# Слово Б # Б **Б**, друго слово српске ћирилице, графема са више појавних облика (алографа): Б, б, *Б*, *б*, итд. У старословенској ћирилици назив слова био је „буки". Њимe се означава двоуснени, звучни, експлозивни сугласник у српском језику. Тај глас је и назив слова Б у савременој српској ћирилици. У сугласничким скраћеницама изговара се \[бе\], нпр. Бг \[бе-ге\]. ![001_slovoB.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-slovob.jpg) ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, *Историја српске ћирилице*, Бг 1971. Предраг Пипер \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # Б-92 **Б-92**, радио-телевизијска станица, названа по Београду као седишту и фреквенцији на којој је емитовала радио програм. Била је један од ретких слободних медија који је 90-их година XX в. као омладински радио, oснован 1989, иступао против насиља, нетолеранције и говора мржње. Власти су га четири пута забрањивале, па је често био емитован из приватних кућа и станова, те уз помоћ Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ), путем интернета и других емитера. Рад је био прекинут маја 2000. упадом органа власти у просторије радија, а настављен је исте године после демократских промена у земљи 5. октобра, када је основана и телевизија **Б-92**. У власничкој структури учествују међународна непрофитна организација MDLF (Media Development Loan Fund) и, са 35% капитала, TRUST д.о.о. који је власништво руководећих људи и уредника **Б-92**. Оснивач, директор и главни уредник је Веран Матић. Врло брзо се развијала, а националну фреквенцију добила је 2006. Са 42 предајника покрива 98% целокупне територије Србије. Трећа је у земљи по гледаности у својој циљној групи коју чини урбана популација од 15 до 54 године. Радио **Б-92** спада међу најслушаније станице. Поред музике, вести и коментара током 24 сата пружа разноврсне садржаје, као што су јутарњи говорни програм *Кажипрст* и *Пешчаник*, недељни форум за критичко претресање актуелних питања, првенствено у политици. Телевизија је фокусирана на информативни програм. Марта 2008. уведен је и *Инфо-канал*, намењен извештавању о збивањима у земљи и свету. Поред вести и сервисних информација, на програму су и јутарње емисије колажног типа, недељни говорни програм са претресом актуелних тема и уз учешће гледалаца у одабиру најзначајнијих текућих догађаја (*Утисак недеље*), конфронтирајући интервјуи са саговорницима који су у центру пажње јавности (*Полиграф*, који је 2010. замењен *Интервјуем* са познатим личностима из јавног живота), емисије посвећене пољопривреди, информације о економији, проширени коментари дневних новости, те серијал који, откривајући нелегалне послове организованог криминала, представља јединствен пример истраживачког новинарства (*Инсајдер*). Популарне су емисије: *Дизање* (јутарњи програм), *Шљака* (о раду), *Планета* (вести и занимљивости из света), *Стање нације* (шта Србија мисли о врућим темама), *Потрага* (тражење несталих особа), *Буђелар* (о економији), *Знање на поклон* (о пољопривреди и селу), као и спортски преноси. Ова медијска кућа има и своју издавачку делатност – у серији *Самиздат* објављује одабрана дела са савременом тематиком. **Б-92** је развио и интернет сајт, у првом реду Вести, Спорт, као и интерактивни Форум и Блог. Кабловски канал основан је с циљем да се популaрност информативних програма прошири. Фонд **Б-92** као невладина организација спроводи значајне непрофитне пројекте и акције, као што су добровољно давање крви, рано откривање рака дојки, организовање „Сигурне куће" и, под паролом „храна за све", обезбеђивање животних намирница свима којима недостају. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БА **БА**, село на северној подгорини Сувобора, у изворишном делу долине реке Врело. Са општинским средиштем Љигом спојено је слепим путем дугим 11 км. Почетком XX в. помиње се под именом Бах. Простире се на 260–440 м н.в. Виши делови села имају дисперзиван карактер, а у нижимa се куће нижу уз друм. Чини га осам заселака. Наjвећи број домаћинстава досељен је из Стaрог Влаха. Године 1921. имало је 120 домова са 672 житеља, а 2002. 605 становника, од којих 99,8% Срба. У селу се налази црква из времена Стефана Немање (касније срушена и обновљена после Првог српског устанка), четвороразредна основна школа, амбуланта и задружни дом. Србољуб Ђ. Стаменковић У **Б.** је 27. I 1944. одржан конгрес Југословенске војске у отаџбини, на којем је усвојен и програм равногорског покрета о унутрашњем уређењу будуће југословенске државе. На овом, свакако најзначајнијем скупу равногорског покрета, уочљива је била поларизација на заговорнике „пуне демократизације покрета" (Д. Михаиловић, Ж. Топаловић) и присталице радикалне политичке линије за коју су се залагали чланови Централног националног комитета (Д. Васић, С. Мољевић). Спорови су настајали око уређивања концепције конгреса, односа према питању монархије (за и против референдума о будућем облику владавине), броја федералних јединица и њиховог разграничења (то питање је остављено да о њему расправља будућа Уставотворна скупштина) и облика нове политичке организације. Расправљало се о обнови државне заједнице. Потврђена је верност монархији, уставном и законском поретку, неповредивости територија, значају демократског уређења и федералног устројства југословенске државе. У Резолуцији, која је представљала синтезу изнетих мишљења, истакнут је значај ЈВУО као истинског бранитеља „народних слобода и државне будућности свих Југословена". Одбачени су као лажни и злонамерни сви гласови о „недемократским и диктаторским тежњама ђенерала Михаиловића", као и ставови „да ће југословенска војска вршити неку колективну одмазду". Наглашено је да „Југославија има своје позитивне законе по којима ће сви кривци одговарати за ратне злочине", док је свeм осталом становништву загарантована законска заштита. Резолуција је захтевала од Срба, Хрвата и Словенаца да „повежу своје редове" и „сложно и братски учине отпор непријатељу". У том контексту представници политичких партија су прихватили обавезу да све до обнове државе и нормализације прилика у земљи замрзну сваку посебну партијску политичку делатност и да „заједно са припадницима Равногорског покрета чине Југословенску демократску народну заједницу". Четврта тачка Резолуције представљала је својеврстан „општенародни програм". Чинио га је захтев „да се у целини обнови југословенска држава и прошири на територије на којима живе Срби, Хрвати и Словенци", што би одговарало захтевима југословенске делегације на Конференцији мира у Паризу из 1919. Програм је предвиђао да Југославија буде уређена „као федерална држава, у облику уставне и парламентарне народне монархије, са народном династијом Карађорђевић и са краљем Петром II на челу". Наглашено је да стабилност будуће државе захтева стварање „на демократски начин, једне српске јединице у државној заједници која би на демократским основама окупила цео српски народ, на његовој територији". Исто начело важило је и за Хрвате и Словенце. Било је предвиђено да свака федерална јединица има широку самоуправу у економским, културним, социјалним и другим питањима. Програм усвојен на Светосавском конгресу није признавао разграничење између Срба и Хрвата, учињено 1939. без легитимних представника српског народа, као и друга „фактичка стања створена пред рат или у рату, под притиском насиља и диктатом окупатора". Програм је држављанима Југославије гарантовао сва политичка права и слободе, културни напредак, економски просперитет и правну сигурност. Осуђени су делатност КПЈ, насиље њене „партијске војске", грађански рат који она подстиче и води. Супарничком покрету је упућен позив „да обустави своју штетну разбијачку акцију на војном и политичком пољу" и потчини се „у ослободилачком рату општој народној дисциплини". Поручено је да „сви социјални и политички преображаји" могу бити спроведени тек после ослобођења и обнове државе „демократским методима и законским средствима". Конгрес је изразио очекивања да ће велике силе подржати обнову југословенске државе, поштовати „народну част" и према „народној држави и њеним представницима поступати као према равноправним савезницима". Садржај Резолуције упућује на закључак да је на Светосавском конгресу превагу однела умерена југословенска оријентација грађанских политичара. Ипак, покушај да се под „демократску контролу" ставе оба војна покрета (комунистички и четнички) није дао очекивани резултат јер је дошао прекасно. Љубодраг Димић ЛИТЕРАТУРА: Ј. Томашевић, *Четници*, Зг 1974; Б. Петрановић, *Револуција и контрареволуција*, II, Бг 1983; *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; Д. М. Михаиловић, *Рат и мир ђенерала. Изабрани* *ратни списи*, Бг 1998; К. Николић, *Историја равногорског покрета*, I–III, Бг 1999; Љ. Димић, *Историја српске државности*, III, Бг 2001; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБА **БАБА**, старија жена са којом су у традиционалној култури повезана различита веровања. Општесловенска реч **б.** има више значења: „жена", „мајка оца или матере", „ташта", „старица", „она која помаже при порођају, бабица", „дојиља", а може бити и назив за жену која се бави бајањем. У народним говорима може oзначaвати и: одређено време у години, ликове за страшење деце, један од славских хлебова, мали пљоснати камен за бацање по површини воде, наковањ за откивање косе, стог снопова жита и кукуруза, главну уздужну греду у кући или греду која држи вретено горњег воденичног камена, пећ од глине, облучје на самару, желудац код стоке, разне врсте риба и инсеката, поједине биљке, називе планина. У народној астрономији назив за сазвежђе Орион познато је и као *Бабини штапови*, а Влашићи – *Бабино сазвежђе.* Дванаест дана од Божића до Јовањдана, тзв. *некрштени дани*, у Тимочкој крајини су познати под називом *бабини дани* (тада се не преде, не тка, не пере рубље ни коса). У јужној Србији *бабини дни* су девет првих мартовских дана, називаних и *баба Мартини дани*, *бабини козлићи*, *бабини јарци*, *бабини укови* итд., а у вези су са познатим предањем о **б.** Марти која је пре времена истерала стоку на пашу у планину и притом увредила одлазећи месец. Када наступе неуобичајено топли дани у касну јесен, обично око Михољдана, они се називају Михољско лето или *бабино лето*. У неким местима Тимочке крајине светкован је *Бабин дан* (21. јануар) када су мајке које су се породиле у току протекле године одлазиле код својих бабица и односиле им поклоне. У Рисну, прве недеље ускршњег поста (*чисти понедељак*) један момак би обукао женску одећу маскирајући се у „ђедову бабу", па је носећи на раменима седам штапова (који су представљали седам недеља поста) и за собом вукући вериге, скакао испред кућа и викао „Бу! Бу!". Овај лик се називао *баба коризма* (ит. *quaresima*, лат. *quadragesima*: четрдесетница, четрдесетодневни пост) и њиме су жене плашиле своју децу ако би тражила мрсна јела током поста: „Ено бабе коризме са штаповима под тигловима" (на тавану). Када прође једна недеља поста, говорили су деци „бацила баба коризма један штап" или „испаде баби зуб", а исто и кад прође друга недеља итд. Према другом народном казивању, **б.** коризма је имала седам синова: Чиста, Пачиста, Крста, Средоја, Тоша, Цвијета и Веља (Ријечка нахија). У Далмацији (Пољица), на почетак ускршњег поста деца су певала: „Коризма / купус погризла, / уље полокала, / муку (брашно) позобала". Код пресељених Црногораца у Петровом Селу у источној Србији, када прође прва недеља ускршњег поста, говорило се „умро први син баба Руге". У племену Кучи у Црној Гори о белим покладама је ишла маскирана група (у виду четворочлане ромске породице), коју су звали *кораче*. У племену Ровци, ако деца траже мрсну храну за време поста плашили су их *корачом* (бацали су шаку брашна на врата са спољне стране и говорили деци да је то траг *кораче*). У српској, хрватској и македонској традицији често се као страшило за децу помиње *баба руга*, *баба рога*, веома ретко *бабарогача*. По свој прилици ради се о старом плашилу, „духу ражи" (код Литванаца *Rugiu boba* „баба ражи", код Немаца *Roggenmuhmе*), које је касније преосмишљено у „рогату бабу" или „бабу која боде". Код Руса је познато плашило за децу (да не газе поља под ражи) – *ржица*, код Пољака – *житња баба*. У Хрватској, у Мославини, да деца не би трчала по житним пољима, плашили су их *баба рогом*. Томе иде у прилог и одговор деци да се *баба руга* налази у кошу (са житом). У разним крајевима постоје и друга плашила за децу у лику **б.**: *бабучка*, *бабушкера* (Косово), *гвоздензуба* (Срем, Барања), *кучибаба* (Херцеговина), *кеса* (Срем), *кечизуба*, *токмакбаба* (БиХ). ЛИТЕРАТУРА: Ф. Иванишевић, „Пољица. Народни живот и обичаји", *ЗНЖОЈС*, 1905, X; С. Дучић, „Живот и обичаји племена Куча", *СЕЗб*, 1931, 48; М. Недељковић, *Годишњи обичаји код Срба*, Бг 1990. Љубинко Раденковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБА **БАБА**, планина у Херцеговини, западно од Гатачког поља. Простире се правцем запад–исток, на дужини од око 12 км. На гребену су врхови Ђед (1.737 м н.в.), Камена глава (1.666 м) и Голи врх (1.502 м), чије висине опадају од запада ка истоку. Састављена је од кречњака и припада динарском планинском систему. Изразито је карстификована са „љутим красом". Виши делови планине су безводни и без сталних насеља. Много је повремено настањених сточарских кућа, у којима се људи водом снабдевају из цистерни. Извора има испод јужне, стрме планинске стране где се, у једној скраћеној долини усмереној ка Гатачком пољу, налазе села Горњи и Доњи Заградац, Кључ и Церница. Већи део планине је под ниским шумама. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБА, Јоан **БАБА, Јоан** (Baba, Ioan), песник, новинар, преводилац (Селеуш код Алибунара, 25. XI 1951). Након студија права и политикологије, у Алибунару покренуо часопис *Информатор* (на српском, румунском и словачком). Од 1974. живи у Новом Саду, где је један од оснивача и члан уредништва часописа *Tribuna tineretului/Tinereţea*. Има значајну улогу у културном и књижевном животу Румуна Војводине: уредник је програма на румунском језику на Радију Нови Сад (од 1980), уредник на румунском у ТВ Нови Сад (од 2005) и уредник књижевног часописа *Lumina* (од 1995). Као песник, под романтичарском маском гаји егзистенцијалистичку тематику отуђења; креће се између оксиморона и сензације, сажетог и прецизног лирског израза, изузетне сликовитости, до које је дошао пишући хаику. Велика песничка енергија, пригушена прецизношћу технике и аутоцензуре, често открива сензуалност утопљену у слику. Пише и за децу. Превођен на српски, мађарски, словачки, русински, енглески, шведски и руски језик. ДЕЛА: *Preludiu imaginar*, Н. Сад 1988; *Oglinda triunghiulară*, Н. Сад 1990; *Poeme incisive*, Пан. 1991; *Cămaşa de rigoare*, Iaşi 1998; „Icoană din Balcania", *Lumina*, 2004, 9/11 (64/66). ЛИТЕРАТУРА: Р. Флора, *Румунска књижевност у Војводини*, Н. Сад 1976; М. Дан, *Универзална душа нема домовину*, Бг 1997; M. Cimpoi, *Ioan Baba sau noul Orfeu*, *Critice vol. II*, *Centrul şi marginea*, Craiova 2002. Mариана Дан \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБА МАРТА **БАБА МАРТА**, персонификација месеца марта или неколико његових дана који су праћени захлађењем и падавинама; име охоле и свадљиве бабе која је, према предању, пре времена истерала своју стоку на пашу у планину и успут увредила одлазећи месец. Предање, чије варијанте се срећу код свих балканских и више европских народа, најчешће има троделну структуру: баба, истерујући стоку у планину, наноси увреду месецу, расрђени месец од суседног месеца позајмљује одређени број хладних дана, од настале хладноће баба се са својом стоком смрзава и окамењује у планини. У српским, македонским и бугарским предањима баба се назива *Марта*, код Румуна и Срба у Румунији – *Докија*. У околини Лесковца она је жена Сечка (месец фебруар). У источној и јужној Србији баба истерује стоку 1. марта или на Младенце (22. марта), код Срба у БиХ и Црној Гори обично о Благовестима (7. априла, или по старом календару 25. марта). У упућеној увреди одлазећем месецу баба казује да ће опоганити његову браду и охоло хвали дужину рогова својих јарића: „Кеч, јарци, на планине, с(ерем) Сечка на брадине" (Бела Паланка); „Прц Марцу, не бојим те се: моји јарчићи петорошчићи" (западна Србија). Расрђени месец тражи позајмицу од три дана да казни бабу и уместо три од суседног месеца добија девет дана. Ови дани (по правилу то je првих девет дана априла или последњи дани марта по старом календару), праћени наглом променом времена (снег, мраз, лапавица), називају се *зајемци*, *узајмица*, *бабе*, *бабини дани*, *бабине хуке*, *бабини укови*, *бабини козлићи*, *бабини јарци*. У неким предањима баба је при поласку на планину обукла девет кожуха, али јој Сечко сваки дан упропасти по један, па је тако деветог дана и заледи. У источној Србији постоји веровање да се на Старој планини може видети окамењена баба заједно са својом стоком. У неким селима пиротског краја 1. марта по старом календару (14. по новом) обављан је фиктивни одлазак баба на бачију, који се назива „носе баба Марту". Опремљене за бачију (са свим неопходним судовима) и праћене децом, бабе су, уз смех осталих житеља, прелазиле с једног на други крај села, а потом се разилазиле. Овде се ради о једној врсти обредног разигравања претходно описане митске приче како би се изазвао пролазак лошег времена, када су људи још код својих кућа а не у планини. ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Ђорђевић, „Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави", *СЕЗб*, 1958, 70; Г. И. Кабакова, „Структура и география легенды о Бабе Докии", у: *Балканы в контексте средиземноморья*, Москва 1986; Д. Златковић, „Обичај Прва марта у Горњем Високу", *ЕКЗ*, 2000, VI. Љубинко Раденковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБА НОВАК → СТАРИНА НОВАК **БАБА НОВАК** → **СТАРИНА НОВАК** # БАБА-ВОЈНОВИЋ, Мариоара **БАБА-ВОЈНОВИЋ, Мариоара** (Baba-Vojnovici, Mărioara), песник, позоришни и филмски критичар, новинар (Селеуш код Алибунара, 18. XII 1950 – Нови Сад, 7. VI 2010). По дипломирању на Академији драмских и филмских уметности „Ј. Л. Карађале" у Букурешту, радила као новинар, а затим као одговорни уредник програма на румунском у РТВ Нови Сад. Прати културну активност Румуна из Војводине (преко 100 документарних и краткометражних филмова и репортажа; позоришна, филмска и књижевна критика). Дебитовала као песникиња 1970. у часопису *Lumina.* Егзистенцијалистичка и психолошка тематика њених лирских исказа истражује метафором и симболом могућност појединца/микрокозма да спозна целину/макрокозам. Несумњиво модеран стих прикрива псалмодички дух очаја појединца који, ухваћен у „дуплом бићу природе", не може да докучи узрочни однос између материје и њеног коначног смисла. Одбацивши могућност рационалне спознаје, **Б.** открива да једино поезија, као храм речи, може да се супротстави пролазности времена као спознајни, уметнички и морални чин. Истиче се као председник књижевног кружока „Раду Флора", у оквиру Друштва за румунски језик из Војводине, члан уредништва часописа *Lumina* и председник Румунске редакције Позоришног музеја Војводине. ДЕЛА: *Ploaia eternă*, Пан. 1992; *Dubla fiinţă a naturii*, Пан. 1997; *Porţile oraşului*, Пан. 2005. ЛИТЕРАТУРА: Р. Флора, *Румунска књижевност у Војводини*, Н. Сад 1976; М. Дан, *Универзална душа нема домовину*, Бг 1997; G. Novac, *Cumunţenia lui Procust*, Târgu Мureş 2001. Mариана Дан \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБА-МИЛКИЋ, Ђорђе **БАБА-МИЛКИЋ, Ђорђе,** стоматолог, ортодонт, универзитетски професор (Лесковац, 2. VI 1928 – Крагујевац, 28. IX 2000). Дипломирао на Стоматолошком факултету у Београду 1955. Хабилитацију стекао 1957. Специјализовао Ортопедију вилица са дечјом и превентивном стоматологијом 1970. Докторирао 1976. на Медицинском факултету у Нишу. Био управник Зубнолекарске поликлинике Лесковац (1956–1960). На Стоматолошком одсеку Мед. ф. у Нишу изабран за редовног професора 1978. Био шеф Катедре за дечју и превентивну стоматологију и претежно се бавио патологијом меких ткива уста и пародонцијума код деце. Предавао у Паризу и Ерлангену. Од 1976. редовни је члан Академије медицинских наука СЛД-а. Два пута биран за председника Стоматолошке секције СЛД-а. Оснивач и председник Стоматолошке секције југа Србије и Секције за дечју и превентивну стоматологију СЛД-а. Коаутор уџбеника *Дечја и превентивна стоматологија* (Бг 1984). Одликован Орденом рада са златним венцем. ДЕЛА: „Глобуломаксиларне цисте у школске деце", *СГС*, 1969, 4; „Значај егзогених фактора у настајању болести пародонта код школске деце", *Стоматологија*, Софија, 1987, LXIX, 6. ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1976–1996*, Бг 1996. Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБАЈИЋ **БАБАЈИЋ**, село северозападно од општинског средишта Љиг (2,5 км). Смештено је у долини потока Годевац, притоке реке Љиг. Дисперзивног је типа. Простире се на 160–250 м н.в. и чине га четири засеока. У новије време куће се концентришу уз друм. Први писани помен села је из 1717. Године 1921. у њему је било 112 домова са 578, а 2002. 493 становника, од којих 99,2% Срба. Пољопривредом као основним занимањем бави се 52,6% активног становништва. Остали су највећим бројем запослени у Љигу, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБАЦ, Марко **![002_Marko-Babac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-marko-babac.jpg)БАБАЦ, Марко,** монтажер, филмски редитељ, универзитетски професор (Земун, 9. III 1935). Завршио медицину у Београду (1962). Као један од оснивача Кино-клуба „Београд", од 1951. активно се бави аматерским филмом. Обављајући све фазе рада, од сценарија до монтаже, успешно реализовао више филмова, за које је добио многобројна признања и награде (*Печат*, 1955; *Кавез*, 1957; *Дрвени коњић*, 1957; *Либера*, 1961). Као монтажер сарађује и са другим члановима Клуба. Проглашен за Мајстора аматерског филма Југославије (1962). Као професионални редитељ остварио већи број кратких играних, документарних и ТВ филмова, а у својству монтажера реализовао преко 100 краткометражних филмова. Један је од редитеља у два играна омнибус филма: *Капи, воде, ратници* (друга прича *Мали сквер*, 1962), који се бави ратном тематиком у строго интимистичком кључу и који је награђен на фестивалу у Пули, и *Град* (друга прича *Срце*, 1963), који изазовно третира савремене урбане теме, али је одлуком суда у Сарајеву забрањен за приказивање (све до 1991. када је одлука поништена). Самостално режирао дугометражни играни филм *Ко пуца, отвориће му се* (1965), посвећен младим људима на стрампутици живота. Без обзира на крајње домете, ови филмови су утирали стазу ка новом, продорнијем и провокативнијем схватању филма и његове друштвене функције, што се ускоро и остварило кроз експанзију „Новог југословенског филма". **Б.** пуних пет деценија успешно повезује теорију и праксу и даје подстрека најпре развијању филмске културе и популарисању филма као уметности (на многим семинарима и курсевима), а затим дугогодишњем разматрању естетичких проблема визуелне природе филмског медијума и стваралачке природе филмске монтаже (као врсни професор и педагог на многим уметничким академијама). Под нескривеним утицајима „совјетске школе монтаже" (Ејзенштен, Пудовкин, Вертов) и радова америчког професора српског порекла Славка Воркапића, **Б.** систематски развија предавачке циклусе посвећене овим темама и сукцесивно утиче на отварање катедара за филмску и ТВ монтажу: на Академији за филм, позориште, радио и ТВ у Београду (1971), затим на одговарајућим академијама у Љубљани, Сарајеву, Новом Саду и Бањалуци. Током дуге и плодне каријере објавио низ публикација, приручника и уџбеника: *Приручник за киноаматере* (Бг 1957), *Како се монтира филм* (Бг 1967), *Филм у вашим рукама* (Бг 1972), *Техника филмске монтаже* (Бг 1976), *Језик монтаже покретних слика* (Н. Сад 2000), *Ново лице телевизије и филма* (Н. Сад 2004), *Снолики филм* (Бг 2004), *Бошко Токин, први српски естетичар, публициста и критичар филма* (Н. Сад 2009). Већина ових књига доживела је вишеструка издања, као што је и циклус ТВ емисија *Визуелна природа филма* (1997/98), више пута репризиран. Добитник је награде за животно дело 55. београдског фестивала документарног и краткометражног филма (2008). ЛИТЕРАТУРА: В. Лазаревић (ур.), *Моја слика о филму као сну*, Бг 2008. Никола Стојановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБЕ **БАБЕ,** лежиште олова и цинка, названо по истоименом селу на обронцима Космаја. У римском периоду на Космају је откопавано и топљењo сребрoносно олово. Археолошким истраживањима утврђене су активности на 138 локација са знaчајним количинама троске (остатак после топљења руде – шљака, згура). Известан број депонија троске, нарочито на ушћу потока Прутен и Змињак, потиче из периода средњовековног српског рударства. У периоду 1872–1889. Аустријанци су прерадили око 270.000 т троске са садржајем олова 4–5% и високим садржајем сребра, у топионици коју су у ту сврху изградили. Активни су били на подручју **Б.** и почетком XX в. и у току I светског рата. Шездесетих година XX в. комбинат „Трепча" прерадио је значајне количине троске. Геолошким истраживањима утврђене су рудне резерве на дубинама већим од 500 м, али рудник није отворен због ниских цена метала у време кад су рађене анализе и високих експлоатационих трошкова због тешких услова за експлоатацију. ЛИТЕРАТУРА: В. Симић, *Историјски развој нашег рударства*, Бг 1951; С. Вујић, Б. Јовановић, Ч. Јордовић, *Рударство на тлу централног Балкана: Осам хиљада година историје*, Бг 2003; П. Јовановић, *Рударство на тлу Србије*, I, Бг 2007. Велибор Качунковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИН, Никола **![002_Nikola-Babin.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-nikola-babin.jpg)БАБИН, Никола,** машински инжењер, универзитетски професор (Сента, 1. II 1937). На Mашинском факултету у Београду дипломирао (1960), магистрирао (1970) и докторирао (1980). Предавао Транспортне машине на Факултету техничких наука у Новом Саду од 1970, а држао предавања и на Маш. ф. у Београду и Сарајеву. Био је директор (1974–1975) Mашинског института и Института за механизацију (1993–1998), шеф катедре (1972–2002) и шеф Машинског одсека (1996–1998). Објавио монографије *Прилог одређивању реалних оптерећења кабел кранова* (Н. Сад 1981) и *Металне конструкције* (и Н. Б. Бркљач, Р. С. Шостаков, Н. Сад 2006). Био је организатор 15. Европске конференције професора за транспортну технику, одржане 2004. у Новом Саду. Дописни је члан Академије инжењерских наука Србије. Проучавао динамичко понашање транспортних машина у реалним условима, те статичку и динамичку стабилност против претурања порталних и конзолних дизалица путем новог принципа индукованих ослоначких притисака. У истраживањима користио и експериментална испитивања ради верификације добијених решења. Аутор је више оригиналних решења као што су систем за дизање моста Нуманија у Ираку, хангарска врата на аеродрому „Никола Тесла" (21,8 × 120 м), комплетна опрема за фабрику станова „1. мај" у Бачкој Тополи, две фабрике керамичких плочица на Куби и Египту, више пројеката за реконструкцију жичара итд. Добитник је награде за животно дело Удружења универзитетских професора у Новом Саду (2006). ДЕЛА: „Der Einfluss der inneren Reibung des Werkstoffes auf die Messung der dynamischen Belastungen einer Konstruktion", *Proc. of the VII Congress on material testing*, Budapest 1982; „Dynamische Belastungen während der Arbeit des Kabelkranes", *„DHF" – Internationale Fachzeitschrift für Förder-, Lager- und Transporttechnik*, 1994, 11. Ђорђе Зрнић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИН МОСТ **БАБИН МОСТ,** село на десној страни долине Лаба, пред њеним спојем са долином Ситнице. Налази се на 540–560 м н.в. Уз западну периферију села пролази пут Приштина – Косовска Митровица. Насеље је збијеног типа, издужено око 2 км уз контакт долинске равни са њеном страном. Помиње се у турском попису 1455. под именом Бабинос (33 српске куће), као и у путопису из 1530. и у катастиху манастира Девич у Дреници (1779–1789), где се наводе мештани Срби као дародавци. Старо село расељено је крајем XVII или у првој половини XVIII в., па обновљено почетком XIX в. под истим именом. Село се налази у албанском окружењу, а претежно је насељено Србима. Мањинско албанско становништво досељено је почетком XIX в. из околине Приштине, а ромско 1929–1930. Средином друге деценије XX в. бројало је 39 српских и 12 албанских домаћинстава, од којих 4 мухаџирска, а 1921. имало је 59 домова и 369 житеља. Године 1991. пописано је 846 становника, од којих 815 Срба. Православни храм Покрова св. Богородице подигнут је 1927. на темељима црквице изграђене после Косовске битке. У порти цркве налази се велики звоник и црквени дом са мермерном спомен-трпезом кнеза Лазара. Село има основну школу, задружни дом и здравствену станицу. До средине 1999. већина житеља била је запослена у Обилићу, а пољопривредом се бавила као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИН ПОТОК **БАБИН ПОТОК,** село југоисточно од општинског средишта Прокупље (3,5 км), уз локални пут 1 км северно од реке Топлица. Висина терена је 240–280 м н.в. Чине га две извијене улице правца север–југ, управне на локални пут. Помиње се 1878. када је имало 131 житеља. Временом је њихов број константно растао (1900–237, 1921–347, 1953–594 житеља). Становништво је досељавано после 1878, након повлачења Турака и Арбанаса из крајева јужне Мораве, Власине и Црне Траве. Године 2002. имало је 674 становника, од којих 96,9% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна заједница. Већина активног становништва запослена је у Прокупљу, у индустрији, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. Године 2002. само се 35,3% активних лица бавило пољопривредом као основним занимањем. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИНА ЛУКА **БАБИНА ЛУКА,** село на побрђу и долини реке Рабас, притоке Колубаре, северно од пута Ваљево–Лајковац. Са општинским средиштем Ваљевом повезано је локалним путем. Налази се на 190–330 м н.в., дисперзивног је типа и чине га шест заселака. Сматра се старим селом, са траговима насеља из IX–XI в. Писани извори га помињу 1738. и 1828. када је имало 56 домова. Становништво се досељавало од друге половине XVII до краја XIX в. из Азбуковице, околине Ужица, Старог Влаха, Полимља и Босне. Године 1953. имало је 1.284, а 2002. 772 становника, од којих 95,6% Срба. У селу се налазе нова православна црква, четвороразредна основна школа, земљорадничка задруга и месна канцеларија. Већина активног становништва (90,6%) бави се пољопривредом као основном делатношћу. У овом селу је пронађена касноантичка вила, правоугаоне основе, са више просторија организованих око централне одаје (триклинијума) која се завршава апсидом. Подигнута је почетком IV в., а напуштена око 340. Сличне виле (vilae rusticae) на нашем простору откривене су у Поскурицама код Крагујевца и Кривељу код Бора. У Панонији су многобројни објекти ове форме и у мађарској литератури названи су вилама типа Будакалаш према истраженом комплексу у истоименом епонимном месту. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Јеж, „Резултати ископавања касноантичке грађевине у Бабиној Луци", *ГМАВ*, 1992, 26–27; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић; Александар Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИНГЕР, Франц **БАБИНГЕР, Франц** (Babinger, Franz), историчар (Вајден, Баварска, 15. I 1891 – Драч, Албанија, 23. VI 1967). Током I светског рата био је официр за везу код Мустафе Кемала Ататурка, што је утицало на његово опредељење за проучавање турске историје. Научну каријеру започео је у Берлину, а наставио у Јашију и Букурешту. Од 1948. до пензионисања држао је катедру за туркологију на Минхенском универзитету. Његов научни рад је веома обиман. Поред низа значајних студија и чланака, од посебне важности је његова књига о повесничарима Османа и њиховим делима *Die Geschichtsschreiber der Osmanen und ihre Werke* (Leipzig 1927). Најзначајније дело му је *Мехмед освајач и његово доба* (Н. Сад 1968), где су обрађена и питања у непосредној вези са српском историјом XV в. Марко Поповић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИНЕ **БАБИНЕ,** период после порођаја. То је време од 40 дана када су, према народном веровању, мајка и дете изложени свим злим утицајима средине и када би требало предузимати посебне мере заштите. У народној традицији то је и свето време које означава дане магијско-култне нечистоће. У Старом завету се наводи да је породиља која је на свет донела мушко дете 40 дана магијски нечиста, па јој се бранило да иде у цркву. Страх од породиљине нечистоће повезан је с њеном крвљу, па је жена обавезивана да 40 дана буде искључиво у најужем окружењу. У периоду лохијалности, у којем долази до природног чишћења и обнављања слузокоже материце, породиља је сматрана ритуално нечистом и избегавала је сваки додир с људима и објектима. У прошлости је био обичај да породиља четрдесети дан по порађају, након ритуалног купања, у свечаној одећи и у пратњи бабице, са бебом иде у цркву *да вади* *голему молитву*. Након црквеног обреда и молитве, мајка би запалила дететову крштену свећу и по том чину постала ритуално чиста. **Б.** су и врста свечане посете породиљи и детету, када долазе углавном жене из фамилије. Уобичајено је да се у **б.** носе дарови мајци и детету – мајци се дарује хаљина или нешто за личну употребу, а детету новац, накит или оделце. Носи се и корпа с храном, у којој су обавезно печена кокошка (ако је дете женско) или петао (ако је мушко), колач (данас торта), црни лук и со, који се према веровању дају мајци да би имала више млека. ЛИТЕРАТУРА: С. Зечевић, „Веровања и обичаји о рођењу", *ГЕМ*, 1978, 42; Д. Бандић, *Табу у традиционалној култури Срба*, Бг 1980; Т. Ђорђевић, *Деца у веровањима и обичајима нашег народа*, Бг–Ниш 1990; Ж. Требјешанин, *Представе о детету у српској култури*, Бг 1991; Б. Јовановић, *Магија српских обреда*, Ниш 2001. Весна Марјановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИНКА, Михал **БАБИНКА, Михал** (Babinka, Michal), песник (Падина, Банат, 25. VIII 1927 – Сремска Каменица, 4. VII 1974). Био учитељ у Вршцу, потом новинар у српским и словачким новинама и на радију у Новом Саду и Бачком Петровцу, те слободни уметник. У књижевности војвођанских Словака присутан је од почетка 50-их година. Прва књига му је збирка песама за децу *Na šarkanovom chvoste* (Бачки Петровац 1958). За живота објавио шест збирки песама за одрасле и шест књига за децу. Велик број песама и целих збирки осталих у рукопису објављен је у критичком издању после његове смрти. Пролазио је кроз различите фазе и постепено преузимао улогу иноватора и модернизатора поезије војвођанских Словака. Песник је сложених метафора које подсећају на надреалистичке песничке поступке. У последњем стваралачком раздобљу његова поезија је све више добијала елегичне тонове, а теме се тицале идентитета човековог бића суоченог с нестајањем. У том смислу највреднија и најсложенија је његова поема *Prichodzí sa nevracajú* (1972). Допринео је и модернизацији књижевности за децу, пре свега тежњом да се приближи емоционалном и мисаоном свету детета. Превођен је на више језика, две књиге песама објављене су му на српском (*И би земља*, Н. Сад 1970; *Завичај магле*, Н. Сад 1985), а избор из поезије у Словачкој (*Bezbožné letá*, Братислава 1966). ДЕЛА: *Básne*, 1–3, Н. Сад 1979, 1981, 1989. ЛИТЕРАТУРА: M. Harpáň, *Poézia a poetika Michala Babinku*, Н. Сад 1980; *Песме Михала Бабинке*, Н. Сад 1985. Михал Харпањ \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Анто **БАБИЋ, Анто,** историчар (Граховик код Травника, 3. I 1899 – Сарајево, 12. I 1974). Завршио историју на Филозофском факултету у Загребу (1923). Радио као гимназијски професор у Сарајеву где га је затекао рат, у којем је био члан АВНОЈ-а и предсједништва ЗАВНОБИХ-а, а по ослобођењу први министар просвјете у републичкој Влади и потпредсједник Президијума Скупштине БиХ. Предавао на сарајевској Вишој педагошкој школи (1946–1948), био предсједник комитета за високе школе и научне установе (1948–1950), а 1950. изабран за редовног професора и првог декана ФФ-а у Сарајеву. Оснивач Катедре за историју, на којој је до пензионисања (1970) предавао историју средњег вијека. Први предсједник Историјског друштва БиХ (1947–1954), чији је *Годишњак* покренуо и уређивао (1949–1957). Оснивач Научног друштва БиХ (1951), из којег се развила АНУБИХ. Члан САНУ од 1965. Бавио се медиевалистиком и проучавао средњовјековну прошлост босанске државе. Његови први радови су покретали дотад занемариване теме (село и владарска канцеларија), а они познији отварали комплекснија питања о држави, њеном постанку, структури, карактеру и односима вазалитета, као и о црквеним и културним приликама, те дипломатској служби у Босни. Зналачки изабрани, методолошки и научно постављени, били су лишени свих националних оптерећења каквима је често обиловала дотадашња историографија о Босни. Остајући углавном на научним позицијама Фрање Рачког о дуалистичком јеретичком карактеру босанске цркве, клонио се иновација у интерпретацији коришћених извора, на чему му је понекад било и замјерано. Из његове заоставштине постхумно су објављени фрагменти припремани за синтезу историје средњовјековне Босне (*Прилози за историју Босне и Херцеговине*, II, Сар. 1987). ДЕЛА: *Историја народа Југославије*, I, Сар. 1946; *Босански херетици*, Сар. 1963; *Из историје средњовјековне Босне*, Сар. 1972. ЛИТЕРАТУРА: Е. Реџић, *Анто Бабић – човјек и дјело (1899–1974)*, Сар. 2001; Ђ. Тошић, „Професор Анто Бабић, доајен босанско-херцеговачке медиевалистике", у: *125 година високог образовања у БиХ*, II/2, Пале 2008. Ђуро Тошић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Аћим **БАБИЋ, Аћим,** четнички војвода (Кусача код Хан Пијеска, крај XIX в. – Тузла?, 1945). У I светском рату борио се у четничким јединицама у Србији 1914–1915. У јулу 1941. био је вођа устанка у области Власенице. Када је мајор Јездимир Дангић постављен за команданта свих четничких одреда источне Босне, постао је командант позадине. Са својим одредом заузео је Хан Пијесак августа 1941. и заробио две сатније (чете) 4. домобранске бојне и две композиције путничких возова, који су потом саобраћали на линији Хан Пијесак – Олово. Члан Главног штаба четничких одреда за источну Босну постао је августа 1941. Са партизанима је ослободио најпре Власеницу, а октобра 1941. и Рогатицу. По доласку официра Драже Михаиловића ставио се под њихову команду. Новембра 1941. био је члан Горског штаба босанских четничких одреда и учествовао на четничкој конференцији у Власеници, на којој су донети закључци о условима сарадње са НОП-ом. У исто време, у Вишеграду је учествовао у доношењу наредбе којом је образована Привремена управа источне Босне и у чије је име био један од потписника писма Главном штабу НОПО БиХ о постизању споразума о сарадњи четника и партизана. Од јуна 1941. до јуна 1942. имао је највећи војни и политички ауторитет и утицај у Власеничком срезу. Тузлански војни суд осудио га је 1945. на смртну казну. ИЗВОРИ: *Зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату народа Југославије*, XIV/I–4, Бг 1985; АЈ, Комисија за ратне злочине. ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, *Револуција и контрареволуција*, I, Бг 1984; С. Воиновић, *На служби код Дангића*, Краг. 2001. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Благоје С. **БАБИЋ, Благоје С.,** економиста, универзитетски професор (Селишта код Билеће, Херцеговина, 9. X 1937). Дипломирао (1961) и магистрирао (1965) на Правном факултету у Београду, а докторирао (1978) на Економском факултету у Сарајеву. Усавршавао се у Торину (Високе европске студије, 1961/62), Риму (Теорије и политика привредног развоја, 1964) и Паризу (Спољно финансирање привредног развоја, 1968). Био запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду од 1962: управник Центра за светску привреду, заменик директора Института, оснивач Центра за европско законодавство и Семинара за међународне студије. Покренуо часописе *Преглед светске привреде* и *Европско законодавство*. Предавао на универзитетима у Мостару, Сарајеву, Београду, Крагујевцу и Новом Саду. С позиција еволутивне политичке економије упоредно анализира развој Европе и Азије. Његове области интересовања су: eкономика Азије, међународне финансије, финансијско законодавство Европске уније, словенски свет и Балкан. Главне изворне поставке: 1. Политичка економија застоја: источњачко друштво, засновано на производњи употребне вредности, запало је у застој: а) устројство за земљорадну цивилизацију задржавало је преиндустријску технологију, б) страна власт је спутавала индустријску технологију; 2. Европски тип развоја: претварање вишка производа у капитал и индустријска технологија економски су препородили свет; 3. Јапан је први у Азији асимиловао европску врсту развоја: био је социјално припремљен и није постао колонија; 4. Балканска парадигма: неутралност и синтеза солидарности и тржишта; 5. Словенски пут: демократија, солидарност и тржиште. Паневропски *modus vivendi* између словенског света и западне Европе обезбедио би мир и напредак целог континента. ДЕЛА: *Страни приватни капитал у неразвијеним земљама – Нека искуства азијских земаља*, Бг 1982; *Прелаз у транзицији*, Бг 1996; *Финансијски и монетарни односи Југославије с европским окружењем*, Бг 2000; *Економија Азије*, Бг 2007. ЛИТЕРАТУРА: Б. Марковић, „Прелаз у транзицији", *МПр*, 1996, 4. Часлав Оцић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Богдан **![002_Bogdan-Babic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-bogdan-babic.jpg)БАБИЋ, Богдан,** диригент (Загреб, 27. IX 1921 – Београд, 22. XII 1980). Започете студије хемије и музике у Загребу прекинуте су проглашењем НДХ. У окупираном Београду, као избеглица, 1944. постао је корепетитор, а од 1948. диригент Београдске опере и балета. Захваљујући поузданом осећају за велике форме, сценском инстинкту и умећу комуницирања са ансамблом и солистима, убрзо је добио веома сложене задатке, посебно када је реч о оперским и балетским продукцијама дела српских и југословенских аутора (*Oхридска легенда* и *Сутон* С. Христића, *Еро с оног свијета* Ј. Готовца, *Ђаво на селу* Ф. Лотке, *1941.* М. Логара, *Ђурађ Бранковић* С. Настасијевића). Упоредо с каријером оперског диригента, интензивно је радио с аматерским хоровима: после три године рада са хором КУД „Абрашевић", 1949. преузео је Академски хор „Бранко Крсмановић". Под његовим уметничким вођством и брижљивом репертоарском политиком, хор је прерастао у реномиран уметнички ансамбл међународног угледа, добио прве награде на великим такмичењима и постао препознатљива школа заједничког певања. Само у САД и Канади са хором је приредио осам турнеја са преко 500 концерата. Поред Моцартовог *Реквијема* и Орфове *Кармине Буране*, заштитни знаци популарног „Крсманца" била су, захваљујући њему, и дела српских аутора међу којима и за то време ретко извођене духовне композиције М. Тајчевића и С. Мокрањца, као и остварења савремених композитора (нпр. П. Хиндемит, В. Волтон). Његов стални порив за иновацијом огледа се у моту под којим је водио хор: *Децо, стварајте увек ново, ново и ново* (Р. Вагнер). Иако рано прекинута, његова животна и уметничка енергија оставила је дубок траг на београдским сценама и у српској култури. ЛИТЕРАТУРА: О. Марковић (ур.), *Богдан Бабић, уметност дириговања*, Бг 2004. Ана Котевска \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Божидар **БАБИЋ, Божидар,** вајар (Београд, 17. IV 1939). Дипломирао на Правном факултету у Београду (1965), а потом и на вајарском одсеку Академије ликовних уметности у Београду (1967), у класи Јована Кратохвила. Члан је УЛУС-а од 1968, од када редовно наступа на изложбама Удружења, као и на Октобарским салонима и осталим ликовним манифестацијама у Србији и бившој Југославији. Самостално излаже од 1974, претежно у Београду, где је од 1981. извео и велик број перформанса. Студијски боравио у Бугарској, Француској и Аустрији. Учествовао у раду ликовних колонија у Почитељу, Сопоћанима, затим колоније фабрике „Иво Лола Рибар" у Железнику, „Тера" у Кикинди, Отвореног града уметности у Сребренику и у Вајарској радионици Мајданпек. Осим скулптуром и колажом, бави се и есејистиком, глумом, пантомимом, музиком и проналазаштвом. Играо у документарном филму *Балада о животу* Божидара Калезића. У скулптури се од 70-их година доследно придржава поетике ready-made-a или обликовања и спајања „поново нађеног предмета" из човековог окружења. Дела су му прожета необичним спојем хумора, ироније, гротеске, па чак и бласфемије и као таква окренута су животу човека данашњице. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђокић, *Божидар Бабић – скулптуре*, Бг 1988; *Божидар Бабић – скулптуре и колажи*, Бг 2001. Петар Петровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Бошко **БАБИЋ, Бошко,** историчар уметности, археолог (Босанска Градишка, 19. II 1926 – Прилеп, 25. XII 1995). Историју уметности дипломирао 1955. на Филозофском факултету у Београду, а докторирао 1980. на Универзитету „Марија Кири Склодовска" у Лублину (Пољска). Био је директор Музеја у Прилепу (1955–1980), председник археолошких друштава Македоније и Југославије, главни уредник часописа *Стремеж*, *Macedoniae acta archaeologica* и *Balcanoslavica*. Тежиште његовог научног рада је археологија, византијска и православна средњовековна уметност и култура, првенствено на територији Републике Македоније. Каријеру је започео 60-их година археолошким ископавањима и истраживањем праисторијских, античких, византијских и средњовековних стратума Прилепа и Скопља. Посебну пажњу посветио је проучавању најстаријих облика материјалне културе, комплексних облика и остатака секуларне и сакралне архитектуре, приватног становања и живота у Византији и средњовековној Србији на територији града Прилеп, нарочито локалитетима Варош и Маркове куле. Археолошки је истражио и рекогносцирао различите фазе сакралне топографије средњовековног града Прилеп и његових секуларних садржаја. Значајно је допринео проучавању историје и уметности средњовековног манастира Трескавац. У синтези о Богородичином манастиру груписао је дотадашња знања о античком локалитету и најстаријим култним слојевима, преко средњовековног периода, обнове из XV и XVI в., па све до сликарске и градитељске обнове у XIX в. Иницијативом и ангажовањем кључно је допринео оснивању Музеја и Завода за заштиту споменика културе у Прилепу 1955, заједно са археолошком, етнолошком и збирком икона. Радио је и на оснивању Института за старословенску културу у Прилепу, формирању збирке дувана при овој институцији, као и оснивању Археолошког друштва Републике Македоније. Допринео је и оснивању Центра за савремену ликовну уметност у Прилепу, као и организовању многобројних културних манифестација, колонија и ликовних изложби. Добитник је низа признања, међу којима и Ордена за заслуге у култури Републике Пољске. ЛИТЕРАТУРА: *Зборник посветен на Бошко Бабиќ*, Прилеп 1986. Светлана Смолчић-Макуљевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Бранислав **БАБИЋ, Бранислав,** стоматолог, универзитетски професор (Београд, 4. VII 1924). Дипломирао 1954. на Стоматолошком факултету у Београду. До 1959. био шеф Зубног одељења Другог дома здравља у Београду, а потом клинички лекар на Клиници за стоматолошку протетику Стом. ф. у Београду. Специјалистички испит из стоматолошке протетике са oртопедијом вилица положио 1965. Хабилитован за универзитетског наставника 1967, а за вишег стручног сарадника изабран 1968. Докторирао 1976. За редовног професора изабран 1988. Стручно се усавршавао у Пољској, где је одржао и више предавања. Главно поље његовог рада је проблематика савремених скелетираних протеза. Проучавао је улогу биомеханике и статике у пројектовању скелетираних протеза са атечменима и проблеме припреме зуба. Aутор је патента о наношењу метала на акрилатне протезе (Југословенски патентни завод, бр. 1108/74). Објавио је четири књиге, међу којима је и *Скелетирана протеза* (Бг–Зг 1970), први уџбеник из ове области за основне студије стоматологије. ДЕЛА: „Експериментална испитивања примене аутоакрилатних имплантата у стоматологији", *СГС*, 1961, VIII, 3; „Имедијатна протеза на вештачким коренима, као помоћном додатном ретенцијом", *СГС*, 1962, IX, 3; *Методе одређивања положаја модела у паралелометру и њихов значај за израду скелетираних протеза*, *СГС*, XVII, 1970, 3; *Стоматолошка протетика – парцијална протеза – клиника*, Г. Милановац 1987. Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Вук **БАБИЋ, Вук,** филмски и позоришни редитељ, сценариста, публициста (Београд, 20. III 1938 – Трст, 25. X 1997). Aпсолвирао светску књижевност, а дипломирао филмску режију на Факултету драмских уметности у Београду. Инспирисан српском сатиричном и комедиографском баштином, нарочито делима Б. Нушића и Р. Домановића, учествовао као косценариста (са Дејаном Ђурковићем, с којим је радио краткометражне филмове) у стварању филма *Др* (С. Јовановић, 1962), а затим као самостални аутор режирао филмове *Пре рата* (1966, према Нушићевим комедијама *Покојник* и *Ожалошћена породица*), *Израда и откривање споменика великом* *српском сатиричару Радоју Домановићу као и друге манифестације поводом прославе стогодишњице његовог рођења* (1975) и *Др бр. 1: масмедиологија на Балкану* (1989, према Нушићевој комедији *Др*), актуелизујући сатиричне жаоке ових дела у модерном добу. Режирао играни филм *Бреме* (1972) и ангажовао се на многим филмско-телевизијским пројектима у земљи и иностранству. Божидар Зечевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Гојко **БАБИЋ, Гојко,** педагог, универзитетски професор (Соколиште код Босанског Новог / Новог Града, 15. II 1929 – Јабланица код Новог Града, 3. II 2001). Дипломирао на Педагошкој групи Филозофског факултета у Београду (1964). Магистрирао 1971. на истом факултету, а докторирао 1976. на ФФ-у у Сарајеву, где је биран у сва наставна звања. После завршетка грађанског рата у БиХ био је први декан ФФ-а у Српском Сарајеву и значајно допринео стварању услова за његово организовање и рад. Бавио се теоријским, истраживачким и практичним питањима образовања одраслих. Посебно се бавио методама образовања, а у том склопу и проблемима рационализације васпитног и образовног рада. За доприносе у тим областима добио је највишу награду у БиХ за подручје образовања – „Веселин Маслеша". Своје обимно синтетичко дело *Квалитет васпитања и образовања* (Срп. Сар. 1999) посветио је значајном савременом педагошко-андрагошком проблему. Дао је значајан допринос сагледавању и решавању питања планирања и образовања кадрова за привреду, организацији стручног образовања тих кадрова, као и истраживању ефикасности студирања. Био је први председник Друштва андрагога Југославије, које је за то време и уз његово непосредно учешће организовало пет конгреса о најактуелнијим теоријским и практичним питањима андрагогије у нас. ДЕЛА: *Методе у настави*, Сар. 1973; *Проблеми научног заснивања и остваривања реформе васпитања и образовања одраслих*, Сар. 1975; *Рационализација васпитно-образовног рада*, Сар. 1979; *Поливалентна примјена метода у образовању*, Сар. 1980; *Кадровско-образовна дјелатност у удруженом раду*, Сар. 1985. Никола М. Поткоњак \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Голуб **БАБИЋ, Голуб,** трговац, устанички вођа (Трубар код Дрвара, 7. IX 1824 – Сарајево, 30. XII 1910). У младости се бавио трговином стоком. У Српском народном покрету 1848/49. борио се као добровољац у јединицама Стевана Книћанина, а са Крајишницима муслиманима ратовао је 1851. против централне османске власти. Био је активни учесник Дољанске буне 1858. После војевања са породицом се склонио у Србију, у село Стублине код Обреновца, где се упознао са кнезом Михаилом и Миланом Обреновићем. На прве вести о устанку 1875. са браћом се вратио у Босну. Крајем августа 1875. на тромеђи Босне, Лике и Далмације радио на организацији устанка. Са Петром Узелцем предводио устанике у Црним Потоцима и добио титулу војводе. Био је строг и изузетно храбар. Устаничке јединице организовао је у чете и водове, а са П. Узелцем, Јовом Билбијом и Тодором Сучевићем оформио је Главну управу устанка у јужној Босни. Очекивао је помоћ из Србије, чак и ангажовање српске војске. Почетком 1876. био је склон споразуму са босанским беговима и прихватању прокламованих турских реформи, али је размишљао и о општем покрету против османске власти, којим би биле обухваћене масе без разлике на веру и класу. У суштини, остварио је сељачки устанак који се сводио на класни рат бегова и кметова. Примењивао је тактику герилског рата, која се показала успешном приликом одбране Црних Потока, али и мањкавом у офанзивним дејствима на утврђена места. Напади на Саницу и Кулен Вакуф, када је умало заробљен, били су неуспешни. Од априла 1876. устанак је запао у кризу, више политичку него војну. После успостављања српско-турског примирја, устаници су 1877. поражени у Црним Потоцима, а **Б.** се скривао у околним босанским и личким селима. Налазио се на челу Привремене народне босанске владе, образоване на скупштини у Кравјаку. Тражећи помоћ, доспео је у Русију, али није наишао на подршку Александра II. У пролеће 1878. боравио је у Београду где му је руски конзул сугерисао савез с муслиманима. Одбио је позив Ахмед-бега Поздерца из Цазина августа 1878. за организовање заједничког отпора аустроугарском окупатору. Сматрајући да је отпор бесмислен, распустио је чету. После окупације био је у аустријској служби – као „повереник сигурности" у Бихаћу. У току херцеговачког устанка 1882. власти су сматрале да **Б.** и П. Узелац „играју двоструку игру", па је, стога, премештен у Сарајево на исту дужност, где је много лакше било онемогућити евентуалну антирежимску делатност. ЛИТЕРАТУРА: М. Екмечић, *Устанак у Босни 1875–1878*, Сар. 1960; Ђ. Микић, *Бања Лука на Крајини хвала*, Бл 1995; *Историја српског народа*, V/1, VI/I, Бг 2000; Д. Берић, *Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848–1878*, Бг 2000; Т. Краљачић, *Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882–1903)*, Бл – Срп. Сар. 2001. Ђорђе Микић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Горан **БАБИЋ, Горан,** књижевник (Вис, Хрватска, 18. X 1944). Завршио Економски факултет у Загребу, али је од студентских дана радио као уредник, најдуже у загребачком недељнику *Око* (1974–1982). Током 80-их година био је непосредно ангажован у партијском и државном апарату Хрватске, као близак сарадник Стипе Шувара и један од креатора *Бијеле књиге*, у којој је културa у СФРЈ идеолошки подељена на подобне и неподобне појаве. Књижевни рад **Б.** развијао се на подлози социјалне књижевности и левичарског ангажмана у распону од М. Крлеже и А. Цесарца до Р. Зоговића, О. Давича и М. Ристића. Блискост авангардних поетика, са склоношћу ка поигравању материјалитетом језика, те хиперреалистичким, конкретистичким и визуелним чиниоцима, учинила је да су његови најближи генерацијски и поетички сродници били И. Сламниг, Ј. Север, В. Р. Туцић, А. Сидран. Изузетно плодан (објавио седамдесетак наслова), а склон различитим жанровским искушењима, с мање успеха писао је романе и драме. Његове песме негују разноврсне поступке, од експресивног лиризма, преко језичке разузданости, инфантилног виђења света, па до поетске фантастике, али су најуспелији они текстови који нуде огољену слику социјалних и политичких догађаја, историјских и идеолошких раскола (*Ноћна раса*, Бг 1979; *Окус оскоруше*, Н. Сад 1982; *Мужа змија*, Бг 1983; *Гоблен*, Н. Сад 2005). Свој ангажман исказивао је и у медију документарног филма (нпр. *Сјај и тама Јасеновца*). Његова поезија с мотивима детета обележена је необичним спојем дечје наивности и егзистенцијалних страхота, хумора и хорора (*Страшна дјеца*, Зг 1973; *Нова дјеца*, Г. Милановац 1978; *Дјечји гроб*, Н. Сад 1988; *Страшна нова дјеца*, Бг 1991). Изразито југословенски и комунистички оријентисан, **Б.** је исписао најоштрије полемичке странице против хрватског национализма (*Беспућа Фрање Туђмана*, Земун 1991; *Само ти, синко, ради свој посао*, Бг 1999; *Срби у Хрватској и њихова судбина*, Бг 2000; *Гле Срби и остали*, Бг 2005), како оног из прошлости тако и овог обновљеног у времену распада СФРЈ. Због своје јавне делатности био је принуђен да 1990. из Хрватске избегне у Београд, где је наставио са књижевним радом као пуноправни припадник српске књижевности. Објавио збирке изабраних песама *Овдје људска кост мирише* (Бг 2001) и *Дај, баба, главу* (Бл 2006), као и антологију поезије српскохрватског језика *Жежено злато* (Бл 2007). Добитник је награде „Лаза Костић" за поезију 2005. ЛИТЕРАТУРА: И. Негришорац, „Непослушност поезије", *ЛМС*, 1981, 427, 1; С. Гордић, „Зло и апсурд на светлу голог језика", *ЛМС*, 1983, 431, 6; С. Кабиљо-Шутић, „Разговор са Гораном Бабићем", *Књижевност*, 2000, 7–8–9; В. Р. Туцић, *Време фантома*, Н. Сад 2005; Ђ. Сладоје, „Савладавање историје", *ЛМС*, 2006, 478, 4. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Гордана **![001_Gordana-Babic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-gordana-babic.jpg)БАБИЋ, Гордана,** историчар уметности, универзитетски професор (Ваљево, 22. II 1932 – Београд, 25. XII 1993). Дипломирала (1955) и магистрирала (1958) историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Боравила на специјалистичким студијама у Паризу (1958–1961), а затим две године у Вашингтону, у центру за византијске студије „Dumbarton oaks". Докторску дисертацију одбранила 1963. на Сорбони. Радила у Југословенском институту за заштиту споменика (1963–1969) и у Хиландарском одбору САНУ (1969–1979). За ванредног професора ФФ-а изабрана 1979, а за редовног 1987. Дописни члан САНУ постала је 1988. Одговорни уредник *Зографа*, часописа за средњовековну уметност, била је 1985–1993. Почасни члан Друштва за хришћанску археологију у Атини постала 1989. Учествовала на многим научним скуповима у земљи и иностранству, а током летњих семестара 1989. и 1991. држала предавања на универзитету у Паризу. Посмртно изабрана за почасног доктора атинског универзитета (1994). Главна област њеног научног интересовања било је средњовековно сликарство православног света, првенствено српско и византијско. Многи њени радови су посвећени иконографским питањима хришћанске уметности, посебно иконографији сцена и појединачних светитељских фигура. Велик значај придавала је и избору и распореду иконографских тема унутар православног храма, испитујући однос између декоративног програма и литургијске функције појединих просторија у цркви (бочне капеле, припрата, олтар, иконостас, купола, певнице). У истраживању српске средњовековне уметности интересовала се нарочито за портрете владара, црквених великодостојника и властеле, утврђујући сличности и разлике с византијским обрасцима. Бавећи се свестрано средњовековном уметношћу, посветила је неколико студија натписима са фресака, а заслужна је и за један од пионирских радова на проучавању социјалних фактора у развоју византијског сликарства (пленарни реферат на XVIII међународном конгресу византолога у Москви, 1991). Бавила се и истраживањем иконописа. Осим анализа односа иконографских типова Богородице према епитетима који су их пратили и студија о појединим иконама, веома је важан њен преглед српског иконописа објављен у оквиру обимне књиге о иконама, на чијој су изради учествовали еминентни светски византолози (*Иконе*, Бг–Љуб.–Милано 1981). Последњих година живота интензивно је проучавала украс старих књига, особито тзв. тератолошке мотиве у грчким и српским рукописима. Написала је и неколико монографија о српским средњовековним црквама, међу којима се истиче књига о Краљевој цркви у Студеници, за коју је В. Ј. Ђурић сматрао да представља ремек-дело искусног научника. Од велике су важности и њени синтетички прегледи појединих периода у развоју старе српске уметности, објављени у прва два тома *Историје српског народа* (Бг 1981, 1982). У њеном научном опусу битан сегмент представљају многобројни прикази књига, као и краћи чланци о српској уметности писани за енциклопедије и речнике (*The Oxford Dictionary of Byzantium*, I–III, New York – Oxford 1991). Осим научне, значајна је и њена педагошка делатност, посебно професорски рад у оквиру постдипломских студија средњовековне уметности на ФФ-у у Београду. Тај рад је, поред осталог, резултирао обимном књигом *Зидно сликарство манастира Дечани: грађа и студије* (Бг 1995). Добитница је Хердерове награде (Johann-Gottfried-von-Herder-Preis) коју додељује Универзитет у Бечу (1980). ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Ђурић, „Гордана Бабић (1932–1993)", *Годишњак САНУ за 1993*, 1994, 100; С. Петковић (ур.), *Библиографија наставника и сарадника Филозофског факултета у Београду*, I, Бг 1995; „Саопштења са скупа посвећеног делу дописног члана Гордане Бабић-Ђорђевић", *Глас САНУ*, 1995, 9. Миодраг Марковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Драган **БАБИЋ, Драган,** новинар, књижевник (Крушевац, 3. IX 1937). Прве радове објавио 1958. у гласилима *Дело* и *Нин*. Од 1968. радио на РТС. Творац је култног документарног ТВ програма *Двоглед* (1968–1978), који је био образовног карактера. Поред поменутог серијала, уређивао емисије *То сам ја* (1978–1980) и *Кинооко* (1986–1990), која је 1990. забрањена због политичко-идеолошких разлога. После отказа који је добио 1992, у радни однос враћен је 1999, али накратко. Крајем XX в. и током прве деценије XXI в. снимио је још неколико значајних емисија (*У сенци*, *Крај епохе*, *Национална географија*, *Као мехур од сапунице* и *Породица човека*). Сарађује као аутор и уредник с многим часописима (*Репортер*, *Европљанин*, *New moment*, *Наша Борба*, *Време*, *Књижевне новине*, *Књижевност*). Објавио књиге *Путовање на крај језика* (Бг 2001) и *Ти, можда, мислиш другачије* (Бг 2003) и неколико превода (Џ. Р. Скот, *Историја мучења кроз векове*; Е. Берџес, *1985*; М. Шерман, *Изопачени*). Бојан Чолак \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Душан **БАБИЋ, Душан,** архитекта (Бањалука, 1894/1896 – Београд, око 1948). По дипломирању на Високој техничкој школи у Бечу 1923, запослио се у Грађевинском одељењу града Сарајева. У Београд се доселио 1928. и запослио у Архитектонском одељењу Министарства грађевина. Један је од оснивача Групе архитеката модерног правца (ГАМП) у Београду. Самостално реализовао више стамбених објеката у Београду, међу којима су најзначајније две модерне виле на Сењаку (виле породица Протић и Рајх, обе из 1930–1931). Архитектура ових вила је у београдску модерну увела доминантну хоризонталност композиције, коју је **Б.** постигао самосвојном геометријом тераса и стреха и израженом профилацијом у обради фасада. Његов ауторски рукопис карактеришу кубична форма, геометризам и текстура фасада, као на стамбеној згради „Лектрес", представљеној на Првој изложби југословенске модерне архитектуре (1931), и кућама Јелене Плеван (1933) и Драгутина Смејкала (1934), значајним примерима модерне архитектуре Београда. **Б.** је и аутор православне цркве у Добоју (1937), чији је пројект, у којем слободно и експресивно варирају традиционалне форме и мотиви српског сакралног градитељства, излаган на Првом салону архитектуре у Београду (1929) и на изложби ГАМП у Прагу (1930). Излагао као гост на 1. самосталној изложби Уметничке групе „Облик" (1930). ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, „Наши неимари: Душан Бабић", *Изградња*, 1981, 2; Lj. Blagojević, *Modernism in Serbia: The Elusive Margins of Belgrade Architecture, 1919–1941*, Cambridge 2003. Љиљана Благојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Душан Г. **БАБИЋ, Душан Г.,** жандармеријски пуковник (Стублине код Обреновца, 11. VII 1876 – Загреб, 29. IV 1927). Син устаничког вође Голуба Бабића. Завршио 29. класу Војне академије (1899), када је произведен у чин потпоручника. Напредовао до чина пуковника, у који је унапређен 1921. У војничкој каријери обављао дужности командира вода и чете, управника Картографске радионице у Географском одељењу Главног генералштаба и команданта батаљона у балканским ратовима и I светском рату. У жандармерију преведен 1922. са чином жандармеријског пуковника, на дужност помоћника команданта 3. жандармеријске бригаде. Био је командант места у Котору (1923–1924) и Винковцима (1924–1925) и вршилац дужности команданта места у Новом Саду од 1925. до 1927, када је стављен на располагање министру војном. У ратовима је исказао храброст и умешност командовања, а био је и више пута рањаван. ИЗВОРИ: АВИИ, Персонална управа, к. 56, бр. 25; Шематизам Србије, 1901–1912, 1914; СВЛ, 1919–1927; *Општа ранг-листа активних официра сувоземне војске Краљевине СХС за 1924–1925. годину*, Бг 1924. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925. Анђелија Радовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Душко **БАБИЋ, Душко,** историчар књижевности, песник (Скуцани код Гламоча, БиХ, 17. II 1959). Филолошки факултет у Београду, групу за југословенску и општу књижевност, завршио 1983. На истом факултету магистрирао (1987) и докторирао (2003). Од 1995. ради као професор, а од 2007. директор Филолошке гимназије у Београду. У студији *Позориште ирационалног* (Н. Сад 1988) бавио се утврђивањем основних поетичких чинилаца драмског опуса Александра Поповића, а у монографији *Мистика српског романтизма* (Срп. Сар. 2004) предмет анализе су мистички тематско-мотивски чиниоци у поезији С. Милутиновића Сарајлије, П. Петровића Његоша, Ђ. Марковића Кодера, Ђ. Јакшића, Ј. Јовановића Змаја, Л. Костића и др. Значајне прилоге дао је у области наставе књижевности својим уџбеницима за сва четири разреда средње школе (Бг 2003–2005). ДЕЛА: *Тумачење књижевног дела*, Бг 2005; *Школски речник књижевних термина*, Бг 2006; песме: *Тескобе*, Бг 1997; *Песме српског солдата*, Бг 1998; *Трпија*, Бг 2001. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Ђорђе **БАБИЋ, Ђорђе** (Babich, Georg Freiherr von), барон, фелдмаршал-лајтнант (Штајерска, 30. IV 1826 – Будимпешта, 16. II 1890). Породичну официрску професију започео школовањем на Терезијануму у Бечком Новом Месту, где је 1847. произведен у чин потпоручника и распоређен у 21. коњички пук. Још као млад официр учествовао у низу ратних сукоба, најпре у Револуцији 1848/49. у Италији и Мађарској, потом као капетан у рату у Италији 1859, те као мајор у aустријско-пруском рату 1866. Након ових ратова, 1867. премештен је у 22. коњички пук у којем је 1874. стекао чин потпуковника, а 1875. именован за заменика команданта. Три године касније унапређен је у пуковника и именован за команданта 32. пука. На његовом челу учествовао у окупацији БиХ и ту, потом, остао на служби. За команданта 2. брдске бригаде и команданта округа Требиње постављен 1880, а три године касније унапређен за генерал-мајора и одликован титулом барона. Средином 1888. добио чин фелдмаршал-лајтнанта (генерал-потпуковника) и био премештен у штаб 4. корпуса у Будимпешти. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Svoboda, *Die Theresianische Militärakademie zu Wiener–Neustadt und ihre Zöglinge von der Gründung der Anstalt bis auf unsere Tage*, 2, Wien 1894; Х. Капиџић, *Херцеговачки устанак 1882 године*, Сар. 1958. Милић Ј. Милићевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Живојин **БАБИЋ, Живојин,** бригадни генерал (Београд, 12. IX 1869 – Београд, 29. IV 1938). Завршио 3. класу Више школе Војне академије, као и Еквитациону школу у Сомиру у Француској. Пре балканских ратова био командир вода и ескадрона у коњици, командир Коњичког ескадрона Краљеве гарде, ађутант у Министарству војном, командант коњичког пука и референт коњице у штабу Шумадијске дивизијске области. У балканским ратовима (1912–1913) био ађутант Прве армије, а у I светском рату командант коњичке бригаде, помоћник команданта коњичке дивизије, представник српске владе при црногорском двору и председник суда за официре у Солуну. После рата био командант Ибарске дивизијске области, члан интернационалне Комисије за констатовање бугарских зверстава у источној Македонији, шеф бироа за разграничење при Министарском савету, делегат у Интерминистеријалном комитету, командант места у Марибору, привремени судија Дунавског дивизијског суда и начелник одсека у Министарству војске и морнарице. Пензионисан 1925. и постављен на место државног саветника. ЛИТЕРАТУРА: М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004. Александар Животић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Илија **БАБИЋ, Илија,** правник, судија, универзитетски професор (Грачаница, БиХ, 15. VIII 1951). Дипломирао (1974), магистрирао (1981) и докторирао (1986) на Правном факултету у Београду. Био је судија и председник Општинског суда у Грачаници (БиХ), судија Управног суда БиХ, судија Врховног суда БиХ и судија Савезног суда СРЈ. У Институту за упоредно право у Београду биран је за научног сарадника (1993), а на ПФ-у у Источном Сарајеву за наставника (1995. доцент, 1999. ванредни професор) на предметима Грађанско право и Породично право. Универзитет „Сингидунум" у Београду изабрао га је 2006. за редовног професора (област правних наука), а 2008. изабран је за редовног професора на Факултету за европске правно-политичке студије Нови Сад – Сремска Каменица, на којем је декан. ДЕЛА: *Уговор о угоститељској остави*, Сар. 1988; *Коментар Породичног закона*, Сар. 1990; *Лексикон облигационог права*, Бг 1997; *Породично право*, Бг 1999; *Основи имовинског права*, Бг 2003; *Наследно право*, Бг 2005; *Real proprety rights in Serbia*, Wien–Graz 2005; *Уговори грађанског права – Посебни део облигационог права*, Бг 2006. Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Јован **БАБИЋ, Јован,** радиолог, онколог, универзитетски професор (Шид, 1. II 1940). Дипломирао 1965. на Медицинском факултету у Београду, а докторирао 1988. на Мед. ф. у Новом Саду. Специјалистичко звање радиолога стекао 1975, а супспецијалисте из онкологије 1983. Усавршавао се у Немачкој (1979, 1987) и Хагу (1988). Био је управник Завода за радиолошку терапију Института за онкологију у Сремској Каменици. Редовни професор Мед. ф. у Новом Саду. Главна остварења су му иновације у лечењу малигних тумора завршног дела дебелог црева – ректални маркер (1992) и иновације у лечењу малигних тумора главе и врата – апликатор за туморе хипофаринкса (1993). Изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије и Скупштини СРЈ 1992. Објавио је збирку песама *Кошмар* (Шид 1995). ДЕЛО: и Н. Поповић, *Гинеколошка онкологија*, I–II, Шид 2001. ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Јован **БАБИЋ, Јован,** филозофски писац, универзитетски професор (Човић Поље код Орашја, БиХ, 20. I 1951). Дипломирао (1975), магистрирао (1984) и докторирао (1991) на Филозофском факултету у Београду. Предаје етику на истом факултету. Био је управник Одељења за филозофију и председник Српског филозофског друштва. Уређивао часописе *Гледишта*, *Theoria*, *Филозофске студије*, *Филозофски годишњак* и библиотеку *Изазови* омладинске организације Србије. Установио и уређује едицију *Примењена етика* у Службеном гласнику Србије. Био је председник Етичке комисије Републичке радиодифузне агенције и аутор њеног *Етичког кодекса*. Боравио као истраживач на Универзитету у Аризони и као гостујући професор на Државном унивезитету у Портланду (САД, 2001–2004). Следи кантовску оријентацију у етици и истражује могућности њене примене на нове области истраживања. Његова интересовања су усмерена на нормативну етику (Кантову и утилитаристичку), примењену етику (пословну и компјутерску), метаетику, међународну етику и филозофију права. Разматра однос државе и морала, морални статус чињеница и стање морала у нашем времену. Кроз појмове „гносеолошке охолости" (у непоштовању чињеница, пре свега чињенице наше епистемолошке ограничености у времену), „идеалистичке грешке" (у којој се занемарује разлика између могућег и стварног) и „прогресистичке грешке" (у којој се не поштује принцип начелне моралне једнакости кроз време), он изводи моралну анализу неких централних питања савременог живота, од најопштијих (као што су одређење и социјално важење вредносних критеријума), преко основних политичких питања о слободи, законима, рату и миру, до питања о моралном значењу образовања и дилема око импликација које повлачи брзи развој технологије (на примеру биоетике). ДЕЛА: „Серлова теорија говорних аката и *јесте-треба* питање", *ФС*, 1977, 9; *Кант и Шелер*, Бг 1986; „Pacifism: Is Its Moral Foundation Possible or Needed?", у: A. Павковић (ур.), *Contemporary Yugoslav Philosophy: The Analitic Approach*, Дордрехт 1988; *Морал и наше време*, Бг 1998; „The Ethics of International Sanctions: The Case of Yugoslavia", Lexis Nexis, spring 2000; „Justifying Forgiveness", *PR*, 2000, 12, 1; „Die Pflicht nicht zu lügen – eine vollkommene, jedoch nicht auch juridische Pflicht", *Kant-Studien*, 2000, 91; *Увод у* *пословну етику*, Праг 2002; *Foreign Armed Intervention: Between Justified Aid and Illegal Violence*, Calgary 2003; „Toleration vs. Doctrinal Evil in Our Time", *JE*, 2004, 8, 3. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Аранђеловић, „Јован Бабић, Кант и Шелер – феноменолошка критика Кантовог формализма у етици", *ФГ*, Бг, 1988, 1; М. Миловић, „Јован Бабић, Кантова филозофија морала", *ФГ*, Бг, 1991, 4; Ј. Аранђеловић, *Списи савремених српских филозофа*, I, Бг 2000. Здравко Кучинар \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Константин **![001_Konstantin-Babic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-konstantin-babic.jpg)БАБИЋ, Константин,** композитор, музички писац, педагог (Београд, 10. II 1927 – Београд, 13. X 2009). Дипломирао композицију 1955. на Музичкој aкадемији у Београду, у класи Миленка Живковића. Усавршавао се на Националној академији „Света Цецилија" у Риму (1967/68). Један је од најзначајнијих представника умерено модернистичке, односно неокласичне оријентације у српској музици, који су свој стваралачки кредо исказали првенствено у вокалној, хорској музици. Интересовање за хорско певање исказао је још током студија, диригујући хором Културно-уметничког друштва „Напредак" (1953–1955). Усавршавање у Италији одразило се на његову усмереност на необарокне технике коришћене како у хорским, тако и у инструменталним композицијама, као и на педагошку делатност на Музичкој академији у Београду, где је предавао контрапункт и фугу (1966–1996). Деловао и као музички писац и критичар. Текстове објављивао у дневним листовима *Борба*, *Наша борба*, *Политика*, *Вечерње новости*. Аутор је монографије *На маргини Мокрањчевих дана* (Бг–Неготин 2005) и више научних радова, међу којима је веома значајна студија о стилској одлици Мокрањчевог хорског стваралаштва, посвећена дефинисању тзв. Мокрањчевих квинти. Преводилац је аутобиографије И. Стравинског (Бг 2005). Основне одлике његовог стваралачког израза, обележеног препознатљивим хумором, испољавају се кроз необарокне композиционе технике развијене у малим, првенствено вокалним формама, често инспирисаним српским поетским и музичким фолклором. Музички хумор је присутан у његовом целокупном стваралаштву: у делима за мешовити хор *Левачка свита* (1967) и циклусу *Три мадригала, само мало друкчија* (текст: народни, 1969), у бурлескној соло песми *Acta apostolorum* (текст: А. Г. Матош, 1953), композицијама за клавир *Preludii giocosi*, *Fughe un modo per fuggire dalle sciocchezze contemporanee илити начин да се побегне од савремених глупости* (1976, прерађена 1996), мјузиклу *Гимнастика за два цванцика* (либрето: Д. Ерић према М. Глишићу, 1977), као и у хорским делима на духовите текстове народних балaда, разбрајалица и загонетки (*Бaлада за Трандафила и попадију*, 1980; *Загонетке* за мешовити хор, 1971; *Разбрајалице* за женски хор, 1971). Поједина дела реализована су као необарокне форме (фуга, пасакаља, токата и др.). Његове композиције претежно су осмишљене на принципима проширене тоналности, а у појединима су присутни и елементи модалности или пентатонике (*Балaда за Трандафила*). Централно место у ауторовом сценском опусу заузимају дечје опере и мјузикли, такође компоновани на хумористичке текстове Д. Ерића, С. Стојановића, Б. Тимотијевића и др. Инструментална дела су писана првенствено за оркестар (*Трилинг*, 1972), као и за клавир. Добитник је многобројних признања за своје композиције, међу којима су Окто-барскa наградa Културно-просветне заједнице (1969), Награда „Стеван Стојановић Мокрањац" Удружења композитора Србије за хорско стваралаштво (1970, 1971, 1972, 1983, 1985), награда Југословенске радио-дифузије (1972) и Вукова наградa (1998). ДЕЛА: хорска: *Балада о два акрепа*, за мешовити хор, 1975; *Орфеј међу шљивама*, кантата за мешовити хор, 1976; *Реквијем за једну филоксеру*, за мешовити хор, 1981; *Tango Rustico*, за мешовити хор и оркестар, 1988; сценска: *Вашар у Тополи*, дечја опера, 1970; *Вечити студенти*, мјузикл, 1980. ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969; Т. Марковић, „Poetica comico: Хорско стваралаштво Константина Бабића", *НЗ*, 1997, 10; М. Николић, „Мадригали у српској музици", у: Д. Девић (ур.), *Симпозијум Мокрањчеви дани: 1994–1996*, Неготин 1997. Татјана Марковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Љиљана **БАБИЋ, Љиљана,** агроном, универзитетски професор (Београд, 5. VII 1949). Дипломирала 1972. на Пољопривредном факултету у Новом Саду, где је 1975. изабрана за асистента у области сушења и складиштења пољопривредних производа, а 1996. за редовног професора. Магистрирала и докторирала на Свеучилишту у Загребу. Предаје на академским, мастер и докторским студијама из области послеубирајућих технологија. Боравила на специјализацији у САД (1977, 2005). Припада групи водећих стручњака у области моделовања технологија сушења и складиштења, заснованих на природним ресурсима и одрживом развоју малих и средњих предузећа и на ниској потрошњи енергије. Значајни су њени резултати у оквиру производње сушеног воћа, посебно кајсије, као и књига *Сушење и складиштење* (Н. Сад 2000). Била је главни и одговорни уредник часописа *Летопис научних радова* Пољ. ф. у Новом Саду (1996–2005), уредник је часописа *Процесна техника и енергетика у пољопривреди* и потпредседник Друштва за процесну технику и енергетику. ИЗВОР: *Биографија наставника и сарадника (1954–2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Ратко Николић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Милан **БАБИЋ, Милан,** стоматолог, политичар, председник владе Републике Српске Крајине (Кукар, Книн, 26. II 1956 – Хаг, Холандија, 5. III 2006). Дипломирао 1981. на Стоматолошком факултету у Београду, а потом радио у здравственом центру у Книну. Био је један од оснивача Српске демократске странке (СДС) у Книну (1990). На првим вишестраначким изборима у Хрватској био је изабран за председника општине Книн. После оснивања Српске аутономне области (САО) Крајина изабран је за председника њеног Извршног савета, а затим и за министра унутрашњих послова и министра одбране. Успротивио се плану специјалног изасланика генералног секретара Уједињених нација Сајруса Венса из новембра 1991. о демилитаризацији Крајине, коју би у време мировних преговора штитиле мировне снаге УН. САО Крајина је децембра 1991. преименована у Републику Српску Крајину (РСК). Под утицајем С. Милошевића план је усвојила Скупштина РСК фебруара 1992, а **Б.** је замењен Гораном Хаџићем. Децембра 1993. на председничким изборима у РСК убедљиво је победио, али је С. Милошевић одбио да призна резултате избора, те је на новим изборима, јануара 1994, изабран Милан Мартић. Јула 1995, после напада хрватске војске и НАТО-а на РСК, изабран је за председника Владе РСК. На том положају остао је до 4. VIII 1995. када је Хрватска отпочела операцију „Олуја", уочи које је са породицом дошао у Београд. Као сведок оптужбе пред Хашким трибуналом сведочио је о умешаности С. Милошевића у сукоб у Хрватској. Новембра 2003. и против њега је подигнута оптужница за злочине против човечности, укључујући убиство стотине Хрвата и другог несрпског становништва у Крајини (1991–1992). Нагодивши се са тужилаштвом, јануара 2004. признао је кривицу, што је требало да буде и потврда става како је С. Милошевић био главна фигура у „заједничком злочиначком подухвату" у Хрватској. И поред нагодбе са тужилаштвом, које је за учињену услугу предложило казну од 11 година затвора, Хашки суд га је 29. VI 2004. осудио на 13 година. Марта 2006. пронађен је мртав, после самоубиства у притвору Хашког трибунала у Схевенингену, где је боравио ради сведочења против Милана Мартића. ЛИТЕРАТУРА: „Милан Бабић сам себи укинуо судску заштиту", *Данас*, 7–8. XII 2002; „Одлазак универзалног сведока", *Време*, 9. III 2006. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Миливој **БАБИЋ, Миливој**, адвокат, публициста, народни посланик (Белегиш, Срем, ? – Ириг, Срем, 1913). После студија права започео успешну адвокатску каријеру у Земуну. Истовремено, ангажовао се политички и национално као члан Радикалне странке. На изборима за Црквено-народни сабор, одржаним 1902, изабран је за световног кандидата из Ковинског среза, а потом и за члана Ревизионог одбора сабора. Био је један од 23 потписника Задарске резолуције, документа насталог у октобру 1905, којим је потврђена сарадња српских и хрватских странака. Након споразума између угарске владе и Хрватско-српске коалиције био је кандидат Радикалне и Социјално-демократске странке на изборима из 1913, али није успео да постане заступник. Радио је у „Змају", друштву за српску књижевност, новинарство и уметност (1905) и био уредник *Народног гласника* (1906–1908), листа за политику, привреду, просвету и друга национална питања, који је у Земуну издавала Српска народна радикална странка. Био је и власник и уредник *Српског одјека*, још једног листа ове странке, посвећеног научној и књижевној критици и полемици. ЛИТЕРАТУРА: М. Косовац, *Српска православна митрополија карловачка*, Ср. Карловци 1910; Л. Бакотић, *Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења*, Бг 1939; В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској*, Н. Сад 1980; Ј. Д. Митровић, *Грађа за историју и библиографију српске периодике до 1920*, Бг 1984. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Милош **БАБИЋ, Милош,** сликар, илустратор, графички дизајнер (Нови Сегедин, 26. IX 1904 – Београд, 24. X 1968). Похађао Одсек унутрашње архитектуре у Школи за примењену уметност у Сегедину (1918–1921). Живео у Суботици (1921–1923) и Београду (од 1923). Сликарске поуке добио у атељеу „Футур" Ота Бихаљија Мерина (1923–1930), а цртачке од Петра Добровића на Коларчевом народном универзитету (1934–1940). Излагао самостално (од 1937) и на заједничким ликовним смотрама (од 1947). Поред примењене уметности (плакат, опрема књига, декоративни и пропагандни панои и др.), бавио се и сликарством (уље, пастел). Највероватније у периоду 1930–1937, иако је дела датирао у распону 1923–1930, у духу конструктивизма и особено схваћених поетика кубизма и футуризма радио динамичне геометријске композиције, каткад блиске апстракцији, чешће са стилизованим ликовима или фигурама ратника и диктатора, исказујући протест против техничког и технолошког развоја који води уништењу човека. Током пете и шесте деценије реалистички приступао форми и самосвојно тумачио искуства поентилизма. Често и звонким колоритом, уситњеним потезима чистих боја, обрађивао пределе из околине Београда, сеоска дворишта и портрете. Његова најважнија дела су: *Антихрист на делу*, *Антихрист у храму*, *Фабрика авиона*, *Ваздушно земаљски маневар*, *Диктатор*, *Ратник*, *Ракетна станица* и *Даноноћни рад*, *Метропола* и *Застава мира*. ЛИТЕРАТУРА: И. Суботић, „Десет слика Милоша Бабића", *ЗМСЛУ*, 1980, 16; А. Барањи, *Поклон збирка Милош Бабић*, Суб. 1984. Љубица Миљковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Милош **БАБИЋ, Милош,** правник, универзитетски професор (Горње Ратково, Република Српска, 11. III 1948). Правни факултет завршио у Сарајеву (1974). Магистрирао (1979) и докторирао (1983) на ПФ-у у Београду из области кривичног права. Полугодишњу специјализацију завршио на Универзитету Ломоносов у Москви (1980). Универзитетску каријеру започео као асистент на Катедри за кривично право на ПФ-у у Сарајеву, Одјељење у Бањалуци. На ПФ-у у Бањалуци биран је у сва наставничка звања (редовни професор 1998) на предмету Кривично право. На овом факултету обављао је функцију продекана и декана (1991–1996). Више година предаје и Криминологију са пенологијом на дипломским и последипломским студијама. Био је судија Врховног суда Републике Српске (1998–1999) и руководилац тима за израду Коментара кривичних закона БиХ, као и коаутор коментара кривичних закона у оквиру Заједничког пројекта Савјета Европе и Европске комисије. Учествовао у више пројеката и експертских група за израду закона, те био главни редактор Кривичног законика Републике Српске, који је ступио на снагу 2000. Предсједник је Удружења за кривично право и криминологију Републике Српске. Био је члан тима за успоставу Вијећа за ратне злочине при Суду БиХ. Именован је за судију Суда БиХ одлуком Високог представника (2002), а поново именован одлуком Високог судског и тужилачког вијећа БиХ (2005). ДЕЛА: *Крајња нужда у кривичном праву*, Бл 1987; *Кривично право, посебни дио*, I, Бл 1995; и И. Марковић, *Кривичноправна заштита људског живота*, Бл 1997; *Коментари кривичних/казнених закона у Босни и Херцеговини*, I–II, Сар. 2005; *Кривично право, општи дио*, Бл 2008. Никола Мојовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Миодраг **БАБИЋ, Миодраг,** технолог, привредник (Зрењанин, 29. IV 1951). Дипломирао 1974. на Технолошко-металуршком факултету у Београду. Прво радно искуство стекао као технолог производње у предузећу „Бриксол" у Вршцу. Директор „Хемофарма" од 1982. Тадашњи „Инекс–Хемофарм", погон са годишњим капацитетом који се данас остварује за две недеље, под његовим руководством израстао је у савремену интернационалну компанију са 3.200 запослених, фабрикама у Бањалуци, Подгорици и Обниску крај Москве и извозом лекова из Србије у 20 земаља света. Већ 1989, с немачком фармацеутском групом „Штада", једним од највећих светских произвођача генеричких лекова, покренуо је процес приватизације „Хемофарма". Од 1993. је председник Управног одбора „Хемофарма а. д.", а од 1996. председник „Хемофарм Концерна" и потпредседник фармацеутске групе „Штада". Био је две године први председник Клуба привредника Србије. Залагао се за социјалну бригу о радницима и хуманитарне акције у Вршцу. Иницирао (2001) изградњу Центра „Миленијум", једне од најбоље опремљених спортских и концертних дворана у Србији, хотела „Виле Брег" и стамбеног насеља у којем живи 150 вршачких породица. Један је од најзаслужнијих за формирање и развој прволигашког кошаркашког клуба *Хемофарм Штада*. Био је председник Кошаркашког савеза Југославије и члан Председништва Југословенског Олимпијског комитета. Спонзорски подржавајући њихово усавршавање, значајно је допринео едукацији лекара у земљи и иностранству. Добитник је Ордена св. Саве, Вукове наградe и Награде Привредне коморе Србије. ИЗВОР: Документација Секретаријата „Хемофарма". Владимир Кањух \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Мирко **БАБИЋ, Мирко**, машински инжењер, универзитетски професор (Соколац, БиХ, 16. IV 1950). Дипломирао, магистрирао и докторирао на Факултету техничких наука у Новом Саду. Радио у фабрици шећера „Шајкашка", а од 1980. у научном раду и настави на Пољопривредном факултету у Новом Саду, где је 2006. изабран за редовног професора за област пољопривредна техника. На истом факултету предавао Пољопривредне материјале и Хидропнеуматску технику. Истиче се научним и стручним доприносом у домену рационализације потрошње енергија на сушарама у пољопривреди. Плодотворном сарадњом с неколико предузећа у Србији кроз студије, оригиналне конструкције и пројекте утицао је на иницијални развој коришћења биомасе као извора топлотне енергије за потребе пољопривреде. Први је у претходној Југославији у наставу пољопривредних факултета увео целовити курс физичких особина пољопривредних материјала. Дуго је био директор Института за пољопривредну технику Пољ. ф. у Новом Саду. ДЕЛА: коаутор „Mathematical modelling of air flow through wheat grain layer", *IA*, 1994, 8, 2; и Љ. Бабић, *Сушење и складиштење*, Н. Сад 2000; коаутор, „Production model in greenhouses with biomass as energy source", *СП*, 2005, 54, 3/4. ИЗВОР: *Биографија наставника и сарадника (1954–2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Ратко Николић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Небојша **БАБИЋ, Небојша,** уметнички фотограф (Београд, 25. XII 1968). У Београду је 1998. основао „Orange studio", центар за примењену фотографију и визуелне комуникације. Мултимедијални уметнички пројекат „O3ONE" покренуо 2004, с циљем унапређења промоције савремене уметничке продукције и остварења активније међународне комуникације и изложбене размене. На његову иницијативу покренут је и „B-LINK" – Интернационални фестивал нових комуникација, који промовише достигнућа из овог домена у Србији и свету и афирмише спрегу уметности и савремене технологије. У свом раду истражује место и однос човека према савременом окружењу (ауторске изложбе: „Светлост", „Радови на путу", „Функција"). Изложбом „Breast Friend" скренуо је пажњу јавности на актуелне проблеме модерног човека. Значајно место у спектру његовог рада припада сегменту рекламе и модне фотографије, као и пројектима реализованим за актуелну музичку сцену. Његови радови чувају се у збирци Музеја примењене уметности у Београду. Учествовао у реализацији многобројних хуманитарних пројеката за УНЕСКО и УНИЦЕФ. Добитник је више награда, међу којима и Велике награде Мајског салона (2005), као и награде „Pantene Beauty Awards" за најбољег модног фотографа Србије и Црне Горе (2002, 2004). ЛИТЕРАТУРА: Д. Тошић, *Вештина паралелна са сликарством*, Бг 2003; С. Тимотијевић, *Урбани пејзажи у светлу модерне тајне*, Бг 2006. Симона Чупић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Недељко **БАБИЋ, Недељко**, пјесник (Лукавицa код Милића, БиХ, 25. VII 1948). Живио у Сарајеву до априла 1992, а потом на Палама до краја 1999, гдје је радио у Документационом центру Републике Српске за истраживање ратних злочина. Од 2000. наизменично живи у Београду и родном мјесту. У поезији се јавио раних 70-их као дио једне струје сарајевског песничког круга, која је урбаном миљеу претпостављала лирику завичајних слика, у његовом случају исказиваних на алегорично-алузиван начин. Стваралачки се пресудно формирао у атмосфери ратних збивања 90-их година, суочавајући строгу форму сонета с тамним сликама ратне стварности, не избјегавајући ни изазов поетске ангажованости. У последњим књигама готово искључиво је усмјерен на чист поетски артизам, сложене експерименте са сонетном формом и грађење бројних неологизама. Посебно су запажени његови палиндромни пјеснички текстови. ДЕЛА: *Завичај*, Сар. 1973; *Кривац је ухваћен*, Сар. 1977; *Помен*, Бг 1996; *Раздужбина*, Пале 1997; *Крстовдан*, Бг 2002; *Бурски сонети*, Срп. Сар. 2002; *Први разред љубави*, Срп. Сар. 2002; *Коловр(а)т*, Ист. Сар. 2005; *Љубовдан*, Ист. Сар. 2005; *Претрес*, Бл 2007. Ранко Поповић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Никола **БАБИЋ, Никола**, дубровачки трговац, добротвор (Лика, 1848 – Београд, 26. IX 1932). Био је један од првака Српске странке у Дубровнику, где је живео од 1866. бавећи се трговином. Истакнути национални радник, добротвор и секретар Добротворне задруге Српкиња, хуманитарног удружења. Три деценије био је председник Православне општине у Дубровнику и председник Матице српске у овом граду. Приљежно радио на јачању културних и других веза с матицом. У моменту када је решењем Редарства поглаварства у Дубровнику од 8. II 1916. ликвидирана Задруга Српкиња као „великосрпска", **Б.** је већ био ухапшен и интерниран. Одликован је орденима св. Саве III степена, Белог орла V степена и Југословенском круном IV степена. ЛИТЕРАТУРА: М. Живановић, *Дубровник у борби за уједињење 1908–1918*, Бг 1962; Р. Петровић, *Национално питање у Далмацији у XIX стољећу (Народна странка и национално питање 1860–1880)*, Сар. 1968. Драгана Митровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Никола **БАБИЋ, Никола,** историчар (Трубар код Дрвара, 19. X 1926 – Хан Пијесак, 18. XI 1978). Након завршене гимназије, НОБ-у се прикључио 1941. По завршетку рата радио као учитељ и васпитач у ђачком дому, политички се ангажујући у Приједору, Грахову и Цазину. Даље школовање наставио је студијама историје на Вишој педагошкој школи и Филозофском факултету у Сарајеву, где је докторирао 1972. Историја радничког покрета и НОБ-а била је средиште његових научних и стручних интересовања. Био је члан Комисије за историју ЦК СК БиХ (1955–1962), управник Одељења историјске грађе у Институту за историју радничког покрета (1962–1972), директор истог Института (1972–1975) и председник Комисије Предсједништва ЦК СК БиХ за историју (1978). Учествовао у покретању научних и стручних часописа, доприносећи унапређењу архивистике, објављивању историјских извора и богаћењу библиотека. ДЕЛА: *На путевима револуције*, I–II, Сар. 1972, 1980; *Рат, револуција и југословенско питање у политици Социјалдемократске странке Босне и Херцеговине*, Сар. 1974; *Село у политици КПЈ у периоду од 1919. до 1929. године*, Сар. 1976. ЛИТЕРАТУРА: Б. Ђурђев, „Др Никола Бабић (1926–1978)", *ГДИБиХ*, 1977–1979, 28–30; Н. Шарац, „Др Никола Бабић", *ПИИС*, 1978, 14–15. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Перо **БАБИЋ, Перо,** устаник (Трубар код Дрвара, ? – Београд, 1905). После неуспеле буне 1858. с породицом се преселио у Србију. Ради подизања новог устанка, са братом Голубом отишао је 1875. у југозападну Босну. После разбијања устаничких чета на Козари, маја 1876, оформио је јединицу од око 400 људи, којој је за четовођу поставио извесног Марка Анића. Анић се са око 60 људи издвојио. У пљачкању околних села, и католичких и православних, придружио му се и **Б**. Устаници су били *гори него Турци.* **Б.** је предводио устанике у нападу на Кључ септембра 1876. Неуспех акције одвојио га је од устаничке главнине са Црних Потока. У пролеће 1877. с Пером Крецом командовао је четом од око 400 устаника у походу на села око Петровца. Четовао је и после пада Црних Потока. Као и већина устаничких вођа, после Берлинског конгреса предао је оружје аустроугарским властима и добио новац за исељење у Србију. ЛИТЕРАТУРА: M. Екмечић, *Устанак у Босни 1875–1878*, Сар. 1960; Ђ. Микић, *Бања Лука на Крајини хвала*, Бл 1995. Ђорђе Микић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Петар **БАБИЋ, Петар,** генерал-пуковник (Лички Тишковац, 1. XI 1919 – Београд, 31. X 2006). Пре II светског рата био је металски радник. У рату учествовао од 1941, а члан КПЈ постао 1942. Током рата био је политички комесар одреда, 2. личке бригаде, Книнског сектора и 19. дивизије. После рата обављао је дужности политичког комесара дивизије и корпуса, наставника на Вишој војној академији, начелника Кабинета Врховног команданта и секретара Савета народне одбране Југославије. Одмах по окончању краткотрајног арапско-израелског рата 1967. био је лични емисар Јосипа Броза Тита у арапским земљама, ради организовања пружања југословенске војне помоћи пораженим арапским армијама. Завршио Вишу војну академију у Југославији и Генералштабно-командну школу у САД. Активна служба у ЈНА престала му је пензионисањем 1979. Одликован је Орденом народног хероја. Александар Животић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Раде **БАБИЋ, Раде,** племенски капетан (Трновица код Билеће, ? – Плана код Билеће, XII 1875). У билећко-рудинској капетанији био је активни учесник Вукаловићевог устанка 1852. Септембра 1957. учествовао је на састанку племенских старешина на Зупцима, код куће Луке Вукаловића, на којем је одлучено да се поново дигне устанак. Са још тројицом главара ишао је 1863. у Мостар на преговоре као члан делегације у име свих херцеговачких племена. Такође је био један од главних организатора Херцеговачког устанка 1875. у свом крају. Истицао се личном храброшћу, а погинуо је на почетку устанка. ЛИТЕРАТУРА: М. С. Радоичић, *Херцеговина и Црна Гора 1875–1878*, Невесиње 1966; Д. Берић, *Устанак у Херцеговини 1852–1862*, Бг – Н. Сад 1994; Ч. Баћовић, *Поменик црногорских и херцеговачких ратника и првака (1500–1918)*, Никшић 1999. Драга Мастиловић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Радомир **![001_Radomir-Babic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-radomir-babic.jpg)БАБИЋ, Радомир,** генерал-пуковник (Сиге код Даниловграда, 2. IX 1909 – Београд, 1. XII 1996). У Подгорици завршио Трговачку академију и радио у Зетској финансијској контроли. Ванредно студирао Високу експортну академију у Загребу, где је био запослен као државни чиновник. Члан КПЈ постао 1931. Од 1938. био је секретар Покрајинског одбора „Црвене помоћи" за Црну Гору и Санџак. Током одслужења редовног војног рока завршио школу резервних официра. У II светском рату учествовао од 1941. Био је командир чете и командант батаљона на простору Пипера, командант одреда „Бијели Павле", командант Зетског народноослободилачког партизанског одреда, политички комесар 5. пролетерске бригаде и 3. дивизије, командант 2. пролетерске дивизије и Приморске оперативне групе и командант 5. дивизије на Сремском фронту. После рата завршио је Вишу Војну академију ЈНА. Налазио се на дужностима начелника штаба 4. армије, команданта корпуса и начелника Ратне школе Више Војне академије. Активна служба у ЈНА престала му је пензионисањем 1961. Одликован је Орденом народног хероја. Александар Животић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Сава **БАБИЋ, Сава,** преводилац, критичар, универзитетски професор (Палић, 27. I 1934). Студије књижевности и српскохрватског језика завршио на Филозофском факултету у Београду. Од 1957. у Суботици радио као професор књижевности, уредник у издавачкој кући и директор музеја. У Будимпешти боравио као лектор за српскохрватски језик (1963–1965). Од 1971. живео у Новом Саду и радио на ФФ-у (од 1974), на којем је 1982. одбранио докторску дисертацију „Српскохрватски преводи песама Шандора Петефија". Као редовни професор 1993. прешао у Београд и на Филолошком факултету основао Катедру за мађарски језик и књижевност. Преводећи с мађарског језика још од 60-их година, остварио је преводилачки опус који импресионира како избором дела и укупним обимом тако и смелошћу језичко-стилских решења. Као и његов велики узор, С. Винавер, преводилаштво је сматрао креативношћу највишег степена, којом се стваралачка личност испољава уз истовремену свест и о оригиналу и о могућностима сопствене културе. Преводима је допринео да српском читаоцу буду презентоване како књижевне вредности југословенских Мађара (М. Мајтењи, Л. Гал, Ј. Пап, К. Фехер, О. Толнаи, И. Брашњо и др.), тако и вредности матичне мађарске књижевности (Т. Череш, И. Еркењ, Ђ. Ијеш, И. Бан, Ј. Барта, М. Цине, Ђ. Лукач, А. Хелер, Т. Дери, И. Ерши, Г. Чат, А. Генц, Д. Костолањи, Ш. Вереш, П. Естерхази, Ш. Мараи, Ђ. Круди и др.). Посебан успех постигао је превођењем Беле Хамваша који је не само постао веома популаран код српских читалаца, него је представљао велико откриће и за мађарску књижевност, у којој је заузимао веома скромно место. **Б.** је дао важне радове о теорији и критици превода (*Разабрати у плетиву*, Н. Сад 1986; *Превесеји*, Н. Сад 1989), а за историју превођења нарочито је значајна његова студија *Како смо преводили Петефија* (Н. Сад 1985). Велик број текстова написао је да би српском читаоцу објаснио природу мађарске културе и књижевности (*Мађарска цивилизација*, Бг 1996; *Хармонија и дисхармонија Петера Естерхазија*, Н. Сад 2006), а посебну пажњу је посветио изучавању мађарско-српских књижевних и културних односа. Почетком 60-их година почео се бавити и текућом књижевном критиком, углавном тумачећи дела српске књижевности и књижевности војвођанских Мађара, а занимљиве доприносе остварио је тумачећи опус Данила Киша и Милорада Павића (*Бокорје Данила Киша*, Кањижа 1998; *Милорад Павић мора причати приче*, Бг 2000). Његови текстови писани су живим стилом у којем се анализа текста и књижевноисторијски опис често прожимају са биографским и аутобиографским чињеницама. ДЕЛА: *На длану*, Суб. 1971; *Неуспео покушај да се тарабе оборе*, Н. Сад 1978; *У сенци књиге*, Н. Сад 1981; *Љубавни јади младог филозофа Ђерђа Лукача*, Бг 1990; *Пет више пет*, Н. Сад 1990; *Радионица и аргументум*, Сента 2008. ЛИТЕРАТУРА: *Поводзиви. Други о Сави Бабићу*, Бг 2004. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Спасоје **БАБИЋ, Спасоје,** трговац, устанички вођа (Бањалука, ? – ?, после 1925). Бавио се трговином и политиком. Оптужен за велеиздају, пола године је одлежао у сарајевској тамници. Почетком устанка 1875. пребегао је у Славонију. Био је члан Револуционарног одбора у Новој Градишци и учесник Јамничке скупштине (1875). У име Народног одбора отишао је у Србију носећи Проглас о уједињењу Босне и Србије, 28. VI 1876, који су потписале четовође у северној Босни. После аустроугарске окупације БиХ наставио се бавити трговином и национално-политичким радом. Присуствовао муслиманским антиокупационим скуповима 1880. Значајну пажњу поклањао је културно-просветном раду, те допринео обнављању Српске читаонице у Бањалуци, основане 1868. у склопу Богословије Васе Пелагића. Потписао је и упутио (29. V 1883) *Диплому* цивилном адлатусу Федору Николићу, којом су бањалучки Срби захтевали свог епископа. За председника Српскоправославног црквено-школског одбора изабран је 1885. Био је заменик градоначелника Бањалуке. Касније се бавио експлоатацијом и индустријском прерадом дрвета. Основао је (1912) фирму „Пилана Бабић д. д." у Бочцу. Био је члан дирекције (1912–1913) и председник (од 1919) Управног одбора Српског кредитног завода у Бањалуци. Као учесник устанка 1875–1878. и ратни друг Петра Мркоњића, одликован је Карађорђевом звездом. Као припадник Радикалне странке објављивао је чланке у њеној штампи. ЛИТЕРАТУРА: *Бања Лука у новијој историји*, Сар. 1978; Ђ. Микић, *Бања Лука на Крајини хвала*, Бл 1995; В. Чубриловић, *Босански устанак 1875–1878*, Бг 1996; М. Екмечић, *Устанак у Босни 1875–1878*, Бг 1996; Т. Краљачић, *Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882–1903)*, Бл – Срп. Сар. 2001; Г. Јовић-Кривокапић, *Оклоп без витеза*, Бг 2002. Ђорђе Микић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ, Стево **БАБИЋ, Стево,** трговац (Мазин, Лика, 1866 – САД, 1964). У САД се доселио 1903. и живео у месту Дјукенс крај Мекиспорта у Пенсилванији. Учествовао у организовању друштава српских исељеника у САД и оснивању Видовданског конгреса (1932), покрета напредних америчких Срба, који је издавао лист *Слободна реч*, и био његов први председник (до 1940). Један је од главних покретача и први председник Одбора америчких Срба за помоћ народу у Југославији (основан 1946). Издавао лист *Вјесник* и уживао велик углед. Организовао опремање једног одељења Питсбуршког универзитета у „југословенском стилу" и опскрбио његову библиотеку најзначајнијим делима југословенске књижевности. ЛИТЕРАТУРА: М. Шотра-Гаћиновић, *Виђења из исељеничког живота у Америци*, Бг 1990. Владимир Гречић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ-АНДРИЋ, Милица **![001_Milica-Babic-Andric.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-milica-babic-andric.jpg)БАБИЋ-АНДРИЋ, Милица,** костимограф, универзитетски професор (Босански Шамац, 2. IX 1909 – Херцег Нови, 24. III 1968). Школовала се у Бечу на Уметничкој школи у Естерсу при Музеју за уметност и занате (од 1925). Прва практична знања стекла у Паризу у Фабрици текстила „Родие". По повратку у земљу и краткотрајног рада на Вишој женској занатској школи (1930/31) започела рад као сликар костимограф Народног позоришта у Београду. Педагошки рад започела 1934. као предавач историје костима у новооснованој глумачкој школи НП-а у Београду, да би ову делатност наставила и касније на Академији примењених уметности и Позоришној академији. Њену тридесетогодишњу делатност у области костимографије (281 позоришни комад) обележиле су многе представе НП-а, као и других сцена у Београду и широм тадашње Југославије. Радила је за позориште „Бошко Буха", Српско народно позориште у Новом Саду, НП у Нишу и Сарајеву, Македонски народни театар у Скопљу, Хрватско народно казалиште у Загребу, Словенско народно гледалишче у Љубљани, Дубровачке љетне игре и др. У домену костимографија за филмове има пионирску улогу у земљи. Њено плодно дело се протеже између почетака наше костимографије и савремене ере, а рад одише културом и поштовањем традиције, било да се ради о народном стваралаштву или историјским класицима. Костими су увек у сагласју с постојећим сценографским решењем и концепцијом редитеља и кореографа. Сарађивала са Бојаном Ступицом, Нином Кирсановом, Бранком Гавелом, Радомиром Плаовићем, као и са сценографима Владимиром Жедринским, Миомиром Денићем и др. Радила костимографије за драме, балете, опере најпознатијих светских и домаћих писаца и композитора (Еврипид, Гете, Молијер, Шекспир, Ростан, Стерија, Његош, Равел, Масне, Шостакович, Готовац, Коњовић, Христић и др.). На почетку каријере, под снажним утицајем угледних колега руских емиграната који су радили у НП-у (Владимир Жедрински, Владимир Загордњука и др.), неговала декоративни стил ведрог колорита и истакнутих детаља. Почетна везаност за бечку уметност касне сецесије временом се мења и њен ликовни језик постаје једноставнији, више у духу стилизације актуелног „модернизма" 50-их и 60-их година. Њен израз постаје више симболичан, а при томе наглашено функционалан. У својим радовима испољила је рафиниран укус, отворену уметничку фантазију, разноврсност у цртежу и колориту, стилску оријентацију, добру равнотежу између конкретног и апстрактног. Позоришни костим у њеним радовима није сам себи циљ него је саставни део велике и комплексне позоришне уметности. Међу наградама које је добила за свој рад је и награда Стеријиног позорја у Новом Саду (1956). ЛИТЕРАТУРА: О. Миловановић, *Милица Бабић, сценски костим*, Бг 1973. Дијана Милашиновић-Марић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋ-ШУИЦА, Мирјана **БАБИЋ-ШУИЦА, Мирјана,** пијанисткиња, универзитетски професор (Земун, 11. I 1929). Дипломирала 1953. на Музичкој академији у Београду, у класи Мелите Лорковић, а затим се усавршавала у Швајцарској код Mарија Штајнера на курсу за модерну клавирску технику и на семинарима других угледних педагога. Током 70-их и 80-их година XX в. приредила је многобројне реситале на фестивалима у СФРЈ (БEMУС, Музичко бијенале Загреб, Југословенска музичка трибина у Опатији) и гостовала у више градова СССР (1983). За потребе Радио-телевизије Београд остварила преко 300 минута трајних снимака, међу којима и оне са делима за клавир српских аутора К. Бабића, Д. Деспића, Е. Јосифа и Д. Радића. За интерпретацију *Хумористичних етида* Д. Деспића добила је специјалну награду Југословенске радио-телевизије 1996. До 1976, када је изабрана за наставника Факултета музичких уметности у Београду, преко две деценије одгајала је генерације пијаниста у Музичкој школи „Мокрањац". Међу многобројним студентима који су прошли кроз њену педагошку радионицу су и многи добитници домаћих и међународних награда. Добитница је Ордена рада са сребрним венцем (1975), Октобарске награде „Доситеј Обрадовић" (1991) и Награде за животно дело „Златан беочуг" (1997). Ана Котевска \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋИ **БАБИЋИ,** село у Републици Српској, у општини Приједор, 14 км источно од општинског средишта. Налази се на јужним падинама планине Козара, на 240–600 м н.в. Дисперзивног је типа и чини га већи број заселака. Највећи од њих су Горњи Јакуповићи, у којима се налази православна црква. Село има неколико продавница и угоститељских објеката. На јужној периферији пролази пут Приједор–Бањалука. Године 1991. у селу је живело 1.385 становника, од којих 63,2% муслимана и 33,9% Срба. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, *Козара – природа, човјек и историја*, Н. Сад 1987. Дејан Шамара \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЋИ **БАБИЋИ,** село у Републици Српској, на западној подгорини планине Крива јелика, изнад долине реке Јањ. Налази се 18 км југоисточно од општинског седишта Шипово, с којим је повезано локалним путем. Најближи већи град је Јајце (42 км). Насеље је смештено на 700–800 м н.в. Дисперзивног је типа и чине га засеоци Бабићи, Надгај и Стенковац. Године 1991. имало је 484 становника, од којих 99,6% Срба. Депопулација траје од 1971. Најважнија привредна грана је сточарство. У селу се налази основна школа. ЛИТЕРАТУРА: Р. Ракита, *Јањ, географско историјска и антропогеографска студија*, Бл 2003. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЦЕ **БАБИЦЕ,** митска бића која, по народним веровањима, доносе болест породиљи и детету. Делују ноћу у периоду од 40 дана после порођаја, ређе пре. Најчешће се јављају у веровањима и басмама источне и јужне Србије, на Косову, у Поморављу и Македонији. Ова веровања су у непосредној вези с идејом да демони доносе болест, која је често персонификована (нпр. чума = куга). Некада су изазивале велик страх, па је њихово име у појединим крајевима табуисано и називане су *оне*, како не би биле дозване. Не постоје јасне представе о њиховом изгледу (нпр. жене дуге косе у црнини, вихор). Негде се сматрало да су невидљиве, а из појединих басми се види да могу бити и женске и мушке. Њихов број варира (нпр. три или седам). У циљу заштите од **б.** створен је читав систем који је подразумевао онемогућавање њиховог приступа породиљи и детету, терање, када се најчешће прибегавало бајању. Породиља није смела 40 дана да напушта кућу, пре свега ноћу; њена соба је увек била осветљена и није остављана сама; прављене су магијске препреке за **б.** симболичним ограђивањем простора око куће и у кући; поред новорођенчета су се остављали заштитни предмети (нпр. срп, гребени); коришћени су бели лук, црвени конац итд. Од магијских радњи за заштиту детета најчешће су примењивани провлачење, купање и кађење. Поступци провлачења (нпр. вучји зев) подразумевали су комуникацију на релацији овај свет – онај свет, на који је дете симболично прелазило. У околини Пирота жене које рађају обележавале су дан посвећен заштити од **б**. Ова веровања имају везе с митским бићима, ноћницама, суђеницама, вештицама, алама, грозницама, некрштенцима, па и вилама, која могу нанети штету детету или породиљи. ЛИТЕРАТУРА: *Славянские древности*, I, Москва 1995; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), *Словенска митологија – енциклопедијски речник*, Бг 2001; Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 2004; А. Лома (ур.), *Етимолошки речник српског језика*, II, Бг 2006. Ивица Тодоровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЦЕ ГОРЊЕ **БАБИЦЕ ГОРЊЕ**, село у Федерацији БиХ, југозападно од Тузле и Модричког језера, а источно од његове притоке Турије. Локалним путем повезано је са општинским средиштем Лукавац (16 км) и са Тузлом (22 км). Лежи на северозападним обронцима планине Коњух, на 300–350 м н.в. Дисперзивног је типа и чине га засеоци Бледци и Крушке. Године 1991. имало је 792 становника, од којих 56,9% муслимана и 41,3% Срба. Од 1981. број муслимана расте, а број Срба се смањује. ЛИТЕРАТУРА: *Монографија тузланског кантона*, Сар. 2007. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЧКА ГОРА **БАБИЧКА ГОРА**, планина у југоисточној Србији, јужно од Ниша. Простире се правцем југоисток–северозапад, између Лесковачког поља на западу и Заплањске котлине на истоку, на дужини од око 25 км. Припада групи родопских планина, а језгро је изграђено од прекамбријских зелених шкриљаца. Висока је 1.022 м. Странице су јој дисециране густом речном мрежом. Потоци на западној страни уливају се у Јужну Мораву, а на источној страни у Кутинску реку, притоку Нишаве. На њој се налази много насеља, која су распоређена у две зоне. Густ низ села смештен је на западном подножју планине у Лесковачком пољу на висинама од око 250 м н.в. Други низ села окружује читаву планину на висинама од око 500 м н.в., како на западној страни изнад Лесковачког поља тако и на источној страни у Заплањској котлини. Планина је обрасла шумом. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЧКА ШКОЛА **БАБИЧКА ШКОЛА,** стручна образовна установа. Отворена је 1899. у Београду на основу закона који је предвиђао да се у београдској Државној болници отворе Школа за бабице и Школа за лекарске помоћнике. Основана при Гинеколошко-акушерском одељењу Опште државне болнице, **Б. ш.** је у првој генерацији имала шест ученица, а предавали су Јован Ј. Јовановић и Никола Хаџиниколић, гинеколози-акушери у овој болници и врло активни чланови СЛД-а. Милан Стајић, дугогодишњи управник школе, истицао је тешкоће у почетку њеног рада због лошег образовања ученица и нерадог пријављивања кандидаткиња. **Б. ш.** је 1932, оснивањем педијатријског смера, уклопљена у општу медицинску школу, а данас њене традиције негује Медицинска школа „Београд" која ову годину узима за годину свог оснивања. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБИЧКО **БАБИЧКО,** село на северозападним падинама Бабичке горе. Са аутопутем Лесковац–Ниш повезано је путем дугим 10 км. Општинско средиште Лесковац удаљено је 25 км. Дисперзивног је типа, заузима велику површину на 540–700 м н.в. и чини га 14 издвојених махала, од којих су многе међусобно знатно удаљене. Помиње се у XIV в. под именом Бабичка Глава. Старо село је расељено, а почетком XVIII в. обновљено. Становништво је досељавано у XVIII и XIX в. из околине Ћустендила, Црне Траве, Заплања и Врањске котлине. Године 1879. имало је 88 кућа са 757 становника, 1921. 183 дома са 1.315 житеља, а 2002. 515 становника, од којих 99,8% Срба. У пољопривреди је радило 89,5% активног становништва. У селу се налазе истоимени манастир са конаком, изграђен у XVI в., четвороразредна основна школа, амбуланта, пошта и земљорадничка задруга. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБОВИЋ, Атанасије **БАБОВИЋ, Атанасије,** правник, народни посланик (Грабовац код Трстеника, 1838 – Београд, 6. VIII 1897). На Великој школи у Београду завршио права 1861. Као правник радио у Београду, Шапцу, Крушевцу и Крагујевцу. Био је судија, председник првостепених судова и Пореске управе, председник Апелационог (1890–1895) и Касационог суда (1896–1897). На првим изборима за Народну скупштину у независној Србији 1878. изабран је за посланика као кандидат Либералне партије. За потпредседника Скупштине изабран је на ванредном заседању 1880. у Крагујевцу. Као приврженик краља Милана Обреновића залагао се за склапање железничке конвенције са Аустроугарском. ИЗВОР: Шематизам Србије, 1862–1897. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини XIX века*, I–IV, Бг 1923–1925. Љубодраг П. Ристић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБОВИЋ, Бошко **БАБОВИЋ, Бошко,** новинар (Негославци, Славонија, 6. I 1914 – Београд, 29. IX 1992). Дипломирао на Филозофском факултету у Београду (1937). После студија постављен је за суплента средње школе у Прилепу. Рат је провео у немачком заробљеништву где је био иницијатор културних активности српских заробљеника. У Нирнбергу, у логору „Oflag XIII B", био је и суфлер на позоришним представама које су припремали логораши, а повремено је деловао и као редитељ. После рата радио у министарствима за просвету и за науку и културу, у рангу помоћника министра. Професионални новинар постао 1953. у београдској *Политици*, а сарађивао и у другим листовима и часописима. У матичном листу био уредник културне рубрике. Значајно допринео развоју листа и оспособљавању младих генерација за новинарски рад. Игор Холодков \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБОВИЋ, Вукота **БАБОВИЋ, Вукота,** инжењер техничке физике, универзитетски професор (Беране, 21. II 1946). Дипломирао 1969. на Електротехничком факултету у Београду. Магистрирао 1972. и докторирао 1976. на проблемима таласа у плазми, у Лабораторији за атомску физику Института за нуклеарне науке у Винчи. Од 1977. на Природноматематичком факултету у Крагујевцу држи предавања из класичног електромагнетизма и сродних области (оптика, физика плазме, астрономија с астрофизиком). Руководи смером Осцилације и таласи на последипломским студијама. Са сарадницима основао „Belerofont" опсерваторију на факултету. Био је управник Института за физику у три мандата и декан факултета у једном мандату. У годинама друштвених и политичких турбуленција у Србији, Црној Гори и окружењу, последње деценије XX в., **Б.** је примећен и као писац публицистичких и ангажованих текстова, те неколико књига поезије и прозе. Истраживао је електронске таласе у гасним плазмама, претежно површинске таласе на ограниченим структурама у разним геометријама. Поред плазмених таласа проучавао је и оптичке и микроталасне појаве, Рeјлијеве таласе и сл., понекад и са наглашеним педагошким аспектoм. Рад о Ремеровој методи мерења брзине светлости ушао је у уски избор запажених радова објављених у *American Journal of Physics* (и D. M. Davidović, B. A. Aničin, „The Doppler interpretation of Römer's method", *Am. J. Phys.*, 1991, 59, 6). ДЕЛА: и Б. Аничин, „Wave determination of electron drift velocities in positive columns", *Int. J. Electronics*, 1977, 43, 2; *Екситација површинских електронских таласа у плазми – физички модели, математички методи, нумерички поступци*, Краг. 1999. Мирјана Поповић-Божић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБОВИЋ, Дејан **БАБОВИЋ, Дејан,** архитекта (Иванград/Беране, 2. X 1962). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1988, у класи Светислава Личине. Радио у „Енергопројекту" (1989–1991) и Пројектном предузећу „Mекон" (1991–1993). Члан УЛУПУДС-а од 1992, где је имао статус самосталног аутора (1994–2004). Сопствени биро под називом „Ауторски атеље Бабовић" основао је 2005. Бави се ентеријером, дизајном, пројектује пословне објекте, виле, бензинске пумпе и др. Највећи део пројеката до 2000. реализовао је у ауторском тиму са Антониетом Алдерете-Бабовић. Његови важнији ентеријери хотела и пословних простора су: ентеријер хотела „Гранд" на Копаонику (1990); пет експозитура „Беобанке" у Београду (1990–1994, са А. Алдерете-Бабовић); ентеријери три Мекдоналдс ресторана (1980–1991), низа бутика у Кнез Михаиловој улици (1997), кафеа „Inex Edisan", „News", „Space kafe", „Escape" (1995–2004), са А. Алдерете-Бабовић; пословни објекат у Улици Незнаног јунака на Дедињу (2006) и др. Његови пројекти и реализована решења изражавају дубоко уважавање београдске модерне архитектуре настале 30-их година XX в., као и жељу да се савремени материјали, боја и различите изражајне форме на видан начин укључе како у ентеријер тако и екстеријер објекта. Добитник је награде УЛУПУДС-а за ентеријер „Александар Шалетић" (1996), нaграде Салона архитектуре у Новом Саду за архитектуру објекта бензинске станице „Sheer-Box" у Новом Београду (2003) и др. ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон српских архитеката*, Бг 2008. Дијана Милашиновић-Марић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБОВИЋ, Драгић **БАБОВИЋ, Драгић,** агроном, универзитетски професор (Петњик код Берана, 17. V 1932). Завршио Пољопривредни факултет у Земуну (1961). Докторирао на Пољ. ф. у Сарајеву (1977). Специјализирао физику земљишта на Институту „Н. Пушкаров" у Софији. Радио на Пољопривредном институту и Биротехничком институту у Пећи, затим на Пољ. ф. у Приштини и Агрономском факултету у Чачку, где је био декан (1984–1986) и оснивач последипломских студија Заштита и уређење земљишта. На истом факултету био је редовни професор педологије и вишегодишњи шеф Катедре за проучавање земљишта. Водећи је стручњак и научни радник у области проучавања, коришћења и посебно заштите земљишта. Члан је експертског тима Републичког фонда за заштиту, коришћење и унапређење земљишта, као и међународног и Југословенског друштва за проучавање земљишта. Био је председник Комисије за физику земљишта Југословенског друштва за проучавање земљишта. Организатор је првог Југословенског симпозијума о физици земљишта (1984). Био је руководилац и истраживач у више од 35 научних пројеката и студија из области науке о земљишту. Добитник је повеље Југословенског друштва за проучавање земљишта. Д. Ђукић; З. Илић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБОВИЋ, Милорад **БАБОВИЋ, Милорад,** агроном, фитопатолог, универзитетски професор (Врачевић код Лајковца, 20. XI 1932). Дипломирао (1959), магистрирао (1964) и докторирао (1968) на Пољопривредном факултету у Земуну. На истом факултету, на предмету фитопатологија, радио од 1971, а за редовног професора изабран 1981. Био је на докторским студијама (1966–1968) биљне вирусологије у Институту за пољопривредну вирусологију у Брауншвајгу и молекуларне биологије у Институту за биологију у Тибингену. Усавршавао се на последокторским студијама у Институту за болести биљака Универзитета у Бону, на специјализацији у Институту за вирусне болести биљака у Ист Мелингу (Енглеска, 1978) и на студијским боравцима у Немачкој, Италији и Француској. Био је директор Института за заштиту биљака (1976–1979), шеф Катедре за фитопатологију и декан Пољ. ф. у Земуну (1981–1983, 1996–2000), те потпредседник и председник Скупштине и проректор Универзитета у Београду (1987–1991). Деловао и као председник Одбора за науку Скупштине Србије, Одбора за биотехничке науке и Одбора за биологију, те као члан Међународног комитета за вирусе воћака и јагодастог воћа и Комисије за избор у научна звања при Министарству науке и технологије Србије. Уређивао *Journal of Agricultural Sciences*, часопис Пољ. ф. у Земуну. Припада водећим научницима и стручњацима у области фитопатологије. Добитник је Октобарске награде Земуна. Одликован је Орденом рада са златним венцем и Орденом рада са црвеном заставом. ДЕЛА: *Вирозе луцерке у Југославији*, Бг 1969; *Шарка*, Бг 1971; *Основи патологије биљака*, Бг 2003; и Г. Делибашић, *Општа фитопатологија: практикум*, Бг 2006. ЛИТЕРАТУРА: *Осамдесет година Пољопривредног факултета Универзитета у Београду*, Бг 1999. Душан Ковачевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБОВИЋ, Милосав **БАБОВИЋ, Милосав,** слависта, преводилац, универзитетски професор (Будимљa код Берана, 14. XII 1921 – Београд, 5. XI 1997). Учествовао у НОБ-у. Дипломирао (1950) и докторирао (1958) на Групи за руски језик и књижевност Филозофског факултета у Београду. Усавршавао се на Московском универзитету (1964/65). Биран у сва универзитетска звања, а редовни професор постао 1972. На Конгресу Међународне асоцијације русиста (МАПРЈАЛ) у Варшави 1976. изабран је за потпредседника Извршног бироа, а више пута биран у славистичке и филолошке организације у СФРЈ и СР Србији. Бавио се руском и српском књижевношћу. Објавио низ студија и чланака о српско-руским књижевним везама и књижевним делима руских прозних писаца, књижевних критичара и песника XIX и ХХ в., те српских писaца (о српској рецепцији „Слова о полку Игореве", В. Г. Белинском, М. Ј. Љермонтову, Н. В. Гогољу, И. С. Тургењеву, Ф. М. Достојевском, Л. Н. Толстоју, Н. С. Љескову, А. П. Чехову, М. Горком, М. А. Шолохову, Л. М. Леонову, А. А. Блоку, С. А. Јесењину, Ј. Јевтушенку и др., те о П. П. Његошу, С. Ранковићу, М. Миљанову, Р. Зоговићу, Душану Костићу, М. Лалићу и др.). Преводио с руског дела Ф. М. Достојевског, Д. И. Писарева, А. П. Чехова, В. В. Вересајева, И. Г. Еренбурга, Л. М. Леонова и др. Од традиција вулгарног социологизма бранио се коришћењем тековина психоаналитичког приступа књижевности и везивањем за конкретно дело. Приредио низ српских издања руских писаца. Дописивао се са Л. М. Леоновим и М. А. Шолоховим. Био је члан ЦАНУ и секретар њеног Одељења за умјетност, те почасни доктор Московског универзитета (1990). Постхумно је издата књига његових мемоарских записа *Време и судбине* (Бг 2004). ДЕЛА: *Достојевски код Срба*, Тг 1961; *Песници и револуција*, Бг 1968; „Творчество Леонида Леонова в сербохорватской критике", у: *Творчество Леонида Леонова*, Ленинград 1969; *Руска књижевност XIX века: реализам*, Бг 1971; „Творчество Св. Ранковича и Б. Станковича и русский реалистический роман", у: *Русско-югославские литературные связи*, Москва 1975; *Његош и следбеници*, Никшић 1993. ЛИТЕРАТУРА: „Др Милосав Бабовић, редовни професор", *АФФ*, 1979, 13; *Научно дјело академика Милосава Бабовића*, Пг 1996. Миодраг Сибиновић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБОВИЋ, Милутин **БАБОВИЋ, Милутин,** четнички војвода (Андријевица, ? – Косовска Митровица, XII 1918). До ступања у четничке одреде 1904. био је курир васојевићког војводе и књаза Николе. Преносио бомбе из Крагујевца у српске крајеве под Турском и четовао на подручју Новопазарског санџака. У току операција 1912. изводио координисане акције са Ибарском војском. Са двојицом синова ступио као добровољац у српску војску. Због заслуга у балканским ратовима сва тројица су 1915. добили Златну медаљу за храброст. ЛИТЕРАТУРА: Б. Марјановић, *Васојевићки главари (неколико портрета)*, Пг 1929; Р. Вешовић, *Племе Васојевићи у вези са историјом Црне Горе и племенским животом сусједних брда*, Сар. 1935; В. Илић, „Учешће српских комита у Кумановској операцији", *ВИГ*, 1992, 1–3. Д. Денда \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБОВИЋ, Спасенија Цана **БАБОВИЋ, Спасенија Цана,** политички радник, народни херој (Лазаревац, 19. III 1908 – Београд, 18. XII 1977). Приступивши већ у раној младости револуционарном радничком покрету, истицала се у синдикату текстилних радника. Члан СКОЈ-а постала је 1927, члан КПЈ годину дана касније, а члан МК КПЈ за Београд 1934. Исте године послата је у Москву, где је била полазник курса на Лењиновој школи. Од јесени 1935. са А. Ранковићем и М. Ђиласом учествовала у обнови организација КПЈ у Србији, организовању штрајкова и формирању Народног фронта. У чланство ПК КПЈ за Србију кооптирана је 1939, а у ЦК КПЈ изабрана на V земаљској конференцији, октобра 1940. Више пута хапшена (1930, 1932, 1937), а 1937. и осуђена на две године робије. По избијању II светског рата, као члан војне комисије КПЈ била је један од организатора устанка у Србији, а 1942. постала је заменик комесара Друге пролетерске бригаде. Била је председница АФЖ Југославије, већник на сва три заседања АВНОЈ-а, члан Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије и Политбироа ЦК КП Србије, народни посланик у неколико републичких и савезних скупштинских сазива, министар за социјална питања у влади Србије (1946–1951), министар за народно здравље и социјалну политику (1951–1953), члан Извршног већа Скупштине Србије и ЦК СКЈ, члан Председништва Савезног одбора ССРНЈ и Савета Федерације, те члан Извршног одбора Савеза бораца и Председништва СР Србије. У политици СКЈ била је присталица конзервативнијег и чвршћег партијског правца. На њен предлог А. Ранковић је 1966. искључен из СКЈ, а неколико година касније иступала је против либерализма у комунистичкој организацији Србије. За народног хероја проглашена је 1952. ДЕЛО: *Осми март 1947*, Бг 1947. ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, I, Бг 1975; *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–1945*, Бг 1980; С. Младеновић, *Спасенија Цана Бабовић*, Бг–Краг. 1980; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБОНИЋИ/БАБОНЕГИ **БАБОНИЋИ/БАБОНЕГИ,** угарска властела која се у историјским изворима помињу од XIII до XVI в. Име породице потиче од Бабонега, сина Стјепана I. У њиховом поседу била је Водица, код Дубице, затим Горичка жупа, између Купе и Коране, са седиштем у Горичком граду, близу којег је подигнут град Стеничњак (данас Сјеничак). Користећи слабост централне власти, **Б.** су до краја XIII в. стекли многобројне и простране поседе који су се пружали од Крањске ка западу до реке Укрина на истоку и од Саве на северу до Гвозда на југу. На тај начин постали су моћни северозападни суседи босанске државе. Стога је бан Пријезда одлучио да своју ћерку уда за најстаријег сина славонског бана Стјепана II Бабонића. Заједно са синовима Стјепаном, Пријездом и Вуком, босански бан је 1287. зету дао у мираз жупу Земуник, која се простирала у долини Врбаса до Бањалуке. Поред ове територије, **Б.** су господарили жупом Врбања и двема жупама у области Усоре, у долини реке Укрина, које се помињу у документима о подели породичних поседа 1313–1314. Бан Иван Бабонић пружио је 1322. помоћ краљу Карлу I Роберту у борби против бана Младена II Шубића и постао бан целе Славоније, Хрватске и Далмације. Наредне године, после неуспелог устанка против краља, славонски поседи су им одузети и њихово седиште је премештено у град Благај на Сани. Бан Стјепан II Котроманић је њихове некадашње поседе доделио члановима босанске властеоске породице Хрватинић, који су прешли на његову страну и пружили му подршку приликом доласка на босански престо. Тако је жупа Земуник 1322/23. припала кнезу Павлу Хрватинићу, а жупу Врбања с градом Котором (данас Котор Варош) добио је око 1326. кнез Вукосав Хрватинић. ЛИТЕРАТУРА: L. Thallóczy, S. Barabás, *Codex diplomaticus comitum de Blagay*, Budapest 1897; Љ. Талоци, „Хисторичка истраживања о племену горичких и водичких кнезова", *ГЗМС*, 1897, IX; *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter*, München–Leipzig 1914; Ј. Мргић-Радојчић, *Доњи Краји: крајина средњовековне Босне*, Бг–Бл 2002. Јелена Мргић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБОТИНАЦ **БАБОТИНАЦ,** рановизантијско утврђење са црквом код Прокупља. На локалитету Велико кале на јужним обронцима Великог Јастрепца откривено је утврђење димензија око 150 × 100 м. Унутар бедема делимично је истражена једнобродна црква са ђакониконом и крстионицом. У апсидалном делу уочени су остаци супселијума. Откривена керамика и новац указују на то да је утврђење са црквом подигнуто у VI в., у оквиру Јустинијанове изградње унутрашњег лимеса. Разлог за подизање знатног утврђења, на месту ван основних комуникација, била је заштита оближњих рудника. Ово је могло бити војно, административно и црквено средиште мање рудничке области на Великом Јастрепцу, као и седиште епископа. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Кузмановић-Цветковић, „Рановизантијска утврђења на Баботинцу", *ГСАД*, 1986, 3. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБРЕЖ **БАБРЕЖ,** заселак на северозападним обронцима Рогозне, 5 км јужно од Новог Пазара. На брегу високо изнад Јошаничке реке налазе се остаци касноантичког утврђења. Основа му је прилагођена конфигурацији терена и има приближно елипсоидни облик, дименија 100 × 40 м. На средини северног бедема, на највишој коти, утврђење је било ојачано полукружном кулом у којој је постојала пећ за топљење метала. На осталим просторима има трагова објеката од којих је један већи био ослоњен на северни бедем. Утврђење у **Б.** припада групи мањих тврђава које су обезбеђивале руднике на Рогозни и браниле приступне комуникације. Према налазима многобројних уломака керамичких посуда утврђење датира из VI в. Разорено је и напуштено крајем истог столећа и више није било обнављано. ЛИТЕРАТУРА: Д. Премовић-Алексић, „Касноантичко утврђење у Бабрежу", *НпЗ*, 1989, 3. Марко Поповић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБУНА **БАБУНА,** пећинска црква на стрмим литицама планине Бабуна изнад истоименог села јужно од Велеса. Потиче из XIV в. По предању задужбина је цара Душана или Краљевића Марка (позната и под називом Маркова црква). Постоји више пећина које су биле келије средњовековних монаха пустиножитеља, од којих су неке биле живописане, а само је највиша и највећа адаптирана у храм са три отвора. Претпоставља се да је у формирању храма материјалног удела имао и војвода Бранко Младеновић, родоначелник династије Бранковића. О самом храму у српским изворима нема никаквих података, а нису сачувани ни богослужбени предмети, књиге или иконе. Храм је био у добром стању све до средине XX в. када су га „ловци на закопано благо" средњовековних владара и властеле разрушили и прекопали. Сачуван је зид на улазу (висине 0,5 м) и зид у ниши олтарске апсиде. На њему се још види остатак живописа у доњој зони који приказује стојеће фигуре светаца, вероватно композиције *Вход архијереја на литургији* или *Поклоњење Агнецу*. ЛИТЕРАТУРА: В. С. Радовановић, *Тиквеш и Рајец, анропогеографска испитивања*, Бг 1924; В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБУНИ **БАБУНИ,** у средњовековној Србији синоним за босанске богумиле. Св. Сава у *Крмчији* богумиле назива **б.** иако то, вероватно, нису идентичне, него сличне секте. На њихово постојање упућује и топоним Бабун (код Мостара и Велеса). Њихов упад 1329. из Босне на подручје дабарске епархије сузбио је млади краљ Душан. Душанов законик (чл. 85) забрањује „бабунску реч", тј. бабунску пропаганду и прозелитизам, кажњавајући властелина са 100, а себра са 12 перпера и батинама. Како овај члан не припада одељку који уређује односе у Српској цркви и како је у питању блага казна, претпоставља се да није реч о јереси него о празноверицама и мађијама. Синодик из XIV в. их осуђује. Д. Драгојловић их сматра изданком античког орфизма. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари срски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, „Сведочанствo православних извора о богумилству на Балкану", *ГИДБиХ*, 1953, 5; Д. Драгојловић, *Богомилство на Балкану и у малој Азији*, I–II, Бг 1974, 1982. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБУНСКИ, Јован Стојковић **![001_Jovan-Stojkovic-Babunski.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-jovan-stojkovic-babunski.jpg)БАБУНСКИ, Јован Стојковић**, четнички војвода (Мартолце код Велеса, 25. XII 1875 – Велес, 17. II 1920). Од 1898. радио као учитељ у Велесу и околним селима. Од 1905. до 1908. као војвода активно учествовао у српској четничкој акцији у Македонији, водећи борбе са бугарским комитама и регуларним турским снагама. После младотурског преврата избегао је хапшење и наставио четовање. У Првом балканском рату са осталим војводама борио се у првим пограничним сукобима. У Кумановској бици био је рањен. У Другом балканском рату учествовао у одбрани десне обале Вардара, а у I светском рату обезбеђивао позадину српске војске у Македонији. После уласка Бугарске у рат, у јесен 1915, са четом се повукао ка југу и ушао у састав француског VIII пука афричких ловаца. На Солунском фронту (1916–1918) његов Летећи одред је учествовао у герилским операцијама против снага Централних сила и у обезбеђивању позадине савезничке војске, као и у пробоју фронта. Одред је распуштен у јесен 1918, а **Б.** се трајно населио у Велесу. У пролеће 1919, на позив команде Треће армијске области, поново је организовао одред ради неутралисања акције ВМРО у Македонији. И поред показане ефикасности, одред је, због претеране суровости, убрзо поново био распуштен. Обнова акције ВМРО приморала је војне власти да још једном затраже услуге **Б.** у јесен исте године. Због физичке ликвидације неколицине симпатизера и активиста ВМРО, одред је, међутим, опет распуштен, а самом **Б.** је претило суђење до којег није дошло јер је у међувремену умро. Његов гроб су 1941. оскрнавили бугарски окупатори, бацивши посмртне остатке у Вардар. За ратне заслуге одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV степена, француским Ратним крстом IV степена са палмама, Златном медаљом за храброст, два ордена Легије части и Споменицом 1913. ИЗВОРИ: К. Пећанац, *Четничка акција 1903–1912*, Бг 1933; В. Трбић, *Мемоари, казивања и доживљаји војводе Велешког*, I–II, Бг 1996. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Јована С. Бабунског*, Бг 1921; С. Краков, *Пламен четништва*, Бг 1930; *Споменица прославе тридесетпетогодишњице четничког покрета у Јужној Србији*, Бг 1938; Д. Тасић, „Летећи одред Јована Бабунског у спречавању комитске акције ВМРО 1919. године", *ВИГ*, 2006, 1–2. Дмитар Тасић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБУРИЦА, Паско **![001_PASKO-BABURICA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-pasko-baburica.jpg)БАБУРИЦА, Паско**, индустријалац, бродовласник (Колочеп, 28. IV 1875 – Лос Андес, Чиле, 13. VII 1941). Већ од дванаесте године запослио се као трговачки помоћник у Требињу, oдакле се 1892. иселио у Чиле. Успешно тргујући железом, ушао је у афирмисану фирму „Митровић...", од када почиње његов успон као индустријалца и заслужног вође Југословенских исељеника у Јужној Америци. Постао је сувласник трговачких, бродарских и индустријских предузећа. Улажући капитал у индустрију шалитре, постао је један од најбогатијих људи и највећих индустријалаца у Чилеу. Прожет родољубљем, разуман и рационалан, финансијски моћан и утицајан, у тешким временима за своје сународнике улагао је своје способности и средства за побољшање њиховог положаја. Након I светског рата несебично је помагао сународнике и био на челу новоосноване Југословенске народне одбране у Јужној Америци, која је у току рата поднела све трошкове Југословенског Одбора у Лондону и слала огромне своте новца за Српско-црногорски Црвени крст, ратну сирочад, југословенске избеглице, заробљенике, омладину и др. За поменуте трошкове **Б.** је сваког месеца издвајао преко 6.000 долара, а прилагао је значајна средства и у друге добротворне сврхе. Као члан Југословенског Одбора, дао је и огроман лични допринос његовом раду. Помагао је и многе појединце, свој Колочеп и Дубровник, градио и одржавао јавне зграде у Сплиту, Београду и Загребу. У Чилеу је основао задужбину под својим именом. Проглашен је за почасног грађанина Дубровника. ЛИТЕРАТУРА: *Југословени у Јужној Америци*, Зг 1920; *Илустрована историја српске дијаспоре*, Бг 2006. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБУШ → СРПСКИ БАБУШ **БАБУШ** → **СРПСКИ БАБУШ** # БАБУШКА, Михаи **БАБУШКА, Михаи** (Babusca, Mihai), балетски играч (Букурешт, 29. XII 1959). Балетско образовање стицао у Балетској школи у Букурешту (класа К. Маринеску) и у Московској балетској школи (1975–1978, класа Б. Рахмањинов). Играчку каријеру започео у Балету Опере у Букурешту, у којем је био носилац главних улога у класичном балетском репертоару. Као солиста у Балету Српског народног позоришта у Новом Саду био је ангажован 1985–1993. остваривши врло запажене креације у балетима *Враголанка* (Колен), *Стварање света* (Ђаво), *Пепељуга* (Принц), *Шчелкунчик* (Принц), *Лабудово језеро* (Зигфрид), *Вечити младожења* (Пера), *Американац у Паризу* (Американац), *Алтум силенцијум* (Човек) и кореодрами *У потрази за* *изгубљеним временом* (Сван). Једно време је био и педагог Балета. За улогу Зигфрида у *Лабудовом језеру* добиo годишњу награду СНП-а (1992). Љиљана Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАБУШНИЦА **БАБУШНИЦА,** град и центар општине површине 592 км2 са 53 насеља и 15.734 становника. Налази се у централном делу Лужничке котлине, на реци Лужница, десној притоци Власине, на локалном путу који је повезује са Белом Паланком (22 км) и Лесковцем (50 км). Град је смештен на 480–520 м н.в. У време Турака био је читлучко насеље. На савремену локацију премештен је после епидемије куге 1834–1835. Помиње се у попису из 1879, са 17 домаћинстава и 81 житељем. Године 1921. имао је статус села, са 42 дома и 434 житеља. Захваљујући положају на раскрсници локалних путева брзо је еволуирао у центар Лужнице и добио статус града. У 2002. имао је 4.575 становника, од којих 96,7% Срба. У централном делу насеља, које мештани називају Раскрсница, налазе се дом културе са биоскопском салом, читаоницом и библиотеком, зграда Скупштине општине, Општински суд, гимназија, банка и пошта. Православна црква посвећена св. Николи смештена је на периферији. Овде се налази и неколико малих погона хемијске, гумарске и текстилне индустрије, пољопривредна задруга, основна школа, ученички интернат, дом здравља, апотека и хотел. У околини града су Звоначка бања (26 км) и лежишта каменог угља, у атару села Ракита. [![001_Babusnica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-babusnica.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/001-babusnica.jpg) ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАВАНИШТЕ **БАВАНИШТЕ**, село у јужном Банату, у општини Ковин. Кроз **Б.** пролази пут Панчево (21 км) – Ковин (13 км), а уз источну ивицу села пруга Ковин–Алибунар, изграђена 1894. Село је смештено на пространој плеистоценој тераси, а западно од њега су виши лесни платои. Први помени о **Б.** су из 1412. и 1428. У првој половини XVIII в. помиње се као ненасељено. Године 1766. јужни део села обновили су досељеници из Дубовца и Гаја, а северни досељеници из Ковина. По морфолошким карактеристикама ова два дела села се још увек разликују. Године 1773. укључено је у састав Војне границе. У 2002. имало је 6.106 становника, од којих 89,4% Срба. Пољопривредним занимањима бави се 44,3% активног становништва, а две трећине радника ради у Панчеву, Ковину или Београду. У селу постоји циглана. Центар са тргом и свим јавним зградама (православна црква, основна школа, биоскоп, библиотека, продавнице) има у извесној мери варошку физиономију. Слободан Ћурчић Крај села се налази истоимени манастир, са храмом Богородичиног рођења. Према традицији основали су га крајем XV или почетком XVI в. монаси избегли из јужних српских крајева. Турци су га 1716. опљачкали, спалили и разорили, а аустријске власти спречавале су обнову. Успомену на манастир и његову прошлост чували су мештани који су 1856. на манастирском извору подигли капелу. Обновљен је 1997. Једнобродни храм са основом крста има ваљкасту куполу. Радомир Милошевић ЛИТЕРАТУРА: П. Томић, *Општина Ковин*, Н. Сад 1981; С. Милеуснић, *Манастири Србије*, I, Н. Сад 2002; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАГАШИ **БАГАШИ**, властеоска породица. Ђорђе Сп. Радојичић је констатовао, без поузданих доказа, да су Никола Балдовин Багаш, господар града Воден, и његов брат монах Антоније, потомци кнеза Балдовина из Врања, тј. жупана Маљушата, и да су били савременици Стефана Дечанског и Стефана Душана. Арсеније Багаш (касније монах Антоније) заједно са монахом Герасимом, братом Вука Бранковића, обновио је 80-их година XIV в. манастир св. Павла на Светој гори. Био је игуман обновљеног манастира и бавио се превођењем црквених списа са грчког на српски. Умро је између 1405. и 1406. Никола Балдовин Багаш постао је зет обласног господара Радослава Хлапена, рођака цара Душана. Хлапен је после Душанове смрти држао под својом влашћу градове Бер (Едеса), Воден и Костур, са суседним крајевима. Никола Багаш је од таста добио град Воден, а када је Хлапен умро, потчинио је манастиру св. Павла цркву Богородице Месонисиотисе са свим поседима. Убрзо после турског освајања Сера (1383) Никола Багаш је постао вазал султана Мурата I, али се после 1385. више не помиње у изворима. ИЗВОР: Д. Синдик, „Српске повеље у светогорском манастиру Светог Павла", *Miscelanea*, 1978, VI. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, „Феудалне породице Багаш из Врања", *ВГл*, 1965, 1; Г. Суботић, „Обнова манастира Светог Павла у XIV веку", *ЗРВИ*, 1983, 22; „Манастир Богородице Месонисиотисе", *ЗРВИ*, 1987, 26; И. Ђорђевић, „О средњовековној цркви Св. Николе у Врању", *ВГл*, 1993/94, 26–27. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАГДАЛА **БАГДАЛА,** часопис за књижевност, уметност и културу, који као месечник излази у Крушевцу од 1959. Основао га је истоимени крушевачки књижевни клуб. Први уредници били су Бранислав Л. Лазаревић и Добри Димитријевић. Од 108. броја главни уредник био је Љубиша Ђидић, а од 186. Милош Петровић. За 50 година континуираног излажења објављено је 480 бројева. Часопис је штампао радове већине значајнијих српских писаца друге половине ХХ в., а афирмисао и многе локалне ауторе. Књижевни клуб је покренуо и истоимену едицију која је временом прерасла у једну од најпознатијих издавачких кућа у унутрашњости Србије. Стекла је углед штампањем преведених књига познатих европских писаца, највише француских (Бретонов *Први* и *Други манифест надреализма*, П. Валери, П. Елијар, Ж. Превер, Л. Арагон, Г. Аполинер, А. Мишо, Р. Шар, Сен-Џон Перс и др.), затим савремених руских и америчких песника (Ј. Јевтушенко, А. Вознесенски, Т. Хјуз), као и избора поезије народа Латинске Америке, Азије, Африке и Северне Америке и антологија кратких прича јапанске, канадске, израелске, бугарске, грчке и других књижевности. Издавачка кућа се угасила почетком XXI в. Књижевни клуб истог имена наставио је издавање часописа (у тромесечним бројевима), штампање књига аутора из Крушевца и покренуо тромесечник *Багдала за децу* (2005), под уредништвом Љ. Ђидића. Организује и годишње научне скупове и објављује зборнике радова посвећене књижевној баштини града. Књижевни клуб и часопис истакнутим српским писцима додељују награду Златни прстен деспота Стефана Лазаревића. ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Јовановић, *Изазови периодике: три деценије Багдале*, Круш. 1993; *Књижевна баштина Крушевца*, I–III, Круш. 2006–2008. Милош Петровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАГРДАН **БАГРДАН**, село код општинског средишта Јагодине (13 км), на саставу долина Велике Мораве и њене леве притоке Осанице. Источно од села пролазе аутопут и железничка пруга Београд–Ниш. Село је смештено на флувијалној тераси Осанице, на 100–140 м н.в. Збијеног је типа, неправилног облика и линеарног распореда улица, издужено дуж долине. У расељено старо средњовековно српско насеље досељавало се становништво са Косова, из околине Врања и Лебана, Топлице, Срема и Тимочке крајине. Почетком XVIII в. то је била паланка на Цариградском путу, а 1784. се помиње као варошица са скелом. Званични статус варошице **Б.** је добио 1866. Године 1921. имао је 234 дома са 1.197 житеља, а 2002. 890 становника, од којих 99,9% Срба. У селу се налазе православна црква из 1869, осморазредна основна школа (почела са радом 1845), амбуланта, пошта, месна канцеларија, железничка станица и предузеће за производњу предмета од пластике. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАГРДАНСКА КЛИСУРА **БАГРДАНСКА КЛИСУРА,** део долине Велике Мораве код села Багрдан. На западу се налази Црни врх (708 м), који припада Родопској маси, док се на истоку пружају огранци Кучајских планина које припадају Карпатском планинском систему. **Б. к.** дели параћинско-јагодинску котлину од доње великоморавске котлине. Клисура је дуга око 17 км, а широка 1,2–3 км. Усечена је у више земљиште које је састављено од гнајса и микашиста (за разлику од суседних котлина које чине мекши седименти) и има карактер домне епигеније. Леве долинске стране су високе до 290 м, а десне 390 м. Кроз њу пролазе железничка пруга и аутопут Београд–Ниш. Милка Бубало-Живковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАГРЕМ **БАГРЕМ** (*Robinia pseudoacacia*), врста из рода листопадног дрвећа и жбуња из фамилије Leguminosae. Обухвата око 20 врста из Северне Америке и Мексика. Име рода је дато по Ј. Робину, који је 1601. донео **б.** у Европу (у Париз). Лишће је наизменично, непарно перасто, цветови су у гроздастим цвастима, чашица је звонаста, а круница петочлана. Прашници су двообразни (девет сраслих, један слободан). Плод је вишесемена, спљоштена махуна. Семе је бубрежасто, ситно. Гранчица је снажна, угласта, понекад у цик-цак линији, обично носи бодље настале од залистака. Терминалних пупољака нема, а бочни су скривени под основом лисне петељке. Порекло **б.** је из централне Пенсилваније, Апалачких планина, јужног Илиноиса, југозападне Индијане и Арканзаса. Раширен је у северној Африци, Европи, средњој и источној Азији и на Новом Зеланду. Крајем терцијара било га је на Балканском полуострву. Његов предак (*R. regeli* Heer) био је заступљен у горњем миоцену у средњој Европи. У Европи се у почетку гајио као парковска врста, а касније се спонтано раширио. У Србији је широко распрострањен. Њиме се пошумљавају обешумљени терени, бујична подручја, пескови (Делибатски и др.). Има га у многим чистим састојинама (забранима). Употребљава се за живу ограду, за дрвореде и паркове. Успева добро на стаништима граба, складуна и цера. Добро се држи на земљишту које није екстремно суво. Најбоље расте на растреситом, дубоком и плодном песковитом земљишту, где је у могућности да максимално развије корење. Слабо успева на каменитом земљишту, на стерилним песковима, као и на земљишту где вода стагнира и где је ниво подземних вода висок. **Б.** је изразито фотофилна врста. Најбоље напредује у чистим састојинама, али тада исцрпљује земљиште у великој мери. Од лишћарских врста **б.** је на трећем месту по употреби за пошумљавање и плантаже, после еукалиптуса и топола. На Земљи његове шуме антропогеног порекла покривају 25 милиона ха. У Србији је алохтона врста лишћара која се гаји највише у засадима, и то за производњу дрвета за механичку прераду, енергију и пчелињу пашу. Постоје многобројни варијетети и форме које се размножавају калемљењем, а употребљавју се као украсне биљке. ЛИТЕРАТУРА: M. D. Dracea, *Beiträge zur Kenntnis der Robinie in Rumänien*, BucureŞti 1928; Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 2000; Б. Шошкић, З. Поповић, *Својства дрвета*, Бг 2002. Василије В. Исајев; Владан Иветић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАГРЕМАЦ **![001_Bagremac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-bagremac.jpg)БАГРЕМАЦ** (*Amorpha fruticosa*), вишегодишњи листопадни жбун из фамилије *Fabaceae*, висине 1–3 м, некада и до 6 м. Листови су му непарно перасто сложени, светлозелени, дугачки до 30 цм, са 5–10 пари јајолико-елиптичних до издужених, ређе ланцетастих листића. По изгледу листића подсећају на багрем (отуд име). Цвасти су гроздасте, густе, усправне, дугачке до 15 цм, а цветови ситни, хермафродитни, ружичасти до тамнољубичасти, са жутим прашницима и тучковима који вире. Плодови су кратке махуне са 1–2 семена. Медоносна је биљка која цвета од маја до јула, а најчешће почетком јуна. **Б.** је аутохтон у централној и источној Северној Америци. У Европу је унет 1724. Данас је присутан у већем делу Европе као гајена (украсна, медоносна или биомелиоративна биљка), али и задивљала врста. У Србији је познат од средине XX в., од када се брзо шири у равничарским крајевима, нарочито дуж Дунава и Саве и њених притока, претежно по плавним шумама јер се семе лако разноси током поплава. Често изграђује густе и скоро непроходне шибљаке на обалама река и мочварних станишта спречавајући раст других биљака. Добро успева у широком спектру станишта (пољопривредне површине у некадашњим ритовима, речне обале, природне и сађене хигрофилне шуме, влажна рудерална станишта итд.). Најбоље успева на песковитом и глиновитом земљишту. Може да расте у сенци или полусенци. Због добро развијеног кореновог система брзо се шири и тешко га је искоренити. **Б.** има добро развијен коренов систем, па се често сади ради спречавања ерозије тла, пошумљавања одрона и везивања клизишта. Поседује природни инсектицид, а живи у симбиотском односу са одређеним азотофиксирајућим бактеријама. Садржи индиго пигмент, па се користи за производњу плаве боје. Понегде се гаји и као украсна биљка због цветова који миришу на ванилу. ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, „Род *Amorpha* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 4, Бг 1972. Слободан Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДАВА/БАДУХАВА **БАДАВА/БАДУХАВА** (тур. *bâd-i havâ*: бесплатно), османски назив за групу прихода који проистичу „из ваздуха", групу дажбина која се давала у Византији и у српској средњовековној држави под именом аерикон и аир. Спадала је у „слободне ресуме", тј. припадала је у целини имунитетним добрима, чиме се обезбеђивао њихов управни и територијални интегритет. **Б.** је некад подразумевала и друге порезе. Најважнију ставку у овој групи прихода представљала је крвнина, односно новчане казне за крвне деликте и друге злочине, од којих је половина припадала оштећеном лицу, а половина господару имунитетног добра. Поред тога у оквиру **б.** јављају се и: преносна пристојба, димнина, пристојба за земљиште под кућом, младарина, такса за непотраживану заоставштину итд. Заједничка карактеристика свих тих дажбина је у томе што су их давали и муслимани и хришћани, и припадници војног сталежа и раја. Овај порез даван је у новцу сваке године, у складу са законима и обичајима одређене области, а сакупљао га је власник земље. За сваки други посебни прекршај окривљени је сам надокнађивао трошкове. ЛИТЕРАТУРА: Д. Бојанић, *Турски закони и законски прописи из XV и XVI века за смедеревску, крушевачку и видинску област*, Бг 1974; М. Sertoğlu, *Osmanlı Tarih Lügatı*, İstanbul 1986. Драгана Амедоски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДАЊ → ВОДЕНИЦА **БАДАЊ** → **ВОДЕНИЦА** # БАДАЊА **БАДАЊА**, бања у западној Србији код села Доња Бадања. Смештена је у долики реке Церница, притоке Јадра, јужно од планине Иверак, а северно од пута Ваљево–Лозница (30 км). Налази се на 155 м н.в. Позната је од средине XIX в. по лековитим изворима који се одликују повећаним садржајем сумпора и гвожђа. Постоје две артешке бушотине дубине 195 и 400 м. Температура воде je 15–18 °С, неутралне реакције и укупне минерализације 0,8 г/л. Загревана вода се користи за лечење реуматизма, обољења мишића, зглобова и опште слабости организма. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, *Бање Југославије*, Бг 1980; С. Станковић, *Туризам Србије*, Бг 2002. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДЕМЛИЋ, Риста Н. **![001_Rista-N-Bademlic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-rista-n-bademlic.jpg)БАДЕМЛИЋ, Риста Н.**, високи државни службеник, управник Београда (Београд, 15. VI 1839 – Београд, 20. IX 1902). Ступио у државну службу 1859. као практикант у Управи вароши Београда. Напредовао од писара у истој Управи (1864–1865), те у Колубарском (1865–1868), Грочанском (1868), Посаво-тамнавском (1868–1870) и Тамнавском (1870–1874) срезу, до начелника Посавског (1874–1878), Параћинско-ћупријског и Лесковачког (1878–1880), Шабачког (1881–1882) и Нишког (1882–1886, 1888–1889) среза. Члан Главне контроле био је 1887, а Окружног статистичког одбора Министарства народне привреде 1889. када је пензионисан. Враћен је у службу 1895. као инспектор Полицијског одељења Министарства унутрашњих дела, а априла 1896. постављен за управника Управе вароши Београда (до 1900. када је поново пензионисан). Председник Централног статистичког одбора био је 1896–1897, а на дужност члана Државног савета постављен је 1898. Као управник Управе града Београда много је учинио за јавну сигурност, ред и мир. Престоничку полицију је уздигао на ранг модерне полицијске префектуре, а чиновницима подигао углед. Заслужан је за покретање часописа *Полицијски гласник* (1897). Важио је за строгог, тачног и правичног полицијског службеника. Привржен Двору, био је краљев посланик у Народној скупштини од 1894. до избора за инспектора Полицијског одељења 1895. Утемељивач је Друштва св. Саве и члан добротвор Првог друштва фонда послужитељског 1899. Припадао је Напредној странци. Одликован је Орденом белог орла и Таковским крстом. ИЗВОРИ: АС, МУД–П, ф. 21 р. 254/1874; Кондуит-листа полицијских чиновника Ваљевског округа за 1873; Шематизам Србије, 1865–1902. ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, „Из својих успомена. Белешке за просветну историју Београда", *ГНЧ*, 1895, XV; М. Матијевић, *1894–1896. Наши посланици – слике и биографије г. г. посланика*, Бг 1896; С. Јовановић, *Влада Александра Обреновића (1897–1903)*, II, Бг 1931. Миле Станић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДЕР, Паул **БАДЕР, Паул** (Bader, Paul), генерал артиљерије (Баден, 20. VII 1883 – Емендинген, 28. II 1971). У I светском рату, у чину поручника и капетана, био је ађутант у јединицама немачке пољске артиљерије. Од 1933. био је командант 5. артиљеријског пука, артиљеријског пука „Ludwigsburg" (1934–1935), други по рангу генерал артиљерије (1935–1937), командант 2. моторизоване пешадијске дивизије (1937–1940) и командант 3. моторизоване пешадијске дивизије (1940–1941). Током II светског рата обављао је неколико дужности важних за простор Србије: био је командант Више команде бр. 65 за нарочиту употребу (1941–1942) и у исто време вршилац дужности команданта Србије, опуномоћени главнокомандујући, те војни командант Србије. Главнокомандујући генерал и командант Србије био је од априла 1942. до августа 1943. Обезбеђивао је њену територију уз помоћ немачких, бугарских и колаборационистичких снага (Српска државна стража, Српски добровољачки корпус и Руски заштитни корпус), уз повремену сарадњу са четничким командантима на терену, па је на тој дужности издао наређење о ,,чишћењу" Срема (21. VIII 1942). Главнокомандујући 21. планинског корпуса био је од августа до октобра 1943, када је стављен на располагање. ЛИТЕРАТУРА: В. Глишић, *Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944*, Бг 1970; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; В. Ђ. Ђурић, „Ко су били немачки војноуправни команданти Србије 1941–1944", *ВИГ*, 1996, 3; K. Schmider, *Partisanenkrieg in Jugoslawien 1941–1944*, Hamburg–Berlin–Bon 2002. Далибор Денда \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДИНЦЕ **БАДИНЦЕ,** село код општинског средишта Лесковца (6 км), у долини Јужне Мораве. Налази се на путу Лесковац–Власотинце. Шири се дуж локалног пута на око 235 м н.в. Помиње се 1516. када је имало 44 домаћинства. Године 1879. имало је 17 кућа са 146 становника, 1921. 40 домова и 290 житеља, а 2002. 521 становника, од којих 99,8% Срба. Пољопривредно становништво (73,9% активног) оријентисано је на производњу поврћа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДЛАЈ, Никола **БАДЛАЈ, Никола**, глумац (Загреб, ? – Загреб, после 1861). Члан Новосадског летећег дилетантског позоришта, којем се прикључио 1840. на гостовању у Сиску. У Београду, у Театру на Ђумруку, 1842. играо запажене улоге: Јуран (И. Кукуљевић Сакцински, *Јуран и Софија*), Станислав (Л. Лазаревић, *Пријатељи*), Краљевић Марко (С. Стефановић, *Урош Пети Немањић*), Владимир (Л. Лазаревић, *Владимир и Косара*), Вук и Милош (Ј. Ст. Поповић, *Милош* *Обилић*), Василије (Ј. Ст. Поповић, *Покондирена тиква*), Ернани (В. Иго, *Ернани*). Спада у прву генерацију професионалних глумаца на словенском југу. Вратио се у Загреб 1861. Стерија је као позоришни рецензент истицао његово реалистично тумачење улога, наглашавајући да „своје јунаке представља верно и природно". ЛИТЕРАТУРА: П. Циндрић, *Хрватски и српски театар*, Зг 1960; М. Николић, *Театар на Ђумруку*, Бг 1971. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДЊАК **БАДЊАК**, обредно дрво (храст, цер и сл.) које се уочи Божића налаже на ватру да гори и одржава огањ до зоре. Тај чин спаја у себи меморијално сећање и богословску симболику. Историјско подсећање односи се на предање да су пастири, обавештени од анђела да се родио Спаситељ света (Лк 2, 8–16), донели дрва у пећину да би се породиља, пресвета Богородица, и новорођени Богомладенац, Господ Христос, огрејали у прохладној ноћи. Симболички, пак, наговештава се крст од дрвета, на којем ће Христос бити разапет, о чему говори и богослужење пет дана пред Божић, које се многим елементима прилагођава служби страсне седмице. Према прастаром обичају, увек је домаћин ишао у шуму, одсецао **б.** и доносио га кући, а није га носио свештенику на благослов. Све оно што данас прати сечење **б.**, као мазање медом, поливање вином и пшеницом, није Србима стигло с примањем хришћанства нити је постојало у средњем веку. Настало је током последња два века као резултат помањкања чисте, продуховљене вере и скретања ка сујеверју. У савременим урбаним условима када су камини изашли из употребе а грејање сведено на гас, електрику или топлане, нестала је потреба за **б.** који треба да гори целе ноћи да би се одржао огањ. Храстов или церов трупац замењен је храстовом гранчицом која се, украшена српском тробојком, мало нагори на пламену свеће како би се осетио мирис храстовине у знак сећања на стара времена и битно другачије услове становања. У годинама након вишедеценијске комунистичке владавине која је потискивала религију, **б.** је постао фетиш. Њиме се ките приватни аутомобили, друштвена возила, средства јавног превоза. Добио је велики простор у средствима информисања, свештеници и владике врше његово освећење, чиме се већа важност придаје уношењу **б.** у кућу него одласку у цркву на литургију и чину освећења црквеним богослужењем. Све је то новина у духовном животу српског народа. Радомир Милошевић ![002_BADNJAK.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-badnjak.jpg)У традиционалној култури Срба централно место у бадњеданском ритуалу имао је **б.**, храстово (западна Србија) или церово (источна и јужна Србија) дрво које се уз поштовање ритуалних правила сече, уноси у кућу, полаже на огњиште и спаљује. Број **б.** који се уноси у кућу, магијско-религијски ритуали и вербалне формуле које су му упућиване разликовале су се у појединим крајевима Србије. Поступање са **б.** је ритуализовано и упућује на његову светост. Од тренутка када домаћин куће на основу изгледа и квалитета одабере неко храстово дрво за **б.**, према њему се опходи са поштовањем: обраћа му се као да је реч о живом бићу, обарању **б.** приступа у рукавицама настојећи да га обори из три ударца секиром, а уколико у томе не успе, мора га сломити рукама. Правило да се **б.** засеца укосо како би добио „браду", упућује на његов антропоморфни али и божански изглед. Домаћин је затим **б.** доносио и остављао испред куће да би га тек увече свечано уносио. Понашање укућана и обредно поступање према **б.** разликовало се од краја до краја у појединим детаљима. Углавном су га целивали, посипали житом, бомбонама, преливали вином и медом и упућивали молбе за напредак и бољитак куће. **Б**. се затим спаљивао, а укућани би целе ноћи бдели над њим. Веровало се да пепео и угљевље од прегорелог **б.** имају исту магијску, плодотворну моћ као и **б.**, те су га односили у стаје, винограде, воћњаке и њиве. Мишљења у науци су подељена када је реч о његовој нехришћанској симболици. Поједини сматрају да храст симболички представља демона вегетације, од којег се очекује да донесе добар род усева и плодност стоке, да заштити укућане од свих недаћа и донесе срећу и здравље. Други у **б.** виде симболику инкарнираног божанства које се спаљује да би се поново родило. **Б.** симболички представља сунце на земљи, а његовим спаљивањем би требало да се поспеши раст младог сунца. Заједно са **б.** у кућу се уносила и божићна слама која је у хришћанској интерпретацији симболички везивана за сламу на којој је рођен Исус Христ. Народна веровања и обичаји упућују на нехришћанску симболику плодности и изобиља. Наиме, слама се заједно са орасима посипала по поду уз квоцање док би деца пијукала, а након Божића се односила у штале, воћњаке и амбаре. Ритуална гозба сервирана на поду преко сламе била је обавезно посна будући да је Бадњи дан последњи дан шестонедељног божићног поста. Ритуални карактер бадњеданске вечере и традиционално прописан садржај јеловника као што су пасуљ, риба, ораси, јабуке, суве шљиве, мед, бели лук, који је имао култни карактер, наводе на претпоставку да је ова вечера некада била посвећена породичним покојницима и прецима. Културна правила прописивала су да свечани оброк буде разноврстан и обилан јер се веровало да се тиме обезбеђује и обиље хране у наступајућој години. И бадњеданска вечера као и божићни ручак представљају културни и друштвени догађај којим се учвршћују породичне везе, наглашавају породична припадност и хармонични односи. Лидија Б. Радуловић ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, *Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве*, Бг 1961; Ш. Кулишић, *Из старе српске религије: новогодишњи обичаји*, Бг 1970; Д. Бандић, *Табу у традиционалној култури Срба*, Бг 1980; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; *Словенска митологија*, Бг 2001; Д. Бандић, *Народна религија у сто појмова*, Бг 2004. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДЊЕ ВЕЧЕ → БАДЊАК; БАДЊИ ДАН **БАДЊЕ ВЕЧЕ** → **БАДЊАК; БАДЊИ ДАН** # БАДЊЕВАЦ **БАДЊЕВАЦ**, село на левој страни долине реке Лепеница, притоке Велике Мораве. Налази се у општини Баточина, 4 км северно од пута Крагујевац (20 км) – аутопут Београд–Ниш. Крај села пролази железничка пруга истог правца. Село је дисперзивног типа и простире се на 140–205 м н.в. Чине га Горњи и Доњи крај. Садашње насеље основано је почетком XVIII в. на месту расељеног села које се 1718. помиње као Баче. Становништво се досељавало током XVIII и XIX в. из околине Косовске Митровице, из Бугарске, околине Бајине Баште и Тетова. Помиње се и 1729. као хајдучко село под називом Патниеваз. Године 1818. имаo je 43 дома, 1921. 349 домова са 1.699 житеља, а 2002. 1.165 становника, од којих 99,1% Срба. У селу се налазе православна црква, основна школа (почела са радом 1868), месна канцеларија, амбуланта, пошта, земљорадничка задруга (основана 1895) и железничка станица. Према подацима из 2002. већински део становништва (61,5%) радио је ван пољопривреде, највише у Баточини и Крагујевцу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДЊЕВАЦ **БАДЊЕВАЦ**, село у долини Црнатовачке реке близу њеног спајања са долином Топлице. Северно од села пролази пут Прокупље (18 км) – аутопут Ниш–Лесковац. **Б.** је збијено насеље на 210–220 м н.в., мрежастог распореда улица, а чине га три „мале". После ослобођења од Турака имало је 37 кућа и 260 житеља (1878), 1921. 65 домова са 498 житеља, а 2002. 836 становника, од којих 91,4% Срба и 6,5% Рома. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, амбуланта, пољопривредна апотека и млин. За ратарску производњу карактеристичан је узгој бостана, паприке и кромпира. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДЊИ ДАН **БАДЊИ ДАН**, дан уочи Божића, тј. празника Рођења Христовог, са којим чини јединствену обредну целину. Име је добио по бдењу уочи Божића који Срби нису дочекивали у кревету спавајући, него будни, очекујући почетак празничног јутрења и литургије. То је донело термин „Бадње вече", који је потом проширен на цео претходни дан па је тако настао термин **Б. д**. Бадње вече је служило да се боравиште уподоби витлејемској пећини у којој је Христос рођен. Због тога је у дом уношена слама и посипана по свим одељењима како би се дочарала пастирска колиба у пећини у којој је Христос рођен. То је било могуће када је под у кући био земљан, евентуално поплочан циглом и каменом. У савременим условима становања, у селима се у кућу уноси џак сламе и поставља под сто, а у варошима се свежањ сламе привезује за храстову гранчицу. Распоред дневног времена одредио је богослужбени типик који пре подне тражи служење царских часова. На крају царских часова певано је многољетство владару, а у манастирима игуману. Поподне се служи литургија која почиње вечерњем. Радомир Милошевић **![001_BADNJE-VECE.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-badnje-vece.jpg)** \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДОВАЦ **БАДОВАЦ,** рудник олова и цинка у близини Приштине. У средњовековном српском рударству познат као Јањево, по којем су се називали и околни рудници олова и цинка. Подземна експлоатација лежишта почела је 1951. Рудници **Б.** и Кишница су веома близу, па су једно време третирани као суседни ревири са заједничком управом и инфраструктуром. Рударски радови извођени су на више хоризоната, експлоатација је извођена методама фронталног откопавања по успону, хоризонталног подсецања са засипавањем, ређе подетажним зарушавањем. Годишњи обим производње кретао се 40.000–60.000 т са просечним садржајем олова у руди 3–4,5%, цинка 2,5–3,5% и сребра око 50 г/т. До 1968. руда је прерађивана у флотацији рудника Трепча у Звечану, а затим у флотацији **Б.** (прерађивала и руде из рудника Ајвалија и Кишница, од 1976. и руду из Новог Брда). Геолошке процене су да рудник има перспективу са резервама руде у дубини и у правцу рудника Ајвалија. ИЗВОР: С. Вујић (ур.), *Минерално-сировински комплекс Србије и Црне Горе на размеђи два миленијума*, Бг 2003. Велибор Качунковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДОВАЦ **БАДОВАЦ**, флотација олова и цинка. Налази се у долини реке Грачанка, око 3 км узводно од манастира и села Грачаница, између улаза у руднике Ајвалија, Бадовац и Кишница. Названа је по истоименом селу. Пре изградње ове флотације руда је прерађивана у флотацији рудника Трепча у Звечану. Са отварањем рудника Кишница II, у којем је експлоатација извођена површинским путем, наметнула се потреба за новом флотацијом. Она је изграђена и пуштена у рад 1968, прерађивала је руде олова, цинка и сребра из рудника Ајвалија (90.000 т), **Б.** (60.000 т), Кишница I – јама (150.000 т) и Кишница II – површински коп (300.000 т). Просечни садржаји метала у руди кретали су се 3,5–4% олова, 3–3,5% цинка и 50–60 г/т сребра, а садржаји у концентратима 69–71% олова, 47–50 % цинка и 800–990 г/т сребра, уз присуство кадмијума и бизмута. Са отварањем рудника Ново Брдо, на локацији Фарбани поток, постојећа флотација у Маревцима није задовољавала потребе, па је флотација **Б.** 1976. проширена новом секцијом капацитета 500.000 т/г. Овом доградњом она је постала највећа у Југославији, али због друштвених догађања у то време пројектовани капацитет није остварен. ИЗВОР: С. Вујић (ур.), *Минерално-сировински комплекс Србије и Црне Горе на размеђи два миленијума*, Бг 2003. Велибор Качунковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДОВАЧКО ЈЕЗЕРО **БАДОВАЧКО ЈЕЗЕРО**, вештачко акумулационо језеро, на око 8 км југоисточно од Приштине. Настало је 1966. преграђивањем долине реке Грачанка код села Бадовац. Браном високом 45 м и дугом 246 м формирана је акумулација која у време максималног водостаја има запремину око 26 милиона м3. Сливна површина је 106 км2, а осцилације нивоа воде у језеру су знатне. Користи се за водоснабдевање Приштине и околних насеља. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДОВИНАЦ, Никола **![002_Nikola-Badovinac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-nikola-badovinac.jpg)БАДОВИНАЦ, Никола**, финансијски стручњак, политичар (Бадовинци, Жумберак, 24. IV 1828 – Кандија код Новог Места, 20. XI 1902). Завршио правне науке у Загребу, а потом у Сарајеву радио у Земаљској управи БиХ. Утемељио финансијску службу и основао Земаљско веће за верске послове, којим је и председавао. После пензионисања 1881. вратио се у Загреб. У Хрватски сабор ушао 1883. када је изабран за посланика на листи Народне странке у Слуњу. Као градоначелник Загреба (1885–1889) заслужан је за регулисање саобраћајне инфраструктуре и комуналних служби. Племићка титула додељена му је 1896. ЛИТЕРАТУРА: Н. Румњак, *Српски заступници у Банској Хрватској: оквир за колективну биографију 1881–1892*, Зг 2003. Софија Божић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДОВИНЦИ **БАДОВИНЦИ**, село у Мачви, на обали Дрине. Раније се звало Беговци. Кроз село пролази пут Сремска Митровица – Бијељина, на којем је гранични прелаз према Босни и друмски мост (Павловића ћуприја изграђена 1992). Општинско средиште Богатић удаљено је 11 км. Налази се на 91 м н.в. и крстастог је облика. Становништво је у XVIII и XIX в. досељено из источне Херцеговине, Црне Горе, Семберије, а у XIX и XX в. из Рађевине и Јадра. Преко Дрине је саобраћала скела. **Б.** су 1921. имали 4.081 житеља, а 2002. 5.406 становника, од којих 99,2% Срба. У пољопривреди је радило 80,8% активног становништва. У насељу се налазе православна црква, осморазредна основна школа, дом културе са библиотеком, здравствена станица, земљорадничка задруга, више мањих предузећа, банка и пошта. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; М. Грчић, Љ. Грчић, *Мачва, Шабачка Посавина и Поцерина*, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БAДРЉИЦА/БОДЕРЉИЦА, Арсеније **БAДРЉИЦА/БОДЕРЉИЦА, Арсеније**, племић, земљопоседник, приседник Бачке жупаније (Сента, 1790 – Нови Врбас, 9. VIII 1848). Потомак српског родољуба Јована Бадрљице. На Братиславском лицеју учио филозофију и право (1805–1806). Као велепоседник у Сенти имао је на свом салашу добро устројену економију. Био је одликован таблабировском почашћу и на основу тога имао титулу Spectabilis. Као родољуб и првак Срба у Сенти помагао је у новцу и храни сународнике у борби против Мађара 1848, због чега га је мађарска војска одвела у Нови Врбас, а војни суд осудио на смрт вешањем. У црквеној порти у Сенти подигнут му је 1850. споменик са родољубивим натписом Јована Ђорђевића. ИЗВОР: П. Момировић, *Стари српски записи и натписи у Војводини*, III, Н. Сад 1996. ЛИТЕРАТУРА: Б. Берић, „О Србима у Сенти", *КС*, 1935, 11. Светлана Мирчов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДРЉИЦА, Јован **БАДРЉИЦА, Јован**, велепоседник (?, око 1675 – Сента, после 1756). Као поручник Потиске границе 1716–1718. учествовао у биткама против Турака код Петроварадина, Темишвара, Београда и Видина, а у току Рата за аустријско наслеђе (1740–1748) у Шлезији и Чешкој. Племићку титулу добио 1751. од царице Марије Терезије, а у племство Бачко-бодрошке жупаније уписан 1754–1755. ЛИТЕРАТУРА: М. Кнежевић, *Сента*, Сента 1935. Јован Пејин \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАДРЉИЦА, Стеван Станко **БАДРЉИЦА, Стеван Станко**, добротвор, посланик (Сента, 1805 – Сента, 1. IX 1876). Трговачку школу изучио у Суботици. Бавио се пољопривредом и уживао углед и поштовање целе сенћанске општине. Био је општински благајник (1846–1847), а извесно време обављао и дужности сиротињског оца. За кнеза челника општине изабран је 1858. и на тој функцији остао три наредне године. Победио је на изборима за жупанијског представника и ушао у угарски парламент. Био је велик добротвор и покровитељ, један од оснивача фонда за Српско народно позориште у Новом Саду и његов први мецена. Велик део имовине завештао је народним институцијама: СНП-у непокретну имовину (кућу, магацин и осам ланаца земље у вредности од 15.000 форинти), а по 500 форинти српској народној основној школи, општинској болници и Српској православној цркви сенћанској. Непокретна имовина припала је СНП-у након смрти његове супруге Јулијане 1880. Аксенитије Мародић је по налогу Позоришта насликао његов портрет. ЛИТЕРАТУРА: „Народни добротвори: А. Герески, Д. Голубовић, Л. Павковић и С. Бадрљица", *Орао*, Н. Сад, 1881, 7; Д. Кириловић, „Српско народно позориште 1868–1916", *ГИДНС*, 1931, IV, 2; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1736–1919*, II, Н. Сад 1954. Милена Јоксимовић-Пајевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЖДАРИНА **БАЖДАРИНА** (тур. *bācdār*: трошаринац, цариник, мерач), нешеријатска дажбина која се плаћала на трговима османског царства на робу која је продата. Већи тржни центри имали су посебне баждаринске прописе и тарифе у којима су усаглашавани прописи важећи у целој држави са локалним привредним приликама. Код **б.** се посебно одређивао износ за сваку врсту робе. Градска **б.** се узимала на градским вратима од коњских и колских товара. Пазаришна **б.** се узимала на трговима и то само на продату робу. Она се може сматрати порезом на трговински промет јер је износила 2,5% од вредности продате робе. Поред ове, постојала је и квантитативна **б.** за живу стоку и робове. Основне баждаринске јединице биле су коњски и колски товар, али су постојале и мање: вреће, бале, мешине, бисаге, свежњеви и кошеви. Њихов тачан количински износ није одређиван у канунима јер су биле стандардне и опште познате. **Б.** се није наплаћивала на сеоским трговима. У канунима XVI в. за Босански санџак се прописује да се **б.** узима сaмо за продату робу вредности бар 40 акчи, а за робу која се извози из града **б.** је била 2 акче. ЛИТЕРАТУРА: Х. Шабановић, *Турски извори за историју Београда*, Бг 1964; Д. Бојанић, *Турски закони и законски прописи из XV и XVI века за смедеревску, крушевачку и видинску област*, Бг 1974; H. Inalcik, *An Economic and Social History of the Ottoman Empire*, I, Cambridge 1994. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЗАР **БАЗАР,** лист за жену и породицу. Излази у Београду, у оквиру новинске куће „Политика", у виду илустрованог магазина. Спадао је међу најтиражније домаће илустроване листове (и до 300 хиљада примерака). Први број се појавио 15. XII 1964. Бави се темама за које је заинтересована женска читалачка публика. Доноси модне новитете у одевању, прилоге из кулинарства (у издању магазина објављена је и књига *Славонски кувар*), о опремању и уређивању станова, неговању и васпитању деце, о чувању здравља породице, проблемима у друштвеним односима, а разматра и актуелна питања положаја жена, њихове недоумице психичке и сексуалне природе. У репортажама приказује ликове савремених успешних жена и њихове необичне судбине, а обрађује и занимљиве епизоде из живота у прошлости код нас и у свету. Часопис објављује и кратке приче или романе у наставцима и друга привлачна штива. Веома популарне биле су *Белешке једне Ане* Моме Капора, које су излазиле почетком 70-их година. **Б.** је водио акције за избор Мис Југославије, његова изабраница била је и Никица Мариновић која је на такмичењу у Лондону 1966. освојила друго место. Лист је спроводио и избор најлепше мајке и ћерке. Установио је награду „Женско перо" за најбољи роман, приповетку или новелу (2001), чиме подстиче развој књижевног стваралаштва код жена. Ова награда додељује се сваке године из фонда „Мадлена Јанковић-Цептер". У јавности су се афирмисале награде „БазАрт" за најуспешнијег креатора, манекена и манекенку, као и најбољу ревију на пролећним и јесењим Недељама моде. Прва главна и одговорна уредница часописа, од оснивања до 1975, била је Зорица Мутавџић. Она је креирала идејни и ликовни изглед гласила. Наредне уреднице биле су: Милица Јосимовић-Кнежевић (1975–1983, 1986–1990), Неда Тодоровић (1983–1986), Милица Шибалић (1990–2000), Бранка Јеремић-Субота (од 2000). Часопис се штампа у вишебојној техници. Игор Холодков \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЗЕЛСКИ САБОР **БАЗЕЛСКИ САБОР,** сабор који је заседао у Базелу 1431–1447. и био посвећен реформи католичке цркве. Како су његови учесници истакли да је сабор врховни представник цркве, папа је био против његових одлука. Пошто су и базелски прелати и папа желели обнову јединства хришћанске цркве, повели су преговоре с Византинцима и другим православним народима. Занимали су се и за Србе. Почетком 1433. код деспота Ђурђа Бранковића боравили су базелски представници, један бискуп и један магистар теологије, који су ишли византијском цару Јовану VIII Палеологу. У раду сабора учествовао је учени дубровачки доминиканац Јован Стојковић, професор теолошког факултета у Паризу. Он се, такође 1433, обратио властима родног града за обавештења о господарима Србије и Босне, њиховим титулама и могућностима да пошаљу представнике у Базел. Дубровчани су му доставили вести о приликама у Босни, титулама краља и најважнијих обласних господара, а као владара Рашке навели су „славног и моћног деспота" Ђурђа (Бранковића). Из дубровачког одговора види се да су базелски синодисти намеравали да упуте писане позиве господарима Србије и Босне. Њихови представници нису отишли у Базел. Како пише каснији дубровачки хроничар Јаков Лукаревић, нису хтели да се потчине овом сабору. У међувремену, папа је однео превагу над Базелским концилом и организовао сабор најпре у Ферари а потом у Фиренци, у којој је 1439. проглашена унија између источне и западне хришћанске цркве. ЛИТЕРАТУРА: G. Luccari, *Copioso Ristretto degli Annali di Ragusa*, Ragusa 1790; М. Динић, *Из Дубровачког архива*, III, Бг 1967. Момчило Спремић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЗИЛЕВСКИ, Андреј Борисович **БАЗИЛЕВСКИ, Андреј Борисович,** историчар књижевности, преводилац, издавач (Калуга, Русија, 24. VI 1957). Завршио студије славистике на Филолошком факултету Московског државног универзитета „Михаил Ломоносов" (1979). Доктор филолошких наука, сарадник Института за светску књижевност „Максим Горки" Руске академије наука. Аутор књига песама *Како оно беше* (Mосква–Суздаљ 1985), *Господине Хаос* (Москва–Екатеринбург 2000), *Нестварно време* (Москва–Топорок 2008), *На крају зиме* (Москва–Бг 2008, на руском и српском језику, превод М. Булатовић), *Једном и заувек* (Краг. 2009, превод М. Булатовић). Преводи с пољског и српског језика. У московској издавачкој кући *Вахазар* од 1991. уређује „Библиотеку словенских књижевности", у коју улази „Колекција српске литературе" и двојезична „Српско-руска поетска библиотека". Састављач је и уредник тротомне *Антологије српског песништва XX века* (2004–2008. на руском језику; Бг–Торонто 2008–2010. на српском). Предраг Пипер \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЗИЛИКА **БАЗИЛИКА** (грч. basilikh; stoav: краљевска дворана), у античкој Грчкој дворана у којој је службу вршио архонт. Касније је тај назив прешао на римску **б.** која је имала четвороугаони облик и била подељена са два реда стубова у три брода, од којих је средњи шири и виши од двају бочних. Средњи брод имао је изнад стубова низ прозора, који су унутрашњости грађевине давали главно осветљење. Насупрот улазу, на узвишеном месту се налазила полукружна трибуна, где је заседао суд. Касније се из трибуне у хришћанству развила апсида. Бочни бродови имали су често галерије за грађанство. С временом се појавио сложенији тип петобродне, а ређе вишебродне **б**. Као назив за богослужне просторије јавља се у хришћанству тек од IV в. у северној Африци. **Б.** је најранији облик цркве у хришћанској архитектури, који је имао пресудно значење за даљи развој црквеног градитељства. Она је већ у време Константина Великог добила главне карактеристике које су каснијим развојем доживљавале извесне промене. Мишљења научника о томе како се хришћанска **б.** развијала до IV в., значајно се разликују. Основне теорије су: 1. да је хришћанска **б.** потпуна копија римске, 2. да се развила сасвим самостално, одвојено од римске традиције, што се односи посебно на тип попречне **б.** у Месопотамији. У току VI в. хришћанска **б.** је коначно попримила своје суштинске карактеристике: издужени план, лонгитудиналну осовину, дрвену кровну конструкцију која је била изнутра видљива или сакривена равном таваницом, и четвороугаони или апсидални завршетак плана. Апсида, полукружна или четвртаста избочина у зиду средњег брода насупрот главном улазу, обично је нешто ужа од брода и уоквирена луком који понекад стоји на два стуба постављена пред њом. Испод ње често се налази дугуљаст простор с ниском оградом за певаче (*schola cantorum*)*.* Касније се изнад олтара на стубовима подиже камени покров, a у средњем броду, уз *scholu cantorum*, амвон (проповедаоница). Протезис (мала просторија у којој су припремани жртвени дарови) и ђаконик (просторија у којој се чувала црквена одећа и где су се преодевали свештеници) смештени су са сваке стране апсиде у бочним бродовима или су призидани. Таваница је равна, конструисана од дрвених греда, каткада касетирана. Трансепт је попречни брод који се уметао између апсиде и бродова, па је тако црква добијала облик латинског крста. Кроз улаз насупрот апсиди долазило се у предворје. Испред улаза налазио се код старијих **б.** атријум, усред којег је обично био зденац. Касније се јављају торњеви округлог, квадратног или полигоналног облика, који су служили као звоници, а на Истоку и као одбрамбене куле. Најпознатије ранохришћанске **б.** су Базилика св. Павла изван зидина, базилике св. Сабине и св. Марије Велике у Риму, Базилика св. Аполинарија у Класи у Равени, Еуфразијева **б.** у Поречу и др. У српској архитектури значајни су примери више **б.** пронађених на археолошком локалитету Царичиног града код Лебана. У њему се налазила епископска црква са крстионицом, која се убраја међу најмонументалније споменике византијске архитектуре на Балкану, епископска палата и **б.** са криптом. До сада је откривено девет **б.** од којих се издваја она са трансептом по јединственом подном мозаику чији распоред и симболика доприносе бољем разумевању литургијских обреда који су у њој вршени. У њој је пронађен монограм ктитора Јустинијана. На простору Петроварадинске тврђаве, који представља вредно археолошко налазиште, посебну важност има објекат тробродне **б.** коју су у XIII в. изградили Бенедиктинци. ЛИТЕРАТУРА: H. Koepf, *Bildwörterbuch der Architektur*, Stuttgart 1968; С. Малдини, *Енциклопедија архитектуре*, Бг 2004. Бранка Ланцош-Малдини \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЗИЉЕВИЋ, Владимир **БАЗИЉЕВИЋ, Владимир**, инжењер грађевинарства, универзитетски професор (Кијев, 10. VI 1904 – Београд, 5. XI 1989). Студије грађевинарства завршио 1933. на Техничком факултету у Београду, где је 1934. изабран за асистента волонтера. На Рударском факултету Велике техничке школе у Београду почео да ради 1947. За редовног професора изабран 1955. за предмете Статика, Техничка механика и Отпорност материјала. Припада генерацији професора који су подизали и градили српску школу рударског инжењерства. Аутор je многобројних стручних и научних радова из теорије љуске и теорије еластичности, те уџбеника *Техничка механика* (Бг 1976). Био је члан Савета Универзитета у Београду, Математичког института САНУ и других научних и стручних асоцијација. ИЗВОР: Документација Рударско-геолошког факултета у Београду. Слободан Вујић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЗИЧНО ОБРАЗОВАЊЕ → ОБРАЗОВАЊЕ **БАЗИЧНО ОБРАЗОВАЊЕ** → **ОБРАЗОВАЊЕ** # БАЗЈАШ **![001_Bazjas.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-bazjas.jpg)БАЗЈАШ**, српски манастир у Румунији на левој обали Дунава, где је римско утврђење Бозија чувало улаз у Ђердапску клисуру. Топоним се помиње почетком XIII в. у време када је по предању 1225. манастир основао св. Сава или пак монаси са Синаја, на шта упућује податак да су мошти св. Григорија Синаита чуване у банатском манастиру Војловица. У таласу затварања манастира широм Аустрије у XVIII в. **Б.** је 1772. припојен оближњем манастиру Златица. Храм посвећен Вазнесењу господњем често је разаран што је олакшавао и трошан градитељски материјал. Прва трајнија градња претпостављена је у време српских деспота у XV в. Натпис на плочи на јужном зиду говори о једној од обнова 1721, завршеној три године касније зидањем од камена са сводом од цигле. Манастир је 1738, 1805. и у време I светског рата поново горео. Најновија грађевинска обнова извршена је 1983, али је монашки живот угашен још 1955. Три гробља чувају сећање на калуђере из времена Велике сеобе и ратова с Турцима. Из обнове и осликавања у XVIII в. нема материјалних остатака за разлику од оних из 60-их година XIX в. када су дародавци били значајни савременици: породица Спирта из Земуна, капетан Илија Мегелеш и армицар Евгеније Поповић, кнегиња Јулија и кнез Михаило Обреновић. Пред сликарима се 1860. и 1861. налазило архитектонски управо уобличено здање. Упоређивањем са графичким приказом Адолфа Куникеа из 1824. уочава се да су извршене доградње у духу раног романтизма. Крстообразни простор храма добио је припрату са торњем, полукружне апсиде и кубе, са појачаном евокацијом средњовековног неимарства. Неоготички преломљени луци и зупчасти завршеци фасада звоника били су подсетник на такве детаље на породичној кући земунских ктитора. И сликари невеликог, али складног иконостаса, били су такође Земунци Живко Петровић и његов син Димитрије. Само неколико зидних слика извео је Мориц Брајер, позоришни сценограф из Вршца. Сликана имитација штукатуре и орнаментика на зидовима употпуњавала је дух савременог бидермајера и раноромантичарског историзма. ЛИТЕРАТУРА: В. Матић, М. Јовановић, „Манастир Базјаш", *ЗЛУМС*, 1969, 5; С. Бугарски, *Српско православље у Румунији*, Темишвар – Бг – Н. Сад 1995; М. Јовановић, *Сликарство Темишварске епархије*, Н. Сад 1997; *Српски манастири у Банату*, Бг – Н. Сад 2000. Миодраг Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЗЈАШКА ПОВЕЉА → ВЕЛИКА БАЗЈАШКА ПОВЕЉА **БАЗЈАШКА ПОВЕЉА** → **ВЕЛИКА БАЗЈАШКА ПОВЕЉА** # БАЈА **БАЈА**, град у јужној Мађарској (37.690 становника 2001), у близини српско-мађарског граничног прелаза Бачки Брег – Сантово. Седиште је Бач-кишкуске жупаније. Налази се на крајњем северу Бачке, на левој обали Дунава (99 м н.в.), на ивици сужене дунавске алувијалне равни, од које се ка југоистоку простире Бајско-суботичка или Бачка пешчара. **Б.** са Безданом у Србији повезује канал дуг 41 км, грађен 1870. ради наводњавања. Град се налази на подунавском путу који повезује прелаз преко Дунава ка Срему код Бачке Паланке, ка Славонији код Богојева и ка Барањи код Бездана (преко Сомбора) и иде на север ка Будимпешти. Значајна је раскрсница путева у јужној Мађарској будући да је мостом преко Дунава повезана са Мохачем и Печујом у жупанији Барања, према којем су из источног квадранта усмерени пет путева и железничка пруга. Из **Б.** воде две железничке пруге ка Србији, једна ивицом алувијалне равни преко Бачког Брега за Сомбор, а друга преко поменуте пешчаре ка Суботици, док се трећа завршава у пограничном мађарском селу Гара. Слободан Ћурчић Као средњовековно насеље **Б.** се у писаним изворима први пут помиње 1323. После Мохачке битке 1526. **Б.** је константно насељавана Србима – Рашанима, уз које, после коначног пада Бачке под Турке 1541, пристиже и турско (муслиманско) становништво. По паду Будима и Сегедина под Османлије (1542) **Б.** je са осталом Бачком ушла у састав Будимског пашалука и Сегединског санџака, као седиште Бајске нахије. Заједно са 24 друга насеља Бајске нахије имала је 1580–1582. 757, а 1590/91. заједно са 22 друга насеља нахије свега 703 куће. Приликом турских похода на север, у Бачкој су 1598/99. боравили кримски Татари на челу са ханом Газигелајем, због чијег се терора тадашње становништво **Б.**, заједно са становницима још 35 других насеља Бачке, иселило у област Острогона. Поуздани подаци о Србима у **Б.** потичу од средине XVI в. мада има индиција да их је било и раније. У време турске власти 1541–1687. били су то мартолози и сељаци чија се бројност повећала, што је настављено и после изгона Турака из Угарске. То је констатовано и 1692. када су становници **Б.** били само Срби и Буњевци и када су имали три цркве и протојереја. У **Б.** је 1694. одржан збор српских првака који су први пут затражили сопствену националну територију на простору Угарске и Славоније, што им је и обећано, али није остварено. После повлачења Турака **Б.** је, под аустријском управом, од 1695. постала варош издвојена из Војне границе. У новим условима развијала се као знатно трговинско средиште. Већ 1695. отворена је српска школа. У попису насељених места Бачке под грађанском управом из 1699, у **Б.** као седишту Бачког среза, насељеној Србима и Буњевцима, забележено је 565 породичних старешина, са још 60 ожењених људи, чланова задружних породица. Године 1702. забележене су у **Б.** три српске цркве. Варош је 1696. од цара Леополда I добила привилегију и право на употребу српског језика и писма у управи. У време Ракоцијевог устанка (1703–1711) варош је 1704. пострадала, заузели су је куруци, а становништво се разбежало. После тога оно се прикупљало тако да је већ 1715. било 216 породица Срба и Буњеваца, 16 мађарских и 5 немачких. При попису из 1720. било је у **Б.** 190 домова, од тога само 14 мађарских и 11 немачких. У списку старешина породица из 1727. код многих је забележено њихово занимање трговином (трговци и „џелебџије" – марвени трговци) и занатима (кујунџије, абаџије, бузаџије, касапи, ћурчије, опанчари, мутавџије, колари итд.). Осим Мађара и Немаца, као незнатна мањина према српском и буњевачком становништву, у **Б.** се 1736. јављају и Јевреји, забележени као „купци" (марвени трговци). Поред старијег спомена у Врдничком поменику, **Б.** се бележи као српска варош и у црквеним књигама 1700, 1736. и 1742. Највише Срба у **Б.** било је средином XVIII в. – око 200 породица, тј. око 1.000 душа. На народно-црквеном сабору одржаном 1744. у Карловцима, бајски Срби су изнели тужбе против калочког надбискупа који им није дозвољавао да подигну цркву, и против Бачке жупаније која им је одузела цеховску привилегију. **Б.** је 1750. постала посед председника Угарске дворске коморе, грофа Антона Грашалковића, што је погодовало већ раније започетом досељавању Мађара и Немаца, односно постепеном смањивању броја Срба. То се одразило и на њихов положај у управи вароши. Становништво, укључив и Србе, било је десетковано услед куге (1739) и великих поплава Дунава (1751, 1807). Срби су у **Б.** у XVIII и XIX в. имали две цркве. Светониколајевска црква је подигнута 1715, али пошто је била мала, црквена општина је 1765. одлучила да гради већу која је, услед разних административних препрека, саграђена тек 1775. Осликао ју је 1793. Арсеније Теодоровић. Изградња Благовештанске цркве започета је 1747–1748, а довршена 1754. када је црква и освећена. Страдала је у пожару 1840, а обновљена 1842. У XX в. уступљена је Градском већу. **Б.** је 1910. имала 21.032 становника. Према 16.796 Мађара, 2.091 Јеврејина и приличном броју других народности, тада је било свега 212 Срба, још увек са две цркве, црквеном општином и српском школом. На крају I светског рата **Б.** су заузеле трупе Српске војске пошто се она налазила јужно од демаркационе линије утврђене Београдским примирјем (13. XI 1918). Српско-југословенска делегација на Париској мировној конференцији, у склопу захтева за разграничењем са Мађарском у Барањи -- тражећи границу планином Мечек – тражила је и **Б.** и тзв. Бајски троугао у којем је било Срба и Буњеваца, али у томе није успела. Будући да су српске трупе, због револуције Беле Куна и хаотичне ситуације у Мађарској, остале у северној Барањи и **Б.** све до средине 1921, након њиховог повлачења на нову, претходно утврђену тријанонску границу, у Печују је 15. VIII 1921. проглашена Барањско-бајска српско-мађарска република, на челу са сликаром Петром Добровићем, која је после недељу дана, под налетом контрареволуционарних трупа Миклоша Хортија, била прегажена и укључена у Мађарску. Многи Мађари (комунисти и радници) су избегли, а већина Срба са ове територије оптирала је за Краљевину СХС. У **Б.** су рођени: песник Јован Пачић, српски писац и театролог Јоаким Вујић, сликар Павел Ђурковић, писац прве астрономије на српском језику Гаврил Поповић, књижевник Богобој Атанацковић, песник Мита Поповић, вајар Димитрије Петровић и патријарх Лукијан Богдановић. ИЗВОРИ: С. Гавриловић, Н. Петровић, *Темишварски сабор 1790*, Н. Сад – Ср. Карловци 1972; С. Гавриловић, *Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века*, I–V, Бг 1987–2005. ЛИТЕРАТУРА: П. Ивановић, „Нешто из прошлости Баје", *ЛМС*, 1862, 104; Ж. Сечански, „Баја 1727. год.", *ГИДНС*, 1933, 6; Д. Поповић, *Срби у Војводини*, II–III, Н. Сад 1959, 1963; М. Васић, *Мартолози у југословенским земљама под турском владавином*, Сар. 1967. Славко Гавриловић; Драго Његован \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈА ЏОРА → ШАЉИВЦИ **БАЈА ЏОРА** → **ШАЉИВЦИ** # БАЈАГА И ИНСТРУКТОРИ **БАЈАГА И ИНСТРУКТОРИ**, поп група формирана 1984. Оснивач групе и аутор песама је Момчило Бајагић Бајага који је каријеру започео у групи *Рибља чорба*. Снимили су девет албума на којима су се као гости и сарадници појављивали и музичари из других жанрова. Албумом *Са друге стране јастука* (1985) остварили су велик тираж и медијске награде за популарност. Њихова музика се стилски сврстава у мејнстрим или умерени рок. Осим рок хитова (*Лимене трубе*, *Пустите ме, друже*, *220*, *XX век* и др.) и балада (*Зажмури*, *Римљани*, *Голубица* и др.), у њиховом опусу је и неколико песама етно оријентације (*Плави сафир*, *Весела песма*, *Нека свемир чује немир* и др.). У оквиру концертних турнеја гостовали су у свим већим градовима Србије, бивше Југославије и Европе. ЛИТЕРАТУРА: И. Ивачковић, *Обе стране јастука*, Бг 1997. Ивана Вуксановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАГИЋ, Марко Шундо **БАЈАГИЋ, Марко Шундо**, ускок (Стубица код Плужина, око 1813 – Црквице код Плужина, IV 1867). Још пре почетка Вукаловићевог устанка ускочио је у Морачу и одатле са осталим ускоцима упадао на турску територију. Постао је чувен по својим смелим упадима, као што је онај из 1861. када је са ускоцима упао на Борија у Загорју, те попалио и опљачкао турска села. Славу је стекао када је на Мљетичку убио чувеног турског зулумћара Бећка Тановића. Када је Вукаловићев устанак почео да јењава, одбио је да се, као већина ускока, врати кући и остао у Морачи. Тада га је књаз Данило именовао за стотинаша. Нешто касније се ипак вратио у Црквице. ЛИТЕРАТУРА: О. Благојевић, *Пива*, Бг 1971; Ч. Баћовић, *Поменик црногорских и херцеговачких ратника и првака (1500–1918)*, Никшић 1999. Драга Мастиловић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЗЕТОВ, Живојин Живко **БАЈАЗЕТОВ, Живојин Живко**, бележник, банкар, спортски радник (Чуруг, Бачка, 3. VI 1863 – Нови Сад, 19. VI 1927). Био је општински бележник у Госпођинцима, Жабљу и Горњем Ковиљу (где је провео око 20 година и неколико година био управитељ Прве ковиљске штедионице д. д.), а када је пензионисан, преселио се у Нови Сад. После I светског рата биран је за члана Српског народног одбора приликом присаједињења Војводине Србији и ангажован на административним и финансијским пословима. Одбору је дао прилог од хиљаду круна. По обнављању Српске трговачке банке д. д. у Новом Саду постао је председник њеног Управног одбора и на тој дужности остао до смрти. Био је члан Управног одбора Матице српске 1911. и председник њеног Надзорног одбора. Новосадска трговачка омладина убраја га у своје добротворе. Спада међу пионире спортског живота. Био је један од покретача Српског сокола у Војводини, старешина (од 1912) и доживотни почасни старешина Соколског друштва у Новом Саду, старешина Српског сокола у Угарској (од 1913) и Војвођанске соколске жупе са седиштем у Новом Саду, основане 1914. Био је и први председник (1921) Фудбалског клуба *Војводина* у Новом Саду, који га убраја међу осниваче и прве мецене. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица ослобођења Војводине 1918*, Н. Сад 1929; *Словенско соколство*, Бг 1930; *Споменица Новосадске трговачке омладине 1902–1932*, Н. Сад 1933. Бошко Брзић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЗИТ I **БАЈАЗИТ I**, турски султан (?, 1357 – ?, 1403), владао 1389–1402. У бици на Косову 28. VI 1389. заменио је свог оца Мурата I и довео битку до краја. После кратког задржавања на бојном пољу пошао у малоазијске области да осигура своју власт и угуши побуне туркменских вазала. До средине 1390. потчинио је Лазареве наследнике. Стефан Лазаревић је морао предводити одред помоћне војске и предати сестру Оливеру у Бајазитов харем. Већ 1392. потчињен је и Вук Бранковић који је међу српском господом заузео Лазарево место. Под врховну власт Османлија дошла је и територија Балшића. Део Бугарског царства с престоницом у Трнову освојен је у лето 1393. Још раније су се преко Србије залетали турски одреди на територију Угарске и Влашке. После већих окршаја 1394. **Б.** је претрпео пораз у бици на Ровинама 17. V 1395. После погибије краља Марка у тој бици освојио је Македонију. Угарски краљ Жигмунд почео је припреме за велики поход европских витезова, који се завршио тешким хришћанским поразом у бици код Никопоља. Тада је пало и Видинско бугарско царство (септембар 1396), а од 1394. под опсадом је непрекидно био Цариград. У зиму 1393/94. **Б.** је окупио вазале у Серу с првобитном намером да их побије. Део се није одазвао, а део одметнуо. Власт је тада проширио на Тесалију, а после победе код Никопоља освојио је територију и уклонио Вука Бранковића. Трвења и сукоби с локалним династијама у Малој Азији и дипломатске активности Византинаца дигле су против **Б.** монголског освајача Тимурленка (Тамерлан) који га је у бици код Ангоре 28. VII 1402. победио и заробио. Уследиле су борбе међу наследницима и губитак знатног дела тековина **Б**. ЛИТЕРАТУРА: Х. Иналџик, *Османско царство: класично доба (1300–1600)*, Бг 2003. Сима Ћирковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЗИТ II **БАЈАЗИТ II**, турски султан (Димотика, 1447 – ?, 26. V 1512), владао 1481–1512. Син и наследник Мехмеда II. Његов долазак на власт био је обележен сукобом око престола са братом Џемом који је, претрпевши пораз, доспео у руке родоских витезова, затим и папе, и до смрти 1495. био средство притиска на **Б**. Његову владавину не карактеришу велика освајања. Јануара 1482. заузет је Херцег Нови, последњи остатак Херцегове земље. Лично је предводио поход на Молдавију 1484, када су освојени Килија и Акерман. У Анадолији исцрпљујуће ратовање са мамелучким султаном Египта (шест војних похода до 1491) није донело никакав резултат. Ни војне акције против Угарске нису довеле до промене граница и углавном су се сводиле на погранична ратовања и упаде крајишких војсковођа у Банат, Хрватску, словеначке земље и Трансилванију. У рату против Венеције (1499–1502) заузети су Макарско приморје, Драч и млетачки поседи у јужној Грчкој. Црна Гора Ђурђа Црнојевића је 1496. у потпуности подвргнута под османску власт. Након склапања мира с Венецијом и потом Угарском (1503), **Б.** је више година био у сукобу с персијским шахом Исмаилом Сафавијем око поседа у Анадолији, суочавајући се с побунама хетеродоксних Туркмена, савезника персијског владара. Подржавајући млађег сина Ахмеда, дошао је у сукоб са старијим сином Селимом, што је довело до грађанског рата. Поражен, био је присиљен да 24. IV 1512. Селиму преда престо. Подигао је више задужбина у Једрену и Цариграду. ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа*, II, Бг 1982; Р. Мантран (прир.), *Историја Османског царства*, Бг 2002; Х. Иналџик, *Османско царство: класично доба (1300–1600)*, Бг 2003. Александар Крстић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЛИЋ, Адам **БАЈАЛИЋ, Адам**, генерал, подмаршал (Сегедин, 1734 – Карловац, 5. VI 1800). Војничку каријеру започео 1750. као кадет у пешадијској регименти надвојводе Фердинанда. Похађао Војну академију у Бечком Новом Месту. Био је синдик (правник) у Крижевачкој граничарској регименти (1758). Потом је, као потпоручник, учествовао у седмогодишњем рату. Чин лајтнанта (поручника) стекао 1759, оберлајтнанта годину дана касније, а капетан-лајтнанта 1768. Капетан постао 1773, а мајор фебруара 1778. Исте године истакао се у рату за баварско наслеђе нападом на Дитерзбах. Из Крижевачке премештен је у Слуњску граничарску регименту у којој је новембра 1783. добио чин обрстлајтнанта (потпуковника). У рату против Турака 1788–1791. истакао се код Дермољева и Велике Кладуше кад је у бекство натерао одред бега Беширевића од 6.000 Турака. Почетком марта 1789. унапређен је у чин обрста (пуковника), а почетком 1794. у чин генерал-мајора. Истакао се и у ратовима против Француза, кад је командовао одредом граничара из Вараждинског генералата у оквиру корпуса царског генерала Вурмзера, посебно у борбама код Манхајма. Поткрај септембра 1795. одбио је све нападе Француза на Хандшухајм, због чега је исте године одликован орденом Марије Терезије и стекао војно племство. У току 1796–1797. учествовао је у првом и четвртом покушају деблокирања тврђаве Мантова у северној Италији а потом је, приликом повлачења аустријске војске у долину Драве, штитећи повлачење артиљерије, код места Рабеља био опкољен и после жестоке борбе морао да се преда. Високи чин аустријског фелдмаршал-лајтнанта добио је 1. III 1797. и у том звању био пензионисан 1798. ИЗВОРИ: А. Ђукић, *Срби пуковници и генерали*, РОМС, М.8226; И. Кефер, М. Веселиновић-Шулц, *Јужнословенски народи у мађарској периодици 1780–1800*, II, Н. Сад 1998. ЛИТЕРАТУРА: С. Шумарски, „Сербски војници у француској војни 1792–1801", *ЛМС*, 1846, 72 Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЛОВИЋ, Ђура **БАЈАЛОВИЋ, Ђура**, архитекта (Шабац, 13. II 1879 – Београд, 7. III 1956). Завршио архитектуру на Техничком факултету Велике школе у Београду. Од 1903. до 1908. радио у Архитектонском одељењу Министарства грађевина, а од 1909. у Управи града Београда. Током 1919. радио као виши архитекта Министарства војног и морнарице. Пројектовао у различитим стиловима који су обележили српско градитељство прве половине XX в. Раскошна угаона вила „Јелена" В. Димитријевића на углу Кнеза Милоша и Милоша Поцерца (1907), обликована у академском духу, сведочи о високом умећу занатске обраде. Кућа Глатије Леоне у Француској 31 (1908) репрезентативан је пример београдске сецесије са зналачки обрађеним декоративним детаљима. Значајни су и објекти: стамбена зграда у Бориса Кидрича 29 (1921), кућа адвоката Стевана Вагнера у 29. новембра 5 (1922–1923), зграда загребачког Радничког уреда у Краља Милутина (1925–1926) и кућа вајара Томе Росандића на углу Василија Гаћеше 3 и Козјачке 30 (1927). ЛИТЕРАТУРА: Г. Гордић, *Архитектонско наслеђе града Београда*, I, Бг 1966; В. Б. Шолаја, А. С. Магдић, „Ђорђе – Ђура С. Бајаловић", у: *Инжењери у Књажеству/Краљевини Србији од 1834. године до завршетка Првог светског рата*, Бг 1994. Снежана Тошева \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЛОВИЋ, Љубомир **БАЈАЛОВИЋ, Љубомир**, потпуковник, војни писац (Београд, 18. I 1847 – Београд, 26. VIII 1892). У Београду завршио 7. класу Артиљеријске школе (1869). Током Првог српско-турског рата (1876–1877) био је начелник штаба Књажевачке бригаде, док је у Другом српско-турском рату (1877–1878) командовао Комбинованом бригадом Тимочког корпуса. Учествовао у борбама код Књажевца, Рсавца, Великог Шиљеговца, Ђуниса, Беле Паланке, Пирота и Подујева. После ратова обављао низ дужности у Војном министарству. У српско-бугарском рату (1885), у чину мајора, био је ађутант краља Милана Обреновића. Важио је за једног од образованијих српских официра. Говорио је немачки и француски језик. Одликован је Златном медаљом за храброст, Таковским крстом V степена, Oрденом св. Ане III степена и Орденом Франца Јозефа III степена. ДЕЛО: *Читање карата и планова*, Бг 1873. ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Српско-турски рат*, Бг 1907; *Историја српско-бугарског рата 1885*, Бг 1908. Александар Животић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЛОВИЋ, Љубомир **БАЈАЛОВИЋ, Љубомир**, правник, универзитетски професор (Београд, 28. II 1904 – Београд, 20. XI 1956). По завршетку студија на Правном факултету у Београду и служења војске, 1931. отишао на докторске студије у Лион, где је 1934. докторирао. Радио неко време у Обреновцу и Београду као судија и адвокат. На Економско-комерцијалној високој школи у Београду, која је касније припојена ПФ-у, предавао је предмет Трговинско менично и чековно право. Учествовао и у њеном послератном обнављању, а затим постао редовни професор Економског факултета, на којем је биран за продекана и декана. Био је најбољи српски познавалац меничног и чековног права. Као зналац материје и језика, учествовао у раду Европске економске комисије ОУН у Женеви. ДЕЛА: *Теорија меничног и чековног права*, Бг 1946; и С. Стојковић, *Основи грађанског права*, Бг 1946; *Основи привредног права*, Бг 1947; *Трговачко право*, Бг 1950. ЛИТЕРАТУРА: В. Капор, „Др Љубомир Бајаловић", *АПФБ*, 1956, 4; Г. Грђић, „In memoriam проф. Љубомира Бајаловић", *ЕА*, 1957, 5. Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЛОВИЋ, Петар **![002_Petar-Bajalovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-petar-bajalovic.jpg)БАЈАЛОВИЋ, Петар**, архитекта, универзитетски професор (Шабац, 14. V 1876 – Београд, 14. IV 1947). Дипломирао на Техничком факултету Велике школе (1899). Као изванредном студенту, додељена му је стипендија за наставак студирања архитектуре на Техничкој високој школи у Карлсруеу у Немачкој, где је дипломирао крајем 1904. Радио у Министарству грађевина (1905), а 1906. постао доцент на архитектонском одсеку Тех. ф., где је предавао предмете Нацртна геометрија и Перспектива. Његова архитектонска делатност била је најзначајнија на пољу пројектовања, а најобимнији опус остварио је у периоду између два рата. Његово најзначајније дело је павиљон Србије на Међународној изложби лепих вештина (Рим 1911–1912). Почетком XX в. **Б.** је у Београду изградио више стамбених зграда, као и јавних објеката, међу којима се истичу Дом ученица (Крунска 8) и Музичка школа „Станковић" (Кнеза Милоша 1). Пројектовао је и кућу славног математичара и ерудите Михаила Петровића (Мике Аласа) на Косанчићевом венцу 22. Објекат представља једноспратну породичну кућу. Зграда није пројектована по класичним принципима уобичајеним за то време, него много слободније. У целини композиције наглашен је десни део фасаде. На њему се налази акцентован улаз са балконом и кровним забатом. Иако су у декорацији објекта делимично коришћени класични архитектонски елементи, сама фасада је богата сецесијском пластичном декорацијом и елементима преузетим из српског византијског стила (декоративни мотив у облику шаховског поља). Стамбену зграду са једном етажом за трговца Павла Матића (Доситејева 26) пројектовао је 1912. Пројекат зграде показује ауторову опредељеност за еклектичку архитектуру, а на фасади су присутни ренесансни и сецесијски елементи. Фасада је и овог пута компонована асиметрично, на тај начин да је улаз у објекат постављен са стране, а изнад улаза постављене су богата пластична декорација и орнаментација. Познати су и његови пројекти за две приземне зграде (Мишарска 11, 1912; угао Хиландарске и Влајковићеве, 1914). Фасаде ових објеката рађене су у стилу еклектике, који је карактеристичан за архитектуру Београда у том периоду. Један од његових најзначајнијих објеката из периода пре I светског рата је велика стамбена зграда која је такође пројектована у стилу еклектичне архитектуре (угао Цара Душана 11 и Браће Барух). Њена градња је започета непосредно пред I светски рат, а завршена након њега. Карактеристичан је и веома значајан пројекат Коларчевог народног универзитета, зграде изузетно мирних архитектонских линија и стабилне композиције маса. Зграду Правног факултета на Булевару краља Александра пројектовао је са Петром Анагностијем. Изградња је започета 1937, завршена у јесен 1940, али је оштећена током априлског бомбардовања Београда 1941. Овај објекат има наглашену угаону композицију и стилски је очишћен од орнамената. Може се рећи да су на њему више испољени елементи напредних архитектонских идеја него што је рађен у духу школских схватања и ставова. **Б.** је пројектовао и изван Београда, радећи на црквеним објектима, као што су конаци манастира Каленић и Љубостиња. Добитник је више значајних признања у Србији и изван ње, посебно у Италији. ЛИТЕРАТУРА: Г. Гордић, *Архитектонско наслеђе града Београда, 1: Каталог архитектонских објеката на подручју Београда 1690–1914*, Бг 1966; *Биографије. Српска архитектура 1900–1970*, Бг 1972; Д. Ђурић-Замоло, *Градитељи Београда 1815–1914*, Бг 1981. Бранка Ланцош-Малдини \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЛОВИЋ-ХАЏИПЕШИЋ, Марија **БАЈАЛОВИЋ-ХАЏИПЕШИЋ, Марија,** археолог (Цетиње, 28. IV 1924 – Београд, 2. IX 2008). Дипломирала 1949. на Филозофском факултету у Београду (Група за историју уметности и археологију), а докторирала 1975. на истом факултету (*Керамика у средњовековној Србији*, Бг 1981). Била је асистент у Галерији Матице српске у Новом Саду (1950) и руководилац средњовековног одсека Археолошког одељења Музеја града Београда (1950–1981). Бавила се материјалном културом Београда у средњем веку. Непосредно на терену истраживала је средњовековну некрополу у Миријеву (1957–1959), Castrum ad octavum у Вишњици (1960) и Београдску тврђаву (Доњи град, 1961–1962; Унутрашње утврђење Горњег града, 1963–1964, 1967–1981). Добитница је Октобарске награде града Београда (1974) као један од аутора књиге *Историја Београда* (I–III, Бг 1974). ДЕЛА: *Средњовековна некропола у Миријеву*, Бг 1960; *Средњовековном Београду у походе*, Бг 1977; *Накит VIII–XVIII века у Музеју града Београда*, Бг 1985; „Унутрашње утврђење Београдског града", *ГГБ*, 1991, 38; 1992, 39; 1993/94, 40/41; 1996, 43; 1997, 44. Бојана Борић-Брешковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЛСКИ, Ристо **БАЈАЛСКИ, Ристо**, новинар (Стојаково код Ђевђелије, 7. IV 1926 – Mосква, 20. XI 1998). Студирао права у Београду. Новинарством почео да се бави 1947. у скопском дневнику *Нова Македонија*, а радио и за *Радио Скопље*. Покренуо и био уредник (1955–1958) скопских спортских новина *Спортиста*. У Београду био стални дописник *Нове Македоније*, да би потом прешао у београдски дневни лист *Борба*. Као познаваоца руског језика и спољнополитичке проблематике, редакција *Борба* га је упутила у Москву за дописника. Оданде је писао са великим познавањем ситуације у бившем Совјетском Савезу. Као стални дописник из Москве, писао је потом и за *Политику*. Миле Недељковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАМОНТИ, Јулије **БАЈАМОНТИ, Јулије**, лекар, музичар, полихистор (Сплит, 24. VIII 1744 – Сплит, 12. XII 1800). Пратио је Алберта Фортиса на његовом путовању по Далмацији. Сам је бележио народне песме и њихове мелодије у Далмацији и Босни. Превео више песама на италијански, водио дневник са терена. Његови аутентични записи и Богишићеви исписи углавном су сачувани у Богишићевој заоставштини. Теоријски допринос изучавању народне поезије **Б.** је дао у расправи „Морлакизам код Хомера" („Il Morlacchismo d'Omero", 1797), штампаној у часопису *Giornale enciclopedico d'Italia*, у којој исказује мишљење да су Хомерови спевови скуп различитих усмених песама, а да су им по лепоти, тематици, поетици, начину мишљења и приказивању животног окружења најсродније песме Морлака, како су, посебно у XVIII в., називани становници далматинског залеђа, „грчког" и „римског" закона, који би по русоовској варијанти предромантизма представљали узор неискварености, осећајности и природности. ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, „Народно (усмено) песништво", у: *Историја српског народа*, IV/2, Бг 1986. Нада Милошевић-Ђорђевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАН **БАЈАН**, аварски вођа (?, прва половина VI в. – ?, после 582). Био на челу Каганата у време када су Авари после победе над Гепидима и одласка Лангобарда у Италију 568. запосели Панонију. Након овога **Б.** је од Византије потражио власт у Сирмијуму и гепидске избеглице. На ове захтеве Царство се оглушило, због чега је **Б.** послао Аварима подређене Кутригуре у пљачку провинције Далмације. Сирмијум је нападнут већ 569. Град, али и Подунавље, за неко време био је избављен богатим откупом. Мир је потрајао око 10 година. Када су Склавини са простора римске провинције Дакије 578/579. напали Хеладу, Ромеји су их победили у савезу са Аварима. **Б.** је 580. поновио своје претензије на Сирмијум, али је Византија поново одбила да му преда град. После дуготрајне опсаде, Сирмијум је коначно пао под аварску власт, уз далекосежне последице. Авари су 584. заузели Сингидунум, па Виминацијум и Августу. Чак је дошло и до опсаде Анхијала на Понту. У историјским изворима **Б.** се помиње до 582, док се после те године каган не именује, на основу чега се претпостављало да је **Б.** умро непосредно после те године. Постоји и мишљење да је **Б.** владао Аварским каганатом до почетка VII в. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ковачевић, *Аварски каганат*, Бг 1977. Иван Бугарски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЊА **БАЈАЊА** (прасл. *бајати*: говорити), облик устаљеног магијског понашања чији је циљ изазивање неке промене у жељеном правцу. Заснива се на представи да су изазивачи болести и других недаћа код људи, стоке и усева нечиста сила или поједини људи с демонским особинама. Њима се баве само појединци, најчешће старије жене које се код Срба називају бајалице. Оне које могу нанети штету справљањем чини и другим магијским поступцима код Срба се називају врачарице, вражалице, чињарице, у Црној Гори још и мађионице, чаровнице. Знање **б.** се најчешће преноси члановима у оквиру једне породице, од старијих млађима и, по правилу, млада бајалица почиње са **б.** тек када стара престане тиме да се бави. Постоје устаљени начини преношења **б**. У неким случајевима будућа бајалица мора да научи басму пре своје полне зрелости. Неке од бајалица причају да су почеле да бају по наређењу Богородице, св. Петке, вила итд. које их посећују у сну или за време дуготрајне болести и откривају им начине **б**. У појединим крајевима (источна Србија, Банат, западна Херцеговина) бајалица је у тренутку **б.** падала у стање поспаности (почињала је да зева) или се тресла, губила свест јер се, по народном схватању, њена душа борила с демоном болести или посећивала виле, молећи их за оздрављење болесника. Бајалица има обавезу да чува тајну **б.** и да увек тачно изговара басму, па и онда када не разуме све њене речи. Приликом **б.** употребљавају се предмети с магијском функцијом. Они могу бити део поруке исказане у другом, невербалном коду, или илустрација намере бајалице (обично облик претње). У прву групу спадају предмети као што су: со, јаје, брашно, предмети у вези с ватром, „мртвачки предмети" (предмети који су били у додиру с покојником – чешаљ, сапун, прстен, или неки остатак од покојника нађен на гробљу – зуб, кост), делови одређених животиња (пуж, кртица, слепи миш, вук, медвед) и неке биљке. Другој групи припадају оштри предмети (нож, секира, вретено, трн), предмети са запахом (бели лук, тамјан) и предмети за чишћење (метла). Саставни део **б.** је и посебно понашање његових учесника, које често има карактер наопаког понашања (ћутање, свлачење, пљување, псовање). Магијску функцију у **б.** има провлачење, мерење, ваљање, скривање итд. **Б.** су обављана у одређено време и на одређеном месту. Нека су извођена у време пуног, а нека у време младог месеца у одређене дане (често уочи среде, петка и недеље), као и у одређено доба дана (у „гранично" време – јутро пре сунца и вече после заласка сунца, док су разна чарања извођена у глуво доба ноћи). За њих се бирају и посебно означена места која имају ритуалну вредност. Она представљају границу између свог и туђег простора, почев од огњишта, преко прага, стрехе, ограде, раскрснице до границе атара. Ова граница може бити и између копна и воде (поред бунара, реке, извора, воденице, на мосту). По обележју „чисто" и „нечисто", за **б.** су погодна „нечиста" места: буњиште (ђубре), свињац, дрвљаник, гробље. Такође су за то погодна и места обележена вертикалном осом (димњак, стожер, дрво, камен). У извесном степену на словенска **б.** је утицала писана магијска књижевност (апокрифне молитве, заклињања, магијски записи и формуле). Препознатљива су три правца утицаја: византијски (преко грчког језика), романско-германски (преко латинског и немачког) и у незнатној мери исламско-оријентални (преко турског и арапског језика). Најархаичнији слој у **б.** чува се код Словена који насељавају балканско-карпатску област и на Руском Северу. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Раденковић, *Народне басме и бајања*, Ниш–Пр–Краг. 1982; М. Мијушковић, *Љубавне чини*, Бг 1985; Љ. Раденковић, *Народна бајања код Јужних Словена*, Бг 1996; *Симболика света у народним бајањима Јужних Словена*, Ниш–Бг 1996. Љубинко Раденковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈАЦ, Владислав **БАЈАЦ, Владислав**, књижевник (Београд, 2. VI 1954). Југословенску књижевност са општом књижевношћу студирао на Филолошком факултету у Београду. Његова проза окренута је историји цивилизације (*Друид из Синдидуна*, Бг 1998; *Хамам Балканија*, Бг 2008), магији, митологији, прожимању култура и фантастици која настаје променом угла посматрања стварности (*Књига о бамбусу*, Бг 1989), а осмишљавањем сижеа аутор посебно истиче повезаност људских судбина и успостављање судбине целог човечанства. У иностранству су извођене позоришне представе по мотивима из његових дела – у Чешкој по *Књизи о бамбусу*, а у Француској по мотивима из прича. Књиге су му превођене на француски, руски, италијански, бугарски и македонски језик. Потпредседник српског ПЕН центра. Добитник је награде за хаику поезију на светском конкурсу у Токију (1991, 1993). ДЕЛА: романи: *Црна кутија, утопија о накнадној стварности*, Бг 1993; *Бекство од биографије, живот у осам имена*, Бг 2001; *Европа експрес, роман у причама*, Бг 2003; приповетке: *Европа на леђима бика*, Бг 1988; *Подметач за снове, геопоетичке басне*, Бг 1992; поезија: *Који пут до људи води*, Бг 1972; *Зов хаику*, Зр 1988. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Лукић, „У славу геопоетике", *ЛМС*, 1993, 451, 2–3; Ж. Живковић, *Гост са Истока: огледи о хаику поезији*, Ниш 1996; Н. Шапоња, *Аутобиографија читања: критике и есеји*, Бг 1999; М. Весковић, „Проналажење најбољега у себи", *ЛМС*, 2009, 483, 4. Младен Весковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈЕВАЦ **БАЈЕВАЦ**, село у Тамнави, око 10 км јужно од Уба, западно од пута Уб–Ваљево. Припада општини Лајковац. Дисперзивног је типа, смештено на благо заталасаном терену на 130–230 м н.в. Чине га Горњи и Доњи крај, са шест заселака. Било је расељено у време аустро-турских ратова крајем XVII и у првој половини XVIII в. Ново становништво досељено je у XVIII в. из Никшићке жупе, Старог Влаха и Доњег Полимља, а досељеници из XIX в. су из околних области и суседних села. Године 1921. имало је 94 дома са 616 житеља, а 2002. 689 становника, од којих 98,3% Срба. У пољопривреди је радило 58,7% активног становништва. У селу се налазе православна црква (изграђена 1794), осморазредна основна школа, дом културе и амбуланта. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈЕВИЦА **БАЈЕВИЦА**, село у долини Долачког потока, притоке Јошанице, 6 км југозападно од општинског центра Новог Пазара. Дисперзивног је типа и простире се на 550–700 м. н.в. Чине га три засеока окружена великим комплексима храстове шуме. Први помен о селу, под именом Бајев Поток, датира из 1455. када је имало 14 домова. Знатан део домаћинстава досељен је крајем XIX в. из околине Тутина. Године 1914. имало је 184 житеља, 1921. 31 дом са 194 житеља, а 2002. 563 становника, од којих 99,5% Бошњака. ЛИТЕРАТУРА: Ф. Себечевац, С. Шаћировић, *Насеља новопазарског краја*, Бг 1995. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИНА БАШТА **[![001_bAJINA-BASTA-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-bajina-basta-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/001-bajina-basta-karta.jpg)БАЈИНА БАШТА**, град и центар општине површине 673 км2 са 36 насеља и 29.151 становником (2002), у србијанском делу Подриња. Смештена је на десној страни Дрине, на путу Лозница (114 км) – Ужице (38 км). У **Б. Б.** се налазе мост преко Дрине и гранични прелаз. На том месту се у Дрину уливају речице Пилица (дуга 16 км) и Рача (24 км). Простире се на тераси Дрине и обронцима планине Тара, на 210–260 м н.в. Град је формиран планском градњом у XIX в. и улице имају решеткаст распоред. Његова претеча је село Пљесково, основано у XV в., a уништено у пожару 1834. Становништво је пореклом из Црне Горе, Босне, Старог Влаха и околних насеља. Среска канцеларија из Рогачице премештена је у **Б. Б.** 1858. када је место добило прве административне функције, а 1872. и статус варошице. Православна црква изграђена је 1893. Административно је била подељена на **Б. Б.** варошицу и **Б. Б.** село, од којих је прва 1921. имала 125 домова и 743 становника, а друга 62 дома и 544 житеља. Брз развој је почео од седме деценије XX в. Године 2002. град је имао 9.543 становника, од којих 98,0% Срба. Највише активног становништва (23,3%) било је запослено у индустрији. У **Б. Б.** су смештене све општинске службе, управа Националног парка Тара, две основне и две средње школе, градска библиотека и др. У близини се налазе манастир Рача и ХЕ „Бајина Башта", а у граду фабрике котрљајућих лежаја, металних производа, трикотажа, конфекција, земљорадничка задруга и хотел. За пољопривредну производњу карактеристичнo je гајење дувана и воћа (јабука и шљива). Србољуб Ђ. Стаменковић ![002_Bajina-Basta-panorama.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-bajina-basta-panorama.jpg) На територији града констатовано је античко насеље и рановизантијско утврђење. С почецима римске доминације у источном делу провинције Далмација на том простору је успостављен цивитас перегриног становништва о којем сведочи натпис посвећен Силвану и Генију цивитата (Silvano et Genio civitatis). Ово насеље је, вероватно, било у вези са civitas Dindariorum у Скеланима са леве обале Дрине, где су били настањени Диндари, део Келта, депортовани из Подунавља. О аутохтоном карактеру становништва у античком насељу на простору **Б. Б.** сведочи облик надгробних споменика и посебно представе покојница са специфичном ношњом и накитом где доминирају ленгерасте фибуле повезане ланчићима са привесцима у облику бршљановог листа. У периоду II–III в. овде се налазила бенефицијарна станица која је контролисала прелаз и промет преко Дрине. Два вотивна споменика са посветом Јупитеру указују да је можда постојало светилиште врховног капитолијског бога, заштитника оваквих војно-административних пунктова. Простор **Б. Б.** припадао је агеру муниципијума Малвесатијума (municipium Malvesatium). Налази Јустинијанових солида у **Б. Б.** сведоче о значају овог простора у рановизантијском периоду. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; R. Zotović, „Population and Economy of the Eastern Part of the Roman Province of Dardania", *BAR*, International Series 1060, Oxford, 2002. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИНА БАШТА **БАЈИНА БАШТА**, акумулационо језеро на реци Дрина, које је једним делом у њеном кањону. Настало је подизањем бетонске бране дуге 461 м и високе 93 м код села Перућац, 13 км узводно од града Бајина Башта. Градња бране започета је 1952, а завршена 1962. Језеро је дуго 50 км, а широко 80–300 м. При високом пролећном водостају запремина воде достиже 340.000.000 м3, а дубина 85 м. Тада се успор воде осећа до Вишеграда. Вода се користи за производњу електричне енергије у ХЕ „Перућац" или „Бајина Башта", инсталиране снаге 320 МW. Асфалтним путем језеро је спојено са Бајином Баштом и планином Таром. На више места у близини језера изграђени су туристичко-угоститељски објекти, а на самом језеру су, због великих амплитуда воде, постављени сплавови за купаче. Познато је по спортском и риболовном туризму. ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, *Туристичка валоризација вештачких језера Србије*, Бг 1975. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИНЦИ **БАЈИНЦИ**, село у Републици Српској, у Лијевче пољу, западно од ушћа Босне у Саву. До села води слепи пут који га повезује са општинским средиштем Србац (12 км) и путем Бањалука–Окучани. Насеље се налази у алувијалној равни на 90 м н.в. Издужено је у правцу реке, а распоред улица је мрежаст. Западно од села налази се резерват природе Бардача. Године 1991. **Б.** су имали 900 становника, од којих 97,0% Срба. Земљорадња и сточарство су основне делатности становништва. Село има школу, месну заједницу и трговину. ЛИТЕРАТУРА: Д. Кошутић, *Србац, насеља и становништво*, Србац 1995. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Баја **БАЈИЋ, Баја,** психолог, универзитетски професор (Загреб, 24. XII 1896 – Београд, 30. XII 1987). Студије права (1923) и психологије (1924) завршио у Паризу где је и 1927. одбранио докторску дисертацију *Психологија сањарења*. На позив Богдана Поповића вратио се у Београд, али будући да на Филозофском факултету није било слободног места, привремено је постављен за доцента на новоотвореном одељењу Београдског универзитета у Скопљу, где је основао Семинар за експерименталну психологију. Током боравка у Скопљу објавио већи број радова посвећених проблемима когнитивне психологије (логичка цензура, манифестације сумње, разумевање итд.) и изводио експерименте посвећене центрацији у опажању. Пред II светски рат прешао на ФФ у Београду и постао ванредни професор, али је током окупације отпуштен. После II светског рата постао је први декан Богословског факултета. Био је један од оснивача Одељења за психологију ФФ-а у Београду, на којем је предавао Општу психологију. Објавио књигу *Општа психологија I* (Бг 1954), поглавље о војној психологији, студију о Алфреду Адлеру и већи број краћих радова. Александар Костић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Бранко **БАЈИЋ, Бранко**, правник, публициста, активиста КПЈ (Нови Сад, 8. VII 1911 – Нови Сад, 19. XI 1942). Правне науке студирао у Београду, Инзбруку и Загребу, где је и дипломирао 1934. Као студент постао члан КПЈ, а по повратку у Нови Сад и један од најактивнијих руководилаца Омладинске матице и Омладинског покрета у Војводини, чијем је гласилу *Наш живот* постао уредник 1938. Након забране овог листа покренуо је *Нашу младост*, сарађујући и у другим новинама и часописима. Писао песме, приповетке, публицистичке радове и политичке чланке, припремивши уз то за штампање *Одабране песме српских* *песника из Војводине* (Н. Сад 1938). Организовао курсеве СКОЈ-а, а као адвокат бранио ухапшене комунисте. У септембру 1940. постао је члан, а убрзо потом и заменик секретара ПК КПЈ за Војводину. Заробљен је у Априлском рату и депортован у Немачку, али се у земљу вратио већ у септембру 1941, поставши један од организатора противокупаторског покрета у Војводини. У октобру 1942. изабран је за председника Покрајинског НОО за Војводину. Са Светозаром Марковићем покушао је да покрене лист *Слободна Војводина*, чију је штампарију открила мађарска полиција. Погинуо је приликом покушаја хапшења. ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–1945*, I, Бг 1980; Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1918–1941*, Н. Сад 1984; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Владимир П. **БАЈИЋ, Владимир П.**, штампар, издавач, уредник (Суботица, 1870 – Сомбор, 1923). У Суботици отворио штампарију коју је 1903. пренео у Сомбор, где је штампао и издавао листове, часописе и књиге. Као активиста Српске читаонице живо је учествовао у културном и политичком животу града. На инсистирање сомборске омладине издао две књиге песама босанског песника Авда Хасанбегова Карабеговића (*Дјела*, I–II, Сомбор 1903–1904), више књига из лепе књижевности, а највише је заслужан за издавање и штампање српских и мађарских листова и часописа. Штампао недељни лист за привреду и просвету *Српска смотра* (1902–1903), недељник *Слогa* Косте Бугарског (1905–1914), радикалско гласило *Наше коло* (1905–1914), часопис Васе Стајића намењен омладини *Нови Србин* (1912–1913), дечји лист *Ластa* (1907–1914), популарни лист за српску младеж *Голуб* (1909, 1912–1913) и др. У његовој штампарији штампане су и мађарске и немачке локалне новине *Úј Bácska*, *Vándorút* и *Heimat.* ЛИТЕРАТУРА: М. Жикић, *Сомборски следбеници Гутенберга*, Сомбор 1995. Лепосава Кљаић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Војислав **БАЈИЋ, Војислав,** инжењер шумарства, универзитетски професор (Босански Петровац, 30. IX 1947). Дипломирао (1972), магистрирао (1982) и докторирао (1990) на Шумарском факултету у Београду. На истом факултету радио у свим наставним звањима, а редовни професор постао 2002. Научни рад посветио је усавршавању технолошких проблема и њиховој примени у искоришћавању шума, као и оптимализацији технолошких метода проређивања у културама четинара Србије. ДЕЛА: и С. Николић, „Прилог студији радних операција сече и израде: резултати истраживања", *ГШФ*, 1991, 73; и М. Даниловић, *Искоришћавање шума*, Бг 2003; „Оптимизација технологије проредних сеча у изданачким састојинама букве на подручју Црног врха", *ГШФ*, 2004, 89; „Искоришћавање букових шума у Србији", у: *Буква у Србији*, Бг 2005. Мирјана Голубовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Дарко **БАЈИЋ, Дарко**, филмски и позоришни редитељ, универзитетски професор (Београд, 14. V 1955). Дипломирао филмску режију на Факултету драмских уметности у Београду 1982, где је потом предавао филмску режију у свим звањима од асистента до редовног професора. Редитељ је особеног стила, којем нарочита обележја даје атмосфера тескобе савременог урбаног живота и младих потиснутих на друштвену маргину. То је заједничка црта његових играних филмова *Директни пренос* (1982), *Заборављени* (1988), *Почетни ударац* (1990) и *Црни бомбардер* (1992), позоришних представа (*Мала* и *Живот Јованов* Р. Павловића, 1990), а нарочито телевизијских серија *Сиви дом* (1986) и *Заборављени* (1990), које су досегле до визуелне метафоре краја XX в. у Србији. У новијим филмовима *Балканска правила* (1997), *Рат уживо* (2000) и *На лепом плавом Дунаву* (2008) креће се ка ширим обзорјима савремености, којима такође доминирају тамни тонови. За своје филмове и телевизијске серије награђиван је у земљи и иностранству (Манхајм, Рио де Жанеиро). Од 1994. је власник фирме за снимање филмова и маркетинг „Magic Line" у Београду. Божидар Зечевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Дуча **БАЈИЋ, Дуча**, трговац, племић (Блаце, Грчка / Сремска Митровица, средина XVIII в. – Сремска Митровица, после 1830). Истакао се као вешт и способан трговац. Бавио се купопродајом свиња и житарица. Развио интензивну размену с Босном одакле је увозио велику количину свиња, а у коју је извозио пшеницу и друге житарице. Трговао на велико у Угарској и Аустрији и стекао велик иметак који је улагао у куповину земље. Имао великих проблема с вишком земље коју је морао да врати на основу закона који су важили за Војну крајину. Племићку титулу стекао 1813. због јавног и добротворног рада. Обављао одговорне дужности у црквеној општини Сремске Митровице, нарочито између 1820. и 1830. Био је стални донатор православне цркве св. Стефана. Његово име се налази у многим документима Сремске жупаније, некад и као Лука. Прибислав Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Илија **БАЈИЋ, Илија**, лекар, културни посленик (Нерадин, Срем, 27. VII 1870 – Сремска Митровица, 13. I 1956). Дипломирао 1895. на Медицинском факултету у Бечу. Усавршавање наставио у Минхену као волонтер на Гинеколошкој клиници проф. Викела и на Дечјој клиници код проф. Ранкеа, те у Грацу на Дечјој клиници код проф. Ешериха. По завршетку студија прешао у Загреб где је радио као приватни лекар. Убрзо добио место градског физикуса у Сремској Митровици. За рад у медицини добио почасни докторат бечког Мед. ф. Био дугогодишњи председник Градског одбора Црвеног крста и организовао разне течајеве и популарна предавања посвећена здравственом просвећивању. Сарађивао са градским музејем у Сремској Митровици. Организовао прво дилетантско позориште у граду и приређивао позоришне представе. Превeо целокупну лирику Х. Хајнеа и делове поезије Ш. Петефија и Мирзе Шафије. ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, „Др Илија Бајић", у: *Српско лекарско друштво 1872–1972. Споменица*, Бг 1972. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Исидор **![001_Isidor-Bajic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-isidor-bajic.jpg)БАЈИЋ, Исидор**, композитор, диригент (Кула, Бачка, 16. VIII 1878 – Нови Сад, 16. IX 1915). На Музичкој академији у Будимпешти (1899–1901) студирао композицију код Ханса Кеслера. По повратку радио као наставник певања и појања у новосадској гимназији, припремао програме светосавских беседа, покренуо издавање серије нотних издања домаћих композитора *Српска музичка библиотека* (1902) и основао *Српски музички лист* (1901)*.* Оснивач је и музичке школе (1909) која данас носи његово име. До краја живота деловао као диригент хорова (Гимназијски хор, Новосадско занатлијско певачко друштво ,,Невен", Хор учитељског конвикта у Новом Саду, Певачко друштво новосадске трговачке омладине) и тамбурашких оркестара. Његов богати опус обухвата различите жанрове – од опере до тамбурашких сплетова. Према драми Бранислава Нушића компоновао је оперу *Кнез Иво од Семберије* (1911), са елементима романтичне и веристичке опере. У настојању да оствари музичку драму служио се претежно ариозним речитативима, а понекад и лајтмотивима. Међу успелија дела убрајају се *Албум композиција* за клавир, са минијатурама писаним по угледу на Р. Шумана, П. И. Чајковског и Ф. Листа, бриљантна *Српска рапсодија* за клавир и *Песме љубави* за глас и клавир. Највећи број његових композиција, посебно оних писаних за комаде с певањем, базиран је на народним мотивима, а поједине песме су досегле популарност народних творевина (*Српкиња*, *Јесен стиже дуњо моја*, *Зрачак вири*, *По градини месечина сија*). Многе своје композиције приредио је за различите инструменталне или вокалне саставе. Бавио се и мелографским радом записујући песме из Војводине и околине Врања, као и црквено појање. Аутор је музичких уџбеника *Теорија правилног нотног певања* (Н. Сад 1904) и *Клавир и учење клавира* (Н. Сад 1906). Са мађарског је превео *Науку о музичким облицима* Г. Молнара (Н. Сад 1913). Оставио је већи број објављених текстова и рукописа о музичком животу, школству, певачким друштвима, црквеном појању и о раду својих савременика (В. Ђорђевића и С. Биничког). ДЕЛА: за оркестар: симфонија *Милош Обилић*; увертира *Мена*; *Бачки напеви* (за тамбурашки оркестар); за клавир: *Српско цвеће за млада срца*; музика за комаде са певањем: *Сеоска лола*, *Чучук Стана*, *Ракија*; хорови, соло-песме. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, *Портрети с писама*, IV, Зг 1926; М. Милојевић, *Музичке студије и чланци*, Бг 1933; С. Ђурић-Клајн, *Музика и музичари*, Бг 1956; В. Ђорђевић, *Оглед српске музичке библиографије до 1914*, Бг 1964; М. Бикицки, „*Српски музички лист* Исидора Бајића", *ЗМСДН*, 1964, 39; В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969; Д. Јеремић-Молнар, *Српска клавирска музика у доба романтизма (1841–1941)*, Н. Сад 2006. Маријана Кокановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Јанко **БАЈИЋ, Јанко**, трговац, племић (Блаце, Грчка, прва половина XVIII в. – Сремска Митровица, после 1802). Познат и по имену Јован, сматра се једним од најстаријих Бајића. Пореклом Цинцари, дошли су из Македоније и настанили се у Сремској Митровици (1768. или 1769). Њихов углед и утицај, као и велико стечено богатство у поседу над земљиштем, кућама, имовини у новцу и роби (стоци), као и заслугама у пружању помоћи у аустро-турском рату, допринели су стицању племићке титуле (1791. или 1792). Б. је имао интересовање за културна збивања, што се може видети из претплате на књиге из српске историје. Био је ожењен Роксандом Глигорић из Македоније с којом је имао синове Теодора, Косту – Диму, Дучу – Луку, Павла и Николу. Они су наставили интензивну трговину, углавном житарицама, свињама и другом стоком. Дучин син Стеван преселио се у Ђур, где се оженио Еуфросином Деметровић. Бајићи су живели и трговали и у Пожуну (Братислава), Бечу и Трнави. Помагали су и били ктитори православне цркве, а неки су сахрањени у старој цркви Сремске Митровице. Из породице Бајића и Хаџибајића чувене су личности барон Милош Бајић и Јелена – Илка Марковић, преудата за Јеврема Марковића, атентаторка на краља Милана. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ј. Поповић, *О Цинцарима*, Бг 1937; П. Маринковић, *Великани: Знамените личности цинцарског порекла у историји Срба*, Бг 2005. Прибислав Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Коста Дима **БАЈИЋ, Коста Дима**, трговац, племић (Блаце, Грчка, средина XVIII в. – Сремска Митровица, после 1824). Син Јанка (Јована) Бајића. Био је трговац свињама и одржавао везе са земунским трговцима Драгутином Милутиновићем и Милутином Јовановићем, који су помагали српски устанак, па је тиме и сам чинио услуге устаницима, тргујући барутом. Залагао се за заштиту српских избеглица у Срему, обраћајући се митрополиту Стефану Стратимировићу и ужичко-шабачком епископу Антиму Зеповићу. Када је 1794. грађена црква св. Стефана у Сремској Митровици, Б. је редовно давао новчани прилог Српској православној црквеној општини. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ј. Поповић, *О Цинцарима*, Бг 1937. Прибислав Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Милан **БАЈИЋ, Милан**, географ, универзитетски професор (Нови Сад, 25. X 1929). Географски одсек на Природно-математичком факултету у Скопљу завршио 1959. Магистрирао (1969) и докторирао (1971) на ПМФ-у у Београду. Радио као учитељ у Чукуровцу, срез Алексинац, и Србобрану, а као наставник у Надаљу, Црвенки и Меленцима. Од 1959. био саветник за географију у Заводу за унапређење општег и стручног образовања САП Војводине у Новом Саду. Од 1967. радио као предавач на Катедри за географију Филозофског факултета у Новом Саду, где је 1972. унапређен у звање доцента. Након избора за ванредног професора 1977, прешао је на Економски факултет у Суботици, где је у звању редовног професора отишао у пензију 1982. Током рада на универзитету предавао је Методику наставе географије, Картографију, Просторно планирање, Економску географију Југославије и Економску географију света. Значајно је његово проучавање сезонских миграција аграрног становништва у Војводини (прва фаза метанастазичке миграције 1955–1965), у којем су посебно драгоцени изворни подаци. ДЕЛА: *Привредно-географска структура и кретање радне снаге у јужној Бачкој и северној подгорини Фрушке горе*, Н. Сад 1975; *Општина Нови Бечеј – географска монографија*, Н. Сад 1983; *Општина Нова Црња*, Н. Сад 1984; *Општина Ковачица – економско-географска монографија*, Н. Сад 1988. Драгољуб Бугарски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Милош **БАЈИЋ, Милош**, барон, велепоседник, добротвор (Земун, 1. II 1827 – Аусе код Беча, 31. VII 1897). Унук кнеза Милоша. Школовао се у Папи, Шопрону и Будимпешти. Породица Бајић имала је велике поседе у Варадији, Марковцу, Великом Жаму, Етелхазу и Бочару. Дворце су имали у Варадији и Бочару, а палате у Будимпешти и Бечу. Велико наследство од око десетак милиона форинти припало му је после убиства кнеза Михаила, кад је постао један од најбогатијих Срба у Угарској. Кад је одликован Орденом гвоздене круне, добио је аустријску а затим и угарску баронску титулу од Варадије. Живео је у Пешти и Земуну. Посланик Угарског државног сабора био је 1884, а 1895. изабран је за члана горњег дома Сабора. Заједно с братом од тетке, бароном Федором Николићем, финансирао је издавање листа *Српски дневник*, који је излазио у Будимпешти 1888/89, и заступао политику српских нотабилитета. За разлику од брата Федора, није био политички амбициозан. Поред мањих новчаних прилога које је поклањао појединим српским установама, као што је Матица српска, овековечио се као велики добротвор давши 100.000 форинти за изградњу Српске православне велике гимназије у Новом Саду. Сахрањен је на имању у Варадији, близу Вршца. ЛИТЕРАТУРА: А., „Барон Милош Бајић", *БК*, 1897; М. Ђ. Милићевић, *Додатак поменику од 1888*, Бг 1901; В. Стајић, *Српска православна велика гимназија у Новом Саду*, Н. Сад 1949; В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске 1864–1880*, II, Н. Сад 1992. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Милош **БАЈИЋ, Милош**, правник, универзитетски професор (Сремска Митровица, 15. II 1902 – Сарајево, 15. VIII 1975). Студије права на Сорбони завршио докторатом 1925. Радио као судски приправник у Митровици и Бањалуци, да би потом постао судија, најпре у Бенковцу, а oд 1935. у Сарајеву. Универзитетску каријеру започео као хонорарни предавач Римског права на Високој шеријатској правној школи. Прве две године окупације провео је у интернацији у Грацу, да би се затим настанио у Панчеву, где је дочекао ослобођење. Изабран је за професора Римског права на Правном факултету у Сарајеву одмах по његовом оснивању, где је остао до пензионисања 1973. Повремено предавао и Општу историју права. После рата био је члан Државне комисије за ратне злочине. Бавио се проблемима нексума и порекла уговора у римском праву, те заштитом пословно неспособних лица. ДЕЛА: *Essai sur la théorie générale des obligations d'après le projet du Code civil yougoslave*, Paris 1925; *Формализам и први уговори у римском праву*, Сар. 1950. ЛИТЕРАТУРА: *Правни факултет у Сарајеву 1947/48–1986/87*, Сар. 1988 Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Милош **БАЈИЋ, Милош**, сликар, универзитетски професор (Ресановци код Босанског Грахова, 15. I 1915 – Београд, 10. II 1995). Завршио Учитељску школу у Београду (1935) и похађао часове вечерњег акта код Петра Добровића на Коларчевом народном универзитету. Године 1936/37. завршио прву годину Уметничке школе у класи Бете Вукановић. Због болести и лечења прекинуо школовање и радио као учитељ у селу Маричин код Кратова у Македонији. Учесник НОБ-а од 1941, али је 1942. ухапшен и интерниран у концентрациони логор на Бањици, одакле је пребачен у Маутхаузен и Ебензе. У логорима кришом цртао, бележећи сцене из живота логораша. Од 1954. у Београду студирао на Академији ликовних уметности у класама М. Милуновића, И. Табаковића и Н. Гвозденовића. Специјални течај завршио код М. Челебоновића. Oд 1952. реализовао велик број самосталних изложби, од којих су најважније ретроспективе одржане у Галерији ликовне уметности – Поклон-збирци Рајка Мамузића у Новом Саду (1990) и у Галерији УЛУС-а у Београду (1993). Учествовао на великом броју групних изложби у Србији и Југославији, на Октобарском салону у Београду (од 1960), на Тријеналу ликовних уметности у Београду (од 1961) и др. Редовни професор АЛУ у Београду био је од 1955. до пензионисања 1979. Један од преломних тренутака његове уметничке каријере представља боравак у Паризу 1951. У периоду 1955–1960. био је члан Децембарске групе. После периода ангажованог сликарства у духу социјалистичког реализма, Б. се посветио изградњи прототипа модернистичке слике која стиже до апстракције. Слике *Котор I* (1954) и *Котор II* (1955) показују да је Б., рано за околности послератног српског модернизма, почео експеримент са алузивном апстракцијом. Ударни период истраживања апстракције у његовом опусу траје 1955–1967. Брзо је напустио алузивност и изградио концепт који је најближи беспредметном, за шта су добри примери слике *Хоризонтални ритам* и *Варијанта у тамном* (обе из 1958). Истовремено је стварао и другачије типове слика, онолико близу фигуралном колико то може бити једна креативна интерпретација Пикасовог дела (*Девојке у барци*, 1955; *Предео*, 1957). У периоду Децембарске групе дао је сликарску визију високомодернистичког подухвата утемељеног у искуствима ране апстракције и апстрактног експресионизма. Конструкција слике заснована је на доминацији линеарног основа на којем се даље изграђује колористички запис (*Композиција*, 1957). Током 60-их стварао је међусобно различите типове слика: тип гестуалне, лирске апстракције (*Вертикална структура*, 1963), дрипинг-енформел (*Априлска варијанта*, 1962), структурална-мозаичка низања која своје корене имају у сликама попут *Котора* (*Унутрашња структура*, 1962), али и редуковане и експресивне фигурално-предметне композиције аутобиографског и меморијалног карактера, у циклусу снажних дела посвећених Маутхаузену (1967). Добитник је неколико значајних награда и признања, међу којима Награде УЛУС-а за сликарство (1969) и награде „4. јул" (1977). ЛИТЕРАТУРА: И. Симеоновић-Ћелић, *Милош Бајић: паралелни токови*, Бг 1993; Л. Mереник, *Идеолошки модели: српско сликарство 1945–1968*, Бг 2001. Лидија Мереник \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Мрђан **БАЈИЋ, Мрђан**, вајар, универзитетски професор (Београд, 15. X 1957). Дипломирао (1981) и магистрирао (1983) на Вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи Јована Кратохвила. Професор ФЛУ у Београду. Самостално излаже од 1983, између осталог на значајним међународним изложбама: *The Ready Made Boomerang, VIIIth Biennale of Sydney* (Сиднеј 1990); *Aperto, Biennale di Venezia* (Венеција 1990); *Biennale di Sao Paolo* (Сао Паоло 2002); *Belgrade art INC, Secession*, (Беч 2004) и др. Његова дела налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Музеју сувремене умјетности у Загребу, Музеју града Париза и др. У раној фази стваралаштва, око 1983, почео је разградњу конвенционалног медијумског плана скулптуре, изван традиционалистичког и нормативног проседеа, а у знаку постмодерног преврата у српској уметности. У тој фази се бавио потирањем масе и волумена скулптуре, сводећи је на облике неконвенционалних рељефа. У основи његових радова из овог периода је интересовање за паганско, егзотично, архетипско, ритуално својство фигуре, чиме баштини идеје „примитивног" ране модерне. Циклуси ране фазе су: *Купачице* (1981–1982), *Собе* (1981–1982) и *Златна грана* (1981–1983). Другу фазу рада обележавају модели/скулптуре које настају од 1987. То су целине: *Ватрена поља* (1985–1987), *Макет*е (1986–1987), *Апарати* (1987–1991) и *Зидни цртежи* (1990–1991). Врхунац овог периода су раскошне скулптуре наглашених тактилних квалитета, комбинованих материјала и великих димензија, које настају крајем 80-их и почетком 90-их година XX в. Њихов најбољи представник је дело *Кисеоник*. Његове скулптуре овог периода одликује привидно непостојање равнотеже и статике, чиме симболички подвлачи губитак средишта и постојане слике света. У првој половини 90-их година живи и ради у Паризу. *Сто за дуго растајање* (1992) је амблематски рад овог периода који одликују целине *Протезе* (1990–1992), *Оружје* (1994–1996), *Град* (1994–1996), *Тело* (1994–1996), *Речник* (1994–1996) и *Крв, зној и сузе* (1997–1998). У периоду 1998–2004. настаје мултимедијални пројект виртуелног *Југомузеја*. За Српски павиљон на Бијеналу у Венецији 2007. реализовао је нови циклус скулптура под називом *Reset*. Суштина његовог опуса је разградња академизоване и естетизоване форме, у иронијском одвајању од стереотипа „великих наратива", одвајању од пуристичког, монументалног, споменичког, а у обраћању малим формама, интимним садржајима, микронаративима и у изразитој персонализацији дела. Позније фазе доносе елементе политичког, идеолошког и еколошког критичког ангажмана. Добитник је више награда и признања, међу којима награде САНУ из Фонда „Иван Табаковић" (1991), награде „Сава Шумановић" (2000) и награде *Политике* из Фонда „Владислав Рибникар" (2001). ЛИТЕРАТУРА: J. Stojanović, „Art in the Eighties", у: *World Art Trends 1983/84*, New York 1984; A. Bonfand, *Quelque chose de reste*, Paris 1991; Л. Мереник, *Београд: Осамдесете, нове појаве у сликарству и скулптури у Србији 1979–1989*, Н. Сад 1995; Б. Србљановић и др., *Ресет, Српски павиљон, Biennale di Venezia*, Бг 2007. Лидија Мереник \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Настас хаџи Нашо **БАЈИЋ, Настас хаџи Нашо**, трговац (Блаце, Грчка, друга половина XVIII в. – Земун, после 1812). Бавећи се трговином, крајем XVIII в. доселио се у Земун. Да би успешно трговао на велико с трговцима из Турске, а посебно из Цариграда, задржао је турско поданство. Према другим изворима примио је аустријско поданство како би се могао трајно населити у Земуну. У првој години устанка пословао са српским устаницима извозећи јечам и друге житарице, вероватно оружје, барут и муницију, па и једну лађу, због којих је имао тешкоће око наплате. У Београду је имао србијанске трговце као партнере (Михајла Теодоровића, Михајла Ранковића и Милоша Урошевића, с којим је вероватно био у ортаклуку). Од команданта Земуна добио је сталну дозволу да у Србију може извозити неограничену количину житарица, док је из ње куповао и увозио свиње. Више пута је биран за судију при споровима најистакнутијих земунских и србијанских трговаца. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ј. Поповић, *О Цинцарима*, Бг 1937. Прибислав Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Радош **БАЈИЋ, Радош**, глумац, сценариста, продуцент (Медвеђа код Трстеника, 24. IX 1953). По завршетку студија глуме на Академији за позориште, филм, радио и ТВ у Београду, добио запажене улоге у филмовима *Атентат у Сарајеву* (В. Булајић, 1975), *Врхови Зеленгоре* (З. Велимировић, 1976), *Бештије* (Ж. Николић, 1977) и *Освајање слободе* (З. Шотра, 1979), у којима тумачи младе јунаке, занесењаке и идеалисте. Аутор је занимљивих драмских текстова (монодрама *Лед*, 1978; драма *Дуел*, 1979; драмска хроника *Откос*, 1984), филмских и ТВ сценарија. Оснивач је продуцентске куће „Квит подијум". Усавршавао се у Енглеској (1986), САД и Канади (1987, 1988). Игра на сценама Југословенског драмског позоришта и Атељеа 212, а његов филмски опус броји преко 40 остварења. Према његовом сценарију Ж. Павловић је реализовао филм *На путу за Катангу* (1987) са ангажованом гастарбајтерско-радничком темом, а у његовој продукцији и филм *Дезертер* (1992), који обрађује почетак ратних сукоба у Славонији. У оба филма **Б.** тумачи главне улоге. Посебно занимање показује за мотиве живота на селу, из чега проистичу његови монодрамски текстови, неколико улога у филмовима Д. Лазића (*Секула и његове жене*, 1986; *Трећа срећа*, 1995, такође аутор сценарија), као и хумористичко-сатирична ТВ серија *Село гори, а баба се чешља* (2007--2010), у којој је сценариста, редитељ, продуцент и тумач једне од главних улога. Остале значајније улоге у филмовима: *Стићи пре свитања* (А. Ђорђевић, 1978), *Радио вихор зове Анђелију* (Ј. Живановић, 1979), *Свето место* (Ђ. Кадијевић, 1990). ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Историја југословенског филма*, Бг 1986. Никола Стојановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Светозар М. **БАЈИЋ, Светозар М.**, учитељ, културни радник (Ђала, Банат, 1850 – Нови Сад, 29. X 1919). Радио у Црепаји и Куманима као учитељ. Сабирао по Банату народне умотворине и своје записе песама и приповедака слао различитим периодичним публикацијама. У *Јавору* објавио руковет песама (1876) и шаљивих приповедака (1877). Поред ових прилога јављао се у периодици тумачећи значења појединих речи и загонетки (*Стражилово*, 1887, 1888). Збирку од 17 краћих народних прича (*Српске народне приповетке из Баната*) објавила му је Матица српска 1905, као 115. свеску едиције ,,Књиге за народ". Оставио је сведочанство о начину бележења и напомене о казивачима појединих прича. Уређивао је ђачки лист *Венац*. ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, *Српске народне приповетке*, Бг 1927; Д. Иванић, *Забавно-поучна периодика српског реализма*, Н. Сад – Бг 1988. Снежана Самарџија \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Станислав **БАЈИЋ, Станислав**, позоришни критичар и драматичар, универзитетски професор (Нови Сад, 16. VIII 1915 – Београд, 6. VIII 1989). Дипломирао на Правном факултету у Београду 1937. У немачком заробљеништву за време II светског рата радио као редитељ и управник Српског логорског позоришта. После ослобођења био је управник издавачког предузећа „Будућност" у Новом Саду (1945–1946), управник Српског народног позоришта (1946–1947) и помоћник управника Народног позоришта у Београду (1947–1949). На Академији за позоришну уметност предавао Историју светске драме и позоришта (1949–1978). Објављивао приче, песме, чланке и есеје у часописима и листовима: *Летопис Матице* *српске* (1936, 1937), *Наш живот* (1937, 1938), *Војвођански* *зборник* (1938, 1939). У приватном издању објавио роман *Дени је заспао на путу за* *Пекинг* (Н. Сад 1937), који је био забрањен и заплењен. Аутор је многобројних критика и чланака (*Глас омладине*, *Борба*, *Политика*, *Позориште*, *Књижевне новине*, *Културни живот*, *Наша сцена*, *Музејски весник*, *Позоришни живот*, *Театар*, *Сцена* и др.). Добитник је Спомен-повеље поводом стогодишњице СНП-а (1961), Спомен-плакете града Београда (1974), Велике плакете са повељом Универзитета уметности у Београду (1976), Златне значке Културно-просветне заједнице Србије (1976) и одликован Орденом рада са црвеном заставом (1979). ДЕЛА: драма *Црв*, Бг 1951; радио-драме: *Осмех Марије Лујзе*, *Жаклина Дибоа чека инспектора*, 1949; сценарио: *Госпођа министарка*, по Нушићевој истоименој комедији; драмски текстови у рукопису: *Дон Жуан*, *Марко и Шекспир*, *Паоло и Франческа*, *Лорета*, *Хотел*, *Трансфузија душа*, *Председник*. ЛИТЕРАТУРА: П. Палавестра, *Послератна српска* *књижевност 1945–1970*, Бг 1972; В. Поповић, „Станислав Бајић", *АПВ*, 1988/89, 1990; О. Милићевић и др., „Вече сећања на професора С. Бајића", *Театрон*, 1991, 75/76/77; О. Милићевић, „Реч је о танкоћутности", *Театрон*, 1991, 75/76/77. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈИЋ, Теодор **![001_Teodor-BAjic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-teodor-bajic.jpg)БАЈИЋ, Теодор**, трговац, племић, добротвор (?, 1827 – Сремска Митровица, 29. III 1905). Потиче из познатог цинцарског рода Бајића, досељеног из Блаца, северне Грчке, у време владавине Турске империје. Успешно се бавио трговином и постао имућан грађанин Сремске Митровице. Углед је стекао помажући православну цркву и сиромашне ђаке. Годинама је управљао Српским народно-црквеним фондом. Био је оснивач добротворне и васпитне задужбине (1876) намењене за школовање и стипендирање ђака. Његов портрет се чува у Галерији Матице српске у Новом Саду. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ј. Поповић, *О Цинцарима*, Бг 1937. Прибислав Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈКА **БАЈКА**, народна приповетка фантастичне садржине. Служи забави и не претендује на истинитост. У овом значењу се појављује у првој половини XVII в. За **б.** Вук употребљава термин гатке или „женске приповијетке у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити". Браћа Грим, први научни проучаваоци б., посебно уочавају њихову особеност да их слушаоци прихватају као нереалне, насупрот предањима у чију веродостојност верују. Сличности приповедака у међусобно удаљеним областима и у разним народима тумаче њиховим заједничким пореклом у индоевропској заједници. **Усмена књижевност. Б.** сматрају остацима некадашњих митова, запажајући да је њихово првобитно значење прерасло у уметничко-естетско (индоевропска или митолошка теорија). Даља истраживања **б.** међународне паралеле објашњавају не само заједничким пореклом народа, него преношењем традиције усменим и писаним путем (миграциона теорија). Антрополошке студије о примитивним народима Аустралије, централне Африке и Америке, од 70-их година XIX в. износе, међутим, на видело сличности мотива у **б.** народа који нису били ни у каквој вези, негирајући претходне тезе. Паралеле, притом, тумаче претпоставком о непосредној развојној линији културе, којом су прошли сви народи, те су на одређеним ступњевима и у једнаким околностима имали и једнаке емоционалне и интелектуалне реакције које су једнако уметнички обликовали (антрополошка теорија). У нашој фолклористици прве две теорије имале су своје следбенике (митолошка, И. Руварца; миграциона, С. Новаковића и В. Јагића). Трећа – антрополошка – прихваћена је посебно у етнологији. У свим потоњим прилазима (географско-историјском/финском, структуралном, семиотичком, историјско-типолошком, обредно-митолошком, психолошком, књижевном од разматрања процеса приповедања до готове уметности речи) српска наука о народној књижевности такође добија своје представнике. Као усмено-књижевна врста, српска **б**. припада евроазијском моделу. По садржини је комплексна, састављена из низа мотива од којих основни мора имати карактер чудесног. Укључује се у систем међународне класификације типова приповедака. Први каталог типова oсмислио је и штампао 1910. фински научник Анти Арне, допунио га 1928. и 1961. амерички фолклорист Стит Томпсон, а најновије, исправљено издање (*The Types of International Folktales. A Classification and Bibliography*, I–II, Helsinki 2004), знатно проширено и са српским варијантама, дело је универзитетског професора и уредника чувене *Енциклопедије бајки* Ханс-Јорга Утера. Правилне структуре, српска **б.** се одликује симетричним током радње и поседује све композиционе константе схеме коју је установио руски научник В. Ј. Проп (*Морфология сказки*, Ленинград 1928; српски превод Бг 1982). Обично почиње поремећајем устаљеног реда ствари, отмицом или бекством неког од чланова породице, одузимањем неког драгоценог предмета, трагањем ради задовољења неке жеље. Тако змај односи сестру на Чардак ни на небу ни на земљи у истоименој **б.**, те браћа полазе да је траже. Цео ток **б.** тежи повраћају почетне равнотеже да би се завршио срећним крајем. Главни јунак користи чудесна средства да би поправио неправду, задовољавајући наше осећање за правду, што не значи да истовремено испуњава и неку високу етичку норму јер главни јунаци **б.** нису морални у најужем смислу те речи. У **б.** је за морално оцењивање најважнији исход догађаја. Очекивани срећни крај се увек одлаже низом епизода, чиме се постиже занимљивост и напетост. Јунак је стално на ивици пропасти, али никада не страда заувек. Зла судбина позитивних ликова није запечаћена, смрт није коначна категорија. Зачараност се може скинути (нпр. змија младожења постаје леп момак). Спасење долази захваљујући чудесној помоћи, наизглед случајним сусретима и обавештењима, али како је **б.** садржински конципована алтруистички, а структурално симетрички, јунак управо спасавајући друге долази до среће (нпр. у **б.** *Златна јабука и девет пауница* најмлађем царевом сину ће, у потрази за златном јабуком и одбеглом пауницом, помоћи животиње које је претходно спасао, узвративши му доброту). По једном од најпознатијих књижевних теоретичара **б.**, Швајцарца М. Литија (*Das europäische Volksmärchen*, Вern 1947; српски превод Бг 1994), jунаци се у **б.** налазе са чудесним бићима у једној равни, овострано и онострано се спајају, свет је „једнодимензионалан" и лежи на заједничкој основи стварности и нестварности. Читаоци/слушаоци се не згражају на крв, ударце, смрт, распадање, окамењивање јер су ликови **б.** својеврсне „бестелесне" фигуре, што све спада у њен „апстрактни стил". Инсистирајући на уметничко-фиктивном, **б.** се, међутим, ни у једној конкретно посматраној, изведеној варијанти не изолује из своје средине и отуда је поређење и изучавање варијаната значајно и са историјско-географског, књижевно-историјског, психолошког, социолошког и низа других становишта. У **б.** су очувани стари митолошки и хришћански слојеви, обичајни кодекси, али и ознаке времена и окружења када је забележена. Најближи идеалном моделу **б.** су примери из Вукове збирке (1853), који представљају како „узор народног језика у прози", тако и узор жанра, али у којима се интернационални мотиви објективизују у конкретној, особеној патријархалној средини. Пепељуга среће царевића у сеоској цркви за време „летурђије"; ђаво се претвара у Турчина – „завио чалму око главе"; Међедовић хоће да се жени ручконошом јер је „крупна, здрава и лијепа ђевојка". Српска **б.** тежи реалистичности и историчности. Веома развијен епски импулс чини да се многобројни сижеи **б.** исказују у виду епске поезије. Класични примери су углавном ограничени на сеоску средину. Новији записи се одликују сажетошћу, изразитије се прожимају са другим прозним врстама и показују уплив градске цивилизације. Нада Милошевић-Ђорђевић **Писана књижевност.** Као стилизована чудесна прича **б.** је произашла из фолклора, а развија се по начелима ауторског текста. У светској књижевности такве трансформације започињу у француском класицизму, настављају се фантастично-чудесним делима немачких романтичара, редакцијама фолклорне **б.** браће Грим, посебно у делима Х. К. Андерсена. Књижевна **б.** се не изједначава с једноставним облицима, него се грана у разноврсне видове чудесне приче која понекад напушта прозни оквир (**б.** у стиху: *Чаробна шума* Б. Ћопића; у драмској форми: *Пепељуга* С. Поповића; роману и сл.). У новој српској књижевности приповедање о чудесним бићима јавља се средином XVIII в. у рукописима Г. Стефановића Венцловића; у другој половини века А. Мразовић почиње да издаје *Поучителни магазин за децу (к просвештенију разума и исправљенију сердца*) (Беч 1787–1800), прераду *Дечјег магазина* (1757) француске списатељице Жан Мари ле Пренс де Бомон. У првој половини XIX в. фолклорни сиже је подлога за истицање морално-религиозних начела (*Два побратима* А. Николића) или ониричке фантастике; у реализму је приметна комична и пародична стилизација **б.**, док се у савременој књижевности иде ка травестији, супституцији чудесног сатиром, гротеском и црним хумором. Преводи модернијих европских аутора почињу од средине XIX в. (Андерсен, Браћа Грим, Пушкин и др.). Књижевна **б.** се често јавља у тзв. „оксиморонском споју", као алегоријска, поучна прича, бајка-парабола, бајка-сатира. У њој је натприродно метафора стварности, а судбина јунака (често антропоморфизовано биће/предмет) на неки је начин поучна, неретко пародирана. Јунакова потрага није обавезно спољашња, него се преноси на етички преображај или трагање за идентитетом (Б. В. Радичевић, Г. Олујић). Уопштени хронотоп **б.** погодан је такође за сатиру (Р. Домановић, Г. Олујић и др.). Као најизоштренији вид одвајања од фолклорне **б.** јавља се антибајка („злокобна бајка", Х. Дајмрих), са затвореном, претећом сликом света у којој је појединац немоћан да се супротстави злу, а потрага га не води ка животном испуњењу него ка пропасти (*Прича о селу Врачима и Сими Ступици* И. Вукићевића). Модерно доба деструише чудесни свет те се **б.** често завршавају крахом/смрћу јунака. Често је подтекст у савременој књижевности, зависно од поетике жанра или аутора (нпр. у збирци песама Љ. Ршумовића *Још нам само але фале*; симболичне приче без чудесне равни С. Раичковић назива *Мале бајке*, док у појединим приповеткама И. Андрића стварност онемогућава остварење чудесног па се *Олујаци* тумаче и као „прекинута бајка"). Зорана Опачић ИЗВОРИ: В. Чајкановић (прир.), *Српске народне приповетке*, Бг 1927; М. Пантић (прир.), *Вук Стефановић Караџић,* *Народне српске приповјетке*, Бг 1988; Н. Милошевић-Ђорђевић (прир.), *Српске народне приповетке и предања из лесковачке области*, Бг 1988. ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, *Народна књижевност*, I, Бг 1967; В. Ђурић, *Антологија народних приповедака*, Бг 1977; М. Дрндарски (ур.), *Народна бајка у модерној књижевности*, Бг 1978; М. Бошковић-Стули, *Усмена књижевност некад и данас*, Бг 1983; С. Дамјанов, *Корени модерне српске фантастике: фантастика у књижевности српског предромантизма*, Н. Сад 1988; *Српска фантастика: Натприродно и нестварно у српској књижевности*, Бг 1989; Д. Живковић, *Европски оквири српске књижевности*, 2, Бг 1994; С. Самарџија, *Поетика усмених прозних облика*, Бг 1997; Н. Милошевић-Ђорђевић, *Од бајке до изреке*, Бг 2000; М. Дрндарски, *На вилином вијалишту*, Бг 2001; Д. Вукићевић, *Писмо и прича*, Бг 2006. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈКИН, Анђелко **БАЈКИН, Анђелко**, агроном, универзитетски професор (Перлез код Зрењанина, 18. I 1951). Дипломирао (1976), магистрирао (1983) и докторирао (1988) на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Радио у фабрици „Победа" у Петроварадину. За редовног професора за област пољопривредна техника изабран је 1999. на Пољ. ф. у Новом Саду. Објавио већи број научних и стручних радова, универзитетске уџбенике *Механизација у повртарству* (Н. Сад 1994) и *Машине у хортикултури* (Н. Сад 2005). Коаутор је књига *Машине за сеоски посед* (Н. Сад – Бг 1985) и *Производња поврћа и цвећа у заштићеном простору* (Н. Сад – Бл 2006). Посебно се истиче иноваторством, израдом прототипова машина. Добитник је прве награде и златне медаље „Никола Тесла" на међународном фестивалу „Тесла Фест" за копачицу на електромоторни погон (2001) и три златне медаље Новосадског сајма за нове производе: за машину за полагање малч папира и фолије УП-1400 (1989), за мотокопачицу на електрични погон (1996) и за хидропнеуматску прскалицу ХПП-8 (2000). ИЗВОР: *Биографија наставника и сарадника (1954–2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Ратко Николић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈКИЋ, Велимир **БАЈКИЋ, Велимир**, правник, банкар, универзитетски професор (Велико Градиште, 20. II 1875 – Буенос Ајрес, Аргентина, 17. II 1952). Правни факултет Велике школе завршио у Београду. У Минхену је 1903. стекао докторат економских наука. Изабран је за доцента на ПФ-у у Београду за предмете Наука о финансијама и Статистика. Када је постављен за директора Народне банке, дао је оставку на доцентуру да би се касније вратио каријери наставника. Био је директор и професор Трговачке школе у Битољу, а током I светског рата, у периоду 1916–1919, предавао је економске предмете у школи за српске ђаке у Екс ан Провансу. За редовног професора на ПФ-у у Београду изабран је 1920, али се убрзо вратио привредним и берзанским пословима. До 1941. је био директор банке, директор концерна „Бата" за Србију, као и заступник „Стандард оила" и „Шела" и власник издавачких предузећа. Био је члан српске делегације на мировној конференцији у Паризу 1919, те финансијске секције и саобраћајне секције Друштва народа. За помоћника министра финансија изабран је 1919. Био је главни уредник листа *Народно благостање.* Његови радови су претежно из области финансија, монетарне политике и историје српске трговинске политике. Посебну пажњу је посветио питању мораторијума и акционарским друштвима. ДЕЛА: *Историја српске трговинске политике*, Бг 1902; *Ликвидација мораторијума са пројектом Закона о ликвидацији мораторијума и таблицом продужених рокова*, Бг 1913; *Критичке студије о нашим ратовима 1912*, Бг 1914; *Monnaies, Banques et Bourses en Sеrbie*, Paris 1919; *Акционарска друштва и право надзора министра трговине и индустрије*, Бг 1926. ЛИТЕРАТУРА: С. Димитријевић, *Страни капитал у привреди бивше Југославије*, Бг 1956; Љ. Трговчевић, *Научници Србије и стварање југословенске државе 1914–1920*, Бг 1987. Љубица Кандић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈКОВИЋ, Филип, Ј. **БАЈКОВИЋ, Филип, Ј.**, адвокат, генерал-мајор, политички радник (Каиро, Египат, 20. V 1910 – Београд, 15. II 1985). Студије на Правном факултету у Београду започео 1930, али их је због чланства у КПЈ (од 1932), партијског рада и затвора од годину дана завршио тек 1938, у време када је служио војни рок. До Априлског рата 1941. радио је као адвокатски приправник у Београду. У време капитулације затекао се у Бару, где је учествовао у организовању устанка. Током рата обављао је дужности секретара Народноослободилачког одбора за Цетињски срез, заменика комесара Ловћенског НОП одреда, заменика комесара 5. батаљона 4. црногорске пролетерске бригаде, руководиоца Политодела 1. пролетерске бригаде, инструктора Централног комитета КПЈ за партијске школе у јединицама и на теренима Далмације и Босне. У периоду 1944–1951. радио је у Одељењу заштите народа (ОЗН) и стекао чин генерал-мајора (1948). Од 1951. до 1963. обављао је дужности председника Извршног већа НР Црне Горе и председника Народне скупштине НР Црне Горе. Од 1963. налазио се на дужностима савезног секретара за индустрију, члана Савезног извршног већа и потпредседника Савезне скупштине (1967–1969). Био је члан Централног комитета СКЈ, Извршног комитета ЦК СК Црне Горе, Савезног одбора ССРНЈ и Главног одбора ССРН Црне Горе. Члан Савета федерације постао је 1970. ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, I, Бг 1975. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈЛОН, Мате **БАЈЛОН, Мате**, архитекта, урбаниста, универзитетски професор (Каштел Камбеловац код Сплита, 3. II 1903 – Београд, 21. VI 1995). Дипломирао на Техничкој високој школи у Бечу где је 1926–1927. стицао и прва пројектантска искуства. Прве студијске радове представио је у периоду 1929–1941, када је у Сарајеву био градски архитекта и реализовао велик број пројеката, међу којима су најзначајнији: Железничка станица у Дубровнику (1928), Јавна берза рада (1929–1930), Градска штедионица (1931–1932) и Земаљска банка (1941, адаптација) у Сарајеву. У то време је настало и неколико његових вредних студија станова и кућа, међу којима се издваја идејни пројекат „Летњиковац за Далмацију" (1928), рационалне и логичне диспозиције и строге фасаде, који представља изразити пример функционализма у архитектури. Утицај модерног покрета и функционалистички приступ архитектонском пројектовању јасно се виде на пројектима сарајевских „градских вила" које представљају пионирске грађевине модерне у Сарајеву (кућа Данета Цвитковића 1932; кућа Кушан 1932–1934; кућа у Крањчевићевој улици 1933. и др.). Карактеришу их једноставност и функционалност организације стамбене јединице, варибијалност унутрашњег простора с могућношћу међусобног повезивања, усмереност ка природи и светлости, спојени прозори, равни кровови и употреба тада новог склопа материјала холццемента (дрво-цемент). Пројектујући зграде колективног становања, био је, под утицајем немачког Веркбунда, поборник приступа заснованог на стандардизацији, типизацији, економичности и кохерентности плана, усмерености на све четири стране света и просветљености свих простора. Најзначајнија остварења у овој области су: стамбена зграда Хипотекарне банке Трговачког фонда у Београду (конкурсни пројекат, 1938) и стамбене зграде Леви (1935), Камхи (1936) и Нанић (1940) у Сарајеву. Међу пројектима управних зграда истичу се: Пословно-стамбена зграда Кредитне задруге Мелаха (Сарајево 1936), зграда Београдске задруге (1937), као и конкурсни пројекат Министарства просвете (Београд 1937), који је радио заједно са Емануелом Шаманеком. Конкурсни пројекат за зграду Управе Државних монопола (Београд 1939) представља кубистички моделован објекат, док зграда Судске палате у Сплиту (конкурсни пројекат, 1939) афирмише идеју прилагођавања објекта микроурбанистичкој локацији. Посебно значајан део његовог опуса чине пројекти школских зграда, међу којима се издвајају основне школе у Сарајеву: у Немањиној (1930), на Вратнику (1936–1937) и у Новом Сарајеву (1940). Конкурсни пројекат за Државну оперу у Београду (заједно са Е. Шаманеком, 1938) представља функционално врло квалитетно решење, а конкурсни пројекат Етнографског музеја у Београду (заједно са Е. Шаманеком, 1938) предлаже сведену кубистичку архитектонску композицију. Оставио је видан траг и на пољу урбанизма: Регулациони и грађевински правилник за град Сарајево (1932), план Трга краља Петра у Сарајеву (конкурсни рад, 1934), као и Регулациони план града Новог Сада (1937, заједно са Е. Шаманеком). Њих одликују комплексно распоређивање тачака укрштања између стамбених блокова, разне форме које омогућавају добро просветљење и проветравање, те универзална, типска решења. Од 1944. живео је у Београду и радио у Министарству грађевина (1945–1947), а 1947. изабран је за ванредног професора на Архитектонском факултету. Као члан Савета за изградњу и реконструкцију Београда интензивно се бавио проблемима обнове ратом разрушене земље. Из тог периода значајни су пројекти за изградњу Дома гарде (1946) и преуређење и доградњу Старог Двора на Дедињу (1946). Током 50-их са Браниславом Миленковићем радио је неколико значајних пројеката индивидуалних стамбених зграда у Србији (1951) и Црној Гори (1952). Њихов најзначајнији заједнички пројекат је Регулација Савске падине у Београду (1955). У послератном периоду бавио се првенствено педагошким и научно-стручним радом, којем је посебан печат дала његова заокупљеност проблемима становања. Унео је значајне новине на плану организације простора и стандардизовања његовог опремања. Његове функционалне студије представљале су основ за увођење норматива и стандарда у тадашњој архитектури, а сматрају се темељем настанка Београдске школе становања, која је развијена на Арх. ф. и Институту за архитектуру и урбанизам у Београду, а која је била подстицај за формирање последипломске наставе из области становања, чији је концептор и дугогодишњи руководилац био управо **Б**. Написао је више стручних књига (*Стамбене зграде*, Бг 1961; *Школе (школске зграде)*, Бг 1972. и др.). За прегалаштво на пољу едукације промовисан је 1983. у почасног доктора Универзитета у Београду. ЛИТЕРАТУРА: П. В. Милошевић, *Мате Бајлон, архитекта (1903–1995)*, Бг 2007. Слободан Малдини \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈЛОНИ **БАЈЛОНИ**, породица српских индустријалаца. Родоначелник породице Игњат Бајлони (1811–1875) рођен је у Литомишлу (Чешка), у који су се његови родитељи доселили из Ломбардије, a бавио се кожарским занатом. У Србију се доселио 1855. и са женом и четири сина населио на Топчидерском брду. Гостионицу ,,Бајлони", која му је омогућила да постане један од имућнијих Београђана, отворио је 1858. Основао је фирму ,,Игњат Бајлони и синови", која је успешно пословала у више грана. Напуштену државну воденицу у Малом Црнићу купио је 1869. и поверио је на управу сину Антонију (1841–1900). Воденица је до 1875. прерасла у велики турбински, а потом турбинско-парни млин. Млин је непрестано модернизован, па је уочи I светског рата поседовао парне локомобиле и индустријским колосеком био повезан са железничком станицом Мало Црниће. Имао је запослена 93 лица, снабдевао је српску војску, а за време окупације није радио. После рата млин је наставио с радом, али је до темеља изгорео 1921. Породица **Б**. га је поново саградила 1923, а крај млина је подигла и, вероватно, први силос у Србији. Овај млин је по величини и техничкој опремљености спадао међу најбоље на Балкану. Фирма ,,Игњат Бајлони и синови" је 1876. закупила 110 ха за вађење лигнита за млин, који је проширен већ 1878. Потом је 1880. од браће Албахари откупила бивши кнежев млин у Београду, па је он убрзо модернизован и прилагођен за разноврснију мељаву и већу производњу. Други син, Јаков (1839–1902), који је као пинтер једно време израђивао бачве за пиво, приступио је групи београдских трговаца који су 1871. основали Прво српско пиварско друштво. У саставу друштва налазила се и ,,Мала пивара" на углу Скадарске и Цетињске улице у Београду, коју је фирма ,,Игњат Бајлони и синови" откупила 1880. и временом проширила, набавивши модерну пиварску опрему из Немачке и Чешке, те користећи електричне моторе. Породица Б. је откупила и ваљевску пивару, а потом је модернизацијом више него удесетостручила производњу. На првом збору акционара Народне банке, одржаном 1884, Јаков је изабран за члана Управног одбора. Био је један од оснивача и председник Српског бродарског друштва, члан Уређивачког одбора Управе државних монопола, Индустријске коморе и добротвор Београдске трговачке омладине. Јаковљев син Игњат, најпознатији члан породице, и унуци Фрања и Јаков наставили су породичне послове. Михајло В. Бајлони (1888–1935) пословао је самостално у односу на фирму ,,Бајлони и синови" почев од 1926. Обновио је млин у Малом Црнићу, основао Млинарску задругу и фабрику мотора ,,Волос" и био председник Управног одбора Прве југословенске фабрике за телефонију, оптику и прецизну механику ,,Телеоптик". Последњи представници породице, Гордана и Градимир Бајлони, напустили су земљу након Априлског рата 1941. и остали у емиграцији. После II светског рата нова власт је конфисковала целокупну имовину породице **Б**. ЛИТЕРАТУРА: *Историја Београда*, III, Бг 1974; Н. Вучо, *Развој индустрије у Србији у XIX веку*, Бг 1981; М. Терзић, „Мисија породице Бајлони 1941. године", *Историја 20. века*, 2000, 2; Д. Петровић, *Историја индустрије Београда*, I–II, Бг 2006; Ј. Живковић, *Округ пожаревачки у привреди српске буржоаске државе*, Пожаревац 2007. Далибор Денда; Драган Р. Петровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈЛОНИ, Игњат Ј. **![001_Ignjat-Bajloni.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-ignjat-bajloni.jpg)БАЈЛОНИ, Игњат Ј.**, индустријалац, гувернер Народне банке (Београд, 20. VI 1876 – Београд, 22. VII 1935). Син Јакова. Завршио Државну трговачку школу у Београду и абитуријентски курс Трговачке академије у Бечу. Као партнер укључио се у фирму 1897. Створио је најмодернију пивару у Србији и једну од првих фабрика у Београду, која је користила електричну енергију. Био је потпредседник Српског бродарског друштва (1905), члан Надзорног одбора (1906) и Управног одбора Народне банке (1909), Трговачког фонда и Хипотекарне банке (1911), председник Удружења београдских индустријалаца од оснивања (1908), члан Управе (1911) и председник Индустријске коморе (1914), као и председник филијале Прве хрватске штедионице у Београду. У I светском рату био је делегат министра војног за снабдевање храном. По ослобођењу Србије 1918. постао је директор Дирекције за привредну обнову и снабдевање земље и обновио фабрике. Био је члан одбора при Министарству трговине и индустрије за накнаду ратне штете од Немачке, председник Централне индустријске корпорације (1922) и Самосталне монополске управе (1923). Изабран је за вицегувернера и гувернера Народне банке (1928–1934). ЛИТЕРАТУРА: *Историја Београда*, III, Бг 1974, Н. Вучо, „Бајлонова пивара у Скадарлији 1880–1941", *ГГБ*, 1976, XXIII; М. Костић, *Успон Београда*, Бг 1994. Далибор Денда \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈМОК **БАЈМОК**, село у северозападном делу Бачке, у општини Суботица. Изграђено је на бачкој лесној заравни, на једном од изворишних кракова речице Криваја. Налази се на путу Суботица (24 км) – Сомбор (34 км), а уз северну ивицу села пролази пруга истог правца. Према југу се протеже асфалтирани пут ка Бачкој Тополи, дуг 28 км. У време Угарске државе ово је била пустара, а у време Турака постојало је село које је опустело у XVIII в. Обнова је извршена између 1770. и 1785, а већ 1787. имало је 1.267 становника. Прометност колског пута Бачка Топола – Баја допринела је да **Б**. у то време постане важна раскрсница, занатлијско и трговачко место са три годишња вашара. Варошке функције су ослабиле градњом железничке пруге 1869. У време међуратне колонизације на северу **Б**. изграђено је издвојено колонистичко насеље Ново Село, а после II светског рата, на место исељених Немаца, досељено је 2.090 колониста. Тада је број становника био највећи (11.789 становника, 1948). Године 2002. било је 8.586 житеља, од којих 33,8% Срба, 28,5% Мађара и 14,7% Буњеваца. Аграрна занимања и индустрија ангажују подједнак број активног становништва (33,3%, односно 31,3%). У селу се налазе мали погони за производњу конфекције, намештаја, електромотора и ципела, а једна трећина радника су дневни мигранти. Нераван терен лесне заравни није дозволио настанак класичног плански грађеног села. Центар има физиономију мале вароши. ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, *Суботица и њена околина*, Н. Сад 1983; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈНАМ, Дејвид → РЕЦЕПЦИЈА НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ **БАЈНАМ, Дејвид** → **РЕЦЕПЦИЈА НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ** # БАЈО ПИВЉАНИН → ПИВЉАНИН НИКОЛИЋ, Бајо **БАЈО ПИВЉАНИН** → **ПИВЉАНИН НИКОЛИЋ, Бајо** # БАЈРАКЛИ ЏАМИЈА **БАЈРАКЛИ ЏАМИЈА**, једина активна исламска богомоља у Београду. Нема сигурних података о времену њеног оснивања, али је саграђена највероватније у последњој четвртини XVII в. Основао ју је Хаџи Алија, трговац вуном и чохом, због чега је првобитно називана Чохаџи-џамија. У време аустријске окупације северне Србије (1718–1739) претворена је у римокатоличку цркву, а повратком Турака поново у џамију. Хусеин-бег, ћехаја (помоћник) Али-паше, главног турског заповедника, извршио је 1741. обнову објекта. То је џамији донело име Хусеин-бегова, Хусеин-ћехајина или Ћехаја-бегова џамија. Крајем истог века проглашена је за главну исламску богомољу у Београду, с чијег се минарета барјаком давао знак осталим џамијама за истовремени почетак молитве. По томе је добила садашње име, а улица име Бајраклијска или Џамијска (данас Господар Јевремова). У архитектонском погледу је једноодељењска грађевина, зидана каменом у класичном стилу османског грађевинарства. Купола је постављена на ниском осмоугаоном тамбуру изнад средишњег дела, а минаре је дозидано с десне стране. Обнову је крајем XIX в. извршила српска влада, после рушења Батал-џамије. Након страдања у II светском рату, прво у немачком бомбардовању 1941, а затим у гранатирању приликом ослобођења Београда 1944, џамија је обновљена 1945, а 1958. је извршена њена детаљна реконструкција. На унутрашњим зидовима висе лехве које је израдио бошњачки калиграф Ешреф Ковачевић, с одабраним ајетима из Курана и именима првих пет халифа, калиграфски исписаних арапским писмом. У току трајања рата у БиХ 1992–1995. џамију су седам пута нападали екстремисти. У нападу 2004. спаљене су све књиге у књижници, унутрашњост џамије, медреса и нуспросторије. Након тог пожара зграда саме џамије је поправљена и доведена у исправно стање, док књижница и медреса нису. ЛИТЕРАТУРА: А. Ханџић, „Бајракли џамија у Београду", *ГГБ*, 1957, 4; Љ. Никић, „Џамије у Београду", *ГГБ*, 1958, 5; „Прилози историји београдских џамија", *ГГБ*, 1960, 7; Х. Шабановић, „Џамије и месџиди", у: *Историја Београда*, I, Бг 1974. Радомир Милошевић; Милан Мирковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈРАКТАРЕВИЋ, Фехим **БАЈРАКТАРЕВИЋ, Фехим**, оријенталиста, универзитетски професор (Сарајево, 14. XI 1889 – Београд, 22. II 1970). Студирао оријенталне језике са словенском филологијом у Бечу, где је и докторирао (1918). Бавио се арабистиком, туркологијом и књижевном иранистиком. Основао је Катедру за оријенталистику у Београду (1926). У eвропским оријенталистичким круговима афирмисао се објављивањем критичког издања дела преисламског песника Абу Кабира *La Lāmiyya d'Abū Kabīr al-Hudalî* (1923) и *Le Dīwān d'Abū Kabīr al-Hudalî* (1927). Тематиком преисламске поезије бaвио се на оригиналан начин у раду „Пејзаж у старој арапској поезији" (1929). Вeзама арапске и српске поезије посвећен је рад „Слични стихови Лазе Костића и Џемила о љубави пре рођења" (1958–1959). Радови из књижевне иранистике заузимају централно место у опусу **Б**. Превод *Рустема и Сухраба* (Бг 1928), најпознатије епизоде из Фирдусијеве *Шахнаме*, врло високо је оцењен у европској оријенталистици. Уз превод је дата и обимна студија о персијској књижевности и самом епу. Круна вишедеценијског бављења Омером Хајамом је филолошки прецизан и у неким стиховима веома надахнут превод његових рубаија (катрена), рађен на основу релевантних рукописа (Бг 1964). О. Хајам, песник и научник, и његова поезија теме су и „хајамолошких студија": *Фицџералд и Омер Хајам* (1927), *Један англосаксонски класик персијског порекла* (1962), *Хајјам код нас* (1963) и *Омер* *Хајјам – највећи светски песник катрена* (1965). У антологији *Из персијске поезије* (Бг 1971) налазе се лирика четрдесетак песника класичног и посткласичног периода, као и XX в. Постхумно је издат *Преглед историје персијске књижевности* (Бг 1979). Компаратистичка оријентација **Б.** првенствено је била усмерена на систематско проучавање утицаја и веза европске и оријенталне литерарне баштине и задржала се на фактографској обради грађе. У оквиру оријенталистичке компаратистике драгоцени прилози су две обимне студије: *Утицај Истока на Гетеа* (1939), која исцрпно обрађује различите утицаје оријенталних књижевности, посебно персијске поезије и Хафиза, на настанак Гетеовог *Западно-источног дивана* и *Насредин-хоџин проблем* (1934). Међу радовима посвећеним турској књижевности, којом се **Б.** није много бавио, значајан је рад *Победа народног језика и стиха у турској поезији* (1954), у којем је представљен преломни тренутак у развоју новије турске литературе. Написао је и неколико десетина чланака за *Enzyklopädie des Islam* (Лајден 1932–1936), као и за стручне оријенталистичке часописе: *Orientalistische Literaturzеitung* (Берлин), *Der Islam* (Берлин), *Bibliotheca Orientalis* (Лајден), *Zeitschrift der Deutschen Morgenländischen Gesellschaft* (Визбаден) и *Прилоге за оријенталну филологију* (Сарајево). ЛИТЕРАТУРА: И. Шоп, „Фехим Бајрактаревић као компаратиста", *УИ*, 1976, 1; А. Митровић, *Научно дело Фехима Бајрактаревића*, Бг 1996. Анђелка Митровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈРОНИЗАМ **БАЈРОНИЗАМ**, скуп особина у српској књижевности, настао под утицајем дјела енглеског књижевника Џ. Г. Бајрона, једне од средишњих личности европског романтизма. Први пријеводи његове поезије на српски датирају из 1831. (*ЛМС*), aли је уочљива суздржљивост према њој у домаћој традицији. Тек с романтичарима почиње да се узима као образац, прије свега носилац прометејске побуне против националног ропства и угњетавања, те у извјесним мотивима (побуњеник) и пјесничкој техници. С његовим дјелом био је упознат П. П. Његош, у поемама Б. Радичевића (*Безимена*, *Хајдуков гроб*, *Ђачки растанак*) препознаје се његов утицај, те у роману *Два идола* Б. Атанацковића и писмима М. Стојадиновић Српкиње. Бајронов утицај кулминира у млађој генерацији пјесника (Ђ. Јакшић, А. Поповић Зуб, Л. Костић), посебно у романтичарској поеми, у концепцији романтичарског јунака, усамљеника и у одбацивању грађанских конвенција и европског поретка. Током српске модерне појачано је интересовање за Бајронову сатанистичку поезију. ЛИТЕРАТУРА: И. М. Петровић, *Лорд Бајрон код Југословена*, Бг–Пожаревац 1989; С. Кабиљо-Шутић (ур.), *Бајрон и бајронизам у југословенским књижевностима*, Бг–Пожаревац 1991. Душан Иванић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈСКИ, Душан **БАЈСКИ, Душан**, новинар, писац, преводилац (Велики Семиклуш, Румунија, 11. III 1955). Дипломирао 1999. на Румунском одсеку Пословне школе Отвореног универзитета у Милтон Кинсу (Велика Британија). Новинарству се посветио 1989. Суоснивач је темишварских недељника *Sindicatul bănăţean* и *Agenda*, у којем је радио 1991–2009. У белетристици дебитовао 1984. научном фантастиком на румунском језику, а затим почео да пише и на српском, као и да преводи са српског на румунски (*Сеобе I* М. Црњанског; *Нож* и *Руски конзул* В. Драшковића; *Књига љубави* Д. Драгојловића; *Антологија савремене кинеске поезије*). Члан је Савеза писаца Румуније од 1990. Међу првима је, почев од 1996, покренуо виртуелне електронске публикације и фондове: „Banat-media" (библиотека књига на румунском, српском, немачком и мађарском језику), „Културни пројекат Растко – Румунија", дигитални часопис *Literra*, а 2006. отворио је на интернету Пројекат „Banaterra – Енциклопедија Баната". ДЕЛА: приповетке: *Averse izolate*, Timişoara 1984; *Radiografia unui caz banal*, Timişoara 1988; *Luna si tramvaiul 5*, Timişoara 1994; *Păsări pătrate pe cerul de apus*, Timişoara 2006; песме: *Љубав међу сенкама*, Букурешт 1990; *Свађа с мастилом*, Темишвар 2008; студије: *Cenad, pur şi simplu*, Timişoara 2009. Стеван Бугарски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈЧЕТИЋ, Милутин **БАЈЧЕТИЋ, Милутин**, трговац, угоститељ, јавни радник (Мириловићи код Билеће, 1903 – Канада, 1994). У Канаду се доселио 1927. Основао, уређивао и финансијски помагао месечник *Канадски Србобран*, гласник Српске народне одбране (Хамилтон, Онтарио). Био је први председник реформисане Српске народне одбране (1943), њен почасни доживотни председник и један од политичких вођа канадских Срба. Од 1943. до 1990. водио је антикомунистичко крило канадских Срба, које је касније преименовано у Српску националну лигу Канаде. Као добротвор помагао је Српску православну цркву, болнице, сиротишта и друге институције. Био је власник хотела „Александар" у Брентфорду, Онтарио. ЛИТЕРАТУРА: V. Tomovic, *Canadian Serbs. A History of Their Social and Cultural Traditions (1856–2002)*, Ontario 2002. Владимир Гречић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈЧЕТИЋ, Предраг **БАЈЧЕТИЋ, Предраг**, позоришни редитељ, универзитетски професор (Београд, 22. V 1934). Дипломирао на Академији за позоришну уметност у Београду, на Одсеку за режију у класи Хуга Клајна (1956). Од 1956. до 1976. радио као редитељ у Југословенском драмском позоришту у Београду, где је остварио режије комада *Међ јавом и међ сном* (Вече монолога посвећено Лази Костићу), *Чисте руке* Ј. Христића, *Откриће* Д. Ћосића (са Матом Милошевићем), *Виловњак од западних страна* Џ. М. Синга и *Демони* Џ. Вајтинга. Режирао на више сцена у земљи (Народно позориште, Атеље 212) и иностранству (Норвешка), на радију и телевизији. Држао предавања у Државној позоришној школи у Ослу, а на Факултету драмских уметности у Београду као професор глуме био у свим наставничким звањима од 1956. Писао огледе и есеје о глуми. Добитник је више награда и признања међу којима је и Стеријина награда (1962). ЛИТЕРАТУРА: *Алманах (двадесет година Академије за позориште, филм, радио и телевизију)*, Бг 1971. Олга Марковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈЧИ ЖИЛИНСКИ, Ендре **БАЈЧИ ЖИЛИНСКИ, Ендре** (Bajcsy-Zsilinszky, Endre), политичар, публициста (Сарваш, Мађарска, 6. VI 1886 – Шопронкехида, 24. XII 1944). По образовању правник. У младости је по политичком усмерењу био десничар и уређивао часопис *Szózat*. У периоду 1920–1944. написао је и објавио више књига политичког садржаја. Због неслагања са пронемачком политиком Миклоша Хортија почетком 30-их прикључио се либералној опозицији, а потом је основао Народну радикалну странку. Та странка се 1936. спојила са Странком независних малих поседника чији је један од предводника био **Б**. Иако је следио великомађарске идеје, залагао се за сарадњу са Југословенима. Сматрао је да Мађари, удружени с њима, треба да се боре против немачког нацизма. С намером да и у пракси оствари ту идеју, у име мађарске владе водио је преговоре у Београду, који су резултирали уговором о пријатељству, закљученим 12. XII 1940. Идеје о сарадњи са Београдом образложио је и у књизи *Наше место и судбина у Европи* (Будимпешта 1941). Као опозициони посланик у Мађарском парламенту осуђивао је погроме над Србима и Јеврејима у Бачкој, које су чиниле мађарске окупационе власти, посебно рацију у Новом Саду, Шајкашкој, Старом Бечеју и Србобрану јануара 1942. Захтевао је да се крвопролића зауставе, кривци позову на одговорност и казне, а породице недужних жртава материјално обештете. Као противник фашизације Мађарске и њене блиске повезаности с Хитлером, већ 5. VIII 1942. тражио је да се мађарске трупе, ради спасавања Мађарске и Мађара, повуку са Источног фронта. Припадао је групи најистакнутијих мађарских антифашиста, због чега га је Гестапо 19. IV 1944. ухапсио. Када је пуштен, постао је председник Ослободилачког одбора мађарског националног устанка. После поновног хапшења, пресудом војног суда фашистичке владе Ференца Салашија осуђен је на смрт. ЛИТЕРАТУРА: L. Tilkovszky, Bajcsy-Zsilinszky Endre történetpolitikai vitája Szekfű Gyulával", *Valóság*, Budapest, 1959, 6; К. Виг, „Ендре Бајчи-Жилински и мађарско-југословенски односи", *ЗМСДН*, 1969, 54; З. Голубовић, „Човек који је први устао против рације", *СИНС*, 1994, 5. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈША **БАЈША**, село у средњем делу Бачке, у долини реке Kриваја. Припада општини Бачка Топола. Кроз њега пролази локални пут који почиње у општинском средишту, а овде се рачва ка Кули и Црвенки. Насеље је настало уз стари колски пут Бачка Топола (5 км) – Баја, којим правцем се развијало село и добило линеаран размештај улица. Први помен **Б.** је из 1485. Постојала је и у време Турака, али је крајем XVII в. опустела. До средине XVIII в. на том месту је била пустара насељена Србима сточарима. После тога почињу дуготрајна насељавања, па је 1787. забележено 1.801, а 1836. 3.309 становника. Године 2002. било је 2.568 становника, од којих 65,1% Мађара и 16,1% Срба. Већина активног становништва (48,0%) упослена је у пољопривреди, а 22,3% у индустрији. Три четвртине радника су дневни мигранти. У центру се налази простран парк са дворцем ранијих велепоседника. ЛИТЕРАТУРА: К. Ђере и др., *Општина Бачка Топола*, Н. Сад 1985; С.Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈШАНСКИ, Богдан М. **![001_Bogdan-M-Bajsanski.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-bogdan-m-bajsanski.jpg)БАЈШАНСКИ, Богдан М.**, математичар, универзитетски професор (Београд, 1. I 1930 – Колумбус, Охајо, САД, 16. VIII 2010). На групу за математику Природно-математичког факултета у Београду уписао се 1948, где га је одмах запазио Ј. Караматa који је почео да га уводи у научни рад и проблеме на којима је сам радио. Марта 1949. је ухапшен, а маја исте године, на процесу вођеном против Савеза демократске омладине Југославије, осуђен је на три године робије. Јануара 1951. је помилован, а септембра исте године дозвољен му је наставак студија. Дипломирао је крајем 1954. Упркос негативној карактеристици, на препоруку нашег првог математичара статистичара Бране Ивановића запослио се још као студент у Савезном заводу за статистику, где је завршио неку врсту једногодишњих последипломских студија. Докторску тезу „Општа класа поступака збирљивости Ојлер-Бореловог типа и њихова примена на аналитичко продужење" одбранио је 1956. на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је то први докторат брањен на неком од факултета у Новом Саду. Следећих година радио је као асистент на ФФ-у у Новом Саду (1956/57) и Сарајеву (1958/59) и као научни сарадник Савезног завода за здравствену заштиту (1960–1962). У Женеву, код Ј. Карамате (који му је издејствовао стипендију швајцарског фонда за науку), отишао је 1963. и с њим заједно радио на теорији рашћења. Крајем исте године отишао је на Универзитет државе Охајо, где је 1965. постао редовни професор. Следећих година провео је по један семестар на универзитетима у Чикагу, Берклију, Сент Луису (Вашингтон универзитет), Паризу (Орсеј). На Универзитету Флориде у Гејнсвилу предавао је као редовни професор до 1975. када се вратио у Колумбус, где је остао до пензије 2002. Држао је последипломске курсеве из теорије функција, теорије мере, Фуријеових редова, теорије дистрибуција, функционалне анализе, теорије оператора, теорије потенцијала, теорије апроксимације, интегралних једначина и варијационог рачуна. Годинама је сарађивао са Арнолдом Росом у његовом чувеном летњем програму, кроз који су прошли многи будући истакнути математичари. Као педагог предложио је инверзију у дефиницији граничне вредности – основног појма математичке анализе. Писао радове из теорије рашћења, опште топологије, статистике, теорије збирљивости, комплексне анализе, Фуријеове анализе, сингуларних интеграла, теорије апроксимација и правилно променљивих функција. Неке од тих радова писао је са Ј. Караматом, Р. Бојанићем, Р. Коифманом и по један са својим докторандима С. Алијем, Ј. Хлавачеком и М. Снелом. Више радова **Б.** и његових студената третирају питање како својства функције f, аналитичке (или довољно глатке), на јединичном кругу одређују асимптотско понашање збира апсолутних вредности коефицијента степеног (односно Фуријеовог) реда n-тог степена функције f. Резултат **Б.** – ако је f коначан Блашкеов производ, онда тај збир тежи бесконачности – омогућио је П. Турану да покаже да периферна конвергенција није конформно инваријантна. Резултат **Б.** је специјалан случај једног истовремено и независно добијеног резултата Ж. П. Кана. Они су примењени, проширени и знатно прецизирани од стране **Б.** и његових студената. Добијени су јако прецизни резултати као што су три асимптотске формуле Д. Џирарда, асимптотски ред **Б.** – М. Снела и формула Џ. Стеја и асимптотска формула **Б.**–Хлавачека. Ти резултати имају везе са теоријом вероватноће (у комплексном) и његовим открићем зоне позитивности у случају када су коефицијенти функције f реални. У теорији апроксимација, најзначајнији му је резултат егзистенција најбоље апроксимације међу полиномима дужине мање од n. Да би то доказао, морао је претходно да успостави једну оцену за коефицијенте полинома дужине мање од n, која је од независног интереса и коју је касније усавршавао у радовима са Алијем и Бојанићем. ДЕЛА: „Sur une classe génerale de procédes de sommations dy type d'Euler-Borel", *Publ. Inst. Math. (Beograd)*, 1956, 10 (24); „Géneralisation d'un théorème de Carleman", *Publ. Inst. Math. (Beograd)*, 1958, 12 (26); „Approximation by Polynomials of Given Length", *Illinois J. Math.*, 1983, 27; и M. R. Snell, „Norms of powers of absolutely convergent Fourier series", *Journal d'Analyse Math.*, 1998, 76; „Norms of powers and a central limit theorem", у: *Analysis of Divergence*, Basel–Berlin–Boston 1999; „Positivity zones of n-fold convolutions", *Publ. Inst. Math. (Beograd)*, 2002, 71 (85). Војислав Марић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЈШАНСКИ, Милан **БАЈШАНСКИ, Милан**, диригент, композитор (Београд, 5. I 1903 – Београд, 11. XII 1980). Музичкo образовање стекао у Музичкој школи у Београду. Током дуге уметничке каријере најзапаженије резултате постигао је као диригент аматерских и професионалних хорова. Радио са хорским ансамблима културно-уметничких друштава „Карађорђе", „Маринковић", „Бранко Цветковић", „Абрашевић", „Браћа Барух", „Лола", Српским црквеним певачким друштвом и др. доприносећи проширивању репертоара и њиховом интерпретативном успону. Руководио хором Опере Народног позоришта у Београду (1945–1963), који је за то време добијао најбоље критике у земљи и иностранству за извођења словенских опера (*Кнез Игор* и *Борис Годунов*). Био је оснивач и диригент хора Радио Београд (1937–1941), Радио Београд II (1944–1946, 1948–1951), као и хора „Београдски мадригалисти" (1951–1959). Компоновао је превасходно хорска дела у духу националне вокалне традиције. Бавио се и музичком публицистиком и сарађивао са часописима *Звук*, *Св. Цецилија*, *Путеви*, *Покрет*, *Самоуправа*, *Општинске новине* и др. Награђен је Сметанином медаљом у Плзену (1929) и наградом СР Србије за хорско дириговање (1946). Драгана Јеремић-Молнар \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКАЛОВИЋ, Георгије **БАКАЛОВИЋ, Георгије**, сликар (Кула, 1786 – Рума 13. IV 1843). Сликарство учио код карловачког сликара Стефана Гавриловића. Развијао се под јаким утицајем свог учитеља и још двојице такође познатих српских сликара који су тада боравили у Карловцима, Јакова Орфелина и Павела Ђурковића. Самостално почео да ради у другој деценији XIX в. Касније је ступио у заједницу са другом из Гавриловићеве радионице, сликарем и позлатарем Димитријем Ђурковићем. Након личне и породичне трагедије, побегао је у Кнежевину Србију (1837) и у Шапцу отворио сликарску радионицу. Радио је портрете и иконе. Како није успео да добије отпуст из аустријског држављанства, 1841. је враћен у Аустрију. Исте године прешао је поново у Србију, у Београд, затим отишао у Неготин, али је 1842. поново враћен у Срем. Већи су му радови: иконостас и слике на своду српске цркве у Ердевику (1817); зидне слике и две велике иконе Христа и Богородице Горње цркве у Сремским Карловцима (1824); иконостас и архијерејски трон цркве села Врдник (1825); иконостас и појединачне иконе српске цркве у Манђелосу (1825, 1829); сликање зидова и сводова Успенске цркве у Иригу (1827); обновио је иконостас Николајевске цркве у Иригу (1827), иконостас придворне капеле митрополитског двора у Даљу (1829), иконостас и свод Јовановске цркве у Новом Саду (1830), иконостас и Богородични трон српске цркве у Новим Карловцима (1831). Са Димитријем Ђурковићем сарађивао је при обнављању Орфелиновог иконостаса за сремски манастир Гргетег. Поред црквеног сликарства радио је и портрете, од којих се истичу портрети директора и професора Карловачке гимназије. У Србији је поред многобројних портрета насликао иконостасе манастира Радовашница (1839) и Рача на Дрини (1840) и цркава у Алексинцу, Зајечару и Неготину (1841–1842). Тамо је портретисао многе угледне личности: кнеза Милоша, Јеврема Обреновића, митрополите Милентија Павловића и Петра Јовановића, кнеза Ива од Семберије и низ угледних грађана и њихових жена. Као иконописац био је под стилским утицајем претходних познобарокних сликара, а посебно Стефана Гавриловића. Као портретиста у почетку се угледао на Павела Ђурковића, чије је радове и копирао. Каснији портрети нису били на нивоу претходних. Мада је био сликар скромних уметничких могућности, допринео је развоју ликовне културе у Кнежевини Србији. ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, „Георгије Бакаловић", *ЗРНМ*, 1958, I; *Класицизам код Срба*, I, Бг 1965; М. Лесек, „Прилог биографији Георгија Бакаловића", *СДИУС*, 1983, 14; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; Д. Живанов, *Иконостас капеле св. архиђакона Стефана у Даљу*, Н. Сад 1995. Олга Микић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКАЛОВИЋ, Ђорђе Ђура **БАКАЛОВИЋ, Ђорђе Ђура,** глумац (Сремски Карловци, 26. VI 1858 – Београд, 2. XI 1942). Завршио четири разреда гимназије и књижарски и словослагачки занат у Сремским Карловцима, али се ипак одлучио за глумачку каријеру. Шест година провео у путујућим дружинама, а од 1887. био члан Српског народног позоришта у Новом Саду. Ту остао, с мањим прекидима, све до 1907, када је због болести грла напустио позорницу и пензионисао се, мада је повремено још наступао у својим старим улогама. Као глумац истакао се карактерним улогама у комадима К. Трифковића *Љубавно писмо* (Слуга Јован), *Честитам* (Јоаким Сапун) и *Школски надзорник* (Писаревић) и другим популарним делима националног репертоара: Јефта Пурић (И. Округић, *Саћурица и шубара*), Гвозден (Љ. Петровић, *Девојачка клетва*), Радоје (Л. Костић, *Максим Црнојевић*), Максим (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*). Наступао и у оперети. Дуже време био главни комичар и најомиљенији глумац у СНП-у. Његова игра била је реалистична и динамична, а био је наклоњен и импровизацијама. ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1736–1919*, Н. Сад 1953; *СНП у Новом Саду. Споменица 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1977. Биљана Нишкановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКАЛОВИЋ, Петар **БАКАЛОВИЋ, Петар**, гравер у стаклу (Вуковар, друга половина XVIII в. – Нови Сад, 7. II 1834). Стаклорезачки занат изучио у Бечу где су његови потомци још дуго имали радњу за израду финих стаклених предмета под фирмом Илије Бакаловића. Од треће деценије XIX в. био је настањен у Новом Саду. Међу новосадским стакларима, који су махом били Немци, истицао се вештином. Резбарио је фино посуђе од кристала. Посебно је истицан кристални пехар са угравираним ликовима српских списатеља Јована Рајића и Доситеја Обрадовића и физичара Атанасија Стојковића, поклоњен угарском Народном музеју у Будимпешти. На њему је сигнатура: „резао у Новом Саду 4. VIII 1828. П. Б. Србин". ЛИТЕРАТУРА: В: Петровић, М. Кашанин, *Српска уметност у Војводини*, Н. Сад 1927; В. Стајић, *Привреда Новог Сада*, Н. Сад 1941. Олга Микић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКАЛОВИЋ-ДОБРИНОВИЋ, Сара (Савета/Смиља) **БАКАЛОВИЋ-ДОБРИНОВИЋ, Сара (Савета/Смиља)**, глумица (Сремска Митровица, ? X 1858 – Београд, 13. XII 1938). Глумачку каријеру почела 1883. у путујућој позоришној дружини Ђ. Протића. Од 1891. стални члан Српског народног позоришта у Новом Саду, у којем је остала до пензионисања 1911. Oд 1902. наступала и као солисткиња у драмским улогама с певањем. Од 1907. живела са глумцем П. Добриновићем, с којим је током I светског рата у изгнанству у Грчкој играла у позоришту „Димотикон" у Атини 1916, затим у Риму и у Ници 1917. Имала врло лепу појаву, складну грађу, пријатан, нежан глас. На почетку каријере играла лирске роле романтичних девојака, младих жена и љубавница, а у зрелом добу класични репертоар, сложене драмске улоге и ликове хероина. Издвајају се улоге у Шекспировим комадима *Отело* (Дездемона), *Хамлет* (Офелија), *Млетачки трговац* (Порција) и *Краљ Лир* (Регана), затим улога Амалије (Ф. Шилер, *Разбојници*), Мадлене (В. Иго, *Звонар Богородичине цркве*), Анђелије (Л. Костић, *Максим Црнојевић*) и Марије (К. Трифковић, *Љубавно писмо*). ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Театар – Позоришни живот у Србији 1835–1944*, Бг 1992; *Знамените личности Срема: од I до XXI века*, Ср. Митровица 2003. Биљана Нишкановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКАР **БАКАР** (Cu, лат. *aes cyprium*: кипарски бакар), полуплеменити метал у 4. периоди и I групи периодног система; редни број 29 (прелазни елемент: електронска конфигурација \[Ar\]3d104s1), атомска маса 63,546 g/mol. Густина **б.** на собној температури је 8,96 g/cm3; тачка топљења је 1.084,62 оС. Може да се извлачи или ваља у врло танке жице, односно фолије. Добар је проводник топлоте и електрицитета. Најстабилнији су јони са оксидационим бројем +2 (купри-јон), а затим +1 (купро-јон). **Б.** је есенцијални елемент али и бактерицид. Налази се у облику великог броја минерала. Од индустријског значаја су халкопирит CuFeS2, ковелин CuS, халкозин Cu2S, малахит CuCO3·Cu(OH)2, борнит Cu5FeS4, куприт Cu2О и др. Најважнији је технички метал после челика. Како се у природи налази у елементарном стању, човек је већ у преисторијско време почео да га користи (бакарно доба, бронзано доба). Рудник Рудна глава (код Мајданпека) везан је за крај неолита и датира из VI миленијума п. н.е. У околини Бора експлоатација **б.** тече, са кратким прекидима, почев од античког времена. Руде **б.** у Бору праћене су другим елементима: селеном, племенитим и платинским металима (сребро, злато, платина, паладијум). Чист **б.**, његове легуре (месинг, бронза и др.) или једињења, имају широку примену: у електротехници, електроници, бојењу стакла, медицинској техници, у изради лимова, цеви, грађевинске арматуре, машинских делова, споменика, кованог новца, украса, судова, алата, пестицида и аналитичких реагенаса. Производња **б.** у Бору дуги низ година била је највећа у Европи, а 1990. достигла је 151.400 т. Светска производња **б.** 2009. износила је 15,8 милиона т, од чега 33,6% у Чилеу, 8% у Перуу и 7,5% у САД. Око 10% светске производње односи се на рециклирани **б**. Према процени из 2009. познате светске резерве **б.**, према садашњем обиму годишње експлоатације, довољне су за око 60 година. Производња руде **б.** у Србији 2008. износила је 8,68 милиона т, док је у периоду 1990–2005. просечна годишња производња руде износила 15,8 милиона т, а концентрата **б.** око 0,32 милиона т. Производња електролитичког **б.** 2008. износила је 34.000 т, а различитих производа од **б.** (шипки, профила, цеви, лимова, трака и цеви) 60.376 т. Исте године у Србији је од рециклираног металног отпада произведено 2.996 т **б.** и бакарних производа (349,5 т бакарне ужади и жице). Генерално је присутан тренд смањења средњег садржаја **б.** у рудама лежишта **б.** у Србији, али је економски веома значајно искоришћење пратећих метала, првенствено злата и сребра, као и метала платинске групе елемената, што омогућује профитабилну експлоатацију руда с нижим садржајима **б**. ИЗВОРИ: *Статистички годишњак Србије за 2009. годину*, Бг 2009; *Статистички годишњак Републике Српске за 2009. годину*, Бл 2009; *Статистички годишњак Црне Горе за 2009. годину*, Пг 2009; *Commodity Statistics and Information, Copper*, USGS 2010. ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији*, Бг 1997. Петар Пфенд; Радуле Тошовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКАРИЋ, Владимир **БАКАРИЋ, Владимир**, политичар (Велика Горица, Хрватска, 8. III 1912 – Загреб, 16. I 1983). Дипломирао на Правном факултету у Загребу (1935), где је и докторирао (1937). У току студија ангажовао се у радничком покрету, а члан КПЈ постао је 1933. Био је секретар СКОЈ-а на Универзитету у Загребу. До избијања рата 1941. обављао је адвокатску праксу, радећи истовремено на повезивању интелектуалаца са КПЈ и као сарадник у уређивању левичарске штампе. Више пута био је хапшен. Доласком Јосипа Броза на чело КПЈ почео је да обавља важне партијске функције: члан Агитпропа (1937) и члан ЦК СКХ (1940). До децембра 1941. деловао је као илегалац у Загребу, а од тада се истакао као војни руководилац у јединицама НОВ. У новембру 1941. постављен је за политичког комесара ГШ НОВ и ПО Хрватске. Важну улогу имао је у успостављању револуционарне власти: један је од оснивача ЗАВНОХ-а и учесник на оба заседања АВНОЈ-а (1942–1943). Секретар ЦК КПХ постао је 1944. Од ослобођења Југославије 1945. обављао је најодговорније партијске и државне функције у Хрватској и Федерацији: први председник владе, а потом и ИВ НРХ (1945–1953); председник Сабора (1953–1963); члан ЦК КПЈ (1948); од 1952. члан ИК ЦК СКЈ; председник ЦК СКХ и члан председништва СКЈ (1966); члан ИВ Председништва СКЈ (1969). Учествовао је и у раду НФ, односно ССРНЈ. Био је истакнути марксистички теоретичар, противник централизма и енергичан заступник самоуправљања. ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, *Историја Југославије*, Бг 1988; Д. Биланџић, *Хрватска модерна повијест*, Зг 1999; И. Голдштајн, *Хрватска повијест*, Зг 2003. Срђан Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКАРНО ДОБА **БАКАРНО ДОБА** (енеолит), праисторијски период у којем доминира употреба бакра у изради оруђа, оружја и накита. Увођење нове технологије у коришћењу метала као сировине широке намене није на Балкану и у Југоисточној Европи текло уједначено и брзо. То је испрва довело до класификације енеолита као прелазног периода између касног неолита и раног бронзаног доба. Изречена су и мишљења са археометалуршког становишта да то није самосталан период, него пре уводна етапа раног бронзаног доба. Енеолит је обогатио сировинску базу савремене металургије прерадом сулфитних руда бакра после брзог исцрпљивања лежишта карбонатних руда (малахит и азурит). Са друге стране јасно се уочава тесна повезаност између металургије бакра са ширим производним циклусом (накит, алати, оружје) и пропратних промена у садржају и форми материјалне културе. Почетак **б. д.** на централном Балкану означен је млађом винчанском културом и појавом примарног рударства бакра, потврђеном једним од најстаријих рудника метала, Рудне Главе код Мајданпека. Сам рудник припада градачкој фази млађе винчанске културе, опредељене у прву половину V миленијума п.н.е. Неуједначености у овладавању нове технологије, коју је донела рана металургија бакра, допринела је криза опстанка појединих моћних култура централног и западног Балкана. Насилне миграције популација раног енеолита источне Паноније допринеле су потискивању винчанске културе из Подунавља, доњег Поморавља и Колубаре, када је у целини спаљено и епонимно налазиште Винча – Бело брдо. Почетком касног енеолита пристигле су агресивне заједнице степског елемента црноморског приморја у источне области Карпатског басена и средњег Подунавља. У западним областима и Трансданубији стварале су се нове културе касног енеолита са снажном металуршком активношћу. Јужна варијанта винчанске културе овладавала је производњом масивног оруђа и оружја од бакра (секире – чекићи са усадником типа Плочник) и прерасла у своју развијену енеолитску варијанту (Бубањ Iа). У Подунављу, Посавини и Поморављу смењују се широко распрострањене културе Боден, Костолац и Вучедол. Локалнa сажимања и мешавине енеолитских популација нарочито су изражене у западној Србији и Подрињу. Груписање ових култура у областима познатим по лежиштима бакра (источна Србија, области Копаоника, Рудника и Колубаре) доказ су тежње за поседовањем центара рударске и металуршке производње бакра и алувијалног злата. Саживот носилаца различитих енеолитских култура у појединим областима (Колубара, западна Србија) вероватно је последица удружене експлоатације рудног богатства региона. Завршетак **б. д.** обележен је увођењем бронзе, легуре бакра и калаја, што је уједно почетак бронзаног доба праисторије, стављеног на крај IV и прву половину III миленијума п.н.е. ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, *Металургија енеолитског периода Југославије*, Бг 1971; N. Tasić, *Eneolithic Cultures of Central and West Balkans*, Belgrade 1995; Ј. Петровић, Б. Јовановић, *Гомолава, насеља касног енеолита*, Н. Сад – Бг 2002. Борислав Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКАЧИЋ, Самуило **БАКАЧИЋ, Самуило**, монах, преводилац (? – ?, после 1697). Као монах украјинског порекла живео на Светој гори међу српским монасима и преводио на српски углавном дела новијих времена. У скиту св. Ане завршио је 1684. превод са грчког на српскословенски *Спасења грешних* Агапија Ландоса Крићанина. Превод је сачуван у преко 40 српских преписа. Пре 1685. превео је на Спасовој води са грчког *Хиротонију*. Са грчког на српски превео је 1690. *Магнит духовни* светогорског протe Гаврила, такође пореклом Украјинца. У последње две деценије XVII в. превео је са руског на српски полемички спис *Месија истини* Јоаникија Гаљатовског. Уз ово дело нашао се и краћи одломак *Ослобођеног Јерусалима* Торквата Таса, настао према ранијем пољском преводу из 1618. У скиту св. Ане окончао је 4. VIII 1691. превод са грчког *Скровишта* Дамаскина Студита. У истом скиту превео је и *Последованије раздора Латина од православних хришћана* јеромонаха Максима Пелопонеског. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, „Стари српски писци руске народности (од краја XV до краја XVII века)", *ГФФНС*, 1960; Б. Ст. Ангелов, „Самуил Бакачич в южнославянских литературах", *ТОДРЛ*, 1968, 23; А. Ландос Крићанин, *Чуда Пресвете Богородице*, Вш 2000. Томислав Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИНЦИ **БАКИНЦИ**, село у Републици Српској, на североисточним падинама Бањалучке Козаре. Локалним путем повезано је са путем Бањалука–Окучани и са општинским средиштем Лакташи (13 км). Дисперзивног је типа и заузима велику површину на висини 160–200 м н.в. **Б.** су 1991. имали 608 становника, од којих 90,0% Срба и 5,9% Хрвата. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, *Козара – природа, човјек и историја*, Н. Сад 1987. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИОНИЦА **БАКИОНИЦА**, село и античко утврђење које се налази у североисточном делу Пожешке котлине, на јужном ободу Горе. Општинско средиште Пожега удаљено је 3 км. Село је дисперзивног типа и чине га шест заселака са родовским именима. Нижи делови села допиру до пута и железничке пруге Пожега–Чачак, до висина од 310 м, а виши и до 700 м н.в. Највећи број домаћинстава досељен је крајем XVIII и у првој половини XIX в. из Дробњака у Црној Гори, Осата у Босни, златиборских и пештерских села. Године 1844. имало је 47 кућа са 250 житеља, а 1921, када је **Б.** била седиште општине са два села, 128 домова са 590 становника. Према подацима из 2002. у селу је живело 742 становника, од којих 98,5% Срба. Пољопривредом се бавило само 20,9% активног становништва, а већина других радила је у Пожеги. У селу се налази четвороразредна основна школа. На подручју **Б.** регистровано је утврђење из римског периода, истражена вила рустика и радионица за израду опека (figlina). ЛИТЕРАТУРА: Ј. Бућић, П. Петровић, „Римске цигларске пећи и вила у Бакионици код Пожеге", *УЗ*, 1984, 13; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић; Александар Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИЋ, Војин **БАКИЋ, Војин**, скулптор (Бјеловар, 5. VI 1915 – Загреб, 18. XII 1992). Академију ликовних умјетности завршио 1938. у Загребу, код Франа Кршинића и Роберта Франгеша Михановића. Важније самосталне изложбе имао је у Загребу (1958, 1964), Београду (1964) и Љубљани (1964). Са Иваном Пицељем и Александром Срнецом излагао у галеријима „Дениз Рене" у Паризу (1959) и „Дриан" у Лондону (1960, 1961). Важније групне изложбе у иностранству: Бијенале у Венецији (1950, 1956, 1964), *Documenta II* у Каселу (1959), *Art Abstrait Constructif International* у Паризу (1961), *Oltre l'informale* у Сан Марину (1963), *Alternative attuali* у Аквили, Италија (1968) и Бијенале у Сао Паолу, Бразил (1969). Као једна од средишњих личности југословенске уметности, посебно скулптуре, у другој половини XX в., **Б**. је имао крупну улогу у њеним многобројним проблемским и идеолошким превирањима. После првих радова под утицајем свог учитеља Кршинића, почетак његовог јавног излагања одвијао се у време и у контексту социјалистичког реализма као стилског модела. Међутим, његови споменици као *Позив на устанак* (1946--1947) примери су самосталних примена роденовских скулпторских искустава, што доприноси захтеву за темељном теоријском ревизијом појма социјалистичког реализма у југословенским условима. Због таквог уздржаног става, његова решења за споменике Марксу и Енгелсу (1953) и Јовану Јовановићу Змају (1953) су одбијена. У контексту првих отварања ка апстрактној уметности, близак члановима групе „ЕХАТ-51", радио је низ скулптура сведених органских облика на трагу бранкусијевских и арповских концепција. Битно је допринео да се језик скулптуре у тадашњој југословенској уметности схвати као чист пластички медиј, а да се не напусте референцијални и симболички односи према класичним скулпторским темама тела, портрета и животињске фигуре. Врхунски примери таквог поимања скулптуре јесу више варијаната *Торза*, *Глава* и нарочито *Бика*, изведени у различитим материјалима и димензијама, у духу асоцијативног и биоморфног концепта скулптуре својственог раздобљу високог модернизма. Изненада, на врхунцу домаће и интернационалне репутације, одлучио се за нагли заокрет: 1963. са првим *Формама које зраче*, започетим крајем 50-их, наступа на изложби *Нове тенденције 2* у Загребу и са серијом каснијих *Свјетлоносних облика* учествује на многим манифестацијама овог међународног неоавангардног покрета неоконструктивистичке, оптичке и кинетичке уметности. Напушта третман скулптуре као пуне масе и компактног волумена, уместо класичних скулпторских почиње да користи индустријске материјале од алуминијума и нерђајућег челика, као и њима својствене, технички савршене обликовне поступке. Добија високо полиране површине на којима се огледа околни архитектонски простор у којем понекад такав тип скулптуре нема фиксно место на постаменту и виси у простору постајући потенцијално покретљив попут мобила. Пластички објекат, заправо пре него скулптура у дотадашњем смислу тог појма, конципиран је као серија истоветних или сродних кружних елемената. Таква крупна промена концептуалне позиције изазвала је у тадашњој критици начелна неслагања: од сумње и негације до подршке. Последње године живота провео је у припремама и врло компликованим реализацијама меморијалних скулпторско-архитектонских комплекса у Дотршчини, Каменском, Петровој гори, Крагујевцу и Загребу. Већина његових меморијалних ансамбала тешко је оштећена или чак потпуно уништена у ратовима на територији СФРЈ током 90-их година XX в. Његова дела налазе се у Музеју историје Југославије, Музеју савремене уметности у Београду, Музеју сувремене умјетности у Загребу, Парку скулптуре у Миделхајму (Белгија) и др. Његово дело заступљено је у значајним иностраним прегледима светске уметности и скулптуре (Е. Трир, Х. Рид). ЛИТЕРАТУРА: U. Kultermann, *Neue Dimensionen der Plastik*, Tübingen 1967; Т. Мароевић, *Војин Бакић*, Зг 1998; Д. Бекић, *Војин Бакић или кратка повијест кипославије*, Зг 2007. Јерко Денегри \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИЋ, Војислав **![001_Vojislav-Bakic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-vojislav-bakic.jpg)БАКИЋ, Војислав**, педагог, универзитетски професор (Перна, Банија, 22. VIII 1847 – Београд, 30. IV 1929). Студије педагогије (1870–1874) започео код ортодоксног хербартовца Т. Цилера, а наставио код веома умереног хербартовца К. Ф. Стоја. Докторирао у Хајделбергу 1874. За привременог, а затим за сталног професора Учитељске школе у Крагујевцу постављен је 1875. Био је и њен директор, а са школом се и преселио у Београд. Активно је учествовао у изради готово свих законских и других нормативних аката о школама у Србији – од предшколских установа до универзитета. Био је члан Српског ученог друштва, Српске књижевне задруге, веома активан члан и председник Главног просветног савета, као и писац и рецензент многих уџбеника. Изабран је за члана Педагошко-књижевног збора Хрватске. У Учитељској школи је остао до 1893. То је веома плодан период његовог живота када је објавио и прве верзије својих систематских дела – уџбеника педагогије и више других запажених радова у којима је обухватио широк круг педагошких проблема. По основним педагошким схватањима Б. је био хербартовац умереног правца, пријемчив и за нове педагошке идеје. Веома интензивно је изучавао теоретске ставове многих, посебно енглеских мислилаца (позитивиста, емпириста, природњака) и то не само педагога, него и филозофа, психолога, антрополога, социолога и др. Њихови утицаји видно су дошли до изражаја у делима која је касније писао, а испољени су и кроз настојање да њихове ставове повеже и обједини са основним идејама педагогије Хербарта и умерених хербартоваца и изгради своју особену педагогију. Био је редовни професор Велике школе, „старешина" Филозофског факултета, два пута ректор Велике школе и један од главних писаца и предлагача Закона о Универзитету. Због политичких опредељења (био је припадник Либералне политичке странке) и везаности за династију Обреновић није изабран за члана Српске краљевске академије иако је био члан Ученог друштва на чијим основама је израсла та Академија, нити за редовног професора новоформираног Универзитета у Београду (1905), премда је лично значајно допринео трансформацији Велике школе у Универзитет. Бавио се веома разноврсном педагошком проблематиком: општим и теоријским питањима педагошке науке, методичким питањима наставе у основним и средњим школама, националним и патриотским васпитањем, моралним васпитањем, васпитањем у породици, васпитавањем одраслих. Његов *Дневник* (који је водио више од 50 година из дана у дан) својеврсна је културно-политичко-педагошка историја Србије друге половине XIX и првих деценија XX в. Међу његовим објављеним радовима најзначајнији су: *Општа наука о васпитању* (Бг 1878), *Примењена наука о васпитању* (Бг 1878), *Поуке о васпитању деце у родитељској кући* (Сомбор 1880), *О васпитном прилагођавању*, приступно предавање одржано 8. IV 1893 (б. м., б. г.), *Општа педагогика* (Бг 1897), *Педагошко искуство* (Бг 1909), *Српско родољубље и отачаствољубље* (Бг 1910), *Самоуправа при школском васпитању* (Бг 1911). ЛИТЕРАТУРА: Н. Поткоњак, *Педагошка схватања Војислава Бакића*, Бг 2001. Никола М. Поткоњак \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИЋ, Војислав С. **БАКИЋ, Војислав С.**, правник, универзитетски професор (Рановац код Пожаревца, 14. I 1914 – Београд, 23. IV 1991). Дипломирао (1936) и докторирао (1956) на Правном факултету у Београду. Био је судски приправник, а затим секретар Филозофског, Природно-математичког и ПФ-а, на којем је 1950. започео универзитетску каријеру и до 1982. предавао Породично право. Држао наставу и на правним факултетима у Нишу, Новом Саду, Крагујевцу и Ужицу. Био је уредник часописа *Анали Правног факултета* и члан комисије за кодификацију породичног законодавства. У оквиру породичног права посебно се бавио проблемима оспоравања очинства, издржавања ванбрачне деце, вештачког оплођења и др. ДЕЛА: *Породично право*, Бг 1960; *The New Matrimonial Law of the SFR of Yugoslavia*, Бг 1975. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Кандић и др., *Сто педесет година Правног факултета: 1841–1991*, Бг 1991. Љубица Кандић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИЋ, Драгољуб и Љиљана **БАКИЋ, Драгољуб** (Крагујевац, 13. III 1939) **и Љиљана** (Београд, 22. I 1939), архитекте. Дипломирали на Архитектонском факултету у Београду 1962. Усавршавали се у Финској (1970. у бироу А. Алта). Целокупан градитељски опус остварили запослени у бироу „Архитектура-урбанизам" холдинга „Енергопројект" у Београду. У Београду су остварили и значајну градитељску активност. Универзална спортска хала „Пионир" у време када је изграђена (1973–1974) представљала је јединствен мултифункционални јавни простор чије су техничке могућности омогућавале одржавање како спортских манифестација тако и рок концерата, конгреса и фестивала. Форма и разиграна фасадна артикулација „Пионира" никле су у опозицији свом времену у којем је владало начело да је форма експресија волумена и садржине унутрашњег простора. Дворана за спортове на леду (1977–1978), изграђена пратиља „Пионира", обликована је сведено, као контрапункт његовом немиру. Челична конструкција кровних носача ефектно је истакнута у ентеријеру, а у екстеријеру доминира кров – пета фасада, којом су вертикалне фасаде сведене на минимум. Афирмација вредности хуманизовања колективног становања запажа се у њиховим пројектима стамбених насеља Нова Галеника (1977–1979) и Вишњичка бања (1978, 1980, 1986). Развили су и обимну градитељску делатност у Африци и земљама блиског и далеког Истока. Најзначајније дело настало ван земље је Конгресни центар и хотел „Шератон" у Харареу, Зимбабве (1982–1983). Међу идејним пројектима издвајају се пројекат за Акропољски музеј, на интернационалном конкурсу из 1989 (са О. Бакић) и осам градских блокова у Кејптауну, Јужна Африка, из 1993. Драгољуб **Б**. је пројектовао Мина Абдулах, насеље за бедуине у Кувајту (и М. Штерић, З. Јовановић, 1969–1970), стамбени солитер, трг Ердоглија у Крагујевцу (1973–1974), амбасаду СФР Југославије у Копенхагену (1974–1975) и Спомен-дом и омладинско насеље Шумарице у Крагујевцу (1975). Љиљана **Б**. се од 1989. бави архитектонском критиком (*Политика, Данас, НИН, ДаНс, Изградња*), а пројектовала је Медицински центар у Сокобањи (1973), обданиште у Солунској улици у Београду (1972) и у Вишњичкој Бањи (1982), насеље за интелектуалце Каитан у Кувајту (1975), као и стамбено насеље Нортон (са Б. Лакићем, 1996) и Кренборн (1997) у Зимбабвеу. Добитници су многих стручних награда и признања: годишњих награда УЛУПУДС-а (Љиљана **Б**. 1978, 1992; Драгољуб **Б**. 1978, 1987, 1992) и Салона архитектуре (Љиљана **Б**. 1974, 1976, 1991; Драгољуб **Б**. 1974, 1976, 1978, 1991). ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, *Новија српска архитектура 1900–1970*, Бг 1972; A. Kraft, *Contemporary Architecture*, Lausanne 1988; K. Vatsyayan, *Concepts of Space-Ancient and Modern*, India 1991; И. Штраус, *Архитектура Југославије 1945–1990*, Сар. 1991; С. Богуновић, *Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века*, II, Бг 2005. Дијана Милашиновић-Марић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИЋ, Љубомир **БАКИЋ, Љубомир**, економиста, политичар (Босанска Дубица, 18. II 1921 – Сарајево, 21. IX 1990). Дипломирао на Економском факултету у Београду. Као професор политичке економије радио на Правном, Економском и Факултету политичких наука у Сарајеву, а на последња два био и декан. Радио и y Институту за међународну политику и привреду у Београду. Председник Cавеза економиста БиХ и Југославије, члан редакције *Економиста* и других југословенских часописа и члан ИВ БиХ. Руководио многобројним макроекономским пројектима. Учествовао у раду Четврте међународне конференције о колективној економији, одржане 1959. у Београду. Научни допринос дао истражујући производњу, расподелу и интензивност рада, путеве социјално-економског развоја и планирања и економику образовања. Унапређењу планирања и економике образовања допринео делатношћу на универзитету и многим радовима из те области („Прилог изналажењу елемената за конкретизацију новог система финансирања универзитета", *Економист*, Зг, 1967, 4; „Сфера образовања у свјетлу остваривања интереса и историјских циљева радничке класе", *Eкономист*, Зг, 1974, 1–2; *Koмплексна анализа истраживања ефикасности студирања на високошколским установама Босне и Херцеговине*, Сар. 1976). Значајни су и резултати његових истраживања из области привредне историје („Tурска држава и босанско рударство до 19. века", *ГПФС*, 1956, IV; „Рударско-производни односи у БиХ у турско доба", *Преглед*, Сар., 1957, 6). Објавио и више уџбеника из политичке економије. За допринос развоју социјалистичке економске мисли добио значајна признања и одликовања. ДЕЛА: „Интензивност рада", *ЗРЕФ*, Сар., 1966; „Basic Outlines of the Long-term Development Policy of the SR of Bosnia and Herzegovina up to 1985", *Survey*, 1976, I; „Политика бржег развоја привредно недовољно развијених република и аутономних покрајина", *Социологија*, 1977, 2–3; *Oснови марксизма са теоријом и праксом социјалистичког самоуправљања*, Сар. 1982; *Политичка економија*, Сар. 1983. Милена Јоксимовић-Пајевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БAKИЋ, Љубомир А. **БAKИЋ, Љубомир А.**, правник, државник, публициста (Забрђе код Андријевице, 20. VII 1877 – Цетиње, 5. V 1925). Као матурант јула 1899. прогнан је из Београда због наводног учешћа у Ивањданском атентату. Након годину дана вратио се у Београд и 1905. завршио Правни факултет. По повратку у Црну Гору постављен је за секретара Великог суда на Цетињу. Након тога био је члан Обласног суда у Подгорици, па поново секретар Великог суда, потом први секретар Државног савјета. После доношења Устава 1905. и конституисања Црногорске народне скупштине 1906, биран је за народног посланика. Припадао је оној групи црногорских политичара који су се свесрдно залагали за уједињење са Србијом (тзв. Бјелаши). Био је један од најактивнијих организатора посланичког Народног клуба који је основао Народну странку (клубаше), прву политичку организацију у Црној Гори. Странка је након Бомбашке афере 1907. стављена ван закона. За члана Великог суда наименован је 1908, а почетком 1913. биран је за министра правде у коалиционој влади Јанка Вукотића. На тој дужности остао је до краја 1915. када је Вукотићев кабинет демисионирао. Године 1916. одведен је у заробљенички логор. Oд 1917. имао је приватну адвокатуру на Цетињу. Био је народни посланик Велике народне скупштине, која је 26. XI 1918. у Подгорици донела одлуку о детронизирању краља Николе и уједињењу Србије и Црне Горе. Скупштина у Подгорици изабрала га је 1919. за председника. Као представник Радикалне странке био је изабран за посланика и потпредседника (1923–1924) Парламента у Београду. За изванредног посланика и опуномоћеног министра у Цариграду постављен је 1924, али због неуређених односа између две државе на ту дужност није отишао, него је био на располагању у Влади Краљевине СХС. Одликован је Даниловим орденом III степена. ДЕЛО: и Ж. Драговић, *Познавање закона*, Цт 1914. ЛИТЕРАТУРА: П. Јововић, *Црногорски политичари. Портрети*, Бг 1924; Н. Шкеровић, *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1964. С. Мирчов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИЋ, Митар **БАКИЋ, Митар**, дипломата, министар (Забрђе код Андријевице, 2. I 1853 – Цариград, 26. VIII 1903). Завршио Богословију на Цетињу. Похађао Духовну академију у Кијеву, одакле се вратио после избијања Црногорско-турског рата 1876. У штабу војводе Миљана Вукова био је писар и ратни дописник *Гласа Црногорца.* Његови новински дописи били су и извештаји са ратишта у Васојевићима, упућивани књазу Николи и Сенату на Цетињу. По окончању рата вратио се у Кијев и завршио школовање. Краће време предавао на Цетињској богословији, а затим је постављен за секретара Министарства спољних послова. Од 1884. до краја живота (са прекидом 1887–1890) обављао је најпре дужност отправника послова, а затим и опуномоћеног министра и изванредног црногорског посланика у Цариграду. За члана Великог суда био је постављен 1890. Значајно допринео сређивању и успостављању узајамно предусретљивих односа између црногорске владе и Порте. Природом посла био је веома ангажован у процесу отварања црногорског конзулата у Скадру (1893) и припремама посета црногорских званичника Цариграду (књаза Николе, августа 1899; министра спољних послова војводе Гавра Вуковића). Успоставио присне односе и са дипломатским представником Србије. Учествовао у решавању спорова приликом турско-арнаутских напада на пограничне крајеве Црне Горе. Писао расправе из историје Црне Горе. У руском *Гражданину* 1878. штампан је његов животопис књаза Николе са подацима о Црној Гори тадашњег времена. Исте године, у Санкт-Петербургу, објављена му је студија *Черногорïя под управленïемъ владыкъ.* Одликован је Таковским крстом. ДЕЛО: *Црна Гора под управом владика*, Пг 1995. ЛИТЕРАТУРА: И. Радосавовић, *Међународни положај Црне Горе у XIX вијеку*, Бг 1960; Д. Ј. Мартиновић, *Портрети*, II, Цт 1987; М. Дашић, *Васојевићи у устанцима 1860–1878*, Пг 1992; Р. М. Распоповић, *Дипломатија Црне Горе 1711–1918*, Пг–Бг 1996. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИЋ, Митар И. **![001_MITAR-I-BAKIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-mitar-i-bakic.jpg)БАКИЋ, Митар И.**, правник, генерал-потпуковник, политичар (Бериславци код Подгорице, 7. XI 1908 – Београд, 25. XI 1960). Дипломирао на Правном факултету у Београду. Члан КПЈ постао 1932. По налогу КПЈ радио у грађанским политичким партијама (СДК) и био члан Централног одбора Јединствене радничке партије Југославије. Истовремено, био је члан комисије за пребацивање добровољаца из Југославије у Шпанију. У току 1937. и 1938. развијао партијску делатност међу официрима гарнизона у Загребу, а од пролећа 1939. постао члан Војне комисије ЦК КПЈ. Октобра 1940. учествовао на Петој земаљској конференцији у Загребу. Од априла 1941. радио на организовању устанка и до октобра исте године био члан ГШ за Црну Гору. Потом отишао у Србију, обављао разне дужности у Врховном штабу и био члан Главног НОО за Србију. Присуствовао преговорима Јосипа Броза и пуковника Драгослава Михаиловића септембра 1941. у селу Брајићи. Почетком 1942. био је упућен у Црну Гору ради гушења четничког покрета и ликвидације њихових помагача и симпатизера. Обављао дужности политичког комесара ГШ НО одреда за Црну Гору, комесара 4. пролетерске бригаде, комесара 2. пролетерске дивизије и комесара 2. корпуса с којим је учествовао у борбама против четника на простору Црне Горе, Херцеговине и Санџака. Од јуна 1944. обављао је дужност секретара Националног комитета ослобођења Југославије и шефа Кабинета Јосипа Броза. Приликом формирања Владе ФНРЈ 1945. постао је њен генерални секретар. Од октобра 1949. био је на дужности секретара Координационог комитета Владе ФНРЈ. Као члан југословенске делегације присуствовао заседању Генералне скупштине УН 1950. и 1952. Обављао многобројне дужности у Народној скупштини, ЦК Црне Горе и ЦК СКЈ, Савезном одбору ССРНЈ и др. Имао је чин генерал-потпуковника. Одликован је Орденом народног хероја. ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, I, Бг 1975; *Равногорска историја*, Бг 1992; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИЋ, Михаило Мика **БАКИЋ, Михаило Мика**, глумац (Крагујевац, 2. III 1865 – Скопље, 2. III 1915). Завршио шест разреда гимназије у Крагујевцу и телеграфски курс. Први пут ступио на сцену 1886. Глумац у нишком „Синђелићу" био 1890–1891, а у дружини М. Димића 1894–1895. Водио „Комично позориште" сам, а 1895/96. са Н. Симићем. У позоришту „Слога" био 1896, а 1897–1899. у трупи Н. Симића. Од 1901. до 1915. водио по Србији своје „Весело позориште" или „Народни орфеум", по угледу на „Орфеум" Б. Цветковића. Репертоар јединственог путујућег хумористичко-сатиричког позоришта био је састављен од краћих једночинки, водвиља, певачких и музичких тачака са критичким освртом на савремене догађаје и личности. Био је један од најомиљенијих комичара с краја XIX и прве деценије XX в., чији хумор је био непресушан и спонтан, а сатира најчешће храбра и оштра. Значајније улоге: Јован и Ружичић (Ј. Ст. Поповић, *Покондирена тиква*), Милош Обилић (Ј. Суботић, *Милош Обилић*), Хајдук Вељко (Ј. Драгашевић, *Хајдук Вељко*), Мита Крадић (Е. Тот, С. Дескашев, *Сеоска лола*), Максим (Ј. Веселиновић, Д. Брзак, *Ђидо*). ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског* *позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИЋ, Павле **БАКИЋ, Павле**, кнез, деспот (Венчац, 29. VI 14?? – Горјан код Ђакова, 9. X 1537). Најпознатији члан властеоске породице Бакића. Први пут се помиње почетком XVI в. када је био власник великог поседа (тимара) у Смедеревском санџаку. Скупљајући харач Турцима, управљао је кнежином чији је центар био око планине Венчац, која је бројала више од 50 села. Уживао је поверење смедеревског санџак-бега Ферхат-паше, а једно време био и његов секретар. После пашиног погубљења, а у договору са заповедником угарских јужних области Павлом Томоријем и краљем Лајошем II, у децембру 1525. **Б**. је прешао у Угарску. У замену за изгубљене поседе од краља је добио знатне поседе са градом Лаком. Са својим четама учествовао је у Мохачкој бици 1526. После краљеве погибије, у време борби за угарску круну између Фердинанда Хабзбуршког и Јована Запоље, био је један од заповедника Запољине војске у бици код Токаја (27. IX 1527), где је Запоља поражен. Потом је пришао новом краљу Фердинанду и постао један од његових најважнијих команданата у Угарској, добивши од њега и низ нових поседа. Следеће године краљ је њему и браћи повељом потврдио све поседе и именовао га врховним капетаном шајкашких чета. Посебно се истакао приликом турских продора ка Бечу 1529. и 1532. У другом походу је у двобоју убио турског заповедника Осман-агу, чиме је стекао још већи углед. Одбрани јужних граница, сем војничким командовањем, допринео је и формирањем праве обавештајне мреже користећи, притом, своје везе међу српским старешинама у Турској. Новом повељом из 1534. Фердинанд I је њему и браћи поново, због заслуга, потврдио све раније и нове поседе у жупанијама Ђер, Коморан, Фејер, Њитра, Пилиш, Пожун, Шомоћ и Ваш. Исправом од 20. IX 1537. именовао га је деспотом и позвао Србе да се окупе око њега у борби против Турака. Током похода краља Фердинанда на Осијек, погинуо је штитећи повлачење хришћанске војске. ИЗВОРИ: А. Ивић, *Историја Срба у Угарској у XVI, XVII и XVIII веку*, Н. Сад 1909; *Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа*, Н. Сад 1910. ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; Д. Поповић, *Срби у Војводини I*, Н. Сад 1990; Н. Лемајић, *Бакићи, породица последњег српског деспота*, Н. Сад 1995; *Српске елите на прелому епоха*, Ср. Митровица – Ист. Сар. 2006. Андрија Веселиновић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКИЋИ **БАКИЋИ**, српска властеоска породица из периода XV–XVII в. Вероватно потичу из планинских предела Херцеговине, али се њени почеци из прве половине XV в. не могу реконструисати. Тек турске пописне књиге (дефтери) из друге половине XV и прве половине XVI в. садрже значајније податке о њима. Више од пола века били су наследни кнежеви, најпре кнежине у ужичком крају, где су према дефтеру из 1476. имали 64 села, а касније у данашњој Шумадији са центром око планине Венчац, у крају који је касније називан „Бакића земља". За све то време уживали су поверење Турака и углед међу Србима. Проширили су се и на београдску нахију, те управљали кнежинама на врло широком простору. Најзначајнији члан породице био је Павле. **Радован**, кнез (? – ?). Први је представник ове породице, о којем има нешто више података. Уписан је у Смедеревски дефтер из 1476. као кнез велике кнежине од 64 села, која су се налазила на простору између Ужица, Ариља и Пожеге, највећим делом између река Ђетиња и Моравица. Кнежина је била једна од највећих у Смедеревском санџаку, имала је 828 кућа и припадала кадилуку Брвеник. У њој су се налазила и нека рударска места, као Рупељево. **Херак**, кнез (? – ?). Као кнез кнежине у области Старог Влаха уписан је у дефтер за Смедеревски санџак из 1528. Кнежина се налазила на истом простору на којем је била и кнежина Радована Бакића из 1476, што упућује на то да му је Херак био блиски сродник. Уз њега се у истом попису помињу и његова четири брата: Тодор, Павко, Михаило и Вујица. У истом дефтеру се помињу још двојица **Б**., одабаша, сигурно њихови сродници. Херакова кнежина се налазила такође између река Моравица и Ђетиња, али је била знатно мања него Радованова. Бројала је око 40 села са 635 кућа. Имала је велик број баштина и један манастир. Смањење се може објаснити промењеним приликама, а можда и одласком дела породице на север, где се поред поменутих у Београдској нахији 1516. јављају још и Тодор, син Димитрија Бакића, и кнез Никола, син Вука Бакића. Сва села Херакове кнежине припадала су Ужичком кадилуку. Поред управе над кнежином, коју је остваривао уз помоћ 21 примићура, Херак је поседовао и лични тимар који се састојао од два села, Раче и Подравље, и мезре Крушевице. **Петар**, властелин у Угарској, капетан хусара (северна Србија, крај XV в. – Холич, 24. IV 1552). Био је син Димитрија Бакића, а брат од стрица много познатијег Павла. С њим је прешао у Угарску 1525. и био под његовом командом. Као заповедник лаке коњице, с Павлом је учествовао у Мохачкој бици 1526. и у борбама против Турака приликом њихових похода на Беч 1529. и 1532. После Павлове смрти, са његовим братом Михаилом и удовицом Теодором преузео је управљање поседима **Б**. Женио се два пута: први пут с Аном, ћерком Вука Пилишбергера и Фелиците Цобор, с којом је имао сина Павла и ћерку Ану, а други пут Урсулом Шаркањ, удовицом Гашпара Цобора, с којом је имао сина Михаила. Тада је стекао у посед град Холич у Њитранској жупанији. Истакао се војним способностима у рату цара Карла V против протестантских кнежевина и градова, у којем је командовао угарском војском. Такође је био један од команданата у борбама за Банат 1551–1552, када је учествовао у нападу и спаљивању Сегедина. Тада се разболео и умро у свом граду Холич. ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; Д. Поповић, *Срби у Војводини I*, Н. Сад 1990; Д. Спасић, А. Палавестра, Ђ. Мрђеновић, *Родословне таблице и грбови српских династија и властеле*, Бг 1991; Н. Лемајић, *Бакићи, породица последњег српског деспота*, Н. Сад 1995; *Српске елите на прелому епоха*, Ср. Митровица – Ист. Сар. 2006. Андрија Веселиновић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКЛАЈА, Радмила С. **БАКЛАЈА, Радмила С.**, лекар, трансфузиолог, универзитетски професор (Ашања, Срем, 3. VIII 1931). Дипломирала 1958. на Медицинском факултету у Београду. Специјалистички испит из трансфузиологије положила 1965. Усавршавала се у САД, Швајцарској, Француској и Финској. Професор је Мед. ф. у Београду. Начелник Одељења за хемостазу и тромбозу Завода за трансфузију крви у Београду и Центра за хемофилију Србије. Оснивала лабораторије за дијагностику хеморагијских синдрома у више клиничких центара у Југославији. Аутор је и коаутор монографија и уџбеника, међу којима: *Физиологија и патологија коагулације крви* (и С. Стефановић, Бг–Зг 1969), *Хемостаза и њени поремећаји* (и С. Стефановић, Бг–Зг 1981), *Haemostasis and Haemorrhagic Disorders* (Bad Harzburg 2000). Учествовала у раду научне групе за урођене поремећаје коагулације (Женева, 1972). Написала поглавља у монографијама *Оперативна хирургија* (Бг–Зг 1987), *Анестезиологија* (Бг 1993), *Савремени трендови у хематологији* (Н. Сад – Бг 2000) и др. Уредник часописа *Thrombosis Research* (1972–1976) и *Билтена за трансфузиологију* (од 1983). Била је председник Медитеранске лиге за тромбоемболијске болести (1990–1992), председник Секције за трансфузиологију СЛД-а (1990–1993), почасни члан Удружења хематолога и трансфузиолога Југославије. Члан је Академије медицинских наука СЛД-а и њен генерални секретар (2000–2004), те члан Научног комитета Светске федерације за хемофилију. ДЕЛА: коаутор, „Хемофилија", *САЦЛ*, 1966, 94; коаутор, „Preparation and clinical use of crioprecipitate", *Bibl. Haemat.*, 1971, 38; коаутор, „Inherited Blood Cloting Disorders", *World Health Organization Technical Report Series, Geneva, 1972, 504;* коаутор, *Importance of the hypercoagulabile state for preparation of the aorto-femoral-popliteal segment*, 6th ISHT Meeting, Vienna 1989; коаутор „Prospective study of the evaluation of hepatitis C virus infectivity in a high purity solvent/detergent treated factor VIII concentrate", *Transfusion*, 1993, 33. ЛИТЕРАТУРА: *Биографије чланова Академије медицинских наука Српског лекарског друштва*, Бг 2001; *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг-Торонто 2005. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКОВ, Јаким Јаша **![002_JAKIM-JASA-BAKOV.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-jakim-jasa-bakov.jpg)БАКОВ, Јаким Јаша** (Баков, Яким Яша), професор, атлетичар, песник (Ђурђево код Новог Сада, 9. XII 1906 – Нови Сад, 21. X 1974). Дипломирао 1934. на Групи за југословенску књижевност, српскохрватски и француски језик Филозофског факултета у Београду. Као професор радио у Славонској Пожеги, Копривници, Сомбору, Новом Саду и Руском Крстуру. Писао песме и књижевну критику, бавио се лингвистиком и новинарством. Један је од оснивача русинских новина *Руске слово* (1945) у Руском Крстуру. У том листу објављена му је прва песма *Химна рускеј шљебоди* (Химна русинској слободи). Од детињства се бавио фудбалом, клизањем, хокејом на леду, а највише атлетиком. У атлетици се такмичио од 1924. када је у Бечкереку учествовао на гимназијади. На соколском слету у Љубљани 1932. освојио је прво место у атлетском десетобоју. Бацао је кладиво, диск, копље, скакао удаљ, а највише успеха имао је у скоку с мотком. Скоком од 3,60 м (Удине 1935) поставио је државни рекорд који је на ОИ у Берлину 1936. подигао на 3,70, а 1947. у Цељу на 3,75. На Балканским играма у Истанбулу заузео је у овој дисциплини друго место. Деловао је и као пропагатор спорта. У Сарајеву је био једини професионални тренер у академском клубу *Сарајево* и републички инструктор за атлетику. У Панчеву (1956–1960), а потом и у Београду и Новом Саду, анимирао је омладину за спорт и радио са студентима. Написао је око 20 стручних публикација, у којима је духовито, као и у књизи *Атлетске пилуле* (Н. Сад 1962), писао о љубави према спорту. У Војводини се од 1992. одржавају Спортске игре Јаше Бакова, надметање у фудбалу, рукомету, одбојци, стоном тенису, стрељаштву, куглању, шаху, спортском риболову, пикаду и билијару. Шампионима државе у скоку с мотком додељује се пехар Јаше Бакова. Одликован је Орденом заслуга за народ III реда. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Малацко, *Атлетска легенда*, Н. Сад 2006. Јулијан Малацко \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКОВИЋ, Благоје **БАКОВИЋ, Благоје**, песник (Бојиште код Бијелог Поља, 4. IV 1957). Студирао књижевност на Наставничком факултету у Никшићу и Филозофском факултету у Новом Саду. Његова поезија настаје у окриљу традиционалистичке поетике, углавном у везаном стиху, понекад и у утврђеним облицима, попут сонета, али је у основи реч о популистичкој интерпретацији песничког наслеђа у распону од Ј. Дучића до С. Раичковића и Р. П. Нога. **Б**. ствара песме тематски веома чврсто одређене, од љубавних и родољубивих до поетичких и рефлексивних, а доминира наглашени лиризам, у распону од дискретне наивности и критичког става до поетског духа усмереног ка млађем узрасту. Одвећ честа пригодност и непосредност ангажмана умањују естетску релевантност његове поезије. Највеће вредности постигао је у рефлексивној поезији, особито у оквиру религиозне инспирације и молитвеног тона. Пише разиграном имагинацијом и веома лако, али без строге селекције. Поезија му је превођена на руски (*По лëгкой лазури*, Бг–Москва 2009; *Путь*, Москва 2010), а стекла је и висока признања (награде „Константин Симонов", „Николај Фјодорович Фјодоров", „Антон Павлович Чехов"). ДЕЛА: *Жеђ под водом*, Никшић 1979; *Сачма*, Н. Сад 1989; *Зимски капут*, Пг 1993; *Ћутим и говорим*, Н. Сад 1993; *Ватра за копитама*, Пг 1994; *Грудва у снегу*, Бг 1996; *Горовило*, Врбас 1997; *Претворена у пољупце*, Врбас 2003; *Молитве и слава Теби*, Н. Сад 2005; *Повратак на Итаку*, I–V (библ.), Н. Сад 2005. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКОВЉЕВ, Милан **БАКОВЉЕВ, Милан**, педагог, универзитетски професор (Ада, 30. XI 1926). Дипломирао 1952. на студијској групи за педагогију Филозофског факултета у Београду. Докторирао на ФФ-у у Сарајеву 1978. Био је професор Учитељске школе у Кикинди, сарадник Завода за унапређивање наставе АП Војводине, а у периоду 1961–1982. радио на Институту за педагошка истраживања у Београду, где је изабран у звање научног саветника. Од 1982. до 1992. био је редовни професор педагогије на Факултету политичких наука у Београду. Основна подручја његовог научног рада су: интелектуално васпитање, дидактика, програмирана настава и оцењивање ученика. Истраживао ефекте програмиране наставе и примену уџбеника заснованих на програмираној обради наставног садржаја. Аутор је уџбеника *Интерпункција: програмирани уџбеник за осми разред основне школе* (Бг 1974). Писао радове из области опште педагогије, дидактике и методологије педагошких истраживања. У радовима из историје педагогије разматрао дидактичке концепције педагошких класика, објавио студију о Макаренковом схватању моралног васпитања и, као свој најзначајнији прилог националној историји педагогије, монографију о Ђорђу Натошевићу (*Ђорђе Натошевић – педагошка делатност и педагошка становишта*, Н. Сад 1998). Аутор је брошуре *Учење учења – вештина учења читањем* (Бг 1991). Добитник је награде града Београда „Доситеј Обрадовић". ДЕЛА: *Теоријске основе програмиране наставе*, Бг 1972; *Мисаона активизација ученика у настави*, Бг 1982, *Речник дидактике*, Бг 1999. Наташа Вујисић-Живковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКОТИЋ **БАКОТИЋ**, село у Федерацији БиХ, на јужним падинама планине Озрен. Налази се 6 км источно од општинског средишта Маглај, с којим је повезано локалним путем. Смештено је у долинама потока Буковац и Витањ, десних притока реке Босне, на 200–550 м н.в. Дисперзивног је типа, а највећи засеоци су Пејићи, Бакотић, Вис и Селишта. Године 1991. у селу је живело 630 становника, од којих 97,1% Срба. Од 1961. ово је депопулациона средина. Пољопривреда је основно занимање становништва. Током грађанског рата (1992–1995) већина српског живља је исељена, а процес њиховог повратка отпочео је након 2000. ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, *Озрењаци и Маглајци*, Сар. 1952. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКОТИЋ, Игнациј Игњат **БАКОТИЋ, Игнациј Игњат**, адвокат, политичар (Каштел-Гомилица, 1835 – Сињ, 30. IX 1906). Право студирао у Падови, где је стекао и докторат. Био је Србин римокатоличке вере и активно је учествовао у политичком животу Далмације као припадник Народне странке. У њеној борби против аутономаша, а за сједињење Далмације са Хрватском, написао је 1861. брошуру *I partiti in Dalmazia*. Када се Народна странка распала и када су из њених редова иступили Срби због хрватске националне искључивости и великохрватских настојања, прикључио се Србима који су одлучили да покрену сопствени лист и оснују посебну странку. У *Српском листу* се залагао за признање народног језика и за штампање уџбеника на народном језику. Као посланик Далматинског сабора поднео је предлог да Далмација добије железничку везу са Босном, а преко ње са Србијом. Једно време био је председник Српске странке у Далмацији. С намером да се међу Србима на Приморју интензивније почне ширити просвета, да се успешније брани српска народност и да се јача свест о српском духовном јединству, с групом истомишљеника основао је у Сплиту 6. VIII 1897. политичко друштво „Српско братство". Оно се старало о увођењу српског језика и ћирилице у школе и јавну управу, о оснивању школа и разним економским потребама. Од Друштва су потицали предлози о кандидатима за општинске управе, за Сабор и Царевинско веће. Незадовољна активностима „Српског братства" и успесима које је постизало, власт је чинила све да га онемогући у раду. Друштво је распуштено средином јула 1899, после чега је **Б.** отишао у Црну Гору где је 1901. постављен за председника Врховног суда. По напуштању Црне Горе, 1903. у Сињу је отворио адвокатску канцеларију. ЛИТЕРАТУРА: Л. Бакотић, *Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења*, Бг 1938. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКОТИЋ, Лујо **БАКОТИЋ, Лујо**, политичар, дипломата, преводилац (Сењ, 21. XI 1867 – Београд 31. III 1941). Право завршио у Бечу и Грацу, где је и докторирао 1892. Адвокатуром се бавио у Сињу, Шибенику и Задру, а од 1908. био је посланик Српске странке у Далматинском сабору у Задру. Почетком Првог балканског рата био је један од организатора подршке балканским савезницима, због чега је прогоњен, а адвокатура му укинута. Прешавши у Србију, Српска влада га је јануара 1913. именовала за члана Комисије за израду конкордата између Краљевине Србије и Ватикана, који је потписан 1914. У I светском рату радио је као војни цензор у Нишу, а затим као секретар посланства у Паризу и специјални делегат у Риму (1917–1920). Потом је постављен на место посланика Краљевине СХС у Ватикану. Од 1923. био је помоћник министра иностраних послова. Аутор је „Пројекта решења Министарског савета о провизорном уређењу државе Срба, Хрвата и Словенаца пре образовања Уставотворне скупштине". Заступао је неколико пута Краљевину СХС на међународном суду у Хагу. Oбразован, зналац латинског и других језика, био је обдарен дипломата, користан за интересе Краљевине. Посебно је од значаја његова активност у Ватикану. Од 1926. био је члан масонске ложе „Доситеј Обрадовић", а касније члан Велике ложе „Југославија". У *Споменици Дра Валтазара Богишића о тридесетогодишњици његове смрти* (Дубр. 1938) објављена је његова библиографија Валтазара Богишића и предавање о њему. Приликом бомбардовања Београда 1941. страдало му је више необјављених рукописа, као и грађа за речник српскохрватског књижевног језика. Светлана Мирчов Радови које је објавио откривају неколико области његових интересовања и могу се разврстати у правнополитичке студије (*Смртна казна*, Бг 1911), књижевнокритичке текстове, лексикографски и преводилачки рад. Писао је о В. Илићу Млађем, Дими Сину, Т. Маретићу, Б. Лазаревићу, А. Трумбићу, С. Радићу, о Вуковом и Даничићевом преводу Библије. Посебну групу чине студије о Србима у Далмацији: осим споменице о Богишићу, објавио је и *La Question de la Dalmatie* (псеудоним Dalmaticus, Genève 1918), монографију *Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења* (Бг 1938). Сачинио је *Речник српско-хрватског књижевног језика* (Бг 1936). Преводио је с латинског (Јустинијан) и италијанског (Г. Политео; пословице), а превео је и *Свето писмо Старога и Новог завета* (Бг 1933). Драгана Вукићевић ДЕЛО: *Per l' italianità in Dalmazia: appunti polemici di Dalmaticus*, Zara /Задар/ 1910. ЛИТЕРАТУРА: М. Анђелковић, „Превод Св. писма Новог завета", *ВСЦ*, 1930, 11–12; М. Ж. Живановић, *Дубровник у борби за уједињење: 1908–1918*, Бг 1962; М. Екмечић, *Ратни циљеви Србије* *1914*, Бг 1973; З. Ненезић, *Масони у Југославији (1764–1980)*, Бг 1984; И. Андрић, *Дипломатски списи*, Бг 1992; С. Божић, *Политичка мисао Срба у Далмацији: Српски лист/глас 1880–1904*, Бг 2001. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКОТИЋ, Петар **БАКОТИЋ, Петар**, методичар, историчар књижевности (Каштел-Сућурац, 6. VI 1903 – Сплит, 7. XI 1979). Дипломирао филозофију у Љубљани 1926. Био је гимназијски професор у Подгорици, Шибенику, Госпићу и Оточцу, просветни инспектор, директор гимназије, те професор и директор (1960–1963) Више педагошке школе у Сплиту. Бавио се темама као што су идеологија народне књижевности (*Поглед на идеологију народне поезије*, Сплит 1961), женски ликови у народној поезији, систем школства у социјалистичком друштву итд. Објављивао у *Победи*, *Венцу*, *Школском вјеснику*, *Могућностима*, а у оквиру радова о народној књижевности писао о старцу Милији, Милошу Обилићу, Филипу Вишњићу итд. Његово најважније дело „Појав чуда и закон реда у народној књижевности" (*Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена*, Зг 1937) нуди поделу светова народне књижевности на животињски, демонски, митолошки, легендарни, херојски, витешки и реални. Законитости појављивања чудесног и фантастичног у њима посматрају се на три нивоа: у конкретном тексту или његовој варијанти; у низу међусобно повезаних дела-варијаната и у хоризонту очекивања публике. Ове његове погледе касније су добрим делом потврдили радови руских семиотичара тартуско-московске школе, нарочито Иванов и Топоров у свом предлогу реконструкције нивоа традицијске културе од митског ка фолклорном. ЛИТЕРАТУРА: С. Самарџија, „Жанровска условљеност фантастике у српској усменој књижевности", у: *Српска фантастика. Нестварно и натприродно у српској књижевности*, Бг 1989. Мирјана Детелић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКОЧЕВИЋ, Радмила **![002_RADMILA-BAKOCEVIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-radmila-bakocevic.jpg)БАКОЧЕВИЋ, Радмила**, оперска певачица, универзитетски професор (Гуча, 6. I 1933). Студије певања завршила на Музичкој академији у Београду, у класи Н. Цвејића. Усавршавала се у миланској Скали код М. Фригијерија. Освојила награде на такмичењима у Београду, Софији, Женеви и Лијежу. Од 1955. солисткиња Београдске опере, у којој је заузела једно од најугледнијих места. Током низа година посвећених педагошкој каријери била је ангажована на многим високим музичким школама. Дугогодишњи је шеф Катедре за соло певање на Факултету музичке уметности и ректор Универзитета уметности (1998–2000). Одликују је сопран раскошне лепоте, уједначен у свим регистрима, изражајног пијана и моћног волумена у фортеу, префињена музикалност и драматска сугестивност у сценском обликовању улога. Самостално, али и на гостовањима Београдске опере, наступала на свим југословенским и најзначајнијим светским оперским сценама (Метрополитен опера, Ковент гарден, Скала, Државна опера у Бечу, Бољшој театар, париска Велика опера, Римска опера, Државна опера у Берлину, Театро Колон у Буенос Ајресу) и најпознатијим музичким фестивалима (у Фиренци, Единбургу, Визбадену, Атини, Лозани, Београду, Дубровнику, Охриду и др.). Остварила око 70 великих сопранских улога различитих фахова, од лирско-колоратурног до изразито драмског. Поред ненадмашне Норме, тумачила Маргарету у опери *Фауст*, Татјану и Лизу у делима Чајковског, Јарославну у *Кнезу Игору*, хероине Вердијевих опера – Виолету, Аиду, Леонору, Елизабету, Абигејл и Леди Магбет, у Пучинијевим делима Мими, Ћо-Ћо-Сан, Турандот, Тоску, у Коњовићевим операма Коштану и Анђелију, као и Рајичићеву Симониду и Логарову Евицу. Паралелно развијала богату концертну каријеру и тумачила улоге у ораторијској литератури, наступајући на концертним подијумима у Бечу, Берлину, Дрездену, Паризу, Риму, Москви, Лењинграду, Београду, Загребу, Љубљани и др. Објављене су две плоче с оперским аријама (РТВ Београд и РТВ Љубљана), једна плоча са соло песмама (Југотон, Загреб) и плоче опере *Рат и мир* С. Прокофјева (Metro Goldwin Mayer, 1958). За РАИ је учествовала у снимању опера *Атила*, *Далибор*, *Рат и мир*, *Јоланда*, *Едип на Колону*, *Осме симфоније* Г. Малера, *Четрнаесте симфоније* Д. Шостаковича и *Четири последње песме* Р. Штрауса. Снимила велик број оперских арија и соло песама за друге телевизијске и радио-станице. Добитница је Октобарске награде града Београда (1960), Седмојулске награде (1970), Златне плакете позоришта у Бреши (1973), награде АВНОЈ-а (1979), награде УМУС-а (1987) и Вукове награде (1991), као и италијанске награде „Targo d'oro" за креацију Норме, која је у сезони 1976/77. проглашена најбољим оперским остварењем у Италији. ЛИТЕРАТУРА: С. Јоковић (ур.), *Радмила Бакочевић – primadonna assoluta*, Бг 1999. Соња Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКРОРЕЗ **БАКРОРЕЗ**, графичка техникa која се састоји у урезивању цртежа у металну плочу. Цртеж се преноси на фино полирану, 2--3 мм дебелу бакарну плочу, а затим се помоћу челичне игле изгребу све црте које се касније продубе финим резбарским длетом. Тонске вредности појединих делова цртежа могу се изразити једноставним или укрштеним шрафирањем, односно паралелним штрафтама које су на тамним местима дебље, а на светлима тање. Изрезбарена плоча премаже се бојом, затим се сувишна боја с површине обрише тако да се задржи само у дубинама цртежа и отискивањем у преси боја се преноси на папир. Урезивање цртежа у метал појавило се у Кини у X, а у Европи у XIII в. Ипак, обрађивање ради отискивања на папиру развило се тек крајем XIV в. и свој пуни успон доживело у XV в. у Немачкој (Е. С. М. Шоунгауер, А. Дирер) и Италији (А. дел Полајуоло). Своју креативност и оригиналност **б.** је изгубио у XVII и XVIII в. када је попримио одлике некреативног занатства, а нарочито у првој половини XIX в. када је постао средство за штампу илустрација. Током XX в. поново је постао графичка техника креативних особености (Ж. Руо, Ј. Вилон). ![001_Hristifor-Zefarovic-Bogorodica-izvor-zivota.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-hristifor-zefarovic-bogorodica-izvor-zivota.jpg) ![002_Zaharija-Orfelin-Knez-Lazar.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-zaharija-orfelin-knez-lazar.jpg) ![003_Hristifor-Zefarovic-Sremski-svetitelji-Brankovici.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/003-hristifor-zefarovic-sremski-svetitelji-brankovici.jpg)![004_Zaharija-Orfelin-Manastir-Hilandar.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/004-zaharija-orfelin-manastir-hilandar.jpg) Техника **б.** јавља се код Срба након Велике сеобе 1690. У почетку, графичке листове су по поруџбини црквених великодостојника радили немачки мајстори. Највећи број радова извели су Томас Месмер и Јаков Шмуцер. Најстарији сачувани антиминс израдио је 1692. Јохан Фалигум по поруџбини Арсенија IV Чарнојевића. Убрзо потом, током патријарховог боравка у Бечу, настао је и први портрет у овој техници, али он није сачуван. Првим српским бакроресцем може се сматрати Христофор Жефаровић. У почетку је радио само цртеже које је затим Месмер резао у металне плоче. Њихов најстарији рад је лист *Свети Сава са светитељима дома Немањина* (1741), на којем је Жефаровић потписан само као „настојатељ", а Месмер као „сечац". Већ на следећем заједничком послу, *Изображенију оружиј илирических (Стематографија)*, Жефаровић је извео плоче за све ликове јужнословенских светитеља, док је Месмер извео грбове и ликове цара Душана и патријарха Арсенија. У годинама које су уследиле Жефаровић је самостално резао у бакру. У његова најзначајнија дела убрајају се: *Богородица извор живота* (1745), *Св. цар Урош* (1746) и *Распеће Христово и страдање апостола* (1751). Највећи српски бакрорезац је Захарија Орфелин који је током XVIII в. остварио највећи и најразноврснији репертоар. Резао је антиминсе, иконе, синђелије, грамате, географске карте и илустрације за књиге. Најзначајнији листови су му *Свете бесплотне силе* (1761), *Богородица Бођанска* (1758) и *Кнез Лазар* (1773). Посебну целину чини његов рад на илустрацијама за књигу *Историја Петра Великог* (1774). **Б.** припремани за ту књигу продавани су и као појединачни листови. За *Калиграфију* (1778) добио је награду аустријских власти. По свом високом квалитету нарочито се истиче *Стварање света из Вечног календара* (1773), посебно по вештини приказа актова Адама и Еве у пејзажу. Крајем XVIII и почетком XIX в. опада интересовање за ову технику међу домаћим мајсторима. За српске поручиоце радили су немачки мајстори, међу којима су најзначајнији Ј. Ф. Биндер и Ј. Г. Мансфелд. Током друге деценије XIX в. интересовање за **б.** показује сликар Јефтимије Поповић илуструјући књигу *Невиност или Светислав и Милева*. Доминик Парласке израдио је илустрације у **б.** за Миловукову књигу *Образоизданије славни Србаља.* Током четврте деценије XIX в. технику **б.** је у потпуности потиснула новија техника литографије. Почетком XX в. били су ретки уметници који су се бавили графиком и **б.**, или су то радили успутно, те сачувани листови сведоче о споредним токовима графике и њеном маргиналном месту. Током првих деценија графичке радове излагало је само двоје уметника: Бета Вукановић и Јосиф Даниловац. Прва графичка изложба у Србији одржана је 1934. на иницијативу Момчила Живановића. Иако се после 1900. на вечерњем занатлијском курсу у Уметничко-занатској школи предавала техника **б.**, те часове су похађали углавном ксилографи, литографи и штампари. Снажнији развој **б.** је доживео у међуратном периоду у опусима Арпада Балажа и Михајла Петрова. Популаризацијом графичких техника у послератном периоду, а нарочито стасавањем нових генерација уметника школованих на графичким одсецима уметничких академија (Вељко Михајловић, Зоран Тодовић, Слободан Кнежевић Аби и др.) техника **б.** се проширила. Окупљање уметника око Графичког колектива у Београду довело је до ширења и популаризације како графичких техника и уметности графике, тако и **б**. ЛИТЕРАТУРА: Д. Давидов, *Српски бакрорези 18. века*, Н. Сад 1983; В. Краут, *Историја српске графике од XV до XX века*, Бг 1985; *Један век графике*, Бг 2003. Тијана Палковљевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКСТОН, Ноел Едвард **БАКСТОН, Ноел Едвард** (Buxton, Noel Edward), политичар, дипломата (Лондон, 9. I 1869 – Лондон, 12. IX 1948). После свог првог пута на Балкан 1899. у британској јавности је иступао као бранилац права подређених народа у Османском царству. Заједно са браћом основао је 1902. Балкански комитет чији је председник постао 1907. Задатак комитета био је да придобије британско јавно мњење за интересе балканских народа. После слома Илинденског устанка 1903. путовао је у Македонију да би испитао размере насиља над локалним становништвом и допремио хуманитарну помоћ. У Анексионој кризи **Б.** и Балкански комитет подржали су Србију, али су се, у уверењу да се мора избећи сукоб са Аустроугарском, усмерили на трагање за компензацијама које би задовољиле Београд. У време Првог балканског рата радио је на придобијању јавности за циљеве Балканског савеза и на слању хуманитарне помоћи. Oдраније показујући пробугарске наклоности, **Б.** је уочи Другог балканског рата све своје снаге усмерио на убеђивање јавног мњења у неоправданост српских и праведност бугарских захтева. И после бугарског напада на савезнике из Букурешког мира, он није престајао да заступа права Бугара у Македонији иако су и влада и јавно мњење Британије почели да се окрећу од Бугарске. Због тога је дошло до расцепа и у самом Балканском комитету. По избијању I светског рата био је у неуспешној мисији у Софији, како би Бугарску придобио за савезништво или бар неутралност. Тада je, приликом посете Србији, присуствоваo проглашењу Нишке декларације (7. XII 1914). Према југословенским ратним циљевима српске владе **Б.** је био веома критичан. Тврдио је да ће будућа Југославија бити вештачка држава која ће се претворити у „неколико Северних Ирски". Током 30-их година предлагао је ревизију Версајског мира кроз давање Немачкој колонијалних поседа у Африци. За договорни мир са Немачком залагао се и усред II светског рата. Са положаја председника Балканског комитета повукао се 1945, а кратко време после тога ова организација се распала. ДЕЛА: *With the Bulgarian Staff*, London 1913; и Ch. R. Buxton, *The War and the Balkans*, London 1915; и L. C. Leonard, *Balkan Problems and European Peace*, London 1919; *Travels and Reflections*, London 1929. ЛИТЕРАТУРА: M. Anderson, *Noel Buxton: a life*, London 1952. Милош Ковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКТЕРИЈЕ **БАКТЕРИЈЕ** (грч. bakthriva: штап, палица), једноћелијски прокариотски организми. Хипотезе о постојању микроорганизама који могу узроковати заразне болести више пута су постављали исламски лекари у средњем веку (Авицена, XI в., Ибн Катима и Ибн ал-Катиб, XIV в.), а идеја се проширила у Европу у доба ренесансе. **Б.** је први уочио Антони ван Левенхук (1632–1723) помоћу микроскопа сопствене конструкције. Назвао их је *animalcules* (животињице), а на његовом цртежу, објављеном 1684, добро се препознају типичне лоптасте и штапићасте **б**. Назив **б.** увео је Кристијан Готфрид Еренберг 1828. Одликују их брз раст и репродукција, те глобална распрострањеност. Иако се термин **б.** традиционално користи за све прокариоте, научна класификација разликује **б.** (*Bacteria*) од архебактерија (*Archaea*). **Б.** су типични прокариоти, величине неколико μм, чији ћелијски зид обавезно садржи пептидогликан, а деле се на грам-позитивне и грам-негативне, што зависи од организације и осталих састојака ћелијског зида. Већина **б.** је лоптастог, штапићастог или спиралног облика. Неки представници формирају стабљике или израштаје. Актиномицете имају издужене ћелије које се гранају и подсећају на хифе гљива. Микоплазме немају ћелијски зид, па тиме ни сталан облик. Непокретни представници често имају површинске структуре за причвршћивање, док се покретни крећу помоћу флагела или клизањем. Размножавају се бинарном деобом, ређе пупљењем, или помоћу спора које се формирају на врху ваздушних ланаца (стрептомицете). Поједини представници после деобе остају заједно, формирајући гроздове, ланце или правилне пакете ћелија. У неповољним условима неке врсте формирају ендоспоре које могу опстати у земљишту или термички обрађеној храни, а у организму човека изазивају озбиљна обољења (антракс, ботулизам, тетанус). Миксобактерије формирају споре у унутрашњости вишећелијских плодоносних тела, што је најсложенији тип диференцијације код **б**. Због велике физиолошке и метаболичке разноврсности оне играју есенцијалну улогу у кружењу елемената у природи, а могу бити аероби, анаероби или факултативни анаероби, органотрофи или литотрофи (оксидују неорганска једињења); неке врсте врше фотосинтезу, а многе фиксирају азот. Већина **б.** живи слободно или сачињава нормалну и често корисну флору биљака и животиња, а мали број врста је патоген. За сада је таксономски признато 18 раздела са преко 6.500 врста, али се процењује да је укупан број врста бар 10 пута већи. **Б.** имају велику и разноврсну примену: у производњи млечних производа, антибиотика, органских киселина, ензима, биополимера, биопестицида и биолошког ђубрива, биоплина, за лужење руда, разградњу отпада и у еколошком мониторингу, а генетички модификоване **б.** се користе у биотехнологији за производњу хормона, протеина коагулације, вакцина итд. Имале су кључну улогу у еволуцији живота на Земљи. Филогенетске студије засноване на секвенцама 16S рибозомалне РНК указују да су **б.** настале пре 2,5–3,2 милијарде година. Изгледа да су већ у том периоду настали оксигени фототрофи, слични цијанобактеријама, чијом се активношћу током следеће 1,5 милијарде година повећавала концентрација кисеоника у Земљиној атмосфери и формирао озонски омотач. Нови услови су омогућили настанак модерне еукариотске ћелије, пре око 1,5 милијарде година, ступањем **б.** у ендосимбиозу са прото-еукариотском ћелијом. Према теорији ендосимбиозе од претка алфа протеобактерија настале су митохондрије и хидрогенозоми, а од претка цијанобактерија хлоропласти. У Србији су откривена нека ендемска подручја за патогене **б**. У региону источне Србије откривен је узрочник сифилиса (*Treponema pallidum*). Узрочник туларемије (*Francisella tularensis*) пронађен је у региону јужне Србије, средњем Банату и на Фрушкој гори. У околини Београда откривен је узрочник лајмске болести (*Borrelia* sp.) коју преносе крпељи. У региону планине Ртањ дошло је до епидемије туларемије 1999. Епидемије пегавог тифуса (*Rickettsia prowazekii*) великих размера забележене су 1914. и 1915, као и током II светског рата. ЛИТЕРАТУРА: Д. Симић, *Микробиологија I*, Бг 1988; M. T. Madigan, J. M. Martinko, *Brock Biology of Microorganisms*, New Jersey 2006. Јелена Кнежевић-Вукчевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКТЕРИОЛОГИЈА **БАКТЕРИОЛОГИЈА**, област микробиологије која се бави изучавањем бактерија. Њеним оснивачем сматра се ботаничар Фердинанд Кон (1828–1898) који је, студирајући алге и фотосинтетичке бактерије, описао и неке нефотосинтетичке форме, укључујући *Bacillus* и *Beggiatoa*. Он је предложио и прву схему за таксономску класификацију бактерија. Његови савременици Луј Пастер (1822–1895) и Роберт Кох (1843–1910) сматрају се оснивачима медицинске микробиологије. Пастер је чувен по серији експеримената којима је оповргао тада широко прихваћену теорију спонтане генерације. Дизајнирао је методе за стерилизацију и конзервацију (пастеризација), изучавао ферментације и много допринео идеји да су микроорганизми узрочници болести. У периоду 1880–1890. развио је вакцине против антракса, колере и беснила. Кох је познат по генијалним техникама за изолацију и гајење бактерија у чистој култури, помоћу којих је описао неколико нових бактеријских врста, укључујући *Mycobacterium tuberculosis*, проузроковача туберкулозе. На примеру бактерије *Bacillus anthracis* дефинитивно је доказао да је она узрочник болести антракса, а његова правила за доказивање специфичног узрочника заразног обољења, позната као Кохови постулати, и данас се примењују. Оснивачима опште микробиологије сматрају се Мартинус Бејеринк (1851–1931) и Сергеј Виноградски (1856–1953). Иако је Бејеринк поставио и основне принципе вирусологије, његовим главним доприносом се сматра развој техника за обогаћивање култура, које су омогућиле изоловање великог броја метаболички разноврсних земљишних и акватичних бактерија. Виноградски је из земљишта изоловао азотофиксирајуће бактерије, као и бактерије које оксидују амонијак, нитрите и сулфиде и доказао њихову есенцијалну улогу у биогеохемијском циклусу азота и сумпора. На примеру ових бактерија поставио је концепт хемолитотрофије (хемоаутотрофије), јединствене особине неких бактерија да добијају енергију оксидацијом неорганских једињења, а органска једињења редукцијом угљендиоксида. Оснивачем хемотерапије сматра се Кохов ученик Пол Ерлих (1854–1915), чији су пионирски радови у коришћењу боја за детекцију и идентификацију бактерија били основа за откриће неких важних техника бојења у **б.**, укључујући бојење по Кристијану Граму (1884). Експериментишући с великим бројем хемијских једињења, Ерлих је 1908. открио да салварзан селективно убија бактерију *Treponema palidum*, изазивача сифилиса. Каснијим открићем пеницилина и стрептомицина (Флеминг, 1929; Ваксман, 1944) започиње лечење инфективних болести антибиотицима, које се данас суочава с проблемом све многобројнијих сојева патогена резистентних на антибиотике. Иако се све до средине XX в. развијала ван оквира опште биологије, **б.** је значајно допринела развоју тада нових биолошких дисциплина, биохемије и генетике. У другој половини XX в. истраживања на бактеријама, посебно *E. coli*, довела су до фундаменталних открића у молекуларној биологији. Од 1950. бактериолошке методе су нашле примену у техникама културе ћелија и ткива биљног и животињског порекла. Велико откриће XX в., базирано на поређењу секвенце 16S рибозомалне РНК, јесте да су бактерије и архебактерије две одвојене еволутивне линије прокариота. Нова филогенетска таксономија је поделила све организме на Земљи у три домена: *Bacteria*, *Archaea* и *Eukarya*. У Србији се **б.** развија од XIX в. упоредо са војном медицином. Један од најизразитијих представника био је Војислав Суботић (1859–1924). Епидемија тифуса која је 1914–1915. попримила катастрофалне размере, индуковала је формирање прве бактериолошке лабораторије у Ваљеву (1915). Данас се **б.** изучава на медицинском, биолошком, технолошком, ветеринарском и другим факултетима у Србији. Савремена **б.** изучава физиологију бактерија (укључујући структуру, раст и метаболизам), организацију бактеријских генома и регулацију експресије бактеријских гена, механизме патогености и резистенције на антибиотике, диверзитет, екологију и еволуцију бактерија. Савремена знања из **б.** се широко примењују у индустрији, медицини, ветерини и пољопривреди, пречишћавању отпада и заштити животне средине, а у новије време у генетичком инжењерству и биотехнологији. ЛИТЕРАТУРА: Д. Симић, *Микробиологија I*, Бг 1988; M. T. Madigan, J. M. Martinko, *Brock Biology of Microorganisms*, New Jersey 2006. Јелена Кнежевић-Вукчевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКТЕРИОФАГИ **БАКТЕРИОФАГИ** (грч. fgein: јести), вируси који нападају бактeриje. Почетком XX в. независно су их открила два научника, Ф. В. Творт у Енглеској и Ф. Дерел у Француској. Разрађене бактериолошке методе су умногоме допринеле схватању природе вируса уопште. Познат је велик број вируса који напада прокариоте, међутим најдетаљније су изучени фаги са дволанчаним ДНК геномом који инфицирају ентеричне бактерије *Е. coli* и *S.* *typhimurium*. Инфекција бактерије фагом започиње адсорпцијом вириона за ћелију домаћина, коју омогућава специфична интеракција молекула рецептора домаћина и капсида фага. Адсорпција је праћена уласком нуклеинске киселине у ћелију, док протеински омотач остаје на њеној спољашњој површини. Уласком нуклеинске киселине у ћелију отпочиње животни циклус **б.**, односно нуклеинска киселина фага подређује метаболизам домаћина у своју корист, уз учешће ћелијских ензима и рибозома синтетишу се вирус специфични ензими који омогућавају репликацију фагне нуклеинске киселине и синтезу протеина капсида. Комбиновањем нуклеинске киселине са протеинима капсида долази до сазревања вирусних честица које се ослобађају из домаћина лизом ћелијског зида ензимом који кодира фаг. Размножавање вируса је јединствено у живом свету, један вирион може дати и до хиљаду својих копија. Последица инфекције ћелија вирулентним фагом, која се завршава смрћу домаћина и ослобађањем зрелих фага, назива се литички циклус. Међутим, последица вирусне инфекције која не доводи до смрти домаћина, него фагна нуклеинска киселина након уласка у ћелију губи аутономност, нпр. ДНК умерених фага која се уграђује у хромозом домаћина и реплицира са хромозомом, назива се лизогени циклус. Индукцијом (физичким и хемијским агенсима) ДНК фага се ослобађа из хромозома и улази у описани литички циклус. **Б.** се користе у истраживањима молекуларне генетике, као вектори у клонирању гена и у другим техникама рекомбинантне ДНК. Веома су распрострањени у биосфери и учествују у еволуцији бактерија. Пошто веома често при сазревању упакују део генома домаћина, учествују у хоризонталном трансферу гена између бактеријских популација у природи. Такође повећавају патогеност неких бактерија уграђивањем у геном домаћина, тзв. лизогена конверзија. У новије време се користе као алтернатива антибиотицима. У Србији се **б.** углавном изучавају на Биолошком факултету и Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду. ЛИТЕРАТУРА: Д. Симић, *Микробиологија* *I*, Бг 1988; M. T. Madigan, J. M. Martinko, *Brock Biology of Microorganisms*, New Jersey 2006. Драга М. Симић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКТЕРИЦИДИ **БАКТЕРИЦИДИ** (лат. *caedere*: сећи, убити), супстанције које уништавају бактерије. Деле се на антибиотике, те дезинфекциона средства (уништавају микроорганизме) и антисептике (ометају развој бактерија), између којих не постоји јасно разграничење. При неодговарајућој примени могу да изазову штетне последице. Важнији антисептици и дезинфекциона средства: 1. водоник-пероксид (H2O2), као и његови адукти са неком супстанцијом-носачем (нпр. натријум-перборат NaBO2·H2O2·3H2O који се користи и као хемијски белитељ у прашковима за прање), ослобађају активни атомски кисеоник који оксидује молекуле бактерија; 2. детерџенти, са кватернарним амонијум-катјоном (нпр. (CH3)3(R)N+), који су састојци неких течности за прање судова, сапуна и дезинфекционих средстава, разарају ћелијску опну бактерија; 3. етерична уља неких биљака имају бактерицидне састојке; 4. етил-алкохол (60–95%) је антисептик и конзерванс који разара ћелијску опну бактерија; 5. јод, јодна тинктура (раствор јода у етил-алкохолу), јод-повидон који садржи адсорбовани јод и joдирани нејоногени тензиди су антисептици за ране; 6. раствор калијум-перманганата (KMnO4) и озон (О3) оксидују кључне биомолекуле бактерија; 7. тешки метали, као што су сребро, бакар, жива и њихове соли, примењују се као **б.** у посебним случајевима, снажни су инхибитори многих ензима и токсични за целокупан живи свет; 8. феноли и њихови хлорни и бромни деривати разарају ћелијску опну бактерија и имају широку примену, као примитивни или јаки **б.** (лизол, карболна киселина) или као пестициди; триклосан и хексахлорофен су састојци неких бактерицидних сапуна и паста за зубе. Сви су мутагени, а неки могу бити канцерогени. Активни хлор је збирни назив за системе у којима настаје атомски или друга активна врста хлора: водени раствори хлора, хлорног креча, хипохлорита, хлор-амина, хлор-диоксида, хлорних изоцијанурата. Користе се за дезинфекцију пијаће воде и отпадних вода. **Б.** се користе и за стерилизацију одела, инструмената, просторија, земљишта. Додају се и неким техничким материјалима: уљима за струг, течностима за хлађење при бушењу нафте. Петар Пфенд \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКУЉЕВ, Александр Николајевич **БАКУЉЕВ, Александр Николајевич**, хирург, универзитетски професор (Невениковскаја, Вјатскаја губернија, 25. XI 1890 – Москва, 31. III 1967). Студије медицине завршио на Саратовском универзитету 1918, а докторирао на Другом московском медицинском институту 1939. Ту је биран у сва наставничка звања, од 1943. до краја живота био шеф катедре, главни хирург Москве (1942–1943) и шеф хирургије болнице у Кремљу (1941–1953). Пионир је у примени енцефалографије и хируршког лечења апсцеса мозга. Од 1932. у жижи његовог интересовања били су урологија (прва контрастна снимања и оригинална техника пластике мокраћовода, 1935), хирургија желуца (прве ваготомије) и хирургија жучних путева (оригинална техника хируршког лечења стриктура). Од 1938. се бавио грудном хирургијом (прва успешна лобектомија, 1938, и пнеумектомија, 1945) и кардиоваскуларном хирургијом (1948. прва успешна операција урођене срчане мане код девојчице од 15 година, многобројне операције стечених и урођених мана и болести). Ови успеси су му донели мноштво награда и признања у СССР и свету (Брисел, Сан Франсиско, Барселона, Рим). Био је оснивач и први директор (1955–1958) Института за грудну хирургију, који је касније прерастао у научни центар Руске академије медицинских наука и сада носи његово име. Био је члан (1948) и председник (1953–1960) АМН СССР, члан АН СССР (1958), инострани члан САНУ (1959) и Академије наука Чехословачке, почасни доктор универзитета у Кракову, Торину и Глазгову. Више пута боравио је у Београду, а на његовој клиници усавршавали су се многи кардиохирурзи из Србије. ДЕЛА: и А. В. Герасимова, *Пневмонэктомия и лобэктомия (методика операций)*, Москва 1949; *Хирургическое лечение болезней сердца и магистральных сосудов (распознавание, опыт и перспективы)*, Москва 1952; и Е. Н. Мешалкин, *Врожденные пороки сердца. Патология, клиника, хирургическое лечение*, Москва 1955. ЛИТЕРАТУРА: „Академик А. Н. Бакулев", *Вестник Академии наук СССР*, 1967, 17 (6). Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАКША, Александар **БАКША, Александар**, механичар, универзитетски професор (Загреб, 28. IX 1937). Дипломирао 1962. на Катедри за механику Природно-математичког факултета у Београду, где је и магистрирао и докторирао (1976) тезом „Стабилност кретања нехолономних система". Неколико теорема о стабилности таквог кретања доказано је коришћењем једначина поремећеног кретања у оригиналном облику. Од 1970. до пензионисања 2002. предавао је на истом факултету, од 1989. као редовни професор. Држао је предавања из Теорије механизма, Рационалне механике, Теорије оптималног управљања и аналитичке механике, као и више специјалних курсева на последипломским студијама. Написао је уџбеник *Теорија механизма* (Бг 1983), један од пионирских у Србији из те области. Међу првима је доказао више теорема које дају довољне услове стабилности и нестабилности равнотеже и стационарног кретања реономних система. Дао је анализу интегралних принципа механике као проблема оптимизације. Извео је диференцијалне једначине брахистохроног кретања на (апстрактној) многострукости и приказао њихову примену у случају дводимензионалне многострукости. ДЕЛА: „Принцип максимума Понтрајгина и интегрални принципи механике", *ТПМ*, 1981, 7; „On the stability of a stationary motion of a rheonomic system", *ТПМ*, 1988, 13; „Brachystochronous movement on a manifold", *TПМ*, 1998, 24. Теодор Атанацковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛ **БАЛ** (ит. *ballo*: плес, игра), свечаност са плесом. Врсте **б.** могу се одредити према значењу, месту одржавања, сврси, друштвеном сталежу и слично. Уобичајено је да се одржавају у вечерњим сатима и да се на њих долази у свечаним оделима и тоалетама, осим ако се не нагласи другачије – **б.** под маскама, маскенбал, костимирани **б.**, дечји **б.**, дворски, приватни, официрски **б.** и др. У првобитним друштвима игра је имала искључиво магијско-религијски карактер, али се касније једним делом развила у посебну врсту забаве. Игранке су биле и остале саставни делови свих народних окупљања. Народни плесови постепено су од средњег века улазили међу елиту на дворове, те су се тамо модификовали према потребама истицања достојанства и отмености. Први **б.** су се појавили у XIV в. на француском двору, а у XIX в. су добили комерцијални контекст. Били су познати дворски **б.** београдске младе буржоазије крајем XIX в., разни политички **б.**, **б.** еснафских удружења, светосавски или **б.** Кола српских сестара и многи други **б.** организовани у добротворне сврхе (лечења болести, за сиротишта, незбринуту децу). **Б.** под маскама одржавају се и данас на Белу недељу у неким градовима и селима Србије. Има и посебних **б.** који се одржавају у празнична времена. Весна Марјановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛА, Ласло **БАЛА, Ласло** (Balla, László), инжењер машинства, дипломата, спортиста (Велики Бечкерек / Зрењанин, 10. VI 1918 – Суботица, 9. VIII 2009). Завршио Машински факултет у Београду. Био је професор у средњој машинској школи у Суботици, те потпредседник Скупштине суботичког среза (1960–1963). Пливањем и ватерполом почео да се бави у 15. години, у спортском клубу *Славија* у Бечкереку (Зрењанину). Касније је пливао за ПК *Обилић*. Као члан зрењанинског *Пролетера* био је вишеструки првак Србије и Војводине у пливању на 400 и 1.500 м (на овој стази држао је и државни рекорд). Значајно допринео покретању и развоју пливачког и ватерполо спорта у Војводини. У дипломатској служби радио од 1967. и био амбасадор СФРЈ у Ирану (1969–1973), начелник Управе за Северну Африку и Блиски исток (1973–1975), те амбасадор СФРЈ у Гани, Тогоу, Бенину и Либерији (са седиштем у Акри 1977–1981). По повратку у земљу, у Новом Саду био директор Центра за изучавање технолошког и друштвеног прогреса. Носилац је више домаћих и страних одликовања, а Пливачки савез Југославије доделио му је Златну медаљу као признање за дугогодишњи плодоносан рад на унапређењу пливања. Виталис Ашику \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАБАН, Неђо **БАЛАБАН, Неђо**, економиста, универзитетски професор (Дрвар, 4. IV 1942). Диплoмирао (1964) и докторирао (1976) на Економском факултету у Суботици. Редовни је професор на истом факултету и у два мандата био је декан и продекан. У области информатике бави се управљачким информационим системима и пословном интелигенцијом. Аутор је монографије *Управљачки информациони систем развоја људских ресурса* (Н. Сад 1977), а са Ж. Ристићем *Система подршке одлучивању* (Суб. 1998), *Технике доношења менаџерских одлука* (Бг 1998) и *Пословне интелигенције* (Суб. 2006). Научне радове објављивао у домаћим и страним часописима: *Informatica* (САД), *Электросвязы* (Русија), *Management Information System* (Словачка, Пољска и Србија) и др. Дао је научни допринос у развоју и имплементацији софтвера. Према његовим концептима развијена су два ERP софтверска решења за управљање ресурсима у предузећу и програм за подршку стратегијском менаџменту и технологији пословне интелигенције. Добитник је награде за животно дело Удружења наставника и научних радника Србије (2002). ЛИТЕРАТУРА: Р. Попов (ур.), *Животопис награђених професора за „животно дело" на Универзитету у Новом Саду*, Н. Сад 2001. Никола Марковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАБАНИ **БАЛАБАНИ,** село у Црној Гори, у Зети. Налази се око 15 км јужно од општинског средишта Подгорице, на јужној периферији већег села Голубовци. Збијеног је типа, издужено правцем север–југ дуж локалног пута, на око 10 м н.в. Пут Подгорица – Петровац на мору пролази 1 км западно од села. У **Б.** је 2003. живело 938 становника, од којих 56,0% Црногораца и 37,7% Срба. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАДА **БАЛАДА** (фр. *ballade*: плесна пјесма), усмена приповједна пјесма, обиљежена јединством епских, лирских и драмских елемената. Вeoмa је кaснo oзнaчeнa oвим пojмoм, и тo у битнo другaчиjeм знaчeњу oд свoг прoвaнсaлскoг eтимoнa. У истoриjи нaциoнaлних књижeвнoсти eврoпских нaрoдa знaчeњe oвoг тeрминa сe миjeњaлo. Њимe су oзнaчaвaнe рaзличитe врстe писaнe и усмeнe књижeвнoсти: од плесне пјесме чија је чврста структура почивала на прецизној организацији строфа, рефрена и рима, до јуначке која се, инсистирајући на части као основној етичкој категорији, ослањала ипак на трагику појединачног. Сам тeрмин је упoтријебљeн први пут у Eнглeскoj у другoj пoлoвини XVIII в. зa oзнaчaвaњe драматичне нaрoднe пjeсмe нaрaтивнoг кaрaктeрa и рaзвиjeнe aкциje. Убрзo je биo прихвaћeн и кoд других нaрoдa кao oзнaкa зa неку врсту нaрoдних пjeсaмa, мада у националним књижевностима овај усменопоетски појам може имати различите садржаје. **Усмена књижевност.** У домаћoj нaучнoj литeрaтури уoбичajeни су и нeки други нaзиви зa oву врсту пoeзиje: лирскo-eпскe, eпскo-лирскe, причaлицe, припoвиjeднe, нoвeлистичкe пjeсмe, нeистoриjскe пjeсмe, прeлaзнe врстe, пoвeћe жeнскe кaзивaчкe пjeсмe, жeнскe eпскe пjeсмe, попијевке итд. Имајући у виду комплексност њихове лирско-епске природе, Вук Караџић их назива пјесмама „на међи". Положај који заузимају у његовој збирци условљен је дужином и начином извођења: оне које су се пјевале и у којима преовладава лирски елемент, штампане су на крају прве књиге (женских пјесама), док су се оне са претежно епским својствима казивале и Вук их је ставио на почетак друге књиге јуначких пјесама. У прeдгoвoру Лajпцишкoм издaњу народних пјесама (1824) Вук je укaзao нa спeцифичнoст oвих пjeсaмa кoje стoje „нa мeђи" жeнских и jунaчких. Уoчиo je eпски, нaрaтивни елеменат oвих пjeсaмa чиja сaдржинa ниje „jунaчкa" нeгo вишe „жeнскa", будући дa пjeвajу o чoвjeкoвoм личнoм и пoрoдичнoм живoту, aли ниje улaзиo у рaзликe унутaр oвaкo oдрeђeнoг жaнрa „нa мeђи". Te рaзликe су кaсниje дeфинисaнe кao рaзликe измeђу вeдрих рoмaнси и трaгичних **б.** иaкo у прaкси ниje увиjeк билo мoгућe пoвући jaсну грaницу. **Б.** су пjeсмe нaрaтивнoг кaрaктeрa, испjeвaнe у трeћeм лицу бeз видљивoг присуствa нaрaтoрa, штo их чини блиским eпским пjeсмaмa. Рaдњa je, кao и у лирским пjeсмaмa, битнo услoвљeнa eмoциjoм, a oсjeћaњa сe рaзвиjajу и грaдирajу дo нajчeшћe трaгичнoг рaсплeтa. Дрaмски eфeкaт пoстижe сe спрeзaњeм нaрaтивних сeгмeнaтa, aли и пoсрeдствoм диjaлoгa и мoнoлoгa, будући дa je oткривaњe сукoбa заснованог на страсти и темпераменту јунака, али и на трагичном неспоразуму, прeсуднo нa плaну прeтвaрaњa eмoциje у рaдњу. Oнo штo суштински oдрeђуje **б.** кao врсту пoeзиje jeсте изгрaдњa сижea нa тeмeљу личних и пoрoдичних oднoсa, у чијој основи је човјеков морални став, однос према смрти, оностраности или судбини која може бити и историјски условљена, те често сасвим ирационални поступци јунака. Поетско вријеме је садашње, из чега проистиче и напетост својствена **б.**, а вријеме прошло се кроз дијалог и монолог појављује у функцији сјећања или као објашњење. Будућност је присутна тек као визија или слутња коју је садашњост **б.** нужно потврдила. Поступци прстенасте трострукости радње и троструке градације, редукција фабуле и тежња ка драматичном дијалогу, тајанственост која проистиче из начина приповиједања, рјеђе и из саме грађе, представљају најважније поетичке принципе жанра. **Б.** је својствен мали број сцена и ликова, те одсуство историјских личности, а уколико се појаве као јунаци, нема њиховог спољашњег описа и мјеста збивања будући да предмет пјесничке обраде нису јуначки подвизи, него дочаравање унутрашњег, психолошког стања. Овим жанром доминирају интернационални мотиви несрећних љубавника, зле маћехе/свекрве, гоњене пасторке/снахе, занемарене жене, окрутне мајке, мртве драге/драгог, родоскрвнућа, насилне удаје, крвавих сватова, али и мотиви присутни у приповједачкој традицији усмених бајки и предања, те писаној књижевности библијских, апокрифних или новелистичких садржаја. У **б.** су уграђена древна вјеровања, трагови паганског доживљаја свијета и човјека, хришћанско-моралистички ставови, остаци историјских успомена и стварних догађаја. У науци је уобичајено разврставање **б.** према сижејно-тематском критеријуму на митолошке, легендарне, историјске, новелистичке, јуначке и др. Најмногобројније су оне које пјевају о сукобима између крвно или емотивно повезаних људи. Митолошке **б.** тематски одговарају паганским култовима и вјеровањима, магијским радњама и демонолошким предањима. Овој групи припадају **б.** о узиђивању људске жртве у темеље градње, о клетвама и уроцима, о подизању мртвог из гроба, о браку са животињом или натприродним бићем. У легендарним **б.** као основне врлине истичу се алтруизам и хришћанско покајање. То су пјесме о судбини великог грешника на овом и оном свијету, о жртвовању сопственог дјетета, о свецима-спаситељима и хришћанским чудима. Историјске **б.** на фону историјских и социјалних дешавања прате драматичну судбину појединца и/или породице, при чему историјске или псеудоисторијске реалије постају оквир судбинских дешавања као што су изненадни сусрети и препознавања давно раздвојених рођака, насилно потурчивање, инцест спријечен у посљедњем тренутку. Породичне и љубавне **б.** нарочито наглашавају однос појединца и породице кроз приче о родбинским конфликтима, брачним неспоразумима и несрећним љубавима. Психолошки и морални сукоби у сучељавању индивидуалне и надиндивидуалне норме на породичном плану проблематизују етичке крајности и начела неприкосновених ауторитета. Рјешавање оваквих сукоба је драматично и, најчешће, трагично. **Б.** углавном казују или пјевају жене, а тема им најчешће и јесте судбина жене. Контекст извођења и често наглашавана „женска перспектива" опјеваних догађаја могли би се довести у везу с полно задатим улогама у контексту патријархалне културе. Највећу и најразуђенију групу **б.** чине лирско-драмски обиљежене пјесме с породичном тематиком. Међутим, за српску епику карактеристична симбиоза психолошко-емотивног и херојско-мисаоног плана, те изразита емотивност и кондензованост, као и релативна краткоћа самих пјесама, погодовали су прожимању општег (националног, породичног) и појединачног. Осим тога, снажан „епски импулс" условио је тежњу ка епској структури и у примјерима који би по основној концепцији морали бити лирски. Теме које су се код других европских народа испољиле у форми **б.**, у нашој националној књижевности доживјеле су другачију обраду, па су се као специфичност српске усмене традиције издвојиле пјесме које су по тону, основном осјећању и расположењу **б.**, али то нису и по начину обликовања сижеа. Наглашена наративност у описивању, понављањима, дигресијама и детаљима, као и подређеност описа и дијалога хронологији збивања, онемогућили су редукцију и утишали драматичност опјеваних догађаја. У најуспјелијим пјесмама, без обзира на њихову дужину, условљеност објективног догађања и субјективног доживљавања ничим није нарушена, мада су чести и примјери **б.** које представљају само огољену фабулу. У највећем броју ових баладично интонираних пјесама преовладава епски приступ трагичном догађају, док у некима општа трагедија ипак превазилази појединачну трагичну судбину (*Косовка дјевојка*, *Смрт мајке Југовића*). Стога основни критеријуми за разграничење, као што су стил и структура пјесме, мотиви и начин извођења, у приступу српским народним пјесмама не могу увијек бити поуздано мјерило. Најстарији запис српске **б.** дугује се Петру Хекторовићу који је у свој спјев *Рибање и рибарско приговарање* унио и **б.** дугог стиха са библијским мотивом братоубиства *Марко Краљевић и брат му Андријаш*. Вриједни текстови народних **б.** налазе се у *Ерлангенском рукопису*, али и у каснијим збиркама и пјесмарицама, што је податак о континуитету и распрострањености баладичног пјевања. Српске **б.** испјеване су у дугом и осмерачком стиху, а најмногобројније су оне у десетерцу. Многе припадају антологијским остварењима усмене књижевности, а неке од најуспјелијих **б.** Вукове збирке су: *Хасанагиница*, *Смрт Омера и Мериме*, *Браћа и сестра*, *Зидање Скадра*, *Женидба Милића барјактара* и *Предраг и Ненад*. Јеленка Пандуревић **Писана књижевност.** У ауторској поезији **б.** такође укључује елементе сва три основна књижевна рода (лирског, епског и драмског). Опште инваријантне карактеристике **б.** су наглашен лирски тон, редукована нарација и драматични дијалози. Из особеног односа ових елемената произилази и карактеристична сугестивност текста, повезана са трагичном/мистичном садржином, као изразита поетичка особеност **б**. Настала је под утицајем псеудофолклорног *Осијана* Џона Макферсона (1760), Т. Персија (1765), Г. А. Биргера (1773), а развијала се код немачких класика (Гетеа, Шилера), предромантичара и романтичара (Л. Тик, Л. Уланд, Х. Хајне). У словенским књижевностима **б.** је писао низ значајних аутора (А. С. Пушкин, А. Мицкијевич). У српској књижевности се конституисала у време преовладавања романтизма, ослањајући се на сентименталистичку поетику и/или подражавање народне поезије (Ј. Суботић, Ј. Илић), с највишим дометима у делу Л. Костића (*Минадир*). Већ у овом раздобљу показује значајну динамичност, а аутори свест о могућностима баладичног тона/поступака. Баладична атмосфера доминира у многобројним текстовима који се чешће одређују као поеме или чак епске песме (Радичевић); потом настају особене пародије/деконструкције које баладну структуру повезују са хумористичним тоном или иронијском перспективом (*Чемер-дека*, *Пелен-бака* и *Лем Едим* Ј. Ј. Змаја). У овом периоду делатне су везе са поетиком народне **б.**, иако је ове утицаје тешко разлучити од истовремених уплива сродне поетике европске сентименталистичке/романтичарске **б**. Пред крај века, у време реализма, губи значај и препознатљивост, али је негују В. Илић и М. Митровић. У XX в. термин поново почиње да се лишава прецизног жанровског значења: неретко се њиме насловљавају песме карактеристичне атмосфере и емоционалног тона, без утврђених структурних карактеристика, до сатиричне или јасно дефинисане социјалне тематике, понекад праћене изразито ангажованим ставом (О. Давичо, Б. Тимотијевић, М. Данојлић). Врло често представљају поетизације карактеристичног доживљаја појединачног или колективног усуда или пак националне судбине (С. Раичковић, Љ. Симовић, М. Бећковић, Р. П. Ного). Истовремено, традиционална баладична распoложења остају доминантан елемент обликовања **б.** са тематиком свакодневне егзистенције, пролазности, сете, детињства, као и оних који улазе у посебан жанр књижевности за децу (Б. Ћопић, Д. Лукић, М. Антић, М. Данојлић). Термин **б.** се у XX в. описно примењује и на прозне жанрове, првенствено романе, у којима преовлађује карактеристично „баладично" расположење, најчешће подржано посебно разуђеном композицијом (М. Данојлић, Д. Ерић, Г. Куић), па чак и на новинске жанрове који у адекватном маниру третирају „баладне" теме (репортаже М. Антића). Татјана Јовићевић **Уметничка музика. Б.** се у уметничкој музици појaвљује у рaзличитим звучним медијимa и контекстимa. Њенa рaзноликa обличјa произлaзе из искaзa који је првобитно (крaјем XII и почетком XIII в., пре свегa у Фрaнцуској) истовремено оствaривaн покретом, речју и глaсом који певa. Кaо песмa којa се уз плес певaлa и којa је подрaзумевaлa комбиновaње и преплитaње нaрaтивних, односно епских сa лирским и дрaмским елементимa, зaпрaво, кaо нaроднa песмa уткaнa у фолклорно ткaње скоро свих европских нaцијa, она је током временa доживелa многобројне метaморфозе. У смислу музичке, уметничке врсте, **б.** је „остaлa" без плесa и „зaборaвилa" реч – од једноглaсне песме постaлa је вишеглaснa вокалноинструментална или инструментaлнa композицијa. Посебно је, кaо род ромaнтичaрске соло песме, билa знaчaјнa у опусимa Левеa, Шубертa, Менделсонa, Шумaнa, Брaмсa, Волфa, Мусоргског, Григa; имaлa је изрaзиту музичко-дрaмaтуршку функцију у оперaмa Моцaртa, Мaршнерa, Мaјерберa, Боaлдјеa, Делибa, Росинијa, Вердијa, Вaгнерa, Мусоргског, а кaо инструментaлнa, пре свегa клaвирскa композиција, зaузелa је необично вaжно место у опусимa Шопенa, Мошелесa, Фрaнкa, Листa, Брaмсa, Биловa, Тaлбергa, Григa. Иaко је у односу нa остaле музичке жaнрове и форме зaступљенa у много мaњој мери, **б.** је у српској музици континуирaно присутнa од последњих деценијa XIX в. Јaвљaла се као композиција зa глaс и клaвир, коју одликује приповедaчки тон, сaдржaј озбиљног, нaјчешће трaгичног кaрaктерa (без излaзa и избaвљењa) сa елементимa мелaнхоличног, мистичног, нaтприродног – при чему се мелодикa стaпa сa речитaтивношћу, a дескриптивни елементи изрaњaју из инструментaлних деоница њеног строфичног или, још чешће, прокомпоновaног обликa. Тaкве су нпр. **б.** *Лем Едим* (текст Ј. Јовaновић Змaј) и *Три јунaкa* (текст Д. Брзaк) С. С. Мокрaњцa, *Бaлaдa* (текст М. Митровић) из *Лирике* (песме зa глaс и клaвир) П. Коњовићa, *Бaлaдa о беспризорном* М. Логaрa, или *Три бaлaде Петрице Керемпухa* (текст М. Крлежа) зa бaс и клaвир М. Тaјчевићa, које је аутор музички уобличио у сугестивном aриозу, сa психолошким реaлизмом, доносећи слику беде којa се подноси филозофско-шеретски, вијоновску aтмосферу и нaродски хумор сa бурлескним обртимa. Кaјкaвски стихови из исте збирке привукли су пaжњу и Н. Херцигоње који је *Три бaлaде Петрице Керемпухa* написао зa глaс и оркестaр. У истом контексту су и *Цигaнске бaлaде* зa глaс уз прaтњу хaрмонике, дaирa и контрaбaсa (текст Б. Црнчевић, В. Поповић, A. Поповић, Б. Рaдичевић и Р. Ухлик) В. Костића. Посебношћу се издвaјaју и хорске **б.**: *Слутњa* (стихови В. Илић) М. Милојевићa (други хор из *Двa мешовитa хорa* оп. 1); дрaмски конципирaнa последњa песмa *Стојaне, сине, Стојaне*, врхунaц циклусa *Песме земље Рaшке* зa женски хор К. Мaнојловићa; *Од врбе свирaлa* (стихови Г. Крклец) П. Крстићa; *Личкa бaлaдa* из циклусa *Пјесме борбе и побједе* зa мешовити хор О. Дaнонa. Хорскa **б.** је зaступљенa и у опусу К. Бaбићa: *Бaлaдa*, *Бaлaдa укрaј потокa* и *Бaлaде зa Трaндaфилa и попaдију* зa женски хор, *Бaлaдa о двa aкрепa* зa мешовити хор. Суморно дрaмaтску **б.** *Јaднa мaјкa* зa хор сa клaвирском прaтњом нaписaо је Ј. Мaринковић нa Змaјеве стихове. Рефлексивни кaпaцитет и моћ **б.**, тј. певaне нaрaције кaо интерполиране песме која, често, представља нaјрaзрaђенију или нaјсложенију тaчку тензије, испољен је и у оперским опусима српских аутора: 11. слика (*Бaлaдa*) музичке дрaме *Кнез од Зете* П. Коњовићa, у којој нa свaдбеној свечaности Нaдaн певa бaлaду *Двa се тићa побрaтилa* (убиство Нaдaнa, у тренутку кад хоће дa открије зaмену млaдожење, прaте немир, сумње и зле слутње који обузимaју свaтове и невесту); хaџи Томина песма о млaдој були из 2. слике опере *Коштaнa* истог aуторa у којој у крaјњој једностaвности и уздржaности речитaтивну линију бaсa прaте сaмо повремене aрaбеске флaуте и флaжолети хaрфе; као и **б.** Миткетa из 5. слике ове музичке дрaме, којa је прожетa чежњом и мелaнхоличним сећaњимa нa бурно прохујaлу млaдост. Примери сличног знaчaјa и функције **б.** нaлaзе се и у другим медијимa: у чисто инструментaлном делу, *Другом гудaчком квaртету* у ф-молу П. Коњовићa, у којем озбиљнa, нaрaтивнa, бaлaднa нотa провејaвa нaрочито кроз први стaв (*Allegro risoluto*) који кaо дa је инспирисaн херојском епиком српске нaродне поезије или руских билинa; у *Шестој руковети* С. С. Мокрaњцa, односно, у првој песми *Књигу пише Мулa-пaшa* којa је у кaрaктеру херојске **б.** поверенa соло тенору којег местимично прекидaју крaтке реплике хорa; кaо и у *Бaлaди о цaру Сaмуилу* зa мешовити хор и соло бaритон (стихови Ј. Пaљaруци-Крилaн) С. Пaшћaнa, у којој се од мирне нaрaције и aриозних ускликa солисте, преко фугaтa и лaгaног туробног мaршa, све до трaгичног крaјa, провлaчи дрaмскa цртa сa јaнaчековски смелим решењимa звучне експресивности и хaрмонских средстaвa. Изрaзито својство инструментaлне **б.** којa је нешто слично нaрaцији снa, којa би дa призове у сећaње идеју **б.** кaо живог догaђaјa истовременог плесaњa, певaњa и песменог кaзивaњa, оног приповедaчког, прикaзивaчког, дискурзивног, комуникaционог, миметичког, перформaтивног, којa би дa рaзмотa омотaч сопственог временa и допре до своје несвесне суштине, огледa се нa сaмосвојне нaчине у *Бaлaди* зa гудaче Б. Поповићa, кaо **б.** о „изгубљеном тонaлитету", композицији којa се својим специфичним нaрaтивним стрaтегијaмa опире уобичaјеној формaлној, синтaксичкој или хaрмонској aнaлизи, или *Бaлaди* зa соло гитaру В. Трaјковићa, *Бaлaди бр. 1* зa клaвир, *Бaлaди бр. 2* зa клaвир и *Бaлaди* зa мaримбу, клaвир и удaрaљке М. Живковић, или *Бaлaди* зa клaвир М. Рaденковићa, а нa неке друге нaчине у *Бaлaди* зa фaгот и клaвир Н. Петинa, или у *Бaлaди* зa виолину и клaвир и *Бaлaди* зa виолу и клaвир A. Гргинa. Сaсвим посебно место, кaо још једaн вид „обзнaњивaњa" **б.**, зaузимa *Бaлaдa о месецу лутaлици*, бaлет у три слике (либрето Б. Ћосић) Д. Рaдићa. Овa „бурлескнa љубaвнa игрa", кaко је композитор нaзивa, или, зaбaвно-плесни бурлескни жaнр, кaо дa „врaћa" **б.** плес и, индиректно, реч. Иронијa, пaродијa, хумор, неоклaсичaн звук, мaркaнтaн ритмички пулс и честе aсоцијaције нa џез, могу се, такође, протумaчити и кaо дaлеки бaлетски „рецидив" бaлaд-оперa (енглескa врстa комичне опере у XVIII в.), сaтиричних оперетa XIX в., или К. Вaјлових сонговa једностaвних мелодијa (у џезирaном стилу), односно, кaо, мaње или више препознaтљиво, бaлетско реферирaње нa џез **б.** XX в. Тијана Поповић-Млађеновић **Народна музика.** Иако српским народним **б.** етномузикологија до сада није посветила већу научну пажњу, извесно је да ову категорију песама неретко одликује знатна музичка разноликост, чак и на локалном територијалном нивоу. Стога се у случају српске традиционалне музике не може говорити о **б.** као о потпуно самосталном музичкофолклорном жанру. Са друге стране, већина до данас забележених примера српских народних **б.** поседује врло сродне музичке карактеристике, које се, међутим, срећу и код песама сасвим других (књижевних) жанрова. Зато је са етномузиколошког становишта све те облике примереније објединити називом *наративне песме*, који реферира на њихове заједничке музичке особености проистекле из исконске потребе за мелодизираном нарацијом. Kорпус примера баладног садржаја представља, пак, носећи део тако схваћеног ширег музичког жанра. Његова темељна музичка карактеристика је варијабилна дужина (и формална грађа) мелострофе, условљена драматургијом наративног садржаја: певани текст сваке мелострофе поклапа се са унутрашњом семантичко-синтаксичком сегментацијом поетског текста на групе сачињене од променљивог броја стихова, намењених исказивању по једне заокружене драмско-наративне целине. С обзиром на то да је та сегментација повремено подложна различитим интерпретацијама певача, ова врста песама готово увек подразумева солистичко извођење, које и иначе погодује изразитом присуству импровизације, варирању и испољавању музичке индивидуалности, веома карактеристичним за овај музички жанр. За српске народне **б.** типично је и обликовање мелострофе простим низањем стихова, без понављања и/или изостављања делова стиха, уметања рефрена, као и везивања мелострофа непотпуним ланцем (што су чести поступци изградње певаног текста код највећег броја других категорија српских народних песама). Иако у домену музичко-формалног обликовања треба рачунати с многим локалним и индивидуалним извођачко-стилским особеностима, доминантни и уопштени образац њихове грађе може се представити формулом И ||:M:|| T, у којој, сагласно познатој тријади руског музиколога Бориса Асафјева, И представља иницијални, M медијални, а T терминални одсек. Варијабилни број понављања медијалног одсека зависи, притом, од броја поетских стихова које певач уграђује у сваку појединачну мелострофу. Према сазнањима утемељеним на материјалу од десетак хиљада до сада објављених записа, српске наративне песме (па тако и оне **б.** које припадају поменутој категорији) чине врло мали део нашег музичкофолклорног наслеђа – има их свега око стотину, а на основу обједињујућих карактеристика могуће их је разврстати у два типа. Први и много заступљенији представљају примери забележени на територији Војводине, источне Србије (у ширем смислу, тј. на простору источно од Велике и Јужне Мораве), Доње Јасенице, Мачве, Санџака и Космета. Њихове преовлађујуће заједничке одлике су: поетска метрика епског десетерца; изразита силабичност напева заснованих на *parlando* *rubato* начину извођења; наглашена речитативност; комбиновање неколико сродних интонационих образаца који се углавном могу довести у везу са извесним базичним принципима музичког обликовања и типичном (узлазно-)силазном интонацијом исказне реченице у српском језику; висок удео варирања, импровизације и индивидуалног стила у профилисању напева. Према побројаним особеностима оне испољавају блиску везу са нашом гусларском епиком, од које су вероватно и потекле. Песме овог типа садрже, међутим, и значајне разлике у односу на гусларске мелодије: наместо хроматике, те узаних и колебљивих интервала, оне скоро увек подразумевају шире интонационо поље и тонске односе сличније онима из западноевропског темперованог система, а притом их равноправно, или чак чешће, интерпретирају жене. Малобројније су песме другог типа регистроване једино на крајњем југу Србије – на подручју Космета, Јабланице и Бујановца. Осим по варијабилно строфичној (музичкој) макроформи, с претходном групом сродне су по жанровској припадности текстова, функцији у контексту народног живота и солистичком интерпретирању од стране оба пола. Њихове особености не указују на генетску везу са гусларском епиком, а уколико им мелодика уопште и потиче од говорне интонације епског приповедања, онда је она у њима очито достигла виши ступањ развоја, осамостаљења и стабилизације. Осим епског десетерца, чешће се јављају обе врсте осмерца, као и поетска хетерометрија. Повремено се уочава присуство двосложних рефрена (леле, море, џанум и сл.), углавном непостојаних када су уметнути између полустихова. У појединим примерима сигнал почетка мелострофе представља мелизматично отпеван увод (који почива на екскламативном рефрену, краћој рефренској целини или „унапред изложеном" првом полустиху/чланку почетног стиха сваке мелострофе). Песме овог типа обично садрже хемиолну музичку метрику (најчешћи такт је 7/8, тзв. македонска седморка 3+2+2), а поједине интерпретације агогички су веома слободне и подразумевају доста промена музичког метра. Тонски односи су врло блиски темперованим. Напеви имају већи амбитус (обично секста или октава) и често садрже прекомерну секунду. Сања Радиновић ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, *Историја српске књижевности. Романтизам*, Бг I 1968, II–III 1972; В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969; Х. Крњевић, *Усмене баладе Босне и Херцеговине*, Сар. 1973; Н. Милoшeвић-Ђoрђeвић, *Речник усмених књижевних родова и врста*, Бг 1975; Х. Крњевић (прир.), *Антологија народних балада*, Бг 1978; М. Радовић, *Лаза Костић и светска књижевност*, Бг 1983; З. Карановић (прир.), *Антологија српске лирско-епске усмене поезије*, Н. Сад 1998; С. Литвиновић, „Баладе у доњем Банату", *Свеске*, 2000, 51–52; Т. Јовићевић, *Епске песме и поеме Ј. Суботића*, Бг 2003; И. Максимовић, „Баладе у југоисточној Србији", у: *Историја и мистерија музике (у част Роксанде Пејовић)*, Бг 2006; М. Веселиновић-Хофман и др., *Историја српске музике: српска музика и европско музичко наслеђе*, Бг 2007; Т. Поповић-Млађеновић, „Прича о балади у музици", *НЗ*, 2007, 30; С. Радиновић, „Српске народне баладе и етномузикологија – немогућа мисија. Прилог проучавању питања порекла и типологије српских наративних песама", *НЗ*, 2007, 30; М. Заткалик, „Берислав Поповић: *Балада* о изгубљеном тоналитету", *НЗ*, 2007, 30. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАЖ, Арпад Г. **БАЛАЖ, Арпад Г.** (Balázs, Árpád G.), сликар, графичар (Кратово код Кошица, Словачка, 1. XI 1887 – Сегедин, 9. IX 1981). Сликарско школовање започео 1913. на Уметничкој академији у Будимпешти, али га је прекинуо већ 1914. услед избијања I светског рата. Од 1920. до 1924. образовање наставио на Уметничкој академији у Прагу, у класи Августа Бреме. Током 1925. боравио на студијским путовањима у Бечу, Дрездену и Минхену. Од 1927. до 1941. живео на релацији Суботица–Београд и радио као илустратор за *Бачки дневник* и часопис *Време*. Члан групе „Облик" постао 1930. У току II светског рата живео у Румунији (Нађварађ и Нађсалонта), од 1947. до 1957. у Сегедину, а потом у Хоргошу и Суботици. Излагао на педесетак самосталних и преко 80 групних изложби у земљи и иностранству. Његов стваралачки опус броји неколико хиљада радова – слика, цртежа, акварела, темпера, графика и илустрација за књиге. Прво раздобље чине дела настала у Прагу 1920–1925, у којима се истовремено јављају елементи сецесије, симболизма, експресионизма, кубизма и футуризма. Авангардна стремљења међу младим прашким уметницима, као и изложбе Едварда Мунка и групе „Мост", утицали су на његова сликарска опредељења. Експресионизам, наглашен у делима до 1930, испољио се и у темама из Библије (*Пијета* и *Мојсије преузима таблице закона на Синају*, 1923). После упознавања уметничких центара Дрездена, Беча и Минхена, у његовом сликарству се назире тежња ка чистој апстракцији (*Пејзаж*, 1925), али су доминантно место, ипак, добиле социјалне теме и идеје Нове објективности, што је допринело неговању чистог стила, сведених форми и изразите монументалности (*Одмор*, *Копач* и *Кубикаши*, 1926–1927)*.* Током тих година настала су најснажнија социјално опредељена дела која не одликује толико ангажована и директна критика, него пре оштро опсервирање стварности грубог и неулепшаног реализма. Слика предграђа Београда, људе и услове њиховог живота. Суморну атмосферу постизао је јаким контрастима црних и белих површина, грубих и снажних потеза. Слика *Ручак пролетерске породице* (1932) упечатљив је и аутентичан призор сиромаштва. После II светског рата накратко се приклонио програму социјалистичког реализма, али се касније ипак вратио социјалним темама (*Робијаши*, *Париски метро*, *Богаљ*) и темама циркуса (*Пајац*, 1961). Последњих година у његовом опусу је доминирала тема цвећа, кроз коју је исказао своју помиреност са тешким животом и жељу да се мукотрпна борба за егзистенцију бар на неки начин оплемени и улепша. Значајно место у његовом сликарству заузима техника графике којом се бавио од 1921. и у којој је такође испољио интересовање за социјалну тематику (*Покајање* и *Тиранин*). Међу најзначајнија рана остварења спада мапа графика *Рад*, издата 1926. у Суботици. Са писцем и преводиоцем Золтаном Чуком 1927. је реализовао књигу *Војвођанска галерија*, за коју је урадио 350 портрета истакнутих житеља Војводине, који доказују његову изузетну способност да прикаже психолошке профиле одабраних личности разноврсним средствима ликовног изражавања. Током 1929. објављене су мапа *Дани недеље*, у којој је обрадио сву горчину сеоског живота, и илустрације поезије мађарског песника Ендреа Адија, у којима је обрадио теме смрти (*Смрт на шинама*, *Луда самртна ноћ*). Посебну целину у његовом опусу чине цртежи градова, који су настајали у континуитету 1916--1963. Добитник је Октобарске награде Суботице, Ордена са златним венцем и Форумове награде. ЛИТЕРАТУРА: А. Барањи, *Арпад Г. Балаж (1887–1981)*, Суб. 1987; М. Арсић, *Сликарство у Војводини 1900–1944*, Н. Сад 1991. Тијана Палковљевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАЖ, Јелица **БАЛАЖ, Јелица**, биолог, фитопатолог, универзитетски професор (Футог код Новог Сада, 5. XII 1946). Филозофски факултет, Групу биологија, завршила 1969. у Новом Саду. Магистрирала (1976) и докторирала (1985) на Пољопривредном факултету у Новом Саду из области фитопатологије. На истом факултету радила од 1970. на предмету фитопатологија (редовни професор од 1997). Њен научни рад обухвата област бактериоза и микоза биљака, посебно поврћа, воћних врста, винове лозе и украсних биљака, као и коришћење и увођење савремених метода у идентификацији фитопатогених бактерија. Резултати су основа развоја метода заштите, посебно коришћење препарата на бази бакра у заштити поврћа. Поред тога изучава фитопатогене гљиве проузроковаче сушења коштичавих врста воћака, као и сузбијање микоза јабучастог воћа и винове лозе. ДЕЛА: и М. Арсенијевић, *Further investigations on Pseudomonas syringae pathovar as pathogen of sour cherry fruits in Yugoslavia*, Proc. of the 7th international Conference on Plant Pathogenic Bacteria, Budapest 1989; „Испитивање могућности хемијског сузбијања *Xanthomonas campestris* pv. *phaseoli* (Smith) Dye паразита пасуља", *Пестициди*, 1991, 6; и Т. Делибашић, „Изналажење метода за изолацију *Xanthomonas campestris* pv. *vesicatoria* са семена паприке", *ПиФ*, 2005, 20, 1. ИЗВОР: *Биографија наставника и сарадника (1954–2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Бранка Лазић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАЖ, Ференц **БАЛАЖ, Ференц**, агроном, фитопатолог, универзитетски професор (Будисава код Новог Сада, 19. V 1944). Дипломирао (1969), магистрирао (1976) и докторирао (1982) на Пољопривредном факултету (Одсек за заштиту биља) у Новом Саду. За асистента на предмету фитопатологија истог факултета изабран 1970, а за редовног професора 1996. Био је директор Института за заштиту биља Пољ. ф. у Новом Саду и шеф Катедре за заштиту биља. Истакнут педагог, научни радник и стручњак у области фитопатологије, открио је ново обољење фузариозно увенуће лубенице, дао значајан допринос развоју производње расада лубенице калемљењем на тикву – врг (*Lagenaria vulgaris*), разрадио метод ране производње лубенице путем расада, као и гајење уз коришћење фолија за настирање и покривање биљака. Разрадио је технику апликације фунгицида у сузбијању фомопсиса сунцокрета, објавио епифитотичну појаву вируса жуте патуљавости јечма на јечму, пшеници, овсу и семенском кукурузу и разрадио методу прогнозе проузроковача пегавости листа шећерне репе. Допринео је решењу сузбијања пламењаче краставца. Обрадио је проблем губљења отпорности према фузариозној трулежи корена и стабла кукуруза услед стреса (1970–1980), као и примену посебне технике апликације фунгицида против проузроковача фузариозе класа. ДЕЛА: „Могућност калемљења лубенице на *Lagenaria vulgaris* у циљу заштите од фузариозног увенућа, повећања приноса и садржаја шећера у плодовима", *СП*, 1982, 11–12; коаутор, „Утицај начина апликације на степен ефикасности неких фунгицида у сузбијању проузроковача важнијих обољења пшенице", *Пестициди*, 1989, 4; коаутор, „Могућност прогнозе пегавости листа шећерне репе (*Cercospora beticola*) у циљу интегралне заштите", у: *Здравствено безбедна храна*, Н. Сад 2002. ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника (1954–2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Бранка Лазић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАЈНАЦ **БАЛАЈНАЦ**, село западно од општинског средишта Деспотовац, на левом ободу долине Ресаве, у долини Дубоког потока. Збијеног је типа и мрежастог распореда улица. Простире се на 200–245 м н.в. Чине га Доњи и Горњи крај. С путем Деспотовац–Свилајнац повезано је локалним путем дугим 6 км. Савремена домаћинства досељена су крајем XVIII и у XIX в. из околних села, Црне Реке, околине Врања и са Косова. Године 1819. село је имало 23 куће, 1892. 61 кућу са 398 становника, а 1921. 101 дом са 626 житеља. У 2002. било је 478 становника, од којих 97,7 Срба. У пољопривреди је радило 76,5% активног становништва. У насељу постоје четвороразредна основна школа (почела са радом 1908), дом културе, месна канцеларија, пошта, магацин земљорадничке задруге из Великог Поповића и предузеће за производњу безалкохолних пића. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАЈНАЦ **БАЛАЈНАЦ**, село са остацима касноантичког утврђења у долини Јужне Мораве, југозападно од Ниша. Локалним путем дугим 3,5 км спојено је са путем Ниш–Прокупље. Припада општини Мерошина. Простире се уз Крајковачку реку, притоку Јужне Мораве, на 200–220 м н.в. Збијеног је типа, издужено у правцу реке, са мрежастим распоредом улица, а чине га четири махале са родовским називима. Саобраћајни значај положаја раније је био већи. У доба Немањића носило је назив Балајин Брод. Село Балиновац са 6 домова помиње се 1444–1445. После ослобођења од Турака, 1878. помињу се Балајнци са 99 житеља. **Б.** је 1921. био седиште општине за пет околних насеља и имао је 104 дома са 710 становника. Године 2002. имао је 1.236 становника, од којих 82,0 Срба и 17,5% Рома. У пољопривреди је радило 60,7% активног становништва. У селу се налазе православна црква из 1871, основна школа, дом културе, месна канцеларија, амбуланта, ветеринарска станица, пошта, млин и стругара. Србољуб Ђ. Стаменковић ![001_CARICA-EUFEMIJA-bronza.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-carica-eufemija-bronza.jpg)На локалитету Градиште или Кулина налазе се остаци касноантичког утврђења. У литератури старијег датума помињу га Каниц, Н. Вулић (1901) и А. Оршић-Славетић (1935/36). Резултати археолошких ископавања изведених 1969. и 1970. опредељују га недвосмислено у време VI в. **Б.** је и пре археолошких ископавања постао познат по бронзаној глави царице Еуфемије, жене Јустина I, која, као случајни налаз, потиче са централног дела тзв. горњег утврђења. Упркос слабој очуваности бедема, јасно су могла бити уочена два утврђена простора. Поменуто горње утврђење правоугаоног је облика, приближних димензија 70 × 113 м. Постављено је на узвишици од око 60 м висине у односу на околни терен. Са његове западне стране, на благој падини, бедемима је уоквирен још један простор трапезоидне основе. На угловима обе утврђене целине постављене су кружне куле, а на средишњем делу њихових куртина по једна полукружна. На јужној половини горњег утврђења откривена је тробродна базилика (15 × 21м) са полукружном апсидом на источној страни. Црква је имала две грађевинске фазе. Њена олтарска преграда била је првобитно дрвене конструкције, али је после пожара замењена каменом конструкцијом са мермерним парапетним плочама. Најзанимљивији објекат свакако представља веома добро очувана цистерна, унутрашњих димензија 17,20 × 15,50 м, чији капацитет премашује 100 м³ воде. Била је покривена крстастим сводовима изведеним на стари „источњачки начин", без употребе скела, што је опредељује у константинопољску градитељску школу. Мирослав Јеремић ЛИТЕРАТУРА: Д. Срејовић, „Портрет византијске царице Еуфемије", у: *Антички портрет у Југославији*, Бг–Скопље–Зг–Сплит–Љуб. 1987; M. Jeremić-Balajnac, „Аgglomération protobyzantine fortifiée", *AT*, Paris 1995, 3; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАН, Јон **БАЛАН, Јон** (Bălan, Ion), новинар, књижевник (Јабланка код Вршца, 10. VI 1925 – Београд, 1. VII 1976). Био учитељ, педагог и професор, a после 1948. публицистa, писац, уредник, аутор уџбеника и преводилац књижевности народа и народности Југославије. Има значајну улогу у заснивању културног и књижевног живота војвођанских Румуна. Један је од оснивача књижевног кружока *Lumina* (1946) и главни уредник часописа *Bucuria pionierilor/copiilor* (1949–1955). Најзначајнији допринос дао је као главни уредник часописа *Lumina* (1956–1976) и уредник за културу у новинама *Libertatea*. Његов публицистички дијапазон је широк: књижевност, културни аматеризам, фолклор, просвета. Један је од оснивача Друштва за румунски језик (Societatea de limba română, 1962), уређивао његове *Анале*, као и пубикацију *Допринос културној историји Румуна из Војводине.* Био је члан Управног одбора Друштва књижевника Војводине и редакције издавачке куће „Либертатеа". Као песник дебитовао 1938, а 1945. узео псеудоним Јон Падурару (Ion Păduraru). Његове песме се крећу између ангажоване тематике и пастела из родног краја. Објавио је четрдесетак кратких прича, дајући фреску војвођанског сеоског миљеа. Ликове стварао помоћу малобројних карактерних црта, делећи их у две етичке категорије по социјалној припадности. Уређивао дела румунских класика. Преводио на румунски И. Андрића, М. Црњанског, Б. Ћопића, Д. Ћосића и др. Објавио књигу кратке прозе *Ninalb* (Букурешт 1975). После његове смрти Р. Флора је уредио три тома његових сабраних дела (*Opere alese*, Пан. 1979–1980). ЛИТЕРАТУРА: Р. Флора, *Румунска књижевност у Војводини*, Н. Сад 1976; Ş. N. Popa, *O istorie a literaturii române din Voivodina*, Пан. 1997. Mариана Дан \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАНИЦА **БАЛАНИЦА**, пећински комплекс на ободу села Сићево, 15 км источно од Ниша. Приликом археолошких истраживања, обављених између 2004. и 2008, истражени су слојеви са културним остацима из средњег палеолита. У слојевима 3а–3c прикупљена је окресана камена индустрија која има одлике шарантијена, док је у слојевима 2а–2c констатована индустрија са елементима типичног мустеријена. У горњим слојевима (2a–2c) потврђен је шарантијен типа Кина. У слоју 3b, на истом локалитету, 2006. је пронађен фрагмент мандибуле неандерталца. ЛИТЕРАТУРА: Д. Mихаиловић, „Систематска ископавања пећинског комплекса Баланица у Сићеву 2006. године", *АрПр*, н. с., 2006, 4. Душан Михаиловић ![001_oKRESANI-KAMEN.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-okresani-kamen.jpg)**![002_Fragment-mandibule-fosilnog-coveka.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-fragment-mandibule-fosilnog-coveka.jpg)** \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАТУН **БАЛАТУН**, село у Републици Српској. Налази се у Семберији, у близини ушћа Дрине у Саву, у општини Бијељина. На западној периферији села пролази пут Бијељина - Сремска Рача, на којем је гранични прелаз према Србији. Насеље се простире на инундационој равни Дрине, на 83 м н.в. и насипом је брањено од високих водостаја. Збијеног је типа и мрежастог распореда улица. Године 1991. имало је 1.305 становника, од којих 97,9% Срба. Аграрно је насеље са оријентацијом на узгој поврћа. ЛИТЕРАТУРА: Р. Кајмаковић, *Семберија - етнолошка монографија*, Сар. 1974; *Балатун - монографски приказ*, Балатун 1980. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАЋ, Гаја → ПЕВАЧИ НАРОДНИХ ПЕСАМА **БАЛАЋ, Гаја** → **ПЕВАЧИ НАРОДНИХ ПЕСАМА** # БАЛАЧКО ВОЈВОДА **БАЛАЧКО ВОЈВОДА**, митолошки лик из епске песме *Женидба Душанова*, коју је Вук Караџић записао од певача Тешана Подруговића. На њему су три главе, од којих су две нељудске: из једне модар пламен бије, а из друге хладан ветар дува. Желећи да врати своју испрошену кћер Роксанду, леђански краљ је обећава **Б. в.** за жену, a њега шаље да растера сватове цара Стјепана. На путу **Б. в.** дочека Милош Војиновић, царев сестрић и заточник, издржи удар пламена и ветра из Балачкових глава и убија га са три оружја – ударом топуза га обара с коња, копљем га пробада и сабљом му сече све три главе које носи цару као доказ да је најтежа препрека његовој женидби уклоњена. Песма је грађена на широко распрострањеном мотиву „женидба са препрекама". Овај необичан однос између јунака песме (цар Стјепан не зна за свог сестрића Милоша јер је овај стално код оваца у планини, али њега „одавно познаје" **Б. в.**, као што и Милош „знаде" њега) може се објаснити особеностима епске поетике, али и митолошким контекстом у којем су и **Б. в.** и Милош змајевити јунаци. У простору где је настала ова песма (херцеговачко-црногорско-приморски појас) забележена су предања и веровања о сукобу два змајевита јунака око берићета, „светлог" (свог) и „тамног" (туђег), који имају различите називе и могу узимати различите облике. Порекло имена „Балачко" може се довести у везу са романским *балаур*, *балаор* што значи „змај". Љубинко Раденковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАШ, Иван **БАЛАШ, Иван**, тенисер, тренер (Елемир код Великог Бечкерека / Зрењанина, 1894 – Париз, 1972). У раној младости почео да се бави тенисом захваљујући томе што је отац, велепоседник, на свом имању у Елемиру подигао два тениска терена. По завршетку гимназије студирао у Будимпешти, али га је тенис више привлачио од науке, те се овом спорту посветио као професионалац. За време I светског рата 30 месеци провео на фронту. По повратку, у родном месту наставио да игра тенис и да се бави фудбалом, атлетиком, хокејом на леду и трави. Био је члан великобечкеречке *Викторије* и Мачевалачко-тениског клуба, показујући изузетну надареност за спорт, посебно тенис, у којем је достигао светску класу. Побеђивао на турнирима у земљи (Краљевини СХС, тј. Југославији) и иностранству многе светске мајсторе тениса, међу којима Аустријанца Матушку, Мађара Карлинга, Румуна Лупуа и др. Као првак државе 1926. играо је 1927. за домаћу екипу у такмичењу за Дејвис куп, заједно с Новосађанином Ђорђем Дунђерским. Елиминисани су у Загребу у мечу с јаком екипом Индије. Напустио је земљу 1927. и у иностранству наставио да се бави тенисом. Деловао је у Мађарској, Аустрији и Француској. Васа Атанасију \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛАШЕВИЋ, Ђорђе **БАЛАШЕВИЋ, Ђорђе**, певач, аутор популарне музике (Нови Сад, 11. V 1953). Каријеру започео 1977. у групи *Жетва* хитом *У раздељак те љубим*. Основао групу *Рани мраз*, која је за само годину дана, захваљујући његовим песмама памтљивих мелодија и емотивних и духовитих текстова (*Опрости ми, Катрин*, *Панонски морнар*, *Рачунајте на нас*, *Неки нови клинци* и др.), остварила велику популарност. Солистичку каријеру започео је албумом *Пуб*. На концертима је показао сценски шарм и глумачки таленат. Његове песме носе шарм салаша и „лалинског" менталитета, а крећу се у распону од балада (*Не ломите ми багрење*, *Словенска*, *Де-мол* и др.), преко приповедачких (*Прича о Васи Ладачком*, *Божа звани Пуб)*, затим џезерско-блузерских (*Блуз мутне воде*, *Бејби блу*, *Немам ништа с тим* и др.), до оних са политичком тематиком (*Само да рата не буде*, *Солитер*, *Requiem* итд.). Објавио књигу текстова песама са плоча, књигу новинских коментара *И живот иде даље*, роман *Један од оних живота* итд. Написао сценарио и тумачио главну улогу у ТВ серији *Специјална редакција*, глумио у ТВ серијама *Војници*, *Поп Ћира и поп Спира*, *Панонски морнар* и др., а 2010. режирао свој први играни филм *Као рани мраз*, филмску баладу насталу по песми *Прича о Васи Ладачком*. Добитник је Октобарске награде града Новог Сада (1999). Ивана Вуксановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛГАЧ, Едмунд **БАЛГАЧ, Едмунд**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Београд, 24. V 1913 – Београд, 9. XII 1990). Дипломирао 1939. на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду. После II светског рата радио у више грађевинских предузећа на извођењу и пројектовању конструкција од армираног и преднапрегнутог бетона. Његова најважнија остварења су у области пројектовања висећих кровова великих дворана. Сајамска хала у Лесковцу (1959), распона 73 × 60 м, има кров седластог облика са ортогоналном мрежом каблова укотвљеном у два ободна лука. Слична је конструкција сајамско-спортске хале у Суботици (1969) са распонима 81,6 × 81,6 м. Код спортске дворане „Пинки" у Земуну (1975) кровну конструкцију формира низ паралелних каблова распона 52 м, на које су нанизани бетонски елементи накнадно утегнути затезањем каблова. Објавио више стручних радова, у којима је приказао своја искуства на пројектовању и извођењу висећих кровова. У периоду 1965–1970. држао наставу на Вишој техничкој грађевинској школи (Суботица) из инжењерских конструкција. Од 1982. предавао материју претходно напрегнутог бетона као проф. по позиву на Грађевинском факултету у Суботици. ДЕЛО: „Die neue Ausstellungshalle der Textilmesse in Leskovac", *Beton- und Stahlbetonbau*, 1961, 56, 7. Растислав Мандић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛДОВИН **БАЛДОВИН**, кнез (? – ?). Као намесник Стефана Дечанског и „властелин крајишник" управљао је врањском облашћу. Био је најбогатији властелин и најутицајнија политичка личност на крајишту. Стефан Дечански је посебном исправом потврдио њему и његовој „деци" све поседе, међу којима се налазила и црква св. Николе у Врању, са неколико потчињених села. Исправу сличне садржине издао му је и краљ Душан на почетку своје владавине. После смрти сахрањен је у цркви св. Николе (између 1332. и 1343). Цркву и све њене поседе потчинио је Хиландару краљ Душан (1343–1345), а на молбу жупана Маљушата. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I/1, Бг 1929. ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, „Повеља краља Душана о манастиру Св. Николе у Врању", *ПКЈИФ*, 1927, VII, 1–2; Ђ. Сп. Радојичић, „Црква Св. Николе у Врању, *Старинар*, 1938, XIII; И. Ђорђевић, „О средњовековној цркви Св. Николе у Врању", *ВГл*, 1993/94, 26–27. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛДОВИН **БАЛДОВИН**, казнац (? – ?). Најистакнутији члан централне државне управе на почетку владавине краља Душана. Када је Стефан Душан издао хрисовуљу Дубровчанима (22. I 1333), којом им је даровао Стон и Пељешац, а у присуству српских велможа, **Б.** је поменут као први од присутне властеле, што уверљиво сведочи о његовом рангу. О његовој даљој активности нема података. На основу познатих извора не може се доказати да су кнез **Б.** и казнац **Б.** једна те иста личност. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕВИЋ СТЕФАНОВИЋ, Јован **БАЛЕВИЋ СТЕФАНОВИЋ, Јован**, правник, официр (Пелев бријег, Братоножићи, 1728 – манастир Св. Никола, Брчели, Црмница, 1773). Као дечак пао у турско ропство. Откупио га је сарајевски митрополит и школовао у Сарајеву, одакле је прешао у Темишвар и 1745. отишао на студије у Хале где је 1750. завршио правни факултет. Ту је 1752. штампао своју академску дисертацију из области канонских права и историје цркве, прву филозофску дисертацију код Срба. Као свршени правник дошао је у Карловце и постао градски синдик, потом ађутант граничарског капетана Гаврила Новаковића у Банату, па поново, око две године, карловачки синдик. Тада је ступио у везу с Русима и правио лажне пасоше за Србе који су, и поред забране, одлазили у Русију. Када је то постало опасно, отишао је у Беч руском посланику који га је као ученог човека и зналца латинског и немачког (а наводно и руског, грчког, влашког и јеврејског језика), као и познаваоца права, филозофије, математике, геологије, геодезије и астрономије, топло препоручио царици Јелисавети Петровној. Примљен је у руску службу 1757. као капетан хусарског пука у Белој Слободи, али се ускоро вратио у Карловце да би продао имовину и породицу превео у Русију, што је и остварио почетком 1759. После распуштања његовог хусарског пука прешао је на службу у Сумски, а потом у Харковски хусарски пук, где је стигао до чина секунд-мајора, којим је завршио војничку каријеру. Од онога што је написао, познат је само његов „Кратки и објективни опис садашњег стања Црне Горе" (Петроград 1757) у 18 сажетих параграфа, састављен на латинском а преведен на руски језик, који се сматра вредним прилогом због географских и етнографских података и опште слике која се у руској дипломатији на основу њега, и њему сличних меморијала, стварала о Црној Гори и Црногорцима. Према најновијим истраживањима, загонетни црногорски самозванац Шћепан Мали био је, заправо, **Б**. Убијен је у манастиру св. Николе у Брчелима. ДЕЛО: *Dissertatio Philosopica de Propagatione Religionis armata*, Halae MDCCLII. ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, *Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија*, Бг 1923; „Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића", *ЗМСКЈ*, 1962, IX–X; Г. Михајловић, *Српска библиографија XVIII века*, Бг 1964; М. Павић, *Историја српске књижевности барокног доба XVII и XVIII века*, Бг 1970; Б. Маринковић, „Вести о Јовану Стефановићу Баловићу", *ЗМСИ*, 1970, 1; М. Пантић, *Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века*, Бг 1990; Р. Петровић, *Владика Данило и владика Сава*, Бг 1997; В. Ј. Костјашов, „Нова сведочанства о животу Јована Балевића", *ЗМСИ*, 1997, 57; Р. В. Петровић, *Шћепан Мали, загонетка је решена*, Бг 2001. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕНТИЋ, Стеван **БАЛЕНТИЋ, Стеван**, војвода (? – Велики Варадин, 1535). Био је један од најугледнијих српских првака у Банату и Поморишју у бурно време које је наступило после Мохачке битке 1526, а које карактеришу чести турски напади и сукоб између Фердинанда I Хабзбуршког и Јована Запоље око власти у Угарској. У изворима се први пут помиње 1529. као рођак и наследник деспота Радича Божића, који је подржавао Запољу. Прихватио је позив Фердинанда I и почетком априла 1529. прешао на његову страну. Исте године, у време похода султана Сулејмана I на Угарску, одлучио је да ипак остане на страни Запоље. За заслуге у борби против Фердинандових присталица, током 1530. од Запоље је добио титулу и достојанство врховног капетана Срба. Почетком 1531. ушао је у сукоб с једним од најзначајнијих Запољиних присталица, Стефаном Вербецијем, и освојио његов град Бечеј. Та вест је подстакла Фердинанда I да са **Б.** обнови преговоре и крунише их даровницом којом је **Б.** добио градове Шољмош и Липово. У време новог турског похода на Угарску поново се приклонио Запољи и током 1532. и 1533. у изворима се помиње као његов војвода. Због тога је Фердинанд I захтевао да му врати дароване градовe. После повлачења Турака, крајем 1534. још једном је успео да преговоре с Фердинандом I закључи новим даровним писмом. Често мењање страна и неиспуњена обећања навела су Запољу да почетком 1535. нападне на Липово, ухвати **Б.** и затвори га у Великом Вараду, где је после неког времена и погубљен. Био је добротвор манастира Лесново код Кратова. Име му је забележено у манастирском поменику око 1530. ИЗВОРИ: С. Новаковић, „Српски поменици XV–XVIII в.", *ГСУД*, 1875, 42; А. Ивић, *Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа*, I, Н. Сад 1910. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ј. Поповић (ур.), *Војводина*, I, Н. Сад 1939. Исидора Точанац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕНТИЋ, Тодор **БАЛЕНТИЋ, Тодор**, племић, заповедник српских одреда (? - ?). Учествовао у борбама против Турака у време похода Мехмед-паше Соколовића на Банат 1551. После повлачења Мехмед-паше, у зиму 1551, ердељска војска под командом фратра Ђорђа и Шпанца Касталда напала је турску посаду у граду Липово. У борбама је, према свему судећи, учествовао и **Б**. После заузећа града и предаје турске посаде, помиње се децембра 1551. као један од пратилаца који су Турке пуштене на слободу спровели до границе. После неуспеле опсаде Темишвара 1551. и повлачења Турака настао је проблем поседа српских великаша у околини Темишвара, које су у међувремену узурпирали Мађари. Оштећени српски племићи, међу којима је био и **Б.**, окупили су се у Јенопољу и 24. IV 1552. упутили писмо краљу Фердинанду I, у којем су захтевали да им се врате имања. Краљ је наредио да им се одузета имања врате. Међутим, јула 1552. Турци су освојили Темишвар, а **Б.** се даље губи траг. ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; Д. Ј. Поповић (ур.), *Војводина*, I, Н. Сад 1939; *Историја Срба у Војводини*, I, Н. Сад 1957. Исидора Точанац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕРИНА **БАЛЕРИНА** (ит.), играчица у балетској трупи, која је достигла одређени ниво и којој се додељују главне улоге у класичним балетима. Термин је ушао у употребу у другој половини XIX в. после тријумфалних наступа италијанских играчица виртуоза на сценама Европе. У Русији назив је додељиван водећим играчицама императорске балетске трупе, а обезбеђивао им је боље награђивање и играње значајнијих улога, али и мањих сола. У XX в. термин означава све балетске уметнице, а из њега су изведена и класификујућа звања: примабалерина, прва играчица у балетској трупи, обично по техници и интерпретацији призната и ван своје трупе; примабалерина aсолута (*prima ballerina assoluta*), играчица која игра само главне улоге, звање додељенo само неколицини играчица у историји балета (П. Лењани, М. Ф. Кшесинска, М. Фонтејн, М. Плисецкаја). Прве **б.** у Србији биле су емигранткиње из Русије (К. Исаченко, М. Бологовска, Ј. Пољакова, Н. Кирсанова, М. Фроман итд.), које су у Београд пренеле школу класичне игре на којој ће, потом, стасавати многобројне генерације српских **б.** (Н. Бошковић, Н. Милошевић, М. Олењина, А. Роје, М. Сањина, Р. Парнел, Ј. Бјегојевић, Д. Сифниос, В. Ђорђевић, Л. Пилипенко и др.). Љиљана Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕТ **БАЛЕТ** (ит. *balleto*: плес), форма музичко-сценске уметности, у којој је основно средство изражавања играчки покрет заснован на строго дефинисаној техници и у садејству с музиком, драмском радњом, декором и костимом. Иако би требало да се односи само на дела заснована на класичном стилу игре, термин је, услед јаке интеракције класичног балета и савременe игре, попримио значење којим се именује свако сценско играчко појављивање. Развија се у XV в. истовремено у Италији и Француској. Златно доба пада у време Луја XIV, када се **б.** професионализовао. Кореографи XVIII в. допринели су одвајању **б.** од опере и његовом осамостаљењу као аутономне уметничке форме. Почетком XIX в. кодификује се техника, а ера романтизма оставља богато стваралачко наслеђе. Не зна се тачно кад је у Србији први пут виђен **б.**, али засигурно још у XVIII в. У XIX. в. било је гостовања страних уметника, а у неком виду **б.** се појављивао и у позоришним представама. Тек између два светска рата, када су игране и прве самосталне балетске представе, **б.** је себи истински отворио пут. Велики подстицај дошао је од друштвено-забавног живота, играло се разним поводом, претежно на аматерском нивоу, али су се појавиле и приватне школе професионалних играча. Снажан подстицај развоју **б.** у Србији дали су руски уметници, емигранти. У форми самосталне уметности **б.** је у Србији професионално организован 1922. оснивањем Балета Народног позоришта у Београду, а 1950. и Балета Српског народног позоришта у Новом Саду. Љиљана Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕТ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ **БАЛЕТ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ**, балетски ансамбл професионално формиран 1922. Крајем XIX и почетком XX в. на сцени Народног позоришта извођене су прве опере и оперете. Обавезне плесне делове играо је глумачки и оперски ансамбл. После I светског рата већ је постојао мањи балетски ансамбл, чији је шеф К. Исаченко, с М. Бологовском, поставио играчке инсерте у операма и оперетама. Од доласка Ј. Пољакове за шефа Балета (1922) на репертоару су биле и самосталне балетске представе. Прва је изведена 19. III 1923, а играни су одломци из балета *Крцко Орашчић*, *Шехерезада* и *Силфиде* (корeoграф Ј. Пољакова). Репертоар су затим чинила традиционална класична дела, као и тада савремени балети. Прву, скраћену верзију *Охридске легенде* С. Христића поставила је Нина Кирсанова. Све до II светског рата најзначајнији балетски уметници, кореографи и педагози били су руски емигранти. Истакнуту улогу у формирању уметничког профила и развоју **Б. НП** између два светска рата имали су: А. Фортунато, А. Романовски, Б. Књазев, А. Жуковски, М. Олењина, Ј. Васиљева, А. Доброхотов и О. Гребеншчиков. Изузетан значај имало је деловање Ј. Пољакове као педагога, Мaргарете Фроман као кореографа (поставила и домаће балете *Лицитарско срце* 1927. и *Имбрек з носом* 1937. К. Барановића), те Пие и Пина Млакара који су, постављајући *Легенду о Јосифу* и *Тил Ојлнешпигел* Р. Штрауса и Лоткиног *Ђавола на селу* (1938), унели тада савремен играчки експресионистички израз. Поред балетских уметника руског порекла стасала је и генерација домаћих уметника међу којима се посебно истичу Н. Бошковић (по многима највећа српска балерина), Н. Аранђеловић, А. Прелић, Р. Леви, Н. Милошевић, С. Станисављевић, Т. Полонска, М. Олењина, Ј. Васиљева, Ј. Корбе, М. Ристић, М. Јовановић и С. Лакетић. **Б. НП** је гостовао у Атини (1933), Софији (1938) и Франкфурту на Мајни (1939). За време II светског рата постављено је седам премијерних представа, међу којима и *У долини Мораве* С. Настасијевића (корeoграф А. Жуковски, 1942), *Фантастична симфонија* Х. Берлиоза и *Чаробни дућан играчака* Росини-Респигија (кореограф М. Ристић). У овој етапи развоја главни кореограф и првак **Б. НП** био је М. Ристић, примабалерина Н. Аранђеловић, а солисти (поред претходно наведених) и Ј. Пуљо, Д. Живановић, С. Ержен и В. Лебедев. ![001_Zacarana-lepotica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-zacarana-lepotica.jpg) ![002_Ohridska-legenda.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-ohridska-legenda.jpg) ![003_Labudovo-jezero.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/003-labudovo-jezero.jpg) По завршетку II светског рата **Б. НП** је почео готово испочетка. Чланови Казалишта народног ослобођења М. Сањина, А. Радошевић и Ж. Скригин обновили су балетски ансамбл талентованим ученицама Државне балетске школе и истакнутим члановима фолклорних група. О ентузијазму, жељи за учењем и усавршавањем сведочи велик успех целовите поставке *Охридске легенде* М. Фроман, која се дуго задржала на репертоару и имала изванредан успех на домаћим и иностраним позорницама. Уследило је „златно доба" потврђено успесима на најзначајнијим уметничким фестивалима (Единбург, Атина, Визбаден, Салцбург, Женева, Цирих, Фиренца, Беч), отварањем Театра нација у Паризу 1957. с Бартоковим *Чудесним мандарином* у поставци Д. Парлића и великим успесима на гостовањима у Лозани, Бриселу, Амстердаму, Венецији, Монте Карлу, Варшави, Каиру, Александрији, Осаки и Токију, Барселони и Мадриду, Берлину и Лајпцигу, Риму, Палерму и Напуљу, Катанији, Техерану, Солуну, Дортмунду, Одеси и др. Репертоар је у том раздобљу био изузетно разноврстан – од традиционалних класичних дела, преко неокласичних, савремених, до оних надахнутих националним играчким фолклором. Најзначајнији кореограф био је Д. Парлић, успешно су радили В. Костић, Л. Пилипенко, В. Логунов, М. Мишковић, Д. Трнинић, Ж. Пребил, А. Израиловски, а београдску балетску сцену обогатила је и плејада иностраних кореографа: Л. Лавровски, М. Бежар, И. Ек, О. Јордан, Н. Анисимова, А. Кумисников, М. Атанасиу, П. Дарел, А. Шекера, М. К. Пјетрагала, Д. Сајферт, Р. Кљавин и В. Васиљев. Неколико генерација врсних примабалерина и првака својим уметничким креацијама изузетно су допринели развоју играчке уметности у Србији: Ј. Бјегојевић, В. Ђорђевић, М. Јанева, М. Јовановић, В. Костић, К. Обрадовић, Р. Парнел, Б. Перић, Л. Пилипенко, М. Сањина, Д. Сифниос, С. Гребелдингер, Б. Марковић, Д. Трнинић, М. Мишковић, Б. Младеновић и М. Момчиловић. Следећу генерацију чине М. Бијелић, С. Вукићевић, И. Лукатели, В. Лечић, М. Јанковић, Д. Томић, Ј. Шантић, Љ. Шарановић, Р. Вучић, А. Израиловски, В. Логунов, Д. Симић, Р. Томановић. Генерацији која је крајем века у пуној извођачкој зрелости припадају А. Атаљанц, М. Безмаревић, Д. Драгичевић, М. Драгићевић, А. Павловић, Д. Иманић, К. Костјуков, Д. Касаткин, Н. Јеремић, К. Тешеа, С. Адамовић, а у најмлађој генерацији истичу се О. Олћан, С. Нинковић, Б. Жегарац, Т. Ивановић, Ј. Веселиновић, М. Рус, Д. Коларов, А. Илић и Ј. Богојев. ЛИТЕРАТУРА: B. Marinković Rakić, R. Nikolajević, *Yugoslav ballet*, Bg 1958; M. Jovanović, *Pia in Pino Mlakar*, Ljubljana 1985; *Првих седамдесет година Балета Народног* *позоришта 1*, Бг 1994; В. Костић, *Сенке које сјаје*, Бг 1998; Група аутора, „75 година Балета Народног позоришта у Београду", *Orchestra*, 1998, 12; М. Зајцев, *Игра што живот значи 2*, Бг 2005. Милица Зајцев \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕТ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ![001_LICITARSKO-SRCE.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-licitarsko-srce.jpg)**БАЛЕТ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА**, балетски ансамбл формиран 1950. при Опери Српског народног позоришта у Новом Саду. Састојао се претежно од чланова расформиране фолклорне групе Уметничког ансамбла Централног дома ЈНА у Београду, у којем су стицане и основе уметничке игре. Први шеф, кореограф и педагог била је М. Олењина. Прва представа била је *Шехерезада* Н. А. Римског Корсакова (25. V 1950. с опером *Пајаци*), а први самостални балетски дивертисман *Шехерезада* Н. А. Римског Корсакова, *Ноћ на голом брду* М. П. Мусоргског и трећи чин *Бахчисарајске фонтане* Б. В. Асафјева (25. VII 1950). Прва целовечерња балетска представа била је *Охридска легенда* С. Христића (20. IV 1951). М. Олењина је радила с ансамблом професионално неизграђеним и стога комбиновала класично балетско наслеђе, одломке, краћа дела и фолклор, а балетом *Лопов Гаспар* Р. Планкета наговестила модерније схватање уметничке игре и поставила темељ репертоарској политици. ![002_Baletski-ansambl-SNP.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-baletski-ansambl-snp.jpg) Све играчке задатке носили су домаћи играчи (В. Блажић, Б. Радак, Ј. Главонић, К. Кузмановски, M. Братоножић, К. Глигорић, С. Израиловски). Кореограф Г. Македонски радио је с кадром пристиглим из Балетске школе (М. Поповић, Д. Рекалић, М. Матић, Е. Марјаш, Ф. Хајек), те поставио и целовечерње класичне балете *Лабудово језеро* (сматра се прекретницом у развоју **Б. СНП**), *Бахчисарајска фонтана*, *Ромео и Јулија*, *Жизела*, а делима *Симфонија у Ц-дуру* Ж. Бизеа, *Триптихон* П. Коњовића и *Човек у огледалу* М. Келемена осавременио је репертоар. И. Отрин је дебитовао балетима *Паукова гозба* Ж. де Вуазена и *Демон злата* Р. Бручија, а потом поставио и нова класична дела: *Пепељуга*, *Дон Кихот*, *Шчелкунчик*, *Есмералда*, *Враголанка*. Дечји балети (*Црвенкапа*, *Петар Пан*, *Пипи Дуга Чарапа*, *Вила лутака*, *Макс и Мориц*) репертоарска су специфичност **Б. СНП**, као и праизвођења савремених балетских дела домаћих и страних стваралаца. Балет *Љубав за љубав* (1980) Т. Н. Хрењикова (кореограф В. Бокадоро) била је последња балетска премијера у старој згради, а *Охридска легенда* (13. IV 1981) прва на новој сцени. Балет *Грк Зорба* М. Теодоракиса, у кореографији К. Симића и са К. Костјуковим у главној улози, постаје 1994. култна представа. Међу играчима који су били чврст ослонац и залог квалитета кад је балет био на успону су и: М. Братоножић, В. Карић, Ј. Михајловић, Ј. Прокић, Т. Мошински, Н. Гарај, И. Грња, Н. Антић, Д. Ђурашевић, С. Стојадиновић, М. Девић, Т. Чебски, Л. Милер, Ј. Сремац; В. Чебски, Б. Курунци, А. Христидис, Ј. Гирба, Ј. Константин, К. Гидеа, Т. Русу, као и педагози Г. Македонски, Р. Пакашки и Љ. Мишић. **Б. СНП** је остварио многобројна гостовања у земљи и иностранству. Добитник је Октобарске награде града Новог Сада. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Мишић, С. Савић, Б. Ракић, *40 година Балета Српског народног позоришта*, Н. Сад 1990; С. Савић, *Балет*, Н. Сад 1995; В. Крчмар (ур.), *Балет. Првих педесет* *година*, Н. Сад 2004; С. Савић, *Поглед у назад. Свенка Савић о игри и балету*, Н. Сад 2006; Љ. Мишић, *Уметничка игра у Новом Саду од 1919. до 1950. године, I део*, Н. Сад 2009. Љиљана Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕТИЋ, Бранко **БАЛЕТИЋ, Бранко**, филмски редитељ, сценарист (Београд, 5. VI 1946). Студирао права, дипломирао филмску режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. За београдску и подгоричку телевизију снимио велик број телевизијских емисија, филмова и серија. Режирао дугометражне игране филмове *Сок од шљива* (1981), *Балкан експрес* (1983) и *Увек спремне жене* (1987). Био је директор „Авала филма" од 1986. до 1990. Божидар Зечевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕТИЋЕ **БАЛЕТИЋЕ**, некропола с надгробним споменицима из раздобља XIV–XVIII в. Налази се у атару истоименог села северозападно од Новог Пазара. Трагова сахрањивања има и из познијег времена. На некрополи се очувало преко две стотине надгробних споменика, сврстаних у четири основна типа, који потичу из два јасно издвојена хронолошка хоризонта. Најстаријем, средњовековном раздобљу (XIV–XV в.) припадају споменици у виду масивних хоризонталних плоча, рустичних или пажљиво обрађених, са уклесаном стилизованом представом покојника или његовом симболичном репликом. Најрепрезентативнији надгробници овог периода су добро клесани и релативно монументални стећци који су обележавали гробове истакнутих чланова сеоске заједнице. Једна од особености **Б.** су и надгробна обележја сачињена од хоризонталне плоче и усправног белега, у облику антропоморфног крста, плоче или нишана, чија је појава оквирно опредељена у раздобље од краја XV до прве половине XVI в. Најмлађи тип надгробних споменика, у виду усправног белега усадника, потпуно преовлађује од средине XVI до XVIII в. Они се најпре израђују у облику плоча сразмерно малих димензија, са уклесаним крстовима различите стилизације, а потом у виду крстоликих усадника. По броју сачуваних споменика, њиховом типолошком богатству, као и вишевековном континуитету коришћења, локалитет у **Б.** представља једну од најзначајнијих некропола у области старог Раса. ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Ј. Ердељан, „Старо гробље у Балетићу", *НпЗ*, 1989, 13. Даница Поповић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕТМАЈСТОР **БАЛЕТМАЈСТОР**, аутор кореографског текста и редитељ балета, концертних нумера, играчких сцена у опери, оперети, драмској представи, мјузиклу и др. Поред стварања оригиналне кореографије (кад се назива још и кореограф), **б.** обнавља, рестаурира, односно поново поставља раније постојеће кореографије. Термином **б**. се именује и стручњак који одржава технички ниво ансамбла (педагог) и води пробе (репетитор). Као први **б.** у Србији у првој половини XX в. деловали су балетски уметници који су емигрирали из Русије. Преневши у нову средину уметност класичне игре, они су и најзаслужнији за формирање многобројних генерација домаћих балетских уметника, међу којима су запажена достигнућа остварили кореографи М. Ристић, Пиа и Пино Млакар, Д. Парлић, В. Костић, Л. Пилипенко, Д. Трнинић, М. Мишковић, В. Логунов, М. Олењина, Г. Македонски, И. Отрин и др. Љиљана Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕТСКА КРИТИКА **БАЛЕТСКА КРИТИКА**, критички осврти на уметничку игру. У Србији датирају с почетка XX в., а односе се на сценске наступе приватних студија, институционалних професионалних балетских ансамбала, алтернативних аутора и група, како домаћих тако и страних. Од првих балетских представа које су изведене у Народном позоришту у Београду 1923, па до савремених авангардних и поставангардних балетских и мултимедијалних продукција, **б. к.** су се бавили композитори, музиколози, новинари, књижевници, а тек доцније, углавном после II светског рата, и они аутори који су завршили школу класичне или модерне игре. Критички осврти су објављивани у актуелној дневној (*Политика*, *Време*, *Борба*, *Дневник*) и недељној (*НИН*, *Илустрована Политика*, *Време*, *Дуга*) штампи, као и у стручним књижевним (*Српски књижевни гласник*, *Књижевне новине*, *Књижевна реч*), музиколошким (*Звук*, *Музичке новине*, *Про музика*, *Нови звук*), позоришним (*Театрон*, *Позориште*, *Сцена*, *Orchestra*) и шире научним (*Летопис Матице српске*) периодичним публикацијама. Континуираним праћењем догађања на домаћој балетској сцени нарочито запажен допринос историјском сагледавању развоја балетске уметности код нас дали су М. Милојевић, Б. Драгутиновић, С. Ђурић-Клајн, М. Здравковић, М. Зајцев, М. Сујић-Виторовић, М. Јовановић, Ј. Шантић, Ј. Шулхоф, Н. Петин, Б. Ракић, С. Савић, Љ. Мишић и др. Мирјана Здравковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕТСКА ТАКМИЧЕЊА И ФЕСТИВАЛИ **БАЛЕТСКА ТАКМИЧЕЊА И ФЕСТИВАЛИ**, манифестације осниване с циљем да представе и вреднују резултате рада учесника, пруже помоћ награђеним такмичарима у њиховом даљем професионалном развоју и афирмацији, промовишy класичну и савремену уметничку игру, подстакну креативан приступ игри и упознају гледаоце с актуелним достигнућима и играчким тенденцијама у свету. Значајан утицај на развој уметничке игре у Србији имали су: Фестивал музичких и балетских школа Србије, основан 1956; Југословенско балетско такмичење, за играче и кореографе, одржавано бијенално у Новом Саду 1982–1991; Републички фестивал уметничке игре младих „Дани игре", покренут 1985. у Белој Паланци; Републичко такмичење ученика музичких и балетских школа Србије, покренуто 1994; Фестивал кореографских минијатура у Београду, основан 1997; Београдски фестивал игре, међународна манифестација покренута 2004. под покровитељством Савета за игру СЦГ – СИД УНЕСКО. Љиљана Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕТСКА ШКОЛА ЛУЈО ДАВИЧО **БАЛЕТСКА ШКОЛА ЛУЈО ДАВИЧО,** основана је 1947. као Државна балетска школа, интеграцијом Балетског одсека при Музичкој академији и Балетског студија Опере Народног позоришта. Први директор била је Ани Радошевић, а наставници Нина Кирсанова и Миле Јовановић. Наставни план и програм за играчке предмете (класичан балет, класична подршка, историјска и карактерна игра) израдио је М. Јовановић према руској школи класичног балета. Историјске игре водила је Ј. Вајс, потом Г. Калановић, а ритмику и југословенски фолклор М. Магазиновић која је касније преузела и историјске игре, те историју игре и балета. Разреди су оформљени према знању из балета у оквиру две варијанте наставе, једна у трајању од шест, а друга од осам година. Први кадрови из ове школе стигли су у Народно позориште у сезони 1949/50, а од тада ова школа представља језгро београдског балета и балетске уметности у земљи и иностранству. Педагошки кадар је биран из редова искуснијих чланова балета, склоних педагошком раду, а у почетку су то били асистенти Н. Кирсанове и М. Јовановића – С. Мојић, С. Лакетић и Х. Јанош који су постали успешни педагози. Значајно место у педагошком раду припада и Т. Полонској, Р. Томић, Ј. Јанош, О. Јаковљевић, Г. Калановић, С. Марјановић, Д. Живановић и В. Штамбуку. Од 1952. подела на нижу (четворогодишњу) и средњу (двогодишњу) школу замењује се осмогодишњим школовањем као у већини земаља с развијеним балетским школством. Од 1960. Средња балетска школа узима име Луја Давича. Унапређивање наставе у школи реализовано је кроз сарадњу с иностраним балетским уметницима који су гостовали на нашим сценама, али и усавршавањем наставника на Државном институту позоришне уметности у Москви (ГИТИС) и на вишој школи у Санкт Петербургу. Скоро сви чланови Балета Народног позоришта и Савременог позоришта у Београду, као и велик број балетских педагога који су радили и у другим балетским школама, као педагози или репетитори у позориштима у земљи и иностранству, бивши су ученици школе, а било их је и у осталим југословенским позориштима. Љиљана Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕТСКА ШКОЛА НОВИ САД **БАЛЕТСКА ШКОЛА НОВИ САД**, основана је 1948. као државна Средња балетска школа у трајању од шест година. Њеним оснивањем заокружена су настојања да се обезбеди школовање професионалног играчког кадра за потребе Српског (тада Војвођанског) народног позоришта, које је до тада делимично реализовано у Балетском одсеку при Државној музичкој школи и Балетском одсеку Драмског студија СНП-а (основаном 1947). Она је 1950. обједињена са Позоришном школом, а школовање је продужено на осам година. Новоформирана институција добила је назив Државна позоришна школа. Данашњи назив школа је добила 1979. Први директор је била Маргита Дебељак, наставници за играчке предмете М. Дебељак и Милена Поповић, а музички сарадници Софија Вујић, Катарина Черевицки, Јелисавета Шалго и Иван Михалек. Наставнички кадар се 1956. попуњава првим апсолвентима којима М. Дебељак, после осмогодишњег школовања у њеној класи, поверава играчке предмете (В. Феле, Љ. Мишић), а касније се у наставу укључују и К. Дињашки и С. Илијћ. Као вид унапређивања наставе користе се стипендије за усавршавање на педагошком одељењу Балетске школе „Ваганове" у Санкт Петербургу, као и ангажовање гостујућих страних педагога (М. Лавровски, В. Шувалов, Р. А. Кљавин, Ж. П. Гравије, Џ. Амар и др.). У овој школи су, поред Одсека за класични балет, формирани и Одсек за савремену игру (2003) и Одсек за народну игру (2004). Школа је постала расадник балетских кадрова за целу земљу, позната је по добрим мушким играчима, а изнедрила је и педагоге, кореографе, балетске критичаре и истраживаче (балетологе). ЛИТЕРАТУРА: С. Савић, *55 година Балетске школе у Новом Саду (1948–2003)*, Н. Сад 2003; Љ. Мишић, *Уметничка игра у Новом Саду од 1919. до 1950. године*, Н. Сад 2009. Љиљана Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЕТСКО ШКОЛСТВО **БАЛЕТСКО ШКОЛСТВО.** Играчко образовање у Србији потиче из XIX в., а постаје интензивније између два светска рата, када се отварају многобројне приватне школе у којима се уче ритмика, уметничка гимнастика, карактерна, салонска, пластичнa, модерна и шпанска игра, те класичан балет. Како велик подстицај играчком образовању долази од друштвено-забавног живота, једну линију његовог развоја воде учитељи плеса, док другу остварују они који по свом основном опредељењу припадају уметничкој игри. Оснивају се и државне институције: Глумачко-балетска школа у Београду (1921−1927), Одсек балета при Музичкој школи „Станковић" (1937), Одељење за балет при Музичкој Академији у Београду (1939), Балетски одсек Музичке школе „Исидор Бајић" у Новом Саду (1935−1941, 1946−1948). После II светског рата покушава се с новим балетским одсецима при музичким школама (Суботица, Ниш), отварају се балетске секције у пионирским и омладинским позориштима, Балетски студио при Народном позоришту у Београду (1946) и Балетски одсек Драмског студија Војвођанског (Српског) народног позоришта у Новом Саду (1947−1948). У циљу унапређења балетске уметности и стварања професионалног играчког кадра основане су Државна (средња) балетска школа у Београду (1947) и Новом Саду (1948). Љиљана Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛЗАРЕНО, Драгош **БАЛЗАРЕНО, Драгош**, архитекта (Београд, 22. VII 1926). Дипломирао 1955. на београдском Архитектонском факултету. Усавршавао се у Атини, где је 1966. стекао диплому за унапређење организације и планирања здравствених организација, те у Лондону, где је 1977. завршио Курс за пројектантске менаџере. Пројектантску каријеру започео у пројектној организацији „Авала" (1955−1956). Након боравка у Бриселу (1957−1958) вратио се у Београд и радио у Заводу за изградњу града. Његова архитектонска делатност везана је пре свега за здравствене објекте. У Београду је пројектовао Дом здравља на Врачару (1971−1972), оперативни блок у Очној клиници (1973), Хируршки блок у оквиру Градског клиничког центра у Батутовој улици (1973), Дом здравља у Земуну (1975), реконструкцију Очне клинике Медицинског факултета (1982), доградњу и адаптацију акушерско-гинеколошке клинике (1986), као и Поликлинику интерне клинике Мед. ф. у Приштини (1986), Клинички центар Боткин у Москви (1990) и др. Реализовао је и стамбене објекте у Улици мајке Јевросиме 2 (1957), стамбену кулу с робном кућом „Београд" на Новом Београду (1961−1963), робну кућу „Србијатекс" на Теразијама (1976−1977), стамбени блок у Сомбору (1965) и др. Његов архитектонски рукопис је прецизан, јасан, без много детаља, а композиција стабилна, основе детаљно разрађене. Све то одговара садржају здравствених објеката где је све подређено функцији. Његово најзначајније остварено дело је Клинички центар Мед. ф. у Београду (1970−1986), који је пројектовао у сарадњи са Владетом Стојаковићем. ЛИТЕРАТУРА: Б. Стојановић, У. Мартиновић, *Београд 1945–1975. Урбанизам, архитектура*, Бг 1978. Дијана Милашиновић-Марић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛИКА, Корнел **БАЛИКА, Корнел** (Bălică, Cornel), новинар, писац (Куштиљ код Вршца, 19. I 1929 − Панчево, 17. IX 1994). Од 1950. новинар у листу *Libertatea*, где је постао и главни уредник. Један од најплоднијих новинара свог времена. Под псеудонимом Внтурел Гимпу писао поезију, кратку прозу и сатире. Био је члан Друштва књижевника Војводине ДЕЛА: *Recolta soarelui*, Пан. 1969; *La răsărit de amintiri*, Пан. 1984; *Soare nedesluşit*, Пан. 1984; *Rame negre*, Пан. 1992. ЛИТЕРАТУРА: Р. Флора, *Румунска књижевност у Војводини*, Н. Сад 1976; Ş. N. Popa, *O istorie a literaturii române din Voivodina*, Пан. 1997. Мариана Дан \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛИНТ, Бела **БАЛИНТ, Бела**, трансфузиолог, хематолог, универзитетски професор (Остојићево, 26. VII 1952). Дипломирао 1978. на Медицинском факултету у Новом Саду. Од 1980. запослен у ВМА, начелник Одељења за хемотерапију и аферезно лечење. Од 1996. ради у Институту за медицинска истраживања Универзитета у Београду. Професор по позиву на Мед. ф. у Новом Саду, Нишу и Бањалуци. Редовни члан Академије медицинских наука СЛД-а. Наставник Европске школе за трансфузиологију (Милано). Увео нове терапијске поступке: селективну измену плазме са оригиналном екстракорпоралном имуноадсорпцијом за АВО − инкомпатибилне трансплантације бубрега и мулти-модалну аферезу за терапију животно угрожавајућих хематолошких поремећаја. Један од оснивача Центра за трансплантацију матичних ћелија и Центра за регенеративну медицину ВМА. Члан уредништава часописа: *Blood Banking Transfusion Medicine*, *Српски архив*, *Војносанитетски преглед*, *Билтен за трансфузиологију*, *Црногорски медицински преглед* и *Анестезија, реанимација, трансфузија*. ДЕЛА: коаутор, „The cryopreservation protocol optimal for progenitor recovery is not optimal for preservation of MRA", *Bone Marrow Transpl.*, 1999, 23; коаутор, „Controlled-rate vs. uncontrolled-rate freezing as predictors for platelet cryopreservation efficacy", *Transfusion*, 2006, 46 (2); коаутор, „Simple „closed-circuit" group-specific immunoadsorption system for ABO − incompatible kidney transplants", *Transf. Apher. Sci.*, 2007, 36, 3. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛИСТИ **БАЛИСТИ** (алб. *Balli Kombëtar*: Национални фронт), припадници војнополитичке организације албанских националиста. Основана крајем 1942, окупљала је поседнике (аге, бегове и барјактаре) северне Албаније, делове грађанства и сељаштва, као и припаднике политичких странака националне оријентације. У почетку је организација заговарала борбу са окупатором, али и инсистирала на томе да је треба повести „онда када буде дошло време". Од тог времена успоставила је чврсте везе са политичким круговима у Великој Британији, који су је, мимо ратне стварности и услед њеног антикомунистичког карактера, подржавали и употребљавали и у периоду после завршетка војних операција на Косову и Метохији. Основни циљ организације било је формирање слободне и независне Албаније у чијем би саставу били Косово и Метохија, делови Македоније, Црне Горе и Чамерије. Максималистички национални програм условио је ширење мреже одбора и комитета на цео простор назначене „велике" и „етничке" Албаније, иницирајући терор над неалбанским становништвом. На територијама које је контролисала организација, уз помоћ окупаторских власти, организовала је добровољачке одреде и подржавала напоре окупационих власти да део албанских маса укључи у њихове војне формације. Војне јединице и одбори Бали комбетара били су противтежа народној власти коју је, почев од 1941, организовао НОП. Беспоштедни сукоб са НОВ Југославије и Албаније, принудили су **Б.** на отворену колаборацију са италијанском окупаторском влашћу (споразум од 15. III 1943). Циљ сарадње, која је поништавала антифашистички и антиокупаторски карактер организације и обесмишљавала њену пропаганду, била је заједничка борба на гушењу и ликвидацији народноослободилачког покрета у Албанији и на просторима под италијанском окупационом управом. После капитулације Италије, **Б.** су склопили сарадњу са немачким војним и окупационим властима, поставили немачке официре на главне командне положаје у својој војној организацији и додатно се наоружали. Други правац рада био је усмерен ка успостављању помирења и сарадње са ЦК КПА на платформи реализације концепта о Великој Албанији. Током зиме 1943/44. активност балистичке организације интензивирана је на простору Косова, Метохије, Црне Горе и Македоније. У организованом терору над становништвом, обрачунима са партизанским јединицама и сукобима са формацијама Југословенске војске у отаџбини, током 1944. посебно се „истакао" Косовски пук, формиран крајем 1943. Активност балистичке организације настављена је и после ослобођења тих области од немачког окупатора. Побуна у Дреници, напади на Урошевац, Гњилане и Косовску Митровицу, ометање успостављања народне власти, оружани сукоби, диверзије, терор над становништвом и пропагандна активност неки су од облика деловања **Б.** у периоду од јесени 1944. до пролећа 1945. Размере терора условиле су увођење војне управе на Косову и Метохији и уништење војних формација **Б.** у пролеће 1945. ЛИТЕРАТУРА: В. Дедијер, *Југословенско-албански односи (1939–1948)*, Бг 1949; А. Хадри, *Преглед историје Албанаца*, Пр 1967; Р. Рајевић, *Аутономија Косова. Историјско-правна студија*, Бг 1985; Б. Петрановић, *Србија у* *Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; Ђ. Борозан, *Велика Албанија – порекло, идеје, пракса*, Бг 1995. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛИЋ, Илија Т. **БАЛИЋ, Илија Т.**, исељенички активиста (Котор?, ? – Сан Франсиско, после 1914). У САД се доселио око 1903. Када је 1907. у Сан Франсиску основан Српски народни фонд, изабран је за његовог председника. Октобра 1908. у Сан Франсиску је организовао велики српски народни митинг посвећен одбрани српских интереса у БиХ, а 1909. је, као председник Српско-црногорског литерарног и добротворног друштва (основаног још 2. V 1880), покренуо нови недељник *Српски гласник* који је финансирао Српски народни фонд. Када је 1912. букнуо рат на Балкану, **Б.** је, с групом Срба и Црногораца, у Сан Франсиску формирао Одбор за слање добровољаца у Србију и Црну Гору. Одбор и Друштво су слали добровољце на српске и француске фронтове, сакупљали новац и слали помоћ Црвеном крсту и ратницима и купили две опремљене амбуланте које су коришћене на разним фронтовима. Друштво је 1918. променило назив у Прво српско добротворно друштво. ЛИТЕРАТУРА: А. С. Етеровић, „Први српски пионири у Америци и њихова делатност у Калифорнији и на Југу", у: *Живот и дело Михајла Идворског Пупина*, Н. Сад 1985. Владимир Гречић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛИЋИ **БАЛИЋИ**, село на левој страни долине Лима, на коси између његових левих притока, Комаранске и Слатинске реке. Налази се 4 км западно од магистралног пута Пријепоље – Бијело Поље и од Бродарева. Припада општини Пријепоље. Помиње се и под именом Балиће. Дисперзивног је типа и простире се на теренима 500–780 м н.в., а чини га шест заселака. Настало је почетком XX в. Године 1921. имало је 78 домова са 336 житеља, а 2002. 434 становника, од којих 77,9% Бошњака и 18,4% муслимана. У пољопривреди је радило 54,5% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛИЧЕВАЦ **БАЛИЧЕВАЦ**, село у Топлици, на југоисточним обронцима Великог Јастрепца. Кроз **Б.** протиче Лепајски поток. Са општинским средиштем Мерошина и путем Ниш–Прокупље повезан је локалним путем дугим 3 км. Село је збијеног типа и простире се на око 280 м н.в. Издужено је дуж потока, а распоред улица је линеаран и мрежаст. Помиње се после ослобођења од Турака 1878, када је бројало 85 житеља. Године 1921. имало је 90 домова са 762 житеља, а 2002. 1.185 становника, од којих 98,6% Срба. У пољопривреди је радило 38,8%, а у индустрији 19.9% активног становништва. У селу се налази четвороразредна основна школа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАН **БАЛКАН**, независни политички дневни лист. Излазио у Београду у периоду 1912–1941, с прекидом за време I светског рата. Првобитни власник и покретач био је Светолик Савић. Лист је доносио вести и извештаје са сензационалистичком нотом, те је наилазио на велико интересовање шире читалачке публике. Савићу се 1927. придружио Крста Цицварић, власник и главни уредник *Београдског дневника*. Њихов заједнички лист се краће време називао *Балкански дневник*, а затим поново **Б**. Цицварић је био директор, а Савић главни уредник. ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1885*, Бг 1996. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАН **БАЛКАН**, српско академско музичко друштво из Загреба, основано 1904. У његовом саставу био је хор, а од 1906. и оркестар. Хором су дириговали П. Муждек, Д. Ђермановић, В. Костић (1907), С. Пашћан-Којанов (1922) и др. Од 1906. друштво је приређивало концерте у хрватским градовима и организовало забаве у корист других српских удружења, према којима аустроугарске власти нису биле благонаклоне. Неговало је српске песме, приредило Мокрањчево вече и изводило композиције Ружића, Новака, Смоленског, Товачовског и др. Доживело је изванредна признања у Београду 1910. на такмичењу певачких друштава поводом прославе тридесетогодишњице Музичке дружине „Станковић". Гостовало је 1911. у Београду, Ваљеву, Аранђеловцу и другим српским градовима, а 1912. у Старом Бечеју, Кикинди и Меленцима. Припала му је прва награда на такмичењима српских певачких друштава у Земуну и Сомбору 1914. Сјединило се 1930. са Академским музичким друштвом „Младост" у Музичко друштво „Младост-Балкан". ЛИТЕРАТУРА: Р. Пејовић, *Српско музичко извођаштво романтичарског доба*, Бг 1991. Роксанда Пејовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНИДИ **БАЛКАНИДИ**, југоисточни подсистем великог Карпатско-балканског планинског система. Провлачи се преко 2.000 км кроз централну и југоисточну Европу. Смештени су у југоисточној Србији и Бугарској. На правцу Књажевац–Ниш одвојени су Тимочким, Варошким, делом Сврљишког и Нишким басеном од севернијих Јужних Карпата. То је јасна неотектонска и морфоструктурна зона која дијагонално раздваја два висински потпуно различита дела источне Србије. На југоистоку се истичу планине **Б.** са висинама 1.500–2.000 м. У њиховој грађи разликују се старије и млађе јединице. Старија геолошка структура, која је тектонски консолидована од средине креде до средине еоцена, састоји се од система навлака које, идући од североистока ка југозападу, подилазе једна под другу следећим редом: пребалканикум (Вршка чука), крајиникум (плато Великог извора), гетикум (Стара планина, Тресибаба, Сврљишке планине, Влашка и Црни врх), супрагетикум (Сува планина), јастребикум (Крајиштидне навлаке), моравикум (Селичевица и Бабичка гора). Почев од олигоцена, поменуте старе структуре су разломљене, поиздвајане у велике блокове, различито ротиране, пренабране и тако претворене у низ засебних јединица. Ове млађе структуре у великој мери су независне од старијег тектонског плана. Распоређене су у три зоне. У источној зони се налазе антиклинала Вршке чуке и велики моноклиноријум Старе планине. У средњој су антиклинале Сврљишких планина, Белаве и Суве планине, затим убрани терени Тресибабе, Влашке и Црног врха. У западној зони су смештени интензивно убрани кристаласти терени Селичевице и Бабичке горе. Између тих структура по системима великих уздужних (север, северозапад–југ, југоисток) и попречних (запад–исток) раседа спуштене су котлине испуњене младим неогеним творевинама (Сврљишка, Белопаланачка, Пиротска, Лужничка). ЛИТЕРАТУРА: A. Grubic, „Outline of Geology of Yugoslavia", у: *26th Int. Geological Congress, Guide book no. 15*, Paris 1980. Александар Грубић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНИЗАМ **БАЛКАНИЗАМ**, обележје заједничко неким или свим балканским језицима без обзира на то да ли су по пореклу ближег или даљег степена сродности, које се развило као резултат дуготрајних контаката између словенских и несловенских језика на Балкану. Постоји схватање према којем се под **б.** подразумева свака подударност у различитим балканским језицима, која није распрострањена у словенским и романским језицима ван Балкана, а конвергентног је порекла. Јављају се у различитим епохама језичког развоја. До сада их је уочено близу три стотине, различитог опсега и значаја. Неки су познати у само два, а неки у више језика. Процес развоја **б.** назива се балканизација, а њоме су захваћени бугарски и македонски језик, као и источни српски говори, у којима се развијају особине заједничке са грчким, румунским и албанским језиком. У услове настајања **б.** спада језичка интерференција заснована на супстрату и каснијим међусобним додирима. Развој **б.** у словенским језицима долази на потицај из несловенских језика, раније грчког (и латинског), а данас и румунског (у Банату). Интерференција је настајала и у билингвизму који је на Балкану познат у условима мешања и смена становништва (словенизирање староседелаца, суживот словенског и несловенског живља у средњем веку, културни утицаји грчке и римске цивилизације). **Б**., према неким мишљењима, могу бити примарни (релевантни) и секундарни (ирелевантни) са становишта њиховог значаја за балкански језички савез, као и категоријални (они који се тичу неких језичких категорија) и јединични (**б.** као јединице на било ком структурном нивоу). Настанак лексичких **б.** заснива се на заједничком виђењу света у окружењу и на калкирању језичких ознака. Морфолошки **б.** имају основа у синтаксичкој сфери језичке интерференције. На пример, с променама до којих у једном језику под утицајем суседних језика долази у употреби предлогā и с повећавањем њихове функционалне оптерећености повезано је смањивање функционалне оптерећености падежних наставака и упрошћавање падежне промене. У тумачењу **б.** у једном језику полази се од историјског момента одговарајуће појаве у језику иницијатору. На српски језик могли су утицати и бугарски и македонски говори, који су балканизирани раније и темељитије. У српском језику **б.** су регистровани како у књижевном језику, тако и у народним говорима. У **б.** у српском књижевном језику спадају: процес губљења инфинитива и његове замене конструкцијом *да* + презент, изједначавање облика датива, инструментала и локатива множине, тежња ка непроменљивости бројева, мешање прилога *где* и *куда*, употреба предлога *код* са генитивом за исказивање усмерености кретања, брисање граница између прелазности и непрелазности глагола итд. Југоисточне српске народне говоре (призренско-тимочка дијалекатска зона) карактерише велик број **б.** који имају системски карактер: губитак инфинитива и творба футура са *да* + презент (*ћу да радим*), аналитичка деклинација и преношење функција косих падежа на конструкције са предлозима и општим падежом (*из кућу*, *на кућу*, *пред кућу*, *у кућу*), аналитичко поређење придева типа *по* и *нај* + позитив (*добар*, *подобар*, *најдобар*), удвајање објекта (*њега га* чекам), постпозитивни члан у најисточнијем делу српских говора (*човекав*, *жената*, *детето*), скраћивање дугих вокала (*дете*, *глава*). Балканистичке појаве неједнако захватају призренско-тимочку дијалекатску зону, али се неке од њих (употреба конструкције *да* + презент поред инфинитива, једнакост акузатива и локатива) шире и на косовско-ресавске и зетско-сјеничке говоре. Велик је број лексичких **б.** било супстратског порекла, нарочито у топонимији (трачког: *Тамиш*, *Пловдив*, романског: *Барбатово*, *Корбевац*, грчког порекла, често преко романског: *Сплит*, *Хвар*, *Пиле*, или, можда, илирског: *Липљан*, *Тара*), било калкова, односно позајмљеница новијег времена (турцизми). ЛИТЕРАТУРА: И. Поповић, *Историја српскохрватског језика*, Н. Сад 1955; Б. Попов, „Положај српскохрватског језика у балканском језичком савезу", *ЈФ*, 1984, XL; В. Станишић, „Балканизми у српскохрватском језику", *Balcanica*, 1987, 16/17; П. Асенова, *Балканско езикознание. Основни проблеми на Балканския езиков съюз*, София 1989; Ш. Демирај, *Балканска лингвистика*, Скопље 1994; П. Ивић, *Преглед историје српског језика*, Ср. Карловци – Н. Сад 1998. Недељко Богдановић # БАЛКАНИЗАЦИЈА **БАЛКАНИЗАЦИЈА**, политички појам настао после ослободилачких ратова балканских хришћана против Турака, нарочито после балканских ратова. Када су се балкански народи почели ослобађати турске власти и када су истакли своје жеље да буду независни, као и претензије на територију коју су сматрали својом, што је доводило до међусобних сукоба, европске земље, посебно Аустрија (потом Аустроугарска), сматрале су то подручјем свог утицаја тако да нису са наклоношћу гледале на ове тежње. Тако је створен израз **б.** који је означавао распарчавање неке територије која је до тада била или се чинила јединственом. Такође је створено мишљење да је Балкан епицентар ширих сукоба, „да је буре барута", чему је допринео сарајевски атентат и почетак I светског рата. ЛИТЕРАТУРА: М. Тодорова, *Имагинарни Балкан*, Бг 2006. Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНИЗИРАНИ ДИЈАЛЕКТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА → ПРИЗРЕНСКО-ТИМОЧКИ ГОВОРИ **БАЛКАНИЗИРАНИ ДИЈАЛЕКТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА** → **ПРИЗРЕНСКО-ТИМОЧКИ ГОВОРИ** # БАЛКАНИКА (BALCANICА) **БАЛКАНИКА (BALCANICА)**, међународни годишњак Балканолошког института САНУ, покренут 1970. Покретач и први уредник био је Васо Чубриловић. Објављује упоредне, интердисциплинарне и мултидисциплинарне студије из области археологије, политичке и културне историје, геогрaфије, антропологије, етнологије и етнографије, историје уметности, упоредног права, језичке и књижевне повезаности балканских народа, као и прилоге о утицајима и прожимањима балканских и ванбалканских култура. Миодраг В. Стојановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНОЛОГИЈА (БАЛКАНИСТИКА) **БАЛКАНОЛОГИЈА (БАЛКАНИСТИКА)**, комплекс наука повезаних заједничким предметом – Балканом и балканским народима, а пре свега језицима, књижевностима, фолклором, културом и историјом балканских народа, као и њиховим узајамним везама. Научни развој **б.** почиње у XIX в. Најзначајнији представници су В. С. Караџић, Ј. Копитар, Ф. Миклошич, Ј. Цвијић, Н. Жупанић, а настављачи К. Јиречек, А. Белић, Ј. Ердељановић, Т. Ђорђевић, П. Скок, М. Будимир, Х. Барић, Г. Острогорски и др. **Лингвистичка б.** изучава заједничке особине балканских језика, формиране у балканском језичком савезу. За зачетак лингвистичке **б.** заслужан је Ф. Миклошич, а конституисање долази са данским лингвистом К. Санфелдом и његовом књигом *Linguistique balkanique* (Paris 1930). У лингвистичкој **б.** највише се примењује упоредни метод. Основни задатак је идентификација заједничких одлика на различитим плановима језичке структуре у најмање два балканска, суседна језика који генетски не морају бити у односу блиске сродности. Током развоја лингвистичке **б.** јављају се и покушаји тумачења настајања балканизама. Као посебна лингвистичка дисциплина **б.** се заснива на теорији језичких савеза, коју су формулисали и развијали Н. С. Трубецки, Р. О. Јакобсон и други представници Прашког лингвистичког кружока. Лингвистичка **б.** се јавља се и под називима балканска наука о језику (П. Асенова) и балканска лингвистика (Ш. Демирај). Њеном снажном развоју допринели су и међународни конгреси балканолога (Софија 1966, Атина 1970, Букурешт 1974, Анкара 1979, Београд 1984. итд.) и преношење научног интересовања за балканске језике са других подручја Европе на сам Балкан. Недељко Богдановић **Књижевна б.** је компаративна књижевноисторијска наука која се бави изворима, предлошцима и прожимањима у књижевном наслеђу балканских народа од Хомерових времена, укључујући и узајамности са књижевностима ванбалканских народа. Почеци књижевне **б.**, преко студија о заједничким фолклорним мотивима (Едипов комплекс, Пенелопин мотив – „муж на свадби своје жене", Ленорин мотив, мотив узиђивања), сежу до самоникле балканске традиције, до античких митова и легенди. У многим страним (*Süd-Ost Forschungen*, Лајпциг; *Balkan Studies*, Солун; *Études balkaniques*, Софија; *Revue des études sud-est europeènnes*, Букурешт; *Zeitschrift für Balkanologie*, Визбаден) и домаћим балканолошким часописима (*Revue internationale des études balkaniques* – *RIEB* и *Balcanica*) знатан простор се посвећује компаративним књижевнoисторијским студијама. Mеђу значајним научним институцијама које се баве балканолошким књижевним темама налази се Аустријски источно- и јужноевропски институт, који поред монографских публикација објављује и *Österreichische Osthefte*, посвећене појединим балканским земљама, укључујући њихову књижевност и језик, и Источноевропски институт Слободног универзитета Берлин, у чијем је издању објављено више балканолошких свезака. Многи написи објављени на страним језицима у *RIEB* преведени су на српски и објављени у посебним издањима *Књиге о Балкану* (I, Бг 1936: о румунском књижевном фолклору, турској књижевности од почетка до данас, модерној књижевности у Албанији; II, Бг 1937: о савременој грчкој поезији, улози и значају Вука Караџића, новој бугарској књижевности). Посебно издање *Балкан и Балканци* (Бг 1937) доноси преглед писане и неписане балканске књижевности, чије основе сежу у медитеранску цивилизацију – однос хомерских епопеја и хеленске драме; византијски и словенски Балкан у књижевности; турско доба и враћање књижевности и културе њеном националном праизвору, када се догодила једна врста етнографског подмлађивања балканских народа. Преглед балканолошких студија до II светског рата даје В. Папакостеа (*Balkania*, Букурешт 1943, VI). Actes du première congrès international des études balkaniques et sud-est europeénnes (Софија 1966, VII) и Actes du IIe congrès international des études du sud-est européen, tome IV, V lingustiques et litteraires (Атина 1978) садрже пленарне реферате и друге књижевно-историјске текстове. Књижевна саопштења српских аутора (Д. Пувачић, З. Константиновић, М. Стојановић) са V балканолошког конгреса (Бг 1984) објављени су у годишњаку *Balcanica* 1990, XXI. Миодраг В. Стојановић ЛИТЕРАТУРА: И. Поповић, *Историја српскохрватског језика*, Н. Сад 1955; Ž. Milisavac, „Origines sociales des thèmes balkaniques de J. St. Popović", *Balcanica*, 1970, I; S. Pllana, „Gemeinsame und eigenständige Elemente in den Volksliedern der Balkanvölker über den Reimkerenden Gatten auf der Hochzeit seiner eigener Frau", *Balcanica*, 1971, II; M. Stojanović, „Dositej's adaptation of Aesopian fables", *Balcanica*, 1971, II; Б. Попов, „Положај српскохрватског језика у балканском језичком савезу", *ЈФ*, 1984, XL; *Хајдуци и клефти у народном песништву*, Бг 1984; В. Станишић, „Балканизми у српскохрватском језику", *Balcanica*, 1987, 16/17; „L'oeuvre de Vuk Karadžić dans la littérature et la culture grècque du XXe siècle", *Balcanica*, 1987–1988, XVIII–XIX; *Античке студије код Срба*, Бг 1989; П. Асенова, *Балканско езикознание. Основни проблеми на Балканския езиков съюз*, София 1989; M. Stojanović, „Reception of the Works of Ivo Andrić in Greek Literature", *Balcanica*, 1993, XXIV; Ш. Демирај, *Балканска лингвистика*, Скопље 1994; *Österreichische Osthefte: Ländersonderband: Serbien und Montenegro*, Wien, 2005, 47. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ САНУ **БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ САНУ**, установа која организује научноистраживачки рад у области балканологије. Претходник данашњег института је Балкански институт, основан 1934. у Београду као једини те врсте на Балкану. Иницијатива је потекла од краља Александра I Карађорђевића, а научно профилисање установе поверено је Ратку Парежанину и Светозару Спанаћевићу. Издавао је часопис *Revue internationale des Еtudes balkaniques* (1934–1938), окупивши најугледније европске стручњаке за Балкан. Угашен је наредбом немачких окупационих власти 1941, које су заплениле његову целокупну имовину, укључујући архивску грађу и библиотеку. Одлуком Скупштине САНУ од 16. XII 1965. обновљен је под окриљем САНУ, сада под именом Балканолошки институт. Са радом је почео уписом у Регистар научних организација 1969. Задатак му је био да организује истраживања из области балканологије од праисторије до модерног доба, а кроз археолошка, антрополошка, етнографска, социолошка, историјска истраживања, студије културе, уметности, књижевности, економије, права итд. Овај мултидисциплинарни приступ, који је утемељио његов први директор Васа Чубриловић, усвојен је као трајна научна оријентација Института, којим су се руководили и потоњи директори Радован Самарџић, Никола Тасић и Љубинко Раденковић. На свим пољима деловања успоставио је везе с низом сродних установа у земљи и иностранству. У циљу стицања свеобухватније представе о етничким, културним и друштвеним кретањима на Балкану организовао је више десетина међународних научних скупова. Вишеструко је значајан његов допринос истраживању историје Београда, чији је резултат тротомна *Историја Београда* (Бг 1974). Године 1996. **Б. и.** је сачинио нови дугорочан концепт развоја који је дефинисао кроз мултидисциплинарни пројекат: *Историја балканских народа и њихових култура*. Издаје годишњак *Balcanica од 1971.* и серију „Посебних издања" посвећених свим областима балканолошких истраживања. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997. Бојана Борић-Брешковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКА АНТАНТА (1934) **БАЛКАНСКА АНТАНТА (1934)**, војнополитички савез који су у Атини 9. II 1934. склопиле Југославија, Румунија, Грчка и Турска. Овај пакт настао је као одговор на бугарску ревизионистичку политику, а његов значај огледао се у чињеници да су земље потписнице гарантовале безбедност свих својих граница и обавезивале се да не предузимају политичке обавезе према другим балканским државама без претходног консултовања и сагласности осталих чланица Пакта. Обавезе држава потписница и дужину трајања уговора ближе је одређивао истовремено потписани „Додатни протокол". Њиме је усвојена дефиниција „агресора" (преузета из Лондонске конвенције, склопљене јула 1933. са СССР), дефинисане су обавезе земаља потписница и утврђено трајање Пакта од најмање пет година. Прихваћена је и Изјава Турске да се неће ангажовати у било каквом акту упереном против Совјетског Савеза. Земље потписнице нису позвале Албанију да потпише Пакт, а Бугарској су формално остављена „отворена врата" за касније приступање. Приликом ратификације грчка влада је, марта 1934, изјавила да Пакт не подразумева војно ангажовање Грчке у сукобу других његових чланица с неком ванбалканском силом (пре свега се мислило на балкански конфликт у којем би учествовала Италија). Сагласност на такав став Грчке остале потписнице Пакта дале су јуна 1934, а озваничиле маја 1936. На тај начин, Грчка није била међу потписницима две војне конвенције из новембра 1936, којима су се остале чланице обавезале на узајамну помоћ у случају агресије једне балканске земље саме или у заједници с неком ванбалканском силом. Балкански пакт је, суштински, био један од инструмената јачања антиревизионистичког фронта у Европи. Модел функционисања Мале антанте био је примењен и у раду Балканског пакта. Савет министара спољних послова земаља потписница састајао се сваких шест месеци. Пословима унапређивања привредне сарадње, трговине, саобраћаја, туризма бавили су се Стални секретаријат и Привредни саветодавни одбор Балканског пакта. Временом, под утицајем политичког, економског и војног јачања Немачке и њеног продора на Балкан, слабљења Француске и политике „смиривања", коју је заговарала Велика Британија, солидарност чланица Балканског пакта, исказана на многобројним питањима у годинама 1934--1936, почела је да јењава. Томе су допринели и самостални спољнополитички иступи Краљевине Југославије (Пакт о вечном пријатељству са Бугарском, јануара 1937; Пакт о пријатељству са Италијом, марта 1937), који нису били у складу с преузетим обавезама и заједничким интересима земаља потписница. Развој међународних односа (јачање ревизионистичких тенденција, Аншлус Аустрије) приморао је чланице Балканског пакта да 3. VII 1938. у Солуну потпишу споразум са Бугарском, којим су укинуте одредбе уговора из Неија о ограничавању бугарских војних снага. Окупација Чехословачке (март 1939) и понашање Румуније и Југославије у том догађају додатно су обесмислили природу преузетих уговорних обавеза. Догађаји у Албанији (април 1939) одредили су спољнополитичке приоритете Турске. Уговор о узајамној помоћи с Великом Британијом и Француском означавао је цео Балкан регионом од виталног интереса за турску безбедност, провоцирао нове неспоразуме балканских савезника и изазивао страх Румуније и Југославије од увлачења у рат с Немачком. Одлука Сталног савета (Београд 2–4. II 1940) о продужењу важности Балканског пакта за наредних седам година и настојање чланица да на сваки начин одрже неутралност, дефинитивно су изгубили значај после брзог слома Француске и даљег јачања немачког утицаја на Балкану. Септембра 1940. нови војнофашистички режим у Букурешту отказао је даље учешће Румуније у Балканском пакту. Коначно обесмишљавање Пакта уследило је крајем октобра 1940, када је Италија напала Грчку, а Југославија и Турска, које формално нису биле обавезне да пруже помоћ свом балканском суседу, остале неутралне. ЛИТЕРАТУРА: Ј. М. Јовановић, *Дипломатска историја Нове Европе 1918–1938*, I–II, Бг 1939; Ж. Аврамовски, *Балканске земље и велике силе 1935–1937*, Бг 1968; Ј. Хоптнер, *Југославија у кризи 1934–1941*, Ријека 1972; Б. Кризман, *Вањска политика Југославенске државе 1918–1941*, Зг 1975; В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије 1941. Узроци и последице пораза*, I, Љуб.–Бг 1984; Ж. Аврамовски, *Британци о Краљевини* *Југославији 1921–1938*, I–II, Зг–Бг 1986; Б. Петрановић, *Историја Југославије*, I, Бг 1988. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКА ВИЛА **БАЛКАНСКА ВИЛА**, лист за књижевност, забаву и поуку. Излазио 1885. једанпут недељно у Београду. Уредник је био песник Драгутин Ј. Илић, а издавач Милан Косановић. У првом броју уредништво је обавестило читаоце да ће лист „поред лепе књижевности и уметности, дати места поуци, а нарочито оној која припада струци историјској". Изашло је девет бројева, у којима су поред прилога домаћих аутора објављене и приповетке Ивана Тургењева. Бранка Булатовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКА ЕНДЕМСКА НЕФРОПАТИЈА **БАЛКАНСКА ЕНДЕМСКА НЕФРОПАТИЈА**, наследно и хронично обољење бубрега, непознатог узрока. Обољење је споро прогресивно, а доводи до смрти услед бубрежне слабости. Најчешће је у Србији (oкo река Колубара, Дрина, Сава и Морава), али постоји и у БиХ, Хрватској, Македонији, Бугарској и Румунији. Открио ју је академик В. Даниловић („Даниловићева болест") 1956. у селу Шопић крај Лазаревца, где је болест затирала читаве породице. Сматрао је да болест настаје услед токсичног дејства на бубреге олова присутног у брашну (воденички каменови наливани су оловом), а 1972. основао је и Институт за ендемску нефропатију у Лазаревцу. Паралелно је и откриће академика С. Петковића да оболели од ове болести, као и здрави људи на ендемским подручјима, више оболевају од рака горњих мокраћних путева него општа популација. М. Ивић је сматрао да је узрок нефротоксично и канцерогено семе биљке кoрова *Aristolochia clematitis,* које доспева у брашно. Понуђене су и друге хипотезе о узроку ове болести: нефротоксичан и канцероген гљивични токсин – Охратоксин А; биолошки мање вредни бубрези (Ф. Булић); корона вирус (К. Апостолов, Н. Бојанић); хидрогеохемијске одлике тла итд. Болест почиње неприметно, дуго је асимптоматична, а болесници се обично јављају лекару у одмаклом стадијуму са уремијом. Лечење се тада проводи једино хемодијализом или трансплантацијом бубрега. Дијагноза болести се поставља на основу епидемиолошких критеријума, смањења гломеруларне филтрације, протеинурије (обично мање од 1г /24 ч.), микроалбуминурије, повећане уринарне екскреције β2 или α1-микроглобулина и искључења других познатих болести бубрега. Некада се развијају анемија и хипертензија. Патолошко-анатомски, оба бубрега су глатких површина, атрофично-склеротични и смањени (до 40 г тежине). Патолошко-хистолошки, ради се о хроничном тубуло-интерстицијском обољењу, мада се говори и о захваћености целог нефрона и/или крвних судова бубрега (Ј. Димитријевић). Последњих година се уочава спонтано смањивање броја случајева смртоносне **б. е. н**. Будући да је ова болест прворазредни проблем управо српске медицине, у његово решавање укључен је велик број истраживача: нефролози С. Суша, М. Поленаковић, В. Стефановић, С. Страхињић, В. Ђорђевић, Љ. Ђукановић, Б. Стојимировић, Д. Велимировић и Д. Буквић; патолози Ж. Игњачев, М. Синђић, П. Спасић, Д. Дојчинов, Ј. Марковић-Липковска, Г. Баста, В. Савић и Д. Ферлуга; епидемиолози З. Радовановић и Ј. Гаон; хирурзи Ј. Николић и С. Бошковић; микробиолог М. Ђуришић; биолози А. Глигић и Б. Кесеровић. ЛИТЕРАТУРА: З. Радовановић и др., *Ендемска нефропатија*, Бг 2000; Д. Буквић, „Ендемска нефропатија, преглед истраживања у подручју Лазаревца", Бг 2004; J. Николић, *Епидемијска нефропатија и тумори горњег уротела*, Бг 2006; С. Страхињић (ур.), *Балканска ендемска нефропатија. 50 година научноистраживачког рада 1957–2007*, Ниш 2007; V. Stefanović, M.Polenaković, „Fifty years of research in Balkan endemic nephropathy: Where are we now?", *Nephron Clin. Pract.*, 2009, 112, 2. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКА КОМУНИСТИЧКА ФЕДЕРАЦИЈА **БАЛКАНСКА КОМУНИСТИЧКА ФЕДЕРАЦИЈА**, основана је на Трећој конференцији социјалдемократских и комунистичких партија балканских држава (Бугарске, Грчке, Југославије и Румуније), одржаној у Софији 15. I 1920. Непосредно по образовању приступила је Комунистичкој интернационали (Коминтерни) и постала њена балканска секција, са задатком да координира рад комунистичких партија на Балкану, усаглашава одлуке, усмерава акције балканских комуниста и прати рад на формирању Балканске совјетске социјалистичке федерације. Балканске комунистичке конференције биле су највиши орган **БКФ**. У периоду 1920–1928. одржано је осам редовних конференција (прве четири у Софији 1920–1922, шеста 1923. у Берлину, а пета, седма и осма у Москви 1922, 1924, 1928). Делегате који су учествовали у раду конференција бирали су централни комитети балканских секција Комунистичке интернационале. Конференције су имале осмочлани Извршни комитет, Секретаријат и, од 1923, Президијум. Почев од 1928. Извршни биро је постао стално руководеће тело **БКФ**. Реална опасност од ширења фашизма и нацизма иницирала је нову стратегију Коминтерне. Од 1933. у њој више није било места за Земаљски секретаријат Комунистичке интернационале, па ни за Секретаријат **БКФ**. Од 1920. у окриљу **БКФ** деловао је Балкански синдикални секретаријат, а нешто касније и Савез балканске комунистичке омладине. Званични орган организације био је *Билтен балканске федерације*, који је излазио једном месечно на немачком језику. Објављивао је материјале руководећих органа **БКФ**, извештаје о политичким приликама и догађајима на Балкану, као и текстове револуционарног и пропагандног садржаја. ЛИТЕРАТУРА: М. Гецић, *Балканска комунистичка федерација. Раднички и националноослободилачки* *покрети*, I–II, Бг 1970. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКА ПОШТА **БАЛКАНСКА ПОШТА**, демократски дневни лист за политику, привреду, књижевност, друштво, војску итд. Излазио у Београду 30. V – 11. X 1904, а наставио је излажење и у 1905. Главни уредник био је Футожанин Душан Мил. Шијачки који је издавао и друге листове. Као власник потписивао се у импресуму Радован К. Радуловић. Уредник је настојао да своје читаоце једноставним језиком обавести о свим важним и мање важним догађајима у Београду и Србији, као и на Балкану. У заглављу су упоредо били и називи на француском и немачком језику – *Le courrier Balkanique = Balkanpost.* Пошто је у то време с великим амбицијама покренута *Политика*, мањи дневници попут **Б. п.** нису могли да издрже конкуренцију. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКА ПРОФАНА АРХИТЕКТУРА **![001_varoska-kuca-orjentalnog-tipa-na-Balkanu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-varoska-kuca-orjentalnog-tipa-na-balkanu.jpg)БАЛКАНСКА ПРОФАНА АРХИТЕКТУРА**, архитектура намењена стандардним, свакидашњим корисницима на простору Балкана. У историји архитектуре профаном архитектуром се сматрала сва градња која не обухвата храмове или дворце. Разлика између сеоске и варошке куће зависила је од разноликости потреба и начина живота сељака и варошана, али и од могућности избора грађевинског материјала и, у извесној мери, од климе. За земље Балкана дуго је важила подељеност на подручје које је обухватала Отоманска царевина и на крајеве који су били под медитеранским утицајем или утицајем западне Европе. Док је у првом подручју у архитектури варошке куће владала извесна једнообразност (уз локалне варијанте), дотле је у другом било подвојености на две уже групе: једне развијене у условима Јадранског приморја и друге под утицајем континенталне Европе. Варошка кућа балканског типа је била продужетак опште византијске и ближе оријенталне концепције. Прилике живота по варошима, на целој територији ближега Оријента, утицали су на то да се за градњу обичне куће за становање – за разлику од начина на који су грађене цркве, палате и други монументални веома скупи објекти – примени један економичан и за грађење брз начин – бондручна конструкција. Распоред соба био је око једног средишњег простора, а све је, обично, било развијено кроз приземље и један, евентуално два спрата. Имућније варошке породице, које нису биле везане за ужи центар вароши, имале су и веће ограђено земљиште, са кућом у дворишту и врту. Ту улица није диктирала облик и изглед куће нити распоред у њој. За куће дуж улица постојале су две варијанте: или је двориште излазило својом оградом на саму улицу (те је кућа била само с једне стране прислоњена уз неку другу кућу) или је двориште било само позади куће (те је ова с улице била узидана између две друге). Водовода ни канализације није било. Клозети су издвајани уз кућу. Где год је то било могуће, кроз дворишта и испод оградних зидова појединих имања спровођени су јазеви воде из оближње речице. Поједини крајеви целе вароши били су издељени (сем чаршије) у махале. Грејање просторија је било чешће ћумуром и мангалима него правом пећи (ова се развија у Босни). Зими се зато становало у озиданом приземљу. То је било утолико лакше јер је намештаја било мало (кревета никако, него је постељина разастирана ноћу на поду). Овакав тип куће остао је исти кроз векове како у варошима Анадолије тако и на Балкану. Старе варошке куће у Србији су обично биле са приземљем и једним спратом. Собе су увек груписане око једне средишње просторије, где је и диванхана (дневни боравак и пријем) отворена многим прозорима према врту. Степенице за спрат нису биле посебно издвојене. Оне су биле или у тој средишњој просторији или споља на трему. Кровови, широких стреја, били су покривени ћерамидом; металних олука није било. У унутрашњости куће није било намештаја. Дуж зидова су били миндерлуци, а на подовима ћилими. Дрвене таванице су биле украшене. У бољим кућама пећи су ложене из споредних просторија, где је стајао и огрев. Осветљење је било свећама. Петролеумске лампе уводе се тек од XIX в. Нарочита пажња је поклањана вртовима. Код прислоњених кућа дуж улице, где год је то било могуће, улазило се прво у двориште а тек из дворишта у кућу. Куће су биле намењене увек за становање само једне породице. У Војводини су се вароши развијале више организовано, око једног центра где су биле црква и управне зграде. Било је и ширих улица, но куће су увек дуж њих прислоњене једна уз другу. Оне могу бити и на два до три спрата. Служе и за више породица. Доле је обично велика капија; на фасадама су (обично без испада) неправилни редови прозора, са крилима која се отварају напоље; одозго су високи стрми кровови. Кишница се одводи лименим олуцима. Унутрашњи распореди одељења су разнолики, према разним потребама. Степеништа су често од камена. У приземљу могу бити продавнице са занатским радионицама, па и крчме. ЛИТЕРАТУРА: Ш. Солдо, *Типови кућа и зграда у пређашњој Босни и Херцеговини*, Бг 1932; Х. Шабановић, *Путопис Евлије Челебије*, Сар. 1954; Д. Грабриjан, Ј. Најдхарт, *Архитектура Босне и пут у сувремено*, Љуб. 1957; М. Вего, *Насеља средњевековне босанске државе*, Сар. 1957; А. Дероко, *Народна архитектура II, Фолклорна архитектура у Југославији*, Бг 1974. Бранка Ланцош-Малдини \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКА СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКА КОНФЕРЕНЦИЈА **БАЛКАНСКА СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКА КОНФЕРЕНЦИЈА**, конференција представника социјалдемократских странака и група из балканских земаља (Србије, Бугарске, Турске и Румуније) и југословенских покрајина Аустроугарске, одржана у Београду 7–9. I 1910. Главни реферат је поднео Димитрије Туцовић, а на конференцији је истакнут значај сарадње социјалдемократа на Балкану у циљу одбране интереса свих балканских народа. И поред неких идејних и програмских неслагања, усвојена је заједничка декларација којом је потврђена решеност социјалдемократије да ради на избегавању супарништва међу народима на Балкану и на њиховом свестраном ослобођењу. Даља сарадња била је ометана несугласицама око учешћа једне групе социјалиста из Бугарске (тзв. широки) на састанцима који су планирани за наредни период, као и избијањем балканских ратова. Друга **БСК** одржана је у Букурешту 5–7. VII 1915, а трећа у Софији 15. I 1920, када је основана Балканска комунистичка федерација. ЛИТЕРАТУРА: Д. Туцовић, *Изабрани списи*, 1–2, Бг 1949; *Историјски архив КПЈ, III,* *Социјалистички покрет у Србији 1900–1919*, Бг 1950; С. Кесић, *Раднички покрет у југословенским земљама до 1914*, Бг 1976; С. Димитријевић, *Социјалистички раднички покрет у Србији 1870–1918*, Бг 1982. Срђан Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА **БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА**, политичка идеја о уједињењу балканских народа и земаља. Опседала је политичку и интелектуалну елиту на Балкану дуже од два века, налазећи одраз у практичној политици. У том дугом времену мисао о сарадњи балканских народа добијала је различите облике, варијанте, територијалне оквире и садржаје. У деценијама турске власти сматрана је могућим решењем Источног питања (А. Чарториски, Л. Кошут, кнез Михаило Обреновић и др.). Политичари грађанске и националне оријентације (М. Полит Десанчић, С. Милетић) у **Б. ф.** су видели начин задовољења политичких, националних и економских интереса балканских народа, до којег се може доћи без мешања великих сила, поделе Балкана на интересне сфере, доминације и хегемоније једног народа над другим. У годинама постојања националних држава доживљавана је као вид окупљања који мале балканске народе може заштитити од империјалне политике великих сила. Заговорници социјалистичких идеја (С. Марковић, В. Пелагић) пропагирали су стварање федерације балканских социјалистичких република, одбацивали „начело народности" и предност давали „личној слободи" као гаранту свих, па и националних слобода. Идеје о **Б. ф.** наилазиле су на разумевање и подршку код дела европске демократске јавности (Мацини, Гарибалди, В. Иго и др.). Са њом су рачунале и ванбалканске силе, налазећи властити интерес и могућност организовања осетљивог простора Балкана у случају распада Турског царства, Аустрије или Аустроугарске. Као могуће решење питања опстанка Турске и младотурски режим је обликовао планове о формирању **Б. ф.** под хегемонијом Цариграда. Револуционарни демократи били су убеђени да се јужнословенско питање не може решити централистички, стварањем „велике" Србије или „велике" Бугарске, него искључиво формирањем Јужнословенске федерације. Представници социјалдемократских странака из свих јужнословенских земаља отворено су истицали да се национално и економско ослобођење народа на југоистоку Европе може остварити једино сабирањем економских снага, уклањањем вештачки постављених граница, остваривањем пуне узајамности и заједништва. На том трагу били су и српски социјалисти (Д. Туцовић), који су се залагали за федерацију самосталних, независних и демократских република, утемељену на једнакости свих балканских народа. У годинама између два светска рата ту идеју је прихватила и додатно развила Балканска комунистичка федерација. После II светског рата идеја **Б. ф.** нашла је упориште у плановима Ј. Б. Тита и Г. Димитрова. ЛИТЕРАТУРА: F. Šišić, „Idea dunavske konfederace", у: *Bidluov Sbornik*, Prag 1928; К. Милутиновић, *Три пројекта балканске конфедерације*, Бг 1937; „Развој федералистичке мисли код подунавских народа", *РВМ*, 1955, 4; „Балканска конфедерација и македонско питање", Н. Сад 1958; „Социјалисти о улози Јужних Словена у решавању Источног питања", *ГИДБиХ*, 1959; С. Цветковић, *Напредни омладински покрет* *у Југославији 1919–1928*, Бг 1966; Б. Петрановић, *Балканска федерација*, Шабац 1990. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА **БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА**, часопис народних мањина и потлачених народа Балкана. Излазио у Бечу полумесечно у периоду 1924–1926. Издавали су га левичарски настројени грађански опозиционари и функционери илегалних комунистичких партија. Залагао се за федерацију балканских земаља. Штампан је на балканским језицима, као и на француском и немачком. У Краљевини СХС је илегално растуран. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ **БАЛКАНСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ**, састанци незваничних представника балканских држава. Идеје о формирању паневропске уније, које су сматране противним интересима малих балканских народа, и утицај економске кризе, која је подстицала повећану солидарност нејаких балканских економија, заштиту од стране конкуренције и заједнички наступ на европском тржишту, подстакле су, у периоду 1930–1933, серију састанака незваничних представника балканских држава ради међусобног зближавања и ослобађања од утицаја великих сила. Наслеђе I светског рата, многобројни нерешени проблеми, гранични спорови, сумње и неповерење пресудно су утицали да иницијативу за зближење балканских земаља преузму незваничне личности, а подржи Седми међународни конгрес за мир, одржан 6–10. X 1929. у Атини. Прва **Б. к.** (Атина, 5–12. X 1930) у средишту интересовања имала je питања унапређивања економских односа, саобраћаја, туризма, интелектуалне сарадње, уједначавања правних норми, решавања социјалних и хигијенских питања. Посебном резолуцијом усвојен је Статут **Б. к.** и успостављена институционална структура по организационом моделу Друштва народа (Генерална скупштина, Савет и Секретаријат конференције). Друга конференција (Цариград, 20–25. X 1931) суочила се, уз остала питања, са предлогом грчке делегације о склапању неке врсте политичког пакта балканских земаља. Трећа конференција (Букурешт, 20–26. X 1932) усвојила је нацрт Конвенције о економској сарадњи и делимичној царинској унији и пројекат Политичког пакта о стављању рата ван закона, арбитражи и узајамној помоћи. Против Политичког пакта гласала је бугарска делегација. У знак протеста што пре тога није прихваћен њен захтев о регулисању питања мањина, та делегација је напустила Трећу конференцију задржавши статус посматрача. Решавање „македонског питања", око којег су се годинама спориле владе Југославије и Бугарске, тако је постало проблем који је пресудно оптеретио и сарадњу незваничних представника балканских земаља. Како су током 1933. отпочели интензивни дипломатски преговори влада балканских земаља, Четврта конференција (Солун, 5–11. XI 1933) донела је одлуку о престанку контаката незваничних делегација, а самим тим и рада **Б. к**. ЛИТЕРАТУРА: *Прва Балканска конференција*, Бг 1931; *Друга Балканска конференција*, Бг 1934; *Трећа Балканска конференција*, Бг 1934; *Четврта Балканска конференција*, Бг 1935; R. J. Kerner, H. N. Howard, *The Balkan Conferences and the Balkan Entente 1930–1935*, Berkley 1936. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКЕ СПОРТСКЕ ИГРЕ **БАЛКАНСКЕ СПОРТСКЕ ИГРЕ**, регионална такмичења спортиста Југославије, Бугарске, Грчке, Турске, Румуније и Албаније. Одржавана су у периоду 1930–1940, а обновљене по завршетку рата 1946. Спортисти Мађарске, Чехословачке и Пољске укључили су се 1947. и 1948, те су од тада ови сусрети одржавани под називом Балканско-средњоевропске игре. О организовању игара први пут се говорило 1924. на годишњој скупштини Југословенског атлетског савеза. Званични предлог за њихово одржавање поднела је Бугарска федерација спортова 1927. Прве пробне игре, одржане 1929. у Атини, протекле су у надметању атлетичара Грчке, Југославије, Бугарске и Турске. Поред атлетике у програм игара постепено су укључивани и фудбал, бициклизам, гимнастика, одбојка, пливање, ватерполо, стрељаштво, шах, бокс, скијање, рукомет, кошарка, стони тенис, рвање, дизање тегова, аутомобилизам, џудо и карате. Српски спортисти, наступајући 70 година под заставом Југославије, а од почетка XXI в. носећи грб и заставу Србије, као појединци и чланови екипа више стотина пута пењали су се на победничка постоља. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКИ ЈЕЗИЧКИ САВЕЗ **БАЛКАНСКИ ЈЕЗИЧКИ САВЕЗ**, скуп балканских (словенских и несловенских) језика са више заједничких особина (балканизама) развијених у процесу језичке интерференције на различитим језичким нивоима. Појам **Б. ј. с.** настао је у Прашком лингвистичком кружоку. Н. С. Трубецки је разграничио (1923) језичку породицу (обухвата генетски сродне језике) од језичког савеза. Он обухвата језике који не морају бити генетски сродни, али су због дугих и честих међусобних контаката на суседним територијама или на истој територији стекли више заједничких одлика у морфологији и синтакси, понекад и у фонетици, као и велик број заједничких културних речи. За припадност језичком савезу није релевантан принцип постојања система међујезичких гласовних корелација нити најстарије основне лексике, што је карактеристично за генетски сродне језике. Појам језичког савеза је касније више пута дорађиван и допуњаван до схватања да их формирају најмање два суседна а генетски несродна језика са најмање двема заједничким типолошким цртама морфолошко-синтаксичке природе, или двама заједничким граматичким моделима, који се могу објаснити као последица конвергентног развоја. Формирању **Б. ј. с.** допринело је досељавање на Балкан и размештај словенских племена од којих су се формирали народи чији представници говоре бугарски, македонски и српски језик. Историјско-политичке прилике, мешање становништва, заједнички геостратешки положај и међусобни културни утицаји погодовали су настајању балканизама и **Б. ј. с.**, који представља пример интензивног развоја заједничких језичких појава, у току којег су се поред фонетских сличности насталих на Балкану развиле и сличности у морфологији (са творбом речи) и синтакси (са фразеологијом). Балканизми у словенским језицима развили су се на подстицаје из несловенских језика, као иновација у граматичком систему са интегративном функцијом на међујезичком плану. У оквиру структуралног и типолошког метода балканизми се објашњавају као системске појаве, а не као случајне сличности међу суседним језицима. Од словенских језика **Б. ј. с.** припадају бугарски, македонски и српски језик (као периферни члан савеза, својим говорима призренско-тимочке зоне), а од несловенских језика – грчки, румунски и албански. Због неравномерног распореда балканских одлика и неједнаке распрострањености појединих појава, као и неједнаког степена балканизације појединих језика, теорија **Б. ј. с.** није општеприхваћена мада се постојање балканизама не пориче. Више пута вршена је систематизација балканизама (Ф. Миклошич, А. Селишчев, К. Санфелд, чији преглед обухвата лексиколошки, фонетски и морфосинтаксички ниво), а њихов до сада утврђени број није коначан. ЛИТЕРАТУРА: И. Поповић, *Историја српскохрватског језика*, Н. Сад 1955; Б. Попов, „Положај српскохрватског језика у балканском језичком савезу", *ЈФ*, 1984, XL; П. Асенова, *Балканско езикознание. Основни проблеми на Балканския етиков съюз*, София 1989; Ш. Демирај, *Балканска лингвистика*, Скопље 1994; А. Соболев, „О некоторых проблемах и задачах современной балканистики", *ЈФ*, 2008, LXIV. Недељко Богдановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКИ ПАКТ **БАЛКАНСКИ ПАКТ**, савез између Југославије, Грчке и Турске (1953–1954). По завршетку II светског рата Југославија се у спољнополитичком погледу усмерила и ослонила на савезништво са Совјетским Савезом и источноевропским земљама. Након сукоба са СССР-ом и његовим источноевропским сателитима 1948, нашла се у спољнополитичкој блокади, будући да су односи са западним светом, због нерешеног тршћанског питања, идеолошких неслагања, југословенске умешаности у грађански рат у Грчкој и дотадашњег чврстог савезништва са СССР-ом, били веома лоши. Суочено са претњом оружане интервенције од стране Совјетског Савеза и његових савезника и тешком економском ситуацијом, југословенско државно руководство је од средине 1950. настојало да се приближи западном свету. Излазак Југославије из источног блока имао је велик значај и за западни свет. У моментима ескалације Хладног рата и распламсавања рата у Кореји Југославија је својим географским положајем, али и политичким значајем, имала важну улогу у политици западних савезника. Процењујући значај Југославије у могућем оружаном сукобу између земаља чланица НАТО-а и Совјетског Савеза, западни савезници су од средине 1951. почели да у Југославију упућују значајну економску и војну помоћ. Слање великих количина савременог наоружања и војне опреме Југославији, у чему је њена војна сила до тада веома оскудевала, подразумевало је њено укључивање у западне одбрамбене планове. Током низа билатералних сусрета југословенских и западних војних представника утврђене су основе заједничких ратних планова. Западни савезници су настојали да југословенске ратне планове синхронизују са ратним припремама Турске и Грчке, које су од 1952. биле пуноправне чланице НАТО пакта. Евентуално стварање заједничког фронта армија три државе током могућег сукоба имало је посебан значај за стабилност јужног крила НАТО-а и контролу Средоземља. Ипак, на путу стварања пројектованог савеза балканских земаља постојао је низ препрека. Југославија и Грчка су биле у сукобу због југословенског помагања комунистичких групација током грађанског рата у Грчкој, док су Турска и Грчка биле у вишедеценијском спору због статуса острва у Егејском мору и прогона грчке мањине у Турској. Под утицајем западних савезника 1950. започела је нормализација међусобних односа. Примање Грчке и Турске у пуноправно чланство НАТО пакта отворило је питање озбиљнијег војног повезивања Југославије са тим државама. Од средине 1952. вођени су интензивни разговори о модалитетима везивања Југославије, Грчке и Турске. Пошто су постојале политичке препреке за прикључивање Југославије НАТО-у, а будући да је њен геостратешки значај налагао чвршћу сарадњу са чланицама тог савеза, решење је нађено у стварању интеграција на регионалном нивоу. Резултат вишемесечних преговора било је потписивање Уговора о пријатељству и сарадњи између Федеративне Народне Републике Југославије, Краљевине Грчке и Републике Турске 28. II 1953. у Анкари. Споразум је представљао политички оквир међусобног договарања. Потписали су га министри иностраних послова, а ратификован је од стране скупштина држава чланица. Тиме је створен институционални оквир сарадње између балканских држава и остварено специфично уговорно повезивање између Југославије и НАТО-а. Стварањем политичког оквира није дефинисана војна суштина успостављеног савеза. Преговори о утврђивању карактера војног савеза потрајали су до лета 1954. У том су раздобљу размењене посете војних делегација. Разговори су се односили првенствено на утврђивање принципа заједничког ратног плана у случају напада Совјетског Савеза и његових сателита на једну или све три чланице савеза, организовања система сталних веза и начина размене значајних обавештајних података. Војни и политички преговори заокружени су потписивањем Уговора о савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи између Федеративне Народне Републике Југославије, Краљевине Грчке и Републике Турске 9. VIII 1954. на Бледу. ![001_NACELNICI-generalstaba-Jugoslavije-Grcke-i-Turske-Bled-1954.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-nacelnici-generalstaba-jugoslavije-grcke-i-turske-bled-1954.jpg) На тај начин завршен је процес стварања **Б. п**. Ипак, у моменту кад је стварање савеза балканских држава окончано, сам савез више није имао политички и стратегијски значај као на самом почетку његовог стварања. Смрт Јосифа Висарионовича Стаљина 5. III 1953, брзе политичке промене у Совјетском Савезу, престанак директне војне опасности по Југославију, те почетак нормализације односа са СССР и његовим савезницима учинили су да **Б. п.**, у облику у којем је створен, постане за Југославију спољнополитички баласт. Њено даље приближавање Совјетском Савезу и све јасније опредељење за развијање новог спољнополитичког курса, који се манифестовао у сарадњи са земљама трећег света, посебно Индијом и Египтом, чинио је **Б. п.** потпуно нефункционалним. Оштар сукоб између Грчке и Турске око статуса острва Кипар, као и различити погледи влада земаља савезница на суштину блискоисточног спора и карактер односа са двема суперсилама и војно-политичким блоковима које су предводиле, потпуно су обеснажиле **Б. п.** као вид војних и политичких интеграција на Балкану. Иако званично никада није отказан, он је већ 1956. изгубио дотадашњи значај у глобалним и регионалним међународним односима. Неколико покушаја оживљавања у наредним годинама нису дали резултате због различитих спољнополитичких позиција земаља чланица и низа нерешених питања у њиховим међусобним односима. ИЗВОР: *Балкански пакт 1953/1954. Зборник докумената*, Бг 2005. ЛИТЕРАТУРА: М. Стојковић, В. Гавранов, *Међународни односи и спољна политика Југославије*, Бг 1972; Д. Бекић, *Југославија у Хладном рату. Односи са великим силама, 1949–1955*, Зг 1988; Б. Петрановић, *Историја Југославије*, III, Бг 1988; Д. Богетић, *Југославија и Запад, 1952–1955. Југословенско приближавање НАТО-у*, Бг 2000; Р. Џ. Кремптон, *Балкан после Другог светског рата*, Бг 2003; Л. М. Лис, *Одржавање Тита на површини. Сједињене Државе, Југославија и Хладни рат*, Бг 2003; И. Лаковић, *Западна војна помоћ Југославији 1951–1958*, Пг 2006. Александар Животић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКИ РАТ У СЛИЦИ И РЕЧИ **БАЛКАНСКИ РАТ У СЛИЦИ И РЕЧИ**, први српски таблоид. Излазио у Београду сваке недеље од 20. јануара до краја септембра 1913. Објављено је укупно 40 бројева са фотографијама и текстовима о Првом и Другом балканском рату. Власник и главни уредник био је Душан Мил. Шијачки, а одговорни уредник његов брат Стеван Мил. Шијачки. Међу оснивачима и сарадницима налазила су се врло позната имена српских књижевника: Алекса Шантић, Бранислав Нушић, Бора Станковић, Владан Ђорђевић, Иво Ћипико, Милутин Бојић, Тодор Манојловић и епископ Николај Велимировић. На насловној страни првог броја објављен је портрет краља Петра I и донета фоторепортажа из рата Ристе Марјановића. На страницама листа објављене су и фотографије чувеног сликара Паје Јовановића који је пратио српску војску као фоторепортер. Захваљујући овом листу сачувани су и документарни снимци великих битака у току војевања, Кумановске, Битољске, Брегалничке, у којима је српска војска са савезницима однела победе над Турском и Бугарском. Краљ Петар I и регент Александар Карађорђевић одали су писано признање недељнику који је 1919. у облику књиге објављен као репринт издање са обиљем фотографија и књижевним прилозима о херојству српске војске и жртвама које је поднела у рату. ЛИТEРАТУРА: Б. Миросављевић, *Антологија фотографије Војводине*, Н. Сад 2004. Боривој Миросављевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКИ РАТОВИ (1912–1913) **БАЛКАНСКИ РАТОВИ (1912–1913)**, два рата која су водиле Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка у настојањима да се ослободе турског ропства и да се међусобно разграниче. Увиђајући да се Источно питање не може решити ни нагодбама великих сила ни реформама турског суверена, владајући кругови Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе образовали су 1912, уз непосредну помоћ и подршку Русије, Балкански савез ради протеривања Турака са Балканског полуострва и ослобођења својих поробљених сународника. Неопозиво решене да по сваку цену оживотворе тај циљ, владе и врховне команде удружених балканских земаља нису се обазирале ни на какве претње, уцене и демарше великих сила, које су упорно настојале да сачувају територијални status quo на Балкану и заштите своје политичке, економске и војно-стратегијске интересе у Турској. На последњи демарш великих сила, упућен 8. X 1912. када је Црна Гора већ била објавила рат Турској, балкански савезници су одговорили да верују у добре намере великих сила, али не и у турска обећања и да су, стога, принуђени да се лате оружја. ![001_mobilisana-srpska-konjica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-mobilisana-srpska-konjica.jpg) **Први балкански рат.** Захваљујући умешном вођењу савезничких војних операција, турска царевина је поражена за непуних месец дана. У незадрживом надирању косовским, моравско-вардарским и криворечко-брегалничким операцијским правцем, српска војска је потукла турску Вардарску армију у одлучујућим биткама код Куманова и Битоља, овладала долином Вардара до Ђевђелије и са својим албанским трупама (два одреда импровизоване брдске формације) избила на Јадранско море у рејону Љеша, Медове и Драча и, у садејству са црногорском војском, овладала целом Јадранском обалом између Бојане и Шкумбе. Црногорска војска је ослободила Васојевиће, део Рашке области и Метохију, посела северни део албанске обале и опсела Скадар. Бугари су разбили турску Источну војску на фронту Лилебургас–Караагач–Бунархисар, блокирали Једрене и избили на Чаталџу, пред врата Цариграда. Грчка војска је ослободила Епир, делове Егејске Македоније са Солуном и острво Крит и опсела Јањину. Због тешких пораза турских армија на свим фронтовима, велики везир Ћамил-паша је 3. новембра затражио посредовање великих сила ради обустављања војних операција и закључења примирја. Тај захтев су подржале велике силе, па је 3. XII 1912. потписан протокол о примирју, којим је предвиђено да војске балканских земаља остану на достигнутим линијама и да 16. децембра отпочне са радом Мировна конференција зараћених земаља у Лондону. Упоредо с том конференцијом, отпочела је с радом и Амбасадорска конференција великих сила ради усаглашавања гледишта тих сила на резултате рата на Балкану. На својој првој седници, одржаној 17. децембра у Лондону, Амбасадорска конференција је донела одлуку о стварању албанске државе на Балкану, као и одлуку да Србија мора евакуисати своје трупе из Албаније чим то затраже велике силе. Охрабрене том одлуком, коју су заједнички иницирале, Аустроугарска и Немачка су упорно настојале да Србију и Црну Гору лише и других тековина извојеваних у првом периоду рата, а када им то није пошло за руком, наговориле су младотурску прогерманску гарнитуру да превратом свргне с престола остарелог султана Абдулхамида, узме сву власт у своје руке и настави рат, што је она 23. I 1913. и учинила. Већ 2. фебруара ратне операције су обновљене на свим фронтовима, али ратна срећа ни овога пута није била наклоњена Турској. Њена војска је поново трпела пораз за поразом. Грчка војска је 6. марта заузела Јањину, у којој је заробила преко 22.500 турских војника и официра са целокупним наоружањем и опремом. Бугари су, уз помоћ српске 2. армије и тешке артиљерије, 26. марта заузели Једрене и том приликом заробили око 39.000 турских војника и официра и њиховог главног команданта Шукри-пашу. Одбрана Скадра је, међутим, успешно одолевала нападима црногорске војске и српског Приморског кора (који је почетком априла 1913. стигао у помоћ црногорској војсци под Скадром) све до 24. априла, када је Есад-паша предао град црногорској војсци. Под притиском великих сила српска влада је средином априла повукла своје трупе у Србију, а црногорска војска је 4. маја морала да напусти Скадар иако је у борбама за тај град изгубила око 10.000 људи. Окончањем скадарске кризе утрвен је пут закључењу мировног уговора између Турске и балканских савезника, јер су у међувремену владе балканских земаља прихватиле посредовање великих сила у циљу обуставе ратних операција и закључења мира. У коначној редакцији текста Лондонског мировног уговора представници балканских земаља, због жестоких међусобних спорова око поделе ратних добити, нису имали никаквог удела. Уместо њих то су учинили амбасадори великих сила, који су сачинили текст уговора и принудили делегације зараћених страна да га потпишу без икаквих измена. Мировним уговором, потписаним 30. V 1913. у Лондону, Турска је уступила балканским савезницима све дотадашње своје територије на европском копну западно од линије Енос–Мидија, изузев Албаније. Границе према Албанији и сва остала питања у вези с њом остављена су да их накнадно реше велике силе. Судбина свих турских острва у Егејском мору, сем острва Крит које је уступљено Грчкој, такође је пренета у надлежност великих сила. Финансијска и нека друга питања произашла из рата требало је накнадно да решавају специјалне међународне комисије. [![002_Prvi-balkanski-rat---karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-prvi-balkanski-rat-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/002-prvi-balkanski-rat-karta.jpg) **Други балкански рат.** Лондонским миром нису решени спорови између балканских земаља око поделе ослобођених територија. Већ 26. октобра грчка влада је покренула питање о подели будућих територијалних добити између Грчке и Бугарске. Упркос упорном настојању Русије да мирним путем реши тај спор, грчка и бугарска влада нису успеле да усагласе гледишта чак ни о почетку непосредних преговора с тим у вези. Чим се уверила да не може добити излаз на Јадранско море преко северне Албаније, српска влада је донела одлуку да у својим рукама задржи долину Вардара, коју је ослободила њена војска, што јој је обезбеђивало непосредну везу са Грчком. У том циљу, затражила је 22. II 1913. ревизију Српско-бугарског уговора о пријатељству и савезу, истичући да су се околности под којима је закључен фундаментално измениле и наметнуле Србији већи терет и веће жртве него што је тим уговором било предвиђено, па да га стога треба саобразити стварним приликама. Бугарска влада је одбацила тај захтев с образложењем да Србија није учинила ништа више од онога на шта се обавезала тим уговором. Претензије владајућих кругова балканских земаља биле су тако непомирљиве да су од самог почетка искључивале све могућности мирољубивог решавања поменутих спорова. Користећи ту околност, аустро-немачка дипломатија је упорно настојала да одвоји Бугарску од њених савезника, приближи је Турској, а по могућности и Румунији, и тако разбије постојећу и створи нову балканску коалицију привржену Тројном савезу. У томе је имала пуну подршку бугарског краља Фердинанда Кобурга који је, непосредно после стварања Балканског савеза, учинио званичну посету Бечу и Берлину и том приликом обећао својим домаћинима да ће Бугарска, чим се уједини с Македонијом и Тракијом, разбити Балкански савез и придружити се аустро-немачком блоку. Ако се то има у виду, очигледно је зашто су пропали големи напори Тројног споразума, посебно Русије, да спречи нови рат на Балкану и сачува Балкански савез. Управо у тренутку када је нова балканска криза достигла врхунац и када су руска влада и руски суверен Николај II категорично позвали четворицу балканских премијера да 30. јуна дођу у Петроград и прихвате руску арбитражу по свим спорним питањима, бугарска војска је, ноћу између 29. и 30. јуна, напала српску и грчку војску на целој демаркационој линији у Македонији, без претходне објаве рата. Иако је према Србији и Грчкој благовремено концентрисала пет армија (четири према Србији и једну према Грчкој), бугарска Врховна команда је одлучила да енергичним нападом само 4. и 2. армије заузме спорну територију у Македонији и велике силе стави пред свршен чин. Међутим, српска војска је, уз помоћ једне црногорске дивизије, у жестоким борбама на Брегалници и Злетовској реци, на планини Серти и масиву Осогова, на Вардару код Криволака и Пепелишта потукла огромну 4. армију (130.000 људи и 260 топова) и тиме добила одлучујућу битку II балканског рата – битку на Брегалници. У исто време, грчка војска је поразила бугарску 2. армију у бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дорјана, а потом предузела незадрживо надирање уз долину Струме ка Ћустендилу. Тек када су се 4. и 2. армија нашле пред неминовним поразом, бугарско командовање је издало наређење 1, 3. и 5. армији да пређу у офанзиву у правцу Зајечара, Књажевца, Пирота и Власине. То наређење издато је у тренутку када се пораз 4. и 2. армије више није могао избећи. Невољу у којој се нашла Бугарска искористиле су Румунија и Турска за реализацију својих територијалних аспирација. Румунска војска је 13. јула упала у Добруџу, док је турска, истога дана, предузела незадрживо напредовање према Једрену. Нашавши се у безизлазној ситуацији, бугарска влада је упутила у Петроград очајнички телеграм у којем се изражава нада да Русија неће оставити „руском крвљу натопљену земљу без своје моћне заштите", али узалуд. Војнички поражена, Бугарска је била принуђена да прихвати услове мира које су јој диктирали победници и да 10. VIII 1913. са њима закључи Букурешки мир. Тај мир није побољшао него, напротив, погоршао односе не само између балканских земаља, него и између два супарничка блока великих сила. [![003_Drugi-balkanski-rat.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/003-drugi-balkanski-rat.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/003-drugi-balkanski-rat.jpg) ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, *Србија и Бугарска у Балканском савезу и међусобном рату*, Бг 1913; М. Димитријевић, *Данашња Бугарска и њене претензије*, Ниш 1915; В. Поповић, *Источно питање*, Бг 1928; А. Тошев, *Балканскит*ѣ *войни*, I–II, София 1931; М. Лазаревић, *Наши ратови за ослобођење и уједињење*, I–IV, Бг 1934; C. E. Helmreich, *The diplomacy of the Balkan Wars 1912–1913*, Cambridge 1938; Д. Ђорђевић, *Излазак Србије на Јадранско море и конференција амбасадора у Лондону 1912*, Бг 1956; *Први балкански рат 1912–1913*, Бг 1959; М. Ђуришић, *Први балкански рат 1912--1913*, III, Бг 1960; В. А. Жебокрицкиј, *Болгариа во период балканских войн 1912–1913*, Киево 1960; E. C. Thaden, *Russia and the Balkan Alliance of 1912*, Philadelphia 1965; С. Скоко, *Други балкански рат 1913*, I–II, Бг 1968–1975; Б. Ратковић, *Први Балкански рат 1912–1913*, II, Бг 1975. Саво Скоко \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКИ САВЕЗ (1866–1868) **БАЛКАНСКИ САВЕЗ (1866–1868)**, савез између Србије и суседних држава, створен за време друге владе кнеза Михаила Обреновића (1860–1868). Идеју о таквом савезу први је разрадио Илија Гарашанин у *Начертанију* (1844)*.* По његовој замисли, Србија је требало да обједини ослободилачке тежње балканских народа и постане њихов главни материјални ослонац. Србија је уложила напоре да поведе самосталну спољну политику засновану на начелу „Балкан балканским народима". После ослобођења од Турака требало је снагом балканских народа спречити да нека друга велика сила не ступи на место Турске и завлада Балканом. За друге Михаилове владе ова концепција је постала спољнополитички програм Кнежевине Србије, на којем су радили људи свих политичких покрета тог доба. У брошурама Јована Ристића, Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина изнете су неке чињенице о споразумима који су довели до склапања тзв. Првог **б. с**. Развој италијанског питања 1859--1866, а затим пруско-аустријски рат 1866. и пруско-француске заоштрености, уливали су наду да се заиста могу стећи такве околности. Склапању самог савеза приступило се тек 1866, после аустро-пруског рата, када су постојали изгледи да би балкански народи могли искористити ослабљени положај Аустрије и заузетост Русије унутрашњополитичким проблемима за постизање пуне националне слободе уједињеном борбом против Турске. Србија и Црна Гора су се споразумеле да ништа не предузимају једна без друге и у септембру 1866. склопиле формалан савез. Обавезале су се да ће заједнички радити на ослобођењу и уједињењу српског народа. У случају успеха књаз Никола је пристао да се одрекне црногорског престола у корист кнеза Михаила. Тежак међународни положај и слаба спремност за рат одужили су преговоре између Србије и Грчке, притиснуте критским питањем, па је политички уговор потписан тек у новембру 1867, а војни уговор у пролеће 1868. После доласка на власт кнеза Карла Хоенцолерна 1866, који се мало интересовао за Балкан, Румунија и Србија су 1868. потписале уговор којим је Србија добила право да се преко Румуније снабдева оружјем и муницијом. Пошто Бугарска није била слободна држава и није имала законитих представника, српска влада је преговарала са Бугарским револуционарним комитетом у Букурешту и начелно се сложила са његовим Програмом од јануара 1867. Договорено је да ће се радити на оснивању заједничке српско-бугарске државе (Бугаро-Србије, Србо-Бугарске, Југословенског царства). У Албанији српска акција није уродила плодом, јер није створена ни политичка ни војна организација. Арбанаси су лако устајали на оружје, али не да би решили свој национални проблем, него да би се одупрли турским реформама. Из веза које су одржаване преко бискупа Штросмајера и њему блиских, проистекао је споразум са Хрватском народном странком 1867. Због неповољних међународних околности, ситних династичких интереса балканских кнежевина и незадовољства у народу у самој Кнежевини, Први **б. с.** није никада ступио у дејство. Српска спољна политика дошла је у сукоб са интересима великих европских сила које су ишле за очувањем постојећег стањa на Балкану. Уговори нису успели да отклоне сукобе интереса између Србије и Грчке, Грчке и Бугара, кнеза Михаила и књаза Николе. Сигурно да је велику улогу у неактивности **Б. с.** одиграла и кнежева смрт 1868. ЛИТЕРАТУРА: М. С. Пироћанац, *Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа*, Бг 1895; С. Јовановић, *Друга влада Милоша и Михаила*, Бг 1912; Г. Јакшић, В. Вучковић, *Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила (Први балкански савез)*, Бг 1963. Урош Татић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКИ СТОМАТОЛОШКИ ЧАСОПИС (BALKAN JOURNAL OF STOMATOLOGY) **БАЛКАНСКИ СТОМАТОЛОШКИ ЧАСОПИС (BALKAN JOURNAL OF STOMATOLOGY)**, научни и стручни часопис доктора стоматологије Балкана, чији је оснивач Балканско стоматолошко удружење. Први број је штампан 1997, од када излази три пута годишње. Веома значајну улогу у његовом оснивању одиграли су стоматолози Србије. Основни циљ часописа је публиковање резултата научних истраживања, као и интересантних случајева из клиничке праксе стоматолога балканских земаља. На тај начин се испуњава и једна од основних идеја оснивања Балканског удружења стоматолога – међусобно упознавање с научним достигнућима стоматологије на Балкану, као и подизање научног нивоа стоматолошке професије на овом подручју. Тиме се омогућава да аутори са подручја различитих балканских језика лакше пруже информације о свом деловању научном аудиторијуму широм света. Чланови уређивачког одбора и рецензентског тима су из свих земaља чланица Удружења. Главни и одговорни уредник од оснивања је Љубомир Тодоровић, проф. Стоматолошког факултета у Београду. Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО **БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО**, полуострво на југоистоку Европе, које се налази између Јадранског и Јонског мора на западу, Средоземног, Егејског и Мраморног мора на југу и југоистоку, те Црног мора на истоку. Географски гледано, **Б. п.** није јединствено подручје јер се састоји из два дела, од којих је већи, северни део, сличан неправилном трапезу, са угловима у Тршћанском заливу, на ушћу Дунава, код Цариграда и код Валоне, док мањи, јужни део наликује троуглу који обухвата стару Грчку са Пелопонезом. [![001_Balkansko-poluostrvo-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-balkansko-poluostrvo-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/001-balkansko-poluostrvo-karta.jpg) **Положај, границе и величина.** **Б. п.** има евроазијски карактер у физичко-географском, економском, културном и геополитичком погледу јер представља „мост" између Европе, Азије и Африке, преко којег су се кретали и укрштали народи и цивилизације и сукобљавали њихови интереси. По Јовану Цвијићу северну границу полуострва представља линија Дунав – Сава – Љубљанско поље – ушће Соче. Од Мале Азије одвајају га мореузи Босфор и Дарданели, између којих је Мраморно море (11.350 км²). Полуострво има површину од 520.000 км², а са суседним острвима и румунском провинцијом Добруџом 566.567 км². Антички назив за полуострво је Хем, а савремени назив први пут је употребио 1809. немачки географ Јохан Август Цојне (1778–1853) по Балкану, тј. Старој планини, морфолошкој кичми Бугарске, која се налази између Дунавске плоче, Софијске котлине и басена Марице. Пре тога су га називали Грчко, Илирско и Византијско полуострво, Европска Турска и др. Обала полуострва дуга је 9.300 км. Најразуђеније су хрватска (Јадранско море) и источна и јужна грчка обала (Егејско и Средоземно море), а најмање разуђена – бугарска (Црно море), албанска и западна грчка обала (Јонско море). Највећа полуострва су: Пелопонез и Халкидики у Грчкој, Истра и Пељешац у Хрватској, Луштица у Црној Гори и Карабурун у Албанији. Највећи заливи који окружују Балкан су: Тршћански, Ријечки, Каштелански, Бококоторски у Јадранском мору, Коринтски у Јонском мору, Месински, Арголидски и Лаконски у Средоземном мору, Орфански, Пенталијски, Аталантски и Солунски у Егејском мору и Бургаски у Црном мору. Полуострву припадају многобројна острва, а највећа су: Крит (8.350 км²), Евбеја (3.655 км²), Лезбос (1.630 км²), Родос (1.398 км²) и Хиос (904 км²) у Егејском мору, Кефалонија (904 км²) и Крф (592 км²) у Јонском, Црес (406 км²), Крк (405 км²), Брач (395 км²), Хвар (300 км²) и Паг (285 км²) у Јадранском. Јадранска и јонска обала су од залеђа одвојене планинама које су на више места рашчлањене долинама. Између копна и острва паралелно са обалом Јадранског мора налазе се природни канали (Велебитски, Вишки, Задарски, Сплитски, Хварски, Кварнерски, Брачки), од значаја за поморски саобраћај. Најзначајнији међународни пловни пролаз је Коринтски канал (6,3 км), грађен 1881–1893, који повезује Коринтски залив са Егејским морем и раздваја Пелопонез од грчког копна. У саобраћајно-географском погледу, **Б. п.** је отворено према Панонској и Влашкој низији (речне долине), а најзначајнији саобраћајно-комуникациони правци су Моравско-вардарска удолина (Београд–Солун), која га дели на источни и западни део, и Моравско-маричка удолина, која најкраћим путем преко Софијске котлине спаја Панонску низију са Турском (Београд–Истанбул). У западном делу полуострва значајне су долине Босне (преко Иван-седла повезана са долином Неретве и приморјем) и Уне (преко Книна спаја Посавину с приморјем). На северу је преко Панонске низије саобраћајно повезано са средњом и западном, а преко црноморских низија и источном Европом. Преко полуострва воде међуконтинентална пруга и пут: средња Европа – Београд – Ниш – Софија – Истанбул и Београд–Ниш–Скопље–Ђевђелија–Солун–Атина, а преко западног Балкана најкраће везе из средње Европе ка Јадранском приморју. Највећи значај имају путеви: Љубљана–Загреб–Београд–Ниш–Скопље–Атина, Јадранска магистрала и Букурешт–Русе–Плевен–Софија–Солун. Србија је са Бугарском повезана пругом Ниш–Софија, а са Грчком, преко Македоније, пругом Београд–Скопље–Солун–Атина. Између Грчке и Турске постоји пруга Солун–Истанбул, а између Грчке и Бугарске пруга у долини Струме. Србија је са Црногорским приморјем повезана пругом Београд–Бар. Важне морске луке су: Пиреј, Солун (бивша југословенска бесцаринска зона од 1923), Патрас и Ираклион у Грчкој (трајектне везе између острва и континенталног дела), Бар у Црној Гори, Ријека, Омиш, Сплит, Плоче (транзитни саобраћај БиХ) и Задар у Хрватској, Драч у Албанији, Варна и Бургас у Бугарској, Истанбул у Турској. На северу Дунав повезује Црно са Северним морем (канал Рајна–Мајна–Дунав, дуг 171 км). Главна пристаништа на Дунаву су Русе, Видин и Свиштов у Бугарској и Београд, Кладово и Смедерево у Србији. На **Б. п.** се укрштају међународне и унутрашње ваздушне линије (највећи аеродроми: Истанбул, Атина, Београд, Софија, Загреб, Сарајево). Актуелно стање државно-територијалне поделе успостављено је догађајима с краја 80-их и почетка 90-их година када је дошло до кризе, урушавања социјализма и распада Варшавског пакта (1991), чиме је поремећена равнотежа снага успостављена поделом света на блок капиталистичких и блок социјалистичких земаља. Уследили су бурни историјски догађаји: срушен је Берлински зид и уједињена Немачка, изведене су револуције у Чехословачкој, Румунији, обављена смена режима у Бугарској, Југославији, Албанији, одржани су први слободни избори у државама Балкана. После политичких промена у СССР-у убрзава се процес стицања независности совјетских република (6. IX 1991. призната је независност три балтичке државе; 1. децембра Украјина је прогласила независност; 17. децембра 12 од 15 совјетских република потписало је у Хагу споразум са 28 европских држава, као да су независне; 25. децембра све совјетске државе постале су независне републике, што је представљало распад СССР-а, крај комунизма у источној Европи и крај хладног рата). Наредни период обележило је активно деловање Савета Европе и стварање Европске уније (1992) која се до 2007. проширила на 27 чланица (Бугарска, Румунија и Грчка на Балкану). На почетку XXI в. на Балкану се налази 10 малих и средњих држава: Албанија (28.748 км², 3,1 милиона становника), БиХ (51.129 км², 3,6 милиона становника; по Дејтонском споразуму (1–21. XI 1995) подељена на бошњачко-хрватску Федерацију БиХ (25.035 км², 2,25 милиона становника) и Републику Српску (26.084 км², 1,3 милиона становника), као две федералне јединице и град Брчко који је издвојен као посебан ентитет са 73.000 становника), Бугарска (110.912 км², 7,9 милиона становника), Грчка (131.944 км², 11 милиона становника), Македонија (25.713 км², 2 милиона становника), Србија (88.361 км², 7,5 милиона становника), Хрватска (56.538 км², 4,4 милиона становника) и Црна Гора (13.812 км², 620.000 становника). Турска на **Б. п.** држи Источну Тракију око Једрена и Истанбула (23.764 км², 3% територије), а Румунија држи Северну Добруџу (између делте Дунава и Црног мора). Дејан Шабић **Геолошки састав.** **Б. п.** је интегрални део Алпида југоисточне Европе. У њима се разликује неколико регионално-геолошких система првог реда: Динариди и Хелениди, Моравиди, Родопиди, Карпато-балканиди, Панонски и Влашки басен. Динариди и Хелениди заузимају југозападни и западни део полуострва. Структуре им се пружају генерално правцем северозапад–југоисток. Одступања су изражена особито око Метохије која чини делимичну границу два система. Спољашњи део оба система углавном је изграђен од више км дебелог комплекса мезозојских карбоната и палеогених флишева. Све то је у терцијару убрано у наборе са многобројним краљуштима и навлакама југозападне вергенце. У унутрашњим зонама у сложеним односима се налазе: прекамбријски кристаласти шкриљци и гранити (Пелагон), палеозојске творевине, мезозојски седименти, сјајни шкриљци, офиолити, меланж и флишеви, кенозојски седименти и вулканити. Ретке су појаве гранитоида (Штип, Копаоник, Букуља, Цер, Мотајица). Набирања у Динаридима и Хеленидима одвијала су се генвилски, херцински, кимријски и алпијски. У горњој јури настале су велике и сложене регионалне навлаке од којих неке леже чак преко спољашњег дела Динарида. Набирања су настављена у креди и кроз терцијар. Оба система су неоалпијски искидана многобројним раседима по којима су настали неогени басени разних димензија. [![002_Balkansko-poluostrvo-geoloska-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-balkansko-poluostrvo-geoloska-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/002-balkansko-poluostrvo-geoloska-karta.jpg) Моравиди се налазе у средини **Б. п**. Изграђени су од два комплекса кристаластих шкриљаца обликованих у протерозоику и палеозоику. Пробијени су каледонским, херцинским и алпијским гранитима. Доњи комплекс је протерозојски, а горњи неопротерозојски и палеозојски. Местимично има мезозојских стена и младих вулканита. Кенозојски седименти су сачувани у рововима и депресијама. Полифазно настала стара наборна структура је искидана и деформисана великим уздужним и попречним раседима. Тако су Моравиди претворени у систем ровова и хорстова. Нови подаци, добијени темељним преиспитивањем генералне структуре система и његовог тектонског положаја, указују на то да кристаласти шкриљци моравикума у виду велике источновергентне навлаке леже преко више км дебелих фанерозојских метаморфита јастребикума. Родопиди се налазе у источном делу **Б. п**. Од Моравида су одвојени струмским линеаментом. Изграђени су од 12 литостратиграфских јединица протерозојске и фанерозојске старости чија укупна дебљина износи 10–12 км. Те јединице су метаморфисане од амфиболитске (дистен-силиманитске) до фације зелених шкриљаца. Полифазно су убиране. Значајно је да у бази велике навлаке у средњим Родопима леже крупна растрвена тела ултрамафита преко ретроградно измењене основе. Кристалин Родопида је навучен и преко тријаских метаморфита странџикума. Све то сведочи о генерално сложеној алпијској шаријашкој структури целих Родопида. О томе се последњих деценија много расправља. На више места они су пробијени пространим херцинским јужнобугарским гранитима. Најмлађи део њиховог геолошког стуба чине палеогени седименти и терцијарни вулканити. Неотектонски Родопиди су интензивно деформисани. Карпато-балканиди су смештени у североисточном делу **Б. п**. У вертикалној сукцесији њихових структура разликују се: данубикум и крајиникум у спољашњем и гетикум или балканикум у унутрашњем делу орогена. Данубикум је аутохтона основа система, изграђена од кристаластих шкриљаца, карбонских и пермских кластита и вулканита и мезозојских карбоната. Крајиникум је доњи пакет навлака састављен од јурско-кредних метаморфита, флишева и офиолита који данас леже алохтоно у спољашњим деловима система. У Балканидима он се наставља у котеликум. Највећи простор унутрашњих и средњих делова система чини горњи пакет навлака, односно гетикум или балканикум. Изграђен је од два комплекса протерозојских до камбријских кристаластих шкриљаца, палеозојских и мезозојских седимената, протерозојских офиолита, херцинских гранитоида и кредних андезита. У залеђу фронта навлачења настао је тимочко-средњогорски секундарни палеорифит испуњен дубоководним седиментима и вулканским материјалом. Целокупан систем у кенозоику је искидан великим раседима, а сегменти између њих су пренабрани. Неотектонски су настали млади језерски басени (Жагубички, Тимочки, Софијски, Јамболијски и др.). У најсевернијим граничним деловима **Б. п.** налазе се јужне периферије два велика басена Панонског и Влашког, односно Понтијског. Њихова геолошка грађа састоји се од старије подлоге и неогеног покривача. У Панонском басену основу чине кристаласти шкриљци, мезозојски седименти и офиолити, а у Влашком углавном кредне творевине мезијске платформе. У оба басена преко веома разуђеног палеорељефа долази геолошки стуб неогених творевина, које су у рововима местимично дебеле и до 5 км (савски ров, дрмљанска, градиштанска и видинска депресија). Настанак овако сложене геолошке грађе **Б. п.** у Тетису тумачи се у последње време уз помоћ концепције „терана". Узима се да је током фанерозоика, између Мезијске и Јадранске микроплоче, настало више тектоностратиграфских ентитета, који су се почев од тријаса међусобно раздвајали и спајали. На крају, после мастрихта, сви заједно су се амалгамисали у „сендвичу" између граничних микроплоча. Александар Грубић **Рељеф.** На **Б. п.** се издвајају два велика морфо-физиономска дела које оријентационо раздваја линија Крф–Солун. Северни, већи континентални део је компактан, а јужни, мањи, је полуострвски и острвски, маритиман и веома разуђен. Постоји пет планинских система различите геолошке структуре и геоморфолошких карактеристика: Динарски (Динариди) на западу и југозападу, Шарско-пиндски (Хелениди) на југу, Балкански на истоку, Родопски у централном делу и делом Карпатски (јужни део Јужних Карпата) на североистоку Србије. [![003_Balkansko-poluostrvo-planinski-sistemi-i-regije.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/003-balkansko-poluostrvo-planinski-sistemi-i-regije.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/003-balkansko-poluostrvo-planinski-sistemi-i-regije.jpg) Динарске планине (Динариди) захватају западни и југозападни део полуострва, од подгорине Јулијских Алпа и Љубљанске котлине до Скадарског језера, Косовске и Метохијске котлине, долине Колубаре и Ибра и српско-македонске масе (Родопске планине). Пружају се од југа Словеније у виду високих крашких површи и брда: Бањшице, Нанос, Трновски гозд, Хрушица, Јаворники и Снежник. На југозападу се спуштају према приморју Словеније, а на истоку прелазе у ниски крш централне Долењске (Постојнска јама 19,6 км, Крижна јама 8,2 км, Планинска јама 6,2 км). У Хрватској се на северозападу пружају од Горског котара (Велики Рисњак, 1.528 м) до крашке Личке површи (500–700 м) са Личким (465 км²), Гатачким (80 км²) и Крбавским пољем (67 км²) на југоистоку. Личку површ од Јадранског мора одваја планина Велебит (Вагански врх, 1.758 м). У геолошкој грађи Динарида заступљени су мезозојски кречњаци. На граници Хрватске и БиХ пружа се 80 км дугачак планински венац Динаре (Динара, 1.831 м). Пошто се Динарске планине већим делом пружају уз Јадранску обалу (Велебит, Мосор, Биоково), приморје је уско, осим на полуострву Истра, у залеђу Задра и Шибеника (Равни котари) и око ушћа Неретве. Крашка поља у унутрашњости Далмације су: Имотско (95 км²), Сињско (64 км²), Петрово (57 км²) и Книнско (24 км²). Динарске планине су на северу и североистоку БиХ рашчлањене рекама које теку према северу. На југозападу БиХ доминира крашки рељеф, изграђен од јурских и кредних кречњака (већа крашка поља: Купрешко 93 км², Гламочко 129 км², Дувањско 150 км², Ливањско 380 км²). У источном делу су планине: Јавор (1.537 м), Романија (1.417 м), Јахорина (1.913 м), Трескавица (2.086 м), Озрен (1.532 м) и Зеленгора (2.032 м), крашке површи и дубоке речне долине: Дрине, Праче, Криваје и др. У вишем делу Херцеговине (Рудине) између Динарских планина су пространа крашка поља: Невесињско 180 км², Гатачко 57 км² и Дабарско 30 км², а у нижем делу (Хумине) доминирају заравни са крашким пољима (Попово поље 185 км², Љубушко поље, Мостарско блато) и долина Неретве. Велик део Црне Горе и западне Србије припада Динарским планинама. У Црној Гори су крашке површи (Пивска 1.200 м, Дурмиторска или Језерска 1.450 м, Крново 1.490 м, катунска површ са пољима: Никшићко 48 км², Цетињско 4,6 км², Граховско 6,3 км², Његушко 5 км²) изграђене од кречњака из периода јуре и креде (холокрас). На крашким површима се издижу планине: Дурмитор (Боботов кук, 2.522 м), Маглић (Велики Витао, 2.386 м), Маганик (2.138 м), Сињајевина (2.203 м), између којих су дубоко усечене кањонске долине Пиве (кањон Невидео, дубина 600 м), Таре (1.300 м, најдубљи кањон у Европи), Мораче (Платија, 1.000 м) и њихових притока. На црногорском приморју, изнад Бококоторског залива, налазе се планине Орјен (1.894 м) и Ловћен (1.749 м), а на југозападу Румија (1.595 м), која одваја Црногорско приморје од Скадарске котлине са Скадарским језером, и Зетско-Бјелопавлићке низије. Динарске планине Србије деле се на: Старовлашко-рашке, Копаоничке, Шумадијске, Проклетијске, Рудне и флишне планине. Старовлашко-рашке планине се простиру од Дрине на западу до Ибра и Косовске котлине на истоку и од река Ђетиње и Западне Мораве на северу до границе са Црном Гором на југу (Пештерска висораван 1.200 м са Пештерским 63 кмкм² и Коштам пољем, Сјеничка, Новопазарска и др. котлине). Групи Старовлашко-рашких планина припадају: Звијезда (1.675 м), Тара (1.547 м), Златибор (1.496 м), Чемерно (1.579 м), Гиљева (1.444 м), Златар (1.626 м), Јавор (1.519 м), Голија (1.834 м), Рогозна (1.479 м), Јелица (929 м) и др. Копаоничке планине се налазе око Ибра и Западне Мораве. То су: Копаоник (Панчићев врх, 2.017 м), Гоч (1.124 м), Жељин (1.785 м) и Столови (1.325 м). Шумадијске планине се налазе између Дунава и Саве на северу, Западне Мораве и Ђетиње на југу, Велике Мораве на истоку и Колубаре, Љига и Дичине на западу. Овој групи припадају: Авала (511 м), Космај (626 м), Букуља (696 м), Венчац (658 м), Рудник (Цвијићев врх, 1.132 м), Вујан (856 м), Котленик (748 м) и Гледићке планине (922 м). Рудне и флишне планине се пружају јужно од Саве на северу до Ђетиње на југу и од Дрине на западу до Колубаре, Љига и Дичине на истоку. Рудне планине су Гучево (779 м), Борања (889 м), Јагодња (923 м), Соколске планине (973 м), Медведник (1.244 м), Јабланик (1.275 м), Повлен (1.347 м), Маљен (1.096 м) и Сувобор (864 м), а флишне Цер (687 м) и Влашић (454 м). Динарски планински систем се завршава Проклетијским планинама на југу. То су: Проклетије (Ђеравица – највиши врх Србије, 2.656 м), Хајла (2.403 м), Комови (2.484 м), Жљеб (2.381 м), Виситор (2.211 м), Мокра планина (1.932 м) и Мокра гора (2.154 м). Динарске планине се на југу настављају у Шарско-пиндски планински систем (Хелениди) који је меридијанског правца. Пружа се јужно од Метохијске котлине, од Шар-планине на северу до рта Тенарон на југу. Највише планине овог система су Шар-планина (Титов врх, 2.747 м), Кораб (Велики Кораб, 2.764 м), Паштрик (1.986 м), Коритник (2.393 м), Јабланица (2.259 м) и Пинд (2.637 м), изграђене од палеозојских шкриљаца и мезозојских кречњака. Између ових планина налазе се котлине: Охридска са Охридским језером, Преспанска са Преспанским језером, Дебарска, Пелагонија, Полог и Корча, испуњене речним и неогеним језерским наносима. Јужно од река Семенија и Деволија у Албанији, планине су углавном без вегетације и тешко проходне. Хелениди се у Грчкој простиру у континенталном делу на северу и северозападу земље (развође јонског и егејског слива) и на острвима у Јонском мору, на полуострву Пелопонез и Криту. Пружају се у више паралелних венаца од планине Грамос (2.522 м) на северу, до Патраског и Коринтског залива на југу. На Пелопонезу су планине мале и средње висине, а на Криту су три главна планинска венца: Ори (2.452 м) на југозападу, Ида (2.456 м) у централном делу и Дикти (2.148 м) на истоку. Највеће и најнасељеније котлине су Тесалијска и Солунска, а највиша планина Олимп (2.917 м, највиша планина Грчке). Балкански планински систем се пружа правцем запад–исток кроз источну Србију и Бугарску и спушта према Црном мору (рт Емине). Оне одвајају северну Бугарску од јужне и западно Подунавље у Бугарској од долине Мораве, а са Јужним Карпатима у великом луку обухватају низије доњег Дунава: Влашку, северну Бугарску и Добруџу. Већим делом у морфолошком погледу представљају блага и широка била, испресецана речним долинама. Овој групи планина у Србији припадају Сврљишке планине (1.334 м), Озрен (1.174 м), Девица (1.187 м), Тресибаба (786 м), Сува (1.809 м) и Стара планина (Миџор, 2.168 м – највиши врх уже Србије), између којих су Белопаланачка и Пиротска котлина у долини Нишаве, Сврљишка котлина у долини Сврљишког Тимока, Сокобањска и Заплањско-лужничка котлина (испуњене неогеним седиментима). Јужно од Нишаве су кречњачки венци Суве планине, у чијем је јужном делу крашка површ Валожја (1.400–1.500 м), са вртачама, увалама, јамама и сувим долинама. Источно од Пирота налази се Одоровско поље (8,2 км²). Између Старе планине и Дунава су брда и лесне заравни које су рашчлањене рекама. Стара планина (Балкан), дуга 600 км и широка 50–70 км, пружа се од источне Србије, преко средишњег дела Бугарске у правцу запад–исток (Ботев, 2.376 м) и благо спушта према Црном мору. Изграђена је од шкриљавих глинаца и кречњака на западу, у највишем средишњем делу од кристаластих стена и на истоку од флиша. На југу ове планине су густо насељене Казанличка и Софијска котлина (контакт Старе планине и Родопа), а на истоку Тракијска низија око реке Марице (појас ниских крашких површи). Родопски планински систем (српско-македонска маса) простире се централним и југоисточним делом полуострва. То су громадне планине широких темена и стрмих страна, без дужих планинских венаца, изграђене претежно од шкриљаца и гранита. У Србији се пружају између Карпатско-балканског и Динарског планинског система, са обе стране Јужне и Велике Мораве до Вршачких планина на северу. Западно од Јужне Мораве издвајају се планине: Кукавица (1.442 м), Гољак (1.181 м), Радан (1.408 м), Пасјача (894 м) Видојевица (970 м) и Јастребац (1.491 м), а између Јужне Мораве и српско-бугарске границе: Дукат (Беле воде, 1.881 м), Варденик (1.866 м), Бесна кобила (1.923 м), Грамада (1.719 м), Велики Стрешер (1.875 м), Руј (1.704 м), Острозуб (1.546 м), Гарина (1.058 м), Рујен (968 м), Чемерник (1.638 м) и Селичевица (902 м). Већи део Македоније чине Родопске планине, изграђене од гранита, серпентина, кристаластих шкриљаца, са усамљеним брдима и котлинама, испуњеним језерским наносима: Овче поље, Струмичка и Кумановска котлина. Највише планине на истоку Македоније су Осоговске (2.252 м), у средишњем делу Солунска глава (2.540 м), а на граници са Грчком Кожуф (2.182 м) и Ниџе (2.524 м). Између Родопских планина се правцем северозапад-југоисток пружа сеизмички лабилан вардарски појас са Скопском, Велешком, Тиквешком и Ђевђелијском котлином. Родопске планине у Бугарској, изграђене од кристаластих стена, чине три планинска венца: Рила (Мусала, 2.925 м – највиши врх **Б. п.**), Пирин (Вихрен, 2.914 м) и Родопи (Велики Перелик, 2.191 м). На Рили су изворишта великих бугарских река: Марице, Искара и Месте. Пирин се налази између река Струме на западу и Месте на истоку (40 врхова изнад 2.500 м). На северу се наставља на Рилу, а на југу на планину Славјанку. Родопи су најдужи планински венац у Бугарској (дужина 220–240 км, ширина 100 км), који чини 1/7 њене територије. Источну Грчку одликује громадна структура, изграђена од палеозојских кристаластих стена, настала током набирања млађих веначних планина у терцијару. Источни део громадног масива је спуштен у Егејско море, а његова кристаласта основа је видљива на острвима. Тектонски процеси су активни: вулканизам (Санторин, ерупција 1400. п. н.е.) и сеизмизам (земљотрес у Коринту 1858. и 1928, Солуну 1978. и Атини 1999). Јужни део Карпатског планинског система припада **Б. п**. Он прелази из Румуније у североисточну Србију јужно од Ђердапа (наставак Јужних Карпата) и захвата простор између Дунава, Тимока, Црне реке и Велике Мораве. На југу се наслања на Балканске планине. То су ниске и средње планине до 1.600 м н. в. Поред Дунава су Мироч (768 м) и Дели Јован (1.138 м), а даље према југу: Хомољске планине (925 м), Велики гребен (655 м), Кучај (1.158 м), Бељаница (1.336 м), Ртањ (1.565 м), Велики крш (1.148 м), Мали крш (929 м), Шомрда (806 м) и Црни врх (1.027 м), изграђене од непропустљивих стена и кречњака. У току набирања било је вулканизма. У долини Црне реке има палеовулканског рељефа (руде: Бор, Мајданпек; угаљ: Сењ, Ресава). Највеће котлине су Хомољска, Црноречка, Звишка, Књажевачка и Зајечарска. Кроз Јужне Карпате се пробија Дунав кроз Ђердапску клисуру и повезује Панонски и Влашко-понтијски басен (98 км). Највеће низије на **Б. п.** у северном делу су: Посавина, Подунавље и Поморавље, на истоку – Црноморско приморје и Тракијска низија, на југу – Солунско поље и Тесалија, а на западу и југозападу – приморске низије. У унутрашњости полуострва налазе се мање низије, по постанку већим делом флувио-крашке. Перипанонски обод полуострва је низијско-брежуљкаст (доњи делови долина Босне, Уне, Врбаса, Дрине, Мораве, Млаве, Пека, Тимока). У Хрватској се низија у доњем делу Купе продужава ка југозападу у Карловачку котлину која на југу постепено прелази у ниски крш Кордуна (200–300 м), а на југоистоку у ниске планине на Банији (Зринска гора, 616 м). У БиХ нема већих низија. Највећа је Посавина (дуж десне обале Саве), ширине 30–40 км, која прелази у широко побрђе (200–600 м) и у ниже планине: Козара (806 м), Просара (352 м), Мотајица (652 м), Вучјак (365 м) и Мајевица (915 м). Између Саве на северу, Дрине на истоку и Мајевице на западу налази се низија Семберија (макроплавина). На јужном ободу Панонског басена у Србији су плодне низије у речним долинама (Мачва, Посавина, Колубара, Тамнава, Велико Поморавље, Стиг, Браничево). Низија има и у котлинама Јужног Поморавља и Понишавља. На североистоку Србије је низијски рељеф у Неготинској крајини и Кључу (западни део Влашко-понтијског басена). На северу Бугарске је Северна низија (Дунавска равница)**,** између Дунава, северних падина Старе планине (Белоградчик–Враца–Трново–Варна), Црног мора и копнене границе са Румунијом. Дуга је 400 км, а широка на западу 30–40 км, око Враца 65 км и Коларовграда 100 км. Надморска висина је 100–502 м (Трнов врх; Шуменски плато). Низија је нагнута према Дунаву и дисецирана долинама које имају правац југозапад–североисток (Искар, Лом, Осам, Вит, Јантра). Добруџа је низија (23.262 км²) између Црног мора, доњег Дунава, његове мочварне делте и Лудог горја. Јужни део, на дунавској-кречњачкој плочи, припада Бугарској (7.726 км²), а северни, на ушћу Дунава, изграђен од шкриљаца и гранита, Румунији (15.536 км²). Тракија је низија на југоистоку полуострва, између реке Месте и изворишта реке Арде на западу, Босфора на истоку, североисточних Родопа, Браснице (856 м) и Истранџе (1.031 м) на северу и Егејског мора, Дарданела и Мраморног мора на југу. Пружа се правцем запад–исток 358 км, а највећа ширина је 142 км. Подељена је на Источну (припада Турској), Западну Тракију (Грчка; између река Месте и Марице и грчко-бугарске границе) и део јужно од Арде (налази се у Бугарској). Приморске низије поред Јадранског мора захватају уски приобални појас (због близине Велебита, Козјака, Учке, Мосора, Биокова и др.), а на неким местима обухватају и шире залеђе (у Хрватској: Истра, Равни котари; у Црној Гори: Паштровићко приморје, појас од Боке которске до Бојане са Грбаљским и Барским пољем, Подгоричко-скадарска котлина са Зетском и Бјелопавлићком низијом). Приморска низија у Албанији је широка 20–60 км и дуга 200 км (најшира у троуглу Скадар–Елбасан–Валона). Према западу се постепено издиже у брежуљкасто-брдовит појас који се на северу наставља у Проклетијске планине. Највеће низије Грчке су Солунско поље, Тесалија и Западна Тракија. Солунско поље је највећа низија на северу Грчке у залеђу Солунског залива, Тесалија се налази између планина Олимп (2.911 м), Пинд (2.637 м), Отрис (1.726 м) и Оса (1.978 м), а Западна Тракија на североистоку Грчке. Дејан Шабић **Клима.** Географски положај, орографске особине, разлике у надморској висини и карактер атмосферске циркулације условљавају велику климатску разноврсност **Б. п**. Северни и средишњи делови полуострва су широко окренути према северу, док су према југу ограђени планинским венцима, што условљава формирање континенталног климата. Овде се зими уочава утицај сибирског баричког максимума, док лети доминира утицај исландског циклона и атлантских ваздушних маса. Западни и јужни обалски делови налазе се под утицајем топлог Средоземног мора које је и зими и лети топлије од Атлантског океана на истим географским ширинама, док су годишње амплитуде температуре више за просечно 4–5 °С. Зими су под утицајем Ђеновске депресије која представља област најчешће циклогенезе у Европи, што условљава обилне падавине. Лети се налазе под утицајем азорског баричког гребена који доноси стабилно и топло време. Динарске планине, Шарско-пиндски систем и Македонско-трачки масив отежавају продирање континенталних утицаја на југ, али зато долинама река продиру трансформисани медитерански утицаји чинећи прелазни појас измењено средоземне климе, са нижим температурама ваздуха и њеним већим колебањима у односу на средоземну. [![004_Balkansko-poluostrvo-TEMPERATURE-VAZDUHA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/004-balkansko-poluostrvo-temperature-vazduha.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/004-balkansko-poluostrvo-temperature-vazduha.jpg) Јануарска изотерма од 0 °С управо на **Б. п.** достиже најјужнији положај у Европи. Основна разлика између континенталне и суптропске климе тада се најбоље уочава. Док је на североистоку присутан снежни покривач у низијама и до 60 дана годишње, дотле у западном и јужном приобаљу нема прекида вегетационог периода, са мање од 10 мразних дана у току целе зиме. Ипак, у Јадранском приморју повремено се зими јавља јак, катабатички, локални ветар бура са брзином од преко 60 м/c, који у екстремним случајевима доводи и до смрзавања плитког приобалног дела мора. Средња годишња температура у северним деловима полуострва креће се углавном око 11 °С, док на југу достиже и 18 °С. Највеће разлике су зими, када средње температуре јануара на северу износе и до -4 °С, док се на југу крећу око 10 °С. Средње јулске температуре на северу варирају углавном 21–23 °С, док на југу достижу и 28 °С. [![005_Balkansko-poluostrvo-PADAVINE.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/005-balkansko-poluostrvo-padavine.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/005-balkansko-poluostrvo-padavine.jpg) У складу са законитостима опште циркулације атмосфере, годишња количина падавина се постепено смањује идући са запада на исток. Осим тога, запажа се и јасна разлика у годишњој расподели падавина. На северу је присутан континентални тип умерених ширина са максимумом у летњим месецима, док на југу и западном приобаљу доминира медитерански тип годишње расподеле падавина са максимумом падавина у касну јесен и зиму. Најмању годишњу количину падавина бележе крајње источни обалски предели (Констанца 370 мм) и егејска острва (Санторин 300 мм). Насупрот њима, Кривошије у Црној Гори са 4.500–5.000 мм падавина годишње имају једну од највећих количина падавина у Европи. ![006_srednje-mesecne-i-godisnje-temperature-vazduha---tabela.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/006-srednje-mesecne-i-godisnje-temperature-vazduha-tabela.jpg)![007_srednje-mesecne-i-godisnje-sume-padavina-tabela-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/007-srednje-mesecne-i-godisnje-sume-padavina-tabela-2.jpg) Полазећи од вредности основних климатских показатеља, као и њихове годишње расподеле, на **Б. п.** је могуће издвојити пет већих климатских области: континенталну, умерено континенталну, суптропску, измењено суптропску, црноморску, као и планинске варијанте у климатским областима већих надморских висина. Континентална област заузима северне делове полуострва и високе котлине његовог централног дела. Основна карактеристика ове области је хладна зима са дуготрајним, али не и континуираним снежним покривачем у трајању 45–60 дана годишње. Лето је топло са повременим сушним периодима. Годишње амплитуде температуре су велике (око 24 °С). Количине падавина су умерене са максимумом у лето и минимумом у зимским месецима. Умерено континентална област заузима котлине и долине средишње области полуострва између Динарида и Македонско-трачког масива. Климатске карактеристике зиме су типично континенталне, док су летње сличне суптропскима. Средње годишње температуре се крећу углавном између 12 и 14 °С. Зими се у котлинама јављају инверзије температуре са минималним температурама до -30 °С (Метохија, Пелагонија), док летњи апсолутни максимуми иду и до 43 °С (Призрен). Суптропска и измењено суптропска клима, као њена континентална варијанта, обухватају јужне и западне приморске области Балкана. Ту је средња годишња температура највиша и креће се углавном између 14 и 18 °С. Зиме су благе и кишовите, а лета топла и сушна. Измењено суптропска клима се одликује већим амплитудама температуре, како дневним тако и годишњим, док је режим падавина сличан суптропском. У овој климатској области забележен је и апсолутни максимум температуре на **Б. п.** од 48,7 °С (Татои, 15 км северно од Атине). Црноморска климатска област заузима узак обалски појас приморја (до 40 км). Зиме су релативно благе, али су хладније него у суптропској области (углавном 1–4 °С), док се летње температуре не разликују битно од оних у суседним континенталним областима (22–24 °С). Северни део Црноморског приморја има режим падавина сличнији континенталном, а јужни суптропском. Планинска варијанта климата се јавља тамо где су надморске висине веће од 1.500 м. Зиме су веома хладне и снеговите са дуготрајним и високим снежним покривачем. Средња температура фебруара на Рили (врх Мусала, 2.925 м) нижа је него у Москви, а и средња годишња температура је испод нуле (-2,9 °С). Лето је прохладно, а изнад 2.000 м и хладно, па се ту јавља природна горња шумска граница. Овде се бележи и апсолутни минимум температуре на **Б. п.** (Карајукића бунари код Сјенице, од -39,2 °С). Владан Дуцић **Воде. Б. п.** је богато површинским и подземним водама. Реке припадају Црноморском, Егејском, Јонском и Јадранском сливу, а на планини Црнољеви се налази хидрографски чвор (Дрманска глава, 1.364 м), тј. вододелница Јадранског, Егејског и Црноморског слива. Највећи је Црноморски слив којем припадају Сава и Дунав (северна граница полуострва) и њихове десне притоке. Дунав (2.857 км) је друга по величини река у Европи и 27. у свету. Извире на падинама Шварцвалда (1.493 м), а делтасто се улива у Црно море (Северна Добруџа). У средњем и доњем току је низијска река, са широком долином, меандрима, малим падом и брзином. Плован је на дужини од 2.588 км и речно-каналским путем Дунав–Рајна–Мајна (3.505 км) повезује Северно и Црно море. Између Голупца и Кладова тече кроз Ђердапску клисуру (98 км) у којој располаже великим хидроенергетским потенцијалом (ХЕ „Ђердап I" 1.026 MW, „Ђердап II" 270 MW, изградиле заједно Југославија и Румунија). По дужини, површини слива и водном богатству Сава (945,5 км) је најзначајнија притока Дунава, која настаје спајањем Саве Бохињке (31 км) и Саве Долинке (45 км) код Радовљице. Пре уласка у Србију тече кроз Словенију и Хрватску и на једном сектору чини границу Хрватске и БиХ, а у Београду јој је ушће. Веће десне притоке су: Купа, Уна, Врбас, Босна, Дрина и Колубара. Купа (296 км) извире из Купрешког језера у Горском котару. На Купи су ХЕ „Озаљ I–II" и „Гојак". Уна (213 км) настаје из крашких врела у Лици (делом гранична река Хрватске и БиХ). Босна (271 км) настаје из врела испод Игмана. Усеца композитну долину и улива се у Саву код Шамца. Врбас (240 км) настаје од врела на падинама Вранице. У доњем току гради макроплавину Лијевче поље, а ушће му је код Српца. Дрина (346 км) је најдужа притока Саве, која има два изворишна крака: Пиву (78 км, ХЕ „Пива" 342 MW) и Тару (141 км), чија је става у Шћепан-пољу, а ушће код Раче. На Дрини су ХЕ „Вишеград" (315 MW), ХЕ „Бајина Башта" (614 MW) и ХЕ „Зворник (92 MW) са вештачким језерима Зворничко и Перућац. Најдужа притока Дрине је Лим (220 км), отока Плавског језера, чије је ушће код Прибоја. Тече кроз више котлина и клисура, а најдужа притока је Увац са Вапом, на којој су ХЕ „Бистрица" на Радојињском, ХЕ „Потпећ" на Потпећком, ХЕ „Увац" на Сјеничком и ХЕ „Кокин брод" на Златарском језеру. Колубара (86,4 км) настаје спајањем Обнице (25 км) и Јабланице (75 км) код Ваљева, а у Саву се улива код Обреновца. Најдуже притоке су Љиг (33 км) и Тамнава (90 км). Друга по величини притока Дунава у Србији је Велика Морава (185 км), која настаје спајањем Јужне (295 км) и Западне Мораве (308 км) код Сталаћа. Композитну долину Велике Мораве чине: Горњо-великоморавска котлина, Багрданска клисура и Доњо-великоморавска котлина. Има 20 десних притока (Црница, 32 км; Раваница, 27 км; Ресава, 70 км и др.) и 12 левих (Белица, 39,5 км; Лепеница, 60 км; Јасеница, 79 км). Јужна Морава настаје од Биначке Мораве (49,5 км) и Прешевске Моравице (57 км) које се састају код Бујановца. Њена композитна долина обухвата: Врањску котлину, Грделичку клисуру, Лесковачку котлину, Печењевачко сужење, Брестовачку котлину, Курвинградско сужење, Нишку котлину, Мезграјско сужење, Алексиначку котлину и Сталаћку клисуру. Десне притоке су: Нишава (218 км), која извире на Берковској планини у Бугарској, а у Србију улази узводно од Димитровграда, Врла (28 км, ХЕ „Врла I–IV" 129 MW), Власина (66 км, Власинско језеро 12 км², дубина до 22 м) и Моравица (65 км), а леве: Ветерница (69 км), Пуста река (71 км) и Топлица (130 км). Ушће Нишаве је код Ниша. Има композитну долину: Пиротска котлина, Сопотски теснац, Ђурђевпољска котлина, теснац код Св. Оца, Белопаланачка котлина, Сићевачка клисура и Нишка котлина. Западна Морава настаје спајањем Голијске Моравице (98 км) и Ђетиње (75 км) у Пожешкој котлини. Композитну долину чине: Пожешка котлина, Овчарско-кабларска клисура, Чачанско-краљевачка котлина и сужења између Врњачке, Трстеничке и Крушевачке котлине. Највеће ХЕ на Западној Морави су ХЕ „Овчар бања" (5,8 MW) и ХЕ „Међувршје" (7 MW). Најдуже притоке Западне Мораве су: Ибар (272 км), који извире на Хајли, а улива се код Краљева, и Расина (92 км). Велика десна притока Дунава у Србији је и Тимок (202 км), који настаје од Белог (48 км) и Црног Тимока (82,5 км) код Зајечара. Ушће Тимока је на 28 м (најнижа тачка у Србији). Најдуже притоке Дунава у Бугарској су: Искар, Лом, Осам, Вит и Јантра. Искар (401 км, са Белим Искаром) настаје од ставе Белог и Црног Искара, који извиру на Рили (глацијална језера), а ушће је код Гигена. Средњим током тече кроз Софијску котлину, а затим кроз Стару планину пробија 63 км дугу кањонску долину. У доњем току тече кроз Северну низију. Веће десне притоке су: Стари Искар, Батулија, Габровница, Мали Искар и Панега, а леве: Палакарија, Витошка и Искрецка река и Гостиља. Притоке Црног мора су: Камчија (245 км, настаје од Велике и Луде Камчије на падинама Старе планине), Батова, Двојница, Ахелој, Ђаволска, Велика, Русокастренска, Факијска, Хаџијска, Провадијска река и Средецка река. Већина тих река су преко сланих језера (Бургаско 28 км², Варненско, Атанасовско, Белославско, Мандренско) и лагуна (Поморско, Алепу, Аркутино) повезане са Црним морем. Лудо горје је сиромашно рекама, а у Добруџи је најзначајније ушће и делта Дунава (три рукавца: Килија, Сулина и Св. Ђорђе). ![008_Dunav-kod-Golupca.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/008-dunav-kod-golupca.jpg)Егејском сливу припадају реке: Марица, Струма, Вардар, Места, Алиакмон и др. Марица (544 км) извире из глацијалних језера на Рили, а има делтасто ушће у Егејско море. Кроз Бугарску тече 339 км, а већим делом је гранична река између Грчке и Турске. Највећа лева притока је Тунџа (390 км), а десна Арда (267 км). У горњем току Марица је планинска река, а средњим током тече кроз Тракијску низију до излаза из Бугарске (код Свиленграда). У доњем току је низијска река (пловна до Једрена). Струма (430 км) извире на планини Витоши у Бугарској, а улива се у Егејско море. Има композитну долину: Димитровска, Радомирска, Ћустендилска, Бобошевска, Благоевградска, Санданска, Петричка котлина и сужења: Перничко, Земенско, Бобошевско, Кочеринско и Кресненско. Главна притока је Струмица (103 км), у чијем је басену ХЕ „Студена". Вардар (388 км) извире из крашког врела Вруток (ХЕ „Вруток" 150 MW на Радици), испод јужних падина Шар-планине, а улива се у Солунски залив. Композитну долину чине котлине: Полошка, Скопска, Велешка, Тиквешка, Ђевђелијска и Солунска и клисуре: Дервенска, Таорска, Демир-капија и Циганска. Најдуже десне притоке су: Треска (138 км) и Црна река (207 км, ХЕ „Тиквеш I–II" 184 MW), а леве: Пања (127 км) и Брегалница (225 км). Места (246 км) извире на Рили, а улива се источно од Кавале. Настаје спајањем Беле и Црне Месте. У горњем току је планинска река са клисурама и котлинама (Разлошка, Делчевска), а у доњем низијска. У Грчкој одваја Егејску Македонију и Западну Тракију. Најдужа притока је Доспат. Егејском сливу у Србији припадају Лепенац (са Неродимком), Пчиња и Драговиштица. Лепенац (75 км) извире на падинама Шар-планине и притока је Вардара. Неродимка (41,3 км) је бифуркација чији јужни крак отиче у Лепенац (егејски слив), а северни у Ситницу (црноморски слив). Пчиња (135 км) извире на падинама Дуката, а у Вардар се улива у Таорској клисури. Драговиштица (63 км) настаје од Божичке и Љубатске реке. Притока је Струме. Реке Грчке, које теку са Пиндских планина ка Егејском мору, лети пресуше, а дуже су Алиакмон (325 км), Пинио, Енипеус, Сперхеј и Бистрица. Реке Јонског слива су кратког тока, али богатије водом у односу на егејске. Многе од њих су при ушћу плитке и праве лагуне. Најдуже реке јонског слива су: Тијамис (96 км), Арахтос (143 км) и Ахелос (212 км). Највећи систем вештачких језера у Грчкој је на Ахелосу и притокама Мегдовди и Кроколитикосу (ХЕ „Кремаста", ХЕ „Гавропос" и ХЕ „Полифитион", језеро Кремаста 80 км²). На острвима су реке кратке и сиромашне водом. Јадранском сливу припадају: Морача са Зетом и Цијевном, Дрим, Бојана, Неретва, Цетина, Крка, Зрмања. Морача (99 км) извире из врела Глава Мораче (1.490 м). У горњем и средњем току тече кањонском долином (Платија, дужина 35 км, дубина 1.000 м). У басену Мораче су изграђене ХЕ „Перућица" (307 MW), ХЕ „Глава Зете" (5,36 MW) и ХЕ „Слап Зете" (1,20 MW). Цијевна (56 км) је лева притока Мораче. Извире на Проклетијама у Албанији. Зета (90 км) је најдужа десна притока Мораче; извире испод планине Војник, понире у пољу (Сливно) и после подземног тока извире као Глава Зете. Тече кроз Зетско-бјелопавлићку равницу и код Подгорице се улива у Морачу. Бојана (41 км, пловна река) је отока Скадарског језера, која се у Јадранско море улива делтом између чија два канала се налази Ада Бојана. Она је дужином од 24 км гранична река између Црне Горе и Албаније. Дрим (156 км) настаје код Кукеша спајањем Белог и Црног Дрима. У Скадарском пољу се рачва у два крака, од којих се један улива у Бојану код Скадра, а други у Јадранско море код Љеша. Има велики хидроенергетски потенцијал. Бели Дрим (175 км) извире испод Жљеба, тече кроз Метохију, а у Албанији се састаје са Црним Дримом и гради Дрим (ХЕ „Коман" 600 MW, ХЕ „Фирзе" 500 MW и ХЕ „Вау и Дејес" 250 MW). Највеће притоке су Пећка Бистрица и Дечанска Бистрица. Црни Дрим (122 км) истиче из Охридског језера код Струге (ХЕ „Глобочица" 42 MW; ХЕ „Шпиље" 84 MW). Неретва (225 км) је најдужа река Херцеговине. Извире северозападно од Лебршника на Грдељу (1.227 м). Пловна је 20 км од ушћа до Метковића. Главне притоке су: Неретвица, Ракитница, Рама, Брегава и Требижат (Јабланичко језеро, 14 км²). Крка (73 км, са Бутижницом 111 км) извире из врела североисточно од Книна и улива се у Јадранско море код Шибеника. Има кањонску долину са језерима и водопадима (Скрадински бук, 48 м). Главна притока је Чикола (ХЕ „Миљацка" и ХЕ „Јаруга"). Цетина (102,5 км) извире испод Динаре (1.831 м), тече кроз Сињско поље и код Омиша се улива у Јадранско море. Има више водопада (Велика Губавица, 48 м), ХЕ „Закучац" (486 MW), ХЕ „Орловац" (237 MW) и језеро Перуча (13 км²). Зрмања (69 км) настаје из крашког врела испод Велебита (335 м), усеца кањонску долину и улива се у Новиградско море (пловна 11 км). ![009_Ohridsko-jezero.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/009-ohridsko-jezero.jpg) На **Б. п.** постоје многобројна **језера**, која се разликују по постанку, облику, дубини, боји и др. Природна језера су настала деловањем више фактора, а вештачка преграђивањем речних корита, за потребе наводњавања и производње електричне енергије. Највећа природна језера су: Скадарско, Охридско, Трихонско, Бешичко, Островско, Ајвасилско, Дојранско, Вивиско, Преспанско, Костурско, Јањинско, Вранско, Прокљанско и Врана. Скадарско језеро (391 км²; 243 км² у Црној Гори, 148 км² у Албанији) највеће је језеро на Балкану (криптодепресија, ниво на 6 м н.в., дубина 44 м), настало у раседу деловањем флувио-крашке ерозије (дуго 43 км; широко 14 км). Притоке су: Морача, Плавница, Зетица, Гостиљска ријека, Ријека Црнојевића и Вирштица у Црној Гори и Прони, Тата, Риола, Бунуши и Кири у Албанији. Има отоку Бојану. Већи заливи су код Бобовишта, Смоквице, Крњице и Радуше. Постоји 50 острва (највећа Врањина и Лесендро), а на језеру се налази и орнитолошка станица. Охридско језеро (348,8 км²; 229,9 км² у Македонији, 118,9 км² у Албанији) лежи у Охридској котлини између Галичице и Јабланице. Дуго је 30 км и широко 14,5 км. Храни се падавинама и подземно из Преспанског језера, а отиче Црним Дримом. Већа полуострва су: Трпет, Учкаља, Горица и Градишет, заливи: Охридски, Лубанички, Десаретски и Лински. Трихонско језеро (98,3 км²) налази се на југозападу Грчке (на 18 м). Дуго је 18,5 км и широко 5 км. Припада сливу реке Ахелос. Бешичко језеро (73,7 км²), код Солуна, издужено је у правцу запад–исток 23 км и широко 4,6 км. Има 15 притока и отоку Рендебогаз (улива се у Орфански залив), а богато је рибом. Јужно од планина Ниџе, Кожуф и Кајмакчалан је Еордејска котлина у којој су два језера: Стари Ђол и Островско (68,3 км²). Островско језеро је дуго 17 км и широко 8 км. Ајвасилско језеро (66 км²) налази се 10 км северно од Солуна на 92 м. Остатак је некадашњег пространог Халкидичког језера. Издужено је 12 км и широко 4,8 км. Храни се водом од падавина и притока, а губи испаравањем. Делом је мочвара. Дојранско језеро (42,7 км²) на граници је Грчке и Македоније (дубина 10 м). Због високих летњих температура и наводњавања ниво воде колеба, а богато је рибом. Преспанско језеро (274 км²) лежи на тромеђи Албаније, Македоније и Грчке у Преспанској котлини (853 м), између Перистера и Галичице. Обухвата Малу и Велику Преспу. Костурско језеро (31,5 км²) је на северозападу Грчке, на 870 м. Воду добија падавинама, из сублакустријских извора и притока које су кратке. Има отоку Ђоле. Издужено је 7,5 км и широко 4,8 км. Јањинско језеро (22,8 км²) лежи јужно од планине Мичикели. Дуго је 8,5 км, широко 3 км, а највећа дубина је 10,5 м. Обала је разуђена поред града Јањине, а недалеко од града је насељено острво Нисија. Храни се падавинама и из извора. Нема отоке. Вранско језеро (30,2 км²) код Биограда на мору налази се на 1 м н.в., дугачко је 14 км, а дубоко 4 м (криптодепресија). Нема отоку. Врана (5,8 км²) је слатководно језеро на острву Црес, дубоко 84 м, на 14 м н.в. (криптодепресија). Међу интересантним језерима су: 16 Плитвичких језера на Корани (настала међу бигарним баријерама, највеће Козјак 0,83 км², национални парк), Прокљанско језеро близу ушћа Крке у Јадранско море (11,2 км², полуслано, дуго 6,7 км, широко 2,8 км, дубоко 20 м, криптодепресија), глацијална језера на Рили (140 језера изнад 1.800 м; група Седам рилских језера – Маричко, Рибље, Урдине, Мусалско и др.), на Пирину (119 језера; највећа: Бандеришко, Василашко, Каменско, Ваљавишко), на Проклетијама (10 језера; највећа: Плавско језеро 2 км², Рикавачко, Букумирско, Ридско), на Дурмитору (18 језера „горске очи", највећа: Црно језеро 0,5 км² на 1.413 м н. в, дубоко до 42 м, Змијиње, Мало, Валовито, Шкрчка – Велико и Мало, Сушичко, Модро, Пошћенско, Вражије, Рибље), на Бјеласици (шест језера, Биоградско језеро на 1.094 м, дубина 12 м). По површини највећа вештачка језера на Б. п. су: Ђердапско на Дунаву (253 км², најшире 2 км у Доњомилановачкој котлини, дубина 130 м), Јабланичко језеро на Неретви (14 км²), Билећко на Требишњици (33 км²), Мавровско у Македонији (12 км²), Кремаста у Грчкој (80 км²), Искар на реци Искар, Копринка и Жрепчево на Тунџи, Крџали, Студен Кладенец на Арди, Батак, Доспат и Вача на Западним Родопима у Бугарској и др. Мочвара има уз Дунав, Саву, Дрину, Велику Мораву, Марицу, Струму и у неким крашким пољима. Многе су исушене за потребе пољопривреде или из здравствених разлога (маларија), а неке су очуване (делта Дунава је национални парк, део светске баштине под заштитом UNESCO-а; богат биљни и животињски свет, поплавне шуме). Поред фреатских, артешких и крашких вода, на Б. п. има минералних извора (хладни до 37 °С, топли 37–60 °С и врели изнад 60 °С). Најтоплији термоминерални извор је Сапарева бања (101,4 °С) у Бугарској, а познати су у БиХ: Слања у Тузли, Кулаши код Прњавора, Врућица код Теслића, Горњи Шехер и Лакташи код Бањалуке, у Македонији Катланово, Куманово, Кочани, Косоврасти код Дебра, Штип и Банско поред Струмице, у Србији Врањска (92°С – најтоплија у Србији), Врњачка, Буковичка, Бања Ковиљача, Горња Трепча, Матарушка, Гамзиградска, Рибарска, Куршумлијска, Сокобања, у Бугарској Вонешка вода (Велико Трново), Шипково (Тројанска), Карловска бања, Сливенска, Сапарева, Санданска, Ћустендилска, Хасковска бања, Старозагорско и др. Многе бање имају уређена лечилишта и представљају места која људи посећују ради лечења, опоравка и одмора. Дејан Шабић **Педолошки састав. Б. п.** се карактерише сложеном геолошком подлогом што је заједно с рељефом, климом и вегетацијом утицало на образовање различитих систематских категорија земљишта. Основни типови земљишта образованих на **Б. п.** према Европском Атласу земљишта (Soil Atlas of Europe) су: aреносоли (eолски „живи" песак – мање заступљени, највише у приморском делу Албаније); регосоли (сироземи – слабо развијена планинска земљишта, највише заступљена у Албанији, Македонији, Грчкој, Далмацији, Херцеговини и Црној Гори); лептосоли (рендзине, калкомеланосоли, ранкери, распрострањени по целом полуострву, од Далмације, преко Херцеговине, Црне Горе, Албаније, Србије, Грчке и Бугарске); черноземи – најзаступљенији у Подунавској Бугарској; феоземи (черноземи – срећу се у Бугарској, Македонији, Албанији и у Стигу); вертисоли (смонице, веома распрострањене у Србији и Бугарској, нешто мање у Босни); камбисоли (гајњача – еутрични камбисол и кисела смеђа земљишта – дистрични камбисол, распрострањени широм **Б. п.**, од Босне, Србије, преко Македоније до Бугарске и Грчке); умбрисоли (калкокамбисоли или смеђа земљишта на кречњацима и доломитима, заступљена у југоисточној Србији и Босни); лувисоли (лесивирана земљишта, елувијално-илувијална, излужена земљишта, доминантна у Централној Бугарској, има их у Србији, Далмацији, Босни, Херцеговини и Хрватској); албелувисоли (веома излужена земљишта, прелаз ка Подзолима, има их у Старом Влаху, Рашкој, Босни и Хрватској); флувисоли (алувијална земљишта заступљена у долинама свих великих река); планосоли (псеудоглеј, спорадично се јавља на Балкану, највише у Србији); глејсоли (глејна земљишта, срећу се у долинама великих река – ритске црнице, ливадске црнице итд.); хистосоли (тресетна земљишта – спорадично заступљена); солонеци (спорадично се срећу у Македонији); калцисоли (мања заступљеност у Албанији). Ареносоли су неразвијена земљишта образована на растреситим супстратима као што су еолски, морски и језерски пескови. Имају веома малу потенцијалну (природну) плодност. Регосоли су планинска неразвијена земљишта образована на добро дренираним материјалима какве су еруптивне стене зрнасте структуре, кристаласти шкриљци и пешчари, лапорац и веома лапоровити кречњаци, лес и др. Потенцијална плодност зависи од врсте супстрата на којима су образовани. Рендзине (рендзик лептосоли) образују се на карбонатним растреситим супстратима какви су лапорци, лапоровити кречњаци, лес, карбонатни песак, на којима се формира хумусни хоризонт. Користе се у пољопривредној производњи највише за винограде, воћњаке и травњаке. Ранкери (дистрик лептосоли) образују се на силикатним супстратима (гнајс, амфиболит, серпентин, кварцит) на којима се образује хумусни хоризонт. Потенцијална плодност зависи од дубине земљишта. Калкомеланосоли (молик лептосоли) образују се на тврдим кречњацима и доломитима на којима се формира хумусни хоризонт. Потенцијална плодност зависи од дубине земљишта. Черноземи су тамна земљишта степа и неких преријских области под травом образована на лесу и другим иловасто карбонатним супстратима са формираним квалитетним хумусним хоризонтом. Земљиште високе потенцијалне плодности, нарочито погодно за ратарску производњу. Смонице су дубока, црно обојена земљишта образована на супстратима који имају више од 30% глине, претежно из групе смектита (седименти језерског порекла). Карактеришу се дубоким пукотинама у сушном периоду. Висока потенцијална плодност, ефективна плодност зависи од климе (распореда падавина у вегетационом периоду). Гајњаче (еутрични камбисоли) карактеришу се појавом камбичног хоризонта као резултат процеса деалкализације и аргилогенезе. Добро дренирана земљишта, веома погодна за воћарство и виноградарство. Црвенице (terra rossa, родик камбисоли) образују се на тврдим кречњацима и доломитима у Медитеранском карстном региону. Имају изразито црвену боју која долази од минерала хематита. Користе се за гајење дувана, винове лозе, воћа и поврћа. Кисело смеђа земљишта (дистрик камбисоли) образују се на кварцно-силикатним супстратима сиромашним базама (пешчари, глинци, кристаласти шкриљци, киселе еруптивне стене). Представљају типична шумска земљишта. Калкокамбисол (камбик умбрисол) образује се на тврдим кречњацима и доломитима са карактеристичним процесом аргилоакумулације и образовања Brz хоризонта. Највише се користе као добра шумска станишта, а могуће је и подизање винограда. Лесивирана земљишта су земљишта са израженим елувијално-илувијалним процесима у условима умерене киселости (pH 5–6). Углавном су под шумском вегетацијом. Алувијална земљишта су неразвијена хидроморфна земљишта настала таложењем ношених материјала дуж плавне терасе река. Користе се у повртарској производњи уз адекватне мелиоративне захвате. Псеудоглеј се карактерише повременим задржавањем воде изнад непропусног хоризонта у условима семихумидне и хумидне климе. Могу се користити за пољопривредну производњу уз претходно примењене мелиоративне мере. Ритске црнице се карактеришу суфицитним влажењем читавог профила у току већег дела године и оксидоредукционим процесима. Уз примену мелиоративних мера могу се врло успешно гајити пољопривредне културе (пшеница, кукуруз, сунцокрет, шећерна репа и др.). Тресетна земљишта се образују у трајно анаеробним условима у којима се акумулирају слабо разложене органске материје. Користе се као горива и хортикултурни материјал, а уз примену мелиоративних мера и за пољопривредне културе (поврће, сунцокрет, шећерна репа и др.). Солонец припада класи алкалних елувијално-илувијалних земљишта са карактеристичним илувијалним потхоризонтом обогаћеним Na+ јоном (Bt,na). Земљиште врло ниске потенцијалне плодности. Могу се користити за изградњу вештачких рибњака. Калцисоли су земљишта са изразитом десцедентном миграцијом калцијум-карбоната и акумулацијом различитих кречних творевина по дубини профила. Често су хоризонти акумулације калцијум-карбоната изразито тврди. То су земљишта слабе продуктивне способности. Владимир Хаџић; Александар Ђорђевић **Биљни и животињски свет.** Захваљујући разноврсном, претежно планинском рељефу и геолошком саставу, који чине стене различитог порекла, спојева и старости, као и климатским карактеристикама које се одликују разноврсним, директним и модификованим утицајима из Медитерана, са Алпа, као и маритимне климе средње, али и континенталне климе источне Европе, **Б. п.** се истиче изузетно великим бројем врста и родова флоре и фауне, међу којима ендемични таксони заузимају посебно место. Будући да је **Б. п.** било и остало можда најважнији рефугијум терцијерне флоре и фауне у Европи, велик је и број реликтних облика као ни у једном другом делу овог континента. Изузетан биодиверзитет огледа се не само у великом броју врста сваке групе организама, него и у постојању комплексних и флористичко-фаунистички хетерогених екосистема. **Б. п.** се дели на неколико биогеографских региона. Највећи део полуострва обухваћен је медитеранским (средоземним) биогеографским регионом који укључује Крит, острва Егејског, Јонског и Јадранског мора и њихово приобаље, Пелопонез, Атику, Тесалију. Ширина медитеранског региона дуж обала **Б. п.** зависи од близине планинских ланаца и њихове висине. Медитерански биогеографски утицаји протежу се дубље у копно долинама река које се уливају у околна мора, тако да се они осећају све до северне Македоније, Метохије, јужне Србије и Бугарске, у великом делу Херцеговине, Црне Горе и Албаније. Медитерански биогеографски регион у екосистемском, односно вегетацијском погледу карактерише се вечно зеленим жбунастим формацијама типа макије, псеудомакије и гариге или шикарама белограбића и црног граба у непосредном залеђу Средоземља. Тврдолисне шуме храста црнике су данас веома ретке због вековних сеча. Највећи део површина под тврдолисном медитеранском и субмедитеранском шумском и жбунастом вегетацијом претворен је у камењаре, који се у Грчкој називају фригана. Средњоевропски биогеографски регион обухвата равничарске области северног дела **Б. п.** у Посавини, доњем Подунављу и Поморављу и континенталне брдско-планинске делове полуострва до 1.300 м, ретко и до 1.900 м, од Хрватске, БиХ и Србије до планинских региона Македоније, Албаније и северне Грчке. За западни део овог биогеографског региона карактеристичне су шуме граба и китњака, као и шуме лужњака у равничарским крајевима, и нарочито шуме букве које биомски обједињују овај биогеографски регион на целом **Б. п**. Средњоевропски биогеографски регион обухвата и екосистеме брдско-планинских ливада западног и централног дела **Б. п.**, као и низијске влажне и мочварне ливаде. Посебна варијанта средњоевропског биогеографског региона са значајним учешћем термофилних субмедитеранских и понтских елемената флоре и фауне обухвата централне и источне делове **Б. п**. Карактерише се шумама храстова сладуна и цера. Понтско-јужносибирски биогеографски регион обухата делове **Б. п.** под утицајем суве континенталне степске климе, као што су источна Србија, Влашка низија, Добруџа, приобаље Црног мора, источна Македонија, као и Тракија у Бугарској и северној Грчкој. У екосистемском погледу овај биогеографски регион је представљен степама, шумо-степама и сувим травним камењарима степског карактера. Захваљујући планинама високим преко 1.800 м, на **Б. п.** су заступљени различити типови висинског зонирања екосистема, а с тим у вези су присутне и врсте пореклом из алпских и северних биогеографских региона, као што су бореални и арктички. Разликује се више типова висинског зонирања у односу на висину, геолошки састав и географски положај планина, као и четири основна типа горње шумске границе коју може да чини: 1. субалпијска буква у западном делу полуострва; 2. смрча у његовом централном делу, у Србији и централној Бугарској; 3. борови муника и молика на планинама које су под утицајем медитеранске климе у Херцеговини, Црној Гори, Албанији, југозападној Србији, југозападној Бугарској, Македонији, Епиру и Тесалији; 4. грчка јела и паласов бор у Грчкој на Пелопонезу. Бореални биогеографски регион је посебно заступљен у зонама четинарских шума смрче и јеле, као и на планинским/високопланинским тресавама, док су у зонама изнад горње шумске границе заступљени многобројни елементи алпске, а делом и арктичке флоре и фауне. На известан начин скоро сви основни биоми Европе присутни су, у већој или мањој мери, и на **Б. п**. [![010_Balkansko-poluostrvoVEGETACIJA-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/010-balkansko-poluostrvovegetacija-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/010-balkansko-poluostrvovegetacija-karta.jpg) **Б. п.** се одликује изузетним флористичким и фаунистичким богатством у поређењу са другим деловима Средоземља и Европе. Процењује се да васкуларна флора обухвата око 8.000 врста, од којих је око 2.800 ендемично. Значајан је број и монотипских и олиготипских ендемичних родова као што су *Jankaea*, *Haberlea*, *Petromarula*, *Degenia*, *Petteria*, *Halacsya*, *Paramoltkia*, *Horstrisea* итд. у флори и *Dinaromys*, *Dinarolacerta*, *Proteus*, *Paradeltomerus*, *Sznuchidius*, *Tapinopterus*, *Omphreus* итд. у фауни. Више од 60% фауне кичмењака Европе распрострањено је на **Б. п**. Посебно се истиче острвски и планински тип ендемизма и у флори и фауни, као и реликтно-ендемична пећинска фауна. Многе врсте балканске флоре и фауне су данас веома угрожене и налазе се на светским црвеним листама. Владимир Стевановић **Привреда.** Обим искоришћавања природних услова за развој привреде сваке државе у региону (обим и величина производње) зависе од историјских и социоекономских услова (историјско наслеђе, друштвено уређење, образовни ниво становништва, степен развоја науке и технике и др.). Због свега тога постоје разлике у степену развоја. Тако је у социјализму већина држава у региону имала привреду под управом државе. После рушења комунизма уведена је тржишна привреда, извршене су аграрне реформе – земља пољопривредних задруга враћена је пољопривредницима, приватизована је већина предузећа, али и даље постоје значајне разлике у степену развоја. Албанија је остала привредно најслабије развијена европска држава са ниским животним стандардом становништва. У БиХ је грађански рат уништио привреду и свео је на црно тржиште. Уништено је око 80% енергетских капацитета и 45% индустрије. Упркос помоћи међународне заједнице обнова се одвија споро. И поред уласка у Европску унију (2007) у Бугарској велик део становништва још увек живи на граници сиромаштва јер државу угрожавају и велика дуговања иностранству. Грчка је између 1950. и 1979. постигла развој привреде (6% годишње), а затим се суочила са економским проблемима у вези с великим спољнотрговинским дефицитом, инфлацијом и задуженошћу јавног сектора. У Хрватској је током ратних сукоба 1991–1995. уништено или оштећено 30% привредних објеката, што је условило пад производње. Последњих година привреда се стабилизује (спроводи се приватизација предузећа), али су и даље велик проблем незапосленост и низак животни стандард највећег дела становништва. Осамостаљењем, увођењем међународних санкција против Југославије, као и због грчке блокаде (1994–1995), Македонија је запала у тешку привредну кризу, а незапосленост се повећала на 30%. У Србији, као и Црној Гори, после распада СФРЈ продубила се економска криза (санкције међународне заједнице), а многобројна предузећа су престала с радом. Привреду су 1999. уназадили ваздушни напади НАТО-а, а после политичких промена 2000. привредне прилике се поправљају. У циљу помоћи балканским државама Европска унија је покренула политику стабилизације и придруживања како би се формирао политичко-економски оквир за њихове везе са унијом. Тај процес помаже свакој балканској држави да се развије властитим темпом. На самиту у Загребу (2000) Европска унија је државама Балкана понудила визију заједничке европске интеграције. Седам држава (Албанија, БиХ, Румунија, Хрватска, Македонија, Бугарска, Србија и Црна Гора) су 27. VI 2001. потписале Меморандум о разумевању о трговинској либерализацији и олакшицама. Споразум о слободној трговини у Југоисточној Европи (ЦЕФТА) ступио је на снагу 22. XI 2007. Остали облици регионалне и интеррегионалне сарадње су: Иницијатива за сарадњу у Југоисточној Европи, Централноевропска иницијатива, Процес сарадње држава Југоисточне Европе, Пакт о стабилности Југоисточне Европе, Дунавска комисија, Јадранско-јонска иницијатива, Црноморска економска сарадња и др. *Пољопривреда*. Више од 50% радне снаге у Албанији је запослено у аграру. Главна пољопривредна подручја су у приобалној низији и у котлинама јужне Албаније, док у брдско-планинским пределима доминира екстензивно сточарство. Главни производи су пшеница, кукуруз, кромпир и поврће, а за извоз је најзначајнији дуван. Сточарство преовладава у планинским деловима државе (овце, козе и говеда). Главна воћарско-виноградарска подручја налазе се у околини Скадра и на југу (агруми, винова лоза). Већи део пољопривредног земљишта у БиХ у власништву је индивидуалних пољопривредника (94%). Најпродуктивније обрадиве површине су у равничарским деловима и на брежуљцима на северу, у долини Неретве и у крашким пољима. За домаће потребе узгајају се жито, кукуруз, кромпир и поврће, а од индустријских биљака најважнији је дуван (Херцеговина). Значајна пољопривредна делатност је сточарство (овчарство и говедарство). На брежуљкастим подручјима на северу БиХ највише се гаје шљиве, а воћарско-виноградарски рејон је ниска Херцеговина (брескве, трешње, кајсије, мандарине и грожђе). Најважнија пољопривредна подручја у Бугарској су у северном делу и у Тракији. На северу и у Добруџи узгаја се жито (пшеница, јечам), у долини Марице (наводњавање) индустријско биље, пиринач и кукуруз, а дуван у долини Струме и Месте. Главне биљне културе су парадајз, паприка, кромпир, лук, пасуљ и грашак. Сточарство је мање развијено. На Родопима, Старој планини и у Добруџи развијено је овчарство. Главна воћарско-виноградарска подручја су на Старој планини (брескве, кајсије, трешње) и око Пловдива (јагоде). Систем за наводњавање у Грчкој покрива 44% обрадивих површина. Жита и индустријско биље узгајају се у Тесалији, Тракији, Македонији и Беотији (пшеница, кукуруз, јечам, пиринач), а на северу дуван и памук. У сточарству доминира екстензивни узгој оваца. По производњи маслине Грчка је трећа у свету. Велики је произвођач поморанџи, лимуна, нектарина, коштуњавог воћа, јабука (тржишно оријентисана ка ЕУ). Најважнија виноградарска подручја су: средишња Грчка, Пелопонез, егејска острва и Крит. Главна пољопривредна подручја у Хрватској су у западној Славонији, Подравини, Посавини, Истри, околини Сплита, у доњем току Неретве и у крашким пољима. Највише се гаје кукуруз и пшеница, а од индустријског биља најзначајнији су шећерна репа, сунцокрет и соја. У Далмацији се гаји поврће, а у Подравини дуван. У планинској Хрватској је најразвијеније овчарство. На ободу Панонске низије гаје се шљиве, јабуке и брескве, а у приморју маслине. У Македонији је пољопривреда најважнија делатност. Главна пољопривредна подручја су у котлинама Вардара (Полог, Скопска, Велешка, Ђевђелијска, Тиквеш), у Пелагонији и око Струмице. Главни производи су пшеница, јечам, кукуруз, пиринач (око Кочана), а од индустријских биљака дуван (у околини Прилепа, Скопља и Радовиша), сунцокрет, шећерна репа, памук и мак. У Тиквешу, Ђевђелијској и Струмичкој котлини производи се рано поврће. На Шар-планини, Бистри и Корабу развијено је овчарство. Најзначајнији виноградарски рејони су у Тиквешу, Пологу, Струмичкој, Охридској и Преспанској котлини. Главни воћарски производи су: јабуке, крушке, шљиве, брескве, кајсије, трешње и ораси. Најзначајније пољопривредне области у Србији су Војводина, обод Панонског басена, долине Велике, Јужне и Западне Мораве и Косовско-метохијска котлина. У планинском делу доминира екстензивно сточарство. Најзначајније културе су пшеница, кукуруз, јечам, овас, кромпир, а од индустријских биљака – сунцокрет, шећерна репа, соја и дуван. У сточарству је најважније гајење свиња. У планинским областима преовлађују говедарство и овчарство. Воћарство је најразвијеније на ободу Панонске низије (шљиве, јабуке, крушке, брескве и нектарине, вишње, малине и трешње). Главна виноградарска подручја су: Фрушка гора, Вршачке планине, долина Тимока, Шумадија, долина Јужне Мораве и Косовска котлина. Пољопривреда у Црној Гори развијена је у долини Зете, око Скадарског језера и у Црногорском приморју (агруми, маслине код Бара). Главни виноградарски рејон је Црногорско приморје (Барско поље, Паштровићи). *Риболов.* Најразвијенији риболов је у Јадранском, Егејском, Црном и Мраморном мору и на језерима (Охридско, Преспанско, Скадарско и Дојранско). У Албанији је слабо развијено, осим у Охридском језеру. Главне рибарске луке на Јадранском мору су: Ровињ, Задар, Сплит, Ријека и Шибеник, на Егејском – Солун, Пиреј и егејска острва, а на Мраморном – Истанбул. Развијено је и гајење слатководне рибе. *Шумарство.* Брдско-планински делови **Б. п.** су великим делом под шумом (планине западне Босне, Пинд, Родопи, Стара планина), а има их и у нижим деловима поред река (храст лужњак). Дрво се користи за потребе дрвно-прерађивачке индустрије. *Рударство и енергетика.* Албанија располаже следећим рудним богатством: хром (Кам, Калимас, Булкиз), бакров пирит, никл и лигнит. Значајна је експлоатација нафте и природног гаса у приобалној низији (Кучово, Меринез, Патос). Највеће ХЕ су „Коман" (600 МW), „Фирзе" (500 МW) и „Вау и Дејес" (250 МW) на Дриму. Најзначајнија налазишта мрког угља у БиХ су: Бановићи, Угљевик, Ђурђевик, Зеница, Какањ и Бреза, а лигнита: Лукавац-Добриња, Букиње-Липница код Тузле и Гацко. Код Љубије и Вареша налазе се рудници гвожђа, а боксита има код Читлука, Посушја, Листића и Мостара. Камене соли има у Тузли, а барита у Великој Кладуши и Крешеву. Највеће термоелектране су: „Тузла I–IV" (779 МW), „Какањ I–IV" (568 МW), „Гацко" (300 МW) и „Угљевик" (300 МW). Веће ХЕ су: „Јабланица" (151 MW), „Салаковац" (210 MW), „Грабовица" (114 MW) и „Мостар" (75 MW) на Неретви, „Требиње" (422 MW) и „Чапљина" (430 MW) на Требишњици, „Рама" (160 MW) на Рами и „Боћац" (110 MW) на Врбасу. У Бугарској се највише експлоатишу лигнит и мрки угаљ (Перник, Софија и Ћустендил), који се користе у термоелектранама. У Родопима се ваде олово и цинк, а северно од Софије гвожђе. Више од 50% електричне енергије добија се у термоелектранама, а највећа ХЕ је „Козлодуј" на Дунаву (2.722 МW). Грчка има налазишта боксита у Елеузису, Дистомону, Тополији и Амфису. Експлоатишу се никл, олово и цинк, хром, магнезит (Еубеја и Халкидики) и мермер (Пентеликон и Парос). Лигнита има у Македонији (Птоломеји), на Еубеји (Аливерион) и Пелопонезу за потребе термоелектрана. Око острва Тасос експлоатише се нафта. На острву Паг и код Стона у Хрватској налазе се солане. У термоелектранама у Хрватској добија се 52% електричне енергије, а у хидроелектранама 48%. Веће ХЕ су „Закучац" (486 МW) и „Орловац" (237 МW) на Цетини, „Дубровник" (216 МW), „Велебит" код Обровца (276 МW) и „Сењ" (216 МW), а ТЕ у Сиску (396 МW), Ријеци (303 МW) и Загребу (337 МW). Од руда Македонија има олово и цинк код Македонске Каменице и Криве Паланке и бакар код Радовиша. Већи део електричне енергије (85%) добија се у ТЕ у Битољу (675 МW) и Неготинову (210 МW), а највећа ХЕ је „Глобочица" (42 МW) на Црном Дриму. Србија располаже резервама мрког угља и лигнита у долини Ресаве, код Костолца и у Косовској котлини. Код Кикинде се добијају природни гас и нафта. Најзначајнија рудна налазишта су: бакар у Бору и Мајданпеку, олово и цинк на Косову и у долини Ибра (Трепча, Звечан, Ајвалија, Велики Мајдан, Шупља Стијена и Крива Феја). Веће ХЕ су „Ђердап I" (1.026 МW) и „Ђердап II" (270 МW) на Дунаву (изграђене са Румунијом), на Дрини – ХЕ „Бајина Башта" (364 МW), „Зворник" (92 МW) и др. Веће ТЕ су у близини површинских копова лигнита: ТЕ „Колубара" (271 MW) и „Никола Тесла А (1.502 MW) и Б (1.160 MW)" код Обреновца, ТЕ „Костолац А (281 MW) и Б (640 MW)" код Костолца, ТЕ „Косово А (617 MW) и Б (618 MW)" код Обилића на Косову и др. У Црној Гори мрког угља има код Пљеваља, а олово-цинкане руде у Брскову. У околини Никшића експлоатише се боксит, а у соланама код Улциња добија се морска со. Електропривреда Црне Горе производи 40% електричне енергије у ТЕ „Пљевља" (210 МW), која се налази у близини површинског копа мрког угља. Осталу електричну енергију дају ХЕ „Перућица" на Зети (307 МW) и ХЕ „Пива" на реци Пиви (342 МW). *Индустрија.* Најважније индустријске гране у Албанији су: текстилна (Берат, Скадар, Рогожине, Корча, Тирана), прехрамбена, обојена металургија (топионице Бицај, Курбнеш), цементна (Тирана, Скадар, Валона) и дуванска индустрија. У БиХ су главна индустријска подручја: Сарајевско-зеничка котлина, Тузла и Бањалука. Руда гвожђа се прерађује у Зеници, Варешу и Илијашу. У Бугарској су значајнији индустријски центри: Софија, Перник, Димитровград, Пловдив, Русе и Варна. Најважнији центар је шире подручје Софије и Перника. Прехрамбена индустрија је важна како за домаће потребе тако и за извоз (Тракијска низија, Софија и градови северно од Старе планине). Хемијска индустрија обезбеђује хемијске производе и робу широке потрошње (Димитровград, Кремиковци, Враце, Стара Загора), а фармацеутски центри су Софија и Тројан. Рафинерије нафте су у Плевену, Русеу и Каменом (Бургас). Иако је чланица ЕУ, Грчка заостаје за осталим чланицама по индустријској производњи. Најважније гране су прехрамбена и текстилна индустрија (шире подручје Атине и Солуна). Добро су развијене и извозно оријентисане индустрије одеће, обуће и коже (Солун, Пиреј). За домаће потребе и извоз важне су и прерада неметала (цемент, разноврсна хемијска индустрија и металургија). Највећи индустријски центри у Хрватској су: Загреб, Сплит, Ријека, Осијек, Вараждин, Славонски Брод, Карловац, Сисак и Пула. Железаре се налазе у Сиску и Сплиту, а у Шибенику фабрика алуминијумских полупроизвода. Машинска и металска индустрија је у Загребу, Ријеци, Карловцу, Славонском Броду, Осијеку, Сиску, Сплиту, Вировитици и Задру, бродоградилишта у Пули, Ријеци, Краљевици и Трогиру, а рафинерије нафте у Ријеци и Сиску. Главни индустријски центри у Македонији су Скопље, Велес, Битољ и Куманово. Железара се налази у Скопљу и Велесу, у Злетову је фабрика акумулатора, а у насељу Неготино фабрика електричних каблова. Метална индустрија и машиноградња смештене су у Скопљу, Велесу, Штипу, Куманову и Кочанима. Електротехничка индустрија је развијена у Скопљу, Прилепу, Битољу и Охриду, а хемијска у Скопљу и Велесу. У Скопљу се налази рафинерија нафте. Македонија има развијену текстилну, прехрамбену и дуванску (Прилеп, Куманово, Скопље, Струмица) индустрију. У Србији су већи центри металне индустрије: Смедерево, Алексинац, Шабац, Ниш, Врање, Крушевац, Крагујевац и Чачак, а веће ливнице у Кикинди, Мионици, Лесковцу и Тополи. Центри машинске индустрије су Београд, Крагујевац, Крушевац, Смедеревска Паланка и Прибој. Рафинерије нафте су у Панчеву и Новом Саду, а остала хемијска индустрија у Новом Саду, Шапцу, Крушевцу, Прахову, Бачкој Паланци и Кикинди. Фармацеутска индустрија заступљена је у Земуну, Вршцу и Лесковцу. Највећи део прехрамбене индустрије је у Војводини (Суботица, Нови Сад, Сремска Митровица, Вршац, Врбас, Зрењанин) и у околини Београда. Од других индустријских грана развијена је кожарска индустрија (Рума), индустрија обуће (Сомбор, Бела Паланка, Београд), гумарска (Пирот, Крушевац, Рума), цементна (Беочин, Нови Поповац, Косјерић), керамичка (Аранђеловац), дуванска (Ниш, Врање) и др. Највећи индустријски центар у Црној Гори је Подгорица са развијеном прехрамбеном и дуванском индустријом, а затим следи Никшић са железаром и индустријом пива. *Туризам.* У неким државама **Б. п**. туризам је развијена привредна грана. Грчка од 1980. снажно подстиче туризам и изван главне летње туристичке сезоне, као и луксузни туризам. Главни туристички центри су: Атина, Крит, Родос и Крф. Хрватска после 1995. повећава број туриста, највише из Немачке, Италије, Словеније, Аустрије и Чешке. У приморју доминира летњи купалишни туризам, а у унутрашњости здравствено-лечилишни. Главна туристичка подручја су обала Истре, Пула са околином, Кварнер, острва Крк, Раб и Лошињ, обала између Задра и Шибеника, Сплит, Макарска ривијера, Дубровник и острва Хвар, Брач и Корчула. Познатије бање су: Вараждинска, Крапинска и Стубичке Топлице, Липик и др. Србија улаже велика новчана средства како би развила туризам. Већи бањски центри су: Врњачка, Нишка, Бања Ковиљача, Буковичка, Аранђеловац, Сокобања, Матарушка бања и др. Планински туризам привлачи многобројне туристе (Копаоник, Златибор, Стара планина, Тара), а улаже се и у развој сеоског (Голија) и манифестационог туризма (Гуча, Мокра гора, Нови Сад и Београд). Туристички центри у Црној Гори су на Црногорском приморју (Будва, Херцег Нови, Бар, Чањ, Котор, Улцињ) и у планинско-котлинском делу (Дурмитор, Бјеласица). Најзначајнији туристички центри у Бугарској су на црноморској обали: Златни Пјасци и Дружба код Варне, Сунчана обала и Несебар код Бургаса, зимски туризам на Рили и Родопима и градски туризам у Софији. Македонија развија туризам на Охридском, Преспанском и Дојранском језеру, а располаже и термалним изворима (Кочани, Куманово, Штип и Банско). *Саобраћај.* Најзначајнији саобраћајни правци су Моравско-вардарска (Београд–Солун) и Моравско-маричка удолина која преко Софијске котлине спаја Панонску низију са Турском (Београд–Истанбул). Из северног дела полуострва постоје саобраћајне везе са осталим деловима Европе. Преко полуострва воде међуконтинентална пруга и пут: средња Европа – Београд – Ниш – Софија – Истанбул и Београд–Ниш–Скопље–Солун–Атина. Најзначајнији путеви: Љубљана–Загреб–Београд–Ниш–Скопље–Атина, Јадранска магистрала и Букурешт–Русе–Плевен–Софија–Солун (гради се аутопут Софија – Велико Трново – Варна). Србија је с Бугарском повезана пругом Ниш–Софија, а са Грчком, преко Македоније, пругом Београд–Скопље–Солун–Атина. Између Грчке и Турске пролази пруга Солун–Истанбул, а између Грчке и Бугарске пруга у долини Струме. Србија је са Црногорским приморјем повезана пругом Београд–Бар. Важне морске луке су: Пиреј, Солун, Патрас, Ираклион, Бар, Ријека, Сплит, Плоче, Задар, Драч, Варна, Бургас и Истанбул. Од унутрашњих пловних путева важнији су Коринтски канал између Коринтског и Саронског залива, Босфор и Дарданели. Главна пристаништа на Дунаву су: Русе, Видин, Београд, Кладово и Смедерево. Највећи аеродроми су: Истанбул, Атина, Београд, Софија, Загреб, Пловдив, Варна, Бургас, Скопље, Сарајево и Бањалука. Дејан Шабић **Становништво. Б. п.** је етнички и верски најкомплекснији регион Европе. Велика мешавина народа и вера последица је ратова, асимилација, великих сеоба (добровољних или присилних) и све већих разлика у фертилитету, те је и у последњих стотинак година демографски баланс међу балканским државама осетно измењен. На пример, почетком XXI в., у односу на почетак XX в., становништво Албаније веће је 3,1 пута, Румуније 2,9 пута, Грчке 2,2 пута, док је број становника Србије већи тек за 67%. У већини балканских држава број становника почетком XXI в. мањи је него у последњој декади XX в.: у Албанији због емиграције, у БиХ и Хрватској због избеглиштва, а у Бугарској, Румунији и Србији махом због негативног природног прираштаја. Једанаест држава које делом или у целини леже на полуострву заузимале су у последњој декади XX в. и почетком XXI в. 788.672 км² и на овом простору живело је око 70 милиона становника, што значи да је, у просеку, на једном км² Балкана живело нешто мање од 90 становника. ![011_pOVRSINA-I-STANOVNISTVO-BALKANSKIH-DRZAVA-tabela-3.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/011-povrsina-i-stanovnistvo-balkanskih-drzava-tabela-3.jpg) У складу са службеном статистиком у Албанији живе скоро искључиво Албанци који чине чак 97,2% укупног становништва, док су остали углавном Грци (1,8%). Међутим, према подацима после II светског рата у Албанији је било 70% муслимана, 17% православаца и 10% римокатолика, те треба прихватити процене да и данас у Албанији живи више од 10% православаца, међу којима је и петнаестак хиљада Срба и Црногораца. У односу на просторе бивше Југославије у БиХ живи преко 80,0% свих Бошњака/муслимана, који овде ипак чине мање од половине укупног становништва, док више од трећине становништва чине Срби, а петнаестак процената Хрвати. У Бугарској 85,3% становништва чине етнички Бугари, 8,5% Турци, а са по 2,6% заступљени су Грци и Роми. У Грчкој Грци чине 98% становништва. У Македонији је 2001. живело 97,3% свих Македонаца са простора бивше Југославије, али су они чинили тек 63,8% укупног становништва Македоније, док је преостало становништво највећим бројем албанско. Румуни у Румунији чине 89,4% становништва, а има још и Мађара (7,1%), Рома (1,8%), Немаца, Украјинаца, Рутена/Русина, Турака и око 22.500 Срба који живе у румунском Банату и подручју Ђердапске клисуре. Срби су 2002. у Србији чинили 82,9% укупног становништва, а са више од једног процента заступљени су Мађари са 3,9%, Бошњаци/муслимани са 2,1%, и Роми са 1,4% (да је попис 2002. извршен и на Косову и Метохији подаци о етничкој структури Србије указали би да је удео Албанаца осетно већи од 0,8% колико их је, иначе, пописано 2002). Иако Турци у Турској чине 83% укупног становништва, док су остали Курди (14%) и Арапи (1,7%), у балканском делу структура је другачија јер овде живе значајне групе Грка, Бугара, Албанаца и Бошњака. Према попису становништва 2001. Хрвати су у Хрватској чинили чак 89,6% укупног становништва, а као резултат највећег етничког чишћења у Европи после II светског рата удео Срба је смањен са 12,2% у 1991. на само 4,5% у 2001. Према попису становништва 2003. 40,6% становништва Црне Горе изјаснило се као Црногорци; од осталог становништва најзаступљенији су Срби са 30%, а значајан је и удео Бошњака/муслимана и Албанаца са 7,1%. Бранислав С. Ђурђев **![012_Istanbul.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/012-istanbul.jpg)Насеља.** Највећи градови на **Б. п.** су: Истанбул, Атина, Београд, Софија, Сарајево, Скопље, Тирана, Солун, Пловдив и др. Истанбул (9,6 милиона становника 2003) највећи је град и лука **Б. п.** и Турске. Једини је град у свету смештен на два континента – на европској и азијској страни мореуза Босфор, са природном луком познатом под називом Златни рог. Један је од највећих градова света. Основао га је Константин Велики 330. на месту старе грчке колоније Византион (престоница Византије, изграђена по узору на Рим). Успешно одолевао опсадама до 1204. када су га заузели крсташи. Падом Константинопоља (1453) под турску власт нестала је Византија (Цариград постаје престоница Отоманског царства до 1918. када је премештена у Анкару). Доласком Турака попримио је оријентални изглед (многе цркве претворене су у џамије) који се до данас одржао. Има развијену индустрију (текстилна, прехрамбена, израда накита, намештаја) и трговину. Седиште је Васељенске патријаршије. Стари део града је део светске културне баштине (црква Аја Софија из VI в. – данас музеј; џамије: Сулејманија, Плава, Фатихова; антички хиподром, цистерна, базар). Има више образовних институција (институти, универзитети, школе). Задржао је функције привредног и културног центра Турске. ![013_Atina.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/013-atina.jpg)Атина се налази на југоистоку Грчке, у Саронском заливу (789.000 становника 2001, конурбација 3,12 милиона становника). Главни је привредни, политички и културни центар Грчке и покрајине Атика. Колевка је европске цивилизације. Антички град-држава развила се у VI в. п. н.е., а у V в. п. н.е. са Спартом се супротставила Персијанцима у грчко-персијским ратовима. Око 450. п. н.е. под вођством Перикла била је на врхунцу привредне моћи (златно доба) и културно-политичког развоја. Јачање и успон Атине довели су до сукоба са Спартом и избијања Пелопонеског рата (431–404. п. н.е.). Под македонску власт пала је 338, а римску 146. п. н.е. У XIII в. заузели су је крсташи, 1456. освојили Турци и држали до 1883. када је постала главни град Грчке. У граду постоје сачуване античке грађевине: Акропољ (Атинин храм, Партенон, Ерехтеон, Дионисово позориште, Пропилеји), Хефесов и Зевсов храм, Олимпијски стадион, те многобројни музеји (национални, византијски, акропољски и етнографски), цркве (Агиос Елефтериос, Капникареа и Дафни) и два универзитета (из 1836. и 1837). Данас је снажан индустријски, саобраћајни и трговачки центар, са развијеним туристичким функцијама, бродоградњом, рафинеријама нафте и низом значајних образовних и културних установа. ![014_Beograd.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/014-beograd.jpg)Београд (789.000 становника 2002, конурбација 1,5 милиона становника) има јединствен положај на раскрсници копнених, речних и ваздушних путева, на саставу Дунава и Саве и контакту шумадијског побрђа с Панонском низијом. Главни је привредни, административни, образовни и културни центар Србије. Основали су га Келти као Singidunum, а у II в. подигнута је тврђава за смештај римске војске. Више пута је рушен и обнављан, а у VII в. населили су га Словени. Данашњи назив датира из IX в. (Житије св. Климента Охридског). Од IX до XIII в. освајали су га Византинци, Бугари и Мађари, а касније Турци, Аустријанци и Немци. Од старог градског језгра проширио се и на другим странама река и далеко према југу. Софија (1,2 милиона становника 2003) налази се у широкој котлини испод планине Витоша, на природном путу између Истанбула и Панонске низије. Основана је као трачко насеље у VIII в. п. н.е. Развијала се под Римљанима, освојили су је Хуни у V в., а обновили Словени у VI в. (насеље Средец). ![015_Sofia.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/015-sofia.jpg)Године 809. постала је бугарски град, затим византијски (1018–1185), турски (1382–1878), а од 1879. главни град Бугарске. Политички је, привредни (металургија, машиноградња, хемијска, петрохемијска, текстилна индустрија) и културно-образовни центар. Скопље (467.000 становника 2001) је главни град Бивше Југословенске Републике Македоније, смештен у Скопском пољу, на важној балканској трансверзали која се протеже долинама Мораве и Вардара. Важан саобраћајни чвор, са развијеном црном металургијом, металном, хемијском, прехрамбеном, грађевинском и др. индустријом. Око ¼ становништва Македоније живи у Скопљу. ![017_Skoplje.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/017-skoplje.jpg)Има универзитет, високе школе, академију наука, музеје и библиотеке. Античка претеча је Scupi. У средњем веку било је престоница немањићке државе и српског царства (1346. Стефан Душан крунисан за цара). Из тог времена су Душанов град, тврђава и мост преко Вардара. Страдало је у земљотресу 1963 (погинуло 1.070 лица). Сарајево (529.000 становника 1991) главни је град БиХ, на реци Миљацки (Сарајевска котлина) и природном путу који повезује јадранску обалу с Панонском низијом. Очуван је стари оријентални део града. Центар је Сарајевског кантона. ![018_Sarajevo.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/018-sarajevo.jpg)Након исељавања Срба већину становништва чине Бошњаци/муслимани. Значајан индустријски, културно-просветни и културни центар. Солун (385.000 становника 2001) лучки је град у североисточној Грчкој, на обали Солунског залива и крају моравско-вардарског пута. Основан је 316. п. н.е., био престоница римске провинције Македоније од 146. п. н.е. и део Османлијског царства 1430–1912. Привредни центар са развијеном бродоградњом, текстилном и прехрамбеном индустријом. Богат је културно-историјским споменицима. На Зејтинлику се налази спомен-гробље српским борцима погинулим на Солунском фронту. Тирана (393.000 становника 2003) главни је град, привредни, политички и културни центар Албаније. Први пут се помиње у XV в., а као град у XVII в. Има универзитет, библиотеку, музеје, галерије и позоришта. Индустрија је мало развијена (метална, дрвна, текстилна, прехрамбена и дуванска). У околини је развијено гајење винове лозе, дувана и пиринча. Железничком пругом повезана је са Драчем и Подгорицом. Пловдив (340.000 становника 2003) налази се у Бугарској, јужно од планине Балкан, на реци Марици. Стари трачки град који је заузео Филип II Македонски 342. п. н.е. и назвао га Филипополис. За време Римљана био је главни град провинције Тракије. Дуго је био под Византијом и Бугарима. Године 1364. пао је под власт Турске. Био је главни град турске Источне Румелије која се 1885, после руско-турских ратова, припојила Бугарској. Железнички чвор са развијеном индустријом (метална, хемијска, прехрамбена, дуванска, индустрија коже). Тржиште индустријских и пољопривредних производа (дуван, сунцокрет). Има неколико виших школа, музеј и позоришта. Садашњи назив добио је после I светског рата. Варна (313.000 становника) је лучки град на Црном мору. Основали су је Грци под именом Одеса у VI в. п. н.е., а касније освајали Трачани, Македонци и Римљани. Године 681. постала је део Првог бугарског царства (679–1018) и добила данашње име. Под Османску власт пала је 1391, а 1444. била поприште битке између турске и угарске војске. Бугарској је уступљена 1878. на Берлинском конгресу. Има развијену бродоградњу и индустрију (метална, хемијска, кожна, прехрамбена). У близини града се налазе црноморски туристички центри: Златни Пјасци, Албена, Балчик и Сунчев брег. Регионални административни, привредни, културни и туристички центар. Бургас (192.000 становника 2003) највећа је лука Бугарске на Црном мору. Има развијену хемијску и прехрамбену индустрију, рафинерију нафте, бродоградилиште, универзитет, оперу, уметничку галерију и научне институте. Северно од Бургаса налази се туристички центар Несебар (мало острво насипом спојено са копном). Приштина (187.000 становника) главни је град Аутономне покрајине Косово и Метохија и центар Косовског округа, смештен уз источни обод Косовске котлине, на странама Приштевке и раскрсници важних саобраћајница ка Поморављу, Повардарју и Метохији. Помиње се више пута у време Стефана Немање, 1342. као село са Краљевским двором, 1365. као Златна варош. Била је једна од престоница државе Немањића, краља Милутина, Стефана Дечанског, цара Душана и Вука Бранковића. У време турске власти била је седиште вилајета, нахије и санџака. Становништво је претежно албанско (Срби су се већином иселили 1999. после доласка мировне мисије УН-а). Има текстилну и машинску индустрију. Бањалука (196.000 становника 1991) налази се у долини Врбаса, на важном природном путу који повезује јадранску обалу с Панонском низијом. Највећи град Републике Српске, политички, економски, културни и најважнији саобраћајни чвор западне Босне. Често је страдао у ратовима, епидемијама куге (1813–1816) и земљотресима (1969). Модеран град са очуваном атрактивном тврђавом Кастел. Код Лакташа се налази међународни аеродром. Пиреј (182.000 становника 2001) крај Атине је главна лука у Грчкој, у заливу Сароникас. Основан је у V в. п. н.е. и зидинама је био повезан са Атином. Разорен у I в. п. н.е., касније је постао само рибарско насеље. Лучке функције су обновљене 1835. Трговински и индустријски центар (индустрија машина, хемијска, графичка, дуванска, текстилна индустрија, индустрија цемента, стакла, бродоградња и ремонт бродова). Патрас (169.000 становника 2001) лучки је град у Патраском заливу (Пелопонез) и главни град грчке покрајине Ахаја. Као трговачко место постојао је још у V в. п. н.е. Очуване су неке грађевине из средњег века. Центар текстилне и прехрамбене индустрије, трговине (суво грожђе, вино, маслине). Сплит (175.000 становника 2001) највећи је град и средиште Далмације. Језгро града је палата цара Диоклецијана из III в. Привредном значају доприносе лука, индустрија и туризам. Културно-просветни центар. Ниш (174.000 становника 2003) налази се на раскрсници најважнијих путева **Б. п.** (моравско-вардарски и нишавско-марички). Настао је из античког Naisussa, на месту келтског насеља. Освајали су га Хуни, Авари, Угари, Бугари и Турци. Водећи центар југоисточне Србије и центар Нишког округа. Има машинску, електро, дуванску, текстилну и кожарску индустрију. Крагујевац (147.000 становника 2003) центар је Шумадије и Шумадијског округа. Од 1818. до 1841. био је престоница Србије. Први град у Кнежевини Србији који је добио гимназију и штампарију (1833), позориште и апотеку (1834), Лицеј – Велику школу (1838) и пошту (1840). После II светског рата развија машинску, електро, текстилну, кожарску, дрвну, хемијску и аутомобилску индустрију („Црвена застава") и постаје регионални центар. Крај града се налази спомен-парк Шумарице (стрељано 7.000 Крагујевчана у II светском рату). Подгорица (169.000 становника 2003) је главни и популационо највећи град, политички, административно-управни и културни центар Црне Горе. Налази се на ушћу реке Рибнице у Морачу у Зетско-бјелопавлићкој равници, у близини римског града Диоклеје. Под називом Рибница први пут се помиње 1326. У састав Кнежевине Црне Горе ушлa је 1878. Од 1946. у СФРЈ град је носио назив Титоград, а 1992. на референдуму је враћено старо име – Подгорица (по брду Горица; 107 м н.в.). Након референдума о независности Подгорица је маја 2006. постала главни град државе Црне Горе. Русе (159.000 становника 2003), раније Рушчук, налази се на североистоку Бугарске и важно је пристаниште на Дунаву. Индустријски и трговачки центар, бродоградилиште, рафинерија нафте, индустрија пољопривредних машина, текстилна, прехрамбена и индустрија коже. Мостом на Дунаву спојен је 1954. са градом Ђурђу у Румунији. Остали већи градови (више од 100.000 становника) на **Б. п.** су: Ријека (144.000 становника 2001), Стара Загора (143.000 становника 2003), Ираклион (136.000 становника 2001), Лариса (131.000 становника 2001), Драч (112.000 2003), Тузла (132.000 становника 1991) и Куманово (104.000 становника 2001). Села **Б. п.** нису једнообразна. Како су се развијала под различитим природним, историјским, привредним, социјалним и културним условима, развила су специфичне физиономске и функционалне карактеристике. Карактеристична су два типа села: дисперзивна, она код којих су куће окружене пољопривредним површинама, и збијена, код којих су пољопривредне површине ван насеља. Ни те две велике групе нису хомогене и Јован Цвијић их је класификовао у неколико група, називајући их по регијама за које су карактеристична, мада су те форме присутне и у другим деловима полуострва, као и ван њега (старовлашка, шумадијска, мачванско-јасеничка, ибарска, карстна, тимочка, грчко-медитеранска, турско-источњачка, мешовита). Променама услова под којима се развијају долази до трансформација и мењања карактеристика села до те мере да поједини типови потпуно нестају (читлучка села). Највеће трансформације се одвијају у зонама великих градова, где под њиховим утицајима села коренито мењају функције, демографске и физиономске карактеристике. Дејан Шабић **Језици**. У свакој од држава које се у целини или једним делом налазе на **Б. п.**, у статусу службеног је један од следећих језика: албански, бошњачки, бугарски, грчки, македонски, румунски, словеначки, српски, турски, хрватски или црногорски језик. Сви језици који у државама на Балкану имају статус службених језика истовремено су и књижевни језици са дужом, краћом или сасвим кратком историјом писмености и са већим или мањим степеном стандардизованости. Међу графијским системима језика на **Б. п.** посебно место има грчки алфабет, који представља корен и колевку свих европских писама. Сва савремена ћириличка писма у већем делу словног инвентара садрже слова руске грађанске ћирилице, настале почетком XVIII в. Она је створена реформом црквенословенске ћирилице која је настала знатним делом по угледу на грчко (византијско) унцијално писмо. Ћириличка писма имају статус службених писама у Бугарској, Македонији, Србији и Црној Гори. Латиничка писма имају званичан статус у Албанији, Румунији, Словенији, Турској и Хрватској. У Србији је у јавној употреби поред српске ћирилице и српскохрватска латиница, а у Црној Гори је ћирилици равноправна латиница и у службеној и у јавној употреби. У Републици БиХ у употреби су и ћирилица (углавном у Републици Српској) и латиница (углавном у Федерацији БиХ). Скоро сви језици који се говоре на **Б. п.** припадају индоевропској групи језика (осим турског) и флективном типу језика (такође осим турског), а већина тих језика припада балканском језичком савезу. У тај савез једни језици укључени су у већем, а други у мањем степену на основу оних заједничких особина које су се развиле услед дугог суживота, језичког мешања и међусобних утицаја. Поред тога, на Балкану постоје и језици мањих етничких група (нпр. ромски, влашки, цинцарски) који немају статус ни службених ни развијених стандардних језика, мада могу имати неке облике писмености и стандардизованости. У историји Балкана било је језика који више не постоје. Међу њима су најпознатији палеобалкански језици, потврђени углавном ономастички, нпр. илирски, трачки, старомакедонски. Неки од палеобалканских језика су можда припадали и доиндоевропском супстрату, што се претпоставља за пелазгијски и сматра готово сигурним за минојски – језик најстарије познате цивилизације на европском тлу. Предраг Пипер **Историја.** Крајем XIX в. за овај део Европе у стручној литератури све више почиње да се употребљава назив **Б. п.**, који је први употребио немачки географ A. Цојне 1809. уместо дотадашњих назива: Европска Турска, Грчко полуострво, Византијско и Илирско полуострво. Немачки научник је следио логику назива за Пиринејско и Апенинско полуострво, који су име добили по главном планинском венцу. У овом случају он је назив Балкан преузео од француског геолога A. Боуа који је тако назвао Стару планину у Бугарској, поистовећујући је са античким Хемом, иако се назив Балкан не протеже на целу Стару планину, а Стара планина не одговара античком Хему. На нетачност назива први је упозорио Т. Фишер већ 1893, док је Ј. Цвијић 1922. сматрао да га не треба мењати јер је у вези „са бурном и важном историјом полуострва". Иначе, реч Балкан (*balqan*) на турском означава „високе планине које се вежу једна за другу", „планински венац", „густо шумовиту планину". Најстарији познати народи који су насељавали **Б. п.** су Трачани на истоку, Илири на западу, Келти у средишњим областима и Грци на југу. Због географског положаја **Б. п.** је главна саобраћајница између Европе и Азије, што је за последицу имало знатну етничку измешаност, разноврсност културних и политичких утицаја, као и веома бурну историју. Планински карактер полуострва и подељеност на више области омогућили су и малим етничким групацијама да се одрже. Грци су први организовали градове и државе и створили културу високих домета. Македонски владар Александар Велики (336–323) освојио је највећи део Балкана, а својим походима у Азији и северној Африци образовао је огромну империју чије је полазиште било **Б. п**. Од III в. п. н.е. до I в. Римљанима је пошло за руком да освоје цело полуострво и да романизују староседеоце Трачане, Илире и Келте. Знатне промене у приликама на Балкану донела је Велика сеоба народа. На полуострво су најпре продрли западни Готи (375), за њима источни Готи, а потом Хуни, Авари и други народи. Током VI в. Словени су упадали и пљачкали балканске области, а од почетка VII в. почиње њихово насељавање. Коначна подела Римског царства на Западно и Источно, коју је 395. учинио цар Теодосије I Велики, имала је далекосежне последице на каснију историју јер је гранична линија ишла преко полуострва. Области у источним деловима Балкана углавном су биле под културним утицајем Византије, док су се западни крајеви развијали у окриљу латинске цивилизације западне Европе. Радивој Радић Обележја посебног историјског идентитета Балкана резултат су на првом месту изузетног геополитичког и војно-стратегијског значаја овог региона. Преко њега су у старијим временима пролазили путеви већином са Запада на Исток, као што је Via Egnatia од Драча преко Солуна до Цариграда, или из Дубровника и Котора преко централних области Балкана до Скопља и даље према Солуну, или преко Ниша и Софије до Цариграда. Од краја XVII в. посебан геополитички и стратегијски значај добија моравско-вардарски правац који ће бити окосница свих политичких, војничких и економских продора од севера према југу. Доминација над овим важним путевима и стратегијским правцима омогућавала је доминацију на источном Јадрану, источном Медитерану, западним обалама Црног мора и Блиског Истока. Зато је и уобичајено да се каже да је Балкан мост између Европе и Азије, Истока и Запада. Особеност Балкана као историјског феномена проистекла је из вишевековног, миленијумског судара, али и прожимања различитих цивилизација чији су елементи у мањој или већој мери трајно уткани у културни идентитет Балкана. Утицај различитих културних средина допринео је културној разноликости, али и уочљивим обележјима балканског менталитета. Овакав амбијент је постао основа и за изазивање верских и политичких раздора који су све до најновијег времена ометали трајну стабилност овог региона. На широке и богате основе балканског античког наслеђа, које стоје и у темељима модерне Европе, наслањају се, укрштају и сукобљавају традиције источног хришћанства, западног хришћанства и ислама. Грци су први успели да својим политичким и културним деловањем дају Балкану значајно место. Велика држава Александра Македонског, обухватајући знатне делове Азије и североисточне Африке, имала је свој ослонац на Балкану. Успостављање власти Римског царства над територијом целог Балкана после дугих борби од III до I в. оставило је трајан печат на политички и културни идентитет балканског света, препознатљив до најновијег времена. Балкан је први пут био обједињен у оквиру једне империје која је учинила велик корак напред у оргaнизацији и модернизацији овог региона, пре свега градњом путева, оснивањем градова, подизањем гарнизона, развијањем рударства, трговине и других видова привредног живота. Преношењем престонице Царства из Рима у Визант (330) од стране Константина Великог, балкански простор је постао важно средиште Римског царства. Римљани су у доброј мери романизовали разне старобалканске народе. Пре него што је дошло до поделе Царства на Источно и Западно, у западним деловима Балкана преовлађивао је римски утицај, а у источнима ка Црном мору – грчки, чиме је већ у римско доба Балкан постао простор сусрета, али и сукоба римског и грчког света. Подела на два дела Царства 395. линијом Котор – река Дрина до ушћа, Савом и Дунавом, биће основа за потоње политичке манипулације Дрином као наводном границом двеју непомирљивих цивилизација. Западно римско царство пропало је 476. док jе Источно наставило да траје под именом Византија скоро један миленијум, све до коначног пада Цариграда под турску власт 1453. Иако Византија, суочена са продором Словена у периоду VI–VII в., али и повременим најездама других народа, није више успела да успостави на дужи рок потпуну власт над целим Балканом, високи домети византијске цивилизације имаће преовлађујући утицај на државни, верски и културни живот Балкана не само до турских освајања, него и за време вишевековне османске власти. Расцеп у оквиру хришћанске цркве на источно и западно хришћанство 1054. временом ће све више бити основа за политичке сукобе и обрачуне мотивисане верско-политичким разлозима, нарочито од оснивања Конгрегације за пропаганду вере (1622) у крилу Римске цркве. Подела ће нарочито донети крупне последице на простору јужнословенског света. Европски крсташки ратови (1096–1270), заузимање и пустошење Цариграда 1204. и разарање Византијског царства изменили су однос политичких снага на Балкану и омогућили уздизање словенских царстава, прво бугарског, а затим српског за време цара Стефана Душана у XIV в. Постепено опадање моћи Византијског царства, ривалство и сукоби суседних балканских народа, али и трагични међусобни сукоби обласних господара унутар балканских држава, са уочљивим слабљењем централне власти и плимом суревњивости, допринели су паду Балкана под вишевековну власт Османског царства. Од средине XIV в., тј. од заузећа Галипоља (1354), до краја XV в. цео Балкан је постепено падао под турску власт. Појам Балкан, као засебан историјско-политички регион, уобличава се током XIX в. у епохи националног препорода балканских народа и све јачег присуства великих сила. Од краја XVII в. (од пораза Турака под Бечом, 1683) до 1912. трајaла је дуга борба за ослобођење Балкана. У њеној првој фази, до почетка националних револуција у XIX в., велике силе су предводиле ту борбу, а у другој фази, због међусобне суревњивости и остварења сопствене доминације, западне силе су јој постале препрека. Оне су подстицале ривалитет балканских националних покрета или подржавале само Турску. Аустрија је са својим савезницима, током ратова 1683–1699, 1716–1718, 1737–1739. и 1788–1791, покушавала да потисне Турке и овлада централним областима Балкана. С друге стране, Русија је у ратовима против Турске 1711, 1736–1739, 1767–1774, 1787–1792, 1806–1812, 1828–1829 и 1877–1878, постепено ломила војну и економску моћ Османског царства, а током XIX в. пружала и директну не само моралну, културну, политичку него и војну подршку ослободилачким покретима Срба, Грка и Бугара. Кучук-кајнарџијским миром (1774) Русија је добила право покровитељства над хришћанима у Османском царству, које је изгубила одредбама Париског мира (1856), након Кримског рата. После овога рата снажно јача политички, културни и верски продор западних сила на Балкан. Појачан је њихов мисионарски рад и унијатско деловање (пример Кукуша и околине и унијатског митрополита Јосифа Соколског). Оснивањем језуитског реда у БиХ (1882) прозелитски рад Римске курије на Балкану добио је снажну подршку. Осамдесетих година XVIII в. први пут се јавља подела интересних сфера на Балкану, између руске царице Катарине II и аустријског цара Јозефа II. Западни део Балкана, укључујући највећи део српских земаља, требало је да припадне Аустрији, а источни део Русији која је имала план да обнови Византију са једним руским принцом на челу (тзв. „грчки пројекат" Катарине II). Сличан договор између ове две силе постигнут је на почетку Велике источне кризе (1875–1878), споразумима у Рајхштату и Будимпешти (1876–1877). Русија је пристала на планирану окупацију БиХ, с тим да добије одрешене руке у источном делу Балкана. После неуспеха руског решења балканског питања предвиђеног Санстефанским миром 1878, Балкан је све до 1912. био у знаку потискивања руског утицаја и снажног продора Аустроугарске, ослоњене на политичку, привредну и војну подршку пангерманског плана „Продора на исток", на линији Хамбург–Багдад–Басра. Уочљиво опадање моћи Османског царства током XVIII в. ојачало је економски утицај хришћана у Царству, нарочито богатих Грка у цариградском кварту Фанар. Цинцарски трговци из Москопоља и других вароши јужног Балкана, ширећи се према северу и средњој Европи, били су носиоци грчког духа и грчке цивилизације. Јачању хеленизма у Османском царству допринело је и укидање Пећке патријаршије (1766). Бугарска црква је нестала са пропашћу бугарске државе, док је српска Пећка патријаршија, обновљена 1557, знатно допринела очувању српских државних и културних традиција. Под притиском европских сила Турска је покушавала да се реформише Хатишерифом од Гилхане 1839. и Хатихумајуном 1856. што није имало већег успеха, али је омогућило организованији национални и културни рад хришћана окупљених око црквено-школских општина. Проглашавање бугарске Егзархије (1870) под видом, у доброј мери оправданог, супротстављања хеленизацији словенског света, уз подршку Русије, изродило се у бугарски експанзионистички национални програм који ће бити додатно подстакнут пројектом санстефанске велике Бугарске. Ова идеја ће, као и последице несрећног српско-бугарског рата (1885), бити жилава препрека ближој сарадњи Срба и Бугара и афирмацији идеје балканске узајамности. Насупрот руском пројекту велике словенске државе која би доминирала главним стратегијским правцима централног Балкана и прилаза Босфору и Дарданелима, Аустроугарска и Велика Британија су 1878. наступиле с пројектом Велике Албаније која је, поред албанског етничког простора, требало да обухвати и велик део територије насељене већинским српским и словенским живљем, а на југу грчким. У питању су биле територије косовског, битољског, скадарског и јањинског вилајета. Таква држава је требало да буде „тврђава која ће неумољиво владати Балканом", како се уочи II светског рата изразио гроф Ћано, Мусолинијев министар иностраних послова. Борба за независност Балкана започета је Српском револуцијом 1804–1813, а настављена Грчком револуцијом 1821–1830. Поред аутономне Србије, Црна Гора је била друго српско државотворно средиште. Ривалство између Атине и Цариграда у питању вођења грчког националног покрета решено је у корист Атине. Грци су имали јаку подршку филхеленских европских кругова. Српско *Начертаније* (1844) и грчка *Велика идеја* (1844) била су два прва национална програма балканских народа, иако је *Начертаније* у доброј мери било резултат настојања британске и француске политике и пољске емиграције да се еманципацијом Срба и Бугара потисне руски утицај са Балкана. Широком отвореношћу за све видове европских утицаја, малобројна интелигенција веома много је допринела модернизацији балканских друштава. Балкан је живео у знаку прожимања модерног и традиционалног, Истока и Запада, а тај спој је обележје балканског културног идентитета. Етничка прожимања и симбиозе, настале нарочито током померања за време османске владавине, онемогућавали су повлачење јасних етничких граница међу балканским народима. То ће поред осталог бити извор њихових дуготрајних трвења, међусобног неповерења и подозривости. Насупрот политици великих сила с једне, и унутрашњих балканских раздора с друге стране, током 60-их година XIX в. јавила се идеја балканског споразумевања у духу начела *Балкан – балканским народима*. Први балкански савез створен је споразумима Србије и Црне Горе (1866) и Србије и Грчке (1867). Допринос тој идеји представљао је и уговор Србије и Румуније о пријатељству (1868). Прва већа балканска криза 1875–1878. показала је још увек крхке основе ове идеје. Много делотворнији био је Балкански савез (1911–1912) између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, који је претходио Првом балканском рату (1912–1913) и потискивању Турске из Европе. Већ 1913. дошло је до сукоба савезника и пропасти Балканског савеза. Букурешки мир (1913) верификовао је резултате оба балканска рата. Идеја Балканског савеза оживела је и између два светска рата. Након неколико балканских конференција, одржаних с циљем приближавања балканских народа, у Атини је 9. II 1934. склопљен Балкански пакт (Балканска антанта) између Југославије, Румуније, Грчке и Турске. Бугарска није приступила овом савезу, а Албанија није ни била позвана да га потпише јер је била у савезу са Италијом на основу Тиранског пакта (1927). Балканском пакту је додата и Војна конвенција, потписана 1936. у Букурешту. Иза овог пакта политички су стајале Француска и Мала антанта као што је иза балканских савеза 1866–1867. и 1911–1912. стајала углавном Русија. После II светског рата у сасвим измењеним геополитичким околностима у Европи и на Балкану створен је Балкански савез између Југославије, Грчке и Турске. Његову основу чинили су Анкарски (1953) и Бледски уговор (1954), а иза њега је стајао НАТО. Представљао је додатно јачање јужног крила НАТО-а и био уперен против Варшавског блока на челу са СССР. После разбијања југословенске државе (1992), војних акција НАТО-а против Републике Српске Крајине и Републике Српске (1995) и Србије и СР Југославије (1999) и након насилног отимања српске покрајине Косова и Метохије из састава Србије (2008), Балкан никада није био даље од начела *Балкан – балканским народима.* **Б. п.** у историјском смислу представља политичко-културни простор дела Југоисточне Европе, којем су историјске околности наметнуле нека посебна и препознатљива обележја. С једне стране уочљиве су тежње балканских народа да афирмишу свој интегритет и индентитет у оквиру европске заједнице народа, а с друге стране, од стране Западне и Средње Европе уочавају се тежње да се Балкан представи као посебан историјски регион, недовољно дорастао да има улогу равноправног партнера у свим видовима односа са другим деловима Европе. Из таквог схватања настају идеје о потреби старатељства или разних видова протектората над Балканом. Европска дипломатија је творац синтагме *буре барута*, а у новије време и појма *балканизам* као синонима за међуплеменску завађеност. И једно и друго су на првом месту резултат политике великих сила према Балкану. Славенко Терзић **Религија. Б. п.** је христијанизовано оснивањем хришћанских општина и епископија још у апостолском добу, иако за то нема историјских докумената осим новозаветних списа. Апостол Павле је на свом другом и трећем мисионарском путовању проповедао хришћанство у Македонији (Дап 16,9–12) и Грчкој (Дап 17,1.10.15; 18,1), а његов ученик Тит у Далмацији (2. Тим 4,10). Апостол Павле помиње у две своје посланице простор **Б. п**. У посланици Римљанима пише да је проповедао хришћанство: „У сили знакова и чудеса, у сили Духа Божјега; тако да сам од Јерусалима и наоколо све до Илирика испунио јеванђељем Христовим" (Рим 15,19). Термин Илирик овде има више ознаку општег израза за удаљене земље у унутрашњости **Б. п.** него неку прецизну локацију. Павле посланицом позива у Рим ученика Тимотеја: „Постарај се да ми дођеш брзо, јер ме Димас остави, завољевши садашњи век, и отиде у Солун; Крискент у Галатију; Тит у Далмацију; Лука је сам код мене" (2. Тим 4,9–10). Овде је употребио прецизнију ознаку јер је Далмација у Павлово време био новији термин за стару покрајину Илирик. По старој српској традицији Тит је на путу за Далмацију прошао преко централног Балкана, тј. простора који су касније населили Срби, и том приликом положио основ за храм св. апостола Петра и Павла, данас познат као Петрова црква код Новог Пазара. Истим путем кретао се касније Тимотеј. Хришћанство на Балкану потврђују и посланице апостола Павла које је упутио хришћанима у Филипима, у Солун (две) и у Коринт (две). По каснијем црквеном предању у Византу је проповедао апостол Андреј Првозвани, а еванђелист Лука мученички је страдао у граду Тива (Теба у Беотији). По старој хришћанској традицији на Балкану је било неколико епископа Христових ученика из броја Седамдесеторице: Сила у Коринту, Силуан у Солуну, Крисп на острву Егини, Урван у Македонији, Наркис, Кодрат, Дионисије и Јеротеј у Атини, Состен у Колофону, Руф у Тиви, Јерма и Јермије у Далмацији и Астије у Драчу. У Сирмијуму је први епископ био Епенет, а после њега Андроник. Староседелачко становништво **Б. п.** (Елини/Грци, Трачани, Мези, Илири, Дардани, Дачани и др.) било је христијанизовано постепено првих векова, најпре у градовима, а потом и у селима. Хришћанство је већ у II в. стигло у Дакију и Панонију с легијама и колонијама цара Трајана. У III в. Готи су преотели Дакију и, упадајући преко **Б. п.** у Малу Азију, дошли у додир са хришћанством. Њихов епископ Теофил учесник је Првог васељенског сабора у Никеји (325). Међу учесницима су били и Вудиос епископ Стобија, Дакус епископ Скупија, Протоген Сардички и др. Коначна христијанизација свакако је била у IV в. када је хришћанство постало призната религија и добило право јавног проповедања и стицања имовине што је подразумевало изградњу храмова и манастира. Политеизам је ипак и даље остао присутан јер је тек цар Грацијан затворио политеистичку академију у Атини чиме је заустављено високо образовање политеиста. О христијанизацији **Б. п.** давно пре доласка Словена сведочи и рано постојање епископских седишта Сирмијум, Сингидунум, Маргум, Виминацијум, Хореум Маргум, Наис, Ремезијана, Сердика и оних у многим другим античким градовима у централном делу Балкана, али још више на простору који су населили Грци. Међу њима се у IV в. истакао епископ Константинопоља којем је Други васељенски сабор дао право части одмах после римског епископа. У Приморју су се посебно издвојили епископи Салоне, Бара и Драча. Сигурно постојање црквене организације у унутрашњости Балкана и средњег Подунавља може се у историјским изворима констатовати за крај II в. Већ на крају II и почетком III в. постојала је организована црква на Балкану под јурисдикцијом римског епископа. О томе сведоче мученици, међу којима епископи Јевсевије из Мурсе, страдао у време цара Декија Трајана (249–251) и Валенс из Салоне (Солина), страдао у време цара Аурелијана (270–275). Диоклецијанова антихришћанска политика, као и њене конкретне мере, дају да се наслути до које је мере хришћанство ојачало када се цар одлучио да га систематски гони као опасно за државу. Први едикт против хришћана обнародован је 303, а убрзо су следиле много оштрије мере. Међу прогоњеним појединцима нашли су се пре свих чланови црквене јерархије, епископи, свештеници и ђакони, али и обични чланови цркве, војници из римских легија, занатлије и обичан народ. Црква је забележила имена својих мученика. Најпознатији је проконзул Димитрије у Солуну, у Салони је страдао епископ Домнус, у Сисцији (Сисак) епископ Квирин, у Петовији (Птуј) епископ Викторин, у Цибали (Винковци) лектор Полион, а у Сирмијуму (Сремска Митровица) епископ Иринеј. Погубљени су и свештеник Ромул, ђакони Пулије, Силван и Димитрије (којем град дугује своје садашње име), монах Синерот, баштован Серен и други верници. *Житија светих* бележе мученичку смрт пет девојака у Сирмијуму и поново 12 девојака, затим Фортунат и Донат и шест мученика; у Сингидунуму (Београд) страдао је презвитер Монтанус, његова супруга Максима и група његових парохијана. У Сингидунуму је страдао Донат, а ђакон Ермил и стражар Стратоник после мучења бачени су у Дунав. На Фрушкој гори погубљена су четири царска каменоресца (Клаудије, Касторије, Симпронијан и Никострат) јер нису хтели да од камена режу кипове паганских богова. О тим догађајима говори савремена хроника *Passio quatuor coronatorum*. Клесари Флор и Лавр погубљени су у Улпијани (Липљан) јер су једне ноћи порушили идоле у храму који је саградио цар Ликиније. Мученика је било веома много широм **Б. п.**: у Адријанопољу, Епивату, Томи, Дрзиперу. Страдало се у групама јер су хришћане вероватно потајно пратили и хватали на богослужењу. Није сувише смео закључак да су ово забележени и запамћени случајеви, а да је заправо мученика за веру било много више. Црквена јурисдикција и црквено-административни односи на **Б. п.** били су сложени јер су прилагођавани државној организацији и мењали се сходно промени државне организације. Највећи део полуострва налазио се под јурисдикцијом римског епископа, а мањи под управом цариградског епископа. То је разумљиво будући да је провинција Илирикум припадала западном делу царства, па је гравитирала Риму и у духовном погледу. То је условило да српски народ није био обухваћен јединственом црквеном организацијом. Линија на којој се сусрећу културни и црквени утицаји Цариграда и Рима, као граница источне и западне цркве, кретала се приближно правцем Скадар–Београд. Организацију хришћанске цркве разорили су варвари у познатој сеоби народа када су Готи, потом Авари и Словени, разорили многа епископска седишта и храмове. Срби, који су стварали своје државе са тежиштем у Приморју, затекли су три црквене организације: Сплитску, Барску и Драчку архиепископију. Прве две остале су под трајним утицајем Рима. Самим тим и Срби у Приморју били су у латинској јурисдикцији сплитске и барске, повремено и дубровачке архиепископије. Део на централном Балкану био је потчињен папском викаријату у Солуну, потом архиепископији Јустинијани Прими, па поново Солунском викаријату до 732. када је цар одузео тај простор и потчинио га Цариградској патријаршији. Крштавање Срба принудило је црквене власти да за њих оснивају посебне епархије: епархију Величку, епархију за племе Смолена под митрополитoм филипским, епархију Сервију (o tw'n Serbivwn), епархију за племе Драгувита под митрополитом солунским, епархије Језеро и Радозвижд под митрополитом лариским. Касније су оне не само грцизиране, него су и радиле на грцизирању Срба и осталих словенских досељеника. У многим епархијама Охридске цркве било је Срба, а централном епархијом српског етничког простора сматрана је епископија у Расу, потчињена Охриду. Самуило је стварањем царства основао и Охридску патријаршију којој је припадао централни српски простор. Уништивши Самуилово царство, цар Василије II уништио је Охридску патријаршију и основао Охридску архиепископију која је била директно потчињена цару. Подељеност између Истока и Запада, а поготово расцеп у хришћанској цркви 1054, утицали су на споро примање хришћанства код Срба. Индиректно, то је неповољно утицало и на стварање сопствене државе и њено политичко осамостаљивање. Тако је било све до времена Стефана Немање и св. Саве. Грци су хришћанство и ранг својих цркава сачували кроз векове. Потешкоћа су имали у време крсташких ратова када су страдали од Латина, под чију је власт дошао Цариград, а патријарх морао да се склони у малоазијску Никеју. Нова ситуација настала је турским освајањем, али су Грци убрзо увидели турску подмитљивост и то обилно користили да сачувају своја права. Сва четири источна патријархата била су у грчким рукама и сложно наступала када би неко покушао да се супротстави њиховим плановима као што је било у случају смедеревског митрополита Павла који је у XVI в. покушао да ослободи српску цркву од власти охридске архиепископије. По угледу на цара цариградски патријарх носи титулу „васељенски", у односу на остале поглаваре православних помесних цркава само је primus inter pares (први међу једнакима), јер му канони не дају право власти него само право части (jus honoris). Ипак, било је случајева када су титули „васељенски" покушавали да дају правно значење. У време турског ропства Турци су му дали титулу етнарха (милет баша), тј. поглавара хришћанског народа, који се бринуо за права хришћанске раје, а у XIX в. помагао ослобођење од Турака. Данас цариградски патријарх има јурисдикцију над епархијама у Турској, острвима Додеканез и Крит и грчком дијаспором у свету, па отуда има по једну митрополију у Америци, Аустралији и Великој Британији. Његовој јурисдикцији припада и Света гора. Простор балканске Грчке још од античких времена прекривен је густом мрежом епископија о чему сведоче ранохришћански храмови и крстионице. На тлу Грчке дошло је до сусрета хришћанства с политеизмом и грчком филозофијом и науком. Ослободивши се турског ропства, Грци су створили слободну државу, али и задржали везе с Мајком црквом у Цариграду. Међународним признањем независности (1830) у Грчкој је успостављена монархија с владарима немачке народности, римокатоличке и протестантске вероисповести. Црквена независност проглашена је 1833, али је Свети синод, који је управљао Црквом, био под надзором краља. Тада је затворено 412 манастира којима је одузета имовина. Да би сачувао канонски поредак, Цариград је 1850. признао самосталност цркве у грчкој држави с тим да председник синода буде „архиепископ атински и целе Грчке", а не краљ или нека световна личност. Као народ хунско-оногурског порекла, Бугари су око 680. упали на **Б. п.** и покорили седам племена и „северце" (српска племена). Иако су војнички били јачи од староседелаца, културно су били инфериорни, те су словенизирани културно се прилагодивши новим условима. Хришћанство су примили 864. из Цариграда, у време кнеза Бо(го)риса (852–889), који је добио име Михајло по византијском цару Михајлу III који му је био кум на крштењу. Црква у Бугарској, са грчким епископима и грчким свештеницима, стављена је под јурисдикцију цариградског патријарха. Кнез Борис је желео самосталну националну цркву у својој држави. Како се Цариград томе противио, он је протерао грчке свештенике и обратио се Риму, те је папа Никола I у Бугарску послао своје епископе и франачке мисионаре. Иако су у Бугарској развили живу активност на крштавању народа, папа је оклевао да створи самосталну бугарску цркву. Цариградски патријарх Фотије обавестио је све источне патријархе о томе да папа отима већ крштене Бугаре. На Цариградском сабору 869. одлучено је да Бугарска црква припадне Цариградској патријаршији и да се латински епископи и мисионари врате у Рим. Наредне године Сабор је Бугарској цркви признао самосталност с рангом архиепископије и с архиепископом Јосифом на челу. Имала је десет епархија од којих су неке вероватно постојале одраније. У условима борби око превласти над бугарском црквом истинско христијанизовање ишло је споро. Тек доласком ученика св. браће Кирила и Методија, познатих петочисленика (Климент, Наум, Горазд, Сава и Ангеларије) и службом на словенском језику ствари су кренуле набоље. Центар њиховог рада био је Кутмичевица око Охридског језера. Кнез Борис је у Охриду подигао саборни храм, а Климент манастир св. Пантелејмона. Он је постао и епископ велички, први епископ Словен. Криза је наступила после абдикације кнеза Бориса који се замонашио и постао први словенски владар-монах. Његов наследник Владимир (889–893) покушао је да заустави христијанизацију и да поврати политеизам, али је Борис напустио манастир, збацио Владимира и на престо поставио млађег сина Симеона (893–927). Симеон се 913. прогласио за цара, а пред крај своје владе уздигао је цркву у Бугарској на ранг патријаршије. Цариградска патријаршија признала је тај ранг тек када су односи између Византије и Бугарске поправљени династичким браком Симеоновог наследника цара Петра и византијске принцезе Марије Лакапин, унуке цара Романа I. Седиште Бугарске патријаршије било је прво у Великом Преславу, а потом у Доростолу (Дрстар, данашња Силистрија). Убрзо је држава почела да слаби под ударцима Мађара, Печенега и Византије, а 971. освојио ју је византијски цар Јован Цимискије који је укинуо бугарско царство и патријаршију, збацио патријарха Дамјана, а све епархије потчинио цариградском патријарху. Када је цар Самуило, по збацивању византијске власти, основао у Охриду царство и патријаршију, покушао је да им прибави легитимитет везујући их за патријаршију у Преславу. То су, међутим, биле потпуно нове творевине без јачих веза са бугарским простором. Уз то, кратко су трајале јер је победом на Беласици 1018. цар Василије II Бугароубица укинуо царство и патријаршију потчинивши је Охридској архиепископији чијег поглавара није бирао синод него постављао цар. Браћа Петар и Асен повратили су 1186. слободу и васпоставили бугарску државу са престоницом у Трнову. Папа Инокентије III (1198–1216) послао је краљевску круну бугарском владару Калојовану (1204) и признао ранг архиепископа поглавару обновљене бугарске цркве, тражећи за узврат да се покоре Римској цркви и признају папу за свог врховног поглавара. Када су крсташи заузели Цариград исте године, охладнели су односи с Римом, а брак бугарског принца са ћерком цара Јована Ватаса Дуке довео је до прекида тих односа и придруживања патријарху у Никеји. Патријарх Герман II (1222–1240) признао је патријарашки наслов бугарској цркви, чиме је постао пети патријарх у православном свету: Трновска патријаршија трајала је до турског освајања. Султан Бајазит срушио је 1393. бугарску државу, а бугарску патријаршију као митрополију трновску припојио Цариградској патријаршији. Део Бугара се исламизирао и, задржавши језик, остао познат као Помаци (тј. помагачи Турака). Седамдесетих година XX в. многи од њих су се вратили православљу, а они верни исламу иселили се у Турску. Бугари су успели да поврате црквену самосталност када је 1870. султановим ферманом основана Бугарска егзархија. Цариградска патријаршија ускратила је сагласност и уз помоћ источних патријараха осудила тај поступак као етнофилетизам, а Бугарска се нашла у расколу. Свађу је користио Рим да прогласи унију, да постави свог архиепископа за Бугарску и пошаље мисионаре, углавном пољске лазаристе. Посредовањем Руске цркве раскол је окончан 1945. када је Цариград признао аутокефалност Бугарској егзархији, а тек 1961. признат је ранг патријаршије коју су Бугари 1953. прогласили. Бугарска црква има 24 епископа у самој Бугарској, митрополита за средњу и западну Европу и митрополита за Америку, Канаду и Аустралију. Склоност охридских архиепископа да се потчине Риму довела је римске мисионаре на њен простор, али су успели само да задобију последње остатке богумила или павликијана око Пловдива и Никопоља. Посвећење једног бугарског унијате за охридског архиепископа није донело успеха, а патријарх Самуило је код турских власти успео да 1766. укине Пећку патријаршију, а годину дана касније и Охридску архиепископију прихвативши њихове фискалне обавезе према Порти. Албански простор христијанизован је у III в., а ојачан у IX в. радом Ћирилових ученика. Јужни део био је под јурисдикцијом Драчке митрополије, северни под Барском архиепископијом, а од XI в. цео простор под Охридском архиепископијом. У време српског царства припадали су Пећкој патријаршији, па поново Охридској архиепископији. Јужноалбански епископ је све до 1585. остао под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Православље албанског становништва потврђује податак да су блиски Скендербегови рођаци Кастриоти завршили као монаси у Хиландару. Нове прилике настале су турским освајањем када је из Албаније у јужну Италију пребегло доста Грка и Арбанаса, као што је доста Грка тамо пребегло и после пада Цариграда. Јачање грчког националног елемента и православља у Италији спречио је папа Сикст V (1585–1590) присиливши их све на унију, а јужноалбанском митрополиту забранио је приступ италским Грцима и православним верницима. У истом веку у Албанију су стигли католички мисионари који отварају школе. Исламизација је прве успехе постигла код феудалаца и градског становништва, а код сеоског становништва тек када је султан Селим II (1566–1574) ослободио дажбина сваку кућу из које бар један мушкарац прими ислам. И у таквим околностима остало је доста хришћана, који данас чине четвртину албанског становништва. Укидањем Охридске архиепископије (1767) припали су Цариградској патријаршији, а стварањем независне државе Албаније покушали су да добију и самосталну цркву, што је успело 1937. када су установљене четири епископије на простору Албаније и једна у Америци. За време комунизма Црква је много страдала, верски живот био скоро потпуно угушен, а државна власт с поносом истицала да је Албанија прва атеистичка држава на свету. Архиепископ Христофор је затворен, архиепископ Дамјан 1973. умро у затвору, а многи свештеници су побијени или онемогућени у раду. Забрањено је ношење мантије па су попови свештенорадње обављали у цивилном оделу. Уништен је целокупан административни систем, опљачкана имовина Цркве, храмова и манастира који су претварани у музеје, биоскопе, магацине и друге јавне објекте. Верски прогони су обустављени тек 1990. Хрвати су у VII в. населили Панонију и Далмацију, раније делове римског царства, и на том подручју где се сукобљавају утицаји римски и византијски, а од X в. и угарски, срели се са хришћанством. Примањем хришћанства из Рима, с њиме и латинице, доспели су у зону западне културе. После Авара дошли су под франачку власт. Франачко свештенство их је насилним путем крштавало при чему су морали да прихвате и црквене дажбине. Словенска проповед и богослужење вероватно су допрли из Коцељеве Паноније, а унапређени су доласком Методијевих ученика протераних из Моравске. Тако су у Хрватској створене две врсте свештенства: латинско (латинаши) и народно свештенство (глагољаши). ![019_Ivan-Mestrovic-kip-Grgura-Ninskog.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/019-ivan-mestrovic-kip-grgura-ninskog.jpg)Хрвати у залеђу далматинских градова почетком IX в. добили су епископа у Нину који је потчињен аквилејском патријарху, а латински епископи далматинских градова потчињени су цариградском патријарху. У време ојачале Хрватске под краљем Томиславом Византија је Далмацију препустила папској јурисдикцији. Тада је сплитски епископ затражио укидање нинске бискупије и ранг митрополита/архиепископа за себе, као и потчињавање целог хрватског простора Сплиту. Гргур Нински се одлучно успротивио, а краљ Томислав с латинским епископима затражио од папе да на сабору у Сплиту реши спор. Папа је отписао Томиславу и Михаилу Захумском: „Који син свете Римске цркве, какви сте ви, ужива да се Богу врши служба на варварском или словенском језику?" Сплитски сабор је, отуда, имао задатак да укине словенско богослужење. Први сплитски сабор (925) у присуству краља Томислава и кнеза Михајла одлучио је да се Нинска бискупија укине, да Сплитска архиепископија добије власт над целим хрватским простором и да се рукополагање свештеника за словенско богослужење забрани. У свим епархијама забрањена је словенска служба, изузев ако нема латинских свештеника, што сведочи да латинаши нису у том тренутку имали довољно снаге да сасвим искорене словенску службу. Све жалбе на ове одлуке су одбијене, а други Сплитски сабор (927–928) укинуо је Нинску бискупију доделивши Гргуру Скрадинску бискупију под јурисдикцијом сплитског архиепископа. Глагољашки покрет опстајао је све до раздвајања хришћанске цркве (1054) на источну и западну. Трећи сплитски сабор 1060. забранио је рукополагање кандидата који не знају латински језик и латинску службу, а словенско богослужење је потиснуто јер је глагољицу измислио јеретик Методије, „који је написао многе књиге против норми католичке вере". Глагољаши су се најдуже одржали на острву Крк, због чега је њихов парох Вулф на сабору 1063. лишен чина, усијаним гвожђем жигосан на челу, ишибан и послат на вечну робију. Римокатолика има у свим балканским државама, негде више, негде мање. Имају своју организацију и одржавају своје везе са Римом. Слично је и са протестантским заједницама које такође негују своје везе са центрима изван држава у којима делују. Још од средњовековних времена на Балкану живе Јевреји и нешто Јермена, који сви негују своје верске и националне обичаје. Радомир Милошевић Прелажење на ислам дела аутохтоног становништва Балкана у периоду од XIV до XIX в. битно је утицало на уобличавање његове историјске и савремене демографске, политичке, духовне и културне стварности. Вишеструко сложени процес исламизације на Балкану, појавно и резултативно јединствен на европском континенту, одавно привлачи усредсређену истраживачку пажњу у балканским и ванбалканским срединама. И поред остварених значајних научних увида у поједине њене димензије, исламизација на Балкану још увек није свеобухватно сагледана и целовито протумачена. Два су битна разлога за такво стање. Први произлази из комплексности самог предмета проучавања и стања изучености примарних извора сазнања о њему, односно чињенице да је огромна османска архивска грађа која се односи на прошлост Балкана тек делимично објављена и истражена. Други разлог је привидно теоријско-методолошког, а заправо идеолошког реда. С обзиром на њене савремене друштвене и политичке импликације, тумачење проблематике исламизације тешко је измицало утицају идеологема доминантних у одређеним временима и националним доктринама, и то пре свега у самим балканским земљама. Као последица, приметна је склоност да се постављању и доказивању теза у вези с исламизацијом приступа с тенденциозном аргументацијском селективношћу или да се на основу истих података изводе неподударни, па и сасвим опречни закључци. Премда постоје извештаји и докази да су и пре доласка Османлија становници Балкана у различитим областима и на разне начине долазили у спорадичне појединачне и групне контакте с муслиманима, претежно Арапима, сигурно је да ови контакти нису битније утицали на то да се ислам у друштвено релевантном опсегу престане доживљавати као страна, слабо позната религија и туђинска цивилизација. Тек ће успостављање, ширење и консолидовање османске власти на Балкану у периоду XIV–XVI в., праћено увођењем специфичног имовинско-правног и пореског система, колонизацијом турског досељеничког живља, урбанизацијом оријенталног типа и изградњом верских и других пратећих комуналних објеката, укључујући и образовне институције, уз спровођење планских мера османске управе на плану промене статуса одређених категорија немуслиманских поданика, створити административне, општедруштвене и психолошке услове за исламизацију ширих слојева домаћег становништва. У раздобљу пуне експанзије (XIV–XV в.), приоритет Османлија у новоосвојеним земљама био је што брже успостављање и учвршћивање власти и организовање живота, чиме је постављана основа за даље војне походе. Ради што ефикаснијег остваривања тог циља, Порта је држала сврсисходним проширивање друштвене базе свог војноадминистративног апарата кроз укључивање у еклектички феудални систем Царства различитих категорија балканског становништва које је у томе тражило пут задржавања старих или стицања нових привилегија. У науци се много расправља о томе да ли је исламизација на Балкану, који су Турци звали Румелија, била претежно насилна или ненасилна, односно добровољна, при чему су заступани ставови често већма идеолошки него научно мотивисани. Објективно, сва расположива сазнања иду у прилог закључку да се, укупно узевши, процес исламизације одвијао у условима непосредне и посредне принуде, при чему је прва била спровођена насилно, док се друга конкретизовала кроз поступке који су појавно упућивали на добровољност, односно самоиницијативност. Насилна исламизација, остваривана као део асимилаторске државне политике Османског царства, заснована је на шеријатским прописима и на освајачким традицијама ислама, а састојала се у одвођењу у робље многобројних хришћана, од којих су неки касније као муслимани ослобађани, као и у систематски спровођеном „данку у крви" (*девширме*), тј. одузимању одређеног броја здраве и напредне немуслиманске мушке деце, њиховом превођењу у ислам и слању на војну обуку ради попуњавања јаничарског корпуса, задуго најпоузданијег султановог војног ослонца. Без обзира на своје хришћанско порекло, најспособнији међу јаничарима могли су остварити завидну војну и управљачку каријеру, постајали су аге, санџак-бегови, беглербегови, везири, па чак и велики везири. Најпознатији је случај Мехмед-паше Соколовића (1505?–1579), рођеног Србина, царског зета и великог везира тројице султана. Забележено је и да је током трајања Царства укупно тридесетак великих везира било албанског порекла. Одвођење хришћанских дечака у јаничаре било је посебно интензивно до средине XVII в., а потом се све учесталије регрутују и младићи муслиманске вере. Бројно стање јаничарског корпуса надилазило је у то време 50.000 војника. Прелажење на ислам које се обично назива добровољним било је индивидуални чин и није се уклапало у координате неког утврђеног плана или програма централне османске власти. Штавише, током периода стабилности и напредовања Царства (до пред крај XVI в.), држави није ни било у интересу да немуслимански поданици из средњих и нижих слојева масовније прихватају ислам, јер се тиме смањивао прилив новца од пореза, главарине (*џизје*) коју су они били обавезни да плаћају. То се касније, већ после владавине султана Бајазита II (1481–1512), а нарочито током XVII в., променило, а прозелитски притисци на немуслимане постали су жешћи. Самоиницијативно опредељивање да се прихвати вера нових господара најчешће је било мотивисано статусним и економским разлозима, као једини поуздани канал социјалне покретљивости у контексту османског војнофеудалног система. Наметање тог система дошло је као последица освајања балканских земаља, чиме су се дојучерашњи угледници и поседници, као и сви остали немуслимани, нашли у ситуацији системски дискриминисаних поданика стране државе, па су многи међу њима излаз из неповољног положаја потражили у утилитарном преверавању. Прагматичне османске власти задржале су и наставиле да примењују оне затечене институције и обичаје који су им одговарали, али је у новој реалности припадност исламу једина обезбеђивала пуно људско достојанство, имовинску сигурност и изгледе за успех у животу. Управо због тог наметнутог општег оквира неравноправности и већина одлука о самоиницијативном прелажењу на ислам мора се посматрати као учинак посредне принуде. Ислам је из наведених разлога прихватао и део градског хришћанског становништва (занатлије, трговци ), али понајвише представници бивше властеле, земљопоседници, спахије, као и припадници полувојних редова, тзв. „повлашћена раја", хришћани који су обављали неку службу у корист османске државе (војнуци, власи, соколари, дербенџије...). Ови су уживали одређене пореске олакшице које је држава, у зависности од околности, повремено подвргавала ревизијама, најчешће их смањујући, а могло им се догодити и да буду спуштени у статус обичне раје, што је код њих изазивало незадовољство, а у драстичнијим случајевима и прибегавање прелажењу на ислам. Карактеристичан случај представља, на пример, групно исламизовање влаха, православних номадских сточара, изузетно корисних Османлијама на разним пословима. Кад су им (1536), услед померања граница Царства на запад, укинуте привилегије, а они постали раја, припадници овог сталежа, распрострањеног у БиХ и у Србији, у великом броју примају ислам и доприносе мењању конфесионалне слике области у којима су живели. Сем изузетно (нпр. у БиХ), најмање и релативно касно почело се преверавати балканско сељаштво које је, као затворена, традиционална, а неретко и теренски теже доступна заједница, с Османлијама и с њиховом културом имало крајње сведене животне додире. Тако је, рецимо, у градовима Србије исламизација обухватала и до 40% становништва, док су села махом остајала ван њеног домашаја или бивала тек маргинално захваћена. Сељаштво и његова културна традиција су стога, у време ослобађања од османске власти и стварања самосталних држава представљали, заједно с црквом, главно упориште националног идентитета. Интензитет и форме које је процес исламизације попримао у појединим балканским земљама, као и периоди у којима се јаче испољио, зависили су од низа околности. Значајан је, поготово у почетној фази, био обим спонтаног и диригованог колонизовања Турака и шареног конгломерата других муслиманских, претежно номадских етничких група (Јурука, Татара, Черкеза и др.) из Анадолије, односно незнатност или потпуно изостајање ове појаве. Брзом увећавању броја муслимана у Тракији и у источној Бугарској, на пример, где су већ око 1520. они чинили већину становништва, пресудно је допринело масовно досељавање муслиманског живља из Анадолије током XIV в. С обзиром на свој географски положај, бугарске земље су природно биле прве на удару. Велику већину приближно једномилионског муслиманског становништва Бугарске и данас чине етнички Турци, док је исламизованих Бугара, Помака, неупоредиво мање. Делотворан је, дакле, стално био и геополитички моменат, односно место и важност дате области у Царству, при чему је то била променљива вредност која је зависила од динамике напредовања, стагнирања и повлачења Османлија из Европе и с Балкана, као и од промена у територијално-административном уређењу државе. Рана масовна исламизација у Босни и Херцеговини (XVI в.) објашњава се, поред осталих чинилаца, и истуреним положајем ове граничне провинције према супарничким европским силама, док је, рецимо, врх таласа исламизације Албанију, Косово и Западну Македонију захватио тек касније, током XVII и XVIII, па све до почетка XIX в., у доба опадања османлијске моћи, унутрашњих потреса и принудних дефанзивних миграција, јачања центрифугалних сила и измењеног односа према хришћанским поданицима. Повлачећи се у себе, сиромашећи и трпећи ударце изнутра и споља, Царство је постајало све нетолерантније према етноконфесионалним разноликостима којима је раније умело вешто да управља, окрећући их у сопствену корист. Смер којим је кренуо и опсег који је процес исламизације домаћег живља у некој балканској земљи досегао био је до знатне мере условљен политичким, друштвеним, верским и етнопсихолошким особеностима које су јој биле својствене пре продора ислама. При свему томе, уз уплив промишљене државне политике Царства и духовног деловања званичног ислама, никако не треба занемарити ни локалном религијско-културном хоризонту прилагођене конкретне путеве и видове ширења нове вере, као ни мисионарски жар и убедљивост усрдних проповедника Алахове истине. У интерпретацији припадника неких дервишких братстава која су имала велике заслуге за одомаћивање ислама међу хришћанима, та истина је умногоме попримала синкретички лик, тако да је иноверцима била прихватљивија. Илустративан је у овом смислу позни замах исламизације у Албанији, до којег долази тек у XVII в., а којем су, уз срачунате мере централних власти да се осујети сарадња домаћих хришћана с непријатељима Порте, битно допринели локални моћници и османски управитељи блиски бекташијском дервишком реду, од оснивања повезаном с јаничарским оџаком, а у верском погледу прилично неортодоксном. Бекташизам је тако код знатног дела (око 20%) Албанаца задобио статус до одређене мере национално обележеног вида исповедања ислама, паралелног сунитској исламској заједници ханефитског обреда, званичног у Османском царству. Почетком XVI в. у четири албанска санџака било је свега око 3.000 муслиманских породица које су углавном припадале нижим слојевима становништва, а крајем XVIII в. приближно две трећине Албанаца било је исламизовано. С друге стране, у чињеници да албанске етничке територије није запљуснула масовна колонизација неалбанског муслиманског живља с истока може се наћи део објашњења феномена да преверавање и унутрашња подела кроз припадање трима религијама, односно конфесијама – исламу, православљу и католицизму, нису, као у неким другим случајевима (БиХ), угрозили албанско национално јединство и самосвест, нити довели до стварања нових нација. Штавише, поред етничке и језичке самосвојности и специфичне организације друштва, исламизација је Албанце учинила додатно имуним пред перспективом асимиловања од стране грчких и словенских суседа. У албанској средини, поготово у новије време, има, међутим, и процена да су се већинским прихватањем ислама Албанци удаљили од цивилизацијски напредније хришћанске Европе. Уз напомену да у Румунији никад није било израженије појаве исламизовања домаћег живља, него су сразмерно малобројни муслимани били и све до данас остали досељеници из унутрашњости Османског царства, што, у нешто другачијим пропорцијама, важи и за Грчку, може се констатовати да је највише балканских староседелаца примило ислам у Босни и Херцеговини, у крајевима насељеним Албанцима, делом у данашњој Македонији и у Бугарској. ![020_Aladza-dzamija-u-Foci.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/020-aladza-dzamija-u-foci.jpg)У балканским координатама рана масовна исламизација свих категорија словенског живља у БиХ сматра се специфичним случајем. За ову појаву предлагана су разна објашњења, с тенденцијом да се, углавном из ваннаучних разлога, неке (хипо)тезе апсолутизују. Тако је настала и позната, а у неким срединама веома утицајна и готово озваничена „богумилска теза". Према њој, пресудни чинилац брзине и ширине исламизације у Босни било би спремно прихватање нове вере од стране следбеника јеретичке и прогоњене Цркве босанске који су у њој пронашли духовно прибежиште пред православним и католичким истрагама, обезбеђујући тако и континуитет матичном и средишњем елементу босанског народносног идентитета, са савременом бошњачком нацијом као коначном националном формацијом. Уз још увек несагласне погледе на природу богумилске јереси и Цркве босанске, у науци је превладало мишљење да „богумилска теза" објективно не нуди довољно чињеничног покрића и поуздане историјске носивости да би се њоме могла објаснити суштина успешне исламизације домаћег живља, укључујући и сељаштво, у БиХ. У време османског освајања (1463) богумила у Босни заправо више није ни било, што не значи да нестабилне религијске прилике и извесни конфесионални вакуум уочи наиласка османског/исламског таласа није погодовао лакшем прихватању нове вере, посебно у централним и источним деловима земље. Целовито и уравнотежено објашњење „босанског случаја" исламизације још увек није дато, али је сигурно да се до њега може доћи једино уважавањем свих компонената сложеног комплекса демографских, духовних, друштвених и политичких фактора који су условљавали и уобличавали земаљски карактер средњовековне БиХ. С обзиром на свој средишњи положај на раскршћу држава и вера, друштво БиХ се структурно формирало кроз дуг процес померања становништва и смењивања религија, с пратећим колебањем политичких и црквених лојалности. Сукобљавање православља и католицизма, које на тлу БиХ није утихнуло ни након пада под османску власт, доприносило је разбијености и дезоријентисаности словенског хришћанског живља. Становништво је, иначе, претрпело велике губитке у време османског налета, умањивано је масовним одвођењем у ропство и интензивним спровођењем „данка у крви", као и исељавањем католика из пограничних крајева, што га је све учинило пријемчивијим за тражење излаза кроз примање ислама. С друге стране, масовна исламизација домаћег становништва допринела је прогресивном асимиловању и акултурацији, „побошњавању" потомака колонизованих Турака и других муслиманских досељеника с истока, што је било неупоредиво мање изражено у осталим областима Балкана. Тако је удео муслимана у популацији растао, а муслиманска заједница добијала на хомогености. На ширење ислама међу домаћим становништвом подстицајно је утицала и урбанизација на којој су централне власти плански радиле како би у важној граничној провинцији успоставиле јака градска средишта као гравитационе центре и ослонце трајне стабилности. Стицај читавог низа околности допринео је, дакле, да исламизација у БиХ добије широке размере и трајан карактер, тако да је крајем XVIII в. у њој живело 265.000 муслимана, 253.000 православаца и 79.000 католика. Укупно узевши, у XVI в. бројчани однос између немуслимана и муслимана у балканским провинцијама Османског царства био је отприлике четири према један, док су првих деценија XIX в. муслимани чинили више од једне трећине становништва у свим вилајетима. Исламизовање дела балканског, самим тим и европског становништва током неколиких векова османске владавине трајно је изменило његову конфесионалну структуру и у цивилизацијском погледу створило нову регионалну реалност с далекосежним демографским, културним и политичким последицама. Дарко Танасковић Тешко је статистички исказати религијску припадност данашњег становништва **Б. п.** будући да су подаци веома различити. Томе доприноси и чињеница да је распадом Југославије 90-их година XX в. створено неколико држава, у чије статистичке податке може оправдано да се посумња. То се у првом реду односи на податке Албаније и БиХ, које вероватно треба смањити бар за 200.000–300.000. Користећи податке из 2004. у осам држава **Б. п**. (Албанија, БиХ, Бугарска, Грчка, БЈР Македонија, Србија, Хрватска и Црна Гора) живи око 40 милиона становника. Посебну тешкоћу чине неки региони. Добруџа географски припада **Б. п.**, али је део државе Румуније која не припада **Б. п**. и која не издваја податке за тај део своје територије. Косово и Метохија је део Србије, на којем није вршен попис, а подаци које шиптарске власти објављују су непоуздани. Зато се становништво Добруџе и КиМ не појављује у овој статистици. Такође нема података за европски део Турске него само за целу Турску, тј. за европски и малоазијски део. С обзиром на то да Истамбул има нешто преко 9 милиона становника, сматра се да европски део Турске има 10 милиона становника. Зато се у прегледу религијске припадности оперише са бројком од 50 милиона балканског становништва. У различитим државама постоје различити приступи у прегледу вероисповести будући да поједине државе у извештајима не обраћају пажњу на Јевреје, протестанте, секте, оријенталне култове и атеисте. Друге, пак, државе иду у детаље објављујући одвојено римокатолике и унијате. Подаци за Србију ослоњени су на резултате пописа из 2002, а за остале државе на стање из 2004. ![021_Stanovnistvo-Bal-poluostrva-tabela-4.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/021-stanovnistvo-bal-poluostrva-tabela-4.jpg) Из овог прегледа већину становништва **Б. п.** чине православни верници (28.365.067 или 56%). За њима су припадници исламске религије (15.183.174 или 30%). Римокатолици су на трећем месту (5.409.553 односно 11%). Протестанти нису приказани у свим државама; зато их је свега 251.789 односно 0,5%, колико има и атеиста које су приказале само две државе Хрватска и Србија (273.905 или 0,5%). Није их приказала Албанија која се поносила као прва држава атеизма и безверја. Вероватно их има у свим државама у којима је комунизам био на власти неколико деценија. Јудаисти, секте на бази хришћанства, јеврејства и оријенталних култова достижу до 2% (889.530). Радомир Милошевић ИЗВОРИ: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002; Становништво по вероисповести, Бг мај 2003. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, *Опћа црквена историја*, I–II, Ср. Кaрловци 1912; Ј. Цвијић, *Балканско полуострво и јужнословенске земље. Основи антропогеографије*, I–II, Бг 1922, 1931; W. B. Turrill, *Plant Life of Balkan Peninsula. A phytogeographical Study*, Oxford 1929; В. Ћоровић, *Борба за независност Балкана*, Бг 1937; Б. Ж. Милојевић, *Општа регионална географија*, Бг 1956; J. Bluthgen, *Allgemeine Klimageographie*, Berlin 1966; М. Васовић, *Регионална географија*, Бг 1971; В. Ђурић, *Економска географија Европе и СССР*, Бг 1974; I. Horvat, V. Glavač, H. Ellenberg, *Vegetation Südosteuropas*, Stuttgart 1974; Х. Иналџик, *Османско царство, класично доба 1300–1600*, Бг 1974; С. Матвејев, *Преглед фауне птица Балканског полуострва I: Детлићи и птице певачице*, Бг 1976; Б. Менарди, *Бугарска*, Зг 1977; В. П. Нерознак, *Палеобалканскиe языки*, Москва 1978; Ј. Калић, „Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године", у: *Сава Немањић – Свети Сава, историја и предање*, Бг 1979; Ђ. Радиновић, *Време и клима Југославије*, Бг 1981; A.Popovic, *L'islam balkanique: les musulmans du sud-est européen dans la période post-ottomane*, Wiesbaden 1986; М. Грчић, *Општа политичка географија*, Бг 1989; П. Асенова, *Балканско езикознание. Основни проблеми на Балканския езиков съюз*, София 1989; Ј. Динић, *Регионална економска географија*, Бг 1990; А. Желязкова, *Разпространение на исляма в западнобалканските земи под османска власт, XV-XVIII век*, Софија 1990; *Основы балканского языкознания*, I, II, Санкт-Петербург 1990, 1998; М. Ћирић, *Педологија*, Сар. 1991; Д. Танасковић, „Ислам на Балкану", у: *Енциклопедија живих религија*, Бг 1992; К. Ристић, *Регионална географија*, I, Бг 1993; Ђ. Слијепчевић, *Историја Српске цркве*, I, Бг 1993; Т. Стојановић, *Балкански светови: прва и последња Европа*, Бг 1997; *Ислам, Балкан и велике силе (XIV–XX век)*, Бг 1997; *Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану*, Бг 1998; М. Тодорова, *Имагинарни Балкан*, Бг 1999; Р. Давидовић, *Регионална географија Европе*, Н. Сад 1999; E. A. Fitzpatrick, *Interactive Soils*, Aberdeen 1999; Р. Пенин, Т. Траиков, М Султанова, *География на България*, София 2000; Ј. Цвијић, *Сабрана дела*, Бг 2000; П. Мутавџић, „О малим и великим језицима у светлу савремене балканске лингвистике", *ПЛ*, 2001, 2; С. К. Павловић, *Историја Балкана*, Бг 2001; М. Д. Живковић, А. Р. Ђорђевић, *Педологија, Књ. 1, Генеза, састав и особине земљишта*, Бг 2003; Р. Давидовић, *Регионална географија Европе*, Н. Сад 2004; Р. Поповић, *Хришћанство на тлу источног Илирика пре досељења Словена*, Бг 2004; *Православне помесне цркве*, Бг 2004; Б. Сикимић (ур.), *Скривене мањине на Балкану*, Бг 2004; I. H. Griffiths, B. Kryštufek, M. J. Reed (eds.), *Balkan biodiversity, Pattern and Process in the European hotspot*, Dordrecht 2004; Н. Филиповић, *Исламизација у Босни и Херцеговини*, Тешањ 2005; В. Дуцић, М. Радовановић, *Клима Србије*, Бг 2005; *Soil Atlas of Europe*, Luxembourg 2005; К. Натек, М. Натек, *Државе света*, Бг 2005; S. Karamata, „The Geodynamic Framework of the Balkan Peninsula", *Spec Publ Geol Soc Lond*, 2006, 260; *Лексикон држава света*, Бг 2006; О. Зиројевић, *Србија под турском влашћу, 1459-1804*, Бг 2007; M. Grcic, „Caractéristiques géographiques et problems géopolitiques de la peninsula balkanique", in : *Conférence international „Les mutations de la decennia 1990 et l'avenir démographique des Balkans", Sarajevo 2000*, Volos–Paris 2007; Х. Ресуловић, Х. Чустовић, И. Ченгић, *Систематика тла/земљишта: настанак, својства и плодност*, Сар. 2008; Д. Шабић, М. Павловић, *Глобални и регионални развој Европске уније*, Бг 2008. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКАНСКО СТОМАТОЛОШКО УДРУЖЕЊЕ (BALKAN STOMATOLOGICAL SOCIETY) **БАЛКАНСКО СТОМАТОЛОШКО УДРУЖЕЊЕ (BALKAN STOMATOLOGICAL SOCIETY)**, удружење доктора стоматологије Балкана, основано 1996. На првом конгресу, одржаном у Солуну, формиран је иницијативни Савет Удружења, са проф. Д. Каракасисом из Грчке као председником. Удружење је званично промовисано на следећем конгресу у Београду 1997. Конгреси се одржавају једном годишње. Чланови удружења су све државе Балкана, а Кипар је придружени члан. Од бивших република некадашње СФРЈ чланови Удружења су: Србија и Македонија (од оснивања), БиХ (прикључила се нешто касније) и Црна Гора (примљена у Удружење одмах након проглашења независности). Основно организационо начело је да је ово удружење искључиво научно и професионално удружење, на које неће имати утицаја политичке или државне структуре. Зацртани основни циљеви удружења су: организовање редовних састанака стоматолога Балкана ради размене знања и искустава, развијање пријатељства и сарадње међу стоматолозима Балкана, помоћ у развијању теоријске и практичне стоматологије на Балкану, координација размене студената, усаглашавање програма њихове едукације и публиковање научних и стручних информација. Српски стоматолози су активни чланови удружења од самог оснивања. Други по реду председник Удружења био је Драган Белоица, а садашњи је Марко Вуловић, обојица проф. Стоматолошког факултета у Београду. Од 1997. Удружење издаје *Балкански стоматолошки часопис* (*Balkan Journal of Stomatology*). Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛКОВИЋ, Драган **БАЛКОВИЋ, Драган**, глумац (Ђаково, 29. X 1903 – ?, после 1959). Као средњошколац волонтерски наступао у Народном позоришту у Сарајеву до 1925, када је ступио у стални ангажман. Играо у Београдској оперети (1928–1931), Српском народном позоришту у Новом Саду (1931–1934), кратко у Врачарском позоришту П. Милосављевића, у београдској „Рибници", код Д. Животића и у другим путујућим дружинама (1934–1937), на Цетињу (1937–1940), у Осијеку (1941–1945), Сарајеву (1946–1948), Бањалуци (1948–1951), Дубровнику (1951–1953), Мостару (1954–1955) и Нишу (1955–1959). Био глумац углађених манира, брижљив у тумачењу карактерних, понекад и драмских улога. На сарајевској сцени играо с успехом у многим оперетама: Капелник (Р. Фал, *Стамболска ружа*), Џорџ (Џ. Сидни, *Гејша*), Базилије (Е. Одран, *Лутка*), Миклош (Ф. Лехар, *Циганска љубав*), Сеновић (Недбал, *Пољачка крв*). Тумачио мање улоге или епизоде: Розенкранц, Гилденстерн, Озрик (В. Шекспир, *Хамлет*); Ебјен (В. Иго, *Звонар Богородичине цркве*). Успешан и као певач – Бинијер (Ф. Шуберт, *Три девојчице*). ЛИТЕРАТУРА: *Народно позориште Сарајево 1921–1971*, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979. Биљана Нишкановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛНЕОКЛИМАТОЛОГИЈА (BALNEOCLIMATOLOGIA) **БАЛНЕОКЛИМАТОЛОГИЈА (BALNEOCLIMATOLOGIA)**, часопис за стручна медицинска питања Медицинске секције Удружења бањских и климатских места Србије. Издавачи су Нишка бања и Врњачка бања. Излази од 1977. у четири броја годишње, што чини један том. Главни и одговорни уредник је Димитрије Михајловић. Бави се коришћењем природних фактора у терапијске сврхе и питањима превенције, лечења и рехабилитације болесника у бањским и климатским местима. **Б.** се појављује и у виду суплемената у којима се објављују радови из области кардиологије и реуматологије са традиционалних мајских симпозијума у Нишкој Бањи, те је у том погледу часопис успешно заменио раније зборнике радова са ових симпозијума. Значајан је том XXVII, број 1, 2003, у којем су, на 500 страна, објављени радови на тему „Акутни коронарни синдроми". Због високог нивоа објављених стручних и научних радова, **Б.** је често цитирани часопис у многим магистарским радовима и докторским дисертацијама, као и у домаћим зборницима и часописима. Стеван Илић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛНЕОЛОГИЈА **БАЛНЕОЛОГИЈА** (лат. *balneum*: купаоница; грч. lgo": реч, говор), наука која се бави утицајем природних фактора на здравље људи у бањама и климатским местима. Проучава коришћење многобројних природних фактора, међу којима су најважнији: минералне воде, гас, пелоид (блато) и природно окружење. Природна лечилишта се користе за превенцију и лечење хроничних болести: реуматизма, кардиоваскуларних болести, бронхитиса и астме, дигестивних и гинеколошких болести и стерилитета, малокрвности, дијабетеса, нефропатије, кожних болести и др. Минералне воде се пију директно са извора, користе у базенима за купање, у којима, поред хидротерапије, благотворан утицај имају сумпор и угљендиоксид. У радиоактивним бањама се користи радон (Нишка бања). Од гасова се највише примењује CO2, у базенима, посебним кадама (Бујановачка бања) или поткожним инјекцијама. Минералне воде су велико богатство Србије и постоје многобројне фабрике минералне воде (буковичка вода „Књаз Милош", бујановачке „Хеба" и „Прохор Пчињски", врњачка „Врњци", „Пролом" Пролом бање и др.), које се обилно користе код нас и у свету. Те воде су атестиране у погледу садржаја минерала, тврдоће воде, те на хемијску и бактериолошку исправност. Лековито блато, пелоид, чест је лек за разне болове у зглобовима и мишићима код повреда, хроничног реуматизма и др. Бање у Србији су донекле специјализоване: Врњачка бања за гастроентерологију и хепатологију, Нишка бања за реуматизам и кардиологију, Пролом бања за бубрежну литијазу, Бујановачка бања за лечење помоћу CO2 и пелоида, Ковиљача и Рибарска бања за реуматизам, Сокобања за хронична плућна неспецифична обољења, Озрен за туберкулозу, Ивањица за анемије, Гамзиград за периферна васкуларна обољења, Златибор за болести штитњаче и гојазност (програм „Чигота"), Златар за рекреацију и кардиоваскуларна обољења, Копаоник, Тара и Дивчибаре за рекреацију итд. Те бање и климатска лечилишта, поред великих паркова, стаза за шетање, грађевинских објеката за смештај и лечење, имају и многе друге садржаје: базене за купање, гимнастичке сале, ресторане, тв сале, игралишта, евентуално ски стазе, као и стручни здравствени персонал за стационарну и поликлиничку службу. Хронични болесници доласком у бању не прекидају своју редовну терапију, а за њих је пре почетка физикалне и дуге терапије потребно одредити здравствено стање, потом га систематски пратити, што подразумева да бања има адекватну опрему и приручну биохемијску лабораторију. Дужина боравка у бањама и климатским лечилиштима је обично три недеље, а ефекти лечења испољавају се нешто касније. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛОГ, Никола **БАЛОГ, Никола**, правник, универзитетски професор (Вршац, 12. XI 1913 – Београд, 25. XII 1986). На Правном факултету у Загребу дипломирао и докторирао (1937). За време II светског рата био у немачком ратном заробљеништву. Од првих послератних година био на функцијама у савезним органима и учествовао у изградњи новог правног поретка. Радио као државни подсекретар, па секретар Привредног савета Владе ФНРЈ, саветник Владе ФНРЈ и Скупштине и секретар за законодавство Скупштине СФРЈ. Био председник Савезног правног савета (1967–1977) и члан Уставне комисије за израду уставних текстова (1963, 1971. и 1974). Од 1976. до 1982. био председник Уставног суда Војводине. Предавао на ПФ-у у Београду, где је у наставу увео предмет Привредно право и написао за њега уџбеник. На ПФ-у у Новом Саду увео два нова предмета: Друштвена својина (написао и први приручник за студенте) и Правно нормирање. Низ година био председник Савеза друштава правника у привреди Југославије, а потом и почасни председник тог Савеза. Дугогодишњи експерт Уједињених нација за проблеме управљања јавним предузећима и стални члан Комисије Међународног удружења административних наука са седиштем у Бриселу. Био главни и одговорни уредник часописа *Нова администрација*. ДЕЛА: *Послови привредног права*, Бг 1952; *Administrative Management of Public Enterprises*, Brussels 1965; *Систем друштвено-економских односа у организацијама удруженог рада*, Бг 1975; и Т. Варади, *Заједничка улагања и дугорочна кооперација са страним организацијама у привреди*, Бг 1980; *Уставност и законитост у функцији стабилизације*, Н. Сад 1981. ЛИТЕРАТУРА: *Право: теорија и пракса*, 1988, 1. Светлана Мирчов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛОЈЕ **БАЛОЈЕ** (Baloie), римски муниципијум и светилиште код Шипова, чије постојање потврђује пронађени фрагмент натписа са формулом LDDD (locus datus decurionum decreto). Муниципијем је управљао ordo decurionum. На терену се уочава неколико археолошких агломерација: Громиле, Црквина и ушће Лубовачке реке. Остаци рушевина на Громилама обухватају правоугаони простор величине 215 × 190 м и сматрају се остацима утврђења, у којем је била кохорта (вероватно III Alpinorum). Претпоставља се да је око кастела из I–II в. никло насеље са муниципијалним статусом. Другачија тумачења заснована су на многобројним налазима вотивних споменика посвећених Капитолијској тријади, Августу и Роми и бази са статуом Гаја Миниција Фундана, који је почетком II в. можда био царски намесник у Далмацији и патрон римског насеља у Шипову. Ови споменици указују на светилиште посвећено Капитолијској тријади и царском култу и форумски амбијент са фавилом (favilla) оснивача. На Црквини су уочљиви остаци насеља, а код ушћа Лубовачке реке трагови некропола, где се истичу урне специфичне форме и декорације, као и изузетни шиповски маузолеј. На Табули се помиње путна станица Baloie, а у Равенатовој космографији civitas Baloia. Претпоставља се да је **Б.** добило муниципијални статус у периоду владавине Хадријана, када већина перегриних насеља у унутрашњости провинције Далмације преиначава свој положај. О значају града у касноантичком периоду сведоче зидане гробнице, ранохришћанска базилика и знатан нумизматички материјал. ЛИТЕРАТУРА: K. Patsch, „Прилози нашој римској повјести", *ГЗМБиХ*, 1910 XXII; Д. Сергејевски, „Касноантички споменици из Шипова", *ГЗМС*, 1952, VII. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛОН **БАЛОН**, плетарско-корпарска фабрика браће С. Ристић. Основана 1922. у Багрдану у Беличком срезу. Породица Ристић се од почетка ХХ в. бавила овом делатношћу у оквиру занатске производње, скупљајући капитал за отварање мање фабрике, у чему ју је привремено омео I светски рат. Браћа Ристић – Божа, Илија и Спира – заједничким капиталом у међуратном периоду с променљивим успехом водила су фабрику у Багрдану с административним седиштем у Јагодини. Вредност уложеног капитала процењена је средином 20-их година на око 1,5 милиона динара, од чега на некретнине и земљиште 650.000, на машински парк 350.000 и на вредност материјала и сировина 500.000 дин. Предузеће је солидно пословало током 20-их година, запошљавајући педесетак чланова административног и помоћног особља, као и близу 200 радника, од којих је део био малолетан. Они су радили током целе године, просечно по око 10 сати дневно, производећи око 50.000 балон корпи, 150.000 штајгли за шљиве и грожђе, 100.000 разних корпи, 50.000 сандука и преко 200.000 других производа. Од почетка економске кризе предузеће смањује број запослених и укупну производњу. Тако је 1934. било 15–20 стручно-административних и стотинак сезонских радника. Током друге половине 30-их производња оживљава и предузеће јача. Током Априлског рата 1941. део фабричког комплекса захватио је пожар, који је начинио штету од око 10% укупно процењене имовине. После II светског рата предузеће је наставило с радом, не мењајући име ни седиште. Тако је 1951. остварило производњу која је процењена на око 38 мил. дин. Tоком 60-их година спојило се са другим предузећима сличне делатности. ИЗВОРИ: Архив Југославије, Министарство индустрије и трговине Краљевине Југославије. ЛИТЕРАТУРА: К. Михајловић (ур.), *Производне снаге Србије*, Бг 1953; *Регистар привреде* *ФНР Југославије*, Бг 1956. Драган Р. Петровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛОНСТВО **БАЛОНСТВО**, грана ваздухопловства у којој се балони користе као летелице. Први балони (аеростати), као летеће справе пуњене топлим ваздухом или водоником, полетели су у Француској 1783. Коришћени су за извиђање ратишта, а све до данас употребљавају се за научна истраживања атмосфере и спортске летове. У Србији су се први балони појавили током 70-их и 80-их година XIX в., када је у Београду, Новом Саду, Панчеву и другим местима вештину летења балонима приказивало неколико француских и немачких балониста. Први Србин за којег је поуздано утврђено да је летео балоном и да се бавио конструисањем ових летећих справа, био је Огњеслав Костовић. Он је јуна 1884. у Петрограду извео више јавних летова балоном, а током 80-их година градио је велики управљиви балон – дирижабл. Истовремено, израђивао је и специјалне сигналне балоне, од којих је један уступио српској војсци, која је њиме у околини Београда експериментисала током 1885. Прву књигу о **б.** код нас под називом *Шетња по* *облацима* (Бг 1884) објавио је Ђорђе Станојевић. Планови да се у српској војсци уведу балони за извиђање обзнањени су 1893. у изменама Уредбе о формацији војске. Фебруара 1901. у Русију је на школовање за управљање балонима упућен капетан Коста Милетић. Први балони набављени су у Немачкој 1909, а употребљени су јула 1913. у Другом балканском рату на положајима код Пирота. У I светском рату Балонско одељење српске војске коришћено је крајем 1914. за извиђање на фронту у Мачви и на Бањици код Београда. После набавке два нова осматрачка балона из Русије, одељење је 1915. извршило више успешних извиђања на дунавском сектору фронта, а касније, током повлачења, и са положаја у долини Мораве. Балони и опрема уништени су пре повлачења преко Албаније. Балонска јединица постојала је и у војном ваздухопловству Краљевине СХС /Југославије, али је укинута током 30-их година. Спортско **б.** постало је популарно у Србији крајем ХХ в., када је основано више балонарских клубова учлањених у Ваздухопловни савез Србије. Летећи балонима на топли ваздух, чланови клубова организују пропагандне летове, фестивале и спортска такмичења и учествују на сличним манифестацијама у иностранству. ЛИТЕРАТУРА: Ч. Јанић, „Настанак, развој и дејства српске авијатике 1912–1916", у: *Српска авијатика* *1912–1918*, Бг 1993; Ш. Оштрић, „Предстолеће летења", *Пинус*, 1995, 2; Ч. Јанић, „Проналазач и конструктор Огњеслав Костовић", *Скривени хоризонти – размеђе историје српске науке*, 2006, 10. Чедомир Јанић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛОЋЕ **![001_Baloce-Gagea-lutea.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-baloce-gagea-lutea.jpg)БАЛОЋЕ** (*Gagea*), вишегодишње зељасте луковичасте биљке из фамилије Liliaceae. Имају 1–3 приземна листа који су дугачки, тракасти до кончасти, голи или по ивицама прекривени трепљицама и полазе из луковице. **Б.** могу имати једну или више мањих, бочних луковица. Стабло им је усправно, са 1–3 листа, а цветови имају шест жутих или жуто-зеленкастих листова перијанта, окружених приперцима, појединачни или 2–12 у штитастим или гроздастим цвастима. Имају шест прашника, жуте прашнице и један тучак. Плод је у облику троугласте чауре са округластим или спљоштеним семенима. Род обухвата око 90 врста распрострањених у Северној Африци, Европи и Азији. У Европи, и то претежно у Средоземљу, има око 25, а код нас осам врста. Углавном настањују сува отворена, ређе и шумска станишта. Цветају у рано пролеће. Код нас је најпознатија врста велико **б.** (G. *lutea*) које расте у сеновитим брдским и низијским шумама. Од шумских врста овог рода у Србији, ту је и ретка *G. spathacea*. Остале врсте – *G. arvensis*, *G. pratensis*, *G. minima*, *G. bohemica* и *G. fistulosa* – расту на отвореним сувим стаништима: степама, пашњацима, камењарима, шибљацима низијских и брдско-планинских, ретко високопланинских крајева. ЛИТЕРАТУРА: Н. Диклић, „Род *Gagea Salisb*", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, Бг 1975; Г. Tомовић, М. Никетић, „*Gagea spathacea* (HAYNE) SALISB. (LILIACEAE), нова врста за флору Србије", *Arch. Biol. Sci*., 2005, 57 (4). Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛОШ, Олимпију **БАЛОШ, Олимпију** (Baloş, Olimpiu), песник, професор (Торак код Вршца, 24. X 1950). После школовања у Тораку и Вршцу завршио Филолошки факултет у Букурешту. Новинар у Радио Новом Саду (1974–1980), а од 1980. професор у родном месту. Песме и кратку прозу објављује у свим војвођанским публикацијама на румунском и у Румунији. Оснивач је и главни уредник часописа *Litera* у торачкој школи. Као песник, одлично влада модерним изразом; разлаже осећање носталгичности и отуђења на крхкој граници између физичког и метафизичког света. Увршћен је у главне антологије поезије Румуна у Србији. ДЕЛА: *Lebăda de bronz*, Пан. 1971; *Supa de dumunică*, Пан. 1982; *Între două coperte*, Пан. 1995; *Versuri pentru mileniul trei*, Пан. 2003. ЛИТЕРАТУРА: Р. Флора, *Румунска књижевност у Војводини*, Н. Сад 1976; C. Roşu, *Lexiconul jurnalisticii româneşti din Iugoslavia*, Пан. 1998. Мариана Дан \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛТЕАНУ-ЧОБАНУ, Еуђенија **БАЛТЕАНУ-ЧОБАНУ, Еуђенија** (Bălteanu-Ciobanu, Eugenia), новинар, песник (Торак код Вршца, 30. VI 1948). Завршила Вишу педагошку академију у Зрењанину. Радила као наставник у основној школи, од 1971. као новинар Радио Новог Сада (уредништво за румунски језик), а од 1979. у листу *Libertatea* из Панчева. Дугогодишњи уредник часописа за децу *Bucuria copiilor*, где је дебитовала са 16 година. Њена прва збирка песама је *Variaţii în albastru* (Пан. 1976). Објављује репортаже и песме у румунској периодици из Војводине, као и у часописима за децу и одрасле из Румуније. Неоромантичарски сензибилитет поезије, заснован на симболици плаве боје, сна и медитације, током времена модернизује увођењем неологизама, конкретних детаља и опажања којима гради сликовност и ликовност. У најбољим песмама успева да одржи песничку тензију самом текстуром визије и израза. Заступљена је у многим антологијама песништва Румуна из Србије. ДЕЛА: *Inevitabilul fluviu*, Пан. 1982; *Concert pentru strada mea*, Пан. 1994; *Cascade de lumună*, Пан. 1997. ЛИТЕРАТУРА: Р. Флора, *Румунска књижевност у Војводини*, Н. Сад 1976; Ş. N. Popa, *O istorie a literaturii române din Voivodina*, Пан. 1997. Мариана Дан \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛТИЋ, Александар **БАЛТИЋ, Александар**, правник, универзитетски професор (Београд, 22. VIII 1907 – Београд, 17. VIII 1983). Дипломирао (1931) и докторирао (1938) на Правном факултету у Београду. Радио у Генералној дирекцији и Дирекцији државних железница (1932–1944), у Министарству правосуђа ДФЈ (1944–1946), у Комитету за законодавство (1946–1951), у Савету за законодавство (1951–1953) и у Комитету за законодавство и изградњу народне власти Владе ФНРЈ у звању саветника (1953–1955). Наставним радом бавио се од 1948, када је изабран за хонорарног доцента за предмет Административно право на ПФ-у у Београду. За ванредног професора за предмет Радно право на истом факултету изабран 1955, а за редовног 1960. Бавио се практичним и теоријским питањима положаја службеника, социјалног осигурања и радног права уопште. Учествовао у припреми нацрта закона и писао коментаре закона из области службеничког права, социјалног осигурања и радног права. ДЕЛА: *Општа теорија о појму јавног службеника*, Бг 1939; *Радно право ФНРЈ*, Бг 1951; и С. Поповић, П. Димитријевић, *Уставно уређење, привредно и радно законодавство*, Бг 1954; *Основи радног права*, Бг 1958; *Радни односи у теорији и пракси*, Бг 1962; и М. Деспотовић, *Основи радног права са основним проблемима социологије рада*, Бг 1967. ЛИТЕРАТУРА: М. Деспотовић, В. Брајић, „Др Александар Балтић (in memoriam)", *АПФБ*, 1983, 6. Ратко Марковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛТИЋ, Владимир В. **БАЛТИЋ, Владимир В.**, имунолог, онколог, универзитетски професор (Ушће код Краљева, 25. VIII 1947). Дипломирао на Медицинском факултету у Новом Саду 1972, а специјализовао интерну медицину 1977. На истом факултету магистрирао 1982, а докторирао у Загребу 1984. Радио у Институту за плућне болести и ТБЦ 1972–1976, а од 1976. ради у Институту за онкологију у Сремској Каменици, где је био директор 1988–2001. Од 1981. предаје на Мед. ф. у Новом Саду, где је прошао сва наставна звања. Редовни је професор Интерне медицине. Оснивач и главни уредник часописа *Archive of Oncology* од 1993. Члан редакција часописа *Pneumon* и *B.U.О.N.* Главни уредник *Библиографије радова из онкологије у Војводини* (Ср. Каменица 1998). Основао Студеничку академију (1997) и Аристотелову школу у Солуну (1992), које се баве едукацијом и истраживањима из области онкологије. Значајно допринео клиничкој имунологији тумора и експерименталној онкологији. На простору некадашње СФРЈ извео прва и учествовао у првим успешним лечењима рака бубрега интерлеукином–2 и интерферонима и других тумора са моноклонским антителима. Основао Центар за магнетну резонанцију, Завод за рехабилитацију, епидемиологију и радиотерапију и Завод за експерименталну онкологију. Носилац Ордена св. Саве и Златне звезде А. Македонског. ДЕЛА: *Индукција диференцијације*, Ср. Каменица 1991; *Нуклеарна магнетна резонанција у* *онкологији*, Н. Сад 2002; коаутор, „Апоптоза и малигна трансформација ћелија – клиничка искуства", у: *Апоптоза. Експериментална и клиничка искуства*, Бг 2004; коаутор, „Microarray expression technology in clinical research of non-Hodgkin lymphoma", *Arch. Oncol.*, 2007, 15 (1–2); „Application of genomics in clinical oncology", *J. Biochem.*, 2007, 26. ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биограф-ски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛТИЋ, Милан **БАЛТИЋ, Милан**, ветеринар, универзитетски професор (Доње Селиште код Глине, Хрватска, 5. X 1948). Дипломирао (1974), магистрирао (1979) и докторирао (1984) на Факултету ветеринарске медицине у Београду. По дипломирању се запослио на ФВМ-у, где је биран у сва наставна звања (редовни професор од 1996). Предаје предмете Контрола намирница и Хигијена меса риба, ракова и шкољки. Предавао и на Технолошком факултету у Бањалуци и Лесковцу, као и на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Аутор је универзитетских уџбеника *Контрола намирница* (Бг 1994) и *Хигијена меса риба, ракова и шкољки* (Бг 1995), као и приручника *Међународни и национални прописи о квалтету намирница* (Бг 2002). Предмет његовог научно-истраживачког рада су полни мирис меса свиња, сензорне анализе намирница и хигијена меса риба. Посебно значајне резултате остварио је истраживањима садржаја основних чинилаца носиоца полног мириса: андростерона и скатола у месу свиња, као и могућностима њиховог смањења у производима од меса употребом зеолита у исхрани. То су прва истраживања ове врсте у свету, а **Б.** је резултате изложио у радовима *Influence of zeolit on skatole* *content of swine fat tissue* (Стокхолм 1977) и „Importance of the Sense of Smell in the Sensory Analysis of Food", *Meat technology*, 2007, 48). Допринео је разради, стандардизацији и увођењу нових метода сензорне анализе намирница, те разради поступака за оцену свежине и стандардизацију процеса прераде риба. Бави се и истраживањима безбедности и квалитета меса, посебно меса живине. Коаутор је монографије *Знамените личности ветеринарске медицине Србије* (Бг 2009). ДЕЛА: „Историјски осврт на школовање ветеринарских кадрова у Србији", у: *Зборник VIII конгреса ватеринара Србије*, Бг 2009; коаутор, „Einfluss von Probiotika auf die Mastleistung von Broilern" , *Fleischwirtschaft*, 2009, 7. Богосав Солдатовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛТИЋ, Милутин **БАЛТИЋ, Милутин**, народни херој, политичар (Доње Селиште код Глине, Хрватска, 2. XII 1920). По завршетку браварског заната радио у Загребу и Карловцу. Члан СКОЈ-а од 1938, а КПЈ од 1940, када је изабран и у Месни комитет СКОЈ-а у Загребу. После окупације Југославије 1941, по одлуци ЦК КПХ отишао у родни крај да помогне рад партијских организација. Учествовао у организовању устанка на Банији и Кордуну 1941. Октобра 1941. постао члан Окружног комитета КПХ за Карловац, а у децембру секретар ОК СКОЈ-а за Карловац. Једно време (1942–1943) боравио као илегалац у Загребу и организовао омладину за одлазак у НОВ. После ослобођења обављао руководеће политичке функције у омладинској организацији и Партији. Био је министар рада у влади Хрватске, секретар Градског комитета у Загребу, члан Извршног већа Сабора, члан ЦК СКХ, члан Главног одбора ССРНХ, потпредседник Савеза синдиката Југославије. За народног хероја проглашен 1953. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1970; О. Ђукић-Ђурђевић (ур.), *Народни хероји Југославије*, I, Бг 1975. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛТИЋ, Мојсије **БАЛТИЋ, Мојсије**, поджупан, официр, народни заступник (Горе код Глине, Хрватска, 19. II 1804 – Загреб, 31. X 1879). Студије филозофије учио у Грацу. Када је 20-их година XIX в. у Грацу основано српско омладинско друштво Српска влада, с јасно израженом националном физиономијом о идејном јединству Словена (првенствено Срба и Хрвата), **Б.** је био на његовом челу. Од оснивања Хрватско-славонског господарског друштва (1842) био његов члан, а једно време секретар и председник. Са звањем потпоручника на народно-црквеном сабору 1842, у име граничара из Горњокарловачке епархије, изабран за посланика. Био управни потпоручник Друге пуковније у Петрињи (1835–1848), а затим, као цивил, чиновник код Банског већа, владе и намесништва. Као посланик Сабора Хрватске, 1848. био члан саборског одбора за крајишка питања, који је припремио саборски члан XXVI о крајишком уставу и повластицама Крајине. У време револуције 1848–1849. припадао Дружини Славенске липе на славенском југу, у којој је, поред познатих Хрвата, било и виђенијих Срба. Један је од покретача листа *Позор* (1860). Као посланик Сабора Хрватске 1861. и стручњак за економска питања, био члан више одбора (за земаљске закладе, израду законске основе о укидању Војне крајине, градњу железнице Карловац–Ријека, изградњу сисачког моста и за финансијска питања). Његовим залагањем основана је Ратарска школа у Крижевцима и Господарско шумарско училиште. Од 1864. био члан одбора ЈАЗУ за састављање терминолошког речника. У време бана Ивана Мажуранића у Пакрацу 1875. изабран за посланика Сабора на листи Народне странке. Сарађивао у *Господарском листу* и *Народним новинама*. ЛИТЕРАТУРА: Г. Кирјаковић, *Достопамјатност у јерархији карловачкој. Народни собор 1842. года*, Н. Сад 1845; Д. Кушлан, М. Шухај, *Саборски списи 1861*, Зг 1864; Ф. Куралт, *Рад Хрватско-славонског друштва и његов развитак од год. 1841–1883*, Крижевци 1884; М. Полић, *Парламентарна повјест краљевина Хрватске, Славоније и Далмације*, I–II, Зг 1899–1900; А. Цувај, *Грађа за повијест школства. Краљевина Хрватске и Славоније од најстаријих времена до данас*, Зг 1910. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛТИЋ, Симеон **БАЛТИЋ, Симеон**, монах, сликар (Земун, 1729 – Гомирје, после 1780). Као хоповски монах побегао 1756. из манастира у Кијев да учи сликарство. Тамо је срео Теофила Алексића, игумана манастира Гомирје, који га је, као искусног мајстора, позвао да пође с њим у Гомирје и отвори сликарску радионицу. Дошавши у Гомирје, насликао је око 1764. са сарадницима иконостас и низ целивајућих икона за манастирску цркву. Радио је с ученицима за многе српске цркве у Горском Котару, Лици и Кордуну, те се њихови многобројни иконописни радови из Плашког, Залужнице, Шкара, Швице, Старог Села, Брлога и Прокике убрајају у дела тзв. Гомирске школе. Његови последњи радови су четири иконе сликане 1780. за српску цркву у Перјасици. Традиционалним обрасцима његово иконописање знатно се разликује од тада савремених барокних схватања, а композиције и појединачни ликови су мирни и статични, без барокне узнемирености и патетике. Утицаји нових уметничких настојања огледају се у извесној пластичности облика у приказивању густих набора одеће и њихових украса, те у покушају перспективног сликања простора. Општа је оцена да је његово сликарство у духу руско-византијске, кијевопечерске школе, чији је био ђак. ЛИТЕРАТУРА: И. Бах, „Прилози повијести српског сликарства у Хрватској од краја XVII до краја XVIII столећа", *ХЗ*, 1949, II, 1–4; „Гомирска сликарска школа у II половини XVIII вијека", у: *Календар „Просвјета"*, Зг 1950; Д. Кашић, *Српски манастири у Хрватској и Славонији*, Бг 1971; Д. Медаковић, *Путеви српског барока*, Бг 1971; В. Борчић, *Збирка икона Одјела Срба у Хрватској Повјесног музеја Хрватске*, Зг 1974; М. Тимотијевић, *Српско барокно сликарство*, Н. Сад 1996. Олга Микић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛТОСЛОВЕНСКИ ПРАЈЕЗИК **БАЛТОСЛОВЕНСКИ ПРАЈЕЗИК**, претпостављени заједнички прајезик балтских (изумрли пруски, литавски и летонски) и словенских језика. Разлике међу њима нису веће од оних унутар германске језичке групе, с тим што су балтски језици конзервативнији. Одликују их заједничке црте, међу којима су: развој индоевропских вокалних сонаната, упрошћавање гемината (удвојених сугласника), развој индоевропског *s* у одређеним позицијама, прозодијски развој (акценат, интонација, квантитет), показна заменица са иницијалним *t-* у свим родовима, формирање одређеног придевског вида, образовање датива једнине личне заменице, замена генитива једнине *о* деклинације аблативом, творбене и лексичке иновације, генитив уз негацију и др. Морфолошке иновације указују на епоху која је наступила непосредно по распаду индоевропске заједнице. Велике сличности између балтских и словенских језика постоје у развоју деклинације, док је развој конјугације текао различитим путевима. На основу сродности ове две језичке групе, већ се у делима првих индоевропеиста (Ф. Боп, Ј. Грим, А. Шлајхер) појавила теза о **б. п.** из којега су се развили прабалтски и прасловенски. Та идеја била је широко прихваћена у XIX и XX в. (К. Бругман, Ф. Ф. Фортунатов, Р. Бошковић, Ф. Славски, Ј. Курилович, С. П. Бекес и др.). Први је постојање **б. п.** довео у питање А. Меје, сматрајући да су се те две језичке групе независно развиле из праиндоевропског језика, а да су њихове заједничке црте резултат каснијег развоја. Мејеова идеја превладава у првој половини XX в., а тезу о секундарној повезаности ових двеју ареално блиских група заступали су Ј. Ендзелин, С. Б. Бернштејн, Е. Мајер, О. Н. Трубачов и др. Противници тезе о **б. п.** говоре о „балтословенској епоси" или „балтословенској заједници". У другој половини XX в. оживљава теза о **б. п.** у различитим видовима, с основном идејом да се прасловенски језик развио из периферних балтских дијалеката деловањем различитих суперстрата: иранског, илиро-венетског, чак двојног италско-иранског и сл. (В. Писани, В. В. Мартинов, Ј. В. Откупшчиков, В. Н. Топоров и др.). Питање генетског односа прабалтског и прасловенског језика донекле је још отворено, будући да је у дописменом периоду континуума индоевропских дијалеката или језика међу њима тешко направити границу. ЛИТЕРАТУРА: Р. Бошковић, *Основи упоредне граматике словенских језика (фонетика*, *морфологија*, *грађење речи)*, Бг 2000; В. Станишић, *Увод у индоевропску филологију*, Бг 2006. Јасмина Грковић-Мејџор \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛУГА (Трнавска) **БАЛУГА (Трнавска)**, село у долини Западне Мораве. Налази се јужно од реке, на старом путу Чачак–Краљево, 7,5 км југоисточно од општинског средишта Чачка. Село је дисперзивног типа, изграђено на теренима 230–240 м н.в. Куће су концентрисане по групама које носе називе родова. Староседеоци су већином досељени у XVIII, XIX и почетком XX в. из Херцеговине, Старог Влаха и Драгачева. Под именом Карача или Караџа село се помиње 1476. када је имало 12 домова. По сведочанствима турских извора, током XIX в. било је два пута веће. Године 1921. имало је 67 домова са 288 житеља, а 2002. 733 становника, од којих 99,7%. Срба. У селу се налазе дом културе и две продавнице мешовите робе. Већина активног становништва запослена је у Чачку, а пољопривредом се бави као допунском делатношћу. Према подацима из 2002. 31,8% становништва бавило се пољопривредом као основним занимањем. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛУГЏИЋ, Живојин **![001_Zivojin-Balugdzic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-zivojin-balugdzic.jpg)БАЛУГЏИЋ, Живојин**, дипломата, публициста (Београд, 19. II 1868 – Београд, 26. IX 1941). Студирао у Београду и Женеви, где је и диломирао 1891. Још у школским и студентским данима активно се занимао за политичка дешавања, укључујући се у ђачке дружине (Нада, Побратимство) и усвајајући социјалистичке идеје. Био сарадник *Занатлијског савеза* и делегат Занатлијског радничког савеза на међународном социјалистичком конгресу у Цириху 1893. Сам је уређивао листове *Народни пријатељ* и *Социјалдемократ* и био члан уређивачког одбора *Дела* (1894). Због једног чланка, упереног против двора, морао да напусти Србију. Боравећи углавном у Минхену и Женеви, радио је као дописник страних листова (1894–1903). У земљу се вратио после Мајског преврата, поставши секретар краља Петра и шеф Пресбироа. Незадовољан великим утицајем који је **Б.** имао на краља и на политику двора, Никола Пашић је успео да, по оптужби за клевету, **Б.** буде осуђен на пет месеци затвора. Пресуда није извршена јер је **Б.** прешао у Земун (1905). Годину дана касније ступио је у дипломатску службу током које је био секретар посланства у Цариграду, генерални конзул у Скопљу и Солуну, посланик у Атини, Риму и Берлину. Сарађивао у *СКГ*, *Делу* и *Политици*. ДЕЛА: *Народ и Обреновићи*, Зг 1895; *Пашић и Пачу у служби отаџбине*, Бг 1905; *Бољшевизам*, Бг 1921. ИЗВОРИ: М. Црњански, *Ембахаде*, Бг 1983; М. Ј. Стоимировић, *Дневник 1936–1941*, Н. Сад 2000. ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Влада Александра Обреновића*, I–III, Бг 1929, 1931, 1934; М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис: солунски процес1917. Прилог за проучавање политичке историје Србије од* *1903. до 1918. год.*, Бг 1955; Д. Ђорђевић, *Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911*, Бг 1962. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛУЗЕК, Владимир Владимирович **БАЛУЗЕК, Владимир Владимирович** (Балюзек, Владимир Владимирович), сликар, сценограф (Петроград, 25. XII 1881 –Mосква, 9. IX 1957). Завршио Вишу уметничку школу у Петрограду. После 1905. отишао у Немачку, где је стекао више сликарско образовање као ученик Франца Штука, представника минхенске сецесије. Усавршавао се у мајсторским позоришним радионицама Париза. За сликара Народног позоришта у Београду постављен је 1911. и уз руског редитеља А. И. Андрејева активно учествовао у уметничкој реформи позоришта, на чијем је челу стајао управник Милан Грол. У међувремену, неколико месеци провео у Русији радећи за позориште. Његова најзначајнија остварења у Београду су сценографије за драме Н. Островског, В. Шекспира, И. Војновића, А. Толстоја, Е. Ростана, опере Ђ. Вердија, Ж. Бизеа и К. М. Вебера. Његови декори и костими били су хомогени део представе, усклађени с новим настојањима режије под утицајем реформаторских идеја Художественог театра у Москви и Уметничког позоришта у Минхену почетком XX в., како у поставкама Шекспира и руских драмских писаца, тако и у првим музичко-сценским остварењима изведеним на сцени НП у Београду. Напустио Србију уочи I светског рата. Каријеру наставио у Русији као истакнути филмски сценограф између два светска рата (*Отац Сергије*, *Пикова дама* и др.). ЛИТЕРАТУРА: О. Милановић, *Београдска сценографија и костимографија 1868–1941*, Бг 1983. Олга Милановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛША I **БАЛША I**, властелин, господар Зете (? – ?). Вероватно води порекло од романизованих Влаха који су се као ратници-пронијари издигли у редове племства. О **Б.** као родоначелнику познате породице говори Мавро Орбин (1601). Према казивању Орбина, који је користио непознати извор из XV в., **Б.** је био ситан властелин који је у време цара Душана држао само једно село. Након Душанове смрти, користећи се слабљењем царске власти, с пријатељима и својим синовима Страцимиром I, Ђурђем I и Балшом II, заузео је Доњу Зету. После тога учврстио је положај у граду Скадру, а затим освојио целу Зету до града Котора. Освајањем области Ђураша Илијића у Горњој Зети, заокружио је своју територију. Орбиново казивање о формирању области Балшића не може се контролисати другим изворима, те је мало вероватно да су они своју територију проширили на север пре смрти кнеза Војислава Војиновића (септембар 1363), који је у то време држао Оногошт. Фрагменти „анала" које је читао Марин Барлеције, биограф Скендербега из Скадра, приповедају да је **Б.** био од рода „цара Немање" и да је господарио облашћу Бојане у суседству Скадра, те да су његови синови заузели тај град. ИЗВОР: М. Орбин, *Краљевство Словена*, Бг 1968. ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе*, II/1, Тг 1970; Р. Михаљчић, *Крај Српског Царства*, Бг 1975. Марица Маловић-Ђукић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛША II БАЛШИЋ **БАЛША II БАЛШИЋ**, господар Зете и северне Албаније (? – Саурско Поље код Берата, 18. IX 1385), владао 1378–1385. Најмлађи Балшин син, наследио брата Ђурђа I. Територију проширио 1372. женидбом с албанском деспотицом Комнином, ћерком деспота Јована Комнина Асена, брата Душанове жене Јелене, и добио градове Валону, Берат и Химару с њиховом околином. Између северних и јужних предела његових области налазиле су се земље Карла Топије, са којима су Балшићи ратовали. Наследио је проблеме и непријатељства свог брата Ђурђа I. Најтежи проблем био је босански краљ Твртко I, којем није могао да опрости што му је отео Требиње с околним жупама. Поред тога, обојица су намеравала и да освоје Котор. **Б.** то није пошло за руком, али краљу Твртку I јесте (1384). У политици је био недоследан. Одржавао је добре односе с Венецијом, иако је сматран за дубровачког и угарског савезника. Био је на страни Венеције и у време рата са Ђеновом. Једно време био у добрим односима са Карлом Топијем. Замерио се Угарској када је у јесен 1382. нападао Котор. Годину дана касније с војском провалио у приморске области краља Твртка. Пред крај живота испунио очекивање брата Ђурђа: испречио се као бедем војсци краља Твртка I, која је упала у Зету и уз помоћ Млечана присилио га на мир 1385. Исте године освојио Драч уз подршку Карла II Драчког и Луја I, херцега од Анжуа. Већ крајем априла 1385. потврдио је повластице дубровачким трговцима и назвао се „дуком драчким" (херцегом). Једно време је у тамници држао синовца Ђурђа II Страцимировића због неких неспоразума (вероватно борбе за власт). Ковао је и свој новац. По угледу на српске владаре и на цара Душана организовао је свој двор. Пред крај живота увео је и звање протовестијара који је управљао целокупном имовином **Б.**, тј. државном имовином. Упади Турака у пролеће и лето 1385. у његове области били су све учесталији. Од Венеције је тражио четири галије како би им се супротставио. Погинуо је у бици против Турака на Саурском пољу код Берата. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба* I, Бг 1952; *Историја Црне Горе*, II/1, Тг 1970; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997. Марица Маловић-Ђукић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛША III БАЛШИЋ **БАЛША III БАЛШИЋ**, господар Зете (Зета, ? – Београд, 28. IV 1421), владао 1403–1421. Син Ђурђа II Страцимировића Балшића. Дошао на власт 1403, када су Турци били заузети сукобима међу Бајазитовим синовима, па су за **Б.** зато били важнији Млечани који су најављивали повратак заузимањем значајних места дуж зетске и албанске обале. Венеција је постала значајан фактор 1409, када је од краља Ладислава Напуљског откупила право на Далмацију. То је довело до отворених сукоба између Венеције и Угарске, што је утицало и на њихове околне суседе, па и на Балшиће. Затегнуте односе прекинула је отворена побуна у Скадру и другим млетачким поседима 1405, у које се **Б.** отворено умешао и почео с непријатељствима према локалним властима и млетачким трговцима. У скадарској тврђави остала је само посада. Међутим, млетачка флота, која се налазила у близини, упућена је да помогне скадарској тврђави, па je брзо преокренула ствар у своју корист, више захваљујући слабости **Б.** него својој снази. Тада се показало да су градови Бар, Улцињ и Будва незадовољни влашћу Балшића: предали су се и прихватили млетачку власт под одређеним условима. Ускоро су Млечани повратили и Дриваст. Тако су **Б.** и његова мајка Јелена практично остали без своје територије. Повукли су се у Горњу Зету и одатле нападали своје некадашње земље и градове, комбинујући ратовање и преговарање. Ослањали су се на млетачке противнике, нарочито Турке. Пуних седам година било им је потребно да поврате своју територију. У то време за свог противника сматрали су и босанског војводу Сандаља Хранића због његових претензија према Котору. Преговори су поведени 1406, али су завршени без резултата. После две године Млечани су били спремни да **Б.** препусте Будву са соланама и Паштровиће и јављали су да је мир склопљен. Било је то само примирје јер је Јелена у другој половини 1409. провела три месеца у Млецима преговарајући о миру. Када је млетачка војска напала Балшине присталице на Забојани, ствари су враћене на почетак. Откако је постало познато да је Венеција купила права на Далмацију од Ладислава Напуљског, нагло је порастао број њених противника, мећу којима су били и босански великаши. Удајом Јелене 1411. за Сандаља Хранића **Б.** је добио још једног савезника. Освојио је 1412. Бар и **Б.** је пристао на мир, под условом да добије све оно што је пре рата држао и 1.000 дуката годишње провизије од Скадра. После тога почео је опсаду Котора, али није успео да га освоји. Једно време био му је савезник рођак Стефан Марамонте. Одмах после сукоба Угарске и Венеције због Далмације, **Б.** је обновио непријатељства (1419), заузео Дриваст и пресекао све везе са Скадром. Венеција је по други пут расписала уцену на његову главу. Истовремено је обновила и преговоре око Котора. Када је Котор прихватио млетачку власт 25. VII 1420, одмах је ушао у рат против **Б.** и освојио Луштицу. Ускоро је **Б.** изгубио и Будву. Без обзира на све тешкоће које су пратиле његову владавину, бринуо је о православним манастирима и подизао нове. Основао је 1413. манастир св. Николе у Прасквици у Паштровићима. Материјално је помагао манастир Морачник, задужбину Балшића на Скадарском језеру, Пречисту Крајинску на јужној обали Скадарског језера и цркву св. Николе Врањинског. Изнурен болешћу и углавном безуспешним ратовањем и материјалном оскудицом, **Б.** је отишао у Србију свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу, на чијем двору је и умро. Како у браку са ћерком Које Закарије није имао мушких потомака, земљу је оставио деспоту Стефану. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1952; *Историја Црне Горе*, II/1, Тг 1970. Марица Маловић-Ђукић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛША ХЕРЦЕГОВИЋ **БАЛША ХЕРЦЕГОВИЋ**, великаш, господар Доњих крајева (? – ?, 1416). Син херцега Хрвоја Вукчића из првог брака с непознатом властелинком. У изворима се први пут помиње 1398. када је предводио босанску војску, која је заузела град Дубицу, седиште истоимене угарске жупаније. Заједно с оцем децембра 1400. добио је у баштину град Бистрички и жупу Ливно повељом краља Стефана Остоје. Од дубровачке владе потом добија земљопосед у Сланском приморју. У редове сплитског племства примљен 1403. када је Хрвоје добио титулу херцега сплитског. У домаћим изворима јавља се с презименом Херцеговић, изведеним из високе титуле његовог оца. **Б. Х.** је 1405–1410, у име свог оца, управљао острвима Брачом, Хваром, Корчулом и Висом, да би потом преузео управу над градом Сегестом у Угарској. Није познато име ни порекло његове супруге, с којом је имао две ћерке – Катарину и Доротеју. ИЗВОРИ; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I–II, Бг 2006; М. Пуцић (ур.), *Споменици српски*, I, Бг 2007. ЛИТЕРАТУРА: И. Лучић, *Повијесна свједочанства о Трогиру*, II, Сплит 1979; Ј. Мргић-Радојчић, *Доњи Краји*, Бл–Бг 2002. Јелена Мргић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛШИЋ, Јелена **БАЛШИЋ, Јелена**, владарка, књижевница (?, између 1366. и 1371. – скадарско острво Горица, почетак 1443). Трећа кћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице. Образовала се на двору у Крушевцу под утицајем монахиње Јефимије. Удала се за зетског господара Ђурђа Страцимировића Балшића 1386. или 1387. После његове смрти 1403. управљала је земљом. Заједно са сином Балшом III скоро пет година ратовала са Венецијом (1405–1409). По други пут удала се 1411. за босанског војводу Сандаља Хранића. У Будиму присуствовала сабору средњовековних владара и великаша. Надживела оба мужа и сина. Последње године живота (1435–1443) провела у својој задужбини у манастиру на скадарском острву Горици (Брезовици). Обновила је и цркву св. Ђорђа на истом острву. У Горичком зборнику из 1441/42, од три њене посланице Никону Јерусалимцу, сачувана је једна у целини. Поред духовних савета, тражила је од Никона и обавештења из области које су красиле тадашњег српског ученог човека. Зборник, који је по њеној жељи саставио Никон, представља неку врсту мале личне средњовековне енциклопедије с претежно црквеном проблематиком исихастичке оријентације, као и егзактних знања. У њему се, поред преписке, налазе списи из географије, геометрије, космографије, житија, монашка правила и путопис. Познати су још њен мировни уговор с Венецијом из 1409, натпис на Богородичиној цркви у Горици из 1440. и тестамент из 1442. **Б.** је била представница просвећеног српског друштва прве половине XV в. Сахрањена је у својој задужбини. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, „О смерној Јелени и њеном *Отписанију богољубном*", *Дело*, 1958, V, 4; *Антологија старе српске књижевности*, Бг 1960; Ђ. Трифуновић, „Две посланице Јелене Балшић и Никонова *Повест о јерусалимским црквама и пустињским местима*", *КИ*, 1972, V, 18; Н. Радошевић, „Козмографски и географски одломци Горичког Зборника", *ЗРВИ*, 1981, 20; М. Грковић, „Посланице Јелене Балшић", *НССВД*, 1995, 23/2; Ј. Ћулибрк (ур.), *Никон Јерусалимац. Вријеме – личност – дјело*, Цт 2004; С. Томин, *Књигољубиве жене српског средњег века*, Н. Сад 2007. Светлана Томин \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЛШИЋИ **БАЛШИЋИ**, потомци Балше I. Помињу се као обласни господари 1360, када је и цар Урош признао „постојање Зете **Б.** и државе кнеза Војислава". Балшини синови Страцимир, Ђурађ и Балша II заједнички су иступали и брзо ширили своју власт. Управљали су 1362. само узаним појасом између Скадарског језера и мора, а можда су држали и град Бар. Иако се по снази и угледу нису могли мерити са хумским кнезом, **Б.** су мање поштовали централну власт од кнеза Војислава. Прве знаке самосталности испољили су у рату између српске државе и Дубровника (1361–1362), стајући на страну Дубровника. Због тога су их Дубровчани примили за своје грађане. Годину дана касније (3. VII 1362) постали су и млетачки грађани. Дубровчани су им предлагали да заједнички нападну Котор, али до тога није дошло. Савез Дубровника и **Б.** сводио се само на изјаве добре воље и пријатељства. Када је склопљен мир у Оногошту (3. VIII 1362), **Б.** нису узети у обзир јер нису били значајан фактор. Тада су потискивали слабије противнике и чекали повољнију прилику да нападну Горњу Зету. И кнез Војислав се припремао за напад на **Б.**, када је у марту 1363. тражио од Дубровчана галију. Био је одбијен уз образложење да су обојица (Ђурађ **Б.** и он) под једним господарем. Задржали су на територији коју су освојили старе патријархалне имовинске односе и неподељивост породичних поседа. Без обзира на величину и број чланова, **Б.** су увек иступали сложно. Заједнички издају исправе (1368, 1373). У архивским вестима чешће се помињу као породица него појединачно. То су поштовали и њихови противници. Када је Карло Топија 1364. заробио Ђурђа I, браћа су га уз високу цену откупила вероватно 1366, у време мира између **Б.** и Карла Топије. **Б.** су нападали Котор 1365. У току 1368. Ђурађ и Страцимир упадају у области Карла Топије. Ђурађ **Б.** био је зет краља Вукашина. **Б.** су 1371. организовали савез са Мрњавчевићима против жупана Николе Алтомановића који је одраније упадао у њихове области. До одлучујуће акције није дошло због Маричке битке. После Вукашиновог пораза на Марици (1371) Ђурађ је заузео Призрен и Пећ, а након слома Николе Алтомановића запосео је 1373. Конавле, Драчевицу и Требиње. После територијалних проширења Ђурађ је имао у рукама сву власт и био је прави владар, иако је носио скромну титулу „господина". Убирао је владалачке царине и светодимитарски доходак (права која су имали Немањићи), а од градова годишње трибуте. Постављао је локалне органе власти, учествовао у сазивању сабора, имао своју канцеларију са логотетом и особу која је држала „кућу **Б.**", односно бринула о целокупној државној имовини. Како су **Б.** релативно брзо проширили своју територију, тако су ускоро почели да губе стечене области, јер су дошли у сукоб са босанским, зетским и албанским великашима. У фебруару 1377. Требиње са околним жупама устало је против Ђурђа и признало Тврткову власт. Ђурађ му то није могао никако опростити и када се Твртко I крунисао у Милешеви за српског краља крајем октобра 1377, само му Ђурађ то није одобрио. Ђурађ **Б.** умро је у јануару 1378. Одмах после његове смрти Призреном је завладао Вук Бранковић. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1952; *Историја Црне Горе*, II/1, Тг 1970; Р. Михаљчић, *Крај Српског Царства*, Бг 1975; *Историја Српског народа*, I, Бг 1981; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997. Марица Маловић-Ђукић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЉАК, Александар **БАЉАК, Александар**, афористичар (Црвенка, 29. VII 1954). Огласио се 80-их година XX в. у часописима *Студент*, *Младост*, *Књижевна реч*, *Књижевне новине* и др., дајући својеврсну сатиричку хронику српског друштва свога времена. Један је од кључних стваралаца сатиричног афоризма у савременој српској књижевности, утемељујући га на вербалној игри, парадоксу и оксиморону, пародирању и деструирању савременог политичког дискурса. Поигравајући се политичким „новоговором" и преиначујући окамењене форме идеологизованог језика, остварује специфичне вербалне преображаје владајуће административно-политичке реторике. Основна својства његовог афоризма – сажетост, сатиричност, иронија, фрагментарност, дисперзивност значења, разарање митологема – чине га блиским оријентацији савремене приповедне прозе. Антологијом српског сатиричног афоризма (*Историја афокалипсе*, Бг 1987) утицао на заснивање историје овог жанра у српској књижевности, обухвативши ауторе од Ј. Јовановића Змаја и И. Огњановића Абуказема, преко београдског круга сатиричара прве половине XX в. (М. Вукасовић, С. Винавер), до Д. Радовића, В. Булатовића Виба, Б. Црнчевића и др. Добитник је више награда за афористику: „Смели цвет", „Бранко Ћопић", „Радоје Домановић" и др. ДЕЛА: *Убедили сте бога у мени*, Бг 1982; *У границама демократије*, Бг 1988; *Сумњиво окупљање речи*, Бг 2000; *Афоризми* (избор), Бг 2007; *Рат је први почео*, Зр. 2007; *Демократијада*, Бг 2008. ЛИТЕРАТУРА: П. Марковић, „Александар Баљак као крунски сведок", у: А. Баљак, *У границама демократије*, Бг 1988; П. Родић, „Тријумф демократијаде", у: А. Баљак, *Демократијада*, Бг 2008. Василије Радикић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЉАК, Душан **БАЉАК, Душан**, политичар, публициста, адвокат (Задар, средина XIX в. – Задар, 24. IV 1935). Студирао права у Бечу и Грацу, где је и докторирао. Био члан Српске народне странке у Далмацији и један од њених првака, припадајући радикалнијој партијској струји. Посланик у Далматинском сабору био 1892–1900. и 1908–1918, а у Царевинском већу 1897. и 1907. Сарађивао у *Српском листу* и *Српском гласу*, чији је издавач и уредник био од 1897. Због раскола у странци 1900, дао је оставку на вођство у њој, преузето три године раније, с намером да изазове допунске изборе на којима је очекивао победу. Међутим, на изборима није био изабран у Сабор. Приближавање српских и хрватских странака у Далмацији 1905. учинило је да и он напусти искључиво српску политику, окрене се југословенству и буде један од потписника Задарске резолуције из 1905, а потом и Друге задарске резолуције из 1912. Његови говори делом или у целости објављивани су у *Србобрану*, *Застави*, *Српском одјеку* и другим листовима. ЛИТЕРАТУРА: Л. Бакотић, *Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења*, Бг 1939; М. Грос, *Владавина Хрватско-српске коалиције 1906–1907*, Бг 1960; М. Ж. Живановић, *Дубровник у борби за уједињење 1908–1918*, Бг 1962; К. Милутиновић, *Далмација и Војводина*, Н. Сад 1973; Љ. Трговчевић, *Историја Српске књижевне задруге*, Бг 1992. Анђелија Радовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЉВИНЕ **БАЉВИНЕ**, село у Републици Српској, које се налази на десној страни долине ријеке Врбас, на западној подгорини планине Чемернице. У саставу је општине Мркоњић Град. Једина саобраћајна веза села је мост преко Врбаса, који га повезује са путем Јајце (25 км) – Бањалука. Дисперзивног је типа, смјештено на 480–720 м н.в. У средњем вијеку **Б.** су биле дио жупе Доњи Краји, која је припадала феудалцима Стипанићима-Хрватинићима, о чему свједоче некрополе и стећци у засеоку Коцељи из XIV и XV в. Село је 1991. имало 1.140 становника, од којих 61,3% муслимана, а 38,4% Срба. Муслиманско становништво је концентрисано око џамије у јужном дијелу села (заселак Црна Река), а српско живи у неколико виших заселака (Шумљаци, Пиљежи, Коњовићи, Тешиновићи). Село има основну школу и неколико трговина и занатских радњи. Главно занимање становништва је пољопривреда. ЛИТЕРАТУРА: И. Ловреновић, *Мркоњић Град – монографија*, Мркоњић Град 1973. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЉЕВАЦ **БАЉЕВАЦ**, село југозападно од Београда, крај пута Београд (око 30 км) – Лазаревац. Старо насеље било је дисперзивног типа, на побрђу западно од пута, а ширењем утицаја Београдске урбане зоне изместило се уз њега и чини део континуиране агломерације, коју гради неколико суседних села. Засеоци Дубраве и Мијатовића Крај на месту су старог села. Припада општини Обреновац. Простире се на 120–200 м н.в. Године 1921. имало је 87 домова и 416 становника, а 2002. 532 житеља, од којих 98,0% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе и откупна станица за млеко. Већина мештана запослена је у околним градовима, а пољопривредом се бави као допунском делатношћу. Према подацима из 2002. пољопривредом се бавило 32,1% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; М. Грчић, Љ. Грчић, *Мачва, Шабачка Посавина и Поцерина*, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЉЕВАЦ **БАЉЕВАЦ**, рударско насеље на левој страни долине Ибра. Налази се у западном делу Баљевачке котлине, на путу и железничкој прузи Краљево–Рашка (општинско средиште, 14 км). Простире се у долини реке и по страницама планине Радочело на 387–480 м н.в. Нижи део насеља је компактан, а виши има дисперзиван карактер и чини га неколико делова, међу којима је и рударска колонија Бела Стена. **Б.** спада у стара српска насеља, о чему сведоче остаци цркве св. Николе из XII или XIII в., цркве код старе јаме у Јарандолу с краја XVI и почетка XVII в., цркве на гробљу у Лучицама и др. Постоје и помени из 1196. и из периода 1222–1228. Староседеоци су углавном досељени почетком XVIII в. из Метохије и Херцеговине. Године 1833. у селу је било 6 кућа, 1846. 76 кућа са 491 житељем, а 1921. 34 дома и 180 становника. Према подацима из 2002. **Б.** је имао 1.636 становника, од којих 98,6% Срба. Број становника je нагло порастао после II светског рата. Железничка пруга Краљево – Косовска Митровица, која пролази крај села, изграђена је 1931. Овде су изграђене и фабрике за производњу бетонских грађевинских блокова од шљаке отпадног угља из сепарације (село Пискања), фабрика металне столарије и фабрика безалкалног влакна. У насељу се налазе основна школа, предшколска установа, дом културе, здравствена станица, апотека, пошта, мотел, банка и месне канцеларије за три суседна насеља. Већина активног становништва (97,3%) бави се неаграрним занимањима. Највише их је запослено у рударству и индустрији. Србољуб Ђ. Стаменковић У непосредној близини **Б.** налазе се остаци средњовековног утврђеног града Брвеника, са црквом св. Николе, чији су ктитори и историја непознати. Најстарији извор је један запис из 1776, али сачувани елементи првобитне архитектуре и фрагменти фресака упућују на њено средњовековно порекло. Црква је једнобродна грађевина с полукружном апсидом споља и изнутра, те нишама у функцији протезиса и ђаконикона. Унутрашњост је паровима пиластара подељена на три неједнака травеја. Над средишњим травејем уздизала се купола, док је источни травеј изразито узак. Такав просторни ритам последица је размеравања према којем се купола поставља на средини укупне дужине цркве. Спољно лице апсиде подељено је на три поља широким пиластрима који су спојени слепим луковима, а остале фасадне површине рашчлањене су слепим луковима ниских темена, који не одражавају унутрашњу структуру грађевине. Црква је зидана крупним приклесаним комадима камена пешчара, сложеним у правилне редове. Једино су оквири бифорних прозора изведени у мермеру. Несразмерно велики спрам димензија цркве, прозорски отвори су јасно изражених романичких одлика. Према карактеристикама градитељског склопа и украса, као и на основу сродности са једнобродним црквама у порти Студенице и у Шумнику, баљевачка црква је сврстана у групу грађевина приморског типа зиданих средином XIII в. Живопис је делимично сачуван у нижим зонама, најбоље у протезису и на северном зиду наоса. У олтарској конхи преостале су фреске с приказима Служења свете литургије и Причешћа апостола. У распореду одабраних стојећих фигура у наосу пажњу привлачи положај српских светитеља Симеона и Саве на северном зиду уз иконостас, док је св. Симон, који је допојасно представљен у лунети на западном зиду, препознат као замонашени краљ Стефан Првовенчани. Иконографски је особен циклус патрона, приказан у наредној зони. Чини се да је обухватао само сцене чуда св. Николе, а не целокупно његово житије. Јединствена композиција Успења св. Николе укључује епизоде од којих су распознатљиве: чудо истеривања демона, исцељење одузетог и исцељење слепог, по чему се може поредити једино са сложеним представама смрти и опела св. Јефрема Сирина. Премда без ближих аналогија не само у српском него и у византијском живопису, својим стилским одликама фреске упућују на средину XIV в., као доба живописања цркве. Око остатака цркве 1935–1936. подигнута је наткривена заштитна конструкција, фасаде су омалтерисане, а под је промењен. Светлана Пејић О античком насељу на простору **Б.** сазнаје се на основу истраживања некрополе на локалитету Ланиште и рудничких ревира на оближњим обронцима Кремнићке планине. Чини се да постоји континуитет од насеља из млађег гвозденог доба до касноантичког периода. У основи овог континуитета јесте рударска активност домородачког становништва остваривана у оближњем рудогорју. Старији слој на некрополи представљају гробови II в. и прве половине III в. са спаљеним покојницима типа Мала Копашница – Сасе, који се повезују са домородачким становништвом Горње Мезије, Дарданије и источних делова провинције Далмације. Млађи хоризонт гробова је са инхумацијом, која се датира у крај III и IV в. Рудници у околини **Б.** били су под администрацијом metalla Dardanica са седиштем у Муниципијуму Дарданорум код Сочанице. Разуђено насеље у **Б.** је вероватно било vicus metalli, али је крајем IV в., када је опао значај Муниципијума Дарданорум, вероватно постало административни центар околних рудника. На ту могућност указује богата гробница из **Б.** с краја IV в., која је припадала начелнику рудника. Чини се да су рудници и само насеље запуштени после великог готског упада крајем IV в. и нису значајније обновљени у време Јустинијанове војне и економске обнове овог дела Царства. Од многобројних археолошких налаза посебну пажњу заслужује накит од племенитих метала из локалних радионица, сликана касноантичка керамика и руднички новац Трајана. Александар Јовановић На подручју **Б.**, у Јарандолском басену, налазе се лежишта борних минерала Побрђански поток и Пискања. Лежишта су вулканско-седиментног типа, у карбонатно-туфогеној серији средњег миоцена. Лежиште Побрђански поток, пронађено 1976, истражено је бушењем и рударским радовима на површини 0,25 км2. Лежиште чине два слоја, међусобно удаљена 25–30 м. Дебљина првог слоја је 0,3–3 м, а другог 0,4–2,7 м. Минерале лежишта сачињавају колеманит, хаулит, калцит и органска супстанца. У руди је најзаступљенији колеманит (85%), просечан садржај B2O3 је 37,7%. Лежиште Пискања пронађено је 1988. До сада је утврђено да се простире на површини око 2,5 км2, у два слоја међусобно раздвојена 80–120 м. Дебљина једног слоја је 2,8–14 м, а другог 1,5–5,7 м. Минерални састав је комплексан, чине га колеманит, ињојит, калциборацит, вичит, нобелит, улексит, пробертит, тинкал, хидроборацит и хаулит. Најзаступљенији су колеманит и улексит, просечан садржај B2O3 у руди је 36,39%. Досадашњим истраживањима утврђене су резерве 7,7 милиона т са 37,4% B2O3, а процењује се да су укупне резерве око 30 милиона т руде. Светозар Ковачевић ЛИТЕРАТУРА: Р. М. Илић, „Ибар – антропогеографска проучавања", *СЕЗ*, 1905, III; Р. Станић, „Фреске цркве св. Николе у Баљевцу код Рашке", *Саопштења*, Бг, 1974, X; В. Богосављевић, „Ланиште код Баљевца – касноантичка некропола", у: *Рашка баштина*, III, 1989; М. Чанак-Медић, О. Кандић, *Архитектура прве половине XIII века*, *1.* *Цркве у Рашкој*, Бг 1995; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; В. Богосављевић-Петровић, *Меморијал Драгослава Срејовића*, 2, Краг. 2003. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЉИВИ, Ђуро **БАЉИВИ, Ђуро** (Baglivi, Giorgio), лекар, универзитетски професор (Дубровник, 8. IX 1668 – Рим, 15. VI 1707). Пореклом је из дубровачке породице Армено, а у Леће (јужна Италија) дошао је као петнаестогодишњак. Студирао медицину у Напуљу, а усавршавао се у Салерну, Падови и Болоњи. После тога трајно се настанио у Риму. Професор хирургије и анатомије на Универзитету La Sapienza у Риму постао 1697. Био члан Краљевског друштва, Аркадије и Леополдинске академије. Лечио је папе Иночентија XII и Климентија XI. Био је савременик великог научника Марчела Малпигија, с којим је сарађивао. Његово име било је познато изван европских граница, па су му се чак и Арапи захваљивали на помоћи. Написао је више медицинских дела. Бавио се физиологијом и патологијом и придавао изузетан значај живим влакнима. У клиничку праксу увео је непосредно посматрање болесника уз умерену употребу лекова. Проучавао је и грађу и функцију мишићних влакана. Барокно свестран, био је и нумизматичар, сеизмолог и песник. Објављивао радове из зоологије, минералогије, географије. О његовом животу и раду писало је више аутора (А. Кастиљони, М. Д. Гермек, У. Стефанути, А. Тоскано и др.). Љиљана Гојковић-Букарица \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЉКОВАЦ **БАЉКОВАЦ**, село 3 км јужно од општинског средишта Крагујевца, које се налази на левој долинској страни Ждраљице, десне притоке Лепенице, поред пута према Јагодини. Село је дисперзивног типа и простире се по побрђу на 240–400 м н.в. Чине га три „мáле". **Б.** је основан 1780. Староседелачка домаћинства су пореклом из Црне Горе, Старе Србије, Александровачке жупе, Срема и Понишавља. Године 1921. имало је 97 домова и 522 житеља, а 2002. 621 становника, од којих 99,8% Срба. У селу се налази четвороразредна основна школа. Већина мештана ради у Крагујевцу, а пољопривредом се бави као допунском делатношћу. Као основним занимањем пољопривредом се 2002. бавило само 6,3% активног становништва. Водећи аграрни тржишни производ су јабуке. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЉКОВИЦА **БАЉКОВИЦА**, село у Републици Српској, на југоисточним обронцима планине Мајевице, око 12 км сјеверозападно од општинског средишта Зворника. Са градом је повезано локалним путем. Насеље је смештено у долини Баљковичке реке (слив Дрине) на 300–500 м н.в. Дисперзивног је типа и чини га неколико заселака. Године 1991. имало је 595 становника, од којих 75,7% Срба и 23,7% муслимана. Земљорадња је основна привредна грана. ЛИТЕРАТУРА: С. Ристановић (прир.), *Река Дрина и Подриње*, Бг 2000. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЉОЗОВИЋ, Александар **БАЉОЗОВИЋ, Александар**, хирург, универзитетски професор (Лесковац, 30. XII 1925 – Сремска Каменица, 16. I 1992). Дипломирао 1953. на Медицинском факултету у Београду, а специјалистички испит из хирургије положио 1958. Докторирао 1980. Усавршавао се на хируршким клиникама у Паризу и Лилу (1964–1965), потом у Линду (Шведска, 1971), Лиону и Марсеју (1982). На Мед. ф. у Београду, где је биран у сва наставна звања, радио је од 1959. Као редовни професор од 1989. предавао је Хирургију. За ученике средње и више медицинске школе, којима је такође предавао, написао је 12 уџбеника. Неки од њих били су први и до сада једини уџбеници за те школе. Један је од оснивача Ургентног центра (1985) и шеф Трауматолошке и Пријемно-дијагностичке службе (1960–1985). Поред различитих тема опште хирургије, највише се бавио политраумама, трауматологијом, посебно саобраћајним траумама, торако-абдоминалним повредама, хитним стањима, као и организацијом и збрињавањима масовних повреда у миру и рату. Објавио преко 180 стручних радова и књиге *Практикум из Хирургије* (и В. К. Стојановић, Бг–Зг 1972) и *Хирургија – практична настава* (Бг 1986). Био носилац два научно-истраживачка пројекта из трауматизма, члан многобројних домаћих и страних удружења, добитник Ордена заслуга за народ, Медаље за храброст и других признања. ИЗВОР: Билтени Универзитета у Београду. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006. Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЉОШЕВИЋ, Стеван Ж. **БАЉОШЕВИЋ, Стеван Ж.**, инфектолог, универзитетски професор (Јужни Брод/ Македонски Брод код Кичева, Македонија, 2. VIII 1938). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1963. Завршио специјализацију инфективних болести у Београду 1969. Докторску дисертацију одбранио 1975. на Мед. ф. у Београду, а у Паризу 1976. супспецијализирао имунологију. Био директор Инфективне клинике и Клиничко-болничког центра у Приштини. Професор на Мед. ф. у Приштини од 1987. за предмет Инфективне болести, а од 1999, по измештању Мед. ф. у Косовску Митровицу, предаје на овом факултету. Био ректор универзитета у Приштини (1988–1990). Посебно истраживао имунологију клицоноша трбушног тифуса. Коаутор уџбеника *Акутне инфективне болести* (Бг 1995), *Основи реуматологије* (Пр. 1991) и *Атлас инфективних болести* (Косовска Митровица 2003). Био врло активан у Уницефу Југославије и Италије. Одликован је Орденом заслуга за народ. ДЕЛА: и Н. Ристић, „Брил-Зинсерова болест", *САЦЛ*, 1968; 10; и А. Бегић, Ж. Марковић, „Три случаја антраксне сепсе", *САЦЛ*, 1968, 11; и А. Томановић, „Имунобиолошки аспекти перфорације танког црева", *ВП*, 1978, 1. ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова:* *1976–1996*, Бг 1996. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЉЦИ **БАЉЦИ**, село у Републици Српској, на око 3 км сјевероисточно од општинског средишта Билеће, уз границу са Црном Гором. То је подручје Билећких Рудина. Насеље је смештено у широкој скаршћеној ували дугој око 4 км, на 680–750 м н.в. Дисперзивног је типа и заузима велику површину. С градом је повезано слепим асфалтираним путем. Године 1991. **Б.** су имали 417 становника, од којих 99,1% Срба. Основна дјелатност активног становништва је пашњачко сточарство и земљорадња. Знатан број радника и ђака свакодневно иде у Билећу на посао и у школу. ЛИТЕРАТУРА: Р. Гњато, *Источна Херцеговина – регионалногеографски проблеми развоја*, Сар. 1991. Рајко Гњато \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАМБИ **БАМБИ**, кондиторска индустрија основана 15. X 1967. у Пожаревцу. Сталним улагањем у технолошке и кадровске потенцијале, као и праћењем светских достигнућа и трендова, израсла је у лидера југословенске кондиторске индустрије. Пословала у саставу Комбината „Житостиг" до 1978, када је приступила ПИК-у „Пожаревац". Почетком 1992. **Б.** је с делом иностраног капитала формирао и прву мешовиту фирму „**Б.**–Ленекс" са седиштем у Приштини. Од тада у склопу **Б.** раде и две фабрике кекса у Пожаревцу, фабрика кекса и хладњача у Браничеву, фабрика кекса и егзотичних производа у Урошевцу, фабрика за прераду воћа и производњу сокова, хладњача и подрум вина у Ђаковици, са запослених 1.520 радника. Из холдинг-компаније (од 1996) прерасла је 2000. у концерн за производњу и промет здраве хране, када је започет и процес својинске трансформације. Годину дана касније постаје акционарско друштво, да би од 2007, спајањем са „Банатом" из Вршца, прерастао у концерн **Б.**–Банат а. д. Од оснивања, када је произведено 167 т кекса, производња се 1992. повећала на 12.400 т кекса и вафла, 5.000 т сокова, 2.000 т кафе и кикирикија и 5.000 т вина, па је 2000. износила 18.500 т производа, а 2003. преко 20.000 т. По степену искоришћености капацитета, оствареној производњи, продуктивности и дохотку по раднику, **Б.** је са својим погонима на врху кондиторске индустрије, водећи произвођач здраве хране у Југоисточној Европи и, као извозник у европске, афричке, арапске државе, Јапан, САД и Русију, светски поштована робна марка у прехрамбеној индустрији. На простору СР Југославије **Б.** је 1997. први добио међународни сертификат ИСО 9001 у области кондиторске индустрије. За четири деценије постојања освојио је више стотина признања за квалитет на сајмовима у земљи и иностранству: Златну медаљу за квалитет у Лисабону, Награду „Еурека" у Бриселу итд. ИЗВОР: Историјски архив Пожаревац, архивски фонд Бамби. Јасмина Николић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАН **БАН** (грч. bo(e)no"), титула забележена код Константина Порфирогенита у значењу владарске титуле Хрвата у „Крштеној Хрватској". Хрватски **б.** је лично управљао жупама Крбавом, Ликом и Гацком. Сматра се да титула води порекло од аварско-турских речи *бајан*: владалац хорде и *бојан*: богат. Аварски каган Бајан опседао је и освојио византијски Сирмијум (579–582). Реч је прешла у словенске језике, затим у мађарски и румунски као именица. У средњовековном Угарском краљевству користила се као титула високих државних службеника и владарских намесника који су били управници појединих бановина, организованих у пограничним подручјима. Након освајања Славоније (1097), Хрватске и Далмације (1102), угарски краљеви су именовали два **б.** као своје намеснике у овим подручјима. Следећи помен **б.** односи се на Босну, чији је владар средином XII в. био **б.** Борић. Од тада се титула **б.** учврстила као владарско достојанство у Босни, све до крунисања Твртка I за краља 1377. Титулу „великог **б.** босанског", која је пандан титули „великог рашког жупана", носила су двојица владара – Кулин (пре 1180 – око 1204) и Матија Нинослав (око 1233 – око 1250), будући да су и у босанској држави у највишој власти суделовали и „чесници" – „удеони кнезови". Угарски краљ Андрија II (1205–1235) основао је Северински банат у пограничном, југозападном делу Угарског краљевства. Краљ Бела IV (1235–1270) наставио је с оснивањем бановина, тако да је на територији тзв. „Маргаритиног мираза" настала Мачванска бановина (1247–1254). У њеном продужетку, на тлу босанске државе, основана је Бановина Усора и Соли. Тим територијама је, у периоду од 1284. до своје смрти 1316, управљао краљ Стефан Драгутин као зет угарског краља. Његов син, краљ Владислав II, само је кратко време владао овим подручјем чији је босански део од 1324. дат на управу верном вазалу угарског краља, **б.** Стјепану II Котроманићу (1322–1353). Почетком XV в. власт угарског краља обновљена је на простору северне Босне у виду Бановине Усоре, да би после пропасти средњовековне босанске државе биле формиране Јајачка и Сребреничка бановина (1464–1512/1528). Утврђени град Београд са својом широм околином такође је претворен у бановину, ради бољег организовања одбране јужних граница Угарске од напада османске војске. Сама титула **б.** преживела је слом угарске државе и одржала се у Хрватској и у румунским кнежевинама. Такође је неколико јунака епских песама имало ову титулу, попут **б.** Страхињића. ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964; П. Скок, *Етимологијски ријечник хрватскога или српскога језика*, I, Зг 1971; В. Мажуранић, *Приноси за хрватски повјестно-правни рјечник*, I, Зг 1975; P. Engel, *The Realm of St Stephan. A History of Medieval Hungary 895–1526*, London – New York 2001; П. Рокаи и др., *Историја Мађара*, Бг 2002. Јелена Мргић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАН, Јелена (Jeлка) **БАН, Јелена (Jeлка)**, гимнастичарка (Босут код Сремске Митровице, 20. V 1906 – Београд, 20. VIII 1981). Школовала се у Сремској Митровици, где је у Соколском друштву положила испит за предњаке. Начелница Сокола у овом граду била у периоду 1929–1932. Усавршавала се 1934. у Чехословачкој, у прашкој шестонедељној соколској школи. До Априлског рата 1941. деловала као предњак у Савезу сокола Краљевине Југославије и налазила се у женском стручном одбору Начелништва. Водила је течајеве за народне игре и семинаре за припрему жупских и савезних соколских слетова. Била организатор и предавач у Савезној предњачкој једногодишњој школи у Љубљани и Београду. После рата наставила је рад, најпре у Просветном одељењу Народног одбора Београда као референт за народне игре, те руководилац група за ову активност међу омладином. Од 1946. налазила се у стручном одбору Фискултурног савеза Југославије, у периоду 1948–1952. у Гимнастичком савезу Југославије, а затим у Савезу за телесно васпитање Југославије *Партизан*. Радила је са члановима дечјег узраста и женама. Одликована је Орденом заслуга за народ са сребрним венцем. Јован Пауновић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАН, Матија **![001_mATIJA-BAN.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-matija-ban.jpg)БАН, Матија**, књижевник, национални радник, публициста (Петрово Село код Дубровника, 16. XII 1818 – Београд, 14. III 1903). Пореклом је из Босне. Гимназију, филозофске и педагошке науке завршио у Дубровнику. Ступио у фрањевачки ред 1834, али већ наредне године иступио из њега. Радио као писар у адвокатској канцеларији, а потом у катастарском уреду у Дубровнику. Провео неколико година на острву Халки, потом у Цариграду где се упознао с пољским емигрантима и одушевио плановима кнеза Чарториског о ослобађању и уједињењу Словена на Балкану. У Београд дошао 1844. и постао један од најактивнијих чланова Демократско-панславистичког клуба и близак сарадник Илије Гарашанина. Наредне године постављен за васпитача кћерки кнеза Александра Карађорђевића. Као поверљив човек српске владе, обављао је низ тајних дипломатских мисија: 1848. отишао у Сремске Карловце, Загреб, Задар, Дубровник и на Цетиње, носећи поруке Ј. Рајачићу, С. Книћанину, Љ. Гају, Ј. Јелачићу и П. П. Његошу, са циљем координисања припрема за устанак; 1854. и 1855. путује у Цариград. Писао је за лист *L'Avenir*, који се залагао за идеје либералног католицизма. На београдском Лицеју предавао француски језик и књижевност (1852–1854) и течај компаративне књижевности, од 1857. француски на Војној академији, али је наредне године, приликом пада Карађорђевића, изгубио службу. По оснивању пресбироа Министарства спољних послова 1861. постављен је за шефа, вршећи ту функцију до пензионисања (1878). По доласку младог кнеза Милана Обреновића на српски престо постављен је за његовог учитеља. Био је члан Друштва српске словесности од 1858, СУД од 1864, СКА од 1887, дописни члан ЈАЗУ као и члан више страних учених друштава. Награђен је Орденом св. Саве II реда, Таковским крстом, златном медаљом Наполеона III и бугарским орденом за грађанске заслуге Фердинанда I Петар В. Крестић Књижевни рад почео стиховима на италијанском, а наставио на српском: писао родољубиве, пригодне, поучне, династичке, сватовске пјесме, оде савременицима, анакреонтику, романсе, баладе, посмртнице. Прве драме на италијанском је уништио (1835–1837). Као васпитач кћери кнеза Александра издао алманах *Воспитатељ женски* (1847, 1–3), своје прво засебно штампано дјело (преводи и оригинални радови књижевне, филолошке, политичке, поучне, фолклорне, историјске садржине). У Дубровнику уређује алманах *Дубровник* (1849–1852, прву свеску са М. Пуцићем), уз сарадњу младе генерације дубровачких Срба католика. Драмска дјела су му тијесно повезана с политичким идејама (*Начертаније* И. Гарашанина), оријентисана на југословенство и словенство (српска, дубровачка, хрватска, пољска, руска историја), односно на историјску драму и мелодраму као форме, под утицајем Шекспира и класичне француске драме, романтике и донекле реализма. Од 14 објављених драма издвајају се *Мејрима или Бошњаци* (Н. Сад 1851) и *Цар Лазар* (рана редакција Бг 1858; Сплит 1866). Испрва цијењен, потиснут је дјелима Ђ. Јакшића и Л. Костића. Од 1844. сарађује у готово свим српским, дијелом и у хрватским књижевним листовима и часописима, зборницима учених друштава и публикацијама на француском и италијанском. Дјела су му превођена на чешки, француски, њемачки, пољски, руски и словачки, најчешће *Мејрима*, те политички чланци 60-их и 70-их година XIX в. Душан Иванић ДЕЛА: *Основи ратни*, Бг 1848; *Правила о четничкој војни*, Бг 1848; *Различне пјесне*, 1, Бг 1853; 2, 1861; *Цвијети србске*, Бг 1866; *Марта Посадница*, Дубр. 1872; *Маројица Кабога*, Дубр. 1880; *Кнез Никола Зрињски*, Зг 1888; *Моралне и политичке искрице из словенске историје*, Бг 1888; *Дјела*, I–VIII, Бг 1889–1892; *Драмски назори*, Бг 1891; *Назори пјеснички*, Бг 1893. ИЗВОРИ: *Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу*, Бг 1–2, 1931; *Преписка Илије Гарашанина I,* *1839–1849*, Бг 1950. ЛИТЕРАТУРА: Т. Остојић, „Матија Бан", *ЛМС*, 1903, 218; П. Поповић, „МБ и његов књижевни рад у Дубровнику", *СДПП*, 4, Бг 2000 (1903); В. Вучковић, „Неуспела политичка акција Матије Бана 1860–1861", *ИЧ*, 1959, IX–X; В. Ерчић, *Историјска драма у Срба од 1736. до 1860*, Бг 1974; В. Ђ. Крестић, Р. Љушић (прир.), *Србија и ослободилачки покрети на Балкану 1856–1978*, Бг 1983; М. Фрајнд, *Историјска драма XIX века*, 1–2, Бг 1987; J. Д. Mитровић, *Рад Матије Бана у Дубровнику 1848–1850. по налогу владе Србије и Илије Гарашанина*, Бг 1991; В. Милинчевић, „Стеријини *Ајдуци* и *Мејрима* Матије Бана као просветитељске драме", *НССВД*, 1996, 25/1; З. Бојовић, „*Маројица Кабога* Матије Бана и дубровачка историја", *НССВД*, 1996, 25/1. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАН, Рафајло Рафо **БАН, Рафајло Рафо**, гимнастичар, соколски предњак, наставник (Ријека, 27. XI 1906 – Београд, 7. IV 1987). Школовао се на Сушаку и Ријеци. У раној младости посветио се спорту – играо фудбал и бавио се атлетиком и пливањем, а 1922. постао члан Сокола. Као вежбач и атлетичар учествовао је на соколским приредбама. Запажен је 1924. као свестрани спортиста на соколском такмичењу у Прагу, где се неко време задржао и усавршавао као гимнастичар и предњак у Тиршовом дому. По повратку у земљу увршћен је у државну гимнастичку врсту и учествовао на Светском првенству у Луксембургу 1930. Као стручњак у Савезу сокола Југославије, припремао је и водио курсеве за оспособљавање предњака, био међу главним организаторима соколских слетова и радио на омасовљавању организације. У својству начелника државне гимнастичке репрезентације учествовао на светским првенствима у Прагу 1932. и 1936. Одређен је 1939. да припрема војнике за начелнике соколских чета у војсци. Као врхунски спортски стручњак, после II светског рата изабран је за наставника физичког вежбања у Војној академији у Београду. Дужност му је била и да руководи спортским активностима у ЈНА и води физичку припрему војника и старешина. Био начелник Школе за телесно васпитање Армије, учествовао у припремању слетова и гимнастичких приредби у Београду и другим градовима у земљи. Компоновао је слетске вежбе и гимнастичке саставе, делујући дуже време у Савезу за телесно васпитање *Партизан* и гимнастичким савезима СФРЈ и Србије. ЛИТЕРАТУРА: *Сто биографија: грађа за енциклопедију физичке културе и спорта уже Србије*, I, Бг 1969; *Спортски лексикон*, Зг 1984. Јован Пауновић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТ **БАНАТ**, географска регија на југоисточној периферији Панонске низије, чији је мањи, западни део у Србији. С јужне стране ограничен је Дунавом, са западне стране рекама Дунавом и Тисом, а са северне Моришем. На истоку се простире до Карпата. Око две трећине ове територије припада Румунији, а једна трећина, његов западни део, Србији, односно Војводини. Део **Б.** који припада Србији у географским границама има површину од 9.413 км2, што је 41,7% географске површине Војводине. Његова југозападна периферија, Панчевачки Рит, административно припада Београду, тако да је у административној Војводини само 9.003 км2, што је 41,3% њене територије. У **Б.** је 2002. у 176 административних насеља живело 616.202 становника, што је било 30,3% покрајинске популације. Аритметичка густина насељености била је 68,4 становника по километру квадратном. У Војводини је тада густина насељености била 93,3 стан./км2, а у Србији, без Косова и Метохије, 96,8 стан./км2. **Б.** је административно подељен на три округа и 16 општина: Севернобанатски округ (општине Кикинда, Нови Кнежевац и Чока), Средњебанатски округ (општине Житиште, Зрењанин, Нова Црња, Нови Бечеј и Сечањ) и Јужнобанатски округ (општине Алибунар, Бела Црква, Вршац, Ковачица, Ковин, Опово, Панчево и Пландиште). Слободан Ћурчић [![001_BANAT-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-banat-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/001-banat-karta.jpg) **Геолошки састав.** У **Б.** се уочавају две литоцелине: доња и горња, односно, подлога басена и његов покров. У подлози басена налазе се три крупне тектонске јединице: тисијско-дакијска, српско-македонска и вардарска. Прва је од друге две одвојена трансданубијском дислокацијом на потезу Нови Бечеј – Башаид – Српска Црња. Изграђена је већином од кристаластих шкриљаца високог и средњег степена метаморфизма, старијих гранита, тријаских и кредних седимената. Другу јединицу чине доњи и горњи комплекс кристаластих шкриљаца који су откривени на Вршачком брегу. Доњи, протерозојски комплекс је од гнајсева и микашиста, а горњи, млађи, од зелених шкриљаца. Обликовани су у наборе са осама пружања север--југ. Вардарска јединица се налази између две претходне. Има сложену тектонику и садржи: тријаске сјајне шкриљце, јурско-кредни меланж (са базитима и ултрабазитима) и кредне флишеве. Покровни басенски седименти су: миоценске језерске, морске и каспибракичне песковито-глиновите и лапоровите творевине. Најмлађе су језерске плиоценске, затим речне, пролувијалне и еолске квартарне наслаге. Нарочито је распрострањен лес у делиблатској, тамишкој и јужнобанатској заравни, потом разни типови алувијона и делиблатски еолски пескови. Диференцијалним спуштањем блокова по раседима током неогена подлога басена је издељена у више неоструктурних ентитета. На северу, то су севернобанатски и маков ров и кикиндско-сегедински праг, затим, ров Српске Црње и јужније депресије: јужнобанатска и зрењанинска. Већином у миоценским седиментима налазе се многобројна нафтна (Локве, Бока, Елемир, Кикинда и др.), нафтно-гасна (Кикинда Варош, Карађорђево) и гасна поља (Велика Греда, Бегејци, Меленци и др.). Милун Маровић **Рељеф.** Чине га шест геоморфолошких целина. То су: Вршачке планине; Банатски песак; лесна зараван која се јавља у два фрагмента; плеистоцена тераса, која се јавља у великом броју фрагмената; алувијалне равни неколико река; и источнобанатске тектонске депресије. Вршачке планине су на југоисточној периферији **Б.**, на граници са Румунијом. Оне се у луку протежу од Вршца ка североистоку, а након 6 км у благом луку се повијају ка југоистоку. Источна периферија је на територији Румуније. На уздужном профилу планине јасно се издвајају четири изолована врха, од којих је највиши Гудурички врх (641 м), који је и највиша тачка Војводине. Асиметричан је и попречни профил планина, јер су северне падине стрме, док се јужне у широкој зони степенасто спуштају ка нижим земљиштима. У јужном **Б.** је и Банатски песак (Делиблатска пешчара). То је најпространија пешчара у Војводини, која се правцем југоисток–северозапад простире на дужини од око 35 км, док је највећа ширина око 15 км. Елипсастог је облика и заузима површину од око 300 км2. Висине те заталасане и засвођене површине степенасто расту од југоистока ка северозападу, а највиша тачка је у делу Мала Чока (197 м). Микрооблике рељефа чине дуге дине релативне висине око 20 м и међудинске депресије између њих. Оне су оријентисане правцем југоисток--северозапад. Банатски песак са југозападне, северне и североисточне стране окружује Банатска лесна зараван. Њене границе према Банатском песку чини широка прелазна лесно-песковита зона која је нижа од пешчаре, са сличним али нижим микрооблицима рељефа. Јасније су спољне границе, према знатно нижој плеистоценој тераси и алибунарском риту. На западној страни прелаз према тераси чини јасно издвојен Баваништански лесни под. Зараван је покривена далеко мање израженим облицима микрорељефа, а највеће површине високе су између 100 и 150 м. У **Б.** постоји и мали фрагмент лесне заравни северно од Тамиша између Орловата и Ботоша и још један недовољно јасно дефинисан фрагмент код Банатског Аранђелова. Нижи геоморфолошки члан чини плеистоцена тераса. Она се јавља у великом броју изолованих фрагмената, од којих су највећи онај који окружује Банатску лесну зараван и онај северно од Тамиша. Њихове висине опадају од севера према југу и варирају око 80 м апсолутне висине. Нижи геоморфолошки члан су алувијалне равни Тисе, Дунава, Златице, Бегеја, Тамиша, Караша и Нере. Њихове висине су за 2–5 м ниже од плеистоцених тераса и опадају у правцу отицања река. Ширине су им различите, а највеће су уз Тису и Дунав. На њима су фреатске воде плитке, а велики делови су насипима заштићени од високих вода у рекама. По незаштићеним деловима равни те воде се слободно изливају. Сличне природне карактеристике имају и тектонске депресије које се протежу дуж границе са Румунијом од Вршца до Кикинде. И Белоцркванска котлина на крајњем југоистоку **Б.** има сличну генезу, али су њене површине оцедите и безбедне од високих фреатских вода. Слободан Ћурчић [![002_BANAT-geomorfoloska-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-banat-geomorfoloska-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/002-banat-geomorfoloska-karta.jpg) **Клима.** Условљена је географском ширином, отвореношћу и продорима хладног ваздуха са севера и утицајима с оближњих Карпата, који погодују стварању југоисточног ветра (кошава). На основу података са климатолошких станица Кикинда, Бечеј, Јаша Томић, Зрењанин, Вршац и Банатски Карловац за период 1971–2000, екстремне вредности за период 1949–2007, клима **Б.** има континенталне одлике с ниским зимским и високим летњим температурама. Средња годишња температура је 11,1 °С. Најтоплији месец је јул, а најхладнији јануар. Хладни дани и хладне ноћи су ређи, а топли дани и топле ноћи све чешћи. Периоди с узастопно високим температурама, тзв. топлотни таласи су све чешћи и дуже трају. Највиша измерена температура је 42,9 °С (Зрењанин, 24. VII 2007), а најнижа -32,6 °С (Вршац, 24. I 1963). Крајем XX и почетком XXI в. уочавају се велике промене екстремних температура, као последица глобалног загревања Земљине атмосфере. Режим падавина је изразито континенталан. Укупне количине падавина су 572 мм, од чега у топлијој половини године падне 60,9%. Највише средње месечне падавине има јун (82 мм), а најниже фебруар (30 мм). Снега има од новембра до марта, а највише у јануару. Средње годишње сијање сунца је око 2.100 сати, највише у јулу и августу. Средња покривеност неба облацима је 5,4 десетина. Највиша је у децембру, а најмања у августу. У источном и југоисточном **Б.** најчешћи и најјачи је југоисточни ветар (кошава), који дува током целе године. У зимским месецима, поједини удари могу прећи и 40 м/с. У западном делу **Б.**, осим кошаве, често дувају и ветрови из правца запада и северозапада. Смиља В. Ђорђевић ![003_Banat-klimadijagram.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/003-banat-klimadijagram.jpg) ![004_Banat-ruza-vetrova.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/004-banat-ruza-vetrova.jpg) **Воде. Б.** је пространа равница са спорим површинским отицањем, тако да велик део падавина упија земља. Пониру и знатне количине вода алохтоних река, које се сливају са оближњих Карпата. Томе погодује и геолошки састав. На тај начин се формирају подземне воде у више слојева, зависно од распореда водопропустљивости стена у дубини. Те воде се деле на артешке или оне које под хидростатичким притиском саме избијају на површину земље кроз бушотине; затим субартешке, које је потребно испумпавати; и најплиће, фреатске воде чији горњи ниво није ограничен непропустивим стенама и слободно осцилира. Фреатске воде се често изливају по топографској површини на ниским теренима и намећу потребу мелиорисања. На западу **Б.** је ограничен великим рекама Тисом и Дунавом, а на југу Дунавом. Унутар **Б.** постоји неколико мањих река које се сливају са оближњих планина на истоку. Идући од севера ка југу то су: Златица, Бегеј, Тамиш, Брзава, Караш, Нера и још неколико мањих токова. Геолошки састав и мала површина Вршачких планина разлог су што је на њима мало потока, а водопропустљиви песак Банатског песка разлог је што на њему нема токова. Златица је мала река у северном делу **Б.** и тече фосилним коритима веће реке Мориш која је северније у Мађарској. У Србији је само 30 км њеног тока. Лети она пресушује. Копањем каналске мреже Система Дунав–Тиса–Дунав, њен ток је дезорганизован. У средњем делу **Б.** су у непосредној близини два Бегеја и Тамиш. Стари Бегеј је најсевернији, извире на планини Липова североисточно од Темишвара, тече ка истоку и након 134 км улива се у јужнију реку Бегеј код села Клек. Бегеј извире на Крашовским планинама југоисточно од Темишвара на висини од 1.150 м, тече ка истоку и након 244 км тока улива се у Тису преко пута Титела. Његов ток је низводно од Темишвара каналисан и плован је за мање бродове. Тамиш извире у Румунији на планини Семеник, на висини од 1.135 м. Горњи ток му је усмерен ка северу, ка Темишвару, одакле у широком луку скреће на запад, па на југ и након 359 км улива се у Дунав јужно од Панчева. Средњи део тока је у непосредној близини Бегеја. Највећа притока му је Брзава, која извире на планини Семеник у Румунији јужно од Решице. Укупна дужина тока је 180 км. До прокопавања канала Дунав–Тиса–Дунав, она се уливала у Тамиш код Ботоша. Јужније су мале реке Ројга и Моравица чије воде су се губиле у тектонским депресијама, а данас их прихвата поменути канал. Веће реке су јужно од Вршачких планина. То су Караш и Нера које извиру на планини Семеникул у Румунији. Дужина Караша је 128 км, а кроз Србију тече дужином од 58 км. Раније се он уливао у Дунав, западно од Старе Паланке, а после 1972, његовом долином јужно од Јасенова прокопан је канал Тиса–Дунав који је прихватио воде ове реке. Старо корито је сада напуштено. Нера је погранична река на дужини од 22 км и у Дунав се улива такође код Старе Паланке. Мале банатске реке у алувијалној равни Дунава су Надела и Поњавица. У **Б.** постоји неколико природних и вештачких језера. Природна језера су у напуштеним коритима река, а највећа су у старим коритима Тисе (Копово, Острово, Русанда, Окањ). Већи број таквих језера је пресушио, а и постојећа имају мало воде. Слична језера постоје и у близини већине других банатских река (Тамиш, Стари Бегеј, Караш, Нера). Вештачка језера су настајала у коповима за експлоатацију шљунка (Белоцркванска језера), глине (Вршачко језеро), копањем басена за рибњаке у забареним теренима и на слатинама, и преграђивањем долина потока ради заустављања поплавних таласа (испод Вршачких планина). Мелиорациони радови у **Б.** имају дугу традицију. Аустријанци су их предузимали још почетком XVIII в. у околини Темишвара. На територији нашег дела **Б.** највеће акције су предузели ради регулације Бегеја и одводњавања источнобанатских депресија. Један од најзначајнијих канала из тог времена био је Терезијин канал, копан у другој половини XVIII в., а сврха му је била да воде Брзаве, Моравице и Ројге спроведе до Тамиша и спречи плављење великих површина земљишта у тектонским депресијама Иланџански и Алибунарски рит. Радови су настављени и у каснијим вековима, а финализовани су прокопавањем основне мреже канала Дунав–Тиса–Дунав кроз **Б**. Основни канал је спојио Тису код Новог Бечеја с Дунавом код Старе Паланке у дужини од 147 км. Осим њега изграђено је још 85 км нових пловних канала. Овај каналски систем са 13 устава дозвољава преусмеравање отицања и интервенције код водостаја на Тиси, Дунаву и већини банатских река. **Педолошки састав.** У **Б.** је формиран велик број педолошких формација. На њихово формирање највише су деловали геолошки супстрат, површинске и подземне воде. Због тога постоји знатан део подударности типова земљишта са геоморфолошким приликама. На Вршачким планинама педогенеза је у почетним стадијумима и ту велике површине покривају иницијална земљишта и кисела смеђа земљишта на кристаластим шкриљцима. На абразионим терасама јужно од планине су смонице на терцијерним глинама. На Банатском песку су честа иницијална земљишта на песку, али су на знатним површинама већ формирана и смеђа степска земљишта, као и чернозем иловасти на песку. Најквалитетнија пољопривредна земљишта су на банатској лесној заравни и ту су велике површине под типским черноземима, а ободни делови под њиховим варијететима. Слична су и земљишта на плеистоценој тераси, али како су услови за формирање на њима сложенији, ту је више варијетета чернозема, ливадских црница, али и слатинастих земљишта. На нижим деловима **Б.** педолошки покривач је разноврснији. У источнобанатским депресијама формирана су земљишта која су настајала под снажнијим утицајима подземних вода и ту доминирају смонице, црнице и солоњец. То су земљишта са ограниченим условима коришћења. Алувијалне равни уз речна корита су под алувијалним земљиштима, а делови који су под мањим утицајима река имају ритске и ливадске црнице и слатинаста земљишта. Слободан Ћурчић **Биљни и животињски свет.** Територија **Б.** у биогеографском погледу највећим делом припада панонској провинцији понтско-јужносибирског региона. Изузетак су алувијалне шуме и мочваре поред великих река и Вршачке планине које припадају средњоевропском региону. **Б.** је у погледу разноврсности станишта најбогатији део Војводине. Највеће површине су под пољопривредним културама. Од природне вегетације издваја се неколико интересантних природних биогеографских целина: Банатски песак (Делиблатска пешчара) на банатској лесној заравни у југоисточном делу региона, Вршачке планине, слатине у скоро свим депресијама региона, слатинска језера и баре (посебно Русанда, Окањ и Слано Копово) и велике мочваре некадашњих плавних зона (као што су Царска и Перлеска бара у средњем и Поњавица, Дубовачки рит и Лабудово окно у јужном **Б.**). На Банатском песку развијене су сукцесивне серије травне пешчарске и степске вегетације, као и природне шуме храста медунца и беле липе, али је највећи део шумске вегетације сађен, пре свега багремом и четинарима. Вршачке планине одликују три висинска појаса: доњи брдски са храстовим шумама цера, сладуна и медунца; средњи са храстом китњаком и грабом; највиши брдски са буковим шумама. Ови шумски појасеви испресецани су ксеро-мезофилним и мезофилним брдским ливадама. Низијски део **Б.** карактеришу слатине, слатинске степе и слана језера и баре, док се у плавним зонама око Тамиша, Тисе и Караша налазе остаци алувијалних шума врбе и тополе, усколисног јасена, јове, ређе храста лужњака. На многим местима су бивше мочваре и слатине претворене у рибњаке (Вршачки рит, Ечка, околина Сутјеске, Ботоша и Сечња), који су данас секундарна станишта многих врста мочварне и барске флоре и фауне. Флора **Б.** је веома богата, али и веома угрожена. Броји преко 1.500 врста шумских, степских и мочварних васкуларних биљака. Међу њима се издвајају реткости флоре Србије и Панонске низије као што су: банатски и усколисни божур, шерпет, велика саса, гороцвет, патуљаста перуника, степски бадем, пешчарско смиље, длакави козинац, панонска салњача, зељаста цаклењача, неколико врста козинца, борак, троцветни каранфил итд. Фауна **Б.** је веома богата. Посебно је интересантна степска и слатинска фауна бескичмењака и кичмењака, јер је свуда у Панонској низији ретка и угрожена због претварања степа у обрадиве површине. Од гмизаваца и водоземаца то су: кримски гуштер, каспијски смук, жаба букача и копач; птице: орао крсташ, степски соко, сива ветрушка, велика дропља, пчеларица; сисари: текуница, степско куче, степски скочимиш итд. Орнитофауна бара и мочвара истиче се великим богатством различитих врста пловуша, чапљи, барских кокица, корморана и шљука. Посебно су значајне велике гнездилишне колоније чапљи и корморана у Царској бари и у Дубовачком риту. На сланим барама гнезде се ретки представници орнитофауне као што су: александријски прудник, муљача, властелица, царска шљука, сабљарка, црвеноноги прудик, зујавац итд., док се на слатинским степама северног **Б.** налази једино станиште велике дропље у Србији. Слана језера и мочваре су значајне пролазне станице и зимовалишта птица селица. Природа и биодиверзитет **Б.** штити се у оквиру предела изузетних одлика (Вршачке планине), парка природе (Поњавица и Камараш), специјалног резервата природе (Стари Бегеј – Царска бара, Банатски песак, Слано Копово и пашњаци Велике дропље), два строга природна резервата (Иваново и Омољичка ада) и преко 25 споменика природе. Осим тога, у **Б.** су и три Рамсарска подручја – од значаја за очување мочварних станишта, посебно орнитофауне (Стари Бегеј – Царска бара, Слано Копово и Лабудово окно између потопљених ада Жилово и Ада Чибуклија на Дунаву), као и већи број ботанички и орнитолошки значајних подручја за очување биодиверзитета. Шуме **Б.** су се данас одржале на неколико подручја од којих се посебно издвајају Вршачки брег и Банатски песак. Дуж Дунава и већих банатских река (Бегеј, Тамиш, Караш, Нера) сачувани су фрагменти поплавних и хигрофилних шума у виду узаних појасева уз речна корита и/или око већих стајаћих вода, мочвара и бара. На Вршачком брегу су следеће шумске заједнице: термофилне шуме сладуна и цера (свеза *Quercion frainetto*), медунца и китњака (свеза *Quercion pubescentis-petraeaе*), термомезофилне шуме китњака и цера (свеза *Quercion petraeae-cerris*) и мезофилне шуме граба (свеза *Carpinion betuli illyrico-podolicum*) и букве (свеза *Fagenion moesiacae*). У састав термофилних шума улази већи број врста храста (*Quercus cerris*, *Q. frainetto*, *Q. pubescens*, *Q. petraea*, *Q. dalechampii*, *Q. polycarpa*), као и ксеротермне врсте црни јасен (*Fraxinus ornus*), бела липа (*Tilia argentea*) и др. Аутохтону шумску вегетацију Банатског песка чине термофилне шуме виргилијског храста и беле липе из свезе *Aceri tatarici-Quercion*, као и мезофилне шуме храста лужњака и беле тополе из свезе *Alno-Quercetum roboris*. Иначе остаци шума јове и храста лужњака могу се наћи у виду фрагмената дуж водотока јужног **Б**. Највећи део шума Банатског песка чине сађени багрем и различите врсте четинара, пре свега црног и белог бора. Поплавнe шуме врба и топола из свезе *Salicion albae* распрострањене су дуж алувијалних равни скоро свих банатских река, а настале су на рецентним наносима. Ове плавне шуме директно су зависне од водног режима поплавних и подземних вода. Од дрвенастих врста јављају се *Salix alba*, *S. fragilis*, *Populus alba*, *P. nigra, Ulmus laevis*, *U. minor*, *Alnus glutinosa*, *Fraxinus angustifolia*, *Frangula alnus* и др. Жбунасте заједнице барске иве из свезе *Salicion cinereae* појављују се мозаично на ивицама бара и у мочварним ливадама, на тресетно глејним до јако влажним глејним земљиштима. Барска ива *Salix cinerea* гради густе честаре на барском тресету, који настаје нагомилавањем органске материје у стајаћој води. Осим жбунасте *Salix cinerea* у приземном спрату, јавља се мањи број зељастих хигрофита, а асоцијација с ретком барском папрати *Thelyptero-Phragmito-Salicetum cinerae* констатована је у барама јужног **Б.** (Краљевац, Црна бара). Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић **Становништво.** Развој популације **Б.** није се одвијао у континуитету. Савремена популација формирана је после дуготрајних ратова између Аустрије и Турске од краја XVII и током XVIII в. Процене о броју становника **Б.** у XVIII в. су различите, али се слажу да је ово била слабо насељена територија. Неке процене тај број у почетку века своде на око 20.000 житеља. Подаци за крај века су сигурнији и претпостављају да је **Б.** имао око 150.000 становника. Касније је он доста брзо растао, али раст није био континуиран. Већ средином прве половине XIX в. број становника је удвостручен. У каснијим годинама пораст је имао различит темпо, нпр. смањен је у време Мађарске буне. То је било време високих стопа наталитета, па су и порасти броја становника били знатни. Ипак, природни прираштај је био веома нестабилан, па између 1869. и 1880. долази до прве депопулације, која се поклапа са временима честих епидемија, али и великих економских промена у Мађарској. Нова депопулација је у време I светског рата, а време II светског рата обухваћено је дугим међупописним раздобљем, тако да је депопулација прикривена. У послератним годинама упоредо са смањивањем стопа наталитета опада и темпо пораста популације и на крају, после 1981. године долази до смањења броја становника. Природни прираштај је смањиван током XX в. До I светског рата веома су се мењале стопе наталитeта и морталитета, тако да прираштај није био уједначен. После рата стање се стабилизује, али се, због смањивања наталитета, смањује и природни прираштај. Таква тенденција задржана је и после II светског рата и већ средином 80-их година умирање постаје чешће од рађања. Између 1981. и 1990. стопа природног прираштаја била је –0,2‰, а у последњем међупописном периоду –4,8‰. **Б.** је традиционално имиграционо подручје и нагло повећавање популације у XVIII в. било је резултат првенствено масовних досељавања. Она су делом била спонтана, а делом су их организовали земљопоседници и држава (колонизације). Током тих колонизација извршене су велике промене код етничке структуре становништва. Масовно су досељавани Немци и Мађари, али и припадници других етничких група (Румуни, Бугари, Словаци, Италијани, Французи, Шпанци, Јермени, Јевреји и др.). Крај XIX и почетак XX в. били су карактеристични по исељавањима у европске, али и у прекоморске земље. Између два светска рата Југославија је организовала колонизацију добровољаца током које је изграђено неколико нових села. На крају II светског рата иселила се већина Немаца, а после рата на њихово место досељени су нови колонисти, највећим бројем из Босне, али и са Баније и Кордуна, из Лике, Црне Горе, Западне Македоније, ужичког краја и др. Послератни период карактеристичан је по исељавању сеоског становништва ка градовима и приградским зонама, али и ван земље. То је константно смањивало ову популацију. Последња масовна усељавања догодила су се у последњој деценији XX в. у време грађанског рата у Југославији. Између 1990. и 1996. у **Б.** је досељено близу 50.000 људи, што је знатно смањило депопулацију. У **Б.** је 2002. године живело 48,7% мушкараца и 51,3% жена. Средња старост становништва била је 39,9 година, код мушкараца 38,4, а код жена 41,3. и то је веома стара популација. Радно активно је било 45,1%, нека лична примања ван рада имало је њих 19,9%, док је издржавано било 34,9%. Подједнак број лица, који чини половину активног становништва, упослен је у пољопривреди (26,5%) и индустрији (26,4%). Неписмено је било 2,8% становништва старијег од 10 година, без завршене основне школе било је 23,2%, са завршеном основном школом 25,7%, са завршеном средњом школом 41,6%, а са завршеном вишом или високом школом 8,6% становништва старијег од 15 година. Највећу етничку групу чинили су Срби. Њихов удео у укупној популацији смањивала су усељавања других народа и почетком XX в. они су чинили око две петине популације. Велике промене је донео II светски рат, када се иселио највећи број Немаца, а њихово место заузели су Срби колонисти. Од тада Срби чине апсолутну већину и њихов удео расте. Развој других етничких група, које се више не увећавају усељавањем, зависи од природног прираштаја и оне се најчешће смањују. Слободан Ћурчић **Говори.** Банатски говорни типови простиру се на територији српског, румунског и мађарског **Б.**, као и румунског и мађарског Поморишја. У српском **Б.** они се могу свести на два дијалекта (шумадијско-војвођански и смедеревско-вршачки), две говорне зоне – кикиндску (КГЗ) и тамишку (ТГЗ) и два прелазна говора (између та два дијалекта и између те две зоне). Граница између банатско-поморишких говора Ш-В и С-В дијалекта иде источно од Панчева и западно од Вршца. Права гранична линија не може се одредити будући да у том појасу живе углавном други народи (претежно Румуни и ређе Словаци), али и Срби чији говор има особине оба дијалекта. Старчево, Плочица, Банатски Брестовац, Банатско Ново Село, Алибунар и Маргита су места са прелазним говорима. У румунском делу **Б.** прелазни говори су у Гају, Дежану, Денти, Ђиру, Овсеници, Парцу, Рудни, Сенђурађу, Соки, Толвадији, Чакову. КГЗ се простире на северу и северозападу српског **Б.**, јужног мађарског и западног румунског **Б.**, као и мађарског и румунског Поморишја, а ТГЗ на југу и југоистоку српског **Б.** и средњег румунског **Б**. Граница између те две говорне зоне пролази северно од Зрењанина, Житишта, Итебеја у српском **Б.** и северно од Дињаша у румунском **Б**. Непосредно уз ту линију налазе се прелазни говори са особинама обе зоне. Границе између дијалеката и говорних зона резултат су географских, демографских и административно-политичких фактора. Наиме, после исушења мочвара у XVIII в. те пределе насељавају разни инојезични народи (Немци, Мађари, Словаци). Вољом аустријске управе села КГЗ нашла су се у Кикиндском дистрикту, а ТГЗ у Војној граници. Постоји стотинак диференцијалних особина у КГЗ и ТГЗ, а неке од њих су: *д*6*в*N*jкa, к*:*л*B*ч* */* *дeв*d*јкa, кoл*)*ч; г*&*л*,*б, г*&*л*,*ба, в*:*дом* */ г*&*луб, г*&*луба, в*:*д*N*м;* затворенији изговор кратких *е* и *о* испред *и*, *у*, или *r6*; икавизми (*мени*; *прид*, *прико*; *при-*; *додијати*; *вијати*; *видрица*) / екавизми (*мене*; *пред*, *преко*; *пре-*; *додејати*; *вејати*; *ведрица*); *д*"*те / ди*"*те*; *гођ / год*; *уш / ваш*; *маст / мас*; *цигла / цигља*; *гушчићи / гуштићи*; *тувим / тубим*; *коњима / коњма*; *ораси*, *орасе / ораји*, *ораје*; *корак / корач*; *дугмади, дугмаде / дугмад*; *је / јој*; *њим / (ј)им*; дат. лок. јд. м. и ср. р. *лепом*, *лепим / лепим*; *здравији /здравији*, *здрављији*; *керећији / керећи*; *певу / певу (певау)*; *певаући*, *певајући / певаући*; *растити /растити*, *расти*; *вршити / врћи*; *очио*, *(очо) / очо, (отшо)*; *бријем / бријам*; *дигнити*, *дигнути / дигнути*; *неће да / нē да*; *сас*, *с(а) / с(а)*; *доћу / дођем*; *к*&*њ / к*d*њ;* :*ћемо, н*3*ћемо /* &*ћемо, н*"*ћемо; п*b*јем, п*b*јемо* */ п*>*јем*, *пиј*3*мо*, (*п*>*јемо*). *Карактеристике говора Ш-В дијалекта*. Знатно је већи број (460) заједничких особина које карактеришу банатске говоре Ш-В дијалекта у Србији. Слог непосредно иза узлазног акцента има изразиту тонску висину. Трајање вокала под кратким акцентима, нарочито / *3*/, веће је него у већини других говора (*њèга* > *њěга*, *кр*(*ве* > *кр*.*ве*). Реченични акценат надвлађује нагласак речи (&*ћеш* > *оћ*"*ш* > :*ћеш*). Кратки средњи вокали су отворени. Уз лабијале и веларе кратко /о/ се затвара (*п*s*бего*, *к*s*ње*), а у овим позицијама и на почетку речи се факултативно лако дифтонгизује (*п^у^*‰*клaдe, ^у^*‰*ндак*). У деклинацији именица бележимо следеће црте: *с корбáчом*; *з*!*цови* : *бр*:*јеви*; *к*&*њима*, *с в*:*ловима*, *по сват*:*вима* : *љ*m*дма*, *з б*0*рјаци*, *по б*b*ртови*; дат. инст. лок. мн. *п*b*лићама*, *д*e*вама*, *д*6*цама*, *бр*(*ћама*; ген. мн. *бр*)*ћа*, *д*3*ца*; *д*6*в*N*јки*, *по н*:*ги*; *по р*m*ци*, *на н*:*зи* (ређе); углавном се чува ном. *мати*, *кћи* ак. *матер*, *кћер*; *са м*)*шћом*. Заменичко-придевску деклинацију и творбу карактеришу следеће особине: дат. лок. *њози*; лок. *њим(е)*; *сваки* : знатно ређе *свак(о)*; *за чега*; *с ким(е)* `чиме`; лок. *чим(е)*; обично *н*(*шог(а)*, а не *нашега*; у дат. инст. лок. јд. м. ср. р. -*им*: :*в*Q*м л*3*пим*; ген. мн. *св*;*ју*; *д*6*в*N*јкин*, *К*(*тицин*; *р*0*к*Q*нски*; *јáки*, *ц*3*ли*, *м*!*кан*, *д*%*гачак*, а не *јак*, *цео*, *мек*, *дуг*. Из морфологије глагола издвајају се следеће карактеристике: у 3. л. мн. през. наставак -*ду* обавезан је код глагола *даду*, *једу*, *смеду*, *оћеду*, *можеду*, а код осталих је факултативан. Наставак -*у* је уопштен и код гл. VI--VIII врсте. Имперфекат је ишчезао, а у аористу се обично срећу 3. л. јд. и мн. Уместо футура II јавља се конструкција (ако/да) *биде да + през*. Жив је потенцијал II ( *Да сам зн*(*о, б*b*о би ј*) *д*(*о атр*6*су*). Инфинитив је на -*ти* и -*ћи*. Ретки су облици гл. прил. сад. и обично су на -*аући* (*пл*(*каући*). Говори **Б.** спадају у ретке идиоме чија је и синтакса исцрпно описана. Нарушен је однос између падежа места и правца (*с*6*дио на гр*:*милу*; *п*b*о* $ *бирт*; *с*6*ди з áстал и р*\#*ча*; *л*!*жало под б*%*ре*; b*де к*:*д в*&*л*N*ва*). Номинатив се јавља уз егзистенцијалне глаголе у безличним облицима (d*н је сл*%*шо да* b*ма в*+*ле*; *пр*" *је б*;*ло и в*+*ле*), у именском предикату (*ж*6*на се ств*&*ри к*:*к*N*шка*; *з*:*ву м*(*тер к*3*ва*) и уз презентативе (!*но га т*&*доровски к*d*њ*). Код појединих глагола бележе се примери са следећом рекцијом: *тако се ј*) *р*0*станем њ*+; *кат се* >*де М*0*ргити*; *л*(*г*N *нам*; *м*e*зили на м*6*не*; *па к*)*же на св*!*кра*. Једно значење може се изразити различитим падежима: `извор средстава за живот или за неко плаћање` *с п*(*орског р*)*да ж*;*ву св*b / *кромп*;*ром су ж*;*вили* / *с* :*тим ж*;*виду*; `средство при неком привредном послу` *н*( *р*,*ке се окр*3*ћало* / *в*e*шим с к*&*њима* / *н*0 *коњма се в*e*ши*. Лична и присвојна заменица за сва лица ређе се употребљавају од одговарајућих личних и присвојних (b*ма г*:*тово св*(*ки за с*6*бе* : *ј*) *н*(*спем м*6*ни*; *м*)*немо св*(*к св*d*ј п*:*со* : &*н* b*ма њ*6*гов б*%*квар*). Категорија придевског вида тежи да се претвори у граматички реликт (b*ма т*\# *ц*g*ни и б*3*ли*). Веза да + презент конкурише инфинитиву. Чест је приповедачки презент (%*змем н*:*вац и пр*6*броим и му вр*)*тим*), затим футур (*т*)*ј ће Бáчван р*6*ћи ов*0*ко*) и императив (*а ј*) *в*m*ци ж*b*то по с*6*лу*). Пасивне конструкције се чешће изражавају са *се* (*кат се к*)*ди п*"*ћ*) него трпним придевом (*сл*)*т је по Б*&*сни*). Многи глаголи се јављају са *се* (*ж*\#*ри се д* >*де к*%*ћи, с*!*те в*+ *па се дивáните*; *кр*"*ну се з д*6*в*N*јком*). Логичка конгруенција доминира над граматичком (*млáдеж* >*ду н*:*ћом*; *бр*(*ћа њ*6*гова су б*;*ли с*%*боши код њ*6*га*; *н*;*су п*:*стигли ниј*6*дан*; *св*(*ки ћете б*b*ти п*+*тани*; *ис*3*че л*3*па п*(*рчад*; *наз би* :*ви Швáбе б*;*ли* $*били* : *док су т*" *Швáбе б*;*ле ту*). Уз ген. се јављају следеће бројне конструкције: *дв*&*је, тр*&*је, ч*!*творо к*d*ла*; *п*!*торо* / *п*"*т к*d*ла*; *ш*"*ст, с*!*дам к*d*ла*. Релативне реченице са *који* и *што* имају увек атрибутивну, а не апозитивну функцију (:*вај к*:*и ће б*b*ти к*\#*м*; *в*b*дла сам м*:*мка што је б*b*о* $ *бирт*). Уз релативно *што* као еквивалент зависног падежа заменице *који* често изостаје заменичка експликација *је л т*d *т*)*ј м*:*мак што се ш*3*тала* (*ш њ*;*ме*). Релативна клауза, са *који* или са *што*, често стоји у иницијалној позицији (*К*:*ме су пр*:*пале, т*+*м н*"*ће п*!*лцовати*; *Шт*( *је к*:*ме с*\#*ђено, од* :*тог ће да* %*мре*). Узрочни везници су *јел*, *јелбо*, *јербо*; *зашто*, *зашт*, *зашч*; *почим* (*Н*! *би* :*тац зн*(*о кáзати п*:*чим `будући да је` и* d*н д*:*шљ*B*к*). У концесивним реченицама не употребљавају се везници *иако* и *премда*, већ *макар да* и *манда* (*М*(*нда је п*)*њ т*0*ки, ј*) *га* $*дарим*). На нивоу лексике уочавају се три слоја позајмица: турцизми (0*влија*, *п*"*нџер*, *с*:*к*B*к*, *ћ*$*прија*, *ч*0*кшире* итд.), мађаризми (*áков*, 0*л*B*с*, *б*+*рош*, *б*>*танга*, *к*6*цеља*, *х*0*сна*, *ц*>*пела*, *ч*&*пор* итд.) и германизми (0*јзлибан, гр*%*нт, кост*;*рати, фр*b*шко, ф*%*рт, шп*b*ц, нáмет* итд.). Најмање је лексема преузето из румунског, иако је овај језик извршио најснажнији утицај на граматичку структуру српских банатских говора (*б*%*sе, кор*>*нђати, кр*!*цав, ск*:*в*K*рци, фр*%*ла, ч*$*тура*). Неке лексеме типичне за банатске говоре су: *д*6*в*N*јка* `кћи`, *к*0*дити п*"*ћ* `ложити`, *к*:*т*B*рка* `кош за кукуруз`, *л*$*даја*, `бундева`, *мáнути* `оставити`, *ш*>*већка* `шиваћа игла` итд. *Карактеристике говора С-В дијалекта*. У говору села Уљмa код Вршца забележено је пет акцената: /*˝* /, /*ˆ* /, /*´* /, /*`* / и кановачки / *4*/ са специфичном дистрибуцијом. Наиме, све предакценатске дужине повукле су акценат на себе (*гл*B*ва > глáва, н*B*р*&*д > нáрод, п*Q*т*(*ла > п*;*тала, т*h*п*+ *> т*\_*пи, т*h*п*+*ш > т*\_*пиш, т*h*п*+*мо > т*\_*пимо*), док се на краткоћу померио само краткосилазни из финалне позиције (*жен*( *> ж*3*на, пот*&*к > п*7*ток*) и дугосилазни са последњег отвореног слога (*сед*+ *> сед*b *> с*6*ди*). Старо место акцента сачувано је у следећим позицијама: *лоп*(*та*, *сед*+*м*, *дев*d*јка.* Кановачки акценат је забележен и у осталим селима око Вршца и Беле Цркве (*с*3*стра, л*7*нац, леп*7*та*), док се у околини Ковина у кановачкој позицији јавља /*˝* /*.* Иначе, говори С-В дијалекта имају стару акцентуацију (*мот*b*ком, вр*K*д*!*ла*; *сед*+*, из*"*м, упис*+*ва*; али и: *гл*B*в*( *> глáва*, *н*B*р*&*д > нáрод*, *пил*Q*ћ*{ *> пил*Q*ћ*( *> пил*;*ћа*, *гл*K*д*+*м > гл*K*д*b*м > гл*3*дим*, *в*h*ш*"*мо > в*h*ш*!*мо > в*e*шемо*). Факултативно, али не и ретко, дугоузлазни и кановачки се изговарају као дугосилазни (*м*\#*зе, п*d*рез*). Остале фонетске особине су: икавизми Ш-В типа, *л*!*^а^бац*, &*^а^сам*; *сл*%*шо, п*&*но, д*(*о* / *д*(*^о^о* / *д*d; *д идеш*; *н*" *да гор*;*ду*; *брдавица*; *м*d 7*тац, да у* (ју) *се осв*"*ту*; &*ће, от см*!*ја, р*%*во, фáла, ^х^*%*нка, ^х^*&*ма*; *п*d*с*; *опр*(*љам*; *пц*!*то*; *гр*d*јзе*; *Кр*%*чица*, *пр*(*ци*. Од морфолошких црта издвајају се: *кљ*m*чом*; *барј*(*ци -- барј*(*це*, *бубр*!*зи -- бубр*!*зе*, *кож*%*си -- кож*%*се*, *с к*&*њма*; *м*)*јки по пр*m*ги*; *по њ*+*ва*; *д*3*ца, дец*(*ма*; *са зв*N*нц*(*ма*; *т*!*лада*; дат. лок. јд. *м*3*не, с*3*бе*; д*а ју д*) *мл*3*ка*; *да ни пл*)*ти, т*d *ви к*)*жем*; *љ*\#*би ве м*)*јка*; *ј*B*в*b*о се њег*&*вим мај*7*ру*, *у млáдем в*3*ку*; *б*"*лој кок*d*шки*; *мо*b*ма бр*(*ћама*; *вредњ*b*и*. До промена је дошло и у глаголском систему. Имперфекат се више не употребљава, а од аориста само 3. л. јд. и мн. Инфинитив је замењен конструкцијом да + презент, уп. у фут. *и ћу д ид*"*м*, али и *св*! *ће ми поп*b*ју.* У неким селима презентом свршеног глагола изражава се футур (*т*d *не д*d*ђе в*b*ше*). У 3. л. мн. презента код свих глаголских врста уопштава се наставак -*у* и -*ду*. Остале особине глагола су: *ј*"*м, је, ј*!*ђи*; *причешћ*+*ваду* / *причешћ*%*ју*; *одрж*(*јемо*; *д*&*бим*; *с*b*пљем*; *сп*\#*шћа*; *ћ*,*т*!*ло.* Од синтаксичких особина издвајају се: *Мати је у с*&*бу*; *Фрља цигаре на орману*; *С вилом вади*; *Ј*) *сам* ;*шла за м*&*има ћ*\#*ркама и сам брáла*. Поједине лексеме имају специфична значења: *глота* `чланови породице`, *девојка* `ћерка`, *јагода* `дуд`, *мајка* `цркне`, *рње* `ноздрве`, *^х^уљав* `зао, рђав` итд. Наведене особине су типичније на истоку, док су на западу регистроване следеће фонетске (*грожђе*, а не *гројзе*; *овај*, а не *ова*), морфолошке (лок.= инст. мн., а не лок.= ген. мн..; *нам*, *вам*, *нас*, *вас*, а не *ни*, *ви*, *не*, *ве*; *јеј*, а не *јеђи*; -*им* у дат., инст. и лок. јд. м. и ср. р. заменичко-придевске промене, а не и -*ем*; инст. мн. *с волови*, а не *с воловма*; одсуство наставка -*ама* у првој деклинацији у дат., инст. мн. *дрвама*) и синтаксичке црте (ретка проклитизација енклитика *Си се завуко*). *Специфичности српских говора у Румунији*. У румунском делу **Б.** српски говори припадају четирима дијалектима. Ш-В дијалектом се говори од Поморишја до реке Тамиш. У централном (Гају, Дежану, Денти, Ђиру, Овсеници, Парцу, Рудни, Сенђурађу, Соки, Толвадији, Чакову) и делу јужног **Б.** (Пољадији) срећу се прелазни говори са новоштокавским (Ш-В) и староштокавским (С-В и косовско-ресавски) језичким одликама. У Банатској Црној Гори говори се С-В дијалектом. У јужном **Б.**, у клисурским говорима, говори се К-Р дијалектом. У православном селу Свињици и католичким карашевским селима близу Решице сачуван је веома архаични идиом призренско-тимочког дијалекта. Део српских (Банатска Црна Гора и Карашево) и хрватских говора (Рекаш) карактерише и чување фонеме јат / ě /. Српски говори у румунском делу **Б.**, поред низа сличности с онима у српском делу, имају и низ особина насталих под утицајем румунског језика и његових дијалеката. У прозодијском систему дошло је до неутралисања тонских (*в*:*да > в*&*да*, *брáда > бр*)*да*) и квантитетских (*см*" *> см*!, *потв*e*дио > потв*f*дио*, *д*6*в*N*јка > д*!*војка*) опозиција. У деклинацији је присутан синкретизам множинских падежа (ном. ген. ак. вок. лок. мн. -*и родитељи* и дат. инст. мн. -*има* *родитељима*; ном. ак. вок. мн. -*е* *баре*, ген. лок. мн. -*а*/-*ију* *бара* / *рукију*, дат. инст. -*ама* *барама*) и аналитизам (*ударио сам га са ногу*). Нарушена је дистинкција између правца и места, те се у једним говорима чешће употребљава акузатив, а у другима (у средњем **Б.**) локатив за наведена значења (*ако имаш у главу* / *идем у цркви*). Поремећен је и ред речи (*м*!*тем м*)*сти, се п*f*жи м*)*ст*; *н*! *се в*b*ди*; b*мамо мл*&*го л*d*нце в*!*лике*). Јавља се факултативно и удвојен објекат (*м*6*не ми б*;*ло жао*; *с*+*на сам га р*:*дила*). Веома је честа интерференција на семантичком *да и н*6 *в*K*жем* /тегле с компотом/ *ц*!*ле з*b*ме с*6*ду* /стоје/ *т*0*ко и док не п*&*јем*) и лексичком нивоу (*с*(*д сам м*6*тла ј*(*годе у конђел*)*тор* = рум. *congelator* `замрзивач`). *Специфичности говора банатских и поморишких Срба у Мађарској*. Три села (Деска, Сириг и Сентиван) налазе се на подручју **Б.** и имају одлике КГЗ, а два (Чанад и Батања) у Поморишју имају и неке особине ТГЗ (*об*+*ђе, чест*+*тамо*; *б*&*л*K*с*; *болеснике > болесн*;*це*; *п*"*т к*:*тарке*). У ова два је, под утицајем мађaрског и румунског језика, знатније нарушен прозодијски систем. Факултативно долази до губљења послеакценатских дужина (:*тежеду,* >*ма љ*m*ди*), дужења кратких акцената (*ст*(*ница > ст*)*ница, р*0*к*N*ва > рáк*N*ва*), скраћивања дугих (*р*m*чак > р*%*чак*, *к*)*жем > к*(*жем*) и замене узлазних силазним акцентима (*к*:*лач > к*&*лач*, *ждребáд*Q *> ждреб*)*д*Q). Фонема /х/ обично се јавља на почетку испред кратког вокала (*х*&*ди, х*%*ља*). Уочена је и честа замена лок. и инст. акузативом (*б*;*ла сам* $ *шк*N*лу*; *ст*&*ји пр*>*т кућу*), углавном у Чанаду и Батањи, а факултативно и у Дески, Сентивану и Сиригу. Само у прва два села, под утицајем румунског, нарушен је и распоред енклитика (*н*! *га* b*ма*; *и смо* %*ватили в*&*ду*). У њима се користе конструкције типа *по + ген*. (*сам* :*тишо по в*&*де*), а у банатским селима *рад + ген*. (*рад в*7*де*). На подручју српског **Б.** после I светског рата основан је већи број насеља (Банатско Карађорђево, Стајићево, Војвода Степа, Велике Ливаде итд.) са оптантима херцеговачко-крајишког дијалекта. Након II светског рата у напуштена немачка места досељавају се говорници углавном Х-К дијалекта. После распада Југославије пристигао је најновији талас говорника овог дијалекта. У околину Панчева, Вршца и Пландишта насељени су Срби и Македонци из јужне Србије и Македоније. У румунском делу **Б.** скоро у свим селима Срби су доведени до критичног минимума. Жарко Бошњаковић **Привреда.** Природни услови за привређивање у **Б.** доста су униформни. То је пространа равница с мало шума и са земљиштима погодним за разноврсну пољопривредну производњу. Због тога је пољопривреда овде дуго доминирала над свим осталим привредним гранама. Њени производи били су сировине за прве мануфактурне и индустријске погоне, као и основне робе за трговину. О значају појединих привредних грана може се судити по томе колико радника ангажују и којим делом учествују у остварењу националног дохотка. По првом критеријуму, пољопривреда је још до пре три деценије ангажовала половину, а почетком XXI в. и даље ангажује највећи део радника (26,5%), али је са њом индустрија готово изједначена (26,4%). Трговина и занатство (11,3% радника), заузимају трећу позицију и далеко предњаче испред осталих делатности. Други критеријум фаворизује знатно акумулативнију индустријску производњу, док је распоред других привредних грана идентичан оном добијеном по првом критеријуму. Допринос стицању националног дохотка већи од државног просека имају само индустрија, вађење руда и камена и пољопривреда. Пољопривредне површине **Б.** покривају 756.879 ха (2003), што је 84,1% укупне територије. Државни просек Србије без Космета је 66%. И структура тих земљишта погодује интензивној пољопривредној производњи. Једне од најпродуктивнијих површина, оранице и баште, заузимају 635.341 ха или 83,9%, док је државни просек 65,4%. Мање продуктивна земљишта, ливаде и пашњаци, заузимају 12,9%, а знатно мање од државног просека заступљени су и виногради и воћњаци. На близу две трећине укупних површина узгајају се жита (пре свега кукуруз и пшеница), а индустријско биље (највише сунцокрет и шећерна репа) на једној четвртини. Мање од десетине ораничних површина је под сточним биљем и поврћем. Услови за пољопривредну производњу нису у свим деловима **Б.** идентични. Најплоднија земљишта и најуједначенији приноси су на јужнобанатској лесној заравни и на плеистоценим терасама. У алувијалним равнима и источнобанатским депресијама земљишта су слабијих производних квалитета, а приноси су доста неуједначени, јер више зависе од падавина и висине фреатских вода. За илустрацију обима производње може да послужи једна година са просечним приносима, каква је била 2002. Тада је у **Б.** произведено 398.295 т пшенице (17,8% државне производње), 987.125 т кукуруза (17,7%), 305.981 т шећерне репе (14,6%) и 144.751 т сунцокрета (51,7%), иако **Б.** заузима само 11,6% државне територије. Највеће површине Банатског песка су под шумом и пашњацима. Шуме покривају и највеће делове Вршачких планина, а на њиховој јужној страни велике површине покривају виногради. Они су на великим површинама засађени и у околини Беле Цркве, као и на алувијалним равнима у Потисју, у околини Чоке и на Бисерном острву код Новог Бечеја. Велике површине алувијалних равни и банатских депресија су под ливадама и пашњацима. Пашњачко сточарство је, у време насељавања **Б.** и пре обимних мелиорационих радова, било основна грана пољопривреде. Временом, пашњаци су претварани у много продуктивније оранице, а пашњачка привреда задржала се само на површинама које није било могуће култивисати, као што су слатинаста земљишта у источном делу **Б.**, велике површине на Банатском песку и на најнижим теренима алувијалних равни. У новије време пашњачко сточарство је примат препустило шталском сточарству. Према подацима из 2003, у **Б.** је узгајано 71.936 говеда, 429.672 свиње и др. То је узгој мањи од државног просека. Периферни положај **Б.** у аустријској и аустроугарској монархији, те релативно касна градња железничких пруга условили су закаснели развој индустријских предузећа, која су у знатнијем броју настала тек у другој половини XIX в. Последице таквог стања осећале су се до после II светског рата, када почиње масовнија градња већих фабрика. Прве фабрике намењене су преради локалних пољопривредних производа, а прехрамбена индустрија је и касније задржала примат. Њени највећи погони су млинови у Зрењанину, Панчеву, Кикинди и Вршцу, затим шећеране у Зрењанину, Ковину, Ковачици и Новој Црњи, фабрике скроба у Зрењанину и Јабуци код Панчева, пиваре у Панчеву, Зрењанину и Вршцу, кланице и фабрике месних прерађевина у Зрењанину, Кикинди, Вршцу, Банатском Карловцу, Чоки, већи број млекара, фабрика за конзервирање воћа и поврћа, фабрика кондиторских производа, вина и алкохолних пића и др. Дугу традицију има и индустрија грађевинског материјала, пре свега цигле, црепа и керамичких плочица. Највеће фабрике су у Кикинди и Новом Бечеју, а мање циглане постоје по целом **Б**. Дугу традицију има и текстилна индустрија, која се базирала на великом тржишту, јефтиној радној снази и малом капиталу потребном за њен рад. Највећи текстилни центар је Зрењанин. Мању традицију има хемијска индустрија. Највећи погони су у Панчеву (рафинерија нафте, азотара и петрохемија), затим у Кикинди, Елемиру (фабрика синтетичког каучука, рафинерија гаса), Зрењанину (фабрика сапуна и козметичких препарата) и Вршцу (фабрика лекова). Значајни индустријски погони су ливница у Кикинди, фабрика стакла и фабрика сијалица у Панчеву, бродоградилиште у Зрењанину и др. За индустрију **Б.** је карактеристично да је највећи број фабрика у неколико великих градова, као што су Зрењанин, Панчево, Кикинда и Вршац. Током последње деценије XX в. и привредне блокаде земље, као и у процесу приватизације, рад многих погона је дошао у кризу која траје више од једне деценије. **Б.** је по страни од најзначајнијих комуникација, које пресецају југоисточну периферију Панонске низије. Најважнији путни правац је онај који повезује Београд са Темишваром и он пресеца јужну периферију **Б**. Тим правцем изграђени су пут и железничка пруга. Остали путеви углавном имају уже регионални или локални значај. Ипак, историјске околности учиниле су да је ово део државе у којем су изграђене прве железничке пруге. То су пруге Решица–Јасеново–Базјаш (1856), Сегедин–Кикинда–Темишвар (1857) и Темишвар–Вршац (1858), а основни циљ им је био да повежу оближње руднике са индустријским центрима у Аустрији. Неки њихови делови данас нису у функцији. Само две банатске пруге имају међународни значај, пруга Београд–Темишвар и пруга Сента–Кикинда–Темишвар. Остале пруге су Београд–Зрењанин–Кикинда и Зрењанин–Вршац–Бела Црква. Дунав и Тиса, две велике пловне реке протичу уз јужну и западну границу **Б.**, премошћене су на само седам места, што доприноси извесној саобраћајној изолованости овог дела Србије. Недостатак мостова најевидентнији је према Срему и ужој Србији. Укупна дужина путне мреже је 1.921 км, од чега савремену путну подлогу има 1.744 км (2003). **Насеља.** Историјска збивања у **Б.** нису погодовала развоју значајнијих насеља и њиховом постојању у континуитету. Сем тога, постоје две зоне где формирање насеља отежавају природни услови: то су безводни Банатски песак и често плављене источнобанатске депресије. Њима треба прибројати и Вршачке планине, али оне заузимају малу површину. У тим зонама насеља су по правилу мала, а њихова мрежа је ретка. Савремена мрежа формирана је тек после аустро-турских ратова с краја XVII и из прве половине XVIII в. Године 2002. у **Б.** је било 176 административних насеља, од којих су 17 градови и 159 села. У градовима је живело 329.254 (53,4%), а у селима 277.048 (46,6%) становника. Просечна настањеност села је 1.742 становника, што је мање од војвођанског просека (2.120). На лесним заравнима и пространим деловима плеистоцених тераса налази се неколико великих села: Ново Милошево са 6.763 становника, Меленци са 6.737, Баваниште са 6.106, Мокрин са 5.918, Падина са 5.760, Дебељача са 5.325 становника, (више од броја становника у неколико банатских градова). Већина банатских градова нема дугу традицију, а многи од њих су тај статус стекли захваљујући скромним централним функцијама у пространим аграрним срединама. Због тога само њих седам има више од 10.000 становника, а њих пет мање од 5.000 становника. Највећи су Зрењанин са 79.773 и Панчево са 77.087 становника. Панчево је формирало и приградску зону са два приградска насеља (Качарево 7.624 становника и Старчево са 7.615 становника) и четири велика села. У њима је број пољопривредног становништва мали (Качарево 9,5%), а највећи број запослених ради у Панчеву и Београду. Приградску зону формирао је и Зрењанин. Значајни градови су још Кикинда, Вршац, Ковин, Нови Бечеј и Бела Црква, док су остали тај статус добили као центри сеоских општина или као велика приградска насеља. Слободан Ћурчић **Историја.** Основни аутохтони елеменат пресловенског доба на простору **Б.** представљали су Дачани, чија је култура позната кроз последње векове пре н.е. до I в. н.е, али било је и других народа. После дугих борби које су вођене готово до II в., Римљанима је успело да надвладају и покоре Дачане. То се догодило 107. под царом Трајаном (98–117), и од тада, па све до упада Гота 272., подручје **Б.** припадало је Римљанима. Током Сеобе народа кроз **Б.** су прошли Готи, Гепиди и Хуни. После Хуна појавили су се Авари, који су дошли у **Б.** 566. на позив Лангобарда, а у оквиру заједничког похода против Гепида. Пошто су Гепиди разбијени, Лангобарди су отишли на северне Апенине (Ломбардија), а Авари су више од два века доминирали у **Б**. Заједно са Словенима као принудним савезницима, ратовали су против Византије све док франачка освајања Карла Великог 791. нису уништила Аваре. Словени су се на простору **Б.** налазили знатно пре доласка Франака и пре коначне аварске пропасти. Под франачком династијом Каролинга **Б.** је носио назив Франкарион, а када је Франке потиснуло словенско племе Moravana-Ducatus Horomiensis (Рамско војводство), крајем IX в. досељавају се Мађари предвођени Арпадом. **Б.** је под мађарском влашћу био подељен на Торонталску, Ковинску, Крашовску и Тамишку жупанију. **Б.** је 1552. пао под турску власт и остао под њом до 1716. Становништву су наметнуте обавезе према спахијама, а татарски војници, који су логоровали у **Б.**, чинили су пљачке и терор. Због тога су се банатски Срби и Румуни подигли на устанак, 1594. Вође устанка, у којем је учествовало око 1.500 људи, биле су владике Теодор Тиводоровић и Доцијал. Турци су, предвођени темишварским беглербегом Хасаном, угушили устанак и опустошили српска насеља. Од XVII в. Турци су увели и ванредне порезе и давања, а постојали су и разни облици кулука. Ивана Б. Спасовић; РСЕ У јесен 1716, кад су Аустријанци протерали Турке из **Б.**, он је изгледао као пуста земља. Према службеним коморским пописима из тих година, становништво **Б.** свело се на 21.000 породица, већином српских, углавном врло сиромашних, претежно сточарских. Аустрија је прихватила организацију сеоских власти која је постојала под Турцима, а сводила се на један вид кнежинске самоуправе: на челу више села стајали су оборкнезови, по селима кнезови и угледнији сељаци – кметови. Они су управљали селима, а решавали су сточне потрице и ометање поседа, прогонили разбојнике, разрезивали порез (контрибуцију) на поједине куће, убирали га и предавали коморским властима. Оборкнезови су плаћани из коморске касе и били су ослобођени пореза, док су кнезови уживали само ову другу повластицу. И једни и други су митрополитима плаћали тзв. кнежевски дукат – оборкнезови по два, а кнезови по један дукат. У другој половини XVIII в. број оборкнезова је смањен, а као органи власти јављају се општине, састављене од више лица, укључујући и писаре или дијаке. Становништво је било оптерећено порезом односно главарином, порезом на земљиште и стоку, повременим бесплатним и плаћеним кулуком, арендама на пустаре и таксама на воденице, крчме, меснице и риболов. У целини гледано, стање становништва било је повољније него у другим крајевима феудално-спахијске Угарске. Границу према Турској од краја 1726. чувало је 4.200 припадника неплаћене земаљске милиције, састављене од пребега из Србије распоређених у четири оберкапетаната са једним мајором на челу, снабдевених одговарајућим земљишним поседима. Освајач **Б.**, принц Еуген Савојски, још у току рата 1717. предложио је Бечком двору да **Б.** не укључује у Угарску, него да га претвори у коморску област, која би Угарску одвајала од Турске и спречавала њихово могуће савезништво, а уједно и да држави омогући веће приходе од оних које су доносиле раније освојене земље од Турака, додељене угарским магнатима, ослобођеним од државних дажбина. Као коморски посед, **Б.** је држави послужио као огледно поље за њену меркантилистичко-популациону економску теорију и праксу, која се сводила на политику интензивног насељавања, на развитак ратарства и занатства, мануфактурну производњу и активну трговину, којом ће се новац из других држава привлачити у Аустрију. Спровођење те економске политике поверено је команданту и управнику **Б.**, генералу Клаудију Флоримунду Мерсију, реформатору, који ће за непуне две деценије **Б.** од заостале области претворити у једну од најнапреднијих у Хабзбуршкој монархији. Генерал Мерси одлучио је да приступи насељавању непрегледних банатских пустара Немцима као занатским и ратарским становништвом, обећавши им да ће бити слободни и потчињени само држави, којој ће давати уобичајени порез и дажбине, а од ње добити три године ослобођења од терета, семе и алатке. За кратко време дошло је око 15.000 колониста, попуњено је становништво градова, посебно Темишвара, заснована су многа села и отпочео интензиван економски развитак. Уз Немце, досељавани су Италијани, стручњаци за свиларство, повртарство и израду хартије, Шпанци, који су основали Нову Барселону, Бугари -- „Палћени", Јермени, Цинцари, па чак и Турци ради платна абе, главног одевног предмета домаћег српског становништва. Ограничен је био само долазак Јевреја – на 60 породица. Да би побољшао пољопривреду, Мерси је приступио копању канала, регулисању река, изградњи путева и сузбијању пешчаре, уређивању сеоских атара, поседничких односа и увођењу двопољног и тропољног система обраде земљишта. Производња житарица убрзо је почела да задовољава потребе становништва и војске, а жита је повремено било и за извоз у Турску. Око Вршца, Беле Цркве и Оршаве Немци са Рајне бавили су се виноградарством, а Италијани гајењем свилобубе и пиринча. Покушавало се и с гајењем лана, кудеље и уљане репице, као и са оплемењивањем говеда и оваца и стварањем државних фарми; пажња је поклањана и гајењу пчела ради трговине медом и воском, као и риболову, посебно значајном за Србе због њихових честих постова. Велика пажња изван данашњег српског **Б.**, у то време такође насељеног Србима, посвећивана је рударству, посебно производњи бакра, као и мануфактурама у Темишвару, Липи, Карансебешу, производњи коже, а због нездраве воде производњи пића, посебно пива, карактеристичног производа Немаца и Чеха. Због довоза соли из Ердеља прочишћавано је корито реке Мориш, било је делимичне регулације Дунава, стварања поштанских станица и камбијатура за измену њихових коња. Општа динамичност осећала се на свим пољима привредног и друштвеног живота. У Темишвару је основана Немачка трговачка компанија која је требало да потисне српске, цинцарске и јеврејске трговце у **Б.** и преузме његову извозну трговину, посебно банатско–мајданпечким бакром који је извожен првенствено у Турску. Православни трговци основали су своју Рацко-грчку компанију, у почетку са 80 трговаца, који су се такође оријентисали према турским партнерима и били успешнији од Немачке компаније, нарочито у трговини храном и стоком. Свестрани економски и друштвени развитак **Б.** био је заустављен одласком генерала Мерсија на италијанско ратиште (1735) и новим ратом с Турском (1737–1739), у којем су Турци продрли у **Б.** и приближили се самом Темишвару, палећи и робећи села и градове, што је довело до бекства немачких и других колониста, тако да је јужни **Б.**, у којем их је било највише, опустео. Много становништва одведено је као турско робље, а много га је пострадало и у време епидемије куге 1738–1739. Доласком на престо царице Марије Терезије поставило се и питање обнове **Б.**, али је оно због Рата за аустријско наслеђе (1741–1748) и Седмогодишњег рата (1756–1763) ипак било у другом плану. На чело његове управе дошао је генерал гроф Јоаким фон Енгелсхофен, који је радије примао српске и друге избеглице из Турске него Немце, које је сматрао непогоднима за насељавање у **Б**. Он је тежиште привреде ставио на сточарство, због чега је свих 99 пустара у **Б.** издавао у закуп српским и цинцарским трговцима и тако с неколико стотина хиљада форинти пунио коморску и државну касу. Ипак, он није могао да се сасвим успротиви новој колонизацији Немаца, који су на разне начине долазили у **Б.**, па их је 1753. поново било већ 25.000 душа. А то је био само увод у велику, планску државну колонизацију Немаца 1763–1771, иза које је стајао Државни савет (*Staatsrath*), основан 1761. Да би колонисти дошли до доброг земљишта, власти су Србе и Румуне расељавале из насеља предвиђених за колонисте и потискивале из равничарских у брдовите области. Колонисти су добијали по шест година поштеде од дажбина, готове куће, стоку, инвентар, дрво и храну до прве жетве. Насеља су им давана поред река, потока и путева да би што лакше пласирали своје производе као слободни, царски поданици с правом наслеђа на земљиште које им је обилато додељивано. Занатлијама је дариван чак десетогодишњи имунитет од дажбина, а општинама су у закуп давана регална права, ватрогасне направе, учитељи и попови. Колонисти су доследно спроводили тропољни систем обраде земљишта, па је производња житарица толико напредовала да је потпуно задовољавала потребе становништва и све већег извоза, нарочито у области под Турцима. Сточарска производња је усклађивана са земљорадњом пошто је потреба за њоме и даље била акутна. Рударска производња је обновљена, а бакар се поново нашао на тржишту Турске, а још више у Бечу. Трговина је после рата 1737–1739. добрим делом била у рукама турских трговаца, који су увозили робу по царини од 3–5% и угрожавали домаће, првенствено српско-цинцарске трговце, који су подлегали далеко већим царинама, а то је њих натерало да обнове раније постојећу Рацко-грчку трговачку компанију, коју је подржала и држава да би потиснула неконтролисану трговину турских поданика. Компанија је у почетку имала између 250 и 280 чланова, а с државом је склапала вишегодишње уговоре, у почетку на 2.000 форинти годишњег ценза. Током времена број чланова компаније се повећавао, па је 1773. износио 350, а годишња закупнина је досегнула цифру од 9.000 форинти. Тако је њен монопол постао потпун, а трговина с Турском је из руку турских прешла у руке домаћих православних трговаца. Други ток трговине у **Б.** од средине XVIII в. потекао је речним путем према лукама на Јадрану, до Ријеке и Трста, као и до Љубљане. Њега је преузело Темишварско привилеговано друштво, основано 1759. као акционарско друштво у којем су акције имале банатска и бечка аристократија, па и сам двор. Компанија је добила највеће привилегије и помоћ од државе. Указана јој је свака подршка у извозу житарица, стоке, бакра, меда, воска, коже, сланине, поташе. И поред тога, компанија није успешно пословала, па је 1765. здружена са Тршћанским трговачким друштвом у нову, Царско-краљевску трговачку компанију у Темишвару и Трсту с импозантним капиталом од 600.000 форинти. Али ни нова Компанија није постигла очекиване резултате, што ју је водило ка ликвидацији до које је и дошло 1775. У исто време, Рацко-цинцарска компанија пословала је врло успешно, доказујући да су православни трговци били далеко способнији од немачких и с њима повезане државне бирократије. На даљу судбину **Б.** битно је утицао и савладар Марије Терезије, њен син Јозеф II, који је 1768. пропутовао овом облашћу и дошао до закључка да је ангажовање државних чиновника у привреди штетно, да треба разбити монополе и посебан положај **Б.** у оквиру царевине, односно предати га Угарској, а земљишне поседе изделити у мање парцеле и распродати их што већем броју људи из редова трговаца и средњег племства, а никако латифундистима, док сељацима треба дати повољнији урбар којим ће се спречити њихово израбљивање. Инкорпорација цивилног дела **Б.** изведена је 1779. у интересу угарског племства, односно стварањем трију жупанија: Торонталске са седиштем у Великом Бечкереку, Тамишке у Вршцу и Крашо-северинске са седиштем у Лугошу. Темишвар је проглашен за слободни краљевски град, Велики Бечкерек за привилеговано трговиште, а Великокикиндском диштрикту потврђене су привилегије из 1774. Комора је задржала Вршац и рударску област, поморишка насеља због транспорта соли из Ердеља и неке пустаре, док је Рацко-грчка компанија проглашена за зеленашку у односу на сељаштво и укинута. Инкорпорација коморског **Б.** у Угарску изазвала је велико разочарање код Срба, о чему речито сведоче њихове тужбе поднете народно-црквеном сабору у Темишвару 1790. Они су упоређивали коморску, немачку управу са жупанијско-мађарском и првој дали ласкаву оцену, а другој најгору могућу. Посебно су указали на рђаво судство, његову класност и националну необјективност, спорост и корумпираност, на гажење личне и имовинске сигурности, на „право мача" које је дато многим субјектима феудалног друштва, па и спахијама, на доступност служби само племићима, начину ношења јавних терета, злоупотреба у коришћењу работе и кулучних обавеза поданика. Жалбе и молбе банатских Срба су саслушане, подржане од комесара Сабора, генерала Јозефа Штимфелда, али су, ипак, остале неостварене. Повратак на коморски период остао је само жеља угњетеног српског народа, а тако је било и са **Б.** као могућом српском националном територијом, на чему се на том Сабору инсистирало. Ускоро после инкорпорације, држава је у два маха приступила распродаји коморских поседа у **Б.**, али не мађарском племству, које је очекивало да то буде путем донација, него најбољим купцима, првенствено Србима, Цинцарима и Јерменима, који су са поседима добијали и племство. Тако су нове банатске спахије постали Николићи (спахилук Рудна), Дамаскини (Немет), Сервијски (Кањижа), Нако (Семиклуш), Моско (Иванда), Маленица (Велики Гај), Којићи (спахилук Фиређхаза) и други, од којих су неки племство добили због услуга учињених држави у време Аустро-турског рата 1788–1791. Од тог времена, међу банатским поседницима нашао се и Загребачки каптол са спахилуцима Нодош и Билед, које је добио као накнаду за поседе у Хрватској уступљене Војној граници. Желећи да бар донекле заштити и сељаке, а нарочито Немце, чије је насељавање у **Б.** скупо коштало државу, двор је 1780. донео посебан, релативно повољан урбар за **Б.**, знатно бољи од угарског и хрватског урбара. Њиме је смањен порез на земљу, а цео сељачки посед (сесија) I класе утврђен је на 34 јутра земље с највећим правом располагања у целој Угарској. Радна обавеза сељака на целу сесију износила је 104 дана ручне работе годишње, али је власник само 45,5 дана морао да одради „у натури" у виду кулука, а 58,5 дана се откупљивало са по 10 крајцара за радни дан. Подложници без земљишног поседа, тзв. инквилини и субинквилини, морали су да дају 6–8 работа, што је било најмање у Угарској, док су занатлије и трговци могли да се откупљују од работе са 5–20 форинти годишње. Према меродавном сведочанству о **Б.** мађарског путописца Доминика Телекија из 1794, Немци, бивши колонисти, стајали су најбоље, пошто су у време коморске власти дуго бивали ослобађани од дажбина. За њима су следили Срби, за које је Телеки забележио да су били добри привредници, док су Румуни, претежно сточари, били много заосталији. Мађари су најчешће били пустарске дуванџије и кертиси. У прву половину XIX в. **Б.** је ушао као најразвијенија покрајина у Угарској, као житница Монархије, са релативно развијеном мрежом канала која је плодно земљиште осигуравала од поплава, са крдима рогате марве коју су држали спахилуци и стајским сточарством Немаца, са порастом сесионалног земљишта, али и његовим уситњавањем и великим повећањем беземљаша, нарочито у Торонталској жупанији. Градови су били у порасту, што показују примери Великог Бечкерека, који је 1821. имао око 11.500, а 1846. преко 16.600 душа, и Вршца, који је 1792. бројао око 8.400, а 1840. 15.400 душа. Број становника повећавао се и у Темишвару, као банатском граду мануфактура и првих новчаних завода, и Новом Бечеју, као главном житном тржишту и луци на Тиси. У свима њима, као и у Великој Кикинди, Панчеву и Ковину, предњачили су Срби и Немци, како у економском и политичком, тако и у културном животу. Славко Гавриловић Током српског народног покрета 1848/1849. **Б.** је играо значајну улогу. Незадовољство народа властима почело је у банатским насељима у пролеће 1848, а кулминирало је после Мајске скупштине, одржане у Сремским Карловцима исте године. На скупштини је српски народ, подстакнут револуционарним дешавањима у Аустријској царевини, тражио посебну Војводину, очување привилегија, цркве, језика и националних институција, што је довело до оружаних сукоба с Мађарима. У покушају да заузму Велики Бечкерек Срби су јуна 1848. поразили Мађаре код Ечке. У августу није успео српски покушај да се заузме Бела Црква, а ускоро су Мађари уништили важан српски војни логор у Перлезу и дошло је до борби око Елемира, Арадца, Бечкерека, Кикинде и до мађарског напада на логоре Томашевац и Алибунар. Пошто је Мађаре напала аустријска војска, Срби су у јануару и фебруару 1849. заузели Велики Бечкерек, Вршац и Белу Цркву и успоставили везу с Темишваром. Мађари су до маја повратили изгубљене области и заузели Панчево, али су ускоро поражени на европском бојишту. Драган Тубић После слома револуције цар Франц Јозеф је патентом од 18. XI 1849. основао посебну област под називом Војводство Србија и Тамишки **Б**. Та област била је изузета од Угарске и представљала је посебну потпуно независну територију. Административно и политичко средиште Војводства било је у Темишвару. Делове **Б.**, који су ушли у састав Војводства, чиниле су три жупаније: Торонталска, Тамишка и Крашовска, а кад су оне укинуте, **Б.** је био подељен на три окружја: лугошко, темишварско и торонталско. Војна граница у целини, у Срему, Бачкој и **Б.**, није ушла у састав Војводства. Царским патентом од 31. XII 1849. одлучено је да се од Петроварадинске регименте, Шајкашког батаљона, три банатске регименте и војних комунитета оснује Банатско-српска земаљска војничка управа са седиштем у Темишвару. Успостављањем нове контрареволуционарне апсолутистичке власти и у **Б.**, као и у целом Војводству, предузимане су многе мере, којима је био циљ да се прехрани пострадало становништво и обнови ратом разорена привреда, да се избеглице врате на своја огњишта, да се успостави саобраћај и да школе започну с радом. Укидањем преживелог феудалног система требало је што пре изградити нови и бољи апарат власти. На изградњи те власти, која би одговарала новим друштвеним и политичким потребама, врло интензивно се радило за све време Баховог апсолутизма (1850–1860). При изградњи нових органа власти сва виша управна и чиновничка звања додељивана су Немцима, а нижа Србима, Мађарима и Румунима. Власт је спроводила строгу германизацију и изузетно строг полицијски систем. Полиција је посебно била активна у време Кримског рата, када су Срби испољили проруско расположење и када су у неким селима **Б.** пронађене руске заставе и портрети цара Николаја I. Криза која је настала при прелазу са феудалне на капиталистички начин производње захватила је пољопривреду целог **Б.**, а тешко је погодила и српску трговину и занате, због чега је дошло до наглог осиромашења многих породица. Када је Аустрија у биткама код Мађенте и Солферина 1859. претрпела пораз у рату против Француске и Пијемонта, дошло је и до слома апсолутистичког система. Тражећи излаз из кризе у коју је запала Монархија, владар је 27. XII 1860. укинуо Војводство Србије и Тамишки **Б.**, при чему је **Б.** вратио Угарској и у њему обновио раније жупаније. Највише Срба било је у Торонталској, а мање у Тамишкој жупанији. На Благовештенском сабору, одржаном у Сремским Карловцима 1861, одлучено је да Срби од владара затраже посебну територију коју би чинили Срем, Бачка, **Б.** и Војна граница. Тај захтев није испуњен, па је **Б.** са својим жупанијама остао у саставу Угарске, а Војна граница је и надаље била под непосредном управом војних власти у Бечу. У административно-политичком погледу **Б.** је тада био подељен на три дела: жупанијски, војногранични и диштриктски. Војна граница укинута је 1873, а Великокикиндски диштрикт 1876. Те области укључене су у састав угарских жупанија. После укидања Војводства Србије и Тамишког **Б.**, нарочито после Аустроугарске нагодбе из 1867, започела је систематска мађаризација немађарског становништва **Б.**, која је без прекида трајала до избијања I светског рата. Мађаризација је остваривана посебним законима, али и појачаном колонизацијом хунгаризованих Словака и Мађара Чангова из Буковине и Ердеља. Посебна пажња при тој колонизацији посвећивана је пределима бивше Војне границе, која је била насељена претежно Србима. Значајну српску масу у развојаченој Граници требало је разбити колонизованим Мађарима и одвојити их од Срба из Србије. Срби, Румуни и Немци пружали су снажан отпор мађаризацији. Срби и Румуни у **Б.** живели су у црквеној заједници у оквирима Карловачке митрополије све до 24. XII 1864. Цар Франц Јозеф је тада наредио да се источни делови митрополије, у којима су се налазиле Арадска, Темишварска и Вршачка епархија, поделе између Срба и Румуна. Од Темишварске и Вршачке епархије за Румуне је створена нова Сибињска епархија са седиштем у Карансебешу. Срби су Румунима исплатили 300.000 форинти у готовом новцу, а обе стране су се договориле да у мешовитим срединама црква припадне ономе ко има више верника. Око спорних питања вођени су судски процеси који су трајали све до I светског рата. Сва друштвена, економска, политичка и културна збивања која су се дешавала у Бачкој и Срему захватала су и **Б**. Нимало није случајно да су три скупштине Уједињене омладине српске одржане у **Б.**, у Бечкереку (1868), Великој Кикинди (1869) и Вршцу (1871), да је програм Милетићеве Српске народне слободоумне странке (СНСС) донет у Бечкереку 1869, да су српски нотабилитети, којих је било и у Бачкој и у Срему, и у Хрватској и Славонији, прокламовали свој програм 1884. у Великој Кикинди. Када се распала СНСС и кад су 1887. основане Радикална и Либерална странка, оне су имале своје присталице и своје страначке листове и у многим местима **Б.**, као што су и све мађарске и немачке странке имале у тој области своје следбенике и своја гласила. Када је избио устанак у Херцеговини 1875, Срби Банаћани организовано су сакупљали помоћ за устанике и за херцеговачке рањенике. Када је 1876. дошло до рата са Турском, многи Банаћани су се, упркос строгим мерама мађарских власти, прикључили српској војсци и учествовали у борбама код Зајечара, на Ђунису и Јавору. Велик одјек у **Б.** имале су српске победе у балканским ратовима после којих су и највећи скептици међу Србима схватили да се приближава дан ослобођења и уједињења са Србијом. У време тих ратова Срби су од великомађарских и великонемачких политичара третирани као зараћена страна, па су били провоцирани, потказивани и излагани разним претњама. Крајем XIX и почетком XX в. **Б.** је, као и цела Угарска, запао у економску и друштвену кризу, због које је дошло до масовног исељавања становништва у САД и Канаду. Видљиви знаци те кризе били су велики железничарски штрајкови 1904. и штрајкови аграрног пролетаријата 1906–1908. После Сарајевског атентата и убиства надвојводе Франца Фердинанда 1914, у градовима **Б.** најпре је дошло до антисрпских демонстрација Мађара, Немаца и Румуна, а затим и до масовних хапшења, интернирања и злостављања виђенијих Срба. Хапшења и интернирања настављена су и после избијања рата, када су вођене и многе парнице у Панчеву, Темишвару, Кикинди и Сегедину због наводне велеиздаје Срба. Избијањем рата забрањена је делатност свих српских друштава и организација, као и излажење новина, календара и књига на српском језику. Мобилисани и упућени на фронт према Русији, Срби Банаћани у великом броју дезертирали су и налазили начине да се као добровољци прикључе Русима у борби против бугарске, турске, немачке и аустроугарске војске. Као добровољци, Срби Банаћани учествовали су и у пробоју Солунског фронта па су многи одликовани Карађорђевом звездом, медаљом Обилића, руским Георгијевским крстом и румунским одличјима. Због тешке економске кризе и разних недаћа почетком 1917, у **Б.** је дошло до друштвених немира, а касније и до штрајкова. Ратни дезертери, тзв. логоши, били су све многобројнији. Средином 1918. избила је епидемија „шпанске грознице", која је убрзо захватила целу област, а појавио се и пегави тифус. Током јесени 1918. у свим већим местима основани су Народна већа и Српска гарда, који су, у периоду смене старе аустроугарске и нових органа власти, имали задатак да чувају ред, мир и иметак грађана. Током новембра 1918. српска и савезничка војска заузеле су цео **Б**. Између Срба и Румуна тада је дошло до спора: Румуни су тражили цео **Б.** до Тисе, а Срби су желели да поставе границу што источније и да им припадне Темишвар. Држећи се начела народности и савезништва, Конференција мира у Паризу одлучила је да **Б.** подели. Део западно од Темишвара, насељен већинским српским живљем, припао је Србима, а источни део, заједно с Темишваром, с већином румунског становништва, додељен је Румунима. На Великој народној скупштини одржаној у Новом Саду 25. XI 1918. и дан раније на посебној скупштини у Руми одлучено је да се Барања, Бачка, **Б.** и Срем уједине са Србијом. После тога, по уредби о подели земље од 26. IV 1922, **Б.** је ушао у Подунавску област са седиштем у Смедереву. Кад су законом од 3. X 1929. основане бановине, **Б.** је, заједно с Барањом, Бачком, Сремом и деловима Шумадије и Поморавља чинио део Дунавске бановине са седиштем у Новом Саду. Један од најзначајнијих догађаја у **Б.** после стварања Краљевине СХС била је аграрна реформа. Њоме су били погођени велики поседи Зичија, Чекоњића, Загребачке надбискупије, наследника Сервицког и Душана Дуде Бошковића. Велепоседницима је остављен аграрни максимум, а земљу су добили ратни добровољци, солунски борци, избеглице и оптанти из Мађарске и Румуније и други беземљаши. Земља је дељена само Србима и Словенима, а не и Немцима, Мађарима и Румунима. Обнављањем политичког живота странке из Србије прошириле су своју активност преко Саве и Дунава, али су основане и нове. Знатну популарност у **Б.** уживала је Самостална демократска странка Светозара Прибићевића. Од националних мањина најорганизованији су били Немци, па Мађари, а затим Румуни. Немачка је окупирала **Б.** 12. IV 1941. Формално, **Б.** је чинио саставни део Недићеве Србије и правно је био повезан са Саветом комесара у Београду. Стварну власт у њему имали су Немци фолксдојчери, помогнути од мађарске националне мањине. За све време окупације била су честа масовна стрељања Срба, док су банатски Јевреји током 1941. и почетком 1942. потпуно уништени. У **Б.** је био организован покрет отпора, али због конфигурације земљишта и суровости окупационих власти, он није добио шире размере. Уочи ослобођења, већ у септембру 1944, више од 60% Немаца фолксдојчера отишло је у Аустрију и Немачку заједно с војском Трећег Рајха. Више месеци касније и преостали Немци морали су напустити земљу. Црвена армија је, уз помоћ партизанских одреда, заузела **Б.** у периоду од 1. до 8. X 1944. Василије Ђ. Крестић **Б.** је прва српска територија коју су у целини од немачке окупације ослободиле јединице Црвене армије, којој су се придружили локални партизански одреди почетком октобра 1944. Непосредно после повлачења Вермахта и немачких војнополицијских и других формација, основане су народне страже ради заштите имовине и живота грађана. У Вршцу је 17. октобра успостављена Војна управа за **Б.**, Бачку и Барању, која је преузела сву управну и државну власт и под којом је **Б.** остао до 15. II 1945, када је њена надлежност укинута и пренета на Повереништво за унутрашње послове и Народне одборе. Основана је и ОЗН-а. Прве мере војних власти усмерене су ка сређивању стања на ослобођеној територији. Створени су народноослободилачки одбори, успостављена је војнопозадинска команда и предузете мере безбедности ради неутралисања сарадника окупатора и бивших политичара. Ради даљег вођења рата, почетком 1945. обновљена је производња у индустријским предузећима, фабрикама и занатским радионицама, млиновима и кланицама и настављено скидање јесењих усева. Производња је подређена ратној привреди. Већ 18. X 1945. започела је деколонизација **Б.** од немачких колониста, који су 1941. прихватили држављанство Трећег Рајха. Деколонизација је започела привременим мерама неутрализације нелојалних грађана Немаца и мушкараца Мађара. Мађари су после кратког времена пуштени. Средином 1945. деколонизација је вршена на основу одлуке Потсдамске конференције 17. VII – 2. VIII 1945, када су силе антихитлеровске коалиције донелe одлуку да се Немци иселе из Источне Европе. Истовремено се одвијала мобилизација војних обвезника ради попуне старих јединица НОВЈ-а и стварања нових. Основани су болнички центри за прихват и лечење рањеника у Вршцу, Панчеву, Ковину, Кикинди, Петровграду/Зрењанину, Новом Кнежевцу, Новом Бечеју и Јаши Томићу, а затим дечји домови за ратну сирочад и социјалну заштиту деце. Оснивањем ГНОО Војводине у Новом Саду, **Б.** је прикључен АП Војводини 1945. У пролеће 1945. пажња је посвећена пољопривредној производњи (за рад су употребљене војска и немачка национална мањина), уведен је поново динар као једино платежно средство, образовани су Судови националне части пред којима су одговарали појединци за дела интелектуалне, економске, војне и друге сарадње с окупатором. После завршетка ратних операција и капитулације немачког Рајха започет је развој нове државне и привредне организације под руководством КПЈ у **Б.** као делу АПВ. Цео привредни живот у **Б.**, као и у целој земљи, подвргнут је совјетском узору. На основу Закона о аграрној реформи и колонизацији од 23. VIII 1945, одузете су земље и пољопривредна имовина банака, акционарских друштава, предузећа и велики поседи, а на удару се нашла и имовина Српске православне и Римокатоличке цркве. Под великим поседом сматрана је површина од 25–45 ха укупне површине. Овим законом утврђен је максимум земљишног поседа на 20–30 ха, а за неземљораднике на 3–5 ха. Црквени поседи ограничени су на 10 ха, а поседи манастира од историјског значаја на 30 ха. Без накнаде одузет је земљишни посед преко 10 ха црквама и манастирима. У земљишни фонд ушла је земља деколонизоване немачке националне мањине и народних непријатеља. Земља, која је на основу аграрне реформе ушла у земљишни фонд, подељена је аграрним интересентима и колонистима. На место деколонизованих Немаца колонизовани су борци и локални аграрни интересенти на основу Уредбе о спровођењу насељавања бораца у Војводину. Пресељење бораца почело је у јесен 1945. и трајало до 1948. Поред бораца из других крајева (БиХ, Банија, Кордун, Црна Гора, западна Македонија, ужички крај), земљу су добили и домаћи аграрни интересенти и припадници националних мањина – беземљаши Словаци, Мађари и Румуни. Новим законом из 1953. земљишни максимум смањен је на 10 ха. Национализација новчаних завода и индустрије извршена је до краја 1946, а мањих индустријских предузећа до краја 1948. Средства речног, путног и железничког саобраћаја такође су подвргнута национализацији, као и претежни део трговине. Расподела робе широке потрошње вршена је преко потрошних карата – „тачкица" и „бонова", слободно тржиште сведено је на сељачку пијацу. Вршен је откуп вишка прехрамбених производа ради снабдевања градова и села индустријском робом. Национализација земљишног фонда, предузећа, фабрика, новчаних завода, присилно задругарство, колективизација сељака и откуп вишка производа утицали су на застој привреде у **Б.** у целини. Нарочито је била погођена пољопривреда, у коју није било улагања. Поред насиља над грађанима, сељацима и средњом класом, заснованог на идеолошкој острашћености класне борбе, **Б.** је 1950. и 1952. погодила катастрофална суша, што је погоршало укупно стање и довело област до ивице глади. Закон о петогодишњем плану за период 1947--1951. предвидео је привредни развитак заосталих република, те су из **Б.** пренети агроиндустријска опрема и индустријска предузећа у Црну Гору, БиХ и Македонију, а једна пруга чак у Албанију. Ово пустошење утицало је на привредно заостајање **Б**. Накнадне тешкоће и незапосленост изазвала је Резолуција Информбироа, када су уведене мере безбедности на граници према Румунији и Мађарској. Грађани у насељима поред границе добили су посебне личне карте, а дуж границе постављене су жичане препреке, стражарске куле, бункери и минска поља. Један број становника са саме границе евакуисан је ради личне безбедности због агресивног понашања румунских и мађарских пограничних стража. Грађани су хапшени због опредељења за политику Информбироа и ради спречавања непријатељске пропаганде са Запада, углавном САД, где је живела знатна српска и друга економска емиграција из **Б.**, која је својим рођацима слала новчану и другу помоћ. Појединци и целе породице били су проглашавани „народним непријатељима" и подвргавани полицијском надзору заједно с „информбировцима". Деиндустријализација **Б.** текла је истовремено с насиљем над сељацима који су присиљавани да организују сељачке радне задруге по узору на совјетске колхозе. Скоро сви сељаци били су 1950. „утерани" у сељачке радне зaдруге, што је довело до пада аграрне производње. После слома колективизације, новим мерама власти прешло се на расформирање задруга и оснивање пољопривредних добара 1953. и почео је да се развија агробизнис. Истовремено са променом идеолошког става КПЈ према развоју земље, после 1953. започиње увођење радничког самоуправљања које је заменило административни концепт социјализма. Од 1953. у **Б.** се осетио напредак: предузећа су добила самосталност и уведен је нов начин инвестирања преко савезних, републичких и локалних извора. Обнавља се локална индустрија, а пољопривредна производња, захваљујући модерном агробизнису, бележи пораст, развија се тржиште, а с њим и стамбено-комунална делатност, трговина и занатство. Од 1955. почело је усклађивање развоја тешке и прерађивачке индустрије, производња се рационализује, повећава се улагање у пољопривредну производњу, која обухвата и индивидуалне произвођаче и подстиче их на кооперацију са задругама и пољопривредним добрима. У Кикинди, Новом Кнежевцу, Зрењанину, Чоки, Вршцу, Српској Црњи, Панчеву, Банатском Карловцу и Новом Бечеју развијају се агроиндустријски комбинати с ослонцем на земљишни фонд направљен аграрном реформом или преузет на основу одређеног земљишног максимума. Обновљена је млинска индустрија, оснивају се пекаре, које израђују кондиторске производе, обнавља рад шећерана у Зрењанину, а подижу се нове у Српској Црњи и Ковачици. Граде се силоси за смештај житарица, отварају се фабрике за прераду воћа и поврћа у Кикинди, Новом Кнежевцу и Новом Бечеју. Метални комплекс се обнавља и развија из малих мануфактурних радионица у модерна предузећа. Ливница железа у Кикинди израђује машине алатљике, касније и делове за аутомобиле, а потом монтира аутомобиле; у Зрењанину се производе радијатори, вагони и бродови. Обнавља се и развија хемијска индустрија: у Панчеву се прерађује нафта и развија хемијски комплекс, граде се фабрике у Зрењанину, Кикинди, Вршцу, Елемиру и Новом Милошеву. Развијају се млекарска индустрија и индустрија коже и обуће (Зрењанин, Кикинда), а обновљена је и производња ћилима и свиле у Зрењанину и Белој Цркви. Обновљени су и модернизовани путеви, обнављају се и оснивају предузећа за превоз робе и путника у Кикинди, Зрењанину, Вршцу, Панчеву, Новом Бечеју и Новом Кнежевцу, граде се друмски и железнички мостови на Тиси, па се **Б.** повезује са Бачком и Новим Садом код Новог Кнежевца и Новог Бечеја, а мост на Дунаву код Ковина повезује **Б.** са централном Србијом. Модернизован је поштански саобраћај, оснивају се локалне банке за финансирање локалне индустрије и трговине, обновљене су и проширене болнице и изграђене нове. Обнављају се здравствене станице и зубне амбуланте. Бање у Новом Кнежевцу и у Меленцима (Русанда) су обновљене, развија се језерски туризам у Белој Цркви и Ечкој, где се поред старог рибњака изграђује нови и уводи гајење нових врста рибе. Мануфактурна и сезонска производња грађевинског материјала прелази на индустријску и шири се производна понуда, те се, поред цигле и црепа, производи и керамика у Кикинди и Новом Бечеју. Копање крака Канала Дунав–Тиса–Дунав кроз **Б.** са секундарном каналском мрежом ради осигурања од поплаве и наводњавања, риболова и превоза великих терета бродовима, започиње 1957. У градовима локална грађевинска предузећа развијају стамбену изградњу, па су подигнуте нове модерне школске зграде за основне и средње школе. Поред гимназија са традицијом у Кикинди, Зрењанину, Панчеву, Вршцу основане су нове у Новом Кнежевцу и Новом Бечеју. Основане су нове средње економске школе, затим и медицинска (Зрењанин) и две техничке (Кикинда, Панчево). Отворена је Виша педагошка школа у Зрењанину, а затим Машински факултет „Михајло Пупин". Поред Учитељске школе у Вршцу, основана је Педагошка академија у Кикинди. Развој индустрије пратила је експанзија запошљавања у градовима, која је подстакла миграцију из иначе урбанизованих села у градове и смањење сеоског становништва. С првом привредном кризом која се јавила 60-их година, миграција радно способног становништва са села, али и из градова, усмерена је од 1966. ка земљама у западној Европи и преко океана. Привредни развој у **Б.** довео је до нестанка ситних трговина, које замењују робне куће, смањен је број занатлија, а неки занати се гасе. Нестају ковачнице, ваљаонице сукна, ћурчијске радње, престаје прерада кудеље и др. Села прво напуштају пресељеници који су добили земљу и другу имовину на основу аграрне реформе и колонизације 1945. Истовремено, створени су „полутани" – индустријски радници и власници земљишних парцела који раде у фабрикама и обрађују земљу. Основана су културноуметничка друштва, професионална (Зрењанин) и аматерска позоришта, обновљена је локална штампа и издавачка делатност књига, новина и часописа, а затим су основане локалне радио и ТВ станице. Развој самоуправе довео је до потребе оснивања локалних архива. Основани су историјски архиви у Зрењанину, Кикинди, Панчеву и Белој Цркви, а затим музеји и сликарске галерије. Спорт је доживео напредак: поред фудбалских клубова, основани су рукометни, кошаркашки и пливачки, а затим клубови борилачких вештина чији чланови су учествовали на ОИ. **Б.** је у оквиру АПВ по федералном Уставу из 1963. добио место у федерацији. Привредна реформа која је уследила увела је земљу у кризу што се осетило у **Б**. Брионски пленум из 1966. није потресао **Б.**, али политички обрачун је довео до јаснијег положаја аутономије покрајине и удаљавања **Б.** од Београда, што је појачано Уставом из 1974. После 1974. развој **Б.** у односу на друге делове Војводине успорен је, чак стагнира. Инфраструктура је застарела и не обнавља се. Железнички саобраћај долази у кризу и неке пруге се укидају. Немири који су захватили Србију у лето 1989. проширили су се на **Б.**, где исте јесени избијају демонстрације и широм Покрајине долази до смене власти. Нерешени проблеми у Федерацији, изазвани сецесионистичким покретима у Словенији и Хрватској, а затим у БиХ, изазвали су ратове 1991--1995, када велик број избеглица стиже у **Б.**, где су збринути. За време трајања сукоба у Хрватској и БиХ, из **Б.** је слата помоћ у храни, материјалу, а одлазили су и добровољци. Терористичка побуна Албанаца на Косову и Метохији и НАТО агресија 1999. донеле су ратна разарања и на просторе **Б**. Гађани су индустријска постројења и мостови. Нарочито је страдало Панчево, али и други градови. Јован Пејин ЛИТЕРАТУРА: H. Schwicker, *Geschichte des Temeser Banats*, Pest 1872; J. Szentkláray, *Száz év Délmagyarország újabb történetéből*, Temesvár 1879; С. Милекер, *Повесница слободне краљеве вароши Вршца*, Пан. 1886; L. Baróti, *Adattár Délmagyarország XVIII századbeli történetéhez, I*, Temesvár 1893; S. Borovszky, *Temes vármegye története*, Budapest 1912; А. Меснер-Споршић, „Колоније хрватских племића у Банату", *ЗНЖОЈС*, 1930, 28, 1; K. Schünemann, *Die Bevölkerungspolitik unter Maria Theresia*, Berlin 1935; Б. Милетић, *Белешке о банатском говору*, Бг 1940; Д. Николић, *Срби у Банату у прошлости и садашњости*, Н. Сад 1941; В. Стајић, *Великокикиндски диштрикт*, Н. Сад 1950; П. Ивић, „О говорима Баната", *ЈФ*, 1949–1950, XVIII; Д. Ј. Поповић, *Срби у Банату*, Бг 1955; П. Ивић, „Једна доскора непозната група штокавских говора: говори са незамењеним јатом", *ГФФНС*, 1956, 1; J. Кallbrunner, *Das Kaiserliche Banat*, München 1958; П. Ивић, „Место банатског херског говора међу српским дијалектима", у: *Банатске Хере*, Н. Сад 1958; Д. Ј. Поповић, *Срби у Војводини II*, Н. Сад 1959; Б. Јанкулов, *Колонизација Војводине у XVIII и XIX в.*, Н. Сад 1961; М. Живковић, Б. Берић, В. Веску, „О српским и хрватским говорима у Банату", *НЖ*, 1961, V, 2; 1962, VI, 1; Р. Штегер, *Бела Црква у XVIII и XIX веку*, Н. Сад 1963; С. Гавриловић, „Банатски урбар", *ЗМСДН*, 1963, 34; S. Jordan, *Die kaiserliche Wirtschaftspolitik im Banat im 18. Jahrhundert*, München 1967; С. Гавриловић, Н. Петровић, *Темишварски сабор 1790*, Н. Сад – Ср. Карловци 1972; С. Гавриловић, „Срем, Банат и Бачка од краја XVIII до средине XIX века", *ЗМСИ*, 1972, 6; Д. Дукић, *Воде Србије*, Бг 1977; Б. Букуров, *Бачка, Банат и Срем*, Н. Сад 1978; В. Крестић, „Срби у Угарској од слома револуције до Нагодбе (1849–1867)", у: *Историја српског народа*, V/2, Бг 1981; Н. Секулић, „Збирка дијалекатских текстова из Војводине. (Банат)", *СДЗ*, 1981, XXVII; *Геоморфолошки проблеми Баната*, Н. Сад 1984; М. Томић, „Говор Свиничана", *СДЗ*, 1984, XXX; А. Хегедиш, *Аграрни односи у Торонталској жупанији у Банату 1779–1848*, Н. Сад 1987; М. Томић, „Говор Радимаца", *СДЗ*, 1987, XXXIII; Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југословенска федерација*, 1–2, Бг 1987; Љ. Шијачки, *Привреда Баната између два светска рата*, Н. Сад 1987; П. Ивић, „Акцентуација српскохрватског говора Уљме", у: *О језику некадашњем и садашњем*, Бг 1990; П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, „Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта, I: Увод и Фонетизам", *СДЗ*, 1994, XL; П. Степановић, *Говори Срба и Хрвата у Мађарској. Штокавско наречје.* *(XI* *Дијалекат банатских и поморишких Срба)*, Бг – Н. Сад 1994; Н. Гаћеша, *Аграрна реформа у Југославији (1919–1948)*, Н. Сад 1995; П. Ивић, „Однос између карашевског и свиничког говора", *Македонски јазик*, 1995, XL–XLI; Н. Гаћеша, *Радови из аграрне историје и демографије*, Н. Сад 1995; С. Милекер, *Историја Банатске војне границе 1764–1873*, Пан. 1995; Б. Лекић, *Аграрна реформа и* *колонизација у Југославији 1945–1948*, Бг 1997; Ч. Попов, С. Гавриловић, *Европска револуција и српски покрет 1848–1849*, Н. Сад 1997; П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, „Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта, II: Морфологија, Синтакса, Закључци, текстови", *СДЗ*, 1997, XLIII; С. Ракић-Милојковић, „Извештај о дијалектолошком истраживању говора Батање", *St. Sl.*, 1997, 42; „О говору Деске", *St. Sl.*, 1998, 43; Ј. Пејин, *Преглед прошлости Срба у Банату*, Бг–Зр–Кикинда–Пан. 2003; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004; З. Томић, *Шумарска фитоценологија*, Бг 2004; С. Кицошев, М. Бубало-Живковић, А. Ивков, *Становништво Баната*, Н. Сад 2005; В. Гавриловић, *Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија*, Н. Сад 2005; Л. Лазић, (ур.), *Заштићена природна добра и екотуризам Војводине*, Н. Сад 2008; С. Пузовић и др., *Значајна подручја за птице у Србији*, Бг – Н. Сад 2009; П. Ивић, *Српски дијалекти и њихова класификација*, Ср. Карловци – Н. Сад 2009. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТ **БАНАТ**, железнички спортски клуб основан 1921. у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину) под називом *ЖСК*. Окупљао углавном железничку омладину. Фудбалско игралиште крај болнице изграђено је 1923. и једно је од најстаријих у овом делу Војводине. Убрзо (1923) прикључио му се атлетски клуб *Славија*, па је посвећивана пажња и атлетици и хазени, женском екипном спорту. Фудбалери овог клуба су 1926. у Бечу играли против реномираног тима тамошњег *Остмарка* и изгубили са 3:5. У првенственим сусретима са клубовима из шире околине били су врло успешни, па су 1933, надмећући се с бечкеречким *Обилићем*, успели да заузму прво место у Банату. За време немачке окупације нису игране званичне утакмице. Рад је обновљен после ослобођења, када је поправљен запуштени фудбалски терен. Клуб тада наступа под именом *Железничар*, али се убрзо гаси, тј. са још неколико зрењанинских клубова фузионише се 1947. у ФК *Пролетер*. Већ 1948. поново је основан ФК *Железничар*, а јула 1956. клуб је променио име у ЖСК **Б.** и под овим именом делује и данас. Поред фудбалске, развиле су се тада и секције за куглање, бокс, стони тенис и стрељаштво. Предвођени Звонимиром Вујиним, боксери су се такмичили у друштву најбољих југословенских клубова (1970–1974), дизачи тегова били су вишеструки прваци државе 70-их година, а у такмичарском погледу највише су постигли стонотенисери, који су се деценијама, са краћим прекидима, такмичили у прволигашкој конкуренцији. Фудбалери се такмиче у подручној лиги. ЛИТЕРАТУРА: Т. Малбашки (ур.), *Зрењанин*, Зр 1966; В. Атанасију, *Четрдесет година Бокс клуба* *Банат, Зрењанин*, Зр 1985; Д. Кеврешан, *ЖФК Банат* *1921–1991*, Зр 1991. Васа Атанасију \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТ **БАНАТ**, кондиторска индустрија са седиштем у Вршцу. Занатску производњу чоколаде у Вршцу започео је још 1894. Самјуел Шварц у својој фабрици слаткиша („Canditen-Fabrik") под надзором швајцарског кондитора Д. Фрелера. Ова мала фабрика, која је имала и свој салон за велепродају, убрзо је престала с радом и у њој је надаље обављана само посластичарска делатност. Поизводња чоколаде започиње 1927, када су браћа Ифко откупили преостале машине и покренули производњу марципана, пралина, кандираног фондан-десерта, салон бомбона, крем чоколада и сличних слаткиша. Од 1930, набавком нових машина, шири се и асортиман фабрике, расте квалитет и значајно се повећава производња. Неки од производа ове фабрике, нпр. фигуре од чоколаде, постали су познати широм Европе, а нарочито у Америци. Пред II светски рат, због недостатка сировина, фабрика смањује производњу а током рата престаје да ради. Као фабрика у државној својини, обнавља рад 1. V 1945. под називом Вршачка творница чоколаде и бомбона **Б**. Значајним обнављањем машина долази до повећања капацитета, иако фабрика ради по строго утврђеним државним плановима. Почев од 1952, производи фабрике излазе и на слободно тржиште, а скоро целокупни део асортимана по предратној рецептури извози се у Америку. Пресељењем фабрике у већи адаптирани простор још значајније је порасла производња и проширила се и на производњу ликера, па од 1955. фабрика носи назив „Творница чоколаде, бомбона и ликера **Б**." Већ 1961. производња је износила 1.000 т чоколаде и 900 т бомбона, с тенденцијом раста и прилагођавања укусима већ развијеног тржишта и налазила се на четвртом месту у земљи. Од 1972. фабрика је радила у саставу ПКБ-а (Пољопривредни комбинат Београд), а по завршетку великих инвестиција 1977. **Б.** ушла је у ред најзначајнијих кондиторских фабрика у Југославији, с великом палетом производа – таблиране чоколаде, десерта, бомбона, желеа, бомбоњера, карамела и других слаткиша, које је највише извозила у источноевропске земље. Од 1990. **Б.** је пословао као деоничарско друштво у мешовитој својини, а 1993. постао је деоничарско друштво у приватној својини, са 360 радника и производњом од 4.500 т. Већ 2001, као трећа кондиторска фабрика у земљи (Србија и Црна Гора), **Б.** је производио 7.000 т слаткиша. Током 2006. акционари **Б.** и „Концерна Бамби а.д. Пожаревац" закључили су акт о спајању и створили „Бамби–Банат а.д. Београд", који почиње да послује од 1. I 2007. с капацитетом од 28.000 т годишње. ЛИТЕРАТУРА: *Војводина: нови срезови и општине*, Н. Сад 1956; Д. Бугарски и др., *Општина Вршац*, Вш 2005. Душан Белча \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТИТИ **БАНАТИТИ**, магматске стене горњокредне старости, откривене у румунском Банату и североисточној Србији. То није врста једне стене одређеног састава, него групни назив за серију интрузивних, субвулканских и вулканских стена претежно гранодиоритског до кварцдиоритског карактера. Одликују се порфироидном до порфирском структуром и масивном текстуром, а претежно су изграђене од зонарног плагиокласа андезинског састава, моноклиничног пироксена (диопсид), амфибола (хорнбленда), биотита и мало алкалног фелдспата и кварца. Овај назив увео је Б. Кота 1864. Данас је назив застарео и углавном га користе румунски геолози. У последње време уведен је термин банатитски магматски и металогенетски појас за регионалну зону горњокредних орудњених магматских стена, које су аналогне банатитској серији. Тај појас, с прекидима, протеже се од Апузена и румунског Баната, преко тимочке зоне у Србији и Средњогорја у Бугарској до Црног мора. За овај појас везана су највећа порфирска и масивно-сулфидна лежишта бакра и злата у Европи: Бор, Мајданпек, В. Кривељ, Челопек, Асарел и Елатсите. ЛИТЕРАТУРА: B. Cotta, *Über Eruptivgesteine und Erzlagerstatten in Banat und Serbien*, Freiberg 1864. Владица Цветковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКА ДУБИЦА **БАНАТСКА ДУБИЦА**, село у средњем Банату, у општини Сечањ, изграђено на плеистоценој тераси уз старо корито речице Брзаве. Почетком друге половине XX в. том трасом је прокопан канал Тиса–Дунав. Село има изразито периферан положај и са суседним селом Јарковац повезано је слепим асфалтираним путем. Центар општине удаљен је 20 км. **Б. Д.** је вероватно постојала пре XVIII в., јер постоје подаци да је 1727. обновљена. То је било српско село и 1776. прикључено је Војној граници. Године 2002. имало је 428 становника, од којих 85,3% Срба. Пољопривредом се бавило 79% активног становништва. Морфологија села прилагођена је ниским и водоплавним теренима. Трагови планске градње постоје само у његовом источном, најмлађем делу. ЛИТЕРАТУРА: П. Томић, *Општина Сечањ*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКА ЕПАРХИЈА **БАНАТСКА ЕПАРХИЈА**, основана 1931. са седиштем у Вршцу. Наставља традицију Вршачке епархије и покрива простор Баната у Србији, изузев Крњаче. За време Аустроугарске јужни део Баната припадао је Вршачкој, а северни део Темишварској епархији. Српско-румунска граница формирана после I светског рата поделила је Банат на српски и румунски, услед чега је од обе епархије у границама Србије формирана **Б. е.**, а од истих епархија на простору Румуније Темишварска епархија. Епископски двор, архитектонски значајан објекат, саграђен је 1759, али је фасада садашњи облик добила 1904. Уз часопис *Банатски весник*, покренут 1941, епархија негује издавачку делатност. Велелепности богослужења доприносе многобројни хорови (мушки, женски, мешовити, школски, омладински, занатлијски, ратарски). Организована је у 8 архијерејских намесништава са 175 парохија и седам манастира (Баваниште, Војловица, Месић, Света Тројица, Света Меланија, Средиште и Хајдучица), са 20 монахиња и 10 монаха. Епархијска слава је Св. Теодор вршачки (16/29. мај). ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, „Епархије и епископи 1920–1970", у: *Српска православна црква 1920-1970*. *Споменица о 50-годишњици васпостављања Српске патријаршије*, Бг 1971; *Црква*, календар Српске православне патријаршије за просту 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКА ПАЛАНКА **БАНАТСКА ПАЛАНКА**, село у југоисточном Банату, у општини Бела Црква, изграђено на југозападној периферији Малог песка (дела Банатског песка), где је он окружен алувијалним равнима Караша, Дунава и Нере. Кроз село пролази пут Бела Црква – Стара Паланка. Општинско средиште је удаљено 10 км. Старо насеље било је уз обалу Дунава, уз аустријску тврђаву Харам. Због водоплавних терена око 1784. измештено је 2 км северније, а уз тврђаву је остао само заселак Стара Паланка. Према подацима из 2002, у оба села живело је 837 становника, од којих 89,8% Срба. Пољопривредом се бавило 75,6% активног становништва. Село је ушорено, с радијалним распоредом улица. ЛИТЕРАТУРА: П. Томић, *Општина Бела Црква*, Н. Сад 1988; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКА ТОПОЛА **БАНАТСКА ТОПОЛА**, село у северном Банату, у општини Кикинда. Налази се на малом острву плеистоцене терасе окруженом ниским ритским земљиштима. Кроз њега пролази асфалтирани локални пут, а општинско средиште удаљено је 20 км. Основали су га Срби 1766, али су га због поплава убрзо напустили. Обновили су га Мађари и Немци 1791. Крајем II светског рата иселили су се Немци, а на њихово место доселило се 454 колониста из Босне. Године 2002. село је имало 1.066 становника, од чега 53,7% Срба и 40,7% Мађара. Аграрна занимања ангажовала су 74,1% активног становништва. Главна улица је извијена уз границу плеистоцене терасе и рита, а од ње се ка истоку одвајају три краће споредне улице. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Богдановић и др., *Општина Кикинда*, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКЕ НОВИНЕ **БАНАТСКЕ НОВИНЕ**, недељник који је излазио у Вршцу од 4. III 1926. до 2. VI 1927. као независни лист. Уредник Божа К. Митровић, учитељ по занимању, смело је нападао режим с намером да, у границама грађанске демократије, поправља постојећи поредак. Пропагирао је просвећивање народа, желећи да, како стоји у уводнику, очисти људска срца, јер су била пуна „неморала, материјализма и злобе." Залагао се за отварање народних кухиња и обданишта, подизање градског зеленила и унапређење комуналне хигијене, као и за изједначавање права жена с правима мушкараца. Оптуживао је владу да није ништа чинила да спречи корупцију и поврати веру у законитост. У другој години уредништво је преузео Иван Косанић, присталица Видовићевог просветно-етичког покрета, који је био за економску слободу и укидање експлоатације човека. Тражио је да се Србија окрене Русији и да се с њоме братски договори о сузбијању фашизма, који је из Италије све више стремио ка Балкану. ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1918–1941*, Н. Сад 1983. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКЕ ХЕРЕ/ЕРЕ **БАНАТСКЕ ХЕРЕ/ЕРЕ,** група Срба у Банату, настањена у доњем току реке Нере, са српске и румунске стране. Села Калуђерово (136 стaновника), Крушчица (Кручица 1.049 становника), Кусић (1.480 становника), Црвена Црква (806 становника), Врачев Гај (1.568 становника) и Банатска Паланка (око 900 становника после II светског рата) на десној обали реке Нере припадају Србији (општина Бела Црква), а Лесковица, Луговет (Ланговет), Златица, Прњавор и Соколовац (Сакаловац), на левој обали, Румунији. У селима источно од Беле Цркве зову се Ерама, а југозападно Херама. Хера (Ера) општи је назив и назив за мушкарца, а за жену Ерчуга. Порекло групе је хетерогено, али назив указује на Херцеговину. Истраживања средином XX в. доказују да динарска компонента представља трећину у тадашњем саставу становништва, али је у прошлости она могла бити још изразитија. О самом досељавању Херцеговаца нема писаних података. Докази да је главнина досељена до средине XVIII в. посредни су. Документи православне цркве из 1787. помињу све знатније породице које постоје и данас. Динарско становништво није групи наметнуло ниједну другу особину осим имена. Начин живота досељеници су преузимали од староседелаца које су ту затекли, који су били боље адаптирани на околину. На начин живота утицао је режим Војне границе (1739–1872). Мађаризација под утицајем угарске цивилне управе (1872–1918) остала је без већих последица. Већи културни утицај остварили су Немци и Чеси. На развој краја утицала je и железничка пруга, која је 1858. спојила Белу Цркву с Темишваром, Будимпештом и Бечом. Од 1918. државна граница поделила је до тада јединствену област на два дела – српски и румунски. **Б. Х.** се баве земљорадњом (житарице, индустријско биље), сточарством, виноградарством и воћарством. До почетка XX в. главна привредна грана било је сточарство (овце, говеда, коњи). Традиционални сточарски режим поремећен је извлачењем државне границе. Земљорадња се развија од краја XIX в., а сточарство постаје интензивно и зависно од земљорадње. Виноградарство је било под немачким утицајем. Ово је и данас виноградарски крај, некада познат и по свиларству. Данашња насеља су по типу панонско-војвођанска, плански ушорена села. Све куће су општег панонско-војвођанског типа. Тај тип је настао под утицајем власти у XVIII в. Нема података о изгледу кућа и насеља пре тога. Говор **Б. Х.** припада смедеревско-вршачкој говорној групи (дијалекту), по типу између косовско-ресавског и шумадијско-војвођанског дијалекта. Режим Војне границе обавезивао је **Б. Х.** на живот у задругама („фамилије", „кумпаније"), који се задржао до почетка XX в. Традиционални начин одевања припада војвођанском типу с локалним специфичностима. Од средине XX в. напуштају традиционално одевање под утицајем града. У особинама и начину њиховог живота нема видљивих херцеговачких црта. По својој укупној култури и начину живота прилагођени су панонском типу јужног Баната. ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић (ур.), *Банатске Хере*, Н. Сад 1958. Младена Прелић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКИ АЛМАНАХ **БАНАТСКИ АЛМАНАХ**, прва периодична публикација на српском језику објављена у Темишвару, првом српском издавачком центру у Банату. Покреће га и за 1827. и 1828. годину издаје Димитрије Тирол као гласило Друштва љубитеља књижества српског, које је основао са Вуком Караџићем. Наставља традицију цветника, магазина и забавника. Иако је био намењен Банату, његовој прошлости и културној традицији, судећи по тиражу и чињеници да је друго годиште прештампано као алманах за 1829, био је широко прихваћен. Настављајући традицију периодика епохе просвећености, више је поучно-практични но забавно-књижевни годишњак. У њему претежу статистика, географија, историја (у наставцима се објављује превод *Историческог описанија Баната* Франческа Гризелинија, биографије значајних личности српске и светске историје, изводи из *Историје о Словенима* Јурија Ивановича Венелина, преписка која сведочи о прошлости), прилози о здравству, природњачкој литератури. Поред рубрике „Поученија", приповетке, као и загонетке у стиху, поучног су карактера. С највећим похвалама пише се о Вуковој језичкој реформи, *Српском рјечнику* и преводу *Новог завјета*. Као секретар Дружества читалишта фабричког основаног у српском крају Фабрика, Д. Тирол у Темишвару издаје и прва четири годишта *Темишварског календара* (1854–1858), која су по садржају директан наставак **Б. а.** (наставља се с објављивањем *Историје Баната* Ф. Гризелинија, објављују се „Историчне цртице" и „Наравоучитељне приповедчице", загонетке у стиху). У *Темишварском календару* више је песама (Јован Вукадиновић, Димитрије Михаиловић, Сава Павишевић), а међу сарадницима је и Анка Јеврема Обреновића као преводилац. После Тиролове смрти (1857) последње, пето годиште за 1858, знатно мањег обима, издаје штампарија као календар са шематизмом. ![001_Banatski-almanah-1827.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-banatski-almanah-1827.jpg) ЛИТЕРАТУРА: *Банатска периодика XIX и XX века*, Бг 1995; М. Матицки, *Летопис српског народа. Три века алманаха и календара*, Бг 1997. Миодраг Матицки \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКИ БРЕСТОВАЦ **БАНАТСКИ БРЕСТОВАЦ,** село у јужном Банату, у општини Панчево, које се налази на јужној граници плеистоцене терасе с алувијалном равни Дунава. Јужно од села је мала река Поњавица. **Б. Б.** је на локалном, обилазном путу између Панчева (23 км) и Ковина (16 км). Први помен о селу је из 1717. Било је српско погранично насеље, које је 1764–1765. прикључено Војној граници и постало седиште компаније Војне границе. У то време насељени су и Немци који су изградили источни део села. Крајем II светског рата Немци су исељени, а у време послератне колонизације досељено је 2.617 колониста. Село је издужено дуж границе плеистоцене терасе, а главне улице су извијене уз њу. Морфолошки су јасно издвојени западни српски и источни немачки део села. Центар је на њиховој граници. Године 2002. село је имало 3.527 становника од којих 86,1% Срба. Аграрна занимања ангажовала су 32,3%, а индустрија 24,3% активног становништва. Три петине радника ради ван села, а највећи број у Панчеву. ЛИТЕРАТУРА: П. Томић, *Општина Панчево*, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКИ ГЛАСНИК **БАНАТСКИ ГЛАСНИК**, дневни лист Српског народног одбора, „новине банатских Срба за жупанијске потребе". Излазио је од 8. VIII 1918. у Великом Бечкереку, под уредништвом Ивана Михајловића. Преузео га је 22. I 1920. Милан Јевтић, повратник из Америке, који је тамо, уз подршку Михајла Пупина, од 1912. и у току I светског рата издавао *Српски дневник*, прожет националним духом. И овде се држао исте линије: „Сваки корак наш мора бити одмерен српским аршином, свака реч измерена на српским теразијама и сваки поступак опробан на српском кантару". Лансирао је паролу „Србин ко је – радикал да је!". У аграрној реформи бранио је интересе велепоседника, противећи се настојањима да се „од сваког сиромаха направи срећан и имућан човек". Лист се није издавао и штампао свакодневно, јављао се и недељно и два пута у седмици. Био је веома превртљив: неко време одан радикалима, окретао се Стјепану Радићу, којег је дотле приказивао као „најцрњег ђавола". Хвалио је самосталног демократу Светозара Прибићевића, да би другог дана изражавао симпатије за његовог начелног противника Љубу Давидовића, а на обласним изборима 1927. подржавао је демократску листу проте Милутина Јакшића. У време монархистичке диктатуре написао је у наслову да „диктатура до зида догура", а кад би на то добио оштро упозорење цензора, објашњавао је да се то односи на Шпанију, док је владару диктатору изрицао хвалоспеве: „Благо теби, земљо, кад ти је краљ племенит". У време Милана Стојадиновића изражавао је наду да ће се вратити „старо лепо доба". Због болести био је принуђен да *Гласник* обустави 4. X 1935. Још један број издао је 16. XI 1937. ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1918–1941*, Н. Сад 1983. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКИ ДВОР **БАНАТСКИ ДВОР**, село у средњем Банату, у општини Житиште, на дугој лесно-пешчаној греди, коју са три стране окружују ниска ритска земљишта. Дуж греде је изграђен пут Зрењанин–Темишвар. Јужно од села је река Стари Бегеј. Ово је двојно насеље које чине старији, **Б. Д**., на југозападу и новији, Душановац, на североистоку. Постојао је још 1332, а у време Турака насељавали су га Срби. Немци и Бугари католици, који су се временом помађарили, насељени су 1825. Пред I светски рат већину становника чинили су Мађари. У међуратном периоду и после II светског рата врши се колонизација, којом је етничка структура знатно измењена. Године 2002. село је имало 1.263 становника, од којих 47,0% Срба и 40,3% Мађара. Аграрна занимања ангажовала су 52,6%, а индустрија 26% активног становништва. Више од половине радника радило је у Зрењанину. Два дела села раздваја пут Зрењанин–Темишвар и између њих је формиран центар. Оба имају основе неправилног облика и знаке решеткастог распореда улица. ЛИТЕРАТУРА: П. Томић, *Општина Житиште* *– географска монографија*, Н. Сад 1981; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКИ ДЕСПОТОВАЦ **БАНАТСКИ ДЕСПОТОВАЦ**, село у Банату, у општини Зрењанин, изграђено на источној периферији зрењанинске плеистоцене терасе крај алувијалне равни Тамиша. Кроз село пролази локални асфалтирани пут. Зрењанин је удаљен 23 км. **Б. Д.** је основан 1828, досељавањем Немаца. Крајем II светског рата они су се иселили, а доселио се 2.991 колониста из Босне. У селу је 2002. живело 1.620 становника, од којих 98,2% Срба. Пољопривредна занимања ангажовала су 33%, а индустрија 24% активног становништва. Две трећине радника радило је ван села. Морфолошке карактеристике села одговарају особинама колонистичких места из XVIII в.: квадратна основа, решеткаст распоред улица и кружни трг у средини око којег су основна школа, дом здравља, дом културе, пошта и др. Католичка црква била је у средини трга, али је 1946. срушена. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Богдановић и др., *Општина Зрењанин*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКИ КАРЛОВАЦ **БАНАТСКИ КАРЛОВАЦ**, село у јужном Банату у општини Алибунар, које се налази на лесној заравни у непосредној близини тектонске депресије Алибунарски рит. Кроз село пролази магистрални пут Београд–Вршац–Темишвар, а северно од њега и железничка пруга истог правца, изграђена између 1894. и 1896. Општинско средиште удаљено је 6 км. Први помен о насељу је из 1660, а у XVIII в. у њему су живели Срби. У другој половини века и 1803. насељени су Немци који су временом постали већинско становништво. Крајем II светског рата Немци су се иселили, а на њихово место дошло је 3.283 колониста, већином из западне Србије. Године 2002. село је имало 5.820 становника, од којих 91,7% Срба. Индустрија је ангажовала 42,1%, а пољопривреда 21% активног становништва. Прве фабрике изграђене су још пре I светског рата, а данас у селу постоје: кланица, фабрика намештаја, прехрамбена индустрија и циглана. Село има квадратну основу и решеткаст распоред улица. Физиономија центра села има карактеристике малих градова. ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКИ ПЕСАК **БАНАТСКИ ПЕСАК** (Банатска/Велика/Делиблатска пешчара), пространа површина у јужном Банату покривена песком. Оивичена је селима Дубовац, Банатска Паланка, Кајтасово, Гребенац, узвишењимa Загајичко брдо и Думача, а затим селима Банатски Карловац, Владимировац, Мраморак и Делиблато. Овалног је облика издуженог правцем југоисток–северозапад 35 км, док је највећа ширина око 15 км. Површине је од око 300 км2. Са западне, северне и источне стране окружен је Банатском лесном заравни висина мањих од 150 м. Пешчару и зараван дели широка зона коју граде мешани лес и песак. То је благо засвођена таласаста површина, на којој висине расту од југоистока ка северозападу и од источне и западне периферије ка централним деловима. Целокупна површина заталасана је динама правца дуже осе пешчаре, које достижу до 189 м апсолутне висине. У тим деловима дубине међудинских депресија достижу до 20 м. Пешчара је највећим делом пошумљена, а на малим површинама је очуван активан „живи песак". Унутар ње су само два мала села. У унутрашњости је село Шушара настало почетком ХХ в., а на југозападној периферији Шумарак, настао током ХХ в. од сезонски настањених виноградарских кућа. Важнији путеви мимоилазе пешчару. Мали део **Б. п.** – Мали песак, на њеној је југоисточној периферији, на левој обали реке Караш. Дуг је око 10 км, а широк око 1 км. Њега је Караш ерозионим радом одвојио од Велике пешчаре. Значајне привредне гране су пашњачки узгој оваца и пчеларство. После II светског рата све већи значај добија туризам. На **Б. п.** је формирано неколико излетишта, ловишта, а изграђено је и oкo 1.500 викендица. Сваке године одржава се туристичка манифестација Сабор пчелара. Слободан Ћурчић У биогеографском и климазоналном погледу **Б. п.** је едафски и климатски условљена шумо-степа. Она је представљана природним сукцесивним серијама од пешчарске преко степске, односно ливадо-степске вегетације, до аутохтоних шума виргилијског храста и беле липе у вишим зонама **Б. п.**, и мањих комплекса лужњаково-тополових шума у ниској пешчари (локалитети Врела и Драгићев Хат), као и шумарака Бахофенове тополе. Ове сукцесивне серије обрастања песка углавном су мозично измешане. Пешчарска вегетација распрострањена је претежно у западним и јужним деловима, док је степска и шумска у вишим делoвима **Б. п.** (тзв. високи песак). Упредо са овим природним сукцесивним серијама вегетације одвија се и процес педогенезе. Тако у пешчарским заједницама, у почетним фазама везивања и обрастања песка, подлогу чини жути песак са мало хумусних материја. Већ у степској вегетацији хумусни слој је веома развијен (тзв. црни песак) и он по неким карактеристикама подсећа на чернозем. Најразвијенији хумусни хоризонти налазе се у природној шумској вегетацији. Од аутохтоних вегетацијских формација распрострањена је жбунаста вегетација коју чине глог или клека, једини природни четинар у **Б. п**. Данас је то комплексан мозаик природне пешчарске, степске, жбунасте и шумске вегетације, те сађених и спонтано раширених шумских култура багрема и четинара, у највећем проценту црног и белог бора. [![001_Banatski-pesak-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-banatski-pesak-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/001-banatski-pesak-karta.jpg) Биљни и животињски свет **Б. п.** је изузетно богат. Утврђено је преко 900 врста васкуларних биљака, преко 200 врста птица, од којих су преко 120 гнездарице, затим сисара, водоземаца и гмизаваца и велик број инсеката и других бескичмењака. Флористички су најинтересантније степске и пешчарске врсте, данас веома ретке у Панонској низији. То су пре свега усколисни и банатски божур, шерпет, гороцвет, степски бадем, Панчићев пелен, патуљаста перуника, степска и шумска саса, пешчарски вијук, неколико врста козинаца, Дегенова коцкавица итд. Поменуте врсте представљају природне реткости флоре Србије. Од фауне кичмењака у **Б. п.** најважније су степске и шумо-степске врсте као: орао крсташ, степски соко, пчеларица, ласта брегуница, степски скочимиш, степски твор, текуница, жабе копачи итд. Осим њих, у пешчари живе представници европске шумске фауне вук, шакал, лисица, дивља мачка, куне белица и златица, европски јелен, срна, дивља свиња итд. Заступљена је фауна храстових шума и мочварних станишта. Владимир Стевановић ![002_banatski-pesak-grupna-slika.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-banatski-pesak-grupna-slika.jpg) Пошумљавања **Б. п.** започета су 1818, а цео циклус радова подељен је у два раздобља: прво 1818–1912. и друго од 1912. до данас. Као критеријуми за ову поделу коришћени су опште стање, избор врста, интензитет радова и успех пошумљавања. У првом периоду пошумљено је 20.000 ха пешчаре, а у другом периоду (изузимајући I и II светски рат) просечно је годишње пошумљавано 200–300 ха. Шумовитост је 1912. износила 41%, а 1987. 61%. Фонд шума је повећан са 12.180 на 18.032 ха. Највеће промене извршене су у структури по врстама дрвећа: 1912, у укупном фонду тадашњих шума, тополе су заузимале 40% површина или 4.868 хa, а борови свега 280 хa или око 2%. На крају овог периода, шуме тополе су нестале, а заступљеност састојина црног и белог бора повећала се на 32% (33%). Од укупне површине **Б. п.**, травна вегетација покрива 4.313,74 хa; жбунаста вегетација 5.718,73 хa; шумска вегетација 18.032,10 хa и остале површине 1.523,87 ха. Шумску вегетацију чине: 1) вештачке шуме са 17.517,92 хa, и то: шуме црног бора (4.148,62 хa), шуме белог бора (1.750,59 хa), шуме осталих четинара (25,61 хa), шуме багрема (11.301,63 хa), шуме топола (69,72 хa) и шуме осталих лишћара (221,74 ха); и 2) природне шуме са 514,18 хa, од чега: шуме храстова (95,70 хa), шуме сребрнолисне липе (241,89 хa) и шуме домаћих топола (176,59 хa). Просечна дрвна залиха износи свега 79 м3/ха, а текући прираст 3,61 м3/ха/год., или укупно 65.000 м3/год. Подигнуте шуме и остаци аутохтоних шума због својих функција чине арматуру за све друге екосистеме и за већину садашњих и потенцијалних ресурса. Крајем 1977, **Б. п.** је проглашен специјалним резерватом због својих природних вредности, карактеристика и значајних функција. Василије В. Исајев ЛИТЕРАТУРА: Б. Милојевић, *Банатска пешчара*, Бг 1949; Л. Стјепановић-Веселичић, *Вегетација Делиблатске пешчаре*, Бг 1953; М. Гајић, *Флора Делиблатске пешчаре*, Бг 1983; Б. Букуров, *Геоморфолошки проблеми Баната*, Н. Сад 1984; *Посебна шумско-привредна основа привредне јединице спр."Делиблатска пешчара"(1987–1997)*, Пан. 1990; Б. Буторац, В. Хабијан-Микеш, *Пешчарска подручја Србије. Делиблатска и Суботичко-Хоргошка пешчара (Sand terrain Areas in Serbia)*, Бг–Палић 1997. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКО АРАНЂЕЛОВО **БАНАТСКО АРАНЂЕЛОВО**, село у северном делу Баната, у општини Нови Кнежевац, на плеистоценој тераси. После I светског рата и повлачења нових граница према Мађарској и Румунији, затворени су пут Кањижа–Мако (Мађарска) и Сегедин–Темишвар, чиме село губи саобраћајни значај и добија изразито периферан положај. Општински центар удаљен је 14 км. Први помен је из 1247, помиње се у време Турака, а савремено село настало је у XVIII в., досељавањем становника из околних села. Први становници били су Срби, а крајем XVIII в. насељавају се и Мађари, узгајивачи дувана. Према подацима из 2002, село је имало 1.718 становника, од којих 53,1% Срба, а 26,5% Мађара. Пољопривреда је ангажовала 60,8% активног становништва. У селу је мали погон за производњу папирне амбалаже. Трећина радника радила је у Новом Кнежевцу. У XIX в. на источној периферији саграђено је мало насеље Белсо Мајур, тако да је настало двојно насеље. Окружују га неколико малих села која немају основне објекте јавног стандарда, и **Б. А.** је стекло елементарне функције централног места. У њему су осморазредна основна школа, дом културе, амбуланта, пошта, две банке и већи број продавница, православна и католичка црква. ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКО ВЕЛИКО СЕЛО **БАНАТСКО ВЕЛИКО СЕЛО**, село у северном Банату, у општини Кикинда, у тектонској депресији. Са општинским центром повезано је асфалтираним путем дугим 11 км. Јужно од села је пруга Кикинда–Темишвар. Постоје подаци да је село постојало и пре XVIII в. Ново насељавање је отпочело 1765, а први становници били су Французи из Лотарингије и Немци. Основана су три села: Шарлвил, Сент Хуберт и Солтур. Сва три села имала су четвороугаоне основе и решеткаст распоред улица. До краја XIX в. Немци су асимиловали Французе. Крајем II светског рата Немци су се иселили, а на њихово место доселило се 4.417 колониста из Босне. Села су спојена, а нови центар је формиран на средокраћи. У 2002. село је имало 3.034 становника, од којих 96,3% Срба. Пољопривреда је ангажовала 24,8%, а индустрија 33,4% активног становништва. Две трећине радника су дневни мигранти, највећим бројем запослени у Кикинди. Крај села је циглана, а у околини су лежишта нафте, земног гаса и термалних вода. У њему се налазе основна школа, дом културе, управна зграда земљорадничке задруге, парк, продавнице и неколико стамбених вишеспратница. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Богдановић и др., *Општина Кикинда*, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКО КАРАЂОРЂЕВО **БАНАТСКО КАРАЂОРЂЕВО**, село у средњем делу Баната, у општини Житиште, на путу Зрењанин (32 км) – Темишвар. Окружују га ниска и мочварна земљишта. Саграђено је у време међуратне колонизације, а насељавање је започето 1920. Већ 1931. оно је имало 3.490 становника. Према подацима из 2002. у њему је било 2.508 становника од којих 95,6% Срба. Пољопривреда је ангажовала 52,9%, а индустрија 22% активног становништва. Више од половине радника су дневни мигранти, највише их ради у Зрењанину. Крај села је сабирна станица гаса предузећа „Нафтагас". Село има квадратну основу и решеткаст распоред улица. У центру су смештене православна црква, основна школа, пошта, банка, дом здравља и неколико продавница. ЛИТЕРАТУРА: П. Томић, *Општина Житиште – географска монографија*, Н. Сад 1981; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКО НОВО СЕЛО **БАНАТСКО НОВО СЕЛО**, село у јужном Банату, у општини Панчево, на путу Београд–Вршац–Темишвар. Уз јужну ивицу села изграђена је железничка пруга истог правца (1894–1896). Село је смештено на северозападној периферији лесне заравни, где она благим прегибом прелази у плеистоцену терасу. Први пут се помиње 1364, а касније о њему дуго нема помена. Почетком XVIII в. на том месту су уз друм били бунар и поштанска станица. Прве румунске породице населиле су се 1765, а 1773. село је прикључено Војној граници. Према подацима из 2002, у њему је било 7.345 становника, од којих 65,9% Срба, а 27,7% Румуна. Пољопривреда је ангажовала 39,3%, а индустрија 20,8% активног становништва. Од индустријских објеката, овде је само мали погон за производњу сирћета. Две трећине радника су дневни мигранти. Већина је радила у Панчеву, а мањи број радника у Београду. Село има квадратну основу и решеткаст распоред улица. У центру се налазе основна школа, дом здравља, задружни дом, пошта, банка и већи број специјализованих продавница. ЛИТЕРАТУРА: П. Томић и др., *Општина Панчево*, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАТСКО-ПOМOPИШКИ ПOДДИJAЛEКAТ → ШУМAДИJСКO-ВOJВOЂAНСКИ ДИJAЛEКAТ; БАНАТ **БАНАТСКО-ПOМOPИШКИ ПOДДИJAЛEКAТ** → **ШУМAДИJСКO-ВOJВOЂAНСКИ ДИJAЛEКAТ; БАНАТ** # БАНАЦ, Божо **![001_Bozo-Banac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-bozo-banac.jpg)БАНАЦ, Божо,** бродовласник (Дубровник, 13. III 1883 – Њујорк, 16. IV 1945). Рођен у породици бродовласника, трговаца и поморских капетана, познатој широм Херцеговине, Црне Горе и Далмације по превозу наших исељеника у прекоморске и прекоокеанске земље. Спадао је међу највеће и најпознатије бродовласнике на источној обали Јадрана. Сувласник друштва Атлантска пловидба, суоснивач паробродарског друштва Југословенско-америчка пловидба и иницијатор оснивања југословенског *Лојда* (1929), који је под његовим руководством био највеће југословенско бродарско друштво (1939. имало је 22 прекоокеанска теретна и два велика путничка брода). Највећи дeо свог пословног живота провео у Лондону. Био одан идеји jугословенства. У време I светског рата своју флоту уступио британској трговачкој морнарици. Помагао српску војску и избеглице и организовао њихов превоз на Крф. Помагао оснивање Југословенског народног одбора у Лондону, био саветник југословенске делегације за време мировних преговора у Версају. Почетком II светског рата (1939) овластио је свога пасторка Ванeта Ивановића да преда сву њихову флоту на коришћење Британцима. Флота је у борбама изгубила 20 бродова. ЛИТЕРАТУРА: Л. М. Костић, *Католички Срби,* Торонто 1963. В. Ивановић, *Друго звоно,* Лондон 1979. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНАШЕВИЋ, Никола **БАНАШЕВИЋ, Никола**, компаратиста, романиста, универзитетски професор (Завала, Пипери, Црна Гора, 15. II 1895 – Београд, 20. VI 1992). Школовао се на Цетињу, студирао француски језик и књижевност на универзитетима у Дижону (1913–1914) и Београду (1919–1920). Докторирао у Паризу 1923. са тезом: *Jean Bastier de la Péruse (1529–1554)* (Пaриз 1923). Предавао у гимназији на Цетињу и у Другој мушкој гимназији у Београду. Доцент, ванредни и редовни професор Филозофског факултета у Скопљу (1924–1941). Као избеглица, 1941. примљен на београдски ФФ, али је крајем 1942, одлуком окупационог Министарства просвете, пензионисан, да би тек 1949. био коначно реактивиран. Поред француске књижевности готово свих епоха, а нарочито средњег века, предавао и језик, посебно стари и средњи француски. У периоду 1955–1965. био управник Катедре за романске језике и књижевности. Школске 1955/56. био декан ФФ-а, а 1960–1962. Фил. ф. у Београду. Наредне године предавао је, као професор по позиву, на Књижевном факултету у Стразбуру, а у зимском семестру 1964/65. у Западном Берлину. Гостовао краће и на Универзитету у Бордоу, чији је doctor honoris causa, кaо и нa Универзитету у Клермон-Ферaну. Био је председник Удружењa зa живе језике и потпредседник Међунaродног удружењa зa упоредну књижевност, чији је конгрес веомa успешно оргaнизовaо у Беогрaду 1967. Био једaн од уредникa чaсописa *Прилози зa књижевност, језик, историју и фолклор*. Његова нaучнa интересовaњa ишлa су у три смерa: фрaнцускa књижевност, упореднa књижевност (нaрочито фрaнцуско-српске књижевне везе) и српскa књижевност. После докторске дисертaције, којa је донелa новину у изучaвaњу фрaнцуске песничке школе „Плејaдe" и чији су резултaти ушли у више фрaнцуских историјa и речникa фрaнцуске књижевности (Bedier-Hazard, Calvet, J. R. de Beaumarchais – D. Couty – A. Rey), објaвио студије о косовском циклусу и фрaнцуској јунaчкој поезији (*Le cykle de Kosovo et les shansons de geste*, Paris 1926), рaдове о Његошу (*Његошево учење страних језика*, Цт 1929; *Владар у Његошу песнику*, Н. Сад 1930; и В. Латковић, *Савременици о Његошу*, Бг 1951), као и о Његошевом *Горском вијенцу* („К тумачењу *Горскога вијенца*", *ЛМС*, 1925, 306, 1; *Клетва сердара Вукоте*, Цт 1973), студије о Вуку (*О најранијим Вуковим* *дијалектолошким испитивањима*, Бг 1968), Доситеју и српској нaродној поезији (*О постанку и развоју Косовског и Марковог циклуса*, Бг 1936). Био један од уредника критичког издања Целокупних дела П. П. Његоша. Дaо велик допринос и српској преводилaчкој литерaтури (Е. Золa, *Напад на воденицу*; Г. Флобер, *Добра душа*; Г. де Мопaсaн, *Приповетке из француско-пруског рата*; Ж. Кaсу, *Париски покољ*; Ж. Верн, *Пут у средиште земље*; В. Иго, *Јaдници*; О. Бaлзaк, *Пуковник Шабер* и др.). Приредио зборник радова са Петог конгреса Међународног удружења књижевних компаратиста (Бг 1967). ДЕЛА: *Циклус Мaркa Крaљевићa и одјеци фрaнцуско-тaлијaнске витешке књижевности*, Скопље 1935; *Летопис Попa Дукљaнинa и нaроднa предaњa*, Бг 1971; *Études d`histoire littéraire et de littérature comparéе*, Бг 1975; „Фрaнцускa књижевност средњег векa" у: *Фрaнцускa књижевност I*, Сaр.–Бг 1976. ЛИТЕРАТУРА: Библиографија радова чланова катедара за језике и књижевности (1945–1955), *ЗФФБ*, 1959, 4, 2; „Др Никола Банашевић", *АФФ*: *Биографије и објављени радови наставника и сарадника*, 1979, XIII; *АФФ*: *Свеска посвећена Николи Банашевићу*, 2000, XX; М. Пaвловић, *Кaтедрa зa фрaнцуски језик у Беогрaду*, Бг 2002. Јелена Новaковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНДА → ВОЈНА БАНДА **БАНДА** → **ВОЈНА БАНДА** # БАНДИЋ, Душан **![002_Bandic-Dusan.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-bandic-dusan.jpg)БАНДИЋ, Душан**, етнолог, универзитетски професор (Нови Сад, 5. VIII 1939 – Београд, 20. I 2004). Етнологију дипломирао (1964) и магистрирао (1968) на Филозофском факултету у Београду, на којем је 1977. и докторирао с тезом *Табу у традиционалној култури Срба* (Бг 1980)*.* Од 1969. радио као асистент у Етнографском институту САНУ, а од 1971. на Одељењу за етнологију ФФ-а у Београду на предмету Етнологија југословенских народа. На истом факултету прошао је сва наставна звања, а за редовног професора биран је 1990. Потом предавао предмете: Етнологија Југославије – народна религија, Народна религија Срба, Општа етнологија – религија и Антропологија религије. Био је шеф Катедре за етнологију и антропологију (1991–1993. и 1997–2004). Упоредо са педагошким радом био директор ЕИ САНУ (1984–1989) и председник Етнолошког друштва Србије (1982--1987). У току педагошког рада био заговорник емпиријских истраживања. Генерације студената водио је на терене у Србији, уводећи их у методе теренског рада и прикупљања података путем опсервације и интервјуа. Руководио је темом „Духовна култура северозападне Србије" у оквиру научно-истраживачког пројекта „Етнолошке и етнографске одлике северозападне Србије", ЕИ САНУ. Народна религија је основно поље његовог научно-истраживачког рада. Увео је појам *народно православље*, означивши нов приступ тумачењу православне вере из угла најширих слојева становништва. Трасирао је пут теоријској и методолошкој трансформацији српске етнологије у савремену науку увођењем комуникацијског приступа у проучавање религије. Од значаја за етнолошку науку је и његов рад на проучавању етницитета, ритуала и народног живота у трансформацији. Поред студија у којима износи своје виђење општих појмова као што су религија и народ, расправљао је и о нехришћанској димензији српске народне религије. Добитник је награде „Тихомир Ђорђевић" Етнолошког друштва Србије (1980) и Нолитове награде (1991) за књигу *Народна религија Срба у 100 појмова* (Бг 1991)*.* ДЕЛА: *Неке новије промене у животу и култури становништва околине Београда*, Бг 1979; *Царство земаљско и царство небеско*: *огледи о народној религији*, Бг 1990; *Народно православље*, Бг 2009. ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија наставника и сарадника Филозофског факултета у Београду*, књ.1, Бг 1995. Драган Радојичић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНДИЋ, Иван **БАНДИЋ, Иван**, математичар, универзитетски професор (Кикинда, 10. III 1903 – Београд, 22. XII 1973). Студије математике на Филозофском факултету у Београду завршио 1928. Докторску тезу одбранио 1958. на Техничком факултету у Београду. Предавао математику у средњим школама, на Вишој педагошкој школи у Београду и, до пензионисања 1971, на Фармацеутском факултету у Београду, где је 1964. изабран за редовног професора. Бавио се теоријом диференцијалних једначина и геометријом. Научни радови из теорије диференцијалних једначина односе се на неодређене диференцијалне једначине у којима се јавља више непознатих функција, а које су честе у теоријској физици и техници. Оригинални резултати везани су за проучавање посебних једначина које се срећу у електротехници, теоријској физици и у проблемима изотермичких гасних кугли. Проучавао је и Лијенардову диференцијалну једначину као и посебан случај Емденове диференцијалне једначине. Посебно се бавио проблемима наставе математике. Активно је учествовао у раду Друштва математичара, физичара и астронома Србије и Просветном савету Србије. Био представник СФРЈ у Међународној унији за математичку наставу. Објавио преко 40 научних радова и преко 70 стручних и методичко-педагошких чланака. Аутор је уџбеника из математике за основну школу и Фармацеутски факултет. ДЕЛА: „Sur le critère d'intégrabilité de l'équation généralisée de Lienard", *Boll. Un. Mat. Ital*., 1961, 16(1); „Sur le critère d'intégrabilité d'une équation différentielle non-linéaires du deuxième ordre que apparaît dans l'électronique", *ZAMM*, 1963, 43; „Sur des cas d'intégrabilité d'une équation différentielle non-linéaire du deuxième ordre que l'on rencontre en physique théorique", *C. R. Acad. Sci. Paris*, Série A-B, 1968, 267; „Sur une classe d'équations différentielles non-linéaires du deuxième ordre que l'on rencontre en physique théorique", *Bull. Cl. Sci. Acad. R. Belg.*, 1968, 54. ЛИТЕРАТУРА: Е. Стипанић, *Путевима развитка математике*, Бг 1988. Александар Николић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНДИЋ, Милан Бата **БАНДИЋ, Милан Бата**, глумац, редитељ, преводилац (Велика Кикинда, 22. II 1901 – Београд, 7. I 1937). Завршио Глумачку школу у Будимпешти. Од 1919. играо у Суботичком позоришту, затим прешао у Народно позориште у Скопљу, па у НП у Сарајеву, где је играо 1920–1924. и 1926/27. У сезони 1928/29. играо је у Градском позоришту у Битољу, где је био и редитељ, потом у пожаревачком Обласном народном позоришту (1928/29) и Српском народном позоришту у Новом Саду (1930/31). У сезони 1933/34. био је управник и редитељ у позоришту у башти „Рибнице" у Београду. У Малом позоришту Д. Животића играо је 1935/36. Преводио је с немачког и мађарског (Х. Ибзен, М. Ленђел, Ј. Васари, Н. Ковард). Значајније улоге: Вића и Жика (Б. Нушић, *Сумњиво лице*); Сава Савић (Б. Нушић, *Протекција*); Срета (Б. Нушић, *Народни посланик*); Имотски кадија (М. Огризовић, *Хасанагиница*); Ђорђе (Л. Костић, *Максим Црнојевић*); Станојло (Ј. Веселиновић, *Ђидо*); Јаго (В. Шекспир, *Отело*); Лисандар (В. Шекспир, *Сан летње ноћи*); Кочкарјев (Н. Гогољ, *Женидба*); Жан (А. Стриндберг, *Госпођица Јулија*); Огински (Г. Хауптман, *Елга*). ЛИТЕРАТУРА: *Народно позориште Сарајево 1921–1971*, Сар. 1971; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба*, Бг 1979. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНДИЋ, Милош И. **БАНДИЋ, Милош И.**, књижевни критичар, универзитетски професор (Приштина, 6. VI 1930 – Земун, 15. XII 1995). Завршио студије енглеског језика и књижевности у Београду, био уредник у листовима *Наш весник*, *Млада култура*, *Младост* и *Књижевне новине*, потом редактор у Војној енциклопедији. Докторирао 1963. са тезом о књижевном делу И. Андрића (*Иво Андрић: загонетка ведрине*, Н. Сад 1963), потом боравио као предавач у Чехословачкој и на Универзитету „Чепел Хил" у САД; од 1965. доцент, а затим професор савремене српске књижевности на Филозофском факултету у Београду. Више од три деценије био стални књижевни критичар *Политикe*. Посебно пратио савремену романескну продукцију, истичући њен значај за развој српске (и других југословенских) књижевности после II светског рата. У опсежној студији о И. Андрићу међу првима применио поступке модерне аналитичке интерпретације, доказујући присуство оптимистичких визија у трагичном свету Андрићеве прозе. У монографији о М. Лалићу, као и у књизи о југословенској књижевности народноослободилачке борбе, испољио ограниченост своје критичке методологије, подређујући је идеолошко-политичким проценама и проглашавајући однос према револуцији главним вредносним мерилом књижевности. Као један од најактивнијих послератних дневних критичара, био представник догматске импресионистичке критике стављене у службу партијске лојалности, што се најпоразније испољило средином 80-их година у политички мотивисаним тумачењима романа Д. Ћосића и С. Селенића. ДЕЛА: *Време романа: 1950–1955*, Бг 1958; *Михаило Лалић: повест о људској храбрости*, Тг 1965; *Добрица Ћосић*, Бг 1968; *Цвет и стег: књижевност народноослободилачке борбе*, Бг 1975; *Историја књижевности југословенских народа: 1941-1945*, Бг 1993; *Скупоцене пристрасности: Иво Андрић, мале књижевне форме*, Бг 1996. ЛИТЕРАТУРА: П. Зорић, „Критике Милоша И. Бандића", *Савременик*, 1959, VI, 5; В. Глигорић, „Студија о Андрићу", *КиЈ*, 1964, IX, 1; Д. М. Јеремић, „Монографски покушај о Лалићу", *КН*, 5. III, 1966; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике*, Н. Сад 2008. Предраг Петровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНДИЋ-ТЕЛЕЧКИ, Даница **БАНДИЋ-ТЕЛЕЧКИ, Даница**, дечји писац (Загреб, 30. IX 1871 – Београд, 26. X 1950). Службовала као учитељица у Великој Кикинди. Под псеудонимом Тетка Дана писала приче и драме за децу. Критичари истичу галерију дечјих ликова у њеним делима, али јој замерају изражену дидактичност. Често преплиће чудесно и реалистичко и користи елементе народне књижевности (поднаслови „приче и бајке"). У збирци *Тера баба козлиће* (Бг 1953) небеска сфера насликана је као одраз сеоског живота: сунчева мајка је пастирица, козлићи сунчеви зраци, небеске овчице облаци. У оквирну причу (боравак дечака Звездана на небу) уметнуте су приповести Сунчеве мајке, у чему се запажа наслеђе Х. К. Андерсена. Њене позоришне игре често су извођене на школским приредбама. Преводила с немачког (Ф. Хофман). ДЕЛА: приче: *Приче из градине*, Бг б. г.; *Вилин дар*, Н. Сад 1927; *Тамо амо по природи*, Бг 1928; *Приче из зверињака*, Бг 1930; *Сан и јава, приче и бајке*, Бг 1931; *Од пролећа до зиме,* *приче и бајке,* Бг 1932; *Тетка Данина књига*, Кикинда б.г.; роман: *Зачарани шегрт*, Бг 1927; драме: *Еманципована*, Н. Сад 1895; *Прва заповест*, Бг 1927; *Доживљај пастирчета Јована*, Бг 1930; *Прави пут*, Бг 1934. ИЗВОР: *Судари Милете Јакшића*: *преписка*, Н. Сад 2005. ЛИТЕРАТУРА: С. Цуцић, *Из дечје књижевности*, Н. Сад 1951; „Испуњен дуг: (Даница Бандић: *Тера баба козлиће*)", *ЛМС*, 1954, 373/3. Зорана Опачић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНДИЋ-ЦВЕТИЋ, Нада **БАНДИЋ-ЦВЕТИЋ, Нада**, глумица (Борач код Кнића, 3. IV 1901/1903 – Београд, 1. XI 1945). Завршила три године Глумачке школе у Београду. Дебитовала 1923. на сцени Народног позоришта у Београду, где је две године радила хонорарно, а потом играла у дружини Д. Животића (1925/26), у Народном казалишту у Сплиту (1926/27), у НП-у у Сарајеву (1927/28), у Градском позоришту у Битољу (1928/29), у Српском народном позоришту у Новом Саду (1929/30), у Обласном позоришту у Пожаревцу (1930/31) и у НП-у у Нишу (1932--1936). Одликовала се интелигенцијом, изузетним талентом, правилно интонираном дикцијом, лепом појавом. Подједнако убедљиво тумачила захтевне драмске и комичне улоге. Значајније улоге: Офелија, Дездемона, Порција (В. Шекспир, *Хамлет*, *Отело*, *Млетачки трговац*); Маргарета Готје (А. Дима Син, *Дама с камелијама*), Алида (Е. Нис, *Париска сиротиња*); Анђелија (Л. Костић, *Максим Црнојевић*); Соја и Дара (Б. Нушић, *Госпођа министарка*); Ленка (Е. Тот, *Сеоска лола*), Лаура, бароница Кастели-Глембај (М. Крлежа, *У агонији*, *Господа Глембајеви*); Сарка (Б. Нушић, *Ожалошћена породица*). ИЗВОРИ: С. Ј. Душановић, *Ликови од 1861-1941*, Позоришни музеј Војводине, рукопис; *Споменица 1861–1961*, *Српско народно позориште у Новом Саду*, Н. Сад 1961. ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979. Нада Савковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНДОБРАНСКА, Даринка **БАНДОБРАНСКА, Даринка**, глумица (Сомбор, 18. XII 1867 – Загреб, 12. I 1955). Од ране младости наступала у путујућој позоришној дружини Ф. Иличића, а од 1883. је њен стални члан. На сцени Српског народног позоришта у Новом Саду је 1885/86, а од наредне сезоне до 1909. на сцени Народног земаљског казалишта у Загребу. На њено уметничко образовање, развој и усавршавање утицао је њен будући муж, глумац и редитељ Н. М. Симеоновић. На загребачкој сцени дебитовала 1886. мушком улогом (Карл) у Крајберовом веселом комаду *Језуита и његов питомац*. Остварила разноврстан низ ликова, од наивки до салонских дама и љубавница у Молијеровим комадима. У своје креације јасног и доброг израза уносила осећајност и топлину. Последњом улогом Болете Вангел у Ибзеновој драми *Госпођа с мора* завршила је 1909. своју глумачку каријеру. Значајније улоге: Вила дурмиторска (А. Стојковић, *Краљевић Марко и Арапин*); Јонатан (Ж. Мелвил, *Она је луда*); Смиљка (М. Савић, *На позорници и у животу*); Милица (К. Трифковић, *Избирачица*); Анка (Ј. Сигети, *Вампир и чизмар*); Јовићка (М. Савић, *Добре воље*); Сока (С. Јефтић, *Четири милиона рубаља*); Анжелика (Ж. Б. П. Молијер, *Уображени болесник*); Маријана (Молијер, *Тврдица*); Јељенка (И. Гундулић, *Дубравка*); Марија Антоновна (Н. В. Гогољ, *Ревизор*); Јулија (В. Сарду, *Добри пријатељи*), Ебигејл (Е. Скриб, *Чаша воде*); Марица (Е. Томић, *Пасторак*). ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1736–1919*, Н. Сад 1953; *Српско* *народно позориште у Новом Саду. Споменица 1861*–*1961*, Н. Сад 1961; С. Васиљевић, *Знаменити Сомборци*, Н. Сад 1989. Јован Стричевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНДУР, Божена **БАНДУР, Божена**, клавирски педагог (Доксана, Чешка, 8. I 1904 – Београд, 1. IV 1975). Студије клавира завршила на Конзерваторијуму у Прагу (1928). Била професор клавира и методике клавира (1940–1971), педагошки саветник и директор Музичке школе „Мокрањац" (1952–1963). Знатно унапредила наставу клавира. Била члан групе „Октет", коју су у Београду 1939. формирали професори, клавирски педагози. На својим састанцима група је разматрала проблеме клавирске педагогије. Композитор Миховил Логар им је посветио неколико композиција. ЛИТЕРАТУРА: *Музичка школа „Мокрањац": првих сто година*, Бг 1999. Милица Гајић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНДУР, Бојана **БАНДУР, Бојана**, микробиолог, универзитетски професор (Брашов, Румунијa, 24. XI 1918). Дипломирала на Медицинском факултету у Београду 1950. За асистента- приправника на Катедри микробиологије на истом факултету изабрана 1954, а за доцента 1970. Стручно се усавршавала у Бостону (1961–1962), у научној лабораторији др Луиса Диенеса, истражујући L-форме бактерија и микоплазми. По повратку у земљу наставила је рад у овој области и омогућила рутинску дијагностику микоплазми на Институту за микробиологију и имунологију на Мед. ф. у Београду. Била је један од аутора практикума *Микробиологија са паразитологијом* (Бг 1976). ДЕЛА: и L. Dienes, „L Forms isolated from a starin of serratia", *J. Bacteriol.*, 1963, 86; и L. Dienes, S. Madoff, „Development of L-type growth in neisseria gonorrhoeae cultures", *J. Bacteriol.*, 1964, 87. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду* II, Бг 2005. Љиљана Гојковић-Букарица \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНДУР, Јован **[![001_Jovan-Bandur.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-jovan-bandur.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-jovan-bandur.jpg)БАНДУР, Јован**, композитор, диригент, универзитетски професор (Јавница код Двора на Уни, 24. XI 1899 – Београд, 14. V 1956). Студирао композицију и дириговање на Музичкој академији у Бечу (Ј. Макс) и на Kонзерваторијуму у Прагу (Ј. Кричка), где је дипломирао 1926. Више година био професор гимназије и диригент аматерских певачких друштава, радио као помоћни диригент Српског народног позоришта у Новом Саду (1921–1923), потом као корепетитор и диригент Београдске опере (1931–1937), где је последње године био уметнички директор. Од оснивања Музичке академије у Београду (1937) био њен административни директор, а од 1945. до смрти ванредни професор. Као диригент академског певачког друштвa „Обилић" повео га је путем модерне музике, изводећи први пут у Југославији композицију *Религиофонија (Симфонија Оријента*) Ј. Славенског, *Краљ Едип* (*Oedipus rex*) И. Стравинског, *Stabat mater* К. Шимановског, *Вечно јеванђеље* Л. Јаначека и др. Његов диригентски стил, више рационалан него емоционалан, одмерен у сваком гесту, с више пажње за инструменталне него за вокалне интерпретације, био је ауторитативан и сигуран. У младости је писао претежно мале облике. После II свeтског рата, погођен тешком болешћу, посвећује се искључиво композицији, те ствара и већа симфонијска дела. У хоровима и соло песмама рађеним и према народним мотивима, исказује се као лиричар топле осећајности и умерено модерног израза. Као музички писац сарађивао у *Звуку*, *Музичком гласнику* и *Музици* и превео са чешког *Контрапункт* О. Шина. ДЕЛА: *Химна човеку*, за рецитатора, хор и камерни ансамбл, 1928; Циклус мадригала за мешовити хор, 1929–1951; *Поема 1941* (текст Д. Максимовић), за бас, мешовити хор и оркестар, 1947; *Југословенска партизанска рапсодија*, за сола, мешовити хор и оркестар, 1947; *Сапутници кроз живот*, концерт за виолину и оркестар 1954. ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969; С. Ђурић-Клајн, *Историјски развој музичке културе у Србији*, Бг 1971; Р. Пејовић, *Музичка критика и есејистика у Београду (1919–1941)*, Бг 1999; Б. Мајданац, М. Радојчић (прир.), *„Обилић". Академско певачко друштво „Обилић" 1884–1941: документи, сећања, коментари*, Бг 2005. Богдан Ђаковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНЕ **БАНЕ**, металопрерађивачка индустрија из Сомбора. Најстарије и најпознатије предузеће за производњу металне браварије у Србији. Основано 1946. под називом „Бане Секулић" спајањем осам национализованих приватних занатских радионица са технички застарелом и физички дотрајалом опремом. Предузеће је значајно обновљено 1971. Производни програм предузећа чине: браве и цилиндрични улошци за браве, катанци, окови за столарију, окови за моторна возила, окови за вагоне и цистерне, јахте и бродове и сл. Програм се остварује у четири издвојена погона, од којих се три налазе у Сомбору, а један у Кљаићеву, на укупно 27.000 м² површине. Производња окова за врата и прозоре одвија се према међународном стандарду ИСО-9001. Захваљујући томе, **Б.** извози око 10% своје производње, углавном у републике бивше Југославије. Предузеће запошљава око 600 радника који остварују месечну производњу у вредности од преко 20 милиона динара. У току 2005. и 2006. остварило је благо повећање производње и укупног прихода, али је у току 2007. забележен пад производње и дефицит од око 100 милиона динара. У акцији „Најбоље робне марке Србије" предузеће је добило награду Министарства трговине, туризма и услуга, Привредне коморе Србије и економског листа *Преглед* за корпоративни бренд у металопрерађивачкој индустрији (2006). Има статус отвореног акционарског друштва, чије се акције котирају на Београдској берзи. ИЗВОР: Архива Привредне коморе Србије. Владан Ђорђевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНИЈА **БАНИЈА**, област у средишњој Хрватској, у Сисачко-мословачкој жупанији. Од 1991, након распада СФР Југославије, била у саставу Републике Српске Крајине, а од војне акцијe „Олуја", 5. VIII 1995, у саставу је Републике Хрватске. Граница **Б.** према истоку протеже се доњим током реке Уне, на северу током Саве до ушћа Купе, затим овом реком до села Табориште. Даље граница не иде природним линијама, него прелази планину Петрова гора, где дели **Б.** од Кордуна. Граница затим скреће према југоистоку, избијајући на Уну јужно од Двора и обухватајући долину реке Жировнице. На југу она се граничи са Босанском крајином. **Б.** заузима површину од 1.803 км2, а припада перипанонским областима. Карактерише је брежуљкаст крај просечне висине око 300 м, а највиши врх се налази на Зрињској гори (615 м). Окружују је веће реке, које су и граничне (Сава, Купа и Уна), а пресецају је мање реке које су притоке граничних и једна већа, Глина. Милка Бубало-Живковић **Геолошки састав.** Највећи део **Б.** изграђен је од миоценских кречњака, миоплиоценских и плиоценских лапораца, пешчара, глина, пескова и шљунка. Местимично у тим творевинама има и лигнита. Уз речне токове налазе се квартарни алувијални седименти. Старије стене су откривене само на Петровој гори (карбонски аргилошисти и пешчари), Сјеничаку (карбонски, тријаски и кредни седименти) и Зрињској гори (еоценски флиш). Александар Грубић **[![001_BANIJA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-banija.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-banija.jpg)Рељеф.** Просечна висина брдовито-брежуљкастог земљишта је 250–350 м и представља зараван флувио-денудационог порекла. Ово земљиште је рашчлањено многобројним широким долинама. То су алувијалне равни Саве, Купе и Глине. Из млађег и нижег земљишта издижу се Петрова, Зринска и Трговска гора. Ова узвишења, грађена од старијег стења, представљају низак и први низ динарског узвишења на правцу од панонског ка јадранском басену. Петрова гора је стара геолошка формација, богата водом и специфичном шумском вегетацијом. Разуђеност рељефа је знатна са многобројним гребенима и дубоко усеченим долинама потока. Зринска гора (615 м) са Шамарицом је највиши део регије. У њеној грађи, поред шкриљца, заступљен је и еоцени флиш, а падине су под неогеном. Шумовита је и рудоносна (гвожђе код Бешлинца), те припада рудним Динаридима. Шамарица је у току II светског рата била склониште збегова. **Клима.** **Б.** представља прелазно подручје између Панонског басена и Средоземља. Међутим, утицај континенталне климе је јак, условљава знатно годишње колебање температуре. Летње температуре су доста високе. Средња температура у јулу је 21 °С. Око девет месеци у току године температуре су преко 5 °С, а седам месеци изнад 10 °С. То повољно утиче на вегетациони живот биљака. Средња температура у јануару је око 0 °С. Док је у температурном погледу **Б.** под утицајем панонске климе, падавине су под утицајима са Средоземља и с Атлантика. Највише падавина је током октобра и маја. Повољан је и распоред падавина у току године, с доста киша у току пролећа и лета. Релативна количина водене паре је увек преко 70%. Облачност је најмања лети, а највећа зими, што је у супротности с годишњом расподелом падавина. Североисточни ветар доминира у току зиме, а југозападни у току лета. Југозападни ветрови имају фенски карактер. **Б.** је отворена ка североистоку, те из тих разлога доминирају ветрови из овог квадранта. У хладнијем делу године честе су и дуготрајне магле, посебно у Посавини. Први мраз може да се појави већ у септембру, а последњи у мају. **Воде.** **Б.** се одликује многобројним рекама, а највећи број њих тече у правцу североистока и улива се у Купу, Глину или Саву. Изузетак чини река Жировница која тече ка истоку и улива се у Уну. Воде имају много утицаја на формирање рељефа. Сава протиче северном границом и прима притоке с десне стране: Купу с Глином, Петрињчицом и Одром, те Суњу и Уну. У окружењу великих река су честе поплавне зоне, а најтипичнији су Лоњско и Мокро поље, на северној страни Саве. Основни разлог је акумулација великих количина наноса у кориту. Сем тога, ток је омеђен насипима, што потенцира вертикалне осцилације нивоа. Максималан протицај реке Саве између Сиска и Јасеновца износи 2.350м3/с. Сава често не може да прихвати сву воду из горњег тока, а то потенцира и примање воде притока. Резултати такве хидрографске ситуације су честе поплаве Саве и редовне поплаве њених притока Глине, Одре и Суње. Остале реке и речице у овој регији су Петрињчица, Маја и Утиња. **Педолошки састав.** Највећу површину покривају параподзол и параподзоласта тла. У средишњем делу **Б.** су параподзоласта земљишта на лапорцу. У западном делу има киселосмеђих и подзоластих земљишта. Уз токове Саве и Купе развила су се млада алувијална земљишта неуједначеног састава и различите производне вредности. Милка Бубало-Живковић **Биљни и животињски свет.** У биогеографском погледу, **Б.** припада илирском подрегиону средњеевропског региона који карактеришу листопадне шуме умерене зоне. Доминирају западно-балканске (илирске) китњаково-грабове у нижим и букове шуме у вишим деловима Петрове и Зринске горе. На силикатима и флишевима, у зони храстово-грабових шума, расту састојине питомог кестена. У најнижим деловима **Б.**, у долини Суње према Сави, налазе се остаци плавних шума беле врбе и топола, јасена и храста лужњака, плавних ливада, бара и мочвара, данас већим делом исушене и претворене у пољопривредно земљиште. Флора и фауна **Б.** карактеристичне су за листопадне шуме брдског региона западног дела Балканског полуострва и низијске шуме и мочваре ободног дела Панонске низије. Владимир Стевановић Нижи делови **Б.** (до 250 м) су у појасу климатогене шуме обичног граба *Carpinion betuli illyricum*, а виши (од 250 м) у појасу потпланинских букових шума *Fagion illyricum*. На јужним топлим падинама налазе се састојине храста китњака, а на северним хладним и влажним, као и по јаругама, буква *Fagus sylvatica* се спушта знатно ниже – у појас китњаково-грабових шума *Querco-Carpinetum betuli illyricum*. На овом подручју еколошко-флористички су значајне следеће шумске заједнице: шуме храста китњака и обичног граба *Querco-Carpinetum illyricum*; шуме обичног граба и храста лужњака *Carpino betuli-Quercetum roboris* и шуме црне јове са шашем *Carici brizoides-Alnetum.* У појасу субмонтанских букових шума су: шуме букве с лазаркињом *Asperulo-Fagetum*, шуме букве с бекицама *Luzulo-Fagetum* и шуме китњака с власуљом *Festuco-Quercetum petraea*. Од заједница храстових шума овде се још јављају: шума храста китњака с бекицама (*Luzulo-Quercetum petraea*) и шума храста китњака с жутиловком *Genisto-Quercetum petraea*. Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић **Становништво.** Од 1857, када је урађен први попис, па до 1921, број становника је растао. Највећи демографски раст догодио се 1880–1910. Тада је апсолутни раст броја становника био за 30.782 лица, а релативни за 35,4%. У наредном међупописном периоду (1910–1921) повећан је број становника за 7,2%. Од тада па до 2001. присутна је најчешће депопулација са два минимална раста, после II светског рата (1948–1953) и 60-их година XX в. Највеће смањење броја становника одвијало се после 1971, а максимум је достигло у последњој деценији. Депопулација из времена II светског рата овим подацима није констатована. ![002_Broj-stanovnika-BANIJA_tabela-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-broj-stanovnika-banija-tabela-1.jpg) У етничком саставу становништва **Б.** доминирало је српско становништво, које је нарочито досељавано током XVIII в., када је граница између Аустрије и Турске била на Уни. Тада је овај простор био Банска крајина. Српско, православно становништво било је већинско становништво у Банској крајини – приликом пописа 1768. била је у њој 7.721 кућа, а Срби су чинили 78,7% укупног становништва. Известан број Срба живео је и на поседима загребачког бискупа и каптола у области између Купе и Уне, али је, због сталног притиска, мали број њих опстао у својим насељима до укључивања ових властелинстава у Банску крајину крајем XVIII в. Пошто је на њима живело углавном хрватско становништво, после њихове милитаризације смањен је удео Срба у укупном становништву Банске крајине. Међутим, они су и даље чинили 2/3 њеног становништва, што се одржало до краја XIX в. – према попису из 1900, у пет банијских котара (Вргинмост, Глина, Двор, Костајница и Петриња) било је укупно 149.457 становника, а од тога 102.085 Срба (68,3%). Крајем XIX и почетком XX в. многи становници **Б.**, посебно Хрвати, одсељавају се у Америку. Драстично смањење броја Срба на **Б.**, као и њиховог удела у укупном становништву, догодило се за време II светског рата, као последица хрватског геноцида и великог броја погинулих у партизанском покрету. Смањивање њиховог броја настављено је и по завршетку рата, а 1995, у операцији хрватске војске „Олуја" прогнани су Срби из 209 банијских сеоских и пет градских насеља (Двор, Глина, Вргинмост, Костајница и Петриња) с апсолутном српском већином. У исто време етнички је очишћено и више десетина насеља у којима су били мањинско становништво. По попису 2001. било је само 28,2% Срба, а 75,1% Хрвата. ![003_etnicki-sasta-stanovnistva-Banija-tabela-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/003-etnicki-sasta-stanovnistva-banija-tabela-2.jpg) **Б.** је слабо развијен крај. Становништво је углавном рурално и бави се земљорадњом и сточарством, посебно узгојем свиња и говеда. У другој половини ХХ в. ово је изразито депопулацијски крај. Једино је град Петриња био привлачан за насељавање, и то због развијене дрвне и прехрамбене индустрије. Милка Бубало-Живковић; Војин С. Дабић **Говор.** Припада западнокрајишкој зони херцеговачко-крајишког дијалекта (Х-К) и улази у круг оних говора у којима су српске западноштокавске особености изразито наглашене. Акценатски систем говора **Б.** само се у покојем дистрибуционом детаљу разликује од Вук-Даничићеве норме, пре свега у присуству силазних акцената ван првог слога у страним речима и неким домаћим сложеницама (*аутом*(*цки*, *комун*b*сти*, *пољопр*b*вреда*) и у облицима ген. мн. типа *домаћ*+*нст*B*в*B, *Црног*d*р*B*ц*B. Узлазни акценти спорадично се могу срести на последњем слогу после вокалске редукције (>*ћ*, *ут*6*ћ*, *преск*:*ч*, *зав*3*ж*), а у источном појасу, између Уне и Саве, забележени су и трагови неоакута (*кãр*, *бõк*, *стãрца*, *умр*S*т*) и неакцентоване дужине само у покојој појединости одступају од Вук-Даничићевих правила; чешће је: *тр*3*семо*, *насиј*3*че*, *в*m*чем*, *тр*(*је*, *с*(*дије*, али се среће и: *пом*m*з*K *се*, *тр*(*ј*K, *сн*%*ј*K; дуг је вокал у крајњем слогу придева типа *л*%*к*B*в*, *гор*:*пад*B*н*, *д*&*б*B*р*, *н*b*з*B*к*, *звј*!*р*B*ст*, *в*Š*б*N*в*, *Лáз*Q*н*. Најизразитија особеност вокализма своди се на снажне ванакценатске редукције вокала (*пардзáни* 'партизани', *кáште* 'кажите', *п*:*гинла* 'погинула', *побд*0*лти* 'побудалити', *д*:*чка* 'дочека'), при чему се као последица појаве могу срести сонанти као носиоци слога (*л*:*трце*, *п*:*крти*; *пр*!*слца*, *к*0*блћ*; *гр*(*бљце*, *з*:*бљка*; *ч*3*снца*, *гњ*!*кнти*; :*смца*), а продужиће се и претходни слог ако је затворен сонантом (*ц*\#*рца* 'цурица', *п*\#*нца* 'пуница', *л*(*к*N*мца*, *кљ*$*ч*B*нца*, :*гл*B*вна*, у-*К*&*мог*N*вну*). Стари дуги глас »јат« у говору **Б.** чешће се рефлектује двосложно (*с*b*јено*, *сн*b*јег*, *диј*3*те*, *свиј*3*ћа*), спорадично само једносложно (*сј*"*но*, *цвј*"*т*, *пј*3*сак*, *њ*3*сте*), а кратки једносложно (*мј*!*с*K*ц*, *пј*!*сма*, *бјелáњак*). Консонантизам се одликује уклањањем \[х\], развојем \[ć –\] по механизмима новог и јекавског јотовања (*ćáјно*, *ć*%*тра*; '*áкати*, '*атло*; *ć*!*ме*, $*ćести се*, *ук^и^ćел*Q); уз \[ф\] (*ф*0*м^и^л^и^ја*, *ф*+*но*, *пл*0*ф*N*н*), чешће је \[в\] (*вл*(*ша*, *В*>*лип*, *в*>*р*B*њга*); домашај јекавског јотовања знатно је краћи него у херцеговачким говорима; редовно се јотују \[л н\] (*љ*!*пше*, *пљ*!*ва*; *Њ*6*мачк*B, >*з њед*B*р*B), доследније \[т д\] само у неким основама (*ћ*!*рати*, *пр*>*ћер*B*мо*, *њесам ћ*!*ла*; *ђ*!*д / дј*!*д*, *ђ*!*в*K*р / дј*!*в*K*р*, али је најчешће *дј*6*ца*, *дј*6*т^е^та*); трочлане групе *стј*, *здј* не јотују се (*стј*6*н^и^це*, *здј*!*ла*), али је редовно *м*6*ђет* и најчешће *цвј*6*т*B. Обезвучавање крајњих звучних консонаната редовно је (*пл*%*к*, *з*d*п*) и понекад се обезвучени глас преноси и у парадигму (*п*Š*тљ*B*к – пртљáка*). Облици у говору **Б.** најчешће су новоштокавски, у именичкој деклинацији старији наставци срећу се сасвим ретко код им. ж. рода на *-а* (ген. мн. b*љ*B*д*, *к*&*ш*,*љ*; дат., инстр., лок. мн. *-ами* нема ни у траговима), понекад је ген. мн. *р*%*к*,*в*B, *н*&*г*,*в*B; у деклинацији личних заменица срећу се у дат., инстр. и лок. мн. облици *нама*, *вама / нами*, *вами*. Из система конјугационих облика уклоњени су имперфекат и глаголски прилог прошли, а аорист и глаголски прилог садашњи имају изразито снижену фреквенцију. Од синтаксичких особености вреди поменути само неке изразитије: обичан је генитив уз негиране глаголе (*не п*6*ч*K*мо печ*6*н^и^ц*K), а тако и уз глагол *питати* (*п*;*т*N *т*3*т*K); циљно значење изражава се констр. *по + ген* (>*д*, *по дј*6*в*N*јк*K); слободни датив среће се уместо акузативне конструкције (>*д*K *с*m*ду*, *п*:*ст^и^ло се Ускрсу*); конструкцијом *к + датив* говор **Б.** супротставља се неким говорима западне Босне, у којима је она или ретка или непозната; обичне су и реченице с обележјем „анонимност субјекта" (*св*! *нас п*:*ћерало у Шам*0*р^и^цу*). Драгољуб Петровић **Привреда. Б.** је сточарско-ратарска регија перипанонског појаса. Пловна река Сава и рана градња железничких пруга (Зидани Мост – Сисак 1862) иницирале су градњу првих фабрика у периферним градовима, а пре свега у Сиску. Њихова производња базирана је на сировинама из аграрног окружења (у Петрињи кланичка индустрија „Гавриловић", у Сиску фабрика алкохолних и безалкохолних пића „Теслић", касније „Сегестика", кожара, фабрика шешира и др.), али и на бази увезених сировина (рафинерија нафте, железара са ваљаоницама цеви и челичних одливака, фабрика хемијских производа и др.). Погони сисачких фабрика и самостална индустријска предузећа основани су и у другим градовима: Глини, Двору, Костајници и Петрињи. Ту је већи број фабрика дрвне индустрије и грађевинског материјала. Индустрија остварује готово половину народног дохотка и ангажује највећи део активног становништва. Развојем индустрије пољопривреда је потиснута у други план и она остварује тек четвртину народног дохотка. Поред класичних производњи пшенице и кукуруза, карактеристична је производња крмног биља, потребног развијеном сточарству, које је подстакнуто кланичном индустријом. Такође је значајна производња кромпира. **Насеља.** До проглашења хрватске независности и припајања **Б.** Хрватској, на овом простору су биле општине Петриња, Глина, Двор и Костајница са 170 насеља. Регионални центар **Б.** била је Петриња. Посебно обележје овог краја су двојна насеља у Поуњу. Наиме, уз Уну у време када је она била гранична река према Турској (1699–1718. и 1738–1878), на раскрсницама су се развила по два градска насеља једно наспрам другога, једно на аустријској, а друго на турској страни реке. На овом сектору то су Костајница и Босанска Костајница, затим Дубица и Босанска Дубица. Највећи гравитациони центри **Б.** су Петриња и Сисак (који је гранични град, а на територији **Б.** је само његова периферија Цапраг). После проглашења хрватске независности издвојена су многобројна насеља, тако да су посебно градови са 131 насељем и посебно општине са 170 насеља. Градови су Глина, Петриња и Хрватска Костајница. Некадашња општина Костајница је подељена на Костајницу, Доње Кукурузаре, Дубицу и Костајнички Мајур. Данас, поред ове четири општине, **Б.** припадају и општине Двор, Мартинска Вес, Суња и Топуско. Насеља су по правилу мала са просечном величином од 366 становника. Милка Бубало-Живковић ![004_Banija-Petrinja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/004-banija-petrinja.jpg) **Историја.** Појам **Б.** (Бановина) среће се у изворима на српском језику већ у другој половини XVIII в., као незванични назив за Банску крајину, која се простирала између Уне, Купе, Саве и Петрове горе. У ширу употребу ушао је после укидања крајишког уређења у другој половини XIX в. Временом су се појавиле извесне нејасноће око граница ове области -- крајеви око Вргинмоста, који су раније били у саставу Банске крајине, обично нису сматрани делом **Б.**, него су сврставани у Кордун, који је био део некадашњег Карловачког генералата. То је посебно дошло до изражаја у историографским и публицистичким радовима који су се бавили збивањима на тим просторима за време II светског рата. Банска крајина створена је за време Бечког рата (1683–1699), када је аустријска војска успела, између осталог, да запоседне турска утврђења на Уни. То је омогућило да се поново насели ранија ничија земља између Купе и Уне, где до тада, са изузетком Зринског поља, није било становника. Крајеви уз нову аустро-турску границу, озваничену миром у Сремским Карловцима, насељени су углавном Србима из Босне, које су аустријске власти подстицале на сеобу обећавањем крајишких повластица (статус слободних сељака са војничком обавезом) или принудом – паљењем њихових дотадашњих насеља и сталним узнемиравањем. Хрватско становништво, које су највећим делом чинили зависни сељаци са поседа загребачког бискупа и каптола на левој обали Купе, насељавало се с друге стране ове реке и, по правилу, и даље остајало у поданичком статусу према својим дотадашњим земљишним господарима. Овим сеобама је већ на прелазу из XVII у XVIII в. у најгрубљим цртама довршен територијални размештај Срба и Хрвата у крајевима између Купе и Уне и, уједно, успостављена граница између штокавског и кајкавског говора. Статус области између Купе и Уне, као и тамошњег становништва, није био одређен све до 1703, јер су се око тога сукобљавали интереси аустријских војних власти и хрватских сталежа. Први су се залагали за то да она постане крајиште и саставни део Вараждинског генералата, а други да она буде прикључена остацима остатака краљевине Хрватске, Славоније и Далмације и да у њој буду створени феудални поседи. Тек у крајњем случају пристајали су и на могућност да само један део ове области буде претворен у крајиште, које ће, као нека врста краљевинске крајине, бити потчињено њима и бану. Не чекајући да ово питање буде начелно решено, загребачки бискуп и каптол настојали су да у овој области обнове своја некадашња властелинства и створе нова. Захваљујући томе што су се са десне стране Купе насељавали њихови зависни сељаци, који су их и даље признавали за своје земљишне господаре, успели су да у банијском Покупљу створе више пространих властелинстава (Топуско, Храстовица, Мошћеница, Горе и Комарево). Загребачки бискуп, примењујући најгрубље насиље, настојао је да и нека српска насеља стави под своју јурисдикцију и укључи их у Топуско или Храстовичко властелинство, што је изазивало њихов снажан отпор и непрекидне немире. То је пружало прилику заповедницима Вараждинског генералата да у Бечу траже да се област између Купе и Уне претвори у крајиште и стави под њихову управу. Питање статуса ове области, а тиме и статуса тамошњег становништва, решено је тек 1703, када је владар одлучио да њен највећи део укључи у Војну крајину, али не као део Вараждинског генералата, него као засебну крајину, која ће бити подређена Ратном савету у Бечу и предана под заповедништво хрватског бана. Овакво решење само је привидно ишло у прилог хрватским сталежима, али њихова надлежност није проширена на нову крајину. Поред тога, они су били обавезни да средствима прикупљеним краљевинском контрибуцијом плаћају заповеднике капетанија у Банској крајини и да у тамошње тврђаве преместе краљевинске харамије из дотадашње Покупске крајине, ван властелинства загребачког бискупа и каптола, као и властелинства Тополовац (Суња), које је у банијској Посавини створила породица Кеглевић. До њихове милитаризације и укључивања у Банску крајину дошло је тек крајем XVIII в. Од оснивања до војних реформи царице Марије Терезије (1740–1780), Банска крајина је била подељена на пет капетанија (Костајничка, Глинска, Зринска, Дубичка и Јасеновачка), које су биле војноодбрамбене и управне области. Према попису из 1744, на њеној територији било је 197 села са 6.554 крајишке куће. Приликом регулације 1750, којом је њено уређење уједначено са уређењем других делова Војне крајине, била је подељена на две регименте – Глинску и Костајничку. Ова подела није више мењана до укидања крајишког уређења у другој половини XIX в., када је њена територија подељена на котаре (Вргинмост, Глина, Двор, Костајница и Петриња) и укључена у Загребачку жупанију. Српско становништво на **Б.** припадало је у црквеном погледу до 1713. Горњокарловачком владичанству, а потом Костајничко-зринопољском (до 1749), Костајничко-северинском (до 1771) и, на крају, поново Горњокарловачком. Духовно средиште православља на овим просторима био је манастир Комоговина, који је угашен 1777. на основу наредбе државних власти. Војин С. Дабић У време Наполеонових освајања **Б.** је била део илирских покрајина (1809–1813), а потом поново под врховном влашћу Хабзбурга. Као део Горњокарловачке епархије и Срби са **Б.** су учествовали, преко својих војних, црквених и грађанских представника, у раду народноцрквених сабора у Сремским Карловцима. Од 1897. **Б.** је захватио покрет стварања српских земљорадничких задруга, а *Привредник* Владимира Матијевића деловао је и на **Б**. Крајем XIX и почетком XX в. са **Б.** се одлазило на рад у прекоокеанске земље, претежно у Америку, и то више Хрвати него Срби. Од 1881. **Б.** је, после развојачења Војне Крајине, сједињена са Хрватском као део Загребачке жупаније. Развојачењем Границе нагло је прекинут начин живота тамошњег становништва, које није могло лако да се уклопи у нове односе који су владали у жупанијама и који нису одговарали његовој свести, навикама, природи и степену развоја. Године 1883. дошло је до народног покрета у којем су Срби имали видног удела, нарочито они из бивше Банске крајине. Тада је већи део Хрватске био захваћен противмађарским иступима којима су се, услед социјалних и економских тешкоћа, прикључили и Срби. Српска села су чак и жешће изражавала незадовољство, па су стога у буни више и страдала. Покрет је осуђивала црквена јерархија на челу са патријархом Германом Анђелићем, а подржавали су га политичари из редова Српске народне слободоумне странке, а уз њих и Срби Хрватске (следбеници Самосталне странке). Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Срби са **Б.** дочекали су с великим надама, док су Хрвати следили Радићеву политику негирања уређења нове државе. У доминантно сељачкој средини, утицај међу Србима остваривали су Демократска странка, касније самосталци Светозара Прибићевића, а донекле и радикали. Лист *Српско коло* и сељачка већа Милана Прибићевића уносили су живост у ову неразвијену и већином неписмену средину. Поред гимназије у Петрињи, која постоји одраније, тек 1923. формира се гимназија у Глини. Србима, који су имали разлога за жалбе и у новој држави, одређене наде у напредак пружао је од 1927. новоизграђени просветни дом „Петар Мркоњић" у Двору на Уни. Црквени живот углавном се одвијао у подручним парохијама Горњокарловачке епархије у којој је средином међуратног периода владика био учени историчар Иларион Зеремски. По окупацији Југославије и проглашењу НДХ (10. IV 1941) Срби са **Б.** били су врло брзо изложени најстрашнијем терору хрватских усташа. Већ 10. и 11. маја усташе стрељају све мушкарце из Глине изнад 12 година, као и евидентиране комунисте, међу њима и члана Среског комитета КП Стојана Вујаклију. Српски народ спонтано организује отпор истребљењу, а у НОП се укључују и комунисти Хрвати из Сиска (22. јуна), тако да је лета 1941. створено више борбених група. Усташки терор се наставља: 29. и 30. јула они су стрељали 280 Срба у Костајници, а 3. августа заклали 1.260 Срба у глинској православној цркви. Због усташког терора Срби су бежали у шуме, нарочито у Шамарицу, али су ступали и у партизане. У јесен 1941. створена је прва слободна територија. Из устаничких група израсле су чете, од којих је створен Партизански одред **Б.**, чији је командант 20. новембра постао Васиљ Гаћеша. Убрзо је створен и Окружни комитет КПХ за **Б**. У борбама крајем 1941. ослобођен је цео Дворски срез. Током 1942. организују се и народно-ослободилачки одбори (НОО) као локални органи власти на ослобођеној територији. Лета 1942. усташе су спалиле многа српска села око Шамарице у коју су се склониле српске избеглице пред усташко-немачком офанзивом. У другој половини године партизани формирају 7. и 8. бригаду. Банијски партизани су учествовали у ослобођењу Бихаћа, након чега је формирана Банијска 7. дивизија (18. XI 1942). Крајем године ослобођена је цела **Б.** изузев утврђених градова (Петриње, Глине, Костајнице и Суње). Окружни НОО руководио је мрежом среских, општинских и месних НОО. У зиму 1942–1943, током усташко-немачке офанзиве, 7. дивизија је одступила према Кордуну, а око 18.000 цивила, који су умирали од зиме, глади и тифуса, повлачило се према Шатор-планини. Од 4.000 бораца 7. дивизије с ратног пута преко Босне, Херцеговине и Црне Горе, на **Б.** се после Пете непријатељске офанзиве септембра 1943. вратио тек сваки шести (око 700). Ова јединица, попуњена новим борцима, ослободила је Глину крајем 1943. Почетком 1944. у Глини је одржан први састанак правника, а у Топуском први састанак културних и јавних радника Хрватске. Током зиме и пролећа 1944. банијски партизани су водили борбе с усташко-домобранским, немачким и козачким јединицама. Они су у више наврата водили борбе и у суседним областима, у Босанској Крајини, на Кордуну, у Славонији, Мославини и Подравини, а у првој половини 1945. учествовали су у коначном ослобођењу земље. Прослављена 7. дивизија је у саставу 4. армије оперисала око Бихаћа, у Лици, Словенском Приморју, Трсту и Илирској Бистрици. **Б.** је дала НОП-у пет бригада и два партизанска одреда. У борбама с окупационим и снагама НДХ погинуло је око 5.500 бораца, а у усташком терору страдало је преко 10.500 Срба са **Б**. Банијске партизанске јединице, састављене већином од Срба и мањим делом од Хрвата, градиле су братство и јединство и нову антифашистичку Хрватску у којој ће Срби бити равноправни са Хрватима, што је изражено у актима ЗАВНОХ-а, а посебно у Декларацији о правима народа и грађана демократске Хрватске, усвојене на 3. заседању ЗАВНОХ-а маја 1944. у Топуском, у којој се каже да су „хрватски и српски народ у Хрватској потпуно равноправни", што је потврђено и уставом НР Хрватске 1947. Колонизација Срба са **Б.** после II светског рата следила је ону после I светског рата, с тим да је осим Славоније и Војводине обухватила и Барању. Остале миграције, економске природе, биле су усмерене ка већим хрватским градовима. Временом се уставни положај Срба у Хрватској погоршавао, тако да су после победе ХДЗ-а Фрање Туђмана (1990) у новом уставу Републике Хрватске Срби од равноправног народа деградирани на статус обесправљене националне мањине, што је изазвало оружани отпор и формирање најпре САО Крајине, а 19. XII 1991. Републике Српске Крајине. Борбе српских и хрватских снага и на **Б.** довеле су до жртава и међусобног протеривања, као и избеглиштва. У овим сукобима, а нарочито у „Олуји", страдало је 1.186 Срба. Већина Срба са **Б.** је 1995. избегла или је протерана, тако да се вишевековни етнички састав становништва (две трећине Срба – једна трећина Хрвата) у потпуности променио (две трећине Хрвата – једна трећина Срба). Деценијама после „Олује" српске избеглице са **Б.** нису се вратиле у своја места и на своја имања. **Б.** је током југословенског периода била у саставу Приморско-крајишке области Краљевине СХС (1922–1928), са седиштем у Карловцу, Савске бановине Краљевине Југославије (1929–1939), са седиштем у Загребу (изузев Двора на Уни који је био део Врбаске бановине са седиштем у Бања Луци), а потом Бановине Хрватске до почетка II светског рата. За време НДХ **Б.** је обухваћена великом жупом Гора, са седиштем у Петрињи, а после II светског рата регионалним заједницама са седиштем у Сиску, изузев Вргинмоста који је припојен Кордуну. Током постојања РСК (1991–1995) **Б.** је била део УНПА „Север" – подручја под заштитом УН и УНПРОФОР-а. После хрватске војне акције „Олуја" августа 1995. **Б.** је у саставу Сисачко-мославачке жупаније са седиштем у Сиску. Драго Његован ИЗВОР: С. Гавриловић, *Грађа за историју Војне границе у XVIII веку. Банска крајина (1690–1783)*, I–II, Бг 1989, 1997. ЛИТЕРАТУРА: М. Грбић, *Карловачко владичанство*, I–III, Карловац 1891–1893; И. Хорват, *Шумске заједнице Југославије*, Зг 1950; *Географија СР Хрватске*. *Књига 2: Средишња Хрватска*: *Регионални прикази*, Зг 1974; М. Радека, *Горња крајина или Карловачко владичанство: Лика, Крбава, Гацка, Капелско, Кордун и Банија*, Зг 1975; С. Гавриловић, „Срби у Хрватској у XVIII веку", *ЗМСИ*, 1976, 14; Д. Петровић, *Говор Баније и Кордуна*, Н. Сад – Зг 1978; В. С. Дабић, *Банска крајина (1688–1751)*, Бг–Зг 1984; Д. Роксандић, М. Колар-Димитријевић (ур.), *Глина. Глински крај кроз стољећа*, Глина 1988; С. Д. Матвејев, И. Ј. Пунцер, *Карта биома – Предели Југославије и њихова заштита*, Бг 1989; М. Јока (ур.), *Двор на Уни од пријесловенског доба до наших дана*, Двор на Уни 1991; В. Крестић, *Историја Срба у Хрватској и Славонији (1848–1914)*, Бг 1991; Д. Кашић, *Српски манастири у Хрватској и Славонији*, Бг 1996; З. Томић, *Шумарска фитоценологија*, Бг 2004; С. Божић, *Срби у Хрватској* *1918–1929*, Бг 2008. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНИНА-OСТОЈИЋ, Ана **БАНИНА-OСТОЈИЋ, Ана**, микробиолог, универзитетски професор (Опатија, 3. IV 1949 – Београд, 31. I 1999). Дипломирала (1972) и магистрирала (1976) на Одсеку за биологију Природно-математичког факултета у Београду. Докторску дисертацију одбранила на Пољопривредном факултету у Београду (1984). У периоду 1975–1985. радила на Пољ. ф. као асистент, затим као доцент на предмету Микробиологија. На Технолошко-металуршком факултету у Београду од 1986. организовала и водила комплетну наставу из предмета Индустријска микробиологија са ензимологијом (редовни професор од 1996). На последипломским студијама организовала наставу из области Метаболизам и генетика индустријских микроорганизама. Била је на специјализацијама у угледним лабораторијама које се баве индустријским микроорганизмима (Прехрамбено-биотехнолошки факултет, Загреб; Национални институт за млекарство, Рединг, Велика Британија), као и на студијским боравцима у Великој Британији (Институт за истраживање хране, Норвич, 1987. и Центар за биотехнологију, Кранфилд, 1991). Од 1986. радила као сарадник у Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство. Њен научни и стручни рад везан је за проблематику микотоксина у храни и изучавање молекуларне генетике бактерија млечне киселине (БМК). Формирање колекције природних изолата БМК, као и побољшање постојећих и коришћење нових стратер култура нашло је велику примену у индустријским процесимa. ДЕЛА: коаутор: „Characterization of the cell-wall bound proteinases of Lactobacillus casei HN14", *Appl. Environ. Microbiol.*, 1991, 57; „Cloning of promoter-like sequences from Lactobacillus paracasei sbsp. paracasei CG11 and their expression in Escherichia coli, Lactococcus lactis and Lactobacilus reuteri", *Can. J. Microbiology*, 1994, 40/12. Драга М. Симић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНИЋ, Бранко **БАНИЋ, Бранко**, фармаколог, токсиколог, универзитетски професор (Београд, 20. X 1931 – Нови Сад, 17. III 2000). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1958. Хабилитациони рад одбранио 1964, а 1978. докторирао на Мед. ф. у Новом Саду. Био асистент на Институту за фармакологију и токсикологију на Мед. ф. у Београду (1959–1964) и доцент на Мед. ф. у Нишу, где је био оснивач и управник Фармаколошког института (1964–1967). У Нови Сад прешао 1967, а 1971. постао управник Завода за фармакологију и токсикологију. У звање редовног професора на Мед. ф. у Новом Саду изабран 1984. Био шеф Катедре за фармакологију и токсикологију истог факултета, продекан за наставу и председник Савезне комисије за отрове. Учествовао у раду и развоју Фармаколошког института у Приштини и допринео формирању наставе на Технолошком факултету у Новом Саду (смер Фармацеутска технологија). Бавио се фармакокинетиком и клиничком фармакологијом, проучавао употребу лекова и фармакоепидемиологију. Објавио више научних и стручних радова из области аналгезије, фармакокинетике и утицаја јонизујућег зрачења на дејство лекова. Организовао први међународни симпозијум „Методе анализе употребе лекова", из којег је произишао истоимени методолошки приручник (излази и данас). Био председник Друштва фармаколога Југославије (1982–1985). Добитник је Плакете СЛД, Плакете Мед. ф. у Београду и Новом Саду. ДЕЛА: и M. Medaković, „The effect of two phenylacetic acid derivates on the analgesic action of morphine in mice", *J. Pharm. Pharmacol.*, 1963, 15 и V. Jakovljević, A. Radunović, „The effect of aluminium chloride upon the transition of drugs through the blood-brain barrier into the central nervous system", *Eur. J. Drug. Metab. Pharmaciokinet.*, 1991, 16(3); и V. Jakovljević, M. Popović, A. Sabo, „Effect of the aluminium ion on hepatic elimination of quinine and quinidine", *Eur. J. Drug. Metab. Pharmaciokinet.*, 1995, 20(3). ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг – Торонто 2005. Љиљана Гојковић-Букарица \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНИЋ, Милан **БАНИЋ, Милан**, инжењер машинства, универзитетски професор (Куманово, 19. X 1921 – Београд, 4. VI 1980). Студије машинства, после прекида за време рата, завршио 1949. на Машинском факултету у Београду. Радио као инжењер у „Литостроју" у Љубљани и „Металној" у Марибору. За асистента на предмету Отпорност материјала на Маш. ф. у Београду изабран 1952. На Факултету наука Универзитета у Паризу 1960. одбранио државни докторат. За редовног професора изабран 1973. По повратку у земљу бавио се практичним инжењерским проблемима, као што су прорачуни постоља моторних и железничких возила, великих индустријских резервоара итд. За члана Друштва немачких инжењера (VDI) изабран 1979. Основао и развио Лабораторију за анализу напона и деформација на Маш. ф. Био Управник Завода за ваздухопловне конструкције и више година шеф Катедре за отпорност конструкција. Један је од оснивача Југословенског друштва за механику (1954). ДЕЛО: *Приручник из отпорности материјала*, Бг 1989. ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду. Доброслав Ружић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНИЋ, Младен **БАНИЋ, Младен**, глумац (Београд, 3. IV 1856 – Београд, 13. II 1940). Талентован карактерни глумац који је од најраније младости играо у путујућим позориштима. Током 1864. играо у трупи Ф. Иличића и трупи Ј. Поповића, у којој је остао до 1867. Током глумачке каријере био члан више путујућих дружина: М. Димића, Ђ. Пелеша (1880–1883), Пешачког путујућег позоришта И. Јокића (1887–1889) и Л. Поповића. У неколико наврата био члан професионалних позoришта: Народног позоришта у Београду (1877–1879, 1883–1884, 1890), Српског народног позоришта у Новом Саду (1884–1886) и аматерско-професионалног позоришта „Слога" у Крагујевцу (1895–1896). Глумом престао да се бави 1897. Значајније улоге: Јефта (И. Округић, *Саћурица и шубара*), Ролер (Ф. Шилер, *Разбојници*), Иван Косанчић (Ј. Суботић, *Милош Обилић*), Ђура Кујунџић (Л. Костић, *Максим Црнојевић*), Давид (М. Поповић, *Наши сељани*), Бановић Страхиња (А. Николић, *Зидање Раванице*). ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001. Милена Лесковац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНИЋ, Сава **БАНИЋ, Сава**, адвокат, национални радник (Бела Црква, 20. X 1867 – Бела Црква, 17. XII 1910). Правни факултет, с адвокатским испитом, завршио у Будимпешти 1896, након чега је у Белој Цркви отворио приватну адвокатску канцеларију и водио је с успехом све до изненадне смрти. У јавном и друштвеном животу града имао значајну улогу: биран више пута за члана градског заступништва (1906–1908) и школског патроната (1902–1905). Један је од оснивача Српске кредитне банке и штедионице, те њен дугогодишњи правни заступник и акционар (1903–1910). Био активни члан Српске црквене општине (1902–1910) и њен заступник у Епархијској конзисторији (1897–1900). Као члан Радикалне странке, биран за посланика Српског народно-црквеног сабора за Белоцрквански срез (1906). Материјално помагао рад готово свих српских националних друштава и удружења. Заједно са неколицином сарадника, аутор је брошуре *Милетић једнак Србину, Србин већи од радикала* (Вш 1895), која пропагира превазилажење партијске подељености и национално јединство. За потребе белоцркванског Српског певачког друштва и његове позоришне секције у Белој Цркви преводио је драмске текстове, махом с немачког језика. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. П. Поповић, *Бела Црква некад и сад са особитим обзиром на њено српско становништво*, Пан. 1905; *Споменица о стогодишњици Српске паравославне велике гимназије у Новом Саду*, Н. Сад 1910; Ђ. П. Поповић, *Историја Беле Цркве 1717–1928*, Бела Црква 1928; Л. Ракић, „Радикална странка у Војводини (до почетка XX века)", *Истраживања*, 1974, 3. Озрен М. Радосављевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНИЋЕВИЋ, Божидар Д. **БАНИЋЕВИЋ, Божидар Д.**, интерниста, хематолог, универзитетски професор (Велимље код Никшића, 25. VII 1925). Дипломирао (1954), хабилитовао (1969) и докторирао (1976) на Медицинском факултету у Београду. На истом факултету од 1964. биран у сва наставничка звања, а редовни професор је од 1983. Као начелник Одељења за лимфопролиферативна обољења на Институту за хематологију Клиничког центра Србије, истакао се у лечењу малигних лимфома. На Институту у Стразбуру 1966–1968. изучавао метаболизам фенола код болесника са цирозом јетре и портокавном енцефалопатијом. Ова испитивања проширио на пароксифенолске киселине и њихов утицај на настанак хепатичке коме. Сарадник је у књигама *Хематологија* (Бг–Зг 1981), *Интерна медицина* (Бг–Зг 1975) и *Специјална клиничка физиологија* (Бг–Зг 1972). Био председник Секције за хематологију и трансфузиологију СЛД и секретар часописа *Српски архив* *за целокупно лекарство.* ДЕЛА: и A. Sthal, *Détermination de la phénolémie chez les sujets normaux et chez malades présentat de troubles hépatiques et rénaux. Probl de réanimation*, Paris 1969; коаутор, „Удружена радиотерапија и хемиотерапија у I и II клиничком стадијуму Хочкинове болести", *САЦЛ*, 1981, 5–6; коаутор, „Компликације лечења оболелих од Хочкинове болести", *САЦЛ*, 1983, 9–10. ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија Српског лекарског друштва.* *Биографије чланова*: *1976–1996*, Бг 1996. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНИЋЕВИЋ, Милош **БАНИЋЕВИЋ, Милош**, педијатар, универзитетски професор (Грахово код Никшића, 17. V 1939). Дипломирао (1963), магистрирао (1976) и докторирао (1984) на Медицинском факултету у Београду. Провео шест месеци на усавршавању на Клиници „Џон Хопкинс" у Балтимору (1975–1976), као и на Мед. ф. у Сиракузи (САД). На Мед. ф. у Београду од 1977. биран у сва наставничка звања, а редовни професор постаје од 1995. Био министар здравља Србије 1993. Радни век провео у Институту за здравствену заштиту мајке и детета Србије у Београду, а у периоду 1990–1999. био његов директор. Посебно се бавио педијатријском ендокринологијом, а у програм здравствене заштите деце увео је скрининг на конгенитални хипотиреоидизам (1983). Унапредио биохемијску дијагностику недостатка хормона раста и конгениталне адреналне хипоплазије. Међу првима је код нас применио биосинтетски хумани хормон раста у лечењу деце са хипопитуитаризмом. Један је од оснивача Одељења за едукацију, лечење и рехабилитацију деце и омладине са хроничним обољењима у Специјалној болници Буковичка бања у Аранђеловцу. Био директор Републичког центра за планирање породице (до 2004), председник Удружења педијатара Србије и Црне Горе (2002–2006), а од 2006. председник Удружења педијатара Србије. ДЕЛА: коаутор, *Обнављање становништва и заштита репродуктивног здравља*, Бг 1999; и Д. Здравковић, *Спречимо гојазност*, Бг 2008; коаутор, *Здравствено васпитање*, Бг 2009. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНИЋЕВИЋ, Петар **![001_Petar-Banicevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-petar-banicevic.jpg)БАНИЋЕВИЋ, Петар**, глумац, универзитетски професор (Велимље код Никшића, 8. II 1930 – Београд, 4. IX 2006). Још као гимназијалац у Никшићу глумио као аматер у тамошњем театру. На Академији за позоришну уметност дипломирао 1954, а 1956. ангажован у Народном позоришту у Београду. Члан је Атељеа 212 у Београду (1960–1963), а од 1963. поново београдског НП-а, у којем је остварио низ запажених драмских и карактерно-комичних улога, од којих се нарочито истичу: Џек (Т. Вилијамс, *Тетовирана ружа*), Френк Рајс (Џ. Озборн, *Забављач*), Мики Мелој (Ј. О'Нил, *Песничка душа*), Адонија (Р. Плаовић, *Цар Давид*), Антоније (В. Шекспир, *Богојављенска ноћ*), Хајнрих (В. Лукић, *Бертове кочије или Сибила*), Дон Педро (А. де Монтерлан, *Мртва краљица*), Пеђа Миловзоров (А. Н. Островски, *Без кривице криви*), Доњка Кудрави (Л. Леонов, *Лопов*), Вилхелм Сајлер (Б. Михајловић Михиз, *Командант Сајлер*), Рикардо Фонтана (Р. Кохут, *Намесник*), Ђовани (Џ. Форд, *Штета што је блудница*), Милош Обренбеговић (Л. Костић, *Максим Црнојевић*), Карађорђе (И. Студен, *Вожд*), Кардинал Берберини (Б. Брехт, *Живот Галилеја*), Тригорин (А. П. Чехов, *Галеб*), Алсест (Молијер-Кот, *Мизантроп*), Креонт (Софокле, *Цар Едип*), Волпоне (Б. Џонсон, *Волпоне*), Сербјаков (А. П. Чехов, *Ујка Вања*), Никола Пашић (М. Илић, *Апис*), Спасоје Благојевић (Б. Нушић, *Покојник*), Хенри Хигинс (Б. Шо, *Пигмалион*), Џејмс Тајрон (Ј. О'Нил, *Дуго путовање у ноћ*), Мушкарац (Ј. Реза, *Човек случајности*) и др. Преузимајући велики драмски репертоар који је раније на сцени НП-а у Београду тумачио Раша Плаовић, наступио је као Хамлет и Леоне (М. Крлежа, *Господа Глембајеви*). Замашне успехе постигао је као Атахуалпа (П. Шефер, *Краљевски лов на сунце*), Робеспјер (Г. Бихнер, *Дантонова смрт*), Димитриј (Достојевски – Хинг, *Браћа Карамазови*), док је, интерпретирајући улоге Стаљина (П. Верморел, *Лењин – Стаљин – Троцки*) и Војводе Драшка (П. П. Његош, *Горски вијенац*), показао истанчан смисао за карактерну комику. На сцени Атељеа 212 суделовао на представама савременог страног репертоара: Мик (Х. Пинтер, *Настојник*), О'Хара (Џ. Керслинг, *Арсеник и старе чипке*), Луис Лејн (П. Клодел, *Размена*), испољивши смисао за аналитично тумачење ликова доведених у парадоксалне ситуације које се граниче с апсурдом. Запажене су његове улоге и на сценама других београдских позоришта – у представама Театра поезије: Вук Мандушић (П. П. Његош – Р. В. Јовановић, *Горски вијенац*) и Флас (И. Андрић – М. Мисаиловић, *Крилати мостови*), Београдског драмског позоришта – Лудвик (М. Кундера – М. Илић, *Шала*), Југословенског драмског позоришта – Полоније (В. Шекспир, *Хамлет*) и Шиголх (Ф. Ведекинд, *Лулу*), Театра Звездара – Учитељ Андро (И. Брешан, *Хамлет у Мрдуши Доњој*). На Дубровачким љетним играма наступио је као Патер Лоренцо у представи *Ромео и Јулија* В. Шекспира. Предавао 15 година глуму на Академији уметности у Новом Саду. Запажене су његове многобројне креације на радију, у телевизијским драмама и филмовима *Биће скоро пропаст света*, *Сутјеска*, *Снови, живот и смрт Филипа Филиповића.* Магија његове глуме није била у спољном блеску, него у смисаоности излагања текста, као и у сугестивности која проистиче из једноставности и спонтаности израза, али и из умећа да логично и доследно компонује сваку улогу коју тумачи, да је формира тако да буде прегледна и савршено јасна. Свој глумачки израз, који се може сматрати изразито модерним, темељио је на врхунском мајсторству сценског говора. Добитник је Октобарске награде града Београда, Стеријине награде, МЕСС-а у Сарајеву, Награде „Раша Плаовић" (2001), Добричиног прстена (2004) и др. ЛИТЕРАТУРА: В. Мићуновић, „Неминовност поступног стварања", *Политика*, 24. I 1976; Б. Криловић, „Позориште је теже од рата", *Лудус*, 2001, 84; Б. Требјешанин, „Хамлета је играо босоног", *Политика*, 6. IX 2006; Р. В. Јовановић, *Петар Банићевић*, Бг 2007. Рашко В. Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНИЦА → НОВАЦ **БАНИЦА** → **НОВАЦ** # БАНИЦА, Светислав **БАНИЦА, Светислав**, књижевник, новинар (Вршац, 27. IX 1889 – Сомбор, 10. X 1935). Филозофију, романистику и германистику студирао 1907–1912. у Јени, Берлину и Будимпешти, где је положио професорски испит. По завршетку студија био суплент у новосадској Српској православној великој гимназији (1912–1914). Предавао француски, немачки и филозофију. Сарађивао у *Застави* и због чланака о Сарајевском атентату, у којима је испољио своја национална осећања, отпуштен из гимназије и осуђен на шест месеци затвора. Казну је издржавао у Вацу и Сегедину. Интерниран 1916. у Мезетур, а крајем 1917. мобилисан и као војник до краја рата служио у Чешкој и Ердељу. Када је у Новом Саду јануара 1919. обновљена радикалска *Застава*, постављен за главног уредника. Као новинар одупирао се да не подлегне политикантству, сматрајући да новине треба да непристрасно суде о делима људи. У листу *Застава* покренуо акцију против корупције као великог друштвеног зла. У уверењу да се у Краљевини СХС води рђава политика, напустио *Заставу* септембра 1919. и до 1930. био професор новосадске гимназије. Био в. д. секретара Матице српске у време превирања 1929. Уредио је и свеску *Летописа Матице српске* за децембар 1929. Иако је показао велике способности, јануара 1931. Управни и Књижевни одбор МС нису изабрали њега за редовног секретара, него Тодора Манојловића. Био гимназијски професор у Нишу (1931–1932), Суботици (1932–1933), те директор гимназије у Шибенику (1933–1935) и Сомбору неколико месеци пред смрт. Био секретар Друштва за Српско народно позориште (1919–1924) и драматург овог театра. Објавио збирку песама *Зелена грана* (Вш 1912). У *Матичиној Споменици* 1927. објавио чланак „Матица српска и нова књижевност". ДЕЛА: *Кратак преглед историје немачке књижевности*, Н. Сад 1930; *Преглед француске књижевности*, I–II, Н. Сад 1931; *Граматика француског језика*, I–II, Н. Сад 1931–1932; *Узнемирена Европа*, Суб. 1933. ЛИТЕРАТУРА: С. А. Јовановић, „Светислав Баница", *ГЈПД*, 1935, 2; Ј. Грчић, „Светислав Баница, члан Књижевног савета МС", *ГлМС*, 1935, 36; Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1914–1918*, Н. Сад 1983. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНИЧИНА **БАНИЧИНА**, село на површи која чини развође између Јасенице и Велике Мораве. Налази се 12 км југозападно од општинског центра Смедеревске Паланке, с којом је повезана локалним путем. Збијеног је типа и простире се на 160–240 м н.в. Село је радијалног облика и размештаја улица, а у околини је још неколико заселака. Настало је на месту старог насеља Кошарња, које се помиње у време Деспотовине. Староседелачка домаћинства пореклом су из тимочких, браничевских, косовско-метохијских и моравско-вардарских крајева. Садашње име **Б.** је добила 1845, а 1921. имала је 456 домова са 2.425 житеља. У послератном периоду популација се константно смањује, па је **Б.** 2002. имала 1.169 становника, од којих 99,6% Срба. Пољопривреда је ангажовала 75,0% активног становништва. У селу постоје православна црква, осморазредна основна школа, амбуланта, пошта и две земљорадничке задруге. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНКА АНДРЕЈЕВИЋ И КО. **БАНКА АНДРЕЈЕВИЋ И КО.**, банка коју су браћа Димитрије и Лазар Андрејевић основала 1882. у Београду под називом „Андрејевић и Ко". У њу 1888. као ортачки власник улази једна од најјачих мађарских банака, Пештанска мађарска комерцијална банка (ПМКБ), која је од 1883. имала представнике у Србији. ПМКБ је 1906. преузела банку, претворивши је у своју филијалу, па су од тада банком управљали њени чиновници – Ладислав Полокович и касније Макс Опенхајмер, док су Андрејевићи и њихов сарадник Васа Радуловић остали као утицајни ортаци. Од 1905. у Србији се oсећала немачка трговинска експанзија, праћена потребом постојања неке банке која би ту експанзију подржавала. Немачка банка Берлинско трговачко друштво (БТД) је у ту сврху изабрала **Б. А. К.**, па је у априлу 1908. са ПМКБ постигла договор о уласку у ту банку, која је тако постала мађарско-немачка. У децембру 1909. српска влада је одобрила реорганизацију банке у акционарско друштво са номиналним капиталом од 4 мил. дин., што је остварено 1910, али са уплатом од 1 мил. дин. Од тада је банка носила назив **Б. А. К.** а. д., а у међународним пословима је користила назив „Banque Andreevitch et Cie société anonyme". Да би се банци дао привид да је српска, В. Радуловић је узет за сувласника с улогом у капиталу од 20%. Пошто је В. Радуловић вишедеценијски био повезан са ПМКБ, сматра се да је после 1910. **Б. А.** **К.** а. д. била претежно мађарска банка. Имала је два директора – В. Радуловића и Макса Опенхајмера, који је био главни руководилац банке. Филијала у Нишу којом је управљао Рудолф Ферко отворена је 1910, а филијала у Скопљу 1913. Осим банкарских послова, банка је планирала да оснује многобројна зависна акционарска друштва помоћу којих је хтела да уђе у различите привредне гране Србије. У јесен 1910. уложила је 50.000 дин. у фабрику туткала „Мунк и Ко." а. д., 40.000 дин. у фабрику сапуна „Лабуд" из Ниша, али јој је пропао покушај да уложи 600.000 дин. у оснивање акционарског друштва за производњу асфалта. У периоду 1910–1913. банка је исплаћивала дивиденду од 6%, што је за тадашње прилике била прилично висока дивидендна стопа. У лето 1913. немачка банка БТД повукла се из **Б. А. К.** а. д. Иако је по величини капитала **Б. А. К.** а. д. била једна од највећих банака у Србији после 1910, она је била искључена из свих великих српских послова превасходно због снажне конкуренције француског капитала и због политизације пословања у време анексионе кризе када је безобзирно утеривала своја потраживања и обустављала кредите, што је довело до смањења расположења српског пословног света да сарађује са овом банком. После I светског рата **Б. А. К.** а. д. је ликвидирана. ЛИТЕРАТУРА: Н. Станаревић, *Београдске банке у 1911*, Бг 1912; В. Розенберг, *Инострани капитал у југословенској привреди*, Бг 1937; R. E. Cameron, V. Ivanovich Bovykin, *International banking 1870–1914*, Oxford 1992; А. Митровић, *Стране банке у Србији 1878--1914. Политика, прогрес, европски оквири*, Бг 2004. Биљана Стојановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНКАРСКЕ КРИЗЕ → ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ **БАНКАРСКЕ КРИЗЕ** → **ЕКОНОМСКЕ КРИЗЕ** # БАНКАРСТВО **БАНКАРСТВО**, свеукупна делатност и систем пословања банака и новчаних установа. Давање кредита и примање депозита код Срба је, као и код већине европских народа, започело у средњем веку. За време цара Душана (1331–1355) давањe новца на позајмицу с плаћањем камате већ је било развијено као независна делатност. Кредитор је био познат као „каматник". Од друге половине XIV в. постојало је и давање у депозит с правом на камату. Под влашћу Отоманске империје банкарски послови и робно-новчани односи међу сељацима били су ретки, али је новац био потребан за измирење новчаних дажбина (харач, главарина, глобе), за куповину соли, неопходног оружја и малог броја металних оруђа и посуда; тај новац је стицан извозом сточарских производа, нарочито експортом свиња у Аустрију (у Војводину и Славонију). Кредитни односи у XIX в. јачају с привредним развојем, ослобађањем од турске власти и увођењем српских институција. Од тада до данас, основне карактеристике привредног живота и државног уређења одређују настанак и начин функционисања банака и банкарског система, не само у Србији него и у другим српским земљама. Стицање аутономије хатишерифима из 1830. и 1833. отворило је процес преласка с натуралне на робно-новчану привреду, чему су допринели укидање спахијског права (1833), законско утврђивање приватног власништва српског сељака на земљу (1839), замена свих дажбина новчаним порезом (1835) и проглашавање трговине слободним занимањем (1838). Развојем спољне и унутрашње трговине ове мере су повећале тражњу за новцем и кредитом. Вересија (продаја на почек) је била распрострањени вид кредитирања међу трговцима, али и кредитирања крајњих купаца, посебно сељака, од трговаца, дућанџија и механџија. Због оскудице у новцу и тешко доступног кредита била је распрострањена лихва (зеленаштво): сељак се обавезивао да новчани зајам врати после бербе пољопривредних производа, унапред тешко одредивог обима и вредности. У варошима су најпознатији зајмодавци били страни трговци и сарафи (мењачи), касније и домаћи људи. У селима су вишком новца располагали јаки марвени трговци. Кнез Милош је веома брзо монополисао спољну трговину (извоз стоке и увоз соли) и приходе од закупа пореза, царина, скела и царских добара, чиме је постао не само најбогатији човек у земљи, него и највећи кредитор. Увео је и прва решења којима је требало заштитити сељака од зеленаша и којима је почело уређење кредита. Већ од 1825. давао је зајмове из „правитељствене касе" (државне резервне касе у кованом новцу) – а која се дуго није разликовала од његове – с умереном каматом или без ње. Указом из 1836. увео је давање зајмова из црквеног и фонда сирочади, а 1837. за све зајмове утврдио је максималну каматну стопу од 12%. До 1856. и други јавни фондови – удовички, манастирски и судски – постали су извор кредита с каматом од 6–12%. Да би спречио пропадање сељака због дугова, кнез је 1836. прописао минимум земље с кућом, радном стоком и оруђем који се није могао узети за дуг. Оваква заштита сељака (заштита окућја) одржала се све до краја постојања Краљевине Србије и делом је пренета у законодавство Краљевине СХС. Уредба о зајму из правитељствене касе, донета 12. IX 1839, била је први државни акт који је формално регулисао кредитне односе у Србији. По тој уредби, зајам из државне касе морао је бити обезбеђен залогом на непокретно имање или јемством сигурних лица. Доносио је држави камату од 6%, која се плаћала полугодишње, а није имао ограничење максималног износа. Висина зајма могла је износити највише 2/3 процењене вредности заложених непокретних добара. Минималан износ зајма, одређен на 50 дуката, повећан је 1840. на 300 дуката. Зајам се враћао у целој суми по истеку рока, а била је предвиђена и могућност продужавања рока. Српска држава је исте године увела и институцију државног банкара (правитељствени банкер), који је требало да се стара о државним новчаним пословима ван Србије. На функцији државног банкара налазили су се најбогатији београдски трговци – Никола Герман, Миша Анастасијевић, Јанаћко и Јован Кумануди, Живко Карабиберовић и бечки банкар Тирка. За време Уставобранитеља (1842–1858) највећу корист од зајмова из државне резервне касе извлачили су најимућнији људи из врхова државне управе, док је сељацима приступ каси био веома тежак. Ове зајмове користили су најбогатији, уз 6% интереса да би тај исти новац давали на зајам по зеленашким каматама које су понекад износиле и 300%. Иако је зеленаштво отежавало живот тежака (сељаци су у Србији увек живели оскудно, али пропадање сељака никад није добило велике размере, па није било ни масовног пролетеризовања нити велике емиграције), уставобранитељски режим готово ништа није урадио за развој привреде, нити је покушао да оснује банке. Напротив, финансијска ситуација је погоршана стварањем буџетских дефицита који су били покривани из државне резервне касе из које су се давале и позајмице. То је довело до смањивања кованог новца и повећавања дужничких облигација у тој каси. Од почетних 380.000 дуката кованог новца, у каси је после пада Уставобранитеља остало тек 25.000 дуката заједно с 266.000 дуката у облигацијама. Због смањивања готовине у државној каси, Министарство финансија је 1858. предложило да се одустане од оснивања државне емисионе установе, јер за то држава више није имала покрића у металном новцу. Кнез Милош је 1860. укинуо давање зајмова из државне касе. После ове одлуке, српска држава је наставила с организовањем кредита новим институционалним решењима – отварањем државних банака и давањем дозволa за рад приватним банкама. Обједињавањем појединачних јавних фондова, као и депозита код судова у један фонд, држава је 1862. формирала Управу фондова, чиме су постављени темељи савременог **б.** у Србији. Пресудну улогу у њеном оснивању имао је тадашњи министар финансија Кнежевине Србије Коста Цукић, који је био заслужан и за ковање првог српског модерног новца. Управа фондова, претеча хипотекарне банке, имала је задатак да, првенствено сељацима, даје зајмове на непокретности са 6% камате годишње. Управа, међутим, није задовољавала растуће потребе сељака за кредитом, нарочито у унутрашњости земље, па је држава од 1871. за ту сврху формирала окружне штедионице које су давале зајмове на непокретности само у својим окрузима, с роковима од шест месеци до три године и каматом од 7% годишње. Окружне штедионице нису унапредиле земљораднички кредит, па је законом из 1894. наређена њихова ликвидација. Пошто предлози за оснивање државне емисионе банке нису остварени, група београдских трговаца уз учешће страног капитала основала је 1869. Прву српску банку (ПСБ) у форми акционарског друштва, с акцијским капиталом од милион дуката подељеног у 25.000 акција. Стварно је било уплаћено 200.000 дуката (до 1873). Кључну улогу у оснивању ПСБ играо је Живко Карабиберовић, ступивши, као „правитељствени банкер", у контакт с појединим страним банкама, међу којима је била и Франко-мађарска банка у Будимпешти. Главницу ПСБ су „напола уписали будимпештанска банка и београдски трговци", а у истом односу су у управу ПСБ ушли и акционари. Од стране Франко-мађарске банке делегирани су директори и шефови, пошто Србија тада није имала финансијске стручњаке. ПСБ је инвестирала у изградњу железничке пруге за Ријеку, у калдрмисање Панчева, као и у друге послове по суседним земљама. Улазила је у берзанске спекулације на Бечкој и Пештанској берзи. Када је дошло до берзанског слома у Бечу и финансијске кризе, ПСБ је пропала: угашена је 1872, а њена ликвидација се отезала годинама. Статут ПСБ предвидео је широк делокруг пословања банке, тако да је она представљала универзалну банку. ПСБ је од владе добила повластицу да се у наредних пет година неће дозволити ни једној страној банци да у Србији установи новчани завод. Тиме је успорен улазак страних банака у Србију, а приватне банке у овом периоду осниване су домаћим капиталом. То су биле: Београдски кредитни завод (основан 1871. „са чистим српским капиталом"; међу његовим великим акционарима била су браћа Крсмановић и Риста Паранос), Смедеревска кредитна банка (1871), Ваљевска штедионица (1871), Пожаревачка банка (1871) и Српска подунавска банка (1873)**.** Стицање политичке независности 1878. покренуло је у Србији процес државне и економске модернизације по моделу развоја капитализма у западној Европи. Краљ Милан Обреновић и његова влада изабрали су образац привредног развоја, који се заснивао на извозно усмереној стратегији уз примену начела слободне трговине. Ова стратегија је снажно утицала на раст тражње за новцем и кредитом и довела до стварања низа банкарских установа. До стварања Привилеговане народне банке Краљевине Србије (ПНБКС) 1884. појавили су се следећи новчани заводи: Шабачка штедионица (1880), Београдска задруга за међусобно помагање и штедњу (основана 1882. „као мали новчани завод за штедњу и кредит на уделе, с недељним уплаћивањем од једног динара по уделу"), Банка Андрејевић и Ко (1882, од 1888. страна банка), Српска кредитна банка (1882) и Обреновачка штедионица (1884). Српска кредитна банка била је прва банка у Краљевини Србији с већинским страним капиталом (француско-аустријским) и прва која је отворила филијале у унутрашњости земље; у оскудици пословних банака ова банка је владала београдским девизним тржиштем. Монетарни суверенитет с динаром као националном валутом омогућио је 1884. стварање ПНБКС као централне националне банке. Основана је искључиво домаћим капиталом као приватно акционарско друштво с основним циљем да обезбеди јефтин кредит за развој трговине и радиности (индустрије) у Краљевини Србији. Основни инструмент у реализацији овог циља била је емисија банкнота која је требало да повећа понуду новца и обезбеди флексибилност монетарног система. Банкноте ПНБКС су проглашене законским средством плаћања. До I светског рата ниједна друга банка у Србији није добила право емисије банкнота. Законом су били одређени покриће емитованих банкнота у висини од 40% и њихова конвертибилност у злато и сребро. Паралелна циркулација банкнота у злату и сребру представљала је основу монетарног система до 1914. Поред емитовања новчаница, ПНБКС је помагала привреду, примењујући и друге инструменте за пружање јефтиних кредита – ниске дисконтне стопе и привилегован статус приватних банака чији је број нагло растао после оснивања ПНБКС – са седам 1884. на 187 банака 1912. Уплаћени капитал приватних банака заједно с ПНБКС повећао се с 5,7 мил. дин. 1884. на 60,3 мил. дин. 1912. Први гувернер ПНБКС био је Алекса Спасић (март–октобар 1884), а потом Филип Христић (1885–1890), Ђорђе Вајферт (1890–1902, 1912–1926) и Тихомиљ Ј. Марковић (1902–1912). Приватне банке јављале су се најчешће у виду акционарских друштава, а много мање у облику партнерстава и инокосних банкарских и мењачких радњи. У пракси су носиле различите називе – банке, кредитни заводи, штедионице, задруге за међусобно помагање и штедњу. У литератури и штампи најчешће су називане новчаним заводима. Највећи банкарски центар био је Београд, у којем су 1912. пословале 44 банке с укупним уплаћеним капиталом од 30 мил. дин., што је чинило половину уплаћеног капитала свих банака. После Београда, 1914. најважнији банкарски центри били су: Ниш (осам банака с капиталом од 2,1 мил. дин.), Шабац (шест банака с капиталом од 1,8 мил. дин.), Крагујевац (шест банака с капиталом од 1,5 мил. дин.), Смедерево (четири банке с капиталом од 1,2 мил. дин.) и Паланка (шест банака с капиталом од 1,1 мил. дин.). Банкарски капитал испод милион динара имали су Ваљево, Лесковац, Пожаревац, Младеновац, Свилајнац, Зајечар, Врање, Чачак и Крушевац. Прометна банка основана je у Београду фебруара 1895. с главницом од 500.000 дин. на иницијативу групе београдских трговаца с циљем да ради на јачању трговине и занатства. Од 1916, па све до своје смрти 1941, њен председник био је инжењер Милош Савчић. У Београду је 1902. основана Повлашћена извозна банка. Породица Поповић имала је велико учешће у управљању овом банком. Александар – Аца Н. Поповић био је њен дугогодишњи потпредседник, а и други чланови породице (преци Коче Поповића) поседовали су велик број акција ове банке. Београдска банка била је у власништву Павла Ђенића. Он је касније банку продао Мики Јанковићу. У Београду је 1909. основана Банка Николе Бошковића, која је деловала као акционарско друштво, бавећи се свим врстама банкарских послова. Њено представништво у Бечу отворено је 1910. под називом Банка браће Бошковић. Никола Бошковић је имао седам синова, који су 1930. основали Ковницу а. д. у чаршији познатију као „Ковница браће Бошковић" (иако су међу оснивачима биле и угледне београдске личности: индустријалци Ф. Грамберт, М. Шонда, А. Минх, професори универзитета Д. Томић и Н. Несторовић, академик Б. Гавриловић, генерал у пензији Н. Томашевић, банкар Б. Костренчић, апотекар К. Богатинчевић и др.). После Српске кредитне банке основано је још седам страних банака: Андрејевић и Ко. (1882; после уласка Пештанске мађарске комерцијалне банке 1888. имала је капитал од 1 мил. дин.), Прашка кредитна банка (1910. с капиталом од 5 мил. дин.), Француско-српска банка (1910. с капиталом од 4 мил. дин.; њеним знатним зајмовима, у висини од 25 мил. дин., Београдска општина је решавала комуналне проблеме: изградњу водовода, пристаништа, сточне пијаце, калдрмисање и др.), Подунавско трговачко акционарско друштво (1911. с капиталом од 0,6 мил. дин.), Српско-енглеска банка (1912. с капиталом од 5 мил. дин.), Имобилијарна банка (1914. с капиталом од 1 мил. дин.) и Отаџбина (1914). Иако су добиле дозволу, последње три наведене банке никада нису започеле с радом. Групу највећих банака чиниле су банке с капиталом од преко два мил. дин. Године 1913. пет банака чинило је ову групу: две стране банке – Прашка кредитна и Француско-српска банка и три домаће – Београдска задруга, Краљевско-српска повлашћена извозна банка (1901) и Београдска трговачка банка (1894). У својству финансијског агента српске спољне трговине, Београдска задруга је 1908. основала филијалу у Солуну. Приватне банке имале су карактер универзалних банака. Бавиле су се давањем кредита и примањем депозита, али и небанкарским пословима, посебно унутрашњом и спољном трговином, оснивањем и управљањем индустријским предузећима, важним за прву фазу индустријализације у Краљевини Србији у време Царинског рата с Аустроугарском (1906–1911). Поред Народне банке само је неколико банака учествовало у непосредном финансирању индустрије. Неке од њих оснивале су сопствена предузећа у Београду и у унутрашњости. Тако је нпр. Прометна банка основала стругару и сушницу, као и каменолом у Раму на Дунаву. Имала је одељење продаје песка и цемента, а заједно с Извозном банком финансирала је градњу пруге Ниш–Књажевац. Београдска трговачка банка била је власник цементаре у Поповцу. Београдска задруга поседовала је фабрику стакла у Параћину, а Врачарска задруга је помагала производњу коже и трговину тим артиклом. Врачарска штедионица је поседовала већину акција одмаралишта у Рибарској бањи, док је Земаљска банка држала фабрику конопље у Свилајнцу. Крајем XIX и почетком XX в. највећа српска банка била је државна Управа фондова, која је новом законском регулативом од 1898. постала права хипотекарна банка с десет филијала. До 1914. Управа фондова мобилисала је капитал већи од свих приватних банака заједно. Допринела је увозу страног капитала за потребе привредног развоја издавањем својих заложница и облигација на страним финансијским тржиштима. Кредитирала је већи број београдских трговаца и истакнутих личности. У укупној маси зајма издатој 1910. учествовала је са 52%. Само на име зајма за јавне радове издала је Београдској општини 10 мил. дин. Све приватне банке и Управа фондова нису, међутим, могли да задовоље тражњу за земљорадничким кредитом, па су сељаци излаз нашли у стварању кредитних и осталих зељорадничких задруга. Прву задругу основао је сељак Лазар Савић 1894. у селу Враново код Смедерева. Већ 1897. било је 35 задруга које су у Београду основале своју централу – Главну земљорадничку кредитну задругу с капиталом од 300.000 дин., која је од 1897. имала отворен кредит код државе од 100.000 дин. годишње. Број ових задруга се стално повећавао – 1909. било их је 615, а 1914. око 1.000 кредитних и осталих задруга, уз чију помоћ се српски сељак ослобађао зеленашког притиска. Иницијатор и организатор задружног покрета био је Михаило Аврамовић. Заложница црногорска, прва банка основана у Црној Гори, почела је да ради 1864. с капиталом који су уплатили војвода Мирко Петровић (12.360 фиорина) и књаз Никола (2.292 фиорина). Заложница је давала искључиво ломбардне и нешто мање хипотекарне зајмове уз камату од 8%. Банка је радила до 1870, а након ње у Црној Гори није било банака све до краја XIX в. Затим је 1901. основана Прва никшићка штедионица као акционарско друштво с капиталом од 200.000 круна. Oнa je обављала разне банкарске послове – одобравала есконтне и ломбардне кредите на рок од 4–6 месеци с каматом од 13% (10% камата и 3% провизија) и примала штедне улоге на које је плаћала камату од 5%. Штедионица је 1908. основала филијале у Шавнику и Велимљу, а 1912. у Пљевљима и Бијелом Пољу. Променила је 1914. назив у Никшићка кредитна банка и повећала капитал на један милион перпера. Прва зетска штедионица основана је у Подгорици 1904. с капиталом од 200.000 круна, која се 1906. трансформисала у Подгоричку банку с капиталом од 600.000 круна, а 1907. основала је филијале у Колашину и Вирпазару, касније и у Даниловграду. На Цетињу је 1906. основана Црногорска банка с капиталом од 600.000 круна, замишљена као централна, али не и емисиона новчана установа, па су њено оснивање помогли двор и влада. Банка је већ 1907. основала филијале у Подгорици и Бару, а 1913. у Скадру, када је и повећала капитал на један милион перпера. Све ове банке помогле су смањивању веома распрострањеног зеленашења у Црној Гори, али су се појавиле и прве оштре критике њиховог рада у којима се истицало да једино народне штедионице могу да спасу широке слојеве становништва од зеленаша. У тим околностима 1906. оснива се Народна штедионица на Цетињу као новчана задруга с ограниченим јемством на неодређено време. Међутим, штедионица је заостајала за радом осталих новчаних установа и 1913. њена главница износила је свега око 70.000 перпера. Народна банка Књажевине Црне Горе основана је 1909. у Бару с циљем да буде емисиона установа, па је зато била под контролом државе и није имала право да обавља неке послове (берзанске шпекулације, оснивање трговачких и индустријских предузећа, куповање некретнина итд.). Непосредно по оснивању банка је отворила филијалу у Улцињу, а 1910. у Подгорици и Цетињу, као и агенције у Вирпазару, Ријеци Црнојевића и Плавници. Иако је банци одобрен оснивачки капитал од два милиона перпера, она је 1913. имала уплаћених свега 250.000 перпера, када је њено седиште премештено на Цетиње. Народна банка је заостајала у пословању за другим банкама, а није успела ни да реализује емисиону делатност. Почетком 1912. основана је Државна хипотекарна банка Краљевине Црне Горе с капиталом од три мил. перпера по угледу на Управу фондова из Србије с основним циљем да олакша положај презадуженог сељаштва. Међутим, војне припреме за балканске ратове и I светски рат омеле су банку да развије своју делатност. Развој српског новчарства у Турском царству, односно на КиМ, до балканских ратова кретао се сразмерно укупном привредном развоју. Банкарску функцију обављала је Зиратна банка – Шубаси, чији је капитал 90-их година XIX в. у Приштини износио 1.454.630 гроша. Сељаци су углавном узимали новац на зајам од зеленаша и од Јањеваца, с каматом од 60 и више процената. Идеје о оснивању новчаних завода биле су израз тешког економског стања и истовременог стремљења српске чаршије за економском еманципацијом. У тежњи да се колико-толико помогне српским трговцима, други српски митрополит у Призрену Нићифор Перић, прота Стева Димитријевић, ректор Богословије Петар Костић, професор Андра Гроздановић и трговац Патрногић и многи други приступили су оснивању фонда, по угледу на црквене заводе у Цариграду и на акционарска друштва у Србији. Фонд је привидно имао црквени карактер да би се избегле сумње турске власти. У Призрену је 1901. основан Фонд цркве св. Ђорђа, по имену саборне цркве у овом граду. Следи активност исте године у Гњилану, затим 1905. у Приштини, Вучитрну и другим местима. Највише успеха у пословању имао је фонд у Призрену. Мањи фондови нису могли успешно да послују, нарочито фонд у Гњилану. Срби у Аустроугарској оснивали су своје банке које су имале важну не само привредну него и националну улогу. Међу највећима биле су Српска банка, дeоничарско друштво, основана 1895. у Загребу, потом Српски кредитни завод д. д. у Бјеловару (1903), Српска кредитна банка у Броду на Сави д. д. (1904), Српска штедионица д. д. у Чалми (1909), Подружница Новосадске српске штедионице д. д. Черевић (1911), Даљска штедионица (основана 1887. као задруга, претворена у д. д. 1897), Српска кредитна банка д. д. Доњи Лапац (1908), Српска штедионица д. д. у Двору (1907), Српска штедионица д. д. у Ердевику (1894), Штедионица за Бановину д. д. Глина (1897), Српска штедионица д. д. у Глини (1909), Српска трговачка обртна банка д. д. у Глини (1907), Српска штедионица у Госпићу (1897), Српска штедионица д. д. у Грачацу (1905), Српска народна штедионица д. д. у Грубишном Пољу (1907), Прва српска штедионица у Иригу (1909), Српска банка д. д. у Иригу (1912), Српска кредитна банка и штедионица, друштво за акције Карловац (1903), Српска штедионица д. д. у Коморским Моравицама (1908), Српска штедионица у Кореници (1899), Српска штедионица д. д. у Костајници (1903), Српско есконтно д. д. у Митровици (1882), Српска штедионица д. д. у Новој Градишци (1906), Српски кредитни завод д. д. у Новој Градишци (1911), Подружница Румске српске привредне банке д. д. у Новим Карловцима, Српска штедионица д. д. у Окучанима (1899), Српска штедионица д. д. у Осијеку (1907), Српска ратарска и занатска штедионица у Осијеку (1911), Српска штедионица д. д. Оточац (1904), Српска штедионица д. д. у Пакрацу (1905), Српска штедионица д. д. у Петрињи (1909), Српска штедионица д. д. у Плашком (1901), Српски кредитни завод д. д. у Пожеги (1909), Српска штедионица д. д. у Слуњу (1911), Српска штедионица д. д. Рума (1906), Српска привредна банка д. д. Рума (1906), Српска штедионица д. д. на Удбини, Лика (1902), Српска штедионица д. д. у Валишселу, Цетинград (1911), Српска штедионица д. д. у Винковцима (1911), Српска штедионица д. д. у Војки (1911), Српска штедионица друштво на акције у Војнићу (1910), Српска штедионица друштво на акције у Вргинмосту (1906), Српска кредитна банка д. д. у Вуковару (1908), Српска народна штедионица д. д. у Земуну (1907). Свака банка је имала почетни капитал који се временом могао увећавати. Почетни капитал Српске банке у Загребу од 3.060.000 круна временом се повећавао: на 4,5 мил. круна 1907, 6 мил. круна 1912, 8,5 мил. круна 1914. и 12,7 мил. круна 1917. У Хрватској, Славонији и Војводини Српска банка је основала око стотину кредитних установа за потпомагање српског становништва. У Србији је основала поменуто Подунавско трговачко акционарско друштво. Осим банака, у Хрватској и Славонији осниване су и сеоске задруге с ограниченим и неограниченим јемством. Први српски новчани заводи у БиХ оснивани су тек почетком XX в. Међу новчаним заводима, дeоничким друштвима, највећа је била Српска народна банка д. д. Сарајево (1911), a затим Централна банка за БиХ д. д. (1911). Следе Српски кредитни завод у Бањалуци д. д. (1905), Српска штедионица у Бијељини д. д. (1906), Српска трговачка банка д. д. Брчко (1905), Српска штедионица Босaнска Дубица д. д. (1908), Српски кредитни завод д. д. у Босанској Градишци (1907), Српска штедионица д. д. Ливно (1906), Српска банка д. д. у Мостару (1903, најстарија), Прва српска штедионица д. д. у Приједору (1905), Српска банка и штедионица д. д. у Требињу (1910), Српски кредитни завод д. д. Доња Тузла (1907), Српска банка и штедионица д. д. у Фочи (1911), Српска штедионица д. д. у Гацку (1911), Српска штедионица д. д. у Грачаници (1911), Српска штедионица д. д. у Босанском Новом (1911). Осим ових новчаних завода постојале су и задруге у које су улазилe српске штедионице у Сарајеву (задруга с ограниченим јемством, 1905), Босанском Броду (1909), Бугојну (1907), Фочи (1906), Гацку (1906), Босанској Крупи (1908), Босанском Новом (1906), Стоцу (1911) и Зеници (1905). До 1914. било је 26 српских новчаних завода у БиХ. Осим новчаних завода осниване су и сеоске задруге као новчане институције с ограниченим и неограниченим јемством. У Војводини је постојало мноштво банака са српским капиталом, готово у свим већим местима – Новом Саду (Српска задружна банка, Српска штедионица и др.), Суботици (Суботичка српска штедионица), Сомбору (Привредна штедионица), Белој Цркви, Великом Бечкереку, Старом Бечеју, Вршцу, Тителу, Великој Кикинди, Панчеву, Србобрану, па и у Темишвару, Мохачу и Печују. У Далмацији су такође осниване српске банке, од којих су најпознатије биле Српска централна банка за Приморје у Дубровнику и Српска штедионица у Задру. За време I светског рата **б.** je у Србији било паралисано будући да је окупатор забранио рад домаћим банкама. Поједине банке предале су своју имовину ПНБКС, која је ту имовину, заједно са својом, пренела у иностранство. ПНБКС је од 16. XII 1915. до 16. II 1919. радила у избеглиштву, у Марсеју. По стварању Краљевине СХС, ПНБКС је, уз општу сагласност јавности, привредних и политичких фактора, претворена у емисиону установу нове државе. По Закону о Народној банци од 26. I 1920. ПНБКС је престала да постоји, a од 1. II 1920. почела је да ради Народна банка (НБ) Краљевине СХС. Емисиона установа је 1929. добила назив НБ Краљевине Југославије. Између два светска рата НБ је непосредно кредитирала привреду, приватне банке и државу. Закони из 1920. и 1931. одређивали су да НБ може давати зајмове по есконту и ломбарду, а у пракси су преовладавали први – 1920. ови су зајмови износили 243 мил. дин. а 1938. чак 1.707 мил. дин. Законом из 1931. НБ је овлашћена да за сопствени рачун купује државне обвезнице и друге хартије од вредности. Од 1931. НБ је отпочела с емисијом благајничких записа као новим послом. Да би се осамосталила од иностранства, НБ је подигла Завод за израду новчаница који је почео с радом децембра 1929. У оквиру Завода изграђена је ковница новца, која је од 1938. радила као његов засебан сервис. Осим централе у Београду НБ је 1940. имала 24 филијале. По објави I светског рата Управа фондова евакуисала је своје вредности и рад најпре у унутрашњост земље (Крушевац, Ниш, Скопље и Краљево), а затим у иностранство где је радила, прво на Крфу а потом и у Солуну, пре свега послове за државну благајну и малим делом депозитне послове. По завршетку рата Управа фондова преузела је и послове јавноправних хипотекарних завода који су до рата постојали ван Србије, тј. проширила је своју активност на подручје целе КСХС. Она је Привременом уредбом од 12. VIII 1920. добила назив Управа фондова КСХС, а затим је по Закону о изменама и допунама Закона о уређењу Управе фондова од 30. III 1922. назив промењен у Државна хипотекарна банка са седиштем у Београду и филијалама у унутрашњости. Крајем 1940. банка је имала десет главних филијала, четири филијале и шест агенција. Друга државна банка у Краљевини СХС била је Поштанска штедионица, основана 1923. са седиштем у Београду. Од 1925. имала је филијале у Загребу, Љубљани и Сарајеву. Крајем 1940. имала је шест филијала. У међуратном периоду постојале су и две полудржавне специјализоване банке: Занатска банка а. д. (основана 1926) и Привилегована аграрна банка (основана 1929). Обе су имале централе у Београду и по три филијале. Држава је учествовала у Занатској банци са 40% капитала. Главни задатак Привилеговане аграрне банке било је кредитирање пољопривреде, али је обављала и још два важна посла за државу: финансијску ликвидацију аграрне реформе на великим поседима (од 1933) и ликвидацију земљорадничких дугова (од 1936). Број приватних банака у Краљевини Југославији повећао се са 583 (1921) на 700 (1926), да би се пред II светски рат смањио на око 600. Успон банака био је прекинут 1931, када се појавила банкарска криза која није била окончана до краја међуратног периода. Због тога је и висина капиталa (главница и резерве) банака стагнирала од 1931. Она је износила 1.804 мил. дин. (1922), 3.776 мил. дин. (1930) и 3.077 мил. дин. (1937). Криза се огледала и у повлачењу улога из банака: 3.545 мил. дин. (1922), 10.294 мил. дин. (1930) и 5.306 мил. дин. (1937). Приватне банке су радиле готово искључиво у облику акционарских друштава. Оснивање банака вршило се концесионим системом. Њихово пословање није било регулисано законом о банкама, иако је постојао пројекат таквог закона. Временом је настало неколико професионалних организација за заштиту интереса банака које су покривале различите делове Југославије. Удружење банака Београд je 4. XII 1921. у Београду основало 39 новчаних завода, а већ у другој години постојања број чланица се више него утростручио (131). Поводом десетогодишњице успешног рада, краљ Александар Карађорђевић је одликовао многе чланове Управног, Надзорног и Извршног одбора, међу којима и врло агилног генералног секретара Удружења Луја Мора. Рекордан број од 202 чланице Удружење бележи 1932. За време Велике економске кризе Удружење се ангажовало у изради антикризних програма. Његов рад прекинуо је рат, односно окупација 1941. Осим у облику кредита, приватне банке, посебно оне са седиштем у Београду, финансирале су индустрију суделовањем у главници акционарских индустријских предузећа, као и оснивањем сопствених предузећа. У групу највећих банака у Југославији спадале су српске банке: Српска банка Загреб, Београдска задруга, Извозна банка, Јадранско-подунавска банка. Највећи банкарски центри у Србији 1940. били су: Београд (са 56 банака), Ниш (5), Шабац (4), Ваљево, Краљево, Књажевац и Ћуприја (сa по 3 банке). У међуратном периоду најважније црногорске банке биле су Никшићка кредитна банка, Црногорска банка, Трговачка банка, Подгоричка банка, Трговачка привредна банка и Чиновничка штедионица. Одређеним банкарским пословима бавиле су се и самоуправне штедионице и земљорадничке кредитне задруге. На крају 1940. постојала је 61 самоуправна штедионица и преко 4.000 земљорадничких кредитних задруга. Поред тога, постојало је и 1.000 осталих кредитних задруга. Инострани капитал ангажовао се у **б.** Краљевине Југославије у три вида: отварањем филијала страних банака, учешћем у капиталу и кредитирањем домаћих банака. У 1937. страни капитал је учествовао у 18 банака с укупном главницом од 195 мил. дин. Постојале су четири филијале страних банака с главницом од 45,8 мил. дин., које су имале седиште у Београду: Француско-српска банка, Југословенска удружена банка, Југословенска банка а. д. и Англо-чехословачка и Прашка кредитна банка. Последња је настала 1929. фузионисањем три чешке банке: Прашке кредитне, Чешке комерцијалне и Англо-чешке банке. Мерено учешћем у укупној висини главнице југословенских банака, на првом месту је био француски капитал с 21,42%, затим чешки с 19,20%, немачки с 15,47%, белгијски с 12,24%, мађарски с 5,36%; учешће мање од 5% имали су италијански, енглески, холандски и шведски капитал. Мерено укупним ангажовањем у југословенској привреди, највећи значај имао је чешки капитал, највише ангажован у кредитирању и оснивању индустријских предузећа. Уочи привредне кризе 1929–1931. учешће страног капитала у **б.** Југославије било је 15% у укупним средствима главнице и кредита. За време кризе настало је нагло повлачење, па је пред почетак II светског рата његово учешће пало на 10%. У периоду 1912–1926. гувернер НБ Србије (па НБСХС) био је Ђорђе Вајферт, док су у међуратном периоду гувернери НБСХС били: Љубомир Срећковић (1927 в. д. и гувернер март–јун 1928), а НБКЈ Игњат Бајлони (1928–1934), Мелко Чингрија (в. д. гувернера април 1934 – фебруар 1935), Милан Радосављевић (1935–1939) и Драгутин К. Протић (1939–1940). Место гувернера било је упражњено 1927. Директоријум Рајхсбанке у Берлину је 10. V 1941. донео одлуку о ликвидацији НБКЈ. Немачки генерални опуномоћеник за привреду Србије, Нојхаузен, донео је 29. V 1941. уредбу о тој ликвидацији, као и Наредбу о српској новчаничној банци, по којој се као нова емисиона установа на окупираној територији Србије оснива Српска народна банка. Ова окупаторска банка имала је седиште у Београду и седам филијала. Одмах је емитовала окупаторски српски динар, који је *al pari* заменио југословенски динар. Капитал банке никада није био уписан и у њој је стварну власт имао немачки комесар. Окупаторске власти ставиле су под своју контролу цео банкарски систем. На основу Уредбе о регулисању пословања банака и штедионица од 30. X 1941, ликвидиране су 140 од 232 постојеће банке. Од преостале 92 банке, 58 је добило дозволу за рад, а 34 је претворено у друга предузећа. Истовремено је основана Дирекција за надзор над банкама, која је обављала најважније функције, како централне банке, тако и пословних банака – надзор над банкама, давање и одузимање дозвола за вршење кредитних послова, одређивање висине каматних стопа, управљање кредитним пласманима банака итд. Југословенска влада у избеглиштву је 1941. у Лондону наставила рад НБКЈ с новоизабраним гувернером Добривојем Лазаревићем који је на тој функцији остао до новембра 1945. и вицегувернером Рудолфом Бићанићем. НБ у емиграцији имала је веома сужено пословање, а престала је с радом 27. XII 1945. Српско **б.** после II светског рата развијало се и трансформисало кроз више етапа заједно с југословенским **б.**, све до 2006. од када наставља самосталан развој. **Б.** се стално прилагођавало променама друштвено-економског уређења – од првобитне планске привреде (1945–1952), преко самоуправног социјализма (1952–1989) до постепеног (од 1965) и коначног увођења тржишне привреде и вишепартијског система (од 1989). У периоду административног управљања 1944–1952. у **б.** Југославије спроведене су следеће мере: обновљен је рад НБ, која од 1946. нема више статус акционарског друштва, него државне банке под називом НБ ФНРЈ; обновљен је и рад предратних државних, полудржавних банака и штедионица; конфисковано је 95 приватних банака за које се сматрало да су служиле окупатору, док је 720 ликвидирано с преносом активе и пасиве на НБ; четири велике београдске банке су фузионисане у Југословенску извозну и кредитну банку која је национализована; основане су по републикама привредне банке и Индустријска банка Југославије. Све банке се 1946. спајају у НБ осим Државне инвестиционе банке која је преузела на себе све дугорочне послове фузионисаних банака – тзв. неповратно финансирање инвестиција и послове по државним зајмовима. Од 1948. оснивају се републичке државне банке за кредитирање земљорадничких задруга, као и комуналне банке и месне штедионице. Банке створене у овом периоду биле су дистрибутери финансијских средстава у складу с детаљно израђеним кредитним планом. У марту 1952. дошло је до фузије свих банака у јединствену НБ ФНРЈ универзалног типа, са 463 филијале. Монобанкарски систем трајао је до почетка 1954. Истовремено је започео процес децентрализације друштвене акумулације – на свим нивоима друштвено-политичких заједница формирају се друштвени фондови за финансирање проширене репродукције, а на нивоу предузећа оснивају се сопствени фондови и напуштају се методи финансирања без обавезе враћања што је подстакло стварање кредитних односа. Осамостаљивање предузећа у периоду 1954–1964. довело је до децентрализације **б.**, стварања вишебанкарског система са самосталним банкама. Банкарски систем Југославије се 1964. састојао из следећих банака: НБ СФРЈ (која као „банка банака" више није директно кредитирала привреду, а унутрашњи платни промет пренела је на Службу друштвеног књиговодства (СДК), која се 1962. из ње издвојила као самостална институција); специјализованих савезних банака – Југословенска инвестициона банка (1955), Југословенска банка за спољну трговину (1956) и Југословенска пољопривредна банка (1958); осам републичких, тј. покрајинских банака (1961) и комуналних банака које постају основне банке система (било их је 214). Гувернери НБ ФНРЈ били су: Танасије Здравковић (1945–1946), Обрен Благојевић (1946–1948), Маријан Дермастија (1949–1951), Сергеј Крајгер (1951–1953), Војин Гузина (1953–1958) и Јанко Смоле (1958–1962). Привредна реформа 1965. обухватила је и банкарски систем с основним намерама детериторијализације пословања банака, деетатизације, укрупњавања банака и уношења тржишних метода рада. Новим законима извршене су радикалне и крупне измене банкарског система, који се до 1971. састојао из: Народне банке Југославије (НБЈ) као централне банке, пословних банака у које су спадале инвестиционе, комерцијалне банке и штедионице и СДК. Број пословних банака смањен је с 233 (1965) на 55 (1971). Уставни амандмани из 1971, Устав СФРЈ из 1974. и на основу њих донети закони створили су потпуно нов банкарски систем заснован на концепцији тзв. удруженог рада. Централна банка је од 1972. била организована као систем народних банака, који се састојао од НБЈ као савезне установе и народних банака република (6) и аутономних покрајина (2). Банка је дефинисана као посебна организација удруженог рада основана за вршење кредитних и других банкарских послова. Формирала се удруживањем средстава у фонд оснивача (најмање 25) банке у износу од најмање 50 мил. дин. Друштвено-политичке заједнице нису могле бити оснивачи банака. Основна ћелија банкарског система била је основна банка. Удруживањем су основне банке формирале сложену банку. У сложеним организацијама удруженог рада постојале су интерне банке. Банке су могле да се удружују у конзорцијуме и у остале различите облике пословног повезивања на територији целе Југославије. Као банка посебног типа, савезним законом је основана Југословенска банка за међународну економску сарадњу. У систему су постојале још штедно-кредитне финансијске организације (Поштанска штедионица, штедионице и штедно-кредитне задруге), као и разни фондови: Фонд федерације за кредитирање бржег развоја недовољно развијених република и САП Косово (фондови с истом наменом основани су на нивоу република и покрајина), Фонд за кредитирање трајних потрошних добара, Фонд за кредитирање пласмана домаће опреме, као и фондови заједничких резерви ОУР-а намењени кредитирању ОУР-а које су запале у финансијске тешкоће. Крајем 1976. пословало је 38 самосталних пословних банака које су у свом саставу имале 1.237 пословних јединица с различитим статусом: основне банке, филијале, експозитуре, пословнице, подружнице, агенције, испоставе и истурени шалтери. Пословима платног промета и кредитним пословима с иностранством могло је да се бави 20 овлашћених банака, од којих су с територије Републике Србије биле: Београдска банка (Београд), Југобанка (Београд), Југословенска инвестициона банка (Београд), Југословенска пољопривредна банка (Београд), Комерцијална банка (Панчево), Косовска банка (Приштина), Новосадска банка (Нови Сад), Вoјвођанска банка (Нови Сад) и Здружена југословенска извозна и кредитна банка (Београд). Број основних банака смањио се са 167 (1983) на 71 (1991). Овај банкарски систем је због неефикасности неколико пута модификован и задржан све до 27. IV 1992, када је настала СРЈ. Гувернери НБ СФРЈ били су: Никола Миљанић (1962–1969), Иво Перишин (1969–1971), Бранислав Чолановић (1972–1977), Ксенте Богоев (1977–1981), Радован Микић (1981–1986) и Душан Влатковић (1986–1992). Нови закон о НБЈ, заснован на концепцији централног **б.** развијених тржишних привреда, усвојен је 1993. НБЈ је постала једина емисиона банка, а дотадашње НБ Србије и НБ Црне Горе трансформисале су се у главне републичке филијале НБЈ. Основни циљ НБЈ била је стабилност динара вођењем ефикасне монетарне политике (приоритетним инструментом – операцијама на отвореном тржишту) и контролом банака и осталих финансијских организација. Међутим, због санкција Савета безбедности УН, уведених маја 1992, које су онемогућиле нормално пословање целокупне привреде, НБЈ није била у стању да ефикасно реализује своје циљеве, што се 1993. завршило хиперинфлацијом и валутном супституцијом. Формиране су многобројне нове банке и штедионице које су нудиле енормно високе каматне стопе, радећи неретко ван граница легалног пословања. Највећи број банака забележен је 1995, када је било 110 банака с капиталом од 4,8 млрд. дин. У реструктурисању пословних банака 2001/02. ликвидиране су 23 банке, међу којима и четири велике банке – Београдска банка, Беобанка, Југобанка и Инвестициона банка, које су чиниле око 60% банкарског сектора. По затварању још неких банака, оснивања нових, као и уласка страног капитала у банкарски сектор, 2003. је било 47 банака с укупним капиталом од 86,3 млрд. дин., у којем је страни капитал учествовао с 26,3%. Исте године формирана је државна заједница Србија и Црна Гора, у којој је НБЈ наставила рад као НБ Србије (НБС) с основним задатком да одржава стабилност цена и финансијских институција. Настављено је реструктурисање банака, које је довело до даљег смањивања њиховог броја, опадања учешћа државног и пораста учешћа страног капитала (у 2010. око 80%). Гувернери НБ СРЈ били су: Вук Огњановић (1992–1993), Борисав Атанацковић (јули–октобар 1993), Драгослав Аврамовић (1994–1996), Душан Влатковић (1997–2000) и Млађан Динкић (2000–2003). Први пут од краја I светског рата банкарски систем Србије се самостално развија од 2006. Чине га централна банка и пословне банке. НБС је централна банка која, поред седишта у Београду, има филијале у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Ужицу. У 2006. било је 37 пословних банака у Србији с укупним капиталом од 234,8 млрд. дин., у којем је страни капитал учествовао са 68%. У јануару 2010. било је 34 банке с укупним капиталом од 467 млрд. дин. Страних банака, с учешћем страног капитала од 95–100% у капиталу банке, било је 20; њихов капитал чинио је 70% укупног капитала банкарског сектора Србије. Доминација страног капитала у **б.** Србије види се и по величини појединих банака. Мерено висином капитала у милијардама динара, пет највећих банака у Србији су: „Банка Интеза" а. д. Београд (48,0), „Рајфајзен банка" а. д. Београд (46,7), „Еуробанк" штедионица а. д. Београд (37,5), Агроиндустријска комерцијална банка АИК а. д. Ниш (36,9) и „Хипо Алпе-Адрија" а. д. Београд (31,4). Meрено висином укупне билансне суме, пет највећих банака су: „Банка Интеза", а. д. Београд (291), Комерцијална банка а. д. Београд (195), „Рајфајзен" а. д. Београд (183), „Хипо Алпе-Адрија" а. д. Београд (124) и „Еуробанк" штедионица а. д. Београд (119). Од осталих 14 банака, највећих пет банака по висини капитала су већ поменуте АИК банка и Комерцијална банка (26,6), затим Пољопривредна банка „Агробанка" а. д. Београд (16,5), Банка Поштанска штедионица (6,5) и „Металс" банка а. д. Нови Сад (6,2), која је 2009. „национализацијом" претворена у развојну банку Војводине. Гувернери НБС били су Кори Удовички (2003--2004) и Радован Јелашић (2004--2010) и Дејан Шошкић (2010). У фебруару 2003. Удружење банака Југославије (основано 1967. као следбеник Савеза комуналних банака и штедионица ФНРЈ, утемељеног 1956) променило је име у Удружење банака Србије. Банкарски систем Републике Српске (РС) представља део банкарског система БиХ. Централна банка БиХ, основана 20. VI 1997, емитује националну валуту – конвертибилну марку (КМ) – по принципу валутног одбора и координира рад агенција за **б.** оба ентитета у БиХ. **Б.** РС се састоји од Агенције за **б.** РС, пословних банака и Инвестиционо-развојне банке РС (ИРБРС). Агенција је основана 1998. са циљем одржавања здравог и стабилног банкарског система. Седиште јој је у Бањалуци. Основни послови Агенције су издавање и укидање дозвола за рад банака, као и надзор пословања банака и других финансијских организација. У 2010. постојало је 10 пословних банка у РС с укупним капиталом од 541 мил. КМ и укупном билансном сумом од 5,6 млрд. КМ. Једина домаћа банка у РС је „Бобар" банка а. д. Бијељина с капиталом од 23,8 мил. КМ. ИРБРС je основана 2006, као акционарско друштво у којем 100% власништва има РС. Она нема карактер пословне, него развојне банке с основним задатком да подстиче развојне пројекте за које није заинтересован приватни капитал, као и пројекте који захтевају велика улагања или носе велик ризик. ИРБРС пласира средства посредством пословних банака и нема право да прикупља депозите нити да даје гаранције, због чега не потпада под јурисдикцију Агенције. ИРБРС управља имовином РС која је распоређена у шест фондова. ИРБРС je 2007. постала овлашћени продавац државног капитала у предузећима РС при чему користи разне методе приватизације – продају акција на берзи, тендере, јавне понуде за преузимање, продају запосленима у предузећу, као и комбинације тих метода. Осећајући се угроженима после сецесије Хрватске, Срби су се у тој југословенској федералној јединици политички самоорганизовали у аутономне области. Заоштравањем конфликта, те српске аутономне области су се 19. XII 1991. ујединиле у Републику Српску Крајину (РСК). Почетком 1992. довршено је разбијање и финансијског система бивше СФРЈ у сфери платног промета, тако да РСК, конституисањем органа законодавне, извршне и судске власти, истовремено формира и своје финансијске институције: чланом 101. Устава РСК установљава се Народна банка РСК. Влада РСК на својој 23. седници од 14. VII 1992. доноси одлуку о оснивању НБ РСК и именује Павла Марјановића за гувернера. Ове одлуке потврђује Скупштина РСК 28. IX 1992. До јула 1995. НБРСК у функцији платног промета, и као знак државног суверенитета, емитовала је укупно 19 новчаница у апоенима од 10, 50, 100, 500, 1.000, и 10.000 дин. Од пословних банака у 1991. основане су (и радиле до хрватске агресије на РСК и њеног слома 1995) Беобанка Крајине Книн с три пословне јединице (Бенковац, Обровац и Петриња) и 13 експозитура (као највећа банка, 60% потенцијала привреде РСК), Војвођанска банка с две филијале (Бели Манастир и Вуковар), Привредна банка Бели Манастир и Комерцијална банка Мирковци. Потомци акционара Српске банке Загреб покушавају да обнове рад те банке, а Српско национално вијеће из Хрватске и Фонд за развој АП Војводине потписали су споразум о сарадњи и оснивању Тесла банке. ИЗВОРИ: Архив Србије, Закон о оснивању окружних штедионица, *Зборник*, 1871, 24; Ј. Вучковић, *Српски компас*. *Податци о српским новчаним заводима*, Земун 1909; Н. Станаревић, *Београдске банке у 1911. Преглед стања са статистичким подацима*, Бг 1911; *Босанско-херцеговачки компас 1911/1912*, Сар. 1911; Закони о повластицама новчаних (кредитних) завода од 24. септембра 1871. и 10. јануара 1879. године, *Трговински календар за преступну 1912. годину*, Ниш 1911; *Штатути Српске централне банке за БиХ*, Сар. 1912; *Босанско-херцеговачки компас 1912/1913*, Сар. 1912; *Хрватски компас за 1913/1914*, Зг 1913; С. Стојановић, *Илустровани преглед београдских трговина и новчаних завода*, Бг 1914; Удружење банака Београд, *Извештај Управног одбора о раду за 1931 годину*, Бг 1932; Удружење банака Београд, *Извештај Управног одбора о раду за 1940. годину*, Бг 1941; Годишњи извештај НБЈ – разне године; Годишњи извештај НБС – разне године; *Статистички годишњак Југославије* – разне године; *Статистички билтен НБС*, јануар 2010. ЛИТЕРАТУРА: *Босанске финансије*, Зг 1892; *Привилегована народна банка Краљевине Србије 1884–1909*, Бг 1909; М. Аврамовић, *Земљорадник и новчани завод*, Бг 1914; Љ. Ст. Косиер, *Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1884–1924*, Зг 1924; С. Кукла, *Развитак кредитне организације у Србији (до светског рата*), Зг 1924; Љ. Ст. Косиер, В. Ристић, *Водеће институције у националном банкарству Босне*, Зг–Бг–Љуб. 1924; B. Aleksander, *Das jugoslawische Bankwesen*, Zаgreb 1926; *Споменица двадесетпетогодишњице Трговачког фонда и његове хипотекарне банке 1903–1928*, Бг 1929; Н. Димитријевић, *Споменица педесетогодишњице рада Смедеревске кредитне банке основане 1. августа 1871 у Смедереву*, Смед. 1929; М. Р. Гавриловић, *Развитак банкарства и привреде у јужној Србији*, Скопље 1931; М. Гломазић, *Историја Државне хипотекарне банке 1862–1932*, Бг 1933; *Народна банка 1884–1934*, Бг 1934; В. Розенберг, *Инострани капитал у југословенској привреди*, Бг 1937; М. Чемерикић, *Трговина, занатство, индустрија и кредитне установе 1875–1937*. *Споменица 25-годишњице ослобођења Јужне Србије*, Скопље 1937; М. Р. Гавриловић, *Развитак банкарства и привреде у Јужној Србији*. *Споменица 25-годишњице ослобођења јужне Србије*, Скопље 1937; М. Ђуровић, *Новчани заводи у Црној Гори*, Цт 1959; Д. Милић, *Трговина Србије 1815–1839*, Бг 1959; Л. Цвијетић, „Прва српска банка", *ИГ*, 1964, 1–2; Л. Цвијетић, „Покушаји оснивања првих банака у Србији", *Финансије*, 1965, 1–2; Љ. Доклестић, О кредитном систему у Македонији у XIX стољећу и на почетку XX стољећа, *ХЗ*, 1965, 18; М. Угричић, *Новчани систем Југославије*, Бг 1967; Д. Милић, „Београд као привредни и саобраћајни центар (1878–1914)", у: *Ослобођење градова од Турака 1862–1867*, Бг 1970; М. Голијанин, *Банкарство Југославије. Теорија, организација и пословање*, Бг 1977; М. Ћировић, *Монетарно-кредитни систем*, Бг 1978; М. Бељански, *110 година банкарства у Сомбору*, Сомбор 1978; Л. Цвијетић, „Кредитирање из државне касе до формирања Управе фондова", *Финансије*, 1979, 9–10; Б. Храбак, „Почеци банкарства на Косову", *ИГ*, 1982, 1–2; *J. Lampe,* M. Jackson, *Balkan Economic History, 1550–1950: From Imperial Borderlands to Developing Nations*, Bloomington 1982; Ђ. Микић, *Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX веку и почетком XX века*, Бг 1988; R. E. Cameron, V. I. Bovykin, *International banking 1870–1914*, Oxford 1992; Б. Стојановић, „Из економско-финансијске и политичке историје Србије (1878–1918)", *Финансије*, 1992, 3–4; А. Тасић, *Југословенско банкарство између два рата*, Бг 1992; Б. Радовић, *Привредне прилике у Црној Гори између два свјетска рата*, Пг 1994; М. М. Костић, *Успон Београда. Послови и дани трговаца, привредника и банкара у Београду XIX и XX века*, I–II, Бг 1994, 2000; J. Хаџи-Пешић, *Новац Србије 1868–1918*, Бг 1995; *Новац Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 1995; *Новац Југославије 1944–1992*, Бг 1995; Ж. Стојановић, *Папирни новац Србије и Југославије*, Бг 1996; J. Хаџи-Пешић, „Штампарије и ковнице новца у Београду у XIX и XX веку", *ГГБ*, 1996, 43; *Новац Савезне Републике Југославије 1992–1996*, Бг 1999; Д. Дугалић, *Народна банка 1884–1941*, Бг 1999; *Историја банкарства у Војводини*, Н. Сад 2001; Д. Берић, „Мостарски Срби и њихов однос према модернизацији друштва", у: *Срби у Мостару*, Бг 2001; М. Шашкијевић, *Деоничари Српске банке*, Зг 2001; Д. Гњатовић, В. Дугалић, Б. Стојановић, *Историја националног новца*, Бг 2003; А. Митровић, *Стране банке у Србији 1878–1914*, Бг 2004; *Народна банка 1884–2004*, Бг 2004; В. Мирчић, „Француско-српска банка а. д. Београд 1910–1950", *Архив*, 2005, 1–2; „Удружење банака Србије", у: *Заједничка кућа свих банака*, Бг 2006; Н. А. Васић, „Банкарство у Косовском вилајету и Старој Србији од друге половине ХIХ века до 1912. године", *Баштина*, 2007, 22; „Банкарство у Јужној Србији и Косову и Метохији од 1912. до 1937. године", *Баштина*, 2008, 24; Б. Стојановић, „The Rise and Growth of Serbian Banking until World War I", *World Economic History Congress*, Utrecht, 3–7 August 2009; Д. Ковачев, „Национализација" Металс Банке, *НСПМ*, Бг 17. VIII 2009. Биљана Стојановић; Ђорђе Микић; РСЕ \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНКЕ БИЉНИХ ГЕНА **БАНКЕ БИЉНИХ ГЕНА**, институције за чување, проучавање и размену биљних генетичких ресурса. Биљни генетички ресурси могу да се чувају на месту где су пронађени (*„in situ"* – најприроднији начин) или пренети у посебне услове (*„ex situ"*). Начин чувања зависи од биљне врсте и многих других чинилаца (безбедности налазишта, угрожености врсте, материјалних средстава, организације, приоритета и др.). Најчешћи начин чувања генетичких ресурса у *„еx situ"* статусу је чување у **б. б. г.** које представљају доста скуп, али и најпоузданији начин за очување варијабилности унутар врсте. Када су добро програмски оријентисане, опремљене и научно-стручно оспособљене, оне представљају најдрагоценији извор информација и трезор гена који стоји на располагању научним радницима и оплемењивачима биљака. У **б. б. г.** чувају се, по правилу, „активне" и „базне" колекције. Радне колекције чувају истраживачи који се баве проучавањима, оплемењивањем и селекцијом тих врста. Према надлежности, **б. б. г.** могу да буду националне и међународне. Националне банке представљају неопходну инфраструктуру за спровођење националних програма очувања и одрживог коришћења биљних генетичких ресурса. Према намени могу да буду опште или специјализоване. Узорци који долазе у банку (из колекционих експедиција или из размене са другим банкама или организацијама) подлежу међународно прихваћеној процедури: за врсте које се чувају у семену – идентификација, умножавање, класификација, утврђивање чистоће, влаге, здравственог стања, клијавости, сушење и одлагање у хладне коморе. Чување узорака може да буде на средњи рок (до 20 година) – у коморама са контролисаном температуром (+4 °С и 40% релативне влажности ваздуха) и на дуги рок (преко 50 година) на -20 °С. „Активне колекције" служе за чување узорака на средњи рок у току њиховог проучавања, умножавања и размене са корисницима. На дуги рок се чувају „базне колекције" у које улазе потпуно обрађени узорци и такозване језгровне колекције. Врсте које не могу да се чувају у семену чувају се у „живим колекцијама" или у условима криопрезервације (-196 °С ). Приликом првог уласка узорка у **б. б. г.**, он добија матични број који га прати док постоји. О свим узорцима води се прописана документација која се састоји од пасошких података, карактеризације и евалуације и која прати сваки узорак приликом размене. Праћење узорака омогућава специјализовани информациони систем. Информациони системи свих **б. б. г.** су компатибилни и отворени за све кориснике. Оснивач научног приступа проучавању биљних генетичких ресурса, велики руски научник Н. И. Вавилов (1887–1944), реорганизовао је рад ботаничког института (који је, под именом Биро примењене ботанике, основан 1894) и током 30-их година сачинио прву националну **б. б. г**. Данас у свету постоји 1.400 банака гена где се чувају узорци у семену. Средствима савезног буџета, а на иницијативу и у организацији Савезног комитета за науку и технологију, 1990. започета је реализација пројекта „Изградња **б. б. г.** Југославије" у Земуну. Пројектовани капацитет је 100.000 узорака базне колекције и 40.000 узорака активне колекције Пројектовани су и услови за криопрезервацију (-196 °С) за 100.000 узорака. Савезни пројекат „Формирање генофонда за потребе **б. б. г.**" завршен је 1992. Прикупљени и делимично обрађени узорци чувају се у коморама Института за кукуруз у Земун Пољу (у семену), винове лозе у колекцији у Сремским Карловцима – на Огледном добру Пољопривредног факултета из Новог Сада (505 узорака), а резервна колекција (465 узорака) чува се на Школско-огледном добру Пољ. ф. из Земуна у Радмиловцу. Део националне колекције воћних врста (415 узорака од 12 врста) налази се у колекцијама Института за воћарство у Чачку, Технолошког института у Зајечару, Института ПКБ у Падинској скели, Пољ. ф. у Новом Саду и Пољ. ф. у Земуну. Национална колекција биљних генетичких ресурса Србије располаже са 4.238 узорака од 249 биљних врста чуваних у семену. ЛИТЕРАТУРА: E. H. Roberts, „Genetic conservation in seed banks", *Biol J Linn Soc*, 1991, 43, 1; O. N Frankel, A. H. D. Brown, J. J. Burdon, *The conservation of Plant Biodiversity*, Cambridge 1995; М. Пенчић, „Банка биљних гена – начин очувања и коришћења генитчке варијабилности биљака", *Scienific Review*, 2000, 20-30; N. K. Rao, P. J. Bramel, „Manual of genebank operations and procedures", *Technical Manual*, 2000, 6; Th. J. L. van Hintum etc., „Core Collections of plant genetic resources", *IPGRI Technical Bulletin*, 2000, 3; J. M. Engels, L.Visser, *A guide to effective managment of germplasm collections*, Rome 2003. Милутин Пенчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНКЕ ЖИВОТИЊСКИХ ГЕНА **БАНКЕ ЖИВОТИЊСКИХ ГЕНА**, институције у којима се чува генетички материјал животиња. Могу бити у облику замрзнутих репродуктивних (сперме, ређе јајних ћелија) и соматских ћелија, ембриона, а у последње време и ДНК, као и у живим индивидуама очуваних дивљих популација, и/или за ту сврху гајеним стадима, крдима и јатима домаћих животиња. Посебна пажња посвећује се угроженим аутохтоним расама домаћих животиња, а у последње време све већи значај придаје се очувању генетичког материјала најугроженијих представника дивље фауне. До сада у свету је нестало око 10% аутохтоних раса домаћих животиња, док је око 15% угрожено. Број угрожених врста дивљих животиња није још увек тачно процењен. Међутим, утврђено је да је у свету угрожено 23% од близу 58.000 врста кичмењака. За очување генофонда домаћих животиња и раса, које су створене дуготрајном селекцијом и које убрзано нестају заменом или укрштањем са новоствореним и продуктивнијим расама, посебно је важно сачувати дивље сроднике, односно непосредне прогениторе. За одређен број домаћих животиња дивљи прогенитори су изумрли (говече) или су крајње угрожени (коњ, магарац), те је неопходно да се сачувају давно селекционисане расе, које су данас у великом броју случајева такође угрожене. У Србији се посебна пажња посвећује очувању панонских или балканских аутохтоних раса домаћих животиња, које су некад широко гајене, као што су: подолско говече, говече буша, брдски коњ, балкански магарац, неколико раса свиња (мангулица, моравка, ресавка), оваца (праменка, бардока, кривовирска, липска, цигаја, влашка виторога итд.), као и неколико раса домаће живине. Постоје два начина очувања генофонда угрожених врста аутохтоних раса домаћих животиња – *„in situ"* у областима где су се традиционалним узгојем сачувале изворне расе и *„ex situ"* изван поменутих места као што су пољопривредна, институтска и приватна добра. Очување генофонда угрожених дивљих животиња углавном се спроводи *„in situ"*, на преосталим природним стаништима, а врло ретко *„ex situ"* у зоолошким вртовима и другим живим колекцијама. Постоји неколико значајних међународних програма и акција очувања генофонда домаћих и дивљих животиња који су проистекли из примене Конвенције о биолошкој разноврсности. Стручњаци из Србије постепено се укључују у ове међународне програме и пројекте, посебно у оне који се односе на очување генофонда наших аутохтоних раса домаћих животиња. ЛИТЕРАТУРА: J. E. M. Baillie, C. Hilton-Taylor, S. N. Stuart, (eds.), *2004 IUCN Red List of Threatened Species. A Global Species Assesment*, Gland 2004; R. Loftus, B. Scherf, (eds.), *World Watch for Domestic Animal Diversity*. *Food and Agriculture Organization of teh United Nations*, Roma 1993; С. Стојановић, С. Ђорђевић, *Аутохтоне расе домаћих животиња у Србији и Црној Гори*, Бг 2003; С. Стојановић, Конзервација и очување животињских генетичких ресурса у Србији, у: *Управљање генетичким ресурсима биљних и животињских врста Србије*, Бг 2009. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНКОВИЋ, Андра Д. **БАНКОВИЋ, Андра Д.**, вођа социјалистичког покрета, публициста (Јагодина, 14. X 1857 – Београд, 5. XI 1911). Током боравка у иностранству упознао се с идејама европског социјалдемократског покрета. У Паризу био у блиским везама са бланкистима, у Швајцарској с учесницима Париске комуне и члановима бивше Прве интернационале, а припадао и социјалдемократским партијама Немачке и Аустрије. Сарађивао је 1883. с Митом Ценићем у његовом листу *Истина*, али је исте године отишао у иностранство. Због учешћа у револуционарном покрету Русије протеран почетком 1886, након чега је учествовао у организацији демонстрација незапослених радника у Кракову, где је ухапшен и протеран у Беч. По повратку је са Ценићем основао Занатлијско удружење (1888) и био уредник листа *Српски занатлија* (1889). После Ценићеве смрти сарађивао је с Васом Пелагићем, који је тада био најистакнутији социјалиста. На занатлијској скупштини у Врању 1892. предводио је социјалисте који су формирали Социјалистички клуб, донели резолуцију о оснивању социјалистичке странке, покушали да је оснују и успоставе везу с Другом интернационалом. Сарађивао је у листу *Занатлијски савез*, око којег су се окупљали сви српски социјалисти. Организовао је прве првомајске прославе 1894. и 1896. Био председник редакционог одбора *Социјал-демократа* (1895–1896), органа српских социјалиста и првог листа социјалистичко-марксистичке оријентације у Србији. Ускоро је дошло до сукоба ортодоксних социјалиста и опортунистичке групе на челу с Јованом Скерлићем и Костом Јовановићем, која је **Б.** прогласила за анархисту и оспорила му право да учествује на Четвртом конгресу Друге интернационале у Лондону 1896. Један је од иницијатора покретања *Радничких новина* (1897) и један од делегата Српске демократске странке на Првој социјалдемократској балканској конференцији одржаној крајем 1909. Био је типичан представник левице у Србији оног времена, која је имала елементе социјалдемократије, бланкизма и утопијског социјализма. ЛИТЕРАТУРА: Д. Лапчевић, *Историја социјализма у Србији*, Бг 1922; С. Димитријевић, *Андра Д. Банковић*, *(1857–1911)*, Бг 1951; *Социјалистичке радничке организације крајем XIX века*, Бг 1953. Светлана Мирчов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНКОВИЋ, Драгић **БАНКОВИЋ, Драгић**, математичар, универзитетски професор (Крагујевац, 17. V 1947). Дипломирао 1971. на Природно-математичком факултету у Београду где је и докторирао 1980. Редовни професор Института за математику ПМФ-а у Крагујевцу од 1996. Шеф Катедре за математику истог факултета у пет мандатних периода, декан ПМФ-а у Крагујевцу 2001–2002. Област његовог научног рада је математичка логика и алгебре, где се посебно бави Буловим функцијама и једначинама и неједначинама, Постовим алгебрама и једначинама, једначинама на вишевредносним логикама. У оквиру биостатистике бави се применом статистичких метода у медицини и биологији. ДЕЛА: „Certain Boolean equations", *Discrete Appl. Math*.*,* 1992, 35; „Formulas of general reproductive solutions of Boolean equations", *Fuzzy Sets Syst*., 1995, 75; „Equations in bounded lattices with Kronecker delta", *J. Mult.-Val. Log. Soft Comput.*, 2006, 5–6; „Boolean inequations", *Discrete Appl. Math*, 2007, 307; „All general solutions of Post equations", *Acta Math. Sin.*, 2007, 23 (5). Александар Николић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНКОВИЋ, Станиша **БАНКОВИЋ, Станиша**, инжењер шумарства, универзитетски професор (Славник, 3. I 1945). Дипломирао (1968), магистрирао (1972) и докторирао (1981) на Шумарском факултету у Београду. На истом факултету на којем ради од 1973, биран је у сва наставнa звања (редовни професор од 1996). Научни рад посветио је истраживању утицаја станишних и састојинских услова на раст и развој стабла и састојина лишћарских и четинарских шума. Поред тога, бавио се инвентуром шума, информационим системима у шумарству, типологијом шума и планирањем газдовања шумама. ДЕЛА: и Д. Мирковић, *Дендрометрија*, Бг 1993; и М. Медаревић, „Планирање газдовања шумама", у: *Буква у Србији*, Бг 2005; и Д. Пантић, *Дендрометрија*, Бг 2007; и М. Медаревић, Д. Пантић, Р. Милошевић, „Планирање газдовања шумама храста китњака", у: *Храст китњак у Србији*, Бг 2007; и М. Медаревић, Д. Пантић, „Облик стабала цера у изданачким шумама Фрушке горе", *ГШФ*, 2007, 95. Мирјана Голубовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНОВИНА **БАНОВИНА**, територија којом влада или управља бан. У Краљевини Југославији **б.** су постале највеће административно-територијалне јединице Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. X 1929, који је краљ Александар I Карађорђевић донео по суспендовању Видовданског устава 6. I 1929. **Б.** предвиђене тим законом преузео је Устав Краљевине Југославије од 1931. У земљи их је било девет: Дравска (са седиштем у Љубљани), Савска (са седиштем у Загребу), Врбаска (са седиштем у Бањалуци), Приморска (са седиштем у Сплиту), Дринска (са седиштем у Сарајеву), Зетска (са седиштем на Цетињу), Дунавска (са седиштем у Новом Саду), Моравска (са седиштем у Нишу) и Вардарска (са седиштем у Скопљу). Ради подстицања југословенства, носиле су географске, а не историјске или етничке називе. Биле су средство за постизање националног јединства – интегралног југословенства и централистичког управљања. **Б.** је именовао краљ на предлог Министарског савета. Пошто су **б.** Уставом биле одређене као „управне и самоуправне јединице", у њима су постојали самоуправни органи, какви су били бановинско веће и бановински одбор. Бановинско веће бирали су бирачи општим, једнаким и непосредним гласањем, а оно је из своје средине бирало бановински одбор. Чиновнике у **б.** постављао је и разрешавао бан, на предлог бановинског одбора. Бановинско веће је о питањима из надлежности **б.** доносило уредбе које су имале „силу закона", али су имале мању правну снагу од Устава и закона државе. Уредбе је проглашавао бан који је претходно тражио сагласност Државног савета. Ако би Државни савет одбио сагласност, бан није могао прогласити уредбу. Али, уколико се Државни савет о сагласности уредбе са законом не би изјаснио у року од месец дана, сматрало се да је такву сагласност дао. Уставом извршена подела земље на **б.** промењена је на неуставан начин Уредбом о **Б.** Хрватској. Она је представљала спровођење у живот политичког споразума Цветковић–Мачек из августа 1939, којим се решавало „хрватско питање". У преамбули те уредбе каже се да се она доноси „да би се обезбедило учешће Хрвата у животу државе и тиме очували јавни интереси". **Б.** Хрватска образована је од Савске и Приморске **б.**, као и од срезова Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервента, Травник и Фојница, тако да обухвати хрватски етнички простор. Седиште ове **б.** било је у Загребу. Поверени су јој послови за које нису имале надлежност друге **б.** у земљи, а уз то јој је гарантована и „потребна финансијска самосталност". Добила је и законодавну власт (врше је краљ и Сабор заједнички) у стварима из надлежности **Б.** Хрватске, док је управну власт у стварима из надлежности **Б.** Хрватске вршио краљ преко бана. Бана именује и разрешава краљ указом који потписује новоименовани бан. Он је потписивао сваки „писмени чин краљевске власти" у стварима из надлежности **Б.** Хрватске и за то сносио одговорност. За свој рад одговарао је краљу и Сабору. Сабор су сачињавали „народни заступници" које „народ слободно бира општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем, са представништвом мањина". Судску власт вршили су судови, чије су се пресуде и решења изрицале и извршавале у име краља на основу закона. Уредбом о **Б.** Хрватској предвиђен је Уставни суд надлежан „за оцену уставности закона и спорове о надлежности између државе и **Б.** Хрватске", Управни суд надлежан за коначно решавање управних спорова из надлежности **Б.** Хрватске и Рачунски суд надлежан за коначну рачунску контролу у свим стварима из надлежности **Б.** Хрватске. Установљењем **Б.** Хрватске у земљи је успостављено асиметрично државно уређење и напуштено њено полазно начело – интегрално југословенство. ЛИТЕРАТУРА: Л. М. Костић, *Коментар Устава Краљевине Југославије од 3. септембра 1931 (југословенско уставно право)*, Бг 1934; Р. Д. Лукић, „Члан 116 Устава и Уредба о Бановини Хрватској (у светлости теорије о тумачењу)", *АПДН*, 1940, 2; Л. М. Костић, „Члан 116 Устава и његова примена", *ПрМ*, 1940, мај–јуни ; П. Диговић, „Ново уставно стање", *Мјесечник*, 1940, 3–4; Д. Јевтић, *Устав Краљевине Југославије од 3. IX 1931. и захтеви за преуређењем државе изнети током 1932. и почетком 1933. године*, Бг 1985. Ратко Марковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНОВИНСКА ПАЛАТА У НОВОМ САДУ **БАНОВИНСКА ПАЛАТА У НОВОМ САДУ**, капитално дело српске модерне, аутора Драгише Брашована. Импозантно јавно здање, чију јединствену композицију чине две одвојене зграде, подигнуто је у раздобљу 1936–1939, на празном простору од 28.000 м² некадашњег Булевара Краљице Марије, данас Булевара Михајла Пупина. Поред тога што спаја стилизована архитектонска искуства претходних епоха, у основној стилској структури је врхунско дело модерне и драгоцен градитељски симбол Новог Сада. Конкурс за овај пројекат расписан је 1930, а на њему су учествовали градитељи из целе Краљевине Југославије. Мада прва награда није додељена, пројекат је добио Драгиша Брашован. **Б. п.** је први Брашованов пројекат после фазе луксузних вила, јавних грађевина монументалног карактера, цркава, индустријских и других хала на којима је користио елементе средњовековне архитектуре. Макета прве верзије будуће **Б. п.** била је изложена 1931. на Првој изложби савремене југословенске архитектуре у Београду. ![001_Banovinska-palata.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-banovinska-palata.jpg)У административној згради у којој се налазила управа Дунавске Бановине у Краљевини Југославији данас је Влада АП Војводине. Ова грађевина, која обликом симболизује огромну дунавску баржу, има издужену затворену потковичасту основу дугу 185 м и широку 42,5 м, са хоризонтално потенцираним низом прозора и фасадама обложеним далматинским белим мермером. Грађена је од армираног бетона, тада ретко коришћеног материјала на просторима Југославије. Зграда има пет етажа: сутерен, партер, два спрата и поткровље, а висина грађевине, осим куле, износи око 20 м. На западној страни завршава се полукружном формом, а на источној је акцентована кулом квадратног пресека високом 42 м. Располаже с пет улаза, од којих су два средишња, репрезентативни и службени. У згради се налази 569 одељења, претежно канцеларијских простора, распоређених у низу уз спољна прочеља. Ентеријер грађевине је функционално организован са ходницима у кружном току и решен у комбинацијама мермера, метала и дрвета, а посебно се истичу свечани хол и степениште обложено каменом из Караре. Бански двор, данас Скупштина АП Војводине, изграђен је као резиденција бана са већницом и 147 просторија. Ова грађевина крстасте основе димензија 58,5 х 100 м конципирана је као компактно и сложено здање унутар којег је наглашена централна позиција Већнице, тј. сале за скупштинска заседања. Пројектована истовремено кад и зграда Банске управе, као део јединственог градитељског ансамбла, истих је стилских карактеристика, али са нешто присутнијим елементима класичне провенијенције. Грађевина има сутерен, партер, спрат и поткровље. На око 2.200 м² корисне површине распоређено је 147 просторија са свечаном Већницом у средишту, висине 10,5 м. Одлуком Владе Републике Србије 2007. цео комплекс **Б. п.** проглашен је за споменик културе, са свим покретним стварима у њему. ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Перовић, *Српска архитектура XX века*, Бг 2003; Б. Дуранци, „*Дође ли рат, одоше људи*, вајар Јован Солдатовић", *Руковет*, 2006, 1/3. Милан Мирковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНОВИЋ, Александар **БАНОВИЋ, Александар**, педагог, универзитетски професор (Вевчани, Македонија, 18. III 1908 – Београд, 14. VIII 1975). Дипломирао на Богословском факултету 1933. и на Филозофском факултету у Београду 1945. Као стипендиста француске владе похађао докторске студије филозофије (1936–1938) на Сорбони, где је 1946. и докторирао. Након II светског рата постављен за професора Учитељске школе у Београду, а од 1955. радио као стручни сарадник Завода за унапређивање школства Србије и научни сарадник Института за педагошка истраживања у Београду. Од 1963. био експерт УНЕСКО-а за школска и просветна питања у неразвијеним земљама Африке. У Камеруну, где је две године био професор на вишој школи за образовање наставника, основао и уређивао први национални педагошки часопис *Revue Camerounaise de P*é*dagogie* (1964). Потом службено боравио у Нигерији, а последњих шест година живота радио као професор опште педагогије и опште дидактике на ФФ-у Државног универзитета у Лумумбашију (Конго), на којем је био и продекан. Бавио се историјом педагогије, компаративном и општом педагогијом и дидактиком. Из области опште историје педагогије објавио чланке и приказе о односу Р. Декарта и педагогије и педагошким погледима Монтења, Раблеа, Русоа, Хелвецијуса, Канта, Фребела и Марије Монтесори. Посебан значај имају његова истраживања оригиналних, до средине XX в. непознатих, дела Јана Амоса Коменског, о чему је објавио две студије: „Универзализам Ј. А. Коменског" (*Зборник за историју школства и просвете*, Зг 1956) и „Рад Ј. А. Коменског на реформи и побољшању наставе живих језика" (*Acta Comeniana*, Праг 1965, XXIII). Његов најзначајнији рад из националне историје педагогије је књига *Педагошко-просветитељско дело Доситеја Обрадовића* (Бг 1956) у којој анализира изворе и домете Доситејеве педагошке мисли. Прилоге из области компаративне педагогије објављивао у домаћим и иностраним педагошким часописима и лексиконима. Превео студију швајцарског педагога Роберта Дотрана *Индивидуализирана настава* (Сар. 1961). Изабрани радови **Б.** штампани су постхумно 1976. ДЕЛА: „Фридрих Фребел" , *Савремена школа*, 1952; „Декарт и педагогија", *Савремена школа*, 1953; *Jean Amos Comenius, Pionnier de l' éducation universelle et permanente*, Лумумбаши 1972. ЛИТЕРАТУРА: Милан Ј. Јањушевић, „Др Александар Бановић", *Настава и васпитање*, 1975, 4. Наташа Вујисић-Живковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНОВИЋ, Гојко **БАНОВИЋ, Гојко**, књижевник, новинар (Мало Паланчиште код Приједора, 1. VI 1911 – Београд, 10. VII 1991). Дипломирао на Педагошкој групи Филозофског факултета у Београду 1937. После студија запослио се као новинар у *Политици*. Највише писао репортаже о људима и њиховим судбинама, а новинарски стил приближио је књижевном изразу. У јесен 1943. из Београда је отишао у партизане у Фрушку гору, где је заробљен и интерниран у Аустрију. Из логора у Бергу одведен у Беч, где је остао до доласка Црвене армије. У мају 1945. вратио се у Београд, поново ступио у *Политику* и до пензионисања радио као слободни репортер. Издао је три књиге новинских репортажа: *По нашој земљи* (Бг 1949), *Моји земљаци* (Бг 1952) и *Сусрети са људима* (Бг 1956). Писао је приповетке са савременим мотивима у којима спаја социјалне и моралне садржаје. Ангажован писац, везан за ратне и друштвене теме патријархалног света Крајине у старија и новија времена (збирке приповедака *Невиђене снаге*, Бг 1948; *Телал Реџеп*, Сар. 1949; *Кнежопољци*, Сар. 1950). Написао је романсиране биографије *Петар Кочић* (Бг 1956) и *Иван Горан Ковачић* (Бг 1963). ДЕЛА: *За нашим славним рударима*, Бг 1950; *Поезија и проза шесторице*, Бг 1951; *Важно је бити важан*, Бг 1960. ЛИТЕРАТУРА: Е. Финци, „Г. Б. Невиђене снаге", *Књижевност*, 1949, 187; В. Глигорић, „Г. Б. Невиђене снаге", *КН*, 29. III 1949; С. Мајсторовић, „Кнежопољци", *НИН*, 27. VII 1952; Д. Витошевић, „Најзад – једна романсирана биографија ", *ЛМС*, 1957, 379. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНОВИЋ СЕКУЛА **БАНОВИЋ СЕКУЛА** **(Секула Дракуловић)**, змајевити јунак српске и јужнословенске епике (бугарштица, осмерачке и десетерачке) и предања. Према предању и песми унук Високог Стефана (деспота Стефана Лазаревића), син његове ванбрачне кћери Русе (Руте/Јање) и сестрић Јанка Сибињанина (Богишић, 8). Млад, леп, нежењен јунак („лагахњи и малахњи" – Богишић, 19; „младо дијете" – Богишић, 22), вереник будимске принцезе (Богишић, 20, 21), којег ткаље, Кучевке и Браничевке траже од ујака Јанка (Вук, II, 84). Погинуо на Косову. Опис његовог двобоја с турским царем одражава веома старе представе и веровања о шаманској борби. Претворивши се у змију шестокрилу, **Б.** хвата турског цара претвореног у сокола, што указује на његову змајевиту природу и/или на шаманску моћ претварања у животињу. Устрели га ујак Јанко Сибињанин због властите заблуде („Зашт' да стрељам сивога сокола, / Кад сам и сам рода соколова?" – Вук, II, 84) или због наговора деспота Ђурђа. Умирући јунак тражи од ујака да га сахрани „на друму широку" да би се наслушао бојне вреве: „трупка од коњица / И јаука од добри јунака" (Вук, II, 84). Историјски прототип овог лика јесте рођак Јаноша Хуњадија, ердељски великаш, славонски бан Јанош Секељи, који је одиста погинуо 1448. у Другом косовском боју. Међу витeзoвимa првoг рeдa oрдeнa змaja, кojи je 1408. устaнoвиo угaрски крaљ Жигмунд, кao oдликoвaњe зa хришћaнскe витeзoвe кojи су сe истaкли у бoрби прoтив Tурaкa, пoмињe сe и jeдaн Сeкeљ, пo свoj прилици прeдaк Jaнoшa Сeкeљија. ИЗВОРИ: В. С. Караџић, *Српске народне пјесме*. *Књига друга у којој су пјесме јуначке најстарије*, Беч 1845, Бг 1988; В. Богишић, *Народне пјесме из старијих, највише приморских записа*, Биоград 1878; *Хрватске народне пјесме.* *Јуначке пјесме*, I, Зг 1896. ЛИТЕРАТУРА: Д. Костић, „Још нешто о Секули Дракуловићу", *Slаviа. Čаsоpis prо slоvаnskоu filоlоgii*, 1938, XV, 4; В. Чајкановић, *Студије из српске религије и фолклора 1910-1924*, Бг 1994, VI; Д. Перић, „Песма *Секула се у змију претворио* као епски сиже о шаманској борби чаробњака", у: *Синхронијско и дијахронијско изучавање врста у српској књижевности*, I, Н. Сад 2007. Љиљана Пешикан-Љуштановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНОВИЋ СТРАХИЊА **БАНОВИЋ СТРАХИЊА**, неисторијски лик, јунак епских песама. Обично га везују за Бањску на Косову, осим песме *Маргита девојка и Рајко војвода*, која га изричито помиње као држаоца Куршумлије („На бијелу граду Куршумлији, / Онђе бјеше Бановић Страхиња"). Његова епска биографија изненађујуће је колебљива, с обзиром на славу и достојанство који му се у песмама приписују. У Вуковим песмама и у збиркама Матице хрватске он је зет Југа Богдана, муж његове кћери Анђелије, али се код Симе Милутиновића, у *Пјеванији*, помиње као зет Сибињанина Јанка и отац Секуле Бановића и бана Михајла „што су Јанку оба крила била / када год би до мејдана дошло". Његова смрт, међутим, тамо где се помиње, везана је за битку на Косову 1389. и описује се као јуначка: „ ‚Који оно добар јунак бјеше, / Што један пут бритком сабљом мане, / Бритком сабљом и десницом руком, / Пак двадесет одсијече глава?'" / ‚Оно јесте Бановић Страхиња'" (Вук II, 50). Најпознатији је по песми старца Милије о сукобу са Влах-Алијом, у којем су га издали сви Југовићи: мушкарци јер му нису пружили подршку и помоћ него су га пустили да се сам супротстави надмоћнијем непријатељу, а љуба Анђелија јер је, кад је могла да бира, одабрала да помогне Турчину, а не њему. У варијантама ове песме неверну жену погуби или њена мушка родбина или Страхиња сам. Једино код старца Милије сам јунак поштеђује неверницу и брани је од родбине, „поклања јој" (живот?), јер сматра да је њена издаја мања од издаје Југа Богдана и његових синова. О овој посебној песми, због њеног витешког завршетка, вођене су многе дискусије и нуђена различита тумачења. ЛИТЕРАТУРА: Р. Меденица, *Бановић Страхиња у кругу варијаната и тема о невери жене у народној епици*, Бг 1965; Ј. Деретић, „Бановић Страхиња – структура и значење", *КИ*, 1972, 4/15; Н. Милошевић-Ђорђевић, *Косовска епика*, Бг 1990. Мирјана Детелић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНОВИЋ-ЂУРАНОВИЋ, Наталија **БАНОВИЋ-ЂУРАНОВИЋ, Наталија**, оториноларинголог, пластично-реконструктивни хирург, универзитетски професор (Београд, 14. IV 1927). Дипломирала на Медицинском факултету у Београду 1954, где је, након специјализације у Градској болници у Београду, и докторирала 1975. Доцент Стоматолошког факултета у Београду од 1976, а редовни професор постала 1986. Усавршавала се на Клиници за пластичну хирургију ВМА (1964) и била на специјализацији из пластично-реконструктивне хирургије главе и врата у Њујорку (1966–1967, 1969–1970). Oснивач и шеф Одсека за пластичну и реконструктивну хирургију главе и врата у Клиничко-болничком центру Звездара (1971--1992). ДЕЛА: и Ј. Такић, „Novelles idées dans la chirurgie plastique en oto-rino-laringologie", *Archives of the Balkanian Medical Union (Bucarest)*, 1973, 11(6); и Ч. Илић, *Практикум из оториноларингологије*, Бг 1978; и Ч. Илић, *Оториноларингологија. Дијагностичко-терапијски приручник – praxis medica*, Бг–Зг 1979; коаутор, „Реконструкција зида максиларног синуса хрскавицом из банке", *СГС*, 1982, 29 (1). ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари*: *биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНОВИЋИ **БАНОВИЋИ**, град у Федерацији БиХ који се налази на сјеверној подгорини планине Коњух, 33 км југозападно од Тузле. Слијепим путем дугим 17 км повезан је са путем Тузла–Сарајево. Центар општине површине 176 км², са 20 насеља у којима је 1991. живело 26.590 становника. Град је формиран послије II свјетског рата активирањем рудника мрког угља и градњом жељезничке пруге до Брчког на Сави, дуге 92 км (1946). **Б.** су у долинама изворишне челенке реке Литве (слив Модричког језера) на висини од 350–380 м н.в. Насеље има радијалну основу и распоред улица. Рударство је основна привредна грана. Мрки угаљ се експлоатише у 7 км дугом дневном копу југозападно од **Б**. У граду постоје фабрике пећи, грађевинске опреме, микромотора и апарата и конфекција. У згради радничког дома налази се телевизијска станица, библиотека и позоришна сала. У граду постоји Босански културни центар. Према подацима из 1991, **Б.** су имали 8.637 становника од којих 44,5% муслимана, 29,3% Срба и 5,7% Хрвата. ЛИТЕРАТУРА: *Монографија тузланског кантона*, Сар. 2007. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНОВО ПОЉЕ **БАНОВО ПОЉЕ**, село у Мачви, крај фосилног тока Засавица на 80–84 м н.в. Општински центар Богатић удаљен је 15 км. Године 1533. помиње се Доњи Банов Брод са 13 кућа и насеље Пољана. Староседелачка домаћинства су досељена у XVIII в. из источне Херцеговине, Босне и Семберије и у XX в. из западне Србије. Под садашњим именом уцртано је на Лидеркроновој карти из 1783. Године 1921. имало је 290 домова са 1.625 становника, а 2002. 1.619 становника од којих 97,7% Срба. У пољопривреди је радило 87,0% активног становништва. Село се развијало дуж два пута и добило основу облика слова Т. У **Б. П.** постоје православна црква, четвороразредна основна школа, дом културе са библиотеком и здравствена станица. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; М. Грчић, Љ. Грчић, *Мачва, Шабачка Посавина и Поцерина*, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНОВЧАНИН, Борислав **БАНОВЧАНИН, Борислав**, ветеринар, универзитетски професор (Голубинци, Срем, 1. I 1932 – Београд, 18. X 2002). Дипломирао на Факултету ветеринарске медицине у Београду 1959. Радио као ветеринар на „ИПК Беље" и у Ветеринарској амбуланти у Вранићу. На Катедри за патолошку морфологију ФВМ-а прошао је сва наставна звања, од асистента 1961. до редовног професора 1985. Бавио се патологијом дивљачи и крзнашица, посебно псеудотуберкулозом, стафиломикозом, пастерелозом, кокцидиозом, свињском кугом, клостридијалним инфекцијама дивљачи, исхраном и држањем дивљачи у гатерима (ограђеним просторима). Писао и о законским прописима који регулишу област ловне привреде. Био спољни научни саветник здравствене заштите дивљачи у националном парку Бриони (1978–1990). ДЕЛА: „Допринос познавању патоморфологије јетре и бубрега канадских ласица", *AV*, 1966, 16, 4; „Појава колере у фазана", *ВГ*, 1970, 10; „Анаеробне инфекције код дивљачи у природи и у зоолошким вртовима", *ВГ*, 1981, 4. Богосав Солдатовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНОШТОР **БАНОШТОР**, село у Срему, у општини Беочин, које се налази на северној периферији Фрушке горе уз корито Дунава. Кроз село пролази пут Петроварадин–Илок. Преко Дунава саобраћа скела. Општинско средиште удаљено је 9, а Нови Сад 25 км. У селу је 2002. било 780 становника од којих 93,8% Срба. Аграрна занимања ангажовала су 29,6% активног становништва. Две трећине радника радило је ван села, углавном у Беочину. Од индустријских објеката у селу постоји пилана. **Б.** је изграђен на платоу изнад Дунава, на урвинском материјалу испод њега и дуж долине потока Читлук. Поред 236 кућа, у селу је и 580 викендица. Слободан Ћурчић У **Б.** је син великог рашког жупана Уроша I, угарски палатин и хрватско-далматински бан Белош, саградио на свом поседу бенедиктински манастир (средина XII в). По том манастиру, чији остаци нису пронађени, насеље се почело називати *Bán-monostorа*, одакле потиче и његов данашњи назив. Од 1229. овде је било седиште сремске бискупије. У време управе српских владара Драгутина и Милутина Сремом, та бискупија се налазила под јурисдикцијом мачванског епископа Јоана. У XIV в., поред манастира, овде је постојало и утврђење. У XVI в. и манастир и утврђење веома су пострадали од турских освајача, али је насеље наставило да траје. У насељу постоји православна црква св. Георгија, саграђена 1819. Припада типу једнобродних цркава са бочним певничким просторима правоугаоног облика основе. Спољну силуету грађевине посебно обележава изразито низак звоник на западној страни. У црквеном мобилијару посебну вредност представљају певнички столови, украшени ликовима црквених химнографа, дело јеромонаха Силвестра Хаџи-Поповића из 1749. Иконостас у цркви резао је Максим Лазаревић 1833. Иконе и део зидног сликарства дело су Константина Пантелића из 1836, док је остатак живописа извео П. Камбер 1856. Црква је уврштена у ред споменика културе од великог значаја. Дејан Црнчевић У античко време на месту данашњег **Б.** постојало је протоисторијско, античко насеље и утврђење на високој обали Дунава Bononia – Malata. Регистровани су и трагови насеља и опидума из млађег гвозденог доба које се вероватно називало Малата. С доласком Римљана мења се назив у Бононија и ту је подигнут кастел, можда у време Трајана, у којем је била стационирана кохорта I Campanorum. Из овог времена потичу и жртвеници посвећени Јупитеру и Нептуну–заштитнику пристаништа које се сматрало дунавском луком Сирмијума. У касноантичком периоду утврђење је проширено и ојачано. Овде се искрцао Јулијан 361, хитајући ка Сирмијуму, a 378. и цар Грацијан идући у сусрет Валенсу у Сирмијуму. На супротној обали Дунава налазио се castellum Onagrinum, касноантичко утврђење и пристаниште. Археолошки је истражен и плато поред православне цркве у **Б**. Откривене су терме, које су у периоду V–VI в. преиначене у цркву око које је вршено сахрањивање. Регистровано је и насеље федерата из касноантичког периода. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: Р. Шмит, Ђ. Бошковић, „Средњевековни градови у Војводини", у: *Војводина*, I, Н. Сад 1939; Б. Букуров и др., *Општина Беочин – географска монографија*, Н. Сад 1981; Ј. W. Eadie, P. Petrović, *Sirmium IV*, Бг 1982; П. Петровић, *Фрушка гора у античко доба*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2001; М. Лесек, „Црква Св. Георгија у Банoштору", *Уметничка баштина у Срему*, III, Н. Сад 2005. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНСКА КОСА **БАНСКА КОСА**, узвишење у северном делу Барање, између Белог Манастира и Батине. Простире се правцем југозапад–североисток у дужини од 22 км и ширини до 5 км. С јужне и западне стране окружено је лесном заравни, на северу је корито реке Карашице, а на истоку корито Дунава. Највиши врх је Камењак (245 м). Језгро овог узвишења је од базалта прекривеног неогеним седиментима, а преко њих је лес. Испресецана је кратким долинама потока, које су током већег дела године суве. Стрмије странице су под шумом, а блаже се користе за гајење винограда и воћа. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАНЧИЋИ **БАНЧИЋИ**, село у Републици Српској у херцеговачким Хуминама које се налази око 3 км јужно од пута Чапљина–Столац–Љубиње. Општинско средиште Љубиње је 8 км према истоку. Насеље је смјештено у крашкој ували на око 600 м н.в. Дисперзивног је типа и издужено уз сјеверну страну увале. Године 1921. село је имало 501, а 1991. 113 становника, од којих 92,9% Срба. Депопулација траје од II свјетског рата. Основна дјелатност становништва је пољопривреда, а посебно се истиче узгој дувана и поврћа. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, *Љубиње са околином*, Љубиње 1975. Рајко Гњато # БАЊА **БАЊА**, село у општини Аранђеловац, у долини реке Кубршнице, које се налази на путу Аранђеловац (7,5 км) – Топола. Дисперзивног је типа, простире се на 190–300 м н.в. Поред централног дела уз друм, чини га и 16 заселака. Староседелачко становништво досељено је у XIX в. из Црне Горе, Далмације, Херцеговине, околине Новог Пазара и Сјенице. Године 2002. имало је 2.246 становника, од којих 95,9% Срба. У селу постоје две основне школе, црква, месна канцеларија, амбуланта и пошта, затим фабрика минералне воде и сокова „Књаз Милош", погони за прераду мермера и грађевинског камена, погон аранђеловачке пекаре и штампарија. Већина активног становништва (79,5%) бави се непољопривредним делатностима. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊА **БАЊА**, бањско насеље на северозападном ободу Метохијске котлине, у подножју планине Мокра гора, 10 км североисточно од Пећи. Већи део насеља је дисперзивног типа на терену 520–540 м н.в. Под именом Бано са 54 куће помиње се 1485. Као лечилиште познато је још од римског доба. До II светског рата у поседу је српског Краљевског двора. После рата бележи убрзан развој лечилишне и туристичке функције, који се заснива на искоришћавању термоминералне воде (47–48 оC, издашност 17,5 л/сек.). Године 1991. пописано је 780 становника, од којих 31 Србин. Становништво је албанско, црногорско, муслиманско, ромско и српско. Црногорци и Срби су се раселили средином 1999. под притиском албанских терориста. Православни храм Зачећа св. Јована Претече, изграђен 1998, демолирали су и изнутра спалили албански екстремисти у другој половини 1999. У **Б.** су стационар изграђен 1960, хотели „Термал" (1974) и „Оникс" (1983). Ту су још и основна школа, здравствена станица и пошта. У околини **Б.** се експлоатише мермер (оникс), који се користи као грађевински материјал. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊА **БАЊА**, манастир у Рисну, са храмом светог Ђорђа. По предању, подигао га је Стефан Немања када се избавио из ропства, а касније га обновили Немањићи као метох манастира Превлака. Први пут се помиње 1602. Турци су га спалили 1654, а монаси с инвентаром побегли у Косијерово, па у Тврдош, на крају у Савину. Садашњи храм саградио је 1720. архимандрит Атанасијe Хиландарaц са 18 рисанских породица. Храм је једнобродна грађевина са олтарском и певничким апсидама, на западној страни изнад портала је ниша са иконом светог Ђорђа, розета и звоник на преслицу. Петар Димитријевић Рафаиловић из Рисна осликао је 1775. стари иконостас. Манастирски објекти, каскадно обликовани, саграђени су у XIX в. прилогом рисанских помораца. У порти је црквиште храма Светог Арханђела са отвореним тремом. Штете које су нанели зуб времена и I светски рат отклоњене су 20-их година прошлог века. У ризници има нешто богослужбеног инвентара и старих икона домаћих, грчких и руских мајстора и епитрахиљ са златним и сребрним везом који су 1606. даривали румунски властелин Стоја и супруга Сима. Богослужбене књиге претежно су руске. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи I*, Бг 1982. ЛИТЕРАТУРА: Д. Миковић, „Манастир Бања у Рисну", у: Ј. Петковић, *Споменица манастира Савине*, Херцег Нови 1930.. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊА **БАЊА**, бaњско насеље на десној страни долине Лима, које се налази 8 км југоисточно од Прибоја. Крај насеља пролазе пут и железничка пруга Ужице–Пријепоље. Шири се по планинској страни, виши делови имају дисперзиван карактер и издељени су на седам заселака. Понекад се означава као Прибојска **Б**. Године 1921. имала је 1.112, а 2002. 2.163 становника од којих 98,4% Срба. У **Б.** постоје рехабилитациони центар са хотелом, основна школа, месна заједница и пошта. Србољуб Ђ. Стаменковић ![001_Hram-sv-Nikole-manastir-Banja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-hram-sv-nikole-manastir-banja.jpg) У селу се налази истоимени манастир. Први пут се помиње 1208. у Студеничком типику. Манастир се по храму и жупи назива и Св. Никола Дабарски. Оснивач је један од српских жупана, Немањиних предака, због чега је игуман манастира добио право да учествује у устоличењу студеничког игумана. У **Б.** је св. Сава 1220. сместио седиште Дабарске епархије. Страдао је у једној провали босанских бабуна почетком XIV в., а касније је паљен, рушен и обнављан више пута. Садашњи храм саградили су краљ Стефан Дечански и Душан с епископом Николом. Разорен је почетком XVI в., али га патријарх Макарије и грачанички митрополит Дионисије дарују и обнављају 1570. Већи део храма изнова је фрескописан. **Б.** је у обновљеној патријаршији постао значајно културно и црквено средиште. Укидањем патријаршије почео је да пропада и претворио се у рушевине, да би средином XIX в. био обновљен, а 1875. поново спаљен. Последњи пут је обновљен 1902. Конзерватори су 1975. открили ризницу предмета од позлаћеног сребра украшених драгим камењем и горским кристалом. Храм светог Николе, већа грађевина с основом крста уписаног у правоугаоник, са две куполе и отвореним тремом, масивних зидова и полулучних отвора, припада посебној групи рашке школе. Живопис из 1575. није сачуван у целини, али су видљиви портрети краља Стефана Дечанског, цара Душана, патријарха Макарија и Антонија. Фреске у олтару припадају кругу најбољих фресака прве половине XIV в. Истичу се композиције *Макарије предаје патријарашки трон Антонију* и *Битка цара Константина Великог за* *победу хришћанства*, као и низ светачких портрета. Храм Богородичиног успења дозидан је с јужне, а светог Илије са северне стране. У **Б.** су сахрањени велики кнез Војислав Војиновић, чланови његове породице, епископ Никола, мајка Николе Алтомановића и друге личности. Мало је средњовековних храмова са толико надгробних плоча значајних за српску епиграфику. Радомир Милошевић ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи I*, Бг 1982. ЛИТЕРАТУРА: В. Скарић, „Манастир Бања (код Прибоја) послије 1690. године", *Братство*, 1925, 1; Љ. Влачић, „Црква манастира Бање код Прибоја на Лиму, маузолеј захумске српске властеле", *НИ*, 1939, 9-10; М. Шакота, *Ризница манастира Бање код Прибоја*, Бг 1981; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊА ВРУЋИЦА **БАЊА ВРУЋИЦА**, бањско насеље у Републици Српској, 3 км југоисточно од општинског средишта Теслића, с којим је повезано слијепим асфалтним путем. Налази се на десној страни долине ријеке Усоре на око 230 м н.в. Околне долинске стране су под листопадним шумама. Термоминерална вода (38,5 оC), која помаже у лијечењу срчаних, стомачних, реуматских и других обољења, коришћена је у доба Римљана, у средњем вијеку, у аустро-угарском периоду и све до данас. Први смјештајни капацитети у **Б. В.** изграђени су крајем XIX в. Тридесетих година XX в. изграђен је први хотел. Послије II свјетског рата изграђени су нови хотели и други бањски објекти. Бањска вода припада категорији калцијум-натријум-хидрокарбонатних хипертермалних минералних вода. Осим здравствене, **Б. В.** има и друге туристичке функције. Године 1991. имала је 2.637 становника, од којих 52,4 % Срба и 31,4 % Хрвата. ЛИТЕРАТУРА: Р. Гњато, З. Маријанац, *Бања Врућица, географско-балнеолошко-туристичка монографија*, Бл 1996; З. Остојић и др., *Бања Врућица*, Лозница 2007. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊА КОВИЉАЧА **БАЊА КОВИЉАЧА**, насеље и бања у Србији, на десној обали Дрине у подножју Гучева, 6 км југозападно од Лознице. Крај насеља су пут и железничка пруга Шабац – Мали Зворник. Простире се на теренима 120–140 м н.в. Под именом Ковиљача помиње се 1528, а 1847. као село Ковиљача изнад Смрдан баре, која је добила назив по сумпорoвитом мирису. Становништво је досељавано из Црне Горе, БиХ, Јадра, Рађевине и Азбуковице у XVIII и XIX в., између два светска рата и после II светског рата. Године 2002. имала је 6.340 становника, од којих 96,1% Срба. У насељу постоје осморазредна основна школа, православна црква, дом културе, дом за незбринуту децу, пошта, амбуланта, апотека, седиште месне канцеларије за два насеља и погон дрвне индустрије. Формирање бањског насеља почиње 1855, када је први пут хемијски анализирана топла сумпоровита вода. Зграда за смештај гостију са 10 соба подигнута је 1858, прве бушотине настале су 1899, а уређење бунара завршено је 1904. Уређен је парк, изграђене чесме, хотел и приватне виле. Најзначајније су лековите воде (минерални и термоминерални извори) с повећаним садржајем натријума, калцијума, хлора, сумпорводоника и др. Бањска вода припада групи хипотерми (15–32 оC), чијом применом се лече реуматизам зглобова, дегенеративне промене кичменог стуба, ишијас, неуралгија, стерилитет, стање после гинеколошких хируршких интервенција, повреда и ишчашења зглобова и костију и др. Бања располаже са 2.900 лежаја (хотели „Гучево", „Парк" и „Подриње", стационари „Далмација" и „Херцеговина", виле „Ковиљача", „Босна" и др.). **Б. К.** има један од највећих природних уређених паркова у Србији, површине 40 ха. Србољуб Ђ. Стаменковић ![001_Banja-Koviljaca.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-banja-koviljaca.jpg) У геолошкој грађи шире зоне јављају се тријаски кречњаци, сенонски и еоценски флиш и терцијарни седименти. Термоминералне воде су генетски везане за карстну издан у кречњацима, а циркулација према површини терена одвија се дуж дубоких раседних структура. Поред природних извора, раније су коришћени плићи копани бунари по ободу алувијалне равни Дрине, док се данас највећи део вода захвата преко дубоких бушених бунара. Најдубља бушотина је 800 м. Укупна количина захваћених вода је око 20 л/с. Температура вода појединих објеката варира од 15 до 30 ºC. Минерализација воде је од 1–1,5 гр/лит. Воде су хидрокарбонатно-хлоридне-алкално-земноалкалне, са нешто повећаним садржајем угљен-диоксида и водоник-сулфида. Од микрокомпонената, нешто већи садржај имају радон, литијум и стронцијум. Зоран Стевановић ЛИТЕРАТУРА: А. Грубић, *Tectonic map of Carpatho-Balkan Regions and their Foreland. Geokarta*, Belgrade 1972; *Седиментологија*, Бг 1975; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊАИ, Јанош **БАЊАИ, Јанош** (Bányai, János), хунгаролог, универзитетски професор (Суботица, 20. XI 1939). Дипломирао (1963) и докторирао (1974) на Филозофском факултету у Новом Саду. У периоду 1974–2006. у свим звањима радио на ФФ-у у Новом Саду. Гостујући професор у Сегедину и Београду. Био главни уредник часописа *Új Symposion* (1967–1969), а уређивао и часопис *Híd* (1976–1984). Главни уредник Издавачког предузећа „Форум" (1983–1987), те директор Новинског предузећа „Форум" (1987–1991). Од 1998. почасни је члан Академије за уметност и књижевност Сечењи при Mађарској академији наука у Будимпешти. Од 1992. до 2006. био шеф Катедре за мађарски језик и књижевност ФФ-а у Новом Саду. Заслужан је за конципирање и извођење модерне књижевнотеоријске наставе на тој катедри. Тежиште његовог проучавања су теорија књижевности, поетика песме, историја мађарске књижевности с посебним освртом на књижевност Мађара у Војводини и компаративна истраживања. За српске читаоце је начинио антологије мађарске поезије у Војводини (*Корен и крила*, са И. Боријем и И. Селијем, Н. Сад 1986; *Из савремене мађарске поезије у Југославији*, Сар. 1996). Најзначајнији есејиста и критичар прве генерације часописа *Új Symposion* (са И. Бошњаком приредио је антологију *Контрапункт*, Н. Сад 1964). Особита му је заслуга радикална трансформација књижевнотеоријског размишљања и обнова дискурса критике и есејистике у књижевности Mађара у Војводини. Српском читаоцу доступна је његова књига изабраних огледа *Заштићени губитник* у преводу А. Вицка (Н. Сад 2009). ДЕЛА: приповетке: *Álarc felett a nyári nap*, Н. Сад 1961; студије и критике: *Bonyolult örömök*, Н. Сад 1964; *A szó fegyelme*, Н. Сад 1972; *Könyv és kritika*, Н. Сад 1973; *Könyv és kritika, II*, Н. Сад 1977; *B. Szabó György*, Н. Сад 1978; *Talán így. Könyv és kritika III*, Н. Сад 1995; *Kisebbségi magyaróra*, Н. Сад 1996; *Hagyománytörés*, Н. Сад 1998; *Mit viszünk magunkkal?*, Н. Сад 2000; *Egyre kevesebb talán*, Н. Сад 2003; *A védett vesztes*, Н. Сад 2006. ЛИТЕРАТУРА: И. Бори, *Књижевност југословенских Mађара*, Н. Сад 1979; P. Csáky Sörös, *Bányai János műveinek válogatott bibligráfiája* Н. Сад 1999. Kорнелија Фараго \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊАЛУКА / БАЊА ЛУКА **БАЊАЛУКА / БАЊА ЛУКА**, град у перипанонском простору, на сјеверу БиХ, главно управно и функционално средиште Републике Српске. Сједиште општине у којој су 1991. у 54 административна насеља живјела 195.692 становника. Налази се на мјесту гдје се завршава кањон ријеке Врбас и почиње широка долина – Бањалучко поље, дуго око 15 км, а на неким мјестима широко до 5 км. Град је смјештен у јужном дијелу поља, његов средишњи дио је на висини од 150–164 м, а највиши дијелови достижу и 200 м. На истоку га окружују планине Црни врх и Осмача, а на западу Пискавица, чији су огранци код долине Врбаса на неким мјестима виши од 400 м н.в. Врбас дубоко усјеченим коритом протиче средином града, а у њега се с лијеве стране уливају Сутурлија и Црквена, а с десне стране Врбања. На јужној периферији постоје термална врела с водама температуре 31–34 0C, која су била важан чинилац за настанак града. Та врела су погодна за лијечење реуматских, неуралгичних и кожних обољења и користe се још од римских времена. Простор града је сеизмички нестабилан, па је изложен повременим земљотресима, од којих је најразорнији 27. X 1969. нанио велику материјалну штету граду и цијелој Босанској Крајини. У овом земљотресу уништен је већи дио културног урбаног насљеђа града, који се у периоду обнове трансформисао из оријенталне вароши у модеран град. Околна брда (Лауш, Петричевац) располажу значајним лежиштима угља, која су експлоатисана крајем XIX и почетком XX в. [![001_BANJALUKA-KARTA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-banjaluka-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-banjaluka-karta.jpg) **Б.** има значајан саобраћајни положај. Доминантан значај има путни правац сјевер–југ. У доба Римског царства кроз **Б.** (тадашња Castra) водио је каравански пут Солин–Млиништа–**Б.**–Градишка и спајао римске провинције Далмацију и Панонију. У периоду турске владавине тај пут је мимоилазио уску долину Врбаса и код **Б.** скретао према западу преко Змијања и Мркоњић Града. У вријеме аустроугарске окупације поново је изграђен пут кроз кањон ријеке Врбас. То је најфреквентнија саобраћајница која повезује Јадранску обалу са Посавином и Поуњем. Мање су прометни путеви упоредничког правца који се протежу перипанонским појасем од Бијељине, преко Тузле, Добоја, Дервенте до **Б.** и Приједора. **Б.** је врло рано, у склопу плана повезивања Аустрије са Солуном, добила жељезничку пругу. На овом сектору изградња пруге до Новог Града започета је 1872, а са мрежом аустријских пруга спојена је тек 1882. Од тог пројекта одустало се градњом пруга кроз Србију, а мрежа је продужена тек 1952. градњом пруге до Добоја. Аеродром у мјесту Маховљани, сјеверно од града, изграђен је 1985, али је за цивилни саобраћај отворен тек крајем 1997. **Становништво.** Турским заузимањем **Б.** у XVI в. дошло је до смјене становништва. Словенско становништво је потиснуто, а град су насељавали Турци и исламизирано становништво. Према путописцима, у XVII в. град је имао преко 3.000 кућа. Честе епидемије, природне катаклизме и ратови изазивали су осцилације у величини популације. Велика промјена догодила се током XIX в., када се повећао број хришћанског становништва. Досељавали су се Срби и Хрвати. Муслимани су током турског периода имали апсолутну већину. Нове промјене су се дешавале успостављањем аустријске анексије 1878. Оне су ишле у правцу уједначавања удјела три основне етничке скупине – Срба, Хрвата и муслимана. ![002_promene-nacionalne-strukture-stanovnistva-Banjaluke-tabela.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-promene-nacionalne-strukture-stanovnistva-banjaluke-tabela.jpg) Егзактније праћење промјена отежано је чињеницом да су пописи вршени по различитим методологијама, успостављањем нових, не увијек јасно дефинисаних, категорија становништва (муслимани, Југословени, изјашњавање у смислу регионалне припадности). И поред тога, константан је пораст броја и удјела Срба, који су већ 1948. чине релативну већину становништва. Највеће промјене догодиле су се током грађанског рата. Знатан број избјеглица учинио је да градска популација, према процјени, достигне број од око 190.000 чланова, а да Срби достигну и апсолутну већину. **Историја и територијални развој.** У територијалном развоју града може се издвојити неколико периода. У средњовјековном и турском периоду **Б.** се развијала на југу Бањалучке котлине и била је значајно војно упориште. У турском периоду добила је управну функцију која је утицала на развој привреде и просторно ширење према сјеверу, настављено и у каснијим периодима. У аустроугарском периоду град наставља са спорим, али континуираним развојем, док се национална структура становништва усложњавала. У периоду југословенске државе **Б.** је доживјела најснажнији развој и коначно задобила разгранате и сложене функције града. Управна функција у вријеме Врбаске бановине и у оквиру Републике Српске значајно је допринијела њеном просторном и функционалном развоју. Најдинамичнији привредни, демографски и просторни развој **Б.** је имала 60-их и 70-их година XX в., када се снажно развија индустрија, посебно послије земљотреса 1969, због великих улагања у обнову и развој града. Тада настају и нове модерне стамбене четврти колективног типа становања (Борик) и изграђују се већ постојеће (Нова Варош, Старчевица, Мејдан – данас Обилићево). Послије грађанског рата 1992–1995. многи муслимански називи дјелова града промијењени су у српске. Горњи Шехер се сада зове Српске Топлице, Мејдан – Обилићево, Буџак – Лазарево, Шехутлуци – Бањ брдо и др. Остаци материјалне културе из праисторије и античког доба указују на рану насељеност. На простору града постојало је римско насеље (Castra) с војним логором, као и цивилно насеље. У средњем вијеку у кањону Врбаса развило се више насеља с војним и привредним функцијама. Под садашњим именом **Б.** се први пут помиње 1494. Послије пада средњовјековне босанске државе (1463) град је био у саставу Јајачке бановине, а Турци су га заузели 1527. Период турске владавине трајао је 1527–1878. Турци су прво изградили насеље на крајњем југу котлине, које се од краја XVI в. зове Горњи Шехер (данас Српске Топлице). Нагли развој града почео је средином XVI в., када је постао сједиште санџак-бега Софи Мехмед-паше. Помиње се у многим путописима тог времјена (Евлија Челебија, Хаџи Калфа) као пространа варош са више махала на обје обале ријеке и великим баштама. У другој половини XVI в. изграђен је Доњи Шехер с више махала, чаршијом и више објеката привредног (дућани и караван-сарај, занатске радње, безистан, амбари, млинови, табхана и ливница топовске ђулади), комуналног и културно-вјерског значаја (медресе и мектеби), међу којима се посебно истиче Ферхад-пашина џамија. **Б.** је постала снажно војно упориште са два утврђења: једно у Горњем, а друго у Доњем Шехеру на мјесту касније изграђеног Кастела. Почетком XVII в. настало је на југу котлине ново насеље Новоселија, као дио града чије се становништво бавило претежно пољопривредом. Оно је имало физиономију збијеног села, која је очувана до XX в. **Б.** је била управно и војно средиште и један од водећих трговачких и занатлијских градова у БиХ, који одржава трговачке везе са Сарајевом, Београдом, Скопљем, Солуном, Далмацијом и италијанским градовима. Као административни центар, **Б.** је била средиште истоимене нахије, Босанског санџака (1553), Босанског вилајета (1558–1639) и Бањалучког округа од 1851. У судској надлежности до 1587. припадала је кадилуку Кобаш, а затим је била посебан кадилук. **Б.** је тада имала оријенталну физиономију и већинско муслиманско становништво. За 350 година турске владавине више пута је страдала од пожара, поплава, куге и ратова с Аустријом, због чега нема континуиран пораст становништва. Послије реформи Порте у Босни у другој половини XIX в. долази до бржег привредног развоја и бољег саобраћајног повезивања (цеста према Градишки 1860, жељезничка пруга према Добрљину 1879, телеграфске везе са Сарајевом и Градишком 1872). Повећање броја хришћанског становништва довело је до појаве првих конфесионалних школа. Руждија, нижа средња школа за припаднике свих конфесија, отворена је 1862. У периоду 1866--1875. радила је Српско-православна богословија под управом Васе Пелагића. Крајем турске владавине у Делибашино Село поред **Б.** населили су се траписти, посебан свештенички ред који је значајно утицао на привредни развој града. Они су саградили самостан (1869), покренули прву индустријску производњу: пивару (1876), циглану (1877), млин и фабрику за прераду сукна (1878), фабрику дувана (1888), а крајем вијека изградили су и прву хидроцентралу. У периоду аустроугарске окупације (1878–1908) **Б.** се развија сјеверно од потока Црквена, који дијели муслимански и хришћански дио града, претежно уз лијеву обалу Врбаса. Удио хришћанског становништва расте, а национална структура усложњава се доласком Нијемаца, Украјинаца, Јевреја и других народа, које је Аустроугарска монархија доводила као службенике, колонизирала их или су се досељавали спонтано. Формирају се нове градске четврти, посебно имућнијих Бањалучана (данас Господска улица, Краља Петра I Карађорђевића и Младена Стојановића), а на другој страни радничке четврти (Предграђе, Нова Варош, Лауш). Пословно, управно и културно средиште помјера се из Доњег Шехера у Варош у којој се у стиловима европске архитектуре изграђују објекти јавне намјене и становања, те објекти за потребе војске. Прва болница изграђена је 1879, велика реалка 1895, трговачка и виша дјевојачка школа 1895–1898, модерни водовод 1907–1908, а изграђене су православна и католичка црква и двије синагоге. Прва бањалучка штедионица основана је 1894, филијала Привилеговане земаљске банке за БиХ 1899, а српски Трговачки кредитни завод са дионичарским капиталом 1904. Године 1911. основане су Муслиманска банка д. д., Банка за трговину и обрт д. д. и филијала Аустроугарске банке. **Б.** постаје значајан центар вјерског живота: средиште је Бањалучке бискупије (1881), Бањалучко-бихаћке митрополије (1900) и Муфтијског уреда (1910), као и општине, среза и округа којем гравитира око 700.000 становника. Јача привредна и културна дјелатност. Петар Кочић је покренуо лист *Отаџбина* 1907, а 1910. часопис *Развитак*. По попису становништва који је извршен 1879, **Б.** је имала 9.560 становника, од којих 67,7% муслимана, 19,8% Срба и 10,5% Хрвата. Од тада почиње опадати удио муслиманског, а расте удио хришћанског становништва, што ће се одразити и на физиономију града. Улазак у Краљевину СХС (Југославију) послије I свјетског рата **Б.** је дочекала као аграрно трговиште са слабо развијеном индустријом, оријентисаном претежно на прераду пољопривредних производа. Интензивнији привредни и културни развој почиње 1929, када је у новој територијално-административној подјели Краљевине **Б.** постала средиште Врбаске бановине, којем је гравитирала територија површине око 20.000 км2 са око милион становника. Основано је више институција и изграђено више монументалних грађевина које и данас чине репрезентативни дио града – Бански двор, зграда Банске управе, Саборна црква (храм Христа Спаситеља, срушен у II свјетском рату и обновљен шест деценија касније), Општа болница (срушена у земљотресу 1969), Хипотекарна банка, хотел „Палас", позориште, отворени су Музеј, Архив Босанске Крајине и др. Отворено је више занатско-индустријских радионица као претеча индустрије која ће се из њих развити послије II свјетског рата. Послије њемачке окупације 1941. **Б.** је претворена у једно од најјачих војних упоришта тзв. Независне државе Хрватске, а у граду су почели прогони на вјерској, националној и политичкој основи. Срушене су Саборна црква и јеврејске синагоге, а бањалучки владика Платон убијен. У фебруару 1942. усташе су под вођством фра Филиповића Мајсторовића убиле преко 2.000 Срба у околним селима (Шарговац, Дракулић), која данас чине саставни дио периурбаног прстена града. Многи Бањалучани су узели учешће у НОП-у, а град је ослобођен 22. IV 1945. када су у њега ушле јединице Десете крајишке ударне дивизије. У спомен учесницима НОБ-а подигнут је маузолеј на Бањ брду изнад града, Споменик Крајишницима, рад А. Аугустинчића. Мира Мандић **Функције града.** Период послије II свјетског рата био је пресудан за формирање великог и савременог града. Најзначајнији подстицај био је нагли развој индустрије. Најзаступљеније привредне гране су: трговина која упошљава 19,8% мештана, прерађивачка индустрија која упошљава 18,3%, саобраћај са 7,2%, док су знатним бројем биле заступљене непривредне дјелатности, као што су државна управа са 8,8%, здравство са 8,1% и образовање са 6,7%. Највећа привредна предузећа су: електронска индустрија „Чајавeц", конзервна индустрија „Витаминка", млекара, пивара, ливница челика „Јелишинград", фабрика хидрауличних уређаја „Универзал", ваздухопловни завод „Космос", фабрика целулозе и папира „Инцел", АПИК „Крајина", трговачка предузећа „Конзум", „Уникоп" и др. ![003_BANJALUKA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/ehr003-banjaluka.jpg)У односу на 1990. број запослених је смањен и поред наглог пораста броја становника. Године 2005. било је 53.051 запослени, што је било 23,5% процењеног броја становника. Њихова структура је изузетно неповoљна. За разлику од привредних функција које су деградиране сепарацијом БиХ, дошло је до експанзије непривредних функција. Формирањем Републике Српске **Б.** је добила статус политичког центра са свим државним и административним установама (влада, народна скупштина, уставни суд, пореска управа, привредна комора и др.), као и административним установама града. У **Б.** постоји 17 предшколских установа, 30 основних школа, које имају још 35 одељења у околним насељима, и 13 средњих школа (гимназија, грађевинска, економска, електротехничка, медицинска, музичка, пољопривредна, техничка, школа ученика у привреди, два центра за децу ометену у развоју, приватне школе, католичка гимназија и пословна школа). Зачеци високошколске наставе су у Вишој педагошкој школи основаној 1950. Већ од 1961. раде Технолошки и Електротехнички факултет, а од 1975. и Правни, Економски и Машински, када је основан и Универзитет. Данас у **Б.** раде четири универзитета: Бањалучки (државни) универзитет (Архитектонско-грађевински, Машински, Правни, Природно-математички, Пољопривредни, Медицински, Филозофски, Технолошки, Економски, Електротехнички, Шумарски факултет, Факултет за физичко васпитање и спорт и Академија уметности), Универзитет за пословне студије (факултети за примењену економију, пословне студије, туризам и хотелијерство и за електронско пословање и дизајн), Независни универзитет за друштвене и политичке науке (Факултет за политичке и друштвене науке и **Б.** колеџ) и Паневропски универзитет (факултети здравствене његе, правних наука, пословне информатике, пословне економије и спортског менаџмента). Ван њих раде још четири приватна факултета (комуниколошки, за безбедност и заштиту, пословни инжењеринг и менаџмент, те академија козметологије и естетике). Године 2006. евидентиран је 14.741 студент и 754 професора и асистената. У **Б.** постоји 11 научних и истраживачких института. Носиоци здравствених функција су: Клинички центар, Завод за физикалну медицину и рехабилитацију, Институт за заштиту здравља и Завод за медицину рада. У здравству је радило 3.342 радника, а болнички капацитети износили су 1.605 кревета. У **Б.** постоје Музеј Републике Српске (наследник Музеја Врбашке бановине, основаног 1930), Музеј савремене уметности, Архив, Народна и универзитетска библиотека Републике Српске (основана 1936) са око 200.000 књига, Народно и Дјечије позориште и неколико културно-уметничких друштава. Постоји 112 спортских организација у којима се негује 25 грана спорта, четири радио и четири телевизијске станице. Дејан Шамара **Усмена књижевност. Б.** је град у „Босни земљи равној" (С. Милутиновић Сарајлија, *Пјеванија*, 72), јавља се и под именом Бајна Лука или само Лука, с атрибуцијом *пространи / лијепи шехер* или *шер, лијепо мјесто*. Помиње се често, у различитим контекстима. Један од њих је женидба иноверном девојком чувеном по лепоти, нпр. кад Јанковић Стојан хоће да се ожени *липом Златом Газић-Јусуфаге* (*Муслиманске народне јуначке пјесме*, 8) или кад Бојичић Алија намерава да отме сестру млетачког дужда (Вук, III, 36). Овакво одступање од уобичајене женидбене праксе изазива пометњу праћену сукобима, што у епици има своју формулу: „земљама ћу друме запрашити, / а водама замутит' бродове" (Вук, III, 36). **Б.** се јавља и као део награде коју турски царевић Мујо нуди заробљеној жени млетачког дужда да превери и пође за њега: „даћу тебе неке задужбине: / свету Петку на сред Дренопоља, / камен-моста Марице ријеке, / златне ступце на Нове Пазаре / и бијелу у Дечане цркву / које љепше на свијету нејма, / три мечита на сред Цариграда... / и калдрму преко Луке Бање" (Вук, VI, 77). *Перит паша и Шпербановић* пева о изградњи великих задужбина у **Б.** и тиме у епском коду преноси легенду о Ферхад-паши (Перит-паша) и генералу Ауерспергу (Шпербановић). Ферхад-паша је 1575. поразио Херберта фон Ауерсперга, генерала аустријског цара Максимилијана, у бици код места Будачког у Хрватској. Том приликом заробио је генераловог сина Волфа и за њега добио откуп од 30.000 дуката и 100 младих муслиманских војника заробљених током битке. Од тог новца **Б.** је изграђена и од незнатног средњовековног утврђења постала главно управно и трговачко место читавог краја. Песма као откуп наводи „дворе на стубове, / и јан-куће ди гости доходе, / безистане, ди седе трговци, / и калдрму прико Бајне Луке". Историјски подаци наводе 216 објеката које је Ферхад-паша подигао од Ауерсперговог откупа, међу њима џамију Ферхадију, шедрван и хамам и за њих посебан водовод, сахат-кулу, јавне тоалете, караван-сарај и амбар за жито, медресу, безистан, школе и женски хамам. Од епских јунака, у **Б.** се помињу браћа Пашићи (Вук III, 36), Шара капетан на коњу Гаврану (Вук VI, 49), Мурат капетан (*Пјеванија*, 62), лепотица Фајка која се одметне у хајдуке и приступи дружини Мијата харамбаше (*Хрватске народне пјесме*, VIII, 11) и други. Бајо Пивљанин, којег ни песма ни историја не везују за **Б.**, помиње (*Пјеванија*, 144) своју вредну сабљу „која бјеше у Фочу ковата, / а у Луку-Бању окивата." Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: А. Бејтић, „Бања Лука под турском владавином", *НС*, 1953, 1; Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *НС*, 1953, 1; С. Смлатић, *Бања Лука – град и његове функције*, Сар. 1978; *Бања Лука у новијој историји (1878–1945)*, Сар. 1978; Г. Шљиво, „Бања Лука у вријеме турске управе 1527–1878", Ђ. Микић, „Бања Лука у аустроугарском раздобљу", у: *Фотомонографија Бањалуке*, Бл 1990; *Бања Лука на Крајини хвала*, Бл 1995; Љ. Шево, *Урбанистички развој Бање Луке*, Бл 1996; *Бањалука. Култура грађанског друштва*, Бл 2004; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊАЛУЧКА ЕПАРХИЈА **БАЊАЛУЧКА ЕПАРХИЈА**, основана 1931. као наследница Бањалучко-бихаћке епархије. У II светском рату изгубила трећину верника, а у рату и земљотресу 1969. много храмова. Од Горњокарловачке епархије добила је 1948. босанскокрупски, цазински и бихаћки срез, али је касније од ње издвојена Бихаћко-петровачка епархија. Поново је страдала током грађанског рата у БиХ (1992–1995). Покрива простор општина Бањалука, Градишка, Котор Варош, Мркоњић Град, Приједор, Прњавор и Србац. Организована је у 10 архијерејских намесништава са 135 парохија и 5 манастира (Гомионица, Крупа, Липље, Моштаница и Ступље). ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, „Епархије и епископи", *Српска православна црква 1920–1970*. *Споменица о 50-годишњици васпостављања Српске патријаршије*, Бг 1971; *Црква*, календар Српске православне патријаршије за просту 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊАЛУЧКО-БИХАЋКА ЕПАРХИЈА **БАЊАЛУЧКО-БИХАЋКА ЕПАРХИЈА**, са седиштем у Бањалуци, основана је 1900. Као и све епархије Цариградске патријаршије у чијој се јурисдикцији Босна налазила од 1766, када је султан укинуо Пећку патријаршију, добила је ранг митрополије. Обухватала је северозападни део Босне, који је издвојен из Дабробосанске митрополије. Имала је два манастира (Гомионица и Моштаница), 13 протопрезвитеријата и 134 парохије. Ушла је 1922. у састав Српске патријаршије. Оснивањем Бихаћке епархије изгубила је два среза. Постојала је до 1931. када је укинута јер је доношењем Устава Српске православне цркве извршена нова регулација епархија. ЛИТЕРАТУРА: А., „Нова епархија у Босни (Бањалучко-бихаћка)", *Гласник ПДИЕ*, 1900, 12; Р. Грујић, *Азбучник Српске православне цркве: по Радославу Грујићу*, Бг 1993. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊАНИ **БАЊАНИ**, село у Федерацији БиХ у Босанској крајини, које се налази на југозападној подгорини Зринске горе. Лежи сјеверно од локалног пута, који повезује Велику Кладушу са путем Бихаћ – Нови Град (Босански Нови) код Отоке. Општинско средиште Босанска Крупа је 18 км југоисточно од села. Насеље је дисперзивног типа и простире се на око 400 м н.в, а куће су грађене дуж развођа између потока. Године 1991. имало је 501 становника од којих 50,9% Срба, а 48,1% муслимана. Током грађанског рата у БиХ (1992–1995), а посебно током 1995, већинско српско становништво морало је напустити овај простор. Успоставом мира услиједио је повратак мањег броја расељеног становништва. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊАНИ **БАЊАНИ**, село у Тамнави, у општини Уб, у долини Реке, леве притоке Тамнаве. Налази се на путу Уб (12 км)–Дебрц–Шабац. Терен је благо заталасан и простире се на 120–150 м н.в. Куће су окупљене дуж четири локална пута који се овде састају, а периферије села су дисперзивног типа. Село чини пет заселака, а спада у стара српска насеља. Помињу се 1429, 1719. и 1735. Староседелачка домаћинства досељена су претежно током XVIII в. из Ваљевске Подгорине, Рађевине, Јадра и с Рудника. Године 1844. имали су 59 кућа са 504 становника, 1921. било је 212 домова са 1.195 житеља, а 2002. 1.395 становника од којих 98,6% Срба. У пољопривреди је радило 66,7% активног становништва. У селу постоје православна црква, основна школа, месна канцеларија, дом културе, здравствена станица, апотека и пошта, затим млин, фарма свиња и земљорадничка задруга. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊАНИ **![001_crkva-sv-Djordja-BAnjani-MAkedonija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-crkva-sv-djordja-banjani-makedonija.jpg)БАЊАНИ**, село у Македонији, на падинама Скопске Црне горе. Први пут се помиње почетком XIV в. у хрисовуљама византијских царева Андроника II и Михаила IX, као пронијарско село додељено манастиру Св. Никита код Скопља. У селу је сачувана стара црква св. Ђорђа, саграђена и живописана између 1545/46 и 1548/49. Црква је једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом, с тространом апсидом на истоку. Грађена је од правилних камених тесаника и опеке, на месту старије цркве. О томе сведоче трагови старијег градитељског слоја, видљивог у доњим деловима јужог зида. Живопис цркве, завршен 1548/49, дело је вештих, највероватније грчких мајстора, о чему сведоче натписи на фрескама. У олтару су сцене везане за евхаристију, Визија Петра Александријског, Хетимасија и Божићна химна Јована Дамаскина. У наосу највећи део програма заузимају циклуси Великих празника и Страдања. Између њих је фриз медаљона с попрсјима светитеља, док доњу зону заузима Царски Деисис с Христом, Богородицом Параклисом и светим ратницима представљеним као дворјанима. Поједине светитељске фигуре из доње зоне наоса пресликане су у XIX в., када је у припрати осликана монументална композиција Страшног суда. У исто време настао је и постојећи иконостас, дело академски образованог сликара Димитра Андонова Папрадишког. У близини **Б.** налазе се два манастира из XIV в., Св. Никита и Св. Илија, као и црква Благовештења, саграђена почетком XVI в. ЛИТЕРАТУРА: С. Петковић, *Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557–1614*, Н. Сад 1965; Г. Суботић, „Свети Ђорђе у Бањанима. Историја и архитектура", *ЗЛУМС*, 1985, 21; М. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељста, XVI-XVII век*, Бг 1991. Светлана Смолчић-Макуљевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊАНИ **БАЊАНИ**, херцеговачко племе смештено у области Рудинā. Први пут се јавља у изворима почетком XIV в. (1319). У дубровачкој грађи се помиње крајем XIV в. као катун из којег су се издвојила три нова катуна: катун Јурека Јунаковића (1387), катун Драгаша (1422) и катун Херака Дражиновића (1428). Од свих влашких скупина у источној Херцеговини, **Б.** су током XV в. били најнапреднији и најмногобројнији, што се види из њиховог трговачког пословања с Дубровником, где се јављају као повериоци и дужници. У турском попису Херцеговачког санџака из 1475/1477. уписани су као влашка нахија заједно са нахијом Пивом и припадали су царском хасу. Теретиле су их обавезе влаха сточара. Према дубровачкој и которској архивској грађи и турском попису Херцеговине из 1475/1477 могу се пратити трговци из **Б.** у Дубровнику средином XV в, како постају старешине катуна и целе нахије у другој половини века. Тако се познати трговац Радич Грубачевић из **Б.** (1470) јавља 1477. као старешина једног катуна од 39 кућа у овој нахији. Трговац Радич Вуковић (1470), који је био Грубачевићев кредитор и за којег се не каже да је из **Б.**, постао је војвода ове нахије 1385. Друштвени углед и старешинство у катуну и нахији (војвода) стицало се богатством. У селу Петровићи код Велимља у једном натпису као кнез **Б.** помиње се Грбач (Грубач), син војводе Цветка. Почетком XVI в. заједничког војводу имали су Никшићи, **Б.**, Дробњаци и Рудине. Тада су се **Б.** успешно бавили трговачким прометом у Котору. Као и остала брдска и херцеговачка племена у Црној Гори, они су се током XVI и XVII в. борили против турске власти за очување племенске самоуправе. Средином XVII в. одбијали су да плаћају харач и црквене дажбине које им је наметала турска власт. ИЗВОР: А. Аличић, *Поименични попис санџака вилајета Херцеговина*, Сар. 1985. ЛИТЕРАТУРА: Р. Ковијанић, *Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV–XVI вијек)*, Тг 1974; *Историја Црне Горе*, III/1, Тг 1975; К. Јиречек, *Историја Срба*, II, Бг 1978; Б. Храбак, *Никшић до почетка XIX века*, Бг 1997. Марица Маловић-Ђукић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊАНИН, Данило **![001_Danilo-Banjanin.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-danilo-banjanin.jpg)БАЊАНИН, Данило,** трговац, добротвор (Јошани, Лика, 15. XII 1817 – Карловац, 12. VI 1891). С израженом жељом да се бави трговином, напустио службу у „кумпанијској писарни" у Удбини и отишао у Карловац, затим у Сисак, па у Загреб, али није нашао жељени посао. На позив трговца Васе Барака, вратио се у Карловац и ту почео да се бави трговином. Пословао највише с трговцима житом из Баната, који су имали велико повјерење у њега и до карловачке луке на Купи, на његово име, допремали велике количине жита, које је он отпремао за луке на Јадранском мору и преко њих на даља тржишта. Ојачавши финансијски, несебично помагао сиромахе (слао им о свом трошку дјецу на занате и на школовање). За свој добротворни рад одликован је Златним крстом са круном за заслуге (1869), а 1881 Витешким редом Фрање Јосифа. Помагао књижевнике и о свом трошку издао књигу *Историја хришћанске цркве* епископа Николе Живковића *(*Зг 1878*).* Није имао насљедника (син Александар умро као дијете), те је сву своју богату оставштину, као велики добротвор, завјештао своме роду. Основао за опште добро свога народа више стипендија и задужбина под именом Данила и Јулке Бањанин. Православној цркви у Карловцу оставио четири дућанске просторије и новац за градњу капеле на православном гробљу. Матици српској оставио 4.000 круна. Значајне новчане износе даривао је и православној цркви у Сењу и другим установама. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Милисавац, *Историја Матице српске, II*, Н. Сад 1992; Ј. С. Радојчић, *Срби – Српска Крајина, Далмација, Славонија, Хрватска,* Бг 1994. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊАНИН, Јован **БАЊАНИН, Јован**, политичар, публициста (Госпић, 1876 – Лондон, 1960). Студије права завршио у Загребу. Био члан Српске академске омладине, један од оснивача и потпредседник Друштва за помагање сиромашних а вредних Срба, првак Уједињене хрватске и српске академске омладине, члан Српске самосталне странке, активни сарадник Хрватско-српске коалиције, посланик Удбинског среза у Хрватском сабору (1906–1910) и члан хрватске делегације у Угарско-хрватском сабору у Будимпешти (1907–1910). Сарађујући свих тих година у низу листова и часописа, доказивао се и као плодан публициста. Био је, између осталог, и уредник *Србобрана* (1903–1911. с прекидима). Почетком рата је био мобилисан, али је пребегао у Србију, а потом је, као члан Југословенског одбора, боравећи у Француској и Швајцарској, био ангажован на пословима југословенске пропаганде. Крајем рата, 1918, учествовао је у стварању Југословенске демократске лиге, а 1919. у конституисању Југословенске демократске странке, с којом се брзо разишао. У Привременом народном представништву био у групи независних посланика (1919–1920), а у Уставотворној скупштини заступник Загреба (1920–1921). У време личног режима краља Александра Карађорђевића (1929–1934) наступао као интегрални Југословен. Краљевим указом постављен за сенатора, а по личном опредељењу постао је члан режимске Југословенске националне странке. Упоредо с политичком каријером, настављао да се оглашава у југословенској и страној периодици. У емиграцији провеo II светски рат и остатак живота. У влади Душана Симовића био министар без портфеља, а у влади Слободана Јовановића министар шума и руда. ДЕЛА: *Хрватска и Мађари*, Ниш 1915; *Политика југословенског јединства против пунктација*, *раздора и мржње*, Бг 1933; *О јединственој Југославији и унутрашњем стању у земљи*, Бг 1937. ИЗВОР: М. Грол, *Лондонски дневник 1941–1945*, Бг 1990. ЛИТЕРАТУРА: Т. Стојков, *Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929–1935*, Бг 1969; Б. Глигоријевић, *Демократска странка и политички односи у Краљевини СХС*, Бг 1970; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊАЦ, Мирјана Мира **![001_Mira-Banjac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-mira-banjac.jpg)БАЊАЦ, Мирјана Мира**, глумица (Ердевик, Срем, 4. XI 1929). У свет глуме ушла преко школских и светосавских приредби, аматерских представа у Омладинском дому на Чукарици у Београду и учешћем у културној екипи Прве пролетерске дивизије. Завршила Државну позоришну школу у Новом Саду (1949), у класи редитеља Јурија Љвовича Ракитина. Први ангажман добила у Градском народном позоришту у Сремској Митровици (1949–1951), а затим прешла у Српско народно позориште у Новом Саду (1951–1953, 1955–1970). У Народном позоришту Босанске крајине у Бањалуци провела две сезоне (1953–1955), а од 1970. до пензионисања 1984. била члан Атељеа 212 у Београду. Наступала као гост у многим позориштима. Током дугогодишње глумачке каријере тумачила око 150 улога у делима наших и страних, класичних и савремених драмских писаца, и то у широком дијапазону – подједнако успешно у комедији и у драми. Играла у многобројним телевизијским филмовима, драмама и серијама. Аутор је сценарија за краткометражни филм *Лаку ноћ, Шњука* (режија Ж. Жилник, 1967). Адаптирала и режирала Нушићеву *Власт*. Основала и водила Драмски студио у Новом Саду (1993–1996). Добитница три Стеријине награде, три Златне арене, награде за животно дело *Добричин прстен* и Вукове награде. Значајније улоге: позориште: Зита (Б. Чиплић, *Трактат о слушкињама*), Биса Зебић (З. Петровић, Д. Ђурковић, *Село Сакуле, а у Банату*), Јула (С. Сремац, Ј. Лешић, *Поп Ћира и поп Спира*), Љубица (М. Вучетић, *Љубица, прво лице множине*), Евица (Ј. С. Поповић, *Покондирена тиква*), Мег (Х. Пинтер, *Рођендан*), Катица (Д. Ковачевић, *Радован III*), Госпава (Љ. Симовић, *Чудо у Шаргану*), Милица Његован (Б. Пекић, *Корешпонденција*), Недовна (И. Бабељ, *Марија*), Симана (М. Новковић, *Камен за под главу*), Јанина Јегуљевска (С. И. Виткијевич, *Мајка*), Г-ђа Готштед (Н. Ромчевић, *Каролина Нојбер*) и др.; филм: *Пусти снови* (С. Јовановић), *Чувар плаже у зимском периоду* (Г. Паскаљевић), *Не нагињи се ван* (Б. Жижић), *Радио-Вихор зове Анђелију* (Ј. Живановић), *Салаш у малом риту* (Б. Бауер), *Мајстори, мајстори* (Г. Марковић), *Широко је лишће* (П. Латиновић), *Велики транспорт* (В. Булајић), *Балкански шпијун* (Д. Ковачевић), *Сјећаш ли се, Доли Бел* (Е. Кустурица), *Јагоде у грлу* (С. Карановић), *Лепота порока* (Ж. Николић), *Живот радника* (М. Мандић), *Варљиво лето '68* (Г. Паскаљевић), *Балкан Експрес 2* (П. Антонијевић, А. Ђорђевић), *Заборављени* (Д. Бајић), *Свето место* (Ђ. Кадијевић), *Вуковар, једна прича* (Б. Драшковић), *Лепа села лепо горе* (С. Драгојевић), *Буре барута* (Г. Паскаљевић), *Нож* (М. Лекић) и др. ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић, *Записи из позоришта*, Н. Сад 1982; М. Кујунџић, *Заточници маште*, Н. Сад 1986; М. Мирковић, *Глумци, велика деца*, Бг 1994; З. Максимовић, *Мира Бањац*, Н. Сад 2001; П. Марјановић, *Мала историја српског позоришта XIII–XXI век*, Н. Сад 2005. Зоран Максимовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊЕ **БАЊЕ**, лечилишта на бази термалних (топлије од 20 0С или топлије од средње годишње температуре), минералних (са више од 1 г/л растворених соли), или термоминералних вода. Овакви извори настају под специфичним геолошким условима у слојевима на којима су настале раседне пукотине, које дозвољавају циркулацију вода до великих дубина. У слојевима који су под високом температуром или на локалитетима на којима су ужарене магматске стене близу површине земље, воде се загревају и испирају минералне материје из стена. У новије време, констатовано је да неке воде карактерише еманација радијума, што је дало нове димензије балнеологији. Геолошка историја великих делова Србије погодовала је формирању бањских вода. Историја њиховог коришћења није позната. Постоје сведочанства о **б.** из IV в. п.н.е, а на овом подручју постоје материјални и писани подаци да су их користили Римљани и Турци. Вероватно је та пракса постојала и код локалног становништва. И данас постоји велик број тзв. „народних бања", за које се верује да су лековите, а за чије воде не постоје хемијске анализе. Многе од њих се не користе или се користе без икаквих објеката и контроле лекара. Прва позната истраживања **б.** у Србији датирају из 1834. Рађена су упоредо с рударским истраживањима и темељила су се на хемијским анализама бањских вода и поређењу тих резултата с резултатима анализа вода познатих европских **б**. Први комплексан приказ **б.** Србије дао је Е. П. Линденмајер у књизи *Опис минералних вода и њино употребление ваобште, а понаособ лековити вода у књажевству Сербии во сад познати* (Бг 1856). Уследиле су хемијске анализе све више бањских вода, а посете **б.** су постале толико честе да је 1884. успостављено Основателно фундаторско друштво лековите кисело вруће воде у Врњцима и Друштво за унапређење и улепшање Сокобање 1893. Проучавањима **б.** све више пажње посвећивали су геолози, лекари, балнеолози и хемичари. Први закон о **б.** донет је 1914, а 1936. у Београду је одржан Међународни конгрес хидрологије, климатологије и медицинске геологије. После II светског рата учестала истраживања **б.** резултирала су богатом литературом о овој тематици. Балнеолошки институт основан је у Београду 1960, а Српско лекарско друштво основало је секцију за балнеоклиматологију 1996. У Србији је издвојено шест рејона са различитим геолошким условима за стварање термоминералних вода: рејон Дакијског басена (доњи део долине Тимока и долина Дунава низводно од Кладова); рејон Карпато-балканида (између Дунава и Власинског језера и обода долине Велике и Јужне Мораве и Бугарске границе); рејон српског кристалног језгра (шири простор долина Велике и Јужне Мораве); Шумадијско-копаоничко-косовски рејон (од Саве и Дунава на северу до границе према Македонији на југу и између долина Велике и Јужне Мораве до унутрашњих Динарида на западу; рејон Динарида западне Србије (западна периферија Србије и Метохија); рејон Панонског басена (територија Војводине). На територији Србије постоји 49 активних **б.**, у њих шест раде специјализоване болничке установе, а у девет заводи за специјалну рехабилитацију. Поред њих, постоји још око 300 неуређених „народних **б**". Најпознатије активне **б.** у Србији су: Бујановачка, Буковичка, Врањска, Врњачка, Врујци, Горња Трепча, Јошаничка, Кањишка, Ковиљача, Матарушка, Нишка, Пролом, Русанда, Сијаринска, Сокобања. Констатовано је да је на неким планинама у Србији, покривеним великим комплексима шума, благотворан боравак оболелих од неких болести, а успостављен је и појам ваздушних **б**. Најпознатије међу њима су планине Дивчибаре, Златар, Ивањица и Златибор са Специјалном болницом за болести штитасте жлезде и болести метаболизма. ЛИТЕРАТУРА: Л. Ненадовић, *Бање, морска и климатска места у Југославији*, Бг 1936; Б. Филиповић, *Минералне и термоминералне воде Србије*, Бг 2003; С. Станковић, Б. Лукић, *Бањска и климатска места Србије*, Бг 2006. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊЕВАЦ **БАЊЕВАЦ,** село 3 км југоисточно од општинског средишта Крупња, с којим је повезано локалним путем. Дисперзивног је типа и простире се на 260–480 м н.в. Чине га Горњи и Доњи **Б**. Помиње се 1827, као село у кнежини Рађевине, у склопу Зворничког пашалука. Године 1921. имало је 48 домова са 435 житеља, а 2002. 500 становника, од којих 99,8 % Срба. У селу постоје дом културе и рибњак за узгој пастрмке. Село је познато по производњи шљиве и малине. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊЕВАЦ **БАЊЕВАЦ**, село у Федерацији БиХ, које је настало издвајањем из села Заложје, на западној периферији општинског центра Брезе. **Б.** је постало административно насеље. Смештено је на теренима 550–600 м н.в. Године 1991. имало је 554 становника, од којих 55,2% муслимана и 37,7% Срба. Неда Живак \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊЕВИЋ, Мирко **БАЊЕВИЋ, Мирко**, песник (Папрати код Никшића, 28. III 1905 – Београд, 6. IX 1968). Дипломирао књижевност на Филозофском факултету у Београду (1934). Радио у Госпићу (1935/36) и Параћину (1939–1941). Учесник је НОБ-a, носилац Партизанске споменице 1941. Био уредник листа *Побједа* и часописа *Стварање* (1946, 1951, 1953, 1966), потом *Просвјетног рада* (1950/51) и *Службеног листа*, ИП „Рад" и Танјуга. Прву песму објавио 1924. Поред поезије писао чланке, приказе и репортаже. Формирао се у оквирима социјалне књижевности између два светска рата (*Побуне ума*, Никшић 1930; *Шуме*, Никшић 1939; *Огњена јутра*, Параћин 1940). Теме детињства и завичаја смениле су теме рата и револуције, а елегична расположења крика и пркоса. Трагао је за језичким изразима ширег метафоричког контекста. Значајне новине, остварене у поеми *Сутјеска* (Цт 1946) и књизи поезије *Рожданици* (Цт 1968), потврдиле су сазревање и еволуцију лирског субјекта суоченог са изазовима стварности. ДЕЛА: *Његошев споменик*, Цт 1947; *Земља на камену*, Бг 1950; *Звјездани воз*, Зг 1951; *Бездани*, Цт 1956; *До искапи*, Бг 1964; *Завјет*, Тг 1965; *Страшно племе*, Бг 1978. ЛИТЕРАТУРА: С. Кордић, „Искушења поетске обнове", *Овдје*, 1977, 101; М. Краљ, „Поезија неспокоја и побуне", *Овдје*, 1978, 104; С. Лукић, „Излазак из провинцијалности", *Савременик*, 1976, 12; Д. Радојевић, „Библиографија", *Стварање*, 1981, 5. Лидија Томић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊИЦА **БАЊИЦА**, касноантички фунерарни комплекс код Пећи. Истражен је простор једнобродне сакралне грађевине са апсидом у оквиру које су нађене три зидане гробнице. Оне су опљачкане, али су у шуту и околној земљи нађени новац Констанција II и неколико керамичких лампи које датирају из IV–V в. Приликом истраживања нађен је и жртвеник посвећен Силвану из II–III в., који је првобитно био у античком насељу или храму подигнутом уз оближње термалне изворе. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊИЦА **БАЊИЦА**, археолошко налазиште на завршним обронцима Авале код села Бањице (данашња периферија Београда). Заузима површину од око 2 ха. Систематска ископавања Музеја града Београда изведена су са извесним прекидима 1955–1957. и 1979, на површини од 750 м². Насеље припада млађој винчанској култури. Садржи пет сукцесивних хоризоната становања са надземним зградама. Богат фонд налаза укључује првенствено керамику, затим антропоморфне и зооморфне фигурине, жртвено камено и коштано оруђе. Настало у фази прелаза старије на млађу винчанску културу, насеље је датирано у рани енеолит. Близина Винче, Белог Брда (централног насеља ове културе и лежишта црнобарита на Авали, експлоатисаних у то време), убрајају **Б.** у круг насеља уско повезаних са дуготрајним развојем епонимног налазишта. ![001_BANJICA-arheolosko-nalaziste.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-banjica-arheolosko-nalaziste.jpg) ![002_BANJICA-figurine.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-banjica-figurine.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тодоровић, А. Цермановић, *Бањица, насеље винчанске културе*, Бг 1961. Борислав Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊИЧКИ ЛОГОР **БАЊИЧКИ ЛОГОР**, логор који је 1941. организовала немачка окупациона управа у касарни 18. пешадијског пука у Београду на Бањици као Прихватни логор Дедиње (Anhaltelager Dedinje). У српским изворима називан је Концентрациони логор Београд–Бањица. Припадао је типу логора-затвора и прихватно-пролазних логора. Први заточеници, доведени 9. VII 1941, били су припадници комунистичког покрета отпора, за којима су следили други стварни и потенцијални противници окупације: припадници српске интелектуалне елите, легитимистичког покрета отпора, Јевреји, председници општина затварани због неизмирених обавеза у испоруци житарица, мањи број криминалаца, чланови покрета отпора из Грчке и Албаније. Неретко су интерниране и насумице похапшене особе. Поред логора на Београдском сајмишту, у Шапцу и Нишу, **Б. л.** је био ослонац немачком репресивном систему у Србији. Логором је управљала немачка команда на челу са СС официром, под чијом је управом постојала и српска команда логора, орган квислиншке Специјалне полиције из Управе града Београда. Поступак са немачким заточеницима одређивала је немачка полиција, док је о заточеницима српске полиције одлучивала комисија у Управи града Београда, касније у Министарству унутрашњих послова. Тешки услови живота логораша погоршавани су разним облицима мучења. Они су, ипак, исказивали различите облике отпора, од којих је најхрабрији био напад групе заточеница одређених за стрељање на логорску стражу 11. IX 1944. Особе одређене за стрељање предаване су немачкој команди која је вршила егзекуције на војном стрелишту у Јајинцима. Неколико група заточеника стрељано је у унутрашњости Србије. Од јесени 1943, када је почело откопавање и уништавање тела убијених у Јајинцима, заточеници логора су стрељани на Централном гробљу, а од лета 1944. на Јеврејском гробљу у Београду. Део заточеника депортован је у немачке концентрационе логоре (Маутхаузен, Аушвиц, Равензбрик), део у радне логоре, а део је пуштен. До распуштања логора 3. X 1944. у њему је регистровано 23.697 заточеника, али је број сигурно знатно већи, јер нису евидентиране све доведене особе. Од регистрованих заточеника немачка полицијa и војскa довелa je 14.899 (62,87%), органи српске квислиншке управе 8.479 (35,78%), док је за 319 (1,35%) непознато. Најзаступљенија категорија заточеника били су сељаци – 10.805 (45,6%), потом занатлије – 3.322 (14,01%), чиновници – 1.948 (8,22%), припадници слободних професија – 1.448 (6,11%), радници – 1.398 (5,9%), домаћице – 1.355 (5,3%), ученици и студенти – 1.005 (4,22%), војна лица – 919 (3,88%), трговци – 781 (3,3%). Стрељано је 3.849 заточеника: 3.240 мушкараца и 429 жена, а међу њима 124 деце и младих до 17 година. ЛИТЕРАТУРА: В. Глишић, *Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944*, Бг 1970; С. Беговић, *Логор Бањица*, 1–2, Бг 1989; Б. Божовић, *Специјална полиција у Београду 1941–1944*, Бг 2003. Милан Кољанин \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊСКА **БАЊСКА**, село на југоисточним обронцима планине Рогозне. Налази се на десној страни долине Бањске реке, леве притоке Ибра, 12 км северозападно од Звечана. Локалним путем дугим 4 км спојено је са путем Косовска Митровица (20 км) – Краљево. Насеље је збијеног типа, простире се на 540–600 м н.в. Има неправилан облик ерозионог проширења у којем је смештено. У средњем веку **Б.** је варошко и бањско насеље са караванском станицом на Босанском друму, а у турско доба гранично место Вучитрнског санџака. Путописац Е. Челебија 1600. помиње **Б.** као Илиџу Бањску са 300 кућа. Посебан значај у развоју насеља имају извори термалне воде (31–54 оC, издашност 13,5 л/сек.) који се користе за лечење реуматизма, ишијаса и других болести. Године 1991. пописан је 331 становник, од којих 98,5% Срба. У насељу постоје основна школа, задружни дом, амбуланта, хотел, стационар и земљорадничка задруга. Србољуб Ђ. Стаменковић Манастир са црквом св. Стефана саграђен је између 1312. и 1316, као задужбина краља Милутина. Археолошким ископавањима откривен је целокупан простор манастира с остацима обимног одбрамбеног зида, дуж чије се унутрашње стране пружају грађевине намењене становању и другим функцијама свакодневног монашког живота. Очувани делови главног улаза у манастир сведоче да је имао свечан облик. На његовој северној страни почиње низ конака, а на јужној су трпезарија и пирг. Улазна грађевина имала је приземље и спрат. Приземни део су чинила два поља покривена сводовима. Одбрамбена кула, јужно од главне манастирске капије, сазидана је по узору на светогорске пиргове. Први, најнижи спрат, врло пажљиво обрађен, могао је имати функцију манастирске скривнице. На највишем спрату налазила се једна просторија, која је вероватно имала функцију параклиса. Трпезарија је смештена у близини западног улаза у католикон. Грађевина правоугаоне основе на северној страни завршавала се пространом, изнутра полукружном, а споља петостраном апсидом. Клупе и столови били су начињени од украсног камена. Под трпезарије био је покривен тесаним каменим плочама правилног правоугаоног облика, у димензијама прилагођеним пољима са столовима и седиштима. Унутрашњост трпезарије била је украшена фрескама од којих су сачувани остаци на нижим површинама зидова. Испред трпезарије, према цркви, постојао је трем на стубовима, поплочан опеком и покривен једносливним кровом. Од грађевина које су окруживале католикон очували су се само доњи делови који показују да су биле зидане ређањем камених тесаника и опеке. Иако до сада није идентификована намена ових просторија, извесно је да су то биле кухиње, пекаре, оставе, радионице. Спратна одељења тих просторија имала су стамбени карактер, служила су као монашке келије. У историјским изворима помињу се „полате краљеве" и „полате царске" али није утврђено да ли се заиста ради о палатама или само посебним одајама у комплексу манастирских грађевина које су биле намењене ктитору. ![001_crkva-sv-Stefana-manastir-Banjska.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-crkva-sv-stefana-manastir-banjska.jpg) Црква св. Стефана саграђена је на месту старијег храма, при којем је у другој половини XIII в. било седиште Бањске епископије. Светостефанском повељом издатом вероватно 1314, док је још трајало грађење, краљ је богато обдарио своју задужбину, начинивши од ње један од највећих феудалних поседа цркве у средњовековној Србији. Бригу око подизања манастира краљ Милутин је поверио свом духовном саветнику, тада епископу бањском Данилу. Зидање цркве започето је крајем 1312. По краљевој жељи грађена је по узору на Богородичину цркву у Студеници. Једнобродни, монументални средишњи простор засвођен је широком и добро осветљеном куполом, која је у XVII в., када је црква служила као џамија, добила данашњи облик плитке, слепе калоте. Северно и јужно од средишњег дела храма саграђене су певнице, а иза њих следе бочни параклиси, који се протежу дуж западног дела цркве и припрате. Источни део цркве чини троделан олтарски простор са проскомидијом и ђакониконом, који су отворима повезани с певницама. На западној страни храм се завршава пространом припратом и двема високим кулама звоницима, од којих је данас делимично очувана јужна. Фасаде су изведене од брижљиво тесаних камених квадера у три боје. Тробојне површине камена смењивале су се с раскошним рељефима који су покривали оквире прозора и портала. Остаци скулптуралне декорације данас се налазе на самом споменику уграђени у зидове храма приликом конзервације 1939. Поједини фрагменти налазе се у зидовима утврђења, док је известан део доспео у музеје. Најзначајнији део бањског скулптуралног украса, фигура Богородице са малим Христом, која је некада красила лунету најсвечанијег портала на улазу из припрате у наос, данас се налази у цркви оближњег манастира Соколица. Та скулптурална композиција, као и фрагменти архиволте и две фигуре лавова, од којих је једна данас узидана у манастирски бедем, показују да су клесари краља Милутина поновили студенички узор. Од рељефом украшених романских прозора очувао се само један у јужном зиду трансепта, и то делимично. Извесни уломци свакако су припадали олтарској трифори, такође рађеној по узору на студеничку. Неколико сачуваних конзола у облику животињских глава и стилизованих биљака, које су првобитно биле ослонци поткровног венца аркада, сличне су онима са унутрашњег портала хиландарског католикона. За поједине уломке може се претпоставити да су делови црквеног пода или олтарске преграде. Мотивима, начином клесања, као и употребом бојене пасте они припадају византијској пластици.. ![002_Bogorodica-s-Hristom-1315.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-bogorodica-s-hristom-1315.jpg)Црква је украшена фрескама после 1317, а свакако пре смрти краља Милутина 1321. О лепоти и сјају бањских фресака писали су српски патријарх Данило III и непознати аутор Карловачког родослова. До данас се сачувало само неколико фресака: чеона фигура једног архијереја у апсиди ђаконикона, део неке сцене с часном трпезом у конхи апсиде протеизиса и неколико попрсја епископа у луку на западној страни поткуполног простора. Фреске су изведене на златној позадини или с украсима од злата, а на таквој позадини утиснуте су линије које су сликама давале изглед мозаика. Од попрсја архијереја повезаних златно-црвеним круговима, три су боље очувана, док се од исто толико назиру трагови. Судећи по онима боље очуваним, одевени су у фелоне и омофоре, без полиставриона. Тако су сликана само седамдесеторица апостола, односно они међу њима који су касније постали епископи. Представе је извео сликар доброг цртачког знања и осећања за боју. Иако су по духу сличне фрескама Михајла Астрапе, овај уметник их није могао извести јер је у то време био заузет извођењем зидних слика у другим задужбинама краља Милутина. Када је Милутин умро у Неродимљу 1321, архиепископ Данило II је пренео његово тело у **Б.** Према традицији предака његов гроб требало би да се налазио уз јужни зид западног травеја храма. Не дуго после краља Милутина, у северној капели сахрањена је краљица Теодора, мајка Милутиновог унука, краља и цара Душана. Већ у првом турском налету 1389, **Б.** је горела. Страдања су се наставила током XV и XVI в. Почетком XVII в. на рушевинама манастира никло је мање турско утврђење, док је црква дограђивањем минарета над северном певницом делом претворена у џамију, а делом у просторије за становање. У аустријско-турским борбама 1689. наизменично је служила као утврђење турској и аустријској војсци. Поново је горела у време I светског рата. Турци су је напустили 1912. Разрушен и запуштен манастир је чекао на обнову до 1938, када су под надзором Ђ. Бошковића започети конзерваторски радови. Јула 2005. у манастиру је обновљен духовни живот. Бранка Гугољ У епици се јавља уз атрибуцију *град*, *малена*, *мали град*, *паланка*. Помиње се у контексту боја на Делиграду 1806. (Вук, IV, 31) и Градашчевићевог сукоба са великим везиром на Косову 1831 (С. Милутиновић Сарајлија, *Пјеванија*, 62), али је најпознатији њен помен у песми *Бановић Страхиња* (Вук II, 44): „Нетко бјеше Страхињићу бане, / Бјеше бане од малене Бањске, / Од малене Бањске крај Косова". У песми *Лазар Мутап и Арапин* (*Хрватске народне пјесме*, IV, 39), када Карађорђе бира свог заточника за двобој с Арапином, помиње се у форми Бања, при чему се вероватно мисли не само на манастир него и на крај који је назван по њему: „Да би посл'о Вељка харамбашу, / Ко ће чуват' Бање и Косова / Од Турака љутих Арнаута?". Мирјана Детелић ИЗВОР: Данило II, *Животи краљева и архиепископа српских*, Зг 1866; Бг 1935. ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Бањска", *Глас СКА*, 1892, 32; В. Марковић, *Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији*, Ср. Карловци 1920; М. Вего, *Насеља босанске средњевијековне државе*, Сар. 1957; Г. А. Шкриванић, *Именик географских назива средњовековне Зете*, Тг 1959; А. Јевтић (ур.), *Задужбине Косова*, Бг–Призрен 1987; Д. Поповић, *Српски владарски гроб у средњем веку*, Бг 1992; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; М. Шупут, *Манастир Бањска*, Бг 2003; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007; Б. Тодић, „Бањско злато – последњи остаци фресака у цркви Светог Стефана у Бањској", у: *Манастир Бањска и доба* *краља Милутина*, Ниш–Бг 2007. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЊСКА ЕПАРХИЈА **БАЊСКА ЕПАРХИЈА**, са седиштем у манастиру Бањска. Претходно се звала Ибарска, по реци чији је слив обухватала. Вероватно основана у периоду реорганизације српске цркве пред крај владе Уроша I, пре његовог збацивања (1276), или последњих година владе краља Драгутина и првих година владе краља Милутина, најкасније до 1286, јер се тада први пут помиње у Пљеваљском Синодику православља. Није познато када се Ибарска епархија преименовала у **Б. е.** Под новим именом трајала је око две деценије. Најзначајнији њен епископ био је Данило, потоњи архиепископ и биограф. Одлука о укидању ове епархије донета је на државном сабору одржаном после смрти краљице Јелене (8. II 1314), а најкасније 1316, када је сабор одлучивао о имању манастира Бањска, спустивши га са епископије на ранг игуманије. Разлог укидања вероватно је била Милутинова одлука да обновљену Бањску одреди за своју гробницу. Ово спуштање са епископије на игуманство компензовано је рангом четвртог места међу краљевским манастирима. Епархија је продужила да живи под именом Звечанска, јер је седиште из Бањске премештено у Звечан. Назив **Б. е.** коришћен је и за епархију у манастиру св. Николе у Дабру (Дабарска епархија) и епархију у Бањи код Велбужда (Ћустендилска епархија). ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, *Српски епископи и митрополити средњег века*, Скопље 1938; М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку*, Бг 1986; Р. Грујић, *Азбучник Српске православне цркве: по Радославу Грујићу*, Бг 1993. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БAO **БAO** (Bao), станица (mutatio) на путу Viminacium – Horreum Margi. Налази се, према *Itinerarium Burdigalense*, на 7 миља јужно од Iovis pago и 9 миља северно од Idimum-а. Локализује се код Градца на реци Бусур, где су уочени остаци утврђења, или, вероватније, на локалитету Репак код Ћовдина где су регистровани трагови античких грађевина, а у оближњој Грабовници забележени остаци мањег кастела или куле која је бранила пут и место Стара путина. ЛИТЕРАТУРА: М. Васић, Г. Милошевић, *Mansio Idimum*, *римска поштанска и путна станица код Медвеђе*, Бг 2000. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАОШИЋИ **БАОШИЋИ**, село у Боки Которској крај пута Херцег Нови (8 км) – Рисан. Изграђено је на флишној зони широкој око 700 м, која се пење уз падине Орјена до висине од око 100 м. Први пут се помиње 1371. Према подацима из 2002, имало је 1.473 становника, од којих 57,2% Срба и 26,5% Црногораца. Туризам је основна делатност становништва. У селу постоји музеј поморства, етнографије и културе настао из приватног музеја капетана Штумбергера. Насеље је страдало у земљотресу 1979, када је срушено 80 кућа, а део обале, дуг око 300 м, клизнуо је у море. Већи део порушених зграда је обновљен. ЛИТЕРАТУРА: С. Накићеновић, „Бока (Антропогеографска студија)", *СЕЗ*, 1913, ХХ; Б. Ж. Милојевић, *Бока Которска*, Бг 1953. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАПТИСТИЧКА ВЕРСКА ЗАЈЕДНИЦА **БАПТИСТИЧКА ВЕРСКА ЗАЈЕДНИЦА** (грч. baptivzein: уронити, крстити), верска заједница у крилу протестантизма коју карактерише крштавање одраслих. Настала ублажавањем радикалних ставова анабаптиста, који су поново крштавали оне који су крштени у детињству. Организовао их је 1536. римокатолички свештеник Симонс Мено у Холандији, па су по њему прозвани Менонити. Одмах су се поделили на две струје. Партикуларни баптисти усвајају учење Жана Калвина да је Бог спасење наменио само појединцима по свом избору, независно од њиховог живота и вере. Генерални баптисти усвојили су гледиште Јакоба Хермана Арминија да је спасење „генерално", тј. опште, јер га је Бог наменио свим људима. Ујединили су се 1891, а 1905. у Лондону одржали први баптистички конгрес. У XVI и XVII в. исељавају се у Америку, али се у XIX в. враћају и шире по Европи, углавном међу Мађарима, иако су први проповедници били Немци. Као верска заједница у Угарској признати су 1895, а такав статус добили су и у Краљевини СХС. Немаца баптиста било је у Дарувару и Новом Саду. У Београд стижу 1892. После II светског рата у ФНРЈ било их је 2.748, а 1959. 3.893, са 35 богомоља и 25 проповедника. У Војводини су 1998. у 20 општина имали 46 богомоља. По распаду СФРЈ организовани су по новоствореним државама. На територији Србије постоји Савез **б.** за Војводину и Београд са 52 баптистичке општине, углавном Словака и Румуна; Савез еванђелских хришћана баптиста са седиштем у Врњачкој бањи са 20 месних богомоља из јужних делова Србије. Постоји и Независна баптистичка црква у Падеју, коју чине углавном Мађари који су се 1969. осамосталили. У Новом Саду баптисти имају своју богословску школу, а с евангелицима у Загребу Богословски факултет „Матија Влачић Илирик". ЛИТЕРАТУРА: Л. Милин, *Научно оправдање религије*, *књ. 6*, *Црква и секте*, Краљ. 1986; Т. Бранковић, *Протестантске заједнице у Југославији 1945–1991*, Бг 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАР **![001_Luka-Bar.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-luka-bar.jpg)БАР**, град и лука у Црној Гори, у подножју планине Румија, на обали пространог Барског залива. **Б.** је центар јужног дела Црногорског приморја и широког залеђа, као и центар општине са 83 насеља, површине 505 км2 . Према подацима из 2003, у општини је живело 40.037 становника. У залеђу **Б.** је пространо Барско поље, али је он од даљег залеђа у знатној мери природно изолован планином Румијом. За потребе луке 1976. изграђени су савремени пут и железничка пруга до Подгорице (80 км) и Београда. Јужни део залива је заузела лука, а насеље је у њеном залеђу. **Б.** је страдао 1979. у земљотресу и после тога је уређен као савремени град. Модерни **Б.** је велика лука, с вишеспратницама, пространим улицама и објектима за културу, спорт и рекреацију. Фериботом је повезан са Баријем у Италији. Оперативна лука има око 2 км дужине и око 1 км2 површине. У **Б.** постоје бродарска компанија, средња пољопривредна школа и факултет за туризам. Залеђе града је активно аграрно подручје где се узгајају маслине и јужно воће. **Б.** има дугу традицију. У средњем веку град је био око 5 км далеко од обале, подно планине Румија, уз реку Рикавац. У време Немањића и Балшића ту су изграђени тврђава и подграђе. Објекти унутар тврђаве данас се реконструишу. У време Турака **Б.** је постао типична источњачка чаршија. Данас се то насеље зове Стари **Б.** и има све туристичке функције, а 2003. имао је 1.864 становника. Савремено насеље је зачето крајем XIX в., након 1878, када је Црна Гора заузела околне тврђаве и један део обале. Пруга уског колосека од обале до Вирпазара на Скадарском језеру изграђена је 1909. и тада је зачето савремено насеље с лучким функцијама. Оно се до 1908. звало Пристан. До изградње савремених саобраћајница ка даљем залеђу лука је имала локални значај. Милутин Љешевић О оснивању средњовековног **Б.** мало се зна. Повезивање настанка града с аварским присуством на Јадрану није поуздано утврђено, као што нема ни материјалних доказа да се на том простору налазило неко знатније античко или рановизантијско насеље. Град је, највероватније, основало избегло романизовано становништво из разорених градова у унутрашњости Балкана, посебно провинције Превалитана (*Praevalis*). Прва вест о **Б.** потиче с краја IX или почетка X в., када се у једном документу с именима грчких епископа помиње и онај који је столовао у **Б**. У свом *Спису о народима* помиње га средином X в. и цар Константин Порфирогенит. **Б.** се налазио под византијском влашћу, у оквиру теме Драч, све до 989, када га запоседа бугарски цар Самуило. Подаци о **Б.** из времена Дукљанске државе веома су оскудни, али је неспорно да су ту повремено боравили владари и да је у збивањима тога времена град имао значајну улогу. Године 1089. барска црква добија ранг надбискупије са значајном јурисдикцијом. У барском клиру настао је у XI в. спис *Летопис попа Дукљанина* или *Барски родослов*. Након слабљења Дукљанске државе, **Б.** је краће време, средином XII в., био поново под влашћу Византије, а 1183. осваја га српски велики жупан Стефан Немања и припаја својој држави. Током готово два столећа, у оквирима српске државе под влашћу Немањића, град је живео и развијао се у миру. После распада државе Немањића власт у граду се често мењала. До 1421. њиме владају Балшићи, да би га од 1405. до 1412. привремено запосела Венеција. Након Балшића, 1421. град припаја својој држави деспот Стефан Лазаревић. Кратко време **Б.** је био у поседу херцега Стефана Вукчића Косаче, да би га у јуну 1443. запосели Млечани у чијој власти остаје све до 1571. ![002_BAR-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-bar-karta.jpg) Током готово целог средњег века **Б.** је уживао градску аутономију и имао свој статут. У време Немањића на челу градске управе налазио се кнез, увек грађанин **Б.**, којег је именовао српски краљ. У доба Балшића и Деспотовине градом су управљале војводе и кефалије. Током XIV в. јача утицај општине са својим самоуправним органима -- Великим већем и Малим већем. Њихово оснивање (1372) ојачало је аристократски утицај на власт. Градска самоуправа, уз повремене сукобе, сачувана је и под млетачком влашћу. Турци су заузели **Б.** 1571. и задржали га у свом поседу читава три столећа. Током тог раздобља Млечани су у више наврата покушавали да га поново освоје, што је доводило до репресалија и расељавања хришћанског становништва. Под турском влашћу положај и карактер града се мењају. **Б.** постаје шехер који припада султанским хасовима и налази се у оквиру Скадарског санџака. На челу цивилне управе налазио се кадија, а војни заповедник био је муселим тврђаве. Хришћанско становништво није учествовало у управи градом. У Црногорско-турском рату (1876–1878), после двомесечних борби, **Б.** је ослобођен 10. I 1878. У борбама вођеним током поменутог рата и у каснијим експлозијама барута 1881. и 1912, насеље Старог **Б.** унутар бедема тешко је пострадало и у целости напуштено. Под црногорском влашћу развија се Нови **Б.** с луком у приобаљу. Постаје седиште капетаније и повремено боравиште владара. У I светском рату, преко барске луке, све до јануара 1915, стизала је савезничка помоћ Црној Гори. У Краљевини Југославији град је био седиште среза у оквиру Зетске бановине. Почетком II светског рата **Б.** су запоселе јединице италијанске Девете армије. Ослободили су га борци Прве бокељске бригаде из састава Приморске оперативне групе 24. XI 1944. Марко Поповић На подручју града **Б.**, током векова, настало је мноштво вредних црквених грађевина. Најстарији је велики храм тролисне основе, из VI–VIII в., чији су остаци откопани у Барском пољу, на Тополици. У северној конхи цркве озидана је велика гробница, а на западу су уз тролисно здање позније саграђени припрата и атријум с пастофоријама и крстионицом. Вероватно је при тој цркви било установљено седиште дукљанско-барских епископа. На Лонџи, уздигнутом платоу у југоисточном делу утврђења Старог **Б.**, налазе се остаци двеју катедралних цркава, потоњих седишта барских епископа и архиепископа. Старија, знатно мања, била је, према позним писаним сведочанствима (XVII–XVIII в.), посвећена св. Теодору. Зидани ступци одвајали су њена три брода, наткривена само дрвеном кровном конструкцијом. Под јој је био поплочан каменом и фрагментима секундарно употребљеног мозаика. На основу делова прероманичког рељефног украса црква је датирана у IX–XI в. Пошто је страдала у пожару, над њеним темељима саграђена је у другој половини XII в. или почетком XIII в. знатно већа, тробродна црква са зиданим ступцима, посвећена св. Ђорђу. И она је првобитно била покривена дрвеном кровном конструкцијом. Међутим, у другој половини XIII в. или почетком XIV в. добила је ребрасте готичке сводове, док јој је западни део потпуно преграђен. Зидове цркве красиле су фреске с латинским натписима. Вероватно у XIV в., уз југозападни угао храма призидана је кула-звоник. Убрзо након пада **Б.** под турску власт катедрала је претворена у џамију. Изгледа да су тада у западну фасаду уграђене надгробне плоче барских архиепископа с епитафима. Разорена је 1881. услед експлозије муниције која је у њу била смештена. Пред првобитним улазом у тврђаву налазио се фрањевачки манастир с црквом св. Николе (св. Марка). Она је подигнута у другој половини XIII в., вероватно по жељи српске краљице Јелене Анжујске, као висока једнобродна грађевина подељена тростепеним пиластрима на четири травеја. На истоку је имала правоугаону апсиду и била засвођена преломљеним готичким сводовима, ојачаним луковима. Зидове у унутрашњости красиле су фреске из XIV и XV в., још увек делимично сачуване. Једновремено с црквом, уз њен североисточни део саграђена је сакристија засвођена полуобличастим сводом, а уз северозападни угао кула-звоник. Турци су цркву претворили у џамију (Орта џамија) и над остацима звоника саградили минаре. Експлозија муниције разнела је храм и околне зграде 1912. У источном делу старог града сачувала се црква упамћена као Св. Венеранда. То је једнобродна грађевина сведених архитектонских облика, подигнута крајем XIV или у првој половини XV в. Црква има полукружну апсиду постављену у правцу севера и дрвену кровну конструкцију. Фреске у унутрашњости, видљиве у траговима, потичу с краја XV, односно прве половине XVI в. Знатно су мање једнобродне цркве св. Илариона (X–XII в.), над којом је саграђена масивна млетачка кула, и св. Петра (помиње се 1247, а обновљена је 1927. као храм св. Јована Владимира), односно црквица посвећена према традицији св. Катарини (XIV в.), подигнута над једном од градских улица. У подграђу старог града, затим у основи тврђавских зидова и на спратовима градских капија сачувани су остаци још неколико средњовековних капела и мањих цркава. Осим поменутих, на територији **Б.** постоје и многе друге црквене грађевине, како православне тако и католичке, настале у различитим историјским епохама. Драган Војводић У епици се помиње са атрибуцијом *град, град бијели / турачки / на крајини, питоми, мали*. На једном месту (С. Милутиновић Сарајлија, *Пјеванија*, 14) јавља се у форми *држава барска*. Песме га помињу у неисторијском контексту женидбе Максима Црнојевића (Вук, II, 89) и у контексту многих догађаја важних за црногорску историју (битке на Крусима и Височици; битке на Созини; битака против скадарског везира Махмут-паше Бушатлије; боја на Граховцу; сукоба са Омер-пашом Латасом). У 63. песми *Пјеваније* С. М. Сарајлије помиње се као место из којег се, између осталих, купи турска војска за бој на Делиграду 1809. У песми о боју на Созини пева се да **Б.** држе турско племе Туђемили и њихови прваци бегови Суличићи. Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: Г. Вуковић, *Опсада Бара*, Сар. 1930; А. Дероко, *Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији*, Бг 1950; Г. А. Шкриванић, *Именик географских назива средњовековне Зете*, Тг 1959; Ђ. Бошковић, *Стари Бар*, Бг 1962; В. Кораћ, *Градитељска школа Поморја*, Бг 1965; *Историја Црне Горе*, I–III, Тг 1967, 1970, 1975; П. Мијовић, „Вјечно на Крајини", у: *Вирпазар, Бар, Улцињ*, Цт–Бг 1974; Ђ. Бошковић, *Бар – град под Румијом*, Бар 1984; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАЈЕВО **БАРАЈЕВО**, приградско насеље Београда које лежи на левој обали Барајевске реке, на теренима од 150 до 320 м н.в. Центар је општине површине 213 км2 коју чине 13 насеља. У **Б.** је раскрсница неколико локалних путева, дуж којих се насеље развијало и добило радијалан облик и распоред улица. Кроз насеље пролази железничка пруга Београд–Лајковац. Београд је удаљен 30 км. Први писани помени о насељу су из 1528. и 1536. Стара домаћинства досељавана су у XVIII в. из Срема, околине Новог Пазара и Сјенице, у XIX в. из Херцеговине, Колашина, Пријепоља, Драгачева, Ужица, Ниша, Тетова и Босне и почетком XX в. из околине Смедерева. Трансформација првобитно дисперзивног у компактно насеље почиње крајем XIX в. Тада се овде настањују и прве занатлије, а пољопривредна производња се све више оријентише ка београдском тржишту. **Б.** је 1921. имало статус варошице, са 346 домова и 2.330 житеља. Савремени развој одвијао се упоредо са развојем Београда и његове урбане зоне. Године 1953. имало је 3.361, 1981. 4.225, а 2002. 8.325 становника, од којих 92,3% Срба. На територији општине био је 24.641 становник. Према подацима из 2002, само 5,7% активног становништва бавило се пољопривредом. У непосредном окружењу насеља налази се вештачка акумулација Дубоки поток, површине 10 ха, као и око 4.000 викендица. У **Б.** постоје земљорадничка задруга, плантаже ПК Београд (шљиве, крушке, јабуке и вишње), грађевинско предузеће, фабрика кугличних лежајева, фабрика светиљки за унутрашње осветљење, млин, силос, православна црква, осморазредна основна школа, средња школа, библиотека, дом културе и дом здравља. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАК **БАРАК**, турски војвода (? – ?). Син скопског санџак-бега и крајишника Исак-бега. Први пут се јавља у изворима 1427, када је упутио два посланика у Дубровник. На позив војводе Стефана Вукчића Косаче, угроженог од суседа, првенствено Радослава Павловића и Угара, провалио у Босну јула 1435. са 1.500 Османлија. Пустошио земље Стефанових противника, помажући му да одбрани поседе у Хуму и присили на послушност одметнуту властелу. Имао је тада значајан утицај у Босни, па су га Дубровчани, према којима испрва није био пријатељски расположен, молили да нареди Стефану Вукчићу и Радославу Павловићу да држе трговачке путеве отворенима. У Босни је боравио и наредне 1436. ЛИТЕРАТУРА: И. Божић, *Дубровник и Турска у XIV и XV веку*, Бг 1952; С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба*, Бг 1964. Александар Крстић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАКО, Јован В. **БАРАКО, Јован В.**,трговац, добротвор (Карловац?, око 1836 – Карловац, 21. V 1914). Основно образовање стекао у српској народној школи у Карловцу, а вишу трговачку школу завршио у Љубљани. Помагао је српске институције готовином, вредним предметима и разним другим стварима. Посебно је даровао Цркву Мале Госпе у Требињи на Кордуну. Поклонио јој је скупоцене иконе из Русије и ковчежић – дарохранилицу. Пратио је актуелна кретања и српске листове. Посвећивао пажњу образовању и просвећивању женске деце и био на челу покрета који није дао да се у Карловцу укине Српска женска учитељска школа, па је у корист те школе поклонио општини своју кућу у Карловцу вредну 140.000 круна, као и 100.000 готовог новца за њене потребе. Није имао деце, па је све своје имање, вредно преко пола милиона круна, кућу и башту на Зрињском тргу у Карловцу и пола милиона предратних круна оставио Карловачкој српској црквеној општини за просветне, добротворне и друге сврхе. ИЗВОРИ: *Српско Косово*, 1906–19/11; *Женски свет* 1905, 6/142; 1914, 7, 8/184; *Споменица Српске православне црквене општине у Карловцу*, Карловац 1931, 57. ЛИТЕРАТУРА: Ч. Вишњић, *Срби у Хрватској 1918-1941, анотирана библиографија*, Зг 2000. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАКО, Коста **БАРАКО, Коста**, трговац (Карловац, 1832 – Карловац, 15. X 1894). Рођени и старији брат Јована Барако. Један од најпознатијих и највећих трговаца у Карловцу и околини у другој половини XIX в. Активан у друштвеном и политичком животу, предсједник Српске општине, градски заступник и коморски вијећник. Претплаћивао сиромашне школе и ученике на српске листове. ИЗВОРИ: *Дубровник* 1894, 46/4; *Споменица Српске православне црквене општине у Карловцу*, Карловац 1931, 57. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАНДА **БАРАНДА**, село у Банату, у општини Опово, од којег је удаљено 4 км. Изграђено је на северозападној периферији Панчевачке плеистоцене терасе, на њеној граници с алувијалном равни Тамиша. До Панчева води асфалтирани пут дуг 35 км, који се овде рачва. Његов западни крак прелази Тамиш и код Ченте се спаја с путем Београд–Зрењанин, а источни води до два суседна села и пута Панчево – Нови Сад. Мост преко Тамиша изграђен је 1914. **Б.** се први пут помиње 1451. У другој половини XVII и првој половини XVIII в. била је пуста. Поновно насељавање вршено је између 1775. и 1778, када је обнављају граничари. У селу је 1836. било 2.233, а 2002. 1.648 становника, од којих 93,6% Срба. Аграрна занимања ангажовала су 56,7%, а индустрија само 12,5% активног становништва. Три четвртине запослених радило је у Опову или Београду. Крај Тамиша је простран рибњак. Основа **Б.** има облик рта плеистоцене терасе, на којем је изграђена, и решеткаст распоред улица. У центру је простран парк с јавним зградама. ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, *Општина Опово*, Н. Сад 1996; *Насеља Баната* *– географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАНДА–ТРНОВАЧА **БАРАНДА–ТРНОВАЧА**, археолошко налазиште на лесној тераси изнад старог меандра реке Тамиш. Ископавања, која је 1959. и 1964. водио Народни музеј у Вршцу, открила су насеље винчанске културе са два хоризонта становања. Истражено је 240 м². Надземне куће изграђене су у техници плетера и лепа. Према покретним налазима (керамика и фигурална пластика), ради се о старијој фази ове културе – „барске Винче", карактеристичне за ритове и меандре доњег тока Тамиша (Јужни Банат). ЛИТЕРАТУРА: D. Srejоvić (ed.), *The Neolithic of Serbia*, Belgrade 1988. Борислав Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАНИН, Душан **БАРАНИН, Душан**, наставник, књижевник (Жабљак, 3. VIII 1903 – Београд, 1. IX 1978). Учитељску школу завршио у Скопљу (1924), а Вишу педагошку академију у Београду (1949). Био учитељ у унутрашњости Србије и Босне, те учесник НОБ-а; после II светског рата у Београду наставник и директор средњих школа. Најплоднији је српски писац историјских романа с темама о познатим личностима и пресудним догађајима из националне прошлости. Ослањао се на документарну историјску грађу и подређивао је потребама стандардне, нормативно компоноване реалистичке прозе, динамичне садржине, пластично датих ликова, језичке изворности и стилске једноставности. У његовим романима представљена је готово читава историја српског народа, од Стефана Немање до Карађорђа, Милоша и Михаила Обреновића. У раним стваралачким годинама писао социјалне и завичајно интониране песме и приповетке (песме: *Шум крви*, Бијељина 1930; *У сенци Балкана*, Бг 1931; приповетке: *Шуме падају*, Бг 1946). Његови историјски романи и романсиране биографије (*Зеко Буљубаша*, Бг 1954; *Карађорђе*, Бг 1957) спадају у најчитаније књиге српских писаца друге половине XX в. Његови романи објављени су 1966. у десет књига. При Српској књижевној задрузи основан је Фонд **Б.**, из којег се додељује награда српским писцима за историјски роман. ДЕЛА: *Хајдучица у харему*, Цт 1954; *Ђаво у манастиру*, Бг 1957: *Голаћи*, Бг 1958; *Смаил-ага*, Бг 1960; *Замке*, Тг 1962; *Велики Господар*, Бг 1964; *Хајдук Вељко*, Бг 1965. ЛИТЕРАТУРА: П. Зорић, „Историјско осећање Душана Баранина", *Стварање*, јануар 1958; П. Протић, „Душан Баранин – *Зеко Буљубаша*", *КН*, 16. I 1959; М. Милорадовић, „*Хајдук Вељко*", *НИН*, 27. II 1966; М. Недић, „*Смаил ага* Душана Баранина", у: *На извору Вукова језика*, 3, Жабљак–Шавник 2008. Марко Недић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАНИЦА **БАРАНИЦА**, археолошко налазиште код Књажевца. Античко и рановизантијско насеље и утврђење налази се на врху истоименог брда, на левој обали Трговишког Тимока у атарима села Горња Каменица, Мучибаба и Луково. Датира из периода IV–VI в. н.е. На локалитету је откривена и црква из прве половине VI в. У подграђу је евидентирана још једна, вероватно средњовековна црква, посвећена св. Петки, која је надслојила неки старији сакрални објекат. Према народном предању, овај град је зидао римски цар Баран, који је зајазио Тимок и учинио га пловним. Александар Јовановић ![001_Baranica-okresani-artefakti.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-baranica-okresani-artefakti.jpg) Палеолитска пећина, 5 км јужно од Књажевца, налази се на левој обали Трговишког Тимока и састоји се од улазног дела и три мање унутрашње просторије. Археолошка ископавања пећине су обављена 1995. и 1997. под руководством Д. Срејовића и Д. Михаиловића. У доњем слоју пронађени су окресани камени артефакти из раног горњег палеолита, стари око 35.780 година. Налази из горњег слоја стари су око 23.520 година. Пећина садржи многобројне остатке плеистоценске фауне: пећинског медведа, пећинског лава, пећинске хијене, носорога, разних бовида, еквида и цервида. Ловачко-сакупљачке заједнице су је користиле као привремено станиште. Душан Михаиловић ![002_Baranica-PECINA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-baranica-pecina.jpg) ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, „Рекогносцирање касноантичких и средњовековних сакралних објеката у долини Трговишког Тимока", *ГСАД*, 1985, 2; Р. Раденковић, „Римско доба у народном предању југоисточне Србије", у: *У светлу царских градова*, Ниш 1994; Д. Михаиловић, Љ. Ђуричић, З. Калуђеровић, „Истраживање палеолита на подручју источне Србије", В. Димитријевић, „Плеистоценска сисарска фауна источне Србије", у: *Археологија источне Србије*, Бг 1997. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАНОВИЋ, Крешимир **![001_Kresimir-Baranovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-kresimir-baranovic.jpg)БАРАНОВИЋ, Крешимир**, композитор, диригент, универзитетски професор (Шибеник, 25. VII 1894 – Београд, 17. IX 1975). Музичко образовање стекао у Загребу, Бечу и Берлину. Диригентску активност везао најпре за Загребачку оперу (1915–1943), чији је био директор (1929–1940). Током 1927. био је диригент балетске трупе Ане Павлове. После интернације у усташком логору Стара Градишка, радио као диригент и директор Радио-оркестра у Братислави. У Београду живео од 1946. Био је диригент Београдске опере, Радио-оркестра, Београдске филхармоније (директор 1951–1961), као и професор дириговања и оркестрације на Музичкој академији у Београду. Редовни члан ЈАЗУ био је од 1954, а дописни члан САНУ од 1968. Његову богату домаћу и инострану диригентску каријеру, током које је узорно изводио највећа дела европских и југословенских музичких класика, као и младих уметника, пратило је и композиторско стваралаштво. Оно обухвата готово све музичке жанрове, достижући највише уметничке домете у области балета (*Лицитарско срце*, 1923), вокално-инструменталне музике (циклус песама за баритон и оркестар *З мојих брегов*, 1927) и опере (*Стрижено-кошено*, 1932)*.* У стилском погледу, његов композиторски опус заступа синтезу националног и космополитског. Њу чине елементи изворног народног мелоса (у распону од хрватског и црногорског до мелоса с Далеког истока), затим музике компоноване у духу фолклора истог распона, као и средства савременог језика карактеристичног за националне школе у музици прве половине XX в. Добитник је Октобарске награде града Београда (1960), Седмојулске награде за животно дело (1962) и Награде АВНОЈ-а (1971). ДЕЛА: оркестарска: *Концертна предигра*, (1916), *Симфонијски скерцо* (1921), *Симфонијета Ес-дур* (1939); песме уз оркестар: *Из осаме* (1944); кантата: *Пан* (1957), *Горан* (1959); опера: *Невјеста од Цетинграда* (1942); балети : *Имбрек з носом* (1934), *Кинеска прича* (1953). ЛИТЕРАТУРА: В. Перишић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969; М. Веселиновић, *Крешимир Барановић – стваралачки успон*, Зг 1979. Мирјана Веселиновић-Хофман \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАЊА **БАРАЊА**, део Панонске низије између Дунава и Драве. Северна и западна граница нису јасно дефинисане и различито се одређују. Када је 1918. формирана Краљевина СХС, јужни део **Б.** припао је новој држави. Граница није повучена природном линијом. Године 1995. **Б.** је ушла у састав новоформиране државе Хрватске. **Б.** припада Осјечко-барањској жупанији, а издељена је на девет малих општина чији су центри Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Биље, Драж, Јагодњак, Петловац, Чеминац и Поповац. Површина **Б.** је 1.147 км2 (2,02% од државне територије), а 2001. у њој је, у 52 административна насеља, живело 42.633 становника. Међу њима нису два барањска села – Тврђавица и Подравље, који су у непосредној близини Осијека и административно припадају том граду. Велики речни токови, Дунав и Драва, и њихове широке алувијалне равни су саобраћајно изоловали **Б.** од Бачке и Славоније. Најбоље саобраћајне везе са Славонијом успостављене су код Осијека, где је прилаз Драви лак са славонске стране, а према Бачкој код Батине, где је прилаз Дунаву лак са барањске стране. На та два локалитета, на место старих скелских прелаза изграђени су мостови, друмски и железнички код Осијека и друмски код Батине 1974. Милка Бубало-Живковић **Геолошки састав.** Терени у **Б.** изграђени су од неогених и квартарних творевина. Миоценски седименти су откривени само у зони Банске косе. Ту се јављају и базалти. Цела та коса и велик део средње, равне **Б.** прекривен је лесним наслагама разне дебљине. Пространи делови терена између Дунава и Драве су запоседнути различитим холоценским речним творевинама, које и сада настају у рукавцима, старачама и мочварама. Александар Грубић [![001_Baranja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-baranja.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-baranja.jpg) **Рељеф.** У **Б.** се разликују четири рељефне јединице: Банско брдо; лесне заравни; плеистоцене и алувијалне терасе; и инундационе равни. Највиши део **Б.** је Банско брдо које се налази у северном делу, између Белог Манастира и Дунава. У народу је за њега одомаћен назив „планина". Дуго је око 22 км, а највећа ширина од 5 км је између села Брањина и Каменац. По структури то је хорст, у чијем језгру су магматске стене (базалти и андензити), које су се пробиле кроз тортонске слојеве. Највећи део језгра Банског брда прекривен је језерским глинама и лесом. Наслаге леса су дебљине и до 30 м. Највиша тачка је Камењак (244 м). Странице Банског брда дисециране су кратким долинама и вододеринама. Овај део **Б.** слабо је насељен услед велике безводности терена. Потоци су мали и имају повремено воду, а подземне воде су дубоко и имају малу издашност. На југу се на Баново брдо надовезује лесна зараван која заузима малу површину на дужини од 20 км, а мањи део заравни је северно од Белог Манастира. Висина јој је око 100 м. Јужна граница заравни је близу пута Кнежеви Виногради – Козарац. [![002_Baranja-geomorfoloska-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-baranja-geomorfoloska-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/002-baranja-geomorfoloska-karta.jpg) Плеистоцена или лесна тераса је висока око 90 м. Захвата велике површине северно, западно и јужно од Банског брда. На југу се простире до линије Барањско Петрово Село – Дарда – Биље, а на истоку линијом Биље–Грабовац. Чине је барски и преталожени лес. Нижа флувијална тераса је настала током алувијума, изграђена је од речних наноса, песка и глине и заузима мале површине. Најмлађи, најнижи и најпространији геоморфолошки члан су алувијалне равни. Заузимају око 63% територије **Б**. Простиру се у широким зонама уз корита Дунава и Драве. На деловима где нема насипа реке се по њима редовно изливају и граде мање облике рељефа. Висина им је 80–85 м. Подводност терена је учинила да су овде саграђена само насеља Торјанци, Тврђавица и Подравље. **Клима.** Обрађена је на основу Метеоролошке станице Брестовац, која је у непосредној близини села Чеминац у средњем делу **Б**. Клима је умереноконтинентална и мало се разликује од стања у ширем окружењу. Средња годишња температура ваздуха у периоду 1975–1984. има вредност 10,4 oC. Амплитуда средњих месечних температура, између најхладнијег јануара и најтоплијег јула износи 20,2 oC. Јесен (11 oC) је топлија од пролећа (10,8 oC). У наведеном периоду највиша апсолутно максимална температура измерена је 3. VIII 1981. (35,5 oC), док је најнижа апсолутно минимална температура забележена 21. I 1978. (–24,5 oC). Температурна амплитуда ових екстремних вредности износи 60 oC, што указује на континентални карактер климе. ![002_BARANJA-klimadijagram.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-baranja-klimadijagram.jpg)![003_BARANJA-ruya-vetrova.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/003-baranja-ruya-vetrova.jpg) Честине ветрова су доста равномерно распоређене. Свих осам смерова у ружи ветрова имају честину преко 100%. Најчешћи ветар који дува на овом подручју јесте северни (156%), а са свега неколико промила мање следе: северозападни (153%), западни (151%), источни (148%), те североисточни (135%), јужни (125%), југоисточни (105%) и најмање чест је југозападни (104%). Заступљеност тишине је свега 2%. Ветрови се одликују малим јачинама и ретко прелазе 2 бофора. У току године излучи се око 600 мм падавина. Већи део се излучи у току летњих месеци, просечно 204 мм, и то обично у виду пљускова. Најзначајније су пролећне кише које снабдевају влагом биљне културе. Јесење кише су дуготрајније, тихе и ромињаве. Први снег се појављује око 25. XI, а последњи крајем марта. **Воде.** Најзначајнији хидролошки објекти на простору **Б.** су граничне реке Драва и Дунав, мала река Карашица и многобројна речна језера и баре. Дунав је на овом делу типична равничарска река. Због малог пада терена отицање је споро, па река меандрира и мења правац отицања. Ток је на овом сектору дуг 49 км. Споредним речним рукавцима вода спорије отиче и због тога је интензивно таложење песка и муља, које често изазива прекиде веза са главним коритом и формирање језера. Велик број таквих језера је уз Дунав и Драву. Северније од ушћа Драве у Дунав је Копачевски рит. Име је добио по селу Копачево, које је у непосредној близини. Овај део инундационе равни није брањен насипима, па се сви природни процеси на њему одвијају слободно. То су простране забарене површине, многобројна речна језера и рукавци. Највеће је Копачевско језеро које при високом водостају има површину од 230 ха. Спојено је са Дунавом Хуловским каналом. Највиши водостаји на Дунаву су почетком лета, а настају као последица високих водостаја притока које долазе из алпских предела, као и киша које се излучују у том периоду. Високе воде су пробијале насипе и изазивале велике поплаве 1926, 1954, 1965. и 1972. Сличне карактеристике има Драва, која поред **Б.** протиче у дужини од 64 км. Има већи пад него Дунав, а често се излива и мења корито. Високе водостаје Драве понекад условљава и висок ниво Дунава који јој успорава отицање. Најниже водостаје има у јануару, што је последица излучивања падавина у виду снега у њеном изворишном делу. Највиши водостаји су у јулу, услед максималних количина падавина. Трећа река је Карашица. Извире у Мађарској на планини Мечек. У хрватском делу **Б.** тече северним ободом Банског брда дужином од 30,5 км и у Дунав се улива код Батине. То је бујични ток са честим поплавама, те је ова река још 1800. регулисана и каналисана. Дубине фреатске издани су различите у зависности од висине терена. Најплиће су на инундационим равнима. Њен ниво највише осцилира уз реке сагласно с водостајем. Велике површине су мелиорисане, ископано је преко 1.000 км каналске мреже и изграђено око 150 км насипа. На осталим, незаштићеним деловима реке се слободно изливају. Мелиоративни радови у **Б.** започети су још почетком XVIII в. **Педолошки састав.** Основни фактори формирања педолошког слоја били су геолошки састав површинских слојева и хидролошке прилике. На најнижем и најпространијем геоморфолошком члану, алувијалним равнима Дунава и Драве, формирани су варијетети алувијалних песковитих земљишта добрих производних својстава погодних за узгој многих повртарских култура. Велик део ових површина изложен је редовним поплавама и од малог је значаја за пољопривредну производњу. Квалитетнија аграрна земљишта, черноземи и ливадске црнице формирани су на вишим геоморфолошким члановима, на лесним површинама. Милка Бубало-Живковић **Биљни и животињски свет.** Као низијско подручје између Драве и Дунава, **Б.** се одликује алувијалним шумама врбе, топола, усколисног јасена и храста лужњака, као и сталним барама и мочварама. По саставу флоре и фауне веома је слична плавном подручју Бачке уз Дунав од Апатина до Бачког Моноштора са којим чини јединствену биогеографску целину. Копачевски рит код Белог Манастира је Парк природе и Рамсарско подручје и једна од највећих мочвара у Панонској низији. Заштићено подручје обухвата површину од 17.770 хектара. Васкуларна флора је веома богата врстама водених и мочварних станишта од којих су неке природне реткости као што су: траволисна водена боквица, ребратица, линдернија, блатница, водена папрат марсилија, Лаксманов и мали рогоз итд. Карактерише се и веома богатом орнитофауном кoja броји око 260 врста. Посебно се истичу велике гнездилишне колоније чапљи и корморана. Овде се гнезде неколико врста патака, дивља гуска, орао белорепан, црна рода и др. Важна је станица миграторних врста птица за време пролећне и јесење сеобе. Копачевски рит је и најважније мрестилиште риба у овом делу Панонске низије у којем је нађено 40 врста кошљориба. Од сисара нарочито се истичу велике популације европског јелена, дивље свиње и срне. Од месождера на овом подручју живе дивља мачка, лисица, јазавац, куна белица и златица, али и ретка видра. Владимир Стевановић Низијске шуме **Б.** биљногеографски припадају појасу лужњаково–грабових шума. Рашчлањује се на два потпојаса: а) нижи – с карактеристичном асоцијацијом лужњака и обичног граба, при чему je утицај поплавних вода Дунава и притока изражен поплавним шумама лужњака, пољског јасена, црне јохе, врба и топола; б) виши (изнад 120 м) – дефинисан асоцијацијом китњака и обичног граба, као и шумама лужњака и обичног граба. Мешовита шума лужњака и обичног граба развија се на тзв. гредама и влажним гредама (ребраста узвишења у равницама која дају изглед благо таласастог терена), које су изван поплавног подручја. Наведене заједнице се међусобно разликују по флористичком саставу и структури. У спрату дрвећа доминира лужњак, а у подспрату обични граб. Мање су примешани сребрнолисна липа, пољски јасен, низијски брест и понегде клен, а на влажним гредама има местимично ситнолисне липе, и то обично у подспрату. Лужњак, у комбинацији с грабом, расте врло добро, развијајући права и висока стабла. Поред ове заједнице, на подручју **Б.** присутне су и: шуме лужњака, обичног граба и букве; лужњака, обичног граба с лелујавим шашем; лужњаково-грабове шуме с пољским јасеном; пољског јасена с црном јовом; беле и бадемасте врбе; као и шуме беле и црне тополе и врбе и тополе. Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић **Становништво.** Први подаци о становништву **Б.** су из прве половине XI в., а касније се дуго помиње као, за тадашње прилике, густо насељена област. Мимоишле су је и негативне последице најезде Татара у XIII в., које су у другим деловима Угарске изазвале пустош. Крајем XV в. било је око 12.500 становника. После Мохачке битке (1526) и турске доминације популација је смањена и средином XVI в. било је око 6.200, а крајем века око 6.400 становника. На честе осцилације утицале су и повремене епидемије. Услед ратних сукоба, који су овде били чести и дуготрајни, крајем XVII и почетком XVIII в., број становника опао је на око 3.000 лица. Значајнији пораст броја становника уследио је од XVIII в., успостављањем аустријске власти и организовањем колонизација. У **Б.** је 1787. било 25.242, а 1830. 34.123 становника. ![004_BARANJA-broj-stanovnika-tabela-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/004-baranja-broj-stanovnika-tabela-1.jpg)У периоду 1869–2001. број становника је варирао. На таква кретања утицали су како друштвени тако и природни фактори. Крајем XIX и почетком XX в. природни прираштај је био неравномеран и често је условљавао велике промене, било у позитивном, било у негативном смислу. Касније се он усталио, али са константном тенденцијом регресије. Те варијације су условиле неравномеран пораст популације до I светског рата. Прва депопулација настала је у време I светског рата и основни фактор био је природни прираштај, односно нагло смањивање темпа рађања и повећање смртности. Поред ратних жртава, томе су допринели одлагање ступања у брак, раздвојеност супружника и опште погоршањe услова живота. Великим променама допринела су и пресељавања становништва у новоформиране матичне земље. О последицама II светског рата на развој барањске полулације не постоје комплетни подаци. Процене се могу вршити на основу података о 455 жртава рата (158 бораца и 297 цивилних жртава мађарске окупационе власти), погинулих Барањаца у мађарској војсци, протеривању међуратних колониста у логоре у којима је већина оставила животе. На њихово место дошли су колонисти и Мађари из Буковине, али су се они на крају рата иселили. Крајем рата исељава се и око 9.000 Немаца, а на њихово место досељено је око 8.500 колониста, махом Хрватa из Загорја, Баније, Далматинске Загоре и Међумурја. Сви ти догађаји одвијали су се у пописном периоду од 1931. до 1948, а за многе не постоје регистрације учесника. Осим тога, рат је пратило неминовно смањивање наталитета, као и повећавање морталитета. Највероватније је све то изазвало депопулацију већу него у време I светског рата. Окончањем послератне колонизације настао је снажан покрет реемиграције домаћинстава, која се нису навикла на нове услове живота и уследио је нови период депопулације. Њега су сменили нови трендови, односно масовна досељавања аграрног становништва из планинских делова земље, највише из Босне, која су допринела порасту популације. Она су трајала до средине 60-их година, односно до бржег развоја урбаних процеса, који су захватили целу Југославију. Миграционе струје се све више усмеравају ка градовима и иностранству и не привлаче их аграрна подручја каква је **Б**. И њено аграрно становништво све је више учествовало у миграцијама село–град, што је довело до дугог периода депопулације, која је на крају мимоишла само град Бели Манастир и неколико приградских села. Укупан број становника смањивао се две деценије. Крајем XX в. дошло је и до новог периода доминације атипичних фактора у развоју становништва, који су претходили распаду Југославије. Наиме, након периода депопулације, који је, трајући од 1961. до 1981, смањио популацију за 2.679 лица, попис из 1991. доноси неочекиване податке о порасту барањске популације за 751 лице. Више сумње изазива податак да је у то време нагло порастао број Хрвата, који је до тада смањиван (за 3.449 лица или равно индексу 118,0). Нове власти Српске области, касније дела Републике Српске Крајине, провером су констатовале кривотворење резултата пописа, слично оном које су мађарске окупационе власти извршиле 1941. Попис из 1992. уследио је након исељавања Хрвата и констатовао је наглу депопулацију, а онај из 2002. обављен је након повратка Хрвата и протеривања Срба. Оба та пописа констатују најмање становника током целог посматраног периода. ![005_BARANJA-promene-etnicke-strukture-stanovnika-tabela-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/005-baranja-promene-etnicke-strukture-stanovnika-tabela-2.jpg) Политичке и демографске промене праћене су променама у етничкој структури становништва. У време Аустроугарске, најзаступљенији живаљ били су Мађари и Немци. Такво стање задржано је и у међуратном периоду, а највећа промена је била нагло повећавање броја Хрвата. Наиме, од тада се Шокци (у време Аустроугарске изјашњавали су се као Шокци и били сврставани у групу „остали") декларишу као Хрвати. Веће промене донео је II светски рат, исељавањем Немаца и доласком колониста. Од тада су Хрвати доминантна етничка група, а за њима следе Мађари и Срби, док Немци постају минорна скупина. Праћењу развоја ових етничких група у великој мери смета изјашњавање све већег броја становника као Југословена, чији се удео до 1981. повећао на 16,6%. Промене на крају XX в. су у знаку присилних исељавања прво Хрвата па затим Срба. У неким селима доминантне скупине чинили су припадници мањих етничких група. Доминантно је било становништво римокатоличке вероисповести (66,3%), док је православаца 20,8%, а протестаната 5,7% (подаци за 1991). Доминира женски део популације са 52,1% у односу на мушку 47,9%. Највише је средњедобног становништва (54,1%). Више је старог становништва (23,4%) него младог (22,2%). Највећи број активног становништва је запослен у терцијарним делатностима (61,3%), следе запослени у прерађивачкој индустрији, (20,8 %) и запослени у пољопривреди, лову и шумарству (7,5%). Милка Бубало-Живковић **Говор.** Према релативно богатом корпусу скупљеном у периоду 1958–1979. у Белом Манастиру, Болману, Брањини, Дарди, Јагодњаку, Кнежевим Виноградима и Поповцу, Срби у **Б.** су говорили херцеговачко-крајишким дијалектом, док је у говор младих продирала екавица из српског књижевног језика. Након ратних збивања преостали Срби изложени су снажном утицају хрватског језика. Говор Срба у **Б.** има четвороакценатски систем (*м*(*тица, к*\#*јна, дј*6*вōјка, имамо*) с релативно добро очуваним послеакценатским дужинама, нарочито иза узлазних акцената (*дј*6*вōјка*, :*рāч*, >*дē*, *д*:*шō*; *п*;*тāње*, *л*7*пōв*, *голуб*7*вā*). Дужина иза дугосилазног доследно се изгубила (*р*)*ди*, *п*+*там*, *п*\#*тници*), а иза краткосилазног је почела да се скраћује (*вишљи*, *д*%*вар*, *ск*%*пимо*, поред *вишљū*, *ж*(*лōст*, *бј*!*жāла*, *р*(*звјенчāла*). Преношење акцената на проклитику је често (% *поље*, % *грāд*; *н*0 *њиву*, *н*0 *лēђи*, *у то*) иако у појединим позицијама оно изостаје (*у к*%*ћи*, *и т*(*мо*, *за* %*жину*). Замена јата је ијекавска (*цвијет*, *диј*6*те*, *пј*!*сма*) са познатим икавизмима (*гриј*:*та*, *вијат*, *ж*;*вит*, *видила*) и екавизмима (*ц*!*ста*, *з*!*ница*, *т*"*ло*). Глас *л* на крају речи прешао је у *о* (*казō*, *д*(*о*, *пијетō*), али се он сачувао у речима страног порекла (0*стал*, *к*0*нāл*) и у медијалној позицији (*к*7*лца*, *с*"*лски*). Хијат се уклања сажимањем (>*мō*, *к*0*бō*, *к*b*сō*, *п*&*чō*; *дванēст*, али и: *зв*(*о*, *т*&*пао*; *в*!*сео*, %*зео*; *м*6*тнуо*), уметањем сонаната (*д*&*нијо*, *ав*>*јōн*) или девокализацијом (*п*6*тнāјст*, (*втобус*). Групе *шт* и *жд* од *\*skj*, *\*stj* и *\*zdj*, *\*zgj* су очуване (*пр*+*шт*, *г*%*штер*; *зв*;*ждат*). Глас *х* је изгубљен (*р*)*нимо*, *вр*, *мј*!*ур*; *к*%*ват*, *стр*!*ја*). Сонанти *л* и *н* испред *и* не умекшавају се (*м*:*лит*, *укл*:*нит*). Делимично је спроведена сибиларизација (*дј*6*вōјци*, *у руци*, *на н*:*зи*; *војн*;*ци*; *на руки*, *на пруги*; *бубреги*) и најновије јотовање сугласника *д* и *т* (*ђе*, *сј*6*ђет*, *ћ*!*рат*, *ћ*!*о*; али и: *дј*!*ца*, *дј*!*д*, *тј*!*ме*). Хипокористици типа *Ј*7*во* мењају се по а-промени *Ј*7*вē*, *Ј*7*ви*, што подразумева да ће присвојни придев гласити *Ј*7*вин*. У инст. и лок. мн. именица м. и ср. р. могу се срести и стари падежни наставци (*пред св*(*тови*, *с к*&*ли*, *з*0 *лēђи*; *по с*!*ли*, *н*0 *коли*). Не чува се именичка промена придевских заменица и придева. Инфинитив најчешће има краћу форму (*радит*, *ж*;*вит*; *д*7*ћ^и^*, *трест^и^*; >*зāћ*, >*стрēст*). Глаголи 3. Белићеве врсте у инфинитивној основи имају инфикс -*ни*- (*кренит*, *дигнит*, али и: *окренут*, *стиснут*). Имперфекат се не употребљава, а од аориста углавном 3. л. јд. и мн. (*п*&*једе*, :*доше*, али и *ск*:*чисмо*). Глаголски прилог прошли је изгубљен, а садашњи се ретко употребљава. Трпни глаголски придев чешћи је с формантом *т* (*с*(*шит*, *с*(*вит*). Користе се предлози *брез/без*, *нуз/уз*, *через*. Уз негиране глаголе јавља се акузатив (*Н*6 *слуша с*6*стру*). Не срећу се падежна конструкција *Скини шешира*, обична у говору Хрвата у **Б**. Инструментал оруђа чешћи је с предлогом (œ*н к*&*па с м*:*тиком*). Личне заменице замењују повратну (*Ј*) *сам купио м*6*ни к*0*пут*), а присвојне посесивну за сва лица (*Ј*) *сам н*0*шō м*:*ју с*6*стру*). Предлози се јављају између негације и заменице (*ни за кога*, *н*b *ш чим*). У лексици се среће знатан број германизама, турцизама и мађаризама. Жарко Бошњаковић **Привреда.** **Б.** је пространа низија у којој су на великим површинама добри услови за пољопривредну производњу. Она је дуго била и основна привредна грана. Остваривала је највећи део народног дохотка. У општини Бели Манастир, која је 1988. обухватала највећи део површине **Б.**, то је било 42,1%, док је на другом месту била индустрија са 36%. Највећим делом ради се о пољопривредно-прерађивачкој индустрији. Око три четвртине пољопривредне производње остварено је у друштвеном сектору. Раније је носилац производње био Агроиндустријски комбинат (АИК) „Беље", чији су зачеци у феудалним властелинствима из 1698. Он од 2005. послује као концерн „Агрокор". Основни ратарски производи су: пшеница, кукуруз, сунцокрет, шећерна репа и крмно биље. У комбинату је развијено и савремено сточарство. За пољопривреду **Б.** карактеристични су виноградарство и производња квалитетних вина, 2% површина, махом на Банском брду, су под виноградима. Највећи број фабрика је у Белом Манастиру (млекара и фабрика млечних производа, млинско-пекарска индустрија, радионица за одржавање пољопривредних машина). У Дарди је фабрика сточне хране, у Мецама месна индустрија, винарија је у Кнежевим Виноградима. **Насеља.** Територија **Б.** је неравномерно насељена. Од 52 административна насеља на пространим алувијалним равнима су само три места, село Тројанци и два приградска села код Осијека (Тврђавица и Подравље), а само је неколико села на периферији Банског брда. Остала насеља су на лесној заравни и на терасама. То су по правилу мала насеља, са просечно 820 становника и град Бели Манастир са 10.986 становника (2001), док је међу осталим селима њих 36 имало 1991. мање од 1.000 становника. У морфолошким карактеристикама насеља доминирају трагови стихијске градње и прилагођавања топографским приликама. Најчешћа су насеља радијалних или линеарних форми основе и распореда улица. Милка Бубало-Живковић **Историја.** Словенско становништво било је насељено у **Б.** још од Сеоба народа, а као српско – „рашанско" исказује се од краја XV и почетка XVI в., после пада Србије и Босне под турску власт. Оно се везује за деспота Стефана Штиљановића из Захумља код Паштровића, рођака деспота Јована Бранковића. Штиљановић је 1508. од угарског краља Владислава добио град Шиклош у **Б.**, који је држао до 1515, и трајно остао у успомени народа који га је канонизовао као свог националног светитеља. Кад су у лето 1543. Турци заузели Шиклош и Сечуј, њихова власт се учврстила у **Б.**, а међу турским посадама, поред различитих родова војске, налазили су се и Срби као мартолози, којих је 1577. у Сигету било 100, у Шиклошу 600, а у Печују 450. Велике масе других Срба, све до Ђура, биле су у положају раје господарећих Турака. Духовно средиште барањских Срба било је у манастиру Грабовац, који су 1585. основали калуђери из далматинског манастира Драговић. Имали су и свог епископа, којег је постављао пећки патријарх. У току Великог бечког рата Турци су 1687, недалеко од Шиклоша, катастрофално потучени и заувек су напустили **Б**. У то време православни Срби су, несумњиво, били скоро искључиво становништво у **Б.**, што није одговарало католичким круговима у Хабзбуршкој монархији, који су већ цео век настојали да Србе у Вараждинском и Карловачком генералату преведу на унију, а преко ње на католичанство. Главне личности у том погледу биле су: примас Угарске, кардинал Леополд Колонић са печујским бискупом Матијом Радановићем (Раданај), језуитима Јованом Пренталером, Фрањом Равасом и Гаврилом Хевенешијем, као и коморским комесаром Тулијем Милиом и генералом Гаврилом Векијем, који су се дали у потрагу за српским првацима који би прихватили унију. Убрзо су их нашли у лику архимандрита манастира Ораховица Јова Рајића, игумана манастира Грабовац Јефтимија Његомировића, више попова из **Б.**, Толне, Столног Београда и Славоније, као и представника појединих општина, који су 18. I 1690. у Печују, на свечан начин, потписали изјаву о прихватању уније. Два месеца касније, Јов Рајић и његов брат Лонгин добили су царски декрет као унијатски бискупи. Међутим, пре него што се унија укоренила у **Б.** и другде у Угарској, дошло је до сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, до царских привилегија Србима и енергичне борбе патријарха против уније коју су дотад поунијаћени масовно напуштали и враћали се православљу, које је од 1694. до 1703. у **Б.** заступао од патријарха постављени епископ Јеврем Јанковић. После њега све до 1710. „Печујско–мохачко–сигетварска", односно барањска епископска столица била је упражњена, што је оставило лоше последице по тамошњи српски народ. Несрећа за српски народ у **Б.** била је у томе што је Печуј био бискупски град у којем је, као господар и спахија, столовао бискуп Раданај, који је истовремено био и велики жупан **Б.**, односно „врховни административни управник свега града и његовог подручја". Раданај је 1692. издејствовао да католичка градска управа донесе, а 1693. да и цар потврди, одлуку о измештању православних из центра вароши у њено „Будимско предграђе". Потиснути из Печуја, Срби су се концентрисали око Сечуја, који је патријарх добио у посед с пролећа 1697, а у којем је тада било 150 „окућених" Срба, као апсолутна већина у њему. Двор је патријарху потврдио „вечито право" на Сечуј и вашаре, обећао му заштиту, али је ћутке прешао преко захтева за манастиром, гимназијом и другим верско-политичким стварима. Сечуј је постао патријархова резиденција, јер се он почео дуже задржавати у њему, па је фебруара 1699. у њему примио и руског преговарача на мировном конгресу у Карловцима, Прокопија Богдановича Возњицина, а 1700. Данила I Његоша, којег је, у присуству епископа, црквених и народних старешина, посветио за цетињског епископа. Међутим, патријархова власт над Сечујем није дуго потрајала, јер је мађарска племићка породица Безереди успела да докаже своје историјско право на Сечуј и да у току 1702. патријарха истисне из њега. Тиме је нестала и могућност да **Б.** постане средиште српског народа у Угарској. У то време, према попису извршеном 1696. у Барањској, Толнанској и Шомоћској жупанији, с обзиром на већи број душа у српским породицама, могло је бити 70.000–100.000 Срба, махом у врло рђавом економском стању. Последњих година XVII в. поседи у **Б.** били су подељени племству страног италијанског, немачког, француског, шпанског, па и мађарског порекла. Међу њима су били: Капрара, Ветерани, Баћањи, Бројнери, печујски бискупи и принц Еуген Савојски, који је постао господар спахилука Беље. Тиме је био отворен пут и колонизацији несрба у **Б.**, у првом реду Немаца и Мађара, а аустро–мађарским католичким властима дате су још веће могућности за искорењивање „шизматичких" Срба. Недуго после тога, априла 1703, поводом уређења управе у Печују објављена је царева одлука да у њу могу бити бирани само Немци и Мађари, а да грађани, поред њих, могу бити и Хрвати и Срби унијати, а никако Срби православне вере, који су се још увек задржали у печујском предграђу. Због свега тога долазило је до значајног исељавања Срба из **Б.** у Славонију и одметања у хајдучију. Према тврдњама српских историчара, барањски Срби су 1703. већ били у устанку кад их је почетком јануара 1704. на своју страну позвао вођа мађарских устаника – куруца, Ференц II Ракоци. Међу Србима је било склоности да се прикључе Мађарима, али је због недовољно јасних околности ипак дошло до њиховог споразума с Двором против Мађара и трагичних жртава Срба широм Угарске, а посебно у **Б.** и Толни. На челу српског устанка у **Б.** били су људи из народа: Игња из Ланчуга, Симо из Доброкеса, Симо Кулашев из Суљоша, капетан Божо из Сигета, Вук из Миндсента код Печуја, као и неки свештеници, међу којима нарочито онај у Бати. Они су ослободили скоро целу **Б.**, па су почели нападати и пештанску жупанију, а намеравали су да се прикључе Ракоцију који је већ био заузео Српски Ковин и поразио царског генерала Кројца, на чијој страни се налазио подвојвода Јован Монастирлија, који се потом склонио у Бају да би штитио Бачку од куруца. Српске устаничке вође су почетком 1704. склопиле споразум с Ракоцијевим генералом Карољијем и обећали му помоћ од 5.000 људи, али су куруци, ненамерно или можда и свесно, напали њихову делегацију и побили је, спустили се до Печуја који су заузели издајом и у њему побили велик део становништва, и то највише Срба, што је вође српског устанка огорчило против куруца и гурнуло их на царску страну. Позван од њих, командант Посавске војне границе пуковник Ернест фон Херберштајн прешао је Драву, а његов командант, шаренградски капетан Мојсије Рашковић, заузео је Шиклош и Печуј, а потом Шимоторњу, Сексард, Ватосек и Капошвар, које су његови и барањски Срби попалили и опустошили. Нарочито су немилосрдни били у Печују у којем су побили језуите, фрањевце и мноштво католичких грађана, сматрајући их за своје непомирљиве непријатеље и верске прогонитеље. **Б.** је 1704. одбрањена од куруца, али проливање крви у њој није престало. У следећој години ратовања Ракоци је поново настојао да привуче барањске Србе, првенствено преко Вука из Миндсента, али се све завршило загонетним Вуковим убиством. Није успело ни поткупљивање Срба да би прешли куруцима. Те године с десне стране Дунава против куруца борило се најмаље 25.000 Срба из **Б.**, Толне, Шомоћа и оних уз Дунав до Коморана као и граничара под царским генералима. Ипак, генералу куруца, Слепом Боћану, успело је да поткрај 1706. продре у Печуј и Пиклуш и опљачка их, а код Столног Београда ухвати српског капетана Божу из Сигета који му се потом прикључио са још неким Србима којих је већина и даље била против куруца. Они су под Балогом поново напали Печуј и његову околину, запленили доста стоке и потукли много Срба. На то се из Славоније и Срема преко Осијека пребацила нова маса Срба, па је цела 1707. постала поприште њихових борби против војске Боћана и Балога, која се држала у једном делу **Б.** код Шимоторње и реке Шарани. Катастрофалним поразом Ракоција код Тренчина у Словачкој у августу 1708. почело је расипање куруца. Доживљавали су поразе на свим фронтовима. Ипак, у **Б.** и Толни куруци су се одржали у току зиме 1710, све док их пуковник Максимилијан Петраш није потукао код Мохача и Сексарда, а Балога заробио и довео у осјечку тамницу. Биланс Ракоцијевог устанка био је кобан за Србе у целој Угарској, а понајвише у **Б.** и Толни; ојађени и расејани народ, спаљени опљачкани градови и села, спаљен и опљачкан манастир Грабовац, разорене цркве и гробља, поубијано и на грозан начин мучено становништво до деце у колевкама, српско становништво расељено и кугом растрвено тако да у њима „не остаде српске душе". Да стање српског народа у **Б.** и Толни буде горе, допринело је и то што је све од 23. IV 1710. била упражњена епископска столица на коју је тада изабран архимандрит манастира Крушедол Никанор Мелентијевич. Он је, као и његов претходник, морао да се бори против преосталих унијатских верника и да напусти Печуј, чија је црква 1720. претворена у кожарску радионицу, без обзира на заштитну диплому цара Карла VI из 1715, којом су поново потврђене српске привилегије. Прилике за Србе нису се промениле ни доласком Максима Гавриловића на чело епископије марта 1721, тим пре што је 1730. Мохачко-сигетска епископија сједињена с Будимском с епископом Василијем Димитријевићем на челу. Од тада се ни на Народно-црквеним саборима не срећу депутирци из реда свештенства и световњака **Б.** и Толне, него само из војничког сталежа у лику сигетског капетаната Пантелије Капошија Хаљичића. После Ракоцијевог устанка у депопулисану **Б.** и Толну, отпочело је досељавање Немаца из Рајха, који су добијали изузетно повољне услове за економски и друштвени живот. У исто време, Срби су расељавани и задржавани у положају обесправљених кметова. Поред немачких колониста, од којих је највише дошло између 1777. и 1790, **Б.** се отворила и за Мађаре, иако они нису уживали погодности које су користили досељени Немци. И поред свих зала која су преживели, кметских односа у којима су били, унијаћења и покатоличавања, које им је непрекидно натурано, германизације, кроатизације и мађаризације, која им је претила, барањски Срби су се задржали као народ и као православци, па их је према попису из 1721, у 2.003 дома било 14.400 душа. У Револуцији 1848–1849. били су пасивни и изван Српског народног покрета, иако је на Мајској скупштини **Б.** прокламована за саставни део Српске Војводине. Славко Гавриловић Иако **Б.** није била захваћена револуционарним збивањима, после њих, али и под њиховим утицајем, њено српско становништво започело је борбу за национална права, за своју цркву и школу. Кључно питање за већину становника ове области, без обзира на националну и верску припадност, било је питање аграра. До I светског рата скоро половина **Б.** била је у рукама неколико велепоседника. Највећи посед имао је надвојвода Фридрих (62.570 хa), затим кнез Шаумбург-Липе (28.248 хa), печујски бискуп (14.750 хa), римокатолички каптол из Печуја (12.600 хa), магнатске породице Бењовски (7.990 хa), Драшковић (6.349 хa) и кнез Естерхази (6.349 хa). Формално аграрно питање је решено царским патентом 21. VI 1854. Сва земља на коју је народ столетним радом стекао своје право тада му је дата у посед. Међутим, према Законском члану VII од 1840, била је дозвољена тзв. „слободна поправа" између спахилука и бивших кметова (јобађа). У највише случајева та „поправа" обављена је на штету народа, који није био упућен у законске одредбе. Највише општина склопило је уговоре са својим бившим спахијама који су, по одобрењу судбеног стола у Печују, постали правомоћни. Осим неколико општина с мађарским становништвом, сви уговори односили су се на Србе, којима је, према пописима из 1770. и десетак година касније, требало да буде осигурано право на земљу. Скоро трећина читаве **Б.** „слободним поправама" остала је у власништву бивших феудалаца, док су поједина села добила једва 2.000–3.000 катастарских јутара, којa су подељенa бившим кметовима. Та количина земље ни приближно није могла да задовољи потребе сељака, утолико пре што се становништво **Б.**, после обављених пописа из 70-их и 80-их година XVIII в., утростручило, а с досељеним Немцима и учетворостручило. Због недостатка земље сточарство, које је до револуције 1848/49. било главни извор прихода, нагло је пропадало, јер су због подељених малих парцела нестали пространи пашњаци, којима су располагали само већи спахилуци. Док су постојале кућне задруге, животни услови српског становништва били су подношљиви зато што су урбаријалне земље додељене задругама које су их користиле колективно. Али, кад су се задруге почеле убрзано распадати, земља је дељена на све мање парцеле које нису биле довољне за обезбеђивање егзистенције новонасталих породица. Због тога су многи нови домаћини, оптерећени дуговима, били принуђени да продају земљу, најчешће новодосељеним Немцима, а сами да се запошљавају као слуге и надничари на велепоседима бивших феудалаца. Српско становништво убрзано је сиромашило. У њихова села досељавали су се туђинци, па су она губила дотадашњи српски национални карактер. Распадањем задруга, које су штитиле српску народност и православну веру, отворен је пут добро осмишљеној, а често и бруталној мађаризацији, која је у **Б.** жњела своје плодове, не само код Срба него још више код Шокаца. Без своје посебне верске организације и посебних вероисповедних школа које су имали Срби, Шокци су били принуђени да иду у мађарске школе. Због тога су млађе генерације Шокаца губиле своје народносно осећање и убрзано су се мађаризовале. Процес пропадања српског становништва није трајао дуго. Када је преброђена криза прелаза с феудалног на капиталистички начин производње, с новим искуствима и сазнањима о индивидуалном газдовању, Срби и Шокци су почели економски да се опорављају. Схватили су значај и вредност земље, па су почели да је купују, вредно и рационално обрађују. Исто тако, обнављали су и подизали куће, помоћне зграде, штале, свињце и амбаре, па су њихова села оживела. Кад је крајем XIX и почетком XX в. узео маха задругарски покрет, којем је био циљ да имовно и духовно подигне Србе у Аустроугарској, њиме су били захваћени и Срби **Б**. Готово у свим српским селима те области основане су задруге које су, уз помоћ свештеника и учитеља, подизале и учвршћивале националну свест и национална осећања. У том погледу Срби су стајали неупоредиво боље од Шокаца, код којих је национална свест знатним делом била успавана или чак угашена. Економски опорављени а национално препорођени, Срби **Б.** жељно и са много наде очекивали су исход I светског рата, уверени да ће се наћи у заједничкој држави са својом сабраћом источно од Дунава и јужно од Драве. Кад је избио рат, на дан аустроугарске мобилизације, 28. VII 1914, ухапшено је и затворено у печујском затвору 40 Срба Барањаца. Неки су били затворени у Пешти, неки су интернирани а многи конфинирани за све време рата. Око 110 барањских Срба били су добровољци у српској војсци, а неки од њих погинули су у борбама против Аустроугарске. Кад се српска војска 1918. приближила **Б.**, Мађари су почели да прогањају Србе и да их вешају. Била су обешена и два Шокца и једна Шокица. Узнемирене зато што је српска војска застала у Осијеку, што није прешла Драву, српске и шокачке општине **Б.** су са статистичким подацима о саставу становништва послале своје изасланике заповеднику српске војске у Осијеку с молбом да их што пре запоседне и спасе могуће мађарске освете. Српска војска је после тога, 14. XI 1918, прешла Драву, запосела Дарду, Бели Манастир, железницу Осијек–Печуј и Вилањ–Мохач, затим скелу на Дунаву у Батини, заузела Печуј и целу **Б.** до Сексарда и Батосека. Поред српске војне окупационе власти, у **Б.** је тада успостављена и цивилна власт на челу са великим жупаном који је био Србин. Од 1919. до 1921, док је трајала окупација **Б.**, у Печују је излазио српски недељни лист *Барањски гласник*, а издавао га је учитељ Милан Глибоњски. Информативног карактера, партијско-политички неопредељен, лист се залагао за то да се целокупна **Б.** припоји Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. На Мировној конференцији у Паризу 1919. Српска секција поднела је захтев да се целокупна **Б.**, коју је запосела српска војска, са средиштем у Печују, додели Краљевини СХС. Тај захтев није прихваћен, уз позивање на етничке принципе, па је питање **Б.** и њеног разграничења решено уговором о миру склопљеним 1920. у Трианону између савезничких држава и Мађарске. Краљевини СХС припао је само јужни, мањи део **Б.** са површином од 1.214 км2. У оквирима Југославије **Б.** је, најпре као жупанија, 1918–1921. била припојена Србији, 1922–1929. била је у саставу Бачке области, а 1929–1941. у оквиру Дунавске бановине. Априла 1941. била је окупирана од Мађара, а у оквиру НОП-а Југославије у саставу НОП-а Војводине. За **Б.** су крајем 1944. и почетком 1945. вођене Батинска и Болманска битка, уз учешће Црвене армије. После ослобођења 1945, на основу закључка једне комисије КПЈ, којом је руководио Милован Ђилас, додељена је Хрватској. На поседе избеглих Немаца Влада Хрватске населила је **Б.** претежно Хрватима, с намером да измени етничку структуру становништва. Василије Ђ. Крестић После сецесије Републике Хрватске **Б.** је, као део САО, с Источном Славонијом и Западним Сремом, 19. XII 1991. ушла у састав Републике Српске Крајине с намером да се поново прикључи Србији. У време постојања РСК из **Б.** је избегло око 10.000 Хрвата, Мађара и Срба, а по успостављању хрватске власти **Б.** је напустило око 10.000 Срба и особа из мешовитих бракова. Данас је наша **Б.** у саставу Осјечко-барањске жупаније Републике Хрватске. Барањске српске општине уживају известан степен аутономије у оквиру Заједнице српских општина Источне Славоније, **Б.** и Западног Срема. Наша **Б.** од 1991. у црквеном погледу припада Осјечко-пољској и барањској епархији СПЦ, са привременим седиштем у Даљу. Драго Његован ИЗВОРИ: Archivum Rakocianum I–XIV; С. Гавриловић, *Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, I–V*, Бг 1987–2005; М. Глибоњски, *Барања 1918-1923*, Архив САНУ у Београду; Д. Његован (прир.), *Дневник проте Стевана Михаљџића*, Н. Сад – Бг 2000. ЛИТЕРАТУРА: F. Várady, *Baranya múltja és jelene,* I–II, Pécs 1896–1897; S. Mihaldjitsh, *La Baranya*, Paris 1919; Ј. Радонић, „Барања", *Браство*, 1921, 15; В. Пандуровић, *Из прошлости барањских Срба*, Осијек 1923; С. Михалџић, *Барања : од најстаријих времена до данас*, Н. Сад 1937; С. Секереш, „Говор барањских Срба", *ЗМСФЛ*, 1960, III; „Антропонимија и топонимија јужне Барање", *Хрватски дијалектолошки зборник*, 1966, 2; Ј. Плеше, „Барања", *Гласник СГД*, 1966, 2, 46; „Барања", *Гласник СГД*, 1967, 2, 47; А Богнар, „Становништво Барање", *Географски гласник*, Зг 1972, 33-34; С. Секереш, „Текстови из говора барањских Срба", *ЗМСФЛ*, 1975, XVIII/2; А. Шкорић, *Тла Славоније и Барање*, Зг 1977; С. Секереш, „Говор Срба у јужној Барањи", *ЗМСФЛ*, 1980, XXIII/2; Ђ. Рагуш, Н. Шегуља, Ј. Топић, „Вегетација бара и мочвара у шумама југозападног Сријема", *ЗМСПН*, 1980, 51; И. Хорват, *Шумске заједнице Југославије*, Зг 1980; Т. Борзан, *Религиозност у Славонији и Барањи* *1975.* *и 1984. године*, Осијек 1985; A. Богнар, *Геоморфологија Барање: знанствена монографија*, Зг 1990; С. Михалџић, *Барања. Од најстаријих времена до данас*, Бг 1991; С. Ћурчић, С. Кицошев, *Развој популације Барање*, Бг – Бели Манастир – Н. Сад 1992; *Барања. Српска земља*, Бели Манастир 1995; П. Матић, Н. Живковић, *Историја Срба у* *Барањи*, Бели Манастир 1995; А Кутле (ур.), *Преглед стања биолошке и крајобразне разноликости Хрватске са стратегијом и акцијским плановима заштите*, Зг 1999; З. Томић, *Шумарска фитоценологија*, Бг 2004; П. Шешлин, *Становништво Барање: обиљежја и процеси*, Самобор 2005 Á. Hornyák, *Pécs szerb megszállása egy szerb újsagíró szemével. Milan Glibonjski visszaemlékezései*, Pécs 2006; Д. Његован, *Двадесет знаменитих* *Срба из Барање*, Н. Сад 2008. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАЊИ, Карло Карољ **БАРАЊИ, Карло Карољ** (Bárányi, Károly), вајар, керамичар (Нови Сад, 3. XI 1894 – Нови Сад, 13. III 1978). Прве поуке из сликарства добио од Јожефа Пехана и Шандора Олаха. Краће време студирао на Филозофском факултету у Будимпешти, а од 1917. у Минхену учио код сликара Петера Корде. Први пут излагао у Будимпешти 1919. с групом мађарских уметника, а од 1922. учио вајарство код Панкаи Фаркача-Беле у Будимпешти. Већ 1923. окупио младе бачке уметнике у удружење с којим је излагао по Војводини. Школовање наставио у Паризу код вајара и архитекте Камила Гарниера. Самостално је стварао у Будимпешти до 1930, а затим се са супругом Златом трајно настанио у Новом Саду. Радио портрете, фигуре и плакете мањег формата, а бавио се и скулптуром за декорацију зграда јавног карактера. Израдио пластичну декорацију за костурницу бораца из I светског рата у Добоју (1931) и скулптуру Ђорђа Натошевића за зграду Учитељског дома у Новом Саду (1934). С Иваном Табаковићем извео четири керамопластичка паноа за Павиљон Краљевине Југославије на Светској изложби у Паризу 1937. (с алегоријским мотивима: *Далматинка*, *Мотив из Србије*, *Босански мотив*, *Хрватско пролеће*), награђене Великом наградом (*Grand Prix*). Током 1938. извео скулптуру *Икарус* за истоимену фабрику и Команду ваздухопловства у Земуну. Као један од најпризнатијих новосадских вајара у годинама пред II светски рат, урадио рељефе за здање Бановине у Новом Саду, с ликовима српских краљева и војвода, који су уништени у пролеће 1945, а реконструисани 2006. Плакете и фигурине радио је у реалистичком духу са лирском нотом, а портрете са елементима конструктивног и експресивног приступа физиономијама. После 1956. редуковао форме, сводећи их на равни са наглашено декоративним елементима и уносио елементе фолклора и рустике. Излагао је на преко сто групних изложби у земљи и иностранству. ЛИТЕРАТУРА: Б. Дуранци, *Ликовно стваралаштво Мађара у Војводини*, Суб. 1973; Љ. Ивановић, *Скулптура у Војводини 1895–1980*, Н. Сад 1984. Тијана Палковљевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАЊИ-МАРКОВ, Злата **БАРАЊИ-МАРКОВ, Злата**, вајар, керамичар (Житиште, Банат, 15. III 1906 – Нови Сад, 27. III 1986). Васпитачку школу завршила у Фроздорфу (Аустрија), а у вајарству се усавршавала поред свог мужа Карла у Будимпешти. Од 1930. живела и радила у Новом Саду. Први пут је излагала 1932. на изложби *Бачки ликовни уметници*. Од 1934. учествовала је на многобројним самосталним и групним изложбама у Србији и иностранству (Праг, Брисел, Париз, Сегедин, Будимпешта, Баја), као и на конкурсима за јавне споменике и декорације на архитектонским објектима. Извела неколико рељефа за архитектонска здања у Новом Саду (Дунавска Бановина, Пољопривредна станица, Београдска капија) и за јавне споменике, али су они данас познати само на основу документације. Током II светског рата вајала надгробне споменике. После рата радила скулптуре у теракоти (*Деца*, *Далеки пут*, *Јесење сунце*) и бавила се керамиком (*Сећање на моје село*, *Сећање на моје детињство*) и керамосликарством (*Пијаца*, *Сеоска соба*). Оснивач керамичког одсека у школи за примењену уметност у Новом Саду. Била члан УЛУС-а, УЛУВ-а и УЛУПУС-а. Носилац је Октобарске награде града Новог Сада. ЛИТЕРАТУРА: С. Исаковић, *Савремена керамика у Србији*, Бг 1979; Ђ. Јовић, *Злата Марков Барањи*, Суб. 1980. Тијана Палковљевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАЊСКА ЖУПАНИЈА **БАРАЊСКА ЖУПАНИЈА**, управна област у Краљевини Мађарској, која је основана у XI в. Протезала се од планине Мечек ка југу испод Драве, те су у њен састав улазили и данашњи Осијек, Нашице, Подгорач итд. Седиште жупана био је Барањавар (данашњи Брањин Врх, Хрватска), одакле потиче и име жупаније. Касније je територија **Б. ж.** постала посед бискупије у Печују, а центар жупаније Печуј. Од 1541. била је под османском влашћу (припадала је Мохачком санџаку), од које се ослободила 1689. До нове промене њених граница дошло је 1919. У периоду 1919–1920. три четвртине њене територије окупирала је српска војска. На тој области створена је краткотрајна Српско-мађарска барањска република. По одлукама Тријанонског мира јужне области жупаније (1.147 км2) припале су Краљевини СХС, а северозападни део (3.943 км2) остао је у оквирима Мађарске. ЛИТЕРАТУРА: G. Kristó, *A vármegyék kialakulása Magyarországon,* Budapest 1988. Золтан Ђере \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАЊСКА СРПСКО-МАЂАРСКА РЕПУБЛИКА **БАРАЊСКА СРПСКО-МАЂАРСКА РЕПУБЛИКА** (Baranyai Szerb-Magyar Кöztár-saság), понегде и Барањско-бајска српско-мађарска република, или Барањска република, проглашена 15. VIII 1921. у Печују, на територији данашњег мађарског дела Барање (и Баје), која је од 14. XI 1918. била под окупацијом српске војске, јужно од демаркационе линије, утврђене Београдским примирјем (13. XI 1918). Та област била је уточиште револуционара после гушења Мађарске револуције августа 1919. Жупанија Барања била је у рукама српске цивилне власти, на челу са великим жупаном Владиславом Пандуровићем, којег је именовала Народна управа за Банат, Бачку и Барању. Он је истовремено био и владин повереник, именован од власти Краљевине СХС. Барања је и била под војном влашћу Краљевине СХС, која је контролисала експлоатацију печујских рудника угља и подржавала нове жупанијске и локалне власти. Окупационе власти су дозволиле слободу штампе и демократске изборе. У Печују су излазили мађарски листови *Magyar ujság*, *Hir*, *Munkás*, *Dunántul*, као и српски недељни лист *Барањски гласник*, а у Мохачу мађарски *Mohácsi hirlap*, те неки немачки листови. Цивилна власт у Печују и Баји била је у рукама коалиције социјалдемократа, комуниста и мађарских радикала Оскара Јасија, непријатељски настројених према Хортијевој рестаурацији. Градоначелник Печуја био је Бела Линдер, генералштабни пуковник и бивши министар војске у мађарској грађанској републици. Када је, коначно, извршавајући одредбе Тријанонског уговора (4. VI 1920), југословенска војска морала да се повуче из мађарског дела Барање, српско и мађарско становништво, нарочито мађарско револуционарно радништво које није желело да се прикључи Хортијевој Мађарској, прогласило је на великом збору у Печују Барањску републику. За председника је изабран млади сликар Петар Добровић, родом из тог града. Новоформирана влада Барањске републике је, уз подршку Мале Антанте, упутила молбу Мировној конференцији у Паризу да се и она призна. Покушај није успео. Југословенске трупе су 19. VIII 1921. евакуисале Печуј (и Бају), а Хортијеве групе су сутрадан ушле у Барању и Нови Сегедин. Спорадични оружани отпор мађарских радника сломљен је за недељу дана, тако да је евакуација војске личила на бежанију, јер су се са њом повлачили и многи цивили, Срби и Мађари, радници–револуционари. Велики број присталица Барањске републике, међу њима и Бела Линдер, емигрирао је на територију Краљевине СХС. ИЗВОР: *Дневник проте Стевана Михалџића*, прир. Д. Његован, Н. Сад – Бг 2000. ЛИТЕРАТУРА: Ф. Чулиновић, *Југославија између два рата*, I, Зг 1961; В. Винавер, *Југославија и Мађарска* *1918–1933*, Бг 1971; А. Митровић, *Разграничење Југославије са Мађарском и Румунијом 1919–1920*, Н. Сад 1975. Далибор Денда; Драго Његован \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАС, Јосип **БАРАС, Јосип**, инжењер технологије, универзитетски професор (Сплит, 21. III 1933 – Београд, 1. VI 2010). Дипломирао 1960. на Технолошко-металуршком факултету у Београду, а докторирао 1971. на Прехрамбено-биотехнолошком факултету Свеучилишта у Загребу. Стручно се усавршавао у Прагу и Москви. Предавао је на ТМФ-у и Пољопривредном факултету у Земуну предмете Технологија врења, Основи биохемијског инжењерства и Основни биолошки процеси. Један је од зачетника и носилаца биотехнологије и технологије заштите животне средине у Србији. Доследно се залаже за примену биотехнологије у екологији и деценијама ради на њеној афирмацији. Активан у Инжењерској комори Србије. Радио као саветник у више пивара (Панчево, Зајечар, Прилеп) и фабрика алкохола. Аутор је великог броја пројеката постројења за биолошко пречишћавање отпадних вода. Коаутор је у пројекту „Истраживање и развој поступака за добијање хидролизата и аутолизата пивског квасца" Савезног министарства за развој, технологију и заштиту животне средине реализованог у периоду 1996–2000. ДЕЛА: и М. Маслић, М. Вукашиновић, „The Influence of Brewer's Yeast Autolizate and Lactic Acid Bacteria on the Production of Functional Food Additive Based on Beetroot Juice Fermеntation", *Food Technol. Biotech.*, 2004, 42 (2); коаутор, *Основи биопроцесног ижењерства*, Лес. 2008. Славица Шилер-Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАЋ, Драган **БАРАЋ, Драган**, правник, универзитетски професор (Чонопља код Сомбора, 4. VII 1944). На Правном факултету у Београду дипломирао 1969. Од 1984. запослен као секретар, потом заменик управника Народне библиотеке Србије, те саветник за научни рад. На Филозофском факултету у Сарајеву магистрирао 1992, а докторирао 2000. Истраживачки рад посветио највећим делом кодификацији права о књизи и библиотекама и проучавању историје писма, књиге и библиотека код Срба. Ванредни је професор на ФФ-у у Источном Сарајеву. Добитник је награде „Милорад Панић Суреп" (1999). ДЕЛА: *Уставно уређење и библиотечко законодавство*, Бг 1991; *Право о библиотекарству у Србији*, Бг, 1994; *Библиотекарство* *Стојана Новаковића*, Бг 2002; *Општа историја писма*, Бг 2004. Жељко Вучковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАЋЕ **БАРАЋЕ,** археолошко налазиште на обали Дунава код Текије, 3 км источно од Трајанове табле. На основу откривеног материјала, керамике и бронзаног накита, може се закључити да је ту постојало једно мање насеље из раног и старијег гвозденог доба, које је делимично наставило живот у млађе гвоздено доба, као и једно мање римско насеље које је трајало у периоду I–V в. н.е. Посебна вредност тог локалитета је случајно нађена бронзана копча у облику стилизованог лава, који представља редак пример трако-гетског животињског стила на територији Србије. На основу паралела у Бугарској, тај изванредни уметнички рад се датира у прелаз из IV у V в. п.н.е. и указује на везе с источним Балканом у то време. ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, „Примерци животињског стила скитског и трачког гвозденог доба у Југославији", *Старинар*, 1976, XXVII; Р. Васић, „Бараће, код Трајанове табле", *Старинар*, 1982/1983, XXXIII/IV. Растко Васић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАЦ, Антун **БАРАЦ, Антун**, историчар књижевности, критичар, универзитетски професор (Камењак код Грижана, Хрватско приморје, 20. VIII 1894 – Загреб, 1. XI 1955). Дипломирао на Филозофском факултету у Загребу 1917. хрватскосрпски језик и књижевност, филозофију и њемачки језик. Редовни професор југословенске књижевности на ФФ-у у Загребу (од 1938), члан ЈАЗУ (од 1947). Опредијељен југословенски, узоре је нашао у А. Г. Матошу и Ј. Скерлићу, којег је у некрологу огласио нашим највећим критичарем, у духу српскохрватског културног јединства. Од 20-их година XX в. систематски пратио српску књижевност у критикама и освртима поводом нових издања или јубилеја (Д. Васића, И. Ћипика, А. Шантића, Б. Радичевића, Љ. П. Ненадовића, П. П. Његоша, Б. Нушића, Б. Лазаревића, Г. Божовића, Ј. Скерлића, И. Андрића, В. Глигорића, Ј. Ј. Змаја и др.). Држећи се идеје југословенства, појмом *наша књижевност* обухватао је хрватску, српску и словеначку књижевност, а извјесно вријеме, до 1926, писао екавским. Сарађивао у *Вихору*, *Књижевном југу*, *Југославенској њиви*, потом се оријентисао на књижевноисторијска питања, на домаћу науку о књижевности, залажући се за приступ који повезује естетска мјерила с етичким бићем умјетничких дјела, која узима као „ритам живота", односно као сам живот. Често се бавио компаративним односима српске и хрватске књижевности (реализам, модерна), налазећи заједничке елементе у њиховом развоју и европским узорима, те проблемима јединства и периодизације, а објављивао је и засебне студије (о Б. Поповићу, терминологији у историји српске књижевности, Л. Лазаревићу, С. Сремцу). Српску књижевност је обрадио у оквиру *Југославенске књижевности* (Зг 1954), концизно карактеришући епохе и писце. ДЕЛА: *Књига есеја*, Зг 1924; „Последње поглавље *Попа Ћире* *и попа Спире*", *Рад ЈАЗУ*, 1954, 301; *Проблеми књижевности*, Бг 1964. ЛИТЕРАТУРА: Д. Павловић, „Југославенска књижевност", *ПКЈИФ*, 1954, 3–4; Ж. Милисавац, „Антун Барац", *ЛМС*, 1955, 376, 6; Б. Новаковић, „Антун Барац према српској књижевности", *ГФФНС*, 1972, 15, 2; Г. Ерор, „Два писма Антуна Барца М. Савковићу", *ЗМСКЈ*, 1975, 23, 2; Ш. Јуришић, „Југославенска књижевност у очима критичара и критизера", *КИ*, 2004, 36. Душан Иванић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРАЧИ → ГОРЊИ БАРАЧИ **БАРАЧИ** → **ГОРЊИ БАРАЧИ** # БАРАЧКИ, Ненад **БАРАЧКИ, Ненад**, свештеник, црквени диригент, мелограф-појац (Бођани, 25. XI 1878 – Сомбор, 23. V 1939). Учио у манастиру Ковиљ. Гимназију завршио на Сушаку (Хрватска), а Богословију у Сремским Карловцима. Филозофски факултет апсолвирао у Београду (1922). За свештеника рукоположен у Темишвару 1904. Члан Матице српске био од 1907. Наставник веронауке, појања и хоровођа у мушкој учитељској школи у Сомбору (1920–1930) и духовник у Хоргошу (1931–1933). Посебно посвећено бавио се појањем. Објавио више зборника нотних записа традиционалног српског црквеног појања: *Нотни зборник црквеног појања по карловачком напеву* (Н. Сад 1923; репринт: Краг. 1995); *Свети и Велики петак*, вечерње и повечерје с каноном на плач матере Божје (Н. Сад 1925); *Рождество Христово или Божић* (Н. Сад 1926); *Васкрсење Христово или Ускрс* (Н. Сад 1935). Црквене песме српског напева једноставно хармонизовао за потребе црквених и ђачких хорова. Његова обимна рукописна заоставштина налази се у Музиколошком институту САНУ у Београду. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ч., „Протојереј Ненад М. Барачки", *Гласник СПП*, 1939, ХХ, 14; Д. Петровић, „Појци и мелографи црквеног појања – духовни мисионари и музички посленици", у: *Споменица епископу шумадијском Сави*, Бг – Н. Сад 2001. Даница Петровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРБАНТИ-БРОДАНО, Ђузепе **БАРБАНТИ-БРОДАНО, Ђузепе** (Barbanti-Brodano, Giuseppe), публициста, адвокат (Вињола, провинција Модена у Италији, 9. I 1853 – Болоња, 17. VIII 1931). Са групом италијанских добровољаца (гарибалдинаца) под командом капетана Челса Черетија дошао у Србију и борио се на дринском фронту током Првог српско-турског рата 1876. Као ратни дописник из Србије слао је извештаје за лист *Gazzetta d'Italia*. Због неуспеха Србије у том рату, **Б.** се, с осталим гарибалдинцима, вратио у Италију. Своје успомене (прикупљена писма брату) из тог периода објавио је у књигама *Serbia. Ricordi e studi slavi* (Bologna 1877) и *Sulla Drina* (Milano 1878), у којима је, поред описивања ослободилачког покрета, говорио о српским обичајима и књижевности. Залагао се за национално ослобођење свих балканских народа. Припадао је групи која је у Болоњи основала Одбор за помоћ борби Срба за независност. Један је од оснивача часописа *Дон Кихот* (*Don Quijote*, 1882–1885), који је утицао на стварање слободног, демократског новинарства у Италији. Одликован је српском Медаљом за војничке врлине 1901. Телеграмом је, са Ч. Черетијем, подржао протест Народне скупштине Србије против аустроугарске анексије БиХ. ДЕЛА: *Гарибалдинци на Дрини* *1876*, Бг 1958. Љубодраг П. Ристић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРБАРИЋ, Миливој **БАРБАРИЋ, Миливој**, глумац (Нештин, Срем, 15. Х 1861 – Осијек, 26. III 1925). Каријеру започео 1875. као члан хора Народног позоришта у Београду, у којем је понекад и статирао, а у пролеће 1877. дебитовао је у улози Дамјана Југовића у драми *Цар Лазар* М. Бана. Почетком 80-их година наставио глумачку каријеру у позоришној трупи Ф. Иличића. За Српско народно позориште играо у периоду 1882–1884, потом наступао поново за НП у Београду и у трупи Ђ. Протића. У периоду 1888–1892. водио сопствену позоришну трупу са којом је краће време боравио и у Србији (1891–1892). По распаду трупе вратио се у Београд одакле је 1895. прешао у Хрватско народно казалиште, где ће остати до пензионисања 1917. За Народно казалиште у Осијеку наступао као гост 1920–1925. Сматран је за једног од најбољих глумаца свог доба. Био је вешт у проницању у улогу, темпераментан и осећајан, а истовремено природан и реалистичан. Великом стваралачком снагом остварио многобројне драмске и карактерне улоге. Репертоар му је широк, од Шекспировог Едгара у *Краљу Лиру* до Бомаршеовог Фигара. Значајније улоге: Бенволио (В. Шекспир, *Богојављенска ноћ*), Јаго (В. Шекспир, *Отело*); Стева Драгић (Е. Тот, *Сеоска лола*), Ђорђе (Е. Сиглигети, *Циганин*). ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1736–1919*, Н. Сад 1953; *СНП у Новом Саду, Споменица 1861–1961*, Н. Сад 1961; *Хрватско народно казалиште 1894–1969*, Зг 1969; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979. Југослав Вељковски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРБУ, Васа **БАРБУ, Васа** (Barbu, Vasa), публициста, песник (Уздин, Банат, 9. II 1956). Завршио Филолошки факултет у Букурешту. Уредник у више часописа (*Tribuna tineretului* и др.) и одговорни уредник у листу *Libertateа* (од 2001). Сарадник часописа на румунском и српском из Србије. Делује у области књижевности, фолклора, позоришта, фестивала за децу и одрасле, народне и забавне музике, наивног сликарства (*La prima lectură*; *Ex libris*, Н. Сад 1999). Објављује поезију, кратку прозу, књижевну критику, сценарије, хронике. Покушавајући да модерном стиху врати духовну димензију, поенту својих песама често налази у параболама или метафизичким темама романтичарског призвука. Укључен у више антологија песништва Румуна у Србији. ДЕЛА: *Kilometrul zero*, Уздин 1999; *Nostalgice cărări*, Timişoara 2001. ЛИТЕРАТУРА: C. Roşu, *Dicţionarul literaturii Române din Iugoslavia*, Н. Сад 1989; N. Ş. Popa, *O istorie a literaturii române din Voivodina*, Пан. 1997. Мариана Дан \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРБУ, Василе **БАРБУ, Василе** (Barbu, Vasile), песник, новинар, издавач (Уздин, Банат, 6. IX 1954). Студије Југословенске књижевности завршио у Новом Саду. Директор издавачке куће „Тибискус". Више од две деценије ради као новинар (Радио Ковачица и Нови Сад). Био је генерални секретар Заједнице Румуна из Југославије (1990–1996). Окренут традицији, свестран културни активиста, оснива и води разна књижевно-културна друштва, публикације, књижевне кружоке. Оснивач је више фестивала књижевности (*Drumuri de spice* и др.) и симпозијума посвећених банатској традицији. Основао музеј и библиотеку Уздина. Објавио четрдесетак књига углавном фолклорне, етничке и православне тематике. Члан је више књижевних удружења (УКС, Савез писаца Румуније итд.) и добитник више књижевних награда у Србији и Румунији. ДЕЛА: *Aici totul e dor*, Уздин 1993; *Drumuri de spice*, Bucureşti 1996; *Dintotdeauna am murit singur*, Уздин 2002. ЛИТЕРАТУРА: C. Roşu, *Lexiconul jurnalisticii româneşti din Iugoslavia*, Пан. 1988; *Personalităţi româneşti din Vojvodina*, Пан. 2004. Мариана Дан \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРБУЛЕСКУ, Илие **![001_Ilie-Barbulesku.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ilie-barbulesku.jpg)БАРБУЛЕСКУ, Илие** (Bărbulescu, Ilie), слависта, универзитетски професор (Букурешт, 3. XII 1873 – Јаши, Румунија, 5. VI 1945). Дипломирао у Букурешту. Докторирао у Загребу 1899. темом „Фонетика ћирилске азбуке у писању румуњскога језика XVI и XVII вијека: у свези са Српско-славенским, Бугарско-славенским и Румуњско-славенским споменицима" (*Fonetica alfabetului chirilic în textele române din veakul XVI şi XVII în legătură cu monumentele paleo-, sârbo-, bulgaro-, ruso- şi româno-slave*, Bucureşti 1902). Усавршавао се још у Прагу, Лајпцигу, Бечу и Берлину. На универзитету у Јашију основао Катедру за славистику, где је професор од 1906. Био дописни члан СКА. Проучавао старословенски језик и румунско-словенске језичке односе: *Cercetări istorico-filologice*, Bucureşti 1900; *Români faţă de Sârbi şi Bulgari* (Bucureşti 1905); *Румуни према Србима и Бугарима, нарочито с погледом на питање маћедонских Румуна* (Бг 1908). ЛИТЕРАТУРА: П. Скок, „Bărbulescu, Ilie: Curentele literare la Români in pensada slavonismului cultural...", *Slavia*, 1930, 929; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997. Мариана Дан \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЕ **БАРЕ**, село у источном делу Стига, у општини Пожаревац. Налази се 2 км источно од магистралног пута Пожаревац (12 км) – Велико Градиште и железничке пруге Пожаревац–Кучево. Простире се на терену од 130–180 м н.в. Насеље је збијеног типа, овалног облика с мрежастим распоредом улица. У **Б.** је 1921. живело 1.483 становника, а 1953. 1.894. становника. До 2002. популација је смањена на 923 житеља, од којих је 99,1% Срба. У пољопривреди је радило 77,3% активног становништва. У селу је православна црква. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЕ **БАРЕ**, остава сребрног накита и новца из I в. код Пожаревца. Случајно откривена на локалитету Дуга Долина. Састоји се од више торквеса, наруквица са превученим крајевима и привесцима у виду оруђа, алки, затвореног прстења са Херакловим чвором, витичарки, јако профилисаних фибула, апликација и амблема. Посебно је занимљива наруквица с кружним проширењем на којем су бисте Зевса, Амона, Аполона и сиријског Аполона, које обележавају велика светилишта пророчишта у Додони, египатској Теби, Делфима и Хијерополису. На амблемима се уочавају обриси Дијане-Бендиде и, вероватно, Минерве. У накиту доминирају објекти дачког стила и провенијенције из I в. У оквиру ове оставе нађено је и 10 сребрних тесера и 278 денара од којих је најмлађи новац Домицијана кован између 81 и 84. Налаз из **Б.** припада хоризонту остава Текија, Бољетин, Poiana Gorj, које су склоњене у време Домицијанових ратова против Дачана. ЛИТЕРАТУРА: И. Поповић, Б. Борић-Брешковић, *Остава из Бара*, Бг 1994. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЕ **БАРЕ**, рудник антимона. Налази се на подручју Зајаче, у западној Србији. Површинска експлоатација богатијих партија руде антимона у лежишту **Б.** на локалитетима **Б.** I, **Б.** II и **Б.** III, извођена је у периоду 1895–1937, када је обустављена услед великог прилива воде. Откопавани су виши нивои лежишта. Раде Јеленковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЕ ТРИЈЕБОВО → ТРИЈЕБОВО **БАРЕ ТРИЈЕБОВО** → **ТРИЈЕБОВО** # БАРЕЛИ, Филип **БАРЕЛИ, Филип** (Barelli, Phylippus), протовестијар (? – ?). Као млетачки агент и трговац, успешно пословао дуж источне обале Јадранског мора. Приближио се Балшићима већ 1374, па се помиње као први у редоследу сведока на разрешници рачуна коју су издали Ђурађ I и Балша II. Када је Балша II самостално загосподарио Зетом (1379), доделио је **Б.** звање и титулу протовестијара. Са стеченом титулом и у функцији „милосника" помиње се у повељи коју је Балша II издао Дубровнику 24. IV 1385. После погибије Балше II (септембра 1385), његов наследник Ђурађ II Страцимировић Балшић задржао га је у својој служби до 1390. **Б.** се нашао пред великим искушењем када му је Вук Бранковић понудио 500 литара сребра уколико му преда један град у Приморју, али је он одбио тај предлог. Ипак, није остао лојалан свом господару, па га је у првој половини 1390. Ђурађ II Страцимировић затворио с децом, одузео му имовину и оптужио га да је починио „злочин против његове власти". Млечани су слали своје посланике у Зету, настојећи да оправдају и избаве свог грађанина. **Б.** је успео да се ослободи заточеништва, па се 1392. нашао у Драчу, где је ступио у службу код арбанашког обласног господара Ђорђа Топије. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I/1, Бг 1929. ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе*, II/2, Тг 1970. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЕТИЋ, Драгољуб **БАРЕТИЋ, Драгољуб**, професор историје, слепи шаховски мајстор (Свилојево код Апатина, 4. IV 1936). У осмој години страдао у експлозији бомбе и изгубио вид. Дипломирао историју на београдском Филозофском факултету 1983. Упоредо је с изванредним успехом играо шах, не користећи посебну шаховску гарнитуру за слепе. Радио као професор историје на Радничком универзитету у Новом Саду (1964–1979), а био и уредник часописа за слепе са Брајевом азбуком *Видици* и *Одјек* у звучној техници, на српском и мађарском језику. Такмичио се као шахиста и у конкуренцији слепих и с играчима који виде. Титулу шаховског мајстора освојио 1971, а титула ФИДЕ мајстора призната му је 1979. Међу слепим шахистима шест пута је био првак Југославије (1957, 1958, 1963, 1975, 1977, 1979). Непрекидно током 19 година играо је на првој табли олимпијске репрезентације слепих: на Олимпијадама за слепе шахисте освојио две златне медаље (1961, 1964) и четири сребрне (1968, 1972, 1976, 1980). На III светском првенству слепих шахиста у Брижу припала му је бронзана медаља. Као једини слепи шахиста победио је 1961. и 1962. на међународном шаховском турниру у италијанском граду Империја. Члан Новосадског шаховског клуба био од 1958. до 1961. и поново од 1974. Био шампион Војводине (1965. и 1968) и првак Новог Сада (1959. и 1984) у такмичењу са шахистима који виде. Неговао оштри и комбинаторни стил игре и ретко играо на реми. Ангажован је у организацијама слепих. ЛИТЕРАТУРА: Н. Караклајић и др., *Београд – метропола шаха*, Бг 1997.; С. Станојевић, К. Нотарош, *Новосадски шаховски клуб, 1922-1997*, Н. Сад 1997. Славко Станојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЕШ **БАРЕШ** (фр. *Bar*6*ge*; према селу у Француској), врста лаке тканине од свиле, вуне или памука у облику гајтана или трака. У српском грађанском костиму **б.** није означавао само тканину по којој је добио име, него и све украсне траке за косу које су се обмотавале око плетенице и феса. Украшавао се нанизаним новчићима или везом бисера у виду цветне лозице (у комплету са бисерним тепелуком), прстеном и граном – брошем у облику цвећа украшеним брилијантима. У сеоској ношњи **б.** је и сомотска трака везена срмом, саставни део конђе – женског оглавља. ЛИТЕРАТУРА: М. Прошић-Дворнић, *Одевање у Београду у XIX и почетком XX века*, Бг 2006. Вилма Нишкановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЗИЛОВИЦА **БАРЗИЛОВИЦА**, село на десној страни долине реке Оњег, десне притоке Љига, 10 км југоисточно од општинског средишта Лазаревац. Западно од села је пут Београд–Чачак. Дисперзивног је типа и простире се по теренима 150–310 м н.в. Чине га Горњи и Доњи крај. Први пут се помиње 1723. Становништво се доселило с Пештера, Таре, Власине, из Качера, БиХ, Лике, Црне Горе и смедеревског Подунавља. Село је 1818. имало 43 куће, а 1921. у њему је живело 984 становника. 2002. бројало је 877 становника, од којих 99,8% Срба. У **Б.** је четвороразредна основна школа. Већина активног становништва ради ван пољопривреде, у Лазаревцу и другим градовима, а обрада земље им је допунско занимање, док се пољопривредом као основним занимањем бави 22,5% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРИ → КОТОРСКА БИСКУПИЈА **БАРИ** → **КОТОРСКА БИСКУПИЈА** # БАРИЋ, Александар Аца **БАРИЋ, Александар Аца**, трговац, глумац (Панчево, 30. XII 1811 – Панчево, 30. IV 1879). Велико имање омогућило му је да се посвети унапређивању културно-уметничке делатности у Панчеву. Био је члан Српског црквеног певачког друштва, а с образованим трговцем Ђ. Тамбурићем, протом и песником В. Живковићем и композитором и редитељем Н. Ђурковићем основао 1844. у Панчеву дилетантску позоришну дружину, која је јануара 1844. извела и прву представу: комаде Аугуста фон Коцебуа *Два оца* и *Пијаница.* Усхићење и интересовање публике били су велики, а све карте распродате. Марта 1844, с осталим оснивачима, упутио је Магистрату милитарне комуне панчевачке молбу за одобрење рада дружине, образложивши је потребом Илира да, будући да не разумеју немачки, добију позориште на матерњем језику. Како се нису смели назвати Србима, говорили су о илирском становништву и илирској публици, премда је већина живља не само у Панчеву, него и у Банатској војној граници, у то доба била српска. На заједничком наступу позоришне дружине и Српског црквеног певачког друштва 19. IV 1844, поводом прославе рођендана цара Фердинанда I, извели су трагедију *Бајазит или Светислав и Милева* Ј. С. Поповића, а **Б.** се истакао у улози Бајазита. Бавио се и преводилаштвом и певањем: посрбио је Коцебуову шаљиву игру у четири чина *Дон Ранудо де Колибрадос*, а добио је и похвале за њену изведбу 1844. Исте године је глумио и у представи *Смрт Уроша V, последњег цара српског* С. Стефановића. ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979. Милена Јоксимовић-Пајевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРИЋ, Бојан **БАРИЋ, Бојан**, композитор, луткар (Београд, 25. II 1955). Дипломирао композицију на Музичкој академији у Прагу (1977). Након студија одлази у Финску, где се активно бави луткарством, учествујући у реализацији великог броја луткарских серија и филмова за финску телевизију, као и луткарских представа за многе светске театре, међу којима и за београдско Луткарско позориште „Пинокио", у чијој је продукцији остварио уличне спектакле *Дон Кихот* (2006) и *Макс Металик* (2007). Његово композиторско стваралаштво се, на нивоу израза, техничких поступака и избора извођачких медија, одвија на линији модернизам–постмодернизам. Трагајући за различитим акустичким феноменима, још у раним делима показао је интересовање за електронски звук (балет *Сцена лирске визије*, *tape music*, 1977; *Canonicus*, за флауту и 4 магнетофона, 1977; *Птице*, електронска музика, 1983), као и склоност ка експериментисању извођачким медијима (*Скице*, за виолончело и препарирани клавир, 1974). Добитник је награда за уметнички допринос у области луткарства („Млада Финска", 1996), награде за најбоље глумачко остварење на Међународном фестивалу у Прагу (1997) и „Поклона уметнику" за период 2006--2010. Уметничког савета Финске. ДЕЛА: *Тирена*, камерна опера, 1978; *Burle in B*, за клавир четвороручно, или за два клавира, 1978; *Дијалог*, за виолу и камерни оркестар, 1996; *4, 4 харфе*, 2001. Марија Николић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРИЋ, Јеврем **БАРИЋ, Јеврем,** трговац, политички и културни радник (?, крај XVIII в. – ?, после 1857). Задобио велико богатство и углед, па је од младости обављао разне јавне послове. Када је 1838. у Панчеву образован стални црквени хор, **Б.** и његов брат Живко су, као оснивачи Српског црквеног певачког друштва, бирани у управни одбор хора. Уживајући велико поштовање, **Б.** је убрзо постао и председник друштва, па су чланови хора на његов имендан 1840. спевали оду у његову част. Био је и поклоник позоришне уметности, па је за извођење представе Јоакима Вујића у Панчеву 1824, на својој лађи превезао из Пеште глумачку трупу и поклонио све кулисе и реквизите. Панчевачка црквена општина била је прва која је покренула акцију за сазивање Српског народно-црквеног сабора да расправи о положају Срба у Војводини, с тим да и Срби у Граници добију право да на сабор пошаљу своје представнике. Чланови одбора израдили су елаборат у којем су појаснили проблеме и захтеве војвођанских Срба, а **Б.** је био аутор дела о економско-трговачким захтевима. Према одлуци Мајске скупштине, 1848. са К. Пеичићем изабран је у велику народну депутацију, на челу с патријархом Рајачићем, са задатком да одлуке скупштине поднесе цару и саопшти Хрватском сабору. Јуна исте године изабран је у управу Окружног одбора, чија се надлежност протезала на цело подручје Банатске војне границе, а чинила су га 63 члана из редова српског и немачког грађанства. Одбор је, будући састављен од припадника обе нације, добио већи легитимитет и бавио се крупним политичким питањем – успостављањем државноправног односа између војвођанских Срба и Угарске. Милена Јоксимовић-Пајевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРИЋ, Милица **![001_Milica-Baric.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-milica-baric.jpg)БАРИЋ, Милица**, харфиста, универзитетски професор (Ћуприја, 10. IV 1932). На музичкој академији у Београду завршила студије харфе 1961. у класи Ј. Пикеља. Солистичку делатност и активно учешће у многим камерним ансамблима започела је освајањем друге награде (прва није додељена) на југословенском такмичењу младих уметника 1959. у Загребу. Одржавала је концерте широм тадашње Југославије, као и у Румунији, Мађарској, Пољској, Грчкој, Мексику и на Куби. Њен солистички репертоар је веома обиман, од дела старих шпанских мајстора до савремених композитора, а посебну пажњу посвећује остварењима домаћих аутора. Учествовала на фестивалима: БЕМУС, Дубровачке љетне игре, Охридско лето, Варшавскa јесен. Од 1958. била је ангажована као соло харфисткиња Београдске филхармоније. Одржала велик број концерата са Музичком омладином, упознајући љубитеље музике с харфом, њеним особинама и историјатом. Водила мајсторске курсеве у Грожњану. Педагошким радом почела да се бави у Средњој музичкој школи „Станковић" (1970). На Факултету музичке уметности у Београду (1976–1997) радила као професор харфе и камерне музике за ансамбле са харфом. Аница Сабо \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРИЋ, Срђан **![001_Srdjan-Baric.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-srdjan-baric.jpg)БАРИЋ, Срђан**, композитор (Београд, 22. VI 1927 – Београд, 7. X 2005). Студије композиције завршио 1956. на Музичкој академији у Београду (класе С. Рајичића и М. Логара). Био је главни уредник музичког програма Радио Београда и уредник музичке редакције РТВ Београд. Представник је неокласичног усмерења у послератној српској музици. Стварао у области инструменталне (*Увертира*, *Мала свита* за гудачки оркестар и удараљке, *Гудачки квартет*, *Фантазија* за кларинет и клавир, *Сонатина* за клавир), вокално-инструменталне (циклус соло песама за мецосопран и шест инструмената *Призори*) и хорске музике. Бавио се музиком за позоришне комаде, радио-драме и телевизијске емисије. Посебну популарност уживају његови дечји хорови. Соња Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРИЋ, Хенрик **БАРИЋ, Хенрик**, лингвиста, албанолог, индоевропеиста (Дубровник, 21. I 1888 – Сарајево, 3. IV 1957). У Дубровнику стекао солидно знање класичних и модерних језика и њихових литература, а био је веома „активан и борбен у редовима српске националне омладине свог завичаја" (И. Пудић). Студије опште лингвистике и упоредне граматике индоевропских језика започео је 1906. у Грацу и Бечу код Р. Мерингера и Л. Шредера, узевши за основу романске језике код В. Мајер-Либкеа, и, упоредо, германистику и славистику, као и социологију, код Л. Гумпловича. Био је доцент од 1920, а затим ванредни и редовни професор упоредне граматике индоевропских језика на Универзитету у Београду, где је основао прву катедру на Балкану за албански језик и књижевност и покренуо и издавао часопис *Архив за арбанаску старину, језик и етнологију* (1923–1926). После II светског рата лишен грађанских права удаљен са универзитета зато што му је 1943. објављена књига *Чланци и есеји* у издању СКЗ (44. коло). Прихватио га је 1954. Филозофски факултет у Сарајеву, где је предавао општу и компаративну лингвистику, а у исто време постављен је и за директора Балканолошког института НР Босне и Херцеговине. У свом научном раду полазио од упоредног изучавања специфичних и заједничких црта појединих индоевропских дијалеката ка прајезичком стању, а с друге стране, пажњу је усредсређивао на испитивање међубалканских језичких односа, с наглашеним интересовањем за албански и румунски језик. У центру његових истраживања у оквиру индоевропске упоредне лингвистике јесу питања албанскога језика и албанологије уопште. Лингвистичком и палеографском анализом датирао је *Милански одломак* као први познати документ албанског језика (крај XIV в.). У раду *Albanorumänische Studien* **Б.** оспорава илирски карактер албанскога језика, сврставајући илирски у *кентум* језике, насупрот албанском који припада источној групи *сатем* језика. Он одбацује покушаје многих научника да врате традиционално учење по којем је албански језик савремена фаза илирског језика. У топономастичким студијама, лексичком и фонетско-историјском анализом, **Б.** прати кретање и распростирање Албанаца на Балкану у прошлости, сматрајући их Трачанима насељеним на илирској територији. Истакнути је поборник трачанске теорије о пореклу албанског језика, сматрајући га трачанским дијалектом, а његов трачко-илирски карактер резултатом потоње трачко-илирске симбиозе, којом се објашњавају не баш многобројни илирски елементи у арбанашком речнику и који су ушли у језик Албанаца по њиховом досељењу на илирску територију. **Б.** истиче заједничке црте праалбанског и прајерменског, али (за разлику од Х. Педерсена) између њих убацује два изумрла језика – трачки и фригијски и притом указује на заједничке црте и подударања албанског и трачког управо у оним појавама које фригијски и јерменски одвајају од албанског. Проучавајући албанске романизме, улази и у проблематику балканологије и јадранске романистике, доказујући независност балканског романитета од јужноиталског. Уз П. Скока, био је један од најистакнутијих балканолога после II светског рата. **Б.** је писао и о римској, о ренесансној књижевности, о Иву Ћипику. Радојица Јовићевић Поред осталог, бавио се Вуком Стефановићем Караџићем и његовим радом („Вук и арбанско народно песништво"), те српском народном књижевношћу. У својим интерпретацијама епике **Б.** је откривао митске мотиве у преплитању с историјском матрицом („Генеза песме *Царица Милица и змај од Јастрепца*" у: *Чланци и* *есеји*, Бг 1943), као и њене високе етичке и естетичке квалитете и сагледавао их у преплитању. И у том контексту **Б.** се бавио процесима естетизације, драмским елементима и психологизацијом јунака у епици („Нетко бјеше Страхињићу бане...", *СКГ*, децембар 1936; „Етички проблем Косовке девојке", *ХХ век*, 1939). Балада о Хасанагиници („Трагика у песми о Хасанагиници: покушај књижевне интерпретације", *ППНП*, 1938), према његовом мишљењу, ситуирана је у контекст хришћанске патријархалне културе. Текстови **Б.** о народној књижевности у целини су заокупљени пропитивањем вере и невере, јунаштва и издаје, витештва и кукавичлука, завета и задане речи, правде, правичности у српској јуначкој епици и баладичном певању. Зоја Карановић ДЕЛА: *Етимолошки и граматички прилози*, Бг 1923; *О узајамним односима балканских језика*, Бг 1937; *Илирске језичне студије*, Зг 1948; *Речник српскога или хрватскога и арбанашкога језика*, I, Зг 1950; *Лингвистичке студије*, Сар. 1954; *Историја арбанашког језика*, Сар. 1959. ЛИТЕРАТУРА: И. Пудић, „In memoriam Хенрику Барићу", *ГБИ*, 1957, I; A. Vaillant, „Henrik Barić (1888–1957)", *Revues des Études slaves*, 1958, 35. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРИЦЕ **БАРИЦЕ**, село у југоисточном Банату, у општини Пландиште, на уској лесној греди која дели две тектонске депресије, Алибунарски рит на југу и Иланџански на северу. Кроз село пролази локални пут који повезује два општинска центра, Пландиште (9 км) и Алибунар. Југозападно од села је канал Дунав–Тиса–Дунав. Први помен **Б.** је из 1444. У време Турака било је српско село, у првој половини XVIII в. расељено. Средином истог века обновили су га Срби, а убрзо се досељавају и Румуни, који постају већинско становништво. Пред I светски рат у **Б.** је било 1.568 лица, док је до 2002. тај број смањен на 598, од чега су 89,1% били Румуни. Аграрна занимања ангажовала су 81% активног становништва. Село има правоугаону основу и решеткаст распоред улица. ЛИТЕРАТУРА: Л. Лазић, *Општина Пландиште*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРИЧ **БАРИЧ**, приградско насеље између Београда и општинског средишта Обреновца (4 км), на десној страни Колубаре, недалеко од њеног ушћа у Саву, с обе стране магистралног пута Београд–Шабац. Насеље збијеног типа на 73–150 м н.в. Формирано је дуж пута Београд–Обреновац и попречних локалних путева. Неправилног је облика, а распоред улица је мрежаст. **Б.** чини 15 „крајева". Први пут се помиње у XVI в. Староседелачка домаћинства су дошла у другој половини XVIII в. из Подриња и Босне, почетком XIX в. из крајева под Турцима (околине Ужица, Сјенице, Новог Пазара, босанског Подриња, Тамнаве, Горње Јасенице и Македоније), а после II светског рата из околних села. **Б.** је 1921. имао 1.062 становника, 1953. 2.160, 1981. 5.033, а 2002. 6.586, од којих 94,6% Срба. Бржи раст почиње у осмој деценији XX в., када се трансформисао у приградско и индустријско насеље. У **Б.** су православна црква, основна школа, предшколска установа, месна канцеларија, пошта и самачки хотел. Највеће индустријско предузеће је фабрика хемијских производа изграђена крај Саве. У близини **Б.** су викенд насеље Виногради и излетишта Велико дубоко и Баричка ада. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I , Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић **Прва искра Барич (ПИБ)**, фабрика за производњу хемикалија, пластичних маса, експлозива, адхезива, опреме за хемијску, прехрамбену и фармацеутску индустрију у Обреновцу. Почела с радом 1950, производњом тринитро-толуолног војног експлозива (ТНТ), коју касније проширује на низ других војних и привредних експлозива. У саставу предузећа деловале су: Фабрика арматурa „Фрак", која производи индустријске и регулационе арматуре и пумпе; Фабрика биодизела, с капацитетом од 20.000 т годишње, завршена је 2005. Мањи погон постоји од 1994. али није радио због недостатка сировина – биљних уља; Фабрика додецил-бензен-сулфоната (ДБС) (→ Детерџенти) почела је с радом 1967, а садашњи капацитет је 18.000 т годишње; Фабрика линеарног алкил-бензена (ЛАБ-а) почела је са синтезом 1986. Око 85% ЛАБ-а су извезени, док је остатак сулфонован, за фабрике детерџената. Године 1998. достигнута је производња од 26.300 т ЛАБ-а, али је сада производња престала; Фабрика монтаже врши услуге пројектовања, монтирања и одржавања опреме за прехрамбену, хемијску и фармацеутску индустрију; Фабрика нестандардне опреме производи резервоаре, цистерне, судове, за прехрамбену и хемијску индустрију, а Фабрика процесне стандардне опреме за хемијску, фармацеутску и прехрамбену индустрију; Фабрика полистирола од 1974. и стиропора (пластика, амбалажни и изолациони материјал); Фабрика полиуретана производи од 1965. полиуретанске пенасте масе: тврде (за термоизолацију, амбалажу) и сунђерасте (за индустрију аута, намештај). Сировина за ПУ-масе је толилен-диизоцијанат (ТДИ), који је увожен до 1989, када је с великим закашњењем почела да ради Фабрика ТДИ-а; производња је заустављена због санкција 1992. Комерцијални споредни производ је хлороводоник. Фабрика Силикона и Адхезива почиње с производњом 1964. Од 1971. производе се и силиконски лепкови, а од 1974. акрилни (→ Акрилна влакна) и полиизобутадиенски китови, стакларски китови, силиконски спрејеви. Капацитет фабрике је 8.000 т годишње. У свом развоју ПИБ је имао и ограничења: повремени недостатак финансијских средстава, флуктуација кадрова, конкуренција у оквиру релативно малог домаћег тржишта, еколошки проблеми (рад с врло опасним супстанцијама). Трајно ограничење представља положај фабрике у близини реке Саве, узводно од заштићене зоне београдског изворишта пијаће воде. ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији*, Бг 1997. Петар Пфенд \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРИЧ **БАРИЧ**, село 6 км западно од општинског средишта Голупца, на падинама Баричког брда (248 м) и у долини једног изворишног крака Бикинске реке, десне притоке Пека. Формирано је дуж локалног пута на 160–210 м н.в. Издуженог је облика. Насеље је старо, из претурског времена. **Б.** је 1467. имао 22 куће, 1895. 130 кућа, а 1900. 856 житеља. Ту величину очувало је до 1921, да би касније наступила депопулација – 2002. 464 становника, од којих 97,4% Срба. У селу су православна црква, четвороразредна основна школа и месна канцеларија. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРИШИЋ, Фрањо **БАРИШИЋ, Фрањо**, историчар, византолог, универзитетски професор (Подхум код Ливна, БиХ, 23. I 1914 – Београд, 3. I 1988). Класичне науке дипломирао на Филозофском факултету у Београду (1940). После рата био професор гимназије у Панчеву, а од 1948. асистент тек основаног Византолошког института САНУ. Докторирао 1952, од 1955. запослен на ФФ-у у Београду, а редовни професор постао 1977. Дугогодишњи управник одељења за класичне науке и декан Факултета (1975). Као изванредан познавалац грчког језика, дао немерљив допринос Едицији *Византиски извори за историју народа Југославије*, нарочито за I том (Бг 1955). Поље његовог научног занимања чини досељавање Словена на Балканско полуострво („Приск као најстарији извор за историју јужних Словена", *ЗРВИ*, 1952, 1; „О најстаријој Прокопијевој вести о Словенима", *ЗРВИ*, 1952, 2), затим историјско-топографске студије рановизантијске епохе („Византиски Сингидунум", *ЗРВИ*, 1955, 3; „Le siège de Constantinople par les Avares et les Slaves en 626", *Byzantion*, 1956, 24), проучавање веродостојности писаца из круга цара Константина VII Порфирогенита и натписа XI и XII в. („Грчки натписи на монументалном живопису", *ЗРВИ*, 1967, 10; „Веридбени прстен краљевића Стефана Дуке – Радослава Немањића", *ЗРВИ*, 1978, 18). Као велики познавалац византијске дипломатике („Повеље византијских царица", *ЗРВИ*, 1971, 13; „О повељама кнеза Лазара и патријарха Спиридона", *ЗФФБ*, 1974, 12, 1), учествовао у пројекту издавања аката манастира Хиландар, у оквиру међународне едиције *Архиви Атоса* у Паризу. Због ауторове дуге болести, тај подухват је остао неостварен. У осталим радовима бавио се различитим просопографским („Хронолошки проблеми око године Немањине смрти", *Хиландарски зборник*, 1971, 2) и идеолошким питањима („Владарски чин кнеза Лазара", у: *О кнезу Лазару*, Бг 1975). ДЕЛА: *Чуда Димитрија Солунског као историски извори*, Бг 1953; „Цар Фока (602–610) и подунавски Аваро-Словени", *ЗРВИ*, 1956, 4; „Михаило Мономах, епарх и велики контоставл", *ЗРВИ*, 1968, 11; „Процес Словенске колонизације источног Балкана", *Посебна издања АНУБиХ*, 1969, 12 (4); „О измирењу српске и византијске цркве 1375", *ЗРВИ*, 1982, 21. ЛИТЕРАТУРА: „Споменица Фрање Баришића", *ЗФФБ*, 1979, 14, 1; Н. Радошевић, „Научни опус Фрање Баришића"; у: А. Лома (прир.), *Saecula confluentia*, Бг 2004. Радивој Радић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈАК **![001_Barjaci-pogrebni-obicaji.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-barjaci-pogrebni-obicaji.jpg)БАРЈАК** (тур. *bayrak*), застава, одред војске са заставом. Код Срба **б.**, поред ознаке војне и државне симболике, има ширу примену у народним обичајима, нарочито у свадбеном и погребном ритуалу. Један је од најистакнутијих симбола свадбе. У прошлости су се **б.** правили од белог платна, а касније су их замениле државне заставе. Девојке су их китиле цвећем, а на врх се често натицала и јабука. Значајнију сватовску функцију има барјактар (војвода или чауш) који носи свадбени **б.** испред поворке. У погребном ритуалу у југозападној Србији (околина Новог Пазара, Тутина, Рашке, Богутовачке Бање, села у околини манастира Сопоћани) **б.** се носе испред погребне поворке и остављају на гробу умрлога. У околини Нове Вароши, ако умре младић или девојка, носио се **б.** окићен огледалом, вуном и јабуком. Након укопа **б.** се остављао на гробу поред крста. У околини Пријепоља и Сјенице такве **б.** китили су марамицама. У околини Параћина застава која се носила у погребној поворци звала се саборњак и била је окићена као и сватовска грана у Ресави и околини Јагодине. У шумадијским селима ношен је **б.** окићен цвећем, воћем и пешкирима када умре млађа особа. У обредним поворкама носити **б.** представља изузетну част. У неким крајевима сматра се да ће се момак који носи **б.** у тој години оженити. У народу се често ношење **б.** даје на лицитацију – ко да више прилога цркви (у житу или новцу), тај ће га и носити у литији. Дешавало се да га носе и наизменично, нарочито када литија иде кроз поље. Барјактар је обично добијао кошуљу као дар. У северозападној и северној Србији (Војводини) носио се у женским поворкама краљица, које су обилазиле насеља у време празника Духова. Та улога је припадала барјактару, високој наочитој девојци или једином мушком учеснику поворке – предводнику (источна Србија). **Б.** се носио и у литијама еснафских занатлијских удружења приликом слављења њихових еснафских слава. Обично су га носили уз славски колач и жито на путу до цркве. Данас се **б.** носи у различитим поворкама попут спортских, омладинских, радничких и поседује и локалне симболе институције или удружења. Весна Марјановић Црквени барјак настао је по угледу на заставу (labarum) првог хришћанског цара Константина Великог. Прави се од чоје, свиле или броката, најчешће црвене, плаве или беле боје, украшен је везом или срманим и свиленим тракама, кићанкама на доњој страни и иконама. Копље (antena) барјака завршава се на врху јабуком (куглом) и крстом. Пречка (patibulum), на коју се пришива текстилни део **б.**, такође на оба краја има по куглу. Осим појединачних с једним копљем које носи један барјактар, постоје литијски **б.** са три копља које носе три барјактара. Посебан облик је „крсташ **б.**" који се помиње у народним песмама. Осим храмова имали су их и еснафи са иконом свеца заштитника, стајали су у цркви и ношени су у свим манифестацијама. Често врло масивни и искићени златним кићанкама и грбовима, гурани су на посебно прављеним лафетима са точковима. Код Срба имао улогу заставе, због чега је омиљен и коришћен не само у духовним него и националним свечаностима, о чему се пева и у народним песмама. Радомир Милошевић ![002_Barjak-svadbeni-obicaji.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-barjak-svadbeni-obicaji.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Н. Симић, „Цеховско-црквени барјаци и литије у српском сликарству XVIII и XIX века", *Гласник СПЦ*, 1956, 4; Д. М. Ђорђевић, *Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави*, Бг 1958; А. Шкаљић, *Турцизми у српскохрватском језику*, Сар. 1966; П. Костић, *Обичај постављања застава на гроб*, Бг 1970; Н. Пантелић, *Наслеђе и савременост*: *Друштвени живот у селима* *чачанског и горњомилановачког краја*, Бг 1991. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈАКТАР **БАРЈАКТАР**, заставник, онај који носи барјак, у муслиманским песмама *бајрактар*. За разлику од употребе барјака у обредима и поворкама, у епским песмама функција барјака и **б.** увек је војничка, чак и када је предмет певања јунакова женидба. **Б.** се у женидбеним епским песмама помиње само онда кад сватовска поворка иде по невесту и безбедно се враћа с њоме, што се по правилу описује као прави војни поход. Ако такве потребе у песми нема, може се помињати **б.**, али не и барјак. У том случају, **б.** је титула стечена јунаштвом у приликама које су изискивале снагу, храброст и ратничку вештину. Многи велики јунаци у једном тренутку своје епске биографије били су **б.** у некој женидбеној или ратној прилици (Милош Обилић, Бановић Секула, Реља од Пазара, Топлица Милан). За разлику од њих, читава једна група истакнутих епских ликова помиње се увек и само са ознаком **б.** и друкчије није позната ни епици ни другим жанровима усмене књижевности: Милић (*Женидба Милића барјактара*); Комнен, брат Иве Сењанина (Вук III, 26, 39 и др.); Вид (Вук VI, 51; Вук VII, 14, 46; *Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини*, II, 50); Гавран (*Петар Бошковић и Гавран барјактар*, Вук, IV, 47) и др., а у муслиманским песмама посебно Ђулић (*муслиманске народне* *јуначке пјесме*, 6, 9, 10, 12; *Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини*, I, 26; *Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини*, II, 49 и даље) и Нухан (*Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини*, II, 71; *Хрватске народне* *пјесме*, IV, 29; *Муслиманске народне јуначке пјесме*, 1 и даље). Сви су ови епски **б.** млади јунаци за женидбу чувени по јунаштву, лепоти и отмености, понекад (као у случају Милића **б.**) жртве сопствене узноситости: „Кад се жени Милић барјактаре, / Он обиђе земљу и градове, / Од истока паке до запада, / Према себе не нађе ђевојку: / Главит јунак, свакој ману нађе". (Вук III, 78). ЛИТЕРАТУРА: М. Детелић, *Урок и невеста: поетика епске формуле*, Бг–Краг. 1996; *Епски градови*, Бг 2007. Мирјана Детелић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈАКТАРЕВИЋ, Душан **БАРЈАКТАРЕВИЋ, Душан**, глумац (Београд, 1872 – Зворник, 1910). Глумачку каријеру започео 1892. у путујућој трупи Ђ. Протића. Често мењао трупе – у Српском народном позоришту у Новом Саду играо у два маха (1894/95, 1902–1904), у Народном позоришту у Београду такође (1896, 1905/06), у трупама Ф. Иличића (1897), П. Ћирића (1898/99), Љ. Мицића Лале (1900--1902), М. Марковића Ере (1907/08), Н. Хајдушковића (1908/09) и Ј. Марковића (1909/10). Био даровит и амбициозан глумац. Имао сигуран наступ, добру гласовну модулацију и акцентуацију и добро певао. Битно обележје његове игре била је емоционалност. Најбоље улоге остварио глумећи снажне драмске или историјске ликове као Душан Силни (А. Шапчанин, *Цар Душан Силни*) и Максим (Л. Костић, *Максим Црнојевић*). Важније улоге: Скарпија (В. Сарду, *Тоска*), Фериз Паша (Ј. Ј. Змај, *Три хајдука*), Едгар (В. Шекспир, *Краљ Лир*), Гроф Сернић (Ј. Фрајденрајх, *Граничари*). ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1736–1919*, Н. Сад 1953; *СНП у Новом Саду, Споменица 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979. Југослав Вељковски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈАКТАРЕВИЋ, Илија **БАРЈАКТАРЕВИЋ, Илија**, војвода (Извор код Параћина, око 1771 – Свилајнац, 1828). До почетка Првог српског устанка бавио се трговином стоком. Устанку се прикључио тек 1805, после битке на Иванковцу. Тада је, предводећи чету од око 200 бораца, учествовао у заузимању Параћина због чега га је Карађорђе именовао за војводу, а потом и команданта Параћинске нахије. Упркос овом постављењу, већи део наредног периода (1809–1813) провео на Делиграду и учествовао у скоро свим већим биткама вођеним на јужном правцу устаничког фронта, на самом Делиграду 1806, Каменици 1809. и Варварину 1810. На делиградским положајима, као командант југоисточног фронта, дочекао и последњу годину устанка, одржавши се и после Карађорђевог напуштања Србије, највероватније до октобра 1813. У Србију се вратио после окончања Другог устанка, 1817, након чега га је Кнез Милош поставио за члана магистрата Ћупријске нахије у Свилајнцу. Умро као сиромах претходно испративши оба своја сина. Сахрањен је у порти свилајначке цркве. ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба*, Бг 1888; Р. Перовић, *Прилози за историју Првог српског устанка*, Бг 1954; Д. Самарџић (прир.), *Казивања о Српском устанку 1804*, Бг 1980; В. Б. Савић, *Карађорђе: документи*, 1-3, Г. Милановац 1988. Милић Ј. Милићевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈАКТАРЕВИЋ, Јелена Адела **БАРЈАКТАРЕВИЋ, Јелена Адела**, глумица (?, 1883 – Београд, 12. Х 1908). Често мењала позоришта у којима је наступала: 1898/99. и 1906/07. глуми у путујућој трупи П. Ћирића, 1903/04. у трупи Љ. Мицића Лале, 1904–1906. чланица је Српског народног позоришта, 1907/08. у трупи М. Марковића и краће време 1908. у трупи Хајдушковића. Пореклом је Немица што се на сцени одражавало у њеном нагласку, али пошто се истицала лепом појавом и пријатним гласом, успешно је играла улоге љубавница, али и комичне улоге: Дездемона (В. Шекспир, *Отело*), Нериса (В. Шекспир, *Млетачки трговац*), Милица Богданова (М. Цветић, *Цар Душан Силни*), Катица (Ј. С. Поповић, *Кир Јања*), Босиљка (Е. Тот, *Сеоска лола*). ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско* *позориште у Војводини 1736–1919*, Н. Сад 1953; *СНП у Новом Саду, Споменица 1861–1961*, Н. Сад 1961; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979. Југослав Вељковски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈАКТАРЕВИЋ, Љубивоје **БАРЈАКТАРЕВИЋ, Љубивоје**, дивизијски генерал (Београд, 19. XII 1866 – Београд, 11. V 1944). Завршио је 17. класу Ниже и 2. класу Више школе Војне академије и практични курс за генералштабну струку. Стажирао је у Русији у 3. сумском коњичком пуку (1891–1893). До балканских ратова био командир вода, ескадрона и пука у различитим коњичким јединицама, референт коњице у команди Дунавске дивизијске области и помоћник команданта Дунавске, а потом и Моравске дивизијске области. Учествовао у Српско-бугарском рату 1885. У балканским ратовима (1912–1913) био помоћник команданта Моравске дивизије првог позива, а током I светског рата начелник Општевојног одељења Министарства војног и делегат истог Министарства у Марсеју. После рата био је командант Тимочке, а потом и Вардарске, Босанске и Врбаске дивизијске области, председник Војнодисциплинског суда, привремени судија Великог војног суда и инспектор коњице. Пензионисан 1927. ЛИТЕРАТУРА: М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004. Александар Животић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈАКТАРЕВИЋ, Тихомир А. **БАРЈАКТАРЕВИЋ, Тихомир А.**, пуковник (Варварин, 24. IV 1875 – Београд, 18. VI 1962). Нижу школу Војне академије завршио 1897, када је произведен у чин артиљеријског потпоручника. Напредовао до чина пуковника у који је унапређен 1920. У војничкој каријери обављао је дужности водног официра у 12. пешадијском пуку, Дринском и Моравском артиљеријском пуку (1897–1903). У периоду 1903–1912. био командант батерије у неколико артиљеријских пукова, а једно време и на дужности у Артиљеријско-техничком одељењу Министарства војног. У балканским ратовима командовао 9. брзометном батеријом 3. дивизиона Моравског артиљеријског пука. За време I светског рата био командир исте батерије за време битака на Церу, Дрини и Колубари (1914). Као командант 2. дивизона артиљеријског пука Комбиноване дивизије учествовао је у јесен 1915. у борбама против Бугара и приликом повлачења преко Албаније. После реорганизације војске на Крфу, обављао најпре дужност команданта дивизиона Дунавског артиљеријског пука, потом начелника артиљерије у 3. армији. Због болести био ван строја до новембра 1918, када је враћен у службу и постављен за председника комисије 1. армије за прикупљање ратног плена. Од 1919. до пензионисања 1927, био референт артиљерије у Солуну, референт артиљерије Косовске и Шумадијске дивизијске области, командант Дринског артиљеријског пука, референт артиљерије Осјечке дивизијске области и командант 22. артиљеријског пука у Сарајеву. ИЗВОРИ: АВИИ; Шематизам Србије, 1897–1914. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925. Анђелија Радовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈАКТАРОВИЋ, Милоје **БАРЈАКТАРОВИЋ, Милоје**, протојереј, народни посланик (Јованово, 1830 – Крагујевац, 25. VII 1903). По завршеној богословији радио као учитељ, ђакон, вероучитељ и парох у Крагујевцу. Због учешћа у демонстрацијама „Црвени барјак", одузета му је парохија на три године. Као противник Обреновића био је мета власти, али је ослобођен оптужбе за учешће у Ивањданском атентату. Био радикалски посланик у више махова, а 1889. председник Велике народне скупштине. Његовим залагањем 1890. укинута је законска одредба која је забрањивала да се свештеници баве политиком. Доласком Карађорђевића на власт постављен је за окружног протојереја у Крагујевцу. ЛИТЕРАТУРА: Л. Лазаревић, *Мали поменик*, Бг 1933; Р. Марковић, *Црква кнеза Милоша у Крагујевцу*, Краг. 1935. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈАКТАРОВИЋ, Мирко **![001_Mirko-Barjaktarovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-mirko-barjaktarovic.jpg)БАРЈАКТАРОВИЋ, Мирко**, етнолог, универзитетски професор (Петњик код Берана 15. VI 1912 – Београд, 15. II 2005). Студије етнологије започео је на Филозофском факултету у Скопљу а завршио 1936. у Београду, где је 1940. постављен за асистента етнологије. Премештен у Етнографски музеј у Београду 1943. По ослобођењу враћен у Етнолошки семинар ФФ-а, где је одбранио докторску дисертацију *О земљишним међама у Срба* (Бг 1952). Био je редовни професор етнологије (1971–1979) и управник Одељења за етнологију на ФФ-у у Београду, те в.д. директор Етнографског института САНУ (1961–1969). Објавио више радова о духовној и материјалној култури и друштвеном животу код Срба, Црногораца, Албанаца и Рома. Проучавао породични народни живот, задругу, заветоване девојке (тобелије, вирџине), етничке групе и етничке односе, порекло и кретање становништва у Јадру, Ужичком крају и Ругови у Метохији. Објавио је више мањих монографија о варошицама у Србији и Босни (Ушће, Гуча, Ариље, Пријепоље, Власеница, Јањево). Бавио се етимологијом назива појединих насеља (Матаруге, Пасковац, Лагатор, Трепча), проблемом поистовећивања верске и националне припадности, пореклом неких арбанашких и српских племена, питањима материјалне и техничко-технолошке народне културе. ДЕЛА: „Ругова и њено становништво", *СЕЗ*, 1960, LXXIV; *Основи опште етнологије*, Бг 1977; *Ровца*, Тг 1984. ЛИТЕРАТУРА: „Споменица Мирка Барјактаровића", *ЗФФБ*, 1997, 19; Н. Ф. Павковић, „Мирко Р. Барјактаровић 1912–2005", *РМВ*, 2006, 47/48. Драгана Радојичић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈАКТАРОВИЋ, Нада **БАРЈАКТАРОВИЋ, Нада**, биолог, виши научни сарадник (Београд, 1. VII 1948). Дипломирала биологију на Природно-математичком факултету у Београду 1973. Магистрирала молекуларну биологију при Центру за мултидисциплинарне студије 1975, докторирала 1981, специјализирала генетику 1983. Радовима дала допринос у области мутагенезе и цитогенетике. Ради у КБЦ Звездара од 1973. као цитогенетичар и од 2000. као начелник Службе за лабораторијску дијагностику. Учесник је и носилац више националних и једног међународног научно-истраживачког пројекта, у области биодозиметрије јонизујућих зрачења и утицаја на наследни материјал ћелија човека. Објавила више од сто научних радова, учесник многобројних конгреса у земљи и иностранству. Као стипендиста Агенције за атомску енергију у Бечу, током 1979/80. радила у нуклеарном центру у Харвелу (Велика Британија). Члан је Друштва генетичара Србије. ДЕЛА: коаутор, „A collaborative exercise on cytogenetic dosimetry for simulated whole and partial body accidental irradiation", *Mutat. Res.*, 1987, 179.; и Д. Иванковић, „Генетика у интерној медицини", у: Д. Иванковић (ур.), *Интерна медицина*, Г. Милановац 1989; „Диференцијација полова и сексуални развој", у: Г Прелевић (ур.), *Клиничка репродуктивна ендокринологија*, Бг 1996. Марина Стаменковић-Радак \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈАКТАРОВИЋ, Светислав **БАРЈАКТАРОВИЋ, Светислав**, гинеколог-акушер, универзитетски професор (Београд, 29. XII 1893 – Сплит, 22. IX 1971). Медицину студирао у Инзбруку и Прагу (1923). Добровољац у I светском рату и медицинар у Хируршкој пољској болници Друге армије. На Медицинском факултету у Београду радио од 1926, ту је биран у свим звањима, а за редовног професора 1947. Управник Гинеколошко-акушерске клинике у Београду и шеф Катедре за гинекологију и акушерство од 1937. Уклоњен с Мед. ф. 1948. и упућен у Централну специјалистичку амбуланту у Београду. Од 1950. научни саветник САНУ. Члан више домаћих и међународних удружења. Оснивач Гинеколошко-акушерске секције СЛД-а, члан Главног санитетског савета, Свесловенског друштва гинеколога. Објавио више уџбеника: *Акушерске операције* (Бг 1935), *Акушерство*, књ. 1, 2 и 3 (Бг 1950), *Гинекологија* (Бг 1954), које су деценијама биле основна литература студентима, лекарима на специјализацији и гинеколозима-акушерима. ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЈЕ ЧИФЛИК **БАРЈЕ ЧИФЛИК**, село у југозападном делу Пиротске котлине, на долинским странама Расничке реке, леве притоке Нишаве. С општинским средиштем Пиротом је повезано локалним путем (4 км). Развијало се дуж пута на 380–390 м н.в. и добило линеаран облик. Формирано као читлук у XVIII или XIX в. У селу је 1878. живео 381 житељ, 1921. 793, а 2002. 693 становника, од којих 99,4% Срба. У њему је четвороразредна основна школа из 1874. Највише активног становништва запослено је у пиротским фабрикама, док се пољопривредом као основним занимањем 2002. бавило 9,1% становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРКА → НОВАЦ **БАРКА** → **НОВАЦ** # БАРКАН, Омер Лутфи **БАРКАН, Омер Лутфи** (Barkan, Ömer Lutfi), економски историчар, писац (Једрене, 1902 – Истанбул, 23. VIII 1979). Дипломирао на Факултету за књижевност у Истанбулу 1926. и завршио економију у Стразбуру. Од 1933. радио нa Факултету за књижевност, а касније на Економском факултету у Истанбулу. За редовног члана Турског историјског друштва именован је 1940. Основао 1950. Турски институт за економску историју. Поред економске, бавио се и социјалном историјом. Његова анализа турских покрајинских прописа (Kanunlar 1970), архивска истраживања и објављени радови о становништву и производњи у провинцијама Османског царства, као и о земљишним реформама за време Танзимата, пре свега у Источној Европи, довели су га у центар пажње западне историографије. Стразбуршки универзитет му је доделио титулу почасног доктора наука. Био је инострани члан САНУ од 1971. ЛИТЕРАТУРА: M. Orhan Bayrak, *Osmanlı Tarihi Yazarları*, Istanbul 1982. Јована Шаљић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРКЕР, Елизабет **БАРКЕР, Елизабет** (Barker, Elizabeth), историчар, новинар (Лондон, 1910 – Лондон, 1984). Кћерка је угледног британског историчара Ернеста Баркера. Током II светског рата руководила балканском секцијом Управе за политичко ратовање и радила у политичко-обавештајном одељењу британског Министарства спољних послова. По завршетку рата (1945–1946) била дописник телеграфске и новинске агенције *Ројтер* из Бугарске, Румуније и других земаља југоисточне Европе. Годинама радила као извештач, новинар, аналитичар, сценариста и начелник „секције за европске разговоре" Би-Би-Си-ја. Контакти које је имала с утицајним државницима и политичарима (Винстон Черчил, Шарл де Гол и др.) допринели су високом степену њене обавештености. Део стечених знања (увид у документа специјалних служби, приступ затвореним архивским колекцијама, разговори са учесницима у догађајима, контакти са политичком емиграцијом из балканских земаља) допринео је стручном квалитету њених књига. Била је историчар II светског рата, савремене Европе и Хладног рата. ДЕЛА: *Britain in a divided Europe 1945–1970*, London 1971; *The Cold War*, London 1972; *Austria 1918–1972*, Miami 1973; *Churchill and End at War*, London 1978; *Британска политика према Југоисточној Европи у Другом светском рату*, Зг 1978; *Macedonia, its place in Balkan power politics*, Connecticut 1980; *The British between the superpowers 1945–1950*, London 1983; *British political and military strategy in Central, Eastern and Southern Europe in 1944*, London 1988. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРКОВИЋ, Данило **БАРКОВИЋ, Данило**, капетан, професор (Оточац, 28. II 1843 – Београд, 8. XI 1889). Артиљеријску академију завршио је 1864. у Белој Цркви у Моравској. Произведен исте године у чин потпоручника аустроугарске војске и распоређен у техничку службу. Био професор у Војнотехничкој школи и Официрској трупној школи у Бечу. Учествовао у аустро-италијанском рату 1866. Био је носилац аустријске Ратне медаље и добио чин поручника 1872. Поднео 1876. оставку на службу у аустроугарској војсци и као обичан војник придружио се добровољцима на Дрини на почетку Првог српско-турског рата. Брзо је запажен и унапређен у официрски чин. На предлог министра војног произведен за контрактуалног артиљеријског поручника 1877. У Другом српско-турском рату учествовао као командир Крајинске позицијске артиљерије Зајечарске војске на Тимоку. У Српско-бугарском рату 1885–1886. учествовао у наоружавању и одбрани Ниша. Добио чин артиљеријско-техничког капетана II класе 1887. Као официр све време своје службе био је члан Артиљеријског комитета. Школске 1880/81. био хонорарни професор механике на Војној академији у Београду. На служби у Артиљеријско-техничком одељењу војног Министарства био 1884. Радио је као стручњак у тополивници у Крагујевцу и био у комисији за наоружање српске артиљерије. Конструисао један топ остраган и даљинар. Стручни рад „Посматрање практичног артиљеријског гађања (са једном таблицом)" објавио у часопису *Ратник* 1881. Одликован Таковским крстом V реда, Сребрном медаљом за ревносну службу и Споменицама за ратове 1876, 1877–1878. и 1885–1886. ЛИТЕРАТУРА: *Народни дневник*, Бг 1889, 238, 1; *Ратник 1879–1904*, Бг 1904; А. Милојевић, *За отаџбину*, Бг 1904; *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; И. Павловић, „Војна Граница и српска војска", *ГИДНС*, 1936, IX. Урош Татић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЛОВ, Драган **БАРЛОВ, Драган**, шаховски велемајстор (Крагујевац, 30. I 1957). Шах почео да игра у месном шаховском клубу *Раднички*. Победио на Зонском турниру кандидата за првака света 1985. у Атини и играо на два међузонска турнира за Првенство света. Био члан репрезентације која је освојила сребрну медаљу на екипном првенству Европе 1988. у Хаифи. Такмичио се у више од 100 међународних отворених и затворених турнира. Наступао за неколико немачких клубова, а у Шпанији постао директор и тренер Канарске шаховске федерације. Аутор је књига о шаху (*Disculpen las aperturas los finales son fundamentales*, Madrid, 2005; *Las charlas de ajedrez*, Tenerife 2004). Редовно сарађује у познатим европским шаховским часописима. Казимир Петровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЛОВАЦ, Ђорђе **БАРЛОВАЦ, Ђорђе**, поручник, конзул (Београд, 1. XI 1854 – Будимпешта, 21. XI 1916). По завршетку војног рока 1873. имао чин поднаредника с положеним наредничким испитом. С чином наредника Гардијског ескадрона учествовао је у Првом српско-турском рату у борбама око Зајечара, Алексинца, на Шуматовцу и Ђунису. У Другом српско-турском рату учествовао у опсади Ниша, у борбама на Соколским планинама 1878. и у више напада на Самоков. Произведен у чин коњичког потпоручника 1878. и постављен за водника IV ескадрона коњичког пука, а 1880. именован за водника Гардијског ескадрона. Указом од 1881. постављен је за ордонанс-официра кнеза Милана. Био је писар I класе посланства у Бечу, а 1886. постао секретар V класе посланства у Берлину. Произведен је затим у генералног конзула конзулата у Будимпешти и ту дужност обављао до 1904, када је пензионисан. Посредовао је 1906, приликом Пашићевог покушаја да се тајно састане са министром спољних послова Голуховским у циљу окончања сукоба с Аустроугарском око трговинског уговора. У Будимпешти је после 1912. радио у трговачкој агенцији. Носилац је више домаћих и страних ратних одликовања. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица на прославу 60 годишњице Краљеве гарде 1838-1898*, Бг 1898; В. Ђорђевић, *Крај једне династије*, I-III, Бг 1905–1906; *Српско-турски рат*, Бг 1907; Д. Ђорђевић, *Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906-1911*, Бг 1966. Урош Татић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЛОВАЦ, Јован Јовица **БАРЛОВАЦ, Јован Јовица**, трговац, индустријалац, добротвор (Београд, ? – Беч, 8. X 1910). Са браћом Костом и Ми(х)ајлом наследио је колонијалну радњу на Великој пијаци Београда. Пошто се Коста повукао из посла, Јовица је стекао огромно имање (купио имање Томе Вучића Перишића), куће (једну у Кнез Михаиловој улици), зграде за рентирање, трговачке радње (памучног платна и др.), радионице пресних опанака. Бавио се и спољном трговином. Увозио колонијалну робу из Аустрије, Немачке и Мађарске на чему је добро зарађивао преко својих многобројних продавница. Поред тога, бавио се и производњом. Сматра се једним од крупнијих индустријалаца у то време. Основао је 1887. фабрику коже у Београду. Дао је велик допринос развоју привреде и просвете у неразвијеној, тек ослобођеној Србији. Значајна новчана средства је прилагао школама и црквама. Учествовао је активно у раду више привредних друштава. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ј. Поповић, *О Цинцарима*, Бг 1937; *Историја српског народа*, том VI/1, Бг 1983; М. М. Костић, *Успон Београда*, Бг 1994. Прибислав Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЛОВАЦ, Марија Мара **БАРЛОВАЦ, Марија Мара**, глумица (Београд, 12. IX 1864 – Скопље, 14. IV 1925). На сцени се први пут појавила у трупи Л. Поповића 1885. у Нишу. Играјући у путујућим позориштима обишла целу земљу. Често мењала ангажмане. Играла још у трупама М. Лазића Стрица, Ђ. Протића, П. Ћирића, у „Орфеуму" Бране Цветковића, позоришту „Синђелић" у Нишу. Од 1. IX 1921. играла у Народном позоришту у Скопљу. Успешно тумачила како лаке и комичне, тако и драмске и карактерне улоге. Била је глумица велике даровитости и стваралачке снаге, динамична, природна и витална на сцени. Важније улоге: Фема (Ј. С. Поповић, *Покондирена тиква*), Павка (Б. Нушић, *Народни посланик*), Персида (Б. Нушић, *Протекциј*а), Дока (С. Сремац, *Зона Замфирова*), Гђа Журден (Ж. Б. Молијер, *Грађанин племић*). ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979. Југослав Вељковски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЛОВАЦ, Михајло **БАРЛОВАЦ, Михајло**, трговац, политичар (Барлово, Косанички срез, 17. VII 1822 – Београд, 18. VIII 1891). Пореклом из познате трговачке породице Барловац. Са браћом Костом и Јованом наследио трговачку радњу коју су даље успешно развили. Стекавши углед као привредник и са знатним капиталом, посветио се правним пословима и политици. Био адвокат и стални правни заступник Мише Анастасијевића. За време кнеза Александра Карађорђевића био столоначелник Совјета до 12. III 1857. На Светоандрејској скупштини је 10. XII 1858. прочитао акт у којем се тражила смена кнеза Александра. Тиме је придобио поверење кнеза Милоша који га је по повратку поставио за свога ађутанта и управитеља двора. Стекао звање мајора и постављен је за управника београдске вароши, где остаје до пензионисања 1868. Током бомбардовања Београда 1862. организовао одбрану вароши и заједно са Филипом Христићем и Илијом Гарашанином учествовао у преговорима са Турцима ради мирног решења спора. Старао се о уређењу града, изградњи и опреми болница, саобраћају, градском водоводу. Залагао се за доношење нових закона о трговини и унапређењу производње као и за оснивање Народне банке. Поводом убиства кнеза Михаила, Народна скупштина га је, иако је и његов живот био у опасности, окривила за несавесно обављање дужности. Он је покушао да се јавно, путем новина, оправда, али му то власти нису допустиле. Након убиства заузимао је опозициони став према режиму. Као један од најугледнијих београдских трговаца, тражио је од Скупштине да изгласа законе за унапређење трговине и производње на модерним основама, да се усвоји менични трговачки законик по примеру целе Европе и да се Трговачки суд одвоји од грађанских судова. ЛИТЕРАТУРА: А. Раденић, *Светоандрејска скупштина*, Бг 1964; Б. Перуничић, *Управа вароши Београда 1820-1912*, Бг 1970; И. Н. Ђукановић, *Убиство кнеза Михајла и догађаји о којима се није смело говорити*, I-II, Бг 1990; М. М. Костић, *Успон Београда,* I-II, Бг 1994, 2000; П. Б. Маринковић, *Великани: знамените личности цинцарског порекла у историји Срба*, Бг 2005. Урош Татић; Прибислав Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРЛОВАЦ, Радован **БАРЛОВАЦ, Радован**, трговац, индустријалац (Београд, 1829 – Јагодина, 27. XI 1914). Један од првих српских трговаца у Београду у другој половини XIX в. Вредан и штедљив, још у раној младости се сврстао међу трговце који су преузимали трговину од Цинцара, Грка, Јевреја и Турака. Припадао групи београдских трговаца и индустријалаца који су основали прву Београдску банку и Друштво „Слога" из Београда. Свој немали капитал улагао је и у многа друга предузећа. Са сином, школованим у иностранству, изградио на Чукарици прву фабрику коже у Србији. Финансијски учествовао и у изградњи пруге Београд–Ријека. Био члан-добротвор Друштва „Свети Сава". ЛИТЕРАТУРА: Ј. Хаџи-Васиљевић, „Радован Барловац" (некролог), *Браство*, 1924, XVIII. Mилован J. Богавац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРОВИЋ, Јован **БАРОВИЋ, Јован**, правник, адвокат (Бандићи код Даниловграда, 2. X 1922 – Пећинци, 6. II 1979). За време II светског рата био политички комесар, носилац партизанске споменице, комесар Дивизије КНОЈ-а у Загребу (1948–1953). Већ 50-их година прошлог века, поводом случаја Милована Ђиласа, показао неслагања политичке и идеолошке природе с тадашњим режимом. Почетком 1954. истеран из војске, а након тога завршава студије права. Средином 60-их посвећује се адвокатури. Све до погибије у саобраћајној несрећи на аутопуту Београд–Загреб бранио је политичке дисиденте (Михајло Михајлов, албански демонстранти из 1968, Милета Перовић, Владо Дапчевић и др.) и затворенике у СФРЈ. ЛИТЕРАТУРА: Д. Тошић, *О људима: есеји, записи, сећања*, Бг 2000. Радослав Недић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРОВИЋ, Никола **БАРОВИЋ, Никола**, трговац (Јањина на Пељешцу, 31. XII 1830 – Сан Хосе, Калифорнија, САД, 3. VI 1896). У Америку стигао 1849. Од 1852. био трговац у Сан Франсиску и убрзо постао један од најуспешнијих међу Јужним Словенима. Био је власник више салуна. Отвара хотел „Далмација" у Сан Хосеу 1857. Један је од оснивача Славјанско-илирског добротворног друштва, једне од првих братских организација у Сан Франсиску која је окупљала Србе, Хрвате и друге словенске народе. Друштво је основало прво гробље звано „Slavonic Terra" (1861) и изградило прву зграду Јужних Словена у Америци (1874). ЛИТЕРАТУРА: A. S. Eterovich, (ур.), *The Slavonic Mutual and Benevolent Society: One Hundred Twenty Five Years in San Francisco, 1857/1982*, San Francisco 1984. Владимир Гречић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРОВО **БАРОВО**, село у Македонији, десетак километара јужно од Скопља. Први пут се помиње међу имањима скопског манастира св. Георгија Горга у повељама које су издали бугарски цар Константин Тих (око 1258) и српски краљ Милутин (1299/1300). У Милутиновој повељи поменуто је као пронијарско село. По једном турском опширном дефтеру у њему је 1467/68. живело 50 хришћанских породица. У селу је сачувана средњовековна црква св. Николе. То је скромна једнобродна грађевина правоугаоне основе, са споља тространом апсидом, засвођена полуобличастим сводом. Од фреско-декорације у унутрашњости цркве сачуване су само фреске у источном делу олтарског простора (Богородица Oранта, Арханђели и Служба архијереја у апсиди, фигуре два св. ђакона у нишама проскомидије и ђаконикона). Сачуване су и две фреске на фасадама цркве, у нишама изнад западног улаза (св. Никола) и јужног прозора (Богородица с Христом). Највероватније је цела западна фасада била осликана. Фреске у унутрашњости цркве по својим стилским карактеристикама припадају средини или трећој четвртини XIV в., док су фреске у нишама западне и јужне фасаде насликане нешто касније. У трпезарији која је недавно саграђена поред цркве чува се фрагмент мермерне надгробне плоче с латинским натписом. Она је некада била уграђена у камену ограду црквеног дворишта. У селу је до 1878. постојала и стара црква посвећена св. Атанасију Александријском. ЛИТЕРАТУРА: Б. Видоеска, „Црквата Св. Никола с. Барово", *Зборник Средновековна уметност*, Скопље 2001, 3. Миодраг Марковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРОК **БАРОК** (фр. *baroque*; ит. *barocco*), епоха и стил у књижевности и уметности, од краја XVI до краја XVII в., а у неким европским земљама делом и у XVIII в. Појам по једном тумачењу потиче од речи *barocco* (португ.), *barueco* (шпан.: *бисер неправилног облика*), а по другом, од силогизма *привидно логичан.* Тумачења појма проистичу из суштине **б.** који у себи носи опречност и ефектну пренаглашеност. Створен у Италији, убрзо се проширио на области у којима је у претходном веку била развијена ренесанса (Шпанија, Француска, територија источне обале Јадрана), а затим на целу Европу. Књижевност и уметност стваране у доба **б.** дуго нису биле означаване овим термином, него су имале разне називе у разним земљама, према главним представницима, стилској одлици, веку у којем су се развијале, конфесионалној припадности: у Италији сејчентизам и маринизам (Џ. Б. Марино), у Шпанији гонгоризам (Л. де Гонгора), у Француској прециозност, у Енглеској јуфјуизам, у Немачкој шлеска (песничка) школа. Појмови *католичка обнова* или *католичка рестаурација*, као увод у **б.**, и *противреформација*, проистекли из чињенице да је католичка црква у том периоду организовано настојала да врати старе вредности, неодговарајући су и ограничени јер је **б.** обухватао и световну и религиозну књижевност, а развијао се и у некатоличким срединама, међу православнима и протестантима. Појам је ушао у употребу у XVIII в. Посматран и оцењиван са становишта класицистичког принципа реда, прецизности и склада и просветитељске филозофије XVIII в., **б.** је у почетку означавао књижевност (и уметност) мање вредности и стил лошег укуса, извештачен, неправилан, пренатрпан, варварски, а потом је почео да се употребљава као неутрална ознака за одређену епоху која је трајала између ренесансе и класицизма. **Б.** је припреман друштвеним, политичким и економским предусловима, који су већ крајем XVI в. пољуљали темеље ренесансног начина и поимања живота, а у XVII в. се наметнули као велика промена; брзо je постао израз несигурног и забринутог човека који се приклања цркви и вери као заштити и спасу. Злата Бојовић **Архитектура.** Прихватање **б.** трајно је упутило српску културу ка искуствима европске уметности. Основна нит развоја била је усмерена ка верским реформама, запостављању традиције и приклањању европским, посебно средњоевропским критеријумима. Грађење и осликавање цркава, али и поступни размах профаних жанрова, били су у склопу општих тежњи ка напретку, што је значило да су прихватани облици модерног начина живљења у најширем смислу. Српском народу без своје државе, а у две иноверне царевине, Турској и Аустрији, пут у прогрес био је веома сложен. У ликовним уметностима прихватане су спољашње форме западне традиције, али је очувана суштина православља. Водећа улога Цркве учинила је да XVIII в. протекне у доминацији црквеног градитељства и сликарства. Промене друштвених и економских услова, пре свега у Подунављу, појава домаћег племства и јачање грађанског сталежа, доприносили су лаицизацији уметности. Области под турском влашћу нису биле херметички затворене, али се у Аустрији лакше стварало језгро отворености према тековинама западноевропске цивилизације с посебном улогом Беча и његове Академије ликовних уметности. Близина Италије, посебно острва Крфа, Кефалоније и Занте, њихова издвојеност из турског царства, као и традиција итало-критских веза, створиле су на југоистоку Европе варијанту левантинског **б.**, зону одакле су долазили уметници у Подунавље и значајно се укључивали у послове српских наручилаца (Јанко Халкозовић, Јован Четиревић Грабован, Христофор Жефаровић). Посебну улогу имала је Света гора са својим радионицама, нарочито као жариште духовног живота и традиције. Све јачи и пресуднији постајали су непосредни утицаји православне Русије европеизоване петровским реформама почетком XVIII в., а нарочито Украјине са својом историјском, духовном и уметничком прошлошћу. Штавише, у односу на уметност, Русија је чекала на реформе Петра Великог да би се отворила према Европи. Украјина крај Лавова и Галиције знатно је раније имала услове за блиске додире са западном Европом. Кијев с Кијево-печерском лавром и Духовном академијом постао је врло значајан за учење цртања, сликарства и архитектуре. Средином XVIII в., у периоду од тридесетак година, ту се школовало 28 Срба, међу којима и сликари Јосиф Сербин, Захарије Алексејев, водећи представници првог таласа европеизације српског сликарства Димитрије Бачевић, Стефан Тенецки и Јован Поповић. Непосредни преносиоци особености и квалитета кијевске школе у Подунавље, у Карловачку митрополију, били су украјински сликари Јов Василијевич и Василије Романович. Нису ишчезла ни гледишта према којима Срби у Турској такорећи нису имали уметност достојну позитивног вредновања. Стотине обновљених и новосаграђених цркава, сликари Лазовићи, Рафајловић-Димитријевићи, Бококоторска школа, потврђивали су ослушкивање појава у западној Европи и Русији, док се јурисдикционо подручје Карловачке митрополије простирало широм Аустрије, не само на Срем, Банат и Бачку, него на целу Угарску, Ердељ, Славонију и Хрватску до Далмације. Тако је територијално праћење европеизације српске уметности у XVIII в. једна од компонената сложености задатака уметничке историје. Ратови између Аустрије и Турске свакако су били и хронолошке међе с одређеним последицама: рушења, уништавања, обнове, кретање самих уметника и предуслови за рад. Тако је између Пожаревачког и Београдског мира 1718. и 1739. Београд био под аустријском управом. За то време у граду је организован живот какав је трајао широм Аустрије. Доминирале су касарна и резиденција Александра Виртембершког, капија Карла VI испод Калемегдана. Српски митрополити Мојсије Петровић и Викентије Јовановић предузели су изградњу нове Саборне цркве базиликалне основе, као и резиденције, према савременим описима западњачки опремљених ентеријера и са портретима бечких сликара. Барокизација је начела најпре изглед старих манастирских целина и храмова. Темељне адаптације вршене су на самим манастирским храмовима, као у Крушедолу или Бођанима. Главне промене предстојале су у изградњи многобројних парохијалних цркава као једнобродних грађевина пресведених бачвастим сводовима, карактеристичног западног прочеља с високим звоником, с пиластрима, венцима, волутама, преузиманим из морфолошког арсенала барокног градитељства. Разлика у односу на католички **б.** била је видна, пре свега, у обавезној оријентацији православног храма исток–запад. Пројектанти су обично били војни грађевински инжењери, неретко и познати архитекти као Адам Мајерхофер за цркву у Будиму. Барокној Сентандреји са укупно седам цркава, посебно са Саборним храмом из 1762, пандан су били Сремски Карловци, где је истодобно саграђена најрепрезентативнија српска црква барокне епохе и то са два звоника. Знатно раније, 1748, два звоника је добила Саборна црква у Темишвару. Католичко-протестантским узорима лакше је измицало градитељство у Приморју, упућено на примену слободнијег еклектичког мешања стилова. Најбољи пример је црква манастира Савина код Херцег Новог. Градитељ Никола Форетић измешао је цитате романике, готике, ренесансе и барока, али с масивном куполом као одређењем православног храма. Миодраг Јовановић **![001_Saborna-crkva-u-Sremskim-Karlovcima.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-saborna-crkva-u-sremskim-karlovcima.jpg)Б.** се појавио код Срба у првим деценијама XVIII в. на територији данашње Војводине, у време када су крајеви бивше Јужне Угарске насељени српским живљем били под влашћу Аустрије, у којој је **б.** тада био у пуној зрелости. Напуштање традиције и прихватање барокног стила било је у српској уметности праћено знатним отпором народа и цркве. Поборници новог стила били су грађани староседеоци, трговци и занатлије, који су ту створили неколико јаких економских упоришта (Будим, Острогон, Сентандреја, Сегедин и др.). Тај имућни слој утицао је на цркву, конзервативну и опрезну према свему што носи обележје западњаштва и католицизма. Утицаји **б.** појавили су се прво на црквеној архитектури. После аустро-турских ратова с краја XVII и почетком XVIII в. изграђивани су разрушени манастири и цркве. Високи клер је инсистирао на традиционалном, средњовековном начину грађења, но за то је било мало и градитеља и средстава. Једноставне барокне цркве, зидане од опеке и с декорацијом на западној фасади, биле су и практичније и јефтиније. Прва српска барокна грађевина, Георгијевска црква у Будиму, подигнута још пре Сеобе (1688), обновљена је 1733, а уживала је глас најлепше барокне цркве код Срба. Елементе **б.** имала је и црква у Острогону, такође из 1688. Након Сеобе (1690) у Сентандреји су подигнуте четири цркве барокног типа: Саборна, Преображенска, Ћипровачка и Пожаревачка. У првим деценијама XVIII в. православна црква је већ прихватила барокну архитектуру. Стара деспотска црква св. Луке у Купинову прилагођена је новом стилу, а деспотска задужбина, манастир Крушедол, добија 1726. барокни звоник. Временом су скоро сви манастири Карловачке митрополије добили барокне звонике: Велика Ремета (1733), Раковац (1735), Шишатовац (1742), Хопово (1751), Беочин и Јазак (1753). Барокној архитектури прилагођаване су и манастирске цркве: Крушедол је добио барокни трем и прозоре (1745), Велика Ремета барокно кубе (1754), манастир Ходош у Банату барокне фронтоне с волутама изнад певничких апсида (око 1755). Многе старе манастирске цркве су срушене, а на њихово место подигнуте су нове у барокном стилу: Грабовац (1741), Партош (1767), Шишатовац (1772), Сен-Ђурђе (1794), Фенек (1797). Пуну победу барокног стила представља катедрална црква карловачких митрополита у Сремским Карловцима, коју је подигао Павле Ненадовић (1758–1762). Конаци војвођанских манастира (осим у Јаску) били су барокног типа. Барокни су били и владичански двори у Темишвару, Будиму и Вршцу из средине XVIII в. Племићи, војници и имућни грађани граде такође у новом стилу: барокни домови Грашалковића у Сомбору, Карамата у Земуну, Андрејевића у Сремским Карловцима, Стојчевића у Нештину, барона Николића у Рудни. Архитектонска декорација грађевина састоји се углавном од рашчлањене фасаде на црквама или фасаде с главним улазом код конака и двораца. Декоративни елементи су пиластри и лизене, преломљени ренесансни картуши изнад прозора, профилисане симе и венци, понекад стубови и забати с карактеристичним волутама. Скулптуре није било, али је зато унутрашња декорација цркава имала ванредне дуборезне иконостасе, певничке столове и столице изведене у најбујнијем бароку, с обиљем стилизоване биљне, па и фигуралне орнаментике у раскошној позлати. Бранка Ланцош-Малдини **Сликарство.** Зидно сликарство није пратило процват градитељства и графике. Лагано се повлачило и гасило, поготово техника фреске. Сликана декорација храмова из литургичких разлога премештала се на иконостас, а за зидно сликарство није било довољно средстава и мајстора вичних тој захтевној техници. И у живопису су се рефлектовали токови барокизације српске уметности, од конзервативног ка новом схватању слике. Извесно време у упоредном трајању архаичних препорука *Ерминије* Дионисија из Фурне, мајстора с југа Балкана или из карпатске области бранковинске ренесансе, истицали су се мајстори измењених узора. Показало се то већ 1737. у Бођанима, где је Христофор Жефаровић потврдио увид у западноевропске илустроване библије као извор предложака и изграђивао ликовни израз с натуралистичким детаљима, нарочито у приказу Генезе. Били су то наговештаји следећег корака, у живопису манастира Крушедол, који је такође прекрио све зидне површине унутрашњости, али савременијом техником уљаних боја. Тај нови слој, нанет преко старијег из XVI в., настајао је 1750, 1751. и 1756. У припрати и олтарском простору радио је Украјинац Јов Василијевич, а украјински ђак Стефан Тенецки у наосу. Упркос задржаној подели зидних површина на зоне, сликари су успевали да наговесте принципе маниристичко-барокног илузионизма. Ближе крају XVIII в. на зидним сликама остављане су само појединачне површине олтарске апсиде, сводова солеје, бочних зидова наоса и западних зидова припрата. Често су сликари иконостаса били дужни да изведу и делове зидних слика. У манастиру Грабовац сликари Андреј Шалтист и Флоријан су зидна платна препустили превази и чисто декоративних растера кроз слапове орнаменталних мотива између којих се уплићу поља са фигуралним представама на основу проверених барокних узора. ![002_Stefan-Tenecki_rodjenje-Hristovo.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-stefan-tenecki-rodjenje-hristovo.jpg) За иконопис, за штафелајно сликарство, путеви до обележја модерне слике били су отворенији и лакши. Због великих богослужбених и молитвених потреба многобројним сликарима обраћало се за услуге. Највећа концентрација икона налазила се на иконостасима. Они су постајали најрепрезентативнији делови црквеног ентеријера. Под утицајем руско-украјинских високих олтарских преграда створен је локални, српски тип разуђене тематике, барокизоване иконографије и стила. Овакви почеци развоја српског стила у XIX в. добијали су другачија национална, српско-византијска усмерења, па су и барокни иконостаси критиковани као отуђивање од традиције и приближавање раскоши католичких барокних олтара. У XVIII в. они су били предмет дивљења и поштовања верника, повод да се траже најбољи мајстори и не жале материјална средства. Црквени мобилијар није био ограничен само на олтарску преграду. У јединствену целину литургичких потреба спадали су певнице, Богородичин и архијерејски престо, проповедаонице, столови, налоњи, проскинитари, чираци, а нису изостајали ни мермерни саркофази угледних личности. Обрада иконостаса се приписује дисциплини дрворезбарства, дубореза, мада су у XVIII в. неретко извођени од гипса и метала. Оправданост становишта налази се у захтевима Цркве да буду искључени фигурални, чак и зооморфни мотиви, мада је истовремено очекивано високо мајсторство раскошног позлаћеног мобилијара. Орнаменталност биљних мотива била је, као и сликана представа на икони, подвргнута кодексима симболографије. Винова лоза и грожђе, ружичњак и руже, класје жита, гране цера и храста са жиром, ловор, акантус, доприносили су теолошко-литургијској целовитости иконостаса. Најистакнутији мајстори црквеног намештаја називали су себе пилторима, према немачкој речи *Bildhauer* са значењем вајар, вајатељ, као Арсеније и Аксентије Марковић, Марко Константиновић, Марко Вујатовић, Георгије Девић, Михаило Јанић. Током XVIII и почетком XIX в. они нису стицали академско образовање, али су савладали високо мајсторство у занатској обради и барокној декоративности. Барокизованој архитектури храмова доприносили су и вични каменоресци који су изводили богато профилисане црквене портале, стубове, а мајстори кованог гвожђа тешке металне капије. Српска скулптура се тако прикључила фаворизованом сликарству, у приближавању особеностима и вредностима барокног Gesamtkunstwerk-а. Смерови барокизације видљиви су у сликарству, мада је деловање скулптора, дрворезбара и сликара текло упоредо, али тако што је сликарима ипак преостајало да се прилагођавају унапред одређеним форматима. Црква је остала највећи наручилац сликарских дела за новосаграђене или обнављане храмове. Школовање у Бечу, Кијеву и великим центрима Италије омогућавало је сликарима све већа знања, углед и назив *молер*. Први бечки ђак био је 1744. Георгије Жефаровић. У Пожуну (Братислава) учио је Никола Нешковић, а десетак младих сликара у Кијевској лаври. Познавање страних илустративних библија, нарочито Пискатора, Вајгла, Крауса и украјинских издања, олакшавало је прихватање решења ренесансних, маниристичких и барокних сликара чија су дела у њима репродукована, док су се радови водећих аустријских мајстора могли видети у католичким црквама у Подунављу. Стога је српска религиозна уметност садржавала трагове традиционалног иконописа и живописа, као и особености маниристичко-барокног ликовног израза. Савладавање закона линеарне и ваздушне перспективе, постављање фигура у натуралистички приказан простор ентеријера и пејзажа, чврсто моделовање и контрасти бојених и светлосних односа, означавали су процес европеизације, кроз облике прелазног стила, потом оправдано назване српским раним **б**. Никола Нешковић је то посебно потврдио иконостасом капеле у Владичанском двору у Вршцу. Амвросије Јанковић је у трпезарији манастира Врдник приказао Косовску битку, потврђујући особености не само естетске лаицизације, него и егзистенцијалног историзма потребног српском народу расејаном у сеобама. Јоаким Марковић је за иконостас у Плавшинцима код Копривнице приказао композиције: *Срби и Хрвати примају повластице од византијског цара Василија Македонца* и *Срби примају Привилегије од цара Рудолфа*. Христофор Жефаровић је у зидном сликарству цркве манастира Бођани унео 1737. сигурне веснике реалистичког израза. Као и он, из „јужних крајева", из села Грабово код Охрида, дошао је Јован Четиревић Грабован и развио делатност на широком простору Карловачке митрополије, у Срему (Моловин), у Славонији и Хрватској (Ораховица, манастир Лепавина, Подгорац, Подравска Слатина), у Стоном Београду (Секешфехервар). Сачувани примерак његове илустроване Библије Кристофа Вајгла олакшава откривање путева усвајања карактеристика западноевропске уметности. Поред запажених резултата Димитрија Поповића (Чаково), Јанка Халкозовића и Василија Остојића (Саборна црква у Сентандреји), предводници српског раног **б.** остају украјински ученици Димитрије Бачевић и Стефан Тенецки, први у црквама Земуна, Сремских Карловаца, манастира Јазак, други у манастиру Крушедол, Темишвару, Араду, Блажу (Трансилванија). Током XVIII в. у Боки Которској је деловала сликарска породица Рафајловића-Димитријевића, која је имала пред очима велики барокни ансамбл с краја XVII в. Трипа Кокоље у цркви Госпе од Шкрпјела. У областима под турском влашћу плодно је деловао родоначелник породице Лазовић из Бијелог Поља, Симеон (манастир Пустиња, Буковик, Сирогојно). За разлику од његовог еклектицизма област Ваљева је примала подстреке из прекосавских крајева, с манастиром Докмир у којем је око 1780. радила школа за учење писмености, резбарске и каменорезачке вештине. ![003_Teodor-Kracun-Jakov-Orfelin-Ikonostas-saborne-crkve.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/003-teodor-kracun-jakov-orfelin-ikonostas-saborne-crkve.jpg) ![004_Teodor-Kracun-Nalazenje-Mojsija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/004-teodor-kracun-nalazenje-mojsija.jpg) ![005_Janko-Halkozovic_Krunisanje-Bogorodice.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/005-janko-halkozovic-krunisanje-bogorodice.jpg)![006_Teodor-Ilic-Cesljar_Vizija-sv-JOvana.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/006-teodor-ilic-cesljar-vizija-sv-jovana.jpg) Најбоља дела следеће фазе, српског високог **б.**, настајала су у Аустрији. Досегао их је кијевски ђак Јован Поповић у време барокног преображаја уметности (иконостаси у Иригу, Сегедину, Суботици). Снажне колористичке вибрације зрачило је јмсликарство Теодора Крачуна који је с Јаковом Орфелином у Саборној цркви у Сремским Карловцима допринео 1781. остварењу најлепше целине српске уметности тог раздобља. Посебним вредностима одликовао се његов мали иконостас хорске капеле у истој цркви. Маниристички узори, велики Венецијанци, дали су печат барокним тоновима, а поједине иконографске теме, као *Налажење Мојсија*, пружале су могућност да палету још више разигра, чак приближи мекоћи и прозрачности рококоа. Јаков Орфелин, ђак бечке Академије, такође у знаку касног **б.**, унео је у свој део икона у Карловцима више цртачке дисциплине и чврстине моделовања, као и у манастирима Гргетег и Бездин, у Стапару, Великим Радинцима, Краљевцу. Контакти Теодора Илића Чешљара са Бечом, Италијом и Русијом доприносили су сазревању његове поетике. Композиција *Мучење свете Варваре* (1785) наручена му је у време доношења Патента о верској толеранцији и примирених притисака католичке цркве да се припадници других вероисповести поунијате. Прилика за афирмацију те одлуке била је барокна сцена мучења у којој млада Варвара треба да страда јер јој је отац запретио смрћу ако се не поклони идолу у руци паганског свештеника. На иконостасима у Мокрину, Кикинди и Бачком Петровом Селу Чешљар је показивао склоност да избегне барокну патетику с осећањем за рокајну лакоћу и прозирност палете, али се придружио означавању раздобља српског високог **б**. Шире формирани укус и захтеви наручилаца узроковали су да сремскокарловачки иконостас посебно утиче на Крачунове ученике и подражаваоце који су деловали крајем XVIII и почетком XIX в., као што су Јован Исајловић старији, Григорије Давидовић Опшић, Григорије Јездимировић. Темељно усвојене компоненте барокне религиозне слике потрајале су током XIX в., без изразитијих продора рококоа или класицизма. У том духу развијали су се опуси и водећих уметника нове епохе Михаила Живковића, Арсе Теодоровића и Павела Ђурковића. Сложеност и новине у тематском и иконографском програму захтевали су и од наручилаца, још више од уметника, упућеност у теолошку литературу, поезију и проповедништво, у знања о амблематици и алегоријском приступу илустровању садржаја. Високи иконостаси имали су по више хоризонтално низаних тематских циклуса, од старозаветних сцена у соклу, које кореспондирају с одговарајућим престоним иконама изнад њих, преко зона Великих празника, дванаест апостола, пророка, са Светом тројицом и Крунисањем Богородице, до сцена Христовог страдања у врху олтарске преграде око Распећа. Задржавање исписивања натписа на свакој икони значило је једну од потврда одржавања традиције и православља. Хуманизација божанског лика Христа присутна је у многобројним сценама из његовог земаљског живота, као што је истицан и култ Богородице кроз маријанску тематику. О историчности српског **б.** говори и увођење националних светитеља у организам иконостаса, посебно св. Саве и св. Симеона. Мада је XVIII в. протицао у знаку преваге религиозне, црквене уметности, развој племства и грађанства све више је утицао на јачање лаичке линије уметничког стварања. Портрет је преузео управо и барокно залагање за слику човека. Показала се погодност графике и њене бакрорезне технике, захвалне и због предности квалитетног умножавања. Убрзо после Велике сеобе патријарх Арсеније III Чарнојевић наручио је у Бечу свој бакрорезни портрет, да би га 1744. портретисао сликар Јов Василијевич. Водећи српски сликари су одговарали на потребе, остављајући и у портретима на високом ступњу своје вештине (Крачун, Орфелин, Чешљар), идући ка репрезентативној фигури у великом формату епископа Кирила Живковића, Арсе Теодоровића (1799). Жефаровић је средином столећа оставио коњаничке портрете Вучковића-Стратимировића, а Стефан Тенецки и Никола Нешковић парадне аутопортрете. У постојанијој техници резања у бакру, финијој него у дрвету, српски црквени великодостојници су налазили, пре свега, практичне разлоге да их користе у исказивању важних порука националне политике. Сада већ штампани антиминси задовољавали су богослужбене потребе, док су ведуте манастира често садржавале детаље потврда о њиховом постојању, изгледу и имањима. Значајну улогу имао је Христофор Жефаровић. Везан за атеље бечког графичара Томаса Месмера, неретко и сам бакрорезац, њихов издавач и продавац израдио је за патријарха драгоцене графичке листове и књиге. Ширим историјским и националним значајем издвајају се бакрорез *Свети Сава* из 1741. са српским светитељима дома Немањића и *Стематографија* (1741), књига са грбовима илирских земаља, али и додатком ликова српских светитеља и цара Душана на коњу. На неколико бакрореза показао је богатство инспирације, спретност у компоновању планова са много фигура у акцији, савладаних постулата перспективе и пропорција, под окриљем барокне декоративности, нарочито између 1745. и 1752, у радовима посвећеним Богородици извору живота, Богојављењу, Распећу, Богородици Олимпијској. Захарија Орфелин, ревизор венецијанског штампара Димитрија Теодосија, затим члан бечке Царско-краљевске уметничке академије и сарадник Јакоба Шмуцера, досегао је веће савршенство у графичкој техници, прочишћенијег коришћења цртачких и светло-тамних барокних ефеката, али ништа мање драматичних штимунга у веристичком дочаравању призора, између 1758. и 1775. у Светој Тројици са арханђелом Михаилом, Светом Ђорђу с изгледом манастира Сенђурађ, ведутама манастира Кувеждин и Крушедол. Посебан резултат представљају његова *Историја Петра Великог* (1772) и *Калиграфија* (1778). Наруџбине су задовољавали непосредно и Месмер и Шмуцер, такође низ непознатих мајстора. Уз помоћ страних радионица и други српски уметници давали су нацрте за графичке листове, као што је сликару Грегорију Стојановићу Густав Адолф Милер извео ведуте Пећке патријаршије и Дечана 1746. Миодраг Јовановић **Књижевност.** Посебност **б.** на великом делу српског и хрватског језичког подручја било је осећање и тема „словинства"*.* Осећање словенског заједништва, утемељено на традицији и историји, посебно на основи језика, које се као знак отпора према германским и романским потцењивањима Словена јавило још у XV в., а појачало страхом хришћана пред ширењем турске царевине, прерасло је у доба **б.** у снажно осећање „словинства" (које је подразумевало првенствено делове јужног словенства и које је превазилазило конфесионалне разлике): у историографским и у књижевним делима велича се словенска прошлост, језик који повезује Словене назива се „словински" (М. Орбин, *Il regno degli Slavi*, 1601; В. Менчетић, *Трубља словинска*, 1665; А. Змајевић, *Словинска Дубрава*, 1667; *Љетопис црковни...* предаје „словинском народу"; Б. Бетера, *У похвалу језика словинскога*, 1702; И. Ђурђевић, *Салтијер словински*, 1729; Х. Жефаровић, П. Ненадовић, *Стематографија*, 1741; Ј. Радић, *Книга исторографиа о народе славенском...*, 1770 и др.). На истом простору су утицаји, делом географски и културно предодређени, разноврсни: на литературу, која је била у блиским културним везама с италијанском (Дубровник, Бока Которска), утицао је у највећој мери италијански **б.**, а у оној која је делом непосредно проистицала из византијске традиције и која је нешто касније доживљавала **б.**, укрштали су се утицаји приморског (М. Орбин, А. Змајевић, П. Витезовић, Ђ. Бранковић), украјинског, пољског, немачког, руског, светогорског **б**. ![008_Mavro-Orbini-Kraljevstvo-Slovena.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/008-mavro-orbini-kraljevstvo-slovena.jpg)![009_Zaharija-Orfelin-Petar-Veliki.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/009-zaharija-orfelin-petar-veliki.jpg) Књижевни родови и врсте доживели су у **б.** значајне промене у односу на ренесансу, а за потребе барокних идеја створени су и нови жанрови. Љубавна лирика је у основи добила нов израз. Измењени су идеал женске лепоте и платонистичка концепција љубави. Плаву жену, чији идеални портрет два века узносе петраркисти, у **б.** је заменила „црничица". Ренесансни платонизам замењен је сензуалношћу и ласцивношћу. Жена више није недостижна, него се приказује у свакодневним, бизарним и тривијалним ситуацијама. Постојећа конвенционална метафорика која прати тему љубави и лепоте у почетку **б.** је реалистичношћу и разноврсношћу разбила петраркистички клише, али је временом у претераностима, које су биле суштина барокног израза, губила поетичност и доводила до бесмисленог преувеличавања, патоса, празне реторике, пародије и гротеске. Барокну љубавну лирику карактеришу отворена сензуалност, ласцивност, слобода у опевању женског тела и уживања. У дубровачкој барокној лирици, посебно у њеној завршној фази (крај XVII и почетак XVIII в.), јављају се песме у којима има утицаја нове аркадске струје и новога стила. Песма је растерећена бизарне фабуле, низова барокизама, мизогинства, подсмеха љубави, а обогаћена импресијама из природе, у коју се смешта љубавни доживљај, дочаран појединостима рококо манира; стихови су испуњени осећањем радости, а маниристичке претераности потискује „добар укус" (buon gusto). Религиозна поезија, споредна у ренесанси, у **б.** добија важно место, са специфичном врстом религиозно-рефлексивне лирике: осећање „хришћанског песника" (Гундулић: „крстјанин спијевалац"), доследност библијским примерима хагиографским ликовима и чудима, грехом, грешником, божјим милосрђем, суштином псалама. Рефлексивна поезија се појављује као дефинисана врста која илуструје филозофију **б.**, опевајући смрт, пролазност живота, лепоте, погубност лепоте, несталност среће („коло среће"), људске пороке (лакомост, охолост, завист и сл.), често у оквирима реалистичких компарација које прерастају у симболе или у алегорије. Новину у лирику уносе врсте и подврсте у којима су се подразумевали јаки ефекти: шаљива и сатирична поезија (фјоке, као посебна подврста), пародије, пасквиле. Пригодна поезија одговара барокној привидној или реалној фактографици, осећању за реалистично, заузима значајније место, у неким случајевима примарно (у барокној поезији Боке Которске). Поред посланица, које су сликом времена, књижевноисторијским, аутобиографским и културноисторијским подацима доприносиле сагледавању литературе уопште, настајале су и многобројне песме подстакнуте изненадним догађајима (земљотресом из 1667, турским опсадама Херцег Новог, Котора, Пераста), локалним херојима, ефемерним, чак и бизарним ситуацијама; истовремено су пратиле и значајније историјске догађаје (словенски успеси у сукобима с Турцима – турска опсада Беча 1683. и Јан Собјески, успеси Петра I и сл.). У свим песмама које су имале историјску заснованост било је изразитог патриотизма, „словинства" и антимухамеданства. Пасторална поезија подражава првенствено љубавну, ређе пригодну поезију: понавља се репертоар барокних мотива, сензуалност и ласцивност заједно са мизогинским тоновима. Епско песништво је у **б.** имало примат над осталим књижевним родовима. Под утицајем античке епопеје, првенствено Вергилијеве *Енеиде*, Хомерових епова, италијанске епике претходног века (Ј. Саназаро, Л. Ариосто, Т. Тасо) и на темељима античке поетике и стваралачке праксе изграђене барокне поетике епског песништва (Т. Тасо), јасно је дефинисан еп који се, поред других извора, ослања на народну историју и традицију, на светачке легенде, а у стилу на усмену епску поезију. У књижевности Дубровника и Боке Которске заступљене су све главне врсте: историјско-романтични (*Осман* Џ. Гундулића), историјски (*Дубровник поновљени* Ј. Палмотића), религиозни (*Кристијада* Џ. Палмотића), хагиографски еп (*San Trifone* Ж. Болице Кокољића). Као типично барокна врста издваја се спев: опева се само један догађај, а према предмету може бити религиозно-рефлексивни (Џ. Гундулић, *Сузе сина разметнога*; И. Ђурђевић, *Уздаси* *Мандалијене покорнице*), религиозни, хагиографски, религиозно-патриотски (Н. Бунић, *Фениче*), херојскокомични-пародијски (С. Ђурђевић, *Дервиш*), комични (И. Ђурђевић, *Сузе Марункове*), сатирични (Џ. Палмотић, *Гомнаида*), историјски (о Петру Великом и др.), митолошки, пасторални, идилични. Последњи одјеци барокних спевова, њихових религиозно-рефлексивних начела о покајању или бизарна преплитања комичног с хришћанским и историјским елементима срећу се код З. Орфелина (*Ода на воспоминаније втораго Христова пришествија*), Ј. Рајића (*Бој змаја с орлови*). Драма се јавља у неколико традиционалних и нових врста. Писана је у стиху и у прози. Одликовала се спољашњом сложеношћу, сагласно новој позорници, богатом барокном сценском машинеријом и мноштвом реквизита. Мелодрама је нова врста у којој се прожимају текст који се делом говори на сцени (речитатив), делом пева (либрето), а спектакл обогаћују позоришни ефекти, сценска машинерија, помпезни призори, декор, игра и музика. Теме су црпљене из античке митологије и историје, из романтичних епизода ренесансних епова и из домаћих легенди и традиције (псеудоисторијске мелодраме Џ. Палмотића *Цаптислава*, *Павлимир* и др.); мелодрама је трајала само у **б.**, а из ње се развила најпре оперета и касније опера. Трагикомедија се у **б**. у извесној мери додиривала са мелодрамом. Настала на неокласичном узору XVI в., поетички недовољно одређена, у њој су се мешали стихови и проза, мелодрамски заплет с озбиљним, трагичним елементима и комичним епизодама, са срећним исходом. Исусовачка драма и школска драма имале су дидактичку намену, биле су део наставе, извођачи су били ученици, потом и други лаици, у почетку само са садржајем из црквене историје. Исусовачка драма припадала је католичкој традицији и до средине XVIII в. писана је на латинском језику. Из Италије и Шпаније проширила се у Немачку и Пољску, одакле је прешла у Русију, где је, као и на нашем подручју, као школска драма, писана на народном језику. Шири се на православном простору, добија и нове садржаје (патриотске), алегоријску дидактику, наглашену симболику (апстрактне личности персонификују људске мане и врлине или филозофске категорије), елементе чудесног и сл. Прва школска драма код Срба је *Траедокомедија* Е. Козачинског, изведена у Сремским Карловцима 1734. (или 1736). Трагедија је у **б**. била у сенци других драмских врста (мелодраме, исусовачке и школске драме) и претрпела је промене у односу на класична начела. У њој се преплићу класична фаталност и романтичне фабуле, а најчешће опстаје као жанр у парафразама и преводима побожних трагедија, ређе класично митолошких. Комедија је у себи спајала карактеристике два основна ренесансна типа, ерудитне и импровизоване комедије (дел арте): имала је писани текст и сцене предвиђене за импровизацију. Удаљила се од строгих начела класично-ренесансне поетике; грађу узима из обичног, чак огољеног живота; изгубила је рафинованост; хумор се реализовао спољашњим ефектима (акробације на сцени; тривијалности појачане говором у којем је било вулгарности, грубости, ласцивности; неукусни гестови; маске) и прелазио је у исмевање. Јављају се и први утицаји Молијерових комедија. Све те карактеристике препознају се у десетак дубровачких анонимних комедија у којима је наглашен подсмех највишем друштвеном слоју. Ораторијум је у **б.** био нова лирско-наративно-драмска врста, с деловима који се иза сцене певају, и наратором, који повезује призоре. Нема драмске радње, ни чврстог сценског облика (анонимни Пераштанин, *Бој кнеза Лазара и зла сврха Милоша Ковиљића*, у којем писац приповеда и повезује догађаје). Енциклопедизам и ерудитизам од почетка **б.** улазе у граничне жанрове књижевности и развијају се током читаве епохе као њено важно обележје. Поред историографских дела настају летописи, мемоари, биографије, историје породица са генеалогијама и генеалошким стаблима, у којима има много типично барокних преувеличавања и измишљања. Аутори уважавају усмену традицију, па су многи делови написани на основу народне историје, легенде и епске поезије. Захваљујући томе, у њима су се сачувале неке од најважнијих легенди (о Косовском боју и Бранковићима у *Краљевству Словена* М. Орбина, многе локалне легенде у *Љетопису црковном* А. Змајевића). Пишу се и преводе биографије светаца, теолошке расправе и беседе, испуњене примерима из световног живота, чак и драмским фрагментима. Оснивање учених друштава (Академија Испразних у Дубровнику, Академија Расветљених у Котору и др.) уноси озбиљност у научна, посебно филолошка питања, настају прве расправе о језику, прикупља се грађа за речник, бележе се народне пословице и усмена поезија. Настају биографски речници писаца, који чине основ касније историје књижевности (И. Ђурђевић, *Vitae et carmina* и др.). Барокни стил је препознатљиво обележје епохе. Заснован на кончету, контрастима, кићености, претераностима, изненађењима (у мноштву стилских украса најзаступљенији су они којима се граде вишеслојне хиперболе, преплетена и вишеструка понављања, звучне фигуре и екстремне супротности, парадокс и сл.), проширио је своју моћ над формом која је требало да служи на исти начин необичном садржају. То се постиже реторичношћу, прећутним цитатима, функцијом еха, сентенциозношћу, илустративним митолошким примерима, макаронским говором. Основни стих **б.** је осмерац, али је полиметрија због метричке динамичности, заступљености стиха и у оним жанровима који ће се касније писати у прози (драма), због непостојања строгих метричких правила поетике, као и због индивидуализма и тежње ка необичном и услед разнородности утицаја (ренесансни дванаестерац; стих лирске и епске народне поезије; пољски тринаестерац и др.) најживља и најразноврснија у овом времену. Она је у функцији ефекта, као и разноврсност строфа (дистих, терцина, катрен, секстина као нова строфа, с рефреном или припевом, октава и др.). Тим ефектима се придружује и барокни манир графичког обликовања стихова, сентенци, девиза, акростихова као двострука порука. Иако је барокна књижевност потпуни процват досегла у срединама које су биле под непосредним утицајем италијанског **б.**, све опште битне одлике одразиле су се и на ширем простору, на којем је, поред приморског **б.** (у највећој мери ствараног на тлу Дубровачке републике и Боке Которске), било и других прилива. Историографска компонента, помешана с легендама о Словенима, о историјским догађајима и јунацима ближе историје, с народном традицијом (М. Орбин, А. Змајевић) утицала је на слична дела Ђорђа Бранковића (*Хронике славеносерпске*), Василија Петровића, Јована Рајића. Специфичност **б.** у српској књижевности у непосредној је вези нове епохе с касним средњовековним стварањем, као и у процесу продирања народног језика у српскословенски. То се показивало у деловању Пећке патријаршије у XVII в. и Рачана, који су наставили свој рад и после напуштања манастира и преласка преко Саве (Велика сеоба Срба, 1690), у историчности неких дела патријарха Пајсија (у којима има додирних тачака с Орбиновом историјом), у идеји и разгранатом прозном изразу његове посланице папи Урбану VIII, у хроникама и историјама Ђорђа Бранковића, Василија Петровића, Јована Рајића, у модерној форми (у језику, стилу, стиху, прози и у беседама) Г. Стефановића Венцловића, у пригодној поезији и персонификацијама историографских списа Захарија Орфелина, у путописима ходочасника у Јерусалим, настајалих крајем XVII и у првој половини XVIII в. (Г. Тадића, Ј. Рачанина и др.). Лична запажања, описи светих места и цркава и читавог пута, географско-културолошко-историјске опаске, реалистичност и дидактика, које су у себи имале нешто лаичко, мноштво детаља, дигресија и сложена проза и нови језички израз били су знак барокне радозналости, разуђености, дуализма и нове стилске оријантације. Већином ових специфичности **б.** је антиципирао назнаке нове просветитељске епохе у српској култури (З. Орфелин). Злата Бојовић ЛИТЕРАТУРА: Д. Павловић, „О проблему барока у југословенској књижевности", *ПКЈИФ*, 1958, XXIV; А. Анђал, „Неколико питања словенског барока", *ПКЈИФ*, 1959, XXV; *Енциклопедија ликовних умјетности*, 1, Зг 1959; Р. Михаиловић, *Западно-европска уметност XVII и XVIII века*, Бг 1965; М. Коларић, „Основни проблеми српског барока", *ЗМСЛУ*, 1967, 3; Д. Медаковић, *Српски сликари XVIII–XIX века*, Н. Сад 1968; H. Koepf, *Bildwörterbuch der* *Architektur*, Stuttgart 1968; М. Павић, *Историја српске књижевности барокног доба*, Бг 1970; Д. Медаковић, *Путеви српског барока*, Бг 1971; П. Васић, *Доба барока*, Бг 1971; „Барок у Београду 1718–1739", у: *Историја Београда* 1, Бг 1974; Д. Медаковић, *Трагом српског барока*, Н. Сад 1976; Д. Давидов, *Српска графика XVIII века*, Н. Сад 1978; J. Fleming, H. Honour, N. Pevsner, *The Penguin Dictionary of Architecture*, London 1980; Д. Медаковић, *Српска уметност у XVIII веку*, Бг 1980; М. Јовановић, *Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба*, Краг.–Бг 1987; М. Пантић, *Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века*, Бг 1990; J. S. Curl, *A Dictionary of Architecture*, Oxford 1994; Л. Шелмић, *Српско зидно сликарство XVIII века*, Н. Сад 1996; М. Лесек, *Барокно сликарство у Срему*, Н. Сад 2001; С. Малдини, *Енциклопедија архитектуре*, Бг 2004; Љ. Стошић, *Српска уметност 1690–1740*, Бг 2006; Д. Давидов, *Знамења Карловачке митрополије*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРОН **БАРОН** (фр. *baron*; oд франачког *baro*: слободан човек, витез, ратник), титула која потиче из франачког државног уређења. У средњовековној Угарској термин се уводи 1217. како би означио вршиоце највиших државних служби, попут палатина, краљевског судије, бана Хрватске (Славоније, касније и Мачве), војводе Трансилваније, пехарника, столника и др., који су потицали из редова високог племства. Број саветодавних велможа с овом титулом мењао се током времена. До XIV в. сваки од њих је управљао одређеном територијом с краљевским утврђеним градовима, а лично је поседовао веома простране земљопоседе. **Б.** су имали велику оружану пратњу, састављену од сродника, фамилијара и вазала и њихова обавеза према краљу била је, пре свега, војна. У војним походима **б.** су командовали својом „бандеријом", одредом који се борио под њиховом заставом. Деспот Стефан Лазаревић био је члан витешког Змајевог реда краља Жигмунда, као један од највећих велепоседника у Угарској, заједно са још двадесетак **б.** Деспот Ђурађ Бранковић имао је обавезу према угарском краљу да окупи бандерију од 8.000 коњаника. До краја XV в., поред **б.**, у државној служби (barones ex officio), издвојила се група најкрупнијих земљопоседника – „магната" (barones naturales), који су преузели све привилегије првобитних **б**. У дубровачким документима ова титула се јавља од XIII до XV в., као ознака за најистакнутију српску властелу. Да је племенито порекло било један од услова за ову титулу, сведочи и податак да су Дубровчани 1336. „**б.** краља Душана" назвали жупана Вратка, праунука Вукана Немањића, који је у то време управљао Зетом. У средњовековној Босни њима су се називали бољари, велможе и русашка господа, тј. најмоћнији обласни господари, учесници босанског сабора („станка"), а касније и властела која је чинила њихову пратњу. ЛИТЕРАТУРА: И. Божић, „М. Ј. Динић, *Државни сабор средњовековне Босне*, Бг 1955; С. Ћирковић, „Русашка господа", *ИЧ*, 1974, 21; В. Мажуранић, *Приноси за хрватски правно повијесни рјечник*, Зг 1975; П. Анђелић, „Barones regni и државно вијеће средњовјековне Босне", *ПИИС*, 1976, 11-12; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; P. Engel, *The Realm of St Stephan. A History of Medieval Hungary 895-1526*, London – New York 2001. Јелена Мргић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРОН ХЕРДЕР → ВОЛФГАНГ, Сигисмунд Август **БАРОН ХЕРДЕР** → **ВОЛФГАНГ, Сигисмунд Август** # БАРОНИЈАН, Варткес **БАРОНИЈАН, Варткес**, композитор, музички писац, универзитетски професор (Београд, 23. IV 1933 – Београд, 21. III 1993). Дипломирао 1963. на Одсеку за композицију Факултета музичке уметности у Београду у класи Предрага Милошевића. Радио као професор на Факултету драмских уметности и музички уредник Радио-телевизије Београд. Његове композиције, углавном неокласичне стилске боје, одликују виталност ритма и елементи џез музике, што је посебно карактеристично за *Концерт за оркестар* и *Дивертименто* за флауту, кларинет, гудаче и удараљке. Писао и вокалне композиције, од којих је *Востани Сербие*, на текст Доситеја Обрадовића, предложена за српску химну 1991. Компоновао музику за многе домаће филмове (*Усијање* Б. Драшковића 1979; *Задах тела* и *На путу за Катангу* Ж. Павловића 1983. и 1987), телевизијске серије (*Јастук гроба мог*, о животу Доситеја Обрадовића, Саве Мрмка 1990) и позоришне представе (Ј. С. Поповић, *Лажа и паралажа* 1974; Б. Нушић, *Госпођа министарка*, 1978; Б. Пекић, *Кореспонденција* 1983 и др.). Аутор је првог серијала о историји џез музике на ТВ Београд (*Великани џеза*, режија Станко Црнобрња, 1977). На темељу свог дугогодишњег бављења музиком за позориште, филм и телевизију, написао је уџбеник *Музика као примењена уметност* (Бг 1980). ДЕЛА: *Concertino* за вибрафон и гудаче (1966); *Кореографска свита* за симфонијски оркестар (1972). ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969. Ивана Вуксановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРОШЕВАЦ **БАРОШЕВАЦ**, село 14 км североисточно од општинског центра Лазаревац, у долини реке Пештан, десне притоке Колубаре. Кроз село пролазе локални пут и железничка пруга Лазаревац–Младеновац. Дисперзивног је типа и чине га три „краја". Помиње се 1612. Село је 1921. имало 715, а 2002. 1.260 становника, од којих 97,5% Срба. Има основну школу (основану 1859), месну канцеларију за још три околна села, амбуланту и железничку станицу. У атару су део површинског копа рудника „Колубара" и два рудника инфузоријске („беле") земље. У рударству је било запослено 56,3%, а у пољопривреди 10,0% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРОШЕВАЦ → КОЛУБАРСКИ УГЉЕНИ БАСЕН **БАРОШЕВАЦ** → **КОЛУБАРСКИ УГЉЕНИ БАСЕН** # БАРСКА НАДБИСКУПИЈА **БАРСКА НАДБИСКУПИЈА**, административно-управно подручје римокатоличке цркве за део Црне Горе који не припада Которској бискупији. У литератури, највише под утицајем К. Јиречека, често се користи назив Барска архиепископија. Наследила је бискупију у Доклеји, главном граду римске провинције Превалитана, због чега је позната и као Дукљанско-барска. Први пут се помиње 599. под јурисдикцијом Скадарске митрополије. Крајем IX в. припадала је Драчкој, а почетком XI в. Дубровачкој митрополији. У барском клиру настао је у XI в. спис *Летопис попа Дукљанина* или *Барски родослов*. Борбу зетског кнеза Стефана Војислава (1037–1051) за ослобођење од Грка помагао је папа, јер је то јачало утицај Рима на балканском простору. Зетски кнез Михаило Војислављевић затражио је палијум (огртач) за барског надбискупа, желећи да католичка црква у његовој држави буде самостална, а не потчињена црквеној власти изван Дукље. Папа је молбу одбио, будући да Дукља никад није имала ранг митрополије, али му је 1067. дао власт над босанском бискупијом и ставио у изглед добијање заставе св. Петра, што је значило папину заштиту, али и стварање вазалних односа. С обзиром на раскол између цркава Цариграда и Рима, папи је ишло у рачун да придобије што више држава на Балкану. Раскол у Риму, настао после смрти папе Гргура VII, искористио је краљ Бодин да антипапа Климент III Виберт изда 1089. булу којом одобрава надбискупу ношење палија, подижући бискупију на ранг надбискупије и митрополије, што је означавало црквену самосталност и пораст угледа Дукљанске краљевине. Потчињене су јој бискупије у Улцињу, Требињу, Свачу, Котору, Скадру, Дривасту, Пилоту, Расу и Босни. Исте године папа Урбан II усваја молбу Котора да их потчини Барију у Италији и тако раздвоји **Б. н.** од Дубровачке митрополије која никад није признала ово достојанство свом конкуренту. Уздизање **Б. н.** изазвало је средином XII в. спор са Дубровачком митрополијом око ранга и јурисдикције **Б. н**. Црквени сабор у Бару или његовој околини (1199), за време Вукана Немањића, у присуству папиног изасланика, барског надбискупа и његових суфрагана-бискупа арбанског, скадарског, пилотског, дриватског, свачког и улцињског, признао је ранг **Б. н.**, али је јурисдикција ограничена на Бар и околину Скадарског језера. Значајну улогу **Б. н.** задржала је и у време Немањића, када је ушла у оквире српске државе. Ривалитет два црквена центра трајао је и даље, а на одлуке је често утицала тренутна политичка ситуација. На сабору у Латерану 1215. потчињене су јој све католичке цркве на територији српске државе. У новом спору са Дубровчанима, Барани су посланике дубровачког надбискупа који су се позивали на папу испратили узвиком: „Шта је папа? Наш господин краљ Урош је нама папа!" Ово је била захвалност за заштитничку улогу српског краља, а Дубровчани су, супротно Баранима, због својих претензија на подручје **Б. н**. били у рђавим односима са Србима. Крајем XIII в. Барани су остали без подршке српских краљева, која је прешла на которског бискупа, суфрагана архибискупа у италијанском Барију, који је преузео све католичке парохије и цркве до Београда и Голупца на Дунаву. У заплетеним околностима рата између Млечана и Tурака око зетске територије, Барски надбискуп у XVI в. јавља се са титулом „Serbiae primas" и „Totius regni Serbiae primas". За време турског ропства **Б. н.** знатно је ослабила, барски надбиксуп је убијен као галиот на турској галији, катедрални храм св. Ђурђа и још неки храмови претворени су у џамије. Већина њених верника пришла је православљу, део је примио ислам, а део је емигрирао. Зато је 1867. припојена Скадарској митрополији. Када је Бар ослобођен од Турака, а Бечки конгрес (1878) га признао Црној Гори, књаз Никола је од папе тражио посебног надбискупа за Бар. То је регулисано 1886. конкордатом с Ватиканом, а 1902. потврђена му је титула „примас Србије". **Б. н.** је 1912. добила територијално проширење на штету скадарске бискупије. Од 1967. под јурисдикцијом барског надбискупа налазе се цела Црна Гора и Рашка (Санџак). ЛИТЕРАТУРА: И. Марковић, *Дукљанско-барска метрополија*, Зг 1902; М. Фабер, „Право барских надбискупа на наслов примас Србије", *ГЗМБиХ*, 1905; С. Станојевић, *Борба за самосталност католичке цркве у немањићској држави*, Бг 1912; *Опћи шематизам* *Католичке цркве у Југославији*, Зг 1975. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРСКИ РОДОСЛОВ → ЛЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА **БАРСКИ РОДОСЛОВ** → **ЛЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА** # БАРТЕН, Ђорђе **БАРТЕН, Ђорђе**, психолог (Панчево, 15. VI 1930 – Београд, 14. XI 1962). Дипломирао на групи за психологију Филозофског факултета у Београду (1958). Радио као асистент на Београдском универзитету. Један од психолога који су започели пионирски посао примене психолошких знања у радним организацијама у Србији. Бавио се односима међу људима на раду, професионалном оријентацијом и селекцијом, узроцима флуктуације индустријских радника, формалном и неформалном комуникацијом у предузећу. Као асистент уводи прве вежбе из психологијe рада у образовање психолога. Коаутор је истраживања о улози техничара у електронској индустрији. У пионирском истраживању „Услови и ефекти самоуправљања" (руководилац Н. Рот) разрађивао методологију истраживања. Иван Ивић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРТЕНШТАЈН, Јохан Кристоф фон **БАРТЕНШТАЈН, Јохан Кристоф фон** (Bartenstein, Јоhann Christoph von), министар, председник Илирске дворске депутације, историчар (Штразбург, 1689 – Беч, 6. VIII 1767). Већ 1717. постао аустријски владин саветник, 1726. дворски саветник, а 1727. тајни државни секретар. Титулу барона добио 1733, а 1753. достојанство тајног царског саветника. Председник Илирске дворске депутације постао 1755. и на том положају министра за српске послове у оквиру Бечке владе остао је до смрти. Српским народно-црквеним пословима почео се бавити 1751, као државни секретар за спољне послове, водећи преписку Бечког двора с Русијом у вези са сеобом Срба из Потисја и Поморишја, Баната и Срема у Русију (у „Нову Србију" и „Славеносрбију"). То је био врло деликатан задатак, пошто је, с једне стране, требало онемогућити исељавање Срба као аустријских поданика, а, с друге стране, очувати пријатељство и савезништво Русије, које је Аустрији било веома потребно због непријатељства са Пруском и Француском. Постали су чувени његови опширни, на поузданим чињеницама засновани и објективно писани елаборати о Србима, нарочито у време Северинске буне у Вараждинском генералату 1755, као и елаборати, односно дискусије, усмерене против Србима несклоног дворског саветника грофа Франца Ксавера Колера. **Б.** је објективно процењивао значај и заслуге Срба за монархију и с тог становишта бранио српске народно-црквене привилегије и право Срба на њих. Посебно је увиђао улогу Срба у оквиру Војне границе као храбрих, цару оданих, јефтиних војника и успешних трговаца, који су били снажна подршка царском апсолутизму, а противници угарског сталешког друштва као опозиције царском двору. Као учитељ Јозефа II саставио је девет рукописа међу којима један о Темишварском Банату (необјављен), као и спис *О расејаном илирско-расцијанском народу* (1761), који је анонимно, на немачком, објављен тек 1802. (*Kurzer Bericht von der Beschaffenheit der zerstreuten zahlreichen illyrischen Nation in k .k. Erblanden*, Frankfurt – Leipzig), у свега 200 примерака. Српски превод Александра Сандића (*Кратак извештај о стању расејанога многобројнога Илирскога народа по цар. и краљ. наследничким земљама*) објављен је у Бечу 1866, а ново издање, уз критичке коментаре Славка Гавриловића, у Београду 1995. У српској историографији књига је оцењена као прворазредно дело о Србима у Хабзбуршкој монархији XVIII в., које има трајну вредност и као изворно и као дело преко којег је европска јавност могла да се упозна с историјом Срба и њиховим заслугама за аустријски царски двор. ЛИТЕРАТУРА: A. Arneth, *Johann Christof Bartenstein und seine Zeit,* Archiv für österreichische Geschichte, Band 48, Wien 1871; М. Грбић, *Карловачко владичанство*, 1-2, Карловац 1891–1893; М. Костић, *Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славено-Србија*, Бг 1923; М. Костић, *Гроф Колер*, Бг 1932; J. Швикер, *Политичка историја Срба у Угарској*, Н. Сад 1998. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРТОК, Бела **БАРТОК, Бела** (Bartók, Béla), композитор, етномузиколог, пијаниста (Нађсентмиклош, Мађарска, 25. III 1881 – Њујорк, 29. IX 1945). Студије клавира и композиције завршио на Музичкој академији у Будимпешти. Сакупљајући од младости народне мелодије у Мађарској и у суседним земљама, оставио неколико хиљада забележених народних песама и близу 11.000 мелографских записа (нотираних помоћу фонографа), међу њима и српске лирске и епске песме – уз пратњу гусала. Први је, 1912, снимио 21 народну мелодију од Срба у Банату у Мађарској (*Szerb népzenei gyűjtése* *Fonogramok a Bánátból* *1912*, Budapest 2004). Поставио је основе савременој источноевропској науци о музичком фолклору и објавио многобројне студије о мађарском, румунском, словачком, југословенском народном мелосу. Његова постхумно објављена студија с А. Б. Лордом о морфологији српскохрватских народних мелодија (*Serbo-Croation Folk Songs*, *Texts and Transcriptions of 75 Folk Songs from the Milman Parry Collection and Morphology of Serbo-Croatian Melodies*, New York 1951), изазвала је у српској средини прву систематску дискусију о народној музици и веома утицала на развој (не само) српске етномузикологије. Књига *Српско-хрватске народне пјесме. Српско-хрватске јуначке песме*, које је сакупио М. Пери, а уредио А. Б. Лорд (Бг–Кембриџ 1953), у енглеском, Лордовом преводу, из 1954, објављена је с музичким транскрипцијама **Б.** Уз замашан композиторски опус, **Б.** је обрађивао и фолклорни материјал за разне саставе. ЛИТЕРАТУРА: Д. Девић, „Бела Барток и југословенска народна музика", *Нови звук*, 1995, 6. Драгослав Девић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРТОШ, Милан **![001_Milan-Bartos.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-milan-bartos.jpg)БАРТОШ, Милан**, правник, дипломата, универзитетски професор (Београд, 10. XI 1901 – Београд, 12. III 1974). У Београду завршио основну школу, Трећу мушку гимназију и Правни факултет (1924). Докторирао у Паризу (1927) с темом „Exposé du droit internationale privé notament du droit international commercial selon la législation et la jurisprudence Yougoslave en Serbie". Постао је један од најмлађих доктора права у Србији, иако је због рата изгубио две године школовања. За асистента на ПФ-у изабран 1928, а за доцента 1929. Ванредни професор постаје 1933, а редовни 1940. Једно време, одмах после дипломирања, провео као адвокатски приправник и службеник у Кабинету Министарског савета Љубомира Давидовића. Још као асистент био одређен да у Хагу представља Краљевину Југославију у спору с Француском око дугова. Учествујући у II светском рату као резервни официр, пао је у италијанско, а потом немачко заробљеништво. Иако је пре рата припадао грађанској десници, у време заробљеништва залагао се за партизански покрет, што је штампа Недићеве владе осуђивала. После ослобођења постао члан Комисије за обнову Београдског универзитета. За декана ПФ-а изабран је 1945. Потом је прешао у Министарство иностраних послова и био члан Правног савета СИВ-а. Био је на челу Комисије за ратну штету, члан Савезне репарационе комисије у Бриселу, државне делегације на Дунавској конференцији у Београду. У својству саветника МИП-а учествовао је у многим заседањима Генералне скупштине ОУН. Од 1945. био арбитар сталног Међународног суда у Хагу. Као члан, а потом и председник Комисије ОУН за међународно право, дао знатан допринос кодификацији дипломатског и конзуларног права. Био је најпре председник (1956), а потом (од 1958) доживотни потпредседник Светског удружења за међународно право. Допринео обнови Југословенског удружења за међународно право, а био и његов дугогодишњи председник (1953–1965). Био и шеф југословенске делегације на I и II Женевској конференцији за кодификацију поморског права (1958, 1960) и члан председништва Југословенског удружења за поморско право. Jeдaн je oд оснивача и председник (1955–1963) Комисије за кодификацију југословенског међународног ратног права. На ПФ се вратио 1961. и ту радио до пензионисања 1970. Хонорарно предавао на Академији за међународно право у Хагу (1963). Био директор Института за међународну политику и привреду и члан Америчког удружења за међународно право. За редовног члана САНУ изабран је 1961. Исте године је постао њен генерални секретар, а 1965. и потпредседник. Био је и дописни члан Лоренске академије „Станислас" из Нансија, Академије за космонаутичке науке, члан Међународне дипломатске академије. Ангажован не само на универзитету и науци, него и у законодавству и политици, оставио је за собом велик број радова (преко 600). Објављивао уџбенике, монографије, чланке, коментаре закона, приказе књига и преводе (превео је на француски неколико наших закона). Његови радови се односе у првом реду на међународно јавно и приватно право, али обухватају и проблеме имовинског, породичног, упоредног права, меничног и чековног права, организације жандармерије. Неколико расправа посветио је тада актуелном проблему статуса Трста. Учествовао у више комисија које су припремале прописе о универзитету и о проблемима међународног права. Најзначајнија дела: *Међународно јавно право* у три тома (Бг 1954, 1956, 1958) и рад *Le statut des missions sp*é*ciales de la diplomatie ad hoc* (Хаг 1963). У науци био под утицајем париског професора Е. Бартена. Залагао се за територијалистичку концепцију (насупрот идеалистичкој) у Међународном приватном праву. Добитник Седмојулске награде (1961) и Награде АВНОЈ-а (1967). ДЕЛА: *Менични закон и Чековни закон са објашњењима из Закона о таксама*, Бг 1929; *Чланци и расправе из Међународног приватног права*, Бг 1931; *Стварно право*, Бг 1932; *Међународно приватно право*, Бг 1932–1933; *Основи приватног права*, Бг 1935; *Увод у право*, Бг 1950; *Међународно јавно право*, Бг 1951. ИЗВОР: Љ. Кандић, *Историја Правног факултета у Београду*, II, Бг 2002. ЛИТЕРАТУРА: *АПФБ*, 1972, 1–3. Љубица Кандић; Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРТУ, Жан Луј **![001_Zan-Luj-Bartu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-zan-luj-bartu.jpg)БАРТУ, Жан Луј** (Barthou, Jean Louis), државник (Олорон-Сант-Мари, 25. VIII 1862 – Марсељ, 9. IX 1934). Правник по образовању, био активан у политици Француске Републике од 1889. У периоду 1896–1910. био члан разних влада, а од марта до децембра 1913. обављао функцију председника Савета министара. Именован за председника Репарационе комисије 1922. Као министар правде учествовао у влади Р. Поенкареа од 1926. За министра спољних послова Француске Републике именован фебруара 1934. И овога пута, као пред I светски рат, одлучно се залагао за војно јачање Француске, не превиђајући развој догађаја у нацистичкој Немачкој. Био заговорник активне улоге Француске у европским политичким дешавањима, нарочито у погледу спречавања Немачке да се ослободи обавеза Версајског мира. Радио је на јачању веза Француске с Малом Антантом, Пољском и СССР, подржавајући његов улазак у Друштво народа. Покушавао да искористи ситуацију насталу у немачко-италијанским односима услед продора нацистичког утицаја у Аустрију. Како би одлучније придобио Италију за сарадњу, настојао је да је измири са Краљевином Југославијом, али у томе није успео. Убијен приликом атентата на југословенског краља Александра Карађорђевића. ЛИТЕРАТУРА: „In Memoriam Louis Barthou", у: *Le Livre contemporain*, Paris 1935; Ж. Лефевр, Ш. Путас, М. Бомон, *Историја Француске*, II, Бг 1961. Срђан Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРТУЛИЦА, Милостислав **БАРТУЛИЦА, Милостислав**, публициста, књижевник (Котор, 6. V 1893 – Хвар, 20. I 1984). Студирао у Грацу, Београду и Женеви. Пре I светског рата био један од првака Југословенске националистичке омладине у Далмацији. Уређивао лист *Напредњак* (Шибеник 1911–1913) и с А. Ујевићем *Уједињење* (Сплит 1913). После сарајевског атентата пребегао у Србију, где је сарађивао при оснивању Југословенског одбора у Нишу и покретању часописа *Југословенски гласник* (1915). По окупацији Србије, отишао у Швајцарску (Женева), настојећи да организује југословенску омладину и наступи уз Југословенски одбор у Лондону и српску владу на Крфу, као „трећи" фактор у борби за остварење програма југословенског уједињења. На позив Југословенске народне одбране у Јужној Америци, отишао у Антофагасту (Чиле), где је 1916. преузео уредништво листа *Југословенска држава*, централног гласила те организације. У домовину се вратио 1919. и деловао као публициста и књижевник. Писао песме, приказе дела српских и хрватских писаца, осврте и фељтоне. Био директор Исељеничког музеја у Загребу и Сплиту (1934–1941) и секретар Хрватског исељеничког савеза. Након II светског рата радио у Матици исељеника Хрватске. ДЕЛА: *Нова хрватска омладина*, Ниш 1915; *Нова омладина у Југославији*, Антофагаста 1919; *Распеће Србије*, Зг 1920. ЛИТЕРАТУРА: *ХБЛ*, 1, Зг 1996. Владимир Гречић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРТУЛОВИЋ, Нико **БАРТУЛОВИЋ, Нико**, књижевник, новинар (Стари Град, Хвар, 23. XII 1890 – територија Хрватске, почетком 1945). Један од организатора омладинског покрета још у гимназијским данима у Сплиту, продубио је занимање за национална питања током студија у Прагу и Грацу (1903–1912). Као југословенски активиста почетком I светског рата ухапшен и осуђен на пет година затвора. После амнестије (1917) покренуо у Загребу *Књижевни југ* са И. Андрићем, Б. Машићем и В. Ћоровићем. Био управник сплитског Народног казалишта 1921–1926. После рата, познат као ватрени присталица југословенског јединства, био потпредседник радикалне Организације југословенских националиста у Сплиту. У Београду живео 1930–1941, бавећи се књижевношћу и новинарством, те делујући као масон. После Априлског рата безуспешно покушао да емигрира, успевајући ипак да одржавa везу с владом Краљевине Југославије у Лондону и четничким покретом у земљи. Радио на окупљању југословенских националиста, иницирајући стварање Национално-демократског блока у Сплиту и учествујући на равногорском конгресу у селу Ба, јануара 1944, као представник Хрвата-Југословена. Од марта до октобра 1944. био је у немачком затвору, а после ослобођења Југославије у затвору нове комунистичке власти. Убијен приликом спровођења на суђење у Загреб. Мира Радојевић У књижевности се јавља приказима и критикама, а књижевни углед стиче као новелиста, романсијер, публициста, антологичар, аутор драма и драматизација. Најуспјелије су му приповијетке, писане у реалистичкој традицији, концентрисане на унутарње драме добро одабраних јунака, сажете радње и интензивну заокупљеност једном страшћу или темом. Роман *На прелому* (Бг 1929) примљен је као слика генерације уједињења и њених криза 20-их година, у суочавању с новим покретима (комунисти) и раслојавањима сопствених редова. У аутобиографској прози/роману *Мој пријатељ Тонислав Малвасија* (Бг 1940) радња је везана за шибенски, односно мариборски затвор, с Ивом Андрићем као једним од јунака. То је дјело у критици примљено с признањима (И. Секулић), а изгледа да је утицало и на Андрићеве замисли у *Проклетој авлији* (И. Тартаља). **Б.** је од првих дана, вођен идејом културног јединства Југословена, писао књижевне критике и осврте на савремене појаве и нова издања; живо је сарађивао у *Књижевном југу*, а касније у београдској *Мисли*, *СКГ*, *Животу и раду* и дневној штампи. Приредио тематске антологије *Море у нашој књижевности* (Сплит 1927) и *Јадранска антологија*, књ. 1: Стихови (Сплит 1934). Преводио са чешког, словеначког и италијанског. Душан Иванић ДЕЛА: драме: *Куга*, Зг 1919; *Биједна Мара*, Сплит 1922; приповетке: *Ивањски кријесови*, Зг 1920; *Људи на острву*, Бг 1931; *Седам приповедака*, Бг 1932; *Изабране приповетке*, Бг 1938; роман: *Глас из горућег грма*, 1, Зг 2003; публицистика: *Orjuna, nje cilji in metode*, Ljubljana 1924; *Од револуционарне омладине до Орјуне*, Сплит 1925; *Т. Г. Масарик*, Бг 1938; *Сабрана дјела*, I-II, Бг 1932. ЛИТЕРАТУРА: И. Секулић, *Из домаћих књижевности*, 2, Н. Сад 1964; Ј. Марјановић, *Дража Михаиловић између Британаца и Немаца*, Зг–Бг 1979; Г. Тешић, *Зли волшебници: полемике и памфлети у српској књижевности 1917–1943*, 1-3, Бг 1983; З. Д. Ненезић, *Масони у Југославији (1764–1980)*, Бг 1984; Ф. Јелић-Бутић, *Четници у Хрватској 1941–1945*, Зг 1986; Б. Донат, „Нико Бартуловић, хрватски писац апологет Орјуне и четничке идеологије", *Република*, 1990, 46, 7/8; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998; *Приповијетка српских писаца из Хрватске*, Зг 2004. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРУТИ **БАРУТИ** (тур. *barut*: пушчани прах), смесе или једињења састављена од сагорљивог дела (Сд) и оксидационог средства (Ос), који, под утицајем топлоте, трења, удара или пламена релативно брзо хемијски реагују, дајући велику количину гасовитих производа. Гасови су производ оксидације Сд кисеоником из Ос и/или су производ распадања Сд и Ос. **Б.** спадају у погонске експлозиве код којих, за разлику од разорног експлозива, врели гасови настају нешто спорије и зато имају способност да померају неко тело (нпр. зрно муниције, стене, зид, ватрометна или сигнална ракета), али без већег разарања. Петар Пфенд Сагоревање **б.** може да буде различите брзине, од неколико милиметара до неколико центиметара у секунди. При таквим брзинама могуће је искоришћавање гасова, производа сагоревања, за покретање пројектила у цеви оружја, или ракетног пројектила. **Б.** се деле на колоидне и композитне. Колоидни (хомогени) су они који се добијају желатинизирањем молекула нитроцелулозе растворене у неком органском растварачу, или неког другог експлозивног једињења (нитроглицерин); први су познати као чисти нитроцелулозни, а други као нитроцерински **б**. Композитни **б.** обухватају црни **б.** који се добија мешањем сумпора, угљеника и калијум-нитрита. Поред црног **б.**, у ову групу улазе композитна ракетна горива која се састоје од оксиданса (углавном амонијум-перхлората), везива која обезбеђују кохезију и хомогеност оксиданса и горива, а формирају се од преполимера (нпр. полибутадиен), и осталих додатака у мањим количинама који регулишу потребну брзину и стабилност сагоревања у ракетном мотору. То су барутна пуњења великог калибра која се користе у пројектилима средњег и великог домета (интерконтиненталне ракете) и као бустери (booster) који помажу при лансирању космичких ракета са млазним моторима. **Барутане и индустријска производња б**. У многим крајевима Србије, давно пре Карађорђевог устанка, производио се црни **б.** на занатски начин. С обзиром на велик значај сопственој производњи црног **б.**, али и стрељачком наоружању и топовима, прва барутана подигнута је у Страгарима код Крагујевца и у њој се производио црни **б.** већ у периоду 1807--1813, у исто време када су у Београду изливени први топови. Најстарија индустријски организована производња црног **б.** почела је за време кнеза Милоша у државној барутани у Страгарима 1844. Нова барутана у Обилићеву код Крушевца пуштена је у рад на 500-годишњицу Косовске битке (1889), у присуству краља Александра Обреновића. С развојем новог наоружања почела је и примена малодимних **б.** на бази нитроцелулозе, па је донета одлука о изградњи такве фабрике у Обилићеву. У њој је, уз помоћ страних стручњака, 1910. почела производња **б.** траженог квалитета. У Обилићеву је такође подигнут и низ помоћних производних погона, као што је погон за производњу азотне киселине из шалитре, њену денитрацију и регенерацију. Пред рат је произведена и извесна количина пикринске киселине за диверзантске сврхе. По завршетку I светског рата демонтиране машине из фабрика у Немачкој и Аустрији пренете су и монтиране у Обилићеву, тако да је почео нови живот војно-хемијске фабрике у Краљевини СХС (1925). Етапном изградњом Обилићева пун капацитет достигнут је 1934. У исто време припремала се изградња нових погона војно-хемијске фабрике у Равњаку код Крушевца. Обилићево је постало расадник стручног инжењерског, техничког и радничког кадра, који ће одиграти велику улогу у развоју војно-хемијске индустрије у наредним деценијама. Пред II светски рат израсло је у велик војно-хемијски комплекс, укључујући и производњу бризантног војног експлозива тринитротолуена (TNT). У исто време, приватна фирма „Вистад" започела је изградњу посебне фабрике за производњу TNT у Баричу код Обреновца. Током II светског рата окупатор је уништио и потпуно опљачкао војно-хемијску индустрију, тако да је практично остао само мали број неуништених зграда. Одмах по завршетку II светског рата обнова војно-хемијске индустрије, првенствено **б.** и експлозива, постављена је као приоритет. Производња нитроцелулозе различитих квалитета и свих малодимних **б.** организована је у предузећу „Милан Благојевић" у Лучанима, укључујући и погон за производњу модерних сферичних **б.**, који садрже мању количину нитроглицерина за модерно стрељачко и малокалибарско наоружање. За производњу ових **б.** изграђен је и погон за производњу нитроглицерина. После распада СФРЈ у овом предузећу успостављена је и производња нитроглицеринских артиљеријских **б.**, а оспособљено је и за производњу свих познатих нитро целулозних и нитроглицеринских **б.** за модерно стрељачко као и за артиљеријско ракетно наоружање. „Прва Искра" у Баричу производила је све познате војне експлозиве као што су континуална производња TNT, пентрита, хексогена и октогена, укључујући и прераду отпалих киселина, те производња композитних ракетних **б.** на бази амонијумперхлората и полибутадеина. Корпорација „Трајал" (раније „Милоје Закић", бивше Обилићево) највећа је хемијска фабрика у земљи за производњу привредних рударских експлозива различитих састава и намене, као што су: амонијум-нитрат прашкасти експлозив, амонијум-нитрат метански експлозив, грануловани АНФО експлозив, водопластични експлозиви, емулзиони експлозиви, а после распада СФРЈ успостављена је и производња црног **б**. Предузеће „Крушик" Ваљево производи иницијалне експлозиве, интермедијере и пиротехничке компоненте. Милан Лазаревић ЛИТЕРАТУРА: Д. Мушицки, М. Лазаревић, *Експлозивне материје*, Бг 1953; Д. Виторовић (ур.), Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији*, 1997. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРУХ, Бора **БАРУХ, Бора**, сликар (Београд, 19. XI 1911 – Јајинци код Београда, 7. VI 1942). Дипломирао је на Правном факултету 1934. Захваљујући стипендији Јеврејске општине, отишао је 1935. у Париз, где је учио код Амадеа Озанфана, сликара, теоретичара и педагога, допуњавајући знање обиласком галерија и музеја. Излагао је у Салону „Де Тиљери" и Јесењем салону. Уз призоре из атељеа, највише су га интересовали град и градске жанровске сцене: улице, мостови, Сена, скитнице, фабрике. Политички опредељен за леве идеје, **Б.** је неке од својих најуспелијих радова везао управо за теме које су носиле јасне идеолошке поруке, премда интониране дискретном уметничком реториком. У формалном смислу његово сликарство остаће везано за умерени модернизам тзв. „интимистичке" провенијенције. Током трогодишњег боравка у Паризу настају слике *Луксембуршки парк*, *Скитница са Сене*, *Фабрика Рено*, *Совјетски павиљон*, *Улица Риволи*. Као члан руководства југословенске подсекције Комунистичке партије Француске, прихватао је добровољце из Југославије и организовао њихов одлазак у Шпанију, због чега је 1938. протеран из Француске. У том периоду слика *Дон Кихота*. По повратку у Југославију наставља са живом политичком активношћу, због чега је више пута хапшен. Свој ангажовани политичко-уметнички став декларише и приступањем групи „Живот", као и потоњим излагањем на Салону „Независних". Током 1939. сарађивао је у *Нашој стварности*, часопису за књижевност, науку и уметност. Могућности и услови живота у Београду доводе и до делимичне промене мотива на његовим сликама. Уз пејзаже Калемегдана и Земуна, београдску ведуту, многобројни су и призори интимних породичних сцена, портрети породице и пријатеља, као и знатан број аутопортрета (*Калемегдан*, *Жена у ентеријеру*, *Жан-Клод у ентеријеру*). Током тамновања у логору за политичке затворенике у Билећи 1940. ради многе скице и цртеже са темама из затворског живота. После окупације земље, побегао је из заточеништва у Смедереву, прикључивши се партизанским јединицама. У ослобођеном Ужицу учествовао је у јесен 1941. у раду Пропагандног одељења Врховног штаба НОВ и ПОЈ. После хапшења од стране нациста у пролеће 1942. пребачен је у Бањички логор и стрељан у Јајинцима. У Београду му је приређена комеморативна изложба у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" (1951), у Дому ЈНА изложба поводом 30-годишњице смрти (1972) и ретроспективна изложба у Народном музеју (2002). Из богатог уметничког опуса сачувано је тек око 200 слика и цртежа, које се чувају у Народном музеју, Музеју савремене уметности, Јеврејском историјском музеју у Београду, Музеју града Београда. ЛИТЕРАТУРА: С. Марјановић, *Бора Барух*, Јајце 1964; М. Б. Протић, *Српско сликарство XX века*, Бг 1970; М. Белић-Корочкин-Давидовић, Р. Давидовић, *Бора Барух 1911-1942*, Бг 2001; Љ. Миљковић, *Бора Барух (1911-1942)*, Бг 2002. Симона Чупић; Анђелија Радовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАРУХ, Калми **БАРУХ, Калми**, књижевник, хиспанолог, хебраистa (Сарајево, 25. XII 1896 – логор Берген–Белзен, Немачка, V 1945). Након студија романистике у Загребу, Берлину, Паризу и Мадриду, докторирао у Бечу 1923. радом о језичким, књижевним и културним специфичностима шпанских Јевреја у Босни. Као професор радио у неколико сарајевских гимназија и био сарадник Балканског института и Универзитета у Београду, као и Шпанске краљевске академије. Свестрано образован, полиглота, сматра се једним од наших најбољих познавалаца и тумача шпанске књижевности. Посебан допринос дао је изучавању јеврејско-шпанских романси, као и језика и књижевности балканских Сефарда (*Изабрана дјела*, Сар. 1972). Студије објављивао у домаћој и страној периодици (*Јеврејски живот*, *Јеврејски глас*, *СКЗ*, *Mundo Sefardi*, *Revista de Filología Española* и др.). Током 30-их година истакао се као један од еминентнијих југословенских интелектуалаца, залажући се за међуконфесионалну толеранцију, културно просвећивање и борећи се против антисемитизма. ДЕЛА: *Есеји и чланци из шпанске књижевности*, Сар. 1952; *Selected Works on Sephardic and Other Jewish Topics*, Jerusalem 2005. ЛИТЕРАТУРА: И. Андрић, „Сећање на К. Баруха", *Живот*, 1952, 3; В. Максимовић, „Предговор", у: Б. Калми, *Изабрана дјела*, Сар. 1972; К. Видаковић-Петров, *Србија и Шпанија: књижевне везе*, Бг 2007. Предраг Петровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСАМАК **БАСАМАК** (тур. *basamak*: пречага, степеница), једнокрако дрвено степениште. Заступљено је у архитектури варошке стамбене куће балканског типа. Потиче из оријенталног градитељства профаних кућа. У варошким кућама у Србији и Босни **б.** обично повезује ајат или приземље са дневним боравком на спрату, *диванханом* или њеним затвореним балконом, *камеријом.* ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, *Народна архитектура, II Фолклорна архитектура у Југославији*, Бг 1974. Бранка Ланцош-Малдини \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСАРА **БАСАРА**, планина источно од Пирота, која се протеже правцем северозапад–југоисток на дужини од око 25 км, највеће ширине око 10 км. Југозападна граница планине је долина Нишаве, односно Пиротска котлина, на североистоку је долина Височице, а на југоистоку крашко Одоровачко поље. Највиши врх је Басарски Ком (1.377 м) на северном делу. Нижи су врхови Тизле (1.297 м), Влчје (1.188 м) и Голе чуке (1.122 м). У геолошком саставу доминирају кречњаци. Источни и североисточни део котлине је скаршћен многобројним вртачама. **Б.** је сува планина, без водених токова, сем у њеном подножју са западне стране, где се јављају кратки токови који се спуштају са 450–500 м н.в. ка Нишави. Са северне стране планине, ка Видличу, има извора (Царев Кладенац, Ђерговац). На северној и северозападној периферији једина дужа река је Добродолска река, притока Нишаве. Планина је слабо насељена. Села се налазе на југозападној периферији, на ободу Пиротског поља и у долини Добродолске реке (Добродол и Градишница). У унутрашњости планине има катуна и једно веће насеље – Басара, на око 850 м н.в. [![001_Basara.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-basara.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-basara.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, *Географске области СФР Југославије*, Бг 1966. Милка Бубало-Живковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСАРА, Владимир **БАСАРА, Владимир**, редитељ (Земун, 8. XII 1930 – Београд, 23. XI 2001). Завршио историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Рад на филму отпочео као асистент режије на краткометражним филмовима, да би се већ својим првим документарним филмом *Руке и нити* (1964), за који је добио награду публике на Међународном филском фестивалу у Пезару, доказао као зрео филмски уметник. Реализовао укупно 14 документарних и краткометражних филмова. Посебан успех постигао је његов филм *Премијера* (1970) који је награђен Златном медаљом „Београд" за режију на Фестивалу југословенског документарног и краткометражног филма у Београду 1970. и посебном наградом на Међународном филмском фестивалу у Венецији 1972. Током своје филмске каријере био драгоцени помоћник познатим филмским ствараоцима: В. Слијепчевићу, С. Јанковићу, З. Велимировићу и А. Петровићу. Дејан Косановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСАРА, Светислав **БАСАРА, Светислав**, књижевник (Бајина Башта, 21. XII 1953). Студирао италијански језик и књижевност. Један од најзначајнијих представника *младе српске прозе*, генерације писаца која је у књижевни живот ушла почетком 80-их година. Већ од самих почетака (*Приче у нестајању*, Бг 1982; *Кинеско писмо*, Бг 1984; *Peking by night*, Бг 1985) његово стваралаштво карактерише списатељска разиграност и постмодернистичко поигравање формом и садржином, те препуштање апсурду као парадигми модерног доба. Његови потоњи романи – *Напукло огледало* (Бг 1986), посебно *Фама о бициклистима* (Бг 1988), као и *На Граловом трагу* (Бг 1990) и *Монголски бедекер* (Бг 1992), потпуно су профилисали аутентичан и самосвојан прозни израз који карактеришу исписивање раблеовских алтернативних историја са заводљивом мешавином фикције, мистификације и историјских факата у којима све изгледа као привид и где је све могуће и дозвољено. У његовој прози све подлеже иронији, сумњи, релативизацији и варљивости, а многобројни парадокси и нелогичности утичу на то да се стварају паралелни светови и паралелна стварност који се каламбурски укрштају, као и иронизована машта с бизарностима овога света. Из оваквог сучељавања настаје специфичан хумор апсурда, који је, поред комичког ефекта, још на почетку његовог стваралаштва имао и етичку ноту, наглашену кроз одбијање и релативизовање свих ауторитета, идеологија, покорности, научне озбиљности и теоријске окошталости. Почетком 90-их година, под утицајем политичких збивања, његова проза се делимично удаљава од првобитног поетичког става, по којем уметност достиже своје највише вредности тек када говори о универзалним феноменима и прихвата ближи контакт с историјом и актуелном стварношћу, што је довело до трансформације хумора апсурда у наглашено сатирично сагледавање управо те и такве стварности. У романима *Уклета земља* (Бг 1996), *Loony tunes: манично-параноична историја српске књижевности у периоду 1979*–*1990* (Бг 1997) и *Света маст* (Бг 1998) **Б.** гради сатирични ефекат супротстављањем јавног и тајног лица истог догађаја, о којем он приповеда тоном гротеске и сарказма, потпуно демистификујући и демонтирајући кулисе соцреалистичких псеудомитова. На таквом фону овај аутор је наставио своју стратегију *приповедачког егоцентризма*, потпуног задовољства приповедањем у првом лицу једнине, односно постулирањем апсолутне субјективности као поетичког става који постаје један од амблема целокупног његовог стваралаштва. Овакав пораст субјективности нужно је довео и до расапа текста структурираног на узрочно-последичним везама, тако да његова књижевност покушава сам расап света и његову неповратну фрагментарност и недовршеност да претвори у свој садржај. Књиге су му превођене на енглески, француски, бугарски, мађарски, немачки, италијански, шпански, холандски, македонски и словачки језик. Добитник је награде Железаре Сисак за најбољу књигу 1988, награде „Бранко Ћопић" и НИН-ове награде за роман *Успон и пад Паркинсонове* *болести* (Бг 2006). Био је амбасадор СРЈ на Кипру 2001--2005. ДЕЛА: романи: *Краткодневица*, Бл 2000; *Џон Б. Малкович*, Бг 2001; *Срце земље*, Бг 2004; *Дневник Марте Коен*, Бг 2008; драме: *Dolce vita*, *Oксиморон*, *Хамлет remake*, *Буди богснама*, Бг 1997; приповетке: *Изабране приче*, Бг 1994; *Изгубљен* *у самопослузи*, Бг 2008; есеји: *Виртуелна кабала*, Бг 1996; *На ивици*, Бг 2007; *Дрво историје и други есеји*, Бг 2008. ЛИТЕРАТУРА: А. Јерков, „С. Басара, *На Граловом трагу*", *Политика*, 12. I 1991; Н. Шапоња, „Светислав Басара, *Фама о бициклистима*, *Феномени*, *На Граловом трагу*", *Поља*, 1991, 37; Т. Брајовић, „Басараланд, или роман без романа", *Књижевна реч*, 1993, 22; П. Марковић, „Проповедник прозе", у: С. Басара, *Изабране приче*, Бг 1994; М. Пантић, „Гротескна симболика света", у: *Александријски синдром*, II, Бг 1994, „Светислав Басара: У паралелној стварности", *Александријски синдром*, IV, Бг 2003; М. Весковић, *Размештање фигура*, Н. Сад 2003; Т. Брајовић, „Наопаки Ниче (С. Басара, *Срце земље*)", *Нин*, 9. IX 2004; С. Владушић, „Између постмодерне и модернизма", у: С. Басара, *Фама о бициклистима*, Бг 2005; М. Весковић, „Лекар који се претворио у сопствену болест", И. Негришорац, „Искушења мистификације", *ЛМС*, 2007, 479, 4; Д. Албахари, „У возу", Б. Кукић, „Напред–назад", у: С. Басара, *Фама о бициклистима*, Бг 2008. Младен Весковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСАРАБА, Јован (Иванко) **БАСАРАБА, Јован (Иванко)**, влашки војвода (? – ?, 1352). Владао 1317–1352. После смрти кана Ногаја и немира у Угарској осамосталио се у Северинском Банату и између Карпата и Дунава засновао самостално влашко војводство (1324–1330). Са помоћном војском учествовао у коалицији против српског краља Стефана Дечанског и младог краља Душана на страни бугарског цара Михаила III Шишмана. Коалицију су Срби потпуно поразили у бици код Велбужда, 28. VII 1330. Овакав став влашког војводе остао је упамћен и утицао је на даље односе његове земље са Србијом. У повељи о Душановом законодавном раду из 1349. помиње се **Б.**, таст бугарског цара Александра, као један од седам владара који су се дигли на српску државу. Исте године (20. IX) цар Душан је Млечанима издао повељу о слободној трговини, али са забраном извоза оружја у суседне државе, међу којима се наводи и његова земља. Иста забрана извоза оружја у Влашку поновљена је у повељи цара Стефана Уроша Дубровчанима од 25. IV 1357. ИЗВОРИ: *Старе српске повеље и писма*, I/1, Бг – Ср. Карловци 1929; *Законик цара Стефана Душана – барањски, призренски, шишатовачки, раковачки, раванички и софијски рукопис*, Бг 1997. ЛИТЕРАТУРА: К. Иречек, *История на българите с поправки и добавки от самия автор*, София 1978. Гордана Томовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСАРАБА, Јован Негоје **БАСАРАБА, Јован Негоје**, влашки војвода (Влашка, друга половина XV в. – Влашка, 15. IX 1521). Као способан и мудар владар (од 23. I 1512. до смрти), успео је да оствари мир и стабилност у земљи, подстицао је културно стваралаштво и црквено градитељство. Његова супруга је била Милица Деспина, из породице српских деспота Бранковића, рођака или кћи Јована Бранковића. Уз новчану помоћ и моралну подршку влашког војводе и његове супруге, митрополит Максим (бивши деспот Ђурађ Бранковић) и његова мајка Ангелина Бранковић подигли су манастир Крушедол на Фрушкој гори (1509–1514). Сачувана је икона *Деисис са апостолима* коју су војвода **Б.** и Деспина даровали Крушедолу, као и фелон који је Деспина извезла са именима чланова своје породице. Војвода и његова супруга богато су даривали манастире на Светој Гори, у Цариграду и Србији. У житију цариградског патријарха Нифона II (препис из 1682). **Б.** се слави као доброчинитељ и добар хришћанин, који је у Србији у манастиру Орешковица (код Ждрела на Млави) сазидао припрату и начинио камени ковчег за мошти светитеља Григорија Синаита. Сахрањен је поред своје деце у својој задужбини, манастиру Куртеа де Арђеш, где почива и Деспина (умрла од куге 1554). ЛИТЕРАТУРА: C. Nicolescu, „Pricesses Serbes sur le trône des Pricipautés Roumaines – Despina-Militza, princesse de Valachie", *ЗМСЛУ*, 1969, 5; Д. Ј. Поповић, *Срби у Војводини*, I, Н. Сад 1990; М. Тимотијевић, „Сремски деспоти Бранковићи и оснивање манастира Крушедола", *ЗМСЛУ*, 1991–1992, 27-28; Б. Кнежевић, „Манастир Орешковица у Браничеву", *Гласник Друштва конзерватора Србије*, 2006, 30. Гордана Томовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСАРАБИ **БАСАРАБИ**, некропола, керамика, културни комплекс и група из старијег гвозденог доба. Некропола са скелетним гробовима под хумкама и гробним прилозима у керамици, накиту и оружју налази се код истоименог села на Дунаву у југозападној Румунији и датује се у VII в. п.н.е. По њој је названа керамика, махом црно глачана, у чијој се декорацији комбинују канеловање и урезивање низова „С", као основних мотива, лажни шнур, шрафирани троуглови, малтешки крст. Типолошки се разликују две фазе **Б.** керамике: старија, где доминирају „С" низови, и млађа, где се „С" мотив трансформише у тремоло линије. Прва фаза се датује претежно у VIII, а друга у VII в. п.н.е. Ова керамика се раширила на великом простору и њени елементи се јављају од Алпа до Црног мора и од Мађарске до Егејског мора. Културни комплекс **Б.** је обухватао широко географско подручје (Олтенију, Банат, Поморавље, североисточну Србију, северозападну Бугарску и периферне области) и у њему су забележене различите регионалне појаве: Босутска група у Војводини и северној Србији, Моравска група (Ланиште I и II) у Поморављу, **Б.** група у југозападној Румунији и др. Као заједничку карактеристику оне садрже **Б.** керамику која од области до области испољава одређене варијације у облицима и орнаментици, док се међу групама јављају разлике и у другим елементима материјалне културе, начину сахрањивања, оружју, накиту. Стварање овог културног комплекса је пре последица културних додира и размене духовних идеја и материјалних добара него великих миграција. Део тог културног комплекса је културна група **Б.** распрострањена махом у југоисточној Румунији у VIII–VII в. п.н.е. ЛИТЕРАТУРА: *Der Basarabi-Komplex in Mittel- und Südosteuropa*, Bukarest 1996. Растко Васић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСАРИЋ, Ђорђе **БАСАРИЋ, Ђорђе**, физичар, универзитетски професор (Лучани/Бриње, Хрватска, 29. III 1905 – Београд, 8. IV 1990). Студирао електротехнику у Љубљани, а дипломирао физику на Филозофском факултету у Београду 1929. На Фармацеутском факултету у Београду докторирао 1963. Физику, математику и космографију (основи астрономије) предавао је у гимназији у Кикинди (1930–1947), која је између два светска рата располагала изванредном опремом и у којој је експериментално урађена прва докторска дисертација из физике одбрањена у тадашњој Југославији. Његовом заслугом активности у школи настављене су и после рата, а због тих заслуга је премештен у Министарство просвете (1947). Убрзо је постављен за предавача на ПМФ-у у Београду, где је на Катедри за физику држао курсеве Опште физике за студенте хемије и биологије, а касније демонстрациони практикум за физичаре и Методику наставе физике. Превео је, заједно са Т. Добросављевићем, *Уџбеник физике* Х. А. Стјуарта (Бг 1962) и написао уџбеник *Методика наставе физике* (Бг 1979), први те врсте код нас. **Б.** је познат и по својим ваннаставним активностима: ђачка метеоролошка служба у Кикиндској гимназији која је слала податке Метеоролошкој опсерваторији и аеродрому у Београду, подмладак Аероклуба „Наша крила". Био је члан многих друштава и удружења, организовао је семинаре иновације знања за средњошколске наставнике и такмичења за ученике из физике, организатор и први уредник часописа *Млади физичар*. Марко М. Поповић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСИЈАНE **![001_Basijan.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-basijan.jpg)БАСИЈАНE** (Bassianae), латенско насеље и римски град на локалитету Градина, код Доњих Петроваца недалеко од Руме. На платоу елипсоидног облика, димензија 530х300 м и данас се уочавају бедеми, куле, многе цивилне грађевине, храмови и касноантичка базилика. На основу регистрованог археолошког материјала из касне фазе млађег гвозденог доба на Градини и околини, претпоставља се постојање насеља и опидума Скордиска, које је након римских освајања постало цивитас домородачког становништва са принцепсом на челу. **Б.** су се развиле око пољопривредног добра и виле власника, бившег ветерана, чије име је билo Bass(i)us. Захваљујући значајном стратегијском положају на путу Сирмијум–Сингидунум, насеље се развијало брзо и већ за владавине Хадријана, тј. његове посете граду 124, стиче статус муниципија. Статус колоније граду је додељен почетком III в., вероватно 214. приликом Каракалине посете Доњој Панонији и самом граду. О значају **Б.** у овом периоду сведоче натписи у част царева (Каракала, Гордијан, Валеријан, Галијен), епиграфски подаци о градитељској делатности у граду, квалитет надгробних споменика и скулптура, као и многобројни налази новца. У касноантичком периоду, у време Диоклецијана, ради заштите јужних делова Друге Паноније, успостaвљен је широк канал, у народу познат као Јарчина, чији је стратегијски стожер био у **Б.**, а недалеко, на локалитету Солнок у суседном селу Добринци подигнуто је велико утврђење – *Caput Bassianense*, у којем су били делови легије II Adiutrix и кохорте I Thracum. Утврђење је трапезастог облика, површине 16,2 ха и има 28 кула. **Б.** су значајно упориште у ратовима Констанција II против Сармата 356–357. Као и Сирмијум, утврђење је пало у нападу Хуна 441, али изгледа да том приликом бедеми нису значајно разграђени, јер су одолевали каснијим опсадама и били стециште формације германских федерата током друге половине V в. Након повратка у окриље Ромејске империје 510, у Јустинијановој *Novella XI* из 535. помиње се епископија у **Б.**, која је под јурисдикцијом Јустинијане Приме. Хијераклов Синекдемус их наводи у статусу града, а последњи пут се помињу у делу анонимног географа из Равене. На **Б.** је било мањих археолошких истраживања. Евидентиран је низ грађевина у којима се наслућују форум, терме, базилика, храмови, пространа вила урбана са мозаиком, хореуми. ЛИТЕРАТУРА: S. Dušanić, „Bassianae and its Territory", *AI*, 1967, 8; С. Душанић, „Римска војска у источном Срему", *ЗФФБ*, 1968, X-1; О. Брукнер, „Римски град Басијана", у: *Грађа за проучавање споменика културе Војводине*, 15, Н. Сад 1988; V. Dautova-Ruševljan, „A Roman Mosaic from Bassiana", *Acta Arch. Hung.*, 2001, 52; M. Milin, „Bassianae", *Situla*, 2003, 42. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСМА **БАСМА**, говорни део бајања; непроменљиви вербални инструмент који се с колена на колено преноси усменим путем и служи за одговарајућу комуникацију с изазивачима болести и других невоља. Назив настао од глагола *басмати* који се среће у значењу „говорити брзо и са много речи". У локалним говорима назива се и *бајка*, *басна*, *басан*, *басница*, *бајавица*, *бројница*, *изговарање*, *читање*. У Хрватској често има облик молитве, па се назива *молитвица*, или се, под утицајем писаних апокрифних садржаја, назива *заклињање*. У српској литератури употребљава се и књишки назив *бајалица*, настао по аналогији с називима малих фолклорних жанрова, какви су *брзалица*, *здравица*, *разбрајалица*, *пословица*. У народном говору *бајалица* означава особу која баје. **Б.** има задатак да врати нарушени поредак, што најчешће чини на симболичан начин, грађењем неког паралелног модела, чији је циљ да постојеће стање, уз одређену магијску процедуру, преведе у пожељно стање (по познатом принципу „слично изазива слично"): „Урок сједи на прагу, / урочица под прагом. / У урока три ока: / једно око водено, / друго око ватрено, / треће око урочно. / Прште око водено, / те погаси ватрено / и занесе урочно; / у дубоке дубине, / у високе висине, / у широке ширине. / (...)". У основи организације **б**. лежи ритам, који се постиже понављањем лексичких јединица, коренских морфема, граматичких форми те већих блокова текста – нпр. пребројавањем (најчешће од девет до нуле), именовањем делова тела, понављањем истог атрибута (најчешће боје – црн и црвен, или атрибута „чудан"), или одређене радње, именовањем сродничких односа итд. У формулативној структури **б.** јасно се препознају неки устаљени елементи, као што су: обраћање болести, наредбе и претње, братимљење. Иако без намере да изазове естетски утисак, **б**. је грађена средствима поетског језика и може се читати као поетски текст. Уобичајено се изговара шапатом. Функцију и одговарајуће значење добија у чину бајања. Сам чин обухвата и невербалне елементе, нарочито схватање простора и времена за реализацију, ритуално понашање и предмете за бајање (оштри предмети, „мртвачки предмети", јаје, делови биљака и животиња итд.), чија је улога симболичка. Понекад се и у самој **б**. указује на неопходно присуство неких средстава за бајање. Према намени деле се на медицинске (усмерене на лечење болести), привредне (против временских непогода, кише, градоносних облака, штеточина) и социјалне **б.** (везане за друштвени живот: изазивање љубави и повећање наклоности). С друге стране, оне се, по структури, могу делити на заклињања (демонској сили се прети именом Бога или светаца), бајаличке молитве (Бог или свеци се моле да помогну болеснику), бајаличке фразе (устаљене фразе које додатно објашњавају бајалачки поступак), **б.** са развијеним сижеом (бајалачко приповедање о страдању и излечењу). У најраспрострањенијој, медицинској **б.** често се болести уроци гоне на далека места (небеске висине, морске дубине итд.) у циљу излечења. Осим наведених, постоји и **б.** са непристојним садржајем. По правилу, за сваку прилику постоји посебна **б**., али има и случајева где бајалице исти текст прилагођавају различитим наменама, или га импровизују. Често садрже митолошке и религијске представе из давне, претхришћанске прошлости. Сматра се да је **б.**, због специфичног облика преношења (забрана измене, ограничен круг преносилаца, намена) од свих облика народног стваралаштва најбоље сачувала елементе древног митско-поетског језика, због чега постоје обимна истраживања бајаличке традиције, како код Срба тако и код већине словенских народа. ЛИТЕРАТУРА: Р. Н. Казимировић, *Тајанствене појаве у нашем народу. Креманско пророчанство*, Бг 1941; Љ. Раденковић, *Народне басме и бајања*, Ниш–Краг.–Пр 1982; *Народна бајања код Јужних Словена*, Бг 1996; *Симболика света у народној магији Јужних Словена*, Ниш–Бг 1996. Љубинко Раденковић; Ивица Тодоровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСНА **БАСНА**, кратка, алегорична, поучна прича, са доста драмских елемената, у стиху или прози, чија радња служи да илуструје неко морално начело. У свом првобитном облику **б**. је усменог порекла, на шта указује њен анимистички и аниматистички поглед на свет. И живе и неживе појаве у природи се персонификују. У српској **б**. ликови су претежно животиње (ређе ствари), које се понашају као људи. Два основна тока **б**. – источњачки (најпознатији у компилацији индијских прича *Панчатантра*, насталој око II в. п.н.е.) и грчки, езоповски – прожимају се у нашим **б**. Најједноставнији облик **б**. је случај из природе: уочен, издвојен и репродукован; нпр., **б**. о трсци која се одржава у олуји и храсту/јаблану који се поломи, забележена и код Доситеја (*Басне*, *Сабрана дела*, I, Бг 1961) и код В. Врчевића (*Народне басне*, Дубр. 1883). Развијенија форма је свесна схематизација, инсценација помоћу које се тумаче животни односи на основу искуства, природних особина и понашања животиња (коза се одбрани од вука предложивши му да је поједе кад се буде угојила, а онда се од њега сакрије међу остале козе: „Да нијесам патила, не би се у сриједу спратила", Вук, *Пословице*). Пословица својом згуснутом формулацијом искуства, може представљати исходишно саопштење **б.**, а радња **б.** илустрацију саме пословице, која се без те илустрације често не може разумети. Поука може бити експлицитна или произилазити из самог текста. Када је једноепизодична, **б**. се заснива на једној идеји; у двоепизодичну се развија по принципу контраста (о лисици и роди, нпр.); вишеепизодична **б**. повезује ситуације по узрочно-последичном реду, са градационим понављањима. Остаје сажета користећи, махом, општепознате особине животиња, које јој служе као својеврсни знакови споразумевања (зна се да је лисица лукава, зец плашљив, вук крвожедан). Притом се држи правилне композиционе структуре, од експозиције, преко заплета до расплета; нпр. у **б**. *Није вјера тврда у јачега* (В. Јовановић, *Српске народне приповетке*, Бг 1925), вук успе да поједе сва три вола, који се сложни и прибијени, успешно бране од њега, тек пошто их раздвоји, објаснивши двојици волова да ће, када му предају трећег, за њих остати више паше, да би, затим, и њих раздвојио истим начином убеђивања. Нада Милошевић-Ђорђевић Као универзални, лако преводљив и општеприхваћен жанр, **б.** су се лако преносиле још од античких времена. У српској литератури налазиле су место у различитим списима, у проповедима и интерпретацијама библијских прича, те у зборницима проповеди и беседа или у посебним збиркама аутора чија су дела заједничка баштина јужнословенских народа (Мавро Ветрановић, Динко Рањина, Игњат Ђорђић, Матија Дивковић и др.). У српским средњовековним списима појам **б.** означава измишљену причу. У савременом смислу речи заступљена је током XVIII в. у рукописним зборницима по манастирима; улази у програме српских школа у XVIII в., један је од честих облика у приручној литератури. Целовитији преводи и прераде **б.** почињу са Д. Обрадовићем (*Езопове и прочих разних баснотворцев с различних језика на славено-серпски језик преведене басне*, Лајпциг 1788), стичући изузетну популарност и делотворност. Следећи просветитељске циљеве, он је веома ценио **б.** као средство поуке и васпитања. У збирку је укључио грчке (Езоп, Гален и др.), латинске (Федар и др.) и савременије изворе (Ла Фонтен, Фенелон, Лесинг). Дао јој је посебан облик: уносећи уз њу, као коментар, „наравоученија", једну врсту моралне поуке која се гдекад развија до есеја. У *Собранију* (Беч 1793) објављује у стиху и *Похвалу **б**.* Делимично се угледајући на народно (усмено) стваралаштво (приче о животињама), Доситеј је својим **б.** ушао у народ, те су оне постале део усмене традиције (В. Врчевић и др.). У дубровачкој традицији издаје их Ђуро Ферић, у оригиналу (*Fabulae ab illyricis adagiis desumptae*, Дубр. 1794) и у преводу с латинског (*Fedra Augustova Odsuscgnika pricize Ezopove u pjesni slovinske prinesene*, Дубр. 1813). Следећи Доситеја, аутори класицистичке епохе опредељују се за **б.** као општеприхватљив поучни жанр. М. Витковић **б.** пише на мађарском језику, па их преводи на српски. У овом кругу има више аутора: Ј. Вујић (1809), Ј. Миоковић (1814); заступљена је у опусима Ј. С. Поповића, Ј. Стејића, а под великим утицајем Д. Обрадовића И. Стојановић објављује збирку *Наравоучителне басне* (Будим 1833). Почев од првих српских новина (*Сербскија повседневнија новини*, 1791), **б.** је присутна и у српској књижевној периодици, у већини забавника и алманаха Вуковог доба (Г. Новаковића и И. Стојановића, А. Белана, А. Будимировића, Ј. Хаџића, А. Арнота, В. Суботића и др.). Често издаване у XIX и XX в., прерађиване, парафразиране, инсцениране, стриповане, адаптиране или преточене у цртане филмове, Доситејеве **б.** су оставиле дубок траг у српској култури и уметности до данас. На тој традицији су настајале **б.** у наредним књижевним епохама: у стихованом облику често су се јављале код Ј. Ј. Змаја (у сатиричној, политичкој и дечјој поезији), а посебно је продуктиван и популаран био Љ. П. Ненадовић. Oстале су веома заступљене у хумористичкој и сатиричној књижевности, у стиху и у прози (на међи приповетке и хумореске): Ј. Поповић Стерија с политичким сатиричним **б.** у стиху, Ј. Хаџић, Ђ. Рајковић. Тим трагом иду П. Тодоровић (у фељтонима, уводницима листова које уређује, у политичким говорима и поучним чланцима), М. Митровић, те кругови хумориста и сатиричара око часописа *Стармали*, *Врач погађач*, *Геџа*, *Страдија*, касније око *Јежа* и сличних публикација. У овом периоду појављују се и ауторске прераде „народних" **б.** (В. Врчевић, *Народне басне*, Дубр. 1883; В. Вулетић-Вукасовић, *Басне и причице у старини*, Дубр. 1920). **Б.** је посебно интензивно писао М. Вукасовић, дајући им публицистичко-политички садржај. **Б.** такође постаје основа развијенијих прозних дела (*Аска и вук*, И. Андрића). Широко је заступљена у књижевности за децу (почев од Змаја, преко Д. Максимовић, до Д. Радовића, Љ. Ршумовића и др.), где артизам све више надвладава утилитарност. Развија се и као засебна врста у делима филозофске, сатиричне и политичке оријентације (С. Кличковић, Р. Путниковић и др.). Осим превода који потичу из старије рукописне традиције и из Доситејевих дела, током XIX и XX в. преводе се на српски европски класици **б.** (Ла Фонтен, Крилов, Толстој и др.). Миодраг Матицки ИЗВОР: *Сабрана дела Доситеја Обрадовића*, II, Бг 2007. ЛИТЕРАТУРА: А. А. Потебня, *Из лекций по теории словесности*, Харков 1894; Ј. Грчић, „Михајло Витковић у српској књижевности", *БК*, 1902, VIII, 34–36; И. Касумовић, „Езоповска басна, грчка и римска у српском и хрватском народном причању", *ЗНЖО*, 1913, XVIII; Г. В. Х. Хегел, *Естетика* II, Бг 1955; М. В. Стојановић, *Доситеј и антика*, Бг 1971; Ј. Деретић, *Поетика Д. Обрадовића*, Бг 1974 Л. Виготски, *Психологија уметности*, Бг 1975; *Алманаси Вуковог доба*, Бг 1979; М. Павић, *Историја српске књижевности класицизма и предромантизма. Класицизам*, Бг 1979; *НССВД*, 19/2, Бг 1990; М. Матицки, *О српској прози*, Бг 2000; Н. Милошевић-Ђорђевић, *Од бајке до изреке*, Бг 2006; *Дело Доситеја Обрадовића 1807–2007*, Бг 2008. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТА, Данило **БАСТА, Данило**, правник, универзитетски професор (Зрењанин, 4. IX 1945). Дипломирао (1968) и магистрирао (1973) на Правном факултету у Београду, а на Филозофском факултету у Београду докторирао 1978. дисертацијом *Јохан Готлиб Фихте и Француска револуција* (Бг 1980). На ПФ-у у Београду ради од 1970, редовни професор је постао 1993. У средишту његових правних и филозофских интересовања је практичка филозофија немачког идеализма, а радови му се крећу од основних тема филозофије до сажетих рефлексија о феноменима који карактеришу савремену духовну ситуацију. У правној филозофији нарочито се бавио проблемом правно уређене слободе, тј. ваљано организованим правним поретком и субјективним правом. Изузетан допринос науци дао је бавећи се тековинама правно-филозофске мисли на ПФ-у, посебно хрестоматијом *Преображаји идеје права. Један век правне филозофије на Правном факултету у Београду (1841–1941)* (Бг 1991), за коју је написао уводну студију, чиме је дао видан прилог истраживању наше правне баштине. Објавио девет књига и већи број чланака у домаћој и страној периодици. Приређивач је зборника радова: *Рани Хајдегер. Рецепција и критика Бивства и времена* (са Д. Стојановићем, Бг 1979), *Против произвољности – Кантова „Метафизичка начела науке о праву"* (са П. Волфом, Бг 1997), *Актуелност и будућност Кантове филозофије. Исход једне међународне филозофске анкете поводом двестогодишњице Кантове смрти (1804*–*2004)* (Бг 2004) и *Мишљење у вртлогу нашега времена. Свечаник у част 80. рођендана академика Михаила Ђурића* (са Ч. Д. Копривицом, Бг 2005). Уређивао је часописе *Гледишта*, *Theoria* и *Анали Правног факултета у Београду*. Својом обимном преводилачком делатношћу (И. Кант, Ј. Г. Фихте, Ф. В. Ј. Шелинг, Ф. Ниче, Е. Ласк, К. Јасперс, К. Шмит, Х. Келзен, Х. Маркузе) дао значајан прилог ширењу филозофске литературе на српском језику. Уредник је библиотеке *Парерга*, Издавачке задруге „Досије" и члан уредништва Библиотеке *Политика и друштво* ПФ-а у Београду. За дописног члана САНУ изабран је 2003. ДЕЛА: *Право под окриљем револуције*, Бг 1988; *Право и слобода*, Бг 1994; *Неодољива привлачност историје*, Бг 1999; *Вечни мир и царство слободе*, Бг 2001; *Пет ликова Слободана Јовановића*, Бг 2003; *Мрвице са филозофске трпезе*, Бг 2004; *Самопоштовање и пузавост*, Бг 2007. ЛИТЕРАТУРА: И. Марић, „Философска критика Данила Басте", у: Д. Баста, *Мрвице са филозофске трпезе*, Бг 2004; М. Здравковић, „Данило Н. Баста, Самопоштовање и пузавост", *АПФБ*, 2007, 2. Здравко Кучинар; Ратко Марковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТА, Даница **БАСТА, Даница**, сликар, ликовни педагог (Београд, 11. VII 1951). Дипломирала (1977) и магистрирала (1979) на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи Стојана Ћелића. Усавршавала се у Паризу (1981) и студијски боравила у многим европским земљама. Професор је на Вишој школи ликовних и примењених уметности у Београду. Самостално излаже од 1973, учествујући и на колективним ликовним смотрама. Њено стваралаштво се развија у циклусима који проистичу једни из других и, дуже или краће, паралелно трају: *Сваштаришта* (1978–2002); *Прозори – Гледајући огледaјуће*, *Соба са погледом* (1982–1988); *Фајронт* (1983–1984); *Годишња доба* (1983–1984); *Мимикрије – Гнезда* (1985–1986); *Решетке* (1988–1991); *Записи* (од 1991). Рад је започела гомилањем предмета–симбола и сведених градских мотива са фигурама, да би од почетка девете деценије XX в. амбијент атељеа без људи преточила у геометризоване композиције, стигла до граница апстракције и открила метафизичку димензију. Посматрајући свет кроз прозорска окна и призор који се од њих рефлектује, кристалишући знак крста и остављајући трагове о себи, истражује простор и светлост. Звонким или ређе стишаним колоритом, понеким гестуалним потезом и, чешће, прецизним, геометризованим, рационалним и елегантним цртежом, каткад урезаним у наслаге боје и несликарских материјала (песак, пиљевина), твори својеврсне хијероглифе, остварује ритмове, музику и поезију пластичне структуре. Њена дела чувају Народни музеј у Београду, Музеј савремене уметности, Музеј града Београда и др. Добитница је више награда, између осталих награде за сликарство Октобарског салона у Београду (1982), прве награде на Првом бијеналу „Милена Павловић-Барили" у Пожаревцу (1983) и Златне палете УЛУС-а (1984). ЛИТЕРАТУРА: *Даница Баста. Слике*, Бг 1995; *Даница Баста. Записи*, Бг 2001; Љ. Миљковић, *Даница Баста.* *Велики знак из циклуса Записи*, Бг 2008. Љубица Миљковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТА, Милан **БАСТА, Милан**, генерал-мајор, публициста (Курјак код Коренице, 1. III 1921 – Београд, 4. XII 2007). Као ученик гимназије постао члан СКОЈ–а 1939, а КПЈ 1941. У II светском рату учествовао од 1941. Током рата обављао је дужности политичког комесара батаљона Крбава, 2. личког народноослободилачког партизанског одреда, 3. личке пролетерске бригаде и 51. војвођанске дивизије. По окончању рата завршио је Вишу војну академију ЈНА. Био је начелник одељења у Главној политичкој управи Југословенске армије, политички комесар корпуса и вршилац дужности политичког комесара армијске области, као и начелник Катедре војне географије у Вишој војној академији. По престанку активне службе у ЈНА и превођења у резерву 1959, био је директор Радио Југославије и функционер Савеза синдиката Југославије. Одликован је већим бројем југословенских одликовања. ДЕЛА: *Италија*, Бг 1960; *Велики захват*, Бг 1962; *Рат после рата*, Бг 1963; *Рат је завршен 7 дана касније*, Зг 1978. ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, I, Бг 1970. Александар Животић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТА-ЈОВАНОВИЋ, Гордана **БАСТА-ЈОВАНОВИЋ, Гордана**, лекар, патолог, универзитетски професор (Београд, 9. VI 1952). На Медицинском факултету у Београду је дипломирала (1976), магистрирала (1978) и докторирала из области нефрологије (1989). Каријеру је започела 1978. као асистент-приправник на Институту за патологију Mед. ф. у Београду, а 2005. је изабрана за редовног професора на предмету Патологија. Боравила је на стручном усавршавању на Институту за патологију Мед. ф. у Тибингену (1980), као и на Одељењу за патологију Мед. ф. Маунт Сајна у Њујорку (1987. и 1988–1991). За управника Института за патологију изабрана је 2007. ДЕЛА: коаутор, „Morphometric analysis of glomerular basement membrane disease (TBMD)", *Clin. Nephrol.*, 1990, 33: коаутор, „Correlation of glomerular basement membrane alterations with clinical data in progressive hereditary nephritis (Alport's syndrome)", *Am. J. Kidney Dis.*, 1990, 14; коаутор, „Laminin, fibronectin and goodpasture antigen detection in patients with Alport's syndrome", *Renal Failure*, 1993, 15. ЛИТЕРАТУРА: Б. Ђуричић, *Медицински факултет Универзитета у Београду*, Бг 2005. Љиљана Гојковић-Букарица \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТА-ФЛАЈНЕР, Лидија **БАСТА-ФЛАЈНЕР, Лидија**, правник (Београд, 23. VIII 1948). Дипломирала на Правном факултету у Београду 1971, где је и докторирала 1982. Школовала се и радила као истраживач у Лондону и Франкфурту, била истраживач у Фрибургу и професор у Лугану. Као експерт за уставно право, била је заменик генералног секретара Међународног удружења за уставно право (1987–1993), члан делегације Југославије при поткомисији ОУН за превенцију дискриминације и заштиту националних мањина (1988–1991), вођа експертске групе за припрему Устава РС и преуређење државне заједнице СЦГ, председник Саветодавног комитета за надзор над Оквирном конвенцијом за заштиту националних мањина у Савету Европе, члан Светског конгреса у Атини и директор Међународног истраживачког центра на Институту за федерализам. Била је активиста независне групе експерата Београдског центра за људска права. Живи и ради у Фрибургу у Швајцарској. ДЕЛА: *Politics under Law*, Fribourg 1984; *Inter-Ethnic Conflicts and War in Former Yugoslavia*, Belgrade 1992; *Europe and Disintegration of Yugoslavia*, Fribourg 1995; *Federalism and Multiethnic States. The Case of Switzerland*, Fribourg 1996; *Constitutional Reform in Serbia and Yugoslavia*, Бг 2001; *Democratic Transition and Consolidation in Central and Eastern Europe*, Fribourg 2002. ЛИТЕРАТУРА: *Зборник Правног факултета*, Бг 2004. Марко Лопушина \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТАВ **БАСТАВ**, село на источним огранцима Сокол-планине, у долини Баставског потока и реке Пецка, леве притоке Јадра. Налази се између Крупња (36 км) и општинског средишта Осечина (9 км), с којима је повезано локалним путевима. Дисперзивног је типа на 240–360 м н.в. Чини га пет „мала". Први пут се помиње у аустријским списима из прве половине XVIII в. као село које је 1528. имало 11 домова. Током XVIII и XIX в. становништво се досељава из Црне Горе, Херцеговине, као и околних насеља. Године 1844. има 64 куће и 426 житеља, 1921. 96 домова са 994 житеља, а 2002. 585 становника, од којих 99,1% Срба. У селу су четвороразредна основна школа, месна канцеларија и „Тешманов конак", комплекс зграда с краја XVIII и почетка XIX в., проглашен за културно добро. ЛИТЕРАТУРА: С. Ђ. Стаменковић, Ј. Грујичић, *Насеља општине Осечина*, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТАИЋ, Константин **БАСТАИЋ, Константин**, правник, универзитетски професор (Свиница код Петриње, 3. VI 1908 – Загреб, 30. I 1969). Докторирао је на загребачком Правном факултету 1932. Више година радио је у правосуђу. Универзитетску каријеру започео је 1949. на ПФ-у у Загребу, где је предавао Општу историју државе и права поставши редовни професор 1961. Његов уџбеник *Опћа хисторија државе и права* (Зг 1958) примењиван је у универзитетској настави и на другим правним факултетима у Хрватској пуне две деценије. Средишња тема његовог научног дела је проблем земљишних односа у турском феудализму. У својој најважнијој књизи *Тимарско власништво у феудалном систему Османлијске Турске* (Зг 1958) изложио је становиште о спорним питањима о пореклу тимара као војничких лена и о природи права различитих носилаца стварноправних овлашћења на тимарској земљи. Порекло тимарско-спахијског система, који се у Османској држави развио у Анадолији, изводи из селџучког ленског система. Пренет у европске провинције након турског освајања, срастао је с традицијама византијске и српске проније, но уз очување темељне разлике да тимарски поседи никада нису уживали имунитетске повластице. У погледу правне конструкције својинских односа на земљи, **Б.** излаже схватање турских улема и правника из XVI и XVII в., који су у учење шеријата и арапских коментатора о земљишном власништву уградили теорију подељене својине, сличну оној коју су на западу изградили постглосатори. Два значајнија прилога написао је о политичким и државноправним проблемима стварања југословенске државе. ДЕЛА: „Прилог питању о односу ванекономске принуде и доминикалне власти у тимарско-спахијском систему", *ХЗ*, 1954, 2; „Стварање старе Југославије", у: *Народи Југославије у борби за слободу*, Зг 1959; *Хрватски сабор и Југославенски одбор,* Зг 1966; *Прилог проучавању политичких идеја раздобља Париске комуне*, Бг 1966. Мирјана Стефановски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТАЈИ **БАСТАЈИ**, село у Републици Српској, на источним падинама планине Чемернице, 6 км сјевероисточно од општинског средишта Кнежева (Скендер Вакуф). Насеље је дисперзивног типа на 700–900 м н.в. Чини га неколико заселака. Године 1981. имало је 905, а 1991. 672 становника, од којих 99,9% Срба. У **Б.** су основна школа и мјесна заједница. ЛИТЕРАТУРА: А. Хоџић, М. Тркуља, *Општина Котор-Варош и Скендер Вакуф и НОБ 1941-1945*, Котор-Варош 1985. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТАЈИЋ, Павле Паја **БАСТАЈИЋ, Павле Паја**, политичар, револуционар (Перна код Топуског, 12. V 1890 – Јасеновац, VIII 1941). Гимназију је завршио у Сремским Карловцима (1910), а права студирао у Загребу. За време балканских ратова пребегао је у Србију, повезао се са Народном одбраном и постао члан организације „Уједињење или смрт". Са српском војском је прешао Албанију и стигао на Солунски фронт. У време хапшења и суђења Драгутину Димитријевићу Апису (1917) побегао је у Француску, а затим у Швајцарску. По завршетку I светског рата, прикључио се комунистичком покрету. После протеривања из Швајцарске (1921), најчешће је боравио у Бечу и Москви. Са Мустафом Голубићем и Георгијем Димитровим у Бечу издавао је комунистички лист *La fédération Balcanique.* Од друге половине 20-их до краја 30-их година радио је за совјетску обавештајну службу учествујући, по Европи и свету, у ликвидацији противника Стаљиновог режима. Схвативши да би и сам могао бити уклоњен, напустио је рад у совјетској обавештајној служби. За дозволу повратка у Краљевину Југославију писмом је замолио председника владе Драгишу Цветковића, под условом да не буде гоњен за свој рад у иностранству, што му је и одобрено. Живео је у Топуском и Загребу до маја 1941, када су га усташе ухапсиле, спровеле у логор Јасеновац и погубиле. ИЗВОРИ: *Збирка Лебедева*, Музеј града Сарајева; *Споменица Сремскокарловачке гимназије 1791–1934*, Н. Сад 1935. ЛИТЕРАТУРА: К. Петровић, *Историја Српске православне велике гимназије карловачке*, Н. Сад 1951; В. Богичевић, *Сарајевски атентат – Писма и саопштења*, Сар. 1956; Љ. Јурковић, „Национални проблеми у Хабсбуршкој Монархији и наша југословенска револуционарна омладина", *Преглед*, 1964, Х; В. Дедијер, *Сарајево 1914*, Бг 1966; С. Цветковић, *Напредни омладински покрет у Југославији 1919–1928*, Бг 1966; Д. Јанковић, *Југословенско питање и Крфска декларација 1917*, Бг 1967; Р. Чолаковић, *Казивање о једном поколењу*, Сар.–Бг 1972. Анђелија Радовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТАСИ **БАСТАСИ**, село у Федерацији БиХ, које се налази на југоисточним обронцима планине Осјеченица. Удаљено је 6 км сjеверозападно од општинског центра Дрвара, с којим је повезано локалним путем. Насеље дисперзивног типа, протеже се на великој површини с обjе стране долине реке Унац, на око 750–900 м н.в. Од 1961. траје константна депопулација. Године 1991. имало је 382 становника од којих 99,5% Срба. Током грађанског рата у БиХ (1992–1995) и током агресије Хрватске на овај дио Републике Српске (1995), све српско становништво је исељено. Процес повратка расељеног српског становништва је у току. ЛИТЕРАТУРА: П. Рађеновић, *Унац*, Н. Сад 1997. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТАЋ, Бранислав **БАСТАЋ, Бранислав**, редитељ (Цетиње, 5. VI 1925 – Београд, 28. ХI 2007). Студирао економију и филозофију. Дебитовао 1958. филмовима *Стари капетан* и *Црне мараме* у корежији с француским аутором Лујом Гроспјером. Реализовао 49 краткометражних, документарних и телевизијских филмова, као и један играни филм. Његови филмови су се одликовали посебним, благим хумором и лирским приступом темама из свакодневног живота. Рана остварења **Б.** добила су велик број награда на домаћим и међународним филмским фестивалима: *Мали воз* (1959, награђен у Београду и Ванкуверу), *Село Тијање* (1960, Тринаестојулска награда), *Жедне чесме* (1962, награђен у Београду и Оберхаузену), *Путевима Југославије* (1963, награђен у Прагу). Режирао је и играни филм *Срамно лето* (1969) по роману и сценарију Б. Шћепановића. Дејан Косановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАСТИОН **БАСТИОН** (фр. *bastion*), избочени део бедема тврђаве. Конструисан у облику петоугаоника најчешће на угловима бедема. Две његове предње странице окренуте су према тврђавном претпростору, а две бочне сустичу се према главном спољашњем зиду тврђаве, који представља пету страницу. Јавља се у Риму, почетком XV в., у време измене структуре градских утврђења, која је наступила са све већим развојем ватреног оружја. Дотадашњи средњовековни утврђени град с високим тврђавним кулама, редовно на повишеним положајима, постао је у одбрамбеном смислу неприкладан због домета и разорне снаге топовских зрна. Уместо њега настаје систем концентричне градске утврде, смештене у низини, окружене бедемима и заштићене предтврђавним насипима од набијене земље, опкопима и јарцима с водом. У том систему појачавају се углови **б.** за смештај топова. Главни делови **б.** су: *фаса* (чеони бедем) и *фланка* (бочни бедем). Задња страна бастиона је његов *гркљан*, а најистуренија тачка теме бастиона или *сајан*. Тачка у којој се спајају фаса и фланка зове се *раме* ***б**.* Бедем између два суседна бастиона је *куртина*. У српској архитектури познати **б.** налазе се на Калемегданској тврђави у Београду и Петроварадинској у Новом Саду. ЛИТЕРАТУРА: С. Малдини, *Енциклопедија архитектуре*, Бг 2004. Бранка Ланцош-Малдини \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТА, Антал **БАТА, Антал**, лекар, патофизиолог, универзитетски професор (Кањижа, 17. I 1924 – Београд, 10. VIII 1985). Медицински факултет у Београду завршио је 1950. За време студија учествовао је у акцији за сузбијање пегавца у БиХ (1947), а после дипломирања у акцији за сузбијање туберкулозе на територији Србије, као шеф екипа за БСЖ вакцинацију. Постављен је за лекара приправника на Институту за патолошку физиологију Мед. ф. у Београду (1951), изабран у звање асистента (1954), а 1975. у звање редовног професора. Као стипендиста Београдског универзитета, провео је пет месеци на усавршавању у Каролинској болници у Стокхолму, а као стипендиста Светске здравствене организације, у току 1965/66. радио је на Нефролошком одељењу „*Tea Hashomer"* болнице у Тел Авиву, у тиму који се бавио научноистраживачким проблемима из области нефрологије. Предавао је и на Стоматолошком факултету у Београду, као и на Mед. ф. у Нишу и Приштини и у Вишој медицинској школи. Највећи део истраживања посветио је нефропатологији, али и имунопатологији, електролитном дисбалансу и патологији кардиоваскуларног система. Бавио се истраживањима етиопатогенезе ендемске нефропатије. Руководио је пројектом влада СФРЈ и САД *Environmental Protection Agenc*y. Из коре бубрега изоловао је један, раније неописани, полипептид са хипотензивним ефектом (TE супстанца), чију детаљну индентификацију настављају његови сарадници. Под његовим руководством уведена је ласерска емисиона микроспектрална техника за анализу и тумачење поремећаја елемената у траговима. **Б.** је био један од утемељивача предмета Патолошка физиологија и први доктор наука Института за патолошку физиологију Мед. ф. у Београду. ДЕЛА: коаутор, *Одабрана поглавља из опште патолошке физиологије*, Бг 1963; коаутор, *Ензимопатије. Поремећај метаболизма воде, минералних материја и ологоелемента,* Бг 1968; коаутор, *Патолошка физиологија*, Бг 1972. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, 2, Бг 2005; *Познати српски лекари: Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Љиљана Гојковић-Букарица \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТА, Геза Л. **БАТА, Геза Л.**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Кањижа, 11. II 1920 – Београд, 31. III 1964). Дипломирао (1950) и докторирао (1960) на Грађевинском факултету у Београду. Радио је у Хидротехничком институту САН (1950–1954) и у Институту за водопривреду „Јарослав Черни", где је био начелник Хидрауличке лабораторије. Усавршавао се у Институту за хидрауличка истраживања Универзитета у Ајови (САД), где је магистрирао (1956) и изабран за члана Друштва за унапређење научних истраживања *Sigma-Chi*. Хонорарни научни сарадник Хидрауличке лабораторије ГФ-а у Београду постао 1956, а 1961. ванредни професор на предмету Хидраулика са хидрологијом. Заслужан је за усавршавање моделске технике и метода мерења у хидрауличким лабораторијама Института за водопривреду „Јарослав Черни" и ГФ-а у Београду, а значајна је његова пионирска улога у увођењу рачунара у област хидраулике и хидрологије. Велики део његовог научног опуса односиo се на кретање подводних („мутних") струја у акумулационим базенима. Развио је прорачун рециркулације воде испуштене из термоелектрана као своју методу, која је цитирана у Америци, Француској, Италији и Кини, а у Канади прихваћена као, у то време, најподеснија метода у пракси. Његов рад, инспирисан хидроелектраном *Јабланица*, у којем се разматра утицај спајања доводних тунела хидроелектрана на осцилације нивоа воде у водостанима, приказан је у Аналима Француске академије наука. Његов допринос струци огледа се у многоројним елаборатима рађеним за потребе конкретних пројеката. Бавио се изучавањем засипања акумулација наносом (Јабланица, Треска, Грошница), хидрауликом хидроенергетских објеката – водостана и доводних канала (Перућица), хидрологијом ушћа (Сава, Дрина) и речном морфологијом (ерозија корита око стубова новосадског моста). Дао је вредан допринос уређењу београдског хидрочвора израдом хидролошке основе Саве и Дунава на сектору њиховог састава, као и дефинисањем хидрауличких услова формирања и обликовања вештачких језера на ушћу и код Аде Циганлије. Његова стручна активност дошла је до изражаја и код решавања хидрауличких и хидролошких проблема у страним земљама, у оквиру делатности наших пројектантских организација (хидрауличка анализа канала који повезује реке Тигар и Еуфрат у Ираку, хидролошка анализа реке Сумам у Алжиру, одређивање великих вода са димензионисањем прелива на бранама на Кипру и др.). ДЕЛА: и B. Knežević, „Some Observations on Density Currents in the Laboratory and in the Field", in: *Proceedings of the Minnessota International Hydraulics Convention*, Minneapolis 1953; „Нека запажања о мутним струјама у лабораторији и у природи", *Зборник радова Хидротехничког института Јарослав Черни*, 1953, 2; „Стабилитет водостана спојених хидроенергетских постројења", *Саопштења Хидротехничког института Јарослав Черни*, 1956, 5; „Recirculation of Cooling Water in Rivers and Canals", *Proceedings of the American Society of Civil Engineers ASCE, J Hydraul Div*, 1957, 83, 3; *Опште нумеричко решење пропагације таласа у слободним водотоцима*, Бг 1962; „Облик и хидротехнички услови образовања Београдског језера", „Хидрологија Саве и Дунава на сектору њиховог састава", у: *Дунав и Сава код Београда – Хидротехнички проблеми и хидрауличка проучавања*, Бг 1963. ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус, (ур.), *Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996*, Бг 1996. Миодраг Б. Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТА БОРОВО **![001_Bata-Borovo.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-bata-borovo.jpg)БАТА БОРОВО**, југословенска фабрика гуме и обуће. Власништво познате чехословачке фабрике обуће „Бата" Злин, коју је 1894. основао Томаш Бата (1876–1932), чија се породица генерацијама бавила обућарством. Чешка „Бата" је, осим **Б. Б.**, у Југославији имала више фабрика: „Мајстор" у Борову, „Столин" (Борово, Вуковар), „Целотовор", „Небојша" (основане 1939) и „Бата" (основана 1940, под именом „Томакс") у Београду, те „Котва"у Загребу. Градња фабрике **Б. Б.** почела је 1931, 2 км јужно од села Борово, а предузеће добија дозволу за рад код Среског суда у Вуковару 23. IX 1933. Већ 1936. предузеће запошљава 3.800 намештеника и поседује око 400 продавница у целој земљи. Према стању у трговачком регистру 1938. основни капитал предузећа износио је 5 милиона динара. Предузеће је, започевши 1934. изградњу фабричког насеља, изградило две зграде и 80 стамбених кућа за готово 1.200 житеља, а 1936. фабрика је имала укупно четири насеља са 380 породица. Уз остале садржаје, изграђена је и изванредна зграда осморазредне основне школе. Директор фабрике у том периоду био је Тома Максимовић, председник Српског привредног друштва „Привредник", а током рата комесар за избеглице у влади Милана Недића. Године 1937. следећем власнику, Јану Бати, додељен је Орден св. Саве I реда. Оснивањем НДХ фабрика је променила име у „Бата, хрватска творница гуме и обуће д. д. Борово", продајући током рата своје производе окупатору. Пресудом Окружног суда у Осијеку 27. XI 1945. и потврдом Врховног суда Хрватске 5. II 1946, сва имовина „Батиних" фабрика у Југославији постала је државна својина. Власти су сматрале да су многа предузећа из састава концерна, продајући своје производе окупатору, помагала „економски и ратни потенцијал" окупатора. Повереништво за трговину и индустрију НКОЈ-а поставило је Николу Королију за управитеља у београдским предузећима „Бата" и „Небојша". Фабрика 1947. поново мења име у „Југословенски комбинат гуме и обуће". Комбинат је у наредним деценијама спадао у десетак најкрупнијих европских предузећа у овој грани индустрије. Од око 4.000 радника и службеника средином 50-их, број запослених се 1975. попео на око 16.000. Фабрика је учествовала са 35% у укупној југословенској производњи гумене обуће, а са 33% у производњи пнеуматике и гумено-техничке робе. Средином 70-их година производила је годишње близу 10 милиона пари кожне и ПВЦ обуће, преко 8,8 милиона пари гумене обуће, 25.000 т аутомобилских гума и др. Извозила је око 4 милиона пари обуће годишње. Године 1975. укупан приход износио је преко 9,2 милијарде динара. У времену распада СФРЈ у Сомбору је од погона фабрике **Б. Б.** настало предузеће „Борели" („Борово-Борели"). Састоји се од производног погона капацитета 3.000 пари обуће дневно у Сомбору и малопродајне мреже широм Србије. Од 1991. до 2008. предузеће је произвело преко 6.000 модела мушке, женске, дечије и обуће за специјалне намене. Око 30% годишње производње намењено је извозу (Италија, Немачка, Холандија, Пољска, Русија). Током НАТО агресије на СР Југославију 1999. предузеће је претрпело штету процењену на 21,5 милиона долара. У бомбардовању 22. V уништено је 1.500 квадратних метара производног простора и 260 машина. ИЗВОРИ: Архив Југославије; „Закон о изменама и допунама Закона о национализацији приватних привредних предузећа", *СЛ ФНРЈ*, 1948, 35. ЛИТЕРАТУРА: К. Хреља, М. Камински, *Борово: Југословенски комбинат гуме и обуће*, Славонски Брод 1971; А. Дуић, *Борово 1931–1981: педесет година рада*, Борово 1981. Слободан Селинић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТАЈНИЦА **БАТАЈНИЦА**, приградско насеље у субурбаној зони Београда. Административно му је припојено 1972, када губи статус посебног насеља. **Б.** је на југоисточној периферији сремске лесне заравни (око 80 м н.в.), поред пута и пруге Београд – Нови Сад. Првобитно насеље имало је облик крста са две улице, а трансформацијом у приградско насеље постаје компактније, добијајући неправилан облик и доминантан решеткасти распоред улица. Југоисточни део **Б.** чине вишеспратнице за колективно становање. Од Београда је удаљена 18 км. У писаном документу први пут се помиње 1546, када је у њој било 25 српских кућа, а под садашњим именом 1728. **Б.** је 1880. имала 1.703 житеља, а 1910. 2.435. Ширење београдске урбане зоне после II светског рата дало је подстицај наглом порасту броја становника: Године 1948. – 3.674 лица, 1953. 5.291, 1961. 8.394 и 1971. 14.567 лица. У **Б.** су, осим православне цркве из 1726, три основне школе, дом културе са одељењем Народне библиотеке, дом здравља и више погона београдских и земунских предузећа („Мостоградња", „Хидроградња", млин са силосом, Ваздухопловни завод и др.). Већина мештана запослена је у Земуну и Београду. Србољуб Ђ. Стаменковић У атару насеља постоје праисторијско налазиште и некрополе из раздобља средњег века. На локалитету *Бекића Салаш*, источно од насеља, 1939. откривена је некропола од које су истражена свега четири гроба. У једном од њих, који је опредељен као гроб гепидског коњаника из средине VI в., поред осталог, нађен је и шлем типа *Baldenheim*. Двадесет година касније, на истом месту извршена су сондажна ископавања, у циљу провере података о околностима ранијег налаза. Том приликом су откривена три гроба из касног VI и почетка VII в. На локалитету *Аеродром* приликом земљаних радова 1956. откривено је неколико гробова, делова веће некрополе. У гробовима је било керамичких посуда и металних налаза, али је Музеју у Земуну предат само један керамички лонац, рађен техником гнетења, који се оквирно може датовати у раздобље VII–VIII в. На локалитету *Велика Хумка*, на праисторијском тумулу, у целости је 1958–1959. истражена средњовековна (словенско–старомађарска) некропола, са 102 гроба, међу којима је било и гробова ратника са култном сахраном коња. Некропола је са укопима на редове, оријентације запад–исток. У коњаничким гробовима сахрањивање је вршено са коњском главом на ногама или коњском опремом крај ногу покојника. У осталим укопима прилога има само у женским и дечјим гробовима. На основу налаза новца краљева Стефана I и Петра некропола је датована у другу половину XI в. Археолошки налази из коњаничког гроба са локалитета *Бекића Салаш* чувају се у Археолошком музеју у Загребу, а касније откривени, као и са oсталих налазишта, у Музеју града Београда. Весна Бикић ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ковачевић, „Велика хумка код Батајнице", *Старинар*, 1961, 12; Д. Димитријевић, Ј. Ковачевић, З. Вински, *Сеоба народа – археолошки налази југословенског Подунавља*, Земун 1962; С. Гавриловић, *Срем од XVII до средине XVIII века*, Н. Сад 1979. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТАКОВИЋ, Душан Т. **БАТАКОВИЋ, Душан Т.**, историчар, универзитетски професор, дипломата (Београд, 23. IV 1957). После студија историје (1982) и магистратуре на Филозофском факултету у Београду (1988), докторирао је 1997. на Сорбони у Паризу. У Историјском институту радио 1983–1992, када прелази у Балканолошки институт САНУ. Од 1998. на ФФ-у у Београду предавао је Увод у историјске студије. Пошто је окончао свој мандат амбасадора у Грчкој (2001–2005), именован је за саветника председника Србије, а исте године изабран је за директора Балканолошког института САНУ и главног уредника годишњака *Балканика*. Био је члан Државног преговарачког тима о будућем статусу Косова и Метохије (2005), а 2007. именован за амбасадора у Канади. Предавао је на више европских и америчких универзитета. У оквиру Фондације за европску историју и цивилизацију са седиштем у Паризу, био је представник Балкана у жирију за Европску награду из историје (1995–2000). Објавио је и приредио већи број књига (монографија, зборника, мемоара и грађе) и преко стотину научних радова с тежиштем на српско-албанским односима у XIX и XX в. Његова истраживања посвећена су и проучавању односа религије и идеологије у балканским и јужнословенским национализмима и европским оквирима српске историје. ДЕЛА: *Дечанско питање*, Бг 1989; (прир.) *Савременици о Косову и Метохији 1850-1912*, Бг 1989; (прир. са Н. Б. Поповићем), *Колубарска битка*, Бг 1989; коаутор, *Косово и Метохија у српској историји*, Бг 1989; *Косово и Метохија у српско-арбанашким односима*, Пр 1991; *La Yougoslavie: nations, religions, idéologies*, Lausanne 1994; *The Serbs of Bosnia and Herzegovina. History and Politics*, Paris 1996; *Косово и Метохија. Историја и идеологија*, Бг 1998; (ур. и коаутор), *Нова историја српског народа*, Бг 2000. Михајло Војводић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТАЛАГЕ **БАТАЛАГЕ**, село у Тамнави, на левој обали реке Тамнава, леве притоке Колубаре, 10 км североисточно од општинског средишта Коцељева. Дисперзивног је типа на 120–220 м н.в. и чине га четири „краја". Садашње насеље формирано је почетком XVIII в. Становништво се досељавало у XVIII и XIX в. из Срема, Ердеља, Рађевине, Јадра, Црне Горе (Пипери), Мачве, околине Чачка и Ваљева. Помиње се 1822, када је имало 41 кућу, 1828. са 49, 1921. са 123 дома и 856 житеља, а 2002. у њему је живео 501 становник, од којих 99% Срба. У пољопривреди је 85,1% активног становништва. У селу су четвороразредна основна школа и земљорадничка задруга. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТАЛАКА → АРСЕНИЈЕВИЋ, Лазар Баталака **БАТАЛАКА** → **АРСЕНИЈЕВИЋ, Лазар Баталака** # БАТАЛО ШАНТИЋ **БАТАЛО ШАНТИЋ**, тепчија (?, средина XIV в. – ?, после 1404/07). Најпознатији члан лашванског рода Шантић. Носио је титулу тепчије и спадао у круг најмоћнијих великаша за време владавине краља Стефана Дабише (1391–1395), краљице Јелене (1395–1398) и прве владе краља Стефана Остоје (1398–1404). Навођен је као сведок на владарским повељама у периоду 1391–1404/07. У повељи краљице Јелене из 1397. важи за четврту личност у држави после Хрвоја Вукчића, Сандаља Хранића и Павла Раденовића. Био је господар жупе Лашва и града Торичан. Женидбом с Ресом, ћерком Вукца Хрватинића, добио је и жупу Сану. С Ресом је вероватно имао три сина, Вука, Стефана и Остоју, који се у изворима јављају са презименом Тепчић. Дијак Станко Кромирјанин преписао је 1393. за **Б. Ш.** тзв. *Баталово јеванђеље* са записом у којем каже да је био „много добар добрим људима и много славан добрим крстјанима". Сахрањен је у долини Лашве испод рушевина Торичана где је нађен његов гроб са стећком и натписом. ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, „Гробница босанског тепчије Батала, обретена код Горњег Турбета (котар Травник)", *ГЗМ* 1915, 27; Ј. Петровић, „Лубања (Calvarium) и дијелови костура босанског велможе Батала", *ГЗМ*, 1923, 35; Ђ. Мазалић, „Конзерваторски захват на Баталовој гробници и њезин данашњи изглед", *НС*, 1959, 6; Ђ. Сп. Радојичић, „Одломак богомилског јеванђеља босанског тепчије Батала", *Известия на Институт за история БАН*, 1964, 14–15; С. Рудић, *Властела Илирског грбовника*, Бг 2006. Срђан Рудић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТАЊА **БАТАЊА**, мањи град у мађарској жупанији Бекеш у Поморишју, близу румунско-мађарске границе. Према попису из 2001, имала је 6.447 становника од чега су 5,1% чинили припадници српске националне мањине. Атар насеља обухвата 46,34 км2. Срби су се у **Б.** населили 1718, а 1778/79. изградили храм посвећен Рођењу Пресвете Богородице, чији се иконостас сматра једним од највреднијих у српским црквама на простору Мађарске. Српска православна вероисповедна школа у **Б.** почела је да ради 1793. У почетку хомогено српско место, насељавањем Мађара, Словака и Румуна постаје вишенационално, мада Срби остају већинско становништво све до средине XIX в. До I светског рата ту је живело око 2.600 Срба. Непосредно по окончању рата већи део српског народа је оптирао и преселио се у делове Баната који су припали новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Њихови потомци данас живе у селима Мужља, Банатско Вишњићево и Војвода Степа. **Б.** је данас најисточније насеље у Мађарској са српском популацијом. У њој постоји основна школа на српском језику и локална српска мањинска самоуправа. Говор батањских Срба је специфичан. У њему се, поред утицаја мађарског, примећује и јак утицај румунског језика као последица бројности румунске и ромске националне мањине. ЛИТЕРАТУРА: М. Мицић, *Одисеја батањских Срба*, Зр 2003; Д. Дујмов, *Воз савести*, Будимпешта 2005. Александар Животић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТЕЗ, Владимир **БАТЕЗ, Владимир**, одбојкаш (Нови Сад, 7. IX 1969). Вишу школу за спортски менаџмент завршио је у Новом Саду. У спортској каријери најдуже је био везан за новосадску „Војводину", с којом је више пута освојио државно првенство и куп. Наступао је и за београдску „Црвену звезду", а играо и за иностране клубове. Као члан државне репрезентације, освојио је бронзану медаљу на ОИ 1996. у Атланти и златну 2000. у Сиднеју. На светском првенству у Токију 1998. велик допринос дао је репрезентацији у освајању сребрне медаље, а на Европском првенству у Бечу 1999. у освајању бронзане медаље. Има статус заслужног спортисте. ЛИТЕРАТУРА: *Медаље спортиста из српских клубова*, Бг 2005. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТИНАЦ **БАТИНАЦ**, село на десној страни долине Велике Мораве, 5 км источно од општинског средишта Ћуприја. Простире се по падинама Буковичког брда на 160–200 м н.в. Збијеног је типа, овалног облика с мрежастим распоредом улица. Село је 1884. имало 59 кућа и 353 становника, 1921. 145 домова и 725, а 2002. у њему је живео 871 становник, од којих 65,1% Срба и 27,1% Влаха. У пољопривреди је радило 84,1% активног становништва. Има четвороразредну основну школу, амбуланту, стругару, млекару и млин. Србољуб Ђ. Стаменковић ![001_Batinac-srebrni-pojas.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-batinac-srebrni-pojas.jpg)На простору села откривен је и значајан археолошки материјал: неколико пари великих, богато украшених појасева од сребрног лима типа Мраморац, датованих у V в. п.н.е., који највероватније потичу из разорених гробова. Извесне непрецизности у извођењу орнаментике на њима и поплава различитих геометријских мотива индицирају мање веште мајсторе од оних који су начинили појасеве из Мраморца, по којима је тип добио име, као и постојање локалних златарских радионица у средњем Поморављу. На једном од појасева приказана је, по свему судећи, веома стилизована борба пешака и коњаника, која јасно говори о неспремности домаћих занатлија у то време да прикажу фигуралне композиције. Растко Васић ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002; M. Stojić, „Zwei neue Gürtel aus Edelmetall vom Typ Mramorac aus Batinac in Serbien", *Prähist. Z.*, 2007, 82/1. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТИНСКА БИТКА **БАТИНСКА БИТКА**, вођена између Црвене армије и НОВЈ, с једне, и немачке 35. СС дивизије, с друге стране 6–29. XI 1944. код места Батина у Барањи. Почетком новембра 1944, у склопу операција Трећег украјинског фронта у јужној Мађарској, јединице Црвене армије и НОВЈ су у ширем рејону Апатина и Батине развиле борбе за форсирање Дунава. Десну обалу Дунава, с тежиштем на одбрани утврђених положаја код места Дубошевица, Дража, Батина, Змајевац и Златна Греда, бранила је немачка 35. СС дивизија ојачана полицијским батаљонима, преосталим људством немачке Црноморске флоте и слабијим мађарским јединицама. По избијању јединице 57. армије Црвене армије и 51. дивизије НОВЈ на леву обалу Дунава почеле су припреме за форсирање реке ради преношења тежишта борбених дејстава на простор Барање. Совјетска команда је намеравала да тим маневарским нападом завара немачку страну, која је очекивала напад у рејону Мохача, и да продором према Блатном језеру раздвоји немачку Групу армија „Југ" у Мађарској од Групе армија „Ф" у Југославији, чиме би 2. украјинском фронту било олакшано заузимање Будимпеште. Истовремено, леву обалу Дунава, од Мохача до ушћа Драве у Дунав, запосела је новоформирана југословенска 51. дивизија, како би се код немачког командног кадра створио утисак да на том сектору нема совјетских трупа. Заједничким планом је предвиђено да јединице 73. и 233. дивизије Црвене армије и 51. дивизија НОВЈ (без 8. бригаде) форсирају Дунав на врло неприступачном и утврђеном сектору фронта, у рејону села Батина, заузму село и потом прошире мостобран ка селима Драж и Змајевац. Истовремено, 236. дивизија Црвене армије и 8. бригада 51. дивизије НОВЈ требало је да форсирају Дунав код Златне Греде и по њеном заузимању прошире мостобран ка Змајевцу и Кнежевим Виноградима. Десант је почео 6. новембра пребацивањем мањих снага. Пред зору 11. новембра, уз врло снажну артиљеријску припрему, два батаљона 233. дивизије и један батаљон 12. бригаде 51. дивизије пребацили су се преко Дунава код Батине и образовали ужи мостобран, а потом напали немачке утврђене положаје код села Драж и Змајевац и тригонометра 205. Немачке снаге су – упркос веома снажном југословенско–совјетском нападу, успеле да задрже своје положаје. Тог дана, поподне и током ноћи 11/12. новембра на мостобран су пребачени и остали делови 12. бригаде. Око поднева 12. новембра немачке јединице су, уз подршку тенкова и јуришне авијације, успеле да снажним контранападом потисну 12. бригаду и пребачене батаљоне 233. дивизије на западну ивицу Батине. Тешке борбе су настављене и следећег дана. Тог дана је на мостобран пребачен и 2. батаљон 7. бригаде 51. дивизије. Ипак, немачке снаге су успеле да после тешких борби потисну пребачене трупе у источни део Батине. Након веома снажних и крвавих дводневних уличних борби јединице Црвене армије и 51. дивизије НОВЈ су 15. новембра потиснуте из Батине на саму обалу Дунава. У критичним моментима пребачена је на десну обалу Дунава 73. дивизија Црвене армије, а током ноћи 15/16. новембра и остали делови 7. бригаде, који су на положајима сменили јединице 12. бригаде, будући да су ове током претходних борби претрпеле велике губитке (121 погинуо, 203 нестала и 289 рањених бораца). Како је више од четвртине бригаде избачено из строја, на положајима је остао само 3. батаљон те бригаде. Следећег дана је са свим пребаченим трупама извршен напад на немачке положаје у којем је 35. СС дивизија потиснута ка Дражу и Змајевцу. Упоредо са тим борбама, 18. новембра, северно од Апатина, Дунав су форсирале и јединице 236. дивизије Црвене армије и 1. батаљона 8. бригаде 51. дивизије НОВЈ. Југословенске и совјетске снаге, пребачене на тај сектор, дејствовале су ка Моњорошу и Александровом дворцу. У неколико етапа до 22. новембра, преко Дунава су пребачени и остали делови 236. дивизије и 8. бригаде. Идућег дана је са свим тим снагама предузет напад на немачке положаје током којег је 73. дивизија, у садејству са 51. дивизијом, успела да заузме Змајевац, а 8. бригада Моњорош. Истог дана совјетска 233. дивизија је успела да заузме Драж. Већ 24. новембра јединице 7. и 8. бригаде избиле су пред Кнежеве Винограде. Њиховим спајањем је успостављен јединствен мостобран на простору Барање. Од 24. до 28. новембра 7. бригада је водила тешке борбе код Кнежевих Винограда. То место је неколико пута заузимано и напуштано од стране југословенских снага. Најзад, 27. новембра Кнежеви Виногради коначно су заузети. Док је 7. бригада водила борбе око Кнежевих Винограда, 8. бригада је успела да код Апатина пребаци своје преостале снаге преко Дунава и почне борбе за села Луг, Грбовац и Вардарац, које је заузела у току 27. новембра. По заузимању тих места настављено је гоњење немачких снага ка Драви. У склопу тих дејстава заузета је Дарда 28. новембра. Истог дана је 7. бригада заузела Козарац. Настављајући гоњење разбијених немачких снага, 29. новембра ушла је у Јагодњак, док је 8. бригада избила на Драву и блокирала Осијек. У међувремену, одморена и попуњена 12. бригада пристигла је 28. новембра у Змајевац и током следећег дана се прикупила у рејону Кнежева ради чишћења терена од заосталих немачких делова. Истовремено, совјетске снаге су оријентисале дејства ка северозападном делу Барање. Јединице совјетске 4. гардијске армије су ноћу 24/25. XI форсирале Дунав код Мохача и 26. новембра заузеле тај град, спојивши се са јединицама 57. армије, које су продирале ка Печују. Најзад, трупе Црвене армије су 29. новембра успеле да заузму Печуј. Избијањем југословенских и совјетских јединица на Драву и потпуним потискивањем немачких снага са простора југословенског дела Барање 29. XI 1944. завршена је битка за батински мостобран. У тим борбама 51. дивизија је имала 271 мртвог, 850 рањених и 207 несталих бораца. Губици немачких снага и јединица Црвене армије нису познати. По завршетку рата борцима Црвене армије је код села Батина подигнут споменик, рад вајара Антуна Аугустинчића. ЛИТЕРАТУРА: *Ослободилачки рат народа Југославије*, II, Бг 1965; Љ. Пајовић, Д. Узелац, М. Џелебџић, *Сремски фронт 1944–1945*, Бг 1979; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992. Александар Животић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТИЊАНИ **БАТИЊАНИ**, село у средишњој Хрватској, на западним огранцима Папука. Налази се на путу Дарувар – Подравска Слатина, око 5 км североисточно од Дарувара, на 267 м н.в. Насеље је током новије историје мењало име, тако да се до 1879. звало **Б.**, 1880–1900. **Б.** Даруварски, 1910–1981. **Б.** Подгорски, а од 1981. враћа првобитни назив. У селу је 1991. живело 547 становника, од чега 92% Срба. Након егзодуса 1995. број Срба у селу је смањен, а број Хрвата повећан. По попису из 2001. насеље је имало 273 становника, од тога 39,2% Срба. Становништво се бави претежно пољопривредом, виноградарством и сточарством. Село је настало дуж друма, који води развођем између потока Топлица на југу и Ђурђичке реке на северу. Јужна периферија је спојена с Даруваром. На сеоском гробљу је храм посвећен св. великомученику Димитрију, сазидан 1739. То је једнобродна грађевина с олтарском апсидом и звоником. Иконостас је настао између 1747. и 1751. Сликао га је поп Станоје Поповић, један од водећих мајстора популарног зографског сликарства прве половине XVIII в. Овај храм са иконостасом био је једно од ретких сачуваних и аутентичних сведочанстава српске уметности првих деценија после Велике сеобе Срба 1690. У целини обновљен пред почетак рата 1991, требало је да због својих историјских и уметничких вредности буде проглашен за споменик културе нулте категорије, али, иако ван зоне ратних операција, срушен је до темеља 1992. ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995*, Бг 1997; М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг, 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТИЋ МИРКОВИЋ **БАТИЋ МИРКОВИЋ**, босански кнез (?, друга половина XIV в. – ?, после 1420). Судећи према патрониму, био је син кнеза Мирка Радојевића, који је у појединим тренуцима имао запажену улогу у босанској држави. Једно дубровачко писмо из 1403. сведочи да је кнез Мирко имао још једног сина који је током Косовске битке доспео у турско заробљеништво. Кнез Б. М. се наводи као сведок на повељама босанских владара у периоду 1405–1420. Посед му се налазио код села Копошић северно од Сарајева, где је и његов гробни камен са натписом на којем је наведен с титулом „кнез босански" која свакако сведочи о угледу који је уживао и важној функцији коју је обављао. Био је ожењен Вукавом, која му је и подигла споменик. ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма I/1*, Бг – Ср. Карловци 1929; М. Вего, *Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине*, IV, Сар. 1970; Г. Томовић, *Морфологија ћириличких натписа на Балкану*, Бг 1974. Срђан Рудић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТКОВИЋ **БАТКОВИЋ**, село у Републици Српској, у Семберији, 10 км сјеверно од Бијељине. Насеље збијеног типа на речној тераси, смјештено на 85 м н.в. Развијало се спонтано дуж локалних путева и формирало радијалан облик и распоред улица. Године 1991. имало је 3.483 становника, од којих 92,5% Срба. У селу се налазе црква, основна школа, мјесна канцеларија, трговачке и занатске радње. Милош Бјеловитић У атару села постоји значајно археолошко налазиште. Евидентирани су остаци словенског насеља из раздобља VIII–IX в. У засеоку Клис, на локaлитету Јазбине, у раздобљу 1969–1971. и 1973–1974. обављена су систематска археолошка истраживања на површини од око три хектара. Откривено је 50 објеката, претежно полуземуница, као и отпадних јама и огњишта у међупростору. Поједине полуземунице опредељене су као радионице за топљење гвожђа и израду једноставног оруђа. Станишта су раштркана, али се могу уочити скупине од три или више полуземуница, некада укопаних у низу. Насеље је засновано на сразмерно великој површини уз поток Бистрик и живот се у њему одвијао око два столећа, приближно од средине VII до средине IX в. Судећи према налазима керамике, развој насеља се може прaтити кроз три етапе. Прву, најстарију, одређују налази керамике тзв. развијеног прашког типа (друга половина VII и почетак VIII в.), средњу етапу одређују налази керамике VIII в., а најмлађу етапу керамика особена за IX в. У последњој етапи насеља подигнуто је неколико надземних зграда, међусобно повезаних у својеврсни комплекс (димензија 17 × 18 м), чији стубови су оштетили остатке старијих полуземуница. Поред керамичког посуђа, у насељу су нађена коштана шила, жрвњеви, брусеви, ножеви, кресиво, као и свега неколико комада накита и део коштаног чешља. Весна Бикић ЛИТЕРАТУРА: Р. Кајмаковић, *Семберија – етнолошка монографија*, Сар. 1974; И. Чремошник, „Ранославенско насеље Јазбине у Батковићу код Бијељине", *ГЦБИ*, 1977, XV. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТКУША **БАТКУША**, село у Републици Српској, у Посавини. Налази се око 13 км југоисточно од општинског средишта Босанског Шамца, с којим је повезано локалним путем. Насеље дисперзивног типа сјеверно од реке Толиса, притоке Саве, смјештено на речној тераси, на око 88 м н.в. Чини га неколико заселака (Божићи, Полојчани, Баткуша, Јанковићи). У **Б.** је 1991. живјело 924 становника, од којих 98,2% Срба. Село има основну школу, мјесну канцеларију и трговину. ЛИТЕРАТУРА: *Босански Шамац – фотомонографија*, Бос. Шамац 1976. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТЛАВСКО ЈЕЗЕРО **БАТЛАВСКО ЈЕЗЕРО**, акумулативно језеро настало 1965. изградњом 265 м дугачке и 40 м високе земљане бране на реци Батлава, левој притоци Лаба, око 25 км североисточно од Приштине. Надморска висина акумулације при високом пролећном водостају је 635 м, дужина 8 км, просечна ширина 220 м, а највећа дубина 35 м. Запремина воде је 40.000.000 м3. У језеро се уливају Каљатичка и Турутничка река. Површина слива је 250 км2. Део језерског басена је засут. Вода се цевима спроводи до термоелектрана „Косово I–IV" и користи за технолошке потребе. Приобаље језера је претворено у излетиште. ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, *Језера Србије*, Бг 2005. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТОВАЦ **БАТОВАЦ**, село у долини Велике Мораве, 11 км северозападно од општинског средишта Пожаревац. Изграђено је уз старо корито Мораве, западно од регионалног пута Пожаревац–Дубравица. Збијеног је типа на 72–75 м н.в., неправилног облика с мрежастим распоредом улица. Густина градње је мала. На Лангеровој карти почетком XVIII в. уцртано је као *Batofce* и *Neu Batofce*. Године 1921. имало је 893, а 2002. 596 становника, од којих 99,5% Срба. У пољопривреди је било запослено 70,8% активног становништва. У селу се налази четвороразредна основна школа. У аграрној производњи значајно место заузима повртарство. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТОКЉУН **![001_Batokljun.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-batokljun.jpg)БАТОКЉУН,** трешњар (*Coccothraustes coccothraustes)*, крупна евроазијска зеба из породице Fringillidae, реда птица певачица Passeriformes. Две сродне врсте живе у Северној и Средњој Америци. **Б.** има упадљиво масиван кљун на крупној глави, вишебојног је перја, необично обликованих врхова летних пера на шареним крилима и кратког репа. Разлике у бојама полова су незнатне. Дугачак је око 17 цм. Гнезди се у Европи, осим најсевернијих делова, у Северној Африци и умереном појасу Азије и на том подручју остаје и преко зиме. У Србији живи западна, номинантна подврста, која даље на исток постепено прелази у кримско-кавкаску подврсту *C.* *c.* *nigricans* (Buturlin, 1908). Најрадије борави у листопадним шумама, нарочито грабовим, у мешовитим шумама, деградираним шикарама, воћњацима и парковима и окућницама. Појављује се у свим крајевима Србије, али нигде није чест и процењује се да има само 10.000–15.000 парова, а да бројност јако варира од године до године. У Србији има статус строго заштићене врсте. Храни се највише зрневљем, семењем дрвећа и грмова, нарочито језгрима коштица воћа (нпр. трешања), које отвара моћним кљуном по којем је и добио име. **Б.** је тиха птица неупадљиве песме и среће се обично у паровима или породичним групама. Гнездо прави на дрвету или грму и у њега женка снесе 2–7 јаја на којима (највише она) лежи две недеље или краће. Кроз још две недеље полетарци напуштају гнездо. ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., *Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и* *трендови 1990–2002*, Н. Сад 2003. Воислав Васић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТОТЕ **БАТОТЕ**, село на источним обронцима Копаоника, у долинама Батотске, Стрмачке и Липовачке реке, десних притока Расине. Налази се око 10 км југоисточно од општинског средишта Брус. Насеље је дисперзивног типа и заузима велику површину на 405–990 м н.в. Чини га већи број заселака, од којих су неки саобраћајно веома изоловани. Северни део села је у близини пута Брус–Прокупље. У засеоку Бошковића налази се православна црква, а у изворишту Стрмачке реке средњовековни манастир Стрмац са црквом из XVII в. Године 1921. имало је 621, а 2002. 498 становника, од којих 99,6% Срба. У пољопривреди је радило 87,5% активног становништва. У њему се налазе основна школа, амбуланта, фабрика за производњу пластичних плоча и месна канцеларија коју користе и два суседна села. У долини Стајковачког потока је налазиште антимона. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТОЧИНА **БАТОЧИНА**, село и варошица, средиште шумадијско-поморавске општине. Налази се у источном делу Шумадије, на доњем току реке Лепеница. Село се простире с леве и десне стране Лепенице под брдом Стражевица, а варошица с леве стране реке на око 110 м н.в. Кроз **Б.** пролази пут који повезује Крагујевац с моравским саобраћајницама код Лапова. Први пут се помиње у турском попису из 1476/78. Често је описивана у путописима из турског периода, првенствено као војно утврђење. У XVI в. се развија захваљујући трговини и помиње као „мало село" и „варошица" на Цариградском друму. Значајна по караван-сарају и мензулани, јер је била важна караванска станица. Ферманом из 1566. проглашена је султановим конаком. У то време стиче дербенџијски статус. Током аустро-турских ратова крајем XVII в. (битка код **Б.** 1688) знатно је пострадала, а после Велике сеобе 1690. скоро потпуно запустела. У периоду аустро-турских ратова и аустријске окупације Србије 1717–1739. била је више пута разарана. Знатније се насељава после Друге сеобе 1737. и, још више, после Првог и Другог српског устанка становништвом из околине Врања, Лесковца, Трна у Бугарској, Пећи, Новог Пазара, Сјенице, Алексинца, Зајечара, Ресаве, са Власине, из околних насеља. Указом кнеза Милана септембра 1872. проглашена је варошицом, која је одвојена од села 1904. У другој половини XIX в. и поготово у периоду између два светска рата привредно јача и развија се. Индустријализација и привредни развој били су узрок новог прилива становништва после II светског рата. У варошици је 1921. било 424 дома и 2.173 житеља. Према попису из 2002, у општини **Б.**, с површином од 136 км² и 11 насеља, било је 13.223 становника, од тога 5.574 у самом насељу. Развија се као управно, привредно и просветно средиште. Спада у полифункционална насеља с развијеном пољопривредом и релативно развијеном индустријском, занатском, трговинском и саобраћајном делатношћу. У **Б.** сe налазе православна црква из 1858, основна школа, предшколска установа, средња машинско-трговинска школа, дом здравља и све општинске административне службе, као и фабрике грађевинског материјала (камен и производи од камена), производа од гуме, металних производа и трикотажа. ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Кнежевина Србија*, Бг 1876; Т. Радивојевић, „Лепеница", *СЕЗ*, 1911, XV; Ј. Д. Митровић, *Баточина и околина у прошлости*, Баточина 1976; Д. Б. Милановић, *Општина Баточина*, Бг 2006. Љубодраг П. Ристић; Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТРАХОЛОГИЈА **БАТРАХОЛОГИЈА** (грч: btraco": жаба, lgo": реч, говор), наука о водоземцима. Релативно нова научна дисциплина, чије је издвајање из херпетологије, која је обухватала водоземце и гмизавце (херптиле) – започето крајем XX в. и још увек није у потпуности окончано. Разлози за издвајање утемељени су на научним принципима, док је ранији статус био заснован на традицији. Најважнији аргументи указују на то да се ради о две посебне класе копнених кичмењака, међу којима су разлике много веће него између гмизаваца и неких других копнених кичмењака – нпр. птица. Такође, број који прелази 6.200 познатих врста водоземаца није мањи од броја врста у другим класама копнених кичмењака. У складу са зоогеографским законитостима, Србија у глобалним размерама не спада у земље највишег богатства врстама водоземаца, али је једна од богатијих у Европи. У Србији, према тренутним сазнањима, живи девет врста репатих и 14 врста безрепих водоземаца. Оно што даје изузетан значај нашој **б.** није само специјско богатство водоземцима, него друге зоогеографске одлике и биолошки феномени, посебно настанак и специјација нових таксона у оквиру родова *Ichthyosaura* (планински мрмољци), *Triturus* (велики мрмољци), *Bombina* (мукачи) и, вероватно, чешњарки (*Pelobates*) на тлу Србије. Преглед историјског развоја **б.** у Србији неодвојив је од историје науке о гмизавцима. Историја проучавања водоземаца у Србији има много подударности, али и разлика у односу на повест развоја **б.** у Европи. У средњем веку на српски језик била су преведена многа античка дела о овој скупини животиња, да би **б.** касније изашла из првобитних научних оквира и свела се на ниво који су дозвољавали црквени канони: углавном на медицинске кодексе и апокрифне списе. Крај српске државности, дуги период одсуства националних слобода и културна и етничка угроженост, како у крајевима под Турском, тако и под Аустријом, односно Аустроугарском, довели су до независног и потпуно различитог статуса и развоја науке, па и **б**. Док се научно испитивање водоземаца и гмизаваца на територији данашње Војводине временски подудара с појавом капиталних дела светске херпетологије која су створила предуслове за развој ове области као посебне научне дисциплине, у остатку Србије владала је потпуна тама. Ослобођење централне Србије почетак је „златног" периода у развоју наше **б.** тј. херпетологије. Скроман домаћи научни потенцијал готово је надокнадио једновековно закашњење у односу на Европу. Тек после балканских ратова и I светског рата може се говорити о јединственом развоју науке о водоземцима и гмизавцима у Србији. Најзначајнији представници српске, југословенске, па и европске херпетологије (Станко Караман, Стефан Болкај, Милутин Радовановић) истраживали су претежно територије изван Србије. Њихов допринос проучавању **б.** и херпетофауне био је на простору Србије далеко мањи него у другим крајевима Југославије и Балканског полуострва. После II светског рата почиње и још увек траје успон науке о водоземцима и гмизавцима у Србији, првенствено захваљујући обједињеним напорима стручњака Биолошког факултета у Београду и Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" (Милутин Радовановић, Олга Павићевић, Георг Џукић, Милош Калезић, Јелка Црнобрња-Исаиловић, Ана Ивановић, Љиљана Томовић, Катарина Љубисављевић, Тања Вуков и др.). **Б.** и херпетологија постају водеће дисциплине међу наукама о копненим кичмењацима у Србији. Чак, у светским размерама постоји појам „Београдска батрахолошка/херпетолошка школа". Допринос овдашњих стручњака европском знању о водоземцима и гмизавцима Србије и Балканског полуострва из темеља је изменио дотадашњи приступ херптилима овог дела континента и њихов значај уздигао до кључа за разумевање како укупне европске прошлости и садашњости ових фаунистичких група, тако и за предвиђање стања полулације водоземаца у будућности. ЛИТЕРАТУРА: Р. Катић, *Медицина код Срба у средњем веку*, Бг 1958; „О познавању природних наука код Срба у средњем веку", *Савремена биологија* 1971, 9; И. Савић, „Историјат фаунистичких истраживања и Србији", у: *Први симпозијум о фауни СР Србије*, *Пленарни реферати и резимеи*, Бг 1976; Г. Џукић, „Историја херпетологије у Србији са библиографијом", *Arch Biol Sciences*, 1979, 29 (1/2); G. Džukić, M. L. Kalezić, „The biodiversity of amphibians and reptiles in the Balkan Peninsula" , in: H. I. Griffiths et al. (eds.), *Balkan* *Biodiversity*, Dordrecht, Boston, London 2004; K. Adler, (ed.), *Contribution to the* *History of Herpetology*, II, Saint Louis 2007. Георг Џукић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТУЛОВЦЕ **БАТУЛОВЦЕ**, село на левој страни долине Власине, северно од пута Лесковац–Власотинце (општинско средиште), од којег је удаљено 5 км. Насеље збијеног типа и овалног облика, с мрежастим распоредом улица, смештено на око 240 м н.в. У историјским изворима помиње се 1516, када је имало 10 домаћинстава. Становништво је досељавано из околине Црне Траве и околних села. Године 1884. имало је 44 куће са 257 житеља, 1900. 35 српских кућа, а 1921. 54 дома са 271 житељем. Године 2002. имало је 806 становника, од којих 99,5% Срба. У пољопривреди је радило 49,3% активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, предшколска установа, дом културе и циглана. Половина активног становништва запослена је у Власотинцу, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. Значајна је производња поврћа и грожђа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТУРАН, Радомир **БАТУРАН, Радомир**, историчар књижевности, писац (Бабићи, Црна Гора, 13. VIII 1948). Дипломирао југословенску књижевност и српскохрватски језик на Сарајевском универзитету. Магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Радио као наставник српског језика (Сарајево, Крушевац), сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, у Центру „Нортроп Фрај" и Центру за руске и источноевропске студије при Универзитету Торонто. Аутор је више књига из области књижевне историје, теорије и критике, као и радова објављиваних у домаћим и страним часописима и публикацијама. Објавио је књиге поезије и прозе, те студије *Романи Борислава Пекића* (Никшић 1989), *Откровења Растка Петровића* (Бг 1993), *Истине Јована Дучића* (антологија, Бг 1994), *Постојање, Самосвести и Присност Живка Јевтића* (изабрани радови, Јаг.–Круш. 1996), *На духовној пртини песника Милорада Микетића* (избор поезије, Торонто 2000); *Poet Rastko Petrovich* (биографија, Toronto 2000), *Старо српско песништво* (Stockholm 2003), *Од Растка до Растка* (Бг–Торонто 2006). Пекићев романескни опус сагледао је из перспективе односа документарног и књижевног, на трагу феноменолошке теорије књижевности. Потрага за настанком, развојем и смислом структурних одлика казивања у књижевном опусу Растка Петровића чини окосницу бављења овим писцем. Живи и ради у Торонту, где од 2008. уређује часопис за књижевност и културу *Људи говоре*. Бојан Јовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТУСЕ **БАТУСЕ**, село на десној обали Ситнице, десне притоке Ибра, око 2 км јужно од пута Приштина (12 км) – Пећ. Смештено је на 539 м н.в. Збијеног је типа, издужено дуж локалног пута, а распоред улица је мрежаст. Помиње се у повељи краља Милутина 1316. под именом Батуси, у попису области Бранковића 1455. као село Батус са 80 српских кућа, а у периоду 1761–1780. катастих манастира Девич наводи мештане Србе као дародавце. Након ослобођења од Турака (1914) имало је 177 житеља, а 1921. 26 домова са 157 житеља. Године 1991. пописано је 507 становника, од којих 79,3% Срба. Српско становништво је углавном староседелачко, досељено у XIX и почетком XX в. из Дренице и суседних села Доње Добрево и Мала Слатина. Знатан број је расељен од средине 1999. Српска православна црква изграђена је 1932. на темељима старијег православног храма. У селу се налазе четвороразредна основна школа и предузеће елeктроиндустрије. До средине 1999. већина мештана била је запослена у Приштини и Косовом Пољу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТУША **БАТУША**, село у долини Млаве крај пута Пожаревац (16 км) – Петровац. Припада општини Мало Црниће. Насеље збијеног типа на 95–100 м н.в., овалног облика и мрежастог распореда улица. Помиње се 1467, када има 37 кућа, 1892. са 184 пореске главе, а 1921. са 193 дома и 893 житеља. Године 2002. имало је 606 становника, од којих 97,9% Срба. У пољопривреди је радило 129 лица или 58,1% активног становништва. У селу су четвороразредна основна школа и земљорадничка задруга. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАТУШИНАЦ/БАТУШНИЦА **БАТУШИНАЦ/БАТУШНИЦА**, село уз десну обалу Јужне Мораве, око 10 км југозападно од Ниша. Локалним путем повезано је с путем Ниш (16 км) – Прокупље. У саставу је општине Мерошина. Насеље збијеног типа на 190 м н.в., овалног облика с мрежастим распоредом улица. Помиње се 1444/45. У **Б.** је 1878. било 66 житеља, а 1921. 59 домова и 524 житеља. Године 2002. имало је 830 становника, од којих 96,3% Срба. У пољопривреди је радило 52,7% активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, амбуланта, месна канцеларија и стругара. Половина активног становништва запослена је у Нишу, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЋЕВАЦ **БАЋЕВАЦ**, село на десној страни долине Гунцатске реке, око 20 км југозападно од Београда и 4 км источно од пута Београд–Чачак. Припада општини Барајево. Насеље је збијеног типа на 180–225 м н.в. Изграђено је на раскрсници неколико локалних кривудавих путева због чега је добило радијалан облик и распоред улица. Помиње се у турским катастарским пописима из XVI в. под називом Баћојевац. Становништво се у XVIII в. досељавало са Косова и Метохије, из Херцеговине, околине Сјенице, а у XIX в. из Црне Горе, Лике, Мачве и околине Ниша. Године 1921. имало је 235 домова и 1.250 житеља, а 2002. 1.624 становника, од којих 95,8% Србa. Највише активног становништва радило је у индустрији (19,8%), трговини (19,4%) и пољопривреди (14,7%). Неаграрно становништво је највећим бројем радило у околним градовима. У селу се налазе и четвороразредна основна школа (почела с радом 1843) и православна црква из 1882. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЋЕВИЋ, Љиљана **БАЋЕВИЋ, Љиљана**, психолог (Сарајево, 4. II 1940). Дипломирала психологију на Филозофском факултету у Београду, а докторирала на Факултету политичких наука у Београду. Бави се истраживањем медија, јавног мњења и политичких странака, као и политичким саветодавством. Радила је у Институту друштвених наука (1964–2006), чијим је Центром за политиколошка истраживања и јавно мњење управљала од 1989. до 2005, када је упућена на место амбасадора Републике Србије у Грчкој. ДЕЛА: *Масовно комуницирање у Југославији: читаоци, гледаоци*, Бг 1965; и Ф. Џинић, *Масовно комуницирање у СР Србији*, Бг 1977; коаутор, *Непослушни медиј*, Н. Сад 1990; *In media res: ефекти медија*, Бг 2004. Александар Костић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЋИНОВАЦ **БАЋИНОВАЦ**, рудник антимона. Налази се на подручју Столица у Западној Србији. Експлоатација антимона на локалитету **Б.** извођена је у периоду 1942–1943. Из лежишта је откопано око 120 т руде, са просечно 12% антимона. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Поповић, *Рударство и топионичарство антимона Југославије*, Бг 1999. Раде Јеленковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЋОВИЋ, Јован **БАЋОВИЋ, Јован**, капетан бањански, војвода (Кленак, Бањани, 1810 – Спила граховска, 8. VI 1862). Старији син кнеза Васиља. Учествовао је у припремама Херцеговачког устанка 1852. Од 1854, уз кнеза Ђока Миљанића, постао је најистакнутији првак у свом племену. На његов подстицај, Бањани 1856. нису платили порез турским властима. У пролеће 1857. потиснуо је из бањанских села турске страже и башибозук, усклађујући ове акције са деловањем других херцеговачких првака. У новембру је предводио напад на Кинковића кулу у Велимљу. Књаз Данило поставио га је крајем исте године за племенског капетана, а 1859. за војводу Бањана, као првог главара са тим звањем. Борио се са претходницом турске војске на Вилусима (почетак 1858) пред победоносну битку на Грахову. Био је у делегацији која је конзулима водећих европских земаља објавила негативан одговор устаничке скупштине у Косијереву (1861) на *Објављеније* Омер-паше Латаса. У рату 1862, у којем је разорена његова кула у Бањанима, учествовао је у бици код Трубјеле. Почетком јуна 1862. смртно је рањен у борби у Дуги никшићкој. Сахрањен је на Грахову, а 1970. његови остаци са спомеником пренети су у Кленак. Из првог брака имао је сина Максима, будућег војводу, а из другог Јевта, каснијег бањанског капетана. Носилац је више црногорских одликовања. Опевала га је епска поезија. ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, *Лука Вукаловић и херцеговачки устанци 1852–1862*, Бг 1923; Б. Павићевић, *Црна Гора у рату 1862*, Бг 1963; О. Благојевић, *Пива*, Бг 1971; Д. Берић, *Устанак у Херцеговини 1852–1862*, Бг – Н. Сад 1994; Ж. А. Ђурковић, *Војводе Баћовићи,* Никшић 1997. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЋОВИЋ, Максим **БАЋОВИЋ, Максим**, војвода бањански (Кленак, Бањани, 1848 – Глува Смоква код Требиња, 20. I 1876). Као дете остао је без мајке, а са 14 година и без оца, војводе Јована. Након школовања на Цетињу, био је писар код свог стрица, војводе Сима. Оженио се 1870. Горданом Вукотић, рођаком књегиње Милене. По налогу књаза Николе, 1872. преузео је дужност војводе у Бањанима и био најмлађи носилац те титуле у Херцеговини и Црној Гори. На подстицај Стевана Зимоњића, 1873. покренуо Херцеговце на побуну против турске власти, а наредне године посредовао између књаза Николе и херцеговачких првака и преговорао с турским пашама у Сарајеву и Мостару. После избијања устанка 1875. координисао је акције устаника, сарађујући са војводом Пеком Павловићем и предводећи Бањане и Рудињане у 17 битака. Посебно се доказао у боју на Муратовици, у Пиви, након чега постаје члан Главног штаба устаничке војске. Заступао је идеју о уједињењу Херцеговине и Црне Горе. Обезбеђујући пут од Требиња према Дубровнику, са још неколико војвода организовао је почетком 1876. напад на турски логор, подигнут на Радован–ждријелу код Требиња и у тој бици је погинуо. Његово тело било је изложено у православној цркви у Дубровнику, одакле је ишао спровод, „какав се ретко где може видети" са ковчегом преко Херцег Новог и Рисна до Грахова, где је сахрањен. У поворци се налазило и шест стотина устаника. Његови остаци са спомеником пренети су 1970. у Кленак. Носилац је највећих црногорских одликовања. Опеван је у песмама, а Ђ. Јакшић је сликом приказао његову смрт. ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, *Знаменити Срби XIX века*, II, Бг 1903; М. Вукчевић, *Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874–1876*, Цт 1950; Ж. А. Ђурковић, *Војводе Баћовићи*, Никшић 1997. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАУЕР, Бранко **БАУЕР, Бранко**, редитељ (Дубровник, 18. II 1921 – Загреб, 11. IV 2002). Рад на филму отпочео 1950, као редитељ сторија *Филмског прегледа* загребачког *Јадран филма*. Током своје плодне каријере снимио је 12 документарних и краткометражних филмова, 16 документарних емисија за телевизију и 14 играних филмова, од којих пет у Србији. Прве успехе је остварио филмовима о деци и за децу *Сињи галеб* (1953) и *Милиони на отоку* (1955), на које се надовезује један од најбољих југословенских филмова о НОБ-у *Не окрећи се, сине* (1956), који је на Фестивалу југословенског филма у Пули награђен са три Златне арене. У Србији је дебитовао лепршавом филмском комедијом *Прекобројна* (1962) о животу омладине на радним акцијама, у којој су бриљирали Милена Дравић и Љубиша Самарџић. Три играна филма реализована у Србији – *Зимовање у Јакобсфелду* (1975), *Салаш у Малом риту* (1976) и *Бошко Буха* (1978) произишли су из серија *Салаш у Малом Риту* (13 наставака) и *Бошко Буха* (5 наставака) снимљених за Телевизију Београд. Редитељ широког тематског дијапазона и хуманистички усмереног сензибилитета, **Б.** се после 1982. повукао и прекинуо свој рад на филму и телевизији. Дејан Косановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАУМГАРТЕН, Василије (Вилхелм) Фјодорович **БАУМГАРТЕН, Василије (Вилхелм) Фјодорович**, архитекта (Петроград, Русија, 17. X 1879 – Буенос Ајрес, после 1945). У Петрограду је завршио Високу Великониколајевску војноинжењеријску академију. После Октобарске револуције емигрирао је у Краљевину СХС. Радио је у Министарству грађевина у Београду. Његово прво познато дело је зграда Генералштаба у улици Кнеза Милоша 33, подигнута између 1924. и 1928. Може се претпоставити да су пре Генералштаба постојали и ранији пројекти, на основу којих се **Б.** препоручио за овако озбиљан задатак. Складно пропорционисано, хармонично и зналачки изведено здање добило је епитет најмонументалније и најлепше државне зграде у Београду. Нацрте за скулптуру радио је Иван Рик, а извео их је А. Амосов у вештачком камену. Аутор делова фасадне пластике је вајар Владимир Загорудњук. **Б.** је у Београду, заједно са Светозаром Генићем, пројектовао и Руски дом у Улици краљице Наталије. Зидање Дома започето је 1931. на месту срушених старих зграда руског посланства. Након освећења и свечаног отварања 1933, под његов кров смештене су руске културне и просветне установе: Народна библиотека, научни институт, основна школа и гимназија, музичко друштво, савез сликара и вајара, Музеј државне коњице, државна комисија за избеглице. У Историјском архиву града Београда чува се његов пројекат за вилу Мите Ј. Лукића у чиновничком насељу Вождовац из 1931, као и извод из уговора Задруге државних и самоуправних службеника за подизање станова у Београду и задругара са архитектима **Б.** и В. Сташевским, из 1930. О даљој судбини ових подухвата нема података. Остао је нереализован његов пројекат за обнову конака манастира Грачаница из 1933. Његово познато дело је и зграда Официрског дома у Скопљу, која је грађена 1925--1929. и потом проглашена за „највећу и најмонументалнију грађевину у Јужној Србији, а у исто време за најелегантнију и најпространију те врсте на целом Балкану". Унутрашњост здања уређена је врло раскошно, по узору на монументалне грађевине Европе. Хипотекарну банку у Панчеву (данас Пошта), из 1940, радио је заједно са архитектом А. Солодовим. Био је веома активан и на уметничким изложбама, као излагач и организатор. Иако је његово име познато међу руским архитектама-емигрантима, о његовом животу и раду још увек нема довољно података. Евидентно је да већину његових познатих пројеката чине објекти јавне намене, што указује на углед који је **Б.** уживао у струци. Иако иза себе није оставио велик број објеката, висок ниво њихове архитектонске обраде уврстио га је међу најзначајније руске градитеље-емигранте који су у периоду између два светска рата градили у српској средини. ЛИТЕРАТУРА: Б. Несторовић, „Постакадемизам у архитектури Београда (1919–1941)", *Годишњак града Београда*, 1973, XX; В. Павловић-Лончарски, Г. Гордић, *Руски архитекти у Београду*, Бг 1998; М. Ђурђевић, „Архитект Василиј (Вилхелм) Фјодорович Баумгартен", *ГГБ*, 2004, LI. Марина Ђурђевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАУРА, Сесил Морис **БАУРА, Сесил Морис** (Bowra, Cecil Maurice), историчар књижевности, универзитетски професор, писац (Ђиуђијанг, Кина, 8. IV 1898 – Оксфорд, 4. VII 1971). Образовање је стекао у Оксфорду, где је у целини остварио своју каријеру, прво као предавач, потом као професор и декан на колеџу Вадам (све до 1970) и најзад као заменик управника оксфордског Универзитета (1951–1954). Био је председник Британске академије (1958–1962). Предавао књижевност, нарочито историју и теорију класичне грчке поезије, али је писао значајне радове и о књижевности симболизма (*The Heritage of Symbolism*, London 1943) и романтизма (*The Romantic Imagination*, London 1950), руској поезији (ур. *A Book of Russian Verse*, London 1943), о књижевности и политици (*Poetry and Politics, 1900–1960*, Cambridge 1966) итд. За српску књижевност од изузетног је значаја његова књига *Јуначка поезија* (*Heroic Poetry*, London 1952), у којој се десетерачка епика косовског циклуса и песме о Краљевићу Марку анализирају у контексту поезије херојског доба, заједно с јунацима као што су Одисеј, Беовулф, Карло Велики и слични, односно кроз поређење с калмичким, осетинским, јакутским, нордијским, класичним и другим еповима. Такође су пажње вредна и његова опажања о употреби формула у епским песмама и о њиховом општем значају за херојску епику. Племићку титулу стекао 1951. ДЕЛА: *Tradition and Design in the Iliad*, Oxford 1930; *Ancient Greek Literature*, London 1933; *Sophoclean Tragedy*, Oxford 1944; *From Virgil to Milton*, London 1945; *The Creative Experiment*, London 1949; *Problems in Greek Poetry*, Oxford 1953; *Inspiration and Poetry*, London – New York 1955; *Primitive Song*, London 1962. ЛИТЕРАТУРА: H. Lloyd-Jones (ed.), *Maurice Bowra: A Celebration*, London 1974; N. Annan, *The Dons*, Chicago 1999. Мирјана Детелић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАУРИНГ, Џон **БАУРИНГ, Џон** (Bowring, John), дипломата, преводилац (Егзетер, Енглеска, 17. X 1792 – Клермонт, Енглеска, 23. XI 1872). Начинио, превео на енглески и штампао низ антологија народних песама разних народа. Иако не први, овај племић је био најпознатији енглески преводилац песама Вукове збирке (*Servian Popular Poetry*, London 1827), доприносећи упознавању читалаца англосаксонског говорног подручја са српском усменом поезијом. Дописивао се с Вуком Караџићем, Симом Милутиновићем и Талфјевом. ЛИТЕРАТУРА: В. М. Јовановић, „Џон Бауринг и српска народна поезија", *СКГ*, 1908, XXI/1; С. Кољевић, *Ка поетици народног песништва – страна критика о нашој народној поезији*, Бг 1982. Нада Милошевић-Ђорђевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАУЦАЛ, Александер **БАУЦАЛ, Александер**, психолог, универзитетски професор (Постојна, 13. IV 1965). Дипломирао на Филозофском факултету у Београду (1992), где је и докторирао (1999). У српску развојну психологију увео концепције когнитивне психологије. Бави се истраживањима психичког развоја деце, па је извео велик број експерименталних истраживања о сазнајном развоју деце. Посебну вредност и међународну афирмацију имају његова истраживања сазнајног развоја под утицајем три кључна чиниоца: сопствене активности детета (тзв. индивидуална конструкција), интеракције с одраслима (тзв. ко-конструкција под дејством асиметричне интеракције) и интеракције с вршњацима. Више радова из ове области објавио је у угледним међународним научним часописима. Његови налази су отворили проблем синтезе двеју водећих теорија сазнајног развоја -- теорије Ж. Пијажеа и Л. С. Виготског. Успешно се бави и применом знања из психологије у образовању. Посебно је значајан његов удео у изградњи институција које се баве вредновањем школских постигнућа ученика у српским школама и дефинисању модела, процедура и инструмената за вредновање школских постигнућа. Његове анализе чинилаца од којих зависе школска постигнућа представљају образац решавања образовних проблема и основу за дефинисање образовне политике земље. Доцент је на ФФ-у у Београду. ДЕЛА: *Когнитивни развој: когнитивно информациони приступ*, Бг 1998; и Н. Хавелка, Е. Хебиб, *Оцењивање за развој ученика: приручник за наставнике*, Бг 2003; и Н. Жегарац, У. Гвозден, *Ничија деца: трговина децом у Србији и Црној Гори*, Бг 2005; и С. Товиловић, *Процена зрелости за школу: како приступити проблемима процене зрелости и адаптације маргинализоване деце на школу?*, Бг 2007. Иван Ивић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАХОВ АПСОЛУТИЗАМ **БАХОВ АПСОЛУТИЗАМ**, режим заведен у Аустрији после слома револуције 1848/49. и трајао до њеног пораза у рату с Италијом и Француском 1859. Назван је по Александру Баху (1813–1893), аустријском министру унутрашњих послова (1849–1859) и најутицајнијем спроводнику апсолутистичке политике. Главне одлике режима су крути централизам, који је пратила безобзирна германизација и противсловенска политика. Циљ апсолутистичког режима био је да пронађе најбезболнији и најбржи излаз из кризе у коју је запала Монархија после револуције 1848/49. Отворени апсолутизам у Аустрији је завладао у децембру 1851, укидањем Октроисаног устава из 1849, у време спровођења обимних реформи. У духу грађанских начела, у држави је заведена општа пореска обавеза и једнакост пред законом. На место ранијих Вербецијевих закона (Трипартитума), на снагу је ступио аустријски Општи грађански закон. Уведен је Казнени закон о грађанско-судском поступку. Уместо ранијег феудалног, уведен је модернији грађанско-административни апарат, али и страни, дотад непознати бирократизам. Апсолутистичке власти издале су читав низ уредаба (о војсци, монополу дувана, разним таксама и трговини), увеле су грунтовницу, поштанске марке и донеле многобројне прописе, који су након укидања феудализма имали задатак да доведу у ред и озаконе новонастале капиталистичке односе, али и да од ненемачких покрајина Хабзбуршке монархије створе јединствену немачку царевину. Спровођене патентима и наредбама, мимо свих уставних принципа и либерално-демократских начела, реформе су оствариване силом, ауторитетом власти иза које су стајали свемоћна војска, многољудна полиција и финансијска стража са својим одредима расејаним по целој држави. Од 1854. бечка влада је почела да уводи немачки језик као службени у све установе, па и као наставни језик у школама. Готово све реформе које је завела апсолутистичка влада биле су прилагођене интересима индустријски развијених западних области Аустрије. Оне уопште нису одговарале степену друштвеног и економског развитка аграрних подручја, каква је била Угарска с Војводином у свом саставу. Нови, модерни грађанско-бирократски апарат власти из времена апсолутизма, далеко развијенији од феудалне администрације, био је неупоредиво скупљи од ње. Огромни порези и прирези погађали су готово све слојеве друштва, али су најтеже падали сељацима који су стога желели његову пропаст. Аграрна политика Баховог система сељацима није одговарала ни због тога што је запостављала њихове интересе, а имала циљ да подстакне интензивнији капиталистички развитак крупних поседника. Погођени огромним јавним теретима, нерешеним земљишним и другим односима са бившим феудалцима, сељаци су запали у тешку кризу, која је била карактеристична за целу Угарску, па и Војводину. Револуционаре, сепаратисте, панслависте, запослене у државној служби, власт је, с намером да их политички онемогући, премештала из једног у друго место, обично у непознату средину у којој су постојале мале могућности за јавни рад. Попут окупационих власти, свуда су биле присутне војне и полицијске патроле, одређивано је време до којег се у вечерњим часовима смело кретати, а сачињене су и листе сумњивих особа које су се налазиле под сталним надзором. Слобода штампе била је угушена драконски оштрим законима и неумољивом цензуром. Због свега тога, у свим гранама јавног живота, посебно у духовном, завладало је незапамћено мртвило. У сваком погледу време Баховог режима било је глуво доба у којем се, како је написао Светозар Милетић, „за народ није радити дало". Крах апсолутистичког система дочекан је у свим ненемачким покрајинама Монархије с великим одушевљењем, бурним противнемачким демонстрацијама. ЛИТЕРАТУРА: В. Крестић, „Време Баховог апсолутизма", у: *Историја српског народа*, V/2, Бг 1981. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЦЕТИЋ, Драгољуб **БАЦЕТИЋ, Драгољуб**, лекар, патолог, универзитетски професор (Београд, 15. X 1949). Дипломиравши на Медицинском факултету у Београду 1975, запослио се на његовом Институту за патологију, где је положио специјалистички испит из патолошке анатомије (1981) и одбранио докторску тезу (1989). Усавршавао се у Есену (Немачка). Редовни професор факултета постао 1999. Успешно се бави туморима меких ткива и костију и лезијама периферних нерава. Публиковао је око 90 стручно-научних радова. Коаутор је научних монографија: *Nerve repair of brachial plexus injuries* (ур. M. Samardžić, V. Antunović, Roma-Milano-Bari 1996), *Повреде и обољења периферних нерава* (ур. М. Самарџић, В. Антуновић, Д. Грујичић, Бг 1998), *Реконструктивна хирургија повреда брахијалног плексуса* (ур. М. Самарџић, Бг 1999), као и уџбеника *Патологија* (Бг 2009). ДЕЛА: и Г. Туцаковић, В. Кањух, „Ширење дисекантне анеуризме аорте у гране са појавом акутне реналне и коронарне инсуфицијенције и губитка пулса на десној руци", *Зборник радова IX интерсекцијског састанка Удружење патолога Југославије*, Тг 1978; коаутор, „Donor nerves in the reinnervation of brachial plexus", *Neurol. res.*, 1986, 8; коаутор, „Primary extraskeletal osteosarcoma of the penis with a malignant fibrous histiocytoma-like component", *Histopathology*, 1998, 33; коаутор, „Transfer of the medial pectoral nerve: Myth or reality?", *Neurosurgery*, 2002, 50. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЦИНЕЛА **БАЦИНЕЛА** (*Bacinella Radoičić* 1959), род фосилних зелених кречњачких алги (*Algae incerte sedis*, фамилија Codiaceae), типска врста рода *B. irregularis* Rad. Описана је из доњокредних седимената долине Врбаса у Босни. Талус алге чине тела неправилног облика с мање или више различитим кортикалним делом. Ткиво је неправилно мрежасто, издељено на ћелије неправилног облика и различитих димензија. Веома распрострањен фосил нарочито у доњокредним плитководним кречњацима медитеранских земаља, Блиског и Средњег истока. Геолошко распрострањење од јуре до горње креде. ЛИТЕРАТУРА: Р. Радоичић, „Неколико проблематичних микрофосила из Динарске креде", *ВГз*, 1959, 17. Рајка Радоичић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧ **[![001_Bac-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-bac-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-bac-karta.jpg)БАЧ**, центар општине на западној периферији Бачке, уз пут Бачка Паланка (24 км) – Сомбор (49 км). Од најближег града, Оџака, удаљен је 14 км. Општина је површине 365 км2, а у њених шест насеља 2002. живело је 16.268 становника. **Б.** је смештен на западној периферији Бачке плеистоцене терасе, на месту где се она граничи с алувијалном терасом Дунава. Између њих је мала река Мостонга, чијим коритом је прокопан један од канала из система Дунав–Тиса–Дунав. **Б.** је формиран на малој површини унутар старог меандра Мостонге. Карактеришу га уске улице и велика густина градње, неуобичајени за већину војвођанских насеља. Једно је од најстаријих насеља у Бачкој, први пут се помиње крајем XI в., као посед и седиште калочко-бачке надбискупије. Немци се први пут помињу 1713, а каснијим насељавањима и нарочито када је надбискуп Јосип Баћањи 1764. раселио Србе и Словаке, постају највећа етничка група у **Б**. Крајем II светског рата Немци се исељавају, а у оквиру колонизације досељава се 1.948 становника, највећим делом из Босне. Године 2002. било је 6.087 становника, од којих 70,2% Срба. Аграрна занимања ангажовала су 389 лица или 19,2% активног становништва, док их је знатно више радило у индустрији и трговини. Највећи индустријски погон је шећерана, која ради од 1978. Најдужу традицију има млинска индустрија, са модерним млином и пекаром изграђеним 1973. Постоји још неколико мањих индустријских погона. У **Б.** се налази фрањевачки манастир чији су зачеци у XII в. Слободан Ћурчић Касноантичко утврђено пристаниште с кулом лоцирано је око 4 км јужно од насеља, на реци Мостонга. Од куле полазе два зида у форми слова *Г*, који се завршавају мањим кулама. Сврха ове рашчлањене одбрамбене конституције била је да штити пристаниште. Назива се утврђењем типа *Verőce*, према епонимном локалитету у Мађарској. Датује се у период друге половине IV в. и сведочи о значају прелаза преко Дунава на овом простору и комуникације дуж Мостонге у касноантичком периоду. Александар Јовановић ![002_BAC-zamak.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-bac-zamak.jpg) Средњовековни замак подигнут је у раздобљу 1338–1342. на острву између реке Мостонга и једног од њених рукаваца. Шири комплекс насеља, у чијем се северном делу налазио замак издвојен воденим ровом, био је опасан земљаним бедемима са палисадама и имао само зидану капију према истоку. Замак, у целости грађен опекама, трапезоидне је, готово троугаоне основе. У северозападном углу налази се кула квадратне основе, док су остале три куле споља и изнутра кружне. На средини јужног бедема налазила се капија од које нису остали видљиви трагови. Пред капијом, истурен испред главног рова, налазио се барбакан, вероватно кружне основе, од којег су преостали само трагови. У унутрашњем простору, ближе југоисточном углу, налази се добро очувана, моћна и висока донжон кула. Имала је кружно степениште и камине на главним етажама. У целости је обновљена 1961. и представља једно од најбољих остварења војне архитектуре XIV в. на подручју некадашње угарске државе. Резиденцијална здања замка преостала само у археолошким траговима налазила су се прислоњена уз североисточни бедем. Том комплексу, без сумње, припадају добро очувани остаци капеле, грађене у стилу готике, која је била подигнута на горњој етажи суседне кружне куле. Коначни облик замак је добио тек у XV в. Обимне радове на реконструкцији обавио је надбискуп Петрус де Варда 1490--1495. Том приликом ојачан је систем одбране уз доградњу елемената прилагођених артиљеријском ратовању (барбакан, топовски отвори и сл.). У исто време дограђена је и палата код северне куле, која је имала камену пластику рађену у духу ране ренесансе. На обнови и доградњи **Б.** крајем XV в. учествовали су италијански неимари и фортификатори, вероватно исти они који су у том раздобљу радили за потребе краљевског двора у Будиму. **Б.** с утврђеним замком Турци су запосели 1529, убрзо после Мохачке битке. Ослобођен је 1687, али је убрзо потом, у време Ракоцијевог устанка 1703, спаљен и делом разорен. Систематска археолошка истраживања и обимни конзерваторски радови на овом значајном споменику тек предстоје. Марко Поповић ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, *Војводина,* I, Н. Сад 1939; Ш. Нађ, „Тврђава Бач", *Рад Војвођанских музеја*, 1961, 10; A. Mócsy, „Eine spätrömische Uferfestung in der *Batschka?*", *Osječki zbornik*, 1969, XX; Ж. Богдановић, *Општина Бач*, Н. Сад 1985; О. Брукнер, „Римски налази у југословенском делу Барбарикума – Бачка и Банат", *Археолошки вестник*, 1990, 41; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧВАНИН **БАЧВАНИН**, српски недељни лист који је излазио у Сомбору (1884–1893) и Суботици (1898–1899). Бавио се друштвеним, просветним и привредним приликама. Угледни адвокат Душан Петровић, власник прве српске штампарије у Суботици, покренуо је **Б.** 24. IV 1898. и издавао га до 3. X 1899. Од Косте Георгијевића, власника сомборског **Б.**, тражио је право на употребу истог имена, а овај му је дозволио да настави и године излажења. Док се сомборски лист под уредништвом Мите Поповића и Нике Грујића здушно борио против нотабилитета, опортуниста у служби мађарске владе и бранио српске интересе, како у Војводини тако и у Босни и Херцеговини, сматрајући погрдом чак и то да се српски језик назове српскохрватским, дотле је Петровић сматрао да му је дужност да српске „безазлене паоре" спасе социјализма, те „ђаволске замке". Настојао је да народу помогне стварањем земљорадничких задруга. Иако је улагао знатна сопствена средства да лист остане независан и да задовољи политичке, културне и привредне потребе српског народа, слабо је успевао у томе, па је 21. I 1900. у Будимпешти покренуо дневни лист *Нови век*, који се убрзо угасио. ЛИТЕРАТУРА: В. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧВАНСКЕ ПЕСМЕ **БАЧВАНСКЕ ПЕСМЕ**, кратке лирске народне песме најчешће у десетерцу које се певају у Војводини. Као издвојену целину објавио их је Вук Караџић на крају I књиге *Српских народних пјесама* (Беч 1823), а 60-их и 70-их година XIX в. повећано је интересовање за ову врсту поезије на међи усмене и писане. Објављиване су у посебним књигама (С. Бошковић, *Бачке песме*, Н. Сад 1862) и П. Телечки, *Банатске песме* (Н. Сад 1863) и у периодици, а и писано је о њима. Зависно од краја, називане су и *асталске*, *баћокалице*, *бачке*, *бачкуље*, *грокталице*, *дикице*, *ирошке*, *сватовчице*, *шалајке*. Пошто се у њима, најчешће, опева љубав према драгом – „дики", и пошто су у почетку имале устаљени припев „дикице" после друге стопе свакога стиха, у народу их најчешће зову *дикице*. По свом облику и садржају **б. п.** су прелазни облик између дужих лирских песама и бећараца. Иако су захваћене процесом разграђивања (издвајања групе сликованих дистиха које обједињава леонински слик), сведене на само један љубавни тренутак, на једну поруку, оне су поетски и мисаоно целовите песме. Најчешће се састоје од десетак стихова, али могу бити и знатно краће (три) или пак дуже (чак и двадесетак стихова). Готово свака **б. п.** имала је своју мелодију (или се на исту мелодију певало више песама), што потврђује разноврсност дужине њихових припева (2–13 слогова) и разлике у броју стихова припева (од једног до строфе од четири стиха). За **б. п.** каснијег датума тешко је утврдити на основу записа место припева без познавања напева. Припеви имају, пре свега, мелодијску функцију и нису изведени из претходних стихова. У бећарцу, који је настао издвајањем из **б. п.**, улогу припева преузимају поновљени стихови. ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, „Дикице или бачванске песме", *ПКЈИФ*, 1970, XXXVI, 1–2; Љ. Пешикан-Љуштановић, „Пјесме бачванске нашега времена", *ЗМСКЈ*, 1987, XXXV, 3; „Пјесме бачванске нашега времена у контексту прве књиге Вукове",у: *Фолклор у Војводини*, 2, Н. Сад 1988; М. Клеут, „Бачванске песме, Банатске песме, Песмарица Младена Белајчића: прилог атрибуцији", у: *Фолклор у Војводини*, 4, Н. Сад 1990. Миодраг Матицки \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧВАНСКИ, Александар Алекса **![001_Aleksandar-Aleksa-Bacvanski.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-aleksandar-aleksa-bacvanski.jpg)БАЧВАНСКИ, Александар Алекса**, глумац, редитељ (Темишвар, 1832 – Београд, 27. III 1881). После завршеног Лицеја постао глумац у путујућим позориштима, а потом члан угледних будимпештанских позоришта под именом Шандор Вархиди. За првог глумца и редитеља Народног позоришта у Београду ангажован је 1869. Одиграо је значајну улогу у организацији рада ове установе. Руководио је режијом до краја 1874, када се због ослабљеног вида лечио у Будимпешти и Бечу. По повратку у Београд наставио је рад као глумац. Инсценирао је свечану представу Ђ. Малетића *Посмртна слава кнеза Михаила*, којом је 1869. отворена зграда Народног позоришта у Београду. На ову сцену поставио је велик број дела истакнутих писаца српске драмске књижевности, као што су: *Владимир и Косара* Л. Лазаревића, *Саћурица и шубара* И. Округића Сремца, *Кир Јања*, *Смрт Стефана Дечанског*, *Бој на Косову* и *Хајдуци* Ј. Ст. Поповића, *Јелисавета кнегиња црногорска* Ђ. Јакшића, *Максим Црнојевић* Л. Костића, *Зидање Раванице* А. Николића, *Херцег Владислав* и *Милош Обилић* Ј. Суботића и комедије Косте Трифковића. Из европске драматургије истичу се дела Шилера (*Разбојници*, *Фијескова завера у Ђенови*, *Дон Карлос*), Шекспира (*Млетачки трговац*, *Укроћена горопад*), Молијера (*Тврдица*, *На силу лекар*, *Тартиф*), Игоа (*Марија Тјудор*, *Лукреција Борџија*), Гогоља (*Ревизор*, *Женидба*), А. Диме Оца (*Кин*) и Лесинга (*Натан мудри*, *Емилија Галоти*). Као глумац тумачио је карактерне ликове. У последњој години живота, готово слеп, одиграо је седам најзначајнијих улога: Лудвига XI (K. Делавињ), Шајлока (В. Шекспир, *Млетачки трговац*), Жана (Арагон и Вермон, *Ђаволски записи*), Краља Јакова (Шауферст, *Шах краљу*), Ларока (О. Феје, *Роман сиромашног младића*), Арпагона (Молијер, *Тврдица*), Фарије (Т. Мегерле, *Гроф Монте Кристо*). Студијски приступ улози и психолошка оправданост лика учинили су га родоначелником сценског реализма у српском позоришту. Велик утицај на нову генерацију глумаца, поред рада на представама, остварио је у Позоришној школи, где је предавао теорију глуме и режије. Као глумац и редитељ европског образовања и искуства поставио је темеље позоришној режији у НП-у у Београду. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Малетић, *Грађа за историју српског народног позоришта у Београду*, Бг 1884; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982; Ј. Лешић, *Историја југословенске модерне режије (1861–1941)*, Н. Сад 1986; О. Милановић, *Неимари српског позоришта*, Бг 1997. Олга Милановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧВАНСКИ, Стеван **БАЧВАНСКИ, Стеван**, агроном, универзитетски професор (Баваниште, Срем, 26. XI 1924 – Београд, 5. II 1996). На Пољопривредном факултету у Земуну дипломирао 1950, докторску тезу одбранио на Пољ. ф. у Новом Саду 1963. Боравио на усавршавању у Великој Британији (1954/55) и Аустрији (1958), обишао велик број научних сточарских института Европе. Од 1953. радио у Покрајинском заводу за сточарство, а затим у Заводу за говедарство. Од 1976. радио на Пољ. ф. у Новом Саду, где је 1985. изабран за редовног професора. Коаутор је *Енглеско-српског речника из сточарства* (Н. Сад 1976). Са рефератима и саопштењима више пута учествовао на састанцима Европске Зоотехничке Федерације. Демонстрирао је увођење машинске муже крава у Војводини, основао је лабораторију за испитивање сварљивости у преживара и експерименталну кланицу на Огледном добру „Камендин", где је 15 година руководио говедарском производњом. Публиковањем резултата научно-истраживачког рада и непосредном сарадњом с привредом значајно је утицао на увођење савремених технологија у говедарској производњи. Последње године свог радног века провео је на положају директора Института за сточарство. Добитник је Октобарске награде Новог Сада за научни рад (1961) и више плакета и захвалница. ДЕЛА: и В. Смук, *Како повећати млечност крава*, Н. Сад 1958; *Производња товљених говеда*, Н. Сад 1960. Тимотеј Чобић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧВАРА **БАЧВАРА**, у традиционалној народној архитектури мања зграда за држање бачви, каца, буради и другог великог посуђа саграђена од брвана, талпи или у скелетном (бондручном) систему градње. Може бити направљена и само као трем или једнопросторна зграда с дугачким тремом пред улазом. Милош Матић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧЕВИЋ, Димитрије **БАЧЕВИЋ, Димитрије**, сликар (?, прва половина XVIII в. – Сремски Карловци, 1770). Сликарство је учио код новосадског сликара Василија Остојића, а касније се усавршавао највероватније у сликарској школи Кијевопечарске лавре. Од 1760. био је стално настањен у Сремским Карловцима, где је уживао углед и заштиту највиших црквених власти. Његова обимна уметничка делатност прати се од 1760. до 1770. Радио је веома много, највише за фрушкогорске манастире, а најчешће са својим ученицима. Од њих су познати Теодор Крачун (с којим је израдио иконостасе Сретењске цркве у селу Крушедол и цркве манастира Беочин) и Димитрије Поповић, док су остали анонимни и у записима се помињу само као чланови његове сликарске дружине. Његовим следбеницима сматрају се Николај Петровић и Аксентије Остојић из друге половине XVIII в. Умро је млад на врхунцу уметничке зрелости. Израдио је известан број појединачних икона, од којих се уметничким квалитетима истичу *Св. Јован крилати* (сликан за манастир Ковиљ 1763) и архијерејски трон рађен као поклон за цркву манастира Крушедол 1765. Огледао се у зидном сликарству израдивши, после 1768, сажети тип *Евхаристије* у ниши жртвеника српске цркве у Сремској Каменици. По стилским одликама представник је ранобарокног сликарства XVIII в. Основне особине његовог стила, прилагођеног европеизираној украјинској уметности тога доба, огледају се у реализму приказаних фигура, обилној употреби злата, најчешће у виду декоративне орнаментике и иконографији прожетој западњачким елементима. Имао је значајну улогу у преузимању и усвајању стилских одлика савремене украјинске уметности и њиховог претварања у манир српског ранобарокног сликарства. ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Зограф или иконописац Димитрије Бачевић", *Јавор*, 1887, 38; В. Петровић, М. Кашанин, *Српска уметност у Војводини*, Н. Сад 1927; П. Васић, „Димитрије Бачевић, иконописац карловачки", у: *Доба барока*, Бг 1971; О. Микић, Л. Шелмић, *Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века*, Н. Сад 1981; М. Костић, *Димитрије Бачевић*, Н. Сад 1996. Олга Микић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧЕВИЋ, Милан **БАЧЕВИЋ, Милан**, географ, универзитетски професор (Коморане код Глоговца, 20. II 1953). Дипломирао на Одсеку за географију Природно-математичког факултета у Приштини. Магистарске студије завршио 1983. на Географском факултету у Скопљу, где је и докторирао 1985. Његово научно интересовање и рад везани су за проблеме насеља, са становишта географије и њој сродних наука. На Универзитету у Приштини од 1984. предаје Урбану географију, Просторно планирање, Хуману екологију и Географију насеља. Био је посланик у Народној скупштини СР Југославије (1992–1996), посланик у Народној скупштини Републике Србије (1996–1998), заменик министра у Министарству за науку и технологију Владе Србије (1998–2000) и шеф Одсека за географију ПМФ-а у Приштини, с привременим седиштем у Косовској Митровици (2003–2006). Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧЕВИЦА **БАЧЕВИЦА**, село на северним обронцима планине Тупижница, у долини Бачевачке реке. Насеље збијеног типа на 320–380 м н.в., неправилног облика и с мрежастим распоредом улица. Локалним путем дугим 14 км повезано је с општинским средиштем Бољевац и путем Зајечар–Параћин. Године 1834. имало је 36 кућа са 258 житеља, а 1921. 227 домова са 1.279 житеља. Године 2002. у **Б.** је живело 409 становника, од којих 50,9% Влаха и 41,8% Срба. У пољопривреди је радило 81,9% активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа (почела с радом 1894) и месна канцеларија. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧЕВЦИ **БАЧЕВЦИ**, село на десној страни долине реке Градац, на северозападном ободу планине Маљен. Западно од села је пут који повезује општинско средиште Ваљево (око 20 км) и Ужице. Село је дисперзивног типа на 340–890 м н.в. Чини га седам заселака. Становништво се досељавало од XVII до XIX в. из Полимља, Старог Влаха, Црне Горе и Босне. Године 1921. имало је 135 домова и 800 житеља, а 2002. 505 становника, од којих су сви Срби. У пољопривреди је радило 61,3% активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, земљорадничка задруга и месна канцеларија. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧИЈА / БАЧИЈАЊЕ **БАЧИЈА / БАЧИЈАЊЕ** (рум. *baciu*: чобанин), систем организације чувања стоке на испаши и расподеле млека и млечних производа. Бачијски систем регистрован је у целој карпатској области. У Србији је карактеристичан нарочито за источне и југоисточне планинске области, али и за Банат и друге равничарске пределе. Систем бачијске организације исти је код Срба, Влаха и других етничких група. **Б.** је удруживање домаћинстава с музним овцама преко лета ради заједничког чувања на сеоским испашама изван насеља и заједничког искоришћавања млека. Називом **б.** означава се и место где се чувају овце, укључујући и зграде и особе које их чувају и прерађују млеко. ![001_Bacija-KOzelj-Timok-1903.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-bacija-kozelj-timok-1903.jpg) **Б.** се организује сваке године, а домаћинства која у томе учествују не морају увек бити иста нити из истог села. У областима Старе и Суве планине удружују се читава села или сви становници једне сеоске махале. Започиње у мају или јуну и обично траје око три месеца. Када се **б.** формира, чобани најпре разврстају стоку, најбољим чобанима се додељују на чување најбоље музне овце, а сутрадан, на „премузу", одређује се колико ће које домаћинство да добија млека. Сваки чобанин, увек мушкарац, помузе своје овце у присуству осталих. Помужено млеко се сипа у ведра, а мери се једном истом посудом за све овце -- „оком" (посуда која захвата приближно једну оку течности). Затим се одређује пропорционално учешће количине млека сваког чобанина у укупној количини млека. Обично се за сваку оку касније добије ведро млека. Други поступак подразумева да се млеко сваког удруженог домаћинства мери рабошем у истој великој посуди. Трећи поступак подразумева да свака кућа која учествује у једној **б.** има право на мужу свих оваца онај број дана који је пропорционалан броју оваца унетих у **б**. Тај поступак се чешће примењује у равничарским **б.** и са малим стадима оваца. Током трајања **б.** обично се сваки удеоник „обреди" три пута, тј. три пута узима млеко, с тим што трећи пут узима нешто мање млека, јер га овце при крају лактационог периода мање дају и гушће је. На дан премуза се одређује и којим ће редоследом да долазе бачијаши по млеко, а опште је правило да они који имају више оваца имају предност. Заједницом управља главни „бач", најспособнији међу бачијашима, који води рачуна о стаду, премузу, количини и расподели помуженог млека. Жене које сакупљају и прерађују млеко називају се бачицама или планинкама. Бачијске овце чувају чобани које дају сама домаћинства из **б.**, а према броју оваца. Домаћинства која немају чобане у својој кући узимају их у најам. Овце су у планини, али ако су услови погодни овце ноћивају по трлима (стамбено-економска испостава коју свако домаћинство има изван села на свом поседу) бачијаша, јер је тако сигурније, а и добро је због ђубрења земљишта. Основна предност ове установе јесте рационално распоређивање радне снаге и послова везаних за гајење оваца и прераду млека. Домаћинства рационалније користе своје ресурсе, што је посебно важно за она сиромашнија. У **б.** није било непознато да имућније куће део свог млека уступе сиромашнијим кућама. На крајњем југоистоку и у Македонији постоји и полуномадско **б.**, у које се удружују сточари с великим стадима од по неколико хиљада оваца и када је стока у **б.** током целе године. Милош Матић Назив **б.** означава и колибу, најчешће начињену од дрвене грађе, која служи за смештај чувара стада. У конструктивном смислу, **б.** су једноставне шаторасте конструкције са двоводним кровом, а група оваквих колиба може да формира заселак. Заселак чине стални стамбени објекти, али може да представља и скуп привремено подигнутих објеката. Понекад су **б.** начињене на точковима, тако да је могућно њихово премештање са пашњака на пашњак. Бранка Ланцош-Малдини ЛИТЕРАТУРА: П. Томић, „Бачије у Карпатској области Србије, јужно од Дунава, са освртом на бачију уопште", *ГЕМ*, 1968, 30; А. Дероко, *Народна архитектура. Књига II: Фолклорна архитектура у Југославији*, Бг 1974; С. Вукосављевић, *Историја сељачког друштва*, III, Бг 1983; С. Малдини, *Енциклопедија архитектуре*, Бг 2004. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧИНА **БАЧИНА**, село у Темнићу, у долини Каленићке реке (притоке Велике Мораве), 12 км западно од Ћићевца. У саставу је општине Варварин, а најближи градови су Крушевац (31 км) и Параћин (30 км). Смештено је у долинској равни на 170--200 м н.в. С општинским центром повезано је локалним путем дугим 6 км. Збијеног је типа, има неправилан облик и мрежаст распоред улица. Првобитно насеље, под називом Грабовац, налазило се југоисточно од данашњег, a на данашње место премештено је средином XVIII в. Током Велике сеобе Срба 1690. село је расељено. Од 1720. до краја XVIII и почетка XIX в. насељавају се досељеници с Косова, из Македоније, Сокобањске котлине, Кривог Вира, околине Крушевца и Ћићевца. Године 1921. имало је 3.075, а 2002. 2.381 становника, од којих 99,2% Срба. У пољопривреди је радило 70,4% активног становништва. У селу се налазе две православне цркве, основна школа (почела с радом 1820), земљорадничка задруга, задружни дом, библиотека, амбуланта, пошта и месне канцеларије за још четири околна села. На простору села евидентирани су остаци пространог римског насеља и некрополе из периода II–IV в. Налажени су керамика, фибуле, оруђе, а у касноантичким гробовима бронзано вереничко прстење са представом голубице и грифона. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Д. Рашковић, *Меморијал Драгослава Срејовића, зборник радова*, 2, Краг. 2003. Србољуб Ђ. Стаменковић; Александар Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧИНАЦ **БАЧИНАЦ**, село 18 км северно од општинског средишта Смедеревска Паланка, на површи 135 м. н.в. Са друмом Смедерево (23 км) – Смедеревска Паланка повезано је локалним путем. У западном делу насеља куће су концентрисане на малој површини, док источни део још увек има карактеристике дисперзивног насеља. Помиње се 1476. Дуго је било заселак оближњег села Селевац. Године 1953. имало је 181 домаћинство и 940 житеља, а 2002. 789 становника, од којих 99% Срба. У пољопривреди је радило 82,3% активног становништва. У селу се налази четвороразредна основна школа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧИНЦИ **БАЧИНЦИ**, село у западном Срему у општини Шид, изграђено на јужној периферији плеистоцене терасе, на месту где се она граничи с алувијалном равни Саве. Кроз село пролази пут Сремска Митровица – Шид (8 км), а јужно од њега је и пруга истог правца. Први помен села је из 1376, а наредна сведочанства су тек из XVIII в. У селу је 2002. живело 1.374 становника, од којих 78% Србa и 15,6% Русинa. Пољопривреда ангажује половину активног становништва. Село има деформисану крстасту основу. ЛИТЕРАТУРА: Р. Ђурчић, *Општина Шид – географска монографија*, Н. Сад 1984; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2001. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧИЋ, Бранка **![001_Branka-Bacic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-branka-bacic.jpg)БАЧИЋ, Бранка**, агроном, универзитетски професор (Добринци, Срем, 27. I 1929 – Нови Сад, 27. VII 2003). Пољопривредни факултет у Земуну, група сточарство, завршила је 1952. Радила као технички руководилац у сомборској и новосадској млекари до 1956, када прелази на Пољ. ф. у Новом Саду, где је и докторирала 1963. Усавршавала се и предавала на Универзитету Алберта у Едмонтону (1965–1967), а на специјализацији у Паризу и Монпељеу била 1969. Предавала на Технолошком факултету у Новом Саду (1960–1964), на постдипломским студијама у Сарајеву (1971), на Ветеринарском факултету у Лубумбашију у Заиру (1975–1976) и у Алжиру. У Анголи радила као стручњак за обнову сточног фонда. За редовног професора на предмету Млекарство изабрана 1982. Аутор је више приручника, међу којима *Milk processing and dairy products* (на међународном курсу УНИДО-а), *Храна и остаци органохлорних пестицида* и *Принципи хигијене и санитације у млекарству*. Тимотеј Чобић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧИЋ, Лазар **БАЧИЋ, Лазар**, трговац, добротвор (Јасеновац, 1865 – Јасеновац, после 1940). С братом Јованом држао више трговачких радњи у Јасеновцу и Загребу, а био и власник циглане. У родном месту био председник Црквене општине. Имао истакнуто место (члан Средишњег одбора) у Српској самосталној странци. Због рада на афирмацији српског националног идентитета ухапшен с још педесет двојицом српских родољуба на челу с Адамом Прибићевићем, 1908. проглашен за велеиздајника и осуђен. У затвору издржао 16 месеци, али и после аболиције, као сумњив, остао под присмотром власти, нарочито за време I светског рата. Био један од челних људи у новчаним установама банске Хрватске: налазио се међу оснивачима Српске банке у Загребу, био члан Управног одбора Пакрачке штедионице и Српске задруге за промицање и штедњу у Окучанима, члан Надзорног одбора Српске кредитне задруге у Костајници и Српске штедионице као задруге у Новој Градишки. Био је члан Управног одбора Српске штампарије у Загребу и члан Патроната Српског привредног друштва „Привредник", преко којег је упутио 104 јасеновачка шегрта на школовање. Био почасни члан Савеза задруга Срба привредника. Године 1920. поклонио је Друштву своју двоспратну кућу с радњом у центру Загреба и 100.000 динара. После I светског рата пришао Радикалној странци. У последњем периоду живота бавио се рентирањем зграда и кућа. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица о Привредниковој двадесетпетогодишњици 1897–1923*, Бг 1923; Ј. С. Радојчић, *Срби – Српска Крајина, Славонија, Далмација, Хрватска: биографски лексикон*, Бг 1994; Г. Кривокапић-Јовић, *Српска народна самостална странка 1903–1914*, Зг 2000; П. В. Крестић, *Српско привредно друштво „Привредник" (1897–1918*), Бг 2002; Н. Л. Гаћеша, *Српско привредно друштво „Привредник" (1914–1997)*, Н. Сад 2004; С. Божић, *Срби у Хрватској 1918–1929*, Бг 2008. Софија Божић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧИЋ, Љубиша **БАЧИЋ, Љубиша**, глумац, књижевник (Сокобања, 24. XII 1922 – Београд, 24. III 1999). Након студија на Архитектонском и Филозофском факултету у Београду, окренуо се глуми и постао члан Хумористичког позоришта, а од 1974. позоришта Атеље 212. Играо и на сценама Београдског драмског и Савременог позоришта. Аутор је драматизације романа *Зли дуси* Ф. М. Достојевског и *Дванаест столица* Иљфа и Петрова и музичке комедије *Мајстор с мора*. Објавио књигу стихова *Стена гологлава* (Бг 1985) и књигу песама и сећања *Мој животе, мало ли те има* (Бг 1999). Важније позоришне улоге: Труфалдино (К. Голдони, *Слуга двају господара*), Гане (А. Поповић, *Смртоносна мотористика*), Клиф (Џ. Озборн, *Осврни се у гневу*), Стари Дивал (А. Дима Син, *Дама с камелијама*), Пичам (Б. Брехт, *Опера за три гроша*), Квас (Ф. Ведекинд, *Лулу*), Капетан Перела (Л. Пирандело, *Човек, животиња, врлина*), Швондер (М. Булгаков, *Псеће срце*), Род (Т. Рајс, *Исус Христ суперстар*) и др. Значајније улоге на филму и телевизији: *Златна праћка*, *Мрав пешадинац*, *Сервисна станица*, *Хајде да растемо*, *Људи и папагаји*, *На слово, на слово*. ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001. Александра Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧИЋИ **БАЧИЋИ**, село у Републици Српској, у источној Босни, смештено на североисточним падинама Јавор-планине, око 10 км источно од општинског средишта Власеница. Северно од села, у долинама река Студени Јадар и Јадар, пролази пут Власеница–Милићи–Зворник. Село је у малој долини на 450–550 м н.в. и дисперзивног је типа. Године 1991. у њему је живело 502 становника, од којих 99,6% Срба. ЛИТЕРАТУРА: *Река Дрина и Подриње*, Бг 2000. Ирена Медар-Тањга \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКА **БАЧКА**, северозападни део Војводине између Дунава, Тисе и државне границе према Мађарској. У географским границама, простире се на 8.761 км2, што је 38,8% географске или 40,2% административне територије Војводине. У њој је 2002, у 166 административних насеља, живело 1.022.488 становника или 50,3% становништва Војводине, односно 13,6% становништва Србије (без Косова и Метохије). Аритметичка густина насељености била је 116,7 становника на км2, док је она у Војводини била 94,5, а у централној Србији 97,7. **Б.** је административни део АП Војводине и подељена је на 20 општина. Оне припадају Јужнобачком округу (Бач, Бачка Паланка, Бачки Петровац, Бечеј, Врбас, Жабаљ, Нови Сад, Србобран, Темерин и Тител) са седиштем у Новом Саду, Севернобачком округу (Бачка Топола, Мали Иђош и Суботица) са седиштем у Суботици, Западнобачком округу (Апатин, Кула, Оџаци и Сомбор) са седиштем у Сомбору и Севернобанатском округу (Ада, Кањижа и Сента) са седиштем у Кикинди. Слободан Ћурчић [![001_BACKA-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-backa-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-backa-karta.jpg) **Геолошки састав.** У **Б.** постоје два литокомплекса: доњи, старији, који чини подлогу басена и горњи, покровни, састављен од кенозојских творевина. У подлози су издвојене две крупне тектонске јединице: тисијско-дакијски блок на северу и вардарска зона на југу. Разграничене су познатом трансданубијском дислокацијом на потезу Оџаци–Србобран–Бечеј. Северни ентитет највећим делом је од протерозојских кристаластих шкриљаца (гнајсева, микашиста и др.), затим од старијих гранита и палеозојских стена. Те стене су делимично прекривене тријаским кластитима и кречњацима и кредним наслагама. Овај блок је вишеструко тектонски обликован. У вардарској зони се налазе тријаски сјајни шкриљци, јурски офиолити, два појаса базичних и ултрабазичних стена и кредне до палеогене флишне творевине. Тектонски склоп ове зоне је веома сложен јер га чине навлаке, краљушти и набори с осама пружања исток–запад. Покровни део басена је од дебеле сукцесије неогених и квартарних творевина. То су миоценски песковито-глиновити и лапоровити седименти језерског, морског и каспибракичног порекла. Овај низ се завршава језерским плиоценом и језерско-речним, речним и пролувијалним кластитима плеистоцена и холоцена. Међу њима се нарочито истичу две лесне заравни (Тителска и Севернобачка) и више терасе Дунава и Тисе. Главне неоалпијске структуре су севернобачки праг и јужнобачка депресија, а раздвојене су трансданубијском зоном разламања. Стене подлоге на прагу налазе се на дубини 0,6–1 км, па се он јасно издваја у палеорељефу басена. Јужнобачка депресија је сложени асиметрични ров између прага на северу и Фрушке горе на југу, ограничен раседима правца исток–запад, а местимично дубок до 2,5 км. У седиментима миоценске старости постоји више гасних и нешто мање нафтно-гасних поља са лежиштима (Госпођинци, Србобран, Ада, Велебит и др.). Милун Маровић [![002_BACKA-geomorfoloska-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-backa-geomorfoloska-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/002-backa-geomorfoloska-karta.jpg) **Рељеф. Б.** покрива пет геоморфолошких целина, од којих се неке јављају у више партија. Све су то млади геоморфолошки облици настали крајем плеистоцена и током алувијума. На крајњем северу је Суботичка пешчара, а јужно од ње је Бачка лесна зараван. Једна партија овог геоморфолошког члана (Тителски брег) је на југоисточној периферији **Б**. Бачку лесну зараван окружује плеистоцена тераса, а један њен мали део је јужно од Тителског брега. Источно од терасе је алувијална раван Тисе, а јужно и западно алувијална раван Дунава. На алувијалној равни Дунава су и четири мале партије алувијалних тераса. Суботичка пешчара је јужна периферија велике пешчаре, која се између Дунава и Тисе протеже до близу Будимпеште. То је највиши део **Б.** и висине на њој досежу до 143 м. Она почиње код Хоргоша и према западу се простире до Горњег Таванкута у ширини од око 10 км. Облици микрорељефа су дине, издувине, међудинске депресије и лесне оазе. Према југу пешчара благом прелазном зоном прелази у нижи рељефни члан, Бачку лесну зараван. Ово је засвођена површина широка и дуга око 60 км, благо нагнута према југу, истоку и западу. На њој апсолутне висине опадају од 110–125 м код Суботице, до око 90 м на периферијама. Површина лесне заравни је благо заталасана и пресеца је неколико дубоко усечених долина типа „долова". На западу и на југу она се завршава стрмим прегибима високим 10–30 м, а на истоку је граница према плеистоценој тераси највећом дужином блага и неприметна. Мања партија лесне заравни је Тителски брег, чије су релативне висине и до 50 м и јасно се истиче у околним низијама. Бачка плеистоцена тераса са три стране опкољава Бачку лесну зараван, на истоку ширином од око 10 км, на југу ширином и до 40 км, а на западу ширином од око 20 км. Њене апсолутне висине су уједначене и опадају од севера према југу од око 84 до око 81 м. То је заравњена површина коју ремете само трагови фосилних корита. Мала партија плеистоцене терасе је и јужно од Тителског брега. Дунав и Тису окружују уже или шире алувијалне равни. Оне су прекинуте на местима где до корита река допиру виши геоморфолошки чланови (Апатин, Тител, Сента), а на неким местима су широке и до 10 км као на Тиси код Жабља, Дунаву код Сонте и Вајске и др. То је најнижи геоморфолошки члан у **Б.**, чије висине опадају низ реку од 81 м код ушћа Драве до 76 м код Титела. На местима где равни нису брањене насипима, високе воде Дунава и Тисе изливају се по великим површинама, где на неким местима таложе песак и муљ, док друга места интензивно еродирају. На неколико места очувани су стари нивои алувијалних равни, односно алувијалне терасе. Такве партије постоје код Бача, Бачке Паланке, Новог Сада и Титела. Терасе су малих површина и за 2–3 м више од савремених плављених равни. Слободан Ћурчић ![003_BACKA-klimadijagram.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/003-backa-klimadijagram.jpg)![004_BACKA-ruza-vetrova.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/004-backa-ruza-vetrova.jpg) **Клима.** Условљена је географском ширином регије и отвореношћу са свих страна продорима климатских утицаја из суседних регија. Преовлађују утицаји западних и северозападних фронталних продора. Приказ климе дат је на основу података за климатолошке станице Палић, Сомбор, Нови Сад, Бачка Топола и Сента, за период 1971–2000, а за екстремне вредности 1949–2007. Клима **Б.** је умереноконтинентална с веома ниским температурама у зимским и високим у летњим месецима. Средња годишња температура је 10,9 оС. Највиша измерена температура је 41,6 оС, а најнижа -30,7 оС. Највише средње месечне температуре су у јулу, а најниже у јануару. Крајем XX и почетком XXI в. уочавају се велике промене екстремних температура, као последица глобалног загревања земљине атмосфере. Хладни дани и хладне ноћи су ређи, док су топлији дани и топле ноћи све чешћи. Периоди с узастопно високим температурама, тзв. топлотни таласи, све су чешћи и све дуже трају. Средња годишња количина падавина је 555 мм. У топлијој половини године падне скоро 60% годишњих талога. Највише талога се излучи у јуну (75 мм), а најмање у фебруару (28 мм). Снег се излучује од новембра до марта, а највише га има у јануару. Средње трајање сијања сунца је око 2.000 сати, највише у јулу и августу. Средња годишња облачност је 5,5 десетина неба покривеног облацима. Највећа је у децембру и јануару, а најмања у августу. Преовлађујући ветрови на северу **Б.** су северозападни и северни, а у јужном делу западни, северозападни и југоисточни (кошава). Смиља В. Ђорђевић **Воде.** Порозне стене, које чине горње геолошке слојеве у **Б.** и терени малих нагиба чине да велике количине атмосферских талога и вода алохтоних токова упија земља. На тај начин формирају се подземне воде које су распоређене у више слојева, зависно од водопропустљивости стена у дубини. Те воде се деле на артешке, оне које због хидростатичког притиска кроз бушотине саме излазе на површину; субартешке, које треба испумпавати; и фреатске, које су најплиће и њихова горња површина слободно осцилира, а у влажнијим деловима године на неким местима се излива на површину. Већина бачких насеља снабдева се артешким и субартешким водама, а становништво великих подручја принуђено је да високе фреатске воде каналима спроводи у реке и на тај начин спречава поплаве и забаривања. **Б.** је ограничена двема великим европским рекама: на западу и југу Дунавом, а на истоку Тисом. Унутар **Б.** постоји само неколико малих река. Неке од њих су толико сиромашне водом да нису биле способне да издубе сопствена корита, па отичу напуштеним коритима старих великих река. Већина њих је усмерена ка Тиси и у ту реку односи воде које се процеђују са више пешчаре и лесне заравни. Примери таквих река су Кереш, који дотиче од пешчаре у Мађарској, али због малих количина воде, пре мелиорисања, није успевао да доспе до Тисе. Ако се узме у обзир и његово забарено сливно подручје, дужина ове реке је око 90 км. Краћа река је Буџак (25 км), која се са лесне заравни слива у Тису код Аде. Чик се слива са Суботичке пешчаре ка југоистоку и код Бачког Петровог Села улива се у Тису. На лесној заравни Чик је изградио широку долину. Слична је и река Криваја с неколико притока, која такође пресеца лесну зараван и нестаје у плеистоценој тераси. Дуга је 65 км. Испод јужне границе лесне заравни, на плеистоценој тераси је Црна бара, ток дуг 47 км, настала у деловима старог корита Дунава. У њу се сливају подземне воде с лесне заравни из оближњих делова плеистоцене терасе и из реке Криваја. Пре мелиорисања њене воде су се разливале по алувијалној равни Тисе код Бачког Градишта. Траса Црне баре искоришћена је за прокопавање Великог бачког канала. Сличне карактеристике има и јужнији ток Јегричка дуг око 60 км. У Дунав се уливају две реке западне **Б.** које су паралелне с њим, а делом отичу његовим старим коритима. То су Плазовић и Мостонга. Пре прокопавања Великог бачког канала то је био јединствен ток. У **Б.** постоји већи број малих језера. Њихове басене су издубили ветрови, реке или су то вештачка језера. Најпознатија еолска језера су на Суботичкој пешчари. Највеће је Палићко језеро површине 5,76 км2. У његовој близини је језеро Лудаш и још неколико мањих еолских језера. Флувијална језера су у алувијалним равнима Дунава и Тисе, а басени су им напуштени делови речних корита. За њих постоји локални назив „мртваје", јер их активан ток мимоилази, а они временом зарастају у барску вегетацију, засипају се и нестају. Најпознатија мртваја је Стара Тиса између Чуруга и Бачког Градишта. Мања речна језера настају и у време великих поплава и називају се „провале". Највећа је уз Дунав у близини Вајске. Вештачка језера настају багерисањем некорисних слатинастих терена и стварањем плитких басена за рибњаке. Највећа таква језера су код Бечеја. Могу настати и на лесној заравни преграђивањем речних корита земљаним бранама. Највеће такво језеро је код Бачке Тополе, а вода се користи за наводњавање, узгој рибе и као купалиште. Копање савремених канала започето је крајем XVIII и почетком XIX в. Највећи подухват било је копање Великог бачког канала 1794–1802, који је спојио Дунав код Моношторсега (Мађарска) са Тисом код Бачког Градишта. Током каснијих радова почетак канала је измештен код Бездана, а ушће код Бечеја. Он је дуг 130 км. Између Малог Стапара и Новог Сада ископан је Мали бачки канал дужине 69 км. Њихов задатак била је пловидба и одводњавање вишка фреатских вода. Ово је био зачетак великог пројекта Канал Дунав–Тиса–Дунав, који је реализован до 70-их година XX в. Основна каналска мрежа је разграната и она у **Б.** има дужину од 420,8 км од чега је 355 км или 84,5% пловно. **Педолошки састав.** На песковима Суботичке пешчаре очувана су иницијална или су формирана хумизирана песковита земљишта. Лесне заравни и плеистоцене терасе, на највећим површинама покривају черноземи и ливадске црнице и то су земљишта одличних производних квалитета. На алувијалним равнима формирана су плеистоцена песковита и глиновита земљишта, која су лака за обраду и погодују повртарским културама. На ниским земљиштима и у депресијама, где су подземне воде близу топографске површине, формирани су различити типови слатина. Слободан Ћурчић **Биљни и животињски свет.** Територију **Б.** одликује неколико биогеографских и предеоних целина: Бачка или Телечка лесна зараван, Тителски брег, Суботичка пешчара, алувијална раван Дунава и Тисе, панонска језера Палић и Лудаш. У биогеографском погледу највећим делом припада панонској провинцији понтско-јужносибирског региона, посебно њене лесне заравни и пешчаре. Фрагменти степа сачували су се само на ободима Телечке и Тителског брега. Суботичка пешчара са Селевењским пустарама прекривена је пешчарском, степском и делимично мочварном вегетацијом, с малобројним остацима природних шума. Већи део ове пешчаре је пошумљен или претворен у пољопривредна земљишта. Степска језера Палић и посебно Лудаш важна су као прибежишта барске и мочварне флоре и орнитофауне. Сразмерно велики компекси плавних зона Дунава око Бачког Моноштора и Апатина одликују се поплавним шумама храста лужњака, врбе, усколисног јасена и тополе, барама и мочварама. Флора **Б.** је богата и броји преко 1.200 врста. Посебно се истичу природне реткости међу степским и пешчарским биљкама у Суботичкој пешчари, на Телечкој, као и на Тителском брегу, нпр.: шафраника, пешчарска сапуњача, пешчарска и степска перуника, црна саса, безстаблови козинац, степска вишња, борбашов каћун итд. Флору слатина карактерише неколико панонских ендемита као што су Шварценбергова боквица, слатинска гроница, трноплодка итд. Барска и мочварна флора расте у Апатинско-моношторском риту, на Лудашком језеру, дуж канала Дунав–Тиса–Дунав и река као што су Мостонга, Јегричка и Кириш. Неке од њих су природне реткости флоре Србије. Фауна **Б.** богата је врстама плавних подручја (посебно Апатинско-моношторски рит и Лудашко језеро) с једне, и степским представницима на Телечкој и Тителском брегу с друге стране. Фауна плавних подручја богата је врстама риба Дунавског слива и птицама мочварицама, међу којима су природне реткости: орао белорепан, дивља гуска и црна рода. Такође, у овом риту се налази велика колонија чапљи и корморана. Фауна сисара богата је крупним биљоједима, нарочито ритским европским јеленом, дивљим свињама и срном. Овај део **Б.** је познат у Европи као ловиште високе дивљачи. Природна баштина и биодиверзитет **Б.** штити се у оквиру: предела изузетних одлика (Суботичка пешчара), паркова природе (Палић, Тиквара, Бегечка јама, Јегричка, Стара Тиса код Бисерног острва), специјалних природних резервата (Лудашко језеро, Горње Подунавље, Карађорђево, Селевењске пустаре и шума Багремара код Богојева), једног строгог природног резервата (ритске шуме на Мачковом спруду) и преко 40 споменика природе. Такође, у **Б.** се налазе и два Рамсарска подручја (Лудашко језеро и Горње Подунавље). Владимир Стевановић Спонтане шуме у **Б.** образоване су уз речни ток Дунава под утицајем додатног влажења поплавним или подземним водама, а према укупном биодиверзитету припадају поплавним шумама алувијалних равни реда Populetalia albae. У зависности од дела у којем су образоване, јављају се различите заједнице: у приобалном делу, на рецентним алувијалним наносима, најчешће су „меке плавне шуме" врба и топола, свезе Salicion albae; у централном делу образују се „тврде плавне шуме" свезе Alno-Quercion roboris са лужњаком *Quercus robur* L. као главним едификатором; у најнижем делу доминирају заједнице црне јове и пољског јасена, свезе Alnion glutinosae. У поплавним шумама врба и топола свезе Salicion albe, осим беле врбе, беле и црне тополе од дрвенастих и жбунастих врста, јављају се још и: *Salix fragilis*, *Ulmus laevis*, *U. minor*, *Fraxinus angustifolia*, *Frangula alnus*, *Viburnum opulus*, *Ctrataegus nigra*, *C. oxiacantha* и др. Велике површине ових шума су искрчeне и замењене плантажама брзорастућих хибрида топола секције Aigiros или њихових клонова. Хигрофилне шуме лужњака и јове свезе Alno-Quercion roboris су стабилније од пионирских заједница свезе Salicion albe, али су и оне условљене допунским влажењем. Педолошке творевине чине читав низ од алувијалних, преко семиглејних, до аутоморфних земљишта. Станишта су високо продуктивна и очуване састојине спадају у технички највредније шуме на Балкану. То се пре свега односи на лужњак *Quercus robur* који је главни едификатор у овим шумама. Осим лужњака, у шумама које припадају овој свези расте још читав низ дрвећа и жбуња: *Alnus glutinosa*, *Fraxinus angustifolia*, *Ulmus laevis*, *U. minor*, *Carpinus betulus*, *Acer tataricum*, *A. campestre*, *Populus alba*, *P. nigra*, *Crataegus oxyacantha*, *C. monogyna*, *Cornus sanguinea* и др. Мочварне шуме црне јове и пољског јасена свезе Alnion glutinosae обухватају пионирске заједнице високог дрвећа образоване на мочварно-глејним и глејним земљиштима на додиру с вегетацијом стагнирајућих вода и једино у севернијим деловима **Б.** имају шумско-привредни значај. Главни едификатори који изграђују монодоминантне шуме су црна јова *Alnus glutinosa* и пољски јасен *Fraxinus angustifolia*. Поред њих, у овим шумама се јављају углавном хигрофитне врсте: *Frangula alnus*, *Salix cinerea*, *Vibirnum opulus*, *Humulus lupulus*, *Carex elongata*, *C. brizoides*, *Filipendula ulmaria* и др. Посебан вегетацијско-флористички састав и значај имају шумске заједнице које се јављају на северу, на простору Суботичке пешчаре. Шумска вегетација на подручју ове пешчаре јавља се на мањим површинама у фрагментима који су веома значајни за реконструкцију шумске вегетације. Највећи део површина под шумама су заштитне шуме антропогеног порекла. Најзначајније шумске и жбунасте заједнице припадају свезама: Alnion glutinosae, Salicion albae, Prunion spinosae. Василије В. Исајев **Становништво**. Савремена популација **Б.** формирана је релативно касно, тек после дуготрајних ратова између Аустрије и Турске, који су се одвијали крајем XVII и у првој половини XVIII в. Раније становништво је највећим бројем страдало у ратовима или је избегло. Процене о броју становника из тих времена су различите, али се све слажу да је то била врло мала популација. На основу првих пописа процењује се да је 1720. овде живело око 30.000 лица, од којих су велика већина били Срби, а сем њих било је и Буњеваца. Следило је брзо насељавање и веома брз пораст, па је, према проценама које је извршио фон Енгел, овде 1787. живело 212.205 лица. Територија на коју се ове процене односе не поклапа се у потпуности са административном територијом савремене **Б**. Каснији пописи били су поузданији. ![005_BACKA-broj-stanovnika-tabela-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/005-backa-broj-stanovnika-tabela-1.jpg)Све до пред крај XX в. број становника је растао. Током XIX в. пораст је био неравномеран и зависио је од темпа усељавања, а успоравале су га привредне кризе изазване укидањем феудалних односа, епидемије, исељавања. Снажно је деловао и неравномеран природни прираштај, чије су стопе константно смањиване, што је посебно изразито током XX в. У време два светска рата порасти су били минимални. Више правилности било је после II светског рата, када је смањивање природног прираштаја достигло тај ниво, да је између 1981. и 1991. дошло до депопулације. Опоравак су изазивала усељавања аграрног становништва 60-их година и избеглица у последњој деценији тог века. Природни прираштај становништва **Б.** до XX в. био је веома неуједначен. Карактерисале су га велике промене наталитета и морталитета, из године у годину, што је изазивало знатне осцилације промена броја становника. Од почетка XX в. долази до стабилизације, али с тенденцијом сталног опадања, па је крајем века умирање постало масовније од рађања. Стопе наталитета смањене су од 13,3% у деценији 1961–1970, до 11,4% у деценији 1991–2001. У исто време стопе морталитета су повећаване са 8,8% на 14,9% па је природни прираштај смањен од 4,5% на 3,5%. Ови трендови су се раније појавили у сеоским срединама: у општини Бачка Топола од деценије 1961–1970, у општинама Бечеј, Кањижа, Сента и Србобран од деценије 1971–1980, у општинама Ада, Мали Иђош, Сомбор, Суботица и Тител од деценије 1981–1990, а током деценије 1991–2001. негативан природни прираштај избегле су само општине Нови Сад 0,4% и Темерин 0,0%. **Б.** је традиционално имигрантска средина. Аустрија је, од успостављања власти, организовала масовне колонизације, па су, поред српског становништва, насељене велике групе Мађара, Немаца, Словака, Русина и других народа, што је изазвало нагли раст популације и етничку шароликост. Између два светска рата затворени су миграциони правци са севера, а отворени они из новоформиране Југославије. Извршене су аграрна реформа и колонизација учесника рата (6.518 лица). После II светског рата исељена је већина Немаца и на њихово место досељени су нови колонисти (125.679). Наредна масовна миграција било је спонтано усељавање аграрног становништва из планинских делова земље (пре свега Босне и Србије), а све време вршена су и усељавања другог становништва. Последњу деценију XX в. означило је досељавање становништва прогнаног из Хрватске и Босне (127.214 лица) и оно је спречило депопулацију. Исељавања су редовно покретала мање становника. Карактеристична су била она из села ка градовима, која доводе до неравномерне насељености ове територије. Током седме и осме деценије ХХ в. масован је био одлазак на рад у иностранство, а знатан број тих људи трајно је напустио **Б**. ![006_BACKA-promene-etnicke-strukture-stanovnistva-tabela-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/006-backa-promene-etnicke-strukture-stanovnistva-tabela-2.jpg) У **Б.** је 2002. живело или 48,2% мушкараца и 51,8% жена. Популација је далеко одмакла у процесу старења и средња старост становништва била је 39,2 године, код мушкараца 38,0 година, а код жена 41,1 година. Гранична вредност према старим популацијама прекорачена је пре шездесетих година XX в. Економски активно било је 44,8% популације, лична примања мимо рада имало је 21,2%, док је издржавано било 33,8%. Подједнак број становништва био је запослен у пољопривреди и индустрији, а они су чинили половину активног становништва. Неписмено је било 2,1% становништва старог 10 и више година. Код становништва старог 15 и више година 18,8% није имало завршену основну школу, 24,5% имало је завршену основну школу, 44,8% имало је завршену средњу школу, а 11,2% вишу школу или факултет. Током XX в. дошло је до знатних промена у етничкој структури популације **Б**. Масовне колонизације у време Аустрије и Аустроугарске довеле су до тога да су Мађари и Немци постали многобројнији од Срба. Промене државне границе после I светског рата условиле су нове правце миграција и број Срба почиње да расте брже од броја припадника неких других етничких група и они временом постају доминантно становништво. Број Немаца, који су раније били друга по величини етничка група, после исељавања крајем II светског рата драстично је смањен. Велике осцилације броја Хрвата резултат су тога што се Буњевци повремено изјашњавају као Хрвати. Слободан Ћурчић **Говори**. Бачки говорни типови простиру се на територији која се одликује специфичним етничким приликама. Северно од Великог канала до мађарске границе мало је стариначких српских насеља. Буњевачка насеља зaхватају већи део центра и севера ове области. На западу, у Подунављу, наставља се појас икавских шокачких говора. У источном делу, према Тиси, клинасто се пружају мађарска насеља. У овом делу **Б.** живе колонисти из Далмације и Лике, који су ту досељени после I и II светског рата. Након насилне сецесије Хрватске и БиХ, целу **Б.** је преплавио талас избеглица и прогнаника, носилаца херцеговачко-крајишког дијалекта. У југозападном делу **Б.**, који се простире између Великог канала, Дунава и Тисе, тј. у Подунављу, налазе се икавски шокачки говори, а у централној зони су српска села измешана са словачким и до 1944. са швапским. Након њихове миграције на ово подручје колонизовани су говорници Х-К, зетско-сјеничког и призренско-тимочког дијалекта. У јужном делу **Б.** има и русинских и мађарских насеља. У југоисточном делу **Б.**, у Шајкашкој, српска насеља су најкомпактнија и њихов говор знатно се разликује од оних на северозападу у околини Сомбора. Први се називају шајкашка (југоисточна) група говора (ШГГ), а други сомборска (северозападна) група говора (СГГ)*.* Разлике су евидентне углавном на фонетском (ШГГ: акценатски тип *п*!*рем*; *ч*:*век*; скраћивање дужина; *с*!*јати*; *бринути*; *к*0*дгод*; одсуство прегласа: *б*&*љог*, *к*:*њōм*; дат. мн. eнклитике *им*; *т*%*бити*; *из*;*ћи* (обично); *д*\#*ва*; *с* (изузетно *сас*) / СГГ: акценатски тип *п*6*рēм*; *ч*&*век*; боље чување дужина; *сијати*; *бринити*; *к*0*дгођ*; чување прегласа: *б*&*љēг*, *к*:*њēм*; *њим*; *т*%*вити*; *изаћи* (обично); *д*\#*ше*, *п*\#*ше*; *сас* (редовно)) и морфолошком нивоу (ШГГ: *на д*:*брūм к*:*њу*; *г*:*веђе*; % *гости*; *њ*b*н*; *врћи*; *д*)*м*, *зн*)*м*, *имам*; трпни гл. придев на -*н* *уништен*; *сувача*; *н*(*вēк* / СГГ: *на д*:*брōм к*:*њу*; *г*:*-веђије*; % *госте*; *њев*; *вршити* (и *врећи*); *дадēм*, *знадēш*, *имадēм*; трпни гл. придев на -*т* *уништūт*; *суваја*; %*вēк*). *Фонетика*. Знатно је више заједничких особина које одликују говоре **Б**. Акцентуа-ција је новоштокавска (*в*:*да*, :*тац*; *дете*, *народ*; *н*:*сити*, *п*;*тати*; *в*:*дē,* *в*:*дōм*; *људū*, *ћутūм*, *ћутūмо*) са честим померањем акцента на проклитику (% *лāд*, *прико Дунава*, *н*! *знāмо*; *у кућу*, >*з Бāчке*, *н*0 *њū*, *н*6 *пūта*). Замена јата је екавска са познатим икавизмима шумадијско-војвођанског типа на фонетском (*здр*0*вији*; *дод*>*јати*; *н*>*је*; *ди*; *гњ*;*здо*, *гњ*+*ван*; *с*>*кира*, *в*>*дрица*) и морфолошком нивоу (дат. и лок. мн. *ж*6*ни*, *на згр*0*ди*; *м*6*ни*, *т*6*би*, *с*6*би*; лок. мн. *н*0 *коњи*, *н*0 *коли*; у косим падежима заменичко-придевске промене: *с лепим к*:*њōм*, *н*0*ши с*"*ла*, :*вим људима*; *приоте-ла*; *пр*>*т кућу*; *прико дāна*; *од никог Швабе*, *сви ништо п*+*шу*; *с*6*дити*). Кратки средњи вокали обично су отворени /w/, //, а дуги затворени /n/, /r/. Међутим, ови кратки вокали се затварају испред слога са високим вокалом (*ж*o*ни*, s*цу*), а /ŏ/ се и уз лабијале и веларе такође затвара (*м*s*мак*, *г*r*сп*s*дин*). Исто тако, /ē/ се може изговарати нешто отвореније у контакту са лабијалима (*дв*|, *б*}*сан*) или са /р/ (*на бр*}*гу*) и са веларним /*л*/ (*ц*}*лу*). Факултативно и с различитим интензитетом дуги, а некад и кратки средњи вокали имају неравномеран (флуктуирајући) изговор (*д*^n^3*те*, *пр*^r^7*ја*, *к^о^*:*је*, *с^е^*!*ме*). У **Б.** је типичнији „тврђи" изговор сугласника (\\*,* \]*,* \[*,* a), од умекшаног (j\*,\* k\*,\* i\*,\* l), који је познат свим говорима. Веларно *л* се јавља пред свим вокалима, а умекшанo само испред /*и/* и /*е/* (Z;*це,* Zv*бац*). С нешто мање фрикације изговарају се и сугласници /*ћ`/* и /*ђ`/* (`%*ре,* ^%*бре*). *Морфологија*. У ген. мн. именица, нарочито уз количинске изразе, шири се наставак -*и* (*д*v*вет ф*z*ти, п*"*т фор*;*нти, к*&*лко п*m*ти, мл*&*го јáји*). Поред новоштокавских наставака (-*има*, -*ама*), у инст. и лок. мн. именица, придева и заменица могу се срести и стари наставци (*са в*(*шчији з*\#*би, сас* :*ни пешк*;*ри*; *на т*m*ђи с*(*л*B*ши, у св*>*лени ч*:*рапа*, али и *по н*(*ши с*!*лима*, *у ж*\#*ти ч*b*змама*). Код именица ж. р. у дат. и лок. јд. не долази до сибиларизације ($*нуки,* $ *књиги*). Именице ж. р. на ø морфему у инст. јд. имају наставак -*јом* (*м*\]*ћ*r*м, с^о^*d*љом*). Етници и *nomina agentis* немају сингулативно -*ин* (*Д*o*роњч*B*н, м*v\]*т*q*н, б*6*рбер*). Именице ср. р. имају суплетивну мн. (*п*b*ле : п*b*лићи*, *т*6*ле : т*!*л*B*ди*, *св*>*нче : св*+*њи*). Ретки су остаци именичке промене придева и заменица (*б^е^*"*ла л*v*ба, св*c*ка с*)*та, после Ђ*\#*рђева дн*)). Уместо предлога *уз* и *наспрам* користе се *нуз* и *чело* (*К*s*м*\]*ија нуз м*u*не и к*s*м*\]*ија* \[w*ло м*u*не*). Поред дужих облика инфинитива, срећу се и они на -*т* (*в*b*дит*). Он се јавља напоредо с *да + презент*. У 3. л. мн. презента свих глаголских врста чест је наставак -*ду* (*почупáду, угов*:*риду*). У VI и VII Белићевој врсти не јављају се наставци -*ау*, односно -*у* (*п*;*тају*) и (*н*&*се*). Глаголски прилог прошли се не употребљава, а глаголски прилог садашњи је забележен с неправилном творбом (*п*!*ва*,*ћи, ст*(*ја*,*ћи*). *Синтакса*. Уз глагол *питати* објекат стоји у генитиву (*П*+*тај Ђ*7*ке*). Уз глагол *лагати* редовно се објекат јавља у дативу (*Л*(*же м*(*ми*). Уз глагол *мрзети* јавља се *на + акузатив* (*М*e*зио на м*u*не*). Уз глагол кретања уместо датива (*Ј*) *сам* >*шо м*d*ме с*+*ну*) чешће се користи генитив (*Д*ˆ*ђеду код м*u*не*). Уместо субјекатске конструкције (*Био сам свуда; Треба да журим*) обичнија је објекатска (*Б*>*ло м*H *је св*$*да*; *Тр*v*ба м*u*ни ж*m*рити*). Припадање се изражава конструкцијом у + ген. (Y*ма у м*u*не*). Уз посесивни генитив, када се истиче власништво, користи се предлог *од* (*К*& *је вл*(*сн*Q*к од* :*ве к*%*ће*). Уместо *о + лок.* јавља се *од + ген.* (*От к*%*ће њ*"*ве к*& *в*&*ди рач*m*на*). Инструментал средства јавља се најчешће с предлогом (*С* s*тим су м*c*за*Z*и*). Начин се може изразити и конструкцијом *кроз + акуз.* (*Кр*s*з њ*, *сам се сп*)*со*). Под немачким утицајем уз акуз. и лок. јавио се предлог *на* (*Приј*-*вио се на ф*0*брику да р*)*ди*; *На гр*-*ду ж*;*ви*). Уместо повратних заменица (*себе* и *свој*), чешће се користе личне, односно присвојне (*Он г*0*здује њ*3*му, а ј*) *м*3*ни*; Y*мо је* d*н њ*6*гове љ*\#*де*). Аналогијом према другим глаголима или калкирањем из туђих језика дошло је до поремећене употребе *се* (*С*+*ђемо се* : *Л^е^*"*по п*v*ваду, св*v :*ри*). Конгруенција је обично логичка, а не граматичка (*М*t*ја бр*c*ћа су п*%\]*или*; *Ст*>*дљиви д*3*ца*; ™*ни дв*) *п*:*бегли*; *Д*%*гм*B*ди н*;*су г*t*тови*; *Н*(\] *и* I*в*-*бе*). Уместо *и + не* приликом истицања користи се *ни + не* (*Ј*) *ни н*u *мећем*). Многе од наведених конструкција данас су архаичне и ретко се могу чути. Иначе, наведене особине забележене су још 1948. Жарко Бошњаковић **Привреда.** У бачкој привреди природни услови су погодовали дуготрајној доминацији пољопривреде. Доскора је она остваривала највећи део друштвеног дохотка, запошљавала највећи део активног становништва, а њени производи били су основна роба у трговини и главна сировинска база за индустрију. Томе су погодовали пространи заравњени терени и земљишта добрих производних квалитета, која покривају највећи део ове територије. Ратарској производњи погодују и климатске прилике, поготово годишњи распоред падавина. О значају појединих привредних грана може се судити по броју радника које оне ангажују и по уделу у оствареном народном дохотку. ![007_BACKA-struktura-stanovnistva-prema-delatnosti-tavela-3.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/007-backa-struktura-stanovnistva-prema-delatnosti-tavela-3.jpg) По првом критеријуму, индустрија је водећа привредна грана, што је резултат промена насталих после II светског рата, али је још 70-их година XX в. пољопривреда запошљавала готово два пута више активног становништва него индустрија (40,9% према 23,8% 1971). Трећу позицију су заузимали трговина и услужно занатство, док су остале привредне гране далеко заостајале за њима. ![008_BACKA-struktura-nacionalnog-dohotka-tabela-4.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/008-backa-struktura-nacionalnog-dohotka-tabela-4.jpg) По мерилу оствареног националног дохотка у бачкој привреди, индустрија је такође доминантна привредна грана, али ту је испред пољопривреде и трговина с услужним занатством, која је акумулативнија од пољопривреде. На претходној табели могу се поредити структуре бачке привреде с укупним стањем у држави, а види се да у **Б.** индустрија и вађење руда и камена (заправо, експлоатација глине за производњу грађевинског материјала) дају већи део народног дохотка него у Србији у целини. Остале привредне гране су мање развијене. Рад првих индустријских објеката у **Б.** базирао се на преради локалних сировина, а у овако униформној равници то су били пољопривредни производи. Та грана индустрије задржала је до сада важну позицију. Први видови прераде били су млинови, односно ветрењаче и воденице на чамцима. То је било време када је распоред млинова унутар **Б.** био веома дисперзиван. Прерастањем првих млинова у веће индустријске погоне размештај постаје селективнији и концентрише се на веће градске центре. То је постало својствено и другим производњама. Највећи центар постао је Нови Сад, с развијеном млинском и кланичном индустријом, прерадом воћа и поврћа, производњом кекса, пива, млека и млечних производа и др. У Врбасу су најмаркантнији кланична индустрија, шећерана, уљара и млин; у Суботици млин, млекара, фабрикe тестенина, чоколаде, бомбона, меса и месних прерађевина, а у Сомбору млин, млекара, фабрика уља и биљних масти. Значајни центри прехрамбене индустрије су и Сента (млин, шећерана, прерада дувана), Апатин (пивара, млин) и Бечеј (млин, прерада воћа, поврћа и соје). Поједини значајни објекти постоје и у другим местима: шећеране у Црвенки, Бачу и Жабљу, фабрика за прераду индустријске паприке у Хоргошу и др. Дугу традицију има текстилна индустрија, иако је овде сировинска база за њен рад сиромашна. Она се највећим делом ослањала на велико тржиште и јефтину радну снагу. Највећи центри су Бачка Паланка, Суботица, Нови Сад, Сомбор, Оџаци и Кула. Производе се тканине, конфекција, санитетски материјал, трикотажа и др. Индустрија метала такође има дугу традицију и знатан део фабрика настао је из старих занатских и мануфактурних радионица. Оне су од самих почетака обезбеђивале квалификовану радну снагу, а **Б.** је за те производе била велико тржиште. Те фабрике производе машине, алате, аутомобилске делове, медицинску опрему, електроматеријале, ексере и завртње, металну галантерију и др. Главни центри су Нови Сад, Суботица, Сомбор, Кула, Сента и Бачка Паланка. Индустрија грађевинског материјала једна је од ретких која овде има сировинску базу. На бази леса, који покрива највећи део ове територије, још у XVIII в. граде се прве циглане, које су постојале у већини места. Производња и квалитет цигала чини их важним извозним артиклима. У Кањижи је развијена и индустрија керамичких плочица. У **Б.** постоје и неке значајне фабрике других индустријских грана. То су пре свега погони хемијске индустрије, као што су рафинерија нафте у Новом Саду, фабрике вештачких ђубрива у Новом Саду и Суботици, неколико фабрика сапуна и козметичких производа, затим већи број фабрика дрвне индустрије, које највећим бројем израђују финалне производе (намештај, грађевинска столарија, амбалажа), фабрике коже и обуће, дувана, штампарије и др. Рударство је дуго била другоразредна привредна грана, ограничена само на експлоатацију песка и леса за израду цигле и црепа. После II светског рата откривена су значајна лежишта нафте и земног гаса и њихова експлоатација се врши у североисточном и средњем делу **Б**. **Б.** је најпродуктивнији пољопривредни рејон у држави. Близу 87,76% њене површине покривају пољопривредне површине, а међу њима је 91,7% ораница и башти. То је много више од државног просека, где пољопривредне површине заузимају само 66% укупне територије, а унутар њих оранице и баште 65,4%. Највише се узгајају жита (пре свих кукуруз и пшеница) – на близу две трећине површина, затим индустријско биље (сунцокрет и шећерна репа) – на више од 20% површина, а на много мањим површинама поврће и крмно биље. Остварују се значајни приноси и тржишни вишкови. Као пример може да послужи једна година са просечним приносима каква је била 2002. Тада је у **Б.** произведено 649.878 т пшенице (што је било 29% државне производње), 1.541.956 т кукуруза (27,6%), 1.128.687 т шећерне репе (53,8%). Знатно мање од државног просека чине површине под воћњацима и виноградима. Највише их је на Суботичкој пешчари. Мало пољопривредних површина је остављено под мање продуктивним ливадама и пашњацима. То су углавном слатинасте површине у депресијама и поред река. Због тога се највећи део сточарске производње остварује интензивним узгојем у стајама. То се одражава и на сточном фонду. Према стању из 2003, највише се узгајају свиње (667.756 грла) и говеда (102.024 грла), а много мање овце, које се узгајају на испаши. Територију **Б.** пресеца неколико природних путних праваца, који имају европски значај, међу којима је најважнији онај, који повезује Београд са Будимпештом и део је пута од југозападне Азије ка средњој Европи. Ипак, низ историјских околности учинило је да су савремене комуникације довде доспеле релативно касно. У ранија времена, најпоузданији транспорт већих количина роба одвијао се воденим путем, Дунавом и Тисом. Он је делимично олакшан копањем Великог бачког канала Дунав–Тиса (1802) и успостављањем паробродског саобраћаја на Дунаву средином XIX в. Већу ефикасност имао је железнички транспорт, а прве пруге доспеле су у другој половини XIX в. до северних делова **Б**. Пруга Сегедин–Суботица–Сомбор изграђена је 1869. Mрежа пруга се доста споро ширила и 1883. изграђена је она најзначајнија, која повезује Будимпешту, Суботицу и Нови Сад и која је касније продужена до Београда, Ниша, Софије и Цариграда. До I светског рата изграђено је око 1.200 км. Упоредо је почела градња путева са тврдом путном подлогом, али су они у прво време имали локални значај. До 1895. било је само 232 км, а до 1908. 467 км путева са тврдом путном подлогом. Брже ширење путне мреже условило је повећање броја аутомобила и почиње тек после II светског рата. Најважнији је путни правац Београд–Будимпешта и њиме је изграђен аутопут. Године 2003. у **Б.** је било 2.682 км путева од којих су 2.278 км били путеви са савременом путном подлогом. Саобраћајни значај условио је важност транзитног туризма, а од локалних атрактивности значајна су бачка ловишта, бање, пловни путеви за наутички туризам и локалитет Палићко језеро. Одржава се низ културних манифестација које имају и туристички значај. Неке имају етнолошке садржаје (Дужијанца на северу **Б.**, Кобасицијада у Турији, Фијакеријада у Равном Селу и др.). Сеоски туризам огледа се у све већој популаризацији салаша. **Насеља.** Савремена насеља **Б.** немају дугу традицију. Она је током историје неколико пута била поприште дугих ратова и смена народа и држава, што је пратило страдање како великог дела становништва тако и насеља. Стална насеља формирају се у већем броју тек у II миленијуму н.e., а савремена насеобинска мрежа након Аустро-турских ратова с краја XVII и у првој половини XVIII в. Најстарија су сведочанства о Бечеју и Хоргошу из XI в., Тителу из XII в. и др. **Б.** је готово идеална равница у којој нема већих сметњи за слободан развој насеља. Због тога су она доста равномерно распоређена по целој територији, а много је и великих села. Једине зоне где их је мало су простране алувијалне равни, на којима су подземне воде близу топографске површине или су изложене поплавама. У 2002. овде је било 166 административних насеља, од којих 24 има статус града. У градовима живи 639.706 (62,6%), а у селима 382.782 (37,4%) становника. Просечна величина села је 2.696 становника, што је за наше прилике велик број. Многа бачка села имају више становника од неких градова, а раније су била и већа. Ако се посматра само послератни период, Бајмок и Сивац су до 1971, а Бачко Петрово Село до 1961. имали више од 10.000 становника. Сада су највећа села Сивац са 8.992, Чуруг са 8.882 и Бајмок са 8.586 становника. Већина бачких насеља која су настала током аустријских колонизација у XVIII и XIX в. грађена су по унапред утврђеним плановима и за њих су карактеристичне квадратна или правоугаона основа, решеткаст распоред улица, мала густина градње, једнообразне куће и трг у центру села окружен јавним зградама (црква, школа, општинска зграда, продавница, кафана). По тим принципима преуређена су и многа старија села. Трагови таквог уређења села и данас су присутни. Формирање градова је текло споро, а дуго су то биле мале трговачко-занатлијске вароши које су тек крајем XIX в. почеле да добијају и индустријске функције. Од тада споро прерастају у градове у савременом смислу те речи. Велики подстрек дала је градња железничких пруга, која је почела од 1869. Највећи је Нови Сад са 191.405 становника (2002), који је и главни град Аутономне покрајине Војводине и други град по величини у Србији. За њим следе Суботица са 99.981, Сомбор са 51.471, Бачка Паланка са 29.449 и др. Најмањи градови су Бачки Петровац са 6.727, Бач са 6.087 и Тител са 5.894 становника. Највећи градови снажно утичу на трансформацију околних села, многа од њих постају велика неаграрна приградска насеља. Највећу приградску зону формирао је Нови Сад, а у њој је најтипичније приградско насеље, сада већ интегрални део града, Ветерник са 18.626 житеља, где се аграрним занимањима бави само 2,8% активног становништва. Слободан Ћурчић **Историја. Б.** је била настањена од касног каменог доба. Из познијих времена археолошки налази сведоче о присуству Келта, Јазига, Сармата, Римљана, Хуна, Авара, Словена и Мађара. У раном средњем веку на територији **Б.** протезала се власт Авара, а потом и Бугара. Трајнију државну организацију стварају Мађари од X в. У предмохачком периоду **Б.** је била богата област са густом мрежом насеља, великим бројем становника, значајном пољопривредном и сточарском производњом. **Б.** је добила име по Бачу, који је у средњем веку био значајно насеље са развијеном трговином и занатима, са црквеним и управним установама. Уз Бач значајна места у средњем веку била су још: Апатин, Бодрог, Суботица, Гара, Футог, Сонд, Сента и Тител. У **Б.** су постојали и краљевски поседи, а у њој је одржано неколико заседања Угарског државног сабора у XVI в. **Б.** је доживела многобројна разарања и многе страхоте. Нарочито је страдала у време Дожиног устанка 1514. и после Мохачке битке 1526, када је, према вероватно преувеличаним бројкама, у међуречју Дунава и Тисе страдало око 400.000 људи и када је цела та област била опустошена. Дотле је већинско мађарско становништво **Б.** страдало и избегло, али је убрзо замењено словенским, претежно српским живљем. Турци су коначно окупирали **Б.** 1543. Услед грађанског рата двојице краљева, Фердинанда I Хабзбуршког и Јована Запоље, и тешких аустро–турских ратова током XVI и XVII в., број становника у **Б.** је знатно опао, а мрежа насеља је преполовљена и веома осиромашена. Када су 1687. Турци напустили **Б.**, Аустрија је у њој завела војно--коморску управу која је требало да постојеће становништво задржи од бежања и оспособи га за дажбине према царској војсци, која је продужила ратовање с Турцима. Цела **Б.** подељена је на неколико провизората, који су били потчињени Коморском префекторату у Сегедину као испостави Будимске коморске администрације, заправо огранка угарске Царске дворске коморе у Бечу. Турци су све до битке код Сенте августа 1697. угрожавали **Б.** и настојали да је поврате, а угарске власти да у њој обнове жупанијску управу у саставу Краљевине Угарске као дела Аустријске царевине. Тај задатак требало је да обави мађарско племство које је убрзо обновило најпре Бачку, а потом и Бодрошку жупанију, и почело порезом и другим дажбинама да угњетава становништво које је било искључиво српско–буњевачког и шокачког порекла. То је изазвало отпор, првенствено Срба као већинског становништва које се противило укмећивању, па је између 1699. и 1701. преко 1.000 њихових породица прешло под турску власт у Банату. У току 1702. на територији **Б.** дошло је до издвајања Подунавске и Потиске војне границе и њиховог разграничавања са жупанијама. У Подунавску границу укључени су Бачка Паланка, Петроварадински Шанац („Рацки град"), Тител, Ковиљ и Вилово, а у Потиску границу сва насеља уз Тису од Титела на југу до Сегедина на северу, укључивши још и Сомбор, Брестовац и Суботицу. Већи део **Б.** припао је Царској дворској комори, односно Сегединском префекторату, док је спахилук Бач додељен надбискупији у Калочи, а Футог са Бегечом, Петровцем и Руменком за око 16.000 форинти продат генералу у Петроварадину, Јохану Кристијану фон Нехему. Футошки спахилук је 1727. преузео генерал Јозеф Одијер, 1731. гроф Фридрих Лоренц фон Кавријани, а 1744. Михајло Чарнојевић. Коначно, 1769. нашао се у поседу председника Дворског ратног савета, грофа Андрије Хадика, који је 1771. купио и спахилук Черевић у Сремском Подунављу. Године 1791, породица Марфи купила је посед Чеб, а породица грофова Сечењи посед Темерин 1796. Средином тог века за породицу Стратимировић издвојен је посед Кулпин, а за породицу бившег потиског капетана Стевана Каке посед Бајша, а потом Бечеј и Кањижа (1758). Племство у **Б.** било је чиновничко, углавном мађарско, немачко и буњевачко. Срба племића до 1745. било је само десетак, а од 1751. још 30 међу официрима који су постајали жупанијски поданици с мањим поседима. Године 1763. племство су добила браћа Радивојевићи и још неки други, док је 1789. Лазар Чарнојевић био обдарен грофовском титулом. Прве деценије XVIII в. биле су трагичне за Србе у **Б.**, најпре због Ракоцијевог устанка, а потом због рђаве коморске и спахијске управе. У току Аустро–турског рата 1716–1718. поново су тешко пострадали Срби Срема и **Б.** на које су се сручили сви ратни терети. Уследиле су депутације граничарских официра и митрополита у Беч, а потом и порески попис становништва и његове имовине 1720. и извесно побољшање положаја угњетаваних поданика. Према том попису, становништво је било великом већином српско, па буњевачко и шокачко, са много мање Мађара и Немаца. Ипак, стање се није битно променило, па су се Срби из **Б.**, од Сабора до Сабора, оглашавали тужбама против злогласних коморских арендатора, који су их угњетавали и преоптерећивали „преко људских и божијих закона", држећи их за обесправљене кметове – јобађе. Контрибуцију су скупљали и по два пута, признанице им нису давали, а њихове депутирце су хапсили и злостављали. Од Сабора и народних депутација тражило се да Двор убеде како је штетно предавати земљу и људе у руке приватних арендатора, кад би сам народ могао бити закупац коморских прихода. Потом је дошла бурна 1735, у Славонији, па и у Срему, избиле су сељачке и граничарске буне, а у коморској **Б.** пуне две године трајало је велико врење међу српским сељаштвом и велики расцеп између граничарских официра и дела свештенства. Пошто злоупотребе везане за контрибуцију, деветину и десетину нису престале, а малтретирање поданика и сеоских кнезова се наставило, незадовољство народа је прерасло у опште врење, односно у општенародни српски покрет под вођством свештенства и кнезова који су били под јаким утицајем бачког епископа Висариона Павловића. Стање је сложенијим чинила чињеница да је у исто време дошло до сукоба између епископа Висариона и митрополита Вићентија Јовановића, као и до расцепа међу официрима Потиске и Подунавске границе, од којих су се једни определили за митрополита, а други за бачког епископа. С пролећа 1735. Срби у **Б.** престали су да дају коморске и спахијске дажбине. Наоружавши се, одржавали су често велике скупштине, понегде протеривали спахијске, коморске и жупанијске чиновнике који су покушавали да уберу дажбине или да поданике позивају на работу. Врховни органи власти у Угарској тражили су да се покрет угуши употребом војне силе, па је војска упућена у **Б.**, а затим је именована царска комисија с генералом Трауном на челу. Да би народ обезглавили, владику Висариона, уз митрополитову сагласност, ухапсили су и пребацили у Сегедин, под будну контролу тамошње Војне команде. Генерал Траун је заиста спровео опсежну истрагу, мада су коморски и жупанијски чиновници настојали да га омету и заташкају незаконитости које су починили. Отпор сељака је на крају сломљен, али је, ипак, донет први урбар за коморске поданике у **Б**. По том, тзв. Трауновом урбару (Dispositio Trauniana), на цео сељачки посед (сесију) плаћало се 6 форинти у новцу, давало по 12 бесплатних работа годишње и деветина од свих усева. Поред тога, регулисано је питање крчми и месара, воденица, риболова, жировине и пустара и подробно утврђена процедура око избора кнезова, кметова и бележника, чији је значај био већи у коморским него у спахијским насељима. Требало је да урбар допринесе побољшању положаја коморских кметова и утре пут њиховом трајнијем смиривању. Стицајем различитих околности, до тога није дошло ни лако ни брзо, највише због новог аустро--турског рата. До великих промена у **Б.** дошло је у време царице Марије Терезије (1740–1780), која се за рат против Пруске и Француске ослонила на подршку мађарског племства, у чијем је интересу расформирала Подунавску и Потиско–поморишку војну границу, створила самоуправни Потиски крунски диштрикт, изазвала сеобу Срба–граничара у Срем, Банат и Русију, депопулисала бачко Потисје, а власт Царске дворске коморе пренела на Угарску дворску комору коју је поверила свом љубимцу, грофу Антону Грашалковићу, помађареном Буњевцу, који је добио спахилук Баја и битно утицао на судбину **Б**. Створена је и Коморска управа за **Б.** са седиштем у Сомбору, који је постао и седиште Бачке жупаније, пошто је претходно, као и Нови Сад (1748), проглашен за слободни краљевски град са одговарајућим привилегијама (1749). После свега тога, 1763. уз Тису и Дунав створен је Шајкашки батаљон од шест, а 1769. од десет села са Тителом као својим средиштем. Преузевши на себе снабдевање војске житом и стоком, Грашалковић је приступио рационализацији привреде, оријентишући је у духу меркантилизма, на већу производњу житарица, што је остваривао досељавањем Немаца из Рајха, затим Мађара, Словака и Русина, првенствено на штету Срба који су расељавани у унутрашњост **Б.** или присиљавани да своја насеља отварају за новонасељене колонисте. Врло брзо у **Б.** је дошло много немачких породица па су насељени Апатин, Оџаци, Колут, Филипово и Букин, што је, поред раније досељених у Футог и Крушевље, Грашалковићу изгледало да је довољно, будући да он, иако одан царици, није желео да **Б.** напуни Немцима него Мађарима. Стварањем Државног савета у Бечу 1761. колонизација Баната и **Б.** добила је нови подстицај захваљујући дворском саветнику Антону Котману, који је под изузетно повољним условима од 1763. до 1772. у **Б.** довео велике масе немачких породица у Пригревицу, Гаково, Нову Паланку, Гајдобру, Крњају, Каравуково и Крушевље. Колонисти су добијали вишегодишње ослобађање од пореза и дажбина, помоћ за подизање кућа и економских зграда, новчане позајмице и третман слободних коморских поданика са правом либеромиграције. Десет година касније, 1782, под још повољнијим условима цар Јозеф II населио је још више Немаца у Торжу, Црвенку, Нови Врбас, Нову Паланку, Секић, Прибићевићево, Буљкес и Јарак, као и у многа српска села, дајући им чак 10 година поштеде од дажбина, подижући им куће, цркве, школе, дајући им занатски и ратарски инвентар, стоку и друге погодности, тако да су одмах постајали активни произвођачи у ратарству и занатству у духу цару омиљеног физиократизма и верске толеранције која је у **Б.** довела не само Немце–католике него и протестанте. Поред Немаца из Рајха дошло је и понешто Француза из Алзаса и Лорена (Нови Футог, Брестовац), који су се временом претопили у Немце, а Србима оставили понеко презиме и називе улица. Први Мађари су насељени 1712. на посед Бач, који је био додељен калочком надбискупу Имреу Чакију. Године 1731. Габор Гомбош је Мађаре населио у Јанковац, а у то време и нека друга села у северној **Б.**, као Алмаш, Мељкут и још понеко, добила су становнике мађарске народности. Од тада је протекло десет година до доласка на пустару Велики Милетић групе буњевачких и мађарских ситних племића, који су створили Немеш Милетић као племићко насеље, односно као привилеговану општину у оквиру Бачке жупаније. Појединачно или у мањим групама у првој половини XVIII в., било је и пребегавања мађарских сељака – кметова у **Б.**, које су коморске и спахијске власти прихватале као контрактуалце, омогућивши им добијање земљишта да би их касније претварали у урбаријалне сељаке. У време грофа Грашалковића прешло се на планско довођење Мађара у Суботицу, Чонопљу, Бездан, Бајмок и Чантавир, а после расформирања Потиске војне границе 1750/51. у стари Бечеј, Сенту и Кањижу, а потом у Мартонош, Мол, Аду и Фелдвар, тако да је убрзо мађарско становништво почело да постаје већинско у Потисју, што није могло да се оствари без сукоба са Србима у Потиском диштрикту. После 1750. мађарско становништво дошло је у Тополу, Кулу, Дорослово, Богојево, Иђош, Пачир, Фекетић, Црвенку и нека друга места, понекад мешано са Словацима и Немцима. Насељавање је обустављено у време седмогодишњег рата, а настављено је после 1764, кад су веће масе Мађара дошле у Суботицу, Бајмок и Чантавир, а затим у Сентомаш, Турију и Петрово Село. То се наставило и у даљој историји **Б.**, тим више што је од Патента о толеранцији и Мађарима – протестантима отворен пут у **Б**. Мађари су у то време били претежно земљорадници – ратари по селима и пустарама. Становници градова постајаће тек у првој половини XIX в., а дотад су били, махом, беземљаши, желири – надничари, дуванџије и кертиси, без оних од државе датих повластица које су имали Немци – колонисти. Словаци су у **Б.** долазили средином и другом половином XVIII в. У Бачки Петровац их је 1740. довео Михајло Чарнојевић, господар Футошког спахилука. Поред Петровца, населили су се и у Гложану, Кулпину, Кисачу, Селенчи, а затим у Лалићу и Пивницама, а понешто и у другим местима. Први колонисти у Петровцу живели су прилично тешко, јер су, поред обавезе према спахилуку, трпели од честих поплава, тако да их се један део одселио у Банат. Захваљујући својој великој вредноћи и радиности, успели су да поправе своје економско стање и да се знатно умноже, тако да су рано патили због пренасељености и оскудице у земљишту и испаши за стоку. Словаци су имали изразиту наклоност митрополита Стевана Стратимировића, чији су их преци довели у Кулпин. Русини (Rutheni) су се досељавали у исто време кад и Словаци. Најпре су 1743. три њихове породице дошле из околине Мишколца на коморски посед у Кули. Три године касније следило их је још 11, а 1751. 19 породица које су те године биле насељене у Крстур као главно место русинске колонизације у **Б**. Русине је у Крстур довео коморски администратор Јозеф Редл, преко локатора Михајла Мункачија, који их је приволео да се иселе у **Б.** и населе на коморску пустару Крстур, али не као урбаријални сељаци него као слободни контрактуалци. Ти Русини су долазили из Боршодске, Земплинске, Невешке и Саболчске жупаније; добили су земљу, четири године ослобођења од пореза и десетине да би, потом, Комори давали седмину од усева, имали право на крчму и месницу, грађевно дрво и друге ситније погодности. Русини су примљени као унијати, али их се знатан део ускоро по насељавању почео изјашњавати за православну вероисповест и српске привилегије, због чега су били изложени жестоком прогону, па и расељавању, све док се нису трајно везали за унију и унијатско свештенство, које им је долазило најпре из Калочке надбискупије, а од 1777. из Крижеваца у Хрватској. Друга значајнија група Русина насељена је 1763. у српско село Куцура под приближно истим условима као она у Крстуру. Довео ју је Крстурац Петар Киш. Оба насеља су се успешно развијала, иако су доста трпела од подземних вода, тако да су морала да закупљују оближње пустаре, али и да се расељавају по **Б.** и Срему, и то најпре у Нови Сад и Вајску, а затим у Шајкашки батаљон (у Ђурђево), Лалић, Сомбор, Сивац и друга бачка насеља, као и у Шид и друга места у Сремској жупанији. Поред поменутих народности, у **Б.** су се током XVIII в. у мањем броју нашли и Грци, као трговци у Новом Саду; Цинцари, којих је било скоро у свим српским насељима а који су се брзо србизовали; Јермени, који су држали крчме, шпански Јевреји, нарочито у Новом Саду и Роми чергари. Буњевци (Срби католици) држали су се Суботице и Сомбора, а Шокци бачког Подунавља. Траунов урбар, који се односио на коморске поседе у **Б.**, донео је олакшице сељацима, посебно због забране арендирања поседа, али је Бачка коморска администрација под бароном Јозефом Редлом и надаље налазила начина да угњетава сељаштво, које је своје тегобе изнело пред Народноцрквени сабор у Карловцима 1744. и потом десетак година било у миру. Али, ни њих није мимоишло врење, које је 1755/56. задесило Славонију и Срем, па је Недељко Барјактаревић, кнез у Кули, вршио агитацију ради поштовања Трауновог урбара, у чему је имао и подршку карловачког митрополита Павла Ненадовића, који је за то оптужен Двору, а којег је, као и сељака, бранио српски пријатељ, министар гроф Кристијан фон Бартенштајн. Митрополит је ипак био званично укорен, али поменути урбар је остао на снази уз извесне олакшице за сељаке све док 1772. није и у **Б.** уведен Угарски урбар, неупоредиво тежи од Трауновог. За историју **Б.** од посебног је значаја одлука Угарског сабора, који је осмим чланом закона из 1802. основао Бачко-бодрошку жупанију са седиштем у Сомбору. Иначе, **Б.** је с Банатом у XIX в. ушла као најразвијенија област Угарске, као важан житни центар у Монархији са производњом до 3,000.000 мерова пшенице и као прва у погледу кудељарства са центрима у Апатину и Оџацима, са знатним хмељарством, повртарством, гајењем уљане репице и знатних количина дувана, виноградарством око Суботице, риболовом по рекама и барама и развијеним сточарством, првенствено гајењем оваца због вуне коју су тражиле аустријске мануфактуре и лоја који је извожен у Турску, развијеном занатском производњом и значајном транзитном трговином памуком, вуном, кожом и оријенталном робом која је из Турске ишла према Бечу. На тим привредним основама дошло је до даљег развитка градова, посебно Новог Сада, Сомбора и Суботице, који су били не само слободни и краљевски, него су располагали и значајнијим земљишним површинама (Нови Сад 35.700, Сомбор 79.000, Суботица 212.000 јутара земље), на којима су се богатији грађани бавили салашарском привредом и изједначавали се са средњим племством. Мануфактура је било премало и углавном на занатском нивоу. На подлози развијеног кудељарства било је заступљено ужарство, на сточарству производња сапуна и цвеће, на дударству је засновано свиларство, на воћарству производња пића, а на хмељарству пиварска индустрија. Четрдесетих година могло се говорити и о две домаће мануфактуре, односно фабрике текстила: у Сомбору Прокоповићева, са 30 разбоја и око 150 радника и радница, и Деметровићева у Новом Саду са 26 разбоја, а у Апатину и о првом новчаном заводу са скромним капиталом од 25.000 форинти. Од посебног значаја било је завршавање Францовог канала почетком XIX в. и мелиорација земљишта која је уследила после тога. Убрзано је разоравање ледина и пашњака, као и присвајање крчевина, што су спахијама дозвољавали закони Угарског сабора 1832–1836, повећан је и број мајура на којима су кметови контрактуалци, махом Мађари, гајили дуван и друге производе. Феудално друштво у **Б.** прелазило је у рани капитализам, али не мирним путем, него револуцијом и ратом вођеним 1848–1849. **Б.** је, поред многих мањих, била поприште и многих већих крвавих битака између Срба и Мађара, међу којима су значајније оне вођене код Сентомаша (данас Србобрана), Темерина, Мошорина, Вилова, Великог Јарка и Будисаве. Поред многих људских жртава, **Б.** је у револуцији и материјално веома пострадала и опоравила се тек после много година. Када је 18. XI 1849. основано Војводство Србија и Тамишки Банат, **Б.** је постала део те новоосноване административно–политичке јединице. Она је била подељена на Сомборски и Новосадски округ. Сомборски округ имао је шест срезова (сомборски, суботички, апатински, сенћански, кулски и бечејски), а Новосадски је, поред два среза из Срема, у свом саставу имао три среза из **Б.** (новосадски, старобечејски и паланачки). Царским патентом од 31. I 1849. Шајкашки батаљон ушао је у састав Банатско-српске земаљске војничке управе са седиштем у Темишвару. Укидањем апсолутизма и проглашавањем Октобарске дипломе 1860. и Фебруарског патента 1861, обновљена је жупанијска власт у целој Угарској, па и у **Б**. Поред територије коју је захватила Бачко–бодрошка жупанија, на подручју **Б.** постојали су све до почетка 70-их година XIX в. и Шајкашки батаљон и Потиски крунски дистрикт. По укидању, њихова територија ушла је у састав Бачке жупаније. Политички живот обновљен је одмах по укидању Баховог апсолутизма 1860. Поред српских политичких странака, Српске народне слободоумне, а затим Радикалне и Либералне, на њеној територији биле су заступљене све странке које су постојале широм Угарске. После склапања Аустроугарске нагодбе из 1867. и доношења мађарског Закона о народностима из 1868, у **Б.**, као и у свим осталим пределима Угарске на којима су живеле националне мањине, започео је снажан притисак ради мађаризације. У свима већим, а некада и мањим местима, у периоду после 1867, све до избијања I светског рата, излазиле су многе новине на српском, мађарском и немачком језику. Иако је земља била доброг квалитета, велик проблем за ту област представљало је аграрно питање. Процентуално највећи део територије припадао је крупним поседницима. Мањи део имали су у власништву ситни средњи сељаци, али је било много беземљаша, тзв. бироша. Због аграрних проблема на више места у **Б.** током XIX в. долазило је до сељачких немира и побуна. После нагодбе из 1867. **Б.** је била без добрих путева и без одговарајућих насипа дуж река, па су је често сустизале поплаве које су наносиле велике штете и посебно погађале најсиромашније делове становништва. Прва железничка пруга која је захватила и северне пределе пуштена је у саобраћај 1869. Она се протезала од Сегедина до Трста, а ишла је преко Суботице, Сомбора и Винковаца. Пруга Суботица – Нови Сад завршена је 1883, а пруга Суботица – Сента – Стари Бечеј 1889. После скромних почетака убрзанији раст забележила је и мрежа изграђених каменитих или макадамских путева. До 1908. таквих путева било је у укупној дужини од 467 км. Осим железничког и друмског саобраћаја коришћен је и речни. Међутим, прелаз преко Дунава и Тисе обављао се мостовима код Баје, Новог Сада и Сенте, а скелом на парни погон код Богојева. Паробродарски саобраћај на Дунаву започет је 1830, а нешто касније и на Тиси. Телеграфска линија постављена је кроз **Б.** до Петроварадина 1853, а Сомбор, Суботица, Нови Сад и Баја су до 1893. имали своје телефонске централе. За целу **Б.** била је карактеристична ситнозанатлијска производња. Почетком XX в. радило је близу 27.000 разних махом занатлијских предузећа. Најразвијеније су биле млинска и прерађивачка индустрија. Готово да није било већег места које није имало штампарије и фотографске радње. Економски развој подстицале су привредне и трговачке коморе, капитал из Беча и Будимпеште, али и многобројне банке и штедионице, којих је до 1909. у **Б.** било укупно 84 смештене у 46 места. У време I светског рата Срби су се нашли на удару мађарских власти. Сви њихови листови и сва друштва и организације били су забрањени. Велик број виђенијих Срба био је затворен и интерниран по разним логорима широм Мађарске. После ослобођења, на Великој народној скупштини одржаној у Новом Саду 25. XI 1918, одлучено је да се **Б.**, заједно са Банатом и Барањом прикључи Србији. Уговором о миру склопљеним у Тријанону 4. VI 1920. између савезничких држава и Мађарске, **Б.** је постала саставни део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Кад је 3. X 1929. основана Дунавска бановина са седиштем у Новом Саду, **Б.** је била саставни део те области. Поразом Југославије у Априлском рату 1941, **Б.** је окупирана од стране Мађарске, чије власти су одмах започеле с терором, прогонима, исељавањем, одвођењем у концентрационе логоре, масовним убиствима, злостављањем и пљачком. Намера им је била да биолошким истребљењем Срба од **Б.** створе у етничком погледу што чистију мађарску покрајину. С тим циљем су већ 25. IV 1941. донели наредбу да се морају иселити сви који су се настанили после 31. XI 1918. С великомађарским амбицијама Мађарски парламент је 16. XII 1941. одлучио да **Б.** припоји круни св. Стефана. Под притиском тешког терора КПЈ је организовала отпор окупационим властима. Већ јула 1941. започеле су акције паљења жита и кудеље, сечења телеграфско–телефонских линија и друге диверзије. Кад је оформљен Шајкашки одред, окупатор је почетком 1942. с јаким војним снагама кренуо у обрачун с побуњеницима, које је успео да разбије. Упоредо с војним акцијама власт се путем свирепих рација, које су трајале све до краја јануара 1942, обрачунавала с недужним становницима. У рацијама започетим у Жабљу и селима Шајкашке, а затим настављеним у Новом Саду, Старом Бечеју и Србобрану, убијено је 3.417 људи, а ухапшено и изложено тортури 21.554 особе. Суровим обрачунима отпор окупатору привремено је обустављен, али је настављен од средине лета 1943. кад је основан Бачко--барањски одред, који је у неким деловима **Б.** изводио разне диверзантске акције. Цела **Б.** ослобођена је без већих борби током октобра 1944. Наредбом Јосипа Броза Тита од 17. X 1944, у **Б.**, Банату и Барањи успостављена је Војна управа. Она је укинута 1945. кад је **Б.** ушла у састав АП Војводине. Славко Гавриловић; Золтан Ђере По завршетку II светског рата, **Б.** је остала у непромењеним границама, као део АП Војводине у Народној републици Србији. Становништво је и услед тешког окупационог периода убијањем, протеривањем и исељавањем пре свега српског и јеврејског живља, а с друге стране насељавањем мађарског становништва из Ердеља и Буковине, доживело бурне демографске промене које ће се, у обрнутом смеру, наставити и у поратном периоду. Преживели Срби су се вратили из немачких и мађарских логора, док је део мађарског и немачког живља изведен пред суд за ратне злочине и осуђен. Још током, а и после рата, најмногољуднија национална мањина у Војводини, Немци, већином су напустили Војводину, док су Јевреји окупаторским деловањем готово нестали. По завршетку рата спроведена је и колонизација, углавном сиромашних партизанских породица из пасивних крајева Југославије: Лике, Кордуна, Баније, Црне Горе, БиХ, Македоније и Јужне Србије. Део становништва које је у Првој аграрној реформи и колонизацији било насељено на КиМ, као и у Јужну Србију (од 1945. НР Македонија у саставу ДФЈ), а којем је сада било забрањено да се врати на своја огњишта, такође је досељено у **Б**. Током револуционарних догађаја 1956. у Мађарској, део избеглог мађарског становништва нашао је уточиште на северу **Б**. До демографских промена у **Б.** долази и током грађанског рата на просторима бивше СФР Југославије током 90-их година. Протерано српско становништво из бивших југословенских република Хрватске и БиХ нашло је уточиште по градовима и селима **Б**. И поред многих превирања, у **Б.** се до најновијих времена задржала мултинационалост и мултикултуралност. Осим Срба, ту су и националне заједнице Мађара, Словака, Хрвата, Русина, Буњеваца, Украјинаца, Чеха, Немаца и др. Због велике оскудице у храни и сиромаштва на селу и још више у градовима, у лето 1945. донета је на нивоу целе земље Уредба о откупу и промету хлебних жита у економској 1945/46. Сваком домаћинству је била одређена количина „обавезе", односно вишка хране, жита, свиња и др. које је било дужно предати држави. Међутим, потреба да се храном обезбеде гладни крајеви земље, убрзо се као средство класне борбе претворила у обрачун против богатих сељака, названих кулацима. Планиране количине никако се нису могле достићи политичком агитацијом. Стога је откуп био продужен уз рад полиције на терену који се често завршавао пребијањима, хапшењима, потпуном или делимичном конфискацијом покретне и непокретне имовине, одвођењем у затворе више хиљада људи. Ступањем на снагу Закона о аграрној реформи и колонизацији који је почео да се спроводи 1946, велепоседницима, црквама и манастирима одузимана је земља ако су имали више од законом одређеног аграрног максимума од 25–35 ха, и додељивана сељацима, првенствено партизанским породицама, са недовољно земље или без ње. Међутим, одлуком државног врха, а по узору на колхозе у СССР, сељаци су упућивани на колективизацију. Стварање сељачких радних задруга нарочито је било интезивно током 1948/49, да би се потпуно умирило 1951. Тиме су сељаци којима је додељена земља сада ње лишени тако што су је уносили у новостворене колективне пољопривредне јединице – пољопривредне задруге. Као и принудни откуп, колективизација се није зауставила само на политичкој агитацији, него су је пратиле репресивне мере, физичка тортура и хапшења. Иако је постојао радни ентузијазам, посебно код колонистичког живља, економски резултати били су незнатни. Уместо да дође до повећања производње, она се смањила, те је већ 1953. донет Закон о пољопривредном земљишном фонду којим се задругарима омогућује излазак из задруге, а земљишни максимум се смањио на 10 ха. Осниване у заносу новог времена, доневши више штете него користи, пољопривредне задруге су у појединим селима окончале свој век већ након само неколико година рада, а сељаци се разишли својим ораницама и кућама. Сав вишак обрадивог земљишта преко 10 ха постао је општенародна имовина и ушла је у земљишни фонд народне имовине. Земља из тог фонда додељивана је пољопривредним организацијама, међу њима и општим пољопривредним задругама, па и сељачким задругама које су своје пословање прилагодиле новом времену. Тешкоће у привреди требало је да се превазиђу 1965, када је почела да се спроводи привредна реформа, која је донела многе промене. Законом о национализацији сва привредна и пољопривредна предузећа су постала државна својина. Како су пољопривредне задруге, због немотивисаности задругара који су силом уписивани у њих, брзо пропале, створена су пољопривредна предузећа која су временом прерасла у комбинате као носиоце пољопривредне производње регионалних центара: Суботица, Сомбор, Бачка Топола, Мали Иђош, Сента, Бечеј, Врбас и др. Комбинати с великом земљишном површином и механизацијом успели су, применом савремених технолошких поступака, најпре да организују производњу, а потом и да је подигну на завидан ниво. Постепено су прерасли у велике комбинате који су као окосница пољопривредне производње били снажна база пратећој прехрамбеној индустрији: шећеране у Врбасу, Сенти, Црвенки, Жабљу, Бачу; уљаре у Врбасу, Бечеју, Бачкој Паланци, Апатину, Сомбору; производња готове хране и кондиторских производа у Србобрану, прерада воћа (Сента, Врбас, Црвенка, Хоргош), вински подрум Палић, млекаре (Нови Сад, Суботица, Сомбор), кланице и месна индустрија (Врбас, Суботица, Сомбор, Бачка Топола) и живинске фарме и кланице у Бачкој Тополи и др. Већина пашњака је претворена у оранице, а пашњачки начин сточарења је замењен шталским. Пољопривредни комбинати су добро функционисали све до краја 80-их и почетка 90-их година, када мењају својинске и друштвене односе и постају акционарска друштва која трпе и све тржишне промене. Узлет пољопривреде и сточарства заустављен је почетком ратних сукоба на територији бивше СФРЈ. Санкције које су наметнуте СР Југославији 1992, онемогућавале су извоз пољопривредних и сточарских производа. Криза је продубљена НАТО бомбардовањем градова и индустрије од марта до јуна 1999. Када је дошло до потпуног недостатка нафте, енергената и репроматеријала, уследио је пад, па застој производње и потпуни колапс пољопривреде и сточарства. У немогућности да одрже пољопривредну механизацију у исправном стању, организују економску производњу и пласман робе, некада моћни велики комбинати почели су да стварају дугове, те су убрзо доживели крах. Иако има велике природне ресурсе, упркос увођењу механизације у земљорадњи, као и примене савремене обраде, **Б.** још увек није достигла високоразвијене земље у пољопривредној и сточарској производњи. Од пољопривредних култура најзаступљеније су пшеница, кукуруз, кудеља, шећерна репа, купус, бостан, воће и винова лоза. Од сточарске делатности најважније је гајење крупне стоке и коњарство (на ергели Зобнатица узгајају се расни коњи), традиционално свињогојство, овчарство, живинарство и рибарство. Лов и ловни туризам је све присутнија грана привреде. Велики бачки канал са мањим каналима који чине систем Дунав–Тиса–Дунав давао је добру основу с једне стране за наводњавање а са друге за регулисање водних токова и одбране од поплава које су честа претња плодним ораницама и становништву. Зоран Вељановић ЛИТЕРАТУРА: J. Eichmann, *Der deutsche Kolonist*, 1820; I. U Demien, *Statische Darstellung des Königreichs Ungarn*, Pest 1843; Fr. Steltzer, *Geschichte der Bacska*, N. Sad 1883; Gy. Dudás, *Bács- Bodrogh vármegye* *egyetemes monográfiája I, II*, Zombor 1896; J. Radonić, *La Batchka*, Paris 1919; Д. Ј. Поповић, *Срби у Бачкој*, Бг 1952; С. Мезеи, *Развој индустрије у Бачкој*, Н. Сад 1959; Б. Јанкулов, *Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку*, Н. Сад 1961; *Комуне и привреда Југославије*, I, Зг 1962; Ј. Мирнић, *Раднички покрет у Бачкој до формирања Сосијалдемократске партије Угарске*, Н. Сад 1963; М. Мирковић, *Економска хисторија Југославије*, Зг 1968; И. Поповић, *Говор Госпођинаца у светлости бачких говора као целине*, Бг 1968; Н. Л. Гаћеша, *Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918-1941*, Н. Сад 1968; Б. Петрановић, *Политичка и економска основа народне власти у Југославији за време обнове*, Бг 1969; *Историја Југославије*, Бг 1972; Б. Букуров, *Физичко-географски проблеми Бачке*, Бг 1975; Н. Петровић, „Главније фонетске особине неких српских говора у Мађарској", *ППЈ*, 1979; Н. Секулић, „Збирка дијалекатских текстова из Војводине. (Бачка)", *СДЗ*, 1981, XXVII: Љ. Недељков, „Прозодијске особине говора села Каћа", *СДЗ*, 1984, ХХХ; С. Гавриловић, И. Јакшић, *Грађа за привредну и друштвену историју Бачке у XVIII веку*, Бг 1986; М. Гајић, *Флора и вегетација Суботичко-хоргошке пешчаре*, Бг 1986; Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југославија 1918–1988*, Бг 1988; П. Ивић, „О међуслоговној асимилацији у бачким српским говорима", *ЗМСФЛ*, 1990, ХХХIII; Шпис, „Фонолошки опис говора Парага", *СДЗ*, 1991, XXXVII; П. Степановић, *Говори Срба и Хрвата у Мађарској. Штокавско наречје.* (XII *Говори Срба у околини Будимпеште*), Н. Сад – Бг – Г. Милановац 1994; Љ. Кркљуш, *Историја политичких и правних институција у Војводини*, Н. Сад 1995; Б. Лекић, *Аграрна реформа и колонизација у Југославији*, Бг 1997; *Југословенска држава 1918–1998*, Бг 1999; З. Томић, *Шумарска фитоценологија*, Бг 2004; С. Кицошев и др., *Становништво Бачке*, Н. Сад 2006; З. Ђере, *Градови и вароши Бачке XIX века*, Н. Сад 2007; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКА **БАЧКА**, најстарији фудбалски клуб у Србији, основан у Суботици 1901. Његовом оснивању претходило је гостовање суботичког спортисте и потоњег пионира ваздухопловста Ивана Сарића у егзибиционој бициклистичкој трци у Београду 1900, када су Суботичани први пут јавно демонстрирали фудбалску игру, коју су из Чешке донели војвођански студенти. Фудбалери **Б.** допринели су популаризацији ове игре. Били су прваци Јужне Угарске 1909, 1912. и 1913. У оквиру друштва деловала је и атлетска секција. Међу атлетичарима се истицао Јован Микић, репрезентативац и државни рекордер у троскоку, који је 1936. учествовао на ОИ у Берлину. По завршетку рата клуб је обновљен као Хрватско академско шпортско друштво *Грађански*, да би 7. III 1945. био преименован у СК *Слобода*. Потом је наступао под именима *Текстилац*, *Братство* и *Звезда*, а 1969. вратио се свом првобитном имену. Отада игра у нижеразредним лигама. Из овог клуба потекао је и репрезентативац Тихомир Огњанов Бата, члан чувене олимпијске екипе Југославије. Миленко Брустулов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКА ВИЛА **![001_BACKA-VILA-almanah.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-backa-vila-almanah.jpg)БАЧКА ВИЛА** (Musa Basciensis), алманах годишњак, чије су четири свеске изашле у Новом Саду 1841–1845. Издавао га је Петар Јовановић, директор новосадске гимназије. Садржински је између српске народне и класичне традиције, односно између романтизма и класицизма. Родољубиво оријентисан, алманах је полагао на свесловенство, српство и илирство и једина је публикација у српској периодици која пропагира илиризам. Такав програм је изазвао полемичке реакције у српској штампи (Т. Павловић), али и одобравања (В. Караџић). Од српских сарадника значајнији су: Васа Живковић, Ђорђе Рајковић, Севастијан Илић, Милош Поповић, док су са стране Људевит Гај, гроф Јанко Драшковић, Станко Враз, Анте Старчевић, Вјекослав Бабукић и др. Поезија је имала најистакнутије мјесто, но испрва доминантну класицистичку традицију постепено смјењује романтичарска оријентација. Издвајају се ратничко-родољубиве „даворије", преузете из хрватске поезије, љубавне и исповиједне пјесме, епиграми, басне у стиху, сатире. Знатан је удио и фолклорних записа (лирика, епика, пословице), док је у области филологије и историје нарочито важна сарадња П. Ј. Шафарика, и нове генерације филолога (Ђ. Даничић). Прозни прилози се састоје из моралних приповиједака, бесједа, сатиричних есеја (Лазар Лазаревић). Алманах је имао утицај на значајне јужнословенске ауторе (Прешерн, Његош) и на општу оријентацију српске књижевности око 1847. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деретић, *Алманаси Вуковог доба*, Бг 1979; М. Мразовић, „Бачка вила", *ЗМСС*, 1989, 37. Душан Иванић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКА ЕПАРХИЈА **БАЧКА ЕПАРХИЈА**, основана у XVI в. са седиштем у Сегедину. Седиште се доцније помера у манастире Бођани и Ковиљ, а почетком XVIII в. устаљује се у Петроварадинском Шанцу, данашњем Новом Саду. После Велике сеобе (1690) постала је једна од најважнијих епархија Карловачке митрополије, којој је 1713. припојен простор Великоварадске и Јегарске епархије. Након I светског рата обухватала је Бачбодрошку (Баја, Сантово), Чонградску (Сегедин) и Хевешку (Јегра) жупанију у Мађарској, које су 1931. припале Будимској епархији. У исто време у састав епархије улази југословенски део Барање (до 1991). У II светском рату убијено је 17 свештеника и интернирани су сви Срби досељени после I светског рата. **Б. е.** је организовала спасавање српске деце и мајки из мађарских логора, распоредила их по српским домовима и основала дечју болницу. Данас обухвата простор Бачке у границама Србије, организована је у шест архијерејских намесништава са 110 парохија и три манастира (Бођани, Ковиљ и Св. Стефан у Сомбору). Седиште бачког епископа је у Новом Саду, а његовог викара у манастиру Ковиљ. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг 1982. ЛИТЕРАТУРА: М. Ћирић, „Кратка историја бачког владичанства", *Шематизам Епархије бачке за 1896. годину*, Н. Сад 1897; И. Ћирић, „О бачким епископима пре сеобе", *ГИДНС*, 1929, 2; С. Вуковић, „Епархије и епископи 1920–1970", у: *Српска православна црква 1920-1970*, Бг 1971; *Црква*, *календар Српске патријаршије за 2006*, Бг 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКА ЖУПАНИЈА **БАЧКА ЖУПАНИЈА**, управна област средњег нивоа и историјска регија у Краљевини Мађарској. У XIX в. њена територија износила је 11.079,41 км2. Са југа и запада била је оивичена Дунавом, са источне стране Тисом, а на северу њене границе су се протезале до Баје, Јанковца и Кишсалаша. Историјски извори из XI в. сведоче о постојању Чонградске, Бодрошке и **Б. ж.** које су се делимично или у потпуности налазиле на територији касније **Б. ж**. Жупанија је име добила по Бачу, који је у средњем веку био значајно насеље с развијеном трговином и занатством, црквеним и управним установама. Турци су **Б. ж.** коначно анектирали 1543. и њену територију у административном смислу прикључили Сегединском санџаку и поделили на шест нахија. После ослобођења од османске власти и укључења у Хабзбуршку монархију (1699), обновљени су органи власти средњоевропског типа, као и црквена организација, оживљен је економски живот и дошло је до масовне колонизације Немаца, Мађара, Срба, Русина, Словака, Јевреја и припадника других народа у Бачку. После неуспелих покушаја да се оживе обе некадашње жупаније са територије Бачке, осмим законским чланком из 1802. формирана је Бачко-Бодрошка жупанија (колоквијално називана **Б. ж.**) са седиштем у Сомбору. Према одлукама Тријанонског мировног уговора, 85% територије Бачко-Бодрошке жупаније припало је Краљевини СХС. ЛИТЕРАТУРА: S. Borovszky (ur.), *Bács-Bodrog vármegye*, I-II, Budapest 1909; G. Thirring (ur.), *Városok Monográfiái*. *Statisztikai Évkönyv*, Budapest 1912; С. Гавриловић, „Сеобе Срба у Хабзбуршку монархију у другој половини 18. и почетком 19. века", у: *Сеобе српског народа од 14. до 20. века*, Бг 1990; З. Ђере, *Градови и вароши Бачке почетком XIX века*, Н. Сад 2007. Золтан Ђере \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКА ПАЛАНКА **![001_Backa-Palanka.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-backa-palanka.jpg)БАЧКА ПАЛАНКА**, град на југозападној периферији Бачке. Центар општине површине 578 км², у чијих је 14 насеља 2002. живело 60.966 становника. Највећи део агломерације је на малом фрагменту алувијалне терасе Дунава, северна периферија је на Бачкој плеистоценој тераси, а јужна на алувијалној равни. До града долазе путеви из правца Новог Сада, Врбаса и Сомбора. Преко Дунава је дуго постојао скелски прелаз, а 1974. изграђен је друмски мост до Илока. После осамостаљивања Хрватске на њему је успостављен друмски гранични прелаз. У историјским изворима први пут се помиње 1486. као Pest-Újlak, тј. као насеље наспрам Илочке тврђаве. У време Турака била је мало село које су важни путеви мимоилазили. Крај њега је изграђено земљано утврђење, „паланка", по којем је савремено насеље добило име. Бржи напредак почео је од XVIII в. успостављањем аустријске власти. Средином XVIII в. **Б. П.** је постала значајан занатски центар. Поједине радионице врло рано су прерасле у мануфактуре, а касније и у мале индустријске погоне. Циглана је почела с радом 1765, а после ње се отварају пилане, млинови и кудељаре. У западни део првобитно српског насеља од 1764. почиње константно досељавање Немаца. Крајем века они успостављају засебну општину, Нову или Немачку Паланку, док се стари део зове Стара или Српска Паланка. Године 1787. у граду је живело 4.094 становника, 3.417 у Српској и 677 у Немачкој Паланци. Након успостављања скелског прелаза преко Дунава, 1826. основана је Бродска агенција. Већ у другој половини XIX в. Немци су постали већинско становништво. Године 1892. до **Б. П.** изграђен је слепи крак железничке пруге Нови Сад – Оџаци – Сомбор. До почетка XX в. у граду је живело 13.178 становника, а 1910. 6.402 немачке и 4.104 српске националности. Између два светска рата радили су: електрична централа, девет кудељара, три циглане, предузеће за прераду дувана, фабрика за производњу кожне галантерије и три млина. Крајем II светског рата већина Немаца је исељена, а у оквиру послератне колонизације досељено је 3.609 лица, највећим делом из Босне. Град је настајао у етапама упоредо с масовним усељавањима Немаца. Нови делови града уређени су по тадашњим принципима планске градње, а по њима је касније регулисан и стари српски део. На тај начин формирано је насеље правоугаоне основе с решеткастим распоредом улица. Приликом градње нових, периферних делова града мање су поштовани ти принципи. Унутар старих блокова изграђене су нове стамбене и јавне зграде, а на тај начин уређен је и савремени центар. Шездесетих година XX в. почињу интензивни процеси савремене урбанизације, проширење старих и градња неколико великих индустријских погона: фабрике конфекције, кожне галантерије, металне галантерије, пољопривредних машина, машина и алата, електроинсталационог материјала, неколико фабрика за прераду пољопривредних производа и др. Значајно је и дунавско пристаниште, транспортно и грађевинско предузеће, већи број трговинских, а у околини и два велика агроиндустријска предузећа. Упоредо долази и до наглог пораста броја становника. Године 2002. **Б. П.** имала је 29.449 становника, од којих 81% Срба. Индустрија је ангажовала 38,9% активног становништва, трговина 15,2%, а пољопривреда 7,6%. Око града се формирала и пространа приградска зона, у којој је неколико села еволуирало у приградска насеља. [![002_backa-Palanka-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-backa-palanka-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/002-backa-palanka-karta.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Бачка Паланка* – *географска монографија*, Н. Сад 1997; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКА ТОПОЛА **БАЧКА ТОПОЛА**, град у северном делу Бачке, који се налази унутар простране Бачке лесне заравни, у долини мале реке Криваја, на путу магистралног значаја Београд–Суботица–Будимпешта и раскрсници четири локална пута. На источној периферији насеља је пруга Београд–Суботица, а око 4 км даље и аутопут истог правца. Нови Сад је удаљен 67 км, а Суботица 33 км. Центар је општине површине 596 км², у којој је у 23 насеља 2002. живело 38.245 становника. Постоје претпоставке да је **Б. Т.**, као мало село, постојала још у угарско време. Поузданији подаци постоје из турског периода, када се 1543. помиње као Топола. Планско насељавање Мађара и Словака католика почело је 1750, што је довело до наглог пораста популације (1787. 3.166 становника, 1850. 7.072, а 1900. 12.014). У почетку је напредак града био базиран на великој пољопривредној производњи, али је до изражаја убрзо дошао и квалитет његовог географског положаја. Сем тога, град је окружен великим бројем малих села, од којих су многа раније била пустаре. Због тога су брзо успостављене трговачке и занатске делатности, а од средине XIX в. **Б. Т.** је и центар пространог среза, већег од територије савремене општине. Већ у првој половини XIX в. основани су мали мануфактурни погони: кудељара, ткачница, пивара, радионица за одмотавање свилених буба и ветрењаче. Посебан подстрек била је градња железничке пруге 1883, када су се за локалне производе отворила европска тржишта. Тада је изграђено неколико малих фабрика. Развој градске привреде био је бржи после II светског рата, када су проширени неки стари и подигнути нови индустријски погони. Највећи су циглана, фабрике монтажних елемената, металних производа, намештаја и штампарија. Године 2002. индустрија је ангажовала 31,8%, а пољопривреда 20,9% активног становништва. Исте године град је имао 16.171 житеља, од којих 59,3% Мађара и 29,1% Срба. Зачетак насеља је на уској алувијалној тераси у долини Криваје. Главна улица је дуж пута Нови Сад – Суботица, а остале су паралелне с њом, тако да је доминантна линеарна структура насеља. Оно је проширено по долинским странама и по површини лесне заравни. Центар је формиран дуж главне улице и улице којом води пут за Сенту. На ниском земљишту уз реку су парк и спортски терени. [![001_Backa-Topola.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-backa-topola.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-backa-topola.jpg) ЛИТЕРАТУРА: К. Ђере и др., *Општина Бачка Топола*, Н. Сад 1985; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКИ БРЕГ **БАЧКИ БРЕГ**, село на северозападној периферији Бачке, 7 км источно од Дунава, смештено на путу општинско средиште Сомбор (26 км) – Баја. Северно од села је друмски гранични прелаз према Мађарској. Први помен села је из 1319, а ниједан каснији документ га не бележи као опустело. Године 2002. имало је 1.388 становника, од којих 53,2% Хрвата и 24,8% Срба. Пољопривреда је ангажовала половину активног становништва. Село је изграђено на уском рту плеистоцене терасе, око 1.200 м увученом у алувијалну раван Дунава. Центар је близу шпица тог рта. У најновије време оно се шири по пространијем делу терасе дуж друма за Сомбор. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Сомбор*, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКИ БРЕСТОВАЦ **БАЧКИ БРЕСТОВАЦ**, село у западном делу Бачке, у општини Оџаци, изграђено унутар Бачке плеистоцене терасе. Кроз село пролази локални асфалтирани пут, који га повезује с општинским центром и околним селима. Од Оџака је удаљено 16, а од Сомбора 22 км. Село је постојало у време Турака, али је на том месту почетком XVIII в. била само пустара. Обнављање је започето 1728, када се у њему настанило српско становништво. У другој половини века почело је насељавање Немаца, чиме је број становника знатно увећан. Године 1787. оно је имало 1.706, 1836. 3.138, а 1910. 5.424 становника. Немци су временом постали доминантна етничка група. Крајем II светског рата они су се иселили, а у оквиру послератне колонизације доселило се 5.033 лица, највећим делом Срба из Хрватске. Године 2002. у селу је било 3.469 становника, од чега 89,4% Срба. Пољопривреда је ангажовала 38,6%, а индустрија 24,5% активног становништва. Новији, немачки део села, грађен је по плану. Центар је формиран у улици којом пролази друм у близини православне цркве. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Плеша, *Општина Оџаци – географска монографија*, Н. Сад 1976; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКИ ВИНОГРАДИ **БАЧКИ ВИНОГРАДИ**, село у северној Бачкој, у општини Суботица, на Суботичкој пешчари. Општински центар је удаљен 18 км. Основано је почетком XIX в. досељавањем радника у близину великих поседа на којима су радили. После изградње пруге Сегедин–Суботица 1869. започета је концентрација кућа у близини железничке станице. Развој је текао споро, а ушоравање је почело тек у првој половини XX в. Језгро збијеног типа настало је после II светског рата градњом пет кратких паралелних улица поред железничке станице и једне дуге улице ка путу Суботица–Хоргош. У околини су низови кућа и дисперзивно размештене виноградарске куће. Године 2002. било је 2.039 становника, од којих 94,5% Мађара. Аграрна занимања су ангажовала 55,4% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, *Суботица и њена околина*, Н. Сад 1983; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКИ ГРАЧАЦ **БАЧКИ ГРАЧАЦ**, село у западној Бачкој, у општини Оџаци, изграђено унутар простране Бачке плеистоцене терасе, на локалном асфалтираном путу који спаја Оџаке с неколико околних села. Општински центар је удаљен 8 км. У историјским изворима помиње се у угарско и турско време. Оскудни подаци постоје и из средине XVIII в., када је вероватно било мало српско село. Године 1762. почело је досељавање Немаца, који су временом постали апсолутно већинско становништво. На крају II светског рата Немци су се иселили, а у оквиру колонизације доселило се 4.328 лица, Срба из Хрватске. Године 2002. у селу је било 2.913 становника, од којих 96,5% Срба. Аграрна занимања су ангажовала 20,8% активног становништва, док је знатно више њих (35,9%) радило у индустрији и бавило се другим неаграрним занимањима. Две трећине радника радило је ван места, највећим бројем у оближњим Оџацима. Село има форму старих колонистичких насеља – минимално деформисану правоугаону основу и решеткаст распоред улица. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Плеша, *Општина Оџаци – географска монографија*, Н. Сад 1976; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКИ ЈАРАК **БАЧКИ ЈАРАК**, приградско насеље Новог Сада, у општини Темерин, кроз које пролази пут Нови Сад – Бечеј, а на западној периферији је и пруга истог правца. Нови Сад је удаљен 15 км, док је с Темерином спојен у јединствену пространу агломерацију. Оба насеља су унутар Бачке плеистоцене терасе. Дуго је на овом подручју била пустара, а знатније насељавање почиње 1787. доласком Немаца. Број становника је растао споро и тек 1869. достигао је 2.078. Крајем II светског рата Немци су се иселили, а у оквиру послератне колонизације насељено је 2.242 становника, највећим делом из Босне. Бржи развој почео је укључивањем у приградску зону Новог Сада и еволуцијом у приградско насеље. До 2002. популација је достигла 6.049 житеља, од којих су 96,5% били Срби. Аграрна занимања ангажовала су само 7,6% активног становништва, док су остали оријентисани на „градска" занимања – преко 80% њих ради у Новом Саду или Темерину. У месту се налазе основна школа, предшколска установа, библиотека, амбуланта, стоматолошка амбуланта, месна канцеларија, пошта, банка и друге локалне службе и неколико индустријских погона (за производњу челичних конструкција, хемијских производа, намештаја, опреме за прераду меса и др.). Првобитно насеље имало је правоугаону основу и решеткаст распоред улица, али су они у другој половини XX в. измењени наглим ширењем. Највећи број јавних зграда и продавница смештен је дуж улице којом води друм. У селу постоји и Етно кућа „Брвнара". ЛИТЕРАТУРА: М. И. Лашков, *Општина Темерин – географска монографија*, Н. Сад 1985; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКИ МОНОШТОР **БАЧКИ МОНОШТОР**, село на северозападној периферији Бачке у општини Сомбор, изграђено на пространом песковитом узвишењу окруженом алувијалном равни Дунава. Кроз село пролази локални асфалтирани пут, а Сомбор је удаљен 15 км. Први помен је из 1382, а постоје претпоставке да се у његовој близини налазила позната угарска тврђава Бодрог. Село је постојало и у време Турака и дуготрајних ратова с краја XVII и почетка XVIII в. Већ крајем тог века прерасло је у велико насеље, док је у другој половини XIX в. имало преко 5.000 становника. После II светског рата дошло је до регресије, тако да је 2002. у њему живело 3.920 лица, од којих 52,1% Хрвата, 14,5% Југословена и 9,4% Срба. Аграрна занимања ангажовала су 39,7%, а индустрија 25,4% активног становништва. У селу се налази мали погон за прераду трске, а северно од њега машинско предузеће „Бродоремонт". Агломерација има квадратну основу и решеткаст распоред улица. Јужно од села, на инундационој равни, стихијски је настао заселак Шумско Насеље. Слободан Ћурчић У атару села, на локалитету Рајтерова циглана, откривена је источноготска некропола, од које је истражено само осам гробова. Посебно су значајни прилози из женских гробова, који указују на јак утицај сарматских Јазига, као и мешање са романизованим аутохтоним становништвом. Некропола је датована у другу половину V в. Марко Поповић ЛИТЕРАТУРА: *Сеоба народа – археолошки налази југословенског Подунавља*, Земун 1962; Група аутора, *Општина Сомбор*, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКИ ПЕТРОВАЦ **БАЧКИ ПЕТРОВАЦ**, градско насеље у јужном делу Бачке, смештено унутар Бачке плеистоцене терасе на фосилном рукавцу Дунава, званом Бегеј. Центар општине површине 158 км2, у чија је четири насеља 2002. живео 14.681 становник. У њему је раскрсница путева Нови Сад (22 км) – Оџаци и локалног попречног пута, а око 4 км јужно пролази пруга истог правца. Насеље под именом Петровац постојало је у Бачкој нахији у време Турака. У XVIII в. село је најпре било у Војној граници, а касније је прешло у посед Михајла Чарнојевића, који је 1745. организовао насељавање Словака. Они су већ наредне године постали већинска етничка група. Године 1850. насеље је имало 6.321 становника, што га је сврстало у групу највећих села у Бачкој. Године 1961. тај број је порастао на 8.104, док је 2002. у њему живело 6.727 лица, од којих 82,5% Словака. Готово трећина активног становништва (30,5%) била је упослена у пољопривреди, а нешто мање (27,4%) у индустрији. У **Б. П.** се налазе земљорадничка задруга, млин, кудељара, циглана, штампарија, погони за производњу средстава за заштиту биља, опреме од нерђајућих метала, конфекције и намештаја, а смештено је и Одељење за производњу хмеља и сирка Пољопривредног факултета у Новом Саду. Поред свих општинских служби, у насељу се налазе и гимназија с наставом на словачком и српском језику и дом културе, што га чини најзначајнијим културним центром Словака у Србији. Основну морфолошку карактеристику места даје стихијност градње. У најстаријем делу насеља улице су уске и кривудаве, а куће и кућишта мали. У новијим деловима улице су радијално распоређене и стичу се у центру. Више елемената планске градње имају само делови грађени после II светског рата, северно од пута за Оџаке. [![001_Backi-Petrovac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-backi-petrovac.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-backi-petrovac.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, *Општина Бачки Петровац – географска монографија*, Н. Сад 1976; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКИ ПOДДИJАЛEКAТ → ШУМAДИJСКO-ВOJВOЂAНСКИ ДИJAЛEКAТ; БАЧКА **БАЧКИ ПOДДИJАЛEКAТ** → **ШУМAДИJСКO-ВOJВOЂAНСКИ ДИJAЛEКAТ; БАЧКА** # БАЧКО-БОДРОШКА ЖУПАНИЈА → БАЧКА ЖУПАНИЈА **БАЧКО-БОДРОШКА ЖУПАНИЈА** → **БАЧКА ЖУПАНИЈА** # БАЧКО ГРАДИШТЕ **БАЧКО ГРАДИШТЕ**, село у источном делу Бачке, у општини Бечеј, изграђено на источној периферији Бачке плеистоцене терасе уз корито једног меандра Тисе, који је крајем XIX в. регулацијом одвојен од савременог тока и претворен у мртвају. До тада се Канал Франца Јозефа (Велики бачки канал) уливао у Тису код села, а између 1895. и 1900. његово ушће је премештено код Бечеја. Кроз село пролази пут Нови Сад – Бечеј (8 км), а западно од њега и пруга истог правца. Насеља под именом Фелдвар помињу се од 1316, али се не зна поуздано да ли се радило о овом селу. Назив потиче од земљаног утврђења чији су трагови постојали до друге половине XIX в. Поузданији подаци су из турског времена. У XVIII в. **Б. Г.** је било српско насеље у Потиској војној граници. После укидања границе део Срба се иселио у Украјину. Насељавање Мађара, који су временом постали већинско становништво, почело је 1806. Године 2002. село је имало 5.445 становника, од којих 46,3% Мађара и 44,4% Срба. Активно становништво углавном ради у пољопривреди (36%) или индустрији (31,9%). У селу постоје фабрика за сушење поврћа, погон конфекције, млин и циглана. Старо село било је смештено на уском рту плеистоцене терасе, на периферији савременог насеља, о чему сведочи и периферни положај православне цркве. Новије насеље Мађара имало је правоугаону основу и решеткаст распоред улица. Каснија ширења су деформисала периферију. Већина јавних зграда налази се на западној периферији села. ЛИТЕРАТУРА: Н. Царић, *Општина Бечеј – географска монографија*, Н. Сад 1984; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКО ДОБРО ПОЉЕ **БАЧКО ДОБРО ПОЉЕ**, село у централном делу Бачке, у општини Врбас, саграђено унутар простране Бачке плеистоцене терасе. Кроз њега пролази пут Нови Сад (32 км) – Врбас (8 км), а пруга истог правца налази се око 2 км западно. О селу постоје непоуздани подаци још из угарског времена, али је сигурно постојало и у време Турака. Почетком XVIII в. било је пустара, а 1786. обновили су га немачки колонисти. Године 1836. у њему је било 1.545, а 1910. 3.550 становника, с Немцима као апсолутном већином. Након њиховог исељавања крајем II светског рата, у оквиру послератне колонизације доселило се 3.878 лица, највећим делом из Црне Горе. Године 2002. било је 3.929 становника, од којих 57,2% Срба, и 38,2% Црногораца. Пољопривреда је ангажовала 20,1%, а индустрија 39% активног становништва. Више од две трећине радника ради ван села, највећим делом у суседном Врбасу. Село је грађено по свим принципима тадашње планске градње добивши правоугаону основу и решеткаст распоред улица. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Врбас – географска монографија*, Н. Сад 1998; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКО ДУШАНОВО **БАЧКО ДУШАНОВО**, село у општини Суботица, на источном делу Бачке лесне заравни, уз веће село Чантавир. Настало у оквиру међуратне колонизације досељавањем становника из Далмације, Лике и Херцеговине. У време II светског рата мађарске власти су протерале колонисте и доселиле Мађаре, од када они чине већинско становништво. Године 2002. у селу је живео 741 становник, од тога 62,5% Мађара и 32,3% Срба. Пољопривредом се бавило 51,8% активног становништва. Село чине три улице паралелне с друмом. ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, *Суботица и њена околина*, Н. Сад 1983; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКО НОВО СЕЛО **БАЧКО НОВО СЕЛО**, село на југозападној периферији Бачке у општини Бач, изграђено на граници алувијалне терасе и инундационе равни Дунава. Од Бача је удаљено 15 км, а од Бачке Паланке 30 км. У турском периоду било је незнатне величине. Досељавањем Немаца од 1733. уследио је раст, који је трајао до краја XIX в. Немци су се крајем II светског рата иселили, а у оквиру послератне колонизације досељено је 1.325 лица, претежно муслимана из Босне. Године 2002. у селу је било 1.228 становника, од којих 62,3% Срба и 15% муслимана. У пољопривреди је радило 48,4% активног становништва. Морфолошке карактеристике села одражавају стихијску градњу. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Богдановић, *Општина Бач – географска монографија*, Н. Сад 1985; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКО ПЕТРОВО СЕЛО **БАЧКО ПЕТРОВО СЕЛО**, село у општини Бечеј, које се налази на источној периферији Бачке плеистоцене терасе, где се она граничи с уском алувијалном равни Тисе. Кроз село пролази пут Нови Сад – Сента. Године 1889. уз западну периферију насеља изграђена је железничка пруга, која од 1979. није у функцији. Бечеј је удаљен 11 км. Први помен села је из 1092. У време Турака било је насељено Србима, а у XVIII в. налазило се у саставу Потиске војне границе. Укидањем границе 1751. део Срба се иселио, а почело је интензивно насељавање Мађара. Већ почетком XIX в. они су чинили већину становништва. Број становника је до 1910. достигао 10.045, што га чини једним од највећих села у Војводини. Године 2002. имало је 7.318 становника, од којих 70,7% Мађара и 21,4% Срба. Аграрна занимања ангажовала су 60,2% активног становништва, а индустрија 17,4%. Стари део села је смештен уз границу терасе и има линеаран распоред улица. У њему је и главна улица, којом пролази друм, са свим јавним зградама и великим старим и раскошним приватним кућама. Касније грађени делови села имају решеткаст распоред улица, од чега одступају најновији делови. Слободан Ћурчић На локалитету Чик у атару села, током 60-их и 70-их година XX в. истраживане су античке и раносредњовековне некрополе, а констатовани су и трагови насеобина из праисторије, односно касног средњег века. Старија некропола од 16 гробова може се приписати Сарматима и определити у II в. Познија некропола је из ране фазе аварске превласти, и може се датовати од самог доласка Авара у Панонију 568. до око 670. Овом гробљу припада 121 сахрана. На аварској некрополи истиче се једна необична коњаничка сахрана и још неколико целина са занимљивим гробним прилозима. У старијим гробовима појављују се налази номадског карактера, а у нешто познијим целинама и луксузнији, увезени предмети. Појава пољопривредног оруђа у гробовима наговештава да се на некрополи сахрањивала седелачка аварска популација, о чему сведочи и сразмерно велик број откривених сахрана. Раноаварска некропола на Чику на тај начин показује како изворно номадска аварска популација по пристизању у Панонију брзо заснива трајна насеља. Иван Бугарски ЛИТЕРАТУРА: J. Kovačević, „Les tombes 73 et 77 de la nécropole de Čik", *Balcanoslavica*, 1972, 1; Н. Царић, *Општина Бечеј – географска монографија*, Н. Сад 1984; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007; И. Бугарски, *Некрополе из доба антике и раног средњег века на локалитету Чик*, Бг 2009. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧКО–ПОТИСКА ШТЕДИОНИЦА **БАЧКО–ПОТИСКА ШТЕДИОНИЦА**, штедионица основана 1873. ради кредитирања пољопривредне и занатске производње, као и пласмана аграрних и занатских производа Срба занатлија, трговаца и сељака. Основана је од улога велепоседника и трговачког капитала, у време привредне кризе у Угарској. Била је локалног карактера и ограничених кредитних могућности. Утицала је на развој новчарства у Бачкој у време када се осећао општи недостатак новца. Кредите је давала на основу опште праксе у Угарској, на иметак, а не на личност. Основни капитал штедионице био је 100.000 круна подељен на 50 деоница у вредности од 200 круна. Оснивачи су били угледни грађани Старог Бечеја: адвокати Иван Влаховић, Паја Мартиновић и Владан Војновић, велепоседници Милан Гагић, Глиша Хорвацки, Игњат Живков Аксин и Ђорђе Татић, чиновник Александар Шандор Ивановић, свештеник Јован Степанов, инжењер Стеван Врбашки, апотекар Војко Поповић и трговац Лука Мравић. Штедионица је имала надзорни одбор, главног управитеља (Иван Влаховић), књиговођу, благајника и адвоката. Сваке године одржавана је годишња скупштина ради подношења годишњег извештаја о раду, утврђивања пословања, прихода и расхода и одређивања дивиденде. Извештаје о годишњем пословању штампала је на српском и мађарском језику. Пословала је до избијања рата 1914, када је доживела судбину других српских националних и привредних установа и била угашена 1916. ЛИТЕРАТУРА: К. Чехак, *Раднички покрет у Банату до оснивања Социјалдемократске партије Угарске 1868–1890*, Н. Сад 1971. Јован Пејин \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЧЛИЋ, Бранислав **БАЧЛИЋ, Бранислав**, машински инжењер, универзитетски професор (Ириг, 7. XI 1943). Дипломирао 1969. на Машинском факултету у Новом Саду на Одсеку за термотехнику. Магистрирао 1974. и докторирао 1980. на Факултету техничких наука у Новом Саду. Од 1971. радио на На Маш. ф. и ФТН-у у Новом Саду, где је прошао сва наставничка звања. Три године је радио на Техничком факултету у Зрењанину, а једну на Департману за хемијски инжењеринг Универзитета у Лидсу. Предавао је предмете Пренос топлоте, Увод у инжењерство, Термодинамику, Теорију моделске сличности, Механику континуума, Рачунарске методе у механици и Рачунарске методе у техници. У истраживачком раду самостално је или са многобројним сарадницима допринео новим сазнањима у области теорије и прорачуна рекуперативних и регенеративних топлотних размењивача, примене директних варијационих и нумеричких метода за решавање инжењерских проблема. Радио је и на развоју експерименталних метода за установљавање перформанси компактних топлотних размењивача и њиховој примени у наменским копненим и ваздухопловним возилима. Као студент био је члан квинтета усних хармоника „Пет као један", који је 1963. у Стрaзбуру освојио првенство света. ДЕЛА: и B. Vujanovic, „Application of Gauss's Principle of Least Constraint to the Nonlinear Heat-Transfer Problem", *Int. J. Heat Mass Transfer*, 1976, 19; и T. M. Atanackovic, „A New Time Invariant for Heat Conduction with Finite Wave Speed", *ZAMM*, 1980, 60; и P. J. Heggs, „On the Search for New Solutions of Single-Pass Crossflow Heat Exchanger Problem", *Int. J. Heat Mass Transfer*, 1985, 28; „Misinterpretations of the Diabatic Regenerator Perfomances", *Int. J. Heat Mass Transfer*, 1988, 31; и B. D. Vujanovic, „The Hamilton-Jacobi method for arbitrary rheo-linear dynamical systems", *Acta Mech.*, 2003, 163. Теодор Атанацковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЏА **БАЏА** (тур. *baca*: димњак), oтвор за дим у крову народне архитектуре за становање, чест на подручју Балкана. Делимично затворен (да птице не би улазиле), а понегде и декорисан. Такође и лежећи или стојећи прозор на крову, обично од цинканог или поцинкованог лима. Лежећа **б.** је правоугаоног облика, с оквиром од лима и застакљеним поклопцем на шаркама, а стојећа може да буде полукружног, троугластог или четвртастог облика. Постоји и кровна **б.**, вертикално подигнут кровни прозор у односу на косу кровну раван, покривен једноводним, двоводним или купастим делом крова, која може бити вертикална, коса или лежећа, а према конструкцији двоводна или вишеводна. Решење кровних **б.** настало је из потребе увођења светлости и проветравања таванског простора косог крова. **Б.** се назива и прозорско окно начињено од поклопног црепа (ћерамиде) са полукружним наткриљеним отвором. ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, *Народна архитектура. 2: Фолклорна архитектура Југославије*, Бг 1974; С. Малдини, *Енциклопедија архитектуре*, Бг 2004. Бранка Ланцош-Малдини \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАЏОВИЋ, Деспот **БАЏОВИЋ, Деспот**, учитељ, национални радник (Крушево, Битољски округ, 1850 – Владичин Хан, 30. XI 1932). После завршене Београдске богословије 1872. вратио се у Крушево, где је 1873. покренуо српску школу, у којој је радио као учитељ. Школа је затворена на почетку Српско-турског рата 1876. и он прелази у Србију на позив Милоша Милојевића. Борио се као добровољац у оба српско-турска рата и био командир чете у Моравско-добричком устаничком кору. Био је члан Одбора за ослобођење Старе Србије и Македоније, који су чинили дечански архимандрит Сава и по два представника из Старе Србије и Македоније. Апеловао је на српску владу и руског цара да се заузму за побољшање положаја српског народа под турском влашћу. У мају 1878, у доба потписивања Санстефанског мира, објавио је пропагандну брошуру *Којој словенској грани припадају Словени у Горњој Албанији и Македонији* (Бг 1878). На Берлинском конгресу био је делегат народа Битољског округа, са задатком да се залаже за уједињење Македоније са Кнежевином Србијом. Исте године издао је *Буквар за македонско-српске школе*, као одговор на ширење бугаризације у Македонији. У државној служби Србије радио је као писар и срески начелник 2. класе у Врању и Пчињском округу, при чему је остао у блиској вези са сународницима у Македонији. Председник Просветног одбора за училишта и цркве у Старој Србији са седиштем у Врању постао је 1880. Као председавајући на Збору Србо-Македонаца и Старосрбијанаца одржаном 23. II 1885. у Београду, залагао се да српска влада заузме одлучан став у одбрану Срба у Македонији и Старој Србији. Од српског Намесништва и Јована Ристића тражио је 1889. дозволу да окупи доборовољце и пошаље их у Македонију, али му то влада није одобрила. Национални и политички рад наставио на пропагандном пољу као сарадник у листовима *Исток*, *Маћедонија* и *Српска застава*. Учествовао је у свим ратовима које је Србија водила у периоду 1876–1918. Одликован је Таковским крстом III степена, Златном и Сребрном медаљом за храброст и другим одликовањима. ДЕЛА: *Искрена реч Србо-Македонцима*, Бг 1885; *Маћедонско питање*, Бг 1893. ЛИТЕРАТУРА: И. Иванић, „Српске манастирске, сеоске и варошке школе у Турској", *ГНЧ*, 1913, 32, 1914, 33; К. Џамбазовски, *Културно-општаственисте врски*, Скопље 1960. Биљана Вучетић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАША, Сима С. **![001_Sima-S-Basa.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-sima-s-basa.jpg)БАША, Сима С.**, трговац, добротвор (Клисура, северна Грчка, 17. I 1867 – Београд, 21. XII 1926). Похађао грчку школу у родном месту и Солуну. У Битољу завршио још два разреда гимназије и са 14 година дошао у Београд. Ступивши у радњу рођака Ђорђа Вуча, брзо је напредовао, постао деловођа, затим члан фирме, а од 1903. преузео радњу. Радњу је водио до 1924, када је предаје братанцима – синовима оснивача фирме. Вредан и способан, стекао велик капитал. Уважаван у грађанству као поштен и исправан трговац. Новчано је помагао хумана друштва и сиротињу. Тестаментом је завештао 100.000 динара Београдској трговачкој омладини, а остали део своје имовине Фонду сиромашних студената Београдског универзитета и хуманим и просветним установама из његовог завичаја. Један од оснивача Српског трговачког двора. Спада у ред великих српских добротвора из редова трговаца. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица БТО 1880–1930*, Бг 1931; Д. Поповић, *О Цинцарима*, Бг 1937. Прибислав Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШАИД **БАШАИД**, село у општини Кикинда, на северној периферији зрењанинске плеистоцене терасе. Налази се на средокраћи пута Кикинда (22 км) – Зрењанин (33 км) и раније важног пута Нови Бечеј – Жомбољ, који данас нема целом дужином савремену путну подлогу. Први помен села је из 1441, a рaна су и сведочанства о познатим вашарима. У време Турака у селу су живели Срби, који су се касније иселили. Доласком Аустрије 1718. населили су се граничари из Поморишја и Потисја, који су на пустари **Б.** основали ново село. **Б.** је 2002. имао 3.503 становника, од којих 89,2% Срба. Пољопривредним делатностима бавило се 40,5% активног становништва. Насеље је унутар рта плеистоцене терасе, који је одредио његове димензије. Распоред улица је решеткаст, а у лепо уређеном центру се налазе све јавне зграде. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Богдановић и др., *Општина Кикинда – географска монографија*, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШИБОЗУК **БАШИБОЗУК** (тур. *başibozuk*: луда, покварена глава), врста нередовних коњичких и пешадијских трупа у Османском царству. Назив се први пут појављује за време Кримског рата 1853. Ове трупе су сачињавали добровољци и то већином Албанци, Курди и Черкези. Сами су прибављали своје оружје и коње, имали су своје заповеднике и нису се мешали с редовном војском. Били су познати по својој окрутности у борби, пљачки и насиљу над становништвом. Њихова неорганизованост и суровост нарочито је дошла до изражаја током Турско-руског рата 1877. након чега су ове јединице укинуте. Код нас се реч **б.** употребљава за недисциплиноване, одметничке пљачкашке дружине. ЛИТЕРАТУРА: M. Zeki Pakalın, *Osmanlı Tarih Deyimleri Ve Terimleri Sözlüğü*, I, Istanbul 2004. Јована Шаљић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШИН **БАШИН**, село на левој страни долине реке Јасеница, леве притоке Велике Мораве. Налази се на 130–150 м н.в. уз локални пут, 12 км југозападно од општинског средишта Смедеревска Паланка. Насеље збијеног типа, овалног облика с мрежастим распоредом улица. Први писани помен датира из 1788. Године 1844. имало је 39 кућа и 257 становника, 1921. 165 домова и 908 житеља, а 2002. 552 житеља, од којих 97,3% Срба. У пољопривреди је радило 58,2% активног становништва. У селу се налазе православна црква и четвороразредна основна школа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШИЋ, Миливоје **БАШИЋ, Миливоје**, професор, проучавалац српских старина (Београд, 13. II 1868 – Београд, 27. V 1927). Историјско-филолошке студије на Великој школи (1890) завршио у Београду. Радио као наставник гимназије у Шапцу, Нишу (1890–1898), школски надзорник у Крајинском (1898–1902) и Пожаревачком округу (1902–1904). Службовао у Неготину и Градишту. У београдским гимназијама радио од 1904. до 1925, када је пензионисан. Хонорарно предавао старословенски језик на Богословском факултету у Београду. У САН радио на *Речнику српског језика*. Учесник је ратова 1912–1918. У Нишу покренуо 1896. месечни часопис *Слава*. Међу првима почео да преводи дела старе српске књижевности на народни језик. ДЕЛА: *Свети Сава и народно васпитање*, Бг 1895; *Из старе српске књижевности*, Бг 1911; *Старе српске биографије*, Бг 1924. Томислав Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШИЋ, Мирко **БАШИЋ, Мирко**, рукометаш (Босилеград, 14. IX 1961). Рукометом је почео да се бави у бјеловарском клубу *Партизан*, с којим је девет пута освајао првенство државе, четири пута Куп Југославије и Куп победника националних купова Европе. Од 1987. наступао је за шабачку *Металопластику* и с тим тимом освајао државно првенство и куп. Сврстао се у ред најбољих рукометних голмана у свету учешћем на ОИ у Лос Анђелесу 1984. (златна медаља) и Сеулу 1988. (бронзана). Заслужан је и за југословенску сребрну медаљу на Светском првенству 1982. у Немачкој и златну 1986. у Цириху. Каријеру је наставио у Француској, а по повратку у земљу настанио се у Загребу, где је отворио приватни спортски салон. ЛИТЕРАТУРА: *Освајачи медаља из српских клубова*, Бг 2005. Зоран Станојловић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШИЋ, Реља **БАШИЋ, Реља**, глумац, редитељ (Загреб, 14. II 1930). Дипломирао на Академији за казалишну умјетност у Загребу 1957, од када делује у Драми Хрватског народног казалишта. Од 1967. је самостални уметник, а 1974. оснивач и уметнички руководилац Театра у гостима, првог послератног путујућег позоришта у Југославији. Често гостовао у Београду и другим српским градовима. Истакао се у карактерним драмским и комичним улогама. Наступио је у више од 40 филмова (*Рондо* З. Берковића, *Имам двије маме и два тате* и *Тко пјева, зло не мисли* К. Голика и др.), између осталог, и у филмовима српских режисера: *Тако се калио челик* Ж. Жилника, *Hay babu riba* Ј. Аћина, *Мој тата на одређено време* и *Рад на одређено време* М. Јелића, *Црна листа* С. Мрмка, *Узрок смрти не спомињати* Р. Живановића, *Пошаљи човека у пола два* Д. Ивкова, *Хасанагиница* М. Поповића, те у многобројним телевизијским драмама и серијама. Добитник је Златног ловоровог венца (МЕСС, Сар. 1977), Стеријине награде (1977), Награде „Дубравко Дујшин" (1978), Награде хрватског глумишта за свеукупни уметнички рад (1996). Важније позоришне улоге: Пуба (М. Крлежа, *Господа Глембајеви*), Аурел (М. Крлежа, *Леда*), Жорж (Е. Олби, *Ко се боји Вирџиније Вулф*), Фердинанд (Ж. Фејдо, *Господин ловац*), Астров (А. П. Чехов, *Ујка Вања*), Џери (Х. Пинтер, *Превара*), Чаруга (И. Кушан, *Чаруга*). ЛИТЕРАТУРА: П. Квесић, „Портрет Реље Башића", *Пролог*, 1971, 14; Ф. Пашић, „Они који су успели (Чаруга Р. Башића)", *Сцена*, 1977, 3. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШИЋ, Хакија **БАШИЋ, Хакија**, лекар, патолог, универзитетски професор (Плав, Црна Гора, 18. X 1941). Дипломирао на Медицинском факултету у Нишу 1966. Докторирао у Београду 1977, а усавршавао се у Хамерсмитовој болници у Лондону код професора Пирса и Дубовица 1974/75, Архусу (Данска) 1987. и Берлину 1988. Редовни је професор Мед. ф. у Нишу од 1990. Бавио се имуно- и ензимохистохемијом, туморима меких ткива и хематопатологијом. Био руководилац Референтног центра за лимфоме у Југославији 1988. Био директор Института за патологију Мед. ф. у Нишу 2001–2002. Води Лабораторију „Биомаркер" у Нишу. ДЕЛА: и D. Nikolić, „Comparision of immunocytochemical with enzyme- chemical markers of non-Hodgkin lymphomas", *Pathol. Res. Pract*., 1987, 182; и D. Nikolić, „Immunocytochemistry of Castleman disease", *Europ. J. Pediatr.*, 1989, 148; коаутор, „Tumor induced angiogenesis", *Arch. Oncol.*, 2000, 9. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШИЧЕВИЋ БОСИЉ, Илија **БАШИЧЕВИЋ БОСИЉ, Илија**, сликар (Шид, 2. VIII 1895 – Шид, 14. V 1972). Самоук. Прве цртеже и гвашеве урадио 1957, слике 1958, одједном, без најаве и припреме, не престајући отада да слика готово свакодневно до краја живота. Прва га је подржала Мирјана Гвоздановић, кустос Галерије примитивне умјетности из Загреба, која му је, под псеудонимом Босиљ, приредила самосталну изложбу у Београду 1963. Одмах је побудио изузетну пажњу уметничке и шире јавности. Због сумње у аутентичност његових слика био је приморан да 1965. у Загребу ради пред комисијом. После прве београдске, уследиле су многобројне самосталне изложбе у Ђенови (1964), Загребу (1965, 1970), Франкфурту и Минхену (1967), Амстердаму (1968, 1970), Шиду, Охриду и Базелу (1970), Вуковару (1972), постхумно у Дизелдорфу (1976), Милану (1980), Дубровнику и Минхену (1986), Новом Саду (1989, 2004), Јагодини (1994), Београду (1994, 2006). Потпуно различит од свих познатих примера и типова тзв. наивне уметности, због чега је назван њеном „изузетном аномалијом". Та наводна „аномалија" састоји се подједнако у иконографији призора и начину сликања. На потпуно плошном дводимензионалном простору издвајају се ликови редукованих и стилизованих људских и животињских фигура, самих или у групама, постављених фронтално, бочно, понекад као да лебде пркосећи дејству силе теже, у међусобним енигматичким односима и ситуацијама. Људски ликови често су богато костимирани, међу животињским ликовима разабиру се чудесне птице, паунови, петлови, вилини коњици, необична двоглава створења, „псоглави". Пажљивим препознавањем тема наслућују се мотиви инспирисани читањем народних песама и прича, популарне историје, Старог и Новог завета, *Илијаде*, *Одисеје*, *Махабхарате* итд. Уочавају се утицаји средњовековних фресака, икона и минијатура. У сликарском поступку уочавају се контрастни, уједно врло рафиновани бојени односи, местимично рељефна фактура, неприкривени сликарски потези. На плану значења његово сликарство одаје метафоре, алегорије и сентенце о темељним животним спознајама, о непрекидној и неизвесној борби сила добра и зла, садржи евокације призора и збивања из неких давних митских времена. Будући да је у питању дело самоуке особе која је цео живот провела на селу бавећи се земљорадњом, његова уметност првобитно је укључена у подручје тзв. „наивне", потом је у детаљнијим читањима померена ка подручјима „сирове" (*Арт брут*), „маргиналне" и „аутсајдерске" уметности. У последње време све више превладава сазнање да је, заправо, у питању једна изразито оригинална уметност без потребе за додатним атрибутима, уметност која се може подвести под појам „индивидуалне митологије", чак и својеврсна „учена" уметност особе која је на свој начин током дугог живота и богатог животног искуства стекла знатну општу, литерарну и сликарску културу. Без обзира што је реч о делу самоуког уметника, непрецизно је, чак и погрешно уметност **Б.** и сматрати „наивном". ЛИТЕРАТУРА: М. Гвоздановић, *Каталог изложбе у Галерији Радничког универзитета Ђуро Салај*, Бг 1963; Р. Путар, *Каталог изложбе у Галерији примитивне умјетности*, Зг 1972; О. Бихаљи-Мерин, *Каталог изложбе у галерији „Sarlota Zender"*, Минхен 1980; В. Црнковић, *Каталог изложбе у Галерији савремене ликовне уметности*, Н. Сад 1989; Д. Башичевић Мангелос, *Мој отац Илија – Нацрт за антимонографију*, Н. Сад 1995; М. Шуваковић, „Индивидуалне митологије. Шидска тројка или логика границе", у: *Централноевропски аспекти војвођанских авангарди 1920-2000*, Н. Сад 2002; Ј. Денегри, Б. Томић, *Илија Босиљ – Иронија ироније, непознате слике*, Н. Сад 2004; Н. Миленковић и др., *Свет по Илији*, Бг 2006. Јерко Денегри \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШИЧЕВИЋ МАНГЕЛОС, Димитрије **БАШИЧЕВИЋ МАНГЕЛОС, Димитрије**, историчар уметности, уметник (Шид, 14. IV 1921 – Загреб 18. XII 1987). Историју уметности студирао на Универзитету у Бечу (1942–1944) и Свеучилишту у Загребу (1945–1949), где је докторирао 1957. са тезом о Сави Шумановићу. Оснивач Галерије примитивне умјетности и водитељ Центра за фотографију, филм и телевизију при Галерији сувремене умјетности у Загребу. Био члан редакција часописа *Спот* и *Bit International*. Објавио је монографије о Мирку Вириусу (Зг 1959), Ивану Генералићу (Зг 1962) и свом оцу Илији Башичевићу Босиљу (Н. Сад 1995). Посебан допринос изучавању историје српске уметности XX в. пружа монографија *Сава Шумановић: живот и уметност* (прир. В. Башичевић, Н. Сад 1997). Као ликовни критичар, **Б.** се у периоду постсоцреалистичке обнове послератног модернизма почетком 50-их залагао за ново вредновање и тумачење класика уметности прве половине XX в. (Видовић, Херман, Штајнер, Тартаља, Шумановић), за тадашње иновације (Лубарда, *EXAT*-51, Бакић, Станчић, Ваништа). Посебно се заузимао за наивну уметност, инсистирао је на њеној изванисторијској изворности, улазећи у сукоб гледишта са заступницима историјске генезе југословенске наиве са тежиштем на Хлебинској школи. У позној критичарској активности залагао се за увођење нових медија у праксе савремене уметности и подржао концептуалистичку групу *Шесторица*. Историчар уметности, доктор наука, музеалац и критичар **Б.**, је, поред значајних улога у професијама којима се деценијама јавно бавио, дуго носио и гајио у себи тајну и скривену вокацију уметника. Своју продукцију чинио је доступном тек ретким познаницима, на чији наговор ју је крајње дискретно приказао у јавности. Знатно је проредио, а потом напустио послове историчара уметности, дефинитивно се посветивши изазовима уметника, с ретким наступима на домаћој уметничкој сцени. Псеудоним Мангелос (према називу места у близини Сремске Митровице), под којим ће подразумевати своју уметничку активност, почео је да користи 1959. Исте године постао је члан групе *Горгона*. Први јавни уметнички наступ имао 1968. у Београду у Галерији 212, на изложби *Перманентна уметност*. Излагао је на већем броју самосталних изложби у Новом Саду, Загребу и Београду. Постхумно су његова дела излагана у Загребу (1988), Љубљани (1991), Берлину (1997, 2004), Њујорку (1998, 2005), Лондону (1998), Каселу (2004), потом на ретроспективама групе *Горгона* у Загребу (1997), Менхенгладбаху, Дижону и Венецији, на изложби *Aspekte/Positionen: 50 Jahre Kunst aus Mitteleurope 1949–1999* (Беч, 1999; Будимпешта 2000) и *Eye on Europe* у Музеју модерне уметности у Њујорку 2006. Однос **Б.** -- Мангелос, „једне особе са два живота", јесте „случај" без преседана, који је тешко сагледати и објаснити стандардним мерилима историје уметности. Као уметник, створио је изразито оригинално дело, мимо упоредбе и сродности с осталим савременицима. Његови најчешћи медији били су свеске, школске таблице и глобуси, које је користио као преуређене *ready-made* и на којима је латиницом, ћирилицом и глагољицом исписивао слова, речи, реченице и целе текстове херметичких и енигматичких садржаја и значења. Не желећи да ту своју делатност изричито назове уметношћу, увео је за њено именовање појам *noart*. Његове творевине заснивају се на следећем парадоксу: „писање сликарства, сликање литературе", односно по сопственој тврдњи: „слику негирати чинећи је од речи, реч негирати сликајући је". Изненађујућу међународну валоризацију и репутацију стекао је постхумно, захваљујући превасходно историчару уметности Бранки Стипанчић. ДЕЛА: *Студије, есеји, критике, записи*, *I–II*, Зг 1995; *Огледи*, Н. Сад 1996. ЛИТЕРАТУРА: „Башичевић-Мангелос", *Quorum*, 1989, 1; В. Башичевић (прир.), *Други о њему – Мангелос*, Н. Сад 1997; K. Levine, „Mangelos", *Village Voice*, 28. IV 1998; Б. Стипанчић, *Мангелос no. 1 – 9 ½*, Зг 2007. Јерко Денегри \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШ-КНЕЗ → КНЕЗ **БАШ-КНЕЗ** → **КНЕЗ** # БАШОВИЋ, Љубинка **БАШОВИЋ, Љубинка**, библиотекар (Прњавор, 22. XII 1930 – Београд, 15. VI 2002). Завршила студије српскохрватског језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду 1956. Радила као библиотекар у Библиотеци Пољопривредног факултета у Сарајеву и у матичном одељењу Народне библиотеке БиХ (1958–1971). Магистрирала 1968. на Природно-математичком факултету у Загребу, а докторирала 1973. на Катедри за библиотекарство и научну информацију ФФ-а у Прагу. На Катедри за библиотекарство ФФ-а у Сарајеву радила је као доцент (1973–1979). Учествовала је на стручним и научним скуповима, комисијама за унапређење библиотекарства. Укључила се у оснивање и рад постдипломских студија *Иновације у библиотекарству* као предавач библиотечке информационо-документационе делатности. Добитник је годишње награде Заједнице културе СР БиХ за 1973. и републичке награде „Веселин Маслеша" за 1987. ДЕЛА: *Библиотеке и библиотекарство у Босни и Херцеговини 1945–1975*, Сар. 1977; „Информацијска служба у библиотеци", *Библиотекарство*, 1985, 32; *Библиотеке и библиотекарство у Босни и Херцеговини 1918*–*1945*, Сар. 1986. ЛИТЕРАТУРА: З. Радуловић, „Др Љубинка Башовић: библиотекар и педагог новога доба", *Гласник НБС*, 2002, 4. Сузана Срндовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШТА **БАШТА** (старoсл. *башта*: отац), једна од старешинских дужности у средњовековним манастирима. У хијерархији Хиландара следи игумана, а виша је од иконома и еклисијарха, док је у Светим Арханђелима код Призрена од иконома нижа. Хиландарски типик Светога Саве не спомиње **б.**, јер је у малом братству исповест вршио игуман; увећавањем братства и послови су се разгранали, па је игуман ослобођен исповедничке улоге, која је поверена **б**. Пирг Хрусија краљ Милутин подиже на молбу игумана, **б.** и све братије хиландарске, одредивши да се у пиргу постави старац „подобан на то дело, први по игуману и по **б**." За пирг је од Хиландара откупио „комат и мертик", општим договором и драговољно, а не „по нужди игумана и **б**.". Хиландарске **б.** из пирга Хрусија помињу се као духовници српских владара. Духовник Стефана Дечанског био је **б.** Амфилохије, а цара Душана јеромонах Андоније „предржештаго пирг тогда". ИЗВОРИ: F. Miklosich, *Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii*, Viindobonae 1858; С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега* *века*, Бг 1912. ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, *Средњевековно српско парохијско свештенство*, Скопље 1923. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШТА **БАШТА** (перс. *bāgçe*: врт, градина), простор плодног земљишта, обично уз кућу, на којем се гаје поврће, цвеће, зачинско лековито биље, баштенске сорте воћа и грожђа. Може бити „кујинска" – за потребе домаћинства; њивска – за потребе тржишта; заштићена: у кући, као домаћа зимска **б.** (леје, стакленици, пластеници), затим дечја, контејнерска (саксије, судови, сандуци) или градска (комунална). Јавља се у форми цветњака или мањег воћњака. Основу **б.** чине баштенске леје ширине 120–150 цм произвољне дужине, затим округле, звездасте и леје у облику кључаонице. Њено уређење зависи од традиције и типа. Традиционална **б.** има четири поља, где се на равној површини, затим на баштенским, уздигнутим и високим лејама гаји поврће. Био-**б.** са великим бројем поврћа и корисних биљака (биљке пријатељи), најчешће ароматичних и цветних врста (босиљак, кадифица, невен, драгољуб) подсећа на природу. У декоративној **б.** – повртњаку гаји се поврће за исхрану, а избором врста и сорти и различитим стиловима уређења постиже се естетски ефекат. *Баштованство* (баштованлук, бостанџилук, градинарство), првобитни облик гајења поврћа и цвећа (украсне **б.**, рајски вртови), од којег се развило повртарство, цвећарство, воћарство, односно шира област хортикултуре. О његовом значају сведочи и чињеница да је Матица српска као прву из области пољопривреде издала књигу Павла Бибића *Башчован или кратко панјатно настављеније о обделовању зелениј и дрва* (Будим 1846). Уређењем **б.**, гајењем поврћа бави се баштован (хортулан). Бостанџије су повртари који су у XVIII в. претежно гајили бостан, лукове, пасуљ, роткву, купус, а вртлари су они који се баве гајењем претежно цвећа и зелени (салате, мркве, першуна и др.). Словени су на ове просторе донели неке врсте поврћа као што су лук, мрква, купус, пасуљ, што потврђују исти називи ових сорти код свих Словена. Баштованство се развијало под утицајем Турака, Бугара, а у Војводини и под утицајем Аустроугарске. У путописима Евлије Челебије (XVII в.) наводи се да у околини Ниша, Параћина, Јагодине, Сремске Митровице и у другим местима има много **б.** и ограђених вртова (бостан). У Новом Саду на Ченејском друму је 1779. била 241 **б.**, у околини Београда 1853. 10–12 повртњака, а у Србији око 90. Данас је баштованство део повртарства односно пољопривредне производње с естетском и тржишном функцијом. ЛИТЕРАТУРА: С. Коњовић, *Повртарство – Кујинска башта*, Н. Сад 1891; В. Стајић, *Привреда Новог Сада 1748-1880*, Н. Сад 1941; Н. Вучић, „Запажања о пољопривреди у југословенским земљама у путопису Евлије Челебије (XVII век)", *Летопис научних радова Пољопривредног факултета у Новом Саду*, 1976, 21-22; „Допринос Матице српске унапређењу пољопривредне науке и праксе у Војводини", *ЗМСПН*, 1984, 66; Б. Лазић, *Башта зелена целе године*, Н. Сад 2007. Бранка Лазић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШТИНА **БАШТИНА**, очевина, наследни непокретни земљишни посед који је владар додељивао манастирима, црквама и великој и малој властели, тзв. „баштиницима". Поред владарског даривања, могла се добити и од других дародаваца или стећи куповином, али је владар купљено добро потврђивао купцу као **б**. У српском средњем веку појам **б.** имао је више значења. У Душановом законику, као и у неким другим споменицима из XIV в., она је била облик својине који је имао највише права, а најмање обавеза. Владар је није могао опозвати, насилно одузети, купити или заменити. Она се једино могла изгубити конфискацијом уколико баштиник изврши издају или побегне из земље. На њу су полагали право и мушки и женски потомци. Властелин је слободно располагао њоме: могао је продати, поклонити, тестаментом оставити цркви за спас душе или је отуђити на било који други начин. У случају продаје властелин је био дужан да **б**. прво понуди својим рођацима, који у том погледу имају право првенства, па тек потом другим лицима, при чему се првенство откупа кретало од ближег ка даљем сроднику. Овај однос према праву првенства био је преузет из традиционалне народне културе. Уколико баштиник није имао деце, могли су је наследити (до трећег колена) непосредни и мушки и женски сродници. У противном, уколико није било сродника, **б.** је припадала владару, који је могао да је „запише" другоме. У српским правним споменицима **б.** означава и ову имовину која није добијена поклоном, него је стечена непосредним приређивањем или је као „купљеница" наслеђена од предака (дедовина, очевина). Петар Влаховић У средњем веку је постојало неколико врста **б**. **Властеоске б.**, земљопоседи с насељима и сеоским становништвом, настали најчешће наслеђивањем од предака и владарским даривањем. Када је монах Роман (1365), најстарији син севастократора Бранка Младеновића и брат Гргура и Вука Бранковића, пожелео да поклони неколико села Хиландару „од своје **б.**", најпре се о томе договорио с браћом, па је онда даровао село Трстеник у Дреници с црквом Св. арханђела, село Тушиље и селиште Худинце. Толико му је припадало од очевине. Романова браћа, Гргур и Вук, придодали су са своје стране још нека насеља, изјавивши да то чине слободно. **Б.** Бранковића била је стара и велика. Постојала је и у XIII и XIV в., па и касније, а у њој су имали удела сва три сина севастократора Бранка. Исти односи успостављани су и у новим **б**. Најпре је Стефан Дечански даровао челнику Радану и „братији" заселак Добродоле „да им је у **б**". Била је то нова и мала **б.** једног властеличића, коју је проширио краљ Душан, придодавши „земљу Јабланицу" да му је „у **б.** и његовим унуцима и праунуцима", а истовремено Радановој „братији и њиховим унуцима и праунуцима". Наслеђивање је најпре вршено по директној линији, али ако нема директних наследника Душанов законик (чл. 41) дозвољава да се властеоска **б.** наслеђује до „трећег братучеда" или до осмог степена сродства, односно ако два лица имају заједничког чукундеду. Властеоске **б.** су, по Душановом законику (чл. 39 и 40), неприкосновене или „тврде", како оне старе, тако и нове. Неприкосновеност се огледа у томе што је властелину који има **б.** или баштинику загарантовано да је несметано држи, ужива и располаже, односно да је може потчинити цркви, поклонити за душу, продати, па и дати у мираз. Ова врста поседа била је заштићена од сваке врсте самовоље: „И да није властан Господин цар, или краљ, или Госпођа царица никоме узети **б.** силом, ни купити, ни заменити, осим ако ко сам усхтедне". Ову су одредбу поштовали сви српски владари, како цар Душан, тако и последњи српски обласни господар Иван Црнојевић. Наследни земљопоседи властеле уживали су економски имунитет, па Душанов законик (чл. 42) наређује: „**Б.** све да су слободне од свих работа и данака Царства ми, осим да дају соће и да војују војску по закону". Под соћем се подразумевао основни порез на земљорадничка домаћинства, који је износио годишње једну перперу (12 динара) или 1 кабао жита (82 л). Господар властелинства био је дужан да сакупи овај порез од својих земљорадника и да га преда владару, односно држави. Поред давања соћа, сваки баштиник је морао да врши војну службу, по прописима тада важећег и познатог „војничког закона". Ако властелин откаже послушност владару и не врши војну службу, па почини „неверу", био би кажњен одузимањем **б.**, а у најтежим случајевима и смртном казном. Властела су на својим поседима подизала цркве, обдаривши их разним добрима, па су и оне биле саставни део **б**. Оснивачи или ктитори имали су право да у баштинским црквама постављају калуђере, за које би претходно добили сагласност од епископа, а епископ је у овим црквама управљао само духовним пословима. Баштинске цркве могли су једино баштиници да потчине Патријаршији или неком већем манастиру, а када то учине, губе право управљања материјалним пословима цркве. Властеоским **б.** у Србији биле су сличне племените **б.** у средњовековној Босни. **Поповске б.** биле су различитих величина, као боља газдинства земљорадника, а понекад као **б.** властеле или властеличића. Сваки свештеник, са **б.** или без ње, вршио је богослужење у цркви и обављао верске обреде, па је лично био ослобођен од многобројних работа и дажбина, што Душанов законик (чл. 31) кратко формулише: „да је поповска капа слободна". Ослобађање је начелно, а поједине обавезе су наметане, посебно ако су поповске **б.** сличне властеоскима. Краљ Милутин, Стефан Дечански и Стефан Душан потврдили су посебним исправама баштинска права протопопу Прохору, али пошто је он држао село Зрзе на Дриму и добровољно се потчинио манастиру Дечани, био је дужан да са својим људима врши стражарску службу у манастирској тврђави, односно „да чува град црквени". Овакву су обавезу имали и властеличићи који су били потчињени Дечанима. Краљ Милутин потчинио је неколико попова са селима манастиру Бањска: „село Војтешина попа Церовца, с црквом и са својим међама; село у Подрими попа Братка и са својим међама... село Морјани братије ђакона Богоја и сина му Прибила, с људима и са својим међама, како су држали у матере краљевства ми тако да је држе и при овој цркви". Последње село држали су као **б.** браћа ђакона Богоја и његов син у XIII в., док је њиховим подручјем господарила краљица Јелена, и то уз одређене обавезе, па ће под истим условима држати село Морјани и у оквирима властелинства манастира Бањска. Садржина ових обавеза била је слична обавезама властеоских **б.** На властелинству манастира Св. арханђела код Призрена било је већих и мањих поповских **б.**, па су и њихове обавезе биле другачије. Цар Душан потчинио је овом манастиру село Шикља са католичким свештеницима, па је наредио: „и попови латински који су у Шикљи те држе винограде баштинске, да даје сваки поп чабар вина (41 л) цркви, а друге работе да им не буде ни данка". На властелинствима Бањске, Дечана и других манастира попови су имали обавезу да за рачун манастира обраде деоницу винограда чија је површина износила 1 мат (око 940 м^2^). Попови без **б.** добијали су од господара властелинства за издржавање „три њиве законите" или „поповски жреб", тачно утврђену деоницу обрадивог земљишта коју су сами обрађивали. За ово земљиште нису дуговали господару властелинства никакве работе ни дажбине, али ако узму да обрађују више од тога, онда је такво земљиште било оптерећено свим обавезама као и обрадиве површине осталих земљорадника. **Б. грађана** припадале су како члановима властеоског сталежа, тако и становницима градова на нижој друштвеној лествици, који су се бавили различитим занимањима. **Б.** властеле по градовима нису се разликовале по правима и обавезама од властеоских **б.** по селима. Српска властела у градовима повећавала је своје поседе куповином обрадивих површина од грађана, па је настојала да и купљене њиве или виногради добију статус **б**. Цар Душан је властеличићу Иванку Пробиштитовићу уписао у **б.** земљу, што је купио у граду Штипу и на којој је подигао цркву, а такође и што је „купио изван града земљу и винограде, опет градску земљу од грађана... и што ће прикупити или земљу или винограде." На тај начин је обрадиво земљиште грађана које је купио властеличић Иванко претворено у властеоску **б**. Овај посед ослобођен је од свих работа и данака због тога што је придодат баштинској цркви Иванка Пробиштитовића. У другачијем положају налазиле су се **б.** грађана који су се бавили разним занимањима, а посебно оних који су били потчињени манастиру Св. арханђела код Призрена. Неки Дабижив „каматик" (лихвар) давао је манастиру 18 лисичјих кожа годишње, док је Иванко с браћом, вероватно занатлија, давао само три лисичије коже. Група занатлија која је прерађивала восак, морала је да даје манастиру одређену количину воска, а неки Андреја, по свој прилици поткивач, био је дужан да даје годишње 40 коњских плоча (потковица). Сви грађани могли су слободно да располажу својим **б.**, да их продају, замењују, дају за душу или у мираз и да их поклањају. Калуђер Саватије из Новог Брда усинио је неког попа Богдана, па му је том приликом дао половину баштинске цркве и половину куће у подграђу, а завештао му је и другу половину после смрти. Завештање је учињено у присуству сведока и у писаној форми, односно уз помоћ „номичке књиге", што је представљало и обавезу приликом отуђивања сваке **б.** у граду. На такав начин продавали су или поклањали своје некретнине становници Трепче, Призрена, Новог Брда, а вероватно и других градова и тргова у Србији. Сви баштиници у неком граду имали су утврђене обавезе према владару или држави, граду у којем бораве и градским властима. Становници Сребренице плаћали су годишње по један дукат од огњишта деспоту Стефану Лазаревићу, а у унутрашњости Србије, вероватно, по две унце сребра. Једну од основних обавеза грађана представља одбрана града од непријатеља и поправка градских утврђења. Душанов законик (чл. 127) наређује: „где се град сруши, или кула, да га оправе грађани тога града". Обе обавезе наметнуо је кнез Лазар сваком Дубровчанину који се „забаштинио" у Новом Брду, па је тај морао „да зида град и да га чува". Исту је обавезу наметнуо Дубровчанима и Вук Бранковић у својим градовима, а касније његови наследници, као и наследници кнеза Лазара. Грађани су имали посебне обавезе према градским властима, па су плаћали „доходак" и продавали му намирнице упола цене. У Новом Брду су шнајдери, шустери, кожухари и плочари (поткивачи) доносили војводи пригодне поклоне из своје делатности о Божићу и о Васкрсењу. Овим се не исцрпљује списак обавеза грађана баштиника. **Земљорадничке б.** су најмногобројније, најмање и оптерећене многим работама и дажбинама. Састоје се из два основна дела, „селишта", простора погодног за подизање куће, помоћних зграда и врата и „села", обрадиве површине једног земљорадника у пољу или сеоском атару, која чини главнину његове **б.** Састоји се по правилу од њива и винограда, ређе од воћњака, вртова и ливада. Земљорадник је имао право да своју **б.** држи, користи и да њоме располаже, што је било загарантовано и Душановим закоником (чл. 174): „Људи ратари који имају своју баштинску земљу, и винограде и купљенице, да су власни од својих винограда и од земље у прћију дати, или цркви подложити, или продати, али увек на томе месту да буде работника ономе господару чије буде село, да је слободан узети винограде и њиве". Поседовање земљорадничких **б.** и право располагања били су условљени многобројним обавезама у корист владара или државе, цркве и господара властелинства. Земљорадници су морали у корист владара и државе да врше војну и транспортну службу, да подижу и поправљају утврђења, да плаћају соће, а касније и дукат по огњишту. Ово су најважније обавезе, а било је и других. Дажбине у корист Српске цркве биле су мале и сводиле су се на давање бира и врховине. Највеће оптерећење представљале су обавезе према господарима властелинстава. Оне су извршаване у виду работа и дажбина. Работе су преовлађивале у матичним српским земљама, а дажбине дуж Приморја и на југу српске државе. Међу дажбинама најважније место заузима „десетак": од жита, вина, кошница и домаћих животиња, а од работа сви послови око производње житарица, обраде винограда и припремања сена. Распоређивање работа и дажбина варирало је од властелинства до властелинства и од категорија којима су земљорадници припадали, али је њихов укупан терет приближно једнак. **Рударске б.** могле су се наслеђивати, поклањати, продавати или заложити. За отварање средњовековних рудника и одржавање у погону била су неопходна велика финансијска средства, па се у том циљу удруживао већи број лица. Сразмерно уложеном капиталу стицала се и својина, а рудник је као целина подељен на више „делова", да би сваки улагач добио онолико колико је платио. Био је то основни разлог што се **б.** у рудницима јавља у виду „делова". У зависности од тога колико је неки баштиник имао „делова", морао је плаћати трошкове текуће производње, али је у истој сразмери учествовао и у деоби ископане руде. Баштинска права била су условљена одржавањем рудника у погону. Ако неки баштиник не испуни своје обавезе улагања и финансирања до утврђених рокова, губио би своје „делове". Све врсте **б.** одржале су се неко време и под Турцима, па и властеоске, али су под утицајем турских схватања измењена баштинска права, пошто се сматрало да је султан власник земљишта, а баштиник опуномоћени корисник. Милош Благојевић ИЗВОРИ: F. Miklosich, *Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii*, Viindobonae 1858; С. Новаковић, *Законик Стефана Душана цара српског 1349 и 1354*, Бг 1898; *Законски споменици српских држава средњег века*, Бг 1912; А. Соловјев, *Одабрани споменици српског права*, Бг 1926; Н. Радојчић, *Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића*, Бг 1962; М. Благојевић, *Земљораднички закон*, Бг 2007. ЛИТЕРАТУРА: „*Баштина* и *Бољар* у југословенској терминологији средњег века", *Глас СКА*, 1913, 92; С. Новаковић, *Село*, Бг 1953; М. Беговић, „Рударска баштина у Србији у XV и XVI веку", *Глас САНУ*, 1971, 280; А. Соловјев, *Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354*, Бг 1980; Т. Тарановски, *Историја српског права у Немањићкој држави*, Бг 1996; С. Ћирковић, Р. Михаљчић, *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШТИНА **БАШТИНА**, гласник Института за проучавање културе Срба, Црногораца, Хрвата и муслимана (Институт за српску културу од 1997) у Приштини. Од првог броја, штампаног 1991, излази у годишњим свескама. Главни и одговорни уредници били су: Миленко Јевтовић (1–7), Милош Ђорђевић (8–17), Маринко Божовић (18), Вељко Ђ. Ђурић (19 и 20). После изгона Срба из Приштине 1999, Институт је наставио с радом и издавањем гласника у Лепосавићу. **Б.** објављује радове из области књижевности, језика, етнологије, историје, историје уметности, етномузикологије, културе и сродних научних дисциплина. У њој су своје радове објављивали: Богумил Храбак, Владета Вуковић, Радомир Ивановић, Владимир Бован, Владимир Цветановић, Милосав Вукићевић, Дамњан Петровић, Даница Андрејевић и др. Од 19. броја часопис је отворен и за радове из области лингвистике, политичке историје, етносоцијалне историје, помоћних историјских наука, социологије, библиографије и других научних области. Отворен је за сарадњу и негује мултидисциплинаран приступ у проучавању. Валентина Питулић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШТИНЕ **БАШТИНЕ**, археолошко налазиште код села Обреж. Налази се на ивици терасе која се спушта ка југоисточној обали Обедске баре. Заштитно ископавање Војвођанског музеја изведено је 1960. Постојање кућа и огњишта потврђено је фрагментима лепа различитих профила. Од покретног материјала заступљени су груба и фина керамика, камено и коштано оруђе. Дечји гроб откривен је у насељу које је датовано у позну фазу старчевачке културе. ЛИТЕРАТУРА: Б. Брукнер, „Резултати заштитног ископавања локалитета 'Баштине' код села Обрежа", *РВМ*, 1960, 9. Борислав Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШТИНСКА ЦРКВА **БАШТИНСКА ЦРКВА**, храм саграђен на баштини (очевини), који се држи по праву својине. Може се оставити у наслеђе, продати, заменити или приложити неком манастиру. По ктиторском праву власник је водио материјалне, а епископ духовне послове. У средњем веку оне су веома заступљене по Србији, јер је властелин био дужан да подигне цркву за зависно становништво на свом поседу. Само у случају „невере" владар је властелину могао одузети сву баштину, па и цркву на њој. Властелин Обрад Драгосалић приложио је Хиландару своју цркву у Кукњу, што је владар потврдио, а када је покушао да је задржи, деспот Стефан му је одузео баштину, предавши цркву Хиландару. ИЗВОР: С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912. ЛИТЕРАТУРА: Т. Тарановски, *Историја српског права у Немањићкој* *држави*, Бг 1996. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БАШЧЕЛУЦИ **БАШЧЕЛУЦИ**, село на северним огранцима Гучева, смештено на левој страни долине реке Штира, десне притоке Дрине, 2 км јужно од општинског средишта Лознице. Кроз село пролази локални пут Лозница–Зајача. Насеље дисперзивног типа на 160–275 м н.в. Првобитно српско село је расељено, па потом обновљено средином XVIII в. досељавањем становништва из Кресаве, Врбића, Радаља, Рујнице, Црнче, Рађевине, босанског Подриња и Лознице. Године 1921. имало је 59 домова са 234, а 2002. 980 житеља, од којих 99,4% Срба. Исте године 94,4% активног становништва било је запослено у непољопривредним делатностима (највише у Лозници), а пољопривредом се бавило као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БДЕНИЈЕ/БДЕЊЕ **БДЕНИЈЕ/БДЕЊЕ,** православно богослужење које спаја велико вечерње и јутрење, а потиче из јерусалимске богослужбене праксе. Служи се преко ноћи, у манастирима од 22 часа и траје до зоре, отуда назив „свеноћна служба". Служи се уочи недеље и великих празника и када старешина храма одреди. О ревности Срба да присуствују **б.** има много сведочанстава, посебно приликом освећења владарских и властелинских задужбина. Од **б.** уочи Божића настали су термини „Бадњи дан", „Бадње вече" и „бадњак". Једно **б.** крај огња опевао је Његош у *Горском вијенцу*. Истог корена је реч бадац, (онај који бди, тј. стражар) и имена села Бадчина у Левчу (1411) и Бадчићи код Беласице (1428). Радомир Милошевић У традиционалној обредној пракси код Срба **б.** је уобичајено у обредима уочи већих годишњих календарских празника попут ноћи између Бадњег дана и Божића, уочи јулијанске нове године (13/14. јануар) или уочи Богојављења. Народ је веровао да се током ноћи уочи поменутих празника (посебно на Бадњу вечер) дешавају чудеса, да походе демони, који могу нанети зло породици или се чак током **б.** (на Богојављење) замишљене жеље остварују у тој години. На **б**. се одлазило и у цркве или покрај светих места -- водица, уочи празника, нпр. о Митровдану, Пејчиндану (св. Петке), Савиндану. У неким крајевима (у Срему) на **б**. су одлазили и сваког младог петка у месецу код водица намењених св. Петки. Веровало се да се тим чином преносе моћи светитеља и постиже излечење болесних. **Б.** се обавља и крај покојника док је у кући током ноћи. Чувају га сродници и комшије јер се веровало да није добро оставити покојника самог. Весна Марјановић ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, „Бьци у Душановој повељи г. 1355", *ПКЈИФ*, 1926, 5, 2. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БДЕЊЕ **БДЕЊЕ**, часопис за књижевност, уметност и културну баштину, у издању Културног центра Сврљиг. Излази од 2002. три пута годишње, главни и одговорни уредник је Зоран Вучић. Поред прилога посвећених савременој српској књижевности, нарочито афирмацији младих и даровитих стваралаца, те превода савремених писаца руског, француског, немачког, енглеског, румунског, бугарског и македонског језика, часопис је посвећен књижевном животу југоисточне Србије, истраживању говора и културне баштине Сврљига и тимочког краја. Редовно су заступљени ликовни и графички прилози, фотографије сеоских кућа, воденица и археолошких локалитета сврљишког поднебља. Горан Максимовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БДИНСКА ЕПАРХИЈА → ВИДИНСКА МИТРОПОЛИЈА **БДИНСКА ЕПАРХИЈА** → **ВИДИНСКА МИТРОПОЛИЈА** # БДИНСКИ ЗБОРНИК **БДИНСКИ ЗБОРНИК**, рукопис настао у Видину (Бдина) у Бугарској 1359/60, намењен царици Ани, жени бугарског цара Јована Страцимира. За Ану се претпостављало да је кћи влашког кнеза Александра Басарабе (1352–1364) и рођена сестра жене српског цара Уроша, а у новије време да је из рода Немањића. Зборник је писан српскословенским језиком, садржи 16 житија светих жена и опис светих места у Јерусалиму. Подаци о месту, времену и начину настанка, као и о наслову налазе се у запису с краја књиге. Сви састави у зборнику преведени су с грчког језика. Препис рукописа из прве четвртине XV в. се чува у Универзитетској библиотеци у Генту (Белгија) и има 242 листа. Сачуван је само делић последњег листа, који је вероватно имао свој наставак, или је за њим следила белешка о судбини оригинала, са последњом речју „амин". ИЗВОР: *Bdinski Zbornik*. *Ghent Slavonic Ms 408, A.D. 1360*, Facsimil Edition, London 1972. ЛИТЕРАТУРА: Н. Георгиева-Гагова, М. Петрова, „Коя е „светородната царица Анна" от Бдинския сборник?", у: *Светогорска обител Зограф*, III, София 1999; M. Petrova, „The Ghent Manuscript of the Bdinski Zbornik: the Original or a Copy?", *S. G.*, Gent 2001, 28. Ирена Шпадијер \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕАРА, Владимир **![001_Vladimir-Beara.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-vladimir-beara.jpg)БЕАРА, Владимир**, фудбалер, тренер (Зелово код Сиња, 2. XI 1928). Фудбал је почео да игра у јуниорској екипи сплитског *Хајдука*, где је брзо био запажен и уврштен у први тим. За овај клуб одиграо је 308 званичних утакмица, од којих 138 у првенству, и примио 139 голова, (1947–1955). С *Хајдуком* је освојио три титуле националног шампиона (1950, 1952. и 1955). На врхунцу популарности прешао је у београдску *Црвену звезду* (1955) и до 1960. одиграо 174 утакмице (83 првенствене), примио 81 гол и освојио још четири титуле првака Југославије (1956, 1957, 1959. и 1960) и два Купа маршала Тита (1958. и 1959). За државни тим бранио је на 59 утакмица (1950–1959). Налазио се у чувеном тиму који је на ОИ у Финској 1952, после победе над Совјетским Савезом (3:1), освојио сребрну медаљу, изгубивши у финалу од Мађарске. Због одличних одбрана на утакмици с Енглеском 1950, енглеска штампа га је назвала „Велики Владимир". Истакао се и одбранама против Бразила (1:1) на Светском првенству 1954. у Швајцарској. Одабран је за голмана у селекцији Европе, која је 1953. играла у Лондону против Енглеске. Од националног тима опростио се 11. X 1959. у Београду на мечу против Мађарске. Сматра се једним од најбољих југословенских голмана свих времена. По завршетку играчке каријере завршио је Високу тренерску школу у Келну и деловао као тренер у Немачкој, Холандији, Камеруну и у земљи. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија физичке културе*, I, Зг 1975; В. Стојковић, *Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе 1903–2005*, Бг 2005. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГ **БЕГ** (тур. *bey:* племић), почасна титула коју су носили турски племићи, кнезови племена или племенских заједница, као и други великодостојници. У најширем смислу синоним за „господина" или „господара". Познато је да се реч у разним облицима и наменама користила још међу старим турским и алтајским племенима. Помиње се још у орхонским турским натписима (VIII в.) у значењу „племенити", насупрот речи *бодун*, која је означавала обичан народ, масу, као и у кинеским транскрипцијама које се односе на Турке у Монголији. Када су Турци у X в. примили ислам, задржали су ову титулу као пандан арапској титули *емир.* Први огуски владари који су основали државу Селџука у почетку су носили само титулу **б**. Све те употребе указују на то да титула не одговара одређеној функцији, него је пре свега почасна. Нека турска друштва су је додељивала искључиво особама високог ранга, док су је друга проширила на општи смисао „вође", „господара", „мужа" или „господина", а користила се чак и уз имена жена из владарских породица. Код Османлија, титула се користила још у време Орхана (1326–1362) и додељивана је високим војним и цивилним званичницима као и њиховом потомству. У каснијем периоду, постала је толико раширена да су је носили чак и обични властелини као и сви који су се налазили у личној служби принчева из династије. Додељивана је и дипломатским представницима страних земаља и страним државницима. У нашим крајевима **б.** је титула вишег племства. ЛИТЕРАТУРА: Н. Смаилагић, *Лексикон ислама*, Сар. 1990; M. Zeki Pakalın, *Osmanlı Tarih Deyimleri Ve Terimleri Sözlüğü*, I, Istanbul 2004. Јована Шаљић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГ КОСТАДИН → КОНСТАНТИН ДРАГАШ (ДЕЈАНОВИЋ) **БЕГ КОСТАДИН** → **КОНСТАНТИН ДРАГАШ (ДЕЈАНОВИЋ)** # БЕГ ЉУБОВИЋ → УСКОЧКИ ЦИКЛУС **БЕГ ЉУБОВИЋ** → **УСКОЧКИ ЦИКЛУС** # БЕГАЉИЦА **БЕГАЉИЦА**, село у околини Београда, 5 км југозападно од општинског средишта Гроцке. Изграђено је у долини и по странама Бегаљичке реке, притоке Дунава на 107–270 м н.в. С Гроцком је повезано локалним путем. Развија се дуж долине и локалних путева, те има радијалан облик и размештај улица. Помиње се у турском попису из 1528. с манастиром Рајко. **Б.** је 1536. имала 17, 1818. 51, 1890. 200, а 1921. 386 домова; 2002. у њој је живело 3.255 становника, од којих 96,7% Срба, а пољопривредом се бавило 56% активног становништва. Оно је досељавано у XVIII и XIX в. из Источне Србије, Херцеговине, Црне Горе и западног Поморавља. Око 1 км југоисточно од села је манастир Рајиновац. У попису 1818. наводи се и манастирско насеље Рајиновац, које је 1831. припојено данашњој **Б**. Село има основну школу, месну канцеларију, амбуланту, пошту, земљорадничку задругу, погоне „ПКБ"-а и „Минела". У близини насеља, на потесу Рудник, до 1954. експлоатисан је лигнит. Србољуб Ђ. Стаменковић **Б.** се помиње у песми *Почетак буне против дахија* (Вук IV, 24) као *лијепо село*. Бегаљички кнез Стеван Андрејић Палалија био је прва жртва дахија 1804: „Првог српског кнеза преварише: / Домамише кнеза Палалију / И у Гроцкој њега погубише". Сахрањен је у бегаљичком манастиру Рајиновац, који је његовом заслугом темељно обновљен 1793. Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: С. М. Котуровић, *Речник места у Краљевини Србији по службеним подацима*, Бг 1892; Р. Т. Николић, „Околина Београда. Антропогеографска испитивања", *СЕЗ*, 1903, 4, *Насеља српских земаља*, II, Бг 1903; Ј. Гавриловић, *Речник географијско-статистични Србије*, Бг 1994; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГЕЈ **БЕГЕЈ**, река у Банату, највећа притока Тисе у Србији. Постоје две паралелне реке које носе ово име и обе су усмерене од Банатских планина ка Тиси. Стари **Б.** се налази северније и извире у подножју планине Липова, североисточно од Темишвара, на висини од 250 м. Горњи ток се зове Бергесау и дуг је 134 км. Код села Хетин прелази у Србију, где му је ток дуг 43 км. Укупна површина слива је 2.518 км², од чега 895 км² у Србији. Оба **Б.** су се често изливала из корита, чинећи поплаве великих размера, те су мелиорациони радови у њиховим горњим токовима започети још 1718. Низводно од Темишвара корито Старог **Б.** је регулисано, а на територији Србије је готово праволинијско. Ограђено је насипима, који су код Банатског Двора међусобно удаљени и до 800 м. Северније, ван насипа, остали су трагови фосилног корита, које се зове Турски **Б.** Северно од села Јанков Мост Стари **Б.** долази до Тисиног фосилног меандра Церба и њиме тече ка југу. У јужнији **Б.** уливао се код села Клек. Дуж тог сектора реке је 1970. прокопан Канал Дунав–Тиса–Дунав и Стари **Б.** се од тада у њега улива код села Јанков Мост, а ток му је скраћен за око 5 км. [![001_bEGEJ-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-begej-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-begej-karta.jpg) Око 5 км јужније од овог тока је **Б.**, који извире источно од Темишвара на Крашовским планинама (Појана Руске) на висини од 1.150 м. Горњи ток је усмерен ка северу, код села Мердин скреће ка западу и улива се у Тису наспрам Титела на висини од 69,8 м н.в. Укупна дужина тока је 244 км. Узводно од Српског Итебеја прелази у Србију, где је дуг 75,5 км. Укупна површина слива је 3.430 км², од чега је у Србији 1.189 км². Од тог места до Темишвара корито је крајем XIX в. каналисано и оспособљено за пловидбу малих бродова. Тај сектор реке назива се Канал **Б**. Низводно од Клека и корито **Б.** доспева до меандра Церба и њиме до алувијалне равни Тисе. Ту је оно природно и с много меандара, од којих су неки, због лакше пловидбе, пресечени каналима. Највиши водостаји су у априлу и мају, а изазвани су пролећним кишама и топљењем снега у изворишном току Канала **Б.**, а најнижи у јануару и фебруару због дугог задржавања снега у планинама. **Б.** протиче кроз Темишвар и Зрењанин, а на територији Србије уз њега је 14 села. У близини ушћа су пространи рибњак Ечка и природни резерват Царска бара. ЛИТЕРАТУРА: Д. Дукић, *Воде Србије*, Бг 1977. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГЕЈ **БЕГЕЈ**, веслачко-кајакашки клуб из Зрењанина. Развио се из Секције за веслање, која је деловала 1884–1888. у оквиру *Торонталског атлетског клуба*. Веслачи су од 1888, под именом *Торонтал*, постизали запажене резултате на првенствима тадашње Угарске. Клуб је на Бегеју 1892. подигао веслачки дом, који је 1967. замењен новим. Између два светска рата клуб је бележио слабије резултате. Од 1930–1941. радио је под именом ВсК *Тритон*. Активност је после рата обновљена 1948. у веслачкој секцији спортског друштва *Пролетер*, која се 1951. осамосталила под именом ВсК *Галеб*, да би потом усвојила данашњи назив. Чланови су до краја XX в. освојили 18 титула првака Југославије у веслању и 19 у кајакаштву. Највећу славу клубу донео је Милорад Станулов, који је 1978. на Светском првенству на Новом Зеланду освојио бронзану медаљу у скифу, а у двојцу, у пару са Зораном Панчићем из Новог Сада, сребрну медаљу на ОИ 1980. у Москви и бронзану у Лос Анђелесу 1984. ЛИТЕРАТУРА: М. Тубић, *Југословенски спорт*, Н. Сад 2005. Васа Атанасију \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГЕЈЦИ → ТОРАК **БЕГЕЈЦИ** → **ТОРАК** # БЕГЕНЕШИЋ, Вуко **БЕГЕНЕШИЋ, Вуко**, новинар, издавач (Рупни До код Требиња, 5. IX 1936). Дипломирао и магистрирао из области агроекономије на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Био руководилац производње у газдинству „Јадран" у Фекетићу (1964–1969). По доласку у Нови Сад, запослио се у недељнику *Пољопривредник* као заменик главног уредника. Покренуо је популарну ревију *Добро јутро* и као вишегодишњи главни уредник створио привлачно штиво за љубитеље природе, повртаре, цвећаре, пчеларе и све који се баве узгредном делатношћу у области пољопривреде. Био је директор Новинског сектора у новинско-издавачкој кући *Дневник* у Новом Саду и уредник библиотеке популарних стручних књига под називом *Зелена свеска*. Уређивао је 28 година високотиражни *Пољопривредни календар*. Уредио је око 90 стручних пољопривредних књига и брошура. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГЕЧ **БЕГЕЧ**, приградско насеље на западној периферији новосадског урбаног подручја. Налази се на јужној граници Бачке плеистоцене терасе према уској алувијалној равни Дунава. На северној периферији насеља је пут Нови Сад (20 км) – Бачка Паланка (22 км). Локални асфалтирани пут повезује село са скелским прелазом на Дунаву и викенд-насељем изграђеним уз реку. Скелски прелаз има дугу традицију, а обновљен је у време НАТО бомбардовања. Јужно од **Б.** су остаци римске пограничне постаје Онагринум, смештене наспрам утврђења Бононија–Малата на месту данашњег Баноштора. Савремено насеље први пут се помиње 1424, а у време аустро-турских ратова с краја XVII в. било је расељено. Између два светска рата уз село је настао нови део, назван по старом мајуру Визић, који су подигли колонисти. Седамдесетих година XX в. насеље је укључено у најужу гравитациону зону Новог Сада, што му је убрзало развој. У њему је 2002. живело 3.335 становника, од којих 71,3% Срба. Аграрним занимањима бавило се 20,1% активног становништва, док су остали радили у индустрији (27,9%) и другим градским занимањима, већином у Новом Саду. ЛИТЕРАТУРА: *Нови Сад*, III, Н. Сад 1994; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГИЋ, Мидхат **БЕГИЋ, Мидхат**, eсејист, књижевни критичар, универзитетски професор (Корај код Лопара, БиХ, 12. VIII 1911 – Праз Кутан, Француска, 16. XI 1983). Основну школу похађао у родном месту, гимназију у Сарајеву. Студирао француски језик и југословенску књижевност у Београду (1930–1934). Био професор гимназије у Новом Саду (1934–1941). У Паризу боравио 1938/39. За време II светског рата живео у Сарајеву, а крајем 1944. прешао на ослобођену територију. Радио у Министарству просвете БиХ (1945–1950), затим као лектор српскохрватског језика у Лиону (1951–1953) и лектор француског језика на Филозофском факултету у Сарајеву, где је постао редовни професор 1962. Од 1966. до 1969. наставник је српске и хрватске књижевности и цивилизације на Сорбони. Докторирао је у Лиону (1957) тезом о Ј. Скерлићу. Прва његова књига *Раскршћа* (Сар. 1957) садржи текстове о француским и српским писцима и темама, као и о А. Г. Матошу у расправи „Уз Матош-Скерлићево насљедство". У међувремену је објавио још две књиге истога наслова (Сар. 1969. и 1976), у којима доминирају теме српске, француске и хрватске књижевности. Х. Капиџић-Османагић приредила је у Сарајеву 1987. *Дјела* **Б.** у шест обимних књига, допунивши *Раскршћа* босанскохерцеговачким темама и писцима, посебно муслиманском књижевношћу (М. Ћ. Ћатић, М. Селимовић, С. Куленовић, М. Диздар), којом се он интензивније бавио од 1971. Најзначајнији део есејистичко-критичког рада посветио је српској књижевности XX в., где спада докторска дисертација, објављена у Француској 1963, а затим прерађена, допуњена и штампана у оквиру *Сабраних дела Јована Скерлића* (Бг 1964), која је **Б.** приредио у 14 књига. Петнаесту књигу чини монографија *Јован Скерлић – човек и дело* (Бг 1966). Поред те монографије написао је упечатљиве студије о Ј. Дучићу, Б. Станковићу, П. Кочићу, И. Андрићу, а писао је још о делима М. Црњанског, О. Давича, Д. Ћосића, као и о есејистима И. Секулић, С. Винаверу и П. Слијепчевићу. **Б.** посебно осветљава писце и појаве с почетка XX в. и српску књижевност тога времена сагледава интегрално (поезију, критику и прозу) као новаторску и модерну. У приступу српској и хрватској књижевности (С. С. Крањчевић, Д. Шимуновић, А. Г. Матош, М. Крлежа, Р. Маринковић) служио се поређењима са француским писцима о којима је писао посебне студијске есеје или их је често помињао (Ш. Бодлер, М. Пруст, А. Жид, Ф. Моријак, Ж. Бернанос, А. Марло, А. де Монтерлан, А. Ками). Ослањао се на теоријске идеје А. Бергсона, Ж. П. Сартра, Г. Башлара, Р. Барта, о којима је такође писао есејистичко-критичке расправе. Интересовала су га дела и идеје светске књижевне и филозофске баштине: Маркс, Барес, Горки, Кафка, Борхес и др. Познавао је југословенску и француску књижевност, али и сликарство, вајарство и архитектуру. Био је ерудита, мислилац у критици, поштовалац историјског податка и теоријске основе писања и као такав спада у најзначајније појаве у југословенској есејистици друге половине XX в. ЛИТЕРАТУРА: К. Прохић, „Мидхат Бегић", *Израз*, 1975, XIX; Р. Вучковић, „Песник и критичар", *Израз*, 1984, XXVIII; Х. Капиџић-Османагић, „Дјело Мидхата Бегића", у: М. Бегић, *Дјела*, Сар. 1987, VI. Жељко Вучковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГИЋ-ЈАНЕВA, Ана **БЕГИЋ-ЈАНЕВA, Ана**, лекар, патолог, универзитетски професор (Скопље, 1. V 1935). Дипломирала на Медицинском факултету у Скопљу 1960. Специјализирала патолошку анатомију у Београду 1967, а усавршавала се у хепатопатологији у Лондону и Хановеру. У Институту за патологију Мед. ф. у Београду магистрирала (1974) и докторирала (1975). Редовни професор Мед. ф. у Београду од 1989, а предавала је и у Приштини, Новом Саду и Крагујевцу. Оснивач модерне биопсијске хепатопатологије у Србији. Била члан тима за прву трансплантацију јетре у Србији (1994–1995). Публиковала око 250 стручно-научних радова, 7 поглавља у књигама и књиге: *Патологија јетре* (Бг 1980), *Патологија хепатобилијарног тракта* (Бг 1990), *Патологија јетре, жучне бешике и жучних водова* (Бг 1991), *Дијагнозна хистопатологија јетре* (Бг 1994), *Тумори јетре* (Бг 2000), *Патологија хепатобилијарног тракта* (Бг 2001). Била уредник часописа *Гастроентерохепатолошки архив*, један од оснивача Секције за хепатологију СЛД и председник Секције за патологију (1984–1985). ДЕЛА: коаутор, „Урођене мане новорођенчади рођене у термину, пре термина и мале за гестационо доба", *Зборник радова XXI гинеколошко-акушерске недеље СЛД*, Бг 1977; коаутор, „Metastasis of malignant skin melanoma in heart and pericardium" *Arch. Oncol.*, 2001, 9 Suppl. 1. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГЛЕРБЕГ **БЕГЛЕРБЕГ** (тур. *beylerbeyi*: бег бегова), управитељ ејалета или беглербеглука, највеће административне и војнe јединице у Османском царству. Први ејалети били су Румелијски, за чијег **б.** је око 1362. постављен Лала Шахин-паша, и Анадолски, основан 1393. када је за **б.** постављен Тимурташ-паша. Румелија је била једини ејалет у европском делу Царства до оснивања Будимског ејалета 1541, а затим су формирани и други ејалети: Темишварски (1552), Босански (1580), Јегарски (1596) и ејалет Кањижа (1600). Крајем XVI в. у Османском царству постојала су 32 ејалета. **Б.** је на дужност био именован султановим бератом и добијао је приходе од хасова у висини између 800.000 и 1.200.000 акчи. Он је вршио управну и војну власт у ејалету, контролисао је потчињене санџак-бегове и кадије, додељивао тимаре. Имао је и саветодавни орган – диван, који су чинили дефтердар (начелник) благајне, дефтердар тимара, тескереџија (начелник канцеларије дивана) и други дужносници и чиновници. **Б.** је у свим важнијим питањима тражио одобрење од Царског дивана. Првобитно су постављани на дужи период, али су касније често премештани са једне дужности на другу, па су у XVI и XVII в. на овом положају остајали око годину дана. Румелијски **б.** је, као најстарији, имао посебан статус у односу на друге, па је некада и велики везир преузимао његове дужности. ЛИТЕРАТУРА: *Историја народа Југославије*, II, Бг 1960; Х. Иналџик, *Османско царство: класично доба (1300-1600)*, Бг 2003; Е. Ихсаноглу, *Хисторија Османске државе и цивилизације*, Сар. 2004. Александар Крстић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГОВИЋ, Влајко **БЕГОВИЋ, Влајко**, економиста, политички радник, публициста (Факовићи код Сребренице, 8. II 1905 – Београд, 17. II 1989). Апсолвирао на Високој техничкој школи у Прагу. Члан КПЈ постао 1930. Због револуционарног рада Суд за заштиту државе осудио га је у одсуству на 12 година робије. У Француској је био политички ангажован у радничком покрету и уређивао исељеничке листове (1933–1934). Предавао на Комунистичком универзитету у Москви (1935/36). Из СССР-а је отишао у Шпанију, где је ступио у интернационалне бригаде и добио чин мајора, обављајући потом разне дужности у јединицама и штабу интернационалних бригада. Од пада Шпанске републике 1939. до 1943. заточен у логорима и затворима Француске. После бекства из затвора 1943, ступио је у француски Покрет отпора, а након ослобођења Француске 1944. преко Барија дошао у Југославију, где је радио у Агитпропу ЦК КПЈ. Након рата био је потпредседник Савезне планске комисије, директор Савезног завода за привредно планирање, директор Института за међународну политику, директор НИП „Борба", директор Института друштвених наука и оснивач и директор Високе школе политичких наука у Београду. Био члан Главног одбора ССРН Југославије, члан ЦК СК БиХ и ЦК СКЈ (1952–1964), посланик Већа народа Народне скупштине ФНРЈ другог сазива. Члан Савета федерације био је 1967, 1971. и 1984. Објавио је велик број чланака и студија о економским и политичким питањима. Имао је чин генерал-мајора у резерви. Одликован је многобројним одликовањима. ДЕЛА: *Пут социјалистичког преображаја пољопривреде под руководством КПЈ*, Зг 1948; *Социјализам – светски процес*, Бг 1958; *Учешће произвођача у управљању привредом. Појаве у свету и искуства Југославије*, Бг 1961; *Метод у друштвено-политичком раду*, Бг 1963; *Тито. Биографске белешке*, Бг 1972; *Млада Босна и раднички покрет у БиХ*, Сар. 1974; *Социјализам у данашњем свету*, Бг 1975; *Оријентација на оружани устанак и партијске организације у БиХ*, Сар. 1976. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1970; Д. Ступарић, *Сведочанства револуционара без функција*, Ријека 1975; *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–1945*, I, Бг 1980. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГОВИЋ, Драгана **БЕГОВИЋ, Драгана**, фармацеут (Шабац, 15. IX 1956). Дипломирала је на Фармaцеутском факултету у Београду 1979, магистрирала 1989, специјализацију завршила 1990, а докторирала 2005. Звање примаријуса из Медицинске биохемије стекла је 1996. Након завршеног стручног стажа запослила се 1980. у лабораторији КБЦ „Др Драгиша Мишовић", где је обављала дужности шефа Одсека имунохемије при Одељењу биохемије (1991–1994), начелника Одељења лабораторије за хематологију и имунохемију (1994–2004) и директора Центра за лабораторијску дијагностику. На Фарм. ф. у Београду била је сарадник истраживач (1990) и члан Комисије за супспецијализацију из Имунохемије (1996). Предавала Клиничку биохемију у Вишој медицинској школи у Београду (1995–2000). Као члан експертског тима учествовала је у реформи образовања средњих медицинских школа. Као члан Републичке комисије за медицинску и клиничку биохемију, при Министарству здравља Србије (2003) учествовала је у обради резултата и изради извештаја добијених анкетирањем биохемијских лабораторија у здравственим установама Србије. Од 1993. до 1995. била члан уредништва *Балканског часописа за клиничку лабораторију* (*Balkan Journal of Clinical Laboratory*). ДЕЛА: коаутор, „Ефекат оптерећења глукозом на метаболизам миокарда током кардиопулмоналног бајпаса", *Југослов. мед. биохем.*, 1993, 1–2; и J. Horvat, D. Milosevic, „Neuron-specific enolase of thymocyte membrane in different mammals", *Balkan J. Clin. Lab*., 1996, 3; коаутор, „Autoantibodies against human brain S-100 protein and neuron-specific enolase in neurological and psyschiatric patients", *Југослов. мед. биохем.*, 1997, 4. ЛИТЕРАТУРА: Н. Мајкић-Сингх, Ј. Ђурђевић, Ј. Каварић, *Развој медицинске биохемије у Југославији. Друштво медицинских биохемичара Југославије*, Бг 1998. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГОВИЋ, Мехмед **![001_Mehmed-Begovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-mehmed-begovic.jpg)БЕГОВИЋ, Мехмед**, правник, универзитетски професор (Ластва код Требиња, 8. IV 1904 – Београд, 7. X 1990). Пореклом из српске породице која се пре преласка у ислам презивала Ковачевић. Дипломирао 1926. на Правном факултету у Београду. Као државни стипендиста студирао шеријатско право у Алжиру. Докторску дисертацију одбранио 1930. Предавао је Шеријатско право и Породично право на ПФ-у у Београду. За декана истог факултета изабран 1954. Био је члан Савета катедре за оријенталне језике на Филозофском факултету Београдског универзитета. Дописни члан САНУ постао 1958, а редовни 1965. Од 1974. до 1981. био члан Председништва САНУ. Књиге и чланци које је објављивао односе се претежно на породично и шеријатско право, чији је био најбољи познавалац. Учествовао је у законодавном раду. Заједно с Михаилом Константиновићем творац је нацрта Закона о породици из 1946, који следи традицију француског грађанског законика у погледу прегледности и јасноће, као и неких других закона из области брака и породице. ДЕЛА: *Шеријатско брачно право – са кратким уводом у изучавање шеријатског права*, Бг 1936; *Муслимани у Босни и Херцеговини*, Бг 1938; *Породично право*, Бг 1946; *Наши правни називи у турским споменицима*, Бг 1963. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Крстић, „Досадашњи научни опус академика и професора Мехмеда Беговића", *ГЕИ*, 1983, XXXII. Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГОВИЋ, Мирослав **БЕГОВИЋ, Мирослав**, електроинжењер, универзитетски професор (Лозница, 11. V 1956). Дипломирао и магистрирао на Електротехничком факултету у Београду, докторирао на Техничком универзитету Вирџиније. Био је асистент на ЕТФ-у у Београду (1981–1985), асистент истраживач на Техничком универзитету Вирџиније (1985–1989), а од 1989. биран у свим звањима на Технолошком институту у Атланти (Џорџија, САД). За време студија био је члан истраживачког тима који је конструисао први прототип система за мерење фазора, који је у међувремену нашао широку примену као основна компонента мрежа за праћење и управљање динамиком великих енергетских мрежа. Са сарадницима је средином 90-их конструисао соларни електрични генератор снаге 340 kW на крову Атлетског комплекса *Georgia Tech*, који је у време пуштања у рад био највећи такав уређај у свету. Аутор је већег броја научних радова и патената, а активан је члан Института електричких и електротехничких инжењера, у којем је био управник Координационог комитета за нове технолошке апликације у енергетским системима. Члан Комитета за релејну заштиту, Комитета за динамичку анализу система и Образовног комитета. ДЕЛА: „Green Power: Status and Opportunities", *IEEE Proceedings*, 2001, 89, 12; „Wide Area Protection and Emergency Control", *IEEE Proceedings*, 2005, 93, 5; „System Protection", у: L. L. Grigsby (ed.), *The Electric Power Engineering Handbook*, Boca Raton 2006. Драган С. Петровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГОВИЋ, Михаило **БЕГОВИЋ, Михаило**, трговац (Азања, ? – Аранђеловац, 30. VI 1878). У смедеревском округу бавио се трговином свињама. Као изразити присталица династије Карађорђевић, супротстављао се кнезу Милану Обреновићу. На самом почетку Другог српско-турског рата 1877. у војсци у Тополи је избила буна приликом полагања заклетве, која је убрзо била угушена. Учесницима је судио војни суд, а **Б.** је третиран као њен предводник и подстрекач и оптужен за дело превратног издајства. Приликом саслушања главни организатор буне водник Милован Живић сведочио је да му је **Б.** улио незадовољство и подстицао га на побуну. Суд га је теретио за моралну помоћ Живићу и осудио као подстрекача вође побуне на смрт стрељањем. ЛИТЕРАТУРА: А. Раденић, *О Тополској буни*, Бг 1961; С. Јовановић, *Влада Милана Обреновића*, I, Бг 1990. Александра Новаков \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГОВИЋ, Никола **![001_Nikola-Begovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-nikola-begovic.jpg)БЕГОВИЋ, Никола**, прота, писац, политичар (Беговићи код Петриње, 1. XII 1821 – Карловац, 20. IV 1895). Немачку основну школу учио је у Костајници и Суњи. Епископско-клерикално училиште завршио је у Петрињи. Током 1842. и 1843. био је учитељ српске основне школе у Костајници, а од 1845. ђакон и парох у Цремошњаку и Петрињи. За време службовања у Петрињи дизао је глас против неравноправног положаја православних у односу на римокатолике, које су у свему подржавали граничарски официри. Тражио је да власт православну цркву не назива оријенталном, него српском и да српске школе у Војној крајини имају исти третман као римокатоличке. После 1848. по целој Банији будио је и неговао српска национална осећања. Због тога је често био нападан, прогањан и затваран. По казни је био премештен из Петриње у Перну. Од 1862. живео је и радио у Карловцу, где је, као прота, био потпредседник епархијског одбора Горњокарловачке епархије. Тада је постао и вероучитељ, не само у основној него и девојачкој школи, реалци, гимназији, а касније и шегртској школи, болници, тамници, и мушкој и женској учитељској школи. После укидања Баховог апсолутизма ушао је у политику. Због помагања устанка (1875–1878) и ширења српске идеје био је 1876. затворен. У више наврата, од 1861. до 1883, био је посланик у Сабору Хрватске, а од 1867. до 1885. у Српском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. Заступао је политику С. Милетића и његове странке. После склапања Аустроугарске нагодбе 1867. прикључио се групи оних српских и хрватских политичара који су, незадовољни успостављањем дуализма, демонстративно отишли на етнографску изложбу у Москву. Писао је уџбенике верског садржаја и прилоге за историју цркве (*Српске катихезе*, Бг 1860; *Ручна катихетика*, Карловац 1863; *Историја српске цркве*, Карловац 1870), књиге популарних поука, етнографске расправе, радове из области књижевности, посебно поезије, лексикографије, политике и разнолике прилоге. Преводио с руског и био сарадник многих српских и хрватских листова и часописа (*Застава*, *Србобран*, *Матица*, *Позор*, *Обзор*, *Даница илирска* и др.). Бавио се сакупљањем народних песама, описивао живот и обичаје Срба граничара и бележио њихове умотворине (*Српске народне пјесме из* *Лике и Баније*, Карловац 1885; *Живот и обичаји Срба граничара*, Карловац 1887). За време боравка у Костајници саставио је рукописну песмарицу *Народне серпске пјесне за увеселеније заљубљени страна и оних који весеље љубе*, која се налази у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду. ДЕЛА: *Српска црква на Крајини*, Карловац 1863; *Повесница српске православне опћине у Карловцу*, Карловац 1868; *Српске бесједе*, I, Карловац 1870; II, 1880; *Историја српске цркве*, Карловац 1870. ИЗВОР: В. Крестић, *Грађа о Србима у Хрватској и Славонији 1848–1849*. ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, *Знаменити Срби XIX века*, II, Зг 1901–1904; Т. Стефановић, Виловски, *Моје успомене 1867–1881*, Ср. Карловци 1907; М. Радека, *Горња крајина или Карловачко владичанство*, Бг 1975; *Књижевна хрестоматија. Из културне баштине српског народа у Хрватској*, Зг 1979; С. Лукин Лазић, *Србин од Србина: Живот и дјела Николе Беговића*, Зг 1996. Василије Крестић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГОВИЋ, Олга **БЕГОВИЋ, Олга**, биолог, универзитетски професор (Београд, 14. III 1926 – Београд, 16. V 1993). Дипломирала 1952. на Природно-математичком факултету у Београду. Исте године почела да ради на Институту за биологију Медицинског факултета у Београду, а 1971. изабрана је у звање ванредног професора на предмету Биологија. Бавила се екофизиолошким и проблемима хумане генетике. Била је члан Секције за хуману генетику Друштва генетичара Србије и члан Српског биолошког друштва. ДЕЛА: коаутор, *Скрипта из биологије*, Бг 1969/1970; коаутор, *Биологија за студенте медицине и стоматологије*, Бг 1976. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005. Љиљана Гојковић-Букарица \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГОВО БРДО **БЕГОВО БРДО**, село 7 км западно од Крушевца, на падинама истоименог брега. Смештено је на путу Крушевац–Александровац, на 160–190 м н.в. Дисперзивног је типа. Године 1953. имало је 49 домаћинстава и 219 житеља, а 2002. 526 становника, од којих 98,1% Срба. Напредак насеља је почео крајем XX в. трансформацијом у приградско насеље и досељавањем Срба с Косова и Метохије. Повећао се број становника, а село се постепено измештало ка друму. Према подацима из 2002, већина активног становништва (95,3%) бавила се неаграрним занимањима и радила у Крушевцу, а пољопривредом се бавила као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГОВСКИ ПЕВАЧИ → ПЕВАЧИ НАРОДНИХ ПЕСАМА **БЕГОВСКИ ПЕВАЧИ** → **ПЕВАЧИ НАРОДНИХ ПЕСАМА** # БЕГОЛИ, Истреф **БЕГОЛИ, Истреф** (Begolli, Istref), глумац (Пећ, 1. V 1933 – Крапинске Топлице, Хрватска, 31. I 2003). По оснивању Покрајинског позоришта у Приштини 1949. постаје његов члан. Улога Каталинића у Лешићевој драми *Ожиљак издаје* води га у Југословенско драмско позориште, чији је члан био 1961–1963. Играо је Дервиша у *Проклетој авлији*, Првог глумца у *Хамлету*, Кејтсбија у *Ричарду Трећем,* Магбета и др. Након времена проведеног у приштинском Позоришту, где игра насловне улоге, враћа се у Београд 1969. и у статусу је слободног уметника. Игра многе улоге и добија значајна признања. Након тога опет се враћа у Приштину. Препознатљив по изврсној дикцији, сугестиван и уверљив у глумачком изразу. Одиграо је више од осамдесет позоришних и двадесетак филмских улога: *Капетан Леши* (1960) и *Солунски атентатори* (1961) Ж. Митровића, *Црвени удар* (1974) П. Голубовића, *Кад пролеће касни* (1980) Е. Криезиуа и др. Добитник је три Прве награде на Сусретима „Јоаким Вујић" (1968, 1972, 1976), Златног ловоровог венца на МЕС у Сарајеву (1978), Стеријине награде (1985) и Ордена рада са сребрним венцем. ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Илузије на Цветном тргу*, Бг 1997. Александра Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕГОЛИ, Фарук **БЕГОЛИ, Фарук** (Begolli, Faruk), глумац, универзитетски професор (Пећ, 14. II 1944 – Приштина, 23. VIII 2007). Завршио Академију за позориште, филм, радио и ТВ у Београду (1965) и започео каријеру на филму, најпре само епизодним улогама. Младоликог и привлачног изгледа, најчешће тумачио романтичне јунаке, љубавнике и идеалисте. Најзначајније улоге у филмовима: *Јутро* (П. Ђорђевић, 1967), *Подне* (П. Ђорђевић, 1968), *Драга Ирена* (Н. Стојановић, 1970), *Како умрети* (М. Стаменковић, 1972),*Валтер брани Сарајево* (Х. Крвавац, 1972), *Дервиш и смрт* (З. Велимировић, 1974), *Ветар и храст* (Б. Сахатчиу, 1979), *Партизанска ескадрила* (Х. Крвавац, 1979), *Набујала река* (Б. Сахатчиу, 1983). Укупно је играо у више од 70 филмова и телевизијских серија. Био је предавач на Вишој педагошкој школи (одсек глуме) у Приштини (1970–1975), а од почетка 90-их професор глуме на Академији уметности у Приштини. Никола Стојановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕДИНА ВАРОШ **БЕДИНА ВАРОШ**, село на десној страни долине Моравице, 3 км југоисточно од општинског средишта Ивањице. Дисперзивног је типа и простире се по теренима на 500–800 м н.в. Чине га четири дела: **Б. В.**, централни део насеља, Глијеч и Шљивића заселак. Становништво је највећим делом досељавано у време Првог и Другог српског устанка из околине Никшића и после II светског рата из околних села. У њему је 1921. у 69 домова живео 361 становник, а 2002. 1.681 житељ, од којих Срба 99,5%. Већина активног становништва (87,6%) била је запослена ван пољопривреде, највише у фабрикама у Ивањици, а пољопривредом се бавила као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕДРИНИЦА/БЕДРНИЦА **![001_BEDRINICA-Panciceva.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-bedrinica-panciceva.jpg)БЕДРИНИЦА/БЕДРНИЦА** (*Pimpinella*), једногодишње, двогодишње или вишегодишње зељасте биљке из фамилије штитара (Apiaceae). Стаблo им је усправно и високо 10–100 цм. Доњи листови су непарно перасто дељени, ретко цели, а листићи округласти, елиптични или ланцетасти, по ободу назубљени. Листови стабла слични су само са ужим сегментима, ретко узано тракасти. Цветови су ситни, беличасти, црвенкасти или бледољубичасти у вршним штитастим цвастима. Плод је дугуљаста или округласта двојна ахенија. Род обухвата око 150 врста, претежно у Азији, Африци и Европи, а посебно у Средоземљу. У Европи има око 15, а у Србији пет врста. Најпознатија врста овог рода је анис (*P. anisum*), једногодишња биљка која се гаји због ароматичних плодова. Користи се као зачин и додатак алкохолним пићима мастици и узу. Претпоставља се да је азијског порекла. Од дивљих врста у Србији најчешће су велика **б.** (*P. major*) и мала **б.** (*P*. *saxifraga*). Остале врсте у Србији су: *P. tragium* и *P. peregrina*. Скоро све врсте рода *Pimpinella* су лековите и користе се као експекторанси, карминативи и спазмолитици. Посебно је интересантна Панчићева или српска **б.** (*Pancicia serbica*), ендемо-реликтна врста која је распрострањена од централне Босне и северне Црне Горе на исток, преко западне Сpбије до Копаоника, а на југ до Шарпланине. Описао ју је италијански ботаничар Роберто Висијани 1857, на основу материјала који је сакупио Ј. Панчић на планини Јавор у Западној Србији, дајући име роду по знаменитом српском природњаку. Настањује планинске ливаде од 1.200 до 2.000 м. Разликује се од осталих европских представника рода *Pimpinella* по целим, округластим и назубљеним доњим листовима, док листови стабла према вршним деловима постају све више издељени, да би на крају били узано тракасти, скоро кончасти. Један је од веома добрих примера хетерофилије код копнених биљака. По овим особинама слична је неким врстама из Мале Азије. Неки европски ботаничари је сврставају у род *Pimpinella* (*P. serbica*), мада по својим морфолошким, хоролошким и генетичким особинама заслужује да буде посебан ендемични монотипски род *Pancicia*. ЛИТЕРАТУРА: T. G. Tutin, „*Pimpinella* L.", у: T. G. Tutin, et al. (eds.), *Flora* *Europaea*, 2, Cambridge 1968; В. Николић, „Род *Pimpinella* L., *Pancicia* Vis.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 5, Бг 1973; М. Обрадовић, П. Лукић, М. Горуновић, „*Pimpinella anisum* L.", „*Pimpinella saxifraga* L.", у: M. Сарић (ур.), *Лековите биљке* *Србије*, Бг 1989. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕДРИЧИЋ, Милутин **БЕДРИЧИЋ, Милутин**, сликар (Модош/Јаша Томић?, крај XVIII в. – ?, средина XIX в.). Родом је из Баната, како је забележио на свом првом познатом раду, икони *Благовести* (1815), сликаној у Бјеловару, а чуваној у цркви села Новосељани у Хрватској. На другом месту се спомиње као „Модошанин", па се претпоставља да је рођен у Модошу (Јаши Томићу). Сликарство учио у првој деценији XIX в. код Арсе Теодоровића. Осим појединачних икона, црквених барјака и ретких портрета за српске цркве и просветне домове у Банату (Јаша Томић, Јабланка, Санад), сликао иконостас у српској цркви у Чанаду (1837), а вероватно и иконостас у првобитно српској, а потом румунској цркви у Мађарчанаду (пресликао румунски сликар Јон Зајку). ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, *Класицизам код Срба*, I, Бг 1965; VII, Бг 1967; О. Милановић-Јовић, „Из сликарства и примењене уметности у Банату", у: *Грађа за проучавање споменика културе Војводине*, Н. Сад, 1978–1979, 8–9; М. Јовановић, *Сликарство Темишварске епархије*, Н. Сад 1997. Олга Микић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЖАНИЈА **БЕЖАНИЈА**, село на југоисточној периферији Срема, на граници Земунске лесне заравни и алувијалне равни Саве. Старо језгро чини улица трасирана дуж два геоморфолошка члана на око 75 м н.в. и неколико бочних улица изграђених према југу. Помиње се од 1713. и током XVIII в. као мало село. У **Б.** је 1808. живело 749 становника, 1910. 2.687, од којих 45,9% Срба, 27,3% Немаца и 17,2% Мађара. После II светског рата, изградњом Новог Београда, инкорпорирана је у градску агломерацију, али је сачувала доста старих морфолошких и физиономских карактеристика. На њеној југоисточној периферији налазе се београдске фабрике, а на југу стамбене зоне. Упоредо с трансформацијом у интегрални део града растао је и број становника (од 2.844 1948. до 7.117 1961), након чега **Б.** више није посебан статистички круг. ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, *Срби у Срему до 1736/7 – историја насеља и становништва*, Бг 1950. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЗДАН **БЕЗДАН**, село у општини Сомбор, смештено на западној граници Бачке плеистоцене терасе према алувијалној равни Дунава, на завршетку његовог фосилног корита, Бајског канала. На плеистоценој тераси источно од села протиче мала река Плазовић. Источном периферијом села пролази пут Сомбор (18 км) – Баја (40 км). На том правцу је између 1914. и 1988. постојала и железничка пруга. Од овог пута одваја се један крак на којем је, преко Дунава, друмски мост и гранични прелаз са Хрватском. Код **Б.** се налази почетак канала Дунав–Тиса. Село је постојало у време Турака, али је опустело и обновљено тек средином XVIII в. досељавањем Мађара, а крајем истог века и Немаца. После II светског рата њих замењује 589 колониста из Босне и Хрватске. Године 1890. у њему је живело 8.366 становника, а 2002. 5.263, од којих 56,7% Мађара и 23,9% Срба. Крај старог корита Бачког канала налази се велико бродоградилиште, а у селу два погона текстилне индустрије, штампарија, млин и лечилиште (Безданска бања). Пољопривредом се бавило 34,1% активног становништва, а 23,4% радило је у индустрији. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Сомбор*, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЗДАНОВ, Стеван **БЕЗДАНОВ, Стеван**, педагог, политиколог, универзитетски професор (Србобран, 6. X 1927 – Београд, 1. I 2003). Одсек физике и хемије завршио на Вишој педагошкој школи у Новом Саду. Дипломирао на Високој школи политичких наука у Београду, а докторирао на Факултету политичких наука у Београду (1964) и на Филозофском факултету у Новом Саду 1980. на Одсеку за педагогију. Радио у основној школи у Сремској Митровици, био сарадник у Југословенском заводу за проучавање школских и просветних питања у Београду, затим секретар Синдиката просветних радника Југославије и редовни професор Социологије и Економике образовања на Факултету политичких наука у Београду. Бавио се проблематиком радног и политехничког образовања и васпитања, системом и политиком у области образовања и васпитања, социолошким и економским проблемима образовања, идеолошко-политичким питањима васпитања и образовања и образовањем кадрова за мала и средња предузећа. Посебно се истицао радом у Народној техници Југославије, где је једно време био и председник. Био привржен идејама марксизма и самоуправног југословенског социјализма. Носилац је већег броја признања, диплома, плакета и неколико државних одликовања. ДЕЛА: *Технички прогрес и образовање у Југославији*, Бг 1975; *Радно и политехничко образовање*, Бг 1975; *Васпитање и образовање у документима КПЈ-СКЈ*, Н. Сад 1979; *Техничка култура и Народна техника*, Бг 1979; *Удружени рад и образовање*, Бг 1980; *Васпитање и образовање у мисли и делу Едварда Кардеља*, Бг 1981; *Васпитање* *и образовање у мисли и делу Јосипа Броза Тита*, Бг 1982. Никола М. Поткоњак \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЗДАНСКА БАЊА **БЕЗДАНСКА БАЊА**, лечилиште у Бездану. Радови на његовом формирању започели су 1912, када је избушен артешки бунар дубок 282 м, с водом температуре 22ºС. Крај њега је 1938. изграђено градско купатило. Детаљне хемијске анализе извршене су тек 1955. Вода има слабо алкалну реакцију, с укупном количином утврђених минерала од 2,746 г/л, с лековитим састојцима јода, гвожђа и угљен-диоксида. Први стационар за смештај болесника и затворени базен за терапију изграђени су 1961, а нови 1971. Бања ради у саставу Медицинског центра у Сомбору и лечи дегенеративни и запаљенски реуматизам, преломе, повреде кичме и локомоторног апарата, одузетост централног и периферног нервног система и деформације кичменог стуба. ЛИТЕРАТУРА: М. Лашков, *Бањски туризам САП Војводине*, Н. Сад 1982. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЗДИН **БЕЗДИН**, српски манастир у Румунији крај обале Мориша и речице Бездна. Претпоставка је да се налази на месту манастира Исоу, који су срушили Татари 1241. Спомињан је и као манастир Мунаре, од почетка XIII в. у поседу властелинских породица Белмужевића, Јакшића, Цреповића, Овчаревића. Дуго прњавор овог манастира, Мунара је данас село с новом капелом. Усмено предање сведочи да су главни ктитори **Б.** властелини Јакшићи, али је на страницама *Псалтира* Божидара Вуковића из 1520. записано да су манастир почели правити 1539. архимандрит Јоасаф Милутиновић и сва „братија и христијани". Манастирски комплекс је дограђиван у XVIII в. Важан догађај био је долазак избеглих калуђера манастира Винча код Београда, којима је темишварски епископ дозволио да се населе у **Б**. На чело спојених братстава дошао је предузимљиви винчански игуман Теодосије Веселиновић, а донета чудотворна икона Богородице Винчанске добила је и епитет Бездинска. Изглед манастира бележе графичке ведуте из XVIII в., попут цртежа из бечког Дворског архива или на бакрорезу Богородице Бездинске Јохана Кристофора Винклера 1762. Садашњи храм Ваведења Богородице саграђен је почетком XVI в., подсећањем на средњовековно градитељство, са кубетом изнад наоса и три истурена простора олтарске и бочних апсида. Због доброг градивног материјала одустало се од изградње нове цркве. Дограђен је висок звонички торањ на западном прочељу, са припратом и малим хорским простором у духу новог начина појања. На западној фасади додати су декоративни пиластри, округли прозорски отвор, волуте и вазе, наглашени кровни венци целог здања. Исти знаци барокизације нашли су се и на декоративним капама кубета и торња. Тролисни, триконхални концепт у основи је сачуван, иако је храм био захваћен плимом модернизације и барокизације. Поступно су дограђивани и у XIX в. простори за живот монаха. Осим са западне, храм је с три стране обухваћен конацима, у чијем источном делу су трпезарија и зимска капела. Прилагођавања су захватила и унутрашњост храма, мобилијар и сликарство. Фреске из 1592. видне су само у неколико сачуваних детаља. Нови живопис из 40-их година XVIII в. пратио је тематски распоред пређашњег, па и наглашеност маријанске тематике с обзиром на то да је црква посвећена Богородици. Мајстор Андреј Андрејевић измицао је ликовном језику традиционализма, док је извођач додатних партија у западном делу храма 1781. Михаило Букуровић био следбеник Стефана Тенецког, припадника раног барока и аутора иконостаса из 1753. Манастирско братство је већ после 50 година одлучило да се постави нов иконостас. Новосадски скулптор Аксентије Марковић припремио је дрворезбарене носаче икона, који су се разлили преко певница на тронове. Иконе је завршио 1802. ђак бечке Академије Јаков Орфелин, делимично усаглашавајући садржај са зидним сликарством, а стилски у знаку зрелог барока. У манастирској капели академски сликар Франц Гостинчар урадио је 1887. сликану декорацију. Портретима арадских и темишварских епископа, као и с неколико икона, ризницу манастира је обогатио 1921. и 1922. сликар Стеван Алексић. ![001_Crkva-manastira-Bezdin.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-crkva-manastira-bezdin.jpg) ЛИТЕРАТУРА: И. Зеремски, *Српски манастири у Банату*, Ср. Карловци 1907; С. Бугарски, *Српско православље у Румунији*, Темишвар – Бг – Н. Сад 1995; М. Јовановић, *Сликарство Темишварске епархије*, Н. Сад 1997; *Српски манастири у Банату*, Бг – Н. Сад 2000; Л. Шелмић, *Српско зидно сликарство XVIII века*, Н. Сад 2004; Љ. Стошић, *Српска уметност 1690–1740*, Бг 2006. Миодраг Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЗЛИЧНОСТ **БЕЗЛИЧНОСТ** (имперсоналност), једно од граматичких значења у српском jезику које се изражава морфолошки (безличним глаголима) и синтаксички (реченицама без граматичког субјекта, у чијем је предикату безлични глагол или безлично употребљени глагол). Безлични глаголи (нпр. *сврбети*, *раздањивати се*, *дешавати се*) јесу глаголи у чијој парадигми поред инфинитива постоје само облици за 3 л. јд. и за ср. род, а који се могу употребити само у безличним реченицама. Бeзличнe рeчeницe су рeчeницe без граматичког субјекта, са прeдикaтом у oблику 3. л. jд. ср. рoдa (aкo je нeoпхoднo изрaзити рoд), кoje oзнaчaвajу рaдњe или стaњa представљене нeзaвиснo oд њихoвoг вршиoцa или нoсиoцa. Збoг тoгa сe бeзличним рeчeницaмa често oзнaчaвajу ситуaциje у кojимa главно мeстo имajу рaзличитe прирoднe, физичке или психичке пojaвe или односи, нпр. *Свиће*; *Сврби га*; *Плакало јој се*. Пoстojи више структурних типoвa бeзличних рeчeницa, као што су: 1. бeзличнe рeчeницe сa бeзличним глaгoлoм у прeдикaту, нпр. *Смркава се*; *Позлило јој је*; 2. бeзличнe рeчeницe сa oгрaниченo-личним глaгoлoм у прeдикaту (такав глагол у свojoj пaрaдигми имa сaмo oбликe зa 3. л. јд. и ср. род, кoд оних oбликa кojи имajу и лицe и рoд, а значи прoцeсe или стaњa узeтe нeзaвиснo oд њихoвoг узрoчникa или нoсиoцa, мада могу значити и прoцeсe или стaњa чиjи je нoсилaц имeнoвaн, уп. *Свићe* и *Зoрa свићe*); 3. бeзличнe рeчeницe сa бeзличнo упoтрeбљeним личним глaгoлoм у предикату – то су реченице у којима је сeмaнтички субjeкт (остваривач или носилац радње или стања) чeстo изражен у oблику дoпунe у косом падежу, нпр. *Нeмa je нa пoслу*; 4. бeзличнe рeчeницe с личним глaгoлoм и повратном речцом у прeдикaту, нпр. *Три дaнa сe пeвaлo и игрaлo*; 5. бeзличнe рeчeницe с прeдикaтoм у oблику пoмoћнoг глaгoлa и инфинитивa, које имају различита модална значења, обично обавезности или жеље, нпр. *Нaмa je oвдe и живeти и умирaти*; *Да ти је само стати па гледати*; 6. бeзличнe рeчeницe с прeдикaтoм у oблику пoмoћнoг глaгoлa и кoнструкциje *дa* + прeзeнт у 3. л. јд. сaмo се фoрмaлнo рaзликуjу oд прeтхoдних, а по правилу имају жељно значење, нпр. *Да нам је да видимо и то чудо*; *Е*, *да му је да добије на лутрији*; 7. бeзличнe рeчeницe с пaртиципoм пaсивa у имeнскoм дeлу прeдикaтa и пoмoћним глaгoлом у 3. л. јд., a знaчeњем стaња кoje je рeзултaт рaдњe чиjи je нoсилaц нeимeнoвaни субjeкт, нпр. *Сa oвимa je свршeнo*; *О томе је одлучено на синоћној седници*; 8. бeзличнe рeчeницe са прилoшким или имeничким прeдикaтивoм у именском делу предиката чији се предикат састоји од помоћног глагола (*Топло је*) или полупомоћног глaгoлa (*Постaje тoплo*) и прeдикaтивa у oблику прилoгa или имeницe (*Врућинa је*), а које значе стaњe прирoдe или нeкe срeдинe (*Ведро је*), или психичкo (*Стид гa je*), oднoснo физичкo стaњe (*Врућинa joj je*), при чeму сe у тaквим случajeвимa у сaстaву прeдикaтa мoжe нaћи и инфинитив (*Стрaх гa je умрeти*) или кoнструкциja *дa* + прeзeнтски oблик у 3. л. јд. (*Стрaх гa je дa умрe*). Зa рaзлику oд типичних бeзличних рeчeницa, кaквe су и у фoрмaлнoм и у сeмaнтичкoм пoглeду бeзличнe рeчeницe сa бeзличним глaгoлoм у прeдикaту, другe бeзличнe рeчeницe прeдстaвљajу мaњи или вeћи oтклoн и прeлaз кa нeкoм другoм типу рeчeницa. Зajeдничкo фoрмaлнo oбeлeжje свих бeзличних рeчeницa jeстe oблик 3. л. jд. (и ср. рoдa, кaдa сe изрaжaвa рoд), билo дa je у прeдикaту пунoзнaчни глагол (*Свануло је*), полупомоћни глагол (*Постаје хладно*) или помоћни глaгoл (*Хладно је*), кao и oдсуствo граматичког субjeктa. ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, „Основне типолошке карактеристике српскохрватске имперсоналне реченице", *КиЈ*, 1963, 1; И. Стевовић, „Безлично предикативно име у безличним реченицама номиналног типа", *АФФ*, 1974, 11; M. Радовановић, *Списи из синтаксе и семантике*, Ср. Карловци – Н. Сад 1990; П. Пипер и др., *Синтакса савременога српског језика: Проста реченица*, Н. Сад – Бг 2005. Предраг Пипер \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЗРЕПИ ВОДОЗЕМЦИ **БЕЗРЕПИ ВОДОЗЕМЦИ** (*Anura*), водоземци без репног региона. Са oкo 6.000 врста, далеко најмноговрснија група данашњих водоземаца, с изразитом разноликошћу у репродуктивним адаптацијама, одликама животног циклуса и начинима респирације. Поред одсуства репног региона, одликују се издуженим задњим ногама прилагођеним кретању у скоковима у копненој средини и пливањем у воденој средини. Настањују веома различита станишта (водена, копнена, подземна, дрвеће итд.) и показују изражену варијабилност у погледу величине и облика тела. Кожа је релативно танка, с многобројним жлезданим органима. На површини коже налази се танки слој орожналих ћелија, тако да се један део респирације обавља и преко ње. Испод коже су простране поткожне лимфне кесе. Скоро код свих врста, женке полажу јаја, која се оплођују у спољашњој средини. Први део животног циклуса у највећем броју случајева одиграва се у воденој средини (парење, полагање јаја, изваљивање ларви и њихова метаморфоза). Током парења постоји физички контакт женки и мужјака. Акватичне ларве (пуноглавци) најчешће су кратког, лоптастог трупа, немају праве зубе, а већина има унутрашње шкрге. Хране се најчешће биљном храном. Сложеном метаморфозом, која укључује знатне морфолошке промене (нпр. редукција репа, потпуна промена органа за варење, чулних органа итд.), пуноглавци се трансформишу у јувенилне јединке, које после две--три године постају полно зреле. По метаморфози, јединке се хране искључиво храном животињског порекла. Код неких група у развићу одсуствује ларвена фаза. Не живе једино на Антарктику, а највећи диверзитет врста је у тропским регионима. Фауна **б. в.** Србије је релативно разноврсна. Чине је поједине врсте карактеристичне за средњу и западну Европу, као и неке врсте које одликују јужне делове Балканског полуострва. Најчешће су зелене жабе, група коју сачињавају три врсте које хибридизирају, са сложеним начином преношења генетичког материјала. Србија представља део ареала ових комплекса с најдубљим продорима на југ Европе (долином Велике Мораве). Заступљене су и две врсте краставих жаба, које су, изузев у доба парења, везане углавном за копно. Њихова кожа је посута многобројним брадавицама, а женке полажу јаја у тракама. Полно зреле јединке две врсте чешњарки су активне само ноћу, када излазе из рупа које копају у земљи. Неки делови Србије (јужни ободи Банатског песка, долина Велике Мораве, околина Кладова) ретки су примери преклапања ареала ових чешњарки, које током парења у неким случајевима настањују чак и иста водена станишта. Гаталинке су изразито зелене боје и живе углавном на дрвећу. На врховима прстију имају пијавке, којима се причвршћују за глатке површине. Две врсте мукача (имају изражену обојеност трбушне стране тела) припадају једној од најстаријих њихових породица. То су релативно мале жабе, које хибридизирају у уској зони контакта низијске врсте и врсте чија су водена станишта на већим висинама. ЛИТЕРАТУРА: М. Калезић, *Основи морфологије кичмењака*, Бг 1991; И. Радовић, Б. Петров, *Разноврсност живота*, Бг 1999. Милош Калезић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЗУБОСТ **БЕЗУБОСТ**, појава губљења зуба. Најважнији разлози губитка зуба су: каријес и пародонтопатије (обољења потпорног апарата зуба, односно оних ткива која учвршћују зубе у вилицама). Ова обољења су одговорна за близу 90% вађења зуба и веома су распрострањена у Србији, као и у целом свету. Једна епидемиолошка студија с краја ХХ в. извршена у Београду на 35.566 зуба показала је да су каријес зуба и његове компликације главни разлог вађења зуба у особа до 45. године живота. После тога, број извађених зуба услед пародонтопатија знатно надмашује број оних који су изгубљени услед каријеса зуба. У највећој епидемиолошкој студији извршеној код нас (у Београду) између 1982. и 1986. прегледано је 43.056 особа оба пола и свих узраста (од 3. до 85. године живота), од којих је 1.913 (4,2%) било без иједног зуба. У старосним групама до 27. године није било безубих особа. Њихов број се у узрасту од 27. до 45. године живота повећао на 0,7%, а у старосној групи од 45. до 65. године живота на 10,3%. У групи најстаријих особа, оних преко 65. година живота, без иједног зуба у вилицама било је 52,9%. Такође је утврђено да је било више безубих особа женског него мушког пола (5,2% жена и 3,2% мушкараца). Новијих епидемиолошких студија већих обима је врло мало. У једној студији објављеној 2006. изнети су подаци да је између 1996. и 2004. сваке године прегледано 30.000–60.000 особа (просечно 46.206 особа) изнад 65. године живота. У току посматраног периода утврђени просечан број безубих особа старијих од 65 година је 42,34%. То значи да је број безубих особа старијих од 65 година смањен за око 10% у односу на резултате објављене пре 20 година. ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић и др., *Болести уста и зуба у становништва Београда*, Бг 1987; Л. Димитријевић-Танкосић, „Безубост одраслих од 65 и више година, као показатељ оралног здравља и квалитета живота", у: *Зборник радова Конгреса геронтолога*, Врњачка Бања, 2006. Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЗУЈНО **БЕЗУЈНО**, село у Републици Српској, између Горажда и општинског средишта Чајнича, које се налази у долини реке Безујанка (притока Јањине, слив Дрине), на 600–800 м н.в. Дисперзивног је типа и чини га велики број заселака. С путем Горажде (18 км) – Чајниче (10 км) спојено је локалним путем. У селу је 1991. живело 138 становника, од којих 77,5% Срба. ЛИТЕРАТУРА: *Река Дрина и Подриње*, Бг 2000. Тања Мишлицки \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЈТА, Азем **БЕЈТА, Азем**, качак (Галица, Дреница, 10. XII 1889 – Перчево, Дреница, 15. VII 1924). Током I светског рата организовао је и водио оружане чете, које су вршиле терор над неалбанским становништвом, повремено улазећи у сукобе с аустроугарском и бугарском окупационом влашћу. По повратку српских јединица на подручје Косова и Метохије октобра 1918, постао је вођа једног дела одметничког (качачког) покрета, који је окупљао Албанце компромитоване сарадњом с непријатељским службама и репресијом према српском становништву. Његовим четама приписују се прве побуне и организовани напади на жандармеријске станице, судове и органе власти нове државе на простору Дренице током 1919. Средином 1920. контролисао је цео Дренички срез, прогласивши се за војводу дреничко-вучитрнског. Одржавао је везе с Косовским комитетом, који је стајао на челу покрета за реализацију идеје о Великој Албанији. У почетку оштар противник албанских влада у Тирани, почев од 1922. постао је експонент албанске политике у пограничним „неутралним зонама". Наредних година био је један од најактивнијих качака на Космету. Изненадни напади на среска и окружна начелства, појединачна убиства државних чиновника, брутални терор над становништвом, пљачка и отимачина били су методи борбе чији је циљ био да дестабилизује југословенску власт на Космету, створи стање несигурности и пробуди наду да ће те области припасти Албанији. Био је организатор велике побуне у Дреници јуна–јула 1924. Схваћена као наставак неостварених планова одметничког покрета о формирању велике албанске државе из 1919–1920, побуна је оживела качачки покрет на широком простору Ораховца, Пећи, Призрена, Ђаковице и Кичева, изазивајући оштру војну интервенцију власти. После оружаног сукоба са жандармеријом и војском **Б.** је погинуо у својој кули у Перчеву. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Борозан, *Велика Албанија – поријекло,* *идеје, пракса*, Бг 1995; Љ. Димић, Ђ. Борозан, *Југословенска држава и Албанци*, I–II, Бг 1999; *Модерна српска држава 1984–2004. Хронологија*, Бг 2004. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕК, Иван Ивица **БЕК, Иван Ивица**, фудбалер, тренер (Београд, 29. X 1909 – Сет, Француска, 2. VI 1963). Почео је да игра фудбал у БСК-у и са 16 година постао првотимац, постигавши 51 гол у 50 мечева. У жељи да заврши средњу школу, прешао је у Шабац и наступао за тамошњу *Мачву*. Убрзо је отишао у Француску и професионално наступајући за *Сет*, освајао је Куп (1930, 1934) и првенство (1934) Француске, где је касније наступао и за клубове *Сент Етјен* и *Ним*. Као репрезентативац (1927–1931) одиграо је седам утакмица. На првом светском првенству у Монтевидеу 1930. одиграо је све три утакмице у југословенској екипи постигавши три гола. Пошто је примио француско држављанство, пет пута је играо у француском националном тиму. Током II светског рата учествовао је у Покрету отпора као командант једног одреда у чину мајора. После рата био је фудбалски тренер. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија физичке културе*, I, Зг 1975; В. Стојковић, *Клуб познатих у фудбалу* *Србије и Црне Горе, 1903–2005*, Бг 2005. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕК-УЗАРОВ, Ђорђе **БЕК-УЗАРОВ, Ђорђе**, физичар, универзитетски професор (Влајковац, 11. IX 1929). На Природно-математичком факултету у Београду дипломирао физику 1957, постдипломске студије завршио 1963, a 1968. одбранио докторску дисертацију с темом из области нуклеарне физике „Мерење броја распада радиоактивних изотопа методом једновремених догађаја". Радио на Институту за нуклеарне науке „Винча" (1956–2002). На Групи за физику ПМФ-а у Београду радио од 1957, а 1969. изабран за доцента. Истовремено предавао на постдипломским студијама на Медицинском и Електротехничком факултету у Београду. У звање редовног професора изабран је 1979. на ПМФ-у у Крагујевцу, предајући паралелно и на Машинском факултету. У Центру за обуку кадрова за рад са радиоактивним изворима у Београду држао наставу из области детекције, мерења радиоактивности и обраде резултата мерења (1959–1995). Као истраживач у Институту „Винча", бави се метрологијом јонизујућег зрачења, развојем апсолутних мерења радионуклида и дијагностиком озледе човека од јонизујућих зрачења. По позиву Комесаријата за атомску енергију Француске радио је као гостујући истраживач (1969–1970) у Лабораторији за метрологију јонизујућег зрачења у Саклеу. У оквиру специјализације, усавршавања и научне сарадње боравио у многим водећим метролошким лабораторијама и институцијама широм света: Националној физичкој лабораторији у Тедингтону (Велика Британија), Државном институту за мерења у Санкт Петербургу, Физичко-техничком савезном заводу у Брауншвајгу (Немачка), Институту за атомску физику у Букурешту и Институту за нуклеарна истраживања у Белгији. Руководио је међународним истраживачким пројектима за развој мономолекуларних слојева у сарадњи с Центром за нуклеарне студије из Саклеа и Националним бироом за стандарде у САД. Члан је многих међународних научних и струковних организација. Један је од оснивача Међународног комитета за метрологију радионуклида, његов потпредседник (1983–1985) и члан-оснивач Балканске уније физичара од 1985. Био је председник Друштва физичара Србије (1983–1989) и председник Савеза друштава математичара, физичара и астронома СФРЈ (1985–1992). ДЕЛА: „Proportional Gas and Scintillation Counters used in 4-π Coincidence Counting", *Nucl. Instr. and Meth.*, 1973, 112; *Елементи нумеричке обраде резултата мерења*, I-II, Бг 1979; коаутор, *Радиоактивни изотопи и зрачења*, I-III, Бг 1981; *Основи метрологије*, Kраг. 1983; коаутор, „Preparation and Properties of Monomolecular Films for use as Radioactive Source Mounts", *App. Radiat. Isot. Int. J. Radiat. Appl.*, 1988, 39(9). Гордана Пантелић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКАВИЦА **БЕКАВИЦА**, стара метода учења читања. Као прва фаза наставе читања у прошлости, заснивала се на учењу имена слова (најчешће са штице) и срицању по номиналној методи, па је називана и „наустица". Као метод учења дуго се одупирала примени нове „гласовне методе". Назив је изведен управо из начина срицања, тј. изговарања слова: а – аз, б – буки, в – вједи итд. Под **б.** се подразумева и рукописни и поједностављени буквар (азбуквар) из којег су се, путем срицања, учила слова и вежбало читање. Слично је настао и назив буквица, према старој словенској речи „буква", која означава слово. Недељко Трнавац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКЕРУС, Милош **БЕКЕРУС, Милош**, радио-онколог, универзитетски професор (Београд, 26. VI 1923 – Београд, 20. VII 2005). Дипломирао 1953. на Медицинском факултету у Београду, где је и докторирао 1968. Специјализацију из радиотерапије завршио 1956. После усавршавања у Хајделбергу, Енглеској и СССР-у, стекао међународни сертификат за примену нуклеарне енергије у радиотерапији у Србији. Први је у свету измерио домет бета зрачења кроз материју јединичне густине, која одговара мишићном ткиву (1958. признато му је право на ауторство). На Институту за радиологију и онкологију у Београду провео 32 године и био начелник Службе радиотерапије. За редовног професора Мед. ф. у Београду изабран је 1981. Био је супервизор радиотерапије у Сарајеву, Кладову, Новом Саду и Нишу и председник Секције за радиологију и нуклеарну медицину СЛД-а и члан АМН СЛД-а. ДЕЛА: коаутор, „Prophylaktische Bestrahlung der Halslymphknotten beim Lungenkarzinom", *Radiobiologia, Radiotherapiа*, 1973, 14; коаутор, *Comparison of HDR and LDR results in endometrium cancer, in high dose rate afterloading in the treatment of cancer of the uterus, breast and rectum*, München–Wien–Baltimore 1988. ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1976–1996*, Бг 1996; Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКИЋ, Ђорђе Ст. **БЕКИЋ, Ђорђе Ст.**, професор, публициста, јавни радник (Нови Сад, 9. IX 1854 – ?, после 1936). Студије технике у Прагу напустио је због сиромаштва. Почетком 80-их година XIX в. био је секретар Српске народно-црквене општине и надзорник српских школа у Мостару. У име општине написао је 1881. познати протест против војног закона аустроугарских власти, због чега је, заједно с виђенијим потписницима тог документа, 1882. изведен пред суд и осуђен на 15 месеци затвора и изгон из земље. После тога радио је као професор Више девојачке школе у Панчеву, а 1894. постављен је за народно-црквеног архивара и библиотекара у Сремским Карловцима. У младости је био присталица политике Светозара Милетића. Касније је постао конзервативац, близак политици патријаршијско-митрополитског двора. Тако је постао и заступник Црепајског среза у Народно-црквеном сабору (1892). Био је сарадник листова *Застава* и *Наше доба*, а посебно новина *Народност*, чији је власник и уредник био његов брат Теодор. ДЕЛА: *Говор Ђорђа Ст. Бекића, држан у седници српског народноцрквеног сабора...*, Земун 1892; *Јесу ли Срби у земљама под круном Св. Стевана скоројевићи, прекрштењаци и одродници?*, Земун 1909; *Клеветницима Срба у земљама св. круне угарске*, Земун 1909; *Борба српско-православног Општества у Мостару против аустро-босанске управе 1880–1882 године*, Сар. 1935. ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, *Новосадске биографије*, I, Н. Сад 1936; В. Ћоровић, „Ђорђе Ст. Бекић, Борба српско-православног општества у Мостару", *ПКЈИФ*, 1937, 17, 1; Х. Капичић, *Херцеговачки устанак 1882*, Сар. 1958. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКИЋ, Петар **БЕКИЋ, Петар**, трговац, поседник (Двор на Уни, 1882 – Батајница, X/XI 1943). Након завршене трговачке школе водио породичну трговачку радњу у Двору. Члан Српске самосталне странке, у оквиру које се борио за национална права Срба у Аустроугарској. На Велеиздајничком процесу у Загребу (1908–1910) оптужница га је теретила да је 1903. у Двору основао савез који је пропагирао српску државну мисао, односно идеју присаједињења Хрватске, Славоније, Далмације, Истре, БиХ и других словенских земаља Хабзбуршке монархије Краљевини Србији; да су у његовој радњи мештани набављали српску заставу, српски грб и лист Српске самосталне странке *Српско коло*, преко којег је промовисана српска национална идеја и популарисан краљ Петар Карађорђевић; да је истицао захтев за искључивом употребом ћирилице у раду општине и за исписивањем јавних ознака ћириличним писмом, као и да је оснивач организације „Српски соко". Осуђен на осам година тамнице, ослобођен је општом аболицијом после 16 месеци. Са групом самосталаца водио је акцију за реорганизацију Загребачке жупаније тако што би српски етнички простор на њеној територији, односно подручје некадашње Банске крајине, био издвојен као посебна целина с центром у Глини. Као председник Одбора за изградњу школе у Двору, формираног 1922, финансијски је помагао соколску организацију и подржавао идеју о подизању просветног дома. Тим поводом, заједно с народним послаником дворског среза Валеријаном Прибићевићем, школским надзорником Љубом Кнежевићем и општинским бележником Васом Мркобрадом био је у аудијенцији код краља Александра (13. V 1925). Био је члан Патроната Српског привредног друштва „Привредник" све до II светског рата, члан управе Савеза задруга Срба привредника и један од деоничара Српске банке у Загребу. Обогативши се успешним пословањем, после I светског рата преселио се у Загреб, а затим на салаш у Батајници. Материјално је подржао А. Прибићевића када је изабран за председника Самосталне демократске странке, иако се није слагао с политиком коју је странка водила за време диктатуре краља Александра. Убили су га комунисти за време II светског рата. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица о Привредниковој двадесетпетогодишњици 1897–1923*, Бг 1923; Ј. С. Радојчић, *Срби – Српска Крајина, Славонија, Далмација, Хрватска: биографски лексикон*, Бг 1994; А. Прибићевић, *Мој живот*, Зг 1999; Г. Кривокапић-Јовић, Српска народна самостална странка 1903–1914, Зг 2000; Н. Л. Гаћеша, *Српско привредно друштво „Привредник" (1914--1997*), Н. Сад 2004; С. Божић, *Срби у Хрватској 1918–1929*, Бг 2008. Софија Божић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКИЋ, Теодор **БЕКИЋ, Теодор**, генерал-подмаршал (Бовић, Хрватска, 1858 – Загреб, 16. II 1938). Основно и трогодишње гимназијско образовање стекао у родном месту и у Петрињи. На инжењеријски смер Кадетске школе у Хајнбургу код Беча примљен је 1874. Недовољно је познато како је текла његова официрска каријера. Поручник је постао око 1878, мајор 1900, а генерал-подмаршал током I светског рата, када је био главнокомандујући у ратном подручју Срема. У време распада Аустроугарске пришао је Народном вијећу СХС, подржавајући га у његовој одлуци да јужнословенске покрајине издвоји из састава монархије. У том циљу је помогао намеру Вијећа да створи своје оружане снаге, прихвативши да буде командант III окружја, односно простора Босне. На ову дужност, међутим, није ступио, јер га је одбила влада Народног вијећа у Сарајеву, будући да је претходно већ позвала војску Краљевине Србије да пређе границу и преузме војну власт. Иако присталица интегралног југословенства, пензионисан је по завршетку рата, оставши да живи у Загребу. ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелајац, *Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918–1921*, Бг 1988; И. Голец, *Петрињски биографски лексикон*, Петриња 1999. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКИЋ, Теодор Тоша **БЕКИЋ, Теодор Тоша**, новинар, политичар (Перлез, Банат, 25. VI 1852 – Земун, 2. V 1910). По окончању студија права у Дебрецину, службовао у Новом Саду, Панчеву и Земуну. У студентским данима био је присталица политике Светозара Милетића, којег је подржао у сукобу с генералом Ђорђем Стратимировићем. Све до почетка 80-их година XIX в. припадао је борбеном крилу опозиционе Српске народне слободоумне странке, због чега је три пута био хапшен и суспендован с посла. Као чиновник новосадског магистрата почео је да пише за Милетићеву *Заставу*, потписујући текстове шифром „Т-а Б-ћ". Веома отворено напао је у *Застави* владиног комесара А. Флата због његовог насиља. Написао је оштар протест против начина развојачења Војне крајине. За време боравка у Панчеву, сарађивао је у *Панчевцу*, опозиционом листу Јована Павловића. Када је септембра 1873. издавање тих новина забрањено, постао је уредник новопокренутог опозиционог листа *Граничар*, који је обустављен после 13. броја, а он послат у затвор. Након уређивања поновно покренутог *Панчевца*, постао је најпре сарадник, а октобра 1883. и главни уредник *Заставе*, која је под његовим руководством постала нотабилитетско гласило Нике Максимовића, а он дошао у прве редове нотабилитета. *Застава* је напустила опозициону политику Бечкеречког програма, залажући се за начела која су проглашена Великокикиндским програмом. И након пропасти те политике он наставља да брани Великокикиндски програм у загребачким званичним *Народним новинама* и у будимпештанском *Српском дневнику* барона Федора Николића. Након обуставе овог листа 1889, повукавши се неко време из политичког живота, годинама се успешно бавио адвокатуром. Сматрајући да српска опозиција у Угарској може постићи извесне успехе само ако напусти противдуалистичку политику и прихвати неки умеренији, у пракси остварљивији политички програм, 1897. одустао је од адвокатуре и 13. априла покренуо у Панчеву политички лист *Народност*, којим је отишао још више удесно од нотабилитета. Од 1901. *Народност* је излазила у Земуну, а новчано ју је помагала мађарска влада, једно време и патријарх Георгије Бранковић. Због реакционарног, клерикалног и промађарског усмерења, *Народност* је изазвала против себе целокупну српску јавност, која га је називала разним погрдним именима. Умро је жигосан као мађарон и туђински плаћеник. Неколико дана по његовој смрти, 8. V 1910, изашао је и последњи број *Народности.* ИЗВОР: Н. Петровић, *Светозар Милетић и Народна странка,1860–1885*, I–II, Ср. Карловци 1968–1969. ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, *Новосадске биографије*, I, Н. Сад 1936; В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКИЋ, Томислав **БЕКИЋ, Томислав**, германиста, универзитетски професор (Нови Сад, 29. IV 1935 – Нови Сад, 19. I 2008). Немачки језик и књижевност, са енглеским и српскохрватским, дипломирао на Филозофском факултету у Новом Саду, где је од 1960. прошао сва наставно-научна звања, до редовног професора (1991) и положаја декана (1994–2002). Бавиo се немачком књижевношћу и српско-немачким везама (Т. Ман, Х. Ман, Ф. Кафка, А. Савић-Ребац и др.). Превео више дела о српској књижевности, култури, историји (Ј. Копитара, С. Капера, Г. Раша, С. Серенсена, Х. Вендела, М. Брауна, Г. Геземана, А. Шмауса, М. Јенихена, Х. Зундхаусена), студија најистакнутијих немачких научника, филозофа (С. Фројда, А. Адлера, Ф. Ничеа, В. Дилтаја, Х. Фридриха, В. Кајзера, П. Сондија, В. Шмида и др.), књижевника (Т. Мана, Х. Броха, М. Дора, Ј. Вајденхајма и др.), као и списа српских књижевника и политичара објављених на немачком (Ј. Суботић, С. Гопчевић). Изузетно је значајан његов допринос изучавању историје српске германистике и опуса српских германиста (М. Тривунац, П. Слијепчевић, Ј. Миловић, М. Ђорђевић, М. Мојашевић и др.), српске преводне литературе (Ј. Ј. Змај) и немачке србистике у различитим областима (историја, филологија, политика). ДЕЛА: коаутор, *Њемачка књижевност*, II, Сар. 1987; *Томас Ман у нашој књижевној критици*, Н. Сад 1987; *Germanoslavica*, I–II, Н. Сад 2001, 2003; *Аница Савић Ребац као посредник између српске и немачке културе*, Н. Сад 2004. ЛИТЕРАТУРА: З. Константиновић и др., „Томас Ман у нашој књижевној критици", *ЗМСКЈ*, 1989, 37, 3; И. Негришорац, „In memoriam", *ЛМС*, 2008, 1–2. Душан Иванић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКЈАРЕВ, Иван **БЕКЈАРЕВ, Иван**, глумац, редитељ, универзитетски професор (Београд, 6. IV 1946). Дипломирао на Факултету драмских уметности 1968, од када је члан Југословенског драмског позоришта, у којем остаје 33 сезоне. Наступао у свим београдским позориштима и играо у преко 120 улога, 33 филмске креације, учествовао у 300 телевизијских драма и играних серија, а као радијски глумац и водитељ остварио преко 1.000 емисија. Oд 1999. предаје глуму на Академији уметности Универзитета „Браћа Карић". Поред обимности опуса оствареног у више уметничких медија, одликују га свестраност глумачког дара и разноврсност изражајних уметничких средстава, оригиналност, убедљивост, иницијативност према новим уметничким пројектима и педагошка успешност. Добитник више јавних признања, међу којима и Октобарске награде града Београда (1994) и награде „Бранислав Нушић" (1996). Важније улоге: Маријан (Х. Кинтеро, *Награда*), Трисотен (Молијер, *Учене жене*), Жак (В. Лану, *Зврчак*), Лебјакин (Ф. Достојевски, *Зли дуси*), Чипола (Т. Ман, *Марио и мађионичар*), Марсел Шабанон (Б. Ђ. Нушић, *Не очајавајте никад*), Собакевич (Н. В. Гогољ, *Мртве душе*), Јордан (Н. Савић, *Побратим*), Атанасијевић (В. Стевановић, *Ноћас је ноћ*), Санчо Панса (Д. Васерман, *Човек од Ла Манче*), Јеротије (Б. Нушић, *Сумњиво лице*), Баби Пупушка (М. Димић, *Шумски грађанин*). ЛИТЕРАТУРА: З. Т. Јовановић, „Скица за портрет Ивана Бекјарева", у: *Иван Бекјарев*, Бг 2004. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКО **БЕКО** (Београдска конфекција), фабрика одеће основана 1945. Производња војне одеће покренута је одмах након ослобођења Београда, у предратној згради војне касарне. Почетком 50-их година производни програм фабрике се шири, а средином деценије први модни одевни предмети нашли су се на тржишту тадашње СФРЈ. Наредне три деценије биле су године великог просперитета за ову фабрику, која је сопственим средствима изградила нове производне погоне у Аранђеловцу, Лазаревцу, Ковину, Свилајнцу, отворила 163 продајна објекта широм тадашње Југославије, од чега су 24 били робне куће. **Б.** је била прва фабрика која је увела нове информационе технологије, инсталиравши први компјутеризовани систем за уклапање кројних слика и отворивши прву компјутеризовану кројницу на Балкану средином 70-их година; такође, и прва југословенска фабрика која је са својих 3.200 запослених ушла у производно-продајну сарадњу с једном европском модном кућом („Lee Cooper"). Највећи производни капацитети фабрике били су ангажовани у конструкцији дорадног посла. Производили су се мушки, женски и дечји одевни предмети за најпознатије модне куће Енглеске, Немачке, Шведске и САД, тако да је годинама вредност извоза ове фабрике износила 25--26 милиона немачких марака. Роба се купцима транспортовала фабричким возилима. Деведесетих година, упркос затварању иностраних тржишта за производе наше земље, фабрика је наставила с радом. Спремајући се за нова, далеко либералнија правила тржишног пословања, радници **Б.** су крајем деценије из сопствених средстава финансирали набавку најмодернијих преса за пеглање, у потпуности обновили кројницу, верујући да либерализација трговине с Европом новембра 2000. доноси дугоочекивани поновни процват фабрике. Међутим, фебруара 2003. фабрика је због дугова насталих у периоду санкција отишла у стечај. ИЗВОР: Архива Привредне коморе Србије. Весна Васиљевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКОВИЋ, Ватрослав **БЕКОВИЋ, Ватрослав**, сликар, литограф (Загреб, 15. VII 1846 – Београд, после 1894). Сликарство и архитектуру учио је у Загребу, Бечу, Венецији и Фиренци. У Србију је дошао 1871, након што је због болести прекинуо путовање за Русију, зауставивши се у Пожаревцу. Радио је као учитељ цртања у нижој гимназији у Неготину (1873–1879). У Београд је прешао 1880. и остао до краја живота. У српско-турским ратовима учествовао је од 1876. у крајинској војсци. На војним дужностима био је у више места, где је уједно цртао ратне призоре. У тврђави Фетислам (Кладово) био је на дужности инжењеријског официра за градњу утврђења. У Пироту, по његовом ослобођењу, градио је тријумфалне капије. Додељен је Главном ђенералштабу и Врховној команди да црта и слика ратне призоре и новодобијене пределе. Његова сликарска оставштина обухвата знатан број слика и нарочито добрих цртежа. Тематика је разнолика: портрет, фигура, предео, композиција, религијско сликарство. Аутор је иконостаса у Јабуковцу (округ Зајечар). По стилским особинама припада кругу српских реалиста. ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, *Униформе Српске војске*, Бг 1962; В. Краут, *Цртежи српских уметника 19. века*, Бг 1962; Н. Кусовац, *Српско сликарство у доба Стевана Мокрањца*, Неготин 1976; *Српско сликарство XVIII и XIX века*, Бг 1987. Вера Ристић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКОВИЋ, Миодраг **БЕКОВИЋ, Миодраг** (Емил Људевит Слука), глумац (Нови Сад, 1884 – Приштина, 1915). Након четири разреда гимназије, ступио је у Српско народно позориште 1901. Почетком 1903. прешао је са сестром у групу „Синђелић" у Нишу као аустријски војни бегунац. Афирмисавши се у Нишу као глумац и стекавши углед, ангажован је у Народном позоришту у Београду (1905). Тада је променио име и веру. На сцену НП-а ступио 1906, а редовни члан постао 1911. Живео је боемским животом и неколико пута био отпуштан и опет враћан на посао, до 1912, када је дефинитивно удаљен из НП-а. Улогама које је тумачио сврстао се у ред даровитијих београдских глумаца. Неколико година био је незаменљив уметнички партнер београдске примадоне Маре Таборске. Учествовао је као добровољац Народне одбране у Првом балканском рату. У Београду је остао све до I светског рата, када се као војник болничке чете повукао у изгнанство. При повлачењу умро је од глади и зиме. Остала су сведочанства о његовим улогама Николе (Б. Нушић, *Обичан човек*), Лабуда (Л. Костић, *Гордана*), Алфреда Лимберла (К. Карлвајс, *Мали људи*), Маркиза Силујета (К. Брахфогл, *Нарцис*), Фредерика (В. Сарду, *Фернанда*), Вељка (Л. Бранковић Тривунов, *Шваља*), Рудничанина (Ђ. Јакшић, *Станоје Главаш*), Свирача (М. И. Расудов, *Епидемија*), Лакаја (Е. Боздјех, *Дипломате*), Драганца (П. Данкулов, *Црни књаз са Семећа*), Радоње (П. П. Његош, *Горски вијенац*), Митровића (Б. Нушић, *Пучина*), Ромеа (В. Шекспир, *Ромео и Јулија*), Лаерта (В. Шекспир, *Хамлет*), Ремона (А. Бисон, *Госпођа Икс*), Карла Хајнса (В. Мајерферстер, *Стари Хајделберг*) и др. ЛИТЕРАТУРА: М. Грол, *Из позоришта предратне Србије*, Бг 1952; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта од средњег века до* *модерног доба (драма и опера)*, Бг 1979; О. Милановић, *Неимари српског позоришта*, Бг 1997. Александар Новаков \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕКТАШИЈЕ → ЈАНИЧАРИ **БЕКТАШИЈЕ** → **ЈАНИЧАРИ** # БЕКЧИЈА **БЕКЧИЈА** (тур. *bekçi*: чувар), особа задужена за различите послове чувања. Поред махалског и сеоског **б.**, било је и оних чија је дужност била надгледање примењивања имовних и грађанских закона. Постојале су и **б.** које су се бринуле о чувању башти. У османској војној организацији овај назив се користио и за 15 особа које су вршиле службу чувања часне заставе. Они су били под управом главног **б**. Након укидања јаничарског оџака 1826, у време када је у бостанџијском оџаку успостављен нови поредак, њима су називане особе које су биле ангажоване на пословима чувања различитих палата које су припадале двору, као и на пословима гајења јелена, дивокоза, нојева и других животиња. Ово су биле прве **б.**, а њихови помоћници су називани другим **б**. Поред тога, деветнаести агин буљук јаничарског оџака помињао се као бекчијски. ЛИТЕРАТУРА: M. Sertoğlu, *Osmanlı Tarih Lügatı*, İstanbul 1986; M. Zeki Pakalın, *Osmanlı Tarih Deyimleri Ve Terimleri Sözlüğü*, I, İstanbul 1993. Драгана Амедоски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА ВОДА **БЕЛА ВОДА**, село на левој страни долине Западне Мораве, 14 км северозападно од општинског средишта Крушевац. С градом је повезано локалним путем. Збијеног је типа и неправилног облика с мрежастим распоредом улица, смештено на 150–430 м н.в. Помиње се 1717. као опустело насеље, а убрзо након тога је обновљено. Становништво се досељавало сукцесивно с Косова и Метохије, из Црне Горе, Александровачке Жупе, Топлице, југоисточне и источне Србије. Село је 1822. имало 79 домова, 1892. 238 становника, 1921. 240 домова и 1.900 житеља, а 2002. 1.387 становника, од којих 99,3% Срба. У пољопривреди је радило 69,8% активног становништва. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа (од 1824), месна канцеларија, народни дом, дом културе, амфитеатар за културне програме, уметничка галерија, сеоска и парохијска библиотека, амбуланта, апотека, пошта и мотел. У селу се одржава неколико културних манифестација и додељује књижевна награда Беловодска розета. У околини је и 20 активних каменолома камена пешчара, од којих је изграђено више монументалних грађевина у Србији и другим европским земљама. Село је познато по каменорезачкој вештини са којом је урађена розета на црквеном здању. У близини је и неколико извора минералне воде, по којима је село добило име. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА КАЊА **![001_Bela-kanja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-bela-kanja.jpg)БЕЛА КАЊА** (*Neophron Percnopterus*), омањи лешинар из породице птица грабљивица Accipitridae (ред Accipitriformes), распрострањен у Средоземљу, Африци, Блиском Истоку, Средњој Азији и Индији. Као угрожена врста **б. к**. је на светској црвеној листи, а у Србији је строго заштићена. У Србији живи номинантна подврста, а још две друге ограничене су на Индију и Канарска острва. Осим црних летних пера на крилима, одрасла **б. к.** је бела са подужим ромбоидним репом, голим јаркожутим лицем и издуженим, релативно танким црним кљуном. На темену и потиљку има уска дуга пера, која може да накостреши као ћубу. Хотимично прља бело перје, најрадије прашином и блатом црвенице. Дугачка је око 85 цм, а распон крила јој је око 1,7 м. **Б. к.** је не само стрвинар, него и ђубретар, који се храни најчешће на местима где се баца кланични отпад и на депонијама. Редовна је на хранилиштима за лешинаре и друге птице месождере. Скупља згажене животиње на друмовима, а позната је и по вештини да украде јаја (чак и нојева, чију љуску пробија каменом). Гнездо гради на стенама, у поткапинама или висећим пећинама, најрадије на заклоњеним, али неприступачним литицама. Полаже два јајета на којима лежи шест недеља, а младунци остају у гнезду још најмање 10 недеља. Зрели за размножавање постају тек кроз четири или пет година. **Б. к.** су у Србији једно време сматране ишчезлим, а сада се процењује да их има једва 2–3 пара. Виђају се нередовно и опстанак у Србији им је неизвестан. Зимују у Африци. ЛИТЕРАТУРА: Б. Грубач, *Заштита природе*, Бг 1999: С. Пузовић (ур.), *Атлас птица грабљивица* *Србије*, Бг 2000; С. Пузовић и др., *Ciconia*, Н. Сад 2003. Воислав Васић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА КРАЈИНА **БЕЛА КРАЈИНА**, област у југоисточној Словенији, у којој од средњег века живе Срби. Сеоба Срба у ове крајеве повезана је са турским освајањем балканских земаља које је проузроковало велике покрете српског становништва од југа према северозападу. Насељавање српских ускока у **Б. К.** било је у најтешњој вези с њиховим насељавањем у Жумберку, што сведочи о томе да су **Б. К.** и Жумберак у то време представљали јединствено подручје које је било база за вођење борби против Турака и које је 1553. ушло и у састав Војне крајине. Део **Б. К.** остао је у саставу Војне крајине све до одлуке о њеном укидању 1871, после чега је то подручје припојено Хрватској, да би се коначно нашло унутар граница Словеније 1952. Део становништва **Б. К.** се током XIX и XX в. одселио у Северну Америку, европске државе, а после II светског рата у Војводину. Српска насеља у **Б. К.** представљају најсеверозападније „острво" српског језика. Према својим особинама, говор Срба у овој области припада источно-херцеговачком дијалекту. Он се, заједно са културом, обичајима и вером, добро чувао скоро пет векова, пре свега захваљујући веома строгим обичајним регулативама, које су мешање са суседним католичким становништвом сводиле на минимум и, с друге стране, постојању институција школе (све до 60-их година XX в.) и цркве (Српска православна црква је била снажан интеграциони фактор све до II светског рата). Међу Србима у **Б. К.** дуго није било мешовитих бракова. Невесте су довођене из суседних или из православних села у Лици и Кордуну, или из суседне Хрватске, што је такође допринело очувању те етнолингвистичке заједнице. Данас само најстарија генерација Срба у **Б. К.** има пуну компетенцију у употреби српског језика. Средња генерација српски језик користи у комуникацији са генерацијом својих родитеља, док најмлађа разуме српски, али га углавном не говори. Интензиван процес замене српског језика словеначким у тој заједници последица је друштвених промена које су наступиле после II светског рата: до тада сточарско и немобилно становништво почело се запошљавати у околним већим местима, где је за комуникацију користило искључиво словеначки језик. Једна од последица те мобилности је и појава мешаних бракова, који су данас пре правило него изузетак. На статус матерњег идиома Срба у **Б. К.** утицало је и осамостаљење Републике Словеније 1991, после чега српски језик као један од стандардних језика у претходној држави постаје језик који више није у јавној употреби. Говор Срба у **Б. К.** одликује се особинама карактеристичним за језичку праксу припадника заједница које пролазе кроз процес замене језика, као што су алтернација кодова (преукључивање, мешање кодова, лексичко позајмљивање), нестабилност норме итд. Постоји снажан утицај словеначког језика, који је у периоду после II светског рата стално појачаван. Једна од најуочљивијих карактеристика језичке праксе Срба у **Б. К.** јесте одсуство чврсте инхерентне норме: у њиховом говору често се и у оквиру једног исказа могу чути не само елементи оба језика, него и различите варијанте речи које припадају српском језику. У говору се срећу многи примери екавске замене јата, као и мешање јекавског и екавског изговора. Код старијих говорника могу се чути различите фонетске варијанте исте лексеме, на пример *девојка*, *дјевојка* и *ђевóјка*. Говор Срба у **Б. К.** одликује се изразитом прилагодљивошћу саговорнику: са Словенцем из **Б. К.** говоре на његовом дијалекту, са осталим Словенцима говорни словеначки језик са дијалекатским и српскохрватским речима и интонацијом, а са Хрватима хрватски дијалекат с неким одступањима. Старији говорници словеначки користе у комуникацији са особама које не припадају њиховој језичкој заједници, док у осталим случајевима користе матерњи језик. Говорници код којих је процес замене језика у поодмаклој фази, дакле они из средње генерације, користе оба језика у различитим контекстима унутар заједнице, а изван ње искључиво словеначки. ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, „Српска насеља у Белој Крајини у Словенији", *Радови АНУБиХ*, 1970, 35; M. Dražumerič, M. Terseglav, „Prispevek k preučevanju Srbov v Beli krajini", *Traditiones*, 1987, 16; Т. Петровић, „Традиционална култура Срба у Белој Крајини у светлу замене језика", у: Г. П. Клепикова, А. А. Плотникова (ур.), *Исследования по славянской диалектологии, 10:* *Терминологическая лексика материальной культуры балканских славян*, Москва 2004; Т. Petrović, *Ne tu, ne tam: Srbi v Beli krajini in njihova jezikovna ideologija v procesu zamenjave jezika*, Ljubljana 2006. Тања Петровић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА КУГА **БЕЛА КУГА**, стање у држави када је природни прираштај становништва мањи од основног, потребног за просту репродукцију. Превод је енглеског термина „white plague" коришћеног током XIX в. за означавање епидемиjског облика туберкулозе, која је тада харала Европом. У Србији се смањени природни прираштај становништва почиње бележити крајем XIX в. После II светског рата опадање природног прираштаја је све израженије, а негативни предзнак има од 1992, када је евидентирано 86.877 живорођених, а 93.475 умрлих – апсолутна вредност природног прираштаја била је негативна –0,8‰. Последњи попис становништва спроведен на територији Републике Србије (без Косова и Метохије) 2002. показао је повећање негативног тренда природног прираштаја. Тадашња разлика између стопе живорођених и стопе умрлих је износила –3,3‰, што указује на убрзану депопулацију (одумирање) државе. Ову демографску појаву паралелно прати и старење државе. Узроци за смањени природни прираштај становништва могу бити различити и често нису јединствени за различите географске и културолошке просторе. Пад природног прираштаја током XIX и почетком XX в. у Србији приписује се првенствено ратовима, када је страдало највише становништва у репродуктивном животном добу. О разлозима за депопулацију Србије од 1992. има доста расправа међу демографима, при чему је извесно да томе доприноси измењен однос према породици и деци, либерални закон о абортусу, доступност модерне и ефикасне контрацепције, као и материјалистички систем вредности, хедонизам и разуђенији лични живот. С друге стране, и структурне препреке, као што су незапосленост, низак животни стандард, решавања стамбеног питања, проблеми збрињавања деце у околностима запослења, додатно отежавају проблем. Решавање негативног природног прираштаја сходно узроцима није једнострано а још мање једноставно. У сагледавању узрока мора се направити разлика између изражене депопулације (која је карактеристика наше државе) од пада природног прираштаја (који је присутан са различитим обимом у готово свим државама Европе). Законска решења за бољу усклађеност рада и родитељства, као и боља економска ситуација и извеснија будућност, сигурно могу зауставити, ако не и спречити депопулацију државе. Побољшавање економске ситуације у друштву, али и економских услова појединаца, позитивнија законска регулатива, као и извеснија и сигурнија будућност, сматрају се значајнијим пронаталитетним мерама које би биле од користи. Небојша Радуновић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА НЕДЕЉА **БЕЛА НЕДЕЉА**, последња недеља пред почетак Великог, Ускршњег поста. Седмица пре ње зове се Сиропусна, Сирна или Бела, јер се у исхрани употребљава само бели мрс: млеко, сир, јаја и уље. Тај умерени пост служи као прелазни период да се организам прилагоди и лакше поднесе прелаз са потпуно мрсне на потпуно посну храну у седмицама до Васкрса. Разлог да се у исхрани користи бели мрс јесте жеља Цркве да се залихе сира и јаја потроше пре почетка поста, како никога не би доводили у искушење током поста. С друге стране, те залихе не би дочекале Васкрс у исправном и употребљивом стању, а „грехота је да се храна баца". У **Б. н.** су покладе, јер сутрадан у понедељак почиње Велики или Ускршњи пост. ![001_Bela-nedelja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-bela-nedelja.jpg)Литургички назив ове недеље је „Истеривање Адама из раја", јер је Бог човека створио за рај, али га је грех лишио тог благословеног живота и човеков живот на земљи претворио се у изгнанство. У богослужбеним текстовима то се више пута понавља, као и позив да се кроз пост човек ослободи од „тамнице овог света", тј. од греха. Кроз еванђеоски текст који се чита на литургији Црква позива верне да својим ближњима опраштају увреде и грехе, јер је то једини услов да Бог њима опрости. Опростити другоме и примити опроштај од другога, значи повратак од отуђености ка јединству, од усамљености ка саборности, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Пост не сме да буде лицемеран, него мора да обухвати уздржавање од мрсне хране и максимално уздржавање од греха. Однос према храни може да буде узрок пада, али и узрок спасења. Први Адам је показао непослушност у рају, јер није постио; Нови Адам – Христос показао је послушност и постио четрдесет дана. Адам је шестог дана створен, а у шести час дана јео од забрањеног плода; Христос је шестог часа на крст прикован. Вечерње сиропусне недеље (уочи чистог понедељка) је јединствена и богословски дубока служба, у којој је откривена сва суптилност Великог поста. Заправо, Велики пост почиње овим вечерњем и апелом вернима да очисте душу и тело кроз духовне подвиге. После вечерња врши се обичај „прошченија" или „прочке", тј. међусобно мирење и опраштање, због чега се ова недеља зове „опроштајна" или „проштене покладе". Обичај је настао у Египту међу пустињацима, који су се у сирну недељу окупљали и један од другога измолили опроштај и благослов, а после вечерња се разилазили по пустињи све до празника Цвети, када су се враћали у манастир. Вечерњем и обредом праштања Црква је показала дубоко познавање људске психе, јер без љубави према другима нема истинског и правог поста. Радомир Милошевић **Б. н.** је позната и под другачијим називима. Назив *гостинска* долази због честих међусобних посета; *гладна*, јер се углавном јела пита са сиром, *трапини данци* – јер је у „трапавој недељи", када је дозвољено јести мрс и средом и петком; *загонетна*, јер се тада загонетало. Ове недеље је забрањено радити у пољу, прести и ткати, а стока се не крми да је не поједу вуци. Сматра се да ће ономе ко прекрши забрану град преко лета уништити род на њиви. У околини Лесковца ова недеља се назива *сирница*, јер се верује да се тада „сири" град. У **Б. н.** су активне и вештице, па се примењују мере магијске заштите од њих. Обавеза свих људи у **Б. н.** је љуљање и загонетање. Верује се да ће онога ко се тада не љуља целе године болети леђа, да ће га нападати вештице, да ће га однети тодорци итд. Ко у љуљању досегне већу висину, лети ће му конопља више порасти. У Војводини су прављене посебне вртешке (врзин точак, вретено, вито). Верује се да онај ко на Беле покладе не загонетне или не реши бар једну загонетку неће у току целе године имати никакав успех у послу (Срби у Крајини). На **Б. н.** су по селима ишле маскирне поворке. У западном делу Срема поворка деце – мале курјаче, где су главни ликови били млада и младожења; следећег дана – лепе курјаче, а на Беле покладе су ишли старији људи, са страшнијим маскама – гадне курјаче. У Шумадији је ишла маскирна обредна поворка, која се називала шиљкани. **Б. н.** представља гранично време када душе покојника, после привременог боравка на земљи, напуштају људски свет и одлазе у подземни, где треба да обезбеде плодност и родност наступајућег лета. Љубинко Раденковић Све што се чини у народној обредној пракси на **Б. н.** с једне стране усмерено је ка плодности и просперитету новог аграра и вегетације у целини, док с друге, представља везу с архаичним култовима покојника. Основна облежја **Б. н.** су храна, забава, окупљање људи око ватри, праштање и мирење завађених. У тој седмици се нарочито конзумира бели мрс, тј. сви производи од млека. У северним крајевима Србије, у Војводини, током **Б. н.** припремају се крофне и све врсте дизаног теста, којим на симболичан начин народ утиче на успешност и плодност новог вегетационог периода и рађања природе. Поред специфичне исхране **Б. н.** одликује и посебна врста забава у појединим срединама у Србији. Кроз насеља иду маскиране поворке, које чине представници млађе популације. Они представљају покладне сватове на челу с гравидном младом (прерушеним младићем) и младожењом, свештеником и пратњом, потом погребну поворку с покојником на одру или поворку просјака и сл., обилазе домаћинства и сакупљају јаја, колаче, новац. Поред поменутих, у насељима северне (Војводина), централне и делом североисточне Србије иду и поворке мачкара, бушара, комендијаша, шиљкана, прерушенаца, фашанги, лорфи, грађеника и др. Поворке су бучне, изазивају смех, учесници се често ласцивно понашају. Одржавају се и маскенбали на јавним местима. У североисточној Србији на Беле покладе био је раширен обичај *ламкања* или *клоцања* – љуљање јајета обешеног о врпцу за таваницу у току вечере. У многим крајевима Србије, а посебно у североисточној Србији пале се усред села и велике ватре, око којих се игра и скаче, кокају кокице, причају шаљиве и ласцивне приче. Код Влаха у источној Србији ватре које се пале на **Б. н.** називају се *привези* и тада се обављају одређени ритуали намењени свим покојницима. У многим насељима подижу се љуљашке и витлови. Весна Марјановић ИЗВОР: *Посни триод*. ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, *Хертологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве*, Бг 1961; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; П. Влаховић, *Србија, земља, народ, живот, обичаји*, Бг 2002; В. Марјановић, *Маске, маскирање и ритуали у Србији*, Бг 2008. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА ПАЛАНКА **БЕЛА ПАЛАНКА**, град у централном делу долине Нишаве, на речној тераси висине 290 м, окружен Белопаланачком котлином (462,1 км2) испод Суве планине. Центар општине површине 517 км2 са 46 насеља са 14.381 становником (2002). Кроз град протиче река Врело, лева притока Нишаве, пролазе пут и железничка пруга Ниш (43 км) – Пирот (30 км) – Софија, укрштајући се са попречним локалним путевима. Насеље има дугу традицију, која се може пратити још из античких времена (римски град Ремесијана из III в.). У средњовековној Србији у XI в. назива се Извор (по снажном крашком врелу које избија у градском парку), а током турске окупације Ак Паланка и Муса-пашина Паланка, Мехмед-пашина Паланка, Мустаф-пашина Паланка. Етнички састав становништва се кроз историју мењао са сталним преовладавањем српског живља. Статус среског места добила је 1879, када и поштанску и телеграфску станицу, а статус варошице 1885. Железничку станицу на прузи Ниш–Пирот добила је 1887. Варошица је 1921. имала 529 домова са 1.993 становника, а 2002. 8.626 житеља, од којих 86,8% Срба и 11,8% Рома. У индустрији је радило 44,5%, а у пољопривреди 4,6% активног становништва. Град има пет физиономски карактеристичних делова: Варош, Стара варош мала, Нова мала, Долска мала и Бојчина бара. У граду се налазе православна црква, све општинске административне службе, пошта, основна школа, гимназија, библиотека, дом здравља и апотека, као и фабрике за производњу текстилних машина, обуће и дрвна индустрија. [![001_Bela-palanka.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-bela-palanka.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-bela-palanka.jpg) ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА РЕКА **БЕЛА РЕКА**, село у општини Шабац, на северним обронцима планине Цер и изворишним странама Беле реке, десне притоке Саве. Локалним путем дугим 12 км, спојено је с путем Шабац (28 км) – Лозница. Развијало се по долинским странама на 120–200 м н.в. и чини га 12 „мала". Помиње се још у турско време. Становништво долази крајем XIX в. из Босне и мањим делом из Лике. Интервенцијом власти 1837. дошло је до извесног груписања насеља, чиме је смањен дисперзиван карактер морфологије села. Заједно с два суседна села 1844. имало је 56 кућа са 412 становника, а 1921. 50 домова и 327 житеља. Године 1953. имало је 261 домаћинство са 1.335 становника, а 2002. 917 житеља, од којих 94,9% Срба. У пољопривреди је радило 79,0% активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија. Србољуб Ђ. Стаменковић У селу, на локалитету Црквине, евидентирани су остаци римске античке виле. Приликом земљаних радова 1926. пронађена је остава накита племенитог метала и сребрног новца. Већи део налаза доспео је у Народни музеј у Београду. У масивној сребрној кутији похрањени су сребрна патера са посветом Јунони Најузвишенијој, два мања пехара, две сребрне ленгерасте фибуле, ланац исплетен од четири нити сребрне жице, огрлица од 29 сребрних перли, једна златна и једна сребрна наруквица, златан прстен са представом главе Силена и 322 денара од којих је најмлађи новац цара Комода кован 181/82. На патери је плитко урезан курзивни натпис *Fl. Marcellus*, што је вероватно име власника. Остава, у којој доминира женски аутохтони накит, склоњена је пред неком опасношћу око 182. или је представљала вотивни дар божанству, вероватно Јунони, у неком култном перивоју. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: J. Петровић, „Илирско-римско благо из Шапца", *ГЗМБиХ*, 1942, 53; И. Поповић, Б. Борић-Брешковић, *Остава из Беле Реке*, Бг 1994; *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА РОСТИСЛАВЉЕВИЋ **БЕЛА РОСТИСЛАВЉЕВИЋ**, намесник, војвода Мачве (?, после 1243 – ?, 1272). Син руског кнеза Ростислава Михаиловича и Ане, ћерке угарског краља Беле IV. Пред најездом Монгола, Ростислав је побегао у Угарску и ступио у службу Беле IV, а потом се оженио његовом ћерком Аном. Од таста је добио на управу територију на југу краљевства – Војводство од Мачве (касније бановина, данашња област северне Босне и Србије од Врбаса до Колубаре). Умро је 1264. а његова удовица Ана са синовима Михаилом (умро пре 1268) и **Б.** наследила је његове земље. У борби за престо између Беле IV и његовог сина Стефана, **Б.** и Ана су стали на страну њеног оца. То је учврстило њихов положај, али када је после краљеве смрти 1270. дошао на власт Стефан V (1270–1272), **Б.** је пришао новом краљу, док је Ана била против њега. Због тога је морала да се склони у Чешку код свог зета Пшемисла II Отокара. Када је после краљеве смрти на власт дошла његова удовица Јелисавета као регенткиња малолетном сину Ладиславу, **Б.** је због мајчине улоге био у немилости двора, иако је задржао титулу и дотадашњи положај. Уз то, Ана је оптужена да у Чешкој кује заверу како би сина **Б.** довела на престо Угарске. Великаш Хенрих Гизинг је тада оптужио **Б.** за издају и убио га, приграбивши део његових поседа. Војводство Мачве и Босне припало је краљици Јелисавети. Није познато да ли се **Б.** женио. Његовом смрћу угасила се породица Ростислављевића. ЛИТЕРАТУРА: В. Клаић, *Повијест Босне*, Зг 1882; В. Г. Прокофъевъ, „Ростиславъ Михаиловичъ русскый княз XIII", *Юбилейный сбъорникъ Русскаго археологического обшества въ Королевстве Югославии*, Белград 1936; B. Homan, *Geschichte des Ungarischen Mittelalters*, II, Berlin 1943; Ђ. Сп. Радојичић, „Јужнословенско-руске културне везе до почетка XVIII века", *ЗМСКЈ*, 1965, 2. Андрија Веселиновић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА СТЕНА **БЕЛА СТЕНА**, село на странама долине Белостенског потока, леве притоке Ибра, 13 км северно од општинског средишта Рашке. Крај источне периферије села пролази пут Краљево–Рашка. Дисперзивног је типа, смештено на 390–630 м н.в., а чине га четири засеока. Један од њих, Бићеле, помиње се 1533. као село. Староседелачка домаћинства највећим бројем су досељена из Црне Горе (Бихор, Васојевићи, Кучи, Бјелопавлићи) и околних планинских насеља. **Б. С.** се 1844. помиње као део Баљевца под именом Стена. У селу је 1921. било 78 домова са 319 становника, а 2002. 491 житељ, од којих 98,6% Срба. Највећи број активног становништва, 39,2%, радио је у индустрији. У новије време куће се измештају ка друму. Србољуб Ђ. Стаменковић Седиментно лежиште магнезита отворено је површинским копом 1958. После ручног одабирања, руда је транспортована на даљу прераду у „Магнохром" у Краљево. Средином 60-их година изграђено је постројење за чишћење руде у тешкој средини (смеша воде и феросилицијума), ради одстрањивања некорисних минерала калцијума и силицијума. До 1970. произвођено је око 300.000 т руде годишње. Производња је потом почела да опада и рудник је 1986. обуставио рад. Душан Салатић ЛИТЕРАТУРА: М. Ласица, *Магнезити Југославије*, Бг 1985; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА СТЕНА **БЕЛА СТЕНА**, средњовековно утврђење, посед властелина Детоша на граници српске државе према Угарској у XIV в. Детошеву земљу (*Dettosfelde*) чинио је обједињени комплекс три града с околним селима (**Б. С.**, Непричава и Дебречен). Као мираз кћери кнеза Лазара, Детошев посед припао је Николи Горјанском Млађем, којем је краљ Жигмунд 1392. одобрио замену Детошева три града за два града у Угарској, Кисег и Чеснек. Тако је Детошев посед постао крунско добро и као такав се јавља у угарско-српском уговору у Тати 1426. Између 1392. и 1426. градови Непричава и Дебречен су разрушени у ратним сукобима, остало је само утврђење **Б. С**. Према оквирним границама Детошевог поседа, град **Б. С.** се налазио између Обнице и Уба, на ушћу потока Белостенца у Оглађеновачку реку, на планини Влашић, где је обезбеђивао контролу важног пута преко планине. Румелијски беглер-бег Махмут-паша Анђеловић, после Ресаве, Вишесава, Голупца и Жрнова, освојио је и овај град 25. V 1459, попленивши Срем и спаливши Митровицу, како је забележено у српским летописима. ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; С. Ћирковић, „Црна Гора и проблем српско-угарског граничног подручја", у: *Ваљево – постанак и успон градског средишта*, Ваљево–Бг 1994. Гордана Томовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА ЦРКВА **БЕЛА ЦРКВА**, град на југоисточној периферији Баната, смештен на северном делу проширења долине реке Нере (Белоцркванска котлина). На северу су простране абразионе терасе, а на истоку и југу, на територији Румуније, огранци Банатских планина. Нера протиче јужном границом котлине око 3 км јужно од града. Вршац је удаљен 35 км. Мали саобраћајни значај има подунавски пут, који почиње у Панчеву, преко Ковина долази до **Б. Ц.** и даље продужава у Румунију. Пут Вршац – **Б. Ц.** – Банатска Паланка такође има локални значај. Скелским прелазом продужава у Србију, али се тамо не наставља на важне путне правце. Најважнија саобраћајница која је овуда пролазила била је најстарија војвођанска пруга Темишвар – Оравица – Јасеново – **Б. Ц.** – Базјаш, изграђена 1856, која је након I светског рата и формирања Југославије и Румуније изгубила ранији значај и на неким потезима је демонтирана. **Б. Ц.** је средином XVIII в. имала 55 кућа, а 1777. већ 2.737 становника, од којих 22 трговца и 119 занатлија. Поред Немаца, у њој су живели Срби и Румуни, а насељавање Мађара почело је крајем века. Почетком XIX в. добила је статус вароши, ка којој гравитира око 50 околних места. Године 1910. имала је 10.181 становника, од којих највише Немаца (59,5%), док су Срби са 19,6% били друга по величини етничка група. Дуг застој у развоју настао је после I светског рата, када је формирана Југославија, а државна граница је део белоцркванског гравитационог подручја припојила Румунији. Крајем II светског рата иселио се највећи део Немаца, а на њихово место досељено је 1.907 колониста, највећим бројем из Србије. Поред варошких функција и малих индустријских погона, за град је од изузетног значаја била производња вина. Прва индустријска предузећа отварана су још крајем XVIII в. (прерада чаура свилене бубе) и у XIX в. (фабрика ликера, барутана, млин, штавионица коже, фабрика ципела, кланица). Западно од града, на плавини Нере, још од изградње железничке пруге вршила се интензивна експлоатација шљунка. После II светског рата почела је нова фаза развоја. Број становника поново је порастао и 1981. достигао је максимум од 12.317 лица. Изграђено је неколико нових фабрика (фабрике металних грађевинских конструкција, бетонских конструкција, керамичких плочица, намештаја, конфекције, штампарија и прерада воћа). **Б. Ц.** је постала центар општине, која захвата површину од 353 км2 и где је у 14 насеља 2002. живело 20.367 становника. У граду је било 10.657 лица, од којих 77% Срба. Највише активног становништва радило је у пољопривреди (15,9%), индустрији (15,9%) и трговини (13,7%). Град има основу облика неправилног правоугаоника издуженог правцем границе белоцркванске котлине и доста деформисан решеткаст распоред улица. Главна улица формирана је правцем некада прометног пута ка североистоку и Банатским планинама, који је прекинула државна граница. Уз њу се налазе две цркве, гимназија и све друге јавне зграде смештене у старим здањима, који граду дају физиономију старе вароши, једне од најбоље очуваних у Војводини. Највећи број фабрика и других привредних објеката изграђен је на западној периферији у близини железничке станице. Слободан Ћурчић [![001_Bela-Crkva-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-bela-crkva-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-bela-crkva-karta.jpg) **Историја.** Први пут се помиње 1335. у Крашовској жупанији. Од постанка насељена Србима, у турско доба била је у кадилуку суседног града Храм (Рам), данашње Банатске Паланке. После повлачења Турака из Баната и страдања од куге, поново је изграђена када је аустријски гувернер Тамишког Баната, гроф Клаудије Флоримунд Мерси, подигао ново насеље (1717), организујући масовну колонизацију Немаца из Франачке, Швапске и Хесена. Од оснивања аустријске Банатске војне границе **Б. Ц.** је 1774. постала седиште штаба влашко-илирског крајишког пука и звала се Weisskirchen. У XVIII в. имала је једно време статус слободног војног комунитета (1777, 1792–1874), а 1876. постала је слободна варош. У њеној близини, у селу Крушчица, на подручју влашко-српског пука избила је 1808. буна српског и румунског становништва против аустријске управе, али је убрзо угушена. За време револуције 1848. Мађари су имали снажну подршку несрпског, нарочито немачког становништва, које се непријатељски држало према српском покрету. Јуна 1848. Немци су створили националну гарду и почели да хапсе виђеније Србе. Одговарајући на то, они су створили војне логоре у околним селима, палили немачке салаше и имали мање окршаје у широј околини града. Августа 1848. српска војска је у два наврата покушала да заузме варош, али је потиснута пошто је Немцима стигла помоћ из Вршца. У време првог напада на **Б. Ц.** мађарска војска и Немци провалили су у српски део града, убили 72 становника српске националности, а многе извели пред суд. Јануара 1849. aустријско-српски корпус ушао је у град. Створен је нови окружни одбор, на бази компромиса с Немцима, уз даље одржавање Градског магистрата, више оријентисаног према царској врховној команди у Темишвару него према Српском правитељству. До слома аустријско-српског корпуса дошло је у мају, када је мађарска војска заузела **Б. Ц.** и друге градове Баната, узрокујући масовно избеглиштво у Срем и Србију. После укидања Војне границе, град је 1872. поново припојен Угарској, а војна администрација замењена је цивилном. До 1876. била је краљевски мађарски слободни град с уређеним сенатом подређеним Тамишкој жупанији. У I светском рату, заједно с Базјашем и Банатском Паланком на Дунаву, била је база за упад Мекензенових немачких трупа у Србију у јесен 1915. Ослободила ју је српска војска после пробоја Солунског фронта новембра 1918. У II светском рату немачке трупе су окупирале град 12. IV 1941. Током 1943. на простору града вршена су масовна стрељања Срба. Ослободиле су га јединице НОВЈ и Црвене армије 1. X 1944. Предраг Лажетић ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, „Два прилога проучавању крушчичке буне 1808", *ЗМСДН*, 1954, 7; *Војводина, знаности и лепоте*, Бг 1968; С. Јовичић, *Бела Црква у прошлости (Прилог историји Беле Цркве до 1910. г.)*, Бела Црква 1970; *Историја српског народа*, V/2, Бг 1981; П. Томић, *Општина Бела Црква – географска монографија*, Н. Сад 1988; С. Ћурчић, *Насеља Баната -- географске карактеристике*, Н. Сад 2004. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА ЦРКВА **БЕЛА ЦРКВА**, село у Рађевини, у долини Белоцркванске реке, око 10 км североисто-чно од општинског средишта Крупња. Локалним путем дугим 6 км повезано је с путем Лозница–Ваљево. Најближа већа места су Крупањ (23 км) и Осечина (21 км). Насеље је радијалног облика и распореда улица, на око 190 м н.в. Формирано је уз раскрсницу локалних путева. Источни део села је дисперзивног типа. Помиње се 1442. у дубровачким изворима. Становништво се досељавало од XVII до XIX в. из БиХ и Црне Горе. У селу је 1921. било 96 домова са 560 становника, а 2002. 755 житеља, од којих 98,3% Срба. У пољопривреди је радило 69,5% активног становништва. У селу се налазе православна црква из 1889, основна школа из 1843, земљорадничка задруга и спомен-музеј посвећен подизању устанка 1941. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енцикло педија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА ЦРКВА **БЕЛА ЦРКВА**, село у Метохији, источно од Белог Дрима, између Ђаковице и Призрена. У средњем веку припадало је манастиру Хиландар. На утрини у средишту села налазе се остаци рановизантијског сакралног комплекса. Током археолошких ископавања 1966. откривене су две грађевине: мања тробродна црква са гробницом и са њене северне стране посебна надгробна грађевина, такође са зиданом засведеном гробницом. Елементи за датовање ових сакралних здања у VI в. произилазе из одлика откривених остатака архитектуре, будући да није било архитектонске пластике и да су гробнице раније биле делом порушене и опљачкане. Над порушеним остацима комплекса налази се већа некропола, од које је истражено 120 гробова. Према налазима новца некропола је временски опредељена у крај XII и прве деценије XIII в. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ковачевић, „Бела Црква у Метохији – архитектонски објекти VI века и некропола са краја XII века", *АрПр*, 1966, 8. Марко Поповић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛА ЦРКВА КАРАНСКА **БЕЛА ЦРКВА КАРАНСКА**, храм посвећен Благовештењу у селу Каран, недалеко од Ужица. Саграђен је на античком локалитету о чему сведочи већи број римских надгробних споменика. Они су изведени у виду рељефом украшених камених плоча и блокова с латинским натписима и ликовима покојника, односно хероја коњаника, као и представа лавова у пуној пластици. Средњовековну цркву подигао је жупан Петар Брајан, властелин краља Душана. Реч је о једнобродној грађевини, пиластрима подељеној на три травеја. Над средишњим травејем уздиже се купола, која има свега четири прозорска отвора, а наслања се на ниски квадратни тамбур који носе лукови. Два преостала травеја наткриљена су полуобличастим сводовима. Источни, олтарски травеј проширен је полукружном апсидом засведеном полукалотом. Спојница зидова и сводова наглашена је у унутрашњости кордонским венцима. Зидана олтарска преграда, настала у исто време кад и грађевина, одваја простор светилишта од наоса. Фасаде су прекривене малтером. У свом плану црква показује утицаје старијег српског градитељства. Уз цркву је у новије време подигнута припрата. Неколико гробова откопаних у храму највероватније припадају ктитору и члановима његове породице. ![001_Bela-crkva-Karanska.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-bela-crkva-karanska.jpg)Готово целокупна унутрашњост храма покривена је средњовековним фрескама. У кубету су се очувале представе пророка и четири сцене циклуса Великих празника, што је веома необично. Циклус започиње и већим делом се одвија у највишој зони зидова и сводова. У средњој зони нижу се сцене *Житија Богородице* – патронке храма. Међу њих су, на западном зиду, уведене представе Аврамове *Жртве* и *Гостољубља*, слике старозаветних догађаја којима су наговештени Христово оваплоћење и Богородичина улога у њему. На историју оваплоћења указују и ликови пророка и праотаца насликани на пиластрима. Зону над соклом у олтару заузела је *Служба архијереја*, уз зидани иконостас су ликови Христа и Богородице Параклисе, а на иконостасу херувими и Богородица Тројеручица, чији се култ ширио из Скопља. У најнижој зони цркве насликани су само помно изабрани свети, а међу њима св. Јован Претеча Кефалофорос и св. Марина која чекићем убија демона. Посебну вредност каранског сликарства чине српски историјски портрети који започињу у соклу олтарске апсиде ликовима презвитера Георгија Медоша и његовог непознатог пратиоца. Уз Тројеручицу насликана је у проскинези непозната монахиња, а од портрета јеромонаха Јована очувао се само натпис. На северној страни западног травеја представљен је жупан Петар Брајан, који приноси Богородици образ свога храма у пратњи жене Струје, једне сасвим мале и две одрасле кћери. Наспрам њих насликани су владари и њихови преци: св. Симеон, св. Сава, св. краљ Милутин, краљ Душан и краљица Јелена. Уз Душанов бок постављена је сићушна фигура неког дечака без венца на глави и без нимба, каквим су обележавани Немањићи на портретима у најнижој зони живописа. Због тога је у дечаку тешко препознати краљевог сина Уроша, па карански живопис највероватније треба датовати у време пре његовог рођења, између 1332. и 1337. Поједини елементи сликаног програма указују на то да је храм припадао моравичкој епархији. Живопис су извели сликари без великог дара, али прилично добро упознати с уметничким, духовним и културним токовима у држави краља Душана, па и с онима у Македонији. Ослањали су се на решења зреле ренесансе Палеолога, понекад се дословно угледајући на споменике попут Краљеве цркве у Студеници. Ипак, позивају се у знатној мери и на старе рашке традиције. ЛИТЕРАТУРА: Д. Војводић, „О живопису Беле цркве каранске и сувременом сликарству Рашке", *Зограф*, 2006–2007, 31. Драган Војводић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛАВА **БЕЛАВА**, планина у источној Србији, северозападно од Пирота. На северу допире до долине Нишаве. Простире се правцем исток--запад и припада балканском планинском систему. Највиши врх је Кардашица (946 м н.в.). Кречњачка планина с много спелеолошких објеката, који су донедавно коришћени као складишта за млечне производе. Виши делови су под шумом, а у нижима преовлађују планинске ливаде и пашњаци. Северна планинска страна је стрма и ненасељена, а на јужној се налази неколико села. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛАМАРИЋ, Синиша **БЕЛАМАРИЋ, Синиша**, ватерполиста, тренер, универзитетски професор (Шибеник, 18. II 1947). Школовао се у Шибенику и Београду. Завршио Државни институт за фискултуру и предавао ватерполо на Катедри београдског Факултета за физичку културу. Каријеру започео у клубу *Шибеник*. Године 1966. прешао у шампионску екипу београдског *Партизана*, с којом је освојио десет титула шампиона Југославије и био најбољи стрелац првенстава 1973. и 1975. Након сезоне проведене у шибенском клубу (под именом *Соларис*), вратио се 1985. у *Партизан* и као тренер водио прву екипу две године. С великим успехом тренирао и ватерполо клубове *Бечеј* и *Соларис*. Професор Факултета за физичку културу био је до 1990, када је отишао у Кувајт и радио као тренер девет година. По повратку, две године је био тренер у Словенији. У репрезентацији Југославије одиграо је 248 утакмица. На првом Светском првенству 1973. у Београду, када је Југославија освојила бронзану медаљу, прославио се као најбољи стрелац са 21 постигнутим голом, а заједно са клупским другом Ратком Рудићем увршћен је тада у репрезентацију света. Бронзе је добио и на Светском првенству 1978. у Западном Берлину, као и на Европском првенству у Барселони (1970) и Бечу (1974), док је на Европском надметању у Јенчепингу (1977) освојио сребрну медаљу. Био је учесник ОИ у Минхену (1972), Монтреалу (1976) и Москви (1980, сребрна медаља). Виталис Ашику \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛАН, Аркадије Млађи **БЕЛАН, Аркадије Млађи**, судија, књижевник, преводилац (Сегедин, 1804 – Будим, 29. V 1841). У Пешти завршио студије права. Био је приседник и акцесиста при Угарском краљевском намесничком већу и судија Чанадске жупаније. Књижевне прилоге објављивао у *Сербском летопису*, будимском алманаху *Србски родољубац*, *Српском народном листу*, а превод Бајронових стихова у Арнотовом *Магазину* (1838–1839). Приписује му се превод Коцебуове драме *Клеветници*, објављен под насловом *Опадници* (Будим 1840). За народну књижевност значајан је по томе што је објавио *Стематографију Цигана Мађарских* (Будим 1834), означивши је као „издање друго" *Стематографије* П. Аси-Марковића. Мењајући садржај књиге, додао је још 100 шаљивих причица, преузетих из „различни немецки и мађарски књига", поправљајући их и допуњавајући, умањивши документарну вредност првог издања. Трудио се да својим читаоцима приближи приче спонтано пратећи захтеве усменог казивања, те су оне прихватане као народне и тако и преношене. П. Ј. Шафарик му приписује преводе „жалостних позоришта" с немачког и мађарског, сачуване тада у рукопису. ЛИТЕРАТУРА: М. Павић, *Историја српске књижевности класицизма и предромантизма*, Бг 1979; Б. Ковачек, *Прва српска књига о Ромима,* Н. Сад 1996; П. Ј. Шафарик, *Историја српске књижевности*, Бг – Н. Сад 2004; С. Самарџија, *Од казивања до збирке народних прича*, Бл 2006. Горана Раичевић; Снежана Самарџија \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛАНОВЦЕ **БЕЛАНОВЦЕ**, село у општини Лесковац, на левој страни долине Црнице, леве притоке Јабланице, на 270–320 м н.в. Јужно од села пролази пут Лесковац (10 км) – Бојник. Збијеног је типа, али није јединствено. Настало је спонтаним развојем улица попречних у односу на главни друм, чиме су формирана два издвојена дела. Под именом Белановци први помен села је из 1516, када је имало 58 домаћинстава. Становништво се досељавало крајем XIX в. из околине Врања (село Моштаница) и новобрдске Криве Реке (Рогачица, Коретин и Топоница). Године 1879. имало је 13 кућа са 75 житеља, 1921. 58 домова са 384 житеља, а 2002. 600 становника, од којих 99,7% Срба. У пољопривреди је радило 52,8% активног становништва. У селу се налазе основна школа, спортски центар, здравствена станица, земљорадничка задруга и месна канцеларија, коју користе и три околна села. Изнад **Б.** у храстовој и четинарској шуми, на висини од око 320 м, смештено је познато излетиште Лесковчана, Пашина (Партизанска) чесма, са спортским теренима, хотелом и малим викенд насељем. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛАНЧЕВИНЕ **БЕЛАНЧЕВИНЕ** (протеини), макромолекуларни производи који настају у живим организмима повезивањем више стотина или хиљада молекула a–аминокиселина пептидним везама. У изградњи **б.** учествује 20 стандардних a–аминокиселина, при чему је редослед њиховог везивања (секвенција) и њихов број карактеристичан за сваку врсту. Осим тога, карактерише их и њихова целокупна, просторна структура, где се разликују четири нивоа организације. Главни су састојак свих ћелија једноћелијских и вишећелијских организама, меса, крвних ћелија, јаја, а значајно су заступљени и у млеку, махунастом поврћу, печуркама. Код сисара недостатак или недовољна разноврсност **б.** у исхрани доводи до појаве болести. Неки материјали претежно протеинске природе (кожа, вуна, свила, крзно, рог) важни су за израду предмета опште употребе. ЛИТЕРАТУРА: К. П. Х. Волхарт, Н. Е. Шор, *Органска хемија*, Бг 1997. Петар Пфенд \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛАНЧИЋ, Милорад **БЕЛАНЧИЋ, Милорад**, филозофски писац (Загреб, 30. V 1943). Дипломирао 1970. на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду. Боравећи након тога у Паризу, проучавао је феноменологију и савремену француску мисао (егзистенцијализам, структурализам и постструктурализам). Ради на Трећем програму Радио Београда. Члан је редакција више часописа (*Theoria*, *Трећи програм Радио Београда*). Био је председник Српског филозофског друштва. Под утицајем француске филозофије бави се проблемима идентитета, разлике, другог, смрти, насиља (*Исто и сасвим друго*, Бг 1983) и херменеутике (*Стратегије тумачења. Рикерово схватање херменеутике*, Н. Сад 1991). Осамдесетих година прикључио се постмодернистичкој струји (*Постмодернистичка зебња*, Н. Сад 1994), а потом пише више деридијански интонираних књига (*Разлози за деконструкцију*, Бг 2005; *Закон писања*, Бг 2007). Преводи Сартра и Дериду. ДЕЛА: *Нулта тачка идеологије*, Бг 1989; *Европа на Балкану*, Бг 1998; *Генеалогија паланке*, Бг 2003; *Одгођена демократија*, Бг 2004; *О демократији која ће доћи*, Н. Сад 2006. Иван Миленковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛАСИЦА **БЕЛАСИЦА**, рудник на Копаонику. Први пут се помиње 1423, а као дубровачка колонија 1424, вероватно образована деценију раније. Налазиште је било богато оловом и сребром, а ископавано је и гламско сребро. Рекогносцирано је до сада 1.200 рупа, више откопа и шест топионица. У **Б.** се 1426. помиње кефалија. Овде је интензивно пословала дубровачка властеоска породица Кружић. Рудник је наставио да ради и у турско време: у попису 1488/91. помиње се приход од рудника, који је 1530/31. износио 13.000 аспри. У XVII в. издваја се посебна митрополија Вучитрна и **Б**. ЛИТЕРАТУРА: Р. Ћук, „Прилог проучавању рударства на Копаонику у средњем веку", *ИГ*, 1989, 1–2; С. Ћирковић, Д. Ковачевић-Којић, Р. Ћук, *Старо српско рударство*, Бг 2002. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛАСИЦА **БЕЛАСИЦА**, планина на тромеђи БЈР Македоније, Бугарске и Грчке, поприште битке у којој је 29. VII 1014. византијска војска цара Василија II победила бугарску војску цара Самуила. Битка је имала велик стратешки значај, јер је омогућила Византији да борбе у византијско-бугарском рату, вођеном с прекидима од 976, трајно пребаци у тзв. унутрашње области Бугарског царства, што је 1019. најзад довело до потпуног покоравања Бугарске. Главне борбе водиле су се у теснацу Кључ (Клидион) између **Б.** и обронака Ограждена, крај истоименог утврђења. Византијска опсада Кључа успела је захваљујући нападу помоћног одреда, који је искористио познавање тешког терена на планини и успео да нападне Бугаре с леђа. Цар Самуило и његов син Гаврило Радомир спасли су се бекством, а цар Василије је наредио да се око 15.000 заробљеника ослепи, а да се сваком стотом остави једно око. Ослепљивање је у византијској историји било једна од честих мера против бунтовника, имало је идеолошки карактер и било схватано као пројава царске милости. Када је видео поворку својих слепих војника, бугарски цар је од душевног потреса умро. Ова победа над Бугарима донела је после смрти цару Василију II надимак „Бугароубица". Ослепљивање је оставило трага у народном предању и топонимији. ЛИТЕРАТУРА: Й. Иванов, „Беласицката битка през 29 юли 1014. г.", *Известия на историческо дружество*, 1911, 3; С. Пириватрић, *Самуилова држава*, Бг 1997. Срђан Пириватрић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛАЋЕВАЦ → КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКИ УГЉЕНИ БАСЕН **БЕЛАЋЕВАЦ** → **КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКИ УГЉЕНИ БАСЕН** # БЕЛГРАДИ-БАЛГРАДИЈАН, Јован Млађи **БЕЛГРАДИ-БАЛГРАДИЈАН, Јован Млађи**, граничарски пуковник (Ђулафехервар, Ердељ, 1715 – Беч, 13. II 1779). Потиче из племићке официрске породице у Ердељу. Од младих дана посветио се војничком позиву. У току 1735. ступио је у Илирску коњичку (хусарску) регименту, коју је основао и о свом трошку издржавао карловачки митрополит Вићентије Јовановић. После њеног укидања служио је у Рачи на Сави, а после стицања чина капетана командовао је хусарима у Мирковцима и Јанковцима у Бродској граничарској регименти. Након тога, прешао је у Градишку регименту и отишао на ратиште у Италију, одакле се вратио 1742. Чин мајора стекао је 1756, потпуковника 1757, а чин пуковника Славонског хусарског пука 1762, захваљујући и подршци коју му је августа исте године, боравећи у Бечу, пружио митрополит Павле Ненадовић. Седиште његовог штаба као „катанског пуковника" било је у Голубинцима у Срему. Учествовао је у 13 ратних похода (1740–1763) у Италији, Немачкој, Чешкој, Пруској и другде, у којима је био више пута рањаван. Важио је за врло културног и образованог човека, а поред српског говорио је румунски, италијански, француски, немачки и помало мађарски језик. Године 1769, као врло угледан официр и православни верник, изабран је за депутирца на Народно-црквеном сабору у Карловцима. Због неке новчане афере и лажног сведочења био је ражалован и лишен чина, али му је, на интервенцију митрополита Јована Ђорђевића, чин био враћен, па је у њему био и пензионисан. ИЗВОРИ: А. Ђукић, *Срби пуковници и генерали*, РОМС; Г. Витковић, *Споменици*, III, Бг 1874; Ј. Валрабенштајн, *Илирска дворска комисија, депутација – Беч 1745–1777*, Н. Сад 2000. ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, „Православна црква према сељачкој буни 1742/3", *ЗМСДН*, 1958, 21; Д. Ј. Поповић, *Срби у Војводини*, II, Н. Сад 1963; *Портрети Срба XVIII века*, Н. Сад 1965. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛДИЧАНУ, Никоара **БЕЛДИЧАНУ, Никоара**, историчар, османиста (Букурешт, 25. II 1920 – Грињи, Француска, 19. XII 1994). Докторирао 1943. на Филолошком факултету у Букурешту. Његов учитељ и узор био је историчар Никола Јорга. Радио као асистент на Институту за балканске студије у Букурешту (1945–1946), након чега је у Истанбулу специјализирао турске студије. Због неслагања са комунистичким режимом 1948. постао је политички емигрант. Године 1949. започео је студије на Школи за оријенталне језике на Сорбони. После доктората у Минхену код немачког оријенталисте Франца Бабингера, докторирао и код француског византолога Пола Лемерла 1963. („Contribution à l' étude des mines d' argent de Serbie, de Bosnie et de Macédoine au XVe siècle d' après des actes ottomans inédits"). Државни докторат из филолошких и хуманистичких наука стекао је на Сорбони 1973. Од 1955. до одласка у пензију 1986. радио у Националном центру за научна истраживања у Паризу. Предавао је на Сорбони (1965–1991) и био професор по позиву на Универзитету у Јашију (1991). Био је члан редакција часописа *Revue des études islamiques* (1968–1975) и *Turcica* (1975–1991). Као оријенталиста и османиста, изучавао је различите аспекте исламске културе, утицај османско-турске цивилизације на Балкану, односе између отоманског царства и румунских кнежевина. Проучавао је и историју институција и економску историју Турске, посебно на простору Балкана (рударство, монетарни систем, законодавство) у XV и XVI в. Влахе на Балкану у доба Османлија сврставао је у етничку категорију, занемарујући њихов друштвени положај (сточари). Учествовао је у писању *Историје Османског царства* (Париз 1989), у којој је објективно приказана његова историја. Заступао је тезу да је турски порески систем, који се темељио на разлици муслимана и немуслимана, био узрок што у првом периоду турске власти у српским земљама није било масовног прелажења из хришћанства у ислам. ДЕЛА: и I. Beldiceanu-Steinherr, „Quatre actes de Mehmed II concernant les Valaques des Balkans slaves", *Südost. F.*, 1965, 24; „Sur les Valaques des Balkan Slaves à l'époque ottomanе (1450‒1550)", *RES*, 1966, 24; *Recherche sur la ville ottomanе au XVe siècle. Étude et actes*, Paris 1973; *Le Monde Ottoman des Balkans, 1402-1566*, Londres 1976; *Le timar dans l' Etat ottoman (début XIVe- début XVIe siècle)*, Wiesbaden 1980. ЛИТЕРАТУРА: G. Veinstein, „In memoriam Nicoara Beldiceanu (1920–1994)", *Turcica*, 1995, 27. Александар Растовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛЕ ВОДЕ **БЕЛЕ ВОДЕ**, село на јужној подгорини Голије, у горњем делу долине Љутске реке, 26 км северозападно од општинског средишта Нови Пазар. Кроз село пролази пут Сјеница – Нови Пазар. Дисперзивног је типа, смештено на 900–1.100 м н.в. Чине га три засеока. Становништво се досељавало у XVIII в. из Ругове, 1925. из Бродарева, Роваца и Босне, 1934. из Брњице, а после II светског рата и из голијских насеља. Године 2002. имало је 872 становника, од којих 96,7% Бошњака. У пољопривреди је радило 73,5% активног становништва. У селу се налазе основна школа, месна заједница, џамија, здравствена станица, земљорадничка задруга и задружни дом. ЛИТЕРАТУРА: С. Шаћировић, *Насеља новопазарског краја*, Бг 1996. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛЕ ЦРКВЕ → КУРШУМЛИЈА **БЕЛЕ ЦРКВЕ** → **КУРШУМЛИЈА** # БЕЛЕГ **БЕЛЕГ**, обележје, знак или ознака. У народној књижевности јавља се у три сродна значења. Најпре **б.** утврђује неки уговор или стање након извесног догађаја (нпр. свадбена, ратна обележја). Захваљујући томе што је свадба врло честа тема у свим родовима и жанровима усмене књижевности, свадбена обележја су најмногобројнија, али најмање варијантна: њих по обичају чине златне бурме и прстење, од злата јабука и драго камење, а од стране невесте свилена марама, нануле, бошчалуци. Понекад се и једни и други замењују новцем (хиљаду дуката, триста маџарија итд.). Ратна обележја су више сурова него витешка: узимају се са мртвог непријатеља и као одмазда за сваку посечену главу, а најчешћи предмети у тој функцији су нож и ханџар или „нагла сабља у десници руци". Од просторних маркера као обележје се изричито помиње „суврљава јела", а од временских „мратинске покладе". Многобројни и разноврсни просторни и временски маркери – укључујући и чувену магијску формулу „иза седам гора, иза седам мора" и још чувенију формулу из *Почетка буне на дахије*: „Гром загрме на Светога Саву, / Усред зиме, кад му време није" – у усменој књижевности се иначе јављају непосредно, без ужих одређења било којег типа. Певачева потреба да поменута два маркера изричито именује као *биљеге* тим је занимљивија. У начелу, обележје ове врсте може се поменути и без сужавања значења, дакле као опште, али се једнако може наћи и са придевском атрибуцијом *грдно*, *тврдо*, *чудно* итд. **Б.** се затим појављује као ознака реалне или замишљене локације, тачке или црте у простору којом се обележава место за мегдан (двобој) или као ознака циља или достигнућа у јуначким и витешким такмичењима. Пример за **б.** у контексту витешких игара може се наћи у песми о смрти војводе Кајице: „Он отима камен од Маџара/ Да белегу своју посведочи". Наслојавањем ових **б.**, постепено се изграђује атмосфера напетости и зависти која кулминира у Кајичиној мучкој смрти. Ово је стандардна употреба мотива спортског такмичења у епици: уколико је уопште потребно говорити о такмичарским **б.**, то ће увек бити у контексту смртне опасности по јунака (хајдуку се током такмичења разгрну хаљине и укажу токе скинуте с мртвих Турака, те то покреће хајку на њега). Као место на којем се заказује и одржава двобој, **б.** има значења географске локације („поље Котарско"; „под Удбињу у поље широко"; „равно поље Видинско"), или замишљене линије судара током двобоја, као у песми *Иво Сенковић и ага од Рибника*: „Ја сам мога заморио дору / Из далеке земље путујући, / Па не могу дору заиграти, / Већ ти оћу стати на белегу, / Играј вранца, па удри на мене, / С белеге се уклонити не ћу, / Јуначки ћу тебе дочекати." У трећем значењу, **б.** се јавља као урођени или стечени знак препознавања на телу човека или животиње. Код животиња се нарочито цени изостанак таквог знака, откуд и многи вранци и хртови „без биљеге" у епским песмама, могуће и због важне улоге коју врани коњ без **б.** игра у басмама и магији. На људима, уобичајени стечени **б.** у епици су различити ожиљци – обично на мишицама, десној руци, изнад обрве и сл., а једном (Вук, III, 46) помиње се и необичан случај „одсечених ушију" у замену за живот: „Нас тридесет не шће погубити, / Но удари сваком по биљегу, / Мене ј' онда уши осјекао". Прави, урођени телесни **б.** највише се јављају у бајкама и епским песмама као знаци чудесног зачећа (мотив „рисе рибе") и рођења краљевске или царске деце. Зависно од жанра и типа сижеа, ова обележја могу бити јавна или тајна. Јавна су чудесна обележја деце која се рађају са златним косама и златним рукама, са звездом на челу, месечином на прсима и сабљом на бедрима, односно деце која на челу имају звезду, на прсима сунце, на руци алем камен, а на костима сјајну месечину. Деца са рукама златним до лаката и ногама сребрним до колена, са звездом на челу и месецом на грудима део су интернационалног мотива познатог као „девојка без руку". Прво тајна, а потом јавна јесу обележја великих епских јунака из песама о змији младожењи: кад прве брачне ноћи, „о поноћи", скине змијску кошуљицу, јунак сине „ко на гори сунце", а његови **б.** су: „Вуча шапа и орлуја панџа, / Из зубах му живи огањ скаче". Слична телесна обележја имају и змајевити јунаци, али се она не именују као биљези. Најзад, недоступна и тајна су телесна обележја царских кћери, попут месеца или звезде на колену, сунца на прсима и сл. Погодивши који су **б.** и где се налазе, јунак бајке може задобити руку царске кћери, али му је то могуће само на превару или уз помоћ ђавола (*Царева кћи и свињарче*; *Лијепе хаљине много којешта учине*; *Ћело царев зет*). ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић (ур.), „Српске народне приповетке", *СЕЗ*, 1927, XLI; В. Ст. Караџић, *Српске народне приповијетке*, I–II, Бг 1988. Мирјана Детелић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛЕГИШ **БЕЛЕГИШ**, село на источној периферији Срема. Изграђено је уз ивицу лесне заравни, где се она стрмим одсеком спушта ка кориту Дунава. Испод одсека је млада алувијална раван широка око 1 км, ка којој се с лесне заравни спуштају четири сурд ука. Кроз село пролази локални асфалтни пут, који повезује Батајницу са Старим Сланкаменом. Београд је удаљен 34 км, а општински центар Стара Пазова 16 км. Зачетак села је уз подунавски пут, од којег се према лесној заравни одвајају четири споредне улице. Први помен села је из 1404, а помиње се и у време Турака. У континуитету постоји од XVIII в. Пољопривредом се бави 38,9% активног становништва, док највећи део преосталих радника ради у Београду, чија најужа гравитациона зона досеже до **Б**. Због таквих околности број становништва расте и поред негативног природног прираштаја. У њему је 2002. живело 3.116 становника, од којих 93,4% Срба. У селу постоје приватна кланица и неколико производних занатских радионица. Слободан Ћурчић На простору села постоји више локалитета са налазима из различитих периода. Регистровано је присуство тисаполгар културе раног енеолита. Посебно је значајан стамбени хоризонт из времена експанзије вучедолске културе касног енеолита; вишеслојно утврђено насеље, заштићено двојним ровом и палисадом истражено је на локалитету Шанчине, а ископавања Народног музеја спроведена су 1954–1956. Остаци насеља ватинске културе средњег бронзаног доба и хоризонт културе Босут старијег гвозденог доба припадају типичним културама Средњег Подунавља. Градац из латенског периода представља унутрашње утврђење опасано дубоким ровом, које је напуштено доласком Римљана након чега није обнављано. Из периода римског присуства регистровано је утврђење код Дуварине, а на локалитету Будовар трагови виле. Откривени су и трагови светилишта, жртвеник посвећен Јупитеру. Антички назив локалитета није познат, можда Хеорта/Херта. Александар Јовановић; Борислав Јовановић ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, *Општина Стара Пазова* – *географска монографија*, Н. Сад 1984; N. Tasić, *Eneolithic Cultures of Central and West Balkans*, Belgrade 1995; П. Петровић, „Римски лимес на Дунаву у Доњој Панонији", у: *Фрушка гора у античко доба*, Н. Сад – Бг 1995; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛЕГИШАНИН, Милан **БЕЛЕГИШАНИН, Милан**, редитељ, сценариста, књижевник (Нови Сад, 23. I 1956). Дипломирао мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду 1980, у класи Боре Драшковића. Режирао, а често и драматизовао, текстове осведочених вредности (В. Шекспир, Т. Ман, О. Вајлд, С. Мрожек, Д. Киш) у позориштима у Новом Саду, Сарајеву, Скопљу и Прилепу. Као сценариста и редитељ више пута награђиван за документарне филмове (*Крик*, 1992; *Шапутање живота*, 1993; *Сва Гојкова блага*, 2004; *Ласта*, 2008). Аутор је низа запажених телевизијских емисија, серијала и драма (*Снови затрављених кула*, 1991; *Негде запева труба*, 1993; *Ноћ одлуке*, 1998). Објавио четири књиге приповедака и један роман. С једнаким успехом ствара у више медија. Широко образован и елоквентан, вишеструко обдарен и маштовит, створио је особен стил у којем се реално претапа у фантастично, чињенице свакодневног живота у архетипске знаке, живот у неизвесну драму борбе добра и зла, а хуманистички ангажман у поетску вредност. ДЕЛА: *Камен у житу*, Н. Сад 1993; *Светоникољска ноћ*, Н. Сад 1994; *Хорг*, Н. Сад 1997; *Крила*, Н. Сад 1999; *Окамењене молитве*, Н. Сад 2001. Живко Поповић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛЕГИШКА ГРУПА **![001_Belegiska-grupa-artefakti.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-belegiska-grupa-artefakti.jpg)БЕЛЕГИШКА ГРУПА**, културна група касног бронзаног доба, распрострањена у Срему, Банату и северној Србији, названа по некрополи на локалитету Стојића гумно у селу Белегиш. Главна налазишта групе су насеља на Гомолави код Хртковаца и у Јакову (Економија Сава) и некрополе у Белегишу, Сурчину (Калуђерске ливаде), Војловици, Ковачици и Београду (Карабурма). На основу керамике уочене су две фазе у развоју групе: Белегиш I – Кручени и Белегиш II – Гава. Насеља су недовољно истражена. У Јакову су откривене јаме и земунице, али не и надземне грађевине. Некрополе се састоје искључиво од спаљених покојника у урнама, које су садржале прилоге у керамици и металу. Главни керамички облици су биконичне урне са цилиндричним вратом и профилисани пехари с једном или две дршке. У старијој фази украшавање се састојало од хоризонталних и вертикалних линија и лажног врпчастог орнамента, богато комбинованих на врату и трбуху посуда, док у млађој фази преовлађује црно глачана керамика са хоризонталним канелурама на врату и косим и вертикалним канелурама на трбуху посуда. Жљебљење се јавља и на ободима здела које су брушене или тордиране. Метални предмети у гробовима нису многобројни и обухватају махом бронзани накит: игле, наруквице, прстење и привеске. За млађу фазу се везују оставе бронзаних предмета из фазе II касног бронзаног доба, које садрже велик број разноврсних бронзаних предмета. Старија фаза **б. г.**, паралелна са групом Кручени у румунском Банату, с којом има доста сличности, настала је на домаћим традицијама, посебно је везана за ватинску културу и датује се у крај средњег и почетак касног бронзаног доба. Млађа фаза припада касном бронзаном добу и развија се под утицајима истовремене групе Гава. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тодоровић, *Праисторијска Карабурма II, некропола бронзаног доба*, Бг 1977; Н. Тасић, *Југословенско Подунавље од Индоевропске сеобе до продора Скита*, Бг 1983; С. Вранић, *Белегиш,* *Стојића гумно – некропола спаљених покојника* Бг 2002; Б. Петровић, *Калуђерске ливаде, некропола бронзаног доба*, Бг 2006. Растко Васић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛЕНИ **БЕЛЕНИ**, село у Републици Српској, у Горњем Подрињу и општини Фоча. Кроз село пролази пут Фоча (13 км) – Гацко. Налази се на источној падини планине Малуша и дисперзивног је типа. Два највећа засеока су Доњи **Б.** у близини Дрине, на 550–600 м н.в., и Горњи **Б.** на контакту нижег и блажег дела планинске стране с вишим и стрмијим, на 850–900 м н.в. Поред њих постоји и већи број усамљених кућа. Јужно од села је ушће Сутјеске. Године 1991. село је имало 88 становника, од којих су сви били Срби. ЛИТЕРАТУРА: Б. Кривокапић, „Фоча", *Географски хоризонт*, 1961, 4. Ирена Медар-Тањга \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛЕСЛИН, Богдан **БЕЛЕСЛИН, Богдан**, лекар, патофизиолог, универзитетски професор (Сента, 4. VIII 1935 – Београд, 23. VIII 2002). Дипломирао 1959. на Медицинском факултету у Београду. За лекара приправника на Институту за патолошку физиологију истог факултета постављен је 1960, а за редовног професора 1982. Усавршавао се на Националном институту за медицинска истраживања у Лондону (1964) и Колумбија универзитету у Њујорку (1964–1966). Докторску дисертацију одбранио 1976. Био је управник Института за патолошку физиологију (1990–1999, 2000–2001). Учествовао у оснивању Југословенског друштва за биофизику и Друштва биофизичара Србије, председавајући њима у неколико мандата. Oсим у Београду, обављао je теоретску и практичну наставу из предмета Патолошка физиологија и на Мед. ф. у Крагујевцу. Био је члан Њујоршке академије наука, затим члан Савета Мед. ф. и Друштва физиолога и биофизичара Југославије и Србије. ДЕЛА: коаутор, „Effects of anti-lobster nerve antibody on membrane potentials of the giant axon of Palinurus vulgaris", *Nature*, 1965, 206; и M. N. Dekleva, „Neurotoxic action of some antiarrhythmic agents: comparative effects of propafenone, lidocaine and amiodarone on leech Retzius nerve cell", *Comp. Biochem. Phis. C*, 1995, 110; коаутор, *Општа патолошка физиологија*, Бг 1997; *Специјалнa патолошкa физиологијa*, Бг 2008. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005. Љиљана Гојковић-Букарица \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛЕСЛИН, Душан **БЕЛЕСЛИН, Душан**, фармаколог, токсиколог, универзитетски професор (Сента, 26. III 1931 – Београд, 2. XI 2009). Дипломирао 1955. на Медицинском факултету у Београду. На Институту за фармакологију и токсикологију запослио се 1957. Редовни професор Мед. ф. у Београду постао је 1976. Био је управник Института за фармакологију и токсикологију у Београду (1988–1996), продекан за последипломску наставу (1976–1978) и продекан за научноистраживачки рад (1984–1987). Осим у Београду, предавао је Фармакологију са токсикологијом на Мед. ф. у Крагујевцу и Основе онкологије на Мед. ф. у Фочи. Члан АМН СЛД постао је 1992. У Националном Институту за медицинска истраживања у Лондону изучавао је (1963/64) улогу холинергичких супстанција у централном нервном систему у депресивним и ексцитираним стањима. Током свог боравка у САД (1968--1970) у Лабораторији за неуропсихологију бавио се метаболизмом серотонина у хипоталамусу за време терморегулације. Његово истраживачко интересовање било је усмерено на фармакологију глатког мишића, перисталтику, терморегулацију, агресију, механизме повраћања и дејства алкохола на организам. Добитник је Награде за медицину и биологију града Београда, Награде за научноистраживачки рад СЛД (1992) и Награде за животно дело (2006/07). ДЕЛА: „Тhe action of eledoisin on the peristaltic reflex of guinea-pig isolated ileum", *Br. J. Pharmacol.*, 1969, 37; „Nature of peristaltic block produced by magnesium", *Nature*, 1970, 225; „Neurotransmitter receptor subtypes related to vomiting", у: A. L. Bianchi и др., *Mechanisms and control of emesis*, London-Paris 1992. ЛИТЕРАТУРА: *80 година Института за фармакологију и токсикологију у Београду*, Бг 2004; *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг-Торонто 2005. Љиљана Гојковић-Букарица \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛЕСЛИН, Славко **БЕЛЕСЛИН, Славко**, лекар, специјалиста судске медицине, универзитетски професор (Сечуј, Мађарска, 25. IX 1904 – Београд, 16. I 1974). У Београду завршио Медицински факултет (1928) и специјализацију из судске медицине (1930). Радио на Институту за судску медицину у Београду, а 1953. основао Одјел за патологију и судску медицину Клиничке болнице у Осијеку, где је радио до 1962. када је прихватио место начелника Института и шефа Катедре судске медицине на Мед. ф. у Нишу. Хабилитовао се 1960. за звање универзитетског наставника, а за редовног професора изабран је 1965. Посебно се бавио судско-медицинским аспектима трауматологије о чему је објавио већи број радова. Био је потпредседник Пододбора за судску медицину СЛД-а и члан Управе Удружења за судску медицину Југославије. ДЕЛА: „Судко-медицинска оцена бола", *МГ*, 1961, 15; и В. Литричин, „Енуклеација ока због перфорационих повреда", *САЦЛ*, 1976, 104 (10). ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛЕШ **БЕЛЕШ**, село 2 км југозападно од општинског средишта Димитровград, на левој страни долине Лукавске реке, леве притоке Нишаве. Кроз северни део села пролазе пут и железничка пруга Ниш–Софија. Настало је на око 450 м н.в., као приградско насеље (1971–1980). Збијеног је типа и радијалног облика. Статус самосталног насеља добило је 1990. Године 2002. имало је 830 становника, од којих 36,7% Бугара и 27,1% Срба. У индустрији је било запослено 44,4%, а у пољопривреди 5,6% активног становништва. У насељу се налазе магацини нишког предузећа „Житопромет" и стовариште грађевинског материјала. У атару је изграђен систем лагуна за пречишћавање отпадних вода Димитровграда. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛЕШИНА **![001_Belesina.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-belesina.jpg)БЕЛЕШИНА** (*Calamagrostis*), високе бусенасте траве из фамилије Poaceae. Ризом им је снажан са дугим изданцима. Стабло високо 0,5–1,5 м, на врху са класовима сакупљеним у велике густе или растресите метличасте цвасти дугачке и до 40 цм, које по плодоношењу постају беличасте или бледожућкасте (отуд име). Плеве су ланцетасте и дуже од плевица. Доња плевица им је опнаста, изразито дужа од горње са осјем. Листови су оштри, чврсти, дугачки, равни или незнатно ужљебљени, широки до 1,5 цм. Неке врсте по хабитусу и цвастима подсећају на трску. Настањују отворена станишта, ободe шума и прогалe, обале река и потока на различитим подлогама од равничарских до високопланинских предела. Често граде чисте састојине. Род обухвата око 120 врста распрострањених претежно у умереном појасу читавог Холарктика. У Европи има око 20 врста, а у Србији шест. Најчешћа врста у Србији је *C. еpigeios*, која расте на ободима шума, шумским пожариштима од низија до субалпијског појаса. Остале врсте у Србији су: лажна трска (*C. pseudofragmites*), длакава **б.** (*C. villosa*), копљаста **б.** (*C. lanceolata*), шумска **б.** (*C. arundinaceae*) и планинска **б.** (*C. varia*). ЛИТЕРАТУРА: Е. Вукићевић, „Род *Calamagrostis* Adans.", у: М. Јосифовић, (ур.): *Флора СР Србије*, 8, Бг 1976; G. C. S. Clarke, „*Calamagrostis* Adanson", у: T. G. Tutin, et al. (eds.), *Flora Europaea*, 5, Cambridge 1980. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ АНЂЕО **БЕЛИ АНЂЕО**, фреска у цркви Христовог Вазнесења манастира Милешева, задужбине краља Владислава (1234–1242). Сцена рађена на јужном зиду на златној позадини приказује монументалну фигуру анђела на Христовом гробу (→ Арханђели), који је у рано недељно јутро дочекао мироносице, које му прилазе са његове леве стране, и обавестио их да је распети Христос васкрсао из мртвих и изашао из гроба (Мт, 28, 1–7). Уметник је на ванредан начин дочарао лик антропоморфног анђела, одевеног у дуги и широки бели стихар, са раширеним крилима. Седећи на каменој коцки уклоњеној са врата Христовог гроба, са жезлом у десној руци, левом руком показује на покров у гробу, с десне анђелове стране, у којем нема Христовог тела. Лепота појединости надмашује лепоту целине, и поред великих размера делује као интимно, осећајно, утишано и лирски распевано сликарство. Чврсто грађен, истинит у покрету, сугестивног погледа, иако мало померен у страну слике, ипак је у центру композиције и догађаја, као симбол вечне младости. Широм отворене крупне очи веома су речите и изражајне, црте анђеоски благог лица племените, покрети елегантни, коса пажљиво зачешљана. Ванвременска смиреност небеског становника сасвим приличи гласнику свевечне истине о Христовој победи над смрћу. Непознати уметник, вероватно Грк, ослоњен на античко схватање физичке лепоте и хришћанско схватање унутрашње духовне лепоте, веома је уверљиво и успешно исказао синтезу ликовне уметности Истока и Запада из прве четвртине XIII в. Смештен у средиште композиције, **Б. а.** је својом лепотом засенио све остале детаље колористички савршене фреске, те се у литератури фреска не помиње под називима који сигнирају фреску *Гроб Христов* или анђела *Анђео Господњи*. Представљан у галеријама, музејима и на изложбама у многим светским метрополама, **Б. а.** је потврдио оправданост одушевљења енглеског археолога А. Еванса, који је 1883. написао да „ништа што је насликао Ђото не достиже лепоту анђела из српске краљевске задужбине, манастира Милешеве". Године 1962. Европска свемирска агенција је, уз фотографију кинеског зида, ракетом у свемир послала фотографију **Б. а.** као својеврсну поруку становника Земље евентуалним цивилизацијама у космосу. ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Ђурић, *Византијске фреске у Југославији*, Бг 1974; С. Мандић, *Милешева*, Бг 1991. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ БОР **![253_BELI-BOR.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/253-beli-bor.jpg)БЕЛИ БОР** (*Pinus sylvestis*), четинарско дрво из фамилије Pinacaea. Високо до 40 м, достиже старост до 200 година. Корен му је развијен и обликом прилагођен подлози, а крошња светла, разређена, код одраслих примерака у горњој трећини стабла. Стара кора је сиво-браон боје, млада жуто-браон до црвенкасто-окер, опада у виду неправилних љуспи. У краткорасту има две иглице дугачке 3–7 цм, широке до 2 мм, сивозелене. Шишарке су коничне, висеће, зашиљене, дугачке 3–6 цм, љуспе шишарке равне су или пирамидалне. Семена су 3–5 мм с опнастим крилатим додацима дугачким око 1 цм. Ареал врсте обухвата велик простор од северне Шкотске и Скандинавије, преко целог Сибира на исток, до обала Охотског мора на 1400 географске дужине. Познат је већи број природних варијетета. **Б. б.** је светлољубива и еколошки најпластичнија и најраспрострањенија врста бора у Европи. На северу Скандинавије ареал обухвата зону између 650 и 720 географске ширине, где често образује хоризонталну шумску границу тајге према тундри. Расте на песковитим, замочвареним и тресетним стаништима северне и средње Европе, док се на југу налази претежно у планинама. Јужна граница распрострањења је на линији Сијера Невада у Шпанији – Лигуријски Алпи – северна Грчка – Мала Азија – Кaвказ. На Балканском полуострву распрострањен је у Хрватској, централној и западној Босни, северној Црној Гори, западној и северној Србији, северној Албанији, западној и централној Бугарској, северној Македонији и северној Грчкој. У Србији расте у планинским областима, нарочито на хладним површима северне и западне Србије изнад 900 м, на планинама Маљен, Повлен, Златибор, Тара, Мокра гора, Муртеница, Проклетије, док је на Шарпланини редак. Настањује различите типове подлога, а код нас је нарочито чест на серпентинама, где образује чисте или мешовите шуме са црним бором (*Pinetum nigrae-sylvestris*). Ова мешовита заједница јединствена је у Европи и налази се само на серпентинитима западне Србије и источне и централне Босне. Иначе, улази у састав других четинарских или мешовитих шумских заједница. **Б. б.** је важна врста у пошумљавању огољених песковитих површина и камењара. Дрво јој је квалитетно, користи се у грађевинарству и дрвној индустрији. Као декоративно дрво често се користи и у хортикултури. ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, *Дендрологија са основама фитоценологије*, Бг 1971; Б. Јовановић, „Ред. Coniferales – Четинари", у: М. Сарић, (ур.), *Флора Србије* 1, Бг 1992; М. Видаковић, М. Фрањић, *Голосјемењаче*, Зг 2004. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ ДРИМ **БЕЛИ ДРИМ**, река у западном делу Метохије, с извориштем на простору између планина Жљеб и Мокра гора, северно од Пећи. Настаје од воде јаког крашког врела, које избија из Радавачке пећине на 562 м н.в. После тока од 150 м, гради 40 м висок водопад, који је заједно с пећином 1983. заштићен као природни споменик. Код града Куклеш у Албанији спаја се с Црним Дримом и гради реку Дрим. **Б. Д.** је на Косову и Метохији дуг 108 км, слив захвата површину од 4.732 км2, густина речне мреже је 740 м/км2, а просечан годишњи протицај 60 м3/с. У марту 1965. реком је код места Врбница текло 1.380 м3/с, а августа 1963. само 1,5 м3/с, што потврђује бујични карактер слива. У средњем делу тока река је усекла 1 км дугачку Швањску клисуру. Воде се користе за производњу електричне енергије у ХЕ „Радевац", за наводњавање обрадивих површина и за спортски риболов. Главне притоке с леве стране су Топлуга, Источка река, Мируша, Клина и Плавска река, а с десне Пећка Бистрица, Дечанска Бистрица и Ерник. ЛИТЕРАТУРА: Д. Дукић, *Воде Србије*, Бг 1977. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ КАМЕН **БЕЛИ КАМЕН**, село на јужним обронцима планине Голубац, на средокраћи пута Ивањица (18 км) – Гуча (12 км). Припада општини Лучани. Дисперзивног је типа и чини га 11 групa сродничких кућа, изграђених на теренима 460–700 м н.в. Помиње се током XVII и XVIII в. Савремена домаћинства досељавала су се у XVIII и почетком XIX в. из околине Требиња у Херцеговини, околине Сјенице и драгачевског села Губеревац. Статус самосталног насеља добило је у другој полoвини XIX в. Године 1921. имало је 115 домова са 842 становника, а 2002. 508 житеља, од којих 99% Срба. У пољопривреди је радило 71,1% активног становништва. Село је од давнина познато по производњи ћумура, којом се баве готово сви становници. У пољопривреди водећи значај има тржишна производња малина, јабука, шљива и кромпира. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ КАМЕН **БЕЛИ КАМЕН**, рудник магнезита у атару села Стрезовац код Косовске Каменице. Седиментно лежиште површински је експлоатисано од 1960. Руда је била променљивог квалитета, због чега је у близини лежишта изграђено постројење за чишћење руде у тешкој суспензији. Произведени концентрат користио се у „Магнохрому" из Краљева за производњу синтер-магнезита и ватросталних облога. Годишња производња била је око 100.000 т руде. Рудник је обуставио рад 1982. ЛИТЕРАТУРА: М. Ласица, *Магнезити Југославије*, Бг 1985. Душан Салатић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ ЛУК **БЕЛИ ЛУК,** чешњак (*Allium sativum*), зачинско и лековито поврће, вишегодишња монокотиледона биљка, са сортама које не образују цветно стабло и цветајућим сортама које се гаје знатно ређе. Пореклом је из Киргизије, одакле је преко Ирана проширен у Египат, а посредством Монгола у многе земље. Секундарни центар порекла је Средоземље. Цењен је због изразито бактерицидног и фунгицидног деловања. На Балканском полуострву гајио се и пре доласка Словена. **Б. л.** је једна од најстаријих гајених врста, карактеристичног мириса и укуса. Користи се у исхрани, као зачин и сировина за фармацију, фитофармацију и индустрију хране. Припада групи лукова са линеарним листовима а образује луковицу са, зависно од сорте, 5–15 ченова, а у одређеним условима образује се округла једночена луковица. У исхрани се користе ченови, стабло младог лука и зелени део листова. У Србији се гаји на око 10.000 ха с традиционалним популацијама високог квалитета луковица (до 40% суве материје и пријатног укуса), уз четири признате сорте: Пирос, Седеф (Ј. Панајотовић, 1988), Босут и Галеб (Ј. Гвоздановић, 1999). Хемијски састав карактерише висок садржај суве материје (33–40%), у чему је највише угљених хидрата (28%), протеина (6%), минералних материја (750 мг), етеричних уља (0,4%). Лековита својства везана су за етерична уља, чији је основни састојак диалилсулфид (преко 60%), а други алицин, који се дејством фермента алиназе у устима тренутно разграђује и даје брз осећај љутине. Такође садржи витамине C (до 14 мг), А, В1 и ниацин, као и микроелемент селен. Захваљујући богатом биохемијском саставу, користан је у превенцији и лечењу болести дисајних органа, прехладе, крвних судова (снижава ниво холестерина) и пробавног тракта (отвара апетит, побољшава варење хране). Код малог броја особа може изазвати алергију, као и сметње код оболелих од чира на желуцу или дванаестопалачном цреву и гастритиса. **Б. л.** је биљка отпорна на ниске температуре. Корен је активан и на –1°C, а оптимум раста корена је око 10ºC. Озиме сорте добро презимљују када је температура земљишта у зони данца чешња око –9ºC, а већ при –12ºC до –14ºC долази до значајних озледа. То је биљка дугог дана, тако да се гранање и образовање чешњева одвија само при дугом дану. У пролеће, односно при дужини дана 10–12 часова, развијају се само листови. Веома је осетљив на недостатак влаге. Код нас се, зависно од времена садње, разликују јесењи, пролећни и алтернативни. Јесењи (озими) **б. л.** се у нашим условима сади у октобру. До зиме образује моћни корен и неколико листова, а у наредној години јаку надземну масу и релативно крупну луковицу с мањим бројем крупних ченова (нарочито периферних). Одликује се краћим периодом мировања, због чега није погодан за дуже чување. Пролећни (јари) **б. л.** сади се у рано пролеће (до 15. марта), мање је бујног раста, луковица је ситнија и са већим бројем ченова. Има изражену способност чувања. Алтернативни екотипови морфолошки су сличнији пролећнима, али су отпорнији на ниске температуре, тако да се могу садити и у пролеће и у јесен, када дају већи принос. За производњу озимог цветајућег користе се ченови, али и ваздушне луковице. Производи се вегетативно, садњом ченова. За садњу треба узети периферне, крупније ченове, који образују крупнију луковицу. Пред садњу употребом фунгицида (дитан, цинеб) обавља се дезинфекција ченова за спречавање појаве и ширења болести. Вади се у фази масовног полегања надземне масе (листови и лажно стабло), у периоду сувог и топлог времена. Ако се вађење обавља у кишном периоду, љуска постаје прљавосива што смањује тржишну вредност луковице. Када се зелена маса потпуно осуши, биљке се чисте и уврећавају. Принос пролећног је 5–7, а озимог **б. л.** 8–12 т/ха. Михал Ђуровка **У народним веровањима и обичајима.** Верује се да **б. л.** штити човека од разних болести и утицаја нечисте силе. У народној медицини употребљава се као лек од многих болести (велики кашаљ, гушобоља, срдобоља, тифус, грозница, зубобоља, окобоља, лишај, реуматизам итд.). Према предању, приликом сађења **б.** **л.** је казао човеку: „Ти мене чувај од ноката, а ја ћу тебе од свакога зла". За време „некрштених дана" ношен је за појасом као предохрана од утицаја демонских бића, која су тада изузетно активна. О Белим покладама њиме се сви мажу или га једу, да би се заштитили од вештица. Њиме су мазали и новорођенче у току седам дана после рођења да га не би нападале бабице. Чим се жена породи одмах су јој у капу ушивали чен **б. л.** да је не би зле очи урекле. Мазан је и болесник за којег се сматрало да га ноћу напада мора. У околини Лесковца људи пре спавања стављају **б. л.** испод јастука као заштиту од вампира. У народним басмама **б. л.** је обележје неповољног места за нечисту силу: „Овде ти је место опогањено, / белолуковином...". У јужној Србији, између два светска рата, у многим радњама била је обешена главица или цела низа **б. л.**, као заштита од урока. Кад се ко нечему зачуди, да не би урекао, говори се „Лук ти у очи!" У Банату, у ивањдански венац, који стављају на кућу са уличне стране, људи уплићу и **б. л.** да би штитио укућане од злих сила. Веровање из БиХ да семе **б. л.** може учинити човека бесмртним, указује на то да се митолошко значење које се придавало овој биљци не своди само на обележја љутине и оштрог мириса. У култне сврхе употребљава се његов подземни део, „главица", која се по аналогији може доводити у везу с човековом или главом животиње (загонетка „У нашега ћаће деветоре гаће"). Отуда у Горњој Ресави, ако умре домаћин, да би зауставили даље умирање, сродници у сандук умрлога стављају онолико главица **б. л.** колико има живих укућана. По тој основи, у Левчу је лечена грозница тако што се ноћу ископа рупа на раскрсници и у њу стави и затрпа главица **б. л**. Ако умре сиромах, па нема ништа да се закоље за даћу, на горњи крај стола се ставља главица **б. л**. За прављење амајлија посебно је цењена главица од једног јединог чешња (тзв. „лук инок" код црногорских Куча) или чен из главице **б. л.** који је проникао кроз кости размрскане змијске главе (у околини Шапца). Љубинко Раденковић ЛИТЕРАТУРА: Т. Р. Ђорђевић, „Зле очи у веровању јужних Словена", *СЕЗ*, 1938, LIII; В. Чајкановић, *Речник српских народних веровања о биљкама*, Бг 1994; М. Ђуровка, „Најзначајнији чиниоци производње конзумног и садног материјала белог лука", *Зборник радова Пољопривредног факултета у Новом Саду*, 1996, 23; *Гајење поврћа на отвореном пољу*, Н. Сад 2009. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ МАНАСТИР **БЕЛИ МАНАСТИР**, град у Барањи, на југозападним падинама Банске косе. Смештен је на 101 м н.в., 32 км северно од Осијека. Седиште је општине са 52 насеља и раскрсница путева ка Осијеку, Сомбору у Србији и Мохачу у Мађарској. Уз западну ивицу насеља пролази железничка пруга Осијек–Печуј. Град је 1991. имао 10.146 становника (37,2% Срба), а општина 54.265, да би се 2001. број становника смањио на 8.671 житеља (30,3% Срба). Индустријски је и трговачки центар (шећерана, млин, млекара, циглана), док је околина значајно пољопривредно подручје. **Б. М.** је регионални центар са свим општинским административним службама, три средње школе, народним универзитетом, културно-уметничким друштвима, библиотеком и читаоницом, здравственим службама и др. Смештен је у равници испод брега, на чијим је падинама његова источна периферија. Облик насеља је неправилан, а структура донекле одступа од уобичајених правилности – доминирају праве улице, које се не секу под правим углом. Северозападно од града налазе се два издвојена насеља Шумарина и Шећерана (уз фабрику). У XIII в. на имању Пел био је саграђен католички манастир, око којег се касније развило насеље. Период турске власти је, као и за целу Барању, окончан 1687. када је град укључен у посед аустријског надвојводе. Парохијска црква изграђена је 1759. с богатом унутрашњом опремом и иконостасом. Православни храм посвећен св. Арханђелу Михаилу подигнут је 1771. Једнобродна правоугаона грађевина са широком полукружном олтарском апсидом и једноспратним звоником квадратне основе, покривеним металном капом, обновљена је 1984. Барокна жупна црква св. Мартина бискупа, изграђена 1774, заштићени је споменик културе. На гробљу се налази капела, задужбина Романа Милорада из 1987, која је оштећена 1992. гранатама хрватске артиљерије. ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ ОРЛОВИ **БЕЛИ ОРЛОВИ**, популарни назив припадника Омладине Југословенског народног покрета (ЈНП) „Збор". Основани су средином 1936. и посебним статутом интегрисани у структуру и рад „Збора" на свим нивоима. Пре II светског рата овај назив није био у широј употреби, али се током рата раширио. Од самог оснивања били су озбиљни противници комунистичкој омладини у омладинским и студентским удружењима, средњим школама и универзитетима, поготово на Београдском универзитету. То је довело до све чешћих сукоба две организације, од којих су највећи били на Медицинском и Техничком факултету у Београду, 22. и 23. X 1940. Организација је због тога дошла под удар власти, а велик број њених припадника је ухапшен и интерниран. Падом владе Цветковић–Мачек они су ослобођени. За време немачке окупације Србије ЈНП „Збор" je наставиo рад, а **Б. о.** су се борили у саставу Српског добровољачког корпуса. Након рата, њихови бивши припадници наставили су политички рад у емиграцији. ЛИТЕРАТУРА: Р. Парежанин, *Други светски рат и Димитрије В. Љотић*, Минхен 1971; Ђ. Слијепчевић, *Југославија уочи и за време Другог светског рата*, Минхен 1978. Дмитар Тасић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ ПОТОК **БЕЛИ ПОТОК**, приградско насеље Београда (18 км), на северном подножју Авале, у општини Вождовац. Северно од њега пролазе тзв. кружни пут и пруга Београд–Ниш, а западно пут Београд–Чачак. Простире се на теренима 140–280 м н.в. Улице су формиране дуж локалних путева, па насеље има неправилан облик и мрежаст распоред улица. Помиње се у време аустријске окупације (1718–1739), а после Првог српског устанка уцртан је на руској карти Балканског полуострва. Староседелачке фамилије досељене су у XVIII в. из Црне Горе, Шумадије, БиХ, Далмације и југозападне, јужне и западне Србије. **Б. П.** је 1921. имао статус села, са 193 дома и 1.171 житељем. Број становника је растао упоредо са ширењем урбане зоне Београда, тако да је 2002. у насељу живело 3.417 лица, од којих 94,9% Срба. Већина мештана запослена је у Београду, највише у трговини и индустрији. Пољопривредним делатностима се 2002. бавило само 3,4% активног становништва. У насељу се налазе православна црква из 1883, основна школа, здравствена и стоматолошка амбуланта, пошта, железничка станица, земљорадничка задруга, предузеће за прераду неметалних минерала, хотел и др. Издужено је дуж подножја Авале. У атару, на обронцима Авале, изграђен је велики број викендица. Србољуб Ђ. Стаменковић У народној књижевности појављује се под именом *Поток Б'јели*. У песми *Почетак буне против дахија*, као родно место историјских личности, браће Марка и Васе Чарапића, јавља се атрибуцијом *од Авале*: „Док погубим до два Чарапића / Из потока Б'јелог од Авале, / кој' су кадри на Врачар изићи, / У Биоград Турке затворити". Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: С. М. Котуровић, *Речник места у Краљевини Србији по службеним подацима*, Бг 1892; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ ПОТОК **БЕЛИ ПОТОК**, село у долини истоименог потока, у непосредној близини ушћа у Ветерницу, десну притоку Јужне Мораве. Припада општини Лесковац. Западном ивицом села пролази локални пут Лесковац (14 км) – Вучје. Збијеног је типа, неправилног облика, с мрежастим распоредом улица, на 260–280 м н.в. Помиње се 1516. када је имало 37 домаћинстава. Највећи број староседелачких фамилија досељен је у другој половини XIX в. из околине Врања и лесковачког села Мирошевац. Село је 1879. имало 32 куће и 198 житеља, 1921. 50 домова и 315 становника, а 2002. 629 житеља, од којих 99,8% Срба. У њему се налазе четвороразредна основна школа, задружни дом, пошта и месна канцеларија. У атару су плантажа јабука (100 ха) и расадник украсног дрвећа и воћних садница са сопственим системом за наводњавање (три мање акумулације). Већина мештана запослена је у Вучју и Лесковцу, а у пољопривреди је упослено 17,4% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ СРБИ **БЕЛИ СРБИ** (некрштени), преци Срба који су се у VII в. доселили на Балканско полуострво. У 32. поглављу *Списа о народима* византијски цар Константин VII Порфирогенит наглашава да Срби воде порекло од некрштених Срба, који се називају и Бели, и да су од давнине били насељени с оне стране Турске (тј. Мађарске), у суседству Франачке. Научници углавном смештају „Белу Србију", прапостојбину Срба, у простор долине реке Висла. За владавине византијског цара Ираклија (610–641) два брата су наследила владара **Б. С**. Један од њих је „половину народа" повео на далек пут, у земљу цара Ромеја, где га је Ираклије примио и дозволио да се Срби населе у солунском подручју. Област је добила име Сервија, али се досељеници у њој нису дуго задржали. После извесног времена одлучили су да се врате у своје земље. Међутим, убрзо су се покајали и прешавши Дунав, поново су се обрели на византијској територији. Овог пута им је цар Ираклије доделио простране запустеле крајеве између Саве и планинског масива Динаре. Населили су се у непосредном суседству области насељене Белим Хрватима који су се у VII в. доселили на Балканско полуострво. Ова прича о сеоби Срба има обележје легенде, али се сматра да је у својој основи тачна. У 31. поглављу *Списа о народима* византијски цар Константин наглашава да Хрвати воде порекло од некрштених Хрвата који се зову и Бели. Они су били настањени с оне стране Турске (тј. Мађарске), у близини Франачке и граничили су се с некрштеним Србима. Научници су углавном склони да верују да се „Бела Хрватска", прапостојбина Хрвата, налазила у области око града Кракова. Цар-писац у наставку бележи да су Бели Хрвати као пребеглице стигли код византијског цара Ираклија и да су уз његову сагласност најпре потиснули Аваре, а онда се населили на њиховој територији. Тада је Хрватима владао отац кнеза (архонта) Порге. Међутим, у 30. поглављу *Списа о народима* Константин Порфирогенит доноси унеколико другачију причу о досељавању Хрвата, која садржи елементе народне традиције. Од Белих Хрвата се одвојио један род – петоро браће и две сестре (Клукас, Ловелос, Косениц, Мухло, Хрват, Туга и Буга) – дошао у Далмацију, поразио Аваре и овладао њиховом земљом. Притом се не помиње било каква улога цара Ираклија. Модерни историчари дају предност другој верзији. ИЗВОР: Б. Ферјанчић, *Византиски извори за историју народа Југославије*, II, Бг 1959. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1952; *Историја српског народа*, I, Бг 1981; К. Багрянородный, *Об управлении империей*, Москва 1989; Б. Ферјанчић, „Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво (осврт на нова тумачења)", *ЗРВИ*, 1996, 35. Радивој Радић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИ ТИМОК **БЕЛИ ТИМОК**, река у источној Србији, која настаје спајањем Сврљишког и Трговишког Тимока на периферији Књажевца. Тече између Старе планине на истоку и Тупужнице на западу, у дужини од 49 км. Низводно од Зајечара спаја се с Црним Тимоком и гради реку Тимок. Изградио је широку композитну долину звану Тимочка крајина. Код села Вратаница усекао је 5 км дугу и 190 м дубоку клисуру, која је граница између Књажевачке котлине на југу и Зајечарске котлине на северу. Слив захвата површину од 1.096 км2, у којем је просечна густина речне мреже 873 м/км2. Просечан годишњи протицај код Књажевца је 12 м3/с, а код Зајечара 17 м3/с. Највећи забележени протицај на ушћу био је 254 м3/с, а најмањи 0,125 м3/с. Главне притоке су Јелашничка река, Коритска река с десне и Грлишка река и Лубничка река с леве стране. На Грлишкој реци формирано је акумулационо језеро чија се вода користи за снабдевање Зајечара и околних села. ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, „Режим Белог Тимока", *ЗРГИ ПМФ*, Бг, 1966, 13. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИМАРКОВИЋ, Јован **![001_Belimarkovic-JOvan.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-belimarkovic-jovan.jpg)БЕЛИМАРКОВИЋ, Јован**, генерал, министар (Београд, 1. I 1827 – Врњци, 16. VIII 1906). Завршио Артиљеријско-инжињеријску школу у Берлину 1852. По повратку са школовања предавао фортификацију, стилистику и администрацију у Артиљеријској школи, претечи Војне академије. У време Светоандрејске скупштине (1858) био је управник вароши Београда и тесно сарађивао с либералима у збацивању кнеза Александра Карађорђевића и довођењу на престо Михаила Обреновића. После преврата био је управник Артиљеријске радионице у Крагујевцу. Оставку на војну службу дао је 1861, а реактивиран је 1862, у време турског бомбардовања Београда. После реактивирања био је начелник штаба Стајаће војске, инспектор инжињерије и помоћник министра војног. Био је министар војни (1868–1872), министар грађевина (1872–1873) и државни саветник (1873–1875). У српско-турским ратовима (1877–1878) посебно се истакао као командант Шумадијског корпуса приликом заузимања Ниша, Грделице и Врања. Приликом абдикације 1889. краљ Милан Обреновић га је одредио за краљевског намесника. На тој дужности се налазио до 1. IV 1893, када је малолетни краљ Александар Обреновић прогласио себе пунолетним. ЛИТЕРАТУРА: М. Ј. Милићевић, Љ. Поповић, *Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије*, Бг 2003. Александар Животић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИН, Бруно **БЕЛИН, Бруно**, фудбалер, тренер (Загреб, 16. I 1929 – Београд, 20. X 1962). Фудбалску каријеру започео у београдском *Партизану*, за који је одиграо 463 првенствене и куп утакмице и дао 41 гол. Спадао је у ред најбољих одбрамбених фудбалера у земљи. Са својим тимом освојио је 1960/61. првенство државе, а 1952, 1954. и 1957. фудбалски куп Југославије. За државни тим играо је на 25 утакмица. Дебитовао је 1952. против СР Немачке (2:3), а сребрни јубилеј обележио на утакмици против Бугарске 1959 (2:0). По завршетку активног играња, остао је у *Партизану* као вођа пионирске фудбалске школе, која је, након што је погинуо, добила његово име. ЛИТEРАТУРА: В. Стојковић, *Клуб познатих у фудбалу* *Србије и Црне Горе, 1903–2005*, Бг 2005. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Александар **![001_Aleksandar-Belic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-aleksandar-belic.jpg)БЕЛИЋ, Александар**, лингвиста, слависта, универзитетски професор (Београд, 2. VIII 1876 – Београд, 26. II 1960). По завршетку гимназије 1894. уписао се на историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду код Љ. Стојановића и Ј. Цвијића. Студије словенске филологије и лингвистике наставио у Русији, на Одеском, а затим на Московском универзитету. Особиту улогу у његовом формирању имао је Ф. Ф. Фортунатов, чији су га радови о фонетици старословенског језика, акценту, глаголским значењима и глаголском виду усмерили на компаратистичке и историјскојезичке студије. Иако му је у Москви предложено да остане на катедри за словенску филологију, он се 1899. вратио у Београд, где је изабран за доцента на Великој школи. Студије наставља 1900. у Лајпцигу, код А. Лескина, К. Бругмана и Е. Виндиша, одбранивши исте године докторску дисертацију о словенским деминутивним и амплификативним суфиксима. Године 1901. вратио се у Београд, где је изабран за ванредног професора Велике школе, чијим прерастањем у универзитет (1905) **Б.** добија звање његовог ванредног, а потом и редовног професора (1919). Године 1905. изабран је за ванредног, а 1906. за редовног члана СКА, у којој је од 1923. генерални секретар, а од 1937. председник. У I светском рату, по повлачењу са српском војском у Грчку преко Албаније, стигао у Рим, где је на универзитету држао предавања о Србији. Боравећи 1916. у Петрограду, Москви и Одеси, а 1918. у Паризу, држао је предавања из словенске филологије и објашњавао прилике у Србији. Осим тога, **Б.** се много ангажовао око помоћи руским избеглицама у Краљевини СХС. У II светском рату неколико месеци је провео у логору на Бањици, а крајем 1944, по ослобођењу Београда, након трогодишњег прекида поново преузео дужност председника Српске академије наука на којој је остао до смрти. Од избора на Великој школи до краја живота, са прекидима током два светска рата, **Б.** је држао предавања из дијалектологије, историје језика, савременог српског/српскохрватског језика, опште лингвистике, словенске филологије. У међуратном периоду обављао је дужност ректора Београдског универзитета. Био је иницијатор оснивања Задужбине Илије Милосављевића Коларца 1932. и први председник њеног управног одбора. Поставио је темеље модерној универзитетској настави и савременим истраживањима о језику на штокавском подручју, у србистици и сербокроатистици, те дијалектологији, историји језика, савременом језику и општој лингвистици. Од 1918. до смрти важио је за водећег српског лингвисту, а истовремено је стекао велик углед у европској лингвистици. Био је члан свих словенских академија наука и Данске краљевске академије, као и почасни доктор Прашког, Глазговског и Московског универзитета. Формирао је велик број стручњака за српски језик и засновао низ лингвистичких пројеката у Академији и на Београдском универзитету. Још као студент у Русији **Б.** је почео 1897. да проучава старе српске ћирилске споменике (*Житије св. Петке*, *Мирослављево јеванђеље* и др.), а врло рано почињу да га интересују и питања српске синтаксе. Међутим, његови први значајнији радови припадају дијалектологији. Као студент објављује рад *Диалектологическая карта сербского языка.* Исте године, у 1. књизи *Српског дијалектолошког зборника*, објављује монументалну студију „Дијалекти источне и јужне Србије", где поставља темеље савременим дијалектолошким истраживањима о српском језику. После тога, своја гледања на прикупљање и обраду дијалекатске грађе формулише у писму Ј. Боудену де Куртенеу, које 1913. Руска императорска академија објављује као упутство за теренски рад у дијалектологији, а то писмо, насловљено као „Мисли о прикупљању дијалекатског материјала", аутор објављује у VI књизи *Јужнословенског филолога* (1926–1927). Следе дијалектолошки радови: „О српским или хрватским дијалектима" (*Глас СКА*, 1908, LXXVIII), *Заметки по чакавским говорам* (Петроград 1909), „Галички дијалекат" (*СДЗ*, 1935, VII). Преко дијалектолошких радова нашао је решења за многа питања из историје језика Срба и Хрвата, осветљавајући замршену проблематику језичког развоја на српско-хрватском подручју од раног средњег века до данас. Већу пажњу посвећивао је периферним него централним говорима, сматрајући да се у периферним говорима чува више старине и уочава дубља језичка дијахронија. Може се рећи да после Вука и Решетара наступа Белићева дијалектолошка школа, модернија и свеобухватнија од претходних истраживања, а по садржини и кадровским резултатима богатија и успешнија. Дала је више генерација дијалектолошког кадра, нарочито у Србији и Црној Гори, али и на другим штокавским подручјима (њен наставак у другој половини XX в. чини Ивићева дијалектолошка школа). Међу његовим радовима из словенске филологије издвајају се „Zur Entwicklungsgeschichte der slavischen Deminutiv- und Amplifikativsuffixe. 1. Substantiva, 2. Adjectiva" (*Аrchiv für slavische philologie*, 1901, XIII; 1904, XXVI), „Српскохрватске гласовне групе -jt, -jd- и прасловенско -kti, gti- и hti" (*ЈФ*, 1921, II), „Словенски инјунктив у вези са постанком прасловенског глаголског вида" (*Глас СКА*, 1932, CXLVIII), *О двојини у словенским језицима* (Бг 1932), „Постанак прасловенске глаголске системе" (*Глас СКА*, 1935, CLXIV). Његови радови из те области осветљавају многе општесловенске проблеме, и по њима се понајвише прочуо не само у словенском научном свету. **Б.** се бавио и савременим српским, односно српскохрватским језиком. Из те области је објавио мноштво студија, расправа и чланака, између осталих: *Акценатске студије I* (Бг 1914), „Аорист имперфективних глагола" (*ЈФ*, 1925–1926, V), „О употреби времена у српскохрватском" (*ЈФ*, 1926–1927, VI), „O синтаксичком индикативу и 'релативу' ", у: *Symbolae grammaticae in honorem Joannis Rozwadowski*, II, 1928; *Савремени српскохрватски језик I. Гласови и акценат* (Бг 1948); *Историја српскохрватског језика II/1. Речи са деклинацијом* (Бг 1950), *Историја српскохрватског језика* *II/2*. *Речи са конјугацијом* (Бг 1951), „О глаголима с два вида" (*ЈФ*, 1955--1956, XXI), те мноштво чланака о разним питањима језика и правописа. **Б.** се сматра једним од твораца модерне словенске синтаксе, особито синтаксе глаголских времена. Своје оригинално учење о језику **Б.** је најизразитије исказао у делу *О језичкој природи и језичком развитку* (I–II, Бг 1941/45, 1959), где се на оригиналан начин објашњавају природа и порекло језика, унутрашња структура језика, живот и развој језика. Све то **Б.** посматра са становишта језика као целине, као друштвене појаве – у развоју и динамици. Анализа полази од српског језика и шири се на друге језике, обухватајући оно што је у њима најбитније са становишта структуре, типологије и развоја. Поводом те књиге сам аутор је истицао „да све потиче из непосредног посматрања факата и да се, што је могуће више, утврде природне категорије". **Б.** се бавио и правописним питањима. Његов *Правопис српскохрватског језика* (Бг 1923) доживео је до 1952. више издања. Радио је у Комисији за правописна питања Краљевине СХС 1928, а учествовао је и у Новосадском договору 1954. и био члан Комисије за *Правопис српскохрватског/хрватскосрпског језика* који су 1960. издале Матица српска и Матица хрватска. Књижевни језик Срба и Хрвата, настао на народној новоштокавској основи, посматрао је и анализирао као један језик, као исту лингвистичку категорију, а чакавско и кајкавско наречје је издвајао као посебна наречја, особито значајна за анализу историјског развоја не само језика Срба и Хрвата, него и других словенских језика. Више радова **Б.** је посветио В. Караџићу и Ђ. Даничићу, међу којима се издвајају: *Вук и Даничић* (Бг 1947), *Вук Караџић и наша народна култура* (Бг 1947), *Вук Караџић* (Бг 1948), *Дело Вуково* (Бг 1948), *Око нашег књижевног језика* (Бг 1951). Обрадио је доста питања која се односе на српски књижевни језик, његову природу и развитак и његов однос према народним говорима. Караџића и Даничића посматра као утемељиваче и кодификаторе српског књижевног језика, али и као учитеље филолога који су се после њих бавили питањима језика. Од 1905, тј. од избора у СКА (САНУ), **Б.** је радио на припремама за израду и издавање *Речника српскохрватског књижевног и народног језика* (Речника САНУ), чији је први том изашао 1959. у његовој редакцији. У међуратном периоду организовао је прикупљање дијалекатске грађе за *Речник*, ексцерпирање лексике из штампаних дела са целог штокавског подручја српскохрватског језика и формирао тимове обрађивача, уз чију помоћ је израдио детаљна упутства за рад. У међуратном периоду обрадио је низ одредница за Станојевићеву *Народну енциклопедију*: *Кајкавски дијалекат*, *Књижевни језик српскохрватски*, *Прасловенски језик*, *Српскохрватски језик*, *Старословенски језик*, *Ћирилица*, *Чакавски дијалекат*, *Штокавски дијалекат* – енциклопедијске јединице које су годинама служиле као извор за студије на универзитетима и у научним установама. После II светског рата за *Енциклопедију Југославије* урадио је одреднице: *Јастребов Иван Стеванович,* *Јастребов Николај Владимирович*, *Јацимирски Александар Иванович*, *Језик српскохрватски – Књижевни језик на основу народног језика*, *Јасперсен Ото*, *Јефтимије IV*. **Б.** се бавио и подизањем лингвистичког кадра на Београдском универзитету и у САНУ и њеним институтима, посебно на Филозофском, касније Филолошком факултету и Институту за српски језик САНУ (чији је био оснивач 1947. и директор до своје смрти), формиравши читаву лингвистичку школу, посебно за област дијалектологије. Оснивач је и доживотни уредник лингвистичких часописа: *Српски дијалектолошки зборник* (1905, у којем је објавио своју велику студију о дијалектима источне и јужне Србије), *Јужнословенски филолог* (1913), *Библиотека ЈФ* (1928) и *Наш језик* (1932), где је објавио низ расправа и чланака о различитим питањима словенске филологије и лингвистике, посебно науке о српском језику. Основу његових лингвистичких истраживања чинила је методологија младограматичарске школе. Наглашавао је да у језичким дефиницијама „може бити и сме бити само оно што истиче из језичких појава, из језика". Уздржано се односио према методологији Прашке лингвистичке школе, којој се традиционална лингвистика озбиљно опирала, заступајући мишљење о неопходности дијахроног приступа у изучавању језика, чему у Прашкој лингвистичкој школи, као и у другим доминантним струјањима у лингвистици 30-их година XX в., није поклањана толика пажња као синхроним проучавањима језика и проучавањима језика у контакту без обзира на њихове генетске сродности или различитости. С друге стране, **Б.** је у неким својим теоријским схватањима ишао и испред свога времена, и био је отворен за савременије лингвистичке погледе млађих лингвистичких нараштаја. **Б.** се бавио лингвистичком теоријом у најширем смислу. Први је међу младограматичарима почео да разрађује теорију синтагматике, наглашавајући функцију речи у синтагми у реченици, истичући да се ради правилног осветљавања језичких појава речи испитују истовремено с погледом на све три њихове димензије: на значење, синтаксичку функцију и облик. Ако је В. Караџић формирао нови српски књижевни језик на основу најпрогресивнијих штокавских говора и народног усменог стваралаштва, а Ђ. Даничић тај књижевни језик теоријски образложио у складу с достигнућима европске језичке науке његовог доба, **Б.** га је, на основу најновијих и најбољих достигнућа науке о језику свога времена и на основу властитих истраживања, на нов начин у целини теоријски осмислио и тако науци о српском језику дао нове, снажне подстицаје за даљи развој. ДЕЛА: *Изабрана дела А. Белића 1–14*, Бг 1998--2000. ЛИТЕРАТУРА: *Зборник филолошких и лингвистичких студија. А Белићу поводом 25-годишњице његовог научног рада*, Бг 1921; *Белићев зборник*, Бг 1937; Б. Милановић, „Јубилеј професора А. Белића", *ЈФ*, 1949–1959, XVIII; М. Павловић, „Дело Александра Белића", М. Стевановић, „Осврт на Белићево учење о језику", И. Грицкат, „Библиографија радова проф. Александра Белића", *ЈФ*, 1959–1960, XXIV; М. Ивић, *Правци у лингвистици*, Бг 1990. Драго Ћупић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Богдан **БЕЛИЋ, Богдан**, агроном, универзитетски професор (Србобран, 17. VIII 1923 – Нови Сад, 21. II 1987). Дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Загребу (1953), где је као асистент приправник радио код познатог генетичара А. Тавчара. Преласком у Нови Сад радио у Заводу за пољопривредна истраживања, а од 1958. на Пољ. ф., где је изабран за редовног професора на предмету Опште ратарство (1977). Боравио на специјализацији у САД и био саветодавац за производњу соје у Ирану, Кини, Аргентини и Уругвају. У педагошком, научном и стручном раду обједињавао је агроекологију, рејонизацију ратарских усева, агротехнику ратарских усева, системе искоришћавања земљишта и, посебно, гајење соје, чијем је ширењу у Србији дао велик допринос. На Институту за пољопривредна истраживања у Новом Саду формирао је једну од највећих колекција соје у Европи. Радио је на прикупљању и изучавању гермплазме соје у оквиру пројеката ФАО. Аутор је и коаутор 19 признатих сорти соје. ДЕЛА: и Ђ. Јоцковић, М. Хрустић, „Херитабилност квантитативних својстава соје", *АПН*, 1985, 46; коаутор, „Дугогодишњи утицај система ратарења на принос пшенице и кукуруза, као и на физичке и хемијске промене у чернозему", *Зборник реферата XX семинар агронома*, Н. Сад 1986; и И. Молнар, С. Џилитов, „Динамика стварања органске материје, промене димензије и клијавости у току формирања зрна код разних сорти соје", *Зборник радова „Човек и биљка"*, Н. Сад 1986. ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника (1954–2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Имре Молнар \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Владимир **БЕЛИЋ, Владимир**, генерал, професор, војни писац (Београд, 14. VIII 1877 – Београд, 21. II 1943). Војну академију у Београду завршио 1898. Официрску каријеру започео као водник у пешадији. Усавршавао се на Генералштабној академији у Петрограду (1902–1905), након чега је био приправник за генералштабну струку (1906–1909), командир чете у пешадији, ађутант дивизијске области до 1911. и командант пешадијског батаљона до 1912. За време балкaнских ратова био је помоћник начелника штаба Моравске дивизије првог позива и ађутант команданта приморског кора. У I светском рату командовао је пешадијским пуком у Ужичкој војсци, био начелник штаба Браничевског одреда, а из штаба 1. армије на Солунском фронту августа 1916. је као пуковник упућен у Русију у штаб Српског добровољачког корпуса. Начелник штаба 1. српске добровољачке дивизије постао је у марту 1917, а крајем исте године био је начелник 2. српске добровољачке дивизије. После завршеног I светског рата био је командант пешадијске подофицирске школе (1918–1922), а након тога помоћник управника и професор на Војној академији у чину бригадног генерала. Предавао је Историју ратних вештина светског рата. Био је командант Дринске дивизијске области у Ваљеву (1928–1931), а потом помоћник команданта Дунавске армијске области у Новом Саду. Пензионисан је на сопствени захтев 1936. За време Априлског рата 1941. био је реактивиран и упућен у Загреб за команданта позадине Четврте армијске области. На том положају је заробљен и одведен у логор у Немачку, али је због болести и старости пуштен. Писао је дела из области ратне вештине и сарађивао као војни писац у часопису *Ратник*, чији је једно време био и уредник. Објављивао је чланке у *Летопису Матице српске* (1935) и учествовао у изради *Народне енциклопедије српско-хрватско-словеначке.* Носилац је великог броја одликовања, међу којима и Карађорђеве звезде с мачевима. ДЕЛА: *Ратови српског народа у XIX и XX веку (1788–1918)*, Бг 1937; *Путник*, Бг 1938. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица стогодишњице Прве мушке гимназије у Београду 1839–1939*, Бг 1939; М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис: солунски процес 1917: прилог за проучавање политичке историје Србије од* *1903 до 1918 год.*, Бг 1955; Н. Груловић, *Југословени у рату и октобарској револуцији*, Бг 1962; В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије*, I–II, Љуб.–Бг–Тг 1984; Т. С. Влаховић, *Витезови Карађорђеве звезде са мачевима*, Бг–Аранђеловац 1990; М. Бјелајац, П. Трифуновић, *Између војске и политике*, Бг– Круш. 1997. Урош Татић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Драгољуб С. **БЕЛИЋ, Драгољуб С.**, физичар, универзитетски професор (Обреновац, 19. VI 1951). Дипломирао (1974) и магистрирао (1977) физику на Природно-математичком факултету у Београду. Докторирао на Универзитету „Пјер и Марија Кири" у Паризу (1977/78) и на ПМФ-у у Београду (1979) с тезом „Енергетска и угаона анализа негативних јона из процеса дисоцијативног захвата електрона на троатомним и побуђеним двоатомским молекулима". Боравио на постдокторским студијама на Здруженом институту за лабораторијску астрофизику Националног бироа за стандарде и технологију и универзитета Колорадо у Боулдеру, САД. Од 1975. ради на ПМФ-у у Београду, а 1993. изабран је за редовног професора на Физичком факултету, где предаје Физику молекула и Физику екологије, те руководи научноистраживачком Лабораторијом за физику атомских сударних процеса. Године 1994. постао је гостујући професор на докторским студијама на Католичком универзитету Лувен (Белгија), с којим сарађује од 1983. Основна област његових истраживања су атомски сударни процеси. Има истакнуте резултате у изучавању процеса дисоцијативног захвата електрона на молекулима халогених елемената, као и троатомским и побуђеним двоатомским молекулима. Радио је на јонизацији и ексцитацији једноструко и вишеструко наелектрисаних јона електронима, процесима релевантним за контролисану термонуклеарну фузију. За фундаменталну науку посебно су значајна пионирска мерења процеса двоелектронске рекомбинације електрона на јонима. Истраживао је и јонизацију високојонизованих атома електронима, а такође и процесе дисоцијативне јонизације и дисоцијативне ексцитације молекулских јона формираних као примесе у фузионој плазми. У Београду је развио нови експериментални уређај високе резолуције (двоструки трохоидни електронски спектрометар са укрштеним млазевима) за прецизна изучавања резонантног вибрационог побуђивања молекула електронима (и G. B. Poparic, M. D. Vicic, „Resonant Vibrational Excitation of CO by Low-energy Electrons", *Phys. Rev. A*, 2006, 73, 6), који по перформансама спада у врх светске науке. ДЕЛА: и M. Landau, R. I. Hall, „Energy and Angular Dependence of H Ions produced by Dissociative Electron Attachment to H2O (D2O)", *J.Phys. B: At. Mol. Phys.*, 1981, 14; коаутор, „Ionization and dissociative ionization of CO+ by electron impact", )", *J. Phys. B: At. Mol. Opt. Phys*, 1997, 30; коаутор, „Absolute cross sections and kinetic energy release distributions for electron impact ionization and dissociation of CD+", *J. Phys. B: At. Mol. Opt. Phys.*, 2007, 40. Дејан Пантелић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Драгослав **БЕЛИЋ, Драгослав**, привредник (Трстеник, 9. III 1904 – Сао Паолo, 29. VI 1986). Школовао се у Трстенику и Београду, а студирао у Бечу право и политичке науке, где је и докторирао 1934. Најпре је радио у банци. Захваљујући пријатељству са сином власника фирме „Филипс", с којим је студирао у Бечу, ова компанија му је понудила у најам своју опрему за биоскопе. Тако је временом у Београду отворио четири биоскопа: „Славија", „Косово" (данашња Кинотека), „Унион" (где је једно време радило Сатирично позориште) и „Триглав", као и фабрику ликера. Давао је велике прилоге за помоћ избеглицама, а био је и мецена уметника. После рата радио је у „Југометалу" и, као познавалац Беча који говори неколико светских језика, послат је да буде представник овог предузећа у Аустрији. Из Беча је, као политички емигрант, 1950. отишао у Бразил и у Сао Паолу основао предузеће за прераду коже и израду кожне галантерије „Belimpex". Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Емило **![001_Emilo-Belic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-emilo-belic.jpg)БЕЛИЋ, Емило**, армијски генерал (Београд, 15. VIII 1877 – Београд, 4. I 1942). Завршио 28. класу Ниже и 12. класу Више школе Војне академије. Пре балканских ратова био је приправник за генералштабну струку (1905–1908) и стажиста у француском 66. пуку (1910–1911), командир чете у пешадији, помоћник начелника штаба дивизијске области и начелник штаба Моравске дивизијске области. У балканским ратовима био је начелник штаба Моравске дивизије другог позива и начелник штаба Пчињског летећег одреда, а у I светском рату начелник штаба Моравске дивизије првог позива, начелник штаба резервне дивизије у Бизерти, помоћник начелника штаба 2. и начелник штаба 1. армије. После рата био је начелник штаба 1. армије, начелник Оперативног одељeња Главног ђенералштаба, наставник Стратегије на Нижој школи Војне академије, командант Вардарске дивизијске области, начелник Наставног одељења Главног ђенералштаба, наставник на генералштабној припреми, шеф мисије за транзитну конвенцију у Букурешту, слушалац информативног курса за генерале и пуковнике у Француској, члан комисије за утврђивање Војног савета и уредник часописа *Ратник.* Пензионисан је 1940. због лошег здравља. ЛИТЕРАТУРА: М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004. Александар Животић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Живојин Жика **БЕЛИЋ, Живојин Жика**, привредник (Трстеник, 1892? – Београд, 20. VI 1968). Заједно с оцем Стеваном учествовао у I светском рату као добровољац. Из рата су се вратили као носиоци Албанске споменице. Радио је у хотелу „Сотировић" у Врњачкој Бањи, а затим се преселио за Београд, где је најпре изнајмио, а 1931. купио од Занатске коморе Београда *Занатски дом*, који је преуредио у хотел у којем су кувари били странци, углавном Французи, и биоскоп „Авала". Године 1936. почела је с радом његова фабрика конзерви, коју је по својој супрузи назвао „Ната". На светској изложби у Паризу за своје производе добио je златну медаљу. За време окупације Немци су реквирирали Занатски дом и у њега сместили војну команду. После 1945. у тој згради се налазиo Радио Београд. Био је познати мецена. Године 1954. придружио се брату Драгославу у Сао Паолу, а потом прешао у престоницу Бразилију. Од бразилске владе добио капитал да отвори фабрику конзерви. Мучен носталгијом, вратио се 1968. у Београд и убрзо преминуо. Oбрад Станојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Јован **![001_Jovan-Belic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-jovan-belic.jpg)БЕЛИЋ, Јован**, зоотехничар, универзитетски професор (Ваљево, 23. XI 1909 – Београд, 6. X 1997). Дипломирао 1932. на Пољопривредном факултету у Београду, где је за асистента изабран 1934. Боравио на специјализацији у Зоотехничким институтима на Универзитета у Лајпцигу (1936) и Берлину (1937/38). Докторирао 1937. Од 1940. до пензионисања предавао је предмет Посебно сточарство (Специјална зоотехника) на матичном факултету, где је за редовног професора изабран 1954. Био шеф Катедре за сточарство, продекан и декан. Осим тога, предавао је и на новосадском Пољ. ф. (од оснивања до 1959) и на Шумарском факултету у Београду. Године 1957. постао је дописни, а 1965. редовни члан САНУ, где је био секретар Одељења природно-математичких наука (1973–1981) и члан Председништва (1985–1997). За иностраног члана Француске пољопривредне академије у Паризу изабран је 1990. Научну делатност започео је проучавањем домаћих (аутохтоних) раса, до тада мало изучаваних. Истраживао је свиње у Шумадији (1935) и Босни (1936), пораст прасади мангулица (1949, 1951), овце у Срему (1935), Шумадији (1937), Сјеници (1957) и Пироту (1960, 1961), особине свиња шишки и цигаја оваца (1948, 1950, 1954), босанског товарног коња (1935, 1940) итд. Испитивао је вредност аутохтоних раса, њихову способност за прилагођавање неповољним условима, конституцију, виталност и отпорност према болестима, као и могућности њиховог унапређивања и одржања. Његова проучавања увезених племенитих раса стоке обухватају испитивања способности аклиматизације новим условима одгајивања и економски најважнијих особина, чиме је изводио значајне закључке о могућности коришћења ових раса у програмима побољшања популација стоке према жељеним производним особинама. Изучавао је беле свиње (1955, 1967), корнвал (1958) и јоркшир (1967), симентал говедо (1952), мерино овце (1957, 1963) итд. Дао је изузетан допринос истраживањима различитих метода укрштања и феномена хетерозиса и учествовао је у стварању нових племенитих раса домаћих животиња. Дугогодишњим и систематским радом с многобројним сарадницима створио је прву домаћу меснату расу свиња (1966), као и прву домаћу расу оваца за брдско-планинске пределе Србије (пиротска оплемењена овца, 1986). Такође је 1988. завршио стварање и друге раностасне меснате расе свиња, тзв. оплемењене шарене меснате свиње. Од оснивања *Годишњака Пољопривредног факултета* до 1954. био је његов уредник и члан Уређивачког одбора, члан Редакционог одбора *Архива за пољопривредне науке* (1951–1967) и Редакционог одбора *Zeitschrift für Tierzüchtung und Züchtungsbiologie* (1955–1997). Био је члан редакције *Пољопривредне енциклопедије Југославије* (уредник струке Специјално сточарство) и сарадник за зоотехнику (1965–1972). За своју образовну, научну и стручну активност добио је многобројна признања (Орден рада са црвеном заставом, 1965; Седмојулска награда за 1966; плакета и диплома Немачког пољопривредног друштва из Минхена 1976. и др.). ДЕЛА: *Специјална зоотехника*, Бг 1951; *Албум раса стоке*, Бг 1952; *Савремено свињарство*, Бг 1961; *Пиротска оплемењена овца*, Бг 1986; *Стварање меснатог типа свиња за југословенске услове производње*, Бг 1989; *Сточарство у Југославији од њеног настанка до распада 1991*, Бг 1995. Живорад Гајић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Милан **БЕЛИЋ, Милан**, агроном, научни саветник (Ниш, 30. I 1915 – Београд, 4. X 1996). Дипломирао 1938. на Пољопривредном факултету у Београду. Специјализирао и докторирао (1940) на Пољ. ф. у Берлину. Радио у Централној установи југословенског хердбука као референт селекционар, у Министарству пољопривреде као референт и шеф Одсека за говедарство, у Селекцијској сточарској станици у Приштини као управник, у пољопривредним школама у Ваљеву и Краљеву као професор, у Институту за сточарство у Београду као шеф Одељења за говедарство и селекцију стоке, у Биолошком институту у Београду као виши научни сарадник и шеф Одељења за генетику животиња, а затим поново у Институту за сточарство у Београду као научни саветник и шеф Одељења за биологију и одгајивање домаћих животиња. Његови научни радови односе се на проучавања морфолошких, физиолошких и производних особина домаћих раса говеда, испитивања могућности и начина побољшања генетске основе, односно оплемењивања постојећег фонда говеда у циљу повећања производње млека и меса, правце и програме развоја говедарства у Србији. Посебно су значајни радови у области истраживања близанаца говеда, објављивани у домаћим водећим научним часописима, а поједини реферисани на међународним скуповима. ДЕЛА: *Прилог за упознавање колубарског говечета*, Бг 1949; *Прилог познавању развоја телади колубарске расе*, Бг 1950; *Морфолошке и физиолошке особине црвеног метохијског говечета*, Бг 1956; *Десетогодишњи рад на оплемењивању црвеног метохијског говечета црвеним степским*, Пр 1959; *Основи савременог говедарства*, Бг 1961; *Истраживања са близанцима говеда*, Зг 1963; *Гајење свиња*, Н. Сад 1966; *Могућности и начин побољшања генетске основе постојећег фонда говеда*, Херцег Нови 1973; *Тов јунади*, Бг 1985. Живорад Гајић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Милија **БЕЛИЋ, Милија**, сликар, графичар, ликовни критичар (Рудовци код Лазаревца, 20. IV 1954). Дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду (1978). Током 1983/84. био је стипендиста владе Француске и од тада живи и ради претежно у Француској. Од 1978. учествовао је на многим колективним изложбама у Београду и Паризу. Самостално је излагао у Београду (Галерија ФЛУ 1978, Галерија КНУ 1982) и Паризу (Галерије „Bernanos" 1984. и „Alain Blondel" 1985). Осим сликарством и графиком, бави се и писањем текстова из области теорије уметности („О космичком ритму", *Дело*, 1983, 29). Аналитички продирући у поетику нове фигурације фантастичног смера, **Б.** не слика носталгичне реминисценције из историје уметности, него је усмерен ка постмодерној интерпретацији тематског и идејног дела Р. Магрита. У каснијој фази стваралаштва, мотиви и ликовни израз његових слика постају ближи италијанском сликарству „Метафизичке школе". Транспарентни и нестабилни, етерични предмети и опустели градски кадрови дају његовим сликама и графикама једну ванвременску димензију. То су савремене алегорије на тему *memento mori*, сведочанства пролазности. ДЕЛА: *Мета Арт – пластички ритам: пролегомена за једну метауметност*, Бг 1997; *Слика и свет*, Бг 2003. ЛИТЕРАТУРА: М. Павловић, „Милија Белић", у: *Ликовно стваралаштво Срба у свету*, Бг–Н. Сад 1990; *Графике Милије Белића, Слободана Бијелића, Косе Бокшан и Петра Омчикуса*, Бг 1995/96. Весна Круљац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Сандра **БЕЛИЋ, Сандра**, виолончелиста, универзитетски професор (Београд, 5. X 1960). Дипломирала 1983. на Универзитету за музику у Бечу, у класи А. Наваре, а усавршавала се код Д. Шафрана, З. Палма и Б. Пергаменшчикова. Ради као редовни професор на Факултету музичке уметности у Београду (од 1989). Одржала многобројне реситале у многим европским земљама, Израелу и Јапану. Као солиста наступала с Оркестром Радио Брисела, Београдском филхармонијом, Симфонијским оркестром РТС-а, камерним оркестрима „Лист Ференц" из Будимпеште, „Musica viva" из Москве, „Гудачима св. Ђорђа" из Београда и Београдским гудачким оркестром „Душан Сковран", у коjем је била и дугогодишњи вођа деонице виолончела. Наступа и као камерни музичар у разноврсним ансамблима, изводећи репертоар, који обухвата дела од барокних до савремених стваралаца. У Београду премијерно представила *Други концерт* А. Жоливеа (БЕМУС, 1998), дела Џ. Тавенера *Богородичин покров* (БЕМУС, 2001) и *Вјечнаја памјат* (Чело фест, 2003) и *Багателе* М. Михајловића. Држала мајсторске курсеве у Израелу, Македонији, Украјини и Јапану. Соња Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋ, Светомир **БЕЛИЋ, Светомир**, боксер, тренер (Смедерево, 11. II 1946). Завршио Вишу тренерску школу у Београду. На првенствима Југославије шест пута освајао титулу првака, у велтер и полусредњој категорији. Био је првак Балкана 1970. и 1971, а на Првенству Европе 1971. у Мадриду освојио је сребрну медаљу. Победник је Златне рукавице Београда 1970, Златног гонга 1971, а 1970. и 1973. припала му је Статуета београдског победника. Носилац је звања заслужног спортисте Југославије. ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЋЕВ ПРАВОПИС **БЕЛИЋЕВ ПРАВОПИС**, правописни приручник српскохрватског језика у више издања, који је написао Александар Белић. Прво издање је из 1923, друго из 1930, треће (преправљено претходно) из 1934, четврто из 1950 (1954. појавило се његово неизмењено издање). Белић је суделовао у припреми *Правописног упутства* Министарства просвете 1929. и (као члан редакције) Правописа Матице српске и Матице хрватске 1960. Његови правописи су више пута прештампавани и, по правилу, мање или више прерађивани или допуњавани (регистар речи и речник је у сваком новом издању допуњаван, почевши од 2. издања био је и акцентован). Објавио је неколико десетина текстова у којима је излагао своје погледе на проблеме правописа – о историји српске ортографије, о Вуковим идејама и њиховој разради, најављивао је правописе, образлагао њихову концепцију, популарисао своје и заједничке правописне пројекте и приручнике. Основе српског правописа дао је Вук Караџић у *Рјечнику* 1818, али је он праву систематски изложену кодификацију добио тек у *Српској граматици* С. Новаковића из 1894. а потпуну и стручно-научну разраду и образложење у Белићевом (ауторском) *Правопису српскохрватског књижевног језика* из 1923. Белић је желео – што се види из предговора и чланака којима је најављивао и образлагао подухват – да уклони, колико је то могуће, неједнакости које владају у писању „у обема половинама" (и у „источној" и у „западној"). При томе је мислио, пре свега, на потребу да се доведе у потпунији склад начин писања с духом Вукове реформе, да се сведу на најмању могућу меру одступања од фонетског принципа јер је „створена опасност да наш правопис изгуби своје особине: своју фонетичност и своју правилност". Вукове усамљене недоследности, уместо да се исправе „према правилу и врло разгранатој и оправданој системи гласовних односа", увећавају се, оправдавају се „нове аномалије старим аномалијама". Белић овим трагом „усистемљује" Вука и прописује: испуштање „слабог" *ј* (*шумадиски*, *теразиски*, *теориски*; *диалекат*, *Талиан*; *критериум*; *пуномоће*; даје предност облицима императива *пи*, *пите*, *зави*, *завите*; дозвољава писање *божи*, *чи*, *нечи*) и једначење сугласника *д* испред *с* и *ш*, где је Вук направио образложене изузетке, а за њима поводећи се, каже Белић, остављало се често и неизмењено *дч*, *дц*, *ђс*, па чак и *гс* (*претседник*, *отсећи*, *гратски*, *отшетати*; *отчепити*, *отцепити*, *воћство*, *отћушнути*, *бекство*). Друго, прерађено издање Правописа (1930) Белић је ускладио са *Правописним упутством* Министарства просвете. Треће, поправљено издање појавило се 1934. Белићеве речи у Предговору да је „прво \[изд.\] било лично моје дело, а сва остала – основана су на правописном Упутству Министарства просвете" добијају правo значење ако се имају у виду не само узајамни уступци у циљу уједначавања нормативних детаља с Боранићевим правописом, који је следио слово, али не и дух Вуковог правописа (Белићеви уступци на штету принципа фонетичности у ортографији скоро су симболични), него и битна концепцијска одступања од Правoписа из 1923, која су се одразила на све потоње наше правописе, „не увек у најбољем смислу" (примећује Д. Гортан-Премк). У првом, ауторском Правопису најпре су изложена морфонолошка факта, а потом ортографска и интерпункцијска правила. У Упутствима и свим каснијим правописним приручницима редослед је обрнут. У доба окупације изашло је 1943. *Ново правописно упутство српског књижевног језика* којим се углавном враћа Белићева норма из 1923, коју сâм аутор оцењује као „нацрт произвољно преправљеног правописа од 1930". После II светског рата враћен је у употребу Белићев Правопис из 1930, да би 1950. била објављена његова проширена верзија, с незнатним нормативним изменама и побољшаним формулацијама правила. У једном од стручних прилога о правопису Белић истиче да је „најпрепоручљивије оно што је најједноставније". У припреме Правописа двеју Матица из 1960. ушао је, као и кроз цео богати и дуги научни век, отворен за споразумевања. Искуство га је поучило да искаже опрез: „Потеже се питање о споразуму свих наших република у којима се пише српскохрватским језиком да се усвоји један правопис, да се наше академије у том правцу споразумеју и сложе или да државна власт за све пропише један правопис. Ово су код нас врло осетљива питања и данас као што су била и досада. Када све републике наше то затраже и изјаве спремност да приме оно што учине људи које они на договор или споразум пошаљу, тј. када многа од тих питања изгубе оне оштре ивице које су имале национални значај (наравно тобожњи!), онда ће брзо до споразума доћи." ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, *Правописи: правописи, Белић о правописима, граматичка терминологија*, Бг 1999. Мато Пижурица \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЦА **БЕЛИЦА**, средњовековна жупа у долини истоимене реке, леве притоке Велике Мораве. Помиње је Стефан Немања у оснивачкој повељи манастира Хиландар 1198, а такође и Стефан Немањић у повељи коју је издао Хиландару 1200. Прикључена је српској држави између 1183. и 1190, а када је православна црква у Србији постала аутокефална (1219), припадала је Жичкој епархији. „Село у Белици Трнаву више Добрање" даровали су (1395) манастиру св. Пантелејмона на Светој гори кнегиња Милица и њени синови Стефан и Вук. Село Трнава постоји и данас југозападно од Јагодине. ИЗВОРИ: F. Miklosich, *Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii*, Viindobonae 1858; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I, Бг 1929. ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Област централне Србије у средњем веку", у: *Археолошки споменици и налазишта у Србији*, II, Бг 1956; О. Зиројевић, „Цариградски друм од Београда до Софије (1459–1683)", *ЗИМС*, 1970, 7. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛИЧКИ СПОРАЗУМ (1815) **БЕЛИЧКИ СПОРАЗУМ (1815)**, усмени споразум о будућој управи у Београдском пашалуку сачињен 25. X / 6. XI између Марашли Али-паше и Милоша Обреновића, у селу Белица код Ћуприје. Према том споразуму, утемељеном углавном на одредбама ранијег тзв. Ичковог мира из 1806, договорен је низ будућих управних мера, од којих су најзначајније биле: прелазак сакупљања данка у руке Срба; у нахијским местима ради суђења Србима постављен је уз муселима и један српски кнез; убирање спахијских прихода вршиће се према тачно прописаним правилима (берату); оснивање у Београду Народне канцеларије од 12 кнезова, као највишег судског и административног тела. Уз главне делове овог споразума, на Милошеву сугестију, прихваћен је и низ мањих, међу којима: забрана обнављања читлука, забрана насељавања Арнаута и Бошњака на територији пашалука, као и неометан повратак српских избеглица из Аустрије. Овим споразумом Марашли Али-паша прећутно је прихватио и кнеза Милоша као главног међу српским кнезовима. Званична потврда овог споразума од стране Порте добијена је на основу посебних фермана издатих фебруара (марта) 1816. **Б. с.** означавао је пре свега примирје, али и почетак нове, дипломатске борбе за стицање шире аутономије. За кнеза Милоша била је ово прва степеница ка стицању његове личне и званичне кнежевске власти. ЛИТЕРАТУРА: С. М. Сарајлија, *Историја Србије од почетка 1813. до конца 1815*, Бг 1888; М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитијих људи у српског народа новијег доба*, Бг 1888; М. Гавриловић, *Милош Обреновић*, Бг 1908; Г. Јакшић, Д. Страњаковић, *Србија од 1813. до 1858*, Бг 1937; *Историја српског народа*, V/1, Бг 1981. Милић Ј. Милићевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛКА **БЕЛКА,** белогуза (*Oenanthe*), род омањих птица певачица из групе ситних дроздова породице Turdidae. Род **б.** обухвата многобројне врсте у Евроазији и Африци, а обична белогуза *Oenanthe oenanthe* (Linnaeus, 1758) распрострањена је широм умереног и хладног појаса северне полулопте. **Б.** су добиле име по упадљивом, белом надрепку. Живе у сувим отвореним пределима, највише у пустињама, степама и на камењарима. Хране се бескичмењацима, а у јесен и бобицама. У Србији живе две строго заштићене врсте. Обична **б.** је живахна птица, чији је мужјак сив одозго, а бео с доње стране, док су крила тамна. Карактеристична је тамна „маска" преко очију и образа. Женка је светлосмеђа. Дугачка је око 15 цм. На територији Србије живи европска номинантна подврста. Гнезди се од низинских сувих пашњака до високопланинских камењара, у пукотинама и шупљинама стена, гомила камена, међа или зидина, као и у рупама у земљи. Женка полаже 4–7 јаја. Инкубација траје две недеље, а још толико млади одрастају у гнезду. Често се гнезде два пута годишње. Популација Србије је у умереном опадању и процењена је на 7 до 10 хиљада парова. Зиму проводи у Африци јужно од Сахаре. У јужним и југоисточним деловима Србије живи и друга, слична али много ређа врста, средоземна **б.** *Oenanthe hispanica* (Linnaeus, 1758), која се од обичне **б.** разликује виткијом грађом и већим контрастом боја перја. Распрострањена је у Средоземљу на истоку до Кавказа, а у Србији живи источна подрврста *Oе. h. melanoleuca* (Güldenstädt, 1775). Зимује у подсахарској Африци. То је све ређа птица топлих долинских камењара и клисура, а процењено је да има само 350–600 парова. ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., *Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и* *трендови 1990–2002*, Н. Сад 2003. Воислав Васић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛКИЋ, Џевад **![001_Dzevad-Belkic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-dzevad-belkic.jpg)БЕЛКИЋ, Џевад**, физичар, научни саветник, универзитетски професор (Бијељина, 11. III 1946). Дипломирао (1970) и магистрирао (1972) физику на Природно-математичком факултету у Београду. На Универзитету у Бордоу докторирао 1977. са тезом „Théorie de l'échange de charge et de l'ionisation dans les collisions ion-atome aux grandes énergies". Радио у београдском Институту за физику (1970–1995), предавао на Универзитету у Стокхолму (1992–1997), на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу (1997–1999), а након тога поново на универзитету у Стокхолму, где је 2001. изабран за редовног професора физике. Добио је јединствену троструку Нобелову стипендију (1993, 1994, 1997) од Шведске краљевске академије наука за истраживања у квантној теорији брзих јон-атомских судара. Његов научни рад обухвата атомску, радијациону физику, биофизику и медицинску физику, а један је од водећих светских ауторитета за сударе тешких јона са атомима на високим енергијама, јер су његови радови извршили суштински утицај на развој целе ове области. Утицај рада „A quantum theory of ionization in fast collisions between ions and atomic hydrogen" (*J.Phys. B: At. Mol. Phys.*, 1978, 11) досеже до медицинске физике за прорачуне депоновања радијационих доза у оболелом ткиву при терапији пацијената јонским сноповима. Прегледни рад „Electron capture in high-energy ion-atom collisions" (и R. Gayet, A. Salin, *Phys. Rep.*, 1979, 56) указао је на значај коректних граничних услова при поређењу теорије и експеримента и разрешио вишедеценијски парадокс и контроверзна тумачења утицаја међу-нуклеонског расејања на тоталне пресеке брзих јон-атомских судара. У области спектралне анализе општих временских сигнала објавио је „Quantum-mechanical signal processing and spectral analysis" (Bristol 2005), чија је најважнија практична примена у медицини код НМР спектроскопије при поузданом одређивању концентрација низа дијагностички релевантних метаболита неинвазивно испитиваног оболелог ткива пацијента. Предавач је на предметима Теорија расејања, Математичка физика, Радијациона физика и Физика нуклеарне магнетне резонанце. Годишњу награду Института за физику за најбољи научни рад добио је 1989, одлуком Шведског научног одбора 1995. заузео је друго место на квалификацијама 70 шведских научника, а 1997. награђен је годишњом наградом Европског друштва за рачунарске методе у наукама и инжењерству за најбољи рад из компјутерске физике. За своја два рада из спектралне анализе временских сигнала код НМР добио је 2003. признање „Highlights 2006" часописа *Physics in Medicine and Biology*. ДЕЛА: *Principles of quantum scattering theory*, Bristol 2004; *Qunatum theory of high-energy ion-atom collisions*, London 2008; и M. Mančev, J. Hanssen, „Four-body quantum-mechanical methods for energetic ion-atom collisions", *Rev. Mod. Phys.*, 2008, 80. Мирјана Поповић-Божић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛМУЖЕВИЋ, Милош **БЕЛМУЖЕВИЋ, Милош**, војвода (? – ?, 1501). Потиче из породице Белмужевића (Биомужевића), истакнуте у служби деспота Ђурђа Бранковића. По свој прилици син Вука Белмужевића, који је уз брата Ђурђа имао управне функције у Зети. Крајем 1453, у покушају да с војском добијеном из Србије обнови деспотову власт у Зети, био је потучен од стране Стефанице Црнојевића, који је био у служби Млетачке републике. **Б.** је успео да задржи Медун, тврђаву одсечену од осталих делова деспотове државе, али ју је Турцима, који су се у међувремену појавили, предао почетком 1456. по савету самог деспота, те се отуда помиње као „последњи војвода Србије" у Зети. За време деспота Лазара Бранковића имао је поседе у Србији, али након његове смрти пада у немилост српског двора. Добра су му одузета пошто је крајем марта 1458. у Смедереву срушен с власти Михаило Анђеловић. После тога живео је или на турској територији или на поседима херцега Стефана Вукчића Косаче. Године 1464. добио је дозволу да се склони на дубровачку територију, одакле је отишао у Угарску примивши позив и гаранцију слободног боравка. Ступивши у службу краља Матије Корвина, добио је градове и села у баштину. Служио је краља „право и верно", ратујући са хусарским одредом на разним странама. У Шлеској је рањен, а краљ му је дао у баштину град Шашвар. Држао је и поседе у Тамишкој, Чанадској и Бачкој (Фекетић, Фејеређхаз, Бојза-Бокор) жупанији. После смрти краља Матије Корвина 1490. стао је уз краља Владислава II Јагелонца. Ратујући против његових разних непријатеља, учествовао је и у чувеној бици против Пољака код Кошица 24. XII 1491. Због учињених услуга краљ му је потврдио уживање поседа. Приликом напада смедеревских Турака на један православни манастир у Потисју изгубио је сина Вука. У лето 1500. провалио је на турску територију, нанео велике штете и са пленом се вратио преко Дунава. Био је ожењен Оливером, а добио је краљеву сагласност да његове поседе наследи малолетна кћерка Милица. Она се касније удала за Стефана (Млађег) Јакшића, па су тако имања њеног оца остала у поседу српске фамилије. Скоро четири деценије у служби угарских краљева, **Б.** се прославио као ратник. Стекао је углед у угарској средини и међу избеглим Србима, чији је био један од најистакнутијих представника. ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, „Неколико ћирилских споменика из 16. и 17. века", *ВЗА*, 1913, 15; *Историја српског народа*, II, Бг 1982; Н. Лемајић, „О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић", у: *Српска елита на прелому епоха*, Ср. Митровица – Ист. Сар. 2006. Момчило Спремић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛО БЛАТО **БЕЛО БЛАТО**, село у средњем делу Баната, у општини Зрењанин, изграђено унутар простране алувијалне равни Бегеја, далеко од важних саобраћајница. Северно од њега су пространи басени рибњака Ечка, а југоисточно стари ток реке, који је проглашен за природни резерват (Царска бара). Зрењанин је удаљен 21 км. Село је основано 1866. у време планског насељавања банатских ритова. Први становници били су Немци. Насипи нису благовремено завршени, па је село расељено због поплаве и обновљено тек 1887. насељавањем Словака, Мађара и Бугара, који овде и данас живе. Више од половине активног становништва бави се аграрним занимањима (43,0%), или је запослен у оближњем рибњаку (15,1%). У селу постоји погон за прераду трске. Принципи планске градње из XVIII в. дословно су примењени, па је формирано село четвороугаоне основе и решеткастог распореда улица. У селу је 2002. било 1.477 становника, од којих 39,5% Словака и 33% Мађара. ЛИТЕРАТУРА: *Општина Зрењанин*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛО БРДО **БЕЛО БРДО**, село недалеко од Осијека у Републици Хрватској, у чијем се атару налази средњовековна некропола. Истраживана је током 1896/97, под руководством аматера К. Нубера, у сарадњи са Ј. Пурићем и Ј. Бруншмидом. Поред остатака насеља из епохе неолита и гроба из бронзаног доба, на налазишту је откривена словенско-старомађарска некропола из раздобља X–XI в. На површини од више хектара истражено је преко 200 гробова, али је претпостављено да је гробова било и на околним парцелама, те би њихов укупан број на овој некрополи износио око 500. Гробни укопи су на редове, оријентације запад–исток, покојници су сахрањени у опруженом ставу, на леђима. Међу прилозима највише је накита: наушнице – каричице са „S" наставком, гроздолике наушнице, огрлице и наруквице од уплетене жице, прстење различитих облика, тракасто у виду алке и с испупченом главом украшеном низом гранула, огрлице са нанизаним перлама од стаклене пасте и каури-пужевима, лунуласти привесци и др. У најближем окружењу некрополе сличне белобрдској откривене су у Даљу, Свињаревцима, Вуковару (локалитет Лијева бара) и Гомјеници код Приједора. Према налазима из ове некрополе означена је белобрдска култура. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Бруншмид, „Хрватске средовјечне старине", *ВХАД*, 1903, 7; М. Ћоровић-Љубинковић, „Метални накит белобрдског типа (гроздолике минђуше)", *Старинар*, 1951, 2. Весна Бикић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛО БРДО **БЕЛО БРДО**, рудник олова, цинка и сребра на обронцима Копаоника, око 20 км од места Лешак. Раније је називан Копаоник. Познат по светском рекорду у брзини израде поткопа, којим је рудник отворен у децембру 1936. У току II светског рата експлоатација је извођена са прекидима. Садржај метала у руди је висок, олова 9–10%, цинка 6–7%, сребра 80–100 г/т. Рударски радови су извођени на више хоризоната, а откопавање методама квадратних слогова, пречном методом и хоризонталним подсецањем са запуњавањем сувим засипом. Годишње је остваривана производња 60.000–120.000 т. Од рудника до Лешка руда је транспортована жичаром, а до флотације у Звечану железницом. Отварањем и развојем околних рудника Жута Прла, Копорић и Црнац, изграђена је флотација у Лепосавићу, која је преузела и прераду руде из **Б. Б**. Дубинским бушењем испод најнижег поткопа утврђене су значајне резерве руде са високим садржајем метала. Најстарија белешка у дубровачким изворима о **Б. Б.** је из 1438, али је са радом вероватно почео нешто раније. Најмлађи је копаонички рудник. Средином XV в. око рудника се развила знатнија дубровачка колонија, која је нестала у другој деценији XVI в. Доласком Турака, рудник је наставио рад. Приходи од њега се наводе у пописима 1488/91. и 1530/31, а до краја XVI в. вероватно замире. ЛИТЕРАТУРА: Б. Храбак, „Дубровачка насеобина у копаоничком руднику Белом Брду", у: *Огледи*, 1, Бг, 1952; С. Ћирковић, Д. Ковачевић-Којић, Р. Ћук, *Старо српско рударство*, Бг 2002; С. Вујић, (ур.), *Минерално-сировински комплекс Србије и Црне Горе на размеђи два миленијума*, Бг 2003. Велибор Качунковић; Синиша Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛО ЈЕЗЕРО **БЕЛО ЈЕЗЕРО**, мртваја у инундационој равни Тисе, 8 км јужно од Зрењанина. Послужила је као основно језеро за формирање пространог рибњака Ечка, површине 2.033 ха (највеће у Европи). Рибњак се снабдева водом из Бегеја, који протиче јужно и источно, и Тисе, која протиче западно. Формирањем рибњака старо **Б. ј.** је насипима издељено на 16 мањих језера средње дубине до 1,33 м. На њима се узгаја око 2 мил. кг рибе годишње, од чега је 70% шаран. Јужно од језера налази се природни резерват Царска бара, једно од најзначајнијих станишта птичје фауне. ЛИТЕРАТУРА: *Рибњак Ечка*, Лукино Село 1992. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛО ПОЉЕ **БЕЛО ПОЉЕ**, приградско насеље Обреновца, уз његову јужну периферију, на левој обали Колубаре. Западно од насеља пролази пут Обреновац–Ваљево. Б. П. има неправилан облик и радијалан распоред улица. Основано је почетком XVIII в. као заселак села Звечка (западно од Обреновца). Староседелачка домаћинства досељена су у другој половини XVIII в. из околине Бањалуке и Старог Влаха и у првој половини XIX в. из суседног Срема. Године 1921. имало је 44 дома и 283 становника, а 2002. 1.804 житеља, од којих 92,7% Срба. Мештани су највећим делом запослени у Обреновцу, док се пољопривредом, према подацима из 2002, бави свега 9,1% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛО ПОЉЕ **БЕЛО ПОЉЕ**, село на северозападној периферији Метохијске котлине, подно планине Копривник, на јужној периферији Пећи. Налази се на 530–700 м н.в., неправилног је облика, с мрежастим распоредом улица. Помиње се 1485, када је имало 40 кућа. Године 1921. у 63 дома живело је 273 лица, а 1991. пописан је 971 становник, од којих 77,4% српске националности. Православну цркву св. Богородице опљачкали су и уништили албански терористи средином 1999. Тада се и раселио српско-црногорски живаљ, а неки су се касније вратили у обновљене куће. У селу се налазе четвороразредна основна школа и две месне заједнице. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОБРДСКА КУЛТУРА **БЕЛОБРДСКА КУЛТУРА**, култура из раздобља X–XII в. у Карпатској котлини и Панонији. Име је добила по некрополи у Белом Брду код Осијека, а назив је први употребио Л. Нидерле 1920, одредивши је као словенску културу. Већ почетком XX в., на основу до тада истражених некропола на подручју Карпатске котлине, Ј. Хампел је урадио прву систематизацију тих налаза, издвојивши две групе гробова и гробаља по етничкој припадности: група А, са сахраном коња, одређена је као „старомађарска", а група Б, са некрополама на редове, као „словенска" или „претежно словенска". Ова систематизација дуго је изазивала неспоразуме и полемике између заговорника и противника етничке теорије. Налазишта **б. к.** су многобројна, пре свега на подручјима Мађарске, Словеније, Словачке, Хрватске и БиХ. У Србији ова култура је регистрована на налазиштима у Војводини, попут Богојева, Јазова, Сенте, Батајнице (локалитет Велика Хумка), Војловице и др. У новије време, на основу свеобухватне критичке анализе истраживања, Ч. Балинт је закључио да се појмом **б. к.** означавају гробља сиромашног угарског народа и староседелаца, Западних и Јужних Словена. У суштини, ова култура је скуп појава које су у вези с досељењем и стабилизовањем Мађара на подручју Карпатске котлине и, сходно томе, резултат је сложеног процеса у којем је учествовало културно наслеђе неколико етничких група (Угро-Финаца, тј. Мађара, Словена, можда и Бугара у пределима источно од Тисе). Одликују је некрополе са гробним укопима на редове. Међу гробним прилозима је особен и посебно заступљен накит од бронзе или сребра, једноставне израде: каричице са „S" наставком, неколико врста гроздоликих наушница, огрлице и наруквице од уплетене жице, ниске од стаклене пасте, прстење са купастом главом и гранулама, лунуласти и листолики привесци, а срећу се још гвоздено оруђе и ножеви, као и керамика тзв. млађег градишног раздобља. На накиту, пре свега на наушницама и прстењу, јасно је видљив утицај византијских прототипова. ЛИТЕРАТУРА: J. Hampel, *Újabb tanulmányok a honfoglalási kor emlékeiről*, Budapest 1907; Z. Vana, „Madari a Slovane ve svetle archeologiskych nálezu XXI stoleti", *Slov. Arch.*, 1954, 2; Cs. Bálint, „Südungarn im 10. Jahrhundert", *St. Arch*., 1991, 11. Весна Бикић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОБРЕШКА **БЕЛОБРЕШКА**, српско село у Румунији, на улазу у Ђердапску клисуру. Изграђено је на јужној подгорини планине Локве, на 90--100 м н.в. На другој страни Дунава налази се Велико Градиште. Село је изграђено уз пут, који прати леву обалу Дунава од Базјаша, код границе према Србији, до Турн Северина. Овде се од њега, дуж долине једног потока, одваја сеоски пут ка северу, преко планине до села Златица у долини Нере. Најближи град Нова Молдава налази се 18 км према истоку. Село је насељено у XVII в., а забележено је у Пећком катастигу 1660, под немачким именом Билер. Немци су се раселили 1738, од када је доминантно српско становништво. Од 1773. припада Војној граници, а до 1968. била је седиште општине. У **Б.** је 1783. живело 534 лица, сви православне вероисповести. Број становника је до 1930. порастао на 1.469, од када се константно смањује и до 2002. сведен је на 566. Све време Срби су већинско становништво, чинећи више од четири петине популације. Насеље је радијалног облика, који му дају улица формирана дуж подунавског пута и две паралелне које се пружају управно на њу дуж пута ка долини Нере. Има српску православну цркву и парохију, осмогодишњу школу са српским и румунским одељењима, српски културни центар с библиотеком и дом културе с двораном за представе. Изградњом бране на Дунаву 1971, потопљен је доњи део сеоског атара с најплоднијом земљом, а селу је остало око 700 јутара планинске земље, која се великим делом користи за воћњаке и винограде. Северна периферија атара је под шумом. Стеван Бугарски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОБРК, Бранислав Бранко **БЕЛОБРК, Бранислав Бранко**, графичар, сликар (Сремска Митровица, 8. VII 1920 – Нови Сад, 13. II 2008). Дипломирао 1964. на Академији примењених уметности у Београду, на Одсеку за графику, у класи Михаила С. Петрова. Један је од оснивача и члан УПИДИВ-а. Илустровао је стрип *Робинзон Крусо* и прву *Дечју енциклопедију* (Н. Сад 1962), а у новосадским листовима *Слободна Војводина* и *Magyar Szó* објавио је већи број графичких прилога. Сликао је портрете, пејзаже и ведуте старог Новог Сада, Ровиња, Дубровника и Охрида у духу поетског реализма, а касније се приближава асоцијативном изразу. Каријеру дизајнера започео је у предузећима „Пропаганда", „Југореклама" и „Декор". Током 70-их година радио је као ликовни уредник Новосадског сајма и био аутор идејних решења за проспекте, плакете, дипломе и пехаре. Бавио се дизајном плаката, публикација, емисија, ревија, фестивала за Радио-телевизију Нови Сад, Културно-просветну заједницу Србије, спортске организације и привредне фирме. Добитник је „Златне форме", награде УЛУВ-а за ликовно стваралаштво (1981). ЛИТЕРАТУРА: *Обликовање у Србији*, Бг 1973; *Енциклопедија Новог Сада*, III, Н. Сад 1994. Весна Круљац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОБРК, Момчило **![001_Momcilo-Belobrk.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-momcilo-belobrk.jpg)БЕЛОБРК, Момчило**, архитекта, универзитетски професор (Ваљево, 24. XII 1905 – Београд, 29. IV 1980). Током студирања на Одсеку за архитектуру Техничког факултета у Београду, посебно у периоду 1927–1930. добија многобројне награде и похвале за успела архитектонска и урбанистичка решења (Споменик палим студентима у рату, Урбанистичко уређење архитектонског трга са спомеником ослобођења-уједињења и јавним зградама и др.). Стицањем дипломе 1930. опредељује се за нову идеју модернизма у архитектури, којој остаје веран до краја живота. Стажерски период (1930–1933) проводи у приватном бироу Ђуре Борошића, где је реализовао своја прва градитељска остварења (конкурс за зграду Аграрне банке, зграду железничке станице и за нову железничку станицу „Дунав"). Из тог периода потичу нека његова значајна дела: вила у улици Вукице Митровић (порушена 60-их година XX в.), стамбена зграда у Његошевој 63 и Санаторијум „Пантовић" у Улици Проте Матеје 29 у Београду, сва три из 1932. На згради виле била је примењена функционална веза између гараже и стана, као и прозори од метала, док се на згради у Његошевој 63 уочава спој раног модернизма (декоративна обрада приземља, надстрешница) и метода касног модернизма (заобљена форма у поткровљу, чиста и јасна подела пуног и празног). Реализација ових објеката уводи га у Групу архитеката модерног правца (ГАМП). Године 1933. отвара сопствени пројектантски биро. У том периоду стваралаштва (1933–1940) остварио је низ стамбених објеката грађених на принципима европског кубизма, упадљиво модерне обраде, без декоративних детаља, изузетне прегледности и чистоте. Међу њима се истиче фасада стамбене зграде браће Миладиновић у Улици Лоле Рибара 6–8 у Београду (1938–1940), позната под називом „Гаража", која га уводи у проблеме пуризма, а уједно представља и остварење модернистичких идеала: уравнотежени однос пуног и празног, изостанак декорације, функционални приступ организацији приземља итд. Међу овим зградама, савршених пропорција, финог геометризма и чистих облика, постоји један изузетак -- стамбена зграда у Улици светог Саве 32 у Београду из 1933, на чијем пројекту је једини пут одступио од својих идеала, реализујући зграду у духу француске ренесансе. За време II светског рата (1943–1945) био је хонорарни наставник Школе за примењену уметност у Београду, предајући Декоративну архитектуру, Уређење ентеријера, Историју стилова и Нацртну геометрију. Године 1948. школа прераста у Академију за примењене уметности, где је 1962. биран за редовног професора на предметима Историја стилова и Дизајн. Од 1945. до краја живота посвећен је изградњи, адаптацији и реконструкцији објеката културе и уметности. Овај период обележава низ изведених декорација за свечане приредбе 1944–1945 (у Официрском дому, Народној скупштини и на Коларчевом народном универзитету у Београду). Године 1945. постаје шеф одсека за уређење насеља, а затим шеф одсека за архитектуру у Министарству грађевина. Међу многобројним пројектима и реконструкцијама јавних објеката и уређења њихових ентеријера, посебно место заузима модернистичка интервенција на згради „Мањежа" за потребе Југословенског драмског позоришта у Београду (1947). Фасада је била прекривена новим зидом без икакве декорације, док је улазна партија с фонтаном у средишту, у чврстој спрези с парком, сматрана знаменитим микроамбијентом Београда (зграда је порушена након пожара 1998). У Београду је адаптирао сва позоришта осим Народног, а уз то и Мостарско позориште (1950), Народно позориште у Тузли (1952) и Приштини (1959) производ су појединачног сагледавања градова, где се истиче његово умеће планера, урбанисте и архитекте. Радећи и након пензионисања 1972. реализовао је Дом културе у Лазаревцу 1977 (заједно с архитектом М. Митровићем). Добитник је Седмојулске награде 1974. Почасни члан УЛУС-а био је од 1975, а САС-а и СИТС-а од 1976. ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, Г. Гордић, *Новија српска архитектура, 1900–1970*, Бг 1972; П. Васић, *Академија – Факултет примењених уметности*, Бг 1974; М. Вукотић, „Архитекта Момчило Белобрк", *Момент*, 1990, 17; *Архитекта Момчило Белобрк*, Бг 1996; „Архитекта Момчило Белобрк у Лесковцу", *ЛЗ*, 1999, 39. Марта Вукотић-Лазар \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОБРК, Петар **БЕЛОБРК, Петар**, адвокат, политичар (?, 1874 – Бјеловар, 27. I 1935). Након завршетка правних студија, у Бјеловару се бавио адвокатуром. Био је активан у политичком животу Хрватске као члан Самосталне странке. Издавач је и главни уредник часописа *Омладина*. У више наврата члан Сабора као посланик среза Слатина и посланик Сабора у Пешти. Биран је за делегата на Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. Учествовао је у стварању хрватско-српске коалиције. Један је од представника Српске самосталне странке на састанку од 16. X 1905. у Задру, на којем су се српски политичари изјаснили за улазак у коалицију (Задарска резолуција). Био је бранилац оптужених у тзв. Велеиздајничком процесу против Срба у Загребу. Крајем марта 1918. постао је члан Месног одбора Националног већа у Бјеловару. Од 1919. био је повереник покрајинске владе за правосуђе у Загребу. Носилац је листе генерала Живковића за Бјеловарски срез. Помагао је делатности „Привредника" и других српских националних и културних организација. ЛИТЕРАТУРА: Л. Бакотић, *Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења*, Бг 1991; Ј. С. Радојчић, *Срби*, *Српска Крајина, Далмација, Славонија, Хрватска, Биографски лексикон*, Бг 1994. Никола Мојовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОВИЋ, Мирослав **![002_Miroslav-Belovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-miroslav-belovic.jpg)БЕЛОВИЋ, Мирослав**, редитељ, писац, позоришни теоретичар (Илиџа код Сарајева, 7. VIII 1927 – Београд, 30. III 2005). Гимназијско школовање прекинуо 1941. и са родитељима избегао у Србију (Севојно, Врњачка Бања, Београд). Добровољно приступио НОБ-у, где је био активан у аматерској дружини. После рата уписао се на Филозофски факултет и похађао Драмски студио Народног позоришта у Београду. Студирао на Државном позоришном институту у Лењинграду (1946–1948), а потом на Позоришној академији у Београду, на Одсеку за режију (1948–1952). Био је наставник глуме (1948–1956) и редовни професор режије (1970–1996). Као глумац био је члан ЈДП-а (1948–1992). Асистирао Б. Ступици, М. Милошевићу и Т. Танхоферу, а самостално почео редитељски ангажман 1950. Упоредо био уметнички руководилац Академског позоришта „Бранко Крсмановић" (од 1950) и управник ЈДП-а (1963–1966). Остварио обимно редитељско дело од преко сто режија у позориштима: ЈДП-у (*Женидба и удадба* Ј. Ст. Поповића, *Савонарола и његови пријатељи* Ј. Христића, *Мистер Долар* и *Не очајавајте никад* Б. Нушића, *Дундо Мароје* М. Држића, Софоклова *Антигона*, Плаутов *Хвалисави војник*, Чеховљев *Вишњик*, Гогољева *Женидба*, *Злочин и казна* Ф. М. Достојевског, *Кандида* Б. Шоа и многе друге), НП-у (*Доња Розита* Ф. Г. Лорке, *Вечити младожења* Ј. Игњатовића и др.), Атељеу 212 (*Међу јавом и мед сном* М. Дединца), Позоришту „Бошко Буха" (*Биберче* Љ. Ђокића, *Бајка о цару и пастиру* Д. Трифуновића, своје *Ждралово перје*), Позоришту на Теразијама, Театру поезије, Позоришту „Душко Радовић", Академском позоришту и у позориштима у Новом Саду, Крагујевцу, Нишу, Панчеву, Сарајеву, Загребу, Љубљани и Дубровнику. Режирао је, такође, у Москви, Лењинграду, Трсту и Софији, као и преко 100 радијских драма. Написао више драмских дела самостално (*Милена Павловић Барили*, Г. Милановац 1992; *Бајка о бајци*, *Инфлациона комедија*, *Плави салон*, *Мањеж Милке Гргурове*) и у коауторству (са Ј. Ћириловим: *Соба за четворицу*, *Дечак и виолина*, *Бегунци*, *Тајна од сламе и угарка*, *Време, огањ и човек*, Бг 1959; са С. Пешићем: *Омер и Мерима*, *Легенда о Бошку Бухи*; са К. Амброзић: *Надежда Петровић*). Адаптирао и драматизовао двадесетак драмских дела (*Капетан Џон Пиплфокс* Д. Радовића). Објавио петнаест књига поезије, есеја, епиграма, бајки и три књиге о позоришту. Награђен је са близу тридесет награда и признања међу којима су Седмојулска награда, Награда АВНОЈ-а, Октобарска награда града Београда, Вукова награда, Награда „Др Бранко Гавела", Награда за животно дело „Јоаким Вујић", Награда за животно дело Змајевих игара, шест Стеријиних награда, Златан ловоров венац МЕС-а, награде на Данима комедије у Јагодини, Сусретима „Јоаким Вујић" и др. Одликован Орденом рада са црвеном заставом. ДЕЛА: драме: и Ј. Ћирилов, „Дом тишине", у: *Позоришни живот*, 1957, 5; „Ждралово перје", у: *Сцена*, 1991, 4–5; књиге о позоришту: *Редитељска дилема*, Н. Сад 1986; *Уметност позоришне режије*, Бг 1994; *Мисли о позоришту*, Бг 2004. ЛИТЕРАТУРА: *Мирослав Беловић: зборник*, Бг 1995; П. Волк, *Писци националног театра*, Бг 1995; *Илузије на Цветном тргу*, Бг 1997. Ксенија Шукуљевић-Марковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОВИЋ-БЕРНАЏИКОВСКА, Јелица **БЕЛОВИЋ-БЕРНАЏИКОВСКА, Јелица**, педагог, етнограф (Осијек, 25. II 1870 – Нови Сад, 30. VI 1946). Била је учитељица у Загребу, Руми, Осијеку и Сарајеву и управитељ Више девојачке школе у Бањалуци. Радила на експозицијама Етнографског и Обртничког музеја у Загребу (1907, 1908) и као наставник у Новом Саду (од 1918). Активна на афирмацији српске народне културе. Сарађивала у српским и хрватским педагошким часописима, нарочито са темама посвећеним женској народној радиности и везу (*Српски народни вез и текстилна орнаментика*, Н. Сад 1907; *Албум српских везова*, Сар. 1907–1908; *Српкиња: њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас*, Сар. 1913; *Југословенски народни везови*, Н. Сад 1933). ДЕЛА: *Дечја психологија данашњег вријемена*, Зг 1899; *Наше кевице*, Ср. Карловци 1904. Весна Марјановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОВОДЕ **БЕЛОВОДЕ**, археолошко налазиште у подножју хомољских планина југозападно од Петровца на Млави. Површина налазишта износи више од 100 хa, а систематским истраживањима народних музеја у Пожаревцу и Београду, од 1991. истражено је око 270 м2. Стратиграфија насеља обухвата фазе А–Д, које одговарају старијој винчанској култури и фази Градац. Постоје многобројни налази из свих фаза који указују на значајну металуршку активност – експлоатацију карбонатних минерала бакра, малахита и азурита, са лежишта код Ждрела, на уласку у Горњачку клисуру Млаве. О металуршкој преради ових минерала говоре укопане пећи – јаме за топљење, керамичке цеви за довод ваздуха, камени батови за мрвљење руде, што потврђује постојање примарне металургије бакра вероватно и пре градачке фазе, представљајући врло рани датум за рани енеолит централног Балкана (прва половина V миленијума п.н е.). ЛИТЕРАТУРА: D. Šljivar, J. Kuzmanović-Cvetković, D. Jacanović, „Belovode – Pločnik, New Contributions Regarding the Copper Metallurgy in the Vincha Culture", у: N. Tasić, C. Grozdanov (ур.), *Homage to Milutin Garasanin*, Belgrade 2006. Борислав Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОГЛАВИ СУП **БЕЛОГЛАВИ СУП** (*Gyps f. Fulvus*), орао из реда птица грабљивица Falconiformes, из фамилије јастребова и орлова Accipitridae, потфамилије лешинара Старог Света Aegypiinae. Род *Gyps* заступљен је са пет врста које насељавају Евроазију и Африку. У оквиру широког ареала описане су две подврсте: номинална *Gyps f. Fulvus* насељава област древног Медитерана и гнезди се између 240 и 450 северне географске ширине, односно, од 100 западне до 900 источне географске дужине, од Магреба на исток све до Хималаја. Јужна граница гнежђења налази се у Мароку и Алжиру док се **б. с.** повукао из Египта, а северна граница је Кара-Тау, Кавказ, Крим, Хрватска и Србија; мања и светлија подврста *Gyps f. fulvescens* (Hume, 1869) насељава оријенталну област Авганистана, Пакистана, Белуџистана, Кашмира до Асана. Највећа бројност **б. с.** је на Иберијском полуострву, где се гнезди око 96% целокупне популације ове врсте на свету. Још од праисторије имао је имао одређено место у различитим културама. Легендарно биће Грифон (**б. с.** са лављим телом) срећемо у грчкој митологији, а као византијски симбол преузела га је средњовековна српска властела, па се појављују на грбовима Мрњавчевића, Немањића, Лазаревића и Црнојевића. **Б. с.** се храни искључиво угинулим сисарима на чије је болести имун. Угинуле овце и говеда сачињавају 95% његове исхране и зато је завистан од промена у сточарству и доступности хране. Интензивно сточарство му је гајењем стоке у шталама онемогућило да нађе храну на пашњацима. Отварањем посебних хранилишта на којима се одлаже угинула стока **б. с.** се вратио са руба опстанка. На Балканском полуострву гнезди се око 700 парова, од чега само на острву Крит 200 парова. У Србији се 1992. бројност ове врсте свела на 10 парова. Проглашавањем заштићеног подручја Резерват Увац 1994. популација се нагло увећава и представља значајан ресурс ове врсте на Балкану, па се последњих година у Србији гнезди 160 парова. Повратак **б. с.** на Стару планину, Босну и Херцеговину и Бугарску је део међународног програма заштите лешинара на Балканском полуострву. ![001_Beloglavi-sup.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-beloglavi-sup.jpg) ЛИТЕРАТУРА: S. Marinković, Lj. Orlandić, „Status of Griffon Vulture *Gyps fulvus* in Serbia", in: B.U. Meyburg, R. Chancellor, (eds.), *Raptor Conservation Today*, Berlin 1994; С. Пузовић и др. *Атлас птица грабљивица Србије*, Бг 2000; С. Маринковић, Б. Караџић, *Суп*, Бг 2008. Саша Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОГРАДЧИК **БЕЛОГРАДЧИК**, град у северозападној Бугарској, недалеко од границе са Србијом. Важно стратешко место с малим утврђењем на раскрсници путева Видин–Ниш и Видин–Софија. Узрок je сукоба у српско-турским и српско-бугарским ратовима. У административној подели Турске припадао je Видинском санџаку као седиште Загорске нахије. У време Аустро-турског рата (1683–1699) у рејону **Б.** оперисала је јединица састављена од српских коњаника и локалног бугарског становништва. Српски устаници су током Првог српског устанка неколико пута опседали град, а 1809. освојио га је хајдук Вељко Петровић. У периоду прве владавине кнеза Милоша Обреновића становништво **Б.** и околине је, притиснуто турским зулумом, бежало и насељавало се у пограничним деловима или у унутрашњости Кнежевине Србије. Због унутрашње политичке ситуације, политике одржавања добрих односа с Турском и супротстављања револуционарним покретима, нарочито после 1848/49, власти у Србији нису значајније подржавале буне које су избијале у белоградчичкој области 1836. и 1840–1841, као ни устанак 1850, који је захватио Видинску област. Помоћ се сводила на повремено слање оружја и муниције, а неуспех устаника да заузму тврђаву у **Б.** знатно је утицао на пропаст устанка 1850. Гушећи устанак, турска војска је побила све хришћанско становништво у **Б**. Током Другог српско-турског рата (1877–1878) и до разграничења маја 1879. у селима у околини **Б.** функционисала је српска војна и цивилна власт. У општој акцији бугарске војске на обнављању пограничних тврђава крајем XIX в. обновљена је и белоградчичка тврђава. У Другом балканском рату 1913. генерал Вукман Арачић заузео је **Б.** и опсео Видин. Данас **Б.** има око 8.500 становника. Развијени су лака индустрија, шумарство и виноградарство. У близини града налази се пећина Магура, једна од највећих на Балкану, позната по праисторијским цртежима. ЛИТЕРАТУРА: В. Стојанчевић, *Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године*, Бг 1971; *Това е България*, София 2005. Љубодраг П. Ристић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОДЕДИЋ, Миодраг **БЕЛОДЕДИЋ, Миодраг**, фудбалер (Соколовац код Нове Молдаве, Румунија, 20. V 1964). Похађао војну гимназију у Букурешту. Фудбал почео да игра у јуниорском тиму друголигаша *Минерул*. Запажен као талентован играч, ангажован је у јуниорској екипи прволигаша *Арђеш* у Питештију, одакле је заједно с тренерима пребачен у родно село Н. Чаушескуа, Скорничешти. Кад је одабран за јуниорску репрезентацију Румуније, прешао је у Букурешт. Играјући као либеро у врхунском престоничком клубу *Стеауа* (1982–1988), три пута је био првак Румуније, два пута освојио национални куп, а 1986. постао првак Европе и победник Супер купа. У београдску *Црвену звезду* прешао 1988, али је дозволу за наступ за страни клуб добио тек наредне године. Са *Црвеном звездом* освојио је 1991. Куп шампиона Европе и Интернационални куп. Прешавши у Шпанију 1992, био је члан *Валенсије* (1992–1994), *Ваљадолида* (1994/95) и *Виљареала* (1995/96). У Мексику је играо за тим *Атланте* (1996–1998), након чега се вратио у Румунију, поново наступајући за екипу *Стеауе* (1998–2002). За фудбалску репрезентацију Румуније играо је 55 пута, постигавши пет голова. Кад је завршио играчку каријеру, постављен је за директора Фудбалске федерације Румуније и задужен за бригу о деци и јуниорима. Стеван Бугарски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОЖАНСКИ, Станислав Сташа **![001_Stanislav-Stasa-Belozanski.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-stanislav-stasa-belozanski.jpg)БЕЛОЖАНСКИ, Станислав Сташа**, сликар, позоришни сценограф (Београд, 15. VI 1900 – Београд, 4. III 1992). Основно образовање стекао у Београду, Будимпешти и Букурешту. После I светског рата уписао Уметничку школу у Београду и волонтирао у сликарско-сценографској радионици Народног позоришта. Као сценограф дебитовао у Академском позоришту 1925. Исте године дипломирао је сликарство. Познат као акварелиста, радио је и у уљу и темпери, најчешће посежући за мотивима архитектуре у склопу природног пејзажа. За сликара НП-а ангажован је 1927. Између 1933. и 1936. био је на челу радионице декора. До почетка II светског рата сарађивао је у Родином и Уметничком позоришту. Био је организатор и учесник Прве изложбе позоришног сликарства у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић". Окупацију је провео у немачком заробљеништву у Нирнбергу где је сликао декорације за логорско позориште. По повратку у Београд 1945. поново је постављен за сценографа НП-а, а 1950–1959. био је шеф сценске опреме. Од позоришта се опростио сценографијом за Коњовићеву оперу *Коштана* 1959. Сарађивао је са позориштима „Бошко Буха" и Београдским марионетским (1951–1957). Изван Београда највише је радио за Оперу НП-а у Сарајеву, где је између 1949. и 1961. сценографски опремио 13 великих опера и балета. Повремено је гостовао у позориштима Новог Сада, Ниша, Бањалуке, Скопља, Марибора и других градова. Као сликар припадао је ликовно-уметничком друштву „Зограф", Колу југословенских уметника и групи „Независни", у земљи и иностранству. Слике са мотивима Свете горе представљене су 1938. у Музеју кнеза Павла. Током целе каријере био је у жижи актуелних театарских стремљења ка модернијем тумачењу сценског простора. Његова сценографска остварења крећу се од реализма до експресионизма и архитектонске стилизације, у духу естетских ставова савременог позоришта. Делатност **Б.** у НП-у у Београду раздвојена је II светским ратом на два периода. У првом, после почетних сценографија које обрађује као декоративне, стилизоване фреске у бојама које у хармоничном складу креирају амбијенте дела која илуструју, прихвата нову позоришну естетику у тзв. архитектонском стилу инсценације. Био је први српски сценограф који је усвојио нови стил грађења тродимензионалног простора у којем се истиче глумац. У другом периоду прошао је кроз фазу социјалистичког реализма, инсистирајући на функционалности сценографије, њеном потпуном подређењу интегралној идеји дела и мањој агресивности и декоративности у служби тоталне креације. На матичној сцени остварио је преко 150 сценографија за драмска и оперско-балетска дела. Сарађивао је са истакнутим редитељима: Ј. Ракитином, М. Исаиловићем, Ј. Кулунџићем, Е. Хецелом, Б. Гавелом и М. Сабљићем. Његова најзначајнија сценска остварења су драме: Ф. Брукнер, *Јелисавета од Енглеске*; В. Шекспир, *Кориолан* и *Хенрик IV*; M. Крлежа, *У логору*; Х. Воук, *Побуна на Кејну*; опере: О. Николај, *Веселе жене Виндзорске*; Вагнер, *Танхојзер* и *Холанђанин луталица*; П. Коњовић, *Коштана*; Ј. Готовац, *Еро с онога свијета*; С. Настасијевић, *Ђурађ Бранковић*; Ђ. Верди, *Аида*; С. Христић, *Сутон*; М. Мусоргски, *Хованшчина*; М. Логар, *Покондирена тиква*; С. Рајичић, *Симонида* и балет С. Христића *Охридска легенда*. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Кулунџић, „Сташа Беложански као сценограф", *Позориште*, 1932, 29; З. Кулунџић, „Сликар и сценограф Сташа Беложански", *БОН*, 1940, 7–8; Љ. Сабић, „Три стотине инсценација", *Борба*, 1959, 242; О. Милановић, *Станислав-Сташа Беложански*, Бг 1976; *Београдска сценографија и костимографија, 1868–1914*, Бг 1983. Олга Милановић; Дијана Милашиновић-Марић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОИЦА, Драган **БЕЛОИЦА, Драган**, стоматолог, универзитетски професор (Гњилица код Рашке, 9. IX 1941). Дипломирао (1966) и магистрирао (1973) на Стоматолошком факултету у Београду. Специјалиста за Дечју и превентивну стоматологију постао 1976, а докторску дисертацију одбранио 1979. Усавршавао се у САД, Финској, Данској и др. На Клиници за дечју и превентивну стоматологију у Београду радио од 1967 (управник 1979–1983). Од 1987. редовни професор Стом. ф., чији је био продекан и декан (1991–1996). Био је председник Удружења дечјих и превентивних стоматолога Југославије (1986–1999) и Балканског стоматолошког удружења (2002–2004), члан Међународног удружења за истраживања у стоматологији, Међународне стоматолошке академије и др. Члан је АМН СЛД-а од 1996. Посебно се бави повредама зуба у деце, стоматолошким материјалима, превентивном стоматологијом и организацијом стоматолошке службе. Својим радовима допринео је бољем познавању распрострањености обољења уста и зуба у Југославији, као и утврђивању квалитета композитних испуна, што је побудило интересовање у земљи и ван ње. Добитник је низа награда и признања, међу којима Повеље СЛД-а 1986, Октобарске награде града Београда 1988. и др. Професор је по позиву и почасни доктор наука Универзитета у Јеревану (Јерменија). ДЕЛА: и M. Pavićević, „Investigation of Fluoride Distribution in Hard Teeth Tissues by Some methods", *Electron Microsc. Rev*., 1979, 3; коаутор, *Превентивна и дечја стоматологија*, Бг 1984; „Oral Health in Yugoslavia", *Зборник радова 73. конгреса ФДИ*, Бг 1985; коаутор, *Болести уста и зуба у становништва Београда*, Бг 1987; *Повреде зуба*, Бг 1990; ур. и коаутор, *Дечја стоматологија*, Бг 2000. ЛИТЕРАТУРА: В. Гавриловић, *Библиографија Стоматолошког факултета Универзитета у Београду 1948–1978*, Бг 1978; *Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1976–1996*, Бг 1996. Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОЈЕ **БЕЛОЈЕ**, жупан (Травунија, прва половина IX в. – ?). Најстарији по имену познати српски жупан који је господарио Травунијом, територијом у Приморју, између Дубровника и Боке Которске. Травунија – стара српска историјска област – обухватала је десетак жупа, међу којима се издвајају по значају Требиње и Конавли. **Б.** је признавао врховну власт српског кнеза Властимира и његових претходника, јер су „архонти Травуније увек били под влашћу архонта Србије". Свог сина Крајину оженио је кћерком кнеза Властимира и тиме му увећао углед међу осталим жупанима у Травунији. ИЗВОР: Б. Ферјанчић, *Византијски извори за историју народа Југославије*, II, Бг 1959. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОЉИН **БЕЛОЉИН**, село у Топлици, на странама долине Драгушке реке, на њеном споју с долином реке Топлица. Припада општини Прокупље. Јужно од села пролазе друм и железничка пруга Прокупље (15 км) – Куршумлија. Према северозападу води споредни пут ка Брусу и Крушевцу. Село се у новије време развија дуж главног друма, а стари део је концентрисан пола километра северније уз један локални пут. Налази се на терену 290–310 м н.в. У време турске владавине било је настањено Србима и Албанцима, који су се 1878. повукли с турском војском. Становништво се досељавало с Копаоника, Власине, из старе Рашке и околине Црне Траве, а после 1960. интензивира се досељавање Срба с Косова и Метохије. У њему је 1890. било 478, 1900. 647, 1921. 880, а 2002. 569 становника, од којих 98,9% Срба. Највећи део активног становништва ради у индустрији (34,6%) и пољопривреди (23,1%). У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија, амбуланта, земљорадничка задруга, железничка станица и млин. Већина мештана запослена је у Прокупљу и Куршумлији. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОНИ, Карло **БЕЛОНИ, Карло**, лекар, потпуковник (Левице, Словачка, 1806/11 – Београд, 1877/78). Рођен је у словачкој лутеранској породици. Промовисан је 1835. у Пешти, а следеће године је, на позив Карла Пацека, дошао у Србију за војног и градског лекара у Чачку. Од 1837. био је гардијски лекар у Београду и први управник Војне болнице на Палилули, а потом службовао у Карановцу (Краљево), Крагујевцу, Ћуприји и Јагодини. Физикус града Београда и лекар војне болнице постао је 1844. За шефа војног санитета постављен је 1847, Војно-санитетског одсека у Главној војној управи 1859, а за шефа истог одсека у новооснованом Министарству војном 1863, где је остао до пензионисања 1877. Изузетним залагањем и поред недовољно средстава оснивао је „војене шпитаље", ангажовао стране лекаре, „хирурге" и прве војне апотекаре, стварао лекарски и болничарски кадар. Основао је „Сместилиште лекова и прибора Главног депоа" и израдио прву „Војну фармакопеју". Био је изузетно успешан у сузбијању епидемија заразних болести: пегавог тифуса 1836. у Крагујевцу (оболели и др Пацек и др Капарис), великих богиња с „трулежним карактером" 1837. у Београду, тифуса 1838. у Београду и колере 1844. у Крагујевцу. У току епидемије тифуса 1838. у Београду и сâм је тешко оболео, а после одбијања јединог преосталог доктора Б. С. Куниберта да ради у болници, наставио је лечење других болесника из постеље. Изузетно савестан, предузимљив и упоран, у првој кондуит-листи 1841. изванредно је оцењен. Један је од оснивача *Српског лекарског друштва*, а још 1867. предлагао је да и Србија приступи Женевској конвенцији, што је одбијено због тадашње политичке ситуације. У врло тешким околностима био је успешан организатор и цивилног и војног санитета, израдио је основне прописе војносанитетске службе и значајно унапредио здравствене прилике у Србији. Написао је *Мемоаре* који, иако значајно сведочанство времена, нису објављивани. ДЕЛА: *Извештај о стању здравља гарнизоне војске*, Бг 1857; *Поучења за болничарску или санитетску трупу*, Бг 1866; *Прека помоћ коју војник војнику има указати при несрећама и опасностима грозећим здрављу у животу њиховом*, Бг 1869. ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, *Историја српског војног санитета*, Бг 1925; Л. Глезингер, *Чешкословачко-јужнославенске медицинске везе у прошлости*, Бг 1965; *Споменица СЛД 1872–1972*, Бг 1972. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОРЕПАН **![001_Belorepan.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-belorepan.jpg)БЕЛОРЕПАН** (*Haliaeetus albicilla*), орао из реда птица грабљивица Falconiformes, из фамилије јастребова и орлова Accipitridae, потфамилије морских орлова Haliaeetiinae. Род *Haliaeetus* чини осам врста које насељавају цео свет, осим Неотропске области и Антарктика. Гнездe се на морским клифовима, али насељавају и слатководна станишта на копну, где за гнезда бирају велико дрвеће на обалама река, језера и мочвара. Најближи сродник **б.** је амерички белоглави морски орао *H. Leucocephalus*, национална птица и симбол САД. **Б.** *Haliaeetus albicilla* је монотипска врста с израженом клиналном географском варијабилношћу. Северне популације су крупније, као нпр. популација на Гренланду. Насељава умерене и хладне климатске области све до тундри. Гнезди се између 300 и 710 северне географске ширине, односно од 450 преко антимеридијана до 1700 западне географске дужине, од југозападног Гренланда на исток, све до Сахалинских острва и Беринговог мореуза. Јужна граница гнежђења налази се у Турској и Кини, а северна граница је у сибирским тундрама, Норвешкој и Гренланду. **Б.** насељава централну, северну и југоисточну Европу. Само у фјордовима Норвешке гнезди се 1.600 парова, а европска популација процењена је на 5.000 парова. У исхрани је предатор, лешинар и паразитира отимајући плен другим грабљивицама. Храни се рибама, птицама, сисарима и угинулим животињама и настањује подручја с обиљем плена. У Србији се гнезди на високим стаблима храста, топола и бора уз Дунав, Саву, Дрину, Тису и Тамиш, углавном у Панонској низији. Гради велика гнезда, која сваке године дограђује. Носи 2–3 јаја, од краја јануара до прве половине фебруара. Инкубација траје нешто преко месец дана. Младунци полећу после два и по месеца. Средином ХХ в. бројност у Србији била је сведена на само 10 парова. Крајем ХХ в. повећала се на 30 парова, а у последњој деценији се удвостручила. Смањена употреба ДДТ пестицида и адаптација на промене станишта утицали су на пораст бројности **б.** у Србији, где се данас гнезди 60–80 парова. ЛИТЕРАТУРА: I. Ham et. all, „Der bestand des Seeadlers in Jugoslawien. Rundbrief der Weltarbeitsgruppe für Greifvogel und Eulen e.v.", *WAG*, 1989, 10; С. Пузовић и др. *Атлас птица грабљивица Србије*, Бг 2000; S. Skorić, K Stefanović, S. Marinković, „Contribution to studies on White-tailed Eagle *Haliaeetus albicilla* (Linneus 1758) in western Serbia and the Republic of Srpska", Arch. biol. sci., 2007, 59 (1). Саша Маринковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОСАВЦИ **БЕЛОСАВЦИ**, село у Јасеници, крај пута Младеновац–Топола, око 12 км северно од општинског средишта Тополе. Основано је и изграђено 1809. на заталасаном терену 160–180 м н.в., северно од долине Суморине. Дисперзивног је типа и чине га три „краја". Становништво је досељавано с Пештера, из околине Сјенице, Старог Колашина и Корита. У селу је 1844. било 66 кућа са 432 становника, 1921. 176 домова са 1.200 житеља, а 2002. 1.182 становника, од којих 98,6% Срба. У пољопривреди је радило 59,2% активног становништва.У селу се налазе основна школа, месна канцеларија, амбуланта, пошта, земљорадничка задруга и млин. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОСЛАВА **БЕЛОСЛАВА**, српска краљица (Бугарска, прва половина XIII в. – Србија, око 1285). Сматра се да је кћи бугарског цара Јована II Асена и да се удала за краља Владислава између 1223. и 1230. Када је Владислав збачен с престола 1243, склонила се у Дубровник, где је једно време живела, настојећи да се супротстави власти краља Уроша I. Непријатељство међу браћом кратко је трајало, јер Дубровчани извештавају у првој половини 1243. да свргнута краљица неће ништа предузимати „ни на мору ни на суву нити преко посланика у Босни". Том приликом име краљичино није поменуто. Била је одана православној вери. Средином 1281. краљ Драгутин тражио је од својих поданика Которана да преузму поклад краљице **Б.** и њеног сина Десе, који је раније оставила код једног дубровачког властелина. У историографији су се појавиле сумње да је **Б.** из 1281. идентична са кћерком бугарског цара. Претпоставља се да би то могла бити друга жена краља Владислава. После 1285, када је с писмом краља Милутина стигла у Дубровник, више се не помиње. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радонић, „Краљ Владислав и жена му Белослава", у: *Слике из историје српске књижевности*, Бг 1938; J. Тадић, *Промет путника у старом Дубровнику*, Дубр. 1939; К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1952; М. Маловић-Ђукић, „Поклад жупана Десе", у: *Краљ Владислав и Србија XIII века*, Бг 2003. Марица Маловић-Ђукић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОТИНАЦ **БЕЛОТИНАЦ**, село југозападно од Ниша, које се налази на алувијалној тераси Јужне Мораве, на 188 м н.в., између старог пута и железничке пруге Ниш (8 км) – Лесковац. Припада општини Дољевац. Овалног је облика с мрежастим размештајем улица. Први писани помен села је из 1498. После ослобођења од Турака (1878), у њему је било 29 домаћинстава и 169 житеља, 1921 (Белотинце) 86 домова са 726 становника, а 2002. 1.321 житељ, од којих 99,5% Срба. У селу се налазе православна црква, основна школа, дом културе и стругара. Преовлађују мешовита и непољопривредна домаћинства. Већина мештана запослена је у Нишу, а 2002. пољопривредом се бавило само 16% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОТИЋ **БЕЛОТИЋ**, село у Мачви, у општини Богатић, северно од речице Јерез, десне притоке Саве. Кроз село пролази пут Шабац (15 км) – Богатић (6 км). Простире се на 82–84 м н.в. Улице су формиране дуж локалних путева, па су облик основе и размештај улица радијални. Становништво је досељавано у XVIII в. из Херцеговине, а у XIX в. из Семберије, Црне Горе и западне Србије. Помиње се 1727. као Мали Метковић са 8 кућа. Године 1818. имало је 53 куће, 1921. 290 са 1.625 житеља, а 2002. 1.744 становника, од којих 98,6% Срба. У пољопривреди је радило 67,7% активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе с библиотеком, здравствена станица и земљорадничка задруга. Из два артешка бунара тече вода температуре 23оC и 35оC . ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОТИЋ **БЕЛОТИЋ**, село у Поцерини, у подгорини планине Цер, на развођу речица Тавтић и Вишњица. Припада општини Владимирци. Источно пролази пут Шабац (21 км) – Ваљево. Дисперзивног је типа, смештено на 120–200 м н.в., дуж развођа. Чине га четири „мале". Становништво је досељено из БиХ, Книнске крајине и околине Ваљева. У **Б.** је 1921. било 128 домова са 649 становника, а 2002. 552 житеља, од којих 98,6% Срба. У пољопривреди је радило 79,7% активног становништва. Село има основну школу (од 1879), месну канцеларију, амбуланту, пошту и земљорадничку задругу. ЛИТЕРАТУРА\*: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; М. Грчић, Љ. Грчић, *Мачва, Шабачка Посавина и Поцерина*, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОТИЋ **БЕЛОТИЋ**, село у Рађевини, на развођу реке Пецке и Белоцркванске реке, притока Јадра. На северу допире до пута Лозница (40 км) – Ваљево. Најближе веће насеље, општинско средиште Осечина, удаљено је 5 км. Село је дисперзивног типа, на 190–300 м н.в. и чине га четири засеока. Највећи број староседелачких домаћинстава досељаван је од XVIII в. до првих деценија XIX в. из околине Ужица, Ваљева, Владимираца и других крајева. Године 1844. имало је 57 кућа са 497 становника, 1921. 119 домова са 788, а до 2002. број становника је смањен на 654, од којих 99,5% Срба. У пољопривреди је радило 91,5% активног становништва. У селу се налазе четвороразредна основна школа, задружни дом и месна канцеларија. ЛИТЕРАТУРА: С. Ђ. Стаменковић, Ж. Ј. Грујичић, *Насеља општине Осечина*, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОТИЋ – БЕЛА ЦРКВА **БЕЛОТИЋ – БЕЛА ЦРКВА**, културна група раног бронзаног доба, развијена у западној Србији. Названа према двама главним налазиштима Бандери–Церику у Белој Цркви код Крупња и Шумару у Белотићу код Осечине, која су истраживали Милутин и Драга Гарашанин. Оба локалитета садрже групе хумки са гробовима спаљених покојника без урни и скелетних гробова у згрченом или испруженом положају. Од покретног материјала јавља се керамика, углавном неукрашена, чији су главни облици трбушасти судови са цилиндричним вратом и једном или две дршке које не прелазе обод, зделе са задебљалим ободом и плитке шоље са развученим ободом. Међу ретким металним налазима, из Беле Цркве потиче мањи троугаони бронзани бодеж. По својим карактеристикама група је блиска са истовременим појавама у суседству на подручју Драгачева (Негришори, Марковица), као и у источној Босни на левој обали Дрине (Пађине, Рочевић), док показује сличности и са појавама у панонско-подунавској области. Један број гробова из хумки у Белотићу и Белој Цркви, спаљених и инхумираних, датирају у средње бронзано доба. По карактеристикама материјала – керамички судови оштре профилације с наглашеним трбухом и две дршке са дугметастим или волутастим задебљањима, украшени урезима, затим бронзани накит, међу којим се посебно истичу велике игле са плочастом главом, преко 1 м дужине, које су могле имати статусну или ритуалну улогу – ови гробови су блиски ватинској култури и припадају њеној тзв. западносрпској варијанти. ЛИТЕРАТУРА: М. Гарашанин, „Група Белотић – Бела Црква", „Западносрпска варијанта ватинске групе", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југословенских земаља*, IV, Сар. 1983. Растко Васић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОУСОВ, Владимир Николајевич **БЕЛОУСОВ, Владимир Николајевич**, архитекта, универзитетски професор (Москва, 5. I 1928). На Московском архитектонском институту дипломирао 1950, a докторирао 1993. с темом „Архитектура и урбанизам Југославије" (*Архитектура и градостроительство Югославии, Этапьі становления и развития*, Москва 1993). Од 1976. предаје на Архитектонском факултету у Москви. Бави се урбанистичким пројектовањем и теоријом архитектуре. Потпредседник је Руске академије архитектуре и грађевинских наука, члан Европске академије наука и уметности, почасни доктор београдског Универзитета, члан Савеза архитеката Србије, инострани члан Инжењерске академије Србије и члан Академије архитеката Србије. Један је од аутора генералне шеме расељавања на територији СССР, низа Генералних урбанистичких планова градова на територији бившег Совјетског Савеза, пројеката планирања и изградње нових градова у Русији. Године 1996. урадио је елаборат „Основни правци Државне урбанистичке политике и стратегије за XXI век", чији су резултати послужили као темељ за конципирање националне урбанистичке доктрине Русије. Објавио је многобројне научне радове, чланке и књиге о савременој архитектури и урбанизму у Србији. Члан је уређивачког одбора српског часописа *Архитектура и урбанизам* и инострани дописник часописа *Форум плус*. Од 1996. као члан групе научних сарадника Руске академије архитектуре и грађевинских наука и ИАУС-а урадиo је низ научно-техничких пројеката на тему „Урбанистички аспекти реконструкције стамбених насеља градова у Србији и Русији, изграђених 50-60-тих година у систему 4-спратних крупно-панелних објеката", као и научноистраживачки елаборат о проблемима у области уметности и обнове руских и српских градова. Као резултат овог пројекта, одржане су конференције и објављена књига, чији су уредници били **Б.** и Б. Стојков (*Обнова градова у Србији и Русији*, Бг 1998). Добитник је награде Савета Министара СССР и многих других награда. ДЕЛА: *Современнея архитектура Югославии*, Москва 1973; *Современнaя архитектура Сербии*, Санкт Петербург 2000; *Путовање кроз српску архитектуру*, Бг 2003. Дијана Милашиновић-Марић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОУШКА → ВОДАРИЦЕ **БЕЛОУШКА** → **ВОДАРИЦЕ** # БЕЛОЦРКВАНСКА ЈЕЗЕРА **БЕЛОЦРКВАНСКА ЈЕЗЕРА**, седам вештачких језера у југоисточном Банату. Језерски басени настали су ископавањима шљунка и песка, започетим 1858, у алувијалној равни Нере, у које је акумулирана изданска вода. Пет од седам пространих акумулација налази се у близини пута Бела Црква – Врачев Гај. Највеће је Врачевгајско језеро дуго 1.000 м, широко до 200 м, с максималном дубином од 3,5 м. Градско језеро, на југозападној периферији Беле Цркве, дугачко је 508 м, широко до 300 м, површине 12 ха, дубине до 6,5 м. Језера се користе као купалишта и риболовни терени. Најбоље је опремљено Градско језеро, чија је обала једним делом бетонирана и уз коју су изграђени плажа, ресторан, неколико бунгалова, спортски терени и ауто-камп. На добро посећеним купалиштима лети се организује неколико туристичких манифестација. У близини се налази Стандард-бетон језеро, дубине 12 м, названо по грађевинском предузећу које експлоатише шљунак. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Богдановић, С. Марковић, *Воде Баната*, Н. Сад 2005. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОЦРКВАНСКА КОТЛИНА **БЕЛОЦРКВАНСКА КОТЛИНА**, котлина на југоисточној периферији Баната, код Беле Цркве. Састављена је из два дела. Примарни се простире од Вршачких планина на северу до планине Локве у Румунији на југу. Дугачак је око 20 и широк око 24 км. Северну границу чине планинске стране изграђене од прекамбријских и палеозојских шкриљаца. Дно је од панонско-понтијских језерских седимената, покривених глиновитим лесом и лесом. На истоку су неогени терени у Румунији и Банатске планине, а на западу Банатски песак с узвишењем Думача. Дно котлине пресецају долине Караша и Нере. Тектонским спуштањем, обављеним пре неогена, у време постојања залива панонско-понтијског језера, изграђене су абразионе терасе на 250 и 150 м н.в. Секундарни део котлине је у јужном делу и представља тектонско-ерозивно проширење у долини Нере, дуго 15, а широко 5 км. Оно је млађе и спуштено је током плеистоцена дуж два упоредничка раседа. Испод северног раседа створене су плавине у којима је формирана флувијална тераса висока 2–5 м. На њој се налазе насеља Бела Црква и Црвена Црква. Нера је на дну котлине наталожила дебеле наслаге шљунка, а на јужном ободу изградила ивичну епигенију усецајући корито у резистентне стене. У најновијој геолошкој историји дошло је до епиригених покрета због којих је примарни део котлине нагнут од југоистока ка северозападу, због чега су десне стране долина Караша и Нере стрме, а леве блаже и с терасама. [![001_Belocrkvanska-kotlina-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-belocrkvanska-kotlina-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-belocrkvanska-kotlina-karta.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, *Геоморфолошки проблеми Баната*, Н. Сад 1983. Милош Зеремски \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОЦРКВАНСКЕ НОВИНЕ **БЕЛОЦРКВАНСКЕ НОВИНЕ**, месечно гласило Социјалистичког савеза, које је излазило у периоду 1976–1990. Штампане су у локалној штампарији „Сава Мунћан", у тиражу 3–4 хиљаде примерака. Богато илустроване, пратиле су друштвени, привредни и културни живот белоцркванског краја, бележећи догађања објективно и критички. У фељтону су доносиле прилоге из историје града и околине, аутора Светолика Суботића и Озрена Радосављевића. Први главни уредник до 1986. био је Озрен Ђурђев, а последњих година уредници су били Милан Златар и Владимир Бранков. ЛИТЕРАТУРА: О. Радосављевић, *Белоцркванска штампа 1867–1984*, Бела Црква 1985; Д. Попов, *Библиографија српске периодике на тлу данашње Војводине*, I, Н. Сад 1992. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОЦРКВАНСКО СТРЕЉАЧКО ДРУШТВО **БЕЛОЦРКВАНСКО СТРЕЉАЧКО ДРУШТВО**, основано 1777. у Белој Цркви у Банату као „Schützenverein Weisskirchen". Најстарија је организација ове врсте на подручју данашње Србије и некадашње Југославије. Стрелишта у граду и околини изграђена су још крајем XVIII в. и служила су за обуку војника аустријског граничарског пука, као и љубитеља гађања. Грађанско стрељачко удружење формирано је 1808, а 1818. имало је 350 чланова. Ново стрелиште отворено је 19. IX 1869. и било је у употреби током целог XX в. Интересовање за овај спорт је расло, те је 1892. друштво окупљало чак 580 чланова. Власти су му те године доделиле свечану заставу, у знак признања за дугогодишњи успешан рад. Друштво је 1. X 1909. организовало међународни турнир, на којем су се надметала по два стрелца из Норвешке, Италије, Шведске, Енглеске, Холандије, Швајцарске, Белгије и Француске, као и такмичари из 32 друштва Аустроугарске. Током I светског рата већина чланова друштва је мобилисана, тако да је рад привремено обустављен. Обновљено је по новим правилима 1921. и радило до 1928, када је настало Српско стрељачко друштво, које 1931. преузима од немачког друштва зграду стрелишта. Наставило је рад у новој организацији до данас. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОШ **БЕЛОШ**, бан, кнез палатин, велики жупан (?, 1110/1115 – ?, пре 1198). Средњи син рашког жупана Уроша Ι, брат потоњих великих жупана Уроша ΙΙ и Десе, затим Јелене, супруге угарског престолонаследника Беле, и Марије, супруге Конрада II, кнеза Знојма. Детињство и младост провео у Србији, коју је напустио и отишао у Угарску, вероватно након пропасти антивизантијских планова свога оца 1129, а свакако пре 1141. Као шурак угарског краља Беле II Слепог, започео успешну каријеру на двору, где је временом остварио велик утицај. Уживајући највише поверење, васпитавао је и припремао малолетног престолонаследника Гезу за државне и владарске дужности. Имао је титуле војводе, бана Хрватске и Далмације и кнеза палатина. За владе свога сестрића Гезе II имао пресудан утицај на спољну политику. У сукобу руских кнежева определио Угарску на страну галичког кнеза Владимирка и кијевског кнеза Изјаслава, за чијег брата Владимира је удао своју кћерку. У Немачкој је, током сукоба Велфа и Штауфоваца, подржавао Велфа VI против Конрада III. Увео је Угарску у сложени систем савезништава, на челу са Норманском краљевином у Италији, уперен против византијског цара Манојла I Комнина, и током неколико година покушавао да ратовима и превратом изузме Србију из сфере византијског утицаја, али без трајног успеха. Подржавао је и заверу византијског заповедника Београда и Браничева Андроника Комнина 1153–1155. Вероватно да је после 1157. напустио Угарску, а цар Манојло I га је, сменивши 1162. Уроша II, поставио за великог жупана. Убрзо је напустио положај и поново отишао у Угарску, где се већ 1163. у документима помиње као бан. У тамошњим међусобицама подржавао је византијске штићенике. Дао је да се на његовом имању изгради бенедиктински манастир св. Стефана, на месту данашњег Баноштора. Помиње се у једном документу из 1198. као покојник, а вероватно да је умро знатно раније. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић, „Бан Белош", *ЗРВИ*, 1997, 36. Срђан Пириватрић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОШЕВАЦ **БЕЛОШЕВАЦ**, село на десној страни долине Колубаре. Налази се 5 км југоисточно од општинског средишта Ваљева. Дисперзивног је типа, на 175–220 м н.в. Основан је крајем XVII в. Најстарија домаћинства досељавана су од тада и током XIX в. из околине Призрена, Босне, Старог Влаха, Полимља, Црне Горе и околних села. Помиње се 1828, када је имао 45 домова, 1921. 72 дома са 435 становника, а 2002. 849 житеља, од којих 98,5% Срба. Има четвороразредну основну школу. Већина мештана запослена је у Ваљеву, а пољопривредом се, као основном делатношћу, бави 26,5% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛОШЕВИЋ, Василије **БЕЛОШЕВИЋ, Василије**, правник, економски писац (Сисак, 25. I 1874 – Загреб, 26. V 1927). Докторирао права на Загребачком универзитету. Радио као градски сенатор, шеф полиције и секретар Земаљског савеза трговаца. Проучавао политичку економију и предавао на Трговачкој академији у Загребу. Био велики жупан Пожешке жупаније (од 1917), а потом професор (1921–1925), ректор (1923–1925) и проректор (1925–1927) Високе школе за трговину и промет. Предавао и Аграрну политику, а на Господарско-шумарском факултету у Загребу и Националну економију и Финансијску знаност. Аутор је више уџбеника из области политичке економије (*Увод у националну економију*, Зг 1920; *Увод у студиј народног господарства*, Зг 1923; *Нацрт предавања политичке економије*, Зг 1925). Допринео је развоју економике предузећа. ДЕЛА: *Организација производње*, Зг б. г.; *Поглавља из политичке економије*, Зг б. г. ЛИТЕРАТУРА: В. Луначек, „Политичка економија", *НЕ*, 1922, 6; И. Белин, „Проф. Др. Белошевић, Увод у студиј народног господарства", *НЕ*, 1923, 8; И. З. Галић, „Др. В. Белошевић, Нацрт предавања политичке економије", *Мјесечник*, 1926, 52; *60 година Економског факултета у Загребу*, Зг 1980. Милена Јоксимовић-Пајевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЛУШИЋ **БЕЛУШИЋ**, село на западној подгорини Јухора, у долини Жупањевачке реке, на раскрсници локалних путева. Најближи градови су Јагодина на североистоку (35 км) и Крагујевац на северозападу (36 км). Припада општини Рековац. Насеље је збијеног типа, основе неправилног облика и мрежастог распореда улица, на 250–360 м н.в. Нижи део села налази се поред поменуте реке, а виши на њеној десној долинској страни. Просторно се развија дуж локалних путева. Помиње се 1595/96. Данашње село формирано је крајем XVIII и почетком XIX в. крај турског хана. Становништво је досељено с Копаоника, из Топлице, околине Врања и Крушевца и Црне Горе. У међуратном периоду било је познато по развијеној трговини и занатству. Статус варошице добило је 1924, а од II светског рата до 1962. било је центар општине, која је окупљала 15 насеља. **Б.** је 1921. имао 181 дом са 850 становника, а 2002. 934 житеља, од којих 99,1% Срба. Највише активног становништва било је запослено у пољопривреди (41,0%) и индустрији (31,3%). У њему се налазе православна црква из 1890, основна школа (од 1868), дом културе, библиотека, амбуланта, пошта, фабрика намештаја и пољопривредно предузеће „Полет" с винарским подрумом. Традиционално занимање мештана је корпарство. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉАЈКА **БЕЉАЈКА**, село 8 км јужно од општинског средишта Деспотовац, у долини потока Прњавор (лева притока Ресаве), 2 км источно од пута Деспотовац–Ћуприја. Дисперзивног је типа, смештено на 220–340 м н.в. Чини га неколико група сродничких кућа. Православна црква је изграђена у XV в., а савремено насеље настало је вероватно почетком XVII в., када се насељавало становништво из Ердеља, Црне Реке, околине Прилепа и Војника. Село је 1819. имало 43 куће, 1892. 135 кућа и 747 становника, 1921. 136 домова са 591 житељем, а 2002. 265 становника, од којих 68,7% Срба и 25,3% Влаха. У пољопривреди је радило 91,3% активног становништва. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа (од 1865), дом културе, месна канцеларија и магацин земљорадничке задруге. Рудник мрког угља у близини села престао је с радом 1950. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉАК САНКОВИЋ **БЕЉАК САНКОВИЋ**, хумски великаш, жупан (Хум, око 1340 – Хум, пре краја 1391). Старији син казнаца Санка Милтеновића, после чије смрти је (између 1370. и 1372) постао старешина породице. Помиње се још за очева живота (1363), а вероватно се на њега односи податак о Санковој женидби сина из 1358. Супруга му се помиње и 1392, али јој се не зна име. Носио је титулу жупана. За разлику од оца био је увек одан бану и краљу Твртку Котроманићу. Заједно с братом, војводом Радичем, господарио је жупама Неретва, Невесиње, Дабар, Попово и Сланским приморјем. Био је у добрим односима с Дубровчанима, који су га називали пријатељем. Боравио је у Дубровнику 1390. са братом Радичем, где је добио кућу. Наредне године браћа су Дубровнику продала Конавле, али их је Босна у томе спречила, тако што су Влатко Вуковић и Павле Раденовић упали у Конавле и победили Радича. У мају 1391. Дубровчани му шаљу лекара, а у време одузимања Конавала више се не спомиње. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Старе српске* *повеље и писма*, I, Бг 1929. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мијушковић, „Хумска властеоска породица Санковићи", *ИЧ*, 1961, 11; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996. С.иниша Мишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉАНИЦА **БЕЉАНИЦА**, планина у источној Србији, између река Ресаве на југу и Млаве на северу. Припада карпатском планинском систему. Протеже се правцем исток–запад на дужини од 24 км, док јој је просечна ширина око 12 км. Састоји се од кречњака и на њој доминирају крашки облици рељефа, с веома дубоким јамама (Ивков понор – 140 м, понор Речке и др.). Има асиметричан профил, јужна страна је кратка и стрмо се спушта ка долини Ресаве. Јужну планинску страну чини стрми одсек Соколице. У овом одсеку налазе се и многобројне пећине, од којих су најпознатије Велика Атула (дуга 560 м), Радошева и Кристална пећина, као и два снажна врела – Велико и Мало. Испод Великог врела је водопад преко бигрене терасе и одсека, висок до 20 м. Мало врело истиче из пећине. Изнад одсека Соколице налазе се највиши делови планине (врх Бељаница, 1.336 м). Према северу се наставља типична крашка површ с многобројним вртачама и две увале (Речка и Бусоват). Северна страна према Хомољу и долини Млаве раздвојена је клисуром Сувог дола. У источном делу планине је воклијско врело Млаве (снажно крашко врело из којег се одмах формира река), а у западном делу је снажно Крупајско врело. Планина је шумовита, а највиши делови су искрчени због испаше. На њој су подигнуте многобројне усамљене сточарске куће, бачије. Милутин Љешевић [![002_Beljanica-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-beljanica-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/002-beljanica-karta.jpg) \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉАНСКИ, Ђорђе **![001_DJordje-Beljanski.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-djordje-beljanski.jpg)БЕЉАНСКИ, Ђорђе**, новинар (Сомбор, 31. IV 1905 – Нови Сад, 30. V 1966). Прекинувши студије права у Суботици, ступио је 1926. у београдску *Политику* као дописник из Сомбора, а потом из Суботице где је, не прекидајући рад за матични лист, покренуо „независни словенски лист" *Суботички весник*. Ове новине је издавао, заједно са Милијом Драговићем, два пута недељно, од 7. I до 28. III 1928. Наслућујући да ће у земљи доћи до војне диктатуре, текстовима се противио таквом решењу кризе у држави, залажући се за нову владу с новим људима и новим неисквареним странкама. Критиковао је владу због препуштања Војводине људима настројеним у мађарском духу. Из Суботице га је редакција *Политике* упутила за сталног дописника у Будимпешту, где је боравио од 1939. до 5. IV 1941. За време мађарске окупације (1941–1944) није радио као новинар. Ухапшен од стране мађарских власти, протеран је у Банат, те се настанио у Ковину. После ослобођења редакција *Политике* га је поставила за шефа дописништва за Војводину у Новом Саду. Савестан и марљив дописник с великим угледом, највише се јављао вестима о дневним збивањима. Биран је у управу војвођанске секције Удружења новинара Србије. Са мађарског је преводио дела Михаља Мајтењија (*Грабанцијаш*, *Женидба Јошке Биге*), Јаноша Херцега, Кароља Сирмаија и др. ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1918–1941*, Н. Сад 1983; *Енциклопедија Новог Сада*, III, Н. Сад 1994. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉАНСКИ, Јован Лала **БЕЉАНСКИ, Јован Лала**, народни херој, политички радник (Змајево, Бачка, 25. XI 1901 – Нови Сад, 23. V 1982). Основну школу завршио у Крушедол-Прњавору, а кројачки занат у Змајеву. У чланство КПЈ примљен је 1926. у Загребу, где је био члан рејонског комитета на Трешњевки. После протеривања из неколико градова због револуционарног рада, политичко деловање наставио је у Новом Саду као члан Месног комитета КПЈ. Ухапшен је и осуђен на 10 година робије, коју је издржао у Лепоглави и Сремској Митровици (1930–1940). Заједно с одбеглим робијашима из Сремске Митровице, са којима је успоставио везу, ступио је у Фрушкогорски партизански одред. Међутим, убрзо је враћен на терен Иришког среза, са задатком омасовљавања ослободилачког покрета и сакупљања оружја и муниције. Од почетка 1942. био је комесар у Подунавском одреду, затим у Сремском и Босутском. Био је члан Главног штаба НОВ и ПО Војводине и командант Сремске војне области. После рата био је председник Покрајинског одбора Синдиката у Новом Саду и посланик Републичке и Савезне скупштине у више сазива. Одликован је Орденом народног хероја и другим одликовањима. ДЕЛО: *Сећања*, Н. Сад 1982. ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, I, Бг 1975. Анђелија Радовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉАНСКИ, Миленко **БЕЉАНСКИ, Миленко**, новинар (Сомбор, 5. III 1923 – Сомбор, 9. X 1996). Због сиромаштва рано је почео да зарађује за живот, што је и утицало на његова политичка опредељења. Године 1940. примљен је у СКОЈ, а 1942. у КПЈ. За време мађарске окупације учествовао је у ослободилачком покрету. Због пропагандних диверзија четири пута је хапшен и пуне три године провео по мађарским тамницама и у концентрационом логору Дахау. Новинарством почео да се бави 1948, као дописник београдске *Политике* и новосадске *Слободне Војводине* (*Дневник* од 1953) из Сомбора. На његову иницијативу 1954. покренут је самосталан локални лист, *Сомборске новине*, којима је он био први главни уредник. Писао је лако и занимљиво о актуелним темама стекавши, под надимком Пипац, велику популарност код читалачке публике. Стенографски бележећи казивања савременика, преносио их је у новинама на привлачан начин. Упоредо с новинарским и уредничким радом, истражујући архивску и мемоарску грађу, сакупљао је податке из историје свога града објавивши око сто књига и брошура о прошлости Сомбора, околних села и салаша. Највреднији су његови *Летописи Сомбора* (Сомбор 1974, 1981–1983), о сомборским породицама, сусретима с људима, о главној улици, средишту господства и учености. Носилац је Партизанске споменице 1941. ЛИТЕРАТУРА: М. Вуксановић, „Сомборске теме – Пипац", *ЛМС*, 2007, 479, 3. Миодраг Миленовић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉАНСКИ, Павле **![001_Pavle-Beljanski.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-pavle-beljanski.jpg)БЕЉАНСКИ, Павле**, дипломата, колекционар (Велико Градиште, 19. VІ 1892 – Београд, 14. VІІ 1965). Прекинувши студије права у Београду, 1914. ступио у Ђачки батаљон у Скопљу. Након повлачења преко Албаније и боравка на Крфу, због болести је 1916. демобилисан и упућен на наставак студија у Паризу. На Сорбони дипломирао 1918. Запосливши се у Министарству иностраних дела Краљевине СХС, започео дипломатску каријеру у Стокхолму (1919–1920), а наставио је у Варшави (1920), Берлину (1920–1922), Бечу (1923–1925), Паризу (1928–1931), Риму (1937–1940) и Београду. Напредовао од писара до саветника посланства и отправника послова, а после 1945. и до опуномоћеног министра у Министарству иностраних послова ФНРЈ. Боравећи у европским престоницама између два светска рата, посебно у Паризу, упознао је врхунска дела историје уметности, контактирао с писцима дипломатама (Ј. Дучић, И. Андрић, Р. Петровић, М. Црњански) и сретао се с уметницима. Колекционарством почео да се бави већ у Бечу, набављајући прве уметничке предмете и раритетне књиге о уметности, најпре заинтересован за европску, највише ренесансну и барокну уметност. Окружен српским, тада још неафирмисаним, сликарима, откупљивао њихова дела, постајући им мецена, а често и уметнички саветник, пријатељ и посредник у организовању изложби и у продаји. У Риму 1937. организовао запажену изложбу југословенске уметности, на којој су били заступљени аутори из његове колекције. После II светског рата колекцију допунио вајарским и делима прве генерације српских модерниста, заокружујући овај репрезентативни избор као својеврсну антологију српске уметности прве половине XX в. Хронолошки она обухвата три целине: радове уметника активних пре I светског рата (Надежда Петровић, Коста Милићевић, Малиша Глишић, Милан Миловановић), генерације стасале између два светска рата (Сава Шумановић, Милан Коњовић, Петар Добровић, Јован Бијелић, Мило Милуновић, Марко Челебоновић, Петар Лубарда, Предраг–Пеђа Милосављевић, Сретен Стојановић, Ристо Стијовић – у неким случајевима ове ауторе прати и након рата), те аутора чије се стваралаштво протеже до краја XX в. (Љубица Сокић). Замисао да за колекцију сагради изложбени простор у Београду омео је II светски рат, када је у бомбардовању Свилајнца 1944. погинуло седморо чланова његове породице. По завршетку рата збирку је изложио на отварању Народног музеја у Сомбору 1945, а 1952–1957. у Музеју града Београда. Одлуку да колекцију поклони српском народу **Б.** је остварио 1957. уговором са Извршним већем АП Војводине, а октобра 1961. Спомен-збирка Павла Бељанског отворила је врата за публику у наменски саграђеној згради у Новом Саду. Дела из његове колекције налазе се и у Народном музеју у Београду, Меморијалу Надежде Петровић у Чачку, а слике старих мајстора у Збирци стране уметности (Легат др Бранка Илића, Нови Сад). Накнадним уговором Спомен-збирци је поклонио слику Влаха Буковца *Велика Иза* као задужбину за финансирање награде с његовим именом, којом је желео да подстакне истраживачке амбиције младих историчара уметности. Након његове смрти легат је заокружен личним предметима. Данас Спомен-збирка Павла Бељанског садржи сталну поставку са 186 слика и скулптура (36 аутора), па колекционарско дело **Б.** представља најцеловитију збирку уметничких дела српског сликарства прве половине XX в. Поклонивши је српском народу, постао је један од његових највећих дародаваца. Носилац је ордена „Isabel la Catolica" (1919), Легије части (1927), Белог орла V реда (1928), Светог Саве ІІІ (1936) и Светог Саве ІІ реда (1939). ЛИТЕРАТУРА: В. Јовановић (ур.), *Спомен-збирка Павла Бељанског*, Н. Сад 1988; В. Зеремски, *Библиографија Спомен-збирке Павла Бељанског*, Н. Сад 1997; Ј. Јованов (ур.), *Спомен-збирка Павла Бељанског*, Н. Сад 2009. Јасна Јованов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉАНСКИ, Слободан **БЕЉАНСКИ, Слободан**, правник, адвокат (Стапар код Сомбора, 13. VIII 1941). После завршеног Правног факултета у Новом Саду 1967, посветио се адвокатури. Адвокатски испит положио 1969. Председник (1998–2007) и председник Савета (од 2007) Адвокатске коморе Војводине, главни и одговорни уредник *Гласника Адвокатске коморе Војводине* (1994–2004), председник невладине организације *Forum iuris*, руководилац и члан владиних комисија за реформу кривичног процесног законодавства. Био је први председник Савета за борбу против корупције (2000–2001), а од 2005. је члан Републичког одбора за решавање сукоба интереса. Члан је Управног одбора и национални потпредседник Међународне уније адвоката. Објавио је велик број чланака из области кривичног права, правне антропологије и правне филозофије. Аутор је *Кодекса професионалне етике адвоката* (1996) и (са М. Пајванчић) приручника за полагање правосудног испита из области организације правосуђа (Бг 2003, 2005). Поред стручних дела, објављује књижевну прозу и критику. Држао је предавања из правне етике на више факултета у земљи. ДЕЛА: коаутор, *Регионализам као пут ка отвореном друштву*, Н. Сад 1994; *Поетика права – политика филозофије*, Н. Сад 1999; *Право и илузија*, Бг 1999; и М. Грубач, *Нове установе и нова решења у Законику о кривичном поступку СРЈ*, Бг 2002; *Хроника узалудног отпора*, Бг 2003; коаутор, *Модел ревизије Законика о кривичном поступку*, Н. Сад 2003. Момчило Грубач \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉИКА и СРЖ **БЕЉИКА и СРЖ**, периферни (млађи) годови светлије боје, односно унутрашњи (старији) тамније боје. Светлији спољни део дрвета зове се бељика (бакуља), а тамнији унутрашњи део срж (језгро). **Б.** је живо дрво, тј. физиолошки активно дрво, које садржи живе ћелије (проводног и спремишног ткива) и резервне материје. **С.** је неживо, обично тамније обојено дрво, окружено **б.**; не садржи живе ћелије, а резервне материје су или утрошене или су трансформисане у сржне материје. Промена боје унутрашњег дела дрвета последица је процеса осржавања које се састоји из више фаза: од дисфункције проводног ткива до одумирања паренхимских ћелија у **б**. Једна од најстаријих класификација, с обзиром на разлике у боји спољњег и унутрашњег дела дрвета, све врсте дрвета дели у две групе. Прву чине једричаве врсте дрвета, код којих је дрво **с.** тамније обојено (нпр. ариш, багрем, бор, брест, храст, питоми кестен, орах, бела топола, црна топола, врба). Другу групу чине бакуљаве врсте дрвета, код којих дрво сржи није тамније обојено (нпр. бреза, буква, обични граб, црни граб, јавор, јела, липа, смрча). Поред боје дрвета неки су као критеријум класификације узели и разлике у садржају воде између спољњег (**б.**) и унутрашњег дела дрвета (**с.**). Ширина **б.** варира између појединих врста дрвета. Унутар исте врсте ширина **б.** зависи од станишта, а унутар истог станишта, односно састојине, од положаја стабла у састојини, односно од величине крошње. Унутар једног стабла **б.** је најшира у горњем делу дебла у смеру крошње, а та ширина опада у доњем делу дебла у смеру корена. ЛИТЕРАТУРА: С. Васиљевић, *Анатомија шумског дрвећа. Општи део*, Бг 1983; Д. Вилотић, *Упоредна анатомија дрвета*, Бг 2000. Василије В. Исајев; Владан Иветић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉИН **БЕЉИН**, село на десној страни Саве, наспрам меандра Купински кут, јужно од пута Обреновац (25 км) – Шабац. Припада општини Владимирци. Дисперзивног је типа, смештено на 81–120 м н.в. Подељено је на три „мале". Године 1921. имало је 89 домова са 650 становника, а 2002. 657 житеља, од којих 99,4% Срба. У пољопривреди је радило 80,7% активног становништва. Староседеоци су досељени крајем XVIII в. из Босне, Славоније, Срема, Бачке и околине Ваљева. Од средине XIX в. до 1953. припадају му и два суседна села. У њему је између два светска рата радила „Бељинска кредитна земљорадничка задруга", основана 1920. Сада су ту четвороразредна основна школа и земљорадничка задруга. Србољуб Ђ. Стаменковић На локалитету Градуштина, на левој обали Вукодраже, код самог ушћа у Саву, још је Ф. Каниц констатовао касноантичко утврђење правоугаоног облика (приближно 150х120 м) с кружним кулама на угловима. Са овог простора потичу три сребрна тањира из друге деценије IV в., који се чувају у Народном музеју у Будимпешти. Нађена је и мања остава ауреуса похрањена око 317. Претпоставља се да је утврђење штитило прелаз преко Саве и важну станицу на путу ка Басијанама. Утврђење са четири угаоне куле (quadriburgium) подигнуто је крајем III в. и вероватно је коришћено и у рановизантијском периоду. Фортификација је повезана с античким насељем које се налази нешто источније у атару села Ушће. Александар Јовановић Први помен **Б.** у *Летопису попа Дукљанина* (друга половина XII в.) односи се на поље где се легендарни српски владар Павлимир Бело сукобио с Угрима. У угарском управном систему предео је био организован као округ или дистрикт. Папа Урбан IV потврдио је 1264. војвоткињи Ани, удовици мачванског бана Ростислава Михаиловича, неке земље и поседе код **Б.** и Митровице. Близу **Б.** налазио се Дебрц, двор краља Драгутина. После Косовског боја 1389. одметнути хрватски бан Иваниш Хорват напао је дистрикте Мачву и **Б.**, али је мачвански бан Никола Горјански успео да их поврати угарској круни. Хуманиста и потоњи улцињски бискуп Мартин Сегон из Новог Брда у своме спису спомиње области Бељину и Мачву, кроз које се из Паноније, преласком Саве код Заслона (Шапца), иде ка селу Ваљево и планини Влашић. Подаци о истоименом сеоском насељу потичу и из турских извора. Пуста села Горње и Доње Бељино у Шабачкој нахији Зворничког санџака 1533. припадала су тимару кнеза Рохача с приходом од 800 акчи. Оживљавање оба насеља текло је споро и неуједначено. Горњи **Б.**, у тимару кнеза Вука, Радивојевог сина, 1548. имао је примићура, четири куће, колико их је остало до 1600. У Доњем **Б.**, у тимару кнеза Вукца, 1548. биле су четири куће које су плаћале 800 акчи. Крајем XVI в. село је имало само шест кућа. После Пожаревачког мира 1718. имало је само две, а крајем 1788. 12 кућа. Гордана Томовић ЛИТЕРАТУРА: В. Кондић, „Непознати златни медаљон Валентинијана I", *Старинар*, 1967, 17; *Шабац у прошлости*, I, Шабац 1970; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; Ј. Калић, *Срби у позном средњем веку*, Бг 1994; I. Popović, „Notes topographiques sur lа région limitrophe entre la Pannonie Seconde et la Mésie Première", у: P. Petrović (ed.), *Roman Limes on the Middle and Lower Danube*, Belgrade 1996; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉИНА **БЕЉИНА**, село на северозападном подножју планине Космај. Налази се 8 км југозападно од општинског средишта Барајева и 33 км од Београда, на левој страни долине Бељанице и раскрсници локалних путева. Са друге стране реке пролази железничка пруга Београд–Ваљево. Дисперзивног је типа, смештено на 110–220 м н.в. Улице су формиране дуж кривудавих и међусобно удаљених локалних путева. Село чине четири „краја", од којих је централни део „Чаршија". Први пут се помиње 1528. Староседелачко становништво доселило се у XVIII в. с Косова и из околине Сјенице. Досељавања с Косова одвијала су се и 70-их година XX в. У селу је 1921. било 132 дома са 811 становника, а 2002. 810 житеља, од којих 98% Срба. Већина становника ради у Београду и другим оближњим градовима, док је у пољопривреди 2002. било ангажовано само 25,3% активног становништва. У селу се налазе православна црква из 1813, основна школа, здравствена станица, пошта и дом културе, а у околини око 100 викендица. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕЉИНА **БЕЉИНА**, археолошко налазиште код Чачка. Откривене су терме из II–III в. и римско насеље које је вероватно било повезано са бенифицијарном станицом чије је трагове запазио Ф. Каниц у Јездинској реци. Могуће је и постојање античког светилишта у насељу. ЛИТЕРАТУРА: Р. Прокић, „Римске терме у Чачку", у: *Рашка баштина*, 1975, 1; М. Васић, „Римске терме у Бељини", *Зборник Народног музеја у Чачку*, 1983, 13. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕМ, Бојан **БЕМ, Бојан**, сликар, историчар уметности (Београд, 23. V 1936). Дипломирао 1962. на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Самостално излаже од 1969, а групно од 1965. у Београду, Загребу, Копру, Љубљани, Сарајеву, Дубровнику, Марибору, Новом Саду, Венецији, Тренту, Риму, Паризу, Единбургу, Даблину, Белфасту, Будимпешти, Александрији и Хелсинкију. Његова дела се налазе у колекцијама Музеја савремене уметности и Народног музеја у Београду, Галерије БиХ у Сарајеву, Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бањалуци, Месног музеја у Задру, Нове Љубљанске банке у Љубљани, Галерије „Cavallino" у Венецији, Галерије „Argentario" у Тренту, „Musée de l'Abbaye Sainte Croix" у Ле Сабл Долону. Опус **Б.** не припада ниједном препознатљивом или дефинисаном уметничком правцу или појави на домаћој или интернационалној сцени. Самореферентност у овом случају нека је врста посебног модернистичког проседеа: ради се о уметнику који се кретао и мењао унутар индивидуалне и аутохтоне синтаксе. Континуитет деловања у његовом случају не значи праволинијски ход, него се може описати као мрежа испреплетених прекидања, напуштања, враћања, понављања, преклапања, суптилно и минуциозно изнијансираних језичких померања. Призори на цртежима, колажима и сликама имају одлике и представљачког и непредстављачког, комбинују елементе фигурације и апстракције, као коначна исходишта пажљиво спроведеног и у историји уметности и медијској култури утемељеног истраживања природе слике. Темељни проблем који обележава његов опус јесте како на дводимензионалној сликарској површини удвајањем сегмената видљивог избећи пуку редупликацију и учинити да меморисани примери сопственог опажаја и доживљаја градског пејзажа постану видљиви. Целокупна продукција **Б.** развијала се из озбиљног и ригорозног истраживања, заснованог на личној одговорности према свом уметничком светоназору и поступку рада, а унутар сопственог, независног језика. Цртежи и слике су малог и ретко средњег формата. Током деценија деловања, у континуитету и без јасних временских прекида и граница, настају групе тематских циклуса: од првих апстрактних призора, преко призора са дечацима, коњаницима, морнарима, купачицама, џокејима, ентеријерима, билијарским столовима, базенима, спортским теренима, зидовима, терасама са стенама, лавиринтима и мајданима. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Л. Шефер, „Необјашњиви камен", Е. Мишо, „Бојан Бем – успоравање тока времена", З. Л. Божовић, „Бојан Бем – безобразна рука", *New Moment*, 1995, 4; J. Čubrilo, „Bojan Bem", у: A. Bassin, *Bojan Bem, Retrospektivna izložba crteža*, Ljubljana 2000. Јасмина Чубрило \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕМ, Леонард **БЕМ, Леонард** (Böhm, Leonhard), историограф (Бела Црква, 25. XI 1833 – Бела Црква, 26. XII 1924). Потомак чешке понемчене породице. Изучио ковачки занат код оца а потом грађанску школу и гимназију у Сегедину. Економијом и трговином се бавио од 1906, због чега је много пропутовао. Два пута (1872, 1889–1890) биран је за градоначелника Беле Цркве. Своје интересовање за прошлост исказао је у многобројним чланцима на немачком и мађарском језику, које је објављивао у периодици и дневним новинама. Написао је историју Јужне Угарске (*Spezialgeschichte Südungars*, I–II, Leipzig 1861, Pest 1867), монографије Панчева (*Geschichte der Stadt Pancsowa*, 1862) и Беле Цркве (*Geschichte der Stadt Weisskirchen*, Weisskirchen 1905). ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Н. Поповић, *Бела Црква некад и сад*, Пан. 1905. Љубодраг П. Ристић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕМЕ, Франц **БЕМЕ, Франц** (Böhme, Franz), генерал, ратни злочинац (Целтвег, Аустрија, 15. IV 1885 – Нирнберг, Немачка, 29. V 1947). Завршио је пешадијску школу у Либенау код Граца 1904. После произвођења у чин поручника 1905. у војсци Аустроугарске, унапређиван је до чинова генерала у војскама Аустрије (1935) и Немачке (1937–1944). Обављао је многе командне и генералштабне дужности. Почетак II светског рата 1939. затекао га је у немачкој војсци, на дужности команданта 32. извиђачке дивизије. Учествовао је у нападу на Грчку априла 1941. као командант 18. планинског корпуса. Од октобра до новембра 1941. био је опуномоћени командујући генерал у Србији. У склопу припрема операције за гушење устанка у Србији издао је 25. септембра посебно упутство потчињеним трупама по којем су – у случају губитака међу немачким војницима или фолксдојчерима (мушкарцима, женама или децом) – територијални надлежни команданти, закључно до команданта пука, били дужни да за сваког убијеног одмах нареде стрељање 100 заробљеника или талаца, а за сваког рањеног 50 заробљеника или талаца. У упутству је такође истакнуто да при закопавању стрељаних треба пазити да се не стварају српска светилишта. Према овим наредбама од септембра до октобра 1941. вршена су масовна стрељања становништва у Шапцу, Београду, Крагујевцу, Краљеву и другим местима. Корпус којим је командовао вратио се јануара 1942. у Немачку, одакле је упућен у Финску, а затим у Салцбург. Од 25. јуна до октобра 1944. био је командант 2. оклопне армије која је дејствовала на Балкану, углавном на територији Југославије. Касније је био командант 20. армије у Норвешкој. За злочине почињене у рату осуђен је на Нирнбершком процесу. Извршио је самоубиство скочивши са четвртог спрата затвора у Нирнбергу. ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941--1945*, I, Бг 1980; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНДЕР, Пал **БЕНДЕР, Пал** (Böndör, Pál), песник, преводилац (Нови Сад, 28. IX 1947). Студирао на Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Радио као службеник (1970–1980), потом као драматург, па уредник у Радио Новом Саду. Спада у ред песника касног модернизма. Његова поезија је версификацијски сложена и тематски везана за урбане лирске инспирације. Песму ствара пажљиво и с мером, те је склон елегичним тоновима. Висок степен артистичких знакова у његовој песми чини га сталоженим и мирним у поетским поступцима. Развија до крајњих граница метафорични говор, али му није страна ни песма с наративним центром. После везаног и римованог стиха стиже до јапанских форми, односно до краја огољеног песничког израза. Преводио је, између осталог, поезију Славка Михалића. Награђен је књижевним наградама „Ервин Шинко" (1973), „Хид" (1993, 1999), као и наградом „Иштван Конц" Друштва књижевника Војводине. Српском читаоцу је доступан избор из његове поезије *Versek* (*Песме*, прев. А. Вицко, Бг l978). ДЕЛА: поезија: *Eső lesz*, Н. Сад 1970; *Karszt*, Н. Сад 1974; Н. Сад *Vérkép*, 1978; *Vígeposz*, Н. Сад 1982; *Jégverés*, Н. Сад 1985; *A krupié kiosztja önmagát*, Н. Сад 1986; *A gáz1ó*, Н. Сад 1989; за децу: *Örökhatbé*, Н. Сад 1992; *Tegnap egyszerűbb volt*, Н. Сад 1993; *Eleai tanítvány*, Н. Сад 1997; *A változásom könyve*, Н. Сад 1999; *Kóros elváltozások*, Н. Сад 2003; Роман за децу: *Ebihalak*, Н. Сад 1987. ЛИТЕРАТУРА: L. Gerold, „Böndör Pál, Nem értem", *Híd*, 1991, 1; J. Bányai, „Tegnap és ma, Böndör Pál költészete", у: J. Bányai, *Talán így*, Н. Сад 1995; I. Bori, „Böndör Pál, Akrobatika", у: I. Bori, *Írók, események, jelenségek*, Н. Сад 1997; É. Harkai-Vass, „A teknőc útja", *Híd*, 1999. Јанош Бањаи \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНЂИК, Фрања **БЕНЂИК, Фрања** (Bendřich, František), ветеринар (Трауенберг, Чешка, 15. XII 1840 – Чешка, 28. V 1889). Студирао у Бечу на Војном ветеринарском институту. По завршетку студија отишао у Мексико, где је радио као марвени лекар у аустријској војсци. У Србију је дошао 1867. Радио у Санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела, затим као главни војни марвени лекар 1. класe, па виши марвени лекар. Био је професор у Артиљеријској школи и предавач у Војно-поткивачкој школи у Београду. Активно учествовао на писању и изради најзначајнијих законских прописа из области ветеринарске медицине, како војних тако и цивилних. Биран је више пута за ванредног члана Главног санитетског савета Министарства унутрашњих дела. Био је почасни члан СЛД-а (од 1884) и редовни члан Друштва за пољску привреду (од 1869). Због изузетних резултата и залагања одликован је Таковским крстом V реда, Сребрном медаљом за ревносну службу у ратовима и Споменицом за учешће у српско-турским ратовима и српско-бугарском рату. Зоран Д. Јевтић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНЕВРЕЦИ **БЕНЕВРЕЦИ**, уске панталоне, чакшире од белог, црног или тамноплавог сукна. Кројене плитко, испод кукова, узаних ногавица, без џепова са прорезима са стране кроз које се види кошуља. У Шопској области на прорезе су се нашивали комади сукна (капаци) да се не би видела кошуља или тело. У пресавијени руб на појасу провлачио се усукани вунени гајтан. Беле чакшире украшаване су црним вуненим гајтаном, а црне и тамноплаве црвеним, наранџастим и плавим. Носили су се на простору Балканског полуострва и представљају предсловенски хаљетак сточара. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Шобић, „Разматрања о шопској ношњи", *ГЕМ*, 1961, 24. Вилма Нишкановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНЕДЕК, Петар **БЕНЕДЕК, Петар**, боксер (Кула, 20. X 1937 – Милдорф на Ину, Немачка, 9. V 2006). Изучио браварско-алатничарски занат. Спортску каријеру започео у кулском клубу *Јединство* (потоњи *Хајдук*), краће време био члан *Бечеја*, а 1956. прешао у новосадску *Војводину*, екипног првака државе. Испољио је изузетну надареност и уз велику упорност и борбеност изборио се за место у првом тиму клуба и касније у државној репрезентацији. Имао је преко 300 наступа, осам мечева завршио је нерешеним исходом, а све остале добио. Био је шампион државе у перолакој (1956) и лакој категорији (1957, 1961, 1962, 1963), као и у полувелтеру (1965). Освојио је трофеје „Оскар", „Златне рукавице", „Златни појас" и „Београдски победник", што му је донело титулу заслужног спортисте Југославије. За државну селекцију наступао је 36 пута, а 21 пут је излазио из мечева као победник. На првенству Европе 1961. у Београду извојевао је сребрну медаљу, што је уједно било прво врхунско одличје за југословенски бокс. Каријеру је наставио у Немачкој, у Лудвигзбургу, наступајући успешно у рингу више од 20 година. ЛИТЕРАТУРА: Р. Марковић, *Југословенски бокс на европском рингу*, Зг 1951; *Пола века ЈУ бокса*, Бг 1961; *Алманах југословенског спорта 1943–1963*, Бг–Зг 1964; Б. Марјановић, *Великани југословенског спорта*, Бг 1973; *Историја бокса Југославије*, Бг 1982; М. Тубић, *Југословенски спорт*, Н. Сад 2005. Младен Булут \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНЕДИКТИНЦИ **БЕНЕДИКТИНЦИ** (Ordo Sancti Benedicti), монашки ред који је у VI в. у Италији основао Бенедикт из Нурсије, на основама искустава источног монаштва Египта, Сирије и Палестине, као и учења св. Василија Великог. Основно начело Бенедиктовог правила било је поштовање равнотеже између молитве и рада, који је укључивао и преписивање књига, подучавање и мисионарење. **Б.** су посебно заслужни за ширење хришћанске културе на подлози латинског дела античког наслеђа. У додир с балканским провинцијама долазе посебно преко романског дела јадранске обале, одакле су ширили свој утицај у земљама залеђа. Везе са српским кнежевинама у почетку су одржавали огранци конгрегације из јужне Италије (Пулсано), који су имали своје манастире на Мљету и Локруму. Најважнији извор за познавање њихове делатности у словенским земљама је *Љетопис попа Дукљанина*. Имали су своје манастире: св. Петра у Пољу у Требињу, св. Срђа и Вакха у Дукљи, св. Николе на реци Бојани, у жупи Прапратна, при двору дукљанских владара, а вероватно је њиховој конгрегацији припадала и црква Богородице у Крајини, где је сахрањен дукљански владар, св. Јован Владимир. Одржавали су везе са српским кнежевима и локалним моћницима, о чему сведочи и група испрва названих Локрумски фалсификати, којима су они настојали да докажу право својине над појединим црквама. У доба раних Немањића српски владари су били њихови заштитници, о чему сведочи и позната даровна повеља краља Стефана Првовенчаног бенедиктинском манастиру св. Марије на Мљету. После четвртог крсташког рата односи између српског двора и **б.** су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима Травуније и Захумља. Сачуване су значајне опатије у Дубровнику, Котору, Будви, Бару и Скадру. Посебно значајна средишта била су Ратачка опатија код Бара, посвећена Богородици, позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећене св. Николи и св. Срђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју. Осим на овим подручјима, **б.** су били присутни и у граничним областима према Угарској (манастир Ке, касније назван Баноштор). ЛИТЕРАТУРА: И. Остојић, *Бенедиктинци у Хрватској*, I–III, Сплит 1963–1965; А. Радовић, „Бенедиктанска и светосавска традиција у Приморју", у: *Црква Светог Луке кроз вијекове*, Котор 1997. Смиља Марјановић-Душанић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНЕШ, Едуард **БЕНЕШ, Едуард**, државник (Кожлани, Аустроугарска, 28. V 1884 – Сезимово Усти, Чехословачка, 3. IX 1948). Професор социологије на Универзитету и Политехничкој школи у Прагу. По избијању I светског рата постао је један од најближих сарадника Т. Масарика у борби за стварање независне чехословачке државе, када отпочиње и његова присна сарадња са српском и југословенском интелектуалном и политичком елитом. По завршетку рата био је министар спољних послова Чехословачке републике (1918–1935) и шеф Народно-социјалистичке странке (1920–1935). После Масарикове смрти 1937. наследио га је на месту председника републике. У међуратном свету истицао се учешћем у Лиги народа, организовању Мале антанте и залагању за успостављање дипломатских и других односа са Совјетским Савезом. Као доследан демократа и принципијелан политичар у европским државама је имао велик углед. У Краљевини СХС / Југославији прихватан је као један од највећих пријатеља југословенске државе. Приликом једне од његових посета Београду (1937) грађани су му великим манифестацијама исказали поштовање и симпатије, истовремено изражавајући незадовољство тадашњом спољном политиком Југославије и владиним окретањем Немачкој и Италији. Разочаран споразумом у Минхену (1938), којим је Чехословачка, напуштена од стране Велике Британије и Француске, морала да преда Судетску област Немачкој, **Б.** је емигрирао најпре у САД, а потом, по избијању II светског рата, у Лондон, где је био признат за шефа чехословачке владе. Усред рата (1943) посетио је Москву, потписавши тада уговор о пријатељству и сарадњи са Совјетским Савезом. Убеђен да ће у послератном свету ова велика сила имати огроман утицај на међународне односе, на сличан компромис је упућивао југословенске и српске емигранте у Лондону, задржавајући према југословенској држави став искреног пријатељства. У Чехословачку се вратио у пролеће 1945, покушавајући да, као шеф државе, одржи равнотежу између совјетског и англосаксонског утицаја. Не успевши да спречи окретање Чехословачке совјетској политици, повукао се 1948. ДЕЛО: *Свјетски рат и наша револуција*, Зг 1938. ЛИТЕРАТУРА: Ј. М. Јовановић, *Дипломатска историја Нове Европе 1918--1938*, I–II, Бг 1939; Л. Деак, *Чехословачко-југословенски односи 1935–1939*, Бг 1981; Б. Петрановић, „Односи југословенске и чехословачке владе у емиграцији 1941–1945", *ВИГ*, 1990, 3; М. Радојевић, „Српско-чешка сарадња у Првом светском рату", *Studia Balcanica Bohemo-Slovaca*, Brno, 2006, 6, 1; М. Совиљ, „Посета Јосипа Броза Тита Чехословачкој марта 1946. године", *ТИ*, 2007, 1–2. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНЗИН **БЕНЗИН**, течно гориво, чији је опсег тачака кључања 80–200oC. Користи се у клипним моторима с унутрашњим сагоревањем. Састоји се од неколико стотина једињења, од којих је преко 250 идентификовано: угљоводоници, парафини (алкани нормалне и рачвасте структуре), нафтени (циклични алкани), ароматични угљоводоници и олефини (алкени). Заступљеност појединих врста једињења зависи од састава нафте и од начина њене прераде. Важно мерило квалитета моторног **б.** јесте његов октански број. Главни поступци производње **б.** су: рафинеријска дестилација, каталитичко крековање нафте или неке фракције, хидрокрековање тежих фракција или саме нафте, каталитичко алкиловање разних фракција угљоводоника, нпр. са изобутаном, каталитичка изомеризација n-алкана са 4–6 C-атома у алкане истог броја С-атома али рачвасте структуре, каталитичко реформовање разних фракција нафте, каталитичка полимеризација олефина са 4–6 C-атома у циљу добијања рачвастих алкана. Производи свих ових поступака прерађују се у моторни, авионски **б.** (керозин: фракција са тачкама кључања 200–280oC), а мањи део у сировине за петрохемију. Постоји и више врста **б.** (разне врсте петрол-етара, средњи **б.**, тешки **б.**), који се не примењују као гориво или петрохемијска сировина. Зависно од састава и од опсега кључања користе се за екстракцију или пречишћавање (уља, масти, лекова), хемијско чишћење, као растварачи (за лакове, боје, битумен), прање машинских делова. На тлу Србије изградња прве рафинерије за производњу **б.** започета је у Смедереву 1939. Од 1943. почела је да производи **б.** из мађарске нафте, намењене немачкој војсци. Бомбардована је 1944. и није обновљена. Рафинерија нафте у Панчеву (претежно за нафту из Русије) започела је производњу 1968 (каталитичко реформовање 1968, термичко крековање 1969, каталитичко крековање заједно с алкиловањем 1985). Почетком 80-их година, у ХИП „Петрохемији" почела је прерада примарног **б.** из дестилације нафте ХИП „Рафинерије" каталитичким крековањем ради добијања петрохемијских сировина (етилена, пропилена, бутана, бутена и бутадиена). Споредни производ, пиролитички **б.**, враћа се Рафинерији ради прераде у моторни **б.** и уље за ложење. Поред тога добија се и горивни гас и водоник. Рафинерија „Нафтагас" у Новом Саду такође почиње с производњом 1968, користећи банатску нафту. Прерада руске нафте почиње 1984, са знатно повећаним капацитетом, укључујући и каталитичко реформовање 1989. Ова рафинерија тешко је оштећена током НАТО бомбардовања 1999. ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић, *Хемијска технологија*, Бг 1990; Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији*, Бг 1997. Петар Пфенд \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНИН, Стеван **БЕНИН, Стеван**, учитељ, новинар, књижевник (Вршац, 23. VII 1885 – Вршац, 31. XII 1966). Изучивши штампарски занат, сарађивао је у вршачком листу *Родољуб*. Био је потом манастирски ђак у Војловици и Крушедолу и дописник српских *Малих новина* у Пешти. У Сомбору је завршио Учитељску школу (1902–1905), сарађујући у то време у дечјем листу *Голуб*. Радио је као учитељ у Беодри (данашњем Новом Милошеву), Дубровнику, Даљу и Вршцу. После I светског рата српске власти су га поставиле за шефа пресбироа у Темишвару, а ту је дужност обављао и након премештаја надлештва у Велики Бечкерек (Зрењанин). У Вршцу је покренуо политичко-информативни лист *Нова зора*, а касније је уређивао недељник *Војводина*. Пензионисан је 1925. као чиновник Министарства социјалне политике. У аграрној реформи залагао се да беземљаши добију земљу и био изабран за народног посланика Земљорадничке странке у Уставотворној скупштини. ДЕЛА: комедија: *Свињарски трговац*, Вш 1918; студија: *Наша штампа и политика*, Вш 1920; песме: *Метеори срца*, Бг 1932; роман: *Кад се униште илузије*, Бг 1933. ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1918–1941*, Н. Сад 1983. Душан Попов \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНКА, Златко **БЕНКА, Златко** (Benka, Zlatko), књижевник (Лалић, 22. VI 1951). Словачки језик и књижевност студирао је на Филозофском факултету у Новом Саду. Радио као новинар у Оџацима. Песме је почео да пише на српском језику, на којем је објавио збирке *Демон али где* (Н. Сад 1973) и *Оклопник* (Н. Сад 1986). Песник је богате сликовности и асоцијативног низања наизглед несувислих мотивских елемената. Главни и одредишни симбол у његовој поезији је вода. Песме су изражајно слојевите, тематски вишесмерне, а сазнајни аспекти су дати у наговештајима. У последњем стваралачком периоду негује дуже песме, које се по мотивској и значењској разгранатости жанровски могу дефинисати као поеме. На исти начин је типолошки оријентисана и његова проза. Почео је са краћим наративним формама, након чега се приклања дужим, које се могу назвати романима. Објавио је збирку приповедака *Ryžové plánto* (Н. Сад 1988), романескне прозе *Striebro piesočného lesa* (Liptovský Mikuláš 1996), *Anjelský pád* (Бачки Петровац 1996), а на српском *Богиња на престолу* (Оџаци 1996) и *Девет прстенова* (*Deväť prsteňov*, Бачки Петровац 2004). Знак препознавања његове прозе је приповедачка имагинативност и изразито приклањање фантастици. Приповедање се заснива на значењском парадоксу: стварност је сан, а сан је стварност. ДЕЛА: поезија: *Vodný prach*, Н. Сад 1977; *Dvojsečný nôž*, Н. Сад 1981; *Oceán* Н. Сад 1985; *Íl*, Бачки Петровац 2001; *Sen na stole*, Бачки Петровац 2006. ЛИТЕРАТУРА: V. Hronec, *Generácia vo vlastnom tieni*, N. Sad 1990; M. Harpáň, *Texty a kontexty*, Bratislava 2004. Михал Харпањ \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНКА, Мирослав **БЕНКА, Мирослав**, редитељ, глумац, примењени уметник (Ашања, Срем, 22. IV 1956). Дипломирао глуму на Академији уметности у Новом Саду, а режију на Факултету драмских уметности у Београду. Као глумац био у сталном ангажману у Народном позоришту у Суботици, а гостовао и у многим позориштима Србије и бивше Југославије. Режирао преко 50 представа у земљи и иностранству, документарне филмове, радио драме, ТВ емисије, музичке спотове и мултимедијалне пројекте. Скоро у свим режијама био и аутор целокупног сценског дизајна. Радио као гостујући професор на Високој школи за драмске уметности, редитељ и уметнички директор у Градском позоришту у Братислави, те селектор и уметнички директор међународног фестивала „Дани словенске културе" у Жилини (Словачка). Од 2001. до 2003. био управник НП-а „Стерија" у Вршцу. Његове представе имале су запажена извођења у земљи и иностранству. Најзначајније награде: Државна награда Удружења драмских уметника Словачке за режију представе *Меки снови* (1994) и Гран-при на 24. интернационалном позоришном фестивалу FADJR у Техерану за најбољу представу *Хлеба и игара* (2006). ЛИТЕРАТУРА: Н. Никшић, „Непосредно се вртимо у круг", у: *Позориште*, Н. Сад, 1997–1998, LXV; *Знамените личности Срема од I до XXI века*, Ср. Митровица 2003. Милена Лесковац \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНКОВА-ПОПИТОВА, Вјера **БЕНКОВА-ПОПИТОВА, Вјера** (Benkova-Popitova, Viera), књижевник (Бачки Петровац, 23. IV 1939). Дипломирала словачки и чешки језик на Филолошком факултету у Београду. Радила као новинар у словачким новинама и на радију. У првој збирци песама *Májový ošiaľ* (Бачки Петровац 1965) представила се као изразито емоционална песникиња, али касније сувише интимну тематику премошћује чулним наговештајем и сугестивношћу, блиском пансензуализму. У њен песнички исказ све више продиру митски елементи, те кроз богате слојеве метафора и симбола, у гномском облику на површину се пробија људски доживљај и сазнање. У збирци песама *Heroica Slovaca* (Бачки Петровац 1997) може се пратити процес конкретизације песничког исказа, испољен у тражењу животних ослонаца у свакодневици завичаја. Веома сугестивно је успевала, нарочито у последњем стваралачком раздобљу, да словачке етнографске, културне, географске датости сагледа у митској и архетипској перспективи. Песме писане на српском објавила је у збирци *Дан међу ружама* (Н. Сад 1979), које је сама препевала на словачки (*Ružový jas*, Н. Сад 1986). Од прозних жанрова почела је с лирском приповетком која има конзистентну епску фабулу, док сам процес реализовања протиче у знаку њене емоционалне валоризације. Касније се као приповедач окренула културноисторијским темама војвођанских Словака, уносећи у епско ткиво елементе хронике и етнографије. У том смислу објавила је и неколико научно-популарних књига из прошлости војвођанских Словака. Објавила је и три књиге приповедака за децу. ДЕЛА: поезија: *Variácie*, Н. Сад 1969; *Obrady*, Н. Сад 1971; *Koráb istoty*, Н. Сад 1975; *Izoldin prsteň*, Н. Сад 1978; *Obelisk*, Н. Сад 1982; *Komornuý večer*, Н. Сад 1989; *Žltá krajina, čierne drozdy*, Бачки Петровац 2004; *Relikviár*, Bratislava 2005; приповетке: *Lesná studienka*, Н. Сад 1973; *Dom*, Н. Сад 1987; роман: *Stred sveta*, Bratislava–Nadlak 2006. ЛИТЕРАТУРА: M. Harpáň, *Premeny rozprávania*, Н. Сад 1990; Z. Čížiková, *Básnické dielo Viery Benkovej*, Бачки Петровац 2005. Михал Харпањ \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНКОВАЦ **БЕНКОВАЦ**, град у северној Далмацији, у северном делу Равних Котара, на надморској висини од 180 м. Налази се на раскрсници путева Задар (34 км) – Книн и Биоград–Обровац. Јужно од насеља пролази железничка пруга Задар–Книн. У граду је 1991. било 3.776 становника, од којих 73,6% Срба, а 2001. 2.622 житеља, од којих 9,2% Срба. Трансформација насеља у варошицу започиње 1409. када је Угарска продала Венецији Задарско приморје. Досељавање Срба из Котара, Лике, Буковице и Врличке Крајине почело је раније. **Б.** је центар општине, која је 1991. имала 52 насеља и 33.378 становника, а због егзодуса Срба 1995–2001. број становника је пао на 9.786, од којих 7,5% Срба. Локални је гравитациони центар с развијеним услужним и индустријским функцијама (ливница алуминијума, производи од пластике, прерада рибе, каменолом), свим општинским службама, средњом школом, библиотеком, народним универзитетом, археолошким музејем, домом здравља. Уз насеље је изграђена тврђава. Први православни храм, посвећен Рождеству св. Јована Крститеља, подигнут је 1590, а нови на месту старог подигнут је од тесаног камена 1875. Основа му је уписани крст с олтарском апсидом и куполом чији је тамбур изнутра кружан, а споља полигоналан. У августу 1995. храм је проваљен и делимично опљачкан. Католичка жупна црква Похођења Блажене дјевице Марије изграђена је 1864, а постоји и самостан сестара Кћери Божије љубави. Северно од града, на 200 м н.в., налази се Бенковачко село, у којем је 1991. живело 630 становника, од чега 98,4% Срба. Након егзодуса тај број је до 2001. смањен на 524 лица, од којих 11,3% Срба. [![001_BENKOVAC-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-benkovac-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-benkovac-karta.jpg) ЛИТЕРАТУРА: *Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971; С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНСОН, Мортон **БЕНСОН, Мортон** (Benson, Morton), лексикограф, слависта, универзитетски професор (Њуарк, Њу Џерси, САД, 13. XII 1924 – Филаделфија, САД, 21. VII 1998). Пореклом из јеврејске емигрантске породице из Русије. За време II светског и Корејског рата служио је као преводилац у америчкој војсци. Основне студије завршио на Њујоршком универзитету (1947), специјализацију у Греноблу (1948), а докторат стекао на Универзитету Пенсилваније (1954), где је био професор (од 1960) и обављао дужност управника додипломских студија (1977–1980, 1990–1995). Добитник је стипендије програма Фулбрајт-Хејс за боравак у Југославији (1965). Бавио се сербокроатистиком, русистиком и англистиком, првенствено као лексикограф. Његови речници методолошки се ослањају на теорије Франца Јозефа Хаусмана и Игора Мељчука о колокацијама и лексичким функцијама. У области сербокроатистике његов *Српскохрватско-енглески речник* (Бг 1971, у сарадњи са Биљаном Шљивић-Шимшић) и *Енглеско-српскохрватски речник* (Бг 1971) доживео је вишеструка издања у престижним издавачким кућама, како у Србији тако и у САД. То лексикографско дело годинама је најпоузданији и најобухватнији извор о лексичкој еквиваленцији двају језика. Његови речници били су незаобилазни како у учењу енглеског у бившој Југославији, тако и у усвајању српскохрватског језика на енглеском говорном подручју. Његови најзначајнији доприноси русистици јесу: *Речник руских личних имена* (*Dictionary of Russian Personal Names*, Cambridge 1992), те *Руско-енглески речник глаголских колокација* (и E. Benson, *Russian-English Dictionary of Verbal Collocations*, Amsterdam 1993). У области англистике изузетно је значајан његов *Комбинаторички речник* (и E. Benson, R. Ilson, *The BBI Combinatory Dictionary of English: A Guide to Word Combinations*, Аmsterdam 1986, Бг 1990), оцењен као корак ка револуционисању лексикографије, а аутору је Војвода од Единбурга уручио Посебно признање за заслуге Заједнице говорника енглеског језика Комонвелта. ЛИТЕРАТУРА: R. Ilson, „Morton Benson (1924–1998)", у: *Euralex Newsletter*, Winter 1998. Динко Шипка \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНТОС **БЕНТОС** (грч. bevnqo": дубина), сви организми или насеље водених организама везани за подлогу дна морских или копнених вода. На састав **б.** утичу физичко-хемијске карактеристике воде, подлоге и седимента (муљ, песак, шљунак, стене и др.), дубина воденог басена, нагиб дна, брзина водених струја, као и количина и брзина таложења честица с тла, акумулација мртвих, пре свега планктонских организама, који падају на дно итд. Постоји велика разлика између бентоских организама, који се развијају на малој дубини у плимној и литоралној, а делимично у сублиторалној, еуфотичној зони и оних који живе на великим дубинама у дисфотичној и афотичној зони водених басена. **Б.** на мањим дубинама чине многобројне макрофитске алге и неке васкуларне биљке, као и разноврсне покретне и за дно причвршћене животиње и различити микроорганизми. У литоралном појасу тропских мора чести су корали који живе у симбиотским односима с једноћелијским алгама. С повећањем дубине и смањењем светлости све је мање биљака, тако да **б.** на великим дубинама, у зони батиала, абисала и хадала у океанима или профундала у језерима, од 200 до неколико хиљада метара, чине искључиво животињe. Васкуларне биљке и алге чине фитобентос, док животињски организми припадају зообентосу. Бентоски организми се, према величини, деле на макробентос, мејобентос и микробентос. Организми који живе на површини подлоге дна су епибентос, а они који су потпуно или делимично уроњени у подлогу су ендобентос. Најчешћи бентоски организми су различити ваљкасти и чланковити црви, сунђери, зглавкари, мекушци, бодљокошци и неке врсте риба. У копненим водама зообентос чине и ларве инсеката. Квалитативни и квантитативни састав бентоског насеља има велик биоиндикациони значај у процени стања водених екосистема, с обзиром да са повећаним загађивањем вода долази до акумулације штетних супстанци у седиментима. ЛИТЕРАТУРА: В. Стевановић, В. Васић (ур.), *Биодиверзитет Југославије са предлогом врста од међународног значаја*, Бг 1995; E. Enger, B. Smith, „Biodiversity Issues", in: *Environmental Science; A Study of Interrelationsships*, Boston 2004. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНФАЈ, Теодор **БЕНФАЈ, Теодор** (Benfey, Theodor), оријенталиста, лингвиста (Нертен, Немачка 28. I 1809 – Гетинген, Немачка, 26. VI 1881). Бавио се истраживањем санскрита *Веда* и староперсијских споменика, класичном и семитском филологијом. Својим истраживањима индијских бајки и приповедака, посебно предговором немачком преводу *Панчатантре*, засновао је миграциону теорију, по којој се постојање интернационално распрострањених мотива и сижеа тумачи њиховим заједничким пореклом у индијској књижевности (тзв. „индијска теорија") и преношењем, најпре усменим путем, a доцније преко превода у писаној књижевности, уз упоредно постојање усменог преношења „нарочито у словенским земљама". Својевремено врло распрострањена, теорија је имала утицаја на радове Стојана Новаковића и Ватрослава Јагића. Иако оспорена, допринела је потоњим компаративним изучавањима бајки. ДЕЛО: *Pantschatantra, Fünf Bücher indischer Fabeln, Märchen und Erzählungen. Aus dem Sanskrit übersetzt mit Einleitung und Anmerkungen*, I–II, Leipzig 1859. Марија Клеут \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕНЦЕ, Золтан **БЕНЦЕ, Золтан**, атлетичар, архитекта (Велики Бечкерек / Зрењанин, 23. VIII 1902 – Зрењанин, 18. IX 1985). Дипломирао у Немачкој, на Високој школи за унутрашњу архитектуру. За време студија у Штутгарту, као члан *Кикерса*, постао шампион покрајине Баден-Виртемберг у трчању на 400 м. У родном граду био је члан *Обилића*, екипног првака државе за 1925. Освојио је пет титула државног првака у трчању: 1925. на 200 (24,2 с) и 400 м (52,9 с) и 1926. на 100 (11,4 с), 200 (23,8 с) и 400 м (53,7 с). За време шестомесечне стручне праксе у Будимпешти суделовао је на првенству престонице и победио на 400 м (50,1 с). Као члан државне репрезентације наступао је 1925. у тромечу Пољска–Југославија–Чехословачка у Прагу. Његов старији брат Тибор био је такође истакнути атлетичар, у скоку увис и троскоку. Васа Атанасију \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010) # БЕОБАНКА → БЕОГРAДСКА БАНКА **БЕОБАНКА** → **БЕОГРAДСКА БАНКА** # БЕОГРАД **![001_II_Grb-Beograda.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-grb-beograda.jpg)** **БЕОГРАД,** главни град Републике Србије, који се налази на ушћу Саве у Дунав, на додиру Панонске низије и перипанонског побрђа Балканског полуострва и на раскрсници важних природних путева. Вредности оваквог положаја мењале су се сагласно историјским условима. Положај на граници Панонске низије са перипaнонским планинским појасoм има значај контакта два различита привредна рејона са комплементарним производњама, што подразумева формирање тржишта и насеља вишег ранга. Сличне положаје имају и највећи градови у ширем региону, као што су Беч, Будимпешта, Темишвар и Загреб. ![002_II_Panorama-Beograda.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-ii-panorama-beograda.jpg) Пресудан значај за развој **Б**. имао је положај на споју природних путева који по средини пресецају Балканско полуострво долинама Мораве, Вардара, Нишаве и Марице, а најбоља су копнена веза средње Европе с источним Средоземљем и југозападном Азијом. Природни излаз ових путева у Панонску низију је код Смедерева, али је због путних праваца у низији он померен ка западу, до **Б**. На другој страни Саве и Дунава овде се стичу путеви из правца Темишвара и доње Трансилваније и Молдавије, са северне периферије Панонске низије од Будимпеште и Беча, те са западне периферије и Загреба, одакле се настављају путеви ка удаљеним деловима Европе. То је утицало да се ту формира једна од најзначајнијих раскрсница путева у југоисточној Европи. [![003_II_Beograd_topografska-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/003-ii-beograd-topografska-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/003-ii-beograd-topografska-karta.jpg) Положај на две велике реке, на ушћу Саве у Дунав, повећао је саобраћајни и стратешки значај **Б**. То је посебно долазило до изражаја у временима када је речни саобраћај био ефикаснији од копненог за превоз већих количина роба. Када се овим рекама протезала државна граница, стратешки значај добијао је посебну важност, а то је, с краћим прекидима, трајало од античких времена до прве половине XVI в. и од прве половине XVIII в. до 1918. Прелаз преко Дунава и Саве није без природних сметњи. Њега су отежавале широке и водоплавне равни у Срему и Банату, које су биле природне баријере за прилаз рекама. Комуницирање са другим обалама дуго је било ефикасније лађама, које су саобраћале између **Б.** и Панчева и **Б.** и Земуна. Те природне баријере су такве да су први гвоздени мостови изграђени тек за потребе железнице, преко Саве 1884. и преко Дунава 1935. Овај други мост, Панчевачки, завршен је 1931, а његово пуштање у саобраћај подразумевало је мелиорационе радове у Панчевачком риту, који су трајали до 1935. Ка **Б.** и прелазима преко река усмерено је и неколико путева мањег значаја, како из правца јужног тако и са северног квадранта. [![004_II_Beogradsko-podrucje-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/004-ii-beogradsko-podrucje-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/004-ii-beogradsko-podrucje-karta.jpg) **Саобраћајне везе.** Најважнији пут у јужном квадранту упућен је ка долини Велике Мораве према Нишу, где се рачва ка југу према Солуну и ка југоистоку према Софији и Истанбулу. Мањи значај има пут од **Б.** ка југозападу, према Ужицу, где се рачва ка југу, односно ка Подгорици и Бару и према југозападу ка Вишеграду и Дубровнику. Остали путеви из тог квадранта имају ужи регионални (ка Шапцу, Крагујевцу и Смедереву) или локални значај. На северном квадранту најзначајнији је пут ка северу, Будимпешти и Бечу, на који се надовезује неколико европских магистрала. Међународни значај имају посавски пут, трасиран левом страном реке Саве до Загреба и Љубљане, који се такође наставља на путеве ка Аустрији и Италији, као и пут кроз Банат до Темишвара и даље ка Трансилванији и Молдавији. Пут ка Зрењанину има ужи регионални, а остали путеви углавном локални значај. Путеви Ниш – Београд – Загреб и Београд – Нови Сад су категорије ауто-пута. Прва железничка пруга изграђена је у **Б.** 1884. и повезивала је Будимпешту и већ устаљену мрежу европских пруга са Нишом. До 1889. спојена је са бугарским пругама до Софије и Истанбула. Она је остала окосница железничког саобраћаја у Србији и од ње се одваја неколико пруга наспрамног правца. Релативно касно (1935) **Б.** је железничком пругом спојен са Банатом и Румунијом. Најновија магистрална пруга Београд – Бар завршена је 1979. Слободан Ћурчић **Геолошки састав.** Тло **Б.** и околине формирало се кроз смене дужих морских и копнених фаза и набирања. То је почело пре 170 Ma у оквиру средоземног океана Тетиса. У млађој јури настали су дубоководни седименти, вулканити и серпентинити ширег предела Беле реке и Авале. После првих набирања, крајем јуре и у доњој креди, таложени су спрудни кречњаци са коралима и шкољкама, затим лапорци и кречњаци са амонитима (Стражевица) и монотона смена кластичних стена позната под називом флиш (Бела река). Горњу креду, а делом и палеоген, представљају авалски и остружнички флиш. Нова снажна набирања прекинула су тај морски режим. Из старијег миоцена око Сланаца описани су језерски бели листасти лапорци и дебели слојеви вулканских туфова. У средњем и горњем миоцену наступило је Панонско море. На великом простору настали су тада пескови, кречњаци и жућкастобели лапорци са пуно фосила. Море се повукло у плиоцену, а у квартару (Антропогену) таложени су речни шљункови и пескови (Макиш), лесне наслаге (Земун, центар **Б.**) и савремени речни седименти. Александар Грубић **Рељеф. Б.** је настао на малој површини, на крајњем северу тзв. шумадијске греде, рељефне форме која припада планинском систему динарида и која се протеже начелним правцем југ–север од Космаја и Авале до Калeмегданске стене. Дуго је град заузимао само врх те греде и најужу околину уз реке Дунав и Саву, пречника непуна 2 км. Тек од средине XIX в. он се увећава, све бржим темпом заузимајући јужније делове шумадијске греде и околних терена према Дунаву и Сави. До почетка XXI в. проширио се на дужини од око 20 км инкорпорирајући у компактну агломерацију већи број околних села. Између два светска рата, када су у састав државе дошли и суседни делови Панонске низије, град почиње у своју функционалну зону да припаја и насеља у југоисточном Срему и југозападном Банату. Стварањем урбане зоне после II светског рата, она постају интегрални део **Б.**, тако да се град проширио на две дијаметрално различите рељефне срединe. Старији део је јужно од Саве и Дунава, где доминирају рељефне форме приобалног дела последњих фаза Панонског мора. Нови делови града су северно од те две реке и на њима доминирају рељефне форме Панонске низије. Њих у геоморфолошком погледу дели тзв. панонски одсек. Прва фаза формирања савременог рељефа на подручју **Б.** везана је за тектонске покрете у средњем плиоцену, односно за спуштање дна Панонског мора и стварање панонског одсека, чији трагови су очувани дуж читаве северне и источне периферије града као стрми прегиби. У фази настанка одсек је могао бити виши отприлике за висинску разлику касније насталих површи (150 м). Начелан правац одсека је запад–исток и његово формирање је значило крај фазе седиментације језерског материјала и почетак ерозивне фазе развоја рељефа, односно усецања обале. То се одвијало у четири фазе, координирано с ритмичким опадањем нивоа мора, условљеног издизањем Карпата. Трагови застоја у снижавању нивоа мора су четири површи назване по локалитетима на којима су најбоље очуване. Највиша је Рипањска површ, висока 260 м н.в. Следе пиносавска (210–215 м н.в.), теразијска (150–160 м н.в.) и булбудерска површ (110 м н.в.). Исти трагови повлачења нивоа Панонског мора постоје и у Ђердапској клисури. Најјаснији трагови највише површи су на крајњој југоисточној периферији **Б.**, северно од Малог Мокрог Луга и источно од Вишњице. Јасан траг пиносавског нивоа је испод Великог Врачара на развођу Булбудерског и Мирјевског потока. Траг наредног нивоа је између Булбудерског и Мокролушког потока (код Цветкове механе). Најнижи ниво се протеже од Малог Калемегдана низ Дунав, али је на многим местима поремећен урвинским процесима и ерозијом реке. На њему су Ново гробље и Омладински стадион. Упоредо с повлачењем обалске линије, развијала се речна мрежа управна на панонски одсек и на правце пружања тераса. Формиране су долине које су расецале површи и трансформисале их у благо заобљена развођа између плитких и широких долина. Највећа је долина Топчидерске реке, која се налази западно од шумадијске греде, између Дедиња и Кошутњака. Топчидерска река је на неким местима дубока око 100 м, а улива се у Саву. Изразита је и долина Мокролушког потока, којом је трасиран ауто-пут Београд–Ниш. Краће су и мање изразите долине њихових притока: Булбудерског потока (траса улица Цвијићеве и Димитрија Туцовића) и Мирјевске реке (источно од Звездаре дуж Мирјевског булевара), који се уливају у Дунав. Остале долине су мање утицале на развој **Б**. Савремене промене рељефа везане су највише за денудацију, односно урвинске процесе, који су најизразитији на линији панонског одсека и у зонама већих релативних висина и нагиба. Случајеви бујичне денудације су изузетна појава. Северно од панонског одсека настале су млађе рељефне форме из времена плеистоцена и холоцена. Јужно од Саве и Дунава то су алувијалне равни на подручју Макиша, Београдског сајма, Главне железничке станице (Бара Венеција) и Београдске луке, а северно од њих тада је настала читава београдска околина у Срему и Банату. Најизразитија плеистоцена форма су Земунски лесни плато и Бежанијска коса, а знатно су нижи плеистоцена тераса и алувијална раван Саве јужно од њих. ![005_II_Beograd-pogled-sa-Avalskog-tornja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/005-ii-beograd-pogled-sa-avalskog-tornja.jpg) Највиши морфолошки члан је лесни плато (зараван), који се поред Дунава протеже од Фрушке горе до Земуна, одакле се издужује ка западу. Приобални део заравни зове се Земунска лесна зараван, а део западно од ње Бежанијска коса. Настали су у плеистоцену навејавањем леса чији су складови дебели око 40 м. Површина заравни је на 100–112 м н.в. На југоисточном рту заравни подигнута је Земунска тврђава. Према југу плато се завршава стрмим одсецима или прегибима 30–40 м релативне висине. На њих се надовезује плеистоцена тераса, на којој су очувани слојеви леса дебели само неколико метара. Њена површина је на око 80 м н.в. Тераса се у зони широкој до 1 км протеже од Дунава код Земуна до краја Бежаније. Она је за око 3 м виша од алувијалне равни Саве. На источној периферији настао је Земун, а на западној село Бежанија. Површина уз ушће Саве у Дунав, на ширини до 4 км, је алувијално земљиште. То су терени које су плавиле високе воде Дунава и Саве, као и високи нивои подземних вода. Ширење града по њима захтевало је изградњу одбрамбених насипа и обимно насипање чиме је после II светског рата ниво земљишта изједначен са плеистоценом терасом. Део југозападне периферије Баната између река Дунав и Тамиш назива се Панчевачки рит. У геоморфолошком погледу то је једнолична територија или алувијална раван ове две реке, са свим типичним карактеристикама. Она је дуго била изложена редовним поплавама, испресецана старим коритима и с великим ујезереним и забареним површинама. Због тога је на њој насељеност дуго била мала. Приликом ширења **Б.** на ове површине природна средина је минимално измењена. **Воде.** За **Б.** најзначајнији хидролошки објекти су реке Дунав и Сава, које су у великој мери условљавале настанак и развој града. Дунав је велика међународна река, друга по дужини у Европи (2.860 км). Кроз Србију, као гранична или као унутрашња река, тече дужином од 588 км. Код **Б.**, на 1.170. км од ушћа, са десне стране прима воде реке Саве, дуге 945 км. Крај београдске агломерације Дунав протиче готово праволинијски, правцем северозапад–југоисток, дужином од 14,5 км (од северозападне периферије Земуна до краја Аде Хује). На том потезу лева обала реке је ниска и подложна поплавама. Чак су и насипи изграђени далеко од реке, на неким местима до 1.300 м, пружајући могућност за изливање. Десна обала је наспрам Земунске заравни стрма, а низводније је ниска и слична оној са друге стране реке. После ушћа Саве ширина водоплавног терена је ужа и ограничена је падинама панонског одсека. На споју две реке налазе се Ратно острво и три мале аде уз њега, а Ада Хуја је на источној периферији **Б**. Узводно од ушћа Саве, на банатској страни, постојало је неколико острва, али је њихове рукавце засуо Дунав, па су они сада део Панчевачког рита. Код северне периферије Земуна Дунав је при средњим водостајима широк око 700 м, наспрам центра града је око 100 м ужи, пред ушћем Саве широк је око 850 м, а наспрам Аде Хује око 1.100 м. Његов водостај је највиши у априлу, а најнижи у септембру, односно октобру. Током првог месеца (просек 1946–1990) он достиже ниво од 71,87 м н.в. код Земуна и 71,43 м н.в. у близини Панчева, а у септембру је његов ниво на 70,13 м н.в. код Земуна, а у октобру 68,77 м н.в. код Панчева. Обала је на 71,5 м н.в. Највише воде знатно надвисују ниво обалске линије и 26. III 1981. у Земуну достигле су ниво од 75,44 м н.в., а 25. и 27. марта исте године код Панчева 74,89 м н.в. Повремено оне плаве најниже делове града. Изузетно високи водостаји забележени су 1895, 1924, 1926, 1965. и 2006. Висинска разлика између најниже и највиже забележене воде у Земуну је 8,64 м, а код Панчева 8,86 м. ![006_II_Beograd-Ada-Ciganlija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/006-ii-beograd-ada-ciganlija.jpg) Друга велика београдска река је Сава. Дуга је 945 км, а у Србији је њен доњи ток од 207 км, прво као пограничне реке са Републиком Српском, а касније као унутрашње реке. Начелни правац отицања Саве крај **Б.** је југозапад–североисток, на дужини од око 9,5 км (од почетка Аде Циганлије, односно наспрам јужне периферије Жаркова до ушћа). Десна обала реке је различито удаљена од виших терена – панонског одсека. На првом сектору њих дели алувијална раван Макиш, на неким местима широка и до 4 км. Код Чукарице корито је у непосредној близини одсека, а затим их поново дели ниско земљиште на којем су Београдски сајам и Главна железничка станица (оно је насипано од 1867, а најинтензивније у време градње станице, па све до 1930). У непосредној близини ушћа корито је уз Калемегданску стену. Дуж читаве леве обале је алувијална раван, код Новог Београда широка до 4 км. Ниски терени крај реке су или насути до безбедних нивоа (Нови Београд) или су од високих вода заштићени насипом (Макиш). На том сектору реке налазе се две аде, Ада Циганлија (дуга 5.250 м, а широка до 700 м) и знатно мања Ада Међица. Треће острво, Мала Циганлија, спојено је са сремском обалом и сада је полуострво. Ширина реке при средњим водостајима је наспрам Аде Циганлије до 500 м, а близу ушћа се смањује за половину. Највиши водостаји Саве код **Б.** су у априлу, а најнижи у октобру. Средњи априлски водостај (просек 1946–1990) достиже 71,99 м н.в., а средњи октобарски 69,29 м н.в. Висина обале је на 71,5 м н.в. Највиши водостај забележен је 26. III 1981, када је достигао ниво од 75,46 м н.в. Највеће поплаве су се догодиле 1924, 1937, 1940. и 2006. Максимална разлика између ниског и високог водостаја је 8,84 м. Остали токови у **Б.** су мали. Своје природне карактеристике у знатној мери је задржала Топчидерска река, али је то мали ток који Сави даје у просеку мање од једног м3 воде у секунди. Остале београдске реке и потоци су још сиромашнији и њихове воде прихвата градска канализација. У Панчевачком риту је неколико фосилних корита (Визељ, Мокри Себеш, Каловита), у које се скупљају високе подземне воде, које се пумпама пребацују у Дунав. Слободан Ћурчић **Педолошки састав. Б.** се карактерише сложеном грађом геолошког супстрата, што је заједно с рељефом, климом и вегетацијом утицало на образовање различитих систематских категорија земљишта. Основни типови земљишта образованих на подручју града **Б.** према постојећим педолошким картама (1:50 000) су: ареносоли (пескови; мање површине, искључиво у речним долинама у оквиру других типова земљишта), лептосоли (калкомеланосол, ранкери; на Космају, у Бубањ потоку, Ритопеку), черноземи (узане траке дуж обала Дунава и Саве), вертисоли (Смонице, на језерским терасама у Рипњу, Врчину, Бегаљици, између Умке и Моштанице и у Вранићу), камбисоли (гајњача – еутрични камбисол; доминантно земљиште јужно од Дунава и Саве), лувисоли (елувијално-илувијална, излужена земљишта; знатне површине у атарима села Дрена, Јасенка, Стублина, Мислођина и Барича), флувисоли (алувијална земљишта, заступљена поред свих река у овом подручју), планосоли (псеудоглеј, јужно од Саве и Дунава), глејсоли (глејна земљишта – ритске црнице, ливадске црнице; срећу се у широким долинама Дунава, Саве, Тамиша, Колубаре и Тамнаве и долинама мањих река и потока ), солонец (мање површине уз десну обалу Тамиша), солончак (мања површина на подручју Овче). Владимир Хаџић; Александар Ђорђевић **Биљни и животињски свет.** Подручје **Б.** у биогеографском погледу представља део Холарктичке биогеографске области и то: (а) срењоевропског региона низијских и брдских листопадних шума јужно од Саве и Дунава и (б) понтско-јужносибирског региона с карактеристичним екосистемима степа и шумо-степа, који је заступљен на лесним платоима и побрђу дуж Дунава. Развој града је довео до великог уништавања природних екосистема и њихове замене полуаутономним (пољопривредне површине) и неаутономним екосистемима (урбане зоне). Садашњу шумовитост ширег подручја **Б.** карактерише изразита дефицитарност. Од укупно 3.244 км2, колико износи површина београдског региона, шуме обухватају свега 367 км2, што представља само 11,3%. Иначе, оптимално процењена површина под шумом морала би на подручју **Б.** износити око 27% територије. Истовремено, од 367 км2 под шумом, високе шуме заузимају свега 50 км2, изданачке 258 км2, шикаре и шибљаци 11 км2, плантаже 30 км2, док необрасло шумско земљиште захвата чак 18 км2. Најнижи појас хигрофилних шума врба, топола и храста лужњака готово је у потпуности уништен или је редукован на најмању меру. Преостале оазе ових шума одржале су се само у уском обалном појасу Саве и Дунава, или на њиховим адама. Термофилни (брдски) појас храстових шума уништен је у још већем обиму. Истовремено, просторни распоред преосталих шума је веома неповољан јер већину чине изоловани комплекси окружени пољопривредним површинама. Преостале шуме на територији **Б.** имају данас претежно мелиоративни и рекреациони значај. Највећа шумовитост је присутна на територијама општина Вождовац (23%), Барајево (21%), Сопот (18%) и Лазаревац (17%). Најмања шумовитост је присутна на подручју Гроцке (1%) и Земуна (5%), док на територијама централних београдских општина (Врачар, Нови Београд, Савски Венац и Стари град) природна шумовитост данас практично не постоји. Највеће површине на подручју **Б.** припадају данас агроекосистемима (ораницама) које се простиру на око 57% његове укупне површине. Поред тога, воћарско-виноградарски екосистеми заузимају 6% укупне територије **Б.**, ливадско-пашњачки екосистеми захватају 6% територије, рибњаци, тршћаци и баре 1%, водени екосистеми 1%, док се урбанo-антропогени екосистеми простиру на око 19% укупне територије **Б**. На неким стаништима природних шумских екосистема **Б.** човек је делимично садио шумске културе. Најчешће су сађене брзорастуће врсте као што су бели и црни бор, евроамеричка топола, багрем, липа, дивљи кестен и др. Поред 90 самониклих врста дрвећа, на подручју **Б.** данас живи и око 150 донетих из различитих крајева света. На подручју **Б.** налази се 71 парк, при чему их је највише на Савском венцу (17), Земуну (11), Старом граду и Палилули (по 8), Новом Београду (7), а најмање у Раковици (1). Од 17 парк-шума, најпознатије и највеће су оне на Звездари, у Јајинцима и Шумицама. Традиција истраживања биљног света **Б.** и његове околине траје још од Панчићевог времена. У једном од својих капиталних дела *Флора у околини Београдској* (Бг 1865) Јосиф Панчић наводи, за оно време, присуство 1.156 врста васкуларних биљака. Данас поуздано знамо да на територији **Б.** живи укупно 2.010 аутохтоних и алохтоних врста или подврста васкуларних биљака, од којих се чак 1.927 развија изван парковских површина. За више од 180 врста, које Панчић бележи крајем XIX в., поуздано је утврђено да су ишчезле са подручја **Б.**, док се у последњих 70 година појавило више од 130 новопридошлих, случајно или намерно унетих биљака које се спонтано шире. Међу њима су посебно опасне инвазивне врсте као што су: пајасен, кисело дрво, багремац и амброзија. Значајно је да флора маховина ширег градског подручја броји више од 170 различитих врста, што је важно с обзиром на то да су маховине поуздани биоиндикатори квалитета ваздуха. Животињски свет **Б.** је, такође, веома разноврстан, иако много мање истражен, посебно фауна бескичмењака. Ипак је познато да су од 218 изабраних и детаљније проучених врста инсеката ширег подручја **Б.** најбројније групе дневних лептира (106 врста), правокрилаца (67 врста) и социјалних оса и пчела (укупно 30 врста). О урбаној и субурбаној фауни кичмењака **Б.** много се више зна. У Дунаву, Сави и Савском језеру живи 56 врста риба. Неке су ендемити Дунава или су угрожене и заштићене, али има и инвазивних, страних врста које се неконтролисано шире. На ширем подручју **Б.** констатовано је укупно 15 врста водоземаца и 18 врста гмизаваца, што представља више од 2/3 фауне Србије (85% фауне водоземаца, 62% фауне гмизаваца). Фауна птица броји укупно 175 врста, што представља близу 1/2 врста Србије, док су сисари заступљени са укупно 62 врсте (2/3 фауне Србије), међу којима се посебно истиче угрожена и заштићена група слепих мишева са 18 врста. ![007_II_Beograd-Usce.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/007-ii-beograd-usce.jpg) Очувани делови природе **Б.**, као и неке вештачки подигнуте зелене површине посебних вредности, уживају статус заштићених природних добара у различитим категоријама: Предео изузетних одлика (Велико Ратно острво, Космај и Авала); Резерват природе (шума сребрне липе и шума храста лужњака и граба код Хајдучке чесме у Кошутњаку); Споменик природе (Ботаничка башта Јевремовац, Бањичка шума, Миљаковачка шума, Арборетум Шумарског факултета, Пионирски и Академски парк). Укупна површина заштићених природних добара на подручју **Б.** обухвата 47 км^2^. Од 111 појединачних стабала лишћара и четинара, која су од 1949. заштићена као споменици природе, данас је витално око 70 примерака у оквиру 28 врста, од којих су најчешћи различити храстови, платан, гинко, буква, кедар, оморика и тиса. Слободан Јовановић ![008_II_Beograd-ruze-vetrova.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/008-ii-beograd-ruze-vetrova.jpg)![009_II_Beograd-klimadijagram.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/009-ii-beograd-klimadijagram.jpg) **Клима. Б.** се налази у области умереноконтиненталног климата Балканског полуострва. Ова област је већи део године под доминантним утицајем два акциона центра атмосферске циркулације: исландског циклона и азорског антициклона. У зимском периоду повремено долази под утицај сибирског антициклона. Отвореност рељефа према северу (Панонска низија) олакшава продоре хладног поларног ваздуха, док релативна близина Медитерана условљава повремене продоре топлог ваздуха суптропских ширина. Последица тога је велико годишње апсолутно колебање температуре ваздуха од 69,8 °С. Метеоролошка станица у Карађорђевом парку у **Б.** поседује најдужи континуирани низ података мерења у Србији, од августа 1887. На основу осматрања у периоду 1887–2007. може се закључити да средња годишња температура износи 11,8 °С. Апсолутни минимум температуре од -26,2 °С забележен је 10. I 1893, док је апсолутни максимум од 43,6 °С забележен 24. VII 2007. У посматраном периоду **Б.** је од паланке прерастао у метрополу, а број становника се увећао за преко 20 пута. Трансформација непосредног окружења метеоролошке станице од шумско-ливадског предела до релативно густо изграђене урбане целине, као и емисија полутаната, условили су стварање и развој урбаног острва топлоте. Климатолошке станице на територији града поседују податке за различите периоде, а и налазе се на различитим надморским висинама, тако да је тешко проценити интензитет урбаног острва топлоте. Извесно је да је његово присуство израженије код минималних него код максималних температура, због чега је дневна амплитуда у граду мања за 1–3 °С. За процену динамике раста урбаног острва топлоте **Б.** коришћени су интерполисани подаци за неурбану метеоролошку станицу Римски Шанчеви код Новог Сада, по декадама од 1891. Показало се да је разлика у декадној температури до последње декаде XX в. порасла за 1 °С, а то представља просечни декадни интензитет актуелног топлотног острва града **Б**. Имајући у виду констатовани раст урбаног острва топлоте, а поштујући препоруке Светске метеоролошке организације о дужини стандардних метеоролошких периода, за приказ карактеристика климе **Б.** коришћени су подаци из периода 1971–2000. У поменутом периоду средња годишња температура износила је 12,1 °С. Најхладнији месец је јануар са средњом температуром 1,3 °С, док је најтоплији јул са 22,1 °С, што значи да годишња амплитуда температуре износи 20,8 °С. **Б.** годишње просечно има 93,2 летња дана с максималном температуром вишом од 25 °С, а 29,7 тропских дана с максималном температуром преко 30 °С. Тропских ноћи има просечно 11,2 годишње. **Б.** има просечну годишњу количину падавина од 688,1 мм, с минимумом у фебруару (38,4 мм) и максимумом у јуну (95,4 мм). Процењује се да је под утицајем града дошло до повећања количине падавина за око 17%. Посматрано по сезонама, најмање падавина излучи се зими (19,5%), а највише лети (32,2%), тако да годишњи режим падавина има типичне одлике континенталног типа умерених ширина. Дужина сијања сунца износи просечно 2.059 сати годишње, при чему је она лети око четири пута већа него зими. Годишње је 54% неба покривено облацима, с минимумом у августу (37%) и максимумом у јануару (68%). Сезонски ток облачности супротан је падавинском, а има минимум лети и максимум зими. У **Б.** има годишње 30,7 дана са грмљавином, с максимумом у јуну, када је и највећа учесталост града. Просечна годишња релативна влажност ваздуха је под утицајем урбанизације смањена за 7,5% и износи 68,5%. Годишње у **Б.** има 43% дана са тишинама, док од ветрова доминира кошава са 15,7%. Владан Дуцић **Становништво.** Сигурнији подаци о броју становника **Б.** потичу тек од средине прве половине XIX в. Ранији подаци су резултат процена. Први поузданији попис обављен је 1834, од када се они обављају доста редовно. Њихови резултати нису апсолутно упоредиви јер су се мењале границе статистичког круга и методологија пописивања. И поред тога, они сведоче о неоспорном порасту популације, све до најновијих времена. ![010_II_BG_popis-stanovnistva_tabela 1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/010-ii-bg-popis-stanovnistva-tabela-1.jpg)Подаци о ланчаном индексу пораста (од пописа до пописа) региструју случајеве увећања популације и за више од два пута, што је сигуран знак да је реч о масовним досељавањима или проширивањима статистичког круга. То је било највише изражено после II светског рата, када су београдској популацији прибројани и делови града који се налазе у Срему и Банату, чиме су прикривене ратне жртве код становништва. Послератни период довео је до још једне фазе развоја. Од 1961. евидентно је стално смањивање темпа пораста, да би он у последњој деценији прешао у депопулацију (податак ланчаног индекса од 95,8 није реалан, а када се коригује због промене методологије пописа, он износи 98,8 индексних поена). За то има неколико узрока. Један од њих је формирање урбане зоне, која се проширила на широк круг околних села. У многим од њих број становника и даље расте брзим темпом, док централни делови града губе становништво. На Врачару, Савском венцу и Старом граду тај процес је почео после 1961, на Палилули после 1981, а на Звездари и Новом Београду после 1991. У тим деловима града земљишна рента је веома висока и пословне функције истискују стамбене према периферијама. То се види по подацима да када градско језгро између 1991. и 2002. губи становништво, оно се у околним насељима повећава. На пример, у општини Земун становништво се увећавало у Угриновцима за 179,1, Сурчину 119,4, Бечмену за 116,7; у општини Гроцка у Болечу за 127,5, Калуђерици 127,7, Лештанима 127,2; у општини Барајево у Барајеву за 136,6, Баћевцу 138,1, Гунцатима 127,1, Мељаку за 145,8 индексних поена. Београдско административно подручје је пространо и поред градских општина (Вождовац, Врачар, Звездара, Земун, Нови Београд, Палилула, Раковица, Савски венац, Стари град и Чукарица) обухвата и околне општине Барајево, Гроцка, Лазаревац, Младеновац, Обреновац и Сопот. То је територија површине 3.222 км2 са 157 насеља у којима је 2002. живело 1.576.124 становника или 20,5% становништва Србије (без Косова и Метохије). Између 1991. и 2002. број становника је порастао са 1.552.151 на 1.576.124 или по индексу 101,5, али је то хетерогено подручје, па је поред **Б.** још 84 насеља доживело депопулацију. Природни прираштај је раније био значајан фактор увећања београдске популације и до почетка 80-их година XX в. доносио је више становништва од миграција. Од 90-их година он опада, како на ужем градском подручју тако и у приградским општинама, а од тада пораст броја становника зависи искључиво од усељавања. ![011_II_BG_kretanje-broja-stanovnistva-grafikon.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/011-ii-bg-kretanje-broja-stanovnistva-grafikon.jpg)Важан фактор развоја београдске популације увек су биле миграције. Године 2002. на ужем градском подручју живело је 529.371 лице (47,3% популације) које је ту рођено. Тај је удео знатно мањи него у централној Србији (54,6%) и Војводини (53,1%). Већи део београдске популације чини досељено становништво. Највише њих досељено је из других насеља у централној Србији (43,9%). Темпо досељавања није био равномеран. Он је углавном у складу с порастом популације, па су и поред знатне временске дистанце и 2002. веома бројни били имигранти из периода 1946–1960 (21,2 %) и 1961–1970 (20,8%), док су каснији периоди доносили мање скупине; 1971–1980 (16,5%) и 1981–1990 (11,7% укупног броја). Разумљиво је да је досељавања било највише у периоду 1991–2002. са 22,7% јер је тај проценат становништва минимално смањен поновним пресељавањем или морталитетом. Досељавања у остала (сеоска) насеља београдке групе општина имао је други темпо и одражавао је сукцесивно формирање урбане зоне. Попис становништва из 2002. показао је у београдским селима следећи темпо досељавања: 1946–1960. досељено је 7,9%, 1961–1970. 8,3%, 1971–1980. 19,3%, 1981–1990. 21,2% и 1991–2002. 38% укупног броја имиграната. Сукцесивни раст досељавања одразио се и на проценту аутохтоног становништва у селима у близини **Б**. Код села значајних по брзом увећању популације између 1991. и 2002. удео аутохтоног становништва био је далеко мањи него у **Б.**: Угриновци 30%, Сурчин 39,1%, Бечмен 32,9%, Болеч 31,3%, Калуђерица 27,4%, Лештане 29,4%, Барајево 35,8%, Баћевац 39,8%, Гунцати 36,3%, Мељак 34,5%. Велика већина досељеника у околна села оријентисана је на рад у **Б**. То илуструју и подаци о дневним миграцијама. Унутар града дневних миграната је 2002. међу радницима било 14.293 или 3,6% активног становништва. У селима београдског подручја било их је 71.273 или 68,7% активног становништва. ![012_II_BG_Knez-Mihailova-ulica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/012-ii-bg-knez-mihailova-ulica.jpg)Године 2002. београдску популацију чинило је 522.451 или 46,7% мушкараца и 597.191 или 53,3% жена. То је несразмера већа од државног просека (48,6% према 51,4%). Просечна старост градског становништва је 41 година, што по демографским критеријумима чини ову популацију старом. Нижи је и државни просек (40,2 године) и просек у околним селима (39,4). У свим срединама женски део популације старији је од мушког. У граду је та несразмера 42,3 према 39,5. Разликује се и старост становништва појединих делова града. Најстарије су популације Врачара (44,5) и Старог града (43,9), а најмлађе су на Чукарици (39,4), у Земуну (39,7), Раковици (40,2) и на Звездари (40,5). У граду је младо становништво (0–19) чинило 20,1%, средовечно (20–59) 57,3% и старо (60 и више година) 22,6 % популације. У **Б.**, према подацима из 2002, привређује 500.978 лица или 44,7%, нека лична примања ван рада има 283.332 или 25,3%, а издржавано је 331.960 лица или 29,7% популације (3.372 лица или 0,3% је на раду у иностранству у трајању до једне године). Од републичког просека, ова популација се разликује по томе што је у њој мање активног и издржаваног становништва, а више је лица с личним приходима. Активно становништво највећим бројем било је запослено у трговини и услужном занатству (76.825 лица или 19,4%), прерађивачкој индустрији (65.179 лица или 16,5%), здравству (37.694 лица или 9,5%), саобраћају (36.645 лица или 9,3%), „пословним активностима" (34.259 лица или 8,7%), државној управи (33.698 лица или 8,5%) и образовању (24.803 лица или 6,3%). У околним селима у „градским" занимањима радио је велики део активног становништва, а у неким од њих удео запослених био је већи него у граду (прерађивачка индустрија и грађевинарство), али су то углавном дневни мигранти. У наведеним занимањима запосленост у **Б.** у наведеном периоду била је већа од републичког просека. Изузетак је прерађивачка индустрија. Београдска популација је по етничком саставу веома хомогена. Њу су 2002. чинили 989.324 или 88,4% Срба, 20.036 или 1,8% лица која су се изјаснила као „Југословени" и 18.250 или око 1,6% Црногораца. Ниједна друга група није достигла удео од једног процента. ![038_II_BG_Verska-pripadnost-stanovnistva-tabela-3.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/038-ii-bg-verska-pripadnost-stanovnistva-tabela-3.jpg) **Административна подела.** **![013_II_BG_administrativna-podela-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/013-ii-bg-administrativna-podela-karta.jpg)Ширење насеља.** Према најстаријим траговима о насељености подручја данашњег **Б.**, насеља која су му претходила била су на крајњем северозападном делу Калемегданске косе, са две стране заштићенe рекама. Ту је, на површини од око 2 км2, био смештен **Б.** до средине XIX в. Доминантан положај имала је тврђава, а цивилно насеље имало је форму подграђа. У време аустријске окупације (1717–1739) цивилни део града био је опасан шанцем, односно насипом широким око 6 м и ровом дубоким 4 м, који су му дуго ограничавали ширење. Шанац се протезао од обале Саве правцем Великог степеништа до улице Косанчићев венац, затим трасом те улице до Варош-капије, улицама Топличин и Обилићев венац до Стамбол-капије (Трг републике), правцем Скадарске улице до Улице цара Душана где је била Видин-капија, а одатле ка северу до Дунава код старе ботаничке баште, од које се Дунавском улицом протезао до тврђаве. Та површина је подељена теразијском гредом правца северозапад--југоисток, чије теме је на око 115 м н.в. Од ње се према југозападу спушта стрма савска падина, а према североистоку је блажа и пространија падина према Дунаву (Дорћол). То су били терени погоднији за градњу и најнасељенији део старог **Б**. До краја турске владавине становништво се диференцирало тако да је дунавску страну греде насељавало муслиманско, а савску српско становништво. На северу Дорћола постојала је једна јеврејска махала. По морфолошким карактеристикама то је била оријентална варош с мрежастим распоредом улица и малом густином градње. Неки трагови старе морфологије су очувани. То су, пре свега, правци улица условљени рељефом (трасирани по темену калемегданске косе и у њеном подножју) или пружени по правцу шанца, затим улица главне чаршије и неке слободне површине (пре свега Студентски трг који је прво био турско гробље, па Велика пијаца, а претпоставља се да је на том месту био и римски форум). Темељнија регулација вароши, започета 1869. по плану Емилијана Јоксимовића, избрисала је највећи број трагова оријенталне вароши створивши насеље с решеткастим распоредом улица, у којем има доста деформација. Трагови старе морфологије су уске улице, од којих су неке и кривудаве. Прва приградска насеља ван палисада настала су у првој половини XVIII в. Једно од њих било је мало Циганско село уз обалу Саве код баре Венеције (сада Главне железничке станице), али је оно касније расељено. Друго насеље, које су по плану градили Аустријанци, била је Доња Српска варош, на савској падини источно од Железничке станице. Турци су је после поновног заузимања **Б.** порушили, а на том месту настао је оријентални заселак Сава мала. Она је у време Првог српског устанка расељена, а на њеном месту настало је српско насеље. Треће насеље била је Палилула источно од каменолома Ташмајдан. Такво стање очувано је до средине XIX в. када се број становника нагло увећао досељавањем Срба. Настао је део предграђа Теразије, који повезује Варош са Савом малом и Палилулом. Сава мала је проширена ка југу до долине Мокролушког потока (данас Мостар), а Палилула до Вуковог споменика. Између њих се уметнуо нови део Врачар, који се проширио до Славије. У то време (1841) **Б.** је постао главни град Србије, у њему је изграђено неколико управних зграда, касарни и двор, чији је највећи број у околини данашње Немањине улице, где су се до данас одржале. Ангажовани су и први мерници и инжењери (Атанасије Николић, Франц Јанке и др.) за регулацију и планирање даљег ширења. ![015_II_BG_sirenje-gradskog-naselja-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/015-ii-bg-sirenje-gradskog-naselja-2.jpg) До почетка XX в. **Б.** се није много проширио. Граница на савској падини није се померала, а површина на којој је сада Клинички центар Србије била је „Војничко поље". Јужна граница се померила од Славије на Врачар, до цркве Св. Саве, а на Смедеревском путу остала је у близини Вуковог споменика. Источна граница града остала је на левој страни долине Булбудерског потока, а на другој страни је само Ново гробље. У међувремену, затрпан је Шанац, 1862. порушене су варошке капије, чиме је Варош спојена с предграђима. Од средине XIX в. до I светског рата дошло је до малих промена у територијалном ширењу **Б**. Највеће су биле на источној периферији града где се **Б.** дуж Смедеревског пута проширио до Црвеног крста, као и на десној страни Булбудерског потока код Новог гробља и северно од Ботаничке баште. Настављено је насипање баре Венеција и проширена је Железничка станица. Током међуратног периода промене су биле веће. Тридесетих година XX в. **Б.** на југозападу прелази долину Мокролушког потока. На Топчидерском брду и савској падини настаје велико и компактно насеље Сењак. Тиме **Б.** долази до долине Топчидерске реке. Насеље Сењак је само малим фронтом на северу спојено са старијим делом града. На другој страни те долине, на Бановом брду, почело је формирање Чукарице. Долину Мокролушког потока прелазе и два мања издвојена насеља, једно је источно од пиваре, а друго јужније од њега (североисточно од Белог двора) у близини села Бањица. Источно од њих, на Вождовцу, формирана је још једна издужена периферија **Б.** и други зачетак његовог радијалног облика. Северно од њега проширен је и компактни део града на подручју Душановца до Пашиног брда (Шумице). Основа града издужена је и дуж Смедеревског пута, где је он дошао близу села Мали Мокри Луг. То проширење је било широко и допирало је до Новог гробља. Источно од Новог гробља град је проширен до брда Звездара. Тада се зачела тенденција ширења града дуж путева, што се задржало до данашњег времена. Први пример био је код Сењака и прелазак на леву страну Мокролушког потока дуж Обреновачког пута. Тим правцем настали су Сењак и Чукарица, а каснијим ширењем с њима су на југозападу спојена стара села Жарково и Железник, а на југу, у правцу пута за Чачак (Ибарска магистрала), села Раковица, Кнежевац и Ресник. На том правцу настало је и неколико нових приградских насеља. Правцем „шумадијске греде" и пута ка Младеновцу, између долина Кумодрашког потока на истоку и Бањичког на западу, издужио се део града Вождовац. Он је спојио **Б.** са селима Бањица, Кумодраж, Раковица и Јајинци. Ширење дуж Смедеревског пута повезало је град с Малим и Великим Мокрим Лугом, а уз обалу Дунава са селима Мирјево и Вишњица. На тај начин основа града добила је радијалан облик. ![016_II_BG_Novi-Beograd.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/016-ii-bg-novi-beograd.jpg) Ширење компактне агломерације ка северу спречавали су Дунав и Сава, њихове широке и подводне алувијалне равни, а и чињеница да су Срем и Банат до 1918. били у другој држави. Припајањем северне околине **Б.** Југославији створени су услови за ширење града и на ту страну. За то је било потребно да градске функције ојачају и да се смогне финансијска снага како би се ти терени припремили за градњу. То се догодило убрзо после II светског рата. На сремској страни ширење се од тада одвија у већој мери под контролом, а изграђен је део града Нови Београд, који је инкорпорирао оближњи град Земун и село Бежанију. У Банату су оближња села трансформисана у приградска насеља, нагло су увећана, а у њима су грађени пространи стамбени комплекси с кућама за колективно становање. Села Крњача, Борча и Ковилово постала су јединствена агломерација. Многа околна села, ван тог круга, претрпела су знатне функционалне и физиономске трансформације. За њих су карактеристична знатна усељавања, пораст броја становника и масовно напуштање пољопривредних занимања. Досељеници се по правилу запошљавају у **Б.**, тако да је удео аграрног становништва смањен на ниво карактеристичан за градове. Најтипичнија приградска насеља западно од града су Остружница, Умка и Пећани, југозападно Велика Моштаница, Сремчица и Мељак, јужно Рушањ, Пиносава, Бели Поток и Рипањ, а југозападно Калуђерица, Болеч, Врчин и Лештане. Трансформација је код неких села достигла такав степен да су та места стекла правни статус града (Бели Поток, Пиносава, Гроцка, Добановци, Сурчин, Борча, Овча и др.). Сличне промене доживела су и нека села ван круга београдских општина, а у Срему је најтипичнији пример Нових Бановаца. **Морфолошке карактеристике.** Изглед основе **Б.** је са северне и западне стране одређен обалама или плављеним теренима Дунава и Саве, али је на јужној и источној страни ширење било углавном слободно. До почетка XX в. град се ширио према југу, са источне стране ограничен долином Булбудерског потока. И у том правцу он дуго није прешао на леву страну долине Мокролушког потока. Све време његова основа је имала овалан облик. Те две баријере савладао је почетком XX в. од када формира радијалан облик. Рељеф је условио још неке морфолошке карактеристике. Суток две реке ограничио је територију у облик троугла, у његовом темену је нуклеус насеља и савремени центар, а шумадијска греда је доспела до њега и читаву територију поделила на два дела. Тим правцем формиране су две најмаркантније улице. Једна од њих полази од тврђаве, протеже се према југу--југоистоку (улице Краља Милана и Булевар ослобођења) до периферије града и Авале. На њу се надовезује пут према Младеновцу, Крагујевцу и централним деловима Шумадије. Други важан правац протезао се источном ивицом шумадијске греде (изнад долине Булбудерског потока) ка Смедереву, што је правац старог цариградског пута. Њиме је формиран Булевар краља Александра. Трећи путни правац није оставио толико јасан траг на морфологији града, а протезао се савском падином ка Обреновцу. Тај путни правац није имао посебан значај док те улице није преузео пут ка југозападу (Ибарска магистрала). Радијалан карактер основне мреже улица дало је још неколико улица сличног правца, али се на њих не надовезују важни друмови и функције су им углавном ограничене на повезивање периферија са центром. И на локалном плану је очигледан утицај рељефа на правце пружања улица. На теренима са већим стрминама бирани су најрационалнији правци, изохипси и линеарни распоред улица. То је најтипичније у долинама потока (читава траса долине Булбудерског потока, Мокролушког потока и др.) и на косама (Вождовац, са обе стране Смедеревског пута, дуж читаве савске падине, на североисточној страни Великог Вождовца и др.). На распоред улица великог трага оставило је и наслеђено стање, тако да су само на малим површинама остварене решеткасте форме. То је посебно карактеристично за области крајње периферије, где су наслеђене морфологије старих села. Једини део града који се развијао без старог урбаног наслеђа је Нови Београд, па је у њему доследно спроведен решеткаст распоред улица и простране слободне површине око зграда. Слободан Ћурчић **Привреда.** Градска привреда прилагођавала се историјским приликама (ратни сукоби, разарања, катастрофе, епидемије и болести, ослобођење, социјалистичка економија, капитализам, транзиција и др.). После стицања независности Србије **Б.** је израстао у економско најразвијенији део Републике (30% БДП и 30% запослених Републике), железнички и друмски пункт (коридор 10), међународно речно пристаниште (коридор 7), ваздушни центар Југоисточне Европе, комуникацијски центар фиксне и мобилне телефоније и медија, град са индустријским (метална, металопрерађивачка, електронска и др.) и пољопривредним капацитетима, трговинским и банкарским сектором. До почетка XXI в. израстао је у модеран град са урбаним садржајима и привредом која је својствена квалитету биолошке и економске егзистенције људи у развијеним државама Европе и света. Привредни потенцијал **Б.** у 2007. чине 36.537 регистрованих привредних друштава (38,3% Србије) и 40.688 предузетника (19,7% Србије). У структури привреде, према важнијим економским индикаторима (укупан приход, добит), доминантно је учешће индустрије, трговине, финансијских и других услуга, саобраћаја, телекомуникација и грађевинарства. Са учешћем у друштвеном производу и у броју запослених **Б.** има одлучујући утицај на привредни живот Србије. До краја I светског рата и привреда **Б.** зависила је од интереса страних сила, а град је био под влашћу и утицајем феудалног и привредно неразвијеног Османског царства, затим Аустрије, Аустроугарске и Немачке, који су користили природне ресурсе београдског региона: шуме, жита, јефтину радну снагу и др. Традиционална трговина и занатство развијали су се у **Б.**, а предузећа прерађивачке индустрије била су у приватном власништву малобројних предузетника који су запошљавали мали број радника. У приградским насељима доминирала су мала пољопривредна газдинства, на којима се развило скромно сточарство и сваштарска биљна производња за сопствене потребе и с ниским приносима. На имањима велепоседника радили су сиромашни радници за ниске наднице. У II светском рату **Б.** је више пута бомбардован. Поднео је велике људске жртве (само у бомбардовањима 1941. и 1944. погинуло је преко 7.000 људи) и материјалну штету: порушено је и оштећено 13.000 кућа и око 30.000 станова, хиљаде занатских, трговинских, угоститељских и индустријских објеката, уништени су воћњаци и виногради, десеткован је сточни фонд у приградској зони, дезорганизован саобраћај. У социјалистичком периоду развоја дошло је до демографског, културног и привредног јачања **Б.**, што је пратило његов морфофизиономски и функционални раст. У периоду обнове (1945‒1947) реконструисана je саобраћајна мрежа у **Б.** и тадашњој Југославији, чиме је обезбеђен промет људи, сировина и робе, обновљена индустрија, извршена аграрна реформа и национализација имовине. У периоду изградње 1947‒1950. подигнути су већи индустријски капацитети и унапређене образовне, културне и здравствене установе. Током 60-их и 70-их година дошло је до економског раста: превазиђена је аграрно-индустријска и техничка заосталост, а дошло је до развоја агроиндустрије у периферним зонама (уз пажљив избор продуктивних сорти биљних култура и стоке, те више приносе у пољопривреди). Затварање у републичке границе довело је до економске кризе у СФР Југославији крајем 80-их, а почетком 90-их и до појаве национализама и распада заједничке државе. Од тада се **Б.**, као главни град СР Југославије, затим Државне заједнице Србије и Црне Горе и Републике Србије, развија у новим политичким и економским условима. Током 90-их **Б.** се налазио под санкцијама међународне заједнице, као и цела СРЈ (хиперинфлација је уништила привреду). С политичким променама у СРЈ 5. X 2000. и укидањем међународних санкција, привреда се опоравља и **Б.** израста у мултифункционални центар између житородне Војводине на северу, саобраћајно-комуникативног Великог Поморавља на југоистоку и воћарско-сточарске Шумадије на југу. Он је израстао у значајан трговачки центар – посредник у размени робе и услуга, саобраћајно-комуникационо чвориште (модерни путеви и пруге међународног значаја, пловне реке, раскрсница ваздушних путева, телекомуникациони и медијски центар) и метропола Србије. У **Б.** је 1980. било запослено 571.970 лица, 1990. – 598.061, 2000. – 400.533, 2009. – 613.803 лица, од тога у привредним друштвима, предузећима, установама, задругама и организацијама 473.535 и као самостални предузетници 140.268: пољопривреда, шумарство и водопривреда 6.450 лица, рибарство 53, вађење руда и камена 8.724, прерађивачка индустрија 67.440, производња електричне енергије, гаса и воде 12.017, грађевинарство 32.604, трговина на велико и мало 85.576, хотели и ресторани 10.278, саобраћај, складиштење и везе 44.670, финансијско посредовање 22.786, послови с некретнинама 51.773, државна управа и социјално осигурање 24.233, образовање 34.719, здравствени и социјални рад 46.866, друге комуналне, друштвене и личне услуге 25.352. *![017_II_BG_Aerodrom-Nikola-Tesla.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/017-ii-bg-aerodrom-nikola-tesla.jpg)Пољопривреда* се у Београдском региону интензивније развија после II светског рата, када је 1945. основан Пољопривредни комбинат „Београд". До 70-их јача друштвени сектор, сарадња индивидуалног и друштвеног сектора, што укључује снабдевање квалитетним семеном, садницама, вештачким ђубривом, концентратима, набавку механизације, организовање, кредитирање, откуп. До 1970. оснивају се земљорадничке задруге у приградским зонама (са тржишно оријентисаном производњом: пшенице, јечма, кукуруза, овса, поврћа, воћа). Носиоци пољопривреде јесу мала приватна газдинства (уситњене парцеле) и велики агроиндустријски субјекти (приватни и мешовити; власничка трансформација у многим предузећима није завршена): ПКБ „Воћарске плантаже" и „Хладњача" – Болеч, ЗЗ „7. јули" и П. Д. „Душан Вукасовић" – Сурчин, „ПКБ" у Панчевачком риту (издвојен „Фриком") и земљорадничке задруге у Гроцкој, Обреновцу и др. У 2009. пољопривредно земљиште захватало је 218.064 ха, од чега оранице и баште 173.571 ха, воћњаци 16.568 ха, виногради 2.790 ха, ливаде 12.878 ха и пашњаци 9.094 ха. Принос пшенице у 2009. износио је 106.655 т (3.692 кг/ха), кукуруза 272.342 т (5.027 кг/ха), од индустријског биља: шећерна репа 90.568 т (47.393 кг/ха), сунцокрет 3.567 т (2.345 кг/ха), поврће: кромпир 59.639 т (11.293 кг/ха), пасуљ 3.042 т (1.279 кг/ха), воће: јабуке 19.493 т (15 кг по стаблу), шљиве 30.778 т (19,8 кг по стаблу), грожђе 17.180 т (1,9 кг по чокоту) и др. *Енергетика*. Прва електрична централа у Београду пуштена je у рад 1893 (улична расвета: 1894), а прва електрична сијалица упаљена је 1880. у кафани „Хамбург", на углу улица Кнеза Милоша и Масарикове. Електрификација појединих делова **Б.** одвија се у различито време: Земун 1901, Макиш, Жарково и Бањица 1926, Кнежевац и Кијево 1928, Јајинци, Бежанија и Сурчин 1929, Вишњица и Крњача 1934, Нови Београд 1935, Железник 1938, Миријево, Мали Мокри Луг и Ресник 1946, Барајево, Лештане, Велики Мокри Луг и Кумодраж 1953, Сремчица 1957, Петлово брдо и Котеж 1969. У атару Великих Црљена, где се налази ТЕ „Колубара" (710 радника, пет агрегата инсталиране снаге 271 MW, са дневном потрошњом око 9.000 т угља), експлоатисан je угаљ из јама „Колубара" (1938‒1965) и „Космај" (1956‒1968); до 2020. планирано је отварање површинског копа „Велики Црљени". Захваљујући резервама угља ТЕ „Никола Тесла" (погони А и Б), Обреновац има улогу енергетског центра у рецентном и перспективном економском систему Србије. Иако је околина **Б.** у прошлости била под густом шумом (отуда назив „Шумадија"), данас је *шумарство* слабо развијено (мања газдинства се баве заштитом, унапређењем и експлоатацијом шума). На територији града има 15 *ловишта* (10 у надлежности Ловачког савеза Србије): „Панчевачки рит" (39.390 ха, Палилула и Звездара), „Авала" (14.849 ха, Вождовац), „Топчидерска река" (Чукарица и Раковица), „Барајевска река" (20.250 хa, Барајево), „Гаврански поток" (28.674 хa, Гроцка), „Варовница" (33.844 хa, Младеновац), „Посавина" (40.995 хa, Обреновац), „Космај" (26.962 хa, Сопот), „Доњи Срем" (45.902 хa, Земун и Нови Београд) и „Колубара" (33.646 хa, Лазаревац). Четири ловишта су у надлежности ЈП „Србијашуме": „Рит" (8.263 хa, Палилула), „Липовичка шума" (1.253 хa, Барајево и Чукарица), „Трешња" (117 хa, Сопот) и „Црни луг" (973 хa, Земун). Ловиштем „Добановачки забран" (1.125 хa, Земун) управља Војска Србије (крупна дивљач: срна, дивља свиња, јелен лопатар и муфлон; ситна дивљач: зец, фазан, пољска јаребица, дивља гуска, дивља патка, препелица, грлица, гугутка, дивљи голуб гривњаш). ![018_II_BG_Industrija-motora-Rakovica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/018-ii-bg-industrija-motora-rakovica.jpg)Зачеци развоја *индустрије* датирају из периода пре II светског рата, али се у београдском региону индустрија интензивније развија 60-их, упоредо са индустријализацијом и деаграризацијом СФРЈ. Већа индустријска предузећа су: „Хидротехника", „Клас", Фабрика кугличних лежајева, „Метал", „Електродистрибуција – Београд", „Електроисток", „Индустрија прецизне механике", „Солид", Електронска индустрија „Никола Тесла", „Галеника" – фармацеутски и хемијски производи, „Телеоптик" – прецизни инструменти и аутоматски уређаји, „Змај" – производња пољопривредних машина, „ИМР" – пионир авионске, моторне и тракторске индустрије у Србији (1927), Фабрика расхладних уређаја „Југострој" – расхладни уређаји, пумпе за воду, хидрофори, пумпе (1928), Фабрика гумених производа „Рекорд", Фабрика камиона (производњу заснива на лиценци чешке фабрике „Прага"), Фабрика мотора „21. мај" (1948), Предузеће за производњу и промет заштитне опреме „Напредак" (1956), Индустрија котрљајућих лежаја – ИКЛ, Рафинерија „Београд", Фабрика боја и лакова „Дуга", Прва српска фабрика шећера „Димитрије Туцовић" (1900; више не послује), „Лола корпорација", „Бродотехника", Лука „Београд", „Савско пристаниште". Приватизована предузећа запошљавају око 18.000 радника (2003). Нерешен својински статус, вишак запослених бивших великих система и јавних предузећа јесте извор социјалних, синдикалних и политичких притисака. Уз високо фискално оптерећење привреде, ниску куповну моћ становништва и неликвидност смањују се развојне активности **Б**. Град располаже већим бројем предузећа у области *грађевинарства*, *водопривреде* и *комуналних услуга* (11 јавних комуналних предузећа), ГП „Дом", ГП „Монтинвест", ГП „Стандард", ГП „Водотерма", „Ибар – Лепенац", „Телефонија", Београдски водовод и канализација (градски водовод изграђен 1837, a први водозахвати лоцирани на Сави и Белим водама 1892; комунална служба бавила се сакупљањем отпадака и уређењем улица – калдрмисање; поплочавање тротоара од 1844, а изградња канализационе мреже и асфалтних улица започиње 1905), „Сигурност – Врачар", ГП „Рад" „Комграп", „Унион инжењеринг". **Б.** има развијену *трговинску мрежу*: „Србокоп", „Делта", „Јабука", „Југоауто", „Папиротехна", „Техно-промет", „Фамилија". У **Б.** су после 2000. отворени тржни центри, чија је изградња финансирана од стране домаћих и страних инвеститора: „Мeркатор", „Idea", „Delta City", „Tуш", „Ушће", „Imo-center", „Мeтрo", „Meркур", „Рода", „Веро", „Певец". У *туризму и угоститељству* послују хотели, ресторани, мотели, апартмани и хостели. Хотели са пет звездица су: „Александар Палас", „Континентал Хотел Београд", „Hyatt Regency Belgrade" и „Златник"; са четири звездице: „Балкан", „Москва", „Славија лукс" (подигнут 1962, апартмани 1989, првобитнo изграђен 1888), „Admiral Club", „Best Western Hotel M", „Best Western Hotel Šumadija", „In Hotel Beograd", „Holiday Inn Beograd", „Мажестик", „Палас", „Hotel Prestige" и „Townhouse 27"; са три звездице: „Aсторијa", „Hotel Elegance", „Парк", „Hotel Nacional", „Србија" и др. ![019_II_BG_Skadarlija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/019-ii-bg-skadarlija.jpg)На територији **Б.** у Обреновцу се налази Обреновачка бања, лоцирана у централној градској зони (купатило, хотел, ресторани). Откривена је 1899, када je бушењем артешког бунара на 176 м дубине пронађена алкално-сумпоровита вода (21,5 °С, натријум-бикарбонат). Бања обавља туристичко-лечилишне функције, а вода се користи за лечење хроничних реуматичних и гинеколошких обољења. Ада Циганлија је значајна туристичка дестинација, некадашње острво на Сави и највећи београдски спортско-рекреативни комплекс. Након повезивања са обалом направљено је језеро („београдско море"), окружено ресторанима и кафанама. Има око 7 км дугу плажу и објекте за разне спортове (голф, рагби, фудбал, кошарка, одбојка, бејзбол, тенис, скијање на води), а обављају се спортско-рекреативно-туристичке функције. Културно-историјски споменици **Б.** и ноћни живот привлачни су туристима из земље и света. Скадарлија је стари, боемски део **Б.**, познат по ресторанима, галеријама, продавницама антиквитета и сувенира. Калемегдан и Београдска тврђава, споменици културе и друга непокретна културна добра, археолошка налазишта сведоче о развијеној цивилизацији и култури од праисторије до данас. Године 2007. било је 6.814 лица запослених у туризму и угоститељству у 257 пословних јединица, 45 хотела са 11.096 лежаја. Године 1970. у Београду је остварено 1.333.492 ноћења (домаћи туристи 734.093, страни туристи 599.399), 1980. – 2.048.063 ноћења (домаћи 1.343.396, страни 704.667), 1990. – 2.167.665 ноћења (домаћи 1.463.539, страни 704.126), 2000. – 1.418.188 ноћења (домаћи 1.204.302, страни 213.886), 2007. – 1.563.526 ноћења (домаћи 701.405, страни 862.121). Највећи број страних држављана долази из Црне Горе, Словеније, Русије, БиХ, Италије, Хрватске, Велике Британије, Немачке, САД, Француске и Грчке (2007). *Саобраћај*. **Б.** има саобраћајни значај и јаку саобраћајну функцију на локалном, регионалном и државном нивоу. На нивоу града, Градско саобраћајно предузеће обавља функцију превозника са 112 дневних и 22 ноћне линије (1.579 аутобуса у 2007). Постоји 12 трамвајских линија (укупно има 230 трамваја) и осам тролејбуских (139 тролејбуса у 2007). Град је повезан аутобуским линијама са свим већим градовима у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији, Федерацији БиХ (током туристичких сезона уводе се посебне линије). Међународне линије воде до градова у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Француској, Хрватској, Грчкој, Бугарској. Савременим аутопутем **Б.** је повезан са Новим Садом на северу, Нишом на југу и Шидом на западу. С обзиром на то да тај аутопут пролази кроз градско језгро и да узрокује гужве у граду, у току је изградња полупрстена око града с јужне стране, како би се омогућило преусмеравање транзитних возила изван града. Приградски превоз организује више аутопревозника (највеће саобраћајно предузеће „Ласта" са више од 300 линија и 2.500 дневних полазака, који повезују град са предграђем). У граду постоји осам мостова (седам преко Саве и један преко Дунава). **Б**. има услова за развој речног саобраћаја (лука, марине у близини зона одмора и рекреације, Аде Циганлије и Међице, повезане мањим линијама са Новим Београдом). Главна железничка станица налази се у ужем језгру (планирано измештање). Поред главне постоји још пет железничких станица: Београд центар (Прокоп), Нови Београд, Земун, Раковица и Дунав. Приградски железнички систем „Беовоз" у власништву је Железница Србије (рок завршетка је 2012). Међународни аеродром „Никола Тесла" налази се у Сурчину, 12 км западно од града, с којим је повезан аутопутем. Војни аеродром у Батајници удаљен је 20 км од града. У граду је 2007. било 419.056 путничких аутомобила, 47.219 аутобуса, теретних и радних возила и 6.975 мотоцикала. Дејан Шабић **Историја.** Подручје **Б.** било је насељено од најранијих раздобља праисторије, о чему сведоче бројни археолошки остаци са шире територије града, који су до сада само делимично истражени. Најстарији налаз, из старијег каменог доба, представља људска лобања откривена заједно са зубом мамута крајем XIX в., приликом копања темеља за Бајлонијеву пивару у Цетињској улици. Из млађег каменог доба потичу трагови неколико насеља. На горњоградској заравни у оквиру садашње Тврђаве откривени су остаци насеобине из неолита, односно позне фазе винчанске културе, док су трагови насеља исте епохе, а делом и нешто старијих, откривени на Чукарици, Бањици, у Жаркову и посебно у Винчи. Нешто млађи налази из раздобља енеолита (костолачка култура) сведоче о трајању насеобине на Горњем граду, која се није континуирано развијала. Тај простор повремено је био насељен и у касно бронзано доба, о чему сведочи и новије откриће остатака некрополе са урнама, са угла Париске и Цинцар Јанкове улице, а има и налаза из старијег гвозденог доба. Трагове насељености показује и подручје дуж обале Дунава, на Карабурми и Роспи Ћуприји. Поред остатака из енеолита и позног бронзаног доба овде су посебно значајни налази из млађег гвозденог доба, који сведоче о постојању значајне келтске насеобине, чије се трајање може пратити од III в. п.н.е. па све до времена римских освајања. У питању је насеље по којем је антички Сингидунум, претеча савременог **Б.**, добио име. *Римски Сингидунум*. После покоравања Келта и успостављања римске границе на Дунаву, дошао је до пуног изражаја војностратешки значај овог подручја. Након освајања ту су повремено боравиле римске легије, али је тек од почетка II в. у Сингидунуму стално стационирана *legio IV Flavia*, што је представљало значајан подстицај за насељавање цивилног становништва и настанак античког града. Већ у време Хадријанове владавине (117‒138) Сингидунум постаје муниципијум, а век касније добија статус колоније римских грађана. То је време просперитета античког града, које се наставља и током прве половине IV в., када Сингидунум постаје и седиште епископа. Први привремени легијски логор са земљаним бедемима и палисадима налазио се на простору данашњег Студентског трга до Кнез Михаилове улице. Око тог подручја откривени су и најстарији римски гробови (I – поч. II в.). Крајем II в. гради се стални легијски логор, површине око 20 ха, на простору Горњег града и парка Калемегдан. Уз логор сe развило цивилно насеље дуж главне комуникације (*via* *cardo*) на правцу данашње Кнез Михаилове улице са форумом на месту зграде Народне банке у улици Краља Петра. Насеље се пружало до Трга Републике и према Дунавској и Савској падини где је било окружено пространим некрополама. Главна некропола налазила се дуж пута према Виминацијуму на правцу данашњег Булевара краља Александра. Са овог подручја постоје бројни налази гробова, надгробних стела и жртвеника. Остаци римских бедема откривени су на више места на Калемегдану и под познијим фортификацијама тврђаве. Трагови солидније зиданих здања нађени су на Косанчићевом Венцу, у Студентском парку и на више других локација у ужем центру града. Прво велико рушење антички Сингидунум доживео је 378. приликом напада Гота, након чега је град само делимично био обновљен. Коначно је разорен у току инвазије Хуна 441. заједно са другим градовима на дунавској граници Царства. ![020_II_BG_Figurina-idol.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/020-ii-bg-figurina-idol.jpg)![021_II_BG_Skitski-privezak.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/021-ii-bg-skitski-privezak.jpg) ![022_II_BG_Bista-cara-Makrina.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/022-ii-bg-bista-cara-makrina.jpg) У првој половини VI в., за време Јустинијанове владавине, Сингидунум је обновљен као важно гранично упориште, али само у оквиру бедема некадашњег легијског логора. Током друге половине VI в. град је био изложен нападима Авара и Словена, који су га повремено и заузимали. У првим годинама владавине цара Ираклија (610‒641) коначно су разорена рановизантијска упоришта дуж границе на Дунаву. Аварско освајање Сингидунума вероватно је претходило паду Ниша око 614. и нешто каснијој опсади Солуна. *Средњи век*. О настанку средњовековног **Б.** на рушевинама античког града веома се мало зна. Од краја VI па све до друге половине IX в. у историјским изворима нема помена о насељу на ушћу Саве у Дунав. Тек из једног писма које је 16. IV 878. папа Јован VIII упутио бугарском кнезу Борису, сазнаје се да је у **Б.**, који се тада први пут помиње под својим словенским именом, било седиште епископа (*episcopatus Belogradensis*). Овај основни словенски назив касније се јављао у разним варијантама у зависности од токова историје града (*Alba Graeca*, *Alba Bulgarica*, *Velegradon*, *Nándor-Fejérvár*, *Griechisch Weißenburg*, *Belgrad*), али је остао сачуван у свом изворном облику све до данас. Захваљујући изузетно значајном геостратешком положају, средњовековни **Б.** се, као и у ранијим епохама, развијао превасходно као гранично утврђено упориште, а само у појединим ретким раздобљима његов урбани значај односио је превагу. Током IX и већим делом X в. **Б.** се налазио под бугарском влашћу. Када су 885. ученици Ћирила и Методија прешли Дунав на путу из Моравске, дочекао их је у **Б.** бугарски заповедник пограничног града. За приспеле прогнанике био је то „најславнији град на Дунаву". После слома бугарског царства 971, **Б.** је привремено дошао под власт Византије, да би га тек цар Василије II 1018. запосео за дуже време и укључио у систем одбране северне границе Византије, као значајно упориште у сукобима с Мађарима. У то време епископија **Б.** била је подређена Охридском архиепископу. Као значајно византијско војно упориште **Б.** је био изложен нападима са севера. Мађари су успели да га привремено запоседну 1071/72, а потом поново крајем треће деценије XII в. када су градски бедеми у великој мери били разорени. Град је поново утврдио цар Манојло Комнин 1151. градећи сасвим нови кастел на западном делу горњоградске заравни. Утврђени **Б.** Мађари су поново успели привремено да освоје 1182, а потом поново неколико година касније када га је Византија коначно изгубила. Крајем XI и током XII в. кроз **Б.** су у више наврата пролазиле крсташке војске на путу ка Светој земљи. Први крсташки одреди Петра Пустињака, а потом и Готфрида Бујонског, прошли су 1096. уз сукобе са становницима града. Истим путем 1147. наступао је на челу крсташке војске краљ Луј VII, а неколико деценија касније (1189) и немачки цар Фридрих Барбароса. ![024_II_BG_Rekonstrukcija-plana-grada-u-XV-veku.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/024-ii-bg-rekonstrukcija-plana-grada-u-xv-veku.jpg)После слома византијске власти, крајем XII в., мења се положај **Б.** у односу на суседне државе. За превласт над градом борили су се Мађари и обновљена Бугарска, која је успела привремено да га освоји, али га је већ 1232. коначно изгубила. Од средине XIII в. **Б.** се налазио у саставу Мачванске бановине, коју су Мађари образовали у северозападној Србији. Под српску власт први пут је дошао 1284. када га је краљ Драгутин, после повлачења са српског трона, заједно с Мачвом добио од Угарске. Покушај краља Милутина да после смрти свога брата (1316) задржи **Б.** трајно у српском поседу није успео. Током четврте деценије XIV в. град се краће време налазио у поседу краља Стефана Душана, када је изградњом нових бедема знатно ојачана градска одбрана. Град је поново дошао под српску власт после битке код Ангоре (1402) када га је, на основу уговора са угарским краљем Жигмундом, добио деспот Стефан Лазаревић. Поновно укључивање у оквире српске државе било је од пресудног значаја за даљу судбину **Б.**, његов развој и прерастање у утврђени средњовековни град у пуном смислу те речи. Имајући у виду велики стратешки значај града за опстанак Србије, угрожене с југа растућом турском моћи, деспот Стефан га је претворио у престоницу државе намењујући му, поред функције важног одбрамбеног упоришта, улогу економског и културног средишта земље. Подигнута су нова пространа утврђења, Горњи и Доњи град, тако да је главни део градског насеља био опасан бедемима. Испред града образовано је пространо предграђе, а изграђена су и пристаништа на Сави и Дунаву. Дограђени византијски кастел претворен је у замак са двором владара, а обновљена је и велика црква Успења Богородице, седиште београдског митрополита, егзарха свих српских земаља. Подизани су и нови храмови, међу којима црква Св. Николе са гостепријемницом и црква Св. Три Јерарха намењена за гробни храм београдских архијереја. У Горњем граду грађене су палате властеле. Једна међу њима припадала је деспотовој сестри Оливери. Касније је ту свој двор имао и гроф Улрих Цељски. У тежњи да ојача економску моћ града, деспот Стефан је настојао да га насели и привуче што већи број трговаца. У том циљу, посебном повељом становници **Б.** били су ослобођени плаћања царина и других дажбина. За свега 23 године, колико се налазио под влашћу деспота Стефана, **Б.** је од пограничног утврђења постао значајан град и престоница Србије. То своје значење средишта српске земље задржао је и у потоњим временима, без обзира на то под чијом се влашћу налазио.![023_II_BG_Ktitorski-natpis-despota-Stefana.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/023-ii-bg-ktitorski-natpis-despota-stefana.jpg) После деспотове смрти 1427. **Б.** је према претходно склопљеном уговору поново дошао у посед Угарске, где је постао главно упориште у систему одбране њених јужних граница. На челу града налазио се капетан, а делови утврђења имали су своје посебне кастелане. Од средине XV в. **Б.** са околином управљао је бан. Стратешки значај београдских утврђења посебно је дошао до изражаја после турског освајања Србије. Током XV в. она су била бедем хришћанства (*antеmurale christianitatis*), који је спречавао даља турска освајања према Средњој Европи. Први напад на град предузео је султан Мурат II априла 1440, али се после неуспеле шестомесечне опсаде морао повући. Нови поход на **Б.** покренуо је султан Мехмед II, јула 1456. Град је био опкољен са копна и запречен турским бродовима са Дунава, а потом више дана бомбардован из великих топова. Ова оруђа велике разорне моћи, због своје тежине ливена су на опсадним положајима и представљала су највеће достигнуће оновремене ратне технике. После вишенедељне опсаде и жестоких борби, у којима је био рањен и сам султан, браниоци су успели да победе Турке. У одбрани града прославили су се угарски заповедници Михаило Силађи и Јанош Хуњади, као и фрањевац Јован Капистран, који је предводио „крсташе" из Угарске, Немачке и Пољске. Ова победа хришћанског оружја у Европи имала је великог одјека. Са друге стране, и Турци су из свог пораза извукли сасвим тачан закључак сажет у реченици: „Докле год српски **Б.** Угри буду држали, дотле нећемо моћи над њима победу одржати", која се приписује султану Мехмеду II. На остварење тога циља чекало се више од пола столећа. До преокрета је дошло након ступања на престо младог и ратоборног султана Сулејмана, који је желео да започне своју владавину освајањем **Б.**, недостижног циља његових предака. Опсада града, који уопште није био припремљен за одбрану, започета је крајем јула 1521. Браниоци су пружали жесток отпор у очекивању помоћи из Угарске, али она није стигла. У међувремену, Турци су запосели Доњи град и опколили браниоце у Замку. Без помоћи са стране, даљи отпор био је узалудан, па је преживела посада била принуђена на предају. Турци су град запосели 28. августа, а следећег дана у **Б.** је ушао и султан лично. Све хришћанско становништво исељено је из **Б.** Срби су са својим светињама, чудотворном иконом Богородице и моштима Св. Петке, присилно пресељени у Цариград, а градске цркве претворене су у џамије. *Под турском влашћу (1521–1717).* Турско освајање 1521. значило је велику прекретницу у даљем развоју **Б.** Први пут после више столећа град губи своју примарну војностратешку улогу важног граничног утврђења. Ускоро по запоседању града тежиште ратних сукоба било је пренето далеко на север. У измењеним условима мирног развоја **Б.** добија нове функције – постаје база за прикупљање и снабдевање турске војске која је одавде упућивана према удаљеним ратиштима. Услед тога затечена утврђења изгубила су некадашњи значај и за дуже време више нису дограђивана. Истовремено са опадањем одбрамбених функција, у том раздобљу стално је јачала економска улога града. То је дало велики подстрек за наглу изградњу и просторно ширење насеља, тако да је оно већ средином XVI в. знатно премашило ареал средњовековног града, претварајући се у један од најзначајнијих шехера европског дела Османског царства. У војном и административном погледу, одмах после освајања, **Б.** је припојен Смедеревском санџаку и тако поново повезан са природним залеђем. С обзиром на значај освојеног града, овде је из Смедерева пренето и седиште санџака. Утврђење је добило нову посаду на чијем се челу налазио диздар, који је стално боравио у некадашњем замку Нарину. У прво време за посаду је био резервисан Горњи град и део доњоградског утврђења Болма Хисар, али се већ током XVI в. и ту насељава муслиманско становништво. О изгледу града и његовим становницима током XVI и XVII в. постоје бројна сведочанства европских и турских путника који су забележили своја често веома различита виђења **Б**. Драгоцена изворна грађа постоји и у турским архивима, а од изузетног су значаја и најстарији планови града с краја XVII в. У првим деценијама турске власти београдска варош се попуњавала досељеним становништвом и ширила на просторе данашњег Дорћола и дунавске падине, где су ницале нове махале. Са друге стране према Сави засноване су три махале новодосељеног српског хришћанског становништва, које је имало дужност да чува царске амбаре. Ове махале, груписане око нове мале цркве Архангела Михаила, која се налазила на месту данашње Саборне цркве, представљале су језгро око којег ће се у каснијим раздобљима образовати „српска варош". Између дунавског и савског дела насеља, на данашњем простору од Калемегдана до Трга Републике, налазили су се мусала (отворени молитвени простор) и велико средишње гробље. У време највећег просторног ширења турског шехера нове махале с некада знаменитом Батал-џамијом доспеле су до Врачарског поља (простор од данашњег Дома Народне скупштине и Ташмајдана, даље према југу), које је пресецао пут према Цариграду. На том пољу, на рубу турског **Б.** где су иначе вршене егзекуције, највероватније су спаљене мошти Св. Саве 1594. ![025_II_BG_Izgled-grada-1521.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/025-ii-bg-izgled-grada-1521.jpg)Велике заслуге за развој новога шехера имао је Мехмед-паша Јахјапашић, дугогодишњи санџакбег смедеревски. Он је пре 1548. подигао у **Б.** своје велике задужбине – џамију са медресом, велики караван-сарај и имарет-хан – око којих је образована нова махала. Нешто касније, и велики везир Мехмед-паша Соколовић изградио је овде своја задужбинска здања – караван-сарај са безистаном, пространи Јени-хамам и чесму у Горњем граду, крај новоподигнуте султан Сулејманове џамије. Према сведочењу савременика С. Герлаха, та здања су зидана грађом од порушених старих београдских цркава. За потребе снабдевања хамама и чесми до краја XVI в. била су изграђена два водовода. Од посебног значаја за развој трговине било је уређење старог дунавског пристаништа у чијем се оквиру налазила зграда царинарнице, а недалеко од ње трг с јавном вагом. Значајан је податак да је у **Б.** једно време радила и ковница царског новца, која се налазила у Доњем граду. На основу расположивих података, у **Б.** је до 1582. било основано 26 муслиманских махала, а постојало је 12 хришћанских, две циганске и једна јеврејска. У свим тим махалама било је више од 800 кућа. У јесен 1579. владала је велика епидемија куге, која је утицала на знатно смањење броја становника. Последице тог помора сигурно су се дуго осећале. Сматра се да је пред крај XVI в. **Б.** имао око 5.000 становника, али процене из познијих раздобља током XVII в. указују на вишеструко већи број. Најгушће насељени део вароши са бројним махалама било је данашње подручје Дорћола. У том раздобљу већ су били створени сви основи урбане организације шехера. Његову структуру сачињавали су издвојени трговачки и занатски базари, специјализовани по производима. Основну урбану јединицу чинила је махала са џамијом у средишту, као и објектима јавне намене – хановима, амамима, медресама, мејтебима. Све је то било окружено стамбеним зградама са баштама, које су посебно запажали и истицали путописци. Етнички састав становништва током прва два века турске владавине у **Б.** био је веома шаролик. Турско становништво чинило је бројно људство војноадминистративног апарата, затим насељеници, превасходно трговци и занатлије из различитих области Османског царства, као и исламизирано становништво из околних области. Значајан број хришћанског становништва чинили су Срби који су се постепено досељавали током XVI и XVII в. Уз њих, ту је било још и Грка, Цинцара и Јермена, који су уз релативно бројне Јевреје чинили трговачки сталеж. Постојала је и значајна дубровачка колонија, која је уживала посебне привилегије. Поседовали су једно време и штампарију у којој је 1554. штампано познато *Београдско четворојеванђеље*, а средином XVII в. имали су и своју цркву. После више од века и по мирног развоја као трговачког средишта северних крајева Османског царства, **Б.** је поново постао ратно поприште. После турског пораза под Бечом, удружене хришћанске снаге брзо су напредовале ка југу и већ 1688. стигле до **Б**. У лето исте године око 50.000 војника под командом принца Емануела Баварског опсело је град и заузело га (6. IX 1688) после жестоке једномесечне опсаде. Том приликом **Б.** је тешко пострадао. Спаљен је велики део вароши, док је тврђава добрим делом била разрушена током вишедневних бомбардовања. Освајање је било праћено пљачком, страдањем и расељавањем цивилног становништва. За време краткотрајне аустријске владавине утврђење је делимично обновљено, али за веће радове није било времена. У разрушени град у пролеће 1690. привремено се склонио збег српских избеглица под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића. Убрзо потом, октобра исте године, Турци су град повратили после опсаде која је трајала свега седам дана и била окончана великом експлозијом барута, која је до темеља уништила стари средњовековни замак у средишту тврђаве. Ови догађаји су поново у први план истакли изузетан геостратешки положај **Б**. За Турску, која је губитком Будима и пространих северних области била доведена у ситуацију нужне одбране преосталих европских поседа, **Б.** је сада представљао кључно утврђење за заустављање аустријских продора према истоку и базу за покушаје да се изгубљене северне територије поново запоседну. За Аустрију **Б.** ће значити главно упориште за одбрану новоосвојених области и полазиште за даља освајања на југу. Сукоб двеју великих сила на географским просторима у чијем се средишту налазио **Б.** предодредио је даљу судбину града. **Б.** је поново добио примарну војностратешку функцију важног пограничног утврђења, коју ће задржати кроз цео XVIII, па и XIX в. У зависности од те улоге, обе велике силе улагале су огромне напоре ради његовог што бољег утврђивања. Током последње деценије XVII в. Турци су посебну пажњу посветили изградњи нових фортификација Београдске тврђаве. Сама варош се споро обнављала, док су занати и трговина оживели само у оној мери колико су то захтевале војне потребе. Део преживелог и расељеног становништва се вратио, али је све то била само бледа слика некадашњег шехера. Од раније бројне дубровачке колоније остало је само неколико осиромашених трговаца. Према попису из 1711. у **Б.** је било 250 занатлија српског порекла, од којих су најбројније биле ћурчије. ![026_II_BG_Beograd-1717.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/026-ii-bg-beograd-1717.jpg) *Под аустријском влашћу (1717–1739).* У току новог аустро-турског рата војска под заповедништвом принца Еугена Савојског средином августа 1717. заузела је **Б.**, а потом и целу северну Србију која је, према одредбама мировног уговора закљученог у Пожаревцу годину дана касније, остала у поседу Аустрије. У новонасталој ситуацији **Б.** је постао „главна гранична тврђава" што му је давало посебан значај. За Хабзбуршку монархију, као и тадашњу хришћанску Европу, **Б.** је био кључно одбрамбено упориште према Турцима и база за даље продоре у турске европске поседе. Град је такође требало да постане снажно културно, политичко и економско средиште за ширење католичанства и немачку колонизацију према истоку. Ти циљеви условили су даљи развој града и укључили га, истина за кратко, у развојне токове модерних градова тадашње Европе. Затечена оријентална варош са тврђавом, која је у то време представљала застарело утврђење, у потпуности је била супротна новој функцији града, као и урбанистичким и фортификационим концепцијама епохе барока у Европи. Зато се наметала потреба целовите реконструкције **Б.** с циљем да се он преобрази у европски, барокни утврђени град. То је подразумевало реконструкцију тврђаве као искључиво војног објекта, затим изградњу вароши са ортогоналном мрежом улица, брањену бастионом фортификацијом, као и изградњу спољних утврђења у оквиру јединственог система одбране. Цивилна управа за новозапоседнута подручја са **Б.**, односно за „Краљевину Србију", организована је у оквиру Српске администрације (7. IX 1720), на чије чело је постављен принц Карл Александар Виртембершки. Новој управи били су поверени сви послови око реконструкције и насељавања освојеног града. Тај посао одвијао се у оквиру две основне етапе. У првој, до 1723, обављани су припремни радови, грађене неке фортификације и припремани пројекти. Друга етапа, која је трајала све до 1739, започела је реализацијом усвојеног пројекта пуковника Николе Доксата де Мореза. Овај пројекат, који је представљао потпуну негацију затечене оријенталне урбане структуре, остварен је у значајној мери тако да је скоро у потпуности реализована основна концепција средњоевропске утврђене барокне вароши. Београдска тврђава је у целости реконструисана, а била је окончана и изградња основне бастионе трасе око вароши, али без спољних утврђења. Већим делом успостављена је ортогонална мрежа улица, али је до прекида радова 1739. део затечене старије урбане структуре ипак опстао. У вароши је био подигнут читав низ нових приватних и јавних здања. Највећа међу њима је била велика „Александрова" касарна, на месту данашњег Народног музеја, у којој се налазила и резиденција принца Виртембершког. Више нових јавних грађевина подигнуто је на подручју Дорћола, међу којима пивара, складиште соли и др. Ту се налазио и нови Језуитски самостан у којем је отворена гимназија. Били су основани и манастири других католичких редова, којима су додељене главне градске џамије претворене у цркве. За католички катедрални храм била је преуређена Бајракли џамија. У „српској вароши" на месту старе подигнута је 1728. нова црква Архангела Михаила и крај ње двор београдског митрополита. Остваривањем барокне реконструкције **Б.** је први пут после римског Сингидунума био урбанистички третиран и изграђиван по унапред заснованим плановима. И мада Аустријанци нису успели да до краја изведу све своје замисли, њихове интервенције биле су замашне и оставиле су трагове који ће се сачувати и до наших дана. У доба аустријске владавине део градског насеља у шанцу, односно простор обу-хваћен бастионом фортификацијом, био је подељен на две општине које су имале своје посебне управе. Дунавски део, који је обухватао Дорћол са околним простором, чинио је „немачку варош", где су на место исељеног турског становништва веома брзо почели да пристижу колонисти из разних области Царства. Међу њима је, поред Немаца, било Мађара, Чеха, Италијана, Француза и других. Одмах по запоседању града населило се око 350 породица, да би деценију касније тај број нарастао на преко 1.000, што је представљало половину од ондашњих 12.000 становника **Б**. На супротној, савској страни, око тадашњег саборног храма, налазила се просторно знатно мања „српска варош", где су се поред старинаца досељавали Срби из околине, али и други хришћани – Грци, Јермени и Цинцари. Сматра се да је крајем аустријске владавине у **Б.** живело око 5.000 Срба. Због мале површине и великог досељавања током треће деценије XVIII в., изван утврђеног дела града заснована је нова „доња српска варош" која је обухватала простор између улица Немањине, Сарајевске и Кнеза Милоша. Имала је ортогоналну мрежу улица са тргом у средишту, где је била подигнута нова црква Св. Јована Претече. *Обнова турске власти 1740–1804*. После краткотрајног аустро-турског рата 1737‒1739. Аустрија је била принуђена да према одлукама Београдског мира врати град Турској, уз обавезу да се све новоподигнуте фортификације поруше и евакуише новодосељено становништво. Нова граница успостављена је на Сави и Дунаву, па је тако **Б.** поново постао гранични град, што ће остати све до 1918. До јуна 1740. порушена су сва барокна утврђења од којих су остали само земљани насипи и ровови, а неоштећене су предате старије затечене фортификације, као и све зграде у тврђави и вароши. Турци су повратком у **Б.** настојали да поново успоставе све оно што су пре више од две деценије оставили, односно да врате раније обичаје и начин живота. Постепено су обнављали своје институције тако да су граду полако враћали онај облик и садржај који ће га поново карактерисати као оријенталну варош. Обнављане су џамије и нека од преосталих старих јавних здања, али су солиднији нови објекти ретко грађени. Све је то било праћено рушењем бројних аустријских барокних здања која нису одговарала турским потребама и укусу. Међу првима порушена је и велика Александрова касарна. Главна брига турских власти била је обнова порушених бастионих фортификација тврђаве која је, након радова који су трајали читаве две деценије, у том раздобљу добила свој коначни облик. Утврђења око вароши нису обнављана, него су на месту порушених бастионих траса подигнуте палисадне ограде, у оквиру којих су саграђене четири капије од којих је само главна, Стамбол капија, представљала солидније здање. Уласком турске војске у град почело је да стиже раније расељено муслиманско становништво и друге избеглице. Већ до средине 1741. у **Б.** се вратило преко 2.000 турских породица. На место одсељених Срба, који су добрим делом прешли у Земун, поново је пристизало хришћанско становништво из околине. Насељавали су се углавном око свог саборног храма, који је опстао и након турских репресалија. Међутим, привреда града споро се опорављала. Нестабилно становништво, највећим делом дошљаци, и прелазак еснафа у руке јаничара, којима је то била споредна делатност и допуна прихода, нису омогућавали економски напредак. У том смислу, могла би се једино истаћи улога београдске скеле, преко које је обављана трговина са Аустријом и којом су се бавили не само домаћи хришћани него и сеоски трговци из северне Србије. Крајем XVIII в. **Б.** је изгледао као оријентална варош коју је одликовала запуштеност и сиромаштво. У то време град је имао око 3.000 кућа са око 25.000 становника. Постојало је 14 џамија и само једна црква. Ратне операције и опсада **Б.** 1789, којом је командовао маршал Лаудон, довели су до поновног страдања становништва и рушења. Када је аустријска војска ушла у београдску варош (7. X 1789), на све стране затекла је рушевине. У тадашњој главној улици, Дугој чаршији (сада Ул. цара Душана), од варошке Видин-капије до Тврђаве ни једна зграда није била употребљива за становање. Током краткотрајне аустријске владавине, која је окончана непуне две године касније закључењем Свиштовског мира, стање у граду није било битно промењено. У освит XIX в. **Б.** је био поприште догађаја који ће битно утицати на даљу судбину српског народа. Царску власт угрожавали су побуњени јаничари који су покушавали да створе своје упориште у овом граничном граду. То им је коначно пошло за руком 7. XII 1801. када су тајним каналом успели да продру у тврђаву и задаве султановог намесника Мустафа-пашу. Безвлашће и насиље који су тада завладали наговестили су да су сазрели услови за започињање ослободилачке борбе српског народа. Марко Поповић ![027_II_BG_Plan-grada-1789.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/027-ii-bg-plan-grada-1789.jpg) *У ослобођеној Србији.* Први српски устанак 1804. наговестио је ново раздобље у историји града. Устаничка намера да ослободе **Б.** остварена је 1806. У јесен исте године, после опсаде која је започела у мају, устаници су извршили напад на београдску варош са 25.000 људи и 40 топова и запосели је 30. новембра, а 27. децембра (по старом календару) Турци су били принуђени да предају и тврђаву. Ослобођени град постао је средиште устаничке Србије, њен управни, војни и културни центар. Ту је деловао Правитељствујушчи совјет, а од 1811. и прва устаничка министарства. Неке од устаничких војвода преселиле су се у **Б.**, где је повремено боравио и вожд Карађорђе. У граду су деловали политички и војни представници страних сила. Своју свестрану активност ту су развили сви они Срби који су са разних страна дошли да помогну устанак. По одлуци Правитељствујушчег совјета, а највише заслугама Доситеја Обрадовића, у **Б.** 1808. оснива се Велика школа, претеча универзитета, а две године касније и Богословија, чији је први управитељ био Вићентије Ракић. После слома устанка, у јесен 1813. Турци су без борбе запосели **Б.** претварајући га поново у своје снажно упориште и сурово се светећи пораженим устаницима, али се ситуација у граду убрзо променила. После успешно окончаног Другог устанка 1815, кнез Милош је у преговорима са Марашли Али-пашом успео да се у **Б.** поред турских успоставе и српске власти. Био је то почетак стварања и постепеног јачања институција аутономне Кнежевине, што ће довести до коначног протеривања Турака из Србије. У **Б.** је основана Народна канцеларија 1816, која је у почетку била једини орган српске власти у Београдском пашалуку. Десет година касније основан је Београдски суд, а наредне године установљена је и полицијска служба. Од 1822. бирана су четири кмета, задужена да се старају о општинским пословима. После добијања хатишерифа о аутономији Кнежевине Србије 1830, у **Б.** су почеле да делују и друге државне институције, међу којима је од посебног значаја била Ђумрукана (царинарница) на Сави. Од средине 30-их година XIX в. ту су се отварала и прва дипломатска представништва – конзулати великих сила. За време прве владе кнеза Милоша **Б.** је био најзначајније градско средиште у Србији. На то су утицали његов географски положај на граници са Хабзбуршком монархијом, саобраћајне везе са средњом Европом и Истоком, те војнополитички значај тврђаве. Међутим, због присуства турске управе и војног гарнизона кнез Милош је избегавао да борави у **Б.** и за престоницу Србије изабрао је ради веће безбедности Крагујевац. Тек у мају 1841, када је утицај турских власти у Србији знатно опао, средиште државе пренето је у **Б**. ![028_II_BG_Topcider-1831.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/028-ii-bg-topcider-1831.jpg) Од завршетка Другог устанка, а нарочито од стицања аутономије (1830), број становника **Б.** брзо је растао. Године 1820. у њему је живело око 4.500 становника, а средином века око 15.000. Поред Срба у **Б.** су живели и припадници других нација – Турци, Грци, Цинцари, Јевреји, Јермени, Роми, Немци, Чеси. Механички прилив становништва био је знатно већи од природног прираштаја. Највећи број досељеника био је српске националности. Већина њих била је пореклом из Хабзбуршке монархије, потом из крајева под османском влашћу и из унутрашњости Београдског пашалука. Досељеници из Аустрије и Турске углавном су били занатлије и трговци, становници пристигли из унутрашњости Србије претежно су били земљорадници, а по доласку у **Б.** и они су почињали да се баве занатством и трговином. Међу досељеницима из Аустрије било је и доста чиновника, који су младој српској држави дали први чиновнички и професорски кадар. Турци и Јевреји живели су на Дорћолу, док су Срби углавном насељавали Савску падину. За разлику од турског дела вароши, који је постепено пропадао, српски део **Б.** се убрзано изграђивао и развијао. Током 20-их и 30-их година у њему су подигнуте зграде у којима су били смештени органи српске световне и црквене власти – Народна канцеларија и Митрополија, Господарски (Милошев) конак и Конак кнегиње Љубице, а на обали Саве Ђумрукана. На месту старе цркве саграђена је нова – Саборна црква (1837‒1845). У њеној непосредној близини отворена је прва књижара (1827), пет година касније отпочело је формирање фундуса будуће Народне библиотеке, а 1844. основан је Народни музеј. Године 1835. у **Б.** је из Крагујевца пренета државна штампарија, а почело је и издавање првих новина у Србији – *Новина србских*. Прва апотека у ослобођеној Србији у **Б.** отворена је 1828, а од 1836. радила је војна болница. Прва основна школа по ослобођењу града почела је с радом 1807. До 1830. радиле су три основне школе на српском језику са по три разреда. Поред њих у то време су у **Б.** постојале и јеврејска, грчка, турска и немачка школа. Богословија је почела с радом 1836. Прва основна школа за женску децу основана је 1842, а прва гимназија отворена је 1839. Велика школа, основана 1808, обновила је рад по добијању аутономије 1830. После краткотрајног измештања у Крагујевац, где је преименована у Лицеј, с радом у **Б.** наставила је 1841. Исте године у **Б.** је основано Друштво српске словесности, претеча данашње САНУ, а с радом је почело и прво јавно позориште у Србији – Театар на Ђумруку. ![029_II_BG_Bakljada-kroz-Stambol-kapiju_Djura-Jaksic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/029-ii-bg-bakljada-kroz-stambol-kapiju-djura-jaksic.jpg)Током прве половине XIX в. Турци и Јевреји били су економски најјачи слој у **Б**. Важну улогу у привредном животу града имали су и Грци и Цинцари, који су у првим деценијама истог столећа држали целокупну трговину. Због склапања брачних веза са Србима, чему је погодовала и припадност истој вери, током века утопили су се у етнички доминантно српско становништво. Развој српског дела вароши на Савској падини довео је до градње нове, Абаџијске чаршије (данашња Улица краљице Наталије). Стару и нову варош повезивале су Теразије, које од средине 40-их година постају центар трговине и друштвеног живота **Б**. Ширење града било је праћено изградњом нових улица, као и калдрмисањем постојећих. Средином 40-их година отпочела је изградња кућа дуж Топчидерског друма (данашња Улица кнеза Милоша). За робни промет највећи значај имао је речни саобраћај. Чамци и пароброди који су свакодневно саобраћали Дунавом и Савом превозили су не само робу, него и путнике који су путовали на релацији Београд – Земун – Нови Сад – Пешта – Беч. Поштански саобраћај са иностранством одвијао се преко аустријске поште, која је 1836. отворила своју испоставу у **Б.**, а 1843. успостављена је и домаћа поштанска веза с местима у унутрашњости Србије. У четвртој и петој деценији XIX в. у новој српској вароши, ван домета турских топова са тврђаве, на простору око данашњих улица Кнеза Милоша и Немањине почиње да се образује управно средиште државе. Ту је кнез Милош, при крају своје прве владавине, подигао касарну (1836) и започео грађење новог конака (1837), у који је касније смештено Министарство финансија. Ту се налазила и зграда Совјета (1837), недалеко од ње саграђено је пространо здање Војне академије (1850). Ближе вароши у дограђеном здању браће Симић 1844. уређен је двор за новог кнеза Александра Карађорђевића, окружен пространом баштом (сада Пионирски парк). Истовремено са организовањем државних институција успостављане су и градске службе. Када је 1839. донет први Закон о општинама, основана је Управа вароши. Београдска општина, која је имала свог председника, била је подељена на два одељења – судско-административно и полицијско. Општина је именовала и одбор од 32 члана, који је решавао сва питања од важности за живот у **Б.** Током наредних деценија општинска управа се даље развијала и гранала. **Б.** је 1860. први пут подељен на шест квартова – Варошки, Дорћолски, Палилулски, Теразијски, Савамалски и Врачарски. ![030_II_BG_Proglasenje-punoletstva-kralja-MIlana.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/030-ii-bg-proglasenje-punoletstva-kralja-milana.jpg) Средином XIX в. **Б.** се, као политичко, привредно и културно средиште Србије, све брже развијао. Међутим, на том путу прогреса све већу сметњу представљало је присуство турских власти и војске, што је био повод повременим сукобима. Инцидент на Чукур-чесми у јуну 1862, у којем је турски војник ранио српског дечака, прерастао је у озбиљнији сукоб турских војника и српских жандара, након чега је уследило турско бомбардовање београдске вароши. Ти догађаји били су повод да се покрене питање турских гарнизона и цивилног становништва у **Б.** и осталим српским градовима. Резултат дипломатских преговора било је исељавање турских војника и цивила из Србије. Порта је 1867. српском кнезу предала на чување све утврђене градове у Србији. Турска власт у **Б.** и Кнежевини од тада до Берлинског конгреса 1878. била је само формална. Нестанком турске власти остварени су сви предуслови за даљи развој **Б.** и његов преображај у модеран европски град. Већ 1867. Емилијан Јосимовић израдио је пројекат детаљне урбанистичке регулације града, а тада успостављена урбана матрица централне градске зоне задржала се до данас. До тада **Б.** је био подељен на тврђаву и варош ограђену шанцем. Новим урбанистичким планом те разлике су избрисане. Шанац је срушен, а Кнез Михаилова улица (до 1870. Делијска), која је просечена до Теразија, постала је нови друштвени и трговински центар **Б.**, који је повезивао некадашњи турски и српски део вароши. На месту срушене Стамбол-капије формиран је трг (данашњи Трг Републике) на којем је подигнута зграда Народног позоришта (1868). Истовремено је почело преуређење Калемегдана и његово претварање у парк. Током наредних деценија град се ширио у правцу Врачара и Палилуле. Старо гробље на Ташмајдану замењено је Новим гробљем, које је отворено 1886. Трансформацију града током друге половине XIX и почетком XX в. поред бројних приватних здања грађених у духу оновремене европске архитектуре обележио је и читав низ нових јавних здања. Још пре коначног одласка Турака подигнута је Општинска болница на Палилули и Капетан Мишино здање (1863) на ондашњој Великој пијаци, затим Краљевски двор (1882) и палата Народне банке (1889). У последњој деценији XIX в. код старе Кнез Милошеве касарне подигнуто је ново здање Министарства војног, Официрски дом, затим касарна VII пука, а недалеко од ње и нова Војна академија. Саграђено је ново Министарство правде, убрзо потом и просвете, а 1907. започето је грађење Дома Народне скупштине, које ће бити окончано тек три деценије касније. Средином 60-их година у **Б.** је радило по шест мушких и женских основних школа. Године 1863. извршена је реформа школства, која је требало да поспеши развој образовања. Поред гимназије основане су и две полугимназије и реалка. Лицеј је израстао у Велику школу, која је била подељена на три факултета – Филозофски, Правни и Технички, а потом у Универзитет (1905), који је поред постојећих добио и Медицински факултет (1919), а потом Богословски факултет (1920) и друге факултете. Оснивањем Више женске школе (1864) и женској деци је омогућено стицање вишег образовања. Радило се и на унапређивању војног образовања, па је Артиљеријска школа, отворена 1850, три деценије касније прерасла у Војну академију. За разлику од школских установа, здравствене установе су се спорије развијале. Захваљујући добровољним прилозима Београђана, 1865. саграђена је Општинска болница, уз коју је нешто касније установљена и амбуланта и у којој су сви становници **Б.** могли да добију лекарску помоћ. Највећи број Београђана бавио се занатством, трговином или је радио у државној служби, а становници на периферији града бавили су се и пољопривредом. Иако су радници (шегрти, калфе, слуге и сл.) и занатлије били најбројнији становници **Б.**, пресудан утицај на његов развој имали су трговци и чиновници. Трговци су били најимућнији друштвени слој и носиоци привредног развоја. Најбогатији међу њима су капитал стечен трговином почели да улажу у оснивање фабрика и новчаних завода утирући на тај начин пут индустријализацији **Б.** и Србије. Од средине 30-их година у граду се отварају прве радионице с фабричким начином производње, међу којима су најбројније биле пиваре, млинови, кожаре, радионице за производњу текстила, ливнице итд. Због недостатка капитала индустријски развој је, ипак, био спор. Истакнути трговци имали су важну улогу и у друштвеном животу града давши велики допринос подизању школа, болница и других јавних установа. Неки од њих су, попут Мише Анастасијевића и Илије Милосављевића Коларца, део свог богатства завештали народу: у Капетан Мишином здању данас је смештен Ректорат Београдског универзитета, а Коларчева задужбина је један од културних центара **Б**. Модернизацији и европеизацији живота у **Б.** значајан допринос дали су чиновници. Многи од њих били су пореклом из Аустрије, а доласком у српску престоницу доносили су и средњоевропске стандарде у начину становања, облачења, исхране и понашања. На ширење модерних идеја утицао је и све већи број српских младића који су ради образовања одлазили у иностранство и у српску престоницу се враћали са дипломама престижних европских универзитета. У **Б.** тога времена одржаване су позоришне представе, концерти и јавна предавања. Посете многобројним кафанама (којих је средином 60-их година било око 300) и све чешћим игранкама и баловима представљали су најважнију страну друштвеног живота Београђана. Развој **Б.** имао је и своју тамну страну – стопа криминала била је у сталном порасту, а картање, пијанчење и блудничење били су међу најраспрострањенијим пороцима у српској престоници. Последње деценије XIX в. биле су обележене брзим развојем саобраћаја и комуналне инфраструктуре. Увођење телефоније отпочело је 1883, а у јавни саобраћај телефон је пуштен шест година касније. Прва железничка пруга у Србији, Београд‒Ниш, изграђена је 1884; увођење железничког саобраћаја олакшало је проток људи и робе и допринело бржем повезивању **Б.** и Србије са другим европским земљама. Уместо таљигама и фијакерима, Београђани су крајем XIX в. почели да се возе трамвајима. Први трамвај с коњском запрегом, који је саобраћао од Калемегдана до Славије, прорадио је у јесен 1892. Наредне године **Б.** је добио електрично осветљење. И док су средином XIX в. у престоници постојала само два општинска фењера, на крају века било их је три стотине. Годину дана по увођењу електричне енергије Београђани су почели да се возе електричним трамвајима. Први аутомобил на београдским улицама појавио се 1903. Београђани су се водом снабдевали са 20 јавних чесми све док 1892. није изграђен водовод, а канализациона мрежа постављена је у првој деценији XX в. И док је на почетку XIX в. **Б.** био седиште пограничног турског пашалука са неколико хиљада житеља, претежно Турака, на крају столећа у престоници Краљевине Србије живело је око 70.000 становника, да би пред I светски рат тај број порастао на око 90.000. Александра Вулетић ![031_II_BG_Ispracaj-srpske-vojske-u-rat-1914.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/031-ii-bg-ispracaj-srpske-vojske-u-rat-1914.jpg) *У XX и XXI веку.* Средиште државног, политичког, друштвеног, културног и економског живота српског, а током неколико деценија и других југословенских народа, **Б.** је у XX в. проживео судбину непознату престоницама европских држава. До 1918. главни град Краљевине Србије био је од тада престоница Краљевства СХС (1918–1919), Краљевине СХС (1920–1929), Краљевине Југославије (1929–1945), ДФЈ (1945), ФНРЈ (1945–1963), СФРЈ (1963–1992), СРЈ (1992–2003), Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003–2006) и Републике Србије (од 2006). Честе промене имена српске и југословенске државе с једне, а ширење и смањивање државне територије с друге стране, као последице бројних криза у национално-политичкој мисли и драматичних историјских збивања, за **Б.** су значиле дуги низ тешких искушења и изазова, неколико ратова, међу којима оба светска, три окупације и пет бомбардовања. Прва аустроугарска окупација **Б.** трајала је од 19. XI до 2. XII 1914, друга од 26. IX 1915. до 19. X 1918, а немачка од 12. IV 1941. до 20. X 1944. ![032_II_BG_Bombardovana-zgrada-Upravnog-fonda-1944.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/032-ii-bg-bombardovana-zgrada-upravnog-fonda-1944.jpg)Први пут у XX в. **Б.** је бомбардован 16. VII 1914, само дан након што је Аустроугарска објавила рат Србији, као први од свих градова у Европи. У другом бомбардовању, започетом 22. IX 1915. у великом немачко-аустроугарском нападу на Србију, на **Б.** је испаљено преко 30.000 граната. Тешка оштећена, поред бројних других, претрпеле су зграде Универзитета, Народног музеја, Краљевог двора, а цела Тврђава је била засута рушевинама. Немачки напад на Југославију 1941. почео је бомбардовањем њеног главног града у жестоком налету у којем је учествовало 234 бомбардера и 250 ловаца. Током два дана бачено је 440 т бомби, чији је учинак био трагичан: погинуло је неколико хиљада грађана (потпуна евиденција никада није завршена), срушене су 682 зграде, а тешко оштећено око 1.600, уништене су водоводне, електричне, телефонске и канализационе мреже. У згради запаљене Народне библиотеке нестало је непроцењиво културно благо – око 350.000 књига, 7.500 комплета новина и часописа, 3.500 рукописа настајалих од XII до XIX в., збирка од 1.500 карата и планова. Три године касније, у више налета изведених од 16. IV до 18. IX 1944, **Б.** су, нападајући немачка упоришта, бомбардовали англоамерички савезници. Број страдалих још увек је неутврђен, а у разарањима су погођени породилиште у Крунској улици и делови централне градске зоне, посебно Пашино Брдо. Последњи пут престоница је изложена бомбама у пролеће 1999, када су је током два месеца бомбардовале снаге Северноатлантског пакта. Страдала је периферија, као и здања државних институција у улицама Кнеза Милоша и Немањиној, војни објекти на Бањици, Звездари и Земуну, зграда Радио-телевизије Србије, зграда Кинеске амбасаде, поједине болнице, школе и стамбене зграде. У I светском рату **Б.** је био једина европска престоница на чијим су улицама вођене битке са снагама Централних сила, а у II светском једина у којој су, вољом окупатора, основана чак два концентрациона логора – Бањица и Сајмиште. У периодима између ратних страдања **Б.** се развијао по угледу на велике западне престонице. Почетком века доведени су француски архитекти да његовим улицама дају европски изглед. Тих година постајао је „жижа живота једног народа" и, поврх тога, стециште окупљања јужнословенске омладине, писаца, публициста, уметника, лекара, педагога. Године 1905. основан је Београдски универзитет као највиша школска установа, на којој су предавали професори школовани у земљи и на европским универзитетима. Ту је била и Српска краљевска академија, Народно позориште, Народна библиотека, двадесетак других мањих библиотека, шест болница, око 180 професионалних и хуманитарних организација, шест православних цркава, три синагоге, две римокатоличке цркве и две џамије. **Б.** је имао и преко 140 разних гостионица, ресторана и пивница, међу којима и око 30 хотела. Почетком века прорадио је електрични трамвај, који је заменио дотадашњи с коњском запрегом. Године 1906. отворен је први биоскоп, а наредне постављен камен темељац за нову зграду Народне скупштине. Неколико година доцније, 1911, основан је и Олимпијски комитет. Исте године двојица спортиста послати су на Олимпијске игре у Стокхолм, а **Б.** је видео и први лет авиона. Од 1905. до 1911. трајала је изградња канализационе мреже. Београдски хиподром на Царевој ћуприји отворен је у мају 1914. **Б.** је убрзано растао и по броју грађана. На самом почетку века имао је 70.000, а десет година касније 90.000 становника. Већина њих, око 48.000, била је рођена у самом граду; 19.000 се доселило из других јужнословенских крајева, а око 3.000 из неколико европских земаља. После I светског рата **Б.** је 18 (31) XII 1918. проглашен за престоницу нове државе, нашавши се, после скоро два века, не више на граници него у унутрашњости. Полуразрушен, а с новим, увећаним потребама и са све већим приливом становништва, наставио је убрзану изградњу. Поред неколико хиљада нових зграда, обновљене су и проширене електрична, водоводна и канализациона мрежа, уведене нове градске саобраћајне линије. Аеродром „Београд" на Бежанији отворен је 1927, а мост Витешког краља Александра Ујединитеља, којим су премоштене обале Саве, 1934. Две године доцније, 1936, завршена је зграда Народне скупштине. Исте године почео је да ради Зоолошки врт, а годину касније Београдски међународни сајам, на којем је наредне године први пут приказан рад телевизијских уређаја. **Б.** се потом могао подичити Првом међународном ваздухопловном изложбом (1938), првом те врсте на Балкану. Експериментални радио-програм заживео је већ 1924, али је Радио-Београд званично почео да ради 1929. Београдски универзитет обогаћен је оснивањем Медицинског (1919), Богословског (1920), Пољопривредно-шумарског (1921) и Ветеринарског факултета (1936). У априлу 1927. одржан је II међународни конгрес византолога, први научни конгрес одржан у југословенској држави, на којем су учествовали најпознатији светски византолози и историчари. Универзитетска библиотека отворена је 1926, а уметнички павиљон „Цвијета Зузорић" на Калемегдану 1928. Колико се **Б.** између два светска рата развијао по угледу на велике европске метрополе, следећи западноевропске узоре у политичким идејама и неговању духовних вредности грађанског друштва, толико се послератни **Б.** често окретао другим друштвеним моделима. И једно и друго послератно време обележавале су, међутим, многе истоветне појаве. Крај ратова град је дочекивао полуразрушен, са уништеном инфраструктуром, коју је требало што пре изградити, а наглом приливу становништва из унутрашњости, као и оном које се већ налазило у граду, обезбедити довољно стамбеног простора. У те сврхе после II светског рата обновљен је већ постојећи план из 1937. о изградњи новог насеља на левој обали Саве. Подизање насеља започето је 1948, али је Нови Београд прави део града постао тек више деценија касније. Истих деценија, отварајући се према свету, а развијајући се урбанистички и економски, **Б.** је постао једна од важнијих европских престоница. У главном граду промовисане су најзначајније политичке промене, али се и низали различити догађаји – грађевински успеси, културна дешавања, спортске манифестације. Југословенска кинотека и Позориште на Теразијама основани су 1949, а Државни архив ФНРЈ, будући Архив Југославије, 1950. Позориште Атеље 212 почело је да ради 1956, исте године када је отворен први Међународни сајам књига и пуштен у промет обновљени мост преко Саве. Наредне године подигнут је Београдски сајам, а годину дана касније, отварањем првог телевизијског студија почело је редовно емитовање програма, унапређеног потом подизањем телевизијског торња на Авали, 1965. Први међународни салон аутомобила отворен је 1962, када је почео да ради и аеродром „Београд" у Сурчину. **Б.** је био домаћин XII првенства Европе у кошарци (1961) и VII европског првенства у атлетици (1962). Шездесетих година отворени су Музеј револуције народа и народности Југославије (1961) и Историјски музеј Србије (1963) и заживеле важне културне манифестације -- Београдски интернационални театарски фестивал (БИТЕФ, 1967) и међународна дечија смотра „Радост Европе" (1969). У деценији која је следила отворени су мост „Газела" (1970), нова зграда Народне библиотеке (1973) и конгресни центар „Сава" (1976), а годину дана раније завршена је пруга Београд--Бар. У **Б.** је 1970. одржан шаховски „меч века" између репрезентација Совјетског Савеза и „Остатка света", а годину дана касније први Београдски филмски фестивал (ФЕСТ, 1971). **Б.** је био домаћин и великих спортских такмичења -- Првог светског шампионата у пливању и ватерполу (1973), финала Купа европских шампиона у фудбалу (1973), XIX европског првенства у кошарци (1975), IX европског првенства у одбојци (1975), V европског купа нација у фудбалу (1976). Осамдесете године наслутиле су будући државни слом, али и донеле понеки лепши догађај. На Врачару је 1985. почела градња Храма Св. Саве. ![033_II_BG_Konferencija-nesvrstanih-1961.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/033-ii-bg-konferencija-nesvrstanih-1961.jpg)Током целог XX в. **Б.** је био место доношења важних политичких одлука. Ту су проглашени сви српски и југословенски устави и уставни документи: устави Краљевине Србије из 1901. и 1903, Видовдански Краљевине СХС 1921, Октроисани Краљевине Југославије 1931, Устав ФНРЈ 1946, „Повеља самоуправљања" 1963, Устав СФРЈ 1974, Устав СРЈ 1992, Уставна повеља Заједнице Србије и Црне Горе 2003. и Устав Републике Србије 2006. Поред тога, **Б.** је био место одржавања важних политичких скупова, домаћин многим међународним државницима, политичарима и војним командантима, организатор значајних међудржавних скупова. У октобру 1961, I конференцији покрета несврстаних присуствовали су представници 24 земље, са 750 милиона становника. Поводом смрти Јосипа Броза (1980) ту се нашло 209 делегација из 127 држава, а на IX конференцији несврстаних земаља, одржаној 1989, 102 делегације земаља чланица. Опредељујући се за све напредне идеје, **Б.** је демонстрирао против безакоња, недемократских режима, фашизма, партијског терора и једноумља, остајући центар независне политичке мисли у Југославији и простор окупљања политичких незадо-вољника. Ту су избиле велике студентске демонстрације (1968) и ту се упутили први протестни походи Срба и Црногораца са Косова (1986). Усред бомбардовања Србије, у **Б.** је у априлу 1999. одржан XII београдски маратон, а на самом крају XX в. оборен један недемократски режим, чиме је Србија исказала жељу за враћање демократским традицијама. За само један век, и поред свих страдања и губитка становништва, **Б.** се увећао двадесет пута. Од 1921. до 1941. нарастао је за око 180.000 становника, достижући број од готово 314.000 житеља. Шездесет година касније у самом граду живело је 1.200.000, а на целој административној територији 1.600.000 становника. Другачији угао посматрања његових демографских промена показује и слојевитије слике померања Србије ка Београду. На почетку треће деценије (1931) у њему је живело мање од 2% грађана тадашње Краљевине Југославије, а крајем XX в. око 20% становника Србије, скоро сваки пети држављанин. Носећи ова и друга оптерећења, **Б.** је у XXI в. ушао као град богате прошлости и дугог памћења, у много чему непрепознатљив у односу на варош с почетка столећа, али у духу и политичким опредељењима веран искушаним начелима и провереним вредностима. Мира Радојевић **Религија.** Храмова у **Б.**, као места за вршење религиозних култова, било је увек како је која религија у њега стизала, стварала своју организацију и стицала чланове. Хришћанских храмова свакако је било још од времена када је хришћанство у њега стигло с римским легијама и трговцима, који су били главни мисионари. Извори ништа не саопштавају о храмовима, али ископане стеле и гробни натписи са крстовима и хришћанским натписима сведоче о постојању хришћана, а за обављање култа неопходни су храмови. У IV в. **Б.** је био један од јаких центара аријанских јеретика, у којем су се одржавали помесни сабори, који су усвојили аријанско исповедање вере. Као седиште епископа сингидунумског морао је постојати катедрални храм епархије, али о његовој локацији, храмовном посвећењу, архитектури и уметничком домету ништа није познато. Исти је случај са катедралним храмом episcopus belogradensis из IX в. Све до поделе цркава на Источну и Западну (1054) постојала је само једна хришћанска организација, а после тога **Б.** је био под јурисдикцијом новоосноване Охридске архиепископије. Пролазећи кроз **Б.** 1096. крсташи Валтера од Сен-Севера (познат као Валтер без Земље) почели су да пљачкају београдско становништво, али су их мештани сузбили и почели да убијају. Покушај да се спасу бекством у једну цркву изван градских зидина није им помогао, јер су мештани запалили цркву у којој изгорело 60 крсташа. Посвећење цркве није познато. Српски храмови у **Б.** помињу се први пут у време краља Драгутина, чијој је држави град припадао и у којем је било седиште мачванског епископа. Папа Никола IV помиње 1290. православног епископа у **Б.**, који подиже цркве и доводи свештенике. Архиепископ Данило II, описујући посету краљице Симониде јетрви Каталини у **Б.** (1315), помиње „велику саборну цркву митрополитску". С обзиром на то да тада у Српској цркви није постојао митрополитански систем (уведен је тек после прогласа патријаршије), епархија није имала ранг митрополије, али је њен епископ могао да има титулу митрополита због личног угледа и заслуга за цркву (почасни или титуларни митрополити). С друге стране, титулу митрополита могао је да добије и зато што је **Б.** био највећи град, јак привредни, културни и верски центар Драгутинове државе. ![035_II_BG_Ikonostas-Saborne-crkve.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/035-ii-bg-ikonostas-saborne-crkve.jpg)Изграђујући **Б.**, деспот Стефан Лазаревић га је посветио Пресветој Богородици и подигао у њему више храмова, о чему сведочи Константин Филозоф. Велика црква Богородичиног успења, у источном делу Доњег града, „где се силази слично као на Кедронском потоку ка Гетсиманији ... имађаше около општежиће украшено сваким насадима, с многим наследством, селима и другим обитељима, која је била престо митрополита београдског, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била најбогатија од других у дане овога благочестивога". По натпису на левој половини надвратника од белог мермера, пронађеног 1966, утврђено је да је деспот у времену 1403‒1415. обновио старији храм, којем је призидао певнице. Међу богатим даровима митрополитском храму налази се и рудник Рудиште недалеко од **Б.** и приходи од рудничке царине, која је 1423. износила 40 л сребра. Рудник им је 1453. одузео Јанко Хуњади. У једном документу из 1434. црква је названа „велика митрополија београдска". Постојала је и почетком XVI в., а у писму митрополита Теофана 1508. помиње се да су у њој мошти царице Теофане и чудотворна икона Мајке Божије, коју је по предању радио апостол Лука. ![034_II_BG_Crkba-Ruzica-na-Kalemegdanu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/034-ii-bg-crkba-ruzica-na-kalemegdanu.jpg) Храм Св. Три Јерарха „за сахрањивање архијереја" деспот је саградио изван градских зидина, на простору данашње Скадарлије. Храм Св. Николе, са прихватилиштем за странце и болницом, саградио је „на најслађој води, и насади садове свакога изабранога плода, и приложи села и наследство много, у којој болне и стране храњаше и олакшање њима даваше", а научници га лоцирају на терену данашњег Новог Гробља и у његовој непосредној околини. Није познато храмовно посвећење мање црквице уз двор или капеле у двору, у Горњем граду, у којој деспот Стефан, добивши писмо од брата Вука, којим овај тражи половину земље да сам управља, „плакаше и пред образ Спаситељев бацивши себе, говораше молитве из дубине срца". Храм Св. Петке у Доњем граду, сазидан је пре 1417, а намењен је за полагање њених моштију. У време угарске власти Срби нису имали храмове у Горњем граду. Изван градских зидова постојала је црква Марије Магдалене, коју су Турци опљачкали 1456. и искористили за смештај барута и муниције, али су је при повлачењу спалили. Угарска власт није дозволила изградњу једне српске цркве у Доњем граду, а у барутану је претворена и црква Ружица. Није позната судбина поменутих цркава после пада **Б.** под турску власт (1521). Попис из 1560. помиње „Попову махалу", затим „махалу Црква", па је вероватно да су имале по један храм. У првој половини XVI в. помиње се „махала Средња црква" на простору данашње Патријаршије, што би значило да су тада осим ње постојале бар још две, Горња и Доња или Велика и Мала, зависно од значења назива „Средња". Марк-Антонио Пигафета и Стефан Герлах саопштавају да је Мехмед-паша Соколовић „сравнио са земљом три цркве рашких хришћана" под изговором да гради своју задужбину, али вероватније да се у њима не би вршили обреди. Године 1578. постојала је само једна црква, али се претпоставља да су се све до краја XVII в. вероватно одржала три или четири српска храма у **Б**. Aустријскa окупацијa северне Србије (1718‒1739) затекла је само цркву Рођења Св. Јована Претече у Доњој вароши (Савамала), коју су Срби дозволом бечког цара обновили. Зна се да је била базиликалне основе, покривена шиндром, скромне фасаде и без куполе. Завршена је тек 1735, а њене иконе које је сликао Георгије Стојановић, зограф из **Б.**, налазе се у Галерији Матице српске у Новом Саду. Једна црква непознатог посвећења с лонгитудиналном основом и полукружном апсидом уцртана је на цртежима **Б.** из тог времена. У барокном стилу саграђена је нова митрополијска црква. Било је још цркава јер су 1739. Турци порушили више православних и римокатоличких цркава. После Београдског мира (1739) у **Б.** дуго није радила ниједна црква. Храм Рођења Св. Јована претворен је у Иваз Мехмед-пашину џамију, Саборну цркву и митрополију су порушили, а тек 1742. дозволили обнову. Изградња православних храмова оживела је у XIX в., после ослобођења од Турака. Тада су изграђене црква у Топчидеру (новцем који је ту закопао Карађорђе пре одласка у Срем), црква на Ташмајдану из легата Лазара Нанче, Вазнесенска и Саборна црква. Вероватно да у **Б.** није постојала римокатоличка црква јер су у Саборној цркви венчавани и у њене протоколе уписивани римокатолици и протестанти. Такође су крштавана и уписивана деца римокатолика и протестаната. У XX в. изградња је настављена изградњом цркве Богородичиног покрова (задужбине патријарха Димитрија), Св. Марка и др. У време када је једина партија у земљи била СКЈ обустављена је сакрална изградња, а започети Храм Св. Саве одузет је и претворен у гаражу. Тек је слом такве једнопартијске државе крајем XX в. донео наставак сакралног градитељства. Римокатолици су имали у **Б.** епископску цркву из ранијих времена. Погођена је топовским ђулетом у турском нападу 1456. и то за време службе у њој. У време угарске власти после 1427. у **Б.** је повећан број римокатоличких храмова. Један је постојао у Горњем граду, а у њему су били на служби угарски краљ и гроф Цељски. Дубровачки трговци имали су своју цркву изван градских зидова, у којој је 1433. Бертрандон де ла Брокијер слушао службу на словенском језику. У Доњем граду постојао је фрањевачки самостан, са чије су куле Турци 1521. топом тукли Горњи град пре но што су га заузели. За време турског ропства фрањевци су имали капелу у једној згради. ![036_II_BG_Hram-Svetog-Save.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/036-ii-bg-hram-svetog-save.jpg) У време аустријске окупације северне Србије православље је било „трпљена", а римокатолици „владајућа" вероисповест (religio dominans). Разни монашки редови добили су плацеве и новац за изградњу самостана. Минорити (фрањевци) су преузели једну џамију, претворили је у римокатолички храм и уз њу подигли нове зграде. Тринитари су уз помоћ Дворске коморе сазидали свој манастир. Језуити су у Дугој улици подигли нов самостан, а то су учинили и капуцини. Капуцинска црква имала је куполу с високим тамбуром и основом елиптичног облика, блиско рококо стилу. Уништена је 1739. дејством турске артиљерије. Фрањевци су саградили нов самостан са црквом, нешто ниже од данашњег Студентског парка. Близу ње била је катедрална црква београдског бискупа, настала од велике џамије, са основом базилике, полукружном апсидом, барокним звоником и високим прозорима који подсећају на неоготски стил XIX в. Данас римокатолици имају више богомоља у **Б**. ![037_II_BG_Bajrakli-dzamija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/037-ii-bg-bajrakli-dzamija.jpg)Исламске богомоље јављају се после турског освајања **Б.** 1521. С растом турског становништва њихов број се брзо увећавао. Попис из 1560. у 16 турских махала бележи 14 месџида и четири џамије, које су имале имена по својим оснивачима. Најстарија је Велика џамија у Доњем граду, коју је султан Сулејман подигао одмах по освајању **Б.**, дозидавши минаре митрополитској цркви Богородичиног успења. Исти султан је пре 1566. у Горњем граду подигао монументалну џамију са витким минаретом, на који се успињало уз помоћ 105 степеника. У истом времену саграђене су џамије Мехмед-паше Јахјапашића на Дорћолу и Бајрам-бегова код данашњег Народног позоришта. Фрањевачки манастир у дунавском подграђу Београдске тврђаве такође је претворен у џамију. Око 1582. саграђена је Ибрахим-бегова џамија на месту данашњег Хотела „Москва", а за њом се помињу Шехитлук џамија, Ејне-хан бегова (Батал) џамија, Гробље џамија, Чокаџи-џамија (касније названа Бајракли) и др. Укупно је тада било 26 џамија и месџида. Даљим развојем града у свакој махали је постојала исламска богомоља са пратећим објектима, а Хаџи Калфа помиње у XVII в. стотине џамија у **Б**. Велике џамије биле су покривене оловом, а мале ћерамидом. Неке су ушле у историју по догађајима за које су везане. У **Б.** је 1683. погубљен велики везир Кара Мустафа-паша због пораза под Бечом, глава је послата султану у Једрене, а обезглављено тело сахрањено у Хабил-ефендијиној џамији, због чега су њени службеници добили повећање плате. Данас постоји само једна џамија, Бајракли, за коју неки мисле да је задужбина султана Сулејмана Законодавца, а други да је то бивша Чохаџи-џамија. Јевреји су у **Б.** имали синагогу из времена Турака, али је 1566. њу срушио Мехмед-паша Соколовић да би саградио безистан и остале своје задужбине. Протестанти су своје богомоље у **Б.** саградили тек у XIX и XX в. Бурна историјска прошлост **Б.** оставила је неизбрисив траг на религиозну припадност његових становника. С друге стране, на конфесионално шаренило утицала је отвореност **Б.** и спремност да прихвати све досељенике, који траже посао и амбијент погодан за живот. Тако су емигранти из постоктобарске Русије, углавном Калмици будистичке вероисповести, формирали свој храм на Звездари. Православни верници **Б.** припадају Београдско-карловачкој митрополији Српске православне цркве, која је данас на ужем подучју **Б.**, тј. без села у јужном залеђу и делова на левој обали Саве и Дунава, организована у три архијерејска намесништва. Деценијама се у **Б.** није могао изградити ниједан храм. Данас је сакрално грађевинарство оживело. Тренутно у **Б.** постоји 21 храм, 10 капела, 70 парохија, 125 свештеника и ђакона и само један манастир (Ваведење) са 15 монахиња. ![014_II_BG_promene-etnicke-strukture-stanovnistva_tabela-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/014-ii-bg-promene-etnicke-strukture-stanovnistva-tabela-2.jpg) Римокатолички верници припадају београдском деканату (паралела архијерејском намесништву у Српској цркви) Београдске надбискупије. Имају шест храмова од којих сваки има по једну жупу (парохија), али му изван **Б.** припадају и жупе у Смедереву, Ваљеву и Шапцу. Од мушких монашких редова у **Б**. постоје исусовци, фрањевци, лазаристи, асумпционисти и салезијанци. Од женских монашких редова постоје: кћери хришћанске љубави (усмиљенке), сестре Св. Фрање, мале сестре од Исуса, Маријине часне сестре, часне сестре од Св. Крста и милосрднице Св. Винка. Исламски верници организовани су у једну од две верске организације: Исламску верску заједницу Србије, чије је седиште у **Б.**, и Исламску верску заједницу у Србији, чије је седиште у Новом Пазару, а која покушава да Рашку област (Санџак) подведе под јурисдикцију ИЗ БиХ. У **Б.** имају џамију – Бајракли. Јевреји и припадници јеврејске религије организовани су у Јеврејску општину **Б.**, као део Савеза Јеврејских општина Србије. Имају једног рабина за **Б.** и једну активну синагогу, у којој се редовно служи. Београдски рабин је истовремено рабин за целу Србију због чега по потреби одлази у друга места ради вршења верских обреда. Верски плурализам **Б.** показују резултати два пописа становништва, један из 1991, тј. пре ратова током распада Југославије, и други из 2002, тј. после тих ратова. Осетан пораст православних у последњем попису резултат је досељавања Срба протераних или избеглих из Хрватске и БиХ у рату током распада Југославије, као и долазак Срба са Косова и Метохије, избеглих од шиптарског терора и агресије НАТО снага. С друге стране, реалније и слободније изјашњавање грађана смањило је број атеиста јер су се многи, у новим друштвеним околностима насталим нестанком једнопартијског комунистичког система, осећали слободни да признају своју веру или да се врате Цркви коју су напустили. Радомир Милошевић **Књижевност.** У усменој традицији **Б.** се помиње под различитим историјским (Сингидунум, Alba Bulgarica, Nandor Alba, Alba Graeca, Tuna Belgradi, Дарол Џихад) и епским именима (Бијоград, Билиград, Биоград, Стојни Бијели, Стојни). У епици се јавља увек као град, с богатом додатном атрибуцијом (бели, стојни, лијепи, тврди, проклети итд.). Иако се у епским песмама за њега често везује атрибут *стојни* (зато што је био престоница у време деспота Стефана Лазаревића), не треба га мешати са угарским Стојним Београдом (мађ. Székesfehérvár, нем. Stuhlweißenburg, лат. Alba Regia), градом у коjем су се крунисали угарски краљеви и који се налази југоисточно од Будимпеште. Као епски држатељи **Б.** помињу се браћа Јакшићи (Дмитар и Стефан), мада они према историјским подацима нису имали ништа заједничко са овим градом: синови војводе Јакше, поданика Ђурђа Бранковића, прешли су у службу краља Матије Корвина и у Угарској добили посед Нађлак. **Б.** се помиње врло често и то у обе врсте епских сижеа – историјским и неисторијским. Међу историјским, јавља се уз легендарни поход принца Еугена Савојског 1717 (нпр. ЕР, 91; Вук VIII, 32 и др.), а у *Пјеванија* 15 помиње се и Лаудоново освајање **Б.** 1788. Ове песме о њему певају искључиво као о турском граду. Из њега, нпр., Турци у опседнутом Темишвару 1716. очекују индат (Вук VIII, 32), освајање **Б.** је нужна етапа на путу генерала Пилипа (Вукасовића) ка освојењу Зворника (KХ I, 16), узимање **Б.** је неостварена жеља „од Мљетока краља" (KХ II, 73) и сл. Велика отпорност **Б.** приписује се у епици његовој јакој тврђави која га је код свих опсађивача изнела на лош глас: *Би Биоград за недељу дана, / А проклет је, – да га Бог убије* (КХ II, 73). Мирјана Детелић **Б.** први пут постаје средиште српске књижевности првих деценија XV в., за деспота Стефана Лазаревића (1402–1427), који, и сам књижевник (*Слово љубве*), окупља око себе људе од пера (Константин Филозоф и др.). Потом jе под турском влашћу један од центара исламске културе и књижевности на Балкану, појављујући се и као мјесто штампања једног *Четворојеванђеља* (1552). У аустро-турским ратовима (XVII и XVIII в.), посебно за вријеме Велике сеобе Срба (1690), појављује се у књижевним и мемоарским дјелима као мјесто страдања, прелаза и освајања. У околини **Б.** настаје *Ерлангенски рукопис* (око 1720), знаменита збирка записа народних пјесама. Пад града у аустријске руке (1789) опјеван је у дјелима Ј. Рајића (*Бој змаја са орлови*, 1791) и Д. Обрадовића. За вријеме Првог српског устанка, по доласку Д. Обрадовића (1807) и оснивању Велике школе (1808), **Б.** јача као ново средиште српске књижевности и културе: устаничка збивања одражавају се у дјелима Д. Обрадовића, Г. Ковачевића, В. Ракића, С. Милутиновића Сарајлије, а доцније у збиркама народних пјесама Вука Караџића (*Почетак буне против дахија*). С пропашћу Устанка београдски књижевници одлазе у избјеглиштво (Будим, Беч, Бесарабија, Русија) и настављају да обрађују теме везане за Устанак (С. Милутиновић Сарајлија, В. Караџић, С. Живковић Телемах). ![039-ii-bg-beogradsko-cetvorojevandjelje.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/Dmc039-ii-bg-beogradsko-cetvorojevandjelje.jpg) По оснивању Народне библиотеке (1832), државне штампарије (1833), издавању службених новина (*Сербске новине*, 1834, 1835‒1914, често с књижевним додацима), Доситејевих дјела и књижевне периодике (алманаси: *Забавник*, *Уранија*, *Голубица*, *Лицејка*; листови: *Подунавка*, 1843‒1848, *Новине читалишта београдског*, 1847‒1849\*, Шумадинка\* Љ. П. Ненадовића, први либерални и хумористичко-сатирични лист у Србији, 1850‒1857) **Б.** постаје једно од средишта српске књижевности и културе. Оснивањем гимназије (1839) и Лицеја (1841) у њему се стичу угледни књижевници као професори (Ј. С. Поповић, А. Николић), док Театар на Ђумруку (од 1842) подстиче развој домаће драме (Ј. С. Поповић и др.). Лицејски ђаци организују „Дружину младежи србске", активно учествују у покрету војвођанских Срба (1848–1849), шире либералне идеје и излазе у јавност с алманахом *Невен-Слоге* (1849). Доцније ће као Лицејска омладина и Омладина Велике школе издавати алманах *Лицејка* (1862‒1865). У оквирима идеја и дјеловања Уједињене омладине српске покренуће се више периодичних публикација (*Вила* С. Новаковића, омладински календари), а са Великом школом (1863) универзитетска омладина дјелује у својим дружинама, односно преко часописа/листова и алманаха. У исто вријеме (60-их и 70-их година XIX в.) поред либералне утемељује се социјалистичка штампа (покрет С. Марковића), оснивају сатирични и књижевни листови (*Враголан*, *Врзино коло*, *Преодница*), који активно посредују у прелазу од романтизма ка реализму. Са *Отаџбином* (1875‒1892) В. Ђорђевића, **Б.** од такмаца Новом Саду прераста у средиште књижевног рада међу Србима. У развоју књижевнонаучне, филолошке и културноисторијске дјелатности важну улогу има оснивање Друштва српске словесности (1841), које прераста у Српско учено друштво (1864‒1892), оно у Краљевско-српску академију (1886‒1945), затим постаје Српска академија наука (1945), па Српска академија наука и уметности (1947) с редовним публикацијама из хуманистичких и природнонаучних дисциплина. Уз *Отаџбину* покреће се више других књижевних гласила, међу којима се издваја *Коло* Д. Живаљевића, *Звезда* Ј. Веселиновића, посебно *Дело* (1894‒1899; 1902‒1915), које је замијенило обустављену *Отаџбину* и међу својим сарадницима окупило истакнуте књижевнике и научнике супротне политичке оријентације. Љубомир Недић (издавач и уредник *Српског прегледа*, 1895) постаје кључна личност модернизације српске књижевне критике. Потом млађа генерација интелектуалаца, махом с Велике школе/Универзитета, школована на Западу, оснива *Српски* *књижевни гласник* (1901‒1914), у историји српске књижевно-научне штампе без премца по утицају, значају и квалитету уређивања. У то вријеме се рађа појам „београдски стил", обиљежавајући једну врсту стандардног књижевног језика на вуковској основи, којим се служе београдски писци. **![040_II_BG_Beogradski-abagar.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/040-ii-bg-beogradski-abagar.jpg)Б.** постаје књижевна тема у списима о пропасти устанка, у дјелима С. Милутиновића Сарајлије (*Сербијанка*, 1826), потом као мјесто сукоба старог и новог (Ј. С. Поповића комедија *Београд некад и сад*). Од 60-их година XIX в. београдски живот улази у приповијетку, роман, драму, лирску поезију (Ј. Илић, Љ. Каравелов, Ђ. Јакшић, Ј. Јовановић Змај, М. П. Шапчанин, Л. Лазаревић, С. Матавуљ, Б. Нушић, Д. Илић, В. Илић), мемоарско-аутобиографску прозу (П. Тодоровић, Ј. Ристић, К. Н. Христић, В. Ђорђевић), која се најчешће тицала живота у старијим периодима, око бомбардовања (1862), српско-турских ратова, политичких прилика и династија (посебно Обреновићи). У путописно-мемоарској литератури на другим језицима остало је много записа о **Б.** (Е. Челебија, З. Капер, Ф. Каниц). Изу-зетна привлачност (бео)градског живота испољава се у стварању посебних жанровских скупина као што су „београдске приповијетке" (од Ј. Илића, Љ. Каравелова, Л. Лазаревића, преко С. Матавуља и С. Сремца до савремених прозаика као што је М. Павић), „београдски роман" (Л. Комарчић, Ј. Веселиновић, Д. Илић, М. Ускоковић, Б. Ћосић, Р. Петровић, И. Андрић, О. Давичо, А. Вучо, М. Капор и др.). У поезији **Б.** је тема од аустро-турских ратова (1789), српских устанака (С. Милутиновић Сарајлија), романтичара (Ђ. Јакшић, Ј. Ј. Змај, Л. Костић), до модерниста, авангардиста и савременика (В. Илић, М. Црњански, В. Попа и др.). Нагао развој штампе погодује фељтонистици с мотивима из београдског живота (П. Тодоровић, Б. Нушић) и неком врстом особеног (бео)градског хумора, док све богатији и разноврснији културно-умјетнички живот устаљује облике неконвенционалног понашања (боемија), који обухватају водеће књижевнике, умјетнике, глумце и друге професије. Истовремено **Б.** у овом кругу постаје главна тема или мјесто сатиричке имагинације, као сједиште политичких и државних институција (Р. Домановић). Послије I свјетског рата као главни град државе југословенских народа мијења и обогаћује своју културну физиономију: у њему раде припадници младе генерације из Србије (Р. Петровић, М. Настасијевић и др.), долазе књижевници из других крајева, учествујући у књижевним покретима и сарађујући у гласилима (Т. Ујевић, Љ. Мицић, Н. Бартуловић, Г. Крклец и др., посебно И. Андрић и М. Црњански). Поред нових часописа (*Мисао*, 1919–1937), обнављају се предратне институције (нова серија *Српског књижевног гласника*, 1920‒1941; СКЗ), привлачећи као сараднике најистакнутије савременике (И. Андрић, М. Црњански, Р. Петровић). Такође настају нова књижевно-умјетничка удружења (Група уметника, 1919‒1920, Друштво пријатеља уметности „Цвијета Зузорић", 1922‒1941, „Алфа", 1925), бујају књижевни покрети у оквирима авангарде, везани за експресионизам (С. Винавер, М. Црњански, Р. Драинац), зенитизам (Љ. Мицић), надреализам (М. Ристић). У периодици се богатом ликовном опремом и интернационалном сарадњом издваја *Зенит* (1921–1926, покренут у Загребу, наставио да излази у **Б.**), док *Путеви* (1922–1924) и *Сведочанства* (1924–1925) воде до алманаха *Немогуће* (1930), органа покрета надреалиста, који је послије Париза у **Б.** добио ново средиште. Распад надреалистичког покрета (1932) произилази из све оштрије политизације, уз јачање комунистичке и социјалистичке оријентације и уз отпоре конзервативних и десничарских струја. Међу актерима књижевног живота издваја се дјеловање М. Богдановића, који је афирмисао модернисте, и В. Глигорића као уредника више часописа (између 1920. и 1927). Крајем те деценије покрећу се часописи социјалне/лијеве оријентације, дијелом уз интернационалну редакцију и сарадњу, посебно у оквиру издавачке куће „Нолит" П. Бихалија и *Нове литературе* (1928‒1930). Сличан смјер имају *Стожер* (1930‒1935) и *Данас* (М. Крлежа и М. Богдановић, 1934). На линији Народног фронта издваја се *Наша стварност* (1936‒1939), окупивши велик број релевантних сарадника-политичара, научника, књижевника, сликара. Раздобље између два свјетска рата обиљежила је „Библиотека српских писаца" у издању „Народне просвете", једно од најрепрезентативнијих издања сабраних дјела аутора XIX и XX в. (изишле су 63 књиге). СКЗ је одржала висок ниво својим редовним колима и библиотеком „Савременик", а незаобилазну улогу у афирмисању савремене књижевности имали су, између осталих, издавачи Г. Кон и С. Б. Цвијановић. У области (књижевно)научне периодике најистакнутије мјесто имали су *Прилози за књижевност, језик, историју и фоклор* Павла Поповића (1921‒1940; од 1954). У обе окупације (I и II свјетски рат) књижевни живот се свео на колаборационистичка гласила и сарадњу људи који су се мирили с окупационим поретком или су га силом прилика прихватали. Сјећања на те дане (Б. Станковић: *Под окупацијом*) говоре о тамној страни народа који за вријеме аустроугарске окупације „није био ни витез ни светац" (И. Секулић: *Како је управо било*). За вријеме те oкупације излазиле су *Београдске новине* (латиницом), од краја 1915. до средине 1918. За II свјетског рата, под њемачком окупацијом, књижевна дјелатност сведена је на прилоге у новинама (*Ново време*, *Обнова*, *Српски народ*, *Наша борба*) и у часопису *Просветни гласник* (1942‒1944). Активна је такође била издавачка кућа „Југоисток", док покушај обнове СКЗ (С. Стефановић) није успио. ![041_II_BG_Zgrada-Narodne-biblioteke-1941.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/041-ii-bg-zgrada-narodne-biblioteke-1941.jpg)По ослобођењу (1944) извјесно вријеме дјелују предратне издавачке куће, С. Б. Цвијановића, Г. Кона и др., обнавља се СКЗ, настају нова издавачка предузећа („Просвета", „Ново поколење", касније „Нолит", „Рад" и др.), излазе романи Иве Андрића, покрећу се нови књижевни листови и часописи, органи издавачких кућа или удружења (*Књижевност*, *Књижевне новине*). Испрва подређена програму КПЈ, ова гласила након сукоба са Информбироом и КПСС (1948) све се више ослобађају од званичне идеологије. У конфронтацијама између модерниста и традиционалиста главну улогу имају часописи *Дело* и *Савременик*, 50-их година XX в. Период 70-их и 80-их година обиљежава покретање и дјеловање *Књижевне речи* као органа Књижевне омладине Србије (1973–1994), уз старија гласила која се такође оријентишу на демократизацију књижевности и друштвене мисли. За проучавање књижевности, осим Универзитета (Филозофски, тј. Филолошки факултет, основан 1962) и САНУ, важну улогу имаће Институт за књижевност и уметност (од 1962), преко чијих је пројеката, зборника радова и серија других публикација обухваћена историја српске и југословенских књижевности од старог до новог доба, посебно књижевна критика, књижевна периодика, народна књижевност и теорија књижевности. На динамизацију и модернизацију књижевнонаучне мисли оријентисаће се часописи *Књижевна историја* (од 1969) и *Књижевна критика* (1970‒1990, 1995‒1998). Од 60-их година **Б.** постаје једно од свјетских средишта преводилаштва, отворено, усљед несврстане спољне политике, за сва књижевна и књижевнонаучна струјања на Западу и на Истоку. Велике библиотеке-серије у „Нолиту" („Сазвежђа", „Књижевност и цивилизација"), „Просвети", „БИГЗ", „СКЗ", „Раду" и код других издавача одржавале су контакт са модерном хуманистиком. Интензитет ове праксе ослабиће по распаду СФРЈ (1991), увођењу санкција и грађанском рату у оквирима бивше државе, али ће знатне резултате постићи у оквиру нових јавних и приватних предузећа, међу којима се издвајају Завод за уџбенике, „Народна књига", „Плато", „Стубови културе", „Службени гласник", „Лагуна" и др., уза све посусталију дјелатност „Просвете", „Нолита", „Рада", „БИГЗ-а" и др., који пролазе кроз процесе приватизације. Међу јавним издавачким предузећима снажну дјелатност остварио је Завод за уџбенике. Радикално мијењање основа књижевног рада повезано је с транзицијом социјалистичког у капиталистички друштвени и државни поредак: сужавање тржишта, конкуренција нових медија (интернет), капитализација, криза вриједности и приватизација издавачке дјелатности врло неповољно дјелују на књижевност, сужавајући домен и значај њеног утицаја. У идеолошким разграничењима с Удружењем књижевника Србије настаје Српско књижевно друштво (орган му је *Књижевни магазин*), док се из *Књижевних новина* издваја и осамостаљује *Књижевни лист*. Скупштина града преко својих органа утиче на дистрибуцију књига редовним откупом преко Библиотеке града Београда. Поред дјеловања ђачких, односно студентских дружина и њихове периодике од средине XIX в. појављују се отворене трибине, међу којима се издвајају Касина, потом Коларчев универзитет, „Цвијета Зузорић", а послије II свjeтског рата мноштво трибина у оквирима библиотека, народних универзитета, домова културе, факултета, Удружења књижевника Србије (чувена је по афирмисању демократских идеја трибина у Француској 7), Дома омладине, Студентског града. Њихов рад наставља се и у наше вријеме. С развојем штампе београдски званични, партијски и независни листови или новине доносе редовно или повремено књижевне прилоге, међу њима најзначајнијих српских писаца, критичара и преводилаца. Премда је омиљена врста новинских прилога роман у наставцима (најчешће преводни), значајнији је настанак и развој фељтона, којему прве значајне прилоге дају Ђ. Јакшић, потом посебно П. Тодоровић (политички фељтон), а Б. Нушић му даје жанровску самосталност и нов профил у *Политици* и другим листовима. Књижевна критика је такође област која је у новинама нашла одговарајући медиј, већ у прилозима Ј. С. Поповића, потом П. Тодоровића, С. Јовановића, П. Поповића, Ј. Скерлића, М. Богдановића, В. Глигорића, Б. Михајловића Михиза, З. Мишића, П. Палавестре, М. Бандића, А. Петрова, М. Пантића и др., све до наших дана. Душан Иванић **Архитектура.** Развој архитектуре током XIX в. текао је паралелно с процесом стварања модерне српске државе која се, у замаху ослободилачких ратова и националних, културних и политичких превирања, формирала од Кнежевине до значајне балканске Краљевине. Главни инвеститор средином XIX в. био је кнез Милош Обреновић који је, у настојању да сустигне европске развојне токове, захтевао да се у објекте балканске профане архитектуре унесу елементи неокласицизма и неоакадемизма по укусу тадашње младе српске буржоазије. Грађевине у овим стиловима су Конак кнегиње Љубице (1829–1831) и Конак кнеза Милоша (1831–1834) Хаџи Николе Живковића, док необарокна Саборна црква (1837–1841) Франца Јанкеа и неокласицистичка Реалка (1836–1838) Цветка Рајовића указују на директне европске узоре. Упоредо с јачањем државе и буђењем националне свести, у другој половини века се у духу општих светских токова у архитектури запажају романтичарске замисли на Капетан Мишином здању (1863) Јана Неволеа и Варошкој болници (1868) у улици Џорџа Вашингтона. Крајeм XIX в. опсежнијa градитељскa делатност прелази у руке домаћих архитеката школованих у класичним школама Беча. Константин Јовановић, Александар Бугарски и Светозар Ивачковић у Србију доносе одмерени академизам којим одишу Стари двор (1882) А. Бугарског, као и палата Николе Спасића (1889) и зграда Народне банке (1889) К. Јовановића. На размеђу XIX и XX в. приметне су бројне стилске тенденције од академизма преко Арт Нувоа до српско-византијског стила и сецесије. Академизам долази до изражаја на Трећој београдској гимназији (1906) Драгутина Ђорђевића и Душана Живановића, док се на Војној болници (1904--1909) Данила Владисављевића запажа неоромантичарски набој. Српско-византијски стил у спрези са сецесијском линијом негује Бранко Таназевић на згради Телефонске централе (1908, дограђена спратом 1922) или адаптацији фасаде и доградње крила Министарства просвете, касније Вуковој задржбини (1912). Сецесију у њеном декоративном облику прихватају Милан Антоновић на Дому за улепшавање Врачара (1901) и Милорад Рувидић на згради Смедеревске банке (1919). Свакако најзначајнији градитељски тим овог доба, Никола Несторовић и Андра Стевановић, пројектује и подиже објекте који представљају одлучан искорак од владајућег академизма ка савременим тенденцијама сецесије. Њихова палата Управе фондова (1903), Београдска задруга (1905–1907) и зграда трговца Стаменковића (1907) оставиле су неизбрисив печат у градитељству **Б.** почетком XX в. ![042_II_BG_Zindan-kapija-Kalemegdan.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/042-ii-bg-zindan-kapija-kalemegdan.jpg) ![043_II_BG_Konak-kneginje-Ljubice.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/043-ii-bg-konak-kneginje-ljubice.jpg) ![044_II_BG_Terazijski-plato-i-Moskva-1908.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/044-ii-bg-terazijski-plato-i-moskva-1908.jpg) Архитектуру **Б.** у међуратном периоду (1918–1941) одликује изградња већих објекта за потребе новонастале југословенске државе, и то претежно у еклектичним неостиловима или у модернистичком маниру. Са оснивањем Групе архитеката модерног правца (ГАМП, 1928–1934), коју су чинили Душан Бабић, Јан Дубови, Бранислав Којић и Милан Злоковић, модерна архитектура **Б.** започиње свој развој. Паралелно са ова два најважнија правца, присутан је и српски романтизам са тежњом ка стварању националног стила који се надахњивао српско-византијском средњовековном уметношћу и народном моравском архитектуром. Наистакнутији представници еклектичних стилова и академских образаца били су Н. Несторовић и Б. Таназевић (Технички факултет, 1925–1931), Ђ. Коваљевски (Студентски дом краља Александра I, 1931), М. Борисављевић, С. Јовановић и Д. М. Леко. Као протагонисти руског академизма, нарочито су се истакли Н. Краснов, који пројектује здања за потребе министарстава и војске тадашње Краљевине (1925–1928), и В. Ф. Баумгартен са зградама Генералштаба (1928) и Руским домом (1933). Својеврсну мешавину академских стилова у споју са сецесијом представља зграда САНУ Д. Ђорђевића и А. Стевановића (1913–1924). Најрепрезентативнији пример класичне академске архитектуре јесте здање Народне скупштине (1907–1936), коју је по основној замисли К. А. Јовановића пројектовао Ј. Илкић, а завршио П. Илкић. Примери српског романтичног стила су Министарство поште (1926–1930) М. Коруновића и Црква Св. Марка П. и Б. Крстића (1930–1938). Експериментисањем са фолклорном архитектуром бавио се Б. Којић на пројектима вила и мањих објеката, као што је стамбена кућа у Задарској улици (1926–1927). Већ 30-их и 40-их година подижу се значајна дела београдске модерне, па тако М. Злоковић 1927. гради сопствену вилу у Улици интернационалних бригада, на којој је видан утицај Адолфа Лоса и *раумплана*. Један од првих великих модернистички постављених комплекса, Астрономску опсерваторију на Звездари (1929–1931), пројектовао је Ј. Дубови. Други већи комплекс представља Старо београдско сајмиште (1937) М. Тричковића, Р. Татића и Ђ. Лукића. Највиши домет архитектуре модерног правца су Дечја болница у Тиршовој (1936–1940) и зграда за Фијат (1939) М. Злоковића, као и зграда Државне штампарије (1933–1940) Д. Брашована. Међу архитекте који су такође остварили запажена дела убрајају се М. Белобрк, Б. Којић и М. Прљевић. Ј. Плечник је 1936. пројектовао Цркву Св. Антуна у комбинацији модернизма, сецесије, експресионизма и историцизма. Значајне грађевине из међуратног периода су и палата Албанија, Игуманова палата, зграда Радио Београда, Богословски факултет, Правни факултет и низ других стамбених зграда које су оставиле видљив траг у архитектонском ткиву **Б**. После II светског рата долази до интензивне изградње и огромних промена у урбанизму и архитектури **Б**. Све до 1950. преовлађује тзв. соцреалистичко схватање како у политици и култури тако и у архитектури. Након 1950. наставља се прекинут континуитет развоја модерне архитектуре мада у измењеном облику и под утицајем интернационалних токова и идеја Ле Корбизјеа. Већ после 1960. интернационални стил овладава масовном изградњом, да би у следећем раздобљу српске архитекте почеле да прате модерне светске токове као што су брутализам, структурализам, вернакуларна архитектура и аутохтона интерпретација модернизма са примесом романтизма. Тада профилисана Београдска школа модерне архитектуре као широк појам обухвата сва поменута усмерења изражена у оквиру сензибилитета и могућности београдске средине. Пратећи универзалне токове, током 70-их и 80-их долази до развоја постмодернистичких схватања који се преливају у токове тзв. Друге модерне. Соцреализам се огледа на Дому синдиката (1947–1955) Б. Петричића и И. Поповића и на Палати федерације М. Јанковића, где су приметни и утицаји Ле Корбизјеа. Својеврстан раскид са соцреализмом у архитектури обележили су Војна штампарија (1956), стамбена зграда у Крунској (1953–1955) и стамбена зграда у Краља Петра (1956–1957) М. Мацуре. Изражена секундарна пластика, брисолеји, прилазне рампе, скулптурално обликовани стубови и пета фасада карактеристични су елементи интернационалне архитектуре. А. Бркић уноси боју и арабеску у пластично, структурално обликовање форми („Хемпро" на Теразијама, 1957; зграда Социјалног осигурања у Немањиној улици, 1962). Хале Београдског сајма смеле су конструкције великих распона од танких љускастих бетонских опни М. Пантовића са Б. Жежељом и М. Крстићем (1957). Комплекс зграда Министарства одбране и Генералштаба војске Југославије (1963) Н. Добровића представља ремек-дело модерне архитектуре и од регионалог је значаја. Важан импулс у развоју и изградњи **Б.** имала је градња Новог Београда по идејама Ле Корбизјевог *сунчаног града* и интернационалне архитектуре. За концепције урбанизма новог дела града везују се имена Н. Добровића, М. Сомборског, М. Главичког, У. Мартиновића и многих других, чијом заслугом је изграђен регулациони план (1962), који је служио као основ за даљу изградњу Новог Београда. Својеврсна прекретница у поимању архитектуре, као и остварење домета светског градитељства представља зграда Музеја савремене уметности (1965) И. Антића и И. Распоповића, објекат сведених форми са наглашеном конструкцијом и израженом структуром облика. Значајни домети у симболичном и конструктивном смислу остварени су на Авалском торњу (1966) и згради Политике (1967) У. Богуновића и С. Јањића са М. Крстићем. Са стамбеним насељем Јулино брдо (1970) од префабрикованих елемената и у духу брутализма (М. Лојаница, Б. Јовановић, П. Цагић) отвара се ново поглавље изградње великих стамбених насеља и градитељства у **Б**. У духу постмодерне надахнуте регионалним карактеристикама исти градитељски тим пројектује насеље Блок 19 на Новом Београду (1981). Од значаја су и насеља Бањица (1975) Б. Јанковића, Б. Караџића и А. Стјепановића реализована у комбинацији армираног бетона и опеке, израженог структурализма, као и насеље Церак Виногради (1987) М. и Д. Марушић, које представља покушај тражења индивидуалности и враћања урбанитету улице и мањих градских модула као хуманијих елемената суседства. Б. Јовин пројектује Урбанистички завод (1970) у изразито бруталистичком духу, док У. Мартиновић следи интернационални дух на комплексу објекта Центар Палилуле (1975). Истакнути архитекта изразито романтичарског става је М. Митровић који изражава и метаболичне елементе (Западна капија Београда, 1980). Изложбом *Групни портрет*, *нова београдска архитектура* 1981. представила се нова генерација архитеката, која претежно ради у постмодернистичком духу. Њени главни представници су Б. Митровић и В. Милуновић са палатом Цептер, пројектованом у оквиру постмодернистичких схватања са примесом хај-тека (1997), М. Мирковић, са палатом Прогрес (1994), док са мањим стамбеним објектима, ентеријерима и спортским клубом у Јужном булевару М. Мусић утиче на постмодерна кретања у **Б**. У последњој деценији XX в. мање се гради и махом оријентише ка реконструкцији старог језгра града, у којој учествују архитекте свих генерација. Смену векова обележиле су драматичне политичке промене, економска криза, бомбардовање (1999) и уништавање ремек-дела српске архитектуре (зграда Државног секретаријата народне одбране Н. Добровића). Све ово доводи до смањене изградње, нарастања приватне иницијативе и мањих градитељских захвата. ![045_II_BG_Zeleni-venac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/045-ii-bg-zeleni-venac.jpg) ![046_II_BG_Istocna-kapija-Beograda.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/046-ii-bg-istocna-kapija-beograda.jpg) ![047_II_BG_Jugoslovensko-dramsko-pozoriste.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/047-ii-bg-jugoslovensko-dramsko-pozoriste.jpg) Прва деценија XXI в. препознатљива је по значајнијој изградњи на Новом Београду, у којој учествују и стране архитекте. Бројни тржни центри, пословне зграде и читави стамбени комплекси сведоци су новог градитељског доба и духа у којима је ауторска архитектура устукнула пред законитостима тржишта, профита, брзе и јефтине градње. Ипак, и у овом периоду подигнута су вредна архитектонска здања, каква су реконструкција и надоградња Југословенског драмског позоришта (1997–2003) Зорана Радојичића и Дејана Миљковића, вишенаменски објекат Београдска Арена (1990–2003) Владе Славице, палата Зора (1994–2005) Спасоја Крунића, стамбено-пословни објекат на Новом Београду (2002–2004) Косане Рошуљ, интерполације у старом градском језгру Миодрага Марковића, Ружице и Јована Сарића и Бранислава Митровића, реконструкције хотела и многе друге. Дијана Милашиновић Марић **Уметност**. За разлику од скромних налаза из палеолита, бројна артефакта потврђују да је подручје око ушћа Саве у Дунав у млађем каменом и бакарном добу било носилац културног развоја не само ове него и суседних области. Прва неолитска керамика и камена оруђа припадају старчевачкој култури названој по истоименом налазишту недалеко од Панчева, где су истраживања вршена између два светска рата, да би у поратном периоду била настављена на локалитетима у Винчи, код Обреновца и Добановаца. Керамичке посуде од беле или бојене глине из VI миленијума п.н.е. украшаване су мрежастим и спиралним шарама или тачкастим убодима. Друга важна неолитска култура, винчанска, добила је име по налазишту на обали Дунава у близини **Б.** и постала светски позната. Велики број предмета као што су жртвеници, aмулети, керамички поклопци у oблику људског лица или женски идоли са птичјим главама из V и IV миленијума п.н.е. нађен је на Бањици и код села Јакова. Даљи процес индоевропеизације подунавско-балканске културне зоне одвијао се кроз баденску, костолачку и вучедолску културу, чије су урне са пепелом покојника нађене на локалитетима Винча, у близини Добановаца, између Земуна и Батајнице и у Шупљој стени под Авалом. То је и период када женске фигурине добијају наглашене атрибуте плодности, а једна од најлепше обликованих и украшених је она из III миленијума п.н.е., пронађена у Винчи, код Белог Брда. Период бронзаног и старијег гвозденог доба траје током II и I миленијума п.н.е. (винковачка, ватинска, белегишка и босутска култура), из које потичу појединачни или групни метални предмети као делови коњске опреме. Занимљиве трагове свог боравка на овом тлу оставили су Скити у виду бронзаних украса из V–IV в. п.н.е. Реч је о предметима нађеним у једном од коњаничких гробова у Ритопеку у облику веома стилизованих фантастичних животиња, међу којима је и грифон. Трагови боравка Келта, посебно племена Скордиска, прате се преко њихових насеља на целој територији данашњег **Б.**, нарочито преко две изузетно богате некрополе на Карабурми и Роспи-Ћуприји из III–I в. п.н.е. са гробовима како спаљених тако и сахрањених покојника. У оквиру римског насеља на подручју Доњег града Београдске тврђаве из I в. уз војни логор се налазила радионица за израду оружја, у којој је затечено око 500 мачева. На простору Саборне цркве и Богословије откривен је велики број жртвеника, статуа и архитектонских објеката, што указује на то да је овај простор у III в. био или сакрални или управни центар града. Римске терме откривене су на простору Студентског трга, на платоу испред Филозофског факултета и на Косанчићевом венцу. На ширем простору **Б.** између II и IV в. постојале су најмање три римске некрополе, а на самом рубу градског подручја, источно од Гроцке, пронађено је више рустичних вила. Археолошки налази са подручја Сингидунума из II и III в. потврђују распрострањеност оријенталних и синкретистичких култова Митре (светилиште у стени у Доњем граду, испод „Победника"), Кибеле, Хекате и Трачког или Подунавског коњаника који је на заветним оловним плочицама и мермерним иконицама приказан као локални херој-заштитник на коњу, са залепршаним огртачем и фригијском капом. Најстарији фрагменти фреско и секо сликарства с краја II или из прве половине III в. у Сингидунуму пронађени су на углу данашњих улица Тадеуша Кошћушка и Господар Јованове. Делови зидне декорације са биљним, животињским и геометријским мотивима били су део ентеријера неке приватне куће, јавне или сакралне грађевине. Из приближно истог периода је и део подног мозаика из једне раскошне римске куће нађене на Косанчићевом венцу. У Болечу недалеко од **Б.** откопана је бронзана биста цара Макрина (217–218), чија мајсторска израда припада самом врху римске портретне уметности. Из IV в. потиче старохришћански саркофаг са старозаветном причом о Јони, израђен у плитком рељефу (Музеј града Београда). ![048_II_BG_Katarina-Katakuzina_Mitra-BG-mitropolije.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/048-ii-bg-katarina-katakuzina-mitra-bg-mitropolije.jpg)Из доба византијске управе над **Б.** сачуван је део мермерног парапета пронађеног на месту данашњег здања Српске патријаршије с почетка XI в. – вероватно део некадашње катедралне цркве посвећене Пресветој Богородици. На мермерном архитраву са Митрополијске цркве у Доњем граду (око 1410) налази се натпис ктитора деспота Стефана Лазаревића исписан калиграфским словима у три реда. С подручја града потиче и мноштво сребрних новчића у оптицају између 1389. и 1427, на чијем је аверсу натпис ДЕСПОТ између кракова грчког крста, а на реверсу Христов лик у мандорли, који десном руком благосиља а у левој држи јеванђеље. Као нова престоница у доба деспота, **Б.** постаје културно средиште у којем се око дворске библиотеке окупљају учени људи који пишу, преводе и преписују књиге (*Панегирик* патријарха Никона, *Типик*, минеји и панегирици војводе Радослава). Поредећи **Б**. са Јерусалимом, а Дунав са једном од четири рајске реке, Константин Филозоф у биографији деспота Стефана помиње и иконе на хартији или дрворезне отиске који су у **Б**. уз помоћ католичке пропаганде из западне Европе почеле да пристижу око 1427. У другој половини XV в. Катарина Кантакузина, жена грофа Улриха II Цељског, израђује митру на тамноплавој свили, украшавајући је зрнима бисера и везом у облику лозице. Из натписа се чита да ју је ћерка деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца извезла и даривала београдској митрополијској цркви Успења Богородице. Све до пада **Б.** под Турке, у граду је постојала и занатска радионица за израду трпезне керамике, чији облици и орнаментика показују, осим византијског, и особени српски средњовековни стил. Одмах пошто је освојио **Б.**, турски султан Сулејман II почиње да га претвара у оријенталну варош, са чаршијом као главним средиштем трговинског и занатског живота. Поставши временом и главно турско упориште према средњој Европи, **Б.** се шири и изграђује, добијајући бројне сараје и караван-сараје, ханове, безистане, текије, медресе и џамије, који се испочетка граде од грађевинског материјала узетог са развалина православних храмова. Уз велику џамију султана Сулејмана недалеко од цркве Успења Богородице, Мехмед-паша Соколовић подиже чесму (1578) у Горњем граду са натписом који позива да се управо на том месту напаја рајском Водом живота. На врхунцу свога развоја у турско доба, **Б.** је у XVII в. имао више десетина џамија, пијацу робља, барутану, ковницу новца, казамате и друге јавне објекте, међу којима је много амама, шедрвана, резервоара за воду, ледница, јавних чесми и два водовода – мокролушки и булбудерски. Здања су се у турско доба градила претежно од камена и опеке, била надсвођена куполама препокривеним оловним кровом, а сва су готово по правилу имала и лепо уређена унутрашња дворишта са тремовима. Приватне куће подизане су у низу, најчешће су биле покривене ћерамидом, имале су баште и вртове са порта-капијама, доксате, високе киоске и оџаке, а прозоре махом окренуте према рекама. Од верских објеката и надгробних споменика исламске архитектуре у **Б.** се до данас очувала само Бајракли-џамија у Господар Јевремовој улици, задужбина султана Сулејмана II (1690), Дамад-Али пашино турбе на Калемегдану (прва половина XVIII в.) и Шеих-Мустафино турбе (1783–1784) на Дорћолу. Муслиманско, хришћанско и јеврејско становништво, као и Срби и Дубровчани, живели су одвојено, групишући се по махалама које су добијале називе по њиховој етничкој припадности. Појединачни и групни интереси повремено су умели да превазиђу националне и верске поделе, благотворно утичући не само на трговину и привредни развој него и на уметничко занатство. Преко оближњих вароши Панчева и Земуна све чешће се успостављају везе са Хабзбуршком монархијом и средњом Европом, а Балканa с Подунављем. Будући да турским властима није било по вољи када је један зидарски мајстор из Земуна обновио београдску Саборну цркву и поправио цркву манастира Раковице, слични послови су у будуће били спречавани. У **Б.** je под турском управом, у духу најбоље традиције српског златарства, Петар Смедеревац 1540. позлатио корице за рукописно *Јеванђеље* које је некада припадало деспоту, а потом владики Максиму Бранковићу (данас у Музеју СПЦ). Књига данас позната као *Београдско четворојеванђеље* отиснута је у доба султана Сулејмана (1552), у штампарији предузимљивог дубровачког берберина Тројана Гундулића. Могуће је да су осим ове у првој београдској штампарији отискиване и друге црквене ћириличне књиге намењене Србима, које је словослагао јеромонах Мардарије из Мркшине цркве, молећи читаоце да сами исправљају штампарске грешке. Током XVII в. у **Б.** се наручује велики број литургијских предмета; међу сачуванима се по лепоти и квалитету израде издвајају панагијар митрополита београдско-сремског хаџи Илариона за манастир Крушедол и ручна кадионица за манастир Нову Винчу. Два београдска златара, Нешко Пролимлековић родом из Пожаревца и Лаза из **Б.**, у овом периоду потврђују колико су били цењени јер су, потписујући се, своја имена истргли из заборава. С краја XVII в. потичу и три ступца *Београдског абагара*, писана ћирилицом, са текстовима Похвале часном и животворном крсту и Велике молитве против ђавола (Музеј СПЦ). Као и *Љубљански* и *Загребачки абагар*, и београдски молитвеник-амајлија је био израђен у дрворезној „блокбух" техници, али му текстове не прате илустрације. Овакав начин штампања кратких збирки молитава апокрифног садржаја био је популаран међу православним народима на Балкану у време робовања под Турцима, од краја XVI до прве половине XVIII в. Најпознатији европски сликари и гравери али и анонимни мајстори, међу којима је највише Немаца и Италијана, између 1521. и 1791. по пуруџбини израђују бакрорезе са ведутама и картама **Б.** од прворазредне документарне вредности за његову културну историју. Док се у позадини бележе судбоносне промене у изгледу Београдске тврђаве, у првом плану се у духу времена приказују или одговарајуће амблематске представе или драматичне сцене битака вођене око превласти над градом. Историју ликовне уметности у **Б.** у XVIII и XIX в. одликују прекиди у развоју, саображени целокупном друштвеном и политичком животу, али и постепено стицање средишњег места збивања на српској културно-уметничкој сцени. Нашавши се у периоду између 1718. и 1739. у границама Аустријске монархије, **Б.** је био подељен на српски и немачки део, а српски део града још на Горњу и Доњу варош. У Горњој вароши се обнавља Саборна црква и гради Нови митрополитски двор, а у Доњој вароши новоподигнуту цркву Рождества Св. Јована иконостасом украшава зограф Георгије Стојановић. У Немачком **Б.** се у стилу инжењерског или официрског барока подижу Капија Карла VI и Леополда I. Од других грађевина познати су остаци некадашњег турског хана (Пиринчана) који Аустријанци преуређују у резиденцију принца Евгенија Савојског, Касарна Александра Виртембершког за гувернера Србије и Зидарска касарна намењена смештају инжењерије. Поновним падом под Турке, **Б.** губи барокне обрисе које замењује источњачком физиономијом са многобројним кривим улицама, џамијама, хановима и чесмама. За разлику од **Б.**, Земун 1717. постаје и у наредна два века остаје саставни део Хабзбуршке монархије. У њему се подижу Контумац (1730), Николајевска црква (1745) у барокном стилу коју осликава Д. Бачевић (1762), Караматина кућа (1764), кућа Димитрија Давидовића (пре 1789), Царинарница (1781) и Ичкова кућа (1793). Одласком Аустријанаца 1739, **Б.** поново постаје гранична касаба Турског царства изван главних уметничких токова у грађевинарству и црквеном сликарству, што остаје и у устаничкој Србији Карађорђевог и Милошевог доба. Живећи и даље ван **Б.**, кнез Милош у Топчидеру гради свој конак (1831) и придворну цркву (1832) укрштајући балканске традиције са европеизованом прекосавском уметношћу. Када је **Б.** био проглашен за престоницу (1841), у њему су већ радили сликари придошли из Аустрије у стилу позног класицизма, бидермајера и раног романтизма: Јован Исаиловић Млађи (*Кнез Милан на одру*; портрети уставобранитеља), Урош Кнежевић (портрети устаника) и Јован Поповић (портрети угледних Београђана). Посебно место у уметности и култури **Б.** имао је први српски сликар члан Друштва србске словесности, Димитрије Аврамовић, који зидне слике и иконостас Саборног храма (1841--1845) изводи у знаку назаренске црквене уметности. Прва српска сликарка Катарина Ивановић у **Б.** долази 1846, где ради историјске композиције и портрете (*Освајање Београда 1806*, *Портрет Београђанке* *М. Ј.*, *Књегиња Персида Карађорђевић*). Године 1876. изабрана је за почасног члана Српског ученог друштва, а своју колекцију слика завештава српској престоници. Почетком пете деценије у **Б.** ствара и први српски литограф и фотограф, Анастас Јовановић, школован у Бечу и Паризу (портрети и догађаји из српске прошлости). Године 1845. он слика и прву ведуту **Б.** у акварелу, рад домаћег мајстора. Литографије са популарним темама из националне историје израђују и сликари А. Стефановић и П. Чортановић. Другу половину XIX в. обележавају сликари који у **Б.** долазе или из прекосавских крајева или из Кнежевине Србије. Први прелазник био је Стеван Тодоровић, ђак бечке и минхенске Академије. Осим што је у **Б.** отворио прву приватну сликарску школу (1860), заједно са Н. Марковићем израдио је нови иконостас за цркву у Топчидеру (1874), а сâм се обавезао да изврши све потребне радове за нови иконостас Вазнесењске цркве (око 1880). За Ђуру Јакшића је други београдски период уједно и његов крај (*Бакљада кроз Стамбол капију*, *Бој Црногораца са Турцима*, *Караула*); сликарево поштовање Рембранта огледа се у експериментисању с ноћним осветљењем које означава врхунац српског романтизма. Следећа генерација ликовних уметника у **Б.** припада епохи реализма (М. Тенковић, Ђ. Миловановић, Ж. Југовић). Будући први српски уметник који је на уметничкој академији у Минхену завршио студије, Ђорђе Крстић по повратку у **Б.** организује изложбу са сликама предела и црквених споменика из новоослобођених српских крајева (Жича, Студеница, Лесковац, Косово Поље). Учествује и на великим међународним и светским изложбама у Минхену (1883) и Паризу (1889, 1900), као и на Првој југословенској изложби (1904). Дуго посматрајући **Б.** са свога балкона, бечки ђак Урош Предић, осим црквеног сликарства и бројних платана (*Весела браћа*, *Херцеговачки бегунци*, *На мајчином гробу*), оставља на хиљаде портрета и пејзажа са којих одишу нова пленеристичка схватања природе. И Паја Јовановић напушта реалистички поступак у корист расветљених пленеристичких бојених површина (вршачки триптих *Жетва*, *Берба*, *Пијаца*). Славу у монденском свету донеће му фолклорне теме и портрети (*Борба петлова*, *Кићење невесте*, *Мачевање*). Своје најбоље стваралачке године у **Б.** провео је и Дубровчанин Марко Мурат – и на његовим платнима реалистички поступак минхенске школе замењују наговештаји пленеризма и импресионизма (*Пролеће*, *Конављанка*, *Дубровник*). Необично сензибилни Леон Коен оставио је слике испуњене топлином касног романтизма, литерарном симболиком и сецесионистичким немиром (*Јосифов сан*, *Вечити Јуда*, *Пролеће*, *Рај*). На сликама са национално-историјским темама наших аутора, изложеним на Светској изложби у Паризу (1900), постављање ликовних проблема од ноћног осветљења до дневне светлости и њихово решавање кратким потезима и светлом палетом увешће српско сликарство у предворје модерне уметности. Историја српске модерне скулптуре почиње конкурсом за подизање споменика кнезу Михаилу Обреновићу 1873, на којем награду добија нацрт италијанског скулптора Енрика Пација. Завршивши свој посао одмах по окончању конкурса, споменик Кнезу Михаилу постављен је на Тргу Републике тек 1882. То је и време када се у **Б.** враћа први српски вајар Петар Убавкић. Дошавши са студија у Минхену и Риму, он своје скулптуре израђује у реалистичком и веристичком духу (*Вук Караџић*, *Циганка*, *Жена са велом*). Ђорђе Јовановић је цео живот везао за уметнички живот **Б**. На школовању у Бечу, Минхену и Паризу он стиче склоност ка прецизној форми и сентименталним и патриотским темама (*Споменик Карађорђу и Милошу Обреновићу*, *Црногорац на стражи*, *Гуслар*), коју касније проширује алегоријским темама и актовима са психолошким изразом (*Мирис ружа*, *Мирис пролећа*, *Туга*, *Напуштена*). Симеон Роксандић, трећи представник српског реализма у скулптури, после школовања у Загребу, Будимпешти и Минхену, у **Б.** живи и ради тек пред I светски рат (споменик на Чукур-чесми, *Рибар* на Калемегдану). У **Б.** између 1815. и 1830. предмете за свакодневну употребу грађанства израђују турске занатлије, рукоделисање црквених сасуди преузимају домаћи златари, док виши друштвени слојеви потребе за луксузном робом задовољавају увозом из Беча. После ослобођења од Турака (1867) **Б.** почиње да добија западноевропски лик, а осим велике тражње за страном робом, у граду се за рад препоручују и домаћи мајстори који уметничко занатство уче у Бечу. Првој генерацији школованих уметника припада Анастас Јовановић који у раздобљу романтизма учествује и у пословима примењене уметности. Као дворски консултант, он између 1838. и 1858. за потребе династије Обреновића наручује разне употребне предмете из иностранства, а међу првима се у Европи занима за откриће фотографије и дагеротипије. Његови снимци најзначајнијих личности и догађаја после 1858 (краљица Јулија и кнез Михаило; одлазак Турака из **Б.**) изузетни су на европском пољу уметничке фотографије. Осим А. Јовановића, декоративним сликарством бавили су се и истакнути српски сликари У. Кнежевић (грбови), Д. Аврамовић и Ђ. Јакшић (барјаци, фирме), С. Тодоровић (позоришне завесе, кулисе) и Н. Петровић (собни намештај). Значајан догађај у београдском културном животу било је оснивање Уметничке школе Кирила Кутлика (1895), у којој се први пут приступа свестраном образовању сликара. Истовремено, у **Б.** се развија домаћа ликовна, теоријска и критичка мисао. Доласком Драгутина Инкиострија Медењака у **Б.** (1905), у теорију и праксу примењене уметности продире идеја о националном стилу као ослобођењу од европских утицаја. Љиљана Н. Стошић ![049_II_BG_umetnost-TABLA-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/049-ii-bg-umetnost-tabla-1.jpg) ![050_II_BG_umetnost-TABLA-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/050-ii-bg-umetnost-tabla-2.jpg) Период између два светска рата (1918‒1941) обележен је живом и плодоносном уметничком и градитељском активношћу, стварањем уметничких група, нових музејских институција и професионалним успостављањем уметничке критике. Данашњи Народни музеј је, због последица ратних разарања, почео са радом 1923, 1935. пресељен је у Нови двор и постао Музеј кнеза Павла, 1944. добио је назив Уметнички музеј, а 1952. коначно је, под именом Народни музеј, пресељен у зграду Државне инвестиционе банке на Тргу републике, где се и данас налази. Музеј кнеза Павла издавао је до данас једну од најугледнијих стручно-научних публикација – *Уметнички преглед* (главни уредник и директор био је М. Кашанин). На иницијативу Удружења пријатеља уметности „Цвијета Зузорић", а по пројекту арх. Б. Којића, 1928. основан је Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић", који је у периоду између два рата организовао велики број изложби савремене уметности. По завршетку II светског рата Павиљон је био под управом УЛУС-а. Реконструкција Павиљона (1973‒1975), иако са тежњом модернизације изложбеног простора, у многоме је нарушила изворни изглед ентеријера. У периоду између два рата у **Б.** су основани још: Археолошка збирка Универзитета у **Б.** (1929) и Поштанско-телеграфски музеј (данас Музеј ПТТ, 1923); Академија ликовних уметности настала је из Уметничке школе, а с радом је почела 1937. Велики број уметника школовао се у иностранству (Б. Поповић, Ј. Бијелић, С. Шумановић, М. Коњовић, П. Добровић, М. Милуновић, И. Табаковић и др.), а за уметнике париска уметничка сцена постала је најважнији извор едукације. На уметничкој сцени активне су групе *Облик* (као најважнији носилац модернистичких тежњи), *Зограф* и *Дванаесторица*. Деловање авангарди обележено је, у књижевности и визуелним уметностима, радом групе *Београдских надреалиста* и *Зенитом*. Током 30-их токови левичарски настројене друштвено ангажоване уметности јачају кроз делатност групе *Живот*. Овај период обележен је бриљантним успоном ликовне критике (Б. Поповић, Р. Петровић, П. Васић, М. Кашанин, М. Коларић, М. Стевановић и др.). У немачком бомбардовању **Б.** 6. IV 1941. потпуно је изгорела зграда Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, са 350.000 књига, од чега је око 1.800 било старих, ретких и рукописних. Неке од њих имале су изванредне минијатуре (*Призренско јеванђеље* из XIII в., *Београдска Александрида* из XIV в., *Даничићево јеванђеље* с краја XIV в.). Поред рукописа на босанчици и пергаменту, страдала су и прва издања књига на српском, румунском, руском, турском, латинском, грчком и другим европским језицима, историјска документа (само трогирских је било око 60), збирка најстаријих српских часописа, као и писама, карата, каталога и деловодних књига. Срушен је и оштећен велики број културних здања и јавних зграда (Правни факултет – данас зграда Филолошког факултета на Студентском тргу, Друга мушка гимназија, Дом учитељске школе, Железничка станица). Период по завршетку рата, 1944‒1950/51, обележен је ригидном и догматском идеологијом социјалистичког реализма и директном партијском и државном арбитражом у домену културе и уметности. Долази до значајних и често драматичних политичко-идеолошких чистки у институцијама културе, смене руководећих људи из међуратног периода (М. Кашанин) или физичке егзекуције (Б. Поповић). У том периоду основани су републички уметнички савези (нпр. УЛУС, 1944), као и један федерални (СЛУЈ, 1947). Галерија Дома војске Југославије основана је 1945, Галерија УЛУС-а и Јеврејски историјски музеј 1948, а Графички колектив 1949. Како прихватљива уметничка делатност тако и изложбена активност усмерене су ка трима политички подобним носећим темама: а) призори из НОР-а; б) обнова и изградња ФНРЈ; в) визуелно конституисање лика владара Јосипа Броза Тита. Поред носилаца уметности социјалистичког реализма (нпр. Ђ. Андрејевић Кун, Б. Илић), истиче се антагонистичка делатност *Задарске групе* (1947/48). Након лета 1948, у годинама после Резолуције Информбироа и раскида са СССР, а нарочито око 1950/51. долази до либерализације уметничког живота и постепеног напуштања партијских интервеција у стваралаштву. Педесете године XX в. обележене су успостављањем културних веза са западноевропским земљама (пре свих, Француском) и САД, а **Б.** је домаћин великог броја међународних изложби модерне уметности (1952. *Савремена француска уметност*; 1953. *Le Corbusier*; 1955. *Henry Moore*; 1956. *Савремена уметност САД*; 1958. *Савремено француско сликарство* и др.). Све то дало је подстицај убрзаном развоју уметничке делатности, оснивању нових музејских и галеријских простора, уметничких група (*Једанаесторица*, *Шесторица*, *Децембарска*, *Београдска група*, *Медиала* и др.), развоју ликовне критике (А. Челебоновић, П. Васић, К. Амброзић, М. Б. Протић и др.), стручне периодике (*Лик*, *Дело*, *Зборник Народног музеја*, *Годишњак Музеја града Београда* и др.). Основани су: Музеј позоришне уметности, Музеј примењене уметности и Железнички музеј 1950; Галерија фресака и Музеј југословенске кинотеке, Музеј Николе Тесле 1952; Завичајни музеј Земуна 1953; Музеј југословенског ваздухопловства 1957; Музеј савремене уметности, иако без сталних просторија, 1958; Београдски сајам књига 1956. Период 60-их и 70-их година XX в. најпросперитетнији је у југословенској и српској послератној историји и обележен је убрзаном модернизацијом свих сфера живота, најбоље материјализованој у уметности и архитектури високог модернизма, у урбанизму, кинематографији, али и у настанку популарних и масовних културних феномена, моди, поп музици и др. Свакако да најзначајнији догађај представља отварање нове зграде Музеја савремене уметности на Ушћу (арх. И. Антић и И. Распоповић, оснивач и први директор М. Б. Протић), који преузима водећу улогу у сакупљању, чувању, излагању и промовисању југословенске и српске уметности XX в. МСУ организује прве, пионирске, ретроспективе српских уметника међуратног периода, деценијске студијске изложбе модерне уметности југословенског културног простора и велике међународне изложбе. Током тог периода отворен је већи број музеја, галерија и легата: Историјски музеј Србије (1963), Меморијални музеји Томе Росандића (1963), Јована Цвијића (1968), Паје Јовановића (1970), Иве Андрића (1975), Музеј Вука и Доситеја (1979), Музеј афричке уметности (1977) и др. Отворен је и Студентски културни центар (1968), који ће постати центар неоавангардне уметничке и критичарске сцене (први уредник ликовног програма Б. Томић). То је и период процвата нових појава на уметничкој сцени (Нова фигурација, енформел, концептуална уметност и др.), ликовне критике (Л. Трифуновић, Ђ. Кадијевић, И. Суботић, Ј. Денегри и др.). Последње деценије XX в., од око 1980. до 2000, обележене су изразитим плурализмом уметничке сцене са наглашеним одликама постмодерне. Током и крајем 90-их година XX в., услед политичких околности, ратова на простору СФРЈ, распада земље и увођења санкција Србији, долази до гашења међународног карактера уметничке сцене и до њеног затварања у локалне оквире. Тада нараста тзв. алтернативни галеријски и уметнички систем појединачних, невладиних или иницијатива мањих група уметника и критичара (Центар за савремену уметност, Ремонт и др.). После октобарских политичких промена 2000, долази до званичног обнављања културних и уметничких веза са светом и покушаја ревитализације и реанимације како великих националних институција тако и, начелно, уметничког и галеријског система. Лидија Мереник **Музика.** Развој музичког живота европског типа почео је после ослобођења од османлијске власти 1830, а интензивирао се 1841. када је **Б.** постао престоница. Оснивала су се певачка друштва (најстарије Београдско певачко друштво, основано 1853, активно је и данас при Саборној цркви), а била је популарна и позоришна музика (Театар на Ђумруку 1842, Народно позориште 1868). Први значајни аутори били су Корнелије Станковић, Милан Миловук и бројни чешки музичари чије се стваралаштво кретало у предромантичарским стилским оквирима са доминацијом вокалне музике (хорови и соло песме). Крај XIX и почетак XX в. донели су суштинске, крупне помаке и прве, у европским размерама, релевантне резултате. Музичко-сценска дела изводила су се у НП (Д. Јенко), а потом и у другим позоришним и оперским кућама (Опера на Булевару Жарка Савића, 1909–1911). Уз бројне хорске ансамбле (Академско певачко друштво „Обилић", 1884) оснивали су се разноврсни оркестарски и камерни ансамбли, појављивали значајни солисти, певачи и диригенти, постављане су основе музичком школству (Српска музичка школа 1899, Музичка школа „Станковић" 1911), развијали се музичка публицистика и издаваштво. Извођене су прве оперске представе, међу њима и прва национална опера *На уранку* (1904) С. Биничког. Садржаји концертних приредби постајали су све разноврснији (укључивали су и оркестарско музицирање), а обогаћена је и жанровска палета извођених дела. Поред позоришног и војног оркестра (Оркестар краљеве гарде 1904) радио је и ансамбл ученика и наставника Српске музичке школе. Водећи композитори били су Стеван Мокрањац и Јосип Маринковић, али је стварала и нова композиторска генерација (Станислав Бинички, Петар Крстић, Миленко Пауновић, Владимир Ђорђевић). После привременог застоја у периоду ратова (1912–1918) **Б.** је, као престоница нове јужнословенске државе, постао значајан музички центар. Основани су Београдска опера (1920, балетске представе извођене су од 1923), Београдска филхармонија (1923), Музичка академија (1937), Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић" (1922), које је 1928. подигло павиљон у којем су се одржавали и концерти Народног конзерваторијума, Академско удружење „Collegium musicum" (1925), Коларчев народни универзитет (1932). Извођаштво је било у сталном успону, а у области стваралаштва постављени су највиши професионални стандарди. Кључне композиторске личности били су Петар Коњовић, Стеван Христић и Милоје Милојевић, чије се стваралаштво кретало у позноромантичарским оквирима са елементима импресионизма и експресионизма, а деловали су и Јосип Славенски, Коста Манојловић, Петар Стојановић и Предраг Милошевић. Тридесетих година XX в. у музички живот укључила се млада, авангардно оријентисана генерација композитора позната под називом Прашка група: Миховил Логар, Драгутин Чолић, Милан Ристић, Љубица Марић, Станојло Рајичић, Војислав Вучковић, као и репрезентанти идеја националног стила Марко Тајчевић, Миленко Живковић, Михајло Вукдраговић и Светомир Настасијевић. Веома је било разгранато и музичко издаваштво. Мада ни током II светског рата већина музичких институција **Б.** није прекидала свој рад, по окончању рата почео је њихов интензиван развој. За српску музику највећи значај имали су рад Београдске филхармоније под вођством Оскара Данона, Крешимира Барановића и Живојина Здравковића, Оркестра Радија и телевизије са М. Вукдраговићем, Боривојем Симићем и Младеном Јагуштом, као и Београдске опере и балета под управом О. Данона. Када су 1948. подржављене све музичке школе, почела је нова етапа у развоју музичке педагогије и у београдским специјализованим основним и средњим музичким школама. За развој музичког живота посебан значај имало је оснивање низа музичких манифестација попут БЕМУС-а (1970), Међународне трибине композитора (1992), фестивала посвећених појединим инструментима (флаути, харфи, оргуљама, челу, гитари, клавсену). Деловали су и бројни аматерски ансамбли, првенствено хорски, од којих су неки наставили предратну традицију (АКУД „Крсмановић", данас „Крсмановић-Обилић", „Абрашевић"), али су основани и нови (ОКУД „Иво Лола Рибар", 1944), који су достигли врло високе извођачке домете и освојили награде на домаћим и иностраним такмичењима. Музичка омладина је разгранала богату делатност на пропагирању музичке културе. Деловали су бројни камерни састави (Српски гудачки квартет, Академски трио, Београдски квинтет) и оркестри (Pro musica, Симфонијета, Београдски гудачки оркестар „Душан Сковран", Краљевски гудачи Св. Ђорђа), као и значајни солисти на свим инструментима. Композиторску сцену одликовала је изузетна динамичност. У музички живот су 50-их и 60-их ушли Василије Мокрањац, Александар Обрадовић, Властимир Перичић, Душан Радић, Витомир Трифуновић, Енрико Јосиф, Златан Вауда, Константин Бабић и Дејан Деспић. Заједничко неокласично полазиште ових генерација дивергирало је ка различитим оријентацијама – неоекспресионизму, необароку, неоимпресионизму и сусрету са електронском музиком и идејама модерне. Почетком 70-их нови дух европске авангарде и упознавање композиционих принципа Лигетија и пољске школе инспирисали су младу композиторску генерацију. Појавили су се Петар Бергамо, Петар Озгијан, Рајко Максимовић, Владан Радовановић, Слободан Атанацковић и Зоран Христић. На трагу отварања ка авангардним стремљењима су композитори рођени 40-их и 50-их година XX в.: Срђан Хофман, Милан Михајловић, Иван Јевтић, Властимир Трајковић, Ивана Стефановић и Зоран Ерић. На савременој музичкој сцени делују изузетно успешни и у земљи и свету већ афирмисани композитори Исидора Жебељан, Татјана Милошевић, Светлана Савић, Александра Ања Ђорђевић, Наташа Богојевић, Драгана Јовановић, Милош Заткалик, Светислав Божић и Иван Бркљачић. Сoња Маринковић ![051_II_BG_umetnost-plakat-za-predstavu-1841.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/051-ii-bg-umetnost-plakat-za-predstavu-1841.jpg)**Позориште.** Државна администрација Кнежевине Србије преселила се почетком 1841. из Крагујевца у **Б.**, па је у нову престоницу прешао и Лицеј са ђацима и професорима. Међу њима су били и Јован Стерија Поповић, драмски писац, и Атанасије Николић, професор математике и геометрије, организатор првих позоришних представа у Србији после Јоакима Вујића. У јесен исте године Николић саставља дилетантску позоришну дружину и уз Стеријину помоћ припрема репертоар за прве позоришне представе у **Б**. За њихово приказивање адаптиран је део великог магацина у згради Ђумрука (Царинарнице) на обали Саве. Тако је отпочео рад Театар на Ђумруку. Од 7. XI 1841. до 25. II 1842. београдски дилетанти су извели 15 премијера и 20 представа. Сматрајући позориште важном културно-просветном установом, просветне власти су крајем 1841. административно установиле стално професионално позориште, а расписан је и први конкурс за сталне глумце. Поред београдских аматера, те групе од седморо глумаца из Загреба, ранијих чланова новосадског Летећег дилетантског позоришта, Театар на Ђумруку је убрзо окупио и угледне сараднике – драмске ауторе, преводиоце и прве позоришне критичаре – и од 10. III 1842. почео да делује као прво стално професионално позориште у Србији, а уједно и код свих Јужних Словена. Прва представа била је трагедија *Милош Обилић* Ј. С. Поповића, а позориште је било добро вођено и организовано. Током једне сезоне од новембра 1841. до краја августа 1842. репертоар се састојао од 55 позоришних дела која су приказана на 65 представа, а сачињавале су га оригиналне драме наших писаца, као и преводи и прераде (посрбе) драмских дела европских писаца готово свих драмских врста. Друго стално позориште у **Б.**, Театар код Јелена, основано је пет година после гашења претходног. Њега je чинилo 12 чланова позоришног ансамбла Николе Ђурковића из Панчева. Позориште је свечано отворено 15. V 1847, а за 10 месеци трајања изведено је 85 представа. Престао је да ради због избијања мађарске буне јер су глумци, као аустријски поданици, морали да се врате у Панчево. Априла 1849. изгорело је „Старо зданије" и у њему сала „Код Јелена", тако да је **Б.** остао без једине сале погодне за културно-забавни живот. Вишегодишња настојања за изградњу позоришне зграде крунисана су тек 1869. зидањем зграде на Стамбол-капији. Активношћу Омладинског дилетантског позоришта и повременим гостовањем страних трупа, те загребачких и новосадских глумаца, **Б.** у међувремену није остао без позоришних представа. Прва представа новооснованог Народног позоришта, *Ђурађ Бранковић* Кароља Оберњика, дата је 10. XI 1868. у закупљеној кући свештеника Сушића. Другу сезону НП је свечано отворило у новој згради 30. X 1869. пригодним комадом *Посмртна слава кнеза Михаила* у три чина Ђорђа Малетића, у режији А. Бачванског са музиком Д. Реша. Зграда је изгледала величанствено, обасјана „чаробним" гасним осветљењем, позорница је била опремљена богатим декорацијама и сценским ефектима. Гледалиште је имало 714 седишта и 60 стајања, а **Б.** је тада имао око 25.000 становника. То није омогућавало већи број реприза и изискивало је реализацију великог броја премијера у свакој сезони. Позориште је први пут било затворено (на девет месеци) 1873. услед финансијске кризе, а потoм и 1876. када је Србија ушла у рат против Турске. Од 1. I 1877, када Позориште поново почиње са радом, до краја века су се афирмисали многи велики глумци, а после прве генерације која је градила темеље српске професионалне глуме, дошли су глумци са истинским талентом и индивидуалношћу, који ће убрзо постати љубимци публике: Пера Добриновић, Милорад Гавриловић, Илија Станојевић Чича, Сава Тодоровић, Зорка Тодосић. Почетком XX в. (од 1903) НП осавремењава репертоар, враћа на сцену домаћу класику (Стерија), доводи професионалне редитеље, те бележи велики уметнички раст који прекида I светски рат. После четворогодишњег прекида рад Куће код Споменика се обнавља, поред Драме формира се Опера са Балетом, покреће Глумачко-балетска школа, доводе нови редитељи, подмлађује уметнички ансамбл, те међуратно раздобље (1918–1941), упркос бројним искушењима, представља један од светлих периода у раду НП. **Б**. је 1920. добио другу позоришну зграду, популарни Мањеж, а и зграда код Споменика је 1922. обновљена, тако да је рад могао бити интензивиран у сва три уметничка ансамбла. Драма је подмлађена школованим глумцима, а срж оперског и балетског ансамбла чинили су руски уметници који су се у Југославији обрели после Октобарске револуције. Репертоар добија европски профил, а чинила су га домаћа дела и драме страних аутора различитих уметничких оријентација. Од дела домаћих аутора преовлађивале су комедије Бранислава Ђ. Нушића, а посебно место су заузимале ангажоване драме Мирослава Крлеже. Највеће редитељске индивидуалности били су Михаило Исаиловић, Јуриј Ракитин, Бранко Гавела, а од млађе генерације Јосип Кулунџић и Раша Плаовић. И у II светском рату позоришна зграда је тешко оштећена, али су је немачке власти ускоро обновиле да би створиле привид нормалног цивилног живота. У **Б.** су се сабрали глумци избегли из Хрватске, Босне и Македоније, те су формиране бројне позоришне трупе које су играле на импровизованим сценским просторима. Позоришни живот је тих ратних година био веома интензиван, али је репертоар био строго контролисан и цензурисан. ![052_II_BG_Atelje-212.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/052-ii-bg-atelje-212.jpg)Другу половину века, започету обновом у рату разореног НП, карактерише интензивирање позоришног живота које резултира оснивањем Београдског драмског позоришта (1947), Југословенског драмског позоришта (1948), Позоришта на Теразијама (1949), Дечјег позоришта „Бошко Буха" (1950), Атељеа 212 (1956), Позоришта лутака „Пинокио" (1972), Позориштанца „Пуж" (1977), Малог позоришта „Душко Радовић" (1984), Звездара театра (1984), Битеф театра (1989), Дах театра (1991), Култ театра (1993), Опере и Театра Мадленијанум (1998), те позоришта „Славија" (1998). **Б**. је најснажнији центар позоришне уметности у Републици Србији, расадник нових позоришних и музичких уметника, те средиште и окосница нових уметничких кретања у области сценско-музичких делатности. У њему се одвијају Међународни фестивал монодраме и пантомиме (1975), Међународни позоришни фестивал БИТЕФ (1976), Фестивал позоришта за децу – Фестић (1994), Фестивал кореографских минијатура (1996), Међународни позоришни фестивал „Славија" (2002), Међународни фестивал позоришта за децу и омладину ТИБА (2003), Београдски фестивал игре (2004), Београдски летњи фестивал БЕЛЕФ (2004). Ту се, на више факултета, школују позоришни и музички уметници, а у њему је и седиште Музеја позоришне уметности Србије, Савеза драмских уметника Србије, Удружења балетских уметника Србије, Удружења оперских уметника Србије, Удружења позоришних критичара и театролога Србије, те Удружења драмских писаца Србије. Зоран Т. Јовановић **Кинематографија.** **Б.** је био једна од првих престоница у свету, која је, после премијере у Паризу крајем 1895, непуних шест месеци касније (6. VI 1896) имала прилику да види истоветни програм „кинематографа" браће Лимијер. Већ следеће године снимљене су и прве сцене на београдским улицама. До 1908. град је био преплављен путујућим биоскопима, а потом су имућни хотелијери и кафеџије отварали сталне дворане, којих је крајем 1912. било већ 18. Релативно рано јавили су се и покушаји домаће филмске производње. У сарадњи са француском фирмом „Pathé ", Светозар Боторић, хотелијер и власник биоскопа „Париз", произвео је 1911. неколико журнала и први српски дугометражни играни филм *Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа*, који је режирао чувени глумац Чича Илија Станојевић, а снимио гост из Француске Луј де Бери. Браћа Савић (Божидар, Пера и Светолик), власници листа *Мале новине* и првог изграђеног „Модерног биоскопа", расписали су конкурс за сценарије и глумце, a Б. Савић је 1912. режирао други српски играни филм *Јадна мајка*. С великим амбицијама власник биоскопа „Касина" Ђока Богдановић организовао је продукцију документарних журнала и основао лабораторију, али је те активности прекинуо почетак I светског рата. ![053_II_BG_Muzej-jugoslovenske-kinoteke.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/053-ii-bg-muzej-jugoslovenske-kinoteke.jpg)Продукција се током рата наставила у оквиру активности Кинематографске секције при Врховној команди српске војске на Крфу и у Солуну. На челу секције био је Михајло Михајловић. Он је наставио активности и између два рата, када су се јавили и бројни покушаји оживљавања производње филмова. То су чинили поједине установе и министарства са пропагандно-наставним филмовима, али и амбициозни појединци. Апотекар Коста Новаковић основао је 1920. „Новаковић филм" и реализовао преко 60 кратких филмова, као и два играна – *Краљ чарлстона* (1926) и *Грешница без греха* (1927) – у којима је био и аутор сценарија и редитељ. Закон о уређењу промета филмова, којим је подстицана домаћа производња, усвојен је 1931, а исте године основан је и „Југословенски просветни филм", најзначајнији произвођач образовних филмова у Србији. Поједини сниматељи оснивали су властита предузећа, а највећи успех постигао је Михајло Ал. Поповић (МАП, 1932), који је, као сниматељ и редитељ, реализовао *С вером у бога* (1932), најуспелији филм тог времена, са антиратном тематиком. Исте године настали су и документарни филм *Београд, престоница Југославије* Војина М. Ђорђевића, филмског публицисте, као и играни филм *На капији оријента* Милутина Игњачевића, једног од оснивача предузећа „Адрија Национал". Током II светског рата окупациона власт у **Б.** организовала је продукцију пропагандних филмова. Почетком 1942. приказан је први српски звучни филм под насловом *Невиност без заштите*, који је, као комплетни аутор (сценариста, редитељ, главни глумац и продуцент), реализовао познати акробата Драгољуб Алексић. Једина светла тачка у тој дилетантској мелодрами био је сниматељ Стеван Мишковић. ![054_II_BG_Katalog-prvog-FESTa.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/054-ii-bg-katalog-prvog-festa.jpg)Врсни професионалци, попут њега, били су ангажовани и у обнови кинематографије после рата. Већ 1944. основана је Филмска секција при Врховном штабу НОВ и ПОЈ, чији су сниматељи регистровали узбудљива сведочанства о ослобађању **Б**. Шеф секције био је Радош Новаковић, а уметнички руководилац Никола Поповић. У административном периоду руковођења кинематографијом (до 1951) доминирали су совјетски естетички и идеолошки узори (*Славица*, 1947, у режији Вјекослава Афрића, први филм у продукцији новоформираног предузећа „Авала филм"; *Бесмртна младост*, 1948, режија Војислав Нановић). У адаптацији Станковићеве *Нечисте крви* огледа се Р. Новаковић (*Софка*, 1948), а у савремној тематици Владимир Погачић (*Прича о фабрици*, 1949). Током 50-их година јавиле су се назнаке превазилажења традиционалних форми (филмови В. Погачића *Велики и мали* 1956. и *Суботом увече* 1957), као и најаве жанрова акционог филма (остварења Жике Митровића) и комедије (филмови Соје Јовановић). Дезинтеграција „Авале филма", после обећавајућих, а затим неуспешних копродукција, као и појава алтернативних облика производње (филмске радне заједнице, Кино-клуб „Београд") у 60-им годинама допринели су увећавању производње. Уз већ афирмисану Београдску школу документарног филма (са репрезентативним редитељима као што су Миленко Штрбац, Жика Чукулић и, касније, Крсто Шканата) најављено је буђење „новог филма" и у играној продукцији. Пресудни допринос и замах ауторском филму дали су редитељи који су се већ потврдили у документарним филмовима (Александар Саша Петровић и Пуриша Ђорђевић), као и афирмисани кино-аматери (Душан Макавејев и Живојин Павловић). Њихови најзначајнији филмови (А. Петровић: *Три*, 1965. и *Скупљачи перја*, 1967; П. Ђорђевић: *Сан*, 1966. и *Јутро*, 1967; Д. Макавејев: *Љубавни случај*, 1967. и *Невиност без заштите*, 1968; Ж. Павловић: *Буђење пацова*, 1967. и *Заседа*, 1969) представљају четвороугаони камен-темељац модерног српског филма који трага за полемичким димензијама живота. Од политичке бирократије етикетирани су као „црни талас", што је касније прихваћено као естетички квалификатив. Њима се, идејама и естетиком, прикључују Кокан Ракоњац (*Издајник*, 1964), Ђорђе Кадијевић (*Празник*, 1967), Мића Поповић (*Делије*, 1968) и Желимир Жилник (*Рани радови*, 1969). Током 70-их и 80-их доминирали су редитељи који показују високи рафинман и занатску умешност: Миша Радивојевић (*Бубе у глави*, 1970), Срђан Карановић (*Друштвена игра*, 1972), Предраг Голубовић (*Бомбаши*, 1972), Влатко Гилић (*Кичма*, 1975), Горан Паскаљевић (*Чувар плаже у зимском периоду*, 1976), Горан Марковић (*Специјално васпитање*, 1977), Живко Николић (*Бештије*, 1977), Боро Драшковић (*Усијање*, 1979), Слободан Шијан (*Ко то тамо пева*, 1980), Дарко Бајић (*Директан пренос*, 1982), Драгоје Кресоја (*Још овај пут*, 1983), Жарко Драгојевић (*Кућа поред пруге*, 1988). Турбулентне деведесете припадају млађим ауторима који преиспитују ратне трауме: Горчин Стојановић (*Убиство с предумишљајем*, 1995), Срђан Драгојевић (*Лепа села лепо горе*, 1996) и Срђан Кољевић (*Сиви камион црвене боје*, 2005). Са сличним опсесијама прикључује им се и Живојин Павловић (*Дезертер*, 1992), Боро Драшковић (*Вуковар – једна прича*, 1994) и Емир Кустурица (*Подземље*, 1995). Са савременим урбаним темама успешно се носе Миша Радивојевић (*Ни на небу, ни на земљи*, 1994), Љубиша Самарџић (*Небеска удица*, 1999) и Срдан Голубовић (*Клопка*, 2007). Веома је плодна и продукција документарних филмова, која обухвата ствараоце окупљене, углавном, око Дунав филма (уз раније поменуте ту су и П. Ђорђевић, Александар Илић, В. Гилић, Живко Николић и др.). Деловало је и више аматерских кино-клубова, међу којима су најистакнутији Кино-клуб „Београд", Кино-клуб Дома омладине и Академски филмски центар при Дому културе Студентски град. Од 1960. **Б.** је сваке године домаћин Фестивала југословенског документарног и краткометражног филма, који је од 2004. прерастао у међународну такмичарску смотру. Основан на иницијативу филмског критичара Милутина Чолића, у **Б.** се од 1971. одржава и ФЕСТ, међународна, нетакмичарска смотра репрезентативних играних филмова. Никола Стојановић **Образовање, здравство, медији, спорт, култура.** Поред периода затишја у току балканских ратова, I и II светског рата, у **Б.** се континуирано више од 150 година развијају образовање, спорт, здравство и култура. У граду се налази 195 основних школа (162 редовне, 14 специјалних, 15 уметничких и четири школе за основно образовање одраслих) и 85 средњих школа (51 стручна, 21 гимназија, 8 уметничких и пет специјалних), приватни и државни универзитети (Универзитет у **Б.**, Уметничка академија у **Б.**), научни и истраживачки институти, спортско-рекреативни центри, здравствено-медицинске установе, музеји, библиотеке, позоришта, биоскопи и др. Научно-истраживачки институти су: „Михаило Пупин", Институт за социјалну политику, Институт заштите на раду, Институт за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, ветеринарству и шумарству, Институт за кукуруз, Институт за сточарство, Институт за механизацију пољопривреде, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, Институт за српски језик, Институт за књижевности и уметност, Метеоролошка опсерваторија „Београд", Астрономска опсерваторија на Калемегдану и др. ![055_II_BG_Veciti-derbi-1976.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/055-ii-bg-veciti-derbi-1976.jpg)У **Б.** делује 64 спортска савеза са више од 150.000 спортиста у више од 1.000 клубова (око 60% целокупног српског спорта), а спортски живот се одвија у више од 1.000 спортских објеката. Многи од њих задовољавају стандарде међународних спортских федерација за организовање великих такмичења. Најзначајнији спортски објекти су стадиони: ФК *Црвена звезда*, ФК *Партизан*, ФК *Обилић*, Омладински стадион на Карабурми, ФК *Рад*, ФК *Раднички*; спортски центри: Градски центар за физичку културу, СРЦ Ташмајдан, СРЦ Пионирски град, СРЦ „Милан Гале Мушкатировић", КЦС „Пинки" у Земуну, СРЦ Врачар, СЦ Вождовац на Бањици, ЦКС Шумице, СРЦ Звездара, СРЦ Кошутњак, СРЦ „11. април", БГСЦ Ковилово, СРЦ Колубара, СКЦ Обреновац и СРЦ Младеновац; базени: Олимп, Ташмајдан, „Милан Гале Мушкатировић", Кошутњак, „11. април" и Бањица; спортске дворане: Београдска арена, Пионир, Ледена дворана, Хала спортова, Слодес, Спортска хала Сопот, Визура; остали спортски објекти: Хиподром „Београд" и ЈП Ада Циганлија, на којој поред веслачко кајакашке регатне стазе постоје терени за голф, фудбал, бејзбол, терени за мале спортове, трим стазе итд. Прво велико такмичење „Велика награда Београда" у шампионату света ранга Формуле 1 одржано је у **Б**. 1939. Међу најзначајнијим такмичењима су и XII првенство Европе у кошарци (1961) и VII европско првенство у атлетици (1962). У **Б.** је 1970. одржан шаховски „меч века" између репрезентација Совјетског Савеза и „Остатка света", I светско првенство у пливању, ватерполу и скоковима у воду (1973), финале Купа европских шампиона у фудбалу (1973), XIX европско првенство у кошарци (1975), IX европско првенство у одбојци (1975), V европски куп нација у фудбалу (1976), претеча европског фудбалског првенства, Светско првенство у боксу (1978), Европско првенство у кошарци 2005, Европско првенство у одбојци 2005, Европски олимпијски фестивал младих 2007, Европско првенство у ватерполу 2008, и највеће мултиспортско такмичење после летњих олимпијских игара Светске универзитетске спортске игре (универзијада) 2009. **Б.** је био кандидат за организацију летњих олимпијских игара 1992. и 1996. **![056_II_BG_Klinicki-centar.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/056-ii-bg-klinicki-centar.jpg)Б.** је 2007. имао следеће јавне здравствено-медицинске установе: 13 домова здравља, три специјалне болнице, пет клиника, четири клиничко-болничка центра, два завода за заштиту здравља и 24 специјална завода и института. Посебно су значајни: Клиничко-болнички центар, Градски завод за плућне болести, Прва и Друга хируршка клиника, Гинеколошко-акушерска клиника, Дечја клиника, Онколошка клиника, Очна клиника, Ортопедска клиника, Болнички комплекс „Др Драгиша Мишовић", Железничка болница, Дечја болница за плућне болести, Клинички центар „Свети Сава", Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње", Завод за рехабилитацију, Институт за онкологију, Неуролошка клиника, Завод за ортопедску протетику, Завод за церебралну парализу, Завод за психофизичке поремећаје, Институт за реуматологију, Завод за превремено рођену децу, Завод за болести зависности, Уролошка клиника и др. **Б.** је значајан медијски центар Србије и Југоисточне Европе. Ту се налази РТС, јавни медијски сервис Србије, који има два ТВ и пет радио-програма; музичко-издавачка кућа ПГП РТС; комерцијалне телевизије: РТВ Пинк, РТВ Б92, Прва српска телевизија, Happy TV, ТВ Авала, Студиo Б, Ентер ТВ; специјализованe каналe: СОС (Све о спорту), Метрополис, Арт ТВ, Синеманија. Познате су радио станице: Београд 202, Б92, Индекс, Новости, Носталгија, Пингвин, Топ ФМ, С, Студио Б и др. Дневне новине са седиштем у Београду су: *Политика*, *Вечерње новости*, *Блиц*, *Спорт*, *Спортски журнал*, *Борба*, *Прес*, *Данас* и *Курир*. Недељни листови су: *НИН*, *Време*, *Стандард*, *Европа*, *Печат* и др. У **Б.** раде новинске агенције: Танјуг, ФоНет, Бета. У области културе, издвајају се позоришта (Народно позориште, Београдско драмско позориште, Југословенско драмско позориште, Атеље 212, Звездара театар, Летња позорница на Гардошу, „Бошко Буха", Позориште на Теразијама и др.) и биоскопи („Балкан", „Академија 28", „Арт биоскоп Museum", Дом синдиката, Дом омладине, Дворана Културног центра, Дом културе „Студентски град", Дворана културног центра, „Звезда", „Кинотека", „Колосеј", „Мала Козара", „Roda Intermezzo Cineplex", „Авала", „Tuckwood Cineplex", „Мали Одеон", „20. октобар"). У **Б.** је 2007. одржано 3.485 позоришних представа које је гледало 900.648 лица и 27.719 биоскопских пројекција са 1.006.939 лица. ![057_II_BG_Zgrada-Zanatsko-doma.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/057-ii-bg-zgrada-zanatsko-doma.jpg)![058_II_BG_II-muska-gimnazija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/058-ii-bg-ii-muska-gimnazija.jpg) **Б.** као фестивалски град има: Београдске музичке свечаности – БЕМУС, Београдски интернационални театарски фестивал – БИТЕФ, Фестивал студентског филма, Фестивал документарног и краткометражног филма, ФЕСТ, Cinemania, Фестивал ауторског филма, Фестивал подводног филма. Музеји су: Народни музеј, Војни музеј, Музеј југословенског ваздухопловства, Етнографски музеј, Музеј савремене уметности, Музеј Николе Тесле, Музеј Вука и Доситеја, Музеј афричке уметности, Природњачки музеј и др. Дејан Шабић ИЗВОРИ: Г. Витковић, „Извештај Максима Радковића ексарха београдског митрополита из 1733", *ГСУД*, 1884, 56; Д. Руварац, „Митрополија београдска око 1735. године", *Споменик СКА*, 1905, 42, други разред 37; Х. Шабановић, *Турски извори за историју Београда, I, 1,* *Катастарски пописи Београда и околине 1476‒1566*, Бг 1964; Данило Други, *Животи краљева и архиепископа српских*, Бг 1988; Константин Филозоф, *Житије деспота Стефана Лазаревића*, Бг 1989; *Живети у Београду. Документа Управе града Београда*, I–V, Бг 2003‒2007. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Панчић, *Флора у околини београдској*, Бг 1865; И. Руварац, „О светињама београдске цркве г. 1521", *ГСУД*, 1881, 49; М. Валтровић, „Старохришћански саркофаг нађен у Београду", *Старинар*, 1886, III; Г. Витковић, „Прошлост, установа и споменици угарских краљева Шајкаша", *ГСУД*, 1887, 67; Р. Т. Николић, „Околина Београда. Антропогеографска испитивања", у: *Насеља српских земаља*, II, Бг 1903; Ј. Скерлић, *Омладина и њена књижевност*, Бг 1906; В. Марковић, *Православно монаштво и манастири*, Ср. Карловци 1920; Ж. М. Јевремовић, *Историјске знаменитости Београда и Земуна*, Бг 1935; Д. Ј. Поповић, *Београд пре 200 година*, Бг 1935; М. Грол, *Из предратне Србије*, Бг 1939; Д. Медаковић, *Београд на старим гравирама*, Бг 1950; *Београд кроз векове*, Бг 1954; Б. Гавела, „Протоисторијски и антички Сингидунум", *ГМГБ*, 1955, II; Б. Миловановић, „Геолошка историја Београдског тла", *ГМГБ*, 1957, IV; Љ. Никић, „Џамије у Београду", *ГГБ*, 1958, V; Г. А. Шкриванић, *Именик географских назива средњовековне Зете*, Тг 1959; Љ. Никић, „Прилози историји београдских џамија", *ГГБ*, 1960, VII; Ж. Јовичић, „Рељеф београдског Подунавља и слива Топчидерске реке", М. Зеремски, „Рељеф београдске и земунске Посавине", В. Радовановић, „Географски положај и територијални развитак Београда", *ЗРГИ*, 1960, VII; Ј. Илић, Љ. Сретеновић, „Саобраћајна функција и повезаност Београда са околином", С. Николић, М\*.\* Радовановић, „Становништво Београда и околине", М. Костић „Насеља у околини Београда", *ЗРГЗ*, 1962, IX; Б. Букуров, „Мостови на великим рекама Југославије и њихов привредно-саобраћајни значај", *ЗРПНМС*, 1964, 27; Ж. Шкаламера, „Старо језгро Земуна I: Историјски развој", „Старо језгро Земуна II: Архитектонско наслеђе", *Саопштења*, 1966, 1967, 5, 7; Д. Ђурић Замоло, „Сачувани лик Београда на фотографијама А. Јовановића, И. Громана и М. Јовановића", *ГГБ*, 1967, XIV; Ј. Калић Мијушковић, *Београд у средњем веку*, Бг 1967; *Београд у XIX веку. Из дела страних писаца*, Бг 1967; Р. Веселиновић, „Бг 1683‒1717", *ГГБ*, 1968, XV; Д. Медаковић, „Прилози историји културе Београда", *ЗФФ*, 1968, Х–1; *Београдска тврђава кроз историју*, Бг 1969; В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969; Б. Вујовић, *Споменици културе и културне установе Београда*, Бг 1970; М. Б. Протић, *Српско сликарство 20. века*, I–II, Бг 1970; С. Ђурић Клајн, *Историјски развој музичке културе у Србији*, Бг 1971; З. Маневић, „Новија српска архитектура", у: *Српска архитектура 1900--1970*, Бг 1972; Б. Вујовић, *Црквени споменици на подручју града Београда*, Бг 1973; Р. Тричковић, „Београдска тврђава и варош", *ГГБ*, 1973, XX; Р. Веселиновић, „Београд под влашћу Аустрије од 1717. до 1739. године: Уметност", П. Васић, „Барок у Београду 1718–1739. године", П. Стевановић, „Геолошка прошлост Београда и околине", у: *Историја Београда 1*, Бг 1974; М. Јовановић, „Уметност у Београду до XX века", В. Хан, „Примењена уметност у XIX веку", Д. Вученов, „Књижевни живот у Београду од првог српског устанка до ослобођења градова (1867)", „Књижевни живот у Београду од ослобођења градова (1867) до првог светског рата (1914)", у: *Историја Београда*, II, Бг 1974; Б. Новаковић, „Књижевни живот у Београду од првог до другог светског рата (1914‒1941)", у: *Историја Београда*, III, Бг 1974; Г. Томовић, *Морфологија ћириличних натписа на Балкану*, Бг 1974; М. Митровић, *Новија архитектура Београда*, Бг 1975; Д. Ђурић Замоло, *Београд као оријентална варош под Турцима 1521–1867*, Бг 1977; М. Ал. Пурковић, *Кнез и деспот Стефан Лазаревић*, Бг 1978; Ж. Шкаламера, М. Поповић „Урбани развој Дорћола", *ГГБ*, 1978, XXV; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979; Е. Челеби, *Путопис. Одломци о југословенским земљама*, Сар. 1979; *Југословенско сликарство шесте деценије*, Бг 1980; М. Поповић, *Београдска тврђава*, Бг 1982; *Историја српског народа*, VI/1, Бг 1983; А. Митровић, *Србија у Првом светском рату*, Бг 1984; М. Васовић, *Београд, Социјалистичка република Србија*, Бг 1985, 3; Д. Ђорђевић, „Српско друштво 1903–1914", *ММ*, 1985, 4; Ф. Каниц, *Србија – земља и становништво од римског доба до краја XIX века I*, Бг 1985; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, I–III, Бг 1988; П. Волк, *Историја југословенског филма*, Бг 1986; И. Тартаља, *Београд XXI века: Из старих утопија и антиутопија*, Бг 1989; К. Христић, *Записи старог Београђанина*, Бг 1989; Т. Богавац, *Становништво Београда 1918–1991*, Бг 1991; Р. Пејовић, *Српско музичко извођаштво романтичарског доба*, Бг 1991; П. Ј. Марковић, *Београд и Европа 1918–1941*, Бг 1992; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; М. Костић, *Успон Београда*, I–II, Бг 1994, 2000; М. Ункашевић, *Клима Београда*, Бг 1994; Ј. Марковић, М. Павловић, *Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора)*, Бг 1995; Н. Тасић, „Праисторијске културе на подручју Београда"; Љ. Зотовић, „Антички Сингидунум"; Р. Тричковић, „Београд под турском влашћу", у: *Историја Београда*, Бг 1995; Љ. Ћоровић, *Београд од деспота Стефана до Доситеја*, Бг 1995; П. Ј. Марковић, *Београд између Истока и Запада 1948–1965*, Бг 1996; М. Поповић, „Антички Сингидунум: досадашња открића и могућност даљих истраживања", *Сингидунум*, 1997, 1; *Воде Срема*, Н. Сад 1999; Ђ. Станковић, *Студенти и Универзитет 1914–1954*, Бг 2000; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; В. Дуцић, Г. Анђелковић, „Прилог проучавању настанка и развоја урбаног острва топлоте у Београду", у: *Планска и нормативна заштита простора и животне средине*, Бг 2001; Б. Ђорђевић, *Летопис културног живота Србије под окупацијом 1941‒1944*, Бг 2001; Р. Вучетић Младеновић, „Књижевни живот међуратног Београда: књижевна секција удружења пријатеља уметности *Цвијета Зузорић*", *КИ*, 2002, 118; Д. Милашиновић Марић, *Водич кроз модерну архитектуру Београда*, Бг 2002; Б. Вујовић, *Београд: културна ризница*, Бг 2003; *Београд у прошлости и садашњости*, Бг 2003; М. Д. Живковић, А. Р. Ђорђевић, *Педологија, 1, Генеза, састав и особине земљишта*, Бг 2003; M. Kрасојевић, *Каталог планова и карата*, Бг 2004; *Модерна српска држава 1804–2004. Хронологија*, Бг 2004; Ж. Богдановић, С. Б. Марковић, *Воде Баната*, Н. Сад 2005; С. Г. Богуновић, *Архитектонска енциклопедија Београда* *XIX–XX века*, I–III, Бг 2005; В. Дуцић, М. Радовановић, *Клима Србије*, Бг 2005; А. Кадијевић, *Естетика архитектуре академизма* *(XIX–XX век)*, Бг 2005; *Soil Atlas of Europe*, Luxembourg 2005; *Музеј града Београда*, Бг 2005; *Концертни живот у Београду (1919–1941)*, Бг 2005; Љ. Стошић, *Српска уметност 1690–1740*, Бг 2006; К. Митровић, *Топчидер: Двор кнеза Милоша Обреновића*, Бг 2008; Д. Ћирић, Б. Станић, В. Томић, *Време улице. Политика на јавним просторима Београда у XX веку*, Бг 2008; Група аутора, *Картирање и вредновање биотопа Београда*, 1, Бг 2008 (електронско издање – CD). \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАД **БЕОГРАД**, утврђење у Фурланији, југозападно од Удина, на левој обали реке Таљамента. Око 1465. купила га је од горичког грофа Кантакузина Бранковић, кћи деспота Ђурђа и удовица грофа Улриха II Цељског. У велики, али оронули замак, чије је име подсећало на родни крај, сместила је брата деспота Стефана Слепог и његову породицу. **Б.** се састојао од замка, одбрамбеног зида, цркве Св. Николе, неколико помоћних зграда и „села". Цели објекат чувала је војна посада, на чијем је челу био „капетан", једно време Србин Ђурађ Хребељановић. Врховни господар Фурланије била је Млетачка република. У замку су, поред деспота Стефана Бранковића, живели његова супруга Ангелина, синови Ђурађ и Јован и кћерка Мара. Цела породица живела је скромно јер су је у убирању малих прихода ометали узурпатори и суседи. Пошто је проживео у фурланском **Б.** нешто више од деценију, деспот Стефан је умро у октобру 1476. У замку је остала његова породица, живећи у још тежим условима. Деспотица Ангелина га је држала до 1485. Тада га је, за добијени зајам, заложила Матеју Спандуђину, бившем византијском племићу, који је био у служби цара Фридриха III Хабзбуршког. Са синовима је отишла у Угарску, носећи мошти деспота Стефана Слепог, које су лежале у фурланском **Б.** скоро десет година. Како је цела његова породица канонизована, у фурланском **Б.** живела су четири српска свеца. ЛИТЕРАТУРА: Fr. Babinger, *Le vicende del Castello friulano di Belgrado sul finire del Medio Evo, Aufsätze und Abhandlungen zur Geschichte Südosteuropas*, III, München 1976; М. Спремић, *Београд у Фурланији*, Бг 2005. Момчило Спремић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАД **БЕОГРАД**, индустрија обуће, највећа фабрика обуће у Србији 1975–1995. и једна од највећих у СФРЈ. Настала 1973. фузијом фабрике обуће „Пролетер" (раније „Бостон") и „Козара", a припојене су joj мање фабрике обуће „Кристина Ковач", „Слобода" и „7. јули". Када су јој се 1987. придружиле фабрике „Петар Велебит" и „Филип Кљајић", у **Б.** је радило 7.000 радника, који су производили 26.000 пари ципела дневно у шест производних погона: Вождовац, Земун, Коцељева, Бијело Поље, Уб и Лазаревац. Фабрика је извозила у многе европске земље, те производила за бројна угледна предузећа из иностранства, нпр. „Бали" из Швајцарске и „Саламандер" из Немачке. Приход од извоза чинио је око 80% укупног прихода. Имала је разгранату трговачку мрежу и више од 35 филијала на територији Србије, интерно гласило *Београд* и сопствену радио станицу. Била је лауреат у више категорија на Сајму коже и обуће у Београду. **Б.** је 1986. додељена награда „Привредни победник" Привредне коморе Београда, а 2009. Хиландарска споменица и Повеља Београдске политехнике. Од 1999. фабрика је била у предстечајном поступку, а од 2005. налази се у реструктурисању. У њој је 2002. радило око 2.000, а 2009. 414 радника. На три неуспешне аукције током 2009. понуђено је 97,87% капитала **Б.**, с процењеном вредношћу од 26,79 милиона евра. У процесу приватизације предвиђена је обавеза улагања у производњу. Агенција за приватизацију је током 2010. обавила лицитацију непокретне имовине, а све непокретности у Земуну, уз право коришћења 21.717 м2 градског грађевинског земљишта, купила је за 7,4 милиона евра компанија „Инвеј" из Београда. **Б.** 2011. има погон и управну зграду у Кумодрашкој улици у Београду, погон у Коцељеви и 37 малопродајних локала широм Србије. Запошљава 230 радника. ИЗВОРИ: сведочење Драгана Бакаловића, шефа кадровске службе **Б**.; архиве Агенције за приватизацију и Агенције за привредне регистре. ЛИТЕРАТУРА: *Политика*, 26. VI, 23. VIII, 16. IX, 19. X 2010; *Свет*, интернет издање 3. IV 2011. Милена Јоксимовић Пајевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАД **БЕОГРАД**, омладинско спортско друштво, основано 1945. на иницијативу металских радника као Фискултурно друштво *Металац*. Од 1950. до 1957. звало се Београдско спортско друштво, а после спајања са *Шумадијом* (1957) добило је данашње име. Његови клубови у називу су имали придев „омладински" и придев изведен из назива спорта којим се клуб бави (ОФК, ОКК, ОРК). Од 1957. у друштву су деловали атлетски, бициклистички, боксерски, фудбалски, кошаркашки, мотоциклистички, смучарски, шаховски, рукометни и хокејашки клуб. У међувремену угасили су се мотоциклистички, хокејашки, боксерски и смучарски клуб, а формирани џудо и тениски клуб. Фудбалски клуб власник је стадиона на Карабурми и стандардни члан највишег ранга такмичења. Био је први послератни првак Београда (1945) и четири пута победник Купа Југославије (1953, 1955, 1962, 1966). Дао је многе репрезентативце и тренере, међу којима су и Сава Антић, Петар Раденковић, Јосип Скоблар, Драгослав Степановић и Спасоје Самарџић, као и Слободан Сантрач и Илија Петковић, који су обављали и функцију савезног капитена. Кошаркаши су четири пута били шампиони (1958, 1960, 1963, 1964) и два пута освајачи Купа Југославије (1960, 1962), а у најславнијој генерацији, коју су водили тренери Борислав Станковић (1953–1962, 1964–1966) и Александар Николић (1963), играли су Радивоје Кораћ (један од најбољих југословенских кошаркаша свих времена), Слободан Гордић, Трајко и Богомир Рајковић, Милорад Еркић и Миодраг Николић, истакнути репрезентативци и освајачи медаља на највећим такмичењима. Рукометашице су биле првакиње државе (1961) и шест пута победнице купа (1962, 1963, 1967, 1968, 1972, 1982), а 1962. стигле су до финала Купа европских шампиона. ЛИТЕРАТУРА: М. Лишанин, *Енциклопедија физичке културе*, I, Зг 1975; *Спортски лексикон*, Зг 1984. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДАЦ, Јован **БЕОГРАДАЦ, Јован,** официр, публициста (Тител, 26. III 1812 – Нови Сад, 29. III 1889). У моравском граду Оломоуцу завршио кадетску школу и произведен у официра 1833. Служио у више гарнизона у Аустрији и достигао чин капетана. Иступио из војске 1858. и настанио се у Новом Саду. Бавио се публицистиком, лингвистиком, позориштем, историјом, књижевношћу и музиком. Био је секретар Друштва за Српско народно позориште и деловођа Матице српске (од 1865). Имао је до тада штампане расправе: *Црква и држава* (Н. Сад 1861), *Occident, Orient und der Panslavismus* (Н. Сад 1865), *Срби и источно питање* (Бг 1865). Понудио је Матици српској да изда његов речник српског језика, који би имао 6.000 више речи него Вуков, као и 15.000 речи којих нема код Вука. Пошто је писао старим правописом, а не Вуковим, управа није била вољна да прихвати ову понуду. Афирмисавши се као сарадник *Србског дневника*, решио је да покрене свој *Недељни лист* „за душевно и стварно напредовање народа" (1867–1868). Лист је штампан код Игњата Фукса, с циљем да „упућује народ у разне пољопривредне послове, учвршћује га у хришћанској вери, обавештава о берзанским новостима и забавља га краћим књижевним саставима и шалама". Касније се бележи да **Б.** „заступа уредника" у новосадском хумористичком листу *Комарац*, кад је овај био у рукама конзервативног Јована Грујића. ДЕЛА: *Die Serben und die orientalische Frage*, Bautzen 1865; *Мисли о садашњем и будућем положају и будућности народа србског*, Н. Сад 1867; *О језику и правопису србском*, Н. Сад 1867. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, II, Н. Сад 1992. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА БАНКА **БЕОГРАДСКА БАНКА**, финансијска институција која је 1961–2002. пословала под разним именима. Доминантна делатност **Б. б.** било је корпоративно банкарство, чији су комитенти углавном била предузећа с друштвеном и државном својином, а потом и с радничким акционарством. Основни задатак пословања било је остваривање заједничких интереса оснивача банке у обезбеђивању новчаних средстава за нормално обављање, проширивање и усавршавање њихових делатности. Основaна је 1961. као главна кредитирајућа институција привреде, фондова и установа Београда и његових грађана под називом Комунална банка Града Београда (КБГБ). Од 1965. ушла је у састав новонастале Београдске удружене банке (БУБ, скраћено Београдска банка), која се 1970, не мењајући назив (**Б. б.**, скраћено Беобанка) ни седиште, спојила с Привредном банком Србије (ПБС). По средствима и обиму пословања била је четврта банка у Југославији, а спајање с ПБС, развојном банком Србије, оснажило је њену развојну функцију пословања и проширило територијалну покривеност. Сарадња с иностраним банкама и финансијским институцијама омогућила је **Б. б.** да повећа потенцијал и да успешно прати развојне програме својих комитената: „Генекca", „Југометалa", „Енергопројектa", ПИМ-a, „Планумa", „Хидротехникe", „Кабловa" из Јагодинe, пиротскoг „Првoг мајa" и др. **Б. б.** се реорганизовала 1973, када су се у њеном саставу формирале 32 основне банке. Била је носилац активности јачања интеграционих веза међу тзв. банкама ћеркама у новоформираној Београдској банкарској групи (1977). Збир биланса 21 банке чланице групе представљао је половину збира биланса свих банака у Србији. Београдску банкарску групу часопис *Тhe Banker* 1977. рангирао је на 627. место међу 1.000 највећих банака у свету. Године 1978. 16 основних банака формирало је Удружену београдску банку (УББ), с циљем финансирања спољне трговине и развојних пројеката. У пословању с иностранством контокорентне односе УББ је успоставила с 1.140 банака и финансијских организација, а депозитно-кредитне послове и послове платног промета обављала је са 166 банака широм света, међу којима су и Bank of America, Chase Manhattan Bank, Barclays Bank Manufacturers Hanover Trust Co., Société Générale, Deutshe Bank и др. УББ је на тај начин реализовала дугорочне кредите за велике пројекте, као што су Металуршки комбинат Смедерево, Рударско-топионичарски комбинат Бор, Рударско-металуршко-хемијски комбинат Трепча, Индустрија машина и трактора, Индустрија мотора Раковица, Змај, ЕИ Ниш, ЈАТ, изградња ауто-пута и др. Са ММФ-ом и Светском банком УББ је сарађивала на пројектима већих инвестиција у инфраструктуру (путна и железничка мрежа), енергетику и пољопривреду (прехрамбена индустрија, пројекти Морава I и Морава II). УББ је била домаћин Годишње скупштине ММФ-а и Светске банке 1979. у Београду. У земљама Азије и Африке УББ је наступала с грађевинским и спољнотрговинским предузећима („Енергопројект", ПИМ, „Рад", „Трудбеник", „Генекс", „Унионинжењеринг") и давала гаранције за велике инвестиционе пројекте. Била је оснивач мешовитих банака и представништава у иностранству (Anglo-Yugoslav Bank Ltd. – Лондон; Banque Franco-Yоugoslave – Париз; Adria Bank AG – Беч; LHB Internationale Handelsbank – Франкфурт; Société Générale – Yugoslav Bank d.d. – Београд и Cyprus Оffshore Banking Unit – Никозиjа). Имала је представништва у Паризу, Пекингу, Лондону, Бечу и Цириху и агенцију у Њујорку. Ове банке су примењивале стандарде западних банака, што је специјализацијом банкара преношено и у праксу **Б. б.** и других српских банака. УББ је реорганизована 1989. у јединствену банку, а основне банке – чланице УББ – постале cу (главне) филијале. Деоничари **Б. б.** д. д. постала су предузећа која су основала основне банке. Највећи деоничари били су: „Генералекcпорт", „Центротекcтил", Индустрија машина „14 октобар", МКС Смедерево, ЈАТ, ТЕ „Никола Тесла", ИМТ, ПКБ, Аеродрoм Београд, „Вискоза" Лозница, „Зорка" Шабац, ЖТП Београд, „Милан Благојевић" Лучани, „Јавор" Ивањица, „Слобода" Чачак, Рафинерија и Петрохемија Панчево и др. Укупан капитал Банке 1990. премашио је суму од 922 милиона америчких долара. Та концентрација средстава требало је да буде одговор на све тежу економску ситуацију у Србији и Југославији, где су неликвидност и немогућност извршавања обавеза према (иностраним и домаћим) повериоцима постајале све израженије. Услед изостанка системске подршке и рестриктивне монетарне политике НБЈ позитивни ефекти ове концентрације и отуда проистекле мултипликације средстава нису били адекватни, па се 1990. филијалама враћа статус банака-правног лица. Тиме **Б. б.** д. д. постаје банкарски холдинг који су чиниле Банка мајка и 19 банака кћери. Банка матица задржала је функцију пословања с иностранством. Убрзо по извршеној реорганизацији заводе се санкције ОУН према СРЈ (1992–1996), а и после 1996. САД задржавају тзв. спољни зид санкција, којим се онемогућава приступ финансијским институцијама и иностраном капиталу. Услед блокаде банкарско-финансијског сектора и драстично отежаних услова привређивања пада привредна активност и спољнотрговинска размена, а тиме и обим пословања Банке (процењени губици износе више од 60 милијарди долара). Мере блокаде ригорозно су примењиване према **Б. б.**, њеном руководству и свим банкама у којима је она била већински власник и оснивач. Њена банка на Кипру најбоље се снашла у условима санкција, па је повећала обим пословања. Део тог пословања није био транспарентан, тако да је после октобарских промена 2000. између различитих победничких групација отпочела трка у скидању вела тајни с тог капитала, али не и мање драматична борба за сам капитал. Исход те борбе још није познат. Капитал и укупан потенцијал Банке вишеструко су умањени хиперинфлацијом, али увођењем новог динара и реформом финансијског система 1994. **Б. б.** се враћа у врх банака СРЈ, уз снажан раст кредитних активности и платног промета с иностранством. **Б. б.** учествује у програмима приватизације Кока-коле, Пепси-коле и Телекома. Успон банке прекинут је НАТО агресијом на СРЈ 1999. Разорено је 36 великих фабрика-комитената Банке, уништен је велики број инфраструктурних објеката, прекинуте су трговинске везе с инопартнерима (укупна директна штета процења је на 60 милијарди долара). Одлуком НБЈ у току ратних дејстава од чланица Београдске банкарске групе формирана је јединствена банка с називом Београдска банка а. д., као ратна банка. С променом режима власти у Србији 2000. мења се и однос НБЈ према **Б. б.** и другим изабраним банкама: Инвестбанци, Беобанци и Југобанци. Контролом квалитета пословања **Б. б.** коју је НБЈ спровела маја 2001. утврђено је да „Банка није ускладила пет релеватних показатеља пословања с вредностима утврђеним чл. 26 и 27 Закона о банкама". На основу тога НБЈ је предложила, а Савезна агенција за осигурање депозита и санацију банака донела одлуку 5. VII 2001. о санацији **Б. б.** и још три наведене банке. Одлука је донета иако Агенција није обезбедила неопходна средства и друге законом утврђене претпоставке за успешну санацију. С улогом у противредности од 100.000 DЕM, Агенција је поништила акције и развластила акционаре **Б. б.** и преузела управљање Банком. Стварни поступак санације банке није ни отпочео, а већ је почетком 2002. донета одлука о стечају. Ове одлуке су донете иако је Банка имала позитиван биланс и позитивне новчане токове и Народној банци доставила програм консолидације који се заснивао на истом решењу (претварање потраживања у капитал) које је 2003. НБЈ применила према другим банкама, чиме је прекршено више законских одредби. Банком су руководили следећи директори: Света Поповић, Павле Павловић, Бранко Мирковић, Бранко Чолановић, Сретен Цвијовић, Боривоје Јелић, Љубиша Лукић, Слободан Милошевић, Миодраг Радосављевић, Бранко Миљевић, Љубиша Игић и Борка Вучић. ЛИТЕРАТУРА: М. Динкић, *Економија деструкције: велика пљачка народа*, Бг 1996; Б. Вучић, *Банкарство: избор или судбина*, Бг 2002; Д. Влаховић, *Демократска пљачка Србије: Економија декструкције – примена у пракси*, Бг 2005. Миле Лаврнић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА БЕРЗА **БЕОГРАДСКА БЕРЗА**, организовано тржиште на којем се тргује заменљивом, тј. стандардизованом робом по унапред утврђеним правилима, узансима, на одређеном месту и у одређено време. Берза има порекло у састанцима купаца и продаваца који су првобитно долазили на тржиште с робом, касније с мустрама и, најзад, без икаквог физичког присуства робе, што је омогућило велико убрзање, олакшавање и повећавање обима пословања. Послове на берзи могу обављати само лица која могу пружити потребне моралне и материјалне гаранције према правилима берзе. Предмети трговања на берзи могу бити производи, валуте, девизе и хартије од вредности. На продуктним берзама тргује се стандардизованим производима као што су пшеница, кукуруз, кафа, памук, пиринач, угаљ, метали итд., на валутним и девизним берзама – разним валутама и девизама, а на ефектним – хартијама од вредности. Ефектне берзе су секундарна тржишта хартија од вредности. Поред наведених специјализованих берзи постоје и мешовите берзе на којима се може трговати с више предмета трговања. **Б. б.** је спонтано израсла из растућих послова београдских трговаца XIX в., а на основу Закона о јавним берзама, усвојеног 3. XI 1886. По овом закону, у Србији су могле да се оснивају берзе само по одобрењу министра народне привреде. Иако је одмах по доношењу закона било покушаја, нарочито настојањима аутора тог закона, министра финансија Чедомиља Мијатовића, да се у Београду оснује берза, до тога није дошло услед оштрих разлика између „аустрофила" и „русофила" око спољно-политичке и економске стратегије Краљевине Србије, па је формирање берзе одложено на више година после 1886. Коначно је Српско трговачко удружење, као савез београдских трговаца, саставило и усвојило Статут **Б. б.** 25. IX 1894, који је одобрио министар народне привреде 3. X 1894. Оснивачка скупштина **Б. б.** одржана је у Грађанској касини у Београду 21. XI 1894. Берза је свечано отворена и освећена 1. I 1895. на првом спрату старинске куће у којој је била кафана „Босна" на реци Сави и следећег дана је отпочела с радом. Берза је основана као приватна институција с врло скромним средствима прикупљеним од чланарина и од помоћи београдске општине од 5.000 динара. Државни надзор вршио је комесар којег је постављао министар народне привреде. Скупштину берзе сачињавали су сви њени чланови који су измирили члански улог за текућу годину. Берзом је управљао Управни одбор од 10 лица која су бирана на годишњој скупштини из круга чланова берзе, а која су морала бити поданици Краљевине Србије и живети у Београду. Унутрашњу финансијску контролу вршио је берзин Финансијски одбор састављен од пет лица чији је мандат трајао само годину дана. За решавање спорова био је организован Берзански суд. На **Б. б.** се трговало робом (продуктно тржиште), страним новцем (валутно тржиште), девизама (девизно тржиште) и хартијама од вредности (ефектно тржиште) и то по посебним узансама за свако тржиште. Са свим овим предметима трговања обављале су се дневне (промптне) и терминске (рочне) трансакције. Послови су се обављали преко берзанских посредника за валуте, девизе, ефекте и продукте за које су постојали још и берзански агенти који су послове могли да врше и изван зграде берзе. Званичне курсеве је већином гласова утврђивала Курсна комисија која је била састављена од дежурног члана, комесара берзе и главног секретара. Утврђивање званичних курсева вршило се само на основу закључених послова за време берзанског састанка. Дневни курсни лист објављиван је на српском и француском језику. На продуктном тржишту се највише трговало сувим шљивама, пекмезом од шљива, пасуљем, житарицама, брашном и млинарским производима. Главни купци су били пештански и бечки трговци, а продавци мали број српских извозника и Савска банка која се бавила извозом. У почетку се промет на продуктном тржишту слабо развијао јер је одзив српских трговаца био мали. Стога је 1896. ово тржиште било затворено, али је следеће године опет почело да ради. Трговина на валутном и девизном тржишту одражавала је географске правце српске трговине и валутну структуру иностраних зајмова. На валутном тржишту највише се трговало српским, мађарским и немачким кованим новцем и новчаницама, тј. наполеондорима, крунама и немачким маркама. Најживљи промет на девизном тржишту исказивао се у односима с Бечом, Пештом, Паризом, Лондоном и Берлином. Валутно и девизно тржиште напредовало је врло лепо све до I светског рата одражавајући стално растући обим спољне трговине Србије. По обиму промета валутно тржиште је далеко превазилазило девизно јер су српски увозници и извозници међународна плаћања највећим делом обављали у готовом новцу. Трговина ефектима је до I светског рата била у повоју али с тенденцијом раста. Према Закону о јавним берзама (члан 11), министар народне привреде је по предлогу берзанске управе одобравао које се хартије од вредности могу котирати на берзи, а берзанским узансама за ефекте су били прописани услови за котирање и то: да уплаћена главница организације мора бити најмање 100.000 динара; да организација мора берзанској управи подносити на увиђај и оцену своја правила и најтачније састављене билансе пословања и сва обавештења која берзанска управа тражи. На берзи су котиране све државне хартије од вредности, а од приватних су најзаступљеније биле хартије новчаних завода јер су они чинили највећи део од укупног броја акционарских друштава. У просеку се до I светског рата на берзи трговало са око 5–6 серија државних обвезница годишње. У 1911. на берзи су биле котиране следеће државне обвезнице: лутријски лозови 2%, дувански лозови и рента 4%. Исте године је, међутим, било котирано и 45 серија акција банака и индустријских предузећа. У периоду између два светска рата, **Б. б.** је наставила рад, а српски Закон о јавним берзама из 1886. остао је на снази за уређење берзи у Краљевини Југославији. На берзи се трговало као и раније, али у много већем обиму и с нешто измењеним учешћем појединих тржишта. Девизно тржиште је у међуратном периоду имало највећи промет док је трговина валутама опадала и скоро се потпуно угасила. До 1936. друго тржиште по обиму трговања било је тржиште ефеката, а од тада продуктно тржиште. У овом периоду однос државних и приватних ефеката преокренуо се постепено у корист државних. Тако се 1939. трговало с 15 државних обвезница и само с 10 приватних акција. Промет на продуктном тржишту оживео је тек 1925, али је нагло порастао пред II светски рат. На том тржишту се највише трговало пшеницом, кукурузом, пасуљем, брашном, сувим шљивама, овсом, јечмом, кромпиром и у мањој мери осталим пољопривредним производима. У међуратном периоду највећи укупан промет **Б. б.** остварила је 1925 (4.295.000.000 динара), а најмањи 1933 (492.000.000 динара). На ово десетоструко смањење промета утицала је највећим делом Велика економска криза која је захватила и привреду Краљевине Југославије и утицала на смањење пословања на **Б. б.** у периоду 1929–1933. Последње трансакције на берзи вршене су априла 1941. после чега је берза престала с радом. Биљана Стојановић ![001_II_UKUPNI-PROMET-TABELA-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-ukupni-promet-tabela-1.jpg) После више од 50 година прекида **Б. б.** је поново покренута тек крајем 1988, после друштвених и привредних реформи дефинисаних Амандманима на Устав СФРЈ, који су створили уставну основу за прелазак на тржишне услове привређивања. За развој финансијског тржишта, између осталих, кључни су били Закон о хартијама од вредности и Закон о југословенском тржишту капитала којим се први пут, после II светског рата, регулише оснивање берзе као основне институције секундарног финансијског тржишта. Оснивачка скупштина Југословенског тржишта капитала са седиштем у Београду одржана је 27. XII 1989. Ова институција мења име у **Б. б.** 1992. и представља настављача традиције берзе у Београду. **Б. б.** основалe су 32 највеће банке бивше Југославије. Одлуком Скупштине Берзе од 28. V 1992. састав Управног и Надзорног одбора Берзе је измењен будући да неке од банака и финансијских институција више нису биле на територији СРЈ. Статус дописног члана Међународног удружења берзи (World Stock Exchanges), са седиштем у Паризу, **Б. б.** је стекла 1990. У прве четири године пословања предмет трговања на **Б. б.** биле су хартије од вредности 200 предузећа и 80 банака и других финансијских организација. Углавном је реч о краткорочним дужничким финансијским инструментима. Прве акције које су се котирале на **Б. б.** биле су акције „Синтелона" из Бачке Паланке и Инвестбанке, Београд. У овом периоду на Берзи је реализовано преко 20.000 трансакција у вредности од преко 460 милиона немачких марака. ![002_II_PROMET-TABELA-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-ii-promet-tabela-2.jpg) Током своје кратке новије историје **Б. б.** је неколико пута мењала организацију због промена законске регулативе: Закон о југословенском тржишту капитала замењен је 1995. Законом о берзама, берзанском пословању и берзанским посредницима, а овај је 2002. замењен Законом о хартијама од вредности и другим финансијским инструментима. Акционари **Б. б.** су пословне банке, осигуравајућа друштва, привредна друштва из реалног сектора и брокерско-дилерска друштва. Акционари нису истовремено и чланови берзе. Чланство на берзи заснива се на добровољној основи и подразумева претходно испуњење услова за чланство које се прописује актима берзе, а Управни одбор берзе доноси коначну одлуку о захтевима за стицање статуса члана берзе. Статус чланова берзе има 85 брокерско-дилерских друштава с лиценцом Комисије за хартије од вредности, међу којима је и 16 овлашћених банака (пословне банке које се могу бавити пословима берзанског посредовања). Берза врши надзор чланова по пословима закљученим на берзи, а та питања уређена су кроз: Оснивачки акт берзе (општи акт који доноси Скупштина берзе), Статут берзе, Правила берзе, Правилник о листингу и Правилник о раду Комисије **Б. б.** за утврђивање постојања берзанских прекршаја и изрицање мера и казни (акта берзе, чије је доношење у надлежности Управног одбора). Послови надзора и контроле најважнији су послови берзе. ![003_II_STRUKTURA-I-VREDNOST-PROMETA-TABELA-3.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/003-ii-struktura-i-vrednost-prometa-tabela-3.jpg) До 2002. на **Б. б.** су доминантан тржишни материјал биле краткорочне хартије од вредности, што је одговарало тадашњим економско-политичким приликама у земљи, које нису чиниле амбијент погодан за развој тржишта капитала. Ратне околности, међународне економске санкције, изолована привреда, колапс банкарског система и сл. утицали су на то да **Б. б.** тек од 2002. пребаци тежиште на организацију трговања дугорочним обвезницама и акцијама. Финансирање раста и развоја српских предузећа прикупљањем слободних новчаних средстава преко хартија од вредности и механизмом тржишта на **Б. б.** се у последње две деценије спорадично догађало. Трговање хартијама од вредности и раст берзанског пословања се током последњих година реформских промена српске привреде везује с токовима приватизације српских компанија. ![004_II_Ucesce-stranih-investitora--TABELA-4.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/004-ii-ucesce-stranih-investitora-tabela-4.jpg)По својој организацији тржиште капитала Србије спада у тип тржишта заснованог на налозима (Order Driven Market). Трговање на Берзи одвија се на више тржишта подељених на више сегмената. Ефектуирање трансакција склопљених на **Б. б.** до 2004. одвијало се у два регистра хартија од вредности: Централном регистру (при Народној банци Србије) и Привременом регистру (при Министарству за приватизацију), а од јануара 2004. послови регистра хартија од вредности и клиринга и салдирања обједињени су у самосталној институцији – Централни регистар, депо и клиринг хартија од вредности, која је у потпуности у државном власништву. **Б. б.** располаже сопственим јединственим информационим системом за трговање, BelexFIX, који су развили стручњаци берзе и који се примењује од 2004. Систем подразумева електронско трговање, даљинско и електронско испостављање налога за трговање, укључује више тржишта, сегмената и модела трговања, као и трговање различитим финансијским инструментима. Акције најликвиднијих српских компанија којима се тргује на **Б. б.** улазе и у састав међународних индекса, као што су индекси из породице Dow Jones Stock, индекс Бечке берзе SRX. Производима изведеним на бази лиценце на индекс BELEX15 и међународне индексе у чијем саставу су цене акција српских компанија тргује се на берзама широм Европе. Најликвидније хартије од вредности којима се трговало на **Б. б.** у периоду 2002–2008. биле су обвезни-це Републике Србије и акције следећих компанија и банака: „Хемофарм" Вршац (до преузимања целокупног капитала од стране немачке фармацеутске компаније „Штада"); „Енергопројект холдинг" Београд; „Тигар" Пирот; „Соја протеин" Бечеј; „Комерцијална банка" Београд; „Имлек" Београд; „Металац" Горњи Милановац; „Алфаплам" Врање; „АИК банка" Ниш и др. Од 2004. **Б. б.** је пуноправан члан Евроазијске федерације берзи (Federation of Euro-Asiаn Stock Exchanges), а од 2005. дописни члан Европског удружења берзи (Federation of European Securities Exchanges). Ради повећања круга потенцијалних учесника и правовременог и тачног информисања, **Б. б.** се бави и образовањем јавности у сврху ширења знања о берзанском пословању, хартијама од вредности, те економским и правним питањима из ове области. Душан Достанић ИЗВОРИ: Закон о југословенском тржишту капитала, *СЛ СФРЈ*, бр. 64/89; Закон о берзама, берзанском пословању и берзанским посредницима, *СЛ СРЈ*, бр. 90/94; Закон о хартијама од вредности и другим финансијским инструментима, *СГ* *РС*, бр. 65/02, 57/03; Годишњи извештаји Београдске берзе за период 2002–2006, Бг 2006. ЛИТЕРАТУРА: С. Дежелић, *Бурзе у Краљевини Југославији*, Зг–Бг–Љуб. 1930; М. Зебић, *О берзама и посебно о Београдској берзи*, Бг 1990; Б. Чолановић (прир.), *Београдска берза 1894–1994*, Бг 1995; *Збирка годишњих извештаја, закона о берзанском пословању и статута Београдске берзе (1894–2004)*, Бг 2004. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА БИСКУПИЈА → БЕОГРАДСКА НАДБИСКУПИЈА **БЕОГРАДСКА БИСКУПИЈА** → **БЕОГРАДСКА НАДБИСКУПИЈА** # БЕОГРАДСКА ВЕШТАЧКА ШАКА **![001_II_BG-vestacka-saka.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-bg-vestacka-saka.jpg)БЕОГРАДСКА ВЕШТАЧКА ШАКА**, пионирски подухват у домену интеграције роботике и рехабилитације. Почетком 60-их година XX в. Рајко Томовић и Миодраг Ракић, професори Електротехничког факултета у Београду, пројектовали су **Б. в. ш**. При формирању идеје за механику и управљање **Б. в. ш.** први пут су примењени принципи клонирања биолошких система: један мотор контролисан сигналима са мишића (миоелектрично управљање), користећи сложено механичко решење, омогућује да се прсти при хватању прилагођавају практично свим предметима који се свакодневно користе. Клиничка испитивања примене **Б. в. ш.** показала су да је она боља у односу на до тада постојећа решења, али и да су потребна технолошка унапређења пре свега у козметици, побољшању функције палца и примени лакших материјала. **Б. в. ш.** са сензорском повратном спрегом данас је изложена у музеју роботике у Бостону (Масачусетс, САД). Служила је као узор за истраживаче и пројектанте водећих лабораторија у Јапану, Совјетском Савезу, Енглеској и САД. У другој фази развоја **Б. в. ш.** први пут у историји вештачких руку у врхове прстију шаке интегрисани су сензори који су омогућили регулацију силе хватања. **Б. в. ш.** је 80-их година послужила као модел за пројектовање Belgrade-USC роботске хватаљке која је нашла примене у роботици. ЛИТЕРАТУРА: A. Bekey, R. Tomović, I. Zeljković, „Control architecture of the Belgrade/USC hand", у: S. T. Venkataraman, T. Iberall (ур.), *Dextrous Robot Hands*, *New York* 1990. Срђан Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ДЕКЛАРАЦИЈА **БЕОГРАДСКА ДЕКЛАРАЦИЈА** (Декларација влада ФНРЈ и СССР-а), споразум који су 2. VI 1955. потписале владе ФНРЈ и СССР-а, када је, први пут после сукоба из 1948, Југославију посетила совјетска државно-правна делегација. У разговорима током сусрета (26. V – 3. VI) доминирале су две осетљиве теме: разматрање међународне ситуације и југословенско-совјетски узајамни односи. Совјетска делегација је у Београд стигла с јасним циљем да озваничи помирење на државној и партијској линији, удаљи Југославију од Запада и увeдe је у „лагер" социјалистичких земаља. Југословенска страна се у разговорима ослањала на „чврсте позиције" у земљи, подршку коју је имала на Западу, нове политичке идеје и могућности које је наговестило путовање Ј. Б. Тита у Индију и Бурму. У београдским разговорима, окончаним потписивањем **Б. д.**, Тито је настојао да осигура потпуну равноправност, а Н. С. Хрушчов да минимизира политичку штету коју је сукоб из 1948. изазвао, исправи грешке својих претходника и задржи ауторитет велике силе. За обе стране било је важно почети дијалог. **Б. д.** је дефинисала ставове двеју влада о основним принципима међународних односа и сарадње: недељивост мира на којем треба да почива колективна безбедност, поштовање суверености, независности, интегритета и равноправности међу државама, признавање и развијање мирољубиве коегзистенције без обзира на идеолошке разлике и друштвено уређење, подржавање начела узајамног поштовања и немешање у унутрашње ствари других земаља, унапређивање економске сарадње, уклањање свих облика пропаганде и дезинформација и стварање климе обостраног поверења, осуда сваке агресије и насилног наметања политичке и економске доминације. Све то значило је успостављање нових односа између социјалистичких земаља. Потписивањем ове декларације монолитизам, принцип на којем су годинама темељени односи комунистичких партија и касније социјалистичких земаља, уступио је место политици јединства у различитости. Ставови изнети у **Б. д.** постали су основа билатералне сарадње СФРЈ и СССР-а и битно су утицали на промену односа у међународном комунистичком покрету. ИЗВОРИ: AJ, Декларација влада ФНРЈ и СССР од 2. VI 1955; В. Дедијер, *Документи 1948*, I--III, Бг 1979. ЛИТЕРАТУРА: В. Дедијер, *Изгубљена битка Ј. В. Стаљина*, Сар. 1969; Ч. Штрбац, *Југославија и односи између социјалистичких земаља*, Бг 1975; Ђ. Бофа, *Повјест Совјетског Савеза*, II, Опатија 1985; Б. Петрановић, *Историја Југославије*, III, Бг 1988; Д. Бекић, *Југославија у хладном рату. Односи* *са великим силама 1949–1955*, Зг 1988; *Балкан после Другог светског рата*, Бг 1996; Љ. Димић, „Јосип Броз и Никита Сергејевич Хрушчов. Разговори у Београду 27. мај – 2. јун 1955", *ИГ*, 1997, 1–2; *Југословенско-совјетски односи 1953--1956*, Бг 1999; Р. Лубурић, *Помирење Југославије и* *СССР-а 1953–1955*, Пг 1999. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ЕПАРХИЈА **БЕОГРАДСКА ЕПАРХИЈА**, постојала је већ у IV в. у античком Сингидунуму, у којем је хришћана било од краја II в. Често се помиње у време сирмијских сабора 357‒358. на којима су сингидунумски епископи Урзакије (?‒370) и Секундијан (370‒381) постали вође аријанаца на простору Мезије. У Сингидунуму је 366. одржан последњи сабор аријанских јеретика. Нестала је у VI в. у налету Авара и других народа који су уништили црквену организацију, али се 878. обновила под именом episcopatus Belogradensis, што је први помен словенског имена града. Тада је стављена под јурисдикцију Аквилејске патријаршије која је настојала да шири хришћанство међу Словенима. Хрисовуљом Василија II потчињена је архиепископији Охридској (1018) и добила право на 40 клирика и 40 кметова. Као српска епархија основана је у време краља Драгутина, на шта упућује писмо папе Николе IV из 1290, у којем се помиње православни епископ у Београду, који подиже цркве и доводи свештенике. У српским изворима се не помиње, јер је идентична са Мачванском епархијом чије је седиште било у Београду. Архиепископ Данило II у *Житију краљице Јелене* помиње „велику саборну цркву митрополитску" у Београду. С обзиром на то да тада у српској цркви није постојао митрополитански систем, ни ова дијецеза није имала ранг митрополије, него је епископ имао титулу митрополита будући да је Београд био највећи град, јак привредни и верски центар Драгутинове државе. Нестала је када су Мађари преузели Београд, али је обновљена у време деспота Стефана са рангом митрополије. Њен митрополит носио је титулу „егзарх свију српских земаља", са седиштем у храму Богородичиног успења у источном делу Доњег града. **Б. е.** је све до доласка Турака 1521. била бедем хришћанства. Имена београдских епископа позната су тек од XV в., што значи да је преживела унутрашње потресе и навале Мађара и Турака, римокатолика и ислама. Од XVI в. епископи носе титулу „београдско-сремски" будући да је Срем био под њиховом јурисдикцијом. Крајем XVII в. добила је део браничевске епархије. Оснивањем аутономне митрополије у кнежевини Србији (1830) њен епископ добио је титулу митрополита над осталим епископима у Србији, а црква у Србији организована је у рангу митрополије. Крајем XIX в. за извесно време придружена јој је Шабачка епархија. Уставом СПЦ из 1931. преименована је у Београдско-карловачку архиепископију. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић Мијушковић, *Београд у средњем веку*, Бг 1967; М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку*, Бг 1985; Р. Грујић, *Азбучник Српске православне цркве*, Бг 1993. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ЗАДРУГА **БЕОГРАДСКА ЗАДРУГА**, финансијско и предузетничко друштво основано 1882. са почетним капиталом од 2.500.000 динара. Председник је био Лука Ћеловић, а заступник директора Коста Ј. Константиновић. Централа се налазила у Београду, а постојала је филијала у Загребу. **Б. з.** се бавила осигурањем живота, осигурањем од пожара и несрећа и продајом полиса живота. Никола Крушевац Назив **Б. з.** носи палата у Карађорђевој улици у Београду с почетка XX в. Наручилац пројекта било је Српско осигуравајуће друштво (раније Београдска задруга), прва српска осигуравајућа кућа основана 1882. За ту прилику ангажоване су архитекте Никола Несторовић и Андра Стевановић. Несторовић је био аутор основе зграде, док је аутор конструктивног решења био Стевановић. Зграда је пројектована под утицајем декоративизма париске школе, а грађена је 1905–1907. Једна је од ретких зграда у Београду, која има елементе сецесије, али и даље није потпуно ослобођена академских начела, док стилом највише припада еклектицизму. Основа зграде решена је симетрично у односу на симетралу оштрог угла према Светоникољском тргу у Карађорђевој улици. Дубоко засечен угао оставио је простор за концепцијски оригиналну идеју главне фасаде на углу. Фасада је окренута према тргу, с великом куполом сложене конструкције као главним мотивом и великом стакленом површином, коју обухвата велика ниша с полукружним луком (на тај начин се осветљава главна свечана сала на спрату), као и две мање нише са скулптуралним композицијама. На крајевима два бочна крила зграде, према реци Сави, такође су се налазиле две мање куполе које данас више не постоје. На главној фасади налази се и велики зидни сат, један од ретких у Београду почетком XX в. Архитекте су, под утицајем светске изложбе у Паризу 1900, користиле у то време најмодерније технике и материјале, од армираног бетона до декорација у вештачком камену. Палата **Б. з.** и суседни хотел „Бристол" биле су прве грађевине с армирано-бетонским шиповима подигнуте у Србији. Палата је под заштитом државе као један од најрепрезентативнијих архитектонских објеката свог времена. Милан Мирковић ЛИТЕРАТУРА: С. Кукла, *Pазвитак кредитне организације у Србији*, *економско-историјска студија*, Зг 1924; Д. Ђурић Замоло, *Градитељи Београда*, *1815–1914. године*, Бг 1981. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ИНДУСТРИЈА ПИВА **БЕОГРАДСКА ИНДУСТРИЈА ПИВА** **(БИП)**, фабрика пива, слада и безалкохолних пића. Производња пива у Србији има дугу и богату традицију. Почетком те производње сматра се 1839, али је тек 1872. започела масовна индустријска производња у пивари коју је основао Игњат Вајферт, а која је 20-их година XX в. достигла производњу од близу 120.000 хл годишње. После II светског рата она је национализована и преименована у пивару „7. јул". Већ 1880. Игњат Бајлони је у самом центру Београда основао своју, веома модерну пивару у којој се, поред пива, из сопствених артешких бунара производила и минерална вода „Скадарлија". И ова пивара је после II светског рата национализована и преименована у пивару „Београд". Ван Београда пиво се производило и у Чачку (пивара „Крен и Станковић", касније „Овчар"), Сремској Митровици (пивара „Weiss und Schon", касније „20. октобар") и Лесковцу (пивара „Тома Костић"), што ће се показати значајним у погледу пословног удруживања. **БИП** je настаo 1963. интеграцијом пивара „7. јули" и „Београд" и компаније „Безалко", а овако насталој корпорацији 1967. придружилe су се пиваре „Овчар", „20. октобар" и „Тома Костић". Истовремено је у Чачку основана фабрика слада, која је у то време била једна од највећих у Европи, с циљем да својом производњом задовољи све потребе поменутих пивара. Непосредни резултат ових интеграција били су нагло повећање и обогаћивање производње, интензивни технолошки развој и експанзија на тржишту. Већ 1971. са око 2.000 запослених радника произведен је милионити хл пива, што је **БИП** ставило у ред највећих произвођача пива у Европи. За квалитет својих производа **БИП** је, рачунајући и награде које су пре интеграције добиле компаније од којих је настао, освојио 155 златних медаља (прва је добијена на Светској изложби у Паризу, 1889), седам кристалних пехара, три Оскара за квалитет и три трофеја за високи међународни квалитет. Последње признање – златну медаљу за мултивитамински нектар и сребрну медаљу за светло пиво – добио је у Бриселу на изложби „Monde Selection" 2005. Од 2007. **БИП** је у власништву конзорцијума „Alita AB" из Литваније, којем је продат за суму нешто већу од 21,4 милиона евра. ЛИТЕРАТУРА: Н. Вучо, *Развој индустрије у Србији у ХIХ веку*, Бг 1981; Д. Петровић, *Историја индустрије Београда*, I–II, Бг 2006. Владан Ђорђевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ЛИНГВИСТИЧКА ШКОЛА **БЕОГРАДСКА ЛИНГВИСТИЧКА ШКОЛА** (Белићева лингвистичка школа), лингвистичка методологија коју је почетком ХХ в. у својим радовима засновао и развијао Александар Белић, професор Универзитета у Београду. Током века развила се у лингвистички правац којем су, осим самог оснивача, припадали многи српски лингвисти школовани у Београду. У темеље **Б.** **л. ш.** уграђене су, поред тековина дотадашње српске лингвистике и филологије, многе добре одлике лингвистичких школа које је Белић прошао у младим годинама – Московске и Лајпцишке школе – као и поједини истраживачки принципи неких од водећих европских лингвиста других научних средина (нпр. Ф. де Сосира и Х. Шухарта), што је Белић креативно спајао са сопственим приступом језичкој материји. Основна одлика **Б. л. ш.** била је у томе што је њеним припадницима, као и самом оснивачу, као главни предмет научног интересовања и главни извор за опште теоријске поставке о језику била реална страна језика. Тиме су у центар истраживања стављени и унутрашњи (значењско-функционални) и спољашњи (облички) чиниоци језичког знака. У радовима А. Белића и припадника **Б. л. ш.** М. Стевановића, Р. Бошковића, Ј. Вуковића, Р. Алексића, Д. Вушовића, И. Грицкат, С. Марковића, А. Пеце, М. Пешикана, Е. Фекетеа, Ж. Станојчића и др., који су остали у тој школи, али и оних који су, прошавши кроз њу у почетку, касније били истакнути припадници структуралистичког правца (М. Ивић, П. Ивић), језичке категорије свих нивоа (фонетског, морфолошког, творбеног, лексичког, синтаксичког) проучавају се са аспекта значења, облика и функције, с тим што ти термини подразумевају смисаону страну језика, материјализовани језички знак и све службе (или употребе) одређене унутрашњим чиниоцима речи као основне јединице „менталистичке" представе језика. Као оснивач школе, А. Белић је Фортунатовљеву и младограматичарску теорију и методологију прилагодио захтевима савременог развоја лингвистике, што је посебно дошло до изражаја у учењу о језику које је изложио у својој књизи *О језичкој природи и језичком развику I и II – лингвистичка испитивања* (Бг 1941–1945, 1958), у којој је као доминантно развио учење о појмовној речи као првом обележју људског језика, те оригинално учење о реченици и синтагми као исходиштима за све процесе у језику. ЛИТЕРАТУРА. М. Ивић, „Актуелност Белићевих погледа на именицу", М. Стевановић, „Живот и дело Александра Белића", у: *Зборник радова о Александру Белићу*, Бг 1976; М. Ивић, „Предговор приређивача овог издања", у: А. Белић, *Изабрана дела*, *1*, *Општа лингвистика – О језичкој природи и језичком развитку*, Бг 1998. Живојин Станојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА МИТРОПОЛИЈА и АРХИЕПИСКОПИЈА **БЕОГРАДСКА МИТРОПОЛИЈА и АРХИЕПИСКОПИЈА**, ранг и име Српске цркве у Кнежевини и Краљевини Србији у XIX в. све до 1920. када је васпостављена патријаршија. Односи између цркве и државе за то време прошли су кроз две фазе. У првој, црква је углавном третирана као установа јавног права под суверенитетом државе која је доносила законе поштујући независност унутрашњег рада цркве. У другој фази држава је покушала да потчини цркву. Почетни односи државе и цркве регулисани су одлуком Скупштине устаничких старешина крајем јануара 1811. да се кнезови не мешају у духовне, а свештеници и монаси у „мирске и војене послове". Кнез Милош је уредбама регулисао понашање верника на литијама, богослужењу, празновање недеље и празника. Од 1835. уредбе су замењене законима. Односи са Цариградском патријаршијом почивали су на канонима. Од укидања Пећке патријаршије 1766. у Србији су резидирали само Грци који су подједнако добро сарађивали са Аустријанцима и Турцима, али увек на штету Срба. Карађорђе је планирао да на катедру **Б. м.** дође Србин, али није стигао да о томе преговара са цариградским патријархом. После бекства мирополита Леонтија 1809. у Русију, покушао је да се уз помоћ Руса у Букурешту хиротонише Милентије (Стефановић), архимандрит из Раче, али им он није био по вољи. После смрти Дионисија II (1815) кнез Милош је предложио Милентија (Никшића), али је Цариградска патријаршија поставила Грка Агатангела. Милентије је посвећен за ужичко-шабачког епископа, као први Србин после укидања Пећке патријаршије 1766, што је био известан прелаз од зависности и потчињености ка аутономији и аутокефалији. Грамзивост фанариота Милош је ограничио 1816. Уредбом за свештенство, којом су прецизирани приходи епископа и свештеника. Скупштина је 1822. забранила епископима да скупљају приходе по народу наложивши нахијским кнезовима да их скупљају заједно уз државни порез. Конзисторија, у коју су поред митрополита ушли по један архимандрит и кнез, није била по вољи епископа па је 1825. укинута, а брачни и црквено-судски послови пренети су на Кнежеву канцеларију. Све изведене реформе биле су корак ка аутономији цркве у Србији. Хатишерифом 1830. Србија је постала самоуправна кнежевина, Срби су добили право да бирају своје епископе, а патријарх да их потврђује. Када је Цариград опозвао оба фанариотска епископа Антима београдског и Герасима ужичког, изабран је и посвећен архимандрит Мелентије (Павловић). Године 1832. Цариградска патријаршија признала је аутономију цркве у Србији, чији је првојерарх добио чин архиепископа и титулу „митрополит целе Србије". Кнез и народ бирали су митрополита и епископе, који су дозволом патријарха посвећивани у Србији. За сваког новог митрополита Србија је патријарху давала 300 дуката дара, а за сваку епархију плаћала 3.000 гроша годишње. Имовина умрлих митрополита и епископа припадала је држави, а не патријарху. Српски епископи помињу београдског митрополита, а он помиње патријарха као свог духовног старешину од којег и даље добија свето миро. На Берлинском конгресу 1878. Србија је постала независна кнежевина, а цариградски патријарх и његов синод прогласили су 1879. Београдску митрополију, односно цркву у Србији, за независну, аутономну и аутокефалну. Тиме је Српска црква добила све што једној помесној цркви припада и постала равноправан члан Једне свете саборне и апостолске цркве. Повећање броја епархија текло је историјским ходом. Прво је основана Ужичко-шабачка епархија чији је архијереј, као и београдски, носио титулу архиепископа и митрополита по обичају цариградске патријаршије. По стицању аутономије подељена је Ужичко-шабачка епархија на Шабачку и Ужичку са седиштем у Чачку. Када je 1833. Србији припојенo шест округа, образована је Тимочка епархија. Ослобођењем Ниша у јурисдикцију **Б. м.** ушла је Нишка епархија. После балканских ратова Србија је добила проширење, а **Б. м.** три епархије: Призренску, Скопску и Велешко-дебарску. Велешко-дебарска је укинута 1920, а обновљене су Охридска, Битољска, Штипска и Браничевска. Ових 11 епархија дочекало је васпостављање српске патријаршије. У свакој епархији постојала је уз епископа судска и управна власт, а краљ је постављао чланове епархијског суда на предлог епископа и министра вера. Свештенство се школовало у Београду и Призрену, а за више школовање кандидати су упућивани у Русију. Основе организовања **Б. м.** поставио је 1836. први закон за цркву Начертаније о духовним властима књажества србског. Законом из 1847. **Б. м.** је уређена у духу канона и разграничена световна од духовне власти. Актом Устројство духовних власти митрополит Петар је копирао уређење Карловачке митрополије. Епархије су подељене на протопрезвитеријате, намесништва и парохије, установљене су матичне књиге венчаних, крштених и умрлих, успостављен ред у богослужењу и штампане богослужбене књиге. Одређена је плата митрополита и епископа, уређен архијерејски сабор, духовни судови по епархијама и Велики духовни суд. Обнављају се цркве и манастири и подижу нове цркве у парохијама. За време митрополита Михаила донет је 1862. Закон о устројству црквених власти и црквено-судском поступку. Допуном 1882. избор епископа вршио је Архијерејски сабор у који је влада именовала по два архимандрита и једног протојереја из сваке епархије. Избор митрополита поверен је посебном Изборном сабору у који су ушли свештеници и световњаци именовани од владе. Таквим неканонским одлукама црква је подређена држави, а министар просвете добио је власт коју има патријарх према потчињеним епископима. Закон о црквеним властима из 1890. одузео је влади право да попуњава Архијерејски и Изборни сабор, који је остао независтан од владе, али и од епископа којима је одузето право да буду председници црквених судова. Било је у **Б. м.** и потреса. Кнез Милош је, по повратку из прогонства (1859), наложио да се митрополит Петар уклони из Србије. Наследио га је митрополит Михаило (Јовановић), до тада шабачки епископ. Нов сукоб са владом избио је 1881. због Закона о таксама, који је одредио да се за рукоположења, постављења и монашки постриг плаћа државна такса. Кнез Милан је извршио канонски удар сменивши митрополита. Ускоро су сви архијереји поднели оставке у знак протеста што су у Архијерејском сабору неархијереји добили већину, као и због великих санкција за свештена лица која се не покоравају државним законима. Влада је изабрала новог митрополита Теодосија (Мраовића), који је посвећен у Сремским Карловцима, тј. изван граница Србије, и којег су цариградски и остали православни патријарси једва признали за канонског поглавара. У I светском рату **Б. м.** је доста страдала. Скопског митрополита Викентија (Крџи-ћа) и ђакона Цветка убили су Бугари у Качаничкој клисури и спалили их. У Бугарску су интернирани нишки Доситеј (Васић), шабачки Сергије (Гавриловић) и пензионисани призренски Нићифор (Перић), који је у Бугарској умро. Бугари су побили све свештенике (150) у својој окупационој зони. Пећки епископ Гаврило (Дожић) затворен је у мађарском логору Нежидер. Са српском војском повукли су се митрополит Димитрије (Павловић) и епископ велешки Варнава (Росић). Смрћу епископа упражњена је жичка епархија, а после рата Сергије шабачки отишао је у пензију. За време I светског рата у Србији није било ни једног епископа – сав духовни рад пао је на свештенике и монахе. На митрополитском трону после фанариота Леонтија, Дионисија, Агатангела, Кирила и Антима дошли су српски митрополити: Милентије, Петар, Михаило, Теодосије, Михаило други пут, Инокентије и Дими-трије који је постао први српски патријарх. ЛИТЕРАТУРА: Н. Дучић, *Васељенска патријаршија и српско црквено питање*, Бг 1897; П. Швабић, „К питању о автономији српске цркве", *ГПЦКС*, 1903, 5–6; Р. Веселиновић, „Односи између цркве и државе у XIX веку", *Гласник СПЦ*, 1964, 9; Ђ. Слијепчевић, *Историја Српске цркве*, Минхен 1966. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА МОДЕРНА **БЕОГРАДСКА МОДЕРНА**, архитектура и урбанизам модерног покрета у Београду у периоду између два светска рата. Промовисање покрета извршила је Група архитеката модерног правца (ГАМП), коју су 1928. основали Душан Бабић, Јан Дубови, Милан Злоковић и Бранислав Којић. ГАМП је имала јавна предавања, изложбе у Београду (Први салон архитектуре, 1929; Први и Други југословенски салон архитектуре, 1931, 1933), Прагу (1930) и Паризу (1933) и сарађивала са часописима и модерно оријентисаним групама југословенског културног простора. Клуб архитеката и Београдска инжењерска комора, с којима је група сарађивала, наставили су активности и после њеног распада 1934. Први реализовани објекти **б. м.** били су кућа М. Злоковића (1928) и комплекс Београдске опсерваторије Ј. Дубовија (1929–1932). Поред пуристичких принципа ова здања уводе модерне урбанистичке идеје у архитектуру. Национални павиљон на Светској изложби у Барселони (1929) Драгише Брашована подстакао је прихватање модернизма у Београду, док његовом зградом Државне штампарије (1933; 1937–1940) **б. м.** досеже свој врхунац. М. Злоковић синтезу класичних пропорција и принципа савремене архитектуре остварује на Универзитетској дечјој клиници у Београду (1933; 1936–1940). Опште прихватање Модерне у архитектури јавних објеката и државних институција доноси легитимитет покрету, али га и трансформише ка формалистичком и монументалном изразу (палата Албанија, 1938–1940). Ј. Дубови се залаже за равномернији развој метрополе применом савремених урбанистичких концепција (1923), а њено радикално модернизовање представља пројекат Николе Добровића за уређење Теразијске терасе (1929–1930). ![001_II_Dubovi_poslovni-stambeni-objekat-Solid.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-dubovi-poslovni-stambeni-objekat-solid.jpg)![002_II_Brasovan-Drzavna-stamparija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-ii-brasovan-drzavna-stamparija.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Б. Којић, *Друштвени услови развитка архитектонске струке у Београду 1920–1940. године*, Бг 1979; Lj. Blagojević, *Modernism in Serbia: The Elusive Margins of Belgrade Architecture, 1919–1941*, Cambridge 2003. Љиљана Благојевић; Марија Милинковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА МУМИЈА **БЕОГРАДСКА МУМИЈА**, мумија коју је 1888, с пута по Египту, донео адвокат Павле Риђички, Србин племићког порекла из Мокрина, и поклонио је Народном музеју у Београду. Била је изложена у Задужбини капетана Мише Анастасијевића, у којој се до I светског рата налазио Народни музеј. За време аустро-угарског бомбардовања граната је разбила стаклену витрину у којој се мумија налазила. Пренета је потом у нову зграду Музеја. Године 1986. позајмљена је Галерији умјетности несврстаних земаља у Подгорици. Враћена је 1992. на молбу Катедре за археологију Блиског истока Филозофског факултета у Београду, на којој се и данас налази. Њеним проучавањем бавили су се Бранислав Анђелковић, Викторија Асенси Аморос из Париза и Емили Титер из Чикага. Једна је од ретких мумија у којој су заједно с покојником сахрањена и два папируса (у свету их укупно има око 40). Папирус који је стајао испод леве руке садржи део текста Књиге мртвих (191. поглавље), а други је готово немогуће извући због лошег стања целе мумије које је последица дугогодишње небриге. Покојник се звао Несмин, био је свештеник у храму бога плодности, а потицао је из угледне породице, из места Адкминам, низводно од Луксора. Био је висок 165 цм, око 50 година стар, а поред врата имао је златни амулет посвећен богу правде и космичког поретка, Маату. ЛИТЕРАТУРА: *National Geographic*, феб. 2007, српско издање. Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА НАДБИСКУПИЈА **БЕОГРАДСКА НАДБИСКУПИЈА**, административно-управно подручје римокатоличке цркве у Србији. Када је Београд дошао под власт Мађара, 1290. основана је Београдска бискупија. Замрла је падом под турску власт 1521. када се број католика смањио на 840, цркве биле претворене у џамије, а верски обреди обављани у једној капели. Конгрегацијом De Propaganda fide успостављено је 1618. редовно стање. Бискуп је носио назив „београдски", после Пожаревачког мира 1718. „београдско-смедеревски", али од Београдског мира 1739. није резидирао у Београду. У XIX в. верским животом римокатолика руководио је ђаковачки бискуп. Оснивање **Б. н.** предвиђено је Конкордатом Србије и Ватикана 1914. Из њене јурисдикције 1969. изузета је Скопско-призренска бискупија, а 1971. основана је самостална апостолска администратура за Банат са седиштем у Зрењанину. **Б. н.** данас обухвата простор јужно од Саве и Дунава без Косова, Метохије и Рашке. Организована је у два деканата (београдски и нишки) са 15 жупа, 16 храмова и 13 капела. Од 1927. издаје верски месечни лист *Благовест*. У Београду је седиште Београдске метрополије чији је метрополита београдски надбискуп (припадају јој Београдска надбискупија и бискупије Зрењанинска, Суботичка и Сремска), као и Међународне бискупске конференције, чији је председник београдски надбискуп (чине је Београдска надбискупија, Зрењанинска, Суботичка, Сремска, Барска, Которска и Призренска бискупија и Гркокатоличка бискупија унијата у Новом Саду). ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Несторовић, *Конкордат између Србије и Ватикана*, Бг 1902; С. Новаковић, *Католичка црква у Србији, Писма владике Ј. Ј. Штросмајера из 1881–1885, с белешкама и објашњењима*, Бг 1907; Б. Ловрић, *Католичка црква у Србији под заштитом Аустро-Угарске монархије*, Ниш 1930; *Опћи шематизам Католичке цркве у Југославији*, Зг 1975. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА НЕДЕЉА **БЕОГРАДСКА НЕДЕЉА**, недељни информативно-политички и културни лист који је излазио у Београду од 1961. до 1966. Главни и одговорни уредник био је Гојко Милетић, а главни сарадници Васко Ивановић и Љубиша Ристовић. Усмерен ка озбиљним темама из градског живота, доносио је прилоге познатих новинара, а највише се ослањао на интелектуалну публику. Издавач је била фирма „Београд-прес". ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ОПЕРА → ОПЕРА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ **БЕОГРАДСКА ОПЕРА** → **ОПЕРА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ** # БЕОГРАДСКА ОПЕРАЦИЈА **БЕОГРАДСКА ОПЕРАЦИЈА**, заједничка операција јединица НОВЈ и Црвене армије за ослобођење Београда, која је трајала 11–22. X 1944. Увиђајући стратегијски значај Србије, Врховни штаб НОВЈ је у лето 1944. одлучио да главнину својих снага преусмери са суседних оперативних подручја (Црна Гора и источна Босна) на тај простор. Успешним дејствима 1. армијске групе НОВЈ (1. и 12. корпус) у западној Србији и Шумадији и 13. и 14. корпуса Главног штаба Србије у јужној и источној Србији, те избијањем снага совјетског 2. и 3. украјинског фронта на границе Југославије са Румунијом и Бугарском, немачке снаге на територији Србије нашле су се у врло тешкој позицији. Из тог разлога формирана је армијска група Фелбер, која је требало да брани линију Дунав – Велика Морава – Западна Морава. У склопу тог плана посебну важност имао је мостобран јужно од Саве и Дунава са Београдом као значајним оперативно-стратегијским чвором. У таквој ситуацији врховни командант НОВ и ПОЈ, маршал Јосип Броз Тито, отпутовао је 21. септембра у Москву, где је постигао споразум о будућем садејству НОВЈ и јединица Црвене армије. Убрзо су започеле операције које су за циљ имале заузимање Београда. У склопу припремних операција јединице 1. армијске групе су се из западне Србије приближиле линији Топола–Младеновац–Обреновац, док су трупе 3. украјинског фронта Црвене армије, продирући из Бугарске, у садејству с деловима 2. украјинског фронта, избиле на линију Дунав–Штубик–Бор–Зајечар. Истовремено, главнина снага 2. украјинског фронта је, продирући преко Баната, избила на Тису и тиме олакшала напредовање совјетским и југословенским јединицама у централној Србији. Дејства југословенских и совјетских снага ефикасно је подржавала совјетска 17. ваздухопловна армија. На тај начин су створени неопходни оперативни услови за напад на Београд. Посебна немачка команда, формирана за одбрану града, организовала је отпор на спољним линијама, уз поделу града на неколико чворних упоришних тачака. Београд је бранило око 30.000 немачких војника. Током прве фазе битке за Београд (11–14. октобар) југословенске јединице и совјетски 4. механизовани корпус успели су да брзим продором разбију јаке немачке снаге на прилазима граду, униште снажне немачке групације у околини Раље и на Авали, те избију на Бањички вис и Милошевац. Истовремено, немачка корпусна група Штетнер се из рејона Пожаревца повлачила ка Београду. Брзо напредовање југословенских и совјетских јединица, разбијање спољне одбране града и заузимање непосредних прилаза граду пре доласка корпусне групе Штетнер пресудно је утицало на даљи ток борбе. Друга фаза битке за Београд (14–18. октобар) започела је општим нападом према Београду на главном правцу Бањички вис – Аутокоманда – Славија – Калемегдан. Мање снаге су дејствовале на помоћном правцу Топчидер – Чукарица – Главна железничка станица. На главном правцу напада налазили су се 1. пролетерски корпус, којим је командовао генерал-лајтнант Пеко Дапчевић са своје три дивизије (1. и 6. пролетерска и 5. ударна) и совјетски 4. механизовани корпус под командом генерал–лајтнанта Владимира Ивановича Жданова. На помоћном правцу је оперисао 12. корпус, којим је командовао генерал-мајор Данило Лекић Шпанац, а у чијем су саставу биле 11, 16. и 28. ударна дивизија. Дејства југословенских и совјетских јединица у граду са Дунава је подржавала совјетска Дунавска ратна флотила. После успешног почетног напада борбе су настављене у самом граду. Немачке јединице су на низу утврђених тачака одолевале удруженим југословенско-совјетским нападима, али је спречен покушај удара корпусне групе Штетнер, која се из правца Гроцке кретала у бок и позадину главнине југословенских и совјетских јединица које су дејствовале против немачких снага у самом граду. Тиме су створени услови за прелазак у напад на последњи прстен немачке одбране у Београду. У трећој фази битке (18–22. октобар) коначно је уништена снажна немачка групација на простору Авала–Болеч. Остаци те групе су се под борбом повукли ка немачком мостобрану код Шапца. Главнина југословенских и совјетских јединица је после тешких тродневних уличних борби избила на Саву и Дунав и у изузетно кратком временском року извршила припреме за прелазак тих река. Потом је тежиште борбених дејстава пренето на простор Срема. Операција је окончана 22. октобра заузимањем Земуна и околних села, чиме су створени неопходни оперативни услови за напад на утврђене немачке линије у Срему. У **Б. о.** извршена је до тада највећа концентрација јединица НОВЈ на једном правцу, а врло успешно је организовано и садејство с јединицама Црвене армије. У операцијама за ослобођење Београда погинуло је око 3.000 војника НОВЈ и око 1.000 војника Црвене армије, док је око 4.000 војника НОВЈ рањено. Процењује се да је погинуло око 15.000, а заробљено око 9.000 немачких војника. У спасавању најзначајнијих поштанских објеката, електричне централе, мостова на Сави и Дунаву и водовода у граду значајну улогу одиграле су организоване групе отпора и становништво Београда. Ослобођењем Београда створена је велика слободна територија и утврђена стабилна позадина фронта који се простирао од Драве до Јадранског мора. То је изазвало крупне промене у организацији, формацији и наоружању НОВЈ. Током **Б. о.** јединице НОВЈ су дотадашњи герилски начин ратовања замениле фронталним, што је до пуног изражаја дошло током борби на Сремском фронту. Заузимањем Београда онемогућено је повлачење јединица немачке групе армија Е преко Београда најповољнијим и најпогоднијим правцем и преусмерено на тешко проходне правце преко Босне, што је имало огроман значај за даљи ток војних операција на простору Југославије, као и на стабилност јужног крила општег фронта Црвене армије у наредним операцијама. ЛИТЕРАТУРА: *Ослободилачки рат народа Југославије*, II, Бг 1965; *Београдска операција*, Бг 1989; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; П. Вишњић, *Београдски октобар 1944*, Бг 1994. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА СТРЕЉАЧКА ДРУЖИНА **БЕОГРАДСКА СТРЕЉАЧКА ДРУЖИНА**, основана 1851. као једна од првих спортских организација у централној Србији. Београдски стрелци су најпре успоставили сарадњу са дружином у Крагујевцу. Прво земаљско гађање **Б. с. д.** организовала је 1886. у Београду. Њени стрелци били су носиоци акције за оснивање Савеза стрељачких удружења Краљевине Србије. Савез је од 1889. имао и свој орган, *Стрељачки гласник*. Заједно с крагујевачким стрелцима, Београђани су учествовали 1909. на међународним стрељачким митинзима у Хамбургу и Лондону. Крагујевчанин Мата Марковић, као гост Београђана, победио је у Лондону у гађању војничком пушком у стојећем ставу. **Б. с. д.** је касније суделовала и на Светском првенству у гађању 1912. у Бијарицу, где је Марковић у истој дисциплини освојио четврто место. Дружина је обуставила рад по избијању I светског рата, а обновила га 1923. Београдски стрелци су тада покренули окупљање стрељачких друштава и у другим центрима, а били су иницијатори оснивања и Стрељачког савеза Краљевине СХС 1924. Од 1925. излазио је и орган овог Савеза под старим називом *Стрељачки гласник*. **Б. с. д.** није обновљена по завршетку II светског рата. ЛИТЕРАТУРА: *Спорт у Србији*, Бг 1973; *Енциклопедија физичке културе*, I, Зг 1975. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА **БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА**, утврђење на брегу и у приобаљу уз ушће Саве у Дунав, слојевит и веома сложен споменички комплекс настао у временском распону II–XVIII в. Са спољним фортификацијама обухвата површину од преко 30 ха. Спада међу највеће тврђаве на југоистоку Европе. У II в. н. e. на простору данашње Тврђаве подигнуто је прво утврђење – римски каструм, као стални војни логор легије IV Flavia. По својој функцији било је једно од важних одбрамбених упоришта на граници римске империје. После разарања од стране Гота и Хуна 378. и 441. обновљено је у првим деценијама VI в. Непуно столеће касније разарају га Авари и Словени. На рушевинама античког утврђења настала је прва словенска насеобина, коју већ крајем IX в. савременици познају под именом Београд. У том раном раздобљу средњег века не дижу се нова утврђења, него се за одбрану користе стари антички бедеми. Тек средином XII в., под византијском влашћу, почиње изградња новог средњовековног утврђења -- кастела, у западном углу данашњег Горњег града. Даљи развој **Б. т.** условиле су тежње српских владара да учврсте границе своје државе на обалама Саве и Дунава. За владе краље Стефана Душана, у четвртој деценији XIV в., гради се ново утврђено подграђе на обали Саве, повезано са кастелом на брегу. Главна средњовековна утврђења подигнута су почетком XV в. када је Београд постао престоница Србије. Затечена утврђења су реконструисана, у старом кастелу подигнут је двор деспота Стефана, а на Сави је дограђено ново ратно пристаниште. У исто време подигнуто је ново утврђење Горњег града, опасано двојним бедемима, којима је и већи део градског насеља у Доњем граду био опасан. Овим радовима брањени простор утврђења био је десетоструко увећан. Изградњом београдских фортификација српска војна архитектура остварила је једно од својих најбољих дела. Током XV в. дограђени су неки делови тврђаве прилагођени за дејства артиљерије (комплекс Зиндан-капије, Источно подграђе, Кула Небојша). ![001_II_utvrdjeni-grad-u-XV-veku-rekonstrukcija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-utvrdjeni-grad-u-xv-veku-rekonstrukcija.jpg) После турског освајања 1521. па све до краја XVII в. **Б. т.** није у значајнијој мери обнављана. Ново раздобље започело је аустро-турским ратом 1688. Као кључно утврђење у средишту ратних сукоба, који су трајали током XVIII в., Тврђава је у том периоду била три пута реконструисана. Порушен је стари кастел, а велики део средњовековних бедема прекриле су нове фортификације. Током аустријске владавине 1717–1739. изграђене су нове бастионе артиљеријске фортификације, засноване на принципима одбрамбеног система маршала Вобана. Грађене су према пројектима и под надзором Николе Доксата де Мореза, Швајцарца у служби хабзбуршког двора. Након изградње нових модерних утврђења, **Б. т.** је представљала једно од најјачих одбрамбених упоришта на југоистоку Европе. Међутим, ратни пораз и аустријски губитак Београда, према одредбама мировног уговора, пратило је рушење свих новоподигнутих фортификација. Турски радови на обнови разорених фортификација представљали су покушај да се ово важно упориште оспособи за одбрану. У том раздобљу, до краја XVIII в., **Б. т.** је добила свој коначни облик. У време Првог српског устанка у мањој мери је обновљена, а у њеном арсеналу ливени су топови. Последњи турски гарнизон напустио је **Б. т.** априла 1867, када је предата на чување Кнезу Михаилу Обреновићу III и српској војсци. ![002_II_Despotova-kapija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-ii-despotova-kapija.jpg) У даљем следу историјских збивања, током XIX и XX в., **Б. т.** постепено је губила свој некадашњи војни значај. После светских ратова, у којима је тешко пострадала, започета су вишедеценијска истраживања и радови на обнови са циљем да се овај најзначајнији споменик прошлости Београда проучи, сачува од даљег пропадања и укључи у токове живота савременог града. Демилитаризована је и проглашена за споменик културе 1946. **Б. т.** с парком Калемегдан јединствена је културно-историјска целина која у својим оквирима чува сведочанства готово двомиленијумске повести Београда. У оквирима бастионих артиљеријских фортификација XVIII в., које пружају доминантну слику данашње Тврђаве, очувани су и остаци из ранијих епоха. Трагови првог утврђења – римског каструма – чији су бедеми били грађени великим клесаним блоковима камена, сачувани су само у археолошким остацима. Слично је и с некадашњим византијским кастелом од којег је откривен део северозападног бедема с траговима две куле и остацима капије. Од фортификација Западног подграђа, грађених у доба краља Стефана Душана, боље очуван је само део јужног бедема, ниже садашњег споменика Победнику. Из најзначајније епохе у развоју средњовековног Београда преостале су, тада засноване, основне просторне поделе садашње тврђаве – утврђења Горњег и Доњег града. У оквиру тих целина очувани су у значајној мери делови фортификација грађених почетком XV в., које представљају једно од најбољих остварења српског војног градитељства тога доба. У Горњем граду из тог времена су делови система двојних бедема, затим Диздарева кула с капијом, која је у значајној мери обновљена 1938, као и зазидане капије с јужне и западне стране. Од некадашњег замка деспота Стефана, порушеног приликом експлозије барута у јесен 1690, откривени су само археолошки остаци улазног комплекса. Делови утврђења грађени средином XV в. спадају међу најраније примере прилагођавања фортификација примени новог ватреног оружја. Једно од најбољих остварења те врсте представља комплекс Зиндан-капије – некадашњи барбакан испред источне горњоградске капије с положајима за седам топова. Око 1460. подигнуто је ново утврђење Источног подграђа са угаоном топовском Јакшићевом кулом (великим делом обновљена 1936). У исто време подигнута је и велика топовска кула на улазу у доњоградско пристаниште, данас позната кула Небојша. Обе ове куле представљају значајан пример европских фортификација из раздобља када се трагало за најбољим решењима укључивања ране артиљерије у систем одбране градова. Од некадашњих здања која су се налазила у оквирима градских бедема преостале су рушевине митрополитског двора из прве половине XV в., откривене приликом археолошких ископавања, и чесма Мехмед-паше Соколовића, подигнута 1576. у рову пред замком. Крај XVII в. означио је почетак трансформације средњовековних утврђења Београда у бастиону артиљеријску тврђаву. Из тог првог раздобља остао је добро очуван југоисточни бедем Горњег града с капијом над којoм је средином XVIII в. подигнута Сахат-кула. Има високу камену куртину, а грађен је према пројектима венецијанског архитекте Андреа Корнара. Из времена наредне веома обимне реконструкције **Б. т.** 1717–1739. остало је очувано веома мало. Осим једног равелина сада постоје само неке од капија с фасадама грађеним у духу барока. У Горњем граду то су Леополдова и Краљ-капија, а у Доњем капија цара Карла VI. Ово једино аутентично барокно здање у областима јужно од Саве и Дунава грађено је, како се сматра, према пројекту Балтазара Нојмана, једног од најзначајнијих немачких архитеката тога доба. У питању је капија-славолук, подигнута у славу аустријског цара, с фасадама које су имале симболично значење. Унутрашња фасада, надвишена грбом, обележавала је излаз у земље хабзбуршке краљевине Србије, а спољна са царским монограмом улаз у главни град ове покрајине. Од некадашњих војних објеката грађених током аустријске владавине очуван је Велики барутни магацин исклесан у стенама испод Горњег града и тзв. Римски бунар дубок преко 50 м. Из времена последње реконструкције тврђаве очувани су сви бедеми и бастионе трасе грађени опекама. Главни део према садашњем калемегданском парку обухвата југоисточни тврђавски фронт с великим равелином који се налази испред главне монументално обликоване Стамбол-капије, од које је полазио пут према Цариграду. Кроз једну од капија великог равелина ушао је, према легенди, вожд Карађорђе у ослобођени Београд 1806. Из Доњег града тврђаве на правцу ка дунавском делу вароши налази се Видин-капија, а према савском Мрачна и Сава капија (порушена у бомбардовању 1944, делимично обновљена 2009). Данас се у комплексу **Б. т.** и парка налазе Војни музеј и Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић", затим галерија Природњачког музеја, као и изложба с макетама, посвећена Тврђави. У средњовековној Диздаревој кули налази се Народна опсерваторија, а у доњоградском амаму Планетаријум. Уређен изложбени простор је и у кули Небојша. У средњовековном амбијенту Источног подграђа налази се црква Ружица, преправљена од аустријског барутног магацина, и капела Св. Петке, подигнута 1937 (арх. М. Коруновић). У комплексу Калемегдана налази се више спомен-обележја која су од краја XIX в. подизана најчешће знаменитим књижевницима и песницима. Монументални споменик Захвалности Француској, рад Ивана Мештровића, откривен је 1930, а две године раније поводом прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта подигнут је на најистакнутијем месту Горњег града споменик Победнику, рад истог аутора, који је постао својеврсни симбол Београда. ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, „Београдска тврђава и могућности реконструкција", у: В. Чубриловић (ур.), *Београдска тврђава у прошлости, садашњости и будућности*, Бг 1988; М. Поповић, *Београдска тврђава*, Бг 2006. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ТЕКСТИЛНА ИНДУСТРИЈА **БЕОГРАДСКА ТЕКСТИЛНА ИНДУСТРИЈА**, текстилна фабрика у Београду. Развила се од мале трикотаже на ручни погон, коју је 1903. основао Милан Јечменица, да би потом била проширена подизањем ткачнице са 14 разбоја, две шпул-машине на потку и два рама за увођење. Ради претварања радионица у фабрику са савременом опремом, Јечменица је добио законску повластицу за фабричку производњу трикотаже са свим царинским, пореским и другим олакшицама, предвиђеним Законом о потпомагању индустрије из 1898. Захваљујући тим повластицама и улагању капитала групе београдских трговаца, 1911. формирано је акционарско друштво „Милан Јечменица и Компанија а. д." у које је потом укључена и Јечменичина фабрика филцаних и сламних шешира. Остваривање планова за даље проширивање фабричких објеката онемогућио је I светски рат у току којег су фабричке зграде биле упола порушене, многе машине однете, а преостала роба реквирирана. Обнови фабрике приступљено је 1920. када су изграђене нове зграде за смештај машина добијених на име ратне одштете. Основни потенцијал предузећа повишен је уз веће учешће страног капитала. Производња, у почетку скромнијих размера, брзо је напредовала и већ 1923. достигла вредност од преко 16 милиона динара. Фабрика је имала већи број зграда и сала за различите фазе обраде текстила: предионицу, машинску салу, тргаоницу, магацин, ткачницу, штрикарницу, салу за намотавање, увлачару, браварницу, столарску радионицу, сушионицу, бојаџницу и др. Дотадашњу фирму Милана Јечменице 1924. преузела је Југословенска текстилна творница „Маутнер" и од тада је деловала под називом „Београдска текстилна индустрија а. д.". Број запослених је у послератном периоду постепено растао, да би средином 20-их година, рачунајући и сезонске раднике, достигао око 1.500. Израђивани су разнолики производи, од одеће за раднике и војску, до вате и газе за медицинске потребе, а за сировине се користио махом памук из Македоније и вештачка свила. У другој половини 20-их због високих режијских трошкова, високих камата, смањене тражње и ослабљене куповне моћи потрошача, фабрика доспева у тежак положај и, због економске кризе, од 1929. привремено обуставља рад. Уследила је (1931–1932) потпуна реорганизација и модернизација технолошког процеса, па се следећих година бележило све успешније пословање и повећање производње. Са 700 запослених радника фабрика је годишње производила 300.000 кг предива и 4 милиона м тканина. Готово сваке године до II светског рата бележен је годишњи добитак који је за 1934. износио 115.000 динара, а за 1935. 312.000 динара. Иако су постројења била оштећена бомбардовањима 6–8. IV 1941, фабрика је за време окупације наставила рад. После рата уследили су национализација и спајање са, такође национализованим, фабрикама „Текстилна индустрија" Милосава Миловановића, „Срдановић и компанија", као и деловима фабрика „Данубиус" и новоформираном фабриком „Сутјеска" из Земуна у нову, велику фабрику памука „Стаљинград", потом преименовану у Београдски памучни комбинат. Драган Р. Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ФАБРИКА АСФАЛТА И КАТРАНСКИХ ПРОИЗВОДА **БЕОГРАДСКА ФАБРИКА АСФАЛТА И КАТРАНСКИХ ПРОИЗВОДА**, основана је 1922. у Београду и имала деоничарски капитал од милион динара. Временом се као главни деоничар издвојио Илија Милишић, који је имао још неколико индустријских објеката (најзначајнија фабрика квасца). Близина железничке станице на Дунаву знатно је олакшавала транспорт сировина и производа. Главни производи фабрике били су све врсте асфалта и катранских производа, кровна хартија и јута за изолацију од влаге и воде. Током друге половине 20-их година, 4 управна и 40 производних радника производило је годишње 40.000 ролни (по 10 м²) кровне хартије за изолацију, око 20.000 ролни (по 5 м²) јуте, око 10 т укупне асфалтне масе, као и извесне количине других производа. Од 1933. фабрика почиње да производи и техничка мазива и индустријска уља. Прво значајније проширење извршено је почетком 1937. када је књиговодствена вредност машина и алата износила 1,75 милиона динара, вредност зграда и некретнина 370.000 динара, а осталог 165.000 динара. Фабрика је 1938. пресељена у Земун, када је купљен и возни парк за потребе набавке и дистрибуције материјала и производа. У овом периоду фабрика је имала 120 запослених. После II светског рата путем фузија прерасла је у предузеће „Грмеч", које се бави производњом асфалтних и битуменских производа. ИЗВОР: АЈ, Фонд 65 Министарство трговине и индустрије Краљевине Југославије, фасцикла 565. ЛИТЕРАТУРА: *Историја Београда, III, ХХ век*, Бг 1974; Н. Вучо, *Развој индустрије у Србији у ХIХ веку*, Бг 1981; А. Вељковић, *Индустрија као компонента просторно-функционалне структуре Београда*, Бг 1983; Д. Петровић, *Историја индустрије Београда*, I–II, Бг 2006. Драган Р. Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ФАБРИКА МАШИНА И ГВОЗДЕНИХ КОНСТРУКЦИЈА **БЕОГРАДСКА ФАБРИКА МАШИНА И ГВОЗДЕНИХ КОНСТРУКЦИЈА**, основана је у Београду 1920. с почетним капиталом од 2,5 милиона динара, који је био подељен у 6.250 акција. На земљишту од 3,7 ха близу Мокролушког потока подигнути су главна фабричка зграда (површине око 1.000 м²) и још шест помоћних објеката. Оснивање је обављено на иницијативу чехословачких банкара, а највећи акционари током 20-их били су индустријалци чешког порекла који су у међуратном периоду у Београду држали фабрику бургија „Цајзл и Мајзл". Од осталих издвајаo се предузетник Миодраг Славнић из Сенте са 1.550 акција. Књиговодствена вредност некретнине тада је процењена на око 1,6 милиона динара. Почетком 30-их водећи акционар Емил Мајзл продаје све своје самосталне акције (остаје на оних 1.000 акција које има заједнички са Цајзлом), па долази до уједначавања неколико водећих акционара са по око 500–1.000 акција. Године 1930. долази до проширивања улагања у предузеће на шест милиона динара акционарског капитала. У првој половини 30-их година књиговодствена вредност некретнина била је 3,6 милиона динара, а машинског парка око 4,2 милиона динара. Предузеће је на годишњим скуповима акционара током друге половине 20-их и током 30-их година бележило најчешће губитке који нису били високи, али су ови проблеми решавани уписом нових акција. Крајем 20-их година укупни пренети губици износили су око 200.000 динара, крајем 30-их око 300.000 динара, да би на крају 1939. био забележен рекордан губитак од 2 милиона динара. Фабрика је незнатно оштећена за време априлског рата 1941. После II светског рата је национализована. ИЗВОРИ: АЈ, Фонд 65 Министарство трговине и индустрије Краљевине Југославије, фасцикла 1192. ЛИТЕРАТУРА: *Историја Београда, III, ХХ век*, Бг 1974; Н. Вучо, *Развој индустрије у Србији у ХIХ веку*, Бг 1981; А. Вељковић, *Индустрија као компонента просторно-функционалне структуре Београда*, Бг 1983; Д. Петровић, *Историја индустрије Београда*, I–II, Бг 2006. Драган Р. Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ФАБРИКА ШЕЋЕРА **БЕОГРАДСКА ФАБРИКА ШЕЋЕРА**, основана у Београду 1899. На Чукарици поред Савског рукавца подигли су је Хаке, Голдшмит и Вајншек који су добили врло широке повластице за експлоатацију и транспорт производа. Локација за грађење фабрике била је подесна и због потрошње велике количине воде, али и због чињенице да су река и железничка пруга – као две веома важне саобраћајне артерије за превоз шећерне репе, угља и осталог материјала – биле на домаку будуће фабрике. Производња је почела 1900, а дневно је прерађивано 80 вагона репе. Од 1911. када је фабрика дограђена и уведена савременија техника, производња је достигла 9.540 т годишње. Иако оштећена лошим манипулисањем и бомбардовањем, **Б. ф. ш.** је у годинама после I светског рата постепеном обновом достизала капацитет других фабрика у земљи, заузимајући временом водеће место у овој грани индустрије. Фабрику је 1926. откупила држава чиме je отпочеo њен бржи развој. Изграђен је план реконструкције и модернизације, један део старих машина замењен је новим, инсталирана је нова сушара сирових резанаца, повећан је капацитет производње. До 1929. створен је обртни капитал од чисте добити у износу од преко 43,4 милиона динара. Потпуна реконструкција фабрике, којом је капацитет повећан на 120 вагона дневне прераде репе, извршена је у току три наредне године (1929–1932). С пуним годишњим капацитетом, при осмочасовном непрекидном раду, фабрика је могла да произведе 15 милиона кг шећера, 6,5 милиона кг сувих резанаца и 6 милиона кг меласе и била је водећа фабрика шећера у земљи са око 18% учешћа у укупној потрошњи шећера (рачунајући и увозни). Ни економска криза није посебно погодила ову фабрику. Од 1932, када је извршена потпуна реконструкција погона, па до избијања рата у Југославији, имала је изванредан успон, али и преимућство над осталим шећеранама у земљи будући да је снабдевала све највеће војне јединице и установе. Приход од производње износио је 1936. преко 15,8 милиона динара. Располажући великом производњом меласне комине и другим споредним продуктима, **Б. ф. ш.** је у свом кругу изградила и две мање фабрике за производњу алкохола и квасца, које су пуштене у рад маја 1940. Обе фабрике су имале најмодерније уређаје, а њиховом изградњом знатно су проширене могућности за потпуније коришћење шећерне репе. Почетком 1941. у овим фабрикама било је запослено пет инжењера хемичара и техничара, 18 висококвалификованих мајстора, 23 квалификована и 73 неквалификована радника. Обртни капитал достигао је већ у првој пословној години преко 74,7 милиона динара. По завршетку II светског рата фабрика је добила назив „Димитрије Туцовић" и до почетка 50-их година радила с тек нешто више од половине капацитета у производњи шећера. Сличан случај био је и с осталим фабрикама шећера у Србији јер је тих година потрошња шећера по глави становника у Југославији била међу најнижим у Европи. Производња квасца је, међутим, порасла на око 1.000 т годишње. Током следећих деценија фабрика поново достиже ниво и резултате раније производње. Од почетка 90-их година, у складу с догађајима у окружењу, она постиже нешто слабије резултате у производњи, а долази и до постепеног смањивања броја запослених. Престала је да ради 1997. од када се налази у фази реструктурисања. Фабричке хале су реконструисане и у њима ради позориште КПГТ Љубише Ристића. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Челебоновић, *Индустрија шећера у Србији*, Бг 1910; *Историја Београда*, *III*, *ХХ век*, Бг 1974; Н. Вучо, *Развој индустрије у Србији у ХIХ веку*, Бг 1981; А. Вељковић, *Индустрија као компонента просторно-функционалне структуре Београда*, Бг 1983; Д. Петровић, *Историја индустрије Београда*, I–II, Бг 2006. Драган Р. Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ФИЛХАРМОНИЈА **БЕОГРАДСКА ФИЛХАРМОНИЈА**, симфонијски оркестар основан 1923. на иницијативу композитора и диригента С. Христића, који је постао њен први директор и шеф диригент (1923–1936). Била је друштвена организација без својих просторија, нототеке и архиве, а није имала ни целовит сопствени састав, те је позајмљивала музичаре из других београдских оркестара. Такав организациони статус, и поред покушаја реорганизације којом место шефа диригента преузима Л. Матачић, задржан је до 1941. када **Б. ф.** престаје с радом. На репертоару су у почетку била романтична и класична, а тек потом барокна и импресионистичка дела, као и композиције савремених аутора. Поред С. Христића и Л. Матачића оркестром су дириговали И. Брезовшек, К. Барановић, М. Вукдраговић, као и гостујући диригенти (Б. Паумгартнер, Д. Митропулос, Ј. Крипс и др.). Са оркестром су наступали врхунски домаћи (пијаниста Е. Хајек, виолинисткиња М. Михаиловић и др.) и инострани (пијанисти А. Корто, Н. Магалов, Д. Митропулос, виолиниста В. Пшихода, виолончелистa Е. Маинарди и многи други) солисти. И поред малог броја проба и нередовног наступања њен извођачки ниво био је у сталном порасту, те је постигла највећи уметнички домет од свих београдских оркестара. ![001_II_BG-filharmonija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-bg-filharmonija.jpg) Први послератни концерт којим је обновљен рад **Б. ф.** приређен је одмах по ослобођењу Београда, 7. XI 1944. За диригентским пултом био је диригент Оскар Данон, који је постављен за председника привремене управе и шефа диригента (1946–1950). До јануара 1951, када је новим оснивачким актом ансамбл добио назив Симфонијски оркестар Народне републике Србије, концерти су приређивани заједно са оркестром Београдске радио-станице. Од јануара 1952. оркестру је враћен назив Београдска филхармонија и од тада делује као самостална културна установа. На њеном челу смењивали су се уметнички директори и шефови диригенти: К. Барановић (1951–1961), Ж. Здравковић (1961–1978), А. Шурев (1978–1979, 1982–1983), А. Колар (1979–1981), Ј. Шајновић (1983–1989), В. Синајски (1991–1992), У. Лајовиц (2001–2006), Д. Вилсон (2006–2010), Мухаи Танг (од 2010). Поред сталних диригената својe извођачко умећe показивали су и Е. Сакс, Ф. Цаун, Ђ. Јакшић, Д. Сковран, Б. Бабић, М. Јагушт, Б. Пашћан и бројни инострани диригенти, међу којима и неки од највећих диригената XX в. (Џ. Барбироли, И. Маркевич, К. Кондрашин, Х. фон Карајан, З. Мехта и др.). Уз многе истакнуте домаће солисте разних генерација са оркестром су често свирали и великани светске концертне сцене: пијанисти А. Рубинштајн, С. Рихтер и Е. Гилелс, виолинисти Д. Ојстрах, И. Штерн, Ј. Мењухин, Н. Кенеди, виолончелисти А. Навара, М. Ростропович, М. Мајски, А. Норас, флаутиста Ж. П. Рампал и др. И у послератном периоду **Б. ф.** je изводила стандардни романтични и класични репертоар, али и најзначајнија дела савремених аутора. Публика је радо слушала позната вокално-инструментална дела, те су вишекратно репризирани *Девета симфонија* Л. ван Бетовенова и *Реквијем* Ђ. Вердија. Поред *Седме*, *Пете* и *Девете симфоније* Д. Шостаковича, те опуса словенских и композитора других народности, на програму су били и ораторијум *Краљ Давид* А. Хонегера, *Краљ Едип* и *Симфонија псалама* И. Стравинског, *Ратни реквијем* Б. Бритна, *Кармина бурана* К. Орфа, *Концерт за оркестар* Б. Бартока, Симфонија *Турангалила* О. Месијана, *Реквијем* Ђ. Лигетија и др. Од дела домаћих аутора, најчешће су свиране композиције С. Рајичића (пре свега концерти), затим вокално-инструменталне композиције М. Вукдраговића, концерти и друге композиције М. Логара, симфоније М. Ристића, *Симфонија оријента* Ј. Славенског, *Песме простора*, *Пасакаља за симфонијски оркестар*, *Византијски концерт* Љ. Марић, *Симфонијета* Д. Радића, *Sonata antica* Е. Јосифа, *Кончертино за две флауте и камерни оркестар* Д. Деспића, *Епитаф Н* А. Обрадовића, *Концертанта музика* П. Бергама, Концерт за оркестар *Силуете* П. Озгијана, *Синтезе 4* В. Трифуновића, *Sonora* В. Радовановића, *Лирска поема* и симфоније В. Мокрањца, *Еppur si muove* Р. Максимовића, *Cantus de morte* С. Хофмана, *Прелудио, фуга и финале* М. Михајловића, *Дуо за клавир и оркестар* В. Трајковића, *Корак* З. Христића, Музика за клавир и оркестар *Mirage* З. Ерића и др. **Б. ф.** је од оснивања била водећи београдски оркестар, носилац музичког живота града, заслужан за концертирање са домаћим и иностраним солистима и извођење дела српских, некадашњих југословенских и иностраних композитора. Развој оркестра пратиле су честе потешкоће које, међутим, нису заустављале његов стални извођачки успон често условљен и способношћу диригената који су га водили. Свој извођачки максимум показивао је наступима на домаћим и међународним фестивалима (Дубровачке летње игре, Југословенска музичка трибина у Опатији, БЕМУС и др.) и на гостовањима у иностранству (Грчка, Шведска, Норвешка, Енглеска, Шпанија, Италија, Русија, Немачка, Аустрија, Румунија, Бугарска, Либан, Египат, Мексико, Кина). Долазак (2001) пијанисте Ивана Тасовца на место директора **Б. ф.** означио је почетак нове етапе њеног уметничког успона. Знатно подмлађивање ансамбла, амбициозно и плански дугорочно вођена програмска политика, интензивна и маркетиншки савремена комуникација са окружењем (потенцијалном публиком, али и могућим спонзорима), те високо постављени циљеви које треба досегнути и одржавати у времену, резултирали су изузетним интересовањем културне јавности за понуђене програме (већина програмских циклуса распрода се већ у претплати) и **Б. ф.** кроз протеклих 10 година сврстали међу водеће оркестарске ансамбле у региону. Од 1976. **Б. ф.** ради у сопственом, наменски грађеном здању функционално повезаном са великом двораном Задужбине Илије М. Коларца, у којој се и даље одржавају концерти. ЛИТЕРАТУРА: *Београдска филхармонија 1923–1973*, Бг 1977. Роксанда Пејовић; РСЕ \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКА ШКОЛА (КЛАСИЧНЕ) МАТЕМАТИЧКЕ АНАЛИЗЕ **БЕОГРАДСКА ШКОЛА (КЛАСИЧНЕ) МАТЕМАТИЧКЕ АНАЛИЗЕ**, група математичара, коју сачињавају Јован Карамата и четири генерације његових ученика и следбеника. Ту групу је први пут назвао „школом" („strong Yugoslav school") Е. Сенета у предговору своје монографије *Regularly Varying Functions* (Berlin 1976), затим Н. Бингам и сарадници („Yugoslav school") у предговору монографије *Regular Variation* (*Encyclopedia of Mathematics and its Applications*, 27, Cambridge 1987). Школу је створио Ј. Карамата захваљујући својим резултатима о тауберовским теоремама из 1930. и 1931, који су му одмах донели светски углед, и његовом проналаску класе правилно променљивих функција из 1930, која је од значаја и у савременим истраживањима. У томе су велику улогу одиграли и његова способност да наслути математички таленат својих студената, као и жеља и умеће да тај таленат развија. Први његови ученици, који су даље проширивали истраживања у тој врсти проблема, били су В. Г. Авакумовић и М. Томић. Они су заједничким снагама помогли стасању нових генерација: С. Аљанчића, Р. Бојанића, В. Вучковића, Б. Бајшанског, В. Марића, Ч. Станојевића, Д. Адамовића и Д. Аранђеловића. У поменутој монографији Бингама и сарадника наводе се њихови многобројни резултати (укључујући пре свега и Караматине), а чак 31 теорема је репродукована у целини са доказима, као и шест дефиниција којима су уведени нови математички појмови. У мањој мери то важи и за монографију J. Koревара *Tauberian Theory* (Berlin 2004). Најмлађој генерацији припадају Т. Острогорски, С. Јанковић и С. Симић. Петорица припадника те школе постали су чланови САНУ, а четворица професори угледних универзитета у САД. Војислав Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКЕ ЕЛЕКТРАНЕ → ТЕРМОЕЛЕКТРАНЕ СРБИЈЕ **БЕОГРАДСКЕ ЕЛЕКТРАНЕ** → **ТЕРМОЕЛЕКТРАНЕ СРБИЈЕ** # БЕОГРАДСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ **БЕОГРАДСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ**, периодична публикација која је излазила 1. и 16. у месецу, од 1. I до 16. XII 1866. Изашла су 24 броја. Уређивао их је и издавао Милан Маливук, а штампала их је Државна штампарија у Београду. Новине су биле богато илустроване цртежима и гравирама, као и описима знаменитих грађевина и културних споменика у Србији и свету. У заглављу у свим бројевима налази се панорама Београда – Калемегдана. Приказују се гравире или цртежи Ужица, Смедеревске тврђаве, Москве, Јерусалима, Париза, Загреба, Лондона, римских катакомби итд. Објављене су и гравире историјских личности, Карађорђа, Вука Караџића, Доситеја Обрадовића и др. Новине су доносиле занимљивости из света и књижевне прилоге, а изашла је и музичка композиција *Певачка химна* Јована Деметровића из Темишвара. Бранка Булатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКЕ МУЗИЧКЕ СВЕЧАНОСТИ **БЕОГРАДСКЕ МУЗИЧКЕ СВЕЧАНОСТИ** **(БЕМУС)**, најстарији и најзначајнији фестивал уметничке музике у Србији. Основане 1969. поводом 25-годишњице ослобођења Београда. Свечаности се традиционално одржавају у првој половини октобра. Циљ фестивала је извођење значајних дела из светске музичке литературе са посебним акцентом на афирмацији домаћег музичког стваралаштва и уз учешће еминентних овдашњих и иностраних уметника и ансамбала. Програмска концепција **БЕМУС**-а заснована је на жељи да се обухвати широк дијапазон музичких форми и разноврсних жанрова из различитих стилско-историјских епоха, али је повремено било и делимичног или привременог усредсређивања на неки стилски период, односно успостављања заједничке тематске нити већине концерата. Тако је у периоду 1979‒1982. постојала оријентација на барокну, ренесансну и неокласичну музику, док су фестивали одржани 1996. и 2002. били упадљиво обојени новијом домаћом и иностраном музичком продукцијом. Друго трајније концепцијско опредељење било је представљање лауреата Међународног такмичења Музичке омладине и победника **БЕМУС**-овог конкурса за композицију. О жељи организатора фестивала да се и најмлађи нараштаји укључе у музичке светковине Београда сведочи увођење програма „**БЕМУС** деци" (од 1980) и „**БЕМУС**-ова дечјa радионицa" (2003, 2004). Стално опредељење програмског савета фестивала представља и обележавање јубилеја – како годишњица рођења или смрти композитора тако и јубилеја ансамбала, али и неких важних историјских датума (нпр. 2.000 година хришћанства, 600 година од Косовског боја итд). Од 1971. стандардно место на програмима добили су концерти изворне народне музике (посела), а повремено се уводе и концерти џез музике. На **БЕМУС**-у су премијерно изведена музичка остварења српских аутора најразличитијих форми и жанрова, а непосредним поруџбинама нових композиција стимулисан је рад композитора који делују у нашој средини. Од осталих концепцијских освежења истичу се учешћа Електронског студија Радио Београда, мултимедијални пројекти (*Луткарско позориште мајстора Педра*, на музику Мануела де Фаље, 1997), пропратне манифестације као што су „Филмски **БЕМУС**" и „Изложба **БЕМУС**-а" (2002), као и концерти музике са удаљенијих меридијана (гостовање Кубанског националног балетског ансамбла, 1975; вече старе индијске музике, 1977; Пекиншка опера, 1977. и 2002; гостовање Кинеског централног ансамбла за традиционалну музику, 1998 и др.). ![001_II_BEMUS.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-bemus.jpg) **БЕМУС** је домаћој публици представио врхунске светске интерпретаторе. У Београду су свирали најзнаменитији оркестри света (Берлинска филхармонија, Бечка филхармонија, Будимпештански фестивалски оркестар, Краљевски Консерхебау оркестар из Амстердама, Минхенска филхармонија, Њујоршка филхармонија, Руски државни симфонијски оркестар, Француски национални оркестар и др.), а за диригентским пултом стајали су велики светски диригенти (Вероника Дударова, Херберт фон Карајан, Јозеф Крипс, Зубин Мехта, Вацлав Нојман, Генадиј Рождественски, Јевгениј Светланов и др.). Велику пажњу **БЕМУС** поклања ексклузивним сценским продукцијама (операма и балетима), па су на великој сцени Сава центра и Народног позоришта у Београду гостовали: московски Бољшој театар, Балет Жоржа Момбоја, Балет опере из Келна, Балетска трупа Мориса Бежара, Дрезденска државна опера, Лењинградско позориште опере и балета „Киров", Франкфуртска опера, Пољски театар игре из Познања, Румунско државно позориште опере и балета, Сандлерс Велс балет и др. Кроз **БЕМУС**-ове програме прошао је и велики број инструменталних и вокалних солиста (Марта Аргерич, Максим Венгеров, Сара Вокер, Леонид Коган, Владимир Крајњев, Гидон Кремер, Никита Магалов, Миша Мајски, Џоана Мек Грегор, Јехуди Мењухин, Андре Навара, Јулијан Рахлин, Мстислав Ростропович, Андре Сеговија и др.) показавши своје интерпретативно умеће наступајући или на реситалима или уз инструменталне ансамбле. Иако основан као међународни музички фестивал, **БЕМУС** се у великој мери ослања на музичке снаге сопствене средине, београдске солисте и ансамбле, али и на извођаче из републике Србије и република некадашње Југославије. Највећу одговорност за одржавање фестивала поднели су: Београдска филхармонија, Oпера и Балет Народног позоришта, Оркестар, мешовити и дечји хор Радио-телевизије Београд, Гудачки оркестар „Душан Сковран", Мешовити хор „Бранко Крсмановић/Обилић", Академски женски хор „Collegium musicum" и бројни овдашњи камерни ансамбли и солисти. Захваљујући континуитету и високим уметничким дометима, **БЕМУС** је 2002. постао редовни члан Асоцијације европских фестивала. Извршни продуцент Свечаности је установа за музичко-сценску делатност „Југоконцерт". ЛИТЕРАТУРА: Д. Деспић, *Четврт века Београдских музичких свечаности*, Бг 1994. Ивана Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ **БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ**, периодична публикација. **1.** Лист за трговину, трговачку образованост, привреду и политику. У време брзог развоја привреде у Београду излазио је три пута недељно (средом, петком и недељом) 1874. и 1875, као наставак листа *Кореспонденција*, који је издавао Димитрије М. Николић од 26. VII до 6. XII 1874. Николић је као одговорни уредник дошао у сукоб са сарадницима, који су тражили већу зараду. Да би избегао обавезе које је имао, променио је назив листа у **Б. н**. Под новим називом издао је 32 броја, али је ипак био принуђен да лист обустави. Штампао га је у Штампарији Н. Стефановића и дружине. **2.** Дневни лист који је у Београду у својој штампарији издавао Петар Ћурчић, од септембра 1895. до избијања рата 1914. Доносио је дневне новости из земље и света, а за време балканских ратова пратио је ситуацију на фронту. Није се увек уклапао у политику тадашњег режима. Због оштре критике поступака владе, често је плењен и забрањиван. Додатак *Забавник Београдских новина* објављивао је разне занимљивости и књижевне прилоге домаћих и страних аутора. Поред Ћурчића уредници су били Арсеније Пантелић и Боривоје Јанковић, а као одговорни уредник потписивао се Урош Урошевић. **3.** Лист који су немачке власти издавале за време окупације Београда, од 15. XII 1915. до 29. VI 1918. Штампан је латиницом, с неким текстовима на немачком језику, у Царско-краљевској губернијској штампарији. Излазио је најпре три пута недељно, а од 33. броја 1916. сваког дана. Уредник је био Јурај Оршић Славетићки, а од 1917. књижевник Милан Огризовић. У редакцији је био запослен и познати писац Бора Станковић. Немачки комесар Вилхелм Ухер строго је контролисао писање српских новинара. Цензурисане су све информације које су се односиле на српску војску када се преко албанских гудура повукла на Крф. О борбама на Солунском фронту писано је редуковано и с прећуткивањем српских победа. Српска јавност бојкотовала је ове новине. **4.** Недељни лист, излазио од 1952. до 1955. као наставак гласила *20. октобар*, које се појавило у славу ослобођења Београда 1944. Укупно је изашло 136 бројева, с текстовима о обнови града и изградњи објеката инфраструктуре, као и о развоју нових друштвених односа у свим сферама живота. Главни и одговорни уредник био је Божидар Ристић. **5.** Службени орган Београда. Излазио петнаестодневно од 1955. до 1964. Доносио је одлуке, наредбе и друга службена акта Народног одбора града. Главни и одговорни уредник био је Миодраг Васић. **6.** Недељни лист који је покренуо Секретаријат за скупштинске послове, информисање и међуградску сарадњу Скупштине града Београда. Први број изашао је 6. VI 1992. Први главни и одговорни уредник био је Зоран Перишић. ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996. Милица Кисић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКЕ ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ **БЕОГРАДСКЕ ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ**, часопис за комунално-социјални, привредни и културни живот Београда. Наставља нумерацију годишта *Новина београдске општине* из 1882, потом *Београдских општинских новина* из 1886, па *Општинских новина* из 1887. Као *Београдске општинске новине* поново излазио од јануара 1932. до фебруара 1941. Лист је имао прекид у излажењу 22. XII 1913 – 1. I 1928. Чланови уређивачког одбора били су: Слободан Ж. Видаковић, Спаса Хаџи Ристић, Крста Цицварић, Ђура Бањац, Милија Јовановић, Б. Окановић и др. Од бр. 46/1928. илустрован је фотографијама. Тема бр. 12/1932. била је архитектура Београда. Бранка Булатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ ДНЕВНИК **![001_II_BG-DNEVNIK.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-bg-dnevnik.jpg)БЕОГРАДСКИ ДНЕВНИК**, периодична публикација. **1.** Лист за трговину, занатство, домаће и стране новости. Покретач, одговорни уредник и издавач био је Корнел Јовановић, млађи брат песника Јована Јовановића Змаја. Некадашњи милетићевац, био је присталица радикалне странке, те је и лист штампао у штампарији ове странке. Новине су излазиле у Београду сваког дана сем понедељка и дана после празника, од 1881. до 1888. Од 1883. имале су додатак *Пупољак* за поуку и забаву. Због неприлика које је имао са „напредњацима", Јовановић је напустио редакцију, а власништво и уредништво препустио Петру Симићу и Петру Ђурићу, који су наставили да издају лист под именом *Народни дневник* (до 1892). **2.** Независни орган јавног мишљења. Излазио дневно у Београду од 1. X 1919, у власништву Душана Параноса, под одговорним уредништвом Давида Љубичића, а штампан у сопственој штампарији. Поред дневних политичких вести доносио је и чланке политичке, књижевне и забавне природе. У прво време највише је било текстова Миленка Вукићевића. Потоњи главни уредник Крста Цицварић, познати новинар који је у младости био револуционарни социјалиста и због тога више година провео у затвору, наставио је уређивачку политику из предратних листова, *Ново време* и *Стража*, које је уређивао 1911, тј. 1912–1913, никога не штедећи своје критике. Цицварић је постао симбол једне врсте новинарства у којој етика није боља страна. Септембра 1922. лист се раздвојио на два дневника – *Београдски дневник* и *Стари београдски дневник*, са Војом Јовановићем на челу. У жељи да искористе популарност коју су уживали у широј публици Цицварићеви чланци, издавачи су тај лист, који је излазио до 1926, назвали *Цицварићев београдски дневник*. ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996. Бранка Булатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ ДРУМ → ЦАРИГРАДСКИ ДРУМ **БЕОГРАДСКИ ДРУМ** → **ЦАРИГРАДСКИ ДРУМ** # БЕОГРАДСКИ ДУВАЧКИ КВИНТЕТ **БЕОГРАДСКИ ДУВАЧКИ КВИНТЕТ**, камерни ансамбл формиран у Београду 1964. Оснивачи квинтета и први музичари у њему били су: Миодраг Азањац (флаутиста), Егон Готвалд (обоиста), Ернест Ачкун (кларинетиста), Маријан Болфан (фаготиста) и Стијепан Рабузин (хорниста). На разноврсном и стилски широком репертоару ансамбла (од барокних дела до остварења савремених стваралаца) континуирано су заступљене композиције домаћих (југословенских, данас српских) аутора (М. Ристића, Е. Јосифа, Б. Папандопула, Д. Радића, З. Вауде, Д. Деспића и др.). Од како је основан, квинтет је добијао ангажмане на водећим домаћим музичким фестивалима (Музички бијенале у Загребу, БЕМУС). Гостовао је и у великом броју европских земаља (Италији, Француској, Белгији, Немачкој, Данској, Норвешкој и др.). Ансамблу је 1970. уручена Октобарска награда града Београда, а 1973. награда УМУС-а. Драгана Јеремић Молнар \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ ДУО **БЕОГРАДСКИ ДУО** (Дуо Богосављевић), камерни дуо из Београда. Основали су га пијанисткиња Нада Кецман и виолиниста Драгутин Богосављевић после завршених студија на Музичкој академији у Београду и усавршавања у Лењинграду и Москви. Дуо је изводио светску и југословенску музичку литературу за овај састав. Поред уобичајених дуа, већ слушаних у Београду, један број композиција свирали су први пут у овом граду ‒ циклус раних, тзв. „романтичарских соната" В. А. Моцарта, сонате П. Хиндемита и др. Њихово камерно музицирање одликовало се усклађеношћу и адекватном стилском интерпретацијом, уверљивошћу и дочараношћу атмосфере времена у којем је настало интерпретирано дело. ЛИТЕРАТУРА: *1946‒1966. Двадесет година Удружења музичких уметника Србије*, Бг 1966. Роксанда Пејовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ КАМЕРНИ ОРКЕСТАР **БЕОГРАДСКИ КАМЕРНИ ОРКЕСТАР** (Београдски камерни ансамбл), гудачки оркeстар основан 1966. на иницијативу виолинисте Тихомира Петровића. Kонцерт-мајстори ансамбла били су Бранко Пајевић и Петар Тошков, a наступао је под управом диригената Антонија Јанигра, Павла Дешпаља, Стјепана Шулека, Живојина Здравковића, Младена Јагушта, Ангела Шурева, Уроша Лајовица, Даринке Матић-Маровић и др. Оркестар је изводио готово сва значајна дела барокног концертантног репертоара (Корели, Вивалди, Тартини, Бах, Хендл), концертантна и симфонијска дела Моцарта и Хајдна, као и композиције за гудачки ансамбл XIX и XX в. (Чајковски, Елгар, Стравински, Хонегер, Бритн и др.). Остварио је бројне снимке композиција домаћих аутора: Ј. Славенског, М. Логара, М. Ристића, Љ. Марић, В. Мокрањца, К. Бабића, Д. Деспића, Р. Максимовића и др. Под управом М. Јагушта оркестар је снимио и грамофонску плочу са опером *Служавка господарица* Ђ. Б. Перголезија. Сарађивао је са истакнутим домаћим и иностраним солистима, учествовао на југословенским музичким фестивалима и гостовао на бројним турнејама у земљи и иностранству (Италија, Немачка, Француска, Мађарска, Швајцарска и САД). Ана Стефановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ КВАРТЕТ **БЕОГРАДСКИ КВАРТЕТ**, камерни ансамбли различитог састава названи по граду у којем су основани. **1.** Први српски гудачки квартет основан 26. IX 1889, чији су чланови били Фердинанд Мелхер и Стеван Мокрањац (виолине), Стеван Шрам (виола) и Јосиф Свобода (виолончело). Циљ квартета био је да извођењем класичне музике шири музички укус код престоничке публике, као и да подстакне српске композиторе да компонују камерна дела. На концертима које је приређивао учествовали су вокална солисткиња Ана Шрам, глумац и певач Раја Павловић, пијанисткиња Сидонија Илић и др. Планирано је по шест концерата мешовитог програма у свакој сезони. На првом концерту (12. XI 1889) интерпретирани су *Гудачки квартет оп. 74 бр. 3* Ј. Хајдна, *Гудачки квинтет у Ц дуру* Ф. Шуберта, арија из опере *Иван Сусањин* М. Глинке, *Соната за клавир и виолину у Г дуру* А. Рубинштајна, *Српске народне песме* за сопран и тенор уз пратњу клавира С. Мокрањца и *Дивертименто по српским мотивима* за клавир, виолину и виолончело Ј. Свободе. На репертоару ансамбла били су квартети и друга камерна дела Ј. Хајдна, В. А. Моцарта, Л. ван Бетовена, А. Дворжака, Р. Кројцера, Ј. Свободе и др. **2**. Клавирски квартет oснован 1925, чији су чланови били пијаниста Ћирил Личар, виолинисткиња Марија Михаиловић, виолиста Јован Зорко и виолончелиста Јуро Ткалчић, истакнути музички уметници који су наступали и као солисти, а Ћ. Личар и Ј. Зорко и у другим камерним саставима. Током осмогодишњег постојања припадало му је место међу најбољим камерним саставима Београда између два светска рата. Први концерт приређен је 15. I 1925. Извођен је уобичајени камерни репертоар, од барокних до савремених композиција, са посебним акцентом на делима Л. ван Бетовена и J. Брамса. Наступао је на самосталним концертима, а понекад са вокалним солистима, мецосопраном Ј. Стаматовић, сопраном З. Ђунђенац, баритоном Р. Ертлом. **3.** Гудачки квартет који је наступао и под именом „Квартет Тополски", по имену виолинисте, концертног солисте, камерног музичара и концерт-мајстора Београдске филхармоније. Основан 1937, а концертирао до 1941. Чланови квартета били су: Златко Тополски и Курт Хаузер (виолине), Иван Вајланд, касније Димитрије Доријан (виола) и Ладислав Хорват, касније Марчело Вијецоли (виолончело). Поред стандардног репертоара за гудачки квартет, овај камерни ансамбл је изводио дела П. Коњовића, М. Милојевића, С. Настасијевића и других југословенских композитора. ЛИТЕРАТУРА: Р. Пејовић, *Српско музичко извођаштво романтичарског доба*, Бг 1991; *Концертни живот у Београду (1919–1941)*, Бг 2004. Роксанда Пејовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ КЛАВИРСКИ СТУДИО **БЕОГРАДСКИ КЛАВИРСКИ СТУДИО**, уметничка радионица основана 1977. на иницијативу пијанисте и педагога Арба Валдме. Поред њега чланови студија били су Жика Јовановић, Никола Рацков и Душан Трбојевић, такође пијанисти и педагози. Циљ радионице било је испитивање могућности за проширивање клавирског звука, па тиме и типа концертних клавирских извођења. У зависности од звучних комбинација условљених његовим инструменталним саставом, студио је остваривао различите видове звука у оквиру богатог репертоара. Он је обухватао дела која су била позната домаћој публици и, претежно, она која нису често била на нашим концертним програмима. Тим подстицањем интересовања аудиторијума за нове видове звучне појавности већ познатих дела и за упознавање са мање популарним композицијама, **Б. к. с.** је плански испуњавао једну важну комуникацијску, пропагаторску и едукативну мисију. Високим нивоом својих интерпретација подстицао је домаће композиторе на стварање дела намењених разним извођачким комбинацијама у оквиру састава до четири клавира. Временом је прерастао у „Београдски студио клавијатурног звука", чиме је своје циљеве усмерио на све клавијатурне инструменте, а међу своје чланове укључио и композиторе заинтересоване за разнолика стваралачка истраживања тог медија. Мирјана Веселиновић Хофман \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ МАДРИГАЛИСТИ **БЕОГРАДСКИ МАДРИГАЛИСТИ**, хорски ансамбл основан 1951. Првобитно сачињен од чланова хорова Радио Београда II, Дома ЈНА и Београдске опере. Од настанка био је оријентисан ка ренесансној музици, као и барокним остварењима енглеских, француских, италијанских и немачких аутора, духовним делима домаћих и страних композитора, али и савременој музици. Поред оснивача М. Бајшанског, међу диригентима су били Д. Стефановић, В. Илић, Д. Миладиновић, В. Милић и А. Спасић. Захваљујући високим интерпретативним дометима, уједначеним и складним гласовима и техничком мајсторству, хор је освојио бројне награде на међународним такмичењима (Арецо, Лангхолен, Брно, Братислава и др.) и одржао запажене концерте у земљи и у иностранству (Француска, Немачка, Белгија, Холандија, Данска, Италија, СССР, Бугарска и др.). Ансамбл је заслужан и за многа извођења нових или мало познатих дела. Реализовао је аудио-снимке с остварењима домаћих и страних композитора различитих историјских епоха. Поводом 40. годишњице рада додељен им је Орден Св. Саве (1991). Ивана Перковић ![001_II_BG-madrigalisti-u-Velsu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-bg-madrigalisti-u-velsu.jpg)![002_II_BG-madrigalisti-u-Skupstini-grada.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-ii-bg-madrigalisti-u-skupstini-grada.jpg) \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ МАРАТОН → МАРАТОН **БЕОГРАДСКИ МАРАТОН** → **МАРАТОН** # БЕОГРАДСКИ МИР **БЕОГРАДСКИ МИР**, мир склопљен 18. IX 1739. између Аустрије и Турске, којим је окончан рат започет 1737. Претходио му је тешки војни пораз Аустрије код Гроцке (27. VII 1739). До мира је дошло посредовањем Француске. Уговор о миру има 23 члана. Њиме су одмах морала да буду обустављена сва непријатељства. Турска је под своју власт повратила територију данашње Србије, аустријску Влашку (Северински Банат) и појас уз Саву. Тврђаве Београд и Шабац морале су бити испражњене и порушене. Пловидба и промет Дунавом и Савом, пограничним рекама, били су слободни за обе уговорне стране. Проглашена је амнестија за све учеснике рата. Римокатоличким свештеницима и њиховим црквама на територијама које су припале Турцима потврђена су сва ранија права, као и право да царски посланик може да интервенише код Порте за веру, света места у Јерусалиму и за друге цркве. Ратни заробљеници с обе стране морали су бити ослобођени, а заробљеници у приватном поседу морали су бити откупљени. Осигурана је обострана слобода путовања, трговине и пловидбе. Трговцима Аустрије признате су повластице које су имали и трговци других пријатељских држава. Договорено је да се Алжирци, Тунижани, Триполитанци и Улцињани више не баве гусарењем. Аустријски трговци стекли су право да слободно тргују с Персијом по Дунаву и преко турске територије, што је обећано и персијским трговцима, али уз плаћање царине од 5% и намета рефтије. Једна мешовита комисија имала је задатак да за месец дана изврши разграничење. Обе стране су се обавезале да ће поштовати утврђене границе и туђу територију. Предвиђено је да могуће пограничне спорове решава једна комисија одабраних људи. Двобоји и узајамна изазивања били су забрањени, као што су биле забрањене и провале на туђе територије. За ухваћене нападаче важили су локални закони, а плен је морао бити враћен оштећеној страни. Пограничне власти биле су обавезне, под претњом губитка звања и живота, да посао обављају праведно. У случају поновног избијања непријатељстава између Аустрије и Турске на време су морали бити обавештени поданици како би са својим имањем могли неповређено да напусте државу, претходно плативши и наплативши своје дугове. Договорено је да хајдуке и пребеглице није смела да прима ниједна страна, него их је морала прогнати. За то су посебно, под претњом казни, биле задужене пограничне власти. Михаило Чаки и други мађарски емигранти морали су бити удаљени с границе. Да би се утврдили мир и пријатељство, уговором је предвиђено да обе стране упуте изванредне амбасадоре с поклонима, а да се државни изасланици примају уз одговарајући церемонијал и да имају исти имунитет и права као и представници других Турској пријатељских сила. У року од месец дана након потписивања уговора о миру цареви су га ратификовали. Мир је склопљен на 27 година, а предвиђено је да се тај рок може и продужити. Кримски кан, сва татарска племена и све власти били су дужни, под претњом најстрожијих казни, да се придржавају одредаба овог мира. ЛИТЕРАТУРА: J. Jacob Moser, *Der Belgradische Friedens-Schluß zwischen Ihro Roemisch-Keiserl. Majestaet und der Ottomanischen. Pforte mit Beylagen und Anmerkungen...*, Jena 1740; F. W. Ghillany, *Diplomatisches Handbuch*, II, Noerdlingen 1855. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ ПАМУЧНИ КОМБИНАТ **БЕОГРАДСКИ ПАМУЧНИ КОМБИНАТ**, предузеће настало 1962. спајањем Београдске текстилне индустрије и Текстилне индустрије „Сутјеска" из Земуна. Прве радионице које су биле у саставу **Б. п. к.** настале су још 1903. када је основано предузеће „Милан Јечменица и компанија", које је имало две мање радионице: штрикерско одељење и трикотажу. Оно релативно брзо напредује и до почетка I светског рата поред трикотаже има и ткачницу с припремом и око 400 радника. Предузеће се 1924. претвара у а. д. с капиталом од 10 милиона динара и мења назив у Прва београдска текстилна индустрија а. д. – Београд (ПБТИ). Економска криза га доводи у тежак финансијски положај и ПБТИ постаје власништво холандске банке „Маунтер а. д.". Иако је пожар 1927. потпуно уништио предионицу, а делимично и друга одељења, обновљено предузеће се поново снажно развија и већ 1930. у њему ради око хиљаду радника. Значајна промена настаје 1931. када, због презадужености власника, предузеће долази у руке чешке банке „Печек и комп." из Прага, која преузима дугове и реконструише постројења. Крајем 1933, потпуно реновирано, оно наставља рад заједно с трикотажом с Умке као а. д. Пред почетак II светског рата власници су емигрирали у Лондон, а контролу над предузећем поверили лондонској фирми „Селеј-ојл-лејн" (Salay-Oil-Lane LGC). Двадесетих и тридесетих година XX в. на територији Земуна и Новог Београда настало је и више мањих приватних пре-дузећа за производњу памучног предива и платна: ткачница сирове робе „Дингарац" и ткачница платна и фротир пешкира „Алда" (основане 1927/28), ткачница „Бранко Токин" (основана 1936) и предионица „Стела" (основана 1937/38). По завршетку II светског рата сва та предузећа су национализована, а октобра 1947. њиховим спајањем настаје Текстилна индустрија Сутјеска (ТИС). Маја 1947. ПБТИ постаје Текстилна индустрија Стаљинград, која касније мења име у Текстилна индустрија Београд (ТИБ). Спајањем ТИС-а и ТИБ-а 1962. настаје **Б. п. к.**, који се убрзано развијао и добро пословао. Производи су извожени, директно и преко конфекција, у више земаља Европе, Америке, Азије и Африке (1977. остварен је извоз од 36 милиона динара). Од 90-их **Б. п. к.** је био неликвидан, дугови према разним повериоцима су стално расли, а у време санкција није било могуће реализовати приходе из којих би се враћали. Од децембра 2001. комбинат је под стечајем. Током јуна 2003. и почетком 2004. део погона продат је компанији „Астра симит" чији је власник био Богољуб Карић. У августу 2006. од компаније „Астра симит" део **Б. п. к.** купује „Инвеј д.о.о", који јануара 2007. 50% свог удела у комбинату продаје „Делти М", а остатак, три месеца касније, „Ванитију". ЛИТЕРАТУРА: Д. Бишевац, Љ. Поповић, *Београдски памучни комбинат 1903–1978*, Бг 1978. Ведрана Марлог \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ ПАРИМЕЈНИК → ПАРИМЕЈНИК **БЕОГРАДСКИ ПАРИМЕЈНИК** → **ПАРИМЕЈНИК** # БЕОГРАДСКИ ПАЦОВ **БЕОГРАДСКИ ПАЦОВ**, пацов чији је експериментални модел дизајниран у Србији и прихваћен у свету, а намењен за базична истраживања у медицини и биологији. Носилац је рецесивног мутант гена *b.* Припада типу Азијског црног пацова *R. nоrvegicus*, с полиморфним X-хромозомима. Хомозиготни b/b пацови имају хипохромну, микроцитну анемију, док се хетерозиготи не разликују од нормалних пацова. Анализа ћелија коштане сржи открила је високу фреквенцију тетраплоидије како код b/b тако и код +/b пацова у поређењу са +/+ пацовом. ЛИТЕРАТУРА: С. Ивановић, Ђ. Сладић Симић, „Цитогенетичка испитивања ћелија коштане сржи београдског лабораторијског пацова", *Генетика*, 1982, 14 (2). Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК **БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК**, турска административна област. Уобичајен али погрешан назив за турску управну област којом су управљали турски намесници у Београду, а која се за време турске владавине службено звала Смедеревски санџак (тур. *Semendire Sancağl* или *Liva-i Semendire*). Назив пашалук вероватно је настaо у XVIII в. јер су од почетка тога вeка турски намесници у Београду имали титулу паше, а стално седиште у Београду. Из народног говора овај је назив прешао у западну званичну преписку и у домаће писане споменике, а одатле и у савремену научну литературу. **Б. п.** је основан 1459. после пада Смедерева (20. јуна) под турску власт и обухватао је северни дeо српске деспотовине. Први намесник области (санџак-бег) био је Мехмед–бег Минетовић (1459‒1463). После турског освајања Београда 1521. новоосвојена територија прикључена је Смедеревском санџаку, а седиште је из Смедерева премештено у Београд. Као истакнута турска погранична област која је деценијама служила као полазна тачка за турска продирања у Средњу Европу, **Б. п.** је спадао у тзв. акинџијске санџаке, даванe на управу истакнутим акинџијским вођама који су вршили честе упаде у Угарску. Од 1541. до 1686. био је у саставу Будимског пашалука. У том периоду, а нарочито у XVII в., **Б. п.** није имао важност коју је имао до пада Будима, па је често додељиван будимским пашама као нека врста лена. Карловачким миром 1699. враћен је у састав Румелијског пашалука у којем је остао до ослобођења Србије. Како је тада Београд опет постао за Турску важно погранично упориште, у њему се стално налазио посебан мухафиз (чувар и заповедник пограничне зоне), којем је отада готово редовно додељивана и управа над целим **Б. п**. Територија **Б. п.** у раздобљу 1459‒1521. обухватала је северни део преполовљене српске деспотовине, који је уговором између султана Мехмеда II Освајача и деспота Ђурђа Бранковића 1455. био под влашћу деспота, а падом Смедерева 1459. дошао је под турску власт (осим Београда, Шапца, Колубаре, Мачве и Посавине, који су раније били уступљени Угарској). Територија пашалука је до 1467. била подељена на следеће нахије: Брвеник, Јагодина, Кучево, Лепеница, Левач, Маглич, Љубостиња, Некудим, Островица, Раља, Рудник и Сокол. Касније је санџаку припојено средње Подриње са Зворником и Сребреницом, а између 1467. и 1476. припојено је Браничево. Оснивањем Зворничког санџака, који се први пут помиње 1483, део територије **Б. п.** припојен је новој управној једници. Турским освајањем Београда 1521. пашалук је знатно проширен ‒ у његовим границама нашле су се земље које су улазиле у састав Србије (1455‒1459) заједно с подручјем које је раније уступљено Угарској. Овакав територијални облик опстао је до XIX в., једино је Шабац у првој половини XVII в. припојен Зворничком санџаку, а Ужице je крајем XVII или почетком XVIII в. припало Босанском пашалуку. Крајем XVIII в. пашалук се делио на 12 нахија: Београдску, Смедеревску, Пожаревачку, Ћупријску, Јагодинску, Крагујевачку, Ужичку, Ваљевску, Шабачку, Рудничку, Соколску и Борачку. **Б. п.** је три пута био под аустријском окупацијом (1688‒1690, 1718‒1739, 1789‒1791). Завршетком Бечког рата Карловачким миром 1699, којим је аустријска граница померена до Саве и Дунава, **Б. п.** је поново постао погранична област. За време друге окупације на територији пашалука успостављена је тзв. Краљевина Србија. Београдским миром 1739. поново је успостављена турска власт. Криза Османског царства у XVIII в. проузроковала је појаву јаничара у **Б. п.**, а с њима и установљење читлука и читлуксахибија, због чега су се дажбине умножиле. Пред крај аустро-турског рата 1788‒1791. Срби из **Б. п.** покушали су да за Србију издејствују аутономију по угледу на Влашку и Молдавију. У томе нису успели и по Свиштовском миру 1791. **Б. п.** је враћен Турској. Порта је јаничарима забранила повратак у пашалук због чега се између њих и централне власти заметнула борба која је трајала осам година. Јаничари су је водили у савезу с видинским одметником Османом Пазваноглуом. Заузимали су Београд 1792, 1795. и 1797, али су сваки пут из њега протеривани. Срби су се у овој борби држали најпре неутрално, а касније су, на позив београдског паше Хаџи-Мустафе, стали на страну Порте и својом војском помогли да се јаничари истерају из пашалука. Порта је после Свиштовског мира 1791. Србима у **Б. п.** дала следеће повластице, које су потврђене ферманима из 1793. и 1794: 1. бирање обор-кнезова и кнезова као непосредних власти у народу; 2. забрана Турцима да се насељавају по српским местима и да бесплатно и силом узимају било шта од Срба; 3. утврђен порез од 15 гроша годишње на пореску главу; 4. осим пореза, плаћање само редовних царских и спахијских дажбина; дажбине у натури биле су ограничене на извесну количину дрва и сена; 5. слободно подизање цркава и манастира и слобода трговине. За ово су Срби били обавезни да својом снагом бране **Б. п.** од јаничара. С овим повластицама пашалук је добио обележје аутономне области. Године 1796. на обор-кнезове је пренето и прикупљање дажбина од народа, а 1797, услед нове опасности која је запретила од Пазваноглуа, установљена је и српска народна војска са сопственом организацијом. Служба у народној војсци и учешће у борбама против јаничара дали су прилике Србима да се снабдеју оружјем и да науче да ратују, па се у тим борбама и стварао потоњи устанички кадар. И привредно стање се поправило, а трговина стоком и занати почели су се нагло развијати. Наполеонов напад на Египат 1798. приморао је Турску да се измири с Пазваноглуом, како би могла сву своју војну силу бацити на одбрану Египта. Једном тачком тога измирења одобрено је, на Пазваноглуов захтев, да се београдски јаничари могу вратити у Београд на своја ранија имања. Већ у пролеће 1800. убили су у Шапцу обор-кнеза Ранка Лазаревића, а у августу 1801. дигли буну у Београду, затворили пашу Хаџи-Мустафу у град и погубили га. Четири главне вође јаничара (дахије) разделили су **Б. п.** између себе и завели своју управу. Тиме је дотадашња кнежинска аутономија била уништена. За време Првог српског устанка укинута је турска управа која је обновљена 1813. После 1815. заведена је двојна српско-турска управа. Хатишерифом из 1830. **Б. п.** је постао аутономна Кнежевина Србија. [![001_II_BG-pasaluk-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-bg-pasaluk-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-ii-bg-pasaluk-karta.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Д. Пантелић, *Београдски пашалук пред Први српски устанак* 1794‒1804, Бг 1949; Е. Бојанић-Миљковић, *Смедеревски санџак 1476‒1560*, *земља, насеља, становништво*, Бг 2004. Радомир Ј. Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ ПРЕВОДИЛАЧКИ СУСРЕТИ **БЕОГРАДСКИ ПРЕВОДИЛАЧКИ СУСРЕТИ**, међународни стручни скуп посвећен теорији, историји и пракси књижевног превођења, који од 1975. сваке године у Београду организује Удружење књижевних преводилаца Србије. На 36 сусрета до 2011 (осим 1999, када нису одржани) учествовало је више од 300 теоретичара и историчара књижевности, преводилаца и лингвиста из преко 50 земаља са свих континената, као и неколико стотина домаћих. Међу учесницима су били: већина преводилаца српске књижевности у свету, многи функционери Међународног савеза преводилаца (за време III сусрета 1977. одржана је и седница Савета), истакнути теоретичари и историчари превођења, али и стручњаци за друге области. Поднето је око 700 реферата, уз дискусију и разговоре за округлим столом, те пратеће приредбе: књижевне вечери, гостовања и обиласци културноисторијских споменика у Републици. Српска преводна књижевност и превођење српске књижевности у свету сталне су теме Сусрета. Међу рефератима о српској преводној књижевности истичу се они о преводима са арапског, грчког, енглеског, италијанског, латинског, мађарског, немачког, персијског, пољског, руског, словеначког, турског, француског, холандског. Од прилога о превођењу српске књижевности у свету могу се набројати они о преводима на албански, бугарски, грчки, енглески, јапански, мађарски, македонски, немачки, пољски, руски, словачки, словеначки, турски, украјински, фински, француски, хиндски, чешки, шпански и др. Више је саопштења посвећено погледима српских писаца на превођење, а неки од њих, као Исидора Секулић и Станислав Винавер, били су предмет ширег разматрања. Теорија превођења, преводилачка поетика, историја преводне књижевности и критика превода више пута су били у средишту пажње, али се она често усредсређивала и на преводне жанрове, попут превода поезије и драме, превода за децу и омладину и сл., те на посебна питања, као што су: национални колорит изворника, књижевна традиција, слобода и верност, временска дистанца, језичко и стваралачко у преводу, превођење као тумачење, а нарочито однос преводне и националне књижевности, преводилаштво и национална култура, превођење као чин културне политике и друштвени положај преводилаца. Сусрете су од почетка редовно пратили домаћа дневна и периодична штампа, радио и телевизија. О њима су објављивали прилоге и међународни часописи *Babel*, *Translatio*, *Literatura na świecie*, гласила преводилачких организација и др. Међународни савез преводилаца уврстио их је међу најугледније књижевнопреводилачке манифестације у свету (по оцени из резолуције Х светског конгреса преводилаца у Бечу 1984. и више потоњих, као и међународног скупа „Књижевност и превођење" у Москви 1991). Од 1976. реферати и прилози у дискусији са Сусрета објављени су на око 3.700 страна у 14 редовних и повремених зборника *Преводна књижевност* (1976‒1986, I–XII), а затим: *Преводна књижевност* *XIII–XXII* *1987–1996* (2001), *Преводна књижевност* *XXIII–XXVI 1997–2001* (2002) и *Преводна књижевност* *XXVII–XXVIII* *2002–2003* (2005). Од XXIX сусрета (2004) прилози се објављују на компакт-дисковима. Оснивањем **Б. п. с.** и објављивањем првих томова *Преводне књижевности*, 70-их година XX в. почиње да се ствара домаћа теорија превођења у тесном додиру са светском, која у наредном раздобљу кулминира већим бројем ауторских књига о превођењу. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Јанићијевић, „Нова Преводна Књижевност", *Исидоријана*, 2001‒2002, 10‒11. Јован Јанићијевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ САЈАМ **БЕОГРАДСКИ САЈАМ**, значајна привредна смотра, на коју с великим амбицијама долазе водећи светски и домаћи произвођачи и трговци. Спада у најстарије сајмове у југоисточној Европи. Идеју о сајму, тј. о организовању опште земаљске изложбе, дала је београдска Трговачка комора 1914, али је реализацију омео I светски рат. Нове иницијативе Трговачке коморе Београда довеле су до оснивања Друштва за земаљске изложбе у Београду 1923. Иницијатива није реализована све до 1933, када су београдски привредници дошли на идеју о организовању сајма узорака, као једне од првих мера које треба предузети ради привредног јачања Београда и целе земље. Друштво је променило име у Друштво за приређивање сајма и изложби у Београду (скраћено: Београдски сајам и изложбе). Проблем места за изложбени простор решен је 1935, када је Веће општине града Београда уступило, бесплатно на 50 година, на левој обали Саве, иза Земунског моста, земљиште површине 36,33 ха. ![001_II_BG-sajam-1937.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-bg-sajam-1937.jpg) Организовањем Првог међународног сајма узорака у Београду 1937. напори Друштва успешно су реализовани. Влада Илић, председник града Београда (1935–1939), индустријалац и један од оснивача Друштва из 1923, најзаслужнији је за отварање првог **Б. с**. Први председник сајма био је Милан Стојановић, председник Занатске коморе Београда и занатске штедионице. На првом сајму, 11–21. IX 1937, било је 250.000 посетилаца (око 10.000 из иностранства), што је више од укупног броја становника града. Одзив излагача био је велики: учествовало је укупно 883 излагача, од којих 484 из Југославије и 399 из иностранства (184 из Немачке, 46 из Италије, 25 из Чехословачке, 22 из Румуније, 21 из Мађарске, 17 из Аустрије, 17 из Данске, 14 из Швајцарске, 13 из САД, девет из Француске, седам из Енглеске, пет из Бугарске, четири из Шведске, два из Белгије, по један из Финске, Холандије и Јапана). Укупни закупљени простор износио је 19.821 м2 (од којих 17.684 м2 у павиљонима и 2.137 м2 на отвореном простору). Велики успех првог сајма дао је подстрек организаторима за његово даље изграђивање, те је сајмиште сваке године проширивано. У наредним годинама организоване су по две изложбе – пролећни и јесењи сајам: пролећни међународни сајам 1938. имао је 383 излагача, а на Другом великом јесењем сајму било је 910 излагача (671 из иностранства). На прва три сајма робу је изложило готово 3.000 фирми из 17 земаља, а било је 550.000 посетилаца. Упоредо су одржаване изложбе, модне ревије, ревије луксузних аутомобила, концерти итд. Јануара 1938. павиљон бр. 1 добио је затворени тениски терен, а одржано је и неколико успелих бокс-мечева. Од 5. до 15. III 1938. одржан је Први међународни салон аутомобила, на којем је 107 излагача приказало 375 модела путничких и теретних аутомобила, аутобуса, мотоцикала, бицикала, трактора и чак један моторни багер. Салон је наредне године проширен Изложбом путева и туризма. ![002_II_BG-sajam-pokayatelj-razvoja-tabela-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-ii-bg-sajam-pokayatelj-razvoja-tabela-1.jpg) Изложбени простор **Б. с.** прошириван је сваке године, тако да је за Јесењи сајам 1940. било осам павиљона у јавном власништву и 23 приватна, а националне павиљоне имали су Мађарска, Румунија, Италија, Чехословачка, Турска и Немачка. Међународне политичке прилике уочи II светског рата утицале су на неравномерно кретање основних показатеља сајма. Други светски рат прекинуо je сајамску делатност у Београду и довео до готово потпуног уништења сајамског простора. Немачки окупатори претворили су Београдско сајмиште у концентрациони логор, који је основао Гестапо у јесен 1941, а у лето 1944. преузеле су га усташе да би га ликвидирале и уништиле документацију. Непосредно после рата питање обнове **Б. с.** није постављано иако су привредници с пуно ентузијазма на Коларчевом народном универзитету организовали прву послератну Модну ревију с изложбом текстила и трикотаже (1949), а на Техничкој високој школи изложбу локалне индустрије и занатства (1951). Предлог за организовање првог послератног сајма изнели су 1952. привредници Београда. Генералним планом развоја Београда из 1950. било је предвиђено да се нови сајам подигне на Новом Београду, неколико километара узводно од предратне локације. На иницијативу Трговинске коморе фебруара 1952. формирана је комисија са задатком да испита могућности обнове рада **Б. с**. Комисију су чинили угледни професори, архитекти, урбанисти и привредници, а један од најватренијих заговорника био је Јаша Рајтер, секретар Савета за комуналне послове, касније генерални директор Сајма. Од три могуће локације изабран је простор некадашње баре Венеција. Народни одбор града Београда 1953. донео је одлуку о обнављању **Б. с.** и о изградњи сајмишта на десној обали Саве, од железничког моста на Сави према Булевару војводе Мишића све до надвожњака на Чукарици, површине око 240.000 м2. Сајам је отворен 7. VI 1957. Изложбом енергетике и електропривреде Југославије, а 23. августа отворен је Специјализовани међународни сајам технике, са 1.500 излагача, од којих 850 из 28 земаља света. У току 10 дана сајам је посетило 1.150.000 посетилаца. Током 1957. организоване су још две изложбе: Недеља снабдевања и Други међународни сајам књига. Број приредби, излагача и посетилаца наредних година се повећавао. Тако је 1965. било укупно 15 привредних приредби (11 међународних) у укупном трајању од 153 дана, 1971. уведени су Летњи и Зимски вашар. Године 1974. организована је прва Међународна изложба технолошких иновација и трансфера технологије, а упоредо с њом одржана је посебна међународна конференција 30 земаља, уз подршку и сарадњу агенција ОУН и УНКТАД. Укупан број посетилаца сајамских приредби 1978. премашио је два милиона, 1987. само на Салону аутомобила било је 500.000 посетилаца, док је исте године најпосећенији био Новогодишњи вашар са 800.000 продатих улазница. **Б. с.** је постао популарно место и за одржавање непривредних манифестација: спортске приредбе, боксерски Меч шампиона (1957), Европски шампионати у кошарци (1961), боксу (1961) и атлетици (1969), Пети куп Европе у гимнастици (1963), Ауто-родео (1973), Изложба тркачких аутомобила (1970), Бугарска изложба (1981), Достигнућа совјетске науке и технике (1984), Мир и опстанак – Светска изложба уметничке фотографије (1985), бројне свечаности и скупови, ликовне изложбе, концерти и приредбе и др. У склопу **Б. с.** 1958. подигнута је зграда за Клуб пословних људи, која је преуређена у студио ТВ Београд, одакле је 23. августа емитована и прва емисија Телевизије Београд. Важније манифестације на **Б. с.** су: Међународни сајам аутомобила (од 1938, садашњи назив Међународни салон аутомобила, члан Међународне организације произвођача аутомобила – OICA); Међународни сајам књига (основан 1957); Међународни сајам технике и техничких достигнућа (основан 1957, спада у најстарије изложбе; од 1958. члан је Уније међународних сајмова – UFI, Париз) састоји се од неколико изложби: Интегра – интегрисана фабрика XXI в., Мереко – уређаји и опрема за мерење, регулацију и контролу, Технотроника – рачунари и микроелектроника, комуникације/телекомуникације, електроакустика, забавна електроника, иновације, нове технологије, биотехнологија, екологија, нови материјали и слично, КГХ – уређаји и опрема за грејање, хлађење и климатизацију, процесна техника, Транс-Балкан – логистика и транспорт, итд.; Међународни пролећни сајам одевања, коже, обуће и опреме (основан 1959); Међународни сајам намештаја, опреме и унутрашње декорације (од 1967. UFI); Сајам опреме и средстава за савремену наставу – Учила (од 1970); Међународни сајам заштите и безбедности (од 1971); Међународни сајам хране, пића и опреме (од 1973); Сајам видео, хај-фај, фото-кино опреме и оптике (од 1974); Међународни сајам опреме за медицинску и фармацеутску индустрију – Meдифарм (од 1975); Међународни сајам грађевинарства (од 1976. UFI); Међународни сајам туризма, спорта и наутике (основан 1977. као Сајам наутике; 2004. примљен у Европску асоцијацију туристичких пословних сајмова; организован по стандардима Светске асоцијације пословних туристичких сајмова – ITTFA; касније – три одвојена сајма ETTFA); Међународна изложба опреме и технологије за коришћење сунчеве енергије и других обновљивих енергетских извора Солар (основана 1978, данас Сајам соларне енергије); Сајам графичке и папирне индустрије – Графима (основан 1979. као Међународна изложба графичких машина); Међународни сајам мале привреде (основан 1980, од 2002. Међународни сајам предузетништва за мала и средња предузећа); Сајам нових технологија – Новотех (од 1990); Опрема за канцеларијско пословање – Биро експо (од 1993. Међународни сајам информативно-биротехничке опреме); Сајам заваривања; Гас и нафта (од 1996); Међународни сајам лова и риболова; Међународни сајам слободног времена – Хоби; Међународни сајам опреме за хотелијерство – Све за ваш хотел; Међународни сајам хортикултуре, цвећарства и икебане (од 1996); Међународна изложба лековитог биља и препарата од меда – Дарови природе (од 1998); Сајам пластике, гуме и опреме – Бепласт (од 2002); Међународни конгрес и сајам козметике, соларијума, опреме, wellness-а, spa и неге косе – Додир Париза (од 2003); Међународни сајам заштите животне средине (од 2004); Сајам наоружања и опреме (од 2004); Пословни сајам и конференција за управљање земљиштем, геоинформације, грађевинску индустрију и животну средину (од 2004); Међународни сајам енергетике (од 2005); Сајам посвећен беби-опреми, играчкама, дидактичким програмима, дечјој конфекцији, обући и козметици, као и опреми за дечје собе – Дете; Интернационални сајам брендова (од 2005); Сајам мотоцикала и бицикала (од 2006); Међународни сајам некретнина и инвестиција (од 2006). Поред ових значајне су манифестације: Сајам маркетинга, пропаганде и медија Маркекспо (од 2003), Међународни сајам прехране и опреме (од 1974), Експо-зим – размена зимске и рекреативне опреме (од 1986), Новогодишњи вашар (од 1961) и CACIB – међународна изложба паса (од 1970). У склопу Сајма значајно место има и Светски трговачки центар, као члан Асоцијације светских трговачких центара (WTCA) са седиштем у Њујорку. **Б. с.** је оснивач Светског трговачког центра Београд априла 1991, те члан Асоцијације сајмова Југоисточне Европе (EASE) и Централноевропске асоцијације сајмова (CEFA). Током година велики углед стекле су и награде **Б. с.**, које се додељују најбољим експонатима у појединим робним групама, на основу посебно формираних стручних жирија и у различитим областима оцењивања. Међу њима се истичу Златна и Сребрна Кошута и Лане (за најуспешније домаће произвођаче на Међународном сајму моде, коже и обуће), Златна визура (на Међународном сајму грађевинарства), Златна и Сребрна табла (на Сајму учила), Златни и Сребрни печат (на Сајму графичке и папирне индустрије Графима), Златни и Сребрни кључ (на Међународном сајму намештаја) итд. Челни људи **Б. с.** после II светског рата били су: генерални директори Олга Дивац (1953–1959), Јаша Рајтер (1959–1974), Миладин Шакић (1974–1983), Ђурђе Миковић (1983–1990), Синиша Зарић (1990–2002), Бранко Глигорић (2002–2004), Анђелко Трпковић (2004–2010), Снежана Миљанић (од 2010). Зоран Бјелановић; Радоје Буквић ![003_II_BG-sajam-1957.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/003-ii-bg-sajam-1957.jpg) **Б. с.** обухвата архитектонско-урбанистички комплекс смештен између Булевара војводе Мишића и десне обале Саве. Пројекте за **Б. с.** израдио је 1954. архитекта Милорад Пантовић, а његови конструктори били су инжењери Милан Крстић и Бранко Жежељ. Са око 40 ха укупног простора и 20 великих грађевинских објеката највећа је сајамска институција на територији Србије. У 14 хала има преко 100.000 м² изложбеног и пословног простора, а укупна површина отвореног изложбеног простора, који обухвата територију између хала и реке Саве, те атријум између хала 2 и 3, износи 35.363 м². Централна хала (Хала 1), кружног облика с ребрастом куполом са преднапрегнутим бетонским прстеном, саграђена је по пројекту Милорада Пантовића, а аутор конструктивног решења био је Бранко Жежељ. Представља у светским оквирима једну од најмонументалнијих грађевина с куполом која је, са својим пречником од 109 м, до данас највећа купола од преднапрегнутог бетона на свету, а у периоду од 1956 (када је завршена) до 1965. била је највећа купола на свету уопште. Максимална висина у темену хале износи 30,78 м. Својом архитектуром издвајају се још и хале 2, 3 и 14. Хала 2 је пројектована из два спојена квадратна дела, димензија 48 × 48 м, покривена љускастом конструкцијом од преднапрегнутог армираног бетона дебљине 9–20 цм, а максимална висина хале у темену је 22,62 м. Хала 3 је правоугаоног облика, димензија 70 × 48 м, с лучним зидовима, а максимална висина темена хале достиже 24 м. Хале 2 и 3 пројектовао је Милорад Пантовић, аутор конструктивног решења био је Милан Крстић, а изграђене су 1956. Хала 14 је армиранобетонске конструкције правоугаоног облика, димензија 112 × 76 м, а спојена је с Халом 1 прелазним делом. У архитектонском смислу, хале 1, 2 и 3 су ремек-дела тадашњих техничко-технолошких могућности српског градитељства. Поред изложбеног простора **Б. с.** располаже и адекватним пословним простором, магацинима и радионицама. У оквиру сајма функционишу пратећи садржаји као што су пошта, банка, туристичка агенција, царинска служба, амбуланта и значајни угоститељски капацитети, а одржавају се и многобројне културне манифестације, изложбе, концерти, научни и специјализовани скупови. Милан Мирковић ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, „Београдски сајам", у: *Привредни летопис Задужбине Николе Спасића*, II, Бг 1937; *Београдски сајам*, Бг 1954; Б. Несторовић, *Архитектура новог века*, Бг 1964; М. Митровић, *Новија архитектура Београд*а, Бг 1975; В. Милосављевић, *Београдски сајам 1937–1957–1987*, Бг 1987; *Београдски сајам 1937–1957–1997*, Бг 1997; М. Несторовић, *Конструктивни системи, принципи конструисања и обликовања*, Бг 2000. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ САЈАМ КЊИГА **БЕОГРАДСКИ САЈАМ КЊИГА**, сајамска манифестација која је под овим називом почела да се одржава од 1957. у халама Београдског сајма, сваке године крајем октобра. По карактеру и учесницима спада у међународне сајмове узорака. Један је од 29 књижарских сајмова у свету који имају такав карактер. После сајмова у Франкфурту и Варшави највеће је стециште издавача књига. На првом сајму 1957. излагало је само 60 домаћих и 36 страних издавача из 16 држава Европе, Америке и Азије. Године 1970. сајам је отворио нобеловац Иво Андрић. Од тада ову сајамску манифестацију отварају угледни домаћи писци. Први **Б. с. к.** одржан је 7. VI – 1. VII 1930. у оквиру Свесоколског слета. Било је 13 учесника, међу којима и најпознатије књижарнице-издавачи тога времена (Геца Кон, Нолит, Српска књижевна задруга и др.). Правим претечом данашњег **Б. с. к.** сматра се Први београдски сајам узорака, одржан 11–21. IX 1937. у павиљонима Београдског сајма узорака, који су изграђени исте године. Међу 883 излагача нашла су се и четири издавача књига. Две године касније, 7–17. IX 1939. у павиљону Задужбине Николе Спасића, у оквиру Београдског сајма узорака, учествовали су сви велики југословенски издавачи, као и све велике културно-издавачке државне установе. Први југословенски сајам књига одржан је, под покровитељством председника Републике Јосипа Броза Тита, 3–7. XI 1956. на Велесајму у Загребу. На овом сајму било је изложено око 12.000 књига свих југословенских издавача, заједно са издавачима из Аустрије, Чехословачке, Немачке, Пољске и других земаља. Преласком у Београд сајам је добио свој назив, сталност термина и устаљеност сајамског простора. Поводом сајамске свечаности 1957. покренута је ревија „Књига и свет". На 50. јубиларном сајму, одржаном крајем октобра 2007, учествовало је преко 700 домаћих и страних издавача. ЛИТЕРАТУРА: З. Јовановић, „О 50-годишњици Београдског сајма књига", *Преводилац*, 2005, 3–4; С. Стојанчев, „Заборављени траг предака", *НБЧ*, 2005, 1. Милош Немањић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ СПОРАЗУМ → БЕЛИЧКИ СПОРАЗУМ (1815) **БЕОГРАДСКИ СПОРАЗУМ** → **БЕЛИЧКИ СПОРАЗУМ (1815)** # БЕОГРАДСКИ СПОРТ КЛУБ (БСК) **БЕОГРАДСКИ СПОРТ КЛУБ (БСК)**, најзначајнији фудбалски клуб у Србији између два светска рата и уз загребачки *Грађански* најуспешнији у тадашњој Југославији. Основали су га 1. IX 1911. чланови Борачко-лоптачког друштва *Српски мач*, који су искључени из клуба јер су упркос забрани управе у мају 1911. гостовали у Загребу и изгубили две утакмице од ХАШК-а. Први председник био је првотимац Андра Јовић, а секретар Душан Милошевић. Обојица су били чланови првог олимпијског тима Србије на Олимпијским играма у Стокхолму 1912, Јовић као стручни руководилац, а Милошевић као спринтер. Прву утакмицу на свом игралишту на тзв. Тркалишту на Булевару краља Александра **БСК** је одиграо 13. октобра и победом над *Шумадијом* са 8:1 најавио доминацију у српском фудбалу. Она је настављена по обнављању клуба после I светског рата, а 5. V 1929. отворен је нови стадион **БСК**-а на Топчидерском брду, са покривеним трибинама, који је могао да прими 50.000 гледалаца. Шесторица играча **БСК** играли су у репрезентацији Југославије, која је на I светском првенству у Уругвају 1930. освојила бронзану медаљу. **БСК** је био првак државе 1931, 1933 (прво лигашко такмичење), 1935, 1936. и 1939, а често је играо у иностранству (1936. одиграо је 23 утакмице у Француској, Холандији, Немачкој, Швајцарској и Мароку) што је био значајан извор прихода којим су се финансирале јака атлетска секција (Петар Клинг, Стеван Ленерт, Алекса Спахић) и екипа хазенашица, која је била међу најбољима у земљи. **БСК** је дао низ фудбалских легенди међу којима су Благоје Моша Марјановић, Александар Тирнанић, Милорад Арсенијевић, Фрањо Глазер, Срђан Мркушић, Густав Лехнер, Ђорђе Вујадиновић и др., као и истакнуте фудбалске функционере као што су Михаило Андрејевић Андрејка и Светозар Кика Поповић. После II светског рата **БСК** је расформиран на основу иницијативе са конференције радничких спортских клубова, одржане 18. II 1945, којом су осуђени сви клубови који су за време окупације „подржавани од окупатора и народних издајника наставили са својим радом и приредбама". У лето 1945. стадион **БСК**-а додељен је *Партизану*. ЛИТЕРАТУРА: *50 година БФС*, Бг 1973; *Енциклопедија физичке културе*, I, Зг 1975. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ СТИЛ **БЕОГРАДСКИ СТИЛ**, књижевнојезички израз основан на језику београдског грађанског становништва које говори књижевним српским језиком као својим матерњим језиком. По А. Белићу то је „уједначени језик интелектуалних кругова београдских", настао тако што су писци, долазећи из области у којима се говори добрим народним језиком (Љ. Ненадовић из Бранковине, Л. К. Лазаревић из Шапца, Поцерја, Ј. Дучић из Херцеговине и др.), прихватали фонетику и морфологију београдског језика и давали свом језику опште обележје. Типични су ствараоци и представници овог стила и писци као М. Ракић и М. Глишић и многи који се нису родили у Београду, а уједначили су свој језички израз са општим београдским, да би стварање тога језика наставили В. Илић, Љ. Недић, Б. Поповић, С. Јовановић, М. Ракић, Ј. Скерлић као Београђани по пореклу, којима се придружују сви књижевници који долазе са стране. Они, од Љ. Ненадовића до С. Матавуља, Ј. Дучића, И. Андрића и др., „добијајући од Београда општи колорит – брзо постају учесници... у изграђивању истога ткива књижевног језика", управо зато што им је, као и београдским књижевницима, „иста народна основица књижевног језика". Као главну одлику **б. с.** Белић наводи његову повезаност са народним језиком и слободу у употреби језичких средстава у оквирима општих линија Вуковог књижевног језика. ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, *Око нашег књижевног језика*, Бг 1999. Живојин Станојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ ТРИЈЕНАЛЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ УМЕТНОСТИ **БЕОГРАДСКИ ТРИЈЕНАЛЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ УМЕТНОСТИ**, ликовна смотра савременог југословенског ликовног стваралаштва. Одржавала се у Београду, у трогодишњем ритму од 1961. до 1970, а затим и 1977. и 1988. Манифестација је под називом Тријенале ликовних уметности основана 1960. на иницијативу Савета за културу Народног одбора града Београда, Фонда за унапређење ликовне уметности „Моша Пијаде" и СЛУЈ-а. Настављајући традицију доратних Југословенских уметничких изложби, стална изложба Тријенала представљала је организовани облик излагања дела савременог југословенског сликарства и вајарства. Први тријенале одржан је 1961. у Хали 3 Београдског сајма. Године 1964. преименован је у Југословенски тријенале ликовних уметности. Уз посебан осврт на дела „новог реализма", изложба Другог тријенала (1964) била је ревијалног карактера. Творци концепта Трећег тријенала (1967) одлучили су се за изложбу студијског типа, која би указала на „стилске групе", тј. ликовне поетике које су обележиле југословенско ликовно стваралаштво у протекле три године. Правилником Четвртог тријенала (1970) ова ликовна манифестација преименована је у Београдски тријенале југословенске ликовне уметности, док је организација поверена Музеју савремене уметности у Београду. После Четвртог тријенала манифестација губи тријенални карактер јер је Пети тријенале одржан 1977, а Шести 1988. Панорамског типа, изложба Шестог тријенала маркирала је значајна остварења и водеће личности југословенске уметничке сцене у периоду 1985–1988, а укључивањем архитектуре, цртежа и таписерије наговестила је тежњу да Тријенале прерасте у ширу уметничку смотру. ЛИТЕРАТУРА: *I тријенале ликовних уметности*, Бг 1961; *2. тријенале ликовних уметности,* Бг 1964; *IV тријенале југословенске ликовне уметности*, Бг 1970; *Пети београдски тријенале југословенске ликовне уметности*, Бг 1977; В. Сујић, Предговор, у: *6. београдски тријенале југословенске ликовне уметности*, Бг 1988. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКИ ТРИО **БЕОГРАДСКИ ТРИО**, клавирски трио основан 1963. у саставу Андреја Прегер (клавир), Александар Павловић (виолина) и Виктор Јаковчић (виолончело). Ансамбл чији су чланови своје богато солистичко и камерно искуство преточили у складно заједничко музицирање и који је већ на првом концерту показао озбиљност приступа извођењу одабраних дела, техничку беспрекорност, ширину стилске културе и префињени смисао за камерно музицирање. Имао је опсежан репертоар од класичног и романтичног до савременог стваралаштва, а посебну пажњу посветио је домаћој камерној музици. Сем концерата у Београду и другим југословенским градовима, те наступа у емисијама радио-станица и на телевизији, **Б. т.** је гостовао у европским културним центрима и свирао на фестивалима у земљи и иностранству. Дубоко улазећи у садржај изведених опуса, остављао је утисак ауторитативног, академског, звучно уравнотеженог, прецизног и сигурног ансамбла. А. Прегер је својим изразитим темпераментом давао карактер интерпретираним композицијама, А. Павловић је свирао спонтано, рафиновано, музикално, лепим тоном, а В. Јаковчић је испољавао техничку спрему, префињеност, распевани тон и изразити смисао за лирику. Роксанда Пејовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКО ДРАМСКО ПОЗОРИШТЕ **![001_II_BGDP_Sekspir-ukrocena-goropad.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-bgdp-sekspir-ukrocena-goropad.jpg)БЕОГРАДСКО ДРАМСКО ПОЗОРИШТЕ**, наставило је делатност Градског позоришта, основаног 1947. Радило је у Дому културе, у Лазаревићевој улици. Прва представа *Младост отаца* Б. Горбатова изведена је фебруара 1948. у Народном позоришту. Ансамбл су чинили дипломирани ученици Драмског студија Народног позоришта. Први управник Градског позоришта био је Обрад Недовић. Зграду на Црвеном крсту позориште је добило 1949, од када је деловало као **БДП**. Педесетих година XX в. позориште је отворило врата светској и авангардној литератури, уз неговање домаћег репертоара. „Златне године" на Црвеном крсту почињу 1951. представом *Сламни шешир* Е. Лабиша, у режији Соје Јовановић. **БДП** је изводило дела А. Милера и Т. Вилијамса истовремено кад и Европа. Први приказани мјузикл био је *Плачи вољена земљо* А. Патона. Тада су се изводила Пристлијева *Опасна окука*, Милерова *Смрт трговачког путника*, Салакруове *Ноћи гнева*, Анујев *Бал лопова*, Вилијамсове *Стаклена менажерија*, *Мачка на усијаном лименом крову*, Крлежин *Вучјак*, Брехтови *Мајка храброст*, *Добри човек из Сечуана*, те *Злочин и казна* Достојевског. ![002_II_BGDP_Nusic-Pokojnik.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-ii-bgdp-nusic-pokojnik.jpg)Забрана представе *Чекајући Годоа* Семјуела Бекета марта 1954. прекретница је у раду **БДП**. Интеграцијом овог позоришта и Београдске комедије (претходно Хумористичко позориште) 1959. створено је Савремено позориште, са сценама на Црвеном крсту и Теразијама. Ново позориште преузело је два различита уметничка концепта, нерешене кадровске, организационе, материјалне и техничке проблеме. Од септембра 1975. сцена на Црвеном крсту и сцена на Теразијама наставиле су рад као самостална позоришта. Сцена на Црвеном крсту враћа име у **БДП**, а тако делује и данас. Новију историју позоришта, крај XX и почетак XXI в., обележиле су представе: *Златно руно* Б. Пекића, *Пандорина кутија* Г. Марковића, *Фредерик* Е. Е. Шмита, *Мала трилогија смрти* Е. Јелинек, *Лет изнад кукавичијег гнезда* Кизија и Васермана, *Амадеус* П. Шефера, *Блуз за Месију* А. Милера и др. Генерације глумаца стекле су афирмацију и славу препознатљивим уметничким изразом и стилом формираним управо у овом позоришту: С. Јанићијевић, Љ. Тадић, Т. Лукјанова, К. Јовановић, Р. Марковић, О. Марковић, Љ. Крстић, З. Радмиловић, З. Ранкић, П. Богатинчевић, Н. Огњановић, М. Паскаљевић, Д. Чаленић, Љ. Лашић, П. Лаковић, В. Ђуза Стојиљковић, О. Станисављевић, Т. Милетић, Ж. Миленковић, Р. Савићевић, М. Поповић, Т. Курузовић, М. Петровић Чкаља, В. Чипчић, М. Милованов, Г. Султановић, Л. Ристовски, Б. Стошић и др. За 60 година постојања позоришта управници су били П. Динуловић, А. Бакочевић, И. Амар, М. Илић, Н. Брадић и др.; драматурзи: Д. Андрић, С. Рапајић, М. Шеварлић; редитељи: М. Дедић, М. Фотез, П. Динуловић, Ј. Путник, С. Јовановић, М. Маричић, А. Огњановић, Н. Комадина, П. Мађели; сценографи и костимографи: С. Рајковић, А. Вербицки, В. Србљановић, М. Берберовић. ЛИТЕРАТУРА: Д. Чолић Биљановски, *Београдско драмско позориште (1947–1997)*, Бг 1997; Ф. Пашић (прир.), *Београдско драмско позориште 1947–2007*, Бг 2007. Драгана Чолић Биљановски \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКО ЖЕНСКО ДРУШТВО **БЕОГРАДСКО ЖЕНСКО ДРУШТВО**, прво женско хуманитарно друштво, основано маја 1875. на иницијативу Катарине Миловук. Једна од врло образованих жена у Србији тога доба, са завршеном Николајевском гимназијом у Русији 1861. и положеним педагошким испитом на Универзитету у Одеси, знала је четири страна језика и била прва управница Више женске школе, основане 1863. Група од 11 жена подржала је оснивање овог Друштва, које је било и под покровитељством кнегиње Наталије Обреновић. Убрзо су основане и 33 подружнице широм Србије. Хуманитарна активност Друштва нарочито је дошла до изражаја у свим ратовима које је Србија водила у XIX и на почетку XX в., од српско-турских ратова 1876‒1877. и 1877–1978, преко Српско-бугарског рата 1885, до балканских ратова 1912‒1913. и I светског рата 1914‒1918. Друштво је 1879. основало Радничку школу, која је касније прерасла у Занатску школу, а 1907. и Ћилимарску задругу у Пироту. Већ јуна 1879. покренуло је и свој лист *Домаћицу*, у то време једини женски лист у Србији. Године 1880. купљена је за потребе Друштва зграда у Бранковој улици 17, а на њеном месту је тек 1926. била сазидана нова зграда Дома **Б. ж. д**. Друштво је августа 1899. отворило и Ђачку трпезу, у којој се истовремено хранило 200–300 ђака. У своме Дому Друштво је основало и издржавало и Дом за изнемогле и сиротне старице. ЛИТЕРАТУРА: М. Софронијевић, *Хуманитарна друштва у Србији*, Бг 2003. Милош Немањић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКО КЛАНИЧКО ДРУШТВО **БЕОГРАДСКО КЛАНИЧКО ДРУШТВО**, основано 1897. ради унапређења производње меса. Друштво је на уступљеном земљишту званом „Џеханиви" на Карабурми засновало велику кланицу, која је почела с радом марта 1899. Кланично друштво је за ове потребе располагало знатним инвестиционим капиталом јер је одзив за упис акција био већи него што је тражено. Кланица је располагала најсавременијим машинама за рад, које су углавном купљене у Немачкој и Аустрији, а изграђен је и посебни железнички крак до београдске станице. Поред јаке парне машине и других уређаја, кланица је имала снажне компресоре који су при највећој топлоти одржавали у великој хладњачи за извоз меса и саламури потребну температуру и који су за 24 ч производили 20.000 кг леда, довољно за транспортовање свежег меса у вагонима на дуже релације, као и велику количину леда за продају домаћинству. Кланични уређај стално је допуњаван новим машинама, тако да је 1907. достигао вредност од око 400.000 динара. **Б. к. д.** је располагало и кланицом у Нишу, која је почела да ради још 1896, уживајући при томе велике повластице државе. У овим кланицама је до 1909. произведено укупно 27,5 милиона кг свињског и око 1,6 милиона кг говеђег меса, а највећи део се извозио. За време I светског рата фабричке зграде и машинске инсталације су оштећене, али је кредитима Министарства финансија кланица делимично обновљена, те је 1919. наставила рад. Део кланице је још од првих година рада уговором користила фирма А. Гасо, која је за рачун кланичког друштва клала, прерађивала и извозила месо у западноевропске земље. Увођењем нових машина и проширењем зграде почетком 20-их година процес производње је модернизован, а капацитет кланице повећан. Око 130 радника производило је сваке године приближно 1,8 милиона кг свињског меса. Због економске кризе почетком 30-их година фирма А. Гасо напушта свој рад, тако да кланица принудно смањује интензитет рада, али потом поново јача и подиже степен производње. После II светског рата кланица није наставила с радом. ЛИТЕРАТУРА: *Историја Београда, III, ХХ век*, Бг 1974, Н. Вучо, *Развој индустрије у Србији у ХIХ веку*, Бг 1981; А. Вељковић, *Индустрија као компонента просторно-функционалне структуре Београда*, Бг 1983; Д. Петровић, *Историја индустрије Београда*, I–II, Бг 2006. Драган Р. Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКО ПЕВАЧКО ДРУШТВО → ПРВО БЕОГРАДСКО ПЕВАЧКО ДРУШТВО **БЕОГРАДСКО ПЕВАЧКО ДРУШТВО** → **ПРВО БЕОГРАДСКО ПЕВАЧКО ДРУШТВО** # БЕОГРАДСКО ПОЈАЊЕ → ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ **БЕОГРАДСКО ПОЈАЊЕ** → **ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ** # БЕОГРАДСКО РАДНИЧКО ДРУШТВО **БЕОГРАДСКО РАДНИЧКО ДРУШТВО**, прва синдикална и социјалистичка организација у Србији, формирана 1901. Неопходни услови за развој синдикалног организовања радника створени су падом владе Владана Ђорђевића у лето 1900. Почетком јула исте године друштво је имало 322 члана најамна радника и 11 помажућих чланова. Око друштва су се окупљали и радници у унутрашњости Србије. Његовим оснивањем обезбеђени су услови за ширу активност социјалиста међу радницима. Основни циљ друштва била је борба за побољшање економског и социјалног положаја малобројног радништва у аграрном друштву Краљевине Србије. Друштво није било само политичка и социјалдемократска организација, него је имало и просветну и културну функцију. Његовим члановима периодично су држана предавања из политичке економије и историје радничког покрета, о националном питању, искуствима социјалдемократског покрета у индустријски развијеним земљама и начинима радничког организовања. Због свеукупне своје активности имало је важну улогу у организовању социјалистичког и радничког покрета у Србији, а деловало је до фебруара 1905. ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа*, VI/1, Бг 1992; Ђ. О. Пиљевић, *Београд у двадесетом веку. Левица*, I, Бг 2001. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКО ЧИТАЛИШТЕ **БЕОГРАДСКО ЧИТАЛИШТЕ**, прва јавна читаоница и једна од најстаријих културних установа у Србији. Основали су га трговац и задужбинар Миша Анастасијевић, помоћник министра унутрашњих послова Радован П. Дамјановић, секретар Совјета Павле Арс. Поповић, секретар Управе вароши Београда Јелисеј Вукајловић, професор Лицеја Максим Симоновић, управитељи основних школа Петар Радовановић и Милован Спасић и други угледни Срби. Читалиште је свечано отворено 24. II 1846. Почетак рада наишао је на леп одзив међу грађанима Србије и Србима под аустријском и турском влашћу. Они су новој установи поклањали књиге, уметничке слике, збирке старог новца и народне рукотворине. Од поклоњених књига, посебно из Русије, формирана је библиотека, а читалиште је било претплаћено на новине из Србије, српске новине из Аустрије и на стране листове на немачком, француском, енглеском и руском језику. Посетиоци су били угледни Београђани, Срби и странци, који су ту расправљали о културним и економским проблемима. У просторијама читалишта била су организована предавања о књиговодству и учење немачког језика. Већ 1847. покренуте су *Новине Читалишта београдског*, а потекла је и иницијатива да се оснује позориште у Београду. Догађаји 1848. подстакли су чланове читалишта да пруже подршку и помоћ Српском покрету у Војводини и да материјално помогну избеглице које су стигле у Београд. Шездесетих година читалиште је организовало јавна предавања са дискусијом. Теме су биле друштвена свест, финансијска криза, задруге, а каснијих година претежно из националне историје и природних наука. Новчане приходе од чланарине и завештања добротвора управа читалишта користила је за кредитирање чланова и других грађана уз интерес, намењујући увећани капитал зидању зграде за читалиште, али је после српско-турског рата крајем 70-их година то пословање замрло. Суочивши се с тешкоћама у раду читалишта као самосталне установе, Скупштина чланова је 1894. предложила да се имовина уступи Београдској општини, уз услов да библиотека и музејска збирка постану градске установе. Предлог није био прихваћен, па је 1912. учињен нови покушај да се осавремени рад. Пошто ни он није успео, исте године угасила се делатност читалишта. ЛИТЕРАТУРА: Б. Јанковић, „Читалиште београдско", *Библиотекар*, 1954, 1, 2; Љ. Дурковић Јакшић, *Историја српских библиотека*, Бг 1963. Радован Мићић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКА АРХИЕПИСКОПИЈА **БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКА АРХИЕПИСКОПИЈА**, основана Уставом 1931. као епархија којом управља српски патријарх. У њу су поред београдске архиепископије ушли сремско-карловачка архидијецеза и Панчево од вршачке епархије. Реорганизацијом 1947. издвојени су Срем (изузев Земуна) и Шумадија у посебне епархије, а Панчево је враћено Банатској епархији. Данас обухвата Београд са најужим залеђем, Земун, Бежанију и Крњачу. Организована је у четири архијерејска намесништва, 140 парохија, пет манастира на свом простору (Ваведење, Раковица, Рајиновац, Сланци и Арханђел Гаврило у Земуну) и два ставропигијална манастира изван њега (Пећ и Њу Карлајн). Седиште је у Београду при Храму Св. Саве. О богословском и интелектуалном потенцијалу сведоче богат издавачки фонд, штампарија, богословски симпозијуми, православни народни универзитет и друге установе. У обављању послова ове епархије патријарху помажу један или двојица викарних епископа. ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, „Епархије и епископи 1920‒1970", у: *Српска православна црква 1920–1970*, Бг 1971; *Црква*, календар СПП за 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА **БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА**, створена је после Пожаревачког мира 1718. када је Аустрија добила Банат (Вршачку и Темишварску епархију) и северни део Србије (Београдску и Ваљевску епархију). Како би очувао црквено јединство православних Срба под аустријском влашћу, карловачки митрополит Викентије (Поповић) покушао је да све четири епархије стави под јурисдикцију Карловачке митрополије. Аустријске власти су то из политичких разлога спречиле и Београдску митрополију, до тада у јурисдикцији Пећке патријаршије, цар је 1718. признао за аутономну, потчинивши јој румунског епископа у Римнику. Тако су се у Аустрији нашле две посебне аутономне српске црквене области. Патријарх пећки Мојсеј (Рајовић) признао је 1721. синодском граматом аутономију Београдској митрополији, али са напоменом да се обе митрополије уједине под „краљевским" градом Београдом. Када се Викентије (Поповић) разболео и умро, на сабору 1726. за његовог наследника изабран је београдски митрополит Мојсеј (Петровић). Тако су обе митрополије уједињене у **Б. к. м.** са чим се бечка власт помирила. Мојсије је имао титулу „први Божијеју милостију архиепископ и митрополит бјелградски, Сервији, Унгарији, Шклавонији, Хорватскији, Сирмији, Баната Темишварскаго и Цесарскија Валахији". После његове смрти 1730. бечка власт је покушала да новостворену црквену област раздвоји на две митрополије, али је на сабору 1731. за београдско-карловачког митрополита једногласно изабран арадски епископ Викентије (Јовановић). Уједињена митрополија трајала је до 1739. када је Београд поново дошао под турску власт. Идеја **Б. к. м.** живела је и даље захваљујући националном, просветном и духовном раду двојице митрополита који су организацију црквене власти ослонили на свест и духовну културу српског народа. Српски патријарх и данас носи титулу београдско-карловачког митрополита. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: J. Х. Швикер, „Сједињење српских митрополија Београдске и Карловачке у 1731. год", *ВСЦ*, 1894, 1–11; Д. Павловић, „Административна и црквена политика аустриска у Србији 1718–1739. по грађи бечких архива", *Глас СКА*, 1901, 62. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОМУЖЕВИЋ **БЕОМУЖЕВИЋ**, село у Подгори, око 13 км северозападно од општинског средишта Ваљева. Уз јужну границу села пролази пут Ваљево–Лозница. Насеље је дисперзивног типа и налази се на брдовитим теренима на 260–340 м н.в. Чине га четири дела изграђена по косама и развођима између многобројних потока. Налазећи се на старом путу од града Сокола за Ваљево, помиње се у турским дефтерима 1536. и 1560. Сматра се да је име добило по средњовековном српском властелину Стефану Белмужевићу. Стара домаћинства досељавана су крајем XVII, у XVIII и XIX в. из Црне Горе, Босне, Старог Влаха, Полимља, околине Ужица и Косјерића. Помиње се 1828. када је имало 35 домова. Године 1921. у **Б.** је било 114 домова са 571 житељем, а 2002. 528 становника, од којих 98,7% Срба. У селу се налази четвороразредна основна школа. ЛИТЕРАТУРА: А. Лома, „Загорје Стефана Белмужевића – Куда је Јанко бежао са Косова", *ЗИМС*, 1986, 23; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОЦИ **БЕОЦИ**, село 7 км северно од општинског средишта Рашке, смештено високо на развођу Ибра (десне притоке Западне Мораве) и његове леве притоке Брвенице. Насеље дисперзивног типа на 390–615 м н.в. Чини га 10 заселака, од којих већина има родовска имена. Један од њих, Ново насеље, формирало се у другој половини XX в. поред пута Краљево – Косовска Митровица. Пут до села изграђен је 1996. Под називом Белци помињу се 1363. Савремена домаћинства досељавају се почетком XVIII в. из Ибарског Колашина, околине Пећи, са Рогозне (село Риково) и из околних насеља. Године 1921. имало је 74 дома са 400 житеља, а 2002. 462 становника, од којих 99,4% Срба. У селу се налази капела из XVII в., четвороразредна основна школа, месне канцеларије за два насеља, метеоролошка станица и фабрика воде за потребе Рашке. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОЧИН **[![001_II_Beocin-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-beocin-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-ii-beocin-karta.jpg)БЕОЧИН**, град на северној периферији Срема, 16 км југозападно од Новог Сада. Био је типично фрушкогорско село изграђено у долини Козарског потока, које је 1869. имало 1.229 становника. У XIX в. у његовој околини откривене су богате наслаге цементног лапорца. Брзо је почела експлоатација – лапорац је прво одношен у будимпештанске цементаре, а затим је прерађиван у самом селу, у неколико малих погона. Године 1871. северно од села, на пространој плавини Козарског потока, изграђена је прва већа фабрика са око 200 радника, а испред ње и мало радничко насеље. Године 1909. од Петроварадина до фабрике, ради превоза цемента, изграђена је железничка пруга, а 1968. за исте потребе ископан је и канал од фабрике до Дунава. Изграђен је и асфалтни пут до јужне подгорине Фрушке горе, где су отворени каменоломи за експлоатацију кречњака. Дуго је тај део насеља називан Фабрика. Упоредо с развојем фабрике ширило се и радничко насеље које је после II светског рата постало веће од старог села. Године 1961. ова два насеља имала су укупно 5.145 становника. Упоредо с растом, **Б.** се развио у мали град. Томе је погодовала чињеница да на северној подгорини Фрушке горе између Петроварадина и Илока, на дужини од око 50 км, није постојало ни једно веће насеље које би могло да преузме улогу гравитационог центра. То је остварио **Б.** који је постао центар општине површине 186 км2, у којој је 2002. у осам насеља живело 16.086 становника. Тиме је **Б.** стекао читав низ других функција, пре свега сва општинска надлештва, и еволуирао до ранга града. Наглим нарастањем **Б.** је заузео читаву површину плавине Козарског потока и био принуђен да се шири и по нижим теренима алувијалне равни Дунава. Због тога су његови периферни делови угрожени плитким подземним водама. Најуже гравитационо подручје Новог Сада проширило се до **Б.**, у којем је отворено још неколико мањих индустријских погона. Све то довело је до пораста броја становника – 2002. овде је живело 8.058 становника, од којих 58,3% Срба и 12,6% Рома. Пољопривредна занимања ангажовала су 1,2%, а индустрија 54,3% активног становништва. Постепено ширење новог насеља од фабрике цемента ка западу учинило је да ту није формиран класичан градски центар, него његова физиономија има много карактеристика периферије великих градова. У старом селу, изграђеном у уској долини потока, није било значајнијих морфолошких трансформација. Северно од **Б.** уз корито Дунава налази се мало викенд насеље, а јужно, дубоко у долини потока, смештен је истоимени манастир. Слободан Ћурчић Манастир с храмом Вазнесења Господњег на северној падини Фрушке горе основан је крајем XV или почетком XVI в. Први поуздани подаци из 1566. потичу из турских катастарских књига где се помиње као Ново Село. Током XVII в. о судбини манастира сведоче одласци монаха по помоћ и прилоге у Русију (1622). Трагове рушења оставио је и нови аустро-турски рат, после којег долази до обнове под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем који монасима из манастира Раче, пребеглим у Сентандреју, 1697. налаже да се настане у **Б**. Они стару цркву с краја XV в. обнављају 1704–1708. тако што новоподигнути једнобродни храм од дрвета са осмостраним кубетом покривају шиндром. Црква служи до 1731/1732. када је замењује ново здање од камена и печене опеке. Храм задржава концепт једнобродне основе са мешавином националног средњовековног градитељства и елемената готике. Носачи кубета су четири слободна ступца, док су фасадна платна и купола оживљене пиластрима са равним капителима. Ктитори овог градитељског подухвата (1740) били су отац и син Миливоје и Петар Миланковић. Ктитор Обрад Радоњић поправља цркву споља и покрива је црепом 1752, а 1762. довршава звоник с отвореним тремом. Камени обојени портал уграђен је на западној фасади 1787, са симболичним фигурама лава и орла. ![002_II_Manastir-Beocin.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-ii-manastir-beocin.jpg) Према опису манастира из 1753, у храму се налазила дрвена олтарска преграда са старим дуборезним дверима и 45 икона. Нове ранобарокне престоне иконе Јанка Халкозовића и царске двери постављене су 1758/1759. Горњи део иконостаса 1765. добија 48 икона апостола, Великих празника и пророка, које су израдили Димитрије Бачевић као главни мајстор и Теодор Крачун, заступници западноевропског утицаја и барокизованог сликарског израза. Две године касније певнице и певнички столови добијају иконе панчевачког сликара Георгија Мишковића. У централном делу храма постављена су четири трона. Скулпторску обраду иконостаса изводи један од тројице новосадских дрворезбара – Јохан Георг Милер, Марко Степановић или Петар Ошаповић. Тронове израђује дрворезбар из Новог Сада Аксентије Марковић 1784. и 1791, док је четврти вероватно дело Арсенија Марковића. Јанко Халкозовић је аутор незнатно сачуваног зидног сликарства из 1777. Манастирски конаци са јужне и западне стране започети су 1728, а уобличени током XVIII в. Велика рестаурација манастира предузета је 1893. Манастир је имао и капеле. Прву, посвећену светом Георгију, саградили су монаси из Раче око 1700. Миланковићи су саградили једнобродну капелу када и главни храм (1732–1737), истоветних архитектонских особености. Коришћена је до 1905. када је архитекта Владимир Николић пројектовао нови храм историцистичких облика, са иконостасом Уроша Предића. За време II светског рата губитке и измене претрпели су и иконостас и ризница. Миодраг Јовановић ЛИТЕРАТУРА: О. Микић, „Иконостас цркве манастира Беочина", *ЗЛУМС*, 1975, 11; Б. Букуров, Ж. Богдановић, *Општина Беочин – географска монографија*, Н. Сад 1981; В. Матић, *Архитектура фрушкогорских манастира*, Н. Сад 1984; *Капеле фрушкогорских манастира*, Н. Сад 1989; О. Милановић Јовић, П. Момировић, *Фришкогорски манастири*, Н. Сад 1990; Б. Кулић, Н. Срећков, *Манастири Фрушке горе*, Н. Сад 1994; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000; В. Матић, *Манастир Беочин*, Н. Сад 2006; Б. Кулић, *Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку*, Н. Сад 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОЧИНСКА ФАБРИКА ЦЕМЕНТА **БЕОЧИНСКА ФАБРИКА ЦЕМЕНТА**, највећа цементара у Србији. Крајем 30-их година XIX в. Јосип Чик започео је производњу цемента у Беочину, тако што је печени лапорац (седиментна стена изграђена од честица глине и калцијум-карбоната или доломита) млео у воденици поточари. Чик је 1855. добио концесије за експлоатацију лапорца, отворио подземни рудник и са две нове пећи увео новију технологију производње. Све до 1868. лапорац у Беочину је подземно експлоатисан, са извозним окном у кругу Фабрике, и рударским радовима развијеним у правцу Черевића на дубини од око 160 м. Модернизацијом 1869. Чик је основао фабрику под називом „Прва сремска фабрика портланд цемента и хидратисаног креча Јосипа Чика у Беочину", са годишњом производњом од око 40.000 т цемента. Исте године, производњу цемента у Беочину отпочели су Оренштајн и Шпицер. Осим улагања у своју фабрику и инфраструктуру, купили су шест шлепова и организовали транспорт цемента Дунавом. Куповином Чикове фабрике 1887. објединили су производњу цемента у Беочину. Фабрика је 1908. изградила железничку пругу Беочин–Петроварадин. Две године касније пуштена је у рад жичара за транспорт кречњака са површинског копа „Ердељ". Постројења Чикове фабрике „Филијала" престала су да раде 1915. До 1941. производња је у више наврата модернизована, 1920. фабрика је национализована и добила назив „Беочинска фабрика цемента", а 1922. већински део акција преузео је „Cementia Holding" из Цириха. Са окончањем II светског рата 1945. обновљена је производња. Фабрика је национализована 1946. Отварањем површинског копа „Филијала" 1950. уводи се нова технологија у експлоатацији лапорца, исте године извршена су значајна технолошка унапређења експлоатације кречњака на копу „Ердељ", а годину дана касније отворен је нови хоризонт на дубини 150 м у јами за подземну експлоатацију лапорца. Године 1957. отворен је површински коп кречњака „Средње брдо". ![001_II_Fabrika-cementa_KOLAZ.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-fabrika-cementa-kolaz.jpg) После II светског рата производња се стално унапређује. Ротациона пећ са мокрим поступком капацитета 500 т клинкера на сат изграђена је 1962, а 1967. прокопан је канал између Дунава и Фабрике са рампом за утовар цемента у барже. Наредне године пуштена је у погон друга ротациона пећ, уместо угља уведен је гас као енергент за печење клинкера и обустављена је подземна експлоатација лапорца. Следећих година у експлоатацију сировина уводе се нове рударске технологије. На површинском копу „Средње брдо" на експлоатацији лапорца први пут је примењена континуална технологија, а на површинском копу кречњака „Бешеново" уводе се нове технологије скреперовања и риповања. Стичу се драгоцена сазнања и искуства која су имала значајан утицај на рударско инжењерство. У другој половини XX в. највећа годишња производња од 1.714.907 т цемента остварена је 1983, а 1993. најнижа од 432.802 т. Фабрику цемента у Беочину 2002. преузео је француски концерн Лафарж груп. ИЗВОР: Документација Фабрике цемента у Беочину. Слободан Вујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕОЧИЋ **БЕОЧИЋ**, село у општини Рековац, на западној подгорини Јухора. Налази се на споју Жупањевачке реке са потоком Беле Грачасе. Долином реке пролази локални пут ка Јагодини, удаљеној 21 км. **Б.** се развија дуж две уске долине на 180–230 м и збијеног је типа облика слова Т. Највећи број савремених домаћинстава досељен је у првој половини XIX в. с Косова и из Врањског краја. Године 1921. село је имало 120 домова са 684 житеља, а 2002. 467 становника, од којих 99,8% Срба. У селу се налази четвороразредна основна школа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕР **БЕР** (Верија), средњовековни град у Македонији. Током XIV в. био је највећи и најзначајнији град под српском влашћу у југозападној Македонији, а у видокруг српских владара улази у доба Стефана Душана и његовог уласка у византијски грађански рат. Када је напустио заједнички табор с Душаном, Кантакузин је у пролеће 1343. ушао у **Б.**, чији великаши су га претходно признали за цара како би спасли град од војске српског краља који је захтевао да у њега уђе српска посада. После одласка Кантакузина **Б.** је неко време управљао његов син Манојло који је, вероватно у првој половини 1346, морао да напусти град када је Душан за себе придобио месне великаше. Град је за време Душана имао посебан војни и политички значај. Он је у њему држао знатну војску (у једном тренутку 1.500 Срба и снажан одред Немаца најамника) и покушао да измени национални састав горњих друштвених слојева насељавањем српског племства. Дао је и да се предузму обимни фортификациони радови укључујући изградњу два акропоља, од којих један, у тренутку када је Кантакузин у јесен 1350. поново заузео град, није био довршен. Душан је 1351. повратио **Б.** у походу који је вероватно предводио његов великаш и каснији намесник града, Радослав Хлапен. Последњи документ који је Душан издао на две седмице пре своје смрти упућује да се тада можда налазио у близини овог града (топоним се може и другачије препознати). Првих година после Душанове смрти **Б.** је био средиште самосталне области променљивих граница којом је владао Радослав Хлапен, у коју су спадали још и Воден и Костур. Хлапен је временом признао врховну власт других владара, најпре цара Симеона Уроша, потом деспота Јована Угљеше, најзад и краља Марка. Владао је **Б.** док град није поново пао под власт Византије, непосредно пре јула 1375. ЛИТЕРАТУРА: H. Matanov, „Radoslav Hlapen", *Études balkaniques*, 1983, 4; Љ. Максимовић, „Верија у политици Стефана Душана", *ЗРВИ*, 2004, 41. Срђан Пириватрић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕР, Алексије **БЕР, Алексије**, професор физичког васпитања, мачевалачки тренер (Панчево 24. IX 1924 – Нови Сад, 8. V 1995). Дипломирао 1950. на Државном институту за физичку културу у Београду и радио као асистент за мачевање (1951–1953). Магистрирао 1970. на Факултету за физичко васпитање у Београду. Био је тренер у мачевалачким клубовима *Црвена звезда* у Београду и *Еђшег* у Новом Саду. На новосадској Вишој педагошкој школи био је професор (1954–1975), а кад се одсек за физичко васпитање осамосталио, обављао је дужност директора. Учествовао у припремама за формирање Факултета за физичко васпитање у Новом Саду, где је изабран за доцента, а потом и декана (1976–1979). Као сарадник завода за физичку културу Војводине, у новосадској свилари и фабрици „Петар Драпшин" руководио истраживачким пројектом о утицају физичког вежбања и спортских активности на радне способности и продуктивност радника. О томе је 1959. реферисао, заједно с познатим стручњаком Миланом Ерцеганом, на конгресу УНЕСКО-а у Хелсинкију. Добитник је награде за физичку културу „Јован Микић Спартак" (1975). ДЕЛО: и Р. Анастасијевић, *Физиологија човека са основама телесног вежбања*, Н. Сад 1958. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, III, Н. Сад 1995. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРАК **БЕРАК**, село у западном Срему, у Вуковарско-сремској жупанији, 15 км јужно од Вуковара. Налази се на винковачко-вуковарској лесној заравни, крај дола потока Суварак, на 112 м н.в. Године 1991. у њему је живело 926 (37,6% Срба), а 2001. 476 становника (13,9% Срба). Село се у писаним изворима помиње од XV в. Савремено насеље има основу облика двогубог крста. ЛИТЕРАТУРА: М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРАКОВИЋ, Драган **БЕРАКОВИЋ, Драган**, сликар (Оприсавци код Славонског Брода, 2. XI 1902 – Загреб, 16. II 1972). Студирао сликарство у Бечу, Берлину и Паризу. Дипломирао 1943. на Академији ликовних умјетности у Загребу, код Владимира Бецића. Током боравка у Француској углавном радио копије старијих мајстора, а своја дела излагао у Салону независних 1926. По повратку у земљу у периоду 1928–1933. радио у Суботици као гимназијски професор и аутор текстова о уметности за локални лист *Дневник*. Током четврте деценије ХХ в. био је један од оснивача уметничке групе „Живот" (1934) и сарађивао с новопокренутим часописима *Култура* и *Нова стварност*. Залажући се за продор левичарских идеја и афирмацију социјално ангажоване уметности, углавном је сликао урбане теме, портрете и мртве природе. Иако је као и већина чланова групе „Живот" инсистирао на теми и истицао друштвену функцију као основни смисао слике, **Б.** је формално остао у границама поетског реализма. Његове слике *Крух* и *Портрет*, као парадигматични примери социјално ангажоване уметности, биле су презентоване на Јесењој изложби београдских уметника и Салону независних (1937). Изузетак представља олтарска слика *Богородица са Христом*, коју је насликао за католичку цркву у Сремским Карловцима. Пред почетак рата преселио се у Загреб где је првобитно радио као цртач на Медицинском факултету и редовно излагао на изложбама УЛУХ-а. Од 1945. до 1968. предавао је методику цртања на Академији ликовних умјетности у Загребу и био иницијатор оснивања Педагошког одсека на истом факултету. У овом периоду определио се за тада актуелни соцреализам. Углавном је сликао мртве природе и теме у духу прокламоване обнове и изградње земље (*Изградња Московске улице у Загребу*, 1945). Желећи да се укључи у савремене уметничке трендове, почетком 50-их година настојао је да пронађе сопствени апстрактни израз (*Под тушем*, 1952). Без обзира на овај искорак његово сликарство и даље остаје у области фигуративног. ЛИТЕРАТУРА: *Четврта деценија – недреализам и социјална уметност*, Бг 1969; П. Васић, *Уметничка топографија Сремских Карловаца*, Н. Сад 1978; Ј. Амбруш, *Драган Бераковић*, Осијек 1984. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРАН СЕЛО **БЕРАН СЕЛО**, приградско насеље Берана на северном ободу Беранске котлине, у непосредној близини града. Старије је од Берана, које су по овом селу добиле име. Развијено је уз долину Сушице, леве притоке Лима. У атару овог села налазе се манастир Ђурђеви ступови, Манастирско врело из којег се Беране снабдевају водом, археолошко налазиште Беран крш, као и остатак немањићког утврђења (Јеринин крш). У турским пописима се води као село Забаране са 11 кућа. После II светског рата развија се упоредо с градом. Године 2003. имало је 1.483 становника, од којих 47,1% Срба и 21,5% Црногораца. ЛИТЕРАТУРА: М. Лутовац, *Иванградска (Беранска) котлина*, Бг 1957; Ј. Ђ. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРАНЕ **[![001_II_Berane-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-berane-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-ii-berane-karta.jpg)БЕРАНЕ**, град у Црној Гори, у долини реке Лим. Најзначајнији град источног дела државе и центар општине са 66 насеља, у којима је 2003. живело 35.068 становника (46,5% Срба, 25,5% Црногораца, 16,1% Бошњака и 6,6% Муслимана). Сам град је 2003. имао 11.776 становника, од којих 45,6% Срба и 32,1% Црногораца. **Б.** представљају раскрсницу путева. Један од њих протеже се долином Лима до албанске границе и повезује источни део Црне Горе с путем Београд–Подгорица. Од њега се овде одваја пут према истоку, ка Косовској Митровици и Новом Пазару. Насеље је смештено у северном делу простране Беранске котлине уз Лим, већи део на његовој левој обали, на 664 м н.в. Постојало је у средњем веку када је егзистирала позната српска жупа Будимља. Из тог времена су остаци средњовековних градова Будимља и Градац. У турском времену насеље се развило на данашњем месту, од чега су остали делови оријенталне архитектуре на локалитету Хареме и остаци тврђаве на брду Јасиковац. После балканских ратова **Б.** постају значајан административно-управни центар источног дела Црне Горе. Између два светска рата град добија на значају и почиње убрзано да се развија на обема обалама Лима. После II светског рата, од 1949. до 1992, носио је име Иванград по народном хероју Ивану Милутиновићу. Савремено **Б.** развило се на алувијалној равни, више уз леву обалу Лима, од локалитета Пешца до Беран Села по којем је град добио име. Од 50-их година XX в. с десне обале Лима развила се индустријска зона у којој су изграђене фабрика целулозе и папира, индустрија коже, крзна и кожне конфекције, индустрија за прераду дрвета, фабрика цигле и црепа, фабрика гума и прехрамбена индустрија. Обновљен је и рудник угља 1961 (први пут отворен 1917). Развој индустрије изазвао је велики прилив становништва из села са ширег подручја тако да се број становника у граду нагло повећао. То је иницирало развој других градских функција, као што су трговина, банкарство, саобраћај, занатство, туризам и угоститељство, школство и здравство. Уследио је и урбани развој. ![002_II_Berane-panorama.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/002-ii-berane-panorama.jpg)Од 1948. до 1991. број становника је од 3.701 достигао 12.267. После 1991. **Б.** економски стагнирају што се одразило и на заустављање популационог раста. У граду се налазе четири основне школе, гимназија, средњошколски центар, средња и висока медицинска школа, музеј, архив, библиотека, дом културе и центар за културу, дом здравља, болница, све општинске административне службе, хотел са 130 лежајева. Процес индустријализације утицао је на интензивно загађење животне средине, како због индустрије (целулоза, кожара, рудник) тако и због неадекватно изабране локације фабрика и котлинског положаја насеља. Све до затварања фабрике целулозе **Б.** су биле један од најзагађенијих градова у Црној Гори, а Лим је низводно све до Бијелог Поља био изузетно загађена река. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРАЊЕ **БЕРАЊЕ**, село на источној периферији Стига, у општини Пожаревац. Налази се између пута Пожаревац (14 км) – Велико Градиште и железничке пруге Пожаревац–Кучево. Насеље збијеног типа на 140–220 м н.в, овалног облика, с мрежастим размештајем улица. Помиње се 1467. под именом Beryani, када је имало 15 кућа. Првобитно село формирано је на локалитету Селиште, између данашњег **Б.** и села Баре. После његовог расељавања формирана су у околини три села (**Б.**, Баре и Касидол). Године 1921. **Б.** је имало 146 домова са 684 житеља, а 2002. 491 становника, од којих 99% Срба. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРАР, Василије **БЕРАР, Василије**, правник, професор (Велика Кикинда, око 1815 – Београд, 17. XII 1871). По завршетку гимназије и богословије у Сремским Карловцима, студирао право у Будимпешти. Као одличан студент добио стипендију Задужбине Саве Текелије. Радио у Првој мушкој гимназији у Београду одмах по оснивању, најпре у администрацији, затим као професор, да би на крају постао и директор. Његовим залагањем ова гимназија је добила нову зграду. Године 1842. постављен је за управника државне штампарије, што је тада био важан положај, али је још неко време радио као професор у гимназији. На тој дужности остао је до своје смрти. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду 1839‒1939*, Бг 1939; Б. Ковачек, *Текелијанумске историје XIX века*, Н. Сад – Будимпешта 1997. Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРАТ **БЕРАТ** (тур. повеља; указ именовања на дужност), основни документ класно-имовинске структуре Османског царства, којим држава додељује одређени чин, одликовање, службу, плату или различите привилегије. Сва именовања од паше па до мање значајних службеника, праћена привременим уживањем добра или у готовом новцу, вршила су се овим документом. **Б***.* се увек давао у име султана, па је тако био праћен епитетима шериф (часни) или хумајун (царски). Ниједна дужност или служба није била валидна ако није била потврђена **б.** издатим од стране царске канцеларије. Он је садржао тачно име, место, врсту службе, зараду (новчану или какву другу), јасан степен овлашћења и надлежности, разлог због којег се тражи и издаје. Писао се диванским или канцеларијским писмом, а оверавао царским печатом (тугром). За писање **б.** требало је платити одређену накнаду која се кретала 1–3% добра додељеног на уживање. У зависности од сврхе издавања постојало је и више врста **б.**: за трговину, за покровитељство и заштиту, за ослобођење од пореза и сл., за додељивање поседа, имања, за различите положаје (положај беглербега, нишанџије, дефтердара, везира, сераскера итд.). Све до стицања независности Порта је и српске кнежеве потврђивала овим документима, па су тако сви Обреновићи, осим краља Александра, били поседници султановог **б**. Ниједан од њих није сачуван. ЛИТЕРАТУРА: Н. Смаилагић, *Лексикон ислама*, Сар. 1990; M. Zeki Pakalın, *Osmanlı Tarih Deyimleri Ve Terimleri Sözlüğü*, I, Istanbul 2004; Љ. Чолић, *Османска дипломатика са палеографијом*, Бг 2005. Јована Шаљић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРАТ **БЕРАТ**, град у јужној Албанији, 130 км јужно од Тиране, у подножју планине Томор и у долини реке Осум. На том месту река гради кратку сутеску дубине око 150 м. Трагови насељености датирају из VI в. п.н.е. Долином води пут који повезује јадранско приморје с планинским југом земље, а сутеска пружа природне услове за контролу пролаза. Због тога је још од II в. п.н.е., у време римске доминације, на десној страни сутеске саграђена тврђава, коју су обнављали Византијци у VI и Турци у XIII в. Верује се да име **Б.** потиче од имена Београд које се усталило у XIV в. када се град нашао у саставу државе краља Душана. Град је настао као трговачко и занатлијско подграђе тврђаве и био је настањен словенским становништвом православне вере. Важне привредне гране биле су прерада коже, обрада метала и кујунџијски занат. У граду је велики број православних цркава, од којих су најстарије из XIII в. и представљају изузетне културноисторијске вредности. Маритимни климатски утицај оставио је трага на архитектури и изгледу стамбених зграда (беле, с великим прозорима), који насељу дају специфичну физиономију („град хиљаду прозора"). Историјско наслеђе и стара архитектура били су разлог да се **Б.** прогласи за „град музеј", а од 2008. је под заштитом Унеска. Године 2009. имао је 125.830 становника, од којих је половина православне хришћанске вероисповести. Премда се изјашњавају као Албанци, негују обичај празновања крсних слава, а у црквама доминира словенска и српска иконографија. Павло Јакоја **Б.,** као значајно утврђење и седиште епископа, под српску власт, тј. у посед краља Душана, дошао је током његовог похода на градове западне Македоније и северног Епира (данашња Албанија) 1342/43. Градом је највероватније управљао Душанов дворанин и севастократор Нићифор Исак. Намесник ове области ускоро је постао Јован Комнин Асен, брат Душанове супруге Јелене и бугарског цара Ивана Александра Асена, који је после Душановог крунисања 1346. од њега добио титулу деспота. Када је после Душанове смрти 1355. почео распад његовог царства, деспот Јован се ставио на страну свога зета Симеона који се прогласио за цара и супротставио цару Урошу, чији су одреди 1356. напали и опљачкали **Б**. Након смрти деспота Јована 1363, **Б.** је дошао у посед српске властеле Балшића 1372. када се извесна Комнина, највероватније кћи деспота Јована, удала за Балшу II. После погибије Балше II у боју с Турцима Османлијама на Саурском пољу код **Б.** 1385. његова удовица Комнина одбила је да призна власт Ђурђа II Страцимировића и, као млетачка грађанка, настојала да стави своју област под директну власт Млетачке републике. Убрзо после њене смрти исто је 1396. покушао и њен зет Мркша Жарковић, а после његове смрти 1414. и његова супруга Руђина. **Б.** су 1417. заузеле Османлије. Према неким недовољно поузданим генеалошким подацима из XVI в. **Б.** је крајем XIV в. био седиште албанске властеоске породице Мусаки. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1952; М. Динић, „За хронологију Душанових освајања византиских градова", *ЗРВИ*, 1956, 4; A. Ducellier, *La façade maritime de l`Albanie au Moyen Age. Durazzo et Valona du XIe au XIVe siècle*, Thessaloniki 1981. Срђан Пириватрић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРБАКОВ, Милорад **БЕРБАКОВ, Милорад**, архитекта, сликар (Војвода Степа, Банат, 1. VIII 1936 – Зрењанин, 19. IX 2006). Дипломирао 1960. на Архитектонском факултету у Београду. Од 1961. до 2001. радио у Заводу за урбанизам у Зрењанину. Био је активиста и функционер у стручним и струковним организацијама Војводине, Србије и Југославије: дугогодишњи председник Друштва архитеката Зрењанина, сарадник часописа *ДаНС* од првог броја и утемељивач Тиске академије акварела. Пројектовао бројне утилитарне објекте и ентеријере различитих намена. Према његовом пројекту изграђен је Спомен-музеј Батинске битке код Бездана (1975–1981), изведен од стакла, дрвета, бетона и камена, смештен унутар уређеног простора. Између музеја и Дунава простиру се два меморијална платоа са структурним композицијама од камена и бетона. Међу радовима **Б.** посебан пример представља Кућа Долић у Белом Блату, која не расте у круг, него се шири од нуклеуса на обе стране. **Б.** је тврдио да је реч о врло успелом примеру „растуће куће" која прати потребе развоја породице. Аутор је и Галерије у Опову (и С. Крунић, 1970), Споменика стрељаним родољубима на Житном тргу у Зрењанину (1986) и пројекта за Банатску чесму подигнуту 1989. у парку на Топличином венцу у Београду. Добитник је Борбине награде за архитектуру у Војводини (1981). ЛИТЕРАТУРА: „Табаковићева награда архитектуре за 2003. Архитект Милорад Бербаков ", *ДаНС*, 2003, 44. Бранка Ланцош Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРБЕР, Стојан **![001_II_Stojan-Berber.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-stojan-berber.jpg)БЕРБЕР, Стојан**, књижевник, лекар, универзитетски професор (Винорача код Јагодине, 19. III 1942). Медицинске студије (1966), специјализациjу из интерне медицине (1975), магистарске студије из кардиологије (1980) и докторске из историје медицине (1987) окончао у Београду. Оснивач је и дугогодишњи начелник огледног Кардиоваскуларног диспанзера и Кућне неге при Дому здравља у Здравственом центру „Радивој Симоновић" у Сомбору. Као редовни професор на Педагошком факултету у Сомбору (од 1999) предавао Школску хигијену и здравствено васпитање. Уређивао омладински лист *Покрет* и био члан редакција часописа *Домети*, *Норма* и *Луча*. Потпредседник владе Аутономне покрајине Војводине био је 1993‒1996. Пише песме, приповетке, драме, романе и есеје, а бави се и публицистиком. Главне песничке теме су му љубав, пролазност живота, историја (*Песме*, Бг 2002). У својој романескној трилогији *Трифунеја* (Н. Сад 2000, 2001, 2003; награда „Милош Црњански") техником сказа описао је историјску судбину Срба из Далмације, који су се потуцали од Македоније и Поморавља до Војводине, а уз то су памтили своје сеобе и казивали о њима својим потомцима. Бавио се сачињавањем антологија: *Српске јуначке песме Крајине* (Бл‒Пр 1992), *Српске јуначке песме* (Н. Сад 1996), *Српска љубавна поезија* (Сомбор ‒ Н. Сад 2002). Као лекар и историчар медицине био члан редакције часописа *Кардиологија*, *Лекар* и *Acta historica medicinae*, *farmaciae et veterinae*. Објавио монографије из области медицине: *Историја здравствене културе Сомбора* (Сомбор 1980), *Немоћ медицине или хирургије* (Сомбор 1981), *Кардиологија у Београду* (Н. Сад 1989), *Историја сомборског здравства* (Н. Сад 2004), *Школска хигијена* (Сомбор 2006) и *Екологија* (Сомбор 2007). Добитник је Октобарске награде Сомбора и Искре културе Војводине. ДЕЛА: збирке песама: *Бела јутра,* Сомбор 1976; *Горки вилајет,* Сомбор 1978; *Који ме прате,* Сомбор 1982; *Несан,* Сомбор 1982; *Дажд,* Сомбор 1983; *Пукотина*, Сомбор 1983; *Русалке*, Сомбор 1985; *Коб*, Сомбор 1991; *Прах,* Н. Сад ‒ Кикинда 1996; приповетке: *Вера и друге приче,* Н. Сад 1999; роман: *Зебња*, Срп. Сар. 2008; драма: *Ламент,* Н. Сад 1997; есејистика: *Косовска издаја,* Н. Сад 1989; *Црњански – пролегомена за патографију,* Бг 2002; *Печатници,* Н. Сад 2005; публицистика: *Реаговања*, 1–2, Н. Сад ‒ Сомбор 1994. ЛИТЕРАТУРА: *Стојан Бербер или размицање времена* (библ.), Сомбор 2006. Павле Илић; Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРБЕРОВИЋ, Јелена **БЕРБЕРОВИЋ, Јелена**, филозофски писац, универзитетски професор (Сарајево, 23. VIII 1938). На Филозофском факултету у Сарајеву дипломирала 1960, а докторирала 1965. с тезом о Витгенштајну (*Филозофија Лудвига Витгенштајна*, Сар. 1978). На истом факултету као редовни професор (од 1978) предаје Теорију сазнања, с прекидом 1993–2000, када је на ФФ у Београду предавала Општу методологију и Филозофију науке. Поред ових области бави се савременом филозофијом, као и филозофијом језика и филозофијом логике. Током 60-их и 70-их година писала је студије о централним личностима англосаксонске филозофије (*Знање и истина*, Бг 1972), а потом је појачала занимање за филозофију науке (*Филозофија и свијет науке*, Сар. 1990). Од 90-их година проучава значајне савремене филозофе (*Рационалност и језик. Огледи из савремене филозофије*, Сар. 2004). Саставила је и речник филозофских појмова *Терминолошке вишеструкости (филозофија)* (Сар. 1979), а приредила *Изабрана дјела Марцела Шнајдера* (Сар. 1984). ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, *Филозофија науке у Србији 1960–1990. Изабрани радови*, IV, Бг 2007; Б. Ђукић, *Филозофска мисао босанскохерцеговачких Срба*, III, Бл 2010. Александар Гордић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРБЕРОВИЋ, Љубомир **![001_II_Ljubomir-Berberovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-ljubomir-berberovic.jpg)БЕРБЕРОВИЋ, Љубомир**, биолог-генетичар, универзитетски професор (Сарајево, 10. VII 1933). Oд 1951. до 1958. студирао биологију и филозофију на универзитетима у Љубљани и Сарајеву. Доктор биолошких наука на Филозофском факултету у Сарајеву постао 1964. Током 1964/65. био на специјализацији из квантитативне генетике и цитогенетике на Универзитету у Бирмингему (Велика Британија). На Универзитету у Сарајеву од 1964. предавао генетику, еволуцију и антропологију. Бави се популационом генетиком и теоријским аспектима биологије, с практичним радом у раним периодима своје активности у области кариологије риба. Председник Друштва генетичара Југославије био 1970–1973. Неколико деценија сарађује с Катедром за генетику и еволуцију Биолошког факултета у Београду. Објављује радове из области генетике, генетике људских популација, биологије репродукције, биолошке едукације и историје филозофије природних наука. Дописни члан АНУБиХ постао 1978, а редовни 1983. Ректор Универзитета у Сарајеву био 1985–1988, а од 1999. је потпредседник АНУБиХ. Инострани члан ЦАНУ и члан Европских академија наука и уметности постао 2007. Почасни докторат Универзитета у Алендејлу (САД) добио 1989, а медаљу Универзитета у Манхајму (Немачка) 1987. Од 1988. председник је Пагваш групе, а од 1993. почасни члан ПЕН центра у Сарајеву. Носилац је златне плакете хуманизма Интернационалне лиге хуманиста. ДЕЛА: *Увод у теоријску генетику популација*, Сар. 1971; *Наука и свијет*, Сар. 1997; *Биоантропологија – одабране уводне теме*, Сар.1999; *Вријеме генетике*, Сар. 2007. Никола Туцић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРБЕРОВИЋ, Миланка **![001_II_Milanka-Berberovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-milanka-berberovic.jpg)БЕРБЕРОВИЋ, Миланка**, костимограф, универзитетски професор (Шабац, 1. II 1942). Дипломирала 1966. на Академији примењених уметности у Београду. У Београдском драмском позоришту ангажованa у периоду 1966–1982. Од 1982. наставник на Факултету примењених уметности у Београду, од 1997. у звању редовног професора на Одсеку за сценски костим. Учествовала на колективним изложбама у земљи и иностранству и приредила 15 самосталних изложби у Београду, Шапцу, Новом Саду, Загребу, Блумингтону, Вашингтону и Детроиту (САД). Бави се савременим и сценским костимом, сценографијом, илустрацијом и сликарством. Урадила преко 150 костимографија за позоришне представе (драме, опере, балете) у Београду, Шапцу, Сарајеву, Сплиту, Марибору, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Детроиту и др. Костимографије које је урадила за *Сумњиво лице* (1973), *Госпођу министарку* (1978), *Веселу удовицу* (1979), *Просјачку оперу* (1983), *Набуко* (1987), *Атилу* (1987), *Аиду* (1990), *Укроћену горопад* (1993), *Чаробну фрулу* (1994), *Карађорђа* (1995), *Тајни брак* (1999), *Трубадур* (2002), *Хофманове приче* (2005), *Женидбу* (2005), *Кањоша Мацедоновића* (2006), *Мадам Батерфлај* (2007), *Таленте и обожаваоце* (2008) и др. по свом карактеру сугеришу саму представу. Њени костими, у функцији јединства представе, јесу маштовити, до танчина промишљени, сликовити и детаљно дорађени, изразите ликовности и деликатног колорита. Добитница је награде за костимографију на Сусретима позоришта Србије „Јоаким Вујић" (1983, 1995), Велике Мајске награде УЛУПУДС-а (1989), Велике награде Србије за примењену уметност и дизајн (1991, 1992), Награде Октобарског салона за позоришни костим (1993), звања истакнутог уметника (1996) и Награде за животно дело (2005). ЛИТЕРАТУРА: *Миланка Берберовић: 25 година рада у позоришту*, Бг 1991. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРБЕРОВИЋ, Никола **БЕРБЕРОВИЋ, Никола**, пјесник, свештеник (Морињ, Бока которска, 19. V 1820 – Морињ, 24. VIII 1877). Послије основне школе на матерњем и италијанском похађао богословију у Шибенику и Задру (1838‒1843). Живио у парохији на Ублима и у Морињу. Извјесно вријеме био надзорник народних школа у Рисну. У књижевности се јавио описима народних обичаја у *Српско-далматинском магазину* и пјесмама под великим утицајем *Горског вијенца*, живе разговорне ријечи и народне поезије. Главно дјело му је *Прво-родна кћи, дјелце оригинално пјесновезно* (I, Задар 1855), значајно по пјесми о Његошевој смрти, писаној у духу народе традиције. ЛИТЕРАТУРА: П. Палавестра, „Пут једне песме о Његошевој смрти", *Стварање*, 1951, 7–8; Н. С. Мартиновић, „Ко је написао пјесму *Смрт Владике Петра Другог Петровића Његоша*", *Библиографски вјесник*, 1963, 3; J. Деретић, *Алманаси Вуковог доба*, Бг \[1979\]; В. Ј. Ивошевић, „Никола Берберовић (1820–1877) ", *Библиографски вјесник*, 1986, 1. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРВАР, Марјан **![001_II_Marjan-Bervar.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-marjan-bervar.jpg)БЕРВАР, Марјан**, хирург, санитетски пуковник, професор ВМА (Винковци, 10. VII 1918 – Марибор, 7. XI 2010). Студије медицине завршио у Београду 1941, а специјализацију из хирургије на Првој хируршкој клиници 1947. Докторирао 1968. на ВМА с тезом о пилонидалној болести као војномедицинском проблему. Септембра 1944. ступио у НОВ. После рата радио на Хируршком одељењу Војне болнице у Скопљу, био начелник Хируршког одељења одреда на Слободној територији Трста (до 1953), хирург у Војној болници у Љубљани (до 1960), а потом у Клиници за хируршке болести ВМА, где је био начелник одељења од 1967, а затим начелник клинике. Редовни професор ВМА постао 1975, а пензионисан 1984. Први је извео многе операције у земљи, посебно у хирургији штитасте жлезде и параштитастих жлезди, панкреаса, јетре и жучних путева, у колоректалној и проктолошкој хирургији. Дао је посебан допринос у развоју ратне санитетске опреме и ратне хируршке доктрине (операциони сто по њему назван МБ-2, комплет за хируршко прање руку, модификована Томасова удлага итд.). Редовни члан Медицинске академије СЛД (од 1979), као и члан Гастроентеролошке, Хируршке и Ендокринолошке секције СЛД и истоимених удружења Југославије, Британског хируршког друштва (од 1969), Међународног друштва хирурга, Међународног друштва дигестивних хирурга, Краљевског медицинског друштва, Интернационалног друштва проктолога итд. ДЕЛА: и Ж. Цветковић, Б. Врачарић, *Санитетски приручник за војнике*, Бг 1967; „One-stage colectomy in acute carcinomatous obstruction of the left colon", *Abdom Surg*, 1974, 16; „Инфекција ратне ране", „Повреде врата", „Повреде трбуха", у: Група аутора, *Ратна хирургија*, Бг 1980; „Проблеми хируршког лечења карцинома ректума", *САЦЛ*, 1981, 109. ИЗВОР: Архива ВМА. ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова 1976–1996*, Бг 1996; Р. Б. Чоловић (ур.), *Хроника хирургије у Србији*, Бг 2002; *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРГАМО, Марија **БЕРГАМО, Марија**, музиколог, универзитетски професор (Цеље, 28. VII 1937). Дипломирала на Музичкој академији у Београду 1961, а магистрирала 1964 (*Дело композитора. Стваралачки пут Милана Ристића од прве до шесте симфоније*, Бг 1977). Докторирала на Филозофском факултету у Љубљани 1973 (*Елементи експресионистичке оријентације у српској музици до 1945. године*, Бг 1980). Предавала у Музичкој школи „Јосип Славенски" и била асистент за историју музике на Факултету музичке уметности (1969–1972). Од 1972. до 1981. живела и радила у Бечу. Од 1981. предаје на Одсеку за музикологију ФФ у Љубљани. Њена истраживања су окренута проблематици савремене музике, естетици и социологији музике, а усмерена су на целокупан југословенски простор у којем компаративно проучава сродне појаве, стилску еволуцију и развој композиционо-техничких средстава израза савремених аутора. Бавила се питањима утицаја прашке авангарде на југословенске ствараоце и на нов начин осветлила појаву и значај експресионизма у српској музици 40-их година. Дала значајан допринос теоријско-естетичком утемељењу појма националног у музици. За српску музикологију посебан значај имају њена докторска истраживања развоја српске музике у периоду 1918–1945, којим поставља темеље за нов приступ појединачним ауторима и делима, као и развојним токовима у српској музици. ЛИТЕРАТУРА: З. Крстуловић, „Библиографија Марије Бергамо", *Музиколошки зборник*, 2007, XLIII/2. Соња Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРГАМО, Петар **БЕРГАМО, Петар**, композитор, универзитетски професор (Сплит, 27. II 1930). Музичко школовање започео код Ј. Хацеа у Сплиту. Дипломирао (1960) и магистрирао (1964) на Музичкој академији у Београду (у класи С. Рајичића), где је од 1966. био асистент, а од 1970. до 1972. доцент за композицију. Од 1972. до 1981. живео у Бечу, а потом прешао у Загреб, где и данас ствара. Припада композиторској генерацији која је, пошавши од позноромантичарских узора, стабилних, суверених техничких знања, постепено напуштала традиционалне ослонце и освајала савремени, експресивни музички језик, богатог звучног колорита. Тај пут илуструју његова дела од дипломског рада, увертире-фантазије *Navigare necesse est* (1960), преко *Прве симфоније* (1961) ка *Концертантној музици* (1962) и *Другој симфонији* (1964). Посебно својом оригиналном концепцијом и продором у нови изражајни свет плени *Концертантна музика*, једно од дела која су обележила 60-те године у српском музичком животу (награђено Седмојулском наградом 1963) и значајно утицала на млађе српске композиторе. Ово дело било је једно од првих које означава недвосмислени прекид са неокласичним оквирима у којима се до тада доминантно кретала композиторска пракса. Најавило је освајање нових елемената израза који укључују доследно примењивану атоналност, разуђену метро-ритмичку слику која због своје сложености одаје утисак немензурираности, нову оркестарску звучност која стандардни извођачки апарат третира на радикално нов начин постижући утисак електронског звука. ДЕЛА: Concerto abbreviato, за кларинет соло, 1966; *Ritrovari per tre* (*Espressioni notturne*), за клавирски трио, 1967; *Canzoni antiche*, за дувачки трио, 1982; *Arco per archi*, за гудачки оркестар, 1985; *Концерт за саксофон и оркестар*, 1991; *Spiriti eccellenti*, седам мадригала за женски хор и обавезне инструменте, 1995; *Domanda senza risposta* *I*, за саксофон, 1996; *Domanda senza risposta* *I I*, за клавир, 1996. ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969. Соња Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРГЕР, Бенедикт **БЕРГЕР, Бенедикт**, стоматолог, универзитетски професор (Тулуман, срез Горња Радгона, Словенија, 29. I 1898 – Београд, 26. I 1970). Дипломирао на Медицинском факултету у Грацу (Аустрија). По завршетку стажа у Земунској болници, радио у више места у Војводини. Специјализацију завршио на Поликлиници за болести уста и зуба Опште државне болнице у Београду. Током 1930. усавршавао се на Зубно-лекарском институту Универзитета у Бону и у Бечу. Следећих година обављао стоматолошку праксу у установама социјалног осигурања. Од 1944. руководио зубно-здравственом заштитом Земуна. После демобилизације 1945. постао управник Поликлинике Осмог рејона града Београда. Током 1949. прешао на Стоматолошки факултет у Београду и био постављен за клиничког лекара на Клиници за болести уста. Током 1953. постао управник исте Клинике. На факултету биран у сва звања, а за редовног професора 1959. Био је продекан и председник Савета Управе клиника свог факултета. Дугогодишњи председник Зубно-лекарске комисије Здравственог центра града Београда, један од оснивача Стоматолошке секције СЛД (1933, председник више пута), члан Управе СЛД и главни и одговорни уредник *Стоматолошког гласника Србије*. Допринео разјашњавању бројних проблема из ендодонције, посебно биолошке терапије (примене фермената и антибиотика). Аутор је Београдске методе лечења хроничних периапикалних процеса, као и дела одонтометрије. Значајан допринос дао и у области фокалне инфекције и стоматолошке радиологије. Аутор је првог уџбеника из болести зуба (*Болести зуба. I део*, Бг 1962). Од великог броја објављених радова најзначајнији су: „Болести уста и зуба у односу на органе и опште болести", *САЦЛ*, 1934, XXXVI; „Odontometrie in der Zahnheilkunde", *DZZ*, 1955, 10, 16; „Биолошка средства за лечење корена зуба", *СГС*, 1958, V, 4; и С. Радмић, П. Павловић, „Прилог студији лечења болести зуба трипсином", *СГС*, 1962, 3. ЛИТЕРАТУРА: „Проф др Бенедикт Бергер (1898–1970)", *СГС*, 1970, 3; В. Гавриловић, *25 година Стоматолошког факултета Универзитета у Београду*, Бг 1973. Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРГЕР, Јосип **![001_II_Josip-Berger.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-josip-berger.jpg)БЕРГЕР, Јосип**, психолог, психотерапеут, универзитетски професор (Нови Сад, 15. VI 1929). Студије психологије завршио 1955. на Филозофском факултету у Београду, где је и докторирао с тезом о ваљаности психолошке дијагнозе (1969). Радио на Неуропсихијатријској клиници Медицинског факултета у Београду, а касније на Неуропсихијатријској клиници на Авали, где је као шеф Психолошког одсека поставио програмске темеље клиничкопсихолошког рада у психијатрији. Био је консултант Судско-психијатријског одсека Неуропсихијатријске клинике у Београду, Института за борбу против алкохолизма, Института за ментално здравље у Београду и пријемног одељења Казнено-поправног дома у Сремској Митровици. Покренуо и уређивао *Клиничке свеске* (1971), први стручни часопис из клиничке психологије у Србији, и *Часопис за клиничку психологију и социјалну* *патологију* (1980). За редовног професора на Одељењу за психологију ФФ у Београду изабран је 1981. Био је шеф Катедре за клиничку психологију и управник Одељења за психологију ФФ. Увео низ новина у студије и праксу клиничке психологије, те оформио предмете Методе клиничке психологије (данас Психодијагностика) и Клиничку психологију. Пензионисан 1994. У првом периоду своје делатности посветио се развоју метода и праксе клиничке психологије. У свом капиталном делу *Психодијагностика* (Бг 1979) разматра методолошке основе клиничке психологије и начела рада примењене психологије. Своју клиничку делатност започео је прилагођавањем и стандардизацијом основних инструмената за рад клиничког психолога, Векслеровог индивидуалног теста интелигенције одраслих, пројективног Роршаховог теста и др. Резултати клиничких и истраживачких провера овог теста дати су у књизи *Пројективна психологија – Роршахов тест* (Бг 1989). **Б.** је модификовао инвентар психопатолошких особина личности MMPI (и М. Биро, *Практикум за примену и интерпретацију MMPI,* Бг 1981), а резултати иновација Теста недовршених реченица (ТНР) приказани су у књигама *Инвентар персоналних ставова* (Бг 1993) и *Животне теме и персонални ставови – концепт, провера и примена* (и С. Вукобрат, Бг 1998). Аутор је и упитника базичних ослонаца личности. Клиничка психодијагностика била је доминантна тема његовог рада, чије је средишње место заузимао методски концепт мултиинструменталности испитивања личности применом батерије. Своје оцене и препоруке изложио је у монографији *Синопсис – Питања психолошке процене личности и интеграције: потрага за психолошком истином* (Бг 2003)*.* Током свог радног века **Б.** се посветио и психотерапији. Едуковао се у Лондону, Њујорку и другим центрима у САД за трансакциону анализу (TA). На клиници на Авали бавио се третманом пацијената с неурозом и поремећајима личности, те организовао едукацију из трансакционе психотерапије. Клиника на Авали тако је постала први центар за TA у Југославији, тесно повезан с међународном ТА организацијом. Своја сазнања и искуства терапијског проширења клиничке психологије изложио је у књизи *Трећи родитељ* – *нови правци групне психотерапије* (Бг 1986). Даљи допринос психотерапији била је књига *Психотерапија од лека до утопије* (Бг 2000). Резултати његовог синтетичког приступа терапеутским правцима изложени су у књизи *Психолошки потпорни систем: модел базичних ослонаца личности* (Бг 1995). Двоструки је добитник награде „Др Борислав Стевановић" Друштва психолога Србије, а у два наврата биран је за председника овог друштва, чију је награду за животно дело добио 2006. ДЕЛА: и М. Биро, С. Хрњица, *Клиничка психологија – индивидуална и социјална*, Бг 1990; *Психотерапија од лека до утопије: концепти, пракса и истраживања*, Бг 2000; и М. Митић, *Увод у клиничку психологију: одабрана поглавља*, Бг 2007. Жарко Требјешанин \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРГЕР ЈЕКИЋ, Олга **БЕРГЕР ЈЕКИЋ, Олга**, лекар, микробиолог, универзитетски професор (Земун, 20. VI 1931 – Београд, 8. I 2008). На Медицинском факултету у Београду дипломирала (1957), специјализирала (1964) и докторирала микробиологију (1975). Ужа специјализација јој је клиничка и експериментална бактериологија. У Институту за микробиологију и имунологију постала редовни професор 1988. Студијски боравила у Утрехту (1961), Прагу (1969), Единбургу и Лондону (1982), на Рокфелеровом институту у Њујорку (1987) и Минеаполису (1987). Била је члан Европског друштва за клиничку микробиологију, Друштва микробиолога Србије и УО *Српског архива за целокупно лекарство*. Добитник је награде Српског лекарског друштва (1986) и награде Медицинског подмлатка (1988). У области бактериологије изучавала пиогене коке, посебно бета хемолитичке стрептококе и стафилококе. ДЕЛА: *Стандардизација антибиограма*, Бг 1992; коаутор, *Специјална бактериологија*, Бг 1997; коаутор, „Susceptibility of beta-haemolytic streptococci to penicillin", *Adv. Exp. Med. Biol.*, 1997, 418. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић, *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005. Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРДОВИЋ, Владимир **БЕРДОВИЋ, Владимир**, композитор, музички критичар (Дубровник, 30. VI 1906 – Загреб, 3. I 1980). Поред студија права похађао приватне часове виолончела (Јуро Ткалчић) и композиције (Лудомир Михал Роговски). Бавио се адвокатуром, а од 1945. посветио се музици као уредник музичког програма на Дубровачком радију, члан Градског оркестра, хоровођа певачких друштава „Слога" и „29. новембар", као и Радио-хора. Био је шеф музичког програма Дубровачких љетних игара (1953‒1963) и музички критичар (*Дубровачки вјесник*, *Слободна Далмација* и *Вјесник*, часописи *Звук* и *Pro musica*). Његово музичко стваралаштво засновано је на музичком фолклору из разних крајева негдашње Југославије. Компоновао је оркестарску музику (*Црногорска легенда*, *Морешка*, *Далматинска плесна свита* итд.), камерна дела за поједине инструменте и саставе (*Пет народних игара из Србије и Македоније* за дувачки трио и др.), композиције за солисте, хор и оркестар (*Далматинска свита*) и песме за глас и оркестар. Од његових хорских композиција (*Кроз старе дубровачке улице*, *Шаљивка*, *Горо моја*, *Успаванка* и др.) најпознатија је *Линђо*. Аутор је дечјих оперета (*Пепељуга*, *Црвенкапица* итд.) и сценске музике. Роксанда Пејовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРЕВЦЕ **БЕРЕВЦЕ**, село на Шар-планини, у горњем делу долине реке Лепенац, леве притоке Вардара. Налази се у непосредној близини варошице и општинског средишта Штрпце. Чини га неколико заселака распоређених на 840–1.020 м н.в. Године 1921. имало је 68 домова и 524 житеља, а 1991. 792 становника, од којих 94,9% Срба. У атару, на високој стени изнад села и Лепенца, налази се православна црква из XVI в., посвећена Св. Петки, коју су посећивали и Албанци. У овом храму је 1353. написан Октоих који се са Равуловим Читањем из Јеванђеља из XIII в. чува у библиотеци „Честер Бити" у Даблину (други такав рукопис налази се у манастиру Св. Катарине на Синају). У атару села налазе се рушевине храма Св. Димитрија на локалитету Црквица (Црквине). Мештани се баве непољопривредним делатностима у Штрпцу и Брезовици, а само мали број пољопривредом. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРЕЊИ, Јанош **БЕРЕЊИ, Јанош**, агроном, универзитетски професор (Торда код Зрењанина, 15. VI 1954). У Новом Саду 1979. завршио Пољопривредни факултет, где је и магистрирао (1985) и докторирао (1990) из области генетике и оплемењивања биља. У Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду ради од 1979, а од 1990. руководилац је Одељења за хмељ, сирак и лековито биље. Специјализацију обавио у САД (1985, 2001), a курс из примењеног оплемењивања биља завршио 1987. у Вагенингену (Холандија). За научног саветника изабран је 2002, а за редовног професора 2008. Предаје на Пољ. ф. у Новом Саду и Земуну, Универзитету „Мегатренд" у Београду и Факултету хортикултуре у Будимпешти. Почасни је доктор Универзитета „Corvinus" у Будимпешти (2009). Бави се теориjским и практичним аспектима генетике, оплемењивања биља и семенарства тикава (*Cucurbita* sp.), сирка метлаша и сирка за зрно (*Sorghum bicolor*), проса (*Panicum* sp.), конопље (*Cannabis sativa*) и дувана (*Nicotiana tabacum*), као и органске пољопривреде. Аутор је 25 сорти у Србији и 17 сорти признатих у иностранству. Од бројних научних радова истичу се: и В. Сикора, „Trends and achievements in broomcom breeding", *Coreal Research Communications*, 2002, 30 (1–2); „Scopaelogia", *ЗРИРПНС*, 2002, 36; и Ј. Dahlberg, „Perspectives of Sorghum in Europe", *J. Agron. Crop Sci.*, 2004, 1905; „Етички аспекти ГМО – трансгенетика биљака", *АПН*, 2005, 66 (237); коаутор, *Уљана тиква – Cucurbita pepo* L. (Н. Сад 2011). Један је од оснивача манифестације Дани лудаје у Кикинди, као и низа емисија на ТВ и радију, посвећених ширењу нових пољопривредних врста и очувању етнолошких и културних традиција Војводине. ИЗВОР: Архива Покрајинског секретаријата за науку и технолошки развој Војводине. ЛИТЕРАТУРА: *60 година у служби пољопривреде*, Н. Сад 1998. Бранка Лазић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРЗЕ → БЕОГРАДСКА БЕРЗА; ПРОДУКТНА БЕРЗА У НОВОМ САДУ **БЕРЗЕ** → **БЕОГРАДСКА БЕРЗА; ПРОДУКТНА БЕРЗА У НОВОМ САДУ** # БЕРИВОЈЦЕ **БЕРИВОЈЦЕ**, село на јужној подгорини планине Гољак у долини Криве реке, на јужној периферији Косовске Каменице (општинско средиште). Слепим локалним путем спојено је с путем Бујановац–Урошевац. Најближи град је Гњилане (26 км). Насеље збијеног типа на 440–480 м н.в., неправилног облика с мрежастим распоредом улица. Помиње се 1455. као Перивојце са 22 куће, а затим у XVII в. Године 1914. имало је 500 житеља, 1921. 89 домова са 463 житеља, 1948. 101 домаћинство са 696 становника, а 1981. 1.465 становника. Становништво је највећим делом српско и црногорско, а има и православних Рома и Албанаца, досељених 1878. из Јабланице и Пољанице (мухаџири), као и из околних села. Срби су 1981. поседовали 411 хa, Албанци 46 хa, Роми 15 хa, Црногорци 6 хa, Муслимани 0,2 хa, а остали етнички припадници 9 хa сеоског аграрног земљишта. Село је 1991. имало 142 српска домаћинства (708 чланова) са земљишним поседом, док је без поседа било 55 домаћинстава. Већина мештана запослена је у Косовској Каменици, а ратарство им је допунски извор прихода. У селу се налази четвороразредна основна школа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРИЛОВАЦ **БЕРИЛОВАЦ**, село источно од Пирота (општинско средиште), испод брега Прчевац, спојено с градом. Увучено је у стрму долину потока, на 380–420 м н.в. Чине га две дуге паралелне улице. Помиње се 1525/26, затим 1576. После ослобођења од Турака 1878. имало је 298 житеља, а 1921. 75 домова и 490 становника. Напредак је убрзан прерастањем у приградско насеље, па је 2002. имало 1.933 становника, од којих 94,3% Срба. У селу се налази четвороразредна основна школа. Већина мештана ради у Пироту. Само се 6,1% активног становништва бави пољопривредом као основним занимањем. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРИЉЕ **БЕРИЉЕ**, село у општини Прокупље, на десној страни долине реке Топлице, у подножју планине Пасјаче. Нижим делом села, крај реке, пролази пут Прокупље (5 км) – аутопут Ниш–Лесковац. Село није компактно, чине га више међусобно изолованих заселака, од којих су неки на 410 м н.в. (Орљанчани). Делови села уз пут смештени су на 230 м. Под именом Берил помиње се у турском катастарском попису 1453. У време турске владавине било је насељено Албанцима који су се 1878. повукли с турском војском. Савремена домаћинства досељена су из Црне Горе, Херцеговине и с Копаоника. Године 1890. имало је 277, 1900. 409, а 1921. 548 житеља. У **Б.** је 2002. живело 730 становника, од којих 99,2% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија. Половина активног становништва запослена је у Прокупљу, Нишу, Житорађи и Дољевцу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРИСЛАВИЋИ **БЕРИСЛАВИЋИ**, хрватска властеоска породица. 1. **Иваниш**, српски деспот, јајачки бан (?, ‒ почетком 1514). Син Мартина Бериславића од Грабарја, био је 1494. капетан Сребрника у Босни. После смрти деспота Јована Бранковића краљ Владислав II поставио га је 1503. за деспота, оженио га Јовановом удовицом Јеленом и дао му пређашње поседе Бранковића, с двором у Купинику на Сави. Био је ангажован у одбрани јужних угарских граница и именован за бана Јајца (1511‒1513). Као католик изгледа да није уживао углед међу Србима и српском црквом, иако се заузимао за цркву и настојао да нагласи континуитет у односу на раније деспоте. 2. **Стефан**, српски деспот (?, око 1504 ‒ ?, 1535). Син Иваниша и Јелене Јакшић, деспотску титулу добио по смрти оца. Након турског освајања Београда 1521. са својим најамницима бранио више утврђења на угарско-турској граници, а после Мохачке битке 1526. освојио је од Турака Вуковар, Ердут и Борово. У борбама за угарски престо подржавао је Јована Запољу, а потом Фердинанда Хабзбуршког који му је 1527. поверио одбрану Бача, Фелеђхаза, Сотина и других градова. Због недостатка новца за издржавање најамника напустио је 1529. поменуте градове које су запосели Турци, због чега га је Фердинанд заточио у Будиму. Ослободивши се за време турског похода на Беч 1529, ступио је у службу Османлија који су му дали управу над ранијим поседима у Славонији. Повезао се са Запољом и сарађивао са босанским санџакбегом Хусрев-бегом, нападајући поседе Фердинандових присталица по Славонији. Помагао је Турке и приликом султановог похода на Угарску и Аустрију 1532. Покушавао је да се измири с Фердинандом, а затим је дошао у сукоб са Хусрев-бегом који га је и убио. ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; *Историја српског народа*, II, Бг 1982. Александар Крстић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРИЋ, Берислав **![001_II_Berislav-Beric.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-berislav-beric.jpg)БЕРИЋ, Берислав**, лекар, гинеколог, универзитетски професор (Београд, 11. XI 1927 – Београд, 8. VIII 1994). У Београду завршио студије медицине (1952), специјализацију из гинекологије и акушерства (1956), хабилитирао (1957) и докторирао (1960). Примаријус од 1973. Био је шеф Одељења за гинекологију и акушерство, потпредседник Института за мајку и дете Нови Београд (1963–1967), директор Гинеколошко-акушерске клинике Нови Сад (1968–1974) и ГАК Медицинског факултета у Шербруку (Канада, 1974–1975), предавач у Националној школи за народно здравље Француске (Рен, 1975–1977), начелник Одељења за планирање породице ГАК Мед. ф. у Новом Саду (1975–1980), виши саветник Клинике за гинекологију и опстетрицију Подгорица (1975–1986) и начелник Завода за хуману репродукцију ГАК Нови Сад (1975–1992). Пензионисан је 1993. У земљи и иностранству објавио више од 450 стручних и научних радова и 30 монографија и уџбеника, који су имали више издања (*Породиљство*, Бг–Зг 1978; *Гинекологија*, Бг–Зг 1980; *Гинекологија и основи акушерства дечје и адолесцентне доби*, Бг–Зг 1983). Био је члан ВАНУ (дописни од 1984, редовни од 1990), редовни члан САНУ (од 1991) и председник огранка САНУ у Новом Саду (1993–1994), члан Медицинске академије СЛД, Медицинске академије Збора лијечника Хрватске, Европске академије наука и уметности у Салцбургу, члан Панела експерата СЗО, Међународне академије за цитологију у Њујорку, Међународне академије за репродуктивну медицину у Рио де Жанеиру, Међународне академије за стерилитет и фертилитет, Европског друштва за хуману репродукцију и ембриологију, почасни члан гинеколошко-акушерских друштава Египта, Мађарске, Румуније и Чехословачке. У Новом Саду се редовно одржавају симпозијуми „Академик Берислав Бета Берић". Добитник је Награде ослобођења Војводине (1990), Ордена рада са златним венцем (1985) и више од 15 домаћих и иностраних награда и одликовања. ДЕЛА: и М. Kuprešanin, „Vacuum aspiration, using pericervical block, for legal abortion as an outpatient procedure up to the 12th week of pregnancy", *Lancet*, 1971, 2(7725); и М. Kuprešanin, Ј. F. Hulka, „The Karman catheter: a preliminary evaluation as an instrument for termination of pregnancies up to twelve weeks of gestation", *Am. J. Obstet. Gynecol.*, 1972, 114(2); и M. Kuprešanin, N. Kapor Stanulović, „Accidents and sequelae of medical abortions", *Am. J. Obstet. Gynecol.*, 1973, 116(6). ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова 1976–1996*, Бг 1996; *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРИЋ, Душан **БЕРИЋ, Душан**, историчар, универзитетски професор (Трново код Мркоњић Града, 7. I 1948). Дипломирао на Групи за историју Филозофског факултета у Новом Саду. Магистрирао 1976. на ФФ у Београду, а звање доктора историјских наука стекао 1990. у Сарајеву, одбранивши дисертацију *Устанак у Херцеговини 1852–1862* (Бг – Н. Сад 1994). Од 1972. до 1976. радио као архивиста у Архиву Србије у Београду. Био је асистент у Институту за историју у Сарајеву (1976‒1992). На ФФ у Новом Саду изабран је 1991. за доцента, а од 2010. као ванредни професор ради на Универзитету у Приштини (пресељен у Косовску Митровицу). Научна интересовања усмерио је ка изучавању историје Балкана, с посебним тежиштем на политичкој и социјалној историји српског народа у периоду XVIII, XIX и XX в. (до 1918). ДЕЛА: *Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848--1878*, Бг 2000; *Хрватско праваштво и Срби*, I–II, Н. Сад 2005; *Развој историографских проучавања аустроугарског периода историје Херцеговине*, Билећа–Гацко 2006. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРИЋ, Душан П. **БЕРИЋ, Душан П.**, књижевни и културни историчар (Задар, 20. II 1920 – Сплит, 19. V 1966). Студирао Теолошки факултет у Београду, а завршио Вишу педагошку школу у Сплиту (1953). Учествовао у НОБ (од 1944). Извјесно вријеме био наставник гимназије (од 1945), па управник библиотеке (Задар) и библиотекaр (Народна библиотека и Виша педагошка школа у Сплиту). Почео објављивати пјесме и приказе, а даље се бавио књижевношћу и културном историјом Далмације кроз архивска документа. Сарађивао у водећим хрватским и српским књижевним и научним листовима и часописима, посебно у архивистичким публикацијама свога ужег завичаја. Изучавао претежно живот и дјело далматинских, дубровачких и бокељских писаца, те српских писаца чије је дјело везано за подручје Далмације и Дубровника или је у њима имало одјек (Св. Сава, Д. Обрадовић, П. П. Његош, С. Матавуљ). Такође је изучавао школство, публицистику, ликовне умјетности, музику, библиотекарство, здравство. Дио прилога о културној и књижевној историји Срба у Хрватској објавио је у листу Српског културног друштва „Просвјета" (Загреб). У заоставштини му је остао рукопис збирке радова *Из књижевне прошлости Далмације* *II* (дијелови објављени у *ПКЈИФ*, 1991/92, 57/58). ДЕЛА: *Из књижевне прошлости Далмације*, Сплит 1956; *Архиви отока Виса*, Сплит 1958; *Свети Сава код старих далматинских писаца*, Бг–Шибеник 1975. ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, „Душан Берић", *ПКЈИФ*, 1966, 32, 1--2. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРИЋ, Миленко **![001_II_Milenko-Beric.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-milenko-beric.jpg)БЕРИЋ, Миленко**, лекар, гинеколог-акушер, универзитетски професор (Бачка Паланка, 12. X 1899 – Нови Сад, 16. X 1975). Медицину студирао у Загребу (1919) и Грацу (1920/21), а завршио у Берлину (1924). Радио у болницама у Сарајеву и Суботици, а 1925. изабран је за асистента на Гинеколошко-акушерској клиници у Београду. Специјализацију из гинекологије завршио у Београду и Берлину 1927. Усавршавао се у Берлину, Паризу, Бечу, Грацу и Будимпешти. Постављен је 1930. за шефа Службе за здравствену заштиту жена града Београда, а потом за првог шефа Гинеколошко-акушерског одељења Градске болнице у Београду (1936–1944). Био је помоћник (1944) и управник (1945) Армијске болнице 3. армије, а потом шеф ГАО Главне покрајинске болнице и први управник Бабичке школе у Новом Саду (1945–1947). На истим дужностима био и у Нишу (1947–1951), када је прешао за првог управника ГАК Мед. ф. у Скопљу, првог шефа катедре и редовног професора. По позиву прешао 1957. на исте дужности у Сарајево, где је и пензионисан 1962. После пензионисања вршио је дужност начелника ГАО и управника Бабичке школе у Суботици (1965–1968). Заслужан је организатор рада у школама које је оснивао и на одељењима где је уводио савремена достигнућа у дијагностици и терапији. Био је члан редакција водећих домаћих медицинских часописа, председник гинеколошко-акушерских секција Македоније и БиХ, потпредседник и почасни члан секције СЛД и Удружења гинеколога-опстетричара Југославије, те члан више међународних стручних удружења. Шведска академија наука именовала га је 1960. за члана групе експерата за предлагање кандидата за Нобелову награду у области медицине и физиологије. ДЕЛА: *Генитална туберкулоза жена*, Скопље 1955; *Операције пролапса материце у сенијуму*, Љуб. 1956; *Породиљство за студенте медицине*, Сар. 1961; и Б. Берић, „Beitrag zur Technik der operativen Korrektur des Anus vestibularis bei erwachsenen Frauen", *Zentralbl. Gynäkol.*, 1971, 93(11). ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тошић Марјановић, Ј. Туцаков, „Професор др Миленко Берић Браца", *Acta Hist. Med. Pharm. Vet.*, 1975, 15(2); И. Мешић, *Наставници и сарадници Медицинског факултета у Сарајеву 1946–2006*, Сар. 2006. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРИЋ, Мирослав **БЕРИЋ, Мирослав**, кошаркаш (Београд, 20. I 1973). Кошарком почео да се бави 1984. у клубу *Ужичка република*, а затим од 1986. у београдском *Партизану* са којим је освојио три титуле првака државе (1995, 1996, 1997) и два купа (1993/94, 1994/95). Каријеру наставио у шпанској *Таукерамици* (1997–1999), италијанској *Верони* (1999–2000), а још једну сезону одиграо је као капитен у *Партизану* (2000/01) и био најбољи стрелац Евролиге са просеком од 23,3 коша по утакмици и члан прве петорке овог такмичења. Затим је наступао за италијански *Скаволини* (2001–2003), литвански *Жалгирис* (2003–2004), грчки *Панелиниос* (2004–2005), украјински *Азовмаш* (2005–2006) и шпанску *Љанеру* (2006–2007). За државну репрезентацију (1995–1999) одиграо 70 утакмица (374 поена) и учествовао у освајању сребрне медаље на Олимпијским играма у Атланти (1996) и златних медаља на Светском првенству у Атини (1998) и европским првенствима у Атини (1995) и Барселони (1997). Каријеру окончао 2008. и постао директор за млађе категорије у Кошаркашком савезу Србије (до 2010). Добитник је Октобарске награде Београда (1995) и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2008). ЛИТЕРАТУРА: *Кошаркашка енциклопедија. Мушке репрезентације 1946–2000*, Бг 2001. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРИЋ, Младен **БЕРИЋ, Младен**, математичар, професор (Бадовинци код Шапца, 25. V 1885 ‒ Београд, 12. III 1935). Студије математике на Филозофском факултету у Београду завршио 1909. За асистента, првог код проф. Михаила Петровића, изабран је 1910. Инспирисан његовом полигоналном методом, одбранио је 1912. докторску дисертацију „Фигуративни полиноми диференцијалних једначина првог реда и њихова веза са особинама интеграла" и постао први математичар који је докторирао на Универзитету у Београду. Исте године изабран је за доцента, а 1919. за ванредног професора теоријске математике ФФ у Београду. У току универзитетске каријере активно радио на развоју библиотеке Математичког семинара. Универзитет напустио 1921. и радио као начелник Опште државне статистике за коју је написао *Статистика школа под министарством просвете у шк. год. 1925/26* (Бг 1928). Био је председник Савеза трезвене младежи и у Ваљеву 1910. основао 29. и 30. коло тог удружења, названа „Напредак" и „Звезда". ДЕЛО: „Разматрања о конвергенцији и дивергенцији редова", *ГЛАС СКА*, 1921, XCIII. ЛИТЕРАТУРА: Д. Трифуновић, *Летопис живота и рада Михаила Петровића*, Бг 1969; Е. Стипанић, *Путевима развитка математике*, Бг 1988; Д. Трифуновић, *Тиха и усрдна молитва Милоша Радојчића*, Бг 1995. Александар Николић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРИЋ, Павле (Павао) **БЕРИЋ, Павле (Павао)**, писац, преводилац, библиограф (Мол, Бачка, 1798 – Сремски Карловци, 13. IV 1842). Студије права завршио у Пешти, где је био судски бележник, а после 1821. адвокат у Молу. Покушао 1820. да покрене српски периодични лист, али није добио одобрење. Од 1830. био на положају митрополијског секретара и чиновника Судске табле Сремске жупаније у Сремским Карловцима, а 1837. секретар Карловачког сабора. Од 1820. сарађивао са В. Караџићем. У духу поетике класицизма писао песме, пригодне оде, чланке о народној поезији и српском језику. Дао значајан прилог изучавању метрике српског стиха. Преводио Хорација (оде), Вергилија (еклоге), Сенеку (посланице), Виланда (*Агатон*, 1820) и Волтера (*Задиг*, 1828). Сарађивао у *Сербским народним новинама*, *ЛМС*, Вуковој *Даници* (изазивајући полемику с Мушицким и Хаџићем) и другим листовима и алманасима. Саставио библиографију српских књига до 1828 (*ЛМС*, 1829). ИЗВОР: А. Ивић, *Архивска грађа о српским књижевним и културним радницима*, I, Суб.–Бг 1926. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Хаџић Светић, *Плачъ за П. Б. Д*ѣ*ла I*, Н. Сад 1855; М. Павић, „Забавник Вука Караџића, Даница", у: *Сабрана дела Вука Караџића*, VIII, Бг 1969; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, I, Н. Сад 1986; П. Ј. Шафарик, *Историја српске књижевности*, Бг – Н. Сад 2004. Петар В. Крестић; РСЕ \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРИЋ ПОПОВИЋ, Јован **БЕРИЋ ПОПОВИЋ, Јован**, књижевник, преводилац, адвокат (Бачки Брестовац, X 1786 – Н. Сад, 13. X 1845). Школовао се у Сомбору, Сремским Карловцима, Пешти и Пожуну (Братислава), гдје је завршио правне студије и положио докторат филозофије (1809). Именован је 1810. за администратора (актуара) српских, грчких и влашких основних школа у Угарској. Био је близак Сави Мркаљу и Вуку Караџићу, који му је објавио антологијску пјесму *Женидба по моди*, писану чистим нарoдним језиком (*Народна србска пјеснарица*, Беч 1815). Сарађивао у Давидовићевим *Новинама српским* (1814), подржавајући у стиховима нову правописну оријентацију. Осим ода савременицима писао је дјела религиозне и поучне тематике (*Житије Исуса Христа за децу списано*, Будим 1812; *Притче либо Сравнителне беседе*, 1, Будим 1831) и преводио приручнике из историје, педагогије и језика (П. Вилом, *Педагогија и методика: за учителе*, Будим 1816; Ј. М. Шрек, *Свемирна историја*, 1–3, Будим 1820; И. Салаи, *Мађарско јазико-ученије*, Будим 1833). Идући за идејама Д. Обрадовића, имао је значајну улогу у утемељењу српске књижевности за дјецу, школске методике и педагогије. Један је од првих почасних чланова Матице српске. ДЕЛО: превод: К. Ф. Вајсе, *Месечна и тримесечна сочиненија: за возделаније ума и облагорожденије сердца премиле и прељубезне Јуности Сербске*, Будим 1815. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Рајковић, *Изабрани списи 1. Биографије књижевника*, Н. Сад 1950; М. Павић, *Историја српске књижевности класицизма и предромантизма: класицизам*, Бг 1979; В. С. Караџић, „Неколико ријечи о језику у првој књижици Шрекове историје", у: *Сабрана дела Вука Караџића*, XIII, Бг 1986; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, I, Н. Сад 1986. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРКАСОВО **![001_II_BERKASOVO_gornji-sor.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-berkasovo-gornji-sor.jpg)БЕРКАСОВО**, село на западној периферији Фрушке горе у непосредној близини Шида (општинско средиште). Изграђено у долини Шидине, на месту где овај поток напушта Фрушку гору и прелази у лесну зараван. Кроз село пролази пут Илок–Шид, а на западној периферији села с њим се спаја пут из правца Шаренграда, који је прекинут државном границом према Хрватској. **Б.** је старо насеље које се помиње још у XIII в. У XV в. било је град с тврђавом, у којој су столовали деспоти Бранковићи. Порушена је доласком Турака у панонску низију, а трагови се још познају у северном делу насеља. Савремено село помиње се од 1733. Близина града није битније утицала на трансформацију **Б**. Од околних села разликује се једино по већем броју нових кућа и већем уделу непољопривредног становништва. Село чине две улице изграђене дуж потока, а у њему се налазе две цркве, школа и задружни дом. Године 2002. овде је живело 1.228 становника, од којих 68,5% Срба. Слободан Ћурчић У **Б.** постоје остаци античког насеља и некрополе. На пољу Ашман случајно су нађена два позлаћена и полудрагим камењем украшена касноантичка шлема са почетка IV в. Након овог изузетног налаза уследила су мања археолошка ископавања – пронађени су делови сребрног појаса и неколико коњских жвала, а рекогносцирањем околног терена регистровани су касноантичко несеље (вила?) и гробови. На једном шлему је натпис „vicit Liciniana", што указује на високог официра лојалног Лицинију. Вероватни разлог за склањање овог депоа је сукоб Лицинија и Константина Великог код Цибала 314. На другом шлему пунктирањем је исписано име власника и радионице. Александар Јовановић ![001_II_BERKASOVO_kapela-sv-Petke.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-berkasovo-kapela-sv-petke.jpg) У **Б.** се налази православна црква Св. Петра и Павла, саграђена вероватно 1775. Припада типу једнобродних цркава с полукружном апсидом, а на западној страни накнадно је дозидан висок звоник. Вишеспратни иконостас у цркви осликан је 1787. Зидно сликарство у цркви извео је Павле Чортановић 1862. Иконе за Митрополитски и Богородичин трон израдио је Светозар Поповић 1910. Црква је увршћена у ред споменика културе од великог значаја. Дејан Црнчевић ![003_II_BERKASOVO_Rimski-slem.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/003-ii-berkasovo-rimski-slem.jpg) У епици се помиње и као Беркосово, а старо име је Деспотовац. Иако је у средњем веку био утврђени град, песме га помињу с атрибуцијом *мјесто/место*, *славно/красно/мало мјесто*. Једини епски контекст у којем се јавља **Б.** јесте смрт последњег српског деспота Јована (*Смрт Јова Деспотовића*, Вук II, 91; *Смрт деспота Јована*, САНУ II, 88, 89; *Мајка Анђелија и деспот Јован*, САНУ II, 87), али се песме не слажу око именовања његовог боравишта: у Вук II, 91 то је Купиново, а у варијантама из САНУ II (87, 88, 89) помиње се **Б**. У Вуковој песми мајка Анђелија – историјска деспотица, мајка Ангелина – живи у **Б**. Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, *Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији*, Бг 1950; M. Манојловић Маријански, *Касноримски шлемови из Беркасова*, Н. Сад 1964; М. Марковић, *Географско-историјски именик насеља Војводине*, Н. Сад 1966; S. Klumbach (ed.), *Spätrömische Gardenhelme*, München 1973; Ђ. Даничић, *Рјечник из књижевних старина српских*, 1, Бг 1975; Р. Ђурчић, *Општина Шид*, Н. Сад 1984; М. Лесек, *Уметничка баштина у Срему*, I, Н. Сад 2000; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРКЕШ, Иван **БЕРКЕШ, Иван**, фармацеут, хемичар, универзитетски професор (Бјеловар, 13. XI 1910 – Београд, 24. III 1997). На Филозофском факултету у Загребу дипломирао на Фармацеутском одсеку (1933) и на смеру хемије (1936). На истом факултету докторирао код Милоша Младеновића из хемије 1939. и радио у Хемијском институту Медицинског факултета у Загребу као демонстратор. Током рата радио као штабни апотекар при дивизији у Славонији и био једно време руководилац хемијске лабораторије на ослобођеној територији у Дарувару. После рата постављен за шефа аналитичког одсека Института за хемијско-фармацеутску производњу Министарства народног здравља ФНРЈ, а 1949. прешао је на Мед. ф. у Загребу, где је радио као старији асистент до 1953. Основао Биохемијски институт на Мед. ф. у Скопљу 1954, а од 1960. до пензионисања 1978. радио у Заводу за биохемију Фармaцеутског факултета у Београду, где је био постављен за управника. У свом научноистраживачком раду бавио се колоидном хемијом, електрофорезом, као и општом и клиничком ензимологијом. Његова решења примене папирне електрофорезе цитирана су и коришћена у пракси, а сматра се утемељивачем клиничке ензимологије у Србији и стручне литературе из ове области на српском језику (и П. Томашевић Беркеш, *Општа и медицинска ензимологија*, Бг–Зг 1975). Осмислио је програм и увео специјализацију из области медицинске биохемије за фармацеуте, која постоји на Фарм. ф. у Београду од 1953. Био је активан у Савезној комисији за медицинску биохемију, Секцији за медицинску биохемију Фармацеутског друштва Србије, Друштву медицинских биохемичара Југославије, Међународној федерацији за клиничку хемију и Комисији за ензиме при Унији за чисту и примењену хемију. ДЕЛА: и Б. Капетановић, *Практикум медицинске биохемије*, Бг 1970; и Б. Капетановић, *Увод у ензимологију за студенте фармације*, Бг 1972. ИЗВОР: Архива Фармацеутског факултета у Београду. ЛИТЕРАТУРА: Н. Мајкић Сингх, „40-годишњица оснивања Централне лабораторије Института за медицинску биохемију Клиничког центра Србије – Београд", *Југослов. мед. биохем.*, 1993, 12. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРКОВАЦ **БЕРКОВАЦ**, село у општини Мионица. Налази се на северним падинама Сувобора, на изворишном делу Топлице, десне притоке Колубаре. На северној периферији села пролази пут Мионица (10 км) – Љиг (8 км). Село је дисперзивног типа, захвата велику површину и простире се на 200–600 м н.в. Издељено је на три махале. Становништво се досељавало у другој половини XVII в. из Црне Горе и почетком XIX в. с Рудника и из околине Ужица. Село је 1921. имало 112 домова са 661 житељем, а 2002. 564 становника, од којих 97,7% Срба. У њему се налазе четвороразредна основна школа, две амбуланте, апотека и земљорадничка задруга. После I светског рата северно од села откривен је извор термалне воде и формирана је бања Врујци. Уз бању је и насеље викенд кућа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРКОВИЋ, Младен **![001_II_Mladen-Berkovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-mladen-berkovic.jpg)БЕРКОВИЋ, Младен**, ваздухопловни инжењер, универзитетски професор (Загреб, 30. III 1936 – Београд, 30. X 1999). Дипломирао на Ваздухопловном смеру Машинског факултета у Београду 1961. Као апослвент изабран за демонстратора из предмета Машински елементи и сачинио пројекат по којем су израђене једрилице „тренер". Магистрирао 1974. на Катедри за механику Института за механику тадашњег Природно-математичког факултета у Београду, где је и докторирао 1978. с тезом „Коначни елементи мембрана". Радио у Одељењу за чврстоћу Ваздухопловно-техничког института (ВТИ) у Београду (1961–1986), где је испитивао вибрације, прорачунавао флатере авиона „Галеб" и „Јастреб", учествовао у формирању лабораторија за испитивање вибрација и рачунског одељења ВТИ-а. Сачинио структуралну анализу у пројекту „Орао", формирао и руководио тимом за развој пакета програма за структуралну анализу „Стата". Организовао стручну сарадњу с ваздухопловним индустријама Енглеске, Француске и Румуније. Од 1979. радио као доцент на Катедри за механику ПМФ у Београду, где је 1993. биран за редовног професора за предмете Рачунске методе у механици и Механичке особине материјала. Од 1985. руководио Семинаром за реологију исте катедре. Сматра се родоначелником рачунске механике у Србији. Научни радови, објављивани у врхунским међународним часописима и поглављима монографија, дају приказ истраживања из развоја поузданих нумеричких метода коначних елемената у механици деформабилног тела, као што су: анализа танких љуски, механика лома и одређивање фактора интензитета напона, савремене методе пројектовања судова под притиском. Успешно реализовао развој нове тензорски инваријантне мешовите методе коначних елемената у еластичној анализи површинских носача. У коауторству написао књигу *Примена метода коначних елемената код геостатичких прорачуна у рударству* (Бг 1991). Од 1950. био је члан Ваздухопловног савеза, где је поред учешћа на више државних и међународних такмичења у једриличарству обављао и низ функција у управном одбору Аероклуба и Једриличарској комисији Ваздухопловног Савеза Југославије. ДЕЛА: и A. Sedmak, J. Jaric, „C\* integral-theoretical basis and numerical analysis", у: S. Sedmak (ур.), *The Application of Fracture Mechanics to Life Estimation of Power Plant Components*, London 1990; и Z. Drašković, „On the essential mechanical boundary conditions in two-field finite element approximations", *Comput. Methods Appl. Mech. Eng*., 1991, 91; и D. Mijuca, „On the main properties of the primal-mixed finite element formulation", *Facta Universitatis Series Mechanics, Automatic Control And Robotics*, 1999, 2, 9. ЛИТЕРАТУРА: J. Jarić, „Professor Mladen Berković", *Theor. Appl. Mech.*, 2004, 31, 3–4. Дубравка Мијуца \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРКОВИЋИ **БЕРКОВИЋИ**, село у Републици Српској, у Херцеговини, на северном ободу Дабарског поља и раскрсници локалних путева ка Невесињу, Стоцу (раније општинско средиште) и Билећи. После успостављања Републике Српске постаје општинско средиште. Смјештено је у подножју планине Трусине, на око 550 м н.в. Куће су у низу грађене уз друм. Године 1991. **Б.** су имали 159 становника, од којих 97,5% Срба. Од 1971. популација се смањује. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дедијер, „Билећке Рудине, антропогеографска истраживања", *СЕЗ*, 1903, V; Ј. Дедијер, *Херцеговина*, VI, Бг 1909. Рајко Гњато \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС **БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС**, дипломатски скуп представника великих сила, одржан у Берлину 13. VI – 13. VII 1878. ради ревидирања одредаба Санстефанског уговора. Санстефанским уговором, склопљеним 3. III 1878, окончан је рат Русије, Србије и Црне Горе с Турском, а стварањем Велике Бугарске, која је обухватала подручје од Дунава до Егејског мора, Русија је угрозила интересе великих сила: Енглеске у питању мореуза (Босфора и Дарданела) и Аустроугарске на Балкану. Веома заинтересоване за преиначење Санстефанског уговора биле су Румунија, Грчка и Србија, којима су одузети делови ослобођених територија. Енглеска и Аустроугарска нису допустиле Русији да, противно интересима других сила, сама решава о судбини Турске и устале су против њених претераних захтева. На **Б. к.** су учествовале велике силе и Турска, а председавао му је немачки канцелар Ото фон Бизмарк. Главни преговарачи били су: лорд Биконсфилд (Дизраели) за Енглеску, Андраши за Аустроугарску, Каратеодори-паша за Турску, Вадингтон за Француску, гроф Корти за Италију и канцелар Горчаков за Русију. Русија и Енглеска су се пре конгреса споразумеле о главним тачкама те ревизије у меморандуму од 30. маја. Енглеска се у тајном споразуму с Портом од 4. јуна обавезала да ће штитити турске поседе у Азији, а као накнаду добила је острво Кипар. [![001_II_Zemlje-Balkana-nakon-Berlinskog-kongresa.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-zemlje-balkana-nakon-berlinskog-kongresa.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-ii-zemlje-balkana-nakon-berlinskog-kongresa.jpg) Дипломатска борба водила се између Енглеске и Аустроугарске с једне и Русије с друге стране. Енглеска је највише бринула о интересима Турске и тежила да удаљи Русију од Егејског мора, Цариграда и мореуза. Пуномоћници балканских земаља деловали су само изван конгреса, код представника појединих сила. Србију је представљао Јован Ристић, а црногорски делегати били су Божо Петровић и Станко Радоњић. Русија је, сходно својим претензијама ка Цариграду и мореузима, подржавала Бугарску и покушала да јој спасе што више од онога што јој је осигуравао Санстефански уговор. У свом ширењу према Балкану, Аустроугарска је имала највећу помоћ у Енглеској, а подршку јој је пружала и Немачка. Она је тежила за Босном и Херцеговином и била против оснивања велике словенске државе на Балкану, која би, привлачећи Словене из Аустроугарске, угрозила њене интересе. На **Б. к.** територија Бугарске је сужена и подељена на два дела. На северу је основана аутономна трибутарна кнежевина Бугарска под султановим сизеренством, с народном војском. Турска војска више није била присутна у Бугарској. Јужно од Балкана основана је Источна Румелија, провинција с административном аутономијом, којом је управљао хришћански генерални гувернер. Њега је именовала Порта на пет година уз пристанак сила. На острву Крит, где је избио устанак за време руско-турског рата, требало је применити одредбе из Органичког правилника од 1868. Силе су себи задржале право да посредују у преговорима између Турске и Грчке у вези с исправком граница у Тесалији и Епиру. По енглеском предлогу, Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину и да њоме управља, те да држи војне посаде у Новопазарском санџаку. Црној Гори је призната независност и припојени су јој Бар, Колашин, Никшић и Подгорица. Она је морала вратити Турској Улцињ који је накнадно (1880) опет добила у замену за Плав и Гусиње. Спич је препуштен Аустроугарској и припојен Далмацији. Црногорска обала је неутрализована, а Аустроугарској је стављено у дужност вршење поморске и санитарне контроле. Румунији је призната независност и додељена јој Добруџа, одузета Бугарској уз велико негодовање Русије. Русији је враћен део Бесарабије између Прута и Килије, који јој је био отргнут Париским миром 1856. Забрањени су подизање утврђења и пловидба ратних бродова на Дунаву, од Ђердапа до ушћа. Регулацију Ђердапа преузела је Аустроугарска којој је Србија требало да омогући олакшице у погледу извођења радова. Задржана је Европска дунавска комисија, успостављена Париским уговором. Порта је обећала увођење реформи и правилник сличан критском у Јерменији и другим провинцијама. Европска комисија се обавезала да успостави државне институције у Источној Румелији. **Б. к.** представља велики заокрет у српској спољној политици. Разочарана у Русију која је штитила интересе Бугарске, Србија је затражила подршку Аустроугарске. Српски делегат Јован Ристић састао се у Бечу с аустроугарским председником владе Андрашијем и склопио с њим споразум који је потписан 8. јула у Берлину. Србија се обавезала да ће за три године изградити железничку пругу Београд‒Ниш, с везама за Пирот и Врање и да ће склопити с Аустроугарском трговински уговор или царински савез. Трећа одредба односила се на регулацију Ђердапа. За узврат Србија је имала аустроугарску подршку у погледу независности и територијалног проширења у правцу југоисточних граница, тако да добије Врање, Пирот и Трн. **Б. к.** је признао Кнежевину Србију независном државом и одредио јој границе (члан 34). Кнежевина је проширена Пиротским, Нишким, Врањским и Топличким округом. Мали Зворник и Сакар, око којих је толико година вођена борба, коначно су припојени Србији. Србија је преузела обавезе Турске према Аустроугарској око изградње железница и с њима и Бугарском морала да склопи посебан уговор. Муслимани који су желели да напусте Кнежевину могли су да задрже своје поседе, а посебна комисија решила би сва њихова спорна имовинска питања у року од три године. Српски поданици у Турској, до склапања уговора између ове две државе, уживали су сва права предвиђена међународним уговорима. У року од 15 дана обе војске имале су обавезу да напусте туђе земљиште. Сразмерно повећању територије, Србија је преузела јавни дуг Турске. Народна скупштина, која се састала у Крагујевцу 26. VII 1878, прихватила је одредбе **Б. к**. Кнежевом Прокламацијом од 22. августа обнародован је мир између Србије и Турске, територијално проширење и независност. **Б. к.** није успоставио трајну политичку равнотежу између великих сила. Супротно гаранцији мира, у њему су се налазиле клице будућих великих сукоба у Европи. ИЗВОР: М. Војводић и др. (прир.), *Србија 1878*. *Документи*, Бг 1978. ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић, *Берлински конгрес*, Бг 1928; А. Дебидур, *Дипломатска историја Европе*, II, Бг 1934; В. Поповић, *Источно питање*, Бг 1996; Р. Љушић, *Историја српске државности*, II, Н. Сад 2001. Урош Татић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРНАР, Жан **БЕРНАР, Жан** (Bernard, Jean-Alfred-Simon), лекар, хематолог-онколог, универзитетски професор (Париз, 26. V 1907 – Париз, 17. IV 2006). Дипломирао 1931. на Медицинском факултету у Паризу. Основао Институт за изучавање леукемије и болести крви 1961. Постигао научне резултате светског значаја: прво лечење Хочкиновог лимфома великом дозом радио-терапије 1932; убризгавајући бензен у костну срж пацова, изазвао леукемију 1936. и тиме показао да су и леукемије злоћудни тумори; први у свету успешно лечио акутну леукемију заменом целокупне крви болесника 1947; пресађивао костну срж озраченој деци оболелој од леукемије; творац „географске хематологије". Два синдрома у медицини носе његово име: Бернаров синдром – акутна фамилијарна хемолиза и Бернар–Сулијеов синдром – фамилијарни и конгенитални поремећаји крвављења са џиновским тромбоцитима и тромбоцитопенијом. Био је председник Интернационалног хематолошког друштва и Европског друштва за лекарску етику. Написао књигу *Величина и искушења медицине* (српски превод, Бг 1975). Члан Француске академије наука, гостујући професор Мед. ф. у Београду и инострани члан САНУ у Одељењу медицинских наука од 1981. Сарађивао са српским хематолозима (С. Стефановић, Р. Рувидић, З. Роловић, М. Ристић, М. Јанчић, Б. Баничевић, М. Чоловић, Д. Бошковић и др.). Многобројни српски лекари специјализовали су хематологију код њега, а лечио је и многе наше болеснике. Боравио је три пута у Београду, последњи пут 1990. када је одржао предавање у САНУ „Моралне последице прогреса биологије и медицине" (његов рад „Еволуција биоетике" штампан је у *Билтену САНУ*), а у Клиничком центру Србије „Епидемиологија леукемија и лимфома" и „Напредак биологије и дефиниција човека". Носилац је многобројних одликовања и награда. ЛИТЕРАТУРА: В. Кањух, „Le Professeur et Académicien Jean Bernard", *Гласник САНУ*, 1990, XXIX, 4; „Жан Бернар (Jean-Alfred-Simon Bernard), 1907–2006", *Годишњак САНУ за 2006*, 2007; Р. Рувидић, „In Memoriam Jean Bernard 1907–2006", *Bilt hematol*, 2006, 34 (1/2). Владимир Кањух; Снежана Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРОВИЋ, Загорка **![001_II_Zagorka-Berovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-zagorka-berovic.jpg)БЕРОВИЋ, Загорка**, интерниста, реуматолог (Вина код Књажевца, 5. VI 1900 – Београд, 26. IX 1988). Медицински факултет завршила у Загребу 1926, а специјализацију интерне медицине у Београду 1928. Иницијатор је изградње III Дома здравља „Борис Кидрич" у Београду, чији је директор била дуги низ година. Усавршавала се из реуматологије у Лондону. Отворила Реуматолошку амбуланту у III Дому здравља у Београду, затим организовала и упорно спроводила изградњу Завода за реуматологију у Београду, који је отворен 1965, а она постала његов први директор. Пензионисана 1977. Са кадровима које је школовала Завод је постао Институт за реуматологију, који је 1980. постао Наставна база Мед. ф. Својим лекарима обезбедила контакте са реуматолозима и сарадњу Института са многим реуматолошким центрима у свету (Велика Британија, СССР, Румунија, Бугарска, Чехословачка, Француска, Немачка, САД, Италија). Била је председник Реуматолошке секције СЛД (1961‒1980), Удружења реуматолога Југославије (1964‒1980) и њихов доживотни почасни председник, члан Европског реуматолошког удружења (EULAR) и почасни члан реуматолошких друштава САД, Француске и Чехословачке. Као председник Републичке комисије за реуматизам организовала је реуматолошку службу у Србији. Оснивач је часописа *Acta Rheumatologica Belgradensia*, кoји излази од 1971. Ауторка монографија *Реуматска грозница* (Бг–Зг 1954) и *Реуматологија* (Бг–Зг 1966). Организовала интернационални симпозијум о системским болестима везивног ткива у Игалу 1970. и Седми конгрес реуматолога Југославије у Херцег Новом 1976. Добитница је Октобарске награде за научна достигнућа града Београда (1967), златних плакета СЛД (1972), Дома здравља „Борис Кидрич" (1975), Реуматолошког института у Београду (1975) и 12. интернационалног конгреса у Прагу (1969). Одликована је Орденом заслуга за народ са златном звездом. ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Властимир Младеновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРОВИЋ, Јаков **БЕРОВИЋ, Јаков**, трговац, добротвор (?, 1826 – Скадар, 26. III 1898). Припадник заслужне грађанске породице која је 1884. о свом трошку подигла у Скадру српску школу. У XVIII в. Скадар је био значајан трговачки центар, а тада почиње јачање породице. Скадарске трговачке породице разних националности надметале су се тада на Порти око привилегија. У изворима се као задужбинар скадарске школе често помиње читава породица, а поименце се поред Јакова наводе Филип и Радивоје. У другој половини XIX в. почиње опадање Скадра: хришћански живаљ се исељава, па родољубни Беровићи настоје да зауздају одлив становништва инвестирањем у образовање. Бројни његови рођаци бејаху истакнути просветни радници, политичари и трговци. ИЗВОР: *Односи Србије и Црне Горе у XIX веку 1804–1903*, Грађа, САНУ, Бг 1987. ЛИТЕРАТУРА: Ф. М. Протић, *Српска школа у Скадру*, Цт 1914. Милена Јоксимовић Пајевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРОВИЋ, Радивој Н. **![001_II_Radivoj-Berovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-radivoj-berovic.jpg)БЕРОВИЋ, Радивој Н.**, лекар, интерниста хематолог, универзитетски професор (Скадар, 27. XI 1900 ‒ Нови Сад, 7. XII 1975). Са непуних 15 година, као гимназијалац, прекинуо школовање и са српском војском прешао Албанију. Школовање наставио у Француској. По завршетку I светског рата матурирао у Београду, а потом завршио тзв. абитуријански курс, на којем је изучавао администрацију и економију. Уписао се на тек основани Медицински факултет у Београду 1920. После првог ригорозума, тј. када је постао кандидат медицине, постављен је 1923. за асистента дневничара на Првој интерној клиници код познатог професора, руског емигранта Александра Јосифовича Игњатовског. Дипломирао с првом генерацијом медицинара на Мед. ф. 1926. На истом факултету од 1929. биран у сва наставна звања до редовног професора (1957). Био је генерални интерниста, с наклоношћу према хематологији и ендокринологији. Први је код нас урадио пункцију костне сржи. У сарадњи са Станојем Стефановићем написао је први уџбеник код нас *Клиничка хематологија* (Бг 1951). Године 1956. постављен је за управника новоформиране Интерне клинике Б (настале од Треће и Четврте Интерне клинике) и на том положају остао до пензионисања 1970. Подстицао је развој појединих субспецијалистичких одељења: кардиологије, ендокринологије, хематологије, гастроентерологије, пулмологије, имуноалергологије. Реуматологију је преузела његова супруга Загорка, која је формирала садашњи Институт за реуматологију. Био је продекан (1948/49) и декан (1959‒1962) факултета, учествујући активно у реформи наставе, као и председник Савета Универзитета у Београду. Био је у лекарској екипи Маршалата и повремено на путевима пратио Јосипа Броза Тита. Хематолошки одсек на бившој Интерној клиници Б носио је његово име. Био је уредник часописа *Acta Medica Iugoslavica*, који је уживао међународни реноме. Дописни члан САНУ постао је 1959, а редовни 1965. Председник СЛД био је 1955‒1957, а потом и почасни председник. Добитник је бројних признања и одликовања. ДЕЛО: *Кортизон и новија схватања о раду надбубрежне жлезде*, Бг 1953. ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић и др., *Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих година XX века*, Бг 2003. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРСА, Јосип **БЕРСА, Јосип**, писац, археолог (Задар, 13. I 1862 – Задар, 5. XII 1932). После гимназије у Дубровнику, радио као чиновник и наставник, а потом до пензионисања као конзерватор и управник Археолошког музеја у Задру. Писао песме са античким мотивима, те приповетке о животу рибара и помораца. Сарађивао у *Словинцу*, *Дубровнику*, *Јавору*, *Стражилову*, *ЛМС*, *Босанској вили*, *Српском гласу*, *Гласу Црногорца*, у хрватским и немачким часописима. Допуном Његошеве посвете *Горском вијенцу* изазвао је велику полемику. Прозни записи о Дубровнику и Дубровчанима, скупљени у књизи *Дубровачке слике и прилике* (Зг 1941), обухватају раздобље од последњих дана Републике и уласка Француза, па до 1880. Пружио је слику културног живота Дубровника (посела, школство, доба народног препорода) и портрете знаменитих личности, нарочито дубровачких писаца (Марка Бруеревића, Миха Соркочевића, Брња Замање, Луке Соркочевића, Џона Растића, Меда Пуцића, Мата Водопића, Пера Будманија), те банатског Србина и аустроугарског официра Тодора Милутиновића и немачке књижевнице Иде фон Дирингсфелд. Ово издање је делимично кривотворено (изашло за време НДХ), а издавачи су се трудили да изоставе или сажму делове рукописа у којима се говорило о српству Дубровчана. ДЕЛА: *Пјесме*, Задар 1891; *Отров*, Задар 1895; и Марко Цар, *С мора и приморја*, Задар 1896; *Sonetti zaratini* (под псеудонимом Лоренцо Травазини), Задар 1902. ЛИТЕРАТУРА: М. Савић, „Песме Јосипа Берсе", *Јавор*, 1892, XIX, 1; Цензор /Д. Ј. Илић/, „С мора и приморја", *БК*, 1896, II, 44; Љ. Крмпотић, *Неприлике Јосипа Берсе око „Дубровачких слика и прилика" у свјетлу његове књижевне оставштине I–III*, Зг 2003. Бојан Ђорђевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРТОЛИНО, Милорад **БЕРТОЛИНО, Милорад**, математичар, универзитетски професор (Панчево, 8. VIII 1929 – Соко Бања, 24. VI 1981). Студије математике завршио 1953. на Природно-математичком факултету у Београду, где је 1961. докторирао дисертацијом „Егзистенција асимптотских решења једне класе диференцијалних једначина". За редовног професора на истом факултету изабран је 1975. Одликовао га је посебан дар за извођење наставе коју су карактерисали методолошки приступ, прецизност, систематичност и јасноћа. Био је секретар Друштва математичара, физичара и астронома Србије (1955–1960), декан ПМФ (1969‒1971) и управник Одсека за математику, механику и астрономију истог факултета (1975–1977). У оквиру свог научног рада бавио се квалитативном анализом диференцијалних једначина (о чему је водио и семинар у Математичком институту САНУ), а посебно испитивањем егзистенције и особина решења диференцијалних једначина комбиновањем и синтезом Петровић–Чаплигинове неједнакости, компаративних једначина, тополошке методе краковске школе и методе ретракта. Разрадио методу ретракта и проучавао „цеви" карактеристичне за њу. Увео нову дефиницију „скоро стабилног решења диференцијалне једначине". У расправи *Диференцијалне и интегралне једначине у Југославији* (Бг 1979) дао је детаљан преглед резултата југословенских математичара у области диференцијалних једначина. Дугогодишњи уредник часописа *Дијалектика*, у којем је објавио низ радова о општим филозофским и историјским проблемима математике и природних наука којима је прилазио са марксистичког становишта. Објављивао чланке и песме у *Књижевним новинама* и писао књиге из белетристике. Значајан је и плодан писац уџбеника за универзитетску наставу. Књига *Методе примењене анализе (нумеричка анализа)* (Бг 1970) први је уџбеник на српском језику из нумеричке математике. Био је члан Председништва ЦК Србије. ДЕЛА: „Les inégalités différentielles et l'analyse qualitative des équations différentielles ordinaires", *Éditions spéciales de l'Institut mathématique de Belgrade*, 1969, 7; *Диференцијалне једначине*, Бг 1980. ЛИТЕРАТУРА: Е. Стипанић, *Путевима развитка математике*, Бг 1988; Н. Бокан (ур.), *Споменица – 125 година Математичког факултета*, Бг 1998. Александар Николић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРТОЛИНО, Никола **БЕРТОЛИНО, Никола**, преводилац, есејиста (Буенос Ајрес, 3. VIII 1931). Од 1947. живи у Београду, где је завршио Филозофски факултет (група за француски језик и књижевност). Био секретар Модерне галерије, стручни сарадник Филолошког факултета, помоћник управника (од 1964) и шеф Одељења за документацију Музеја савремене уметности (од 1967). Био је уредник у издавачким предузећима БИГЗ и Нолит (1971–1991), председник Удружења књижевних преводилаца Србије и члан редакције часописа *Мостови*. Преводи дела француских (Арагон, Иго, Аполинер, Расин, Бодлер, Рембо и др.) и руских песника (Љермонтов, Јесењин, Пушкин, Пастернак), али и романе, есеје и студије из разних хуманистичких дисциплина. Приредио научна издања дела М. Црњанског (*Путописи*, 1, 2; *Код Хиперборејаца*; *Књига о Микеланђелу*) и М. Ристића (*Око надреализма*). У својим ауторским књигама (*Феномен Рембо*, Бг 1991), у пропратним текстовима преведених књига и у прилозима по периодици **Б.** је указивао на класична дела, а посебно на оне опусе француске књижевности, који су пресудно обликовали модерну књижевност. Добитник је награда „Милош Н. Ђурић" за превод поезије В. Игоа *Црна сунца* (1973) и Удружења књижевних преводилаца Србије за животно дело (1996). ДЕЛА: *Rimbaud ou la poésie objective*, Париз 2004; *Завичаји*, Бг 2004; *Нови завичаји*, Бг 2008. ЛИТЕРАТУРА: М. Данојлић, „Ново *Цвеће зла*: преводи Николе Бертолина", *ЛМС*, 1971, 407, 3; „Избор из Аполинерове поезије: Ред и пустоловина", *ЛМС*, 1975, 415, 6; Т. Крагујевић, „Биће поезије", *ЛМС*, 1991, 448, 6; М. Смиљанић Спасић, „Николина Бертолино", *Преводилац*, 1996, 1–4; З. М(артинов), „Распамећени завичаји", *Свеске*, 2005, 78. Јелена Новаковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРТРАНДОН де ЛА БРОКИЈЕР **БЕРТРАНДОН де ЛА БРОКИЈЕР** (Bertrandon de La Broquière), француски племић и путописац (Ла Брокијер, крај XIV в. ‒ Лил, 9. V 1459). Пореклом из Гијене у подножју Пиринеја. Био је у служби бургундског војводе Филипа Доброг. По војводином налогу 1432. упућен је, ради прикупљања података о турској војсци и наоружању, у тајну мисију на Блиски исток где је провео готово годину дана. Своје белешке и сећања с тог путовања уобличио је 1457. и у виду путописа под насловом *Путовање преко мора* предао бургунском војводи. Путопис је први пут штампан 1805, а на српски делимично преведен 1815. у *Новинама српским*. На свом путовању **Б.** је прошао и кроз наше крајеве о којима је оставио драгоцена запажања. Значајан је и доста поуздан његов опис средњовековног Београда у којем је боравио пет година после смрти деспота Стефана Лазаревића. Посетио је и описао летњи двор српског владара у Некудиму где је имао прилике да разговара с деспотом Ђурђем Бранковићем. Путујући кроз Србију говори о пустоши коју су Турци свуда стварали, о рушевинама градова Сталаћа и Крушевца и поробљавању хришћана. Занимљиви су и описи његових виђења са знаменитим личностима тог времена ‒ византијским царем Јованом VIII, султаном Муратом и аустријским војводом, потоњим царем Албрехтом II. Његово дело, као драгоцен извор, користили су, почев од К. Јиречека, сви историчари који су писали о српској држави, деспоту Ђурђу и балканским народима у XV в. ЛИТЕРАТУРА: М. Рајичић, „О писцу и делу", у: Б. де ла Брокијер, *Путовање преко мора*, Бг 1950. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕРЧЕК, Александар **![001_II_Aleksandar-Bercek.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-aleksandar-bercek.jpg)БЕРЧЕК, Александар**, глумац (Врдник, Срем, 4. IX 1950). Дипломирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Члан Југословенског драмског позоришта (од 1973) и управник Народног позоришта у Београду (1993–1997). Његова глума почива на луцидности и сувереном владању глумачком техником. Аутентичан и оригиналан у избору изражајних средстава и поуздан у реализацији. Важније позоришне улоге: Фернандо (Е. Хемингвеј, *За ким звоно звони*), Розенкранц и Гилденстерн (В. Шекспир, *Хамлет*), Аркадија Макарович (Ф. Достојевски, *Младић*), Лука Бог (Д. Ћосић, *Колубарска битка*), Војдан (Г. Стефановски, *Тетовиране душе*). Остварио преко 40 улога на филму (*Повратак отписаних* А. Ђорђевића, *Специјално васпитање*, *Вариола вера* и *Национална класа* Г. Марковића, *Мирис пољског цвећа* С. Карановића, *Браво,* *маестро* Р. Грлића, *Квар*, *Дечко који обећава* и *Ни на небу ни на земљи* М. Радивојевића, *Још овај пут* Д. Кресоја, *Буре* *барута* Г. Паскаљевића, *Нож* М. Лекића, *Рат уживо* Д. Бајића, *Живот је чудо* Е. Кустурице), као и у бројним ТВ серијама. Добитник је Златне арене за епизодну улогу у филму *Ко то тамо пева* С. Шијана на фестивалу у Пули (1980) и награде „Павле Вуисић" за изузетан допринос уметности глуме у југословенском филму (Ниш 2001). ЛИТЕРАТУРА: В. Крчмар, „Права глума је у домену стваралаштва", *Сунчани сат*, 1998, 8; Р. Мунитић, *Александар Берчек*, Ниш 2002. Весна Крчмар \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСА **БЕСА** (алб. *besё*), чврста вера, свечано обећање, часна реч, задата тврда реч. Уобичајена код Албанаца, али и код других балканских народа. Означава и уговор, споразум о прекиду непријатељства између посвађаних страна. Она је обећање које се сматра светињом и које се мора по сваку цену одржати. Повезана је с питањем части, поштења и савесности. Уобичајено је да се **б.** даје измећу два братства, две зараћене стране. То је реч коју даје породица, шира гентилна јединица (род, братство, племе) или село убијеног на захтев убице у знак заштите од крвне освете, односно одгоде њеног извршења. Обавезује на „рок слободе и заштите", а за то време убица се може слободно кретати, тј. завршавати првенствено своје потребе које су углавном економске природе. Представља уобичајни комуникацијски однос у патријархалним заједницама, нарочито у јужним крајевима Србије. Првобитно, **б.** је имала религиозно значење, а потом етичко. Од моралне категорије временом је постала и правна институција одређена обичајима, нарочито оним који су били повезани с крвном осветом, те је временом служила и за ублажавање крвне освете и доприносила стварању услова за њезин умир. У народној традиционалној култури, посебно код Албанаца, постоји обиље грађе о улози **б.** у народном животу, њеном поштовању и презиру према оном који се не придржава дате **б**. За кршење **б.** постојале су строге моралне санкције. ЛИТЕРАТУРА: С. Пуповци, *Грађанскоправни односи у законику Леке Дукађинија*, Пр 1968. Весна Марјановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСАРАБИЋ, Милан **БЕСАРАБИЋ, Милан**, вајар, сликар, ликовни педагог (Чачак, 16. IV 1908 – Београд, 28. IV 2011). Студије на Правном факултету завршио 1932, када се уписао и у Уметничку школу. Вајање учио у класи Петра Палавичинија, а сликање код Бете Вукановић, Љубомира Ивановића и Ивана Радовића. Дипломирао 1938. и први пут излагао са групом свршених ученика Уметничке школе. Током 1939. и 1940. учествовао на јесењим изложбама сликарских и вајарских радова београдских уметника, затим 1944. на изложби УЛУС-а у корист рањених бораца, а после рата на бројним колективним изложбама у Југославији и иностранству. Од 1940, када је своју прву изложбу приредио у Уметничком павиљону, самостално је излагао тридесетак пута. Бавио се педагошким радом, прво у Књажевцу (1940/41), а потом у Београду (до пензионисања 1978), уз краћи прекид 1950. када је био директор Уметничке школе у Пећи. Извео је неколико стотина скулптура, углавном реалистички конципираних фигура и портрета. Низ његових остварења инспирисан је историјом (Косовски циклус, Вук и његови савременици, циклус из НОБ-а, портрети знаменитих личности), а занимали су га и мотиви са социјалном тематиком. Актови античко-ренесансне инспирације каткад су подвргнути нешто експерименталнијем маниру у композицији и експресији. Склон је импресионистичком оживљавању површина и нешто слободније третираном фактуром материје. Значајан сегмент његовог опуса чине вајане карикатуре (прву самосталну изложбу карикатура приредио у Београду 1955) којима је указивао на негативне појаве у друштву, представљајући преко појединачних ликова опште слабости и проблеме. Сматра се оснивачем земунске школе карикатуре. Упоредо с ликовним уметностима бавио се књижевношћу и музиком. Дела постављена на отвореном простору налазе се у Београду (*Радојка Лакић*, *Никола Тесла*, испред истоимених школа; *Бранко Радичевић* у Земуну; десетак скулптура на Новом гробљу), Љигу (Биста војводе Живојина Мишића), Добановцима (Споменик НОР-а), Бору (*Мајка и дете*) итд. У Великом Градишту у оквиру библиотеке „Вук Караџић" налази се Галерија Милана Бесарабића са његовим скулптурама и цртежима. За своје радове добио је више југословенских и међународних признања, међу којима су награда *Јежа*, награда на Међународном бијеналу карикатуре и сатиричне скулптуре у Габрову, Бугарска (1989), Прва награда на XVI Међународном бијеналу ведре уметности у Толентину, Италија (1991) итд. ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, *Милан Бесарабић*, Бг 1968; *Галерија Милана Бесарабића*, Велико Градиште 1973; Л. Миловановић, „Вајар Милан Бесарабић", *Развитак*, Зајечар, 1990, 1; Ј. Филиповић, „Милан Бесарабић, скица за портрет", *Градиштански алманах*, 2001, 1. Вера Грујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСАРОВИЋ, Весна **БЕСАРОВИЋ, Весна**, правник, универзитетски професор (Београд, 21. VIII 1946). Дипломирала 1968. на Правном факултету у Београду, на којем је 1973. изабрана за асистента на предмету Привредно право. На истом факултету магистрирала 1973, а докторску дисертацију о правним аспектима преноса технолошког знања у земље у развоју одбранила 1976. Била је стипендиста „Макс Планк" института, а као гостујући професор боравила у САД и Швајцарској. Бирана у сва наставна звања до редовног професора 1990. Арбитар је у Међународној трговинској арбитражи у Паризу, арбитар и члан Председништва Спољнотрговинске арбитраже у Београду и експерт Агенције ЕУ за реконструкцију. Бавила се приведним правом, а посебно међународном привредном сарадњом, интелектуалном својином и ауторским правима. ДЕЛА: *Право индустријске својине и ауторско право*, Бг 1984; *Дерегулација виших облика привредне сарадње са иностранством*, Бг 1990; *Међународне конвенције о интелектуалној својини*, Бг 1999; *Интелектуална својина*, Бг 2000. ИЗВОР: Љ. Кандић, *Сто педесет година Правног факултета 1841–1991*, Бг 1991. Илија Бабић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСАРОВИЋ, Војислав **БЕСАРОВИЋ, Војислав**, правник, политичар (Сарајево, 14. IV 1883 – Јадовно на Велебиту, 25. VII 1941). Дипломирао и докторирао на Правном факултету у Бечу. После студија постао члан управе и секретар Трговачке и обртне коморе у Сарајеву. За старешину Српског сокола изабран је 1909, а потом и за председника новоосноване босанскохерцеговачке Српске соколске жупе. Његовим утицајем превазиђени су раскол и спорења међу сродним националним друштвима. Прихваћено је његово залагање да се све српске гимнастичке организације обједине у јединствени Српски соко. У Београду се 1911. налазио међу оснивачима и члановима Главног одбора Српског сокола и Одбора Савеза словенског соколства у Прагу. У време I светског рата, као члана групе „Српска ријеч" у Босанском сабору, због српских националних убеђења ухапсиле су га аустроугарске власти и 1916. на бањалучком „велеиздајничком процесу" осудиле на 18 година тамновања. Када је српска војска ослободила Сарајево 1918, прихватио је место у Народном вијећу у Загребу као представник БиХ, а после формирања Краљевине СХС постао је народни посланик и члан Одбора за трговачку политику Државног привредног савета. По повратку у Сарајево поново је био секретар Трговинске и индустријске коморе и старешина Соколске жупе, радећи на организовању нових соколских друштава, посебно на селима. Уз помоћ Сељачког кола радио је на унапређењу живота на селу. Одликован је орденима Св. Саве и Белог орла V степена. По немачкој окупацији Југославије 1941. усташе су га као родољуба и борца против фашизма ухапсиле и спровеле у логор на Јадовном код Госпића, где је и убијен. ДЕЛА: *Занатлијско питање у Босни и Херцеговини*, Сар. 1913; *Уговор о миру са Аустријом*, Тузла 1923. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица карловачког Сокола 1904–1929*, Ср. Карловци 1929; М. П. Костић, „Усташки логор на Јадовном", *ЗМСДН*, 1963, 36. Младен Булут \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСАРОВИЋ, Михаило **БЕСАРОВИЋ, Михаило**, трговац, јавни радник (?, друга половина XVIII в. – Трст, 1833). У Трст дошао из Сарајева 80-их година XVIII в. с братом Димитријем. Бавио се трговином, а од 1809. па све до смрти био секретар тршћанске Српске црквене општине. У време конгреса Свете алијансе у Љубљани (1821) предао цару Францу I молбу Срба из Далмације да опозове епископа Венедикта Краљевића и унијатске свештенике, тј. да заустави процес унијаћења православног српског народа. ЛИТЕРАТУРА: К. Цвјетковић, *Автобиографија*, Бг 1898; Н. Милаш, *Православна Далмација*, Н. Сад 1901; Н. Вукадиновић, „Једна лажна листина деспота Стевана из 1426", *ПКЈИФ*, 1923, 3; К. Милутиновић, *Војводина и Далмација 1760–1914*, Н. Сад 1973. Софија Божић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСАРОВИЋ, Ристо Ђ. **БЕСАРОВИЋ, Ристо Ђ.**, трговац, индустријалац (Сарајево, 1853 – Сарајево, 28. IV 1908). На друштвеној сцени БиХ јавља се 1884. Првих година окупације налазио се у ближем окружењу митрополита Саве Косановића. Био је дугогодишњи члан управе Српске православне црквене општине. Од средине 80-их година радио је самостално, улажући капитал у разна предузећа (железнице, бањско лечилиште у Кисељаку). Тада је отворио и фабрику гајтана, коју је 1895. пренео на Кошево. Производе је излагао на миленијумској изложби у Будимпешти (1896). Са Авдагом Шахинагићем и Јешуом Саломом покренуо је Сарајевско трговинско превозно друштво које је имало представништва у значајним саобраћајним центрима Монархије и у свим већим градовима БиХ. Припадао је групи трговаца и земљопоседника, која је 1888. Земаљској влади поднела захтев за оснивање Босанско-херцеговачке дионичке банке. Био је члан управног одбора Привилеговане земаљске банке за БиХ, коју су основале велике аустријске и угарске државне банке. Налазио се у депутацији Глигорија Јефтановића, која је 1896. у Бечу цару Францу Јозефу уручила тзв. Први царски меморандум, због чега је искључен из управног одбора Привилеговане земаљске банке. Био је и председник Босанско-херцеговачког трговинског друштва, основаног 1906. За заменика начелника Сарајева постављен је 1905. Био је одборник и председник Српског пјевачког друштва „Слога". Новчано је помагао српску реалну гимназију, Вишу дјевојачку школу у Сарајеву и лист *Босанску вилу*. Био је један од утемељивача Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета" у Сарајеву (1902). ЛИТЕРАТУРА: Т. Крушевац, *Босанско-херцеговачки листови у XIX веку*, Сар. 1978; Б. Маџар, *Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу*, Сар. 1982; *Историја српског народа*, VI/1, Бг 2000; *Просвјета. Српско просвјетно и културно друштво 1902–1949*, Бл – Срп. Сар. 2001; Т. Краљачић, *Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882–1903)*, Бл – Срп. Сар. 2001. Ђорђе Микић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСЕДА **БЕСЕДА**, цјеловита усмена ријеч (говор) пред групом слушалаца у различитим околностима (свечанe приликe, политички скупови, сахранe, парастоси, научни састанци, суђења, одлучујућe биткe у ратовима, додјељивањe награда, годишњицe и др.). Током друге половине XIX в. **б.** је означавала и забавну приредбу (с музиком, плесом, рецитовањем, говором), често организовану у добротворне сврхе. Ове врсте **б.** биле су врло популарне у омладинским и грађанским круговима уопште (од средине XIX в.), утичући на књижевне, културне и политичке прилике. Посебан облик био је везан за празнике (светосавска, видовданска **б.**), државно-политичке (владарево обраћање скупштини на почетку и на крају њеног засједања – престона **б.**), научне и научно-наставне, школске и друге институције (нпр. приступна академска **б.** нових чланова, приступно предавање новоизабраних универзитетских наставника). Често досеже високу стилску, филозофску, умјетничку и научну вриједност. Почетак **б.** у српској традицији везује се за династију Немањића (Немања, Св. Сава), с коријенима у византијском бесједништву. Овим појмом се обухвата и обраћање црквених отаца на празнике (слово), као и проповиједи којима се вјерницима тумаче дјелови Библије или излажу неке врсте истине (хомилије). На граници средњег и новог вијека чувене су **б.** Г. Стефановића Венцловића (барокно бесједништво), а доцније, посебно у политичком, књижевном и научном животу, **б.** Н. Грујића, С. Милетића, М. Полит-Десанчића, Ј. Ристића, П. Тодоровића, Ј. Скерлића, М. Миловановића, владике Н. Велимировића и др. Са сложенијим облицима јавног живота врсте **б.** су се умножавале (нпр. **б.** добитника Андрићеве награде). Према областима и околностима дијеле се на више врста (црквене, војне, академске, политичке, судске, пригодне и др.). ЛИТЕРАТУРА: Б. Нушић, *Реторика*, Бг 1934; Ђ. Трифуновић, *Азбучник српских средњовековних књижевних појмова*, Бг 1974; М. Павић, *Историја српске књижевности, II: Барок*, Бг 1991; М. Ђорђевић (прир.), *Најлепше српске беседе*, Бг 1999; О. Станојевић, С. Аврамовић, *Ars rhetorica – вештина беседништва*, Бг 2003; *Беседништво код Срба*, Ниш 2007. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСЕДА **БЕСЕДА**, лист за црквене, школске и народне потребе. Излазио у Новом Саду од 13. I 1868. до 22. VIII 1870. Свештеници Андрија Монашевић, Јован Поповић и Стеван Николић упоредо су издавали и *Духовни зборник*, где су штампали беседе црквених отаца и српских познатих проповедника, које су уживале велики углед у јавности. **Б.** је излазила три пута месечно, 10, 20. и последњег дана сваког месеца, а књиге зборника су, уз *Беседу*, објављиване два пута годишње. Сва ова издања штампана су у Платоновој штампарији, а била су намењена свештеницима, учитељима, ђацима који су учили веронауку, питомцима богословија, школским и црквеним библиотекама, као и заинтересованим верницима. ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСЕДНИШТВО **БЕСЕДНИШТВО**, вештина убедљивог и лепог усменог јавног излагања. Код Срба се развија под непосредним утицајем грчко-римске, а потом и византијске реторике. Српска књижевност у средњем веку сва је у знаку реторике, писци се обраћају „слушаоцима", а не „читаоцима". У српске земље доспевају преписи и преводи два списа Георгија Хировоска (између VI и IX в.), професора Високе школе у Цариграду, Trovpoi poihtikoiv (стсл. *Творчасти образи*), затим и расправа Peri; trovpwn poihtikw'n (*О песничким сликама*). С појавом хришћанства међу Јужним Словенима јављају се проповедници Ћирило и Методије. Од њихових ученика најпознатији су Климент, Наум, Анђелар, Сава и Горазд, такозвани „петочисленици". Од ових је најпознатији Климент чије су беседе сабране у збиркама *Поучна слова за све празнике* и *Проповеди и похвална слова светитељима.* Трагови лепо казане речи налазе се у свим српским средњовековним биографијама, хроникама и летописима. Свети Сава, први српски биограф, у *Животу Св. Симеона* забележио је беседу коју је Стефан Немања говорио на сабору против богумилске јереси, као и ону коју је изговорио синовима пред сабором властеле и бољара када се одрекао престола и отишао у Свету Гору да се закалуђери. Познате су беседе Светог Саве: *Беседа о правој вери*, *Беседа поводом смрти Стрезове*, *Беседа при измирењу браће*, *Беседа о крунисању Стефана Првовенчаног*, *Беседа после крунисања*, *Проповед хиротонисаним епископима* и *Проповед пред други полазак у Свету Гору.* Из Савине беседничке школе потичу још Арсеније I, Јевстатије I, Данило II и Григорије Цамблак. У ред знаменитих беседа убраја се и она над мртвим деспотом Ђурђем Бранковићем, непознатог аутора. Почетком XVIII в. јавља се једна занимљива беседничка појава о којој се мало зна: монах Висарион из Мајдана у Босни одлази као мисионар међу поунијаћене Румуне у Ердељу, проповеда са заносом старозаветних пророка на отвореном пољу под крстом и тако народ враћа његовој вери. Власти га одводе као бунтовника у Беч и бацају у тамницу из које је једва умакао. У српско-латинским школама у Карловцима, у првим деценијама XVIII в., реторика се систематски изучавала као један од најважнијих предмета. Тада настају и приручници за реторику, састављани углавном на латинском језику. Неке приручнике доносе украјински учитељи Максим Суворов и Мануил Козачински, које потом преписују и прерађују карловачки ђаци. Највећи број таквих рукописних приручника настао је између 1731. и 1761: Artis oratoriae Libri IV Illyricorascianae indoli traditi ac explicati 1735; Praecepta artis oratoriae in tres partes digesta iuventuti Illyricorascianae tradita et explicata 1736; Brevis et succina manuductio in universam oratoriam in usum inclutae iuventutis Illyricoserbicae in Gymnasio archiepiscopo metropolitano Carloviciensi 1761. Уџбеници су били намењени илирско-рашкој, тј. илирско-српској омладини. Поуздано је утврђено да је приручник из 1761. писао Јован Рајић, професор реторике у српско-латинској школи у Карловцима. У првој половини XVIII в. истиче се књижевни рад Гаврила Стефановића Венцловића. Својим образовањем издвајао се у односу на тадашње свештенство. Био је углавном приређивач, преписивач и преводилац старијих књижевних извора, а у мањој мери оригинални писац у савременом значењу те речи. Његова збирка проповеди позната је под именом *Слова изабрана*. На Рајића и Венцловића утицали су руски и украјински реторичари, Козачински, Ломоносов, а понајвише Теофан Прокопович. Одличан беседник и црквени писац био је и Венцловићев савременик Дионисије Новаковић, епископ будимски. Школовао се у Русији и тамо завршио Духовну академију. Запажено место у српском **б.** припада свакако и Доситеју Обрадовићу. Његов укупни књижевни рад сав је у знаку реторике. Угледно место међу српским беседницима заслужује већ и тиме што је саставио и у разним приликама народу говорио своје проповеди за свога другога боравка у Далмацији. У Задру су га хвалили и „латински предикатори". Своје проповеди говорио је на народном језику, а по својој језичкој и стилској углађености не заостају иза његових најуспешнијих књижевних дела. У другој половини XVIII в. као беседник истиче се и Викентије Ракић који је беседе преводио са италијанског, о чему сведочи и збирка његових беседа *Бесједовник илирическо-талијански* (1810). Крајем XVIII и почетком XIX в. јавља се велики број духовних беседника: Стојан Шобот, лички прота који осим духовних држи и родољубиве беседе; Петар Витковић, будимски прота; Петар Руњанин, свештеник кузмински; Стеван Урошевић, шидски прота (саставио око 170 беседа); Јефтимије Ивановић, прота у Карловцима, Шиду, Земуну, Вуковару и Митровици, штампао две књиге својих беседа; Ђорђе Поповић, сенћански парох, сем црквених проповеди држао на латинском беседе државним достојанственицима; прота карловачки Манојло Грбић и прота шабачки Јован Павловић, преводилац Милтоновог *Изгубљеног раја*. Стеван Станковић, карловачки митрополит, саставио је и говорио беседу *Слово надгробно при погребу Стефана от Стратимировића*. Добар беседник био је и Платон Атанацковић, владика будимски и бачки. Збирка његових беседа носи наслов *Дијеталне беседе*, а штампао је и *Словце на дан посвећења*. У XIX в. познати су духовни беседници: Гаврило Поповић, шабачки епископ и одличан беседник који је издао две књиге својих духовних беседа; Сергије Каћански чије су беседе штампане после његове смрти под насловом *Торжество благодетељи*; Герасим Петрановић, епископ бококоторски са збирком беседа *Добри пастир*; Теофан Живковић, епископ горњокарловачки саставио збирку беседа под насловом *Проповедник српске народне цркве*. У првим деценијама XIX в. Аврам Мразовић је саставио свој приручник за реторику под насловом *Руководство к славенскому красноречију* (Будим 1821), у доброј мери прерађујући латински предложак *Institutiones oratoriae* угарског професора Јожефа Григеља, насталог у квинтилијановској традицији која је Европи пренела укупни систем античке, грчке реторике. Мразовићев приручник, у основи класицистичкога типа, настао је у дугој и богатој традицији састављања приручника за реторику од најстаријих времена па све до његовога доба. Међу беседницима који су неговали политичку беседу најпознатији су Сава Текелија и Никанор Грујић. Први је на Сабору у Темишвару (1790) на латинском држао говор који спада у репрезентативна дела српског класицистичког **б**. Никанор Грујић, пакрачки епископ, сем у духовном истакао се и у политичком **б.** на Мајској скупштини у Карловцима (1848) и на Свеславенском конгресу у Прагу. Знатна духовна и политичка фигура у другој половини XIX в. је београдски митрополит Михаило (Јовановић). Као професор богословије предавао је омилитику и важио за радо слушаног беседника. Духовна беседа у Срба уздиже се појавом Николаја Велимировића, епископа охридског. Он снажном речју, ширином погледа и дубином мисли понире у душе слушалаца. Познате су његове збирке беседа: *Беседа под гором*; *Изнад греха и смрти* и *Нове беседе под гором.* Парламентарни беседник у XIX столећу био је и Матија Ненадовић, војвода и државник Првог српског устанка, који је беседио и пред царевима. Са своје речитости познати су и Петар Молер, најписменији војвода Првог српског устанка, те Стојан Чупић. У првом Правитељствујушчем совјету (1805), највећој управној власти, секретар је био Божидар Грујовић. Остала је у рукопису једна његова неизговорена беседа коју је требало рећи сакупљеном народу на скупштини заказаној на Велику Госпојину 1805. Као добри беседници познати су и Тома Вучић Перишић, Милош Обреновић, Андрија Стаменковић, члан Светоандрејске скупштине, Јеврем Грујић, политичар запажен на Светоандрејској скупштини, Илија Гарашанин, велики државник уставобранитељскога времена, Јован Ристић, Чедомиљ Мијатовић, Милутин Гарашанин, државник цењен у парламенту као говорник снажне логике, прота Марко Петровић, Гига Гершић, Светомир Николајевић, политичар и књижевник високе ерудиције и великога беседничкога дара, Војислав Вељковић и Јован Жујовић, државници и парламентарци са западним парламентарним манирима, Јован Скерлић, парламентарац велике ерудиције и бујне елоквенције. Од ванпарламантарних беседника новога доба истакли су се као одлични публициста Пера Тодоровић и Димитрије Туцовић, а од војничких беседника генерал Крста Смиљанић. Од српских владара новије историје био је одличан говорник краљ Милан Обреновић. У Црној Гори традиција **б.** је дуга и богата. Петар I Петровић Његош познат је не само као духовни, него и као политички беседник, а Петар II Петровић Његош увелико је превазишао свога стрица. Он ствара култ речитости у Црној Гори. У босанскоме сабору истакли су се као одлични беседници Никола Мандић, Данило Димовић, Милан Сршкић, Никола Стојановић, Васиљ Грђић, Живко Њежић, Ђорђе Лазаревић и темпераментни народни трибун Петар Кочић. Јован Стерија Поповић је саставио своју Реторику око 1844. за „потребе гимназијалне младежи". Његов приручник је остао у рукопису све до новијега времена, а подељен је на општу и посебну реторику. Својом концепцијом Стерија се одмакао од претходника и реторику поима као теорију прозних састава понаособ. Стоји под утицајем реторичара новијега времена и посебно Ломоносова. Нешто млађи Стеријин савременик је Ђорђе Малетић који је саставио и објавио приручник под насловом *Риторика* (1855/56). Као и Стерија он свој приручник дели на оппшту и посебну реторику, а следи свога претходника и у погледу концепције. Један приручник за реторику саставио је и објавио Бранислав Ђ. Нушић (1934). Иако најмлађи, концепцијски се враћа античким узорима: Нушићева *Реторика* заправо је теорија беседничке прозе. У великој мери у том погледу аутор је под утицајем великог руског реторичара и аутора М. В. Ломоносова. Двојица најпознатијих српских комедиографа Ј. С. Поповић и Б. Ђ. Нушић саставили су два најбоља приручника за реторику – Стеријин необјављен и Нушићев објављен и до сада много пута прештампаван. Ову богату традицију састављања приручника за реторику у новије време код Срба наставили су аутори који су лепо изговорену или написану реч неговали у својој професионалној каријери. Међу такве убрајају се Слободан Јовановић, Милош Н. Ђурић и Михаило Ђурић. Овима треба придодати и Љубу Тадића, аутора приручника под насловом *Реторика* (Бг 1995). Својим беседничким даром и маниром у новије време издваја се песник Матија Бећковић. Они су већ сада својом јавном речју оставили дубокога трага у српском народу. Треба поменути и ауторе који су покренули и оживели наставу реторике на универзитету: Сретен Петровић, с приручницима *Увод у античку реторику* (Ниш б. г.) и *Реторика: историја, теорија, пракса* (Бг 2007), те Обрад Станојевић и Сима Аврамовић, у коауторству, приручник *Ars rhetorica* = *Вештина беседништва* (Бг 2002) и др. ЛИТЕРАТУРА: М. Павић, *Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Класицизам*, Бг 1979; Д. Богдановић, *Историја старе српске књижевности*, Бг 1980; Н. Радошевић, *Данило Други и византијска дворска реторика*, Бг 1991; Е. Р. Курцијус, *Европска књижевност и латински средњи век*, Бг 1996; В. Јелић, *Античка и српска реторика*, Бг 2001; Ђ. Трифуновић, *Стара српска књижевност*, Бг 2009. Војислав Јелић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСКИЧМЕЊАЦИ **БЕСКИЧМЕЊАЦИ** (*Invertebrata*), животиње с веома разноврсном телесном организацијом, чија је једна од ретких заједничких особина непостојање кичме. Преко 97% животиња на Земљи су **б.** који насељавају све постојеће типове станишта, а разликује се преко 30 базичних телесних форми, од којих свака додатно варира у организационим нивоима комплексности. Најпознатије бескичмењачке групе су сунђери, дупљари, пљоснати црви, ваљкасти црви, мекушци, чланковите глисте, зглавкари и бодљокошци. Сунђери су сесилни организми и једини **б.** код којих ткива, органи и органски системи нису развијени, него је тело организовано око система водених канала и комора. Познато је око 5.000 врста, од којих само 150 живе у слатким водама, а само једна врста у Србији. Дупљари су радијално симетрични **б**. Неке дупљаре одликује и смена морфолошких форми (полипоидне и медузоидне) током развојног циклуса. Око 9.000 познатих врста дупљара живи у светским морима. Две врсте насељавају слатке воде Србије. Пљоснати црви (Platyhelminthes) су најпримитивније билатерално симетричне животиње с формираним главеним регионом. Тело им је дорзовентрално спљоштено, листолико или цилиндрично. Обухватају трепљасте црве (Turbellaria), метиље (Trematodes) и пантљичаре (Cestodes). Процењује се да у слатким водама Србије живи око 20 врста трепљастих црва. Познато је око 12.500 врста метиља, од којих је 100 врста у Србији. Као адулти су екто и ендопаразити свих кичмењачких група, а посебно риба. Свих 3.500 познатих врста пантљичара су високо специјализовани ендопаразити кичмењака и људи, а у Србији је забележено око 30 врста. Ваљкасти црви (Nematode) су бројна група **б.** са око 20.000 познатих врста. Слободноживеће врсте живе у морима, слаткој води и земљишту. Велики број врста паразитирају готово све групе биљака и животиња. Слабо су проучене у Србији са регистрованих преко 200 врста. Познато је преко 100.000 врста мекушаца (Mollusca). У мекушце се убрајају пужеви (Gastropoda), шкољке (Bivalvia) и главоношци (Cephalopoda), као и неке мање познате класе као што су хитони (Polyplacophora), Aplacophora, Monoplacophora и Scaphopoda. Са око 80.000 данас познатих врста пужеви су најбројнија група мекушаца, са преко 300 врста у Србији, од којих су неке ендемичне. Познато је око 20.000 врста шкољака које живе углавном у морима, у мањем броју и у слатким водама, заривене у песковиту или муљевиту подлогу. У слатким водама Србије забалежено је око 10 врста. Познато је око 700 врста главоножаца (сипе, лигње, октоподи и наутилуси), од којих 41 живи у Јадрану. Чланковите глисте (Annelida) су животиње црволиког, сегментисаног изгледа. До сада је познато око 12.000 врста, које насељавају слане и слатке воде и земљиште, а мањи број врста живи на копну. Класификују се на чекињасте глисте (Polychaeta), са 750 врста у Јадрану, кишне глисте (Oligochaeta) са преко 100 врста у Србији, од чега су десетак ендемита и пијавице (Hirudinea) са око 10 врста у фауни Србије. Зглавкари (Arthropoda) су, са преко милион врста, далеко најбројнија животињска група. Насељавају све типове станишта на земљи. Тело им је хетерономно сегментисано и регионално диференцирано, а граде га три телесна региона: глава, груди и трбух. Поседују хитинску кутикулу или егзоскелет с воштаним слојем. Класификују се на трилобите (Trilobitomorpha), које су изумрле, пауколике животиње (Chelicerata), те ракове (Crustacea), стоноге (Myriapoda) и инсекте (Insecta). Све групе зглавкара су широко распрострањене на Балканском полуострву. Највећи број пауколиких животиња живи у копненим стаништима. Имају шест пари екстремитета. Скоро све пауколике животиње су предатори и одликују се добром покретљивошћу. Обухватају познате животињске групе као што су пауци (преко 630 врста у Србији), скорпије (3 врстe), крпељи (око 20 врста), гриње (преко 500 врста) и др. Већина ракова (Crustacea) живи у мору, као планктонски и нектонски организми, значајан број настањује слатку воду, а најмањи број живи и на копну. Процењује се да у Србији живи преко 400 врста, углавном из групе нижих ракова. Заједничка одлика свих стонога је тело састављено од главе и сегментисаног трупа; на трупним сегментима налазе се екстремитети. На глави имају пар антена и карактеристичан тип усног апарата. Углавном су ограничене на влажнија копнена станишта. У Србији је познато преко 130 врста стонога, од којих је скоро петина ендемична. Ако се успешност неке групе живих бића мери њеном бројношћу и распрострањењем, онда су то инсекти са око 920.000 познатих врста. Процене о реалном броју инсекатских врста данас се крећу 2–6 милиона. Насељавају скоро сва станишта на Земљи. Многе врсте паразитирају на или у другим инсектима, животињама или људима преносећи опасне заразне болести (маларични комарац – маларија, бува – куга, ваши – тифус и др.). Све су ово разлози да се инсекти проучавају у оквиру посебне зоолошке дисциплине, која се назива ентомологија. Од осталих зглавкара инсекти се разликују по томе што на грудима имају три пара ногу и најчешће два пара крила. Процена је да у Србији живи преко 30.000 врста инсеката, међу којима је неколико стотина врста ендемично. Око 6.000 врста бодљокожаца искључиво су морске животиње распрострањене у свим светским морима од плићака до великих дубина. Обухватају морске звезде (21 врста у Јадрану), морске јежеве (22), морске краставце (25), змијаче (13) и морске кринове (2). Живе на морском дну и релативно су крупни, од неколико цм до неколико десетина цм. У српској науци први публиковани резултати о **б.** датирају још од Јосифа Панчића, који је крајем XIX в. објавио попис правокрилаца Кнежевине Србије. Протистолог Живојин Ђорђевић је крајем XIX в. увео курс Зоологије и Бескичмењака на Београдски Универзитет. Касније су његови ученици Синиша Станковић и Бора Милојевић наставили његов пионирски рад. Неки од истраживача различитих група **б.** су: Синиша Станковић (планарије), Павле Радоман (пужеви), Смиљка Крњајић (ваљкасти црви), Златибор Петровић (крпељи), Милика Пљакић (ракови), Константин Васић (ноћни лептири и осе потајнице), Слободан Глумац (сирфидне муве), Гвидо Нонвејер (мутилиде), Јулијус Вагнер (буве), Адамовић Живко (вилини коњици, правокрилци, комарци), Сима Грозданић (пчеле), Пелагија Сисојевић (паразитске муве), Љуба Јанковић (цикаде), Милоје Брајковић (паразитске осе), Михаило Градојевић, Светислав Живојиновић, Павле Вукасовић, Никола Танасијевић (примењена ентомологија). Институције у Србији у којима се изучавају **б.** су Биолошки факултет у Београду, природно-математички факултети у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу, Пољопривредни факултет у Београду и Новом Саду, Шумарски и Ветеринарски факултет у Београду, Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић" и Институт за заштиту биља и животну средину у Београду и др. ЛИТЕРАТУРА: R. Riedl, *Fauna und Flora der Adria*, Hamburg–Berlin 1970; В. Стевановић, В. Васић, *Биодиверзитет Југославије*, Бг 1995; М. Крунић и др., *Систематика инвертебрата са практикумом*, Бг 1999; М. Брајковић, *Зоологија инвертебрата*, I–II, Бг 2001, 2004. Жељко Томановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСНА КОБИЛА **БЕСНА КОБИЛА**, планина у југоисточној Србији, јужно од Власинског језера. Чини развође између Јужне Мораве на западу и Струме (Бугарска) на истоку. Највећим делом изграђена је од гранита, а присутне су и руде олова, које се експлоатишу у највишим деловима планине. Припада родопском планинском систему. Највиши врх је на 1.922 м н.в. Дисецирана је долинама изворишних кракова Драговиштице (десна притока Струме) на источној и долинама изворишних кракова притока Јужне Мораве на западној страни. Подножје планине обрасло је шумом а највиши делови су под пашњацима. На источној периферији планине пролази пут Сурдулица–Ћустендил (Бугарска). На планини су смештена мала сточарска села, а највеће насеље је Крива Феја са 870 становника (2002). Источно од ње налази се рудник олова Благодат, до којег води пут. [![001_II_Besna-Kobila-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/scaled-1680-/001-ii-besna-kobila-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-03/001-ii-besna-kobila-karta.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСНИЛО **БЕСНИЛО** (Rabies/Lyssa/Hydrophobia), акутна инфективна болест из групе зооноза, која се увек завршава смрћу. Не мора да оболи сваки човек којег је ујела бесна животиња (индекс контагиозности је око 30%), али уколико оболи, леталитет је 100%. Процењује се да се **б.** код људи у свету годишње јавља у око 50.000 случајева. Узрочник **б.** је вирус из фамилије Rhabdoviridae, род Lyssavirus. У роду постоји седам генотипова. У Европи су значајни генотип 1, у који спадају вируси класичног урбаног и силватичног **б.**, као и генотипови 4 и 5 код слепих мишева. Прву изолацију вируса из слепог миша у Европи објавио је Милан Николић у Пастеровом заводу у Новом Саду (1956). Инкубација код људи траје од четири дана до више година, али најчешће 20–60 дана. Код животиња, уз мање разлике, време инкубације слично је као и код људи. Код паса, вукова, лисица и мачака траје обично четири недеље, код оваца и коза три, код свиња две недеље, а код говеда и коња од два до четири месеца. Клиничка слика и код људи и животиња може бити фуриозна и паралитичка, ток болести је кратак (неколико дана до две недеље, уз мере артефицијелног одржавања и дуже). Од дијагностичких тестова користе се, на првом месту, имунофлуоресцентна микроскопија или обична светлосна микроскопија (уз знатно мању поузданост) за налаз Негријевих тела. Уколико је потребно да се вирус изолује из достављеног материјала, користи се биолошки оглед на мишевима, а у новије време и изолација на култури ћелија. Референтна установа за **б.** у Србији је Пастеров завод у Новом Саду. У Србији у XIX в. ситуација је била крајње озбиљна у погледу **б.**, што најбоље показује чињеница да је тек основано Санитетско одељење Министарства унутрашњих дела издало прво упутство *Поученије о беснилу* (1839). У њему је дат опис **б.** код паса, као и мере које су биле потребне у спречавању његове појаве. Први Пастеров завод у Србији основан је у Нишу (1900) са задатком производње вакцина и вакцинације људи против **б.** и вариоле. Због тога што је после I светског рата умирао велики број људи од **б.**, 1921. основан је и Пастеров завод у Новом Саду под руководством Адолфа Хемпта. У Југославији је урбано **б.** од 1946. до 1977. утврђено у 11.554 животиње, а умре 371 човек. Последња два случаја била су на Косову и Метохији (1980). Почев од 1947. пси су се обавезно вакцинисали једном годишње Хемптовом вакцином, све до 1981. када је замењена савременијом живом вакцином Rabicel® Ветеринарског завода из Земуна. Данас је дозвољена употреба само инактивисаних вакцина за превентивну вакцинацију паса и мачака, каква је домаћа вакцина Rabivet®. Превентивно се вакцинишу и говеда, овце и коњи који су на даноноћној испаши. Од 70-их година, како је урбано **б.** искорењено, почело је да се шири силватично, нова мутација вируса адаптираног на лисице, настала у Пољској (1939). Први оглед пероралне вакцинације лисица у Србији извео је Војислав Јовановић у сарадњи с Пастеровим заводом и Ловачким савезом Војводине (1999) на Делиблатској пешчари, а од краја 2010. почео је програм вакцинације лисица из авиона по територији целе Србије. Здравствено просвећивање становништва је најважнија мера борбе против заразних болести, а најважнији допринос познавању **б.** дали су Радован Павловић, који је снимио дугометражни документарни филм *Беснило* (1977) и Мирко Шинковић који је снимио филм *Беснило пса* (2001). ЛИТЕРАТУРА: М. Николић, Беснило човека и животиња, Н. Сад 1955; Д. Ерцеговац, *Беснило, патогенеза и профилакса*, Бг 1987; С. Цветнић, *Бјесноћа*, Зг 1989. Радован Павловић; Душан Лалошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСОВСКЕ ПЕСМЕ **БЕСОВСКЕ ПЕСМЕ**, врста усмених, народних песама. Израз је употребио крајем IX в. бугарски презвитер Козма у својој *Беседи о новопојавившој се јереси богумилској*, жалећи се на хришћане који верују сваком сотонином учењу. Помиње гусле и **б. п.** уз које вино пију. Податак спада међу најраније помене постојањa народних песама у Јужних Словена. ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, *Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога*, Зг 1867. Нада Милошевић Ђорђевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕСОН, Патрик **БЕСОН, Патрик** (Besson, Patrick), француски књижевник (Париз, 1. VI 1956). Потиче од оца Габријела, штампара јеврејско-руско-белгијског порекла, и мајке Мире, Хрватице. Већ са 17 година објавио први роман. Пише и приповетке, позоришне комаде, путописе, хронике, полемичке и критичке текстове. Његов књижевни поступак креће се од неке врсте модерног реализма, заснованог на поузданој документацији, до готово надреалистичког оспоравања стварности и брисања граница између реалног и фантастичног, а његова дела, проткана хумором и смехом, носе снажан аутобиографски печат који се огледа и у присуству српских и југословенских тема: *Дара* (Paris 1985, Бг 1994) је романсирана биографија пишчеве мајке и слика југословенске политичке емиграције, а роман *Срђан, Милош и Милена* (Бг 1998; *Les Frères de la Consolation*, Paris 1998) приказује живот троје Срба у Паризу у XIX в. За време рата у Југославији **Б.** се ангажовао у исправљању медијске неправде према Србима, o чему сведоче књиге *Против клеветника Србије* (Пг 1995; *Coup de gueule contre les calomniateurs de la Serbie*, Paris 1995) и *Српски дневник: 1995–1999* (Н. Сад 1999), у којима је не само оштар и духовит полемичар, него и моралиста који, трагајући за истином, уочава опште слабости човека и друштва. На српски су преведене и објављене готово све његове књиге: *Пушкинова смрт* (Бг 1999; *La Statue du Commandeur*, Paris 1988), *Лењивица* (Бг 1998; *La Paresseuse*, Paris 1990), *Богаташица* (Бг 1997; *La Femme riche*, Paris 1993), *Вештина завођења* (Бг 1997; *La Science du baiser*, Paris 1997), *Потказивач Дидије* (Вршац–Ковин 1998; *Didier dénonce*, Paris 1997), *Поузданији пол* (Бл–Бг 2001, *Le Sexe fiable*, Paris 1998) и др. Добитник Велике награде Француске академије за роман *Дара* и награде „Ренодо" за роман *Брабанови* (*Les Brabans*, Paris 1995). ЛИТЕРАТУРА: М. Павловић, *Патрик Бесон и Срби. Српске и југословенске теме – опсесивне теме Патрика Бесона*, Бг 1998; *Српске теме у француском роману XX века*, Бг 2000. Јелена Новаковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕТА **БЕТА**, приватна, независна новинска агенција у Београду. Име јој је настало по другом слову грчке азбуке, што би могло да асоцира на то да је друга по реду настанка у Србији, после званичне агенције Танјуг. Основала ју је 1992. група београдских новинара, с циљем да свеобухватно и објективно извештава јавност о догађајима у Србији, бившим југословенским републикама и региону југоисточне Европе. После обимних организационих и кадровских припрема почела је да делује 1994. Ангажовала је дописнике у свим већим средиштима у Србији, на Балкану и у важнијим светским метрополама. Сервиси агенције одлазе на адресе више стотина штампаних и електронских медија, друштвених, привредних и других субјеката у земљи и свету. **Б.** је оснивач и две радио-станице у Србији: београдског Радија „Бета РФИ" (Radio France Internationale) и Радија „Сто плус" у Новом Пазару. Директорка је Љубица Марковић, а главни и одговорни уредник Иван Цвејић. За допринос истраживачком и независном новинарству, развоју пријатељства међу народима и елиминисању граница међу медијима **Б.** је добила престижну награду „Југ Гризељ" (1997). Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕТАЦИЗАМ **БЕТАЦИЗАМ**, старогрчки изговор грчког слова b као \[b\] за разлику од средњегрчког и новогрчког \[v\] (→ витацизам). Ова фонетска појава названа је по имену грчког слова b (бета) у варијанти његовог класичног изговора, који је посредством латинског језика (где је грч. b још у старом веку фиксирана као лат. *b*) очуван у савременим европским језицима. Осим изворно грчких речи (како учених интернационализама античке старине тако и новијих кованица, нпр. *библиотека*, *макробиотика*, *дијабетес*) преко латинског су овако преузимани и библијски појмови и имена, хебрејске речи присутне у грчком преводу Старог завета. Ови потоњи у српском језику по правилу показују витацизам (*Јов* а не *Јоб*). Код историјских позајмљеница из грчког задржавање **б.** је знак старине преузимања речи, нпр. *колиба* (а не \**колива*) од грч. kaluvbh, *кораб* (а не \**корав*) од грч. karavbion, за разлику од познијих позајмљеница (→ грецизам) које показују фонетизам \[v\] (→ витацизам). **Б.** у енглеској литератури означава и процес који доводи до витацизма, фонетску промену звучног билабијала \[b\] у звучни лабиодентал \[v, w\], у грчком и у другим језицима. У романистици **б.** означава и обратну појаву прелаза \[v, w\] у \[b\], изразиту у шпанском и неким италијанским дијалектима, али присутну и у балканском латинитету из којег потичу неке српске речи, нпр. *бешика* од лат. *vesica*. Исто се дешава и у процесу позајмљивања, нпр. новије *бирцуз* од нем. *Wirtshaus*, *бермет* од нем. *Wermuth*(*wein*). Отуд и дефиниција по којој је **б.** прекомерна употреба гласа \[b\] у говору (због претварања других гласова у њега, неспособности да се он разликује од других гласова или тешкоћа да се они изговоре), што обухвата и медицински аспекат **б.** као говорне мане. ЛИТЕРАТУРА: Р. Симеон, *Енциклопедијски рјечник лингвистичких назива*, I, Зг 1969; П. Скок, *Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика*, I, Зг 1971. Јасна Влајић Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЋАРАЦ **БЕЋАРАЦ**, српски народни мелопоетски облик, присутан под тим или другим називима и у различитим варијантама на читавом подручју Војводине, у Хрватској, Босни, Мађарској и Румунији. У данашњем облику среће се од друге половине XIX в. под називом *поскочице*, а термин се устаљује 30-их година XX в. Пева се у групи, на начин натпевавања и представља средство комуникације чланова друштвене заједнице путем јасних, кратких, духовитих порука, метафора и алузија (еротских, политичких), које би било непристојно изговорити без бећарског напева. Текст је у десетерачком римованом двостиху, а мелодијски модел има развијену мелодијску линију. Изводи се увече и ноћу, на свадбеним весељима, на „рогљу", „диванима", по завршетку пољских радова, на прелима, приликом испраћаја момака у војску и током лакших сеоских послова (комишање кукуруза, брање пасуља, „чијања" перја, на „свињокољу"), уз инструменталну пратњу (гајде, тамбурица, тамбурашки ансамбл). ЛИТЕРАТУРА: М. Лесковац, *Бећарац*, Н. Сад 1958; М. Коларов (ур.) *Бећарци из Шајкашке*, Ковиљ 1981; *Бећарац*, Букурешт 1982; А. Матовић, *Бећарац у Војводини*, Н. Сад 1998. Ана Матовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЋАРИ **БЕЋАРИ** (тур. *bekâr*: нежења), људи без посла. У време Првог српског устанка то су били војници добровољци који су у Србију дошли из других крајева (из Турске и Аустрије) и нису војевали за своје куће него за храну и плату. Служили су као стална војска за посаде у градовима, за чување граница и као пратња војводама. Најпознатији одреди **б.** били су хајдук-Вељкови на Крајини, Миленка Стојковића у Поречу и Зеке Буљубаше на Дрини код Засавице. У време прве владе кнеза Милоша **б.** су постајали младићи из „најбољих кућа", који су служили кнезу као нека врста поузданих, елитних одреда. Данас се овом речју означавају мангупи, лоле и бекрије. ЛИТЕРАТУРА: В. Крестић, Н. Петровић, *Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824–1825*, Бг 1973. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЋАРСКИ ДАНАК **БЕЋАРСКИ ДАНАК**, порез који је установљен уредбом из 1839. Oбвезници пореза били су они „који нити кућа, нити баштина своји имају, него служећи другог, себи годишње што привреде, Правитељству такође што плаћали; то ће у напредак овакови нежењени и безкућни људи, који се обично *бећари* зову, данак годишњи и то од Митрова дана плаћати почети". По том закону „под именом бећара разумевају се: сви неожењени, по касабама и селима, код трговаца, мајстора и други, који му драго, служећи одрасли људи; као што су: а) калфе бојтаџијске, магазиџијске и бакалске; б) калфе занатлијске; б) момци служећи у меанама и кафанама; г) кочијаши и ашчије; д) момци лађарски; слуге служећи код кога му драго, и сви бећари без разлике". Порез је био у употреби до 1864. када је извршена пореска реформа. Био је подељен у четири класе према имовном стању, па је износио 9, 6, 4 или 2 цванцика. У циљу провођења пореза извршен је попис бећарских глава. До краја 1839. пописано је 258 бећара, од којих је наплаћено 1.375,24 гроша. Следеће године пописано је 2.946 бећара, од којих је наплаћено 18.744,05 пореских гроша. **Б. д.** је преузет из турског фискалног система. У турско време, од најранијих катастарских пописа на српском простору, као обвезници пореза воде се неожењени одрасли мушкарци (*муџеред*). Они се опорезују у оквиру личног пореза под називом *спенџа* који су плаћали хришћани. Вредност спенџе била је 25 акчи за ожењене, 12 акчи за неожењене и 6 акчи за удовице. Овакав порез постојао је и за време краткотрајне аустријске окупације (1717–1739). Ожењени су плаћали 14 форинти, неожењени брат 10, а синови преко 12 година и удовице по 4 форинте. **Б. д.** је преузет и у порески систем за време владавине Кнеза Милоша. Tако су у јагодинској мукади 1828. ожењени плаћали 2 гроша, а неожењени 20 пара. ИЗВОР: „Уредба, како ће се од сад и од бећара данак узимати", *Зборник закона и уредба и уредбених указа I*, Бг 1840. ЛИТЕРАТУРА: *Мемоари проте Матије Ненадовића*, Бг 1893; М. Петровић, *Финансије и установе обновљене Србије до 1842*, Бг 1897; Б. Перуничић, *Чачак и Горњи Милановац 1815–1865*, Чачак 1968; Р. Љушић, „Попис пореских глава, кућа и чланова мировних судова из 1839. године", *Мешовита грађа*, 1981, IX; М. Бобић, „Куће, породице и задруге", у: М. Мацура, *Насеља и становништво области Бранковића 1455. године*, Бг 2001; Т. Катић, „Сироте кудељнице и баштинице: два типа хришћанских удовичких домаћинстава у Османском царству – на примеру Призренског санџака у XVI веку", *ИЧ*, 2009, LVIII. Мирослав Нишкановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЋИР, Јово **![001_II_Jovo-Becir.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-jovo-becir.jpg)БЕЋИР, Јово**, црногорски бригадир, југословенски пуковник (Његуши, 14. IX 1870 – Јасеновац, 1942). Као питомац црногорске владе војну школу учио 1886–1890. у Модени (Италија), а вратио се у Црну Гору са чином потпоручника. Поручник је од 1895. У црногорском одреду у међународној мисији на Криту 1897. био је заменик командира Машана Божовића. Капетан постао 1901, мајор 1905, а најмлађи црногорски бригадир (ђенерал) 1912. Био је помоћник министра војног, члан Великог војног суда и ађутант престолонаследника Данила. Ишао у дипломатске мисије у Москву и Берлин, пратио кнеза Мирка у Италију и учествовао у Луцерну 1912. у договору са делегацијом Србије за рат против Турске. У неколико махова одлазио у Београд ради договора пред Први балкански рат. У 1912. и 1913. био је начелник штаба и командант Зетског одреда, командант трупа за напад на Скадар и војни гувернер у том граду. Од 1914. командант дивизије у Херцеговачком одреду, која је задржавала бочни удар аустријских трупа до јануара 1916. Након одласка краља Николе у иностранство, остао у Црној Гори и потписао са командиром Петром Ломпаром и аустријским генералом Виктором Вебером одредбу о предаји оружја. После окупације припремао оружани устанак и 1916. био интерниран у логор Болдогасоњ где је био међу присталицама династије Петровић. У југословенску војску примљен је 1919. и дат му је чин пуковника. До 1922, када је на свој захтев пензионисан, службовао је у штабу Дунавске дивизије у Београду, у команди Друге армијске области у Сарајеву и у Дравској војној области. Као пензионер живео у Сарајеву, али је активиран у априлском рату 1941. После капитулације вратио се у Сарајево, где су га ухапсиле усташе. Ослобођен је по препоруци италијанске краљице Јелене, ћерке краља Николе. Одбио је понуђено место у окупаторској влади Црне Горе и одведен у Јасеновачки логор где је убијен. Добио је Данилов ред V и VI степена, Орден Св. Саве II и III степена, Таковски орден IV степена, руски Орден Св. Ане III степена, италијанско одликовање *Corona d'Italia*, француску Легију части и друга признања. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Павловић, *Опсада Скадра*, Бг 1926; М. Ђуришић, *Први балкански рат 1912–1913*, Бг 1960; Н. Шкеровић, *Црна Гора за вријеме Првог свјетског рата*, Тг 1963; *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1964; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918*, Цт 1969; *Историја српског народа*, IV/2, Бг 1983; Д. Ј. Мартиновић, *Портрети*, VI, Цт 1997; Д. Бећир, „Бригадир Јово Бећир", у: *Мојковачка операција 1915–1916*, Бг 1997. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЋИРОВИЋ, Комнен **БЕЋИРОВИЋ, Комнен**, публициста, активиста у исељеништву (Љевиште, Горња Морача, 5. IV 1936). Дипломирао светску књижевност у Београду 1956. Стипендиста Европског универзитетског центра у Нансију. Дописник *Монда* и *Фигароа*. Сарадник београдског *НИН-а* из Француске и Швајцарске. С француским интелектуалцима оснивач часописа *Balkans-Infos.* Члан Удружења новинара Швајцарске и Удружења међународне штампе у Француској. Активиста Комитета за истину о српском народу у Србији, на Косову и у Црној Гори. Књижевник и публициста ангажован на заштити дела Петра Петровића Његоша, афирмацији програма за очување животне средине око реке Мораче и манастира Морача. Председник Одбора за очување Ловћена. Активиста Српске православне цркве. Живи и ради у Паризу. ДЕЛА: *Света Морача*, Пг 1989; *Разговори са француским писцима*, Париз 1996; *Глас из дубине времена*, Париз 1997; *Le Kossovo dans l'âme*, Lausanne 2001; *Le Kossovo de l'absolu*, Lausanne 2007; *Le Kossovo sur le calvaire*, Lausanne, 2009. ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, *Сви Срби света*, Бг 1998; *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99*, Бг – Лос Анђелес 1999. Душан Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЋИРОВИЋ, Радован **БЕЋИРОВИЋ, Радован**, песник (Љевишта, Горња Морача, 14. IV 1897 – Никшић, 8. VIII 1986). Потиче из познате ускочке породице. Као дете преселио се с родитељима у Бијелу код Шавника. Завршио почетне разреде основне школе у Крњој Јели. Био је добровољац у I светском рату, на дринском ратишту и Мојковцу, а потом у комитима и логорима Аустроугарске. Други светски рат провео у неспоразумима с комунистима. После ослобођења обављао је млинарски посао, у воденици имао собу за рад и у свом селу подигао мост као задужбину. Последње године провео у Никшићу. Песништвом и певањем уз гусле бавио се од ране младости до смрти. Писао по узору на народну поезију и Његоша, у римованом десетерцу и осмерцу. Опевао историјске догађаје од Косовске битке до свог времена. Највише стихова, у три спева, срочио је о Мојковачкој операцији 1916. када је војска Црне Горе под командом сердара Јанка Вукотића штитила одступницу српских јединица преко Албаније. Као сведок и учесник дао је целовиту слику ондашњег српског страдања. С песмама о светитељима, о важним победама над Турцима, о историјским личностима од Немањића до Петровића и Карађорђевића, о младићима који су погинули, стекао је име најбољег народског песника у Црној Гори у ХХ в. и најдоследнијег писца у приказивању српске традиције у Црној Гори. У малим збиркама које су више певане уз гусле него читане, објављивао је и пригодне стихове, писане по наруџби. Најпознатија његова књига је обиман тематски избор песама *Стабљике српства* (Цт 1998). Боравио је у Паризу, Америци и другим земљама. Посетио је Христов гроб и потписивао се као Хаџи-Радован. Анегдоте о њему и његове изреке се умножавају. Последњи је старински народни песник с великим угледом, самоук, али као власник велике библиотеке – и начитан и поуздан у опеваним чињеницама. Писао је епитафе многима, па и себи на никшићком споменику. ЛИТЕРАТУРА: М. Марић, *Старац Радован*, Н. Сад 2003; Б. Симоновић, *Од млинара до барда*, Пг 2011. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЋКОВИЋ, Матија **![001_II_MATIJA-BECKOVIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-matija-beckovic.jpg)БЕЋКОВИЋ, Матија**, књижевник (Сента, 29. XI 1939). Школовао се у Вељем Дубоком, Колашину, Славонском Броду и Ваљеву, а 1958/59. уписао Групу за југословенску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Бавио се новинарством, истичући се хумористичким и сатиричним прилозима (*Јеж*, *Чик*). За дописног члана САНУ изабран 1983, а за редовног 1991. Био је председник Удружења књижевника Србије (1988‒1992). Прве три књиге – *Вера Павладољска* (Бг 1962), *Метак луталица* (Бг 1963) и *Тако је говорио Матија* (Бг 1965) – имају у свом средишту песничко ја и емотивни свет младог побуњеника. Велики заокрет долази с наредним трима књигама поема: *Рече ми један чоек* (Бг 1970), *Међа Вука Манитога* (Бг 1976) и *Леле и куку* (Бг 1978). **Б.** обнавља поему, уздижући је на сам врх домаћег песништва, отвара је према старијим и дијалекатским језичким слојевима, мајсторски користећи фразеологизме и спуштајући се у митске дубине језичког памћења, усмерава је према усменој живој речи и епској традицији, укршта патетично с ироничним, а некад иронично с метафизичко-религијским (*Богојављење*, Бг 1985), хуморним (*Ђе рече Јапан*) и гротескним (*Надкокот*, Чачак 1990; *Псоглав*). Један је од највећих смехотвораца у српском песништву, а у поеми *Кажа* (Бг 1988) досегао је сам врх сатире, комике и гротеске, при чему се актуелна сатира превазилази универзалним апокалиптичним метафизичким слутњама и похвалом језику. За **Б.** је језик „памћење народа", акумулирана „мудрост времена"; у народном говору је сва његова „усмена цивилизација". Отуда оријентација на усменост јер је „сан сваке писмености да достигне усменост", на „туђу реч" (ове поеме имају фиктивне казиваче и фиктивне слушаоце). Њихова двогласна реч гради илузију сказа. *Богојављење* је вишегласна поема, у којој се 22 гласа равноправно обраћају Богу. Бећковићеве поеме хибридног жанра природно се уланчавају, градећи сложену широку фреску и добијајући изражајну моћ и функцију коју је некада имао еп, а сада има роман. Реч је о модерном упошљавању и преображавању усмености. Несумњиво побуњеничка, ова поезија се уздиже изнад идеолошких подела и раскола (*Ово и Оно*, Н. Сад 1995) и види историју као комично и гротескно вечно „ћерање" (*Ћераћемо се још*, Пг 1996). У поемама и песмама испричао је скривени породични роман, с темама очинства (*Чији си ти мали?*, Бг 1989), мајчинства, сестринства (*Ниси ти више мали*, Бг--Рума 2001) и синства (*Синство*, Бг 2006), а готово целокупну своју љубавну поезију, с трима носећим поемама – *Вера Павладољска*, *Кад дођеш у било који град* и *Парусија за Веру Павладољску* – посветио је супрузи, при чему је прва поема у знаку љубави, друга у знаку смрти, а трећа у знаку молитве и васкрсења (*Кажем ти тихо: ништа нам не треба*, Н. Сад 2006). Мајка је чувар куће и језика, преносилац памћења, традиције и брижна заштитница сирочади. Његова новија лирика је у знаку рефлексивне параболе с карактеристичним обртом и поентом (*Бодеж*, *Огледало*). Песник изузетног језичког осећања, написао је готово химничне стихове у славу језика (*Кажа*; *Хлеба и језика*, Бг 1997), а староставни поступак „плетеније словес" реактуализовао је певајући Богородици Тројеручици (*Трорука чудотворка*, *Богородица Тројеручица*, *Богородица Тројеручица заштитница српских песника*). Изузетно је широког емотивног распона: од ироније, сатире и гротеске до патоса и високог религијског надахнућа. Приврженост светосавској и косовској традицији експлицитно је изразио у књигама *Служба Светом Сави* (Шабац 1988) и *Косово: најскупља српска реч* (Ваљево 1989), а своја беседничка остварења сабрао је у књизи *Беседе* (Бг 2006). Однос према Његошу изразио је песмама, беседама и предавањима, сабраним у књигу *Небош* (Бг 2001). Сатирични дар, где је укрстио изузетну смехотворну снагу с критичким односом према комунистичком југословенском друштву испољио је, осим у поемама (*Кажа*, *Надкокот*), и у сатиричним текстовима објављеним под псеудонимом Доктор Јанез Паћука (*О међувремену*, Н. Сад 1969). Елементе сатире садржи и поема *Кад будем млађи* (Н. Сад 2007), где је сатирична жаока усмерена на губљење идентитета и осећања за националне вредности, а извор смеха је у алогичној временској рокади (подмлађивање старца) и у коришћењу омладинског сленга с мноштвом туђица и варваризама. Изведени су му драмски комади: *Београд некад и сад*, *Че, трагедија која траје* (са Душком Радовићем), *Воз који је носио наочаре*, *Ричард Лављег Срца*, *Човек без граница*, а са Бориславом Михаиловићем Михизом адаптирао је *Горски вијенац*. Превео је с македонског поезију Славка Јаневског (*Танчарка* *на дланка*, Љуб.–Скопље–Зг–Бг 1966) и са руског Андреја Вознесенског (*Антисветови*, Бг 1969). Превођен је на руски, француски, енглески, немачки, румунски, италијански, шпански, кинески, јапански и друге језике. Заступљен је у преко 240 антологија, панорама и песничких избора. После својих првих књига стекао је много епигона, а нарочито после поема испеваних у дијалекту. Његово песништво било је охрабрење и подстицај и за оне писце који су достигли значајне књижевне вредности и изградили свој књижевни израз (М. Вуксановић). Приредио је избор из целокупног песништва Петра II Петровића Његоша (*Пустињак цетињски*, Бг 1979), избор из дела С. Милутиновића Сарајлије (*Играљке ума*, Бг 1981), Милована Ђиласа (*Најлепше приповетке*, Бг 2003), Д. Радовића (*На острву писаћег стола*, Бг 1995; *Кратке приче*, Бг 1996). Добитник је најзначајнијих награда („Милан Ракић", Октобарска, Седмојулска, Змајева, Дисово пролеће, „Јован Дучић", Вукове задужбине, „Десанка Максимовић", Његошева, „Богородица Тројеручица" и др.). ДЕЛА: *Сабране песме*, I–VI, Бг 1992; *Сабране песме у девет књига*, Бг 2003; *Тако је говорио Матија*, 1–3, Н. Сад 2004. ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, *Уметност и умеће*, Бг 1977; Н. Кољевић, *Иконоборци и иконобранитељи*, Бг 1978; М. Вешовић, „Бесједа о Бећковићу", *КН*, 1989, 783; Р. Микић, *Језик поезије*, Бг 1990; М. Пантић, *Нови прилози за савремену српску* *поезију*, Пр. 1994; М. Вукићевић, Н. Вуковић, М. Ковачевић (прир.), *Поетика Матије Бећковића*, Пг--Никшић 1995; М. Ђорђевић (прир.), *Предсказања Матије Бећковића*, Пр. – Зубин Поток – Пг 1996; Ј. Делић, „Очинство", *ЛМС*, 1996, 458, 4; Н. Вуковић, *Девета соба*, Бг 2001; Љ. Симовић, *Дупло дно*, Бг 2001; М. Пантић, *Свет иза света*, Краљево 2002; Ј. Делић, „Тајна илузије сказа", у: *Тако је говорио Матија, I, Молитва*, Н. Сад 2004; Д. Вукићевић, *Библиографија Матије Бећковића*, Бг 2006; Ј. Делић, „Апокалиптично виђење историје", у: *Хлеба и језика, I*, Н. Сад 2007. Јован Делић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЋКОВИЋ, Оља **БЕЋКОВИЋ, Оља**, новинарка, глумица (Београд, 1. V 1964). Дипломирала на Одсеку за глуму Факултета драмских уметности (1985). Играла у више филмова (нпр. *Ноћ лопова*, 1998). Почела да пише у новосадској ревији *Свет*. Од 1991. у Информативној редакцији Студија Б у Београду започела је са професионалним бављењем новинарством, а постепено је напуштала филм и глуму. Посветила се писању репортажа, интервјуа, извештаја. У јавности је запажена као аутор и водитељ емисије *Утисак недеље*, најпре на Студију Б (до 1993. и поново од 1997), а затим на ТВ Б-92. Емисија није емитована од увођења ванредног стања у Србији, марта 2003, да би по његовом укидању, била враћена на екран. То је веома гледан ток-шоу, у којем водитељка са неколико гостију разговара о темама које су у том тренутку актуелне у јавности. На крају се гласовима десет гледалаца (који се јављају телефоном) и гласовима учесника у разговору утврђује који догађаји протекле недеље заслужују највећу пажњу и представљају „утисак недеље". Члан је продукцијске групе „Мрежа". ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Србији ‚95*, Бг 1995. Игор Холодков \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕХАР → ПЕРИОДИКА УСМЕНЕ КЊИЖЕВНОСТИ **БЕХАР** → **ПЕРИОДИКА УСМЕНЕ КЊИЖЕВНОСТИ** # БЕЦИЋ, Владимир **БЕЦИЋ, Владимир**, сликар (Славонски Брод, 1. VI 1886 – Загреб, 24. V 1954). Студије права и приватну сликарску школу М. К. Црнчића и Б. Чикоша уписао у Загребу 1904. Наредне године школовање наставио код Х. Книра у Минхену, а од 1906. на Академији код Л. Хертериха и Л. Хабермана. Сa J. Рачићем и M. Краљевићем везао се за идеје и концепт Хрватске школе. У Паризу се усавршавао на Академији „Гранд Шомије". Од 1913. у Београду водио сликарску школу са Ђ. Јовановићем. Први светски рат затекао га је као наставника цртања у Битољу. Као ратни сликар Шумадијске дивизије с војском се пробио до Скадра, а затим до Италије. На Солунски фронт отишао као дописник париског листа *L'Illustration*. У том периоду су настали бројни цртежи ратне тематике. Од 1923. био је наставник на Вишој школи за уметност и обрт (каснијој Академији) у Загребу, а од 1940. редовни професор. Са Љ. Бабићем и Ј. Мишом оснивач је *Групе тројица* (1929). Редовни члан ЈАЗУ. Био је један од главних представника сликара окупљених око Прољетног салона чијим делом доминира изразито пластичка доктрина сликања. Његов опус креће се од сезанизама (*Аутопортрет*, *Класија*) ка токовима тзв. нових реализама 20-их година XX в. (*Мирјана*, *Вера и Мира*). У тој стилској парадигми која се огледа у његовим блажујским пејзажима, портретима, мртвим природама и фигуралним композицијама остварене су све основне идеје стила **Б.**: наглашена волуминозност, боја у функцији обликовања, атмосфера и утисак отуђености. Крајем четврте деценије, као и већина његових савременика, окренуо се колоризму (*Ракови*, *Портрет моје жене*, *Прољетни пејзаж*). У послератном раздобљу није битније мењао сликарске постулате формиране у међуратном периоду. ЛИТЕРАТУРА: Г. Гамулин, *Хрватско сликарство XX стољећа*, I, Зг 1987; З. Тонковић, *Владимир Бецић*, Зг 1988. Симона Чупић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧ **БЕЧ** (Wien), престоница Аустријског, затим Аустроугарског царства, данас главни град Аустрије. Град се налази на источној периферији државне територије, на контакту источних обронака планине Бечке шуме (североисточни огранак Алпа) и северозападне периферије Панонске низије. Границе Мађарске и Словачке удаљене су око 60 км према истоку. Шира околина града зове се Бечки басен. **Б.** има типичан положај града на контакту великих низија с пространим планинским регијама, а такав положај имају сви највећи панонски градови. Кроз **Б.** протиче пловна река Дунав, која овде напушта свој планински део тока, а око 60 км низводније у њу се с леве стране улива Морава. Њихове долине су природни саобраћајни правци, који овај део Панонске низије повезују с јужним деловима Немачке, са Чешком и Пољском. По површини Панонске низије саобраћај се одвија без већих баријера, а најзначајнији путни правци усмерени су према југу (Јадранско море) и према истоку (Будимпешта, Румунија, Украјина и Балканско полуострво), тако да се код **Б.** формирала једна од најзначајнијих раскрсница путева овог дела Европе. То је током читаве историје функцијама града давало велики саобраћајни и трговачки значај, због чега се он развио у најзначајнији привредни центар Аустрије. **Б.** је настао на ушћу речице Винерфлус у Дунав. Река протиче уз јужну и југоисточну ивицу централног градског језгра и улива се у Дунавски канал. Просечна надморска висина **Б.** је око 190 м. Током ХХ в. индустријске четврти су изграђене и на левој страни Дунава. То је најзначајнији индустријски, трговачки, културно-просветни и туристички центар Аустрије и седиште многих европских организација. Године 2008. у граду је живело око 1,69 милиона становника. Слободан Ћурчић По површини (414,65 км2) **Б.** представља најмању од девет федералних држава, а административно је подељен у 23 округа (Bezirk). Сврстава се међу водеће европске, а по многим параметрима и светске метрополе. Осим богатог историјског наслеђа и развијеног културног и научног живота, седиште је Организације за европску безбедност и сарадњу (OEBS), Међународне агенције за атомску енергију (IAEA), Организације УН за индустријски развој (UNIDO) и Организације земаља извозница нафте (OPEC). На територији града пронађени су остаци из времена палеолита, неолита, бакарног, бронзаног и гвозденог доба. У последњем периоду у овом делу Аустрије могу се идентификовати Илири (око 1.000 п.н.е.), а потом Келти (око 500–400 п.н.е.), за које се везују остаци утврђеног насеља (oppida). Римљани ове крајеве освајају 15. п.н.е., а крајем I в.н.е. подижу војни логор из којег се развило насеље Виндобона. Налазило се на лимесу, граничној одбрамбеној линији Царства, а било је у саставу провинције Горње Паноније. У време сеобе народа, почетком V в. претрпело је разарања. Археолошки налази сведоче о присуству Лангобарда, Авара и Словена, те Мађара. Назив Wenia помиње се први пут у изворима 881, а није сигурно да ли се односи на насеље или Бечку реку коју су Келти звали Vedunia. У сваком случају, из те речи је доцније изведено име града на многим језицима: нпр. нем. *Wien*, енгл. *Vienna*, фр. *Vienne*, чешки *Vídeň*, словачки *Viedeň.* Српско и мађарско (*Bécs*) највероватније је аварског (куманског) порекла и изворно је означавало земљано утврђење. Мађаре који су привремено овладали овим подручјем потиснули су немачки владари и основали 976. у саставу баварског војводства Источну марку (996. поменута је први пут под називом Ostarrichi), којом су управљали чланови династије Бабенберг. За своје седиште изабрали су **Б.** тек пошто је 1156. Аустрија постала самостално војводство, што је утицало на то да се убрза развој невеликог насеља. У време док је војвода Отокар Пшемисл био чешки краљ (1251–1278), град је био у сенци Прага. Његов успон настављен је под влашћу Хабзбурга који су Аустрију издигли у ранг надвојводства: трговина, пре свега са Венецијом и Подунављем, била је у замаху, од владара је добијао привилегије, регулисан је рад магистрата, 1365. основан је универзитет, 1469. постао је седиште бискупије (од 1722. надбискупије). Хабзбурзи су од 1438. у континуитету бирани за цареве који су од 1558. стално резидирали у **Б.**: престоница Светог римског царства немачке народности био је до његовог укидања 1806, потом престоница аустријског царства, а 1867–1918. престоница Аустроугарске. Пошто су Турци 1526. нанели одсудан ударац Угарској, **Б.** је следећи век и по био на граници хришћанске Европе, представљајући њену брану и уједно привредну и културну спону према Османском царству. Турци су га опседали 1529. када су одбијени и 1683. када су га деблокирале царске трупе и Пољаци које је предводио краљ Јан Собијески одневши велику победу која је значила прекретницу у историји југоисточне Европе. У рату који је трајао до 1699. и следећа два (1716–1718, 1736–1739) Хабзбуршка држава је отклонила османску опасност и знатно се проширила што се одразило и на развој **Б**. Почетком XVII в. имао је око 29.000 становника, уочи опсаде 1683. 80.000, 1724. 150.000, а 1790. 200.000 житеља. Током XVIII в. изграђене су бројне репрезентативне барокне грађевине и побољшане хигијенске прилике. Постао је и један од водећих културних центара Европе. Наполеон га је два пута освајао (1805, 1809), а 1814–1815. у њему је одржан мировни конгрес представника европских сила. У наредних 30 година започела је индустријализација – 1837. град је добио прву железничку линију и 1840. имао је већ 469.000 становника. Био је једно од главних жаришта револуције у Европи 1848. У другој половини века наставио је да се шири: преусмерен је ток Дунава, срушене су зидине које су опасивале градско језгро и одвајале га од предграђа, а уместо њих изграђен је главни булевар Рингштрасе, дуж којег је подигнут низ монументалних приватних и јавних грађевина, споменика и паркова (дворац Хофбург, Опера, Парламент, Градска кућа и др.). Унутрашњи саобраћај унапређен је увођењем трамвајске (1865) и аутобуске (1907) линије. Осим развијене индустрије и банкарства карактер метрополе давао му је и књижевни, научни и уметнички живот. Званично је 1910 (четврти у свету) прешао број од два милиона становника, међу којима је било припадника свих народа мултинационалне Аустроугарске. После Немаца највише је било Словена, међу којима су далеко најбројнији (око 250.000) били Чеси, потом Јевреја (175.000), који су такође боравили у граду још од средњег века. Њихова заједница је расла и постала врло утицајна дајући низ водећих привредника и интелектуалаца. По свршетку I светског рата, распаду Аустроугарске и успостављању републике Аустрије број становника **Б.** смањио се на 1,8 милиона али је и тако био „велика глава на малом телу" (цела земља имала је око 6,5 милиона) па је 1922. постао савезна држава. Због нагомиланих социјалних и политичких проблема у међуратном раздобљу био је поприште жестоких обрачуна између левице (комуниста и социјалдемократа) и деснице (националиста, фашиста, националсоцијалиста). Пошто је Аустрија 1938. изгубила независност, његова територија увећана је пет пута прикључењем околних места, те је чинио засебну административну јединицу „Велики Беч" („Großwien") у склопу Трећег Рајха. Две трећине Јевреја је емигрирало, а од преосталих 60.000 само их је нешто више од 5.000 преживело нацистичку епоху. За време II светског рата претрпео је више од 50 савезничких ваздушних напада, у којима је погинуло 8.000–9.000 становника, а уништена или оштећена четвртина зграда. Црвена армија га је заузела априла 1945, а од јесени исте године до 1955. био је (у границама „Великог Беча") под савезничком управом подељен у четири сектора: совјетски, амерички, британски и француски. После тога, са умањеном територијом, почиње привредни успон града праћен унапређењем инфраструктуре (током 70-их изграђена су два ауто-пута кроз град, почела је с радом подземна железница) и досељавањем становника, великим бројем из иностранства. По подацима из 2009. од 1,69 милиона његових житеља 23,6% нису рођени у Аустрији, а 19,6% нису држављани те земље. Међу досељеницима у **Б.** од средине 60-их година XX в. број Срба брзо је растао. Долазили су у Аустрију пре свега као гастарбајтери, а многи међу њима су постали стални грађани Аустрије. Процењује се да је 2010. у **Б.** и околини живело око 150.000 Срба у различитом политичком статусу. Бранко Бешлин Током векова овај град био је део српске историјске судбине. У њему се одлучивало о многим кључним питањима која су се тицала Срба будући да се ту налазио извор највише државне власти Хабзбуршког царства. Поред политичког значаја за Србе, он је посебном снагом зрачио на културу српског народа, који је у њему, све до слома монархије 1918, усвајао тековине западноевропских вредности. О положају српског народа у Аустрији увек је одлучивано у **Б**. Стога није нимало случајно што је у њему 1745. основана Commissio in Ilyricis et Banaticis, која је 1747. подигнута на степен Илирске дворске депутације. Све до 1777. она је постојала као придворна установа за Србе из Монархије. Њеним укидањем Срби су више година остали без установе која је због њих била основана. На кратко поново су је стекли 5. III 1791, када је била основана Илирска дворска канцеларија. Међутим, на захтев Мађара она је била укинута 30. VI 1792. ![001_II_Apostoli-Srpski-paterik.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-apostoli-srpski-paterik.jpg)Срби су опрезно пристизали у **Б.**, где нису испољили ону виталност какву су имали у Трсту. Током XVIII в. било је мало стално настањених Срба у главном граду Аустрије. Тек 70-их година XVIII в. ту се насељавају поједини српски трговци са својим породицама и то изван зидина града, у насеобини која је названа Ratzenviertel. Први Србин који је силом прилика постао становник **Б.** био је гроф Ђорђе Бранковић, који је 1689. био затворен у царском дворском шпиталу. Патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента дуже су остајали у **Б.** настојећи да од највиших власти Аустрије очувају привилегијални положај српског народа. Тек у првој половини XIX в. у **Б.** су настањени бројнији и угледнији Срби различитог социјалног састава. Још крајем XVIII в. било је покушаја да се у том граду оснује српска црквена општина, али су ти покушаји пропали због унутрашњих размирица у оквиру заједнице православних верника (Срба, Грка и Румуна). Тек је патријарх Јосиф Рајачић замолио цара Франца Јозефа I да дозволи Србима у **Б.** да се конституишу као засебна црквена општина, а цар је удовољио том захтеву 17. IX 1860. Дозволио је Србима да изаберу управни одбор, да почну са сакупљањем прилога за грађење цркве са парохијско-школским домом. Исте године установљена је бечка Српска православна општина, чији председник је био дворски саветник Георгије Стојаковић. Питање изградње засебне српске цркве одложено је због међусобних неспоразума. Међутим, како је време пролазило, број Срба стално или привремено настањених у **Б.** је растао. У другој половини XIX в. у њему су се нашли многи чиновници, официри, студенти и деца у разним заводима, многе калфе и ученици у трговачким кућама и цеховима, читави батаљони војника и многи путници. У таквој ситуацији потреба за посебном српском црквом била је више него очевидна. С њеном изградњом започело се тек 1890, а завршена је и освећена 19. XI 1893. у присуству цара Франца Јозефа, који је за њено подизање дао и новчани прилог. **Б.** је за Србе значајан и због тога што су у њему крајем XVIII и током XIX в. штампане бројне и важне књиге у штампаријама Јозефа Курцбека, Стефана Новаковића и бечких мехитариста. Књиге су штампане црквеним и грађанским писмом, највише црквеног карактера, али и уџбеници и приручници из методике наставе за православне опште школе, различита акта и панегирици, мањи број из области лепе књижевности и преводи. Међу познатијим књигама свакако су *Историја* Јована Рајића, *Српски рјечник* Вука Караџића, *Горски вијенац* Петра II Петровића Његоша, *Песме* Бранка Радичевића, *Рат за српски језик и правопис* Ђуре Даничића и др. У том граду излазиле су и прве српске новине браће Маркидес Пуљо *Сербскија новини* (1791‒1792), Стефана Новаковића *Славено-сербскија вједомости* (1792‒1794) и Димитрија Давидовића и Димитрија Фрушића *Новине сербске из царствујушчего града Виене*. Више деценија касније су излазиле и новине *Световид* (1852‒1859) Александра Андрића и илустровани забавно-поучни листови: *Србадија* (1874‒1877) Јована Стефановића Виловског, *Млада Србадија* (1876) Николе Капамаџије и *Српска зора* (1876‒1881) Косте Мандровића. У **Б.** је 1850. одржан и познати књижевни договор Јужних Словена будући да је тај град постао духовна престоница не само Срба него и осталих јужнословенских народа. Снажан научни и културни центар, **Б.** је у XIX в. постао средиште у којем је посебна пажња поклањана славистичким студијама. ![002_II_Bec_kuca-u-kojoj-je-ziveo-Vuk-Karadzic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bec-kuca-u-kojoj-je-ziveo-vuk-karadzic.jpg)У **Б.** су повремено или стално живели бројни веома угледни Срби као што су Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Ту су често боравили кнежеви Милош и Михаило Обреновић, кнез Александар Карађорђевић, Његош, кнез Данило и краљ Милан, али и многи значајни српски писци као што су Бранко Радичевић, Лаза Костић, Стјепан Митров Љубиша, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Петар Кочић, Огњеслав Утјешановић Острожински. Познатији становници **Б.** били су и Ђорђе Стојаковић, генерал Ђорђе Стратимировић, мајор Јован Стефановић Виловски, Данило Медаковић и више богатих трговаца попут Јосифа Јосифовића, Ђоке Милићевића и Николе Капамаџије, чије су куће била стецишта српског друштвеног живота у главном граду Монархије. Посебно место за Србе у целини има Универзитет у **Б.** из којег су излазили истакнути медицинари (Владан Ђорђевић, Војислав Ј. Суботић, Милан Јовановић Батут, Илија Огњановић Абуказем, Јован Јовановић Змај, Миливој Костић и др.), историчари (Иларион Руварац, Јован Радонић, Драгољуб Павловић, Душан Пантелић, Алекса Ивић, Владимир Ћоровић, Станоје Станојевић), филолози (Ђура Даничић, Милан Решетар, Петар Колендић), правници (Божидар Петрановић, Сава Бјелановић, Михаило Полит-Десанчић, Богдан Медаковић), историчари права (Валтазар Богишић), историчари уметности (Божидар Николајевић), географи (Јован Цвијић), математичари (Ђорђе М. Петковић, Димитрије Нешић), инжењери (Милутин Миланковић), архитекте (Владимир Николић, Светозар Ивачковић, Јован Ђ. Илкић, Константин А. Јовановић). Поред Универзитета значајно место има Војна академија у Винер Нојштату, коју су завршили бројни Срби достигавши у војсци Аустрије и Аустроугарске високе чинове. Бројно и угледно српско грађанство **Б.**, које је посебно виђано када су приређивани балови и беседе, на којима су се окупљали најугледнији представници словенских народа главног града Монархије, у другој половини XIX в. знатно су осиромашили и изгубили значај који су имали у претходним деценијама. Једно време улогу **Б.**, као главног друштвеног и културног средишта Срба, преузела је Пешта, да би га и она изгубила и препустила га истинском српском средишту у Аустроугарској, Новом Саду. Василије Ђ. Крестић Између Велике сеобе и I светског рата **Б.** је за Србе у границама Аустријске, тј. Аустроугарске царевине био престоница, оставши дуго исходиште важних уметничких утицаја и после обнове српске државе почетком XIX в. Већ је патријарх Арсеније III Чарнојевић наручио у **Б.** прве штампане антиминсе, као и свој бакрорезни портрет код Јохана Фалигума. Поред израде посебних листова, улога нове графичке технике проширила се и на поруџбине штампаних књига. За потребе патријарха Арсенија IV, уз сарадњу бечког гравера Томаса Месмера, Христофор Жефаровић је објавио *Стематографију*, грбовник илирских земаља са ликовима српских светитеља и цара Душана. Царско одобрење за отварање посебне српске штампарије добио је 1770‒1792. Јозеф Курцбек, са преко 150 одштампаних књига за српске наручиоце. У то време је Захарија Орфелин сарађивао с Јакобом Шмуцером, поставши и члан његове бакрорезачке академије која је 1771. спојена с Академијом за ликовне уметности, где су се већ школовали српски студенти. Нови власник Курцбекове штампарије постао је 1793. Стефан Новаковић. И током XIX в. коришћене су услуге бечких бакрорезаца, челикорезаца и литографа: Јозефа Георга Мансфелда, Јозефа Клибера, Винценца Кацлера, Габријела Декера, Карла Гебела. Јакоб Алт и Адолф Фридрих Кунике издали су литографску мапу с ведутама места на обалама Дунава, а Феликс Каниц је у Бечу штампао своје путописне и истраживачке белешке (са цртежима) о праисторијским и римским налазима, старој и новој црквеној архитектури, историјско-етнографским особинама и о српском народу од римског периода до краја XIX в. ![003_II_Bec_Ikonostas-hrama-sv-Save.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-bec-ikonostas-hrama-sv-save.jpg)Средином XVIII в. значајну улогу добио је реформисани бечки Универзитет. Први српски студент сликарства био је 1744. Георгије Жефаровић, а везаност за Академију ликовних уметности трајала је до почетка XX в. Око стотину српских питомаца прошло је кроз њене класе. Мада не увек с прецизним потврдама у уписним књигама и архиви Академије, сва је прилика да су представници српског високог барока, Теодор Крачун, Јаков Орфелин и Теодор Илић Чешљар, били њени студенти. Следећу генерацију са Михаилом Живковићем, Арсом Теодоровићем и вероватно Павелом Ђурковићем на челу, водили су истакнути представници аустријског класицизма Хајнрих Фигер и Јохан Батист Лампи. Средином XIX в., када су цело аустријско грађанско друштво и уметност били у успону, стварају се нови естетички програми чији су предводници били Јозеф Фирих, Леополд Купелвизер и Фердинанд Георг Валдмилер. Кроз жанрове профаних бидермајерских тема (портрети, мртве природе, историјске композиције, пејзажи) истакли су се бројни српски сликари попут Павла Симића, Димитрија Аврамовића, Јована Клајића, Јована Поповића, Уроша Кнежевића, Константина Данила, Катарине Ивановић и Николе Алексића. Елементи назаренског религиозног сликарства Фридриха Овербека дубоко су освојили и њихов иконопис. Католичка барокна скулптура XVIII в. снажно је утицала на морфолошки репертоар вајарства и дрворезбарства српских иконостаса. Средином XIX в. на бечкој Академији школовао се Димитрије Петровић, први српски вајар. Почеци српске фотографије такође су везани за бечког студента, сликара и литографа Анастаса Јовановића. Одјека је имала и бечка архитектура пошто је Франц Јанке израдио први урбанистички план Београда. Још делотворнији био је романтичарски историзам Теофила Ханзена чији су „стил полукружног лука" (ханзенатика) примењивали у српском профаном и црквеном градитељству његови ученици Светозар Ивачковић, Јован Илкић, Владимир Николић и Душан Живановић. У токове романтизма укључио се и архитекта Лудвиг Ферстер као истраживач и писац о византијским и српским црквама. Крајем XIX в. српску уметност преплавио је још један талас утицаја бечке уметности кроз интернационални стил какав је била бечка сецесија. Будући великани српског сликарства, Урош Предић и Паја Јовановић, још увек долазе по поуке на бечку Високу школу. Пред Предићем је била и професорска каријера, нарочито после извођења зидних слика у сали Горњег дома зграде Парламента. Праћење утицаја бечке уметничке климе на српску модерну уметност јењава пошто примат уметничког центра преузимају Минхен и Париз, а потом и друга уметничка средишта. Улога Српске цркве често је зависила од многих царских одлука и сагласности. Срби су у **Б.** око 1730. основали црквену заједницу и саградили Храм Св. Георгија. Срби староседеоци издвојили су своју цркву 1786. и подигли Храм Св. Тројице. О трошку Симона Сине, а према пројекту Теофила Ханзена, на њој су 1859. изведене преправке. После формирања засебне црквене општине 1860, изградња цркве Св. Саве није започета одмах него тек 1890, а освећена је 1893. У вишеспратници Црквене општине храм је заузимао приземље и први спрат. Миодраг Јовановић У епици **Б.** се јавља са богатом атрибуцијом: *град*, *бијели/богати/тврди/широки/столични град*, *бијели/честити немачки*, *каурски*, *широки*, *ледени*, *тврди* итд. Слично Стамболу, у истој позицији, али на супротној страни, епика помиње **Б.** највише као престоницу великог хришћанског царства, „столични" град који није важан сам по себи, него по томе што у њему борави „од Беча ћесаре". У складу с тим, епско *цар* увек се односи на султана у Стамболу, а епско *ћесар* увек на владара у **Б.**: „Војску води под Беч на ћесара" (Вук III, 8), „Додиј'о је цару и ћесару" (Вук III, 24), „Цар и ћесар кад се завадише" (Вук IV, 24) итд. У облику Вијена јавља се нпр. у КХ I, 26 („Ја побјегох у Вијену равну, Па отален из Вијене кренух") и сл. Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: Т. Стефановић Виловски, *Моје успомене 1867–1881*, Ср. Карловци 1907; В. Мишић, *Постанак и развитак Српске Светосавске цркве у Бечу*, Бг 1929; Н. Банашевић, „Објашњења и коментари", у: В. С. Караџић, *Српске народне пјесме, књига трећа у којој су пјесме јуначке средњијех времена*, Бг 1954; К. Амброзић, В. Ристић, „Прилог биографијама српских уметника XVIII и XIX века", *ЗРНМ*, Бг, 1958/59, 2; Б. Диклић, В. Колар, Ж. Тојановић, *Европске метрополе*, Бг 1972; Д. Медаковић, *Срби у Бечу*, Н. Сад 1998; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧАНОВИЋ, Драгомир **БЕЧАНОВИЋ, Драгомир**, џудиста, тренер (Никшић, 10. II 1965). Био је члан *Академика* из Никшића. Први велики међународни успех остварио је 1987. освојивши сребрну медаљу на Европском првенству у Паризу. Наредне године постао је првак Југославије и првак Балкана и учествовао на Олимпијским играма у Сеулу. На Светском првенству у џудоу у Београду 1989. освојио је титулу првака света и постао први југословенски џудиста којем је то пошло за руком, као и први светски шампион у категорији до 65 кг који није Јапанац. Такмичарску каријеру завршио је 1991, а пошто је завршио Вишу тренерску школу у Новом Саду, укључио се у рад с младим такмичарима *Академика*. Био је спортски директор и председник Џудо савеза Црне Горе и спортски директор Џудо савеза СЦГ. За амбасадора Црне Горе за спорт, толеранцију и фер-плеј при Савету Европе именован је 2004, а Орден и плакету врхунског спортисте, уз доживотну новчану надокнаду, Влада Црне Горе доделила му је 2008. За почасног председника Џудо савеза Црне Горе проглашен је 2010. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧАЊ **БЕЧАЊ**, село у општини Чачак. Налази се на југозападној падини планине Котленик, северно од пута Чачак (20 км) – Краљево (25 км). Дисперзивног је типа и простире се на 250–400 м н.в. Куће су концентрисане дуж сеоских путева, у више група. Године 1476. помиње се као Бичани са 12 домова, 1525. под именом Бача са 65 домова, а 1528. као Бечње или Баче са 38 домова. У том веку се наводи и као пусто село. Под именом Бјежна и Безан помиње се 1718, 1818. има 59, а 1844. 101 кућу и 552 становника. Године 1921. имало је 230 домова са 1.151 житељем, а 2002. 1.044 становника, од којих 99,3% Срба. У селу се налазе две четвороразредне основне школе и месна канцеларија коју користе и два суседна села. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧЕЈ **БЕЧЕЈ**, град у Потисју, на источној периферији Бачке. Већи део насеља налази се на бачкој дилувијалној тераси, која је за 3–5 м виша од алувијалне равни Тисе. Овде је раван широка око 500 м. Нови делови насеља изграђени су и на нижем геоморфолошком члану који од високих вода Тисе брани насип. Кроз **Б.** се протеже такозвани Потиски пут, који почиње у Новом Саду, до реке Тисе доспева у **Б.** и даље се протеже кроз неколико потиских градова до Солнока у Мађарској. Овде се формирала значајна раскрсница путева, од којих су најзначајнији они који су управљени ка Сомбору, Бачкој Тополи и Зрењанину. Јужно од града налази се стари скелски прелаз преко реке, а од 1977. саобраћај се одвија круном бране, која преграђује Тису код Новог Бечеја. Железничка пруга од **Б.** до Хоргоша изграђена је 1889, до Новог Сада 1899, а до Сомбора 1907. Данас возови саобраћају само ка Новом Саду. За саобраћајни значај града важни су пловна река Тиса и канал Дунав–Тиса–Дунав. Подаци из 1238. и 1377. помињу тврђаву и пристаниште, а описи јасно сведоче да се ради о овом месту. Тврђава је била на малом острву нешто ниже од савременог насеља. После ратова Аустрије и Турске с краја XVII в. мировним уговором у Сремским Карловцима 1699. одређено је да бечејска тврђава буде порушена. То је у Потисју било најзначајније погранично насеље с посадом од 300 граничара. Први назив био је Шанац Бечеј, а од 1774. мења се у Стари Бечеј. После припајања Баната Аустрији, 1751. укинута је Потиска војна граница, а на њеном месту формиран је Потиски крунски диштрикт са седиштем у **Б**. Административним реформама из 1849. **Б.** постаје средиште среза. Сада је средиште општине површине 487 км2, у којој је (у пет насеља) 2002. живело 40.987 лица, од којих 62,9 % у **Б**. У почетку је било српско насеље, а од 1787. почиње насељавање Мађара, који су данас већинско становништво са 45,5%, док Срби чине 43,4% популације. Првобитно су привредну базу града чинили пољопривреда и извоз пољопривредних производа, а пре свега жита. Најстарија индустријска предузећа били су млинови, почетком XX в. изграђена је пивара, а између два светска рата кланица и ткачница. Највећи број савремених фабрика изграђен је после II светског рата (млин с пекаром, фабрика конзерви, пивара, кланица живине, фабрика за прераду соје, фабрика машинских делова, фабрике текстила, конфекције, намештаја, сувог леда и штампарија). Највећи број фабрика смештен је у пространој индустријској зони на северној периферији насеља. Индустријски радници чине 33,1% активног становништва. Стара традиција аграрне производње није прекинута и та занимања ангажују 26,6% активног становништва. Поред свих општинских служби овде се налазе три средње школе, музеј, галерија, архив, радио-станица, центар за културу, здравствени центар и јодна бања. Насеље има доста сложену морфолошку структуру, на којој се разликују старији делови, грађени уз границу два геоморфолошка члана. У том делу се налази и центар, који има физиономију старе вароши. У западној половини насеља, која је новија, стриктније су примењивани принципи планске градње. У најмлађем делу насеља, грађеном на инундационој равни Тисе, поред стамбених налазе се и рекреативни објекти, као што су велики спортски центар и хотел. Слободан Ћурчић [![001_II_BECEJ-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-becej-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-becej-karta.jpg) О насељености подручја **Б.** сведочи читав низ археолошких налазишта из праисторије, антике, као и раздобља Сеобе народа. Средњовековно насеље, иако знатно старије, први пут се помиње 1238. у даровници угарског краља Беле IV. На локaлитету Перлек археолошки су потврђени остаци насеља из X‒XII в. са четвороугаоним кућама скромних димензија и материјалом који одговара Белобрдској културној групи. Млађе насеље XIV‒XV в. имало је нешто боље грађене куће и богатији инвентар. Утврђење у **Б.** гради се почетком XIV в. Током XV в. било је у поседу српских деспота, а потом је припало Ј. Хуњадију. Турци су га запосели у јесен 1551. и држали све до 1688. У том раздобљу уз утврђење се шири насеобина руралног типа, која је према турском попису из 1561. имала само осам кућа. ![001_II_BECEJ_hram-sv-Georgija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-becej-hram-sv-georgija.jpg)После ослобођења од Турака **Б.** постаје граничарско насеље. Почетом XVIII в. имало је 60 кућа, али је интензивним досељавањима број становника брзо растао. Средњовековно утврђење налазило се на ади Тисе. Већим делом уништила га је речна ерозија. Било је неправилне полигоналне основе са четири правоугаоне куле на главним угловима. Припадало је типу малих утврда, које су на подручју Јужне Угарске грађене током XIV и делом XV в., пре појаве опсадних топова. Према одредбама карловачког мира бечејско утврђење је разорено 1701. Марко Поповић Храм Св. Георгија саграђен је између 1852. и 1858, а пројектанти су били Андрија Шмаус и Јован Сомборац. Остварили су монументалне облике здања с три звоничка торња и свечаним портиком са четири античка стуба на западном прочељу, који посебно наглашавају неокласицистичку стилску концепцију. Конструкцију олтарске преграде дали су уметници из Беча, Кистнер и позлатар Јараи. Осликавање је изводио Урош Предић (1886−1893), искористивши делимично своје нереализоване нацрте за нову цркву у Смедереву. Слично полемици поводом икона за нишку Саборну цркву Ђорђа Крстића, његове иконе биле су предмет велике јавне теолошко-естетичке расправе – да ли су својим натурализмом и узорима у европском сликарству одговарале учењу српског православља. Миодраг Јовановић ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, *Војводина*, I, Н. Сад 1939; Ч. Потпарић, *Из прошлости Бечеја*, Бечеј 1955; Н. Царић, *Општина Бечеј – географска монографија*, Н. Сад 1984; Н. Станојев, *Средњовековна насеља у Војводини*, Н. Сад 1996; М. Јовановић, *Урош Предић*, Н. Сад 1998; *Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба*, Бг 2007; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧЕЈИЋ, Милан **БЕЧЕЈИЋ, Милан**, новинар (Шабац, 22. IX 1954). Завршио Педагошку академију. Новинарску каријеру започео у шабачком *Гласу Подриња*, затим је у Београду био новинар и главни уредник *Омладинских новина* (1981‒1987), па дописник из Београда загребачких листова *Данас* (1988‒1991) и *Запад* (1991). У београдској *Борби* радио као уредник коментатор (1991‒1992). У Демократској странци уређивао страначки орган *Демократија* (1992), потом се 1994. налазио у редакцији Информативног програма београдског *Студија Б*. Власник је маркетиншке агенције НЕТ. Објавио је збирку кратких сатиричних прича *Хотел с три петокраке* (Бг 1989). Запажени су му новинарски извештаји с Косова (1981‒1984), а изашла му је и серија репортажа о рудницима и рударима (1985‒1986). Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧЕЈСКИ ВУЈАКЛИЈА, Драгана **БЕЧЕЈСКИ ВУЈАКЛИЈА, Драгана**, инжењер организационих наука, универзитетски професор (Београд, 7. V 1953). Дипломирала (1976) и докторирала (1992) на Факултету организационих наука. У докторату антиципирала концепт у свету промовисан као „Data Warehouse" (1993). Теоријски поставила прве управљачке игре („management games") у Србији, из области рачунаром подржаног одлучивања, практично их реализовала у пре-дузећима и документовала у истоименој монографији (Бг 1997). Предавала на Војнотехничкој академији, а од 2001. је професор на ФОН-у. Гостујући професор била на Економском факултету у Подгорици и „Фридрих Шилер" Универзитету у Јени (Немачка). Основна област њеног научног рада су пословни информациони системи. Од 2004. до 2008. била је директор Центра ПРИСМА, у којем је, под покровитељством Министарства одбране Велике Британије, преквалификовано преко 600 официра. Главна је и одговорна уредница научног часописа *ИнфоМ* (од оснивања 2001), суоснивач међународног научног часописа *ComSIS*, стални рецензент часописа *Journal of Systemic*, *Cybernetics and Informatics* и *The Review of Business Journal*. Оснивач је прве у Србији Мајкрософтове академије информационих технологија, на ФОН-у. Члан је Комисије за стандарде из области софтверског инжењерства при Институту за стандардизацију. ДЕЛО: *Управљачке игре у пракси менаџмента*, Бг 1997. Никола Марковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧЕЛОР **БЕЧЕЛОР** (енг. *bachelor*: нежења; најнижи академски степен), стручни назив који се стиче завршавањем првог степена високог образовања, тј. завршавањем основних студија на високој школи, факултету, универзитету. Омогућује запошљавање, као и наставак студија на другом степену. У Србији је 2005. донет Закон о високом образовању (измене и допуне извршене 2010), који уводи троциклични систем високошколских студија – основне студије као студије првог степена, мастер академске, специјалистичке академске и специјалистичке струковне студије као студије другог степена, те докторске студије као студије трећег степена. Студије првог степена могу бити: (а) академске – имају обим од 180 до 240 ЕСПБ бодова (Европски систем преноса бодова), трају три, тј. четири године и оспособљавају студенте за развој и примену научних, стручних и уметничких достигнућа; (б) струковне – имају обим од најмање 180 ЕСПБ бодова, трају три школске године и оспособљавају студенте за примену знања и вештина потребних за укључивање у радни процес. ИЗВОР: Закон о високом образовању, *СГ РС*, 76/05, 44/10. Љубомир Коцић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧИЋИ **БЕЧИЋИ**, село у Црногорском приморју, око 3 км источно од Будве (општинско средиште). Првобитно га је чинила једна улица формирана у краткој скаршћеној долини, северно од друма око 300 м далеко од морске обале. Развојем туризма на јадранском приморју у околини села изграђен је велики број хотела, пансиона, приватних кућа за одмор, спортских објеката и других туристичких садржаја, који су потпуно испунили обалу на дужини од око 3 км и обухватили стара села **Б.**, Борети и Рафаиловићи. Село има велику плажу, која спада у најлепше на Медитерану. У земљотресу из 1979. многи угоститељско-туристички објекти су оштећени, а касније и обновљени. Капацитет објеката је око 15.000 гостију. ЛИТЕРАТУРА: Д. Мартиновић, *Будва и Свети Стефан*, Цт 1987; Ј. Ђ. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧКЕРЕК → ЗРЕЊАНИН **БЕЧКЕРЕК** → **ЗРЕЊАНИН** # БЕЧКЕРЕЧКА ЕПАРХИЈА **БЕЧКЕРЕЧКА ЕПАРХИЈА**, једна од епархија у Банату (уз Темишварску, Липовску, Карансебешку и Вршачку). Због мноштва Срба у периоду XVI‒XVII в. Банат је називан „Мала Рашка", а то је захтевало и одговарајућу црквену организацију. Основ да се седиште епархије смести у Великом Бечкереку, осим у томе што је био највећи град у Банату, лежао је у историјској прошлости будући да је то некада био град двојице српских деспота, Стефана и Ђурђа, који су у њему имали своју резиденцију (на шта и данас подсећа топоним Деспотовац). Осим тога, у околини Бечкерека манастир Хиландар имао је своја имања, којима је у то време управљао Св. Рафаило Банатски (почива у порти Грануличке цркве). Бечкерек је 1552–1718. био под турском влашћу, па је епархија вероватно основана у време патријарха Макарија, а свакако пре краја XVI в. Позната су само двојица епископа. Висарион се потписао (1609) на синђелији марчанског/вретанијског епископа Симеона (зв. Вретања), а Михаило је платио живопис припрате светогорског манастира Св. Павла (1687). Дешавало се да има истог епископа с Темишваром и Чанадом. После Велике сеобе **Б. е.** је спојена с темишварском епархијом. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари срски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радонић, *Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века*, Бг 1950; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", *Глас САНУ*, 1980, 2. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧКЕРЕЧКИ ПРОГРАМ **БЕЧКЕРЕЧКИ ПРОГРАМ**, програм прихваћен на конференцији Српске народне слободоумне странке (СНСС), одржаној у Великом Бечкереку 28. I 1869. Написао га је вођа странке Светозар Милетић. После склапања Аустроугарске нагодбе 1867. и доношења XLIV Законског чланка Угарског сабора из 1868. о народностима, Срби, Румуни, Словаци и Русини, који су живели у Угарској, стављени су у подређени положај у односу на владајућу мађарску нацију. Да би се супротставили насилној мађаризацији, која је наговештена поменутим законима, Срби су, окупљени у СНСС, у Великом Бечкереку прихватили Милетићев чланак „Основе програма за српску либерално-опозициону странку", објављен у *Застави* (1969, 3–4) као програм странке. Заокупљени проблемима националних односа у држави која им није признавала националну посебност, доносиоци **Б. п.** запоставили су друштвена и економска питања, а главну пажњу посветили су националној заштити. Програм садржи више тачака. У првој су образложена упутства за одбрану начела равноправности свих народа у Угарској. Предвиђена је сарадња Срба с румунским, словачким и русинским представницима. Тражена је парламентарна расправа о закључцима Благовештенског сабора из 1861, о којима би одлучивао нови српски сабор „ради споразумљења српског народа" с Угарским парламентом. Другом тачком дата је подршка Троједној краљевини (Хрватској, Славонији и Далмацији) за њену државноправну самосталност и територијалну целокупност. Трећом тачком подржани су захтеви Румуна за аутономију Ердеља. Четвртом је оспорена ваљаност нагодбе између Аустрије и Угарске из 1867, чиме је исказана и несагласност с дуалистичким системом који је инаугурисан нагодбом. У исто време дата је подршка мађарској антидуалистичкој опозицији. Затражено је да се у угарском делу државе, поред заокружења жупанија према националном саставу, уведе „демократско уређење законодавног тела" за самоуправу „муниципија и општина", уз „сва јемства за остварење личне, друштвене и политичке слободе, на основу начела демократије ... и слободоумља". Петом тачком истакнута су начела државне самосталности и народне равноправности преколитавских Словена, али без повреде уставности, самосталности и целокупности земаља Угарске круне. Шеста тачка односи се на Источно питање. У интересу „ослобођења и самосталности хришћанских народа", посебно ради „уједињења српског народа", у тој тачки жигосана је туркофилска политика. Од великих сила затражено је да подрже ослободилачку борбу потлачених народа, а не да раде на спасавању Турског царства. Седмом тачком предвиђени су сарадња с румунским и словачким опозиционим посланицима у Угарском сабору и образовање посебне „политичко-народне странке" и клуба изван Сабора. Незнатне промене, које нису измениле суштину програма, извршене су на Другој Бечкеречкој конференцији држаној 21. IV 1872. Све до коначног распада СНСС 1887. програм није мењан. После тога и Српска народна либерална и Српска народна радикална странка усвојиле су **Б. п.** као основ своје политичке делатности, незнатно га мењајући и прилагођавајући новонасталим друштвеним и политичким променама. Српски нотабилитети напустили су Бечкеречки, а прихватили Великокикиндски програм 1884. Радикали су то учинили 1903‒1904. кад су донели свој нови политички програм. ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, *Светозар Милетић*, Н. Сад 1926; Н. Петровић, *Светозар Милетић*, Бг 1958; В. Крестић, „Нотабилитети и њихова политика у Угарској и Хрватској", у: *СЗб*, I, Бг 1987; В. Крестић, Р. Љушић, *Програми и статути српских политичких странака до 1918. године*, Бг 1991. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР **БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР**, споразум осморице књижевника и филолога о природи и развојним токовима књижевног језика Срба и Хрвата. Састанак је одржан у Бечу марта 1850, а припремљен је у Миклошичевој канцеларији бечког парламента, с намером да се обезбеди усаглашени превод правно-политичке терминологије за аустријске јужнословенске покрајине. Састанку су, на Вуков позив, присуствовали и закључке потписали (28. марта) Срби Вук Караџић и Ђуро Даничић, Словенац Франц Миклошич и Хрвати Димитрија Деметер, Иван Кукуљевић, Иван Мажуранић, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић. Текст закључака, који је извесно прошао претходну Вукову језичку редакцију, својом је руком, „фонолошким" правописом и латиничким писмом, написао Ђ. Даничић. Иза кратког уводног става: „Доље потписани знајући да један народ треба једну књижевност да има и по том са жалости гледајући, како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици него још и по правопису, састајали смо се овијех дана, да се разговоримо, како бисмо се, што се за сад више може, у књижевности сложили и ујединили" – следе закључци у пет тачака. У првој се констатује да су „једногласице признали да не ваља мијешајући нарјечја \[изговоре\] градити ново, којега у народу нема, него да је боље од народнијех нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик". Иза тога у трима подтачкама даје се кратко објашњење таквог става: а) „зато што није могуће писати тако, да би свак могао читати по свом нарјечју", б) „зато, што би свака оваква мјешавина, кано ти људско дјело, било гора од којега му драго нарјечја, која су дјела божја" и в) „зато, штo сви народи, као нпр. Нијемци и Талијани, нијесу од својијех нарјечја градили новијех, него су једно од народнијех изабрали, те њим књиге пишу." У другој су опет „једногласнице признали, да је најправије и најбоље примити јужно нарјечје да буде књижевно, уз образложење: а) зато што највише народа тако говори, б) што је оно најближе старому славенскому језику, а по томе и свјема осталијем језицима славенскијем, в) што су готово све народне пјесме у њему спјеване, г) што је сва стара дубровачка књижевност у њему списана, д) што највише књижевника и источнога и западнога вјерозакона већ тако пише (само што сви не пазе на сва правила). По том смо се сложили, да се на онијем мјестима, гдје су по нарјечју два слога (sillaba) пише *ије*, а гдје је један слог, ондје се пише *је* или *е*, или *и*, како гдје треба, нпр. *бијело*, *бјелина*, *мрежа*, *донио.*" Иза овог следи: „Ако ли ткогод из којега му драго узрока не би хтио писати овијем нарјечјем, ми мислимо, да би и за народ и за књижевно јединство најпробитачније било, да пише једнијем од остала два нарјечја \[екавског и икавског\], којијем му је воља, али само да их не мијеша, и не гради језика, којега у народу нема." (Вуку је поверено да напише *Главна правила за јужно наречје.*) Под трећом тачком закључили су да је „добро и потребно, да би и књижевници источнога вјерозакона писали *х* свуда, гдје му је по етимологији мјесто, као што они вјерозакона западнога пишу *h* и као што народ наш од обадва вјерозакона на много мјеста по јужнијем крајевима говори." Под тачком четири сви су „признали" да у ген. мн. именица на крају не треба писати *х*, јер за то нема оправдања ни у етимологији, ни у народним говорима, ни у старом словенском језику, ни у осталим словенским језицима, а не може се бранити његово писање ни потребом да се тај облик разликује од других, јер „има и другијех падежа једнакијех, па их у писању никако не разликујемо". Међутим, дозвољавају могућност да се ген. мн. може назначити акцентом ако се он не може препознати по смислу (што се и данас чини). Закључили су, под тачком 5, да се уз слоготворно *р* не пише ни *а* ни *е*, и поступак образлажу у пет уверљивих подтачака. Текст закључака завршава се оптимистичким апелом: „Ово смо дакле за сад свршили. Ако да Бог те се ове мисли наше у народу приме, ми смо увјерени, да ће се велике смутње књижевности нашој с пута уклонити и да ћемо се к правоме јединству много приближити. Зато молимо све књижевнике, који управо желе срећу и напредак народу својему, да би на ове мисли наше пристали и по њима дјела своја писали." Закључци су у целини објављени у Гајевим *Народним новинама* 3. IV 1850, а потом, између осталог, у предговору књизи Д. Деметера *Juridisch-politische Terminologie* (Wien 1853), у Вуковим *Скупљеним граматичким и полемичким списима III* (Бг 1896) и у књизи З. Винца *Путовима хрватскога књижевног језика* (Зг 1978). Вук и његов млади сарадник Даничић „нису имали стварне власти над српским књижевним језиком" (П. Ивић), а у хрватској средини Љ. Гај је задржао резервисан став према закључцима Договора, као и најутицајнији илирци и заступници Загребачке филолошке школе. Међутим, с временом је **Б. к. д.** постао „програмски манифест од пресудног значаја" за оно што се збивало у српскохрватском језику до Новосадског договора и даље до језичког раскола у завршним деценијама XX в. Глорификован је и оспораван, неретко и од истих аутора. При томе је најчешће истицано Вуково фаворизовање и касније „изневеравање" (са србијанске стране) ијекавског изговора и улога, односно злоупотреба тог документа у каснијим националним и језичким деобама. ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „Поводом анкете о књижевном језику и правопису и састанка у Новом Саду од 8–10 децембра о. г.", *Наш Језик*, 1954, VI; П. Ивић, *Српски народ и његов језик*, Бг 1971; *Преглед историје српског језика*, Ср. Карловци – Н. Сад 1998; Б. Брборић, *С језика на језик:* *Социолингвистички огледи* *II*, Бг – Н. Сад 2001. Мато Пижурица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧКИ КОНГРЕС **БЕЧКИ КОНГРЕС**, мировни конгрес европских држава, одржан у Бечу од средине септембра 1814. до 9. VI 1815. Сазив конгреса био је предвиђен споразумом који су у Паризу 30. V 1814. склопиле четири велике силе (Русија, Аустрија, Енглеска и Пруска), победнице над Наполеоном I. Конгресу је требало да дају допринос „све силе које су биле ангажоване с једне или с друге стране у тадашњем рату" да би успоставиле у Европи „систем стварне и трајне равнотеже". Скупу су присуствовали руски цар Александар I, аустријски цар Франц I и пруски краљ Фридрих Вилхелм III. Не састајући се никада на пленарној седници, конгресом су доминирали представници четири силе: Неселроде, Метерних, Каслре и Харденберг. Они су тајно преговарали да би онемогућили француског представника кнеза Таљерана да учествује у доношењу главних одлука. Завршни акт конгреса потписан је 9. VI 1815. У једном документу он је објединио више појединачних уговора претходно потписаних исте године: између Аустрије, Пруске и Русије у питању Пољске, између Пруске и Саксоније, Пруске и Шведске, као и уговор о стварању Немачке конфедерације. За основу нове поделе Европе, коју је извршио **Б. к.**, узет је принцип легитимизма, тј. монархијске законитости, који је истакао Таљеран. Учесници конгреса одлучили су да свуда буду успостављене старе „законите" династије и владари који су били збачени за време револуције и Наполеонове империје. [![001_II_Balkan-posle-Beckog-kongresa_karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-balkan-posle-beckog-kongresa-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-balkan-posle-beckog-kongresa-karta.jpg) Дубоко изменивши карту Европе, Конгрес је Аустрији доделио Галицију, Тирол, Салцбуршку регију, Ломбардију, Млетке и Далмацију. Руски цар је добио део Пољске уз присаједињење Варшавског Војводства и потврдио посед Финске и Бесарабије. Пруска је себи припојила северну трећину Саксонске краљевине, шведску Померанију и највећи део бивше краљевине Вестфалије. Краљевина Низоземска, створена од тадашње Белгије и Холандије, увећана је за Луксембург. Швајцарска конфедерација проглашена је за вечито неутралну и увећана за Женеву, Вале и Нојшател. Краљевина Сардинија повратила је Савоју и грофовију Ницу и добила Ђенову. Тако је Француска требало да буде „окована". На северу, у замену за Финску, Шведска је добила Норвешку, одузету данском краљу, који је у накнаду добио Холштајн и Лауенбург. С друге стране, Немачка је остала подељена на 38 суверених држава, окупљених у Немачку конфедерацију. Италијом је у суштини владала Аустрија, која је у своју корист очувала њену подељеност (Ломбардо-венецијанско краљевство, Тоскана, Модена и Парма). Папа је повратио Болоњу, Равену и Ферару. Бурбони су обновили власт у Напуљу. Енглеска је припојила Хелголанд, Малту и Јонска острва, Гијену, Тринидад, Тобаго, Капленд, Цејлон и Ил де Франс. Завршни акт обухватао је и две декларације, које се тичу слободне пловидбе рекама и укидања трговине црнцима. Такође је увео правила о првенству међу дипломатским представницима. Његов основни недостатак био је у томе што није водио рачуна о новим напредним и националним тежњама у Европи (Немачка, Италија, Пољска и Швајцарска остале су подељене). Због тога је током XIX в. био више пута доведен у питање, нарочито од стране Француске, која је желела да поврати своје место у концерту великих сила, као и Немачке и Италије, које су желеле уједињење. Српски представници пред европским монарсима, државницима и дипломатама који су припремали заседање **Б. к.** били су архимандрит манастира Студенице Мелентије Никшић, прота Матеја Ненадовић и пуковник Стеван Живковић. Прота Матеја и члан Совјета Јевта Чотрић су 17. XII 1814. били примљени у аудијенцију код аустријског цара Франца I, који им је обећао да ће се заузети на Порти како би се олакшао положај српског народа у Београдском пашалуку. У току заседања, прота Матеја је 27. децембра исте године у Беч донео текст *Народне молбе* из Србије с потписом кнеза Милоша Обреновића и других кнезова. Почетком 1815. нешто измењен текст молбе, на којем су радили новинари Димитрије Фрушић и Димитрије Давидовић, предат је руском и аустријском цару, пруском и енглеском краљу. У фебруару 1815. руски цар Александар I упутио је члановима Конгреса циркуларну ноту у којој је указивао на турске свирепости у Србији и на потребу да се оне спрече. Цар је тиме желео да у име Европе добије дозволу да штити хришћане у Турској. Енглеска и Аустрија хтеле су, напротив, да Конгрес гарантује интегритет Турске. Та два супротна гледишта и Наполеонов повратак с Елбе у марту 1815. онемогућили су да се на Конгресу решава Источно питањe. ЛИТЕРАТУРА: А. Дебидур, *Дипломатска историја Европе*, I, Бг 1933; J. В. Тарле, *Историја новог века*, I, Бг 1948; В. П. Потемкин, *Историја дипломатије*, I, Бг 1950, I; *Историја Српског народа*, V/1, Бг 1994; В. Поповић, *Источно питање*, Бг 1996. Урош Татић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕЧКИ РАТ → ВЕЛИКИ БЕЧКИ РАТ (1683‒1699) **БЕЧКИ РАТ** → **ВЕЛИКИ БЕЧКИ РАТ** (**1683‒1699)** # БЕЧМЕН **БЕЧМЕН**, село у субурбаној зони Београда, смештено на Сремској дилувијалној тераси, на 78 м н.в. Кроз село пролази локални пут који повезује Земун (19 км) с неколико села југоисточног Срема. Први помен о селу је из 1403, 1718. наводи се као пустара, а средином XVIII в. носи назив Богићев Збег. Године 1756. село је имало 40 домова, 1921. 170 кућа и 868 житеља, а 2002. 3.409 становника, од којих 94,3% Срба. Основу **Б.** чини улица изграђена уз друм. Јужно од ње налази се стамбено насеље, начињено од 18 једноспратница са по 8–10 станова, које су за своје раднике почетком 70-их година изградила београдска предузећа. У селу се налазе православна црква из 1845, основна школа, пошта, дом здравља и дом културе. Већина мештана ради у Београду, Земуну и Сурчину. Пољопривреда је 2002. ангажовала само 12,6% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЕВИЋ, Алиса **БЕШЕВИЋ, Алиса**, пијанисткиња, клавирски педагог (Петроград, Русија, 29. I 1898 – Београд, 8. VII 1976). Музичко школовање из клавира завршила на Конзерваторијуму „Света Цецилија" у Риму. Пре настањивања у Београду концертирала у Талину, Хелсинкију, Риму и Фиренци. У Београду наступала превасходно на концертима у организацији Народног конзерваторијума. Педагошку каријеру започела у Музичкој школи у Београду (1927–1937), а наставила на Музичкој академији као доцент (1937‒1947). Била је сарадник часописа *Музика* (1928), за који је писала о музичком животу у земљама Северне Европе. Драгана Јеремић Молнар \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЕВИЋ, Милица **БЕШЕВИЋ, Милица**, сликар, сценограф (Сплит, 3. II 1896 – Београд, 6. IV 1941). После доласка у Београд 1911. прве основе из сликарства стекла у атељеу Уроша Предића. Уметничко школовање започела на Школи за умјетност и обрт у Загребу, а последњу годину провела на београдској Уметничкој школи где је 1922. стекла диплому. На усавршавању у Паризу била је 1925. и завршила интензиван курс упознавања француске уметничке баштине и савременог сликарства. Приредила више самосталних изложби у Београду (1931, 1932, 1934) и учествовала на Петој југословенској уметничкој изложби у Београду 1922. Сликала пејзаже, портрете, аквареле, мртве природе и илустрације за дечје књиге. Њени рани портрети одражавају утицај Уроша Предића (портрет Зорице Симић), док у каснијем периоду (портрет Аните Мезетове) испољава нов сензибилитет: брз и сигуран гест, контрастне боје, јак израз. Као рестауратор у Народном музеју радила до 1936. када је прешла у Народно позориште на место сценографа. Током пет година активности до трагичне погибије у бомбардовању Београда, потписала је 18 сценографских (О. де Балзак, *Гопсек*, у режији Ериха Хецела; М. Крлежа, *Леда*, Емила Надворника; П. Ренал, *Гроб незнаног јунака*, Владете Драгутиновића; А. Лорцинг, *Цар и дрводеља*, Стевана Бајнла; А. Нојман, *Патриота*, Е. Хецела и др.) и два костимографска пројекта за представе у драмском и оперском репертоару (за драму *Еквиноцијо* и оперу *Ђоконда*). Суочавајући се с проблемима сценског ентеријера, често је прибегавала декоративним решењима, а на сцени НП у Београду била је прва жена која је радила уметнички конципиране сценографије. Њени костимографски огледи упућују на област изворног и класичног костима. ИЗВОР: *Вече посвећено Милици Бешевић*, необјављени рукопис, 2001 (прилози: М. Одавић, В. Ристић, О. Милановић, И. Бешевић Борели), Архива Музеја позоришне уметности Београд. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЕВИЋ, Никола **БЕШЕВИЋ, Никола**, сликар (Сплит, 23. IV 1892 – Београд, 2. VII 1970). Студирао у Загребу на Вишој школи за умјетност и обрт, у класи Отона Ивековића. По преласку у Београд 1911. школовање наставио у Уметничко-занатској школи. Копирао дела великих мајстора у Народном музеју, где је током 1912‒1913. био запослен као асистент. Сарађивао на изради декора за представе Народног позоришта (*Змија девојка*, *Ујка Вања*). Као стипендиста Министарства просвете Србије 1913. отишао у Рим, где се усавршавао на Академији лепих уметности. Сликао рушевине римског Форума, Палатина и друге споменике. Учествовао на Међународној изложби сецесије 1914. Током I светског рата био је добровољац српске војске у батаљону 1.300 каплара. У Рим се вратио 1916. да би наставио студије на Шпанској академији. Његова интересовања кретала су се у домену савремене представе града, с посебним акцентом на људима и просторима који га обликују. Тада су настали радови *Човек с мачком*, *Римски просјаци* и *Ложа у римској опери*, а формирано занимање за различите друштвене слојеве задржаће током читавог живота. Почетком треће деценије боравио је у Талину, у Естонији, те сликао бројне ведуте и естонске крајолике (*Естонски предео*, *Талин*). Склоност ка мотиву града неговао је и током каснијих деценија живота проведених у Београду (*Студентски парк*, *Хиландарска улица под кишом*). Рад на предствама људи допуњававао је бројним портретима најближе породице, а од краја 20-их и босанским пејзажима (*Травник*, *Предео с босанским кућама*). У периоду после II светског рата његов уметнички израз није се битније мењао, са изузетком неколико радова који сведоче о експериментима са слободнијим поимањем форме (*Плажа*). Бавио се педагошким радом, прво у Уметничкој школи у Београду, потом и у Другој мушкој гимназији, Деветој и Четвртој женској. Био је члан Интернационалног удружења уметника у Риму (1916) и групе „Облик" (1929). Слике му се чувају у Народном музеју у Београду, Музеју савремене уметности и Музеју града Београда. ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, *Српско сликарство 20. века*, I, Бг 1970; И. Бешевић Борели, *Радост боја. Живот и дело Николе Бешевића*, Бг 1998. Симона Чупић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЕВИЋ, Петар **БЕШЕВИЋ, Петар**, новинар (Сплит, 10. XI 1893 – Београд, 14. VI 1980). Завршио Геодетску и Грађевинску академију, али се струком мало бавио, посветивши се новинарству. У I светском рату учествовао као добровољац у српској војсци (1914–1918). У Паризу студирао књижевност и филозофију. Први новинарски прилог објавио 1912. у новосадском сатиричном листу *Врач погађач*. Пре I светског рата сарађивао у београдском дневнику *Пијемонт* и сарајевској *Српској ријечи*, а за време бављења у Француској у књижевном месечнику *Марсејска ревија*. По повратку у земљу радио на преводима из француских новина у београдском дневнику *Нови лист* (1922–1923). Напустио је тај посао због сукоба с директором Раденком Станковићем. Преводио је затим фељтоне у београдском дневном листу *Време*, потом се 1924. запослио у новинској агенцији *Авала*, где је постао уредник и шеф одељења, а у два наврата био и агенцијски дописник из Бугарске (1932–1938, 1940–1941). После пуча од 27. III 1941. постављен је за главног уредника и на тој дужности остао до 6. јуна, када је немачка окупаторска власт ликвидирала агенцију. Како је у акту о отпуштању написао немачки комесар Валтер Грубер, из „политичких разлога" није попут неких других новинара преведен у службу немачке агенције DNB. За време окупације био је незапослен, а после ослобођења добио је посао у Министарству информација. Новинарски рад наставио је у листу Народног фронта *Глас*. Као члан Удружења новинара Србије 1945. биран је за председника првог послератног Надзорног одбора. Миле Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЕВИЋ, Стеван П. **БЕШЕВИЋ, Стеван П.**, књижевник, новинар, конструктор (Сремска Митровица, 23. VIII 1868 ‒ Београд, 6. IX 1942). Школовао се у Сремској Митровици. Од 1895. живио у Сплиту, потом у Загребу, као сауредник, па главни уредник листа *Врач погађач* (1896–1914). Од 1911. у Београду био службеник Министарства иностраних дела Србије. За вријеме I свјетског рата био у Нишу и на Крфу. По повратку уређивао *Наш лист* (1921‒1924), *Службене новине* (до 1935) и *Весник државне штампарије Краљевине Југославије*. Плодан и тематски врло разноврстан сатиричар, сарађивао у периодици од 1887. и као дјечји пјесник, приповједач (*Моји записници: слике и успомене*, Зг 1897; *На Бадње вече*, Зг 1900) и драмски писац (*Побратими*, Дубровник 1895; *Кнегиња Маја*, Бг 1923). Збирке пјесама објављивао од 1894 (*Нове пјесме*, Сплит 1894; *Пјесме* III, Сплит 1894; *Од шале до сатире*, Зг 1900; *На Голготу*, Бг 1920). У поезији за дјецу истиче се вјештом версификацијом и звучним интензитетом (*Снови из дечјега царства*, Бг 1933; *У граду радости*, Бг 1940). Уз искреност у родољубивим пјесмама истицана је и недовољна оригиналност и слаба техника. Антологијски избор садржи издање Српске књижевне задруге (*Са старих жица*, Бг 1931), гдје поред далеких веза с романтиком доминира модернистичка концепција. Значајна је његова улога у развоју српског ваздухопловства (нацрти модела авиона, 1910; модел хеликоптера, 1911). ЛИТЕРАТУРА: К. Тарановски, „Поезија Стевана Бешевића", *Критика*, 1931, 4; С. Микић, *Историја југословенског ваздухопловства*, Бг 1933; С. Јовановић, „Пјесме", *СД*, XI, Бг 1991; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998; П. Поповић, „Нове пјесме од Стевана П. Бешевића", у: *СД*, X, Бг 2002. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЕНОВО **БЕШЕНОВО**, село у општини Сремска Митровица, на јужној подгорини Фрушке горе. Општински центар удаљен је 19 км. Јужно од села пролази локални пут, који повезује Сремску Митровицу и Руму с неколико фрушкогорских села и великим плантажама воћа и винове лозе. Од њега се код **Б.** одваја пут ка Беочину. Први помен о селу је из 1253. То је типично село знатно удаљено од околних гравитационих центара (Сремска Митровица и Рума), које је претрпело минималне трансформације. Чине га дуга улица, изграђена изнад долине фрушкогорског потока Праваља, и две кратке попречне улице. У средини дуже улице налазе се црква, школа и задружни дом. Село је 2002. имало 965 становника, од којих 97,9% Срба. Северно од села налази се језеро формирано у напуштеној јами каменолома. Слободан Ћурчић У селу се налази истоимени манастир, с храмом Св. Арханђела. Не зна се када је основан, а живописан је 1467. У периоду 1628–1671. његови монаси су четири пута скупљали прилоге по Русији. Избегавши из манастира Витовнице код Пожаревца, који је страдао од Турака, пребегли калуђери су у **Б.** понели са собом највеће црквене драгоцености. Међу њима је било и *Бешеновско јеванђеље* из XVI в., украшено минијатурама, са златним оковом, које је израдио Кондо Вук 1557 (данас у Музеју СПЦ у Београду). Трпезарија и ћелије обновљени су 1656, а 1783. Козма Коларић живописао је иконостас и капелу Кирика и Јулите, где су се чувале њихове мошти. Икону са Св. Кириком и Јулитом манастиру је 1766. даровао сликар Димитрије Бачевић. Скроман једнобродни храм имао је тространу олтарску и правоугаоне певничке апсиде, осмострано кубе и звоник над притвором. Нов иконостас 1909. осликао је Стеван Алексић. У II светском рату потпуно су га уништили усташе и Немци, који су га бомбардовали када су у њега ушли партизани. Материјал с рушевина развучен је после рата. У току су испитивања темељних зидова и припреме за обнову. Радомир Милошевић ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари срски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: О. Милановић Јовић, П. Момировић, *Фрушкогорски манастири*, Н. Сад 1975; В. Матић, *Архитектура фрушкогорских манастира, касносредњовековне црквене грађевине*, Н. Сад 1984; С. Ћурчић, Ј. Ђуричић, В. Марјановић, *Општина Сремска Митровица*, Н. Сад 2002; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШИРЕВИЋ, Димитрије **БЕШИРЕВИЋ, Димитрије**, трговац, народни посланик, добротвор (Ђевђелија, 1891 – Ђевђелија, после 1941). Школовао се у родном месту и потом посветио трговини. Био је један од иницијатора и оснивача Свиларске и Сточарске задруге у Ђевђелији. Налазио се и међу организаторима хуманих, културних и верских организација и био дугогодишњи добротвор. У годинама I светског рата прешао преко Албаније на Крф и учествовао у пробоју Солунског фронта. После ослобођења 1918. наставио да се бави јавним пословима ангажујући се у политичком животу свога краја. Био је члан Народне радикалне странке. За народног посланика први пут је изабран на листи П. Живковића 1931, потом 1935. на листи Б. Јевтића, а трећи пут као члан Југословенске радикалне заједнице 1938. ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон. Народно претставништво. Сенат, Народна скупштина*, Скопље 1935; *Биографски лексикон. Народно претставништво. Сенат, Народна скупштина*, Бг 1939. Милован Ј. Богавац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШИЋ, Зарија **![001_II_Zarija-Besic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-zarija-besic.jpg)БЕШИЋ, Зарија**, геолог (Мартинићи код Даниловграда, 15. III 1905 – Београд, 30. VII 1989). Дипломирао 1931. на Геолошко-палеонтолошкој групи Филозофског факултета у Београду. Професор гимназије у Кикинди (1931/40), потом асистент (1940–1945) на групи на којој је дипломирао. После рата радио као кустос и шеф одељења у Природњачком музеју у Београду (1945–1954), те као геолог саветник у Геозаводу у Београду (1954) и у Секретаријату за привреду СР Црне Горе у Титограду (1956), где je остаo до пензионисања. Од оснивања Црногорске академије наука и умјетности 1973. њен је редовни члан. Покретач и уредник *Гласника Природњачког музеја у Београду* и *Геолошког гласника Геозавода Црне Горе*. Претежно се бавио регионалном геологијом, а повремено решавао и проблеме из примењене геологије (водоснабдевање, лежишта минералних сировина, сеизмологија). Својим радовима из 50-их година битно утицао на преиспитивање постојећих тектонских концепција о Динаридима, које су већином предложили страни геолози. Изразити представник вертикалистичких и аутохтонистичких схватања. Одликован Орденом рада I реда (1960) и Орденом заслуга за народ са златном звездом (1980). ДЕЛА: *Геологија* *северозападне Црне Горе*, Цт 1953; *Геолошки водич кроз* *Црну* *Гору*, Тг 1959; *Геологија Црне Горе*, Тг, I/1 1975; I/2 1980; II 1969; III 1983. ЛИТЕРАТУРА: В. Влаховић, „О животу и истраживачком раду Зарије М. Бешића", *Геолошки гласник*, Тг, 1991. Александар Грубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШКА **БЕШКА**, село у североисточном делу Срема, на јужним обронцима Фрушке горе. Окружују је плодна земљишта по чему се разликује од већине фрушкогорских насеља. Уз село пролази пруга Нови Сад – Београд, док га путеви истог правца мимоилазе – стари пут Београд – Нови Сад је 4 км западно, а нови 1 км источно од села. Кроз село пролазе локални путеви правца исток--запад, који га повезују са околним селима, којима је **Б.**, као највеће насеље, локални гравитациони центар. Општинско средиште Инђија удаљено је 12 км, Нови Сад 31 км, а Београд 55 км. Савремено село први пут се помиње 1702. Било је типично аграрно насеље, до којег су од 60-их година XX в. допрли гравитациони утицаји Београда и Новог Сада. Од тада је већи део активног становништва оријентисан на неаграрна занимања, највише на индустрију, саобраћај, трговину, а запошљава се ван села, највећим бројем у Новом Саду, мање у Београду и Инђији. Ван села ради две трећине радника. Раније је **Б.** имала крстасту основу, која је трасирањем нових улица поремећена, али је густина градње још увек мала. У **Б.** је 2002. живело 6.239 становника, од којих 76,4% Срба. Северно од **Б.**, на северној падини Фрушке горе и уз корито Дунава, смештено је туристичко насеље са око 400 викенд кућа и хотелом. Слободан Ћурчић На локалитету Брест код **Б.** откривена је римска биритуална некропола: 22 гроба са спаљеним и 81 гроб са инхумираним покојницима. Гробови са спаљеним покојницима су без урне, једноставне форме, с делимично запеченим странама (тип Мала Копашница – Сасе III). Повезује се с локалном популацијом панонског и келтског порекла. Ови гробови представљају старију фазу сахрањивања на некрополи и датују се у период од II в. до прве трећине III в. Насеље, које се налазило на простору суседног Крчедина, напуштено је око 230. због „Кипријанове" куге, али су насеље и некропола обновљени крајем III в. Већина покојника једноставно је укопана у земљу, без гробне архитектуре и са сиромашним прилозима. Сахрањене су породице војника (riparensi, foederati) или германских насељеника (lаeti) повезаних са оближњим касноантичким утврђењем у Чортановцима. Насеље и некропола трају до око 375. Најзначајнији налаз на некрополи је гробница с фрескама с почетка IV в. На ужим странама осликани су упокојени брачни пар и три Мојре, а на дужим рајски перивој с лозом и пауновима и персонификације годишњих доба. Ова потоња слика означава принцип понављања сезонских циклуса и идеје вечности. Фреске су изложене у Музеју Војводине у Новом Саду. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: М. Манојловић Марјански, *Римска некропола код Бешке у Срему*, Н. Сад 1987; Р. Давидовић, *Општина Инђија – географска монографија*, Н. Сад 1988; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШКА **БЕШКА**, манастир на истоименом острвцу Скадарског језера. **1.** Храм Благовештења подигла је 1439. Јелена, супруга Ђурђа II Страцимировића Балшића, кћи кнеза Лазара, даривала га имањима и у њему касније била сахрањена. Малој једнобродној грађевини, без кубета, са звоником на преслицу, касније су са западне стране дозидане припрата и узане бочне капеле с полукружним апсидама. У тој доградњи искоришћени су темељи старе, тробродне базилике. Западна фасада украшена је понеком розетом и трима плитким нишама за живописање Христа, Богородице и Јована Крститеља. У њему и у Горичанима Јелена је провела последње дане у културној делатности и надзору на одржавању храмова. Обновио га је кнез Никола почетком XX в. и том приликом посветио Полагању ризе Пресвете Богородице (отуда и назив Богородичина црква). Последњу обнову извршила је епархија 2002. **2**. Храм Св. Георгија основао је 1442. Ђурађ II Страцимировић Балшић са супругом Јеленом. Једнобродна грађевина има тролисну основу, полукружне апсиде, олтар и певницу, с кубетом и звоником на преслицу изнад припрате са три отвора. Објекат је зидан грубо притесаним коцкама камена, осим на западној фасади која је пажљиво изведена већим тесаницима. О храму се старала Ђурђева удова Јелена. Дуго је био у рушевинама, али је после земљотреса 1979. обновљен и конзервисан. Оба храма била су живописана. **Б.** је данас женски манастир. ![001_II_Hramovi-manastira-Beska.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-hramovi-manastira-beska.jpg) ИЗВОРИ: F. Miklosich, *Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiaе Bosnae Ragusii*, Vindobonae 1858; Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, „Извештај и кратке белешке с путовања", *Старинар*, 1931, трећа серија, 6. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЛАГИЋ, Шефик **БЕШЛАГИЋ, Шефик**, историчар (Горња Тузла, 6. IV 1908 – Сарајево, 18. XI 1990). Завршио Вишу педагошку школу у Загребу. Учесник Народноослободилачког покрета од 1942. После рата радио као повереник Среског НО у Добоју и Тузли, био директор гимназије у Добоју и референт Министарства просвете БиХ. Био директор Завода за заштиту споменика БиХ и уређивао часопис *Наше старине* (1952‒1967). Бавио се проучавањем средњовековних стећака на простору БиХ, посебно оних у централној и појединим областима западне Босне и источне Херцеговине. Проучавао и друге надгробне споменике, нарочито нишане XV и XVI в. Допринео изучавању грбореза у некрополама и јединствених камених столица у средњовековној Босни. ДЕЛА: *Стећци централне Босне*, Сар. 1967; *Стећци – каталошко-топографски преглед*, Сар. 1971; *Нишани XV и XVI вијека у БиХ*, Сар. 1978; *Стећци – култура и умјетност*, Сар. 1982. ЛИТЕРАТУРА: *Археолошки лексикон БиХ*, Сар. 1986. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЛИЈА **БЕШЛИЈА** (тур. *beşli*: пèтак), припадник турске плаћеничке коњице у пограничним тврђавама и на путевима, с платом од пет акчи. Дужност ових плаћеника била је да војсци обезбеде проходан пут. Узимани су у службу из редова становништва одређене области, а плата им се давала из финансија санџака којем су припадали. Били су део јањичарског корпуса, а њихов заповедник звао се бешлиага. ЛИТЕРАТУРА: M. Zeki Pakalın, *Osmanlı Tarih Deyimleri Ve Terimleri Sözlüğü,* I, Istanbul 2004; Е. Ихсаноглу (прир.), *Хисторија Османске државе и цивилизације*, Сар. 2004. Јована Шаљић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЛИК → НОВАЦ **БЕШЛИК** → **НОВАЦ** # БЕШЛИН, Бранко **БЕШЛИН, Бранко**, историчар (Кикинда, 17. X 1960). Студије историје на Филозофском факултету у Новом Саду завршио 1985. Магистрирао 1996. на Одељењу за историју ФФ у Београду, а докторирао 2003. у Новом Саду с тезом *Европски утицаји на српски либерализам од 1848. до средине 80-их година 19. века* (Н. Сад 2005). Од 1988. Запослен је на Одсеку за историју ФФ у Новом Саду, прво на предметима Историја Југославије, Методологија историјске науке и Увод у историјске студије, а потом на Општој историји новог века. Од 1986. сарадник је Лексикографско-библиографског одељења Матице српске на пројекту *Српски биографски речник*, на којем је 1997. постао један од уредника. У периоду 1999–2008. био је управник Рукописног одељења Матице српске. Уређивао је часопис *Истраживања* и био члан редакције часописа *Настава историје*. Бави се националном историјом XIX и XX в. и историјом подунавских Немаца. ДЕЛА: *Весник трагедије. Немачка штампа у Војводини 1933–1941. године*, Н. Сад 2001; коаутор, *Историја за VIII разред*, Бг 2001; коаутор, *Историја банкарства у Војводини*, Н. Сад 2002; *Европски утицаји на српски либерализам од 1948. до средине 80-их година XX века*, Н. Сад 2005. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997. Ђорђе Ђурић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЛИН, Дејан **БЕШЛИН, Дејан**, вајар (Ада, Бачка, 17. IV 1897 – Лозница, 10. X 1967). Прво искуство у клесању камена стекао у једној тителској каменорезачкој радњи. Уметнички се образовао у Чешкој, у Уметничкој школи код Антонија Ченброна (Тријен 1915–1916) и Швегерловој академији (Праг 1917). По повратку у Нови Сад отворио атеље. Аутор је више монументалних споменика постављених на централним градским трговима у Хоргошу, Сенти, Остојићеву, Старој Кањижи и Ади. Реч је о пет споменика краљу Петру I Карађорђевићу, подигнутих пре II светског рата (1931–1937), споменику краљу Александру I у Турији (1936) и краљевићу Петру II Карађорђевићу у Србобрану (1939). Свих седам споменика уништено је у II светском рату. Једини његов сачувани и делимично рестаурисани споменик из међуратног периода налази се у Батајници (*Споменик сто и једном Батајничанину у рату 1914–1918*, 1934). Радио је и бројна попрсја познатих уметника и историјских личности (Б. Радичевић, Ђ. Јакшић, Ј. Вујић, Ј. Броз), која се нису сачувала. Бисте Мирослава Тирша (1938), Илије Бирчанина и Косте Трифковића (1940) налазе се у Галерији Матице српске у Новом Саду, у Градској библиотеци Новог Сада су попрсја Светозара Милетића и Михаила Полит-Десанчића, док се у Музеју Војводине чува попрсје Тихомира Остојића. Његови радови били су изведени у маниру академског реализма и натурализма, с тежњом ка монументализацији форме. ЛИТЕРАТУРА: У. Рајчевић, *Затирано и затрто: О оскрнављеним и уништеним српским споменицима на тлу претходне Југославије,* Н. Сад 2001; „Вајар Дејан Бешлин (1987–1967)", *РМВ*, 2010, 52. Угљеша Рајчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЛИН, Драгољуб **![001_II_Dragoljub-Beslin.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-dragoljub-beslin.jpg)БЕШЛИН, Драгољуб**, пуковник, конструктор авиона (Ново Милошево, Банат, 20. III 1910 – Београд, 20. II 1996). Дипломирао 1930. на Средњој техничкој школи у Београду. Током 1931. завршио пилотску школу Поморског ваздухопловства у Дивуљама. Од 1932. до 1937. радио као техничар у фабрици авиона „Бреге" и у Ваздухопловно-техничком заводу у Краљеву, а потом је премештен за војног контролора у фабрикама авиона „Змај" у Земуну и „Албатрос" у Сремској Митровици. Још у Краљеву заинтересовао се за решавање проблема преоптерећења пилота при вађењу авиона из стрмог понирања и дошао на идеју о конструисању авиона с пилотом у лежећем ставу. После два неостварена пројекта авиона те концепције, у фабрици „Икарус" у Земуну израђен је 1940. двомоторни авион малих димензија „Б-5", који је успешно испитан у лету. То је потврдило исправност основе идеје **Б.** да пилот без последица може да издржи знатно веће оптерећење у лежећем него у седећем ставу, што је представљало знатан допринос разумевању физиологије летача. По ослобођењу **Б.** је омогућено да оформи конструкторски биро и у „Икарусу" 1947. оствари два прототипа авиона „232-Пионир" с пилотом у лежећем ставу, слична предратном „Б-5", а 1950. и авион металне конструкције „451" са истим положајем пилота. Током 1952. по његовом пројекту израђен је и први домаћи авион на млазни погон „451-М", затим лаки јуришник „Ш 451-М Зоља", а 1953. и лаки пресретач са стреластим крилом „452". Средином 50-их година у његовом бироу пројектована су, а у „Икарусу" израђена, још три прототипа лаких млазних борбених и школских авиона: 1956. „Ј-451 ММ Стршљен", 1957. двосед „Ш-451 ММ Матица" и 1958. „Т-451 ММ Стршљен II". Авионима „Ш-451 М Зоља" и „Ш-451 ММ Матица" постављени су 1960. светски рекорди у брзини лета у категоријама Ц-1-Д и Ц-1-Г, које је признала Међународна ваздухопловна федерација (ФАИ). Поред авиона **Б.** је конструисао и неколико типова ровокопача и полагача мина, а после пензионисања 1967. конструисао је уређај за чишћење снега са аеродромских писта и патентирао неколико пројеката за коришћење енергије ветра. ЛИТЕРАТУРА: Ч. Јанић, *70 година југословенске ваздухопловне индустрије, 1923–1994*, Бг 1993; З. Рендулић, *Авиони домаће конструкције после Другог светског рата*, Бг 1996. Чедомир Јанић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЛИН, Милан С. **БЕШЛИН, Милан С.**, неуропсихијатар (Београд, 22. I 1938). На Медицинском факултету у Београду дипломирао (1966), магистрирао (1982), докторирао (1990), специјализирао неуропсихијатрију. Бавио се истраживањима утицаја друштвених околности на појаву самоубистава, те проблемима алкохолизма и хоспитализације епилептичара. Његово најзначајније остварење је монографија *Епидемиолошке карактеристике покушаних и извршених самоубистава у болничким и ванболничким условима* (Н. Сад 1991). Био је научни сарадник Психијатријске клинике у Новом Саду, директор Неуропсихијатријске болнице „Др Славољуб Бакаловић" у Вршцу (1980–2000), посланик Републичке скупштине Србије (1990–1992) и председник Психијатријске секције Српског лекарског друштва – Друштва лекара Војводине (1992–2000). Аутор је збирке песама *Одбрана* (Бг 1996) и књиге *Масада* (Вш 2007). ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Срећко И. Недељковић; Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЛИН, Раде **БЕШЛИН, Раде**, ветеринар, универзитетски професор (Тител, Бачка, 3. IX 1928 – Београд, 24. VI 2007). Завршио Факултет ветеринарске медицине 1954. у Београду. По дипломирању радио као ветеринар на ергели „Гладнош" код Новог Сада. Докторску дисертацију одбранио 1971. на ФВМ. На предмету Зоохигијена на Пољопривредном факултету изабран је за асистента 1959, а за редовног професора 1983. Аутор је *Практикума из зоохигијене* (Земун 1988) за студенте сточарског одсека Пољ. ф. Његов научни рад односи се на испитивање етиологије и могућности примене ефикасних мера за сузбијање и спречавање појаве запаљења млечних жлезда крава у лактацији, као и утицаја на производњу и квалитет млека. У више радова испитивао је могућност и оправданост примене хормонских препарата у побољшању репродуктивних особина домаћих животиња, углавном оваца. Добитник је плакете града Београда и Ордена рада са златним венцем. Богосав Солдатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЛИЋ, Ана **![001_II_Ana-Beslic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-ana-beslic.jpg)БЕШЛИЋ, Ана**, вајарка (Бајмок, код Суботице, 16. III 1912 ‒ Београд, 26. I 2008). Дипломирала 1947. на вајарском одсеку Академије ликовних уметности у Београду. Последипломске студије завршила 1949. код Томе Росандића, у чијој Мајсторској радионици је потом била сарадница (1950‒1955). Излагала самостално (од 1954), као и на значајним изложбама југословенске уметности у иностранству: *Друга међународна изложба скулптуре* (Париз 1961), *Савремена југословенска уметност* (Рим 1962), *25 југословенских уметника* (Венеција 1962), *Југословенска таписерија и скулптура* (Букурешт 1966), *Седам београдских вајара* (Хаг 1969), *Савремено југословенско сликарство и скулптура* (Ковентри 1973), *Савремена југословенска скулптура* (Будимпешта 1978). Извела знатан број споменика и скулптура у слободном простору. Њене скулптуре налазе се у фонду Музеја савремене уметности у Београду, Галерије Матице српске у Новом Саду и другим колекцијама и збиркама у земљи и иностранству. Легат од 20 њених скулптура чува се у Градском музеју у Суботици од 1983. Уочена су четири периода њеног рада и уметничког развоја: Школовање (до 1954), Асоцијативна форма (1954–1962), Прелазни период (1962–1966) и Раздобље сфере (од 1966), с циклусима *Бојена лопта*, *Портрет* и *Диск*. На процес њеног формирања пресудно је утицала изложба Хенрија Мура, одржана 1955. у Београду. **Б.** је припадала и кругу младих вајара у групи „Простор 8" (1957‒1958), који су настојали да докажу значења скулптуре у комплексима архитектонских целина или градских паркова. Уметничка радозналост и модеран сензибилитет нагонили су је да путоказе властитог пластичког израза тражи ван традиционалних токова и у превазилажењу строгих одређености основних елемената скулптуре. Већ почетком 50-их окренула се могућностима примарних облика и новим оптичко-тактилним условима скулптуре (*Седећи торзо*, 1953; *Торзо*, 1954; *Материнство*, 1956). Од 60-их, прве две у низу скулптура истог назива, *Отворена форма I* (1966) и *Отворена форма II* (1967), доносе дефинитивно решење у облику сфероида, савршено глатке површине и специфичне тактилности, уз две новине: боју, тј. обојеност површина и полиестер као материјал савремене технологије. Њен обликовно-креативни процес у целости је био посвећен „истраживању потенцијалности једне форме и њених перцептивних, оптичких и пластичких варијација и трансформација". С позиција читања феминистичке историје уметности, архетипски облици њене скулптуре воде ка поимању „женског" доживљаја скулпторског тела као родног тела. Добитница је Награде 14. Октобарског салона (1973), Октобарске награде града Београда (1979), Награде „Др Ференц Бодрогвари" (1983) и других признања. ЛИТЕРАТУРА: К. Амброзић, *Ана Бешлић*, Суб. 1983; Z. Dévavári, *Ана Бешлић*, Суб. 1983; М. Шуваковић, *Ана Бешлић*, Бг 2008. Сузана Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЛИЋ, Димитрије **БЕШЛИЋ, Димитрије** **Т.**, потпоручник, књижевник (Батајница, Срем, 6. X 1810 – Нови Сад, 13. XII 1864). Студирао филозофију у Пешти (1834‒1835), филозофско-правни течај (1835) и права у Пожуну (1836‒1837), а затим започео војно-административну службу као поручник у Госпићу (од 1842), Будиму и Пешти (од 1845). Отпуштен из војске и пензионисан 1852, а од тада до 1858. радио као концептуални дневничар у Магистрату Новог Сада. Био помоћник у уредништву *Сербских народних новина* Теодора Павловића (1846‒1847) и један од његових највернијих сарадника и најистрајнијих истомишљеника. Још током студија започео књижевни рад у *ЛМС*. У *Сербским народним новинама*, *Сербском народном листу* и алманаху *Драгољуб* јављао се морално-филозофским и историјским прилозима, као и чланцима из књижевности и језика. Ови текстови обилују цитатима Доситеја, Хорација и Шилера. Бавио се и превођењем, најчешће за *Седмицу*, књижевни додатак Медаковићевог *Србског дневника*. Пре смрти понудио је Матици српској за објављивање своја два дела историјске садржине – *Главна момента из србске историје* и *Ред жупана, краљева, царева, деспота и књазева српских*, као и филолошку расправу *Образик србских речи*, али су они били одбијени. У рукопису је остала и српска граматика. Није био следбеник идеје Вука Караџића. ЛИТЕРАТУРА: И. Огњановић, *Гробови знаменитих Срба*, Н. Сад 1890; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I, Н. Сад 1936; П. В. Крестић, *Пречани и Шумадинци*. *Теодор Павловић и Сербске народне новине о Кнежевини Србији (1838‒1848)*, Бг ‒ Н. Сад 1996. Петар В. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЕШЛИЋ, Никола **БЕШЛИЋ, Никола**, инжењер хидротехнике, министар, народни посланик (Ада, Бачка, 15. IV 1891 – Нови Сад, 27. III 1955). Технички факултет, одсек Хидротехнике, завршио у Будимпешти 1914. У Краљевини СХС радио у Генералној дирекцији вода у Београду, био шеф Хидротехничког одсека за Банат и шеф хидротехничке службе за Вардарску област. Као приватни инжењер и предузимач радио у Петровграду, данашњем Зрењанину. Припадао Радикалној странци, а потом био један од оснивача Југословенске радикалне заједнице и председник Бановинског одбора за Дунавску бановину. На скупштинским изборима 1938. изабран је за народног посланика у Петровградском срезу. У влади Драгише Цветковића био министар пољопривреде и вода (1939), а у влади Цветковић–Мачек министар саобраћаја (1939–1941). За време окупације повукао се из јавног живота. После рата радио до 1953. као професор Грађевинске средњотехничке школе у Новом Саду. Учествовао у изради планова за мелиорацију у јужном Банату (исушивање Панчевачког рита), регулацији Јасеничке реке у Неготину, одржавању обала реке Тисе и пловног канала Бегеја од Титела до Итебеја. Руководио службом подземних вода у Дирекцији канала ДТД у Новом Саду. Исказао се и кроз организовање аграрних заједница, сокола, Народне одбране, Аеро-клуба, Јадранске страже и др. Сарађивао у бројним листовима и био писац уџбеника из хидрологије за средње техничке школе. ДЕЛА: *Хидрологија*, Бг 1949; *Регулација водотока*, Бг 1951. ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон. Народно претставништво. Сенат, Народна скупштина*, Бг 1939; Д. Попов, *Српска штампа у Војводини*, Н. Сад 1983; *Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835‒1941)*, Бг 1988. Анђелија Радовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБА, Алекса Ђ. **БИБА, Алекса Ђ.**, трговац, индустријалац, добротвор (Београд, 17. VIII 1864 – Београд, 15. VII 1925). Трговачку академију похађао у Љубљани. По завршетку школовања вратио се у Београд, где је најпре био књиговођа, а после 1918. и члан трговачке фирме „Јефта М. Павловић и комп". У међувремену успешно водио сопствену трговину и већ крајем XIX в. био виђена личност у Београду. Укључио се 1902. у акционарско друштво кланичке индустрије и индустрије за прераду стоке и врло брзо постао члан управног одбора тог друштва. Био члан финансијског одбора Београдске берзе (1902–1914), члан Управног одбора (благајник) Трговачког фонда и његове Хипотекарне банке (1903–1925). Члан уређивачког одбора *Трговинског гласника* био 1897. Веома активан био је у пословима националног и хуманитарног значаја: као члан утемељивач Дрино-савског кола јахача (1896) и редовни члан Дунавског кола јахача у Београду (1896). Материјално помагао Београдску трговачку омладину, а посебно се истицао у раду Друштва за глувонему децу „Краљ Дечански", Друштва Св. Саве и Друштва за осигурање Србије. Даривао манастир Св. Петке код Параћина и цркву Св. Петке у Београду. Као добровољац учествовао у оба балканска и I светском рату. Носилац неколико ратних и мирнодопских одличја. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Хаџивасиљевић, „Александар Биба", *Браство*, 1926, ХХ; *Споменица двадесетпетогодишњице трговачког фонда и Хипотекарне банке, 1903–1928*, Бг 1929; *Споменица педесетогодишњице Београдске трговачке омладине 1880–1930*, Бг 1931. Милован Ј. Богавац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБА, Лепосава **БИБА, Лепосава**, добротвор, јавни радник (Смедерево, 1874 – Београд, 2. IX 1930). По завршеној гимназији у Кијеву, вратила се у отаџбину и, као супруга Алексе Бибе, отпочела плодан јавни и добротворни рад. Члан Управе Београдског женског друштва постала је 1904, а две године касније и Управе Материнског удружења, којем је од 1913. била и председница. За време балканских ратова радила као добровољна болничарка. Била председница Београдског женског друштва (1925–1930). Њеном иницијативом оно се залагало за унапређивање рада занатске школе, изградњу модерне школске зграде и организовање курсева за усавршавање наставника. Због великог труда изабрана је за доживотну почасну председницу. Била је и међу оснивачима Дома ученица средњих школа и Друштва за руске ђаке у Београду. За добротворни рад којем се посвећивала целог живота одликована је орденима Св. Саве V и IV степена. ЛИТЕРАТУРА: *Домаћица – Споменица. Прослава педесетогодишњице Женског друштва 30. маја – 1. јуна 1926*, Бг 1926; *Политика*, 3. IX 1930. Биљана Шимуновић Бешлин \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЕРОВИЋ, Милица Сеша **БИБЕРОВИЋ, Милица Сеша**, глумица (Српски Чанад, 1833 – Ниш, 1916). Сматра се првом српском професионалном глумицом, после Марије Крчединац. Први пут ступила на сцену 1857. у дворани „Велика пивара" у Омладинском позоришту у Београду под управом Лазара Прапорчетовића и ту се кратко задржала. После малог прекида играла под управом Малетића и Карамарковића (1858/59), затим од 1861. у дружини Ј. Кнежевића у Сомбору. Од 1862. до 1865. била је у београдској дружини А. Мандровића, којег је сматрала својим првим правим учитељем. Играла потом у трупама С. Чекића, Ј. Поповића, П. Степића, у Омладинском позоришту у Београду и код свог брата Фотија (1870–1872). Са супругом Светозаром Биберовићем водила путујућу дружину 1872–1875. Није ступила у Народно позориште у Београду јер је сматрала да јој није понуђен одговарајући уметнички ранг. Тумачила драмске и карактерне улоге, као и певачке партије. Неуморно играла и у дубокој старости. ЛИТЕРАТУРА: С. В. Цветковић, „Прва глумица у Србији", *Позориште*, Тузла, 1964, 1; С. Јанић, „Српско позориште 1857–1868", *Театрон*, 1975, 4; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001. Олга Марковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЕРЧЕ **БИБЕРЧЕ**, јунак народне бајке. Среће се и под именима Биберац, Биберчић, Биберко, Бимберага, Бибер-ага, Петар Бреборич, Бисерко, Пасуљко, Палчић, Петко итд. Необично зачето, жељено дете или најмлађи син, изузетне памети, апетита и снаге, некад веома малог раста, али и неупоредиво напреднији од вршњака. Као главни јунак јавља се у бројним варијантама два основна модела. Рођен пошто му је змај отео сестру и савладао браћу, **Б.** одлази да их тражи и чини низ подвига (спасава чланове своје породице и принцезу, жртвовану немани). Развијенији наративни ток може представити спасену браћу као непријатеље, који јунака остављају у доњем свету. Такав обрт и успешан повратак из подземља придружују бајке о **Б.** стилизацијама древних обреда иницијације младића, које су честе и у српској усменој грађи. Када се типско име јунака везује за његово необично порекло, у основи модела су архаичне представе о партеногенези и народна веровања у магијску моћ различитог зрневља (бибера, пшенице, пиринча, боба, пасуља итд.), које симболизује семе, плод, зачеће и користи се, махом, у магији плодности. Када жена за појасом носи три зрна бибера, пшенице и пиринча, рађа **Б**. Његово убрзано стасавање и активности приближавају га изузетним јунацима епске поезије (Змај Огњени Вук, Секула сестрић, Иво Сенковић), а несклад физичког изгледа и умних способности чини га сличним јунацима-победницима шаљивих прича и новела. ИЗВОРИ: В. С. Караџић, *Српске народне приповијетке*, Беч 1853; В. Чајкановић, *Српске народне приповетке*, Бг 1927; Д. М. Ђорђевић, *Српске народне приповетке и предања у лесковачкој области*, Бг 1988; *Народне приповетке у Летопису Матице српске*, Н. Сад – Бг 1995. ЛИТЕРАТУРА: Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1984; С. Н. Толстој, Љ. Раденковић (прир.), *Словенска митологија*, Бг 2001; А. Веселовски, *Историјска поетика*, Бг 2005. Снежана Самарџија \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБИЋ, Димитрије **БИБИЋ, Димитрије**, правник, велепоседник, посланик у Угарском сабору (Меленци, Банат, 5. XI 1826 – Меленци, 14. II 1899). Студирао право на Прешовском лицеју у Словачкој (1843–1844). У време Баховог апсолутизма био у државној служби у Кикинди, а потом постао јавни краљевски бележник у Новом Саду (1859–1861). Више пута се кандидовао за посланика Угарског парламента у Башаидском изборном срезу. После неколико пораза успео да на изборима 1875. победи Светозара Милетића са двоструко више освојених гласова. Једно време био је поткапетан Кикиндског дистрикта. Оставио велико имање, од којег је 1.000 фунти завештао Матици српској за напредак српске књижевности. ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Две политичко-историске студије*, Пан. 1940; В. Стајић, *Новосадске биографије*, VI, Н. Сад 1956; П. Малетин, „Задужбине у Матици српској", *РМС*, 1972, 5. Момчило Грубач \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБИЋ, Никола **БИБИЋ, Никола**, свештеник, писац (Меленци, Банат, 11. V 1820 – Меленци, 12. II 1879). Завршио гимназију у Сегедину, богословију у Темишвару и права у Еперјешу. После капеланства постао парох у Меленцима истакавши се просветним и социјалним радом. Осигурао је рад Српске народне школе у својој парохији и увећао фонд за развој воћарства који је основао његов отац Павле. По његовом савету властелин Шифман оставио је Матици српској легат за стипендирање српских студената педагогије и сликарства и основао фонд из којег су сиромашне девојке добијале мираз за удају. Утврдио је лековитост блатног језера код Меленаца и поставио основ купатилу у бањи Русанди. ЛИТЕРАТУРА: *ЛМС*, 1879, 120, 330. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБИЋ, Никола **![001_II_Nikola-Bibic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-nikola-bibic.jpg)БИБИЋ, Никола**, фоторепортер, уредник фотографије, новинар (Загреб, 20. IV 1923 – Београд, 20. II 2001). Фотографски занат учио у Београду од марта 1938. Октобра 1944. укључио се у НОВ и био ратни фотограф XIII пролетерске бригаде. Снимао упечатљиве догађаје на Сремском фронту и борбе за коначно ослобођење земље, а по завршетку рата рашчишћавање рушевина и обнову Београда. У редакцију београдске *Борбе* ступио 1946. и прошао све степене струке до шефа фотографије свих издања матичног листа. Налазио се у организационом одбору Изложбе штампе и радија 1955. у Београду, а 1956. био је једини од Југословена у жирију међународне изложбе новинарске фотографије у Хагу. Добитник је прве награде на југословенској изложби „Прес-фото" 1957. за фотографију *Предах*, на којој је председник Савезне скупштине Моша Пијаде задремао у посланичкој клупи. Прва награда додељена му је и на међународној изложби „Прес-фото" 1964, када је приказао човека који на рукама износи сина, претходно затрпаног у рушевинама приликом земљотреса у Скопљу. Награду му је уручило и Удружење спортских новинара Београда 1996. Његова фотографија радника топионичара налазила се на новчаници од хиљаду динара. ЛИТЕРАТУРА: *Два века српског новинарства*, Бг 1992. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБИЋ, Павле **![001_II_Pavle-Bibic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-pavle-bibic.jpg)БИБИЋ, Павле**, свештеник, национални радник, писац (Меленци, Банат, 1. III 1790 ‒ Меленци, 1. XII 1869). Завршио гимназију у Сегедину и богословију у Сремским Карловцима. Као ђакон и учитељ радио у Санаду и Српској Црњи, а као парох у Меленцима. Један је од оснивача Матице српске, дописни члан Друштва српске словесности и посланик на Благовештенском сабору. Успешан воћар, написао је прву стручну књигу о баштованству (*Башчованъ или кратко и понятно наставленіе о обд*ѣ*лаваню зеленій и дрва*, Будим 1848) и за њу добио орден цара Франца Јозефа I. Основао је „Бибићев фонд" за школовање српске деце и добио племићку титулу „од Јенопоља" за развој просвете. Писао је песме, басне и афоризме. ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, *Новосадске биографије*, VI, Н. Сад 1956. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБИЋ, Петар **БИБИЋ, Петар**, сликар, вајар, графичар (Велушић код Дрниша, 3. II 1893 ‒ Београд, 17. I 1971). Вајарство и курс фигуралног цртања на Академији у Паризу завршио 1923. По повратку у Сплит излагао до 1929, када је прешао у Скопље где се у наредних 10 година бавио конзервацијом и рестаурацијом фресака. Као члан Друштва ликовних уметника Вардарске бановине заједнички и самостално излагао између 1935. и 1938. Као предавач на Катедри за архитектонику, народну архитектуру и уметност Техничког факултета у Београду хонорарно радио 1939–1945. Као члан УЛУС-а редовно излагао на изложбама у земљи и иностранству. Аутор је више стотина графичких листова у техници бакрописа и акватинте. Као сликар, у првом реду пејзажиста, оставио је обиман и стилски уједначен опус заснован на поетици контролисаног експресионизма прожетог духом интимизма. Међу графикама најуспелије су оне настале између 1923. и 1954 (*У цркви*, *Свети Дух*, *Маријанска идила*, *Рибарска лађа у луци*, *Стара Млиница*, *Из старог* *Скопља*, *Поглед на Кратово*, *Из сећања на Македонију*), а међу сликама оне с мотивима из Далмације (*Ентеријера Старе цркве Св. Мартина у Сплиту*), Македоније, манастира Дечана и Београда. Као вајар био је претежно портретиста и аутор попрсја и биста превасходно учесника НОР-а (Попрсје Божидара Аџије у Дрнишу и народног хероја Милице Павловић у Београду). Радио је прво у духу академског, а затим социјалистичког реализма (Споменик борцима НОР-а у Јакову, Споменик палим борцима и жртвама фашизма у Параћину, Споменик рудару у Бору). Посебно место заузима његов Маузолеј Бибића у Велушићу, изведен у облику средњовековних стећака и украшен мозаицима. ЛИТЕРАТУРА: У. Рајчевић, „О Петру С. Бибићу, сликару, графичару и вајару (1893–1971)", *ЗМСЛУ*, 1989, 25; Ј. С. Радојчић, *Срби: Српска Крајина, Далмација, Славонија, Хрватска*, Бг 1994. Никола Кусовац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИЈА **БИБЛИЈА** (грч. Tbibliva: књижјe), света књига Јевреја (Стари завет) и хришћана (Стари и Нови завет), збирка засебних књига спојених вером у једног истог Бога, творца света и човека. Настајала је у дугом временском раздобљу од X в. п.н.е. до II в. н.е., а обухвата разне књижевне облике: прозу, поезију, пророштво, апокалиптику, космогонију, историју, мудре изреке итд. Црква је сакупила и одабрала оне књиге које су написане по надахнућу Светога Духа и које садрже Божју реч. У Старом завету та реч добијена је преко пророка и других Божјих људи, a у Новом завету откривење је донео Исус Христос и предао га апостолима. Богонадахнутост је основ религиозног ауторитета **Б.**, па је зато за хришћане њена порука неодвојива од Божје речи (Лк 5, 1). Откривење је исказано Светим Духом, који је говорио кроз пророке (2. Пт 1, 20–21) и који је надахњивао писце библијских текстова (1. Тим 3, 14–17). **Б.** је књига над књигама, увек савремена и увек читана. Дубина мисли и јасноћа одговора на многа животна питања доприносе да њу читају људи различитих образовања и узраста, у време рата и мира, у време криза и благостања. То је био разлог да 2003. буде проглашена као година **Б**. Цела **Б.** или поједини њени делови преведени су на више од 1.700 језика. Осим термина **Б.** у употреби је и термин Свето писмо (грч. ïAga Grafhv; лат. *Sacra Scriptura*). Иако је реч **Б.** краћа и на Западу у чешћој употреби, словенски народи радије говоре о Светом писму јер га таквим именовањем стављају на један квалитативно виши ниво. Наиме, посматрају га као *свету историју* Божјег деловања и вођства Изабраног народа, те кретања целог људског рода ка Христу. Тај се израз налази у самој **Б.** (Јн 2, 22; Гал 3, 22; 1. Пт 2, 6), а она је сматрана само записаним светим Предањем. Богослови су библијске књиге по садржају поделили на: законске, историјске, поучне и пророчке. Подела је извршена формално јер су законске књиге у истој мери и историјске, а поучних и пророчких елемената има у свим библијским књигама. По времену настанка **Б.** чине две целине – Стари и Нови завет – између којих као међаш стоји личност Христова. Црква је бранила целовитост библијског откривења почевши од *Постања*, прве старозаветне књиге, до *Откривења*, последње новозаветне књиге. Целокупност **Б.** у два завета образложио је блажени Августин: „Нови завет скрива се у Староме завету". Стари завет (грч. Palai Diaqhvkh; лат. *Testamentum Vetus*) чине књиге које најављују Христа. Број тих књига је различит у појединим хришћанским конфесијама јер долази до спајања неких међу њима. Број књига у библијском канону тесно је повезан са схватањем појма Цркве. Православље сматра да је Црква постојала и пре канона, те да је канон формиран у Цркви, која има власт да одреди које су књиге канонске, а које нису. Стари завет је писан на јеврејском, с изузетком неких поглавља књиге пророка Данила и књига Јездриних написаних арамејским, као и књига Макавејских, писаних јелинским грчким језиком. Пре проналаска писма Стари завет је код Јевреја преношен усмено с колена на колено, при чему су поједине породице биле задужене за једну одређену књигу. У таквим околностима могло је да се изгуби или преиначи понешто од оригиналног текста. Црква верује да сачувани текст није нарушио суштину оригиналне, од Бога саопштене речи. Стари завет не треба посматрати као књигу о прошломе, свршеноме, догођеноме, јер би то било статично посматрање **Б.** и библијског Бога. Напротив, динамичко, есхатолошко, месијанско схватање **Б.** окренуто је ка очекиваном Месији – Христу. **Б.** оба завета је *Књига о Месији*, Богу Спаситељу, који се жртвовао за спасење људског рода. Старозаветни канон постоји у три верзије: јеврејски, православни и римокатолички. Јевреји су имали два канона: палестински (краћи) и александријски (дужи), који је признавао и књиге писане на грчком језику. Књиге краћег канона називају се протоканонске, а преостале књиге дужег канона девтероканонске, тј. другоканонске. Јевреји су користили оба канона, чак и у Христово време, а користили су их и кумрански есени. Јевреји су у II в. пречистили канон и остали при палестинском, а њега се држе и протестанти. Православна црква користи дужи канон јер су апостоли користили Септуагинту, а користи га и Римокатоличка црква изостављајући 3. Јездрину и 3. Макавејску књигу. Јевреји деле Стари завет на: закон (thorah), пророке (neviim, у две групе: rimonim – ранији, aharonim – каснији) и списе (ketuvim). Хришћански научници деле га на: законске (пет књига Мојсијевих: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Поновљени закони), историјске (Исуса Навина, Судије, О Рути, Самуилова I–II, О царевима I–II, Дневника I–II, Јездрина I–III, Неемија, О Товији, О Јудити, О Јестири, О Макавејима I–III), поучне (О Јову, Псалми Давидови, Приче Соломонове, Проповедник, Мудрости Соломонове, Мудрости Исуса сина Сирахова, Песма над песмама) и пророчке (четири велика пророка: Исаија, Јеремија – уз коју иду Посланица Јеремијина, књига Варухова и Плач Јеремијин – Језекиљ и Данило; и 12 малих пророка: Осија, Јоил, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија и Малахија). У словенској **Б.** Књиге Самуилове I–II и Књиге о царевима I–II наведене су као Књиге Царства I–IV. Православна црква их све сматра канонским и користи их у богослужењу читајући из њих одељке зване паримије. Старозаветне књиге помињу и друге канонске књиге, које су изгубљене: Књига ратова Господњих, Књига истинитога, Три хиљаде прича Соломонових, Хиљаду пет песама Соломонових, Соломонова књига о природи, Дела Соломонова, Дневник царева Израиљевих, књиге Самуила видиоца, Гада видиоца, Ида видиоца, пророка Натана, Семаје, Јуја сина Ананијева, Пророчанство Ахије Силомљанина, Дела Озијина од пророка Исаије, Плач Јеремијин над Јосијом и Опис пророка Јеремије. Стари завет је најраније преведен на грчки са ширег канона, тзв. Септуагинта, око 250. п. н.е. у Александрији за потребе библиотеке Птоломеја Филаделфа. Ширењем хришћанства преведен је на многе језике: латински, сиријски, коптски, готски и др. **Б.** је стигла Србима крштењем и примањем хришћанства. Старoсловенски превод започели су Кирило и Методије почетком друге половине IX в. на дијалекту Словена из околине Солуна, који се тада није много разликовао од дијалеката других Словена. Писан је глагољицом, а касније ћирилицом. Преведени су у првом реду делови који се читају на богослужењу, а касније у Моравској и остале књиге (нема података да ли су превели и Откривење, с обзиром на то да се не користи у богослужењу). Превод се даљим преписивањем кварио што је захтевало да се често поправља. У Русији је рецензију крајем XIV в. извршио митрополит Кипријан, Србин, а за њим и многи други. Прва словенска **Б.** штампана је 1581. у Острогу (данашња Украјина). Исправка је извршена у време царице Јелисавете и све потоње словенске **Б.** прештампаване су с Јелисаветиних издања. Карловачки митрополит Стефан (Стратимировић) штампао је словенску **Б.** према московском издању из 1778. у пет књига (Будим 1804). Српски превод јавио се касно будући да је црквенословенски језик био углавном разумљив Србима као и другим словенским народима. Најранији српски превод неких књига Старога завета урадио је и објавио бачки епископ Платон (Атанацковић): *Пророка и цара Давида Псалтир* (Н. Сад 1857); *Сочињенија Соломонова и Сирахова* (Беч 1857), која обухватају књиге: Приче Соломонове, Проповедник, Премудрости Соломонове и Премудрости Исуса сина Сирахова; *Књиге Товита, Јудите, Јестире и Јова* (Н. Сад 1858); *Старозаветни пророци сви седамнајест* (Н. Сад 1861), при чему је Варуха бројао као посебну књигу; *Пет књига Мојсијевих* (Н. Сад 1867). Преводио је с црквенословенског и писао предвуковским правописом. Епископ бачки Иринеј (Ћирић) превео је с јеврејског језика 44 псалма, *Књигу пророка Амоса* и *Паримејник*, тј. одељке Старог завета који се читају на православном богослужењу. Објављивао их је у *Богословском гласнику* у Сремским Карловцима 1907–1911. С грчког језика превео је још 55 псалама и штампао их у књизи *Служба недеље Свете Педесетнице* (Н. Сад 1942). Душан Глумац превео је с јеврејског 14 псалама и 1, 3–4. главу књиге *Постања* и објавио њихову граматичку анализу у *Граматици старо-јеврејског језика* (Бг 1939) као упутство студентима православног богословља. Цео Стари завет јеврејског и протестантског канона (тј. без девтероканонских књига) превео је Ђ. Даничић с латинског превода јеврејске **Б.** од Имануела Тремелиуса (Франкфурт на Мајни 1575–1579) и штампао га у Београду 1867 (ћирилицом) и Пешти (латиницом). Превод је откупило Библијско друштво. Даничићев превод је дело лингвисте, а не богослова. Превод краси лепота језика премда је данас већ застарео, пун архаизама и местимично неразумљив. Зато је Младомир Тодоровић објавио *Речник мање познатих речи и израза у Светом Писму* (Краг. 1994). Александар Бирвиш превео је и препевао *Псалтир* и *Плач Јеремијин* (Бг 2005). Нови завет (грч. KainhÙ Diaqhvkh; лат. *Testamentum Novum*), као испуњење Старог завета, доноси биографију Бога отелотвореног у личности Исуса Христа, који је открио Божји план о овом свету и дао одговоре на сва питања која човека интересују. У Новом завету Бог је испунио оно што је у Старом завету најавио и обећао. Црква је Нови завет признала за садржај и критеријум апостолске традиције (Јн 20, 31), односно извор богословског учења и литургијске праксе. Новозаветни канон је јединствен код свих хришћана, тј. нема неспоразума око бројања књига. Свих 27 књига настало је у другој половини I в.: законске (јеванђеље од Матеја, Марка, Луке и Јована), историјске (*Дела светих апостола*), поучне (посланице апостола Павла Римљанима, Коринћанима I–II, Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Солуњанима I–II, Тимотеју I–II, Титу, Филимону и Јеврејима; и саборне посланице апостола Јакова, Петра I–II, Јована I–III и Јуде Jаковљевог) и пророчке (*Откривење Јована Богослова*, тј. *Апокалипсис*). Све се, изузев Откривења Јовановог, користе у богослужењу читањем одређених одељака званих зачела. Прва верзија Матејевог јеванђеља написана је на арамејском, говорном језику у времену Христовом, а касније и на грчком, као и све остале књиге Новог завета. ![001_II_Stratimirovica-Biblija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-stratimirovica-biblija.jpg)Најстарији штампани српски преводи Новог завета јављају се такође почетком друге половине XIX в. Епископ бачки Платон (Атанацковић) превео је с црквенословенског језика *Празнична и недељна еванђеља и апостол* (Н. Сад 1860; поправљено издање Пан. 1894). Епископ горњокарловачки Иларион (Зеремски) превео је с грчког неке одељке јеванђеља и с тумачењем објавио их у *Богословском гласнику*. Иако је био добар зналац грчког језика и радио квалитетно, ипак није превео цео Нови завет. То је урадио В. Караџић с црквенословенског помажући се и руским преводом, али је повремено користио и Лутерову **Б**. Миклошич и Копитар су помагали консултујући понегде грчки и латински текст. Руско библијско друштво га је одбило ослањајући се на мишљење Атанасија Стојковића, чији је превод, штампан 1824, био пун русизама и словенизама, али богословски тачнији од Вуковог превода и потпуно независтан од њега. Штампало га је Британско библијско друштво 1830. и 1834. у Лајпцигу, али је кнез Милош забранио његово растурање по Србији да народ не би помислио да је у питању „нова вера". Свој превод Новог завета Вук је штампао 1847. у 2.000 примерака на вересију у јерменском манастиру мехитариста. Превод се одликује чистотом језика иако је често преводио „народски" да би било што поетичније, отуда много примедби у погледу његове богословске тачности. Британско друштво је откупило 1.000 примерака и право даљег штампања. Српска црква га није прихватила јер није преведен с грчког. Превод Новог завета с грчког начинили су Димитрије Стефановић (1934) и Емилијан Чарнић (1973), оба у издању Британског библијског друштва. Комисија СА Синода СПЦ, коју су чинили зналци грчког језика, богослови и књижевници, превела је Нови завет (1984) и објавила неколико издања увек с новим исправкама. Епископ браничевски Хризостом превео је с црквенословенског и штампао *Недељна и празнична јеванђеља* (Пожаревац 1975), а Библијско друштво штампало је *Четворојеванђеље* (1986) у преводу Александра Бирвиша. Библијско друштво откупљеним преводима штампало је **Б.** на српском језику у комбинацији Стари завет – Ђ. Даничић, Нови завет – В. Караџић. До сада је изашло преко сто издања. Још увек у **Б.** на српском језику нема у Старом завету девтероканонских књига: Јездрина II–III, Макавејска I–III, Товија, Јудита, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланица Јеремијина с књигом пророка Варуха, делови пророка Данила (Песма тројице младића, 3, 26–90; Прича о Сузани, гл. 13; Данило против Вала, гл. 14), део Јестире (10, 4 – 16, 24), Молитва Манасијина и 151. псалам. СА Сабор дао је налог Комисији СА Синода да преведе девтероканонске књиге, што још није завршено. Eпископ Атанасијe (Јевтић) превео je *Књиге Макавејске*, I–III (Врњачка Бања 1995), а митрополит Амфилохије (Радовић) *Премудрости Соломонове* (у: *Историјски пресјек тумачења Старог завјета*, Никшић 1996). **![002_II_Biblija-Danicic-Karadzic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-biblija-danicic-karadzic.jpg)Б.** протестантског канона превео је Лујо Бакотић с више европских језика (Бг 1933, латиница), али није достигао Даничићеву и Вукову лепоту. Ћирилично издање (Н. Сад 1997) снабдевено је коментарима, илустрацијама и картама. *Глас Цркве* објавио је **Б.** екавским изговором, користећи Даничићев превод са исправкама епископа Николаја (Велимировића), а Нови завет у преводу Комисије СА Синода (Шабац 2005). Потпуни текст **Б.** Срби и даље имају само на црквенословенском језику, а њоме се користе ученици богословија и студенти православног богословља. Превод Даничић–Караџић урађен је у ијекавском, а остали у екавском наречју. Издања Библијског друштва немају наслове, нити уводне лекције, а остала издања имају наслове, поднаслове, увод, хронологију и објашњења. У свим преводима задржана је грчка транскрипција личних имена и топонима, која се не слаже с јеврејским оригиналом. **Б.** се за Србе штампа искључиво ћирилицом. Осим комплетне **Б.** у православљу се користе и збирке појединих књига прилагођених за богослужбену употребу. Из Старог завета то су *Паримејник* (делови који се читају на богослужењима), *Псалтир* (150 Давидових псалама подељених у 20 катизама) и *Часослов* (псалми који се читају на богослужењима), а из Новог завета *Јеванђеља* (сва четири) и *Апостол* (Дела апостола, Саборне и посланице апостола Павла). Постоји и електронско издање **Б.** (у преводу Даничић--Караџић), које омогућава брзо и лако претраживање. У цитирању библијских књига у новијој богословској литератури Срба јавља се утицај западног начина одвајања глава и стихова с две тачке уместо уобичајеног одвајања запетом. Богослужбена употреба **Б.** је многострука. Уграђена је у њега структурално тиме што су симболика и сликовитост богослужења и обреда, и дух богослужења у целини, утемељени на **Б.** и од ње неодвојиви. Све литургијске химне и молитве пуне су слика, симбола и израза узетих из Светога писма, чије је познавање неопходно за њихово разумевање. *Купина која гори а не сагорева* (Богородица), као и сви изрази као што су *светлост*, *тама*, *јутро*, *Дан Господњи*, или симболи воде, уља, вина итд. разумљиви су само кроз своја тачна значења у **Б**. Научно изучавање **Б.** подразумева проучавање свете књиге не само као извора и темеља богословља, него и као споменика писмености и сведока историје. У овом случају поступак се не разликује од других области критичког научног истраживања било којег писаног текста. За изучавање **Б.** неопходно је мултидисциплинарно истраживање, тј. сарадња више научних дисциплина. При том је неопходно знање из многих области: класична историја (историјска кретања у време настанка неког библијског списа), друштвени односи и географски оквири збивања, историја религија (религијска и духовна струјања), историја уметности, археологија, филологија (филозофија језика, унутрашња и спољашња критика текста, филологија изворног језика, историја библијских превода, познавање библијских рукописа, палеографија), специфичности јеврејског мишљења и изражавања, књижевна питања (историја књижевности, разноликост књижевних облика, редакције библијских књига), дуг период настајања и божанска педагогија, тј. поступност у откривању и развоју религиозне мисли, библијска теологија и етика (Бог као творац, Стари завет, Христос, Беседа на гори, Богословље апостола Павла) и др. **Б.** се не приступа као обичној књизи, на њу мора да се „гледа само под одређеним углом", тј. под углом саме **Б**. Зато је за њено прихватање потребна вера, а за разумевање сарадња многих научних дисциплина. Радомир Милошевић Читава српска средњовековна, писана књижевност развијала се на библијским темељима и у правовјерном хришћанском духу. И у новијој српској књижевности, од барока и просвјетитељства до наших дана, библијско насљеђе је очувало своју важност и подстицајност, премда се она испољавала на раличите начине. Библијски (старозавјетни и новозавјетни) текстови су подлога преводне и проповједничке прозе Г. Стефановића Венцловића. Они су такође духовна подлога у списима Доситеја Обрадовића из далматинске фазе, али ће као извор цитата, примјера и поредби остати утицајни у цијелом његовом опусу. Посебно се почетком XIX в. издвајају као врста религиозни спјевови (В. Ракић, М. Видаковић и др.), писани на библијске (старозавјетне и новозавјетне) мотиве. *Луча микрокозма*, те један дио пјесама П. П. Његоша, у најтјешњој је вези са старозавјетним мотивима. Они опстају и у романтизму, посебно у поемама и епским пјесмама (Ј. Ј. Змај; Л. Костић *Самсон и Далила*), док су у лирици усаглашени са индивидуалном поетиком аутора и поетиком епохе (Ђ. Јакшић, Л. Костић), све до идеја да се обликује национално „народно јеванђеље" на основу народних пјесама (Л. Костић). Поткрај XIX в. значајан прилог тој оријентацији дао је Д. Илић приповијеткама из првих дана хришћанства у слободним наративним варијацијама јеванђељских мотива (збирка *Светле слике*), а такође је од библијских мотива полазио и у неким од својих драмских дјела (*Саул*). Проза С. Матавуља садржи низ старозавјетних и новозавјетних мотива, до опонашања библијског стила, док им С. Сремац даје хумористички контекст (травестија). У прози И. Вукићевића и Р. Домановића библијски мотиви и сижеи постају подлога снажне сатире (апокалипса, потрага за идеалном земљом, васкрсење спаситеља). Душан Иванић И у књижевности XX в. **Б.** се јавља као света (импулс ствараоцима хришћанске духовности), узорна *књига над књигама*, утичући на стваралачку имагинацију писаца (ризница у тематском, жанровском, реторичком, стилском и типолошком смислу), али и као књижевни текст, у рангу других текстова (у делима писаца друге половине века који с њом воде преиспитујући дијалог). Поетика А. Шантића прожета је библијском симболиком, у патријархалној идили (*Претпразничко вече*). Ј. Дучић се профилише као поета духовне вокације заокупљен идејом Бога. Поезија М. Бојића делом је писана на библијске мотиве (*Давид*, *Салома*, *Каин*). Б. Станковић, окренут прошлости и патријархалности, користи библијску иконографију на илустративан начин (*Божји људи*, *Стари дани*, *Нечиста крв*), a ликове обликује према моделу јуродивих људи, посебно значајних у православној теологији. И. Секулић је писала есеје на библијске теме (о правди, вечности, частољубљу, славољубљу, васкрсу у раду) и у духу хришћанске етике поимала уметност као религију ума. Огледала се у библијском жанру молитве и писала о хришћанским узорима, а ликове обликовала у духу библијске етике. У *Лирици Итаке* М. Црњански пародира библијске жанрове, док *Ламент над Београдом* представља обнављање традиције плача у српској књижевности и оживљавање мотива небеског Јерусалима. Романи *Сеобе* и *Друга књига Сеоба* у знаку су архетипа потраге за обећаним простором и успостављања интертекстуалних веза са старозаветном историјом у Мојсијевим књигама *Излазак* и *Закони*. *Књига Проповедникова* подстицај је уобличавању метафизичке равни текста јер потцртава човекова колебања и различите нивое спознаје. Р. Петровић, односећи се према **Б.** као према свакој другој књизи, десакрализује је, у духу рушилачке поетике, заговарајући откровење телесности (*Откровење*). Његов роман *Дан шести* у знаку је албанске *Голготе* (с јасним алузијама на *Нови завет*); поентиран је идејом исцељења и обнове. Поетика откровења М. Настасијевића (*Белешке за апсолутну поезију*) има сасвим друго значење, иако је у интертекстуалној вези с последњом новозаветном књигом: подразумева уметниково усавршавање и превазилажење себе у стваралачком процесу. Библијски контекст сугерише се у песмама и приповеткама, у којима се непосредно или посредно, алузијом на средњовековне жанрове, стил, језик и синтаксу, успостављају интертекстуалне везе с великим кодексом уметности. Збирка приповедака *Тамни вилајет*, посебно приповетка *Запис о даровима рођаке Марије*, у креативном је дијалогу с *Откривењем Јовановим*. Настасијевићев есеј *У одбрану човека*, прожет религијским заносом, говори о оствареном лику Богочовека, спаситеља човечанства. И. Андрић у *Беседи о причи и причању* заговара начело реинтерпретирања *древне приче* која се у *Разговору с Гојом* конкретизује у четири легенде, од којих су три библијске: легенда о првом греху, легенда о потопу и легенда о распетом сину. *На Дрини ћуприја* изазива параболичне реминисценције интертекстуалним повезивањем с *Постањем* и новозаветном параболом о сејачу и посејаном; разазнају се легенде о потопу, жртвовању и васкрсењу народа и изузетних појединаца. Д. Максимовић открива молитву као библијски жанр у збирци песама *Тражим помиловање*, прожимајући је хришћанском идејом праштања. М. Селимовић (*Дервиш и смрт*) користи **Б.** као извор типолошких ситуација, парафразирајући је на посредан начин сурама из *Курана*, чиме отвара текст од исламске ка хришћанској традицији. Куран и **Б.** сажимају се у подтексту симболизујући канон који би требало преиспитати. У поезији М. Павловића библијске слике и њима призвани призори колективног страдања постају стваралачка константа (*Млеко искони*, *Светли и тамни празници*). М. Бећковић из библијске традиције препознаје апокалипсу савременог света. Косовска легенда саздана је у његовом песништву на јеванђељски начин, као жртвено поље кроз архетип библијског потопа, а фигура је апокалипсе у којој живимо (*Косово поље*). *Откривење Јованово* је у подтексту готово свих песничких књига (*Рече ми један чоек*). Поема *Богојављење* тематизује убиство као рат човека с Богом. Поема *Кад дођеш у било који град*, испевана у ритму молитве а по мотивима *Песме над песмама*, рађа се из слике Небеског Јерусалима, спреже и оживљава српску песничку традицију која пева о идеалној мртвој драгој. Д. Киш и Б. Пекић ушли су у књижевност 60-их година XX в. заговарајући сродан дијалог са **Б**. Киш у полемици упућује на читање Старог и Новог завета као енциклопедије, захтева нов начин комуникације са светим, као са сваким другим књижевним текстом, указује на инспиративне поступке каталогизације, хроничарског приступа грађи, позив на аутентичност описаних догађаја. *Легенда о спавачима* из *Енциклопедије мртвих* занимљив је пример пастиша јеванђеља, а *Пешчаник* пише савремени Ноје бацајући поглед из барке на опустошен свет. Реинтерпретација митова о стварању, потопу и апокалипси илустративна је у пишчевој породичној трилогији чији је драмски чвор судбина Јевреја у рату која их обнавља. Б. Пекић је у књижевност ушао збирком прича *Време чуда* водећи полемички дијалог с јеванђелском традицијом. Реч је о изразито цитатном писцу, ерудити, који приступа **Б.** као сваком другом књижевном тексту – десакрализујући га, али и користећи његове креативне потенцијале, нарочито у тематском, проблемском и жанровском смислу. Романи *Беснило*, *1999* и *Атлантида*, називани антиутопијском трилогијом, у интертекстуалној су вези с *Откривењем Јовановим*, које се препознаје као праузор усрећитељских пројеката. Проза М. Павића, оријентисана на друге текстове, приступа библијском архитексту двојако: посредно, преко текстова средњовековне и барокне књижевности, и непосредно, дописујући га у знаку апокрифа, на креативан или пародијски начин (*Хазарски речник*). Д. Албахари у постмодернистичком маниру пародира и реинтерпретира **Б.** из угла старозаветног човека. У том смислу је следбеник Д. Киша, с тенденцијом критичког односа према идеји месијанства (пародија приче о Ноју и синовима у роману *Цинк*). Стваралаштво И. В. Лалића да се тумачити једино у интертекстуалним везама са **Б.** (*Четири канона*), по којој трага да би пронашао сопствене корене. Реч је о обновитељу и иноватору канона, средњовековног жанра, који обогаћује новим библијским мотивима. З. Коцић негује православну духовност на плану речи, песничке слике и жанра, у сагласју с идејом васкрсења у страдању (*Лазареве лестве*). У стваралаштву средње генерације песника – М. Тешића, Ђ. Сладоја, С. Радуловића и Б. Баковића – запажа се јеванђелска инспирација и јачање православних духовних усмерења кроз откривање песничког као религијског заноса. Оливера Радуловић ![003_II_Biblija-ilustracija_Fiser.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-biblija-ilustracija-fiser.jpg)Илустроване западноевропске **Б.** не само да су српским сликарима XVIII и XIX в. биле добро познате, него су им служиле и као непосредни графички предлошци. Једно од првих издања тог типа био је Theatrum Biblicum амстердамског гравера Јохана Николе Фишера званог Пискатор, с краја XVI в. Поред **Б.** Пискатора, која је широм Европе била популарна наредна два века и непрекидно се доштампавала, највећи утицај на српску барокну и назаренску уметност имале су Biblia Ectypa аугзбуршког штампара Кристофа Вајгла (1695), а потом бакрорезне **Б.** Јохана Улриха Крауса (Аугзбург 1694), Каспара Лујкена (Амстердам 1694), Филипа Андреаса Килијана (Аугзбург 1749–1758) и Јулијуса Шнора фон Каролсфелда (Лајпциг 1860). Феномен подражавања илустрованих западноевропских **Б.** у српској уметности новијег доба у више наврата је запажен, а и даље се доводи у везу са српским споменицима тог доба (манастири Бођани и Крушедол), ![004_II_Biblija-ilustracija_Zefarovic-Parabola.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/004-ii-biblija-ilustracija-zefarovic-parabola.jpg)библијским сценама и циклусима (*Аврамова жртва*, *Лествице Јаковљеве*, *Налажење Мојсија*, *Велики празници*, *Христове параболе, чуда и страдања*) и њиховим подражаваоцима (сликари Х. Жефаровић, С. Тенецки, Д. Бачевић, Ј. Четиревић Грабован, Н. Нешковић, Т. Крачун, Ј. Орфелин, Т. И. Чешљар, П. Ђурковић, П. Симић).Рад по библијским предлошцима у српској уметности креће се од лакше до теже препознатљивог и говори како о занатској вештини мајстора тако и о намени и сврси изабраних композиција, али и о њиховим наручиоцима. Biblia Ectypa К. Вајгла, некада у поседу сликара Ј. Четиревић Грабована, данас се чува у Народном музеју у Београду, а примерак **Б.** Ф. А. Килијана похрањен је у Галерији Матице српске у Новом Саду. Са преображавањем иконе у црквену слику, на њој су се јасно преламале и одражавале промене владајућих сликарских и црквених стилова и укуса. Крајем XIX и у првој половини XX в. библијске личности су добијале портретске и аутопортретске црте (К. Данил, У. Предић, П. Јовановић). У међуратном периоду руски сликар Андреј Биценко је на ![005_II_Biblija-ilustracija_Bicenko-Propoved.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/005-ii-biblija-ilustracija-bicenko-propoved.jpg)традиционално сликане зидне слике са библијским мотивима (црква Ружица на Калемегдану, 1925) уводио личности из савременог живота (краљ Александар Карађорђевић, Никола Пашић). Најизразитији у овом погледу био је Милић од Мачве (Милић Станковић) који је 1982–1986. веома експресивним живописом прекрио зидове и сводове београдске цркве Св. цара Константина и царице Јелене на Вождовцу.Мада се сматра да се реформисањем црквене слике кроз спајање препознатљиве боголикости и човеколикости не доводе у питање основе православног учења, једина разлика између религиозне и историјске слике у новије време своди се на стављање ореола око главе библијске личности и исписивање имена учесника и назива старозаветног или новозаветног догађаја. Традиционалним византијско-српским средњовековних фрескама и иконама током 60-их година XX в. нарочито се надахњивао Л. Возаревић, транспонујући их у свој препознатљиви геометријско-кубистички ликовни израз (*Оплакивање Христа* или *Pietà*). Љиљана Н. Стошић ЛИТЕРАТУРА: Д. Стефановић, *Из новозаветне исагогике*, Ср. Карловци 1912; *Увод у Свето писмо Новог завета*, Ср. Карловци 1913; В. Јанић, *Увод у Нови завет*, Бг 1924; Т. Радовановић, *Историја превода Старога завета*, Бг 1929; Р. Михаиловић, „Бођани и Библија Пискатора", *ЗФФ*, 1967, IX/1; М. Јовановић, „Илустроване Библије из библиотека у Бечу и Минхену", *ЗФФ*, 1968, Х/1; Н. Велимировић, *Религија Његошева*, Бг 1969; Р. Михаиловић, „Бођани и Библија Јохана Улриха Крауса", *ЗЛУМС*, 1970, 6; С. Богдановић, „Православност у српском црквеном живопису", *ЗЛУМС*, 1973, 9; Е. Чарнић, *Увод у Свето писмо Новога завета*, Бг 1973; Иринеј Буловић, „Нови превод Светога писма Новога завета", *Гласник СПЦ*, 1985, 1; Ц. Томић, *Приступ* *Библији*, Зг 1986; Д. Милин, *Увод у Свето писмо Старог завета*, Бг 1991; Љ. Стошић, *Западноевропска графика као предложак у српском сликарству XVIII века*, Бг 1992; „Српска књижевност и Свето писмо", *НССВД,* 1997, 26/1; О. Радуловић, *Лист небеске књиге:* *библијски подтекст српске прозе 20. века*, Н. Сад 2003; Н. Макуљевић, *Црквена уметност у Краљевини Србији (1882–1914)*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИЈСКО ДРУШТВО → БРИТАНСКО И ИНОСТРАНО БИБЛИЈСКО ДРУШТВО **БИБЛИЈСКО ДРУШТВО** → **БРИТАНСКО И ИНОСТРАНО БИБЛИЈСКО ДРУШТВО** # БИБЛИОГРАФИЈА **![001_II_Srpska-bibliografija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-srpska-bibliografija.jpg)БИБЛИОГРАФИЈА** (грч. biblivon: књига, gravfein: писати), истраживачка делатност одабирања, пописивања и систематског презентовања текстова. Комерцијални карактер **б.** истиче се у периоду када је била поистовећивана с књижарским и издавачким каталозима, због чега су се као синонимни појмови тада јављали: индекс, регистар, каталог, инвентар. Бертло Марслен у *Великој француској енциклопедији* 1885. уводи појам **б.** као науке о књигама с гледишта њиховог описивања и класификације. Појам **б.** код Срба утемељио је у *Летопису Матице српске* његов уредник Георгије Магарашевић, прве теоретске поставке ишчитавају се у предговору *Српској библијографији* Стојана Новаковића 1869, иако су се први производи библиографског рада појавили још у првом српском календару (1766) и првом часопису (*Славеносербски магазин*, 1768), уредника Захарије Орфелина. Прва српска ретроспективна **б.**, сачувана у рукопису, потиче од Лукијана Мушицког, а прву српску текућу **б.** објављивао је Ј. Суботић у *ЛМС* од 1842. до 1847. **Б.** је данас наука која има сопствене научне методе, библиографску и класификациону, и користи их у циљу систематизације људског знања и његових разнородних продуката. Како своје научне методе уступа другим наукама, третирана је и као помоћна, али не и подређена научна дисциплина. Методолошки, **б.** подразумева истраживања на пољу спознавања, пописивања, описивања и разврставања грађе у складу са унапред задатим програмом, принципима и циљевима рада. Резултат библиографских истраживања је попис публикација уређен по неком заједничком обележју, установљене намене, типа и структуре, чија тачност, потпуност и доследност зависе од степена образовања, научне дисциплине и савесности библиографа. **Б.** стоји као надређена збирна наука над палеографијом, дипломатиком и археографијом, које су се као помоћне историјске науке развиле у XVII в. У одређивању предмета **б.** примаран је формални приступ, који у први план поставља појавни вид обрађиваног носиоца информација, дакле књигу, часопис или прилог у публикацији, у новије време и различиту некњижну грађу, али не и рукописе, који остају предмет документалистике и архивистике. Систематизација **б.**, као производа научног истраживања, врши се према: а) обухваћеној грађи (I по садржини грађе: опште, специјалне; II по обухвату грађе: исцрпне, селективне; III по врсти обухваћених публикација: **б.** монографија, **б.** периодике, **б.** саставних делова публикација, **б.** сваког типа некњижне грађе посебно; IV по облику: самосталне, скривене, **б.** другог степена, **б.** трећег степена; V по врсти извора: примарне, секундарне); б) према садржини **б.**, која се често може изједначити с формалним распоредом библиографских јединица (I по хронолошком критеријуму: текуће, ретроспективне, перспективне; II по географско-језичкој припадности: завичајне, регионалне, националне, међународне, универзалне; III по предмету обраде, као и по начину распореда библиографских јединица: ауторске – персоналне, хронолошке, стручне, предметне, унакрсне); в) према циљу и намени **б.** (по карактеру описа: регистрационе – индикативне; анотиране, деле се на: дескриптивне, рекомандиране, реферативне, критичке). Најзначајније српске ретроспективне **б.** су *Србска библијографија за новију књижевност 1741–1867* Стојана Новаковића (1869), *Српска библиографија XVIII века* Георгија Михаиловића (1964) и *Српска библиографија. Књиге 1868–1944*,том 1–20 (1989–2008). Националне текуће **б.**, које садрже и податке о српским књигама су *Библиографија Југославије. Књиге, брошуре и музикалије* (1950–2002), *Библиографија Југославије. Чланци и прилози у серијским публикацијама* (1950–2002), *Библиографија Југославије. Серијске публикације* (1956–2002) и *Библиогафија књига у Војводини* (од 1981). Најзначајније текуће српске **б.** су *Библиографија Србије. Монографске публикације* (од 2003), *Библиографија Србије. Серијске публикације* (од 2003), *Библиографија Србије. Чланци и прилози у серијским публикацијама* (од 2003) и *Библиографија Републике Српске. Књиге, брошуре и музикалије* (од 2000). Серије *Библиографије Србије* појављују се у електронском облику. Александра Вранеш **Б.** богословских радова садрже прилоге о српском богословљу у периодици. Пописом богословских радова бавио се још епископ Лукијан Мушицки. Потпуну **б.** надокнађују пописи чланака објављених у часописима и листовима. Други облик су **б.** појединих богослова, које се јављају углавном поводом њихових јубилеја или постхумно, уз некрологе. Најобимније **б.** богословских радова саставили су Борис Цисарж, Чедомир Драшковић, Радомир Ракић и Јанко Ивановић. Радомир Милошевић ЛИТЕРАТУРА: Ч. Драшковић, „Библиографија православне теологије у Југославији 1945‒1962", *Православна мисао*, 1962, 1‒2; Р. Ракић, „Издавачка делатност Цркве од 1945. до 1970. године", у: *Српска православна црква 1920‒1970*, Бг 1971; Ј. Логар, *Увод у библиографију*, Сар. 1973; Д. Панковић, *Српске библиографије 1766–1850*, Бг 1982; Б. Цисарж, *Један век периодичне штампе СПЦ*, I–II, Бг 1986; В. Максимовић, *Основе теорије библиографије: са примјерима*, Бг 1987; А. Вранеш, *Основи библиографије*, Бг 1999; Д. Панковић, *Српске библиографије 1851–1879*, Н. Сад 2006. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОГРАФСКИ ВЈЕСНИК **БИБЛИОГРАФСКИ ВЈЕСНИК**, часопис Друштва библиотекара Црне Горе и Централне народне библиотеке „Ђурђе Црнојевић". Излази на Цетињу од 1961. с прекидом 1965–1975. Објављује научне и стручне радове домаћих и страних аутора из области библиографије, библиотекарства и културне историје Црне Горе. Међу њима највише су заступљене персоналне и специјалне библиографије. Од 1980. публикује текућу библиографију црногорских књига. Главни и одговорни уредници били су Нико С. Мартиновић (1961–1964), Душан Ј. Мартиновић (1976–1999), Чедомир Драшковић (1999–2008) и Јелена Ђуровић (од 2009). ЛИТЕРАТУРА: З. Радуловић, „Библиографски вјесник", *Гласник НБС*, 2004, 1. Марија Јованцаи \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОЛОГИЈА **БИБЛИОЛОГИЈА** (грч. biblivon: књига, lovgo": реч, говор), наука о књизи – о њеном настанку, умножавању, смјештају, библиотечкој обради и чувању, популарисању, коришћењу итд. Као наука све више добија мјесто у номенклатури наука код Срба. У њен састав спадају научне дисциплине: историја штампарства, историја књижарства, историја библиотекарства и историја библиографије. Ове научне дисциплине, обједињене и појмом библиотекарства, значајан су беочуг културне историје. **Б.** је нови назив за науку о књизи, који се од скора користи у литератури. ЛИТЕРАТУРА: М. Чурчић, *Огледи из библиологије*, Н. Сад 1993; Д. Ј. Мартиновић, *Наука о књизи у Црној Гори: Пола миленијума у Гутенберговој галаксији*, Пг 2006. Душан Ј. Мартиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКА ГЛИГОРИЈЕ ВОЗАРEВИЋ **БИБЛИОТЕКА ГЛИГОРИЈЕ ВОЗАРEВИЋ,** окружна јавна народна библиотека у Сремској Митровици. Развој јавног библиотекарства у Митровици почео је у првој половини XIX в. формирањем библиотеке под окриљем црквене општине, која се претплаћивала на српске књиге и новине. Ова библиотека радила је под називима: Нова славено-сербска библиотека (1829), Библиотека славеносербска митровачка (1830), Славено-сербска библиотека обштества митровачког (1831), Дмитровачка библиотека или Библиотека митровачка (1838). Године 1866. основана је у Сремској Митровици Грађанска српска читаоница, с намером да ће „нарочито сиромашно књижество српско, уколико то снага наша достизала буде, материјално потпомагати и одгајати". У оквиру Читаонице развијала се библиотека с почетним фондом од 191 књиге да би почетком XX в. тај број порастао на 4.051 књигу. У II светском рату документација Читаонице је уништена, а књижни фонд разнесен. После рата прикупљају се расуте књиге, а 1946. основана је Народна књижница и читаоница „Просвета". Библиотека је 1969. ушла у нове просторије у центру града и добила име једног од првих књиговезаца и издавача у Срба Глигорија Возарeвића. Библиотека располаже простором од 673 м2. Књижни фонд броји преко 130.000 књига. Обавља матичне функције за библиотеке Срема, а стручни рад одвија се у Одељењу за матичне послове и развој, Одељењу за набавку и обраду књига, Одељењу за популаризацију књиге, Завичајној збирци, Одељењу за рад са одраслима, Читаоници са стручном и приручном литературом, Одељењу за рад с децом, као и у огранцима Библиотеке у Босуту, Јарку, Кузмину, Мартинцима, Чалми и Шашинцима. Библиотека је добитник бројних признања, међу којима су награде „Милорад Панић Суреп" (1971) и „Искра културе" (1972, 1992). ЛИТЕРАТУРА: В. Петровић, „Библиотека *Глигорије Возаревић*", *Годишњак библиотека Срема* (за 2006), 2007. Жељко Вучковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКА ГРАДА БЕОГРАДА **БИБЛИОТЕКА ГРАДА БЕОГРАДА**, највећа јавна библиотека у Србији. Идеја о оснивању самосталне јавне библиотеке јавила се први пут 1894, када је Скупштина Београдског читалишта предложила Београдској општини да преузме њену имовину и установи градску библиотеку и музеј. Иницијатива да се оснује општинска јавна библиотека оживела је 1906, али ни она није остварена. После I светског рата, пошто су питање оснивања градске библиотеке у јавности покренули Веселин Чајкановић, Владимир Ћоровић, Иван Ђаја и Васа Лазаревић, Суд Општине града Београда донео је 1928. решење о оснивању Одбора за прикупљање књига за јавну библиотеку града. Следеће године на дужност библиотекара јавне библиотеке ступила је Марија Илић Агапова. Она је делатност Библиотеке утемељила на савременим принципима организације и методологије рада са читаоцима. Библиотека је заједно с Музејом града свечано отворена 1931. Од почетка рада **БГБ** имала је универзалан карактер. Набавка књига била је усредсређена на лепу књижевност, дела из друштвених наука и на литературу за децу, затим на наслове из географије, филозофије, историје, уметности, религије, примењених наука, те на референсне публикације, часописе и новине. Посебно су формиране збирке научних дела о Београду, рукописних књига и публикација за научноистраживачки рад. Организација и разграната стручна делатност Библиотеке утврђени су 1931. *Правилником*. У раду са читаоцима посебна пажња била је посвећена видовима васпитне и образовне делатности у дечјој и омладинској читаоници. Јавна делатност обухватала је изложбе књига и штампе, предавања за грађанство и академије посвећене значајним српским и светским писцима. Рад Библиотеке прекинут је нападом Немачке на Југославију 1941, када је у бомбардовању оштећена зграда. Потом је немачка окупациона власт присвојила поједине планове града и слике. На њен захтев библиотекари су формално расходовали публикације које нису одговарале немачкој идеологији и ратним циљевима, али су их сачували у просторијама Библиотеке. За време рата радила су одељења за одрасле читаоце, за децу и омладину, а збирке о историји Београда, рукописне књиге и научне публикације пренете су у трезор Народне банке. ![001_II_Bilblioteka-grada-BG.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bilblioteka-grada-bg.jpg) После ослобођења **БГБ** постала је средишња институција у мрежи новооснованих рејонских библиотека, које су прерасле у општинске јавне библиотеке. Од 1961. она постаје матична библиотека за подручје града, а од 1989. припојене су јој јавне библиотеке у 13 градских општина. У организационом погледу преуређена је у складу са савременим поставкама библиотечко-информационе делатности. Обједињена је набавка за све јавне библиотеке и њихове огранке, аутоматизована је библиографско-каталошка обрада публикација и позајмица књига, а слободан приступ позајмним збиркама за одрасле и децу, претраживањем каталога, самостално и уз помоћ библиотекара информатора, те коришћење електронског каталога и Интернет сервиса у Електронској читаоници омогућавају читаоцима избор дела и информација из свих области књижевног, уметничког, научног и стручног стваралаштва. Покренути су рад на библиографији књига о Београду и издавачка делатност која презентује резултате тог библиографскоистраживачког рада, дела о библиотекарству, књижарству, историји културе и дела српске књижевности. Традиционално развијени облици рада с децом обогаћени су новим едукативним и креативним садржајима. Разноврсна културна делатност огледа се у организовању књижевних сусрета, тематских изложби књига поводом значајних књижевних јубилеја и ликовних изложби у Галерији „Атријум", у саставу Библиотеке. Делатност Библиотеке са 1.800.000 књига и других публикација и 314 запослених одвија се у 10 одељења и 13 јавних библиотека са огранцима у општинама. Од 1997. **БГБ** додељује Награду „Глигорије Возаровић" најуспешнијем књижару, издавачу и књиговесцу, а од 2002. награду „Марија Илић Агапова" најуспешнијем библиотекару у главном граду. Почев од оснивања управници **БГБ** били су Марија Илић Агапова, Александар Петровић, Радмила Димитријевић, Добрила Стокић, Босиљка Петровић, Олга Перић, Бранко Ђурђулов, Симеон Бабић, Јован Радуловић и Јасмина Нинков. За успешан рад Библиотека је добила републичку Седмојулску награду и Награду „Милорад Панић Суреп". Извор: Ј. Тадић, Ј. Рацковић, *Библиотека града Београда 1955–1980* (у рукопису). ЛИТЕРАТУРА: Љ. Дурковић Јакшић, *Библиотека града Београда 1928–1945*, Бг 1995; *Седамдесет пет година Библиотеке града Београда*, Бг 2005; „Библиотека града Београда", *НБЧ*, 2006, 5. Радован Мићић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКА ГРАДА ПРИШТИНЕ **БИБЛИОТЕКА ГРАДА ПРИШТИНЕ**, основана је 1945. Претходило јој је оснивање читалишта 1865. као прве народне библиотеке у Приштини, а током друге половине XIX и прве половине XX в. средишта духовног живота Срба у Приштини. Са Обласном библиотеком спојила се 1951. под именом Народна библиотека „Миладин Поповић". Од 1957. била је седиште новоформираног Библиотечког центра АП Косова и Метохије. Од 1960. до 1962. била је покрајинска библиотека, а касније је поново постала матична за територију Приштинске општине и за народне библиотеке Косовског и Призренског округа. Неколико пута је спаљивана (1915, 1941) када су њени фондови потпуно уништени, а 1913. и 1919. је после дужих прекида обнављала рад. Бави се и издавачком делатношћу. Према подацима из 1999. имала је 288.125 књига, 45.179 књига за децу, 79 наслова периодике и 4.658 публикација у завичајној збирци. Имала је огранке у Приштини („Лектирно", „Хивзи Сулејмани", „Бајке", „Боро и Рамиз"), Грачаници, Чаглавици, Лапљем Селу и Ајвалији. У Грачаницу је пресељена 1999. и има огранке у Лапљем Селу, Чаглавици и Доњој Брници, а 2005. променила је име у Народна библиотека Грачаница са седиштем у Грачаници и са око 30.000 књига у свим огранцима. ЛИТЕРАТУРА: И. Арсић, „О приштинској књигохранилници", *Зборник Филолошког факултета*, Пр, 1995/1996, 5–6; В. Шекуларац, Д. Јанковић, *Библиотеке Србије: водич*, Бг 2001. Гордана Ђилас \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕ **БИБЛИОТЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕ**, најстарија српска библиотека националног значаја и прва јавна научна библиотека у Срба. Настала је у Пешти 1826, у окриљу књижевног друштва Матице српске, основаног с циљем да омогући излажење часописа *Летопис* и књига на српском језику. Свеске *Летописа*, књиге што их је Матица издала и публикације које су јој поклониле друге библиотеке, научне институције и истакнуте личности, пре свих Руска академија наука и професор Харковског универзитета Атанасије Стојковић, представљају језгро Библиотеке коју је 1838. Матичин председник и добротвор Сава Текелија сместио у своју пештанску задужбину Текелијанум и прогласио јавном установом. ![001_II_Biblioteka-Matice-srpske.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-biblioteka-matice-srpske.jpg) Њену збирку богатили су поклонима Теодор Павловић, Димитрије Тирол, Вук Караџић, Петар II Петровић Његош, Јован Суботић, Јан Колар и др. Поставши 1842. уредник *Летописа*, Јован Суботић је поставио ауторски каталог Библиотеке. Следећи замисао Саве Текелије и секретара Друштва Теодора Павловића да Матица српска треба да постане српска научна установа, он је позвао књижевнике који пишу на српском језику, ћирилицом или латиницом, да своја дела шаљу Матичиној библиотеци како би она послужила за израду историје српске литературе. Описујући примљене књиге, Суботић је од 1842. до 1847. у *ЛМС* објављивао прву српску текућу библиографију, давши тако Матичиној збирци, у коју су оне биле увршћене, обележје националне библиотеке. Четрдесетих година XIX в. у читаоници Библиотеке окупљали су се љубитељи српске и словенске литературе и посебно млади Срби, студенти Пештанског универзитета, који су касније постали учесници Српског народног покрета 1848. После прекида рада током 1848/49, Библиотека је обновила рад 1850, а 1858. Матичин секретар Јован Ћорђевић предложио је да се она даље развија као национална библиотека, пошавши од начела да она треба да сакупља и чува све публикације које се у било ком погледу односе на српски народ. Библиотеку Саве Текелије и збирку коју је Текелија наменио својим питомцима сагледао је као целину која треба да се развија према студијским потребама Срба студената Пештанског универзитета, давши јој тако карактер универзитетске библиотеке. Од 1864, када се с Матицом српском преселила у Нови Сад, Библиотека је настојала да делује као национална институција. На предлог тадашњег председника Јована Суботића 1869. из Пеште је пренета главнина обједињене збирке Саве Текелије и Текелијанума, како би се формирала српска народна библиотека у значењу националне библиотеке, која је требало да садржи сређену грађу за књижевни и научни рад српске интелигенције окупљене око Матице српске и Уједињене омладине српске. Али 1875, на захтев угарског Министарства просвете и вера, публикације из збирке Саве Текелије и Текелијанума Матица српска морала је да врати у Пешту. У последњим деценијама XIX в. **БМС** је, разменом с другим библиотекама, откупом, поклонима и завештањима, обогатила збирке старих и ретких рукописних и штампаних књига, календара и новина и савремених издања књига и часописа на српском и страним језицима. Подстицај унапређењу њеног рада давали су млади интелектуалци окупљени око часописа *Покрет*, који сy се залагaли за увођење савремених видова библиотечке и библиографске делатности. Те идеје у **БМС** умногоме је остварио млади историчар Јован Радонић, библиотекар од 1899. до 1905. Он се старао о комплетирању збирки старих и ретких публикација од националног значаја, а у Правилима Библиотеке поставио је принципе планског попуњавања, заштите и коришћења књига, часописа и новина и дао основну поставку каталога. ![002_II_Maticin-apostol.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-maticin-apostol.jpg)Током оба светска рата Библиотека је била затворена, а њене збирке су, срећом, остале готово нетакнуте. После II светског рата Библиотека се интензивно и свестрано развијала. Од 1948. постаје Централна (матична) библиотека Војводине и почиње да прима обавезни примерак свих штампаних ствари из Србије, а од 1965. с територије СФРЈ. Од 2008. прима и чува обавезни примерак с територије Републике Србије. Самостална установа постаје 1958. Од оснивања Универзитета у Новом Саду (1960) доприноси развоју научног рада на том Универзитету практично обављајући и функције универзитетске библиотеке. Према одредбама Закона о библиотечкој делатности из 1994, Народна библиотека Србије у остваривању општег интереса у библиотечкој делатности Републике сарађује са **БМС**. У раздобљу после II светског рата Библиотеку су успешно водили управници Младен Лесковац, Борислав Михајловић Михиз, Павле Малетин, Божидар Ковачек и Милан Пражић. Библиотека у својим збиркама данас поседује више од 3.200.000 књига и других публикација. Има 671 стару рукописну књигу, највећу збирку српских књига XV–XVIII в. и најбогатију збирку српских периодичних публикација XVIII и прве половине XIX в. Најстарија књига јесте *Матичин апостол* из XIII в., писан на пергаменту. Посебну културно-историјску и музејску вредност имају библиотечке целине, личне библиотеке и библиотеке установа и друштава, које садрже преко 100.000 књига. Најстарија лична библиотека, која је у **БМС** доспела 1841, јесте библиотека епископа Платона Атанацковића. Она данас садржи 341 дело. Највреднија лична библиотека је библиотека Саве Текелије, са 1.984 књиге на 15 језика. Ту је и реконструисана библиотека Текелијанума са 7.104 књиге на разним језицима. Збирке Библиотеке попуњавају се обавезним примерком, куповином, разменом са 320 институција у 54 земље, поклоном и депозитом ФАО и УНЕСКО и сваке године повећају се за око 50.000 публикација. Сви стручни послови у потпуности су аутоматизовани. Компјутерска именска, предметна и децимална обрада публикација обавља се од 1989. Од 1992. ради се *Пројекат конверзије лисног каталога* (ретроспектива), уз перманентну ревизију збирки, којим је до сада обухваћено близу 600.000 публикација. У локалном електронском каталогу, највећем у нашој земљи, који је основа узајамног каталога у Србији, има милион записа. Библиотека израђује СIР записе за публикације у Војводини. Посредством Академске мреже Србије од 1996. Библиотека је укључена на Интернет. Публикације се користе у Општој читаоници, Читаоници за периодику и истраживачки рад, Научној читаоници, Читаоници раритета, Читаоници Рефералног центра, Читаоници посебних збирки и Читаоници стручне литературе, које заједно имају 200 читалачких места, а свака понаособ референсну збирку библиографија, енциклопедија, речника и општих и специјалних приручника. У Библиотеку се годишње учлани 5.000 читалаца, који у току године користе више од 50.000 публикација. Реферални центар, основан 1985, омогућава врло добру повезаност са светом у размени научних, стручних и пословних информација и прибављању примарних публикација. Захваљујући најпотпунијој збирци *Индекса научних цитата*, Библиотека је центар за истраживање цитираности. Сарађује с хостом DIALOG, а међубиблиотечку позајмицу обавља преко Британске библиотеке и немачког центра SUBITO. Од 1982. учествује у изради међународне базе података из пољопривредних наука АГРИС. У лабораторијама и радионицама Одељења заштите публикација обављају се конзервација и рестаурација старе и ретке књиге, микрофилмовање и књиговезачка заштита публикација. Књиговезачка радионица основана је 1949, а служба конзервације и рестаурације 1954. Библиотека је матична установа у области заштите старе и ретке књиге у Војводини. Сваке године конзервира се и рестаурира око 20.000 оштећених страница из њених збирки. У микрофилмској лабораторији годишње се изради око 50.000 микроснимака. Године 2007. започет је *Пројекат дигитализације збирки*. Oбављајући матичне функције, Библиотека координира библиотечко-информациону делатност у Војводини и организује стручне испите за библиотечке раднике. Дугогодишњи је члан Међународног савеза библиотека и библиотечких удружења (ИФЛА) и Међународне федерације за документацију (ФИД). Библиотека објављује три серије каталога својих раритетних збирки (о рукописима, штампаним књигама и легатима). У те три серије публиковано је 26 томова. Од 1981. објављује текућу, петојезичну *Библиографију књига у Војводини* с пописом садржаја и пропратним регистрима. У едицији *Трагови* од 1991. објављује одабране текстове својих стручњака. О текућим догађајима информише тромесечно гласило *Вести*, а извештај о раду и одабране стручне текстове доноси *Годишњак Библиотеке Матице српске* (1976–1981, од 1989). Редовно излазе и *Билтен приновљених књига на страним језицима*, *Анализа рада високошколских библиотека у Војводини* и *Анализа рада народних библиотека у Војводини*. У обимној и разноврсној издавачкој делатности посебно место имају књиге: *Штампарија у Римнику и обнова штампања српских књига 1726* (на српском и румунском језику, 1976); М. Чурчић, *Библиографија међусобних превода књижевних дела народа Југославије и народности Војводине* (1982); И. Веселинов, *Трагом српске прошлости* (1991); М. Чурчић, *Огледи из библиологије* (1993); М. Бикицки, *Прилози заисторију српске периодике* (1993); В. Отовић, *Белешке на белинама Његошевих књига* (1994); Р. Мићић, *Портрети из српске културне историје* (1996); Р. Поповић, *Прича о Сретену Марићу* (1996); Ж. Вучковић, *Ка савременој библиотеци* (1997); М. Радовић, *Ословљени свет или чаробна реч Рашка Димитријевића* (1998); Д. Грбић, *Знакови старих књига* (2000); М. Тодоровић, *Библиографија Мирослава Антића* (2001); М. Пражић, *Речи и време* (2002); *Отворени свет – преводи Душка Вртунског* (2003); Л. Чурчић, *Исходи и стазе српских књига 18. века* (2006). Значајне јубилеје из историје културе и науке Библиотека обележава изложбама. Сваке године приреди се најмање 12 поставки, с пратећим каталозима. Библиотека чува поклоњене личне библиотеке истакнутих посленика Матице српске, научних радника и универзитетских професора. Установила је Награду за есеј „Сретен Марић" и покренула годишњак *Раскршћа*. У Библиотеци ради 150 запослених, а од 1988. њен управник је Миро Вуксановић. Нова зграда Библиотеке, укупне површине 4.300 м2, која чини целину с постојећом, отворена је 2007. **БМС** је носилац Вукове награде (1966), Награде „Милорад Панић Суреп" (1992) и других признања. ИЗВОРИ: *Грађа за историју Библиотеке Матице српске*, I–IV, Н. Сад, 1964–1966, 1969; *Годишњак Библиотеке Матице српске*, 1976–1981, 1989–2010. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, I–III, Н. Сад 1986, 1992, 2000; Л. Чурчић, *Казивања о Библиотеци Матице српске*, Н. Сад 1996; Г. Ђилас, *Шест посленика Библиотеке Матице српске*, Н. Сад 1998; Д. Попов, *Историја Матице српске*, IV, Н. Сад 2001. Жељко Вучковић; Радован Мићић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКА СВЕТИ САВА **БИБЛИОТЕКА СВЕТИ САВА**, основана је у Земуну на Св. Саву 1825. као Славеносербска библиотека земунска. У њој је основана и прва музејска збирка, првенствено нумизматичка. Основао ју је трговац Мојсеј М. Лазаревић у договору са земунским парохом Константином Ракићем. Рад библиотеке, прекинут у доба Баховог апсолутизма, настављен је 1861, од када делује као Српско грађанско читалиште, све до 1914. када је већи део њеног фонда уништен. Од 1921. наставила је с радом под именом Грађанска читаоница, у којој је радио и шаховски клуб, радио-секција, позоришно друштво и друштво пријатеља музике. Одржавала су се и предавања из разних области. Од 1933. била је смештена у згради Народног дома у Градском парку. Активност библиотеке била је прекинута за време II светског рата, а настављена 1946, од када делује под именом „Јован Поповић". Од 1969. до 1999. налазила се у згради Народног позоришта у Земуну. У мрежу јавних библиотека Библиотеке града Београда интегрисана је 1989. Почетком 1999. пресељена је у нови простор и добила име Библиотека „Свети Сава". Према подацима из 2008. има око 11.000 чланова, преко 200.000 коришћених публикација, 217.414 књига, 49.389 књига за децу, 35 наслова периодике, 663 публикације у завичајној збирци, која садржи савремену и историјску грађу о Земуну. У свом раду посебну пажњу поклања најмлађим читаоцима организовањем културно-образовних програма: књижевни сусрети с дечјим писцима, ликовни и музички програми, разне акције (Читалачка значка, Доситејево перо, Мајска песничка сусретања), књижевни конкурси и такмичења. У оквиру библиотеке делују и огранци у Земуну („Земун поље", „Нови град", „Карађорђев трг", „Горњи град", „Јован Поповић"), у Сурчину, Добановцима и Батајници и дечје одељење у Новој Галеници. Часопис *Писмо*, чији је оснивач, припремала је и публиковала 1987 (четири броја). Носилац је Првомајске награде (1970), Награде „Милорад Панић Суреп" (1972) и Ордена заслуга за народ са златним венцем (1976). ЛИТЕРАТУРА: В. Шекуларац, Д. Јанковић, *Библиотеке Србије: водич*, Бг 2001; „Библиотека *Свети Сава*", *НБЧ*, 2006, 5. Гордана Ђилас \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ **БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ**, општенаучна библиотека која прикупља библиотечку грађу из свих научних области. У периоду 1951–1960, када су у њеном саставу били Академијини институти, носила је назив Централна библиотека Српске академије наука. Уставом од 7. XI 1841. основано је Друштво србске словесности (ДСС), претходница САНУ, и у тај темељни акт увршћена је и библиотека. Само оснивање библиотеке, међутим, везано је за 1842, када је Димитрије Тирол, члан ДСС, поклонио Друштву најпре 14, а потом још 75 књига. Фонд је до појављивања *Гласника ДСС* 1847. увећаван скромним поклонима, а од тада и разменом публикација, највећим делом са сродним иностраним научним институцијама. Веома корисна делатност на унапређењу Библиотеке, поготову набавка издања научних друштава и лексикографских дела и приручника из области лингвистике и књижевне историје, повезана је са именом Стојана Новаковића. Академија је 1899. приступила сређивању, каталогизацији и систематизацији целокупног књижног фонда (око 5.000 књига), пошто је 1888. донела одлуку да настави размену са 17 академија, једним универзитетом и 10 научних друштава. Не мањи допринос обогаћивању фонда Библиотеке дали су знаменити слависти, углавном чланови Друштва, касније Академије, Зигфрид Капер, Александар Брикнер, Јакоб Грим, Феликс Каниц, Јан Арношт Шмалер, Ами Буе, Луј Леже, Измаил Иванович Срезњевски и други, који су поклањали не само своја дела, него и сву релевантну литературу из области свог научног рада и интересовања. ![001_II_Srpski-rijecnik-sa-Vukovim-beleskama.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-srpski-rijecnik-sa-vukovim-beleskama.jpg) Библиотека Српске Краљевске академије настала је 1886, а отворена тек 1932, када су донети прописи о њеном коришћењу. Набавка великог броја књига, пре свега разменом публикација, како из земље тако и из иностранства, условила је још већу потребу да њени фондови буду доступни јавности. Упркос тим потребама Библиотека све до 1952. није била отворена за јавност, тако да су њене фондове користили готово искључиво чланови Академије. Потом је Пословником о организацији и раду Библиотеке предвиђено да њене фондове и услуге могу користити сви научни радници, стручњаци, као и студенти с посебним препорукама. Задатак Библиотеке јесте да служи унапређењу науке, да доприноси усавршавању научног кадра и да свим истраживачима и стручњацима омогући приступ публикацијама из својих збирки. Стога прикупља, чува и ставља на располагање корисницима сва издања Академије и њених института, издања иностраних академија наука и славистичких центара и других научних институција, као и значајна фундаментална дела и важећу текућу литературу из свих научних области по препоруци чланова Академије, али и стару и ретку књигу. У Библиографском одељењу прикупљају се научна документација и информације о члановима Академије, израђују се персоналне библиографије чланова Академије и обрађује и публикује фотодокументациона грађа. Фонд броји око 1.300.000 јединица, од којих је око 700.000 свезака периодичних и 3.000 наслова старе и ретке књиге и преко 50.000 микрофилмова. Невелика је, али значајна, збирка географских карата. Збирка старих српских рукописа XIII–XIX в., српских инкунабула из Цетињске штампарије и старе *Сербике*, која износи 515 јединица, чувана је раније у Библиотеци, али је одлуком Председништва предата Архиву САНУ. У фонду се налазе и многи легати и посебне библиотеке – Виктора Новака, Николе и Светозара Радојчића, Љубомира Никића, Љубомира Дурковића Јакшића, Марка Ристића, Данила Киша (доступна и на интернету), Васка Попе и других књижевника и научника (укупно 36). Међу њима посебан значај имају библиотеке Вука Стефановића Караџића и Милутина Миланковића. Вукова библиотека садржи 48 књига које су биле уступљене Одбору Српске Краљевске академије за издавање сабраних дела Вука Караџића. Реч је о примерцима из његове приватне библиотеке с власторучним записима на маргинама. Немила историја Вукове, за тадашње прилике, богате приватне библиотеке казује да је после његове смрти 1864. само једна трећина његове, до тога времена у Бечу чуване библиотеке од 1.300 наслова, заједно с његовом заоставштином пренесена у Београд крајем XIX в. (49 драгоцених рукописа Вук је још за живота продао Пруској националној библиотеци у Берлину, у којој се и данас чувају, док је остатак библиотеке његов син Димитрије продао Академијиној библиотеци у Петрограду). Највећи број књига приспелих у Србију уништен је у пожару насталом приликом немачког бомбардовања 1941. Тако је захваљујући само случају преостала та мала збирка из Вукове библиотеке у **БСАНУ**. Од Караџићевих примедби на маргинама примерака те збирке свакако су најзначајније оне у *Српском рјечнику* из 1818, које садрже неколико стотина нових речи, као и оне у збирци народних песама, где се уз маргиналије налазе и многи подвучени пасуси. У **БСАНУ** од 1959. ![002_II_Citaonica-biblioteke-SANU.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-citaonica-biblioteke-sanu.jpg)чува се и Библиотека академика Милутина Миланковића. Радну собу с намештајем и књигама поклонила је Академији Миланковићева супруга Христина. Библиотека садржи 672 књиге са специјаном ретком научном литературом, пре свега из области климатологије и астрономије, али су се у њој нашла и дела из лепе књижевности и уметности. Најинтересантнији су радови и дела Милутина Миланковића, као и дела аутора који су користили и цитирали Миланковићеву теорију ледених доба. Посебну вредност те библиотеке представљају исписи на маргинама књига, и то не само у делима Милутина Миланковића, него и у многим другим издањима те библиотеке. Разне једначине, више прорачуна и коментара на посебним папирима приложени су у књигама. Од 1991. уместо класичне каталошке обраде примењује се аутоматска обрада каталошко-библиографских података. Електронска база података садржи око 172.000 записа обрађених публикација. Издавачка делатност Библиотеке појављује се у едицијама, у којима су публиковани: *Преглед издања Српске академије наука и уметности* (oд 1948); Љ. Никић, О. Момчиловић, *Библиографија часописа Страни преглед* (Бг 1989); Г. Жујовић, Г. Радојчић Костић, *Каталог фототеке САНУ 1841–1947* (Бг 1998); Л. Јелић, *Библиографија радова академика Дејана Медаковића* (Бг 2002); Г. Радојчић Костић, *Библиографија радова академика Николе Хајдина* (Бг 2004); Ј. Павковић, *Каталог Фототеке САНУ 1848–2000* (Бг 2005) и др. Управници Библиотеке били су Смиља Мишић, Ђуза Радовић, Иванка Јовичић, Миле Жегарац и Никша Стипчевић. ЛИТЕРАТУРА: *Годишњак СКА*, 1932; В. Недић, „Библиотека Вука Караџића", *Библиотекар*, 1956, 1–2; *Годишњак САН*, 1959, LXVI; *Споменица посвећена 130-годишњици живота и рада Библиотеке Српске академије наука и уметности*, Бг 1974; *Milutin Milanković 1879–1958: from his autobiography / with comments by his son, Vasko; and a preface by Andre Berger*, Kaltenberg-Lindau 1995; О. Момчиловић, „Библиотека академика Милутина Миланковића", у: *Изабрана дела Милутина Миланковића*, V, Бг 1997. Олгица Момчиловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКА ШАБАЧКА **БИБЛИОТЕКА ШАБАЧКА**, развила се на традицији Читалишта шабачког (1847–1869), Читаонице шабачке (1869–1914), Шабачке народне читаонице и књижнице (1928–1941) и Народне библиотеке „Жика Поповић" (1944–2002). Садашњи назив установљен је 2002. Међу оснивачима, утемељивачима и добротворима посебно се издвајају прота Јован Павловић, Милорад Поповић Шапчанин, професори Дамјан Маринковић, Љубомир Павловић и Жика Поповић, Михаило Дуњић, трговци Јоца Јовановић и Димитрије Главинић и добротворка Даница Грујић. У I светском рату изгорео је сав библиотечки фонд, а добар део књига и других публикација обновљених збирки уништен је или је нестао у II светском рату. Библиотека је била окружна и општинска, а од 1994. је матична за осам општина Мачванског округа. Осим редовне делатности, задужена је и за заштиту старе и ретке књиге. Истиче се и по неговању културно-уметничких програма, као и по издавачкој делатности базираној на објављивању каталога завичајних збирки. Признања: Октобарска награда Шапца, Награда „Милорад Панић Суреп" и Орден рада са црвеном заставом. ЛИТЕРАТУРА: Д. Аранитовић, *Библиотекарство у Шапцу и Подрињу: 1847–1997*, Шабац 1997; С. Бокун Ђинић, Н. Радовановић, В. Адамовић, *Од читалишта шабачког до Библиотеке шабачке: 160 година трајања*, Шабац 2007. Душица Грбић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКАР **БИБЛИОТЕКАР**, стручно гласило Библиотекарског друштва Србије за проучавање теорије и праксе библиотекарства, које излази у Београду од 1948. Поднаслови часописа пратили су промену назива стручног удружења: *Орган Друштва библиотекара НР Србије* (од бр. 1/1948), *Часопис Друштва библиотекара Србије* (од бр. 1–2/1972), *Часопис Друштва библиотекара СР Србије* (од бр. 1/1973), *Часопис Савеза библиотечких радника Србије* (од бр. 1–3/1977), *Часопис за теорију и праксу библиотекарства* (од бр. 1–6/1980), *Гласило Савеза библиотечких радника Србије* (од бр. 1--3/1982), *Часопис за теорију и праксу библиотекарства* (од бр. 1–3/1985). Прекид у излажењу трајао је 1998–2005. Излази четири пута годишње. Главни и одговорни уредници: Милица Б. Продановић (1948–1960), Нада Стевин Новак (1961–1966), Смиља Мишић (1966–1968), Ђуза Радовић (1968), Љубица Којић (1969–1971), Жарко Протић (1972–1974), Лазар Чурчић (1975), Бранислава Стајић (1975–1976), Радмила Перишић и Б. Стајић (1976), Лидија Суботин (1976–1979), Бранислава Пешаковић (1980–1982), Богомила Живковић (1983–1985), Владимир Јокановић (1986–1993), Силвија Ђурић (1994–1997), Александра Вранеш (од 2006). Доноси прилоге из области историје књиге, библиотека, музеја и архива, организације и пословања библиотека, каталогизације и класификације, референсне делатности, менаџмента и маркетинга библиотека и етике у библиотекарству. Запажен је и по својим предметним библиографијама, извештајним прегледима о раду Друштва и ванредним бројевима посвећеним јубиларним датумима српског библиотекарства. ЛИТЕРАТУРА: З. Радуловић, Д. Калођера Петровић, *Библиографија часописа Библиотекар (1948–1997)*, *Библиотекар*, 2006, 1–4; 2007, 1–2. Александра Вранеш \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКАРСКО ДРУШТВО СРБИЈЕ **БИБЛИОТЕКАРСКО ДРУШТВО СРБИЈЕ**, друштвена струковна организација, основана 1947. у Београду. Дан оснивања се од 1972. сматра Даном библиотекара у Србији. Организација је мењала називе: Друштво библиотекара НР Србије (1947), Друштво библиотекара Србије (1972), Друштво библиотекара СР Србије (1973), Савез библиотечких радника Србије (1977), Библиотекарско друштво Србије (1996). Од оснивања члан је Савеза друштава библиотекара Југославије и Међународне асоцијације библиотекарских удружења. Циљеви Друштва су: очување професионалне уникатности и препознатљивости; неговање различитости остварења циљева; континуирано образовање и дошколовање; залагање за интелектуалне слободе; развијање традиционалне и информационе писмености. Они се остварују истраживањем потреба чланова, публиковањем стручне литературе, нарочито часописа (*Библиотекар*, покренут 1948), осмишљавањем и одржавањем конференција и семинара, награђивањем за допринос у струци (награде „Стојан Новаковић", „Најбољи библиотекар" и „Запис") и повезивањем чланства. Друштво делује у оквиру пододбора, подружница, секција, комисија, радних група, реализујући пројекте који остављају значајaн траг у српској култури (проучавање и пописивање инкунабула; развијање међубиблиотечких веза у земљи и иностранству; подстицај за израду ретроспективне националне библиографије; организовање течајева за стручно усавршавање; подстицање оснивања сродних организација; установљење слободног приступа књигама; установљење централизоване каталогизације; подстицање успостављања библиотечких центара, израђивање завичајних библиографија и израда и предлагање стандарда за библиотеке). Друштво има комисије за: каталогизацију, класификацију, развијање корисничких сервиса, аутоматизацију библиотека и библиотечких портала, статусна и професионална питања, развијање читалачких интересовања, међународну сарадњу, издавачку делатност, евалуацију и награђивање, односе с јавношћу, развој научноистраживачког рада у библиотекарству, професионалну етику и промоцију интелектуалних слобода. Секције Друштва установљене су према типу библиотека. Друштво доприноси развоју научноистраживачког и практичног рада у области библиотекарства, документалистике, информатике и архивистике. ЛИТЕРАТУРА: *Библиотекар*, 2006, 1–4; 2007, 1–2. Александар Вранеш \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКАРСТВО **БИБЛИОТЕКАРСТВО**, наука која се бави проучавањем система знања о књизи и библиотекама: историјом књиге, развојем, организацијом и пословањем библиотека и информационог апарата у њима, системом каталога и класификација људског знања, библиографијама, чувањем, коришћењем и заштитом књига, читањем и читалачким интересовањима. Обим појма се мењао, односећи се у различитим периодима на свеукупност функционалних и структуралних односа везаних за књигу, библиотеку и читање (М. Шретингер), организацију књижних фондова (Ј. В. Григорјев, О. С. Чубарјан), каталогизацију (В. И. Собољшчиков), историју библиотечке делатности (Гетингенска школа, последња четвртина XIX в.), књижевну критику (Ф. Ајхлер), класификационе системе (М. Дјуи, Г. Блис), комуникационе процесе (Џ. Шера), систем библиотека, условљен потребама развоја националне привреде, науке и културе (Н. Крупскаја). Двадесетих година у окриљу **б.** развијала се документалистика; 40-их година утицај рачунарске технологије на развој библиотечког пословања води издвајању информатике као научне дисциплине; 50-их развој **б.** условљен је политичким утицајима; 70-их и 80-их година XX в. анализирају се контрадикције и концептуални хаос унутар **б.** (Шредер и Нитецки), а истовремено долази и до снажне интернационализације делатности. Осамдесете године XX в. третирају **б.** као социјалну епистемологију, откуда му је синониман и назив библиологија, односно библиотекологија. Стручне дисциплине које се из **б.** издвајају су: библиотекономија, библиотерапија, библиометрија, библиопедагогика, библиопсихологија, библиосоциологија. Изворни научни методи **б.** су библиографски и класификациони. Код српског народа **б.** је започето у Хиландару у време Св. Саве. Богаћено је у духовним светионицима средњег века при манастирима и црквама, на двору владарске куће Немањића и деспота Бранковића, у читалиштима и јавним библиотекама, захваљујући ентузијазму удружења грађана, националном просветитељском заносу и јасном законодавству XIX в., да би XX в. донео жељену демократизацију знања, нагло ширење свих типова библиотека. У првој половини XX в. аутори радова из области **б.** бавили су се јавним библиотекама (М. Илић Агапова, В. Царићевић). У другој половини века теоријски и стручни рад у тој области добио је пун замах. Теоретичари и истраживачи посветили су посебну пажњу историји рукописних и штампаних књига (И. Веселинов, А. Младеновић, Л. Чурчић), историји библиотека (Љ. Башовић, Љ. Дурковић Јакшић, Д. Ј. Мартиновић, Д. Стаматовић), библиографији (А. Вранеш, М. Живанов, В. Максимовић, Д. Панковић), каталогизацији и класификацији (Е. Верона, Е. Жуљевић, Е. Поповић), високошколским библиотекама (А. Вранеш), специјалним библиотекама (Б. Кнежевић), школским библиотекама (Б. Пешаковић, Р. Шуљагић) и савременим јавним библиотекама и читању (Ж. Вучковић, Г. Стокић). Школовање библиотекара на академском нивоу установљено је Наставним програмом и планом Филолошког факултета у Београду 1962, а започето је 1963. ЛИТЕРАТУРА: О. С. Чубарјан, *Обшчее библиотековедение*, Москва 1976; J. H. Shera, *An introduction to* *library science*, Hamden 1976; H. Kunze, *Grundzüge der Bibliothekslehre*, Leipzig 1977; Д. Уркхарт, *Начела библиотекарства*, Ријека 1986; Е. Л. Немировский, *Мир книги*, Москва 1986; W. Crawford, M. Gorman, *Future Libraries: Dreams, Madness and Reality*, Chicago 1995; М. Горман, *Наше непролазне вредности*, Бг 2007. Александар Вранеш \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКАРСТВО **БИБЛИОТЕКАРСТВО**, годишњак Друштва библиотекара БиХ. Излази у Сарајеву од 1955, првобитно под насловом *Билтен Друштва библиотекара и Народне библиотеке Народне Републике Босне и Херцеговине* (1955–1959, у двомесечним свескама). Уредница је била Радмила Беговић. Од 1960. часопис је излазио тромесечно као орган Друштва библиотекара (ур. Коста Грубачић), а од 1980. постао је годишњак (ур. Татјана Праштало, а од 1988. Ламија Хаџиосмановић). После прекида током грађанског рата 1991–1995 наставио је са излажењем 1997. објављивањем годишта 37–41 за период 1992--1996. Објављује радове о историји књиге и библиотека, библиотечкој техници и текућим проблемима, као и библиографије и приказе из библиотекарства – са циљем да буде ефикасан инструмент њеног унапређења. ЛИТЕРАТУРА: И. Стефановић, „Билтен Друштва библиотекара Босне и Херцеговине и Народне библиотеке НР БиХ", *Библиотекар*, 1955, 3–4; *Бибилотекарство*, Сар., 1960, 1; *Библиографија Југославије. Серијске публикације*, 1955–2002. Гордана Ђилас \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕКЕ **БИБЛИОТЕКЕ** (грч. biblioqhvkh: књижница), организоване збирке књига у јавном и приватном поседу, намењене читању и стваралачком раду. Служе за трајно чување написаног и штампаног знања, а трају колико и књиге. Прве праве **б.** настале су на просторима Месопотамије (збирке глинених плочица исписане клинастим писмом, најпознатија је Асурбанипалова **б.** из VII в. п.н.е. са око 22.000 плочица) и Египта (збирке папирусних свитака, најчувенија је била **б.** у Александрији, основана у III в. п.н.е. са око 700.000 свитака). Према типологији **б.** коју је дала Међународна федерација библиотекарских друштава и установа (IFLA) постоје: националне **б.**, друге значајне **б.** општег типа, **б.** на универзитетима, специјалне **б.**, народне **б.** и школске **б**. Знатно пре него што су почеле да настају српске књиге основана је Царска **б.** у Константинопољу (Цариград). Званично је постојала од 356 (оснивач цар Константин II, Констанције) и трајала до 1453. када су Турци освојили Цариград. Најраније српске државне и црквене организације следиле су Византију у свему, па и у библиотекарству. Збирке књига у Србији током средњег века носе печат византијско-српских културних прожимања. Издвајају се два типа средњовековних **б.**: приватне и манастирске. Првој групи припадају дворске **б.**, тј. збирке владара, властелина, касније имућних грађана, а другу групу чине збирке при црквама, манастирима и њиховим испосницама. Рани српски владари, жупани и краљеви имали су своје **б.**, које због премештања престоница нису биле велике као у западним земљама. Брат жупана Стефана Немање хумски кнез Мирослав и Стефанов најстарији син Вукан наручиоци су две најстарије српске сачуване књиге, *Мирослављевог* и *Вукановог јеванђеља* с краја XII в., а Вуканова браћа Стефан и Сава родоначелници су српске књижевности. И деспот Стефан Лазаревић, песник и градитељ Манасије и Београда, у духу хуманизма, по узору на Будим, поклањао је пажњу књигама и наручивао њихово преписивање и превођење, окупивши на свом двору поред домаћих учених људи и Бугаре Константина Филозофа и Григорија Цамблака. Деспот Ђурађ Бранковић имао је у Смедереву богату рукописну збирку, у којој се налазио и минијатурама богато украшени *Псалтир*, касније познат под називом *Минхенски псалтир*. Деспотови синови Гргур, Стефан и Лазар били су познати наручиоци књига, а Стефанова супруга Ангелина имала је своју **б.**, у којој је било и неколико књига Ђурђа Бранковића. Књиге се породично преносе, а о наследној владарској **б.**, коју је засновао деспот Ђурађ, сведоче и подаци да је у збирци архиепископа Максима, сина деспота Стефана и деспотице Ангелине, постојало и неколико књига Лазара Бранковића. У Аустрији су од почетка XVIII в. **б.** имали и српски племићи. Најзначајнија међу њима била је **б.** Поповића Текелије у Араду, а њен последњи власник Сава Текелија завештао је збирку Матици српској. Књаз Милош Обреновић куповао је књиге за своју личну **б.**, која је постала основ дворске **б**. Њу су допуњавали и кнез Александар Карађорђевић, а потом и његови наследници. Најстарија и најзначајнија српска средњовековна **б.** јесте **б.** манастира Хиландара на Светој Гори, који су основали Св. Сава и Св. Симеон крајем XII в. Сачувани писани споменици сведоче о постојању развијене писарске преписивачке традиције и књижног блага и у манастирима Студеница, Жича, Милешева, Грачаница, Високи Дечани, Манасија, Цетињски манастир, Савина, Св. Тројица код Пљеваља, Никољац, Пећки манастир, Рача и др. Од обнове Пећке патријаршије 1557. њена **б.** била је водећа. Значајно место од почетка XVI в. имале су и **б.** фрушкогорских манастира (Крушедол, Јазак, Гргетег, Хопово, Шишатовац, Беочин и др.). Манастирске **б.** покривају најшири простор српске књиге. На северу је **б.** манастира Лепавине (Хрватска), на западу је **б.** у манастиру Гомирју (Хрватска), на југозападу у Крки (Хрватска), на југу у Житомислићу (БиХ). Током XVIII в. у Аустрији су епископске столице пресељене из манастира у градове: Сремске Карловце, Нови Сад, Вршац, Темишвар, Будим, Арад, Пакрац, Карловац и другде. **Б.** у Сремским Карловцима настала је пресељењем **б.** Београдске митрополије 1737, када је и добила назив Митрополитска. Веома вредне српске црквене **б.** налазе се у Сентандреји, Загребу, Сарајеву, Бањалуци, на Цетињу и у Темишвару. **Б.** имају и српске црквене општине, а за најстарије од њих зна се по претплатама на књиге. За читање, учење и стваралачки рад најзначајније су јавне српске **б.**, од којих су прво настале школске, затим високошколске, националне, специјалне, друштвене и најзад градске и општинске. Националне су Народна библиотека Србије (1832) и Библиотека Матице српске (1826). Лазар Чурчић Међу црквеним **б.** најстарија је и најбогатија Патријаршијска **б.** у Београду. Њен зачетак чине књиге Пећке патријаршије, које је патријарх Арсеније III понео приликом Велике сеобе 1690. Збирка Патријаршијске **б.** пренета је 1737. у Сремске Карловце, а 1769. припале су јој **б.** свих епископа. Куповином књига и поклонима обогатио ју је митрополит Стефан Стратимировић. Данас садржи посебне целине: **б.** Захарије Орфелина (195 књига, са два неиздата његова рукописа), **б.** Илариона Руварца (1.852 публикације), Митрополијско-патријаршијску **б.** (7.650), **б.** патријарха Димитрија (2.312), **б.** Богословског училишта (6.242), **б.** Богословског друштва „Слога" (850), **б.** Богословије Св. Саве (18.522) и друге збирке. Укупно има 150.000 књига у 350.000 томова, 420 рукописних књига из периода XIII–XVIII в. и 587 годишта старих новина. Музеј СПЦ има **б.** са 10.462 штампане књиге, 613 рукописних књига из XIII–XVIII в., 159 србуља и 210 руских књига од пре XVIII в. Богословски факултет поседује **б.** с више од 20.000 књига у 120.000 томова, међу којима су посебне целине **б.** професора Д. Анастасијевића, Ј. Илића и Л. Мирковића. Богословије такође имају богате **б.**, од којих свака има више десетина хиљада публикација. Збирке манастира, цркава и црквених општина биле су богатије пре II светског рата. Међу њима се издваја Хиландар с једном од најбогатијих збирки словенских рукописа, свитака, кодекса на пергаменту и папиру, **б.** са 30.000 публикација на разним језицима. Поседује и архив са 430 докумената на српском, руском, бугарском, молдавском, грчком и турском језику. Све **б.** имају инвентаре и каталоге, али само је Патријаршијска на услузи свим корисницима. Радомир Милошевић ЛИТЕРАТУРА: А. Поповић, *Приручник из историје библиотека*, Бг 1958; Љ. Дурковић Јакшић, *Историја српских библиотека 1801–1850*, Бг 1963; Б. Ћирковић, „Библиотеке Српске православне цркве", у: *Српска православна црква 1920‒1970*, Бг 1971. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИБЛИОТЕЧКO-ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ СРБИЈЕ **БИБЛИОТЕЧКO-ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ СРБИЈЕ**, скуп функционално повезаних библиотека у Србији, које примењују јединствене стандарде и омогућују проток публикација и информација. Чине га: Народна библиотека Србије, Библиотека Матице српске, Народна и универзитетска библиотека „Иво Андрић" на Косову и Метохији, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић" у Београду, мрежа јавних и свих других типова библиотека и информационо-документационих центара (школске, високошколске, универзитетске и специјалне библиотеке). Основне функције библиотека као што су набавка, обрада, чување и коришћење публикација и пружање информационих услуга корисницима захтевају да библиотеке буду повезане и да размењују публикације и информације. Носилац развоја **БИСС** је НБС, која у остваривању општих интереса сарађује са БМС. Повезивањем преко рачунарског софтвера и интернета формирана је Виртуелна библиотека Србије, која реализује функције координиране набавке, узајамне каталогизације, размене информација и међубиблиотечке позајмице. Основу **БИСС** чини систем узајамне каталогизације у којем библиотеке кооперативно обављају функције прикупљања и обраде библиотечко-информационе грађе и извора тамо где се они први пут појаве и уносе податке у централни електронски каталог Републике Србије. Библиографско-каталошки описи публикација обавезног примерка највећим делом чине узајамни каталог, тј. централни електронски каталог Републике Србије, из којег се исписује текућа национална библиографија за све врсте библиотечко-информационе грађе и извора и годишња национална библиографија *Сербика*. За све кориснике узајамни каталог и локални каталози библиотека доступни су преко интернета. Систем узајамне каталогизације заснива се на стандардизованој обради библиотечко-информационе грађе и извора и јединственом уређењу електронске базе према националним и међународим стандардима. Систем узајамне каталогизације у Србији почео је да функционише 1989. као део југословенског пројекта Систем научних и технолошких информација Југославије (СНТИЈ). На јавном конкурсу Институту информацијских знаности из Марибора (ИЗУМ) поверена је израда програма, као и функције хоста и информационог сервиса. У систему узајамне каталогизације 1989–1992. радиле су БМС, НБС, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић" и Југословенски библиографски институт. На основу пројекта Виртуелна библиотека Србије у фебруару 2003. спајањем каталога тих библиотека оформљен је узајамни каталог са 1.332.383 записа. У Србији је тада поново профункционисала узајамна каталогизација. Код спајања каталога највећи допринос је базе БМС са 732.925 записа. Почетком 2011. у систему ради 125 библиотека, а узајамни каталог има 2.245.180 записа. Највећи електронски каталог у Србији има БМС, а у њему је на почетку 2011. било 1.150.000 записа. ЛИТЕРАТУРА: *Библиотекарство на крају века: зборник радова. \[Књ.\] 2*, Бг 1997; Н. Шокица, Ж Вучковић, „Десет година електронског каталога Библиотеке Матице српске", *ГБМС*, 1999; Р. Мићић, „Библиотечке информације електронског каталога", *ГБМС*, 2003; В. Стевановић, „Систем узајамне каталогизације у Србији", *ГНБС*, 2003, 1; Ж. Вучковић, А. Драпшин, Н. Шокица, „Умрежавање библиотека у Војводини", *Јавне библиотеке*, 2005, 2; С. Филипи Матутиновић, „Виртуелна библиотека Србије", *Култура*, 2010, 129. Новка Шокица Шуваковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИВО **БИВО** (*Bubalus bubalis*), врста говеда из потпородице Bovinae и породице Bovidae. Дивљи сродници живе у југоисточној Азији. У Србији је присутан једино домаћи **б**. Статистика бележи да је у Србији 1990, до када се износе подаци, било 21.000 **б**. Данас је њихов број у нашој земљи толико смањен, да су постали заштићена врста. Према попису из 1926. у северној Србији било је 6.806 **б.**, у јужној Србији 42.045, а у Војводини 1.184. Домаћи **б.** је касностасна и дуговечна животиња. Потпуно се развија са 4‒5 година, а просечан животни век му је 20‒25 година. Телесна тежина телета при рођењу је 30‒32 кг, а са годину дана постиже 250‒300 кг. Одрасле краве најчешће теже 500–550 кг, а бикови 600--700 кг. Биволице обично постижу полну зрелост са 30–33 месеца, а најчешће се паре у старости од три године. Бикови се могу користити у приплоду 10‒15 година старости, а један бик годишње може да оплоди 50 биволица. Бременитост биволица траје 300‒320 дана. Појава ближњења је ретка. Висина гребена код одраслих женки креће се 120–135 цм, обим груди 175–211 цм, дубина груди 68–78 цм, а обим цеванице 20‒26 цм. **Б.** се углавном хране кабастим хранивима, у периоду вегетације травом с паше, а током зиме кукурузовином и другом сувом кабастом храном. Концентрована хранива добијају само радне животиње у периоду тешких пољских радова. **Б.** се првенствено користи за рад. Споро и одмерено кретање, велики папци и флексибилни кичични зглобови омогућавају му да се лако креће по блату. Услед спорости развија мању снагу од коња, али је нешто бржи од волова, с којима је у погледу снаге једнак. Сматра се да пар **б.** у спрегу може без тешкоће да вуче терет 500–1.000 кг и да у погледу радног капацитета вреди као три вола. Млеко биволица садржи око 17,5% суве материје, око 7,7% масти, 4,9% протеина, 4,7% лактозе и 0,8% минералних материја. У испитивању у нашој земљи у тову 199–315 кг телесне масе просечан дневни прираст износио је 1.097 г. Код осам **б.**, закланих у израсту 18‒20 месеци, остварен је рандман меса од 51,09%. Због грубих и тврдих мишићних влакана месо **б.** је слабијег квалитета од говеђег јер је сувље, жилавије и тамније. Млеко и месо **б.**, карактеристичног мириса и укуса, углавном се користе код муслиманске популације. У Србији су **б.** данас најраспрострањенији у рејонима који се граниче с Црном Гором, Македонијом и Бугарском, а њихов број стално се смањује. ЛИТЕРАТУРА: Т. Чобић, „Origin, domestication and expansion of domestic buffalo (*Bubalus bubalis*) in Yugoslavia", *ЗМСПН*, 2000, 99. Тимотеј Чобић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИГА, Весна **БИГА, Весна**, књижевница (Загреб, 13. III 1948). У Загребу завршила Филозофски факултет. Почела објављивати 70-их година, убрзо уврштена у панораме младе хрватске и југословенске прозе. Рана проза јој је између фантастике и гротеске, у сликама отуђености и сувишности градског човјека, узалудног трагања за смислом и везом с другим човјеком. То ће се донекле поновити у роману *Из друге руке* (Зг 1983), гдје се љубавна прича одвија у писању њених актера. Послије распада Југославије теме су јој, везане за лично искуство, апатриди, бездомници, избјеглице (*Аутобусни људи*, Бг 2000). Период НАТО-агресије обухватила је дневничком прозом. Од средине 90-их година објавила више збирки поезије, такође везане за животно искуство, прожете подједнако симболизацијом и непосредним смислом. Изведено јој је више радио-драма. Превођена на словеначки, македонски, италијански, турски, руски, украјински, пољски, есперанто и уврштена у антологије хрватске прозе и поезије, те европске путописне приче. ДЕЛА: приповетке: *Опрезне бајке*, Зг 1981; *Слике из новог сјећања*, Зг 1987; *Душин врт*, Бг 1995; роман: *Власник смрти*, Ријека 1987; поезија: *Начин пјесме*, Бг 1996; *Видок кожа*, Зг 2005; *Сјенка на узици*, Зг 2009; дневнички записи: *Очекујући ноћног сокола: Београд, април–јун, 1999*, Бг 2001. ЛИТЕРАТУРА: С. Пековић, „Обнова бајке", пог. у: *Душин врт*, Бг 1995; Б. Стојановић Пантовић, „Душин врт", *Pro Femina*, 1996, 7. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИГА, Петар **БИГА, Петар**, генерал, командант 1848–1849 (Бијело Поље, Лика, 1811 – Нови Сад, 1. I 1879). Војничку каријеру започео као кадет и писар у Штабу Петроварадинске регименте у Митровици. Први официрски чин стекао 1833, као изразито способан, савестан и поуздан војник у II батаљону поменуте регименте, над којом је преузео команду после одбијања граничара да иду на италијанско ратиште јуна/јула 1848. Кад се његов батаљон вратио из Загреба у Митровицу и кад је збачен командант регименте, пуковник Данило Растић, **Б.** се ставио на располагање Главном народном одбору у Карловцима, који га је именовао за народног капетана и упутио у Сентомаш (Србобран) уочи напада царско-мађарског команданта генерала Бехтолда на тај положај. Пошто је начинио добар распоред војске и показао највећу личну храброст, успео је да одбије напад вишеструко бројнијег непријатеља приморавши га на повлачење. То му је успело и приликом другог напада на Србобран, који је 21. септембра водио лично министар мађарске владе, генерал Лазар Месарош, с вишеструко бројнијом војском. На положају команданта Србобрана дочекао је долазак војводе Стевана Шупљикца, који га је новембра 1848. на челу II батаљона позвао у Карловце, угрожене од мађарске војске с Петроварадинске тврђаве. Тако је постао заповедник војске која је из Карловаца, Каменице и Буковца, с истуреним положајима на брду Везирцу, требало да држи у блокади и спречи продор њене посаде дубље у Срем. Крајем децембра учествовао је у борбама око Каменице, а са Димитријем Орељом у сламању отпора Шокаца и мађарона у Голубинцима. Као командант Карловаца држао се неутрално у сукобу између патријарха Рајачића и Ђорђа Стратимировића јануара 1849. У пролеће исте године за ратне заслуге добио је чин народног мајора. Због нарушеног здравља отишао је у пензију, а кад се опоравио, реактивирао се и служио у Ђурђевачкој граничарској регименти (1851‒1856), из које је премештен у Српско-банатску, а затим и у Немачко-банатску регименту у Панчеву. Ту је као потпуковник дочекао рат у Италији 1866. С три батаљона своје регименте учествовао је у одсудној бици код Монгабије, у којој се посебно истакао и ускоро добио генералски чин и команду бригаде у Брну. Пошто му се болест повратила, 1867. поново је отишао у пензију и преселио се у Нови Сад, у којем је остао до краја живота. За заслуге у току 1848/49. одликован је Царским Леополдовим орденом, а због држања у бици код Монгабије добио је ранг аустријског витеза с предикатом „од Монгабије". За почасног грађанина прогласили су га Карловци и Панчево. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Стефановић Виловски, „Биографија ђенерала Петра Биге", *Српска зора*, 1878, 10; А. Гавриловић, *Знаменити Срби XIX века*, II, Зг 1902; Ј. Игњатовић, *Рапсодије из прошлог српског живота*, Н. Сад 1953; А. Ђукић, *Шајкашки батаљон*, II, Н. Сад 1975; С. Капер, *Српски покрет у Јужној Угарској*, Бг‒Ваљево 1996; С. Гавриловић, *Срем пре и у току Српског народног покрета 1848‒1849*, Бг‒Ваљево 1997; Н. Голубски, *Успомене из Народног покрета 1848. и 1849. године*, Ср. Карловци 1998. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИГА, Софија **БИГА, Софија**, лекар, офталмолог, универзитетски професор (Београд, 18. XII 1924 ‒ Београд, 2. I 2005). Основне студије (1952) и специјализацију из офталмологије (1955) завршила на Медицинском факултету у Београду. Хабилитована радом о амблиопији као терапијском проблему (1964), а докторирала тезом о атипичном бинокуларном виду (1981). Прошла кроз сва наставна звања до звања редовног професора 1982. Професор офталмологије и на Дефектолошком факултету и Вишој дефектолошкој школи. Усавршавала се у Нанту, Паризу и Лиону (Француска), Бриселу (Белгија) и Ст. Галену (Швајцарска). Бавила се разрокошћу (страбизмом), а ту област офталмологије засновала и развијала код нас. Године 1961. основала кабинетплеоптику и ортооптику. Школовала већи број страболога бивше СФРЈ и одговарајући средњи медицински кадар. Коаутор је уџбеника *Офталмологија* (Бг–Зг 1979). Рецензент радова за часописе *Српски архив за целокупно лекарство*, *Југословенски офталмолошки архив* и *Acta Ophthalmologica Iugoslavica*. Члан СЛД, Удружења офталмолога Југославије, Офталмолошке секције Балканске уније лекара и Француског офталмолошког друштва. После пензионисања две године била професор Офталмологије и начелник Очне клинике Мед. ф. у Приштини. ИЗВОРИ: Билтени Универзитета у Београду, 392/63, 871/70, 1087/73, 2016/82. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006. Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИГАМИЈА **БИГАМИЈА** (лат. *bis*: двапут, грч. gamei'n: женити се), брак с две жене. Прве вести о **б.** код Срба јављају се 1720. и потичу из Темишварског Баната. Касније се помиње и у другим крајевима на српском етничком простору, највише код Срба у Аустријском царству, на простору данашње Војводине, Славоније и северне Србије, која је почетком XVIII в. била под аустријском влашћу. По схватању српске традиционалне народне културе **б.** је била дозвољена у случају када је жена нероткиња, када рађа само женску децу и уколико није способна за рад. У поменутим случајевима, по обичајном народном праву, муж је могао имати две жене, посебно уколико с првом женом није имао деце, која су у патријархалном друштву сврха брака. Из тих разлога се дешавало да супруга, на сопствену иницијативу, доведе мужу другу жену, а она, у новим условима живота у новонасталој заједници, преузима улогу свекрве, односно посестриме. По позитивном законодавству **б.** код нас није дозвољена, те повлачи законску одговорност. У том случају се налаже поништење касније закљученог брака осим ако први брак, пре поништења другог, у међувремену законски не престане. ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, *Наш народни живот*, II, Бг 1930; М. Барјактаровић, „Случајеви двоженства код Црногораца", у: *Зборник Етнографског музеја у Београду 1901–1951*, Бг 1953. Петар Влаховић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИГЗ → ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА **БИГЗ** → **ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА** # БИГОРСКИ МАНАСТИР **![001_II_Bigorski-manastir.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bigorski-manastir.jpg)БИГОРСКИ МАНАСТИР**, с храмом Св. Јована Крститеља, смештен је на левој обали Радике, код села Ростуше североисточно од Дебра. Налази се на простору српског племена Мијака, поред испосничке пећине с црквицом. Традиција га везује за X‒XI в. и зетског краља Јована Владимира. Ипак, његово оснивање треба довести у везу са деловањем исихаста, који су овде основали многе ћелије. У XVI в. у њему су се преписивале књиге, али је крајем истог века опустео. Јеромонах Иларион га је обновио 1743, купивши њиве и винограде и подигавши неколико ћелија. Мали храм срушен је 1795, а 1800. саграђен је већи, захваљујући помоћи дебарских занатлија. Храм има основу слободног крста у унутрашњости, с великом куполом изнад брода и малом куполом над западним травејем. Живописали су га елбасански и корчански сликари. Иконостас су 1835. резбарили Рекалије, Мијаци из оближњег Галичника, а осликали зографи Михаило и његов син Данило из Епира. Иконе иконостаса и целивајуће иконе високим уметничким квалитетом спадају у најбоље иконе XIX в. на Балкану. Храму је једно звоно даривао кнез Милош, а два звона кнез Александар Карађорђевић. Бугарски егзархисти избрисали су 1906. сигнатуре српских владара и над главом кнеза Лазара урезали „Борис болгарски", а над Дечанским „Шишман болгарски". Манастирски комплекс конзервисан је као значајан споменик српске културе. ЛИТЕРАТУРА: Ч. Марјановић, *Манастир Светог Јована Бигорског*, Бг 1924; В. Р. Петковић, *Стари српски споменици у Јужној Србији*, Бг 1924. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИГРЕНИЦА **БИГРЕНИЦА**, село на северозападној падини планине Кучај, 14 км североисточно од Ћуприје (општинско средиште). Налази се између путева Ћуприја–Ресавица и Ћуприја–Деспотовац. Кроз атар протиче Зубровска река. Село је дисперзивног типа и простире се на великој површини на 220–740 м н.в. Чини га шест заселака. Становништво је пореклом из Тимочке крајине и Понишавља. Године 1884. имало је 127 кућа са 885 душа, а 1921. 376 домова са 2.057 житеља. Године 2002. у **Б.** је живело 979 становника, од којих 69,2% Влаха и 22% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, здравствена станица и пошта. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИДЕРМАЈЕР **БИДЕРМАЈЕР** (нем. *Biedermeier*), духовна атмосфера и стилски израз карактеристичан за период Метерниховог апсолутизма 1815–1848. у Хабзбуршкој монархији. У књижевностима народа који су припадали хабзбуршком царству и били под утицајем Беча (део Срба у Монархији, Хрвати и др.) манифестовао се различитим интензитетом. Најчешће се не узима као посебна епоха, али се пише о бидермајерском комплексу на равни стилистичких и композиционих елемената или о његовим парцијалним манифестацијама. Д. Живковић дефинише српски **б.** као стилску тенденцију која је опстојавала и у романтизму и у реализму, а у Ј. С. Поповићу нашла свог најталентованијег представника. Бидермајeрске црте препознате су и код Стеријиних савременика (Н. Боројевића, В. Живковића, Ј. Суботића), те Б. Радичевића (епиграми, *Безимена*), Љ. Ненадовића, до Змаја и других писаца на граници епоха (Ј. Игњатовић, М. Поповић Шапчанин, К. Трифковић). У књижевности означава симбиозу старије и новије традиције, хибридну поетику засновану на укрштању класицистичких идеала, романтичарске чежње и реалистичких описа средине и ликова. Одлике **б.** су популарност интимних тема, тражење заклона у породичном кругу, квиетизам и конзервативизам, игнорисање романтичарског ирационализма и реалистичког друштвеног ангажмана. Књижевне врсте погодне за тематизацију интимног су мемоари, аутобиографије, писма и дневници, а популарне су и кратке форме: приповетка (у стиху), лирска песма, балада, путни фељтон, епиграм, писмо, новинска козерија, бајка. Актуелна је и сатира усмерена на општељудске мане, а не на друштвено-класне супротности. Теме хуморески, козерија и сатира су „женидбе и удадбе", удварања, опонашање отменог друштва, лажна ученост, особењаштво, пијанство, помодарство, картање, надрилекарство итд. Избор јунака („сироче живота", бездушна мати/отац и паћеница кћи/син, добри и неваљали брат, вереник/вереница, пропалица), типизирана стања (жалост, чедност, храброст, верност), схематизирани заплети (прерушавања, преваре), једноставне синтаксичке конструкције (доминација презента) откривају окренутост традицији пикарског романа, забавне и тривијалне литературе. Бидермајерске тенденције препознају се у приближавању књижевности животу – продору публицистике, немарности према форми, заступљености колоквијалног језика. Породични листови и забавници били су пуни „бидермајерске врсте шегачења", лаких забавних текстова, шаљивих етимологија или стихованих „проба пера" („стрижице", „сваштице", „дикице" Ј. Ј. Змаја). Пародирају се витешки епови, барокни романи, класицистичке оде, сентименталистичка поетика, морализаторски списи (Ј. Стерија Поповић, *Роман без романа*, *Милобруке*; Ј. Ј. Змај, *Ода мојој чутури*). Бидермајерски реализам је 70-их година XIX в. смењен другим типом реалистичких текстова који су се ослањали на фолклорну традицију и модерну европску књижевност. Драгана Вукићевић ![001_II_DANIL_portret-supruge.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-danil-portret-supruge.jpg)У области ликовне и примењене уметности **б.** је карактерисало повлачење у заштитнички мир породичног и пословног окружења. У камерном свету малих ствари и животне интиме било је највише места за уметност прихватљивих минијатурних облика, намењених ентеријеру грађанског дома, због чега није изразитије заступљен у архитектури и скулптури. Стамбене просторе испуњавали су практични комади лако покретљивог покућства прилагодљивог променама. Зидови су најчешће прекривани тапетама светлих боја истих мотива (пруге, цветови) с пресвлакама намештаја којем су тон давали контрасти махагонијевог фурнира и влакана јавора. Све је било подређено тежњи за постизањем удобности уз функционалност предмета савршене занатске обраде. Скулптура је била сведена на пластичку обраду црквеног мобилијара, орнаменталних мотива литургичке симболографије, извођених најчешће у дрвету, гипсу и металу. Поред бројних појединаца и породица (Јанићи из Арада), који су радили у дрвету, издваја се Димитрије Петровић, први српски академски вајар школован у Бечу, с пројектом иконостаса за нову Саборну цркву у Београду. На религиозним сликама уочава се сентиментализам бечких назарена, заснован на бидермајерском класицизму и натурализму (иконе Димитрија Аврамовића у београдском Саборном храму; иконостаси Павла Симића и Николе Алексића). ![002_II_IVANOVIC_Korpa-s-grozdjem.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-ivanovic-korpa-s-grozdjem.jpg)Култно место у српској уметности грађанске епохе заузимали су портрети малих формата. Академија за ликовне уметности у Бечу имала је пресудан утицај у образовању српских сликара, мада за главног представника **б.** – Константина Данила – то школовање није утврђено. Он је у портретима досегао све захтеве бидермајерске слике, ![003_II_POPOVIC_Dete-sa-jagnjetom.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-popovic-dete-sa-jagnjetom.jpg)посебно у префињеном колориту и карактеризацији ликова. Портретску вештину показивали су и Павел Ђурковић и Арса Теодоровић, наставили Јован Поповић, Урош Кнежевић, Живко Петровић, Јефтимије Поповић, радећи и у Кнежевини Србији и у Аустрији. Напустивши Беч, Катарина Ивановић постаје први српски студент Академије у Минхену, с разноврсним опусом портрета, мртвих природа и жанр-сцена. Литограф Анастас Јовановић доприноси популаризацији значајних историјских личности и догађаја, сажетих у *Споменицима србским*. Њихово излажење било је прекинуто због недовољно развијене предромантичарске свести српског грађанства. Заступљеност националних мотива била је спорадична и у сликарству: Павле Симић започиње циклус епа о Буни на дахије, изворно забележивши на слици *Проглашење српске Војводине у Сремским Карловцима*, а Јован Исајловић Млађи *Кнеза Милана на одру*. Миодраг Јовановић ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, *Класицизам код Срба 1790–1848*, Бг 1965; Д. Медаковић, *Српска уметност у XIX веку*, Бг 1981; Н. Кусовац, *Српско бидермајерско сликарство*, Осијек 1984; М. Јовановић, *Међу јавом и мед сном. Српско сликарство 1830‒1870*, Бг 1992; Д. Живковић, *Европски оквири српске књижевности*, I–II, Бг 1994; З. Константиновић, „Компаратистичке рефлексије на тему бидермајер", *ЗМСKJ*, 1994, 42, 1–3. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЗАМАЦ **БИЗАМАЦ** (*Ondatra zibethicus*), глодар (Rodentia) који припада волухарицамa (потпородица Arvicoline). Код нас се погрешно одомаћио назив бизамски пацов. Тело је покривено густим, квалитетним крзном сивобраон боје. Дужина тела са главом износи 20–25 цм, док маса тела варира 600–1.200 г. Реп му је дугачак 19–28 цм и бочно је спљоштен. На задњим стопалима има пловне кожице. **Б.** је северноамеричка врста која је у Европу донесена – од свега неколико примерака пуштених 1903. у околини места Добриш (Чешка), за неколико деценија проширио се скоро по читавом европском континенту. Код нас је први пут регистрован почетком 30-их година XX в. Данас је присутан на већем делу територије Србије. У читавој Европи има статус инвазивне врсте. Насељава све врсте слатководних екосистема као и приобалне брактичке воде. Јазбине копа у обали. То је и разлог због којег се сматра штетним, јер копањем јазбина у насипима и земљаним бранама нарушава њихову стабилност и непропустљивост за воду. Претежно се храни зељастим биљкама, а спорадично рибом и шкољкама. Сезона парења је од раног пролећа до јесени. Коти се више пута (1–3) годишње, просечно до 5 младунаца, који су већ после неколико дана способни да пливају. О младима брине само женка. У природи живе максимално до три, у заробљеништву до 10 година. ЛИТЕРАТУРА: И. Савић, „Ток распрострањења ондатре (*Ondatra zibethica* L.) у Југославији", *Архив биолошких наука*, 1960, 12, 3–4; F. Zachos и др., „Geographically large-scale genetic monomorphism in a highly successful introduced species: the case of the muskrat (*Ondatra zibethicus*) in Europe", *Mamalian Biology*, 2007, 72. Душко Ћировић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЗАНТИ **БИЗАНТИ** (Bisanti/Besanti/Basanti), угледна племићка породица у Котору. У првој половини XIV в. називају се и Ђуфекти (Çuffekti, Cuffecti). Неки од њих успешно су се бавили трговачким пословима у средњем веку. Истакли су се у посредничкој трговини између Србије и Венеције у 20-им и 30-им годинама XIV в. Из Србије су извозили метале (сребро и бакар) и восак, испоручивали их Млечанима за дугове, за другу робу (со и тканине), а врло ретко су примали исплату у новцу. Међу онима који су се бавили посредничком трговином били су браћа Никола и Петар, те Петров син Матија. Никола је био и познати бродовласник у првој половини XIV в. Учествовали су у градској управи (судије и аудитори). Били су кредитори которске општине, цариници и градски благајници. Помињу се и као патрони и баштиници цркавa у Котору (Св. Луке, Св. Маријe од Ријеке). Kоторска општина зависила је у економском и друштвеном погледу од својих богатих грађана, пре свега оних из редова патрицијата. Тако је крајем септембра 1333. которска општина заложила своју царинарницу за позајмљени новац у износу од 1.100 перпера од Нала Сергија **Б.** и његових компањона трговаца из Котора уз 15% камате до потпуног намирења дуга. Овде се први пут говори отворено о камати у Котору. Један од двојице градских благајника био је Василије **Б.** у другој половини 1436. Он и још један которски благајник договорили су се 1436. с двојицом златара из Котора да кују сребрни новац у граду. Чланови породице **Б.** учествовали су у управи града и у каснијим вековима. Тако су Ђорђе и Маријан **Б.** (XVI в.) били више пута бирани за градске судије и аудиторе (1523–1565). У то време били су и чланови Малог вијећа и Вијећа умољених у Котору. Били су и познати хуманистички песници. Многи чланови породице **Б.** истакли су се као трговци, књижевници (Ђорђе, Лука, Маријан, Гргур), поморци (Јероним), војници (Марин), правници (Павле), прелати и др. Међутим, из породице **Б.** било је највише познатих свештеника. Спомињу се већ у XI в. као бискупи и надбискупи у јужној Италији (Бари, Трани). Неки од њих (Трифун, Лука и Павле) били су которски бискупи у XVI в. Као и остале познате патрицијске породице у Котору и **Б.** су имали свој грб. О богатству и угледу **Б.** сведочи остатак њихове палате у Котору с краја XV в. Врата палате убрајају се у најлепше споменике цветне готике и међу најлепша врата палата (готичко-ренесансног стила) на источној обали Јадрана. Над равним чврстим довратницима су рељефне полуглавице на којима се међу коврџастим лишћем пропињу лавови, од којих предњи носе власников грб, а задњи кацигу, симбол ратништва. Линета уоквирена у правоугаони венац исплетен од ловоровог и храстовог лишћа и винове лозе, на којој виси понеки грозд што га кљују птице. Зато их Которанин опат Тимотеј Ћизила хвали у XVII в. и каже да је портал палате **Б.** достојан владарског дома. ИЗВОР: A. Maјер (ур.), *Которски споменици*, I–II, Зг 1951, 1981. ЛИТЕРАТУРА: Ц. Фисковић, „O умјетничким споменицима града Котора", Д. Медаковић, „О ретким писаним и штампаним књигама на подручју Боке которске", *Споменик САНУ*, 1953, CIII; Р. Ковијанић, И. Стјепчевић, *Културни живот старога Котора (XIV–XVIII вијек)* I–II, Цт 1957; Ј. Ј. Мартиновић, „Прилози проучавању генеалогије и хералдике знаменитијих властеоских родова у Котору прве половине XIV вијека", *Годишњак Поморског музеја у Котору*, 1964, XII; *Историја Црне Горе*, 2/2, Тг 1970; Р. Ковијанић, *Которски медаљони*, Бг 1976; Ј. Мартиновић, *Сто которских драгуља*, Ријека Црнојевића 1995; С. Ћирковић, Парница о цркви Светог Луке у Котору, Научни скуп Црква Светог Луке кроз вјекове, Котор 1997; Л. Блехова Челебић, *Хришћанство у Боки 1200–1500. Которски дистрикт*, Пг 2006. Марица Маловић Ђукић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЗАНТИ, Ђорђе **БИЗАНТИ, Ђорђе** (Bizantio, Georgio), песник (Котор, око 1490 – Котор, пре 1565). Пореклом из старе племићке породице која је учествовала у важним историјским догађајима у прошлости. Хуманистичку школу завршио у Котору, а студије права у Падови. Обављао одговорне дужности у комуни, углавном правне (адвокат, судија, судија-арбитар, правни заступник) и био члан Великог, Малог и Већа умољених. Кратко време био канцелар у Хвару. Пошто није успео да добије место у Задру, вратио се у Котор. Писао поезију на италијанском језику и сврстава се међу најстарије которске петраркисте. Објавио омањи петраркистички канцонијер, збирку љубавних песама (*Rime amorose di Georgio Bizantio Catharense*, Венеција 1532), у највећем броју сонета, затим мадригала и канцона. Неколико песама је религиозног карактера. У збирку унео и две песме на латинском језику, једну своју (ottava rima) и једну елегију пријатеља Љ. Понтана, коју је пропратио уводом на латинском језику. Припадао је петраркистичкој струји бембизма. Био је у пријатељству с најзначајнијим которским ренесансним песником Љ. Пасквалићем, који га је славио у два сонета, објављена под заједничким насловом *A. M. Georgio Bizantio* (*Rime volgare*, 1549). У њима је величао његову ученост и поезију која му је била узор; посветио му је и латинску песму о Котору *Ascrivium* (*Carmina*, 1551). Бизантијева збирка била је готово непозната све до средине XX в., када ју је пронашао и поново објавио Ђ. Прага („Le rime amorose di Giorgio Bisanti da Cattaro", *Archivio storico per la Dalmazia*, 1939, XXVII). У преводу М. Зоговић и С. Калезића *Љубавне песме* **Б.** објављене су заједно с песмама Љ. Пасквалића и И. Б. Болице (*Изабрана поезија*, Цт 1996). ЛИТЕРАТУРА: Š. Ljubić, *Dizionario biografico degli uomini illustri della Dalmazia*, Beč 1856; Ђ. Керблер, „Талијанско пјесништво у Далмацији 16. вијека, напосе у Котору и у Дубровнику", *Рад ЈАЗУ*, 1916, 212; Р. Ковијанић, „Которски пјесници-хуманисти (по подацима из которског архива)", *Стварање*, Tг, 1953, 1/2; J. Торбарина, „Наш прилог европском хуманизму", *Форум*, 1974, XXVII; Р. Ротковић, „Петраркиста Ђорђе Бизанти Которанин", *Стварање*, Tг, 1977, 4; М. Пантић, *Књижевност на тлу Црне Горе и Боке которске*, Бг 1990. Злата Бојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЗАНТИ, Трифун **БИЗАНТИ, Трифун**, песник, хуманиста (Котор, друга половина XV в. – ?, пре 1530). Пореклом из значајне властеоске породице и савременик рођака, которског бискупа истога имена. После завршене гимназије у Котору био на студијама у Венецији. Постао доктор црквеног и цивилног права, филозофије и теологије. Као угледан грециста и латиниста предавао на италијанским универзитетима и био предлаган за професорску комисију у Ређо Емилији (1503). Писао поезију на латинском језику (епистоле, епиграме). Кретао се у кругу венецијанских хуманиста, о чему сведоче пригодне песме на латинском језику, које су једни другима посвећивали и које су објављене у разним збиркама (нпр.: D. Palladii Sorani, *Epigrammaton libelli... Ad Triphonem Bizantium*, Венеција 1620). Блиски пријатељ био му је Лодовико Ариосто. Бизантијев крај живота (умро је обузет манијом мизантропије) описао је Џ. Валеријано у зборнику *О несрећи писаца*. Већина његових песама налази се у рукописима, а основне податке о њему садржи рукописни *Repertorio biobibliografico...* Ђ. Праге (Венеција). ЛИТЕРАТУРА: E. di Carlo, „Dei due Trifoni della famiglia Bisanati di Cattaro (Sec.XVI)", *Archivio storico per la Dalmazia*, 1933, XV; Š. Jurić, *Iugoslavie scriptores latini recentioris aetatis*, Зг 1971; М. Пантић, *Књижевност на тлу Црне Горе и Боке которске*, Бг 1990. Злата Бојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЗЕРТА **![001_II_Spomen-paviljon-Bizerta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-spomen-paviljon-bizerta.jpg)БИЗЕРТА** (Bizerte), најсевернији град и лука Африке на обали Средоземног мора, у Тунису. Био је јака војна база француске морнарице 1881‒1963. За време I светског рата, после повлачења преко Албаније почетком 1916, у **Б.** је пребачено око 10.000 српских бораца. До 1918. тамо је радила болница за српске рањенике и Пешадијска подофицирска школа из Скопља, која је до краја рата упутила на фронт 400 подофицира. Године 1917. образован је и Курс за резервне официре. Уз француску помоћ у **Б.** је радила штампарија српских војних инвалида, која је издавала лист *Напред* (1916–1918). У српском војном логору Лалуаз основано је позориште априла 1917. У **Б.** и оближњем граду Мензел Бургиби постоје два српска војничка гробља из I светског рата, на којима је сахрањено око 2.500 људи умрлих у тамошњим болницама. ЛИТЕРАТУРА: Е. Белић, *Уздаси из туђине. Слике из живота наших људи у Бизерти*, Н. Сад 1921; *Трновит пут Србије 1914–1918*, Бг 1974; *Меморијали ослободилачких ратова Србије*, I, Бг 2006. Милош Јагодић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЗЕТИЋ, Борис **БИЗЕТИЋ, Борис**, композитор, певач, телевизијски аутор (Београд, 28. XI 1950). На естрадној сцени се појавио 70-их година прошлог века када су његови синглови *Како да ти кажем* (1972), *Кажи* (1973), *Љубави младости моје* (1975) и *Тамара* (1976) постигли значајне тираже и популарност. Као аутор песама сарађивао с бројним извођачима забавне и народне музике (Ђорђе Марјановић, Драган Стојнић, Аница Зубовић, Љиљана Петровић, Ханка Палдум, ансамбл *Тамбурица 5*, Изворинка Милошевић и др.). Највећу популарност оствариле су песме компоноване за Микија Јевремовића (*Ако једном видиш Марију*, *С ким си сада кад је тужно време* и *Нарциси плачу љубави*) и Радета Вучковића (*Тако је плакала Исидора*) 1971. У периоду 1977–1991. компонује за своју поп-фолк групу *Рокери с Мораву* која је била специфична по свом визуелном имиџу (шумадијска ношња с малограђанским детаљима) и песмама у којима се духовито критикује провинцијализам (шумадијски говор са шатровачким и „посрбљеним" енглеским терминима). Као најтиражнија група из Србије, свог првог Оскара популарности добили су 1982. Група је прекинула рад 1991, али су **Б.** и Звонко Миленковић 2007. издали нови албум *Пројекат*. Почетком 90-их **Б.** почиње свој рад на телевизији као аутор и водитељ телевизијских емисија и глумац у хумористичким шоу-програмима (Фолк лига, Бебевизија, ББ шоу итд.) за које је добио Оскар популарности (1995, 1996). Аутор је музике за 12 играних филмова, од којих су познатији *Тесна кожа* (режија Милан Живковић), *Бомбаши* (р. Предраг Голубовић) и *Партизани* (р. Столе Јанковић). ЛИТЕРАТУРА: П. Луковић, *Боља прошлост – Призори из музичког живота Југославије 1940–1989*, Бг 1989; T. Панчић, „Поетика геџованлука", *Време*, 762, 11. VIII 2005. Ивана Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЗЈАК, Лидија **БИЗЈАК, Лидија**, пијанисткиња (Београд, 2. VIII 1976). Школовање започето у Београду наставила на Високом националном конзерваторијуму у Паризу, где је дипломирала и завршила последипломске студије у класи Ж. Рувијеа. Усавршавала се код М. Пераје, Л. Флајшера, Ф. Радоша и А. Чиколинија. Лауреат је Међународног конкурса у Даблину и носилац титуле *Звезде у успону* (2000), која јој је донела наступе у престижним дворанама Њујорка, Лондона, Беча и Амстердама. Њена поуздана техника, блистави тон, изнијансирани сензибилитет, динамична тежња ка продубљивању и унапређивању односа према тексту, смисао за осветљавање лирских детаља у оквиру монументалних драматичних целина, сигуран уметнички укус и аутокритички став, најбоље долазе до изражаја у сложеним делима романтичара. За први солистички компакт диск са сонатама Шуберта и Шумана, у издању куће „Lyrinx", 2006. добила је значајно признање француског часописа *Diapason* као откриће године. Ана Котевска \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЗЈАК, Мирослав Мирко **БИЗЈАК, Мирослав Мирко**, инжењер рударства (Прибишје, Словенија, 3. I 1920 ‒ Велење, 14. IV 1999). Студије рударства, уписане 1938. на Техничком факултету у Љубљани, прекинуо је због рата. Био је ухапшен 1942. и одведен у логор Гонарс у Италији. Народноослободилачком покрету придружио се крајем 1943. Студије рударства завршио 1947. на Рударском факултету у Моравској Острави (Чехословачка). После II светског рата дао је значајан допринос обнављању и развоју Рударског басена „Бор". Радио је на оперативним и руководним задацима, био управник јаме и површинског копа Рудника бакра „Бор" (1947–1951) и управник и директор Рудника пирита „Мајданпек" (1951–1954). Као директор руководио је изградњом Рудника бакра „Мајданпек" од 1954. до пуштања у рад 1961. Допринео је спајању рудника бакра „Мајданпек" и „Бор" у Рударски басен „Бор", на чијем је челу као први директор био од 1961. За секретара екстрактивне индустрије Савезне привредне коморе Југославије именован је 1965, а од 1969. руководио је представништвом Коморе у Белгији. Од 1974. до пензионисања 1983. радио је као директор и саветник у Рударско-енергетском комбинату „Велење". ЛИТЕРАТУРА: П. Јовановић, *Рударски инжењери Србије у 19. и 20. веку*, Бг 2004. С.лободан Вујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЗЈАК, Ренато **БИЗЈАК, Ренато**, инжењер рударства, универзитетски професор (Земун, 8. VI 1944). Дипломирао (1971), магистрирао (1982) и докторирао (1995) на Рударско-геолошком факултету у Београду, на којем држи наставу из предмета Технологија бушења с пројектовањем и Истражно бушење. Инжењерску каријеру започео 1971. у „Нафтагасу", Нови Сад, где је радио као шеф радилишта на бушотинама великих дубина, главни инжењер за технологију бушења, технички директор сектора „Бушење", заменик директора „НИС-Нафтагаса" и координатор за техничке послове са иностранством. Руководио радовима на нафтним и гасним бушотинама и ван земље, у Казахстану, Јордану, Алжиру, Азербејџану и Туркменији. Врхунске инжењерске и научно-истраживачке резултате остварио у области пројектовања, извођења, развоја нових и унапређења постојећих технологија бушења дубоких нафтних, гасних и геотермалних бушотина. Аутор је књига *Контрола дотока лежишних флуида у бушотину* (Н. Сад 1997), *Теоријски аспекти и примена истражно-експлоатационог бушења* (Н. Сад 2002), *Технологија Бушења са пројектовањем* (Н. Сад 2004). Руководио или учествовао у изради преко 50 пројеката и студија за потребе нафтне индустрије. Дописни је члан Академије инжењерских наука Србије. ИЗВОР: Архива Рударско-геолошког факултета у Београду. С.лободан Вујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЗЈАК, Сања **БИЗЈАК, Сања**, пијанисткиња (Београд, 8. IX 1988). Клавир почела да учи у шестој години у Музичкој школи „Коста Манојловић", у класи З. Малеш. Као стипендиста француске владе, у 12. години постала студент Високог националног конзерваторијума у Паризу (класа Ж. Рувијеа), на којем је дипломирала 2004. с највишом оценом. Наредних година ради са А. Сацом у Грацу, а усавршава се код М. Бурга, М. Преслера, Ф. Радоша и И. Ласка. Добитница је првих награда на међународним такмичењима у Букурешту, Кошицама, Прагу и других награда у Новгороду и Кијеву. Од 2002. са сестром Лидијом наступа у „Клавирском дуу", који је 2005. освојио две специјалне награде на АРД такмичењу у Минхену. Ана Котевска \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЗМАРК, Ото фон **БИЗМАРК, Ото фон** (Bismarck, Otto von), кнез, немачки државник (Шенхаузен, 1. IV 1815 – Фридрихсру, 30. VII 1898). Пореклом из померанске племићке породице, по образовању правник. Био је посланик у Земаљској скупштини (1847), у Савезном парламенту у Франкфурту (1851), Петрограду (1859‒1862) и Паризу. После дипломатске службе постао је председник Пруске владе и министар спољних послова. У том својству упорно је радио на уједињењу Немачке под вођством Рајха. У остваривању својих политичких циљева водио је неколико ратова: против Данске (1864), Аустрије (1866) и Француске (1871‒1872). Ратом против Аустрије Пруска је преузела водећу улогу у Савезу немачких држава. После пораза Француске Вилхелм I прогласио се царем, а Пруска је анектирала Баварску и друге јужнонемачке државе. Уставом од 1871. основано је немачко царство (Deutsches Reich). **Б.** је именован за канцелара и добио титулу кнеза. Значајну улогу имао је у гушењу Париске комуне (1871). Био је иницијатор и творац Тројецарског савеза, склопљеног између аустроугарског, руског и немачког цара (1873), као и војног савеза Аустроугарске и Немачке (1879), у који се (1882) укључила и Италија. У унутрашњој политици ослањао се на јункере и крупне капиталисте. Сукобио се с римокатоличком црквом због њених сепаратистичких тежњи на југу државе, а безобзирно је гушио политичке слободе, посебно раднички и социјалистички покрет. Кад је дошло до неспоразума између њега и Вилхелма II, који је обећао реформе, морао је 1890. да се повуче с положаја канцелара добивши као награду титулу војводе. У неколико наврата био је укључен у политичка збивања која су се тицала Србије. У време његових припрема за рат са Аустријом 1866, очекивао је италијанско-мађарско-јужнословенску диверзију на југу Аустрије, која би олакшала Прусима обрачун са својом супарницом. У то време будно је пратио и испитивао војне способности Србије очекујући њено укључивање у предстојећи рат. У Србију је послао једног официра са задатком да оцени стање српске оружане силе. Више месеци после пораза Аустрије код Садове, кад је Србија повела дипломатску акцију за добијање градова, обећао је Јовану Мариновићу да ће у том настојању подржати Србију. Маја 1868. кнез Михаило му је послао Јована Ристића с уверењем да „Србија мора да следи импулсу оних који ведре и облаче" и додао да се у Берлину налазе њени „најнекористољубивији заштитници". Приликом припремања Пруске за рат с Француском желео је да се повеже са Србијом и да помоћу ње врши притисак на Аустроугарску, плашећи се њене освете за пораз код Садове. Због тога је између Берлина и Београда тада вођена жива дипломатска активност. Значајну, а често и одлучујућу улогу, имао је на Берлинском конгресу 1878. када је вођена расправа о разграничењу између Србије и Бугарске. Тада није био сентименталан ни према Србима ни према Бугарима. Водио је рачуна о што безболнијем решењу кризе ради којег је Конгрес и био сазван. Кад су 1885. односи између Србије и Бугарске били заоштрени, саветовао је министра спољних послова Аустроугарске грофа Калнокија да се не ангажује сувише у подршци Србије против Бугарске. На вест о све ратоборнијем држању краља Милана тражио је од Калнокија да Србији запрети ускраћивањем сваке подршке „ако јурне преко границе". Према Србији није имао никаквих других осим економских интереса, али је у том правцу гурао и подржавао Аустроугарску, која је за Србију била вишеструко заинтересована. ЛИТЕРАТУРА: H. Wendel, *Bismarck und Serbien im Jahre 1866*, Berlin 1927; J. Albrecht von Reiswitz, *Belgrad – Berlin, Berlin – Belgrad 1866‒1871*, München 1936; Г. Јакшић, В. Вучковић, *Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила*, Бг 1963; *Историја српског народа*, VI/1, Бг 1981; VI/2, Бг 1983. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈАКОВАЦ **БИЈАКОВАЦ**, село у Републици Српској, на јужној падини планине Просаре. Налази се 17 км источно од општинског средишта Козарска Дубица, с којом је спојено локалним асфалтним путем. Насеље дисперзивног типа на 200–260 м н.в., на развођу долина двају потока. Године 1991. имало је 224 становника, од којих 97,3% Срба. Од 1961. село је депопулациона средина. Становништво се бави пољопривредом. У месту се налазе основна школа и продавница. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, *Козарска природа, човјек и историја*, Н. Сад 1987. Драго Тодић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЛА **БИЈЕЛА**, село у Федерацији БиХ, на сјевероисточној страни планине Прењ. Смјештено је у долини ријеке Бијеле (притока Неретве), око 5 км јужно од општинског средишта Коњица. Збијеног је типа, на око 500 м н.в. Чини га једна улица формирана уз вијугав локални пут. Године 1991. имало је 537 становника, од којих 50,7% Срба, 30,9% Муслимана и 18,2% Хрвата. Током грађанског рата у БиХ (1992–1995) већина српског становништва избјегла је у Републику Српску. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЛА **БИЈЕЛА**, село у Боки которској, око 12 км североисточно од Херцег Новог (општинско средиште), у близини теснаца Вериге. Уз обалу, подно стрмих падина Орјена, налази се уска флишна зона. Старо село чини низ кућа изграђених уз стари друм, у непосредној близини обале. Нови пут Херцег Нови – Рисан пролази око 300 м северније. **Б.** се трансформисала у туристичко насеље – изграђено је неколико хотела, пансиона, већи број кућа за одмор и других туристичких садржаја. Дуж читаве обале простире се пешчана плажа. Уз западну периферију насеља смештено је мало бродоградилиште и центар за ремонт бродова са доком носивости од 120.000 брт. У околини **Б.** налазе се воћњаци јапанске јабуке (кака). Милутин Љешевић ![001_II_Crkva-Rize-Bogorodice-XII-v.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-crkva-rize-bogorodice-xii-v.jpg)На подручју **Б.** сачувано је неколико црквених грађевина и њихових остатака. У новијој римокатоличкој цркви Св. Петра нађени су делови рановизантијског и прероманичког каменог украса, као и једног латинског натписа. Део сполија потиче с порушене бенедиктинске цркве из периода IX–XI в. Уз источни део парохијске црквe Ризе Богородице, саграђене 1824, сачувана је апсида средњовековне православне цркве. И делови зидова, тј. темеља тог првобитно једнобродног храма, откривени су у супструкцијама новије грађевине. Уз извесне елементе комнинског стила, фреске у **Б.** показују одлике почетне фазе развоја византијског монументалног сликарства XIII в. Портрет епископа Данила, представљеног без обележја светосавског свештенства, упућује на то да је црква осликана пре 1219. када је успостављена српска аутокефална архиепископија. У новој цркви чува се вредна збирка предмета примењене уметности, старих српских штампаних књига и икона из XVIII и XIX в. Млађе су и слабије истражене православне цркве Св. Госпође (Рођења Богородице) на Вељем брду и Св. Петра и Павла на брду Клину. Храм Св. Кузмана и Дамјана освећен је 1900. Драган Војводић ЛИТЕРАТУРА. П. Шеровић, „Бијела у Боки которској", *Споменик САН*, 1956, 105; В. Ј. Ђурић, *Византијске фреске у Југославији*, Бг 1974. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЛА **БИЈЕЛА**, село у Бјеловарско-билогорској жупанији, на западним падинама Папука, у долини истоименог потока. Налази се на висини од 228 м н.в., око 7 км југоисточно од Дарувара, с којим је повезана локалним путем. У њој је 1991. живело 185 становника, од којих 85,4% Срба. Након егзодуса Срба у последњем рату популација је до 2001. смањена на 76 чланова, од којих су Срби чинили 80,3%. Делови насеља су засеоци Грижана и Пиљеница. Становништво се бави углавном пољопривредом и сточарством. Источно од села у долини реке Пакра налази се истоимени манастир. Храм Св. архађела Михаила и Гаврила подигнут је 1751, а иконостас је из 1759. Храм је генерално обновљен 1885–1886. У II светском рату је демолиран, а обнова је извршена 1956. Иако је село било ван ратних операција (1991–1993), храм је спаљен, а иконостас, црквене и богослужбене књиге и архива су уништени. Храм је био мања једнобродна правоугаона грађевина, са широком полукружном олтарском апсидом и звоником. ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЛА **БИЈЕЛА**, манастир код Шавника с храмом Св. Ђорђа. По предању подигао га је краљ Јован Владимир у XI в. Некад се звао Туњемирски, по истоименом брду изнад њега. Као оснивачи (или каснији обновитељи) помињу се Вуловићи из Бијеле и остала села дробњачког племена. У њему је 1656. преписан минеј, који се данас налази у Кијевској библиотеци. Више пута су га Турци рушили и палили, а најтеже је оштећен 1702. Успон је доживео за време 30-годишњег игуманства Максима, сина кнеза Николе Јанковића. Приновљене су две ћелије, три зграде, ваљавица, воденица, амбар и увећан земљишни фонд. Храм је украшен новим полијелејем и сребрним кандилом. Турци су га 1830. опљачкали, игумана протерали, а братство се разбежало. Обновио га је 1887. игуман Дионисије. У II светском рату конак је срушен а манастир опустео, али је 2002. обновљен и саграђен нов конак. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг I 1902, V 1925. ЛИТЕРАТУРА: Н. Ружичић, „Манастир Бијела – Св. Георгије", *Глас Епархије нишке*, 1908, 1; В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЛИЋ, Јован **![001_II_Jovan-Bijelic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-jovan-bijelic.jpg)БИЈЕЛИЋ, Јован**, сликар, сценограф (заселак Ревеник, село Колунић код Босанског Петровца, 30. VI 1884 – Београд, 12. III 1964). Након завршене основне школе у Петровцу и гимназије у Сарајеву, уписао се у Земаљску занатлијску школу, на којој је цртање предавао Балтазар Баумгартл. Сликарство уписао 1908. на Академији у Кракову, у класи Теодора Аксентовича. Период успешних студија почиње наградом за акт већ на првој години. Ради пејзаже у акварелу, као и пастеле с тада врло популарним пољским националним мотивима. Четврту годину уписује код Леона Вучилковског, под чијим утицајем боље упознаје и почиње више да користи технику уљаних боја. Завршну годину проводи у класи Јузефа Панкјевича, који му отвара интересовање за Париз, пре свега колорит Бонара и Сезанове чврсте форме. По завршетку студија 1913. обрео се у француској престоници. Задовољан је интензивним обиласцима музеја али незадовољан Академијом Гранд Шомије и професором Ђорђом Де Кириком. Ствара ведуте у импресионистичком маниру, покушавајући да своје краковско искуство приближи француским узорима. Његов даљи уметнички развој обележава посета Сезановој изложби. Да би избегао војну обавезу у редовима аустроуграске војске, 1915. се уписује на академију у Прагу, у класи Влаха Буковца. Незадовољан понуђеним у Чешкој, убрзо прихвата посао асистента цртања у Великој гимназији у Бихаћу. Повучен, у провинцијском амбијенту свог родног краја, ослобођен интензивних утицаја и радикалних стремљења великих центара, **Б.** досеже сликарски концепт који ће задржати током читавог свог стваралачког века – комбиновање актуелних модернистичких трендова с персоналним доживљајем. Крај деценије обележиће превазилажење и последњих одјека импресионизма. Стилску прати и доследна тематска промена. Настају слике *Прометеј* и *Идиот*. Прву самосталну изложбу имао је у салону Урлих у Загребу 1919. Иако добро прихваћена код прогресивнијих критичара, изложба није имала већи одјек код публике, али је одлучујуће утицала да добије посао сценографа у Народном позоришту у Београду. Долазак у југословенску престоницу представљао је остварење његовог дугогодишњег циља. Заједно с Пандуровићем, Андрићем, Манојловићем, Миличићем, Поповићем, Бецићем и Христићем учествовао у формирању „Групе уметника" чији је циљ био подстицање стваралачких активности средине и укључивање у актуелна европска збивања. У НП у Београду постављен је 1920. за позоришног сликара прве класе. Прва премијера на сцени новоотвореног Мањежа, опера *Мадам Батерфлај*, представила је његове сценографске идеје. Неоптерећен предрасудама заната, углавном сликарски решава простор. У периоду од 19 година **Б.** је у НП остварио више од 80 сценографија, укључујући премијере и обнове. Међу његове најзначајније радове те врсте спадају сценографије за *Травијату*, *Ивкову славу*, *Ђида* и *Дубровачку трилогију*. Почетком четврте деценије боравио у Берлину, Дрездену и Прагу. Снага виђеног доводи до скоро тренутне промене стила. Некадашње недовољно разумевање уметничких токова савременог израза сменили су зрело интересовање и жеља за експериментом. Настају слике *Борба дана и ноћи* и *Апстрактни предео*. Излет у апстракцију остаје ипак краткотрајна епизода пошто се по повратку у земљу враћа умеренијем модернизму и идејама, које се уклапају у шири контекст сликарства „повратка реду", карактеристичног за европски културни простор прве половине треће деценије. Тада настају и прве ведуте Јајца и Травника, теме које ће обележити његов опус. Средином 20-их година поводом Међународне изложбе декоративних и индустријских уметности, на којој осваја друго место, поново борави у Паризу. Позив да ради као извођач сликарских радова у новом Дому краљевске гарде 1926. представља значајно друштвено признање. Ангажован је да изведе 30 историјских композиција и портрета краљевске породице. На сарадњу позива и Вељка Станојевића, Драгомира Глишића, Милоша Голубовића и Драгољуба Павловића. Средином деценије у свом атељеу на тавану Друге мушке гимназије отвара сопствену сликарску школу. Метод наставе који примењује организује према краковском моделу. Његова школа однеговаће многе угледне српске уметнике попут Николе Граовца, Пеђе Милосављевића, Павла Васића, Алексе Челебоновића и Данице Антић. Све више ради ножем, пастозније, интензивним бојама. Настају слике *Мала Дубравка*, *Купачица* и *Седећи акт*. У његов стандарни мотив мртве природе уводи и представе риба, а тематски спектар допуњава и бројним представама Циганки. Један је од оснивача уметничке групе „Облик", с којом и излаже на првој изложби групе 1929. Почетком 30-их година путовање по Јадрану ослободило га је и последњих дилема и довело до пуне афирмације и доминације боје у његовом ликовном изразу. Занимали су га архитектура приморског краја и босански крајолик. Пејзажи Босне успоставили су се тада као темељни мотив његовог сликарства. Варира свакодневне изванвременске призоре: куће као метафору порекла и природу у њеној универзалној снази, коју трајање не нарушава. Аутентична Босна, лишена препознатљиве топографије, дата је као лични доживљај. Слика *Извор буне код Мостара*, *Пејзаж са кућама*, *Босански пејзаж*, *Сахат кула у Травнику*, *Предео с језером*, *Предео са црвеном кућом*, *Заселак*, *Са села*. Током прве половине четврте деценије настаје и серија портрета, на којима деформација фигуре добија један скоро карикатурални облик, који ће постати препознатљив рукопис **Б**. Настају слике *Девојчица у колицима*, *Девојка са бокалом*, *Виолиниста*. Крајем деценије остварење *Човек са жутим шалом* настаје као својеврсни увод у посну фазу, која ће уследити. Током рата његове активности у већој мери замиру. Почињу и да се јављају реплике сопствених слика. У првим поратним годинама, под утицајем актуелних друштвених прилика, своје сликарство краткотрајно ће везати за идеје социјалистичког реализма. У другој половини 50-их окреће се апстрактном сликарству. Тада настаје циклус *Олуја*. Носилац је Ордена Св. Саве V степена и Ордена заслуга за народ I реда, добитник награде Геце Кона (1936), почасне дипломе на светској изложби у Паризу (1937), Октобарске награде за најбоља достигнућа у области науке и уметности (1957) и Седмојулске награде СР Србије за животно дело (1960). Био је редовни члан САНУ. ЛИТЕРАТУРА: С. Тихић, *Јован Бијелић. Живот и дјело*, Сар. 1972; М. Б. Протић, *Јован Бијелић*, Бг 1972; О. Милановић, Р. Јовановић, З. Јовановић, *125 година Народног позоришта у Београду*, Бг 1994; С. Чупић, *Јован Бијелић 1884–1964*, Бг 2000. Симона Чупић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЛИЋ, Милица **![001_II_Milica-Bijelic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-milica-bijelic.jpg)БИЈЕЛИЋ, Милица**, балерина (Београд, 13. IV 1959). Школовала се у балетским школама у Москви и Београду, где је дипломирала у Балетској школи „Лујо Давичо" 1978. Као чланица Балета Народног позоришта у Београду одиграла преко 30 различитих главних улога класичног и неокласичног играчког репертоара. Звање првакиње добила 1985, а Плакету НП за целокупно уметничко стваралаштво 1997. Играла је класичан лирски репертоар (*Лабудово језеро*, *Дон Кихот*, *Жизела*, *Крцко Орашчић*, *Копелија*, *Силфиде*), Парлићеве модерније балете (*Ромео и Јулија*, *Жар птица* и др.), у поставкама Л. Пилипенко (*Јелисавета*, *Васкресење*, *Љубав чаробница*, *Дама с камелијама*), В. Костић (*Валпургина ноћ*, *Петар Пан*) и гостујућих кореографа на београдској балетској сцени. Гостовала самостално у Италији, Либану и Кини, а с Балетом НП у Немачкој, Русији и Мађарској. Предавала сценске кретње и класичан балет на Академији уметности „Браћа Карић". Успешно се бави репетиторским радом у трупи Михаила Ђурића у Њу Игланду (САД). Милица Зајцев \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЛИЋ **![001_II_Severin-Bijelic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-severin-bijelic.jpg)БИЈЕЛИЋ**, **Северин**, глумац (Београд, 10. II 1921 – Вела Лука на Корчули, 28. VII 1972). Завршио трговачку школу у Београду (1939). За време окупације радио у градској Општини и бавио се глумом у Академском позоришту и позоришту „Србозар". По завршетку рата играо у Градском позоришту у Јагодини, у Црногорском народном позоришту на Цетињу и похађао Драмски студио Народног позоришта у Београду. Од 1946. био је члан НП у Панчеву, из којег је 1949. прешао у НП у Београду, где је остао све до преране смрти. Играо на филму и телевизији. Његов таленат изузетно савременог сензибилитета нарочито је долазио до изражаја у карактерним улогама, посебно доброћудних, благородних, хуманих ликова. Иако се с успехом опробао у свим жанровима, највећа уметничка достигнућа постигао је у комедијама. Важније улоге: Батић (Ј. С. Поповић, *Лажа и паралажа*), Манулаћ (С. Сремац, *Зона Замфирова*), Јеротије (Б. Нушић, *Сумњиво лице*), Риста (Б. Нушић, *Госпођа министарка*), Поткољосин (Н. В. Гогољ, *Женидба*), Иван Петрович (Л. Н. Толстој, *Живи леш*) итд. Био је свестрани спортиста, пре свега фудбалер и пливач. Бранио је од 1937. за *БАСК* који је играо у Првој лиги, а био је један од оснивача и први голман *Црвене звезде*. Као пливач *Севера* био је вишеструки државни рекордер. ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001. Јелица Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЛО БРДО **БИЈЕЛО БРДО**, село у западном Срему, у Осјечко-барањској жупанији, на обали мртваје Драве. Налази се на западној периферији Ердутске косе, на висини од 93 м. Кроз село пролази пут Ердут–Осијек (15 км), а јужно од њега и пруга истог правца. На месту **Б. Б.** раније је постојало село Трновац, у које су Турци насељавали Србе из Подриња. У време ратова с краја XVII в. оно је опустело. Крајем XVII в. населило се српско становништво са севера из Барање и с југа из околине Боботе и Трпиње, које му је дало садашње име. Досељавање је трајало до 1750, а до 1866. имало је 287 насељених кућа са 1.871 становником. Православних житеља било је 1.800, а католичких 54. Године 1991. у селу је живело 2.400 становника (80,9% Срба), а након последњег рата популација је смањена на 2.119 чланова, од којих су Срби чинили 83,7% (2001). Село је плански грађено, има решеткаст распоред улица, а топографски услови нису дозволили формирање основе правилног облика. Југоисточно од села смештен је заселак Фрајмановци. У селу се налазе основна школа, амбуланта, зубна ординација, апотека, пошта, месна заједница, Српско културно-уметничко друштво и др. Храм је посвећен Преносу моштију Св. оца Николаја. Подигнут је 1764, а звоник је дограђен 1809. Иконостас је осликао Јован Исаиловић Старији (1783), а фрескопис Јован Исаиловић Млађи (између 1850. и 1854). Храм, с полукружном олтарском апсидом и високим звоником у каснобарокном стилу, зидан је опеком. У II светском рату претворен је у римокатолички, а мештани су насилно покрштени. По завршетку рата, храм је враћен Српској православној цркви, а мештани су се вратили православној вери. Тада је извршена обнова храма и подигнут је нови иконостас, будући да су усташе изнеле стари из храма и уништиле. У рату 1991–1993. храм је оштећен гранатирањем. ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЛО БУЧЈЕ **БИЈЕЛО БУЧЈЕ**, село у Републици Српској, на сјеверним обронцима планине Влашић. С општинским сједиштем Теслићем (25 км) повезано је локалним путевима. Двојно насеље, које чине Доње **Б. Б.** у долини Усоре на око 500 м н.в. и Горње **Б. Б.** у изворишном дијелу њене притоке Жирање на 900–1.000 м н.в. Оба села су дисперзивног типа. У њима је 1991. живјело 1.642 становника, од којих 99,3% Срба. До 1981. број становника је растао. Данас је Горње **Б. Б.** у фази изумирања – у њему живи свега десетак становника старијег доба. ЛИТЕРАТУРА: П. Богуновић, *Из Усорског краја и околине*, Сар. 1937; А. Хозић, *Теслић у НОБ*, Теслић 1985. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЛО ДУГМЕ **БИЈЕЛО ДУГМЕ**, рок група која је, под именом *Јутро*, почела са радом почетком 1974. У постави су били Жељко Бебек (вокал), Горан Бреговић (гитара), Зоран Реџић (бас), Владо Правдић (клавијатуре) и Горан Ипе Ивандић (бубњеви). Југословенску популарност врло брзо су постигли хит сингловима с једноставним рок песмама обојеним фолк мотивима. Амбициозним албумима и великим турнејама рушили су све дотадашње рекорде на сцени. Бреговић је вештим праћењем светских трендова успевао да сваки следећи корак буде успешнији. Уз плоче су смишљали ефектне, најчешће политичке или еротске провокације. Средином 80-их уз медијску свађу напустио их је Бебек, а у групу је дошао певач Младен Војичић Тифа. Убрзо га је заменио Ален Исламовић. Током каријере у групи су још били Лаза Ристовски (клавијатуре), Милић Вукашиновић (бубњеви), Драган Јанкелић Ђиђи (бубњеви), Санин Карић (бас) и Љубиша Рацић (бас). С радом су престали 1989. Сва три певача су наставили соло каријере, а Бреговић је остварио светску каријеру као аутор филмске музике и лидер Оркестра за свадбе и погребе. Средином 2005. окупили су се и одржали концерте у Сарајеву, Загребу и Београду. Дискографија групе садржи девет студијских (*Кад би' био бијело дугме*, 1974; *Шта би био да си на мом мјесту*, 1975; *Ето! Баш хоћу!*, 1976; *Битанга и принцеза*, Зг 1979; *Доживјети стоту*, 1980; *Успаванка за Радмилу М.*, 1983; *Бијело дугме*, 1984; *Пљуни и запјевај, моја Југославијо*, 1986; *Ћирибирибела*, 1988), четири концертна албума (*Концерт код Хајдучке чесме*, 1977; *5. април '81*, 1981; *Мрамор, камен и жељезо*, 1987; *Турнеја 2005*, 2005) и бројне компилације. ЛИТЕРАТУРА: П. Јањатовић, *Екс ЈУ рок енциклопедија*, Бг 2007. Петар Јањатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЛО ПОЉЕ **[![001_II_BIJELO-POLJE-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bijelo-polje-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bijelo-polje-karta.jpg)БИЈЕЛО ПОЉЕ**, град на североисточној периферији Црне Горе, у средњем, проширеном делу долине реке Лим. Припадао је српској средњовековној држави, а у дубровачким изворима помиње се од 1405. и 1408. као караванска станица. Почетком XVI в. помиње се као Никољпазар, данас део града Никољац на десној обали Лима. Садашње име помиње се први пут 1589. У време турске владавине **Б. П.** је било оријентално насеље, локално средиште и чаршија на караванском путу који је повезивао Македонију, Косово и Метохију са Босном. Почетком XIX в. било је опасано зидом, имало је две чаршије и три махале. Значај насеља деградиран је после повлачења Турака 1912, те повлачења нових државних граница. У време II светског рата **Б. П.** је бомбардовано, када је уништен највећи број старих зграда. Бржи развој града започет је после рата градњом савременог пута између Београда и Подгорице и железничке пруге Београд–Бар (1976). Раскрснице с путевима према Прибоју, Пљевљима и Беранама налазе се северно и јужно од **Б. П**. Град је смештен у Бјелопољској котлини, на левој обали реке, где она прима притоку Љешницу. Издужен је по долини Лима и по стрмим долинским странама. Гравитациони је центар пространог, слабо насељеног подручја Горњег Колашина на западу и дела Пештера на истоку. Центар је општине површине 942 км2, са 98 насеља, у којој је 2003. живело 50.284 становника (40,3% Срба, 22,6% Бошњака, 17,8% Црногораца и 15,8% Муслимана). Главне улице имају радијалан распоред и стичу се код моста на Лиму. Фабрике вунарског комбината, машинске и прехрамбене индустрије налазе се на североисточној и југозападној периферији насеља. Град има административне, трговачке, здравствене, образовне (три основне, три средње школе, одељења правног, економског и пољопривредног факултета из Подгорице) и друге функције. У **Б. П.** је 2003. живело 15.883 становника, од којих 39,2% Срба, 20,8% Бошњака, 20% Црногораца и 15% Муслимана. Милутин Љешевић У епици се јавља с атрибуцијом *равно мјесто*. Помиње се у контексту боја на Крусима 1796 (у *Пјеванија* 170, као једно од многих места из којих су били Турци изгинули у бици), битке на Делиграду 1806 (у *Пјеванија* 63, као једно од места из којих се скупља турска војска), похода Сулејман-паше Скопљака на Шумадију (Вук IV, 41) и бојева Црногораца и Херцеговаца с Турцима 1862 (Вук IX, 32). У муслиманској песми *Сватовско гробље на Коритима* (КХ I, 6) о женидби Ришњанина Хаџ(иј)е с „л'јепом Ханком Марић алај бега" из шехера Митровице, помиње се као један од конака на путу Митровица–Рисан, између Сјенице и Загорја. Мирјана Детелић ![002_II_BIJELO-POLJE.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bijelo-polje.jpg)у **Б. П.** је сачувана средњовековна црква, задужбина хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. Податак о ктиторству (уклесан у лунети главног портала), као и посвета цркве апостолу Петру, која се поклапа с именовањем патрона храма у тзв. Лимској повељи краља Уроша I, потврђује фреска на западном зиду припрате, на слоју живописа који датира с краја друге деценије XIV в. Старањем хумског епископа и потоњег архиепископа Српске цркве Данила II, а материјалном подршком краља Милутина, здање је тада обновљено и из тог времена потичу постојећи остаци живописа у наосу и припрати. Претходна обнова Св. Петра извршена је у време поменутог краља Уроша I, Милутиновог оца, када је, средином XIII в., из Богородичине цркве у Стону у ту цркву премештено седиште хумске епископије. Од времена обнове у XIV в. свети патрони цркве су апостоли Петар и Павле. Црква је у време турске окупације, у XVII в., била претворена у џамију, уз значајнија преиначења просторних облика. У хришћански култ поново је враћена 1922. Данашњи изглед добија после опсежних истраживања вршених 1955–1957. и конзерваторско-рестаураторских радова 1961. и 1962. ![003_II_Crkva-Sv-Petra-u-Bijelom-Polju.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-crkva-sv-petra-u-bijelom-polju.jpg)Језгро цркве, настале на темељима неког старијег култног здања, чини једнобродни наос, скромних димензија и архаичних облика, с три травеја издељена пиластрима и луцима и с правоугаоном олтарском апсидом. Источни и западни травеј су готово исте дужине и подужно засведени, док је средишњи знатно краћи и попречно постављеног свода, с издигнутим малим кубетом. Већ у време кнеза Мирослава дозидане су две масивне, веома високе куле уз углове западне фасаде, са засведеним простором у виду отвореног трема између њих. По распореду, концепцији и архаичним ранороманичким облицима, куле звоници веома су блиске решењима у задужбинама Немањиног доба, посебно оном у Немањиним Ђурђевим ступовима. Простор између кула био је, изгледа, преправљен у праву, према спољашњости затворену припрату за владавине Уроша I и преношења епископског седишта у ту цркву. У време када је она живописана (крајем друге деценије XIV в.) бочни отвори на западној фасади, постављени у претходној фази, били су зазидани. Ни куле звоници, као ни горњи део првобитног решења између њих, нису сачували свој средњовековни изглед. Пред црквом, уз припрату, данас стоји само северна кула, измењена у горњим деловима. Околност да о месту Мирослављеве сахране нема писаних података остављала је проучаваоцима цркве Св. Петра простор за различите хипотезе, па и за ону о смештању гроба у припрату, односно првобитни отворени трем између кула. ![004_II_deo-freske-u-crkvi-sv-Petra.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/004-ii-deo-freske-u-crkvi-sv-petra.jpg)Иако умногоме оштећен, преостали живопис у цркви јасно одаје дух сликарства почетних деценија XIV в., те се на основу одлика ликовног језика и стила, а у складу с расположивим историјским подацима, могао везати за године око 1320. Истовремено су осликани и наос и припрата. Један од важних чинилаца у прилог датовању фресака припрате у исто време као и оних у наосу, свакако је представа архиепископа у сакосу међу ликовима изабраних високих достојанственика Српске цркве на западном зиду. Реч је о појави непознатој у монументалном српском сликарству пре почетка XIV в. О новом избору тема у припрати сведочи краћи низ ликова архијереја Српске цркве, по идеји близак претходним решењима у Ариљу и Богородици Љевишкој. Фигура у сакосу, по свему судећи, представљала је актуелног архиепископа (Никодим), док у једној од двеју преосталих фигура које се могу идентификовати као ликови Хумских епископа треба видети самог Данила II. Тешко читљиви прикази владарских личности на северном и у делу источног зида највероватније су представљали актуелног српског краља и чланове његове породице. На сводовима и зидовима невеликог наоса било је довољно места тек да се прикажу сцене из циклуса Великих празника, од којих су, у складу са симболиком одговарајућег простора црквеног здања и одабраних иконографских тема, на зидове и свод олтара смештени Рођење Христово и Силазак у ад, те необична, иконографски готово јединствена, композиција Вазнесења. Та композиција, као и Преображење Христово, међу преосталим темама Празника у наосу, најсуптилније одају дух епохе, с настојањима да се језик слике изразитије повеже с ученим богословским тумачењима историје Спасења и поетски исказаним идејама и мотивима црквене химнографије. Весна Милановић ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе*, III/1, Тг 1975; D. Nagorni, *Die Kirche Sv. Petar in Bijelo Polje (Montenegro). Ihre Stellung in der Geschichte der serbischen Architektur*, München 1978; М. Чанак Медић, *Архитектура Немањиног доба*, II, Бг 1989; Ј. Крунић, *Баштина градова средњег Балкана*, Бг 1996; Б. Тодић, *Српско сликарство у доба краља Милутина*, Бг 1998; Г. Томовић, „Из историје средњег Полимља од VII до XVII века", у: *Манастир Светог Николе у Подврху* *1606–2006*, Бг 2006; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007; С. Мишић (ур.), *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЉАНИ **БИЈЕЉАНИ**, село у Републици Српској, у Херцеговини, на источном ободу Дабарског поља. Смјештено је на локалном путу који повезује долину Неретве с путем Гацко–Требиње, а од општинског сједишта, Билеће, удаљено је 24 км. Насеље се простире дуж границе поља, на 500 м н.в. Године 1991. имало је 138 становника, од којих 98,6% Срба. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дедијер, „Билећке Рудине, антропогеографска испитивања", *СЕЗ*, 1903, V; Р. Гњато, *Источна Херцеговина – регионалногеографски проблеми развоја*, Сар. 1991. Рајко Гњато \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕЉИНА **[![001_II_Bijeljina-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bijeljina-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bijeljina-karta.jpg)БИЈЕЉИНА**, град на сјевероисточној периферији Републике Српске, центар Семберије и општинско средиште за 60 насеља, у којима је 1991. живјело 96.988 становника. У њој се стичу путеви са запада из босанске Посавине, с југозапада из правца Сарајева и Тузле и с југа из Подриња, као и неколико локалних путева. У близини се налазе два гранична пријелаза, који је повезују са Србијом и Сремом. Жељезничком пругом повезана је са Шидом и пругом Београд–Загреб. Окружују је простране равнице Семберије, а на југу се налази планина Мајевица. Под тим именом први пут се помиње 1446. За вријеме турске управе сједиште је кадилука у рангу касабе. Пошту је добила 1867, телеграф 1878, општу болницу 1880, а прву штампарију 1895. До II свјетског рата у привреди града преовлађују трговина, занатство и мале фабрике. Послије рата град се нагло развија, а број становника се удвостручује. Од 50-их година XX в. настају велики индустријски објекти, као што су фабрике конзерви, текстила, обуће и цијеви. Индустријски објекти изграђени су на сјеверној и источној периферији града, поред жељезничке станице и пруге. Упоредо с јачањем градских функција повећава се и величина **Б.**, која све више добија физиономију савременог града. ![002_II_Bijeljina-panorama-grada.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bijeljina-panorama-grada.jpg)Од старе **Б.** очуване су неке морфолошке карактеристике, као што су радијална основа насеља, настала ширењем дуж друмова, и мрежаст распоред уских улица, као посљедица стихијске градње. Године 1948. имала је 12.660, 1971. 24.761, а 1991. 36.414 становника. Град се нагло модернизује и добија низ других градских функција – саобраћајне, културне, образовне, трговинске и здравствене. Године 1991. популацију је чинило 52,2% Муслимана и 28,7% Срба. Послије грађанског рата (1992–1995) и пратећих миграција Срби чине већинско становништво. Међу досељеницима бројношћу предњаче избјеглице из Сарајевско-зеничке котлине. Милош Бјеловитић Епска атрибуција је *равна* и *шер*. Муслиманске песме помињу је у контексту борби за Зворник и око њега, а хришћанске у неисторијским сижеима – осим оне која пева о кнезу Иви од Семберије (Вук IV, 29 ). Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *НС*, 1953, 1; М. Вего, *Насеља босанске средњевјековне државе*, Сар. 1957; А. Ханџић, „Постанак и развитак Бијељине у XVI вијеку", *ПОФ*, 1962/63, 12/3; А. Ханић, *Постанак и развој Бијељине у XVI вијеку*, Бијељина 1968; Р. Кајмаковић, *Семберија – етнолошка монографија*, Сар. 1974; С. Ристановић (прир.), *Река Дрина и Подриње*, Бг 2000; М. Бабић, Г. Томовић, „Старосрпски називи из Бијељине", *Мешовита грађа Miscellanea*, 2004, XXII. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕНАЛЕ МИЛЕНЕ ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ **БИЈЕНАЛЕ МИЛЕНЕ ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ**, смотра савременог ликовног и примењеног стваралаштва, основана 1962. На иницијативу Управног одбора Галерије „Милене Павловић Барили" у Пожаревцу формирана је као уметничка манифестација под називом Бијенале југословенских сликара „Сан и машта". Прво Бијенале окупило је и јавности представило водеће сликаре послератне генерације југословенских стваралаца проседеа утемељеног у надреалном, зачудном и фантастичном. Године 1962. установљена је откупна награда за дела која су идејно и ликовно блиска поетици Милене Павловић Барили. Иако није успела да одржи континуитет, манифестација „Сан и машта" антиципирала је и инспирисала покретање Бијенала „У светлости Милене". Нови Статут о оснивању и организацији манифестације донет је 1983, а садашњи назив „У светлости Милене" Бијенале је добило 1985, настављајући традицију афирмисања савремених аутора и дела фантастичног жанра, који доприносе бољем разумевању уметности Милене Павловић Барили. Иако је тематика изложби Бијенала сваки пут била другачија (*Савремена ликовна уметност и фотографија*, 1985; *Енигма портрета*, 1987; *Милениним трагом*, 1989), а концепције селектора и медијска опредељеност учесника различити, трајно обележје те манифестације јесу дела која у свом подтексту носе експлицитне или имплицитне рефлексије на стваралаштво Милене Павловић Барили. Године 1991. Бијенале је отказано због политичких догађаја и распада СФРЈ. Учешће страних уметника на Бијеналу током последње деценије дало је тој манифестацији међународни карактер. ЛИТЕРАТУРА: *У светлости Милене* (каталози), Пожаревац 1983–1989; Ј. Милојковић, „Предговор", у: *9. бијенале* *„У светлости Милене"*, Пожаревац 2003; Р. Милинковић, „Кључ живота", у: *11. међународни бијенале* *„У светлости Милене"*, Пожаревац 2007. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕНАЛЕ У ВЕНЕЦИЈИ **БИЈЕНАЛЕ У ВЕНЕЦИЈИ** (La Biennale di Venezia), најстарија и најпознатија бијенална интернационална уметничка изложба, основана 1895. Од 1910. одржавање Венецијанског бијенала пребачено је на парне године, с паузама за време I и II светског рата (1916‒1918, 1944‒1946) и 1974, када су из темеља били угрожени традиција и опстанак те смотре. Временом је програм венецијанске смотре проширен на: модерну музику (1930), филм и поезију (Лидо, 1932), позориште и модеран балет (1934), на архитектуру (1980) и плес (1999). Прва венецијанска изложба одржана је у Централном павиљону на Каналу вртова. Успех те изложбе подстакао је изградњу низа националних изложбених павиљона у Јавним вртовима и на острву Св. Јелена. Како је Бијенале постајало све важнији индикатор збивања у модерној уметности, поготово у периоду када је био једина међународна ликовна манифестација, квалитетна презентација националних уметничких идентитета постаје императив селектора изложби земаља учесница. Наступи уметника с југословенског културног простора и српских уметника на Бијеналу могу се поделити у више временских и историјско-политичких етапа: а) пре изградње павиљона Краљевине Југославије (1895‒1938); б) у павиљону Краљевине Југославије (1938‒1940); в) током II светског рата (НДХ 1942, само хрватски уметници); г) после II светског рата у оквиру ФНРЈ/СФРЈ (1950‒1992); д) наступи СРЈ и државне заједнице СЦГ (1993‒2006); ђ) наступи Републике Србије (од 2008). До 1940. српски уметници повремено су учествовали на Венецијанском бијеналу (Л. Коен 1899, П. Јовановић 1907, М. Милуновић 1928. и др.), с паузом у периоду 1920‒1924. Након изградње павиљона Краљевине Југославије на острву Св. Јелена 1938, почиње се са организованим националним наступима. Павиљон је отворен 1938. изложбом пет сликара (М. Јама, В. Бецић, Љ. Бабић, П. Добровић, М. Милуновић) и три вајара (Т. Росандић, И. Мештровић, С. Стојановић), селектора М. Кашанина. Он је приредио и национално представљање 1940 (Б. Поповић, М. Тартаља, М. Узелац, М. Седеј, П. Милосављевић, Ф. Кршинић). Кашанин је успоставио концепцију и методологију већине потоњих селекција југословенске уметности на Венецијанском бијеналу. Током II светског рата Краљевина Југославија није учествовала на Бијеналу. ФНРЈ 1948. не учествује на Бијеналу у Венецији. Године 1950. одржан је први послератни наступ нове државе (селектор: П. Шегедин; уметници: Б. Илић, Г. А. Кос, П. Лубарда, И. Мујезиновић, К. А. Радовани, А. Аугустинчић, В. Бакић, Ф. Кршинић, В. Радауш). Инсистирајући на мултикултурализму (у републичком „кључу") и плурализму уметничког израза, југословенски селектори послератног периода су се у представљању уметности самоуправног социјалистичког друштва опредељивали углавном за дела афирмисаних уметника. Од 1952. селекцију за Југословенски павиљон преузимају стручњаци који се, такође, бирају по републичком „кључу". Из Србије, селектори су А. Челебоновић 1956. и 1958, М. Б. Протић 1972, Ј. Денегри 1982, З. Гаврић 1990. и др. Запажени су наступи и успеси појединих уметника на Венецијанском бијеналу: М. Б. Протић (награда УНЕСКО-а за сликарство 1956), Л. Вујаклија (1956), О. Јеврић (1958), М. Србиновић и О. Јанчић (1962), И. Табаковић (1968), В. Величковић и Д. Оташевић (1972), Р. Дамњановић Дамњан (1976), П. Нешковић (1978), Б. Богдановић (1980), Б. Иљовски (1982), М. Продановић (1986), Ф. Филиповић (1990), М. Томић (2003), М. Бајић (2008). Успешне самосталне наступе (изван службене презентације у националном павиљону) имали су уметници: Б. Димитријевић (1982), М. Абрамовић (1976, 1980, 1984, а за рад *Балкански барок* 1995. добија награду *Златни лав*), М. де Стил Марковић и В. В. Булајић (1986), М. Бајић (1990) и др. Године 1986. један од селектора изложбе *Аперто* била је Б. Томић. После распада СФРЈ и проглашења СРЈ (1992), а затим и државне заједнице СЦГ (2003), у Павиљону наизменично излажу српски, тј. црногорски уметници. Од 2008. Павиљон припада Републици Србији, када као селектор наступа В. Величковић са самосталном изложбом М. Бајића. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Кошчевић, *Венецијански бијенале и југославенска модерна умјетност 1895–1988*, Зг 1988; *La Biennale di Venezia: Le esposizioni internazionali d'arte, 1895–1995, artisti, mostre, partecipazioni nazionali, premi, Electa*, Milano 1996. Весна Круљац; Лидија Мереник \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЈЕНАЛЕ УМЕТНОСТИ У ПАНЧЕВУ **БИЈЕНАЛЕ УМЕТНОСТИ У ПАНЧЕВУ**, уметничка манифестација која је 1981. настала на тековинама Панчевачке изложбе југословенске скулптуре (ПИЈС). Покретачи ПИЈС-а, као ревијске смотре, били су историчар уметности Ђорђе Јовић и сликар Миленко Првачки, а убрзо потом организацију ПИЈС-а преузима Светлана Младенов, кустос Галерије савремене уметности Центра за културу „Олга Петров" у Панчеву. После Седме смотре ПИЈС-а 1993, изложба постаје тријенална, да би од 2000. добила назив Међународно бијенале визуелних уметности. Од 2006, на иницијативу уметничког директора Драгана Јеленковића, та манифестација међународног карактера добија назив Бијенале уметности у Панчеву и укључује у своју делатност позориште, филм, музику, дизајн и архитектуру. У првој и најважнијој развојној фази Бијенале је кроз изложбе ПИЈС-а било главни промотер и покретач југословенске скулптуре која је обележила 80. и 90. године XX в. Изложбе су посебно биле подстицајне за стварање регионалне, војвођанске, скулпторске сцене препознатљивог наратива и проседеа. У другој развојној фази, на самом крају XX и почетком XXI в., и то Бијенале се, попут многих других изложби у Србији и шире у региону Балкана, укључило у ауторска и кустоска разматрања „транзицијске" уметности и различите видове социјалних и политичких критичких ангажмана визуелних уметности и ликовне критике. У трећој фази Бијенале је започело делатност мултимедијалном манифестацијом „Одбрана природе" (2006), с намером да успостави дистанцу од експлицитног политичког ангажмана и да се окрене горућим питањима, пре свега еколошким, попут питања загађења животног амбијента, најуже везаног за панчевачки округ. ЛИТЕРАТУРА: *Фаталне деведесете, Стратегије отпора и конфронтација. Уметност у Војводини на крају XX и почетком XXI века*, Н. Сад 2001; *Одбрана природе*, Пан. 2006. Лидија Мереник \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИКАР **БИКАР**, патрицијска српска сомборска породица. Породично предање, записано у регистрима рођених и умрлих сомборске Светођурђевске цркве, бележи да су се преци овдашњих **Б.** старином презивали Зделаровић, а да су се с црногорско-херцеговачке границе доселили код хришћанског цара због турских зулума. Пре пресељења у Сомбор живели су у бачком селу Пивнице (15 км југоисточно од насеља Оџаци). Пресељење је уследило почетком 60-их година XVIII в., а први запис сомборске породице тог презимена у црквеним матичним књигама потиче из 1763. Првих 300 старих јутара (или ланаца) земље Лазар **Б.** купио је у јужном делу атара сомборског салашког насеља Чичови (5 км јужно од Сомбора), па је већ 1767. овде записано имање Бикаровић (Fundo Bikarovicsiano), а 1770. поседи сомборских **Б.** записани су као област Бикаровић (Тerena Bikarovity). Лазар је 1777. за 14.000 форинти купио и 724 јутра земље у атару оближњег салашког насеља Иваново Село (касније Ленија, 5 км источно од Сомбора). Према катастарском попису из 1783. он је, са 973 јутра и 1.845 квадратних хвати земље на две парцеле, био најимућнији земљопоседник у Сомбору (1781. записан је и као власник 166 волова). Породица се временом разгранала, па је и велико Лазарово имање (умро је 1788. у 65. години) издељено између његових и потомака његове браће који су, у поређењу с већином осталих власника земље, још увек били веома имућни. Њихови потомци били су угледни и богати сомборски трговци и истакнуте јавне личности. Петар **Б.** (Сомбор, 1838 – Сомбор, 1908), градски мерник и велепоседник, рано се укључио у политички и друштвени живот сомборских Срба. Био је члан Главне скупштине општине Сомбор, управник Српске читаонице (у више наврата између 1873. и 1895), те председник Српског грађанског певачког друштва (1893/94). Приликом оснивања сомборске Трговачке и занатлијске банке био је један од њених првих значајнијих акционара. Љубомир **Б.** (Сомбор, 1855 – Сомбор, 1915) био је банкарски чиновник, хоровођа и потпредседник Сомборске српске црквене и певачке дружине, оснивач „Прве задруге за штедњу" у Сомбору (1906) и члан Управног одбора сомборске Трговачке и занатлијске банке. Неко време живео је у Руми, а у Сомбору је током пролећа 1908. давао биоскопске представе (тзв. „живе слике") свог путујућег биоскопа „Едисон". Међу познатијим члановима те сомборске породице били су и Ненад (адвокат), Васа (бележник), Паја М., Милутин П. (власник сомборске штампарије с почетка XX в.), Петар (инжењер), Радивој (пештански парох и прота) и др. Како се породица гранала, неке гране селиле су се у друге градове Војводине (Нови Сад, Суботица, Панчево, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Бегеч). Једна грана остала је да живи у Пивницама и после пресељења Лазара **Б.** и његове браће у Сомбор, а тамо их има и данас. Крсна слава породице је Св. Василије Велики (1/14. јануара). ИЗВОРИ: Ж. Сечански, *Пописи становништва Бачке током осамнаестог века*, Бг 1952; И. Јакшић, *Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века*, Н. Сад 1966; А. Аличић, *Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије*, I, Чачак 1984. ЛИТЕРАТУРА: С. Васиљевић, *Знаменити Сомборци*, Н. Сад 1989; Н. Вукићевић, *Црте из прошлости*, Сомбор 2007; М. Степановић, *Стари сомборски салаши*, Сомбор 2008. Мирослав Ивановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИКАР, Васа **БИКАР, Васа**, хирург (Сомбор, 10. VI 1900 – Будимпешта, 7. II 1958). У Будимпешти завршио Медицински факултет (1924). Радио као лекар у Загребу и Новом Саду, а специјализовао хирургију у Будимпешти и Берлину. Као хирург радио у Сомбору (1930–1931) и Сремској Митровици (1931–1941), где је имао и санаторијум са 10 кревета. За време рата бесплатно радио на III хируршкој клиници у Будимпешти, а после рата био шеф хируршког одељења у будимској болници Кекгољо (1945–1953) и пештанској болници Бакач (1953–1958). Био је и лекар Југословенске амбасаде у Будимпешти од 1948. Написао обимно дело из хирургије у три тома које је остало необјављено. ЛИТЕРАТУРА: С. Д. Вујичић, „Бикар Васа", *Народне новине*, 1958, 8. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИКАР, Војин **БИКАР, Војин**, адвокат (Сомбор, 22. IX 1866 – Сомбор, 2. III 1912). Оснивач Привредне штедионице у Сомбору (1907), члан њеног Управног одбора, а потом и директор. Био је адвокат, члан сомборске Варошке скупштине, један од руководилаца Српске читаонице у време кад је њен председник био Лаза Костић (1901–1910) и један од обновитеља Српског црквеног певачког друштва и његов председник (1902–1907). У младости је преводио и писао песме. Објављивао у *Јавору* (1887), *Женском свету* (1890) и *Домаћем листу* (1893). ЛИТЕРАТУРА: Р. Плавшић, *Монографија читаонице „Лаза Костић" у Сомбору 1845–1960*, Сомбор 1961. Момчило Грубач \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИКАР, Иван **![001_II_Ivan-Bikar.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-ivan-bikar.jpg)БИКАР, Иван**, лекар, стоматолог, универзитетски професор (Сомбор, 29. III 1903 ‒ Београд, 14. VIII 1980). Школовао се у Будимпешти, где је и дипломирао на Медицинском факултету 1928. Стаж обавио у Општој државној болници у Београду. Специјализацију зубног лекарства завршио 1932, а потом се усавршавао у Будимпешти, на Стоматолошкој клиници Мед. ф., као и у Бечу. Од 1932. до 1939. радио у Вршцу као лекар социјалног осигурања и у приватној пракси. У том периоду у више наврата усавршавао се у Бечу и Берлину. За асистента Мед. ф. у Београду изабран је 1940, а 1945. био је шеф Чељусне зубне станице Прве Југословенске армије на фронту и шеф амбуланте Генералштаба. Потом је постављен за шефа Одељења за ортодонције на Стоматолошкој клиници Војне болнице. Демобилисан је 1949. у чину резервног санитетског мајора. Један је од оснивача Стоматолошког факултета у Београду и члан Комисије која је направила први наставни план на истом факултету. Основао је Клинику за ортопедију вилица (1948) и био њен директор (1948–1973). Постављен је за ванредног професора и руководиоца Стом. ф. 1949/50 (пре избора првог декана). Хабилитациону тезу „Допринос контроли вертикалних односа вилица" одбранио 1957, када је био и изабран за редовног професора. Оснивач је Ортодонтске секције СР Србије и њен доживотни почасни председник. Један је од оснивача Удружења ортодоната Југославије и Ортодонтске секције Југославије, први председник Савеза ортодонтских друштава СФРЈ, те један од оснивача *Стоматолошког гласника Србије* 1954. и његов дугогодишњи главни и одговорни уредник и рецензент. Продекан Стом. ф. у Београду био 1956–1958, а декан 1958–1962. Учествовао у оснивању неколико стом. ф. и одсека у Југославији. Објавио преко 30 радова, посебно из области регулисања вертикалних односа вилица, о сметњама приликом ницања зуба, учесталости ортодонтских аномалија и генетских и негенетских утицаја на развој вилица и лица. Аутор је првог уџбеника из Ортопедије вилица у нас *Основи ортопедије вилица* (Бг 1962) и коаутор *Зубнолекарског приручника* (I–II, Бг‒Зг 1955). Неки од његових најзначајнијих радова су: „Хипно-аналгетика у зубном лекарству", *САЦЛ*, 1930, 6; „О такозваном цепању непца", *СГС*, 1957, IV, 3; „Mentum prominens", *СГС*, 1966, XIII, 4; „Испитивање генетских и негенетских утицаја на непчану шару", *СГС*, 1967, XIV, 3. Добитник је више значајних признања, награда и високих одликовања. Први је добитник Годишње награде Ортодонтске секције Србије. Пензионисан је 1973. ЛИТЕРАТУРА: „Проф. др Иван Бикар. Поводом 60. године рођења", *СГС*, 1963, X, 2; Ж. Видовић, „Проф. др. И. Бикар", *Acta Stomatologica Naissi*, 2001, 36. Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИКАР, Симеон **БИКАР, Симеон**, велепоседник, банкар, добротвор (Сомбор, 24. II 1832 – Сомбор, 31. I 1899). Припадник добростојеће породице, пореклом из Пивница. Био је члан Одбора за зидање Српске читаонице у Сомбору (1882) и њен председник (1885). Његовим залагањем Сомбор је добио Српску вишу девојачку школу (1875) и прво српско забавиште (1885). Био је истакнути члан Милетићеве Српске народне слободоумне странке. Када је та странка на тзв. Видовданском збору одржаном у Сомбору 1885. расправљала о проблемима српске народно-црквене аутономије, изабран је за председника Средишњег одбора. С намером да унапреди трговину и занате Сомбора и околине, 1871. основао је Сомборску трговачку и занатлијску банку, чији је био доживотни председник. Био је и председник Сомборске трговачке и занатлијске коморе са седиштем у Сегедину. Први парни млин у Сомбору био је у његовом власништву. ЛИТЕРАТУРА: Р. Плавшић, *Монографија Читаонице „Лаза Костић" 1845‒1960*, Сомбор 1961; С. Васиљевић, *Знаменити Сомборци*, Н. Сад 1989. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИКАР, Федора **БИКАР, Федора**, историчар, кустос (Будимпешта, 14. I 1931 – Нови Сад, 9. X 2009). После завршене класичне гимназије у Будимпешти, радила у Земаљском архиву у Будимпешти као помоћни архивиста (1950‒1953), а потом у Националном музеју Мађарске (1953‒1956). Студије историје завршила 1962. на Филозофском факултету у Загребу. Радила као асистент Института за историју радничког покрета Хрватске у Загребу (1963‒1969), а потом до пензионисања 1995. као кустос-историчар у Историјском одељењу Војвођанског музеја у Новом Саду. Докторирала на ФФ у Новом Саду 1975. тезом о националној политици Социјалдемократске партије шире Угарске од оснивања те партије 1890. до пропасти Аустроугарске монархије 1918. Хабилитационим радом „Меморијални музеј Јована Рајића у Ковиљу", који се састојао од историјског осврта на манастир Ковиљ, на живот и дело Јована Рајића, уз каталошку обраду експоната, стекла је 1979. стручно звање кустоса-саветника. Била је руководилац стручно-музеолошког одељења и заменик директора Војвођанског музеја (1978‒1980), те члан редакције *Рада војвођанских музеја* (1971‒1989). Поред текстова из историје социјалдемократских партија Угарске и Хрватске написала је више радова из историје Срба у Угарској, посебно Сентандреје. Приредила многе изложбе и превела више радова с мађарског на српски и са српског на мађарски језик. ДЕЛА: и М. Церовић, *Срби у Мађарској*, Бг 1998; и Д. Салатић, *Сентандрејски симболи*, Н. Сад 2002; *Сентандреја у огледалу прошлости*, Н. Сад – Будимпешта 2003. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИКИТ, Иштван **БИКИТ, Иштван**, физичар, универзитетски професор (Нови Сад, 1. I 1945). Дипломирао физику 1967. на Филозофском факултету у Новом Саду. Радио као асистент истраживач у Институту „Винчa" (1967–1970). Магистрирао 1970. на смеру Нуклеарна физика на ПМФ у Београду, а докторирао 1976. с тезом „Улога електричних монополних прелаза у тумачењу природе побуђених стања атомског језгра" на ПМФ у Новом Саду. На истом факултету почео да ради 1970. и прошао сва наставна звања до редовног професора 1987. Поред предавања у редовној настави из области опште физике, нуклеарне физике и радиоекологије, руководи и постдипломском наставом, а у више мандата био је и директор Института за физику ПМФ у Новом Саду и продекан и декан истог факултета. У оквиру специјализације, усавршавања и научне сарадње више пута боравио на Универзитету Сасекс у Брајтону (Велика Британија), у Међународном центру за теоријску физику (ICTP) у Трсту (Италија), у Институту „Laue-Langevin" у Греноблу (Француска), у Националном институту за стандарде и технологију (NIST) у Гејтерзбургу (САД) и у Институту за изотопе Мађарске академије наука (Будимпешта). Руководио многим научним пројектима у Србији у оквиру фундаменталних истраживања из нуклеарне физике, као и међународним пројектом у сарадњи с NIST на побољшању одређивања ниских нивоа гама зрачења. Бави се истраживањем у разним областима нуклеарне физике – нуклеарне структуре, ретких нуклеарних процеса, нуклеарне спектроскопије и радиоекологије. Његов научни допринос највише се огледа у следећим коауторским радовима: „Photo-activation of 111mCd without a 'non-resonant' contribution", *Physical Review C*, 1987, 35; „Some aspects of the 111Cd level scheme", *Physics Review C*, 1990, 42; „Population of the 283 keV level of 137Ba by the β-decay of 137Cs", *Physical Review C*, 1996, 54 (6); „New results on the double β-decay of iron", *Physical Review C*, 1998, 58 (4); „Depopulation of 180mTa by bremsstrahlung", *Physics Review C*, 1999, 59; „Deexcitation of 180mTa by 60Co gamma-rays", *The Astrophysics Journal*, 1999, 522, 1; „Double beta decay of 50Cr", *Physical Review C*, 2003, 67, 6. Гордана Пантелић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИКИЋ, Вељко **БИКИЋ, Вељко**, цртач, редитељ, продуцент анимираних филмова (Београд, 8. I 1951 – Београд, 19. XI 1998). Дипломирао на Академији примењених уметности у Београду (1975). Огромно искуство у домену анимације стекао радећи годинама за телевизију, како на ликовном опремању емисија тако и на рекламним спотовима. Прве ауторске филмове реализовао од 1977. у предузећу „Дунав филм": *Атлас* и *Сезам* (с којим учествује на међународном фестивалу у Анесију), а следе *Кишобран*, *Књига*, *Његово величанство* и *Станица* (1982). Пуније ауторске домете постиже у оквиру „Бикић студија", који је крајем 80-их основао с групом цртача и аниматора. Посебно се издваја филм надахнуто посвећен авангардном сликарству *Крст, квадрат, круг Казимира Маљевича* (1993). У свом студију омогућио је разноврсну продукцију у широком распону од рекламног филма до експеримента, као и професионално обучавање и усавршавање младих. Од 1988. до 1991. водио је копродукцијски пројекат „Мали летећи медведи", а затим је радио на амбициозном ауторском пројекту дугометражног анимираног филма *Капетан Џон Пиплфокс* (на текст Душка Радовића). Прерана смрт спречила га је да многе своје ауторске и продукцијске замисли приведе крају. Никола Стојановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИКИЋ ДО **БИКИЋ ДО**, остава новца код Шида, на локалитету Чаризовац. Године 1952. случајно је, приликом окопавања винограда, нађена велика остава касноантичког бронзаног новца; у извештајима се наводи количина од 35 кг. У Музеј Срема у Сремској Митровици доспело је преко 10.000 примерака. У питању је новац Константина Великог, Лицинија и њихових синова. Већином је кован у периоду између 318. и 324 (само двадесетак примерака је старије), а 30 је варварска имитација новца из истог периода. Хомогеност оставе указује на то да она није настала приватном тезауризацијом власника имања, него да је официјелни контингент намењен плаћању војске или, пре, откупу жита. Вероватно се ту налазило пољско добро (praedium) или имање (fundus) где је вршен откуп летине. Недалеко је Беркасово, с којим се тај налаз може повезати у хронолошком погледу. ЛИТEРАТУРА: Б. Бајић, Б. Василић, „Откриће римског новца у Бикић Долу у Срему", *Грађа за проучавање споменика културе Војводине*, 1958, 11; C. Brenot, „Le trésor de Bikić Do", *Sirmium*, 1978, VIII. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИКИЦКИ, Јован **БИКИЦКИ, Јован**, сликар, примењени уметник (Србобран, 2. II 1916 ‒ Нови Сад, 23. VIII 1997). Прва ликовна сазнања стекао у УЛУС-овој школи у Београду. Дипломирао 1951. на Школи за примењену уметност у Београду, на одсеку декоративног сликарства. Члан Удружења примењених уметника и дизајнера Војводине постао 1966. Бавио се разноврсном примењеном делатношћу: радио уља, аквареле, витраже и таписерије, био конзерватор средњовековних фресака, позоришни и телевизијски сценограф и наставник ликовног васпитања. Његова дела налазе се у музејима и галеријама у земљи и свету, као и у приватним збиркама. Препознатљив је по асоцијативној, лирској апстракцији, прозрачној градацији и топлини цинобер тоналитета. Излагао на самосталним изложбама у Новом Саду (1952), Сомбору (1955), Земуну (1958), Суботици (1958), Сивцу и Кули (1972). Учествовао и на бројним колективним изложбама: *Форма 2* (1966), *Форма 3* (1967), *Форма 4* (1971), *Мајски салон* (1971), у Братислави (1967), на међународним изложбама у Сегиреу у Прованси (1969), У*метност Европе* у Бриселу (1970), *Интер 71* у Данској (1971), *Међународна фигуративна уметност* у Лиону (1972), *Октобарски салон* у Београду (1970, 1971). Носилац је Ордена заслуга за народ и добитник Специјалне награде и дипломе „Prix d`Art Etranger" (1972), „Prix de Marina" (1974), „Grand Prix de Vital Grand Prix d`Art Monumental" (1983), Медаље за мир „Алфред Нобел" од Интернационалне академске фондације „Алберт Ајнштајн" (1992). ЛИТЕРАТУРА: *Тридесет година Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине*, Н. Сад 1994; М. Бикицки, *Јован Бикицки – Живот и стваралаштво*, Н. Сад 2003. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИКОВО **БИКОВО**, село на северу Бачке, 13 км југоисточно од Суботице као општинског средишта. У близини села пролазе пут и пруге, који га повезују са Сентом. **Б.** није јединствено насеље. Најстарији део настао је спонтаним окупљањем салаша уз пољске путеве на истоименој пустари. Окупљање је још увек у почетној фази, а неки салаши су од пута удаљени и до неколико стотина метара. На периферији те зоне уз пут за Сенту налазе се католичка црква, стара зграда школе и напуштен задружни дом. Компактнији делови села су северније, између пута и железничке пруге, где је настало село међуратних колониста, са четвороразредном основном школом, амбулантом и продавницом. Југоисточно од њега смештено је мајурско насеље на економији Габрић. Оно је у фази расељавања будући да је економија престала да ради. У селу је 2002. живело 1.824 становника, од којих 30,9% Хрвата, 23,1% Срба, 22,5% Буњеваца и 14,2% Мађара. ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, *Суботица и њена околина*, Н. Сад 1983; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛА, Сретен **БИЛА, Сретен**, лекар, гинеколог-акушер, универзитетски професор (Травник, 25. VII 1934). Основне студије (1961) и специјализацију из гинекологије и акушерства (1969) завршио на Медицинском факултету у Београду. На истом факултету 1977. одбранио докторску дисертацију о прогностичкој вредности дозирања хуманог плацентног лактогена у нормалној и патолошкој трудноћи. Радио у Институту за патологију 1961‒1965, а потом до пензионисања 2001. у Институту за гинекологију и акушерство Клиничког центра Србије у Београду. Редовни професор Медицинског факултета у Београду од 1994. Оснивач и први начелник Одељења за асистирану фертилизацију (вантелесно оплођење) 1990–2001. Експерт из области хумане репродукције и ендокринологије Савезног министарства за науку од 1995. Усавршавао се у Бриселу у Центру за хуману репродукцију (1972/73, 1988) и у Хелсинкију (1985). Доприноси: метода асистиране репродукције (вантелесне оплодње и микрофертилизације), неплодност и гинеколошка ендокринологија. Аутор монографија *Савремена антенатална дијагностика* (и Б. Лазаревић, Н. Радуновић, Бг 1990), *Ендокринологија плаценте – биолошке и клиничке карактеристике* (Бг 1991) и *Основе вантелесног оплођења* (и И. Тулић, Н. Радуновић, Бг 1994). Главни и одговорни уредник *Југословенске гинекологије и перинатологије* (1999–2002) и члан уредништава *Gine–Dips* (Барселона, Шпанија) и *Jaмa* (југословенско издање). Редовни члан Академије медицинских наука СЛД од 2004, члан Америчког националног удружења за фертилитет (FIGO) и Међународног друштва за фертилитет (IFFS). ДЕЛА: коаутор, „Effects of 2-Br-alpha-ergocryptine, L-Dopa and cyclic imides on serum prolactin in postmenopausal women", *Eur. J. Canc.*, 1973, 9; коаутор, „Comparative evaluation of radioimmunoassay methods for human prolactin using anti-ovine and anti-human prolactin sera", у: *Radioimmunoassay and related procedures in medicine*, Vienna 1974; и В. Шуловић, „Савремени приступ постављању дијагнозе секундарних аменореја", *САЦЛ*, 1981, 3. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛА ЛАЛИЋ, Ковиљка **БИЛА ЛАЛИЋ, Ковиљка**, лекар, интерниста (Кључ, 2. I 1929 ‒ Београд, 2. I 2008). Медицински факултет (1956), специјализацију интерне медицине и примаријат (1967) завршила у Београду. Радила у III дому здравља 1957‒1962, а затим у Студентској поликлиници (Завод за заштиту здравља студената) у Београду. У току више од две деценије ангажовала се на организацији и спровођењу савремене здравствене заштите студената Универзитета у Београду, као популације са бројним специфичностима. Посебан допринос остварила у области дугогодишње организације и евалуације систематских прегледа, те примене ране дијагностике и превенције развоја кардиоваскуларних обољења. У оквиру Завода била је директор 1972‒1984, а пре и после тога начелник Стационара до одласка у пензију 1994. Од 1992. ванредни, а од 1998. редовни члан Академије медицинских наука СЛД. Била је члан Скупштине Универзитета у Београду и њеног Председништва у више сазива. Одликована Орденом рада са златним венцем 1989. ДЕЛА: коаутор, „Болести билијарног тракта у студената", *САЦЛ*, 1978, 106; коаутор, „Здравствено стање студената прве године Београдског универзитета у школској 1976/77. години", *Здравствена заштита*, 1979, 8; коаутор, „Кардиоваскуларне болести код студената прве године Универзитета посматране кроз систематске прегледе", *Здравствена заштита*, 1989, 18. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛАНЏИЋ, Душан **БИЛАНЏИЋ, Душан**, политички радник, историчар (Маљково код Сиња, 20. VII 1924). После учешћа у НОБ-у службовао у ЈНА, истовремено се школујући. Завршио Правни факултет у Београду 1959, а 1960. напустио ЈНА, посвећујући се новинарском и синдикалном раду. Докторирао 1965. на Универзитету у Загребу. Од 1967. био је директор Института за историју радничког покрета у Загребу, а од 1969. Центра за друштвена истраживања. У периоду „маспока" подржавао фракцију Владимира Бакарића, коју ће углавном доследно заступати и касније. Од 1974. предавао на Факултету политичких наука у Загребу. Био је члан Централног комитета СКХ и његовог Извршног комитета (1968–1970). Од 1982. није био у саставу ЦК СКХ, да би 1989. поново био изабран. На првим вишестраначким изборима у Хрватској изабран је у Сабору за члана Председништва Хрватске (1990–1991). Од 1991. је редовни члан ХАЗУ. У историографском опусу, када је реч о виђењу улоге српског чиниоца у историји Југославије, истицао је да је српска политичка хегемонија била један од кључних проблема Југославије. У југословенској кризи позиционирао се као заговорник независне Хрватске. ДЕЛА: *Борба за самоуправни социјализам у Југославији*, Зг 1969; *Друштвени развој социјалистичке Југославије*, Зг 1975; *Хрватска модерна повијест*, Зг 1999; *Пропаст Југославије и стварање модерне Хрватске*, Зг 2001; *Повијест изблиза*, Зг 2006. Срђан Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛБИЈА, Богдан **БИЛБИЈА, Богдан**, новинар (Босанско Грахово, 16. VII 1896 – Београд, 8. I 1953). Као присталица „Младе Босне" искључен је из сарајевске гимназије 1913, након чега је пребегао у Србију. Са српском војском повлачио се преко Албаније и у Ници завршио гимназију, а потом студирао филозофију на Сорбони. У Француској приступио социјалистичком покрету, те је по повратку у земљу био под присмотром полиције. Као новинар писао за *Слободну реч*, *Радничке новине*, *Борбу*, *Мисао*, *Новости* и др. Од 1935. до 1940. био је члан редакције *Ошишаног јежа*. После рата радио у Танјугу и *Борби*. Преводио књижевна дела с француског језика. ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, *Српска штампа између два рата*, Бг 1956. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛБИЈА, Војислав **БИЛБИЈА, Војислав**, протојереј, иконописац (Босанско Грахово, 23. III 1942). Дипломирао на Стоматолошком факултету у Београду 1969. Оснивач карате школе „Кјокушинкаи" у Београду 1967. и шампион Југославије 1968. Самоуки музичар и сликар, усавршио технологију обраде племенитих метала 1966. Свештеник Српске православне цркве, намесник за Холандију. Води парохију цркве Св. Тројице у Ротердаму. Исповедник Срба заточених у Хашком трибуналу. Носилац Ордена Св. Саве I реда. Иконописац, аутор око 60 икона са сребрном ризом, које се налазе у колекцијама широм света. Осликао православне цркве у Книну (1970), Метковићу (1971) и Дрвару (1973). Израдио саркофаг Св. Симеона, који се налази на Светој Гори, те сачинио кивот мошти Св. Анастасије, мајке Св. Саве, у Студеници. Прву изложбу икона имао у Валс Керку у Амстердаму, а излагао и у Луксембургу, Немачкој, Белгији и Србији. Живи и ради у Ротердаму. Одликован је Орденом Св. Саве I реда (1991). ДЕЛО: *Бог и човек*, Ротердам 2005. ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, *Сви Срби света*, Бг 1998; *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99*, Бг – Лос Анђелес 1999; *Српска црква*, Бг 2005. Марко Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛБИЈА, Жарко **БИЛБИЈА, Жарко**, економиста, универзитетски професор (Босанско Грахово, 1927 – Флорида, 26. V 2002). Завршио гимназију у Бањалуци. Био питомац Интерната за децу ратних добровољаца 1939–1941. Магистрирао и докторирао економске науке на Универзитету у Чикагу. Економски саветник Индустријско-трговачке коморе Чикага постао 1958. Професор Више школе за менаџмент 1961. у Палерму и Чикашког универзитета 1963, директор Планске комисије Чикага, професор економије и филозофије Државног института Флорида (1963–1973) и Бразилског универзитета (1973–1977), те економски саветник за планирање у Бразилу. Пензионисан као професор Универзитета Мајами, САД. Ангажован у акцијама за истину о српском народу. Активиста Српске православне цркве и члан Конгреса српског уједињења САД. Један од аутора промеморије која је уручена члановима Конгреса САД 1991. и студија о Србима у Хрватској и Босни, о усташком геноциду у Хрватској и о усташкој емиграцији у Америци. ДЕЛО: *Шта Срби желе*, Вашингтон 1991. ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, *Сви Срби света*, Бг 1998; *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99*, Бг – Лос Анђелес 1999. Душан Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛБИЈА, Јово **БИЛБИЈА, Јово**, трговац, секретар Привремене босанске владе (Ливно, 1845 – Шибеник, 25. II 1878). Политички и културно деловао и пре устанка 1875. По његовом избијању пребегао с многим трговцима у Аустрију. Постао је члан Главног одбора за помоћ устанку, са седиштем у Сиску. У политичким поделама у Главном одбору држао се службене политике Србије. Налазио се у руководству Јамничке скупштине, 16–17. XII 1875. Учешће у комисији коју је у пролеће 1876. састављао турски чиновник Хајдар-ефендија, са задатком да започне спровођење реформи у БиХ, одбио је јер у њих није веровао. Истовремено су га прогањале и аустроугарске власти. Осећајући њихове намере, 1877. обавештавао је страну јавност да „...босански народ жели не само од турског ропства слободан бити, него да не жели нити под мађарско нити хрватско ропство доћи". После пораза Србије у рату против Турске 1876. с још неким устаничким вођама покушавао је да формира устаничку владу. Постао је секретар Привремене владе изабране на скупштини у Кравјаку и био идејни творац готово свих владиних прогласа. Привремена влада интензивно је радила на обнављању устанка. С председником владе Јовом Скоблом путовао је почетком 1878. на Цетиње. Умро је у повратку. Његовом смрћу Привремена босанска влада престала је с радом. ЛИТЕРАТУРА: И. Билбија, „Моји доживљаји", *Развитак*, Бл, 1936, 12; М. Вего, „Писма о Босанско-херцеговачком устанку од 1875. до 1878", *Гласник Земаљског музеја у Сарајеву*, 1954, 9; М. Екмечић, *Устанак у Босни 1875–1878*, Сар. 1960; Ђ. Микић, *Српска читаоница у Бањој Луци 1868–1941*, Бл 1999; Д. Берић, *Српско питање и политика Аустро-Угарске и Русије 1848–1878*, Бг 2000. Ђорђе Микић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛБИЈА, Новак **БИЛБИЈА, Новак**, глумац (Руско Село код Кикинде, 1. I 1950). Глумом почео да се бави 1966. у Народном аматерском позоришту у Кикинди, у којем је играо осам сезона. Од 1974. до 1986. био је члан Народног позоришта „Тоша Јовановић" у Зрењанину. У НП Босанске Крајине у Бањалуци провео сезону 1986/87, а од 1987. стални је члан Српског народног позоришта у Новом Саду. Карактеран глумац који успева с минималним глумачким средствима и великом глумачком снагом да изнесе сваку улогу. Познат по великом броју остварених епизодних улога од којих је направио праве глумачке бравуре. Међу улогама играним у позоришту издвајају се: Јован (Ј. С. Поповић, *Покондирена тиква*), Бора Шнајдер (А. Поповић, *Развојни пут Боре Шнајдера*), Јеротије Пантић (Б. Нушић, *Сумњиво лице*), Бернардин (В. Шекспир, *Мера за меру*), Тезеј (В. Шекспир, *Сан летње ноћи*), Илија Чворовић (Д. Ковачевић, *Балкански шпијун*), Страин (Д. Спасојевић, *Зверињак*). Остварио је запажене улоге у филмовима *Широко је лишће* П. Латиновића, *Дивљи светац* Б. Рушкуца, *Виолински кључ* А. Фотеза, *Вуковар*, *једна прича* Б. Драшковића, *Ликвидација* Б. Милошевића, *Да није љубави, не би свита било* К. Вичека, *Турнеја* Г. Марковића, те у ТВ серијама: *Светозар Марковић* Е. Галића, *Вук Караџић* Ђ. Кадијевића, *Балкан експрес* П. Антонијевића, А. Ђорђевића и М. Радовића, *Алекса Шантић* А. Јевђевића, *Вратиће се роде* Г. Гајића и др. Добитник је бројних награда, међу којима су и: Награда Удружења драмских уметника Србије за улогу Јегора Тимофејича у представи *Самоубица* Н. Ердмана (1980), Стеријина награда за улогу Ставрe у представи *Чудо у Шаргану* Љ. Симовића (1993) и за улогу Дропца у представи *Путујуће позориште Шопаловић* истог аутора (1996), *Дневникова* награда за улогу Новака Вучетића у представи *Камен за под главу* М. Новковић на Стеријином позорју (1998), Награда за епизоду (Бернардин) у представи *Мера за меру* В. Шекспира на IV југословенском позоришном фестивалу у Ужицу (1999), те Златна медаља „Јован Ђорђевић", највеће признање СНП-а (2008). Милена Лесковац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛБИЈА, Симо **БИЛБИЈА, Симо**, трговац, устанички вођа (? – ?). Припадао млађем кругу трговаца, учесника устанка 1875–1878. У избеглиштву је с Васом Пелагићем био повереник Главног одбора у Костајници. Помоћ су му пружали сисачки трговци Ранко и Стево Павлица. Прикупљао добровољце и новчане прилоге за чете на Козари, Грмечу, Рисовцу и Брезовачи. Учесник Јамничке скупштине 16–17. XII 1875, после чега је у Београду оптужен да је с братом Јовом омогућио Петру Мркоњићу да наоружа 500 људи и припоји их свом одреду. У току устанка заступао је службену политику Јована Ристића и Светозара Милетића. Разочаран неуспехом прогласа о уједињењу Босне и Србије, а посебно политиком Србије после примирја у српско-турском рату, с неким другим вођама агитовао је против српске владе. Ипак, пред поновни улазак Србије у рат против Турске, септембра 1876, врбовао је у Сиску добровољце за српску војску. Учесник је скупштине у Крављаку (Тишковцу) 11. X 1877, на којој је основана Привремена босанска влада. ЛИТЕРАТУРА: М. Вего, „Писма о босанско-херцеговачком устанку од 1875. до 1878", *Гласник Земаљског музеја у Сарајеву*, 1954, 9; М. Екмечић, *Устанак у Босни 1875–1878*, Сар. 1960. Ђорђе Микић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛБИЈА ЛАПЧЕВИЋ, Јелена **БИЛБИЈА ЛАПЧЕВИЋ, Јелена**, спикерка, глумица, писац (Црни Луг код Босанског Грахова, 28. II 1902 ‒ Београд 8. VIII 1964). Завршила Глумачку школу и тумачила мање улоге у позоришту, а с радницима увежбавала хорске рецитације. Играла и у Хрватском казалишту у Загребу, одакле је 1929. протерана због левичарске политичке активности. У Београду примљена за спикерку на радио-станици. Читала вести на Радио Београду и 6. IV 1941. обавештавала слушаоце о немачком бомбардовању престонице. После ослобођења 1944. наставила спикерски рад на радију и била секретар литерарног одељења. Одређена је 1946. за уредницу *Пионирских новина* и часописа за децу *Полетарац*. Била је лектор у Југословенском драмском позоришту, сценариста и редитељ пионирских филмова. У причама за децу обухвата распон од света животиња, с динамичним и хуморним током приповедања, до света сиромашног, тегобног и „босоногог" детињства, представљеног с примесама натурализма (доминирају скице, импресије, меланхолични записи проткани чежњом за завичајем). Преводила с немачког, претежно приче за децу. ДЕЛА: *Приче за децу*, Бг 1932; *Приче о селу и граду*, Бг 1934; *Деца у селу и граду*, Бг 1935; *Бакина прасад*, Бг 1946; *Брики и друге приче*, Бг 1946; *Јесењи путници*, Бг 1961. ЛИТЕРАТУРА: М. Жежељ, „Јелена Билбија: „Брики и друге приче", *ЛМС*, 1947, 360, 2; Д. Јекнић, *Српска књижевност за децу* *I*, Бг 1998; Т. Петровић, *Историја српске књижевности за децу*, Врање 2001. Валентина Хамовић; Миле Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛЕН, Бранислав **![001_II_Branislav-BIlen.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-branislav-bilen.jpg)БИЛЕН, Бранислав**, инжењер бродоградње, универзитетски професор (Краљево, 16. X 1931 – Београд, 16. III 2009). Дипломирао 1956. на Факултету за стројарство и бродоградњу у Загребу, а докторирао 1974. на Машинском факултету у Београду. Радио у Бродоградилишту „Тито" у Београду (→ Бродоградња у Србији) 1956–1976. као главни пројектант, шеф пројектног бироа и технички директор. Потом прешао у Институт техничких наука САНУ, где је 1981–2001. био директор. Ради на Маш. ф. у Београду од 1982. као ванредни (до 1985), а затим редовни професор (до пензионисања 1997). У више наврата био шеф Катедре за бродоградњу истог факултета. За редовног члана Академије инжењерских наука Србије изабран је 2000. Током 20 година рада у Бродоградилишту „Тито" руководио је пројектовањем преко 200 реализованих пловних објеката различите величине, врсте и намене. Неки од тих бродова грађени су у великим серијама, како у матичном тако и у низу других бродоградилишта. Посебно се истичу речни потискивачи грађени између 1965. и 1975, који су дали кључни допринос увођењу технологије потискивања у југословенски речни транспорт. Истичу се и лучки противпожарни реморкери с два мотора и једним прекретним пропелером у окретној сапници, грађени у периоду 1968–1975. за СССР и друге наручиоце, а који су представљали значајну иновацију тадашње бродоградње. Са **Б.** као водећим пројектантом Бродоградилиште је, од почетних извозних послова, израсло у институцију међународног угледа, која је, по сопственим пројектима, масовно и рутински градила и извозила бродове. Пројектни биро Бродоградилишта био је, по свим параметрима, водећи у Србији. У Институту техничких наука САНУ **Б.** је радио на пројектима у вези с хидрауличким погоном бродова, хидрауличким вучним витлом и модуларном градњом бродова. По његовим пројектима 1987. реализован је експериментални модуларни мултифункционални пловни објекат с хидрауличким погоном. Као професор Маш. ф. држао је предавања на Смеру за бродоградњу (предмете Пројектовање брода, Отпор и кретање брода, Геометрија и статика брода, Конструкција брода, Технологија бродоградње). После одласка у пензију бавио се истраживањима дизел-електричног погона бродова. Аутор је монографија *Новине у речној потискивачкој технолохији* (Бг 1997) и *Пројектовање потискивачких састава* (Бг 1997), већег броја научних и стручних радова, као и заштићених (и награђиваних) патената. Добитник је Октобарске награде Београда за увођење потискивачке технологије у Југославији (1965), плакете „Крилов" (СССР) за успешно пројектовање серије лучких реморкера (1969) и плакете Југословенске Ратне Морнарице за пројекат брода за спасавање посаде потонулих подморница „Спасилац" (1976). ЛИТЕРАТУРА: *Педесет година наставе Бродоградње на Машинском факултету Универзитета у Београду*, Бг 1998; М. Јовановић, *Бродоградња у Србији и Црној Гори*, Бг 1999. Милан Хофман \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛЕЋА **[![001_II_BILECA-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bileca-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bileca-karta.jpg)БИЛЕЋА**, град у Републици Српској у Херцеговини, на западном ободу малог Билећког поља, окруженог Билећким Рудинама. Крај насеља пролази магистрални пут Сарајево–Фоча–Требиње–Дубровник, а овдје се од њега одваја локални пут ка Црној Гори. Јужно од **Б.** налази се акумулација Билећко језеро, настала преграђивањем ријеке Требишнице код села Гранчарева, ради изградње хидроцентрале. Под садашњим именом град се први пут помиње 1387. Поп Дукљанин га помиње као главно мјесто жупе Рудине. Почетком XV в. имала је значајну улогу у тадашњој држави Павла Раденовића, која је обухватала Требиње, **Б.**, Бањане, Клобук са жупом Врм и Конавле. У том периоду **Б.** успоставља трговачке односе с Дубровником. У турском периоду стагнира у развоју. Тада је била мјесто на путу с караван-сарајем. Почетком XIX в. постала је засебан кадилук. У периоду аустроугарске окупације постаје важно војно упориште и гранична утврда према Црној Гори, добија војну касарну, жандармеријску станицу, пошту, катастар, болницу, основну школу и метеоролошку станицу. За вријеме Краљевине Југославије јача војну функцију и постаје казамат, првенствено за политичке осуђенике. Године 1931. изграђена је ускотрачна жељезничка пруга до Требиња, a 1938. и до Никшића. Након II свјетског рата постаје један од највећих војних гарнизона у држави, са школом за пјешадијске подофицире. Послије 60-их година нагло развија индустрију (текстилну, металну и прехрамбену) и постаје један од најразвијенијих индустријских центара у источној Херцеговини. Крајем XX и почетком XXI в., у процесу транзиције, индустрија **Б.** доживљава потпуни колапс. Основно занимање радно активног становништва је у услужним дјелатностима и индустрији камена. Године 1991. у **Б.** је живјело 7.568 становника, од којих 74,3% Срба и 17% Муслимана. Почетком грађанског рата у БиХ (1992) већина муслиманског становништва се одселила. Рајко Гњато У епици се јављају два места с тим именом: град у епској Босни (данас у Републици Српској), епска имена Билећ и Билић, епска атрибуција *град* и *бела*; место у Црној Гори, епско име Царска Паланка, епска атрибуција *мала*. Босанска **Б.** се помиње у контексту устанка 1852. (Вук IX, 8) и боја на Граховцу 1858. (Вук IX, 15). Од неисторијских тема за њу се везује радња песама о женидби гојеног Халила, брата Мује Хрњице (КХ I, 36) и избављању Гојка Десанчића из турског ропства (САНУ III, 42), а од епских ликова лепа Злата, кћи билићког везира (КХ I, 36). Црногорска **Б.** – Царска Паланка помиње се у контексту битке на Грахову 1836. (Вук IV, 55; Вук IX, 5), а од епских јунака за њу се везује Ахмет Хаџијћ (Вук IV, 55) Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дедијер, *Херцеговина*, VI, Бг 1909; М. Вего, *Насеља босанске средњевјековне државе*, Сар. 1957; Г. А. Шкриванић, *Именик географских назива средњовековне Зете*, Тг 1959; Р. Гњато, *Источна Херцеговина – регионалногеографски проблеми развоја*, Сар. 1991; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛЕЋКИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР **БИЛЕЋКИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР**, логор за политичке осуђенике (1939–1940). У јесен 1939, непосредно по отпочињању II светског рата и стварању Бановине Хрватске, Краљевину Југославију погодио је талас штрајкова и демонстрација у којима је дошло до трагичних обрачуна између демонстраната и жандармерије. У намери да ограничи уличне демонстрације влада је на седници одржаној 15. XI 1939. донела „Уредбу о изменама и допунама Закона о заштити јавне безбедности и поретка". Допуном члана 12а првостепене управно-полицијске власти добиле су право да на принудни боравак упућују лица која реметe јавни ред и мир. Током децембра извршена су већа хапшења, а најистакнутији комунисти издвојени су и упућени у Лепоглаву и Билећу, чиме је остварена ранија идеја Главног ђенералштаба о потреби интернирања комуниста за које је процењивано да у условима непосредне ратне опасности штетно делују на морал војске. Прве групе интернираних у Билећу биле су из Србије, Македоније и Словеније, а у логор су пристигле 20. I 1940. Логор се налазио у старој аустроугарској касарни; управник је био локални срески начелник, а непосредно обезбеђење поверено је специјалном жандармеријском воду. Унутар логора владао је посебан режим, прописан Кућним редом и строжи него у другим затворима Краљевине Југославије. После низа протеста адвокатских комора и удружења грађана логор је расформиран крајем новембра 1940. Александар Животић Концентрациони логор је обновљен и био је активан 1951–1954. Намењен је политичким осуђеницима за наводну делатност „по линији ИБ", а прецизније свима који се нису слагали са заокретом који је учинила КПЈ 1948. Кроз логор је прошло, према слободној процени, око 4.000 кажњеника, претежно официра и грађанских лица која су осуђена на вишегодишњу казну строгог затвора. Кажњеници су подвргавани суровој тортури, физичкој и психичкој, а осуђеници који су под таквим условима провели више година (3–6), отпуштани су са тешким душевним и телесним оштећењима. Када је логор распуштен 1954, сви осуђеници су пребачени на Голи Оток, где су под сличним условима наставили да издржавају остатак казне. Милош Благојевић ЛИТЕРАТУРА: С. Цветковић, *Југославија 1939–1941. Совјетска присутност у југословенском политичком животу на почетку Другог светског рата*, Бг 1999. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛЕЋКО ЈЕЗЕРО **БИЛЕЋКО ЈЕЗЕРО**, вештачко језеро у Херцеговини, настало преграђивањем реке Требишнице 17 км узводно од Требиња. Брана, висока 123 м и дуга 439 м, грађена је 1959–1965. Запремина басена је 1.280.000.000 м3, максимална дубина 104 м, а површина језера 27,64 км2. Разлика између највишег и најнижег водостаја достиже 52 м. Вода покреће хидроелектрану „Гранчарево" инсталиране снаге 180 МW, затим природним коритом Требишнице отиче ка језеру Горица. Годишња производња електричке енергије достиже 2,1 милијарду kWh. ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, *Језера Југославије*, Бг 1989. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛИМОВИЋ, Александар **БИЛИМОВИЋ, Александар** (Билимович, Александр Дмитриевич), економиста, статистичар, универзитетски професор (Житомир, Русија, 25. V 1876 – Монтереј, Калифорнија, САД, 21. XII 1963). Универзитет Св. Владимира у Кијеву завршио 1900. Од 1904. приватни доцент на Катедри политичке економије и статистике, од 1909. ванредни, а после одбране докторске дисертације у Петрограду 1915. редовни професор истог универзитета, на којем остаје до краја 1918. Од 1905. био је на двогодишњем усавршавању у Немачкој, прво у Тибингену, па у Берлину. Студирао и радио и у Бечу (1910/11), код Бем-Баверка, ватреног заговорника Менгерових идеја и главног уредника часописа *Zeitschrift für Volkswirtschaft und Verwaltung*, у којем је 1911. објавио свој први рад на немачком. Од 1914. био и професор Новоруског универзитета у Одеси, где је 1918. изабран за ректора и где је до марта 1919. предавао политичку економију, коју је потом предавао и на Универзитету у Симферопољу на Криму. Позван је убрзо у Екатеринодар, па Ростов на Дону. Као члан Личног савета („владе") генерала А. И. Деникина, постављен на чело Управе за земљорадњу и рационално коришћење земљишта. Марта 1920. преко Цариграда с породицом (и братом Антоном, познатим математичаром, оснивачем Математичког института САНУ) избегао у Краљевину СХС, где је у Љубљани на новооснованом Универзитету „Краљ Александар I" био шеф Катедре за политичку економију и статистику на Правном факултету, а у два маха (1927/28, 1936/37) и декан. Једини из тадашње Југославије био је члан међународног Eконометријског друштва основаног 1930. у Кливленду (Охајо, САД). Оснивач и први председник Руске матице основане 1924. у Љубљани, по узору на Матицу српску. Један од оснивача Друштва руских научника у Краљевини СХС, Руске академске групе. У Немачкој боравио 1945–1947, када се преселио у САД, где је радио на Калифорнијском универзитету у Берклију. Био је истакнути представник белог покрета, један од идеолога руског (културног и економског) национализма. Његов економски поглед на свет утицао је на формирање социјално-политичких идеја руских солидариста, које су одражавале тежњу ка цивилизованом, реформском путу развоја Русије. Један је од оснивача Народно-радног савеза руских солидариста, доследни противник марксизма, посебно бољшевизма. Аутор је научних радова из области економске теорије, економске историје, статистике, економетрије, а поткрај живота, подстакнут преписком са И. Иљином, и теологије. Залагао се за начела макроекономског планирања, помоћу којих се могу предупредити друштвене кризе и катастрофе. Био је и за принципе друштвено усмерене политике расподеле, тј. „друштвене својине" посредством увођења „народних акција". Подржавао је идеју „социјалног капитализма", која предодређује „економску демократију". У економској теорији бавио се теоријом вредности, питањем изградње инфраструктуре, посебно железничке (*Jugoslovanske železnice v preteklem dvajsetletju*, Љуб. 1940; „Несрећни случајеви на нашим железницама", *НБл*, 22. VI 1940), питањем улоге институција у привредном развоју (*Министерство финансов в 1802–1902 гг., исторический очерк*, Кијев 1903), економских криза (*Неколико мисли о данашњој привредној кризи*, I–II, *НБл*, 19. IX, 26. IX 1931, *Дуги талас незапослености*, I–II, *НБл*,10. IX, 1. X 1932; „Vpliv svetovne krize na narodnogospodarski i finančni položaj Jugoslavije", *Odmevi*, 1932; *Привремено опадање конјунктуре или нова криза*, I–II, *НБл*, 10. VII, 17. VII 1938), дириговане привреде и планирања („Проблем планске привреде", I–II, *СКГ*, 16. III, 1. IV 1934), југословенских геоекономских и стратешких политичких тема (*Привредно уређење Југославије и споразум од 26. августа 1939. год.*, *НБл*, 24. VIII 1940), војне економике (*Год войны и наши финансы*, Кијев 1905), макроекономског и политичког устројства привреде („Ка питању о корпоративној привреди", *НБл*, 17. VIII 1940), радног права и синдикалног организовања (*Položaj delavcev v Jugoslaviji po poročilih inspekcije dela*, Љуб. 1926; „Arbeitsrecht des Königreichs der Serben, Kroaten und Slovenen \[Jugoslawien\]", *Zeitschrift für Ostrecht*, 1929, 3), пољопривреде, посебно задругарства („Шта је задруга и каква је њена улога: нацрт теорије задругарства", *Економист*, јул–август 1927; „Načrt zadružnega zakona", *Zbornik znanstvenih razprav*, 1935/36, XVI; *Аграрна хиперпопулација и њено сузбијање*, I–II, *НБл*, 21. V, 28. V 1938; *La structure agraire de la Yougoslavie*, Љуб. 1939; *Razvojna tendenca kmetijstva*, Љуб. 1944 итд.). У Русији више пута одликован, а у Југославији Орденом Св. Саве III степена (1929). ДЕЛА: *Подъем товарных цен в России*, Киев 1909; *Русская матица*, Любляна 1924; *Друштво, држава и привреда*, Бг 1926; „Jugoslawien", *Osteuropäische Länderberichte*, II, Breslau 1927; *Очерк народного хозяйства Королевства Сербов, Хорватов и Словенцев*, Бг 1929; *Центар територије и центар становништва у Југославији*, Бг 1936; *Марксизьм: изложение и критика*, Бг 1936; *Увод у економску науку*, Бг 1936; *Кооперация в России до, во время и после большевиков*, Франкфурт 1955; *Хришћанска етика*, Бг 1959; *Эра пятилетних планов в хозяйстве СССР*, 1–2, Минхен 1959; *Экономический строй освобожденной России*, Минхен 1960; „Боготражитељи, евразијци и материјална култура", *ЗМСДН*, 2011, 134. ИЗВОР: AJ; Hoover Institution Archives, Станфорд, САД. ЛИТЕРАТУРА: В. Л. Телицын, „Билимович А. Д.", *Русское зарубежье. Золотая книга эмиграции*, Мoсква 1997; Э. Б. Корицкий, *Мир идей А. Билимовича*, Санкт Петербург 1997; A. Anikin, „Russian Economic Science: Enlightenment and First Schools", *Problems of Economic Transition*, 2002, 44, 9–10; В. Цветков, „Экономист Белой России. Профессор А. Д. Билимович", *Посев*, 2004, 3; А. М. Никулин, „Провидения освобождения", А. А. Куракин, „А. Д. Билимович: биографическая хроника", у: *Экономический строй освобожденной России,* Москва 2006; А. Миљковић, „Доприноси Александра Билимовића српској економској науци", *ЗМСДН*, 2007, 122; A. Sušjan, „Historicism and Neoclassicism in the Kiev School of Economics: The Case of Aleksander Bilimovich", *Journal of the History of Economic Thought*, 2010, 2; Ч. Оцић, „Актуелност идеја Александра Билимовића", *ЗМСДН*, 2011, 134. Часлав Оцић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛИМОВИЋ, Антон **![001_II_Anton-Bilimovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-anton-bilimovic.jpg)БИЛИМОВИЋ, Антон** (Билимович, Антон Дмитриевич), математичар, механичар, универзитетски професор (Житомир, Русија, 20. VII 1879 – Београд, 17. IX 1970). Школовао се на Кијевском кадетском корпусу, Николајевском инжењерском училишту у Петрограду и Физичко-математичком факултету Кијевског универзитета, на којем је дипломирао 1903. Специјализовао се у Паризу и Гетингену. Докторирао 1907. на универзитету у Одеси из области динамике крутог тела с једним степеном слободе кретања. У Русији радио од 1903, када је постављен за асистента при катедри механике Кијевског универзитета, до 1920. Приватни доцент Кијевског универзитета постао 1907, а 1915. редовни професор механике Новоросијског универзитета у Одеси, где је биран два пута за ректора, први пут 1918. У Србији је радио од 1920. до одласка у пензију 1955. За професора по уговору на Филозофском факултету Београдског универзитета изабран је 1920, а за редовног професора рационалне механике и примењене математике на истом факултету 1926. Од 1947. предавао је рационалну механику и вишу математику за нематематичаре на Природно-математичком факултету у Београду. Дописни члан СКА постао је 1925, редовни 1936, а 1939–1940. био је и секретар Одељења природно-математичких наука. Оснивање Математичког института Академије 1946. првенствено је његова заслуга. Његово обимно и изузетно вредно научно дело претежно припада педесетогодишњем раду на Универзитету у Београду. Објављивао је радове у признатим светским часописима, у часописима Академије, првенствено у *Гласу* и у *Publications Mathématique de l'Université de Belgrade* (од 1947. под насловом *Publications de l'Institut Мathématique, Belgrade*), у чијем је оснивању 1932. имао главну улогу и много допринео стицању његове светске репутације. У радовима је обрађивао проблеме теорије кривих линија и површина, рационалне механике, небеске механике и геофизике, неаналитичких функција и векторског рачуна. Посебно се у рационалној механици бавио нехолономнoм механикoм, феноменолошким принципима, сферним кретањем крутог тела, динамиком еластичних тела и једначинама кретања. Његови главни научни доприноси односе се на проблем *n*- тела (решио је неке специјалне случајеве), механику нехолономних система (пронашао канонске трансформације за такве системе), кретање тела око непомичне тачке (испитивао својства решења) и Пфафов метод (применио га је на диференцијалне једначине планетских поремећаја). Дaо је допринос и у области механике флуида, у којој је једначину непрекидности повезао с ходографом брзине. Његови радови су много цитирани у свету и коришћени као инспирација за даља истраживања научника у Србији и целом свету. Извршио је значајан и трајан утицај на нараштаје који су се школовали у Београду, а доцније и на млађим универзитетима у Србији, на катедрама за механику и математику. Заједно с Милутином Миланковићем, Јаковом Хлитчијевим, Константином Вороњецом и Татомиром Анђелићем 1952. основао је студијску групу за механику на ПМФ у Београду. Одликован је Орденом рада I степена (1955). ЛИТЕРАТУРА: *Споменица посвећена преминулом академику Антону Билимовичу*, Бг 1971; *Двадесетпет година студијске групе за механику 1952–1977*, Бг 1977; Т. Пејовић, *Моје успомене и доживљаји 1892–1945*, Бг 1992; М. Д. Леко, „Сећање на стваралаштво професора Антона Билимовича", у: *Руска емиграција у српској култури XX века*, 1, Бг 1994; *Живот и дело српских научника*, VII, Бг 2001. Ђорђе Ђукић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛИНГВИЗАМ → ДВОЈЕЗИЧНОСТ **БИЛИНГВИЗАМ** → **ДВОЈЕЗИЧНОСТ** # БИЛИЋ, Душан **БИЛИЋ, Душан**, редитељ, глумац, културни радник (? – ?, после 1911). Учествовао 1887. у стварању позоришне трупе и инструменталне секције Српског пјевачког друштва „Гусле" у Мостару. Као глумац у позоришној трупи „Гусле" био је задужен за карактерне и интригантске улоге, али је с успехом играо и комичне. Режисер позоришне трупе постао је 1893. наследивши Младена Бошњаковића. Сматра се једним од најбољих режисера Друштва. Наставио је традицију националне драме, али је постепено проширивао репертоар новим комадима различите тематике, уврстивши и стране представе. Превео је шаљиву игру *Лисабонски кројач* од Карла Блума. Био је председник Управног одбора Друштва (1909–1911). Својом целокупном активношћу оставио је дубок печат на националном и културном пољу у периоду уздизања Мостара као „најкултурнијег и најнационалнијег града у западном српству". ЛИТЕРАТУРА: *Педесет година Српског пјевачког друштва Гусле у Мостару 1878–1938*, Мостар 1938; Ј. Лешић, *Историја позоришта у БиХ*, Сар. 1985. Драга Мастиловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛИЋ ВУКАС, Мирјана **БИЛИЋ ВУКАС, Мирјана**, гимнастичарка, тренер (Бачка Паланка, 11. V 1936). Завршила Средњу фискултурну школу у Земуну (1954) и дипломирала на Високој школи за физичко васпитање у Београду (1960). Гимнастиком почела да се бави у бачкопаланачком Друштву за телесно васпитање „Партизан". Првакиња Југославије у вежбама на справама била је 1960, 1961. и 1963. По завршетку студија радила у Београду као тренер у Гимнастичарском друштву „Београд" (1960–1961) и у Рехабилитационом центру за дечју парализу (1963–1964), а потом предавала физичко васпитање у Електротехничкој школи „Никола Тесла". За репрезентацију Југославије наступала девет пута на међународним такмичењима, на Олимпијским играма у Риму (1960), као и на светским првенствима у Москви (1958) и Прагу (1962). На IV првенству Европе у Паризу 1963. освојила златне медаље у екипном вишебоју и појединачно у вежби на тлу, као и бронзану медаљу у вежби на греди. Добитница је Мајске награде Савеза организација за физичку културу Србије (1961). Живи у Гетеборгу (Шведска). ЛИТЕРАТУРА: Б. Богојевић, *Енциклопедија физичке културе*, Зг 1975. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛИЦ, Алберт → ПРВИ ТРГОВИНСКИ ШЕМАТИЗАМ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ **БИЛИЦ, Алберт** → **ПРВИ ТРГОВИНСКИ ШЕМАТИЗАМ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ** # БИЛИШАНЕ **БИЛИШАНЕ**, село у северном делу Буковице у северној Далмацији, у Задарској жупанији. Налази се крај локалног пута Обровац–Книн (4 км југоисточно од Обровца), на надморској висини од око 250 м. Простире се на великој површини и чини га око 40 заселака, а разликују се **Б.** Доње и Горње. Године 1991. имало је 857 становника (98,9% Срба), а након егзодуса Срба у последњем рату популација је смањена на 29 чланова, од којих су 27 били Срби (2001). Стара црква Рождества Св. Јована Крститеља у **Б.** Доњим надограђена је 1739, а обновљена 1860–1874. То је једнобродна грађевина од тесаног камена, с плитком полукружном олтарском апсидом, бочним правоугаоним певницама и масивном куполом, чији је тамбур изнутра кружан, а споља осмостран. На западној страни из крова храма уздиже се звоник. Иконостас је насликао сликар Цукар. У рату вођеном 1991–1993. храм је знатно оштећен. Још већа оштећења нанета су 1995. кад је рат већ био завршен. У селу постоји филијални храм посвећен Рођењу Пресвете Богородице, подигнут 1834. То је једнобродна грађевина с полукружном олтарском апсидом и звоником на преслицу. Црква посвећена Малој Госпојини у **Б.** Горњим изграђена је 1860–1865. ЛИТЕРАТУРА: *Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971; С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛО **БИЛО** (клепало), једноставна удараљка, инструмент којим су у првим вековима хришћани позивани на богослужење. Може бити изграђено од метала или тврдог дрвета, у разним варијантама и различито украшено резбаријом. Захтева вештину ритмичког ударања маљицом или батом, посебном врстом чекића. Појава звона их је потиснула, али су у време турског ропства враћена у употребу будући да су Турци забранили употребу звона. Данас се у манастирима ударањем у **б.** монаси позивају на богослужења. У парохијским црквама користи се од јутрења на Велики петак до јутрења на Велику суботу јер у том интервалу типик забрањује употребу звона. ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, *Православна литургика или наука о богослужењу Православне источне цркве – први општи део*, Бг 1965. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛОГОРА **БИЛОГОРА**, побрђе у међуречју Саве и Драве, између Копривнице на северозападу и Подравске Слатине на југоистоку. Пружа се правцем северозапад–југоисток, на дужини од око 70 км. Највиши врх је Ријека (307 м). Изграђена је од кристаластих шкриљаца који су прекривени терцијерним наслагама. Покривена је шумама храста китњака, граба и букве. У нижим деловима налазе се виногради и воћњаци. У новије време североисточно од Бјеловара експлоатише се нафта, док је експлоатација лигнита престала. Путеви који на неколико места прелазе **Б.** спајају Подравину с Посавином. Најзначајнији су они који повезују Копривницу, Крижевце и Загреб, Ђурђевац, Бјеловар и Кутину, Вировитицу, Дарувар и Пакрац. У подножју је живело доста српског становништва које се после офанзиве „Олуја" 1995. масовно иселило у Србију. ЛИТЕРАТУРА: А. Богнар, *Географија Хрватске 2, Источна Хрватска*, Зг 1975; Ј. Ђ. Марковић, *Регионална географија Југославије*, Бг 1980; *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛТЕН **БИЛТЕН** (фр. *bulletin*), дневна или периодична публикација коју у виду извештаја издају државни органи, друштвене организације и институције различитог карактера, као званичну допуну информација штампе и електронских медија. У том виду за време ратова јавност се обавештава о стању на фронтовима и одлукама врховне власти, извештава се о елементарним непогодама, прати се болест државника, дају се саопштења о кретањима на берзама и променама курса валуте. На тај начин новинске агенције корисницима преносе садржај својих информативних сервиса. У прошлости је најпознатији био Билтен Главног (Врховног) штаба НОП и ПОЈ, који је излазио од 10. VIII 1941. до краја рата и доносио ратне извештаје, политичке чланке и вести, наредбе, указе и одлуке највишег војног руководства Народноослободилачке борбе. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛТЕН **БИЛТЕН**, стручни часопис Фармацеутског друштва Србије, који, с прекидима, излази од 1953. Објављује материјал који је од интереса за секције Друштва и његово чланство и служи унапређењу фармацеутске струке. Првобитно је излазио као публикација одговарајуће секције Друштва (Билтен Секције јавних апотека, 1953‒1963; Билтен Секције за фармацеутску службу и медицинско снабдевање, 1969‒1972), а након реорганизације ФДС као његово стручно гласило (1977‒1986; од 2006). Излазио је 12 пута годишње, а од 2006. излази двомесечно. Објављује стручне радове, законске прописе и тумачења законских прописа из области здравства, а посебно фармацеутске струке, вести из рада Друштва, као и личне вести из живота и рада фармацеута. Уредници **Б.** били су: Бошко Марковић (1953–1957), Милан Гроздановић (1958), Божидар Николић (1959–1963), Боривоје Радосављевић (1969–1972, 1977–1979), Зага Николић (1979–1986), Душан Обрадовић (2006–2007) и Сунчица Тодоровић (од 2008). ИЗВОР: Архива секретаријата Фармацеутског друштва Србије. ЛИТЕРАТУРА: М. Горуновић (ур.), *100 година Фармацеутског друштва Србије 1879‒1979*, Земун 1979. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛТЕН ЗА ТРАНСФУЗИОЛОГИЈУ (BULLETIN OF TRANSFUSION MEDICINE) **БИЛТЕН ЗА ТРАНСФУЗИОЛОГИЈУ (BULLETIN OF TRANSFUSION MEDICINE)**, научни часопис Института за трансфузију крви Србије и Секције за трансфузиологију СЛД. Једини часопис те врсте у Србији. Први број, под називом *Билтен радова о трансфузији*, изашао је по оснивању Завода за трансфузију крви Србије 1954. Главни и одговорни уредници били су познати трансфузиолози и хематолози: Бранимир Симоновић (1954–1961), Будимир Динић (1962–1981), Станоје Стефановић (1982–1991) и Радмила Баклаја (од 1993). Билтен има Уређивачки и Научни одбор, редовно излази два пута годишње на српском и енглеском језику са сажецима на оба језика. Јубиларни број поводом 55. годишњице излажења уредио је Бела Балинт, а посвећен је примени матичних ћелија у трансплантацији и регенеративној медицини. ЛИТЕРАТУРА: Р. Баклаја, „Педесет пет година часописа *Билтен за трансфузиологију* (1954–2009)", *Билтен за трансфузиологију*, 2009, 1–2. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛТЕН ИНСТИТУТА ЗА ПРОУЧАВАЊЕ ФОЛКЛОРА **БИЛТЕН ИНСТИТУТА ЗА ПРОУЧАВАЊЕ ФОЛКЛОРА**, стручни фолклористички часопис, излазио у Сарајеву у три броја (1951, 1953, 1955). Објављивао грађу из фолклорног архива Института, чија је основна дјелатност била биљежење и прикупљање фундаменталне фолклористичке грађе на неистраженим теренима широм БиХ (народна поезија и проза, народна музика, музички инструменти, игра, плес, народне ношње, обичаји и вјеровања). Усменопоетски материјал класификован је и вреднован према савременим научним критеријумима. Објављивана грађа добијала је своју стручну обраду у чланцима и студијама одговорног уредника Ц. Рихтмана, те В. Палавестре, М. С. Филиповића, Ј. Вуковића, Ш. Кулишића, Ј. Допуђе, А. Шкаљића, Р. Ухлика, Љ. Симић, М. Обрадовић, М. Бошковић Стули, А. Бејтића и др. ЛИТЕРАТУРА.: В. Палавестра, „Институт за проучавање фолклора у Сарајеву", у: *Споменица стогодишњице рада Земаљског музеја у Сарајеву 1888–1988*, Сар. 1988. Јеленка Пандуревић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛТЕН ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ОДБОРА ЗА ЛИПИДЕ **БИЛТЕН ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ОДБОРА ЗА ЛИПИДЕ** (Билтен Одбора за липиде при Кардиолошкој секцији СЛД), периодична медицинска публикација посвећена проблематици поремећаја метаболизма масти у организму. Излазио је два пута годишње у периоду 1989‒1996, у великом тиражу (укупно 22.000 примерака), првобитно у Љубљани, а након распада СФРЈ, у Београду. Преласком у Београд публикација је променила назив у *Билтен Одбора за липиде при Кардиолошкој секцији СЛД*. Часопис је бесплатно достављан лекарима, првенствено у примарној здравственој заштити целе земље. Издато је укупно 13 бројева. Садржај Билтена пажљиво је конципиран, а објављивани су само радови које су по позиву писали наши најпознатији стручњаци за поједина питања из домена липидологије. Посебно су значајни бројеви у којима су објављене препоруке за лабораторијску дијагностику липидских поремећаја и препоруке за дијагнозу и лечење хиперлипидемија, а које су израдиле групе најеминентнијих стручњака из целе земље. Значајан је и број у којем су у преводу штампане препоруке експерата Европског друштва за кардиологију, Европског друштва за атеросклерозу и Европског друштва за хипертензију, насловљене као „Превенција коронарне болести у клиничкој пракси", и то одмах после њиховог доношења. У последњим бројевима објављене су листе одбрањених докторских дисертација, магистарских и специјалистичких радова из области метаболизма липида и њихових поремећаја, као и библиографија радова наших познатих аутора из липидологије. Часопис није имао посебан уређивачки одбор него су га сачињавали сви чланови Одбора за липиде, са Александром Јанежићем из Љубљане на челу, уредником Билтена Лазаром Лепшановићем из Новог Сада и члановима Редакцијског одбора Томиславом Кажићем, Максимилијаном Коцијанчићем, Драгољубом Манојловићем из Београда, те Марком Остојићем из Вршца. Билтен је годинама представљао стандард и значајну литературу на нашем језику за едукацију, првенствено лекара практичара, али и бројних стручњака других профила. Касније формирано Удружење за атеросклерозу (југословенско, потом Србије и Црне Горе, а сада Србије; председник Владимир Кањух), које је попунило празнину престанком рада Одбора за липиде, издало је три броја Билтена (у којима је великим делом обрађивана липидолошка проблематика) и одржало три конгреса и бројне симпозијуме. Лазар Лепшановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛТЕН САНУ (BULLETIN SANU) **БИЛТЕН САНУ (BULLETIN SANU)**, престижна публикација САНУ на страним језицима, која излази од 1933. До 1941. излазио је у три серије, а од 1950. у новој серији јединственој за целу Академију, с подсеријама по одељењима Академије. У периоду 1950–1985. изашло је 89 књига. У **Б.** природњачке садржине (Bulletin, Sciences Naturelles, на француском, енглеском и немачком језику) и **Б.** математичке садржине (Bulletin, Sciences Mathématiques, на француском језику) радове објављују чланови Одељења за математику, физику и гео-науке и Одељења хемијско-биолошких наука, као и њихови сарадници, али и други научници који су најчешће сарађивали на пројектима које је финансирала Академија. Пријем радова за објављивање редовних и дописних чланова, као и чланова ван радног састава, врши се тако да се радови претходно приказују на Скуповима Одељења, а затим прихватају за штампање. Сви остали радови предати за штампање се рецензирају (две рецензије). **Б.** се штампа у тиражу од 400 примерака, а налази се у групи часописа за међуакадемијску – међународну размену. У **Б.** природњачке и математичке садржине објављују се радови из математике и механике (функције, семи-риманова геометрија; примена рачунара у дискретној математици; теорија бројева; диференцијалне и диференцне једначине; динамички системи; функционалне анализе и др.), физике и метеорологије (квантна механика, нумеричка симулација времена и климе; динамика тела сунчевог система; спектралне линије у гасној плазми; афина симетрија физичких закона и др.), геологије (палеофлора и палеофауна; микропалеонтологија; седиментологија; минералогија, петрологија, магматизам; метаморфизам; геохемија, геотектоника и др.), хемије (каталитички системи; индустријска катализа; квантна хемија; органска геохемија; органске синтезе; математичка хемија; трансформације органских једињења и др.) и биологије (метаболизам; генетика; екологија; фауна Србије и др.). Марко Ерцеговац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛТЕН СУДСКЕ ПРАКСЕ ВРХОВНОГ СУДА СРБИЈЕ **БИЛТЕН СУДСКЕ ПРАКСЕ ВРХОВНОГ СУДА СРБИЈЕ**, тромесечно гласило Врховног суда Србије. Први број изашао је 1964. Објављује начелне правне ставове Опште седнице Врховног суда Србије (ВСС), правна схватања свих одељења тог суда, сентенце и делове образложења из важнијих одлука ВСС и Вишег трговинског суда, одлуке Опште седнице ВСС, акте судске управе о организацији рада ВСС, огледе, приказе и остале радове судија ВСС, али и осталих судија у Србији. Издавач Билтена је „Intermex" из Београда, а ставови Врховног суда изношени у том гласилу имали су велики утицај на праксу наших судова, како у грађанскоправним тако и у привредним и кривичним споровима. ЛИТЕРАТУРА: Н. Жутић, *160 година владавине права, Врховни суд Србије 1846–2006*, Бг 2006. Илија Бабић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛТЕН СУДСКЕ ПРАКСЕ ТРГОВИНСКИХ СУДОВА **БИЛТЕН СУДСКЕ ПРАКСЕ ТРГОВИНСКИХ СУДОВА**, тромесечно гласило судске праксе Вишег трговинског суда. Први број изашао је из штампе 1994, под називом *Билтен судске праксе привредних судова*, у издању тадашњег Вишег привредног суда у Београду и „Привредног прегледа" предузећа „Грмеч" из Београда. Билтен објављује: начелне правне ставове Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије, правна схватања свих одељења Вишег трговинског суда, сентенце и делове образложења из важнијих одлука Вишег трговинског суда и трговинских судова, одлуке Опште седнице Вишег трговинског суда и акте судске управе о организацији рада тог суда, огледе, приказе и остале радове судија. Гласило сада издају „Привредни саветник" из Београда и Виши трговински суд у Београду. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Митровић, *Историја, садашњост и перспектива привредног судства Србије*, Бг 2000. Илија Бабић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛТЕН ФОНДА ЗА НАУЧНА ИСТРАЖИВАЊА САНУ **БИЛТЕН ФОНДА ЗА НАУЧНА ИСТРАЖИВАЊА САНУ**, гласило које је основано 1976, а излази једанпут годишње. У виду кратких извештаја доноси преглед рада у претходној години на пројектима, у одборима и центрима САНУ у Нишу и Крагујевцу, који се финансирају из Фонда за научна истраживања САНУ. Извештаји су праћени списком штампаних публикација које се односе на резултате рада на пројектима и у одборима. Главни и одговорни уредник је по функцији генерални секретар САНУ, а уредник је члан САНУ. Уређивачки одбор има осам чланова (по један представник сваког одељења). Први уредник (до броја 6) био је Јован Белић, а главни и одговорни уредник Војислав М. Ђурић. Миленко Шушић уредио је бројеве 8–29, а од 30. Видојко Јовић. У 2010. научноистраживачки програм САНУ, укључујући Огранак у Новом Саду и центре у Нишу и Крагујевцу, садржао је 67 пројеката из области основних и природних наука и математике, 20 из области техничко-технолошких наука, 29 из области медицинских наука, 27 из области језика и књижевности, 13 пројеката из области друштвених наука, 40 из области историјских наука и 7 пројеката из области ликовне и музичке уметности. Током 2010. 120 чланова и сарадника САНУ учествовало је на научним скуповима у земљи и иностранству. Академија је у 2010. организовала 17 научних скупова, 12 предавања, скуп поводом Дана Академије, 10 комеморативних скупова и свечани скуп у оквиру манифестације обележавања године Павла Савића. Од 2004. излази и енглеска верзија Билтена, под насловом *Bulletin of Scientific Research – Annual Report*. Идејни покретач био је Стеван Коички, а аутор концепције и уредник – Видојко Јовић. Овај Билтен је сажетији у односу на српску верзију. Од 2007. укључени су и извештаји о пројектима у осам института САНУ (Балканолошки, Византолошки, Географски, Етнографски, Институт за српски језик, Институт техничких наука, Математички, Музиколошки). Видојко Јовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЛУШ, Дујам Дује **БИЛУШ**, **Дујам Дује**, глумац (Пунта Аренас, Чиле, 1894 – Загреб, 13. III 1959). Глумом почео да се бави у аматерском позоришту у Сплиту. Често мењао ансамбле, тако да је био члан скоро свих југословенских позоришта: Српског народног позоришта (1925/26), Народног позоришта у Сарајеву (1929–1936), у којем остварује своје најзначајније улоге, и НП Дунавске бановине у Новом Саду (1936–1938). Од 1944. до 1945. организује и управља Казалиштем у Дубровнику. После рата био позоришни редитељ у Вараждину, Карловцу и Пули. Играо и у позориштима у Загребу, Београду, Скопљу, Осијеку, Бањалуци, Сплиту, Задру, Дубровнику и Нишу. Драмски глумац лепе спољашњости и пријатног гласа, истакао се улогама Лира (В. Шекспир, *Краљ Лир*), Клаудија (В. Шекспир, *Хамлет)*, Шајлока и Басанија (В. Шекспир, *Млетачки трговац*), Хенрика IV (Л. Пирандело, *Хенрик* *IV*), Глумца (М. Горки, *На дну*), Маршала (К. Чапек, *Бела болест*), Леона (М. Крлежа, *Господа Глембајеви*), Ђорђа Црнојевића (Л. Костић, *Максим Црнојевић*), Хасанаге (М. Огризовић, *Хасанагиница*), Јернеја (И. Цанкар, *Слуга Јернеј и његово право*). ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001. Милена Лесковац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉАНИ ПЕТАК **БИЉАНИ ПЕТАК** (биљни/бељани петак), последњи петак уочи Ђурђевдана (6. мај). Повезан је са анимистичким веровањима и култовима. Веровало се да у ноћи пред тај дан многе биљке стичу посебна лековита својства, те се биље брало још у току ноћи. Убране биљке би се давале стоци на Ђурђевдан и Спасовдан, а неке би се сушиле и чувале за лек. У околини Бољевца брала се прво трава млеч, потом кајмачица, па царичица, а момци и девојке задевали су их за појас да би били вољени. Бабе су скупљале траве попут страшника, копитњака и расковника. У селу Дубока, у пределу Звижда, народ се на **Б. п.** окупљао испред пећине. Жене су брале биље, а мушкарци уносили дрва у пећину и палили велику ватру. Потом се испред пећине одржавао колективни обед, а после њега забава. У тим крајевима верује се да се на **Б. п.** појављују и реке понорнице, па се певају посебне песме за призивање воде. Уколико би се појавила, сви би се њоме умивали верујући у њену лековиту снагу. У неким насељима **Б. п.** је и заветни дан. ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1970; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990. Весна Марјановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉАНОВАЦ **БИЉАНОВАЦ**, село у општини Рашка, на југозападној подгорини Жељина, између долина Ибра и његове притоке Јошанице. Дисперзивног је типа, на теренима 380–440 м н.в. Чини га шест заселака. У долини Ибра пролазе пут и железничка пруга Краљево – Косовска Митровица, а у долини Јошанице пут за туристичке центре на Копаонику. Нове куће све више се концентришу поред њих. Насеље је младо и помиње се тек 1828. Становништво се досељавало с Косова, из Црне Горе и околних насеља. Године 1921. имало је 18 домова са 101 житељем, а 2002. 587 становника, од којих 99,7% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија, која служи и становништву два оближња села. Већина мештана запослена је у Рашки и ибарским рудницима, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. Пољопривреда је 2002. била основно занимање 12 мештана (7% активног становништва). ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉАРДА **![001_II_BILJARDA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-biljarda.jpg)БИЉАРДА**, резиденција Петра II Петровића Његоша и Правитељствујушћег сената црногорског и брдског. Подигнута је на Цетињу 1838. према плану руског емисара Јакова Озерецковског и уз руску новчану помоћ. Првобитни назив „Нова кућа" вероватно је преименован по билијару, који се налазио у једној од просторија. Опасана је високим зидом и округлим кулама, с капијама на свакој страни. Представља прву модерну грађевину на Цетињу. Правоугаоног је облика, подигнута на спрат. Има 25 просторија. Као архитектонски објекат била је основа урбанистичког развоја Цетиња. У народну свест ушла је као место доношења важних државних и политичких одлука и значајних културних остварења. У њој је Његош написао *Горски вијенац*, *Лучу микрокозму и Лажног цара Шћепана Малог*. Осим за резиденцијалне потребе (до 1867) служила је и за смештај других државних институција – штампарије, богословије, гимназије, кратко и девојачког института. Почетком XX в. коришћена је за смештај министарстава, а између два светска рата – за потребе војних установа. У павиљону, у дворишту, налази се јединствени рељеф Црне Горе, који су 1916–1917. радили аустријски војни стручњаци. Означени су сва насеља и путеви из тог времена. После реновирања (1951) у њој су смештени Његошев и Етнографски музеј, као и галерија истакнутих уметничких остварења посвећених Његошу. У **Б.** су похрањени предмети којима се Његош служио, његови рукописи, библиотека, оружје и новац. ![002_II_BILJARDA_Njegosev-muzej.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-biljarda-njegosev-muzej.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Р. Драгићевић, *Чланци о Његошу*, Цт 1949; Ј. Миловић, "Његошева Биљарда", *МЗ*, 1951, 7, 1–3. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉАРСКЕ ПЕСМЕ **БИЉАРСКЕ ПЕСМЕ**, врста календарских обредних песама. Њихово извођење везано је за одређене датуме у циклусу пролећних празника, пре свих за Биљани/Бељани/Биљни петак. У ритуалу су углавном учествовале жене, у неким крајевима заједно момци и девојке, понекад у пратњи старијих жена. У **Б. п.** забележени су остаци древних паганских веровања у делотворност кићења убраним травама и цвећем, које имају моћ да изазову наклоност вољених особа: „Ој убава, убава девојко, ој,/Дизајте се, момци и девојке,/Да идемо у гору зелену,/Да беремо траву свакојаку,/Да беремо пелен и коприву,/Зелен пелен да га извијамо,/Од пелена вода да покапље,/К`о што плаче момче за девојче" (*СЕЗ*, 1909, XIV: 53). У наведеним стиховима сви ритуални поступци описују се редом којим се и изводе. ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990. Јасмина Јокић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉАЦ **![001_II_Biljac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-biljac.jpg)БИЉАЦ** (бјељац/бељац/бељ), поњава или ћебе од беле вуне. Израђивао се у Лици, Далмацији, БиХ, западној Србији, Црној Гори и Косову и Метохији. Може бити прост (од једнобојне двонитне или четворонитне тканине) и кићени (с извученим праменовима по читавој површини). Чувен је лички **б.**, тзв. бичаш, који се прави од беле, тамноплаве или црне вуне и чији праменови подсећају на руно, што га чини сличним првобитном покривачу или огртачу. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Петровић, *Од пуста до златовеза*, Бг 2003; *Традиционална култура Срба у Српској Крајини и у Хрватској*, Бг 2006. Вилма Нишкановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉАЧА **БИЉАЧА**, село на десној страни долине реке Моравице (Прешевске) у северозападном делу подножја Рујен-планине. Око 2 км западно од села пролази аутопут Ниш–Скопље. Општинско средиште Бујановац удаљено је 14 км. Кроз село протиче Биљачка река. Насеље збијеног типа, налази се на 460–500 м н.в. и чине га седам махала. Помиње се у XIV в., а током XVI в. постојала су два села – Доња (1519. са 10, 1528. са 7, а 1570. са 5 хришћанских породица) и Горња **Б.** (1519. са 12, а 1528. и 1570. са 10 хришћанских породица). У време Турака Срби и Турци су у њој живели градским животом и бавили се занатством и трговином. Шездесетих година XIX в. изграђен је хан. Више од половине Срба расељено је у периоду 1878‒1912, док су се Турци иселили у Турску после 1912. Од 1908. почиње досељавање Албанаца, које је најмасовније у последњим деценијама XX в. и које је пратило масовно исељавање Срба и Рома. Прве чисто албанске махале формиране су после 1960. Године 1948. у селу је живело 4.072 становника, од којих 52,5% Срба и 27,3% Шиптара. Године 2002. било је 2.036 становника, од којих 83,7% Албанаца, а 8% Срба. У селу се налазе православна црква из 1926, основна школа, амбуланта, пошта, месна канцеларија за пет села и погон металске индустрије. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉЕГ **БИЉЕГ**, село на југоисточним обронцима Јастрепца, у долини Крајковачке реке, леве притоке Јужне Мораве. Од општинског средишта Мерошине удаљено је 6 км, где је повезано с путем Ниш (22 км) – Прокупље (21 км). Село збијеног типа, налази се на 300–340 м н.в. и чини га пет махала. Помиње се 1444/45. када је имало 34 дома, после ослобођења од Турака 1878. имало је 9 житеља, а 1921. 47 домова и 285 житеља. Године 2002. у **Б.** је живело 526 становника, од којих 84,6% Срба, а 14,8% Рома. У селу се налазе четвороразредна основна школа и пошта. Православна црква је саграђена 1872. јужно од села на рушевинама старог храма. Пољопривредна занимања су 2002. ангажовала 40,3% активног становништва, а остали су радили ван села, у Нишу и Мерошини. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉЕШЕВО **БИЉЕШЕВО**, село у Федерацији БиХ, на десној страни долине ријеке Босне, поред магистралног пута Сарајево–Зеница. Општинско сједиште Какањ удаљено је 19 км. Насеље дисперзивног типа, налази се на око 400 м н.в. Има основну школу, цркву и продавницу. Године 1991. имало је 239 становника, од којих 97,5% Срба. За вријеме грађанског рата (1992–1995) већина српског становништва је избјегла, село је девастирано, а црква и стамбени објекти оштећени. ЛИТЕРАТУРА: М. Чанковић (ур.), *Какањ – монографија*, Какањ 1987. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉКЕ **БИЉКЕ**, аутотрофни организми који апсорбују сунчеву енергију помоћу зеленог пигмента хлорофила и у процесу фотосинтезе од неорганских супстанци, угљендиоксида и воде, стварају примарна органска једињења која им служе за одржавање како њиховог живота тако и живота других организама на Земљи. **Б**. су примарни произвођачи хране и основа екосистема и ланаца исхране у биосфери. Поред тога, кисеоник у атмосфери потиче од активности **б.** с обзиром на то да се ослобађа у процесу фотосинтезе (фотолизе воде). Само око 300 врста **б.** не обавља процес фотосинтезе него паразитским или сапрофитским начином живота преузима неопходне неорганске и органске супстанце од фотосинтетишућих **б.** домаћина или из угинулог органског материјала. У најопштијем смислу **б.** припада укупно растиње на Земљи, дрвеће, жбунови, лијане, пузавице, епифите, ниске и високе зељасте врсте са цветовима или без њих, маховине, као и једноћелијске и вишећелијске алге. **Б.** су седентарни организми, покретни само преко својих расплодних органа (спора и семена), као и неких вегетативних структура (столоне, ризоми). У оквиру природног система организама на Земљи **б.** припадају царству *Plantae* које обухвата зелене алге, као примарне водене **б.** као и копнене **б.** које се могу класификовати на неваскуларне, без проводног система (маховине) и васкуларне са проводним системом (пречице, раставићи, папрати, голосеменице и скривеносеменице). Такође могу се поделити у односу на тип расплодних структура: на оне које се размножавају спорама (маховине, пречице, раставићи, папрати) и на оне које имају семена (цикаси, голосеменице и скривеносеменице). Укупан биљни свет неког региона или читаве Земље је означен као флора. **Б**. имају непроцењив економски значај за сваку људску заједницу. Култивисање и гајење **б.** биле су основа за развој пољопривреде и напредак цивилизације. **Б.** су важне за исхрану људи и домаћих животиња, као огревни и градивни материјал, сировина за израду одеће, папира, природних боја, уља, смола и многих лековитих супстанци. Изузетна је и естетска вредност **б.** за оплемењивање и унапређивање простора у којем људи раде и живе. Према најновијим подацима до сада је на Земљи описано 355.000 врста **б.**, од којих је око 40.000 алги, око 20.000 маховина (укључујући јетрењаче), 1.200 пречица, 15 раставића, око 11.000 папрати, 160 цикаса, 1 гинко, 680 четинара и око 282.000 цветница. У Србији аутохтона флора обухвата преко 5.500 врста или 1.56% укупне светске флоре на површини 0.066% светске територије, и то: око 1.400 врста алги, 635 маховина, 7 пречица, 8 раставића, 50 папрати, 15 четинара и око 3.600 врста и подврста скривеносеменица. У односу на величину територије Србије то је сразмерно велико флористичко богатство, а такорећи све групе **б.** представљају непроцењиве биолошке ресурсе. Владимир Стевановић **У народним обичајима Б.** су приказане као део живог света, који има широку употребу у привредној делатности и људској симболичкој комуникацији. Кроз смену периода вегетације и мировања, односно сазревања, сушења и поновног ницања, **б.** могу исказивати регуларност промене у свету и моделовати кружно време: бескрајно понављање рађања–сазревања–смрти–поновног рађања. То је била и основа за грађење древних митова о умирућем и васкрсавајућем божанству. Преко опажања дрвета као статичног, вертикалног и троделног (корен, стабло, крошња), у култури се изражава идеја „осе света" и троделност космоса (подземни или хтонски свет, свет живих људи и свет богова). Поједини примерци дрвећа су места устаљених култова и могу се сматрати претечама храмова. Може се утврдити одређени регистар симболичких обележја по којима се формира статус **б.** (пре свега дрвећа) у народној култури Срба, а и шире од тога. Он се гради на опозицијама: родно–неродно (питомо–дивље), глатко–бодљикаво, право–криво, цело–шупље, с једним стаблом – грмолико, пријатни–непријатни (оштри) мирис (или укус), необојено–обојено. **Б.** које се разврставају према првом члану опозиције ближе су људском и небеском, а према другом – демонском или хтоничном свету. Према обележју блиско–далеко (своје–туђе) најближе човеку је родно дрвеће (воћке), а најдаље неродно, пре свега зимзелено дрвеће. Ово прво се по ритуалној улози може упоредити са стоком, а ово друго с дивљим зверима. Родно дрвеће је, као и стока, подложно урицању, њему се, као и стоци, пекао колач. За поједино родно дрвеће, као и за стоку, може се утврдити степен близине у односу на човека – најближа човеку је јабука, коју у неким случајевима може заменити дуња, а најдаљи крушка, орах, трешња, вишња, леска и др. У западној Србији на столу поред славског колача стављане су јабуке, које су представљале волове. Јабука има широку употребу у обредној пракси (рођење детета, свадба, годишњи празници, љубавне чини итд.). Родно дрво се не употребљава за грађевине, не ставља се на ватру, па се чак сматрало да није добро подићи кућу на месту где је посечен воћњак. Човек који је имао децу није смео да посече родно дрво (Косово). Низ забрана односи се на орах (сматрало се да ће умрети онај ко га посади када му дебло буде дебело као његов врат, да се на њему ноћу скупљају вештице, да је опасно спавати у његовој сенци, јер ће се човек разболети). Крушка (по правилу дивља) везује се за отворени или гранични простор и сматра се погодним местом за контакт човека с демонским светом. Од дрвећа које се не сврстава у воћке највећу ритуалну вредност имају храст и липа. Храст (или цер) најчешће се узима за бадњак; на Св. Игњатија у јужној Србији домаћин је гранчицом храста честитао укућанима Нову годину. Око липа су били центри култа (помињу се свете липе); из липовог дрвета је најчешће вађена жива ватра; поред липа се у Херцеговини могло обавити венчање. Највише негативних обележја имају топола, јасика и врба, али и шипак и зова. Најјасније хтонско обележје има јела (као и неко друго црногорично дрвеће). Пошто врба брзо расте, њоме су шибали децу (на Младенце, Лазареву суботу, Цвети), да би на њих пренели снагу раста тог дрвета. У Босни (на планини Влашић) до скорашњег времена одржао се старији облик сахрањивања покојника у издубљеном деблу бора. У сваком атару села постоји по неколико, посебно поштованих стабала дрвећа, која се називају записи. Најчешће је то храст, али може бити и цер, брест, дивља крушка, јасен итд. Њих, на неком од пролећних празника, обилази поворка крстоноша или литија, док свештеник на њиховом деблу обнавља крст (одатле и назив „запис") и чита молитву. Дрво одабрано за запис није се смело користити за огрев и друге потребе и остаје на свом месту све док се само не осуши и иструли. Такође и дрво у које удари гром сматра се „нечистим" (на основу веровања да Бог муњом гађа ђавола) и не користи се ни за какве потребе. Верује се да је поједино дрвеће „сеновито", тј. да је „дом" вила (у пчињском крају – андра), које сурово кажњавају онога ко га посече, па чак и оне који само бораве испод њега. Зато су, из страха да их не стигне казна, када се сасече дрво, на његовом пању истом секиром секли кокошки главу или остављали камен. Кроз отворе испод жила старог дрвећа провлачили су се болесници ради оздрављења или нероткиње да би добиле децу. У бајању, кроз расцепљено дрво протурали су болесно дете. Посебну улогу добијају **б.** које подлежу преласку из једног стања у друго, обично из привременог у трајније. То је случај с виновом лозом, конопљом (ланом), пшеницом. Промена кроз коју пролазе те **б.** може се асоцирати с умирањем и поновним рођењем. У неким случајевима обредна улога **б.** зависи од места на којем расту и времена брања или друге употребе. Посебан значај придаје се **б.** које расту поред воде (извора, реке), на граници атара села, на узвишеном месту, црквини, раскршћу, гробљу. Ноћење испод јасенка ради лечења обавља се на Ђурђевдан или Спасовдан; ивањско цвеће за венчић бере се на Ивањдан, лековите траве се скупљају између Велике и Мале Госпојине, босиљак се бере и освећује на Крстовдан итд. Потреба за проналажењем одговарајућег средства за комуникацију с хтонским или демонским светом, те за откривањем закопаног блага, створила је представу о постојању чудотворних **б**. Код Срба је то расковник, за који се верује да отвара сваку браву и свако место на земљи где је закопано благо, као и да омогућује бесплодној жени да добије пород. Пут до те **б.** најчешће води преко појединих животиња које имају хтонска обележја (корњача, јеж, змија, птица жуна). У веровању и предању помињу се и друге **б.** са чаробним могућностима – цвет папрати, семе белог лука, вратолом, куманика, бадељ или сјекавац итд. Посебно значење придаје се тиси, за коју се сматра да човека и стоку штити од урока и других злих утицаја. Познато је више варијаната приче како је човек „злоочник" погледом зауставио све волове који су орали у пољу осим једног пара који је имао комадић тисовине у роговима (Босна). Љубинко Раденковић ЛИТЕРАТУРА: Т. Р. Ђорђевић, *Природа у веровању и предању нашега народа*, 1, Бг 1958; В. Чајкановић, *Речник српских народних веровања о биљкама*, Бг 1994; В. Стевановић, В. Васић (ур.), *Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја*, Бг 1995; Љ. Раденковић, *Симболика света у народној магији Јужних Словена*, Ниш–Бг 1996; *Кодови словенских култура*, *Биљке*, 1, Бг 1996; М. Sabovljević et al., „Check-list of the mosses of Southeast Europe", *Phytologia Balcanica*, Sofia, 2008, 14(2). \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉНА ФИЗИОЛОГИЈА **БИЉНА ФИЗИОЛОГИЈА** (фитофизиологија), биолошка наука која проучава животне процесе биљака. Проучава функције биљног организма: водни режим и транспирацију; апсорпцију минералних соли; транспорт материја кроз биљку; фотосинтезу; дисање; примарне и секундарне метаболичке процесе; растење и развиће ћелија и органа; хормоналну и светлосну регулацију развића; клијање семена; цветање; доношење плода и семена. Савремена **б. ф.** захтева добро познавање структуре биљака (веза с морфологијом и цитологијом), а користи методе других природних наука да идентификује хемијске састојке биљке, проучи биосинтезу и метаболичке процесе (веза с биохемијом и биофизиком). Заснива се на експериментима под строго контролисаним лабораторијским условима, али изучава и утицај свих чинилаца спољашње средине, који делују у природи (еколошка физиологија). Она узима у обзир генетичке факторе и еволуцију, који одређују реакционе норме и репродукцију сваке биљне врсте. **Б. ф.** је фундаментална наука, чија се достигнућа примењују у пољопривреди, шумарству и другим областима које се баве унапређењем биљне производње. Од прве монографије Де Сосира *Хемијска истраживања биљака* (Женева 1804) до енциклопедијског уџбеника В. Пфефера *Биљна физиологија* (Лајпциг 1904) **б. ф.** је стекла статус самосталне ботаничке дисциплине која се врло брзо развијала у ХХ в. Захваљујући открићу и примени радиоизотопа, као и хроматографским методама, разјашњен је процес фотосинтезе што је било најважније откриће ХХ в. у **б. ф.**, које је награђено Нобеловом наградом М. Келвину 1961. Током друге половине ХХ в. фундаменталан значај за напредак биологије у целини остварен је у области молекуларне биологије која је отворила нове погледе на суштину животних процеса свих живих бића. Молекуларна биологија и генетика, геномика, транскриптомика и протеомика данас су инкорпориране и у **б. ф**. Модерна **б. ф.** користи рекомбиновану ДНК и трансфер гена за проучавање биљних процеса. **Б. ф.** у Србији почела је да се изучава и предаје у настави као део ботанике. Први докторат из **б. ф.** одбранио је професор Недељко Кошанин 1905. у Лајпцигу, под руководством знаменитог В. Пфефера. После II светског рата професор Љубиша Глишић својим предавањима поставио је стандарде и оквире који се и данас поштују у свим универзитетским центрима Србије. **Б. ф.** се развија и у многим институтима у оквиру универзитета или у самосталним организацијама. Сарадници Одељења за физиологију биљака Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" и Катедре за Физиологију биљака Биолошког факултета чине бројну групу (преко 50) научних радника који се баве истраживањима у области развојне физиологије. Заједничке су у њиховом раду добро развијене методе за културу ћелија, ткива и органа *in vitro*, помоћу којих се истражују следећи научни проблеми: (а) утицај фитохормона и светлости на регенерацију биљака путем органогенезе, соматске ембриогенезе и андрогенезе; (б) генетичке модификације помоћу *Agrobacterium* *tumefaciens* и *A. rhizogenes*, усмерене на добијање трансгених биљака, отпорних према хербицидима, штетним инсектима и стресним условима; (в) микропропагација ратарских, украсних, лековитих, ендемичних и угрожених биљака, с циљем њиховог побољшања, заштите и реинтродукције; (г) дефинисање услова за гајење ткива или трансгених коренова добијених помоћу *А. rhizogenes*, који производе фармаколошки значајне секундарне метаболите. Друга добро развијена област је проучавање дорманције и клијања семена и чинилаца који на те процесе утичу, као што су ефекат светлости (коју апсорбују специфичне врсте фитохрома и криптохром), регулатори растења и азотна једињења (посебно азотни моноксид), течни екстракт дима, хладна плазма; проучавају се особине семена произведених оплођењем и гајењем *in vitro*. У Лабораторији за молекуларну биологију биљака Института за молекуларну биологију и генетичко инжењерство ради се на клонирању и анализи експресије гена за резервне протеине, аспартичне протеиназе и металотионеине хељде, као и на анализи претпостављених функција ових протеина. На Пољопривредном факултету у Београду истраживања су посвећена отпорности на сушу гајених биљака (пшеница и кукуруз), с циљем повећања и одржања приноса у условима стреса. Изучавају се физиолошке основе отпорности (реакције стома, растење, ефикасност коришћења воде), морфо-анатомске основе отпорности (функционална анализа васкуларног система парадајза), нове методе наводњавања, делимично сушење корена, као и сигнални механизми биљака у условима суше. Стресне појаве изазване активним врстама кисеоника проучавају се и у Институту за мултидисциплинарна истраживања. На Шумарском факултету у Београду проучавају се водни режим, минерална исхрана и физиологија семена шумских (смрча, борови, оморика, буква, јавор, платан итд.) и украсних дрвенастих врста. Сарадници Департмана за биологију и екологију ПМФ у Новом Саду баве се минералном исхраном биљака, с посебним освртом на акумулацију тешких метала, гвожђа, мангана, кадмијума и никла; изучавају се методе фиторемедијације на копну и у воденој средини у каналима. Студира се активност генотипова гајених биљака у фотосинтези. Предмет истраживања на Пољ. ф. у Новом Саду је јонска регулација метаболизма, утицај биотичких и абиотичких чинилаца на минералну исхрану, фитотоксичност тешких метала и генетска специфичност минералне исхране. У самосталним институтима развијена су физиолошка испитивања гајених биљака, чијим се оплемењивањем и повећањем приноса ове институције баве (кукуруз, сунцокрет, шећерна репа, повртарске и воћне биљне врсте). Биљни физиолози окупљени су у Друштву за физиологију биљака Србије. Под насловом *Физиологија биљака* постоји више универзитетских уџбеника написаних на српском језику. ЛИТЕРАТУРА: B. B. Buchanan, W. Gruiseem, R. L. Jones, *Biochemistry and Molecular Biology of Plants*, Rockville 2000; М. Нешковић, Р. Коњевић, Љ. Ћулафић, *Физиологија биљака*, Бг 2003; L. Taiz, E. Zeiger, *Plant Physiology*, Sunderland 2006. Мирјана Нешковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉНЕ ВАШИ **БИЉНЕ ВАШИ** (*Aphididae*), велика фамилија инсеката из реда Hemiptera са око 4.500 описаних врста у свету. То су нежни инсекти меког, овалног или крушколиког тела, величине 0,5–7 мм. Најчешће су зелене боје, али има и смеђих, жутих, ружичастих и црних. Одрасли инсекти могу бити крилати и бескрилни. Крилате јединке имају два пара провидних крила с редукованом нерватуром, а предња су значајно већа од задњих. Ноге и пипци су код већине врста релативно дуги. Усни апарат је за бодење и сисање. На глави постоји три типа очију. Карактеристични органи на трбуху су корникуле, кроз чији се отвор избацује секрет трбушних жлезда. Економски су значајне јер се хране и развијају на многим гајеним и дивљим биљкама, a око 250 врста се сматра опасним штеточинама. Штетност **б. в.** је двојака: директна, која настаје исхраном, и индиректна због обезбеђења подлоге гљивама „чађавицама" и преношења преко 200 биљних вируса. Циклус развића **б. в**. је сложенији него код великог броја других инсеката. Карактеристична су два основна типа животних циклуса: холоциклично развиће са сменом партеногенетских и гамогенетских генерација и анхолоциклично где све генерације чине партеногенетске женке. Многе врсте **б. в.** због „медне росе" коју луче су у симбиотским односима с мравима који их штите од предатора и утичу на стварање бескрилних форми и сл. Међу **б. в.** има највише врста које се хране само једном врстом биљке, али има и олигофагних и полифагних. Највећи број врста је распрострањен на северној полулопти. У појединим европским земљама утврђено је 500–700 врста, а у Србији око 350. У Србији се око 40 врста **б. в.** сматра штеточинама и економски значајним, а детаљније су проучене следеће врсте: *Aphis fabae* Scop., *Schizaphis graminum* Rond., *Hyalopterus pruni* Koch., *Acyrtosyphon pisum* (Harris), *Chaetosyphon fagaeifolii* Cock. Векторска улога ових инсеката код нас је проучавана у преношењу вируса стрних жита. ЛИТЕРАТУРА: N. Tanasijević, V. F. Estop, „Aphid records from Yugoslavia", *The Entomologist*, 1963, November; Д. Чампраг и др., „Проучавање динамике распрострањености и бројности *Аphis fabae* Scop. и предатора Coccinelidae током 1981–1985. године на шећерној репи у Војводини", *Заштита биља*, 1990, 41(2), 192; O. Petrović, „Check-list of Aphids (Homoptera: Aphididae) in Serbia", *Acta Ent. Serb*., 1998, 3, 1/2; ДО. Петровић Обрадовић, *Биљне ваши (Homoptera: Aphididae) Србије*, Бг 2003. Радмила Петановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉЊА, Владимир **БИЉЊА, Владимир**, књижевник, публициста (Врбас, 25. II 1927 – Врбас, 5. IV 2006). После рата, у којем је учествовао прво као омладински илегални активиста, а потом као борац НОБ, отишао у Совјетски Савез где је 1948. завршио Вишу војну интендантску академију у Лењинграду. По повратку био активни официр ЈНА (1948–1950). Као присталица Информбироа ухапшен је 1950. и провео шест година у тамници. До пензије радио као графички радник, у новосадском „Дневнику" (1967–1988). Поред књижевних текстова, од 1969. објављивао и хроничарске записе и радове из ближе прошлости Русина у Југославији. Као публициста и писац, заступао у заоштреном виду класно мерило. Као приповедач, приказивао драму комунистичког илегалца, партизана и информбировског логораша који је остао доследан својим изворним уверењима, што је посебно развио у роману *Аз јесм* (Н. Сад 1990). По томе је он пример писца који афирмише узалудну жртву. ДЕЛА: *Днї и ноци*, Н. Сад 1972; *Додирнути дугу*, Н. Сад 1983; *Русини у Војводини. Прилог изучавању Русина из Војводине*, Н. Сад 1987. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тамаш, *Русинска књижевност*, Н. Сад 1984; М. Рамач, „Тоталитаризем и поєдинєц хтори сумня", *Литературне слово*, 1991, 9. Јулијан Тамаш \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЉЧЕВИЋ, Милан **БИЉЧЕВИЋ, Милан**, новинар (Илок, 27. X 1860 – Београд, 10. IX 1925). Рођен у српској католичкој породици, а своје национално осећање изразио је преласком у православну веру. У Новом Саду завршио Српску православну велику гимназију, а кад је требало да служи аустроугарску војску, пребегао је 1882. у Србију, где се бавио новинарством. Радио је у напредњачком *Виделу* (1882‒1896), а издавао је и сопствени недељни лист *Доситије* (1889‒1890), којим је настојао да смирује партијске страсти. Од јуна 1896. до повлачења српске војске из Србије 1915. служио је Пресбироу Министарства спољних послова. Као чиновник Пресбироа писао је и за *Дневник* Стојана Протића (1901‒1902) и био уредник званичног органа Краљевине Србије *Српских новина* (1902‒1903). За време окупације власти су га, због католичког порекла, поставиле за председника општине у Крушевцу (1915‒1917). После ослобођења Србије 1918. враћен је у Пресбиро. Био је сарадник *Политике*, *Правде*, *Самоуправе* и других листова. Преводио је политичке текстове с француског језика. Заједно с Робертом Најманом у Београду 1890. основао Прву српску агенцију за огласе. ИЗВОР: *Домаћи пријатељ*, 10. IV 1890. ЛИТЕРАТУРА: З. Јанц, *Огласи у старој српској штампи 1834–1915*, Бг 1978. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИМБАША **БИМБАША** (тур. *binbaşı*: заповедник хиљаде), турски војни ранг. У турској и египатској војсци, војни командант над табором који је обично бројао хиљаду људи. Реч се јавља доста рано код западних Турака и користила се већ при Орхановој војној реорганизацији 1328‒1329. У класичном периоду термин се, изгледа, није много користио, али се опет јавља у XVIII в. као назив за официре поново створених *мири аскерија*, пешадије и коњице, које је плаћала државна благајна. Крајем XVIII в. **б.** постаје редовни чин у новој војсци, створеној по европском узору, и означава команданта батаљона с фиксном платом од 1.500 пијастера месечно. ЛИТЕРАТУРА: Н. Смаилагић, *Лексикон ислама*, Сар. 1990. Јована Шаљић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНАЧ **[![001_II_Binac-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-binac-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-binac-karta.jpg)БИНАЧ**, село на северозападним падинама Скопске Црне Горе, на месту где Голема (Корбулићка) и Мала река граде Биначку Мораву. Смештено је на 510–610 м н.в. Има изразито периферан положај. С путем Урошевац (29 км) – Гњилане (25 км) – Бујановац повезано је слепим локалним путем дугим 10 км. Општинско средиште Витина налази се 3 км северно од села. **Б.** се помиње 1019. и кроз цео средњи век. Почетком турског доба село је било расељено, а почетком XIX в. обновљено је насељавањем Срба из околине Качаника, Скопља и ближих села. Хрвати се досељавају из Шашара (1878) и Врнавокола (1895), а Албанци крајем XIX и у XX в. из суседних села. Године 1991. пописано је 728 становника, од којих 38,2% Срба који су се средином јуна 1999. највећим делом иселили под притиском албанских терориста. У **Б.** постоје три православне цркве: Св. Петке, обновљене на старим темељима 1973. (током лета 1999. Албанци су је опљачкали, спалили и срушили експлозивом), Св. Николе и рушевине цркве Св. Стефана. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија и др. Већина мештана запослена је у Витини, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. Србољуб Ђ. Стаменковић У **Б.** налази се праисторијско градиште, касноантичко и средњовековно утврђење. На локалитету Каљаја изнад села уочљиви су остаци утврђења из античког и средњовековног периода и трагови металуршке активности: површине прекривене згуром и комадима оловно-сребрне рудаче. Ћиро Трухелка је помишљао да ту треба лоцирати антички Арибантион што није шире прихваћено. Александар Јовановић Именом **Б.** назива се и манастир у Бузовику (због чега се у литератури јавља и под тим именом), код Витине, на извору реке Сушице. По неким претпоставкама у време Византије био је епископско седиште. Срушили су га Турци након што су освојили Косово, али је обновљен и живописан у XVI в. Стално је био на удару шиптарских терориста који су 1867. у њему заклали игумана. Храм Св. арханђела Гаврила био је правоугаоне основе с полукружном олтарском апсидом. Срушен звоник квадратне основе није обнављан. Горњи делови зидова, свод и кров били су обновљени почетком XX в. Слој првобитног живописа био је сачуван само у фрагментима, а од млађег живописа преостали су само ликови архијереја. Храм је прво срушен у јуну 1999, да би у децембру били минирани и његови темељи. Радомир Милошевић ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *За историју рударства у средњовековној Србији и Босни*, II, Бг 1962; Е. Чершков, *Римљани на Косову и Метохији*, Бг 1969; С. Милеуснић, *Водич кроз манастире у Србији*, Бг 1995; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Т. Ж. Поповић, *Водич до манастира у Србији*, Бг 2008. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНАЧКА МОРАВА **БИНАЧКА МОРАВА**, леви изворишни крак Јужне Мораве. Настаје спајањем Големе реке и Мале реке на југу Гњиланске котлине код села Бинач на висини од 518 м. Јужно од Гњилана долина се сужава у Изморничку клисуру (дугу 15 км) и Кончуљску клисуру (14 км) и доспева у Врањанску котлину, где се код Бујановца спаја с Прешевском Моравицом и гради Јужну Мораву. **Б. М.** је дуга 57,5 км и има слив површине 1.715 км2. Њеном долином води пут који спаја моравско-вардарску магистралу код Бујановца с Косовом код Урошевца. ЛИТЕРАТУРА: Д. Дукић, *Воде СР Србије*, Бг 1977; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНГУЛА **БИНГУЛА**, село у Срему, у општини Шид. Налази се крај локалног асфалтираног пута који повезује Сремску Митровицу с Илоком. Шид је удаљен 28 км, а Сремска Митровица 23 км. Село има изразито периферан положај. Његов зачетак био је 5 км северније, у подножју Фрушке горе, али је у првој половини XVIII в. измештено на савремену локацију. Има крстаст облик, а на раскрсници се налазе православна и евангелистичка црква, четвороразредна основна школа, задружни дом и пошта. У њој је 2002. живело 906 становника, од којих 52,6% Србa и 33,8% Словака. ЛИТЕРАТУРА: Р. Ђурчић, *Општина Шид*, Н. Сад 1984; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНГУЛАЦ, Озрен **БИНГУЛАЦ, Озрен**, оперски певач (Опатовац код Вуковара, 12. XII 1904 – Нови Сад, 2. IV 1984). Завршио учитељску школу у Сомбору. Певање учио код Б. Дубске и О. Молчанове у Музичкој школи „Исидор Бајић" у Новом Саду и код познатог тенора Ј. Ријавеца на Музичкој академији у Београду (1951‒1956). До почетка II светског рата радио као учитељ, а 1947–1949. певао у хору Опере Српског народног позоришта у Новом Саду. Првак тог оперског театра био од 1949. до одласка у пензију 1962. Дефинитивно се повукаo са сцене 1964. Имао je снажан, звонак, добро постављен глас, лепе боје и уједначен у свим регистрима. За 12 година солистичке каријере остварио, вокално и сценски уверљиво, низ улога из драмског тенорског фаха: Радамеса, Манрика, Отела и Рикарда у Вердијевим операма *Аида*, *Трубадур*, *Отело*, *Бал под маскама*, Калафа и Каварадосија у Пучинијевим операма *Турандот* и *Тоска*, Каниjа у *Пајацима* Р. Леонкавала, Турида у *Кавалерији рустикани* П. Маскањија, Јењика у Сметаниној *Проданој невести*, Мићу/Еру у Готовчевом *Ери с онога свијета*, Милоша у *Милошевој женидби* П. Коњовића. Гостовао на скоро свим југословенским оперским сценама, те снимао за Радио Нови Сад и Радио Београд. За плодан уметнички рад добио многа признања, међу којима Орден рада са златним венцем и Октобарску награду Новог Сада (1961). ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић, *Записи из позоришта*, Н. Сад 1982; М. Кујунџић, *Заточници маште*, I, Н. Сад 1986. Владимир Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНГУЛАЦ, Петар **![001_Petar-Bingulac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-petar-bingulac.jpg)БИНГУЛАЦ, Петар**, музички писац, универзитетски професор, дипломата (Вуковар, 5. VII 1897 – Београд, 5. I 1990). После завршене богословије у Сремским Карловцима (1919), студирао у Паризу на Правном факултету и Високој школи политичких наука (1919‒1924), а паралелно и на „Schola cantorum" где му је професор композиције био познати француски композитор Венсан д'Енди. Од 1925. до II светског рата био у дипломатској служби у Београду, Милану, Прагу, а кратко време после рата и у Софији. У Београду за време рата предавао музичке облике у Музичкој школи „Станковић", те историју музичких стилова и хорско певање на Музичкој академији. После 1945. посветио се искључиво музици и све до одласка у пензију 1966. предавао композицију, аналитичку хармонију, музичке облике и познавање хорске литературе на Музичкој академији. Назван је нестором српских музиколога и музичких писаца. На том пољу деловао је више од пола века. Објављивао је од 1927. критике на концертна и оперска извођења у часопису *Музика* и у *Политици*, приказе музичких збивања у иностранству у *Звуку* и чланке у *Гласнику музичког друштва „Станковић"*. У послератном периоду сарађивао у периодичним публикацијама (*Музика*, *Савремени акорди*, *Звук*, *Pro musica*, *Књижевне новине*, *Радио Београд*, *Југословенски радио*, *Данас*, *Летопис Матице српске*) и писао велики број емисија и коментара за Радио Београд. Аутор је студија строго научног карактера (анализа *Симфоније Оријенте* Ј. Славенског, студије о Ј. Маринковићу, С. Мокрањцу, К. Станковићу, хорској музици Славенског, српском традиционалном црквеном појању, М. Равелу и др.), серије есеја о музичким великанима XX в. (Б. Мартин, Б. Бритн, Б. Барток, Е. Вила-Лобос, Ф. Мартен, Џ. Ајерленд, А. Хонегер, К. Шимановски) као и есеја о балету *Охридска легенда* С. Христића и опери *Коштана* П. Коњовића. Његов препознатљив стил одликују бујна елоквенција, живо, темпераментно и духовито излагање на јасан и приступачан начин о феноменима музике, удружен с ауторовом аутентичном и искреном ангажованошћу за уметничке вредности о којима пише. ДЕЛО: *Написи о музици*, Бг 1988. ЛИТEРАТУРА: Т. Поповић, „Текстови о музици Петра Бингулца као факт и као уметнички доживљај", *Звук*, 1989, 1; Р. Пејовић, *Музичка критика и* е*сејистика у Београду (1919‒1941*), Бг 1999. Тијана Поповић Млађеновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНГУЛАЦ, Станоје **БИНГУЛАЦ, Станоје**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Милано, Италија, 24. I 1934). Дипломирао 1958. на Електротехничком факултету у Београду, где је и докторирао 1964. на смеру Аутоматско управљање. Радио у истраживачким институтима „Борис Кидрич" у Винчи (1958–1973) и „Михајло Пупин" (1978–1982). Предавао на ЕТФ у Београду (1966–1973), Универзитету у Бразилији (Бразил, 1973–1975), Универзитету Илиноис (Урбана, САД, 1975), Универзитету у Кампинасу (Бразил, 1976–1978), Факултету организационих наука у Београду (1980–1984), Политехничком институту у Блексбургу (Вирџинија, САД, 1984–1992) и на Универзитету у Кувајту (1992–2002). Области интересовања су му: теорија система аутоматског управљања, развој рачунарских метода за анализу и пројектовање система аутоматског управљања, анализа осетљивости и синтеза адаптивних система, као и математичко моделовање и идентификација система. Најзначајнији му је резултат рачунарски софтвер/језик ЛАС (Линеарна алгебра и системи) за анализу и пројектовање система управљања. Током 80-их и 90-их година ЛАС се користио на већем броју универзитета и истраживачких института у свету. Коаутор је монографије (и H. F. Van Landingham) *Algorithms for Computer-аided Design of Multivariable Control Systems* (New York 1993), која садржи и ЛАС софтвер. Срђан Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНДЕР, Аранка **БИНДЕР, Аранка**, стрелац, тренер (Сомбор, 19. VI 1966). Стрељаштвом почела да се бави у Сомбору 1981, а наставила у Стрељачкој дружини „Нови Сад 1790", у којој је била ангажована и као тренер, координатор стручног рада и секретар. Била је и секретар гимнастичког савеза Србије. Вишеструка је првакиња државе и рекордерка у гађању из ваздушне пушке од 2005. са 399 кругова (основни део) и са 502,5 круга (основни део и финале). Учествовала на олимпијским играма у Барселони 1992, Атланти 1996. и Сиднеју 2000, а највећи успех остварила у Барселони освојивши бронзану медаљу у дисциплини ваздушна пушка 10 м. У истој дисциплини на такмичењима Светског купа освојила златну (Минхен, 1992), сребрну (Лос Анђелес, 1993) и бронзану медаљу (Минхен, 1997). Са женском екипом освојила сребрну медаљу на Европском првенству (Барселона, 1996). На Медитеранским играма у Алмерији 2005. освојила бронзану медаљу у дисциплини ваздушна пушка 10 м. Добитница је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007). ЛИТЕРАТУРА: *Олимпијски вековник*, Бг 2010. Јован Танурџић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНИЧКИ, Александар **![001_II_Aleksandar-Binicki.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-aleksandar-binicki.jpg)БИНИЧКИ, Александар**, оперски певач, глумац, редитељ (Београд, 16. V 1885 – Загреб, 7. VIII 1963). Као гимназијалац у Београду основао београдско ђачко позориште (1902). Хонорарно глумио у Народном позоришту (1903). Студирао певање на Музичкој академији у Минхену код Ф. Мотла и М. Регера, а приватно глуму и режију код Јоце Савића (1904–1908). Као певач и глумац наступао у Градском позоришту у Риги (1908/09), Колмару (Алзас, 1909/10), Опери Жарка Савића у Београду (1910), а 1913. гостовао у Опери у Новом Саду. Од 1911. био члан Опере Хрватског народног казалишта у Загребу и директор Оперете. Пензионисан је 1950. Наступао у опери, оперети, балету и драми. Показао велики глумачки дијапазон, а најбоље се исказивао у комичним улогама и као плесни комичар са смислом за духовито уобличавање ликова, посебно у Нушићевим комедијама (*Гђа Министарка*, 1929; *Београд* *некад и сад*, 1933; *Ожалошћена породица*, премијере 1934. и 1946). Као глумац и редитељ водио је „Клуб кабаре" (1922–1925), врсту слободног позоришта у Загребу, а наставио у кабареима „Јање" (1926–1930) и „Дверце" са Т. Строцијем (1936–1945). После пензионисања играо у загребачком Казалишту Комедија (1950–1955). Бавио се оперском режијом и на сцену поставио опере *Морана* (Готовац), *Дорица плеше* (Одак), *Повратак* и *Адел и Мара* (Хаце). За ХНК у Загребу превео либрета 12 опера, више од 80 оперета, као и бројне драме и комедије. У ХНК прославио 25-годишњицу уметничког рада (1929), а у загребачкој Комедији 40-годишњицу (1952). ЛИТЕРАТУРА: Л. Шафранек Кавић, „Александар Бинички – 25-годишњица умјетничког рада", *Обзор*, 1929, 21; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979; И. Мрдуљаш, *Дани Хварског казалишта*, Сплит 1982. Ира Проданов Крајишник \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНИЧКИ, Мирослава **БИНИЧКИ, Мирослава** (Frieda Blanke), концертна певачица (Минхен, 9. X 1876 – Београд, 5. VIII 1965). На Музичкој академији у Минхену студирала клавир, соло певање и оперску режију. У Београд дошла 1899. Била професор соло певања у Српској музичкој школи и један од оснивача Музичке школе „Станковић", у којој је од 1911. предавала певање. Солидно школована певачица темељне музичке културе, вишеструко је допринела унапређењу младе и недовољно развијене српске музичке средине. Као истакнута вокална уметница првих деценија XX в., међу првима у Београду изводила оперске арије уз оркестарску пратњу и наступала у солистичким партијама, у извођењу ораторијума. За време I светског рата била хоровођа Певачке дружине „Станковић". Учествовла у оснивању Београдске опере (1920). Припремала прве оперске солисте и хорске певаче, била клавирски сарадник, хоровођа и редитељ. Изузетно цењена као вокални педагог који је извео прву генерацију солиста и првака Београдске опере. Први почасни члан Удружења музичких уметника Србије. ЛИТЕРАТУРА: С. Ђурић Клајн, *Акорди прошлости*, Бг 1981; Р. Пејовић, *Српска музика 19. века: извођаштво – чланци и критике – музичка педагогија*, Бг 2001; С. Турлаков, *Историја Опере и Балета Народног позоришта у Београду (до 1941)*, Бг 2005. Александар Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНИЧКИ, Станислав **![001_II_Stanislav-Binick.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-stanislav-binick.jpg)БИНИЧКИ**, **Станислав**, композитор, диригент (Јасика код Крушевца, 27. VII 1872 – Београд, 15. II 1942). Паралелно са студијама на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе, учиo музику код Б. Свободе. Као певач у хору „Обилић" и Београдском певачком друштву стицао музичка искуства од хоровођа Ј. Маринковића и С. Мокрањца. Композицију и соло певање студирао на Музичкој академији у Минхену (1895–1899). Оснивач je и диригент Београдског војног оркестра, првог српског симфонијског оркестра (1899–1903) и Музике Краљеве гарде (1904–1920). Водио Академско певачко друштво „Обилић" (1903–1907), Типографско певачко друштво „Јакшић", а пуних 20 година дириговао Певачком дружином „Станковић" (1904–1924). Сa Ц. Манојловићем и С. Мокрањцем основао Српску музичку школу (1899). Оснивач је (1911) и први директор београдске Музичке школе „Станковић", те оснивач, диригент и први директор (1920–1924) Београдске опере. У жељи да музички живот Србије што брже усклади с европским токовима, радио на усавршавању извођачких могућности аматерских хорова, вокалних солиста, као и оновремених полуаматерских оркестара. С великим ентузијазмом у музички живот града уводио извођења репрезентативних вокално-инструменталних дела европске и српске музике. Извео ораторијуме *Седам речи Христових на крсту* (1907) и *Стварање света* (1909) Ј. Хајдна, *Девету* *симфонију* Л. ван Бетовена (1910) и ораторијум *Васкрсење* С. Христића (1912). С хором „Станковић" и оркестром Краљеве гарде гостовао у Одеси 1911, а с хором и у Чехословачкој 1923. За време I светског рата с оркестром Краљеве гарде држао концерте на Крфу, у Солуну и у великим градовима Француске. Из јавног живота повукао се 1924. Као композитор, са Б. Јоксимовићем и П. Крстићем представља генерацију која је у српској музици обележила прелаз из XIX у XX в. и која, за разлику од претходника који су неговали углавном мање форме, у њу уноси велике облике сценског и симфонијског жанра. Његов музички језик креће се у сфери закаснелог националног романтизма, с основом у градском, оријентализованом фолклору. Најзначајније дело му је опера *На уранку* (1904), која је уједно и прва изведена српска опера. С успехом се огледао у комадима с певањем, популарној врсти српске позоришне музике XIX в. У тој области најуспелији су му Увертира и Интермецо за драму *Еквиноцио* Ива Војновића (1903). Ове композиције означавају формирање модерног типа сценске музике у Србији. Музички су значајне и његове соло песме и хорови. Поједине од тих композиција су обраде народних напева (циклуси *Мијатовке* за глас и клавир/оркестар, *Тетовке* за хор). Друге припадају оригиналном стваралаштву, али су најчешће под утицајем народног мелоса. У тој групи истичу се соло песме на стихове Ј. Илића (*Да су мени очи* *твоје*), А. Шантића (*Гривна*, *Под јоргованом*), Ђ. Јакшића (*На Липару*), као и хорски циклус *Сељанчице* на стихове М. Петровића. Црквену музику репрезентују *Литургија* и *Опело* за мешовити хор, писани по узору на дела руских мајстора црквене музике. Као дугогодишњи војни капелник компоновао је велики број маршева, од којих је најпознатији *Марш на Дрину*. ДЕЛА: Концертна увертира: *Из мога завичаја*, 1899; сценска музика: *Љиљан и оморика*, 1900; *Пут око света*, 1908; *Наход*, 1923; мелодраме: *Периклова* смрт, 1901; *Последњи гост*, 1906. ЛИТЕРАТУРА: *Comoedia*, 1924, 5; В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг \[1969\]; В. Петровић, *Бинички*, Бг 1973; В. Перичић (ур.), *Станислав Бинички, зборник радова*, Бг 1991; С. Турлаков, *Летопис музичког живота у Београду 1840*–*1941*, Бг 1994; Ј. Стевановић (прир.), *„На уранку": сто година од првог извођења*, Бг 2003; Р. Пејовић, „Пре сто година компонована је опера *На уранку* Станислава Биничког", *Нови звук*, 2003, 22. Александар Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНИЧКИ, Стеван **БИНИЧКИ, Стеван**, пуковник (Мушалук код Госпића, 20. XII 1840 – Београд, 28. IV 1903). Школовање започео у Италији, а наставио у Техничкој граничарској школи у Славонији. Похађао и курс за пешадију у Бечком Новом Mесту, након чега је произведен у чин официра аустријске војске. У њеном саставу учествовао у бици код Садове 1866. У редове српске војске, као инжењеријски поручник, ступио јануара 1870. Четири године касније унапређен је у чин капетана 2. класе, а током српско-турских ратова унапређиван је још три пута. У августу 1876. стекао чин капетана 1. класе, у октобру чин мајора, а месец дана касније и чин потпуковника. Децембра 1883. унапређен је у пуковника. Добар део своје војне каријере провео је у инжењерији и у српској војсци представљао практично једног од њених утемељивача, посебно понтонирских јединица. Био је командант понтонирског моста на Ђунису и Јасици (1871–1874), а затим командант понтонирског батаљона (до 1875). У Првом српско-турском рату био је начелник штаба Крушевачке бригаде, командант одреда на Јанковој клисури и заменик команданта бригаде. Истакао се у одбрани Јанкове клисуре, у боју код Адровца, а нарочито у Креветској бици као командант Шиљеговачке нападне колоне. Током тих акција био је рањаван два пута. У Другом српско-турском рату био је командант ћупријске окружне војске, Ибарске, а потом и Дунавске дивизије. Као командант Ибарске дивизије ослободио је Прокупље и Куршумлију. У периоду између српско-турских и Српско-бугарског рата променио је низ високих војних положаја. Био је начелник инжењерије Моравског кора, потом командант пиротске окружне војске и командант Нишког града. Од 1883. постављен је на место команданта инжењерије, а следеће 1884. за команданта Моравске дивизијске области. Исте године постао и ађутант краља Милана. У рату с Бугарском 1885. командовао је Шумадијском дивизијом. У војној служби остао до пензионисања 1891, да би 1895. био реактивиран и постављен за директора фабрике Монопола дувана. На тој дужности остао је до поновног пензионисања 1900. ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Српско-турски рат*, 1–2, Бг 1907; *Историја српско-бугарског рата*, Бг 1908; П. Опачић, С. Скоко, *Српско-турски ратови 1876–1878*, Бг 1981; С. Бранковић, *Независност слободољубивих*, Бг 1998. Милић Ј. Милићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНОВАЦ **БИНОВАЦ**, село на десној страни долине реке Раље, 14 км југозападно од општинског средишта Смедерева. Северно од села пролази аутопут Београд–Ниш, али с њим није повезано. До њега долази локални пут од Смедерева. Село је дисперзивног типа и налази се на 140–180 м н.в. Куће су размештене дуж сеоских путева. **Б.** је настао почетком XIX в. досељавањем становништва с Рудника, из Такова, Старог Влаха, Црне Горе и околине Крагујевца. Године 1921. имало је 117 домова и 823 житеља, а 2002. 444 становника, од којих 97% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа, амбуланта и станица за откуп пољопривредних производа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИНОВЦЕ **БИНОВЦЕ**, село на левој страни долине реке Врле, 6 км западно од општинског средишта Сурдулице. До села води слепи локални пут. Налази се на 390–420 м н.в. Збијеног је типа, основе неправилног облика и мрежастог распореда улица. Кроз њега протиче Биновска река, притока Врле. Српско становништво досељавано је од 1878. из Горње Пчиње, босилеградског Крајишта, насеља у Грделичкој клисури и из околине Врања, док су Роми овде живели још од турских времена. Године 1879. село је имало 23 куће с 327 житеља, а 1921. 76 домова и 490 житеља. Године 2002. у њему је било 553 становника, од којих 49,5% Срба и 48,3% Рома. У селу се налазе четвороразредна основна школа, предшколска установа и задружни дом. Већина мештана запослена је у Сурдулици. Године 2002. пољопривредом се бавило само 11,2% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОВИЧИНО СЕЛО **БИОВИЧИНО СЕЛО**, село у северној Далмацији, око 25 км западно од Книна, у Шибенско-книнској жупанији. Смештено је на кречњачкој заравни Буковици, на 202 м н.в. Заузима велику површину и чини га 10 заселака. С околним градовима повезано је локалним путевима. Године 1991. у њему је живело 948 становника (99,6% Срба), а после рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 186 лица, од којих су Срби чинили 96,2% (2001). Црква Св. апостола Петра и Павла саграђена је 1524, а обнављана 1710. и касније. Садашња црква је новија, има иконостас с познатим *Бусовићевим дверима* из 1704. То је једнобродна грађевина од тесаног камена, засведена полуобличастим сводом. Храм је проваљен и демолиран 1995. ЛИТЕРАТУРА: *Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971; С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОГЕОГРАФИЈА **БИОГЕОГРАФИЈА**, наука која изучава распрострањење и законитости распрострањења органских врста и других таксономских и популационо-еволуционих категорија (подврста, родова, фамилија, тј. популација, метапопулација). То је мултидисциплинарна наука која се ослања на друге биолошке (таксономија, екологија, генетика, молекуларна биологија) и небиолошке (географија, геологија, глобална тектоника, палеонтологија, палеогеографија, палеоклиматологија итд.) дисцилине. Дели се на неколико међусобно повезаних поддисциплина: хорологију (изучава и кратира ареале и класификује врсте према типу дистрибуције), флористичку и фаунистичку **б.** (бави се распрострањењем флора и фауна и њиховим поређењем, флоро и фауногенезом и биогеографским поделама) и историјску **б.** (изучава распрострањење врста и других таксономских група у прошлости). У последњих 15 година развија се нова грана **б.** – филогеографија – која користи методе молекуларне биологије за утврђивање историје и динамике популација у ареалу врста. **Б** има једну од најдужих традиција међу биолошким дисциплинама, чији почеци датирају још из XVIII и XIX в., захваљујући истраживањима живог света К. Линеа, Ж. Л. Буфона, К. Вилденова, А. де Кандола, А. Хумболта, Ч. Дарвина, А. Гризебаха, А. Валаса, Ј. Хукера, Л. Шмарде, А. Енглера и др. Развој **б.** у Србији везује се за Ј. Панчића. У Панчићевим „Флорама" и „Фаунама" налазе се и прва биогеографска запажања која се односе на васкуларну флору, правокрилце, рибе и птице у Србији. Као и у свету, развој **б.** у Србији је у почетку био непосредно ослоњен на таксономска истраживања флоре и фауне, како наших, тако и страних научника, да би крајем XX в. то била комплементарна наука са екологијом. Захваљујући нагомиланим знањима о флори Србије и Балканског полуострва, у првој половини XX в. уследиле су прве целовите фитогеографске студије и радови који се односе на територију Србије и околне земље, или и на читаво Балканско полуострво (Г. Бек, Л. Адамовић, Н. Кошанин, Тарил, П. Черњавски, О. Гребеншчиков, И. Хорват и др.). Зоогеографијом појединих група животиња у Србији у првој половини XX в. и касније бавили су се Ж. Ђорђевић, П. Павловић, J. Хаџи, В. Мартино, М. Радовановић, С. Караман, С. Матвејев, Б. Петров, М. Пљакић, П. Радоман и др. Данас се у Србији биогеографском проблематиком баве истраживачи у оквиру специјализованих студија и пројеката који се односе на **б.** појединих група организама и њихову филогеографију, биодиверзитет, ендемизам, хоролошку диференцијацију агрегата и врста, картографију ареала флоре и фауне итд. на Биолошком факултету у Београду у оквиру неколико катедри на Институту за ботанику и Институту за зоологију, на Одељењу за еволуциону биологију Института за биолошка истраживања „Синишта Станковић" у Београду, у Природњчком музеју у Београду, на Департману за биологију и екологију ПМФ у Новом Саду, на одсецима за биологију ПМФ у Нишу, Крагујевцу и Косовској Митровици, у Заводу за заштиту природе Републике Србије, као и на неким катедрама на Шумарском и Пољопривредном факултету у Београду. ЛИТЕРАТУРА: M. D. F. Udvardy, *Dynamic zoogeography, with special reference to land animals*, New York 1969; W. Szafer, *General Plant Geography*, Warszawa 1975; M. Јанковић, *Фитогеографија*, Бг 1985; М. Тодоровић (ур.), *Српско биолошко друштво – пола века*, Бг 1997; V. M. Lomolino, R. B. Riddle, H. J. Brown, *Biogeography*, Sunderland (Massachusetts) 2006. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОГЕОГРАФСКА ПОДЕЛА **БИОГЕОГРАФСКА ПОДЕЛА**, систем разврставања организама према сличном распрострањењу и екологији. Јединице **б. п.** називају се хориони. **Б.** **п**. подразумева хијерархијско груписање живог света према сличности од виших ка нижим хорионима: флористичка царства (области), подцарства (подобласти), региони, подрегиони, провинције, крајине (дистрикти). У флористичкој подели света разликује се шест флористичких царстава (холарктичко, палеотропско, неотропско, капско, аустралијско и антарктичко), а у фаунистичкој подели прихваћено је пет области (еквивалент флористичким царствима): холарктичка, палеотропска, неотропска, аустралијска и антарктичка. Савремена биогеографска рејонизација Земље заснива се на дистрибуцији терестричних биома који обухватају физиогномски и функцинално повезане екосистеме исте климатске зоне, као дистрибуцији различитих таксономских група терестричних биљака и животиња. Најновија синтетска **б. п.** света препознаје три биогеографска царства: 1. холарктичко, с два региона – палеоарктички, неарктички, 2. холотропско, са четири региона – неотропски, афротропски, оријентални, аустралотропски и 3. јужно, с пет региона – андски, капски, антарктички, аустралијски умерени, новозеландски (Морон, 2002). Назнаке биогеографске, тј. фитогеографске поделе територије Србије налазе се прво код Ј. Панчића (1874), који је утврдио разлике у флори појединих делова територије Србије указавши на флористичке везе с другим деловима Балкана и Европе. Прву флористичку поделу Балканског полуострва, која је обухватила и територију Србије, дао је Г. Бек (1901), а затим и Л. Адамовић (1907), да би уследила зоогеографска подела територије бивше Југославије Ј. Хаџија (1926, 1931), заснована на распрострањењу копнене надземне, а делимично и подземне фауне. С развојем фитоценолошких и флористичких истраживања уследиле су фитогеографске поделе Југославије и Балканског полуострва (Хорват 1954; Хорват, Главач, Еленберг, 1970) и Србије (Гајић, 1984), засноване на распрострањењу вегетације и васкуларне флоре. Најцеловитију **б. п.** територије Југославије дао је С. Матвејев (1961), узевши у обзир палеогеографске, палеоеколошке, палеобиогеографске и биогеографске карактеристике одређених хориона, као и хоролошке карактеристике васкуларне флоре и фауне бескичмењака (скакавци) и копнених кичмењака (водоземци и гмизавци, птице и сисари). Касније, ослањајући се на карту потенцијалне вегетације, Матвејев и Пунцер су 1989. дали биогеографску рејонизацију територије Југославије и Србије на основу распрострањења биома. Територија Србије припада холарктичкој биогеографској области (еквивалент фитогеографско царство и зоогеографска област) и следећим биогеографским регионима (б. р.): 1. медитеранском, 2. средњеевропском, 3. понтском, 4. бореалном и 5. средњејужноевропском планинском с већим бројем биогеографских провинција и крајина (дистрикта). Највећи део територије Србије припада средњеевропском б. р. који у биомском погледу oбухвата све типове хигрофилних, мезофилних и мезо-ксерофилних шума од низија до планинских региона до 1.200 м, као и различите типове хигрофилних и мезофилних ливада. Северни и делом источни крајеви територије припадају понтском б. р. који обухвата степе и пешчаре лесних платоа Војводине, доњег Подунавља и ксерофилне кречњачке степолике ливаде источне Србије. Медитерански б. р. представљен је у Србији субмедитеранским шикарама и камењарима који се налазе у јужним деловима територије под директним медитеранским утицајем из Егејског и Јадранског приморја. Бореални б. р. одликује се острвском дистрибуцијом на планинама између 1.300 и 1.800 м и представљен је тамним четинарским шумама, планинским тресетиштима и вриштинама. Средњејужноевропски планински б. р. у Србији такође има високопланински острвски карактер и обухвата биоме изнад горње шумске границе, али се елементи овог региона могу наћи и у околним клисурама и кањонима. ЛИТЕРАТУРА: J. Хаџи, „Зоогеографија Југославије према копненој фауни", у: С. Станојевић, *Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка*, 1, Зг 1926; С. Д. Матвејев, *Биогеографија Југославије. Основни принципи*, Бг 1961; I. Horvat, V. Glavač, H. Ellenberg, *Vegetation Sudosteuropas*, Stuttgart 1974; С. Д. Матвејев, И. Ј. Пунцер, *Карта биома: Предели Југославије и њихова заштита*, Бг 1989; В. Стевановић, В. Васић (ур.), *Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја*, Бг 1995. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОГРАД **БИОГРАД**, село у Републици Српској, у Херцеговини, на североисточним падинама планине Снијежнице, југоисточно од Невесиња (општинско средиште). На источној периферији села пролази пут Невесиње (14 км) – Дабарско поље. Насеље је дисперзивног типа, заузима велику површину на 850–900 м н.в. и чини га велики број заселака, грађених крај извора. Године 1991. **Б.** је имао 507 становника, од којих 98,8% Срба. Главна привредна грана је пољопривреда. У условима планинске климе преовлађује производња кромпира и озимих житарица. Рајко Гњато **Б.** се назива и средњовековно утврђење у атару села, на врху брда Врањача. На издуженом платоу постоје трагови бедема чији правци не могу поуздано да се одреде. Као кастел помиње се 1454. када се налазио у поседу херцега Стефана Вукчића Косаче. Марко Поповић ЛИТЕРАТУРА: M. Вего, *Насеља средњовековне босанске државе*, Сар. 1957; *Археолошки лексикон БиХ*, III, Сар. 1988; Р. Гњато, *Источна Херцеговина – регионалногеографски проблеми развоја*, Сар. 1991. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОГРАД **БИОГРАД** (Биоградац/Белградчик), турско утврђење изнад Гламоча, подигнуто над остацима старијих фортификација. Први пут се помиње 1519. Све до 1838. ту се налазила турска посада. Веома је разрушен па му се некадашњи изглед не може у целини сагледати. Ово пространо утврђење по типу је било сличано травничкој утврди. Пред коначно напуштање ту се налазила посада од 15 мустахфиза са 11 топова. ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *Наше старине*, Сар., 1953, I. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОГРАД **БИОГРАД** (Belgrad/Welligrad), остаци касноантичког и средњовековног утврђења на западном рубу периферије данашњег града Коњица, на брегу који је око 200 м изнад равни леве обале Неретве. Помиње се у повељама из 1444, 1448. и 1454, које се односе на поседе херцега Стефана Вукчића Косаче, а забележен је и у дубровачким документима из тога раздобља. Турци су га запоседали и разарали после 1466. Остаци утврђења леже на заравњеном платоу брега. Средишњи део релативно правилне правоугаоне основе заснован је на остацима зидова једне мање касноантичке утврде, које одликује правилан опус градње. У средњем веку уз то обновљено здање додата је једна кула и пространије обзиђе с трасом бедема, која је била прилагођена конфигурацији терена. Судећи према траговима здања унутар бедема, у питању је било мање утврђење типа замка. У подножју утврђења налазило се подграђе Подбиоград, које се у дубровачким документима помиње и као „место звано Неретва". ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Земље Херцега Светога Саве", *Глас СКА*, 1940, CLXXXII; П. Анђелић, „Средњовековни градови у Неретви", *ГЗМС*, 1958, XIII. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОГРАД–ПРУСАЦ **БИОГРАД–ПРУСАЦ** (Castel Bianco / Akhisar), утврђење с насељем 5 км јужно од Доњег Вакуфа, на подручју средњовековне жупе Ускопље. Први пут је забележено у осмој деценији XV в., убрзо после турског освајања. Важну улогу **Б.** је имао у раздобљу османске владавине, као значајно војно-стратешко место, када се помиње у бројним документима. Средином XVII в. описао га је Евлија Челеби. Током прве половине XIX в. изгубио је војни значај, па је 1838. напуштен. Затечени мали средњовековни замак Турци су претворили у утврђење. С њене источне стране дограђен је брањени простор трапезастог облика, који је био ојачан с три правоугаоне и једном полигоналном топовском кулом. На падини под утврђењем образовано је подграђе, које је такође било опасано бедемима и ојачано с три куле, где је претежно боравило цивилно становништво. У подграђу постоји џамија за коју се сматра да је грађена на остацима средњовековне цркве, као и зграда у чијим се темељима уочавају трагови старијих грађевина. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Мазалић, „Биоград-Прусац, стари босански град", *ГЗМС*, 1951, VI; Ј. Мргић, *Доњи Краји*, Бг 2002. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОГРАДСКА ГОРА **БИОГРАДСКА ГОРА**, национални парк на планини Бјеласици у Црној Гори. Зачеци заштићеног подручја – шуме коју су Морачани и Ровчани поклонили књазу Николи Петровићу као „Књажев забран" – датирају од 1878. Статус националног парка тај део планине стекао је 1952. Простире се на површини од 25.120 ха, од чега је заштитна зона површине од 19.470 хa. Најужи део парка чини слив Биоградске реке на површини од 5.400 хa. Западну границу целог подручја чини река Тара, јужну њена притока Свињача (улива се код Колашина) и река Јеловица, северну река Рудница (улива се у Тару код Мојковца), а према истоку се простире на дужини од око 18 км до највиших делова планине (Стрми пад – 2.050 м н.в., Стрменица – 2.122 м н.в., Црна глава – 2.137 м н.в). Природне одлике територије чини високопланински рељеф с карактеристичним флувијалним, крашким (плитке пећине, суве долине, понори) и глацијалним облицима (циркови, валови, чеоне морене), неколико планинских река и већи број глацијалних језера (Биоградско, Пешића језеро, Велико и Мало Урсуловачко, Велико и Мало Шишко). Ту живи око 2.000 врста и подврста виших биљака, међу којима петину чине ендеми. Поред медведа, срне, вука, лисице и др., који су аутохтони становници, повремено је посећује дивља свиња, а усељен је и јелен. Присутно је и 150 врста птица, међу којима су и велики тетреб, орао крсташ, орао мишар и јастреб. У вишим деловима парка налази се већи број катуна – летњих станишта сточара. На западној граници парка пролазе пут и пруга Београд–Бар, где су смештена и два мала града Колашин и Мојковац. Од њега до Биоградског језера води узан асфалтирани пут. Асфалтирани пут дуг 9 км повезује и Колашин са ски-центром Језерине на 1.430 м н.в. На осталим путевима, с макадамском путном подлогом, могућ је саобраћај теренским возилима. ЛИТЕРАТУРА: М. Радовић (прир.), *Бјеласица и Комови*, Бг 1994. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОГРАДСКО ЈЕЗЕРО **БИОГРАДСКО ЈЕЗЕРО**, ледничко језеро у Националном парку Биоградска гора, на планини Бјеласици у Црној гори. Језеро је смештено у терминалном басену плеистоценог ледника чијим валовом отиче Биоградска ријека, притока језера. Налази се на висини од 1.094 м, дуго је 875 м, а широко 410 м. Површина је 22,9 хa, а највећа дубина 12 м. Површина слива је 31,25 км2, од чега је 18,55 км2 под старом и добро очуваном шумом. Асфалтираним путем дугим 5 км спојено је с путем Београд–Подгорица. Око језера се налази прашумски резерват мешовитих лишћарско-четинарских шума, у којима је забележено преко 60 врста дрвећа и жбунова. ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, *Планинска језера Црне Горе – лимнолошка монографија*, Бг 1998. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОГРАФИЈА **![001_II_Z-Orfelin_Biografija-Petra-Velikog.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-z-orfelin-biografija-petra-velikog.jpg)БИОГРАФИЈА** (грч. biografiva: животопис), документарни жанр који се бави описом живота појединих људи. У средњем вијеку код Срба је по византијским узорима (хагиографије) на српскословенском језику његован посебан прозни књижевни жанр под називом житије, чија природа има извјесних додира са **б**. Ова дјела посвећена су светим Србима, углавном богоугодним монасима и владарима. У новој српској књижевности **б.** настаје као израз интересовања за значајне политичке, свештене, књижевне, научне, војне и друге домаће и стране личности, проширујући се у другој половини XX в. на личности естраде, филма, спорта, новинарства, бизниса, криминала. Прву обимну **б.** написао је З. Орфелин, *Житије и славна дјела государа императора Петра Великаго* (на рускословенском, Венеција 1772), с циљем да прослави и представи великог руског владара. У дјелима Д. Обрадовића налази се опширнија Сократова **б.**, одјек снажне античке традиције. Та ће традиција највиши израз добити у збирци/преради *Нови Плутарх* (1. Будим 1809; 2. Кг 1834; 3–4. Н. Сад 1840–1841) Ј. Ивановића, са животима знаменитих људи цијелога свијета, уз **б.** Стефана Немање, Св. Саве, цара Душана, Карађорђа и Ј. Рајића. Лазар Бојић објављује *Памјатник мужем у славеносерпском књижеству славним* (Пешта 1815), такође као примјере новим генерацијама. Овај правац ће испољити и прилози у периодици (*ЛМС*, *Српски народни лист* и др.). Јован С. Поповић је издао прераду *Живот и витешка војевања Ђорђа Кастриота Скендербега* (Будим 1828), док су му *Карактеристике србских списатеља* остале недовршене. **Б.** постаје дио одређених стручних интересовања (нпр. у оквирима проучавања књижевности П. Ј. Шафарик доноси биографске скице српских писаца, *Историја српске књижевности*, њем. Праг 1865, срп. Бг – Н. Сад 2004). ![002_II_IVANOVIC_Novi-Plutarh.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-ivanovic-novi-plutarh.jpg)Нов тип **б.** даје В. С. Караџић с портретима устаничких војвода и ратника, у којима се више дају појединости везане за улогу у Устанку и за приватни живот него цјеловит животопис. Између ових се цјеловитошћу и књижевним вриједностима издвајају *Житије Ајдук Вељка Петровића* (*Даница*, 1826), грађено по обрасцу фолклорне поетике (усмена анегдота, подвизи) и монографија *Милош Обреновић* (Будим 1828). У другој половини XIX в. методолошки се осавремењује рад на истраживањима **б.** (документи, архивска грађа и др.). Значајну улогу у тим настојањима има Ђ. Рајковић с биографским сликама личности/писаца Доситејевог и Вуковог доба, док М. Ђ. Милићевић своју збирку, *Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба* (Бг 1888) заснива на споју усмене и писане традиције; научно боље утемељеном обрадом слиједиће га А. Гавриловић биографско-историографском едицијом *Знаменити Срби XIX века* (Бг 1901–1904). У исто вријеме пишу се научне **б.** значајних писаца у оквирима едиција СКА (С. Вуловић, *Бранко Радичевић*, Бг 1889–1890) или у дисертацијама и монографијама на славистичким студијама, посебно код В. Јагића (о С. Милутиновићу Сарајлији, Д. Обрадовићу). Тога правца ће бити и монографије *Јаков Игњатовић* (Бг 1904) и *Светозар Марковић* (Бг 1910) Ј. Скерлића, писане по обрасцима културноисторијског метода И. Тена, који је повезивао дјело/личност, средину/расу и вријеме. Истом смјеру одговарају и биографско-књижевне студије П. Поповића о дјелу и животу А. Сасина, Б. Радичевића, М. Видаковића и С. Сремца, те Т. Остојића о Доситеју у Хопову и о З. Орфелину. Током друге половине XIX в. и у XX в. више биографа привукле су личности изузетног значаја: Доситеј, Карађорђе, Милош Обреновић, Вук Караџић, Петар II П. Његош, Ј. С. Поповић, Бранко Радичевић, Ђура Даничић, Ђура Јакшић, И. Руварац, С. Милетић, Ј. Ј. Змај, Лаза Костић, Ј. Томић. Томе су слиједиле нове генерације значајних појединаца до најновијих времена. По потпуности и ширини захвата грађе образац за научну **б.** постало је дјело Љ. Стојановића *Живот и рад В. С. Караџића* (Бг 1924). У универзитетским студијама током прве половине XX в. профилисао се тип монографија „живот и д(ј)ело" један од кључних модела докторских дисертација и монографија о српским писцима XVIII–XX в. (аутори су им М. Кићовић, М. Лесковац, Ж. Младеновић, В. Латковић, Д. Вученов, Г. Добрашиновић, М. Поповић, М. Пантић, В. Недић, Б. Ковачек, В. Милинчевић, С. Ж. Марковић, Рад. Димитријевић, М. Павић, Б. Маринковић и др.), мада су такви радови настали и изван универзитетских кругова (М. Савић о Л. Костићу, М. Павловић-Крпа о С. Сремцу, Ж. Бошков о Ј. Игњатовићу, М. Караулац о И. Андрићу; серија биографских истраживања Р. Поповића о истакнутим српским писцима XX в.). Сличном формом биографских истраживања обухваћене су и личности из других области, из лингвистике, историографије, поезије, науке, различитих умјетности. Између осталих постоје *Прилози биографском речнику српских музичара* В. Р. Ђорђевића (Бг 1959) и серија *Живот и дело српских научника*, у издању САНУ (од 1996). Развијена **б.** подразумијева исцрпно, обично паралелно, праћење живота и рада. Кад су писане с мање научних претензија и из ауторове личне перспективе, приближавају се мемоарским записима или огледима (нпр. Л. Костић, С. Матавуљ, Ј. Дучић о савременицима), али зависе и од стилске и имагинативне снаге аутора као што су Сл. Јовановић (у огледима о својим савременицима), М. Лесковац (о Змају и др.), М. Поповић (о Ђ. Даничићу и В. Караџићу); сличан тип књижевних **б.** писао је М. Жежељ о хрватским писцима, М. Бегић о Ј. Скерлићу, а Ј. Лешић о Ј. С. Поповићу и Б. Нушићу; П. Палавестра се дијелом бавио и биографијом Д. Митриновића, Б. Лазаревића и др.; међу историчарима је монографски обрадио Карађорђа М. Вукићевић (1907, 1922), а М. Гавриловић Милоша Обреновића (1908–1912); биографске студије такође су објављивали В. Ћоровић, С. Ћирковић, Р. Самарџић (биографски романи *Мехмед Соколовић*, Бг 1971; *Сулејман и Рокселана*, Бг 1976), В. Крестић, Ђ. Станковић, Р. Љушић и др., подређујући биографску грађу општијим историографским циљевима. ![003_II_KARADZIC_Milos-Obrenovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-karadzic-milos-obrenovic.jpg)Значајни извори за биографска истраживања потичу из архива, сведени на званичне податке, гдјекад допуњене другом грађом. Знамените су *Новосадске биографије* (Н. Сад 1–5, 1936–1940; 6 1956; 7 1964; дјелимично Н. Сад 2003) В. Стајића. Таква грађа је у основи свих позитивистички и научно писаних **б**. Од М. Ђ. Милићевића и А. Гавриловића почињу истраживања која су имала енциклопедијске размјере, али су то још ауторска дјела појединца. Институционално ће се организовати тек у *Народној* *енциклопедији српско-хрватско-словеначкој* С. Станојевића (Зг 1925–1929), с великим бројем истакнутих сарадника (С. Јовановић, В. Петровић, Р. Грујић, В. Чајкановић др.). Биографске црте су и у енциклопедијском виду радова незаобилазни дио садржине одредница. Послије II свјетског рата средиште југословенске (и српске) енциклопедистике веже се за Лексикографски завод у Загребу. Прво издање *Енциклопедије Југославије* (Зг 1958–1971, у 8 књига) настављено је другим издањем (ћирилица, књ. 1–2: А–В; лат. књ. 1–6: А–Кат), које је остало незавршено. У Београду је „Просвета" издала општу *Малу енциклопедију*, а тек у новије доба се обнавља рад на српској енциклопедистици и биографистици, у чему се издваја *Српски биографски речник* Матице српске (излази од 2004). Поред тога, биографска истраживања енциклопедијског типа одвијају се у мјесним (Н. Сад, Ниш, Јагодина, Зајечар, Панчево, Ваљево итд.) или ширим регионалним оквирима (нпр. Ј. Радојчић, *Срби: Српска Крајина, Далмација, Славонија, Хрватска*, Бг 1994; значајне личности Срема, Златибора, Баната и сл.). ![004_II_STOJANOVIC_Zivot-i-rad-Vuka-S-karadzica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/004-ii-stojanovic-zivot-i-rad-vuka-s-karadzica.jpg)Специјализовани вид биографских истраживања лексиконског типа обухвата различите струке. Међу њима се по исцрпности, документованости и ширини захвата издваја *Лексикон писаца Југославије* (Н. Сад, I, A–Џ, 1972, IV, M–Њ, 1997). Настају такође лексикони других дисциплина и струка: М. Милановић, *Познати српски лекари: биографски лексикон* / *Biographical lexicon: Eminent Serbian Physicians*, Бг–Торонто 2005; М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије: 1918–1941*, Бг 2004; М. Милановић и др., *Срби у свету – ко је ко 1996/99 : биографски лексикон* / *Serbs in the world – who is who 1996/99*, *biographical lexicon*, Бг – Лос Анђелес 1999. и др. У тај ред улазе и биографска истраживања људи на одређеним положајима (ректора Лицеја, Велике школе и универзитета, министара просвјете, војних министара и сл.). Зависно од временске и политичке дистанце, обраде крупних историјских личности, често су биле субјективне, у распону од апологије до полемике и критике, особито у публицистички писаним **б**. **Б.** је у тјешњој вези с другим документарним жанровима (нпр. некролог, јубиларни чланак, мемоари, извјештај), али може бити нaписанa истовремено с високим умјетничким тежњама и научним резултатима (нпр. дјела З. Орфелина, В. Караџића, Сл. Јовановића). Концепцијски су пратиле културноисторијске епохе и методолошке оријентације у оквирима одређених струка (научне **б.**), укључујући мјерила вредновања. Зависне од мода, политичких система и позиција које заузима личност аутора и предмет обраде, оцртавају врло јасно владајуће (или парцијалне) системе вриједности, идеолошке оријентације и слике свијета. Упадљиве су, нпр., послије II свјетског рата **б.** револуционара-социјалиста, комуниста, народних хероја и сл., или истакнутих државних руководилаца; потом ће се проширити интересовање за припаднике конзервативних струја у политици, за династичке **б.** или за припаднике четничког покрета, колаборационисте током II св. рата, љотићевце итд. Српска биографска дјела тицала су се средишњих личности националне традиције, али су захваћене и личности с рубних подручја различитих вјерских и политичких судбина: *Жизан Али паше Ризванбеговића*, Санкт Петербург 1859 (Ј. Памучина), *Знаменити Срби Мухамеданци*, Бг 1901 (М. Вукићевић), *Живот кардинала брата Ђорђа Утјешеновића*, Беч 1881 (О. Утјешеновић Острожински), *Грoф Сава Владиславић*, Бг–Питсбург 1942 (J. Дучић). Овој врсти прилог су дали на одређен начин такође И. Андрић (*Симон Боливар Ослободилац*, Бг 1998) и М. Црњански (*Књига о Микеланђелу*, Бг 1981) поред других дјела сличне тематике. Као што су се српски аутори бавили истакнутим личностима других народа, и странци су оставили о Србима велик број биографских истраживања, у области историје, филологије или природних наука (Л. Ранке, *Српска револуција*, Бг 1965; К. Радченко о Д. Обрадовићу, П. Кулаковски и Д. Вилсон о Вуку Караџићу; постоји низ монографских истраживања рада Н. Тесле и биографских романа о њему – Р. Ждрале, В. Пиштало). **Б.** је један од основних облика знања/разумијевања живота појединца у културној традицији. Живот личности се описује с обзиром на одређено схватање човјека и његовог времена (религиозно, просвјетитељско, ратничко, научно, пословно, јавно, политичко, умјетничко, филозофско, радно), односно улоге личности у склопу остваривања таквих идеја и историје одређених раздобља. Популарни облици обједињавања **б.** су биографски лексикони, енциклопедије и едиције сличне намјене, везане за одређене периоде, области/државе, регије, градове, звања, занимања. Према степену примјене научних, есејистичких или књижевних метода обраде грађе и односа према изабраној личности, **б**. могу бити строго научно конципиране или се приближавати књижевном дјелу (романсиране **б.**), све до слободно искоришћене грађе за биографске, односно историјске романе (С. Живадиновић, *Карађорђе*, Бг 1930, *Хајдук Вељко*, Бг 1932. и др.; више романа Д. Баранина и др.; тој врсти је близак и Андрићев роман *Омер-паша Латас*, Бг 1976). ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, *Историја српске књижевности: Романтизам*, 1–3, Бг 1968, 1972; Р. Самарџић, „Историјски списи Вука Стефановића Караџића", у: *СДВСК*, XVI, Бг 1969; Р. Самарџић, *Писци српске историје*, 1–2, Бг 1976, 1981; М. Павић, *Историја српске књижевности класицизма и предромантизма*, Бг 1979; Ј. Игњатовић, *Мисли о српском народу*, Н. Сад – Пр 1988; В. Ђ. Крестић, *Знаменити Срби XIX века: из историјске перспективе*, Бг 1990; Ј. Делић, *Традиција и Вук Стеф. Караџић*, Бг 1990; С. Јовановић, *Из историје и књижевности*, 1–2, Бг 1991; Ј. Деретић, *Поетика српске књижевности*, Бг 1997; М. Флашар, „Јован Рајић у *Памјатнику* Лазара Бојића", *Јован Рајић – живот и дело*, Бг 1997; В. Ђурић, *Вукови портрети устаника*, Бг 2002; М. Д. Стефановић, *Библиотека српске књижевности*, Бг 2007; М. Немањић, *На трагу српске интелигенције XIX века*, Бг 2008. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОГРАФИЈА, ЕПСКА **БИОГРАФИЈА, ЕПСКА**, обухвата мотиве и догађаје који су у традицији/усменој књижевности концентрисани око имена одређеног јунака. Само име покреће скуп значења и асоцијација на оформљен, мање-више развијен поетски животопис. Епски ликови, посебно они који заузимају средиште тематског круга, резултат су прожимања свих чинилаца саме традиције, као и садејства типских црта с поступцима индивидуализације. Кроз механизме песничког рода (усмена епика, епска песма, тематски круг) стилизовани су у епској **б.** архаични слојеви, везе с другим културама и писаним споменицима, интернационални мотиви, детаљи из ближе и даље националне прошлости, религијске и етичке норме колектива. За разлику од типских ликова у другим усменим облицима, епски јунак се детаљно приказује и изграђује током развоја радње, кроз унутарње сукобе, моралне дилеме, конфликте у породици и подвиге. Пластичан, психолошки и емотивно изнијансиран портрет препознаје се већ при именовању. Карактеризација главних јунака знатно је сложенија од црно-беле технике, може бити стабилна у дугом временском интервалу и на широком простору, али су одлике јунака често колебљиве, јер зависе од ширих друштвено-историјских околности у којима песме настају. Та променљивост се суштински заснива на емотивном ставу и процени одређене средине, којој припадају усмени ствараоци и њихова публика. У историји изучавања српске усмене књижевности посебно су испитивани односи између историје и епске стилизације. Показало се колико је тешко установити правила епског одбира појединих личности, открити узроке одступања епике од историје, импулсе за типове карактеризација јунака, али да је могућно уочити сегменте који епску **б.** чине слојевитом. Поетска конструкција епске **б.** може бити изузетно развијена, неупоредиво шира од сачуваних историјских сведочанстава (Марко Краљевић), као што може бити и сужена у односу на историјске заслуге појединих личности (цар Душан). Често се потпуно разликује од историјских појединости (Вук Бранковић), а некада се с њима подудара (робовање Јанковић Стојана). Више историјских детаља могу се сливати у једну епску **б.** (Старина Новак), а епска конструкција развија се и без поуздане историјске подлоге (Југовићи). Епске **б.** појединих јунака сведене су на само одређени интернационални мотив или модел (Бановић Страхиња, Дојчин од Солуна, војвода Пријезда), али одолевају током дугог временског периода, не само у уском појасу или конкретној зони, него и на језички и културно блиским већим просторима. Код развијенијих епских **б.** могуће је уочити бројне детаље и успоставити (условну) хронологију епског животописа на основу целокупне грађе, сачуване у записима или усменом извођењу варијаната. Посебно место добија порекло јунака, помоћу којег се у поетским законитостима тумачи његова изузетна снага. Сегмент је некада положен у митске оквире (вила-љубовца, змај љубавник), открива снагу обичајних норми одређене етапе културе (матријархат, патријархат) и технику епског приказивања догађаја (крвна веза јунака ,,старије" и ,,млађе" епске генерације: ујак-сестрић, отац-син). Прожимања типске основе и поступака епске индивидуализације уочавају се у свим елементима епске **б.**: име, престони град, род, статус у друштву и међу осталим јунацима, атрибути (коњ; оружје – сабља-мач, стреле, копље, буздован; пиштољи и пушке), физички изглед. Поред храбрости и снаге, приказане уз наглашен удео хиперболе, за епског јунака је пресудно и поштовање моралних начела. Част и честитост он испољава у односима према члановима породице, према духовним сродницима и представницима друштвене хијерархије (владар : вазал : слуга; харамбаша : чета : јатаци; вожд : војводе и кнезови : раја). Изузетно је важно и опхођење према непријатељима, које посебно долази до изражаја у моделима двобоја и у масовним ратним походима (→ бој, двобој). Од интернационалних тема у епским **б.** заступљене су женидбе, прилагођене обредно-обичајном контексту, различитим слојевима цивилизације и националне традицијске културе. Могућно је уочити и извесну типологију смрти јунака. Део проучавалаца чак сматра да се херојска погибија може посматрати и као пресудан генератор епске славе. Према Вуковој хронолошко-тематској подели ,,јуначких" песама могуће је разликовати особености портрета и епске **б.** у зависности од епохе којој јунак припада. Највећи степен стилизације и најпотпуније епске **б.** уочавају се у тематским круговима ,,старијих времена", који се формирају око средњовековних породица и њихових најзначајнијих представника. Почев од XII в. ,,до пропасти царства и господства српског" oсобене епске **б.** склапају се око Немањића (Немања и Сава, Душан и Урош), Мрњавчевића (Вукашин и Марко), кнеза Лазара и његових зетова (Милош и Вук), последњих Бранковића (Ђурђе и Јерина, Змај Огњени Вук), Сибињанин Јанка, браће Јакшић и Црнојевића. Управо због тога што се кроз веома дуг временски период изграђивала и поетска слика јунака, њихове **б.** сачињене су од великог броја варијаната песама, приповедака и предања. Слојевите и тематско-мотивски разуђене, те епске **б.** (нпр. Марка Краљевића, Милоша Обилића, Сибињанин Јанка, Змај Огњеног Вука) откривају све градивне елементе традиције, али су често честице митско-обредне подлоге изразитије од историјских наноса. Сасвим је другачији ,,састав" епских **б.** јунака ,,средњих времена", тим пре што се с почетка XIX в. најинтензивније певало управо о славним хајдуцима, харамбашама, сењским и котарским ускоцима (Мијат Томић, Бајо Пивљанин, Јанковић Стојан, Сењанин Иво). Архаична подлога је у тим епским **б.** мање уочљива (нпр. у биографији Старине Новака), док су изразитије реалије и односи у чети, начин ратовања и мегдани с противницима, особени типови женидбе. Епске **б.** настају у садејству популарних интернационалних мотива и друштвено-историјских реалија, о чему сведоче и сачувани писани документи (архивска грађа, судски и административни извештаји, путописи). Кратка временска дистанца од догађаја до варијанте која га опева утиче на одлике песама ,,новијих времена". Борбе за ослобођење Црне Горе приказане су с наглашеним локалним обележјима. Опевање ,,српске револуције" одликује изразитија ,,хроничарска" димензија. Певачи варијанте стварају непосредно после важних бојева и импровизују их пред самим устаницима, те нема довољно дистанце за потпуније или детаљније обликовање епске **б.** Ипак, елементи епских портрета уочавају се и у овом тематском кругу, откривајући услове погодне за настанак, трајање и прихватање епске песме, и показујући да епска глорификација може започети већ за живота историјских личности (Карађорђе, Стојан Чупић, Милош Стојићевић, Лазар Мутап). У фонду традиције епске **б.** ступају у динамичне односе с културноисторијским и митолошким предањима, тим пре што те прозне врсте такође ,,тумаче" најважније догађаје и личности из националне прошлости. Но, док се епски подвизи налазе у језгру епске **б.**, дотле се **б.** у предањима концентрише на оквирне сегменте: рођење, стицање снаге и атрибута, смрт. ЛИТЕРАТУРА: Т. Маретић, *Наша народна епика*, Зг 1909; А. Гавриловић, *Историја српске и хрватске књижевности усменога постања*, Бг 1912; В. М. Жирмунский, *Эпическое творчество славянских народов и проблемы сравнительного изучения эпоса*, Москва 1958; С. Новаковић, *Историја и традиција*, Бг 1982; М. Клеут, *Иван Сењанин у српскохрватским усменим песмама*, Н. Сад 1987; R. A. Segal (ed.), *Quest of the Herro*, Princeton 1990; Љ. Пешикан Љуштановић, *Змај деспот Вук – мит, историја, песма*, Н. Сад 2002; А. Лома, *Пракосово*, Бг 2002; Б. Сувајџић, *Јунаци и маске*, Бг 2005; И. Златковић, *Епска биографија Марка Краљевића*, Бг 2006. Снежана Самарџија \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОДИВЕРЗИТЕТ **БИОДИВЕРЗИТЕТ**, биолошка разноврсност, укупна различитост и разноликост живог света на Земљи која обухвата облике, појаве и процесе на свим нивоима организације биолошких система, од гена до екосистема и биосфере у целини. Укључује генетички, специјски и екосистемски диверзитет. Генетички диверзитет односи се на варијабилност гена унутар и између врста, свих типова организама на Земљи (микроорганизама, гљива, животиња и биљака), односно специфичну комбинацију гена сваке врсте која је јединствена и непоновљива, настала током еволуције. Специјски диверзитет представља богатство врста и изражава се њиховим бројем на јединици неке територије. При том је и од посебне важности које таксономске групе чине основу диверзитета, као и степен њихове ендемичности. Процењује се да на Земљи постоји између 15.000.000 и 80.000.000 врста, али их је до данас познато и описано око 1.750.000. Врсте се међусобно разликују обликом, грађом тела, биохемијом, физиологијом, начином размножавања, дужином и начином живота, еколошким преференцијама и распрострањењем. Екосистемски диверзитет дефинише се као разноврсност еколошких система (екосистема) одређене територије и обухвата свеукупну разноврсност станишта и биоценоза, као и еколошких процеса који их повезују (кружење супстанци, протицање енергије, трофички односи, сукцесије). Сва три нивоа су међусобно повезана и чине јединствену мрежу живота на Земљи. **Б.** се стога односи на сва варирања облика и функција најразличитијих типова живих организама, која су усаглашена не само са разноврсним условима станишта, него сe остварују кроз сложене међусобне биотичке односе. **Б.** се мењао током еволуције кроз изумирање читавих група и еволуирање нових група организама. Данас је ишчезавање много брже будући да је последица уништавања природних станишта и њихове фрагментације, уношења страних инвазивних врста, загађивања и прекомерне експлоатације биолошких ресурса. Места (или уже и шире области) на Земљи, која се одликују великом биолошком разноврснoшћу, посебно богатством ендемичних врста означена су као центри или вруће тачке **б**. **Б.** је од непроцењивог значаја за опстанак читавог човечанства и сваке заједице. Пре свега, то је бесплатан сервис који човеку обезбеђује опстанак кроз функционисање биогеохемијског циклуса, продукцију кисеоника и хране, и као извор великог броја сировина од виталног значаја за човека. ![001_II_Broj-vrsta-pojedinih-organiyama-u-Srbiji_grafikon.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-broj-vrsta-pojedinih-organiyama-u-srbiji-grafikon.jpg) Територија Србије одликује се сразмерно великим **б.** и део је Медитеранског басена као једне од 34 светске вруће тачке **б**. Показатељ специјског диверзитетa у Србији је велики број врста скоро свих група организама. До почетка XXI в. забележено је око 430 врста маховина, око 3.700 врста васкуларних биљака, 192 врсте дневних лептира, 95 врста слатководних риба, 44 врстe водоземаца и гмизаваца, 356 врста птица, 94 врсте сисара. Тачан број осталих група организама, поготово бескичмењака, нижих биљака и гљива није још тачно утврђен. Специфичну вредност **б.** Србије чине многобројне ендемичне балканске врсте, претежно ограничене на специфична станишта, какви су планински врхови, клисуре и кањони, пећине итд. Територија Србије одликује се и великим екосистемским диверзитетом условљеним разноврсним климатским, геолошким, орографским и педолошким одликама. Скоро сви основни типови екосистема Европе налазе се и у Србији, у низијским пределима шумо-степе, слатине, пешчаре, затим низијске алувијалне шуме дуж великих река, у субмедитерану шибљаци, храстове и букове шуме у брдско-планинским регионима, четинарске шуме у субалпијском појасу до горње шумске границе, као и високопланински сувати, камењари и стене на највишим планинама на различитим геолошким подлогама и типовима земљишта. Кањони и клисуре Србије су рефугијуми древне флоре и фауне, посебно значајног специјског и генетичког диверзитета. Посебну вредност представља генетички диверзитет аутохтоних сорти гајених биљака и раса домаћих животиња, као великог броја врста дивље флоре и фауне од стварног или потенцијалног значаја као генетичког и/или биолошког ресурса. ЛИТЕРАТУРА: J. A. McNeely, „Conserving the worlds biological diversity, - IUCN, WRI, CI, WWF-US", The World Bank, Gland, Switzerland & Washington D. C. 1990; В. Стевановић, В. Васић (ур.), *Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја*, Бг 1995; V. H. Heywood (ed.), *Global Biodiversity Assessment*, Cambridge 1995; E. Enger, B. Smith, „Biodiversity Issues", у: *Environmantal Science, A Study of Interrelationships*, Boston 2004. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОЕТИКА **БИОЕТИКА** (грч. boõ: живот, h&qo": обичај; нарав), област која се бави питањима моралног (етичког) понашања у оквиру природних наука. Примарно се односи на биолошке и медицинске науке, на њихову међусобну повезаност кроз биомедицину, али и на понашање научника и лекара на послу који обављају у својим установама. **Б.** подразумева да се појединци, установе и струке из одговарајућих области придржавају правила и кодекса који су у цивилизованим земљама Европе и света усвојени током протеклих деценија. Законско озваничење етичких принципа у научно-истраживачком раду, као и у медицинској пракси, достигло је најширу примену последњих двадесетак година, а посебно у време када је наша земља била у најдубљој изолацији. Легислатура која је усвајана у Унеску и Савету Европе прихватана је од десетине земаља које су та правила унеле у своје законе и почеле стриктно да их примењују. Наша земља је после искључења из УН 1992, поново примљена тек децембра 2001, а чланица Савета Европе постала је априла 2003. Већ октобра 2003. основан је Национални комитет за **б.** Унескове комисије СЦГ, који је 2006. преименован у Национални комитет за **б.** Унескове комисије Републике Србије. Етика у науци и технологији, посебно **б.**, јесте подручје где је Унеско успео да наметне платформу која је опште прихваћена у научним круговима и свим агенцијама УН. Међународна декларација о генетским подацима човека усвојена је на 32. Генералној конференцији 2003, а Универзална декларација о биоетици и правима човека прихваћена на 33. и допуњена на 34. заседању Генералне конференције Унеска 2005. и 2007. С друге стране, Савет Европе доноси протеклих десетак и више година своја правила која је објединио у оквиру Конвенције о заштити људских права и биомедицини, донетој у Овиједу (Шпанија) 1997, као и кроз неколико протокола којима се допуњују ова правила, све до 2007. Маја 2005. Србија је постала 30. од 46 земља Савета Европе, која је учлањена са својим Биоетичким комитетом у COMETH, тј. мрежу Националних комитета Савета Европе, која се придржава Конвенције о заштити људских права и биомедицини. Етички комитети који се оснивају у научним установама и здравственим центрима морају бити независни, вишедисциплинарни, с потпуним приступом при процени научне, технолошке и друштвене оправданости при одобравању предложених пројеката, уз обуку и обавештеност Друштва о питањима **б**. Човеково достојанство, права и основне слободе морају бити поштовани, с тим да у погледу здравља појединца његов интерес мора бити изнад интереса науке и друштва. Забрањена је било каква дискриминација на бази генетског чиниоца, као и употреба техника којима се одабира пол будућег детета. Клонирање људских бића је такође забрањено. Успостављени су стандарди за манипулисање генетским материјалима човека, засновани на етичким принципима сакупљања, процесовања, чувања и употребе оваквог материјала. ИЗВОРИ: Cоnvention for the Protection of Human Rights and Dignity..., Council of Europe, Oviedo, Strasbourgh – Paris 1997–2006; International Declaration on Human Genetic Data. UNESCO, Paris 2005. ЛИТЕРАТУРА: *Биоетика код нас и у свету*, Бг 2007. Драгослав Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОКИБЕРНЕТИКА **БИОКИБЕРНЕТИКА** (грч. kubernhvth": кормилар; управитељ; енг. *biocybernetics*), научна дисциплина која се бави кибернетским проучавањем живих система. У литератури се ређе среће и као биолошка кибернетика. Математичар Норберт Винер, који се сматра зачетником кибернетике, ову науку дефинише као „науку о контроли и комуникацији у живом свету и машинама". У свету је кибернетика, тј. **б.**, настајала кроз више области. Неке важније су: (а) теорија управљања системима, нарочито развијана током и после II светског рата; (б) роботика; (в) вештачка интелигенција од 50-их година XX в; (г) оптимизација – област која се у математици развија кроз линеарно и нелинеарно програмирање, тј. операционо истраживање; (д) неуралне мреже чији развој започиње 40-их година XX в; (ђ) самоорганизација система од средине XX в; (е) кибернетска екологија (друга половина 40-их година XX в); (ж) кибернетски менаџмент зачиње се почетком 60-их година XX в. Претеча развоја кибернетике у Србији, још почетком XX в. је чувени српски математичар Михајло Петровић Алас са својом *Математичком феноменологијом* (Бг 1998). Током 60-их, 70-их и 80-их година XX в. у Србији се одвија значајнији развој кибернетике, тј. **б**. Научноистраживачки доприноси настају у оквиру појединих кибернетичких области, а у мањој или већој мери припадају **б**. Неки значајнији резултати, превасходно пионирске природе, који су имали и међународну прихваћеност, свакако су у домену роботике (Миомир Вукобратовић, Вељко Поткоњак и др.), биоматематике и биоматематичке анализе живих система (феномени ексцитације, моделирање живих система, рачунарска симулација, оптимизација, методи математичке анализе сложених система – Звонимир Дамјановић, Радослав Анђус, Вељко Спасић, Слободан Дајовић, Недељко Парезановић и др.), активних протеза (нпр. позната „београдска шака") и неуропротеза (Рајко Томовић, Дејан Поповић и др.), генетике (Владимир Глишин и др.), вештачке интелигенције, системске екологије итд. Настава **б.** оснива се у Србији најпре на последипломском, а затим и на додипломском академском студијском нивоу крајем 60-их и почетком 70-их година XX в. Пионирске институције су Центар за мултидисциплинарне студије и Природно-математички факултет Универзитета у Београду. ЛИТЕРАТУРА: N. Wiener, *Cybernetics or Control and Communication in the Animal and the Machine*, Cambridge USA, 1961; З. Дамјановић, *Основи биокибернетике*, Бг 1979; В. Спасић, *Математичко моделирање сложених живих система*, Бг 2005. Вељко Спасић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОЛОГИЈА **БИОЛОГИЈА**, наука о животу, његовим облицима, појавама и законима, о живим и изумрлим организмима, њиховој разноврсности и међуодносима. Свакако је најсложенија од свих наука будући да утврђује узроке и значај појава које се дешавају у веома разноврсној и међусобно зависној и повезаној живој природи. Савремена **б.** се заснива на резултатима и достигнућима произашлим из обимних фундаменталних истраживања у другој половини XX в. захваљујући пре свега примени електронске микроскопије и тиме открићима субћелијских структура, откривањем механизама преношења наследних информација и епохалног открића структуре ДНК, установљавањем путева специјације, филогеније, генетичке и еколошке диференцијације, разјашњењима у одвијању процеса фотосинтезе и хомеостазиса, протока енергије и кружења супстанци, утврђивању законитости у сложеним међуодносима у екосистему на којима се заснива опстанак свеукупног диверзитета и живота уопште на Земљи. Биолошке субдисциплине се међусобно разликују у зависности да ли изучавају животне процесе (биохемија, молекуларна **б.**, физиологија, криобиологија, неуробиологија, генетика и др.) или структуру организама (цитологија, хистологија, упоредна морфологија и анатомија биљака и животиња, ембриологија итд.). Одређене биолошке дисциплине се баве класификацијом живог света (таксономија, систематика) и филогенијом (еволуциона **б.**) или комплексним изучавањем појединих група организама (микробиологија, микологија, алгологија, бриологија, архнологија, малакологија, ентомологија, ихтиологија, орнитологија, териологија, херпетологија и др.), као и њиховим односом према спољашњој средини (екологија, биогеографија). У многим сегементима биолошке субдисциплине се допуњују, преплићу и ослањају једна на другу. Развој молекуларне **б.** у последњих 50 година снажно се одразио како на скоро све фундаменталне биолошке субдисциплине, тако и на развој примењених научних области као што су медицина (биомедицина, хумана неуробиологија, хумана генетика, хумана микробиологија), пољопривреда (агробиологија, фитопатологија, пољопривредна ентомологија и педобиологија), шумарство (шумарска ентомологија и микологија, дендрологија), фармација, ветеринарска медицина (пчеларство, ветеринарска генетика). Модерна **б.** све је више мултидисциплинарна, интерактивна научна област која користи приступе, методе и резултате других природних наука које са своје стране примењују биолошке принципе и законитости. Такве интерактивне и мултидисциплинарне науке су биостатистика, биоматематика, биотехнологија, биофизика, биокибернетика, биомеханика, радиобиологија, биоклиматологија, биометеорологија, биосициологија, и др. Драгослав Маринковић Oснивач и утемељивач истраживања у области природних наука у Србији био је Јосиф Панчић, лекар с докторатом из области ботанике. Међутим, не треба заборавити и његове претходнике – јестаственичаре којима је **б.** била само део њиховог природњачког опуса: Атанасије Стојковић (1773–1832), Павле Кенгелац (1766–1834), Григорије Лазић (1796–1842) и Вук Маринковић (1808–1859), аутори првих писаних природописних дела у Срба. Ј. Панчић је био руководилац Јестаствено-техническог одељења и засебних Кабинета за зоологију и ботанику Лицеја Кнежевине Србске (од 1853) који су касније постали Зоолошки и Ботанички заводи Филозофског факултета Велике Школе (од 1863). Заправо од тада почиње веома динамична историја **б.** у Србији. Брзо прерастање Лицеја Кнежевине Србије у Велику школу 1863. у дугом периоду везује **б.** прво за Технички (до 1873), а кaсније за Филозофски факултет, где природњачке дисциплине (ботанику и зоологију) предаје Ј. Панчић у оквиру Катедри за ботанику и зоологију, односно Кабинета за јестаствену историју. Од тада, истовремено с основаним Музејем српске земље 1895, ове две установе постају језгра, првенствено кадровска, из којих ће се у првој половини XX в. сукцесивно развијати и усложњавати систем катедри, завода и лабораторија при другим биолошким и сродним институцијама. Важан моменат у историји **б.**, посебно ботанике, било је стварање Ботаничке баште, прво при Лицеју 1861, затим Великој школи 1874, да би на садашњој локацији Ботаничка башта „Јевремовац" и читава ботаника била од 1889. Наставу ботанике и руковођење Баштом преузимају професори С. Јакшић, Л. Адамовић и Н. Кошанин. Још у време Панчића долази до раздвајања ботанике и зоологије, тако да 1878. зоологију са физиологијом преузима лекар Л. Докић. После Панчићеве смрти 1888, Кабинет за зоологију 1889. води лекар Ђ. Јовановић, да би нов период у развоју зоологије започео 1898, доласком првог школованог зоолога Ж. Ђорђевића. Он је током наредне 43 године, као редовни професор и члан САНУ, координирао активности на развитку и гранању биолошких наука у Србији. Корени садашњег Института за физиологију и биохемију такође се везују за Велику школу, када је 1873. **б.** подељена на ботанику и зоологију са физиологијом. Први наставници били су доктори Ђ. Јовановић и Војислав Ђорђевић, да би доласком И. Ђаје из Француске 1910. Физиологија прерасла у самосталну катедру. Од тада почиње њен независан и убрзани развој. У периоду 1900–1945. појављују се личности које ће обележити историју савремене **б.** у Србији. У ботаници је то академик Н. Кошанин, утемељивач еколошке ботанике и фитогеографије; у зоологији академик Ж. Ђорђевић, који је дао велики допринос протистологији, ентомологији и херпетологији; академик С. Станковић, оснивач савремене екологије код нас, с изузетно цењеним радовима и монографијама из фаунистике, еволуције и хидроекологије Охридског и других језера на Балканском полуострву; дописни члан СКА Ј. Хаџи са пионирским зоогеографским радовима и признатој Турбеларијској теорији книдарија у свету; на Физиологији академик И. Ђаја са светски познатим радовима из хипотермије и терморегулације. У том периоду пристижу генерације дипломираних биолога од којих су се неки школовали или завршавали своје докторате у иностранству. Они прво постају асистенти Ђорђевића, Кошанина и Ђаје, а касније и професори: на зоологији (Б. Милојевић – развиће, биосоциологија, С. Станковић – екологија); ботаници (Љ. Глишић – биљна цитологија и ембриологија, С. Јаковљевић – морфологија биљака) и физиологији (Б. Малеш, С. Ђелинео, И. Ђуричић). Свако од њих ће у својој области оставити видан траг и утицај на даљи развој **б**. На Медицински факултет долази из Лајпцига физиолог Р. Буријан, а на Пољопривредни М. Јосифовић и М. Градојевић (ентомологија). Важан моменат у историји **б.** на Београдском универзитету је одвајање Катедре за **б.** из састава Филозофског факултета и формирање Природно-математичког факултета 1947. **Б.** је обједињена у оквиру Биолошког одсека и три Завода: Ботаничког (професори Љ. Глишић – управник, М. Јанковић, В. Блечић, Р. Мариновић); Зоолошког (професори С. Станковић – управник, С. Грозданић, М. Радовановић, П. Радоман, М. Пљакић, С. Мучибабић, Ф. Микулић) и Физиолошког (професори И. Ђаја – управник, С. Ђелинео, М. Давидовић, В. Видовић, В. Поповић, Л. Марковић Ђаја, Р. Анђус, В. Петровић и В. Павловић). Убрзо се сва три Института попуњавају новим кадровима који касније преузимају водећу улогу у развоју биолошких дисциплина на Факултету. И у овом раздобљу издвајају се професори који ће својим опусом и ангажовањем на факултету и ван њега снажно допринети развоју и афирмацији **б.** не само у Србији него и шире: М. Радовановић, С. Ђелинео, П. Анђус, В. Петровић, Д. Каназир, М. Јанковић, М. Нешковић, П. Радоман и др. Од 60-их година долази до даљег гранања биолошких наука и доласка нове генерације наставника и научника. У Физиолошки завод ПМФ у Београду долазе: Д. Каназир и М. Пашић; у Зоолошки: М. Тодоровић (екологија), Д. Маринковић (генетика); у Ботанички: З. Дамјановић, М. Нешковић и Б. Татић. Тада се постиже видан напредак у биолошким дисциплинама као што су биохемија, генетика, физиологија које су и у свету биле у пуном развоју. Седамдесетих година број истраживача у области биолошких наука и даље расте, чиме се покрива низ области које се динамично развијају у свету. На ПМФ у Београду новоизабрани наставници су: М. Крунић, Ј. Радовановић, М. Маринчек, М. Пашић, В. Давидовић и О. Рајчић, О. Рајевски, Ј. Блаженчић, Љ. Ћулафић, Д. Симић и други. У том периоду, 1972. оснива се нова студијска група Молекуларна **б.** и физиологија (под руководством Д. Каназира и Р. Анђуса), која окупља научнике као што су: В. Петровић (упоредна физиологија), Ана Савић (биохемија), Д. Савић (молекуларна генетика), В. Глишин (молекуларна **б.** еукариота), М. Симић (имунологија), Д. Маринковић (генетика), Ј. Радовановић (цитологија, хистологија, ембриологија) и друге. Осамдесетих година стасава генерација младих биолога од којих је већина боравила и у страним лабораторијама, што обезбеђује континуитет са старијом генерацијом наставника на ПМФ у Београду: Н. Туцић (еволуција), В. Јовановић (упоредна морфологија и систематика кичмењака), Б. Ћурчић (развиће), А. Црквењаков и Љ. Тописировић (биохемија), Р. Коњевић (физиологија биља), В. Кекић (**б.** понашања), И. Радовић (систематика бескичмењака), Р. Ђорђевић Марковић (динамичка биохемија), Д. Зечевић (физиологија), Р. Радојчић (ендокринологија), Б. и В. Стевановић (екологија биљака), Б. Петковић (морфологија биљака); Иво Савић (екологија), М. Анђелковић (генотоксикологија); као и нешто касније из „Винче" Ј. Мартиновић (физиологија). Потом су бирани за наставнике: М. Калезић (упоредна морфологија кичмењака), Г. Цвијић (упоредна физиологија), Н. Шербан (цитологија и електронска микроскопија), В. Коко (хистологија), Р. Димитријевић (ембриологија животиња), Б. Петров и П. Симоновић (зоологија). Важно је истаћи да је развој **б.** на Биолошком факултету у периоду од преко 50 година био непосредно повезан и међусобно условљен реформом и усложњавањем студијских програма и студијских група, те гранањем биолошких дисциплина и ширењем пратеће научне проблематике у оквиру истраживачких института (пре свега Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић", Института „Винча" и Института за молекуларну генетику и генетичко инжињерство, а у одређеној мери и Центра за мултидисциплинарне студије). Све ове научне установе са својим кадровима су значајно учествовале у настави и науци на Биолошком факултету и данас су научна и наставна база овог факултета. Од прве половине XX в. **б.** на ПМФ била је центар у којем су се образовали и формирали професори који су предавали биолошке предмете на сродним факултетима у Београду и Србији, али и у другим деловима Југославије. Угледни професори као што су Синиша Станковић, Иван Ђаја, Боривоје Милојевић, Стеван Јаковљевић и други изводили су наставу на Мед., Пољ., Ветеринарском и Фарм. факултету. Касније, на Мед. ф. наставу **б.** преузимају професори: М. Анаф, С. Гарзичић и М. Давидовић; на Пољ.: М. Јосифовић, Ж. Тешић и С. Живојиновић; на Фарм.: С. Јаковљевић, Л. Стјепановић Веселичић, на Ветеринарском: Б. Влатковић, И. Ђуричић, Ч. Симић, З. Петровић, В. Пантић, Б. Николић; на Шумарском: Б. Јовановић, Л. Веселичић, К. Васић; на Техничком, касније Рударско-геолошком, академик Н. Пантић (палеонтологија), чију наставу су често похађали и студенти **б**. Не сме се заобићи чињеница да се у периоду између два рата из Србије зачиње и остварује идеја о оснивању других универзитета и биолошких станица широм тадашње државе (Универзитет Краља Александра у Љубљани, Оцеанографски институт у Сплиту, Хидробиолошка станица у Охриду, Ботаничка башта на Локруму итд.), уз кадровски ослонац на истраживаче из Србије. Тада је започела и међуинституционална размена биолога, колико спонтано, толико у оквирима државотворне политике, што се односи не само на Србију, него и на читаву територију Краљевине Југославије. Касније професори Биолошког факултета дају значајан допринос оснивању и других институција у Југославији као што су биолошки институти у Врањини и Котору. После II светског рата, с идејом растерећења рада гломазног Универзитета у Београду дошло је до такозване „деметрополизације и деелитизације науке". То наравно није био једини и најважнији разлог оснивања одељења, а потом и нових факултета, прво у Приштини (1960), Новом Саду (1961), а касније у Крагујевцу 1972. и Нишу 1999. Новоосноване Биолошке групе започеле су без довољно квалификованог наставног кадра. Као по правилу прискочио им је у помоћ у то време матични факултет са Београдског универзитета. У погледу организовања и концепције наставе, а касније и њихове реформе, ови факултети су се снажно ослањали на искуство матичног Биолошког факултета у Београду. Временом, на поменутим факултетима су стварани сопствени кадрови који су својим резултатима допринели развоју многих биолошких дисциплина у Србији. У Новом Саду на Институту за **б.** ПМФ (сада Департман за **б.** и екологију) то су били професори: П. Вукасовић, С. Глумац, В. Пујин, А. Хорватовић, С. Парабућски, Р. Кастори, М. Обрадовић, К. Боројевић, Љ. Вапа, на Институту за генетику и оплемењивање биљака на Пољопривредном факултету С. и К. Боројевић, Д. Чампраг, И. Михаљев, Д. Шкорић, М. Краљевић, на Институту за **б.** Мед. ф. Ж. Гавриловић, В. Божић. На ПМФ у Приштини предавали су: М. и С. Караман, М. Јаблановић, Д. Пејчиновић, Р. Паповић, Г. Пасуљевић, К. Томић Станковић, а на ПМФ у Крагујевцу: М. и С. Караман, В. Вељовић, З. Ристановић, В. Шкорић, касније Р. Жигић, И. Штајн, О. Милошевић, А. Марковић, С. Станић. У Нишу **б.** се развија у оквиру Мед. ф. (И. Козаров, Е. Мрчалица, С. Сотиров), да би као Одсек за **б.** и екологију започео наставу у пуном капацитету 2002. (С. Најман). Вредан допринос **б.** у Србији дали су и имигранти руског порекла у међуратном, а неки у послератном периоду: Ласкарев (палeонотологија), неколико чланова породице Мартино, П. Черњавски, О. Гребеншчиков, И. Рудски, Л. Рајевски, С. Матвејев, Б. Петров и др. Посебно су били значајни за развој флористике, фаунистике, биогеографије, фитоценологије и палеонтологије у Природњачком музеју у Београду, а касније у Институту за биогеографију САНУ, односно Институту за Биолошка истраживања. Прва деценија после II светског рата спада у најтурбулентнији део историје **б.** и судбине **б.** до тада. Науке су организоване по совјетском моделу, када су у оквиру САНУ основани многобројни институти међу којима: Институт за екологију и биогеографију (управник Синиша Станковић) и Институт за физиологију развића, селекцију и генетику (управник Боривоје Милојевић). У Србији није било довољно слободних биолога који би могли да одговоре оснивачким задацима, па је извршено административно попуњавање кадровима са **Б.**, која је још увек била део ФФ и из Природњачког музеја. Заправо, те 1947. готово сви професори имали су двојни радни однос и успоставили су трајну везу са поменутим институцијама. Ово заједништво довело је до брзог успона оба Института, посебно након њиховог спајања 1956, мењања назива у Биолошки институт 1968, да би 1974. добио садашњи назив Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић", у част великог српског биолога и еколога, оснивача и првог директора ове установе. Од почетна два одељења настала спајањем два института САНУ у периоду 1960–1970. у Институту се формирају нова одељења којима руководе угледни научници развијајући биолошке дисциплине које су биле у успону свуда у свету: Одељење за биохемију (Д. Канзир), Одељење за молекуларну **б.** (В. Глишин, Љ. Шеваљевић), Одељење за цитологију (Владимир Пантић), Одељење за физиологију биљака (Мирјана Нешковић), Одељење за физиологију (В. Петровић), Одељење за физиологију и биохемију инсеката (Јелисавета Ивановић), Одељење за неуробиологију и имунологију (Љубисав Ракић, М. Симић, Б. Јанковић), Одељење за неурофизиологију (Радослав Анђус), Одељење за генетику (Д. Маринковић, В. Спасојевић, Љ. Зечевић, Б. Гарзичић, С. Живковић), Одељење за екологију (Синиша Станковић. М. Јанковић, М. Тодоровић, В. Мишић, З. Градојевић, Р. Недељковић, Д. Јанковић, Мирјана Јанковић, Р. Поповић и др.) од којег се касније формирају посебно Одељење за хидроекологију и заштиту вода, затим Одељење за таксономију, биогеографију и органску еволуцију (Б. Петров, С. Матвејев, Г. Џукић. В. Васић) које 1991. прераста у Одељење за еволуциону **б.** (Н. и Б. Туцић). На клиникама Мед. ф. крајем 80-их оснивају се генетичке лабораторије с младим руководиоцима: М. Гућ Шћекић (Институт за мајку и дете), А. Новак (Клинички центар), Н. Барјактаровић и В. Костић (КБЦ „Звездара"), Ж. Лаћа (Завод за ментално здравље), M. Мићић, С. Марковић (Гинеколошко-акушерска клиника), с координатором ових центара Б. Гарзичићем. Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство основан је 1986, као Центар за генетичко инжењерство, да би садашњи назив добио 1998. год. Оснивач Центра односно Института је В. Глишин. Обухвата шест лабораторија: за молекуларну хематологију; за молекуларну **б.**; за хуману молекуларну генетику; за молекуларну генетику актиномицета; за молекуларну генетику индустријских микроорганизама и за молекуларну **б.** биљака. Оснивање института било је од суштинске важности за развој студијске групе Молекуларна **б.** и физиологија на Биолошком факултету. ИМГГИ је био и остао наставна и научна база не само Биолошког факултета, него заједно са њим расадник младих кадрова који су се запослили у различитим научним институтима у земљи и иностранству. Основне научне делатности Института везане су за биотехнологију, хуману и ветеринарску медицину, фамацеутску индустрију и коришћење генетичких ресурса у производњи хране. Институт „Винча" основан је 1948, као Институт за нуклеарне науке. Данас је то мултидисциплинарни научни институт, у оквиру којег постоје две лабораторије (за радиобиологију и молекуларну генетику; за молекуларну **б.** и ендокринологију), које се баве савременом биолошком проблематиком као што су молекуларна генетика канцера, фармакогеномика, цитологија, биохемија, молекуларна ендокринологија, молекуларна радиобиологија и др. Оне су основане 60-их година прошлог века и данас запошљавају велики број младих биолога. Њени оснивачи су П. Мартиновић и Д. Канзир. Институт „Винча" је данас део Београдског универзитета, а угледни научници из овог Института изводе наставу на Биолошком факултету у Београду. Институт за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду основан је 1970. под именом Центар за мултидисциплинарне студије, да би 2007. добио садашњи назив Институт за мултидисциплинарне студије. Међу оснивачима Института били су и угледни академици и професори **Б.** на Универзитету у Београду Р. Анђус, Љ. Ракић, Д. Каназир, М. Симић и З. Дамјановић. Идеја повезивања различитих научних дисциплина кроз даље школовање свршених студената са различитих факултета била је у основи оснивања овог Института. Биолошке дисциплине које су се ослањале на друге науке као што су биофизика, биомедицина, заштита животне средине итд. биле су посебно развијане. Данас је овај институт део Београдског универзитета. У Србији постоји одређен број научних Института који се баве примењеним истраживањима у **б.**, пољопривреди и медицини и који запошљавају биолошке кадрове. То су пре свега Институт за примену нуклеарне енергије у пољопривреди у Земуну са Лабораторијама за медицинску биохемију, микробиологију са паразитологијом и имунодијагностику, Институт за кукуруз „Земун Поље", Институт за ратарство и повртарство у Новом Саду, Институт за воћарство у Чачку и др. са светски вредним резултатима у генетици и оплемењивању културних биљака. Природњачки музеј у Београду основан је давне 1895. као Музеј Српске земље. Од свог настанка па до краја II светског рата музеј је био центар где су се развијале природњачке дисциплине (биљна и животињска таксономија, фаунистика, флористика, палеонтологија итд.) и одакле су долазили кадрови на Биолошки факултет или у Институте. Већина професора и истраживача одређен период су радили у Музеју: Б. Милојевић, Ј. Хаџи, С. Грозданић, Б. Петров, С. Матвејев, Ж. Адамовић итд. Касније значајни допринос развоју биљне таксономије и флористике, као и териологије дају: Н. Диклић, В. Николић, Ђ. Мирић и др. Данас Музеј у оквиру неколико одељења негује традицију и развија поменуте природњачке дисциплине које добијају посебно на значају у контексту очувања природне баштине и биодиверзитета Србије. Значајну улогу у развитку **б.** имало је Српско биолошко друштво, основано почетком 30-их година. Његови председници пре II светског рата били су: Живојин Ђорђевић и С. Станковић, а после рата: И. Ђуричић, М. Радовановић, Ч. Симић, Б. Николић, М. Јанковић, Р. Анђус, М. Тодоровић, П. Мартиновић, М. Пашић, В. Пантић, С. Живковић, М. Крунић, Ј. Данон, И. Савић, Ј. Мартиновић, Д. Маринковић, Р. Коњевић, Б. Солдатовић, Д. Симић, Н. Рибарац Степић, Б. Ћурчић. **Б.** је једна од научних дисциплина која је обележила ХХ в., са ништа мање очекиваним бурним развојем у будућности. Биолози у Србији допринели су њеном успону у зависности од бурних историјских збивања пратећи, некада више, некада мање успешно, институционално, организационо и кадровски развој **б.** у свету. Од само неколико имена на крају XIX века, XXI век дочекујемо са импозантним бројем истраживача, резултатима и научном инфраструктуром. Данас **б.** неминовно постаје све више мултидисциплинарна наука која је укључена у решавање бројних практичних проблема у медицини, фармакологији, ветерини, пољопривреди, шумарству итд. При томе нису запостављена фундаментална истраживања неопходна за разумевање многих биолошких феномена везаних за живи свет Србије, Балканског полуострва и Европе и његову заштиту. Драгослав Маринковић; Владимир Стевановић У расејању делује група од преко стотину истраживача, који су своје образовање стекли на универзитетима у Србији, на раду у иностранству, у оквиру различитих биолошких дисциплина, а чије публикације су довољно значајне да буду реферисане у *ПубМед* датотеци Националне библиотеке медицине у Бетезди (Мериленд) и обухваћене анализом цитираности Института за научне информације у Филаделфији (Пенсилванија). У иностранству делује група од преко 100 истраживача који су објавили укупно око 2.000 ПубМед публикација, цитираних више од 70.000 пута. Један од значајних истраживача пореклом из Србије је Пашко Ракић, професор неуробиологије и неурологије, шеф Катедре за неуробиологију, директор Института за неуронауке на Јел универзитету у Њу Хејвену (Конектикат), члан Америчке академије наука и САНУ. Проучава проблем нервне пролиферације и смрти као и молекуларне механизме миграције неурона у процесу развића централног нервног система. Нада Зечевић ради на морфогенези церебралног кортекса, као професор неуронаука Универзитета у Конектикату (Фармингтон). Лазар Крсмановић, истраживач у Програму за развојну ендокринологију и генетику Националног института за здравље детета у Бетезди, ради на карактеризацији хипоталамичних неурона одговорних за контролу репродуктивних функција. Миодраг Радуловачки, професор фармакологије и медицине на Медицинском колеџу Универзитета у Илиноису (Чикаго) и члан САНУ, истражује факторе и механизме спавања и болести спавања на животињским моделима. Највећи број наших истраживача у исељеништву ради у области ћелијских рецептора и гласника. Међу њима, четири истраживача раде на ћелијама кардио-васкуларног система. Андре Терзић, професор медицине и фармакологије с Колеџа за медицину клинике Мејо у Рочестеру (Минесота), и Александар Јовановић, професор експерименталне медицине Медицинског факултета Универзитета у Дандију (Шкотска), проучавају сигналне мреже и молекуларне основе срчане адаптације на стрес. Истраживања Звонимира С. Катушића, професора анестезиологије и фармакологије на Колеџу за медицину клинике Мејо у Рочестеру, усмерена су на улогу азот-оксида као ћелијског гласника у вазомоторним функцијама можданих артерија. Берислав Злоковић, професор неурологије и неурохирургије с Универзитета у Рочестеру (Њујорк), ради на идентификацији сигналних мрежа у ендотелним ћелијама можданих капилара. Станко С. Стојилковић, руководилац лабораторије за ћелијске гласнике Института за здравље детета у Бетезди и члан САНУ, ради на карактеризацији сигналних мрежа у хипоталамичним и хипофизним ћелијама, нарочито усмереним на истраживања улоге калцијума као ћелијског гласника. Михајло Г. Симић, професор на Мерилендском универзитету (Колеџ Парк, Мериленд) и члан САНУ, заслужан је за пионирске студије у области слободних радикала и антиоксиданата. Олга Перишић, истраживач у Лабораторији за молекуларну **б.** Савета за медицинска истраживања у Кембриџу (Енглеска), студира сигналне мреже и ћелијске функције зависне од фосфоинозитид киназа. Светлана Мојсов, научни саветник при Рокфелер универзитету у Њујорку, истражује улоге цикличног аденозин монофосфата као гласника у ендокриним ћелијама. Драгана Јанковић, истраживач у Лабораторији за паразитска обољења Националног института за алергије и инфективне болести у Бетезди, ради на мапирању сигналне мреже активиране цитокининима и њиховој улози у ћелијској инфекцији. Душанка Деретић, професор Ћелијске **б.** и физиологије Универзитета у Новом Мексику (Албукерки), проучава сигналне мреже родопсина у фоторецепторима. Изузетан је допринос наших истраживача и у области **б.** рака и молекуларне генетике. Дражен Зимоњић, истраживач у Лабораторији за експерименталну карциногенезу Националног института за рак у Бетезди и члан САНУ, испитује улогу оштећења ДНК, хромозомске ломљивости и геномских реорганизација у процесима неопластичне трансформације ћелије и старења. Матилда Катан, професор ћелијске и молекуларне **б.** Института за истраживање рака у Лондону, карактерише улоге специфичних фосфолипаза у ћелијској миграцији. У области молекуларне генетике, Радомир Црквењаков, члан Научно-истраживачког савета компаније Хисек и САНУ, значајно је допринео методологији секвенционирања генома. Ивона Аксентијевић, истраживач у Лабораторији за геномске студије Националног института за артритис у Бетезди, испитује молекуларне основе аутоимуних обољења. Весна Најфелд, научни саветник при болници „Маунт Синај" у Њујорку, ради на проблему цитогенетике хематопролиферативних обољења. Мирослав Блуменберг, професор Медицинског факултета Њујоршког универзитета и директор Центра за примену ДНК микро-матрица, истражује кератинске гене и њихове сигналне мреже. Од млађих истраживача у области **б.** ћелија Војо Деретић, професор и руководилац Департмана за молекуларну генетику и микробиологију Универзитета у Новом Мексику, истражује молекуларне механизме аутофагије, цитоплазмичног процеса за уклањање сувишних или оштећених ћелијских органела, и њену улогу у патогенези. Слободан Мацура, професор Биохемије и Молекуларне **б.** на Мајо клиници у Рочестеру (Минесота), бави се истраживањима структурних својстава ћелијских протеина користећи НМР спектроскопију. Рад Миодрага Стојковића, шефа Лабораторије за ћелијско репрограмирање у Валенсији (Шпанија), усмерен је на стварање плурипотентне матичне ћелије методом преноса једра. Гордана Вуњак Новаковић, професор на Одељењу за биомедицинско инжењерство при Колумбија универзитету у Њујорку, истражује диференцијацију матичних ћелија срца и коштаног ткива. Олга Генбачев, ћелијски биолог-истраживач при Програму за развојну **б.** и матичне ћелије Калифорнијског универзитета у Сан Франсиску, студира развој ембрионалних матичних ћелија и имплантацију ембриона. Драган Марић, истраживач у Лабораторији за неурофизиологију Националног института за нервне болести у Бетезди, ради на изоловању и карактеризацији неуралних матичних ћелија. Низ наших угледних биолога афирмисао се својим радом ван Србије још током протеклог столећа: Јован Хаџи у Словенији, чија је еволуциона теорија постанка вишећелијских организама (1944) општеприхваћена у свету. У Француској је још пре II светског рата Иван Ђаја био члан „бесмртних" академика и почасни доктор Универзитета Сорбоне, док је Синиша Станковић био почасни доктор Универзитета у Нансију и Греноблу. Станко Караман, радећи углавном у Скопљу, пружио је објашњење еволуционог постанка за велики број група животиња на простору Балканског полуострва. Гвидо Нонвеје се прочуо ентомолошким истраживањима на тлу Африке. У САД се својим радом афирмисао Милислав Демерец, угледни микробиолог и генетичар, који је 50-их и 60-их година руководио чувеним Институтом за биолошка истраживања у Колд-Спринг Харбору код Њујорка. Углед у САД током 60-их, 70-их и 80-их година стекли су физиолог Војин Поповић и генетичар Божидар Ђорђевић. На америчким универзитетима су током протекле четири деценије више пута гостовали и држали предавања: Петар Мартиновић, Душан Каназир, Радослав Анђус, Љубиша Ракић, Мирослав Симић, Владимир Глишин, Драгослав Маринковић, Мира Пашић. Наставу на америчким Универзитетима сада такође држе: Александар Поповић (Чикаго), Мирјана Милошевић (Атланта), Ивана Шуњеварић (Њујорк), Миодраг Грбић (Канада). У Швајцарској је последњих деценија високу афирмацију стекао вирусолог Димитрије Карамата, у Француској, у Лиону, Боривоје Крсмановић, а на Универзитету у Лондону антрополог Србољуб Живановић. Станко Стојилковић ИЗВОР: PubMed датотека Националне библиотеке медицине у Бетезди, Мериленд, САД. ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), *Тридесет година Природно-математичког факултета Универзитета у Београду. 1947–1977*, Бг 1980; С. Рибникар, *40 година Природно-математичког факултета у Београду*, Бг 1989; М. Тодоровић, *Српско Биолошко друштво – пола века*, Бг 1997; *Симпозијум* *„145 година биологије и 25 година молекуларне биологије у Србији" (1853–1972–1998)*, Бг 1998; И. Бикит (ур.), *Пола века природно-математичких наука и 30 година Природно-математичког факултета у Новом Саду*, Н. Сад 2000; *Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић"*, Бг 2006. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОЛОШКА БОРБА **БИОЛОШКА БОРБА**, традиционално схваћена као метода, приступ, концепт или начин контроле и заштите од штетних организама. Дефинише се као коришћењe антагониста (паразита, паразитоида, предатора и патогена) или компетитора за регулисање (смањење) густина популација штетних организама у екосистемима и смањење штета до којих они доводе. **Б. б.** обезбеђује еколошки сигуран, енергетски ефикасан и исплатив начин сузбијања штетних организама. Има дугу традицију (примена природних непријатеља забележена је у Кини пре око 2.500 година) и као јединствен концепт карактеришу је: одржавање хомеостазиса међу популацијама; коришћење симбиотских односа; самоодрживост односно међусобно адаптивне интеракције које доводе до перманентне контроле; сагледавање проблема штетних организама као дела целине (холистички приступ) и коришћење високоразвијене научне технологије. Остварује се различитим приступима (стратегијама), чија класификација често није јасна и усаглашена, а може се свести на следеће: (1) класична **б. б.** која подразумева заштиту од интродукованих штетних организама алохтоним агенсима, односно организмима из подручја порекла штетног организма; често се дефинише и као инокулациона **б. б.** јер се остварује једнократним уношењем природног непријатеља у екосистем, који се даље сам аклиматизује и умножава; (2) аугментациона **б. б.** која подразумева масовну пропагацију и периодично испуштање егзотичних или аутохтоних природних непријатеља; често се дефинише и као инундациона због масовног вишекратног понављања; (3) конзервациона **б. б.** која подразумева да се у агроекосистемима различитим мерама максимално појачава и одржава ефекат нативних (аутохтоних) природних непријатеља, а остварује се прилагођавањем станишта корисним организмима, селективном апликацијом хербицида и земљишних инсектицида, техникама апликације којима се снижавају дозе, еколошком селективношћу пестицида, односно њиховом применом у време кад природни непријатељи нису активни, остављањем природних заклона као рефугијума за корисне организме итд. Истраживањима на овом пољу у Србији су се у највећој мери бавили и данас се баве у Институту за заштиту биља и животну средину у Београду, Институту за пестициде и заштиту животне средине, Шумарском и Пољопривредном факултету у Београду и Пољопривредном факултету у Новом Саду. Највећи број публикација из ове области објавили су: П. Вукасовић, Ћ. Сидор, Љ. Васиљевић, М. Тадић, К. Васић, М. Лекић, М. Максимовић, П. Бјеговић, М. Богавац, Н. Митић Мужина, М. Ињац, Б. Манојловић, И. Сивчев, Д. Стојановић, С. Крњајић, Љ. Михајловић, П. Перић, П. Сисојевић, Б. Хергула, И. Тошевски, З. Клокочар Шмит, М. Арсеновић, Д. Симова Тошић, М. Вуковић, Р. Петановић, А. Обрадовић, М. Митровић и др. У домену класичне биолошке контроле у прошлом веку је било покушаја гајења и примене паразитоида за примену против интродукованих штеточина дудовца, кромпирове златице, крваве ваши итд. Србија је, међутим, као и већина других европских земаља, ресурс агенаса биолошке контроле штетних организама увезених на друге континенте. За потребе аугментационе **б. б.**, највише је истраживања било усмерено на микробиолошке организме, паразитоиде и неке групе предатора, за примену у различитим природним и агроекосистемима. ЛИТЕРАТУРА: J. R. Cate, „Biological control of pests and diseases: integrating a diverse heritage", у: R. R. Bakker, P. W. Dunn (ур.), *New Directions in Biological Control: Alternatives for Suppressing Agricultural Pests and Diseases*, New York 1990; M. Begon, J. L. Harper, C. R. Townsend, *Ecology. Individuals, Populations and Communities*, Oxford–London 1996; D. Dent, *Insect Pest Management*, Wallingford--Cambridge 2000; C. J. Krebs, *Ecology: the experimental analysis of distribution and abundance*, San Francisco 2001; T. Collier, R. van Steenwyk, „A critical evaluation of augmentative biological control", *Biological Control*, 2004, 31, 2. Радмила Петановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОЛОШКИ РЕСУРСИ **БИОЛОШКИ РЕСУРСИ**, гени, организми и њихови живи или мртви делови, као и делови популација и биоценоза (екосистема) који имају актуелну или потенцијалну вредност за човечанство, искоришћавају се или се могу користити за различите потребе и делатности (храна, медицина, фармација, различите гране индустрије, трговина итд.). Људи су се ослањали на **б. р.** од времена сакупљања плодова биљака и лова дивљих животиња, (преко) култивисања биљака и животиња током периода развоја пољопривреде све до садашње савремене експлоатације природних добара у несагледивим размерама и ефикасности. Од 1.750.000 до сада описаних органских врста човек користи за потребе исхране релативно мали број врста, углавном гајених биљака и животиња. Сматра се да око 60% хранидбене основе човечанства чине три житарице: пиринач, кукуруз и пшеница. Процењује се да се око 5.000 биљних врста користи у исхрани људи, да је између 10.000 и 50.000 врста јестиво и/или може имати различиту употребну вредност, док је највећи део светске флоре, од око 220.000 врста још увек непознат, неиспитан у погледу искористљивости и представља велики потенцијал. Најчешће коришћени животињски ресурси су домаће животиње, мада није занемарљива ни количина дивљих врста које се изловљавају у природи, посебно морских организама. Вештачким узгојем водених и копнених животиња, плантажирањем зељастих биљака и дрвећа смањује се притисак на природне популације. Генетички ресурси, односно генетички материјал микророганизама, гљива, биљака и животиња, било да се ради о аутохтоним дивљим врстама или култивисаним расама и сортама, представљају изузетну стварну или потенцијалну вредност за човечанство, посебно у вези са новим лековима и биотехнологијама које се могу применити у индустрији, пољопривреди, шумарству, медицини, фармацији итд. Вековна експлоатација **б. р.** довела је до ишчезавања и/или угрожавања многих органских врста. Данас је светски биодиверзитет, схваћен као елементарни ресурс људског опстанка, веома угрожен не само када је у питању дивља флора и фауна, него и диверзитет гајених биљака и домаћих животиња које је створио човек. Србија, као и све државе јужне Европе, сразмерно величини територије, одликује се великим генетичким, специјским и екосистемским диверзитетом, а самим тим и значајним **б. р**. С друге стране, **б. р.** у Србији нису довољно испитани, ни адекватно вредновани и правилно искоришћени. Генетичке ресурсе Србије чине сви организми, гајени или дивљи који могу бити искоришћени за селекцију, хибридизацију и генетички инжењеринг. Вредне генетичке ресурсе Србије представљају аутохтоне, данас скоро потиснуте расе домаћих животиња (свиња мангулица, говече буша, овце цигаја и праменка, бардока и баљуша, брдски коњ итд.) и гајених биљака, али и њихови дивљи сродници, у Србији нарочито чести међу воћкама. Посебно вредне **б. р.** представљају шуме као извор дрвног или семенског материјала. Велики проценат популација наших аутохтоних врста дрвећа одликује се реликтним карактеристикама, те су као генетички ресурси веома занимљиви и значајни за европску шумарску праксу. С друге стране, квалитативно богати **б. р.** дивље флоре и фауне (сисари, птице, рибе, водоземци, лековите биљке, гљиве) истовремено су и веома осетљиви на прекомерну експлоатацију због просторно и количински ограничених популација. У **б. р.** Србије треба уврстити и велики предеони диверзитет који чини њену препознатљивост и особеност. Данас су **б. р.** у Србији под великим притиском због прекомерне и неконтролисане експлоатације. На удару су заштићене птице, слатководна ихтиофауна, јестиве врсте гљива, лековите биљке, али и читави екосистеми и предели. На тај начин се смањује велики потенцијал **б. р.** којим Србија располаже и баштини. ЛИТЕРАТУРА: В. Стевановић, В. Васић (ур.), *Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја*, Бг 1995; E. Enger, B. Smith, „Biodiversity Issues", у: *Environmental Science; A Study of Interrelationships*, Boston 2004; Д. Шкорић (ур.), *Управљање генетичким ресурсима биљних и животињских врста Србије*, Бг 2009. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ **БИОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ**, највећи и најстарији факултет на којем се изучавају биолошке науке у Србији. Указом Књаза Александра Карађорђевића од 28. IX 1853. оформљена је Катедра јестаствене историје и агрономије Лицеја у Београду, у оквиру које су успостављени Зоолошки и Ботанички кабинет. Истим указом за њиховог управника постављен је Јосиф Панчић, потоњи ректор Велике школе и први председник СКА. Биологија се развијала у високошколском систему Србије, односно Београда, заједно с другим природним наукама у оквиру Техничког факултета Велике школе. Високошколска настава се од 1873. изводила на Филозофском факултету, на којем се у то време основао Природно-математички одсек, са Зоолошким и Ботаничким заводом, а од 1910. и Физиолошким. Први управници Ботаничког, Зоолошког и Физиолошког завода били су Јосиф Панчић, Живојин Ђорђевић и Иван Ђаја. Историја Ботаничког завода уско је повезана с оснивањем Ботаничке баште и именом истакнутог српског научника Јосифа Панчића. На његов предлог Министарство просвете Кнежевине Србије основало је 1874. Краљевску Ботаничку башту у Београду, која је од свог оснивања била припојена Великој школи. Посед господара Јеврема, на којем се налази данашња ботаничка башта, краљ Милан Обреновић је поклонио Великој школи 1889. и од тада носи назив „Јевремовац". Нову етапу у процесу развоја биолошких дисциплина представља прерастање Природно-математичког одсека ФФ у Природно-математички факултет 1947, у оквиру којег се налазио и Одсек за биолошке науке. Зоолошки, Ботанички и Физиолошки заводи постају институти у оквиру Одсека за биолошке науке. Институт за физиологију је трансформисан у Институт за физиологију и биохемију 1972, када је основана Катедра за биохемију и молекуларну биологију. **Б. ф.** постаје самостални факултет Универзитета у Београду 1995. са своја три института у оквиру којих функционише 12 катедри. На Одсеку за биолошке науке ПМФ, поред постојеће студијске групе Општа биологија, 1972. основана је нова студијска група – Молекуларна биологија и физиологија, прва такве врсте на просторима тадашње Југославије. Најмлађа студијска група, Екологија и заштита животне средине, основана је 25 година касније, на тада самосталном **Б. ф**. Настава се на **Б. ф.** Универзитета у Београду до 2006. изводила на четири студијске групе: биологија; молекуларна биологија и физиологија; настава биологије и хемије; екологија и заштита животне средине. У реформи високог образовања, **Б. ф.** преузима водећу улогу у оквиру Темпус пројекта „Реформа високог образовања у биолошким наукама 2006−2009", који финансира Европска комисија, координира и руководи пројектом високошколских институција у Србији, на којима се изучава биологија. Применом Закона о високом образовању 2007. **Б. ф.** уписује студенте на Основне студије на студијским програмима Биологија, Молекуларна биологија и физиологија, Екологија и Биологија – наставни програм, поштујући принципе „Болоњске декларације" уз комплетно реформисане планове и програме основних студија, на којима се интензивно радило протеклих година и још увек се ради. **Б. ф.** после дугогодишње и препознатљиве школе последипломских студија и израде магистарских теза и докторских дисертација, од 2006. уписује студенте и на трогодишње докторске студије у оквиру 12 студијских програма. Библиотеке Факултета су веома богате научним књигама и часописима из свих области биолошких наука. Неки од часописа, као што је *Флора*, примају се у континуитету већ дуже од 150 година – постоје бројеви од 1818. Међу књигама у библиотеци Института за ботанику могу се наћи и прави раритети велике музејске вредности, као што су: *Флора Грека* (*Flora Graeca*, 1806−1826) и *Ретке биљке Мађарске* (*Plantae Rariores Hungariae*, 1802), које су осликане руком. Најстарија издања која садржи Библиотека су: *Историја света Плинија Млађег* (*L' Histoire du Monde de C. Pline Second*), издата 1562. у Лиону и *Клузијева историја биљака* (*Clusii Historia Plantarum*) штампана 1601. у Антверпену. Најстарија књига на српском језику у библиотеци Института за физиологију и биохемију је *Аналитички и систематски преглед животиња у Краљевини Србији*, II део − *Бескичмењаци* из 1883, а најстарија књига у поседу библиотеке је *Betrachtungen über die Natur* из 1790. Најстарије издање научног часописа у библиотеци Института за физиологију и биохемију је: *Архив за физиологију Скандинавије* (*Skandinavisches Archiv für Physiologie*, 1889), а најстарија, веома ретка и вредна књига преведена на српски језик је *Природна историја Постања* од Ернеста Хекела из 1875. Посебну вредност Библиотеке представља и књига академика Ивана Ђаје из 1923. *Основи физиологије*, прва књига из физиологије публикована међу Јужним Словенима. Наставници и сарадници **Б. ф.** активно су учествовали и дали значајан допринос у развоју биологије на другим универзитетима у Србији, учествујући у оснивању одсека за биологију на Природно-математичким факултетима Новог Сада, Крагујевца и Приштине. У низу великана у области биолошких наука у Србији који су радили или још раде на **Б. ф.**, овај факултет наставља традицију препознатљивости код нас и у свету по својим школама: зоолошкој, еколошкој, физиолошкој, ботаничкој, молекуларно-биолошкој итд. Ослањајући се на дугу и светлу традицију и плодотворан научни и педагошки рад, данас се наставници и сарадници **Б. ф.** ослањају на савремене приступе и достигнућа многих биолошких дисциплина. ЛИТЕРАТУРА: *Симпозијум* *„145 година биологије и 25 година молекуларне биологије у Србији"* *(1853 –1972–1998)*, Бг 1998. Славиша Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОЛОШКО ОРУЖЈЕ **БИОЛОШКО ОРУЖЈЕ** (биолошка борбена средства), средства за растурање биолошких агенаса. Биолошки агенси су различити микроорганизми, њихови продукти или делови, који могу изазвати заразне болести. Средства за растурање билошких агенаса могу бити: авио бомбе и авиони са уређајима за распршивање, топовска зрна и мине, ракете, самоходне машине и уређаји, разни прибори и специјални апарати за диверзантске акције. Могући начини примене билошких агенаса су: путем аеросола, преко инфицираних животиња и вектора (инсекти, крпељи). Микроорганизми морају испуњавати одређене услове да би били потенцијални биолошки агенс: да се могу производити у великим количинама, да се брзо расејавају, да су стабилни и при неповољним условима, да су ефикасни без обзира на медицинске противмере, да могу проузроковати велики број жртава, да се могу чувати (складиштити) за дужи временски период. Ефикасност њиховог дејства процењује се по стопи смртности и трајању онеспособљујуће фазе болести. Као биолошки агенси користе се изазивачи болести који нису довољно познати, за које не постоје ефикасна средства лечења и заштите (вакцине), а истражују се узрочници који су новооткривени, селектовани, мутирани, модификовани или генетски измењени. Као биолошки агенси могу се користити: бактерије (куга, трбушни тифус, црни пришт, сакагија, мелиоидоза, туларемија, бруцелоза, колера), рикеције (пегави тифус, кју грозница), вируси (велике богиње, жута грозница, денга, грип, енцефалитиси итд.), хламидије (пситакоза) и гљивице (кокцидиомикоза и хистоплазмоза). Противбиолошка заштита подразумева одређене мере: правовремено извиђање, осматрање и обавештавање; примена средстава личне и колективне заштите; ургентна (хемио, серо, вакцино и антибиотска) профилакса; противепидемијске мере (опсервација, карантин, лечење, евакуација) и биолошка деконтаминација (дезинфекција, дезинсекција, дератизација и др.). Биолошки подразумева извођење ратних дејстава у којима се користе средства која проузрокују заразне болести људи, животиња или биљака. Биолошка средства су примењена у Кини (Јапан), Кореји и Вијетнаму (САД) и Израелско-Арапском рату, али без јасног накнадног доказа и процесуирања. Диверзантски напади се чине данас вероватнијим од отвореног биолошког напада. Први покушаји међународне забране коришћења ових средстава почињу Либеровим упутством (1863), Бриселском декларацијом (1874) и Хашким конвенцијама (1907). Прва изричита забрана налази се у Женевском протоколу (1925), али га многе земље нису прихватиле или су га различито тумачиле. На иницијативу Комитета за разоружање УН у Женеви усвојена је 1971. Конвенција о забрани развоја (истраживања), производње и ускладиштења бактериолошког (биолошког) и токсичног оружја и његовом уништењу. Конвенција је потписана 1972, а ступила на снагу 1975. Међутим, иако Конвенција садржи и институционализован систем контроле и санкција у случају кршења забране, многе земље су наставиле са истраживањима, а можда и са производњом и складиштењем биолошких агенаса. Због тога многе земље, па и Србија, у склопу своје одбрамбене стратегије и тактике проучавају и развијају средства заштите од биолошког оружја, најчешће интегришући снаге и средства санитетске службе, ветеринарске службе и посебне службе РХБ (радиолошка-хемијска-биолошка) заштите. Нема никаквих индиција да су ова средства коришћена на територији Србије. ЛИТЕРАТУРА: А. Миљковић, „Биолошки рат. Биолошко оружје", у: Н. Гажевић (ур.), *Војна енциклопедија*, Бг 1970; Д. Станковић, „Повреде биолошким оружјем", у: М. Кичић (ур.), *Војна интерна медицина*, Бг 1982. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОМЕДИЦИНА **БИОМЕДИЦИНА**, истраживања из области биологије, биохемије и хемије која се примењују у медицини. Постоје две дефиниције које се најчешће цитирају: 1. биолошка наука примењена у медицини, тј. примена принципа биологије, биохемије, физиологије и других базичних наука с циљем решавања проблема у клиничкој медицини; 2. изучавање реакције организма на стрес у екстремним условима: изучавање способности организма да се прилагоди екстремним условима спољашње средине (најчешће се мисли на лет у космос). **Б.**, позната и као теоретска медицина, термин је који обухвата знање и истраживања, која су мање-више заједничка за медицину, ветеринарску медицину, стоматологију и базичне бионауке као што су биохемија, ћелијска биологија, генетика, зоологија, ботаника и микробиологија. Ипак, већина истраживања у области **б.** спроводи се кроз сарадњу медицинских доктора и биолога/молекуларних биолога. Обично се не сврстава у практичну медицину у мери у којој се схвата као теоријска медицина повезана с учењем и истраживањима од којих се очекују резултати у откривању нових лекова и, још важније, у откривању молекуларних механизама који су у основи настанка и развоја болести. Сходно томе, од **б.** се очекују достигнућа повезана с применом у медицини, дијагностици и лечењу болести. Продужетак животног века у протеклом столећу умногоме је резултат истраживања из ове области. У мноштву различитих достигнућа **б.** истичу се: вакцине против полиомиелитиса и богиња; употреба инсулина за лечење дијабетеса; употреба антибиотика у лечењу бактеријских инфекција; примена лекова за лечење повишеног крвног притиска; ефикасније лечење ХИВ инфекције; примена статина и других лекова у лечењу атеросклерозе; нове хируршке технике као што су микрохирургија и лапароскопска хирургија; значајна побољшања у лечењу различитих малигних тумора. Након секвенцирања хуманог генома велика су очекивања за развој нових дијагностичких тестова (правовремено предвиђање појаве болести, рана дијагностика канцера, предвиђање одговора на терапију), нових терапијских поступака укључујући генску терапију и примену матичних ћелија у терапијске сврхе. Ипак, остају многи изазови за **б.** као што су нпр. све чешћа појава резистенције на антибиотике и епидемија гојазности. Биомедицинар изучава различите аспекте живих организама, као што су репродукција, раст и развој са циљем развоја нових терапијских поступака да би се спречила појава болести и унапредило здравље. Ова истраживања могу да буду базична или примењена (како да се спречи појава болести). Осим на различитим истраживачким моделима могу се спроводити и на људима, добровољцима. За разлику од лекара, који су примарно усмерени на дијагностику и лечење пацијената, биомедицински истраживачи баве се базичним механизмима који су у основи настанка и развоја болести. Ова истраживања се спроводе у институтима, болницама или индустријским лабораторијама, који се веома успешно развијају и код нас (ВМА, Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, клиничко-болнички центри и др.). Програми едукације из области **б.** јасно су фокусирани на хуману биологију и базичне науке и на примену знања у медицинској и клиничкој пракси. Осим образовања из медицине и биолошких наука у едукацију из **б.** се све више укључују и статистика, биоинформатика, математика, физика и хемија. Биомедицинари су друга по величини група регистрована од стране „Health Professions Council" у Вели-кој Британији и чине виталну компоненту здравствене заштите. Упркос томе што су многе одлуке лекара засноване на налазима и тестовима добијеним од биомедицинара, јавност, али и неки здравствени радници умањују значај и важну улогу **б.** у систему здравствене заштите. Широко је распрострањено уверење да ће напредак **б.** у следећој декади имати огроман утицај на развој превенције, терапије и опште здравствене заштите. ЛИТЕРАТУРА: T. C. Creighton (ур.), *Encyclopedia of molecular biology*, 1–4, Hoboken 1999; R. J. Trent, *Molecular Medicine*, Amsterdam–Boston 2005. Звонко Магић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОМЕДИЦИНСКО ИНЖЕЊЕРСТВО **БИОМЕДИЦИНСКО ИНЖЕЊЕРСТВО**, примена математичке и рачунарске науке заснована на принципима инжењерства у биологији и медицини. **Б. и.** користи нова знања од молекуларног до системског нивоа, доприноси развоју нових материјала, процеса, уређаја и информатичких решења која воде превенцији, дијагностици и третману болести, или глобалније гледано, унапређењу квалитета живота. Истраживачи у **б. и.** учествују у лабораторијском и клиничком раду и тиме доприносе заштити здравља преко развоја инструментације и метода клиничког и научног рада у биологији и медицини. Почетак примене уређаја за третман болести може се везати за развој цивилизације. Нпр., немачки археолози су открили да једна од мумија стара преко 3.000 година има дрвени ножни палац. Такође, Египћани су користили шупље предмете да би могли да осматрају анатомију. Заправо настанак **б. и.** везује се за средину XIX в. Тада је Дибуа Рејмон 1848. написао чланак „О животињском електрицитету". Нешто касније, Херман фон Хелмхолц је користио инжењерске методе и описао електричне особине мишића и нерава и на тај начин започео електрофизиологију. Вилхелм Рентген је 1895. открио зраке који су пролазили кроз предмете и имали луминисцентно дејство, назвао их X зраци и тиме омогућио технологију посматрања унутрашњости тела. **Б. и.** данас покрива широку лепезу инжењерских метода из многих области (машинство, технологија материјала, електротехника, информационе технологије, хемијско инжењерство, физичко-хемијско инжењерство итд.) и постало је централни елеменат тзв. „добре медицинске праксе", прецизније, медицине засноване на чињеницама. Чињенице се у медицини прикупљају снимањем сигнала које генерише организам (нпр. електрична активност нерава, срца и мишића), сигнала који се добијају применом спољашње енергије (компјутерска томографија, магнетска резонанца, ултразвук, гама или позитронско зрачење), сигнала који се добијају при интеракцији ткива или продуката организма са разним материјалима (хемија крви и урина, парцијални притисци гасова, концентрације минерала). Истовремено, **б. и.** је посвећено развоју нових техника и материјала који имају особине живог света. У том домену предњачи генетско инжењерство и истраживања на нивоу структуре ћелијске мембране. У Србији се **б. и.** и медицинска физика као дисциплине издвајају средином XX в. Тачно је да су и пре тога многи инжењери решавали проблеме у медицини и биомедицини, али тај рад није био издвојен у посебну дисциплину. Инжењери са изразитим истраживачким талентом, пре свега са Медицинског, Биолошког, Природно-математичког и Електротехничког факултета у Београду почели су да уводе у образовање и истраживање област **б. и**. Семинар „Електроника у медицини" у организацији Југословенског Савеза за Електронику, Телекомуникације и Нуклеарну технику (ЕТАН) одржан је 1956, а већ 1958. знатно је порасло интересовање за примену ултразвука у медицини код нас. Заједно са Друштвом инжењера и техничара Југославије одржано је саветовање „Техника и примена ултразвука у биологији, хуманој и ветеринарској медицини". У организацији ЕТАН 1960. одржано је Саветовање о употреби радиоактивних изотопа у медицини на којем су разматрани проблеми производње и стандардизације електронске опреме за медицину и питања развоја кадрова са посебним нагласком на радиологију и нуклеарну медицину. Ово саветовање је било почетак истраживачког рада и образовања у области медицинске физике. Шездесетих година почео је и рад у домену кибернетике, те на интеграцији сазнања из неуронаука и електротехнике намењених контроли неурофизиолошких механизама у организму или замени појединих органа. Седамдесетих година **б. и.** своје тежиште помера ка медицинској информатици и интеграцији рачунара у здравствену заштиту. Почетак наставе у области **б. и.** и медицинске физике везан је са седамдесете године, када су у редовну и постдипломску наставу уведени предмети Биомедицинска инструментација, Биомедицинска електроника, Биофизика итд. Наставну и научну активност данас посебно карактерише рад у домену неуралног инжењерства са посебним интересовањем за рехабилитацију. Група научника на ЕТФ у Београду, у сарадњи са већим бројем познатих светских центара, представља значајан расадник нових идеја, научних резултата и медицинских производа. При том, не треба занемарити успешност у областима медицинске слике, телемедицине и интеграције информационих технологија у медицину. Срђан Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОПЕСТИЦИДИ → ПЕСТИЦИДИ **БИОПЕСТИЦИДИ** → **ПЕСТИЦИДИ** # БИОПРОГНОЗА **БИОПРОГНОЗА** (грч. provgnwsi": предзнање), предвиђање утицаја метеоролошких фактора на здраве и болесне људе. Она треба да помогне нарочито болеснима од кардиоваскуларних обољења и реуматизма, те метеоропатама како да се понашају за време свакодневних климатских промена. Основни метеоролошки и биотропни фактори су: температура ваздуха, влажност ваздуха, ваздушни притисак, синоптички системи (антициклон, циклон и атмосферски фронтови). Најповољније време код нас је у јесењим и пролећним месецима када се температура ваздуха креће од 10 до 25 °C, влажност ваздуха 45–50%, ваздушни притисак 1015–1025 мб. У Хитној помоћи у Београду прати се учесталост позива када су у питању кардиоваскуларна обољења (артеријска хипертензија, ангина пекторис, акутни инфаркт миокарда, срчана слабост, напрасна смрт) у односу на временске параметре које свакодневно региструје Хидрометеоролошки завод Србије. **Б.** се заснива на коришћењу информација које преносе разни медији, узимајући у обзир Календар (Каталог) метеоротропних реакција у појединим болестима. Помоћу Календара се за следећа 24 часа прати 20 класификованих временских стања (Hass-Brezovski Каталог) и дају савети метеоропатама. Хладноћа, велике топлоте, велика влага, оштри ветрови, велике падавине, нагле измене циклона и антициклона и атмосферских фронтова, према Каталогу, делују неповољно на метеоропате. Да би се успешно, у ширим популацијама, помогло метеоропатaма потребна је уска сарадња лекара, метеоролога и медија, као и шире образовање јавности. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОПСИЈА **БИОПСИЈА** (грч. o\[yi": гледање, опажање; обличје), значајна медицинска дијагностичка метода која се састоји у хисто-патолошком прегледу светлосним и/или електронским микроскопом исечака органа и ткива узетих од живих болесника или леша. Исечак се прво анализира голим оком, а затим се фиксира у формалину, калупи у парафину, сече микротомским ножем, боји хематоксилин-еозином, монтира на стаклену плочицу и тако направљен хисто-патолошки препарат се гледа под микроскопом. Сваки орган или ткиво које се хируршки одстрани из организма мора се хисто-патолошки прегледати. Највећи значај **б.** је у дијагностиковању злоћудних (малигних) тумора (о ком се тумору ради, степен његове злоћудности и проширености, број и особине ћелијских деоба и др.). Без позитивне **б.** не сме се почети лечење злоћудног тумора. ![001_II_Biopsija-bubrega.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-biopsija-bubrega.jpg)Међутим, **б.** је и од далеко ширег значаја: дијагностикују се и научно истражују и многобројне друге болести; откривају се узрочници болести (бактерије, гљивице и паразити); поновљеним **б.** трансплантираних органа и ткива прате се реакција њиховог одбацивања или штетни ефекти примењених лекова; за болести бубрега и јетре потребна је и електронска микроскопија; у **б.** плућа, анализом малих артерија одређује се да ли се болесник са урођеном срчаном маном може оперисати или не; ендомиокардна **б.** указује на одређена обољења срца; анализа материјала саструганог ендартеректомијом срчаних артерија указује на степен атеросклеротичне болести итд. Описана стандардна **б.** може се допунити и другим анализама. Имунохистохемијском анализом откривају се туморски и други антигени, генетске промене туморских ћелија, геном евентуално присутног вируса, хемијска природа накупљених материја (амилоида и др.). **Б.** ex tempore (frozen section), посебна врста биопсије, неопходна при хируршким операцијама. Хирург, отворивши болесника, узима исечке органа или ткива са сумњивих места на злоћудни тумор (рак). Исечци се замрзавају течним азотом, секу у криотому и боје (5–10 минута). Такви „привремени" хисто-патолошки препарати гледају се 2–5 минута светлосним микроскопом. Циљ је да се брзо дијагностикује или одбаци постојање злоћудног тумора и евентуално покаже његова распрострањеност. Сходно дијагнози патолога („лекара у сенци") хирург наставља операцију, али сада може да донесе праву одлуку о врсти и обиму операције. Хируршка одељења болница која немају **Б.** ex tempore не могу претендовати на добар квалитет рада. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, „Diagnostic endomyocardial biopsy findings in 160 consecutive patients: the Yugoslavian experience", *Am J Cardiovasc Path*, 1990, 3; М. Остојић, В. Кањух, „Транслуминална катетер атеректомија – дирекциона коронарна атеректомија – у лечењу коронарних болесника", у: *Савремени терапијски приступи у ургентним кардиоваскуларним стањима*, Зр. – Н. Сад – Бг 1991; С. Недељковић, В. Кањух, М. Вукотић, *Кардиологија*, Бг 1994. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОС **БИОС**, часопис Српског биолошког друштва. Покренут 1978. на иницијативу Секције наставника биологије, излазио до 1990. Првенствено је био намењен ученицима основних школа, нарочито заинтересованим за биологију и блиске научне дисциплине. На страницама часописа налазиле су се многе занимљивости из биологије и других сродних наука, фотографије биљака и животиња, стрип, огледи из биологије, наградна такмичења и друго. Садржај часописа обогаћен је чланцима еминентних стручњака и научника који су на популаран начин саопштавали савремене идеје и тенденције у науци. Једна од посебних вредности часописа била је неговање и подстицање ученика да пишу прилоге о раду у својој школској средини (секције биолога), раду на одржавању и уређивању школског простора и околине у којој живе, о акцијама горана и сл. Главни и одговорни уредник часописа, од његовог оснивања до краја, био је професор Универзитета у Београду Јаков Данон. Чланови Издавачког савета били су и многи академици и универзитетски професори, а у Редакцијском одбору били су и професори средњих школа, као и представници градских и републичких просветних организација. Јелена Блаженчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОСИСТЕМАТИКА **БИОСИСТЕМАТИКА**, научни часопис из области таксономије биљака и животиња. Излазио од 1975. у Београду, у оквиру скупне серије часописа *Acta Biologica Iugoslavica*, серија G (часопис Југословенског друштва за биосистематику). Испрва је био штампан ћирилицом, с резимеима на страном језику, а касније су објављивани и научни радови на неком од страних језика. Сваки волумен садржавао је по две свеске, уз годишњи обим од око 10 штампарских табака по волумену. Главни и одговорни уредник била је Беатрица Ђулић из Загреба, а часопис је имао и југословенску редакцију од девет стручњака биосистематичара. Научни прилози у овом часопису третирали су углавном области фаунистике и флористике, фито- и зоогеографије и морфологије живих бића. Иако су поједини чланци били од значаја у тумачењу одређених проблема таксономије, последњи број часописа (волумен 16, свеска 1) објављен је 1990. Поред главног уредника, тадашњи Уређивачки одбор чинило је још 13 чланова. Божидар Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОСКА **БИОСКА**, село у општини Ужице, у котлинском проширењу реке Ђетиње, између планина Таре и Златара, на путу Ужице (27 км) – Вишеград. Село је дисперзивног типа, смештено на 600–800 м н.в. и чине га 17 група сродничких кућа. Први пут се помиње 1476. Савремена домаћинства досељена су у XVIII и током XIX в. из Куча, околине Грахова, Пљеваља, Пријепоља и Нове Вароши. Село је 1818. имало 115 харачких глава, 1839. 110, 1844. 853, 1921. 213, а 2002. 554 становника, од којих 99,8% Срба. У насељу се налазе православна црква из 1900, месна канцеларија за три насеља, земљорадничка задруга и један металопрерађивачки индустријски погон. Основна школа с краћим прекидима ради од 1870. Две трећине активног становништва запослено је у предузећима на Златибору и у Ужицу. Производња кромпира, малина, шљива и млечно-месно сточарство тржишног су карактера. Драгица Р. Гатарић На простору **Б.** пронађени су остаци античког светилишта у којем је регистрован сакрални теменос са више објеката (вероватно капела или храмова). Нађени су вотивни споменици посвећени Јупитеру, Либеру и Митри. Овде је било култно средиште територије данашњег ужичког региона у римском периоду. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002; R. Zotović, *Population and Economy of the Eastern Part of the Roman Province of Dalmatia*, Oxford 2002. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОТЕХНОЛОГИЈА **БИОТЕХНОЛОГИЈА**, научни или технолошки процес који користи живе организме или њихове делове за производњу одређених продуката или њихову модификацију. Дефиниција Организације за економску кооперацију и развој (ОЕCD) поред наведеног, укључује и модификацију како живих тако и неживих материјала за производњу знања, добара и услуга. УН у оквиру своје Конвенције о биолошкој разноврсности на сличан начин дефинишу **б**. У члану 19. ове Конвенције инсистира се на правичном управљању **б.**, односно правичној дистибуцији остварене добити посебно да би се заштитиле земље у развоју које располажу великим фондом генетичких ресурса за истраживања у **б**. Други значајни аспект дефинисања **б.** и пратеће законске регулативе односи се на област безбедног трансфера, руковања и коришћења живих организама добијених у биотехнолошким поступцима са циљем да се сачува биолошки диверзитет и да се омогући његово коришћење у дужем временском периоду. Модерна **б.** комбинује дисциплине као што су генетика, молекуларна биологија, биохемија, ембриологија, биологија ћелије, које су повезане с практичним дисциплинама као што су хемијско инжењерство, информационе технологије, роботика и др. Употреба техника генетичког инжењерства, односно рекомбинантне ДНК довела је до увођења новог појма, а то је молекуларна **б**. Технике које користе нуклеинске киселине или протеине су секвенцирање и синтеза ових молекула, умножавање ДНК или РНК, геномика, протеомика, фармакогеномика, генске пробе, утврђивање профила генске експресије, коришћење генских проба или антисенс технологије, протеинско инжењерство, изолација и пречишћавање протеина или пептида, изучавање сигналних путева, идентификација ћелијских рецептора. Уколико се користе целе ћелије или ткива, на располагању су технике за њихово култивисање, фузије ћелија, манипулације ембрионима. Незаобилазне су и технике процесне **б.** као што су ферментација у биореакторима, биоизлуживање, биоремедијација, биофилтрација или фиторемедијација. Листа техника укључује и оне које се користе у генској терапији или у синтези моноклонских антитела. Велики број техника и података до којих се долази у истраживањима захтева и развој одговарајућих биоинформатичких приступа који омогућавају формирање база података геномских или протеинских секвенци, али и моделирање комплексних биолошких процеса. Потреба да се процеси аутоматизују и сведу на најмању могућу временску и просторну меру довела је и до развоја нанобиотехнолошких техника које укључују развој апарата и процеса за изучавање биолошких система, дијагностику, или чак за примену у лечењу, односно за циљану дистрибуцију лекова у организму Почеци **б.** везују се за период од пре 5.000–10.000 година, када почиње припитомљавање и гајење биљака и животиња. Примена **б.** заправо почиње с прављењем хлеба, пива, вина или других ферментисаних продуката, као што су јогурт или сир. Временом су се развијали и системи третмана отпада, тако да је очевидно да је **б.**, историјски гледано, била усредсређена на производњу хране и лекова, али и на решавање еколошких проблема. Модерна **б.**, базирана на новим техникама, такође се бави истим проблемима и могла би се поделити на три подобласти: пољопривредна, фармацеутска и еколошка **б.**, које би могле да се допуне и увођењем четврте, а то је индустријска **б**. У овој последњој најважнију улогу имају генетички модификовани микроорганизми који могу да се користе: у производњи алтернативних извора енергије; у производњи нових материјала (нпр. биодеградабилне пластике); у рударству – у пречишћавању руде и излуживању бакра или уранијума из одговарајућих јаловина, које оптерећују животну средину. У индустријској **б.**, посебно приликом изградње постројења за производњу биоенергије, користе се генетички модификовани усеви, а нпр. за производњу лекова, адитива у храни, инсектицида и сл., користе се велика индустријска постројења за ферментацију и биопроцесовање. Коришћење генетички модификованих биљака и први успешни покушаји клонирања довели су до тога да се поред научне заједнице и шира јавност укључи у дискусију о оправданости таквих истраживања. Уколико се говори о клонирању људи, важно је разликовати три различите процедуре које имају три веома различита циља. На првом месту је клонирање ембриона – медицинска техника којом се могу добити идентични близанци. Следеће је репродуктивно клонирање – техника која има за циљ да се направи копија (клон) постојеће јединке, а коришћена је за клонирање овце и других сисара. Трећа техника је терапеутско клонирање – техника чије су почетне фазе идентичне као код репродуктивног клонирања, с тим што се пре-ембрион користи за изоловање матичних ћелија, с намером да се од ових ћелија даље развијају ткива или чак цели органи за трансплантацију особи која је била донор генетичког материјала. Циљ терапеутског клонирања је производња ткива или органа који би били пресађени оболелим особама. Сама могућност да у релативно блиској будућности може доћи до терапеутског клонирања дала је подстрек истраживањима матичних ћелија. Оне су неспецијализоване ћелије које могу бити индуковане тако да се развију у одређено диференцирано ткиво, нпр. у ћелије срчаног мишића или ћелије панкреаса које производе инсулин. Научници раде на два типа матичних ћелија – ембрионалним и адултним, које се разликују по својим функцијама и карактеристикама. Значај савремене **б.** огледа се и у чињеници да у свету постоји више од 1.300 биотехнолошких компанија чији се приход мери десетинама милијарди долара годишње. Што се наше земље тиче, биотехнолошке компаније које би користиле савремене приступе још увек нису почеле да се развијају, иако су истраживања у области молекуларне **б.** почела још 80-их гoдина XX в. У протеклом периоду у Институту за молекуларну генетику и генетичко инжињерство у Београду рађено је на експресији рекомбинантних протеина (В. Глишин, Р. Црквењаков, Г. Љубијанкић, В. Деретић), изучавању секундарних метаболита бактерија значајних за фармацеутску индустрију (Б. Васиљевић) и на бактеријама млечне киселине које се користе у прехрамбеној индустрији (група Љ. Тописировића). Поред тога, рађено је на биљним генима и трансгеним биљкама, а развијена је и метода за детекцију ГМО (В. Максимовић), на производњи вирусних вектора за генску терапију (З. Поповић, Ј. Зарић), на изучавању хуманих гена, а уведене су и многобројне методе молекуларне дијагностике болести (А. Савић, Д. Радујковић, М. Стевановић, С. Павловић). Проблематика **б**. интензивно је рађена на Технолошком, а неки аспекти и на Фармацеутском и Пољопривредном факултету у Београду. У Србији је објављен значајан број научних радова из **б**., али је за разлику од светских трендова, врло мало резултата истраживања заштићено патентима, па самим тим није успостављена веза с индустријом. ЛИТЕРАТУРА: R. F. Weaver, P. W. Hedrick, *Genetics*, London 1999; B. R. Glick, J. J. Pasternak, *Molecular Biotechnology:* *Principles and Applications of Recombinant DNA*, Washington 2003; H. Kreutzer, A. Massey, *Biology and Biotechnology: Science, Applications, and Issues*, Salt Lake City 2005; Ј. З. Бошковић, В. Исајев, *Генетика*, Бг 2007. Бранка Васиљевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОФЕРТИЛИЗАТОРИ **БИОФЕРТИЛИЗАТОРИ** (лат. *fertilis*: плодан), ђубриво биолошког или органског порекла које се додаје земљишту ради повећања његове плодности. У **б.** спадају стајњак, осока, компост, зеленишно и микробиолошко ђубриво. Уношењем ђубрива органске природе земљиште се, поред основних хранљивих елемената за исхрану биљака, обогаћује и органском материјом која утиче на побољшање његових физичких, хемијских и биолошких особина. Коришћењем ових ђубрива, која у себи не садрже штетне и отровне материје, обезбеђује се биолошки вредна и хигијенски исправна биљна производња (органска производња). Стајњак је ђубриво које има најдужи век примене у пољопривреди, а представља мешавину измета стоке и простирке у згорелом стању. Осока настаје од течног измета стоке (урее), има повећан садржај азота и калијума и незнатну количину фосфора. Компост чине разложени отпаци биљног и животињског порекла; садржај хранљивих елемената у компосту је различит и зависи од врсте отпадака који су употребљени за његово справљање. Зеленишно ђубриво чине наменски гајене биљке, које се заоравају у максималној зеленој фази пораста (лупина, грахорица, грашак, црвена детелина, боб, соја, луцерка и др.). Усвајањем азота из атмосфере ове биљке могу да повећају његов садржај у земљишту за 100–200 кг/ха. Оне истовремено усвајају азот из земљишта и тако спречавају његово испирање нарочито у песковитим земљиштима и хумидним условима. Микробиолошко ђубриво чине препарати сојева бактерија које су у стању да самостално везују елементарни азот из атмосфере или сојеви бактерија које симбиотски живе на корену биљака из фамилије легуминоза (лептирњача). По значају на првом месту су квржичне (симбиотске) бактерије (*Rhizobium* spp.), а затим несимбиотски азотофиксатори (*Azotobacter* spp. и *Clostridium* spp.). Данас се и у Србији производе и примењују препарати који су, на бази различитих сојева бактерија азотофиксатора, прилагођени за поједине врсте гајених легуминозних биљака. **Б.**, а посебно стајњак се не примењују довољно у нашој земљи. Њиховом повећаном употребом могло би се обезбедити 30--50% потребних биљних хранива за укупну биљну производњу у Србији. ЛИТЕРАТУРА: G. Kahnt, „Biologischer Landbau", *Der Biologie Untericht*, Stuttgart, 1982, 18; M. A. Altieri, *Agroecology: The Scientific Basis of Alternative Agriculture*, London 1990; R. Diercks, R. Heitefuss, *Integrierter Landbau*, München 1990. Васкрсија Јањић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОФИЗИКА **БИОФИЗИКА**, млада научна дисциплина у настанку и пуном развоју, представља скуп физичких знања о структури и активностима организама и организамских групација. Једно од првих значајнијих дела била је *Математичка **б.*** Н. Рашевског из 1938. **Б.** карактерише интердисциплинарни приступ који повезује различита, па и међусобно удаљена подручја биолошких истраживања. Њоме се баве не само биолози или лекари, него и физичари или физикохемичари, често у оквиру мултипрофесионалних истраживачких тимова. Основни циљ **б.** је да се истраживачка делатност у готово свим доменима биолошких наука уздигне на виши степен егзактности, доступан математичком моделирању и системској анализи, а посредством квантитативних третмана, методских поступака, теоријских приступа и научних резултата савремене физике и физичке хемије. Може се класификовати у неколико основних подручја: молекуларна **б.**, биоенергетика, **б.** ћелије и организма, радијациона **б.**, **б.** животне средине (екобиофизика), биофизичка механика, биоматематика и посебно биофизичке технике. Свако од ових подручја садржи по неколико поткатегорија, при чему је подручје ***б.** ћелије и организма* најсложеније и испитује ултраструктуру ћелије и мембрански транспорт, затим нервну проводљивост и нервну трансмисију, чулне механизме и механизме контракција, као и хомеостатске регулационе механизме. Подручје биоматематике укључује и биокибернетику као посебан огранак. Подручје молекуларне **б.** односи се претежно на биофизичке аспекте структуре и функције протеина, нуклеинских киселина, полисахарида и липида. У подручје биоенергетике сврстани су и фотосинтеза и сви термодинамски аспекти живих система. У овој класификацији биофизичке технике заузимају посебно место. Многе од ових техника прешле су из лабораторије у праксу, посебно медицинску (неинвазивне и недеструктивне технике прилагођене *in vivo* анализама – нпр. техника нуклеарне магнетне резонанције). Иако почеци **б.** датирају још од 1935. (оснивање Института за **б.** Медицинског факултета у Београду), оснивањем Друштва биофизичара Југославије 1970. на Универзитету у Београду почиње интензиван развој **б.** у Србији. Ова дисциплина је у Србији уједно добила и своје место у факултетским наставним плановима у окриљу Института за физиологију и биохемију, Биолошког факултета у Београду на Катедри за општу физиологију и **б.** (додипломски курсеви Биофизичке основе опште физиологије и Основи системске **б.**, као и група предмета на докторским студијама уведеним 2007. из Неурофизиологије са **б.** и мастер студије **б**. уведене 2011). На Факулетету за физичку хемију у Београду на дипломским студијама установљен је посебан смер Биофизичке хемије. У научном и у образовном смислу **б.** се нарочито развијала у оквиру Центра (од 2007. Института) за мултидисциплинарне студије у Београду, који је својим наставним кадром посебно допринео да се развију програми **б.** на Биолошком одсеку Природно-математичког факултета у Београду. ЛИТЕРАТУРА: Р. К. Анђус, „За бржи развој наше биофизике", у: *Мултидисциплинарне науке и њихова улога у прогресу науке и технологије*, Бг 1983. Павле Анђус \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОФИЗИЧКA ДРУШТВA **БИОФИЗИЧКA ДРУШТВA**, научне и стручне организације чланова који се баве биофизиком. Друштво биофизичара Србије основано је 1980. у оквиру Југословенског савеза биофизичких друштава. До тада је функционисало као Друштво биофизичара Југославије, основано 1970. на иницијативу Александра Милојевића. Од 1971. Друштво је члан Међународне уније биофизичких друштава (IUPAB). До 1990. одржавани су редовни годишњи симпозијуми с међународним учешћем, а избор радова објављиван је у часопису *Periodicum Biologorum*. На иницијативу Душана Вучелића, председника Друштва биофизичара Србије 1986–1996, Друштво биофизичара Југославије је реституисано 1996. у Београду након одвајања хрватског и словеначког удружења из Југословенског савеза. За председника је изабран Богдан Белеслин. **Б. д.** тако наставља да ради као настављач традиције југословенског удружења. Одржана су два симпозијума поштујући редослед серије скупова Југословенског савеза: 1998. у Котору 21. симпозијум и 2004. на Светом Стефану 22. међународни симпозијум биофизике посвећен једном од оснивача наше биофизике Радославу К. Анђусу (одабрани радови са овог скупа објављени су у посебном броју часописа *Annals of the New York Academy of Sciences – Biophysics from Molecules to Brain*; 1048)*.* На светостефанском скупу одлучено је да се убудуће симпозијуми одржавају кроз регионалну иницијативу земаља централне и јужне Европе, а да Друштво сваке друге године организује летњу биофизичку школу. Од 2007. Друштво биофизичара Југославије враћа име Друштво биофизичара Србије, које остварује континуитет чланства у Међународној унији. Од својих почетака до данас научна проблематика која се развијала у оквиру Друштва односила се на: неуробиофизику, нуклеарну магнетну резонанцију и електрон-парамагнетну резонанцију у биологији, радијациону биофизику, мембранску биофизику, стање воде у биосистемима, моделовање у биокибернетици, биљну физиологију и динамику биомакромолекула. Друштво организује и циклусе предавања из биофизике на Коларчевом универзитету и издаје едицију „Савремена биофизика". Награда Друштва за научну публикацију младог истраживача додељује се из Фонда „Академик Радослав К. Анђус". ЛИТЕРАТУРА: Д. Сужњевић, М. Дојчиновић (ур.), *Зборник посвећен проф. др Душану Вучелићу*, Бг 2003; Ž. Vučinić, B. Đuričić, S. S. Stojilkoviс, P. R. Andjus (ур.), „Biophysics from Molecules to Brain: In Memory of Radoslav K. Andjus", *Annals of the New York Academy of Sciences*, 2005, 1048. Павле Анђус \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОХЕМИЈА **БИОХЕМИЈА**, научна дисциплина чији је задатак да одговори на то како скуп неживих молекула, нађених у живом систему, успева да оформи, одржи и обнавља ћелију као најмањи и основни облик живог система. Даје одговор на питање зашто се живи системи на Земљи толико драстично разликују од неживих, када су састављени од неживих органских молекула и покоравају се свим законима физике и хемије или због чега је живи систем много више него прости скуп неживих молекула од којих је састављен. Живи системи су комплексни и високо организовани, а ћелија, као основна јединица живог система, садржи велики број разнородних молекула који су организовани на веома прецизан начин. Сваки део живог система има специфичну намену или функцију и они немају нефункционалне делове. Живи системи имају способност да користе енергију из своје околине и да је трансформишу, што омогућава одржавање њихове унутрашње структуре и коришћење градивних елемената из средине која их окружује. Најспецифичнији карактер живих система је способност самосталног и прецизног умножавања, репликације. Живи системи су у стању да се репродукују у форми идентичној у маси, облику и унутрашњој структури из генерације у генерацију. Највећи део биомолекула нађених у живом систему, без обзира на његову природу, организован је у облику макромолекула са великом молекулском масом. Макромолекули су изграђени од простих градивних блокова међусобно повезаних ковалентним везама у ланце. Двадесет аминокиселина које граде протеине и пет нуклеотида који граде нуклеинске киселине су идентични у свим живим системима на планети Земљи. **Б.** се може дефинисати и као изучавање живота на молекулском нивоу, јер премошћује празнину између хемије (изучавање структуре и интеракције атома и молекула) и биологије (изучавање структуре и интеракције ћелија и организама). **Б.** је била део физиологије све до открића мултиензимских система као каталитичких јединица живог система, када се одвојила кaо засебна наука. Њен брзи развој у првој половини XX в. омогућио је да се спознају принципи трансформације енергије од стране живог система као и молекулска основа наслеђа. Стога биохемијска истраживања имају велики утицај на развој хумане и ветеринарске медицине, пољопривреде, биотехнологије и других сродних области. Душан Каназир Из окриља Филозофског факултета Универзитета у Београду, 1947. се формира Природно-математички факултет у чији састав улазе Катедра за физиологију и Физиолошки завод. Посебан значај за даљи развој биохемијских наука имао је долазак др Душана Каназира, тада доцента, 1959. Његовим доласком, **б.** постаје самосталан предмет. У процесу реорганизације ПМФ 1972/73, када је настао Одсек за биолошке науке, формира се и посебна Катедра за **б.** и молекуларну биологију. Од 1972. па до оснивања посебне Биохемијске студијске групе постојало је посебно биохемијско усмерење на студијама хемије. Студијска група за **б.** на Хемијском факултету почела је с радом школске 1987/88. За развој **б.** на Ветеринарском, Пољопривредном и Стоматолошком факултету у Београду везује се име Божидара Николића, на Фармацеутском факултету Павла Трпинца, а на Медицинском факултету Љубише Ракића. Упоредо са развојем **б.** на Катедрама Факултета Универзитета у Београду, развијају се истраживачке лабораторије у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић", Институту за нуклеарне науке „Винча" и Институту за примену нуклеарне енергије (ИНЕП). У оквиру тих лабораторија се истражује комплексна биохемијска проблематика од нивоа бактерија до човека. Велики број ових центара у којима су се развијала биохемијска истраживања била су језгра отпочињања истраживања у области молекуларне биологије. Љубиша Тописировић ЛИТЕРАТУРА: *Симпозијум „145 година биологије и 25 година молекуларне биологије у Србији" (1853–1972–1998)*, Бг 1998; D. Voet, J. G. Voet, *Biochemistry*, New York 2004; Љ. Тописировић, Ђ. Фира, Ј. Лозо, *Динамичка биохемија*, Бг 2010. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОХЕМИЈСКА ДРУШТВА **БИОХЕМИЈСКА ДРУШТВА**, научне и стручне организације чланова који се баве основном и примењенм биохемијом, те сродним областима (молекуларна биологија, биофизика, биомедицина). Српско биохемијско друштво основано је 1977. у Београду и деловало је као део Уније Југословенских биохемијских друштава до 1991. Рад Друштва је у периоду 1991–1996. био у прекиду, а поново је активиран 1996. Оно је од 1997. члан Федерације европских биохемијских друштава (FEBS), која се, према подацима за 2007, састоји из 41 националног друштва с укупно 36.000 чланова, и чији је главни циљ унапређење основних истраживања и образовања у биохемији, молекуларној и ћелијској биологији и молекуларној биофизици. СБД организује јавна предавања, семинаре а повремено локалне научне скупове. Чланство у њему омогућује студентима и научницима из Србије да учествују у активностима FEBS, те да oстварују научну и стручну сарадњу с лабораторијама у Европи. СДБ има око 300 чланова. Весна Никетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИОЧ **БИОЧ**, највиша планина у северозападном делу Црне Горе. Налази се између долине реке Комарнице на истоку и долине реке Сутјеске на западу. Састављена је од кречњачких стена и припада динарском планинском систему. Највиши врх ове планине, као и тог дела Црне Горе, јесте Велики Витао од 2.397 м н.в. **Б.** је окружен високим планинама (Маглић, Волујак), које су током дилувијума биле под ледницима, а савремени рељеф се одликује крашким и ледничким облицима. Ледничким валовом Језерине и Суводола планина је подељена на Велики и Мали **Б**. Планински врхови су заравњени што указује на остатке старе абразионе површи, савремених висина 2.300–2.400 м. Интензивни тектонски покрети и каснија ерозија условили су велику дисекцију терена. ЛИТЕРАТУРА: М. Миливојевић, *Глацијални рељеф на Волујку са Биочем и Маглићем*, Бг 2007. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИР **БИР** (поповски **б.**, **б.** духовни, крина), црквени доходак у натури (житни и сточни **б.**) и у новцу, који су попови сакупљали од верника и предавали га надлежном епископу (бирак законити). Помиње се већ у време оснивања Архиепископије, у жичким повељама (1219, 1224), где се наглашава да је то доходак који се убира од попова, влаха и земљорадника. Архиепископ је делио **б.** с дворским протопопом. Касније је **б.** из жупа под духовном влашћу архиепископа у целини припадао Архиепископији. У осталим српским епископијама надлежни дворски протопоп убирао је **б.** за епископију и задржавао половину. Велики краљевски манастири Св. Георгија/Ђорђа код Скопља (1300), Св. Стефан у Бањској (1314−1316), Дечани (1343−1345) и Св. Арханђели код Призрена (1348) имали су привилегију од владара да надлежни епископи не убирају поповски **б.** с њихових властелинстава, него је он припадао манастирима. У повељи за манастир Дечани види се да су **б.** прикупљали поповски синови који нису „књигу изучили". Житни **б.** је убиран у величини крине по жупи или по брачном пару, износио је лукно жита или два динара. Арбанаси су плаћали **б.** од једног динара или полукницу жита. У повељама за владарске манастире види се да су у сточни **б.** спадали сир (круг) и јагњетина (јагњеће коже). У време турског ропства даје се искључиво у натури, а крајем XIX в. уводи се свуда плаћање само у новцу. ИЗВОРИ: М. Милојевић, „Дечанске хрисовуље", *ГСУД*, 1880, 12; С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912; А. Соловјев, *Одабрани споменици српског права*, Бг 1926; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I/1 Бг – Ср. Карловци 1929; Н. Радојчић, *Законик цара Стефана Душана 1349 и 1354*, Бг 1960; *Манастир Раваница*, *Споменица о шестој стогодишњици*, Бг 1981. ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, *Православно црквено право*, Мостар 1902; Р. Грујић, *Средњевековно српско парохијско свештенство*, Скопље 1923; Т. Тарановски, *Историја српског права у Немањићкој држави*, I, Бг 1931; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999. Марија Јанковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРАЧ **БИРАЧ**, предео и висораван у источној Босни, у области Подриња између Дрињаче и њене десне притоке Јадра. Разликује се Доњи и Горњи **Б.** у односу према Власеници, која је центар области. Име **Б.** не јавља се у средњовековним писаним изворима. Како, међутим, први османски извори помињу **Б.** у саставу „вилајета Ковачевића", некадашње феудалне области властеле Ковачевића, средњовековно порекло ове области је неспорно. Твртко Ковачевић, брат војводе Петра, био је 1439. кнез са седиштем у насељу по имену Јадар. Југоисточно од Власенице сачувани су остаци средњовековне тврђаве **Б.**, у чијем подножју су два села с именом Подбирач. У најближој околини, као и у северозападном правцу, према Дрињачи, налази се већа концентрација некропола стећака. Друго средњовековно утврђење Комић налазило се изнад села Заграђа, југоисточно од **Б**. На граници села Ковачевића и Гојковића 1643. подигнута је Нова Касаба, за коју се каже да се налази у области Јадар, у нахији Бирче. Француски путописац М. Кикле 1658. помиње Јадар као стари назив за ово насеље. ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, „Град и предео Бирач", *ЈИЧ*, 1939, 1–2; М. Динић, *За историју рударства* *у средњовековној Србији и Босни*, I, Бг 1955; А. Беитић, „Нова Касаба у Јадру", *ГДИБиХ,* 1960, 11; Н. Шабановић, *Босански пашалук*, Сар. 1959; Б. Човић (ур.), *Археолошки лексикон БиХ*, Сар. 1988. Јелена Мргић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРАЧ, Симо **БИРАЧ, Симо**, привредник (Трновац код Глине, 21. XI 1938) Радник Савеза синдиката Србије, емигрирао у САД 80-их година и основао компаније „Аполо" и „Бирач бродкастинг корпорејшн". Власник седам српских радио-станица и српског TВ студија у САД, уредник у српским редакцијама у САД и Канади. Активиста Српске православне цркве у САД, Српске народне одбране и Конгреса српског уједињења. Хуманитарни радник и добротвор. Живи и ради у Детроиту. ЛИТЕРАТУРА: М. Лопушина, *Срби у Америци*, Бг 2001. Душан Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРАЧКО ТЕЛО **БИРАЧКО ТЕЛО**, укупност грађана који имају бирачко право. Састав **б. т.** зависи од прописа којима се утврђује ко је носилац бирачког права. Бирачко право се прогресивно увећавало захваљујући политичким борбама које су се водиле у XIX в., тако да је постало опште. То ипак не значи да га имају сви грађани у држави. За његово уживање тражиле су се одређене квалификације које су се најчешће сводиле на држављанство, пунолетство и пословну способност. У Србији је бирачко право било ограничено све до II светског рата. Старосни цензус за његово уживање износио је 21 годину, с тим што су активни официри, подофицири и војници под заставом били лишени бирачког права, док је о „женском праву гласа" требало да реши закон који никада није био донесен (члан 70. Устава Краљевине Југославије из 1931). Уставом ФНРЈ из 1946. предвиђено је (члан 23. став 1.) да „сви грађани, без разлике пола, народности, расе, вероисповести, ступња образованости и места становања, који су навршили 18 година старости, имају право да бирају и да буду бирани у све органе државне власти". Према Уставу Републике Србије из 2006. „сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран" (члан 52. став 1.). У Републици Србији **б. т.** је почетком 2008. обухватало 6.723.762 бирача. **Б. т.** има централно место у функционисању политичких институција после проглашења начела народне (грађанске) суверености. Оно постаје први и најважнији државни орган јер је његова воља одлучујућа, а из његовог избора произилазе, непосредно или посредно, сви други државни органи. ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Држава*, Бг 1936; Д. Продановић, *Избори за централно представничко тело*, Бг 1968; М. Н. Јовановић, *Изборни системи*, Бг 1977; Група аутора, *Избори у условима вишестраначког система*, Бг 1990. Ратко Марковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРГ, Михаило **БИРГ, Михаило**, војни апотекар, санитетски потпоручник (Дуна Фелдвар, Хабзбуршка монархија, данас Мађарска, 28. I 1809 – ?). Фармацију студирао у Пешти и Бечу. Након преласка у српско поданство примљен је за војног апотекарског помоћника у српској војсци 1864. на место управника апотеке војне болнице у Крагујевцу, а затим је распоређен у апотеку Војне болнице у Београду од 1872. Према кондуит-листи из 1878, још увек се налазио на располагању, али није био способан за војну службу због старости и лошег здравља. ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Историја српског војног санитета*, *II (1835–1875)*, Бг 1879; Д. Ступар, *Војна фармација Србије у 19. веку*, Бг 1977. Душанка Крајновић; Драган Ступар \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРМАНЧЕВИЋ, Миомирка **БИРМАНЧЕВИЋ, Миомирка**, фармацеут, универзитетски професор (Ивањица, 8. XII 1925). Фармацеутски факултет у Београду завршила 1949. Након дипломирања радила као асистент у Хемијском институту САН до 1957, када прелази на Фарм. ф. у Београду. Магистрирала 1964, а докторирала 1975. Учествовала у настави из области Фармацеутске технологије и биофармације као ванредни професор фармацеутске технологије на Фарм. ф. у Београду и Сарајеву, а предавала и у Средњој медицинској школи у Београду. Кратко се усавршавала у Лондону и Цириху (1975). Аутор је првог уџбеника из области биофармације на српском језику (*Фармацеутска технологија са биофармацијом* – *Биофармација*, Бг 1982). Била је активна у ФДС. У више мандата била је председник Секције за фармацеутску технологију ФДС и секретар Савезне секције за фармацеутску технологију. За допринос фармацеутској струци добила је Повељу ФДС поводом прославе стогодишњице Друштва. ДЕЛО: и З. Ђурић, *Биофармација*, Бг 1990. ИЗВОР: Архива Фарм. ф. у Београду. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРНБАУМ, Хенрик **БИРНБАУМ, Хенрик** (Birnbaum, Henric), лингвиста, слависта, компаратиста (Вроцлав, Пољска, 13. XII 1925 – Лос Анђелес, Калифорнија, САД, 30. IV 2002). Школовао се у Варшави. Од 1939. живео у Шведској. Дипломирао и магистрирао словенску и скандинавску филологију на Универзитету у Стокхолму, где је и докторирао 1958. дисертацијом о старом црквенословенском језику. Од 1958. доцент на истом универзитету. Предавао на Харварду (САД) као гостујући професор 1960, а од 1961. постао професор словенских језика и књижевности на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу. Професор емеритус од 1994. На истом универзитету руководио и Центром за руске и источноевропске студије. Током 1972. и 1973. предавао словенску и балтичку филологију, као и балканологију на Минхенском универзитету. Био предавач и истраживао у областима индоевропеистике, палеославистике, балтославистике, балканологије и староцрквенословенског језика, затим у областима етнолингвистике и лингвистичке типологије, те средњовековне и ренесансне књижевности и културе јужних Словена. Бавио се и руском и упоредном књижевношћу. Члан академија наука у Стокхолму, Варшави и Загребу, као и Америчке академије наука и уметности. ДЕЛА: *Untersuchungen zu den Zukunftsumschreibungen mit dem Infinitiv im Altkirchenslavischen. Ein Beitrag zur historischen Verbalsyntax des Slavischen*, Stockholm 1958; *Studies on Predication in Russian*, I–II, Santa Monica, CA 1965–1966; *On Medieval and Renaissance Slavic Writing*. *Selected Essays*, The Hague 1974; *Common Slavic: Progress and Problems*, Cambridge, MA 1975; *Aspects of the Slavic Middle Ages and Slavic Renaissance Culture*, New York 1992. ЛИТЕРАТУРА: *Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000*, Бг 2005. Милорад Радовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРО, Благоје **БИРО**, **Благоје**, глумац (Алексинац, 20. III 1881 – Сењ, 1959). Иако је изучио столарски занат, определио се за глуму и први пут заиграо у трупи М. Лазића Стрица (Крушевац, 1898). Наступао и у трупама М. Сувајџића (1898/99), П. Крстоношића (1899–1901), М. Стојковића (од 1901, 1913/14), Ј. Марковића (1904–1907), М. Бакића (1907–1911), Д. Крсмановића (1912/13) и др. За време I светског рата у интернацији, у логору Нежидеру (1914–1918), приређивао „заробљеничке" представе. Између два светска рата, с прекидима, водио и своју глумачку трупу, био у трупи П. Христилића у Новом Саду и Београду (1918–1922), у Градском позоришту у Суботици, у трупи Р. Динуловића (1922/23) и бројним другим трупама. У младости тумачио драмске улоге и био добар карактерни и комични глумац. Најзначајније улоге: Квазимодо (В. Иго, *Звонар Богородичине цркве*), Тома (Б. Нушић, *Свет*), Јованча (Б. Нушић, *Пут око света*), Јеротије (Б. Нушић, *Сумњиво лице*), Ујка Васа (Б. Нушић, *Госпођа министарка*), Агатон (Б. Нушић, *Ожалошћена породица*), Милутин (Љ. Петровић, *Девојачка клетва*), Максим (Ј. Веселиновић, *Ђидо*). ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001. Зоран Максимовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРО, Миклош **БИРО, Миклош**, психолог, универзитетски професор (Кикинда, 26. XI 1946). Дипломирао на Филозофском, а докторирао на Медицинском факултету у Београду. Постдокторске студије из когнитивне терапије завршио на Универзитету Оксфорд у Великој Британији. Редовни је професор за предмет Клиничка психологија на Одсeку за психологију ФФ у Новом Саду, а 2004–2006. био је проректор Универзитета у Новом Саду. У својству гостујућег професора предавао на универзитетима у Индији и Сједињеним Државама (Арканзас, Беркли и Пенсилванија). На почетку каријере стандардизовао психодијагностичке инструменте као што су WISC и MMPI, изучавао проблеме депресије и самоубиства, о чему је објавио више радова. После распада СФРЈ бавио се насталим социопсихолошким проблемима. Посебно је био ангажован као стручњак за психолошку проблематику трауматизма и третмана менталних поремећаја. У својим радовима повезао је појаве у ужем, клиничком контексту са ширим, социјалним и политичким контекстом, чиме је индивидуалној клиничкој перспективи психопатологије прикључио шири, а социолошкој перспективи ужи и дубљи аспект. Спојио је клиничку психологију као науку и као праксу, што је евидентно из његових уџбеника за клиничку психологију и неколико приручника за психолошке инструменте, приручник за примену и интерпретацију MMPI-201 и 202, за тест интелигенције за узраст деце REVISK, тест визуелног памћења и новија верзија теста за испитивање зрелости за полазак у школу. Био је генерални секретар Одбора за превенцију самоубиства, председник Савеза друштава психолога Војводине и национални представник у међународном удружењу за танатологију и суицид. Почасни је члан Удружења когнитивних терапеута Србије, а 2006–2010. био је члан Националног савета за високо образовање Републике Србије. Као главни уредник часописа *Психологија*, допринео је да овај часопис достигне међународне стандарде научне публикације. Објавио више монографија, од којих су најзначајније: *Самоубиство – психологија и психопатологија* (Бг 1983), *Психологија посткомунизма* (Бг 1994), *Дијагностичка процена личности* *ММPI – 202* (Н. Сад 1995) и *Homo postcommunisticus* (Бг 2006). Добитник је награде Друштва психолога Србије „Др Борислав Стевановић" (1992) и награде Секретаријата за науку АПВ за најцитиранијег научника у Војводини у области друштвених и хуманистичких наука. ДЕЛА: и Ј. Бергер, С. Хрњица, *Клиничка психологија – индивидуална и социјална*, Бг 1990; и Б. Капамаџија, М. Шовљански, *Основи медицинске суицидологије*, Бг–Зг 1990; *Клиничка психологија*, Бг–Зг 1990; *Шта је психологија: приручник за будуће психологе*, Н. Сад 1996; *Основи клиничке психологије*, Н. Сад 1999; и W. Butollo, *Клиничка психологија*, Н. Сад –Минхен 2003. Јосип Бергер \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРОЛИ, Пирчо Алесандро **БИРОЛИ, Пирчо Алесандро** (Birolli, Pircio Alessandro), генерал, војни гувернер (Болоња, Италија, 23. VII 1877 – Рим, 20. V 1962). Завршио највише италијанске војне школе. Учесник I светског рата. Током италијанског напада на Етиопију (1935–1936) командовао корпусом. После заузимања дела етиопске територије био је војни гувернер области Амхара (1936–1937). За време италијанско-грчког рата (1940–1941) командовао италијанском 9. армијом, која је на почетку Aприлског рата (1941) имала задатак да заштити бок и позадину главнине италијанских снага, која је оперисала на грчком фронту, а да затим крене у офанзиву против југословенских снага на простору Црне Горе, Косова, Метохије и западне Македоније и сусретне се с немачким снагама које су продирале из правца Бугарске. После капитулације Краљевине Југославије, 17. IV 1941, постао је војни командант Црне Горе и града Котора. Био је војни гувернер Црне Горе (1941–1943). Истакао се у суровом гушењу устанка у Црној Гори 1941. и репресијама према цивилном становништву у побуњеним областима. После II светског рата у Југославији је проглашен ратним злочинцем. ЛИТЕРАТУРА: В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије*, II, Бг 1984; Д. С. Ненезић, *Југословенске области под Италијом 1941–1943*, Бг 1999; Х. Џ. Бергвин, *Империја на Јадрану. Мусолинијево освајање Југославије 1941–1943*, Бг 2007. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРТАШЕВИЋ, Божидар **![001_II_Bozidar-Birtasevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bozidar-birtasevic.jpg)БИРТАШЕВИЋ, Божидар**, епидемиолог, санитетски пуковник, професор ВМА (Младеновац, 27. XII 1924 – Београд, 26. I 2011). Учесник НОБ од 1944. Завршио медицину (1952) и специјализацију из епидемиологије (1957) у Београду. Дисертацију одбранио 1972. на ВМА у Београду. Усавршавао се у Прагу (1964), Лондону (1973), Марсеју (1976) и Вашингтону (1983). За редовног професора ВМА изабран 1980. Највише се бавио цревним заразним болестима и заштитом од биолошког оружја. Аутор је око 100 стручних и научних радова и уџбеника. Био је управник Завода за превентивну медицинску заштиту Прве армије ЈНА у Београду (1966–1967), начелник Института за епидемиологију ВМА (1977–1979), оснивач и начелник Завода за превентивну медицину ВМА (1979–1986), главни епидемиолог ЈНА (1976–1986), експерт СИВ за разоружање у области биолошког оружја, члан Председништва СЛД, те редовни члан Медицинске академије СЛД (од 1983). Добитник је Награде за научно-истраживачки рад СЛД (1986), а за сузбијање епидемије великих богиња на Косову 1972. одликован је Орденом заслуга за народ I реда. ДЕЛА: *Приручник за трупне лекаре из превентивне медицине*, Бг 1978; „Ендемска (Балканска) нефропатија као инфекција из природних жаришта", *ВП*, 1983, 40; „Биолошко оружје и заштита", *ВП*, 1984, 1; *Војна епидемиологија*, Бг 1989. ИЗВОР: Архивa Наставно-научног већа ВМА. ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова 1976–1996*, Бг 1996; *Познати српски лекари. Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРЧАНИН, Илија М. **![001_II_Biracanin-Ilija-placa-danak-Turcima_SIMIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-biracanin-ilija-placa-danak-turcima-simic.jpg)БИРЧАНИН, Илија М.**, кнез (Суводање код Ваљева, око 1764 – Ваљево, 4. II 1804). Пореклом из засеока Бирач на граници Црне Горе и Херцеговине. У младости био учесник Кочине крајине (1788–1791), а нешто касније помиње се и као кнез Подгорске кнежевине. Сматра се да је то било око 1795, када је на месту кнеза заменио Јоку из Рабаса, с којим је могуће био и у сродству. Повод овој смени вероватно је био договор кнезова и Хаџи Мустафа-паше о њиховом пружању војне помоћи у борби против јаничара. Први пут се поуздано јавља тек 1797. када, предводећи људство Подгорске кнежевине, улази чамцима у Београд у помоћ везиру приликом јаничарске опсаде града. Већ почетком следеће године учествовао у протеривању јаничара из Смедерева, а током лета исте, у безуспешном покушају Портиних снага да од јаничара преотму Видин. Страдао током припрема за устанак, када га је на превару ухватио Мехмед-ага Фочић. Потом му је у Ваљеву, заједно с кнезом Алексом Ненадовићем, одрубљена глава и набијена на колац. Милић Кедић, кнежев момак и буљубаша, касније и сам устаник и војвода, пренео је обезглављено тело и сахранио га код цркве у манастиру Ћелије. ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Кнежевина Србија*, I, Бг 1876; К. Ненадовић, *Живот и дела Карађорђа и његових јунака и војвода*, 2, Беч 1884; М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитијих људи српског народа новијег доба*, Бг 1888; А. Гавриловић, *Знаменити Срби 19. века*, I, Зг 1901; А. Ј. Милојевић, *За отаџбину*, Бг 1904; Д. Пантелић, *Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794–1804*, Бг 1949; Љ. Трајковић, *Ваљево и околина*, Бг 1956; П. М. Ненадовић, *Мемоари*, Бг 1980; Р. М. Драшковић, *Ваљево у прошлости*, Ваљево 1987. Милић Ј. Милићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРЧАНИН, Марјан Н. **БИРЧАНИН, Марјан Н.**, трговац, народни посланик (Суводање код Ваљева, 12. II 1844 – Крушевац, 20. I 1915). Првак Либералне странке у Ваљевском округу и приврженик династије Обреновић. Као поверљив човек краља Милана и Александра посебно се истакао у време тзв. „Октобарског режима" (1897–1900), када је 1898. именован за краљевог посланика у Народној скупштини, а указом од новембра исте године и за председника Ваљевске општине. За скупштинског посланика на владиној посланичкој листи по други пут изабран је и у мају 1903. Као председник општине и један од најбогатијих људи у Ваљеву знатно је допринео његовом унапређењу. Уредио је регулациони план вароши, начинио тротоаре, регулисао ток Колубаре на њеном градском делу, уредио пијачни простор и др. Будући трговац и предузимач, учествовао и у изградњи Касарне „Пети пук" на брду Крушик у Ваљеву. Био је и један од оснивача Дунавског кола јахача „Кнез Михаило". Одликован је Таковским крстом III степена (1900). ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Крај једне династије*, 1–3, Бг 1905–1906; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини 19. века*, IV, Бг 1925; М. Радојчић, „Ваљевски градоначелници", *Напред*, 7. I 1993; M. Перишић, *Ваљево – град у Србији крајем деветнаестог века*, Ваљево 1997; М. Ј. Милићевић, *Реформа војске Србије 1897–1900*, Бг 2002. Милић Ј. Милићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИРЧАНИН ТРИФУНОВИЋ, Илија → ТРИФУНОВИЋ БИРЧАНИН, Илија **БИРЧАНИН ТРИФУНОВИЋ, Илија** → **ТРИФУНОВИЋ БИРЧАНИН, Илија** # БИСАГЕ **БИСАГЕ** (лат. *bissaccus*), две торбе четвртастог или заобљеног дна, међусобно спојене с два широка каиша. Израђују се од коже, кострети, вунене или пртене тканине или комбиновањем тих материјала. Често су веома богато украшене геометријским или флоралним орнаментима. Користе се за пренос робе на коњима или магарцима, а по потреби носе их и људи. Обично се пребаце преко самара или седла, а људи их носе преко рамена. У **б.** се носи храна, разна ситна роба, новац итд. Највише су их користиле кириџије. ЛИТЕРАТУРА: С. Костић, „Колекција торби", *ГЕМ*, 2002, 65–66. Милош Матић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСЕРКА **![001_II_Biserka-gljiva.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-biserka-gljiva.jpg)БИСЕРКА** (*Amanita rubescens*), врста гљиве, печурка, из рода пупавки. Шешир има 10–15 цм у пречнику, у почетку је полулоптаст, касније раван, окерсмеђ с преливима карактеристичне вино-црвене боје, осут ситним, светлијим зрнцима. Са доње стране шешира су ламеле, листићи беле боје. Старији примерци имају израженију и лако препознатљиву вино-црвену боју. Дршка је 10–15 (20) цм висока, розебеличаста са белим прстеном. Месо ове гљиве је на пресеку бело, али после неког времена или притиска постаје такође ружичастоцрвено, што је главна карактеристика по којој се разликује од сличних, тешко отровних гљива, пре свега смртоносне пантеровке, која на пресеку и притиску не мења боју и не црвени. Микоризна је врста, живи у симбиози најчешће на коренима смрче, јеле, букве и других врста дрвећа. Честа и распрострањена врста у четинарским и листопадним шумама широм Европе, Северне Африке и Севернe Америкe на различитим надморским висинама. У Србији је такође широко распрострањена и релативно честа, како у нижим тако и у брдским и планинским крајевима где расте од пролећа до јесени. Иако јестива, ова врста није превише позната у нашем народу, док се у Британији много више користи у исхрани и сматра веома цењеном врстом. У сировом стању је отровна, али се након кувања може јести јер се хемолитички токсин разлаже на високој температури. Због опасности од замене са другим отровним врстама почетници у гљиварењу треба да је избегавају. ЛИТЕРАТУРА: М. Давидовић, *Гљиве – благо наших крајева*, Бг 2007. Борис Иванчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСЕРКО → НАТПРИРОДНА БИЋА **БИСЕРКО** → **НАТПРИРОДНА БИЋА** # БИСЕРНА ОБАЛА – НОСА **БИСЕРНА ОБАЛА – НОСА**, праисторијско налазиште које се простире на узвишици изнад Лудошког језера, северно од речице Киреш. Систематско ископавање Народног музеја у Суботици вршено је 1957–1958. Налазиште припада периодима раног неолита и енеолита. Рани неолитски слој има три хоризонта становања. Покретни материјал чине груба, фина и сликана керамика, такође кремено и камено оруђе. Насеље припада старчевачкој култури. Енеолитска некропола на **Б. о.** (ископавања 1950, 1952) припада представнику источнопанонског енеолита, култури Бодрогкерестур. ЛИТЕРАТУРА: D. Srejović (ed.), *The Neolithic of Serbia*, Bg 1988; Н. Тасић, „Вајска – Hunyadihalom група", у: А. Бенац, *Праисторија југославенских земаља*, *III (енеолитско доба)*, Сар. 1979. Борислав Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСЕРНИЦА **БИСЕРНИЦА** (прим), најмањи инструмент из породице лаута код Јужних Словена. Користи се на релативно широком географском простору (првенствено Војводина, Славонија) и има више варијетета у погледу облика, броја жица и начина штимовања. Свирач држи инструмент ослоњен о груди и окида жице *пером* (трзалицом). Карактеришу је резак, звонак звук и богате изражајне (динамичке и агогичке) могућности. У тамбурашком оркестру има улогу мелодијског инструмента; на њој се изводи водећа, сопранска деоница. У оркестру може бити две до три **б.** (прва, друга и трећа), а у већим саставима их може бити и већи број у свакој деоници. Деонице **б.** пишу се у виолинском кључу, за октаву ниже од реалног звучања. Може бити крушкастог и „гитарастог" облика. Састоји се од *трупа* (корпуса) и *врата* (хватаљке). Укупна дужина **б.** војвођанског (*сремског*) система износи 621–637 мм; труп је дуг 222–234 мм, његова ширина је 135–148 мм, а дубина 33–40 мм. На врху врата налази се *глава*, са механизмом за штимовање. Има пет металних жица. Војвођанска **Б.** се штимује према четворогласном квартном (*сремском*) систему (развијеном у Бачкој и Срему почетком 20. века): *e2–h1–fis1–cis1*; прве две жице су удвојене. Употребна лествица је дијатонска, у распону од *cis1* до *e4*. У другим крајевима **б.** има четири жице, штимоване унисоно, на *d2*, или у великој терци: *d2–b1*. На **б.** се свира аматерски и професионално. Репертоар **б.** обухвата сеоске, варошке и градске песме и игре српског и јужнословенског панонског музичког идиома, родољубиве песме, интернационалне лирске традиционалне мелодије пореклом из других културних средишта, популарна дела оркестарске уметничке музике и композиције за тамбурашки оркестар. Места и прилике за извођење су угоститељски објекти, свадбе, сахране и концертне сале. ЛИТЕРАТУРА: Ф. Кухач, „Прилог за повиест глазбе јужнословјенске", *Рад ЈАЗУ*, 1877, XXXIX; Д. Девић, *Етномузикологија*, III, Бг 1977; А. Гојковић, *Народни музички инструменти*, Бг 1989; С. Вукосављев, *Војвођанска тамбура*, Н. Сад 1990; М. Фори, *Сагласје традиције и културе у тамбурашкој музици Војводине*, Н. Сад 2011. Јелена Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСЕРНО ОСТРВО **БИСЕРНО ОСТРВО**, вештачки настало речно острво Тисе. Налази се између Чуруга и Бачког Градишта, с којима је повезано асфалтним путевима. То је некад била територија Баната, али је током регулације реке 1858. врат меандра пресечен каналом дугим 7 км, те је површина унутар њега постала острво. Главни ток реке текао је дуж канала, а старо корито засипано је муљем. У њега се код Бачког Градишта уливао Велики Бачки канал. Због засипања старог корита Тисе ушће канала је 1898. премештено ка северу код Бечеја. Спој меандра с главним током реке је засут, преко њега су изграђени насипи и терен је спојен с Бачком. Острво је правцем север–југ дуго 9 км, а правцем исток–запад до 3,5 км. Површине је око 27 км2. На њему су увек била велика пољопривредна добра с економским зградама, а мање површине, на којима је било око 70 салаша, су у приватном власништву. У приобалном делу изграђен је већи број викендица. Велике површине су под воћњацима и виноградима, а ту се производи аутохтона врста италијанског ризлинга „Крокан". ЛИТЕРАТУРА: М. Бајић, *Општина Нови Бечеј*, Н. Сад 1983. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСКУПИЈА **БИСКУПИЈА**, село у северној Далмацији, 7 км југоисточно од Книна. Налази се у источном делу Косова поља, на 279 м н.в. У њему је 1991. живело 953 становника, од којих 95,1% Срба. Након рата 1991–1993. и егзодуса Срба 1995. популација је смањена на 466 чланова, од којих је 56% било Срба (2001). Село се протеже дуж читаве источне стране Косова поља и чини га 10 заселака, повезаних локалним путем. Католичка црква Св. Марије изграђена је 1938. према нацрту Ивана Мештровића. Археолошка налазишта су из неолита (керамика), античког доба (саркофази, Минервина статуа, Митрин рељеф, остаци ранохришћанске једнобродне цркве) и раног средњег века. Има остатака стећака, турских кула и бунара. Хрватски краљ Петар Крешимир основао је овде бискупију по којој је насеље и добило име. Од XI до XVIII в. звала се Косово. Помиње се као Пет цркава на Косову („в Петих цриквах на Косови") као место где је хрватски краљ Звонимир одржао сабор, а потом био погубљен. Хрвати те локалитете сматрају најважнијим из старохрватског времена. На једном од њих 1460. подигнута је православна црква Св. Тројице, обновљена 1689. То је једнобродна грађевина од тесаног камена, с полукружном апсидом и звоником. Иконостас је из друге половине XVIII в. Према црквеном летопису већи број Срба досељен је из Гламоча (Босна) 1689. ЛИТЕРАТУРА: С. Накићановић, *Книнска крајина – насеља и порекло становништва*, Бг–Книн 1990; *Црква*, календар СПП за 1996; *Енциклопедија православља*, 1, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСКУПЉЕ **БИСКУПЉЕ**, село у општини Велико Градиште, на десној обали Дунава, пре његовог уласка у Ђердапску клисуру. Западно од села налази се Велико брдо, а источно широка алувијална раван с мртвајом Сребрно језеро. Јужно од села пролази пут Пожаревац (32 км) – Велико Градиште (14 км), с којим је спојено локалним путем. Изграђено је на плавинама два потока на 98 м н.в., изнад ниске алувијалне равни Дунава. Збијеног је типа, има неправилан облик и мрежаст размештај улица. У алувијалној равни Сребрног језера налазе се хотел, камп и викенд-насеље. **Б.** се помиње 1380, као село манастира Горњак. Године 1892. имало је 174 становника, 1921. у селу је било 130 домова и 721 житељ, а 2002. 430 становника, од којих 99,8% Срба. Село има месну канцеларију. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСТА **![001_II_UBAVKIC_bista-Djure-Jaksica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-ubavkic-bista-djure-jaksica.jpg)БИСТА** (фр. *buste*), попрсје, скулпторални или рељефни приказ људске главе, врата и груди, без руку и тела. Уколико портрет у облику **б.** није у функцији приватних потреба, најчешће се изводи као јавни или надгробни споменик мањег формата на постољу (тргови, паркови, гробља, прочеља зграда, свечане сале или предворја школа, задужбина, позоришта, академија, банака, министарстава и скупштина). Мада може бити изведена од различитих материјала (гипс, глина, дрво, теракота, фајанс), **б.** се као јавни споменик, због потребе да траје, углавном клеше у мермеру или излива у бронзи. Основни проблеми с којима се скулптор суочава при изради **б.** јесу сличност с моделом, композициона фрагментарност, као и избор и усаглашавање облика и пропорција постамента с попрсјем на њему. Успешно моделовање по античким бистама било је за будуће вајаре у уметничким школама неопходна проба техничке вештине и услов за упис. Степеничасти или пирамидални пиједестал увек носи обележје уметничког стила у којем настаје, па и онда када је изведен у облику стуба, универзалног симбола постојаности, снаге, славе и узношења на небо, ка вечности. Будући да представља олтар отаџбине, основна намена постамента с натписом јесте уздизање националног хероја на виши ниво стварности. Као средство политичке пропаганде, постављање **б.**на јавном месту још је од римског доба било знак успона и моћи, ![002_II_JOVANOVIC_bista-kraljevica-Petra.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-jovanovic-bista-kraljevica-petra.jpg)док је њено рушење означавало не само свргавaње појединаца с власти или обрачунавање са неистомишљеницима него и крах читаве историјске епохе.Зато се, за разлику од сликарства, подизање споменика и постављање **б.** увек сматрало политичком и државном уметношћу.Од идеје Матије Бана из средине XIX в. да се главно калемегданско шеталиште претвори у античко-ренесансну тријумфалну улицу, са споменицима Доситеју на почетку и Карађорђу на њеном крају, остала су само попрсја знаменитих Срба као незавршени пут политичког и духовног уздизања српске престонице. У српској скулптури израдама **б.** заслужним грађанима, али и интимистичких портрета жена и деце, бавили су се П. Убавкић, Ђ. Јовановић, С. Роксандић, Т. Росандић, Ж. Лукић, Р. Стијовић, П. Палавичини, С. Боднаров, Ј. Солдатовић, А. Зарин, Н. Митрић, Д. Радовановић и др. ЛИТЕРАТУРА: М. Тимотијевић, „Херој пера као путник: типолошка генеза јавних и националних споменика и Валдецова скулптура Доситеја Обрадовића", *Наслеђе*, 2001, III; „Научник као национални херој и подизање споменика Јосифу Панчићу", *ГГБ*, 2002–2003, XLIX–L. Љиљана Н. Стошић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСТРИЦА **БИСТРИЦА**, село у општини Нова Варош, у долини Лима, између планина Златибор и Златар. На раскрсници је пута Ужице–Подгорица с путем за Прибој. Најближи градови су Нова Варош (14 км) на истоку и Пријепоље (11 км) на југу. Село је дисперзивног типа, на 500–900 м н.в. и чини га неколико заселака. У атару је вештачко језеро Потпећ (7 км2), на којем је 1959. подигнута Хидроелектрана „Бистрица" (104 MW). Под садашњим именом помиње се у XVII в. Становништво је досељено из Црне Горе, Херцеговине и Гласинца у Босни. Село је 1921. имало 138 домова са 886 житеља, а 2002. 791 становника, од којих 97,6% Срба. У њему се налазе православна црква, основна школа из 1875, пошта, месна канцеларија за три насеља, погони за израду пластике, за прераду гуме и производњу обуће. Већина мештана (92,6% активног становништва) запослена је у Новој Вароши, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСТРИЦА **БИСТРИЦА**, село на западном ободу Хомољских планина, у долини Млаве, 12 км југоисточно од Петровца као општинског седишта, с којим је спојено локалним путем. Изграђено је на 200–280 м н.в. Нижи део у долини Бистричке реке је збијеног типа, основе неправилног облика и мрежастог распореда кућа. Виши делови села имају дисперзиван карактер. Помиње се у XIV в. Стара домаћинства пореклом су с Косова, из Левча, Хомоља, Кучајне, Црне Реке и Тимочке крајине. Село је 1733. имало 9 домова, 1921. 246 кућа са 1.189 житеља, а 2002. 828 становника, од којих 99,3% Срба. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, предшколска установа, земљорадничка задруга, дом културе и амбуланта. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСТРИЦА **БИСТРИЦА**, село у Републици Српској, у Посавини, у подножју планине Просаре, око 15 км западно од Градишке као сједишта општине. Насеље је дисперзивног типа. Куће су нанизане уз руб планине и локални пут Босанска Градишка – Козарска Дубица, на око 100 м н.в. и на планинским странама. У долини потока Бистрица налазе се православна црква и школа. У селу је 1991. живјело 795 становника, од којих 96,1% Срба. Дејан Шамара \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСТРИЦА **БИСТРИЦА**, село у Републици Српској, у општини Бањалука, у Змијању, на јужној подгорини планине Пискавице, у изворишном дијелу ријеке Бистрице. На сјеверној периферији села пролази пут Бањалука (14 км) – Сански Мост. Континуирана насељеност постоји од средњег вијека. Становништво је поријеклом из Црне Горе и Херцеговине. Насеље је дисперзивног типа, смјештено на 250–430 м н.в. Протеже се уз долину Бистрице на дужини од око 6 км и дијели се на Горњу и Доњу **Б.**, које чини велики број заселака. У засеоку Јошикове Воде у Доњој **Б.** налазе се осмогодишња школа, више продавница, угоститељских и занатских радњи. Оближњи заселак Лолићи, у којем је густина градње већа, има три пилане и базен. **Б.** је 1991. имала 1.703 становника, од којих 96,9% Срба. Према процјени из 2004. било је 1.950 становника. Већина активног становништва бави се пољопривредом. Парохијски храм Св. Петра и Павла, саграђен 1912, остао je очуван до данас. ЛИТЕРАТУРА: М. Васић, *Етничка кретања у Босанској Кајини у XVI вијеку*, Сар. 1963; И. Хорозовић, М. Вукмановић, *Бања Лука и околина*, Зг 1984. Мира Мандић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСТРИЦА **БИСТРИЦА**, село у Републици Српској, на јужној падини планине Козаре, на средокраћи између Приједора (седиште општине) и Бањалуке. Јужно од села пролази пут који повезује та два града. С ближим градовима, Омарском (14 км) на југозападу и Поткозарјем (8 км) на југоистоку, повезано је локалним путевима. Насеље је дисперзивног типа, смештено на 200–600 м н.в. Чини га неколико заселака који заузимају велику површину, од долинске равни истоимене реке до планинске стране. У селу се налазе основна школа, месна заједница и неколико продавница. У њему је 1991. живело 1.346 становника, од којих 98,7% Срба. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, *Козара – природа, човјек и историја*, Н. Сад 1987. Неда Живак \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСТРИЦА **БИСТРИЦА**, село у Федерацији БиХ, на десној страни долине ријеке Босне, 3 км источно од града Жепче. Кроз сјеверни дио насеља пролазе магистрални пут и жељезничка пруга Сарајево – Босански Шамац. Дисперзивног је типа, на 220–320 м н.в. У **Б.** је 1991. живјело 1.192 становника, од којих 51,1% Хрвата и 46% Срба. Већи дио активног становништва ради у фабрикама околних градова. У селу се налазе основна школа и продавница. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСТРИЦА **БИСТРИЦА**, село у општини Лазаревац, на путу Лазаревац (10 км) – Аранђеловац, у изворишном делу Бистричке реке. Дисперзивног је типа, смештено на 198–290 м н.в. и чине га пет „крајева". Помиње се 1528, када је имало 15 домова, и 1661. у путопису Евлије Челебије. Становништво се доселило с Пештера, из Метохије, Босне, Македоније и источне Србије. Село је 1818. имало 22 дома, 1921. 65 домова са 550 житеља, а 2002. 497 становника, од којих 99,8% Срба. У њему се налази четвороразредна основна школа. Већина мештана запослена је у Лазаревцу и суседним центрима, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. Као основним занимањем, пољопривредом се 2002. бавило 22,9% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСТРИЦА **БИСТРИЦА**, манастир у Ердељу са храмом Богородичиног успења. Вероватно је био јак преписивачки центар јер су из 1531, 1537. и 1544. сачувани његови рукописи. Помињу се његови игумани из 1537. и 1608. ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; М. Гроздановић Пајић, „Ретки водени знаци на једном српском рукопису из Сентандрејске библиотеке", *АПр*, 1982, 4. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИСТРИЦА → НОВИ САД **БИСТРИЦА** → **НОВИ САД** # БИТЕФ **![001_II_BITEF_predstava-2009.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bitef-predstava-2009.jpg)БИТЕФ** (Београдски интернационални театарски фестивал), основан 1967. као фестивал нових позоришних тенденција. Настао је у окриљу Атељеа 212, као позоришта јасно опредељеног за иновације у сценском изразу и драмској књижевности. Први селектори били су Мира Траиловић, директорка Атељеа 212 и **Б.** (1967–1989), и Јован Ћирилов, драматург Атељеа 212 и **Б.** (од 1967. до данас). У светским позоришним круговима **Б.** је крајем 60-их година посебну афирмацију стекао по томе што су се на њему, као нигде другде на свету, могли сретати уметници Истока и Запада. Током наредне четири деценије **Б.** је програмом обухватао како екстремна експериментална трагања (Ливинг театар, Бред енд Папет, К. Гротовски, Р. Шекнер, Т. Кантор) тако и нове тенденције у редитељском тумачењу класике (П. Брук, О. Крејча, П. Штајн, П. Цадек, К. Пајман, Ј. Љубимов, И. Бергман, Р. Планшон, П. Шеро) и најновија догађања у области савремене игре (Алвин Николај, Мерс Канингам, Биргит Кулберг, Пина Бауш). На **Б.** су приказивани и примери традиционалних позоришта (катакали, но, пекиншка опера, сицилијанске лутке, угандско племенско позориште), сачуваних у изворном облику, која су, захваљујући Антонену Артоу, у другој половини XX в. постала инспирација невербалног и постдрамског позоришта. **Б.** је пратио и програмско напуштање позоришта кутије и освајање нових простора (спортских хала, некадашњих индустријских објеката, пристаништа), као и излазак на отворене просторе. Откривао је нове позоришне ствараоце, приказујући први светској јавности њихове представе, као што су *Бесни Роландo* Луке Ронконија, режије Виктора Гарсије у „Компанији Нурије Есперт", Театар а. д. Рур Роберта Чулија и др. **Б.** је први фестивал на којем је совјетска власт дозволила Театру на Таганки да учествује на једном светском фестивалу, а до тада је редитеља Јурија Љубимова (*Хамлет*, *Десет дана који су потресли свет*) сматрала дисидентом. Осамдесетих година **Б.** је на време уочио појаву постмодернистичке естетике у сценској уметности и приказао „ране радове" Роберта Вилсона (*Ајнштајн на плажи*, *Краљица Викторија*), Јохана Кресника и Томажа Пандура. Почетком XXI в. открио је најрепрезентативније уметнике постдрамског позоришта као што су Хајнер Гебелс, Рене Полеш и Штефан Кеги, не одричући се, при том, и других облика позоришта од новог реализма до нових облика политички ангажованог позоришта. ЛИТЕРАТУРА: В. Стаменковић, *Краљевство експеримента*, Бг 1991; М. Первић, *Воља за променом, Битеф 1967–1980*, Бг 1995; М. Зајцев, *Свет у Београду*, Бг 1998; Ј. Ћирилов, *Реч недеље, Позориштарије*, Будва 2004. Јован Ћирилов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИТЕФ ТЕАТАР **![001_II_BITEF-teatar.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bitef-teatar.jpg)БИТЕФ ТЕАТАР**, основао га је Београдски интернационални театарски фестивал 1989, са Скупштином града Београда као оснивачем. Познато је у свету да позоришта оснивају фестивал, као што је Атеље 212 основао Битеф, али је јединствен случај да фестивал оснује позориште. Први уметнички директор **Б. т.**, Мира Траиловић, окарактерисала је ово позориште без сталног ансамбла као место где ће се приказивати представе у духу нових позоришних тенденција које негује Битеф. Град Београд ставио је **Б. т.** на располагање зграду недовршене протестантске цркве на малом тргу код Бајлонове пијаце, а тај трг је после њене смрти 1989. назван Сквер Мире Траиловић. Јован Ћирилов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИТИЊА, ГОРЊА → ГОРЊА БИТИЊА **БИТИЊА, ГОРЊА** → **ГОРЊА БИТИЊА** # БИТОВЊА **БИТОВЊА**, планина у централној Босни, северно од долине реке Неретве и Јабланичког језера. Припада динарском планинском систему. Изграђена је од палеозојских шкриљаца и еруптива. Протеже се правцем северозапад–југоисток на дужини од око 15 км. Највиши врх Лисин (1.742 м н.в.) налази се на југоисточној периферији планине. Установљена су налазишта пирита, антимона, барита и злата. Богата је шумама, чија је горња граница на око 1.500 м. На јужној и северној периферији планине налази се неколико малих села. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, *Планине Прењ и Чврсница са Борачким језером*, Јабланица 1973. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИТОЉ **БИТОЉ** (Битола), град у југозападном делу Републике Македоније, на реци Драгор, на 618 м н.в. Простире се на површини од око 30 км2. Окружен је планинама Баба и Ниџе на западу и Селечком планином на истоку. Удаљен је 14 км од границе с Грчком. По попису из 2002. имао је 95.354 становника, хетерогеног националног састава, највише Македонаца (88,7%), Албанаца (4,36%), Рома (2,73%) и др. Настао је на раскршћу римског пута *Виа Егнатиа*, неколико км јужно од остатака римског града *Хераклеја Линкестис*, који је подигао краљ Филип II Македонски средином IV в. п.н.е. **Б.** су основали Словени у близини манастира Буково, а име потиче од речи манастирска обитељ (заједница монаха). Ово објашњење потврђује и његово друго име Монастир (Толи или Толи-Монастир), како су га називали Турци крајем XVI и током XVII в. Под именом **Б.** први пут се помиње 1014, у време владавине цара Самуила, када се у њему налазило седиште Битољске епископије. Многобројни путописци га описују као важан и богат град у Пелагонији, какав је остао и за време владавине Вукашина Мрњавчевића и његовог сина Марка. После Вукашинове погибије 1371, Турци га заузимају 1382–1383, а дефинитивно потпада под турску власт након Маркове смрти 1395. За време турске управе имао је значајну трговачку и војностратешку улогу. Представљао је важан центар, преко којег се обављала трговина житом, воском, вуном, памуком, кожом, те преко којег се одвијао каравански саобраћај на релацији југозападна Македонија–Драч–Љеш. Одатле су се предузимали и војни походи ка Албанији. Након турског пораза под Бечом 1683. губи значај, трговина опада, хришћанско становништво се исељава, те крајем XVIII в. у њему живи свега 12.000 становника, углавном муслимана. Привредни значај поново добија почетком XIX в. насељавањем предузимљивих Цинцара. Већ 1835. број становника се повећава на 40.000. Постаје седиште вилајета и важан војни центар. Крајем XIX в. у њему живи чак 50.000 житеља, а 1894. отварање пруге **Б.**–Солун доприноси његовом свеукупном развоју. У њему се почетком XX в. налазило 20 дипломатских и конзуларних представништава (српски конзулат основан је 1889). Имао је велики број школа, Војну академију коју је похађао Кемал Ататурк, а чувени фотографи и филмски ствараоци Милтон и Јанаки Манаки (рођени у **Б.**) снимили су неке од првих сцена у **Б**. Од 16. до 19. XI 1912. код њега је вођена једна од најважнијих битака у Првом балканском рату, након које је ослобођен турске власти и ушао у састав Краљевине Србије. Током I светског рата налазио се на првој линији фронта. Бугарске снаге су га заузеле 2. XI 1915. након повлачења српске војске, али је прешао у руке француских и српских јединица 19. XI 1916. Коначно је ослобођен након пробоја Солунског фронта када улази у састав Краљевине СХС. Током II светског рата контролисали су га Немци и Бугари до септембра 1944. када су га ослободиле партизанске јединице. Отада се налази у саставу Народне Републике Македоније, односно ФНРЈ и СФРЈ, да би 1991. стицањем независности БЈР Македоније постао други град по броју становника. Прву православну Богословију у **Б.** основао је грчки епископ Матеј 1882. Богословија је са прекидом (1888–1896) радила до 1900, када је премештена у Барештански манастир. У **Б.** се поново преселила 1903. и деловала до балканских ратова као Богословско-учитељска школа. Од 1922. у **Б.** је отворена и петоразредна богословија, чији је рад прекинут почетком II светског рата. Александар Растовић **Б.** се у епици јавља ретко и без атрибуције. У Вуковим песмама (Вук, VIII, 34; Вук, IX, 2) помиње се као место, из којег се регрутује турска војска за нападе на Црну Гору, а у СМ 55 војска из читаве Уруменлије (европски део Турске) сабира сe у **Б.** и регрутује за Руско-турски рат 1828. Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: Г. Елезовић, „Кратка историја битољског елајета", *Браство*, 1935, XXVII; А. Станисављевић, *Битољска операција 1912*, Бг 1952; Б. Ратковић, *Први балкански рат 1912–1913*, Бг 1975; М. Соколовски, „Битола и Битолско во XV и XVI век", *Прилози на МАНУ*, 1975, VI/2; B. Gounaris, „From Peasants into Urbanites, from Village into Nation: Ottoman Monastir in the Early Twentieth Century", *European History Quarterly*, 2001, 31, 1; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИТОЉСКА БИТКА **![001_II_Turci-na-polozajima.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-turci-na-polozajima.jpg)БИТОЉСКА БИТКА**, битка вођена између српске 1. армије и турске Вардарске армије 16–19. XI 1912, у Првом балканском рату. Након победе на Куманову српска Врховна команда је, уместо да појача темпо операција, приступила прегруписавању снага и тиме омогућила турској команди да своје трупе организовано повуче према Битољу и припреми их за одлучујућу битку. Зеки-паша је био чврсто уверен да ће му поћи за руком да на овим положајима задржи српску војску док се ситуација на тракијском војишту не разјасни. После одласка 2. армије у помоћ Бугарима под Једрене, војвода Путник упућује 1. армију преко Прилепа ка Битољу, а Моравску дивизију II позива из 3. армије преко Гостивара и Кичева такође према Битољу с намером да ![002_II_Srpski-topovi-u-dejstvu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-srpski-topovi-u-dejstvu.jpg)тамо потуче турску Вардарску армију и тиме реши исход рата на вардарском војишту. **Б. б.**, у којој је учествовало 38.350 Турака са око 100 топова и 68.000 Срба са 155 топова, почела је 16. новембра изјутра нападом десне колоне Моравске II на турске положаје код села Гопеша; њене трупе су у току дана заузеле не само те положаје, него је и колона ове дивизије, после огорчене борбе хладним оружјем, овладала Белим каменом, али су се Турци одржали на његовом јужном платоу. На осталим деловима фронта српске дивизије (Моравска, Дринска и Дунавска дивизија I позива и Коњичка дивизија) запоселе су полазне положаје за напад. [![006_II_Bitoljska-bitka-dejstva-16-novembar_karta-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/006-ii-bitoljska-bitka-dejstva-16-novembar-karta-1.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/006-ii-bitoljska-bitka-dejstva-16-novembar-karta-1.jpg) Другог дана битке (17. новембра) десна колона Моравске II наишла је на снажан отпор и била је принуђена да се повуче на полазне положаје. Лева колона се борила са знатно надмоћнијим турским снагама, али је успела да се одржи на својим положајима захваљујући појачањима која су јој стигла из дивизијске резерве и Моравске I. Непријатељев покушај да разбије српско десно крило и заузме Бели камен претрпео је неуспех. [![007_II_Bitoljska-bitka-dejstva-17-18-novembar_karta-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/007-ii-bitoljska-bitka-dejstva-17-18-novembar-karta-2.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/007-ii-bitoljska-bitka-dejstva-17-18-novembar-karta-2.jpg) ![004_II_Bolnicko-osoblje-pruza-pomoc-Turcinu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/004-ii-bolnicko-osoblje-pruza-pomoc-turcinu.jpg)На централном делу битачног фронта, Моравска и Дринска дивизија I позива предузеле су напад низ падине Дрвеника без артиљеријске подршке. Иако тучене концентричном ватром турских батерија, њихове трупе су без задржавања избиле на обалу Шемнице, где су дочекане пакленом пушчаном и митраљеском ватром. Био је то врло критичан тренутак јер је набујала река онемогућавала кретање напред, а ураганска ватра задржавање на отвореном земљишту. ![003_II_Srpski-bolnicari-nose-ranjene-turske-vojnike.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-srpski-bolnicari-nose-ranjene-turske-vojnike.jpg)Тек када су два брдска топа ућуткала турску батерију у селу Драгожани, војници првог борбеног реда прегазили су реку и на јуриш заузели кључне непријатељеве положаје на супротној обали – Киромирицу и Кочиште – и одбили очајничке покушаје непријатеља да поврати те положаје. Тиме је фронт Вардарске армије био пробијен на ширини од 5 км и битка практично добијена. У исто време Дунавска I је прешла Црну реку, заузела село Трн и пробила фронт турског 5. корпуса, али то није уочила на време. Коњичка дивизија је покушала да овлада прелазима на Црној реци, што јој није пошло за руком. ![005_II_Stab-srpske-konjicke-divizije.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/005-ii-stab-srpske-konjicke-divizije.jpg)Трећег дана битке (18. новембра) Зеки-паша је увидео да је претрпео пораз, па је издао наређење за извлачење. Захваљујући густој магли Турци су, уз тешке губитке, успели да се извуку једним делом у правцу Лерина, а другим према Ресну. У **Б. б.** изгубили су 13.600 људи (1.000 погинулих, међу којима и командант 7. корпуса Фети-паша, 2.000 рањених, 5.600 заробљених и 5.000 несталих) и 56 топова, а Срби 2.987 људи (539 погинулих, 2.121 рањених и 329 несталих). Сјајном победом у **Б. б.** и успостављањем непосредне везе с грчком војском Срби су реализовали свој ратни циљ. Доцније борбе под Једреном и Скадром биле су одраз савезничке солидарности према Бугарима и Црногорцима. ЛИТЕРАТУРА: Зеки-паша, *Моје успомене из балканског рата 1912*, Бг 1925; М. Д. Лазаревић, *Српско-турски рат 1912*, 3, Бг 1931; Ж. Станисављевић, *Битољска операција*, Бг 1952; Ж. Мишић, *Моје успомене*, Бг 1969; С. Скоко, *Војвода Радомир Путник*, 1, Бг 1969; Б. Ратковић, *Први балкански рат 1912–1913*, Бг 1975. Саво Скоко \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИТОЉСКА ЕПАРХИЈА **БИТОЉСКА ЕПАРХИЈА,** први пут се помиње 1014, у време владавине цара Самуила. У повељи цара Василија II за Охридску архиепископију 1018. помиње се под именом Пелагонијска, са правом на 15 клирика и 15 парика. Обухватала је Пелагонију, Прилеп, Велес и Дебрет. Када је краљ Милутин освојио ове области, ушла је у састав Пећке патријаршије. Пропашћу српске државе припада Охридској архиепископији, а њеним укидањем припала је цариградском патријарху. Тада се у изворима губи Битољска, али се у исто време јавља Прилепска епархија, а око 1600. њен епископ носи титулу пелагонијски и прилепски, или битољски и прилепски, касније све до пред крај XIX века само пелагонијски. Када је Битољ постао седиште румелијског беглербега, битољски епископ је 1836. уз чин митрополита добио у хијерархији Цариградске патријаршије ранг одмах после митрополита Брусе, а 1882. имала је богословију. Бугари су 1897. поред грчког поставили егзархијског епископа са титулом битољског. После балканских ратова обојица су уклоњени, а **Б. е.** постала је део Српске цркве, када је 1922–1941. радила српска богословија. Уставом СПЦ из 1931. спојена је са Охридском у Охридско-битољску, са седиштем у Битољу. Таква је остала до македонског раскола 60-их година прошлог века. Поново је под именом **Б. е.** основана 2002, као једна од епархија Охридске архиепископије која покрива простор Македоније, али је у духовном јединству са Српском црквом и призната од свих помесних православних цркава. С обзиром да је македонске власти не признају и отежавају јој сваки рад **Б. е.** делује национално и духовно у границама својих могућности. Има два манастира у Битољу: манастир Васкрсења Христовог (мушки), чији је старешина архиепископ охридски, као и манастир Светог Јована Златоустог (женски). ЛИТЕРАТУРА: Растко, „Наша црква у Битољу", *Весник*, 1920, 23; М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске* *цркве у средњем веку*, Бг 1985; Р. Грујић, *Азбучник Српске православне цркве*, Бг 1993; *Црква*, календар СПП за 2006. годину, Бг 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЋАНИЋ, Рудолф **БИЋАНИЋ, Рудолф**, економиста, политичар, универзитетски професор (Бјеловар, 5. VI 1905 – Загреб, 9. VII 1968). Студирао у Загребу и Паризу (1924–1925) на Високој трговачкој школи. Докторирао 1931. на загребачком Правном факултету. Уређивао листове *Господарска слога* и *Политички вјесник* (1937–1938). Као члан Хрватске сељачке странке (ХСС) осуђен је 1932. због државне издаје на три године затвора, које је провео у Сремској Митровици, заједно с Влатком Мачеком. По изласку из затвора био је секретар Комисије за помоћ пасивним крајевима. Налазећи се од 1936. у управи Господарске слоге, привредне организације хрватских сељака, основао је Завод за проучавање сељачког и народног господарства, на чијем челу је био до 1940, када је, на основу споразума Цветковић–Мачек, постао директор Дирекције за спољну трговину Југославије. За политичке и националне потребе ХСС написао студију *Економска подлога хрватског питања* (Зг 1938), којој је предговор дао Влатко Мачек и која је у борби за решавање хрватског питања требало да аргументује тезу о привредном пљачкању Хрватске од стране Србије и Срба. Иако је и тадашња и потоња наука више пута доказала произвољност изнетих података и тврдњи, ова је књижица деценијама коришћена као „доказ" о постојању „великосрпске хегемоније". Априла 1941. емигрирао је с владом Краљевине Југославије и преко Грчке, Египта и Кептауна стигао у Лондон. Крајем априла 1941. кооптиран је у Одбор за пропаганду. Од маја 1941. до 1943. био је први вицегувернер Народне банке Југославије у избеглиштву у Лондону. Истовремено био је аутор више меморандума хрватских министара у избегличкој влади, којима је кривица усташа за злочине над српским становништвом умањивана, па чак и сваљивана на Србе и њихову међуратну унутрашњу политику, укључујући тврдње да су Хрвати увек били на „страни савезника и демократских снага, док су Срби проосовински расположени". Неопходност признавања црногорске и македонске индивидуалности тумачио је тиме да би јака српска целина била „антидемократска и антисловенска у служби реакционарних кругова запада". У тактици ослањања на НОП, наглашено националистичкој, покушавао је да нађе спасоносно решење у Мачековом придруживању Титу. Био је делегат UNRRA у Монтреалу у јесен 1944, када је постављен за директора Дирекције за спољну трговину. У фебруару 1945, заједно са председником југословенске избегличке владе Иваном Шубашићем, вратио се у Југославију и био на челу Управе за спољну трговину до 1946. Исте године изабран је за редовног професора на загребачком ПФ, на којем је предавао Економију ФНРЈ. Од 1951. био је сарадник ЈАЗУ и низа економских и историјских часописа. Дугогодишњи председник Англо-Југословенског друштва. ДЕЛА: *Како живи народ*, I–II, Зг 1936, 1939; *Поглед из свјетске перспективе и наша економска оријентација*, Зг 1939; *Хрватска економика на пријелазу из феудализма у капитализам, I,* *Доба мануфактуре 1750–1860*, Зг 1951; *Почеци капитализма у хрватској економици и политици*, Зг 1952. ИЗВОР: К. Пијевац, Д. Јончић (прир.), *Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1941–1945*, Бг 2004. ЛИТЕРАТУРА: Б. Прица, *Хрватско питање и бројке. Јесу ли Хрвати запостављени од стране државе?* Бг 1937; В. Ђуретић, *Влада на беспућу*, Бг 1982; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИФОРА **БИФОРА** (лат. *biforis*: двокрилна врата), прозор раздељен каменим стубићем на два дела, од којих је сваки обрубљен посебним луком. **Б.** је архитектонски елемент византијског и романичког, а нарочито готичког и ренесансног градитељства. У романској и цветној готици представља ликовно обогаћење зидне површине својом конструкцијом и разноликом пластичном орнаментиком. Често су и монументалне двери катедрала овако раздељене округлим стубом или четвороугаоним ступцем. У српској средњовековној архитектури **б.** има на Богородичиној цркви манастира Студенице (северни прозор испод кубета), на цркви манастира Сопоћана, цркви манастира Дечани („готички прозори" на западној фасади припрате), на цркви манастира Грачаница, као и на западној фасади цркве манастира Св. Ђорђа у Старом Нагоричину. Такође, ванредно су декорисане **б.** прозора на северној фасади цркве манастира Каленића и на горњем делу северне певничке апсиде на цркви манастира Раванице. ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, *Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији*, Бг 1985. Бранка Ланцош Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХАЛИ, Павле **БИХАЛИ, Павле**, критичар, издавач, преводилац (Земун, 8. VIII 1898 – Београд, између 1. и 8. VII 1941). По завршетку I светског рата бавио се молерским занатом. Као присталица радничког покрета затваран у београдској Главњачи. С братом Отом Бихаљијем Мерином 1928. покренуо у Београду *Нову литературу*, часопис леве оријентације, основао књижевну заједницу *Нолит* и водио је до почетка II светског рата. По забрани *Нове литературе* 1930, ангажовао се у *Нолиту* као уредник, преводилац и аутор предговора за књиге страних и домаћих писаца (Б. Пиљњак, М. Жицина). Водио полемику са надреалистима и постао један од зачетника „сукоба на књижевној левици", полемисао и с писцима грађанске оријентације, објављивао ангажоване текстове („О улози писца у овом времену", *Нова литература*, 1929, 10; „Нова надреалистичка издања. М. Ристић и К. Поповић: *Нацрт за једну феноменологију ирационалног. Надреализам данас и овде*", *Стожер*, 1931, 7–8; „Метафизика И. Мерина и материјализам надреалиста", *Стожер*, 1932, 7–8; „Између два реализма", *Уметност и критика*, 1939, 1–2). Средином маја 1941. ухапсио га је Гестапо у Горњем Милановцу, а почетком јула је стрељан у логору Старо Сајмиште у Београду. Најзначајнији део његовог књижевног и културног рада односи се на ширење антиратне и социјалне литературе, јачање веза са авангардном европском књижевношћу и уметношћу, негацију традиционализма и малограђанштине, те на подршку ангажованој левичарској уметности и њеном утицају на друштвене и уметничке промене. ЛИТЕРАТУРА: С. Ж. Марковић, „*Нова литература* и *Нолит*", *КиЈ*, 1965, 2; В. Калезић, *Покрет социјалне литературе*, Бг 1975; С. Лукић, Предговор, у: *Критичари из покрета социјалне литературе*, Н. Сад – Бг 1977; *Издавач Павле Бихали*, Бг 1978; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике 1768–2007*, Н. Сад 2008. Марко Недић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХАЉИ МЕРИН, Ото **БИХАЉИ МЕРИН, Ото**, ликовни критичар, књижевник, есејиста (Земун, 3. I 1904 – Београд, 22. XII 1993). Изучио молерски занат, похађао Уметничку школу у Београду и Високу школу за примењену уметност и пратио предавања из филозофије и естетике на Филозофском факултету у Берлину 1924–1927. Водио интензивни јавни и политички живот, био учесник у многим важним збивањима епохе, имао контакте и лична познанства са бројним водећим уметницима и интелектуалцима свога времена. С братом Павлом у Београду 1928–1929. основао Издавачко предузеће *Нолит* и покренуо часопис *Нова литература.* Тридесетих година деловао у Немачкој с позиције пролетерско-револуционарних писаца, нарочито као уредник часописа *Die Linkskurve* (1929–1931), те као стални члан редакције до средине 1952, заједно са К. А. Витфогелом. Учествовао на Конгресу револуционарних писаца света у Харкову 1930. и на Конгресу совјетских писаца у Москви као поприштима увођења идеологије социјалистичког реализма у култури и уметности. Учесник Шпанског грађанског рата 1936–1937. У Лондону 1937. организовао изложбу и објавио књигу *20-th Century German Art*, с предговором Херберта Рида, као директни одговор на претходну нацистичку изложбу *Изопачене уметности* (*Entartete Kunst*) у Минхену исте године. У време II светског рата заточен у немачким логорима. После II светског рата живeo у Београду и обављаo бројне утицајне улоге у издавачким и културним институцијама. Уређивао часопис *Југославија–СССР* (1946–1947) и основао часопис *Југославија* у Београду (1948). Један од организатора *Прве светске изложбе наивне уметности од Русоа до данас* у месту Кноке-Ле-Зут у Холандији 1956, изложбе *Педесет година модерне уметности* у време Светске изложбе у Бриселу 1958, *Конструктивна уметност: елементи и принципи* у Нирнбергу 1971. и *Светска култура и модерна уметност* поводом Олимпијаде у Минхену 1972. Његов удео у српској култури после II светског рата знатно превазилази поље специјалистичке делатности уметничког критичара. Он је ангажовани интелектуалац вишеструких подручја интересовања и деловања. Духовно, идејно и политички формиран је у друштвеној клими епохалне кризе у деценији пред избијање II светског рата. Као сведок доласка нацизма на власт у Немачкој, приклонио се идеологији и организационој пракси комунизма. У складу с тим прихватио је доктрину социјалистичког реализма, а у том духу је у раним послератним годинама објавио више милитантних написа о уметности, потенцијално чак опасних по оне актере домаћег уметничког живота који су се тада налазили на другачијим идеолошким позицијама. Отклон југословенског социјализма од стаљинистичког модела комунизма 1948. доживеће као прилику за сопствену катарзу, па средином 50-их година постаје заговорник високог модернизма, чије је врхунце видео у уметницима хуманистичке вокације: П. Лубарди, К. Хегедушићу, Г. Ступици и М. Прегељу (*Лубарда – Косовски бој*, Бг 1955; *Крсто Хегедушић*, 1965; *Габријел Ступица* 1968; *Marij Pregelj*, Maribor 1971). Посебно ће бити активан као промотер наивне уметности, по чему је стекао углед и у интернационалним размерама (*Уметност наивних у Југославији*, Бг 1959). Доследан свом идеалу ангажоване уметности, таква је својства препознао у новом конструктивизму у којем је ценио и заступао потребу прожимања науке и уметности у епохи незаустављивог развоја нових технологија. У последњим деценијама живота претежно се заокупљао темељним и генералним проблемима модерне уметности (*Јединство света у визији уметности*, Бг 1974). Највише је превођени и објављивани српски уметнички критичар и писац о модерној уметности у иностранству. Јерко Денегри Његово стваралаштво у прози (роман *Довиђења у октобру*, Бг 1947) и драми (*Ливница*, Бг 1949; *Невидљива капија*, Бг 1956) сродно је његовим идеолошким концепцијама: слабљење естетске функције и традиције класичног позоришта на рачун употребе документарних средстава, утилитарности, фактографског реализма, политичке агитке, репортаже. У драми еволуира ка радикалној политичкој тематици. У филму склон екранизацији сопствених дела, писању сценарија за документарне филмове, од којих је неке сам режирао. Видосава Голубовић ДЕЛА: *Јуриш у васиону*, Бг 1937; *Шпанија између смрти и рађања*, Бг 1946; *Мисли и боје*, Бг 1950; и Л. Бихаљи Мерин, *Мала земља између светова*, Бг 1954; *Југословенска скулптура ХХ века*, Бг 1955; *Савремена немачка уметност*, Бг 1955; *Сусрети са мојим временом*, Бг 1957; *Продори модерне уметности*, Бг 1962; *Градитељи модерне мисли у литератури и уметности*, Бг 1965; *Крај уметности у доба науке?*, Бг 1971; *Bild und Imagination*, Luzern 1974. ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, „Ото Бихаљи Мерин, Савремена немачка уметност", *НИН*, 11. IX 1955; В. Калезић, *Покрет социјалне литературе*, Бг 1975; Л. Бихаљи Мерин, Р. Панић Матић, И. Суботић (ур.), *Ото Бихаљи Мерин: био-библиографија*, Бг 1976; Х. Галас, *Марксистичка теорија књижевности*, Зг 1977; *Критичари из покрета социјалне литературе*, Н. Сад – Бг 1977; *Издавач Павле Бихали*, Бг 1978. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХАЋ **[![001_II_Bihac-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bihac-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bihac-karta.jpg)БИХАЋ**, град у Федерацији БиХ, у западном дијелу Босанске Крајине, у проширењу долине ријеке Уне – Бихаћком пољу. Источно је планина Грмеч, а западно Пљешевица. На раскрсници је важних путева који повезују јадранску обалу с Панонском низијом, од којих су назначајнији пут Сплит–Карловац–Загреб и жељезничка пруга Сплит, односно Шибеник–Книн–**Б.**–Суња, гдје се рачва ка Загребу и Новској. Важни су и путеви долином Уне ка Посавини и преко Босанског Петровца и Кључа, ка долини Врбаса код Јајца. Центар је општине површине 689 км2, у чијих је 48 насеља 1991. живјело 70.896 становника. Град је формиран на раскрсници путева, дуж којих се ширио, те је основа неправилног облика с радијалним и мрежастим распоредом улица. Словени су населили бихаћки крај између 602. и 614. и били су под сталним ударом разних освајача: Франака, Византије, Венеције, Турака. Први пут се помиње 1260. као најважније утврђење Поуња. Иако је Босна пала под турску власт 1463, Бихаћка тврђава се одржала све до 1592. Од тада па све до 1878. био је значајан административни, занатски, трговачки и војни центар под турском управом. Године 1860. добио је пошту, 1867. телеграф и трговачки суд, а у граду је било више ханова. Одлуком Берлинског конгреса (1878) потпао је под власт Аустроугарске, која је трајала све до завршетка I свјетског рата (1918). У Југославији град је задржао функције привредног, управног, трговачког, просвјетног и здравственог центра западног дијела Босанске Крајине. Оживљавању привредног развоја значајно је допринијела изградња жељезничке пруге од Босанске Крупе до **Б.** (1924), кад отпочињу експлоатација индустријског камена бихацита, рад 13 мањих пилана и кожарско-прерађивачки погон. Пруга је 1948. продужена до Книна, чиме су луке у Сплиту и Шибенику добиле још једну жељезничку везу са залеђем (Унска пруга, електрификована 1987). Уочи II свјетског рата у граду је дјеловало више културно-просвјетних друштава, основаних на вјерској и националној основи. Априла мјесеца 1941. град су окупирали Нијемци и у њему формирали усташку власт, одговорну за погубљење 12.000 житеља града и околних села, највише Срба, а мање Јевреја и Рома. **Б.** и његову околину ослободили су партизани новембра 1942. и основали Бихаћку републику. Овдје је 26. и 27. XI 1942. одржано Прво засједање АВНОЈ-а. Период од 1945. до грађанског рата у БиХ 1992. обиљежен је привредним, углавном индустријским развојем и порастом становништва. Главни носиоци индустријског развоја били су: текстилни комбинати, погон жељезаре из Зенице, хемијска и прехрамбена индустрија и др. У тим погонима било је запослено око 9.000 радника. У граду је било 12 основних, шест средњих и једна нижа (музичка) школа. Претече данашњег Универзитета биле су Виша техничка и Виша економска школа. Уочи грађанског рата, према попису 1991, у **Б.** је било 45.553 становника, од којих 60,2% Муслимана, 18% Срба и 10,5% Хрвата. Током грађанског рата (1992–1995) извршено је етничко чишћење и хомогенизација становништва на вјерској и националној основи. Из тих разлога у општини **Б.** данас живе искључиво Муслимани (Бошњаци), као и у истоименом граду, у којем живи око 40.000 становника (2007). Драго Тодић ![002_II_Bihac-panorama-1890.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bihac-panorama-1890.jpg) У епици **Б.** се помиње често и с богатом атрибуцијом: *царска старевина*, *свој Крајини глава*, *град*, *мисто камено*, *на Поуњу/серхату/богазу*, *на крајини*, *камени/од камена*, *тврди* итд. Хришћанске песме га увек помињу као Бишће и Бић, а муслиманске у сва три вида, мада у пуном имену (као **Б.**) најређе. У Вук III, 42 помињу се још и Бишћанско поље и Бишћанска планина. За Бишће се обично везује хидроним *Уна ледена*: „Билом Бишћу и Уни леденој" (МХ IV, 37, 41). Оно се у песмама појављује обично у контексту сакупљања муслиманских првака за поход на хришћане (Вук III, 36, 37, 42; VI 49). Муслиманска песма *Хасан-паша Предојевић осваја Бихаћ* (МХ III, 4) у многоме се подудара с предањем о томе како су Турци освојили **Б.** (1592) издајом извесног Николе Предојевића који је као награду за то добио наследни пашалук и прозвао се паша Предојевић. У песми је епизода првог сусрета с будућим издајником искоришћена да се нагласи значај геополитичког положаја града. О значају града сведоче и епске титуле његових држалаца – у доба хришћанске власти бан, а под Турцима диздар, капетан, ага. Као место радње или место из којег долазе протагонисти, **Б.**/Бишће се јавља у три типа прича: о женидбама (*Женидба Антуна Сењанина*, САНУ III, 28; Вук VII, 12; *Женидба Ива Сењанина*, Вук VII, 11; „Сватовско гробље на Моринама" КХ I, 7 и др.), о историјским догађајима (*Бој под Озијом*, Вук VII, 36; *Бој под Удбином*, ЕХ 12; *Бериславић бан и Франкопан у боју с* *Турцима*, МХ IX, 1 и др.) и о појединим јунацима – Стојану Јанковићу (ЕХ 8; КХ I, 32; МХ III, 18), Мустајбегу Личком (ЕХ 3; КХ I, 22; МХ IV, 34, 37), Мијату Томићу (МХ VIII, 24) и др. Муслиманске песме у **Б.** најчешће спомињу аге Попрженовиће, Шејтанагиће, Беширевиће, Муминагиће, Куртагиће и остале, a хришћанске Алагу и Халила без породичног имена (вероватно из истог племићког рода), Фазли-харачлију, Османбеговића и Огојеновића, Белил-агу и многе друге. Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *НС*, 1953, I; М. Вего, *Насеља босанске средњевјековне државе*, Сар. 1957; Група аутора, *Бихаћ и околина*, Бихаћ 1963; В. С. Караџић, *Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима*, Бг 1969; Ј. Марковић, *Градови Југославије*, Бг 1971; E. Челеби, *Путопис. Одломци о југословенским земљама*, Сар. 1979; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХАЋКА ЕПАРХИЈА **БИХАЋКА ЕПАРХИЈА**, основана је 1925. У њеном саставу били су срезови Бихаћ, Босански Петровац, Кључ, Крупа, Сански Мост и Цазин. Покрет за њено оснивање трајао је две деценије. Православног становништва било је довољно, а Бањалука као епархијско седиште била је далеко. Укинута је реорганизацијом из 1931, а њена територија припојена je Бањалучкој, Горњокарловачкој и Далматинској епархији. ЛИТЕРАТУРА: М. Миљевић, „Бихаћка митрополија", *Српски свештеник*, 1912, 8–9; *Споменица о* *питању оснивања Бихаћке епархије*, Бл 1914; „Бихаћка епархија", *Весник*, 1921, 13. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХАЋКА ОПЕРАЦИЈА **БИХАЋКА ОПЕРАЦИЈА**, операција коју су током II светског рата, 1942, извеле партизанске јединице. У јесен 1942. слободна територија западне Босне и Далмације била је одвојена од слободне територије Лике, Кордуна и Баније појасом јаких усташко-домобранских упоришта у међуречју Уне и Коране. Бихаћ је био најјаче упориште јер се у њему налазио 4. усташки стајаћи здруг (четири батаљона), главнина домобранске 12. пјешачке пуковније са две батерије топова, а у селима око њега наоружана милиција и жандарми. Бихаћ је имао спољну одбрану, размештену у десетак села у широј околини града, и непосредну одбрану града, чија је линија обухватала и неколико најближих села, а била ојачана бункерима и зградама уређеним за одбрану. Северно од Бихаћа усташе су контролисале Цазинску крајину и део Кордуна с јачим посадама у Цазину, Великој и Малој Кладуши, Цетинграду и Слуњу; северозападно од града држале су Личко Петрово Село. Врховни штаб НОП наредио је да се ова упоришта униште и ослобођене територије споје. У нападу на Бихаћ учествовало је пет бригада Оперативног штаба за Босанску Крајину и три бригаде и два НОП одреда Прве оперативне зоне НОП Хрватске. За напад на град одређене су 1, 2. и 3. крајишка и 8. банијска бригада; за овладавање Личким Петровим Селом 2. личка бригада; за обезбеђење према Слуњу 4. кордунашка бригада; за уништење посада и упоришта према Босанској Крупи и осигурање правца од Босанског Новог и Цазина 5. и 6. крајишка бригада. Покрет јединица ка Бихаћу започео је 29. октобра, а сам напад на град 2. новембра. Неопажени прилазак граду и брз продор батаљона 2. крајишке и 8. банијске бригаде према железничкој станици изазвали су пометњу код бранилаца, што је олакшало продор осталих батаљона. У току ноћи сломљена је одбрана, док је мостобран који је усташка посада држала на десној обали Уне био ликвидиран следећег дана. С југа и југозапада према Бихаћу наступале су јединице 1. и 3. крајишке бригаде. Део снага морале су, међутим, да одвоје због напада на Жегар, најјачу тачку у спољној одбрани града. У току 3. новембра, после више напада и пробоја партизанских јединица у Жегар, усташе су се повукле у Бихаћ на левој обали Уне. Продор 1. крајишке бригаде у јужни део града принудио је око 1.500 усташа да се повуку ка северу. Домобранске јединице биле су разбијене и већим делом заробљене. Усташка посада из Цазина искористила је заузетост 5. и 6. крајишке бригаде борбама с јединицама немачке 714. дивизије и домобранским снагама, па је са 350 људи продрла у Бихаћ и ојачала усташку посаду која је прешла у противнапад. Јединице 1. и 3. бригаде одбиле су напад, у гоњењу прешле канал који је до тада раздвајао снаге и у уличним борбама 4. новембра сломиле последњи отпор у граду. После дводневних борби уништена су два батаљона 4. усташког здруга и делови домобранске 2. и 12. пјешачке пуковније, док је око 700 усташа успело да се извуче левом обалом Уне у Отоку. ЛИТЕРАТУРА: С. Рауш, „Бихаћка операција новембра 1942. године", *Војно дело*, 1952, 2; П. Морача, *Преломна година народноослободилачког рата*, Бг 1957; *Бихаћка република*, Бг 1965; *Војна енциклопедија*, I, Бг 1975; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, II, Бг 1988. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХАЋКА РЕПУБЛИКА **БИХАЋКА РЕПУБЛИКА**, слободна територија формирана 1942. на простору западне Босне. После ослобођења (4. XI 1942) Бихаћ је постао центар велике ослобођене територије која се простирала од Раме и Неретве до Загреба, Карловца и Ријеке (око 50.000 км2). Ту су се налазили ЦК КПЈ, Врховни штаб НОВ и ПОЈ и до тада основане масовне организације, што је ослобођену територију (тзв. **Б. р.**) чинило политичким и војним центром НОП. У Бихаћу је изграђен јединствен систем власти – од сеоских и градских до среских НОО, повезаних с Привременим управним одсеком Врховног штаба и системом војнотериторијалних органа (партизанских стража, команди места и подручја), путем којих је регулисан начин снабдевања војске, збрињавања рањеника, одржавања реда у позадини, организовања привредног, просветног и културног живота. Повезивање НОО с војнопозадинским органима, оживљавање привреде, брига за избеглице, спровођење нове социјалне, економске, просветно-културне и здравствене политике били су резултати кратког деловања АВНОЈ-а на слободној територији **Б. р**. Еманципација жена и омладине резултирала је формирањем организација Антифашистичког фронта жена (АФЖ) и Антифашистичке омладине Југославије с месним, општинским и среским одборима. У новембру 1942. изабрани су Градски и Срески НОО и одржана Обласна конференција КПЈ за Босанску Крајину. Формиран је Обласни комитет КПЈ за Босанску Крајину и Окружни и Срески комитет КПЈ за Бихаћ. Крајем новембра у Бихаћу је одржано Прво заседање АВНОЈ-а (26–27. XI 1942), а после тога и Први конгрес Антифашистичке омладине Југославије (27–30. XI 1942), на којем је основан Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) и изабран његов Земаљски одбор. На слободној територији одржани су: Прва земаљска конференција АФЖЈ (Босански Петровац, 6–8. XII 1942), Конгрес партизанских лекара и Конференција православних свештеника (Српска Јасеница, 15. XI 1942). На ослобођеној територији излазили су листови *Борба* (орган КПЈ) и *Народно* *ослобођење*. Планом операције Вајс I, донетим у Загребу 9. I 1943, предвиђена је офанзива немачких снага на широки простор **Б. р**. Реализација је отпочела 20. јануара нападом на рубне делове слободне територије. После дванаесточасовних борби јединице немачке VII СС дивизије „Принц Еуген" ушле су 27. I 1943. у Бихаћ и принудиле јединице НОВ на напуштање слободне територије **Б. р.** и повлачење у правцу Неретве. ИЗВОРИ: С. Нешовић, Б. Петрановић, *АВНОЈ и револуција. Тематска збирка докумената*, Бг 1983; Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југословенски федерализам. Идеје и стварност*, I–II, Бг 1987; *Југославија 1918–1988. Тематска збирка докумената*, Бг 1988. ЛИТЕРАТУРА: С. Рауш, „Бихаћка операција новембра 1942. године", *Војно дело*, 1952, 2; П. Морача, *Преломна година народноослободилачког рата*, Бг 1957; *Бихаћка република*, Бг 1965; *Бихаћ и Бихаћка крајина*, I, Бг 1965; Б. Петрановић, *Историја Југославије 1918–1988*, II, Бг 1988; *АВНОЈ – револуционарна смена власти*, Бг 1974; *Војна енциклопедија*, I, Бг 1975; *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА ЕПАРХИЈА **БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА ЕПАРХИЈА**, основана је 1991. са седиштем у Босанском Петровцу и Кључу. Септембра 1995. епископ је протеран из Кључа, а месец дана касније и из епархије. Својом дијецезом управљао је као избеглица из села Подрашница, Шипово и манастира Клисина код Приједора. Седиште је од 2002. устаљено у Босанском Петровцу. Организована је у шест архијерејских намесништава са 52 парохије и четири манастира (Веселиње, Глоговац, Клисина и Рмањ). О духовној прошлости сведоче десетине манастиришта и црквишта. Епархијски управни одбор издао је монографију *Бихаћко-петровачка епархија. Први шематизам* (Босански Петровац 2011), са статистичким подацима, историјом и организацијом. ЛИТЕРАТУРА: *Црква*, календар СПП за 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХЕЈВИОРАЛНА УМЕТНОСТ **БИХЕЈВИОРАЛНА УМЕТНОСТ** (енг. *behaviour*: понашање), врста авангардне уметности која истражује начине понашања. Као уметност понашања, налази се у најширем пољу појма антиуметности. Изворно везана за Даду и друге ране авангарде XX в., као и за неоавангардне покрете унутар концептуалне уметности. Манифестује се превасходно кроз различите облике акционизма, перформанс, хепенинг, „живу скулптуру" (*living sculpture*) и најразличитије облике *боди арта*. Уметник своје идеје о уметности проширује на сопствено тело и експерименте с њим: понашање, гестове, опхођење, изглед, облачење, травестију, самоповређивање и сл., у распону од континуираног и свакодневног понашања с одређеним наглашеним неконвенционалним концептом или идеологијом (Марсел Дишан, Енди Ворхол, Јозеф Бојс) до ексцесног, егзибиционистичког, антагонистичког, конфликтног, анархоидног или друштвено неприхватљивог (Дишан, Пјеро Манцони, Херман Нич). **Б. у.** црпи неке од својих идеја из бихејвиоралне психологије. Понашање у уметности или уметност понашања чини: а) саставни део ширег уметничког концепта који заступа; б) бива у најширем смислу уметност, сама по себи. У суштини **б. у.** налази се већина претпоставки авангардног aнтитрадиционалистичког и антагонистичког акционизма, у већини случајева проширеног изван поља уметности у широко поље критичког односа спрам политике, друштва и друштвених односа. У српској уметности XX в. најраније се програмски манифестује од почетка 20-их година, у кругу око дадаизма, *Зенита*, зенитизма и његових главних идеолога Љубомира и Бранка Мицића, најречитије у акцијама „вечерњи", еклектичком облику перформанса, хепенинга и *living* театра; потом у деловању групе београдских надреалиста, у акцијама колективног рада на уметничком делу, као што је *Cadavre exquis* (1929). У другој половини XX в. **б. у.** се углавном идентификује с неоавангардним појавама на евро-америчкој сцени, као што су неодада, *Fluxus*, хепенинг, перформанс, тзв. „бечки акционизам" и др. У српској уметности друге половине XX в. појам је везан за акције *Проглашавања* (1955–1958) Леонида Шејке и перформансе и акције раног деловања *Медиале*; за концептуалну уметничку сцену (*нову уметничку праксу*) у Србији, као и за појаву комуне „Породица бистрих потока" Божидара Мандића, наглашеног еколошког ангажмана, попут словеначке „Дружине у Шемпасу" и њеног идеолога Марка Погачника. Значајан допринос даје група уметника првобитно (1971–1973) окупљена као *Октобар* (*Шесторица*), а касније кроз појединачне доприносе њених протагониста Марине Абрамовић у перформансима и ризичним експериментима са сопственим телом; перформансима Драгољуба Раше Тодосијевића, у фото-перформансима, видео и филмским записима Недељка Неше Париповића, Слободана Ере Миливојевића, Зорана Поповића и Гергеља Уркома. У српској уметности 80-их година XX в. **б. у.** се испољава превасходно кроз свакодневно неконвенционално понашање, постпанк акционизам и ретро модне стилове (тзв. „нови талас" у поп и рок музици, визуелним уметностимa). Крајем XX в. манифестује се углавном кроз ексцесно понашање или акционизам (Ненад Рацковић) или континуиранo антагонистичкo супротстављање постојећим мерилима вредности уметности и уметничког система (Драган Папић), до мере када такво понашање код једног броја савремених српских уметника постаје сам животни и радни стил. ЛИТЕРАТУРА: И. Суботић, В. Голубовић, *Зенит и авангарда двадесетих*, Бг 1973; Л. Мереник, *Београд: осамдесете. Нове појаве у сликарству и скулптури у Србији 1979–1989*, Н. Сад 1995; Ј. Денегри, *Седамдесете: теме српске уметности*, Н. Сад 1996; М. Тодић, *Немогуће: уметност надреализма*, Бг 2002. Лидија Мереник \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХЕЛЕ, Франц **БИХЕЛЕ, Франц**, марвени лекар (Брегенц, Аустрија, 1808 – Радујевац код Неготина, 26. I 1891). Студирао хирургију у Грацу, а ветеринарску медицину у Бечу. Пре доласка у Србију 1845. радио у аустријској војсци. Био је постављен за окружног физикуса у Ужицу, где је остао до 1848. Тада је отишао у Неготинску крајину (предео Кључ), где је на граници према Румунији радио на сузбијању говеђе куге 1849/1850. Веома успешно обављао поверени задатак и постао директор карантина у Радујевцу. У том звању остао до 1861. Затим је постављен за окружног физикуса у Ваљеву, где је радио до 1869. Једно време радио као срески лекар у Крајинском и Пожаревачком округу, а затим опет постао директор карантина у Радујевцу, где је радио 1879–1886. Исте године укидају се карантини и он одлази у пензију. Као изузетан стручњак био је у Бугарској, Влахији – Румунији и Банату да утврди здравствено стање у домаћих животиња и да ли има говеђе куге. У околини Ниша 1853. утврдио је антракс, а 1854. прегледао је говеда на Вршачкој Чуки. Мада није радио само као марвени лекар, учинио је веома много на афирмацији ветеринарске струке. На извештајима и секционим протоколима, који су били изузетно стручно обрађени, потписивао се као „лекар марвени". ЛИТЕРАТУРА: Р. Катић, *Историја ветеринарства Србије – период од XII до друге половине XIX века*, Бг 1957; М. Гец, „Ветеринари Србије XIX века: Ф. Бихеле", *ВГл*, 1963; Д. Дивљановић, Заразне болести домаћих животиња у Србији (1800–1914), Бг 1974. Зоран Д. Јевтић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХОВО **БИХОВО**, село у Републици Српској, у Херцеговини, око 7 км јужно од сједишта општине Требиње, с којим је повезано локалним путем. Насеље се налази на западном ободу Мокрог поља, на око 300 м н.в. Збијеног је типа, с мрежастим размештајем улица. Село је 1991. имало 658 становника, од којих 46,2% Муслимана и 31,2% Срба. За пољопривредну производњу карактеристични су узгој раног поврћа и виноградарство. ЛИТЕРАТУРА: Р. Гњато, *Источна Херцеговина – регионалногеографски проблеми развоја*, Сар. 1991. Рајко Гњато \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХОР **БИХОР**, средњовековна жупа и град у Рашкој, данас микрорегија у североисточној Црној Гори и југозападној Србији. Правцем север–југ пресеца је долина Лима с Бјелопољском котлином. Централно насеље регије је Бијело Поље. Смештена је између Бјеласице на југу, Пештерско-коритске висоравни на истоку, Лиса планине на северу и планине Бучењ на западу. Од Беранске котлине одвојена је Тивранском, а од Бродаревске Куманичком клисуром. У **Б.** има око 100 села. Становништво је углавном српско-црногорско (60%) и бошњачко (40%). У привреди краја доминирају воћарство и повртарство, а у највишим деловима екстензивно сточарство. **Б.** је српска средњовековна жупа с остацима бројних цркава и манастира. Међу њима се посебно истичу цркве Св. Петра и Св. Николе, манастир Куманица и Подврх. У првом је пронађено Мирослављево јеванђеље, а у Подврху Дивошево јеванђеље. Милутин Љешевић Град **Б.** везује се за неистражене рушевине утврђења на стрмом и стеновитом узвишењу Градина (1.057 м) изнад ушћа реке Љешнице у Лим, насупрот селу Биоча, северно од Берана. Издужена овална основа града прилагођена је терену. Зидови од ломљеног камена, дебљине око 1,5 м, очувани су местимично до 3 м висине. Уочавају се три четвртасте куле и у средини цистерна за воду. Прилаз граду био је с југоистока, где су на мањој заравни старо гробље, црквина и кућишта, а нешто ниже село Подграђе. Дубровачки извори помињу **Б.** од краја XIV до средине XV в. По његовом освајању 1455. Турци су у утврђење сместили војну посаду, коју су почетком XVI в. чинили диздар, ћехаја, имам, топчија и 21 посадник (мустахфиз). У тврђави је било хладног оружја, топова, пушака и разног алата. Средином XVI в. укупно 226 чланова посаде располагало је са четири топа. Варош с тргом уз подграђе у XVI в. развија се у касабу и постаје главно место по којем се одређује положај других насеља. Убрзо, међутим, трговачки промет преузима Никољ Пазар, а у XVII в. Бијело Поље. Град је био седиште кадилука, вилајета и нахије **Б.**, који су се ширили од краја XV до краја XVI в. с обе стране поречја Лима, од Бијелог Поља до Бродарева, преко подручја жупа Будимља и Љубовиђа, предела Затон и дела брсковске жупе. Бихорски кадилук је 1530/31. имао 181 село, седам селишта (мезри) и два манастира (Давидовица и Св. Арханђел у селу Распор), са 20.046 хришћанских становника и само 95 муслимана, 1571. 142 села и осам мезри, подељених на султанске хасове и тимаре спахија. У привреди целе области преовлађивало је сточарство (1585. у **Б.** је било око 70.000 грла ситне стоке – оваца и коза). Иако је турска посада у граду остала до XIX в., име града је заборављено. Сачувао се назив **Б.** за део Полимља од реке Љешнице на југу до Куманичке клисуре на северу. Гордана Томовић ЛИТЕРАТУРА: М. Лутовац, *Насеља и порекло становништва 40*, Бг 1967; П. Мијовић, М. Ковачевић, *Градови и утврђења у Црној Гори*, Бг–Улцињ 1975; О. Зиројевић, „Кроз Бихорску нахију 1571. године", у: *Сеоски дани Сретена Вукосављевића*, XIV, Пријепоље 1992; Г. Томовић, „Жупа Будимља", *Милешевски записи*, 2002, 5. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИХОРСКА ЕПАРХИЈА **БИХОРСКА ЕПАРХИЈА**, у долини Лима, између Берана и Бијелог Поља, названа је по граду Бихору како се и цела област звала. Због оскудних података није познато када је основана и колико је трајала. Епископ бихорски Висарион поклонио је пре 1686. „књигу глаголему Отачник" манастиру Милешеви. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: Р. Милошевић, *Српска православна црква у времену и простору*, Смед. 2009. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЦЕНКО, Андреј Васиљевич **БИЦЕНКО, Андреј Васиљевич**, сликар (Курск, Русија 17. X 1885/86 – САД, 1985). Рано се определивши за уметност, сликарство је учио на Уметничкој школи у Кијеву, Царској академији ликовних уметности у Петрограду и на Уметничкој школи у Москви. У Краљевину СХС долази 1918, као емигрант после Револуције. Уточиште налази у В. Бечкереку (Зрењанину), где ради као наставник вештина у гимназији. Крајем 1924. пресељава се у Београд у којем је живео и радио све до 50-их година XX в., када је отишао у САД, где је наставио сликарску делатност. У токове српске ликовне уметности **Б.** се укључио још у В. Бечкереку, сликајући иконе, пејзаже и слике из свакодневног живота. Постао је члан три руска уметничка удружења у Југославији (Обшчина, Круг и Удружење руских уметника у Краљевини СХС). Излагао је на колективним и самосталним изложбама у земљи и иностранству. Највиши уметнички домет достигао је живопишући и сликајући иконостасе у Београду и по Србији. Од иконостаса се издвајају олтарске преграде цркава у Белом Потоку, Блацу, Ђунису, Крагујевцу, Лесковцу, Ориду код Шапца и Пријепољу. Сâм или са помоћницима извео је зидне слике у храмовима у Смедереву, Великој Плани и Врбовцу, као и у београдским црквама Ружици на Калемегдану (1925), Цркви Вазнесења Господњег (1937), Светом Николи у Земуну и Светом Ђорђу на Бежанији (1939). Од слика на платну истичу се портрети задужбинара Ђорђа Радака и владике Макарија Ђорђевића (данас у Матици српској у Н. Саду и Епархијском двору у Ср. Карловцима). Неки **Б.** рани радови налазе се у музејима у Русији. У његовом приступу сликарству видљиви су натурализам и импресионизам које одликује жив и звучан колорит. При изради црквених слика користио је живе моделе. Поред сликарства, **Б.** је показао интересовање за писање и теоретисање (*Практично упутство за предавање цртања у основним и грађанским школама и у I–II разредима гимназије*, Бг 1925). ЛИТЕРАТУРА: С. Стојановић, „Руска емиграција и уметност код нас", *Мисао*, 1928, 27, 1–2; Б. Вујовић, „Црквено сликарство 1920–1970. на подручју Београда", у: *Споменица СПЦ 1920–1970*, Бг 1970; Д. Колунџић, „Српско црквено сликарство 1920–1970", у: *Споменица о 50-годишњици васпостављања Српске патријаршије*, Бг 1971; У. Рајчевић, „Руски уметници емигранти чланови и излагачи сталешких удружења у Србији између два рата", у: *Руска емиграција у српској култури XX века*, Бг 1994; В. Коњикушић, „Биценко, Андреј", *Allgemaines Künstler Lexikon*, München–Leipzig 1994. Угљеша Рајчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЦИКЛИЗАМ **БИЦИКЛИЗАМ** (фр. *cyclisme*), спортска грана, погодна и за рекреацију, која обухвата брзинска такмичења на бициклима на друму (једнодневне и етапне трке), на писти и у природи (циклокрос и планински бициклизам), као и вожњу на *BMX* бициклима. Први клуб у Србији основан је у Београду 23. XII 1884. по старом, тј. 4. I 1885. по новом календару као Прво српско велосипедско друштво. Први председник био је Милорад Терзибашић, потпредседник Михаило Јовановић, а благајник Петар Трпковић. До краја XIX в. чланови друштва, мецене, пропагатори **б.** или такмичари били су Ђорђе Вајферт, Шарл Дусе, др Славко Грујић, гроф Гастон де Дизраел, Љуба Станојевић, Ђока Јовановић, др Ђорђе Нешић, Бошко Чолак-Антић, Хуго Тихи, Ђорђе Попара, Светислав Савић, Владислав Рибникар, Михаило Мерћеп, Јанко Цинцар Марковић и др. Основна активност друштва била је пропагирање **б.** и организовање излета на бициклима. Друштво је 1887. покренуло *Велосипедски лист*, први спортски лист у Србији и на Балкану, чији је издавач и уредник био М. Терзибашић. Лист је излазио једном месечно, али се брзо угасио и био обновљен под именом *Велосипедист* (1898–1900), а у њему су, између осталих, сарађивали Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Чича Илија Станојевић и др. На простору на којем се налази Дом војске 1887. изграђена је бетонска бициклистичка писта, са клупским просторијама. Суботица је писту добила 1891. на Палићу, а Зрењанин 1897. Прва бициклистичка трка у Београду одржана је јула 1896. на стази „Лондон" – Топчидер – „Лондон" (14 км), а победио је Ђорђе Попара, као и на првом Првенству Србије 1897. на стази Београд – Смедерево – Београд. У Ваљеву је 1885. основана подружница Првог српског велосипедског друштва, а у Шапцу друштво *Муња*. Наредне 1886. у Новом Саду основано је Новосадско велосипедско друштво (председник је био судија Ото Пауковић), а у Неготину *Хајдук Вељко*. Бициклистички клубови основани су у Сомбору (1887), Белој Цркви (1895), Зрењанину (1896) итд. У то време постигнути су и први успеси на такмичењима. Суботичанин Лајош Вермеш је 1882. победио на трци од Будимпеште до Кошица, Иван Сарић, такође из Суботице, освојио је првенство Угарске 1891. и 1892, а Београђанин Светислав Савић је побеђивао на такмичењима у Бечу, Прагу и Будимпешти, све док му нису забранили да се такмичи јер му је једна мађарска фабрика бицикала за вожњу на бициклу „адрија" давала новчану потпору, што је било забрањено. После I светског рата, 1920. у Загребу основана је бициклистичка организација нове државе под именом Југословенски котурашки савез, а **б.** у Србији почео је да се обнавља тек у другој половини 20-их година. У Новом Саду је 1925. основан клуб *Ахилес,* који је убрзо добио и женску екипу, а 1929. ничу бициклистичке секције широм Србије, као и београдска *Авала*, клуб који је играо најзначајнију улогу у српском **б**. до почетка II светског рата. У том периоду најбољи такмичари били су Београђанин Ђорђе Дрљачић (*Авала)* и Новосађанин Јован Павлик (*Ахилес*, *Новосадски атлетски клуб* па *Раднички*). Осим поменутих клубова, стално или повремено радили су још: *Велосипедски клуб*, *Митић*, *Балкан*, *Југославија* из Београда, *Темпо* из Панчева, *Тесла* из Старог Бечеја, *Санд* из Суботице, *Орлић* из Крагујевца, *Ниш*, *Ваљево* и др. Српски бициклистички савез основан је 18. XII 1939. (први председник Макс Амес), а дотад су бригу о **б.** водили подсавези – новосадски, београдски и нишки. Уочи II светског рата организоване су прве велике етапне трке. Прва од четири трке Београд – Софија (три етапе, 428 км) одржана је 1937, а од 22. до 29. V 1939. на иницијативу листова *Политика*, *Време* и *Правда* одржана је трка „6 дана око Србије". Следеће, 1940. возило се „9 дана око Србије" и из те две трке доцније је настала трка „Кроз Србију". После II светског рата широм Србије организована су масовна такмичења, обнављани стари и оснивани нови клубови. Већ у априлу 1945, пре ослобођења свих делова земље, на стази око Калемегдана одржана је прва трка на којој је победио члан *Авале* Душан Давидовић. Прво послератно првенство Србије одржано је 1946, а прву титулу првака Југославије у Србију је 1947. донео Александар Зорић, члан *Металца*. Он је тих година заједно са Драгишом Јешићем, Душаном Давидовићем, Живорадом Мичићем, Костом Тодоровићем, Радославом Козлицом и Јосипом Павликом предводио српски **б**. Зорић је 1948. победио на трци „Кроз Хрватску и Словенију", из које је 1956. настала трка „Кроз Југославију", а 1949. победом на „Трци мира" (Праг–Варшава) постигао је први велики међународни успех српског **б**. Бициклистички савез Србије обновљен је 1948, а први председник био је Владимир Спајић. Педесете године обележио је својим успесима Веселин Петровић, а шездесете Радош Чубрић, предводник генерације у којој су били Фрањо Варга, Никола Живковић, Ласло Павлик, Тома Миленковић, Гаврило Вукојевић и др. Седамдесетих година XX в. уз ветерана Чубрића, најбољи бициклисти били су Милован Газдић, Танасије Куваља, Момчило Лајзер, Пал Циглер и Миодраг Маринковић, који је 1975. на Светском првенству у Лозани освојио сребрну медаљу у вожњи на писти у јуниорској конкуренцији. У последње две деценије XX в. најуспешнији клубови били су *Партизан*, *Чукарички* и *ОБК Београд* из Београда, *Металац* из Краљева и *Борац* из Чачка, најбољи бициклисти Драгић Боровићанин, браћа Рајко и Радиша Чубрић, Драган Достанић, Мићо Брковић, Александар Миленковић и Радомир Павловић, а после њих Душан Попесков, Александар Никачевић, Саша Гајичић и др. Најуспешнији је био Микош Рњаковић са 27 титула државног првака, четири победе на трци „Кроз Србију" и више од 50 победа у једнодневним тркама или етапама. У женском **б.** без премца је била Новосађанка Ева Хатала са 25 титула првакиње државе. Српски **б.** је у СФРЈ био у сенци словеначког, а његов нови успон започет је крајем XX и почетком XXI в. Водећим клубовима се придружују суботички *Спартак* и нишки *Железничар*, а предводници нове генерације су Иван Стевић, Небојша Јовановић, Предраг Прокић, Жолт Дер и Есад Хасановић, који су највеће успехе постигли као чланови *Партизана*, који је постао први домаћи професионални бициклистички клуб. Тада се оснивају и први клубови за планински **б.** а развоју нове олимпијске дисциплине добрим резултатима доприносе Иван Давосир, Александар Марић, Бојан Ђурђић, Алекса Марић. Београдски бициклистички радници су 1956–2001. организовали трку „Кроз Југославију", једну од најугледнијих аматерских екипних трка на свету. Трка „Кроз Србију", обновљена 1963, постала је најзначајнија трка на Балкану, а међу важнијим тркама су „Кроз Војводину" (основана 1970) и „Јуниори кроз Србију" (основана као „Космајски партизани" 1969), док се трка „3 Б", која је од 1995. повезивала Београд, Будимпешту и Братиславу, угасила 2001. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија физичке културе*, I, Зг 1975. Милојко Тубић; Слободан Босиљчић; Живко Баљкас \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИЧ **БИЧ**, недељни хумористичко-сатирични лист који је излазио у Београду од 1. IV 1889. до 23. X 1890. Покренуо га је Сима Лукин Лазић, путујући глумац родом из Славоније, потоњи оснивач познатог сатиричног гласила *Врач погађач*, који је излазио у Загребу и Новом Саду. Сарађујући раније у Змајевом *Стармалом*, стекао је рутину и храброст да отворено пише о друштвеним догађајима, па и да исмева актуелну власт, чији су га органи помно цензурисали. Лист је био препун оштрих сатира, а налазио се на позицијама Народне радикалне странке, у чијој штампарији је и штампан. За одговорног уредника Лазић је поставио Драгољуба Миросављевића, препуштајући њему да одговара за нападе на режим. Међу сарадницима била су и позната имена, Милан Петко Павловић, Војислав Илић Старији, Никола Симић, Милорад Митровић и др. Лист је био богато илустрован хумористичним цртежима. Изашла су 42 броја пре него што је обустављен. ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996. Милица Кисић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БИШЋЕ **БИШЋЕ**, поље у Херцеговини. У средњем веку ту се налазила централна жупа Хумске земље и главни град Хума – Благај. Жупа се на југу граничила с Дубравом, на западу је реком Неретвом стизала до Мостара, а на северу се пружала до обронака Вележа. У **Б.** је Стефан Немањић поразио кнеза Петра. У Подграђу код Благаја хумски кнез Мирослав је између 1166. и 1190. подигао цркву Св. Козме и Дамјана. Током друге половине XIV в. у **Б.** су фрањевци подигли свој самостан. У близини Благаја налазио се и дворац **Б.**, који су често посећивали босански владари. Жупом, дворцем и Благајем у XV в. владале су Косаче, све до доласка Турака који ће овде сместити седиште једног кадилука. ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „Бишће и Благај, политички центар Хумске земље у средњем вијеку", *Херцеговина*, Мостар, 1981, 1; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕГОЈЕВИЋ, Јованка **![001_II_Jovanka-Bjegojevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-jovanka-bjegojevic.jpg)БЈЕГОЈЕВИЋ**, **Јованка**, балерина (Прњавор, 28. IX 1931). Балетско образовање стекла у Београду код Радмиле Цајић и Милета Јовановића, у чијој класи је завршила Балетску школу 1950. Уметничку каријеру започела главном улогом у балету *Балада о једној срдњовековној љубави* Ф. Лотке. После првог успеха на сцени Народног позоришта у Београду следи Бели лабуд – Одета у *Лабудовом језеру* П. Чајковског, затим *Симфонија* Бизеа, *Јоланда* Каломириса, *Кинеска прича* К. Барановића, *Ромео и Јулија* С. Прокофјева. Од 1956. до 1959. првакиња у трупи познатог француског играча и кореографа Жана Бабилеа, где наступа у класичним и савременим балетским делима. Наредних 15 месеци била је примабалерина у трупи Борованског у Аустралији где је тумачила улоге у традиционалном класичном репертоару (*Лабудово језеро*, *Силфиде*, *Зачарана лепотица*, *Жизела*). По повратку у Београд наставља да игра своје улоге у класичним балетима, а упоредо остварује нове креације у *Двобоју Танкреда и Клоринде* Р. де Банфилда, *Чудесном мандарину* Б. Бартока, *Триптихону* П. Коњовића, у *Лабудовом језеру* П. Чајковског, као и главне улоге у *Пепељузи* С. Прокофјева, *Напуштенима* М. Келемена, *Хуану од Царисе* Ека, *Голему* Барта, *Звезданом кругу* Албинонија-Пендерецког, као и у домаћем балету *Птицо, не склапај своја крила*, који је специјално за њу написао композитор Енрико Јосиф. Наступала је на позорницама Европе, Аустралије, Јапана, Блиског истока, играјући у кореографијама чувених светских балетских мајстора и наших најзначајнијих кореографа тога времена, као што су Пиа и Пино Млакар, Нина Кирсанова, Вера Костић, а највише у поставкама Димитрија Парлића. Бавила се педагошким радом као редовни професор Факултета драмских уметности у Београду и била шеф Балета НП у Београду. Добитница је Награде за животно дело Удружења балетских уметника Србије и Седмојулске награде (1962). Милица Зајцев \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕКОВИЋ, Ненад **БЈЕКОВИЋ, Ненад**, фудбалер, фудбалски функционер (Лазарево код Зрењанина, 5. XI 1947). Фудбал почео да игра у нижеразредном *Задругару*, а потом четири сезоне у зрењанинском *Пролетеру* (1965–1969). Затим га је преузео београдски *Партизан*, где је остварио сјајну каријеру као навални играч, голгетер. Од 1969. до 1976. одиграо је за *Партизан* 379 првенствених и куп утакмица и постигао 191 гол. У сезони 1975/76. био је најбољи стрелац I савезне лиге са 24 гола. Пет година играо је у Француској за *Ницу* (1976–1981), одиграо 145 утакмица и био њен најбољи стрелац постигавши 85 голова. Од 1968. до 1976. одиграо је четири утакмице за младу и 22 (четири гола) за „А" репрезентацију. По повратку из Француске 1982. постао је помоћник тренера Милоша Милутиновића у Стручном штабу *Партизана*, а када је Милутиновић изабран за савезног капитена, **Б.** је постао шеф стручног штаба и у три сезоне освојио две титуле првака (1985/86, 1986/87). Спортски директор *Партизана* постао је 1990. и ту функцију обављао до 2007. када је поднео оставку због захтева навијача. Од тада је председнику клуба саветник за спортска питања. ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, *Клуб познатих у фудбалу СЦГ (1903–2005)*, Бг 2005. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАДИНОВИЋ, Петар **БЈЕЛАДИНОВИЋ,** **Петар**, гувернадур, пуковник (Рисан, XVIII в. – ?). Помиње се као гувернадур из Рисна, гроф, конте и руски пуковник. Пратио је владику Василија Петровића на његовом повратку из успешне посете Русији средином септембра 1754, а 10. октобра исте године предао је рисанској цркви Св. Петра и Павла јеванђеље и крст у сребру, поклон Митрашина Бјеладиновића из Москве. Упркос строгој млетачкој наредби, обезбедио је Црногорцима прах и олово када им је у великој турској најезди нестало муниције 1768. Руски изасланик у Црној Гори, кнез Георгиј Долгоруков, поставио га је 1769. за команданта (пуковника) на граници Херцеговине. Са црногорским изаслаником Теодосијем Мркојевићем донео је из Италије 1771. важне писане поруке Шћепану Малом. Када је млади архимандрит Петар I Петровић одлучио да се супротстави гувернадуру Јовану Радоњићу и због тога кренуо у Русију, у Бечу се придружио црногорској делегацији. Али, истом гувернадуру био је на услузи у Бечу почетком 1779, након Радоњићевог повратка из Русије. Тада је покренуо израду неостварљиве конвенције о односима Аустрије и Црне Горе, у којој се каже да су га Руси потпуно запоставили, да су му кућу и имање Млечани разорили, а породица побегла у Црну Гору, па да му се обезбеди чин пуковника и припадајућа плата. После смрти митрополита Саве Петровића отпутовао је почетком маја 1781. у Беч, где су гувернадур Радоњић и он предали представку црногорске скупштине, која није ни била сазвана. Аустријанци су на Цетиње послали свог пуковника Паулића, а њега задржали као таоца. О његовим невољама писао је владика Петар I Петровић карловачком митрополиту Мојсију Путнику 6. II 1785. Приписује му се и књижица стихова *Превозвышенному господину ђенералу М. и кавалеру Неранчичу на брегу Адрїятике Г... Б...,* штампана око 1788, у којој су две песме, једна на народном, друга по Орфелиновом начину. Књига је посвећена генералу Максиму Зорићу и његовом посинку генералу Симеону Зорићу, раније Наранџићу. ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, II, Бг 1903; *Исписи из бечких архива*, Бг 1913. ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Црна Гора и Аустрија у XVIII веку*, Бг 1912; Р. Ј. Драгићевић, „Документи из архиве црногорских гувернадура", *ИЗ*, 1949, III, 5–6; Д. Д. Вуксан, *Петар I Петровић Његош и његово доба*, Цт 1951; Г. Михаиловић, *Српска библиографија XVIII века*, Бг 1964; *Предњегошевско доба*, Тг 1966; *Историја Црне Горе*, III/1, Тг 1975. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАДИНОВИЋ, Шпиро **БЈЕЛАДИНОВИЋ, Шпиро**, племић, которски начелник, политички радник (Бока, ? – Трст, 11. VIII 1876). Бавио се трговином и стекао велики углед. Дуго година, до смрти, био је которски начелник. Почетком 1861. налазио се у трочланој делегацији бокељских општина, која је с представницима Дубровника расправљала о питању уједињења Далмације и Хрватске. У вези с буђењем политичког живота у Далмацији пришао је Народној странци, која је у то време оличавала српско-хрватску слогу и заједнички политички рад. Појавом српско-хрватског раздора у странци 70-их година XIX в., **Б.** је пришао српској струји. Пред смрт се повукао из активног политичког живота. Био је и претплатник „на српску књигу". ЛИТЕРАТУРА: *Преглед рада Српског пјевачког друштва „Јединство" у Котору*, Котор 1929; Р. Петровић, *Национално питање у Далмацији у XIX стољећу*, Сар. 1968. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАЈАЦ, Миле С. **БЈЕЛАЈАЦ, Миле С.**, историчар (Београд, 14. IV 1955). Дипломирао на Факултету политичких наука Свеучилишта у Загребу (1977). Магистрирао (1986) и докторирао (1992) на Филозофском факултету у Београду. Радио у часопису *Наше теме* (1979–1983) и Истраживачком центру „Едвард Кардељ" (1983–1986). Од 1987. запослен у Институту за новију историју Србије. Бави се истраживањем историје цивилно-војних односа (*Војска Краљевине СХС 1918–1921*, Бг 1988; *Војска* *Краљевине СХС/Југославије 1922–1935*, Бг 1994), историје распада СФРЈ, проблемима писања историје Југославије и компаративном историјом југоисточне Европе (*Југословенско искуство с мултиетничком армијом 1918–1991*, Бг 1999; *Дипломатија и војска. Србија и Југославија* *1901–1999*, Бг 2010). ДЕЛА: *Између војске и политике. Биографија генерала Душана Трифуновића 1880–1942*, Бг–Круш. 1997; *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Института за новију историју Србије*, Бг 1995. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАЈАЦ, Станко М. **БЈЕЛАЈАЦ, Станко М.**, генерал-пуковник, народни херој (Мајске Пољане код Глине, 21. V 1912 – Београд, 23. I 2001). Пре II светског рата радио као порески чиновник у Петрињи. Члан КПЈ од 1939. После окупације Југославије и стварања НДХ био је један од организатора устанка на Банији. Командовао ударном десетином на Банији, био организатор и комесар Шамаричког логора, командант 1. глинског батаљона и командант Банијског одреда. У време немачко-усташких операција на Козари 1942. пружио драгоцену помоћ партизанима и становништву опкољених поткозарских села. Командовао 8. банијском ударном бригадом у борбама за ослобођење Бихаћа и Слуња, а 7. банијском ударном дивизијом у борбама на Неретви и Сутјесци 1943. Био је већник ЗАВНОХ-а. У завршним операцијама за ослобођење земље, у чину пуковника, био је начелник штаба 4. корпуса НОВЈ. Имао значајну улогу у преговорима у Илирској Бистрици, после којих се предало 17.000 непријатељских војника. По завршетку рата био је помоћник команданта 2. армије, а потом три године на школовању у СССР-у где је завршио академију „Фрунзе". Обављао дужности команданта 27. ратне дивизије, начелника штаба 12. армије, начелника Школског центра 5. армијске области, команданта 1. пролетерске дивизије и начелника штаба 4. армијске области. Пензионисан је из политичких разлога 1973. у чину генерал-пуковника. Једно време био је и посланик у Савезној скупштини. Носилац је више одликовања: Партизанске споменице 1941, Ордена народног хероја, Ордена ратне заставе, Ордена заслуга за народ са златном звездом, Ордена братства и јединства са златним венцем и др. ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, 1, Бг 1975; *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–1945*, 1, Бг 1980; Ј. Радојчић, *Срби, Српска Крајина, Далмација, Славонија, Хрватска*, Бг 1994. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАЈЦЕ **БЈЕЛАЈЦЕ**, село у Републици Српској, на сјеверним падинама планине Лисина, око 7 км источно од општинског сједишта Мркоњић Града. Јужном периферијом села пролази пут Мркоњић Град – Јајце. Насеље je дисперзивног типа, на 500–700 м н.в. Заузима велику површину и чини га велики број међусобно удаљених заселака. У селу је 1991. живјело 980 становника, од којих 76,8% Срба, 13% Муслимана и 8,5% Хрвата. Током 1995, у агресији хрватске војске на западни дио Републике Српске, српско становништво је избјегло на слободну територију, али се након постигнутог мира враћа. ЛИТЕРАТУРА: И. Халиловић (ур.), *Бјелајце*, Мркоњић Град 1978. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАЈЦИ **БЈЕЛАЈЦИ**, село у Републици Српској, на сјеверној подгорини Козаре. Налази се око 9 км јужно од сједишта општине Козарска Дубица (Босанска Дубица), с којом је спојено локалним путем. Дисперзивног је типа, на око 200 м н.в. Формирано је дуж пута и по попречним планинским косама. У селу је 1991. било 227 становника, од којих 73,5% Срба. У њему се налазе петогодишња школа и двије трговине. Већина активног становништва бави се пољопривредом. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, *Козара – природа, човјек и историја*, Н. Сад 1987. Драго Тодић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАКОВИЋ, Гордана **БЈЕЛАКОВИЋ, Гордана**, лекар, биохемичар, универзитетски професор (Ниш, 31. III 1942). Докторирала 1975. на Универзитету у Нишу, где је радила као редовни професор на Институту за биохемију Мед. ф. Њен научни допринос везан је за дефинисање улоге полиамина, гликокортикоида и параметара оксидативног стреса у инфламацији, апоптози, код дијабетеса типа 2, обољења јетре, епилепсије и канцера дигестивног тракта. Такође се бавила испитивањем биохемијских промена код хипербилирубинемија одојчади. Добитиник је награде СЛД за најбољи научно-истраживачки рад у 2005. ДЕЛА: и D. Nikolova, R. G. Simonetti, „C. Gluud, „Antioxidant supplements for prevention of gastrointestinal cancers: a systematic review and meta-analysis", *Lancet*., 2004, Oct 2–8, 364 (9441); Д. Кораћевић, В. Б. Ђорђевић, *Биохемија*, Бг 2006; коаутор, „*Does polyamine oxidase activity influence the oxidative metabolism of children who suffer of diabetes mellitus?", Molecular and cellular biochemistry*, 2010, 341 (1–2). Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАНОВИЋ, Сава **![001_II_Sava-Bjelanovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-sava-bjelanovic.jpg)БЈЕЛАНОВИЋ, Сава**, публициста, политичар, књижевник (Ђеврске код Кистања, Горња Далмација, 27. X 1850 – Задар, 14. III 1897). Основну школу и гимназију на италијанском језику учио у Задру. На Правни факултет уписао се 1874. Током студија основао и био председник ђачког друштва „Јединство" (касније Српско академичко друштво „Зора"). За време херцеговачког устанка извештавао за новосадску *Заставу* (први чланак објавио 1871), бечки *Tagblatt* и тршћански *Il Citadino*, прикупљао помоћ и покретао бројне акције у корист избеглица. После завршетка студија одбио судијско место у Босни, које му је понудила земаљска влада у Сарајеву. У Задру је 1880. покренуо и уређивао *Српски лист* (1880–1897). Када је овај забрањен, наставио је да издаје лист под новим именом, *Српски глас*. Ове прве политичке новине Срба у Далмацији финансијски је помагала влада у Београду, а временом су прерасле у гласило Српске странке и значајно су допринеле ширењу српске мисли у Приморју, БиХ и другим деловима Балкана насељеним Србима. Своје написе објављивао је под псеудонимом *Србин католик*. Био је заступник у Далматинском сабору у Задру од 1883. до смрти. Непосредно пред смрт (1897) изабран је за српског заступника у бечком парламенту у изборном срезу Шибеник, Скрадин, Врлика, Книн и Дрниш. Радећи на мобилисању и обједињавању српског народа, пропутовао је Црну Гору, Аустрију, Чешку, Угарску, Србију и Италију. У својим текстовима осуђивао је окупацију БиХ, устајући против верске нетолеранције у Далмацији (*О хрватском државном праву. Говор заступника С. Б. у Далматинском сабору г. 1892*, Задар 1893). Српску књижевност обогатио је бројним путописима (*Кроз славенске земље*, Задар 1897), фељтонима, књижевним рецензијама и освртима. ДЕЛА: *Дон Михо на Бранику*, Задар 1883; „Једне ноћи (успомене из мога новинарског живота)", у: *Војислављевићева споменица*, Бг 1895. ИЗВОРИ: Архив Србије, МИД, ПО, Протокол и регистар поверљиве преписке за 1894, 1897; А. Ивић, *Архивска грађа о српским и хрватским књижевницима и културним радницима (1790–1897)*, 2, Бг 1931. ЛИТЕРАТУРА: А. Шантић, „Изабраник, сјени Саве Бјелановића", *Дубровник, календар 1898*, 1897, 125; М. Цар, *Сава Бјелановић; један поглед на писца*, Дубр. 1911; Л. Бакотић, „Сава Бјелановић", *Воља*, 1927, II, 4; К. Милутиновић, „Двије фазе у политичком развоју Саве Бјелановића", у: *Бенковачки крај кроз вјекове*, I, Бенковац 1987; С. Божић, „Српска интелигенција Краљевине Далмације о европским темама (1880‒1897)", у: *Српски народни прваци у Хрватској*, Вуковар 1997. Петар В. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАСИЦА **БЈЕЛАСИЦА**, планина у североисточном делу Црне Горе. На западу ограничена долином реке Таре, на истоку долином Лима, северу Равне реке (притока Лима), а на југу Дрцке реке (притоке Таре). Припада динарској групи планина. Геолошку основу чине шкриљци преко којих су кречњаци. У централном делу има и еруптивних стена, које су биле основа за развијено рударство у средњем веку (рудник Брсково). Чине је три гребена, који се простиру правцем северозапад–југоисток, између којих су удолине. Највиши је централни гребен с Црном главом (2.137 м), Зековом главом (2.116 м) и Троглавом (2.075 м). Врх Стрменица (2.122 м) је на северном гребену, а на јужном су Отмичевац (1.972 м), Равни Кључ (1.948 м) и др. У време плеистоцена планина је била изложена глацијацији. На њој је много трагова ледничког рељефа као што су циркови, валови, морене и глацијална језера (Биоградско, Пешића, Урсуловачко, Шишко). Нижи делови су под листопадном, виши под четинарском шумом, а највиши под травама, које се косе до висине од 2.000 м. У највишим деловима планине је много катуна. [![001_II_Bjelasica-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bjelasica-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bjelasica-karta.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Ј. Цвијић, „Ледено доба у Проклетијама и околним планинама", *Глас СКА*, 1913; Б. Ж. Милојевић, *Чрна Прст, Бјеласица и Перистер*, Бг 1934. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАШИ **БЈЕЛАШИ**, присталице уједињења Црне Горе и Србије. Преговори о уједињењу водили су се још у балканским ратовима. У I светском рату ово питање је отворено непосредно после капитулације Црне Горе. Формиран је Централни црногорски одбор за народно уједињење, на челу с Андријом Радовићем. Одбор је прихватио начела Крфске декларације, донесене 20. VII 1917, која је садржавала централистичку визију будуће југословенске државе засноване на начелима грађанске парламентарне монархије. Због тога је избегличка влада краља Николе јавно оптужила Андрију Радовића за велеиздају. Само уједињење спровођено је у данима ослобођења земље од аустроугарске окупације. Кроз ланац месних зборова народ се изјашњавао за уједињење. Опште расположење народа требало је верификовати на општецрногорској скупштини. Припреме за скупштину трајале су кратко. Више активности било је на Цетињу, где је државотворна црногорска традиција била најјача и присталице краља Николе најбројније. Подељеност на присталице и противнике безусловног уједињења манифестовала се у подношењу посебних кандидатских листа за делегате за окружни збор на Цетињу, који је требало да бира посланике за (Подгоричку) скупштину. Присталице безусловног уједињења објавили су своје кандидатске листе на белом папиру; њихови противници – на зеленом. Боје папира кандидатских листа одредиле су називе супротстављених табора – „бјелаши" и „зеленаши". Називи, поникли на Цетињу, постали су општи за целу Црну Гору. Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори је 26. XI 1918. једногласно одлучила да се краљ Никола и династија Петровић збаце с престола и „да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку државу нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца". Црногорско питање решено је као српско питање, независно од питања стварања југословенске државе. Покушај присталица краља Николе да уз помоћ Италије рестаурирају Црну Гору и поново устоличе династију Петровић („Божићна побуна") угушен је у самом почетку. **Б.** су са војним властима активно учествовали у сламању преосталих одметничких група. Бјелашко-зеленашки антагонизам основно је обележје политичког живота у Црној Гори после 1918. **Б.** су себе представљали као снагу напретка и демократије, као покрет који наставља ранију борбу против апсолутизма краља Николе. На територији целе Црне Горе формирали су јединствену организацију („Организована омладина"), која је изабрала месна и покрајинско руководство, усвојила програм активности са национално-политичким, привредним и културно-просветним задацима. Њихово гласило била је *Народна ријеч*. Одржавање избора за Уставотворну скупштину (28. XI 1920) поспешило је њихово опредељивање за различите, често супротстављене политичке таборе, успостављене на неразвијеној социјалној бази. У кратком времену Радикална, Демократска, Југословенска републиканска и Земљорадничка странка политички су биле присутне у Црној Гори. И поред политичке супротстављености, ове странке имале су заједнички именилац који је потицао од њиховог бјелашког порекла – приврженост одлукама Подгоричке скупштине. У почетку **б.** су углавном припадали и комунисти, након оснивања њихове партије 1919. Тако је бјелашки покрет наставио да живи. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ћетковић, *Ујединитељи Црне Горе и Србије*, Дубр. 1940; В. Вучковић, *Дипломатска позадина уједињења Црне Горе и Србије*, Бг 1959; Д. Вујовић, *Уједињење Црне Горе и* Србије, Тг 1962; Н. Ракочевић, *Политички односи Црне Горе и Србије 1903–1918*, Цт 1981; Д. Вујовић, *Подгоричка скупштина 1918*, Зг 1989; Ј. Р. Бојовић, *Подгоричка скупштина 1918*, Г. Милановац 1989; Д. Живојиновић, *Црна Гора у борби за опстанак 1914–1922*, Бг 1996. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАШНИЦА **БЈЕЛАШНИЦА**, планина у Херцеговини, на северном рубу Поповог поља. Протеже се правцем југоисток–северозапад на дужини од око 15 км. Највиши врхови су Мотка (1.396 м) и Сињевац (1.296 м). Чине је кредни кречњаци и припада динарском планинском систему. Безводна је, с оскудним пашњацима и без насеља. Малобројна станишта снабдевају се водом из цистерни. Села, која повезује локални пут, налазе се на југозападном подножју, у Поповом пољу, и у малим увалама на североисточној периферији. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, *Географске области СФРЈ*, Бг 1966. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАШНИЦА **БЈЕЛАШНИЦА**, планина у Херцеговини између Гатачког и Невесињског поља. Простире се правцем северозапад–југоисток, на дужини од око 12 км. Састављена је од кречњачких стена кредне и јурске старости и припада динарском планинском систему. Највиши врх је Велика Бјелашница (1.807 м). На истоку, од Гатачког поља одвојена је дугом крашком ерозионом површи Љут, висине око 950 м и ширине око 2 км. Планина је безводна, на њој су само катуни који се водом снабдевају из цистерни. Једино село је Шишачно, на северозападној периферији, на око 1.100 м. Планина је обрасла ниским шумама и пашњачким травама. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Петровић, *Гатачко поље – регионално-географска истраживања*, Бг 1959. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛАШНИЦА **БЈЕЛАШНИЦА**, планина на граници Босне и Херцеговине, између Сарајевске котлине на североистоку и долине Неретве на југозападу. Пружа се правцем северозапад–југоисток, на дужини од око 15 км. Грађена је од средње и горње тријаских кречњака и доломита. Има форму карстификоване висоравни, просечне висине око 1.900 м, нагнуте ка југозападу. С ње се уздижу врхови Звездара (2.067 м), Крвавац (2.062 м), Влахиња (2.057 м) и др. Током плеистоцена била је захваћена глацијацијом. Неки глацијални облици су очувани (циркови Велики до, северозападно од врха Звездара и југоисточно од врха Влахиња). На јужној периферији је кањонска долина реке Ракитнице (притока Неретве). **Б.** је безводна планина. Шуме се простиру до висина од 1.900 м., а изнад њих су траве. Извора је мало, постоји неколико локви, а код села Блаца, на јужној периферији планине, и мало језеро. **Б.** је слабо насељена. Неколико села дисперзивног типа налази се на западној периферији површи и још неколико у горњем делу долине Ракитнице. На врху Звездара 1894. успостављена је метеоролошка станица, највиша у БиХ. Средње јануарске температуре су -6,90С, средње јулске 100С, снег почиње падати у новембру и отапа се у мају. Годишње се излучи 2.075 мм талога. [![001_II_BJELASNICA-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bjelasnica-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bjelasnica-karta.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, *Бјелашница и Игман*, Сар. 1984. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛИ, Јелица **БЈЕЛИ, Јелица**, глумица (Беочин, 26. IX 1922 – Нови Сад, 6. III 2009). Завршила Драмски студио при Народном позоришту у Београду. Члан овог позоришта постала 1945, а Београдског драмског позоришта 1948. У Српском народном позоришту у Новом Саду била од 1948. до 1985, када одлази у пензију. У овом позоришту остварила највећи број улога (укупно 113). Глумица с изванредним талентом сликања људских карактера, при чему је најуверљивија када добија задатак за формирање час наивно ћудљивих, час шеретски шаљивих жена. Добитница је награде Удружења драмских уметника Србије за улогу Госпође у *Трактату о слушкињама* (1967), Октобарске награде Новог Сада (1967), награде на Сусрету војвођанских позоришта 1970. за улогу Феме у представи *Адам и берберин* Јакова Игњатовића, Златне медаље „Јован Ђорђевић", највишег признања СНП (1985). Важније улоге: Мамица (Ј. С. Поповић, *Скендер-бег*), Госпођа Ана (И. Војновић, *Машкарате испод купља*), Катица (Ј. Игњатовић Ђурковић, *Фамилија Софронија А. Кирића*), Госпођа (Б. Чиплић, *Трактат о слушкињама*)*.* ЛИТЕРАТУРА: Ј. Миросављевић (прир.), *Јелица Бјели (40 година уметничког рада)*, Н. Сад 1985. Весна Крчмар \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛИКОВ, Владимир **БЈЕЛИКОВ, Владимир**, архитекта, универзитетски професор (Београд, 25. V 1925). На београдском Архитектонском факултету дипломирао 1952. Радио у пројектном бироу „Искра" (1954–1956), Индустрији „Стандард бетон" (1956–1957) и Пројектном бироу „Простор" (1957–1958), Заводу за урбанизам Србије и у Институту за архитектуру и урбанизам Србије. Од 1962. радио на Арх. ф. у Београду, где је докторирао 1973. и прошао сва звања од асистента до редовног професора (1980). Његову делатност до 1962. обележило је пројектовање стамбених зграда и комплекса, да би се након тога у потпуности посветио научном раду из теорије урбанизма. У светлу истраживања те архитектонске области бави се проблемом становања у граду, регији, те урбаним програмирањем. Током кратке пројектантске фазе био је изузетно плодан пројектант. Учествовао на конкурсу за Југословенски павиљон у Бриселу (1956) са Б. Симоновићем и С. Каначки. Пројектовао Дом Војске Југославије у Шапцу (1958, делимично реализован), стамбене зграде у Дубровачкој улици бр. 3 и у Улици Мике Аласа 18 (1958), стамбени блок бр. 3 у насељу Рифата Бурџевића (1959), Стамбене зграде у Улици капетан Мишиној 23–23а, Господара Вучића 231 и Станислава Сремчевића 16б (1960). Иако без посебних ауторских одлика, то су грађевине модерне архитектуре, коректног обликовања, које су задовољавале основне функционалне захтеве колективног становања и нарасле друштвене потребе изградње стамбеног простора. Стамбени ансамбл у Улици маршала Бирјузова 47--53а, настао 1961, издваја се урбанистичком поставком полуотвореног стамбеног блока који се у градску структуру уклапа пројектованим пасажима и продорима, наглашавајући на тај начин идеју тзв. малог урбанизма. Међу бројним писаним радовима истичу се: *Комуна као предмет просторног планирања* (Бг 1962), *Проблеми урбанистичког развоја градова у Србији, Прилог типологији градова у Србији са гледишта примене савремених принципа њихове основне просторне организације* (Бг 1966), *Урбанистички аспекти индустријске производње станова* (Бг 1970), *Становање у регионима у развоју* (Бг 1982‒1983). Добитник је награде Југословенског института за урбанизам и становање. ДЕЛА: „Лик нашег урбанисте. Поводом симпозијума о стамбеним заједницама", *АУ*, 1962, 14; „Стамбена заједница као предмет просторног планирања", *АУ*, 1962, 17; „Отворени део стана у условима велике густине насељености", *АУ*, 1964, 25. ЛИТЕРАТУРА: „Натјечај за идејни пројекат Југословенског павиљона на изложби у Бриселу 1956", *Архитектура*, 1956, 1–6; Б. Максимовић, „Владимир Бјеликов: Урбанистички аспект индустријске производње станова", *АУ*, 1970, 59. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛИНА **БЈЕЛИНА**, село у северној Далмацији, у Задарској жупанији. Налази се на крашкој заравни Буковица, на 374 м н.в., око 20 км источно од Бенковца. Кроз село пролази локални пут. Српско православно становништво досељено је после успостављања османлијске власти 1524. Православна црква Св. Петке обновљена је 1815. То је једнобродна правоугаона грађевина од камена, с полукружном олтарском апсидом и звоником на преслицу. У селу је 1991. било 652 становника, од којих 88,7% Срба. Након рата 1991–1993. и егзодуса Срба, популација је смањена на 50 чланова, од којих су 20% били Срби (2001). Село заузима велику површину и чини га 12 заселака. ЛИТЕРАТУРА: *Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971; *Енциклопедија православља*, 1, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛИЋ, Владимир **БЈЕЛИЋ, Владимир**, пливач, ватерполиста, спортски радник (Дрмановићи код Нове Вароши, 29. I 1921 – Београд, 6. III 1997). Од 1936. до 1941. био је пливач и ватерполиста херцегновског *Јадрана*. Носилац је Партизанске споменице 1941. После II светског рата био је један од оснивача и председник (1946–1952) КК *Партизан*, а 1952. изабран је за првог председника Пливачког и ватерполо клуба *Партизан*. Заслужан је што су *Партизанови* ватерполисти 1959. доспели у I савезну лигу, а 1963. освојили прву титулу шампиона Југославије. За време његовог председниковања клуб је постао снажна и квалитетна екипа, која је освојила пет титула првака државе и три пута била шампион Европе (1964, 1966, 1967). Био је дугогодишњи председник Пливачког и ватерполо савеза Србије (1952–1968), члан Председништва Ватерполо савеза Југославије и Председништва ЈСД *Партизан*. Био је доживотни почасни председник ВК *Партизан* и Пливачког и ватерполо савеза Србије. Добитник је Мајске награде за животно дело Савеза организација за физичку културу Србије (1969). ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984. Виталис Ашику \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛИЋ, Јован **БЈЕЛИЋ, Јован,** интерниста-гастроентеролог, генерал-потпуковник Санитетске службе Војске Србије (Конатице код Обреновца, 1931 – Београд, 7. V 2009). Медицински факултет завршио је у Београду (1959). Као студент био је главни и одговорни уредник студентског стручног часописа *Медицински подмладак*. Након завршеног лекарског стажа и Школе резервних официра Санитетске службе, био је до 1963. начелник Санитета 1. гардијског пука. Специјализацију интерне медицине завршио је 1967. и постао субспецијалиста-гастроентеролог, посебно се бавећи ендоскопском дијагностиком и терапијским процедурама. Усавршавао се у Паризу у клиници Bichat. Један је од оснивача Института за гастроентерологију ЈНА, касније Клинике за гастроентерологију ВМА. Био је начелник Одељења за функционалну дијагностику и хипотермију и начелник Одељења за пробавни тракт. Био је предавач на последипломским студијама из гастроентерологије на Мед. ф. у Београду. За доцента интерне медицине изабран је 1974. и реизабран 1980. Био је члан Државне комисије за гастроентерологију. Публиковао је преко 100 стручних и научних радова у домаћим и страним часописима. Унапређен је у чин генерал-мајора 1991. и у чин генерал-потпуковника 1995. Био је заменик начелника (1986–1992) и начелник ВМА (1992–1996). Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛИЦА, Димитрије **![001_II_Dimitrije-Bjelica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-dimitrije-bjelica.jpg)БЈЕЛИЦА, Димитрије**, публициста, књижевник, шаховски новинар (Врбица код Никшића, 8. XI 1935). Студирао енглески и немачки језик на Филозофском факултету у Београду и Сарајеву. Од ране младости бавио се шахом. За домаће и стране агенције, штампу, радио и телевизију извештава са познатих шаховских турнира и такмичења. Лично их упознавши, разговарао са свим савременим светским првацима и другим великанима шаха (*Краљеви шаха*, тв разговори са велемајсторима, 1981). И сам играо шах, 1954. постао омладински првак БиХ. Стекао титулу шаховског мајстора ФИДЕ. Аутор преко 50 шаховских књига, великог броја радио и ТВ емисија и серија, десет видео касета и безброј чланака, интервјуа, репортажа о шаху у свим медијима на простору некадашње Југославије и најпознатијим листовима и часописима у свету. Добитник је награде „Веселин Маслеша" у БиХ (1960, 1965, 1977, 1978) и престижне светске награде „Шаховски Оскар" (1994, 1995). Одиграо симултанку на 301 табли, у којој је 7 партија изгубио и 28 ремизирао, чиме је постао Гинисов рекордер за 1982. Био је организатор сателитског меча Београд–Линарес. ДЕЛА: *Шаховска читанка*, Сар. 1967; *Велемајстори изблиза*, Сар. 1967; и Р. Фишер, *Шаховски сусрет столећа*, Сар. 1972; *Мој пријатељ Боби Фишер*, Сар. 1975; *Рекао ми је Анатолиј Карпов*, Сар. 1975; *Роберт Фишер – геније који се не враћа*, Бг 1984; *Путујем и питам*, Пула 1984; *Гари Каспаров – звезда из Бакуа*, Бг 1986; *Краљеви шаха*, Бг 1990; *Видео сам цео свет*, Бг 1994. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛИЦА, Михаило **![001_II_Mihailo-Bjelica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-mihailo-bjelica.jpg)БЈЕЛИЦА, Михаило**, историчар новинарства, универзитетски професор (Врбица код Никшића, 8. VI 1933 – Београд, 23. IV 2007). Дипломирао 1958. књижевност на београдском Филозофском факултету, где је и докторирао 1973. Био професор гимназије у Вишеграду (1958/59) и новинар у новосадском недељнику *Трибина* (1960–1961). У Југословенском институту за новинарство у Београду радио као истраживач (1962–1988) и директор (1988–1993), да би потом прешао на Факултет политичких наука и као редовни професор предавао историју новинарства. У Институту за политичке студије стекао титулу научног саветника. Аутор преко 50 научних и 150 стручних радова из области историје и савремене проблематике новинарства. Уредио капиталну књигу *Два века српског новинарства* (Бг 1992). Налазио се у својству заменика главног уредника у Уређивачком одбору *Историје српске штампе и новинарства* и редакцији *Новинарског летописа*. Добитник је Октобарске награде Београда (1974). ДЕЛА: *200 година југословенске штампе*, Бг 1968; *Политичка штампа у Србији 1834–1872*, Бг 1975; *Штампа и друштво*, Бг 1983; *Велике битке за слободу штампе*, Бг–Тг 1985; *Хроника Српског новинарског удружења*, Бг 1988; *Историја новинарства*, Бг 1995. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛИЦЕ **БЈЕЛИЦЕ**, племе у Црној Гори. Припада Старој Црној Гори, тј. Катунској нахији. На северу се граничи с племеном Цуца, даље на северу и североистоку са Озринићима, на истоку и југоистоку с Љештанском нахијом, на југу с Косијерима (Ријечка нахија), а на југозападу и западу с Ћеклићима. Предео је изразито планински, а по мањим доловима су насеља Дуб, Предиш, Љешев Ступ, Малошин До, Ублице, Диде, Томићи и Микулићи. По предању потичу из Херцеговине. Највеће братство су Милићи, а већа су и Пејовићи и Ћетковићи. Главна занимања су сточарство и земљорадња. Младена Прелић У писаним изворима први пут се помињу 1430. као „власи **Б.**" у смислу номадски сточари. Годину дана касније помињу се и у которским споменицима. У дефтеру из 1521. на територији где се касније помиње племе уписани су као село са 80 кућа у четири засеока. Припадници племена су са стоком силазили према Скадарском језеру, тако да су се у XVII в. раширили по северном делу Ријечке нахије захвативши целу Цеклинску и Добрску Жупу и земљиште све до близу Жабљака. Због тога су се сукобили са Цеклињанима. Након крвавих борби, вероватно у другој половини XVII в., били су истиснути из Ријечке нахије. Срђан Рудић ЛИТЕРАТУРА: Р. Ковијанић, *Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV–XV вијек)*, II, Цт 1963; Ј. Ердељановић, *Стара Црна Гора*, Бг 1978; Д. Р. Бјелица, *Казивања о племену и братствима*, Бг 1996. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛИШИ **БЈЕЛИШИ**, село у Црногорском приморју, у Барском пољу, на североисточној периферији града. Ширењем Бара **Б.** су постали његов интегрални део. У селу је 2003. живело 1.042 становника, од којих 40,9 % Црногораца и 40,3% Срба. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛОБРК, Јевто **БЈЕЛОБРК, Јевто**, трговац (Мостар, 1848 – ?, после 1881). Потиче из угледне мостарске трговачке породице, која се истицала радикалним национализмом и због тога била на удару турских власти. Отац му је, још 40-их година XIX в., био претплатник *Србско-далматинског магазина* и других публикација, а нешто касније претплаћивао је и сина Јевта. Иако веома млад, истицао се у редовима мостарске српске револуционарне омладине и убрзо постао њен вођа. Преко архимандрита Серафима Перовића укључио се 1864. у групу Мостараца, која је радила на остварењу српског националног програма, чији су творци били кнез Михаило и Илија Гарашанин. Седамдесетих година XIX в. важио је за једног од најбогатијих српских трговаца у Мостару. Био је образован и говорио француски и италијански језик. Уочи устанка 1875. био је, заједно са архимандритима Серафимом Перовићем и Леонтијем Радуловићем, главни повјереник српске пропаганде и активно радио на припремама устанка у сјеверозападној Херцеговини. Због тих активности, његов стриц Ђорђе је, као истакнути српски национални радник, мучки убијен 1874. под неразјашњеним околностима. У Херцеговачком устанку 1875. **Б.** је играо значајну улогу, као организатор и дипломатски агент. Био је главни повјереник одбора за помагање устанка са сједиштем у Суторини. Преко њега су ишли сва роба, новац и други прилози за устанике. Послије аустроугарске окупације БиХ неки млађи српски трговци и интелектуалци у Мостару осумњичили су га да сарађује с новом влашћу. Карактеристично је да га нема међу потписницима чувеног Меморандума, који су мостарски Срби упутили у Беч 15. (27) VII 1880. Када је аутор тог документа, учитељ Јово Љепава, уклоњен из Мостарске црквене општине и протјеран из Мостара, за њеног предсједника изабран је **Б.** (1880–1881). Било је очигледно да аустроугарска управа жели разбити јединство српског мостарског грађанства и да јој је у том погледу **Б.** био драгоцјен. Већ у октобру 1880. он је понудио своје услуге режиму, а у љето 1881. за аустријску конфидентску службу коначно га је придобио владин секретар Милутин Кукуљевић, који је једно вријеме обављао функцију окружног предстојника у Мостару. Мало прије тога **Б.** је поднио оставку на предсједнички положај у Мостарској црквеној општини и потпуно се ставио у службу аустријске обавјештајне службе, достављајући јој драгоцјене податке о вођама српске опозиције у Мостару. За своје услуге од режима тражио је да му се да војна лиферација за сјено и зоб. ЛИТЕРАТУРА: Х. Капиџић, *Херцеговачки устанак 1882. године*, Сар. 1958; *Историја српског народа*, VI/1, Бг 1983; В. Ћоровић, *Мостар*, Бл–Бг 1999; Ј. Радуловић, *Славно доба Мостара*, Мостар 2010. Драга Мастиловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛОВИТИЋ, Милош **БЈЕЛОВИТИЋ, Милош**, географ, универзитетски професор (Старе Плавнице код Бјеловара, 24. V 1925). Завршио студије географије 1955. на Географском одјелу Природословно-математичког факултета у Загребу. Професор гимназије у Мостару, а од 1957. радио на Катедри за географију Филозофског факултета у Сарајеву (касније ПМФ). Докторску дисертацију одбранио 1965 (*Зеница и њена околина – економско-географска студија*, Сар. 1968). У звање редовног професора изабран 1979. Основне сфере научног интересовања биле су му: привредна географија, географија становништва и регионална географија. Оставио је неизбрисив траг у раду Географског друштва БиХ, у којем је био предсједник (1993–2007), почасни предсједник и главни и одговорни уредник његових научних и стручних издања. Од 1992. живи у Бањалуци, гдје предаје на Педагошкој академији, од 1994. на Филозофском, а од 1996. и на ПМФ. За учешће у II свјетском рату одликован Медаљом за храброст и Орденом заслуга за народ са сребрном звијездом, а за научни допринос Повељом Музеја града Зенице (1977), Плакетом Универзитета у Сарајеву (1984) и медаљом „Јован Цвијић" Српског географског друштва (1994). ДЕЛА: *Старе Плавнице*, Бл 1999; *Руска Федерација*, Сар. 2006. Рајко Гњато \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛОГРЛИЋ, Драган **БЈЕЛОГРЛИЋ, Драган**, глумац, продуцент (Опово, 10. X 1963). Прве филмске улоге (*Бошко Буха*, Б. Бауер, 1978) добио као члан дечје радио групе Бате Миладиновића. После завршетка студија глуме (1989) на Факултету драмских уметности у Београду, остварио веома плодну каријеру. Наступао паралелно у позоришту, на филму и телевизији, тумачећи у почетку претежно позитивне јунаке (у филмовима *Велики транспорт*, В. Булајића, 1983; *Бал на води*, Ј. Аћина, 1985; *Браћа по матери*, З. Шотре, 1988; *Најбољи*, Д. Шорка, 1988), а затим, у фази глумачког сазревања, креативну палету обогаћује комплекснијим, па и негативним ликовима – у филмовима Дарка Бајића (*Почетни ударац*, 1990; *Црни бомбардер*, 1992; *Балканска правила*, 1997; *Рат уживо*, 2001), Драгана Кресоје (*Пун месец над Београдом*, 1993) и Срђана Драгојевића (*Лепа села лепо горе*, 1996; *Ране*, 1998). Подједнако упечатљив и у бројним ТВ драмама и серијама (*Бољи живот*, *Позориште у кући*), као и у театру (*Лет изнад кукавичјег гнезда*). Наступао у више значајних београдских позоришта (Југословенско драмско, Звездара театар, Београдско драмско), а огледао се у улогама и у другим центрима претходне Југославије (ТВ Сарајево, серија *Црна хроника*). Један је од оснивача продуцентске куће „Cobra Trade" / „Cobra film", у којој су настали и неки од његових филмова. Филмом *Монтевидео, бог те видео!* (2010) успешно дебитовао и као филмски редитељ. Никола Стојановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛОГРЛИЋ, Нада С. **БЈЕЛОГРЛИЋ, Нада С.**, редитељ, драматург, глумица (Београд, 26. IX 1925 – Београд, 3. IV 2008). Завршила Високу филмску школу у Београду (1947–1949). Дипломирала на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду (1952). Радила у *Звезда филму* (1949). Као глумица, под девојачким презименом Марковић, дебитовала 1952. у Народном позоришту у Зрењанину, затим играла у НП „Јоаким Вујић" у Крагујевцу (1953–1956), у СНП у Новом Саду (1956/57) и НП у Тузли (1957–1960). По преласку у Радио Београд (1961) посветила се радио режији и у редакцији Драмског програма ради до пензионисања 1990. Остварила око три стотине режија, дечјих, музичких, документарних и радио драма. Најпознатије су: *Фауст* (Гете), *Енциклопедија мртвих* (Д. Киш), *Мој Лазаре* (В. Стевановић), *Сенке на зиду* (Р. Петковић), *Види се Крагујевац с неба*... (Д. Радовић), *Разарање говора* (Б. Пекић), а на Радио Варшави *Тетка Гита и Филмска школа*, *Блато благословено*, *Ја ћу је звати Надом*, *Солунски добровољци*. У Позоришту младих у Новом Саду режирала *Јаву у Сновиграду*. Добитница је Prix Italia на светском РТВ фестивалу у Риму за документарну драму *Мислио сам да се брда руше* (1979), награде на Југословенском фестивалу радија у Охриду (1979), награде „Златни микрофон" Радио Београда (1990), као и Ордена рада са сребрним венцем (1989) и Ордена Републике са бронзаним венцем (1990). Нада Савковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛОГРЛИЋ ГОЛДСВОРТИ, Весна **БЈЕЛОГРЛИЋ ГОЛДСВОРТИ, Весна**, књижевник, универзитетски професор (Београд, 1. VII 1961). Студије југословенске и опште књижевности завршила на Филолошком факултету у Београду. Током студија писала је књижевну критику и била главни уредник часописа *Знак*. Од 1986. живи у Лондону. Магистрирала 1992, а докторат из енглеске књижевности на Лондонском универзитету одбранила 1996. Предаје савремену енглеску књижевност и креативно писање XIX и XX в. на Универзитету у Кингстону (Лондон), где је од 2000. у звању ванредног професора. Директор је и Центра за студије субурбаног простора на истом Универзитету, испитивач на универзитетима Бирмингем и Стратклајд и истраживач Универзитетског колеџа у Лондону. Предавач је по позиву и на америчким универзитетима „Сент Лоренц" у Њујорку и „Бакнел" у Пенсилванији. Аутор је књиге *Измишљање Руританије: империјализам маште* (на енглеском, 1998), која је преведена на српски (Бг 2000), бугарски, румунски и грчки језик, а у обавезној је лектири на преко 50 светских универзитета, представљена у 3.000 приказа у светској штампи; студија о проблему Југоисточне Европе, без предрасуда, на основу обимне белетристичке, дневничке и путописне грађе. Кроз анализу многобројних енглеских писаца од Лорда Бајрона до Греама Грина, **Б.** је доказала како је стварана искривљена слика о Балкану и Југоисточној Европи. *Чернобиљске јагоде* (Бг 2005) су мемоарска књига написана у тренутку док је ауторка боловала од рака; доживела је изузетан успех на енглеском говорном подручју и велики број приказа, бестселер у неколико европских земаља и чак 12 издања на немачком језику. Књига *Свет књижевности: разговори из Норвича*, објављена је 2006, а чине је разговори са око 40 савремених светских писаца. ЛИТЕРАТУРА: Р. Ђорђевић, „Балкан у делима британских аутора", *ФП*, 2003, 30, 1. Светлана Шеатовић Димитријевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛОПАВЛИЋИ **БЈЕЛОПАВЛИЋИ**, крај у Црној Гори, у долини доње Зете, назван по племену Бјелопавлића, једном од највећих у Црној Гори. Простире се од извора Глава Зете до ушћа Зете у Морачу. Централно место и општинско средиште је Даниловград. У турско време центар **Б.** било је утврђење Спуж, саграђен на узвишењу високом око 120 м. Кроз **Б.** воде магистрални пут и железничка пруга Подгорица–Никшић. Има веома плодну равницу са свим условима за земљорадњу, али се недовољно користи. Клима је субмедитеранска, лета су веома топла, а Спуж има највише јулске температуре у Црној Гори. Милутин Љешевић **Б.**, као једно од најбројнијих црногорских племена, припадају области Брда. Насељавају северни део зетске долине с обе стране реке. Племенско име представља патроним изведен од имена легендарног претка Бијелог Павла, наводно сина Леке Дукађина. Насеља се налазе у равни око Зете и на њеним источним странама, а северни део је ретко насељен планински предео с летњим стаништима – катунима. До средине XIX в. било је обрнуто – због несигурности у турско време долина је била готово пуста, а становништво се било повукло у планине и бавило се сточарством. Долина Зете је релативно плодна, с благом климом. Земљорадња и воћарство добијају примат са спуштањем становништва у низију. **Б.** се на северу граниче с Никшићком жупом, на истоку с племенима Ровца и Пипери, на југу с племеном Загарач, а на југоистоку с Пјешивцима. Територија захвата 25 км у правцу исток–запад и скоро исто толико у правцу север–југ. Подељена је према пет великих братстава у саставу **Б.** на Вражегрмце, Павковиће, Петрушиновиће, Брајовиће и Мартиниће. Шести део, Косовски Луг, с десне стране Зете, нема назив према братству, а насељавају га Петрушиновићи и Павковићи. Године 1921. забележено је 66 села без заселака, а градски центар је Даниловград. Према статистичким подацима из 1920, племе је бројало 2.665 домова и 14.000 припадника. На територији племена налазе се манастири Острог и Ждребаник. Међу припадницима племена препознаје се више слојева – малобројни старинци Лужани, Дукађинци или **Б.** у ужем смислу (око три четвртине данашњих припадника племена) и каснији досељеници с разних страна. Према предању, на овој територији је пре **Б.** и Лужана живео стари народ Шпањи. Претпоставка је да су они били старо романизовано, вероватно илирско становништво, да су се Лужани, старо словенско племе које је ту стигло још у време сеобе, с њима измешали, а да су Дукађинци дошли у XIII в. и потиснули или асимиловали затечено становништво. Сами Дукађинци нису тако компактни како њихово предање казује. Један део племена, познат и као Бубићи су Хоти, који су дошли у XV в. и населили Вражегрмце, проређене борбама с Турцима. Они су прихватили предање о пореклу и досељавању од Дукађинаца. Дукађинци су наметнули већини старинаца и досељеника своју славу, тако да највећи број братстава **Б.** слави Св. Петку. Чврсто уверење у заједничко порекло од Бијелог Павла које су од Дукађинаца примила и друга братства и заједничка слава чине ово племе још компактнијим и међусобно солидарнијим у односу на друга племена. Младена Прелић У дубровачким изворима **Б.** се помињу 1411. и 1444. као пљачкашкa дружинa која напада дубровачке трговце; 1455. као катун у Горњој Зети, где су имали представника свог катуна у „Зетском збору" у којем су се доносиле одлуке и вршило суђење. После слома деспотове власти Стефан Црнојевић је посео Горњу Зету захваљујући сагласности **Б.**, Пјешиваца, Малношића и Лужана. Један део **Б.** се налазио на територији Косача. После пада тих области под турску власт (после 1463) уписани су 1477. у Херцеговачки дефтер као *Дио нахије Зета зове се такођер Белопавлићи.* Имали су четири катуна. Војвода Радослав налазио се на челу целе нахије и једног катуна од 44 куће. Старешина катуна од 33 куће био је Станиша, син Радеље, док је Богдан, син Угљеше, био старешина катуна од 55 домова. Највећи катун од 67 домова имао је старешину сина Николина, а унука Павлова. Све наведене старешине катуна, изузев Богдана могу се довести у везу с потомцима Бијелог Павла, који је био родоначелник **Б.** и који се помиње у разним варијантама племенске организације. Катуни су постали окосница доцнијих племена. Нахија **Б.** уписана је 1485. у дефтер Скадарског санџака. Тада је потчињена кази Подгорици и припала хасу санџак-бега са селима: Мартинићи (25 кућа), Вражегрмце (29) и Видовићи (95), која су бројала око 159 домаћинстава и приходом од 1.950 аспри. Појединци су током XV в. имали пословне везе с Которанима. **Б.** су имали филурџијски статус и плаћали 50 акчи по кући. По дефтеру из 1570. имали су шест села, а Вражегрмци су уписани као посебна нахија. **Б.** су заокружили своју територију тек крајем XVI в. Тада су имали двојицу војвода. Турска власт је почетком XVII в. настојала да сузи племенску самоуправу, на шта су реаговала брдска племена, међу првима **Б.**, и у пролеће 1611. били су први на удару турских снага и осетили сву жестину турске одмазде. Овај пораз није их поколебао да се и у каснијем периоду снажно боре против турске власти у очувању племенске самоуправе. Марица Маловић Ђукић До XVII в. историјски подаци су непотпуни. Нешто више се очувало у предању. Посредно се закључује да су се још током XVI в. борили с Турцима и да су разорили Спуж, који су Турци основали почетком XVI в. и обновили крајем XVII в. Крајем XVI в. учествовали су у великом устанку против Турака. Борбе су трајале и почетком XVII в. Турска војска два пута их је озбиљно напала: 1612. Мехмед-паша, кад је одбијен од Црне Горе, изненада напада **Б.**, који доста страдају, али затим успевају да се освете; 1613. одбијају напад Арслан Паше на Косовом Лугу. **Б.** су потпадали под турску војну команду у Подгорици. Отргнувши се од турске власти, пљачкају градове, села и караване. Многи су се тако обогатили. У Кандијском рату (1645–1649) били су против Турака уз Млетке. Република је давала главарима плату да се придруже. За **Б.** је много значио долазак у Острог владике Василија Јовановића, који се склонио од унијаћења Млетака. Обновио је црквицу и манастир у Острогу. Посвећен је после смрти 1671. Игумани су од тада обично из **Б.** и имају знатан утицај на племе и околину. Манастир постаје центар отпора Турцима. У Великом рату Аустрије и Млетачке против Турске, брђанска племена опет устају на страни Млетака. **Б.** се, ради заједничког отпора Турцима, мире с Кучима, Дробњацима и другима с којима су до тада били у непријатељству. У почетку рата Турци губе битке и повлаче се, али затим успевају да поврате територије и обнове власт. Сулејман-паша 1692. заузима Цетиње. Велики број **Б.** се тада исељава у Србију, предвођен војводом Савом Марковићем Млатишумом. Турци осигуравају власт јаким војним посадама у Спужу и Никшићу. То отежава живот **Б.** Они се концентришу на борбу против Спужа. Тридесет ага из Спужа добија агалуке на територијама **Б**. На позив руског изасланика Милорадовића, устали су 1711. с другим племенима и напали Никшић, Спуж и Подгорицу, али без успеха. Турци шаљу казнену експедицију предвођену Нуман Пашом Ћуприлићем. Тада највише страдају Вражегрмци. Тешке борбе воде се и у време Шћепана Малог. Године 1768. два везира, босански и урумлијски, са седам паша, пошли су на Црну Гору. Шћепан Мали се обратио за помоћ **Б.**, које је предводио игуман Острога Јосиф Бошковић. На Планиници према Никшићу дошло је до боја који су **Б.** изгубили. Турци су похарали **Б**. Опет су најгоре прошли Вражегрмци. То је запамћено у племену као Веља војна. Многи **Б.** су се тада иселили у Санџак. Турци су почели над **Б.** да чине велика насиља. **Б.** су се одупирaли, a када су Аустрија и Русија заратиле с Турском 1788, одмах су се придружили на страни Руса. Идуће године с осталим племенима нападају Спуж и Никшић. Тада је разорена Требјеса, јако насеље у Никшићком пољу, а Требјешани су прешли у **Б.**, а оданде у Ускоке. Махмут-паша шаље 12.000 војника на **Б.**, али су их ови поразили у Косовом Лугу. Махмут-паша 1796. из освете удара с јаком војском на Пипере и **Б.** Бој се водио у Мартинићима, а као помоћ Брђанима дошли су и Црногорци с владиком Петром I. Заједничка борба у којој је рањен Махмут-паша, завршила се победом, а Пипери и **Б.** добровољно су ушли у састав Црне Горе. Више нису били под Турцима, али су се борили против њих, нарочито против Спужана и у XIX в. Познате су борбе 1832, 1833, 1839. Тешке борбе вођене су и с Омер-пашом Латасом 1852–1853. Коначно су заузели Спуж 1877–1878, а Турци су се раселили у Подгорицу и Скадар. Младена Прелић ИЗВОРИ: S. Pulaha, *Defteri i regјistrimit të sanxhakut të Skodrës* i *vitit* 1485, Tirane 1974; А. Аличић, *Поименични попис санџака вилајета Херцеговина*, Сар. 1985. ЛИТЕРАТУРА: Р. Ковијанић, *Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV--XVI вијек)*, I, Тг 1974; *Историја Црне Горе*, II/2, Тг 1975; *Историја Црне Горе*, III/1, Тг 1975; П. Шобајић, *Бјелопавлићи и Пјешивци*, Пг 1996; В. Бошковић, *Књига завичајна*, Бг 2003. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛОПЕТРОВИЋ, Братислава **БЈЕЛОПЕТРОВИЋ, Братислава**, инжењер технологије, активиста у Српској заједници Америке (Београд, 21. VII 1941 – Чикаго, 15. III 2002). Основну школу и Класичну гимназију завршила је у Београду. Њен отац Обрен Перишић био је официр у војсци Краљевине Југославије, који је након слома Краљевине Југославије пао у ропство немачког окупатора и као заробљеник провео неколико година у концентрационом логору у Немачкој. Након ослобођења и пада фашизма, прешао да живи у Лондону, а касније се сели у САД. **Б.** је 1960. с мајком емигрирала у САД. Дипломирала је на Институту за технологију Универзитета Илиној у Чикагу 1966. Била је врло активна у српској заједници у Чикагу. Била је председник Савеза кола српских сестара у САД и Канади, који је 1995. имао 46 одбора и око 10.000 чланова. Поводом јубилеја приредила и објавила монографију *Педесетогодишњица Савеза кола српских сестара 1945–1995*, под насловом *Снага доброте* (*50th Anniversary of the Federation of Serbian Sister Cicles 1945–1995*. *The Power of Kindness*). Организатор и руководилац Летњих кампова, у којима се негује српски језик, држе предавања из српске историје; у оквиру ових кампова у Америку долазе деца из Србије и Канаде и обрнуто, деца из Америке бораве месец дана у манастиру Студеници, где слушају предавања о српској историји. Од 1990. у оквиру своје хуманитарне мисије, **Б.** је походила ратишта на југословенском простору, избегличке логоре, болнице, обданишта, цркве, манастире, где је посебно бринула о ратној сирочади. Била је председник Савеза кола српских сестара од 1985. до 1995. Добитник је признања *Српски витез* за 1996, захвалнице Његове Светости Патријарха Павла за хуманитарни добротворни рад и других признања. ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Срби у свету – ко је ко 1996/99*, Бг – Лос Анђелес 1999; *Дијаспора и отаџбина 1998*–*2000*, Бг 2001; Р. П. Петровић, *Мождана веза са Србијом – 100 драгуља српског расејања*, Бг 2005. Милена Вучићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛОПЕТРОВИЋ, Владо **БЈЕЛОПЕТРОВИЋ, Владо**, привредник (Примишље код Слуња, 25. XII 1935). Дошао је 1959. у САД, где је стекао образовање. После мукотрпног рада, са супругом развио савремено опремљену графичко-штампарску компанију *Great Lakes Graphics* у Чикагу, која се крајем XX в. убрајала међу првих 500 најуспешнијих, са више од 200 стручњака и сарадника. У исто време, **Б.** је био и председник Српско-америчке привредне коморе у Чикагу, власник посебне компаније за припрему штампе, маркетинг и спољну трговину; власник туристичке агенције и радио-станице на српском и енглеском језику. Породица **Б.** била је донатор у многим хуманитарним програмима: даровала је једно од 18 звона за храм Св. Саве на Врачару у Београду, а штампарија је штампала више књига српских аутора и слала их угледним и утицајним личностима Америке, у циљу ширења истине о српском народу, као и више црквених књига намењених првенствено млађим генерацијама америчких Срба. ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Срби у свету – ко је ко 1996/99*, Бг – Лос Анђелес 1999; Р. П. Петровић, *Мождана веза са Србијом -- 100 драгуља српског расејања*, Бг 2005. Милена Вучићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛОШЕВАЦ **БЈЕЛОШЕВАЦ**, село у Републици Српској, у општини Бијељина, на сјевероисточним огранцима планине Мајевице. На источној периферији села је пут Бијељина (20 км) – Зворник. Насеље на лијевој страни ријеке Тавне (притока Дрине), на 150--200 м н.в., дисперзивног је типа и чини га велики број заселака. **Б.** је 1991. имао 639 становника, од којих 98,6% Срба. ЛИТЕРАТУРА: А. Ханџић, *Постанак и развој Бијељине у XVI вијеку*, Бијељина 1968; Р. Кајмаковић, *Семберија – етнолошка монографија*, Сар. 1974. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛОШЕВИЋ, Предраг **БЈЕЛОШЕВИЋ, Предраг**, књижевник, режисер (Бањалука, 29. V 1953). Дипломирао на ВЕКШ у Бањалуци 1975, а потом дипломирао и магистрирао у Софији 1999. на режији за луткарски театар. Од 1993. ради као умјетнички директор Дјечијег позоришта РС. На Академији умјетности у Бањалуци предавао Умјетност луткарства 2000–2005. Као пјесник формиран на насљеђу српског и европског модернизма; пише слободним стихом, повременог иронијског тона и знатног степена усредсређености на пјеснички језик. Склон интроспекцији, те аутопоетичкој и егзистенцијалној запитаности, што се често испољава у облику наглашено драматизоване пјесничке структуре. Дискретно метафоричан, наклоњен једноставнијем изразу, али отворен за изазове вербалне игре (*Водена кошуља*, Бл 1996). Превођен на италијански, француски и македонски (*Il linguagio del* *silenzio*, Napoli 1982, *Le Rž*, Paris 2001, *Под крошњом трошног дрвета*/*Под круната на гнилото дрво*, Смед.–Скопље 2011). Награђиван, заступљен у неколико антологијских избора српске и босанскохерцеговачке поезије. Поред поезије за дјецу (*Тачка на излету*, Бг–Бл 2009), објављује кратку прозу (*Приче из Брклбрлка*, Краљ. 2009; *У шетњи без главе*, Бл 2010). Аутор је монографије *Бањалучка кућа од снова*. *Пола вијека Дјечијег позоришта РС* (Бл 2006). Оснивач је и директор Међународног фестивала позоришта за дјецу. Био је предсједник Подружнице књижевника у Бањалуци 1982–1983, 1986–1987. и 1990. Одликован је Орденом Његоша II реда РС. Режирао је луткарске представе: *Вук и седам јарића* (1999), *Школа за пачиће* (2003), *Журка у атомском склоништу* (2003, награђена првом наградом на Фестивалу редитеља Балкана у Старој Загори у Бугарској), *Тројаново ново рухо* (2007), *Вук и седам јарића у музеју бајки* (2010) и др. Представа *Тужни принц* (театар сјенки), постављена по лирској бајци **Б.**, у режији Бисерке Колевске, са успјехом се годинама изводи. ДЈЕЛА: поезија: *Горка слад*, Бл 1977; *Лице са затиљка*, Сар. 1979; *Решетка и сан*, Бл 1985; *Из међупростора*, Бл 1989; *Говор, Тишина*, Бг 1995; *У страху од свјетлости*, Бл 2001; *Сјенка и свод*, Ср. Карловци 2005; за децу: *Рз Брзотрз и чачкалица* *Софија*, Бл 1990; *Тужни принц*, Бг–Бл 2000; приповјетке: есеји: *Луткарство данас*, Бл 2007. ЛИТЕРАТУРА: Р. Рисојевић, „Живот као оксиморон", М. Шиндић, „Немушти говор поезије", у: П. Бјелошевић, *Водена кошуља*, Бл 1996; С. Тонтић, „Бјелошевићево пјевање уз вјетар", у: П. Бјелошевић, *Под крошњом трошног дрвета*/*Под круната на гнилото дрво*, Смед.–Скопље 2011. Ранко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЛУША **БЈЕЛУША**, село у општини Ариље, на северној страни планине Мучањ, у долини Малог Рзава, 29 км југозападно од Ариља. Село је дисперзивног типа на 800–1.100 м н.в. и чини га више група сродничких кућа. Локалним путевима повезано је с Новом Вароши и Ивањицом. Помиње се 1476. са 8 кућа, 1525. са 31 и 1921. са 160 домова и 894 житеља. Крајем XVII в. било је расељено, а обнављају га досељеници из Црне Горе и Херцеговине. У I српском устанку овде се збила битка на Кукутници, а српску војску је предводио кнез Милош Обреновић. У селу је 2002. живело 565 становника, од којих 99,3% Срба. У **Б.** су православна црква из 1819, четвороразредна основна школа, месна заједница и амбуланта. Становништво се углавном бави сточарством и воћар-ством, а нарочито је значајна тржишно ор-јентисана производња малина. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЈЕЊАШ, Војислав Вања **БЈЕЊАШ, Војислав Вања**, филмски монтажер, редитељ (Шабац, 30. IX 1923 – Београд, 13.VI 2000). Студирао историју уметности. Припадник је прве генерације филмских уметника у Србији после II светског рата. Од 1946. монтажер и уметнички сарадник на преко 50 кратких и 40 дугометражних играних филмова, међу којима и: *Јара Господа* (1953) Бојана Ступице, *Вучја ноћ* (1955) Франца Штиглица, *Ешалон доктора М* (1955), *Мис Стон* (1958), *Капетан Леши* и *Сигнали над градом* (1960) Жике Митровића, *Девојка* (1965) Пурише Ђорђевића, *Битка на Неретви* (1969) Вељка Булајића, *Дошло доба да се љубав проба* (1980), *Љуби, љуби ал главу не губи* (1981) и *Какав деда такав унук* (1983) Зорана Чалића, *Дивљи ветар* (1986) Александра Петковића. Редитељ играних филмова *Рафал у небо* (1958) и *Сенка славе* (1962). Био је дугогодишњи председник Удружења филмских радника Србије. Божидар Зечевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БК ТЕЛЕВИЗИЈА **БК ТЕЛЕВИЗИЈА**, приватна станица *Браће Карић* у Београду, основана 1994, под називом БК телеком. Захваљујући мрежи предајника, програм је био доступан у целој Србији, па и ван њених граница. Многи познати новинари, музичари и други ствараоци окупили су се у овој станици која је врло брзо достигла висок ниво гледаности. У центру пажње био је информативни програм. На пет минута до пуног сата емитовани су *Наслови* с најновијим вестима о збивањима у земљи и свету, а добро је уређивана и дневничка емисија *Телефакт*. Биле су популарне ток-шоу емисије *Суочавање*, *Клопка* и *Није српски ћутати*, а такође и квизови, међу којима и веома гледани *Златна жица* и *Желите ли да постанете милионер*. Важна компонента био је такође забавни програм, као и ауторске емисије *Еустахијева труба*, *Мала српска читанка*, *Економалија*. Сваког дана емитован је разноврстан јутарњи програм *Будилник*. Карактеристика ове станице била је често увођење иновација. Омогућила је гледаоцима уживо гледање програма преко интернета, као и праћење појединих емисија путем посебног БК-Player-а. Била је једна од првих ТВ станица у земљи, која је увела телетекст и почела емитовање сателитског програма, прво за подручје Европе, Северне Африке и Блиског истока (помоћу сателита Hotbird), а касније и за Аустралију и Северну Америку. **БКТ.** је 25. IV 2006. привремено изгубила лиценцу за емитовање ТВ програма на 30 дана, због „политичке пристрасности", како су званични органи то образложили. Сутрадан око поноћи у станицу је упала полиција и прекинула емитовање програма. Упркос забрани, станица је наставила рад и анимирала протесте у Кнез Михаиловој улици. На конкурсу Републичке радиодифузне агенције станица није добила националну фреквенцију, иако је испуњавала постављене услове. Рачуни предузећа били су блокирани и емитовање није допуштено путем земаљских предајника. Управа је наставила да преноси програм преко сателита, али он ни приближно није достизао квалитет оног ранијег. Новинари и други аутори прешли су на друге ТВ станице, те се главни квиз емитовао преко ТВ *Б-92*, *Top Speed* (емисија о аутомобилизму) на ТВ Фокс, а популарна емисија *Није српски ћутати* на ТВ *Ентер*. Главни власник Богољуб Карић, који се као привредник почео бавити политиком, емигрирао је и за њим је расписана потерница. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАВОР **БЛАВОР** (*Pseudopus apodus*), гуштер из породице безногих гуштера Anguidae. Највећи је и најробуснији гуштер Европе, који у екстремним случајевима може бити дуг и 1,4 м. Премда је змијолик, од змија се јасно разликује покретним очним капцима, присуством ушних отвора и бројним крљуштима са трбушне стране. Такође, с обе стране тела простире се уздужно удубљење, уз чији се задњи крај у висини аналног отвора уочавају рудименти задњих ногу. Тело је најчешће смеђе или смеђежуте боје. Широко је распрострањен од југа и истока Балканског полуострва, преко Мале Азије, Кавказа и делова Ирака и Ирана до Киргистана. Не пребива у Србији, али је чест у суседним приморским крајевима, нарочито у Црној Гори и Херцеговини, посебно око камених међа, у запуштеним баштама и близини кућа. Због вековних миграција и развоја туризма веома је познат и код Срба у Србији и саставни је део њихове етнографије и митологије. Спада у добре и пожељне суседе. Најчешће веровање је да убије осам змија, а да тек девета убија њега. Претежно се храни пужевима и другим бескичмењацима, али не преза ни од лова мањих кичмењака, укључујући мишеве и змије. Вероватно због тога и постоји народна изрека: „Пишка змија кад је **б.** вија". Иако безбедан од људи и заштићен европским конвенцијама, много страда од аутомобила на путевима, на које излази ради сунчања, грејања после киша и сакупљања прегажених животиња. ИЗВОР: В. С. Караџић, *Српски рјечник истумачен њемачким и латинскијем ријечима*, Бг 1898. ЛИТЕРАТУРА: М. Хирц, *Рјечник народних зоологичких термина. Књига прва. Двоживци (Amphibia) и гмазови (Reptilia*), Зг 1928; М. Радовановић, *Водоземци и гмизавци наше земље*, Бг 1951. Георг Џукић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГА МАРИЈА **БЛАГА МАРИЈА**, народни назив календарског празника свете мироносице равноапостолне Марије Магдалене (22. јул / 4. август). Родно место Магдала донело јој је друго име, каквих је примера било у античком времену (Јуда Искариотски, Јулије Африканац, Понтије Пилат). Лоцирана на западној обали Генисаретског језера, Магдала је у античком времену била позната по изради боја, одевних предмета од свиле, по трговини и богатству, а данас се тамо налази гомила бедних кућица под именом Меџел. Марија је упознала Христа када јој је излечио тело и душу истеравши из ње седам демона. Од тада га је пратила и служила му, посматрала распеће и сахрану Христову и у рано недељно јутро дошла на Његов гроб (што јој је донело атрибут „мироносица") и прва видела васкрслог Христа (Мт 27,55–56; Мк 15,47–16,9; Лк 24,10; Јн 20,1–18). По предању, посетила је цезара Тиберија у Риму да му се пожали на равнодушно држање Понтија Пилата у неправедној осуди и распећу Исуса Христа. Предајући му на дар црвено јаје, поздравила га је речима „Hristos resurexit", тј. „Христос васкрсе", што је у хришћанству прихваћено као радосни ускршњи поздрав. Умрла је и сахрањена у Ефесу, а у време цара Лава VI Мудрог (912) њене су мошти пренете у Цариград и сахрањене у цркви Св. Лазара. Постоје два повода да добије епитет „Блага". Један је у њеном проповедању „благе вести", тј. вести о васкрсењу Христовом, а други у њеној оданости Христу и храбрости у његовој служби. Све то донело јој је посебно признање и поштовање код српског народа. Њено житије радо је читано, сликана је у живопису храмова, у сцени „Мироносице на гробу Христовом", и посебно у сцени сусрета с васкрслим Христом у врту, познатој у историји уметности као „Noli me tangere", тј. „Не додируј ме" (Јн 20,17). Њен сусрет с цезаром Тиберијем сликан је као минијатура у рукописним књигама средњег века. Њеној успомени посвећен је мали број храмова. Радомир Милошевић У народу је постојало веровање да је **Б. М.** старија, а Огњена Марија млађа сестра Св. Илији, док је најмлађи њихов брат Св. Пантелија. Ови се свеци, уз Св. Прокопија у неким крајевима Србије или јужнословенског простора где живе Срби, сматрају за *огњене свеце*. Према легенди народ јој је дао име блага јер се уверио у њену чедност и поштење. Верује се и да је стално уз Громовника Илију, те га одвраћа да не спали све на земљи својим громовима. Било је уобичајено да се тога дана организују мобе и да се ради у пољу, али се кућни послови нису радили. У гружанским селима празновале су је нарочито жене ради здравља. **Б. М.** је и крсно име неким породицама, а светкује се и као заветни дан. Весна Марјановић ИЗВОРИ: *Јеванђеља*. ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1970; Ј. Поповић, *Житија светих за јули*, Бг 1975; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГАЈ **БЛАГАЈ**, село у Федерацији БиХ, на сјевероисточном ободу Купрешког поља, подно падина Раван горе. Са општинским средиштем, Купресом, повезано је локалним путем дугим 12 км. Насеље збијеног типа на око 1.200 м н.в. издужено дуж границе поља, има кратке улице мрежастог распореда. Године 1991. имало је 209 становника, од којих су 99% били Срби. Током грађанског рата (1992–1995) становништво је избјегло у слободне крајеве Републике Српске и у Србију. Процес повратка избјеглог становништва масовније је отпочео након 2000. Становништво **Б.** традиционално се бави сточарством, нарочито овчарством, док је земљорадња од мањег значаја. ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, *Наши градови*, Сар. 1904. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГАЈ НА БУНИ **![001_II_Blagaj-na-buni_osnova-utvrdjenja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-blagaj-na-buni-osnova-utvrdjenja.jpg)БЛАГАЈ НА БУНИ**, утврђење-замак на стеновитом брегу изнад извора реке Буне, југозападно од Мостара. На брегу Хум налази се сложени комплекс фортификација који спада међу боље очуване на подручју српских земаља. На првобитној праисторијској градини илирског племена Даорса подигнут је римски кастел, обновљен и дограђен у VI в. Ово утврђење коришћено је и касније. Средином X в. под именом *Bona* помиње га Константин Порфирогенит. Темељно је реконструисано и дограђено крајем XIV в., а у првој половини XV в. претворено у замак властеоске породице Косача, која је ту имала једно од својих средишта. Благајски замак обликом и распоредом елемената одбране унеколико се разликује од утврђења средњовековне Босне. Неправилне је полигоналне основе с главном кулом на западу и јаким бедемом на источној, једино приступачној страни. Овај бедем ојачан је с три масивне истурене четвртасте куле које су у више наврата дограђиване и ојачаване. Унутрашњи брањени простор замка обухвата релативно малу површину од око 1/3 ха. У његовом средишту налазе се остаци главне зграде двора с очуваним зидовима и до 2 м висине. У основи ово здање је неправилни правоугаоник који је имао спољне камене зидове и унутрашње преграде од дрвета и бондрука. Са северне стране зграда је имала трем. Према неким налазима могло би се закључити да је главно здање Благајског замка имало и клесану камену пластику. Подигнуто је почетком XV в., у време великог војводе Сандаља Хранића. Осим палате у Благајском замку, некадашњој резиденцији Косача припадао је и оближњи двор у Бишћу, подграђу **Б.**, који је први пут забележен 1382. Ту је приликом археолошких истраживања 1955. откривен комплекс грађевина који би се могао приписати остацима овог двора. Има индиција да се на овом локалитету налазила и старија црква Св. Козме и Дамјана, освећена 1194, с које потиче натпис у којем се помиње српски велики жупан Стефан Немања. Марко Поповић **![002_II_Blagaj-na-buni_ostaci-utvrdjenja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-blagaj-na-buni-ostaci-utvrdjenja.jpg)Б.** је некада био главни град Хумске земље, а у народу је остао познат као Стјепан-град или Шћепан-град, по херцегу Стјепану. Турци су га освојили 1465. и држали све до 1835. Једна од најугледнијих благајских породица из тог периода били су Диздаревићи, за које се причало да су дошли из Азије одмах по освојењу Херцеговине. У једној варијанти песме о Бановић Страхињи (MH I, 56) уместо Страхињићевог непријатеља Влах-Алије јавља се Турчин Благајлија са атрибутом *силан/силен*. У песми „Бој под Озијом" (Вук VII, 56), која пева о бици за град Очаков (епска Озија) из 1788, у оквиру другог руско-турског рата (1787–1792), **Б.** се помиње као град који има „Хамета диздара" и обавезу да даје војску за царски поход. Мада се нигде изричито не помиње на којој реци стоји епски **Б.** – на Буни или на Сани – општа је претпоставка да се **Б.** на Сани, град кнезова Бабонића с краја XIII и почетка XIV в. заправо не помиње у народним песмама. Томе у прилог иде и један од ретких описа географског окружења града **Б.**: „Габелу је здраво проходио,/ И Неретву воду пребродио,/ Ватио се поља Мостарскога/ Докле дође до Благаја града,/ Благаја је здраво проходио,/Докле дође Невесињу равном." (Вук III, 81), из којег се јасно види о којем је **Б.** реч. Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА С. Семиз, „Благај и његове знаменитости", *Босанска вила*, 1898, XIII/3; M. Динић, „Земље херцога Светога Саве", *Глас СКА*, 1940, CLXXXII; Х. Крешевљаковић, Х. Капиџић, „Стари херцеговачки градови", *НС*, 1954, II; М. Вего, *Насеља босанске средњевјековне државе*, Сар. 1957; *Зборник средњовековних натписа БиХ*, I, Сар. 1962; В. С. Караџић, *Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима*, Бг 1969; Ђ. Даничић, *Рјечник из књижевних старина српских*, 1, Бг 1975; П. Анђелић, „Бишће и Благај, политички центар Хумске земље у средњем веку", *Херцеговина*, 1981, 1; М. Поповић, „Владарски и властеоски двор у средњовековној Босни", *Зборник за историју БиХ*, 1997, 2; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007; С. Мишић (ур.), *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГАЈ НА ЈАПРИ **БЛАГАЈ НА ЈАПРИ**, село близу Новог Града (Босански Нови). Недалеко од ушћа Јапре у Сану, на локалитету Црквина постоје остаци античког металуршког комплекса с насељем и некрополом. На том простору откривени су остаци веома простране тробродне базилике из VI в., највеће те врсте у БиХ. Комплекс базилике дужине преко 40 м сачињавао је наос с олтаром, бочним бродовима и атријумом. Са северне стране налазила се призидана просторија, која је могла служити као меморија, а у млађој фази и као баптистеријум. Прочеље базилике било је украшено мозаицима, а камени намештај у њеној унутрашњости имао је клесану декорацију. Откривене су парапетне плоче с рељефним крстовима, као и неки од капитела с прозорских бифора. ![001_II_Blagaj-na-Japri_osnova-bazilike.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-blagaj-na-japri-osnova-bazilike.jpg)![002_II_Blagaj-na-Japri_atrijum-bazilike_rekonstrukcija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-blagaj-na-japri-atrijum-bazilike-rekonstrukcija.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Баслер, *Архитектура касноантичког доба у Босни и Херцеговини*, Сар. 1972. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГАЈ НА САНИ **БЛАГАЈ НА САНИ**, утврђење-замак на брегу изнад десне обале Сане. Пространи утврђени простор издељен је бедемима у више делова. У средишту се налазе остаци правоугаоног стамбеног здања с више просторија, ојачаног једном квадратном кулом, што је чинило главни део замка. Зидови су били солидно грађени уз употребу великих блокова обрађеног камена. Најстарији део замка могао би се датовати у XIII–XIV в., док су доградње позније. Припадао је племићкој породици Бабонића, који су по њему називани и Благајски. Утврђење је страдало у време турских освајања и касније није обнављано ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, *Наши градови*, Сар. 1904; И. Бојановски, „Благај на Сани", *Bulletin JAZU*, 1964, XII/3. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГАЈА **БЛАГАЈА**, планина у централној Србији, јужно од Пожеге. Северно од ње је Пожешка котлина, на истоку долина Моравице, а на југу долина Великог Рзава. Припада старовлашкој групи млађих веначних планина. Има „динарски" правац пружања северозапад–југоисток и дуга је око 10 км. У геолошкој грађи доминантни су кречњаци. Висока је 846 м. Попречни профил планине је асиметричан. Северна падина је шира и много блажа од јужне и пресеца је већи број долина. На њој је неколико села дисперзивног типа, чији засеоци допиру до око 600 м н.в. Куће су у низовима изграђеним дуж планинских коса. Јужна страна планине је кратка, стрма и с мало потока. На њој је мање насеља. Већи део планине је обрастао шумом. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, *Географске области СФР Југославије*, Бг 1966. Милка Бубало Живковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГАЈНИЧКИ ЗАПИСИ **БЛАГАЈНИЧКИ ЗАПИСИ** (благајнички бонови), краткорочне хартије од вредности, обично с роком доспећа до једне године. Издају их државне институције: министарства финансија ради премошћавања текућих мањкова буџетских прихода и централне банке ради контроле новчане масе. Сматрају се ниско ризичним инструментом за власнике, а главне особине су им сигурност и нижи принос. У Србији су први пут озакоњени 1883. Министар финансија Чедомиљ Мијатовић покушао је да њима уместо закашњењима у исплати обавеза ублажи кризу ликвидности буџета. Каматна стопа одређена је на највише 5% годишње, рок доспећа највише на годину дана, а укупна вредност издатих записа није могла прећи десетину државног буџета. Записи су се могли користити за међусобна плаћања других лица, па су тако представљали сурогат новца. Широко су коришћени током следеће две деценије до уређења финансија Србије 1903/04. Њихово друго масовно коришћење везано је за кризу државних финансија Краљевине СХС одмах по њеном формирању. Услед политичке кризе, у периоду 1919–1923. буџет није усвајан, а приходи су били недовољни за покриће државних обавеза, па се прибегло задуживању буџета код Народне банке, којој су као противвредност издавани **б. з**. Њихово последње коришћење почиње 90-их година, када их је у мањој мери издавало Министарство финансија. Током последње деценије XX в. у већој мери издају их и Министарство финансија, под именом трезорских записа, и Народна банка Србије, под именом штедних записа, при чему се аукцијом одређују или каматна стопа или продајна цена записа. Бошко Мијатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГВА **![001_II_Blagva-gljiva.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-blagva-gljiva.jpg)БЛАГВА** (*Amanita caesarea*), врста гљиве, печурка, из рода пупавки. У Србији је позната и под другим именима, најчешће као *кнегиња*, *кнега*, *јајчара*, *цезарка*, као и под различитим локалним називима. У младости је обавијена белом кожастом опном и подсећа на јаје које касније пуца и из њега израста печурка црвенонаранџасте боје висине око 15 цм. Шешир је у младости полулоптаст, а касније се сасвим отвори и може нарасти до 8–15 (20) цм у пречнику. Дршка и листићи испод шешира су светложуте боје, док распукнути делови првобитне врећице из које израста остају бели. На дршци се налази опнаст, ребраст прстен жуте боје. Микоризна је врста и живи у симбиози са храстовима али и са другим листопадним дрвећем. Распрострањена је углавном у јужној Европи и северној Африци, мада је налажена и у Кини и Мексику. У пределима северно од Алпа најчешће се налази дуж траса старих римских путева, па се сматра да су римске легије допринеле њеном ширењу. Расте широм Србије, највише у централним и јужним крајевима али није превише честа. У Војводини је нешто ређа, углавном на Фрушкој гори. Појављује се у периоду од јуна до октобра. Сматра се да је у одређеној мери угрожена врста па се налази на црвеним листама гљива у више земаља Европе као и у Србији. Позната је од античких времена као одлична јестива деликатесна гљива. Из Србије се извози на инострана, углавном западноевропска тржишта, а ретко се може наћи и на пијацама. Може се помешати са донекле сличном отровном гљивом мухаром (*Amanita muscaria* (L.) Lam.), печурком такође црвене, али више кармин боје, која има белу дршку и беле листиће са доње стране шешира, као и беле остатке овоја (крпице) на горњој страни шешира. ЛИТЕРАТУРА: И. Фохт, *Гљиве Југославије*, Бг 1979: И. Хаџић, Ј. Вукојевић, *Илустровани речник света* *гљива*, Бг 2008. Борис Иванчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГО, ЗАКОПАНО **БЛАГО**, **ЗАКОПАНО**, врста мотива који се у облику приче јавља у веровању и усменој традицији. У српској народној традицији су веома честе приче о закопаном **б**., са мноштвом митолошких мотива. Овај комплекс најзаступљенији је у источној Србији, где представља један од највиталнијих митова традиционалног порекла, који сажима изузетно древна и савремена веровања и појмове. До **б.** се, по народним представама, долази на различите начине (у тачно одређено време и уз различите ритуале), најчешће уз помоћ митског биља као што је расковник, уз савладавање чувара **б.** (змај, вила, змија итд.). Расковник ноћу светли, по облику је сличан човеку и располаже „најјачом силом у природи". Такође, постоји предање да је Сребрни цар, који борави под земљом, господар сребра и злата, као и да кућни духови – таласони у облику животиње чувају закопано **б.** И поред привлачне спољашњости верује се да је **б.** проклето и опасно, тј. да се може користити само у посебним случајевима и да га најчешће налазе они који га не траже. Представе о њему имају изражен хтонски али и соларни карактер, пре свега када је реч о симболици злата као идеалтипског закопаног **б**. Везу злата са сунцем наглашава његова симболичка синонимија са мотивом подземног сунца. **Б.** се често доживљава не само као материјални него и као духовни ентитет, чијим задобијањем се решавају суштинске људске потребе и запитаности. ЛИТЕРАТУРА: З. Карановић, *Закопано благо – живот и прича*, Н. Сад 1989; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ур.), *Словенска митологија – енциклопедијски речник*, Бг 2001; И. Тодоровић, „Митско злато – Прилог проучавању митологије трагања за златом на примеру грађе из сврљишке области", *Братство*, 2006, 10. Ивица Тодоровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОВАОНИЦА **БЛАГОВАОНИЦА,** **школска**, трпезарија, односно просторија у којој су у прошлости (сеоска) деца могла у школи да припремају храну и да се хране. Назив је претежно употребљаван у XIX в. Школске **б.** биле су веома значајне у време када су сеоске школе биле ретке, а ђаци пешаци бројни. Такође, школски послужитељ (вамилијаз) имао је посебне обавезе у одржавању ове просторије и пружању помоћи деци која се ту хране. Недељко Трнавац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОВАЦ **БЛАГОВАЦ**, насељe у Федерацији БиХ, на југозападним падинама планине Озрен, у сарајевској субурбаној зони, сјеверно од општинског сједишта Вогошћа. Сарајево је удаљено око 7 км. Насеље је издужено дуж стрме долине потока Благовац (притока ријеке Вогошћа), на 540–620 м н.в. Брз индустријски развој Вогошће допринијео је укупном развоју **Б.**, посебно његовој трансформацији у приградско насеље. У насељу је 1991. живјело 1.274 становника, од којих 91% Срба. Након грађанског рата (1992–1995) српско становништво се иселило. ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Вогошћа*, Сар. 1967. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОВЕСТИ **БЛАГОВЕСТИ** (грч. jEuaggelismov"), један од дванаест великих хришћанских празника који се обележава 25. марта/7. априла. Догађај **Б.**, тј. долазак арханђела Гаврила да Дјеви Марији у Назарету јави благу вест (отуда име) да ће родити Спаситеља човечанства, описан је у јеванђељу (Лк 1,26–38). Празник је у богослужбеним текстовима означен као „почетак спасења" и испуњење давног Божјег обећања да ће „семе женино" сатрти ђавола и смрт (Пост 3,15; Ис 7,14). Адам је у рају пожелео да буде као Бог, прекршио Божју заповест и јео од забрањеног плода с дрвета знања добра и зла. Преко арханђела Гаврила Бог најављује да ће Син Божји постати Син човечји како би спасао Адама. Због тога Литургија на **Б.**, кад падне у радни дан, почиње вечерњем које симболизује Стари Завет, а у наставку следи Литургија која симболизује Нови Завет. Када празник падне у суботу и недељу, служи се Златоустова Литургија с обичним почетком, јер се вечерње служи дан раније. Значај празника потврђује и одредба типика да се Литургија служи и када **Б.** падну на Велики петак (тада се иначе не служи јер је Христос на Велики петак страдао). Неки од Богородичиних храмова посвећени су овом празнику. По старом предању и Христово Васкрсење било је 25. марта, тј. на празник **Б.** (по старом, Јулијанском календару), а на то у богослужењу подсећа припев ирмоса девете песме пасхалног канона „Ангел вопијаше благодатњеј". У односу на Васкрс **Б.** се крећу од четвртка треће седмице Великог поста до Светле среде". Када Васкрс (Пасха) падне на празник **Б.** (25. март) онда се празник зове Кириопасха. Сцена **Б.** редовно се слика у живопису православних храмова изнад тријумфалног лука (лук изнад полукалоте олтарске апсиде) и на крилима царских двери на иконостасу. Осим учесника догађаја, пресвете Дјеве Марије и арханђела Гаврила, карактеристичан детаљ су две куле спојене драперијом (тканином) које симболизују Стари и Нови Завет које спаја Блага вест, тј. најава Христовог рођења. Радомир Милошевић У традиционалној српској култури овај празник има више нехришћански карактер. Везује се за почетак пролећа и процес буђења и обнављања природе. У том смислу, ритуални актери овог празника су углавном млади људи и деца, која низом различитих ритуала симболички терају змије и обезбеђују заштиту од њих. Ритуали се разликују од краја до краја, али су се обично састојали у лупању о гвоздене предмете и паљењу ватре око куће и имања. Долазак пролећа обележавао се и лустративним ритуалима купања и умивања, као и уређивањем куће, кречењем и уклањањем и спаљивањем ђубрета. Ритуалне ватре паљене су као заштита од болести и нечистих сила. Имале су и важан социјални и културни карактер јер су окупљале младе људе који би целе ноћи играли и певали око ватре. **Б.** су посебно поштовале жене придржавајући се ритуалних забрана везаних за женске послове. Симболична веза са хришћанском симболиком празника, која указује на материнство, огледа се и у томе да су празник посебно поштовале жене које су рађале, док су нероткиње посећивале цркве и молиле се пред иконама посвећеним **Б.** како би остале гравидне. Лидија Б. Радуловић ИЗВОРИ: *Јеванђеља*; *Минеј* за месец март. ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, *Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве*, Бг 1961; М. Вего, *Зборник средњовековних натписа БиХ*, I, Сар. 1962; Ј. Поповић, *Житија светих за март*, Бг 1973; П. Анђелић, „Бишће и Благај, политички центар Хумске земље у средњем веку", *Херцеговина*, 1981, 1; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; М. Поповић, „Владарски и властеоски двор у средњовековној Босни", *Зборник за историју БиХ*, 1997, 2; Д. Бандић, *Народна религија Срба у 100 појмова*, Бг 2004. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОВЕСТИ → ТИМОЧКИ УГЉЕНИ БАСЕН **БЛАГОВЕСТИ** → **ТИМОЧКИ УГЉЕНИ БАСЕН** # БЛАГОВЕШТЕНСКИ САБОР **БЛАГОВЕШТЕНСКИ САБОР**, сабор расправно-политичког карактера, који је почео с радом 2. IV 1861. у Сремским Карловцима. Његово сазивање значило је јавно признање Срба као народа, што је имало велики национално-политички значај. Трајао је до 20. IV 1861, а назван је по великом црквеном празнику, Благовестима, који је у XIX в. био 6. априла (по новом календару). Поред 4 вирилна члана, патријарха и три епископа, имао је 75 посланика, 25 из редова свештеника и калуђера и 50 из редова грађана (адвоката, лекара, инжењера, царско-краљевских и жупанијских чиновника, земљопоседника и др.). По изборним прописима представници Војне границе нису били заступљени у сабору. У њему се окупила истинска елита српског грађанског друштва па је он, упркос томе што је имао сталешки карактер, био најинтелектуалнији сабор у историји Срба из Угарске. Захваљујући изборним прописима, свештеници и калуђери, заједно с вирилним члановима, имали су у сабору 29 места, од којих је патријарху Јосифу Рајачићу обезбеђено место председника. Судећи по саставу, сабор је имао конзервативно-клерикални карактер, у којем је црквена јерархија играла значајну улогу. Међутим, она ће се на овом сабору први пут оштрије сукобити с либерално-демократским тежњама грађанских политичара, који су заступали интересе далеко ширих слојева српског друштва него што је то чинила јерархија. Започет на овом сабору, сукоб између јерархије и либерално-демократских представника српског друштва временом ће се, на обострану штету, заоштравати и продубљивати, претварајући се у борбу за вођство у целокупном национално-политичком животу Срба у Угарској. ![001_II_Blagovestenski-sabor-1861.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-blagovestenski-sabor-1861.jpg) Уочи састанка сабора, у време заседања а и после завршетка његовог рада, сви Срби, готово без изузетка, били су једнодушни у ставу да морају добити посебну аутономну област ради обезбеђивања свог националног развоја. Размимоилажења су настајала у питању на који начин, уз чију помоћ и од кога треба тражити и добити ту аутономну територију на подручју Јужне Угарске. Конзервативци, предвођени патријархом Рајачићем, залагали су се за ослонац у Аустрији. Либерално-демократска група, на челу са Светозарем Милетићем, тражила је ослонац у Угарској. У сабору се појавила и средња струја која се залагала за то да се уз помоћ Беча, а на основу привилегија, образује Војводина која би се државноправним уговором одмах сјединила с Троједном краљевином. Удружене и ојачане, Троједница и Војводина би као јединствен државноправни чинилац повеле преговоре с Угарском о склапању новог државног уговора. Састављен од већине десно опредељених и Бечу наклоњених посланика, сабор је прихватио политички правац патријарха Рајачића. Закључци сабора формулисани су у 16 тачака. Као нужна јемства за опстанак и развитак Срба у Монархији тражена је засебна територија која је захватала Срем, Бачку, Банат и Војну границу. Захтеване су посебна политичка и судска управа и обласна скупштина. На челу Војводине, у којој би службени језик био српски и која би имала свој грб и заставу, првостепени и апелациони суд, стајао би војвода. Кад је сабор 20. априла окончао заседање, његови закључци поднети су владару који је обећао да ће испунити српске захтеве. Међутим, они нису испуњени. Испоставило се да је аустријска влада српским захтевима припретила Мађарима да би их учинила попустљивијим према Бечу. У тражењу пута за помирење с Мађарима, да их не би повредио, владар од којег су зависиле све одлуке тактизирао је уз помоћ српских захтева, али се за њих није заузимао. Осим тога, већина тадашњих утицајних политичара Аустрије и Угарске страховала је од „идеје оснивања једне велике српске државе". Да је са своје стране не би подстицали и њоме још више „загревали главе Срба" чинећи им уступке, сматрали су да захтеви овог сабора не смеју бити прихваћени. Због тога су они остали неиспуњени, али су имали изузетан значај за историју развоја политичке мисли Срба у Угарској. Управо стога, **Б. с.**, као трећи по реду политички сабор Срба у Угарској (први Темишварски 1790, други Мајска скупштина 1848) има посебно место у српској прошлости у којој представља догађај епохе. ИЗВОРИ: Ј. Ђорђевић, *Радња Благовештенског сабора народа србског у Сремским Карловцима 1861*, Н. Сад 1861; Д. Кириловић, *Српски народни сабори, Списи бечке Државне архиве, 1861–1875*, Н. Сад 1937. ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, „Већања у бечкој влади о постулатима Благовештенског сабора за обновом Српске Војводине", *ИЧ*, 1963, 12–13; *Историја српског народа*, V/2, Бг 1981. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОВЕШТЕЊЕ **БЛАГОВЕШТЕЊЕ**, манастир код средњовековног града Ждрела у Горњачкој клисури реке Млаве, с моштима Данила Синајита. Основан последњих деценија XIV в., а први пут се помиње 1428 –1429. тј. после смрти деспота Стефана. О томе у подужем запису сведочи монах из Далше који је нашао уточиште у манастиру и по жељи Висариона, духовника **Б.**, преписао јеванђеље. То јеванђеље, које се данас налази у Петроградској библиотеци, минијатурама је украсио Радослав. Игуман **Б.**, чије име није забележено, тајно је у Купинову, између јула 1497. и јула 1499. замонашио деспота Ђурђа Бранковића давши му име Максим. Игумани манастира помињу се и касније, а **Б.** бележе и турски пописи са обавезом плаћања ушура. Цео комплекс био је ограђен одбрамбеним зидом. Манастир је у рушевинама, али се распознаје тролисна основа храма са припратом. На основу сачуваних блокова тесаног пешчара закључује се да је припадао моравској архитектури. Археолошки радови открили су у шуту у храму фрагменте фресака, али о њиховом квалитету није могуће донети неки суд. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА. Ђ. Бошковић, „Средњевековни споменици североисточне Србије", *Старинар*, 1950, 1; О. Зиројевић, *Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године*, Бг 1984; М. Цуњак, *Светиње Горњачке клисуре*, Смед. 2000. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОВЕШТЕЊЕ **БЛАГОВЕШТЕЊЕ**, манастир у Трнави код Чачка. Потиче с краја XIII в. Први пут се помиње у турским пописима с пореском обавезом од 631 акче. Кад се број монаха повећао, обавеза се смањила на 300 акчи. Садашњи храм правоугаоне основе с олтарском апсидом и кубетом, покривен ћерамидом, саграђен је 1554. на темељима срушене цркве. У првој половини XVII в. обновљен је и живописан, а извршене су и поправке на манастирским објектима. У њему се 1814. зачела Хаџи Проданова буна. У току заштитних радова откривени су фрагменти фресака из XVI в. Дуго је био парохијска црква, а од 2004. поново је манастир. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, Бг, I, 1902. ЛИТЕРАТУРА: Р. Станић, „Манастир Трнава", *Наша прошлост*, 1969, 1–2; „Резултати истраживања на цркви св. Благовести у Трнави код Чачка", *Наша прошлост*, 1971, 4–5; О. Зиројевић, *Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године*, Бг 1984. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОВЕШТЕЊЕ **БЛАГОВЕШТЕЊЕ**, манастир на левој обали Западне Мораве под Кабларом (отуда **Б**. Кабларско), с краја XIII или почетка XIV в. То датирање потврђује архитектура храма који је обновљен 1602, а 1632. живописана је припрата трошком приложника. Једнобродна грађевина има основу уписаног крста, полукружну олтарску апсиду обнављану у новије време, припрату и касније дограђен трем на дрвеним стубовима. Осмострано кубе над солејом ослоњено је на четири пиластра. Зидан је употребом притесаног кречњака и пешчара, кубе и свод сигом, кров је покривен шиндром. Звонара је на дрвеним стубовима. Радомир Милошевић ![001_II_Blagovestenje-KABLARSKO.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-blagovestenje-kablarsko.jpg)Западни травеј храма је првобитно био дрвеном преградом одвојен од централног и имао је спратну поделу – доњи спрат је служио као припрата, а горњи, нејасне намене, пресведен је дрвеним сводом. Централни травеј, у функцији наоса, бочно је проширен правоугаоним певницама и надвишен куполом. Источни травеј је узан и завршен широком, споља полукружном олтарском апсидом, док су простори протезиса и ђаконикона обележени нишама. Зидана притесаним каменом и малтером, црква има веома скроман фасадни украс, сведен на плитке нише над прозорима и колонете прислоњене уз сваки од осам углова тамбура. По типу основе и организацији простора припада скупини која је за узор имала храмове рашког плана. Црква је живописана 1633, заслугом игумана Михаила и даскала Киријака (према ктиторском натпису у припрати, на северозападном пиластру), док су осликавање западне фасаде обезбедили златар Белан и терзија Обрад из Ужица. Добро сачуване фреске сведоче како о јасно формулисаним програмским задацима, тако и о вештини сликара да их изведу. На фасади је под тремом насликан *Страшни суд*. У припрати је илустрована химна Богородичиног акатиста, коју од одабраних стојећих фигура раздваја зона светитељских попрсја у медаљонима. На јужном зиду, вероватно условљено положајем митрополитског гроба, приказани су ликови особито поштованих светитеља: краља Стефана Дечанског, кнеза Лазара и архиепископа Арсенија. Спратни простор над припратом никада није живописан. У наосу, у калоти куполе су попрсје Христа Пантократора и представа Небеске литургије. Пророци у тамбуру сликани су у две зоне: стојеће фигуре између прозора, а прстен с допојасним ликовима испод њих. На пандантифима су јеванђелисти са својим симболима. У горњој зони зидова распоређене су сцене из циклуса Великих празника. Услед непостојања преградног зида између припрате и наоса сцене Успења и Рођења Богородице приказане су на северном зиду. У нижем појасу су призори из циклуса Христових страдања. Појединачне светитељске представе нашле су се у зонама медаљона и стојећих фигура, као и на потрбушјима лукова (осим на олтарском луку, где су Лествице Јаковљеве). Знатно слабије сачуване фреске у бочним просторима олтара уобичајене су тематике, док је президана апсида остала без сликаног украса. Сокл у читавој цркви опонаша мраморирање. Иконостас је реконструисан 1994. и од оригиналног материјала данас обједињује: престону икону Богородице с малим Христом (из 1601/02, рад зографа Митрофана по наруџбини духовника Никифора); престоне иконе Богородице на трону с пророцима и деизисну Христову икону с апостолима (откуп презвитера Радивоја из Гостиља 1634/35); надверје с темом Гостољубља Аврамовог; шест празничних икона; деизисни Чин с апостолима; монументални завршни крст с Распећем (дар игумана Михаила 1632/33). Од првобитног каменог намештаја у цркви су сачувани амвон, крстионица и пар свећњака, а од дрвеног мобилијара још налоњ и игумански престо. Светлана Пејић ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, И. Здравковић, „Споменици културе у Овчарско-кабларској клисури и њеној најближој околини", *Старинар*, 1950, 1; Р. Станић, „Благовештење под Кабларом", *Градац*, Чачак, 1963, 1–2; М. Чанак Медић, „Благовештење под Кабларом", *Саопштења РЗЗСК*, 1970, IX; С. Пејић, Б. Пешић, „Благовештење кабларско – првобитна просторна структура и ентеријер", *Зограф*, 1995, 24; Д. Рајић, М. Тимотијевић, *Манастири Овчарско-кабларске клисуре*, Чачак 2004. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОВЕШТЕЊЕ **БЛАГОВЕШТЕЊЕ**, манастир код Страгара испод Рудника (отуда „**Б.** Рудничко"). Скромне архитектуре, основан је крајем XIV в., о чему сведочи слој првобитног живописа. У манастиру је 1615. сахрањен смедеревски митрополит Софоније, чију је гробницу четири године касније обновио митрополит Силвестар. Сачувани ликови показују да је уметник сигуран цртач и надарен колорист који вешто размешта фигуре и сцене. Манастир се први пут помиње у турском попису 1476 (под именом Свети Благовестин), потом 1536. и касније. Обновљен је у првој половини XVII в., када је призидана висока припрата са звоником. У време Бечког рата је опустео, па се 1791. у њега уселио студенички игуман Григорије са братством и обновио га. У њему је Карађорђе 1796. добио опроштај што је наредио да убију његовог оца. У Првом српском устанку био је складиште барута, а 1814. из њега је послана молба руском цару. Немци су 1941. спалили и порушили конаке, али је 1957–1960. обновљен. У конаку је формирана капела Светог арханђела Михаила. Радомир Милошевић ![001_II_Blagovestenje-RUDNICKO.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-blagovestenje-rudnicko.jpg)Манастирска црква посвећена Благовестима састоји се из три спојене целине. Наос с олтарским делом подигнут је на прелазу XIV у XV в., висока припрата са скривницом почетком XVII в., а масиван звоник дозидан је уз припрату 1844. Фрагменти живописа сачувани у припрати и доњим зонама олтара и наоса, који се могу датовати око 1400, сведоче да је манастирска црква подигнута заслугом непознатог ктитора у време владавине деспота Стефана Лазаревића. Храм је поново осликан током треће и четврте деценије XVII в. Осликавање су извеле две групе сликара од којих је једна осликала олтар и наос, а друга припрату. Њихове фреске уобичајене иконографије, наглашеног цртежа и сувог колорита могле би се сврстати у просечна дела епохе у којој су настале. Иконостас, уобличен средином XIX в., састоји се од разнородних икона. Царске двери настале су почетком XVII в., престоне иконе током четврте деценије XIX в., а репрезентативни крст са *Распећем*, првобитно намењен некој већој цркви, може се датовати у године око 1600, мада постоје опречна мишљења у погледу времена његовог настанка и атрибуције. Владимир Џамић ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: М. Матић, „Прилози за историју манастира Благовештење код Страгара", *Духовна стража*, 1933, 3; А. Дероко, *Културно наслеђе Србије: тридесет и пет година рада и развоја Републичког завода за заштиту споменика културе у Београду, 1947–1982*, Бг 1982; П. Пајкић, „Иконостас манастира Благовештења Рудничког", *Саопштења*, 1983, XV; О. Зиројевић, *Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године*, Бг 1984; С. Петковић, *Благовештење рудничко*, Краг. 2004. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОВЕШТЕЊЕ ДОЊЕ → МИТРОПОЛИЈА **БЛАГОВЕШТЕЊЕ ДОЊЕ** → **МИТРОПОЛИЈА** # БЛАГОДАТ **БЛАГОДАТ,** рудник олова и цинка на планини Бесна Кобила, око 40 км од Врања. Пре балканских ратова лежиште је експлоатисала једна италијанска фирма. На основу геолошких истраживања и утврђених резерви руде 6.300.000 т, са садржајем олова 3-3,8%, цинка око 2,7-3,3% и сребра 20 г/т, 1974. отворен је рудник поткопом, са улазом на коти +1.285 м у Кривој Феји и излазом на југоистоку Бесне Кобиле, дужине око 7 км. У оштрим планинским условима у руднику је просечна годишња температура 9 °С, а на површини 3 °С. Подземним откопавањем руде примењена је коморно-стубна метода са накнадним откопавањем стубова зарушавањем. Капацитет рудника је био 300.000 т/г. Са завршетком откопавања главних рудних тела рударски радови су настављени на суседним локалитетима: Вучково лежиште, Источни ревир I и II, а усмеравају се ка локалитету Кула. Експлоатација се изводи отвореним откопима у знатно мањем обиму. Назив рудника је 2000. промењен у „Грот". ЛИТЕРАТУРА: С. Вујић (ур.), *Минерално-сировински комплекс Србије и Црне Горе* *на размеђи два миленијума*, Бг 2003. Велибор Качунковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОДЕЈАНИЈЕ **БЛАГОДЕЈАНИЈЕ**, црквена установа формирана ради издржавања сиромашних ђака. Прву установу под таквим називом основао је у Сремским Карловцима 1797. митрополит Стеван Стратимировић. Тек од 1838. српска држава установљава **б.** за ђаке уписане на Лицеј, прву претечу високошколске установе у Србији. Међу првим благодејанцима биле су многе знамените личности српске културе, нпр. Димитрије Матић, потоњи министар просвете. Слањем питомаца на европске универзитете од 1839, **б.** уживају и студенти послати у Беч, Берлин и Париз. Ово постаје стална пракса српске државе током целог XIX в. Захваљујући томе, приликом оснивања Београдског универзитета 1905, међу изабраним редовним професорима на Правном, Филозофском и Техничком факултету само један професор није био на студијама у иностранству. ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858)*, Бг 1933; Р. Љушић (прир.), *Лицеј 1838–1863*, Бг 1988. Милош Немањић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВ КАМЕН **БЛАГОЈЕВ КАМЕН**, рудник злата и волфрама. Ђорђе Вајферт је 1902. добио концесију Благојев Камен (насеље Нересница) на експлоатацију алувијалних лежишта злата из Великог Пека, насталих еродовањем рудних жица из стенске масе. Високи приходи омогућили су да се и на околним теренима почне са трагањем за рудом злата. Почетком 30-их година откривене су богате златоносне жице, те је 1933. отворен рудник волфрама и злата са подземном експлоатацијом и модерним постројењем за гравитацијску и флотацијску концентрацију златоносних сулфидних минерала и амалгамацију злата, капацитета 100 т на час. Првих година откопаване су богате рудне жице са преко 2.000 г злата и волфрамита по тони руде. Остварена је велика добит, за три године отплаћене су све инвестиције уложене у геолошка истраживања, отварање рудника и изградњу флотације, настављено је са улагањима у геолошка истраживања, откривене су нове, не тако богате рудне резерве. Због пораста трошкова откопавања и транспорта до флотације, велике разуђености пронађених рудних жица и пада садржаја корисних компонената у руди, рудник је 1966. затворен. ЛИТЕРАТУРА: В. Симић, *Историјски развој нашег рударства*, Бг 1951; Д. Милић, *Страни капитал у рударству Србије до 1918*, Бг 1970; С. Јанковић и др., *Лежишта и појаве злата у Србији: типови, металогенетске јединице и потенцијалност*, Бг 1992. Душан Салатић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Борислав **![001_II_Borislav-Blagojevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-borislav-blagojevic.jpg)БЛАГОЈЕВИЋ, Борислав**, правник, универзитетски професор (Ваљево, 18. II 1911 – Београд, 29. XII 1985). На Правном факултету у Београду дипломирао (1933) и докторирао (1934). Као стипендиста био је на специјализацији у Француској и Аустрији (1934‒1937). На ПФ у Суботици радио је од 1938, а за ванредног професора изабран 1940. За време II светског рата провео је три месеца у логору на Бањици. После ослобођења наставио академску каријеру на ПФ у Београду, на којем је оставио дубок траг у научном и педагошком раду. За редовног професора изабран је 1951, био је декан овог факултета као и проректор Универзитета. Изабран је за ректора 1956. и на том положају остао до 1963, што представља најдужи период у историји Универзитета. Оснивач је и дугогодишњи директор Института за упоредно право, који је стекао завидну репутацију, посебно својим публикацијама којима је приближио законодавство других земаља српским читаоцима (*Страни правни живот*), као и српско законодавство странцима. Такође је оснивач и директор Библиографског института Југославије (који је докторантима и научним радницима давао обавештења где се може пронаћи литература која им је потребна). Био је главни правни саветник Савезног секретаријата за иностране послове и представник Југославије на многим међународним конференцијама. Судија Уставног суда Југославије био је у периоду 1963‒1966. Од 1956. до 1978. био је председник Спољнотрговинске арбитраже при Привредној комори Југославије. Био је почасни доктор универзитета у Француској и Пољској, члан Међународне академије за упоредно право, предавач на Универзитетском институту за европске студије у Торину и многим другим страним универзитетима, редовни члан Научног друштва Србије, дописни члан ЈАЗУ и члан савета Међународног института за кодификацију цивилног права. Био је посланик Скупштине СР Србије и начелник Комисије за високо школство. Носилац је бројних домаћих и страних одликовања, међу којима су Орден рада са црвеном заставом и Орден заслуга за народ са златним венцем. Његов научни опус сврстава га у најплодније српске правне ауторе. Један је од твораца *Правног лексикона* и *Правне енциклопедије*. Поред тога, дао је знатан допринос у законодавству, посебно из области породичног, привредног и облигационог права. ДЕЛА: *Уговори по пристанку. Формуларни уговори*, Бг 1934; *Начела приватног процесног права*, Бг 1936; *Појам лица без држављанства*, Бг 1937; *Систем извршног поступка*, Бг 1938; *Основи науке о држављанству*, Бг 1938; *Посебни део облигационог права*, Бг 1939; *Римско право II део*, скрипта, Бг 1946; *Основи наследног права*, Бг 1946; *Грађанскоправни облигациони уговори*, Бг 1947; *Основи међународног приватног права*, Бг 1947; *Наследно право ФНРЈ са освртом на право других држава*, Бг 1955; *Правна библиографија*, Бг 1959; *Уговори о научноистраживачком раду*, Бг 1971. ЛИТЕРАТУРА: *Стопедесет година Правног факултета у Београду 1841‒1991*, Бг 1991; Љ. Кандић, Ј. Даниловић, *Историја Правног факултета у Београду*, III, Бг 2004. Слободан Перовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Видан **БЛАГОЈЕВИЋ, Видан**, адвокат, професор (Ужице, 28. V 1897 – Београд, 28. V 1958). Школовао се у Француској где је завршио средњу школу и Правни факултет у Паризу (1919), на којем је и докторирао (1922). По повратку у земљу, завршио је стаж код свога оца Обрада, једног од тадашњих водећих адвоката у Србији. Положивши правозаступнички испит, већ 1923. отворио адвокатску канцеларију. Широког образовања и опште културе, наставља породичну адвокатску традицију. Био је члан Омладине Народне радикалне странке. Сарађивао је у листу *Бранич* и својим текстовима дао приметан допринос развоју правне науке. Као члан Управе Адвокатске коморе Београда, учествовао је на историјском састанку 26. III 1941, на којем су београдски адвокати осудили приступање Југославије Тројном пакту. Његов допринос у Савезу адвокатских комора Југославије и као представника коморе Београда у Међународној унији адвоката, био је веома запажен. Био је један од најистакнутијих представника београдске и српске адвокатске школе. По окончању II светског рата пао је у немилост ондашње власти и био осуђен на казну затвора у трајању од три године, да би тек 1955. поново био уписан у именик адвоката. ИЗВОР: Архива Адвокатске коморе Београда. ЛИТЕРАТУРА: *Историја Југословенске адвокатуре*, I–III, Бг 1998, 2000, 2002. Радослав Недић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Десимир **![001_II_Desimir-Blagojevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-desimir-blagojevic.jpg)БЛАГОЈЕВИЋ, Десимир**, песник, публициста, ликовни критичар (Топола, 8. I 1905 – Београд, 12. III 1983). Завршио студије права (1937) у Београду. Радио као административни службеник (1924‒1926) и новинар (1926‒1941). Био стални сарадник *Правде* и њен дугогодишњи ликовни критичар, да би касније постао и њен уредник књижевне рубрике. Књижевни рад почео 1921, сарађујући потом у великом броју часописа. Са Р. Ратковићем, Д. Јерковићем, Б. Ковачевићем и другима покренуо *Чашу воде* и, доцније, неколико такође кратковеких публикација. Сврставан у међуратни „фолклорни модернизам" и међу представнике „звучне гране српског симболизма" (Љ. Симовић), **Б.** је у своме песништву асимиловао и низ других поетичких и стилских црта – почев од наше усмене лирике и романтичарског наслеђа до експресионизма М. Црњанског и М. Настасијевића. Данас се најчешће указује на звучну магију његовог поетског говора, утемељену на древном и тамном „ромору" бајалица и враџбина, као и на Кодеровом јединственом језичко-поетском експерименту. После огледа Б. Миљковића „О поезији Десимира Благојевића" (*Видици*, 1958), у којем је поводом збирки *Птице немилице* (Бг 1958) и *Време безазлених* (Бг 1958), збирка *Карневал анђела* (Бг 1930) оцењена као једна од највреднијих у међуратном српском песништву, видно је обогаћена рецепција овог песника, укључујући и његов потоњи рад. Мада махом склон натпевавању с језиком, гомилању рима, унутрашњих сликова и најразличитијих гласовних понављања и подударања, што његовом изразу налаже жанровско-поетички статус и размах кантате и поеме, **Б.** је у исти мах и аутор успелих поетских минијатура и, по опажању Р. Константиновића, неколико најтиших шаптаја у нашој поезији. Углавном памћен по високом коефицијенту звучности, **Б.** је у своме опусу похранио и богату ризницу инвентивних песничких слика, углавном инспирисаних чаролијама завичајних сећања. Његов утицај на наше неосимболисте највидљивији је у песништву Б. Миљковића и А. Вукадиновића, док се с највише приврженичке оданости бавио његовим делом и, посебно, његовом заоставштином Слободан Ракитић. Објављено је више књига његових изабраних песама: *Земаљска трпеза* (избор Светлана Велмар-Јанковић), Бг 1967; *Сребрни пливач* (*Angelarijum*) (избор аутора), Бг 1969; *Недоходу у походе* (избор Иван В. Лалић), Бг 1970; *Ишчекивање сјај и добродошлица*, Бг 1984; *Родослови* (приредио С. Ракитић, Краг. 2004). Добио више признања, међу којима и награду УКС (1957) и Змајеву награду 1971. ДЕЛА: *Револт једног данашњег песника*, Бг б. г.; *Шапутања с мостова*, Бг 1924; *Долазак међ цврчке*, Бг 1955; *Три кантате*, Бг 1956; *Родослов: вечерња песма о давној земљи мојој*, Бг 1961. ЛИТЕРАТУРА: Р. Константиновић, *Биће и језик*, I, Бг 1984; Б. Петровић, *У свету речи*, Н. Сад ‒ Бг 1985; М. Пантић, *Песничке збирке Десимира Благојевића*, Бг 1986; Љ. Симовић, *Дупло дно*, Бг 2001; Т. Крагујевић, *Свирач на влати траве*, Зр. 2006; С. Гордић, *Критичке разгледнице*, Бг 2008. Славко Гордић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Зденка **БЛАГОЈЕВИЋ, Зденка**, ветеринар, универзитетски професор (Земун, 12. IV 1949). На Факултету ветеринарске медицине дипломирала 1974. На истом Факултету завршила последипломске студије и одбранила докторску дисертацију *Срце и артерије малог зеленог мајмуна – Cercopithecus aethiops sabeus* (Бг 1989). Одмах после дипломирања изабрана за асистента на предмету Анатомија, где је 2001. стекла звање редовног професора. Учествовала у више научних пројекта са темама из области познавања грађе тела експерименталних животиња, посебно познавања грађе кардиоваскуларног система и у тој области објавила 80 научних и стручних радова. Из области анатомије животиња објавила монографију *Морфологија, топографија и артеријска васкуларизација органа малог зеленог мајмуна – Cercopithecus aethiops sabeus* (Бг 2000) и три универзитетска уџбеника (коаутор, *Атлас домаће живине*, Бг 1999; и В. Мрвић, С. Јовановић, *Практикум за вежбе из анатомије: остеологија*, Бг 1999; коаутор, *Практикум за вежбе из анатомије* I, Бг 2000, II Бг 2000). ДЕЛА: „The vascularization of the lungs in the small green monkey (*Cercopithecus aethiops sabeus*)", 1999, *AV*, 49, 5–6; „Arterial vascularization of the brain of the small green monkey (*Cercopithecus aethiops sabeus*)", 2004, *AV*, 54, 4; „The subclavian artery and its branches in the small green monkey (*Cercopithecus aethiops sabeus*)", 2005, *AV*, 55, 2–3. Богосав Солдатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Зорка **БЛАГОЈЕВИЋ, Зорка**, фармацеут, универзитетски професор (Обреновац, 25. I 1921). Уписала је Фармацеутски одсек Медицинског факултета у Београду 1939. Студије је прекинула због окупације и наставила после II светског рата на новооснованом Фармацеутском факултету у Београду, где је дипломирала 1947. као прва у генерацији. За време рата радила је као апотекарски помоћник, а од 1944. била је бригадни апотекар 5. козарачке бригаде. У периоду 1947–1984. радила је на Фарм. ф. у Београду, а за редовног професора бирана је 1968. Стручно се усавршавала у области хемијског испитивања лекова у Заводу за контролу лекова у Паризу (1953–1955) као стипендиста Светске здравствене организације (СЗО), а затим на Фарм. ф. у Паризу (1955) као стипендиста Савета за здравље Народне Републике Србије. Докторирала је на Фарм. ф. у Паризу код професора Домангеа 1955. Учествовала је у додипломској и последипломској настави из предмета Фармацеутска хемија и последипломској настави из области испитивања и аналитике лекова, козметологије и фармацеутске технологије на фарм. ф. у Београду, Љубљани, Скопљу и Сарајеву. Била је управник Института за фармацеутску хемију (1968–1984), и декан Фарм. ф. у Београду (1962–1967). Учествовала је у изради југословенских фармакопеја и била члан редакције научног часописа *Acta Pharmaceutica Jugoslavica* и стручног часописа *Pharmaca.* У стручном раду ван факултета била је изузетно активна као члан Управног одбора, секретар (1953–1954) и председник ФДС (1956–1957), потпредседник Међународне фармацеутске федерације (1964–1972) и члан Југословенске делегације на два заседања СЗО у Женеви. Била је стручни сарадник фабрике лекова „Галеника", као и сарадник, а затим шеф хемијског одељења Завода за контролу и испитивање лекова НР Србије (1956). Била је директор Завода за фармацију Србије (1966–1974). За дугогодишње ангажовање и прегалаштво на пољу фармације проглашена је почасним чланом многих фармацеутских асоцијација у земљи и иностранству (Словенско фармацеутско друштво, Савез фармацеута АП Војводине, организације у Мађарској, Чехословачкој, ДР Немачкој, Француској, Румунији). Била је активна и у друштвенополитичком животу као посланик Скупштине Србије у Социјално-здравственом већу (1962–1966) и Већу народа Савезне Скупштине (1969–1974). Добитник је државних признања: Ордена рада са црвеном заставицом, Ордена братства и јединства са сребрним венцем и Ордена заслуга за народ I реда. ИЗВОР: Архива Фармацеутског факултета у Београду. ЛИТЕРАТУРА: М. Меденица, Д. Ивановић (ур.), *60 година* *Фарм. ф. у Београду 1945–2005*, Бг 2006. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Имре (Емерих) **БЛАГОЈЕВИЋ, Имре (Емерих)**, барон, фелдмаршаллајтнант (Беч, 1784 – Беч, 21. I 1850). У војну службу ступио је врло млад, а 1801. већ је учествовао у рату против Наполеона и успешно напредовао до чина капетана (1809) да би 1816. био одликован витешким крстом Марије Терезије; 1820. добио је угарски баронат, 1829. постао је пуковник и командант слуњске граничарске регименте. У току 1835. унапређен је у чин генералмајора а од 1837. постао је командант Војне границе у Буковини где је показао своје организационе способности. Септембра 1848. постављен је за команданта у Петроварадину. Кад је ускоро потом дошло до рата између царске Аустрије и Кошутове Мађарске, **Б.** је одбио позив патријарха Јосифа Рајачића да прихвати антикошутовски патент од 9. октобра и прикључио се Мађарској влади, иако није био њен фанатични присталица. По његовом наређењу на Петроварадинској тврђави скинуте су царске заставе и на парадан начин замењене мађарским националним заставама. У току новембра и децембра те године, у име мађарске владе, водио је с патријархом Рајачићем преговоре око помирења Мађара и Срба, али без жељеног резултата. У време његовог командовања у Тврђави било је код Текија окршаја између српских војних одреда у Карловцима и мађарске војске с Тврђаве, као и упада његове војске у Каменицу и Буковац, када су почињени гнусни злочини над тамошњим српским становништвом. Пошто се интимно ипак колебао између Бечког двора и Мађарске владе, **Б.** није могао да задовољи ни притајене присталице првог ни фанатичне следбенике друге, па му је положај постао неодржив. Иако је почетком 1849. био смењен с положаја команданта Тврђаве, после пораза Мађарске у лето 1849. био је ухапшен и изведен пред Пурификациону комисију. Умро је у току истраге. ИЗВОР: W. Urzbach, 1, 420. ЛИТЕРАТУРА: М. Ердујхељи, *Историја Новога Сада*, Н. Сад 1894; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I, Н. Сад 1936; Ј. Игњатовић, *Рапсодије*, Н. Сад 1953; *Шајкашка. Историја*, Н. Сад 1976, II; З. Капер, *Српски покрет у Јужној Угарској 1848‒1849*, Бг‒Ваљево 1996; С. Гавриловић, *Срем пре и у току Српског народног покрета 1848‒1849*, Бг‒Ваљево, 1997. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Јован **БЛАГОЈЕВИЋ, Јован**, учитељ, оснивач и уредник листа *Голуб* (Сомбор, 31. VIII 1848 – Сомбор, 8. XII 1918). Завршивши Учитељску школу у Сомбору, постављен је 1870. за учитеља у родном граду. На том месту остао је до 1880, када је постао наставник у сомборској Српској вишој девојачкој школи, где је од 1903. до пензионисања 1916. био на дужности управитеља. Више пута је биран за градског представника и посланика на Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. Покренуо је 1879. први српски дечји лист *Голуб* који је био веома популаран у свим српским земљама. У њему су се први пут својим књижевним радовима јавили потоњи познати писци Бранислав Нушић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Милош Црњански и др. **Б.** је овај „лист за српску младеж" уређивао до 1906, а до краја излажења 1913. био је власник. Водио је и сомборски *Родољуб*, лист за народну просвету, привреду и забаву (1880). ЛИТЕРАТУРА: В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској: 1791–1914*, Н. Сад 1980. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Љиљана **БЛАГОЈЕВИЋ, Љиљана**, глумица, продуцент (Земун, 7. I 1956). Већ током студија глуме на Факултету драмских уметности у Београду ангажована је у филмовима *Салаш у Малом риту* (1976) и *Бошко Буха* (1978), оба у режији Б. Бауера. Следе запажене улоге у филмовима босанскохерцеговачке продукције *Сјећаш ли се Dolly Bell* (Е. Кустурица, 1981) и *Мирис дуња* (М. Идризовић, 1982). Наступа у позоришту, на филму и ТВ-у. Члан је Народног позоришта у Београду, где тумачи улоге у широком спектру, од класичних до савремених (Б. Нушић, *Ожалошћена породица*, Н. В. Гогољ, *Женидба*, А. П. Чехов, *Галеб*, Е. Јонеско, *Лекција* и *Жак или покорност*, Ж. П. Сартр, *Прљаве руке*, А. Поповић, *Љубинко и Десанкa*, Синиша Ковачевић, *Јанез* и *Велика драма* и др.). На филму је подједнако успешна у ратним драмама (*Велики транспорт* В. Булајића, 1983; *Вечерња звона* Л. Зафрановића, 1986; *Нож* М. Лекића, 1999) као и у онима са савременом тематиком (*Тако се калио челик* Ж. Жилника, 1988; *Завет* Е. Кустурице, 2007). Као глумица модерног сензибилитета и суздржаног геста, веома добро се сналази и пред ТВ камерама – у више драмских остварења, као и у серијама *Бољи живот* и *Крај династије Обреновић* (у улози Драге Машин). Као продуцент реализовала је ТВ серију *Горки плодови* и филм *Синовац* (2006) С. Ковачевића и ТВ серију *Велика драма* на текст С. Ковачевића (2008). Добитница је више награда: *Царица Теодора*, *Златна мимоза*, *Јоаким Вујић* и др. Остали значајнији филмови: *Лагер Ниш* (М. Стаменковић, 1987), *Цубок* (Д. Николић, 1990), *Граница* (З. Маширевић, 1990). Никола Стојановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Љиљана **БЛАГОЈЕВИЋ, Љиљана**, архитекта, универзитетски професор (Београд, 2. III 1960). Дипломирала је (1985), магистрирала (1999) и докторирала (2005) на Архитектонском факултету у Београду. У периоду 1989–1997. радила као архитекта у Лондону, прво у фирми „Рентон Хауард Вуд Левин", а затим код Захе Хадид. Између осталог, била је члан ауторског тима на пројектима за концертну дворану у Манчестеру, оперу у Кардифу, „Бојлерхаус" галерију у Музеју *Викторија и Алберт* у Лондону, те члан Краљевског института британских архитеката (1992). По повратку у Београд 1997, поред учешћа на архитектонским конкурсима на којима је освојила две прве награде, бави се истраживањем и публиковањем у области историје и теорије архитектуре XX в. у Југославији и Београду. Аутор је више текстова и књига, међу којима су *Модерна кућа у Београду, 1920–1941* (Бг 2000) и *Modernism in Serbia: The Elusive Margins of Belgrade Architecture, 1919–1941* (Cambridge 2003). То је до сада најобимнија и најцеловитија синтеза архитектуре у Србији прве половине XX в., веома добро примљена у међународним стручним круговима. Ванредни је професор на Арх. ф. у Београду од 2005, а била је предавач и члан Савета школе за историју и теорију слике Центра за савремену уметност у Београду. Бави се пројектовањем те историјом и теоријом савремене архитектуре. ДЕЛА: „Град колектива који сања и коначно решење", у: T. Dulić, и др., *Balkan Currents: Essays in honour of Kjell Magnusson*, Uppsala 2005; *Нови Београд: оспорени модернизам*, Бг 2007; „Strategies of Modernism in the Planning and Construction of New Belgrade", у: S. Gustavsson, *Stockholm: Kungl. Vitterhets Historie och Antikvitets Akademien*, Stockholm – Belgrade 2007; „Gegenwart und Zukunft von Geschichte: Zeitgenössische Architektur im historischen Kontext" („Present and Future of History: Contemporary Architecture in Historic Context"), у: E. Mittmann, *Die anderen Städte, Stadt und* *Erbe*, Berlin 2007. Милан Мирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Марина **БЛАГОЈЕВИЋ, Марина**, социолог, демограф, универзитетски професор (Београд, 5. II 1958). У Београду дипломирала социологију на Филозофском факултету (1982), где је магистрирала (1989) и докторирала (1990). На истом факултету, на Групи за социологију, радила као асистент-приправник (од 1985), асистент и ванредни професор (од 1996) за Социјалну демографију. После докторирања боравила на универзитетима у САД (Тексас) и сарађивала на више међународних пројеката (у Грчкој, Мађарској и др.). Бави се женским студијама, демографским проблемима, маргиналним и мањинским групама и миграцијама Срба с Косова и Метохије. Била председник Социолошког друштва Србије (1992–1994) и управник Института за социолошка истраживања ФФ у Београду (1994–1996). Најзначајније су јој студије: и Р. Петровић, *Миграције Срба и Црногораца са Косова и Метохије*, Бг 1989; *Жене изван круга (професија и породица)*, Бг 1991; *Родитељство и фертилитет: Србија 90-их,* Бг 1997. ЛИТЕРАТУРА: Р. Михаљчић (ур.), *Филозофски факултет 1838–1998*, Бг 1998. Милован Митровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Милан **БЛАГОЈЕВИЋ, Милан**, шпански борац, партизански командант (Наталинци, Шумадијски округ, 14. X 1905 – Ужичка Пожега, 29. X 1941). Завршивши металски занат, постао је борац за радничка права. Од 1928. члан КПЈ. По одлуци партије 1935. упућен у СССР, а 1937. у Шпанију, где се борио у интернационалним бригадама и постао поручник шпанске републиканске армије. По слому републиканске војске прешао у Француску, а одатле у Југославију. Илегално живео у Београду, где је дочекао окупацију 1941. После напада Немачке на СССР напустио је Београд и организовао партизанске јединице у Шумадији. Био је први командант Првог шумадијског одреда, формираног 1. VII 1941. Водио је успешне акције против окупаторских снага у Шумадији, све до октобра 1941, када су га убили четници, пошто је ухваћен у возу док се враћао са састанка Врховног штаба у Ужицу. За народног хероја проглашен је 1945. ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Србије*, Бг 1951; *Зборник народних хероја Југославије*, Бг 1957; *Народни хероји Југославије*, Бг 1975. Срђан Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Милан **БЛАГОЈЕВИЋ, Милан**, лекар, офталмолог, универзитетски професор (Лешница код Лознице, 3. III 1920 ‒ Београд, 5. XII 1998). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1947, а специјалистички испит из офталмологије положио 1951, докторирао 1955. Усавршавао се у Нанту (1951) у области пресађивања рожњаче. Као стручњак Светске здравствене организације радио на сузбијању трахома у Индији, Бурми, Мароку и Алжиру. На Очној клиници у Београду био шеф одељења, а од 1966. до 1983. и директор. Најзначајније области рада била су му страна тела у оку и аблација (одлубљење) мрежњаче (коаутор, *Аблација ретине* Бг 1976; Бг–Зг 1987). Међу првима у Европи почео да ради витректомије (прва 1978). Увео је и више дијагностичких процедура. Као руководилац Клинике био изузетно успешан, а у његово време Клиника постала референтна установа у земљи. Члан и руководилац бројних домаћих и члан више међународних стручних удружења. Носилац је бројних домаћих признања и одликовања. Добитник је медаље „Chibret", Интернационалне лиге за борбу против трахома (1975), медаље Француског офталмолошког друштва (1980) и медаље „Schaegel-Conor" Интернационалне групе за увеитисе. ДЕЛА: *Очне болести*, Бг 1965; коаутор, *Страбизам и амблиопија*, Бг 1974; и С. Рапајић, *Како сачувати вид*, Бг–Зг 1976; коаутор, *Офталмологија*, Бг–Зг 1979; и З. Латковић, *Ендогени увеитиси*, Г. Милановац 1992. ИЗВОРИ: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета* у Београду, III, Бг 2006; *Билтени Универзитета у Београду*, 78/57, 116/58, 585/66, 1087/73. Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Милорад Род **БЛАГОЈЕВИЋ, Милорад Род**, адвокат, конгресмен, гувернер (Чикаго, Илиноис, САД, 10. XII 1956). Његов отац, Радисав Благојевић, бивши капетан Југословенске краљевске војске, логораш, као расељено лице ушао у Америку 1947. године; живео неко време у Њујорку, а потом се преселио у Чикаго, где је радио као фабрички радник. **Б.** се родио и одрастао у северном делу Чикага. Обављао је разне послове да би помагао породици да преживи и да би себи обезбедио новац за школовање. Уписао је Универзитет Тампа, где је студирао две године; затим је прешао на Нортвест универзитет, у предграђу Евенстона, где је дипломирао 1979. Правни факултет је завршио на Универзитету Пепердине, где је одбранио докторску дисертацију из правних наука 1983. и започео каријеру као адвокат. Његова супруга Патриша Мел је ћерка Ричарда Мела, утицајног члана Демократске странке, који је пресудно утицао на укључивање **Б.** у високу политику. Брзо је дошао на место помоћника државног тужиоца у држави Илиноис, а с тог места је 1992. изабран у Парламент те државе. Новембра 1996. победио је на изборима за Конгрес САД, што је још убедљивије потврдио на следећим изборима 1998. и 2000. У току мандата у Конгресу **Б.** је био члан два конгресна комитета: за националну безбедност, који је одговоран за оружане снаге САД, за Пентагон, за војне трошкове, за систем наоружања и за лична армијска питања, као и Комитета за надзор, одговорног за контролу пословања владиних институција. Ангажовао се и на сузбијању трговине дрогом из латинскоамеричких земаља. На његов предлог подигнута је старосна граница за ношење ватреног оружја са 18 на 21 годину. Као кандидат Демократске странке изабран је 2002. за гувернера државе Илиноис, а на исти положај је реизабран и на општим изборима 2006. Ухапшен је у децембру 2008, под оптужбом за корупцију, смењен јануара наредне године са места гувернера, а по пресудама из 2010. и 2011. проглашен је кривим по већем броју тачака из оптужнице. Владимир Гречић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Милош **![001_II_Blagojevic-Milos.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-blagojevic-milos.jpg)БЛАГОЈЕВИЋ, Милош**, историчар, универзитетски професор (Милетићево код Пландишта, 17. X 1930). Завршио Војно-поморску академију у Сплиту 1951. Због наводне активности по „линији ИБ"-а, осуђен је на казну тешког затвора коју је од октобра 1951. до краја 1955. издржавао у концентрационим логорима за официре у Билећи и на Голом отоку. После пуштања на условну слободу, уписао је и 1960. завршио студије историје на Филозофском факултету у Београду, а 1962. постао асистент Историјског института САНУ у Београду. Магистарску тезу одбранио је 1966, а већ 1970. докторирао с тезом *Земљорадња у средњовековној Србији* (Бг 1973) која је прихваћена као једно од фундаменталних дела српске медиевистике. На ФФ у Београду (предмет Историјска географија) биран је у свим наставничким звањима. Ту је радио до пензионисања 1996, а потом (1994/95–2006), био гостујући предавач на ФФ у Бањалуци. За дописног члана САНУ изабран је 2000, а за редовног 2006. Главне доприносе развоју српске медиевистике пружио је истраживањем проблематике друштвених и, нарочито, аграрних односа, затим на подручју анализе структуре државне управе, државности и владарске идеологије (*Србија у доба Немањића. Од кнежевине до Царства 1168–1371*, Бг 1989; *Српске удеоне кнежевине*, Бг 1997; *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; и Д. Медаковић, *Историја српске државности*, Н. Сад 2000; *Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност*, Бг 2004). Од изузетног значаја је његов рад на развоју историјско-географске науке и стандардизацији историјско-географских приручника и карата (*Преглед историјске географије средњовековне Србије*, Бг 1983; *Историјски атлас*, Бг 1997). Резултати истраживања су утемељени на минуциозној анализи ћирилске, грчке и латинске грађе из бројних архива (Дубровник, Котор, Хиландар). У српској дипломатици је решио бројна питања везана за композицију, титуле, хронологију и аутентичност исправа. Један је од аутора у колективним делима: *Историја српског народа I*, *II* (Бг 1981, 1982), *Лексикон српског средњег века* (Бг 1999), *Lexikon des Mittelalters*, Bd. V-IX (München 1991–1999). ДЕЛА: *Србија Немањића и Хиландар*, Бг – Н. Сад 1998; *Соће – основни порез средњовековне Србије*, Бг 2001; *Државност земље Павловића*, Бл – Срп. Сар. 2003; *Српска административна подела Косова и Метохије у XII веку*, Бг 2006; *Поседи манастира Хиландара на Косову и Метохији (XII–XV в.)*, Бг 2006; *Земљораднички закон. Средњовековни рукопис*, Бг 2007; *Захумско-херцеговачка епископија и митрополија од оснивања до краја XIX в*., Бг 2009; *Српска државност у средњем веку*, Бг 2011. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1999; „М. Благојевић, Биографија и библиографија", *Годишњак САНУ*, књ. CVII за 2000 (2001); Ј. Мргић Радојчић, „Библиографија радова професора Милоша Благојевића", *CCA*, 2005, XVII–XXX, 4. Јелена Мргић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Mилутин **БЛАГОЈЕВИЋ, Mилутин**, физичар, научни саветник, универзитетски професор (Баничина код Смедеревске Паланке, 22. II 1944). Дипломирао астрофизику 1968, магистрирао физику 1971. и докторирао 1975. с тезом „Електромагнетне екситације нуклеонских резонанци у релативистичком кварк моделу" на ПМФ у Београду. У Институту „Винча" радио 1968–1984, а у Институту за физику од 1984. Године 1988. изабран је у звање научног саветника, а за редовног професора Физичког факултета у Београду 1989. На истом факултету од 1975. држи додипломске курсеве: Гравитација, Квантна теорија поља, и последипломске курсеве: Гравитација 1, Квантна теорија поља 1, Гравитација 2, Уједињење основних интеракција. Ради стручног усавршавања боравио је у: ЦЕРН-у, Женева; на Оксфордском универзитету; Империал колеџу, Лондон; Њујоршком универзитету; Браун универзитету, Провиденс; на Интернационалном центру за теоријску физику, Трст; Институту „Руђер Бошковић", Загреб; Институту за теоријске науке, Келн; ПИНТ, Копар; Факултету за математику и физику, Љубљана. Научни рад **Б.** односи се на физику елементарних честица и гравитацију. У основи, студирао је три групе проблема: (а) моделе елементарних честица; (б) теорију магнетних монопола и (в) проблем формулације гравитације као локално-инваријантне теорије. У овим проучавањима тесно је сарађивао са Д. Лаловићем, П. Сењановићем, И. Николићем, М. Василићем и Б. Цветковићем. (а) Радећи на истраживању кварк модела елементарних честица, **Б.** је студирао његове опште динамичке карактеристике, и успео да разјасни питање конзистентности овог модела са општим принципима релативистичке физике (и D. Lalović, „Electromagnetic Elastic Nucleon Form Factors in a Relativistic Quark Model", *Prog. Theor. Phys*., 1974, 51). (б) Стандардна класична електродинамика садржи само електричне набоје, док магнетних набоја нема. Године 1931. П. Дирак је конструисао симетрично проширење класичне електродинамике, а 1948. је дао њену квантно-механичку реализацију. Проблем конзистентне формулације одговарајуће теорије поља био је предмет истраживања **Б.**, чији најважнији резултати су: нова, једнопотенцијална формулација теорије поља за квантну електро-магнето динамику, и предвиђање снажног динамичког потискивања свих процеса у којима учествују магнетни монополи. Ови резулати сугеришу динамичко објашњење досадашњих неуспеха у експерименталном откривању магнетних монопола (и P. Senjanović, „The quantum field theory of electric and magnetic charge", *Physics Reports*, 1988, 157); (в) Ајнштајнова општа теорија релативности успешно описује све класичне особине гравитације, али истовремено, она има и две значајне слабости: постојање класичних сингуларитета и немогућност конзистентне квантизације. Као резултат развоја локалне (Јанг Милсове) теорије основних физичких интеракција средином прошлог века, дошло је до развоја сличних идеја и у схватању гравитације. Овакав приступ даје наду за конструкцију јединствене и конзистентне квантне теoрије поља свих основних интеракција, укључујући и гравитацију. **Б.** је дуго година истраживао структуру локалне Поенкареове теорије гравитације. Ова теорија има геометријску основу у Риман-Картановој геометрији, и карактерише се постојањем и кривине и торзије простор-времена. Најважнија достигнућа **Б.** истраживања су: разјашњење канонске и честичне структуре опште Поенкареове теорије гравитације, одређивање одржаних величина (енергије и угаоног импулса) при задатим асимптотским условима и налажење утицаја торзије на облик ентропије у тродимензионој гравитацији с торзијом (*Гравитација и локалне симетрије*, Бг 1977; *Gravitation and Gauge Symmetries*, Bristol 2002; и B. Cvetković, „Black hole entropy in 3D gravity with torsion", *Class. Quantum Grav*., 2006, 23). Мирјана Поповић Божић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Обрад **БЛАГОЈЕВИЋ, Обрад**, адвокат (Заглавак код Ужица, 10. XI 1869 – Београд, 5. XII 1959). По завршетку студија права на Великој школи и правозаступничког испита, постављен 1897. за јавног правозаступника при првостепеном суду за Округ ужички. Пошто се истакао радом, изабран је за повереника (секретара) Удружења правозаступника. До почетка I светског рата био у руководству Удружења. Већ 1925. изабран је за председника Удружења. Учествовао у организацији и одржавању Првог конгреса правника у Београду 1925. По доношењу Закона о адвокатима, на скупштини Адвокатске коморе у Београду 1929. изабран је за председника и на том положају остао до 1932. Пошто није хтео поново да се кандидује, изабран је за њеног доживотног почасног председника. Неко време је провео на положају главног и одговорног уредника часописа *Бранич*. Као поборник југословенске идеје, био је протагониста оснивања Савеза адвокатских комора Краљевине Југославије, до чега је дошло на оснивачкој скупштини 1930, уз присуство делегата адвокатских комора Београда, Загреба, Љубљане, Сплита, Новог Сада, Сарајева, Подгорице и Скопља, када је и изабран за председника Савеза. Пензионисао се 1941, препустивши своју канцеларију сину Видану, тада већ угледном адвокату. ИЗВОР: Архива АК Београда. ЛИТЕРАТУРА: *Историја југословенске адвокатуре*, I–III, Бг 1998, 2000, 2002. Радослав Недић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Обрен **![001_II_Obren-Blagojevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-obren-blagojevic.jpg)БЛАГОЈЕВИЋ, Обрен**, економиста, правник (Дулут, Минесота, САД, 14. XI 1912 – Београд, 1. XII 2001). Дипломирао (1935) и докторирао (1940) на Правном факултету у Београду. Усавршавао се као француски стипендиста у Паризу (1939/40). До II светског рата радио у Министарству финансија и Главној контроли у Београду. За време рата обављао разне дужности у НОП (секретар Среског НОО западне Црне Горе, повереник за привреду и финансије ЗАВНОЦГ и БиХ, повереник за финансије НКОЈ). После рата помоћник савезног министра за финансије, заступник на годишњим скупштинама међународних финансијских институција у Лондону и Вашингтону, гувернер Народне банке Југославије (1. V 1946 – 31. II 1948). Више пута био у затвору, најпре као студент у београдској Главњачи, затим у четничком затвору у Колашину, а због оптужби за сарадњу с Информбироом био је осуђен на затворску казну коју је одслужио на Голом отоку (1948–1956). Предавао на ПФ у Београду, редовни професор на Правно-економском факултету у Нишу (1969) и Економском факултету у Нишу. Радио у Институту за економику пољопривреде (од 1956) и био директор Института за економска истраживања при ЕФ у Нишу. Уредник часописа *Финансије*. Дописни члан САНУ од 1974, а редовни од 1981. Дописни члан ЦАНУ од 1991, почасни председник ДАНУ од њеног оснивања. Носилац Ордена за храброст, Ордена братства и јединства I реда и Ордена заслуга за народ II реда. *Изабрана дјела* у 12 књига објављена су 1996. ДЕЛА: *Утописки социјализам Шарла Фуријеа*, Бг 1947; *Опорезивање* *земљорадника: са нарочитим освртом на порез по катастру*, Бг 1957; *Економске доктрине*, Бг 1971; *Пива: природа, историја, етнографија, револуција*, Бг 1971; *Економски моменти у српским средњовековним писаним споменицима*, Бг 1974; *Економска мисао Светозара Марковића*, Бг – Ниш, Бг 1975; *Економска мисао Срба у Угарској крајем XVIII и почетком XIX века*, Н. Сад 1979; *Економска мисао у Србији до Другог светског рата*, Бг 1980; *Економска мисао у Црној Гори: до Другог свјетског рата*, Бг 1988; *Економска мисао у Босни и Херцеговини: до Другог свјетског рата*, Бг 1993; *Финансије*, Бг 1996; *Мој живот*, Бг 1996; *Дурмитор*, Бг 1996; *Проблеми сељаштва*, Бг 1996. ИЗВОР: Библиографско одељење САНУ. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Влаховић (ур.), *О научном дјелу Обрена Благојевића*, Бг 1996. Рајко Буквић; Часлав Оцић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Олга **БЛАГОЈЕВИЋ, Олга**, стоматолог, универзитетски професор (Сарајево, 18. II 1939 – Сарајево, 10. VII 2005). Дипломирала на Стоматолошком факултету у Сарајеву 1966, после чега је у Сарајеву радила у Дому здравља до 1970, када је положила стручни испит. У току 1973. боравила на Гетеовом институту у Немачкој. Магистрирала је 1978, докторирала 1982. На Стом. ф. у Сарајеву је од 1970, а за редовног професора бирана је 2000. Током 1984/85. била је члан тима на Клиници за максилофацијалну хирургију за израду постресекционих оптуратор протеза. Продекан за наставу Стом. ф. у Сарајеву 1986–1988. Један од кључних оснивача Стом. ф. у Фочи, где је организовала наставу и читав рад факултета. Његов декан од оснивања (1993) до смрти. Један је од оснивача Здравствене коморе Републике Српске 2002, у којој је председавала Вијећем доктора стоматолога РС. Члан већег броја струковних удружења у земљи, консултант Одбора Министарства здравља за наставне програме специјалиста у РС. Члан неких стручних удружeња у иностранству, као Балканског стоматолошког удружења (BaSS – Balkan Stomatological Society, у којем је била делегат у Савету) и Међународне стоматолошке Академије (ADI – Academy of Dentistry International). ДЕЛА: коаутор: „Проприоцептивни ефекат повратне спреге у акту мастикације", у: *3. конгрес љекара БиХ*, Сар. 1985; и З. Шеховић, Ј. Вајзовић, „Износ помјерања капитулума мандибуле у терапији сниженог загрижаја тотално безубих пацијената", у: *1. конгрес протетичара Југославије*,1986; коаутор, „Correlation between Chronic Pain and Masseteric Silent Period in TMD patients", *Balk J Stom*, 2003, 7. Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Павле **БЛАГОЈЕВИЋ, Павле** **В. М.**, математичар (Сремска Митровица, 6. VII 1969). Математички факултет универзитета у Београду, смер Теоријска математика и примене, завршио 1994, а магистарске студије, смер Алгебарска топологија, 1996. Докторски рад „Склопивост торусних дијаграма", одбранио 2000. на истом факултету, где је, као асистент, започео каријеру. Од 1998. запослен у Математичком институту САНУ, а од 2008. у звању вишег научног сарадника. Боравио на Универзитету Беркли (САД 2006) и као гостујући професор на Техничком (2010) и Слободном универзитету (2011) у Берлину. Научни рад **Б.** одликује се употребом метода алгебарске топологије у решавању проблема дискретне и рачунарске геометрије. Резултати од ширег математичког значаја су: решење проблема „Нандакумар-РаманаРао" у равни за k=3, добијено у сарадњи са Имреом Барањијем и Андрашом Сичом (и I. Bárány, A. Szűcs, „Equipartitioning by a convex 3-fan", *Advances in Math*., 2010, 223), решење Bárány-Larman хипотезе. Тај проблем више од 50 година стар, један од кључних отворених проблема у Геометријској комбинаторици, решен је у сарадњи са Гинтером Циглером. Решење хипотезе има посебан значај јер имплицира низ нових оптималних граница сложености за више класичних проблема у рачунарској геометрији. У часопису *Notices of AMS* (април 2011) објављен је Циглеров чланак „3N Colored Points in a Plane", посвећен овом резултату. ДЕЛА: и A. Dimitrijević Blagojević, „Using equivariant obstruction theory in combinatorial geometry", *Topology and its Applications*, 2007, 154, 14; и S. Vrećica, R. Živaljević, „Computational topology of equivariant maps from spheres to complements of arrangements", *Trans. Amer. Math. Soc.*, 2009, 361; и G. Ziegler, „Tetrahedra on Deformed and Integral Group Cohomology", *The Electronic Journal of Combinatorics*, 2009, 16, 2, R16; и B. Matschke, G. Ziegler, „Optimal bounds for a colorful Tverberg-Vrecica type problem", *Advances in Math.*, 2011, 226. Војислав Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Слободан **БЛАГОЈЕВИЋ, Слободан**, књижевник, преводилац, уредник (Сарајево, 25. I 1951). Био је члан уредништва часописа *Израз* (1976–1979). Од 1987. до распада СФРЈ живео у Београду и био главни и одговорни уредник часописа *Дело* (1987–1992), који је у том периоду имао неколико веома успешних тематских бројева. У Амстердаму живео од 1992, уређивао часопис на енглеском језику *Erewhon* (1994–1997) и био председник ПЕН центра писаца из некадашње Југославије. Поново живи у Сарајеву од 2010. У књижевни живот је ушао збиркама написаним на екавском наречју (*У сенци с витезом на месечини*, Сар. 1974; *Мене*, Сар. 1976), а у потоњим збиркама враћа се ијекавици и стиче поетичку зрелост, с мисаоним лиризмом који је, на најбољим местима (*Слика бојног савезника*, Бг 1985), обележен убедљивом тематском усредсређеношћу. У том погледу је песнику било веома корисно искуство Константина Кавафија, којег је и преводио (*Град*, Бл 1980; *Сабране пјесме*, Сар. 1988). Начинио „Антологију новијег пјесништва у БиХ" (*Градац*, мај јун 1979, 28) и „Антологију босанскохерцеговачког пјесништва двадесетог стољећа" (*Лица* 1981, 3–4). Свој књижевни опус **Б.** је, следећи искуство Ф. Песое, проширио коришћењем два хетеронима. Под именом Анхел Антонић објавио је збирке песама *Пролазност и уплитање у њу* (Сар. 1978), *Ђавоља обртница* (Бг 1981), *Vidya* (Сар. 1983) и *Пјесме* (Цт 2010), a под именом Аристид Теофановић махом своје приповедно-романескне творевине (нпр. *Писма престоничком листу*, Бг 1992). Анационалног, југословенског опредељења **Б.** је у својим полемикама излагао критици изразитије облике националне самосвести. ДЕЛА: поезија: *Проза, тлапње, станце*, Сар. 1980; *Из умјетности пјесништва*, Сар. 1983; *Грци*, Вш 1995; *Пјесме*, Цт 2008; есеји: *Поезија, мистика, повијест*, Сар. 1986; *Три чисте обичне памети*, Бг 1996; *Кратки увод у вјечну полемику*, Зг 2009. ЛИТЕРАТУРА: Т. Дутина, „Пјесничко умијеће С. Б.", *Трећи програм Радио Сарајева*, 1984, 46; „Усхит и сузе Еросове", *Живот*, 1985, 7-8; М. И. Бандић, „Слика војног савезника", *Политика*, 25. I 1986. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Срђан Д. **БЛАГОЈЕВИЋ, Срђан Д.**, хемичар, агрохемичар, универзитетски професор (Београд, 26. V 1953). Студије хемије завршио је 1976. на Природно-математичком факултету у Београду, магистратуру из Примењене хемије на Хемијском факултету (1981), а докторску дисертацију одбранио је 1988. на Пољопривредном факултету у Београду. За асистента на предмету Агрикултурна хемија на Пољ. ф. изабран је 1981, а звање редовног професора стекао 2001. Из агрикултурне хемије усавршавао се у Експерименталној станици Rothamsted у Великој Британији 1992, а из савремене аналитике метала у земљишту у Швајцарској (1990). Био је посвећен осавремењивању наставе. Сем Агрикултурне хемије, на основним студијама предаје Хемију вода и Загађиваче земљишта и вода. Главно научно-истраживачко интересовање **Б.** усмерено је на актуелне екохемијске проблеме код примене агротехничких мера: хемодинамика тешких метала и азотних ђубрива. Настојао је нарочито да разјасни услове под којима токсични метали улазе у биљке (и B. Žarković, „Influence of long-term fertilization on the cadmium content of calcareous chernozem soil", *Fresenius Environmental Bulletin*, 2007, 16, 3). Бави се и истраживањем тешких метала у водама, структуре нативних хуминских супстанци, хемијског састава лековитих биљака и прехрамбених производа. Био је генерални секретар Међународног научног центра за ђубрива (CIEC), члан Управног одбора Српског хемијског друштва. Члан је Америчког хемијског друштва (American Chemical Society) и Друштва за проучавање земљишта Србије. Технички је експерт и члан комисије Акредитационог тела Србије и члан Комисије за воде Института за стандардизацију Србије. ДЕЛА: и П. Полић, „Тешки метали у водама", у: *Тешки метали у животној средини*, Н. Сад 1997; и М. Јаковљевић, В. Раичевић, *Хемија и микробиологија вода*, Бг–Земун 2000; и М. Кресовић, „Кружење азота у природи", у: *АЗОТ агрохемијски, агротехнички, физиолошки и еколошки аспекти,* Н. Сад 2005; коаутор, „Spectroscopic and potentiometric studies on derivatized natural humic acid", *Analytical Sciences*, 2006, 22. Петар Пфенд \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОЈЕВИЋ, Цветко **БЛАГОЈЕВИЋ, Цветко**, трговац, добротвор, национални радник (Призрен, пре 1860 – Призрен, око 20. II 1932). После основне школе похађао богословско-учитељску школу у родном граду, а онда се посветио трговачким пословима у којима је добро напредовао. Као родољуб почиње да се занима за јавни живот и убрзо израста у народног првака који ће играти важну улогу у црквеним, просветним и културним питањима. Помагао прилозима многе хумане и националне акције. После ослобођења 1912. и I светског рата доприносио привредном и општем напретку свога града. Биран за кмета, једно време привремено заступао председника општине и дуго година био општински одборник. Као познати национални радник у Старој Србији, одликован Орденом Св. Саве IV реда и V степена и Југословенском круном V реда. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица педесетогодишњице Призренске богословско-учитељске школе*, Бг 1924; А., „Цветко Благојевић", *Политика*, , 23. II 1932; В. Станковић, *Српске школе у Призрену*, Лепосавић 2001. Милован Ј. Богавац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОСЛОВ **БЛАГОСЛОВ**, у Цркви подразумева радњу, те усмено или писмено призивање Божије благодати у циљу освећења лица и предмета потребних храму или члану Цркве. Сама реч јесте сложеница која се састоји из две речи: *благо* и *словити*, а буквално значи: добро говорити неком или о неком, добро мислити или добро желети. У том смисли треба благосиљати Бога, тј. благо словити о Њему. **Б.** постоји од самог почетка људског рода, код свих народа и у свим религијама. **Б.** има позитивно или очишћујуће дејство, јер отклања све што смета напретку и служењу Богу. Дејство **б.** простире се на људе, предмете и на видљиве и невидљиве силе око њега. Темељ давању **б.** постављен је у Старом завету, а могли су да га дају Бог (свима), свештеници (својим верницима), цареви (свом народу) и родитељи (својој деци). Први **б.** Бог је упутио Адаму и Еви у рају: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом" (Пост 1,28), и тај **б.** наследило је цело човечанство. Први свештенички **б.** јавља се у случају Авраама када га је Мелхиседек цар Салимски и свештеник Бога вишњега благословио (Пост 14,18-20). Касније **б.** даје и јеврејско свештенство, а Бог је одредио формулу **б.**: „Да те благослови Господ и да те чува! Да те обасја Господ лицем својим и буде ти милостив! Да Господ обрати лице своје к теби и даде ти мир" (Бр 6,23-26). Први царски **б.** доделио је цар Давид (2. Сам 6,18), а богословски основ за царски **б.** лежи у чињеници да је он Божији помазаник и опуномоћеник. Први родитељски **б.** јавља се у Старом завету, јер родитељи пре своје смрти дају својој деци **б.**, а Исус син Сирахов објашњава: „Речју и делом поштуј оца свога и матер своју, да би стекао њихов благослов. Јер очев благослов учвршћује домове деци, а мајчина клетва руши њихове куће до темеља" (Сир 3,8-9). У породицама где још траје патријархално васпитање много се полаже на **б.** родитељски. У Новом завету **б.** је задржао сву важност. Праведни Симеон Богопримац благосиља Јосифа, пресвету Богородицу и малог Исуса. Христос благосиља малу децу, своје ученике и болеснике (Лк 24,50-51). Апостоли су хришћане благосиљали усмено и писмено. Павле почиње и завршава своје посланице **б.**: „Благодат вам и мир од Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа да буде са вама" (Гал 1,3). Апостол Павле поставио је норму: „ван сваког је спора да већи благосиља мањега" (Јев 7,7). **Б.** Божији призива се при сваком раду, при обеду, при поласку на пут и у свим животним приликама. Верник је тврдо убеђен да без Божијег **б.** ни једно дело не може да има успеха. Радомир Милошевић У усменој књижевности, утврђени, најчешће стиховани говорни израз који се изговара или пева и који је заснован на вери у магијску моћ речи: увереност у остварење изречених добронамерних жеља за срећу, здравље, умење, заштиту од невоља. Због тога је **б.** најчешће у функцији обавезног говорног дела унутар појединих породичних и календарских обреда. Сам чин благосиљања врши лице (углавном главни актер одређеног ритуала), које у датом моменту има функцију посредника између људи и надљудских сила (Бога), којима се и обраћа: „Све ти, синко, у час добар било!/ Сретала те два божја анђела,/ Свети Петар и свети Никола,/ Вазда теби у помоћи били." **Б.** најчешће има императивну интонацију, која може бити исказана експлицитним изразима: *да би* (...), *нек* (...), *Бог дао* (...): „У колевци мушко (женско) чедо./Нек је оно мајке сретњо!/Нек је оно оцу живо!" Стилско средство које се најчешће користи у **б.** је поређење, а оно проистиче из древних веровања у моћ имитативне магије – да се пожељна својстава могу пренети са одређених биљака/животиња/предмета/људи на неке друге, уколико се доведу у везу, јер „слично изазива слично": да је здраво мајки дете, као здравац у камење. Због тога у њима преовлађује двочлани модел поређења: *колико*/*какво*/*како* А – нека буде *толико*/*такво*/*тако* Б. Тако нпр. главна учесница краљичког обреда, кад баца јастук увис, благосиља за висок раст конопље на следећи начин: „Толика вам кудеља била,/лака к`о перје,/танка к`о свила!/Толики вам био лан,/к`о буздован!" Користи се и хипербола и то због веровања да се набрајањем нечег неизбројивог или неизмерљивог може магијски призвати иста количина плода у стварности: „Овој жито род родило,/ од родом се пресавило,/ над амбари предвисило." Јасмина Јокић ЛИТЕРАТУРА: С. Илкић, „Свештенички благослов", *Источник*, 1895, IX, 3; „Благослов Божји", *Православни хришћанин*, 1926, V, 8; Ј. Бута, „Благослов Божији", *Браство*, 1929, V, 1; М. Ћирић, „Два благослова која један другог допуњују (родитељски и свештенички)", *Нишка духовна стража*, 1941, III, 7; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1997; *Српски митолошки речник*, Бг 1998; Д. Ајдачић, *Прилози проучавању фолклора балканских Словена,* Бг 2004. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОТИН–ПОЉНА **БЛАГОТИН–ПОЉНА**, вишеслојно насеље смештено у подножју истоименог узвишења код Пољне, 13 км североисточно од Трстеника. Систематска истраживања Народног музеја у Крушевцу рађена су 1989–1996. Истражена површина 300 м². Стратиграфија: старији неолит (старчевачка култура); енеолит: комплекс Бубањ–Салкуда–Криводол; рано бронзано доба; слој са налазима старијег гвозденог доба. Важност културног слоја је неуједначена; старчевачко насеље се састојало од полуземуница постављених у полукругу око централног објекта сакралног карактера. У истом хоризонту откривене су зграде страдале од пожара. Керамика са њиховог пода опредељује ово насеље у развијену фазу касно енеолитске културе Бубањ. Керамичка целина из млађег хоризонта припада раном бронзаном добу (Бубањ – Хум III). ЛИТЕРАТУРА: Д. Николић, А. Капуран, „Слој енеолита и раног бронзаног доба на Благотину", у: Н. Тасић, Е. Радуловић (ур.), *Археолошка налазишта Крушевца и околине*, Круш. – Бг 2001. Борислав Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАГОТИЋ, Милена **БЛАГОТИЋ, Милена**, лекар, анатом, универзитетски професор (Београд, 11. IX 1946). Дипломирала (1971) на Медицинском факултету у Београду. Асистент за предмет анатомија постала 1972, а редовни професор на истом предмету од 1993. Студијски је боравила у САД 1985. и 1989. Постигла значајне резултате у проучавању васкуларне анатомије дебелог црева. Добитник је Октобарске награде града Београда (1994) и других признања. Објавила и већи број стручних и научних радова, поред осталог, и из области неуроваскуларне мреже горњих екстремитета човека. ДЕЛА: и A. Ilić, V. Radonjić, „The final bifurcation of the left colic artery", *Folia Morpholоgica (Praha)*, 1980, 28(3); коаутор, *Анатомија човека – Остеологија*, Бг 1987; *Анатомија централног нервног система*, Бг 1990. ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон: Познати српски лекари*, Бг 2005. Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЖ, Матаранго **БЛАЖ, Матаранго**, властелин (? – XIV в). У рату између Дубровника и Котора током 60-их година XIV в. сусјед Балшића **Б.** је био на њиховој страни, али је одржавао и пријатељске везе с Дубровником. Међутим, ситуација се на југу убрзо промијенила, о чему говори и то да је **Б.**, као ранији савезник и пријатељ, отимао робу дубровачким трговцима. Што је рат више одмицао, **Б.** се све суровије понашао према бившим пријатељима. То је на крају имало за посљедицу тоталну забрану преласка Дубровчана на његову територију. ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе*, II/2, Тг 1970. Ђуро Тошић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЖЕВАЦ **БЛАЖЕВАЦ**, село у Републици Српској, у долини ријеке Тиње, десне притоке Саве. Налази се 9 км југозападно од сједишта општине Пелагићева (Градачац). Окупљањем дуж сеоских путева формирано је насеље збијеног типа, радијалног распореда улица с кућама међусобно доста удаљеним. По попису из 1991, у насељу је живјело 1.166 становника, од којих 52,6% Хрвата и 26,9% Срба. Главно занимање становништва је земљорадња. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Монографија тузланског кантона*, Сар. 2007. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЖЕВИЋ, Јаков **БЛАЖЕВИЋ, Јаков**, политичар (Бужим код Госпића, 24. III 1912 – Загреб, 10. XII 1996). У Госпићу је 1928. постао члан КПЈ. Завршио Правни факултет и докторирао у Загребу. До II светског рата руководио техничким апаратом Централног комитета КПХ и био секретар Окружног комитета КПХ за Лику, а на V земаљској конференцији КПЈ 1940. изабран је за члана њеног Централног комитета. Један је од организатора устанка у Лици 1941, када је формиран први партизански одред „Велебит". Од првог до другог заседања ЗАВНОХ-а био је члан Извршног одбора, а потом руководио његовим судско–управним одељењем. После рата обављао је дужности јавног тужиоца НР Хрватске (1945–1948), заступајући тужбу и на суђењу за ратне злочине кардиналу Алојзију Степинцу. Био је министар трговине и снабдевања и министар за државне набавке у Савезној влади ФНРЈ, потпредседник и председник Привредног савета НР Хрватске, председник Извршног вијећа Сабора НР Хрватске (1967–1974), члан и потпредседник СИВ-а. Био је члан и потпредседник председништва ССРНХ, Савезног одбора ССРНЈ, Извршног комитета СКХ и СКЈ, председник Привредне коморе Југославије. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1970; *Народни хероји Југославије,* I, Бг 1975. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЖЕК, Драгутин **БЛАЖЕК, Драгутин**, музички педагог и писац (Вележице код Прага, 29. VII 1847 – Сомбор, 4. VI 1922). Учитељску школу и Конзерваторијум завршио у Прагу. Пуних 35 година био је наставник хармонијског појања и свирања у Учитељској школи у Сомбору (од 1871). Један је од бројних чешких музичара који су подигли ниво српске музичке културе у XIX в. и један од пионира музичке есејистике код Срба. Текстове објављивао у: *Школском листу* (1880, 1886, 1890, 1894, 1897), *Застави* (1884), *Јавору* (1885–1891) и *Српском Сиону* (1891). Компоновао углавном хорска дела ослоњена на фолклорне мотиве. Аутор је уџбеника музичке теорије (*Наука главних појмова музике*, Сомбор 1889). ЛИТЕРАТУРА: Р. Пејовић, *Критике, чланци и посебне публикације у српској музичкој прошлости (1825–1918)*, Бг 1994; А. Влашкалин, *Др Јован Пачу и његов круг*, Н. Сад 1996. Александар Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЖЕНЧИЋ, Живојин **![001_II_ZIVOJIN-Blazencic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-zivojin-blazencic.jpg)БЛАЖЕНЧИЋ**, **Живојин**, ботаничар, еколог, универзитетски професор (Сремска Митровица, 19. VI 1937 – Београд, 28. X 2005). Студирао биологију на Природно-математичком факултету у Београду, а на истом факултету 1974. одбранио докторску дисертацију под насловом „Еколошка студија морфофизиолошких адаптација неких ксерофитних трава (*Poaceae*) у степским фрагментима Фрушке горе" (1982). На Факултету ветеринарске медицине у Београду изабран за асистента (1962), а потом биран у свим звањима до редовног професора (1986). Од 1991. до одласка у пензију 2002. био је шеф Катедре за хранљиво и отровно биље. Такође, од 1962. био је спољни сарадник Одељења за физиолошку и биохемијску екологију биљака Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" из Београда. Главне области научног рада биле су: фитоценологија, флористика, идиоекологија, посебно медоносних и зачинских биљака, као и екофизиолошка истраживања карактеристичних биљних врста и заједница на различитим подручјима Србије и бивше Југославије. Био је коаутор универзитетских уџбеника *Хранљиво, лековито, отровно и зачинско биље* (Бг 1977) са Ј. Даноном, *Крмно биље* (Бг 2003) са С. Грдовић, као и монографија *Биљне заједнице и станишта Старе Планине* (Бг 1978), *Биљне заједнице североисточне Србије* (Бг 1984) и др. Посебно су га интересовале ливадско-пашњачке биљне заједнице и медоносне биљке на њима, као и њихова продукција нектара у циљу унапређења пчеларства. Бавио се и примењеним истраживањима значајним за ветеринарску праксу која су се односила на анализу исхране дивљачи, пчелињу пашу, као и коришћење зачинских биљака у технолошкој обради меса. Посебно је био посвећен истраживањима васкуларних биљака и алги из раздела *Charophyta* у воденим екосистемима. Самостално и са супругом Јеленом деценијама обављао комплексна ботаничка проучавања водених станишта, а резултати ових научних анализа су незаобилазна основа за сва будућа истраживања слатководних макрофита и алги. Значајан је његов допринос и у реализацији пројекта *Вегетацијска карта Србије*. ДЕЛА: „Еколошка студија морфофизиолошких адаптација неких ксерофитних трава у степским фрагментима Фрушке горе", *ЗМСПН*, 1982, 63; и Ј. Блаженчић, „Фитоценолошка студија заједница *Charetum fragilis Corillion 1957* и *Chareto-Nitellopsidetum obtusae ass. nova* код Плавнице на Скадарском језеру", *Гласник Републичког завода заштите природе – Природњачког музеја Титоград*, 1983, 16; i J. Blaženčić, „The Floristic Diversity of the Aquatic Plants in the National Parks of Serbia and Montenegro", у: P. Marinković (ур.), „*Forest Ecosystems of the National Parks ", Bajina Bašta. Monograph on the subject inclusive of the Conference Report*, Belgrade 1997; коаутор, „Red Data List of Charophytes in the Balkans", *Biodiversity and Conservation*, 2006, 15. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЖЕНЧИЋ, Јелена **![001_II_JELENA-Blazencic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-jelena-blazencic.jpg)БЛАЖЕНЧИЋ, Јелена**, ботаничар, универзитетски професор (Београд, 24. X 1936). Дипломирала 1959. на Групи за биологију Природно-математичког факултета у Београду, на којој је изабрана за асистента 1960. Докторску дисертацију одбранила је 1971. Прошла је сва наставно-научна звања до редовног професора (1986). На основним и последипломским студијама предавала предмете Систематика алги, гљива и лишајева, Акватична ботаника, Алгологија, Биологија одабраних таксона, Екологија хидробионата. По позиву држала наставу на ПМФ у Крагујевцу, Новом Саду и Приштини. Од 1961. била сарадник Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у Београду. Шеф Катедре за алгологију, микологију и лихенологију била од оснивања Катедре 1988. до одласка у пензију 2001. Њен научно-истраживачки рад одвијао се у Институту за ботанику ПМФ (касније Биолошког факултета) у Београду уз успешну сарадњу с другим научним, универзитетским и привредним организацијама у земљи и иностранству. Усавршавала се на студијским боравцима у Пољској и Бугарској. У њеној научно-истраживачкој делатности издвајају се два периода. У првом се бавилa проучавањем анатомије и морфологије васкуларних, пре свега водених биљака с еколошког аспекта. Касније свој научни рад усмерава у правцу проучавања флористике, таксономије, хорологије, екологије, угрожености и заштите водених биљака, посебно алги раздела *Charophyta*. Покретaч је и уредник Едиције *Флора алги Србије*. Коаутор је две књиге ове едиције: *Cyanophyta* (Бг 1996) и *Rhodophyta* (Бг 2003). Члан је Одбора за флору и вегетацију САНУ. Формирала је јединствену збирку харофита (преко 2000 узорака), као и колекцију васкуларних биљака, сакупљених на простору СФРЈ, али и донетих с научних екскурзија из Француске, Кине, Аустралије. У знак признања за допринос развоју алгологије, диатомолог З. Левков je новоописаној ендемичној силикатној алги дао име *Navicula blazencicii.* Била је управник Института за ботанику и ботаничке баште „Јевремовац", те члан редакционог одбора *Гласника* тога Института и часописа *Екологија*. Члан Српског биолошког друштва, Друштва еколога Србије, Друштва за биосистематику Србије, стручног друштва OPTIMA, IRGC (International Research Group of Charophytes), Југословенског комитета за међународни програм „Човек и биосфера (MAB)". Заједно с Вером Тутунџић, иницијатор је и оснивач Хидробиолошке секције Српског биолошког друштва. Почасни је члан националног комитета IAD (Интернационалног удружења за истраживање Дунава) Србије и Црне Горе, члан и председник Европског друштва харолога (Group of European Charophytologists – GEC) за период 2007–2009. Носилац је Ордена заслуга за народ са црвеном звездом и других стручних диплома и признања. ДЕЛА: и Ж. Блаженчић, „Фитоценолошка студија заједница *Charetum fragilis Corillion 1957* и *Chareto-Nitellopsidetum obtusae ass. nova* код Плавнице на Скадарском језеру", *Глас Републичког завода заштите природе – Природњачког музеја Титоград*, 1983, 16; и В. Ранђеловић, „*Chara visianii* J. Blaženčić et V. Ranđelović *sp. nov* *(Characeae)* from the River Krka (Croatia)", Cryptogamie, *Algol., Paris*, 1994, 15 (1); *Власинско језеро – хидробиолошка студија*, Бг 1997; i M. Cvijan, D. Vodeničarov, I. Kirjakov, „*Batrachospermum cayennense* Montagne ex Kützing, 1849. *(Rodophyta)*, a new species for Europe", *Arch. Biol. Sci. Belgrade*, 2000, 52 (3); коаутор, „Red Data List of Charophytes in the Balkans", *Biodiversity and Conservation*, 2006, 15. Љубинка Ћулафић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЖИН, Владимир **БЛАЖИН, Владимир**, архитекта (Нови Бечеј, 4. XII 1931). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1959. Од 1963 до 1982. ангажован у пројектном бироу „Архитект" чији је један од оснивача а касније дугогодишњи управник. У овом бироу пројектовао је и реализовао своје најважније радове, пре свега административне зграде и објекте посебне функције као што су царинарнице, поште, телефонске централе и др. Шездесетих година пројектовао и реализовао царинарницу у Хоргошу (1966) и царинарницу у Горичани, као и пословницу „Путник" у Шентиљу у Словенији (1967), где употребљава особене комбинације материјала и структурално изражену форму с нарочито изражајним елементом прозорских отвора, који су уједно и основни обликовни модул фасаде. Овакав начин грађења структуралне архитектонске облоге видан је и у његовом најзначајнијем делу: Згради Управе царине на Новом Београду (1970--1972), објекту који представља значајан репер промене архитектонског обликовања у београдској архитектури. Његов објекат јасно најављује структуралистичку изражајност која карактерише београдску архитектуру 70-их година XX в. Његов укупан опус обележава одмереност, технички перфекционизам и осећај за добро пропорционисану архитектонску форму, што га убраја у ред оних аутора који архитектонске елементе и логику грађења стављају испред допадљивог и декоративног. Осим наведених дела пројектовао је и реализовао: Аутоматску централу и пошту у насељу Коњарник (1980), Аутоматску централу у Блоку 21 на Новом Београду (1979), школу у Великом Мокром Лугу (1964), Дом здравља у Ковину (1965), стамбени блок „Милоје Ђак" у Смедереву (1976), реконструкцију хотела „Бели бор" на Тари (1980), Центар месне заједнице у Блоку 21 на Новом Београду (1974, пројекат) и др. Осим архитектонским пројектовањем **Б.** се бави урбанизмом и теоријом архитектуре. За већину зграда које је реализовао пројектује ентеријере, остварујући тако тзв. тотал дизајн. ЛИТЕРАТУРА: С. Богуновић, *Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века. II Архитекти*, Бг 2005. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЖИНА, Зоран **БЛАЖИНА, Зоран**, графички дизајнер, универзитетски професор (Београд, 5. XII 1955). Дипломирао 1982. на Факултету примењених уметности у Београду, на Одсеку за архитектуру и дизајн. Неколико година био је на студијском усавршавању у Лондону (1987-1992), а потом у Риму, Варшави и Паризу. Оснивач је и идејни творац Фестивала графичких комуникација „No Name", у Чачку 2004. Био је члан Савета Октобарског салона (1998–2000) и југословенског „Art Directors Club"-a. Дизајнер је бројних ентеријера, плаката, билборда, заштитних знакова и њихових апликација, визуелних идентитета акција и програма привредних организација, образовних установа, институција културе и уметничких манифестација. Члан је УЛУПУДС-а од 1987, од када самостално излаже. Ванредни је професор графичких комуникација на Одсеку за графику Факултета ликовних уметности у Београду од 1999. Од 1993. предавач у Пословној школи „Public Relations" у Београду. Као истраживач савремених могућности и решења графичког и адвертајзинг дизајна, креативна полазишта за дизајнерске идеје проналази и модификује у сфери арт-концепт дизајна. Своје радове заснива на сложеној визуелној садржини симбола, тј. на речи и идеји, а мање на порукама намењеним посматрачу, па његова решења представљају домишљати ауторски коментар на „задату тему". Сликарски елементи и медиј фотографије, уз мотиве етеричних силуета људских фигура и опустеле урбане просторе, представљају почетну основу његових креативних експеримената. Добитник је више награда и признања, међу којима су „Златно перо" (1987), годишња награда УЛУПУДС (1994–1999), награда за графички дизајн Октобарског салона (1997) и награда УЕПС за дизајн сајта Универзитета уметности у Београду (2003). ДЕЛО: „Soba apatria", у: *Milena Pavlović Barili. Pro Futuro*, Бг 2010. ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић Раић, *Зоран Блажина. Диконцепт и апстраховање*, Бг 2004. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЖИЋ, Здравко **БЛАЖИЋ, Здравко**, сликар, конзерватор (Стари Бечеј / Бечеј, 27. V 1909 – Београд, 14. X 1979). Образовао се у Школи за византијску иконографију у Раковици (1933–1936) и на Одсеку за конзервацију и сликарске технике Академије у Прагу, код Б. Сланског (1946–1948). Студијски боравио у Италији, Француској, Белгији, Холандији, Немачкој, Енглеској, Аустрији и Мађарској. Бавио се конзервацијом, рестаурацијом и копирањем српских средњовековних фресака, ликовном критиком, сликарством (уље, темпера, енкаустика) и примењеном уметношћу (текстил, емаљ). Радио је у Црквеном музеју (1936–1941) и Републичком заводу за заштиту споменика културе Македоније (1948–1960) у Скопљу, Народном музеју (1960–1965) и Музеју савремене уметности (1965–1974) у Београду. Учествовао је на изложбама Друштва ликовних уметника Македоније (1945–1960). Његово сликарско стваралаштво припада фигуративном смеру (поетски реализам, интимизам, умерени експресионизам) и токовима лирске и геометријске апстракције. Извршио је конзервацију фресака у храму Богородице Перивлепте и цркви Св. Софије у Охриду, Богородичиној цркви у Кучевишту, цркви Св. Димитрија у Курбинову, у манастирима Вељуса и Водоча итд. О свом раду објавио је више текстова у стручним и популарним часописима. Самостално је излагао у Београду (1972, 1974) и Скопљу (1972). Добитник је неколико значајних награда и признања, међу којима и Ордена рада II реда (1955). ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Ђурић, *Здравко Блажић*, *35 година рада*, Бг 1972 (са библ.); В. Ј. Ђурић, *Здравко Блажић*, Скопље 1972; С. Бошњак, *Здравко Блажић. Жанрови и технике – енкаустика*, Бг 1974 (са библ.). Љубица Миљковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЖИЋ, Новица **БЛАЖИЋ, Новица**, математичар, универзитетски професор (Крушевац, 27. VIII 1959 – Београд, 10. Х 2005). Дипломирао на Природно-математичком факултету у Београду, где је 1990. докторирао тезом „Кривина и карактеристичне класе комплексних векторских раслојавања". Био на специјализацији у Источном Ленсингу (САД, 1985/86). За ванредног професора Математичког факултета у Београду изабран 1998. Предавао Аналитичку геометрију, Диференцијалну геометрију, Риманову геометрију и Лијеве групе. Држао је наставу и на универзитетима у Крагујевцу, Приштини и Подгорици, као и у Математичкој гимназији у Београду. Коаутор (са Недом Бокан) универзитетског уџбеника *Увод у диференцијалну геометрију* (Бг 1996). Аутор је или коаутор научних радова из области диференцијалне геометрије, топологије, глобалне анализе, Лијевих група. Гостовао је на више универзитета у Данској, Немачкој, САД. Активно је радио на подизању научног подмлатка и популаризацији математике учешћем на летњим математичким школама за средњошколце и студенте. Допринео је ширењу интересовања за бонсаи у Србији; оснивач је удружења „Бонсаи друштво Београда" и његов први председник. ДЕЛА: и N. Bokan, P. Gilkey, „Chern classes of complex vector bundles over almost complex manifolds; А note on Osserman Lorentzian manifolds", *Bull. Lond.Math. Soc*, 1997, 29; и С. Вукмировић, „Solutions of Yang-Mills equations on generalized Hopf bundles", *J. Geom. Phys*., 2002, 41, 1–2. Неда Бокан \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЗНАВА **БЛАЗНАВА**, село у општини Топола, на десној страни долине реке Јасенице (притока Велике Мораве), на североисточном подножју планине Рудник. Западно од села пролази пут Горњи Милановац – Топола (14 км). Неправилног је облика, а куће су низане дуж сеоских путева на 260–400 м н.в. Чини га шест крајева. Први помен о селу је из 1476. Године 1718. имало је 18, а 1735. 40 кућа. Савремена домаћинства највећим бројем су досељена уочи и после Првог српског устанка из Старог Влаха, околине Сјенице и Тетова. **Б.** је имала статус вароши и тржнице. Године 1921. имала је 1.860 житеља, а 2002. 591 становника, од којих 99,3% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе и хладњача воћа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЗНАВАЦ, Војислав **БЛАЗНАВАЦ, Војислав**, пуковник (Београд, 13. X 1869 – Београд, 19. V 1935). Син Миливоја Петровића Блазнавца и Катарине, рођене Константиновић, праунуке Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша. У Београду завршио шест разреда Реалне гимназије и Војну академију (1890). Своју војничку каријеру започео је као коњички потпоручник у Београду. Водник Краљевске гарде постао је 1892, а чин поручника стекао је 1893. Унапређен је у чин капетана II класе 1897, капетана I класе 1899, мајора 1902, потпуковника 1908. и пуковника 1913. Од 1899. је најпре ордонанс официр краља Александра Обреновића, а затим, до Мајског преврата, командант Краљеве гарде и ађутант краља. Обављао је дужност начелника коњице Дунавске (1904) и Моравске дивизијске области (1909–1910). У балканским ратовима био је ађутант команданта 3. армије, а од 1913. начелник коњице Дринске дивизијске области. У I светском рату био је командант Дринског коњичког пука и 5. пуковске окружне команде. На располагање Команди Шумадијске дивизијске области стављен је 1916. Од 1921. до 1926. био је привремени судија Дунавског дивизијског војног суда. Пензионисан је 1926. Носилац је српских, руских и црногорских одликовања, од којих су најважнија: српски ордени Белог орла са мачевима IV степена, ордени Белог орла V и III степена, као и руски Орден Св. Ане III реда. ИЗВОРИ: *Политика*, 20. V 1935; *Време*, 20. V 1935; 21. V 1935. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица на прославу 60-годишњице Краљеве гарде 1838–1898*, Бг 1898; *Споменица 75-годишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини XIX века*, IV, Бг 1925. Урош Татић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЗНАВАЦ, Живојин **БЛАЗНАВАЦ, Живојин**, државни саветник, управник Београда (Ваљево, 1835 – Београд, 7. VI 1920). Радио је најпре као млађи писар чачанског начелства у Свилајнцу (1854) и Карановцу (1855). Секретар Јагодинског округа постао је 1863. За секретара Министарства унутрашњих дела у Београду постављен је 1864. Потом је био срески начелник у Шапцу и окружни начелник у Шапцу и Смедереву. Именован је за управника вароши Београда 1873. Начелник округа крушевачког постаје 1874. За начелника у Пожаревцу постављен је 1875. Дужност управника града Београда поново је обављао 1879–1887, када постаје државни саветник. Пензионисан је 1901. Био је члан Уставотворног одбора који је на својој седници од 10. XII 1888. усвојио предлог Устава краља Милана. Друга београдска гимназија налазила се до 1897. у згради која је била његово власништво. ИЗВОР: Шематизам Србије, 1854–1914. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини XIX века*, II, Бг 1924; Б. Перуничић, *Управа вароши Београда 1820–1912*, Бг 1970; *Сто година Друге београдске гимназије 1870–1970*, Бг 1970. Урош Татић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЗНАВАЦ ПЕТРОВИЋ, Миливоје **![001_II_Milivoje-Petrovic-Blaznavac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-milivoje-petrovic-blaznavac.jpg)БЛАЗНАВАЦ ПЕТРОВИЋ, Миливоје**, генерал, министар, кнежевски намесник (Блазнава код Крагујевца, 4. V 1824 – Београд, 24. III 1873). Узео је презиме по родном месту. По неким индицијама био је ванбрачни син кнеза Милоша. Завршио је основну школу, служио у војсци и полицији, а 1845. вратио се у војску и постао ађутант кнеза Александра. У време револуције 1848. уставобранитељска влада послала га је у Беч да уходи бившег кнеза Милоша и спречи његов евентуални повратак у Србију. Организовао је привремено затварање старог кнеза у Загребу маја 1848. У српском покрету у Угарској истакао се храброшћу у борбама против Мађара, поред Стевана Книћанина, као његов ађутант и командант артиљерије. Потом је, као државни питомац, боравио у Бечу и Паризу, где је учио хемију, затим војне науке у школи у Мецу. По повратку из иностранства постављен је 1854. за начелника Војног одељења Министарства унутрашњих дела. Поновним доласком на престо кнез Милош је намеравао да га преда суду и најстроже казни, али га је, на синовљеву молбу, само протерао у родно село. Кнез Михаило га је 1861. поставио за управника крагујевачке тополивнице, а 1865. за министра војног. На том положају радио је на јачању војне организације и њеном наоружавању, али у томе није исказао значајне резултате, пошто Србија ни до краја кнез Михаилове владе није била у војном погледу способна и спремна да отпочне рат против Турске. После убиства кнеза Михаила (1868) извршио је државни удар, па је насупрот Привременом намесништву, које је предвиђало сазив Скупштине ради избора новог кнеза, заједно с војском Београдског гарнизона прогласио Милана Обреновића за кнеза, што је и потврђено на Великој народној скупштини у Топчидеру, 20. VI 1868. Са Ј. Ристићем и Ј. Гавриловићем **Б.** је изабран за намесника малолетном кнезу. После кнежевог навршеног пунолетства (1872) постао је председник владе и министар војни, добивши први у Србији чин генерала. Непосредно пре смрти започео је рад на јачању проаустријске и промађарске спољне политике. ИЗВОРИ: *Писмо Илије Гарашанина Јовану Мариновићу*, I, II, Бг 1931; *Писма Јована Ристића Филипу Христићу од 1870. до 1873. и од 1877. до 1880*, Бг 1931; *Писма Филипа Христића Јовану Ристићу (1868–1880)*, Бг 1953; *Дневник Бењамина Калаја 1868–1875*, Бг – Н. Сад 1976. ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Додатак поменику од 1888*, Бг 1901; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини XIX века*, I, Бг 1923; С. Јовановић, *Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858)*, Бг 1933; *Друга влада Милоша и Михаила*, Бг 1933; *Влада Милана Обреновића*, I, Бг 1934; Г. Јакшић, В. Вучковић, *Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила (Први балкански савез)*, Бг 1963; В. Јовановић, *Успомене*, Бг 1988; Р. Љушић, „Обреновићи у револуцији 1848", *Зборник радова научног скупа „Српски покрет у револуцији 1848–1849"*, Н. Сад 2000. Петар В. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАМ, Михаило Миша **БЛАМ, Михаило Миша**, џез контрабасиста, композитор, публициста (Београд, 15. XII 1947). Дипломирао је 1969. на факултету Музичке уметности у Београду. Студије контрабаса наставио је у Белгији, где је магистрирао 1971. Био је члан Београдске филхармоније (1968–1971), Народног оркестра РТБ, Џез оркестра РТБ (1978–1989), Секстета Марковић – Гут, „Orquestra Sinfonika Nacional" Санто Доминго. Наступао је у Израелу, Немачкој и на бројним светским џез фестивалима. Аутор је ТВ емисије *Џез око поноћи*. Снимио је сингл *Миша Блам и они који воле фанки* (1975) са песмама *Горила* и *Магнет*, албум *Сећања* (1979) и *Good Old Yu Days* (1995). Учествовао је на снимању преко 40 албума домаћих и страних аутора. Основао је 1990. месечник *Jazz Tribune*. Написао је књиге *Мајлс Дејвис* (Књажевац 1987) и *Џез у Србији: 1927–1944* (Bg 2010). Компоновао је за позориште. Био је директор Музичке продукције РТС (2002–2004). Један је од иницијатора за покретање џез одсека у СМШ „Станковић" где је и предавао контрабас. Добио је „Златни микрофон" Радио Београда (1989), Естрадну награду Југославије (1983) и Србије (1992). Награду за животно дело му је доделио *Нишвил џез фестивал* 2011. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Србији `96*, Бг 1996. Петар Јањатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАМ, Надежда Нада **БЛАМ, Надежда Нада**, глумица (Београд, 20. IV 1951). Дипломирала на Факултету драмске уметности у класи Миње Дедића. Првакиња је Народног позоришта у Београду. У театру (до 2010) остварила улоге у више од 50 комада, од којих се издвајају оне на матичној сцени: *Макбет* (Пратиља леди Макбет), *Окретне и друге игре*, *Дом Бернарде Албе* (Мартирио), *Ослобођење Скопља* (Ленче), *Госпођа Олга* (Вука), *Жене у народној скупштини* (више ликова), *Дивља патка* (Гина), *Кир Јања* (Јуца), *Тартиф* (Дорина), *Сабирни центар* (Лепа пекарка), *Таленти и обожаваоци* (Домна Пантелејевна), *Мисис Толстој* (Грофица). Игра и у филмовима (*Секула и његове жене*, *Убиство с предумишљајем*, *Трен*, *Вампири су међу нама*), тв драмама и серијама (*Позориште у кући*, *Село гори а баба се чешља*), снима радио-драме, синхронизовала је бројне цртане филмове. Међу многобројним наградама и признањима су: Награда за посебна достигнућа и више годишњих награда НП, те Стеријина награда за епизодну улогу. Највећа достигнућа бележи у домену комедије. Јелица Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАНУША, Александар (Алексије Шандор) **БЛАНУША, Александар (Алексије Шандор)**, народни мајор (Шајкашка, друга половина XVIII в. – Шајкашка, после 1849). Војничку каријеру остварио је у Шајкашком батаљону. Први помен о њему потиче из 1809, из времена Наполеонових ратова. По њиховом завршетку службовао је и живео у Жабљу, а 1824. његово име налази се међу невеликим бројем официра претплатника на прву књигу *Летописа Матице српске*. У том времену стицао је више чинове, а пензионисан је као официр с угледом и чином мајора. Кад је у пролеће 1848. дошло до Српског народног покрета у Угарској, прикључио се његовом војном „вожду" Ђорђу Стратимировићу и средином јуна привремено преузео команду над Шајкашким батаљоном. Ту команду је на кратко предао народном пуковнику Стевану Сурдучком, али ју је поново преузео крајем јануара или почетком фебруара 1849. Тада је, по наређењу генерала Стевана Книћанина, био ангажован око стварања два нова батаљона народне војске у Бачкој а у марту 1849. од пензионисаног капетана Ђорђевића преузео је команду над копненим батаљоном у Шајкашкој, с којим се поткрај тог месеца налазио као командант посаде у Сомбору. То је трајало кратко, јер је непосредно пре Перцелове офанзиве на Бачку због његове старости и слабог здравља, а по наређењу главнокомандујућег српске војске, генерала Кузмана Тодоровића, команда над копненим батаљоном пренета најпре на капетана Стејина а потом на капетана Давидовца. ИЗВОР: *ЛМС*, 1824, I. ЛИТЕРАТУРА: *Шајкашка. Историја*, II, Н. Сад 1875; „Устројство Ц. Кр. Тителског крајишког шајкашког батаљона за доба Народног покрета", *ЛМС*, 1899, 198; Р. Плавшић, *Монографија читаонице „Лаза Костић"*, Сомбор 1961. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАНУША, Данило **БЛАНУША, Данило**, електроинжењер, математичар, универзитетски професор (Осијек, 7. XII 1903 – Загреб, 8. VIII 1987). Студирао електротехнику на Техничкој високој школи у Загребу (1921/22), а затим на Техничкој високој школи у Бечу, где је и дипломирао 1934. Био ванредни студент Филозофског факултета у Бечу (1926–1928/29), где је слушао предавања из математике и теоријске физике. Радио као електроинжењер у електричној централи града Загреба (1934–1944). Докторат техничких наука положио је на Техничком факултету у Загребу 1943, када је и хабилитирао. За редовног професора истог факултета изабран 1949. Био је декан Техничког (1955/56) и ЕТФ (1957/58), предстојник Завода за примењену математику на тим факултетима (1949–1976), председник Друштва математичара и физичара СР Хрватске, председник Савеза друштава математичара, физичара и астронома Југославије, члан Уређивачког одбора часописа *Гласник математички*. У свом научном раду **Б.** је дошао до значајних резултата у математици и теоријској физици. Ту спадају његови доприноси теорији Беселових функција, посебно у истраживању конволуционих интеграла у којима се оне појављују. Радио је на проблемима смештања елиптичних и хиперболичних простора у одређене Еуклидове, Риманове и Хилбертове просторе. Значајни су његови радови из специјалне и опште теорије релативности. Уџбеник *Виша математика* (у четири тома, Зг 1963, 1965, 1969, 1973) представља велики допринос стручној литератури. За редовног члана ЈАЗУ изабран је 1958, за дописног члана САНУ 1970, а за дописног члана Аустријске академије 1974. Добитник је награде „Руђер Бошковић" (1960), Награде града Загреба (1967) и Награде за животно дело (1974). ДЕЛА: „Једна врст интегралних теорема Беселових функција", I–II, *Рад* *ХАЗУ*, 1945, 278; III, *Рад* *ЈАЗУ*, 1948, 271; IV, *Рад* *ЈАЗУ*, 1950, 277; „Eine isometrische Einbettung der elliptischen Ebene im vierdimensionalen euklidischen Raum", *Nachrichten der Österreichischen Mathematischen Gesellschaft*, 1952, 21–22, 40; „Eine isometrische und singularitätenfreie Einbettung des n-dimensionalen hyperbolischen Raumes im Hilbertschen Raum", *Monatshefte für Mathematik*, 1953, 57, 2; „Über die Einbettung hyperbolischer Räume in euklidische Räume", *Monatshefte für Mathematik*, 1955, 59, 3; „Sur les paradoxes de la notion d'énergie", *Гласник математичко-физички и астрономски*, серија II, 1947, 2. Mилева Првановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАНУША, Јован **БЛАНУША, Јован**, народни мајор (Шајкашка, почетак XIX в. – после 1849). Војничку каријеру започео је као кадет у Шајкашком батаљону у Тителу 1839. Чин потпоручника стекао је 1846, a чин оберлајтнанта 15. IV 1848. Кад је поткрај марта 1848. дошло до револуционарних немира у Земуну, по наређењу генерала Јаноша Храбовског са одредом од око 120 шајкаша и три шајке учествовао је у смиривању тамошњег становништва, али кад је исти генерал 12. јуна напао Карловце, **Б.**, тада већ натпоручник, са свим шајкама и шајкашима напустио је Земун и прикључио се Главном одбору у Карловцима и његовом председнику Ђорђу Стратимировићу. С њим је потом учествовао у заузимању војног арсенала у Тителу, што је било од највећег значаја за даљу судбину Српског народног покрета. Из Титела је са шајкама и шајкашима, а под Стратимировићевом командом, 16. јула стигао у Чуруг и био проглашен за народног капетана српске војске. Учествовао је у борбама у јужној и средњој Бачкој, а јануара 1849. патријарх Јосиф Рајачић, као управитељ Српске Војводовине, именовао га је за команданта на Римским шанчевима. Заповедао је компанијама шајкаша на Јарку, а према наређењу команданта Шајкашке, пуковника Стевана Сурдучког, требало је да формира нови батаљон војника. У току фебруара 1849. са две компаније (чете) шајкаша суделовао је у борбама код Каћа, Пироша (Црвенке) и Кисача, као и у каснијим операцијама на подручју Шајкашке. Због стечених заслуга патријарх Рајачић га је именовао за народног мајора. Војну каријеру завршио је пензионисањем 16. VII 1849. ИЗВОР: *Исписи генерала Ђукића о Шајкашком батаљону*, РОМС. ЛИТЕРАТУРА: *ЛМС*, 1898, 193; 1898, 195; *ГИДНС*, 1932, V; 1933, VI; *Шајкашка. Историја*, II, Н. Сад 1975. Владан Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАНУША, Милан **![001_II_Milan-Blanusa.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-milan-blanusa.jpg)БЛАНУША, Милан**, сликар, графичар, универзитетски прoфесор (Јагодина, 28. IV 1943). Дипломирао 1967. на Академији ликовних уметности у Београду, на Одсеку за сликарство у класи Љубице Сокић. Постдипломске студије завршио 1971. на Државној високој школи за ликовне уметности у Брауншвајгу (Немачка). Од 1976. до 2010. радио је на Академији уметности у Новом Саду, где је 1992. изабран у звање редовног професора на предмету Сликање и цртање. У периоду 1993–1995. био је редовни професор Цртања и сликања на Факултету примењених уметности у Београду. На Државној високој школи за ликовне уметности у Франкфурту на Мајни специјализирао је графику 1978. Члан је УЛУС-а од 1971. Од 1968. самостално излаже у земљи и иностранству (Брауншвајг, Келн, Париз). Током 70-их година XX в., **Б.** се огледао и као ликовни критичар поетике новог реализма – којој је и сам припадао, а већи број текстова објавио је у *Стражилову*, *Књижевној речи* и *Омладинским новинама*. Као уметник, определио се за особено реалистичко усмерењe које зрачи апстрактним набојем, али не негира полазно фигурално, предметно и стилско опредељење уметника. Раном серијом слика, портрета познатих личности из историје уметности (*Пикасо*, *Магрит*, *Дикс*, *Дишан*) датим у изразито геометризованом простору, доказао је да је измирење фигуративног и апстрактног концепта могуће. Фотографска прецизност с једне стране и експресија израза с друге, уз сиви тоналитет и колористичке акценте, развијени су из непосредних искустава немачког неоекспресионизма. Касније слике, цртежи, графике и скулптуре, без изузетка окренуте човеку, припадају иконографски препознатљивом кôду београдске нове фигурације и новог реализма, а идејно, корпусу филозофије егзистенцијализма. Физички изолован и препуштен непосредној комуникацији са посматрачем, човек је представљен као урбано биће, без идентитета и индивидуалности. Развијањем и преобликовањем ранијих идеја, **Б.** у рецентном опусу остаје доследан раније успостављеним принципима језичке сведености и одсуства стереотипне интерпретативности, али уноси и један нов елемент – писани сегмент у виду кратког текста, речи или знаковног обележја. Извучени из препознатљивог контекста, његови ликови отварају једну нову еру портрета у којој типизиране физиономије лица представљају само претекст за дубље понирање у судбину човека и проблеме савремене цивилизације. Добитник је више престижних признања за ликовно стваралаштво, међу којима награде Октобарског салона за сликарство (1978), прве награде за цртеж на 14. бијеналу медитеранских земаља у Александрији (1982), „Златне палете" УЛУС-а (1992) и „Великог печата" Графичког колектива (2000). ЛИТЕРАТУРА: *Милан Блануша*, Бг 1979/80; С. Бошњак, С. Степанов, *Милан Блануша. Слике, цртежи*, Бг 1994; К. Богдановић, *Сиви човек*, Бг 2000; Г. Станишић, *Блануша. Тела у исказу*, Бг 2002. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАТНИЦА **БЛАТНИЦА** (*Limosella aquatica*), једногодишња зељаста биљка из породице Scrophulariacae. Образује полегле бусенове розетастог облика из којег се пружају бочне столоне. Листови до 30 цм дуги са ланцетастом лиском и веома дугачком дршком. Цветови појединачни на кратким дршкама, обично до 10 у основи розете, ситни, беличасти или бледо ружичасти. Плод чаура са много семена. Распрострањена је широм холарктика, али је ретка у јужним крајевима Европе. Расте на влажним местима, обично на муљевитим и периодично плављеним обалама река и бара. У Србији је веома ретка, угрожена, законом заштићена и налази се на „Црвеној листи угрожених врста". Забележена на више места у Војводини, посебно у Срему, док је у осталом делу републике веома ретка и са већине локалитета ишчезла. ЛИТЕРАТУРА: Р. Јовановић Дуњић, „*Limosella* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора Србије*, 6, Бг 1974. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАТНИЦА **БЛАТНИЦА**, село у Републици Српској на сјеверним падинама планине Влашић, у долини ријеке Блатнице. С општинским средиштем (Теслић) повезано је локалним путем дугим 22 км. Насеље је дисперзивног типа, издужено по долини на 400–500 м н.в. Сјеверни дио села је ближи друму, компактнији и у њему се налази црква. Године 1991. у **Б.** је било 2.890 становника, од којих 95,8% Срба. Становници су познати сточари и произвођачи тзв. „блатничког сира". ЛИТЕРАТУРА: П. Богуновић, *Из Усорског краја и околине*, Сар. 1937; А. Хозић, *Теслић у НОБ*, Теслић 1985. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАТО **БЛАТО**, село у општини Пирот, на западној периферији Пиротске котлине, крај пута Пирот (7 км) – Бабушница. Налази се на око 400 м н.в. Помиње се у турско доба. Године 1445/46. имало је 46 домаћинстава, 1878. 118 житеља, а 1921. 187 становника. Године 2002. у **Б.** је живело 630 становника, од којих 97,8% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија за три села. Већина мештана (94,9% активног становништва) бави се непољопривредним занимањима у Пироту, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАТО **БЛАТО**, жупа у Хумској земљи, на десној обали Неретве. Данас је то простор Мостарског блата. У посебну жупу се издваја у развијеном средњем веку (после XII в.). Њено средиште био је град Крушевац који се налазио у подручју данашњег села Крушева. Град Крушевац и **Б.** у првој половини XV в. држали су Радивојевићи, а после 1434. њиме је загосподарио херцег Стефан Вукчић Косача. У рату с херцегом 1452. краљ Томаш је с војском боравио у **Б**. По доласку Турака овде је основана нахија Мостар, у којој је било 36 насеља по попису из 1475. ИЗВОР: С. Новаковић, *Законски споменици српских држава средњега века*, Бг 1912. ЛИТЕРАТУРА: С. М. Вего, *Насеља босанске средњовјековне државе*, Сар. 1957; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАТУША **БЛАТУША**, село на Банији, у Сисачко-мословачкој жупанији, на источним падинама Петрове горе, 6 км јужно од града Гвозд (бивши Вргинмост). Налази се на око 186 м н.в. Године 1991. имало је 558 становника (98,0% Срба), а након рата 1991--1993. и егзодуса Срба, популација је смањена на 285 чланова, од којих су Срби чинили 80,4% (2001). Кроз село пролази локални пут који га повезује са Гвоздом. Храм посвећен преносу моштију Св. Николе подигнут је 1930. То је једнобродна грађевина од камена и опеке, с полукружном олтарском апсидом и звоником, који се завршава слепом калотом. У II светском рату скинут му је кров. Обновљен је 1985, а у рату 1991–1993. проваљен и изнутра демолиран. ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАЦЕ **[![001_II_BLACE-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-blace-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-blace-karta.jpg)БЛАЦЕ**, град, центар општине површине 306 км2 са 40 насеља. Налази се на северозападној периферији Топлице у подгорини Великог Јастрепца. Кроз **Б.** пролази локални пут који повезује Крушевац (50 км) с путем Прокупље (34 км) – Куршумлија (34 км). Претеча града су Доње **Б.** (из 1446. са 9 кућа) и Горње **Б.** (из 1395). После 1809. Срби су расељени, а насељено је муслиманско становништво које се иселило после повлачења Турака 1878. Ново српско становништво досељавано је 1878–1885. из околине Крушевца, крајем XIX в. из подгорине Копаоника, Жупе, Левча, Јужног Поморавља и са Пештера и 1900. из Црне Горе и Херцеговине. Постепено се формира чаршија, а статус варошице добија 1921. **Б.** је 2002. имало 5.465 становника, од којих 97,4% Срба. На територији општине живи 13.759 становника. У **Б.** се налазе све општинске административне службе, основна школа, гимназија, предшколска установа, православна црква, пошта, спортска хала и хотел, као и фабрике трикотаже, конфекције, производа од гуме и метала, ткачница, млекара и кланица. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАШКОВИЋ, Ласло **БЛАШКОВИЋ, Ласло**, дечји писац, уредник (Нови Сад, 21. IX 1943 – Сремска Каменица, 20. X 2001). Учитељску школу у Сремским Карловцима и Бијељини завршио 1963. Радио као учитељ у Шибошници (Босанска Крајина), Шатринцима и Крушедолу (Срем). Уредник Дечјег програма Радио Новог Сада од 1976. до пензионисања. Писао је поезију, прозу једночинке, радио-драме и телевизијска сценарија. У првој својој песничкој књизи *Излет на змају* (Н. Сад 1961) претежно је у кругу традиционалних тема и поступака наслеђених од Ј. Јовановића Змаја. У наредним песничким збиркама он истражује однос према свету савременог детета, дечју тачку гледишта и дечју субјективност и слободу. Најаутентичније се изразио у песмама у којима из дечје перспективе говори о ограничености детињства и о чежњи за одрастањем, као и у песмама у којима је основ дечја игра. За разлику од већине песника за децу, који се баве симболичком игром малог детета, **Б.** своје песме (*Молови, хмодике и родике. Изабране песме*, Н. Сад 1998) заснива на играма с правилима, која нису унапред дата, него их слободно стварају деца – песнички субјекти. Игра се тотализује, постаје, на неки начин, стварање света и обухвата и језик. Преводио је с мађарског језика. Саставио је антологију савремене српске поезије за децу и осетљиве: за предшколско доба деце и родитеља *Живети, живети, лепо је живети*, 1, Бг 2000. Добитник је Награде Змајевих дечјих игара (1994) и Награде ДКВ за животно дело (2000). ДЕЛА: поезија: *Да сам татин тата*, Н. Сад 1975; *Вртешка*, Ириг 1975; *Нешто пето*, Г. Милановац 1977; *Тате, маме и још понеко*, Г. Милановац 1979; *Дечак је намигнуо сунцу*, Г. Милановац 1983; *Скакутање речи*, Н. Сад 1987; *Срећан крај*, Н. Сад 1994; приче: *Обичне приче о необичном дечаку*, Н. Сад – Ириг 1978; *Џиновски орах или Купус без лишћа*, Г. Милановац 1994; *Морнарска песма која дуго траје*: *изабране и нове песме и приче*, Н. Сад 2002; драма: „Весела дружина", *Освит*, 1987, 3. Јован Љуштановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАШКОВИЋ, Ласло **БЛАШКОВИЋ, Ласло**, књижевник (Нови Сад, 25. VI 1966). Дипломирао на групи југословенске књижевности и српскохрватског језика на Филозофском факултету у Новом Саду. Радио као секретар ДКВ, уредник часописа *Поља* (2000–2007), а сада је директор Културног центра Новог Сада (од 2009). Својом поезијом **Б.** истражује изражајне могућности језика, и то пре свега асоцијативног и фонолошког поигравања речима. Таквим поступцима **Б.** у постмодернистичком контексту реактуелизује надреалистичку поетику, а наглашавањем употребе тропа непрестано прикрива предмет поетског говора (*Црвене бригаде*, Н. Сад 1989; *Животи бацача коцке*, Бг 1997; *Жене писаца*, Вш 2006). Сличан поступак аутор је применио и у романескној прози, настављајући у том погледу искуство О. Давича и Р. Константиновића, али је боље резултате постигао у делима која конкретније одређују јунака, време и простор догађања. Тако ће у роману *Мртва природа са сатом* (Бг 2000) приповедно поигравање засновати на подацима о сликару Богдану Шупуту, у *Адамовој јабучици* (Бг 2005) о књижевницима Александру Тишми и о свом оцу, песнику Ласлу Блашковићу. Један од језички инвентивнијих писаца постмодернистичке поетике. ДЕЛА: песме: *Гледаш*, Н. Сад 1986; *Златно доба*, Н. Сад 1987; *Ритам-машина*, Н. Сад 1991; *Јутарња даљина*, Н. Сад 2002; романи: *Имењак*, Н. Сад 1994; *Свадбени марш*, Бг 1997; *Мадонин накит*, Бг 2003; *Турнир грбаваца*, Бг 2007. есеји: *Крај цитата*, Н. Сад 2007; приповетке: *Прича о малаксалости*, Бг 2010. ЛИТЕРАТУРА: Г. Божовић, *Поезија у времену*, Пг 2000; М. Пантић: „Песник дугог даха", *Данас*, 9-10.XI 2002; И. Негришорац, „Језичка инвенција и наративна структура, *ЛМС*, мај 2006; Д. Белеслијин, „И би прича", *ЛМС*, октобар 2010. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛАШКОВИЧ, Дионис **БЛАШКОВИЧ,** **Дионис** (Blaškovič, Dionýz), лекар, микробиолог-вирусолог (Јаблоница, Словачка 2. VIII 1913 – Братислава, 17. XI 1998). Дипломирао на Медицинском факултету Карловог универзитета у Прагу 1937. Усавршавао се у САД као стипендиста Рокфелерове фондације (радећи са чувеним вирусологом Ј. Салком) и у СССР-у. Основао Институт за вирусологију Словачке академије наука у Братислави 1953. Пионир вирусолошких истраживања у Чехословачкој и водећи светски вирусолог. Публиковао је значајне научне радове о биолошким особинама вируса: параинфлуенце тип 1, мумпса, Newcastlе вируса, вируса Aujeszky-еве болести свиња, вируса источноевропског енцефалитиса изолованог из крпеља I. ricinus (откривеног и у Југославији). Успешно је радио и на проналажењу вакцина и лекова против вирусних инфекција. Постао је редовни члан Чехословачке академије наука 1952. и Словачке 1953. Члан је и многих иностраних академија наука. Редовни професор Мед. ф. у Братислави од 1954. и шеф Катедре и редовни професор за општу и примењену вирусологију на Факултету за природне науке у Братислави. Покренуо је 1957. и био главни уредник научног часописа *Acta Virologica*. Председник Словачке академије наука (1961–1965). Један састанак његовог Редакционог одбора одржао је у САНУ 1971. Предавао 1967. у Београду и Новом Саду о патогенези обољења изазваних вирусима инфлуенце и енцефалитиса. Око 50 југословенских лекара радило је у његовом Институту, а 20 његових сарадника боравило је у Југославији. Инострани члан САНУ у Одељењу медицинских наука постао 1981. Успешно је сарађивао са српским (А. Терзин и сар.) и југословенским вирусолозима. ЛИТЕРАТУРА: З. Петровић, „Дионис Блашкович (1913–1998)", *Годишњак САНУ за 2000*, CVII. Бг, 2001. Владимир Кањух; Снежана Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛЕДСКИ СПОРАЗУМ **БЛЕДСКИ СПОРАЗУМ**, билатерални споразум Југославије и Бугарске на Бледу 1. VIII 1947. Политика Ј. Б. Тита и Г. Димитрова на успостављању најприсније југословенско-бугарске сарадње резултирала је међудржавним преговорима представника ФНРЈ и НР Бугарске на Бледу. Преговори су започели 30. VII 1947. разговорима о нацртима докумената које су припремиле стручне службе обеју влада (уговори о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи; привредној сарадњи и валутним проблемима; двовласницима; царинским олакшицама), настављени су претресањем важних и осетљивих питања попут проблема Пиринске Македоније, измене неких сектора граничне линије и конституисања југословенско-бугарске федерације, а завршили се 1. VIII 1947. потписивањем **Б. с.** „Протокол о решењима на Бледу" и четири прилога која су га пратила, потврђивали су спремност две владе да закључе Уговор о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи. Стране потписнице су се договориле да до крајњих могућности и на бази узајамне помоћи развијају привредну сарадњу, регулишу курс монета, припреме стварање царинске уније и усклађивање привредних планова. Путем специјалног споразума договорен је нови режим двовласничких имања дуж целе југословенско-бугарске границе. Владе су прихватиле обавезу да успоставе тесне контакте по питању честих инцидената на граници са Грчком и да интензивирају културну сарадњу. Југословенска страна се одрекла ратних репарација у износу од 25 милиона долара. Основни и најважнији договорени документ био је Уговор о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи између ФНРЈ и НР Бугарске. Требало је да важи 20 година и предвиђао да обе стране присно сарађују у свим питањима која се тичу судбине њихових народа и њихових међусобних односа; да заједнички предузимају све потребне мере у циљу осигурања безбедности, независности и интегритета; да у случају напада без одлагања пруже војничку и сваку другу помоћ; не склапају никакав савез који би био уперен против друге земље; економски и културно сарађују и др. Уговор није био објављен него само оглашен као свршени чин, чему су пресудно допринели неповољан спољнополитички положај Бугарске, која је била у статусу „непријатељске државе у стању примирја" и заоштрена спољнополитичка ситуација. Уговор је озваничен и објављен 27. XI 1947, приликом боравка делегације ФНРЈ на Конференцији двеју влада у Варни и Евксинограду. Исцрпни разговори и размена мишљења на Бледу створили су утисак да обе стране македонско национално питање и питање признавања македонске националне мањине у пиринском крају сматрају решеним. У кључним питањима југословенско-бугарске федерације, будућег државно-правног статуса Пиринске Македоније и промене границе око Босилеграда и бившег Цариброда, испољена су два готово потпуно различита приступа (принципа). **Б. с.** је превазилазио оквире билатералног уговора Југославије и Бугарске и имао ширу међународну важност. Ј. В. Стаљин и В. М. Молотов су на састанку с делом југословенског и бугарског руковоства (В. Бакарић, М. Ђилас, Г. Димитров, В. Коларов, Т. Костов), одржаном 10. II 1948, идеје о балканској федерацији означили „озбиљним размимоилажењем" и „недопустивим" потезом „и са партијске и са државне тачке гледишта". Реакција Москве наговестила је скорашњи сукоб Југославије са Информационим бироом. ИЗВОРИ: Ј. Б. Тито, *Говори и чланци*, III, Зг 1959; В. Дедијер, *Документи о 1948*, Бг 1979; В. Дедијер, *Прилози за* *биографију Ј. Б. Тита*, I, Бг 1981. ЛИТЕРАТУРА: С. Нешовић, *Бледски споразум Тито–Димитров (1947)*, Зг 1979. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛЕДСКИ ФИЛОЗОФСКИ СКУП **БЛЕДСКИ ФИЛОЗОФСКИ СКУП**, стручно саветовање Југословенског удружења за филозофију, одржано 10–11. XI 1960. с темом *Неки проблеми теорије одраза*. Под тим насловом објављени су реферати и дискусија са скупа. Био је то преломни догађај у развитку југословенске марксистички оријентисане филозофије, њеном раскидању са стаљинистичким „дијаматом" и покушај повратка „аутентичном", хуманистичком марксизму. Теоријски спор око теорије одраза имао је идеолошке импликације; био је то почетак дестаљинизације у теоријској и духовној сфери и отпор совјетском моделу марксизма-социјализма. Теорија одраза је схваћена као срж вулгаризованог „дијамата" и као неспојива с Марксовим хуманизмом, схватањем човека као слободног и стваралачког бића праксе. Њено одбацивање најрадикалније су заступали Гајо Петровић и Милан Кангрга. Одбацујући ову теорију, Михајило Марковић јој је приговорио да није типична за марксистичку филозофију, да не превазилази дуализам механицистичког материјализма, да занемарује делатну страну људског сазнања, да консеквентно спроведена води бесмислицама и да јој је у основи неодрживо схватање о човеку као пасивном бићу. Ова критика није сасвим одбацивала теорију одраза, него њену симплификовану варијанту. У том смислу Бранко Бошњак је указао да она има ограничено важење и да би је требало изводити из праксе, као фундаменталније категорије. Критичари теорије одраза били су: М. Марковић, Г. Петровић, М. Кангрга, Б. Бошњак, Р. Супек, Д. Грлић, Д. Јеремић, М. Дамњановић и др., а њени заступници: А. Стојковић, Б. Шешић, В. Павићевић, Б. Дебењак, Љ. Живковић, В. Рибар и Д. Недељковић. Ова подела установила је трајну разлику између две струје у југословенској марксистичкој филозофији. Прва је, полазећи од праксе као темељног појма филозофије, градила хуманистичку интерпретацију марксизма у виду тзв. праксис-филозофије, која је до речи дошла у истоименом часопису. Друга је, окупљена око часописа *Дијалектика*, истрајавала на теорији одраза у нешто модернизованом дијалектичком материјализму. ЛИТЕРАТУРА: *Неки проблеми теорије одраза. Реферати и дискусија на IV стручном састанку удружења*. *(Југославенско удружење за филозофију, Блед 10-11 новембра 1960)*, Бг 1961; М. Петровић, „Критика теорије одраза", у: *Савремена Југословенска филозофија*, Суб. 1979; С. Жуњић, „Дискусија о теорији одраза", у: *Историја српске филозофије*, Бг 2009. Здравко Кучинар \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛЕРОВ ЗАЈАМ **БЛЕРОВ ЗАЈАМ**, државни зајам који је Краљевина СХС закључила у САД после I светског рата. У новоствореној Краљевини СХС постојала је велика потреба да се постојећа саобраћајна инфраструктура, страдала у рату, реконструише и изгради нова како би се повезали делови новоустановљене државе и омогућио економски развој. С обзиром на кризу државних финансија током првих 4–5 година после рата (несређен порески систем, неусвајање буџета више година, дефицити, инфлација), као једини извор финансирања остали су зајмови. Прво је 1921. закључен Инвестициони зајам од 500 милиона динара, а уписале су га домаће финансијске куће. Године 1922. закључен је с њујоршком банкарском кућом „Блер и комп." уговор о зајму на обвезнице од номиналних 100 мил. долара. Сврха зајма била је изградња железничке пруге Београд–Вишеград–Котор и пристаништa у Котору, за шта је предвиђено 70 милиона долара, и покривање буџетских потреба с 30 милиона долара. Зајам је уговорио министар финансија Коста Кумануди, а у *Политици* га је оштро критиковао Милан Стојадиновић. Од планираног зајма реализоване су само две транше. Прва, под називом Серија А, реализована је 1922. у номиналном износу од 15,25 милиона долара по каматној стопи од 8% годишње и курсу од 86,75%, што значи да је примљено ефективно 13,2 милиона долара. Ниска реализација Серије А била је последица ниског угледа Југославије на америчком тржишту обвезница тих година, а због кризе државних финансија и брзог пада вредности динара. Пошто примљени износ није био довољан за градњу планиране пруге до Котора, он је потрошен на ситније потребе железница, одбрану курса динара на берзама и друге потребе. Друга транша, Серија Б из 1927, реализована је у номиналном износу од 30 мил. долара по каматној стопи од 7% годишње и курсу од 86%, што значи да је примљено ефективно 25,8 мил. долара. Реализацију Серије Б на америчком тржишту неколико година ометао је захтев САД да Југославија регулише ратне зајмове Србије. Укупно је примљено 39 мил. долара. Остатак зајма није реализован због велике економске кризе и битног смањења кредитирања страних држава из америчких извора у том периоду. Рок отплате предвиђен је за обе транше до 1962. Као гаранција овог зајма заложени су вишкови прихода од монопола и царина и, уколико буде потребно, приходи од државних железница. После II светског рата регулисани су стари дугови како би се могли остварити нови. Споразум са САД, који је укључио и **Б. з.**, закључен је 1967. Њиме је каматна стопа смањена на 3% и предвиђен нови рок за отплату од 30 година. ЛИТЕРАТУРА: *Министарство финансија Краљевине Југославије 1918–1938*, Бг 1938; М. Стојадиновић, *Ни рат, ни пакт. Југославија између два рата*, Ријека 1970; Д. Гњатовић, *Стари државни дугови 1862–1941*, Бг 1991; Д. Боаров, *Апостоли српских финансија*, Бг 1997. Бошко Мијатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛЕСИДЕС, Ђорђе **БЛЕСИДЕС, Ђорђе**, апотекар (Јањина, Грчка, ? – Ниш, ?). Отворио је у Нишу прву апотеку 1874. Апотека је била његова својина све до 1890, када ју је купио магистар фармације Јован Јовановић. **Б.** је био један од оснивача Комитета за борбу против Турака и коначног ослобођења Србије, а заклетву је положио 1874. у кући познатог трговца и богаташа Николе Христодула у Нишу. Поред апотеке поседовао је, надомак села Каменица, винограде од чијег је грожђа прављено вино за које је 1882. у Бордоу, у Француској, добиo почасну диплому. ЛИТЕРАТУРА: Н. Озимић, *Цинцари Ниша*, Ниш 1999. Прибислав Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛЕСИЋ, Мирко **БЛЕСИЋ, Мирко**, привредник (Еболи, Италија, 17. III 1946). У САД је дошао са породицом 1949. Студирао је на Универзитету Јужна Калифорнија (Индијана) и дипломирао из области финансија и инвестиција, а на Државном универзитету Аризона је изучавао трговину некретнинама. Последипломске студије је завршио у Школи бизниса, на Индијана универзитету. Организатор је првог америчког турнира Срба у тенису (1974), као и турнира Срба у тенису (1978), под покровитељством Српског народног савеза. Аутор је више чланака у америчким часописима и једне посебне публикације о Србима у САД и Канади (и D. Blesich, *The Serbian Who`s Who*, Park Ridge 1983). **Б.** је власник велике компаније за промет некретнинама у Чикагу. Године 2005. постао је суоснивач и председник *Commercial Property Tax Advisors* у Чикагу. Живи у Индијани. Владимир Гречић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛЕСИЋ, Павле **БЛЕСИЋ, Павле**, сликар (Сомбор, 6. VIII 1924). Школовао се у Сомбору где је 1945. завршио Државну трговачку академију, а 1946. и Учитељску школу. Наредних година радио као учитељ у Станишићу. На ликовни одсек Више педагошке школе у Новом Саду уписао се 1953, а дипломирао 1955. Студирао на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду (1967–1971), што је, уз бројна студијска путовања по европским престоницама, пресудно утицало на формирање његовог сликарског израза. Излагао је на преко 40 самосталних изложби у земљи и иностранству (Италија, Мађарска, Аустрија) и на 300 групних изложби. Члан је УЛУС-а од 1965. Уз сликарство бавио се и скулптуром. У његовим делима доминирају регионални, поетизовани и неретко носталгични мотиви напуштених капија, заборављених бедема Раванграда, старих записа, печата, шкриња, медаљона, великих одликовања, фотографија из бидермајерских албума, нумизматичких раритета и античких рељефа. Богати опус **Б.** може се поделити у четири фазе: геометријска стилизација форме (1959–1963), сликарство материје (1963–1972), асоцијативно сликарство (1973–1978) и поетска фигурација (после 1978). Без обзира на стилске и морфолошке мене његовог сликарства, његов опус је изразити пример сликарства интимног осећања, сећања и посвећености поетско носталгичном наративу. Добитник је награде „Искра културе" за 1983. ЛИТЕРАТУРА: М. Арсић, *Сликарство у Војводини 1955–1972*, Н. Сад 1989; Група аутора, *Павле Блесић: 1947–1997*, Н. Сад 1999. Тијана Палковљевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛЕЧИЋ, Вилотије **![001_II_Vilotije-Blecic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-vilotije-blecic.jpg)БЛЕЧИЋ, Вилотије**, ботаничар, универзитетски професор (Сељани код Плужина, 17. VII 1911 – Београд, 7. X 1981). Студије на биолошкој групи Филозофског факултета завршио 1940, а наставни и научни рад започeo 1941. као асистент за ботанику на ФФ у Београду. Изабран за редовног професора (1970) на предмету Систематика и филогенија виших биљака. У Институту за ботанику ПМФ у Београду радио до краја своје наставне каријере. Докторирао 1955. У периоду 1958–1971. био је управник Института за ботанику и ботаничке баште Универзитета у Београду. Дописни члан ЦАНУ од 1961, редовни од 1970. Већ као студент проналази интересантне и ретке биљке, од којих је најзначаније откриће нове врсте *Edraianthus glisicii* Černjavski & Soška, 1937. из кањона Таре. Интензивна флористичка истраживања наставља све до 50-их година XX в. када почиње да се бави савременим фитоценолошким истраживањима вегетације Црне Горе и Србије. Резултате својих истраживања објавио је у 56 радова, од којих неки као пионирске монографске студије и данас представљају основу савременим вегетацијским истраживањима централног дела Балканског полуострва. Најзначајнији резултати његових флористичких и таксономских истраживања су објављени у радовима: *Прилог познавању флоре северне Црне Горе* (1953), *Европске врсте рода Amphoricarpos Vis.* (1967), *Кратак прилог флори Југославије* (1968), *О таксономији и хорологији рода Edraianthus секције Uniflori* (1969), *Познавање балканских таксона рода Lonicera L. ser. Alpigenae Rehd.* (1974), као и у посебним прилозима у едицијама *Флора СР Србије*, *Аналитичка флора Југославије* и *Каталог флоре Југославије*. Током рада на истраживању флоре открио је и описао врсте и подврсте: *Daphne malyana* Blečić, *Amphoricarpus autariatus* Blečić & Mayer, *Edraianthus wettsteinii* Halcscy & Baldacci subsp. *lovcenicus* Mayer & Blečić и *Lonicera formanekiana* Halcscy subsp. *hectoderma* Blečić & Mayer, као и нови род *Ulipana* Blečić & Mayer, са врстом *Ulipana doerfleri* (Wettst.) Blečić & Mayer. Започео је и прва фитоценолошка истраживања вегетације Црне Горе, која је касније проширио и на територију Србије. Најзначајнији радови из вегетације су му: *Шуме молике у Црној Гори* (1957), *Прилог познавању вегетације планине Бјеласице* (1960), *Прилог познавању смрчевих шума из црногорских Проклетија* (1964), *Ниске шуме и шикаре бјелограбића у Црној Гори* (1967) и *Продромус биљних заједница Црне Горе* (1976). Био је регионални саветник за Југославију у научном одбору капиталног дела *Флора Европе.* Много година радио је на картирању вегетације Црне Горе у оквиру савезног пројекта *Вегетацијска карта Југославије*. Дао је и вредан допринос заштити природе Србије и Црне Горе. Неколико новоoписаних врста биљака именовано је у његову част: *Wulfenia blecicii* Lakušić, *Aquilegia blecicii* Podobnik и *Hieracium blecicii* Niketić. ДЕЛА: „Шумска вегетација и вегетација стена и точила реке Пиве", *ГПМ*, 1958, 11; „Муникове шуме северних Проклетија", *Гласник Ботаничког завода и баште УБ*, 1959, 1 (1); „Beitrag zur Kenntniss der Fichtenwälder aus montenegrinischen Prokletija", *Гласник Ботаничког завода и баште УБ*, 1961 (1964), 1 (3). ЛИТЕРАТУРА: Р. Лакушић, В. Пулевић, „Академик Вилотије Блечић (1911–1981)", *Гласник Републичког завода заштите природе – Природњачког музеја Титоград*, 1982, 15; В. Пулевић, „Вилотије Блечић", у: *Ботаничари и Црна Гора*, Пг 2006. Дмитар Лакушић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛЕЧИЋ, Милорад Р. **БЛЕЧИЋ, Милорад Р.**, књижевник (Погледина, Пива, 8. V 1941 – Београд, 17. XI 2005). Гимназију похађао у Никшићу и Београду. Био дугогодишњи уредник Трибине („Француска 7" УКС) и уредник Књижевне заједнице Звездара. У првим деценијама књижевног рада бавио се искључиво критиком поезије и есејистиком (*Десанка Максимовић – Живот праћен песмом*, Бг 1971; *Моћ поезије*, Бг 1982), као и антологичарским и приређивачким послом (Д. Максимовић, И. Андрић, М. Црњански, Григорије Божовић; антологија поезије о Београду од Константина Филозофа до најновијег времена, 1975), са готово подједнако изрицаним афирмативним и поједностављеним критичким судовима о анализираним делима. У зрелим годинама посветио се приповедачкој прози обележеној аутобиографским мотивима и утицајем легенди, обичаја и културе завичајног простора (*Очеве (не)освештане луле*, Бг 1997; *Велики ђаво из Мрчајног дола*, Смед. 2002). Добитник је награде „Исидора Секулић" за есејистику. ДЕЛА: књиге критика и есеја: *Отворене речи*, Бг 1977; *Нова виђења – Андрић, Десанка, Конески*, Бг 1989; проза: *Каже с Погледине*, Бг 1994; *Пивска крвава бајка*, Смед. 2003. ЛИТЕРАТУРА: Д. Николић, „Један поглед на Милорада Р. Блечића"(поговор), у: М. Блечић, *Јабука чудотворка и друге каже*, Бг 1995; М. Недић, „Вишезначно приповедачко остварење" (поговор), у: М. Блечић, *Очеве (не)освештане луле*, Бг 1997; Д. Ћупић, „Узорна књига о Лазару Сочици" (поговор), у: М. Блечић, *Војвода Лазар Сочица у делима знаменитих писаца*, Бг 2004. Марко Недић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛИЊА **БЛИЊА**, село на Банији, у Сисачко-мословачкој жупанији, на Петрињско-дубочком побрђу, у долини истоименог потока, притоке Саве. Налази се на 158 м н.в. Кроз **Б.** пролази асфалтирани пут Петриња (12 км) – Костајница. У селу је 1991. било 210 становника (97,6% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 74 члана, од којих су Срби чинили 64,9% (2002). Храм посвећен пророку Илији подигнут је 1873, а обновљен 1991. Исте године је и гранатиран. ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛИЊСКИ КУТ **БЛИЊСКИ КУТ**, село на Банији, у Сисачко-мословачкој жупанији, у долини реке Саве, на истоименом потоку. Налази се 16 км југоисточно од Сиска, на 113 м н.в. Село чини улица формирана уз пут Сисак – Босанска Дубица. Северно од села пролази пруга истог правца. Године 1991. у њему је било 505 становника (51,3% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 386 чланова, од којих су Срби чинили 16,8%. Српско становништво је већим делом избегло и прогнано у операцији „Олуја" хрватске војске 1995. Након тога насељени су Хрвати избегли с Бањалучког подручја. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛИТВА **БЛИТВА** (*Beta vulgaris*), манголд, лисната цвекла, једногодишње баштенско, лиснато поврће из породице Chenopodiaceaе, с укусним зеленим, жуто-зеленим, бледољубичастим глатким или набораним листовима изражене нерватуре и меснатим лисним дршкама, беле, жуте или љубичасте боје. Листови и лисне дршке користе се као салата или вариво, обарени или као спанаћ. Поред угљених хидрата и протеина, блитва је значајна због садржаја бета каротена (просечно у лискама има 45 мг%,) затим витамина Ц и минералних материја, посебно фосфора и гвожђа. При преобилном ђубрењу азотом накупља веће количине штетног нитрата и нитрита, посебно у лисним дршкама. **Б.** треба гајити после поврћа које се ђубри стајњаком, без минералног ђубрива или са њим до 40 кг/ха НПК. Она развија дубок коренов систем, скраћено стабло и розету листова на лисним дршкама дужине и до 25 цм. Цветови су ситни, 2–6 у пазуху листова, плод је клупко са 2–3 семена. Веома је прилагодљива климатским условима. У Србији се гаји најчешће директном сетвом семена али и из расада старости 40–50 дана, на растојање редова од 30–50 цм и у реду до 30 цм. При густом склопу, проређује се у фази два до три листа и целе биљке се у везицама пласирају на тржиште. Гаји се као пролећни усев сетвом/садњом од краја марта до јуна и бере се за око 60 дана од сетве, односно 30 дана после садње и као јесењи, зимски усев, са сетвом у августу и септембру. У току вегетације врше се култивирање док биљке не затворе редове, редовно заливање а при појави болести биљке се ваде. Увек их треба гајити у плодореду даље од цвекле, репе. Листови се ручно беру, одсецају, 3–5 пута и то спољни листови, да би млади, унутрашњи листови розете даље расли. Берба траје 2–5 месеци, зависно од времена сетве/садње и климатских услова. Са већих површина берба је једнократна, комбајном за спанаћ. Принос блитве се креће од 10 до 60 кг/ на 10 м², зависно од услова производње и времена бербе. У јесен, пре јачих мразева могу се вадити биљке и уз одсецање дела корена и листова саде се густо једна до друге у пластеник. Уз заштиту од ниских температура и повремено заливање, листови блитве се за 1–3 месеца (зависно од температуре у пластенику) поново развијају и користе као салата. ЛИТЕРАТУРА: Б. Лазић, *Башта зелена целе године*, Н. Сад 2007. Андреа Субашић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛИЦ **БЛИЦ**, дневне новине, које су у Београду почеле да излазе 16. IX 1996. Богато илустроване, с упадљивим насловима и сажетим информацијама из земље и света. Темама из политике, привреде и културе, атрактивним колумнама, информацијама из света спорта, забаве и естраде, као и прегледом дневних програма на електронским медијима, за кратко време успеле су да достигну тираж од преко 100.000 примерака. С *Вечерњим новостима* надмећу се око примата најчитанијих дневних новина у Србији. Током година просечан продати тираж достигао је 200.000 примерака дневно. Према истраживању јавног мњења годинама заузимају једну од лидерских позиција, нарочито међу млађом популацијом. Настао као новине у приватном власништву, **Б.** је неколико пута мењао власника, док се на тој позицији није усталила швајцарска медијска компанија „Ringier". Уређивачка концепција базира се на објективном и критичком новинарству. **Б.** је окосница јаког разгранатог предузећа које има неколико издања: **Б.** *пулс*, забавне садржине; **Б.** *жена*, недељник посвећен претежно женској читалачкој публици; таблоидно дневно јефтино издање *Ало*; прве бесплатне новине *24 сата*, с најважнијим дневним новостима. У току развоја и графичког усавршавања, лист је и садржајно прошириван регионалним издањима – за Србију, Војводину, Нови Сад, Београд и Републику Српску (под називом *Еуро* **Б.**). Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛИШКОВA **БЛИШКОВA,** манастир у истоименом селу у бјелопољској области Вранеш с храмом Ваведења Богородичиног, потиче из XIII–XIV в. Натпис изнад врата је доста оштећен, помиње игумана Макарија. Писаних података о **Б.** има тек с почетка XVI в., а 1615. у њему еклесијарх Лонгин преписује октобарски минеј и поклања га манастиру. Крајем XVIII в. срушили су га Турци и у рушевинама се налазио дуже од два века. Археолошки радови 1994. открили су темеље манастирских зграда са западне и северне стране, док је јужну страну покрило сеоско гробље. Храм је обновљен 2004. по пројекту Јована Нешковића. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; *Црква,* календар СПП за 2006. Бг 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛУМ **![001_II_Emerik-BLUM.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-emerik-blum.jpg)БЛУМ**, **Емерик**, привредник (Сарајево, 7. VIII 1911 – Фојница, БиХ, 24. VI 1984). Завршио високу техничку школу у Прагу, одакле је протјеран због илегалне дјелатности. Почетком рата хрватске усташе су га ухапсиле (23. VI 1941) и малтретирале у својим логорима (Госпић, Паг, Крапаје, Јасеновац, Стара Градишка). Из логора у Старој Градишци успјео је (20. XI 1944) да побјегне на ослобођену територију. Од тада до ослобођења земље радио је у Одјељењу за обнову при ЗАВНОБиХ-у. Послије рата обављао је бројне одговорне дужности: директор Електропривреде БиХ, генерални директор за електропривреду ФНРЈ, помоћник министра електропривреде ФНРЈ, а био је и предсједник Комитета за електропривреду СФРЈ. Најдуже је био руководећи човјек у Енергоинвесту у Сарајеву (1951–1975). Својим умјешним руковођењем примјењујући реконструкције, интеграције, технолошку модернизацију, доградњу старих и изградњу нових погона и капацитета, дигао је ову привредну организацију на завидан ниво који јој је обезбјеђивао и свјетски углед. По броју запослених *Енергоинвест* је у његово вријеме досегао цифру од 32.000 радника. У руковођењу и развоју организације примјењивао је научноистраживачке методе и формирао седам научноистраживачких института. Посвећујући пажњу развоју технологије, тежио је повезивању са свијетом и тиме успјешном уклапању у свјетску подјелу рада. Захваљујући томе половину производње успио је да пласира на свјетском тржишту. Био је члан ЦК СКБиХ, члан Управног одбора Привредне коморе Југославије, први предсједник Скупштине Заједнице за високо образовање БиХ и предсједник Скупштине града Сарајева. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛУМЕНБЕРГ, Мирослав **БЛУМЕНБЕРГ, Мирослав**, генетичар, универзитетски професор (Суботица, 26. III 1950). Дипломирао 1972. на Хемијској групи Природно-математичког факултета у Београду. Непосредно потом отишао у САД, на докторске студије Одсека за хемију Масачусетског института за технологију, где проучава метаболизам азота у цревним бактеријама. Након успешне одбране докторске дисертације 1978, прешао на Универзитет Станфорд у Калифорнији, где је 1979–1983. у оквиру постдокторских студија радио на механизму атенуације бактеријског триптофанског оперона и на идентификацији полиморфизма у дужини рестрикционих фрагмената (РФЛП) у геному човека. На Медицинском факултету Њујоршког универзитета изабран је за доцента (1983) и ванредног професора (1990) у области дерматологије и биохемије. Почев од 2001. предводи развој програма малигних обољења коже у оквиру универзитетског Института за рак, у којем обавља и функцију директора Центра за примену ДНК микро-матрица. Његов истраживачки опус највећим делом третира проблем кератинских гена – од еволуције, механизама дупликације и инактивације, до одређивања и карактеризације елемената молекуларне сигналне мреже која управља њиховом експресијом и модулира њене ефекте на нивоу ткива и органа. Његово интересовање се усредсређује на глобални ћелијски одговор на дискретне промене, користећи као детектор разноврсне ДНК микро-матрице с циљем препознавања суптилних промена на нивоу генске експресије, које могу бити индикатори патолошких процеса, укључујући и неопластичне трансформације. Носилац је неколико патената из домена идентификације ћелијских оштећења изазваних ултраљубичастим зрачењем. Добитник је награда „Лила Грубер" и „Ирма Т. Хирш". ДЕЛА: and M. Tomic Canic, M. Komine, I. M. Freedberg, „Epidermal Signal Transduction and Transcription Factor Activation in Activated Keratinocytes", *J. Dermatological Science*, 1998, 17 (3); and I. M. Freedberg, M. Tomic Canic, M. Komine, „Keratins and the Keratinocyte Activation Cycle", *J. Investigative Dermatology*, 2001, 116 (5); and T. Banno, A. Gazel, „Pathway-specific profiling identifies the NF-kappa B-dependent tumor necrosis factor alpha-regulated genes in epidermal keratinocytes", *J. Biol. Chemistry*, 2005, 280 (19). Дражен Б. Зимоњић; Станко Стојилковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЛУМЕНТАЛ, Фердинанд **БЛУМЕНТАЛ, Фердинанд** (Blumenthal, Ferdinand), лекар, онколог, универзитетски професор (Берлин, 5. VI 1870 – СССР, 6. VII 1941). Медицински факултет је завршио 1895. у Фрајбургу, а докторирао је 1918. у Берлину. Титулу професора добио 1905. на Клиници Charité у Берлину. Сматра се једним од пионира европске онкологије. Од 1922. до 1937. живео је у Београду и предавао интерну медицину на Мед. ф. у Београду. Због неразумевања дела медицинске јавности у Београду дао је оставку на место професора 1936, а 1937. напустио је Србију. Његову жену и две кћери убио је Гестапо. Погинуо је у СССР, током немачког напада на транспорт затвореника у којем се и он налазио. Његови научни радови су поставили основе онкологије у Србији и Европи: *Spezielle Pathologie und Therapie*, 1903; „Ergebnisse der experimentellen Krebsforschung und Krebstherapie", *J Am Med Assoc.*, 1935, 104. Љ. Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЉЕСАК **БЉЕСАК**, хрватска државна акција етничког чишћења Срба из западне Славоније. Због инцидента на бензинској станици код Новске (убијен Србин Тихомир Благојевић из околине Окучана док је куповао гориво, а послије неколико сати родбина и пријатељи убијеног на крајинском дијелу аутопута напали хрватски аутомобил у којем је рањено неколико путника), предсједник РСК М. Мартић 28. IV 1995. донио је одлуку о привременом затварању аутопута као превентивну мјеру, а Хрватска је, користећи ту чињеницу, 1. V 1995. године, поново, по раније више пута опробаном рецепту, извршила нову агресију на РСК, односно на српску област Западна Славонија, у вријеме када је ова област била под заштитом УН (Сектор Запад). Заштитне снаге УН, на вријеме упозорене од хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје штићенике на милост и немилост хрватским агресорима. Против западнославонских Срба (око 15.000 житеља с око 4.000 војника) кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага, што значи да је агресора било више него становника у овој области, а омјер војника је био 4:1 у корист агресора. Агресор је немилице тукао по цивилима, штићеницима УН, свим расположивим средствима. Народ западне Славоније, памтећи страдања Срба у Јасеновцу, који је био у саставу ове области, злогласном усташком логору из II свјетског рата и у оближњој Пакрачкој Пољани, такође злогласном „новоусташком" логору из 1991, кренуо је у егзодус спасавајући голе животе. На путу према „мосту спаса" до ријеке Саве, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци. Рањеници су гажени тенковским гусјеницама или докрајчивани ножевима. На евиденцији Документационо-информационог центра Веритас, налазе се имена 283 погинула и нестала Србина из ове акције и послије, од чега 57 жена и деветоро дјеце старости до 14 година. Хрвати су покупили и покопали 168 убијених Срба највише под ознаком „непознат", од којих су у току 2010. и у првој половини 2011. ексхумирали 100 посмртних остатака (28 из Медара, 34 из Окучана и 48 из Врбовљана). Од укупног броја жртава до сада је ријешена судбина само 48 лица, од тога 37 на подручју Републике Српске, било да су авионским бомбама или артиљеријским гранатама убијени на десној обали Саве, било да су на ту страну ријеке мртви превезени или умрли од задобијених повреда, док су осталих 11 идентификовани у марту и јуну 2011, сви житељи села Медари, међу којима и седам чланова породице браће Вуковић Ранка и Милутина, њихових супруга и троје дјеце. Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта, ако су имали срећу да преживе, смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православне светиње и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена. Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превезени у Републику Српску и Србију, од којих се за све ове године вратило око хиљаду и по људи, углавном старијих, док су се остали расули по цијелом свијету. Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН. По заробљавању хрватски судови су осудили велик број Срба на дугогодишње казне затвора за измишљене ратне злочине, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре „коначишта за заробљенике" Лора у Сплиту. Тиме, и сличним криминалним методима, хрватска држава жели да спријечи повратак прогнаних Срба. Ријеч је о дуго и детаљно припреманој акцији (Јанко Бобетко у књизи *Све моје битке* наводи да су сви документи за ту акцију били завршени 5. XII 1994) у коју се уклапа инцидент од 28. априла, а затварање аутопута је искоришћено као оправдање пред међународном јавношћу за ову операцију. Хрватским генералима Стипетићу, Аготићу, Џанку, Марековићу, Круљцу и бригадиру Гаљешевићу, који су, по налогу Туђмана, Шушка и Бобетка, испланирали и извели акцију под називом „**Б.**", није суђено, у Хрватској се они славе као национални хероји. Један од њих, генерал Бобетко, тадашњи начелник Главног штаба Хрватске војске, у књизи *Све моје битке* поносно узвикује „**Б.** је моја симфонија, јер сам сваки детаљ предвидио и готово се све одвијало како сам мислио". Према Хрватској међународна заједница није увела никакве санкције. Савјет безбједности Резолуцијом 994. од 17. V 1995. затражио је од Хрватске да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене тзв. Загребачким споразумом о примирју из 1994. Резолуција није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мјере у случају да Хрватска не испоштује обавезе. Хашко тужилаштво, иако су му све наведене чињенице биле познате, никада није отворило интензивну истрагу за овај злочин. У јуну 2006. хрватско тужилаштво је одбацило, једину до сада у РХ поднесену, кривичну пријаву за ратне злочине почињене у овој акцији и то против генерала Младена Круљца, у то вријеме команданта 3. гардијске бригаде хрватске војске, а од 2007. команданта Хрватске копнене војске, и војника Томислава Абрамовића, који је по наређењу Круљца снајпером усмртио српског цивила Мирослава Вучковића из Окучана, уз образложење да се „радило о уобичајеном војном поступању у борбеном дјеловању у ратним операцијама". МУП Републике Српске у току 2008. поднио је кривичне пријаве Тужилаштву БиХ -- Одјељењу за ратне злочине против највиших представника хрватске војске и полиције за ратне злочине почињене над Србима на подручју западне Славоније и Републике Српске за вријеме акције „**Б**.", али се предмет већ неколико година налази у „фази анализе". Послије идентификације и сахране десетеро мјештана села Медари, и Тужилаштво за ратне злочине Србије отворило је преткривични поступак за кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва почињеног у том селу, у којем је у акцији „**Б**." измасакрирано 23 становника, међу којима је 12 жена и троје дјеце старости 8–11 година. На комеморацији жртвама бившег концентрационог логора у Јасеновцу, одржаној средином маја 2011, петнаестак дана пред годишњицу „**Б.**", нико од говорника, међу којима су били предсједник државе, предсједница Владе и предсједник Сабора РХ, није споменуо жртве међу западнославонским Србима 1991–1995, који су страдали у Пакрачкој Пољани, Шњегавићу, Машићкој Шаговини, „**Б.**"..., којих је, по Веритасовим подацима 1.075, од чега се 559 још воде као нестали. ИЗВОР: Документација Веритаса. ЛИТЕРАТУРА: *Попис житељства 31. 12. 1910. У Краљевинама Хрватској и Славонији*, Зг 1914; Р. Петровић, „Бројност и територијални распоред Срба у СР Хрватској – према пописима становништва 1948–1981. године", у: *Зборник о Србима у Хрватској*, Бг 1989; Н. Калопер и др. (прир.), *Чињенице о Западној Славонији*, Пакрац 1992; *Страдање српског народа на подручју Западне Славоније*, Окучани 1992; B. Zečević (ур.), *The Uprooting: A Dossier of the Croatian Genocide Policy Against the Serbs*, London – Belgrade – New York 1992; *Уметничка баштина Срба у Западној Славонији*, Бг 1993; С. Ливада, *Етничко чишћење: злочин стољећа*, Зг 1995; С. Милеуснић, *Духовни геноцид: Преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Српска Западна Славонија: Мај 1995: Изгон*, Цт 1998; Ј. Илић, „Срби у Хрватској пре и после распада Југославије", *ЗМСДН*, 2006, 120; М. Тутук, *Моја Западна Славонија*, Бг 2003; Н. Сад 2007; И. Лајић, М. Бара, „Утицај рата у Хрватској 1991–1995. на промену удела Срба у националном саставу становништва Славоније", *Становништво*, 2010, 1. Саво Штрбац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЉУВАРА **БЉУВАРА** (*Russula emetica*), врста гљиве, печурка из раздела *Basidiomycota* и рода *Russula* који је код нас познат под различитим именима: голубице, сивке, краснице, зеке или русуле. Шешир је црвене боје која може да варира од бледорозе до интензивно црвене, величине око 5–10 цм у пречнику. Од кише и сунца може да избледи до скоро беле боје. Са доње стране шешира се налазе беле ламеле. Дршка је такође бела, пуна, цилиндричног облика око 6–10 цм висине. Месо печурке је бело, испод кожице шешира је лагано црвенкасто, изузетно љутог укуса. Микоризна врста са различитим врстама дрвећа. Расте током лета и јесени на веома влажним местима, често међу маховинама, најчешће у планинским четинарским шумама и на киселом земљишту. Распрострањена је у Европи, северној Африци, северној Америци и Азији. У Србији се може наћи у четинарским шумама али и у нижим крајевима у листопадним шумама широм земље. Отровна гљива која изазива повраћање и дијареју. Срећом, њен изузетно љут укус на време упозорава да ову врсту треба избегавати. ЛИТЕРАТУРА: И. Фохт, *Кључ за гљиве*, Зг 1986; И. Хаџић, *Други гљиварски корак*, Бг 2002. Борис Иванчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БЉУШТ **БЉУШТ** (*Tamus communis*), вишегодишња дводома зељаста пузавица из породице Diоscoraceae. Подземно стабло **б.** је велика кртола неправилног облика. Стабло је голо, дугачко до 4 м, с наспрамним сјајним срцастим листовима на дугим лисним дршкама. Лиска је дугачка до 10 цм, широка до 8 цм, сa 3–9 лучно савијених нерава. Мушки цветови неугледни су, жућкасто-зелени у висећим до 10 цм дугим гроздастим цвастима. Женски цветови су на краћим цвастима. Плод је црвена отровна бобица. Распрострањен је широм Европе, укључујући Средоземље и западну Азију. У Србији расте у скоро свим сеновитим листопадним шумама и шибљацима, нарочито у клисурама и кањонима. Сви делови биљке су отровни, нарочито бобице и кртола и понекад се користе у народној медицини као пургатив, еметик и дијуретик. У нашој флори под релативно сличним изгледом и именом бљуштац (дивља тиква, дебелица) познате су две врсте зељастих пузавица рода *Bryonia* (*B. alba* и *B. dioica*) из породице тикви Cucurbitaceae. Разликују се од **б.** по томе што поседују рашљике за причвршћивање, чекињасто длакаво стабло, репасти корен непријатног мириса, прстасто раздељене листове, једнополне крупне цветове по грађи сличне тикви који се налазе на истој, ређе на одвојеним индивидуама, тамне или црвенкасте бобице, као и семена. Расту на ободима влажних низијских шума, живицама, запуштеним баштама, око ограда и зидина, често као рудерална биљка. Такође су отровне. ![001_II_Bljust-i-bljustac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bljust-i-bljustac.jpg) ЛИТЕРАТУРА: В. Блечић, „*Bryonia* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије* 3, Бг 1972; А. Туцовић, „*Tamus* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора Србије*, 8, Бг 1976; М. Сарић (ур.), *Лековите биљке Србије*, Бг 1989. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОАРОВ, Димитрије **БОАРОВ, Димитрије**, новинар (Бечеј, 13. XI 1946). Дипломирао на Правном факултету у Новом Саду (1970). У новинарство ушао преко студентског листа *Индекс*, у којем је 1969. био в. д. главног уредника. Професионалну новинарску каријеру започео 1971. у београдском недељнику *Економска политика*. Током служења војног рока, био у редакцији листа V армијске области *За домовину* у Загребу (1974). У Информативно-политички програм на српском језику Телевизије Нови Сад дошао је 1974, где је до почетка 1989. био новинар и уредник привредне рубрике, уредник дневника и заменик главног уредника. С тог положаја је смењен после „јогурт" револуције 1988. Упоредо с радом на Телевизији писао је за београдски *НИН* и новосадски *Дневник*. Од 1989. до 1991. био је дописник загребачког *Привредног вјесника* и привредни коментатор у недељнику *Данас* у Загребу, новосадском *Ставу* и сарајевској *Недјељи*. Октобра 1990. налазио се међу десет оснивача београдског недељника *Време*, у којем се запослио 1991. Заменик главног уредника *Наше борбе* у Београду био је 1996–1998, а после забране овог листа вратио се у *Време*. Од 2006. је виши предавач журналистике на Медијском одсеку Филозофског факултета у Новом Саду. Редовно је сарађивао у листу *Независни*, органу НДНВ, *Политикином* месечнику *Пословни круг*, *Хелсиншкој повељи*, Радију *Слободна Европа* и српском програму Би-Би-Сија, а јавља се у емисији *Пешчаник* Радија Б-92, дневницима *Данас*, *Грађански лист* и др. Ужива углед познаваоца кретања у привреди, аналитичар је, прогнозер и коментатор. Носилац је награде УНВ „Светозар Марковић – Тоза", награде „Светозар Милетић", новинарске награде „Југ Гризељ" и Фебруарске награде града Новог Сада за 2008. Био је председник НДНВ (1998–2000), члан радне групе невладине организације *Forum iuris* за израду пројекта Устава Републике Србије, а члан је Управног одбора Радиодифузне установе Војводине. ДЕЛА: *Има ли још Војводине*, Н. Сад 1996; *Апостоли српских финансија*, Бг 1997; *Политичка историја Војводине*, Н. Сад 2001; *Аутономија се исплати*, Н. Сад 2002; и М. Путник, *Како је Нови Сад победио 1998–2000*, Н. Сад 2004; *Др Лаза Пачу*, Н. Сад 2006; „Верни пратилац тумача народне воље (допринос штампе развоју политичких права у Србији 1835–1914. године)", у: *Димитрије Давидовић, вечити савременик 1789–2009*, Бг 2009; *Великани српског* *новинарства*, Бг 2011. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБ **БОБ** (*Vicia faba*), једногодишња биљка из породице Fabaceae. То је једна од најстаријих гајених врста, а сада се у Србији углавном гаји као баштенска. Стабло је усправно, чврсто и шупље. Листови су овални, бледозелене до сиво-зелене боје, а цваст је гроздаста, са 2–8 цветова беле боје, са црним или љубичастим шарама. Плод је махуна, усправна или повијена надоле са 3–8 крупних семена. Семе је сиво-зеленкасте или мрке боје, различите величинe и облика, има високу калоријску вредност (332 кал.), садржи витамине Б1 и Б2, угљене хидрате и протеине, док је махуна мале калоријске вредности (50 кал). За исхрану се користи технолошки зрела месната зелена махуна која са зрењем добија црну боју и семе се лаким притиском одваја од махуне. Биљка дугог дана, влажног климата, плодног и структурног земљишта. Ниче на 4–6 0С, а оптимална температура за раст је 22 0С. Производи се сетвом у фебруару и марту у редове или у кућице (3–5 семенки) на растојање 45–80 х 20 цм. Мере неге су као и код грашка. **Б.** сазрева у мају и бере се сваких 6–10 дана. Принос је 20–30 т/ха. ЛИТЕРАТУРА: М. Ђуровка, *Гајење поврћа на отвореном пољу*, Н. Сад 2008. Андреа Субашић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБ, Емил **БОБ, Емил**, сликар (Ечка, 20. II 1908 – Нови Сад, 25. V 1974). После завршене основне школе обучавао се за трговца у Суботици. По пресељењу у Нови Сад, радио као службеник у „Електропорцелану". Није имао формално академско сликарско школовање, него је поуке стекао код новосадског сликара Саве Ипића. Први пут излагао у Новом Саду 1948. на изложби подружнице УЛУС-а за Војводину (*Барањско село*). Педесетих година XX в. напушта службу и почиње каријеру самосталног уметника. Самостално излагао у Бачкој Паланци (1953), Бечеју и Ади (1954), Сомбору (1970) и Новом Саду (1971, 1977). Учествовао на преко 60 групних изложби у Београду, Сарајеву, Љубљани, Новом Саду, Зрењанину, Суботици, Подгорици. Један је од оснивача ликовне секције КУД „Светозар Марковић" у Новом Саду. Ликовни израз заснивао на реалистичким традицијама уметности прве половине XX в. Доминантне теме су му војвођански пејзаж и мртве природе (*Јесен*, *Шор*, *Гвоздена врата*). Слике су тонски уједначене, пригушеног колорита, а композиције студиозно постављене. Његова дела одликују пријатна атмосфера, чистота призора и дискретан, скоро бојажљив однос према мотиву. Поред сликарства, бавио се мозаиком, керамиком, евитражом, таписеријом и обрадом коже и метала. ЛИТЕРАТУРА: Г. Шарчевић, *Емил Боб*, Н. Сад 1977; М. Арсић, *Ликовна уметност у Војводини, 1944–1954*, Н. Сад 1980. Тијана Палковљевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБАЛИЋ, Петар **БОБАЛИЋ, Петар**, народни пуковник (Соколовац, Банат, крај XVIII в. – ?, после 1850). Војничку каријеру стицао у Банатској војној граници. Чин поручника добио је у Илирско-банатској граничарској пешадијској регименти. Пошто се 1848. прикључио Српском народном покрету, постао је командант војног логора у Врачевгају, у којем је било 6.000 банатских граничара и народних војника као и одред добровољаца из Србије. Заједно с војводом Стеваном Книћанином, **Б.** је као народни потпуковник 19. VIII 1848. кренуо с војском на Белу Цркву, али је наишао на жесток отпор тамошњих Немаца и царске војске па је био присиљен на повлачење. Напад је поновио 28. августа али је опет претрпео неуспех. После објаве рата Мађарској од стране Аустрије **Б.** је наименован за главног команданта српске војске код Делиблата, добивши чин царског капетана, односно народног пуковника. Свој главни стан поставио је на Карашу, прикупивши 2.400 војника, осам топова и чету србијанских добровољаца, али је у тешкој бици 30. новембра доживео пораз, што је мађарској војсци отворило пут према Панчеву. И овог пута показао је велику личну храброст па му ни овај пораз није умањио углед. Почетком фебруара 1849. био је прекомандован у Шајкашки батаљон, а поткрај марта постављен је за команданта II провинцијалног батаљона у Срему, у којем је завладала анархија а до изражаја дошло и дезертерство војника, првенствено због лошег снабдевања. У томе су предњачили сремски католици. Кад је ускоро потом дошло до продора мађарских трупа под генералом Перцелом у Бачку и пораза српских одреда, **Б.** је поверена одбрана Сремског Подунавља од Илока до Вуковара. Пошто је успешно извршио поверени му задатак, **Б.** је 1. јула унапређен у чин царског капетана I класе, што му је у то време већ било важније од пуковничког чина добијеног од патријарха Рајачића, и враћен у Шајкашки батаљон. Годину дана касније, 1. VII 1850, отишао је у пензију и завршио своју војничку каријеру. ИЗВОР: Исписи А. Ђукића, РОМС. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. П. Поповић, *Бела црква некад и сад*, Пан. 1905; С. Суботић, „Бела Црква у догађајима из 1848/49", *ЗМСДН*, 1960, 27; С. Капер, *Српски покрет у јужној Угарској 1848–1849*, Бг–Ваљево 1996; С. Гавриловић, *Срем пре и у току Српског народног покрета 1848–1849*, Бг–Ваљево 1997. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБАЉЕВИЋ МИШЕТИЋ, Савко Глушац **БОБАЉЕВИЋ МИШЕТИЋ**, **Савко Глушац** (Bobali, Savino Sordo), песник (Дубровник, 1530 – Дубровник, 1585). Рођен у властеоској породици, пореклом из Босне. Школовао се у Дубровнику и стекао добро хуманистичко образовање (учитељ му је био познати хуманиста Н. Петрић). Због необуздане природе и честих изгреда више пута је осуђиван на прогонство (боравио у Софији 1547, 1548); између 1551. и 1585. десет пута је службовао у Стону, као заповедник тврђаве, градски капетан и др. Бавио се поезијом и био изразити петраркиста, представник маниризма, аутор цингареске *Јеђупка,* препева Тасовог дела *Amor fuggitivo*, посланица. Испевао на италијанском језику обиман канцонијер (*Rime amorose, e pastorali еt satire* објавила су његова браћа постхумно у Венецији 1589); неколико његових песама на италијанском jезику ушло је у антологију *Scelta di sonetti e canzoni...* (Bologna 1717). Образован је на италијанској класичној књижевности и био њен одлични познавалац. Био је суоснивач и члан Академије сложних (*Accademia dei Concordi*), кojа је почетком друге половине XVI в. окупљала најзначајније дубровачке песнике који су стварали и на италијанском језику (Д. Рањина, М. Моналдовић и др.) и одржавала важне књижевне везе с италијанским песницима. Сам **Б.** је измењивао похвалне песме с низом пријатеља–песника (Б. Варки, Л. Ленци, А. Каро, Л. Батифери) и давао тон раду Академије. Од дугогодишње болести је оглувео, по чему је добио надимак Глушац. ДЕЛА: М. Поповић, „С. Бобаљевић Глушац: Четири сонета", *Багдала*, 1983, 31; Ф. Чале, *Пјесме талијанке Саба Бобаљевића Глушца*, Зг 1988. ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, „Сабо Бобаљевић (Глушац) и његова поезија на италијанском језику", *АФФ*, Бг, 1963, 3; Ф. Чале, „Предговор", у: *Пјесме талијанке* *Саба Бобаљевића Глушца*, Зг 1988. Злата Бојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБАЉЕВИЋИ **БОБАЉЕВИЋИ** (Bobalio/Babalio), стара угледна дубровачка властеоска породица. Јавља се у изворима од прве половине XIII в. (Богчин Бобаљевић, 1237). Изумрла је 1771. Многи њени чланови имали су значајне везе са Србијом у XIV и XV в. у области трговине, рударског предузетништва и дипломатије. **Михаило Б.**, властелин, дипломата (Дубровник ? – Дубровник, 1400). Од почетка 60-их до краја 80-их година XIV в. често је биран на најважније дужности – за кнеза, члана градских већа или за важне дипломатске мисије. Као посланик путовао је у Венецију (1359–1361), Угарску (1366), Босну (1368, 1378), као и код српског краља Вукашина (1369–1370). Истовремено се с браћом бавио трговином, стичући знатна богатства. Из три брака имао је три сина, Вука, Савка и Влаха, као и четири кћери. Синови су се такође успешно бавили трговином у Србији и у Угарској. **Вук Б.**, властелин, трговац (Дубровник, пре 1370 – Дубровник, 1434). Успешно се бавио трговином у прве три деценије XV в., највише у рударским центрима у Србији, а потом и у Угарској, у Нађбањи, познатом руднику сребра, који је краљ Жигмунд 1411. даровао деспоту Стефану. У трговини сребром сарађивао је с деспотом Стефаном Лазаревићем, а закупљивао је његове царине у рударским и трговачким местима. Тако је 1405. држао под закупом царину у Руднику, као и Побрешке царине на Дунаву. Пред крај владе деспота Стефана, заједно с браћом Влахом, Савком и сестрићима Андрушком и Влахушом, Вук је 1425. држао под закупом деспотове царине „и у српским и у угарским областима". У разрешницама које је деспот издао о измирењу њихових рачуна, писаним на старосрпском језику, Вук је назван Вукшом Мишетићем (или Мишетом) по очевом имену, Михајлу – Мишети. Вук је дуго пословао у разним местима Србије, најдуже у Руднику (1402–1427) и Београду (1409–1433). Ту је, као угледни члан дубровачке колоније, десетак пута биран за конзула или судију у судским споровима међу Дубровчанима. Боравио је и у Новом Брду, учествујући у његовој одбрани од Турака 1427. Као дубровачки посланик ишао је код угарског краља Жигмунда (1428–1430). Поред велике имовине у Дубровнику, поседовао је некретнине у Србији. Тако се 1422. помиње да је имао једну кућу у Београду. **Вук Б.,** властелин, трговац, дипломата (Дубровник, 1419 – Дубровник, 1457). Отац му је био познати дубровачки властелин и трговац Влахо. У Србији се јавља као трговац 1445, а следеће године постао је један од закупаца смедеревске царине. Као и већина Дубровчана, највише је у Србији куповао сребро, шаљући га у Дубровник свом ортаку Бенку Котруљевићу. Већ 1447. био је у служби Јанка Хуњадија и у његово име путовао у Венецију ради њеног придобијања за крсташки поход против Турака. Потом је пао у немилост Хуњадија и извесно време провео у тамници у Угарској, можда и због дугова. Вратио се потом у свој град, где је већ 1451. одређен за важну дипломатску мисију у Византији. Имао је задатак да обезбеди трговачке повластице за Дубровчане од морејског деспота Томе Палеолога и цара Константина XI. Обавивши задатак добро, упућен је 1453. херцегу Стефану Вукчићу Косачи ради склапања мира. У Угарској је у лето 1454. био посланик Угарске код арагонског краља, којег је успео да придобије за рат против Турака. Средином 1456. водио је успешне преговоре с папом о истом питању. За све то време врло је вешто заступао дубровачке интересе у Угарској, папској курији и код арагонског краља Алфонса V. У Угарској је стекао велики углед, утицај на двору и титулу угарског племића витеза. Био је ожењен Петрунелом из властеоске породице Гучетића. Са њом је имао кћер Николету и сина Влаха. Пре него што се посветио дипломатији, трговао је у разним местима Србије (Смедерево, Приштина, Ново Брдо). У свом тестаменту, који је саставио у Угарској, помиње дужнике „у Рашкој и Угарској", али и своје поприличне дугове које је његова породица морала касније да враћа. Нешто новца је завештано и цркви у Београду, у Доњем граду, у којој је лежало тело Св. Петке. **Андрија Б.**, властелин, трговац, дипломата (Дубровник, крај XIV в. – Дубровник, после 1450). Био је изданак главне гране **Б.**, која је по традицији била упућена на пословне и политичке односе са Србијом. Отац му је био Петар који се у документима јавља 1369–1399. Судећи по поменима у изворима, Андрија је још као веома млад почео да долази послом у Сребреницу, већ на почетку XV в. Од 1415. редовно се среће у трговачким пословима овога града, као и Зворника, све до 1437. Ту су у исто време боравили и трговали још неки његови сродници с којима је имао заједничке послове. У записима Малог већа, у одређивању судских комисија, он се јавља претежно као тужена особа. Осим тога, обављао је и дипломатске мисије на деспотовом двору. Био је један од дубровачких посланика код деспота Ђурђа у Смедереву у лето 1434, који је требало да пренесу честитке дубровачке владе поводом веридбе његове ћерке Маре и турског султана Мурата II. Главни њихов посао је међутим био да моле Ђурђа да на Порти испослује за Дубровчане дозволу слободног извоза сребра из области Бранковића. По ранијим уговорима Турци су то забрањивали, и сребро одузимали трговцима. Сем нејасних обећања, њихова мисија није уродила плодом. Био је и у посланству које је требало да добије потврду дубровачких повластица после обнове Деспотовине. Тај посао је 1445. успешно окончан издавањем повеље у Смедереву којом Ђурађ потврђује своју ранију повељу Дубровчанима из 1428. Последњи пут се помиње у пословним односима с Дамјаном Ђурђевићем 1450. око реализације дугова покојног Шаина Жуњевића. Зна се да се 1431. оженио Маргаритом Соркочевић, али није забележено да ли су имали порода. ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I/1, Бг – Ср. Карловци 1929; М. Динић, *Грађа за историју Београда у средњем веку*, II, Бг 1958; А. Веселиновић, *Дубровачко Мало веће о Србији 1415–1460*, Бг 1997. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тадић, *Писма и упутства Дубровачке Републике*, I, Бг 1935; Љ. Динић, *Одлуке већа Дубровачке Републике*, I, II, Бг 1951, 1964; Б. Крекић, „Вук Бобаљевић", *ЗРВИ*, 1956, 4; И. Манкен, *Дубровачки патрицијат у XIV веку*, Бг 1960; М. Динић, *За историју рударства у средњовековној Србији и Босни*, II, Бг 1962; С. Ћирковић, *Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба*, Бг 1964; M. Спремић, *Дубровник и Арагонци (1442–1495)*, Бг 1971; Д. Динић Кнежевић, *Положај жене у Дубровнику у XIII и XIV веку*, Бг 1974; Р. Михаљчић, *Крај српског царства*, Бг 1975; Ј. Калић, „Цариници деспота Стефана Лазаревића у Угарској", *ЗФФБ*, 1976, 13–1; Б. Храбак, „Рудник под Штурцем и његова дубровачка насеобина", *ЗРНМ*, Чачак, 1984, 14; Д. Динић Кнежевић, *Дубровник и Угарска у средњем веку*, Н. Сад 1986; Ђ. Тошић, *Трг Дријева у средњем вијеку*, Сар. 1987; M. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1999. Андрија Веселиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБАНИ **БОБАНИ**, катун, брдски предио у Поповом пољу, код Требиња. Налази се између поповске равнице на сјеверу и Приморја на југу, с источне стране затворен требињском Површи, а са западне удолином која спаја Завалу у Попову и Слано у Приморју. Назив овог дистрикта очигледно потиче од влаха Бобана који су се овдје населили тек у XV в. и формирали своје катуне. Позната су и имена неколико сљедећих катунара: Вукац Радићевић (1447), Иваниш Добриловић (1459), Драгић Добриловић (1465−1502) и кнез Вукашин Радојевић (1552). Друго име овог катуна је Нахија. Послије успостављања турске власти (1465) дошло је до реорганизације влашке управе на овим просторима, с тим што је сусједни управни дистрикт Луг, у првим турским пописима регистрован као посебна нахија са субашом на челу, постао саставни дио шире влашке кнежине **Б.** И прије него што су се населили у овим крајевима, неки Бобани су се одселили у правцу Сплита. Један од таквих нотиран је 1378. у Клису. Могуће је да су управо ти Бобани из Клиса касније прешли у Солин гдје их наводно има и данас с влашким личним именима. ЛИТЕРАТУРА: Х. Шабановић, *Босански пашалук*, Сар. 1959; Д. Ковачевић, *Средњовековни катун по дубровачким изворима*, Сар. 1963; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; П. Анђелић, „Средњовековна жупа Попово", *Tribunia*, 1983, 7; Б. Храбак, „Челници сточарских заједница у источној Херцеговини", у: Б. Храбак, *Из старије прошлости Босне и Херцеговине*, Бг 2003. Ђуро Тошић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБАРЕВИЋ, Ђорђо **БОБАРЕВИЋ**, **Ђорђо**, трговац, добротвор (Тузла, 18. VII 1872 – Загреб, 16. II 1914). После завршена два разреда основне школе у Тузли, остао је без родитеља. Прихватио га је и отхранио Никола Накић, трговац из Брчког. По завршетку основне и средње трговачке школе (1887), радио у трговинама Леона Рота и Стевана Ковачевића у Брчком. Године 1906. изабран је за потпредседника Српске трговинске банке д. д. у Брчком. Један је од оснивача Српске централне банке за БиХ (1910) у Сарајеву и члан њеног управног одбора до смтри. С Јовом Укропином преузео је 1912. трговачку радњу Љубе Крсмановића у Брчком. После смрти Укропине исплатио је његове наследнике и основао своју трговачку кућу „Браћа Бобаревић". С економским снажењем растао му је и друштвени углед: 1909. изабран је за општинског благајника у Брчком, потом за члана Управног и просветног савета Зворничко-тузланске митрополије. Бавећи се благајничким пословима општине Брчко, успео средити општински буџет. Стекао и значајне заслуге помажући ситне трговце у Брчком и околини спасавајући их од пропасти. Сопственим средствима помагао просветне активности и сиротињу. За изградњу Ђачког дома у Тузли дао 500 круна. Три године био је председник Српског пјевачког друштва „Вијенац" у Брчком. Угледан и омиљен код грађана без обзира на нацију и веру, после смрти с поштовањем испраћен на последњи починак. Сахрањен у Брчком. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБЕК, Стјепан **![001_II_Stjepan-Bobek.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-stjepan-bobek.jpg)БОБЕК, Стјепан**, фудбалер, тренер (Загреб, 3. XII 1923 – Београд, 22. VIII 2010). Почео је да игра фудбал у подмлатку загребачког *Дербија* са 12 и по година. Каријеру је наставио у *Загребу* (1938–1942) и *Личанину* (1942–1944), који је својим играчима омогућавао да не иду у рат, а августа 1944. је прешао у *Грађански*. По завршетку рата играо је за *Загребачку народну одбрану* одакле је позван у репрезентацију Југословенске армије за прво послератно првенство на којем су септембра 1945. учествовале и селекције свих република и Војводине. На том првенству **Б.** је показао право мајсторство и добио прекоманду у будући армијски клуб, основан 4. X 1945. под именом *Партизан Централног дома Југословенске армије*, доцније *ФК Партизан*. **Б.** је с *Партизаном* био државни првак 1947. и 1949, а победник купа 1947, 1952, 1954. и 1957, одигравши 466 званичних утакмица на којима је постигао 413 голова по чему је рекордер међу „црно-белима". На 199 првенствених мечева уписао се у листу стрелаца 121 пут. Два пута је био најбољи прволигашки стрелац – 1945 (осам голова) и 1954 (21 гол), а најбољи је стрелац свих времена у Купу Југославије са 48 голова, као и рекордер са 16 голова у једној сезони купа (1951). На првенственој утакмици *14. октобар* – *Партизан* (1:10) 8. VI 1946. у Нишу, постигао је девет голова, а на сусрету 2. кола купа Југославије 1951. **Б**. је победи *Партизана* са 15:0 над *Слогом* (Петровац на Млави) допринео с осам голова. Ни то није надмашено. Још импресивнији су његови рекорди које је остварио играјући за репрезентацију. За репрезентацију Југославије одиграо је 63 утакмице (1946–1956) и постигао рекордних 38 голова, рекордер је и по томе што је 44 утакмице за „плаве" одиграо у непрекидном низу. С репрезентацијом је освојио сребрне медаље на ОИ 1948. у Лондону и 1952. у Хелсинкију, а био је учесник светских првенстава у Бразилу 1950. и Швајцарској 1954. По завршетку играчке каријере почео је да ради као тренер јуниора *Партизана*, а пошто је положио тренерски испит 1959, постао је тренер *Легије* из Варшаве, али већ у лето 1960. добио је позив да преузме први тим *Партизана.* „Црно-бели" су после 12 година поново постали прваци државе 1961, титулу су одбранили 1962. и освојили трећу узастопну 1963. Тада је прешао у атински *Панатинаикос*, а фудбалери Партизана које је он селектирао 1966. играли су у финалу Купа шампиона. С *Панатинаикосом* (1963–1967) освојио је две титуле првака (1964. и 1965) и куп Грчке (1966). Поново је био тренер *Партизана* (1967–1969), па је по једну сезону провео у *Олимпијакосу*, поново у *Панатинаикосу*, турском *Алтају* и загребачком *Динаму* (1972). Био је и тренер *Есперансе* из Туниса, саветник у *Галеници* некадашњем саиграчу Марку Валоку, а као тренер вратио је скопски *Вардар* у Прву лигу и завршио тренерску каријеру пошто је добио тежак инфаркт 1980. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта. ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, *Клуб познатих* *у фудбалу Србије и Црне Горе (1903–2005)*, Бг 2005. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБЕРИЋ, Владимир (Владислав) **![001_II_Vladimir-Boberic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-vladimir-boberic.jpg)БОБЕРИЋ, Владимир (Владислав)**, епископ бококоторски, хоровођа, композитор (Српска Кларија / Радојево, Банат, 16. XI 1873 – Будимпешта, 17. II 1918). Завршио Богословију у Сремским Карловцима, где се истакао као диригент ученичког хора. Замонашио га митрополит дабро-босански Николај Мандић у манастиру Озрену и на постригу добио име Владимир. Пошто је рукоположен у чин ђакона и презвитера, постављен за професора Рељевске богословије. Као привремени ректор богословије именован за епископа бококоторског (1911–1917). Бавио се катихетиком (*Православни хришћански катихизис за средње школе*, Ср. Карловци 1911), канонским правом и црквеном музиком (*Опијело, по српско-православном напјеву*, за мешовити хор, оп. 1, Доња Тузла 1907; *Литургија св. Јована Златоустог*, за мушки хор, оп. 2, Доња Тузла 1908; *Химна Св. Сави*, за мушки хор, оп. 3, Беч б.г.). Објављивао оригиналне и преведене песме и приповетке прво у *Споменку*, касније у *Бранику*, *Босанској вили*, *Стражилову*, *Бранковом колу* (1898–1899, 1907) и *Женском свету*. У *Српском Сиону* и *Источнику* писао теолошке расправе и чланке. ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Оглед српске музичке библиографије до 1914. године*, Бг 1969; С. Вуковић, *Српски јерарси од деветог до двадесетог века*, Бг–Пг– Краг. 1996. Богдан Ђаковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБЕТИНО БРДО **БОБЕТИНО БРДО**, село у Републици Српској, у Посавини. Припада општини Лопаре. Изграђено је на планинској коси (око 180 м н.в.) изнад реке Гњице, по страни од важнијих путева. Општински центар удаљен је 16 км. Насеље је овалног облика, с мрежастим распоредом улица. Године 1991. имало је 586 становника, од којих 96,9% Срба. ЛИТЕРАТУРА: М. Бјеловитић, „Средња Посавина Републике Српске", у: *Научни симпозијум* „*Ресурси Републике Српске*", Бл 1995. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБИЈА **БОБИЈА,** лежиште барита, олова и цинка. Налази се на подручју Торничке Бобије, 23 км од Љубовије. Лежиште чине три поља. Прво поље је на југозападу, у кровини је баритна руда, а у подини руда олова и цинка, са садржајем барита (BaSO4) 63%, олова 2,5% и цинка 3,15%. Друго поље лежишта је на истоку, дебљина баритне руде је 15–30 м са садржајем 51%. Треће поље је у северном делу и чине га сулфидни минерали са садржајем олова 1,45% и цинка 2,73%. ИЗВОР: Инвестициони програм површинског копа „ Бобија". Велибор Качунковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБИЋ, Ђорђе **БОБИЋ, Ђорђе**, архитекта (Београд, 7. VII 1939). Дипломирао 1965. на Архитектонском факултету у Београду, где је и магистрирао на пољу урбанистичког планирања 1971. Током периода 1965–1968. радио у Паризу на пословима архитектонског пројектовања. Од 1969. радио у Институту за архитектуру и урбанизам града Београда, потом у Заводу за изградњу града Београда (1972–1976) и Центру за планирање урбаног развоја – ЦЕП, Београд (1977–1988). Од 1989. до 2004. био је директор и власник фирме „Славија биро" д.о.о, Београд. Био је и члан за урбанизам Извршног одбора Београда (1980–1988), заменик председника Комисије за урбанизам (1996–2000), председник Стручног савета Урбанистичког завода Београда (2002–2004) и члан Поткомисије за архитектонско обликовање Комисије за планове Скупштине града Београда (од 2003). Од 2004. налази се на месту градског архитекте у Скупштини града Београда. Добитник је Велике годишње награде Руске академије архитектуре (1987) и Велике сребрне медаље Савеза архитеката Русије (1998). **Б.** је са коауторима награђен на бројним урбанистичким конкурсима: Сплит III (1969, II награда, коаутори: Милош Бобић, Станко Гаковић и Миодраг Међак); Насеље *Аеродром* у Скопљу (1973, I награда, коаутори: Владимир Мацура, Миша Давид, Миодраг Ференчак, Ненад Новаков и Слободан Лазић); градска четврт *Бетанија* у Сарајеву (1980, I награда, коаутори: М. Ференчак и Милица Богојевић Бобић); Врачарски плато у Београду (1988, I награда, коаутор В. Мацура) – на основу овог рада је почетком деведесетих изведен Детаљни урбанистички план, а 2003. пројекат за Светосавски трг. Са коауторима је победио на архитектонским конкурсима и по пројектима су подигнуте грађевине: Пословни центар *City Passage* у Београду (1991, коаутор Слободан Лазаревић); Tржни центар *Меркатор* у Београду (2002, коаутори: М. Кожељ и Божидар Путниковић); Пословна зграда *GTC House* у Београду (2005, коаутори: М. Касиф и Б. Путниковић). Бранка Ланцош Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБИЋ, Љубинка **![001_II_LJUBINKA-BOBIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-ljubinka-bobic.jpg)БОБИЋ, Љубинка**, глумица, драмски писац (Крушевац, 2. I 1897 – Београд, 3. XII 1978). По ступању у Народно позориште у Београду 1920. узимала часове балета код примабалерине и педагога К. Исаченко, часове певања код М. Бинички, а код З. Марковац учила дикцију. Образовање употпуњава у Паризу (1929) и Берлину (1929/30), где је похађала Високу глумачку школу код редитеља М. Рајнхарда и присуствовала пробама познатог редитеља Е. Пискатора. Народном позоришту у Београду остала је верна целог живота, с два прекида: 1936. дала је отказ незадовољна третманом у ансамблу, а током II светског рата (1942–1944) одсуствовала је са сцене. Током пола века глумачког присуства на сцени националног театра учествовала је у 96 премијера. Последњу представу Нушићеве и своје *Гђе министарке* одиграла је два месеца пре смрти. Глумица изузетно велике даровитости и стваралачке снаге прешла је жанровски распон од наивки, враголастих и ћудљивих девојака до сложенијих психолошких драмских улога, да би у познијим годинама играла карактерне и комичне улоге. Улоге је умела да обогати новим, изненађујућим детаљима у покретима, мимици, тону дикције, чиме је постизала рељефне ликове који су пленили најширу публику али и ону са строжим укусом. Њен невелик филмски репертоар (десет филмова) такође се одликује разноврсношћу: од филмова снимљених по делима наших класика (Сремац, Нушић, Андрић), па до остварења редитеља који су обележили нови талас српске кинематографије (П. Ђорђевић, В. Слијепчевић). Написала је пет драмских текстова који су често извођени, а њен комад *Породица Бло* био је један од најпопуларнијих у репертоарима југословенских позоришта пред II светски рат. Добитница је награде Италијанске владе за улогу Скампола (1923), награде Савезне владе ФНРЈ за улогу Стане у *Станоју Главашу* (1959), награде за најбољу женску улогу на Четвртом фестивалу југословенског играног филма у Пули (*Поп Ћира и поп Спира*, 1957), Седмојулске награде Републике Србије за животно дело (1961), Златног ловоровог вијенца Фестивала малих сцена у Сарајеву (1964), Златног ћурана на Фестивалу комедије у Јагодини (1976), Златне медаље и плакете Глумачких свечаности „Љубиша Јовановић" у Шапцу (1976), Плакете за изузетне заслуге Народног позоришта у Београду (1978). Важније улоге у позоришту: Тентажил (М. Метерлинк, *Тентажилова смрт*), Сузи Сакс (Л. Фодор, *Црквени миш*), Коштана (Б. Станковић), Поте (С. Сремац, *Зона Замфирова*), Мадлен Петровна (М. Крлежа, *У агонији*), Стана (Ђ. Јакшић, *Станоје Главаш*), Фема (Ј. С. Поповић, *Покондирена тиква*), Баба (Ј. Вујић, *Љубовнаја завист через једне ципеле*), Сарка (Б. Нушић, *Ожалошћена породица*), Госпа Мица (Б. Нушић, *Власт*), Спириница (Б. Нушић, *Народни посланик*), Живка (Б. Нушић, *Госпођа министарка*); на филму: *Парада Парамунта* (D. Arzner, O. Brower, 1930), *Аникина времена* (В. Погачић, 1954), *Поп Ћира и поп* *Спира* (С. Јовановић, 1957), *Дилижанса снова* (С. Јовановић, 1960), *Први грађанин мале вароши* (П. Ђорђевић, 1961), *Др* (С. Јовановић, 1962); *Народни посланик* (С. Јанковић, 1964), *Штићеник* (В. Слијепчевић, 1966), *Крос-контри* (П. Ђорђевић, 1969), *Павле Павловић* (П. Ђорђевић, 1975). ДЕЛА: *Наши манири* (Бг 1935), *Отмено друштво* (Бг 1937), *Риста спортиста* (Бг 1937), *Породица Бло* (Бг 1940), *Риста Робинзон* (Бг 1940). ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979; М. Одавић, *Љубинка* *Бобић 1897*–*1978*, Бг 1993; М. Мирковић, *Глумци велика деца (Глумица века)*, Бг 1994; К. Димитријевић, „Антибиографија Љубинке Бобић", *Театрон*, 1994, 84/85/86; К. Шукуљевић Марковић, „Љубинка Бобић – легенда београдске сцене", *Лудус*, 2006, 132. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБИЋ МОЈСИЛОВИЋ, Мирјана **БОБИЋ МОЈСИЛОВИЋ, Мирјана**, новинар, књижевник (Београд, 29. VI 1959). Дипломирала 1982. на Новинарском одсеку Факултета политичких наука у Београду. Новинарством почела да се бави у *Омладинским новинама* и *Дуги* (1979–1983). Била је уредник у листу *Интервју* (1984–1985), аутор у *Дуги* (1989–1994), колумниста у *Недељној Борби* (1993) и *Телеграфу* (1994). Есејима, коментарима и интервјуима јављала се у *Нину*, листу *Данас*, *Политици*, *Демократији*, *ТВ ревији*, као и у љубљанској *Младини*, новосадском *Ставу* и сарајевском *Ослобођењу*. Била је уредник и водитељ серије интервјуа (*Прича о...*) на Трећем каналу ТВ Београд. С Александром Тијанићем била је ауторка и водитељка ток-шоу емисије *Умијеће живљења*, која је скинута с програма ТВ Сарајево. Заједно с Богданом Тирнанићем и Александром Тијанићем учествовала је у емисијама *Три пута два* на ТВ Београд и *Блиски сусрети* на ТВ *Политика*. На телевизији *Ентер* водила је емисију *Погоди ко долази на вечеру*. Пише забавну и лаку књижевност. ДЕЛА: приче: *Баба, немој ништа да ме питаш*, Бг 1997; романи: *Дневник српске домаћице*, Бг 2000; *Happy end*, Бг 2002; *Мајке ми, бајка*, Бг 2003; *Оно све што знаш о мени*, Бг 2005; *Твој сам*, Бг 2006; *Срце моје*, Бг 2007; *Азбука мог живота*, Бг 2008; драме: *Сузе су ОК*, Бг 1999; *Верица међу шљивама*, Бг 2000; *Имитација живота*, Бг 2004. Игор Холодков; Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБИШТЕ **БОБИШТЕ**, село у Лесковачкој котлини, 4 км североисточно од општинског седишта Лесковца, са источне стране аутопута. Изграђено је на долинској равни на око 220 м н.в., дуж локалног пута. Помиње се 1516. са 106 домаћинстава. Године 1879. имало је 64, а 1921. 120 житеља. Брз раст настаје у другој половини XX в. трансформацијом у приградско насеље. Године 2002. у **Б.** је живело 1.782 становника, од којих 99,4% Срба. У селу се налазе основна школа и предшколска установа. Највећи број житеља (91,6% активног становништва) запослен је у неаграрним делатностима у Лесковцу, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБОВАЦ **[![002_II_BOBOVAC_osnova-dvorskog-kompleksa.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bobovac-osnova-dvorskog-kompleksa.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/002-ii-bobovac-osnova-dvorskog-kompleksa.jpg)БОБОВАЦ**, утврђење-замак с двором, северно од Краљеве Сутјеске у централној Босни, на подручју средњовековне жупе Трстивнице. Налази се на завршетку једне стеновите косе, над окомитим литицама изнад ушћа Мијаковске реке у Буковицу. Био је главно међу столним местима краљева „Србљем и Босни" и замак у којем је чувана краљевска круна. Помиње се први пут у писаним изворима 1349–1350, а потом и у више докумената које су издавали босански владари. Турци су га заузели 1463. и ту држали своју посаду све до почетка XVII в. када је утврђење напуштено. Краљевски замак на **Б.** представља сложену фортификациону целину насталу сукцесивним доградњама током XIV и у првој половини XV в. Првобитно утврђење подигнуто је над остацима касноантичких фортификација у првим деценијама XIV в. Изградњом зграда дворског комплекса уз позније доградње, као и ширењем фортификација према северу, ова првобитно мала утврда претворена је у простран владарски замак. Сам комплекс двора на јужном, најбоље брањеном, положају представљао је посебну фортификациону целину. Сачињавале су га две „палате", велика и мала, с помоћним зградама и цистернама које су биле подигнуте на тешко приступачним подзиданим терасама. Биле су то високе зграде две до четири етаже са спољним каменим зидовима и унутрашњим преградама од дрвене грађе. Портали и прозори дворских здања били су клесани у духу готике и украшени рељефима с хералдичким мотивима. У свом коначном облику краљевски двор је представљао заокружену целину, како у просторном тако и функционалном смислу. У оквиру замка биле су смештене стамбене просторије владара, пратеће занатске радионице, складишта хране и друге опреме, штале и цистерна за воду. На горњим етажама велике палате вероватно се налазила дворана са троном и одаје за боравак владарске породице, а у једној од палата налазила се и ризница. У Бобовачком замку владар је боравио само повремено, чешће користећи оближњи двор у Краљевој Сутјесци. У оквиру замка, на прилазу резиденцијалним здањима, налазила се дворска капела, невелика готичка једнобродна грађевина с правоугаоном апсидом, која је од прве половине XV в. служила и као владарски маузолеј. Међу њеним рушевинама откривене су гробнице краљева Остоје, Твртка II и Стефана Томаша, а највероватније и краљице Доротеје. Над овим гробницама налазиле су се рељефне надгробне плоче високе уметничке вредности с приказом лежећих фигура покојника. Уз дворску капелу постоје и темељи једне нешто веће цркве чије је подизање прекинуло турско освајање. Недалеко од ње приликом археолошких ископавања откривена су три звона која су била закопана непосредно пред турско освајање **Б.** **[![001_II_BOBOVAC_osnova-zamka.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bobovac-osnova-zamka.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bobovac-osnova-zamka.jpg)** ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, *Бобовац и Краљева Сутјеска*, Сар. 1973; М. Поповић, „Владарски и властеоски двор у средњовековној Босни", *Зборник за историју БиХ*, 1997, 2; С. Мишић (ур.), *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБОВИК **БОБОВИК**, село у Поцерини, у општини Владимирци, 4 км источно од пута Шабац (20 км) – Ваљево. Насеље дисперзивног типа, издужено правцем север–југ дуж развођа између два потока на 100–120 м н.в. Старинско становништво досељавано је од краја XVIII в. из Црне Горе, Баната, околине Печуја, Косјерића и Љубовије. Помиње се 1788. када је имало 7 кућа, а 1921. 491 житеља. Године 2002. у њему је живело 307 становника, од којих 98,7% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа и дом културе. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБОВИШТЕ **БОБОВИШТЕ**, село у долини Јужне Мораве, 6 км северозападно од општинског седишта Алексинца. Смештено је између реке и аутопута Београд–Ниш. С градом је повезано локалним путем. Развијало се дуж сеоских путева на 157 м н.в. и добило радијалан облик и распоред улица. Помиње се 1516. са 42 хришћанске куће, 1834. са 48 домова и 1921. са 1.258 житеља. Године 2002. имало је 1.074 становника, од којих 99,3% Срба. У насељу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија за два насеља и руинирани задружни дом. За село је карактеристична производња поврћа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБОВЊАК **![001_II_Bobovnjak.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bobovnjak.jpg)БОБОВЊАК** (*Sedum*), жедњак, род једногодишњих, двогодишњих и вишегодишњих зељастих или полудрвенастих биљака из породице Crassulaceae. Одликују се наспрамним и на стаблу обично густо распоређеним меснатим листовима различитог облика од јајастих, лопатичастих до ваљкастих, целих или назубљених ивица. Стабло им је усправно, устајуће, полегло или пузеће с већим бројем стерилних изданака, често образују бусенове или густим изданцима прекривају подлогу. Цветови су најчешће са 5, ретко 4–9 чашичних и круничних листића. Круница им је различитих боја од беле, бледо-ружичасте, ружичасте, жуте до црвене. Имају исти или дупло већи број прашника од броја круничних листића. Плод им је мешак са много ситних семена. Род обухвата преко 470 врста распрострањених претежно у топлим крајевима северне хемисфере. У Европи је заступљено преко 50 врста, претежно у Средоземљу, док су у Србији констатоване 24 врсте. Настањују обично камењаре, стене, светле проређене храстове шуме, сувате од низија до високопланинских региона Србије. Неколико врста овог рода у Србији су ендемити Балканског полуострва: *Sedum serpentini*, *S. stefco*, *S. tuberiferum.* Врсте рода *Sedum* имају велики значај у хортикултури алпинетума, док се неке користе у народној медицини, нарочито врста *Sedum telephium* која је сродна са гајеном и познатом врстом дебела кока (*S. spectabile*) која је пореклом из источне Азије. ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „*Sedum* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 4, Бг 1972; *Лековите биљке СР Србије*, Бг 1989; D. A.Webb, J. R. Akeroyd, H. t'Hart, „*Sedum* L.", у: Tutin и др. (ур.), *Flora Europaea*, 2, Cambridge 1993. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБОВО **БОБОВО**, село на десној страни долине реке Ресаве, 7 км источно од општинског седишта Свилајнца. Смештено је на висини 120–240 м н.в. Збијеног типа, има основу неправилног облика и мрежаст размештај улица. Кроз село пролази пут Свилајнац–Петровац и протиче Бобовски поток. Становништво се досељавало у XIX в. из Ердеља, Тимочке крајине и Хомоља. Године 1921. имало је 2.232, 1953. 2.604, а 2002. 1.349 становника, од којих 87,2% Срба и 8,2% Влаха. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија, амбуланта и пошта. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБОЉУСЦИ **БОБОЉУСЦИ**, село у Федерацији БиХ, на сјеверним обронцима планине Вучјак, изнад долине ријеке Унац. Налази се око 15 км сјеверозападно од сједишта општине Дрвара. Насеље дисперзивног типа на 700–800 м н.в. У **Б.** је 1991. живјело 222 становника, од којих 99,5% Срба. Током грађанског рата (1992–1995) српско становништво је масовно избјегло на слободну територију Републике Српске. После 1995. отпочео је повратак. ЛИТЕРАТУРА: М. Малетић, *Дрвар и околина*, Дрвар 1959; П. Рашеновић, *Унац*, Н. Сад 1997. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБОТА **БОБОТА**, село у западном Срему, у Вуковарско-сремској жупанији, на Винковачко-вуковарској лесној заравни, 14 км северозападно од Вуковара. Североисточно од села пролази пут Вуковар–Осијек. Помиње се још 1269. У турско доба је опустело, па су Турци доселили тридесетак српских породица. Крајем XVII и почетком XVIII в. досељавају се Срби из Барање, прогоњени од Ракоцијевих чета. Године 1910. у селу је живело 2.530 становника, од којих 85,3% Срба. Такав етнички састав дуго се одржао. У **Б.** је 1991. живео 1.881 становник (94,0% Срба), а након рата 1991–1993. популација је смањена на 1.651 лице, од којих су 94,9% били Срби (2001). Село је смештено уз јужну страну Боботског канала који је исушио бару Палачу западно од села. **Б.** заузима велику површину, улице су праве и трасиране на знатним растојањима. У њему се налазе основна школа, дечји вртић, амбуланта, ветеринарска станица, матични уред, пошта, културно-уметничко друштво и др. Село је 1773. имало храм и звоник од дрвета, а на иконостасу је било 27 икона. Храм је подигнут крајем XVII или почетком XVIII в. Изградња новог храма, посвећеног Св. Георгију, започета је 1762. а завршена 1778. То је једнобродна барокна грађевина зидана каменом и опеком, засведена полуобличастим сводом и покривена црепом. Обновљена је 1990. ЛИТЕРАТУРА: К. Д. Петровић, *Историја сремске епархије*, Ср. Карловци 1970; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОБРОВА, Светлана **БОБРОВА, Светлана** **Петровна**, историчар (1929). Дипломирала на Катедри за историјске науке Државног универзитета у Вороњежу 1951. На истом универзитету докторирала 1956. с тезом „Феодальное землевладение в Сербии в XII – первой половине XIV в." и била бирана у звање доцента и професора на катедри за Историју средњег века и суседних словенских народа. Истражује средњовековну историју балканских Словена и историју историографије. Најзначајнији научни радови су: „К вопросу об условном землевладении в Сербии XIII–XIV в", *Славянский сборник*, 1958, 1; „Некоторые вопросы крестянского землевладения в Сербии в XII – первой половине XIV в.", *Вопросы истории Славян*, 1963, 1; „Дечанские сокальники", *Вопросы истории Славян*, 1970, 3; „Сергей Александрович Никитин. Из истории сов. Славноведения", *Вопросы истории Славян*, 1972, 4; „К вопросу об изучении рус. серб. Револ. свяей 60-70-х годов XIX в. в сов. историографии", *Вопросы истории Славян*, 1977, 5). ЛИТЕРАТУРА: *Историки-слависты СССР. Биобиблиографический словарь-справочник*, Москва 1981; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997. Александар Растовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОВАН **БОВАН**, село код клисурастог дела долине Сокобањске Моравице, између планина Буковик и Озрен, 14 км северно од општинског седишта Алексинца. Долина је преграђена браном и формирано вештачко Бованско језеро. Кроз село пролази пут Алексинац – Соко Бања – Књажевац. Смештено је на 240–300 м н.в., у долини оближњег потока. Издуженог је облика, с мрежастим распоредом улица. Године 1412. било је гранично место у земљи деспота Стефана Лазаревића, седиште жупе, варош са тргом и складиште соли довожене из Угарске. Године 1516. имало је 140 хришћанских и 31 муслиманску кућу, 1834. 21 кућу, а 1921. 926 житеља. Године 2002. у **Б.** је живело 554 становника, од којих су сви били Срби. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа, дом културе и фабрика паркета. Мештани се баве сечом и продајом огревног дрвета које представља важан допунски извор прихода. Драгица Р. Гатарић **Б.** је и средњовековно утврђење-замак смештено око 10 км северно од Алексинца. Налази се на омањем брегу на улазу у клисуру Сокобањске Моравице. Помиње се први пут 1395. у повељи кнегиње Милице светогорском манастиру Св. Пантелејмона. У време деспота Стефана био је српско гранично упориште према областима под турском влашћу. Године 1413. привремено га је освојио султан Муса. Три деценије касније крај утврђења које је већ било у рушевинама прошла је угарска војска коју је предводио Јанко Хуњади. Издужене је правоугаоне основе, релативно малих димензија, с једном кулом и ровом укопаним у стену према јужној, лакше приступачној страни. Бедеми су му очувани местимично и до 5 м висине. Са северне стране, изван простора опасаног видљивим остацима бедема, има темеља објеката који су се највероватније такође налазили у оквиру фортифицираног простора. Марко Поповић ЛИТЕРАТУРА: V. Jovanović, „Bovan near Aleksinac", *Старинар*, 1991, XLII; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; С. Мишић (ур.), *Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља*, Бг 2010. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОВАН, Владимир **БОВАН, Владимир**, фолклориста, историчар народне књижевности, универзитетски професор (Јасен код Плужина, Црна Гора, 19. XII 1927). Дипломирао на Групи за југословенске књижевности у Скопљу, магистрирао (1968) и докторирао (1976) на Филолошком факултету у Београду. Био наставник у Призрену и Урошевцу, а од 1968. предавао народну књижевност на Филозофском факултету у Приштини, где је прошао сва наставно-научна звања, а редовни професор је од 1982. Његово дело се посебно везује за област Косова и Метохије, од сакупљања српских народних умотворина на самом терену до проучавања њихових записаних облика. Објавио је низ збирки из народне књижевности: *Антологија српске народне лирике са Косова и Метохије*, Пр. 1972; *Обредне народне песме*, Пр. – Бл – Исток 2000; *Лирске и епске песме*, Бг – Исток 2001; *Српска свадба на Косову и Метохији*, Пр. 2004). *Народна књижевност Срба на Косову и Метохији* (Пр. 1980), у десет књига, обухватан је преглед свих усмених врста. Бави се настављачима Вукове сакупљачке делатности (*Вук Караџић и његови следбеници на Косову и Метохији*, Пр. 1989), али и доприносом страних истраживача српској етнографији и усменој књижевности (*Јастребов у Призрену*, Призрен 1996), књижевном критиком (*Српски писци са Косова с краја XIX и почетка XX века*, Пр. 1980). Објавио је и монографију *Призренска богословија* (Ниш 2007). Одликован је Орденом братства и јединства и Орденом рада. Добитник је Вукове (1978) и Седмојулске награде (1989). ЛИТЕРАТУРА: *Биобиблиографски речник: МСЦ*, *1971–2000*, Бг 2005. Валентина Питулић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОВАН, Јован М. **![001_II_Jovan-M-Bovan.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-jovan-m-bovan.jpg)БОВАН, Јован** **М.**, трговац, добротвор, оснивач школе (Мостар, 1736 – Скрадин, Далмација, 9. IV 1806). Прво образовање стекао у манастиру Житомислићу. У Мостару радио с оцем у трговини, а по очевој смрти самостално водио трговину. Дошао у Дубровник 1776, оженио се Аном Љубибратић, а онда су прешли у Скрадин, где је отворио трговину и пословао с далматинским градовима. Од 1797. трговину у Скрадину оставио у сувласништву помоћнику Ђури Синобаду и преселио се у Шибеник. Радећи марљиво, стекао је завидно богатство и још за живота несебично га делио сиротињи и српским православним манастирима и црквама. Црквеној општини у Шибенику оставио велику своту новца, којом је подигнута и отворена српска основна школа. Касније је било одређених проблема, те се, после његове смрти, супруга Ана појавила као дародавац, поклонивши школи два пута по 1.200 лира. Школа је отворена 15. IX 1807, али су јој француске окупационе власти конфисковале главницу, те је после две године рада затворена. Тек по успостави аустријске власти и дугих парница Бованових рођака изборено је право на рад ове школе, па је она поново отворена 2. XI 1858. Њеном поновном отварању присуствовали су тадашњи задарски епископ Стефан Кнежевић и шибенски архимандрит Герасим Петрановић. Радила је све до пред крај I светског рата, када је због финансијских проблема затворена. Један од полазника те школе био је и Симо Матавуљ. **Б.** је умро у Скрадину, а сахрањен на православном гробљу у Шибенику. ИЗВОРИ: К. Стошић, *Галерија угледних Шибенчана*, Шибеник 1936; *Просвјета*, 1948, 182. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОВАНСКА КЛИСУРА **БОВАНСКА КЛИСУРА**, сужење долине Сокобањске Моравице, између Сокобањске и Алексиначке котлине. Дуга је 10 км а дубока до 400 м. У средини клисуре налази се проширење с насељем Бован и Бованским језером. Језеро је вештачко, настало преграђивањем долине. Дуго је 5 км, а широко до 500 м. Сврха акумулације је заустављање речног наноса који је Сокобањска Моравица доносила у Јужну Мораву, заустављање поплавних таласа, водоснабдевање Алексинца и наводњавање. Уз језеро пролази пут Алексинац–Књажевац. Лети га посећују спортски риболовци и туристи. ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, *Језера Србије*, Бг 2005. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОВАНСКО ЈЕЗЕРО → БОВАНСКА КЛИСУРА **БОВАНСКО ЈЕЗЕРО** → **БОВАНСКА КЛИСУРА** # БОВИЋ **БОВИЋ**, село на Кордуну, у Сисачко-мословачкој жупанији, 11 км североисточно од града Гвозда (бившег Вргинмоста). Формирано је уз локални пут који је трасиран десним развођем реке Велике Трепче, притоке Купе, на око 200 м н.в. Пут повезује **Б.** са градом. Раније је то био знатно већи статистички круг – 1910. имало је 4.487 становника, од којих 92,7% Срба. Године 1991. у **Б.** је било 313 становника (97,1% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 150 лица, од којих су 57,3% били Срби (2001). Православни храм, посвећен Васкрсењу Господњем, подигнут је 1735. у барокном стилу. То је била једнобродна грађевина са олтарском апсидом и звоником, зидана каменом и циглом. Порушена је 1941, а обновљена у поратним годинама. Храм је поново порушен 1991. ЛИТЕРАТУРА: *Црква*, календар СПП за 1996; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГ **БОГ**, врховно биће у свим религијама, средишњи појам културне историје човечанства и незаобилазан појам у свести сваког појединца, без обзира да ли je верник или неверник. Мимо реалности у којој живи, постоји и реалност у коју човек верује и којој се нада. Тешко је дати дефиницију, зато православно богословље даје апофатичко тумачење божанске суштине говорећи шта Он није и сводећи све на категорију тајне и славословних појмова. **Б.** не може да се упозна на начин познања створеног света, није ограничен простором, али испуњава сав простор. Непознатљив у својој суштини, његова је егзистенција очигледнија од свих других егзистенција. Разне представе о **Б.** донеле су различите религије, на шта су утицали и друштвени фактори у сфери материјалне стварности, отуда разлике и унутар једне религије. Монотеизам је једини религиозно исправан став, али и у политеизму постоји релативан монотеизам, јер је у маси нижих богова и полубогова, увек постојао врховни и први међу њима. У религији **Б.** је биће, конкретна личност, а не нека виша безлична сила, физички закон. Верник се свом **Б.** моли, а сили не може да се моли. Укупност наука које имају за предмет **Б.**, како је Он открио себе у хришћанској религији, назива се богословље. Оно посматра однос човека и божјих својстава и енергија, а не однос човека и недодирљиве и несхватљиве божанске суштине. Говорећи о **Б.**, ми имамо у виду пре свега хришћанство и религије пре њега: Јевреје, једине праве монотеисте у античком времену, и грчко-римску цивилизацију. Однос **Б.** према свету, прво је питање које се намеће. Јевреји сматрају да је **Б.** трансцендентан, тј. биће изван овог света. Апсолутно је слободан, у свом постојању потпуно независтан од света, зато у свету нису налазили доказе за Његово постојање. **Б.** је постојао пре света, када света није било, а створио га је из небића од своје слободе и држи га у постојању. Све од Њега зависи, а Он не зависи ни од природних нити од моралних закона. Однос **Б.** према свету и природи, са којом је општио директно само до стварања првог човека – Адама, виде на основу енергија **Б.** које делују у свету. Грци сматрају да је **Б.** иманентан свету, свет и **Б.** су једно, и никад није био изван и изнад света. Сократ, Платон и Аристотел студирајући свет дошли су до сазнања о **Б**. Свет је огледало **Б.**, а природни закони које је Он поставио сведоче о Њему. Није створен ни из чега, није безгранично снажан, али је био довољно снажан да створи свет, који постоји сам по себи, космос је нешто лепо, зато Грци воле само оно што је лепо. Свет је вечан јер суделује у божанству, а човек је дужан да се придржава овог начела постојања поштујући природне и моралне законе. Овакав став негира слободу човека и постојање **Б.** као личности. Однос **Б.** према човеку, такође значајно питање у сваком богословљу, различито је решавано, јер човек верује у **Б.** по некој својој пројекцији и жели да се **Б.** понаша у складу са жељама човековим. За Јевреје **Б.** је одвојен од човека којег је створио од природе као и сва остала бића. Ипак, преко човека општи са природом, зато имена биљном и животињском свету даје Адам, али када је Адам прекинуо заједницу са **Б.** дошло је до прекида заједнице **Б.** са природом. Грци су створили налик на људе: опијају се, међусобно сарађују, варају жене, зато их ограничавају и не допуштају да **Б.** ради шта хоће, иако је свемогућ. Међутим, **Б.** не може да се одреди по нормама и законима људским, јер је изнад свих етичких закона овог света и не мора да се придржава људских норми. Однос **Б.** према историји је значајан аспект Његовог присуства у свету, јер историја није скуп случајности. Грци не виде **Б.** у историјским догађајима него само у природи, зато праве кипове богова од природног материјала, а у историји виде само зло. Јевреји никада нису славили природу, славили су историјске догађаје, јер у њима учествује Јахве. Однос **Б.** и човека до Аврама има форму заповести које човек мора да испуни да би остао у заједници са Њим. Присуство **Б.** виде кроз историјска збивања: излазак из Египта, давање закона на Синају, освајање Обећане земље, установу монархије и др. Данас нема јединственог погледа на историју. Држећи се есхатологије, Човек Истока сматра да историју води, усмерава и суди сам **Б**. То није бекство од историјске стварности, али јесте прихватање Крста Христовог као недељиви део историје. Човек Запада заокупљен је историјом, постаје сужањ историјских проблема, а наглашавајући психолошки и етички моменат труди се да стекне економску и политичку моћ. Заборавља да ће историја једног тренутка да буде завршена, јер Царство Божје је последњи догађај који ће да запечати историју света. Обожење је циљ човека у свим религијама. Јевреји имају праведне и врлинске људе који опште са **Б.** служећи му као гласници, али свеопштег обожења нема: кроз савез **Б.** и Аврама остварена је само заједница **Б.** и Јевреја. Код Грка се види чежња за непознатим **Б.**, имају веру и побожност, али немају право и потпуно богопознање, јер немају заједницу са **Б.**, па је обожење немогуће. Римљани су отишли корак даље обоживши своје императоре чије кипове уносе у пантеон својих богова. Хришћани заједницу са **Б.** остварују кроз заједницу са Исусом Христом, Пресветом Богородицом и са светима у Цркви, кроз молитвено помињање на Литургији. Центар заједнице је Христос, Син божји који је у љубави и заједници са **Б**. Причешће у Литургији је сједињење **Б.** и читавог света кроз сједињење човека са **Б.**, што је човеку неопходно да се од смрти одбрани, јер живот је стална борба против смрти која је дошла као казна за грех. **Б.** се у материјалним представама јавља у разним историјским епохама и религијама. У политеизму **Б.** је представљан у виду кипова и рељефа, углавном антропоморфно, ређе зооморфно. Јевреји га нису визуелно приказивали јер им је то синајски закон забрањивао зато што су олако падали у идолатрију. Ислам такође забрањује култне слике. Хришћански **Б.** Света Тројица представља се у виду три путника-анђела који су посетили Аврама у равници Мамријској. С обзиром да се **Б.** Отац није јавио људима у физичком облику, Он се не јавља у православној иконографији. Христос се јавио као човек и као такав се слика у иконографији и зидном живопису, а символично се приказује као јагње. Свети Дух се јавио у виду голуба и као такав се слика. Име **Б.** за вернике је веома важно. У политеизму много је богова и божјих имена. У монотеистичим религијама такође постоји више имена за **Б**. У Новом завету користе се имена: **Б.**, Онај који јесте, Отац, Сведржитељ (Пантократор), Алфа и Омега и др. Многа од ових имена ушла су у богослужбене текстове и прихваћена код Срба. Српска реч *Бог* је прасловенског порекла. Она постоји у свим словенским језицима с мањим разликама у изговору самогласника или завршног сугласника. Сродне су јој староиндијска реч *bhágas* „дародавац", „господин", староперсијска *baga*-, авестијска *baγa* „господ", „бог". Постоји мишљење да је прасловенска реч \**bogъ* (у старословенском ***богъ***) иранског порекла, које није општеприхваћено. Хришћанско богословље посматра **Б.** према самом себи, тј. у суштини, кроз пет истина, а **Б.** изван себе такође у пет истина. Све су добиле ранг догмата. Eгзистенција бића **Б.** је прва и основна истина на којој је хришћанство утемељено. Постоји „сам од себе, собом и у себи", као врховно, разумно, духовно, бескрајно и несхватљиво биће, савршеније од свега што постоји. То је истина коју треба вером примити, а не претпоставка коју треба доказивати, јер „онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да он награђује оне који га траже" (Јев 11, 6). Вера у **Б.** је априори усађена у људску природу, јер „у Њему живимо, и крећемо се и јесмо... јер Његов и род јесмо" (Дап 17, 28). Библија сматра да само безумник може рећи да нема **Б.** (Пс 14, 1). Могућност, средства и границе богопознања доступни су човеку онолико колико својим ограниченим разумом може да схвати и онолико колико то сам **Б.** о себи објави. Суштина **Б.** недостижна је људима и анђелима. Природно богопознање своди се на посматрање видљиве природе, која је „отворена књига у коју је прст Божји записао своје име", а овакво богопознање омогућено је и неверницима (Рим 1, 19-20). Натприродно богопознање добија се кроз Свето откривење, јер је **Б.** у човекову душу усадио такву способност, саопштавајући истине о себи: „Бог који је из давнине много пута и различитим начинима говорио оцима преко пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина" (Јев 1, 1-2). Та два богопознања се допуњују, а могућа су зато што је човек пола **Б.**, јер је душа божански део у њему, а пола свет, јер му је тело од природе. Оба богопознања омогућују сагледавање Његових дејстава, а не потпуно познање **Б.** у суштини. Почеци Божјег јављања су у Старом завету који је „сенка будућих добара" (Јев 10, 1), Нови завет је икона, јер доноси боље богопознање, а тек будући век је Истина. Сенка и икона имају тек нешто од Истине, а у будућем веку видеће човек **Б.** лицем к лицу: „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат" (1. Кор 13, 12), зато сада „вером ходимо а не гледањем" (2. Кор 5, 7). Својства бића **Б.** представљена су Откривењем, али с обзиром да је суштином изнад људског разума не може да буде предмет посматрања, расуђивања и закључивања. Својства говоре о суштини бића **Б.**, али га не исцрпљују. Иако дају стварни израз, не дају сву дубину Његовог необухватног бића, јер га захватају тек малим делом. Општа својства бића **Б.** јесу: самобитност, која га представља као самостално и независно биће; свудаприсутност, показује да није ограничен временом и простором; вечност, јер у Њему нема ни прошлости ни будућности, Он је увек у садашњости; неизменљивост, јер Његовом бићу не може ништа ни да се дода нити одузме; и духовност, јер је живи дух са најсавршенијим разумом. Посебна својства бића **Б.** чине манифестације Његовог ума, воље и осећања: Ум карактеришу свезнање и премудрост; Вољу – слобода у раду и одлучивању; светост јер чини само добро, у Њему нема греха; свемоћ, једном речју ствара свет; и правда, јер је савршен законодавац и праведни судија; Својства осећања јесу блаженство, које долази од унутрашњег преживљавања својих савршенстава; и љубав којом живи у себи и према свету, јер су код Њега биће и љубав једно исто, а **Б.** је љубав по својој природи и суштини (1. Јн 4, 8), која је свеза савршенства (Кол 3, 14). Јединство бића **Б.** је колико стварност доказана у Откривењу толико и логична последица Његових савршенстава, јер највише и апсолутно биће може да буде само једно. Постојање два или више савршених бића је немогуће, јер то поништава њихово савршенство, зато је многобоштво у ствари безбоштво. Тројичност бића **Б.** је став хришћана који верују у Свету Тројицу чиме се разликују од осталих монотеистичких религија. Парадоксално звучи да је **Б.** један и тројичан, јер исти је **Б.** и у Старом и у Новом завету, али је Нови завет донео потпуније откровење. Кроз Христово оваплоћење потпуније се пројавила Света Тројица, тј. да је **Б.** заједница личности Оца и Сина и Духа Светог. Тертулијан формулише да је **Б.** „una substantia trias personas", један по суштини а тројичан по лицима. Један је по природи, јер постоји само једна заједничка божанска суштина (ουσία, substantia). Тројичан је по лицима, јер је личност (υπόστασις, πρόσωπον, persona) начин постојања и улога у којој се јавља. Отац, Син и Свети Дух су конкретна бића, то су њихова имена, јер је свако од њих носилац посебне личности. Извиру из једне вечне заједнице, а своје постојање црпу из друге две личности. Хришћани поштују једнога **Б.** у Тројици и Тројицу у јединици, не сливајући њихове личности нити раздељујући заједничку суштину, јер сва три лица имају сва божанска савршенства у подједнакој мери. Отац је начело постојања, тј. начело Божанства, Његово лично својство јесте нерађање; лично својство Сина је вечно рађање из суштине Оца, а Светог Духа вечно исхођење из суштине Оца. Без личних својстава сваког појединог једносуштног лица, учење о Светој Тројици било би неодрживо. **Б.** је творац света. Створивши га ни из чега, никако из своје божанске суштине, створио је сав материјални (природа), духовни (анђели) и духовно-материјални (човек) свет. Побуда стварања није у потреби **Б.** него у Његовој љубави. Циљ стварања је жеља **Б.** да створи бића која ће да уживају у створеном свету и прослављају **Б**. У стварању учествују сва три лица Свете Тројице подједнако и нераздвојно, јер Отац који је првобитни узрок ствара кроз Сина, који је стваралачки узрок, у Духу Светом, који је извршни узрок. Пре стварања света постојао је само **Б.** и ништа ни друго ни више. Он ствара материју и даје јој облик и садржину, ствара биће из небића, видљиво из невидљивог и постојеће из непостојећег. Свет је нешто спољашње, изван Његове суштине, различито и неслично њој. То уједно показује да свет није самобитан, ни случајан, нити вечан. Истовремено са светом, тј. „у почетку", **Б.** је створио простор и време, две категорије ограничења којима Он не подлеже, али им подлежу свет и човек. Пре стварања света време није постојало, јер је **Б.** вечан и надвремен, један је, па није постојало ни „пре" ни „после". Свет није створен у времену, него са временом. Човек није створен само од природе, него је у њему и део **Б.**, то је душа, икона Божја у човеку. Створио га је на крају, са посебним циљем да природа преко човека превазиђе смрт, јер је човек посредник између **Б.** и света. Поставивши човека за господара природе, **Б.** му је дао задатак да природу чува и унапређује. Нажалост, природа се уништава, прети еколошка катастрофа, због тога што појединци или читаве групе људи хоће да задовоље своје прохтеве. Хришћани се **Б.** одужују приносећи му природу на дар у светој Литургији. **Б.** као промислитељ значи да се из љубави и даље брине о свету и човеку, а није их после стварања заборавио и препустио њиховој судбини. У промишљању учествују сва три лица Свете Тројице. Природни облик промишљања иде преко природних закона које је **Б.** дао, а натприродни чини чудима, знацима и на друге начине. Без божје воље ни врабац на земљу не слеће, нити човеку длака с главе пада (Мт 10,29-30), а Христос остаје с људима до краја века (Мт 28,20). Промишљање не ограничава слободу разумних бића, јер **Б.** своју вољу не намеће него само одговара на човеков вапај. Све добро на земљи је по благовољењу **Б.**, а зло по Његовом допуштењу, јер поштује човеков слободни избор. **Б.** као спаситељ, јавио се по свом човекољубљу због греха Адамовог у рају када је смрт ушла у људски род. Безгрешност и бесмртност дароване Адаму биле су релативне, а не апсолутне, тј. нису биле неопходност људске природе него избор човеков. Грехом је човек дубоко повредио лик Божји у себи, али га није уништио, тиме је сачувао могућност да се уз помоћ **Б.** врати у првобитно стање. Нико од људи нити од анђела није могао да пружи задовољење божјој правди за учињени грех. То није могао ни закон старог савеза, него склапање новог савеза **Б.** са људима и жртвом Богочовека, јер новозаветни **Б.** воли и човека грешника. Директни извршилац спасења је друго лице Свете Тројице оваплоћено у човеку Исусу Христу, који се сматра Спаситељем у ужем смислу. Спасење је заједничко дело целе Свете Тројице, јер је оваплоћење извршено благовољењем Оца и хтењем Духа Светог. Ипостасним сједињењем двеју природа у Богочовеку Христу свака природа је задржала своју суштину, јер су се несливено, неизменљиво, нераздељиво и неразлучно сјединиле. **Б.** као осветитељ неопходан је човеку, јер Христовом жртвом извршено је спасење у објективном смислу, а човек субјективно мора да прихвати жртву личним учешћем у њој. Освећење људи је заједничко и сагласно дело **Б.** и човековог рада. Директан извршилац освећења је Дух Свети, али у њему учествују сва лица Свете Тројице, јер се све одвија кроз Христа у Духу Светом. Начела освећења су благодат и вера са добрим делима. Невидљива благодат **Б.** је натприродна сила, али није приморавајућа него тражи човекову слободну вољу. Даје се у светим тајнама у Цркви која је посредник у освећењу. **Б.** као судија јавља се на крају човековог живота и јавиће се на крају света када ће од човека тражити одговор за његове поступке. То је могуће јер је човек слободно биће и сам бира свој пут, а правда захтева да добри буду награђени а лоши кажњени. У суду учествује цела Света Тројица, јер Отац и Свети Дух суде кроз Сина, јер је директни судија Богочовек Христос којем је сав суд предан, јер је Он страдао за људске грехе. Судиће се непристрасно по правди и истини, по делима, речима и мислима, безбожницима по закону њихове савести, Јеврејима по закону Мојсејевом, хришћанима по закону јеванђеља. Срби су имали свог **Б.** у старој постојбини, али детаљи њиховог богословља нису познати. Хришћанског **Б.** упознали су доласком на Балкан. Онај први период је Стари, а овај други је Нови завет српске историје. Своју побожност и поштовање **Б.** исказали су кроз многе храмове подигнуте у славу **Б.**, кроз песме, приче и пословице у којима је преточено Христово еванђеље. Друга премиса била је чињеница да се у српском фолклору јавља много натприродних бића, као виле у народним песмама, вукодлаци и вампири у народним причама и много обичаја који немају хришћанску богословску подлогу. Од примања хришћанства Срби верују у **Б.** свог историјског искуства, тј. у **Б.** Христовог, у **Б.** Петровог и Павловог, у **Б.** Светог Ђорђа, у **Б.** Светог Саве, у **Б.** својих предака. Трећа религија чије учење о **Б.** треба представити јесте ислам настао у VII в. на Блиском истоку. Све три монотеистичке религије позивају се на исто порекло као поклоници **Б.** Аврамовог и потомци Аврама: Јевреји (по Аврамовом сину Исаку) и муслимани (по Исмаилу, Аврамовом сину са слушкињом Агаром Египћанком) као синови по телу, а хришћани као синови по духу. Ислам себе сматра обновљењем старозаветне вере Аврамове, зато исламски **Б.**, Алах, има многе атрибуте библијског Бога Јахвеа: свеблаги, свемилостиви, свемоћни, свевидећи, судија. Као што Јахве у Старом завету заповеда „Ја сам Господ **Б.** твој. Немој имати других богова осим мене", тако је у исламу основна заповест „Нема бога осим Алаха". По исламској теологији **Б.** је један по суштини и по лицу, нема сродника зато га не називају оцем, што је порицање Свете Тројице. Доказе о постојању Божијем узимају из посматрања природе и из натприродног Божијег откривења датог људима преко Мухамеда и изложеног у Корану и Хадису (предању). Алах је створио свет, земљу и небеса, створио је човека из усирене крви и дао му име Адем. Ислам је строго против било каквог приказивања **Б.** било ликовно (иконе) било материјално (кипови). Јерес иконоборства која је дуже од једног века потресала не само Цркву него и византијску царевину настала је колико под утицајем јеврејства толико и под утицајем ислама који је против сваких култних представа. Старање Божије о човечанству своди се на слање Божијих посланика у свет који уче грешне људе како да живе и верују. Површне сличности исламског учења о **Б.** са хришћанским наводиле су појединце на помисао да је у питању исти **б**. На захтев цара Манојла Комнина из православног требника избачена је 1180. формула проклињања Мухамедовог **Б**. То је и папу Павла VI навело у енциклики *La croa* 11. VIII 1970. да констатује како јеврејски народ, исламски народи и хришћани говоре о **Б.** „истинским и древним гласовима". Зато би „обраћање истоме **Б.**, истоме Оцу... требало да нас доведе једнога дана да увидимо... да смо сви ми синови истога Оца, па према томе, зар нисмо сви браћа". Превидео је да у хришћанском **Б.**, суштински једном, постоје три личности, Света Тројица, а такође Христово оваплоћење, жртву и васкрсење. У исламу Исус је само праведник (Иса пејгамбер) али није син Божији. Радомир Милошевић У усменом наслеђу **Б.** се замишља као седи старац с брадом а његово станиште је на (седмом) небу. Његови помоћници у небеским и земаљским пословима јесу *анђели*, а посредници између њега и људи су *свеци*. Од посебног значаја јесте податак Прокопија Кесаријског да су Словени средином VI в. имали неку врсту монотеистичке религије: „Верују наиме (и Анти и Словени) да је један од **Б.**, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње". **Б.** је схватан као личност, слично човеку, који располаже огромном силом. Код Срба, као и код других народа задржале су се древне представе о **Б.**, који у лику седог старца или просјака хода по земљи, где завршава уређивање света или искушава људе и кажњава их за лоша дела. На тој основи у фолклору се могу издвојити три врсте предања: а) **Б.**, сам или с ђаволом или неким свецем помоћником, обликује земљу, ствара градове и села, људе, животиње, биљке итд.; б) **Б.**, као лутајући странац подучава људе (како да отворе прозоре, жене како да ткају), тј. довршава уређење света; в) **Б.** сурово кажњава појединце који нису спремни да поделе своје добро с туђинцем или газе нека морална начела (претвара човека у мечку, вола, магарца, кртицу и сл.). У прву групе могу се сврстати и предања о траговима које је **Б.** оставио на земљи из времена када је ходао по њој (траг ноге или руке у стени и сл.). Тако нпр., према предању из Црне Горе, када су **Б.** и Св. Петар ходали по земљи која је била равна као огледало и сејали камење да никну брда и планине, Св. Петар, преморен, испусти врећу камења на месту где сада живе Пипери, па отуда и толико камења на том простору. У многим предањима **Б.** ствара свет са својим побратимом ђаволом (који му даје савете или ствара негативно обележени део света: вука, козу, дуван, чворове на дрвећу, ракију итд.). Према предању из околине Лесковца човека је од земље направио ђаво, али му је **Б.** „дунуо душу". Кад је то видео, ђаво се покајао и почео човека шибати да би га уморио. Није у томе успео али од шибања на телу човека су настали зглобови. У поменутим предањима, као и у многим заклињањима и магијским записима од разних болести, **Б**. се именује *Саваот*: „Најприје Саваот створио небеса, затим земљу..." (Босна). Ово име **Б.** се спомиње на почетку или крају многих молитава у формули: „Свет, свет, свет, Господ Саваот исплни небо и земљу слави его"; такође и у изразу „Ни **б.** Саваот неће ти помоћи!" По свој прилици, због сазвучја имена Саваот–Сава и снажно развијеног култа српског светитеља Саве, многа народна предања о Саваоту код Срба су накнадно везана за име Свети Сава. Измењено име „Саваот" препознаје се и у изразу, који се изговарао на Божић у Пироту „Предвечни, радујсја предвечни. Ој, *Соте*, земљу пресвети". Постоји и круг предања и народних песама о томе како **Б.** уређује „небеске послове". Он дели свецима надлежности: Илији гром и муњу, Николи – путеве и бродове, Аранђелу – да вади душе, Петру – ветрове и облаке, Огњеној Марији – ватру, итд. Одводи Илију на небо и даје му пушку да са облака туче ђавола. У другом предању, Илија почиње убијати све редом по земљи, па му **Б.** „узме власт" и нареди светом Петру да он узима људима душе. Пошто се он покаже невичан том послу, он онда одреди да то чини Св. Арханђео (Михаил). Или, „смењује" Св. Илију, јер је громом спалио богаташа који је крао жито из торбе сиромашног човека. Постоји двојни однос човека према **Б**. С једне стране страх да се он не увреди и да се не изазове његов гнев, а с друге, фамилијарни однос према њему. Такође је присутан и старозаветни страх од именовања **Б.**, па се он назива другим именима: *Брод*, *Бор*, *Гог*, *Глог*, *Он*, или се именује на описни начин (апелативно): *Величанство*, *Вишњи*, *Господ*, *Господар Јаки*, *Господин*, *Краљ од небеси*, *Мајстор (небески, превисоки, свемогући)*, *Милосник*, *Модрењак*, *Небесник*, *Небо, Небостаник*, *Неботвор*, *Обласник*, *Онај горе*, *Отац небески*, *Свевишњи*, *Сведржитељ*, *Свемогући*, *Свестворник*, *Створац*, *Створитељ*, *Стражац*, *Творац*, *Цар небески*. Некад се назива еуфемизмима: *бого*, *бошке*. У Херцеговини кад су учили дете да не чини оно што не ваља, претили су му изразом: „Бого се кара!", а у Срему „Бого кара!" Док је дете још мало, мајка пружи прст према небу и каже му: „Горе је, сине, Бога!", а када поодрасте, учи га да се прекрсти и помоли „Боги" (Бољевац). У бајању од градоносних облака викали су према облацима „Около, Бого!" (Драгачево). У псовкама **Б.** се може помињати и као „бокче" („Бокче ти твоје..."). Фамилијарни однос према **Б**. вероватно је произашао из ранијих представа о **б.** као обоготвореном претку, који се на Бадње вече позивао на вечеру (јужна Србија), на славу (дозивањем с врха брда на истоку, уз буклију пуну вина) и сл. Са **Б.** се води дијалог на разне начине: с прекором (због уништене летине – Вреоци), са молбом за пород (са унапред смишљеном визијом срећног исхода – околина Пирота). Судећи по изразима „Рђав до зла **б.**", „Не види белога **б.**", „Неће му помоћи ни његов **б.**", „Тамо је други **б.**", може се закључити да се некада разликовао „добар", „свој" (познати) од „лошег", „туђег" (непознатог) **б**. Као давалац богатства и врховни судија, **Б.** је везиван за одређени простор где људи себе препознају као „своји", уп. израз за забачен, неприступачан крај, насеље – „невиђбог" (Васојевићи). Кад се убирају плодови на њивама, виноградима, воћњацима увек се оставља штогод од рода с наменом „**Б.** – божије". Посебно се пази да се остави последња руковет жита, који се кити цвећем и црвеним концем или се, по одређеним правилима носи кући и чува до следеће жетве, и назива се „божја брада", „богова брада", „богу барада". Из представе о људском лику **Б.**, произашла су и веровања да се на **Б.** може утицати, да се он може наговорити на одређене поступке, а пре свега да да богатство (здравље) или да некога казни. Из тих представа развиле су се обредне формуле којима се људи обраћају **Б**. С једне стране – *благослови* („**Б.** ти дао срећу и здравље!" „**Б.** нека ти помогне!" „Што ти **Б.** дао, **Б.** ти и удржао!") и *здравице* („Боже помози! Среће и здравље!" „Нека вам је срећна принова да **Б.** да!" „Да **Б.** да све богато и крцато било!"), а с друге – *заклетве* („Бога ми!" „Тако ми Бога!" „**Б.** ми је сведок!" „Не видио лица Божјега!" „Не дао ми **Б.** среће!" и *клетве* („**Б.** те убио!" „Скаменио те **Б.**!" „Да те порази **Б.**!"). Ако се обавеза потврђена *заклетвом* погази, очекује се да ће прекршиоца стићи божји гнев. Пошто је **Б.** врховни судија људима, тај гнев је толико велики да се може протегнути на пород прекршиоца чак до девет колена унапред: „Човек који се криво закуне било за шта, сматра се да је увредио **Б**. Такви људи не пролазе добро". Пословицу „У **Б.** су вунене ноге, а гвоздене руке". Вук је протумачио на следећи начин: „Не чује се кад долази, али се добро осјећа кад удари". Такође се верује да је узалудно настојање човека да нешто постигне ако му то **Б.** не да, нпр. у пословици: „И ја могу и коњ ми може, али **Б.** не да". Срби сељаци молили су се **Б.** ујутру, кад се умивају и увече пред спавање, пред почетак орања или неког другог важног посла, као и пред полазак на далеки пут. Тако у Хомољу, пред спавање се крсте и говоре молитву: „Господе Јаки, што држиш земљу и небо и све што је над њима и под њима, дај менена да под твојом руком проведем лак сан и да ујутру здрав осванем!" Од апокрифа, који су постали део народне приповедачке традиције, треба споменути предања са мотивом „Крађа и прекрађа сунца", односно „Зашто у људи није табан раван", као и песму „Цар Дуклијан и крститељ Јован" (Вук II, 16), о сукобу **Б.** и Сатанаила (ђавола) око сунца, као и нарочито распрострањена „Имена господња", која су ушла у прве штампане књиге. У овом спису се наводи 70 (некада мање) скривених имена **Б**., и каже се, да онога ко их стално носи са собом избављају од свакога зла. Старозаветна представа о **Б.** као сили у антропоморфном виду, која се лако може разгневити и показати свој разорни лик, крајем последњег миленијума старе ере се раздваја на злу и добру: разорни, зли вид божанске природе приписује се ђаволу, а њен добри вид постаје Господ. Такав однос је даље осмишљаван у хришћанству, где се **Б.** поима као Свето Тројство (**Б.** Отац, **Б.** Син – Исус и Свети Дух), а ђаво постаје отелотворење зла и подстрекач нереда, зависти, мржње, обмане и свега што је негативно у људском роду. Љубинко Раденковић ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Апокрифи из штампаних зборника Божидара Вуковића", *Старине*, 1884, XVI; М. Ђ. Милићевић, „Живот Срба сељака", *СЕЗ*, 1894, I; С. М. Грбић, „Српски народни обичаји из среза бољевачког", *СЕЗ*, 1909, XIV; С. М. Милосављевић, „Обичаји српског народа из среза хомољског", *СЕЗ*, 1913, XIX; Љ. Пећо, „Обичаји и веровања из Босне", *СЕЗ*, 1925, XXXII; В. Чајкановић, „Српске народне приповетке", *СЕЗ*, 1927, XLI; Ј. Поповић, *Православна философија истине – Догматика Православне цркве*, I–III, Бг 1932, 1935, 1978; М. С. Филиповић, „Живот и обичаји народни у Височкој нахији", *СЕЗ*, 1949, LXI; Р. Вучић, *Психологија религије*, Бг 1971; Л. Милин, *Научно оправдање религије*, *2*. *Историја религије*, Бг 1977; Д. Станилоје, *Православна догматика I*–*II*, Бг 1978; Д. М. Ђорђевић, „Српске народне приповетке и предања из лесковачке области", *СЕЗ*, 1988, XCIV; Д. Златковић, „Фразеологија страха и наде у пиротском говору", *СДЗ*, 1989, XXXV; С. Роуз, *Православље и религија будућности*, Бг 1990; Ј. Поповић, *Опћа црквена историја*, II, Н. Сад 1992; В. Чајкановић, *О врховном богу у старој српској религији*, Бг 1994; Ј. Дамаскин, *Тачно изложење вере*, Бг 1994. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГАВА **БОГАВА**, село у општини Деспотовац, на развођу између Велике Мораве и Ресаве, 12 км североисточно од Јагодине. Са обе долине повезано је сеоским путевима. Смештено је у изворишном делу долине Велуцког потока (притока Велике Мораве) на 160–200 м н.в. Збијеног је типа, овалног облика и мрежастог распореда улица. Становништво је досељавано крајем XVIII и у XIX в. с Косова и из околине Врања. Године 1892. имало је 58 кућа и 408 житеља, 1921. 106 домова и 571 житеља, а 1953. 171 домаћинство и 801 житеља. До 2002. број становника је смањен на 576, од којих је 99,5% било Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија, пошта, магацин земљорадничке задруге и сточарска фарма. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГАВАЦ, Душан **БОГАВАЦ, Душан**, новинар (Бор код Берана, 1. V 1931 – Београд, 26. X 1990). У Београду студирао на Високој новинарско-дипломатској школи и Високој школи политичких наука. Новинарством почео да се бави у Радио Титограду (Подгорици), а по преласку у Београд био је новинар *Борбе* и *Политике* и уредник политичког сектора *Комуниста*. Краће време боравио у Италији, Француској, Немачкој и Аустрији, ради информативног упознавања с тамошњим медијима. Привукао је пажњу јавности када је у *Комунисту* писао о прећуткиваном хапшењу групе студената који су на јавном скупу у центру Београда изразили подршку пољском покрету „Солидарност". Због тога је постао мета напада партијских званичника и режимске штампе. Основао је „Фонд солидарности", усмерен на ослобађање медија и стварање аутономне јавности. И сам је постао жртва чистке непоћудних новинара и остао без елементарне егзистенције. Око пројекта „Шта да се ради" окупио је истакнуте дисиденте и под синтагмом „колективни Горбачов" залагао се за стварање опозиционе југословенске коалиције. У знак подршке његовим идејама, које је заједно с истомишљеницима објавио у више књига, Независно удружење новинара Србије установило је 1991. новинарску годишњу награду с његовим именом, за новинарску етику и храброст. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГАВАЦ, Зоран **БОГАВАЦ, Зоран**, новинар (Београд, 12. IV 1947 – Београд, 16. IX 2006). Апсолвирао на Медицинском факултету. У новинарству се јавио као сарадник *Јежа* (1972–1974), затим је био уредник у ревији *АС* (1974–1975), главни и одговорни уредник у листу *Репортер* (1978–1981), помоћник главног уредника *Политикиног света* (1990–1991), заменик главног уредника листа *Спектар*. Основао је Агенцију Српске крајине *Искра* и обављао дужност директора те агенције у Београду. Био је члан Председништва Удружења новинара Србије (1992–1993). Основао је Друштво српско-македонског пријатељства. Аутор је неколико запажених фељтона и серије чланака о југословенском играном и документарном филму. Писао је о протеривању Срба с Косова и Метохије и извештавао за српске медије с ратишта у Крајини. Игор Холодков \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГАВАЦ, Милица **БОГАВАЦ, Милица**, хемичар, универзитетски професор (Београд, 31. VII 1939). Дипломирала је на Природно-математичком факултету у Београду 1962. и одмах почела да ради на Фармацеутском факултету, у Институту за органску хемију. Магистрирала је (1971, ПМФ) и докторирала (Фарм. ф. 1981). Бавила се органском синтезом и проучавањем структуре биолошки активних једињења. У свом дугогодишњем научно-истраживачком раду бавила се применом инфрацрвене спектроскопије у проучавању структуре органских молекула различитих фармаколошки активних једињења. Била је управник Института за органску хемију (1993–2002), продекан за инвестиције, касније финансије у више мандата (1985–1991, 2001–2003) и члан Комисије факултета за међународну сарадњу. Добитник је Златне плакете поводом 60 година фармацеутских студија на Београдском универзитету (1999), као и Захвалнице за Дан студената 1984. ИЗВОР: Архива Фарм. ф. у Београду. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГАВАЦ, Милован Ј. **БОГАВАЦ, Милован Ј.**, историчар књижевности (Велика Река код Вучитрна, 26. X 1929). Школовао се у родном мјесту, Косовској Митровици и Пећи. Студије књижевности завршио у Београду. На КиМ био професор и савјетник у школским институцијама, потом директор основних и средњих школа у Београду. Претежно изучава српску традицију на Косову: поред више збирки студија (*Трагања и осветљавања*, Бг 1991; *Долазак из заборава:* *непознато књижевно наслеђе Косова и Метохије*, Бг 1994; *Стара и нова читања и тумачења*, Бг 1996), објавио је монографије о М. Прибићевићу, В. Парлићу и Д. Фртунићу, те антологију пјесама *Косовом божур цвета* (Бг 2000). Цјеловит књижевноисторијски преглед рада и дјела српских писаца с Косова и Метохије дао је у *Историји српске књижевности на Косову и Метохији 1850-1941* (Бг–Пр. 2004), описујући уз то културне прилике и културно-просвјетне институције међу Србима с тих подручја. Истом правцу припадају монографије које се тичу одређених мјеста (Косовска Митровица) или објеката сакралне традиције. Посебна област његовог рада су књижевноисторијска и архивска истраживања обједињена монографијом *Удружење српских књижевника 1905–1945* (Бг 2007). ДЕЛА: *Велика Река на ушћу Лаба у Ситницу*, Бг 1992; *Храм Свете Тројице у Великој Реци код Вучитрна*, Велика Река 1997; и З. Ч. Вукадиновић, *Српска просвета и култура у Косовској Митровици: 1836–1941*, Пр.–Призрен 2001. ЛИТЕРАТУРА: Д. Иванић, „У потрази за средиштем: Историја српске књижевности на Косову и Метохији: 1850/1941", *КиЈ*, 2004, 3/4; Р. Мићуновић, „Капитално дело књижевне историографије", *Стремљења*, 2005, 1. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГАВАЦ, Петар **БОГАВАЦ, Петар**, привредник, народни посланик, сенатор (Савово код манастира Студеница, 1870 – Београд, 19. II 1941). Завршио Tрговачку школу у Краљеву. Самостално трговачко предузеће основао 1890, бавећи се истовремено банкарством и политиком. За народног посланика Чачанског округа биран је 1894 (задржавши мандат до 1908, када је одбио да се поново кандидује) и 1921, а за председника општине у Краљеву 1910. и 1920. Члан Уставотворне скупштине био је 1921. За банског већника постављен је 1930, а 1935. изабран за народног посланика по пети пут, овога пута у Жичком срезу, на листи Богољуба Јевтића. Био је власник стругаре и трговачке радње галантеријском робом и имао велика пољопривредна имања у Краљеву и непосредној околини. Оснивач је Привредне банке у Краљеву и окружне жичке Пољопривредне подружнице. Учествовао у свим ослободилачким ратовима 1912–1918, када је био и председник Српског црвеног крста у I светском рату. Један је од оснивача и члан Главног одбора Југословенске радикалне заједнице. На изборима за сенат 1938. изабран је за сенатора у Моравској бановини. Током своје богате привредне и политичке активности посебну пажњу посвећивао трговачкој омладини. Његовом заслугом у граду је веома рано организовано удружење трговачке омладине, а потом и трговачка школа. Много година био члан Финансијског одбора Народне скупштине и Сената. Једно време био и председник Клуба народних посланика Југословенске радикалне заједнице. После 1945. целокупна његова имовина је национализована, без обзира на тестаторово завештање. ИЗВОР: Записник среског суда за град Београд, састављен 15. II 1941. године у санаторијуму „Живковић" где се налазио оболели сенатор Петар Богавац којом приликом је дао исказ о свом тестаменту. ЛИТЕРАТУРА: *Сенат, Народна скупштина. Биографски лексикон. Народно представништво*, Бг 1935; *Биографски лексикон. Народно представништво 1939*. *Сенат – Народна скупштина*, Бг 1939; М. К., „Умро је Петар Богавац, бивши народни посланик и сенатор" (некролог), *Политика*, 20. II 1941; Б. Перуничић, *Једно столеће Краљева 1815–1915*, Краљ. 1966; В. М. Богавац, Л. М. Богавац, *Порекло Богаваца и њихове сеобе*, Бг 1979; З. Петровић, *Човек звани Рижа*, Кв. 1995. Милован Ј. Богавац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГАВАЦ, Томислав **БОГАВАЦ, Томислав**, социолог, педагог (Краљево, 3. VII 1930 – Београд, 15. II 1997). Дипломирао на Социолошкој групи на Филозофском факултету у Београду, где је и магистрирао 1973. На истом факултету је и докторирао из педагошких наука 1979. Радио у Секретаријату за образовање Србије и града Београда. После тога био директор Завода за уџбенике и наставна средства у Београду (1979–1994). Највише се бавио демографским променама и образовном структуром становништва, истражујући узроке који до тих промена доводе. Бавио се и системом школства, самоуправљањем у сфери образовања и школства, као и марксистичким образовањем ученика и наставника. Своје социолошке и педагошке погледе изводио је из основних марксистичких поставки. Као директор Завода за уџбенике био је један од иницијатора издавања југословенских педагошких дела, посебно двотомне *Педагошке енциклопедије* (Бг 1989) и *Педагошког лексикона* (Бг 1996). Објавио више радова, од којих су најзначајнији: *Становништво Београда 1918–1971* (Бг 1976), *Школа за садашњост и будућност* (Бг 1979), *Образовање без посредника* (Бг 1983), *Методичке основе марксистичког васпитања и образовања* (Бг 1988). Никола М. Поткоњак \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГАРАШ **БОГАРАШ**, село у североисточном делу Бачке, у општини Сента. Налази се на источној периферији бачке лесне заравни између пута Сента – Бачка Топола и пруге Суботица–Сента. На том месту раније су биле мање групе салаша. Формирање села почело је после II светског рата успостављањем велике државне економије и градњом станова за раднике. Село није компактно. Централни део, звани Ново Насеље, чине три праве улице с радничким становима. На североистоку, уз пругу, налази се ред кућа Мазало Село, а уз главни пут је ред салаша Габор. Центар је смештен у јужном делу Новог Села и у њему се налазе четвороразредна основна школа, мали задружни дом, амбуланта и продавница. Село је лепо уређено. У **Б.** је 2002. живело 724 становника, од којих 80,1% Мађара. ЛИТЕРАТУРА: И. Јокић, *Општина Сента – географска монографија*, Н. Сад 2004; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГАТИНЧЕВИЋ, Павле **БОГАТИНЧЕВИЋ, Павле**, глумац (Београд, 24. IX 1905 – Београд, 20. VI 1994). По завршетку трогодишње Глумачко-балетске школе у Београду, прву сезону 1925/26. провео у Народном позоришту. Потом глумио у трупи М. Ристића (1928), позориштима у Пожаревцу (1928–1930), Нишу (1930/31), Скопљу (1931–1934, 1935/36), Новом Саду (1934/35), Сарајеву (1936/37) и поново у НП у Београду (1937–1942). После II светског рата опет је у НП у Београду (1945–1956), а од 1958. до пензионисања 1972. у Савременом, тј. Београдском драмском позоришту. Дуго је тумачио љубавнике и постепено прелазио на драмске и карактерне улоге. Дубок и искрен у доживљају, непосредан је у уметничком изразу. Креирајући више карактерних ликова врло разноврсних и по инвентивној и студиозној уметничкој креацији, претежно у салонском конверзационом стилу, одликовао се брижљивом психолошком анализом тумачених ликова, лежерношћу и природношћу на сцени. С успехом играо низ улога у Нушићевом и Крлежином репертоару. Тумачио запажене ликове у филмовима *Кампо Мамула* В. Стојановића и *Операција Београд* М. Стаменковића. Важније улоге у Нушићевим делима: Нинковић (*Госпођа министарка*), Матковић (*Мистер долар*), Милорад (*Др*), Новаковић (*Покојник*), Светозар (*Власт*); у Крлежиним делима: Пуба (*Господа Глембајеви*), барун Лембах (*У агонији*); Хљестаков (Н. В. Гогољ, *Ревизор*), Барон (М. Горки, *На дну*), Хорације (В. Шекспир, *Хамлет*), Маркиз Поза (Ф. Шилер, *Дон Карлос*), Гроф Гиш (Е. Ростан, *Сирано од Бержерака*), Арман Дивал (А. Дима, *Госпођа с* *камелијама*), Вронски (Л. Н. Толстој, *Ана Карењина*), Др Стокман (Х. Ибзен, *Народни непријатељ*), Вард Еванс (Х. Кипхарт, *Случај Опенхајмер*). ЛИТЕРАТУРА: Е. Финци, *Више и мање од живота*, Бг II 1961, V 1977; О. Лакићевић, „Опенхајмеров досије", у: *Мера за меру*, Зг 1975; Е. Финци, *После представе*, Н. Сад 1978; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГАТИРЈОВ, Пјотр → РЕЦЕПЦИЈА НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ **БОГАТИРЈОВ, Пјотр** → **РЕЦЕПЦИЈА НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ** # БОГАТИЋ **[![001_II_Bogatic-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogatic-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bogatic-karta.jpg)БОГАТИЋ**, насеље у Мачви, на речној тераси Дрине, на 83 м н.в. на раскрсници путева ка Шапцу (21 км), Сремској Митровици (25 км) и Бијељини (25 км). Центар је општине са 14 насеља, површине 384 км2. Има облик двогубог крста са правим и веома размакнутим улицама. Први пут се помиње 1381. под именом Боговић. Године 1528. наводи се као Грабовац. Под данашњим именом јавља се 1718, када је насеље имало 44 куће. Становништво је досељавано у XVIII в. из Црне Горе, источне Херцеговине, Босне, Семберије, а у XX в. из Јадра, Рађевине и Азбуковице. Године 1921. имало је статус варошице, са 5.100 житеља, а 2002. 7.350 становника, од којих 93,7% Срба и 3,8% Рома. На територији општине живи 32.990 становника. ![002_II_Bogatic-panorama-naselja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bogatic-panorama-naselja.jpg)У селу су смештене све општинске службе, основна школа (основана 1836), средња пољопривредно-машинска школа, дом здравља, библиотека, дом културе (са галеријом наивних сликара и вајара). Православна црква саграђена је 1854. Најзначајније привредне организације су пољопривредни комбинат који обједињује све земљорадничке задруге у општини, млин, фабрика пољопривредних машина и штампарија. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; М. Грчић, Љ. Грчић, *Мачва, Шабачка Посавина и Поцерина*, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН **БОГДАН**, кнез которски (? – ?, после 1197). Стефан Немања доделио је најстаријем сину Вукану титулу „великог кнеза" 1196, а нешто раније и удеону кнежевину која је обухватала: Дукљу, Далмацију (Горњу), Требиње, Хвосно и Топлицу. Вукан је по старој дукљанској традицији називан краљем (rex) на територији Дукље, Далмације и Требиња, где су му били потчињени сви градови, укључујући и Котор, на челу са својим кнезовима. Документа која су у то време издавана у Котору, датирана су по владавини „краља" Вукана и актуелног которског кнеза па су и которске судије (1197) донеле једну одлуку: „sub tempore domini nostri Velcanni, Dioclie, Dalmatie, Tribunie atque Toplize incliti regis, et domini Bocdani, comitatum Catari optinente". Которски кнез **Б.** носи словенско, односно српско име, а изабрала га је скупштина Котора с ограниченим мандатом. Његов наследник био је кнез Десимир који се помиње већ 1199, а има такође српско име. Которски кнезови **Б.** и Десимир, као и град Котор, били су у то доба потчињени „великом кнезу", тј. „краљу" Вукану Немањићу. ЛИТЕРАТУРА: Д. Синдик, „О политичким и друштвеним приликама у Котору крајем XII века", у: *Црква Светог Луке кроз вјекове*, Котор 1997; М. Благојевић, *Историја српске државности*, I, Н. Сад 2000. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН **БОГДАН**, судија, властелин (? – ?, после 1330). Краљ Стефан Дечански потчинио је 1330. манастиру Дечанима, поред осталог, два села при ушћу Дренице у Ситницу, село Куманово и Средње село. Територије ових села сачињавале су саставни део жупе Ситнице, па их је требало издвојити из жупске целине због посебних права и обавеза, а пре свега обележити сеоске међе. Краљ је цео поступак поверио двојици судија, судији **Б.** за село Куманово и судији Парапку за Средње село. Пошто се Куманово граничило с истока реком Ситницом, с југа селом Радојевом, са запада селом Архиђаче које је припадало Српској архиепископији, са северозапада селом Балаћевцем које је било потчињено Призренској епископији, док се на северу налазило Средње село које је даровано Дечанима, **Б.** је сазвао „збор" или „сабор ових села" да би се утврдиле и обележиле заједничке сеоске међе. На „сабору" је донета и одлука да сва поменута села користе пашњачки резерват, забел Криву Веју, као зимовиште за своје овце. „Сабор ових села" био је састављен, вероватно, од по 12 представника из сваког села. ИЗВОР: П. Ивић, М. Грковић, *Дечанске хрисовуље*, Н. Сад 1976. ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, „Спорови око средњовековних међа", *ЗМСИ*, 2005, 71–72. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН **БОГДАН**, великаш (? – ?, после 1342). Помиње се само у вези с доласком Јована Кантакузина у Србију у јулу 1342. Док су се краљ Стефан Душан и краљица Јелена налазили на путу, послали су Кантакузину у сусрет **Б.** брата Јована Оливера с поздравима и позивом да се састану у Паунима, јужно од Приштине. До састанка и склапања савеза је дошло, али **Б.** се више не помиње. Није сигурно да се на ову личност односи податак Лаоника Халкокондила из друге половине ХV в., по којем би њему, „добром мужу и вештом у ратним стварима", Душан поверио територију од Сера до реке Вардара. ИЗВОР: *Византијски извори за историју народа Југославије*, VI, Бг 1986. ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „Богдан, Оливер и Вукашин у именима турских нахија", *Вардарски зборник*, 2003, 2. Сима Ћирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН **БОГДАН**, логотет (? – ?, после 1405). Налазио се у служби деспота Стефана Лазаревића. Помиње се као први у редоследу „милосника", испред великог челника Хребељана и војводе Милтоша, на хрисовуљи којом је деспот Стефан 1405. потврдио права и обавезе Дубровчана у Србији. Ова чињеница указује на то да му је припадало најугледније место у централној државној управи. Државни послови у надлежности логотета уживали су, бар формално, приоритет. По Душановом законику (чл. 25) црквама је могао да управља цар, патријарх и логотет, а други нико. У српској деспотовини логотету **Б.** припадала је „власт над црквама" и „логотетство велико". Власт над црквама подразумевала је управљање одређеним црквеним пословима материјалне и административне природе, као и логотетово велико поштовање „старих закона" утврђених између српских владара и аутономних приморских градова. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН **БОГДАН**, великаш, протовестијар, ктитор (?, крај ХIV в. – ?, око средине ХV в.). Потицао вероватно из Левча, где је подигао задужбину Каленић и имао поседе којима је обдарио задужбину. Имао је жену Милицу и браћу Петра и Божидара, изгледа да није имао потомства. Од 1418. јавља се у служби деспота Стефана Лазаревића као челник, дворанин који се старао о владаревој имовини. Иста надлежност му је остала и кад је од 1421. носио титулу протовестијара. С том титулом је сликан у Каленићу, што значи да је храм живописан у последњим годинама деспота Стефана, који је представљен на ктиторској композицији. Остао је протовестијар и под деспотом Ђурђем до 1435, кад се у тој функцији јавља друга личност. У време првог турског освајања Србије остао је у земљи и прихватио да служи султану ако му буде потврђен „тимар" који је имао под деспотом. Султанов намесник му је то 1439. потврдио обећавши да га браћа могу наследити у служби и тимару. Обећано му је да може отићи на Свету Гору, где је вероватно умро у манастиру Ксиропотаму, где је нађен поменути турски акт из 1439. ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, „О ктитору Каленића", *Зограф*, 1996, 24; I. Kolovos, „A Biti of 1439 from the Archives of the Monastery of Xeropotamou (Mount Athos)", *ХЗ*, 2004, 11. Сима Ћирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН **БОГДАН**, војвода (? – ?, после 1430). За време деспота Стефана Лазаревића, као и првих година владавине деспота Ђурђа Бранковића, био је заповедник сребреничке тврђаве. Дубровачка влада му се често обраћала што сведочи да није био само представник војне власти. У присуству властелина Радина и цариника саопштио је дубровачким трговцима нове мере у вези са царинама и мењањем у ковници сребра за новац. Дубровачки трговци су, између осталих, окривили и њега због лошег квалитета новца који је излазио из ковнице. Поред тога, исправа о продаји куће у Сребреници (1430) састављена је у два примерка уз гаранцију војводе **Б.** и пургара и потврђена печатом Сребренице. Приликом одбијања да подмири дуг, Радмил Радушиновић је истицао у Подзвонику да он није дубровачки грађанин, него поданик сребреничког војводе **Б.** Није познато да ли је Богдан Злокијевић, потписан у уговору о миру између деспота Ђурђа и Венеције (1435), идентичан с војводом **Б**. ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *За историју рударства у средњевековној Србији и Босни*, I–II, Бг 1955, 1962; *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; Д. Ковачевић Којић, *Градска насеља средњовјековне босанске државе*, Сар. 1978; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997. Десанка Ковачевић Којић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН **БОГДАН**, логотет (? – ?, после 1445). Био је у служби Ђурђа Бранковића 1445. Помиње се као последњи у редоследу „милосника", после великог челника Михаила и челника ризничког Паскоја, на хрисовуљама у којима је деспот Ђурађ 1445. потврдио повластице Дубровчана у Србији и Сребреници. Ова чињеница показује да је достојанство логотета деградирано за време владавине деспота Ђурђа Бранковића. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, Бг – Ср. Карловци I/1 1929; I/2 1934. ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, *Служба логотета (или великог логотета) у старој српској држави*, Бг 1886; Ст. Станојевић, „Студије о српској дипломатици, Дијак, граматик, нотар, канцелар, номик, логотет", *Глас СКА*, 1923, 106; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН I **БОГДАН I**, властелин, жупан (? – ?, око 1278). Први пут се помиње с титулом жупана на повељи свог оца кнеза Андреја 1249, којом склапају пријатељство и дају трговачке повластице Дубровнику. После очеве смрти (око 1250) управа над Хумом је подељена између њега и брата му Радослава. Када су наследили оца, браћа нису наследила и титулу хумског кнеза, остали су обојица жупани. **Б.** су припале територије источно од Неретве. Остао је 1254. на страни краља Уроша I, када се његов брат придружио коалицији против Србије. Радослав је изгубио своју земљу, а српски краљ је после 1254. хумске жупане свео на ранг локалне властеле, везујући их за Стон и Попово. Током 1280. помиње се *comitissa* хумска, али се вероватно ради о жени жупана **Б.** На простору којим је он управљао наследио га је син жупан Твртко. ИЗВОР: F. Miklosich, *Monumenta Serbica*, Viennae 1858. ЛИТЕРАТУРА: С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН II **БОГДАН II,** жупан (? – ?, пре 1319). Наследник жупана Твртка I и господар Попова поља. У тој функцији се помиње 1312, а већ 1319. његов син Твртко II. Вероватно је оца наследио још крајем XIII в. Имао је своју канцеларију и писара Озроја Толканића, који се помиње и 1318. У питању је канцеларија хумских кнежева, која се одржала иако су они сведени на господаре Попова. Припадао је потомцима кнеза Андреје, али га не треба бркати с његовим сином Богданом I (1247–1254), који је његов деда и отац жупана Твртка I (1282–1285). ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН КИРИЗМИЋ **БОГДАН КИРИЗМИЋ**, трговац, протовестијар (?, почетак ХIV в. – ?, после 1371). Пореклом из Призрена, где је породица имала поседе, био је син Рајка Киризме, трговца који је пословао с Дубровчанима. Пословао је с Дубровчанима о чему сведочи низ података о трговачким трансакцијама, позајмицама, споровима у Дубровачком архиву. Кад је Вукашин постао господар Призрена, негде пре 1364. **Б.** се истакао у његовој служби и добио високо дворско звање протовестијара. Следеће године доводио је мајсторе да раде у призренској ковници. У том звању се сукобљавао с трговцима, некадашњим ортацима. Вукашин га је користио за посланичке мисије у Дубровник. ЛИТЕРАТУРА: Р. Михаљчић, *Крај српског царства*, Бг 2001. Сима Ћирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН МИЛЕНОВИЋ **БОГДАН МИЛЕНОВИЋ**, цариник (? - ?, после 1414). Помиње се у Трепчи 1413/14, заједно с Богишом Радмиловићем. Они су увели „немале новости" на царини, што је изазвало револт трговаца. Те новости су се састојале у томе што су валтруци трговаца могли да купују руду само њиховим новцем, а друга је била у томе да су цариници одбијали да се плаћа у новцу „господина деспота", мада Ђурађ Вуковић (Бранковић) хоће да се прима по читавој земљи. У септембру 1414. Ђурађ Вуковић (Бранковић) је у Вучитрну потврдио дубровачким властима да је **Б.** „држал у мене царину и ковницу за годиште". ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Трепча у средњем веку", *ПКЈИФ*, 1967, 33. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН РАДОЈЕВИЋ **БОГДАН РАДОЈЕВИЋ**, властелин, казнац (?, прва половина XIII в. – Херцеговина, ?). Помиње се први пут 1254. у повељи хумског жупана Радослава, унука Немањиног брата кнеза Мирослава, заједно с групом хумске властеле која се одметнула од краља Уроша I и прешла на страну угарског краља. Жупан Радослав брзо је нестао са историјске позорнице и не помиње се после 1254, а хумска властела која је „одступила" од Уроша I, поново се вратила у милост српског владара, укључујући и **Б. Р**. Он је направио успешну службу, па се 1278. помиње као казнац у Хумској земљи, где је замењивао одсутног господара. На том положају решавао је сложени судски спор који су покренули Дубровчани против становника Хумске земље, који су их опљачкали на ушћу Неретве. У том циљу окупио је најугледнију хумску властелу и успео да Дубровчанима врати део опљачканих ствари. Други део задржали су Вратислав Мартић и његови рођаци који се нису покоравали казнацу. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, II, Бг 1952; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН ЧОКЕША **БОГДАН ЧОКЕША**, властелин (?, крај XIV в. – ?, после 1458). Био је властелин деспота Ђурђа Бранковића и његовог сина, деспота Лазара. Имао је поседе у статусу проније (условно добро за вршење војне службе). Помиње се једини пут у повељи босанског краља Стефана Томаша и његовог сина Стефана 1458, којом се потврђују повластице и поседи великом логотету Стефану Ратковићу. У повељи се наглашава да су му ти поседи додељени још за време деспота Ђурђа, деспота Лазара и деспотице Јелене, а сада су само потврђени као његова баштина. Потврђена су му и села која је раније држао војвода Михаило Анђеловић, сем села Мирановац и Гунсановац у власти островичкој, за која је у замену добио „села и цркву што је држао **Б. Ч**." У повељи је поменуто и име села (Чокешина у области Јадра), које је у свом имену сачувало успомену на свог властелина и господара. Црква која је у овом селу тада постојала, касније је претворена у манастир (данас у општини Лозница). ИЗВОР: Ф. Рачки, „Прилози за збирку српских и босанских листина", *Рад ЈАЗУ*, 1867. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, II, Бг 1952; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1999. Андрија Веселиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН, Звонимир Звонко **БОГДАН, Звонимир Звонко**, певач, композитор (Сомбор, 5. I 1942). Каријеру је започео 1963. у КУД „Градимир", а убрзо је имао редовне ангажмане у Београду („Калемегданска тераса", хотел „Унион") и Петроварадинској тврђави (праћен тамбурашким оркестром Јанике Балажа). Обрадио је многобројне изворне народне и староградске песме и романсе. Компоновао је песме *Еј салаши на северу Бачке*, *Говори се да ме вараш*, *Већ одавно спремам свог мркова* и др. Снимио је преко десет плоча и више од 160 песама за Радио Нови Сад. Интернационални је тренер и возач сулки са тркачким коњима касачима. Носилац је Ордена заслуга за народ са сребрном звездом, а 1988. добио је статус истакнутог уметника Југославије. Октобарску награду града Сомбора је добио 1996. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Србији `96*, Бг 1996. Петар Јањатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН, Јоан **![001_II_Joan-Bogdan.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-joan-bogdan.jpg)БОГДАН, Јоан** (Bogdan, Ioan), слависта, историчар, универзитетски професор (Брашов, Румунија, 25. VII 1864 – Букурешт 1. VI 1919). Факултетско образовање стекао у Јашију, а усавршавао се у Бечу (код В. Јагића), у Петрограду (код А. И. Собољевског), Москви (код Ф. Ф. Фортунатова) и Kракову (код Л. Малиновског). Био професор славистике на Филолошком факултету у Букурешту (од 1891) и први шеф славистичке катедре на том универзитету. Дописни члан Румунске академије наука био је од 1892, редовни од 1903; потпредседник 1910–1913. и 1916–1919. На предлог С. Новаковића, Љ. Стојановића и А. Белића изабран je за дописног члана СКА (Академије философских наука) 1914. Био је члан Друштва за историју и старине Московског универзитета. **Б.** је био утемељивач славистике у Румунији, критички је издао велики број румунских историјских извора и словенских писаних споменика са преводима на румунски. Објавио је низ радова значајних за српску историју и стару књижевност, међу којима студију о Светостефанској повељи краља Милутина (Convorbiri literare 24/1890), расправу о бугарској и српској историографији (Archiv für slavische Philologie 13/1891) као и прилог о српској причи о цару Трајану (Arhiva \[Iaşi\] 4/1893). Текстове и рукописе које је објављивао проучавао је са језичке, књижевне и историјске стране и први применио помоћне историјске науке на румунску историју. Проучавао је рану социјалну и војну организацију код Румуна и компаративном методом утврдио словенско порекло феудалних титула и институција (кнез и војвода). ДЕЛА: *Scrieri alese \[Изабрани радови\]*, *Cu o prefată de E. Petrovici. Ed. Îngrijită, studiu introductiv și note de* *G. Mihăilă*, București 1968. ЛИТЕРАТУРА: M. Lascaris, P. P. Panaitescu, „Ioan Bogdan și studiile de istorie slava la Romani", *ПКЈИФ*, 1929, 9; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997. Теодора Жујовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАН, Марко **БОГДАН, Марко**, трговац, банкар, национални радник (Иђош, 19. IX 1854 – Београд/Кикинда, 7. II 1931). Нижу гимназију завршио у Сегедину, а Трговачку школу у Бечу. У младости присталица Уједињене омладине српске. Посланик за срез Велика Кикинда на Народно-црквеном сабору 1902. Један од оснивача Ватрогасног друштва у Кикинди 1875. и његов председник 1913–1925, члан Омладинског мушког хора, а затим један од оснивача Друштва за неговање музике „Гусле" 1876, председник месног Позоришног друштва у Кикинди, потписник Прогласа 1890. у Кикинди поводом убиства Мише Димитријевића, покретач је и један од оснивача Српске демократске странке у Кикинди 1907. и покретач и финансијер листа те странке *Демократа* (1907), као и листа *Српски глас* (1907–1913). Уочи I светског рата прикључио се самосталцима Светозара Прибићевића. Председник Српског народног већа у Кикинди био је 1918. После ослобођења био је председник Трговачког удружења а затим оснивач и члан Банатске трговачке коморе у Великом Бечкереку (Зрењанину). С братом Живком, адвокатом, основао је Народно-привредну банку и обављао дужност директора од оснивања 1910. до смрти 1931. Као директор банке био је председник Удружења војвођанских банака и бански већник Дунавске бановине 1931. Одликован је Орденом Св. Саве. Јован Пејин \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНИЋ, Валтер **![001_II_Valter-Bogdanic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-valter-bogdanic.jpg)БОГДАНИЋ, Валтер**, новинар (Чикаго, САД, 10. X 1950). Oдрастао у Гери (Индијана). Радио 1972. у челичној индустрији, као и његов отац. Валтер и његов старији брат, Џорџ Богданић студирали су на Висконсин универзитету и играли бејзбол. **Б.** је 1976. магистрирао на Државном универзитету Охајо на журналистици. Валтер је радио још као студент у студентском листу Висконсин универзитета. Од 1973. ради као новинар, најпре у недељнику *The Courier News*, у Герију, потом дневном листу *The Compass* (1974–1977) у Хамонду (Индијана), листу *The Dayton Daily News*, из Дејтона, као и у листу *The Cleveland Press*, и врло познатом *The Plain Dealer* (1979–1984), сва три из државе Охајо, да би потом дошао у Њујорк, у *The Wall Street Journal*. **Б.** је до 1988. интервјуисао више од 500 људи и објавио врло занимљиве сторије. Као истраживачки новинар, највише је радио у области америчке медицине. Обављао је послове ТВ продуцента. Добио је више признања, а 1988. и 2005. Пулицерову награду за журнализам. ДЕЛО: *The Great White Lie: How America`s Hospitals Betray Our Trust and Endanger Our Lives*, New York 1991. ЛИТЕРАТУРА: E. A. Brennan, Е. С. Clarage, *Who`s who of Pulitzer Prize Winners*, Oryx Press, 1999. Владимир Гречић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНИЋ, Ђорђе/Џорџ **БОГДАНИЋ, Ђорђе/Џорџ**, новинар (Чикаго, САД, 13. XI 1948). Одрастао је у Гери (Индијана), а дипломирао историју на Универзитету Висконсин у Медисону. До 90-их година живео у Њујорку, а потом се сели у Чикаго и запошљава у дневнику *Чикаго трибјун*. Српски лобиста и члан Америчке истраживачке групе за Сребреницу. Оснивач 1992. прве српске медијске групе у свету *Serbian Net*. Активиста Конгреса српског уједињења. Аутор је више студија о српском питању, али и документарног филма који је награђен првом наградом на 37. Њујоршком филмском фестивалу (*Yugoslavia: the Avoidable War* – *Југославија, рат који се могао избећи*, 1999). ЛИТЕРАТУРА: *Срби у свету – ко је ко*, Бг 1999; *Сви Срби света*, Бг 2004. Марко Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВ, Васа **БОГДАНОВ, Васа**, историчар, универзитетски професор (Панчево, 2. X 1902 – Загреб, 9. X 1967). Син је великог жупана и државног саветника Јоце Богданова. Књижевност и историју студирао је најпре у Бечу, а дипломирао у Београду 1924. Докторат наука стекао у Загребу 1947. Као средњошколски професор између два светска рата (1924–1941) радио у Новом Врбасу, Великом Бечкереку, Суботици и Загребу. Отпуштен је из службе јер је од 1919. ступио у раднички покрет и био члан КП, а у међуратном периоду провео у затворима око две године. Од 1922. до 1939. био је уредник и сарадник више листова и часописа, као што су: *Нова Војводина*, *Организовани радник*, *Szervezett Munkás*, *Литература*, *Савремена стварност*, *Данас*, *Печат*, *Израз* и др. Текстове је потписивао и псеудонимима: Н. Томин, Н. Костин, Н. Дралић, Д. Дункић, Ј. Јосиповић, Ј. Николић, С. Иланџић, Н. Отокаров и Н. Танчић. Од јесени 1945, био је професор Друге класичне гимназије у Загребу. У историјском архиву Загреба радио је као научни сарадник (1946–1948). Више година после 1949. био је шеф делегације Савезног извршног већа за реализацију мировног уговора с Мађарском. За ванредног професора на Катедри за историју народа Југославије у новом веку изабран је 1949, а за редовног 1955. Дописни члан ЈАЗУ постао је 1951. а редовни 1955. Био је у блиским политичким односима с М. Крлежом још поткрај 30-их година, а сарадњу с њим наставио и после рата, посебно при оснивању Лексикографског завода ФНРЈ. Први рад којим је **Б.** закорачио у историографију била је студија *Устанак Срба у Војводини и мађарска револуција 1848. и 1849.* (Суб. 1929) која је у науци наишла на ласкаве оцене. С догматских становишта критиковали су га југословенски марксисти који су га осуђивали као ревизионисту и троцкисту због тога што је изрекао оцене супротне Марксовом и Енгелсовом неповољном суду о улози Словена у годинама револуције. У познијим годинама **Б.** је написао више књига и расправа о револуцији 1848–1849, не само код Срба у Угарској, него и код Хрвата. Теме његовог изучавања везане су, углавном, за време од краја XVIII в. до најновијег времена. Писао је о јакобинској завери Игњата Мартиновића, о хрватским политичким странкама, Анти Старчевићу, Франи Супилу, хрватском покрету 1903–1904, I светском рату, односима Срба и Хрвата и узроцима њихових сукоба. Јаке имагинације, оштрог запажања, **Б.** је био мање истраживач, а више тумач историје. Због тога његови судови нису увек утемељени на научно провереним чињеницама, а радови су му често прожети политичким намерама које одговарају хрватским националним и политичким интересима. ДЕЛА: *Национални и социјални сукоби Војвођана и Мађара 1848–1849*, Зг 1935; *Друштвене и политичке борбе у Хрватској 1848–1849*, Зг 1949; *Хисторијска улога друштвених класа у рјешавању јужнословенског националног питања – Прилог хисторији јужнословенског ослобођења и уједињења*, Сар. 1956; *Ликови и покрети*, Зг 1957; *Жива прошлост*, Зг 1957; *Хисторија политичких странака у Хрватској од првих страначких груписања до 1918*, Зг 1958. ЛИТЕРАТУРА: „Васо Богданов", *Љетопис ЈАЗУ*, 1953, 58; Љ. Доклестић, „Васо Богданов (1902–1967)", *ЈИЧ*, 1967, 1–4; К. Милутиновић, „Научни лик Васе Богданова", *ЗР*, 1967, 5. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВ, Љубомир **БОГДАНОВ, Љубомир**, штампар (Долово, Банат, 11. V 1882 – Нови Сад, 1. VII 1957). Штампарски занат изучио у познатој панчевачкој штампарији Браће Јовановић. Као ручни слагач радио у штампаријама у Новом Саду и Београду, а усавршавао се у Сегедину, Будимпешти, Бечу, Прагу, Минхену и Трсту. У Грацу је био технички руководилац у великој Штијаснијевој штампарији. Кад се вратио из Европе у Нови Сад, Ђорђе Ивковић га је у својој штампарији у Дунавској улици поставио за техничког руководиоца. У I светском рату учествовао је као аустроугарски војник, био заробљен и остао до краја рата у руском заробљеништву. По повратку у Нови Сад примљен је у Штампарију Софије Супек Јовановић, која се налазила у згради задужбине Марије Трандафил (у коју се касније преселила Матица српска). Постао је сувласник ове штампарије, а кад су се ранији власници повукли, преузео је све послове, укључујући и књиговезницу. Штампарија је постала једна од најбољих у граду. У њој је Матица српска штампала *Летопис*, *Глас Матице српске*, *Књиге за народ*, *Новосадске биографије* Васе Стајића и друга издања. Из ове штампарије изашле су приповетке Јована Поповића *Лица у пролазу*, прва књига која се после ослобођења појавила у Војводини. Штампање је започето пред рат 1941, а **Б.** је током мађарске окупације сачувао одштампане табаке. ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Историја Матице српске*, IV, Н. Сад 2001. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Богдан **![001_II_BOGDAN-Bogdanovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogdan-bogdanovic.jpg)БОГДАНОВИЋ, Богдан**, архитекта, теоретичар архитектуре, универзитетски професор (Београд, 20. VIII 1922 – Беч, 18. VI 2010). Дипломирао 1950. на Архитектонском факултету у Београду, на којем је био запослен као асистент на Катедри за урбанизам (од 1953), касније доцент (1960), ванредни професор (1964), декан (1970) и редовни професор (1973). Појава **Б.** на архитектонској и уметничкој сцени Србије и Југославије друге половине XX в. значајна је колико за архитектуру толико и за скулптуру. Током 50-их година он уноси у скулптуру архитектуралност, насупрот до тада преовлађујућој фигуративности. Развијајући индивидуални стил у креацији споменичких комплекса, **Б.** у својим архитектонско-скулптуралним остварењима посебну пажњу посвећује композицији урбанистичко-архитектонског комплекса, која постаје много значајнија од фигуралног решења самог споменика. Његова дела извиру из самог предела у којем се налазе и представљају архитектонско-просторну целину заједно с природом и непосредним окружењем. По начину рада и стилу у којем је деловао, **Б.** је био пре архитекта антимодерниста него постмодерниста, будући да се изражавао употребом карактеристичних архитектонских елемената постмодернизма много пре настанка овог архитектонског покрета и стила. Био је такође уметник индивидуалиста, окренут универзалним свевременским, историјским, узорима. Неки аутори у његовом делу виде дух великог архитекте Јожета Плечника, једног од предводника и бастиона бечког модернизма, али и скулптурално-архитектонске елементе вајара Ивана Мештровића. Међу значајне изведене споменике **Б.** спадају: Споменик јеврејским жртвама фашизма у Београду (1952), Спомен-гробље у Сремској Митровици (1960), Партизанска некропола у Прилепу (1961), Слободиште – симболична некропола у Крушевцу (1965), Партизанско спомен-гробље у Мостару (1965); Спомен-подручје Јасеновац (1966), Симболична некропола у Лесковцу (1971), Споменик почетку устанка у Белој Цркви (1971), Споменик историји борбе за ослобођење 1804–1945. у Књажевцу (1971), Споменик револуције у Косовској Митровици (1973), Адонисов олтар у Лабину (1974), Партизанска некропола у Штипу (1974), Некропола жртвама фашизма у Травнику (1975), Споменик палим борцима револуције у Власотинцима (1975), Споменик слободе на Јасиковцу код Берана (1977), Меморијални парк Дудик у Вуковару (1980), Спомен-парк борбе и победе у Чачку (1980), Спомен-парк на Гаравицама у Бихаћу (1981) и Спомен-парк „Попина" код Врњачке Бање (1981). У својим пројектима **Б.** се доследно залагао против шематизма и функционализма у архитектури и тежио синтези модерне и класичне архитектонске форме. Његова дела поседују снажан симболичан израз који је препознатљив и јединствен на пољу меморијалне архитектуре, али и архитектонске скулптуре и пејзажне уметности. Његов архитектонски концепт носи у себи лични став аутора, у корелацији с историјским и културним утицајима који су били присутни на пољу архитектуре подручја Балкана. Бројним и особитим радовима и архитектонским ставовима утицао је на више генерација тзв. „Новог таласа" у архитектури Србије, посебно у периоду 80-их година. Као градитељ познатих меморијалних целина, посвећених жртвама фашизма и палим борцима револуције у бившој Југославији, стекао је највиша друштвена и уметничка признања. Добитник је Октобарске награде града Београда (1960, 1966), Награде Савеза архитеката Југославије (1964), награде „Четврти јул" Савеза бораца Југославије за уметничка остварења (1969), „Менцао Хонороса" XII бијенала у Сао Паолу (1973), награде *Политике* из фонда „Владислав Рибникар" (1974), Седмојулске награде Београда (1976), Награде АВНОЈ-а (1981), Хердерове награде, као и високог одликовања француске Легије части. Од аустријске владе добио је награду за животно дело у области науке и уметности (2002). Од 1993. повукао се из јавног живота у Србији и одселио у Беч, где је повремено пројектовао, а чешће писао теоријска дела. У последњим деценијама значајан је и као аутор радова од међународне важности о архитектури града. Посебно је анализирао и писао о митским и симболичким аспектима, те о „људској унутрашњој архитектури". У својим расправама, есејима и другим текстовима он је у књижевној форми третирао питања из историје и теорије града, анализирао проблеме односа града и цивилизације, града и технике, града и културе и залази, с посебним компетенцијама градитеља, у многе тајне симболичког језика архитектуре. Аутор је око 25 књига – есеја, сећања, фрагментарне и езотеричне прозе и огледа из архитектуре, међу којима су најзначајније: *Мали урбанизам* (Сарајево 1958), *Залудна мистрија* (Београд 1963), *Urbs & Logos* (Ниш 1976). Објављивао је и прилоге у дневним листовима као што су: *El Pais*, *Svenska Dagbladet*, *Die Zeit* и др. Његови најважнији огледи објављени су на енглеском, немачком, француском, мађарском и чешком језику. **Б.** је излагао на многобројним самосталним и групним изложбама: Изложба пројеката за споменик у Јасеновцу (Загреб, Музеј револуције, 1963); *Меморијална архитектура Богдана Богдановића* (Београд, Галерија Културног центра, 1969); *Природа и богиња сећања* (II, Београд, Салон Музеја савремене уметности, 1974; III, Загреб, Галерија Форум, 1975; IV, Нови Сад, Галерија Матице српске, 1975) као и многе друге. У периоду 1964–1968. био је председник Савеза архитеката Југославије, 1972–1976. председник Културно-просветне заједнице града Београда, 1976–1980. председник Културно-просветне заједнице Србије а 1982–1986. председник Скупштине града Београда. Од 1970. **Б.** је био дописни члан САНУ, 1981. је напустио а 1987. му је додељен почасни статус. ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Перовић, *Српска архитектура XX века*, Бг 2003. Слободан Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Божидар Божо **БОГДАНОВИЋ, Божидар Божо**, новинар (Ужице, 28. VII 1924 – Београд, 13. VI 1996). Због ратних околности, са закашњењем је, после ослобођења, завршио у Ужицу Учитељску школу. Ангажован је за новинара у редакцији месног листа *Вести*, који је по формирању Ужичке области добио име *Победа* (1949), а њему је додељено звање уредника. Замеривши се локалним политичким моћницима, био је принуђен да оде из завичаја. У Београду је примљен у редакцију *Политике*, која га је 1954. упутила за дописника, најпре у Ниш, па у Приштину (1955–1956) и Сарајево (1957–1963). По преласку у редакцију у Београду, био је већ зрео и врстан новинар, спреман и за најтеже задатке. Послат је за дописника *Политике* у Варшаву, затим у Праг и Берлин. Кад је 1963. покренута *Политика Експрес*, постављен је за помоћника оснивача Леона Давича. Потом се вратио у матични лист, као уредник и економски коментатор. Главни и одговорни уредник *Политике Експрес* био је 1978–1986. За његово време лист је достигао тираж од 230.000 штампаних примерака. Милојко П. Ђоковић; Симо Ц. Ћирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Борислав **БОГДАНОВИЋ, Борислав**, сликар, пијаниста (Рума, 3. IV 1899 – Скотсдејл, САД, 29. XI 1970). Сликарство је од 1916. учио приватно у Загребу, најпре код Љубе Бабића, а потом и код Томислава Кризмана. У периоду 1919–1922. код клавирског педагога Карела Хофмајстера у Прагу стекао је и музичко образовање. Своје формално школовање допуњавао је посетама музејима и галеријама великих уметничких центара (Беч, Дрезден, Берлин). Живео је и радио у Руми (1922–1929), Загребу (1929–1938) и Београду (1939). Први пут је излагао 1924. на изложби београдских сликара и вајара у Уметничком павиљону у Београду, а у Загребу је 1937. у Салону „Улрих" имао своју прву самосталну изложбу. Са Отоном Постружником 1931. отворио је Слободну сликарску школу која је три године радила у Загребу. Био је члан загребачке групе „Загребачки ликовни умјетници" и београдске групе „Дванаесторица". Године 1939. одлази у САД, прво у Њујорк, потом 1966. у Скотсдејл (Аризона), где остаје да живи до краја живота. Бављење сликарством започео је искључиво у цртежу да би се тек током 30-их година XX в. исказао и у другим сликарским техникама. Својим предратним опусом уклапао се у тзв. „интимистичку" струју српске уметности четврте деценије. Везан за мотив, што ће се нарочито показати у његовим каснијим развојним фазама, **Б.** се никада није кретао ка дематеријализацији предмета. Његово тематско интересовање кретало се у домену мртвих природа, ентеријера и пејзажа са фигурама, портрета и актова. Склоност умереном модернизму задржаo je и током послератних година проведених у САД, негујући пре свега реалистички приступ теми. Током последње фазе стваралаштва интересовање за обичаје и живот америчких Индијанаца условиће и увођење нове теме у његов опус. За Универзитетски комплекс у Флагстафу извео је 1968. два мурала с овом тематиком. Током двадесетпетогодишњег рада у САД одржао је седам самосталних изложби а учествовао и на бројним групним изложбама. Био је члан Удружења за уметничка права („Artists Equity Association") и Комисије за лепе уметности („The Scottsdale Fine Arts Commission"). ЛИТЕРАТУРА: *Борислав Богдановић (1899–1970). Ретроспективна изложба слика и цртежа*, Бг 1975; R. Gakovih, M. Knezevich, „Borislav Bogdanovich, Artist of Two Continents ", *Serb World USA*, 1991, 7 (July/August). Симона Чупић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Борислав **БОГДАНОВИЋ, Борислав**, хемичар, универзитетски професор (Нови Сад, 3. VI 1934 – Милхајм/Рур, Немачка, 11. IX 2010). Студије хемије завршио 1959. на Природно-математичком факултету у Београду. Докторску дисертацију одбранио 1962. на Макс-Планк-институту (Немачка), на којем је био руководилац Одељења за катализу за истраживање угља у Милхајму (Рур, 1974–1999) и саветник на пројекту аутомобилске индустрије о складиштењу водоничне енергије (од 1999. до краја живота). Био је и професор универзитета у Бохуму и гостујући професор на универзитетима у Паризу, Тулузу, Лиону (Француска) и Пизи (Италија). Пронашао је нове поступке синтезе органометалних једињења и металних хидрида. Једињења и реакције које је открио дају термодинамички повољније могућности за складиштење енергије на бази водоника. Примењени значај његових истраживања огледа се и у 26 патената, чији је **Б.** аутор. Добитник је Награде за уметност и науку града Милхајма и немачко-француске награде за науку Фондације „Александер фон Хумболд". У САНУ је примљен као инострани члан 2006. ДЕЛА: коаутор, „Katalytische Synthese von Magnesiumhydrid unter milden Bedingungen", *Angew. Chem. Int. Ed*., 1980, 19; и L. E. Aleandri, „The Magnesium Route to Active Metals and Intermetallics" у: A. Fürstner, *Active Metals*, Weinheim 1996; коаутор, „Metal-doped sodium aluminium hydrides as potential new hydrogen storage materials", *J. Alloys Compd.*, 2000, 302. ИЗВОР: Архив САНУ. Петар Пфенд \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Бошко **БОГДАНОВИЋ, Бошко**, професор, новинар, политичар (Непричава, Тамнавски срез, 1888 – Швајцарска, 1945). Класичну филологију завршио у Београду 1911. Као питомац Београдског универзитета био је на специјалним правним студијама у Прагу и Хајделбергу (1914). Више година, пред ратове и после њих, предавао је у Трећој београдској гимназији, потом у Битољској гимназији, Државној трговачкој академији и Учитељској школи у Скопљу. Истовремено, био је сарадник и уредник више листова: *Битољске новине* (1915), *Велика Србија* (1916–1918), *Стара Србија* (1919–1923). У Београд се вратио 1923, наставивши да се бави новинарским и књижевним радом. Најпре сарадник, 1924. постао је главни уредник *Времена*. Шеф информативног одсека Централног пресбироа постао је 1935, потом и шеф Пресбироа. Почетком 1940. постао је начелник политичког одељења Председништва министарског савета, а у јулу те године и помоћник министра просвете. За време II светског рата био је пензионисан и антикомунистички опредељен. Био је комесар Коларчеве задужбине, близак Недићевој влади. Из Београда се повукао 1944. са Немцима, али су га Енглези заробили и предали југословенским властима. Умро је на путу за Југославију. ДЕЛО: и С. Ристић, *Латинско-српски речник*, Бг 1911. ЛИТЕРАТУРА: М. Стојадиновић, *Ни рат ни пакт*, Ријека 1970; Н. Јовановић, *Политички сукоби у Југославији 1918–1928*, Бг 1974; М. Борковић, *Контрареволуција у Србији. Квислиншка управа 1941–1944*, II, Бг 1979; *Мемоари патријарха српског Гаврила*, Бг 1990; М. Јовановић Стоимировић, *Дневник 1936–1941*, Н. Сад 2000. Александар Новаков \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Владимир **БОГДАНОВИЋ, Владимир**, сликар, конзерватор, писац, (Београд, 4. VI 1940). Дипломирао вајарство 1967. у класи Радете Станковића на Академији примењених уметности у Београду. Радио као конзерватор-саветник и потом руководилац Одељења за конзервацију и рестаурацију Галерије Матице српске у Новом Саду. Истовремено се бавио и књижевним радом, писао поезију и прозу, ликовну и књижевну критику. Први пут самостално излагао у Загребу 1961, а потом још тридесетак пута у земљи и иностранству. Од 1962. до 2005. излагао је на 374 заједничке ликовне смотре широм Европе и СФРЈ. **Б.** је у свет сликарства ступио преко цртежа и слике чија пластична структура захтева строго рационалан приступ. Тако су, током три пуне деценије, настајали циклуси његових цртежа и пастела, у почетку прожети ониристичком и метафизичком атмосфером, а потом доведени до минималистичке уздржаности (*У нишану оловке*, *Загонетка портрета*; циклуси слика *Свет напуштених градова*, *Поље чисте слике*, *Тражење коте* и *Улазак у природу*). До великог обрта у његовом ствралаштву дошло је у време бомбардовања Новог Сада. У сликама које је радио током 1999. и непосредно потом, какве су *Нарикача*, *Ратници*, *Визант*, *Свети разговор*, *Коњаник*, *Бекство*, *Бели анђео*, *Двобој* и, посебно, *Птица погубљења*, *Голубица*, *Птица ругалица*, *Ордење* и *Велики цртач*, **Б.** се доказао као изразити експресиониста чији проседе карактеришу разуђена арабеска цртежа, еруптивна експлозија чистих боја, и спонтани гест. За свој рад као цртач, сликар и конзерватор **Б.** је добио преко двадест награда и признања. Члан је ДКВ, а његове више пута награђиване књиге песама, приповедака и романа преведене су на десетак језика. ЛИТЕРАТУРА: Б. Ивков, „Пљусак простора и светлости Владимира Богдановића", у: В. Богдановић, *Толико простора одједном*, Н. Сад 2000; Н. Кусовац, *Владимир Богдановић*, Н. Сад 2005. Никола Кусовац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Вучко С. **БОГДАНОВИЋ, Вучко С.**, економиста (Планинци, Тимочки округ, 1854 – Делнице, Хрватска, 1911). У Београду завршио пети разред гимназије (1872) и земљорадничко-шумарску школу, па службу шумара обављао до 1880. у Брзој Паланци. Вративши се у Београд, службовао је као приправник у Министарству финансија, писар топчидерске економије (1881–1885), руководилац државних хартија и благајник Управе државних дугова (1885–1895), управник одељења за земљорадњу и сточарство топчидерске економије (1895–1904) и начелник пољопривредног одељења Министарства народне привреде (од 1904). Одмах по пензионисању (1911) отишао је на лечење у Делнице где је умро и сахрањен. Као редовни члан (од 1880) и председник Српског пољопривредног друштва, управник државног сточарског завода, секретар и инспектор пољопривредног одељења Министарства народне привреде, секретар секције за ратарство итд., радио је на унапређењу пољске привреде и за своје заслуге био одликован. Био је сарадник и уредник *Тежака*, *Повременог списа* и *Витеза*. Син Милан био је књижевни критичар. ДЕЛО: *Говор при погребу покојног Ивана Протића писара Министарства народне привреде и воћара у Топчидеру*, Бг 1887. ЛИТЕРАТУРА: А., „Вучко С. Богдановић", *Вечерње новости*, 1911, 221; А. Шокорац, „Вучко Богдановић", *Тежак*, 1911, 25; *Споменица педесетогодишњице Српског пољопривредног друштва у Београду*, Бг 1919. Татјана Пивнички Дринић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Давид **БОГДАНОВИЋ, Давид**, књижевни историчар (Славонски Брод, 11. V 1869 – Загреб, 7. III 1944). Студије славистике и класичне филологије окончао дисертацијом „Пораба времена за прошлост у хисторијским радњама В. Ст. Караџића" (1899). Радио као професор гимназије (Бјеловар, Земун, Петриња, Славонска Пожега, Загреб и др.), те у Министарству просвјете у Загребу. *Преглед књижевности хрватске и српске*, I-II (1914–1919); писао је у филолошко-позитивистичкој традицији, али несамостално, до размјера плагијата. У стручној јавности повољно су му оцијењене *Изабране народне приповијетке* (Зг 1914). Приредио је, поред хрватских, више српских пјесника и приповједача за школске потребе (*Луча* П. П. Његоша, Зг 1918; *Српски приповједачи*, I-II, Зг б. г., *Живот и прикљученија* Д. Обрадовића, Зг 1921). ЛИТЕРАТУРА: П. Поповић, „*Преглед књижевности хрватске и српске* др Д. Б.", *ПКЈИФ*, 1921, 1. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Даринка **БОГДАНОВИЋ, Даринка**, агрохемичар, универзитетски професор (Ноћај, Шабачки округ, 2. II 1951). Дипломирала је на Пољопривредном факултету у Новом Саду 1975, где је и магистрирала и докторирала (1985). За асистента на предмету Агрохемија на Пољ. ф. у Новом Саду изабрана је 1979, а за редовног професора 1996. Била је на последокторској специјализацији у Холандији. Аутор је универзитетског уџбеника *Агрохемија* (са М. Убавић, Н. Сад 2001). Значајан допринос дала је истраживањима плодности земљишта и примени ђубрива, као и утврђивању опасних загађивача земљишта, воде и хране. Посебно се истичу резултати у изучавању циклуса азота у исхрани биљака, на бази чега је у Србији успостављена „N-min метода" као референтна за ђубрење азотом. ДЕЛА: и М. Убавић, Д. Дозет, „Хемијска својства и обезбеђеност земљишта Војводине неопходним макроелементима", у: Р. Кастори (ур.), *Тешки метали и пестициди у земљиштима Војводине*, Н. Сад 1993; и М. Убавић, „Тешки метали у земљишту", у: Р. Кастори (ур.), *Тешки метали у животној средини*, Н. Сад 1997; и М. Убавић, М. Малешевић, „Методе за утврђивање потреба биљака азотом", у: Р. Кастори (ур.), *Азот, агрохемијски, агротехнички, физиолошки и еколошки аспект*, Н. Сад 2005. ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника (1954*–*2004*), Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Бранка Лазић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Дејан **БОГДАНОВИЋ, Дејан**, виолиниста (Вршац, 30. IV 1966). Дипломирао 1987. на Академији уметности у Новом Саду у класи П. Верњикова и И. Груберта. Усавршавао се на Московском државном конзерваторијуму „П. И. Чајковски" у класи Виктора Третјакова (1989/90). Почео да наступа са једанаест година, као ђак Школе за музичке таленте у Ћуприји, и већ тада гостовао у Шпанији, Француској и Енглеској. Са седамнаест година извео *Први виолински концерт* Н. Паганинија и *Концерт за виолину у е-молу* Ф. Менделсона, показавши изразиту виртуозност. Добитник је специјалне награде на такмичењу у Бечу 1985. и прве награде на Такмичењу младих музичких уметника у Загребу 1987. Након завршетка студија почео да се бави педагошким радом и од 1987. до 1993. био асистент и доцент на Академији уметности у Новом Саду. Каријеру наставио у Италији. Предаје у школи за високо усавршавање у Бергаму, а држи курсеве и у другим градовима Италије, у Француској и Србији. Сарађује с многим познатим музичким уметницима, а редовно наступа с пијанистом М. Вијанелом. Његов репертоар обухвата широк спектар стилски и изражајно различитих композиција – од барока до савремене музике. Још од периода студија посвећен је и камерном музицирању. Његове интерпретације забележене су на компакт-дисковима и снимцима радио и телевизијских кућа Аустрије, Финске, Шпаније, Русије, Канаде и Југославије. Радмила Милинковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Димитрије **![001_II_DIMITRIJE-Bogdanovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-dimitrije-bogdanovic.jpg)БОГДАНОВИЋ**, **Димитрије**, медиевалистa, теолог, историчар права (Београд, 11. X 1930 – Београд, 14. VI 1986). Богословски факултет завршио у Београду 1956. На Правном факултету у Београду дипломирао је 1961; последипломске студије уписао на групи за правну историју. Докторирао на Филозофском факултету у Београду 1965. (*Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности*, Бг 1968). Од 1965. радио је као библиотекар–текстолог у Археографском одељењу Народне библиотеке Србије у Београду, а начелник тог Одељења од 1968. до 1974. На Одељење за историју ФФ прешао је 1974. у звању ванредног професора за предмет Старословенски језик и ћирилска палеографија. За редовног професора изабран је 1980. За дописног члана САНУ изабран је 1978, а за редовног 1985. Својим радом и многоструким интересовањима обележио је читаву епоху у развоју српске медиевалистике. Научно је утемељио или редефинисао читаве области истраживања у домену културне историје српског народа у средњем веку. Најважнија област његовог научног рада било је проучавање средњовековног српског рукописног наслеђа. Од почетка свог рада у Народној библиотеци био је укључен у *Пројекат описа ћирилских рукописа.* Сматрао је да озбиљно проучавање старе књижевности није могуће без претходне израде основних научно-обавештајних приручника. Његов рад у овој области кретао се у два правца: прво је било потребно прикупити податке о свим сачуваним српским рукописним књигама у земљи и иностранству, а затим дати и њихов детаљан археографски опис. Увиђајући у каквом је заостатку српска наука на овом пољу, разрадио је основну концепцију развоја Археографског одељења, имајући као крајњи циљ његово претварање у научноистраживачки центар. Бавећи се проучавањем српског рукописног наслеђа, добро је упознао најважније рукописне збирке како у земљи (Пећ, Дечани, Савина), тако и у иностранству (Бугарска, Русија, Румунија, Грчка). Као резултат ових истраживања израђен је већи број описа и каталога рукописа појединих збирки. Узимајући у обзир искуства и достигнућа у области латинске палеографије, унапредио је метод научног описа рукописа у Археографском одељењу. Текстологија је била само средство за реконструкцију историје неког књижевног или правно-историјског споменика. У његовим истраживањима посебно је наглашена потреба за познавањем система жанрова у византијској књижевности, јер то су били узори на темељу којих су се развијали и жанрови у средњовековној српској литератури. На синтетички начин бавио се историјом старе српске књижевности. Као књижевни историчар извршио је периодизацију старе српске књижевности, којом је расветлио многа нејасна питања у овој области. У средњовековној књижевности предмет истраживања је, по његовим речима, пре свега целина једног система у развоју. Сматрао је да је за периодизацију важан тренутак појаве или нестанка одређеног жанра, као и идеолошки моменат у конституисању и развоју жанрова и њиховог стила. Увид у рукописну грађу омогућио је откривање до тада непознатих или недовољно познатих састава старе српске књижевности. У овом домену посебно треба истаћи његово проучавање старијих служби Светом Сави, насталих током XIII в. Док су старији истраживачи посматрали ове службе као самостална химнографска остварења, **Б.** је обратио пажњу на чињеницу да се оне налазе у функцији култа, те да морају бити усаглашене са текућом литургијском праксом. У области књижевне историје значајна су његова критичка издања низа текстова старе српске књижевности. Започео је рад на критичком издавању Теодосијевих дела, али га није довршио. Почео је и систематски да истражује дела старих српских писаца у руској рукописној традицији. Посебну област његових интересовања представљају споменици средњовековног српског права, у које он, поред Савиног *Номоканона*, *Синтагме* Матије Властара и *Душановог законика*, убраја још и *Земљораднички закон* и *Закон о рудницима* деспота Стефана, манастирске типике, разне црквено-правне зборнике, компилације породичног права и др. Правна и теолошка знања била су повољна комбинација за рад у овој области. Основ његове концепције проучавања ових споменика почива на текстолошком изучавању и критичком издавању. Сматрао је неопходним да се прво евидентирају сви постојећи преписи једног правног списа, а затим да се проучи сваки понаособ, и то у првом реду с археографског, палеографског и кодиколошког становишта. Такође је инсистирао и на неопходности да се у ова истраживања уведу грчки извори српског средњовековног законодавства; потребно је проучити однос између превода и оригинала, однос структуре и садржаја текста, као и однос самих лекција. Тако би се могао установити архетип српског превода. На примеру *Душановог законика* практично је показао како треба да изгледа издавање извора српског права. Његова проучавања српског рукописног наслеђа, рад на разноврсним историјским изворима, бављење старом српском књижевношћу и њеним изражајним средствима, као и добра упућеност у низ сродних области, уз теолошко и правничко образовање, омогућили су му да створи сложену и целовиту слику о култури средњовековне Србије. У блиској вези са овим стоји и његово интересовање за историју српске цркве у старијем периоду. Посебну област његових интересовања представља рецепција византијске богословске мисли у српској средини у XIV и XV в. ДЕЛА: *Србљак. Службе, канони, акатисти. I‒III*, Бг 1970; *Законик цара Стефана Душана. Струшки и Атонски рукопис*, Бг 1975; *Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара*, I–II, Бг 1978; *Историја старе српске књижевности*, Бг 1980; *Најстарија служба Светом Сави*, Бг 1980; *Законик цара Стефана Душана. Књига II, Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички рукопис*, Бг 1981; *Инвентар ћирилских рукописа у Југославији (XI‒XVII век)*, Бг 1982; *Књига о Косову*, Бг 1985; и М. Матејић, *Slavic codices of the Great Lavra Monastery, A Description*, Sofia 1989; *Студије из српске средњовековне књижевности*, Бг 1998. ЛИТЕРАТУРА: И. Грицкат, „Димитрије Богдановић", *АПр*, 1986, 8; Ј. Калић, „In memoriam: Димитрије Богдановић (1930–1986)", *ИГ*, 1987, 1–2; Т. Суботин Голубовић, „Библиографија радова академика Димитрија Богдановића", *АПр*, 1996, 18; Т. Суботин Голубовић, „Научна оставштина Димитрија Богдановића" (предговор), у: Д. Богдановић, *Студије из српске средњовековне књижевности*, Бг 1998. Татјана Суботин Голубовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Драгослав **БОГДАНОВИЋ, Драгослав**, лекар, анатом, универзитетски професор (Београд, 17. II 1930 – Београд, 30. I 1993). Медицински факултет у Београду је завршио 1956. За асистента на предмету Анатомија изабран је 1957, да би убрзо после тога био упућен у Скопље у оквиру стручне помоћи новооснованом Мед. ф. (1957–1958). Хабилитовао (1963) и докторирао (1975), на Мед. ф., где је биран у свим научним звањима, а редовни је професор од 1978. Поред наставе на Мед. ф., активно је учествовао у организацији и извођењу наставе из анатомије и на другим сродним факултетима и школама. Пуних 15 година држао је наставу из анатомије на Стоматолошком факултету у Београду, основао је предмет Анатомија и хистологија човека на Фармацеутском факултету (1987), а био је и дугогодишњи предавач на Вишој педагошкој и Вишој медицинској школи у Београду. Од 1970. до смрти учествовао је у настави на Мед. ф. у Приштини и Крагујевцу. Активно је учествовао у формирању часописа *Acta Biologiae et Medicinae Еxperimentalis*, који је излазио у Приштини. Био је више пута шеф Катедре за анатомију, пулмологију и васкуларну хирургију. Био је продекан Мед. ф. у Београду (1984–1987). ДЕЛА: *Über die Morphologie und Beziehungen der Incisura tentorii*, Basel 1960; и С. Малобабић, Д. Дрекић, „On the neurons with dendrites intermingling with the fibers of the human corpus callosum: a Golgi picture", *Gegenbaurs Morphol Jahrb*, 1984, 130(4); *Анатомија грудног коша – Thorax*, Бг 1989. ЛИТЕРАТУРА: Р. Чоловић, *Наставници Медицинског факултета у Београду*, Бг 2005; *Познати српски лекари: Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Душан **БОГДАНОВИЋ, Душан**, боксер, тренер и савезни капитен (Београд, 12. I 1912 – Београд, 21. VIII 2004). Боксом почео да се бави у познатој школи Милорада Гаковића Сикија 1933. у папир категорији, а каријеру у којој је имао око 450 мечева завршио 1954. у *Радничком* у тешкој категорији. Државни првак био је 1946. и 1947. у полутешкој, а 1948. у тешкој категорији. У репрезентацији Југославије боксовао је једном, 17. IV 1950. против Аустрије у Београду и победио Розенштајна. Много успешнији био је као тренер. Завршио је Предњачко-тренерску школу (1959) и усавршавао се у СССР. Био је дугогодишњи тренер *Радничког*, а тренирао је и боксере *Партизана* и панчевачког *Динама*. Предавао је бокс на Вишој тренерској школи у Београду, био је савезни тренер од 1960, а савезни капитен 1967/68. када је Звонимир Вујин на Олимпијским играма у Мексику 1968. освојио треће место и прву олимпијску медаљу за наш бокс. Као савезни тренер и капитен допринео је освајању 33 медаље на европским првенствима, медитеранским играма и балканским шампионатима. Тренерску каријеру наставио је у Грчкој као клупски и савезни тренер, а завршио у *Радничком* као руководилац омладинске школе. Носилац је многобројних повеља, диплома и Ордена за храброст. ЛИТЕРАТУРА: Р. Марковић, *Пола века ЈУ бокса*, Бг 1961; *Алманах југословенског спорта 1943–1963*, Бг 1964; *Сто биографија, грађа за енциклопедију спорта и физичке културе уже Србије*, Бг 1969; Р. Марковић, *Све о боксу*, Бг 1973. Младен Булут \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Душан **БОГДАНОВИЋ, Душан**, гитариста, композитор, универзитетски професор (Београд, 11. II 1955). Студирао у Женеви где је дипломирао класичну гитару, композицију и оркестрацију. Међународну каријеру започео победом на женевском такмичењу, после којег је имао изузетно запажен наступ у Карнеги холу 1977. На Факултету музичке уметности био професор гитаре (1986–1988). Педагошку, концертну и композиторску каријеру наставио, најпре у САД (Универзитет Јужне Калифорније и Конзерваторијум „Сан Франсиско" 1990–2007), а потом на Конзерваторијуму у Женеви. У области музичке теорије изучавао полиритмију и полиметрију, трогласни контрапункт и ренесансну импровизацију за гитару. Компонује претежно дела за гитару, у којима остварује оригиналну синтезу класичне, џез и етно музике. У области камерне музике показује разноврсна жанровска интересовања. Као солиста наступао је у многим земљама Европе, Азије, у Јапану и САД. Члан је гитарског триа „Де Фаља", свира са чембалисткињом Е. Компароне и многим џез музичарима. Снимао је за водеће издавачке куће и објавио 12 албума с репертоаром од барокне епохе до савремености. Соња Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Душко **БОГДАНОВИЋ, Душко**, новинар (Нови Сад, 8. II 1947). Дипломирао 1970. на новинарском одсеку Факултета политичких наука у Београду. Новинарством почео да се бави 1971. у спољнополитичкој редакцији Радио Новог Сада. У Телевизију Нови Сад прешао 1978. Био је помоћник главног уредника Информативно-политичког програма, а истакао се као главни уредник Трећег програма, када је с групом даровитих аутора правио емисије атрактивног садржаја, уз максимално коришћење слике. Извештавао је са свих континената и припремао ТВ репортаже из преко 30 земаља. Као водитељ ТВ дневника настојао да уноси новине у презентовање догађаја и разбија шаблоне. У конкуренцији дневника из свих ТВ студија у земљи освојио је прво место на ЈРТ фестивалу у Неуму 1988. У запаженој емисији *Без реза и анестезије* разговарао са око 40 политичких личности, претежно лидера опозиције, и покретао многе осетљиве теме из дневне политике. У студио новосадског ТВ *Апола* доводио је познате ствараоце из разних области живота и с њима водио занимљиве дијалоге. У емисији *Средина* на РТВ Војводине претресао је са својим саговорницима све етапе у развоју телевизије у Војводини и Србији. ДЕЛА: *Девет и по недеља са српском опозицијом*, Ср. Карловци 1990; *1990. (никад више?)*, Ср. Карловци 1991; *Новосадски графити*, Н. Сад 1993; *Година пса*, Н. Сад 1995; *Белешке из ината*, Н. Сад 1999; *Сукоби нови, сујете старе*, Н. Сад 2003; *Сујете нове, сукоби стари*, Н. Сад 2005; *Теветерминатор* *(2006–2008)*, Н. Сад 2008. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Ђорђе **БОГДАНОВИЋ, Ђорђе**, војни фармацеут (? – ?, после 1859). Након студија фармације радио као апотекарски помоћник у неколико београдских апотека. После рада у београдској Правителственој апотеци, где је био апотекарски помоћник, током 1842. постао је руководилац приручне апотеке при војној болници у Београду, пре него што је именован за провизора друге државне апотеке у Кнежевини Србији у Крагујевцу. Положио је заклетву на звање и положај провизора Филијалне Правителствене апотеке у Крагујевцу 19. VI 1842, али због кашњења с отварањем апотеке постављен је за провизора апотеке тек у новембру 1853, а на том месту остао је до 1859. ИЗВОР: „Указ о постављењу Ђорђа Богдановића за провизора Филијалне правителствене апотеке у Крагујевцу", *Новине Србске*, 25, 20. VI 1842. ЛИТЕРАТУРА: В. Марјановић, *Здравствена култура Крагујевца у 19. веку*, Краг. 1979; Д. Паројчић, *Развој етике у фармацији од теорије до савремене праксе*, Бг 2006. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Ђорђе Ђока **БОГДАНОВИЋ, Ђорђе Ђока**, хотелијер, власник биоскопа, филмски продуцент (Крагујевац, 3. ХI 1860 – Ниш, 12. I 1915). У хотелу „Касина" у Београду на Теразијама отворио 1911. модерно уређен биоскоп. Године 1913. поднео молбу за подизање Фабрике кинематографских филмова, ангажовао руског фотографа и сниматеља Самсона Чернова и током Другог балканског рата, уз дозволу Врховне команде Српске војске, снимио велики број репортажа о ратним дејствима, које су приказиване у биоскопу „Касина". Затим је 1913/14. снимио неколико документарних филмова (*Велика пијаца у Београду*, *Откривање споменика Карађорђу на Калемегдану*, *Сахрана руског посланика Хартвига* и др.). Ови филмски материјали су углавном сачувани. По избијању I светског рата, септембра 1914, **Б.** и Чернов су снимили *Сремску операцију* (прелазак Српске војске преко Саве и краткотрајно заузимање Земуна), али је тај материјал изгубљен. Умро у Нишу од последица пада са коња за време једног ранијег снимања. ЛИТЕРАТУРА: В. Чапаковић, *Ђока М. Богдановић – пионир кинематографије у Србији*, Бг 1982; Д. Косановић, *Почеци кинематографије на тлу Југославије 1906–1918*, Бг 1985; П. Волк, *Историја југословенског филма*, Бг 1986; *Српски филм*, Бг 1996. Дејан Косановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Живан **БОГДАНОВИЋ, Живан**, географ, универзитетски професор (Опатовац код Вуковара, 3. I 1943). Дипломирао 1968. на Катедри за географију Филозофског факултета у Новом Саду. На Природно-математичком факултету у Београду магистрирао 1974, а докторирао 1982. на ПМФ у Новом Саду. Од 1969. ради као асистент на Катедри за географију, прво Филозофског, а затим ПМФ у Новом Саду. Прошавши сва универзитетска звања, за редовног професора изабран је 1992. Предавао Климатологију и Хидрологију. Највећи број његових радова бави се хидролошким истраживањима у Војводини, а посебна пажња посвећена је малим рекама у Срему и јужном делу Бачке, које су формирале токове у фосилним коритима оближњих великих река. Значајни су његови радови посвећени високим водостајима војвођанских река и хидролошким карактеристикама њихових инундационих равни. Један је од првих хидролога који су констатовали и проучили нека од флувијалних језера. Знатан допринос дао је познавању фреатске издани у Војводини и неконтролисаном коришћењу артешких вода. Аутор је поглавља посвећених хидрологији у неколико монографија војвођанских општина (Нови Сад, Кикинда, Бачка Паланка, Зрењанин, Врбас, Апатин). ДЕЛА: *Хидролошки проблеми Срема*, Н. Сад 1982; *Општина Бач – географска монографија*, Н. Сад 1985. Драгољуб Бугарски \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Живислав Жика **![001_II_Zivislav-Zika-Bogdanovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-zivislav-zika-bogdanovic.jpg)БОГДАНОВИЋ, Живислав Жика**, филмски критичар и естетичар (Београд, 11. IX 1932). У Београду завршио историју уметности, а естетику визуелних уметности и масовних медија усавршавао на универзитетима Стенфорд и Колумбија (САД). Филмске критике, објављене у *Борби* (1957–1964) и НИН-у (1968–1976), највише су под утицајем базеновске феноменолошке естетике и стилистике, чему придодаје сопствену богату ерудицију и енциклопедијску свестраност. Један од оснивача и члан редакције часописа *Филм данас* (1958–1959), у издању Југословенске кинотеке. Његова књига *Велики век филма* (Зг 1960) представља збирку упечатљивих филмских есеја, из којих еманира модерно схватање седме уметности, као и антиципирање француског „новог таласа" и југословенског „новог филма", а *Рађање америчког звучног филма* (Сар. 1965) анализира велики преокрет у престоници светске филмске индустрије. Едиција *Од филма до филма* (Бг 1962–1966) аналитички обрађује 18 класичних филмских ремек-дела 18 различитих аутора. Успеле естетичке анализе филмова објављивао у часопису *Филмска култура* (Загреб). Посебну пажњу посветио је естетици и теорији стрипа, па је 1974. покренуо и уређивао часопис *Пегаз*, посвећен стрипу и графичким визуелним медијима, јединствен по свом концепту. Због посебног доприноса овој дуго потцењиваној, „деветој" уметности добитник је Награде „Андрија Мауровић" (1978). Директор Југословенске кинотеке био је 1981–1990. У том периоду покренуо је и уређивао билтен Кинотеке, с прилозима из историје филма. Никола Стојановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Ивана Нана **БОГДАНОВИЋ, Ивана Нана**, есејиста, преводилац, универзитетски професор (Београд, 20. IV 1925 – Београд, 17. I 2011). Ћерка књижевника Милана Богдановића. Завршила студије славистике у Београду код Кирила Тарановског (1949). Била асистент у Институту за источне и западне словенске језике и књижевност САНУ и у Институту за експерименталну фонетику (1949–1953). Докторирала 1962. Од 1955. радила као професор на Катедри за општу књижевност Филолошког факултета у Београду. Бавила се изучавањем (*Футуризам Маринетија и Мајаковског*, Бг 1962) и превођењем новије руске поезије и прозе (Гогољ, Тургењев, Толстој, Чехов, Шаламов, Блок, Јесењин и др.). Превела је *Теорију књижевности* Б. В. Томашевског (Бг 1972). Приредила је са Милицом Николић антологију *Модерна руска поезија* (Бг 1961). ДЕЛО: *Књижевне анализе*, Н. Сад 1987. Предраг Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Јакша **БОГДАНОВИЋ, Јакша**, судија (Пријепоље, 1899 – Београд, 17. VI 1966). После дипломирања на Правном факултету у Суботици, био је адвокат и члан Земљорадничке странке. Као симпатизер, a од 1943. и учесник партизанског покрета, био је хапшен и интерниран. На скупштини ЗАВНО за Санџак изабран за члана Извршног одбора. После рата био је помоћник министра трговине и снабдевања и председник Државне арбитраже. Од 1952. до пензионисања био је судија Врховног суда Србије. Одликован је Орденом заслуга за народ I реда, Орденом братства и јединства I реда, Орденом рада II реда. ЛИТЕРАТУРА: Н. Јовановић, *Земљорадничка левица у Србији 1927–1936*, Бг 1944. Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Јоца **БОГДАНОВИЋ, Јоца**, трговац, кнез (?, 1832 – Српска Пожежена, 13. VII 1894). Један од најимућнијих и највиђенијих старих српских трговаца у Банатској Клисури. Био власник радње у Руми. Поклоник Милетићеве народне странке да би након њеног расцепа на либерале и радикале пристао уз Српску либералну странку под вођством Мише Димитријевића. Узор му био Михајло Полит-Десанчић, уредник *Браника*, гласила либерала. Подржао финансијски Политову кандидатуру на изборима. Био је дугогодишњи председник црквене општине, све до смрти; више година био члан управе и скупштинар имовине општине српске банатске пуковније. Дуги низ година биран за кнеза. ЛИТЕРАТУРА: *Застава*, 1887, XXI, 164; „Чика Јоца Богдановић", *Браник*, X, 1894, 80, 81. Милена Јоксимовић Пајевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Катарина Ј., **БОГДАНОВИЋ, Катарина Ј.,** књижевник, професор (Трпиња, Славонија, 10. XI 1885 – Крагујевац, 3. III 1969). У Карловцу завршила Српску женску учитељску школу (1904). Радила као учитељица у Тузли 1904–1906. Од 1906. до 1910. студирала на Филозофском факултету у Београду. Од 1912. до 1913. боравила у Греноблу на курсу за француски језик и на Сорбони у Паризу. Радила као наставница у Смедереву (1910–1912), потом на Вишој женској школи и у Другој женској гимназији у Београду до 1928. Била је уредник листа *Женски покрет* 1920. и 1921; директор Друге женске гимназије у Нишу (1928–1932) и Женске гимназије у Крагујевцу 1932–1940. После II светског рата уредник крагујевачког часописа *Наша стварност* (1947). Преводе са француског језика, књижевне осврте, приказе, чланке из области етике и школства објављивала у *СКГ*, *Југословенскoj њиви*, *Женском покрету*, *Мисли*, *Летопису Матице српске*, *Нишким новинама*, *Светлости*, *Нашој стварности*, *Јежу* и др. ДЕЛА: и П. Лебл Албала, *Теорија књижевности и анализа писмених састава: за средње и стручне школе* Бг 1923; *Жан Кокто*, Бг 1933; *Изабрани живот: дневници, есеји, студије и критике*, Краг. 1986. ЛИТЕРАТУРА: У. Џонић, „Друштво за Српски језик и књижевност", *Просветни гласник*, 1920, XXXVI, 2; С. М., „Теорија књижевности и Анализа писмених састава", *СКГ*, 1923, 6; С. Матић, „Катарина Богдановић, Јован Стејић. Књиге Матице српске, бр. 46", *ГИДНС*, 1930, 3, 3 (7); Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998. Светлана Шеатовић Димитријевић; РСЕ \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Константин С. **![001_II_Konstantin-S-Bogdanovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-konstantin-s-bogdanovic.jpg)БОГДАНОВИЋ, Константин С.**, правник, политичар, публициста (Рума, 14. III 1811 – Нови Сад, 10. V 1854). Права студирао у Пешти (1830) и Братислави (1832). Радио као адвокат у Руми до 1842, када је прешао у Србију, поставши секретар Државног савета и члан Друштва српске словесности. Као ватрени обреновићевац, заједно са свргнутим кнезом Михаилом, преселио се у Нови Сад и учествовао у припреми Катанске буне. Потом одлази на усавршавање у Немачку, Француску и Енглеску (1845–1847). Марта 1848. покренуо је политички лист *Вестник*, који је прво излазио у Пешти, потом у Новом Саду, Сремским Карловцима и Земуну. Лист је 1849. постао званични орган Војводства Србије. Током револуције 1848–1849. био је посланик Руме на Сабору у Загребу и кратко време први секретар патријарха Рајачића, али је због сукоба с њим доспео у затвор. Био је члан изасланства Главног народног одбора у Бечу, чији је задатак био да одреди територијалне границе Војводине пре завршетка рата. Сматран је једним од најобразованијих Срба из Угарске тог времена. Бавио се политичком и правном историјом, а његово главно научно дело је *Историја српског устава* (Н. Сад 1861). Убраја се и међу најзначајније српске писце књижевне и позоришне критике 40-их година XIX в. Од 1830. објављивао преводе у *Летопису Матице српске*, потом критике (дела Ј. С. Поповића, Ј. Стејића, Н. Грујића и др.) и полемике (са Ј. С. Поповићем). Залажући се за научно утемељену критику на књижевним принципима, у некој врсти модернизованог класицизма блиског романтизму, дао је важан прилог почецима српске теорије критике. Бавио се и преводилачким радом, писао је поезију и басне. Своје прилоге из историје, књижевности и друштвених наука објављивао је и у *Сербском народном листу*, *Сербским народним новинама*, *Седмици* и *Бачкој вили*. Аутор је недовршене историје у рукопису *Споменици народа Србског*. ЛИТЕРАТУРА: И. Огњановић, *Коста Богдановић, Гробови знаменитих Срба што су им кости у Новом Саду укопане*, Н. Сад 1890; В. Стајић, *Константин Богдановић, Новосадске биографије из архива новосадског магистрата*, Н. Сад, I 1936; II 1937; III 1938; IV 1939; VI 1956; Ј. Савковић, „Константин Богдановић у српском народном покрету 1848–49. године", *ЗМСДН*, 1954, 6; Д. Живковић, *Почеци српске књижевне критике*, Бг 1957; Ј. Деретић, *Почеци српске књижевне критике: Изабрани критички радови*, Н. Сад – Бг 1977; В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској, 1791*–*1914*, Н. Сад 1980; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике*, Н. Сад – Бг 2008. Душан Иванић; Василије П. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Коста **БОГДАНОВИЋ, Коста**, историчар уметности, вајар, универзитетски професор (Илиџа код Сарајева, 3. VI 1930). Завршио Вишу педагошку школу у Сарајеву. Дипломирао 1962. на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Вајарство учио у атељеу Сретена Стојановића (1958–1962). У периоду 1967–1995. био је кустос Музеја савремене уметности у Београду, где је 1974. основао Центар за визуелну културу, који је водио до 1994. Директор МСУ био у периоду 1985–1987. Године 1982. на Умјетничкој академији у Сарајеву установио је предмет Визуелна култура. Теорију визуелне културе предавао на уметничким академијама у Сарајеву (1982–1991) и Бањалуци (1994–2004). Предавач на Академији уметности у Новом Саду од 1992, где је установио предмет Теорија визуелне културе. Као гостујући предавач, предаје на Архитектонском факултету и Универзитету уметности у Београду. Објавио већи број текстова о уметности у стручној периодици и штампи. Као кустос и руководилац Центра за визуелну културу МСУ у Београду, приредио већи број изложби и стручних публикација и каталога, међу којима се истиче *Свест о облику 1* (Бг 1988), касније допуњена изванмузејским издањем, делом *Свест о облику 2* (Н. Сад 1995). Објавио уџбенике из ликовне културе за први, други и трећи разред основне школе. Нарочиту пажњу **Б.** поклања односу реалног и уобразиљног виђења, а његова теорија визуелне културе израста из Баумгартенове, Дифренове, Мерло-Понтијеве и Арнхајмове теорије перцепције и визуелних значења у уметности. Његова уметничка, вајарска делатност уграђена је у његову теорију визуелне уметности и опажања. Његове скулптуре мањег формата најчешће су слободно схваћени рељефи, који носе обједињујуће име „Тродимензионална површина". Од 1964. излагао на великом броју самосталних изложби, међу којима су најважније оне у Салону Музеја савремене уметности у Београду (1974), Галерији Дома омладине Београда (1977), Галерији Студентског културног центра (1978), Модерној галерији у Љубљани (1978), Галерији универзитета Олбани (САД 1988), Салону МСУ у Београду (1992). Излагао и на великом броју групних изложби у земљи и иностранству. Реализовао већи број скулптура у слободном простору. Као уметник, изузетно велику пажњу поклања поштовању природе и природних елемената и материјала у поступку стварања скулптуре коју види као хармонијско уобличавање идеје, материјала и облика. Основна претпоставка је „палеотехнички принцип" – материјал, облик и обликовни поступак морају бити усклађени. Током 80-их година XX в. посебно се истиче циклус „тродимензионалних површина" *Византеме* (дрво или теракота; доминантна употреба кобалт или „Клајн" плаве и златне боје) у којем аутор своју интерпретацију нематеријалних, духовних аспеката значења дела прожима с далеким одјецима византијске естетике и „палеотехничким принципом". Као један од раних зачетника еколошког концепта у процесу настанка уметничког дела, **Б.** се у својим рецентним делима готово сасвим одриче употребе дрвета, као једног од највише угрожених природних материјала. ДЕЛА: *Свет скулптуре – Преглед историје светске скулптуре од палеолита до седамдесетих година XX века*, Бг 2004; *Поетика визуелног*, Бг 2005. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Денегри, *Осамдесете: теме српске уметности*, Н. Сад 1997. Лидија Мереник \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Лазар **БОГДАНОВИЋ, Лазар**, протојереј, историчар културе и уметности (Осијек, 22. IV 1861 – Осијек, 1. III 1932). Гимназију завршио у Осијеку, а богословске науке у Сремским Карловцима (1885). Када је 1892. основана Српска православна парохија у Вараждину, постављен за првог пароха. Од 1897. био је парох у Осијеку. У чин протојереја произведен 1905. У периоду 1906–1912. био је посланик на црквено-народним саборима у Сремским Карловцима, а 1920–1931. администратор Вуковарског протопрезвитерата. Од 1885. објављивао чланке у богословским и другим часописима. Највише се бавио прошлошћу Српске православне цркве, али и српским сликарима XVIII и XIX в., делотворним у Хрватској. Монографски обрадио српске цркве у Великој Кањижи и Вараждину (1909, 1897), а у рукопису остала књига о манастиру Ораховици. ЛИТЕРАТУРА: М. Косовац, *Српска православна митрополија карловачка по подацима из 1905*, Ср. Карловци 1910; Н. Гавриловић, *Карловачка богословија 1794–1920*, Ср. Карловци 1984. Мирко Тишма \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Маја **БОГДАНОВИЋ, Маја**, виолончелиста (Београд, 8. X 1982). Виолончело свира од шесте године. Са шеснаест година уписала се на Париски конзерваторијум, 2003. дипломирала с највишом оценом у класи М. Штрауса, a 2004. завршила последипломске студије из камерне музике код И. Голана и Ф. Салка. Добитница је специјалних и првих награда на међународним такмичењима: „Петар Коњовић" у Београду, у Усти над Орилци (Чешка), Тортони (Италија), Кошицама (Словачка), као и на конкурсу „Ростропович" у Паризу (2005), где јој је, као специјална награда, додељено скупоцено чело *Жан Батист Вијом* из 1852, власништво Француског инструменталног фонда. На међународном такмичењу „Гаспар Касадо" у Јапану освојила је Другу награду и Награду публике (2006), а на међународном такмичењу „Алдо Паризo" у Јужној Кореји била је победница 2007. што јој је донело ангажмане са Филхармонијом Воњу, Сејонг солистима, реситал у оквиру серије *Звезде у успону*, као и наступ у Карнеги холу. Соња Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Марија **БОГДАНОВИЋ, Марија**, социолог, универзитетски професор (Жабљак, Црна Гора, 26. V 1940). Дипломирала 1963. на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за социологију, где је 1971. одбранила магистарски рад а 1979. и докторску дисертацију (објављена као монографија *Квантитативни приступ у социологији*, Бг 1981). На истом факултету прошла сва наставна звања, од асистента (1964) до редовног професора (1993) за предмет Методологија социолошких истраживања. Студијске боравке проводила у Келну, Амстердаму и Лондону. Предавала на више југословенских универзитета, а као Фулбрајтов стипендиста и у САД. Била је управник Одељења за социологију (1986–1988), Института за социологију Фил. ф. (1985–1987, 1999–2002), декан Филозофског факултета у Београду (1996–1998), ректор Универзитета у Београду (2000–2002, 2002–2004), као и председавајући Заједнице универзитета Србије (2001–2004) и председник Удружења Фулбрајтових стипендиста Србије и Црне Горе (2004–2006). Била је главни уредник часописа *Социологија* (1985–1987), уредник *Социолошког речника* (Бг 2007) и више стручних зборника, као и руководилац социолошких пројеката. Добитница је више награда и плакета, међу којима и одликовања председника Републике Италије највишег реда за заслуге у унапређењу српско-италијанских односа у области образовања, науке и културе. Бавила се проблемима квантитативне и квалитативне методологије, прочавањем јавног мњења, друштвене структуре, покретљивости и развоја, као и социологијом науке и институционализацијом југословенске социологије. Милован Митровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Милан **![001_II_Milan-Bogdanovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-milan-bogdanovic.jpg)БОГДАНОВИЋ, Милан**, књижевни и позоришни критичар, есејиста, универзитетски професор (Београд, 4. I 1892 – Београд, 28. II 1964). Најзначајнији представник импресионистичке критике у српској књижевности прве половине XX в. Од 1912. студирао српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, с прекидима у току Балканских ратова, у којима је био добровољац, и I светског рата, у којем је био тешко рањен, због чега је 1917. и 1918. годину провео на лечењу у Француској и на студијама на Сорбони. Дипломирао је 1919. у Београду, потом био гимназијски професор, па асистент на Теорији књижевности код Б. Поповића на ФФ. Због политичких ставова отпуштен из државне службе 1923, а од 1934. из истих разлога забрањено му је да објављује. Уређивао књижевне часописе: *Република* (1920–1930), *Буктиња* (1923–1926), *Српски књижевни гласник* (1928–1932), где је окупљао српске писце модернијег израза. Са М. Крлежом уређивао часопис *Данас* (1934). Други светски рат је провео у заробљеништву у Немачкој. Радио је као ванредни професор на ФФ у Београду (1946–1949), те управник Народног позоришта (1949–1962). Уређивао је *Нашу књижевност* (1945–1946), *Књижевне новине* (1949–1950), *Нову мисао* (1953), више пута био председник Удружења књижевника Србије; биран је за председника Међународног института за позориште у Паризу (1955); редовни члан САНУ постао је 1959, а у његовој критичарској активности најважнији је период између 1920. и 1930. Критикама о новим књигама модерних младих писаца (Црњанског, Андрића, Васиљева, Драинца, Васића, Крлеже, Ујевића, Ћосића и др.) или аутора традиционалнијег израза (Десанке Максимовић) и есејима о појавама и темама савремене књижевности, у доброј мери је моделовао српску књижевну мисао и знатно утицао на стабилизацију модернизма у међуратној српској књижевности. Његове тадашње критике и есеји по стилској динамици и реторичности приближавају се надахнутој стваралачкој критици какву су писали поједини песници и прозаисти. Почетно импресионистичко усмерење у тумачењу текста он је, као најпозванији настављач скерлићевског схватања улоге критичара у књижевности и култури, успешно ширио на критичко испитивање најважнијих слојева књижевне структуре, посебну пажњу посвећујући новом духу у књижевности и тематским и стилским обележјима књижевног дела. Крајем прве међуратне деценије приближава се левичарским идејама, што се одразило и на његове ставове о развоју и функцији књижевности. У својим најбољим критикама и есејима из тог времена – „Ново време, нова литература", „Слом послератног модернизма", „Литература данас", „Социјализација надреализма" и др. – удаљава се од естетских ставова из ранијег периода и од одбране и афирмације модерних поступака у књижевности, те се прилагођава идеолошки мотивисаној књижевној критици. Иако у име ангажоване уметности оспорава еволутивни и естетски значај српског модернизма, он ни тада не подлеже догматским и функционалним схватањима књижевности које су пропагирали припадници социјалне литературе, а истовремено одбија и њихово залагање за тенденцију као једно од кључних начела ангажоване уметности. Критичарском активношћу после II светског рата он углавном потврђује идеолошку основу ранијег критичког мишљења, не показујући због тога разумевање за модерну поезију В. Попе или М. Павловића. Али и тада је, захваљујући истанчаном слуху за трајне и стабилне књижевне вредности, могао успешно да анализира нова дела писаца традиционалног израза, Андрића, Ћопића, Лалића, на пример, или писце српске књижевне баштине, Вука Караџића, Његоша, Бранка Радичевића, Ђуру Јакшића. Остајући касније у границама „доктринарног импресионизма" (П. Палавестра), првом фазом свога критичарског рада омогућио је модерној српској књижевности и књижевној критици изузетно значајан еволутивни полет, чије се последице и данас осећају у српској књижевности и књижевној критици. Критике и есеји **Б.** превођени су на чешки, словачки, румунски, македонски и словеначки језик. Добио је више књижевних и државних признања, међу њима Повељу за животно дело Савеза књижевника Југославије (1958). ДЕЛА: *Стари и нови 1–5*, Бг 1931, 1946, 1949, 1952, 1955; *Његош – 1847*, Бг 1948; *Критике*, Зг 1948; *Бранко Радичевић*, Бг 1949; *О српској књижевности између два рата*, Зг 1955; *О Крлежи*, Н. Сад 1956; *Стари и нови 1–4*, Бг 1960–1961; В. Крњевић (прир.), *Критички радови Милана Богдановића*, Н. Сад – Бг 1979. ЛИТЕРАТУРА: В. Живојиновић, *Међу савременицима*, Бг 1932; В. Глигорић, „Етапе наше књижевне критике", *Стожер*, 1932, 3; П. Стефановић, „Критика без естетике", *Младост*, 1952, 8; З. Гавриловић, „Критичар Милан Богдановић", *НоМ*, 1953, 1, 2; *Споменица преминулом академику Милану Богдановићу*, Бг 1964; Д. Јеремић, *Прсти неверног Томе*, Бг 1965; Р. Вучковић, „Критичарев занос", *Израз*, децембар 1965; З. Маринац, „Три фазе у критици Милана Богдановића", *Савременик*, VI 1966; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике*, Н. Сад 2008. Марко Недић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Милица **БОГДАНОВИЋ, Милица**, књижевник, историчар, преводилац (Линц, Aустриja, 29. III 1882 – Београд, 22. II 1973). Кћерка је крајишког официра Симеона – Синише Богдановића, а објављивала је под именом Ирина Симеонова. Oд 1892. живјела у Загребу, гдје је завршила женски лицеј. Студирала историју и географију на загребачком универзитету и 1908. одбранила докторску тезу *Цар Јулијан Апостат према хришћанству* (Зг 1907) као прва жена доктор на југословенским универзитетима. Била је професор на Лицеју до 1914, када је емигрирала у Швајцарску. Послије I свјетског рата била гимназијски професор у Загребу, па професор Више педагошке школе, одакле 1939. прелази у бањалучку гимназију. У II свјетском рату избјегла у Београд. Oд 1947. живјела je у Сремским Карловцима, гдје је радила у Патријаршијском архиву, а 1958. се вратила у Београд. Била је активна у међународним професионалним организацијама између два свјетска рата, ангажована у социјалним акцијама и заштити жена. Од 1903. објављивала пјесме, приказе, чланке, студије у низу књижевних и научних публикација, преводила Л. Андрејева, А. П. Чехова. Претежно је писала o руској књижевности (*Лав Толстој*, Зг 1927); a у области српске традиције бавила се архивским истраживањима историје Београда. ДЈЕЛА: *Јозефина Бутлер*, Бг 1928; и Д. Поповић, *Грађа за историју града Београда од 1717. до 1739*, Бг 1958. ЛИТЕРАТУРА: П. Митропан, „О Лаву Толстоју", *ЛМС*, 1928, 102, 218/1; Т. Маретић, „Милица Богдановић, Лав Толстој", *СКГ*, 1931, 32, 3; Д. К. Петровић, „Др Милица Богдановић (1882–1973)", *ЗМСКЈ*, 1973, 21/1; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Милош **БОГДАНОВИЋ, Милош**, лекар, гинеколог-акушер, универзитетски професор (Баја, 4. IX 1877 – Београд, 17. XII 1937). Медицину завршио 1900. у Будимпешти. Бактериологију и патологију изучавао у Минхену и Берлину. Изучавао је патолошку анатомију у Пешти код професора Пертика, а затим прешао на Прву гинеколошку клинику код професора Бершана, наследника Семелвајса. После положеног специјалистичког испита изабран за асистента а 1916. за доцента на Медицинском факултету у Будимпешти. На позив професора Милана Јовановића-Батута 1921. изабран за првог ванредног професора гинекологије и акушерства на Мед. ф. у Београду, а 1923. за шефа Катедре и шефа Гинеколошко-акушерског одељења и управника Бабичке школе. Иако је имао доста тешкоћа са ненаставним лекарским особљем, успео је да организује наставу и лечење. Године 1933. изабран је за редовног професора, 1935/36. за декана Мед. ф., а 1934/35. и 1936/37. за продекана. Радови се односе на оперативну гинекологију, резултате клиничких експеримената и занимљиву казуистику. Први је увео питуитрин у лечење везикалне атоније. ИЗВОРИ: В. Станојевић, *Споменица СЛД* 1872–1972, Бг 1972; М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду*, Бг 2003; *Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005. Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БOГДAНOВИЋ, Нeдeљкo **БOГДAНOВИЋ, Нeдeљкo**, лингвиста, књижeвник (Бучум код Cврљига, 5. X 1938). Вишу пeдaгoшку шкoлу завршио у Нишу 1966. Нa Филoлошком фaкултeту у Бeoгрaду диплoмирao (1968), мaгиcтрирao (1978) и дoктoрирao (1985)*.* Прeдaвaо Диjaлeктoлoгиjу cрпcкoг jeзикa нa Филoзофском фaкултeту у Приштини (1980), а нa ФФ у Нишу прeдмeтe Диjaлeктoлoгиja cрпcкoг jeзикa, Иcтoриja cрпcкoг jeзикa и Cтaрocлoвeнcки jeзик (1987–2004). Ocнивaч и први шeф Кaтeдрe зa cрпcки jeзик нa ФФ у Нишу. Члан уредништава *Cрпcкoг диjaлeктoлoшкoг збoрникa* (Београд) и *Eтнo-културoлoшкoг збoрникa* (Cврљиг). Члaн неколико нaучних oдбoрa CAНУ (Мeђуaкaдeмиjcки oдбoр зa диjaлeктoлoшкe aтлace, Oдбoр зa *Рeчник cрпcкoхрвaтcкoг књижeвнoг и нaрoднoг jeзикa*, Oдбoр зa oнoмacтику). Рукoвoдилaц прojeктa *Лeкcикoлoшкa иcтрaживaњa jугoиcтoчнe Cрбиje* и сарадник нa прojeкту *Диjaлeктoлoшкa иcтрaживaњa cрпcкoг jeзичкoг прocтoрa* (при Инcтитуту зa cрпcки jeзик CAНУ). Из области науке о српском језику, **Б.** Је писао о проблемима диjaлeктoлoгиjе, oнoмacтике, стилистике, лeкcикoгрaфиjе и говорне културе. Из области ономастике објавио је: *Микрoтoпoнимија Cврљигa* (OП XVIII, 2005); *O гoвoру и имeнимa* (Ниш 1990); из лексикографије *Жупcки винoгрaдaрcки рeчник* /ca Д. Вeљкoвић/ (Александровац 2001); из говорне културе *Jeзик и гoвoр* (Сврљиг–Ниш 1992); *Eтнo-културoлoшкe тeмe* (2002); *У cвeтлу цaрcких грaдoвa* (Ниш 1994); мoнoгрaфиja *Гoвoри Бучумa и Бeлoг Пoтoкa* (Бг 1979) прeдcтaвљa пoврaтaк прoучaвaњу иcтoчнocрбиjaнcких гoвoрa. Виcoкo цeнeћи домете књиге А. Белића *Диjaлeкти иcтoчнe и jужнe Cрбиje*, **Б.** је у тој књизи, поред осталог, укaзaо нa дoтaд нeуoчeнe рaзликe измeђу тимoчкo-лужничкoг и cврљишкo-зaплaњcкoг диjaлeктa. Мoнoгрaфиjoм *Гoвoр Aлeкcинaчкoг Пoмoрaвљa* (Бг 1987), прeдeлa кojи je пo П. Ивићу „у Бeлићeвoм кaпитaлнoм дeлу ocтao у ceнци", **Б.** је oбиљeм пoуздaнo зaбeлeжeнe и прaвилнo прoтумaчeнe грaђe, као и указивањем на нeкe раније нeпoзнaтe цртe тога говора, дао још један битан допринос српској дијалектологији. Као иcтрaживaч призрeнcкo-тимoчкe диjaлeкaтcкe oблacти, веома је заслужан што се диjaлeкaтcки кoмплeкc иcтoчнe и jугоисточне Cрбиje (*Изoглoce jугoиcтoчнe Cрбиje*, Ниш 1992) cмaтрa нajбоље иcпитaним пoдручjeм нa cрпcкoj диjaлeкaтcкoj кaрти. **Б.** се међу првима бавио проучавањима опсцене лексике српског језика, о чему је објавио књиге *И ja тeби* (Ниш 1998); *Будaлинa игрaчкa* (Ниш 1999) и oргaнизoвao први нaучни cкуп o тoj прoблeмaтици. Oбjaвљивao je и књижeвнe рaдoвe: *Дeцa у рaту*, дoкумeнтaрнa прoзa (Ниш 1975); *Врлa cтрaнa*, пecмe (Ниш 1978); *Днeвни рeд* (Ниш 1978); *Бучумикa у звoну* (Ниш 2005); *Бучумикe* (Ниш 2006). Из oблacти нaрoднe књижeвнocти oбjaвиo је прeкo 200 зaпиca лирcких пecaмa, прирeдиo књигу *Зoрa гoвoрa* (Ниш 1980) и двe збиркe пecaмa: *Cвaдбeнe пecмe cврљишкoг крaja* (Cврљиг 1995), *Бeлa лoзa* (Ниш 2000). ДЕЛА: и J. Мaркoвић, *Прaктикум из диjaлeктoлoгиje*, Ниш 2000; и Д. Вeљкoвић, И. Цвeткoвић, *Рacпутицe jeзикa oкo нac*, Ниш 2004. ЛИТЕРАТУРА: *Гoвoри призрeнcкo-тимoчкe oблacти и cуceдних диjaлeкaтa: зборник радова*, Ниш 1994; С. Реметић, „Недељко Богдановић, *Етно-културолошке теме*, Сврљиг 2002", *JФ*, 2003, LIX; „Биoгрaфиja и библиoгрaфиja прoф. др Нeдељкa Бoгдaнoвићa", *Гoдишњaк зa cрпcки jезик и књижевност*, Ниш 2006, ХХ. Слободан Реметић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Павле **БОГДАНОВИЋ, Павле**, лекар (Рума, 31. VII 1894 – Београд, 28. VII 1986). Студије медицине завршио у Грацу 1921. До 1923. усавршавао интерну медицину на клиникама у Бечу и Грацу, а затим је био асистент на предмету Интерна пропедевтика на клиници у Београду. Из породичних разлога, 1925. прешао у Нови Сад, где је радио у градској поликлиници и бавио се приватном праксом. Посебно се бавио кардиологијом, а први у Војводини набавио је електрокардиограф. Током II светског рата у Општој државној болници у Београду основао је Кардиолошки одсек у којем је потом радио. После рата вратио се у Нови Сад, али већ 1949. дефинитивно је прешао у Београд, где је радио на Интерној клиници. У Градској болници у Земуну, где је радио од 1952, основао је Кардиолошко одељење и био његов шеф до пензионисања 1962. Сматра се нашим првим кардиологом. ДЕЛА: *Основи клиничке електрокардиографије*, Бг 1947; *Болести срца*, Бг 1957. Милош Маленковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Питер **![001_II_Piter-Bogdanovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-piter-bogdanovic.jpg)БОГДАНОВИЋ, Питер** (Bogdanovich, Peter), филмски редитељ, сценаристa, продуцент (Кингстон, Њујорк, 30. VII 1939). Син сликара Борислава Богдановића. У младости похађао глумачке курсеве Стеле Адлер и постао страствени филмофил, прихватајући међу првима у САД „политику аутора" француских „новоталасоваца". Из његовог уважавања класика холивудског филма (од Џона Форда до Орсона Велса), о којима је, као и о А. Хичкоку, објавио значајне монографије (*The cinema of Orson Welles*, New York 1961; *The cinema of* *Howard Hawks*, New York 1962; *The cinema of Alfred Hitchcock*, New York 1963), проистиче и његов еклектички редитељски стил, нарочито у почетној фази стваралаштва. Убраја се међу прве редитеље који су обележили „нови Холивуд", што означава повратак на ауторске, тј. редитељске вредности као кључне за естетичко вредновање. Средином 60-их година отишао у Калифорнију, где је учио занат код продуцента и редитеља Роџера Кормана. У нискобуџетној продукцији најпре радио криминалистички филм *Мете* (*Targets*, 1968), a затим документарац *Режија Џон Форд* (1971), да би исте године завршио и први сопствени ауторски пројекат *Последња биоскопска представа* (*The last picture show*), заводљиво носталгичну евокацију живота младих почетком 50-их у тексашкој провинцији, која представља његов најпотпунији успех и код публике и код критике. Понесен тим дометом, током 70-их реализовао комерцијално успешне филмове који су изазвали контрадикторне реакције критике: *Што те тата пушта саму?* (*What`s up, Doc?*, 1972), *Месец од папира* (*Paper moon*, 1973), *Дејзи Милер* (*Daisy Miller*, 1974), *Биоскоп за грош* (*Nickel-odeon*, 1976), *Јавна кућа у Сингапуру* (*Saint Jack*, 1979) и *Дан када су се сви смејали* (*They all laughed*, 1981). Замерало му се да опонаша класике и ретро-жанрове („слепстик комедију", „филм ноар", мелодраму) да има превише „омажа" и компилацијске „рециклаже" у његовом раду. Афера с глумицом Дороти Стрејтон, коју је убио њен супруг из љубоморе према **Б.**, неко време га је удаљила од филма и преселила у Далас. С мање успеха каријеру је наставио филмовима *Маска* (*Mask*, 1985), који комбинује мелодраму и псеудо-хорор, и *Тексасвил* (*Texasville*, 1990), који је покушај наставка његовог успешног филма *Последња биоскопска представа*. Посебну награду на фестивалу у Торонту добио 2007. за допринос очува-њу старих филмова. Никола Стојановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Симеон Синиша **БОГДАНОВИЋ, Симеон Синиша**, пуковник, писац (Воркапић, Банија, 14. II 1833 – Загреб, 29. X 1909). Потицао је из свештеничке породице, од оца Матеје, проте у Топуском. После завршене гимназије ступио у граничарску војску. Први чин стекао у Топуској (Врановској) компанији 1. банске регименте, у којој је 1848. почео као каплар и кадет и одмах учествовао у рату против Мађара. Чин лајтнанта (поручника) стекао је децембра 1854. Године 1863. прекомандован је у 78. пешадијску регименту, у којој је септембра 1864. унапређен у чин оберлајтнанта. Маја 1866. прешао је у 2. банску регименту, из које је 1871. преведен у 18. пешадијску регименту. У њој је новембра 1872. постао капетан. Племићку титулу стекао је априла 1880, а новембра 1882. чин мајора у 78. пешадијској регименти, у којој је остао до краја служења у војсци. У чин обрстлајтнанта (потпуковника) аванзовао је новембра 1888, а маја 1891. у чин пуковника (обрста). У том звању је и пензионисан септембра 1892. Као пензионер, све до смрти, живео је у Загребу. Већ у младости био је активан у кругу родољубивих официра, Срба и Хрвата, у Банској крајини. Своје интелектуалне видике проширио је у току службовања по гарнизонима у Чешкој, Бечу, Линцу и Осијеку па се, поред војне службе, заинтересовао и за историју свог народа. Скупљао је народне умотворине а посебно народне пословице. Једну збирку пословица, прикупљених у области Баније, уступио је Вуку Караџићу, с којим је све до краја његовог живота 1864. одржавао пријатељске везе. Године 1861. **Б.** је био један од главних организатора свечаног, тријумфалног дочека Вука у Топуском; организовао је свечану бакљаду у његову част уз велико учешће војске и грађанства. Бавио се националном историјом и културом. Написао је и неколико путописних црта и приповедака, објављујући их у *ЛМС* и листу *Србобран*. Његов необјављени „опсежни спис о српској историји" нестао је у току II светског рата. ДЕЛА: *Војена снага Турске, Србије и Црне Горе*, Н. Сад 1872; *Ратови Стевана Немање са Византинцима и Дубровчанима*, Зг 1894; *Тамо амо да с'опоравимо. Путничко ћеретање*, Зг 1894; *Каква се даје душевна храна нашој средњошколској младежи*, Зг 1896; *Одговор Римској пропаганди на њен „Балкан јединству и братској слози, издао уз судјеловање многих пријатеља сједињених цркава Др Александар Брешћански, Свеска I*", Зг 1896; *Успомене на Ватикански сабор 1869-70. год. Приликом папине енциклике: Satis cognitum уједно и одговор на пропагандни Балкан*, *Св II*, Зг 1897; *Мир Божји – Христос се роди. Истините приповијетке из народног живота Срба из Горње крајине*, Зг 1899; *Нешто о „хрватском државном праву". На основу историје и меморијала Томе Архиђакона*, Зг 1900. ИЗВОР: РОМС. ЛИТЕРАТУРА: В. Новак, *Вук и Хрвати*, Бг 1967; М. Радека, *Горња Крајина*, Зг 1975. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Синиша **![001_II_Sinisa-Bogdanovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-sinisa-bogdanovic.jpg)БОГДАНОВИЋ, Синиша**, фармаколог, универзитетски професор (Београд, јул 1906 – Београд, 7. I 1993). Медицинске студије у Београду завршио 1930, када је постао и асистент на Катедри за фармакологију на истом факултету. Усавршавао се 1933/34. у Француској и 1936/37. у САД, где је на Јејлском универзитету постао стипендиста Рокфелерове фондације. У звање доцента је изабран 1939, а 1941. као резервни официр заробљен је и послат у логор у Немачку. На молбу професора Илије Димитријевића, управника Института за фармакологију, **Б.** је крајем августа 1941. пуштен из заробљеништва ради организације здравствене службе у Србији. Како је за време окупације Медицински факултет у Београду био затворен, **Б.** је тек после II светског рата поново почео да ради на факултету. У звање редовног професора изабран је 1953. Од те године до пензионисања (1976) био је управник Института за фармакологију и шеф Катедре за фармакологију, физикалну терапију и балнеоклиматологију. Био је председник Југословенског фармаколошког друштва (1969–1971) и његов почасни председник до 1976. Од 1951. био је члан *Société française de thérapeutique et pharmacologie de Pharmacodynamie et de thérapie* и члан редакције познатог међународног часописа *Archives internationales de Pharmacodynamie et de thérapie*. Као стипендиста Рокфелерове фондације радио је у лабораторији професора Барбура на фармакодинамији деутеријумоксида. Један део истраживања урадио је у Лабораторији професора Едгара Алена. У Паризу је као стипендиста француске владе истраживао фармакодинамију кукурузног паразита и ова истраживања публиковао у оквиру пет међународних радова. После II светског рата бавио се истраживањима везаним за улогу витамина Е у репродукцији и усавршаво се 1951. и 1952. у Француској и САД, на истим местима где је био пре рата. Последњих десет година његов научни интерес био је усмерен на изучавање утицаја хормона, стреса и других биолошки активних супстанци на артеријски крвни притисак. Он је обележио развој фармакологије у Србији и има посебне заслуге у одабиру и формирању квалитетног наставног и истраживачког кадра на Институту за фармакологију. Уџбеник Фармакологије за студенте медицине професора **Б.** је редовно излазио неколико деценија и награђен је наградом Београдског универзитета. ДЕЛА: *Фармакологија I*, Бг 1949; *Основи опште фармакологије и рецептура*, Бг 1950; *Фармакологија за студенте медицине*, Бг 1959; и A. Beloff-Chain, „Cawthorne MA. Influence of fasting on basal and pituitary-stimulated insulin secretion from perfused pancreatic islets of lean and obese mice", *FEBS Lett*., 1977, 15, 76(2); „On vitamin E and its use in therapy", *Actual Pharmacol*, Paris 1961,14. ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду*, Бг 2003; *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг – Торонто 2005. Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Славко **БОГДАНОВИЋ, Славко**, уметник проширених медија (Ниш, 25. XII 1948). Дипломирао и докторирао на Правном факултету у Новом Саду. Члан концептуалистичке групе *КÔД* у Новом Саду (1969–1971). Учествовао на изложбама: *Примери концептуалне уметности у Југославији* (Бг 1971), *At the Moment* (Зг 1971), 7. Бијенале младих (Париз 1971), *Нова умјетничка пракса 1966–1978* (Зг 1978), *Нова уметност у Србији* (Бг 1983), *Групе Кôд и (Е* (ретроспектива, Н. Сад 1995), *Примери апстрактне уметности – Једна радикална историја* (Бг 1996), *Централно-европски аспекти војвођанских авангарди 1920–2000* (Н. Сад 2002), *Хибридно-имагинарно: Сликарство и/или екран* (Н. Сад 2006). У саставу групе *КÔД* учествовао на уметничким акцијама у урбаној и природној средини (*Јавни час уметности*, Н. Сад 1971; *Апотеоза Џексону Полоку*, Тјентиште 1971). Радови **Б.** укључују се у „војвођански текстуализам" као врсту визуелне и конкретне поезије и аналитичку лингвистичку концептуалну уметност. Његовом поимању уметности и културе својствени су изразити политички активизам са позиција „нове левице", сходно друштвеној и духовној клими после 1968. Због текста *Песма – Underground, Трибина младих* (*Студент*, 1971) био је на издржавању затворске казне. Најзначајнији текстуални рад **Б.** јесте *Мочвара* (1970), у медију књиге уметника, као пример лингвистичке струје концептуалне уметности. ЛИТЕРАТУРА: М. Шуваковић (прир.), *Политика тела*, Н. Сад 1997; Н. Миленковић, „Уметност као Истраживање уметности", у: *Централноевропски аспекти војвођанских авангарди 1920–2000*, Н. Сад 2002; М. Шуваковић, „Славко Богдановић: политика отпора, субверзија, криза и прелом", у: *Хибридно-имагинарно: Сликарство и/или екран*, Н. Сад 2006. Јерко Денегри \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Стојан **![001_II_STOJAN-Bogdanovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-stojan-bogdanovic.jpg)БОГДАНОВИЋ, Стојан**, математичар, универзитетски професор, песник (Велико Боњинце код Књажевца, 21. VI 1944). Дипломирао 1960. на Природно-математичком факултету у Београду. Специјализирао математичку логику и аксиоматске теорије скупова на Универзитету Париз VII. Магистрирао (1978) и докторирао (1984) на ПМФ у Новом Саду. Универзитетску каријеру започео 1977. на ПМФ у Новом Саду, а од 1987. ради на Економском факултету у Нишу, где је 1989. изабран за редовног професора. За декана је биран 2000. Стални је предавач и на последипломским студијама на Учитељском факултету у Врању. Научни резултати су везани за алгебарске структуре, посебно из области теорије полугрупа, прстена, полупрстена, универзалне алгебре, уређених скупова, мрежа и Булове алгебре. Доказао је теореме о егзистенцији највећег разлагања полугрупе са нулом у ортогоналну суму и о ортогоналној неразложивости компонената у том разлагању. У области рачунарских наука дао је резултате из теорије формалних језика и аутомата, комбинаторике на речима и фази скупова и система. Оснивач је светски познате Српске школе за теорију полугрупа и суоснивач нишке школе за теорију аутомата. По његовом уџбенику *Semigroups With a System of Subsemigroups* (Н. Сад 1985) предаје се на последипломским студијама у Хонг-Конгу. Дописни члан Украјинске академије технолошких наука, област менаџмент образовања и Српске академије образовања. Објавио збирке поезије *Биг Бен* (Бг 1977), *Одлазим, а остаје нејасно* (Круш.– Књажевац 1990), *Зна се* (Ниш 1991), *Црна рупа* (Зајечар 2003), *Господар* (Ниш 2004) и *Човек песма* (Врање 2007). Заступљен је у антологијама *New Serbian Poetry / La nouvelle poésie serbe* (Бг 1978), и *Песништво разлике* (Пан. 1978). Почасни грађанин Општине Књажевац, чији је био и председник. Добитник више повеља, плакета, медаља и захвалница за развој математике и науке на факултетима у земљи и иностранству. ДЕЛА: и М. Ћирић, „Orthogonal sums of semigroups", *Israel J. Math*. 1995, 90; и М. Ћирић, П. Станимировић, Т. Петковић, „Linear Equations and Regularity Conditions on Semigroups", *Semigroup Forum*, 2004, 69; и М. Ћирић, Ј. Игњатовић, „Fuzzy equivalence relations and their equivalence classes", *Fuzzy Sets and Systems*, 2007, 158 (12). Синиша Црвенковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Tаса **БОГДАНОВИЋ, Tаса**, чиновник, јавни радник, писац (Лика, 25. IX 1859 – Беч, 8. IX 1899). Од 1885. био је писар у Војно-географском одељењу Главног генералштаба, а потом управник фотолитографске радионице. Од 1896. био је књиговођа прве класе и вршио дужност управника Радионице цигарет-папира. Био је виши чиновник Управе државних монопола, а потом шеф њеног Административног одељења. Крајем 1884. постао благајник Друштва за уметност, основаног годину дана раније у Београду ради неговања и изучавања уметности. Председник Савеза витешких друштава „Душан Силни" (1895--1898), чије је деловање обновио и проширио ван граница тадашње Србије, тако да су приликом освећења заставе, 1897, у Београд дошли и гости из словенских земаља. Био и секретар Српског трговачког удружења. Као стални члан уредништва и спољни сарадник сарађивао у *Трговинском гласнику* од његовог оснивања (1891) до смрти. Писао чланке из трговинске политике и финансија, а најбројнији су му посвећени васпитању и просвећивању трговачког подмлатка. Одржао неколико предавања из економске области у Београдској трговачкој омладини, чији је био добротвор. Написао уџбеник географије. ЛИТЕРАТУРА: *Српски витез*, 1. I 1912, 1. Драган Тубић; Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋ, Теодор **БОГДАНОВИЋ, Теодор**, трговац, велепоседник, добротвор (Рума, 21. I 1830 – Рума, 19. V 1901). Потиче из угледне румске породице. Пошто није имао потомство, а будући веома имућан и родољубив, своје материјално богатство користио је да помогне српску цркву и просвету. Између осталог, цркви Свих светих у Руми даровао је поклоне у вредности од 4.000 форинти. Био је члан Матице српске, председник Српског певачког друштва у Руми, први председник Српске пчеларске задруге и члан многих просветних и хуманитарних друштава. ЛИТЕРАТУРА: *Србобран*, 1901, 99, 6; *Српски пчелар*, 1. X 1898, 1. VI 1901; *Српски сион*, 3. VI 1901. Софија Божић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЋИ **БОГДАНОВИЋИ**, богата и угледна породица, једна од најстаријих у Новом Саду. Предак Богдан (прва пол. XVII в.), отац Јован Богдановић (средина XVII в.), мајка Живана – „усопши" пре 1730. Родоначелник задруге Јован из В. Бечкерека пребегао у Церник (код Славонског Брода), а отуда с децом, у току Аустро-турских ратова (1683‒1718) доселио се у Петроварадински Шанац око 1716. Његови синови били су: Недељко (†1791), Стојић (†1762), Васа (†1754), Михаило – проигуман Хиландара Макарије-Митрофан (†1800) и Станко (†1726). Недељко је држао дућан у Петроварадинском Шанцу (1716–1731), а пред полазак на хаџилук његов иметак процењен је на 40.000 форинти. На сабору у Сремским Карловцима добио благослов и пасош за обилазак светих места, па је исте године (1731) направио тестамент и отишао на поклоничко путовање у Јерусалим. На повратку из Јерусалима посетио Хиландар, где је био замонашен његов брат „по плти" Макарије-Митрофан; замонашио се добивши име хаџи-Никанор, а у великој схими Никодим. Преминуо као хиландарски јеромонах. Недељко је био ожењен Веселом и имао три кћери: Ружицу, удову Богојевић (од 1740), Јелу, удову Новалић (†1776. у Бајши) и Марију, удату у српском насељу Миргород у Русији. После Недељковог одласка у Хиландар (1738), по коначној расподели имовине, супруга Весела остала је да живи с деверима Стојићем и Василијем до смрти (†1744). Задруга **Б.** била је најбогатија и најимућнија стара породица Новог Сада. Поседовала је земљишна добра на више хиљада јутара (винограде, пашњаке, њиве и шуме) у околини Сремских Карловаца и Новог Сада (добра Камендин, Топола), дућане с мешовитом робом у оба града и Земуну, велико богатство у кућној „движимој и недвижимој имовини", огроман сточни фонд, луксузне и скупоцене ствари на дому, рукописне и штампане књиге (нарочито верске), златом и сребром израђене уметничке иконе. На дому су имали слуге и слушкиње, а на имањима чобане и аргате. Дунавом су са својом робом путовали и трговали до Беча, Пеште и Београда. Као задужбинари, 1726. помогли су да се престолна црква некадашње београдско-крушедолске митрополије – манастир Крушедол – покрије лимом, те сазидали звоник и купили звона. Пре 1731. цркву Св. Николаја у Новом Саду, звану Недељкова црква, подигао и обновио Недељко. и наменио за породичну гробницу. Недељко, Василије и Стојић приложили су књигу манaстиру Петковица (Шишатовачка) „усопшој Живани и Јовану за душу". Новчани тал Недељков после 1731. браћа су слала: у Хиландар 60 форинти, у Крушедол 40. У Хиландару (1731–1751) с братом Митрофаном, Недељко се назива „ктитор" јер је исплатио „све дугове хиландарске, поправљајући опале ћелије и пиргове, плаћајући да се пишу црквене књиге; за његову душу се чита спомен у Хиландару сваке године"; после смрти супруге Веселе (1744) Недељко је завештао њен прилог Хиландару: кућу у Варадинском Шанцу вредну 13.000 форинти. Из њене оставштине и Саборна црква у Новом Саду добила је 777 форинти. И остали чланови породице истакли су се својим доброчинствима: Василије је пре 1754. начинио задужбину женском манастиру Петковица (Сремској) у манастиру Јазак. Василије, син Станков (†1773), завештао је манастиру Крушедол парусију 75 форинти. Унук Павле Земунчевић (†1772), сахрањен „при цркви Св. Николаја, в гробнице родителеј", завештао манастиру Крушедол 12 форинти. Проигуман Макарије-Митрофан Богдановић замонашио се у младости у Хиландару и завештао му све своје наследство, а у поменима се наводи као „ктитор хиландарскиј". Стојић се 1745. наводи као велики ктитор манастира Јазак, а његов син Лазар оправио и завештао књигу манастиру Петковица 1763. и манастиру Хиландар 1766. Женско потомство **Б.** остало је као главни задужбинар: Софија Камбер Пасковић (пореклом од Стојићевог сина сенатора Јакова и Еуфемије, рођ. Крстић, који су родили Јулијану, удату Камбер, мајку Софијину) завештала је 1871, после смрти свог супруга Јована и сина-омладинца Ђорђа Пасковића Матици српској своту од 6.000 форинти. По В. Стајићу „то завештање је школовало нашу интелигенцију и помагало (српску) књижевност". ЛИТЕРАТУРА: Н. Дучић, „Монографија Хиландара", у: *Књижевни радови архимандрита Нићифора Дучића*, IV, Бг 1895; *Споменица града Новог Сада*, Н. Сад 1933; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I, Н. Сад 1936; Д. Богдановић, *Каталог ћирилских рукописа манстира Хиландара*, Бг 1987, III, 2913, 3224; V 8630, 8760, 8902. Ђорђе Перић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНОВИЦА **БОГДАНОВИЦА**, село у Тамнави, 2 км северно од општинског седишта Уба. Смештено је између реке Уб и њене десне притоке Тамнаве, у алувијалној равни на 91–93 м. н.в. Кроз село пролази пут Обреновац–Уб. Формирано је уз друм и има линеаран облик. Године 1921. имало је 493 житеља, а 1953. 440 житеља. До 2002. број становника је смањен на 348, од којих је 89,1% Срба и 10,9% Рома. У селу се налази циглана, а у околини има старих цигланских јама, ујезерених и порибљених. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАНФИ, Шандор **БОГДАНФИ, Шандор** (Bogdanffy, Sándor) новинар, књижевник, преводилац (Будафок код Будимпеште, 26. XI 1912 – Нови Сад, 26. I 1987). Потиче из Вршца, где је одрастао и школовао се. Студирао права у Београду и Загребу (1931–1936), где је био секретар академског друштва Војвођана „Михаило Полит-Десанчић". У Вршцу је уређивао *Поглед*, лист левичарских студената (1934). Рат је провео у Будимпешти где је био укључен у југословенски антифашистички покрет. После ослобођења радио као тумач у југословенској војној делегацији у Мађарској, био секретар Југословенског клуба у Будимпешти (1945–1947) и сарадник у *Народним новинама*, листу југословенске националне мањине. По повратку у земљу, постао је новинар у новосадском дневнику *Magyar Szó*, писао спољнополитичке коментаре и уређивао књижевни прилог *Kiláto*. Налазио се и међу оснивачима Радио Новог Сада (1949). У два наврата био је главни уредник синдикалног гласила на мађарском *Dolgozók* (1958–1964, 1972–1980). На радију је водио хумористичко-сатирични програм на мађарском језику. Сарађивао и у будимпештанском листу *Ludas Matyi* и у хумористичкој штампи у земљи, *Јежу*, *Ветрењачи*, *Копривама*. Неговао је кратку причу, тзв. „полуминутну новелу", са широком скалом разноврсних расположења, од тихе ведрине, благог прекора до огорченог цинизма и сарказма. Од четири романа најуспелији му је *Исповест једног атентатора* (Бг 1973), преведен и на српски језик. Афоризми су му били омиљена сатирична форма, којој је дао и карактеристично име – *иверје*. Превео је на мађарски, поред осталог, 15 томова Титових говора и чланака и *Страдију* Радоја Домановића. Био је председник ДКВ 1973–1974. Добитник је награда за животно дело Савеза новинара Југославије и Друштва новинара Војводине, као и Октобарске награде Новог Сада. ЛИТЕРАТУРА: И. Бори, *Књижевност југословенских Мађара*, Н. Сад 1976. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАЊЕ **БОГДАЊЕ**, село на левој страни долине Западне Мораве, 4 км североисточно од општинског седишта Трстеника. Смештено је крај локалног пута који се протеже том страном реке, на крају долине Богдањске реке на 170–320 м н.в. Неправилног је облика и има мрежаст распоред улица. Становништво се досељавало од почетка XVIII в. с Косова и Метохије, из Рашке области и Горње Топлице. Године 1921. имало је 814 житеља, а 2002. 1.055 становника, од којих 99,1% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија и дом културе, а у околини већи број каменолома грађевинског камена. На Морави саобраћа скела. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГДАШИЋИ **БОГДАШИЋИ**, село на полуострву Врмац, у Бококоторском заливу. У историјским изворима јавља се од краја XIV в. Била је то катунска заједница братственика, која је важнија питања решавала на збору чији је извршни орган био сеоски капетан. Село је улазило у састав метохије православног манастира Св. Михаила на Превлаци, до друге половине XIV в. под влашћу српског цара, а онда Котора, с тим што је кратко време било под Балшићима и српским деспотом. Од 1420. Котор, па и **Б.**, били су под врховном влашћу Млетака. Сељаци **Б.** придружили су се великој побуни Грбљана (1448–1452) против которских господара. После угушења буне повећан им је основни намет по огњишту. Притиснути све тежим животом, продавали су земљу Которанима који су их потискивали из жупе у брда. Житељи овог села били су везани за православље. Манастир Св. Михаила, међутим, средином XV в. био је у рушевинама и Которани су већ увелико преобраћали „шизматике". Из Млетака им је 1446. саветовано да то чине постепено, јер је било отпора (једном приликом нападнут је и сам которски бискуп). Млетачки дужд је 1455. наредио да се црква Св. Петра у **Б.** преда католичком бискупу у Котору и да се „шизматицима" одузме земља. Те мере принудиле су **Б.** да постепено напусте отпор и прихвате католицизам. М. Спремић ![001_II_Bogdasici_crkva-sv-Petra.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogdasici-crkva-sv-petra.jpg)Црква Св. Петра сада је римокатолички храм с остацима средњовековне православне богомоље. Из старосрпског натписа уклесаног у камену сазнаје се да је православни храм саградио зетски епископ Неофит 1268/69, у време краља Уроша I. Та црква, подигнута на метоху епископског манастира Св. Михаила на Превлаци, вероватно је била посвећена Св. Петру и Св. Павлу. На такав закључак наводи помен „светих врховних апостола" у инвокацији каменог натписа. Од невелике цркве епископа Неофита преостао је само део јужног зида с правоугаоном певницом, тј. јужна страна ниског певничког трансепта. Очевидно је да је православни храм по свом плану у сажетом виду следио решење савремених црквених грађевина Рашке. У унутрашњости певнице сачувале су се уметнички веома вредне, али прилично оштећене фреске. Полуобличасти свод певничког простора украшен је представом *Силаска Светог Духа на апостоле*. У приземној зони насликане су стојеће фигуре светих. На источном зиду преостао је само лик св. Теодора Стратилата, док су представе Св. Теодора Тирона и још једне св. личности уништене. Фигуре Св. Сергија и Св. Вакха насликане су на јужном зиду, са страна зазиданог прозора. Култ ове двојице мученика ширио се по Приморју и другим деловима средњовековне Србије првенствено из Скадра, из њима посвећене цркве на реци Бојани, где су им почивале мошти. Од фреско-сликарства са западног зида певнице сачувао се само фрагмент представе неког архијереја. С обзиром на изглед светитељеве браде и на истакнуто место које је његов лик добио у тематском програму храма, могао је то бити Св. Власије, заштитник недалеког Дубровника. ![002_II_Bogdasici_crkva-sv-Petra_zapadna-fasada.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bogdasici-crkva-sv-petra-zapadna-fasada.jpg)Зидно сликарство у овој цркви показује све битне одлике зреле фазе развоја византијског и српског монументалног стила XIII в. Изведено је на тамноплавој позадини, уз веома умешну хармонизацију топлих и хладних боја с расветљене палете на лицима светих, њиховој одећи и архитектонској кулиси. Најближа стилска паралела може им се наћи у живопису цркве Благовештења у манастиру Градац на Ибру. Датују се због тога у осму деценију XIII в. За њихов настанак вероватно је заслужан зетски епископ Јевстатије, каснији српски архиепископ (1279–1286). Током шесте деценије XV в. црква је преведена у римокатолички култ и потчињена которској бискупији. Након тога, све до краја XIX в., извршено је неколико озбиљних градитељских подухвата на храму. Потпуно су преграђени северни, западни и источни део цркве, при чему су јој измењене димензије. Незнано када, у храм је као сполија уграђена и једна камена плоча с латинским натписом. Она саопштава да је магистер Реголус саградио некакав клаустар. То је појединим истраживачима послужило као основа за тврдњу да је поменуто постројење представљало део бенедиктинског манастира, старијег од православне цркве. Други пак сматрају да је клаустар, поменут у натпису, подигнут тек након што су цркву преузели римокатолици у другој половини XV в. Црква Св. врача у **Б.** рустична је једнобродна грађевина, засведена неправилно изведеним преломљеним готичким сводом. Ојачавајући лук и пиластри деле је на два травеја. На истоку има широку полукружну апсиду, а на западу необично висок и узан звоник на преслицу. Подигнута је вероватно у другој половини XV в. Драган Војводић ЛИТЕРАТУРА: И. Божић, „Село Богдашићи у средњем веку", *ИЧ*, 1957, 7; *Немирно поморје 15. века*, Бг 1979; *Историја Црне Горе*, II/2, Тг 1970; В. Ј. Ђурић, „Црква Св. Петра у Богдашићу и њене фреске", *Зограф*, 1985, 16; M. Милошевић, „Око сукцесије сакралних објеката на истој грађевини у Богдашићима у Боки Которској", *Прилози за повјест умјетности у Далмацији*, 1992, 32. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГЕТИЋ, Драган **БОГЕТИЋ, Драган**, историчар (Београд, 24. I 1953). Дипломирао на Факултету политичких наука (смер Међународни односи) 1976. Магистрирао 1982, а докторирао 1988. на истом факултету. На Институту за савремену историју ради од 1983. као истраживач сарадник. Звање научног сарадника стекао је 1989, вишег научног сарадника 1996, а научног саветника 2001. Научна интересовања усмерио је ка изучавању историје Хладног рата, југословенске послератне дипломатске историје и историје међународних односа, а посебну пажњу посветио је односима Југославије са западним силама (САД, Велика Британија, НАТО), СССР и несврстаним земљама. ДЕЛА: и О. Богетић, *Настанак и развој политике и покрета несврстаности*, Бг 1981; *Корени југословенског опредељења за несврстаност*, Бг 1990; *Југославија и запад. Југословенско приближавање НАТО-у 1952–1955*, Бг 2000; *Хронологија југословенско-бугарских односа 1878–2003*, Бг 2003; *Нова стратегија спољне политике Југославије 1956–1961*, Бг 2005; и Б. Димитријевић, *Тршћанска криза 1945–1954. Војнополитички аспекти*, Бг 2004; и А. Животић, *Југославија и арапско-израелски рат*, Бг 2010. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИЋ, Витомир Циле **БОГИЋ, Витомир Циле**, глумац, редитељ (Београд, 16. III 1887 – Ватeрбо код Рима, 17. XI 1943). Одушевљен за позориште од ране младости, основао Омладинско драмско позориште (1906–1908). Привремени члан Народног позоришта у Београду постао 1906, а редовни 1909. Крајем 1907. НП му је омогућило једногодишње студије у Минхену код чувеног редитеља и глумца Ј. Савића. Због критикe глумачкe управe М. Гавриловића био је 1910. отпуштен, али се брзо, после смене управе, вратио у НП. Студије режије у Паризу (у Француској комедији) започете 1911. и прекинуте због ратова (1912–1918), наставио 1918–1920. По повратку је члан и редитељ НП у Београду (1920–1921), затим директор и редитељ Српског народног позоришта у Новом Саду (1921/22), у којем је остварио 26 режија и креирао 15 улога, међу којима Сирана, Ромеа, Хајдук Вељка, Тита Скакија. Потом се вратио у НП. У сезони 1934/35. био је редитељ и управник Секције НП за Дунавску бановину у Новом Саду, а од 1937. до 1941. управник и редитељ НП Зетске бановине на Цетињу. Време рата, до смрти, провео у заробљеништву у Италији, организујући у Аверси (1941–1943) логорско позориште. Остварио је 130 улога (1905–1936) и 33 режије (1920–1935). Играо у филму *Карађорђе* у режији И. Станојевића (1911). Био први радиофонијски глумац, чији се глас чуо 19. IX 1924. на Радио Београду. Аутор је књиге *Народно позориште у садашњости* (Бг 1910). Значајнији као глумац него редитељ, успешно тумачио драмске и карактерне улоге, с посебним афинитетом за салонску конверзациону комедију, иако су у његовој игри доминирали техника и рационално коришћење елемената глумачког заната. Био је амбициозан, интелигентан, образован и врстан зналац позоришта. Одликован Орденом белог орла с мачевима. Важније улоге: Хамлет, Отело (В. Шекспир, *Хамле*т, *Отело*), Гроф Алмавива (П. А. К. де Бомарше, *Фигарова женидба*), Ернани (В. Иго, *Ернани*), Хљестаков (Н. В. Гогољ, *Ревизор*), Нико (И. Војновић, *Еквиноцио*), Џери (Џ. Х. Манерс, *Пег, срце моје*), Цар Душан (М. Бојић, *Урошева женидба*). ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979; Ј. Лешић, *Историја југославенске режије*, Н. Сад 1986; З. Т. Јовановић, *Народно позориште* *Дунавске бановине*, Н. Сад 1996; А. Милошевић, *Витомир Богић*, Бг 2000. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИЋ, Душан **БОГИЋ, Душан**, сликар, ликовни педагог (Велико Градиште, 24. XI 1886 – Смедерево, 1944). У родном месту завршио основну школу, да би се 1910. уписао на Уметничко-занатску школу у Београду. Као изузетно талентован а сиромашан, уживао је бесплатно школовање. Већ на првој години Уметничко-занатске школе, на годишњој изложби (1911), ликовни критичар Милан Миловановић запазио је и издвојио **Б.** радове. По завршетку школовања, почетком I светског рата, мобилисан је и послат на фронт где је преживео страхоте преласка преко Албаније. Све до краја рата остаје у Африци, када се враћа у Београд и ставља на располагање просветним властима. Прво постаје привремени учитељ вештина у гимназији у В. Градишту (1919), потом наставник цртања у гимназији у Сенти (1922), да би на сопствени захтев 1936. био премештен у Смедерево. Веома активан као сликар, излаже на колективним изложбама (III пролећна изложба у Павиљону „Цвијета Зузорић", 1911; Туристичка изложба, 1932; Прва изложба Удружења ратника сликара и вајара у Лијежу и Београду 1939/40). У експлозији магацина муниције у Смедереву за време II светског рата, оштећен је или уништен велики број његових слика, док су друге запленили и однели Немци. Будући да му се једна кћер забављала са официром „Збора", одмах по уласку у Смедерево 1944. партизани су **Б.** прогласили симпатизером Димитрија Љотића, ухапсили га и стрељали. Његови малобројни сачувани радови, цртежи и уља на платну, показују да је реч о импресионистичком приступу и палети зрелог мајстора пејзажа (*Портрет Бетовена, Аутопортрет, Силос у Смедереву, Извор реке Млаве, Мост на Тиси, Поглед на краљеве винограде, Пејзаж*). Осим код **Б.** кћери у Београду и Лондону, неколико његових слика налази се у поседу београдских колекционара. ЛИТЕРАТУРА: У. Рaјчевић, „Душан Богић, сликар и педагог (1886–1944)", *ЗНМ*, 1997, XVI/2. Угљеша Рајчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИЋЕВИЋ, Антоније Анто **БОГИЋЕВИЋ, Антоније Анто**, трговац, војвода (Клупци код Лознице, око 1758 – Лозница, средина маја 1813). Преци су му пореклом из околине Подгорице. У Јадар су се доселили у првој половини XVIII в. Бавио се трговином са Стојаном Чупићем, као сарадник трговца Ђорђа Церовца из Клубаца. Важио је за једног од најугледнијих људи у Јадру. После убиства хајдука Ђорђа Ћурчије у лето 1804, са Јевтом Савићем Чотрићем, а по одобрењу Карађорђа, склопио је споразум од седам тачака са Мехмед-капетаном Видајићем, зворничким заповедником. Њиме је било предвиђено да се Јадар и Рађевина не прикључују устанку, али и да турске трупе из Босне не прелазе преко тих крајева. Када су средином 1807. Јадар и Рађевина били ослобођени од турске власти, **Б.** је био постављен за војводу. Главни задатак била му је одбрана границе на Дрини. Водио је битке око Лознице, на Рађевом пољу, Рожњу. Власт је 1808. покушао да му оспори хајдучки харамбаша Тодор Бојиновић, али без успеха. Успоставивши везу са Васојевићима и Морачанима, **Б.** је са Рајком Левајцем у лето 1809. чинио претходницу српске војске која је продирала у Рашку под командом Карађорђа. После пораза на Каменици у августу 1809, водио је борбе на Дрини. У јесен 1810. био је више недеља опседнут у Лозници. Опсаду је разбио Карађорђе, после чега су Турци били поражени у боју на Тичарском пољу. На звону лозничке цркве, у чијој порти је сахрањен, забележен је дародавни натпис **Б.** из 1811. Имао је троје деце: Богосава, Милоша и Томанију. Богосав га је наследио на месту војводе, а ћерка Томанија удала се за Јеврема, брата кнеза Милоша Обреновића. ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, *Поменик знаменитих људи српског народа новијег доба*, Бг 1888; М. Вујачић, *Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци*, I–IV, Цт–Бг 1951–1956; *Шабац у прошлости*, Шабац 1970. Милош Јагодић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИЋЕВИЋ, Антоније М. **БОГИЋЕВИЋ, Антоније М.**, генерал (Шабац, 24. II 1838 – Београд, 29. IX 1916). После једне године проведене на Лицеју у Београду, ступио је у српску војску 1856. Војно образовање стекао у Берлину, где је као државни питомац похађао Артиљеријско-инжењеријску школу 1858–1861. У Србију се вратио 1861. Чин артиљеријског потпоручника стекао је 1859, поручника 1862, капетана 2. класе 1865, капетана 1. класе 1868, мајора 1872, потпуковника 1875, пуковника 1878. и генерала 1887. Обављао је различите командне дужности у српској војсци, напредујући од командира Београдске народне батерије 1861. до команданта Артиљеријског пука и начелника артиљерије Западно-моравске дивизије 1875. У Српско-турском рату 1876–1877. био је командант Дринске артиљеријске бригаде и начелник артиљерије Дринског кора, а у рату 1877–1878. вршилац дужности команданта Тимочког кора. После ратова био је председник Артиљеријског комитета (1879–1881, 1885), вршилац дужности команданта Београда (1881–1883), референт артиљерије Команде активне војске (1883, 1886), командант Тимочке дивизијске области (1883–1885). У Српско-бугарском рату 1885. био је начелник артиљерије Штаба Врховне команде. Инспектор артиљерије био је 1887–1890, а командант Дунавске дивизијске области 1890–1892. Заступао је министра војног Саву Грујића у влади Јована Ристића (1. VI – 5. VII 1887), а министар војни био у кабинету Јована Авакумовића 1892–1893. Члан Државног савета постао је 1894, потпредседник 1897, а председник и истовремено сенатор априла 1903. После Мајског преврата 1903. је пензионисан. Био је носилац највиших српских и неколико аустријских, турских, бугарских и италијанских одликовања. ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Историја српско-бугарског рата*, Бг 1908; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века*, III, Бг 1924; П. Опачић, С. Скоко, *Српско-турски ратови 1876–1878*, Бг 1981; С. Јовановић, *Влада Александра Обреновића*, I, Бг 1990; М. Милићевић, Љ. Поповић, *Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије*, Бг 2003. Милош Јагодић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИЋЕВИЋ, Војислав **БОГИЋЕВИЋ, Војислав**, историчар, архивиста (Прњавор, 17. IV 1896 – Сарајево, 31. XII 1981). Као гимназијалац приступио је омладинском револуционарном покрету „Младе Босне". Ухапшен је због учествовања у Сарајевском атентату, а затим му је суђено у травничком велеиздајничком просецу (1915), који је Аустроугарска водила против неподобних српских и јужнословенских грађана. Из затвора је изашао по окончању рата, наставивши школовање завршетком Учитељске школе и Филозофског факултета у Сарајеву. У међуратном периоду био је управник Ђачког дома у Тузли и вредни члан Главног одбора „Просвјете". Заробљен је у Априлском рату 1941. и интерниран у војни логор, одакле је због илегалног рада премештен у концентрациони. По повратку из заробљеништва најпре је био професор у тузланским средњим школама, а потом редовни професор историје на Вишој педагошкој школи у Сарајеву, директор Музеја града Сарајева, сарадник и директор Државног архива НР БиХ. Стручна и научна интересовања везивао је за историју Босне и Херцеговине у XIX и XX в. а посебно за делатност „Младе Босне" (*Сарајевски атентат. Стенограми са процеса завјереницима*, Зг 1954; *Млада Босна. Писма и прилози*, Сар. 1954; *Сарајевски атентат. Писма и саопштења*, Сар. 1965). ДЕЛА: *Почетак устанка Луке Вукаловића 1852–1853*, Сар. 1952; *Писменост у Босни и Херцеговини од појаве словенске писмености у IX вијеку до краја аустро-угарске владавине у БиХ 1918. године*, Сар. 1975. ЛИТЕРАТУРА: В. Дедијер, *Сарајево 1914*, Бг 1966; Р. Бесаровић, „Проф. Војислав Богићевић", *ГДИ БиХ*, 1982, 31–33; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИЋЕВИЋ, Јулијана **БОГИЋЕВИЋ, Јулијана**, лекар, универзитетски професор (Аранђеловац, 1. V 1900 – Београд, 16. II 1976). Медицину је завршила у Лиону (1928). Специјализацију судске медицине и токсикологије завршила у Београду, где је постала хонорарни асистент и примаријус. Прошла је сва наставна звања на Мед. ф. у Београду, а од 1960. је редовни професор. Усавршавала се у Швајцарској и Француској. Од 1948. до 1972. била управник Института за судску медицину и шеф Катедре судске медицине. Декан Мед. ф. у Београду била 1958/59. и 1962/63. Дугогодишњи председник Судскомедицинског одбора Мед. ф. у Београду. Написала студију *Обдукциони налази на 514 лешева жртава фашистичког терора*. Оснивач Секције за судску и саобраћајну медицину СЛД, Удружења за судску медицину и Удружења за саобраћајну медицину. Члан више међународних друштава за судску медицину. Промовисана за почасног доктора Београдског универзитета. Добитник више признања, Ордена заслуга за народ са златном звездом и Ордена рада са црвеном заставом. ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета*, Бг 2003; *Познати српски лекари*, Бг–Торонто 2005. Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИЋЕВИЋ, Милан **БОГИЋЕВИЋ, Милан**, правник, дипломата, министар (Шабац, 6. III 1840 – Беч, 22. VI 1929). Пореклом из познате породице Анте Богићевића, био је у родбинској вези са породицом Обреновић. Студије права завршио у Паризу. Најпре је био секретар, па отправник послова српског заступништва у Цариграду (1867–1872) и секретар кнежевог двора (1872). Захваљујући личним способностима и родбинским везама, остварио је дугу и успешну политичку и дипломатску каријеру током које је био министар правде (1874–1875), министар иностраних дела (1875, 1883–1884, 1894–1895), касациони судија (1879–1883), посланик Србије у Бечу (1883–1888) и Берлину (1895–1900), изванредни посланик и пуномоћени министар посланства у Италији (1896–1897), члан Државног савета у пензији (1900–1914). Одан Обреновићима, бранио је династију од свих напада у земљи и ван ње, подржавајући унутрашњу и спољну политику краља Милана и краља Александра. Био је аустрофилски опредељен. Један је од оснивача Напредне странке. ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Крај једне династије*, *I*‒*II, Бг 1905*‒1906; В. Ђорђевић, *Историја Српско-бугарског рата*, Бг 1908; Ж. Живановић, *Политичка историја Србије*, IV, Бг 1925; С. Јовановић, *Влада Александра Обреновића*, I, Бг 1934; Ј. Продановић, *Историја политичких странака у Србији*, 1, Бг 1947; А. Раденић (ур.), *Дневник Бењамина Калаја 1868–1875*, Бг 1976; Д. Живојиновић, *Краљ Петар Карађорђевић*, I, Бг 1994. Александар Новаков \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИЋЕВИЋ, Милош **БОГИЋЕВИЋ, Милош**, чиновник, политичар (Јаребице, Подрински округ, 1811 – Шабац, 2. XI 1844). Син лозничког војводе Анте Богићевића. Радио је као писар а потом и секретар код свог зета Јеврема Обреновића. Био је старешина Јaдарског среза (1836–1839), а потом начелник Шабачког округа. Као мајор, наименован је за управника београдске полиције 1840. Исте године добио је чин потпуковника и био постављен за помоћника министра унутрашњих дела. После обарања кнеза Михаила Вучићевом буном 1842, као присталица династије Обреновић остао је без службе. Прешавши у Аустрију, постављен је за начелника канцеларије кнеза Михаила, а када је у Србији 1843. проглашена амнестија за све политичке бегунце, вратио се у Шабац. Након подизања Катанске буне, током јесени 1844, постављен је за начелника Шабачког округа. Убрзо по угушењу буне побуњеници су били драстично кажњени, па је у складу с тим и **Б.** стрељан по наређењу Т. Вучића Перишића. ЛИТЕРАТУРА: С. Обрадовић, *Живот и рад заслужних Срба из окружија шабачког и подринског*, Бг 1873; М. Ђ. Милићевић, *Додатак поменику од 1888. Знаменити људи у српског народа*, Бг 1901; Ж. Живановић, *Политичка историја Срба у другој половини XIX века*, I, Бг 1923; Д. Страњаковић, *Влада уставобранитеља 1842–1853*, Бг 1932; Б. Перуничић, *Управа вароши Београда 1820–1912*, Бг 1970. Петар В. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИЋЕВИЋ, Милош **БОГИЋЕВИЋ, Милош**, правник, дипломата (Београд, 1876 – Берлин, VII 1938). Породица је била обреновићевска, али се противила женидби краља Александра Драгом Машин, због чега је и он 1903. пришао завереницима. Студирао је у Бечу, где је и докторирао, те је од јуна 1904. предавао међународно право на Правном факултету у Београду. Потом се определио за дипломатију, поставши секретар посланства у Паризу (1904), отправник послова у Берлину (1907–1914) и Каиру (1914–1915). Посредством дипломатских веза оца Милана, био је близак људима из околине немачког цара Вилхелма, а једном од њих је уочи Првог балканског рата открио тајни српско-бугарски споразум. Неразјашњене су везе које је имао са Светозаром Прибићевићем и хрватском емиграцијом, Црном руком и Сарајевским атентатом. Био је германофил, а Николи Пашићу је више пута отказао послушност. После вишемесечног одбијања да оде у Каиро, напустио га је после неколико месеци и по сопственој одлуци марта 1915. отишао у Швајцарску где је радио на покушају склапања сепаратног мира између Француске и Немачке. После рата, на основу архивске грађе заплењене током аустријске окупације Србије, писао је памфлетска дела у којима је оспоравао аустријску и немачку одговорност за избијање рата. Сматра се да је располагао документима која су могла да угрозе династију Карађорђевић, а пронађен је мртав неколико месеци након тражења дозволе повратка у Краљевину Југославију. ЛИТЕРАТУРА: В. Дедијер, *Сарајево 1914*, Бг 1966; М. Екмечић, *Ратни циљеви Србије 1914*, Бг 1973; Д. Јанковић, *Србија и југословенско питање 1914–1915*, Бг 1973; М. Црњански, *Ембахаде*, I, Бг 1983; Р. Љушић, *Србија 19. века. Изабрани радови*, Бг 1994. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИЋЕВИЋ, Михаило **БОГИЋЕВИЋ, Михаило**, министар, добротвор (Земун, 8. VII 1843 – Београд, 28. X 1899). Студије започео у Београду на Великој школи, а потом отишао у Париз, где је завршио Рударски факултет. Био је близак рођак династије Обреновић и припадао Напредњачкој странци. У два наврата обављао је дужност председника Београдске општине (1886–1887, 1894–1896). Био је министар грађевина 1887. у влади Милутина Гарашанина и 1888–1889. у влади Николе Христића. Указом од 1895. постављен је за краљевог посланика у Скупштини. Поверена му је 1897. дужност директора Дирекције српских државних железница. Био је члан Управног одбора Управе државног монопола и српски посланик у Берлину 1899. Остао је упамћен и као добротвор и један од оснивача Друштва „Свети Сава". Учествовао је и у изградњи дома за глувонему децу „Стеван Дечански". Помагао је школовање ђака из Старе Србије и Босне и Херцеговине. Био је одликован српским, црногорским и бугарским одликовањима. ЛИТЕРАТУРА: *Ново Време,* 1899, 84, 3; *Споменица Београдског певачког друштва*, Бг 1903; *Споменица Опште радничког друштва*, Бг 1905; Ж. Живановић, *Политичка историја Срба у другој половини XIX века*, III, Бг 1924; *Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду 1839–1939*, Бг 1939. Урош Татић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИЋЕВИЦА **БОГИЋЕВИЦА**, планина на тромеђи Црне Горе, Албаније и Србије, на североисточном делу Проклетија. Припада динарском планинском систему. Западна страна спушта се у долину Лима код Плавског језера, а источна ка долини Дечанске Бистрице. На северу је превој Чакор. Највиши врхови су Бигдаш (2.530 м н.в.) и Маја Ропс (2.502 м н.в.). Изграђена је од старијих шкриљаца и мезозојских кречњака. Карактерише је леднички и глацио-крашки рељеф. На **Б.** има доста воде, а у највишим деловима су сувати на којима се одвија екстензивно сточарење. ЛИТЕРАТУРА: М. Радовић, *Црногорске Проклетије*, Пг‒Бг 2002. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГИШИЋ, Валтазар **![001_II_Bogisic-Valtazar.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogisic-valtazar.jpg)БОГИШИЋ, Валтазар**, правник, историчар, етнолог (Цавтат, 20. XII 1834 – Ријека, 24. IV 1908). После основне школе у радном месту завршио гимназију 1859. у Венецији. На његово интелектуално формирање велики утицај има круг дубровачких илираца, међу којима су били Медо и Нико Пуцић. Захваљујући овим везама, упознао је Ивана Кукуљевића Сакцинског, који га је саветовао да прикупља и бележи народне пословице, песме и обичаје. Студирао је право у Бечу, а поред тога слушао предавања из права, филозофије, филологије и историје чувених професора у Берлину, Паризу, Минхену, Гисену и Хајделбергу. Докторску дисертацију из филозофије под насловом *Über die Ursachen der Niederlagen des deutschen Heeres im Hussitischen Kriege* (*О узроцима пораза немачке војске у хуситском рату*) одбранио је у Гисену 1862. Као зналац свих словенских језика, постављен је 1863. за сарадника бечке Дворске библиотеке, где је сарађивао с угледним славистима, историчарима и правним историчарима, истакнутим носиоцима словенофилског и јужнословенског покрета. Један је од оснивача „Слованске беседе", словенског културног клуба у Бечу 1863. Докторат правних наука стекао је у Бечу 1864. Већ током студија показао је посебан интерес за историјску школу Ф. Савињија и Г. Пухте. За *Сербски летопис* је написао чланак „Словенски музеум. Мисли о потреби научнога средишта за свеколике словенске народе", програмски спис о потреби постојања једног културног и духовног центра у Новом Саду за све словенске народе (1866). Био је члан Уједињене омладине српске. За школског саветника у Војној граници при Генералној команди у Темишвару именован је 1868. Сарађивао је у комисији која се бавила реформом школства и израдом нацрта Закона о школству у Војној граници. У време свог службовања објавио је многобројне научне радове који су му донели чланство у Југославенској академији у Загребу, нешто касније и у Српском ученом друштву, а постао је и почасни члан Матице српске (1867). Одазвавши се позиву Универзитета у Одеси, постао је 1869. професор историје словенских права и истовремено именован за почасног доктора јавног права. У марту 1870. одржао је приступно предавање „О научној разради словенске правне историје", а његовом заслугом је ова научна област први пут уведена у Русију. У Одеси је учествовао у оснивању Словенског добротворног друштва Св. Ћирила и Методија и Словенске библиотеке. У Петрограду је из архива преписивао и организовао преписивање око 1.500 руских докумената о Првом српском устанку. Почетком 1873. напустио је Одесу и по налогу цара Александра II, а на молбу књаза Николе, прихватио се кодификације црногорског права. Рад на изради законика прекидан је другим пословима. У време Херцеговачког устанка 1875. начинио је нацрт закона о организацији устаничке владе. У току Руско-турског рата 1877–1878. био је придодат главном штабу руске војске и радио на организовању судства у ослобођеним крајевима Бугарске. Пошто је његов *Општи имовински законик за Црну Гору* промулгован марта 1888, добио је 1889. руску пензију као државни саветник. После краћег боравка у Паризу, вратио се у Црну Гору као министар правде и државни саветник (1893). У том својству је предузео реорганизацију судова, пратио примену *Општег имовинског законика* у пракси, израдио многе законодавне акте и бавио се научним истраживањима. Израдио је измене и допуне Законика које су ступиле на снагу 14. I 1898. Последњих десет година живота провео је у Паризу као цењени научник, уважени члан многих академија и научних друштава, носилац бројних одликовања многих држава. Умро је на Ријеци, путујући у родни Цавтат, где је и сахрањен и где се чувају његова богата библиотека, архив и збирке. Присталица историјске школе, осећајући се као Србин, Југословен и словенофил, научну делатност посветио је највећим делом словенском, односно јужнословенском обичајном праву. Своје теоријске и методолошке погледе изложио је већ у приступном предавању одржаном у Одеси 1870. Од историјскоправне школе прихватио је идеју еволуције, али се од ње удаљио, заменивши мистични појам народног духа историјски насталим, реално постојећим и од конкретних спољних услова зависним народним животом, који показује одређене потребе. Препоручује позитивистички и компаративни метод, сматрајући да народне правне обичаје треба прикупљати и сравњивати с обичајима других народа. На потребу изучавања правних обичаја указао је у првим радовима и дао упутство за њихово проучавање, чиме је први у нашу науку увео метод прикупљања података путем анкете: *О важности сакупљања народнијех правних обичаја код Словена* (1866), касније објављеном под *насловом Правни обичаји у Словена, Приватно право* (1867), и *Напутак за описивање правнијех обичаја, који у народу живе* (1866). Одговори на 352 питања из јавног и приватног права, претежно породичног и наследног, прикупљени у Хрватској, Славонији, Војводини, Далмацији, Србији, Херцеговини, Црној Гори и Боки Которској објављени су као *Зборник садашњих правних обичаја у Јужних Словена*. *Књига прва.* *Грађа у одговорима из различних крајева словенског југа* (1874) и представљају драгоцен извор за правне и правноисторијске студије. Касније је допуњавао број питања (до 1900, подељених у 20 група) и до краја проучавао правне обичаје. Истражујући народне обичаје и умотворине наишао је и на бугарштице, народне песме другачијег метра од Вукових десетерачких, па их је објавио најпре 1868, а касније као проширену збирку 1878. под насловом *Народне пјесме из старијих највише приморских записа*. Његов доринос истраживању народне књижевности је веома значајан. У циљу систематског прикупљања изворне грађе за правну историју Јужних Словена, заједно са Рачким, покренуо је едицију *Corpus legum Slavorum meridionalium*, збирку законских споменика Јужних Словена. Начинивши нацрт за обраду изворне грађе, написао је прву књигу *Писани закони на словенском југу*, I. *Закони издани највишом законодавном влашћу* *у самосталним државама* (1872). Обрађивао је и дубровачке правне споменике и објавио расправе *Главније црте обитељскога писанога права у старом Дубровнику* (1868) и *Stanak – Stanicum – nach dem Rechtsstatute der Republik Ragusa vom Jahre 1272* (Станак по дубровачком статуту од године 1272) (1877). Посебно место у његовим истраживањима имали су породица и породично право. Нарочиту пажњу посветио је, као и други словенофили, кућној задрузи, гледајући у њој древну словенску установу. У студији о породичној задрузи *De la forme dite inokosna de la famille rurale chez les Serbes et les Croates* (1884) тврдио је да кућна задруга и инокосна породица нису два облика породице, него идентичан тип сеоске породице код Срба и Хрвата, која се битно разликује од градске породице. Изучавајући сеоску породицу Срба и Хрвата као социолог и етнолог, објавио је два значајна рада: *D´une forme particulière de la famille rurale chez les Serbes et les Croates* (1884) и *О положају породице и насљедства у правној систем*и (1892, 1893). Истражујући породицу, расправља и о месту породичног и наследног права у систему грађанског права. Закључио је да породично и наследно право треба одвојити од стварног и облигационог права, као чисто имовинског права. У науку је тако увео појам имовинског права које је одвојено од породичног, па и наследног. На основу мишљења које је саопштио у јапанском посланству у Паризу 1878, и у јапанском грађанском законику је ова материја била издвојена. Синтеза његових правноисторијских и теоријских погледа је био *Општи имовински законик за Црну Гору*. У раду на законику био је у могућности да примени своје научне концепције. Законик је требало да одговори стварним приликама у земљи и њеним специфичним потребама, али и да подигне углед Црне Горе међу развијеним европским државама. Требало је да буде научно утемељен, са савременим решењима, али и близак и разумљив народу. Рад на изради законика био је заснован на проучавању живота и правних обичаја, путем анкета и праћења рада судских органа у Црној Гори. Поред правних обичаја, **Б.** је истраживао и економске прилике и друштвене односе. Желео је да Законик буде на висини идеја правне науке и законодавне технике свога доба, па је, превазилазећи неке владајуће доктрине, достигао врхунски домет у науци свога времена. У нашој науци, први је уочио значај социјалних и економских фактора у развоју права. У *Законику* је применио свој став да породично и наследно право (изузев неких имовинских односа породице са спољним светом) не треба да чине целину са имовинским правом. Основни циљ који је постављен приликом почетка рада постигнут је у потпуности: озакоњење правних обичаја који су живели у Црној Гори. На овај начин остварена су и његова уверења словенофила и југословенског патриоте да свету треба показати културне вредности словенских народа. Истовремено, у законику нису занемарене тековине модерне правне науке. Тако су у законик ушла нека савремена решења, као што је начело забране злоупотребе права; начело упутства у широким линијама судији уместо крутог регулисања; начело тумачења законских прописа, испитујући њихов друштвени циљ; модерно схватање државине – појам самосталне и изведене државине; смањење или искључење потраживања из алеаторних уговора. Због оригиналности приступа и научних ставова остварених у кодификацији, Законик и његов аутор су изазвали велику пажњу научне и стручне јавности у многим земљама. Преведен на пет језика (француски, немачки, италијански, руски и шпански), *Општи имовински законик* је донекле претеча неких каснијих кодификација грађанског права (немачке, швајцарске и др.). Законик је писан јасним и језгровитим језиком. Значајно место придавао је правној терминологији, настојећи да језик законика буде научно прецизан, али близак народном језику и разумљив. Многе правне термине преузео је из народног језика, али је створио и многе нове. Нови појмови, које није познавало обичајно право, начињени су у духу народног језика и складно се уклапају у правну материју. Као правни историчар, етнолог, сакупљач народних песама, и као кодификатор борио се за јединство оних јужнословенских група које су прихватиле Вукову реформу. **Б.** се бавио и другим областима. Изучавао је уметност јужнословенских народа: народне песме, језик, ношњу, оружје, пословице, имена, свакодневни живот народа. Сва његова научна интересовања проистичу из опредељења, јасно израженог од најраније младости: словенофилских уверења и српског и јужнословенског патриотизма. Искрено је прихватао тезе словенофила о потреби словенске културне узајамности и јединства. Примењивао је словенофилско начело да треба истражити и показати свету културне вредности словенских народа. Једно од његових најзначајних уверења је било да наука мора бити повезана са животном стварношћу и то двоструко: проблеми који се проучавају морају проистицати из животних потреба народа и њихово решење самим тим ће бити од користи народу, а с друге стране, све научне поставке морају се проверавати у животној пракси. Истраживањем извора и неуморним прикупљањем изворног материјала, својим методолошким поставкама и теоријским погледима он је израдио темеље развитку историјскоправне науке код Јужних Словена као посебне научне дисциплине. ДЕЛА: *Изабрана дела и Општи имовински законик за Црну Гору. Едиција Класици југословенског права*, Бг 1986 (библ.); *Изабрана дјела I–IV*, Пг–Бг 2004. ЛИТЕРАТУРА: А. Ђорђевић, „Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору", *Бранич*, 1888, 15–22; K. Dickel, *Über das neue bürgerliche Gesetzbuch für Montenegro und die Bedeutung seiner Grundsätze für die Kodifikation im allgemeinen mit den Bemerkungen über den neuen Entwurf eines deutschen bürgerlichen Gesetzbuches*, Marburg 1889; К. Војновић, „Општи имовински законик за Црну Гору обзиром на остало црногорско законодавство", *Рад ЈАЗУ*, 1889, 96; М. Веснић, „Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору и његова важност за науку и законодавство", *ГНЧ*, 1891, 12; И. Строхал, *Др Валтазар Богишић*, ЉЈАЗУ, 1908/1909, 23; A. Zocco Rosa, *Influssi di Diritto Romano su una legislazione slavo-serba*, Mélanges de Droit Romain dédiés à Georges Cornil, II, Gand et Paris 1926; Ж. Перић, „Метод В. Богишића код израде Имовинског законика за Црну Гору", *Бранич*, 1931, 16; А. Соловјев, *О животу и раду Валтазара Богишића*, Шабац 1935; „Богишићев нацрт закона за херцеговачке усташе", ССКА, 1939, 91; Р. Леградић, „Дјело и поглед на свијет Валтазара Богишића", *ИЗ*, 1952, 5; Н. Мартиновић, „Валтазар Богишић и Уједињена омладина српска", *ЗМСДН*, 1954, 9; *Валтазар Богишић*, I, *Историја кодификације црногорског имовинског права*, Цт 1958; W. G. Zimmermann, *Valtazar Bogišić 1834–1908, Ein Beitrag zur südslavischen Geistes- und Rechtsgeschichte im 19. Jahrhundert*, Wiesbaden 1962 (библ.); Ј. Даниловић, „О Валтазару Богишићу", у: *Валтазар Богишић, Изабрана дела и Општи имовински законик за Црну Гору. Едиција Класици југословенског права*, Бг 1986; С. Пуповци, *Валтазар Богишић, Живот и дјело*, Пг 2004; Б. Недељковић, „Поводом студије Вернера Цимермана о Валтазару Богишићу", у: *Изабрани списи*, Пг 2005; М. Луковић, *Богишићев законик: Припрема и језичко обликовање*, Бг 2009. Љубомирка Кркљуш \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГЛИЋ, Анте Р. (Антун) **БОГЛИЋ, Анте Р. (Антун)**, књижевник (Стон на Пељешцу, 14. XII 1895 – Загреб, 3. VII 1949). После учитељске школе у Арбанасима код Задра, мобилисан у аустроугарску војску (1915), из које је дезертирао у Београд. После рата, као певач и радник, боравио у Италији, Шпанији, Аустрији, Немачкој, Чехословачкој. У Београд је поново дошао 1924. и постао члан хора Београдске опере. Од 1930. био је солиста у Опери и секретар удружења глумаца, а од 1938. секретар Опере. На почетку II светског рата, као комуниста, с фалсификованим документима прелази у Загреб, где га 1944. хапсе усташке власти. После рата био је секретар Друштва књижевника Хрватске па Матице хрватске. Прве песме објавио у *Младој Југославији* и *Вијенцу* 1923; сарађивао je у многим међуратним српским и хрватским часописима и листовима (*Литература*, *Књижевни север*, *Мисао*, *СКГ*, *Реч и слика*, *Јужни преглед*, *Живот и рад*, *Стожер*, *Наша стварност*, *НИН*, *Уметност и критика*, *Република*, *Књижевне* *новине*). Активно учествовао у књижевном животу Београда с писцима социјалне књижевности (забрањени алманах *Књига другова*, Кикинда 1929, зборник *Шпанија, песме*, Бг 1937, са Ј. Поповићем, Д. Матићем, Р. Зоговићем и Ч. Миндеровићем). Збирка *Цртежи са периферије* (Бг 1930) једна је од првих књига социјалне поезије у српској и хрватској књижевности. У раним песмама, с ратним и завичајним темама, под утицајем експресионистичке поезије, у доцнијим, по тематици, мотивима и критици друштвеног стања, делује у оквирима социјалне књижевности. ДЕЛА: *Песме*, Бг 1926; *Улица, ветар и ја*, Бг 1927; *Ледене кише*, Бг 1928; *Десет година*, песме, Зг 1947. ЛИТЕРАТУРА: Б. Новаковић, „Анте Р. Боглић, *Цртежи са периферије*", *Венац*, 1930/31, XVI, 3; Ш. Вучетић, „Антун Р. Боглић", предговор у: Ј. Павичић, А. Р. Боглић, М. Ловрак, *Изабрана дјела*, Зг 1971. Марко Недић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГНАР, Зоран **БОГНАР, Зоран**, песник (Вуковар, 30. I 1965). Основну и средњу школу похађао у Вуковару и Осијеку. Први део његовог песничког опуса критика карактерише као поезију засновану на искуству бит поезије (Гинзберг, Купфенберг, Сандерс), на песничком бунту, експерименту и немирењу са конвенцијама. Други део (*Нови потоп*, Бг 1996; *Нови Нојев ковчег*, Бг – Пљевља 1997; *Нови човек*, Бг 1999. и *Елизејска трилогија*, Бг 2000), дефинише се као реинтерпретација древних митова у којима се трага за филозофском и естетском димензијом, али и отварају многа егзистенцијална, метафизичка и антрополошка питања. Добитник је више националних и интернационалних књижевних награда („Матићев шал", „Исидора Секулић", „Милан Богдановић", „Vannelli", Италија, „Hubert Burda"). ДЕЛА: *Blues за шаховску таблу*, Вуковар 1986; *Ноћ празних руку*, Бг 1989; *Лудило Флојда Бертхолда*, Бг 1991; *Психо стриптиз*, Бг 1992; *Ејдетске слике*, Н. Сад 1998; *Течни кристал*, Бг 2006. ЛИТЕРАТУРА: Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1997; Б. Стојановић Пантовић, *Наслеђе суматраизма*, Бг 1998; Ч. Мирковић, *Одреднице*, Бг 2000; Б. А. Поповић, *Критички колажи*, Бг 2006. Ђорђе Деспић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГНЕР, Јосип **БОГНЕР, Јосип**, књижевни критичар (Винковци, 6. II 1906 – Загреб, 3. III 1936). Докторирао у Загребу, с тезом „Покрети и струје у хрватској и српској књижевности од модерне до надреализма". Радио као професор гимназије у Вараждину, Ћуприји, Винковцима и Загребу. Поред хрватских, приказивао и дјела српских аутора (М. Ристића, А. Вуча, М. Црњанског, С. Миличића, В. Глигорића, Б. Ћосићa, Д. Васићa, Р. Младеновића, Б. Ковачевића, Н. Бартуловића), уз синтетичке приказе процеса у српској и хрватској књижевности првих деценија XX в. (лирика, надреализам, експресионизам, театар, књижевна критика, српска модерна), објављене у дијеловима по часописима („Хрватско-српска књижевност од модерне до надреализма", *Pantheon,* 1929; „Хрватско-српска послијератна лирика", *Савременик,* 1929; „Од артизма до модерне", *Књижевник,* 1959). Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОВАЂА **![001_II_Bogovadja_Cudotvorna-ikona_Hrist.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogovadja-cudotvorna-ikona-hrist.jpg)БОГОВАЂА**, манастир у атару истоименог села код Лајковца, са храмом Св. Ђорђа, важно средиште духовне, културне и политичке историје Срба. Према ктиторском натпису који је преписао хаџи-Рувим, храм је сазидао схијеромонах Мардарије, уз материјалну помоћ јабучког спахије Петра-Јована Велимировића и уз известан удео брата Павла и „прочи православни христијани". Можда се ктитор Петар замонашио именом Јован, отуда два имена. Ликове ктитора Петра и Павла са живописа прецртао је Хаџи-Рувим на једном листу Еванђеља. У једном запису као година градње наведена је 1545. у другом 1554. што је или пермутација две последње цифре или дуго време изградње. То је време пред непосредну обнову рада Пећке патријаршије па је клима дозвољавала овај подухват. Нетачно је писање Троношког летописа, да је у **Б.** сахрањен слепи Гргур, син деспота Ђурђа (што би значило да храм потиче из времена српске средњовековне државе), с обзиром на то да је сахрањен у Хиландару као монах Герман. Рувим описује тај храм као „одвише мален јако неможно дисат и человјек покоја в њем имјети а свјата трапеза за свјати олтар прилепљена, јако неможно бје служитељем кругом окрест јеја ходити". У **Б.** почиње преписивачка делатност, а јеромонах Захарија 1567. преписује једну књигу. Упркос бурној историји у њему је XVII–XVIII в. радила школа за описмењавање и школа за образовање свештеничког кадра. Добијао је на поклон много књига у којима је сачувано много записа са подацима из српске историје. Јеромонах Серафион Хиландарац осим књига доноси и три иконе. **Б.** су Турци опљачкали 1761. и због дуга затворили, а 1788. и 1791. спалили. Од обнове и проширења храма (1791) одустало се па је доласком Макарија Светогорца саграђен 1793–1794. на новој локацији већи храм и спратни конак поред њега. Око свега су се трудили Хаџи-Рувим и Хаџи-Ђера који су из спаљене Вољавче побегли у Ремету и из ње се вратили у **Б.** и окупили братство. Радове је извео неимар Атанасије из Сарајева који се 1794. упокојио и ту сахрањен.![002_II_Bogovadja_Cudotvorna-ikona_Bogorodica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bogovadja-cudotvorna-ikona-bogorodica.jpg) Иконостас је резбарско и сликарско дело Хаџи-Рувима, који је 1801. урадио зидни живопис. Храм је 1808. добио два звона, једно од 1, а друго од 4 центе тежине. У конак (још увек сачуван) уселио се 1805. Правитељствујушчи совјет српски, највиши орган власти устаничке Србије, и заседао до ослобођења Смедерева где се потом преселио. Храм је срушен у турској одмазди после слома Првог српског устанка, а обновљен је 1816–1818. трудом игумана Авакума с братством и уз помоћ кнеза Милоша од 14.000 гроша. Радове је извео Милутин Гођевац, родом из Босне. У три обнављања храм је увек постављан све ниже од првобитног места на падини брега. Садашњи једнобродни храм, четврти по реду, изграђен је 1849–1852. на старим темељима. Има крстообразну основу, кратак трансепт испред олтара, издужен западни део са вишеспратним барокним звоником и кубетом, полукружном олтарском апсидом и правоугаоним певничким просторима. Фасаде су оживљене низом слепих аркада на конзолама, а камени портал украшен преплетом лозе која израста из путира. Иконостас је 1858. осликао Милија Марковић, из Пожаревца, са синовима. У I светском рату је опљачкан, после рата обновљен и постављена спомен-плоча са 320 имена изгинулих у ратовима 1912–1918. Конзерваторско-рестаураторски радови на храму изведени су 1998–1999, а реконструкција конака 2005. Вековима мушки манастир, претворен је 1957. у женски. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I–VI, Бг 1902–1926. ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, „Старине манастира Боговађе", *Споменик САНУ*, 1950, 99; С. Живојиновић, *Манастир Боговађа*, Бг 1971; В. Кривошијев, „Када су живели кнезови Велимировићи, ктитори манастира Боговађе", *Зборник историјских музеја*, 1994, 28. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОВИНА **БОГОВИНА**, рударско насеље у долини Боговинске реке, притоке Црног Тимока, 9 км северно од општинског седишта Бољевца. На источној граници насеља пролази пут Бољевац–Бор, а до његовог рудника до 70-их година XX в. саобраћала је пруга уског колосека изграђена 1912. Насеље је дисперзивног типа, на 220–380 м н.в. У њему се налазе Рударска колонија и истоимени рудник. **Б.** је 1455. имала 30, а 1560. 34 куће. Савремено село настаје 1865, када се настањују 52 породице које су овде имале појате (летње сточарске колибе). Године 1900. у селу је било 1.189 житеља, 1921. 1.230 житеља, а 2002. 1.348 становника, од којих 59% Срба, 26,8% Влаха и 4% Рома. Прекретница у развоју насеља настаје 1908. отварањем рудника мрког угља. У насељу се налазе четвороразредна основна школа из 1891, месна канцеларија, амбуланта и земљорадничка задруга. Већина активног становништва (79,2%) бави се неаграрним занимањима. Драгица Р. Гатарић Истоимени рудник мрког угља налази се на ободу планине Кучај, 7 км од Бољевца. Прва истраживања и рударски радови у Боговинском угљеном басену изведени су почетком XX в. Развојем Борског рудника бакра производња у **Б.** се повећава, тако да се у руднику већ 1920. производило 76.000 т мрког угља. У то време, као највећи произвођач, **Б.** је учествовала са 43% у производњи мрког угља у у Србији. Угаљ има просечно 20% влаге, 12–20% пепела, 3% сумпора, топлотне вредности 20.000 kJ/кг. Подземно откопавање угља завршено је у 10 јама, а експлоатација се данас обавља у 11. јами „Источно поље". Годишња производња кретала се од 180.000 до 200.000 т угља. До сада је откопано око 21 милион т. Геолошким истраживањима нису утврђене нове резерве угља интересантне за експлоатацију, тако да завршетак експлоатације угља у јами „Источно поље" представља и крај стогодишње експлоатације угља у Боговинском басену. Светозар Ковачевић ЛИТЕРАТУРА: П. Николић, Д. Димитријевић, *Угаљ Југославије*, Бг 1990; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОВИНСКА ПЕЋИНА **БОГОВИНСКА ПЕЋИНА**, пећина у источној Србији на јужној страни планине Велики Маљеник испод брега Руђина (481 м н.в), на висини од 300 м. Налази се на западној периферији села и рудника Боговина. Развијена је у три хоризонта: доњи са сталним током, средњи с повременим и највиши с интензивном фосилизацијом и великим богатством кристалног пећинског накита. Дугачка је око 5.200 м. Својевремено је била уређена за посете, али је напуштена. Милутин Љешевић **Б. п.** је настала у доњекредним кречњацима радом подземног тока Боговинске реке. Формирана на Кучају, на теренима изграђеним од водонепропусних палеозојских стена, река прелази на кречњаке где већим делом свога тока понире, а затим се наставља као подземни ток кроз пећину ка Боговинском терцијарном басену. Са депозицијом олигоценских а касније и миоценских седимената у овом басену дошло је до делимичног затварања „пролаза" и преусмеравања изданских токова. Тако се постепено усаглашавао и формирао данашњи хидрогеолошки модел терена у којем се понируће воде пећине јављају на извору Фундоњ на северу, и у врелу Мрљиш на југу у долини Црног Тимока. Данас издански ток избија из пећине само при стању нивоа издани вишем од 282 м. н.в, који одговара коти пода изданског канала, односно улазног отвора пећине. При средњим а и малим водама, ниво се спушта испод коте истицања на улазном отвору пећине, који први пресушује. Потом се спушта испод нивоа Фундоња а на крају, при најнижим водама, подземна циркулација успоставља се само ка Мрљишу. Ове везе понора и извора потврђене су опитима обележавања изданских токова у више наврата. Зоран Стевановић ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, „Највећа пећина Србије – Боговинска пећина", *Заштита природе*, Бг 1957, 11; Ј. Петровић, *Крш источне Србије*, Бг 1974; *Јаме и пећине СР Србије*, Бг 1976. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОДОЛ **БОГОДОЛ**, село у Федерацији БиХ, у Херцеговини, на јужној подгорини планине Чубуља. Налази се око 25 км сјеверозападно од општинског сједишта Мостара. До њега води локални сеоски пут. Насеље дисперзивног типа, на 800–900 м н.в. Године 1991. имало је 274 становника, од којих 58,8% Хрвата и 40,9% Срба. Већина српског становништва је расељена током грађанског рата (1992–1995). ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, *Мостар*, Бл–Бг 1999. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈАВЉЕНСКЕ ПЕСМЕ → ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ **БОГОЈАВЉЕНСКЕ ПЕСМЕ** → **ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ** # БОГОЈАВЉЕЊЕ **БОГОЈАВЉЕЊЕ** (6/19. јануар), празник Христовог крштења у Јордану, које је обавио Јован Крститељ (Мт 3, 13-17). Српски народ је с примањем хришћанства прихватио и овај празник освећења воде и природе. Христос је крштењем осветио воду, једну од основних животних потреба, али и један од главних религијских симбола. Освећењем воде освећује се цела природа. Сâм Бог у телу човечјем ушао је у воду и сјединио Себе не само с човеком, него и са свецелом твари, с природом, претворивши је у сасуд светлости. У вековима пре појаве штампаног календара вршено је по домовима освећење воде и благосиљање домова, којом приликом су објављивани датуми Поклада, Васкрса и других покретних празника. За успомену на Јованово крштавање народа Црква врши свећење воде дан уочи **Б.**, а за спомен на крштење Исуса Христа освећује воду на дан **Б**. Радомир Милошевић **![001_II_Bogojavljenje_krstenje-Hrista-Smederevska-crkva.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogojavljenje-krstenje-hrista-smederevska-crkva.jpg)Б.** (Водице, Водокршће), као велики хришћански празник, наслојен је на комплекс веровања из култа плодности и, у вези с њим, воде. О **Б.** пева низ песама (богојављенске песме), а у обреду је доминантна манипулација водом и крстом који је бацан у њу. Након посвећења у води се купало (могуће су и асоцијације на људске жртве). „Умиване" су, односно, купане и иконе, што је прастари пагански обред очишћења. У Плашком су овом лустративном купању подвргаванa и телад. Постојала су и такмичења вађења крста из воде. Вода, захватана на извору/реци, ношена је у цркву на освећење, а затим кући (богојављенска водица). Та вода је сматрана чудотворном. Није се могла заледити ни укварити, а коришћена је у магијске излечитељске сврхе. Код Срба у Лици и Кордуну, на воду је ишла литија. Веровало се да се на **Б.** вода претвара у вино. Због Христовог крштења, али и повратка младог сунца, ово време је схватано као прелаз од некрштеног периода на време кад нечисте силе напуштају земљу, што је и паганска карактеристика уласка у нови временски циклус. Тад је затваран *доњи* свет. Вршене су и лустративне радње у кући, из које су изношени слама, смеће, остаци божићних хлебова, односно истериване нечисте силе. Повлачењу сила доњег света одговара појава божанских снага. Веровало се да се отварају небеса и да се може видети Бог, који асоцира на паганског бога даваоца (Дабога). Отуда назив **Б**. Човеку који то види испуњава се једна жеља, о чему је забележено мноштво прича, озбиљне и шаљиве садржине. Вук Караџић бележи шаљиво предање о човеку који протури главу кроз прозор, пожели, уместо осмак блага, осмак главу, те му глава остане заглављена у прозору (*Живот и обичаји народа српскога*). А и поздрављало се: „Бог/Христ се јави", уз одговор: „Заиста се јави!" Зоја Карановић **Б.** се прославља као сећање на крштење Исуса Христа у реци Јордан, када је Свети Јован крстио Исуса погружењем у реку Јордан изговоривши: „Ово је јагње Божије које узе на се гријехе света" (Јов. 1, 29). У том смислу, потапање у воду симболички представља његово умирање након што је на себе преузео грехе читавог човечанства, док излазак из воде представља поновно рођење. Овај симболички чин верницима поручује да и они морају умрети као грешни и оживети очишћени од греха и препорођени. Спаситељ је овим чином показао верницима не само суштину његове мисије на земљи него и пут којим би сваки верник требало да иде у циљу достизања спасења. Христово израњање из воде пратило је појављивање Светог Духа у виду голуба, и гласа Оца који је рекао: „ти си Син мој љубљени, ти си по мојој вољи" (Мaр. 1, 11). Овај догађај представља тренутак у којем се верницима објавила тајна о Светој Тројици: Оцу, Сину и Светом Духу као и тренутак од којег је Исус започео своју спаситељску мисију и своје науковање. ![002_II_Bogojavljenje_litije.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bogojavljenje-litije.jpg) Празник **Б.** у народној интерпретацији представља дан када се отварају небеса а Бог указује верницима да је спреман да услиши њихове жеље. Богојављенску ноћ обично би пробдели они који су упућивали молбе Богу да им испуни, по правилу, само једну жељу. Међутим, требало је у „глуво доба" уочити баш тренутак у којем се отварају небеса а затвара „доњи свет", свет загробног живота. То је управо тренутак када се гатањем могла докучити будућност. Обично се гатало о атмосферским приликама, о приносима у наступајућој години, али и о интимним питањима као што су љубав и удаја. У појединим крајевима, како сведочи етнографска грађа из XIX и прве половине XX в., магијским ритуалима скакања са предмета који се симболички везују за пол и узраст (секира – мушкарац; ватраљ – жене; преслица – девојке) обезбеђивали су се напредак домаћинства и заштита од несреће у наступајућој години. **Б.** је најпознатије по значају који се приписује богојављенској води. Овом водом су прскали све у кући и окућници, а укућани су се умивали. Веровања и ритуали у вези са освештаном водом одржали су се и у савременој култури а 90-их година попримили су масовније размере и у градској средини. Празник **Б.** прати низ ритуала који се организују од стране локалних цркава као и низ народних обичаја и веровања. Наиме, у црквама се врши освећење воде коју верници односе кућама и користе је током читаве године као лековиту, лустративну и апотопрејску од свих демонских и нечистих сила, лоших помисли и злих страсти. Верује се да се таква вода никада не „квари". Од 1999. у већим градовима Србије црква је учествовала у обнављању традиционалне манифестације „Богојављенски крст" која се одржала пре више од 50 година. Такмичење у вађењу Богојављенског крста из Савског језера организује се уз поштовање хришћанске симболике: по правилу, учествује 33 такмичара који пливају 33 метра како би дошли до крста од леда тешког 15 кг. Симболика броја 33 упућује на број Христових година иако се ово правило не поштује у свим градовима у којима се организује манифестација. На основу неких тумачења заборављена је нехришћанска симболика крста као супститута људске жртве која је приношена демону воде. Лидија Б. Радуловић ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, *Хеортологија*, Бг 1961; Н. Милошевић Ђорђевић, Р. Пешић, *Народна књижевност*, Бг 1984; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; В. Чајкановић, *Сабрана дела* 3, Бг 1994; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. Толстој, Љ. Раденковић (ур.), *Словенска митологија*, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈЕ **БОГОЈЕ**, војвода (XIV в). Титулу и звање војводе носио је за време Стефана Дечанског, као краљев намесник у Зети. Када је Стефан Душан збацио с престола Стефана Дечанског и преузео власт (августа 1331), **Б.** се с групом властеле одметнуо од новог краља. Међу његовим присталицама налазио се и арбанашки племенски поглавица Димитрије Сума. Побуњеници су угрозили пословање млетачких и дубровачких трговаца, па су Дубровчани априла 1332. одлучили да наоружају брод и пошаљу га у Свети Срђ на Бојани, где ће прихватити трговце и њихову робу. У исто време, један дубровачки властелин требало је да отпочне преговоре с војводом о заштити трговаца на територији која је била под његовом контролом, а такође и о потчињавању **Б.** краљу Стефану Душану. Није познато шта се све дешавало, али је побуна убрзо престала. Димитрије Сума помиње се 1334. као поданик српског краља, а трг Свети Срђ налазио се 1336. под управом кнеза Вратка, оца кнегиње Милице. Војводина породица сачувала је свој друштвени положај, па је цар Душан интервенисао код Дубровчана (1351) да исплате 280 перпера Богоју и Богдану, синовима **Б.**, колико је њихов отац имао у депозиту. Браћа Богдан и Богоје и њихова мајка Вишеслава поклонили су Хиландару село Лесковљане у Пологу што је цар Душан потврдио својом хрисовуљом 14. VIII 1354. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, „Споменици српски", *Споменик СКА*, 1892, 11; *Историја Црне Горе*, II/1, Тг 1970; Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, *Стефан Душан краљ и цар 1331–1355*, Бг 2005. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈЕВИЋ, Василије П. **БОГОЈЕВИЋ, Василије П.**, трговац, народни посланик, сенатор (Тетово, 14. I 1860 – Скопље, 24. III 1939). Потиче из угледне српске тетовске породице, отац Петар био богат трговац, народни првак и представник Срба у Старој Србији и Македонији. Основну школу завршио у Тетову, богословију у Београду (1873–1876), а затим гимназију и грчку трговачку школу у Солуну. У Тетову радио у очевој трговини, осамостаљује се у вођењу трговачких послова и укључује се у јавни живот. Све до 1912. био председник српске црквено-школске општине, а више пута био члан градске управе и члан вилајетске скупштине у Скопљу. Био је међу оснивачима српске организације за борбу против бугарских егзархиста и делегат Скопске епархије која је од Патријаршије у Цариграду 1897. тражила да за митрополита у Скопљу буде изабран Србин уместо Грка. Тада је као вођа побуњеничке делегације ухапшен и осуђен на смрт. Залагањем српског посланика Владана Ђорђевића, црногорског посланика Бакића и руског конзула у Цариграду, ослобођен је. У Цариграду остао девет месеци, али је делегација ипак постигла успех, јер је Србин изабран за митрополита. У време арнаутске побуне у пролеће 1912. с тетовским пашом Мехмедом Дералом заступао тетовску област на скупу у Урошевцу, на коjeм се залагао за становиште нашег конзула Милана Ракића с којим је био у сталној вези. После ослобођења 1912. био је изабран за првог начелника а потом и председника општине у Тетову. За време I светског рата повлачио се са српском војском преко Албаније на Крф и учествовао у пробоју Солунског фронта. После ослобођења изабран за првог посланика тетовског краја у Привременом народном представништву. Прешао у Скопље када је након административне поделе земље на области изабран за посланика, а потом за председника Обласног одбора. Када су основане бановине, изабран је за банског већника, а на том положају је био изабран за сенатора (1931–1937). Својим радом и капиталом изузетно доприносио привредном и општем напретку родног краја и целе области. Одликован Карађорђевом звездом, Орденом белог орла IV степена, Југословенском круном, Орденом Св. Саве и Крстом милосрђа. ЛИТЕРАТУРА: Д. П-ћ, „Ретки гости у Тетову и дочек од стране народа", *Цариградски гласник*, 24. IX 1898; *Биографски лексикон. Народно представништво. Сенат. Народна скупштина*, Бг 1935; А., „Васа Богојевић", *Политика*, 25. III 1939; „Васа Богојевић", *Време*, 25. III 1939. Александар Новаков; Милован Ј. Богавац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈЕВИЋ, Десанка **БОГОЈЕВИЋ**, **Десанка**, молекуларни биолог и физиолог, научни саветник (Београд, 3. X 1956). Дипломирала 1981. на групи Молекуларна биологија на Биолошком факултету у Београду, на којем је магистрирала 1986. из генетике, а докторирала 1995. на проблематици молекуларне биологије. Ради у Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић", где руководи научним пројектима у области молекуларних механизама регулације експресије гена за акутно-фазне протеине, трансдукције сигнала, акутног и хроничног стреса, регулације хомеостазе у акутној радијационој болести и дијабетесу нa лабораторијским животињама. Резултати ових истраживања имају примену у биомедицини и шире, те могу бити од значаја у терапији оболелих од одређених врста болести. ДЕЛА: и М. Петровић, М. Михаиловић, „p53-like protein binding affinity to the hormone responsive element of the haptoglobin gene in fetal rat liver", *Cell Biol. Int.*, 2002, 26; коаутор: „Acute-phase-dependent binding affinity of C/EBPβ from the nuclear extract and nuclear matrix towards the hormone response element of the α2-macroglobulin gene in rat hepatocytes", *Gen. Physiol. Biophys.,* 2003, 22; коаутор: „The organophosphate-induced acute-phase response is characterized by synthesis of α1-acid glycoprotein that exhibits an immunomodulatory effect", *J. Appl. Toxicol.,* 2007, 27. Марина Стаменковић Радак \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈЕВИЋ, Јелена **БОГОЈЕВИЋ,** **Јелена**, биолог, ентомолог, универзитетски професор (Сомбор, 2. V 1934). Природно математички факултет, групу Биологија, завршила у Београду 1958. Докторирала 1970. на Пољопривредном факултету у Београду из области претежно земљишних бескрилних инсеката Colembolla који имају улогу у процесу стварања земљишта. Била је члан Одбора за фауну САНУ. Праћењем динамике, састава и промена насеља Colembolla у биљним заједницама у различитим стадијумима обрастања песка у Делиблатској пешчари констатовала је да насеље битно мења свој састав и бројност на разним стаништима пешчаре, те да те промене имају карактер биолошке сукцесије. На Делиблатској пешчари **Б.** је са И. Локшом пронашла и описала две, за науку нове врсте и подврсте ових инсеката. Такође су од значаја и студије о утицају аерозагађења као и загађења земљишта природном јаловином на ове осетљиве организме. Вишегодишњим радом на фауни Colembolla, под покровитељством САНУ, обухваћени су планински природни екосистеми, подручје Ђердапа, Бачке и слатине у Банату, а резултати су знатан прилог познавању ове фауне. ДЕЛА: *Catalogus faunae Jugoslaviae III./6 Collembola. Academia Scientiarum et Аrtium Sloveniae*, Ljubljana 1968; и I. Loksa, „Einige interessante Collembolen-Arten aus der Sandwüste von Deliblat, Jugoslawien", *Opusc. Zool. Budapest*, 1970, X, 1; „Новија сазнања о фауни Collembola СР Србије", *Зборник радова Пољопривредног факултета Универзитета у Београду*, 1989, 592; „Насеље Collembola на депонијама јаловине у фази рекултивације", *ЗМСПН*, 1994, 86; „Фауна Collembola подунавских пескова Србије", *Зборник радова о фауни Србије*, 1998, V; коаутор: *Зоологија*, Бг 2003. ЛИТЕРАТУРА: М. Бабовић (ур.), *Осамдесет година Пољопривредног факултета Универзитета у Београду*, Бг 1999. Радмила Петановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈЕВИЋ, Наташа **БОГОЈЕВИЋ, Наташа**, композитор (Ваљево, 1. I 1966). Оркестарским делом *Circulus vitiosus* дипломирала на Катедри за композицију Факултета музичке уметности у Београду, у класи С. Хофмана. Усавршавала се у Електронском студију Радио Београда код В. Радовановића и похађала курсеве за филмску музику код Е. Симеона. До одласка у САД 90-их година, била је асистент на Катедри за композицију ФМУ, члан групе „Седам величанствених" и оснивач групе „Gretchen" за синтезу музике и визуелних уметности. Од 2003. предаје на Универзитету „De Paul" у Чикагу и држи часове композиције у својој школи „Musica Natasha". У ранијим камерним композицијама, нпр. у *Formes différentes de sonneries de la Rose+Croix* за коју је добила прву награду на Роструму Музичког савета Унеска, показивала је афинитете за однос линеарног и нелинеарног времена, за необичне комбинације инструмената и за естетику Е. Сатија. У њеним „америчким делима" (*Бајалице*, *Колекција америчких комада музичког намештаја*, *The émigré`s Waltz*) језик постаје једноставнији и мултикултуралан, у распону од сећања на српски фолклор до блуза и џеза, док исказ често с иронијом варира тему имиграције. Њена дела извођена су широм Европе, у Канади, Аустралији и САД. ЛИТЕРАТУРА: A. Gray, *The world of Womеn in Classical music*, Santa Ana 2007. Ана Котевска \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈЕВИЋ, Радоје **БОГОЈЕВИЋ**, **Радоје**, ботаничар, еколог, универзитетски професор (Трућевац код Деспотовца, 6. XI 1923 – Београд, 6. VIII 1989). Завршио Вишу педагошку школу и студије биологије на Природно-математичком факултету у Београду. На истом факултету је и докторирао 1965. На ПМФ у Београду асистент од 1959, а од 1979. ванредни професор. Учествовао у извођењу практичне наставе на предмету Екологија и географија биљака. Методику биолошке наставе предавао на ПМФ у Београду и Крагујевцу. Главне области научног рада су екологија биљака и методика биолошке наставе. Научни допринос дао је у области екомикроклиматологије, проучавајући климатске услове у зељастим, шумским и степским заједницама Србије и Црне Горе. Бавио се и флористичким и ценолошким проучавањима биљних заједница, од којих су неке нове за науку. У оквиру методике биолошке наставе залагао се за увођење у наставу активног, самосталног рада ученика и унапређивање образовања наставника из биологије. Објавио је већи број научних и стручних радова у домаћим часописима. Био је дугогодишњи технички уредник и члан редакције ботаничког часописа *Гласник Института за ботанику и ботаничке баште Универзитета у Београду*, као и часописа *Екологија*. У периоду 1979–1981. био је управник Института за ботанику и ботаничке баште Биолошког факултета у Београду. ДЕЛА: „Вегетацијска зонална припадност Вишњичке косе крај Београда и њене околине", *Гласник Ботаничког завода и баште Универзитета у Београду*, 1965–1966, 1968, 3 (1–4); и М. М. Јанковић, „Еколошка, фитоценолошка и флористичка проучавања подунавских пескова I. Флора Голубачке пешчаре", *Гласник Института за ботанику и ботаничке баште Универзитета у Београду*, 1986, 20. Бранка Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈЕВИЋ, Ратомир **БОГОЈЕВИЋ, Ратомир**, архитекта, урбаниста, универзитетски професор (Ниш, 9. XI 1912 – Београд, 5. IX 1962). Дипломирао 1937. на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду. Радио као приватни пројектант (1938–1941) и у Урбанистичком заводу града Београда (1944–1947). На Арх. ф. у Београду био асистент од 1947, а ванредни професор од 1958. Непосредно након II светског рата учествовао је на око 20 архитектонских конкурса, а међу најзначајнијим наградама су оне за пројекат Mузеја града Београда (1954), за урбанистичко решење тргa на Црвеном крсту у Београду, потом за пројекат Дома штампе „Моша Пијаде" и др. Његов Дом штампе у Београду представља један од најзначајнијих послератних обликовно-просторних доприноса Тргу републике, на којем се налази. На овом пројекту **Б.** је демонстрирао велику способност организовања простора својим познатим идиографским основама и њиховим садржајима. Овде је остварио и особену ликовну представу прецизних структуралних веза и пластичних детаља, постављених на дискретној основи архитектонске целине. У послератном периоду израдио је и пројекте за зграду биоскопа „Одеон" у Београду и зграду предузећа „Каблар" у Краљеву. Међу његовим урбанистичким пројектима истичу се и: регулациони план Врњачке бање (који је израдио са Н. Гавриловићем), регулациони план Ниша (1948) и план насеља Термоелектране „Колубара" у Великим Црљенима (1953). У својим пројектима **Б.** наглашава функционалистички приступ у решавању основе објекта и једноставно решава чак и врло сложене програмске захтеве. У теоријском раду **Б.** је такође достигао изузетан ниво. Посебно се истичу радови: *Поводом конкурса за зграду велике Југословенске опере у Београду* (*Архитектура*, 1948), *Центри градова и четврти* (Прво саветовање архитеката и урбаниста, Дубр. 1950), *Поводом конкурса за музеј шумарства и ловарства у Топчидеру* (*Техника*, 1953), као и студија *Прилог тумачењу архитектонске целине* (Зборник радова Архитектонског факултета у Београду, 1956). Учествовао је и на међународним архитектонским конкурсима, међу којима су значајни Конкурс Међународне уније архитеката (Хаг 1955) и Међународне уније урбаниста (Беч 1956), као и на конгресу за осветљење у Паризу. У часопису *Архитектура и урбанизам*, бр. 24/1962, једна целина је посвећена **Б.**, а његов рад су пратили и анализирали професори Бранислав Којић, Урош Мартиновић, Оливер Минић, Зоран Петровић и архитекта Милорад Мацура. ЛИТЕРАТУРА: *Високошколска настава архитектуре у Србији 1846–1971*, Бг 1996. Бранка Ланцош Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈЕВИЋ, Славољуб Слава **![001_II_Slavoljub-Slava-Bogojevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-slavoljub-slava-bogojevic.jpg)БОГОЈЕВИЋ, Славољуб Слава**, сликар, графичар, уметнички илустратор (Ниш, 31. III 1922 – Београд, 15. XII 1978). Прве поуке из сликарства добио је током 1943. у сликарској радионици Народног позоришта у Београду, коју је водио Јован Бијелић. Студије сликарства завршио 1950. на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Недељка Гвозденовића, а специјализацију (два семестра) код Зоре Петровић 1951. Током студијског боравка у Паризу 1955/56. излагао са Бифеом и Дифијем у „Galerie La Cour d'Ingres". Учествовао је на изложбама група „Једанаесторица" (1951) и „Шесторица" (1952), УЛУС-а и СЛУЈ-а, али и значајним ликовним смотрама у земљи – Првом и Другом октобарском салону (1960, 1961), Првом тријеналу ликовних уметности (1961) и др. Од 1952. самостално је излагао у Београду, Загребу, Новом Саду, Нишу, Скопљу, али и у иностранству (Венеција 1971, Амстердам и Рим 1975, Атина 1976). Члан „Ладе" био је од 1970. Од 1976. живео је и радио у Атини. Као сликар **Б.** се окушао у различитим темама, почев од урбаних пејзажа, портрета и мртвих природа, преко карневала и ведута, до религиозних мотива и сцена из грчке митологије. Огледао се у низу различитих сликарских концепција и исказа, од поетског реализма, преко фантастичних композиција с елементима надреалног и асоцијативних конструкција, до слика реализованих у духу геометријске и лирске апстракције. Смирен колорит, богате валерске вредности, дисциплинован поступак, осећање усамљености, резигнације и атмосфера безизлазности и ништавила представљају константан квалитет који прожима готово сва његова дела. Осим штафелајним сликарством **Б.** се, под утицајем деде Јарослава Кратине, врсног кописте и рестауратора српских средњовековних фресака, бавио и фрескосликарством. Цртеж му је омогућио да минималистичким поступком, у свега неколико потеза, оствари веома експресивну калиграфију, писмо или знак и, истовремено, отворио могућност неспутаном испољавању неочекиваних унутрашњих подстицаја. Значајно поље његовог уметничког деловања представљају и графика и илустрација. Још 1936. радио је као графичар и илустратор Дизнијевих јунака за београдски лист *Мика Миш*. Касније му главна преокупација постаје плакат. Графичке прилоге и илустрације (вињете) објављивао је у *НИН*-у, *Политици*, *Инвалидском листу* и *Књижевним новинама*. Склоност ка скулптури испољио је још у средњој школи, под утицајем Ђорђа Ораовца, вајара. Комбинујући остатке старог нагорелог намештаја са лаковима и металним клиновима и ексерима, стварао је драматичне асоцијације на оружје, рат и страдања, потресна искуства кроз која је и сам прошао. Бавио се и керамиком, а објавио је и збирку песама *Од–до* (Круш. 1969). Добитник је више награда и признања за ликовно стваралаштво, међу којима је „Златна палета" УЛУС-а (1960). ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, *Српско сликарство XX века*, II, Бг 1970; М. Б. Протић, „Југословенско сликарство шесте деценије – нове појаве", у: *Југословенско сликарство шесте деценије*, Бг 1980; *Славољуб Слава Богојевић 1922–1978*, Н. Сад 1993; З. Вучинић, *Славољуб Слава Богојевић (1922–1978)*, Бг 2007. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈЕВИЋИ **БОГОЈЕВИЋИ**, село на левој страни долине Голијске Моравице, 4 км јужно од општинског седишта Ариља. Кроз село тече Љесковачки поток, притока Моравице. Дисперзивног је типа и чини га 17 заселака. Смештено је на 360–620 м н.в. На његовој источној граници пролази пут Пожега–Ивањица. Године 1476. помиње се под именом Бегојаница. Расељено је током сеоба Срба крајем XVII в., али је касније обновљено. Ново становништво досељено је из Црне Горе и Херцеговине. У **Б.** је 1921. био 571 житељ, а 2002. 629 становника, од којих 99,8% Срба. У селу се налазе месна канцеларија и стругара. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈЕВО **БОГОЈЕВО**, село на западној периферији Бачке, у општини Оџаци. Налази се на западној периферији бачке плеистоцене терасе према алувијалној равни Дунава широкој 2 км. На другој страни Дунава алувијална раван је још ужа тако да је овде формиран прелаз преко реке, који је функционисао још у средњем веку, а на хрватској страни штитила га је Ердутска тврђава. Северно од села 1870. изграђена је железничка пруга, где су возови скелом прелазили Дунав, а 1911. изграђен је друмско-железнички мост. Ту се данас налази гранични прелаз са Хрватском. Ка њему су усмерени пруга и путеви из правца Оџака и Апатина. Оџаци су удаљени 15 км. Најстарији помен о селу је из 1691, а од 1755. овде се насељавају Мађари који временом постају већинско становништво. Године 2002. било је 2.120 становника, од којих 54,4% Мађара, 17,6% Рома (живе у издвојеном засеоку близу Дунава) и 13,5% Срба. Отварањем граничног прелаза **Б.** добија елементарне угоститељске и трговачке функције карактеристичне за погранична места. Слободан Ћурчић У ареалу села констатоване су четири некрополе. Три су из раздобља аварске доминације: некропола I, на сектору циглане, у близини Римских шанчева (72 гроба), некропола II, јужно од друма **Б.** – Српски Милетић (четири гроба) и некропола IV, дуж железничке пруге (220 гробова). Према налазима карактеристичних делова појасних гарнитура, претежно језичаца и окова, као и наушница, некрополе I, II и IV датоване су у време другог аварског каганата, тј. у VIII в. Некропола III, регистрована на локалитету Бибоја улица, из каснијег је раздобља (X–XI в.) и одговара белобрдској култури. Истражено је 40 гробова у правилним редовима, без конструкција. Међу налазима карактеристичне су наушнице од бронзане жице, са „S" завршетком и привеском од купасто увијене жице. Највећи део археолошких налаза чува се у Градском музеју у Сомбору. Весна Бикић ЛИТЕРАТУРА: Д. Димитријевић, Ј. Ковачевић, З. Вински, *Сеоба народа – археолошки налази југословенског подунавља*, Земун 1962; Ј. Плеше, *Општина Оџаци – географска монографија*, Н. Сад 1976; Н. Станојев, *Некрополе X–XV века у Војводини*, Н. Сад 1989; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОЈЕВЦЕ **БОГОЈЕВЦЕ**, село у општини Лесковац, у долини Јужне Мораве уз њену леву притоку Ветерницу, 1 км јужно од ушћа. Западно од села пролазе аутопут и железничка пруга Ниш–Врање, али је једина саобраћајна веза села локални пут до Лесковца дуг 6 км. Насеље се налази на 217 м н.в., овалног је облика и има мрежаст распоред улица. Помиње се 1444/45, када је имало 24 домаћинства, 1516. 69 домаћинстава (као Богујевци), 1879. 717, а 1921. 1.100 житеља. Године 2002. имало је 1.571 становника, од којих 92,2% Срба и 4,5% Рома. У селу се налазе основна школа, библиотека, месна канцеларија за два насеља, амбуланта и млин. Значајна је повртарска производња. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОМОЉАЧКИ ПОКРЕТ **БОГОМОЉАЧКИ ПОКРЕТ,** јавио се после 1848. међу Србима у Банату и раширио се по Карловачкој митрополији. Поникао је у народу, а везује се за Витомира Малетина из Српског Падеја. Религиозно-морални препород огледа се у редовном посећивању богослужења, окупљању ради тумачења Светог писма, беседа и певања побожних песама. Очигледно је угледање на протестантске секте. После српско-турских ратова 1876–1878. распламсао се у Србији, у крајевима страдалим у рату, да би се поново јавио на Солунском фронту. Почела су кажњавања и одузимање молитвеника све док им митрополит Димитрије није дао благослов, а после рата раширио се по целој Србији. Свештеници су похвалили поклоничка путовања по манастирима, Светој гори и Светој земљи, али су осудили тумачење Светог писма, молитве по кућама, спиритистичке сеансе, критиковање јерархије и покушај да се паросима наметну као контролори и тутори. Симпатије су им повратили *Весник Српске* *цркве* и апел епископа Николаја „Не одбацујте их", који се на првом богомољачком сабору у Крњеву 1920. укључио у рад, а на сабору у Крагујевцу 1921. изабран за вођу. Регистрован је под именом Народна хришћанска заједница, а патријарх Димитрије и Свети Синод СПЦ одобрили су „Основна правила". Средишња канцеларија пренета је 1922. из Београда у Крагујевац, где је радила штампарија коју су поклонили Михаило Пупин из Њујорка и Васо Ћуковић из Денвера. Издавали су листове *Богомоља*, *Саборници*, *Нове душе*, *Хришћанска заједница*, *Мисионар* и *Мали мисионар* и преко стотину богословских наслова у преко 4.000.000 примерака. Организовани су „Мисионарски течаји за народне проповеднике", хорови и курсеви за појце, а спиритисти искључени. **Б. п.** није никада добио званично признање СА Сабора, али је живео захваљујући благонаклоној неутралности епископа. Разбудили су верски живот Срба, омасовили верску штампу, приближили је обичном човеку и обновили монаштво. Окупацијом и интернирањем епископа Николаја, покрет јењава, али и данас траје у неким местима. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вучковић, „*Побожни* људи, *Богомољци* или *евангелисти*", *БГл*, 1903, 2; Епископ Хризостом, „Народна хришћанска заједница", у: *Српска православна црква 1920‒1970*, Бг 1971. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОМОЉКА **![001_II_Bogomoljka.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogomoljka.jpg)БОГОМОЉКА** (*Mantis religiosa*), крупан инсект из породице Mantidae и реда Mantodea. Tело је издужено, дорзи-вентрално спљоштено, дугачко 45–60 мм, зелене боје која се с јесени мења у жуту у складу с бојом вегетације. Глава је мала и веома покретљива, са два бочно постављена сложена ока којима могу гледати и позади. Усни апарат је за грицкање. Груди веома издужене са снажним ногама подешеним за хватање плена, док су средње и задње ноге танке и служе за кретање. Крила су добро развијена и покривају трбух. У јесен женка полаже издужена и повијена јаја у лепљиву масу која на ваздуху очврсне (оотека), на гранама жбунова, камењу. Јаја презимљују, а у пролеће излежу мале ларве које се до лета претварају у одрасле. Све **б.** су грабљивци, и то још од ларвеног ступња. Веома су прождрљиве. Женка после, а често и за време копулације прождире свог мужјака. Обично чекају плен са карактеристично подигнутим и савијеним предњим ногама, због чега су и добили име. Лове друге инсекте и гусенице, а неке крупније тропске врсте хватају и већи плен као што су мале жабе и гуштери. Код **б.** је често заступљенa заштитнa обојеност и мимикрија. До сада је у свету описано око 1.800 врста **б.** (Mantodea)*,* које већином живе у тропима. У Европи од неколико врста, *M. religiosa* је најчешћа. У Србији је такође честа врста која настањује жбунасте и травне заједнице на целој територији, али претежно у низијским и брдским пределима. На југу Србије живи још једна врста **б.** која припада породици Empusidae (*Empusa fasciata*) и знатно је ређа. **Б.** се убрајају у корисне инсекте јер смањују бројност многих штеточина. Неке врсте се користе у биолошкој борби против штеточина у вртовима и на пољопривредним површинама. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Адамовић, „Преглед врста Mantodea и Saltatoria у СР Србији", *Зборник радова о ентомофауни СР Србије*, Бг 1975; Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, *Посебна ентомологија*, Бг 1985; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2008. Љубодраг Михајловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЦА **БОГОРОДИЦА**, Мајка или Мати Божја, тј. Мајка Спаситеља Исуса Христа (Назарет, око 20. п.н.е. – 45 н.е). По оцу Јоакиму припада потомству цара Давида, а по мајци Ани лози првосвештеника Арона. Родитељи су је са три године посветили Богу. Одрасла је у јерусалимском храму, а по одласку из њега живела је код старог рођака Јосифа у Назарету под видом његове заручнице. Ту је добила благу вест да ће родити Спаситеља света. У Витлејему је родила, а у Назарету однеговала Богочовека Христа, била сведок Његове проповеди, смрти, васкрсења, вазнесења на небо и силаска Светог Духа на апостоле. Живела је у Јерусалиму на Сиону, у кући Јована Богослова, како је то њен Син са крста поручио. Помагала је апостолима у раду, путовала по Светој земљи и посетила сва места у којима је Господ Христос проповедао. По предању посетила је Халкидик и оставила завет да источни крак полуострва буде њена држава, што се остварило насељавањем монаха и утемељењем монашке републике Свете горе. Сахрањена је у Јерусалиму, а по предању и вери Цркве, тело **Б.** је Господ Христос узнео на небо чиме је њен гроб постао лествица за небо. *Богословски разлози* за поштовање **Б.** налазе се у њеној светости и улози коју је имала у историји спасења људског рода. Учење о **Б.** оформило се код православних верника као огранак христологије под именом теотокологија, а код западних хришћана као Мариологија. Њена појава у свету има један виши циљ, при чему она није циљ сам за себе. Живела је ради Бога и спасења целога света, што је испуњење предвечног савета Свете Тројице о оваплоћењу Сина Божјег и људском обожењу. Велику улогу имала је при том њена слободна воља, лична вредност и покорност вољи Божјој. Лични живот девојке Марије пример је светости од утробе мајчине, а њена светост већа је од светости пророка..Светост је пратилац њене личности, кроз детињство и девојаштво проведено у храму, у животу изатканом од девствености душе и девствености тела. Врхунац светости достигла је у тренутку када јој арханђел Гаврило доноси благу вест да ће родити Спаситеља човечанства (Лк 1, 26‒38) и када је у њој зачет Јединородни Син Божји. Бесемено зачеће Духом Светим у њој оваплоћеног Сина Божјег и неповредиво рођење Богодетета Исуса, јесте врхунац њене славе и њених надумних блага. Није имала личних грехова, нити се ње дотакао наследни грех иако, као људско биће, од њега није била изузета. У богослужбеним песмама и богословској литератури названа је „нова Ева" или „друга Ева" с великом предношћу над првом. Прамајка Ева живела је у рају, али је била Богу непослушна, а друга Ева живећи у „свету који у злу лежи", својом послушношћу Богу опрала је грех Евине непослушности. Стари завет је најавио приснодјевство **Б.**: купина која гори а не сагорева, и прелазак Јевреја преко Црвеног мора, пророштво Исаијино да ће девојка зачети и родити сина којем ће дати име Емануил, тј. „С нама Бог", и Језекиљево виђење врата кроз која пролази Господ и која остају затворена. Зачеће Христово остаје у сфери натприродног, тј. изван рационалног. Богородичност Дјеве Марије хришћани прихватају због несхватљиве тајне оваплоћења Сина Божјег. Није родила обичног човека, нити човека обоженог или човека богоносног, него самог Бога очовеченог. Она није мајка Божанства, него Сина који је Бог, а није га родила по његовом Божанству нити је дала биће или постојање његовом Божанству, јер је његово Божанство беспочетно и вечно, него га је родила само по човечанству. Христос је Богочовек у којем су спојени несливено и неизменљиво савршен и истински Бог и савршен и истински човек, чиме је људска природа уздигнута до обожења. Због тога јој приличи атрибут **Б.** усвојен на Трећем Васељенском сабору (431). Црква не обожава **Б.**, обожава се само Бог и њему се једино клања, а „Матер Божју чествујемо и поштујемо... нипошто је не сматрамо за богињу него је знамо као Матер Божју пошто се Бог оваплотио из ње". *Богослужбено слављење* **Б.** показује њену земаљску и небеску величину, јер је одмах после имена Божјег и Христовог. Уткано је у сва дневна богослужења и у све богослужбене обреде. Посвећене су јој бројне песме, стихире, тропари и кондаци који описују, величају и славе **Б**. У свим молитвама она се јавља пре светитеља који су се и сами њој молитвено обраћали. О богослужбеном прослављању Мајке Божје довољно сведочи чињеница да је од дванаест великих празника пет посвећено њој. *Ликовно приказивање* **Б.** почело је рано. По предању, најстарију икону **Б.** насликао је еванђелист Лука, а најстарији сачувани приказ у катакомби Св. Прискиле је из II в. Икона **Б.** не приказује њену телесну лепоту, јер иконографи теже да прикажу моралну величину и светост њене душе, унутрашњу духовну лепоту, доводећи је у везу с високим достојанством и чистом материнском љубављу и остварењем једне од основних тајни ортодоксије – рођење у телу Сина Божјега, „ради нас и ради нашега спасења"..Атонски сликарски кодекс одредио је правило да се **Б.** слика увек покривене главе, никад гологлава. Иконографија **Б.** пуна је симболизма, њен лик у калоти олтарске апсиде показује да је кроз њу Бог дошао на земљу. Она је мост „којим сиђе Господ", „она преводи са земље на небо". Много икона **Б.** стекле су углед код православних верника, а неке су добиле своју службу и свој дан у календару. У натписима на иконама не јавља се њено лично име Марија него редовно и искључиво Мати Божја, чиме се наглашава да је она **Б.** *Психолошки основ* поштовања **Б.** код Срба лежи у њиховом менталитету и тешкој историји. У људској је психологији да се у невољи прибегава заштити пријатеља, зато је почашћена епитетом Пресвета и атрибутима: Путеводитељица, Наставница, Брза помоћница, Добротворка и сл. Српски народ је у историјским и личним невољама молитвено прибегавао под заштиту **Б**. Зато су српски владари и властела издашно помагали Богородичине манастире. Радомир Милошевић ![001_II_Bogorodica-tabla.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogorodica-tabla.jpg) **Б.** се сматра за милосрдну и предусретљиву, за небеску заступницу као и заштитницу људи од несрећа и болести, покровитељку породиља. Назива се још *Богомајка*, *Богоматер*, *Богомати*, *Богородитељка*, *Владичица*, *Мајка Божја*, *Пресвета*, *Пречиста*, код католика и *Госпа*, *Дева Марија*, *Краљица небеска* итд. Њој је посвећено пет од дванаест великих хришћанских празника: *Рождество* (рођење) *Пресвете Богородице* или *Мала Госпојина* (21. септембар), *Ваведење* (увођење) С*в. Богородице* у храм (4. децембар), *Благовести*, објава арханђела Гаврила да ће родити (7. април), *Успење* или *Успеније* (уснуће) *Пресвете Богородице* или *Велика Госпојина* (28. август) и *Сретење* (15. фебруар). У годишњем календару поштују се још три богородичина празника: *Покров Пресвете Богородице* или *Покровица* (14. октобар), *Појас Свете Богородице* (13. септембар) и *Богородичине ризе и појаси* (15. јули). Време од Велике до Мале Госпојине назива се *међудневица*. У том периоду бране су лековите траве, јер све што се тада остави, према веровању, дуго траје и не квари се (јаја, туршија, воће). На Бадњи дан сe не сме певати јер се тог дана **Б.** мучила са Христом; на Велики петак се строго пости и не ваља играти и певати, јер је тог дана **Б.** шарала јаја и цео дан постила (Високо у Босни). На Косову и Метохији (Пећ) за славу, осим „шареног" колача, мешена су још два мала, од којих се један називао „пресвета". Свештеник је из тог колача секао комадић и давао га домаћину да га уз вино поједе. Остатак би појело мушко дете сутрадан пре сунца, седећи на дрвету, или је дељен свим мушкарцима из куће. Тај колач је више поштован него велики и, када га је домаћин делио, држао је на крилу мараму да не би ни мрва пала на земљу. Према истакнутом обележју да је родила Христа, **Б**. је постала покровитељка породиља и свих жена које желе да имају пород. Сматрало се да ће породиља лакше родити ако се опаше конопцем који је преноћио у цркви поред иконе Свете **Б**. (Гружа). Нероткиње су одлазиле у цркве и молиле се пред иконама свете **Б**. да им подари пород. **Б**. је милостива и заступница је хришћана. Према веровању, од свећа које људи пале за душе мртвих, она плете мрежу и баца је у пакао, па ко није много грешан, помоћу ње изађе и иде у рај. Такође, док свети Арханђео испред врата раја мери тежину греха и добра дела приспелих душа, она се стално моли Исусу да им опрости грехе (Босна). У народној приповеци **Б.** спасава жену коју је муж хтео да преда ђаволу за обећано богатство, тако што узима њен лик и клетвом ђавола претвори у прах и пепео (Ресава). У етиолошким предањима, за **Б.** су везане неке трајне промене у свету и код људи. Пошто је јасика није заклонила, него само трептала када је она тражила свог сина, Бог је јасику проклео да буде неупотребљива и да само трепти. Када је **Б.** путовала с малим Исусом, многе занатлије јој нису услишиле молбу и дале јој хлеб, па их је проклела да се стално боре с тешкоћама. Једино јој је обућар дао хлеба, па је њега благословила да буде задовољан с малим и да буде увек весео (Расина). Буве и ваши су настале тако што је **Б.** бацила пепео на чобанина да би га пробудила. Жене у разним крајевима носе различита покривала за главу, зависно од тога шта је **Б.**, бежећи од прогонитеља, имала на глави у том месту (Левач) итд. Широм хришћанског света распрострањена су предања о чудотворним иконама **Б.**, које се саме премештају, тј. лете из једног у друго место. Према предању, икона **Б.** Тројеручице, коју је Свети Сава донео из Палестине и пред њом мирио посвађану браћу, сама је одлетела у Хиландар када су умрли последњи Немањићи. Више покушаја калуђера да је ставе у олтар цркве није успело. Свако јутро би се појавила на столу игумана, па је ту и остала. Икона **Б.**, за коју се веровало да је насликао апостол Лука још за њена живота, и коју је Св. Сава донео у Србију, када су је из пећке Патријаршијске цркве однели у манастир Морачу, верује се да се отуда сама вратила. Био је обичај да се ова икона после прве недеље великог поста носи по православним домовима и враћа у цркву о Цветима. Ако је кућа грешна, икона би нестајала, па су је калуђери бденијима враћали у цркву. Позната су и предања како се **Б.** јавља човеку у сну и казује му где се налази њена икона. Човек је проналази на дрвету или поред извора и људи ту саграде цркву посвећену **Б**. Пред иконом **Б.** могао се решити и правни спор. У случају да неко не призна да му је дужник вратио дуг, дужник би остављао новац у висини дуга на икони **Б.** у цркви. Ако се поверилац не усуди да га узме у време службе у цркви, сматрало се да је дуг измирен (Паштровићи у Црној Гори). **Б.** најчешће позивају у помоћ бајалице у бајању и њоме прете болести: „Ето отуд пресвете матере **Б.** / на врану коњу, на златну седлу,/ у рукам` носи бојно копље:/ где те стигне да те жигне..." (Херцеговина). Јавља се и у клетвама: „Убила те света **Б.**!" Култ **Б.** ширио се и посредством апокрифа, од којих су најпознатији „Сан Пресвете **Б.**", „Хожденије **Б.** по мукама" и „Имена Пресвете **Б.**". Љубинко Раденковић ИЗВОРИ: В. Чајкановић, *Српске народне приповетке*, 1, Бг 1927; *Нови завет Господа нашег Исуса Христа*, Бг 1997. ЛИТЕРАТУРА: С. Мијатовић, „Занати и еснафи у Расини", *СЕЗ*, 1928, XLII; Ј. Поповић, *Догматика православне цркве*, II, Бг 1935; III, Бг 1978; С. Филиповић, „Живот и обичаји народни у Височкој нахији", *СЕЗ*, 1949, LXI; Т. Р. Ђорђевић, „Природа у веровању и предању нашега народа", II, *СЕЗ*, 1958, LXXII; А. Јевтић, „Учење светог Јована Дамаскина о Пресветој Богородици – О православној теотокологији", *Теолошки погледи*, 1971, 1; Ј. Поповић, *Житија светих*, I–XII, Бг 1972–1977; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЦА ГРАДАЧКА **БОГОРОДИЦА ГРАДАЧКА**, средњовековна црква у Чачку, посвећена Вазнесењу Христовом. Манастир са црквом подигнутом у славу Успења Богородице, познатог у изворима као Градац Моравски, саградио је до 1189/1190. кнез Страцимир, брат великог жупана Стефана Немање. Први помени с почетка XIII в. у Студеничком типику и повељи исписаној на зиду звоника Жиче сведоче да је од оснивања био високо рангиран и веома угледан. Не зна се када је проглашен за седиште епископије, али се претпоставља да се то могло десити знатно пре најстаријег сачуваног помена из 1453. Натпис на звону, поклон градачког митрополита Нићифора, сведочи да је 1454. црква била митрополија. Запустела по нестанку српске државе, у турском дефтеру из 1560. помиње се као царска Фетхија-џамија. Враћена је хришћанима и обновљена заслугом кнеза Милоша и Јована Обреновића 1834. Тада је промењена и посвета цркве. Ужички епископ Никифор Максимовић 1846. поклонио је цркви иконостас, рад молера Живка Павловића из Пожаревца. Темељно је преправљена 1855–1859. под надзором београдског неимара Наума Јовановића. Рестаурацијом обављеном 1926–1929. архитекта Петар Поповић покушао је да јој врати првобитан изглед. Црква је заштићена као споменик културе од изузетног значаја. Археолошка истраживања открила су делове манастирског комплекса саграђеног на римском локалитету и омогућила делимичну реконструкцију првобитне цркве. Средњовековној грађевини припадају темељи до звоника и зидови олтара и наоса до висине од око 7 м. Архитектонско-просторни и конструктивни склоп указује на то да је имала план уписаног крста готово квадратне основе, с развијеним олтарским простором који је укључивао три апсиде. Изнад наоса имала је куполу. Изглед западног дела и куле-звоника које помињу извори је неизвестан. Нађени фрагменти сведоче да су фасаде, споља разуђене лезенама и слепим аркадама, биле украшене бојеном плиткорезаном каменом пластиком с претежно флоралним мотивима. Наведени елементи упућују на датовање у другу половину XIV в., што значи да је ова репрезентативна грађевина, по размерама међу највећим свог времена, већ током средњег века била темељно преграђена или поново изграђена. Претварањем у џамију срушен је западни травеј, средњи део прерађен и подигнута купола на дубоким тромпама између којих су постављени плитки сараценски лукови, са споља октогоналним, а изнутра кружним тамбуром. Средња апсида је постала михраб, подигнут је минарет и вероватно трем на улазу, док су неки прозори затворени, а нови отворени. Обновом из 1834. минарет је срушен, додат западни део и извршене мање преправке. Током следеће обнове 1856. ојачани су темељи, дозидан западни травеј засведен калотастим сводом са кулама-звоницима спојеним галеријом, фасаде су темељно прерађене у неосредњовековном стилу а звоници барокизирани. Сматрана за неодговарајућу, ова преправка је 1926–1929. била предмет рестаурације, али услед недостатка информација фасаде су преобликоване у складу са изгледом рашких споменика XIII в. Велики иконостас спада у боља дела Живка Павловића, а веома је вредна и његова позлаћена резбарија, рађена у традицији дебарске школе. У скромној ризници чувају се три рукописна четворојеванђеља из XVI/XVII в., од којих је најстарије тзв. Чачанско четворојеванђеље из 1554 (дело дијака Вука из Никољ-Пазара), нешто икона, антиминси и сасуди из XIX в. ЛИТЕРАТУРА: М. Чанак Медић, З. Ивковић, *Богородица Градачка*, Бг–Кв. 1992; *Богородица Градачка у историји српског народа*, Чачак 1993. Сања Пајић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЦА ЗАХУМСКА **БОГОРОДИЦА ЗАХУМСКА**, манастир на југоисточној обали Охридског језера под стенама Галичице. Изградио га је пре 1360. ћесар Гргур Голубић, угледни властелин из Херцеговине, који је из родног Захумља донео у Македонију много поштовану икону Богородице Захумске и створио јој култ у новој средини. Њено име послужило је као основ да се створи погрешно име „Манастир Св. Заум". За ктитора је дуго и погрешно сматран Гргур Бранковић, а поуздану идентификацију извршио је Ђ. Радојичић. Храм у основи има крст уписан у правоугаоник изнад којег се уздиже осмострана купола ослоњена на четири стуба, олтарска апсида споља је тространа, протезис и ђаконик засведени су полуобличастим сводом. Углови западног дела храма засведени су калотама, са накнадно дозиданом припратом. Зидан је наизменичним редовима камена и цигле, покривен ћерамидом. Прозорски отвори су уоквирени циглама постављеним на кант и коцкастим пољима око њих, што је допринело декоративности фасаде. О живопису рађеном 1361. старао се Григорије, епископ деволски, и стекао ктиторска права. Живопис је доста страдао, али су у олтару сачуване фреске *Богородица ширшаја* *небес*, свети архијереји и медаљони са ликовима светих. На зидовима брода сачувани су фрагменти циклуса Христовог и Богородичиног живота, лик ктитора и неких младића. У припрати изнад врата урађен је деизис са Богородицом царицом. Имућни ктитори Гргур Голубић (изградња) и епископ Григорије (живопис) створили су заједничким трудом вредну задужбину. Архитектура и сликарство репрезентују најбоље традиције уметности XIV в. Анонимни зограф, одмереног и истанчаног укуса, сликарство је учио у неком великом византијском граду, по свој прилици у Солуну, унео је многе новине у обради фигура и сенчењу драперија. Главе младих светаца одговарају типу јелинистичке лепоте, док се главе старијих светаца својом изразитошћу удаљују од идеализованих ликова. Богословски учени ктитор – епископ и способни сликар оставили су дело значајне сликарске вредности и занимљивих иконографских решења (необични епитети Богородице на фрескама у броду). Сликарство се веома разликује од домаћих сликара који су осликали капелу Светог Григорија Богослова уз храм Богородице Перивлепте. Схватања сликара **Б. з.**, усамљена су у Охриду, али не и на ширем простору Охридске архиепископије. Сличне су фреске на фасади манастира Трескавца и живопис цркве Св. Петра на острву Велики град у Преспанском језеру. ЛИТЕРАТУРА: М. Злоковић, „Црква св. Богородице Захумске", *Старинар*, 1928, 3; Ђ. Мано Зиси, „Цркве у околини Охрида", *Старинар*, 1931, 6; Ђ. Сп. Радојичић, „Ко је подигао манастир Заум", *ИП*, 1954, 1; В. Ј. Ђурић, *Византијске фреске у Југославији*, Бг 1974. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЦА КРАЈИНСКА **![001_II_Bogorodica-Krajinska_osnova-crkve.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogorodica-krajinska-osnova-crkve.jpg)БОГОРОДИЦА КРАЈИНСКА** (Пречиста Крајинска), рушевине цркве код села Остроса на југозападној обали Скадарског језера. Први пут се помиње крајем X в. када је ту сахрањен Петрислав, отац кнеза Јована Владимира. Нешто касније овде се налазио Владимиров двор са црквом Св. Марије, у коју је, након погубљења, из Преспе, пренето његово тело. У првој половини XV в. овде је једно време столовао зетски митрополит после напуштања манастира Св. Михаила на Превлаци, ранијег седишта митрополије. У средишту манастирског комплекса, сада у рушевинама, налазила се црква триконхалне основе, посвећена Успењу Богородице, која је над централним простором имала куполу. Са западне стране цркве налази се једна већа правоугаона просторија, по свему судећи спољна припрата, која је имала и спрат. У њеном северозападном углу налазила се висока кула, подељена дрвеним међуспратним конструкцијама на пет етажа. На четвртој етажи налазила се мала капела с истуреном апсидом, а на петој с лучним отворима стајала су звона. Обрада неких од ових лукова носи стилске одлике готике. Време настанка видљивих остатака цркве није тачно утврђено. Сматра се да не потичу из X–XI в., него да представљају обнову из првих деценија XV в., тј. из раздобља када је ту столовао зетски митрополит. У том случају, може се претпоставити да је ктитор обнове био Балша III, који је једном својом повељом из 1417. даровао овај манастир. ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе*, II/2, Тг 1970; М. Ковачевић, *Градови и утврђења у Црној Гори*, Бг–Улцињ 1975. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА **БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА**, средњовековна црква у Призрену. Њен први помен датира из 1019, када је ту столовао византијски епископ Призрена. Године 1219. постала је седиште новоустановљене Призренске епископије као саставног дела Српске аутокефалне цркве. Цркву је почетком XIV в. из основа обновио и новим фрескама украсио краљ Милутин. Турци су освојили Призрен 1455. и од тада готово да о њој нема података све до 1756. када се помиње као Џума-џамија. Фреске у **Б. Љ.** су поново откривене 1912/1913, а после I светског рата поново постаје хришћански храм. У периоду 1950–1952. извршени су опсежни радови на рестаурацији и конзервацији цркве; грађевини је враћен изглед из прве деценије XIV в. а са фресака скинут малтер и креч којима су биле покривене у доба турске власти. ![001_II_BOGORODICA-Ljeviska-crkva-u-Prizrenu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogorodica-ljeviska-crkva-u-prizrenu.jpg) По својој архитектури **Б. Љ.** је један од најзначајнијих споменике српске средњовековне уметности. Првобитна црква, подигнута у IX–X в., била је тробродна базилика са свим карактеристикама византијске црквене архитектуре. Другу фазу у архитектури цркве представљају бројни делови грађевине из XIII в. До друге обнове дошло је у време краља Стефана Првовенчаног и црквених реформи архиепископа Саве Немањића. Садашњи изглед **Б. Љ.** резултат је обнове краља Милутина и протомајстора Николе који је подигао цркву сасвим нове архитектонске концепције. У правоугаоним оквирима старе базилике подигнута је петобродна црква, основе уписаног крста. Највећа купола је смештена над пресеком сводова, а четири мање су на угловима унутрашњих бочних бродова између кракова крста. Постављањем два реда стубаца широки средњи брод постаје тробродан. Бочни бродови продужени до егзонартекса са простором унутрашње припрате формирају амбулаторијум, који са три стране уоквирује централно петокуполно крстообразно језгро цркве. На остацима старог трема саграђен је нови егзонартекс са спратом из чијег се центра уздиже високи звоник. Црква је саграђена наизменичним ређањем камена и опеке. Најстарији сачувани живопис **Б. Љ.** потиче из треће деценије XIII в., из времена када је постала седиште српских епископа. На фрескама из тога времена (*Свадба у Кани*, *Излечење слепог*), као и на представи *Богородице Елеусе с Христом Хранитељем*, делимично је уочљив утицај комнинског „маниризма". Сликарство из времена краља Милутина настало је око 1310. У припрати се потписао солунски сликар Михаило Астрапа, касније дворски сликар краља Милутина. ![002_II_sv-Sava_Simeon-Nemanja_Prvovencani_freska.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-sv-sava-simeon-nemanja-prvovencani-freska.jpg) У богато декорисаној унутрашњости цркве, наосом доминира попрсје Христа Сведржитеља насликано у централној калоти, док још четири Христова лика красе калоте мањих купола. У олтарском простору налази се композиција *Христовог Вазнесења* на великој површини, у калоти и четири нижа поља бочних зидова. Поделом апсиде на две зоне сликар је створио простор за огромну фигуру Богородице у конхи са два архијереја, Св. Василијем Великим и Св. Јованом Златоустим, који предводе остале архијереје у сцени *Поклоњења Агнецу*. Од циклуса Великих празника, у поткуполном простору очуване су *Благовести, Сретење* и део *Крштења*, а *Успење Богородичино* смештено је на западном зиду средњег брода под дводелним прозором. У централном делу наоса били су илустровани циклуси Чуда и поука Христових, Страдања и Јављања Христових после Васкрсења. На луцима и ступцима, старозаветни праведници, Христови преци и мученици распоређени су у горњој зони, а свети ратници, лекари и жене у најнижој. Ликови апостола Петра и Павла имају посебно симболично место на улазу у наос. У **Б. Љ.** насликан је и велики број локалних светиња сликаних у виду прâвих икона којима је приписивана чудотворна моћ (*Богородица Помоћница хришћана*, *Богородица Скораја Услишателница* и *Христос Хранитељ Призренски*). У северном делу западног зида припрате представљен је краљ Милутин, у византијском царском орнату. Његова краљевска власт приказана је као божанског порекла будући да га из сегмента неба благосиља сâм Христос. Ктиторови преци и претходници на српском трону насликани су на западном зиду, заједно са истакнутим Немањићима црквеним поглаварима. Приказан у схимничкој ризи, Симеон Немања раширених руку благосиља синове Св. Саву, првог српског архиепископа, и Стефана, првог крунисаног краља. На једном од два портрета на северном делу зида представљен је Милутинов син Стефан, касније прозван Дечански. ![003_II_kralj-MILUTIN.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-kralj-milutin.jpg)Фреске бочног јужног брода само су делимично очуване (Богородица са Христом и свети Василије Велики и Јован Златоусти). На сводовима и у горњој зони зидова источног травеја насликано је житије Св. Николе. Источни део брода је служио као посебна капела посвећена овом светитељу. У северном броду цркве приказани су Св. Пахомије, Св. Зосим и Св. Марија Египатска. У програму спољне припрате учињен је занимљив покушај да се црквена догма објасни сложеним сликарским језиком. Теме *Страшног суда* и *Лозе Јесејеве* приказане на улазу у храм проширене су мноштвом детаља и допуњене новим идејама. Љевишки сликар је *Васељенске саборе* сместио у западни део спољног јужног брода. У спољној припрати насликани су и српски архиепископи (Арсеније, Сава II, Јоаникије, Јевстатије, Јаков и Јевстатије II), а крај њих су, на северном делу западног зида, шесторица призренских епископа из XIII в. (Иларије, Амвросије, Варлаам, Јован и Дамјан). Фреске у спољној припрати откривају жељу наручилаца да поуче гледаоца приказујући кроз симболе и алегорије догму о оваплоћењу и Христовом доласку међу људе. Учени призренски ктитори унели су у живопис и песму Јована Дамаскина о Успењу и Вазнесењу Богородице, чије представљање раније није било уобичајено. У лунети на западној страни катихумене налази се поучна епизода о пролазности живота надахнута средњовековним романом о Варлааму и Јоасафу. Насупрот њој је прича о *Данилу међу лавовима*, старозаветна префигурација спасења. Ликови Христа, Богородице, анђела и светитеља допуњавају програм катихумене, уз столпнике и свете ратнике, Георгија и Димитрија на коњима. У капелама крај катихумене насликани су циклуси из њихових живота. Спојивши у себи особине сликарства XIII и XIV в., декорација цркве показује најлепше особине сликарства из доба краља Милутина. ЛИТЕРАТУРА: С. Ненадовић, *Богородица Љевишка*, Бг 1963; Д. Панић, Г. Бабић, *Богородица Љевишка*, Бг 1975; Б. Тодић, *Српско сликарство у доба краља Милутина*, Бг 1998. Балша Ђурић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЦА ПЕТРУШКА **БОГОРОДИЦА ПЕТРУШКА**, средњовековна црква, чији се остаци налазе изнад села Лешја на брду Баба код Параћина. Време њеног оснивања није поуздано утврђено. Очувани извори сведоче да је ктитор цркве био жупан Вукослав који је од цара Душана добио баштину око Петруса. Цар Урош је 1360. Вукославу и његовим синовима Црепу и Дионисију потписао повељу којом су цркву поклонили Хиландару. Међутим, Хиландарци нису бринули о храму и он је опустео. Дионисије и Цреп пожалили су се цару Урошу, који им је вратио цркву. Тада су приложили поклоне и ту засновали општежитијни манастир познат као Лешје. Обновили су црквено властелинство и даровали села: Лештије, Брестница, Видово, Сињи Вир и Власи Голубовци. Монаси манастира Хиландара нису се мирили с губитком ових поседа, па су покренули судски спор пред кнезом Лазаром, који није хтео да донесе пресуду, па их је упутио на патријаршијски суд. Патријарх Јефрем, а потом и патријарх Спиридон, оспорили су Хиландарцима право на изгубљени метох и донели пресуду да црква **Б. П.**, с властелинством, припада синовима жупана Вукослава. Изгледа да је манастир нешто доцније дошао у посед Хиландара, али је враћен Цреповом сину монаху Венедикту повељом деспота Стефана из 1411. Утврђено је да је црква чији се трагови данас виде подигнута на остацима старије. Помишља се да је први храм задужбина жупана Вукослава, а да је други плод обнове његових наследника. Обриси манастирске целине нису установљени и једино су јужно од храма, окруженог старом некрополом, уочени остаци куле. Старија црква била је мањих димензија и имала је једнобродну основу. Млађа има план у облику триконхоса прелазног типа од сажете ка развијеној варијанти са ступцима на истоку и пиластрима на западу. Од старог живописа данас ништа није преостало. У новије време предузети су радови на обнови манастира. ЛИТЕРАТУРА: М. Благојевић, „Манастирски поседи Крушевачког краја", у: *Крушевац кроз векове*, Круш. 1972; Б. Вуловић, „Црква Св. Богородице у средњовековној Кулајни", *ЗЛУМС*, 1972, 8; Р. Михаљчић, „Прилог српском дипломатару, даровнице властеоске породице Вукославића", *ИГ*, 1976, 1–2; Р. Прокић, *Средњовековна архитектура Петрушке области*, Краг. 1986; В. Ристић, *Моравска архитектура*, Круш. 1996. Татјана Стародубцев; Милош Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЦА РАТАЧКА **БОГОРОДИЦА РАТАЧКА**, бивша бенедиктинска опатија у Спичу, на рту Ратац, недалеко од Бара. Била је под јурисдикцијом барског архиепископа и припадала је његовом дистрикту. За време Немањића улазила је у састав српске државе. Краљица Јелена, супруга краља Уроша I, поклонила јој је велике поседе, а даровницу је потврдио њен син краљ Милутин. После смрти цара Душана била је под влашћу Балшића, а након смрти Балше III 1421. повремено под српским деспотом, а повремено под влашћу Млетака. Деспот Ђурађ Бранковић потврдио јој је раније повластице. Коначно, Млечани су 1443. запосели Бар, па и Ратачки манастир. Био је утврђен и богат, са чувеном иконом Богородице. Неки његови опати били су значајне личности, пре свих Ђорђе Пелиновић који је управљао манастиром 1438–1463. Како по свему изгледа, потицао је из новобрдске породице Пелиновић, а 1438. долазио је у Дубровник као посланик деспота Ђурђа Бранковића. Највећи део дипломатске каријере провео је као амбасадор Скендербега. Био је поверљив човек Млетачке републике, па је успео да Сенат потврди повеље које је манастир добио од српских господара. После његове смрти опатија је нагло пропадала. У другој половини XV и првој половини XVI в. нападали су је и пљачкали Турци који су 1571. заузели Бар. Тада је порушен Ратачки манастир, а његове приходе почео је да ужива султанов емин. Момчило Спремић Манастир **Б. Р.** основан је у XI в., а обновила га је и даривала поседима краљица Јелена и њен син краљ Милутин. Постоје остаци три цркве. Од најстарије из XI–XII в. остали су само темељи који сведоче о једнобродној грађевини с кубетом, a на делу зида постоје два слоја фресака. Мања је и млађа од ње капелица с криптом, романичке архитектуре, зидана од добро отесаних квадера белог кречњака. Тробродна базилика зидана је 1347, али вероватно није до краја завршена. Оштећена је 1420. када су Млечани освојили Бар, а монаси прешли у метох Градиште. Зидана је наизменичним редовима кречњака црвене и модросиве боје. Ђурађ Бранковић је 1425–1426. водио спор с Млечанима око тога да ли манастир припада православнима или римокатолицима и добио га. Тада је обновљен, као и 1473, али су га Турци 1571. спалили. После тога више није обнављан. До II светског рата постојале су рушевине манастирских зграда, с клаустром из 1473. и другим грађевинама дограђиваним у разним временима, али су италијански окупатори срушили зидове заједно с остацима капеле и саградили бункере. При њему је дуго паралелно постојало православно и римокатоличко братство. Православни данас служе на остацима црквице Константина и Јелене, а римокатолици у крипти великог храма, која има правоугаони олтарски простор с полукружним сводом и две мање апсиде. У њој је 2001. уништен ћирилични натпис с поменом кефалије Вукше из времена цара Душана. Радомир Милошевић ИЗВОР: F. Miklosich, *Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii*, Vindobonae 1858. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, В. Кораћ, „Ратац", *Старинар*, 1956–1957, 7–8; М. Спремић, „Ратачка опатија код Бара", *ЗФФБ*, 1964, 8, 1; С. Марјановић Душанић, „Повеља краља Милутина опатији Свете Марије Ратачке", *Стари српски архив*, 2002, 1. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА **БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА**, чудотворна икона у манастиру Хиландару. Изложена на истакнутом месту у наосу католикона, поред игуманског престола, представља једну од највећих манастирских светиња, чији је култ раширен и међу осталим православним народима, посебно у Русији. То је литијска икона великих димензија, добро очувана, која по стилским одликама припада средини XIV в. С једне стране насликана је допојасна Богородица с Христом на десној руци, иконографског типа Одигитрије (Путеводитељице), како гласи и натпис на грчком језику. Прекривена је скупоценим оковом из 1862, на којем се истиче рука од сребра, причвршћена испод Богородичине деснице. С друге стране је допојасна фигура Св. Николе, сигнирана грчки, рад истог уметника. ![001_II_Bogorodica-Trojerucica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogorodica-trojerucica.jpg) У малобројним писаним изворима о икони, од којих су најстарији из средине XVI в., тешко је раздвојити предања и легенде од историјских чињеница. Прво помињање Тројеручице, у повељи краља Милутина из 1300, односи се на истоимену епископску цркву у Скопљу. Отуда се претпоставља да је ту најкасније крајем XIII в. чувана икона с тим епитетом. Најстарији помен саме иконе је у *Повести о чудотворним иконама манастира Хиландара* из 1558/59. Ту се такође настанак иконе, описане као Одигитрија на којој се чудом појавила насликана трећа рука, повезује са Скопљем, мада се датује у каснији период, у другу половину XIV в. Преношење светиње у Хиландар, за које се посредно из приче може закључити да се десило током осме или почетком девете деценије XIV в., објашњено је као чудесан акт саме иконе. Српски манастир на Свeтој Гори постао је нови центар култа, а икона, ношена у литијама, главна манастирска реликвија. И касније приче слажу се око исходишта, чудесне појаве насликане треће руке и својевољног доласка иконе у Хиландар. Временом, порекло иконе померано је у дубљу прошлост, а култови и легенде везане за друге иконе приписивани су овој. У тексту из 1804. Тројеручица се помиње као нерукотворена икона коју је насликао апостол Лука, док је трећа рука знак Богородичиног благослова. По вероватно најпознатијој причи, такође из XIX в., то је икона пред којом је Св. Јовану Дамаскину (умро око 754) зацелила шака одсечена због одбране икона у време иконоборачке кризе у Византијском царству. У знак захвалности, Дамаскин је дао да се рука искована у сребру причврсти на икону. Светињу је Св. Сава донео из Дамаска у Србију и поклонио брату, краљу Стефану Првовенчаном. Он ју је носио као заштитницу у рату, да би је потом његов син, краљ Владислав, однео у Скопље. Међу многобројним причама о чудима иконе чувена је она, настала у XVII в., по којој је после неслагања око избора игумана Тројеручица објавила да ће управљати манастиром. Од тада се задуго бирао само намесник, проигуман, док се игуманом сматра сама икона. Икона Тројеручице с насликаном трећом руком последњи пут се помиње почетком XVIII в. Од тада па до 1744, када се први пут помиње кована рука, дошло је до замене те веровано тешко оштећене иконе данашњом, такође типа Одигитрије, непознате историје. Њена иконографија и положај додате руке разликују се од представе Тројеручице на зиданом иконостасу у Белој Цркви Каранској код Ужица из 1332/1337, што је најстарији сачуван пример овог иконографског типа у српској уметности. Будући да је на репликама хиландарске иконе, од којих су најстарије из XVII в., место треће руке неуједначено, тачан изглед оригинала не може се утврдити са сигурношћу. ЛИТЕРАТУРА: Б. Миљковић, „Повест о чудотворним иконама манастира Хиландара", *Зограф*, 2008, 31. Сања Пајић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЦА ЧАЈНИЧКА **БОГОРОДИЦА ЧАЈНИЧКА** (Чајничка Красница), средњовековна икона која се чува у цркви Успења Пресвете Богородице у Чајничу. Димензија 103х73 цм, сликана је обострано, што јој одређује литијску функцију. С једне стране је допојасно приказана фигура Богородице с Христом Младенцем ослоњеним на њену десну руку. Натписом је означена као Перивлептос, иако иконографски припада евергетидском типу нерукотвореног образа. На полеђини је стојећа фигура Св. Јована Претече, са свитком на којем је пророчки текст исписан на грчком. Палеолошка осећајност, стилске одлике и писмо одају талентованог сликара из друге четвртине XIV в. Делимично је пресликана у XVI в. када је на развијеном свитку у Христовим рукама исписан текст на старословенском. Сматра се поклоном краља Стефана Уроша III епископској цркви Св. Николе Дабарског, одакле је према предању крајем XVI в. пренета у Чајниче. Сарајевски кујунџија Ристо Андрић за њу је 1865–1868. урадио изузетан сребрни оков с позлатом. Од давнина јој се приписују чудотворна својства, па је Нова црква у Чајничу и данас место ходочасничког окупљања око иконе, на празник Рођења Пресвете Богородице 21. септембра. ЛИТЕРАТУРА: П. Момировић, „Православна црква и њена чудотворна икона Свете Богородице у Чајничу", *Православна мисао*, 1977, 24; С. Ракић, *Иконе Босне и Херцеговине (16–19. вијек)*, Бг 1998. Светлана Пејић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЧИН МАНАСТИР **БОГОРОДИЧИН МАНАСТИР**, манастир у Шејдиленду, у савезној држави Пенсилванија (САД), са храмом Успења Пресвете Богородице. Имање је купљено 1951, али је изградња манастира споро текла због слабих финансија и својевременог раскола. Храм је грандиозних димензија, занатски и уметнички радови у његовој унутрашњости још трају, због чега још није освећен. Нема монашког братства, па манастир није остварио своју намену да развија монашки живот. Света архијерејска литургија служи се једном годишње изузев током трајања летњег дечјег кампа, који се организује при манастиру у трајању од неколико седмица, када се служи редовно. Од 2004. капелу манастира користе чланови мисионарске парохије Св. Николаја Жичког из Ирија. У њој се служи једном месечно. ЛИТЕРАТУРА: *Црква*, календар СПП за 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЧИН МАНАСТИР **БОГОРОДИЧИН МАНАСТИР**, ставропигија српског патријарха у Њу Карлајну, у савезној држави Индијана (САД), на територији Епархије средњезападноамеричке. С обзиром на удаљеност од седишта српског патријарха, у њему патријарховим благословом служи епископ источноамерички. Храмовна слава је Рођење Пресвете Богородице (Мала Госпојина). Монашко сестринство чине Српкиње али и православне монахиње других нација. Освећење је 1994. извршио патријарх Павле уз учешће више архијереја. ЛИТЕРАТУРА: *Црква*, календар СПП за 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЧИН ПОКРОВ **БОГОРОДИЧИН ПОКРОВ**, православни храм у Београду. Грађен је 1932–1933. захваљујући патријарху Димитрију који је тестаментом оставио 600.000 динара за подизање „Дома мајке Јевросиме" са женским манастиром. Тим новцем купљен је плац на којем се налазила зграда фабрике, оријентисана исток–запад. По пројекту Момира Коруновића дозидана је с источне стране олтарска апсида, а са запада звоник са канцеларијом и крстионицом. Испред олтара дозидан је трансепт који је основи дао облик крста, а на пресеку кракова крста надзидан је тамбур куполе, чије је постоље ослоњено на четири стуба. Уметнички радови финансирани су зајмом, прилогом верника, краља Александра и Београдске општине. Иконе бетонског иконостаса урадио је Живорад Настасијевић. Садашњи иконостас у дуборезу урадио је 1973. Цветан Николовски из Охрида према скици Драгомира Тадића, а иконе Милован Арсић. Иконе са старог иконостаса поклоњене су цркви у Личком Петровом Селу. Зидни живопис урадили су Иван Дикиј, Трајко Муфтински и Милован Арсић по скици Светозара Радојчића и патријарха Германа. Испод Христа Пантократора у калоти кубета на тамбуру између прозора урађени су српски свеци задужбинари (висине 4 м), са макетама својих задужбина у рукама: Симеон Мироточиви са Студеницом, Св. Сава сa Хиландаром, Арсеније Сремац са црквом Св. апостола у Пећи, Стеван Првовенчани са Жичом, Милутин са Грачаницом, Стефан Дечански са Дечанима, Данило II са Богородичином црквом у Пећи, кнез Лазар са Лазарицом. Италијански уметник Антонио Орсони из Венеције урадио је четири мозаика који су постављени на спољашњој фасади: Богородичин покров изнад западног портала и у спољашњој ниши олтарске апсиде, Ваведење изнад северног и Благовести изнад јужног портала. ЛИТЕРАТУРА: *Црква Покрова Пресвете Богородице у Београду*, Бг 1983. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЧНА ЦРКВА У БИСТРИЦИ **БОГОРОДИЧНА ЦРКВА У БИСТРИЦИ**, средњовековна црква сачувана у близини Бијелог Поља, над ушћем Бистрице у Лим. Налази се крај села Вољавац, по којем је у новије време добила своје друго име. У науци је поистовећена с манастиром Пресвете Богородице у Бистрици, познатим из историјских извора. Из повеље краља Владислава, издате том манастиру око 1240, сазнаје се да су први ктитори били Стефан Немања и Стефан Првовенчани. Од њих је црква добила пет села: Бистрицу, Невизраке обоје, Плано и Молстир, тј. Мојстир. Поводом тих дарова и Немања и Стефан Првовенчани издали су посебне повеље које су небригом изгубљене. Краљ Владислав сазвао је све епископе, игумане, старе бољаре и калуђере да би на основу њихових исказа реконструисао садржину издатих исправа. На основу прикупљених исказа „поновљено" је све што је некада било записано. Црква је уживала велико поштовање првих Немањића, па је краљ Урош I придодао њеном властелинству црквицу Кичавску. Почетком XIV в. краљ Милутин је цркву доделио епископском храму Св. Петра у Бијелом Пољу. Црква је страдала још у првом налету турских освајача средином XV в., али је манастир запустео вероватно тек 1690. Црква припада типу једнобродних грађевина са полукружном апсидом на источној страни. Унутрашњи простор био је издељен пиластрима на три травеја. Пиластри су били међусобно повезани прислоњеним луковима уз бочне зидове. Попречни лукови конструисани између пиластара носили су подужни полуобличасти свод. Крајем XII в. уз западно прочеље цркве дозидан је трем, отворен са западне стране. Око 1250. западна страна трема је зазидана, чиме је формирана припрата. О томе сведочи очувано фреско-сликарство у припрати са портретима краља Уроша, краљице Јелене и игумана Јевстатија. Фасаде бочних зидова вероватно су биле рашчлањене пиластрима повезаним слепим аркадама, а западна плитким лезенама које су се продужавале у слепи лук. Црква је зидана на романички начин, добро обрађеним квадерима сиге. Овакав тип цркве касније се раширио као образац за параклисе у великим манастирима Србије (Студеница, Жича). Црква је обновљена и освећена 1995. ![001_II_Bogorodicina-crkva-u-Bistrici.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogorodicina-crkva-u-bistrici.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Ј. Илић, „Црква Богородице у Бистрици – Вољавац", *ЗЛУМС*, 1970, 6; М. Чанак Медић, *Архитектура Немањиног доба*, II, Бг 1989; Ј. Нешковић, „Архитектура и обнова цркве Св. Богородице у Бистрици на Лиму", *Саопштења*, Бг, 1997, XXIX; М. Благојевић, „О аграрним односима у Полимљу крајем XII и почетком XIII века", у: *Краљ Владислав и Србија XIII века*, Бг 2003. Д. Црнчевић; М. Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЧИНА ЦРКВА У ТОПЛИЦИ **![002_II_OSNOVA-Bogorodicine-crkve-u-Toplici.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-osnova-bogorodicine-crkve-u-toplici.jpg)БОГОРОДИЧИНА ЦРКВА У ТОПЛИЦИ**, задужбина Стефана Немање, сачувана у рушевинама. Налази се на левој обали реке Топлице, око 3 км источно од Куршумлије. Тачна година њене изградње није позната. Стефан Немања је обновио старију, рановизантијску грађевину из VI в. пре него што је ступио на великожупански престо. Црква је била у саставу истоименог манастира, о којем се од 1196. бринула Немањина жена Ана као монахиња Анастасија. Остаци новије припрате и фрагменти фресака, некада сачувани на зиду олтарске преграде, сведоче да је црква била обнављана и у XIV в. О каснијој историји цркве и манастира сачувано је мало података. Црква је имала триконхалну основу, с олтарском апсидом и наосом и припратом на западу.Олтарски простор био је одвојен од наоса преградом с три лучно завршена отвора. Наос цркве чине два травеја: средишњи, над којим је била конструисана купола и уз чији су јужни и северни зид смештене бочне апсиде, и западни, засвођен подужним полуобличастим сводом. **![001_II_OSTACI-Bogorodicine-crkve-u-Toplici.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-ostaci-bogorodicine-crkve-u-toplici.jpg)**На месту првобитне припрате, која је имала исту ширину као и наос, подигнута је, вероватно у XIV в., нова, нешто дужа припрата. Део зидова **Б. ц.** из времена Немањине обнове показује велику сличност у начину зидања с припратом саграђеном уз оближњу цркву Св. Николе. На основу тога закључује се да је Немања после изградње главног дела цркве Св. Николе обновио **Б. ц.** и с истим неимарима доградио припрату с кулама уз цркву Св. Николе. ЛИТЕРАТУРА: М. Чанак Медић, Ђ. Бошковић, *Архитектура Немањиног доба*, I, Бг 1986. Драгана Павловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОРОДИЧНИК **БОГОРОДИЧНИК**, богослужбена књига са канонима посвећеним Богородици. Распоређени су по гласовима (1–8) и седмичним данима (недеља–субота). Преведен је са грчког, али не као буквални превод, него песнички препев да би се метрика уклопила у одређену мелодију и при том сачувало исправно богословље. **Б.** пружа могућност да се прати развој спиритуалности српског језика. Најстарији сачуван примерак, писан средином XIV в., налази се у Универзитетској библиотеци у Београду. Обраду и попис **Б.** дали су: Љ. Стојановић (*Каталог Народне библиотеке у Београду. IV Рукописи и штампане књиге*, Бг 1903), С. Петковић (*Опис рукописа манастира Крушедола*, С. Карловци 1914) и Д. Богдановић (*Инвентар ћирилских рукописа у Југославији (XI–XVII века)*, Бг 1982). Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСАВ **БОГОСАВ**, властелин кнеза Лазара (? – ?), Стиг, XIV в. У Смедереву је „људина Богосав" имао баштину, односно неподељено породично имање. Њега и његов посед кнез Лазар је приложио властелинству манастира Раванице. Иако у раваничкој исправи није забележен са титулом, извесно је да је **Б.** припадао слоју повлашћених. Из предања је познат лик војводе **Б.** и кнеза **Б**. Као кнез опеван је у народној песми *Старина Новак и кнез Богосав*. Предање му приписује зидање манастира Нимника у Стигу. ИЗВОРИ: С. Новаковић (ур.), *Законски* *споменици српских држава средњега века*, 5, Бг 1912; А. Младеновић, *Повеље кнеза Лазара*, Бг 2003. ЛИТЕРАТУРА: В. Р. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; М. Шуица, *Немирно доба српског средњег века*, Бг 2000. Раде Михаљчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСАВАЦ **БОГОСАВАЦ**, село 9 км југозападно од Шапца као општинског седишта. С градом је повезано локалним путем. Развило се на 85–90 м н.в. дуж сеоских путева. Има радијалну основу и размештај улица. Помиње се 1548. као Богосалић са 6 кућа, а 1600. са 14 кућа. Досељавања су вршена средином XIX в. из околних насеља, околине Ужица, Бајине Баште, Рађевине, Босне и Лике. Године 1844. имало је 62 куће и 384 становника, а 1921. 158 домова и 713 житеља. Године 2002. у **Б.** је живело 1.159 становника, од којих 99,1% Срба. У селу сe налазе православна црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија и станица за откуп млека. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСАВЉЕВИЋ, Адам **![001_II_Adam-Bogosavljevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-adam-bogosavljevic.jpg)БОГОСАВЉЕВИЋ, Адам**, политичар, народни посланик (Копривница код Зајечара, 1843 – Зајечар, 19. III 1880). Завршио трговачку школу и гимназију у Београду. Током студија на Филозофском факултету Велике школе у Београду био је активан члан студентског друштва „Србадија", огранка Уједињене омладине српске. Пред крај студија напустио је Београд и вратио се у своје село. Након што му је одбијена молба за учитеља, као и за професора у Зајечару 1869, посветио се земљорадњи. Сматрао је да се подизањем образовног нивоа народа, а посебно сељака, може постићи побољшање његовог материјалног положаја. Био је стални сарадник листа *Тежак*, у којем је пропагирао примену савремене и рационалне методе обрађивања земље, које је примењивао на свом поседу, као и реформисање друштвених односа на селу. За кратко време стекао је поверење и симпатије народа у свом крају агитујући почетком 80-их година XIX в. у листу *Исток* против владе и њеног бирократског апарата, као и против свештенства, које је, одвојивши се од народа и уживајући бројне привилегије, живело на његов рачун. Био је изабран за председника општине Копривница, а 1874. за народног посланика. У Скупштини се залагао за увођење општинске самоуправе, тражио смањење па и укидање бирократског система у Србији, реорганизацију стајаће војске, полиције и судства, смањење чиновничких плата и пензија, ликвидацију дугова земљорадника и претварање манастирских добара у општенародну имовину. Због тих ставова стекао је велику популарност и у скупштини добио подршку групе посланика који су заступали сеоско становништво. За време српско-турског рата 1876. учествовао је веома активно у раду скупштинског одбора. Биран је за посланика Велике народне скупштине 1877. и Народне скупштине 1878, па је у садејству с Николом Пашићем и групом посланика наставио да се залаже за локалну самоуправу и потискивање бирократије. Када је током рата 1876, после повлачења српске војске, Источној Србији претила опасност да буде опљачкана од Турака, поделио је гладном народу кукуруз из општинских резерви. Због тога је неколико година касније оптужен за разбојништво и ухапшен. Умро је у затвору три дана после хапшења, како је званично утврђено од запаљења плућа, али се сумњало да је отрован. Током времена, користећи се његовом организационом структуром, настала је Радикална странка. Иако је у његовим јавним наступима против бирокатизације друштва приметан утицај Светозара Марковића, он је ипак остао на терену постојећих класних односа и допринео политичком буђењу и активирању сељачких маса Србије у борби за демократију. ИЗВОРИ: Стенографске белешке Народне скупштине, 1874–1880. ЛИТЕРАТУРА: П. Велимировић, *Сељачки покрет у Крајини 1875*, Бг 1882; М. Ђ. Милићевић, *Додатак Поменику од 1888*, Бг 1911; С. Јовановић, *Влада Милана Обреновића*, I, Бг 1926; Ф. Никић, *Локална управа Србије у XIX и XX веку*, Бг 1927; Ј. Продановић, *Историја политичких странака и струја у Србији*, Бг 1947; Р. В. Петровић, *Адам Богосављевић*, Бг 1998. Петар В. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСАВЉЕВИЋ, Драгутин **![001_II_Dragutin-Bogosavljevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-dragutin-bogosavljevic.jpg)БОГОСАВЉЕВИЋ, Драгутин**, виолиниста (Зајечар, 16. IV 1936). На Музичкој академији у Београду дипломирао (1960, у класи Милана Димитријевића) и магистрирао (1963, у класи Лазара Марјановића). Усавршавао се на Московском државном конзерваторијуму „П. И. Чајковски" (1961–1964) код Б. Кузњецова и Д. Ојстраха. По повратку из Москве постао концерт-мајстор Симфонијског оркестра Радио-телевизије Србије и на том месту остао 35 година, наступајући и као солиста. Један је од оснивача (1961) ансамбла „Београдски камерни музичари" и члан „Београдског дуа" са пијанисткињом Надом Кецман. Више од 50 година активно је присутан на музичкој сцени, приређујући концерте као солиста широм бивше Југославије, као и у Немачкој, Аустрији, Русији, Швајцарској, Шпанији, Француској, Италији, Тунису итд. На његовом репертоару налазе се дела за виолину од барока до данашњих дана, а посебну пажњу посвећује премијерним извођењима дела југословенских и српских композитора. Добитник је Награде СИЗ-а културе града Београда за најбоље остварење у области камерне музике (1971) и Ордена рада са сребрним венцем за уметничку делатност (1976). Тијана Поповић Млађеновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСЛОВИЈА У БЕОГРАДУ **![001_II_Bogoslovija-Sveti-Sava-u-BG.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogoslovija-sveti-sava-u-bg.jpg)БОГОСЛОВИЈА У БЕОГРАДУ**, основана 1810. трудом Доситеја Обрадовића и радила до пропасти Првог српског устанка. Већина њених учитеља и професора била је из Срема и Бачке, као што је случај са наставним кадром у Великој школи у Београду. После неуспеха кнеза Милоша да 1822. отвори „школу православија", митрополит Петар (Јовановић) отворио је 1836. у Крагујевцу двогодишњу „клерикалну школу" и уписао 46 ученика („клирика"), од којих је 24 било ожењено. Рад је почела с два професора, настава и смештај били су обезбеђени у кнежевом конаку, а исхрана код митрополита или у касарни с војницима. Настава је 1838. продужена на три, а следеће на четири године и две за оне који су завршили Лицеј или су знали да читају и певају. С обзиром на то да у Крагујевцу није било услова, богословија је убрзо премештена у Београд и смештена у кућу Николе Христића, близу садашње Саборне цркве. Уз њу је био „конак за клирике", а већ 1839. имала је три објекта: „зданије у коме учитељи богословије обитавају", „зданије у коме благодјејанци живе" и „зданије где богослови уче". Српским професорима придружили су се 1850. два млада Руса, које је плаћала Русија, а српска влада дотирала са 200 талира годишње. Почетком Кримског рата 1853. напустили су Србију и нису се више вратили. При богословији је 1873/74. отворено Друго одељење или Страначка богословија за школовање српских свештеника и учитеља из крајева под турском влашћу који ће тамо служити као свештеници и учитељи. Била је то богословско-учитељска школа са неком врстом предвојничке обуке јер су ученици у оквиру војне наставе обучавани да рукују оружјем. За пет година трајања ову школу је завршио 81 ученик из разних места Јужне и Старе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Када су отпочели ратови за ослобођење и независност (1876–1878), Страначка богословија полако се угасила. Митрополит Михаило је осим богословских у наставу увео и педагошке и филозофске предмете јер су многи до рукоположења, а неки и после тога, радили као учитељи. Преуређена 1899. као семинарија под именом „Богословија Св. Саве", примала је ученике са завршеном четворогодишњом основном школом, зато је трајала девет година. У њој се у нижим разредима стицало општегимназијско а у вишим разредима богословско образовање. У програму наставе били су руски, грчки, латински и немачки језик, филозофија, педагогика, природне науке, математика, географија, пољска привреда, ручни рад и хигијена с домаћим лекарством. У периоду 1920–1941. радила је у Сремским Карловцима, у згради богословског семинара будући да је у зграду београдске богословије усељено Министарство поште и телеграфа. Поново је у Београду отворена 1949. у манастиру Раковици, као четвороразредна, од 1950. као петоразредна, а 1958. усељена је у интернат Богословског факултета у Београду. Деведесетих година XX в. вршене су неке неуспеле реформе и школовање скраћено на четири године, али је убрзо враћено на пет година. Од општих предмета изучавају се: српски, руски, енглески, старословенски, црквенословенски, латински језик, психологија, логика, филозофија, општа и национална историја, теорија музике; од богословских предмета: катихизис, библијска историја оба завета, Свето писмо Старог завета, Свето писмо Новог завета, патрологија, хришћанска антропологија, догматика са упоредним богословљем, апологетика, морално богословље, историја хришћанске цркве, историја српске цркве, црквено право, брачно право, литургика и црквено појање с правилом. ЛИТЕРАТУРА: П. Швабић, „О постанку Београдске богословије", *Гласник ПЦ у Краљевини Србији*, 1903, 1; Д. Кашић, „Осврт на историју и значај Београдске богословије", *Гласник СПЦ*, 1961, 6; Ч. Драшковић, „Црквене школе Српске патријатршије", у: *Српска православна црква 1920–1970*, Бг 1971; М. Матејић, „Српска православна богословија у Еболију", *Црква*, календар СПП за 1997. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСЛОВИЈА У ПРИЗРЕНУ **![001_II_Prizrenska-Bogoslovija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-prizrenska-bogoslovija.jpg)БОГОСЛОВИЈА У ПРИЗРЕНУ**, отворена је 1871. захваљујући залагању митрополита Михаила и Симе Андрејевића Игуманова, који је подигао зграду и снабдео је инвентаром. Први ректор био је Сава Бараћ Дечанац, а рад је финансирала српска влада. После оснивања Бугарске егзархије (1870), након српско-турских ратова (1876–1878) и оснивања Призренске лиге (1878) појачано је угњетавање Срба у Старој и Јужној Србији а Призренска богословија била је једина национална институција на том простору. Примала је ученике са основном школом, па и без ње. Трајала је три, али је убрзо продужена на шест година, када је 1890–1914. била Богословско-учитељска школа. На четворогодишњу је враћена 1900, али је примала ученике са завршеном нижом гимназијом. Од 1924. до 1928. била је петоразредна, а од тада шесторазредна. Престала је с радом априла 1941, тј. са окупацијом. Покушај поновног отварања 1945. није успео јер је Министарство унутрашњих дела својим решењем констатовало да „постоје сметње које онемогућавају отварање богословије у Призрену", не наводећи о којим се и каквим сметњама ради. Прорадила је 1947. као четвороразредна (од 1951. петоразредна), а тек фебруара 1949. Министарство просвете НР Србије дозволило је њен рад, с напоменом да је СПЦ „дужна да исту издржава". У комунистичком времену радила је у тешким условима трпећи шиптарско насиље а уз то је и конфискована имовина богословије и Задужбине Симе Игуманова. Напор патријарха Германа и Павла да призренској богословији врати задужбине остали су без резултата. Због шиптарског терора 1999. **Б.** од 2000. ради у Нишу. Старе и нове зграде **Б.** страдале су у погрому 2006. ЛИТЕРАТУРА: С. Димитријевић, „Богословско-учитељска школа у Призрену", *Браство друштва Св. Саве*, 1923, 17; А. Бркић, „Значај Призренске богословије у стварању црквено-пастирских генерација", *Гласник СПЦ*, 1951, 10. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСЛОВИЈА **БОГОСЛОВИЈА** **У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА**, прва редовна богословија код Срба. Радила је у три етапе прилагођавајући се историјским условима, могућностима и потребама. Клерикално училиште или Стара богословија основана је 1794. одлуком Народно-црквеног сабора, од када почиње стручно и културно уздизање српског свештенства у Карловачкој митрополији. Претходна спрема уписаних ученика била је различита: највише их је било из сеоских и градских тривијалних школа, али и оних са завршеном гимназијом. Водило се рачуна о здрављу и физичком изгледу кандидата, као и о моралној подобности кандидата и родитеља. Школовање је са две касније продужено на три године. План и програм урадили су митрополит Стефан (Стратимировић) и архимандрит Јован (Рајић). Настава десет предмета (морално богословље, пастирско богословље, историја хришћанске вере и православне цркве, катихетика, омилитика, методика верске наставе, чтеније, пјеније, црквено правило, тумачење недељних и празничних јеванђеља) била је на српском, а догматике или верске доктрине на црквенословенском језику. Од Клерикалног фонда митрополита Павла (Ненадовића) основан је 1797. Алумнеум (Благодејање) за исхрану сиромашних ученика. **Б.** је престала с радом 1872. због реорганизације. ![001_II_Bogoslovija-u-Sremskim-Karlovcima.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bogoslovija-u-sremskim-karlovcima.jpg) Православно српско богословско училиште или Нова Богословија отворена је 1875. настојањем патријарха Прокопија (Ивачковића), који је руковођење поверио архимандриту Илариону (Руварцу). Предавали су српски професори школовани у Кијеву. **Б.** је примала свршене ученике гимназије, а у случају малог броја примани су и они са завршених шест разреда. Школовање је трајало четири године, слушано је 20 предмета (увод у богословље, Свето писмо Старог завета, Свето писмо Новог завета, старојеврејски језик, библијска историја са археологијом, догматско богословље, полемичко богословље, морално богословље, пастирско богословље, педагогија и методика, катихетика са праксом, омилитика са историјом проповедништва и вежбањем, црквено право, црквена историја (општа и српска), појање са правилом, словенски језик, литургика, грчки језик и патристика, хигијена и дијететика, пчеларство). У наредни разред прелазили су само они који би из свих предмета били одлични. Свршени ученици стицали су факултетско образовање. Они ученици који се не би запопили две године по завршеној богословији, морали су поново да полажу завршни разред како би стекли право на рукоположење. Уживала је углед једне од најпознатијих и најуспешнијих православних богословија (Москва, Кијев, Патмос). Од браће Анђелић добила је модерну зграду и формирала богату библиотеку. Модеран семинар, основан 1903, примао је преко сто ученика. Помоћ сиромашним и болесним ученицима давало је Друштво Св. Јована Милостивог, стипендије су даване из Клерикалног школског фонда митрополита Павла и Закладе Саве Текелије. За набавку наставних средстава и награду ученичких радова из историје Српске цркве коришћена је Заклада Илариона Руварца. Ученицима су били строго забрањени коцкање, посећивање кафана, оснивање тајних друштава, пушење на јавним местима, ношење оружја и палица, спортови недостојни свештеничког звања, учешће у политичким демонстрацијама и уличним изгредима. Слава богословије и њених друштава била је Света Три јерарха. Професори су имали своје књижевно друштво „Слога" и сваке године издавали *Извештај*. Они су били међу покретачима и сарадницима часописа *Српски Сион*, *Богословски гласник* и *Српски пчелар*. Први светски рат донео је страдање Карловачкој богословији, па у периоду 1914–1917. ни у семинару ни у школи није било никога. Ученици су долазили с времена на време и били оцењивани на колоквијумима. Ратне 1917/18. обновљена је настава једино за завршни разред. С радом је престала 1920. а сасвим 1922. када је при Универзитету у Београду отворен Богословски факултет. У зграду карловачке богословије и семинара усељена је београдска Богословија Св. Саве. Богословија Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима почела је с радом 1964. као одсек београдске богословије, али од 1967. одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ ради као самостална црквено-просветна установа. Патријарх Герман успео ја да у време комунистичке власти добије бившу зграду српских црквено-народних фондова и у њој отвори богословију, која наставља светле традиције старе карловачке богословије. Отварање богословије било је последица колико наслеђене традиције из ранијих времена толико и чињенице да су ученици из Војводине преовлађивали и у осталим богословијама. Под непосредним је надзором епископа сремског Василија, а извештај о раду се подноси њему и Синоду. Наставни предмети исти су као у осталим богословијама, јер их Синод прописује за све српске богословије. Задржала је вишевековну оријентацију ка неговању литургијског благољепија у богослужењу и црквеном појању. Свечано су обележена два века карловачке богословије (1794–1994), која је до данас дала важан допринос како подизању верског и опште културног нивоа тако и очувању националног идентитета. ЛИТЕРАТУРА: В. Максимовић, „Карловачка богословија и богословски семинар", *БГл*, 1906, 9; Д. Николић, „Шта нам је дала Карловачка богословија од 1873/6–1922. г", *Православље*, 1937, 4, 5, 6–7; Н. Гавриловић, *Карловачка богословија (1794–1920)*, Ср. Карловци 1984; П. Пузовић, „Два века Богословије у Сремским Карловцима", *СрС*, 1994, 3; Д. Петровић, „Да се не заборави", *СрС*, 1994, 3; П. Штрасер, „Покрово-Богородичне школе у Карловцима у XVIII веку као претече данашње богословије", *СрС*, 1994, 3. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСЛОВИЈЕ **БОГОСЛОВИЈЕ**, школе за систематско образовање и припремање будућих свештеника. Јављају се доста касно, а историјске околности допринеле су да се оне прво појаве изван традиционалног српског простора. Богословско образовање прошло је кроз више фаза. У средњем веку син је учио од оца или рођака, а потом је образовање довршавано код епископа. Образовање монаха било је квалитетније јер се обављало у монашким школама. У следећој фази вршило се по већим манастирима који су имали учене монахе. Зна се да је архиепископ Данило II у Пећи основао неку врсту Више богословске школе, а у време деспота Стефана Лазаревића постојало је при Патријаршији Училиште за виша звања у цркви. Турско ропство отежало је богословско школовање па су отреситији писмени појединци рукополагани или су монаси добијали парохије. У новом веку таква пракса није могла да се одржи, а постало је нужно систематско школовање кандидата под једнаким условима и с неопходним општим образовањем. Слична пракса одржала се и у обновљеној Пећкој патријаршији. Крајем XVII и почетком XVIII в. у манастиру Ресави уз познату преписивачницу постојала је школа за спремање свештеника. У време аустријске окупације северне Србије (1718–1739) у Пожаревцу је радила једна врста ниже богословске школе, а у Београду је митрополит Викентије (Јовановић) отворио Псалто-појачку школу (1731–1739). Потреба школованих свештеника била је посебно изражена на простору Карловачке митрополије где је римокатоличка црква располагала школованим кадровима, а њеном прозелитизму православље је могло да сe одупре једино ако је и само располагало квалитетним свештеничким кадром. Тако се услед неповољних историјских околности прве **б.** јављају на простору Хабзбуршког царства. Карловачки митрополити настојали су да отворе школе општег типа у којима би се школовали учитељи и свештеници, због чега су одмах по Великој сеоби тражили од цара дозволу за отварање таквих школа. Како није било одговора, молба је поновљена са Крушедолског сабора (1708), али опет без успеха. Тек 1727. београдско-карловачки митрополит Мојсије (Петровић) припрема једну дворску кућу за отварање школе у којој су изучавани словенски, грчки и латински језик, граматика, реторика, логика, филозофија и богословске науке (догматика, морално богословље и црквено право). Свршени ученици ове школе могли су да раде као учитељи и свештеници, али и да прихвате политичке и војне функције. Школа је имала интернат за 128 ученика из целе Карловачке митрополије. С обзиром на то да Беч није одобрио увођење самодоприноса за школство, сав терет финансирања пао је на митрополита. Тако је било и за време његовог наследника митрополита Вићентија (Јовановића), који је 1736. школовање продужио на три године, али се школа угасила 1737, тј. после његове смрти. Павле (Ненадовић) отворио је 1749. клерикалну школу у Карловцима, коју су, уз децу школског узраста, похађали млади ђакони, јерођакони свештеници и јеромонаси. Професори су углавном били Срби. Школа се угасила 1768. смрћу митрополита Павла. Карловци су за више деценија остали без богословске школе, коју су замениле богословске школе по епархијама. То је имало политичког оправдања будући да су оне биле под надзором епархијског архијереја, а централна школа у Карловцима под надзором и врховном управом државе. Тога су били свесни карловачки митрополити и епархијски архијереји, због чега је оснивање **б.** по епархијама једна од карактеристика Карловачке митрополије. У пракси оне су испољиле низ недостатака: биле су скупље од централне школе, нису имале одговарајуће зграде нити јединствен план и програм. У Новом Саду је епископ бачки Висарион (Павловић) основао 1741. нижу, а Мојсије (Путник) 1765. вишу клерикалну школу, али се оне нису одржале. Илирски регуламент из 1770. тражио је да се оснују клерикалне школе у свакој епископској резиденцији, које ће се издржавати из карловачког школског фонда и помоћу државе. Епископи су били дужни да о свом трошку издржавају известан број ученика. Тако је у Вршцу **б.** прорадила 1773, али за кратко, да би поново радила 1822–1867 (с прекидом 1848–1853) и то на два језика, српском и румунском. Ипак, није свуда било услова за отварање **б**. Понегде су биле изнуђене јер је на њихово отварање утицао рад унијата – отваране су тамо где су били потребни образовани свештеници за сузбијање католичког прозелитизма: у Костајници (1713–1771), Плашком (1744–1770) и Пакрацу (1751). Аустријско државно законодавство прописало је 1774. јозефинистички програм образовања свештеничких кандидата. Богословске или клерикалне школе у Плашком (1801–1807, 1824–1863), Пакрацу (1809–1872), Карловцу (1829–1837, 1841–1851, 1858–1873), Араду (1822–1866) и Темишвару (1850–1863) обухватале су у XIX в. опште школско образовање и богословско-пастирско знање. У оваквим условима рада – без чврсте сарадње и међусобног договора – дошло је до хиперпродукције и вишка свештеничког кадра. Због тога је Народно-црквени сабор 1863. донео одлуку да се затворе **б.** у Вршцу, Пакрацу и Плашком, што је наредних година остварено. Посебно место имала је **Б.** у Бањалуци (1866–1875), у којој је школовање са смештајем у интернату трајало три године. Имала је задатак да поред свештеничког школује и учитељски кадар за тадашње српске основне конфесионалне школе, због чега је осим богословских у програму наставе имала и световне предмете. Угасила се 1875. избијањем Невесињске буне, која се проширила на целу Босну. После I светског рата у Краљевини СХС/Југославији било је пет православних **б.** интернатског типа (Битољ, Призрен, Цетиње, Сарајево и Сремски Карловци, где је пресељена београдска **б.**), које су примале свршене ученике основних школа. Школовање је трајало пет, а 1928. продужено је на шест година. Издржавало их је Министарство вера у споразуму са Синодом. После II светског рата Црква је шесторазредну **б.** признала као вишу богословску спрему. Свих пет **б.** и Богословски факултет допринели су подизању интелектуалног и моралног нивоа српског свештенства. Све српске **б.** у XX в. су средње школе интернатског типа, строге у погледу учења, али још и више у погледу владања. Професори богословских предмета били су у свештеничком или свештеномонашком чину, једино су световне предмете предавали цивили. Ученици су добијали оцене на крају првог и на крају другог полугодишта, а онда су полагали тзв. разредни испит из свих предмета са градивом из оба полугодишта. Испит је полаган пред предметним професором и председником комисије. Синод је слао свог изасланика, који је пратио испите и понекад се и сам директно мешао у испитивање ученика. У интернату је увек био по један дежурни васпитач, који је водио рачуна о реду, о уредном похађању богослужења и миру за време поподневног занимања, како је називан рад у учионици. Наставни програм се временом мењао или другачије формулисао, али је задржавао основну тежњу да свештеник уз богословско добије и солидно опште образовање, те да народу буде од користи и на другим пољима. Од општеобразовних предмета изучавани су језици српски, руски, немачки, старословенски и црквенословенски, од класичних грчки и латински, земљопис, историја (општа и национална, те историја хришћанске и српске цркве), природне науке, филозофија, психологија, логика, познавање државних закона; од богословских предмета: Свето писмо оба завета с херменеутиком, библијска историја и библијска археологија, катихизис, догматичко богословље с полемичким (касније догматика с упоредним богословљем, тј. разлике између хришћанских конфесија), литургика с археологијом, апологетика с историјом религија, морално богословље, канонско и брачно право, пастирско богословље, црквено правило с пасхалијом, црквено и нотно певање, теорија музике, свирање на неком инструменту и дириговање хором. За успешан катихетски рад изучаване су педагогија и методика верске наставе. Да би користили народу и изван цркве, изучавани су: хигијена и основи хитне помоћи, пољска пољопривреда, пчеларство, задругарство, краснопис (у средњем веку прављење мастила, растапање злата, израда минијатура и илустрација), библиотекарство и коричење књига. Захваљујући образовању и несебичном раду српски свештеници стекли су поштовање у народу. У II светском рату рад **б.** је замро. Београдска **б.** је једно време радила у Нишу, а после рата у новим условима ове школе нису одмах успеле да се активирају. Призренска **б.** почела је с радом 1947, Београдска 1949, обе као четвороразредне, а од 1951. као петоразредне. Исхрана је послератних година била оскудна због сиромаштва Српске цркве и Цркви ненаклоњене државне власти. Опстајало се захваљујући чињеници да су још увек постојали добростојећи људи, који су успевали да кришом дотуре неку помоћ у новцу и храни. Такође су од Светског савета цркава и српских исељеника из Америке добијали помоћ у половној гардероби или храни, углавном млеко и јаја у праху (популарна „Труманова јаја") и сл. Последње деценије XX в. извршено је неколико реформи богословског образовања, увођењем нових предмета и смањивањем часова неких предмета. За парохијску службу постала је обавезна виша спрема, која се после средње школе стицала двогодишњим студијама на Богословском институту. Данас се свештенички кадрови СПЦ образују у Београду, Призрену (тј. Нишу), Сремским Карловцима, Цетињу, Фочи/Србињу и Крагујевцу. Школовање траје пет година, с изузетком периода 2002--2006, када је било скраћено на четири године. Ученици уче следеће предмете: српски, руски, енглески, црквенословенски, латински, грчки језик, катихизис, Свето писмо оба завета, библијску историју, патрологију, историју хришћанске цркве, историју српске цркве, филозофију, логику, литургику са археологијом, црквено појање са правилом, црквено право, брачно право, пастирско богословље, морално богословље, догматику, агиологију, хришћанску антропологију и омилитику. *Богословија у Шибенику*, као православна „клерикална школа", отворена је 1833. залагањем епископа Јосифа (Рајачића), а 1841. заједно с епископском резиденцијом пренета је у Задар. Епископ Стефан (Кнежевић) извршио је 1869. реорганизацију, када је названа Православни богословски завод. Од 1871. њен програм је близак данашњем образовању, а престала је с радом 1919. када је Задар припао Италији. Занимљива је предисторија ове **б**. Цар Наполеон дао је 1808. дозволу да се у Далмацији отвори „Школа са семеништем ради образовања православног клира" и 6.000 франака помоћи за остварење овог плана. Пројекат није реализован јер Венедикт (Краљевић) „у целој Далмацији није нашао квалификоване наставнике а из других српских крајева није их смео доводити". Убрзо је Далмација поново припала Аустрији. Следећи покушај учинио је епископ Венедикт (Краљевић) отворивши 1819. у својој резиденцији у Шибенику унијатску **б.** са четири професора унијата које је довео из Галиције, са наставом на немачком језику. Сазнавши да су професори унијати а не православци, Срби су се побунили, којом приликом је један унијат убијен, а остали се разбежали. Тако је 1821. школа престала са радом. *Богословија у Сарајеву*, под именом „Источно-православно богословско сјемениште", отворена је 1882. уз помоћ аустријске владе која је задржала право да прописује програм, поставља професоре, контролише набавку књига и уџбеника. Две године касније пресељена је у село Рељево крај Сарајева, где су изграђени школска зграда и зграда интерната. Из Рељева је 1917. поново пресељена у Сарајево где је радила до немачке окупације 1941. До I светског рата школовање је трајало четири, потом пет, а од 1931. шест година. Школа је мењала име: 1892. у Српско православно богословско училиште, а после I светског рата у Српска православна **б**. *Богословија на Цетињу* свој почетак има у манастирској школи при Цетињском манастиру у време владике Петра I, али више као световна школа, као што је то била и прва основна школа коју је основао владика Петар II Његош у истом манастиру. Покушаји да се отвори редовна богословска школа нису успевали – иако је започињала рад 1854. и још неколико пута, увек је то било на кратко. Тек 1863. отворена је Привремена **б.** на Цетињу, у којој су предавали архимандрит Нићифор Дучић и Филип Јабучанин, свршени ученик Петроградске **б**. Радила је само годину дана и због материјалних тешкоћа престала са радом. У програму су били „богословски и светски предмети". Књаз Никола је 1868. успео да издејствује од руског Синода сталну годишњу помоћ од 8.000 рубаља за „отварање и рад средњошколског богословског завода на Цетињу". **Б.** смештена у Биљарди отворена је 1869. а управник је био Милан Костић, руски ђак са степеном магистра богословља, родом из Бачке. У Црну Гору дошао је након што је патријарх Самуило (Маширевић) одбио да га постави за професора карловачке **б.** (није био у свештеничком чину), али је много допринео развоју школства у Црној Гори. Прве године било је у **б.** 10 питомаца о државном трошку, а на крају треће године 37. У једном одељењу формирана је капела Св. Саве, у којој је служено сваког дана. Програм под именом „Устав црногорског богословског семеништа" саставили су Милан Костић и руски прота у Бечу Михаило Рајевски. Занимљиво је да је 1871. у програм ове **б.** уведена војничка настава што сасвим одговара духу и угледу дотадашњег црногорског свештенства. **Б.** је 1873/74. сељена на Острог и поново враћена на Цетиње. Као четворогодишња Богословско-учитељска школа, за коју је била потребна предспрема од четири разреда ниже гимназије, радила је 1877–1916, дајући свештенике, учитеље, чиновнике, судије, саветнике и министре Црној Гори. Угасила се у I светском рату, али је прорадила 1921. и радила до окупације 1941. Смањеним капацитетом, углавном за полагање заосталих испита, радила је до краја окупације 1944, да би се доласком комуниста потпуно угасила. Поново ради од 1992. О богословском образовању народа и будућих свештеника бринуло се и у ванредним околностима, ратним условима, у земљи и иностранству, у ропству и логору. *Богословија у Кадсдону* (Енглеска) радила је за време I светског рата захваљујући помоћи Англиканске цркве. Организована је по систему једногодишњих течајева, а предавачи за богословске предмете били су српски професори, а за опште енглески професори. Књиге су умножаване на шапирографу. *Богословија у Еболију* (Италија), радила је после II светског рата, будући да је ту било смештено неколико хиљада српских избеглица, војника и цивила. Истовремено је у Италији радила и Духовна школа „Манасија". Течајеви су трајали неколико месеци, све док логор није расформиран и његови становници пресељени у Немачку на више локација, што је онемогућило даљи рад. *Богословију у Битољу* отворио је 1882. грчки епископ Матеј, да би спремала свештеничке кандидате за Јужну Србију, али и са могућом намером грецизације српског живља. Српска влада и Српска црква успеле су да код турских власти издејствују да се 1877. у Македонији отвори 15 српских школа са 18 учитеља, а цариградски патријарх је одобрио постављање Срба на епископске положаје. Већ 1888. **б.** је затворена и поново отворена 1896, а 1900. пренета је у Барешански манастир. Национална свест српског становништва већ је била зрела, зато у периоду 1903–1912. ради у Битољу као Богословско-учитељска школа, а њен рад прекидају балкански ратови и I светски рат. Основана је 1922. и радила до 1941. као Српска православна **б.**, када је захваљујући добром наставном кадру и организацији избила у први план. Имала је неколико богословских дружина као вид ваннаставне ученичке активности: „Братство" (са својом библиотеком и одсецима: књижевним, музичким, позоришним и спортским), „Коло савеза трезвене младежи", „Подмладак Јадранске страже" и „Подружина феријалног савеза". После II светског рата комунистичке власти нису у Македонији дозвољавале рад српских школа и **б.** нити постављање српских епископа и свештеника, а вршена je насилна македонизација српског живља. *Богословија Св. Три јерарха* у манастиру Крки отпочела је рад 1964. као двогодишња школа. Отварање је протекло без тешкоћа с обзиром на то да за то нису биле потребне посебне дозволе јер је смештена у манастирским објектима. Наставила је традицију **б.** коју је 1615. у истом манастиру отворио дабробосански митрополит Теодор. Била је прва богословска школа код Срба, радила је до 1647. и поново 1856–1860. Од 1967. прерасла је у средњу петогодишњу школу. Године 1995/96. радила је на Дивчибарама, 1996/97. у Фочи/Србињу, а у манастиру Крка поново ради од 2001/02. *Богословија Св. Петра Дабробосанског* у Фочи/Србињу (Република Српска) отворена је 2001. *Богословија Св. Јована Златоуста* у Крагујевцу отворена је захваљујући труду епископа Саве (Вуковића). Почела је рад 1997, као истурено одељење Београдске **б.**, а од 2000. је самостална. ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, *Средњевековно српско парохијско свештенство*, Скопље 1923; Д. Пејовић, *Развитак просвјете и културе у Црног Гори 1852–1916*, Цт 1971; Ч. Драшковић, „Црквене школе Српске патријаршије", у: *Српска православна црква 1920–1970*, Бг 1971; П. Пузовић, „Богословске школе Српске православне цркве", у: *Прилози за историју СПЦ*, Ниш 1997. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСЛОВЉЕ **БОГОСЛОВЉЕ**, орган Православног богословског факултета у Београду. Покренут захваљујући помоћи патријарха Димитрија (Павловића). Под уредништвом Димитрија Стефановића, професора истог факултета, излазио је 1926–1940. у тромесечним свескама. Одржавао је рубрике: расправе и чланци, прикази и оцене, попис новије богословске литературе. Није излазио за време окупације, нити после рата у условима комунистичког друштвеног уређења када је БФ искључен из Београдског универзитета. Захваљујући помоћи Српске цркве поново излази од 1957. са две свеске годишње. У новој серији године излажења означене су латинским бројевима двоструко: 1/16, 2/17 итд. чиме је успостављен континутет у две епохе излажења. У св. 1–2. за 1961. објављена је делимична библиографија објављених радова у периоду 1940–1960. ЛИТЕРАТУРА: Б. Цисарж, *Један век периодичне штампе Српске православне цркве*, I, Бг 1986. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСЛОВСКА ПЕРИОДИКА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ **БОГОСЛОВСКА ПЕРИОДИКА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ**, периодичне публикације настале из потребе да се прати богословски и црквени живот. Штампана књига код Срба јавила се убрзо по проналаску штампарије, али периодична штампа у крилу цркве јавила се доста касније. После 1848. свештеници Карловачке патријаршије тражили су од својих епископа да покрену црквено-свештенички лист који би им био од помоћи у пастирском раду. Предлог о покретању два листа, једног на српском, а другог на румунском језику, није реализован, колико због материјалних трошкова толико због незаинтересованости више јерархије. Поједини епископи и патријарси покретали су политичке листове, па чак и шаљиве. Многи добро замишљени пројекти су пропали, а празнину су попуњавали световни листови и часописи који су доносили актуелне вести из црквеног живота, као и *Календари* са својим прилозима. Ученици београдске богословије покренули су 1863. часопис *Богослов*, који се после првог броја угасио. Светозар Стојадиновћ покренуо је 1865. *Црквени лист*, али је и он био кратког века. Гргетешки архимандрит Герман (Анђелић), потоњи патријарх, покренуо је са бачким свештенством 1867. лист *Беседа*, који се после 22. броја угасио. У Београду је свештеник Никола Поповић, професор богословије, покренуо 1868. *Пастир*, лист духовно-књижевног садржаја, који је у почетку изазвао велику пажњу, па су први бројеви доштампавани, али се после три године угасио, јер је од многих пренумераната једва трећина то заиста била. *Беседа* и *Пастир* су први српски црквени листови, који су покренули црквену периодику. Прота Алекса Ивић је на подстицај Чеде Мијатовића покренуо 1879. у Београду *Хришћански весник*, у коjeм су осим њих двојице сарађивали Стојан Новаковић, Милан Милићевић, Љубомир Ковачевић и др. Одржао се до I светског рата. Свештеничко удружење Србије основало је *Весник Српске цркве*, који је излазио пуних 38 година. Монашко удружење издавало је 1908–1910. лист *Духовна стража*. У Босни је излазио *Дабробосански источник* (1887–1911), који је мењао име у *Босанско-херцеговачки источник* и, на крају, *Источник*. У Задру су излазила два листа: професори богословије издавали су од 1885. *Истину*, а свештенство Далматинско-истарске епархије од 1893. *Гласник православне* *Далматинске цркве*. Крај XIX в. донео је обиље црквених листова (*Српски Сион*, *Богословски гласник*, *Бранич* *православља* и др.), од којих се већина угасила у I светском рату. После рата јавило се много добрих црквених листова, како оних популарних, намењених широким масама верног народа, тако и уско стручних и научних. У прве спада *Мисионар*, који је издавала Православна хришћанска заједница, у друге *Богословље*, који је издавао Богословски факултет у Београду. Многе епархије су издавале своје листове (*Глас Цркве* у Шапцу, *Браничевски весник* у Пожаревцу, *Летопис* *епархије тимочке*, *Глас епархије нишке*, *Банатски весник* итд.). Живот многих листова прекинуо је II светски рат. После рата, у комунистичком уређењу, уз велике тешкоће излазио је *Гласник*, службени лист Српске православне цркве. Архив патријаршије пружа податке о сметњама којима су власти и графичка предузећа спречавали излажење црквених листова. Епископ браничевски Хризостом успео је тек 1958. да покрене *Православни мисионар*, док је *Православље* почело да излази 1971. као лист Београдске архиепископије, а потом као новине Српске патријаршије. После пада комунизма црквена штампа је оживела – јавило се много часописа који се баве православним богословљем и животом Цркве. ЛИТЕРАТУРА: Б. Цисарж, *Један век периодичне штампе Српске православне цркве*, I, Бг 1986. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСЛОВСКИ СЕМИНАР **БОГОСЛОВСКИ СЕМИНАР**, интернатски смештај ученика богословија. У почетку називан алумнеум (лат. *alumnari*: васпитавати), што на Западу подразумева завод у којем ученици, поред васпитавања и образовања, добијају смештај и исхрану као у пансиону. Касније је прихваћен термин „семинар" и „семениште" (чије је буквално значење расадник, у преносном смислу расадник у којем се припремају духовни кадрови који ће у своје време донети род, сходно јеванђелској причи ‒ Мт 13,3–23). Осим практичне и социјалне функције, интернатско школовање садржи и богословску димензију која се огледа у заједништву и саборности. Време је подељено на одмор (спавање), наставу и поподневно занимање. Одлазак на сва богослужења у школску капелу подразумева активно учешће: млађи ученици само читају, а старији уз читање апостола још и певају за певницом. Идеја богословије са семинаром јавила се у XVIII и трајала кроз цео XIX в. Народно-црквени сабор 1774. под председништвом генерала Матезена као царског заступника расправљао је где ће се подићи семинарија, каквог ће бити капацитета, као и како ће изгледати наставни план, унутрашње уређење и управљање. Искрсло је и питање локације које се сводило на избор Карловаца или Новог Сада јер је Темишвар био искључен с обзиром на то да није имао прикладну зграду. Као краљевски слободни град Нови Сад је понудио бесплатан плац, бесплатан пројекат и 3.000 форинти, а становници су обећавали „сву потребну помоћ за њен правилан рад". Темишварски сабор 1790. дао је предност Карловцима за оснивање семинарије, али је остварено само оснивање богословије. Тек на Благовештенском сабору 1861. одлучено је да се у Карловцима оснује семинарија за 120 богослова, те да се убудуће у манастир не примају нити да парохију прве класе добијају они који нису учили у семинарији. Синод је 1893. затражио правила за семениште, а њих је 1895. израдио прота Јован Вучковић. Зграду семеништа из својих средстава подигао је и осветио патријарх Георгије Бранковић 1900. Све српске богословије у XX в. су семинарског типа. Између два светска рата све богословије издржавала је држава. Данас трошкове делом сноси Српска црква, а делом сами ученици. ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, *Шта се и како се и с које се стране докле покушавало да се и код нас оснује семинарија за кандидате свештеничког реда*, Н. Сад 1887; Ј. Вучковић, „Предлог за оснивање интерната уз православно богословско училиште у Карловцима", *БГл*, 1904, 5, 2–6; Р. Грујић, *Азбучник Српске православне цркве*, Бг 1993. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ **БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ**, високошколска установа за научно и систематско изучавање православног богословља. Систем студија православног богословља код Срба је специфичан. У односу на средњошколско образовање једини нов предмет је јеврејски језик, али је изучавање продубљено и проширено. Наставни план је прилагођаван условима и сазнањима, а предмети су спајани, раздвајани или укидани што је диктирано и бројем расположивих професора. Тако је са Светим Писмом спојена Библијска археологија и Библијска историја; Основно богословље – Догматика спојена је са Упоредним богословљем, Црквено појање са типиком под именом Црквено појање са правилом, Општа психологија са Психологијом религије и Психологијом уметности под именом Психологија културе и сл. Предмети су подељени у следеће групе: библијску, историјску, литургичку и систематску. Студент полаже испите из свих предмета, али се опредељује за једну групу из које ради семинарске радове. Полагањем испита и одбраном докторског рада добијало се звање доктора православног богословља, а одлуком Факултетског савета и звање почасног доктора. Од 1990. постдипломске студије обухватају магистратуру с израдом и одбраном магистарског рада, а докторске студије израду и одбрану докторског рада. Улога **Б. ф.** била је разноврсна и за Цркву веома корисна: изнедрио је низ генерација које су као вероучитељи ушли у средње школе и развили плодан рад на евангелизацији ученика који су били изложени секташкој и комунистичкој пропаганди. Повећан је број оних који се посвећују науци и научном раду, а известан број примио је монашки чин и посветио се духовном животу постајући расадник епископског и професорског кадра. Већ пред II светски рат било је дипломираних теолога и на сеоским парохијама, а таква се ситуација поновила крајем XX в. У Београду је 1934. основано Удружење дипломираних теолога, које је одмах почело да издаје часопис *Хришћанска мисао*, који је излазио до априла 1941. **Б. ф.** у Београду отворен је 1920. иако је његово оснивање било предвиђено још 1905, приликом прерастања Велике школе у Универзитет. Тада је овај факултет добио предност у односу на академију јер студенти део предмета могу да слушају на другим факултетима и користе њихове библиотеке. Од 1926. **Б. ф.** издаје часопис *Богословље*, а издавањем *Зборника Православног Богословског факултета* одржаван је научни реноме. Студенти су издавали *Светосавље* (1932–1941), имали своје удружење (1920–1941) и хор. Дозволом Светог Синода међу студентима је било и припадника других православних, као и неправославних народа. При Београдском универзитету **Б. ф.** је остао до 1952. када је решењем Владе НР Србије издвојен, а рад је продужио као **Б. ф.** СПЦ. Искључење је било последица страха од све већег броја студената теологије у послератним годинама, а после искључења са Београдског универзитета број студената је опао. Године 1952. било је 129 новоуписаних студената, а већ 1960. само 38. Тада је нестало асистената, од професора се задржао само најортодокснији део, а број студената се смањио будући да су остали без свих привилегија које су имали студенти осталих факултета. Ипак, било је доста студената странаца, највише из Грчке, али и из осталих православних цркава. Слом комунизма крајем 80-их година XX в. вратио је студенте на **Б. ф.**, а 2004. враћен је у састав Београдског универзитета. **Б. ф.** у Загребу основан је 1920. Од почетка је наилазио на разне тешкоће, међу којима и на оне с наставним кадром. Студената је било, Срба и Руса, али недовољно да би се оправдало његово постојање, те је укинут 1924. **Б. ф.** „Св. Сава" у Либертивилу основан је 1986. као одељење факултета у Београду. Самосталан је од 1988. Намењен је српским студентима из Америке. **Б. ф.** „Свети Василије Острошки" у Фочи/Србињу (Република Српска), основан као Духовна академија, ради од 1994. Богословско-катихетски институт у Београду основан је 1990. као Богословски институт при факултету као „виша богословска школа за усавршавање свештенства и за лаике, будуће вероучитеље". Садашње име добио је 1997. Свршени студенти добијају диплому више богословске школе и имају право уписа на пети семестар и продужетак богословских студија уз полагање разлике у предметима. ЛИТЕРАТУРА: Ч. Драшковић, „Четрдесет година Богословског факултета у Београду", *Богословље*, 1961, 1–2; П. Пузовић, „Богословске школе Српске православне цркве", у: *Прилози за историју СПЦ*, Ниш 1997. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСЛОВСКО-УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ **БОГОСЛОВСКО-УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ**, средње верске школе за припремање свештеничког кадра, с наглашеном припремом и за професију учитеља. И друге, раније осниване богословије у Сремским Карловцима и другим центрима Српске православне цркве, образовале су свештенике који су се, чекајући слободну парохију, бавили учитељским послом (богослови као учитељи). Међутим, током XIX в. све је више световних учитеља (Сомбор, Крагујевац) који су се припремали само за учитељски позив, што се није односило на становништво које је живело под Турцима. Отуда је СПЦ у срединама где није било довољно учитеља и где нису постојале богословије или учитељске школе почела да оснива мешовите „богословско-учитељске школе", али с веома наглашеним педагошким образовањем. Таква школа основана је на Цетињу (1863) 1887. и у Призрену 1871, а већ основана Богословија у Бањалуци (1866) имала је сличан карактер. У тадашњим богословијама и **бу. ш.** учили су се, осим богословских, и следећи предмети: учитељски метод, педагогика с методиком, психологија са физиологијом, филозофија, педагогија и сл. Треба нагласити да су богослови вршили послове учитеља и пре и после претварања појединих богословија у **бу. ш**. Богословија на Цетињу основана је као прва средња школа у Црној Гори 1863. Од јесени 1887. ради као школа која је образовала богослове и учитеље. До 1913. била је једина учитељска школа у Црној Гори. Тада је основана учитељска школа у Пећи, која је тада припадала Црној Гори. Та школа је касније била пресељена у Даниловград. **Бу. ш.** на Цетињу уредио је Милан Костић, који је био и први ректор. Уписивали су се ученици са завршеном четвороразредном основном школом. **Бу. ш.** у Призрену такође је прво 1871. основана као Богословија. Управитељ је био Сава Дечанац, а добротвор Сава Андрејевић Игуманов. Од 1890/91. била је шесторазредна, у њој су изучавани психологија и педагогија с методиком, а тада је измењен и назив у „Богословско-учитељску школу". После завршетка I светског рата школа наставља рад само као Богословија. *Извештај* о стању Српске православне **бу. ш.** у Призрену за 1894/95. наводи податке да је школа с три продужена на шест разреда, од којих су „три нижа гимнасијског, а три виша разреда богословско-педагошког правца". Издвајају се три посебна периода историјата богословије: од оснивања до 1876, од 1876. до 1887, тј. до појаве првих српских конзулата на тлу Османлијског царства, и од 1887. до 1890. када прераста у шесторазредну **бу. ш**. О посебном значају школе говори и налог Стојана Новаковића из 1882. да се све основне школе у Старој Србији и Македонији ставе под старање Призренске богословије у сваком погледу. Босанско-бањалучка богословска школа, коју је по угледу на београдску 1866. основао Васа Пелагић, популарно је називана „Пелагићева богословија" и имала је карактер **бу. ш**. Богословија је 1871. добила и своју посебну зграду, а уз школу је основан и интернат. Ученици су били стари између 15 и 35 година, школа је имала три разреда, а изучаван је и „Метод учитељски". Пелагић је у наставу увео и телесно вежбање, као и низ других предмета који нису били карактеристични за богословске школе. Рад школе материјално су помагале Русија и Србија. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица педесетогодишњице призренске богословско-учитељске школе 1871–1921*, Бг 1925; П. Костић, *Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и поч. 20. века*, Скопље 1933; М. Бојовић, *Учитељска школа на Цетињу, 1922–1945*, Тг 1988; *125 година Српске православне богословије св. Кирила и Методија у Призрену*, Пр 1996; П. Пузовић, „Богословске школе Српске православне цркве", у: *Прилози за историју СПЦ*, Ниш 1997. Недељко Трнавац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГОСЛУЖЕЊЕ → ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ **БОГОСЛУЖЕЊЕ** → **ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ** # БОГОШЕВИЋ, Добрила **БОГОШЕВИЋ, Добрила**, оперска певачица (Урошевац, 20. VIII 1929). Музичка знања из уметности певања стекла у Београду (Ј. Стаматовић, Ј. Матијевић) и Загребу (М. Борчић), где је дипломирала 1954. На Међународном такмичењу у Вервијеу 1955. освојила трећу награду. Од 1956. била је солиста Београдске опере. Њен јасан и звучан, добро постављен глас лепе боје био је у служби музикалне, природне, непосредне и свеже интерпретације и изразитог сценског шарма, уверљиво креираних ликова и њихових трансформација на сцени. Певала улоге намењене колоратурном и лирском сопрану – Маргарету (Ш. Гуно, *Фауст*), Норину (Г. Доницети, *Дон Пасквале*), Лучију (Г. Доницети, *Лучија од Ламермура*), Розину (Ђ. Росини, *Севиљски берберин*), Ђилду (Ђ. Верди, *Риголето*), Виолету (Ђ. Верди, *Травијата*), Аделу (Ј. Штраус, *Слепи миш*), Констанцу (В. А. Моцарт, *Отмица из сараја*), Парасју ( М. Мусоргски, *Сорочински сајам*) итд. Учествовала и у извођењу концертних дела – Хајдновог ораторијума *Годишња доба* и Брамсовог *Немачког реквијема*. Гостовала у многим српским градовима, а са Београдском опером у Бечу, Паризу, Варшави, Торину, Визбадену, Единбургу, Лозани и Мадриду. ЛИТЕРАТУРА: *1946–1966. Двадесет година Удружења музичких уметника Србије*, Бг 1966. Роксанда Пејовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГУМИЛСТВО **БОГУМИЛСТВО**, хришћанска секта чије се учење заснива на павлићанској и манихејској јереси и гностицизму. Настала на истоку. Назив се изводи од имена легендарног попа Богумила или из „народне" етимологије да су Богу мили. У Грчкој су себе звали „чисти" и „прави хришћани", у Србији још и бабуни, у Босни патарени. На Балкан су стигли прво код Бугара, а углед су стекли после цара Симеона. Тада се као последица дугих ратова појавила друштвена криза и духовно клонуће, а богумили су свом учењу дали наглашени социјални карактер. Главна одлика богумилске доктрине је у дуализму (Бог и ђаво, дух и материја, добро и зло), сталном сукобу који траје у свету и човеку. Хришћанин треба да допринесе победи добра, што постиже савлађивањем телесних жеља. Због тога су порицали брак, а црквеној организацији право на феудалне поседе. Одбацивали су Стари завет, изузев *Псалтира* и *Декалога*, а од новозаветних списа посебно су поштовали *Откривење Светог Јована Богослова*. Одбацивали су богослужбени сјај, јерархију, иконе, крст, свеце, исповест и причешће. Христово очовечење сматрали су привидним. Када су у Византији јерес прихватили два епископа и неки монаси, цар Алексије Комнин спалио је њиховог вођу лекара Василија, а остале бацио у тамницу. На простору данашње Македоније против њих се борио епископ Иларион Мегленски, а када су одатле стигли у Србију, присталице су тражили међу властелом. Стефан Немања их је на сабору осудио и протерао. Из Србије су прешли у Босну, где се највећи део оправославио, а један део продужио у Далмацију, Италију и Француску, где су их звали „Бугари" или „катари". Средњовековна Босанска црква није богумилска, а наговештаји да их је било по Херцеговини у XIX в. су непоуздани. Богумилска гробља нису босанска специфичност. Код народа у Босни нема трагова о богумилској прошлости, каквих има у данашњој Македонији где су имали јак центар (планина, предео, село и река Богомила). Радомир Милошевић Када је **б.** препознато, учени богослови сматрали су да оно представља смешу јереси манихејства и павликијанства, да је сродно дуалистичким покретима познатим од ранохришћанских времена, али није идентично ни са једним од њих. У ХI в. у околини Пловдива савременици су разликовали павликијанску и богомилску заједницу. Писац прве опширне и садржајне беседе против јеретика у Бугарској приписује почетак проповедања јереси попу Богумилу, савременику цара Петра (927–969). Према Козми и другим писцима стварање видљивог, материјалног света **б.** није приписивано Богу, него Сотони, отпалом млађем сину Божјем. Богумили су осуђивали робовање телу, нарочито брак, употребу меса и вина, захтевали су од својих верника аскезу, трајан пост и уздржавање. Из текстова из ХII в. види се да је строга аскеза била обавезна за ужи круг посвећених „крштених", који одговарају „савршенима", познатим код дуалиста на европском западу. Осуђивали су крст и клањање иконама, одрицали вредност светим тајнама, избегавали храмове. Свето писмо тумачили су алегоријски негирајући Христов земаљски живот, игнорисали су Богородицу, осуђивали Св. Јована Крститеља као претечу Антихриста. Познавали су садржај јеванђеља, али су им извртали смисао везујући за себе све што је позитивно, а оно што је негативно приписивали су великој цркви и њеној хијерархији. У време које је познавао Козма Презвитер богумили су били настројени против световних власти и господе. Из времена рушења и обнове Бугарског царства (969–971, 976–1018) нема података о деловању богумила. Потчињавање Бугарске довело је огроман простор на Балканском полуострву под власт византијских царева, а старање о борби против јереси припало је Цариградској патријаршији и Охридској архиепископији која је била наставак бугарске патријаршије. **Б.** се у том периоду ширило нарочито у монашким срединама које су живеле аскетски и проповедале бежање од света. Богумили су се раширили и у Цариграду, где је царска власт од цара Алексија I Комнина (1081–1118) почела да их прогони комбинујући стрпљиво убеђивање и преобраћање с претњама и суровим казнама. Сâм цар је једнога од богумилских старешина испитивао о учењу док је писар сакривен иза завесе бележио оно што је чуо. Јеретичке старешине, упорне у своме учењу, биле су јавно спаљиване на хиподрому. Мере власти имале су ограничено дејство. У другој половини ХII в. успостављене су везе богумила са западним дуалистима. На сабору катара (дуалиста у Француској), одржаном 1167. код Тулузе, један од византијских богумилских старешина обавештавао је о црквама на Истоку и уз седам цркава Мале Азије наводио пет цркава с византијског европског подручја: цркву Романије (византијске централне области), цркву Драгувитије (у Македонији и Тракији), цркву Меленгије (по граду Мелнику), цркву Бугарске (Македонија и Бугарска) и цркву Далмације (у приморским градовима). Једној од тих цркава припадала је и област савремене западне Македоније у којој успомену на јерес чувају имена планине Бабуне (по бабунима, погрдном називу за јеретике) и село Богомила, посведочено с тим именом у ХIV в. На подручју српске државе **б.** се раширило до времена Стефана Немање (1166–1196). За његове владавине, највероватније између 1172. и 1180, чуле су се жалбе да се укоренила „мрска и проклета јерес", па је Немања с епископом рашким Јефтимијем сазвао црквени сабор, на којем је одлучено да се јерес силом искорени. Немањин син Стефан, говорећи о сабору и прогону који је уследио, не спомиње име богумила, него јерес жигоше именом Арија, најпознатијом и најзлогласнијом јереси, као што се чинило с дуалистима на западу (Ariana heresis). О садржини учења од њега се сазнаје само толико „да хулу наноси на Светог духа и да дели недељиво божанство". Обавештења о јеретицима дала је ћерка једног од Немањиних велможа, удата за богумилског верника, упознавши „нечисте мрзости њихове". Она треба да је видела „да служе самом сотони, који је отпао од славе божје". Ове појединачне оптужбе, иако веома неодређене, исказане у време кад је била врло актуелна борба против дуалиста у Византији Комнина, једва да остављају места сумњи да је реч о **б**. У складу с тим су и облици прогона: конфискација кућа и имања, спаљивање књига, кажњавање старешина одсецањем језика и прогонством. Било је забрањено да се спомиње „проклето име" и по речима Стефана Немањића „проклета вера" се од тада „више није ни помињала у његовој држави". После оснивања српске аутокефалне архиепископије (1219) не чују се жалбе на јерес. На великом сабору у седишту архиепископије у Жичи (1220) архиепископ Сава I обезбеђивао је чистоту вере уопштеном осудом јеретика („све јеретике и јерес њихову проклињемо") и наглашеним прихватањем одлука седам васељенских сабора. Можда се алузија на њему савремене прилике налази у другом проклињању: „Многу дакле јерес у различна времена и лета измисли ђаво и насеја у васељену многи кукољ зле вере кроз незаконике начелнике јереси који му служе на превраћење и самућење праве вере, које проклињемо, а са њима и оне који су измислили зле заповести, и гнушамо се сваке нечастиве јереси". Доментијан каже за Саву да је био „прогонитељ јавних и видљивих вукова, и исецајући речју свога божанског разума трновита учења злославних ученика јеретика", а у томе је тешко препознати неко тада актуелно учење. С прогоном јеретика у српској држави довођена је у везу појава јеретика у Босни, који се помињу 1199. у писму Стефановог брата Вукана Немањића, упућеном папи (→ патарени). Јерес је тамо доспела из дуалистичке „цркве Далмације", а из Босне се ширила у суседне области српске државе. О краљу Драгутину се каже да „многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и светога Духа, и присаједини их светој саборној апостолској цркви". Име богумила се ни овде, као ни у каснијим српским изворима, не примењује на босанске дуалисте. У синодицима, списима из којих се у Недељу православља читају многолетствија и вечне памјати и анатеме, употребљава се назив триклете бабунске јереси. Изузетак чини један рукопис Житија деспота Стефана Лазаревића (Кирило-белоозерски), у којем је уз помен становника Сребрнице додато да они сви „јереси богумилскије сут". Назив **б.** сачувао је актуелност у сфери богословске учености. То се опажа по глосама у појединим списима укљученим у Номоканон (Законоправило, Крмчија), где се имена масалијана и богумила објашњавају као *бабуни* или *бабунска јерес* (на једном месту су тако објашњени и маркионити). Чланци о богумилима налазе се и у српском преводу *Синтагме* Матије Властара. О литерарном интересовању за јерес сведочи и чињеница да је у ХIII в. пренета у српску редакцију *Беседа* Козме Презвитера, као и поглавље о богумилима из обимног трактата о јересима Јефтимија Зигавина. Судећи по томе богумили су за Србе у ХIV и ХV в. били предмет ученог занимања, а не стварни противници цркве. Сима Ћирковић ИЗВОРИ: А. Соловјев, „Сведочанства православних извора о богомилству на Балкану", *ГИДБиХ*, 1953, 5; Д. Драгојловић, „Маргиналне глосе српских рукописних крмчија о неоманихејима", *ЈИЧ*, 1972, 1–2; Д. Богдановић, „Српски превод Козмине Беседе у зборнику попа Драгоља", *Balcanica*, 1976, 7. ЛИТЕРАТУРА: Н. Радојчић, „О земљи и имену богомила", *ПКЈИФ*, 1927, 7, 1–2; В. Глушац, *Истина о богомилима*, Бг 1945; И. Клинчаров, *Поп Богомил и неговото време*, София 1947; D. Obolensky, *The Bogomils: A Study in Balkan Neo-Manichaeism*, Cambridge 1948; A. Соловјев, „Сведочанства православних извора о богумилству на Балкану", *ГИДБиХ*, 1953, 5; Д. Ангелов, *Богомилството в България*, София 1969; M. Loos, *Dualist Heresy in the Middle Ages*, Praha 1974; Д. Драгојловић, *Богомилство на Балкану и у Малој Азији*, I–II, Бг 1974, 1982. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГУНОВИЋ, Бранко **БОГУНОВИЋ, Бранко**, новинар (Доњи Лапац, Лика, 30. X 1920). Учесник НОБ-а од 1941. У току рата био је новинар листа *Српска ријеч*. После ослобођења ступио у редакцију органа КПЈ *Борбе* (1945–1946), затим радио у листу *Омладина* (1946–1956), а најдуже у Танјугу (1956–1984), где је деловао као дописник са стране, из Пекинга, Вашингтона и Њујорка. Његове аналитичке извештаје преносили су многи светски медији. Највише је био цитиран у време кад је извештавао из Кине. Тамошње политичке и друштвене процесе боље је разумео него већина западних дописника. У време „културне револуције" текстови су му, продирући у саму срж тамошњих проблема, били прештампавани свуда у свету. Седме године извештавања из Пекинга (1967) био је протеран из Кине, наводно због клеветања „културне револуције". Непосредан повод био је чланак у часопису америчког конзулата у Хонгконгу, потписан његовим иницијалима. Фалсификат је признала амаричка влада у званичном саопштењу, а 1985. кинеска амбасада у Београду упутила му је извињење „због свих неугодности, неправди, невоља и малтретирања" које је доживео у Кини 1967. На вест о протеривању амерички лист *Тајм* признао је квалитет **Б.** већ самим насловом „Губитак посматрача Кине". Душан Ђурић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГУНОВИЋ, Владимир **БОГУНОВИЋ, Владимир**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Босански Нови/Нови Град, 5. VI 1912 – Београд, 11. III 1986). Дипломирао 1939. на грађевинском одсеку Техничке високе школе у Прагу. За време II светског рата био заточен у концентрационом логору Дахау. Универзитетску каријеру започео 1947. као асистент на Катедри за Техничку механику Грађевинског факултета у Београду, где је докторирао 1953, a 1961. постао редовни професор. Држао наставу из Mеханике, Теорије еластичности и Статике конструкција на факултетима у Београду, Суботици, Нишу, Приштини и Сарајеву. На последипломским студијама предавао Вишу динамику. Аутор књига уџбеничког карактера *Механика* (I–II, Бг 1977) и *Статика* (Ниш 1974). Објавио више научних радова из теорије еластичности и отпорности материјала, напрезања плоча и роштиља применом метода математичке анализе, у часописима *Ingenieur-Archiv*, *Zeitschrift für Angewandte Mathematik und Mechanik* и *Bulletin* SANU. Рад „О савијању правоугаоне плоче са слободном страном" (1952) из теорије плоча цитиран је у књизи С. Тимошенка *Theory of Plates and Shells* (New York 1959). У пројектовању конструкција ангажован је као саветник за проблеме теоријског карактера и то за Панчевачки мост, мост преко Дунава у Новом Саду, мост преко Брамапутре у Индији и др. За дописног члана САНУ изабран је 1965, а за редовног члана 1985. ДЕЛА: „Beulung der Gurtplatten von Rippenkonstruktionen ", *Publications de l'Institut Mathématique de l'Académie Serbe des Sciences*, 1950, 3; „Der durchlaufende Balken auf äquidistanten elastischen Stützen", *Ingenieur-Archiv*, Berlin 1959, 27. ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), *Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846-1996*, Бг 1996. Мира Петронијевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГУНОВИЋ, Душан М. **БОГУНОВИЋ, Душан М.**, учитељ, педагошки писац, народни посланик (Зрмања, Хрватска, 1888 – ?, после III 1940). Нижу гимназију учио у Загребу, учитељско образовање стекао у Пакрацу 1909, а школу за физичко васпитање похађао у Прагу. Пре I светског рата службовао као учитељ у Босанској Дубици (1910) и Босанском Новом. Због активног бављења националним радом затваран 1913. и 1914. У Бањалучком велеиздајничком процесу осуђен на осам година робије, издржавши један њен део до краја рата и ослобођења. После рата живео у Загребу и радио као школски надзорник, бавећи се народним просвећивањем све до пензионисања 1938. Исте се године први пут кандидовао на скупштинским изборима и био изабран за посланика Огулинског среза. Политички је припадао Југословенској радикалној заједници, био члан Главног одбора страначке омладине и председник страначког Клуба учитеља за Савску бановину. После стварања Бановине Хрватске, у чији је састав ушло више срезова са претежном српском националном већином, организовао је покрет „Срби на окуп" у Лици, Далмацији и на Кордуну. Један је од истакнутих првака соколског покрета и писац више књига и брошура васпитног и педагошког садржаја. Уређивао *Учитељске новине*, часопис *Телесно васпитање* и библиотеку *Југословенска школа*. Био је на челу друштва Југословенско-чехословачка лига и дописник чешких новина. ДЕЛА: *Соколска просвета у друштву и народу*, Зг 1921; *Српско соколство и сарајевски атентат*, Зг 1925; *Соколство и народна војска*, Зг 1927; *Соколство и школа*, Зг 1931; *Методика телесног васпитања детета*, Зг 1931; *Збирка соколских композиција*, Зг 1931; *Основи идеологије соколства*, Зг 1934; *Обавезно телесно васпитање омладине*, Зг 1936. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг–Зг 1928; *Биографски лексикон. Народно претставништво. Сенат, Народна скупштина*, Бг 1939. Драган Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГУНОВИЋ, Слободан Гиша **БОГУНОВИЋ, Слободан Гиша**, филозоф, публициста (Београд, 6. II 1961). Дипломирао 1988. на Одсеку за филозофију Филозофског факултета у Београду. У статусу самосталног уметника при УЛУПУДС-у од 1982. Објављује у стручним часописима, недељницима, годишњацима: *Књижевној речи*, *Студенту*, *Књижевности*, *Гледиштима*, *Мојој кући*, *Српском књижевном гласнику*, *Годишњаку града Београда* и другде. На почетку свог професионалног деловања бавио се естетиком и драматургијом, режијом, компоновањем, позоришним хепенинзима (*Господо и госпође, имајте ту природу*..., Студентски културни центар 1987). Писао радио-драме (*Прича о Годуновићу*, Радиотека, Радио Београд 1990), телевизијске сценарије (серијал *Котлине Србије* за Образовни програм РТВ, 1989, епизода серијала *City Lives – Belgrade*, са Ђ. Воропејом 2000) и др. Најважнији рад **Б.** је обимна студија новије архитектуре Београда у три тома *Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века: Архитектура, архитекти, појмови* (Бг 2005). Од 2006. члан је Академије архитектуре Србије. ЛИТЕРАТУРА: D. A. Norris, „Bogunović, Slobodan Giša", *The Slavonic and East European Review*, may 2006; М. Митровић, „Слободан Гиша Богуновић", *Зенит*, 2006, 1; В. А. Милић, „Архивирање урбанитета", *Београдски књижевни часопис*, 2006, 4. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГУНОВИЋ, Угљеша **БОГУНОВИЋ, Угљеша**, архитекта, публициста (Теслић, 22. X 1922 – Београд, 27. III 1994). Архитектонски факултет Техничке велике школе у Београду уписао 1946. заједно са тзв. „Генерацијом 46" (Зоран Петровић, Дејан Настић, Никола Саичић, Урош Мартиновић, Божидар Петровић и др.). При крају студија сарађивао с Николом Добровићем на пројектима хотела у Игалу и Штипу и с архитектонским бироом „Стадион", у којем је стекао прва пројектантска искуства. Са старијим колегом Михајлом Јанковићем пројектовао и реализовао стадион „Ташмајдан", који је довршен 1952. када је и дипломирао. Радио у *Политици* (1960–1966), потом до 1986. у бироу РТВ Београд (касније ПГП РТБ), чији је оснивач и главни архитекта. Бавио се архитектонским пројектовањем, урбанизмом, уређењем ентеријера, публицистиком и цртежом. Од 1957. најчешће у *Политици*, али и у *Нину*, *Дуги*, *Мојој кући*, *Илустрованој политици*, *Изградњи*, *Архитектури, урбанизму* објављивао есејистичке записе и критичке коментаре о архитектури и урбанизму. Целокупну његову делатност обележавају два усмерења: једно је окренуто савременом архитектонском изразу и технологији, а друго очувању идентитета кроз грађење, остваривању јединства с оним што је некада постојало и указивању на потребу неговања урбанистичке културе. У урбаним амбијентима Београда подигао низ грађевина различитог градитељског израза водећи рачуна о окружењу. У тиму с архитектом Миком Јанковићем пројектовао стамбено насеље између Кабларске, Куршумлијске и Ситничке улице на Сењаку (1953–1955) и зграду у Палмотићевој 17 (1954), за коју би могло да се каже да је „похвала" балкону по обликовању које иступа ван уобичајене модернистичке праксе тога доба. Зграда на углу улица Милешевске и Божидара Аџије сажима његово интересовање за облик, боју, пластичне форме и материјал, а стамбена зграда коју је 1957. подигао на углу улица Гундулићевог венца и Кнез Милетине, у амбијенту Дорћола, разазнаје се урбанистичком поставком, складном пропорцијом, црвеном опеком, модернистички препознатљивим повученим приземљем и тзв. „лебдећим кровом". Током 60-их и 70-их година **Б.** је у коауторству са Слободаном Јањићем и уз сарадњу с инжењером Миланом Крстићем остварио најзначајнија дела: Телевизијски торањ на Авали (1960–1966), зграду новинске куће „Политика" (1961–1968) са штампаријом у Крњачи (1976–1980), телевизијски торањ на Фрушкој гори (1973–1974) и Дом телевизије Београд на Кошутњаку (1974–1980). Телевизијски торањ на Авали био је симбол града Београда и слободне комуникације. На новој згради „Политикe", као и на нешто касније реализованом пројекту индустријског комплекса штампарије „Политика" у Крњачи, архитекти су исказали јасан градитељски став уклапања у европске рационалне градитељске токове, али и настојања да се строги архитектонски облик обогати. Симбол модернитета зид-завеса на згради „Политике" у чудесном склопу дотицања старог и новог одуховљен је орнаментом, а пројекат индустријског комплекса штампарије у Крњачи замишљен је као мали град утопљен у зеленило парка, с бројним нивоима, полунивоима, терасама, распршеним визурама и архитектонским детаљима, указујући на ликовну потку, прецизан цртеж положен у сваку пројектантску замисао. **Б.** је низ година (са С. Јањићем, касније Н. Стипцем) радио на пројекту урбанистичке реконструкције Скадарлије (1967). Реализован је тек део целокупне замисли: доградња ресторана „Два јелена" (1968–1972), унутрашњост анекса кафане „Три шешира", ентеријер ресторана „Има дана" са М. Маскарелијем, пројекат БИП центра. Добитник је Октобарске награде града Београда (1956, 1969), Републичке награде листа *Борба* (1980) и награде САС-а (1984). ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, *Богуновић*, Бг 1992; Д. Милашиновић Марић, „In memoriam: Угљеша Богуновић", *Форум*, 1994, 26; З. Маневић (ур.), *Лексикон српских архитеката XIX и XX века*, Бг 1999; С. Г. Богуновић, *Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века*, *Архитекти*, Бг 2005. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГУТОВАЦ **БОГУТОВАЦ**, село у долини Лопатнице, близу њеног ушћа у Ибар, а 20 км југозападно од општинског седишта Краљева. Уз источну границу села пролазе пут и железничка пруга Краљево – Косовска Митровица. Село је дисперзивног типа, смештено на 230–420 м н.в. Чини га неколико заселака. **Б.** је 1844. имао 144 куће и 909 житеља, 1921. 127 домова и 648 становника, а 2002. 547 житеља, од којих 98,2% Срба. У селу се налазе православна црква, основна школа, амбуланта, месна канцеларија за пет села и хотел с другим бањским објектима. Већина активног становништва (87,2%) бави се непољопривредним делатностима, а пољопривреда служи као допунска делатност. Драгица Р. Гатарић У **Б.** се налази истоимени рудник магнезита. Подземна експлоатација овог лежишта руде жичног типа започета је средином 60-их година ХХ в. Руда је транспортована на чишћење у сепарацију Бела Стена, а затим у „Магнохром" у Краљево као сировина за производњу синтер-магнезита. Душан Салатић ЛИТЕРАТУРА: М. Ласица, *Магнезити Југославије*, Бг 1985; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОГУТОВАЧКА БАЊА **БОГУТОВАЧКА БАЊА**, налази се 23 км југозападно од Краљева у подножју планине Трограв (1.209 м). У долини је Лопатнице, притоке Ибра, на надморској висини од 520 м. Постоје три термоминерална извора, два имају издашност 10 л/с. Прве хемијске анализе воде извршене су 1835, а савремена експлоатација почела је 1952. Температура воде је 250С и спада у групу слабо сумпоровитих, радиоактивних хипотерми, а садржи сумпор, силицијум, натријум, магнезијум, калцијум сулфате, литијум, рубидијум, цезијум и стронцијум. Овде се лече неуропсихичка обољења, обољења срца и крвних судова, реуматизам, повишен крвни притисак, климактерична, астенична и анемична стања. Изграђени су бањски објекти и хотел са 270 лежаја, који годишње примају око 10.000 посетилаца. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, *Бање Југославије*, Бг 1980; С. Станковић, *Туризам Србије*, Бг 2002. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДЕГРАЈ **БОДЕГРАЈ**, село у славонској Посавини, у Бродско-посавској жупанији. Налази се уз јужну подгорину планине Псуњ, на 102 м н.в., један километар северозападно од Окучана. Село је део улице дуге око 30 км, формиране уз локални пут који прати планинску подгорину. За време турских ратова између 1537. и 1543. тај крај је опустео. Срби су га населили средином XVI в. У селу је 1991. живело 562 становника (91,8% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 506 чланова, од којих су Срби чинили 18,6% (2001). У **Б.** се налази православни храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. Подигнут је у XIX в, а порушен до темеља 1941. После II светског рата у селу је подигнута капела, озидана циглом, такође посвећена истом Богородичином празнику. У мају 1995. проваљена је и оштећена. ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, 1, Бг 2002; М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДИ, Александар Д. **БОДИ, Александар Д.**, правник, дипломата (Београд, 9. II 1888 – ?, 25. I 1943). Потиче из познате београдске цинцарске породице. Гимназијско и правничко образовање стекао у Београду. Дипломирао 1912. и одмах био изабран за асистента Правног факултета. Као државни стипендиста наставио школовање у Хајделбергу, стручно се занимајући за јавно право. У Србију се вратио по избијању балканских ратова. Учествовао у II балканском рату. У I светском рату најпре се налазио на дужности у пресбироу Врховне команде, а затим у Министарству војном у Нишу, Краљеву, Скадру, на Крфу и у Женеви. Током 1917. радио у дипломатском представништву Краљевине Србије у Риму. После рата докторирао на Универзитету у Риму (1920), након чега је започела и његова дипломатска каријера. Радио у југословенским представништвима у Бечу (1920), Варшави (1923), Диселдорфу (1926) и Будимпешти (1928). Обављао и низ одговорних дужности у Министарству иностраних послова, везаних углавном за организацију штампе на више међународних конференција. Учествовао на Првом конгресу правника Краљевине СХС, одржаном 1925. у Београду, а 1935. постао државни заступник при мешовитим изборним судовима с Немачком, Аустријом, Мађарском и Бугарском. Пензионисан је 1936. у једној нерасветљеној афери. Немачка полиција ухапсила га је у новембру 1942, а стрељан је у јануару 1943. ИЗВОР: АЈ. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДИ, Димитрије **БОДИ, Димитрије**, правник, дипломата (Београд, 1850 – Београд, 17. III 1942). Школовао се на Великој школи у Београду, а затим на универзитетима у Лајпцигу, Берлину и Паризу. По завршетку студија радио као писар у смедеревском окружном суду и као један од првих стенографа на заседањима Народне скупштине у Београду. Његова дипломатска каријера (1884–1897), везана за службовање у представништвима Краљевине Србије у Бугарској, Македонији и Грчкој, више пута је прекидана због честих балканских криза. Као први српски конзул 1889. отворио је конзулат у Битољу, где је с краћим прекидима остао до 1895, успевши да помогне отварање прве српске библиотеке, црквене општине и више школа. По повратку у Србију био је судија у Нишу (1899, 1901), Крушевцу (1900) и Београду (1902–1903), где је имао и адвокатску канцеларију. У пензији био од 1904, а одликован је са више српских, грчких, бугарских и турских одликовања. ИЗВОР: К. Џамбазовски (прир.), *Грађа за историју македонског народа из Архива Србије, IV/3 (1888–1889)*, Бг 1987. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДИ, Михаило Д. **БОДИ, Михаило Д.**, генерал, дипломата, професор (Софија, 12. IX 1884 – Београд, 1953). Завршио 34. класу Ниже и 19. класу Више школе Војне академије. Преведен у генералштабну струку 1920. До балканских ратова био командир вода у инжењеријским јединицама, а током балканских ратова (1912–1913) командир инжењеријског вода, железничке чете, железничке станице и члан српско-бугарске комисије за разграничење. За време арнаутске побуне 1913. био је командант инжењеријског батаљона, а у I светском рату руковалац саобраћаја у Младеновцу, заступник шефа војно-железничке инспекције и војни делегат српске владе у Будимпешти 1919. После рата био је војни изасланик у Мађарској, Турској и Грчкој, начелник штаба Потиске дивизијске области, начелник Оперативног одељења Главног ђенералштаба, професор стратегије на Нижој школи Војне академије, помоћник инспектора Земаљске одбране, командант Савске дивизијске области, начелник Обавештајног одељења Главног ђенералштаба и помоћник начелника Главног ђенералштаба. У Априлском рату 1941. био је помоћник команданта позадине Врховне команде. Водио је преговоре о закључењу примирја с Немачком. Због слабог здравља пуштен је из немачког заробљеништва 1942, а потом био војни изасланик југословенске владе у Швајцарској (1943–1945). ЛИТЕРАТУРА: В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије*, II, Бг 1984; М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДИН **БОДИН**, жупан (? – ?), Конавли, крај XIII в. Управљао је Конавлима између 1278. и 1284, као намесник краљице Јелене, а посредно краља Драгутина (1276–1282) и краља Милутина (1282–1321). Судио је у споровима између Дубровчана и становника Конавала, који су тада били поданици српских краљева, о чему су сачувана обавештења у дубровачкој архивској грађи. У једном документу из 1278. помиње се „суд жупана Бодина" (curia jupani Bodini). Неколико година касније (1284) учествовао је у раду мешовитог суда или „станка". У документима се помиње и његов отац али без титуле жупана. ИЗВОР: Г. Чремошник, *Канцеларијски и нотарски списи 1278–1301*, Бг 1932. ЛИТЕРАТУРА: Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДИН **БОДИН** (Константин Бодин), краљ, дукљански владар (?, око 1050 – Зета, после 1101). Син и наследник Михаила Војислављевића. Играо је знатну улогу у политици још за очева живота, који га је 1072, заједно с војсковођом Петрилом и одредом војске, послао у помоћ устаницима против византијске власти које је предводио Ђорђе Војтех из Скопља. Устаници су у Призрену **Б.** прогласили за бугарског цара под именом Петар (име Симеоновог наследника из Х в.). Одбивши покушај да се устанак угуши у корену, војска се поделила, а **Б.** је један део повео према Нишу. Затим је пошао према Скопљу, које су Византинци у међувремену повратили, али је на путу код места Таонион (касније Пауни код Урошевца) наишао на византијску војску, био поражен и заробљен (децембра 1072). Као заробљеник неко време је држан у Цариграду, у манастиру Св. Срђа и Вакха, а затим је премештен у Антиохију. Није познато колико је провео као сужањ. Плативши неке венецијанске трговце, отац га је ослободио најкасније у време унутрашњих борби после смрти цара Михаила VII (марта 1078). Априла 1081. ожењен је ћерком Архирица, једног од вођа норманске странке у Барију. Вероватно су се око ове краљице исплеле легенде о злој жени (Јаквинта), која је искоренила мужевљеве рођаке. О **Б.** се мутно и с много легендарних елемената говори и у *Летопису Попа Дукљанина*. Највећу тежину има казивање о походу на Рашку, где је поставио за жупане Вукана и Марка, и Босну, где је поставио кнеза Стефана. У време великог напада норманског вође Роберта Гвискарда на Драч (јесен 1081) **Б.** је био у царевом табору. Са својим одредом и с Албанцима нападао је Нормане и наносио им штету, али је у време одсудне битке (18. X 1081) остао по страни. Када је видео да Нормани имају успеха, напустио је бојно поље што је допринело поразу цара Алексија. Сукобљавао се с Јованом Дуком, који је 1085–1090. био царев намесник у Драчу. Био је побеђен, заробљен у једној бици, али је враћен на престо. Залагао се за архиепископску столицу у Бару. Од противпапе Клемента III (Виберт од Равене) добио је булу којом је папа одобрио дукљанском архиепископу употребу палија (огртач) и подредио његовој јурисдикцији епископије Дукље, Бара, Будве, Котора, Улциња, Свача, Скадра, Дриваста, Пилота, Србије, Босне и Травуније. Део тих епископија узет је дубровачком, а део драчком архиепископу. Услед тога су се развили спорови, који су с дубровачким архиепископом трајали све до средине ХIII в. Слаба тачка Бара била је у чињеници да Клемент III није у католичкој традицији признат као папа, због чега су исте привилегије стављене у буле подметнуте ранијим папама. **Б.** се последњи пут спомиње у изворима у вези с проласком крсташа првог похода, које је предводио гроф Рајмунд Тулуски. У зиму 1096/97. **Б.** их је пријатељски дочекао у Скадру, измењао дарове, побратимио се с Рајмундом Тулуским и обећао олакшано снабдевање на њиховом путу до Драча. Локално становништво није хтело да продаје храну, нападало је крсташе из заседе, пљачкало оне који би се одвојили од групе. Краљ није могао да присили поданике да крсташе прихвате онако како их је он прихватао. ИЗВОРИ: *Летопис Попа Дукљанина*, Бг–Зг 1928; *Византијски извори за историју народа Југославије*, III, Бг 1966. ЛИТЕРАТУРА : А. Петров, „Князь Константин Бодин", *Сборник... В. И. Ламанского*, СПб 1885; *Историја српског народа* I, Бг 1981. Сима Ћирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДИРОГА, Дејан **![001_II_Dejan-Bodiroga.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-dejan-bodiroga.jpg)БОДИРОГА, Дејан**, кошаркаш, кошаркашки функционер (Зрењанин, 2. III 1973). Кошаркашку каријеру започео у зрењанинском *Машинцу* (*Серво Михаљ*) и са 15 година постао првотимац, а наставио у *Задру* (1989–1991). По избијању рата у Хрватској прешао у *Стефанел* из Трста (1991–1994), затим играо у *Олимпији* из Милана (1994–1996), *Реал Мадриду* (1996–1998), атинском *Панатинаикосу* (1998–2002), *Барселони* (2002–2005) и италијанској Лотоматици (2005–2007), у којој је окончао каријеру. Титуле првака Европе освојио је са *Панатинаикосом* (1996, 2000) и *Барселоном* (2003), са *Реалом* Куп Сапорта (1997), са Барселоном два пута титулу првака (2003, 2004) и по једном победника купа (2003) и суперкупа Шпаније (2004), три пута првака Грчке са *Панатинаикосом* (1999, 2000, 2001), са *Олимпијом* првака и освајача купа Италије (1996). У репрезентацији Југославије (1991–2005) одиграо 98 утакмица и постигао 1.124 коша. Освојио сребрну медаљу на Олимпијским играма у Атланти 1996. и златне на светским првенствима у Атини 1998. и у Индијанаполису 2002. На европским првенствима освојио златне медаље у Атини 1995, Барселони 1997. и Истанбулу 2001, а бронзану у Паризу 1999. По завршетку играчке каријере био је спортски директор у *Лотоматици*, а 2011. изабран је за потпредседника Кошаркашког савеза Србије. **Б.** је један од најбољих српских кошаркаша свих времена. У избору Југословенског олимпијског комитета проглашен је за најбољег спортисту СРЈ 1998. и 2002, био је најбољи играч светских првенстава 1998. и 2002, а 2011. проглашен је за најбољег кошаркаша Евролиге у првој деценији XXI в. Одликован је Орденом Св. Саве I степена (2003) и добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2009). ЛИТЕРАТУРА: *Медаље спортиста из српских клубова*, Бг 2005. Јован Танурџић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДЛЕРИЗАМ **БОДЛЕРИЗАМ**, појава изразитог утицаја француског песника Ш. Бодлера (1821–1867) на српску поезију XX в. Трагови тог утицаја налазе се између 1901. и 1914. код С. Пандуровића, В. Петковића Диса, М. Ракића, Д. Марковић и С. Винавера. Реч је о теми досаде и чаме или кише и влаге које изазивају туробна расположења. Пандуровић је на свој начин употребио појам универзалних аналогија и о томе написао једну од својих најбољих песама (*Везе*). Он и Дис преузимају и Бодлерове синестезијске метафоре (круже звуци и мириси), а Винавер опонаша Бодлерово *Прибирање*. Двадесетих година Бодлер је пре свега песник путовања и *Албатроса*, по којем су модернисти назвали своју „Библиотеку Албатрос". М. Дединац ће касније Бодлеров *Позив на путовање* узети као наслов својих изабраних дела. М. Црњански је усвајао појам „веза" којима се бавио целог живота. У другој половини XX в. Ј. Христић, Б. Радовић, М. Данојлић и остали траже више тема код Бодлера, који је био најважнији представник модерне поезије. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, *Писци и књиге*, V, Бг 1909; В. Р. Кошутић, *Парнасовци и симболисти код Срба*, Бг 1967; Д. Витошевић, *Српско песништво 1901–1914*, 1–2, Бг 1975; Ј. Новаковић, *Интертекстуалност у новијој српској поезији*, Бг 2004. Ђорђије Вуковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДЉИКАВИ СПИСИ ОШИШАНОГ ЈЕЖА **БОДЉИКАВИ СПИСИ ОШИШАНОГ ЈЕЖА**, хумористичко-сатирични часопис. Назив је добио по хумористичном листу који је од јануара 1935. до рата 1941. привлачио пажњу читалачке публике својим сатиричним жаокама. Списи су излазили у Београду од 1. VI 1937. до краја октобра 1940, четири пута годишње, понекад и чешће. Као покретач и власник представљао се Мата Главадановић, а издавач је била Београдска секција Југословенског новинарског удружења. Часопис је био врло популаран у народу будући да је доносио текстове против пронемачки оријентисаног режима Милана Стојадиновића и Драгише Цветковића. Заузимао је јасне антифашистичке ставове. Сматрао је тадашњу власт у држави реакционарном и ненародном. Због такве своје уређивачке политике био је стално под присмотром полиције и више пута плењен и забрањиван. Да би избегла удар полиције већ на самом почетку, редакција је први број назвала *Лековите шале*, а други *Лалинске шале*. Штампан је најпре код „Привредника", а потом у штампарији „Луч". ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996. Милица Кисић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДЉИКАВО ПРАСЕ **БОДЉИКАВО ПРАСЕ**, хумористички лист који је излазио у Београду за време немачке окупације у II светском рату. Први број се појавио 6. XII 1941, а последњи пред ослобођење, 2. IX 1944. Власник, издавач и главни уредник био је Светомир Стојадиновић, а сарадник Миша Димитријевић. Од 1943. власник је била „Просветна заједница а. д.". Подржавао је Недићеву квислиншку власт, али се трудио, имитирајући предратни *Ошишани јеж*, да између редова критикује режим. ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996. Милица Кисић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДНАРОВ, Стеван **БОДНАРОВ, Стеван**, вајар, сликар (Госпођинци, Бачка, 12. VIII 1905 – Београд, 20. V 1993). Похађао Школу за сликање и техничко цртање Владимира Курочкина, а једно време провео у атељеу вајара-декоратера Јулија Анике. Уметничку школу у Београду уписао 1925. Сликарство учио код Милана Миловановића, а скулптуру код Петра Палавичинија. Први пут излагао 1930. на Јесењој изложби у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" у Београду, а самостално у Београду и Новом Саду 1933. Као стипендиста француске владе студије наставио у Паризу (1934/35) на Академији „De la Grande chaumiere". Излагао у чувеној Галерији Кармин (1935), уз радове истакнутих представника француске школе, Дерена и Вламенка. Године 1938. имао је самосталну изложбу у Београду и Новом Саду, где су његови минијатурни портрети доживели изузетан успех. Поново одлази у Париз 1939. где излаже на изложби југословенске уметности са М. Узелцем, М. Челебоновићем, Б. Барухом, П. Лубардом, П. Милосављевићем и Б. Димитријевићем. Поред укључивања у актуелне уметничке токове, у Паризу се упознао с политичким активистима, те је по повратку у Београд постао активан учесник антифашистичког и комунистичког покрета. Године окупације провео у затвору на Бањици због помагања НОП-у, а 1944. одлази у НОБ. После ослобођења радио као декоратер у Народном позоришту у Београду, а по добијању сликарског атељеа определио се за позив сликара. Подједнако се бавио и сликарством и скултуром, а тих година настала су дела која објављују његову пуну стваралачку зрелост. Већа везаност за друштвене и политичке прилике у којима је настајала његова уметност огледа се у портретима његових савременика, сабораца и истакнутих вођа радничких покрета. Његове скулптуре изведене су реалистичким језиком, подједнако удаљене како од натурализма тако и од поступка синтетисања форми. У најзначајнија дела **Б.** спадају вајарски портрети Љубице Цуце Сокић (1939), Исмета Мујзиновића (1947), као и бројни аутопортрети изведени сликарским или вајарским поступком (*Аутопортрет*, 1930). Један је од осивача групе „Живот". Извео је велики број јавних споменика у Бијелом Пољу, Кули, Србобрану, Бачкој Тополи, Михајловцу, Старој Пазови, Столицама, Бајиној Башти, Јајинцима и Белој Цркви. Од 1930. излагао је на групним изложбама у земљи и иностранству, а двадесетак самосталних изложби имао је у Београду, Новом Саду, Јајцу, Сомбору, Панчеву и Суботици. Учествовао је на изложби *Југословенско сликарство XIX и XX в.*, одржаној у Москви, Лењинграду, Букурешту и Будимпешти (1947). Носилац је Седмојулске награде СР Србије (1973). ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, *Стеван Боднаров*, Јајце 1966; М. Џепина, *Новосадске уметничке радионице XVIII–XX века*, Н. Сад 1971; М. Б. Протић, *Југословенска скулптура 1870–1950*, Бг 1975. Тијана Палковљевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДЊИК–ДРУЖЕТИЋ **БОДЊИК–ДРУЖЕТИЋ**, градинско насеље на Бодњику код Коцељеве, у Западној Србији. Припада групи налазишта раног и касног енеолита, повезаних са експлоатацијом лежишта бакарних руда. У површинском слоју заступљена је керамика костолачке културе касног енеолита, док старији хоризонт припада насељу раног енеолита (надземне правоугаоне куће), са типичном мешавином керамичких форми раног енеолита западне Србије: високих пехара културе Бубањ Iа–б и пехара на високој нози јужнопанонског раног енеолита. То је резултат непосредних популационих веза културе Бубањ (Салкуца) са панонским културама Ленђел и Бодрогкерестур. Ово је јединствена појава за централни и западни Балкан и тумачи се убрзаним развојем металургије бакра у региону, нарочито израженим у касном енеолиту. ЛИТЕРАТУРА: А. Палавестра, И. Богдановић, А. Старовић, „Бодњик – Дружетић, Енеолитско градинско насеље", *Гласник Српског археолошког друштва*, 1993, 9. Борислав Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДОРКА **БОДОРКА** (*Rutilus rutilus*), слатководна риба из породице Cyprinidae, која се повремено може наћи и у бракичној води. Њена просечна дужина износи 25 цм, а максимална 50 цм. Достиже максималну тежину од 1,8 кг и старост од 14 година. Настањује дубине до 15 м. Распрострањена је у деловима Европе и Азије. У Србији живи у водама слива Црног и Егејског мора. Тело је бочно спљоштено, зеленкастосребрнкасте боје. Уста су терминална, њушка шиљаста. Боја дужице ока је од жуте код младих до црвене код одраслих јединки. Грудна, трбушна и подрепно пераје су наранџасте до црвене боје. Настањује углавном низијске реке и језера. Толерише температуре 10°–20°C и загађену воду. Храни се бескичмењацима дна, ларвама инсеката, зоопланктоном, биљним материјалом и детритусом. Полну зрелост достиже са 2–3 године. Мрести се у плиткој води од априла до јуна. Зимује у каналима или дубљим деловима језера. Продукује фертилне хибриде са девериком, *Abramis brama*. Од мањег је значаја за привредни риболов, али је цењена врста у спортском риболову. Сродне врсте су плотица (*Rutilus virgo*), која живи у сливу Дунава узводно од Ђердапа, и грунец (жутаљ, бабур; *Rutilus ohridanus*) из Охридског и Скадарског језера и њихових притока и отока. ![001_II_Bodorka.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bodorka.jpg) ЛИТЕРАТУРА: M. Kottelat, J. Freyhof, *Handbook of European freshwater fishes*, Cornol 2007. Јасмина Крпо Ћетковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДРОГВАРИ, Ференц **БОДРОГВАРИ, Ференц**, филозофски писац, универзитетски наставник (Бездан, 22. VI 1935 – Суботица, 31. V 1980). Дипломирао 1961. на Филозофском факултету у Београду. Магистрирао 1973. на Универзитету „Етвеш Лоранд" у Будимпешти. Докторирао тезом „Негативни преокрет у вредновању – проблем требања и негације у филозофији Херберта Маркузеа" (1975). Средњошколски професор, а од 1977. доцент за историју филозофије и етику на ФФ у Новом Саду. Бавио се филозофијом марксизма, а посебно критичком теоријом друштва Франкфуртске и онтологијом Будимпештанске школе. Аутор и коаутор средњошколских уџбеника марксизма, на српском и језицима националних заједница у Војводини. Био је уредник часописа *Савременост* и председник секције Филозофског друштва Србије за Војводину. Активан у друштвеном животу Војводине, чија је Културно-просветна заједница установила награду с његовим именом. У Суботици једна улица носи његово име. ДЕЛА: *Слобода и слободно време*, Суб. 1976; *Негација и хуманитет*, Суб. 1977; *О Марксовом методу*, Суб. 1978; *О привидној заједници*, Суб. 1979. Здравко Кучинар \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОДРОЖИЋ, Жељко **БОДРОЖИЋ, Жељко**, новинар (Кикинда, 16. III 1970). Оснивач је и главни и одговорни уредник недељника *Кикиндске* из Кикинде од 1998, а од 2008. и власник ових локалних новина. Као новинар оштро је писао о негативним појавама у друштву током режима Слободана Милошевића. Током 1999. и 2000. *Кикиндске* су због текстова о режиму биле најкажњаваније локалне новине по тадашњем репресивном Закону о информисању. Први је новинар у Србији којем је Комитет за људска права Уједињених нација утврдио повреду права слободе изражавања због пресуда домаћих судова (2005) и први новинар, уз Владислава Вујина из *Кикиндских*, којем је Европски суд за људска права из Стразбура, на основу жалбе због пресуда домаћих судова, утврдио повреду права на слободу изражавања, зајамчену чланом 10 Европске конвенције о људским правима (2009). Сарађивао је у дневним листовима *Наша борба*, *Данас*, *Блиц*, *Дневник*, недељницима *Време* и *Нин*, интернет порталима Е-новине, Пешчаник и Б92, магазину *Статус*. Добитник је новинарске награде НУНС-а за етику и храброст „Душан Богавац" (2001) и годишње награде за најбољег новинара новосадског *Дневника* (2005). Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЂАНИ **БОЂАНИ**, село у југозападном делу Бачке, у општини Бач. Саграђено је на западној периферији дунавске алувијалне терасе, према инундационој равни широкој око 5 км. До села води слепи пут дуг 13 км, који га повезује с општинским центром. Село је настало уз ивицу терасе која надвисује околне терене за око 3 м. У том делу је центар насеља са црквом и задружним домом. Први помен о њему је из 1525. После I светског рата мелиорисани су околни ритови, на којима је изграђен већи број салаша. Село се највише ширило после II светског рата и после поплава из 1965, када су се многи становници салаша преселили на више терене. До 1961. број становника на овом подручју порастао је на 2.533, али су исељавања утицала на смањење популације. У селу је 2002. живело 1.113 становника, од којих 52,7% Срба и 15,5% Хрвата. Пољопривредним занимањима бави се 69,4% активног становништва. На северној периферији **Б.** налази се истоимени православни манастир. Слободан Ћурчић ![001_II_Crkva-Vavedenja-Bodjani.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-crkva-vavedenja-bodjani.jpg) Ктитор првобитног храма посвећеног Ваведењу (1478) био је српски трговац из Далмације, Богдан, по којем је манастир и добио име. После више узастопних разарања и подизања (1578, 1705) манастир је 1722. трошком сегединског трговца Михаила Темишварлије четврти пут добио цркву, саграђену од печене опеке, у облику једнобродне грађевине с полукружном олтарском и правоугаоним бочним апсидама. Изнад пресека главног и попречног простора диже се округло кубе које због масивности подупиру четири ступца. ![002_II_Zefarovic_ADAM-zidna-slika.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-zefarovic-adam-zidna-slika.jpg)Звоник са западне стране накнадно је дограђен, а крајем XVIII в. забати повише бочних апсида добијају барокизоване елементе, као и крила отворених делова тространих конака. Олтарска преграда нема висину будућих високих српских иконостаса, али њен дуборез поприма барокне облике, нарочито касније изведене царске и бочне двери које је у другој половини XVIII в. осликао Василије молер. Главни иконописац 1745--1748. био је Украјинац Јов Василијевич, придворни сликар патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте. Бођанске зидне слике у стилу раног српског барока извео је Христофор Жефаровић 1737. Технику зидне декорације савладао је још на Светој Гори и у северној Грчкој, а за предлошке је узимао западноевропске и руске илустроване библије. По натуралистичким детаљима највише се истичу сцене из циклуса *Стварања света* на потрбушју лукова у наосу. По новом односу према перспективи, сликању предела и нагог људског тела, бођански живопис припада првим успешним покушајима да се у српском зидном сликарству постигне спој традиционалних иконографских и стилских обележја с примесама нове, барокно схваћене слике. Миодраг Јовановић ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, И. Здравковић, *Манастир Бођани*, Бг 1952; П. Васић, „Сликари иконостаса манастира Бођана и Крушедола", *Старинар*, 1961, XII; Д. Медаковић, *Српски сликари XVIII–XIX века*, Н. Сад 1968; Ж. Богдановић, *Општина Бач*, Н. Сад 1985; О. Милановић Јовић, *Уметност у Бачкој у XVIII и првој половини XIX века. Архитектура*, Н. Сад 1988; М. Тимотијевић, *Српско барокно сликарство*, Н. Сад 1996; Л. Шелмић, *Српско зидно сликарство XVIII века*, Н. Сад 2004; Љ. Стошић, *Српска уметност 1690–1740*, Бг 2006; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007; Љ. Стошић, *Манастир Бођани*, Н. Сад 2011. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЂАНСКИ, Осип Максимович **![001_II_Osip-MAKSIMOVIC-BODJANSKI.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-osip-maksimovic-bodjanski.jpg)БОЂАНСКИ, Осип Максимович** (Бодянский, Осип Максимович), слависта, историчар, универзитетски професор (Варва, Полтавска губернија, Украјина, 12. XI или 15. XI 1808 – Москва, 18. IX 1877). По завршетку Полтавског духовног семинара 1831. уписао се на филолошке студије Филозофског факултета у Москви. Још као студент преводио радове П. Ј. Шафарика. Завршио студије 1834. одбранивши дисертацију „О народној поезији словенских народа" (*О народной поэзии славянских племен*, Москва 1837). Магистарски рад („О мишљењима која се тичу порекла Русије") одбранио 1837, а делови о српским народним песмама (*О народной поезіи Србаля*) у преводу су објављени у *ЛМС* 1839. Путовао по Чешкој, Србији, Хрватској, Словенији (1837–1842) и успоставио везе са знаменитим личностима словенских народа и култура (В. Караџић, Ј. Копитар и др.). Радио у Бечу и Будимпешти, боравио у Загребу и Београду, а у фрушкогорским манастирима изучавао српску рукописну традицију. Докторску дисертацију „О времену настанка словенских писама" (*О времени происхождения славянских письмен*) одбранио у Москви 1855. На Московском универзитету био професор историје и књижевности словенских народа (1842–1868). За секретара Друштва за историју и старине Русије при Московском универзитету изабран 1845. Уређивао часопис *Чтения в Обществе истории и древностей российских*. Члaн Петербуршке академије наука постао 1854. Проучавао руске дијалекте, сродности словенских језика и дела словенских књижевности. Под утицајем српске народне поезије и В. Караџића скупио је око 8.000 словенских народних песама. Био је присталица словенофилства. Скупио је значајну библиотеку која садржи велики број српских књига (међу којима и дела В. Караџића) и завештао Московском универзитету. Члан Друштва за југославенску повјесницу и старине у Загребу постао је 1850, а за члана Српског ученог друштва избран је 1855. ДЕЛО: *Путьшаствіе къ граду Iерусалиму* ¢*роѳея Рачанинскаго, въ лѣто отъ бытія 7212, а отъ Рож. Христова 1704, мѣсяца Iюліа 7*, Москва 1861. ЛИТЕРАТУРА: В. И. Ягич, *История славянской филологии*, СПб 1910; А. Гавриловић, *Словенска путовања*, Бг 1922; М. Живанчевић, „Враз и Бођански", *ЗМСС*, 1975, 8; *Славяноведение в дореволюционной России*, Москва 1979; М. Живанчевић, „О. М. Бођански на Словенском југу", *ЗМСС*, 1983, 25. Томислав Јовановић; Теодора Жујовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЕМИЈА **БОЕМИЈА** (фр. *bohème*: пробисвијет, циганин, луталица), облик слободног, неконвенционалног, неуредног, кафанског живота људи из књижевности, умјетности, позоришта, новинарства и политике. У српској традицији развија се од средине XIX в. у већим градским срединама. Везује се за кафане у Београду („Скадарлија", „Дарданели", „Позоришна кафана", „Коларац", „Шуматовац"), Новом Саду („Бела лађа", „Златна греда") и другим већим мјестима (Ниш, Шабац, Ужице, Крагујевац). У извјесним периодима припадници **б.** су главни чиниоци књижевне, културне и политичке климе своје средине (усмени тон, анегдота, слободна композиција, доминација комедиографских жанрова и хумористичке прозе), посебно при крају XIX и на почетку XX в., те у међуратној књижевности. Најпознатије личности у овом кругу су, између осталих, у Новом Саду Ј. Игњатовић, Ј. Ј. Змај, Ђ. Јакшић, у Београду браћа Илић, Ј. Веселиновић, С. Сремац, Р. Домановић, Б. Нушић, А. Г. Матош, Б. Станковић, између два свјетска рата Т. Ујевић и Р. Драинац, а послије II свјетског рата С. Марковић Либеро, В. Поповић, М. Антић и др. Овај облик књижевног живота био је везан за Клуб књижевника у Удружењу књижевника Србије. Понекад књижевници боеми објављују своја дјела у посебним издањима (*Сусрети песника боема*, Инђија 2003). ЛИТЕРАТУРА: Б. Нушић, *Из полупрошлости*, Бг 1935; Д. Вученов, *Радоје Домановић*, Бг 1959; А. Г. Матош, *О српској књижевности*, Зг 1973; Ј. Дучић, *Књижевне импресије*, Бг 1982; Р. Војводић, *Боемија као слобода*, Бг 1988; П. Палавестра, *Историја модерне српске књижевности*, Бг 1995. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖА **БОЖА**, ђакон, преписивач књига (? – Сланкамен, после 1514). Преписао је у Сланкамену Апостол 1514. и у њему оставио свој запис. Писмо рукописа је уједначено и лепо, а украси скромни. Апостол се налази у збирци Народне библиотеке у Београду (32). Његов запис је једини српски савремени податак о буни Ђорђа Сикулца Дожа, из Ердеља, која је прерасла у покрет против племства, а у гашењу устанка крајем 1514. истакао се ердељски војвода Јован Запоља. Насупрот широком одзиву у народу, ђакон **Б.** износи изразито негативан став према побуни и њеним носиоцима обавештавајући да су те године проклети крстуши гонили хришћане по угарској земљи, али их је коначно победио војвода ердељски као проклете псе. ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски* з*аписи и натписи*, III, Бг 1905; Љ. Штављанин Ђорђевић, М. Гроздановић Пајић, Л. Цернић, *Опис ћирилских рукописа Народне библиотеке Србије*, Бг 1986. ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Стари Сланкамен", *Зборник Илариона Руварца*, I, Бг 1934; *Историја српског народа*, II, Бг 1982. Гордана Томовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖАНИЋ, Никола **БОЖАНИЋ, Никола**, генерал-пуковник ЈНА (Кореница, Лика, 7. V 1912 – Нова Варош, 11. V 1980). Пре II светског рата био је учитељ. Од 1941. учествовао у II светском рату и исте године постао члан КПЈ. Током рата био је командант батаљона, обавештајни официр 2. пролетерске бригаде, начелник Обавештајног одељења Главног штаба НОВ и ПО Србије, командант војног подручја Ваљева, а од децембра 1944. до јула 1945. командант војног подручја Косова и Метохије. После рата био је командант Народне милиције НР Србије и Главне управе народне милиције СФРЈ, командант војног подручја, председник Испитне комисије за чин пуковника и начелник наставног одељења Више Војне академије. Обављао је и низ штабних дужности у Генералштабу ЈНА. Завршио је Вишу Војну академију ЈНА. Активна војна служба у ЈНА престала му је пензионисањем 1970. ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, I, Бг 1970; *Војни лексикон*, Бг 1981. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖАНОВИЋ, Милош **![Bozanovic Milos.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/bozanovic-milos.jpg)БОЖАНОВИЋ, Милош**, генерал, министар (Рајево Село, Славонија, 22. III 1863 – Београд, 14. I 1922). Завршио 15. класу Ниже и 2. класу Више школе Војне академије. Официрску каријеру започео на дужности командира вода у инжењерији. У српско-бугарском рату (1885) посебно се истакао при опсади Видина, због чега је одликован Таковским крстом. Стажирао је у железничким јединицама у Русији (1892–1894). Био је учесник Мајског преврата (1903) и ађутант краља Петра I Карађорђевића, члан тајне организације „Уједињење или смрт", познатије као „Црна рука". У Првом балканском рату (1912–1913) командовао је Дунавском дивизијом првог позива. Као њен командант нарочито се истакао у Кумановској бици за шта је одликован Карађорђевом звездом с мачевима IV реда. Био је војни министар у кабинету Николе Пашића (1913–1914). На почетку I светског рата командовао је Ужичком војском која је затварала правац Вишеград–Ужице. Због споре офанзиве после Церске битке у садејству с црногорском Санџачком војском према Романији и Власеници смењен је с тог положаја и постављен на место команданта Пиротског утврђеног логора. Пензионисан је на своју молбу 1. XI 1914. ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис: Солунски процес 1917*, Бг 1955; *Војна енциклопедија*, I, Бг 1970; М. Ј. Милићевић, Љ. Поповић, *Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије*, Бг 2003. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖДАРЕВАЦ **БОЖДАРЕВАЦ**, село на северозападним обронцима Космаја, у долини Барајевске реке, 4 км југозападно од општинског седишта Барајева. Смештено је на 150 м н.в., с обе стране железничке пруге Ваљево–Београд и локалног пута који се протеже западним обронцима планине. Село се развијало дуж локалних путева и чине га осам заселака. Помиње се 1528, 1721. и 1818. Старе су имиграционе струје с Косова и Метохије, а поновиле су се и 70-их година XX в. У XVIII в. становништво се досељавало са црногорских Брда и из околине Сјенице, а у XIX в. из Босне и Лике. Село је 1921. имало 1.105 житеља, а 2002. 1.218, од којих 97,9% Срба. У насељу се налази четвороразредна основна школа, а у околини два викенд-насеља. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖЕВАЦ **БОЖЕВАЦ**, село на југоисточној периферији Стига, на благо дисецираном изворишту Обршког потока, десне притоке Млаве. Налази се у општини Мало Црниће, јужно од пута Пожаревац (21 км) – Мајданпек, на 160–200 м н.в. Збијеног је типа, овалног облика, с мрежастим распоредом улица. Село је уписано на Лангеровој карти из 1718, а помиње се и 1892, када је имало 786 пореских глава. Статус варошице добило је 1896. Од краја XIX в. до II светског рата било је привредни и административни центар јужног Стига, са „чаршијом" и хотелом. Након изградње пута и железничке пруге Пожаревац–Мајданпек те функције су замрле. Село је 1921. имало 685 домова и 3.198 становника, а 2002. 1.788 житеља, од којих 95,9% Срба. У селу се налазе православна црква, основна школа (из 1842) и амбуланта. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖЕСКИ, Милан **БОЖЕСКИ, Милан**, адвокат, политичар (Остојићево, Банат, 1858 – Ковин, 1928). По завршеној гимназији у Новом Саду, 1877. уписао се на Правни факултет у Будимпешти као стипендиста Текелијанума. По дипломирању, као доктор права, почео да се бави адвокатуром у Новом Саду. Рано се определио за политички живот, поставши члан Српске народне радикалне странке. Убрзо је постављен за главног уредника гласила странке *Застава*. Разочаран стањем у партији, нарочито након што је лидер радикала Јаша Томић убио вођу Либералне странке Мишу Димитријевића, препустио је 1891. уредништво листа Васи Милутиновићу. Биран је за посланика 1893. Такође је учествовао на конференцији виђених Срба, коју је сазвао патријарх Георгије Бранковић 1898. Каријеру адвоката завршио је у Ковину. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Матице српске 1826‒1926*, Н. Сад 1927; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, II, Н. Сад 1992. Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИДАР **БОЖИДАР**, великаш, царски судија (?, почетак ХIV в. – ?, после 1354). Није познато порекло нити пут којим се уздигао међу дворане првог српског цара. Предводио је 1354. посланство које је цар Душан упутио папи Иноћентију VI у Авињон. У документима о томе посланству забележен је као *iudex generalis*, што ће свакако бити превод српског назива начињеног по византијском обрасцу. Судском реформом цара Андроника биле су уведене „васељенске судије", колегиј састављен од двојице световњака и двојице припадника црквене јерархије са задатком да широм земље деле правду. „Судије царства ми" у Душановом законику имају исти делокруг, али им се назив не помиње. Није познато да ли је **Б.** остао у служби цара Уроша (1355–1371). ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, *Авињонске папе и српске земље*, Пожаревац 1934. Сима Ћирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИДАР **БОЖИДАР**, дијак (? – ?), Косово, крај XIV в. Савременик кнеза Лазара и битке на Косову. Своје име забележио је у једном од најстаријих записа о српско-турском сукобу на Косову. Писао је у „дан благочастивога кнеза Лазара, кадно дође цар Јамурат на Ситницу и бише бој". Обавештава о дану, месецу и години битке. Световно име сведочи да није био црквено лице, него да је као писар служио неку угледну личност. ЛИТЕРАТУРА: С. Матић, *Опис рукописа Народне библиотеке*, Бг 1952; Д. Богдановић, *Инвентар ћирилских рукописа у Југославији (XI–XIII века)*, Бг 1982; Ђ. Трифуновић, *Најстарији српски записи о Косовском боју*, Г. Милановац 1985. Раде Михаљчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИДАР **БОЖИДАР**, дијак херцегов (? – ?), Пива, 1453. Служио као дијак код херцега Стјепана у вријеме његовог рата с Дубровником и домаћим побуњеницима, које је предводио његов син Владислав. Оставио иза себе два акта написана 19. VII 1453. („у Пиви на планини Пишчу"), која се односе на херцегово помирење са сином, женом и осталим побуњеницима, те на њихово ослобађање од сваке кривице. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, II, Бг 1934. Ђуро Тошић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИДАР ГРК **БОЖИДАР ГРК**, логотет (? – ?), Зета, 1486. Војвода Иван Црнојевић, господар Зете, организовао је државну управу и дворску канцеларију по угледу на Немањиће и Лазаревиће с војводама, двородржицама, кефалијама, пронијарима, логотетима и дијацима. **Б. Г.** се неко време налазио као логотет у служби Ивана Црнојевића. Претпоставља се да је имао грчко образовање. Из записа на једном часловцу може се сазнати да га је преписао дијак Никола Косијер 1486, на молбу „велмудраго логофета Божидара Грка" и то „у дому благочастиваго и богохранимаго господара зецкаго господина Ивана Црнојевића". Наведене чињенице показују да се на челу дворске канцеларије налазио **Б. Г.** којем је био потчињен дијак Никола Косијер. Брзо му се губи сваки траг у изворима, док је дијак Никола Косијер био активан до 1527. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: *Историја Црне Горе*, II/2, Тг 1970. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИДАР РЕШЕТЕВИЋ **БОЖИДАР РЕШЕТЕВИЋ**, великаш, војвода (?, почетак ХV в. – ?, друга половина ХV в.). Иако је имао високо звање војводе, оставио је траг само у два поменика. У њима је забележен на врло високом месту, одмах после Томе Кантакузина, шурака деспота Ђурђа Бранковића, а пре Дмитра Радојевића, војводе познатог из српских летописа. У једном поменику уписан је као Шетевић, у другом као Решетевић, што је исправнији облик. ИЗВОР: Љ. Штављанин Ђорђевић, „Један недовољно познат поменик из времена деспота Ђурђа Бранковића", *Апр*, 1987, 9. Сима Ћирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИДАРЕВИЋ, Алекса **БОЖИДАРЕВИЋ, Алекса**, кнез, војвода, спахија (?, друга половина XV в. – Његуши, између 1521. и 1523). Јавља се као кнез у Његушима (1489). Млетачки извори из 1503. називају га „conte Alexandro di Montenegro", а 1504. „conte Alexa Vayvoda de Negusi de Montenegro". У првом турском попису из 1497. јављају се двојица спахија у Црној Гори: Стефан Црнојевић и кнез **Б.** када су на њега уписани посебно означени поседи. Уживао је највеће поверење код скадарског санџак-бега (Ферис-бега) који му је почетком 1504. дао у закуп дацију соли испред Котора на два месеца. Годишњи приход которске дације соли износио је 6.000 аспри. **Б.** је за два месеца припало 1.000 аспри. У попису Црне Горе из 1521. био је бивши спахија, јер је уписан само као муселим (ослобођен од пореза и дажбина). Пошто није ништа плаћао, није уведено шта поседује. У дефтеру за Црну Гору из 1523. није уписан јер је у међувремену умро. У топономастици у Његушима, у доњем Пољу, сачувао се назив Алексића Њиве, али у народу није сачуван помен о њему. ЛИТЕРАТУРА: Б. Ђурђев, *Два дефтера Црне Горе из времена Скендер бега Црнојевића*, I, Сар. 1968; *Историја Црне Горе*, II/2, Тг 1970; III/1, Тг 1975. Марица Маловић Ђукић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИДАРЕВИЋ, Васа Б. **БОЖИДАРЕВИЋ, Васа Б.**, пуковник (Сип код Кладова, 30. XI 1869 – Београд, 25. IV 1949). По завршетку Војне академије 1892. добио чин артиљеријског потпоручника. Потом похађао Вишу школу Војне академије (1896–1898) и Артиљеријску апликациону школу у Торину (1899/1900). Чин поручника стекао је 1896, чин капетана 2. класе 1899, а капетана 1. класе 1901. Потом је 1905. унапређен у мајора, 1910. у потпуковника, а чин пуковника стекао је током ратова 1913. Као нижи официр, до 1896, командовао је водовима у Београду, Смедереву, Чачку, Шапцу и Лозници, да би непуну годину командовао и батеријом у Нишу. По повратку из Италије, током четири године командовао је батеријом у Зајечару, а потом био на дужности шефа одсека Артиљеријско-техничког одељења Министарства војног (1904–1906). Следеће три године провео је у Француској, као члан комисије за пријем топова, да би по повратку био именован за управника Пиротехнике у Крагујевцу (1909–1913). У Крагујевцу је на дужности управника Војнотехничког завода провео прве године I светског рата, а потом је био технички делегат Министарства војног у Паризу (1916–1921). По повратку из Француске био је председник Комисије за ликвидацију расхода са савезничким војскама, судија војног суда Савске дивизије, председник комисије за пријем пушчане муниције у Бечу, и краткотрајно, на служби у Министарству војске и морнарице. Са ове дужности у марту 1923. отишао је у пензију. Био је преводилац и аутор већег броја стручних радова, као и један од уредника *Артиљеријско-инжењеријског гласника*. ИЗВОРИ: АВИИ; *СВЛ*, 1899–1923; Ранг-листе и распоред официра и војних чиновника 1893–1922; Шематизам Србије, 1893–1912, 1914. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица педесетогодишњице Војне академије 1850–1900*, Бг 1901; М. Милићевић, *Реформа војске Србије 1897–1900*, Бг 2002. Милић Ј. Милићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИДАРЕВИЋ ВЕСЕЛИЦКИ, Гаврило **БОЖИДАРЕВИЋ ВЕСЕЛИЦКИ, Гаврило**, публициста, политичар, дипломата (Петроград, Русија, 1841 – Лондон, 1930). Пореклом Херцеговац. Деда му се доселио у Русију, а отац био генерал у руској војсци. Школовао се у Пажевском корпусу у Петрограду и Хајделбергу, био официр у царевој гарди, затим у служби царског Министарства спољних послова, а најдуже дописник из иностранства неколико руских листова и енглеског *Тајмса*. Као припадник славјанофилских кругова Русије, присуствовао је Другој скупштини уједињене омладине српске у Београду 1867. Кад је почео устанак у Херцеговини, у Паризу је 1875. основао Међународни одбор за помагање угроженог херцеговачког становништва, са митрополитом Михаилом као председником. За центар своје делатности у Херцеговини одабрао је Дубровник. Помагао је овдашње избеглице, као и у Метковићу и у Црној Гори. Крајем 1875. или у јануару 1876. преко Беча, где је руском посланику Новикову поднео извештај, стиже у Русију, чак и до министра Горчакова и цара Александра II. У Петрограду и Москви држао је предавања о устанку и избеглицама. Цар му је поверио мисију посредовања између Русије и устаника, а министар Горчаков дао му је задатак и писмо за посланика Новикова и црногорског књаза Николу. У Бечу се састао са канцеларом Ђулом Андрашијем, који га је овластио да посредује код устаника „да приме његове реформе и да у име руске и аустријске владе ради на смиривању устанка". На Цетињу му је књаз дао задатак да у Суторини припреми састанак аустријског генерала Родића и делегата херцеговачких устаника. Са овлашћењима устаника из Херцеговине и из Градишке у Бечу и Берлину преговарао је са Горчаковом, Андрашијем и Бизмарком. У тој мисији боравио је и у Цариграду, где се с Портом договорио „о испуњењу жеља устаника". Ту мисију је прекинуо због рата Србије и Црне Горе са Турском 1876, а после примирја се вратио у Петроград. Крајем марта 1877. безуспешно је предлагао руској влади успостављање југословенског комитета на Цетињу, чији би задатак био да обједињава све словенске земље под турском и аустријском влашћу. Поново је био активан за време одржавања Берлинског конгреса 1878. Предао је Конгресу 30. јуна опширан Меморандум на француском језику. У време Анексионе кризе 1908. био је у Лондону председник организације страних новинара, те помагао српском посланику Сави Грујићу и делегацији БиХ, која је боравила у Лондону. У балканској кризи 1912–1913. нашао се у посредничким разговорима између Срба и Албанаца. Сматрао је да се албанско питање не може решити поделом Албаније између Србије, Црне Горе и Грчке, него да је у интересу Србије да већ створена Албанија буде што слободнија и да се што више ослободи аустријског утицаја. Почетком I светског рата 1914. био је у вези са Србима у БиХ, позивајући их једном посланицом на устанак за потпуно ослобођење свих Срба и Југословена. Својим публицистичким радом представио је свету Босну као домовину герилског ослободилачког рата у Европи. Објавио је у Лондону 1918. на енглеском језику књижицу о Србији и БиХ, која је за време Париске мировне конференције преведена на француски и објављена у Паризу. У њему је 1929. објавио књигу *Dix mois de ma vie* *1875–1876*. Последњу деценију живота провео је у Лондону, одакле је био дописник *Новог времена*. ИЗВОР: В. Дедијер, Ж. Анић (прир.), *Документи о спољној политици Краљевине Србије*, VII, 2, 1/14. V – 22. VII/4. VIII 1914, Бг 1980. ЛИТЕРАТУРА: В. Красић, *Устанак у Босни од 1875. до 1878 год.*, Н. Сад 1884; Г. Вуковић, *Херцеговачки и Васојевићки устанак 1875. и 1876. г.*, Сар. 1925; M. Вего, *Дон Иван Мусин и Хрвати у Херцеговачком устанку 1875–1878. године*, Сар. 1953; Р. Петровић, „Дјеловање Дубровачког одбора за помагање Херцеговачког устанка 1875–1878. године", *ГИДБиХ*, 1959, X; М. Екмечић, *Устанак у Босни 1875–1878*, Сар. 1960; *Ратни циљеви Србије 1914*, Бг 1973; „Босна и Херцеговина између Аустро-Угарске и Турског царства у анексионој кризи 1908–1909", *ГДИБиХ*, 1977–1979, XXVIII–XXX; Ђ. Микић, „Албанци и Србија у балканским ратовима 1912–1913. године", *ИГ*, 1985, 1–2; *Босна и Херцеговина између Аустро-Угарске и Турског царства у анексионој кризи 1908/1909*, Сар. 1991; Д. Берић, *Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848–1878*, Бг 2000; Н. Урић, „Србија и устанак у Босни пре и на почетку првог српско-турског рата (1876)", у: *Зборник за историју БиХ*, 6, Бг 2009. Ђорђе Mикић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИДАРОВИЋ, Никола **БОЖИДАРОВИЋ, Никола** (Никола Дубровчанин), сликар (Котор?, око 1460 – Дубровник, крај 1517. или почетак 1518). Уз Вицка Ловровог Добричевића и Михоча (Михајла) Хамзића најпознатији је представник ренесансног сликарства у Дубровнику. Потписивао је своја дела као *Nicolo Raguseo* и *Nicolaus Rhagusinus*. Његов отац Божидар склопио је 1476. уговор са сликаром Петром Огњановићем да му син код њега шегртује три године. Отац и син се 1494. обавезују да израде велики триптих за властеоску породицу Градића. Из његове радионице очувано је пет олтарских слика. За властеоску породицу Бундића радио је триптих за цркву доминиканског манастира у Дубровнику (око 1500), за Марка Колендића довршио је палу с Благовестима у доминиканској цркви Св. Николе на Лопуду (1513), а за Орсата Ђурђића израдио је породични олтар у капитулу цркве доминиканског манастира у Дубровнику. Исте године за Ђурђа Божидаровића из породице Дарколичића његова радионица завршила је олтарску слику у фрањевачкој цркви на Лопуду. Урадио је и олтарску слику за цркву Госпе на Данчама (1517). Према архивским подацима извео је још девет поруџбина. Био је тражен уметник који је уводио новине у дубровачко ренесансно сликарство. О његовом успеху сведочи позив дубровачких отаца за израду слике Св. Јеронима за салу Великог већа (1510). Претрпео је утицај Ловре Добричевића, а преко њега и Виваринија. Током боравка у Венецији и у Маркама на њега су утицали Виторио и Карло Кривели, иначе мање наклоњени минуциозном украшавању својственом интернационалној готици, као и Карпачо. Уметничким ауторитетом наметнуо је, први пут у црквеној уметности, преовлађивање композиције над фигуром у средишту пале. Први је у дубровачком сликарству израдио тему *Sacra converѕatione*, где свеци, благим покретима или положајем тела, сугеришу неми, онострани разговор. ![001_II_N-Bozidarovic_Triptih-crkve-dominikanskog-manastira-u-Dubrovniku.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-n-bozidarovic-triptih-crkve-dominikanskog-manastira-u-dubrovniku.jpg) ЛИТЕРАТУРА: В. Ј. Ђурић, *Дубровачка сликарска школа*, Бг 1963; К. Пријатељ, *Дубровачко сликарство XV–XVI стољећа*, Зг 1968; *Златно доба Дубровника: XV и XVI стољеће*, Зг 1987; Ј. Беламарић, „Никола Божидаревић", *Прилози повијести умјетности у Далмацији*, 1994, 34. Бојан Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИКОВИНА **![001_II_Bozikovina.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bozikovina.jpg)БОЖИКОВИНА** (*Ilex aquifolium*), божика, зеленика, зимзелен жбун или ниско, ретко до 10 м, а у култури и до 20 м високо дрво из породице Aquifoliaceae. Гранчице су зелене, листови јајолики или овално-елиптични, дуги 5–12 цм, широки 3–6 цм, кожасти, тамнозелени, одозго сјајни, одоздо загасити, на кратким петељкама. Има две врсте листова: на цветним избојцима ивице листова су целе; на стерилним су по ивицама таласати, назубљени или бодљикави. Мушки и женски цветови одвојени су на истом дрвету, мали и беличасти до бледожути. Плод је јарко црвена коштуница са 4–5 семена. Цвета у мају или јуну, плодови сазревају у октобру и остају на гранама преко зиме. Расејава се ендохорно птицама. Има јаку избојну и изданачку снагу. Расте споро, а може доживети старост од неколико стотина година и чак 1 м у пречнику. Листови и кора садрже глукозид илицин, који се некада користио у народној медицини и за прављење лепка. Распрострањена је у западној и јужној Европи, западној Азији и северној Африци. **Б.** је терцијерни реликт и осетљива вечнозелена врста која је у Србији ретка, а њене популације малобројне. Углавном расте у буковим или мешовитим лишћарско-четинарским шумама, на сеновитим местима и дубоком земљишту, претежно у западној и централној Србији (Јелова Гора, Рудник, Борања, Зајача, Гледићке планине, Повлен, Маљен, Златибор, Тара, Гоч, Муртеница и др.), док је у источној Србији забележена на неколико локалитета. Законом је заштићена биљка у Србији и увршћена је у Црвену листу флоре Србије у категорији рањивих врста. ЛИТЕРАТУРА: Д. Чолић, „Зеленика (*Ilex aquifolium* L.) у Србији и услови њених садашњих станишта", *Зборник радова Републичког завода за заштиту природе СР Србије*, 1974, 2 (3); Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 2000. Василије В. Исајев \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИН, Аурел **БОЖИН, Аурел**, психолог, универзитетски професор (Алибунар, 18. X 1952). Дипломирао (1976) и докторирао (1999) на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду. Бави се истраживањима у области психологије стреса (*Личност и стрес: осећај кохерентности и превладавање стреса у условима друштвене кризе*, Вш 2001), интелектуалне даровитости и школског успеха (*Божанска деца: прилози психологији даровитости*, Бг 2009). Преводилац психолошке литературе. Предаје и на румунском језику, на Вишој школи за васпитаче и на Одељењу Учитељског факултета у Вршцу, и води стручно усавршавање наставника који предају на румунском. ДЕЛА: *Увод у психологију школског детињства*, Бг 2005; коаутор, *Метатеоријски акценти педагошке методологије: контекст и његово разумевање*, Н. Сад 2006; коаутор, *Одрасли о даровитој деци и младима*, Бг–Вш 2007. Иван Ивић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИН, Владимир **БОЖИН, Владимир**, математичар, универзитетски професор (Београд, 7. IX 1973). Као ђак генерације завршио Математичку гимназију у Београду 1992. Освојио сребрну медаљу на Интернационалној математичкој олимпијади у Москви, награђен Октобарском наградом града Београда за стваралаштво младих за 1992. Дипломирао теоријску математику 1995. на Математичком факултету у Београду, где је 1997. дипломирао и на рачунарском смеру. Исте године завршио и теоријску физику на Физичком факултету у Београду. Од 1996. био је запослен на Математичком институту САНУ. Потом одлази на докторске студије из математике на Масачусетски институт за технологију где добија престижну стипендију „Норман Левинсон" и 2004. брани докторску дисертацију „Geometry of Ricci-flat Kahler manifolds and some counter examples". Од 2004. ради као доцент на Варвик Универзитету у Енглеској. Главнe области истраживања су му Тајхмилерова теорија и диференцијална геометрија, посебно Тајхмилерови простори над Римановим површима посматрани као класе Белтрамијевих коефицијената. Са сарадницима је дао потребне и довољне услове јединствене екстремалности Белтрамијевих коефицијената у својој инфинитезималној Тајхмилеровој класи и разрешио Тајхмилерову хипотезу о јединственој екстремалности. Бави се и сложеним проблемима комбинаторике, посебно Франкловом хипотезом о коначним мрежама, а с академиком Федором Хербутом радио и на проблемима квантне механике. ДЕЛА: коаутор, „Unique extremality", *J. Anal. Math.*, 1998, 75; коаутор, „On statistical and deterministic quantum teleportation", *J. Phys. A*, 1998, 31 (19); „Note on harmonic maps", *Internat. Math. Res. Notices*, 1999, 19; и В. Марковић, „Distance between domains in the sense of Lehto is not a metric", *Ann. Acad. Sci. Fenn. Math.*, 1999, 24 (1). Александар Николић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИН, Миливој **БОЖИН, Миливој**, инжењер организације рада, универзитетски професор (Кикинда, 1. I 1923 – Београд, 18. IV 2000). Био у немачком логору у Metz DP (1942–1945) и савезничком логору у околини Лондона (1946). По повратку дипломирао на Електротехничком факултету у Београду. Радио у Прибоју (1953), био директор војне фабрике „Руди Чајевац" у Бањалуци и фабрике „РЕК" у Крагујевцу. На Машински факултет у Крагујевцу прешао 1964. и био декан (1975–1977, 1981–1983) и шеф Катедре за Организацију рада. Предавао Организацију рада и Организацију производње на матичном факултету у Крагујевцу, а Електронске рачунаре на последипломским студијама на Маш. ф. у Београду. Његове најзначајније публикације су *Организација и управљање* (Чачак 1997) и *Основи организације производње* (Бг 1984). Приручник за решавање задатака из организације и економике производње који је објавио са Добривојем Јовановићем (Бг 1975) био је прва књига те врсте на овим просторима, коју су користиле генерације студената машинских факултета. ИЗВОР: Архива Машинског факултета у Крагујевцу. Миливој Кларин \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИН, Светозар **БОЖИН, Светозар**, физичар, универзитетски професор (Кикинда, 14. II 1931 – Београд, 14. VI 2004). Дипломирао физику на Природно-математичком факултету у Београду (1959). Од тада до пензионисања 1996. радио на ПМФ, касније Физичком факултету, као доцент и ванредни професор. Био на специјализацији у Лабораторији проф. Крекса на Универзитету у Ливерпулу (1963–1965), где је 1966. одбранио докторску дисертацију „A Study of Townsend Discharge on Some Strongly Electronegative Gases". Интересовање за научна истраживања показао у току студија учествујући у проучавањима нуклеарних детектора у Институту „Винча", где је радио и као техничар, а у периоду 1961–1962. бавио се бета спектроскопијом. Од 1962. придружио се Групи за физику јонизованих гасова, у тек основаном Институту за физику. По повратку из Ливерпула истраживаo Таузендово пражњењe у разним гасовима у Групи за атомске сударне процесе. У сарадњи с колегама пројектовао и саградио апаратуру за мерење коефицијената за јонизацију и захват (и C. Goodyear, „Measurements of Ionization and Attachment Coefficients in Chlorine", *Br. J. Appl. Phys.*, 1967, 18, 1; и C. Goodyear, „Growth of Ionization Currents in Carbon Tetrafluorid and Hexafluorоethane", *Br. J. Appl. Phys.*, 1968, 1). После 1972. бавио се физиком раста кристала (и M. Šmelcerović, „Growth of Ammonium Dihydrogen Phosphate Microcrystals under Nonstationary Conditions", *J. Crystal Growth*, 1983, 65, 1–3). Усавршавао постојеће апаратуре, уводио нове вежбе и написао практикум. Аутор је и коаутор више од 15 уџбеника и приручника из физике за средње школе. Објавио уџбеник *Електромагнетизам и оптика* (Бг 1984), а са С. Жегарцем уџбеник за рачунске вежбе *Анализа решења одабраних задатака из физичке механике, молекуларне физике и термодинамике* (Бг 1983). Веома активан у Друштву физичара Србије. Мирјана Поповић Божић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИН, Теодор **БОЖИН, Теодор**, лекар, хирург (Модош/Јаша Томић, 10. VII 1895 – Нојшател, Швајцарска, 21. XII 1983). После основне школе у Модошу постао кројачки калфа и запослио се у Пешти. У Минхену након I светског рата завршио вечерњу гимназију издржавајући се радом у кројачким радионицама. Уписао се на Медицински факултет у Минхену (1920), прешао у Грајфсвалд (1922) и 1924. докторирао радом о природном антитоксину код здравих људи против тетануса. Лекарски стаж завршио у Великом Бечкереку. Специјализацију хирургије започео 1926. у Минхену код Ф. Зауербруха, наставио и завршио у Хајделбергу 1929, а затим постао шеф Хируршког одељења у Ужицу. Године 1930. премештен у Ваљево, а 1937. у Шабац. Након пензионисања (1959) преселио се у Швајцарску. Објавио 18 стручних радова у домаћим и иностраним часописима. Најзначајнија дела: *Was nützt mir die Kenntnis der* *deutschen Sprache innerhalb und außerhalb meines Berufes?* (1936), *Mein eindrucksvolles Erlebnis* (Basel 1958), *Од кројачке игле до хируршког ножа* (Нојшател 1974). Један је од оснивача Хируршке секције СЛД (1950) и члан првог Управног одбора. Године 1972. добио је захвалницу СЛД. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Хроника хирургије у Србији*, Бг 2002; *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Нинослав Златановић; Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИНОВИЋ, Љубе Љубица **БОЖИНОВИЋ, Љубе Љубица**, лекар, интерниста-кардиолог, универзитетски професор (Тополо код Дубровника, 20. II 1924). Дипломирала 1951. на Медицинском факултету у Београду и радила на његовој IV интерној клиници и, затим, на Интерној Б клиници. Специјалистички испит из интерне медицине положила 1958. Усавршавала се у Енглеској и у Мексико Ситију на Институту за кардиологију, завршивши последипломске студије из кардиологије. Бавила се фономеханографијом, електрокардиографијом и акутним инфарктом миокарда (била шеф једне од првих коронарних јединица у Југославији од 1971). Била начелница Кардиолошког и Интерног одељења Ургентног центра КЦС. Хабилитована радом о кардиограму врха срца у дијагностици срчаних обољења, а 1975. одбранила докторску дисертацију о систолној фази у акутном инфаркту миокарда. Редовни професор Мед. ф. постала 1982. Објавила више поглавља у уџбеницима и монографијама: *Coronary heart disease in seven countries* (Dallas 1970), *Урођене срчане мане* (Бг 1974), *Интерна медицина* (Бг–Зг 1976), *Коронарна болест* (Нишка Бања 1981), *Кардиологија* (Зр 1986) и др. Била члан Комисије за кардиоваскуларна обољења Републике Србије, Комисије за хитну медицинску помоћ, СЛД (члан Управног одбора, Етичког комитета и Суда части, председник Кардиолошке секције), члан уредништава часописа *Српски Архив за целокупно лекарство* и *Кардиологија* и члан Удружења кардиолога Југославије. Један је од пионира дечије кардиологије у Србији. Одликована је Орденом рада са црвеном заставом. ДЕЛА: и Lj. Petrović, V. Kanjuh, „Cor triatriatum", *Acta Med Iug*, 1960, 14, (3); коаутор, „Плућна хипертензија у урођеним срчаним манама", у: Б. С. Ђорђевић, В. Даниловић, *Проблеми хроничне плућне инсуфицијенције, хроничне плућне хипертензије и хроничног плућног срца*, Бг 1966; коаутор, *Патолошка анатомија, хемодинамика и клиника најважнијих урођених срчаних мана*, Бг 1969; „Las fasas sistolicas en el infarcto del miocardio agudo", *Rev Esp Cardiol*, 1972; „Петогодишње преживљавање болесника са прележаним инфарктом миокарда", *Медицинска истраживања*, 1979, 12, 1–2. ЛИТЕРАТУРА: *Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1976–1996*, Бг 1996; Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИНОВИЋ, Љубомир **БОЖИНОВИЋ, Љубомир**, трговац, учесник Тимочке буне (Књажевац, 21. VIII 1856 – Краљевица код Зајечара, 16. XI 1883). Трговац из Књажевца и члан Радикалне странке. Имао је важну улогу током Тимочке буне октобра 1883. Уз Ацу Станојевића и Гавру Аничића био један од организатора буне у Књажевцу. У Привремени одбор народне управе за Књажевачки округ ушао је са задатком да одржава везу с осталим побуњеним местима и да снабдева народну војску. После неуспеха при нападу на Зајечар и битке на Вратарници покушао да пребегне у Бугарску али је ухваћен. Преки суд у Зајечару осудио га је на смрт. ИЗВОР: М. Николић, *Тимочка буна 1883*, I, Бг 1954. ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Шијачки, „1883", *Пашић, илустровани радикални алманах*, 1923, I. Југослав Вељковски \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИНЦИ ДОЊИ **БОЖИНЦИ ДОЊИ**, село у Републици Српској, око 24 км сјеверно од општинског сједишта Добоја, крај локалног пута Подновље–Дервента. Дисперзивног је типа, смјештено на око 250 м н.в. Године 1991. имало је 587 становника, од којих 98% Срба. ЛИТЕРАТУРА: М. Малетић, *Добој и околина*, Бг 1960. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ **БОЖИЋ**, празник Рођења Христовог. У народу је добио обележје посебног празника у којем је патријархална породица српског земљорадничког друштва подигнута на висок ниво, а гостопримство и доброчинство истакнуто као идеал. Црква је за **Б.** одредила припрему кроз шестонедељни пост. Народ га је опевао у песмама, описао у причама и окитио извесном надградњом кроз празнике Детињци, Оци, Материце, Туциндан, Бадњи дан, Бадње вече. Божићни обичаји су уношење сламе (како би се дочарала пастирска пећина у којој је Христос рођен) и бадњака (историјско подсећање на дрво које су пастири донели у пећину да би се породиља и новорођени Богомладенац огрејали, истовремено симболичан наговештај дрвеног крста на којем ће Христос бити разапет), као и спремање чес(т)нице (у неким крајевима од кукурузног, а у другим од пшеничног брашна) с дукатом или неким другим металним новчићем, чиме је осим за укућане предвиђена чест (део) и за путника намерника. Први гост који на **Б.** уђе у кућу зове се положајник (полажајник, положеник). У неким породицама се унапред договара ко ће то бити, а негде се оставља случају. Углавном су то деца која, џарајући ватру, изговарају добре жеље за здравље и економски напредак домаћинове породице. Домаћин положајника дарује сходно његовом узрасту. Традиционалан поздрав од **Б.** до Богојављења је „Мир Божји, Христос се роди" и отпоздрав „Ваистину се роди". Радомир Милошевић **Б.** се као хришћански празник прославља од IV в., а црквена православна традиција налаже празновање три дана. Први дан је најзначајнији и најрадоснији јер је тог дана Дева Марија донела на свет Спаситеља и Богочовека, Исуса Христа. Рано ујутру на свим православним црквама звоне звона а верници присуствују божићној литургији, причешћују се и међусобно поздрављају. ![001_II_Bozicni-kolac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bozicni-kolac.jpg)Народне интерпретације црквеног учења и нехришћански обичаји и веровања углавном су усмерени на обезбеђивање несметаног прелаза из једног годишњег циклуса у други. Прослављање **Б.** конструисано је у сложеном процесу међусобног утицаја и мешања нехришћанских и хришћанских веровања и ритуалне праксе. У том смислу **Б.** је прослављан као дан Христовог рођења, али и као радостан дан у којем се окупља породица да на симболичан начин, низом ритуала, обележи смену годишњих доба, обезбеди здравље, плодност и напредак породици у наступајућој години. Прослави претходи божићни пост од 40 дана и низ ритуала и празника као што су покладе (дан уочи поста), Св. Андрија, Св. Варвара и Св. Никола, Детинци, Материце и Очеви, Св. Игњат, Туциндан и Бадњи дан. Разлике у прослављању **Б.** у градској и сеоској средини, као и разлике у појединим крајевима Србије и у различитим временским периодима, морају се имати у виду када је реч о традиционалној српској култури у наведеном периоду. У традиционалној култури Срба **Б.** се прослављао као почетак нове соларне године, будући да се година делила на два главна годишња доба, на лето и зиму, а њихов почетак одређивао се на основу летње дугодневице и зимске краткодневице. Већина ритуала усмерена је на симболизацију привредне активности која замире у зимском периоду. На симболичан начин ритуално се обнављала природа, поспешивало сунце које је било у опадању, као и поновно рађање усева које је за сеоску средину значило и нови живот. На **Б.**, рано ујутру, дочекивао се и положајник који је, по правилу, био и једини гост тог дана, будући да се **Б.** прослављао у кругу породице. Обично је породица позивала особу за коју сматра да је „батлија" и да доноси срећу како би обредним честитањем празника и низом магијских радњи донео срећу, здравље и напредак домаћинству. Положајник је одрастао мушкарац или мушко дете, међутим, у неким крајевима источне Србије његову улогу могле су играти и жене или женска деца. Понашање положајника и укућана регулисано је низом традицијом утврђених правила на основу којих су неки етнолози закључивали да се ради о својеврсној инкарнацији претка или божанства. У том смислу, **Б.** представља празник из традицијске културе конципиран на основу развијеног култа предака. Табуисаност и магијске радње које су обављали положајник и укућани манифестно указују на обиље у пољопривредним и сточарским производима. ![003_II_Vozanje-dece-na-Bozic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-vozanje-dece-na-bozic.jpg) Као обавезни ритуални реквизити и у савременој култури Срба могу су срести бадњак, печеница, чесница. Бадњак је по правилу грана храстовог дрвета која се сече рано ујутру на традицијом прописани начин. Веома богат систем табуа и магијских радњи указује на његову изузетну светост, значај и низ различитих значења у традицијској култури. Укућани су га у зависности од обичаја у појединим крајевима Србије целивали, благосиљали, посипали житом, поливали вином и медом, китили и даривали. Бадњак је симболички представљао, како неки етнолози сматрају, демона вегетације, објекат у којем је настањена душа претка или божанства, који би требало да обезбеди срећу, плодност, изобиље и опште благостање породици у наступајућој години. Црквена православна традиција нуди другачије интерпретације значења бадњака. Он симболички представља дрво које су пастири донели и запалили како би загрејали пећину у којој је рођен Исус. Свечана божићна трпеза бројем и разноврсношћу јела требало је да укаже на благостање и обиље хране. Међутим, нису сва јела имала посебан ритуални значај. Припремање божићне печенице и чеснице обављало се по строгим правилима будући да се радило о ритуалној, тј. жртвеној храни. Божићну печеницу, обично свињу или овцу, бирао је и припремaо искључиво домаћин куће над отвореном ватром. Приписивана јој је магијска моћ, а посебну моћ имали су одређени делови као што су срце, бубрег, крв. С њима се поступало на различите начине у циљу коришћења посебних магијских и лековитих својстава. Чесница се обавезно месила као најважнији божићни колач, углавном од пшеничног брашна, замешеног у води која се доносила пре изласка сунца. Украшавање чеснице различитим знамењима требало је да укаже на вредности којима се придаје важност у породици. ![002_II_LOMLJENJE-Bozicnog-kolaca.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-lomljenje-bozicnog-kolaca.jpg)Укућани су ломили колач и поред обавезног новчића у њему су могли наћи зрно пшенице, љуску од јајета или неке симболе сточарства. На основу тога шта се нашло у парчету колача, предвиђало се у којем ће послу чланови имати највише успеха. На магијски и свети карактер божићне гозбе указује и правило да се ништа с трпезе није смело бацити, него се остатак хране морао поделити сиромашнима, као божјим супститутима, како би се обезбедило кружење циклуса плодности и обиља. Као најзначајнији празник у традицијској култури Срба **Б.** је и у савременој култури задржао низ архаичних, али донекле модификованих обичаја. Само значење и значај празника мењали су се током историје у зависности од друштвених и економских прилика. Формално, обичаји у току **Б.** трансформишу се у контексту потрошачке културе. Иако би требало да суштински задрже стара религијска значења, она су већини припадника православне вероисповести непозната, или пак у њиховим животима имају превасходно секуларни карактер и друштвени значај породичног окупљања. Наиме, **Б.** је прилика да се обнове, реинтерпретирају и реафирмишу породичне везе и шири друштвени значај породице у савременој култури. У контексту политичких дешавања, у последњој деценији XX в. прослављање **Б.** попримило је и значење националног и религијског идентификатора за један већи део Срба православне вероисповести. Лидија Б. Радуловић ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, *Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве*, Бг 1961; Ш. Кулишић, *Из старе српске религије: новогодишњи обичаји*, Бг 1970; Д. Бандић, *Табу у традиционалној култури Срба*, Бг 1980; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; *Словенска митологија*, Бг 2001; Д. Бандић, *Народна религија у сто појмова*, Бг 2004. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ **БОЖИЋ**, војсковођа Стефана Душана (?, крај XIII в. или почетак XIV в. – ?, после 1343). У изворима га помиње само византијски цар писац Јован Кантакузин у свом историјском делу када описује године грађанског рата у Византији. На измаку пролећа 1343, у време захлађења односа краља Душана и Кантакузина, али када раскид још није избио на површину, **Б.** се с неким Стефаном и одредом српске војске налазио у долини реке Вардара. Они су нападали Кантакузина и његове војнике који је требало да пређу реку због наиласка снажне војске Алексија Апокавка, Кантакузиновог противника у грађанском рату. Ипак, византијски претендент је Вардар прешао на другом месту и успео да избегне опасност. У жељи да јавно не квари односе с Душаном, Кантакузин је владару Срба вратио немачке најамнике који су били код њега. Српски краљ је узвратио сличном мером – Кантакузину је послао заповеднике **Б.** и Стефана да одговарају за своје наводне самовољне поступке. Кантакузин се показао великодушним, па је обојици опростио и пустио их. Ово је једини помен **Б.** у изворима, али је његово име потврђено и код једног становника дечанског властелинства из 1330. ИЗВОР: *Византијски извори за историју народа Југославије*, VI, Бг. ЛИТЕРАТУРА: Т. Флоринский, *Южные славяне и Византия во второй четверти XIV века*, II, Санкт-Петербург 1882. Радивој Радић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ БАТА **БОЖИЋ БАТА**, лик из српског народног фолклора, који деци о Божићу доноси поклоне. У богословској перспективи имитирао је источне мудраце који су донели дарове новорођеном Христу у Витлејему. Његов долазак најављиван је деци пригодним причама и песмицама („Божић, Божић Бата, носи киту злата да позлати врата и кућу до крова"). Обично се неки рођак или комшија прерушавао, доносио деци поклоне и стављао их у за то припремљен суд, или су их мајке деци стављале под јастук како би их она ујутру пронашла. У градовима су улогу **Б. Б.** преузимали професионални забављачи обучени у опаклију или дугу доламу. С обзиром на то да таква припрема почиње од празника Св. Николе, у неким крајевима се **Б. Б.** облачио слично Св. Николи, с белом брадом и брковима. Ово је уобичајено на Западу где **Б. Б.** зову Санта Клаус (скраћено од Николаус). Постоји претпоставка да је име створено од најављивања Божића који „бата", тј. корача („чује се бат корака његових" док се приближава), а затим је глагол персонификован. После II светског рата у комунистичком друштвеном уређењу СПЦ је изолована, потиснута на маргине друштвених збивања, a Божић је замењен култом Нове године. Уместо бадњака у дом је уношена јелка, а поклоне је уместо **Б. Б.** доносио Деда Мраз. Сви ови обичаји, које је наметнула власт, поникли су из германске митологије и били су страни српском народу, његовом менталитету и историјским коренима. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Александар **БОЖИЋ, Александар**, шаховски мајстор, писац, публициста (Параге код Бачке Паланке, 23. XI 1922 – Београд, 30. VIII 2000). Шах научио у 11. години, а 1939. освојио титулу омладинског првака Београда. После ослобођења Београда заједно са Бориславом Милићем и Братољубом Грубером 1945. основао шаховску секцију Централног дома Југословенске Армије (ЦДЈА), из које је настао Шаховски клуб *Партизан*. На II првенству Југославије у Загребу 1946. освојио осмо место и титулу националног мајстора. Победио на Првенству Србије 1952. и на међународном мајсторском турниру у Бевервајку (Холандија) 1955. Играјући за репрезентацију (1947–1950), освојио 5 поена из 7 партија. На екипним првенствима државе и у купу играо за *Партизан* 23 пута и учествовао у освајању 10 медаља, а титулу првака Европе с *Партизаном* освојио 1953. у Бечу. Писао за београдски *Шах* (1947–1952), *Дописни шах* (1949–1950) и *Мат* (1969–1970), загребачки *Шаховски вјесник* (1946–1952), као и за холандски *New in Chess magazine* (1983–1985), у којем је био и уредник. У магазину *Беошах* две године објављивао биографије познатих шахиста са избором њихових шаховских партија. Један је од оснивача *Шаховског информатора*, члан редакције (1966–1980) и уредник, као и коаутор система класификације шаховских отварања, завршница и комбинација, који заједно са системом знакова чини шаховски језик разумљив шахистима целог света. Тиме је створена основа за компјутерску обраду података у време када се једва назирала улога компјутера у шаху. ДЕЛА: и П. Трифуновић, Б. Грубер, *Гринфелдова индијска одбрана*, Бг 1952; и С. Вуковић, *100 изабраних партија Светозара Глигорића*, Бг 1952; и Д. Бућан, П. Трифуновић, *Амбасадор шаха* (хроника о велемајстору Бори Костићу), Бг 1966; *Фишерове партије*, Бг 1992; и А. Матановић, *Изабране партије велемајстора Петра Трифуновића*, Бг 1995; коаутор, *Београд – метропола шаха*, Бг 1997. ЛИТЕРАТУРА: В. Вуковић, Б. Рабар, Д. Маровић, *Антологија шаховског мајсторства Југославије*, Зг 1972; М. Ђорђевић, *Екипни шампионати Југославије у шаху 1946–1979*, Бг 1980. Славко Станојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Бранко **![001_II_Branko-Bozic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-branko-bozic.jpg)БОЖИЋ, Бранко**, инжењер хемије, универзитетски професор (Осијек, 9. III 1907 – Београд, 29. III 1981). Студије хемије завршио 1929. у Загребу, а диплому доктора металургије стекао 1931. у Ахену. Од 1946. био главни инжењер Главне управе за црну металургију, а од 1948. управник Лабораторије Института за истраживање структуре материје у Винчи. Иницијатор и оснивач Металуршког одсека на Технолошко-металуршком факултету, основаног 1948, и један од декана. Његова истраживања обухватају широко поље металургије, почев од припреме сировина, преко производње гвожђа и челика и легирања метала, до испитивања особина и експлоатационих карактеристика. Поставио је концепцију научноистраживачког рада у области физичке металургије с основном оријентацијом на изучавање микроструктурних промена у металима и легурама у зависности од релевантних фактора, с једне, и кинетике и механизма фазних трансформација, с друге стране. Изучавао је међусобне повезаности својстава материјала и понашања појединих структура у хетерогеним системима под различитим физичким условима. Ужа област његовог научног рада везана је за проучавање термички активних процеса, посебно феномена термичког таложења и отпуштања, као и дејства ових појава на пластичне деформације. Његова истраживања кретала су се у два смера. Један је обухватао истраживања хемијских и физичких особина легура на бази алуминијума, бакра, железа, цинка итд., као и проналажење зависности између различитих механизама ојачавања метала и њихових структура, односно легура и њихових механичких особина. Други смер обухватио је фундаментална истраживања везана за величину и облик исталожених честица и површине између издвојених честица и основног метала. Учествовао је у настави студената металуршке струке, који до 1951. нису постојали у Србији. Добитник је Ордена рада са златним венцем и других признања. ДЕЛА: „Oertliche Martensitbildung, an Schienenlaufflachen", *Stahl und Eisen*, 1940, 60; *Физичка металургија*, Бг 1960; и R. Lučić, „Diffusion in iron-arsenic alloys", *Journal of Materials Science*, 1976, 11. ЛИТЕРАТУРА: *Живот и дело српских научника*, 8, Бг 2002. Боривоје Мишковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Василије **БОЖИЋ, Василије**, инжењер рударства и топионичарства (Чумић код Крагујевца, 1820 – ?, после 1889). Као стипендиста Министарства просвете Кнежевине Србије, упућен 1839. на школовање на Рударску академију у Шемниц (Аустрија), на којој је дипломирао 1844. После краће специјализације 1845. вратио се у земљу. Радио у Одељењу трговине Министарства финансија, а потом као надзорник у Руднику „Мајданпек" (1849–1854). Кнежевим указом 1854. постављен за управитеља економије, а 1855. за руководиоца рударских радова. За помоћника начелника Крајинског округа постављен је 1862. По повратку у Београд радио као секретар у Министарству финансија (1873) и Одељењу рударства (1874–1888). Заједно са Ђ. Бранковићем учествовао у отварању Сењског рудника угља. Један од поткопа Рудника дуго година носио је његово име. ЛИТЕРАТУРА: В. Симић, *Историјски развој нашег рударства*, Бг 1951; С. Вујић, Б. Јовановић, Ч. Јордовић, *Рударство на тлу Централног Балкана: Осам хиљада година историје*, Бг 2003; T. Халаши и др., „Академски корени хемијског инжењерства у XVIII и XIX веку у средњој Европи", у: *Хемијска индустрија*, 2010, 64, 2. Слободан Вујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Дејан **БОЖИЋ, Дејан**, виолончелиста, универзитетски професор (Београд, 7. VI 1971). Дипломирао 1993. на Факултету музичке уметности у Београду. Специјалистичке (1994) и магистарске (1998) студије завршио на Високој школи за музику у Тросингену. Доцент је за виолончело на београдском ФМУ. Радио као наставник виолончела на Академији уметности у Новом Саду (од 1999) и Нишу (2003). Соло виолончелиста гудачког оркестра „Београдски солисти" (1990–1992), Војвођанске филхармоније (1999–2000) и Београдске филхармоније (од 2004). Био je члан Београдског гудачког оркестра „Душан Сковран". Као солиста наступао у Грчкој и Јапану, где је остварио и снимке за јапанску издавачку кућу „Шопен". Наступа као камерни музичар у клавирском трију „Аргер" и клавирском квартету „Хаимос". Соња Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Добривоје **![001_II_Dobrivoje-Bozic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-dobrivoje-bozic.jpg)БОЖИЋ, Добривоје**, машински инжењер, проналазач, конструктор (Рашка, 23. XII 1885 – Београд, 13. X 1967). Студирао на Високој техничкој школи у Дрездену и Карлсруеу, где му је предавао и Рудолф Дизел, чувени конструктор дизел-мотора. По завршетку студија 1911, вратио се у Србију и радио у железничкој радионици Ниш где је започео и истраживачки рад у области кочења железничких возила. **Б.** jе конструктор прве савремене кочнице за железничка возила. Пре њега је само Џорџ Вестингхаус 1869. конструисао кочницу на збијени ваздух, с директним дејством, коју је 1872. унапредио као једнокоморну, аутоматску кочницу с индиректним дејством. **Б.** је истраживања прекинуо за време I светског рата и наставио по његовом окончању, радећи у Краљеву, Београду и Загребу. Своје решење кочнице железничких возила пријавио је преко Железнице Краљевине СХС Међународној унији железница (1925). После низа тестирања на прузи Загреб–Ријека и отпора његовом решењу од стране Немаца и Француза, његов патент система кочења, као чувена кочница „Божић", признат је 1928. **Б.** је својим изумом разрешио до тада нерешиве проблеме кочења возова попут: решења распоредника (главни уређај кочнице) са три радна притиска, повећање брзине ваздуха у главном ваздушном воду (дуж воза) са 80 на 150 м/с, решење проблема постепеног откочивања воза, као и проблем аутоматске промене силе кочења у зависности од оптерећења железничког возила. Први је предложио кочење путничких возова у функцији брзине (кочнице са два радна притиска). Конструисао је најефикаснији кочник (водећи уређај кочнице), којим се с локомотиве управља кочницом воза. Његова решења кочнице железничких возила остала су као основа за све типове ваздушних кочница које су до данас примењиване у железничком саобраћају. Савремене кочнице великих произвођача управо су усавршене копије кочнице „Божић". После II светског рата **Б.** је живео и радио у Америци, а у Београд се вратио 1964. ИЗВОР: Документација Института „Кирило Савић". Милутин Миловановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Душан **БОЖИЋ, Душан**, генерал, војни писац, уредник (Ћуприја, 25. II 1885 – Београд, 30. XI 1962). Завршио 35. класу Ниже и 21. класу Више школе Војне академије. До балканских ратова био командир вода у инжењеријским јединицама, а у балканским ратовима (1912–1913) командир Дринског мостовног трена. Током I светског рата био је командир чете у Тимочком пионирском полубатаљону другог позива, командант мостовног трена 2. армије, командант Шумадијског пионирског полубатаљона и члан и председник комисије за пријем ратног материјала у Француској. После рата налазио се на дужностима референта инжењерије Дравске и Јадранске дивизијске области, команданта пионирског батаљона, начелника инжењерије Дунавске дивизијске области, начелника одсека у Главном Ђенералштабу и Министарству војске и морнарице, помоћника инспектора инжењерије, команданта инжењеријске подофицирске и помоћника команданта инжењеријске официрске школе, команданта понтонирске команде, ађутанта краља, помоћника и команданта инжењерије. Био је покретач и главни уредник часописа *Инжињеријски гласник*, који је излазио од 1929. У Априлском рату (1941) био је командант артиљерије Врховне команде. Остатак рата провео је у немачком заробљеништву одакле се, по његовом завршетку, вратио у Југославију. ЛИТЕРАТУРА: В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије*, II, Бг 1984; М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Иван **![001_II_Ivan-Bozic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-ivan-bozic.jpg)БОЖИЋ, Иван**, историчар, универзитетски професор (Макарска, 23. IV 1915 – Београд, 20. VIII 1977). Бокељ по пореклу, школовао се у класичној гимназији у Дубровнику и на Филозофском факултету у Београду (1934–1938), где је изабран за асистента, а потом прошао сва универзитетска звања. Предавао Општу историју средњег века и Помоћне историјске науке. Био је управник Одељења историјских наука и декан (1962–1964), редован члан ЦАНУ и дописни члан САНУ. Широког образовања, посебно велики латиниста, током дужег боравка у Паризу проучавао велике теме европске историје средњег века. Дуго је радио у архивима и библиотекама Дубровника и Венеције, откривајући њихове методе вођења политике на подручју Средоземља и у балканском залеђу. Његови главни радови односе се на историју позног средњег века. Већ 1952. Српска академија наука објавила је његову докторску дисертацију *Дубровник и Турска у 14. и 15. веку*. Написана на основу огромне архивске грађе, својеврсна је историја балканских земаља, нарочито Србије и Босне у позном средњем веку. Писао о економском, друштвеном и културном развитку Дубровника и његовим везама с италијанским господарима и балканским државама. Био је најбољи познавалац балканске политике Млетачке републике. Радови из те области углавном се односе на историју Зете у време Балшића и Црнојевића. Поред бројних чланака, написао поуздане синтезе у *Историји народа Југославије* I (Бг–Зг–Љуб. 1953), *Историји Југославије* (Бг 1972) и *Историји Црне Горе* 2/2 (Тг 1974). Са посебном пажњом проучавао српску историју XIV и XV в. Не ограничавајући се на политичке прилике, бавио се компликованим привредним и друштвеним односима. У књизи *Доходак царски. Поводом 196. члана Душановог законика* (Бг 1956) обрадио систем дажбина, категорије зависних сељака и судску и привредну моћ феудалних господара. Систематски проучавао време деспота Стефана Лазаревића, уочавајући његову многоструку делатност, као владара, законодавца, писца. Иако није стигао да уобличи монографију о овоме државнику, написао је више чланака о посткосовској Србији. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом (1964) и Седмојулском наградом СР Србије (1972). ЛИТЕРАТУРА: *Годишњак САНУ*, 1976, 83 (библ.); М. Спремић, „Професор др Иван Божић", *ИГ*, 1978, 1–2; „Иван Божић", *ЈИЧ*, 1979, 3–4. Момчило Спремић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Милан **БОЖИЋ, Милан**, математичар, универзитетски професор (Београд, 30. III 1952). Завршио Математичку гимназију у Београду 1970. и био члан југословенске екипе на две математичке олимпијаде. Дипломирао теоријску математику 1974. на Природно-математичком факултету у Београду, где је 1978. магистрирао, а 1983. докторирао тезом „Прилог семантици релевантних логика". Од 1974. ради на Институту за математику ПМФ у Београду, где је 1994. биран за ванредног професора. На редовним и последипломским студијама држао наставу из предмета у области алгебре, математичке логике, теоријских основа рачунарства, историје и филозофије математике. Од 1990. на Филозофском факултету предаје математику за студенте филозофије. У научноистраживачком раду оријентисан је ка некласичним логикама и с њима повезаним алгебрама, математичком моделовању биофизичких процеса и ка филозофији и историји математике. Аутор је књиге *Преглед историје и филозофије математике* (Бг 2001). Бави се питањима наставе, методике и рада с младим математичарима. Био је декан Математичког факултета у Београду (1987–1994), члан Катедре за математику Коларчевог народног универзитета. Дугогодишњи је руководилац Семинара за историју и филозофију математике на Математичком институту САНУ. Бави се и новинарством. У више сазива биран за републичког и савезног посланика, као и за одборника Скупштине града Београда. Обављао дужност потпредседника Скупштине града Београда и в. д. градоначелника Београда. Био је члан Одбора за спољну политику Савезне скупштине и савезни министар без портфеља. Био је члан Демократске странке од оснивања, један од оснивача Српске либералне странке и члан Председништва Српског покрета обнове. ДЕЛА: и К. Дошен, „Axiomatizations of intuitionistic double negation", *Polish Academy of Sciences,* *Bulletin of the Section of Logic*, 1983, 12; „Positive logic with double negation", *Publ. de l'Inst. Math, N.S*., 1984, 35 (49); и К. Дошен, „Models for normal intuitionistic modal logics", *Studia Logica*, 1984, 43; „Semantics for Some Intermediate Logics", *Publ. de l'Inst. Math, N.S*., 1985, 37 (51). Александар Николић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Милена П. **БОЖИЋ, Милена П.**, инфектолог, педијатар, универзитетски професор (Велика Обарска код Бијељине, 20. I 1944). На Медицинском факултету у Београду дипломирала 1972, магистрирала 1977, а докторирала 1985. тезом *Клинички значај налаза имунокомплекса у циркулацији у акутним и хроничним обољењима јетре* (Бг 1985). Специјализирала инфектологију (1978) и педијатрију (1981). Усавршавала се у Енглеској у Саутхемптону (1983) и Лондону (1988). Начелница Одељења хепатологијe на Инфективној клиници у Београду и редовни професор Мед. ф. (од 1998). Коаутор три монографије и аутор уџбеника *Инфективне болести* (Бг 2004). Значајнији радови: коаутор, „The Relation Between Anti-albumin Antibodies and HBeAg/anti–HBe Status as a Marker of HB Virus Replication", *Hepatogastroenterology*, 1988, 35(2); коаутор, „Перинатална трансмисија хепатитис Б вирусне инфекције и значај њене превенције", *САЦЛ*, 1989, 117, 3–4; „Immune Complexes in Serum and Cerebrovascular Fluid (CSF) of Patients with Meningitis and Meningoencephalitis", 1990. ДЕЛА: и Д. Делић, П. Николић, *Вирусни хепатитиси*, Бг 1998; коаутор, *Гастроентерологија*, III, Бг 1999; коаутор, *Жучне киселине у болестима јетре и билијарних канала*, Бг 1999. ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Пантелејмон Пана **БОЖИЋ, Пантелејмон Пана**, капетан српске милиције, руски пуковник (? – Русија, 1718). Угледан српски официр, учесник у Великом бечком рату. Одликовао се способношћу и храброшћу приликом заузимања турских утврђења и замкова. Ратовао је и на сувом и на води (шајкама). Био је капетан српске милиције у Тителу и Петроварадину. Заједно с патријархом Арсенијем III био је члан депутације која је цару Леополду I предала представку грофа Ђорђа Бранковића, којом је тражена посебна територија за Србе у Хабзбуршкој монархији. После Карловачког мира 1699. постао је пуковник у Тителу. Незадовољан положајем Срба у Аустрији, 1704. отпутовао је у Русију да код цара Петра Великог испита могућност пресељења Срба у Русију. У Русији га је примио државни канцелар Теодор Алексијевић Головин, којем је изложио разлоге незадовољства Срба Великом сеобом досељених у Аустрију. Изразио је спремност својих саплеменика да се боре против Турака без плате и било каквих потраживања. Нагласио је да би и Срби под млетачком и турском влашћу радо дошли у Русију, у коју полажу све своје наде. Није познат одговор Русије на ове његове понуде. Међутим, он је остао у Русији као официр у чину пуковника и био стални царски представник и известилац за српске послове. У том својству имао је и пуномоћ Српског народно-црквеног сабора одржаног у Крушедолу 1708. Чинио је многе услуге Србима који су долазили у Русију, а сам је манастирима у Фрушкој гори слао сопствене прилоге и прилоге руског цара, нарочито богослужбене књиге. ИЗВОР: Ст. М. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека", *Споменик СКА*, 1922, 53, II разред. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радонић, *Гроф Ђорђе Бранковић и његово време*, Бг 1911; М. Костић, *Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славено-Србија*, Бг 1923; А. Форишковић, „Руске књиге Пантелејмона Божића", у: *Југословенске земље и Русија у XVIII веку*, Бг 1986. Василија Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Петар **БОЖИЋ, Петар**, војвода, угарски племић (? – ?). Помиње се у Банату и Поморишју у периоду 1542–1552. Вероватно је био сродник Радича Божића. Изабран је за представника Срба на састанку у Ходошу и требало је да краљу Фердинанду I пренесе захтеве банатских Срба, што је и учинио 1. IX 1542. Ступио је у краљеву службу 1551. са својих 50 коњаника. Помиње се као учесник у заузећу Липове и пратилац тада заробљених, па пуштених Турака. Последњи пут се помиње као један од потписника писма српских првака краљу Фердинанду I, 24. IV 1552. ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; *Војводина*, I, Н. Сад 1939; Д. Поповић, *Срби у Војводини*, I, Н. Сад 1990. Андрија Веселиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Радич **БОЖИЋ, Радич**, војвода, деспот (?, друга половина XV в. – ?, септембар 1528). Био је истакнути вођа Срба у области Поморишја. Прешао је из Србије у Угарску на самом крају XV или првих година XVI в. Од краља Лајоша II добио је поседе Липову и Шољмош на Моришу. Први пут се помиње међу српским вођама 1502. када је с Јакшићима угарска војска прешла на турску територију у области Кладова, Видина и Никопоља, које је спалила. Био је заповедник шајкашке флоте са седиштем у Петроварадину. Од 1551. учествовао је у више борби с Турцима. Међу њима најзначајнији је успех у борби с турском флотом на Сави 1523, чиме је допринео победи Павла Томорија над Турцима у сукобу који се одиграо између Митровице и Манђелоса. Иако је већ био стар и болестан, пред Мохачку битку је разбио део турских одреда код Петроварадина. Био је међу оним војним старешинама који су краљу саветовали да се не упушта у директан сукоб са Турцима који су били знатно јачи. После Лајошеве погибије, у борбама око престола определио се за Јована Запољу, а против Фердинанда I. Када је деспот Стефан Бериславић пристао уз Фердинанда, Запоља је **Б.** прогласио за српског деспота 9. VI 1527. После Запољиног одласка у Пољску остао му је веран. Држао је своје градове Липова и Шољмош још нешто више од годину дана, до смрти. ИЗВОР: А. Ивић, *Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа*, Н. Сад 1910. ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703)*, Н. Сад 1929; *Војводина*, I, Н. Сад 1939; К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1952; *Историја српског народа*, II, Бг 1982; Д. Поповић, *Срби у Војводини*, I, Н. Сад 1990. Андрија Веселиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Светислав **![001_II_Svetislav-Bozic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-svetislav-bozic.jpg)БОЖИЋ, Светислав**, композитор, теоретичар музике, универзитетски професор (Лозница, 22. V 1954). Дипломирао (1977) и магистрирао (1979) на Одсеку за општу музичку педагогију Факултета музичке уметности у Београду. На истом факултету, где ради од 1980, редовни је професор теоријских предмета. У стваралаштву је окренут првенствено хорској духовној и световној музици која је инспирисана фолклором и мокрањчевским коренима. Поред хорских дела компонује вокално-симфонијску, симфонијску, камерну и солистичку музику. Бави се теоријским радом, посебно питањима везаним за модални систем мишљења. Дела су му извођена на Кипру, у Грчкој, Бугарској, Украјини, Мађарској, Италији, Швајцарској, Француској, Шпанији, Белгији, Великој Британији, Немачкој, САД, Португалији и Русији. Објавио ауторске компакт-дискове: *Венац Милоша Црњанског*, *Врата спаса*, *Литургија Св. Јована Златоустог*, *Свеноћно бденије*, *Метохијска појања*, *Духовна лира*, *Хиландарски палимпсест*, *Небесна литургија*, *Јутрење из херцеговачке Грачанице*, *Празнично вечерње*. Подстицај за стварање често налази у литерарним и поетским узорима. У области духовне музике истичу се дела за мешовити хор *Литургија Св. Јована Златоустог* (1992), *Опело у гис-молу* (1993), *Всеноћно бденије* (1994), *Страсна седмица* (1995), *Небесна литургија* (1999), *Духовна лира владике Николаја Велимировића* (1999), *Светосимеоновска духовна плетеница* (2003), *Светлости и сенке над Метохијом* (2004). У оркестарској музици окреће се симфонијској поеми (*Време смрти*, 1981; *Партита*, 1982; *Игра са радочела*, 1988; *Из давнина*, 1991; *Шапат Сентандреје*, 1994; *Последња љубав у Цариграду*, 1998; *Молитве преображења*, 1999; *Свитања над Љевишком*, 1999; *Четири портрета источног сна*, 2000; *Светлости преображења*, 2000; *Увертира 1804*, 2003; *Повратак на златни рог*, 2005; *Са плавим ветром на цариградском друму*, 2005) и концертантном жанру (*Кападокијско бденије*, поема за клавир и оркестар, 1991; *Лазарово бденије*, концерт за трубу и оркестар, 1996; *Багдала – лазаричка јутрења*, концерт за клавир и оркестар, 1997; *Метохијска појања*, концерт за клавир и оркестар, 1998; *Петроградски мозаик*, концерт за виолину и оркестар, 2001; *Антифон Георгија Бранковића*, концерт за оркестар, 2002). Камерној музици дао је велики број прилога за различите ансамбле: *Литургијски квартет*, *Подибарски жал*, *Сумрак на стазама Деспотовим*, *Кроз сан мој тавни и безброј суза наших* и *Епифаније Рождества* за камерни гудачки орекстар, *Пред конацима студеничким* за гудачки картет, сонате за фагот и клавир и виолину и клавир. Компоновао је комаде за соло виолину, клавир, флауту, виолу, хорну, фрулу, глас и гудаче, али и дела за нестандардне саставе попут *Ноктурна за Чарнојевиће* за четири харфе, *Антиохијски рефрен* за флауту и мешовити хор, *Атлас ветрова* за мешовити хор и дуваче и др. Значајан број дела посветио је солистичким инструментима (за флауту, клавир, чембало, виолончело, виолу). Бројни су и циклуси соло песама на стихове М. Настасијевића (*Елегија*, *Муклине*), М. Црњанског (*Суматра*, *Химна*, *Беспућа*, *Предосећање*) и Б. Радичевића (*Дитирамб*). Вокално-инструменталном жанру припадају *Октобарске химне*, поема за хор и оркестар (1985), опело *Лутају душе Крагујевца* (1989), *Са Карпата*, за два клавира, женски хор и гудаче (1991), *Сеобе*, за мешовити хор и симфонијски оркестар (1992), *Слово љубве*, за мешовити хор и оркестар (1993), *Молитва Рачана*, за мешовити хор и гудаче (1995), *Ламент над Београдом*, за мецосопран, баритон, мешовити хор и гудачки оркестар (1999), *Тропар Стевану Мокрањцу* (2003). Добитник је бројних награда међу којима награде Вукове задужбине (1993), Октобарске награде града Београда (1995), награде Фондације „Браћа Карић" (1999) и Рачанске повеље (2004). Соња Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋ, Сретен → ВОНГАР, Барнабир Бо **БОЖИЋ, Сретен** → **ВОНГАР, Барнабир Бо** # БОЖИЋ КРСТИЋ, Верица **БОЖИЋ КРСТИЋ, Верица**, биолог, антрополог, универзитетски професор (Крчедин, Срем, 29. V 1946). Дипломирала 1969. на Природно-математичком факултету у Новом Саду, магистрирала 1976, а докторирала 1984. По дипломирању радила као асистент у Заводу за биологију Медицинског факултета у Новом Саду, а потом на ПМФ-у. У оквиру студија Биологије и Екологије увела је изучавање биологије човека и предмете Антропологија, Хумана генетика, Екологија човека и Хумана биологија. Шеф је Катедре хумане биологије и наставе методике на Департману за биологију, екологију и заштиту животне средине ПМФ у Новом Саду. Председник је Антрополошког друштва Србије и главни и одговорни уредник *Гласника Антрополошког друштва Србије*. Њена научна активност обухвата проучавања биометријских и популационо-генетичких особина, биолошких и демографских својстава популација становништва. У истраживањима обухвата проблеме биологије човека у циљу спознаје интеракцијских процеса генетичких фактора и еколошких чинилаца којима је изложен људски организам. Проучавања су усмерена у два правца: ка варијабилности људских популација с аспекта морфолошких, генетских и физиолошких својстава и утицаја еколошких и социо-економских особености, географских и миграционих процеса (и Т. Павлица, *Становништво Срема, регионално географска проучавања Војводине*, Н. Сад 1999; и Ж. Гавриловић, Т. Павлица, „Биоантрополошке карактеристике одраслог становништва Војводине", „Човек и природа", у: *Здравље људи у Војводини*, Н. Сад 2001; „Демографска кретања код Црногораца у Војводини", у: П. Влаховић (ур.), *Демографска кретања и популациони проблеми у Црној Гори*, Пг 2006); ка квантитативним својствима, полном сазревању и секуларном тренду раста у области раста и развића деце и омладине (и Ђ. Радовановић, „Growth acceleration in the Novi Sad pupils", *Anthrop. kozl.*, 1989/1990, 32; и R. Rakić, T. Pavlica, „Height of children from three to eighteen years of age in different periods of time in Novi Sad (Serbia)", *Экологическая антропология. Ежегодник*, Минск 2007). ДЕЛА: и Т. Павлица, Р. Ракић, „Body height and weight of children in Novi Sad", *Annals of Human Biology*, *J. of the Society for the Study of Human Biology*, 2004, 31, 3; „Акцелерација раста висине деце и омладине у Новом Саду", у: *Школска средина и здравље ученика*, Н. Сад 2005. Петар Влаховић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋИ **БОЖИЋИ**, село у Републици Српској, на северним падинама планине Козаре, на левој страни долине реке Моштанице. С општинским средиштем Козарском Дубицом (раније Босанска Дубица) повезано је локалним путем. Чини га једна улица управна на реку и главни пут. У селу је 1991. живело 414 становника, од којих 84,3% Срба и 10,6% муслимана. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, *Козара – природа, човјек и историја*, Н. Сад 1987. Драго Тодић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋНА ПОБУНА **БОЖИЋНА ПОБУНА**, покушај присталица краља Николе (крајем 1918. и почетком 1919) да уз помоћ Италије поново устоличе династију Петровић и обнове независност Црне Горе. Одлукама Велике скупштине српског народа у Црној Гори 26. XI 1918. детронизована је с престола одсутна династија Петровић и проглашено безусловно уједињење Црне Горе и Србије. Проглашење Краљевине СХС (1. XII 1918) поздрављено је у свим крајевима земље. Само је у Загребу и појединим крајевима Црне Горе дошло до покушаја оружаног отпора који је подстицала Италија, с намером да Црну Гору учини независном. У самој Црној Гори, и поред општег расположења за уједињењем, део становништва био је незадовољан новоствореним стањем. Унутрашњи узроци незадовољства били су вишеструки: начин уједињења санкционисан одлукама Подгоричке скупштине, непримерени поступци представника нове власти, личне амбиције појединаца, тешке економске, социјалне прилике и свака оскудица. Социјална структура становништва у Црној Гори била је у супротности с успостављањем модерне европске државе. Вође зеленаша (присталице идеје да Црна Гора као посебна држава приступи југословенској заједници) сматрале су да ће побуна скренути пажњу великих сила на детронизовану црногорску династију и статус Црне Горе. **Б. п.** избила је првих дана јануара 1919, најинтензивније у старој Црној Гори, околини Цетиња, Ријеке Црнојевића, као и код Вирпазара, Никшића и у Ровцима. У побуни је учествовало неколико хиљада људи. У писму упућеном Извршном народном одбору Скупштине (5. јануара) побуњеници су истакли нелегалност Подгоричке скупштине, равноправност Црне Горе с осталим покрајинама у југословенској држави, кажњавање „криваца који су бацили љагу на нашему оружју" и расписивање нових избора. Побуна, ипак, није достигла ниво организованог и хомогеног покрета с јасно дефинисаним политичким циљевима. Бјелаши (присталице безусловног уједињења Црне Горе и Србије) и српске трупе оштро су се супротставили. Иако малобројнији, били су одлучнији, организованији и боље наоружани. У борби се истакла црногорска омладина, надахнута идејом народног јединства. Покушај побуњеника да заузму Цетиње (6–7. јануара) није успео. У окршајима у околини Цетиња и Никшића било је жртава. Бјелашко-зеленашки антагонизам тиме се још продубио. Побуна је за неколико дана угушена. Већина побуњеника вратила се кући, део је и даље намеравао да се бори, а део је емигрирао у Италију формирајући посебну јединицу – војску краља Николе и његове емигрантске владе. До краја 1920. одметници су највећим делом били ликвидирани. Западни савезници одустали су од војне интервенције када су њихове обавештајне службе утврдиле да иза побуне стоји Италија. Признањем југословенског уједињења на Конференцији мира средином 1919, настојања краља Николе и његове избегличке владе за рестаурацијом Црне Горе добила су антијугословенска обележја. Ова локално ограничена побуна, изолована на неколико места без шире народне подршке, представљала је доминантно унутрашњи обрачун међу самим Црногорцима. Окупила је „сердарску" мањину, чији су погледи на друштво и државу поодавно били превазиђени. Ангажовањем страног фактора локално незадовољство добило је међународни одјек. Међународном јавном мњењу подастирана је прича да у новој југословенској држави није решено национално питање и да је уједињење било у нескладу с историјским тежњама становништва. Значај побуне одредила су будућа догађања – постала је историјско извориште из којег се развила идеологија каснијег времена (нарочито после 1945) о црногорској нацији. ИЗВОРИ: *Documents sur les atrocités Serbes en Monténégro. Publication du Ministère Royal des Affaires Etrangères*, Roma 1920; Ш. Растодер (прир.), *Скривана страна историје. Црногорска буна и одметнички покрет 1918–1929*, I–IV, Бар 1997. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ћетковић, *Ујединитељи Црне Горе и Србије*, Дубр. 1940; В. Вучковић, „Дипломатска позадина уједињења Црне Горе и Србије", *Југословенска ревија за међународно право*, 1950, 2; Д. Вујовић, *Уједињење Црне Горе и* Србије, Тг 1962; Д. Живојиновић, „Велика Британија и Црна Гора 1914–1918", у: *Црна Гора у међународним односима*, Тг 1984; „Италија и *Божићна побуна* у Црној Гори 1919", *ИЗ*, 1985, 1; М. Екмечић, *Стварање Југославије 1790–1918*, II, Бг 1989; М. Кордић, *Божићна побуна у Црној Гори 1918*, Бг 1991; Д. Живојиновић, *Црна Гора у борби за опстанак 1914–1922*, Бг 1996; Р. Распоповић, *Дипломатија Црне Горе 1711–1918*, Пг–Бг 1996; М. Екмечић, *Дуго кретање између клања и орања*, Бг 2007. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ **БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ**, зимске обредне песме певане у кући од Бадње вечери до Васиљевдана (Нове године). У поменуте дане певају их домаћини и њихови гости, у дијалошкој обредној форми, најављујући Христово рођење: „Где идете златокрили голуби?" / „Ми идемо, наш војвода, у цара, / Родило се мушко чедо Ристосе." **Б. п.** певају и о рађању младог бога (божића), са светлосним атрибутима: „Грану сунце иза брда / Није сунце него Божо", који чим се роди, започиње путовање по свету, најчешће на коњу, и дели сточарско, аграрно и људско благостање: „Божић иде уз поток / Коњиц му је путоног." Божић и божићева мајка су божански даваоци и у стиховима из западне Славоније: „Рано рани божићева мајка, / Рано рани, на Божић на воду. / На руци јој три зелена вијенца: / Први вијенац: здравља и весеља / Други вијенац: пшенице бјелице / Трећи вијенац: винове лозице." Божићу се даје и уздарје. У **б. п.** божанским делатницима приписују се и градитељски подухвати: „Цркву гради Божићева мајка, / У сабору Јеле и Никола / На Јели је сукња од сунашца / А на Нику чоха од мјесеца." У целини у **б. п.** се преплићу елементи соларног култа, култа плодности и култа мртвих, с хришћанском тематиком. Садржином су блиске коледарским песмама, од којих се тешко разликују. ЛИТЕРАТУРА: Н. Милошевић Ђорђевић, „Божићне песме", *Књижевна историја*, 1977, VIII/32; З. Карановић, *Антологија српске лирске усмене поезије*, Срп. Сар. 2004. Зоја Карановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЦА **БОЖИЦА**, село близу бугарске границе, југоисточно од Власинског језера. Налази се у општини Сурдулица, у долини Божичке реке, на ушћу њене леве притоке Пусте реке. Кроз село пролази дуг локални пут који повезује долину Јужне Мораве, Сурдулицу (35 км) и Власинско језеро с Босилеградом и државном границом. Збијеног је типа, на 1.111 м н.в., издужено долином Пусте реке. Ту је постојало средњовековно рударско насеље. Село је 1921. имало 350 домова и 2.368 житеља (статистички круг је обухватао и околна насеља дисперзивног типа), а 2002. 333 становника, од којих 64,9% Бугара и 27,9% Срба. У селу се налазе две православне цркве, основна школа, месна канцеларија за два насеља (**Б.** и Топли Дол), дом културе, амбуланта, пошта и фабрика паркета. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЧЕВИЋ, Иван **БОЖИЧЕВИЋ, Иван**, композитор, оргуљаш, универзитетски професор (Београд, 27. V 1961). Композицију дипломирао (1984) и магистрирао (1989) у класи А. Обрадовића на Факултету музичке уметности у Београду. Студираo и оргуље на Високој музичкој школи у Франкфурту (1984–1988) у класи Едгара Крапа, градећи широк репертоар с посебним нагласком на барокној и модерној оргуљској музици. Специјализирао рану оргуљску музику у Саламанци код Ги Бовеа и Монсерат Торент. Концертира у Шпанији, Швајцарској, Мађарској, САД, Хрватској и Србији. До 2001. радио као доцент за хармонију, контрапункт и анализу при ФМУ у Београду и Академији уметности у Новом Саду, од када живи и ради у Сплиту као слободни уметник. Као композитор активан је од 1979. Жанровски разноврстан, његов опус садржи оркестарску, камерну, солистичку, хорску и електронску музику. Поред оркестарских дела као што су *Музика за велики оркестар* (1983), *Essercizi sinfonici* (1986) и *Пет хаику према Bashôu* (1989), истичу се и композиције *Mandorle dolci, mandorle amare*, за мандолински оркестар (2000), *Marittimo*, за сопран саксофон, клавир и гудачки оркестар (2005), *Chamber music* *(J. Joyce)*, за сопран, виолончело и клавир (1986), *Сунчана ура*, за женски хор, удараљке и клавир (2003), и електронска остварења попут циклуса од шест комада под називом *Острво гласова* (1992), затим *Sanza* (1992), *Senecio/Astrolabe* (1992), *Месечева прекретница* (1993). Дела су му извођена и у Шведској и Немачкој. Аутор је студија *Увод у орнаментацију барокне музике* (и Е. Сотирова, Ниш 1997) и *Техника и структура фуге у оргуљским делима Дитриха Букстехудеа* (хабилитација, Бг 1999). Добитник је Награде „Стеван Христић". ДЕЛА: Гудачки квартет, 1982; *Play E. S.*, за два женска гласа, бас-кларинет, клавир, оргуље, синтисајзер и удараљке, 1983; *Rivers, like in a dream*, за бас-кларинет и оргуље, 1983; *Sotto voce*, за клавир, 1994; *Интелигенција срца*, за електронику, 1994; *Иза облака*, за оргуље, 1995; *Airborne*, за бас-кларинет и гудачки оркестар, 2007. Тијана Поповић Млађеновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЧКОВИЋ, Александар **БОЖИЧКОВИЋ, Александар**, банкар (Брчко, 1883 – Београд, 7. II 1954). По завршетку трговачке школе (1896) уписао Трговачку академију у Загребу и похађао специјалистички курс у Бечу. Каријеру градио у банкама Хабзбуршке монархије и Краљевине СХС/Југославије. До почетка I светског рата радио у бечкој филијали Занатлијске банке за Чешку и Моравску у Прагу, као службеник у Српској банци у Загребу и као директор у Српској народној банци у Сарајеву (1911–1914). Био директор Аустријско-босанске банке (од 1919), а после њене реорганизације директор Босанске банке а. д., са седиштем у Београду. Од оснивања Југословенске удружене банке 1928, формиране капиталом три хрватске банке, био је директор њеног Централног завода у Београду, до његовог укидања септембра 1941. Био је члан управних одбора или савета других банака, штедионица и предузећа, те члан Надзорног (1926–1929) и Управног одбора (1929–1941) Удружења банака у Београду. Активно учествовао у српском националном покрету пред избијање I светског рата, као члан Управног одбора Савеза српских земљорадничких задруга у Сарајеву и члан утемељивач „Просвјете". Помагао је српска културно-просветна и добротворна друштва. ИЗВОРИ: Извештаји Управног одбора Удружења банака, Бг 1927–1940. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица о десетогодишњем раду Удружења банака у Београду 1921–1930. год.*, Бг 1930. Софија Божић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЧКОВИЋ, Војислав **БОЖИЧКОВИЋ, Војислав**, филозофски писац, универзитетски професор (Београд, 23. XII 1950). Дипломирао на Групи за филозофију Филозофског факултета у Београду. Докторске студије (1986–1990) на Универзитету у Мелбурну (Аустралија) завршио дисертацијом „The Sense of Demonstratives Referring to a Visuals Given Objects" из теорије значења, у којој разматра однос демонстратива или показних заменица према објектима у свету, који су њима означени, бранећи новофрегеовску позицију. Од 1992. до 1997. предавао на више универзитета, од којих је у пуном радном односу био у Тасманији и на Меквајер универзитету. Потом предавао Логику и Филозофију духа на ФФ у Београду. ДЕЛА: *Demonstrative Sense: An Essay in the Semantics of Perceptual Demonstratives*, Aldershot 1995; „Schopenhauer on Kant and Objectivity", *International Studies in Philosophy*, 1996, 182; „Do Characters Play a Cognitive Role?", у: B. Vandenabeele (ур.), *The Blackwell Companion to Schopenhauer*, Oxford 2008. Илија Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЧКОВИЋ, Олга **БОЖИЧКОВИЋ, Олга**, новинар, ТВ критичар (Брчко, 12. III 1921 – Београд, 7. IV 2004). Дипломирала романистику на Филозофском факултету у Београду (1948). Новинарску каријеру остварила у београдској *Политици*, радећи у културној рубрици. Пратила књижевни и уметнички живот 1948–1981. У међувремену била запослена у Амбасади СФРЈ у Паризу (1954–1956). По оснивању телевизије у Београду определила се да критички пише о њеном израстању и тражењу правог израза, посебно на филмском и драмском плану. Била је једна од првих ТВ критичарки у Србији. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖИЧКОВИЋ ПОПОВИЋ, Вера **БОЖИЧКОВИЋ ПОПОВИЋ, Вера**, сликар (Брчко, 8. V 1920 – Београд, 6. III 2002). Дипломирала на Академији ликовних уметности у Београду 1949. у класи Марка Челебоновића. Самосталне изложбе имала у Београду (1956, 1958, 1960, 1977, 1981), Сомбору (1973), Ровињу (1982), а ретроспективну у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" у Београду (1984). Деловала у оквиру двеју значајних појава српске уметности у другој половини XX в. – Задарске групе крајем 40-их година и београдског енформела крајем 50-их и почетком 60-их година. Њен удео у групи „задарских комунара" састоји се у ретким сликама с тематиком предела и портрета на трагу међуратног реализма. Средином 50-их приклонила се умереној посткубистичкој нефигурацији под утицајем узора послератне „париске школе". До прекида с том естетиком долази крајем 50-их када, заједно с Миодрагом Мићом Поповићем, упознаје идеје зен-филозофије и искуства европског енформела. Године 1960. обоје у Београду истовремено приређују самосталне изложбе које у тадашњој критици изазивају контроверзне реакције. Ускоро постаје очигледно да њено сликарство поседује аутентична својства и сликама као што су *Спаљени предео* (1959), *Продор светла* (1960), *Нанос* (1960), *Хоризонтална композиција* (1960), *Осипање* (1961) и др. заузима најрадикалнију позицију унутар укупног феномена београдског енформела. Учесница је историјске изложбе *Апстрактно сликарство у Југославији* у Сомбору крајем 1962, по чијем је затварању уследио познати политички напад на апстрактну уметност почетком 1963. Сликама *Продор светла* и *Осипање* заступљена је на изложби *Југословенско сликарство шесте деценије* у Музеју савремене уметности у Београду 1980. Учесница ауторске изложбе Лазара Трифуновића *Енформел у Београду* у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" 1982. Њено рано енформелно сликарство настаје сложеним технолошким поступком названим „цурење ликида", а одликује га рудиментарна фактура, спаљена материја и груб црно-бели контраст тешког и драматичног израза. Користи несликарске материјале (песак, терпентин) и њима одговарајуће неконвенционалне поступке. После кулминације актуелности енформела средином 60-их, не напуштајући ову основну оријентацију, њено сликарство постаје умереније, враћа се тематици пејзажа и све учесталије се посвећује дисциплини цртежа (циклус *Њујорк*, 1981). Поред сликарства, бавила се и таписеријом, позоришним и филмским костимом (*Хасанагиница*, 1967; *Рој*, 1966; *Човек из храстове шуме*, 1964). Добитница је награде Октобарског салона (1961). ЛИТЕРАТУРА: *Вера Божичковић Поповић*, Бг 1984; *Вера Божичковић Поповић*, Бг 1994. Јерко Денегри \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖЈА БРАДА **БОЖЈА БРАДА** (богова брада, богу брада), украс од сламе. Начињен је од последњег класја жита, који су жетеоци остављали на њиви, китили цвећем и опасивали црвеним концем. Према веровањима то је била жртва намењена птицама и житним демонима. У многим крајевима домаћин је **б. б.** стављао под стреху куће или амбара, под врата, прозоре или на стожер гумна. Плете се у облику троугла с класјем пшенице постављеним у смеру према земљи. У народу су се правили и други украси од сламе (кандило, венац), чија је намена била иста као и код **б. б**. Зрневље из ових класова употребљава се при сетви наредне године. Обред се сматра архаизмом и у непосредној је вези с веровањима у житне демоне којима се придодају антропоморфне карактеристике. ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1989. Весна Марјановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖЈИ СУД **БОЖЈИ СУД**, облик решавања спорова путем двобоја или подвргавања искушавању, најчешће врелом водом или усијаним гвожђем. Исход (победа или пораз, исцељење рана) треба да открију кривицу или невиност захваљујући божанској интервенцији. **Б. с.** потиче из дубоке старине, а посведочен је код већине индоевропских народа. Код Срба је најстарији помен из 1199. из државе Вукана Немањића. Обласни сабор Барске надбискупије забранио је тада да се свештеници пред световним судом повргавају „суду усијаног гвожђа или воде" (iudicium candentis ferri vel aquae). Оба вида **б. с.** срећу се и касније у српској држави с маргиналном улогом у правном животу. У члану 150. Душановог законика предвиђено је искушавање усијаним гвожђем за крађу и разбојништво у случају кад нема непосредног доказа („обличеније"). Осумњичени је железо узимао „на вратима црквеним из огња и да га постави на светој трпези". О примени овог поступка нема података, али је остао у обичајном праву и примењивао се местимице до ХVIII в. („мазија"). ЛИТЕРАТУРА: Т. Тарановски, *Историја српског права у немањићкој држави*, III–IV, Бг 1935; К. Јиречек, *Историја Срба*, II, Бг 1952. Сима Ћирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Башо **БОЖОВИЋ, Башо**, сердар, командир (Стијена, Пипери, 14. X 1830 – Стијена, 13. X 1902). Његов отац Токо Павићев добио је барјак од Карађорђевих војвода на Планиници 1809. Помињан и као Башо Токов, са 16 година почео четовати у граничним крајевима према Подгорици и Спужу. Његош га је одабрао за перјаника у својој гарди. Пипери су га изабрали за барјактара 1851. Јуначки се борио у бојевима са подгоричким и спушким Турцима 1856–1858, а нарочито у Црногорско-турском рату 1861–1862, у злогласној Омер-пашиној години. Постављен је за начелника у Морачи 1875, а одлуком Сената из 1877. за начелника Доње и Горње Мораче, Липова и Речина. Руководио устаничким четама између Колашина и Бијелог Поља у време Херцеговачког и Васојевићког устанка као опуномоћеник књаза Николе (1875), са задатком да подигне читаво Затарје и да прати кретање турске војске у Новопазарском санџаку. Истакао се у одбрани Морачког манастира од Турске војске 1877. По ослобођењу Колашина 1878. био је начелник Колашинског округа до 1882, када је постављен за командира у Пиперима. Више пута рањаван. Био је строг и правичан судија у разним споровима. Почасно му је дата титула црногорског сердара. Носио је највиша црногорска одликовања. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, *Постанак племена Пипера*, Бг 1911; *Споменица о Херцеговачком устанку 1875*, Бг 1925; С. Поповић, *Ровца и Ровчани*, Никшић 1990; М. Дашић, *Васојевићи у устанцима 1860–1878. године*, Пг 1992; Н. П. Рајковић (прир.), *Црногорски сенат, зборник докумената (1857–1879)*, Пг–Цт 1997. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Божидар Бошко **БОЖОВИЋ, Божидар Бошко**, новинар (Тетово, 29. VII 1925 – Београд, 3. XI 1987). Каријеру започео као спикер у Радио Београду, затим је у својству уредника, коментатора и критичара пратио позоришне, музичке и друге културне догађаје. Уређивао и часопис *Радио Београд*. Изузетно интелигентан и образован, био је упућен у Лондон за првог дописника радија из Велике Британије (1955‒1959), где се и пре тога 1953. краће време налазио у Би-Би-Сију као спикер. Захваљујући широкој култури коју је поседовао, успешно је, по повратку из Лондона, као главни уредник водио културни програм радија. Припадао је оном кругу новинара који су неговали леп и чист језик с изванредном дикцијом. У *Књижевним новинама* био је члан редакцијског колегијума, а шест година је оштрим пером писао запажену рубрику *Онако узгред*. Његово отворено и критичко писање није често било по вољи експонентима режима, те је 1968. искључен из Савеза комуниста. ЛИТЕРАТУРА: Д. Славковић, „Осматрач културног живота", у: *Два века српског новинарства*, Бг 1992. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Борислав **![001_II_Borislav-Bozovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-borislav-bozovic.jpg)БОЖОВИЋ, Борислав**, интерниста, универзитетски професор, генерал (Стијена Пиперска код Подгорице, 9. IV 1913 – Београд, 11. XII 1987). Након дипломирања 1938. на Медицинском факултету у Београду, почео да ради као асистент на III интерној клиници. Учесник НОР-а од 1941. као референт Санитета I пролетерске бригаде, руководилац санитета главних штабова Црне Горе, Хрватске и Србије, као и базе у Барију, те заменик начелника Санитета НОВ Југославије. На Конгресу партизанских лекара 1942. реферисао о хигијенско-епидемиолошкој служби у војсци. У Болници у Фочи, уз Г. Николиша и друге, допринео да се 172 промрзла борца I пролетерске бригаде („Игманци") лече ампутацијама. После рата, иако генерал-мајор Санитетске службе, вратио се на Клинику и почео опет да ради као асистент. Био и лични лекар Јосипа Броза Тита, директор Интерне Б клинике, шеф Катедре интерне медицине и декан Мед. ф. у Београду (1967–1972). Основао је (1971) и био главни уредник (1971–1982) научног часописа *Медицинска истраживања*. Био је члан Савета и Скупштине Универзитета у Београду, председник Савезног Савета за медицинске науке у Савезном савету за координацију научних делатности Југославије, доживотни члан Савета Универзитета Уједињених нација (једини професор из Југославије), потпредседник СЛД, секретар СЛДЈ. Бавио се ендокринологијом (нарочито дијабетесом, гушавошћу, хипогонадизмом; основао Одељење за ендокринологију), пулмологијом, алергоимунологијом, канцерологијом (сматрао да алергијске манифестације могу модификовати раст малигног тумора, а да зависе од извесних ендокриних дисфункција). Председник Одбора САНУ за алергологију и клиничку имунологију. Аутор монографије *Примарни рак плућа* (Бг 1951), првих уџбеника ендокринологије *Клиничка ендокринологија* (Бг–Зг 1962) и *Ендокринологија* (Бг–Зг 1974) и стручно-научних радова. Дописни члан САНУ постао 1965, а редовни 1974. Био и секретар Одељења медицинских наука и члан Председништва САНУ (1981–1987). Члан ЦАНУ. Добитник Октобарске награде за науку Београда, Награде Црне Горе „13. јул" и Награде АВНОЈ-а (1974). Носилац Партизанске споменице 1941. и бројних највиших ратних и мирнодопских одликовања. ДЕЛА: „L'influence de certaines hormones sur les manifestations allergiques", *Acta allergologica*, 1959, XIV, 19; „Хормони и алергија. Хипогонадизам и алергијске манифестације", у: *Споменица у част новоизабраних чланова САНУ*, Бг 1967. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ракић, „Борислав Божовић (1913–1987)", *Годишњак САНУ зa 1987*, 1988, XCIV; В. Кањух, С. Ђорђевић, „Академик проф. др Борислав Божовић (9. IV 1913. – 11. XII 1987)", *Архив за историју здравствене културе Србије*, 1989, 18, 1–2; М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду од оснивања до педесетих година XX века*, Бг 2003. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Војин **БОЖОВИЋ, Војин**, фудбалер, тренер (Цетиње, 1. I 1913 – Београд, 19. IV 1983). Фудбал почео да игра у омладинској екипи СК *Југославија*, потом у *Обилићу*, шабачкој *Мачви* и *Јединству*. Врхунац каријере достигао у *БСК-у* (1933–1940), с којим је освојио три национална првенства (1935, 1936, 1939). У државном тиму играо осам пута (1936–1941) и дао пет голова. Дебитовао против Пољске 6. IX 1936, а опростио се од репрезентације 23. III 1941. против Мађарске. Спадао међу најбоље навалне играче у међуратној Југославији, био врхунски техничар, продоран и с јаким шутевима левом ногом. После II свeтског рата на првом државном првенству, кад су играле репрезентације република, наступао за Црну Гору као играч и тренер. Потом је био играч (каријеру завршио 1949) и тренер подгоричке *Будућности*. Био је тренер и београдских клубова *Раднички* (1955/56) и *БСК-а* (1956–1958), *Сарајева* (1958/59) и *ОФК Београда* (1959/60), а потом у Либији (тренер репрезентације 1964/65) и Кувајту. ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, *Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе (1903–2005)*, Бг 2005. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Вукашин **БОЖОВИЋ, Вукашин**, потпуковник, ратни хроничар (Стијена, Пипери, 1869 – Херцегнови, 1942). Артиљеријску официрску школу завршио на Цетињу. Према политичком опредељењу припадао Народној странци (клубашима) и 1907. био изабран за народног посланика. Исте године изгубио је чин због сукоба с министром војним и због наклоности према противницима режима књаза Николе. У Црногорску скупштину изабран је 1911. Био је учесник балканских ратова током којих му је враћен официрски чин. У јануару 1915. постао је први командант батаљона жандармерије у Црногорској војсци. После капитулације (1916) био је интерниран у логорима Болдогасоњ и Карлштајн, у којима се придружио присталицама уједињења Србије и Црне Горе. По завршетку рата био је командир жандармерије на Цетињу, а потом обављао разне дужности у војним штабовима и Министарству војске. Пензионисан је у чину потпуковника. У његовој објављеној и рукописној заоставштини налазе се песме у десетерцу, у којима је покушавао да опева црногорско-херцеговачке ратове за слободу, дневник из времена Другог балканског рата, дневник из заробљеништва и друга мемоарска грађа. ДЕЛА: *Темељ националног јединства*, Бг 1929; *Црна Гора у Другом балканском рату са Бугарском 1913*, Бг 1932; *Црна Гора и патентирани историчари*, Суб. 1936. ЛИТЕРАТУРА: Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1964; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918*, Цт 1969. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Гојко **БОЖОВИЋ, Гојко**, књижевник (Бобово код Пљеваља, 2. V 1972). Светску књижевност студирао на Филолошком факултету у Београду. Више година уредник у *Стубовима културе*, а оснивач је и главни уредник издавачке куће *Архипелаг*. Његова песничка остварења карактерише сведен, лапидаран израз и наглашен однос према новијој повести. Интертекстуална укрштања, семантичко поигравање савременим и митским „елементима", присуство ироније и самоироније, меланхолије и чежње, поступак феноменолошке имагинације, распон од чулних сензација до лирских рефлексија и трансценденције, тематизовање природе поетског језика у простору између звука и тишине, речи и белине, неке су од специфичности његовог песничког говора (*Елементи*, Краљево 2006). Критичке и есејистичке текстове о модерним српским писцима ХХ в. и о савременим ствараоцима, највише песницима, одликује тежња ка прецизном оцртавању поетичких специфичности њихових дела (*Поезија у времену*, Пг 2000; *Места која волимо*, Бг 2009). ДЕЛА: *Подземни биоскоп*, Пг 1991; *Песме о стварима*, Бг 1996; *Архипелаг*, Бг 2002; *Антологија новије српске поезије*, Бг 2005; *Place We Love. An Anthology of Contemporary Serbian Poetry*, Бг 2006; *Свет око нас. Антологија савремене српске приче о европским градовима*, Бг 2009. ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, *Нови прилози за савремену српску поезију*, Пр 1994; С. Радојчић, *Поезија, време будуће*, Н. Сад 2003; Ђ. Деспић, „Све је грађа за поезију", *Књижевни магазин*, 2007, 73/74. Ђорђе Деспић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Григорије **![001_II_Grigorije-Bozovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-grigorije-bozovic.jpg)БОЖОВИЋ, Григорије**, књижевник, новинар, политичар (Придворица код Ибарског Колашина, 15. II 1880 – Београд, 4. I 1945). Завршио богословско-учитељску школу у Призрену (1895) и литерарни одсек Духовне академије у Кијеву (1898). До 1909. био учитељ и наставник у Призрену, потом у Битољу, где и посланик Народне скупштине Срба за битољски крај. У току I светског рата био затворен у логору Нежидер (Мађарска). По завршетку рата радио као секретар и председник Призренске општине и окружни начелник. Био је народни посланик у Уставотворној скупштини (1920) и Народној скупштини Краљевине СХС (1925). У другој међуратној деценији највише се бавио књижевним и новинарским радом, објављујући приповетке и путописне репортаже у већем броју листова и часописа, махом у *Политици*. У време немачке окупације Србије боравио у Црној Гори, у Пљевљима (1941–1943). По ослобођењу ухапшен у Ваљеву октобра 1944. и стрељан у Београду због наводне сарадње с италијанским окупационим властима, због чега је неколико деценија био искључен из проучавања историје новије српске књижевности. Прве књижевне радове објавио у *Цариградском гласнику* и календару *Голуб* 1899. У приповеткама најчешће описивао сурови и сложени живот српског народа на Косову, Метохији и у Македонији под турском влашћу, а тиме тематски проширио српски културни и књижевни простор на дотад неослобођене крајеве (*Из Старе Србије*, Мостар 1908; *Тешка искушења*, Бг 1935; *Под законом*, Бг 1939; *Приповетке*, Бг 1940). Драматичне услове живота српског Југа, где се мешају и сукобљавају различити национални, политички, верски и културни интереси и обрасци понашања, представио традиционалним реалистичким поступком, занимљивом и добро развијаном причом, живописним ликовима и богатим језиком и стилом, најчешће сугеришући шира и универзалнија књижевна значења од оних која наговештавају завичајни контекст и тема. Његови путописи, у којима се поред старосрбијанских крајева описују предели, обичаји, социјална и културна традиција Црне Горе, Старе Херцеговине и Босне, често имају одлике правих наративних целина, с јасно наговештеним књижевним ликовима и занимљивом причом. ДЕЛА: *Робље заробљено*, Бг 1930; *Са седла и самара*, Бг 1930; *Неизмишљени ликови*, Бг 1940; Г. Тешић (прир.), *Изабрана дела 1–3*, Пр 1990. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, *Писци и књиге*, II, Бг 1909; С. Винавер, „Са крвавога и жалнога југа. *Приповетке* Гр. Божовића", *Време*, 1924, III, 935; В. Живојиновић Massuka, „Григорије Божовић: *Приповетке*", *Мисао*, 1926, XXI, 165–166; Б. Ковачевић, „Ново коло Књижевне задруге. Гр. Божовић: *Приповетке*", *Реч и слика*, 1926, 12; М. Богдановић, „Приповетке Гр. Божовића", *СКГ*, 1927, ХХ; Г. Тешић (прир.), *Утуљена баштина*, I, Бг 1990; „Прилози за биографију Григорија Божовића", у: Г. Божовић, *Чудесни кутови*, Пр 1990; В. Цветановић, *Девет приповедача Косова и Метохије (1871–1941)*, Бг 1992; А. Јовановић, „Приповедачка хроника Српскога Југа", у: Г. Божовић, *Косовске приче*, Бг 1999. Марко Недић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Драгослав **БОЖОВИЋ, Драгослав**, каратиста, тренер, селектор (Никшић, 25. II 1949). Каратеом почео да се бави у Никшићу, а наставио у *Црвеној звезди* и *Економисту* у Београду. Као такмичар био је три пута првак Југославије у апсолутној категорији. На првенствима Европе освојио је у екипној конкуренцији две златне (Милано, 1976; Београд, 1978), две сребрне (Брисел, 1979; Цирих, 1982) и три бронзане медаље (Милано, 1975; Бергенц 1980; Манчестер 1981), а у појединачној конкуренцији у борбама две сребрне (Милано, 1975, 1976). Као селектор и тренер репрезентације за седам година учествовао у освајању четири златне, седам сребрних и шест бронзаних медаља на европским првенствима. Био је председник карате савеза Југославије, СЦГ и Србије, а 2011. изабран је за председника Карате савеза Београда. Дипломирао на Факултету политичких наука у Београду. Био генерални директор Спортско-рекреативног центра „Ташмајдан" (2000–2008). Као члан Демократске странке изабран је за посланика у Народној скупштини (од 2008). ЛИТЕРАТУРА: *Спортски лексикон*, Зг 1984. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Зоран **БОЖОВИЋ, Зоран**, преводилац, књижевник, универзитетски професор (Змајево, Бачка, 1. III 1940). Дипломирао русистику 1962. на Филолошком факултету у Београду, где је и докторирао 1978. из области руско-српских књижевних веза. Истражио проблем рецепције Чехова код Срба (*Чехов као драмски писац код Срба*, Бг 1985; *Чеховљева приповетка у српској књижевности*, Бг 1988; *Чехов в Сербии; Проза Чехова и сербская литература; Драматургия Чехова в Сербии*, Москва 2005). Преводи с руског, пише хумористичке и сатиричне приче, драме, комедије и романе. Комедије *Свадбени марш* и *Дијамантска огрлица* преведене су му на словачки, чешки, украјински, француски, енглески, кинески и бугарски језик. Приређивао српска издања сабраних дела Н. В. Гогоља и А. П. Чехова. Добитник више награда за кратку причу (Велика награда Р. Домановић за причу *Инспекторско брдо* 1981, прве награде на фестивалима у Будви, Крушевцу, Великој Плани и Пљевљима), као и награда за драмско стваралаштво: прва на конкурсу Позоришта на Теразијама, Удружења књижевника Србије и *Јежа* за комедију *Свадбени марш* 1982, Нушићева награда на конкурсу Удружења драмских писаца Србије за комедију *Узбудљиво крстарење* 1999, прва на Фестивалу у Јагодини за комедију *Бомба у позоришту* 2002. и прва на конкурсу Радио Београда за комедију *Хетера и сликар* (2002) и *Отмица* (2006). ДЕЛА: *Комедије*, Бг 2000; *Свадбени марш и друге комедије*, Бг 2002; *Бомба у позоришту*, Бг 2004; *Отмица Балше Поповића*, Бг 2007\*.\* ЛИТЕРАТУРА: В. Милинчевић, „Над текстом драме *Изданци стаљинског пламена* Зорана Божовића", *Сцена*, 1990, 2, 26/4; Р. Путник, „Комедиографов поглед", *Политика*, 31. V 2003; Љ. Пешикан Љушта-новић, „Тужне комедије Зорана Божовића", *ЛМС*, 2005, 476, 5. Миодраг Сибиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Зоран Л. **БОЖОВИЋ, Зоран Л.**, колекционар, издавач (Београд, 20. IX 1949 – Београд, 13. IX 2000). Дипломирао (1974) и магистрирао (1976) на Електротехничком факултету у Београду. Докторирао (1987) у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду, где је радио као научни саветник и ванредни професор из области биомедицинског инжењерства и информатике. Почетком 80-их година почео да се бави колекционарством. Факултативно похађао курс графике код Бошка Карановића на Факултету ликовних уметности, а од 1982. започео издавачку делатност. Издао 30 мапа графика домаћих и страних уметника, од којих се првих 25, реализованих до 1995, налазе у колекцији Кабинета графике Народног музеја у Београду. Био је уредник едиције монографија у издавачкој кући „Цицеро". Објављивао интервјуе с уметницима, критичарима и галеристима из земље и иностранства. Бавио се фотографијом и излагао на групним изложбама (Бијенале минијатуре, Г. Милановац, Интернационални салон уметничке фотографије и Октобарски салон, Бг). Имао и једну самосталну изложбу фотографија с портретима уметника које је интервјуисао (Галерија Дома омладине, Бг 1997). Створио јединствену интернационалну колекцију радова на кутијама од цигарета, која броји радове око 300 уметника, а излагана је како у Београду (Галерија Графичког колектива 1985, 1995. и, постхумно, 2001) тако и у Белгији (Вервије 1997, Брисел 2000). Добитник је награде Другог бијенала минијатуре (1992), као и награде Интернационалног салона уметничке фотографије (1997). ДЕЛА: и В. Л. Чолић, *Уметници о уметности*, Бг 1988; и В. Л. Чолић, *Разговори о уметности*, Бг 1989; *Разговори о ликовној уметности*, I–IV, Бг 1991, 1994, 1997, 2001; *Ликовна уметност осамдесетих и деведесетих у Београду – разговори*, I–II, Бг 1995, 2001; *Разговори о уметности*, Бг 2001. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ковачић, *Поклон збирка библиофилских издања Зорана Л. Божовића*, Бг 1995. Јасмина Чубрило \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Иван **![001_II_Ivan-Bozovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-ivan-bozovic.jpg)БОЖОВИЋ, Иван**, физичар, универзитетски професор (Београд, 18. V 1947). На Природно-математичком факултету у Београду дипломирао (1970), магистрирао (1972) и с тезом „О симетриjи физичких система периодичних у jедном правцу" докторирао (1975). Радио на ПМФ (1973–1984) и Институту за физику (1984–1986). Истраживао структуре, симетрију, електронске и вибрационе спектре, нестабилност, трaнспортне особине и фото-одговор проводних полимера и квази једнодимензионалних метала. Проучавао и понашање мeтала на веома високим притисцима. На Станфорд универзитету (САД) 1986–1988. вршио екстензивна експериментална и теоријска проучавања трансмисионих, рефлексионих и Раманских спектара танких филмова и монокристала бакарних оксида, као и фото-одговор бакарних оксида на зрачење фемтосекундног ласера на бази слободних електрона. У „Варијан" истраживачком центру 1989–1998. вршио синтезу и карактеризацију танких филмова и хетероструктура користећи атомски слоj по слоj епитаксију. Прoучaвao суперпроводнe бакарне оксидe, магнетите који показују џиновску магнетоотпорност и фероелектричнe титанатe. Синтетизоваo суперпроводнe и фероелектричнe танкe филмовe великих површина методом ласерске аблације и методом напаравања помоћу електронског снопа. Вршио експериментална и теоријска проучавања трансмисионих, рефлексионих и Раманских спектара филмова и монокристала бакарних и других металних оксида. У „Oxxel GmbH", у Бремену, 1998–2002. прojeктoвao и саградио јединствен систем за молекуларну епитаксију и изградиo лaбoрaтoриjу за нанолитографију електронским снопом, наномикроскопију, рeнтгeнску анализу висoкe рeзoлуциje, микроталасни извор веома високе учесталости и уређај за нискотемпературна мерења транспортних особина с комплексном пратећом инфраструктуром. Од 2003. је у Брукхejвeн националној лабораторији у САД где је оформио групу за молекуларну епитаксију комплексних оксида. Био је декан, водећи истраживач и шеф групе у националној лабораторији. Истраживања вршио у теоријској и експерименталној физици у областима: базична истраживања у физици чврстог стања и материјала (коаутор, „No Mixing of Superconductivity and Antiferromagnetism in a High-temperature Superconductor", *Naturе*, 2003, 422, 873; коаутор, „Nonequilibrium Phase Transitions in Cuprates Observed by Ultrafast Electron Crystallography", *Science*, 2007, 316, 425); електронске особине материјала укључујући неконвенциoналну металну проводност, суперпроводност (коаутор, „Giant Proximity Effect in Cuprate Superconductors", *Phys. Rev. Lett.*, 2004, 93, 15) и џиновску магнетну отпорност; иновационе методе при синтези и карактеризацији танких филмова као технолошкe основе будуће наноелектронике (коаутор, „Epitaxial Strain and Superconductivity in La2-xSrxCuO4 Thin Films", *Phys. Rev. Lett*., 2002, 89) и нано уређаја. Почacни је члaн вишe нaучних друштaвa. Добитник је највеће награде за физику у Србији „Марко Јарић" и америчке награде „SPIE" за технолошка достигнућа. ДЕЛА: *Superconducting and Related Oxides: Physics and Nanoengineering*, Washington 2002; *Strongly Correlated Electron Material*, Washington 2005; *Physics and Nanoengineering*, San Diego 2005; *The Giant Proximity Effect*, San Diego 2007. Мирјана Поповић Божић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Машан **БОЖОВИЋ, Машан**, сердар, бригадир, министар (Стијена, Пипери, 4. III 1858 – Подгорица, 25. IX 1920). Као добровољац отишао у Црногорско-турски рат 1876, учествовао у свим биткама на херцеговачком ратишту, као и у опсади Бара и ослобађању Никшића 1877. У Подгорици је 1881. завршио официрски курс и потом 1882. био упућен на четворогодишње школовање у војно училиште у Модени. Вратио се 1886. с чином потпоручника. Убрзо је добио чин поручника, постављен за ађутанта бригаде, а истовремено је био и дворски официр. За команданта друге пешачке школе у Подгорици одређен је 1894, а наредне године произведен у чин капетана. Под његовом командом је Црна Гора послала свој одред у међународну мировну мисију на Криту 1897. Као вешт и строг командант стекао је са својом војском међународна признања у двогодишњем боравку у Халепу и Канеји. По повратку у Црну Гору 1899, добио је чин командира и именован за управитеља Цетиња. Касније је био председник општине Цетиње и у том звању ишао на прославу два века Петрограда. Војно је активиран 1904, али је незадовољан својим положајем дао оставку и отишао у Русију. Радио је у руском посланству у Цариграду до 1907. када се вратио у Црну Гору. Командирски чин му је враћен 1910. У Балканском рату је командовао северним одредом Црногорске војске и заузео је Пљевља 1912. Након предаје Скадра отпратио је Есад-пашу до Љеша 1913. После рата постао је бригадир и командант Плавско-гусињског округа, потом командант Колашинске дивизије. У доба мобилизације 1914. имао је тешку саобраћајну незгоду на Вјетренику. И поред двеју операција преузео је своју дивизију и успешно ратовао око Грахова, у Санџаку, при заузимању Фоче и других места. Краљ Никола га је прогласио за пиперског сердара 1915. Исте године је био и министар војни у Влади Црне Горе, а онда командант Старосрбијанског одреда у Скадру, где га је затекла окупација 1916. Истакао се као присталица уједињења Србије и Црне Горе 1918. и био вођа тадашње омладине. У Краљевини СХС добио је чин пуковника и место команданта Подгоричког војног округа. То му је била последња дужност. Носилац Ордена за храброст, највећих црногорских одликовања и неколико одличја других држава. ЛИТЕРАТУРА: М. М. Драговић (ур.), *Црногорски алманах*, Суб. 1929; А., „Машан Божовић", *Политика*, 25. X 1930; Љ. Чубрић, „Одред црногорске војске у саставу међународних снага на Криту", *Даница*, *за 1998*, Бг 1998; Ч. Баћовић, *Поменик црногорских и херцеговачких ратника и првака (1500–1918)*, Никшић 1999. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Милан **БОЖОВИЋ, Милан**, сликар (Стијена Пиперска код Подгорице, 12. IV 1909 – Београд, 25. XI 1991). По завршетку Уметничке школе у Београду (1930), као стипендиста студирао на „École des Beaux-Arts" у Паризу (1933–1938) и излагао с групом југословенских сликара (Узелцем, Милуновићем, Аралицом и др.). По повратку у Београд сликао пределе, портрете и мртве природе и излагао на традиционалним „пролећним" и „јесењим" изложбама. После ослобођења неко време живео на Цетињу, где је с групом уметника радио у Атељеу Министарства просвете Црне Горе. Израдио прву поштанску марку за ослобођену Црну Гору, нацрте за листове *Наша борба* и *Омладински покрет* и дизајн за први „социјални динар" (са А. Лукателијем). Био је председник Удружења ликовних умјетника Црне Горе и члан иницијативног одбора за формирање Савеза ликовних уметника Југославије. У Београд прешао 1947. и у њему остао до краја живота. Самостално излагао у Београду (1938, 1939, 1954, 1957) и Подгорици (1955, 1956, 1960, 1986), а учествовао и на колективним изложбама у земљи и иностранству (Париз 1932, Рим 1972, Париз 1973, Александрија 1979, Москва 1981). На његово сликарство највише је утицао Сезанов конструктивизам. Инспиришући се амбијентом родног краја, његовим људима и пределима, остао је веран облику поетског реализма, прожетог духом експресионизма. Његове најпознатије слике су: *Бар*, *Будва*, *Засједа*, *Маслине*, *Мостар*, *Мотив из Подгорице*, *Мотив из Црне Горе*, *Ноћни логор*, *Родос*, *Портрет старца*, *Подгорица*, *Скупљање сијена*, *Стари рибар из Пераста*. Добитник је више награда и признања, међу којима Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима и Плакете Савеза уметника Југославије. ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, „Изложба Милана Божовића", *Стварање*, Тг, 1954, 3; Н. Ристић, „Нова ликовна остварења Милана Божовића", *Стварање*, 1957, 12; Ђ. Д. Пејовић, *Просвјетни и културни рад у Црној Гори 1918–1941*, Цт 1982; С. Живковић, *Уметничка школа у Београду 1919–1939*, Бг 1987. Јелена Васиљевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Петар **![001_II_Petar-Bozovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-petar-bozovic.jpg)БОЖОВИЋ, Петар**, глумац (Земун, 22. V 1946). Дипломирао 1970. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Члан је позоришта Атеље 212, Београдског драмског и Народног позоришта; игра у Звездара театру и на другим сценама у земљи. Прославио се улогом Чеговића у истоименој монодрами Драгана Ускоковића – тексту је дао унутрашњу динамику, пружио му боју и мирис доживљеног. Сличан успех постигао сценским извођењем поеме *Рече ми један чоек* М. Бећковића. У својим најбољим улогама уме мајсторски да демонстрира баналност патетичног у уметности, да пластично слика прозаичност учмалог живота, да парадоксално сједињује телесну робусност и истањене живце, да споји преку нарав и сентименталну болећивост, дајући тако ликовима животну уверљивост мајсторским психолошким сенчењем. Добитник је „Златне колајне" на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну (1977), Стеријине награда и награде „Љубиша Јовановић" за улогу у драми *Камен за под главу* (1978), Велике повеље Филмског фестивала у Нишу (1980) за улогу у филму *Тајна Николе Тесле*, „Златног ћурана" на Данима комедије у Јагодини (1989), признања „Зоран Радмиловић" за *Краља Ибија* Позоришта са Цетиња у Зајечару (2003). Важније позоришне улоге: Мула Јусуф (М. Селимовић, *Дервиш и смрт*), Гувернер (П. Фостер, *Том Пејн*), Мишо (Мир Јам, *Рањени орао*), Новак (М. Новковић, *Камен за под главу*), Фурлан (В. Огњеновић, *Кањош Мацедоновић*), Хансвурст (Н. Ромчевић, *Каролина Нојбер*) и др. Запажене улоге остварио у филмовима: *Драга Ирена* и *Поглед у ноћ* Николе Стојановића, *Сутон* Горана Паскаљевића, *Тринаести јул* Радомира Шарановића, *Чудо невиђено* и *Лепота порока* Живка Николића, *Тајванска канаста* Горана Марковића, *Браћа по матери* Здравка Шотре, *Чаруга* Рајка Грлића, *Сеобе* Александра Петровића, *Лепа села лепо горе* Срђана Драгојевића, *Нож* Мирослава Лекића, *Вечерња звона* Лордана Зафрановића. Добитник је награде „Павле Вујисић" (2011) за животно дело. ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Историја југословенског филма*, Бг 1986. Александар Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Раде **БОЖОВИЋ, Раде**, оријенталиста, универзитетски професор, преводилац (Змајево, Бачка, 31. VIII 1938). Завршивши оријенталну филологију на Филолошком факултету у Београду, на истом факултету 1965. постао асистент, а 1988. стекао звање редовног професора. Више пута био управник Катедре за оријенталистику, продекан, па декан Фил. ф. (1999–2002). Предавач је на Универзитету у Новом Пазару и декан Фил. ф. у Бијељини. Учесник више културалних, научних и књижевних скупова у арапским земљама на Блиском истоку. Аутор је првог уџбеника савременог арапског језика (Сар. 1984), више антологија савремене арапске поезије, прве антологије кратке арапске приче на српском (Круш. 1988). Превео роман Нагиба Махфуза *Сага о бедницима* (Бг 1989). На арапском објавио збирку књижевнотеоријских, критичких и културолошких есеја *Nahwa hiwar thaqafi* (2001, *Према културалном дијалогу*). Лексикографским издањима и интеркултуралним огледима ради на бољем међусобном разумевању ислама и православља. Члан је Туниског научног друштва од оснивања (1983), добитник награде „Златни прстен" за превођење (1987) и листа *Борба* за серију коментара (1996). ДЕЛА: *Арапи у усменој народној песми на српскохрватском језичком подручју*, Бг 1977; *Савремена поезија Палестине*, Круш. 1979; *Савремена поезија арапског Истока*, Круш. 1980; *Савремена поезија арапског Запада*, Круш. 1980; и В. Симић, *Појмовник ислама*, Бг 2003; *Ислам и Арапи (поглед у култур*у), Бг 2007. ЛИТЕРАТУРА: Д. Танасковић, „Божовић Раде, Уџбеник арапског језика са вјежбанком и рјечником", *ПКЈИФ*, 1983–1984, 49–50/1–4. Тамара Ракић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Радоман **БОЖОВИЋ, Радоман**, економиста, политичар (Шипачно код Никшића, 10. I 1953). Дипломирао на Економском факултету у Суботици (1975), магистрирао на ЕФ у Београду (1978), а докторирао на Правном факултету у Београду (1981; *Друштвена својина у систему социјалистичког самоуправљања*, Бг 1984). Радио на ЕФ у Новом Саду и Суботици у свим звањима, а редовни професор на предмету Политичка економија постао 1990. На студијским усавршавањима боравио на Универзитету „Карл Маркс" у Будимпешти и Универзитету „М. Л. Кинг" у Халеу. Био је председник Општинског комитета Савеза комуниста у Суботици (1988–1989), председник Извршног већа АП Војводине (1989–1991), народни посланик (1990–1991), председник Владе Србије (23. XII 1991 – 10. II 1993), председник Већа грађана Савезне скупштине Југославије (1993–1996), директор Генекс групе (1999–2000), директор брокерске куће „*B&C Investments*" (2001–2005). Премијер Србије постао је након што је Драгутин Зеленовић поднео оставку. Влада **Б.** радила је у тешким условима, током распламсавања рата у Хрватској, а нарочито након што је Савет безбедности УН, 30. V 1992, усвојио Резолуцију 757, којом се од држава чланица захтевало да прекину све економске, финансијске, културне и спортске везе са Србијом. То је довело до обустављања производње у 40% фабрика и до месечне инфлације од преко 100%. Влада **Б.** усвојила је пакет закона за ублажавање санкција, али он није дао жељене резултате. Ипак, на основу тих закона ниједан радник, све док трају санкције, није могао бити отпуштен. **Б.** се залагао да се, током санкција СБ УН, поједине капиталне инвестиције (као што су путеви) привремено финансирају из примарне емисије. Током његовог мандата стопа инфлације износила је преко 20.000%. Пред крај мандата новинари су његову владу, због инфлације, оцењивали као „најгору српску владу", али је следећа, Шаиновићева влада по томе била још гора (са стопом инфлације од 35.208.832.482.988% у 1993). У условима илегалног увоза нафте, корупција је захватила и владу **Б**. Двојица министара из његове владе, министар трговине Сава Влајковић и министар индустрије Велимир Михајловић, осуђена су 1994. на по четири године затвора. Тим поводом је опозиција захтевала утврђивање одговорности и **Б.**, али је тај захтев одбијен. Као председник Већа грађана СРЈ, **Б.** се често вербално сукобљавао са опозицијом, а лидер СРС Војислав Шешељ га је 1994. полио водом, због чега му је одузет имунитет и осуђен на три месеца затвора. Након 1996. **Б.** се повукао из активног бављења политиком и посветио се бизнису. ДЕЛА: и Д. Жарковић, *Политичка економија*, I–II, Сента--Су 1984; *Акумулација – привредни развој*, Бг 1987. ЛИТЕРАТУРА: С. Антонић, *Заробљена земља: Србија за владе Слободана Милошевића*, Бг 2002; Р. Љушић и др., *Владе Србије 1805–2005*, Бг 2005. Слободан Антонић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Радосав Ратко **БОЖОВИЋ, Радосав Ратко**, културолог, социолог, универзитетски професор (Бањалука, 11. VI 1934). Филозофски факултет у Београду завршио 1959. Магистрирао 1967, а докторирао 1971. на Факултету политичких наука у Београду, где је касније као професор на редовним и последипломским студијама предавао Теорију културе, Социологију културе и Јавно мњење. Предавао и Социологију уметности на Факултету драмских уметности и Факултету ликовних уметности, Социологију масовних комуникација на Филолошком факултету и Културу урбаног времена на Архитектонском факултету у Београду. На ФФ у Никшићу предавао Социологију културе, а Теорију културе и Социологију масовних медија на ФПН у Подгорици. Био је југословенски дописник француског часописа *Democratie Nouvelle*. Ужа специјализација: теорија и социологија културе, социологија слободног времена и социологија уметности. Један је од утемељивача културологије код нас (начинио *Лексикон културологије*, Бг 2006), који је у друштвене науке у Србији увео савремене концепције о теоријама слободног времена и улози игре у човековом стваралаштву и животу. Веома плодан, пише популарним начином излагања. ДЕЛА: *Култура слободног времена*, Бг 1971; *Метаморфозе игре*, Бг 1972; *Искушења слободног времена*, Бг 1975; *Недоумице око културе*, Суб. 1978; *Лавиринти културе*, Бг 1984; *Култ-ура*, Бг 1990; *Од Страдије до Страдије*, Бг 2000; *Лудости ума*, Бг 2006. ЛИТЕРАТУРА: *Факултет политичких наука* *1960–1968–1980*, Бг 1980; Ђ. Шушњић, „Свет игре Р. Б.", у: *Рам за слику*, Бг 2010. Војислав Становчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Ратко Р. **БОЖОВИЋ, Ратко Р*.*, социолог, универзитетски професор (Милочани код Никшића, 7. V 1941). Дипломирао 1967. на Групи за социологију Филозофског факултета, а докторирао 1988. на Факултету политичких наука у Београду. Био социолог истраживач у жељезари у Никшићу, директор Центра за културу у Никшићу, предавач више школе, редовни професор ФФ у Никшићу од 1994. до пензионисања 2007. Био је уредник у часопису за филозофију и социологију *Луча* (Никшић), шеф Катедре посебних социологија, председник Одсека за социологију, управник Института за филозофију и социологију и продекан за науку ФФ у Никшићу, као и председник Друштва социолога Црне Горе. Аутор је већег броја чланака и књига из области социологије културе, у којима критички обрађује најважније социо-културне и политичке феномене у нашем друштву крајем XX и почетком XXI в. **Б.** је најистакнутији социолог културе и спорта у Црној Гори, те утемељивач ових дисциплина на државном универзитету. ДЕЛА: *Суочавања*, Никшић 1988; *Култура потреба*, Бг 1989; *Преживљавање политике*, Никшић 1995; *Политичке контроверзе*, Никшић–Пг 1999; *Распад* *вриједности*, Пг–Цт 1999; *Социологија и спорт*, Пг 2009; *Живот културе*, Бг 2009; *Изазови културе*, Ср. Карловци 2010. ЛИТЕРАТУРА: *Природност села*, Никшић 2010. Милован Митровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Савић **БОЖОВИЋ, Савић**, војвода (Стијена, Пипери, март 1767 – Стијена, око 1850). У младости се истицао вештином, оштроумношћу и подвизима у борбама с Турцима око Спужа и Подгорице, на Вељем и Малом брду, у Крнову, Морачи и другде. Јуначки се показао у судару са војском Махмут-паше, која је напала Пипере 1792, у биткама на Мартинићима и Крусима 1796. и у освајању планине Лукавице 1799. О томе се говори у народним песмама и *Огледалу српском*, где га Његош назива „славни витез" и пише да је посекао 24 турске главе. На двобоју је усмртио бега Зотовића. Стекао је добро имање и помагао сиромашнима. Код њега је становао владика Петар I када је 1803. мирио завађене Пипере. Забележено је доста прича о његовом доброчинству и разборитости. Био је омиљен. Звали су га Стрико, а опеван је као Савић Радојев и под тим именом постао познат. Ердељановић бележи како је војводство преузео после погибије Пура Пилетића, а убрзо је то звање прешло на Илију Пилетића, и додаје да је од црногорског владике добио сердарство. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, *Постанак племена Пипера*, Бг 1911; М. Вујачић, *Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци* II, Бг 1952; П. II Петровић Његош, *Огледало српско*, Бг 1974; П. А. Ровински, *Црна Гора у прошлости и садашњости*, II, Цт – Ср. Карловци 1994. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ, Тодор **БОЖОВИЋ, Тодор**, политичар, новинар (Пипери, 4. VIII 1884 – Подгорица, 19. I 1925). Школовање започео у родном месту и Подгорици. Студирао у Београду одакле је 1907. предводио побуну против књаза Николе. Набавио је бомбе по којима ће бити названа позната Бомбашка афера у којој је окривљено сто лица. Међу главним доказима било је његово писмо упућено на Грахово Марку Даковићу. Хапсила га и потом ослободила полиција у Београду почетком 1908. Исте године је у одсуству осуђен на смрт, заједно са Марком Даковићем, Јованом Ђоновићем, Петром Новаковићем, Ђуром Војводићем и Васом Ћулафићем. Протеран из Београда у фебруару 1910. Са Ђоновићем пребегао у Турску, а потом у Чикагу издавао лист *Ослобођење*. Учествовао у Балканском и I светском рату као борац. Био је ватрени присталица уједињења Црне Горе са Србијом и о томе слао меморандум руској влади. Као пријатељ Николе Пашића доследно пропагирао његове концепције. После 1918. упорно радио на остваривању одлука Подгоричке скупштине о уједињењу и био делегат у Привременој народној скупштини Краљевине СХС. Изабран је за посланика са листе Демократске странке 1920. С Јованом Ђоновићем објавио књигу *Црна Гора и народни покрет* (Бг 1911). ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђоновић, *Уставне и политичке борбе у Црној Гори 1905–1910*, Бг 1939; Н. П. Шкеровић, *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1964; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918*, Цт 1969. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ МАГАЗИНОВИЋ, Савка Саша **БОЖОВИЋ МАГАЗИНОВИЋ, Савка Саша**, лекар, пнеумофтизиолог, књижевник (Београд, 4. VIII 1912 – Београд, 17. I 1996). Дипломирала 1940. на Медицинском факултету у Београду. У НОР-у организовала болнице, народне амбуланте, домове ратне сирочади, била управница Болнице I пролетерске бригаде и начелница Санитета II пролетерске бригаде. У IV офанзиви на прелазу преко Неретве умире јој претходно рањена кћи Долорес. Била помоћник управника Главне војне болнице у Београду (1945) и заменик управника ВМА (1950). Специјалистички испит из пнеумофтизиологије положила 1954. у Београду. Пуковник ЈНА. Начелник Института за ТБЦ на ВМА. Активна у Црвеном крсту. Имајући своју децу, усвајала је и школовала ратну сирочад. Ратне и поратне године описала у књигама: *Теби, моја Долорес* (Бг 1978), *Све наше Долорес* (Бг 1983), *Ратне љубави* (Бг 1985), *Косовка девојка* (Бг 1989), *Пријатељи* (Г. Милановац 1990), *Моралне искре* (Г. Милановац – Пр 1995). Поштоваоци су створили Друштво „Саша Божовић" 2007. Носилац Партизанске споменице 1941. и бројних ратних и мирнодопских одликовања. ИЗВОР: Породична архива Славка Божовића из Београда. ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖОВИЋ СТАМЕНОВИЋ, Ружица **БОЖОВИЋ СТАМЕНОВИЋ, Ружица**, архитекта, универзитетски професор (Београд, 9. II 1956). Дипломирала (1979), магистрирала (1991) и докторирала (1996) на Архитектонском факултету у Београду. Радила у Центру за планирање урбаног развоја ЦЕП (1980–1983), Заводу за планирање развоја града Београда (1983–1986) и у Србијапројекту (1986–1989). На Катедри за пројектовање Арх. ф. у Београду ради од 1989, а за ванредног професора изабрана је 2003. Гостовала на универзитетима у Мелбурну (1995) и Сингапуру (2001/02). Најзначајнији објекти које је извела (са Д. Стаменовићем) налазе се у Београду: двојна вила Зарић у Лацковићевој 6 (1998, награђена на 39. Октобарском салону); ентеријери Фонда за отворено друштво (1997–1998) и Библиотеке Медија центра (1998); двојна вила на Мачковом камену (1996–2002); реконструкција и доградња клинике Папић (2000). Извела ентеријере пословнице „Ђердап туриста" (и М. Димитријевић, Ј. Митровић, З. Лазовић, 1990) и реализовала објекат пословне зграде „Агробанке" у Сремској улици (и Д. Перишић, Д. Стаменовић, пројектовано 1989–1994). Аутор је књига *Породично становање у Данској* (Бг 1995) и *О просторима лечења – центри дневне неге* (Бг 1997). Са Д. Стаменовићем добитница је првих награда на конкурсима за пројекте привременог уређења Трга Републике (1982), реконструкције центра града Лајковца (1986) и Дома синдиката у Крушевцу (1992), као и за пројекат нове зграде Електротехничког факултета у Београду (1996). ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Перовић, *Српска архитектура XX века*, Бг 2003. Бранка Ланцош Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЖУР **БОЖУР** (*Paeonia*), род зељастих и полуодрвенелих жбунастих биљака, крупних и белих, црвених или ружичастих цветова из фам. Paeoniaceae. Подземно стабло је са кртоластим задебљањима или снажним ризомима. Стабло је код зељастих представника 0,5–1,5 м, а код дрвенастих 1,5–3 м. Листови су прстасто издељени на крупне зашиљене, обле или узане тракастe режњеве. Цветови имају већи број црвених, ружичастих, белих, ретко жутих круничних листића, бројне прашнике и један тучак. Плод чаура има неколико крупних, тамних и тврдих семена. Садрже монотерпенске глукозиде, флавоноиде, танине, стилбене, тритерпене, феноле итд. Отровне су, али имају лековита својства која нису још увек довољно испитана. Род обухвата око 45 врста распрострањених у северозападној Африци, умереном појасу Азије и Европе, западном делу Северне Америке. Највећи број врста је у Кини. У Србија постоје четири аутохтоне врсте. Траколисни **б.** (*P. tenuifolia*) је степска врста јарко црвених цветова, распрострањена у Делиблатској пешчари и на два локалитета у источној Србији. Нестао је из подунавских пешчара од Голупца до Кладова. Разликује се од осталих врста у Србији по ситно издељеним тракастим листовима. Цвета у другој половини априла. Косовски **б.** (*P. peregrina*) је најраширенија врста овог рода у Србији. Његово станиште код Газиместана, где је некад био бројан, данас је скоро уништенo. Међутим, ова врста је сразмерно честа у светлим храстовим шумама североисточне, источне и јужне Србије и КиМ. Мушки **б.** (*P. mascula*) спада у ређе врсте у Србији. Разликује се од осталих врста по округластим лисним режњевима. Настањује прогале и светле шуме на кречњацима западне, источне Србије и Метохије. Обичан **б** (*P.* *officinalis*) заступљен је у Србији са две подврсте, типском и subsp. *banatica* (банатски **б**). Типска подврста релативно је ретка и настањује отворена жбунаста станишта и светле шуме на кречњацима западне Србије, док је банатски **б.** познат само са једног локалитета у Делиблатској пешчари. Све врсте **б.** су угрожене и строго заштићене у Србији. Многи топоними у Србији потичу од **б.** (Божурња, Божуревина, Божуревци). Као декоративне врсте различите врсте **б.** и њихови хортикултурни варијетети често су гајени у парковима и баштама. Хортикултурни потенцијали наших аутохтоних врста нису довољно искоришћени. Владимир Стевановић ![001_II_Bozuri.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bozuri.jpg) У народу постоје разне приче о косовском **б**. По једној, првобитно беле боје, **б.** је добио црвену од крви српских јунака погинулих у Косовској бици 1389. Косовски **б.** постао је симбол Косовске битке и српских ослободилачких победа у Балканском рату 1912. По народној традицији српски средњовековни витезови њиме су китили своје шлемове и калпаке, па се на основу тога црвенило његовог цвета повезује и с косовским митом који је у народу добио посебан национални карактер, сачуван у обредима и играма и опеван у народним песмама. По народном предању и етимологији, по којој се име овог цвета везује за Бога, **б.** има велику натприродну снагу – носи се око врата ради заштите од падавице, лудила, промуклости и вратобоље. Петар Влаховић ЛИТЕРАТУРА: Г. Геземан, „Моји последњи утисци са Косова", *Јужни преглед*, 1936, 1; М. Јосифовић (ур.), *Флора Србије*, 3, Бг 1972; В. Чајкановић, *Речник српских народних веровања о биљкама*, Бг 1985; П. Софрић Нишевљанин, *Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба*, Бг 1990; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; В. Стевановић (ур.), *Црвена књига флоре Србије 1, ишчезли и крајње угрожени таксони*, Бг 1999. # БОЖУРЊА **БОЖУРЊА**, село 4 км јужно од Тополе као општинског седишта, источно од пута Београд–Крагујевац. Формирано је на побрђу с десне стране долине Јасенице. Дисперзивног типа, налази се на 200–320 м н.в. и чине га пет заселака. Помиње се 1476. Село је 1844. имало 99 кућа и 725 житеља, 1921. 220 домова и 1.335 становника, а 2002. 672, од којих 99% Срба. Становништво је пореклом из Херцеговине, Старог Влаха и шумадијских села. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија, дом културе, ливница и винарски подрум с имања „Опленац". ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЗДА, Наум **БОЗДА, Наум**, трговац, добротвор (Балашђармат, Мађарска, 6. II 1784 – Пешта, 25. V 1853). Стекавши приличан иметак трговином сољу, као балашђарматски велетрговац 1815. постаје добротвор новооснованог Народног школског фонда прилогом од 100 форинти, заједно с братом Јованом који прилаже 500 форинти. У Пешту се преселио 1818. и постао закупник понтонског моста на Дунаву све док није саграђен ланчани мост између Будима и Пеште. Купио је кућу преко пута Текелијанума и постао имућан велетрговац. Захваљујући вези с познатом банкарском кућом барона Сине из Беча, скоро је удвостручио свој иметак. Био је изабрани грађанин Пеште и члан Дирекције за грађење ланчаног моста. Као активни члан, приложник и благајник (1838–1847) Матице српске деловао је од 1837. до краја живота. Обављао је и дужност благајника фондације Јована Наке. Са супругом Јеленом основао је задужбину за потпору Срба занатлија и завршених медицинара. Управа Фондацијом поверена је Српској црквеној општини у Пешти. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица о прослави 25-годишњице од оживотворења добротворне закладе Наума и Јелене Бозде*, Н. Сад 1895; *Матица српска 1826–1926*, Н. Сад 1927; Ј. Игњатовић, *Рапсодије из прошлог српског живота*, Н. Сад 1953; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске 1826–1864*, I, Н. Сад 1986. Петар В. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈ **БОЈ**, организовани већи сукоб војних јединица. Као скуп борби обједињених командом и јединственим циљем може се изводити самостално или у склопу стратегијских операција и битака. Може се одвијати на копну, на мору и у ваздуху. Иако се неки елементи **б.** уочавају још у античкој епохи, као самостална категорија јавља се у XVIII в. Српска историја бележи низ бојева који су пресудно утицали на њен ток (на Косову, Мишару, Иванковцу, Чегру итд.). РСЕ **Б.** се у усменој књижевности, посебно у епици, појављује као интернационална, на посебан начин стилизована тема. Као заокружен низ епизода **б.** је предмет појединачне варијанте (Бој на Мишару, 1806), а може бити и окосница тематског круга. Уланчавање мозаичне структуре или сужавање на једну ситуацију повезано је с просторно-временским удаљавањем од конкретног догађаја. Разгранато приказивање Другог Косовског боја (1448) у бугарштицама свело се до почетка XIX в. на Секулин двобој са султаном, док је десетерачко певање о Првом Косовском боју (1389) из Вукове збирке знатно шире у односу на старије записе. Тематске целине о различитим бојевима почивају на сличним мотивима (предсказање, изазов, покрет војске, веридба, одвраћање од **б.**, ухођење табора, позивање/изостанак појачања, погибија, извештаји, издајство, повлачење, закаснели јунак, удео више силе итд.). Увећавање тематског круга новим портретима (Милошеве слуге/побратими; Уговићи/Југовићи) и мотивима (опредељење за царство небеско) не нарушава оформљене представе о **б.** и улоге главних актера (Лазар–Вук–Милош). Иако ток **б.** није директно опеван, масовне сцене се граде помоћу хиперболе и каталога при позивању сабораца, извештаја ухода и рањеника (набрајање окупљених/погинулих ратника), уз удео метафоре пророчких снова, у склопу кликовања вила итд. Формуле простора (крваве реке, разбојиште обавијено тамом) сугеришу силину окршаја, трагичне последице и њихове узроке (пораз од бројчано надмоћнијег противника) или славу победе, уз удео реалија везаних за начин ратовања. Опевање **б.** усмерено је ка појединачном портрету (војсковођа-владар, подвижник, издајник, закаснели ратник, парови мегданџија). Емотивно-драмски набој појачава се преламањем историјског контекста кроз судбине породица и јединке, те се често обрти епских песмама о **б.** приближавају баладама. Ако није централна епска тема, **б.** мотивише удаљавање јунака из дома, што користе његови непријатељи. Модели женидбе обухватају и **б.** око исте невесте, а свадбено славље може постати поприште братоубилачког покоља. Одлазак споредних ликова бајке (оца, мужа) у **б.** омогућава реализацију доминантног мотива (нпр. прогоњена девојка). Када се главни јунак бајке укључи у ратни поход, од његове вештине и снаге зависи исход сукоба, што представља једну од етапа провере, тј. иницијације. Рат између животиња (дивљих и домаћих, мачке и мишева и сл.) у баснама метафорично обележава негативне човекове особине (неслога, кукавичлук, превртљивост), било да до сукоба дође или се окршај одлаже. Апсурдни **б.** у подругачицама (између сељака и скакаваца) такође истичу критичку дистанцу према људским манама. Међу анегдотама приказују се тренуци одлучујући за исход **б.** или појединачни пример части и храбрости. ЛИТЕРАТУРА: А. Шмаус, „Гавран гласоноша", *ППНП*, 1937, IV, 1–2; В. Латковић, *Чланци из књижевности*, Цт 1953; Т. Маретић, *Наша народна епика*, Бг 1966; С. Самарџија, „Морфологија двобоја и бојева у епској народној поезији", *КИ*, 2002, XXXIV, 118. Снежана Самарџија \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈ НА ИВАНКОВЦУ **БОЈ НА ИВАНКОВЦУ**, одиграо се између српске и турске војске 18–20. VIII 1805. на брду код села Иванковца, близу Ћуприје. После мисије Бећир-паше и погубљења дахија у лето 1804, Порта је 1805. именовала Хафиз-пашу за београдског везира с циљем да се заведу ред и пређашња турска управа. Турска војска, око 15.000 пешака и коњаника, кретала се из Ниша. Устаничка војска, 4.000–5.000 војника, под Карађорђевом командом затворила је главни правац турског наступања левом обалом Мораве од Ћуприје преко Јагодине и Гроцке према Београду. Део устаничке војске, око 2.000 бораца с једним топом, под командом Миленка Стојковића и Петра Теодоровића Добрњца, затворио је код Иванковца правац десном обалом Велике Мораве. Хафиз-паша је сматрао да је наступање тим правцем безбедније. Дошавши до Иванковца, тражио је од М. Стојковића да га пропусти до Београда нудећи му положај врховног кнеза Београдског пашалука. Пошто је овај то одбио, заметнула се битка. Устаници су у селу Иванковцу подигли два отворена шанца с палисадима, бркљачама и склоништима за смештај у случају непогоде, а резервне положаје на терасастој ивици брда, западно од Иванковца. Турци су напад започели 18. августа најпре с коњицом, а затим пешадијом. Борбе су вођене цео дан, а обе стране претрпеле су велике губитке. Српска посада се у току ноћи повукла из мањег у већи редут. Карађорђе је ноћу између 18. и 19. августа стигао на Иванковац, а Хафиз-паша се исте ноћи повукао према Параћину. Карађорђе је 19. августа запосео висове око Параћина, на које су Турци сутрадан извршили два безуспешна напада, после којих су се повукли према Нишу. Од последица рањавања паша је преминуо у Нишу. Бој је имао изузетан значај за даљи развој Првог српског устанка. Устаници су повели отворену борбу против Турског царства. Победа је подигла њихово самопоуздање и веру у коначну победу, доприневши бржем ширењу устанка у суседним крајевима. ЛИТЕРАТУРА: А. Алексић, „Бој на Иванковцу 1805 године", *Ратник*, 1885, IV; К. Протић, *Ратни догађаји из Првога српског устанка 1804–1813*, I , Бг 1893; М. Вукићевић, *Карађорђе*, II, Бг 1912. Радомир Ј. Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈ НА КОСОВУ → КОСОВСКА БИТКА **БОЈ НА КОСОВУ** → **КОСОВСКА БИТКА** # БОЈ НА МИШАРУ → МИШАРСКА БИТКА **БОЈ НА МИШАРУ** → **МИШАРСКА БИТКА** # БОЈ НА ЧЕГРУ **БОЈ НА ЧЕГРУ**, одиграо се између српске и турске војске 31. V 1809. Према устаничком ратном плану с почетка 1809. предвиђен је продор у суседне области Београдског пашалука из четири правца. Један од праваца била је долина Мораве и даље према Нишу. Војвода Милоје Петровић кренуо је са око 12.500 људи и 11 топова из Делиграда с намером да овлада Нишом, чија је посада бројала око 15.000 војника. Петровић се 2. V 1809. задржао код села Каменице на линији Попадика – Репиште – Равниште – Бели Брег и ископао шанчеве. На десном крилу (Попадика–Репиште) налазио се Илија Барјактаревић са око 2.000 пешака; у центру (на Равништу) Милоје Петровић са једним батаљоном српске регуларне војске и бећарима, укупно око 2.000 пешака и пет топова; на левом крилу (на падинама Белог Брега) Петар Добрњац и Хајдук Вељко са око 3.500 коњаника, пешака и два топа. Испред центра, на Чегру, Петровић је поставио 3.000 устаника и четири топа под командом Стевана Синђелића, а резерву, око 2.000 пешака, на Теменом Врху под Пауљем Матејићем. Због српске неактивности Турци су преузели иницијативу, вршећи испаде према Каменици. До 17. маја Срби су одбили три јача турска напада. У међувремену, искористивши руску неактивност на Дунаву, командант турских снага у Бугарској, велики везир Јусуф-паша, упутио је према Нишу укупно 40.000 војника који су били под командом Шашит-паше. Упркос сазнању о покрету турских трупа, М. Петровић није ништа предузимао и од Карађорђа је тражио нова појачања. На морал устаничке војске деловало је ривалство између Петровића и Петра Добрњца, које се пренело и на ниже старешине. Када је запретила опасност из правца Видина, Хајдук Вељко је 17. маја упућен с коњицом према Књажевцу и Сокобањи, а 28. маја придружио му се и П. Добрњац. На ослабљену устаничку војску Шашит-паша је кренуо ујутру 31. маја и уз подршку артиљерије са Виника напао центар с јаком коњицом и два топа, а на крилима с пешадијом. У резерви се налазио део коњице. Око Чегра су вођене жестоке борбе које су трајале цело преподне. Устаници су одбили неколико јуриша, али су Турци ипак успели да уз велике губитке продру у шанац. Петровић није упутио помоћ. Учиниле су то само неке од суседних старешина, али су то биле слабе снаге. Препуштен сам себи, видевши да Турцима стално пристижу појачања и да је даља борба узалудна, С. Синђелић је из пиштоља запалио складиште с муницијом и дигао у ваздух цео шанац погинувши с посадом и Турцима, који су у њега били продрли. Деморалисан, Петровић је напустио положај и војску и побегао у Делиград. У неуредном повлачењу српске снаге су претрпеле тешке губитке од турске коњице (4.000 мртвих). Победом на Чегру Турци су отворили пут за надирање долином Јужне Мораве према Делиграду. Бој је у литератури познат и као Каменички бој или Каменичка погибија. Од глава погинулих Срба Турци су код Ниша сазидали Ћеле кулу. На Чегру је 1878. подигнут споменик изгинулим Србима. ЛИТЕРАТУРА: Н. М. Савић, „Бој на Каменици историска цртица из новије српске историје", *Просветни гласник*, 1888, 3; М. Вукићевић, „Каменичка погибија 19. маја 1809. године и њени узроци", *Ратник*, 1909, 67, 1. Радомир Ј. Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈАДИСЕРИ **БОЈАДИСЕРИ**, група сорти винове лозе, које имају обојено месо бобице. Има их и међу сортама *V. vinifera* L., и међу интерспециес хибридима. Интензитет обојености меснатог дела бобице је различит. Сорте овог типа ређе се гаје самостално у засадима, у већини случајева пратеће су сорте неких од квалитетних сорти намењених производњи обојених црних/црвених вина. Пигменти црвене боје, који су садржани у сортама за обојена вина, називају се антоцијани. Они се код црвених сорти налазе у спољним слојевима покожице, док се код сорти **б.** налазе и у слојевима меснатог дела бобице. Различит садржај појединих представника антоцијана у грожђу омогућује утврђивање разлике између сорти *Vitis vinifere* L. и директно родних хибрида. Антоцијани приликом прераде прелазе у вино и главни су носиоци боје црвених вина. Отуда су вина од сорти типа **б.** обојенија, те се користе за поправку (купажу) боје вина сорти које их немају довољно. Од племенитих сорти (*Vitis vinifera* L.) највише гајене сорте су Гаме бојадисер и *Alicante Bouschet*. Проф. Лазар Аврамов и сарадници су на огледном добру Пољопривредног факултета Радмиловац створили две сорте **б.** типа *Vitis vinifera* L. – Крајински и Жупски **б.** и једну сорту интерспециес хибрида под називом Евита. Драгољуб Жунић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈАНА **БОЈАНА**, кратка и водом богата река која отиче из Скадарског језера, дугачка 44 км. Улива се у Јадранско море са два рукавца, а између њих је пространо острво Ада, које припада Црној Гори. Доњим током **Б.** протеже се државна граница између Црне Горе и Албаније. Код почетка реке у **Б.** продире део воде Дрима (рукавац Дримац), који има бујични карактер и повремено наносом спречава отицање **Б.** што доводи до повишења водостаја у Скадарском језеру. Река има мали пад, меандрира и дубока је 2–4 м, што дозвољава пловност малих бродова. На почетку реке на језеру налази се град Скадар, а на ушћу, на острву Ада, туристички комплекс. Стеван Станковић У усменој књижевности **Б.** се везује за град Скадар као његов стални атрибут (*Скадар на Бојани*). Епика познаје два њена основна лика: дивљи и демонски, по вили која тражи људску жртву за одржање грађевине (*Зидање Скадра*, Вук II, 26) и питоми, тј. култивисани, изражен у поређењу раскошног Скадра са суровим Пирлитором (*Женидба краља Вукашина*, Вук II, 25). Оваква поларизација одговара амбивалентном статусу воде у свим равнима традицијскe културe: митопоетској, ритуалној, обредно-обичајној, магијској и књижевној. Будући да се трајно везала за најзначајнији град у целој дужини њеног тока, **Б.** за себе везује само два атрибута: *вода* („У Бојану воду загазила; Кад је била на воду Бојану" итд.) и *зелена* („Кроз њу тече зелена Бојана"). Кад се јавља самостално, најчешће нема уз себе никакву атрибуцију („Кад је дошла на мост на Бојану, / Угледа је паша Скадранине; А кад цура на Бојану сиђе" и сл.). Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, „Скадарско језеро", *Природа*, Зг, 1981, 2,1. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈАНИЋ, Драгомир Гидра **![001_II_Dragomir-Gidra-Bojanic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-dragomir-gidra-bojanic.jpg)БОЈАНИЋ, Драгомир Гидра**, глумац (Крагујевац, 13. VI 1933 – Београд, 10. XI 1993). Aпсолвирао на Академији за позоришну уметност у Београду. Члан Југословенског драмског позоришта био 1964–1966. Рад на филму отпочео 1955. тумачењем епизодних ликова, да би до краја живота остварио преко стотину значајних или главних улога у домаћим и страним филмовима и телевизијским серијама. Робустан, оштрих црта лица и снажног гласа, убедљиво креирао ликове негативаца, као и позитивних јунака у акционим фимовима. За главну улогу у филму *Свадба* (1973, режија Р. Шарановић) добио је „Златну арену" на Фестивалу југословенског играног филма у Пули. Шездесетих година, под именом Anthony Ghidra, тумачио главне улоге у италијанским „шпагети вестернима". Посебно се истакао улогом у филму *Балада о револверашу* (1967, А. Калтабјано), за коју је и награђен. Као карактерни комичар крајем каријере остварио низ популарних ликова у забавним филмовима *– Какав деда такав унук* (1983, З. Чалић), *Жикина династија* (1985, З. Чалић) и др. ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Историја југословенског филма*, Бг 1986; *Двадесети век српског филма*, Бг 2001; *Београдско глумиште*, Бг 2001. Дејан Косановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈАНИЋ, Душанка **БОЈАНИЋ, Душанка**, оријентални филолог, османиста (Бањалука, 17. XII 1927 – Београд, 21. V 2004). Дипломирала оријенталну филологију на Филозофском факултету у Београду (1950). Била је асистент у Оријенталном институту у Сарајеву (1950–1952), Фолклорном институту у Скопљу (1952–1953), Институту за националну историју у Скопљу (1953–1955), лектор (1955–1961) за турски језик на ФФ у Скопљу, на којем је докторирала дисертацијом „Карпошев покрет и извори за његово проучавање" (1961)*.* Највећи део радног века провела у Историјском институту САНУ (1963–1991). На Одсеку за оријенталну филологију Филолошког факултета у Београду држала курсеве из османске цивилизације и османске палеографије и дипломатике (1969–1975). Примарно се бавила критичким објављивањем турских извора, посебно оних из XV и XVI в. У том домену посебно је значајна збирка *Турски закони и законски прописи из XV и XVI века за Смедеревску, Крушевачку и Видинску област* (Бг 1974). Из проучавања катастарских дефтера проистекли су радови о законским прописима и дажбинама, власима, српском селу, као и тумачења изворне терминологије. У оквиру ширих пројеката обрадила историју појединих насеља или области (Видин, Зајечар и Црна Река, Крупањ и Рађевина, Јадар, Пожаревац), првенствено у прва два века турске владавине. Преводила и књижевна дела са савременог турског језика. Несумњив је и њен допринос у оспособљавању млађих стручњака за проучавање старих османских докумената. ЛИТЕРАТУРА: *35 година Историјског института 1948–1983*, Бг 1984; J. Šamić, „Bibliographie des travaux turcologiques yougoslaves" I, *Turcica*, Paris, 1984, 16; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; Е. Бојанић Миљковић, „Др Душанка Бојанић Лукач (1927–2004)", С. Мереник, „Библиографија радова Душанке Бојанић", *ИЧ*, 2004, LI. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈАНИЋ, Миленко **БОЈАНИЋ, Миленко**, правник, привредник, политичар (Арадац код Зрењанина, 24. IX 1924 – Београд, 22. V 1987). Правни факултет завршио у Београду 1951. Био учесник НОБ-а од 1943. и члан КПЈ од 1944. Током 1945. био члан и секретар Среског комитета у Зрењанину и Бечеју, а од 1946. члан Бироа Окружног комитета КПЈ у Зрењанину, секретар Среског комитета у Бечеју, главни инспектор Комисије државне контроле ФНРЈ, повереник за финансије АП Војводине, члан Покрајинског Извршног већа. У више мандата био посланик и делегат Скупштине САПВ, СР Србије и СФРЈ, члан Извршног већа САПВ и члан Извршног већа Србије (1956–1965). Обављао дужности секретара за пољопривреду Извршног већа Србије, председника Управног одбора Републичког фонда за развој неразвијених подручја и др. Истовремено, био је и посланик Привредног већа Савезне скупштине. Дужност генералног директора Југословенске инвестиционе банке обављао 1965–1969, а председника Извршног већа СР Србије 1969–1974. Бавио се економским проблемима, а са српске политичке сцене потиснут је као „техноменаџер" и „либерал". Докторирао на Факултету политичких наука у Београду 1976. Био је и професор на Економском факултету у Крагујевцу и генерални директор Завода „Црвена застава" (1975–1982). Од 1982. до 1986. обављао је дужност савезног секретара за спољну трговину. ИЗВОРИ: АЈ; АС. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1970; *Владе Србије (1805–2005)*, Бг 2005. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈАНИЋ, Никола **БОЈАНИЋ, Никола**, патолог, пуковник, професор ВМА (Придворци код Требиња, 19. XII 1926 – Београд, 23. II 2002). У Београду завршио Медицински факултет (1954) и специјализацију из патологије (1960), а докторску тезу одбранио на ВМА (1979). Усавршавао се на Краљевској медицинској школи у Лондону, где су он, Коста Апостолов и Петар Спасић поставили тезу (1975) да је изазивач „балканског нефритиса" живи организам (корона вирус) и то публиковали у угледном часопису *Lancet* („Evidence of a viral aetiology in endemic (Balkan) nephropathy", *Lancet*, 1975, 2). Био је редовни професор ВМА и начелник Института за патологију ВМА (1975–1986), а потом и начелник Завода за патологију и судску медицину ВМА, до пензионисања 1990. Бавио се целокупном патологијом, а поготову уролошком и гастроинтестиналном патологијом и аутоимуним болестима. Био је један од пионира примене хистохемијске дијагностике код нас („Папиломи пијелона и уретера – Хистопатолошка анализа 107 случајева", *ВП*, 1986, 43). Био је члан домаћих и иностраних друштава за патологију, председник Секције за патолошку анатомију СЛД у два мандата, редовни члан Медицинске академије СЛД (1990). Одликован је Орденом за војне заслуге са златним венцем и Орденом Народне армије са златним венцем. ДЕЛА: „Mорфолошкe променe у бубрезима оболелих од ендемске нефропатије", *ВП*, 1976, 33; *Тумори тестиса*, Бг 1989. ИЗВОР: Архив секретаријата Наставно-научног већа ВМА. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Миленковић, „Седамдесет година патологије и судске медицине и сто тридесет година рада просектуре у Војном санитету", *ВП*, 1992, 49(5); *Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова 1976–1996*, Бг 1996; *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈАНИЋ, Петар **БОЈАНИЋ, Петар**, филозофски писац (Београд, 19. II 1964). На Филозофском факултету у Београду дипломирао 1989, а магистрирао 1993. Први степен докторских студија завршио 1997. на „Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales" у Паризу, а на универзитету „Париз X" (Нантер) докторирао 2003. тезом „Рат (последњи) и институција филозофије". Предавао на више иностраних универзитета. Ради у Институту за филозофију и друштвену теорију у Београду. Бави се практичком филозофијом, филозофијом политике и права. ДЕЛА: *Пријатељ–непријатељ: Карл Шмит и Жак Дерида*, Н. Сад 1995; *Насиље, фигуре суверености*, Бг 2007; *Провокације. Provocatio: Вокатив Ius Револуција*, Бг 2008. Иван Миленковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈАНИЋ, Ранко **![001_II_Ranko-Bojanic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-ranko-bojanic.jpg)БОЈАНИЋ, Ранко**, математичар, универзитетски професор (Бреза код Подлугова, БиХ, 12. XI 1924). Дипломирао на Природно-математичком факултету у Београду 1950, а 1953. у САН одбранио докторску дисертацију „Асимптотика решења линеарних диференцијалних једначина", развијајући истраживања В. Г. Авакумовића у тој области. После краткотрајних запослења у Београду и Скопљу, 1958. одлази на ТАТА институт у Индију (Бомбај), а 1959. у САД, на Станфордски универзитет, као научни сарадник. Радио као доцент на Универзитету Нотрдам (1960–1963) и на Државном универзитету Охајо (1963–1995), где је 1966. изабран за редовног професора. Област истраживања му је класична математичка анализа, посебно теорија апроксимација и теорија Караматиних правилно променљивих функција. Са Е. Сенетом увео је дефиницију споро променљивих низова и доказао основне особине. Ти резултати су у потпуности унесени у монографију N. H. Bingham, C. M. Goldie, J. L. Teugels, *Regular Variation* (Cambridge 1987, *Encyclopedia of mathematics and its applications*, 27). Са С. Аљанчићем и М. Томићем увео је појам споро променљиве функције с остатком и показао њихову примену на неке проблеме анализе. Са Ј. Караматом и Е. Сенетом показао је улогу споро, тј. правилно променљивих функција у различитим асимптотским релацијама. Ти и претходни резултати се у виду неколико теорема налазе у поменутој Бингамовој књизи. Истиче се онај где се показује да се класе Зигмунда и нормализованих споро променљивих функција поклапају, као и увођење једне нове класе функција везаних за правилно променљиве. Значај резултата које је у теорији апроксимација постигао **Б.** потврђен је и у монографији J. Koревара *Tauberian Theory* (Berlin 2004). ДЕЛА: и J. Karamata, „On slowly varying functions and asymptotic relations", *Math. Res. Center Tech. Madison, Wis.*, 1963, 432; и J. Karamata, „On a Class of Functions of regular Asymptotic Behaviour", *Math. Res. Center Tech. Madison, Wis.*, 1963, 436; и E. Seneta, „Slowly varying functions and asymptotic relations", *J. Math. Anal. Appl.*, 1971, 34; и E. Seneta, „A unified theory of regularly varying sequences", *Math. Zeitsch*, 1973, 134; и S. Aljančić, M. Tomić, „Slowly Varying Functions with Remainder Term and their Applications in Analysis", Serb. Acad. Sci. Arts, Monographs CDLXVII, Sect. Nat. Math. Sci. Vol. 41, Belgrade 1974. Војислав Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈАНОВИЋ, Јелена **БОЈАНОВИЋ, Јелена**, хемичар, универзитетски професор (Цариград, 21. VIII 1918 – Београд, 21. IX 1992). Дипломирала (1949) и докторирала (1953) хемију на Природно-математичком факултету у Београду. На Медицинском факултету у Београду бирана у сва наставна звања за предмет Хемија, а редовни професор постала 1973. Допринела развоју аналитичке методе за одређивања азотних материја у биолошком материјалу и ближе дефинисала утицај инсулина на метаболизам беланчевина, липида и глицида. ДЕЛА: и М. Чорбић, *Општа хемија за студенте медицине*, I–II, Г. Милановац 1984, 1986. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005. Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈАНОВИЋ, Радојица **БОЈАНОВИЋ, Радојица**, психолог, универзитетски професор (Ивањица, 25. II 1939). Дипломирао (1963), магистрирао (1967) и радом о изворима привидних веза у психолошким емпиријским истраживањима докторирао (1973) на Филозофском факултету у Београду. Постдокторску специјализацију из психологије интерперсоналних односа завршио на Универзитету у Калифорнији (Лос Анђелес) и Колумбија универзитету (Њујорк) 1975/76. На Одељењу за психологију ФФ у Београду изабран је у звање редовног професора 1988. за предмет Психологија међуљудских односа. Био је управник Одељења за психологију и председник Савета ФФ. Истраживања **Б.** обухватају различите области психологије и сродних дисциплина као што су психологија међуљудских односа, психологија личности, психологија политике, психологија демократије и антидемократије, психологија менаџмента, креативности и хумора. Посебно се бавио општим проблемима слободе појединца и његовим односом према репресивним утицајима, те истраживањем аутентичног и неаутентичног изражавања појединца. ДЕЛА: *Психологија међуљудских односа*, Бг 1998; *Ауторитарни поглед на свет*, Бг 2004; *Аутентична и неаутентична личност*, Бг 2009. Светлана Чизмић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈЕ **БОЈЕ**, видни осети као обележја природе и производи људске делатности, који у култури имају некакво симболичко значење и остварују одређену комуникативну функцију. У народној култури **б.** се придаје одређено симболичко значење, а од посебног значаја су три **б.** – бела, црна и црвена. Бело асоцира на светлост и сјај (бели дан – светли дан, обелио је образ – осветлао је образ), а такође и на млеко, сребро, снег. У словенској усменој поезији придев бео је стајаћи епитет и значи „светао", „леп" (нечије лице, грло, рука, тело, град), па чак и „узвишен". У бугарштицама су епитети „лијеп" и „бијел" синонимични. Низ примера говори да је „бео" позитиван квалификатив, а супротно томе је црно, за које се везују зло, опасност, смрт. У народној традицији бело је могло означавати и „запад", али и „југ" (нпр. бели ветар – западни ветар; бело море – јужно море). Топоним Бели град (Београд) може значити „камени град". Пошто се бело схвата и као „чисто", када орач пође на прво орање, везује главу белом марамицом, а у жито се ставља бела сребрна пара, да би ново жито било чисто, тј. без кукоља. Бело се може везивати и за онострани свет и за митолошка бића. Раније су жене у жалости носиле беле мараме, ређе белу одећу. У лику жене у белом представљана је смрт. Многи ноћни сусрети с демонским бићима описани су као сусрети с бићем у људском облику, одевеним у бело. Беле животиње се сматрају особеним у својој врсти и придаје им се посебна улога. Тако је бели вук „цар свих вукова", кућна змија, која се сматра за отелотворење претка, најчешће се замишља као бела змија. Посебну улогу у ритуалима има бели петао. Веза беле **б.** са оним светом и митолошким бићима произилази из представе да се прозирност може асоцирати с бестелесношћу и празнином. Од свих **б.** једино црна има недвосмислену симболику. Она асоцира на мрак и земљу, па се зато најчешће везује за представу о оном свету и оностраним бићима. Веза ноћи и црне **б.** може се сагледати из начина фарбања пређе у црно. Да би пређа добро примила црну боју, жене у околини Чачка су je спуштале у казан са **б.** у предвечерје, жмурећи. При томе су говориле: „Прође црна ноћ кроз црно село па се спустила у моје канчело". У црној **б.** приказују се онај свет (као *црна страна*: „Че напипаш црну страну..." – умрећеш, у околини Пирота) и многи демони чији се називи понекад и изводе по тој боји: вранић (ђаво), црни ђаво, црна чума, црнац (црни пришт). Животињама црне **б.** приписивана су демонска обележја: веровало се да се вештица претвара у црну мачку, ђаво у црног пса, вампир у црну кокошку. У неким обредним радњама предвиђено је учешће животиња црне **б**. Да би се заштитили од чуме, у Ресави су тражени близанци да браздом заокруже село. Орући с два црна вола, изговарали су следеће речи: „Са црним се ограђујемо/ са црним се опкољујемо/ ти нам не смеш доћи...". Посебно магијско значење придавало се биљкама које су у свом називу носиле атрибут црн: црни трн, црни глог, црни оман, црни дуд. У спектру **б.** црвена има доминантну улогу. Она може бити и синоним за бојење (црвити -- бојити, црвило -- бојење). Сам назив за ову **б.** у словенским језицима изведен је на основу употребе црва у бојењу. У култној функцији црвена **б.** употребљавана је још у палеолиту. Окером је премазивана унутрашњост гробова у којима су сахрањивани покојници у згрченом положају. Тако је на симболичан начин покојник изједначаван с фетусом, тј. умрли су приказивани као они који треба поново да се роде. Од свих **б.** црвена има највећи интензитет. Своју симболику добија на основу асоцијације с ватром, крвљу, месом и полним органима, а не треба искључити ни некадашњу везу с црвима. У једној српској загонеци ватра се назива „црвенко": „Ђе наш црвенко лежи, онђе никад трава не ниче". У еротским народним песмама мушки полни орган назива се „црвен бан". Црвено се може замењивати с низом **б.** и нијанси, од жуте до смеђе. Црвену **б.** може замењивати и злато, које су алхемичари називали „црвена крв". Дихотомија бело–црвено може бити замена за дихотомију необојено–обојено, односно природа–култура. Када се у обредној пракси бело замењује црвеним, то значи промену статуса. Тако у свадбеном обреду млади на ритуалан начин замењују венац и белу мараму црвеном капом, чиме се означава да је постала жена (источна Србија). Црвено се среће и у празничним обредима годишњег циклуса. Прво јаје обојено у црвено (најчешће на Велики четвртак или Велики петак) остављано је да стоји до следећег Ускрса. У неким крајевима при појави олује изношено је из куће и њиме су терани градоносни облаци (тзв. „страшник"). Црвено је присутно и у посмртним обредима. Ако умре мало дете које до тада није опасивано, у источној Србији га опасују појасом од црвеног плетива. У Босни (Рама) када ставе покојника на носила, покрију га црвеним шалом, без обзира на то којег је пола. У околини Горњег Милановца обичај је да се „оброће руке после сахране" (ко је купао покојника а није оброћио руке, од њега се не узима семе на зајам). Пошто се сматрало да покојници (преци) утичу на родност и плодност земље која се обрађује, црвено добија место и у обредној пракси везаној за орање и жетву. У Босни при првом годишњем орању завију волу црвену свилу око рога. Познат је и обичај да се по завршетку жетве остави један крајичак њиве непожњевен, па се онда то жито увеже црвеним концем или се сплетено и увезано црвеном пантљиком носи кући и чува до наредне жетве (тзв. божја брада). Црвено је и једно од препознатљивих обележја демонских бића (ђаво има црвену капицу, вештица црвене зубе). Чест је обичај да се одојчету везује црвен кончић на руку као облик заштите од урока или других злих утицаја. У оваквим приликама црвено треба да прикаже како дете припада „оностраном свету", па да на тај начин неутралише супротност људско–нељудско и да онемогући утицај демонских бића на њега. Зелена је везана за биљни свет (зелено лишће, зелена трава), када је он још једар и у развоју, па се на метафоричан начин њоме означава и млад, незрео, неискусан човек. То је најчешће и атрибут отвореног, „дивљег" простора, где се у народним бајањима тера нечиста сила („Иди у гору зелену!"). Зелено је и атрибут који се везује за демонска бића, ђавола, вештицу, вилу, змаја. У примерима зелени коњ, зелени вук, зелени соко, зелени мач, епитет зелен означава сивкасту а не зелену боју и он има симболичку функцију указивања на силовитост и одважност онога што одређује. Плава **б.** у словенским језицима носила је ознаку \**sinь* и њоме су обележаване нијансе од светлоплаве до црне. Због јаких негативних конотација овог назива (који је био епитет хтонског и демонског света) замењен је називом „модар". Пошто тај назив означава **б**. убоја, промрзлина и болесничког изгледа лица, уведена је нова ознака – плав, која означава и плаво и жуто. Предмети плаве **б.** (платно, ђинђуве) употребљавају се код Бошњака као облик заштите детета од урока и других злих утицаја. Жуто је **б.** зрелог класја и вегетације која се суши и нестаје, као и **б.** коже покојника, због чега ова **б.** може асоцирати на онострани свет. Жута **б.** злата, које не тамни и не мења своје особине, такође се везује за онострани свет. У неким случајевима црвено и жуто могу се међусобно замењивати. ЛИТЕРАТУРА: М. Ивић, *О зеленом коњу. Нови лингвистички огледи*, Бг 1995; Љ. Раденковић, *Симболика света у народној магији Јужних Словена*, Ниш–Бг 1996; *Кодови словенских култура. Боје*, 2001, 6. Љубинко Раденковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈЕ и ЛАКОВИ **БОЈЕ и ЛАКОВИ**, премазна или прекривна средства, која, нанета у танком слоју на подлогу, стварају чврсту превлаку (премаз, филм), мењајући својства површине подлоге: боју, сјај, отпорност према хемикалијама и хабању. Својим заштитним деловањем спречавају губитке који би настали због штетног утицаја околине на металне, дрвене, грађевинске и друге површине. Користе се и у декоративне сврхе и за посебно означавање. На значај боја и лакова указује чињеница да ова индустрија по вредности производње заузима друго место у хемијској индустрији, иза индустрије прераде нафте. Садрже више компонената. Испарљиви састојци су растварачи и разређивачи, а неиспарљиви везива, пигменти, пуниоци и адитиви. Лакови, провидна премазна средства, садрже везиво, раствараче и адитиве, а по додатку пигмената и пунилаца добија се непровидно премазно средство или боја. Најважнија компонента **б. и л.** је везиво (уобичајен назив смола), које ствара превлаку и одређује примену и употребну вредност створеног филма. Везива су материје велике молске масе (→ полимери) или реактивна једињења мале молске масе, која полимеризују при очвршћавању премаза. Значај везива природног порекла (биљна уља и природне смоле: колофонијум, шелак, копали, асфалти) опао је после II светског рата. Савремена везива су синтетског порекла и обухватају велики број полимера различите структуре и својстава. Пигменти, нерастворне органске или неорганске материје, суспендовани у везиву дају премазима обојеност. Избор и количина утичу на заштитна својства премаза. Пуниоци, неорганске материје различитог хемијског састава, замeњују део скупих пигмената. Растварачима се подешава густина **б. и л.** ради лакшег руковања и наношења. Смањење количине растварача, пожељно из економских и еколошких разлога, може да се постигне употребом водорастворних и водоразредивих везива, чији значај је у порасту, течним премазима без растварача и прекривним средствима у праху. Адитиви се уносе у малим количинама, а најзначајнији су омекшивачи, антиоксиданси и сикативи-сушиоци. Лакови се користе када се жели да структура подлоге остане видљива или као први и/или последњи слој премаза. Боје се наносе у дебљем слоју и боље штите подлогу. Производе се од сировина и полупроизвода коришћењем рецептура о потребним количинама и поступцима, уз примену уређаја за млевење, мешање, хомогенизовање, растварање, топљење, дисперговање, цеђење, сејање, центрифугирање. Почеци производње **б. и л.** у Србији везани су за занатство – молерски еснаф основан је 1873. „Прву српску краљевску фабрику боја, фирнајза и лакова" основао је у Смедереву 1895. Димитрије М. Ђорић, па се ова година сматра почетком индустријске производње **б. и л.** Између два светска рата отвара се више фабрика, а производе се пигменти, уљане **б. и л.**, штампарске и сликарске боје, на бази увозних сировина. После II светског рата обновом, реконструкцијом и интеграцијом постојећих и изградњом нових фабрика производња је повећана и модернизована и проширен је асортиман производа. Инсталирани капацитети за синтезу везива могли би да обезбеде годишњу производњу од око 17 кг премазних средстава по становнику, што би Србију прближило развијеним земљама света. ЛИТЕРАТУРА: *Хемија и хемијска индустрија у Србији: историјска грађа*, Бг 1997. Душанка Петровић Ђаков \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈЕЊЕ ЈАЈА **БОЈЕЊЕ ЈАЈА**, обичај везан за празник Христовог васкрсења, који датира од првих времена хришћанства. По предању, у тренутку Христове смрти јаја су поцрвенела, а једно од тих јаја Марија Магдалина (Блага Марија) предала је цезару Тиберију. Симболика је у чињеници да се из јајета, иако изгледа мртво у оклопу своје љуске, може родити ново биће, тј. нов живот, као што је Христос устао из окова гроба. Црква на празник Ускрса благосиља кувана и обојена јаја посебним обредом, али није одредила када јаја треба да се кувају и боје. За кување се користи вода коју је у дому осветио парох за време ускршњег поста. Радомир Милошевић ![001_II_Bojenje-jaja-za-Uskrs-Bavaniste.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bojenje-jaja-za-uskrs-bavaniste.jpg) **Б. ј.** се обавља уочи Ускрса, на Велики четвртак, чешће на Велики петак, али и на Мали Ускрс, Ускрс за мртве или Ружичало, недељу дана по Ускрсу, када се бојена јаја носе на гробове умрлих. Како је **б. ј.** веома раширено, хришћанска црква је дала своје тумачење и повезала је с причом о ускрснућу Исуса Христа, у чијој се симболици огледа победа душе над смрћу. **Б. ј.** наговештава радост, живот, трајање, ускрснуће из мртвих и живот небески, љубав и поштовање. Прво бојено јаје црвене је боје и назива се чуваркућа, страшник или крсташ. Чува се поред славске иконе до наредне године. Постоје сведочанства да су се бојена јаја јављала као обележје ускршњих празника у Европи у XII в., а на балканским просторима у XVI в. Помињу се у турским изворима који се односе на обавезе давања саских рудара из 30-их година XVI в. У традиционалној култури српског народа није свако могао да боји јаја, него је то чинила жена која је сматрана ритуално чистом. Јаја се најчешће боје црвеном бојом, која се до почетка XX в. добијала из корена биљке броћ, а потом су се бојила варзилом. И друге природне сировине – љуске црног лука, лишће ораха или спанаћа, коприве, цвет маслачка, чађ – коришћене су за бојење. Данас се јаја боје помоћу куповних анилинских боја у црвеним, зеленим, плавим, жутим, љубичастим и другим тоновима. Често се и украшавају. У прошлости је била раширена батик техника – шарање воском на још необојеном јајету, док се данас бојена јаја украшавају сличицама и другим апликацијама (слама, вуна, свила). На њима могу бити ишарани мотиви црквене или народне уметности. Шарање бојених јаја у јужној Србији неговали су иконописци и копаничари, монаси и свештеници. У народу су се издвајали различити мотиви на **б. ј.** – геометријски, флорални, антропоморфни и зооморфни. Често се поред ознака ХВ ВВ (Христос васкрсе, ваистину васкрсе) исписују и имена оних којима су бојена јаја намењена. ЛИТЕРАТУРА: С. Драић, „О почетку обичаја даривати друг другу црвено јаје у дане св. Пасхе", *Богословски весник*, 1863, 1; Ђ. Бјелановић, „О ваксрсним јајима", *Истина*, 1890, 3; „Откуда обичај узајамног даривања црвеним јајима о Ускрсу", *Глас Цркве*, 1932, 3–4; П. Томић, „Бојење и шарање јаја", *ГЕМ*, Бг, 1957, XX. Весна Марјановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈЕЊЕ ТЕКСТИЛА → ТЕКСТИЛНА ИНДУСТРИЈА **БОЈЕЊЕ ТЕКСТИЛА** → **ТЕКСТИЛНА ИНДУСТРИЈА** # БОЈЕЊЕ ТКАНИНА **![001_II_Bojenje-tkanina.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bojenje-tkanina.jpg)БОЈЕЊЕ ТКАНИНА**, у традиционалној народној култури обављало се природним средствима, тј. биљним бојама. Тканине су се уобичајено бојиле помоћу корена биљке броћ, кором јасена, млечом, расолом од купуса, љуском црног лука, лишћем ораха, јове, брескве и спанаћа. Коришћено је глеђосано земљано или бакрено, калаисано посуђе већих димензија. Веома је било важно успоставити праву размеру између тежине тканине, биљних сировина и количине воде, а потом одредити време потребно за кување. Тканине бојене природним бојама пријатних су нијанси и погодне су за украшавање техником веза. У народу се често могло чути „да ће се пре кошуља подерати неголи боја са везова избледети", што значи да су биле постојане на сунцу и при прању. **Б. т.** обављано је у оквиру домаће радиности, код својих кућа, али и код занатлија, бојаџија. Нарочито су им ношене теже и веће тканине попут ћилима. ЛИТЕРАТУРА: А. Бајшански, М. Тодоровић, *Бојење пређе и тканина природним бојама*, Бг 1955. Весна Марјановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИНОВИЋ, Тодор **БОЈИНОВИЋ, Тодор**, хајдук, устанички старешина (Горњи Добрић, Јадар, друга половина XVIII в. – Зворник, друга половина 1813). У време аустријско-турског рата (1788–1791) био у Лозници, где је као нижи заповедник фрајкора чувао границу на Дрини. По окончању рата и повратку турске власти одметнуо се у хајдуке. Након избијања устанка 1804. Ђорђе Ћурчија поставио га је за буљубашу на десној обали Јадра, где је успешно одбијао турске нападе из Босне све док бројно надјачан није био присиљен да се повуче. После Ћурчијине погибије постао је најугледнији заповедник у јадарском крају. Крајем 1804, после склапања уговора између Срба и зворничког Мехмед-паше по којем су Јадар и Рађевина прикључени Босанском пашалуку, напустио је даље војевање. У пролеће 1806. у Шабачкој нахији поново се прикључио устаницима. Када су марта 1807. Јадар и Рађевина пришли устаничкој Србији, Јаков Ненадовић је за старешину ових области поставио војводу Антонија Богићевића, док **Б.** није дата никаква власт. Због овога је у јесен 1808. дошао у Београд с молбом да му се под Богићевићевом влашћу призна барем звање буљубаше и команда на десној обали Јадра. Сазнавши да ће молба бити одбијена а он ухапшен, побегао је из града и, у страху од Богићевића, преселио се у село Добрић у Шабачкој нахији. Овде се до пада Србије 1813. бавио земљорадњом, да би се потом вратио у Јадар, где је ухваћен, одведен у Зворник и обешен. ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба*, Бг 1888; В. С. Караџић, „Тодор Бојиновић", *Даница*, 1829; *Сабрана дела Вука Караџића*, Бг 1969. Милић Ј. Милићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИЋ, Александар Аца **БОЈИЋ, Александар Аца**, трговац, глумац (Бановци, Срем, 1832 – манастир Крушедол, 5. XI 1899). Био трговац у Осијеку. Трговачки посао навео га је на путовања по разним земљама, између осталих и по Италији и Сицилији, где је, поред грчког и још неких језика којима је од раније владао, научио италијански. Није добио формално образовање, али је радо пристајао у друштво учених људи и уметника. На позорници се прославио као имитатор. Истакао се у улози Кир-Јање у истоименој представи Ј. Стерије Поповића, коју је с дружином Јована Кнежевића извео 1860. у Новом Саду. Одликовао се великом побожношћу и познавањем црквеног појања и верских обреда. Пред крај живота повукао се у манастир Крушедол, где је и преминуо. ЛИТЕРАТУРА: „Аца Бојић", *Позориште*, Н. Сад 1900, 8; Ј. Игњатовић, *Мемоари. Рапсодије из прошлог српског живота*, Н. Сад 1953; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1736–1868*, I, Н. Сад 1953; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979. Милена Јоксимовић Пајевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИЋ, Вељко **БОЈИЋ, Вељко**, књижевник, културни радник у исељеништву (Сињарина код Колашина, 25. XII 1931). Школовао се у Пећи и Загребу, где је дипломирао права 1957. Емигрирао 1963. из Југославије и преко Француске 1966. отишао у САД. Активиста цркве Св. Сава у Калифорнији и Српске народне одбране у Америци. Аутор је тридесетак дела поезије, прозе и позоришних драма, као и 400 слика. Имао је 50 самосталних и групних изложби у САД. Матица исељеника Србије и Удружење књижевника Србије наградили су га за приповетку *Грко*. Живи и ради у Лос Анђелесу. ДЕЛА: *Изгнаник*, Лос Анђелес 1988; *Трагични оптимист*, Лос Анђелес 1999; *Орловска гнијезда*, Бг 2003; *Аристхома*, Бг 2004; *Цар Лазар и Свети Сава*, Париз 2006. ЛИТЕРАТУРА: *Сви Срби света*, Бг 2004. Марко Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИЋ, Вера **БОЈИЋ, Вера**, филолог, културни радник у исељеништву (Руњани код Лознице, 24. I 1937). Дипломирала 1962. на Филолошком факултету у Београду, а докторирала 1977. у Бону (Немачка). До 1997. била стални ректор Славистичке катедре Фил. ф. у Бону и предавач на универзитетима у Марбургу и Триру. Утемељивач је Светског сабора Срба, оснивач Српске заједнице у Немачкој 1992, челник Културног друштва „Вук Караџић и Јакоб Грим" у Бону, члан Црквеног одбора епархије СПЦ у Бону и хуманитарни радник. Живи и ради у Бону и Београду. ДЕЛА: *Вук Караџић и Јакоб Грим*, Минхен 1978; *Вуково наслеђе у европској музици*, Минхен 1987; *Уџбеник српског језика*, Минхен 1994. ЛИТЕРАТУРА: *Срби у свету – ко је ко*, Бг 1999; *Сви Срби света*, Бг 2004. Марко Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИЋ, Лазар **![001_II_Lazar-bojic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-lazar-bojic.jpg)БОЈИЋ, Лазар**, свештеник, биограф, књижевни историчар (Добановци, 1790/1791 – Осијек, 17. VII 1859). Школе похађао у Старој Пазови, Сремским Карловцима и Пешти (слушалац филозофије). Учитељевао у Добановцима (1816), гдје је од 1818. био парох. Од 1821. капелан у аустријским граничарским јединицама, а од 1832. стални парох у Осијеку. У осјечкој гимназији предавао вјеронауку, а при црквеној општини основао библиотеку (1833). Пригодне класицистичке пјесме почео објављивати 1814, а 1815. у Будиму издаo *Памјатник мужем у славено-сербском књижеству славним, перва част* (фототипско издање Н. Сад 1994, предговор М. Д. Стефановић), с биографијама Ј. Рајића, Д. Обрадовића, А. Стојковића и Г. Т(е)рлајића. Сарађивао у *Забавнику* Д. Давидовића и *ЛМС*, радио на каталогу српских писаца и на српској граматици. У преписци са В. Караџићем (1832–1840) подржавао његове реформе. Сматра се првим биографом српских књижевника новијег доба (Ј. Скерлић), првим историчарем српске књижевности и утемељитељем њене подјеле на стару и нову књижевност (М. Павић, М. Д. Стефановић). ЛИТЕРАТУРА: Д. Панковић, *Српске библиографије: 1766–1850*, Бг ‒ Н. Сад 1982; М. Флашар, „Јован Рајић у *Памјатнику* Лазара Бојића: о теоријској основи, образовној намени и конвенционалном склопу једне биографске скице", у: *Јован Рајић*, Бг 1997; П. Ј. Шафарик, *Историја српске књижевности*, Бг – Н. Сад 2004. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИЋ, Милован **БОЈИЋ, Милован**, лекар, интерниста-кардиолог, универзитетски професор (Колашин, 13. III 1955). Дипломирао (1981), магистрирао (1987) и докторирао (1990) на Медицинском факултету у Београду. Усавршавао се из кардиологије у Италији (Милано) и САД. Био је директор и руководилац Наставне базе за интерну медицину у Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње", те организовао увођење трансплантације срца, јетре и панкреаса у Србији. Оснивач је и први председник Југословенског удружења за борбу против атеросклерозе. Оснивач и декан првог приватног мед. ф. у Србији „Медицинска академија – US Medical School" и Специјалне болнице за срце и крвне судове „Острог" у Београду. Аутор је и коаутор монографија: *Напрасна срчана смрт* (Бг 1993), *Ендотел у кардиоваскуларној медицини* (Бг 1997), *Болести коронарних артерија* (Бг 1998), *Кардиоваскуларна и малигна обољења у Србији на почетку XXI века* (Бг 2006) и др. Био је потпредседник ЈУЛ-а, потпредседник републичке Владе 1998. и министар здравља 2000. ДЕЛА: коаутор, „Улога ендотела у плућној циркулацији и плућној хипертензији", у: С. И. Недељковић (ур.), *Кардиологија*, I, Бг 2000; коаутор, „Атеросклероза на прагу III миленијума (Морфолошко-клиничка корелација атеросклеротичних лезија и релевантних клиничких синдрома)", у: С. И. Недељковић (ур.), *Кардиологија*, II, Бг 2000. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИЋ, Милорад **БОЈИЋ, Милорад**, машински инжењер, универзитетски професор (Земун, 4. I 1951). Дипломирао 1974. на Машинском факултету у Београду, а магистрирао 1977. у Сиракузи (САД). Докторирао 1984. на Маш. ф. у Крагујевцу, на којем ради од 1974. и где је 1995. изабран за редовног професора. Био је продекан Факултета (1990–1992), шеф Катедре за енергетику и процесну технику (1992–1994), управник Центра за енергетске технологије (1994–1996), регионалног Центра за газдовање енергијом (1996–2002) и Центра за грејање, климатизацију и соларну енергију (од 2003). Држао предавања на универзитетима у Хонг Конгу, Трондхајму, Нагоји, Темишвару, Прагу и Сарајеву. Најзначајнији његови радови су: и S. Eskinazi, „Two Dimensional Mathematical Model of a Non-Buoyant Jet in a Cross-Flow", *AIAA Journal*, 1979, 17, 10; и F. Yik, T. Y. Lo, „Locating Air-conditioners and Furniture inside Residential Flats to Obtain Good Thermal Comfort", *Energy and Buildings*, 2002, 34/7. Посебно су значајни његови доприноси у погледу развоја термичких уређаја, енергетске ефикасности, уштеде енергије у зградарству и индустрији, оптимизације енергетских система и примене обновљивих и отпадних извора енергије, посебно соларне. Члан је Научног друштва Србије (од 1995), дописни члан Академије инжењерских наука Србије (од 2007), члан издавачких и научних одбора и рецензент већег броја часописа. ИЗВОР: Архива Академије инжењерских наука Србије. Димитрије Вороњец \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИЋ, Милутин **![001_II_Milutin-Bojic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-milutin-bojic.jpg)БОЈИЋ, Милутин**, песник, драмски писац, новинар (Београд, 19. V 1892 – Солун, Грчка, 8. XI 1917). У Београду апсолвирао филозофију. По аустријској објави рата Србији обавља дужност цензора војне поште у Нишу и уређује дневни лист *Гласник*. Повлачи се 1915. са српском војском преко Црне Горе и Албаније у Грчку. На Крфу је чиновник Министарства унутрашњих дела; по службеној потреби путује у Француску, Швајцарску и Италију (1916). Од марта 1917. је у Солуну, где умире од туберкулозе. Посмртни остаци су му 1922. пренесени на београдско Ново гробље. У књижевност је ушао као гимназист – драмски првенац *Деспот Лазар*, сачуван у рукопису, датира из 1907. Песме, књижевне и позоришне приказе, драмске текстове, преводе, пародије, епиграме, белешке објављивао је од 1909. у *Дневном листу*, *Делу*, *Српском књижевном гласнику*, *Новој искри*, *Политици*, *Пијемонту*, *Босанској вили*, *Ратном дневнику*, *Српским новинама* и др. На почетку (1910–1912) лиричар изразито субјективног тона и отворене чулности, гласник нараштаја за који „младост Бог је, а страст јој је снага", током 1912–1913. преображава се у песника националне историје, сенчећи тај полет све дубље, од средине 1914, лирским објективисањем родољубља и јунаштва, односно бола и мучних стрепњи пред будућношћу. Усредсређен на питања трајања и етичке лепоте свог народа, припремљен личним склоностима, уметничким развојем и доживљеном стварношћу (опеваће три рата), судбински ритам времена развио је у *Песмама бола и поноса* (Солун 1917) као особену „философију отаџбинског осећања" (И. Секулић), која драматику националног бића исказује као ванвремену идеју општега страдалног постојања Српства. Врхунски израз овога трагичко-химничкога, откровењског сазнања представља његова *Плава гробница*, мисаоно и језички најбоље остварење из круга српских песама херојског култа. Поезију му у целини карактерише еруптиван стих, музикална инвенција, описна речитост коју лако преноси с љубавних и социјалних на историјске и метафизичке теме. Естетска и симболичка вредност постају на тај начин темељ само њему својствене осећајности и слике света (не више ракићевске или дучићевске), чију динамику нарочито појачавају изузетан версификаторски дар и склоност ка смелим лексичко-семантичким и сликовним продорима у реч и њену мелодију. Есксплозиван развој његове песничке и опште културе блиско је повезан с његовом лектиром (Свето писмо, Византија, српски средњи век; Иго, Ниче, Бодлер, Ростан, Мерешковски, Чехов, Ибзен, Вајлд, Фројд) и преводилачким подухватима (објавио је или за собом оставио препеве с француског, енглеског, бугарског, италијанског и руског језика). Национално и опште, древно и модерно остварују склад и у његовом позоришном опусу. Аутор је више историјских и друштвених драма; прве је писао у стиху (*Деспотова круна*, трилогија о последњим данима српске средњовековне државе, 1907–1909; *Краљева јесен*, 1912, изведена у Народном позоришту у Београду 1913; *Урошева женидба*, 1916), друге у прози (*Ланци*, 1910; *Госпођа Олга*, 1914). У комаде у стиху увео је искуства нове поезије, одбацивши при том пренаглашену дидактику српске историјске драме XIX в. Његово грађанско позориште представља реалистичку, чак циничну слику скоројевићског света Београда с почетка XX в. и његове психологије. Песничко и драмско дело **Б.** означило је крај првог периода нове грађанске културе у Србији до 1914. ДЕЛА: *Песме*, Бг 1914; *Каин*, Ниш 1915; *Краљева јесен*, Сар. 1918; Р. Бојић (прир.), *Сонети*, Бг 1922; *Песме и драме*, Бг 1927; Г. Ковијанић (прир.), *Сабрана дела* I–IV: *Песме*, *Драме*, *Проза* I–II, Бг 1978; Ј. Христић (прир.), *Изабране драме*, Бг 1987; М. М. Николић (прир.), „Необјављене песме и препеви", *Књижевност*, 1997, 1–2. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, „М. Бојић: *Песме*", *СКГ*, 1914, 9; Б. Лазаревић, „Милутин Бојић, *Песме бола и поноса*", *Забавник* (Крф), 4, 15. VIII 1917; И. Секулић, „Милутин Бојић", *СКГ*, 1935, 1; М. Павловић, *Осам песника*, Бг 1964; Р. Бојић, *Милутин Бојић*, *песник Србије*, Виндзор 1968; Г. Ковијанић, *Живот и књижевни рад Милутина Бојића*, Бг 1969; В. Вуковић, *Књижевно дело Милутина Бојића*, Пр 1969; Д. Витошевић, *Српско песништво 1900–1914*, I–II, Бг 1975; Р. Константиновић, *Биће и језик*, 1, Бг – Н. Сад 1983; М. М. Николић, „Прва књига песама Милутина Бојића: *Песме* (1914)", *КИ*, 2007, 133; Ј. Делић, *О поезији и поетици српске модерне*, Бг 2008. Јован Пејчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИЋ, Радивоје **БОЈИЋ, Радивоје**, књижевник, дипломата (Београд, 10. V 1900 – Берн, Швајцарска, 19. IX 1975). Школовање започео у Београду, 1915. прешао Албанију. Српску гимназију завршио у Болијеу (Француска), права у Београду (1922). Од 1923. радио у Министарству иностраних послова, 1938. постављен за конзула у Бечу, 1940. за саветника Краљевског посланства у Берлину. Окупацију провео у Београду. По ослобођењу у МИП ФНРЈ 1947. постављен за саветника посланства у Берну, где је крајем 1949. поднео оставку и добио политичко уточиште. Стихове, песме у прози и приповетке објављивао у листовима и часописима од 1919. У *Американском Србобрану* (1934) излазе му *Снежне немани*, сећања на одступање преко Албаније. Приредио необјављене песме свог брата М. Бојића и исправљено издање његових *Песама бола и поноса* и *Сонета*. Загледан у прошли свет високог моралног настројења, приповетке и романе му карактеришу јунаци распети између љубави и доброте и опште друштвене похлепе и зла. Реалиста, публициста у стилу, књижевни дух свог доба прати динамично обликованим сликама велеграда у израстању, с аутентичном атмосфером Београда између два светска рата. ДЕЛА: приповетке: *Ујаков виноград*, Бг 1923; *Сјајан проналазак и друге приповетке*, Бг 1930; *Покојни сокаци*, Бг 1934; романи: *Љубавни* излет, Бг 1935; *Змије на асфалту*, Бг 1937; *Милутин Бојић – песник Србије*, Виндзор 1968. ЛИТЕРАТУРА: Р. Димитријевић, „Р. Б., *Покојни сокаци*", *Политика*, 15. II 1935; „Р. Б., „Змије на асфалту", *Живот и рад*, 1938, XXVI; Р. Л. Кнежевић, „Предговор", у: *Милутин Бојић – песник Србије*, Виндзор 1968; С. Кораћ, *Српски роман између два рата*, *1918–1941*, Бг 1982. Јован Пејчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИЧИЋ, Алија **БОЈИЧИЋ, Алија**, турски јунак (? – ?, 1663). Пореклом из Херцеговине. Предање каже да је био родом из Горње Жежевице (од Шестановца), да их је било укупно дванаесторица браће и да је он, као најмлађи, прешао у ислам. Погинуо као заповедник тврђаве Задварје. Према изворима, за његову погибију награђен је био харамбаша Михаил Миличевић, звани Ковач. Помињући турске јунаке који су погинули за Кандијскога рата, Андрија Качић Миошић пева и о смрти **Б.**: „Камо ли нам Бојичићу Алија, / мрки вуче, на гласу делија? / Погуби га Лекићу Јуриша / и његова брата Ибраима." (*Разговор угодни народа словинскога*, Зг 1956). Као о великом јунаку и противнику хајдука, о њему се пева у песми *Женидба од Задра Тодора* (Вук III, 24). ЛИТЕРАТУРА: С. Бановић, „О неким хисторичким лицима наших народних пјесама", *Зборник за народни живот и обичаје Јужних Славена*, 1924, 25; А. Мијатовић, *Ускоци и крајишници. Народни јунаци у народној пјесми и повијести*, Зг 1974. Бошко Сувајџић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИЧИЋ, Радивоје **БОЈИЧИЋ, Радивоје**, књижевник (Иванград/Беране, 10. IV 1949). Факултет политичких наука (1968–1973) завршио у Београду. Изразити представник савремене српске сатире. Умногоме засновано на трагичним парадоксима, његово сатирично-афористичко виђење света, којим и започиње своје књижевно стварање (*Африка за петама*, Бг 1989), наћи ће се углавном у основи његовог целокупног прозног и драмског опуса. Свет се кроз његов литерарни рад непрестано обухвата сатиричним погледом (уз елементе хумора, ироније, гротеске, пародије), постављајући час духовите, час саркастичне дијагнозе о моралном, психолошком, менталном, националном стању човека, породице, друштва и савременог света уопште. Добитник Награде „Радоје Домановић". ДЕЛА: *Удбина зграда*, Бг 1992; *Пад увис*, Бг 2000; *Капетан Визин*, Бг 2000; *Седмица у недељи*, Бг 2001; *На ушћу двеју река испод Авале*, Бг 2003; *Откачена читанка*, Бг 2005. ЛИТЕРАТУРА: Г. Божовић, „Живот у Удбиној згради", *Интервју*, 24. VII 1992; Д. Лакићевић, „Вавилонска уџерица на Балкану", *Политика*, 25. VII 1992; Д. Лакићевић, „Пацијенти и пустолови", *Политика*, 5. VIII 2000. Ђорђе Деспић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈИШТА **БОЈИШТА**, село у Републици Српској, у Херцеговини, на западном ободу Невесињског поља, 2 км северно од општинског седишта Невесиња. Збијеног је типа, смештено на око 880–900 м н.в., издужено уз подножје планине Подвележ. У селу је 1991. живело 546 становника, од којих 89,4% Срба и 9,3% Хрвата. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Дедијер, *Херцеговина*, VI, Бг 1909; М. Пецељ, *Херцеговачке рудине – поља у кршу*, Сар. 2001. Рајко Гњато \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈКО **БОЈКО**, властелин (? – ?), прва половина XIV в., западна Македонија. Старији син госпође Данице, властелинке из времена краља Душана, ктиторке цркве Св. Николе у манастиру Љуботен у Скопској Црној гори. У свом ктиторском натпису из 1337. госпођа Даница с поносом истиче да је њен старији син држао Матку, а млађи Дмитар Звечан са Ситницом. Посед властелина **Б.** могао је обухватати село Матку код Скопља, плодну зараван Стара Матка испод села и омање утврђење (Марков град). Натписи на живопису у Љуботену (1343–1345) су старосрпски, а у олтарском простору су на грчком језику. После Матке **Б.** је, изгледа, посед, породицу и каријеру стицао јужније, око Преспанског језера. У пећинској цркви Св. Богородице на острву Мали Град на Преспанском језеру у апсиди је сачуван запис на грчком језику из 1345. о осликавању олтара заслугом раба божијег **Б.** и његове благородне супруге Евдокије са дететом. У време краља Вукашина 1368/69. цркву је надзидао и поново осликао кесар Новак са супругом Кали, сином Амиралом и ћерком Маријом. При томе су сачувани делови првобитног живописа уклопљени у нов иконографски програм. Исти храм и програмска целина указују да је између првог ктитора, властелина **Б.** и кесара Новака могла постојати породична веза. ИЗВОРИ: Й. Иванов, *Български старини из Македония*, София 1970; Г. Томовић, *Морфологија ћириличких натписа на Балкану*, Бг 1974. ЛИТЕРАТУРА: И. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића*, Бг 1994. Гордана Томовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈКОВИЋ, Зоран **БОЈКОВИЋ, Зоран**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Београд, 13. I 1941). На Електротехничком факултету у Београду дипломирао 1964, магистрирао 1974. и докторирао 1978. Формирао и предавао низ предмета из области телекомуникација на редовним и постдипломским студијама на Електронском факултету у Нишу, Саобраћајном факултету (где је и биран у сва звања од асистента до редовног професора) и ЕТФ у Београду и Бањалуци. Био је гостујући професор на низу универзитета и института у свету (САД, Кина, Немачка, Тајван, Румунија, Мађарска, Грчка, Пољска, Бугарска, Словенија, Македонија). Главни је уредник два међународна часописа (*WSEAS Transactions on Communications*, *WSEAS Transactions on Information Science and Applications*, New York, Athenes). Члан је више међународних и домаћих научних и стручних удружења, између осталих Европског друштва за обраду сигнала (EURASIP), Комитета саветника Америчког библиографског института (ABI), Међународног удружења науке и технологије за развој (IASTED), Југословенске инжењерске академије и Научног друштва Србије. Међу више од 500 библиографских јединица где се појављује као аутор и коаутор, посебно се истичу монографије националног и међународног (издавачи *Prentice Hall*, *John Wiley & Sons*, *CRC Press* итд.) значаја: *Multimedia Communication Systems: Techniques, Standards, and Networks* (New York 2002); и К. Р. Рао, Д. Миловановић, *Wireless Multimedia Communications: Convergence, DSP, QoS, and Security* (Оxford 2008). Као први или други аутор објавио 12 универзитетских уџбеника. У оквиру широке области телекомуникација увео је у Србији научне дисциплине дигитална обрада слике и мултимедијални комуникациони системи. Најважнији научни доприноси односе се на област компресије мирне и покретне слике, пренос пакетског видеа у комуникационим мрежама с асинхроном трансфер-мод-технологијом, као и на област жичних и бежичних мултимедијалних комуникација. Руководилац је три међународна и више националних пројеката за потребе привреде, ПТТ-а и других институција. Посебни доприноси у оквиру ових пројеката су истраживање нових капацитета у систему ПТТ Србије, развој широкопојасних бежичних дистрибуционих система, управљање структурним и техничким прилагођавањем Поште Србије развијеним поштама Европе и света, унапређење постојеће и могућност изградње алтернативне оптичке мреже као основе националне инфраструктуре, развој модела система квалитета у области транспорта и комуникационих услуга. ДЕЛА: и K. R. Rao, *Packet Video Communications over ATM Networks*, New York 1999; и B. Bakmaz, „Quality of service and security as frameworks towards next-generation wireless networks", *WSEAS Transaction on Communications*, April 2005. ЛИТЕРАТУРА: *Наших 50 година (1948‒1998)*, Бг 2003. Душан Драјић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈКОВИЋ, Наташа **![001_II_Natasa-Bojkovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-natasa-bojkovic.jpg)БОЈКОВИЋ, Наташа**, шаховски велемајстор (Београд, 3. IX 1971). Шах почела да игра у раном детињству. Била је првакиња Југославије у пионирској, омладинској и четири пута у сениорској конкуренцији (Тиват 1995, Пожаревац 1996, Пожаревац 1997, Београд 1998). Победница Купа Југославије била је 1995. у Београду. Освојила титулу омладинске (до 21 године) првакиње света у Мамаји 1991. и добила титулу велемајстора. Победила на међународним турнирима у Франкфурту (1987), Брашову (1990), Љвову (1992), Дрездену (1993), Дортмунду (1993), Белфору (2002) и Београду (2008). У репрезентацији Југославије играла на шест шаховских олимпијада, а на Екипном првенству Европе у Грузији 1999. освојила сребрну медаљу заједно с Алисом Марић и Маријом Манаковом. У Бањи Врућици у Републици Српској на Првом женском европском првенству у убрзаном шаху 2000. поделила пето до седмог места, а на Европском шампионату у брзопотезном шаху била је прва. Као члан ШК *Гоша* из Смедеревске Паланке и ШК *БАС* из Београда два пута освајала првенство Европе (Ријека 1997, Анталија 2001). На светској ранг-листи 1994. и 1995. налазила се међу десет најбољих шахисткиња (2.460 бодова). Поред успешног бављења шахом дипломирала (1995), магистрирала (2001) и докторирала (2010) на Саобраћајном факултету у Београду, на којем ради у звању доцента на Катедри за организацију, менаџмент и економику у саобраћају и транспорту. Добитница је Октобарске награде Београда (1991) и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007). ЛИТЕРАТУРА: *Београд – метропола шаха*, Бг 1997. Славко Станојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈКОВИЋ, Светлана **![001_II_Svetlana-Bojkovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-svetlana-bojkovic.jpg)БОЈКОВИЋ**, **Светлана**, глумица (Земун, 14. XII 1947). Академију за позориште, филм, радио и телевизију завршила 1970. у Београду. Глумачку каријеру отпочела у Омладинском позоришту „Дадов" (1965–1969), где је стекла рану глумачку славу и освојила прве награде. На професионалну позоришну сцену ступила већ на другој години студија и дебитовала улогом Љубице у представи *Ђидо* Ј. Веселиновића и Д. Брзака у Београдском драмском позоришту (1968). Први професиoнaлни ангажман отпочела 1969. у Југословенском драмском позоришту као студент треће године, на позив Бојана Ступице. У редовном чланству ЈДП била до 1984, а затим прешла у Народно позориште у Београду (1984–1993). Сталну уметничку сарадњу у Позоришту „Атеље 212" отпочела 1978. Играла и у Савременом/Београдском драмском позоришту, Српском народном позоришту у Новом Саду, Позоришту „Култ", Позоришту „Модерна гаража", Дечјем позоришту „Пуж", Театру Гардош, Панчевачком позоришту, у продукцијама фестивала Будва град театар и у НП у Бањалуци. Статус истакнутог самосталног драмског уметника стекла почетком 2003. Наставник је глуме на Академији лепих уметности у Београду од 2006. Остварила импозантан глумачки опус од 260 улога, претежно главних и великих, у разноврсном домаћем и страном репертоару, класичном и савременом, у свим драмским жанровима и медијима. Учествовала на преко 30 домаћих и међународних позоришних фестивала (Монте Карло, Ерланген, Фиренца, Нанси, Варшава, Краков, Квебек, Москва, БИТЕФ). Гостовала у земљи и иностранству (Европа, Америка, Русија). Појавом, урођеном елеганцијом, отменошћу, сугестивношћу, складном фигуром, лепотом и изражајношћу лица и посебно природном љупкошћу, она плени гледалиште свих медија. У потпуности посвећена свом позиву, обдарена свестраним глумачким талентом, интелигенцијом, креативношћу, студиозношћу, снажним темпераментом, даром за трансформацију, смислом за духовиту глумачку стилизацију, те изузетним говорним мајсторством, **Б.** је досегла врхунске резултате у професији, који су је и уздигли међу великане српске сценске уметности. Добитница је преко 40 награда и признања међу којима су најзначајније: „Златна Арена" Југословенског филмског фестивала у Пули за улогу Мике у филму *Пас који је волео возове* Горана Паскаљевића (1978); Октобарска награда града Београда за улоге Касандре у Есхиловој *Орестији* и Белизе у Молијеровим *Ученим женама* (1990); Награда за најбољу глумицу у протеклих 35 година Радио-телевизије Србије за улогу Жанке Стокић (1993); Статуета „Јоаким Вујић" истоименог театра за изузетан допринос развоју позоришне уметности Србије (1995); Плакета „Бранислав Нушић" за животно дело глумцу комичару на фестивалу „Нушићеви дани" у Смедереву (1999); Награда „Жанка Стокић" за глумачку личност која је обележила позоришни живот Србије (2002); Награда „Добричин прстен" за животно дело Савеза драмских уметника Србије (2005); Плакета „Добрица Милутиновић" за изузетан стваралачки допринос позоришној уметности (2005); Награда „Зоран Радмиловић" на Данима комедије у Зајечару (2007). ЛИТЕРАТУРА: *Југословенско драмско позориште, Двадесет пет година рада* *1948–1973*, Бг 1973; Р. В. Јовановић, *Позориште и драма*, Бг 1984; П. Волк, *Позоришне илузије на Цветном тргу*, Бг 1997; О. Стојановић, *Глумица Светлана Бојковић*, Бг 1998; М. Буца Мирковић, *Светлана под светлостима*, Смед. 1999; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; К. Шукуљевић-Марковић, *Светлана Бојковић, монографија*, Бг 2007. Ксенија Шукуљевић Марковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈНИ ОТРОВИ **БОЈНИ ОТРОВИ**, супстанце које се као хемијско оружје примењују за убијање или онеспособљавање противника. Употребљавају се и за тровање земљишта, воде или материјала. Према конвенцији УН о забрани и складиштењу хемијског оружја из 1993, у таква оружја спадају све супстанце које прелазе одређене границе токсичности. Међутим, контролисано коришћење врло токсичних пестицида у агрохемији или сировина (нпр. хлор, фозген) у индустријској синтези дозвољено је иако имају карактеристике **б. о**. Могу бити синтетички добијене или изоловане из живог света (нпр. рицин из рицинусовог семена), премда и сами представници живог света (нпр. токсичне бактерије, споре, вируси) спадају у биолошка оружја. Практична подела **б. о.** је према начину дејства. Крвни отрови потискују кисеоник везан за хемоглобин, изазивајући гушење. Дејство је тренутно. Примери: цијановодоник (H–C≡N), хлор-цијан (Cl–C≡N). На обичној температури су гасовити (цијановодоник уз то мирише на бадем), улазе у организам удисањем, а спорије апсорпцијом преко коже. Цијаниди алкалних метала (нпр. Na–CN) су чврсти и могу ce унeти преко коже. Имају разноврсну примену у индустрији. Нервни отрови спречавају рад ацетил-холин-естеразе (→ ензими) тако да се нервни импулси не прекидају него остају стални. При удисању ваздуха са 10–70 мг/м3 смрт наступа за неколико секунди до минута, а при дејству преко коже за 2–18 сати. Неки су без мириса. Структурно су сродни фосфор-органским пестицидима. постоји више група. Г-група обухвата супституисане естре фосфорне киселине (слика 1): соман \[R = –CH(CH3)–C(CH3)3; R' = F; R'' = CH3\], сарин \[R = –CH(CH3)\], табун \[R = C2H5; R' = CN; R'' = N(CH3)2\], циклосарин \[R = циклохексил –C6H11; R' и R'' као код саринa\]. ![001_II_SLIKA-1-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-slika-1-2.jpg) Супституисани естри тиофосфорне киселине (слика 2) сматрају се још токсичнијим од Г-групе. Органофосфатна група новичок (рус.: новајлија) представљена је 1992, а отрови из ове групе сматрају се најтоксичнијим нервним отровима. Онеспособљавајућа средства користе се ради проузроковања привремених психичких и/или физичких сметњи код противника (зависно од услова, могу бити и смртоносна). У широј су примени супстанце које изазивају интензивно лучење суза (сузавци), као и психоактивна средства (изазивају халуцинације, нејасан вид, дезоријентацију, успаваност, а постоје и с другачијим дејством). Сузавци су хлор-ацетофенон (C6H5–CO–CH2Cl), спрејеви на бази активног принципа бибера, а психоактивна средства: QNB, једињења на бази опијата и др. Пликавци су супстанце које у додиру с водом (влажна површина коже, очи, плућа) стварају киселине с јаким нагризајућим дејством. Дејствују тренутно, а течности и паре пролазе кроз обичне текстилне материјале. Примери: азотни иперит је сенфни гас (N(CH2–CH2Cl)3), иперит (S(CH2–CH2Cl)2) мирише на лук и сенф, а луизит (Cl–CH=CH–AsCl2) мирише на лишће од гераније. Мутагени су и карциногени. Плућни отрови (загушљивци) стварају киселине (као пликавци) чиме заустављају рад плућа али реагују и с многим биомолекулима спречавајући њихово функционисање. Дејствују тренутно или у року од три сата. Пример: Фозген (COCl2) који мирише на труле јабуке (→ хлор). Цитотоксични протеини спречавају синтезу протеина у ћелијама. Најпознатији је рицин из рицинусовог семена, који је око 6.000 пута токсичнији од цијанида. Користи се и у лечењу тумора. **Б. о.** код нас су се производили у фабрици „Обилићево" у Крушевцу (сада „Трајал"). Конвенцију о хемијском оружју наша држава ратификовала је 20. IV 2000. ЛИТЕРАТУРА: М. Виторовић Тодоровић, „Биолошке мете и механизам дејства савремених бојних отрова", *Хемијски преглед*, 2007, 48, 5. Петар Пфенд \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈНИК **[![001_II_Bojnik-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bojnik-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bojnik-karta.jpg)БОЈНИК**, центар општине у Пустој Реци, површине 264 км2 са 36 насеља. Изграђен је у долини Пусте реке, на раскрсници локалних путева (ка Лесковцу (22 км), Прокупљу, Лебану и околним селима). Развијао се на око 250 м н.в. дуж тих путева, формиравши радијални облик и распоред улица. Помиње се 1516. и у прво време се развијао као село. После окршаја с партизанима, у којем су страдали бугарски војници, окупатор је 1942. извршио велики масакр цивилног становништва. Шездесетих година XX в. постаје центар општине и постепено добија функцију централног места за ужу околину. У **Б.** је 2002. живело 3.159 становника, од којих 85,8% Срба и 13,6% Рома. На територији општине живи 13.118 становника. У **Б.** се налазе све административне општинске установе, основна школа, пољопривредно-машинска школа и неколико мањих привредних предузећа. Драгица Р. Гатарић У **Б.** се налази и археолошко налазиште из античког периода. Евидентирани су трагови римске виле (villa rustica) или пољског имања (praedium) са некрополом и маузолејем. На локалитету је пронађена глава од доломита у природној величини, која представља зрелог мушкарца; сматра се да би то могао бити приказ власника у оквиру сепулкралног амбијента, мада постоји мишљење да је реч о статуи цара Валеријана (253–260). Александра Јовановић ЛИТЕРАТУРА: С. Ерцеговић Павловић, Д. Костић, *Археолошки споменици и налазишта лесковачког краја*, Бг–Лесковац 1988; М. Јоцић, „Археолошко налазиште у Бојнику", *ЛЗ*, 1989, XXIX; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Анђелка **БОЈОВИЋ, Анђелка**, сликар, универзитетски професор (Београд, 28. VI 1951). Факултет ликовних уметности у Београду завршила 1974. У току студија сликање и цртање учила код Александра Луковића, Љубице Сокић и Стојана Ћелића, у чијој класи је 1977. завршила постдипломске студије. Од 1977. предаје на ФЛУ у Београду, где је 1995. изабрана за редовног професора за предмете Сликање и Цртање. Била је и декан истог факултета (2000–2004). Члан је УЛУС-а од 1975. Колективно излаже од 1972, а самостално од 1977. У периоду 1994–2005. учествовала је на више од десет сликарских колонија у земљи и иностранству. У њеним раним радовима доминира интересовање за феномен стварног простора, реалну структуру предмета и мотив „слике у слици", док су касније слике, пастели и цртежи прожети реминисценцијама на галантно сликарство Антоана Ватоа, представника француског рококоа. Ипак, Вато је тек претекст за стварање својеврсног креативног коментара, успостављања дијалога с историјом сликарства. Фокусирајући се, током различитих ликовних фаза, на форму, цртеж, боју, фактуру или експресионистички гест изабраног детаља ватоовске провенијенције, уметница је трансформисала класични предложак поступцима који указују на феномене савременог доба. Апликација различитих материјала, колажирање слике несликарским материјалима, уз специфично кадрирање, крупне планове и необичне ракурсе, кључни су фактори грађења композиције и пластичне организације слике. Овај ликовни говор, у којем се мешају експресија, еротика, поетско и декоративно, у служби је креативне реинтерпретације Ватоа као сликара „апстракције", којом **Б.** промовише постмодерну ликовну методологију и оптику. Добитница је бројних награда за ликовно стваралаштво: Награда за цртеж АЛУ (1972), Златна палета за сликарство на Пролећној изложби УЛУС-а (1999) и др. ЛИТЕРАТУРА: Ч. Васић, *Анђелка Бојовић*, Бг 1984; М. Продановић, *Анђелка Бојовић*, Бг 2002; В. Тодоровић, *Анђелка Бојовић*, Бг 2006. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Бошко И. **БОЈОВИЋ, Бошко И.**, историчар (Београд, 21. XI 1948). Студије историје завршио на Филозофском факултету у Београду (1981). Магистрирао (1985) и докторирао (1990) на Сорбони, хабилитирао (1994) на Високој школи друштвених наука у Паризу. У два маха био је на дужем усавршавању у Грчкој, а архивским истраживањима бавио се у Француској, Грчкој и Југославији. Биран је у сва научна звања у Београду (Балканолошки институт САНУ) и професорска звања у Паризу (Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales). Члан је више научних асоцијација и редакција научних часописа међународног значаја. Основна поља његовог научног интересовања и истраживања су друштвена историја и историја идеја на југоистоку Европе у средњем веку и у доба османлијске власти, заснована на архивском раду и проучавању дела српске средњовековне књижевности. Активан у српској заједници у Паризу и Француској. ДЕЛА: *La monarchie dans les pays sudslaves du IXe au XVe siècle*, Paris 1994; *L' idéologie monarchique dans les hagio-biographies dynastiques du Moyen-Age serbe*, Rome 1995; *Raguse et l' Empire ottoman (1430–1520)*, Paris 1998; *Краљевство и светост у српском средњем веку*, Бг 1999; *Histoire de l'Empire byzantin (VIIIe–XIIIe siècle). Economie et société*, Paris 2006. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997. Љубомир Максимовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Бранко **БОЈОВИЋ, Бранко**, архитекта, публициста (Београд, 10. IV 1940). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду 1963. Радио као стручни саветник у Институту за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС). Бави се урбанистичким и просторним планирањем, теоријом и историјом урбанизма. Ангажован на трибинама и јавним расправама. Дугогодишњи уредник часописа Савеза инжењера и техничара *Изградња*. Руководио и сарађивао на изради бројних урбанистичких и просторних планова (1971–1985). У сарадњи с пројектном организацијом „Југинус" радио генералне урбанистичке планове за Љиг, Белановицу, Сокобању, Јошаничку бању, Пожаревац, Горњи Милановац и др., а био и члан тима у разради планова општина Краљево, Костолац, Ваљево (са ИАУС-ом) и др. Објавио бројне стручне текстове о архитектури и урбанизму (*НИН*, *Политика*, *Архитектура урбанизам*, *Књижевне новине*, *Урбанизам Београда*, *ИТ новине*, *Изградња*, *Комуникације*). Својим ангажованим ставом и учешћем у раду бројних стручних савета Завода за планирање града Београда, Завода за заштиту споменика културе града Београда, Друштвеног савета за урбанизам и др. битно допринео унапређењу струке. ДЕЛА: „Препоруке за програмирање и планирање градова и насеља", *Архитектура урбанизам*, 1969, 59; „Моћ и немоћ урбанизма", *Књижевне новине*, 16. IX 1971; коаутор, *Планерски атлас просторног уређења Југославије*, Бг 1972; *Физиономија и меморија града – I*, Бг 1982. ЛИТЕРАТУРА: А. Миленковић, *Критичке филозофеме архитектуре*, Бг 1987; *Портрети архитеката, ретроспектива чланова Архитектонске секције УЛУПУДС-а 1953–2010*, Бг 2010. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Војислав **БОЈОВИЋ, Војислав**, слависта, универзитетски професор, преводилац (Зимница код Жабљака, 5. VI 1932 – Београд, 12. IX 2006). Школовао се у Пљевљима, Никшићу и Сарајеву (Филозофски факултет), а дипломирао на Групи за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Постдипломске студије завршио у Француској, а докторирао 1980. у Београду, где је радио као професор гимназије и сарадник Института за књижевност и уметност. Потом је био руководилац студија и анализа програма Радио Титограда, професор руске књижевности на Педагошкој академији и Наставничком факултету у Никшићу, главни и одговорни уредник никшићког часописа за књижевност и културу *Споне*. Писао о *Слову о Игоровом походу*, о Зборнику Кирше Данилова, И. С. Тургењеву, Ф. М. Достојевском, М. Горком, А. А. Блоку, В. В. Мајаковском, М. Шолохову, а посебно о рецепцији Лава Толстоја (*Први преводи Л. Н. Толстоја у Срба*, Бг 1976; *Лав Толстој у Црногораца и Срба 1867–1941* (библ.), Цт 1984; *Лав Толстој у Срба*, Бг 1985). ДЕЛО: Књижевна виђења: огледи и расправе, Тг 1984. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живковић, „Лав Толстој и српска књижевност", *ЛМС*, 1986, 437, 3; М. Радовић, „Лав Толстој у Срба", *ЗМСС*, 1986, 31. Миодраг Сибиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Вукосав Вук **БОЈОВИЋ, Вукосав Вук**, директор Београдског зоолошког врта, вајар (Илино Брдо код Пљеваља, 18. XII 1940). Дипломирао и магистрирао вајарство на Факултету ликовних уметности у Београду и неко време био слободан уметник. Урадио тридесетак споменика-попрсја истакнутих личности (Вељко Влаховић, Драган Ковачевић, Сава Ковачевић). Био директор Више трговачке школе у Београду од 1982. до 1986. када је постављен за директора Београдског зоолошког врта („Врт добре наде"). Заслужан за побољшање лошег стања у зоолошком врту који се, захваљујући његовој идеји, крајем прве деценије XXI в. у свету прославио по рођењу неколико генерација белих лавова. Аутор је књиге *Приче из зоо врта* (Бг 1995). Био је водитељ ноћног програма на *Радију С* (1995–1996), аутор и водитељ на *АРТ ТВ* „Арт зоологије" (1996–1999) и „Арт боемије" (од 1999). С групом истомишљеника 2004. основао еколошку странку „Зелени". Весна Софреновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Драгиша **БОЈОВИЋ, Драгиша**, универзитетски професор, песник (Бање код Старог Колашина, 18. V 1964). У Приштини дипломирао (1988) на Филозофском факултету (Одсек за југословенске књижевности и српскохрватски језик), а магистрирао (1994) и докторирао (2000) на Филолошком факултету. Био новинар и уредник у *Новом свету*, те истраживач у Институту за проучавање културе Срба у Приштини. На Фил. ф. у Приштини ради од 1995, а 2006. постао ванредни професор. Оснивач и председник Друштва пријатеља манастира Црна Ријека, оснивач и управник Центра за црквене студије у Нишу, први уредник *Видовданског гласника* (Грачаница, 1990), уредник годишњака *Црквене студије* и *Зборника Филозофског факултета у Косовској Митровици*. Изучавао поезију Димитрија Кантакузина (*Песник будућег века*, Пр 1995) и есхатолошке визије у старој српској књижевности (антологија *Крај века већ дође*, Пр 1992; *Српска есхатолошка књижевност*, Ниш – К. Митровица 2004). ДЕЛА: *Манастир Црна Ријека*, Пр 1994; (прир.), *Молитве Светога Саве*, Ниш – Косовска Митровица 2002; *Свети Јефрем Сирин и српска црквена књижевност*, Ниш – Косовска Митровица 2003; поезија: *Узалудна провера*, Пр 1988; *Света елегија*, Бг 2001. ЛИТЕРАТУРА: A. Аlberti, „D. B.", *Studiа Slavisticа*, 2005, II; С. Хаџи Танчић, „Песнички свет светог српског средњевековља", *Philologia Mediana*, 2011, 3; С. Башчаревић, „Хришћанско-византијске основе и косовски корени у Светој елегији Драгише Бојовића", *Наслеђе*, 2011, 17. Томислав Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Злата **БОЈОВИЋ, Злата**, књижевни историчар, универзитетски професор (Београд, 24. XII 1939). На Филолошком факултету у Београду дипломирала 1963, магистрирала 1965. и докторирала 1976. (*Барокни песник Петар Канавеловић*, Бг 1980). Од 1966. до 1970. радила као асистент у Институту за књижевност, потом на Фил. ф. у звањима од асистента до редовног професора. Проучава књижевност и културу Дубровника, Далмације и Боке Которске. Осветлила питања извора и утицаја, као и поетике писаца ренесансе и барока. Објавила монографске студије о капиталним делима дубровачке књижевности – *Дунду Мароју* М. Држића (Бг 1982) и *Осману* Џ. Гундулића (Бг 1986). Посебно су значајна њена проучавања сонета у дубровачком песништву. Проучава и имплицитну поетику старих писаца, а посебно присуство и утицај усмене књижевности у делима Ш. Менчетића, М. Ветрановића, М. Држића, Д. Рањине. Разрешила дилему о питању првенства између Пелегриновићеве и Чубрановићеве *Јеђупке*. Поред магистралних писаца, предмет њеног интересовања били су и писци скромнијег опуса (Д. Пир, Н. Бунић, П. Богашиновић, Б. Бетера). Пишући о њима, осветљавала и епоху у којој су стварали, као и то како су следили поетику тога доба. Обавила је опсежна компаратистичка изучавања свих жанрова дубровачке ренесансе и барока (комедије, трагедије, епа, љубавне лирике). Приредила изабрана дела више дубровачких и бококоторских писаца (М. Ветрановића, Д. Рањине, Џ. Палмотића, И. Ђурђевића, А. Којовића). Саставила хрестоматију текстова ренесансне и барокне књижевности (*Књижевност Дубровника: ренесанса и барок*, Бг–Краг. 1998). Приредила у коауторству фототипско издање збирке пословица Ђуре Даничића (1996), те студије Павла Поповића о дубровачкој књижевности (2000). Главни је уредник часописа *Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор* и годишњака *Братство* Друштва „Св. Сава", те дугогодишњи управник Међународног славистичког центра при Фил. ф. у Београду. Године 2011. изабрана за члана италијанске академије „Амброзијана" у Милану. ДЕЛА: *Џиво Гундулић краљ илирске поезије*, Бг 1990; *Дубровачки писци*, Бг 2001; *Ренесанса и барок*, Бг 2003; коаутор, *Биобиблиографски речник МСЦ \[1971–2000\]*, Бг 2005; *Поезија Дубровника и Боке Которске*, Н. Сад 2010. ЛИТЕРАТУРА: С. Стипчевић, „Барокни песник Петар Канавеловић", *ЗМСКЈ,* 1981, 29, 3; М. Матицки, „Џиво Гундулић краљ илирске поезије", *Књижевност и језик*, 1991, 37, 2; Г. Покрајац, „Четири студије о Дубровачким писцима", *ЗМСКЈ,* 2002, 50, 3; С. Петаковић, „Студије и огледи о ренесанси и бароку", *ЗМСКЈ*, 2004, 52, 2. Бојан Ђорђевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Зоран **БОЈОВИЋ, Зоран**, архитекта (Београд, 1. XI 1936). Студирао на Архитектонском факултету у Београду 1956–1961. Био запослен у корпорацији „Енергопројект" (1961–1996). Самостални аутор од 1996. Живео и деловао и у Нигерији, Ираку, Русији, где је остварио значајан опус афирмишући делатност „Енергопројекта". Бави се пројектовањем и реализацијом стамбених комплекса, индивидуалним објектима, проблематиком јавних пословних грађевина, репрезентативним зградама, урбанистичким плановима, индустријским објектима и комплексима специфичног садржаја као што су стадиони, железничке станице, сајамски објекти. Његов градитељски метод одликује архитектонски рационализам заснован на поступку хармонизације облика и материјала, али и савременом архитектонском изразу. Његово најзначајније реализовано дело је комплекс *Ал Кулфар* у Багдаду из 1984, где је настојао да традиционалну архитектуру усклади са савременим градитељским исказом. ДЕЛА: и М. Штерић, State Secretaria, Кано, Нигерија, 1970–1980; Међународни сајам, Лагос, Нигерија, 1977; Председничка палата, Багдад, Ирак (конкурсни пројекат Т. А. Џеда, С. Крунић, А. Цвијановић); Омладински центар „Космос", Тољати, Русија, пројекат, 1995; Републички стадион, Казањ, Татарстан, пројекат реконструкције, 1996. ЛИТЕРАТУРА: В. Н. Белоусов, *Современная архитектура Югославии*, Москва 1973. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Јован Р. **БОЈОВИЋ, Јован Р.**, историчар (Градина код Жабљака, 15. X 1934 – Београд, 12. XII 1995). Студије историје завршио 1960. на Филозофском факултету у Београду, где је 1968. одбранио и докторску дисертацију. После две године рада у Пљеваљској гимназији, 1960. је изабран за асистента у Историјском институту Црне Горе, где је остао до краја свог радног века и стекао звање научног саветника. Као стипендиста страних влада боравио на Катедри за историју Јужних и Западних Словена Московског државног универзитета, на Универзитету у Петрограду и на Катедри за словенска истраживања на Сорбони у Паризу. Предавао и на Правном факултету у Подгорици и на Наставничком факултету у Никшићу. Научни опус му је тематски веома разноврстан. Изучавао је политичку, правну, културну и економску историју Црне Горе и Југославије од краја XVIII в. до 1945, као и међународне односе. Његови радови засновани су на прворазредној архивској документацији. Био је уредник *Историјских записа* (1975–1979, 1983–1993) и тридесетак посебних издања Историјског института Црне Горе. Као дугогодишњи директор Историјског института Црне Горе посебну пажњу посветио подизању научног подмлатка. Добитник је Награде ослобођења Титограда, Ордена рада са сребрним венцем, Ордена заслуга за народ са сребрним венцем и Награде „13. јули". ДЕЛА: (ур.), *Извори за историју радничког покрета и револуције у Црној Гори 1918–1945. године*, Тг 1971; *Напредни омладински покрет у Црној Гори 1918–1941. године*, Тг 1976; *Законик Књаза Данила*, Тг 1982; *Писана дјелатност КПЈ у Црној Гори 1919–1936*, Тг 1983; *Љетопис Манастира Пива*, Пг 1992. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Историјског института Црне Горе 1948–1988*, Пг 1992. Томислав Жугић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Лука П. **БОЈОВИЋ, Лука П.**, пуковник (?, око 1860 – Београд, 2. V 1929). У 12. класу Артиљеријске школе ступио 1875. Као питомац учествовао у српско-турским ратовима (1876–1878) у чину потпоручника, а на дужности командира артиљеријског вода у 1. и 2. батерији стајаће војске. По завршетку школовања 1880. службовао у Моравском и Тимочком артиљеријском пуку. У српско-бугарском рату 1885. био је поручник и командир батерије. После рата постао је командир вода у 2. инжењеријској гардијској чети, командир 3. батерије Брдског артиљеријског пука, командант 2. дивизиона Шумадијског пољског артиљеријског пука (1894–1895), референт артиљеријског одељења Шумадијске дивизијске области (1898), командант 3. дивизиона Тимочког пољског артиљеријског пука (1899) и командант истог пука (1900–1902). У чин мајора унапређен је 1894, а потпуковника 1900. Након Мајског преврата (1903), због неслагања са завереницима, пензионисан је као пуковник и командант Пуковске окружне команде у Врању. Као неистомишљеник завереника учествовао је 1912. у оснивању њима супротстављеног друштва „Српско јединство" и био члан његовог Главног одбора. Био је брат војводе Петра Бојовића. ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Крај једне династије*, III, Бг 1906; *Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925*, Бг 1925; В. Казимировић, *Црна рука*, Краг. 1997; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004. Далибор Денда \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Љубомир **БОЈОВИЋ, Љубомир**, новинар, штампар, конзул (?, 1855 – Београд, 24. VIII 1927). Потиче из рудничког краја. Изучио јорганџијски занат. Као официр учествовао у Јаворском рату (1876). Док је радио као званичник Београдске конзисторије, писао чланке пуне сатиричних жаока. Јављао се у листу Аксентија Мијатовића *Исток* (1878–1891). Због напада на министра просвете Стојана Новаковића отпуштен је из службе, након чега се трајно посветио новинарству. Као власник и главни уредник издавао је популарни сатирични лист *Брка* (1883–1914, 1921). Многе текстове потписивао је псеудинимом Брка, па је у јавности постао познат као имењак свога листа. Гласило му је због оштре критике режима плењено и забрањивано, а одговорни уредници су често мењани. Упоредо с *Брком*, издавао је и дневни независни политички и друштвени лист *Вечерње новости* (1893–1914), у којем је заступао начела Либералне странке. Писао је и за *Дневни лист*, а касније за *Правду* и *Политику*. За време окупације у току I светског рата објављивао је сатиричне текстове против Аустрије, те је због тога више од две године провео у интернацији. Имао је и сопствену штампарију, у којој је отворио и цинкографију, словоливницу и ксилографију. На његову иницијативу основан је картел штампара литографа, али није подржавао синдикалну борбу својих радника за боље радне услове. Незадовољство графичара према њему нарочито је дошло до изражаја у великим мартовским демонстрацијама 1903. Под Карађорђевићима био је извесно време у дипломатији, као конзул у Милану. ЛИТЕРАТУРА: *Два века српског новинарства*, Бг 1992. Милојко П. Ђоковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Милош **БОЈОВИЋ, Милош**, кошаркаш, новинар (Приштина, 25. VI 1938 – Београд, 5. VIII 2001). Кошаркашку каријеру започео 1953. и целу провео у *Партизану*, а највеће успехе остварио у дресу репрезентације Југославије, у којој је 1960–1965. одиграо 52 утакмице и постигао 113 кошева. На европским првенствима (18 утакмица, 78 кошева) освојио сребрну (Москва, 1965) и бронзану медаљу (Вроцлав, 1963). Новинар спортске рубрике *Политике експрес* био од покретања овог листа 1963. до 1980, када се, будући да је био дипломирани правник, посветио адвокатури. Као кошаркашки радник био је члан Председништва КК *Партизан* и председник Кошаркашког савеза Београда. Крајем 80-их година постао је активан у политичком животу као члан СПС-а. Био је посланик у Већу република Савезне скупштине, затим председник Законодавног одбора Скупштине Србије, а 1995. постао је савезни јавни правобранилац. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Србији*, Бг 1995; *Спортски лексикон*, Зг 1984. Јован Танурџић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Милош **БОЈОВИЋ, Милош**, архитекта (Бродарево код Пријепоља, 29. V 1939). Дипломирао (1961) и магистрирао (1983) на Архитектонском факултету у Београду. Радио у пројектном бироу „Србија" (1965–1977), „Архитектури и урбанизму", Заводу за планирање развоја града у Београду, где je постаo заменик и саветник директора. Био је председник Издавачког савета часописа *Изградња* (1988–1993). До средине 70-их бавио се пројектовањем стамбених и јавних објеката, а потом се усмерио на урбанизам и научни рад. Аутор је стамбено-пословног блока између улица 29. новембра и Чарлија Чаплина, Амбасаде и резиденције амбасадора Индонезије у Београду (1974, са У. Соеједи и З. Шкерлец), хотела „Милешево" у Пријепољу (1974), Дома омладине и пионира у Пожаревцу (1974) и др. Радио је генералне урбанистичке планове Прибоја, Прибојске бање, Беле Цркве, Косјерића и др. ДЕЛА: „Град који се одржава и мења", *Комуникације*, 1978; „Комплексне целине као битно стратешко опредељење у даљем развоју Београда", *Урбанизам Београда*, 1981, 61; и В. Томић, „Град у XXI веку – искуства и одреднице Београда", у: *Актуелна урбанистичка теорија и пракса и град будућности*, Ниш 1996. ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, „Новија српска архитектура", у: *Југословенска уметност* *XX века. Српска архитектура 1900–1970*, Бг 1972. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Мирослав **БОЈОВИЋ, Мирослав**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Никшић, 10. VII 1957). Дипломирао (1980) и докторирао (1989) на Електротехничком факултету у Београду, где је изабран за ванредног професора (1999). По завршетку студија радио као истраживач у Институту „Михајло Пупин". Шеф је Катедре за Рачунарску технику и информатику на ЕТФ у Београду (од 2006). Као гостујући научник боравио 1988/89. на Универзитету у Лос Анђелесу (UCLA). Предавања држао и на универзитетима у Вест Лафајету и Провиденсу (САД). Бави се научним радом у областима: софтверско инжењерство, базе података, информациони системи и системи са смањеном осетљивошћу на отказе. Објавио уџбеник *Управљање трансакцијама* (Бг 2003) и преко 50 научних радова у страним и домаћим научним часописима (*IEEE Transaction on Information Systems*, *The Computer Journal* и др.). Остварио лични допринос у пројекту мобилног медицинског информационог система „MobilePDR", којим је руководио, а који је развијан за компанију „Томпсон" из САД. Реч је о првом производу те врсте, који је подржавао платформе за оперативне системе „Palm" и „WinCE" и омогућио аутоажурирање података и саме апликације. Сматра се производом који је померио границе у овој области, а у САД је проглашен једним од најбољих производа у области медицинског софтвера у 2004. Цитиран је у више десетина хиљада публикација. ИЗВОР: Извештај о избору у звање, Електротехнички факултет Универзитета у Београду, 2006. ЛИТЕРАТУРА: М. Бојовић, Д. Бојић, „Mobile PDR: A Mobile Medical Information System Featuring Update Via Internet", *IEEE Transactions on Information Technology in BioMedicine*, 2005, 9, 1. Никола Марковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Никола **БОЈОВИЋ, Никола**, четнички војвода (Зминица, Жабљак, 4. XII 1907 – Лутон, Енглеска, 7. IX 2004). Војну академију завршио у Београду, а II светски рат затекао га је у чину капетана. После капитулације земље прикључио се покрету Драгољуба Михаиловића и био командант Прве дурмиторске бригаде црногорских четника. Под његовом командом ослобођена је Фоча, августа 1942. Учествовао у бројним другим биткама, а у борбама на Неретви, тј. Јабланици командовао четничким снагама које су се сукобиле с главнином партизанских јединица. Иступао против братоубилачког рата и ослободио велики број ратних заробљеника. Немци су га заробили у Липову код Колашина, маја 1943, након чега је био у логору у Косовској Митровици, на Бањици, у логору Стри у Пољској и у Оснабрику, где је дочекао ослобођење. Од 1948. живео је и радио у Енглеској као расељено лице јер је одбио британско држављанство. Сахрањен је у Београду. За ратне заслуге добио је чин мајора. Носилац је Карађорђеве звезде са мачевима, којом је одликован после ослобођења Фоче, и Равногорске споменице, коју је добио постхумно 2005. ИЗВОРИ: *Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије*, XIV, 1, Документи четничког покрета Драже Михаиловића 1941–1942, Бг 1981; XIV, 2, Документи четничког покрета Драже Михаиловића 1943, Бг 1983. ЛИТЕРАТУРА: С. Скоко, *Крваво коло херцеговачко*, 1–2, Бг 1999–2000. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Петар **![001_II_Petar-Bojovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-petar-bojovic.jpg)БОЈОВИЋ, Петар**, војвода (Мишевићи код Нове Вароши, 16. VII 1858 – Београд, 20. I 1945). Завршио 12. класу Артиљеријске школе (претеча Војне академије). Као државни питомац стажирао у Француској и учествовао у српско-турским ратовима (1876–1878) обављајући различите дужности у Штабу Врховне команде и једној артиљеријској батерији. По завршетку школовања постављен је на дужност командира вода у 1. батерији 1. артиљеријског пука у Београду. У српско-бугарском рату 1885. био је командир вода у коњичком ескадрону, а затим и заступник начелника Штаба Шумадијске дивизије. По завршетку рата био је командир вода у Гардијској бригади. Као топомер у лето 1887. премеравао секције Уба и Каменице за израду генералштабне карте Краљевине Србије. Почетком октобра 1889. откомандован је у Главни Ђенералштаб ради припрема за ђенералштабну струку. Истовремено, постављен је на дужност ађутанта начелника Главног Ђенералштаба. У ђенералштабну струку преведен је средином јула 1890. У периоду до балканских ратова био је командант батаљона, начелник Ђенералштаба Моравске, а потом Тимочке дивизијске области, шеф Мобилизацијског одсека Операцијског одељења Главног Ђенералштаба, начелник Општевојног одељења Министарства војног, командант Моравске дивизијске области, начелник Главног Ђенералштаба и начелник штаба главне војне инспекције. На личну молбу, 1897. преведен је из ђенералштабне струке у пешадију. Током балканских ратова (1912–1913) био је начелник штаба Прве армије и командант Приморског кора приликом опсаде Скадра. Као један од двојице војних експерата био је члан српске делегације на мировним преговорима с Турском у Лондону крајем 1912. и почетком 1913. У I светском рату обављао је дужност команданта Прве армије до рањавања у јесен 1914, команданта Трупа нових области (1915–1916), начелника Штаба Врховне команде (1916–1918) и команданта Прве армије у победоносној офанзиви у јесен 1918. За посебне заслуге у командовању јединицама Прве армије после пробоја Солунског фронта 26. IX 1918. унапређен је у чин војводе – највиши чин у Војсци Краљевине Србије. После рата био је командант Прве армијске области и начелник Главног ђенералштаба (1921–1922). Пензионисан је 1922, а реактивиран у Априлском рату 1941, као помоћник Врховног команданта. Након капитулације дозвољен му је повратак из Сарајева и останак у Београду. Одликован највишим српским и савезничким одликовањима. Написао је два приручника и већи број чланака и расправа из области теорије и историје ратне вештине. ДЕЛА: *Упут за обуку регрута у ратној служби*, Ниш 1904; *Васпитавање војника,* Бг 1907; *Одбрана Косова поља 1915*, Бг 1922. ЛИТЕРАТУРА: В. Иветић, *Начелници Генералштаба 1876–2000*, Бг 2000; М. Ј. Милићевић, Љ. Поповић, *Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије*, Бг 2003; М. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Радивоје **БОЈОВИЋ, Радивоје**, пуковник, министар (Београд, 19. XII 1864 – Београд, 17. I 1948). Завршио 17. класу Војне академије, а усавршавао се у Михајловској артиљеријској академији у Петрограду (1889–1892). Као питомац Војне академије учествовао у српско-бугарском рату (1885), обављајући дужност ађутанта 9. пешадијског пука. По завршетку школовања до одласка на усавршавање у Русију био командир вода у артиљерији. У Војној академији предавао предмете: Наука о артиљерији и артиљеријском наоружању уопште, Артиљеријско цртање и Балистика. Од 1899. обављао трупне дужности командира батерије и команданта дивизиона и пука у Дринском, Дунавском и Шумадијском артиљеријском пуку. Био ађутант краља Петра I Карађорђевића (1904–1906). Управник Војнотехничког завода и начелник Артиљеријско-техничког одељења Министарства војног 1912–1913.. Министар војни био у два наврата (1912–1913, 1914–1915). Пензионисан 1918. Одликован највишим српским и савезничким одликовањима. Писао стручне радове o артиљеријском наоружању. ДЕЛО: *О бризантним зрнима и експлозивним препаратима*, Бг 1897. ЛИТЕРАТУРА: М. Ј. Милићевић, Љ. Поповић, *Министри војни Кнежевине и Краљевине Србије 1862–1918*, Бг 1998. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Снежана **БОЈОВИЋ, Снежана**, хемичар, универзитетски професор (Београд, 8. I 1945). Дипломирала 1967. на групи за хемију Природно-математичког факултета у Београду, магистрирала из области биохемије 1970, а докторску дисертацију „Историја хемије у Србији у 19. веку" одбранила 1984 (*Хемија у Србији у 19. веку*, Бг 1989). Радила у Институту за биологију мора (1970−1972) и као шеф у биохемијској лабораторији Завода за психијатрију (1972−1974) у Котору. Предавач Више педагошке школе у Београду, од 1978. професор. За редовног професора Хемијског факултета изабрана 2001. Била је шеф Катедре за наставу хемије на Хемијском факултету (1990–2011) и руководилац смера Историја и филозофија науке и технологије при Центру за мултидисциплинарне студије. При Алтернативној академској образовној мрежи оформила курс „Оснивање и развој природних наука у Србији" 1999, којим је и руководила. На Хемијском факултету основала је Музеј хемије (2002). Била је секретар СХД (1998−2004) и члан је председништва СХД. Од 2000. главни је уредник часописа *Флогистон*. Централно место у њеним истраживањима заузима развој наставе и хемијске науке у Србији, при чему није проучавала само архивскa документа већ и живот и рад значајнијих хемичара у Србији, као што су: Михаило Рашковић, Сима Лозанић, Милорад Јовичић, Александар Зега, Марко Леко, Ђорђе Стефановић и Милоје Стојиљковић. ДЕЛА: *Сима Лозанић*, Бг 1996; „Историја хемије у Србији до Другог светског рата", „Настава хемије на универзитетима после Другог светског рата", у: Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији – историјска грађа*, Бг 1997; *Сто година Српског хемијског друштва*, Бг 1997; *Педесет година Наставне секције Српског хемијског друштва*, Бг 1999; и Д. Шишовић, „On the Use of Concept Maps at Different Stages of Chemistry Teaching", *Chemistry Education: Research and Practice in Europe*, 2000, 1(1); коаутор, *Драгомир Виторовић, oсамдесет година живота и рада*, Бг 2006; *Хемија у гимназијама у Србији у XIX и XX веку*, Бг 2009. Петар Пфенд \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋ, Срђан **БОЈОВИЋ**, **Срђан**, биолог, научни саветник (Горажде, 28. X 1958). Дипломирао на Шумарском факултету у Београду. У Француској докторирао (1995), био на последокторским истраживањима у Лиону на „École Normale Supérieure de Lyon", где је 1998. изабран за доцента. На позив Француске владе више пута боравио у истраживачким установама ради заједничких пројеката у области очувања биодиверзитета и природних ресурса. Професор је на Факултету за примењену екологију Универзитета „Сингидунум". Научно-истраживачки рад углавном је у области биодиверзитета шумског дрвећа и заједница од молекула до нивоа екосистема, биохемијских и молекуларних генетичких маркера и мултиваријационих статистичких анализа. Запослен је у Институту за Биолошка истраживања „Синиша Станковић". ДЕЛА: и D. Prat, C. Leger, „Genetic diversity among *Alnus glutinosa* (L.) Gaertn. Population", *Acta Oecologica*, 1992, 13; коаутор, „Variability of the needle essential oils of *Pinus heldreichii* from different populations in Montenegro and Serbia", *Chemistry & Biodiversity*, 2007, 4; коаутор, „Population genetic structure of the relict Serbian spruce, *Picea omorika* (Panč.) Purk., inferred from plastid DNA", *Plant Systematics and Evolution*, 2008, 271 (1–2). Марина Стаменковић Радак \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈОВИЋИ, Вуксан и Ђека **БОЈОВИЋИ, Вуксан и Ђека**, прваци Васојевића (Трешњево код Андријевице, прва деценија XVIII в. – ?). Отац Бојо је био кнез и родоначелник познатог братства Бојовићи у Црној Гори и Србији. Вуксан је био васојевићки војвода, а Ђека кнез. Предводили су Васојевиће из долине Лима у вријеме рата Аустрије, Русије, Венеције и Турског царства 1736–1739. Када је Аустрија позвала пећког патријарха Арсенија Јовановића IV Шакабенту да покрене српске народне прваке на устанак против Турске, **Б.** су се одазвали том позиву и у борбама 1737/38. предводили одред Васојевића од 200 војника. Заједно с Ашанима, Шекуларцима и брдским племенима, које је предводио губернатор Куча и осталих племена Брда, војвода Радоња Петровић, учествовали у разбијању турске власти у Бихору, Бијелом Пољу, на Пештери, Сјеници, све до планина Јелице, Јавора и крајева око Западне Мораве. С осталим брдским главарима били су потписници меморандума који су предали у селу Тешици код Ниша главнокомандујућем аустријске војске генералу грофу Секендорфу 24. VII 1738, а у којем су истакли услове под којима ће се борити против Турака на страни цара Аустрије. Тијесно су сарађивали с патријархом Арсенијем Јовановићем IV Шакабентом и лијепо га примили с пратњом када је побjегао из Пећи у Шекулар и Васојевиће у августу 1737. У походу пећког Ходаверди-паше на Васојевиће и Србљаке 1738, када им се свирепо светио за учешће у устанку, убијајући људе, разарајући насеља и прогонећи народ у Метохију, по свему судећи, тада су и **Б.**, на превару, пали у руке Турака и касније били обjешени у Пећи, односно Скадру. У традицији постоји више верзија о њиховом погубљењу, а као могуће године њихове смрти помињу се 1738, 1741, 1742. и 1756. ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, „Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737–1739. и сеобе у Угарску", *Гласник Скопског научног друштва*, 1930, VII–VIII; Р. Вешовић, *Племе Васојевићи*, Сар. 1935; Р. Петровић, *Племе Кучи 1684–1796. године*, Бг 1981; М. Дашић, *Васојевићи од помена до 1860. године*, Бг 1986; Б. Лалевић, И. Протић, *Васојевићи у црногорској граници*, Андријевица 1991; М. Цемовић, *Васојевићи*, Бг 1993. Миомир Дашић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЈЧЕВИЋ, Светлана **БОЈЧЕВИЋ, Светлана**, оперска певачица (Београд, 11. VII 1947). Дипломирала (1976) и магистрирала на Факултету музичке уметности у Београду у класи Аните Мезетове. Усавршавала се у Милану, на конзерваторијуму „Ђузепе Верди". Каријеру гради паралелно као оперска и концертна певачица. Солиста Београдске опере постала 1978. Остварила бројне улоге лирског и лирско-колоратурног фаха: Ђилда и Нанета у Вердијевим операма *Риголето* и *Фалстаф*, Лејла у Бизеовим *Ловцима на бисере*, Мими и Мизета у Пучинијевим *Боемима*, Церлина и Дона Елвира у Моцартовом *Дон Ђованију*, Клоринда у Росинијевој *Пепељуги* и др. Наступа као солиста у хоровима „Collegium musicum" и „Обилић/Крсмановић", с којима је гостовала на концертним подијумима широм света. Певала у мисама, ораторијумима и другим вокално-инструменталним делима. Одликују је изузетне гласовне могућности и сценско-естрадни шарм. Њен кристално чист и звонки сопран нарочито је хваљен у интерпретацији *Кармине Буране* Карла Орфа. Одржала је низ солистичких реситала с програмом широког стилског распона, од барокних мајстора до соло песама југословенских аутора. Њене интерпретације забележене су и на телевизијским и радио-снимцима. Радмила Милинковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОК ЈАНКОВАЦ **БОК ЈАНКОВАЦ**, село у Републици Српској, уз реку Саву, око 2 км северно од Градишке као општинског седишта. Смештено је на алувијалној равни висине око 91 м н.в. Највећи број кућа је у једном реду, саграђеном уз насип поред реке, те у једној улици, формираној уз сеоски пут. Градња је била спонтана и растојања између кућа су знатна. У селу је 1991. живело 754 становника, од којих 63,7% Срба и 19,5% Хрвата. Због близине Градишке село је прерасло у приградско насеље. Због тога, али и досељавања избеглица, број становника се од 1981. увећава. У селу не постоје основне јавне службе због чега је упућено на Градишку. Највећи број становника бави се непољопривредним делатностима и ради у оближњем граду. Дејан Шамара \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКА **БОКА**, село у источном Банату, у општини Сечањ. Изграђено је на левој обали Тамиша, на контакту дилувијалне терасе с инундационом равни ове реке. Кроз њега пролази пут Зрењанин–Вршац, а уз јужну ивицу насеља пруга истог правца, којом се одвија теретни саобраћај. Општински центар удаљен је 7 км. Први помен о селу је из 1334, а често се помиње и касније. До почетка XIX в. **Б.** је било српско село у које се тада насељавају и Хрвати, а средином века Мађари и Немци. У њему је 2002. живело 1.734 становника, од којих 57,3% Срба и 27,8% Мађара. Пољопривредом се бави 55,7% активног становништва. Јужно од села, на потесу Вечански бунари, налази се нафтоносно поље, а код железничке станице управне зграде једног погона предузећа „Нафтагас". Село има решеткасту структуру, а јавне зграде су изграђене у широкој улици којом пролази друм. Православна црква се налази око 500 м северозападно, у старом делу села. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Сечањ – географска монографија*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКА **БОКА**, зборник радова из науке, културе и умјетности. Излази од 1969. у Херцег Новом као годишњак. Издавачи публикације били су: Завичајни музеј у Херцег Новом, Самоуправна заједница културе Херцег Нови и Градска библиотека и читаоница у Херцег Новом. Одговорни уредници били су: Илија Пушић, Лазар Сеферовић, Марија Црнић Пејовић, Драгана Радојичић и Веселин Песторић. Зборник је окупио познате личности које су се и прије његовог покретања бавиле проучавањем историје, традиције и савременог живота Боке. Међу њима су и позната имена научника изван те регије. Преко 70 аутора објавило је своје радове из археологије, историје, поморства, школства и других сфера живота. Већина тих радова заснована је на архивским подацима и другим за науку релевантним чињеницама. Знатан дио садржине **Б.** представљају биобиблиографски портрети заслужних стваралаца из Боке Которске. Зборник је обухватао и актуелне проблеме живота овог подручја и прилоге о природним љепотама и културно-историјским знаменитостима. Објављена су и два тематска броја: *Природна богатства Боке Которске и туризам* (1979) и *Туризам и споменици културе Боке Которске* (1986). ЛИТЕРАТУРА: Н. Јовановић, „Бока – зборник радова из науке, културе и умјетности", *Библиографски вјесник*, 1979, 2; Ф. Пејаковић, „Библиографија Боке – зборника из науке, културе и умјетности", *Бока*, 1980, 12; Р. Шуковић, *Црногорски алманаси и календари (1835–1914)*, Цт 1980; М. Лукетић, „Периодика Боке Которске", *Бока*, 1984,15/16. Душан Ј. Мартиновић; Радивоје К. Шуковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКА КОТОРСКА **БОКА КОТОРСКА**, највећи залив у Црној Гори и најразуђенији део динарског приморја. То је сплет више залива који се настављају у низу један за другим, настао стварањем два продора кроз два динарска планинска гребена. Спољашњи продор Оштро (широк 2.950 м) начињен је између била Витаљине (480 м н.в.) на северозападу и била Луштице (586 м н.в.) на југоистоку. Он је спојио море с утолеглицом у којој су формирани Херцегновљански (или Топљански) и Тиватски залив, раздвојени Кумборским теснацом (широк 1.200 м). Наредни продор Вериге (ширине 350 м) налази се између била Врмац (768 м н.в.) на југоистоку и Девесиња (781 м н.в.) на северозападу. Потопио је наредну утолеглицу створивши Которски, Рисански и Морињски залив. Површина **Б. к.** је 87.334 км2. Пловна линија од улаза код острва Мамула до Котора дугачка је 33 км. Највећа дубина је 60 м, али су вертикални канали вруље Љута дубоки преко 100 м. Максимална дубина мора у појединим заливима износи: у Которском 52 м, Рисанском 36 м, Тиватском 47 м и Херцегновском 60 м. На југозападу од улаза у **Б. к.** су највеће дубине Јадранског мора (1.330 м), а у том правцу море је и најшире (211 км). Испред улаза у **Б. к.** простире се релативно широк плато континенталног шелфа са дубинама 100–200 м, где нема значајнијих острва карактеристичних за средњи део Јадрана. Бококоторски залив је на једној страни директно везан за пучинске воде, а на другој залази непосредно међу висове стрмих кршевитих планина, који га саобраћајно изолују од копненог залеђа, што му у извесној мери даје карактер аутономности. То се одразило и на саобраћајну повезаност с околином. Најбоља саобраћајница је такозвана Јадранска магистрала, која пролази кроз јужни део залива, повезује га са другим деловима јадранске обале и укључује у туристичку понуду ширег региона. Локални значај има пут који се протеже дуж читаве обале. Сличан значај имају уски путеви, који на кратким растојањима савлађују велике висинске разлике (Котор–Цетиње, Рисан–Требиње) и неподесни су за велика возила. У заливу се крај Тивта налази аеродром. Унутар залива нема значајнијих лука. Милутин Љешевић [![001_II_Boka-Kotorska-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-boka-kotorska-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-boka-kotorska-karta.jpg) **Геолошки састав.** Разгранати залив смештен је у три геолошке јединице: приморској (или јужнојадранској), будванској и далматинској. Ширу приморску зону (ПЗ) на површини изграђују сенонски кречњаци и доломити, палеоценски и еоценски кречњаци и еоценски флиш. Између креде и палеогена налазе се мање појаве боксита. Испод површине утврђени су: горњојурски анхидритски комплекс, кредне кречњачке брече и карбонати. Све те творевине, укупне дебљине 1,5 км, настале су на С маргини јадранске карбонатне платформе. У будванској зони (БЗ), у континуираном геолошком стубу од 1.000 м утврђен је цео мезозоик у басенском развићу. Преко релативно грубог анизијског флиша ређају се: тријаски танкослојевити и јурски оолитични кречњаци са рожнацима, доњокредни црвени рожнаци, затим, горњокредни плочасти кречњаци и карбонатни турбидити, кредно-палеоценски лапоровити кречњаци с рожнацима и, коначно, еоценски флиш. У разним деловима овог стуба умећу се карбонатне брече олистостромског порекла. Нарочито познате су ораховачке. У далматинској зони (ДЗ) се налази геолошки стуб од 3 км кречњака и доломита из целог мезозоика развијеног у плитководним срединама динарске карбонатне платформе. У тектонском погледу све три зоне су навлаке. ПЗ је навучена преко потопљеног јадранског предгорног блока, БЗ преко ПЗ а ДЗ преко БЗ. Износ навлачења је вероватно декакилометарски. ПЗ и ДЗ су простране антиклинале са заталасаним и искраљуштаним сводом а БЗ има веома сложену унутрашњу структуру. Састављена је од већег броја кулисно поређаних краљушти, које у ствари представљају некадашње антиклинале са реверсно раскинутим Ј крилом. Овакав тектонски склоп је сигурно настао после олигоцена. Површина навлачења између ПЗ и јадранског блока је роданске старости. То је главна савремена сеизмогена површина јадранског приморја по којој се генеришу и понављају катастрофални земљотреси. Александар Грубић [![002_II_Boka-Kotorska-geoloska-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-boka-kotorska-geoloska-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/002-ii-boka-kotorska-geoloska-karta.jpg) **Рељеф.** Веома је рашчлањен, а дужина обале свих залива износи 105,7 км. Которски и Рисанско-морињски чине унутрашњи, а Тиватски и Херцегновљански заливи спољашњи део **Б. к.** Обале спољашњих залива су знатно ниже и са релативно блажим странама. У залеђу Херцегновљанског залива је микрорегија Суторина, а у залеђу Тиватског је такође ниже подручје Грбаљ, којима су они повезани са залеђем на северозападу и југоистоку. Обале унутрашњих залива су стрмије и теже приступачне са мало плажа и простора уз обалу. Изнад Котора и Доброте диже се 700 м високи одсек Пестинград и Ловћен. Око **Б. к.** су највише приморске планине на Јадрану (Орјен 1.895 м, Ловћен 1.749 м). На делу падина Ловћена, путем који спаја Котор с Његушима и Цетињем, налазе се познате Ловћенске серпентине (24), један од најатрактивнијих успона на Балкану. Изнад Рисна су Цуцке планине и Орјен, где је изграђен пут за Грахово с великим бројем серпентина. У грађи приморја и подморја **Б. к.** доминирају кречњаци и доломити, који граде планинске гребене и релативно уске траке еоценог флиша, које су у сниженим зонама Шкаљари–Доброта–Морињ у унутрашњој зони и Грбаљ–Суторина у спољашњој зони залива. У Боки је релативно мало плажа и оне су везане за флишне зоне. У унутрашњем делу је кратка плажа у Котору, Марков рт у Прчњу и на наплавини Морињске реке. У спољашњем делу су плаже у Тивту, Бијелој, Топлој и Игалу, као и у Њивицама и Жањицама у излазном делу залива. На падинама постоје фосилне долине из времена предтектонске фазе формирања **Б. к.** (Шкурда изнад Котора, Љута јужно од Ораховца и др.). Подморје Боке је у централним деловима залива прекривено теригеним муљем, а у приобалном појасу су песковито-муљевити седименти обрасли морском флором (Posidonia, Zostera и Cimodocea). ![003_II_Boka-panorama.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-boka-panorama.jpg) Претпоставке о постанку Боке дали су Л. Савицки и Ј. Цвијић (1924), Б. Ж. Милојевић (1953) и Ј. Риђановић (1970). Док прва тројица наглашавају пресудну улогу тектонике и флувијалних процеса, Риђановић даје предност климатско-морфолошким факторима нарочито из времена вирмске глацијације. У време настанка залива геолошке прилике на површини земљишта знатно су се разликовале од савремених. Тада су преко старијих кречњака били наталожени маритимни седименти из еоцена – вододрживи флишни материјал, који је дозвољавао одвијање нормалне речне ерозије. Начелни правац пада терена био је североисток–југозапад, а реке су се формирале далеко у залеђу **Б. к**. Њихови скаршћени трагови су јасно очувани. Оне су се сливале према југозападу, спирале флишни материјал, а када би усецањем у флиш доспеле до кречњачких антиклинала у подлози (продори Вериге и Оштро), усецале су се и у њих. Та усецања вршена су у току тектонских издизања терена, започетих средином плиоцена у залеђу **Б. к.** и на антиклиналама у заливу, али и после те тектонске фазе развоја. Издизања антиклинала доприносила су ерозији флиша из сенклинала и прављењу простора за касније формирање залива. До данас су површине под флишом смањене на неколико малих локалитета, а на великим површинама су огољени кречњаци, на којима се одвијају ерозивни процеси карактеристични за те стене. Упоредо с издизањем залеђа и антиклинала спуштале су се синклинале, чиме је дезорганизован ток бокељске реке. Њени трагови су још увек очувани на морском дну. Постглацијалном трансгресијом кроз продоре и у синклинале продрло је море. Милутин Љешевић **Клима.** Медитеранска, са топлим и сувим летом, те благом и веома кишовитом зимом. У сва четири залива микроклиматске прилике су одређене експозицијом терена, близином и висином планинског залеђа. Локалитети са јужном експозицијом и удаљенијим планинским залеђем, као што су Херцег Нови и Пераст, имају преко 220 сунчаних дана и слабије ветрове. Средња годишња температура је 14,80–16,10С. Најтоплији месец је јул са средњом температуром око 240С, а најхладнији је јануар са 7,70С. Јесен је топлија од пролећа у просеку за 2,90С. Средњи број тропских дана (са максималном температуром преко 300С) већи је од 45. Температура мора лети је 22–260С. Постоје велике разлике у количинама падавина. У Рисну су оне 3.400 мм, у Котору 2.100 мм, у Херцег Новом 1.920 мм, а у Тивту 1.570 мм. До 80% падавина излучи се зими, највише у новембру. Велике количине талога последица су наглог пењања влажног морског ваздуха уз стрме стране Орјена и Ловћена. У месту Црквице, изнад Рисна, излучи се годишње преко 5.000 мм падавина, што је највећа количина измерена у Европи. Зими доминирају јужни ветрови, буре су ређе, али су ветрови јачи. Бура дува из правца Котора и Рисна. Гордана Јовановић **Воде.** Због кречњачке подлоге највеће количине падавина пониру, па су све те површине безводне, а становништво се водом снабдева из цистерни. Како су у подлози кречњака водонепропустљиве флишне стене, постоје услови да се атмосферске воде појављују као крашки извори у подножјима узвишења или чак испод морске површине. Правци пружања кречњачких и флишних слојева условили су чешће и издашније изворе на југозападним странама узвишења. Највише воде дају врела Гурдић и Шкурда, оба са две стране которских зидина, затим Љута и Ерцеговина северно од Котора, Спила и Сопот код Рисна, Морињска врела, Опачица и др. Воде многих извора формирају потоке или реке. Такве су Суторина западно од Херцег Новог, Широка ријека југоисточно од Тивта, Морињска ријека која се улива у истоимени залив, Шкурда код Котора, Унирина код Рисна и др. **Педолошки састав.** Резултат је деловања климатских фактора на разноврсним стенским подлогама, уз значајне утицаје мора у приобалном делу. На тип земљишта утицао је такође рељефни фактор и тип вегетације. У вишим деловима доминирају црвенице, на флишу смеђа силикатна земљишта, а на стеновитим падинама и сипарима доминирају реголити. У пољима (Тиватско и Суторина) јављају се аренити и хидрогена земљишта (смонице), а у извесним деловима и заслањена земљишта (слатине). Црвеница (terra rossa) је веома присутно земљиште у условима холокарстног региона виших делова. Простире се по тврдим кречњацима, где заузима углавном заравњене делове и дна вртача. Користи се за гајење интензивних пољопривредних култура. То су плодна земљишта која уз примену агрохемијских средстава и наводњавање могу дати високе приносе. Шуме га покривају на истакнутим и стеновитим теренима са плићим земљиштем и то обично у виду макије или шикаре малог производног капацитета. Мочварно глејна земљишта (еуглеј) најчешћа су у Тиватском пољу, Мрчевом пољу у Грбљу, затим у Суторини, а мање и у Шкаљарима. То су трајно влажна земљишта у којима биљкама недостаје кисеоник. Хидротехничким мелиорацијама овог земљишта могу се привести култури и створити нове обрадиве површине с високом продуктивношћу. Смеђе земљиште на кречњаку (калкокамбисол) формирано је на кречњачко-доломитним теренима у вишим деловима Боке и то на оним која су дуго времена била под шумама. У структури земљишта заузимају мање површине у односу на црвенице, с којима граде серију земљишта на тврдим карбонатним стенама. У погледу снабдевености влагом и хранљивим материјама постоје велика променљивост и разноврсност. Прираст дрвне масе на овим земљиштима је око 8 м3/ха/год. што значи да се ради о продуктивнијим земљиштима. Променљива дубина и велика скелетност и каменитост површине код овог земљишта ограничава могућност његовог интензивног коришћења и примену механизације, што је случај и код карбонатних црница и црвеница. Сироземи (регосоли) образују се на трошном супстрату па их је највише у флишној зони Грбља и Суторине. То су елувијална еродирана земљишта релативно малих производних вредности. Регосоли на флишу су нешто дубљи и погоднији за шуму, док су на доломитима знатно плићи, те су на њима само пашњаци и проређена кржљава шума и макија. Ова земљишта су најпогоднија за шуме и пашњаке, али се користе и за воћњаке и винограде, без обзира на то што код неких велико присуство карбоната може изазвати хлорозу. Колувијум је такође карактеристично земљиште у Боки. Формира се у подножју падина као резултат површинског спирања и померања тла бујичним токовима. У колувијуму су измешане ситне честице и крупни одломци камења. Најзначајније распрострањење им је по ободу Грбља и Суторине. То су обично дубока земљишта, с малом количином хумуса. Продуктивност им је различита и зависи од садржаја хумусних материја. Боља колувијална земљишта се користе као обрадива, нарочито за поврће, воћњаке и ливаде. Литосоли су иницијална земљишта планинских делова Боке и падина где је распадање главни фактор механичке дезинтеграције подлоге. Друга важна област њиховог простирања је карст. У механичком саставу литосола доминира крупна стеновита фракција. То су еколошки екстремно сува станишта, сиромашна хранљивим материјама. Неповољна су за развој коренског система. У таквим условима расте специфична вегетација жбуња и борова. Литосоли као земљишта немају привредни значај. Милутин Љешевић **Биљни и животињски свет.** У биогеографском погледу залив припада јужној јадранској провинцији медитеранско-субмедитеранског региона. Планине залеђа, као што су Орјен, Његушке планине и Ловћен, припадају јадранској провинцији јужноевропског планинског региона. Медитеранске и субмедитеранске шуме су ретке и проређене, а чине их храст црника, македонски храст, медунац и питоми кестен. Углавном су заступљене жбунасте формације с типичним вечнозеленим медитеранским врстама. Субмедитеранске листопадне ксерофилне шуме у виду остатака распрострањене су на падинама залива изнад 300 м, а негде под утицајем буре спуштају се до самог мора. Вегетација приморских камењара са жалфијом, смиљем, чубаром и другим ароматичним медитеранским жбунићима нарочито је честа на падинама планина око залива. На планинама залеђа изнад 1.000 м развијене су приморске букове шуме, а горњу шумску границу чини бор муника. Старе и добро очуване састојине муника старих неколико стотина година налазе се на Орјену. У заливу Солила развијена је интересантна халофитска вегетација приморских слатина и мочвара. Васкуларна флора **Б. к.** и окoлних планина је изузетно богата и обухвата преко 1.800 врста. Доминирају медитерански и субмедитерански, а на планинама залеђа и средњоевропски и планински елементи флоре. Велики је број ендемичних биљака у **Б. к.** као што су *Seseli globiferum*, *Teucrium arduinii*, *Portenschlagiella ramosissima*, *Moltkia petraea*, *Campanula posharskyana*, *Satureja horvatii* итд. Морска и копнена фауна **Б. к.** је веома богата врстама. Од морских организама у заливу су констатоване 34 врсте бодљокожаца, преко 100 врста риба, скоро све врсте главоножаца јужног Јадрана, велики број врста мекушаца и ракова. Копнена фауна бескичмењака и кичмењака макије **Б. к.** такође је веома разноврсна и типична је за медитерански регион: гмизавци – пругасти, леопардски смук, шилац, блавор, гекон; птице – црноглава стрнадица, риђоглави сврачак, неколико врста средоземних грмуша, даурска ласта, краткопрсти кобац, бргљез камењар, кос модруљ итд.; сисари – шакал, карстни миш, патуљаста ровчица, храстов пух итд. **Б. к.**, тачније которско-рисански део залива, од 1979. је под заштитом Унеска као светска културна баштина. Законом су заштићени Савинска дубрава код Херцег Новог као посебни природни предео, састојина ловора и лијандера изнад и око врела Сопот код Рисна као резерват, неколико старих стабала храста медунца код Св. Тројице и Ораховца као споменици природе и градски парк у Тивту. Такође, мочварни терени Тиватских солана проглашени су за орнитолошки резерват „Солила". У **Б. к.** живи већи број врста флоре и фауне који су проглашени за природне реткости Црне Горе. Посебну хортикултурну али на известан начин и културно-историјску вредност **Б. к.** представљају приватне баште са унетим тропским врстама дрвећа и жбунова (палме, цикаси, акације, магнолије, камелије, еукалиптуси, банане итд.) које су морепловци доносили из разних крајева света и гајили их у својим баштама. У том погледу посебно се истиче Херцег Нови. Владимир Стевановић Шумска и жбунаста вегетација Б. к. је веома разноврсна и обухвата различите вечнозелене медитеранске и термофилне листопадне субмедитеранске шумске и жбунасте заједнице и њихове деградационе стадијуме, често мозаично измешане. Велике површине под шумама **Б. к**. су уништене, крајње фрагментисане или су замењене макијом, гаригом, шикарама све до огољених камењара. Климазоналну медитеранску шумску вегеатацију **Б. к**. чини заједница црнике (чесвине) и црног јасена (*Orno-Quercetum ilicis*) пре свега на полуострву Луштица, али се њени фрагменти налазе у деловима залива који су заклоњени ударима буре на јужним падинама Врмца, од Верига до Доњег и Горњег Столива, око Доње и Горње Костањице. Ова заједница је најчешће заступљена у свом деградационом облику – макији или гариги (бушљицима), које у **Б. к**. заузимају великe површине. Добро развијена висока медитеранска макија налази се на Луштици, јужној страни Врмца и на острву Св. Марко. Поред црнике (*Quercus ilex*), која је у њој честа и углавном заступљена у виду жбуна или ниског дрвећа, макију изграђују вечнозелени жунови као што су: *Myrthus communis*, *Arbutus unedo*, *Viburnum tinus*, *Erica arborea*, *Phillyrea latifolia*, *Pistacia lentiscus*, *Juniperus macrocarpa*, *Spartium juniceum* итд. Варијанта црникиних шума и макије у којој се појављује алепски бор (*Pinus halepensis*) среће се на Врмцу, нарочито на полуострву Луштица, где такође постоје површине под бором пинијом (*Pinus pinea*), које подсећају на природне састојине, али је могуће да је ту некада сађена и касније задивљала. За **Б. к.** је специфична заједница шума питомог кестена и ловора (*Lauro-Castanetum sative*), која се развија на флишевима и киселом земљишту код Столива, Лепетана, Мориња и Костањице, као и код Херцег Новог. Субмедитеранске термофилне шуме су крајње деградоване и заступљене фрагментима састојина храста медунца (*Quercus pubescens*) и црног цера (*Quercus trojana*), док је највећи део под ниским шумама и шикарама белограбића (*Carpinus orientalis*), црног граба (*Ostrya carpinifolia*), црног јасена (*Fraxinus ornus*) са учешћем знатног броја мање осетљивих вечнозелених врста макије и листопадног медитеранског ниског дрвећа и жбунова као што су *Acer monspessulanum*, *Pistacia terebinthus*, *Celtis australis*, *Coronilla emerus*, *Punica granatum*, *Paliurus aculeatus* и др. Субмедитеранске ниске шуме и шикаре представљене су заједницама грабића и кострике *Rusco-Carpinetum orientalis* и драче *Paliuretum adriaticum.* У **Б. к.** налазе се и фрагменти шибљака конопљике (*Vitex agnus castus*) у околини Рисна и Доњег Ораховца, док веће површине ова врста покрива у Тиватским соланама. Мешовите културе алепског бора *Pinus halepensis* и чемпреса *Cupressus sempervirens* налазе се на многим местима у заливу. Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић ![004_II_VEGETACIJA-Boke-kotorske.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/004-ii-vegetacija-boke-kotorske.jpg) **Становништво.** Током неколико последњих векова постоје сведочанства о развоју бокељске популације. После доласка турске власти крајем XV в. насељава се муслиманско становништво, које је напустило Боку доласком Млечана. Млетачке власти су од 1687. подстицале досељавање из Херцеговине, а 300 породица је, на основу ратних заслуга (бокељски хајдуци), добило земљу. Мимо тога, традиционално пренасељена црногорска и херцеговачка брда налазила су одушка за исељавање у приморје, па и у **Б. к**. Досељавања су често била само привремена (долазак на рад), али су многа од њих прерастала у стално настањивање. Карактеристично је да су имиграционе струје из Херцеговине биле упућиване претежно ка северозападном делу, а из Црне Горе ка југоисточном делу **Б. к**. У исто време била су евидентна и исељавања. Највећа су била у време кризе бокељског поморства, када су поморци за послом одлазили у Грчку, Цариград, Малу Азију и Египат. Симо Матавуљ је крајем XIX в. забележио да је од 8.030 кућа било 2.000 пустих. **Б. к.** је административно подељена на три општине (Херцег Нови, Котор и Тиват), у којима је 2003. у 95 насеља живело 69.611 становника, од којих 42,2% Срба, 34,9% Црногораца и 7,6% Хрвата. **![005_II_Kotor.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/005-ii-kotor.jpg)Насеља.** Уз обалу **Б. к.** и у њеном ужем или ширем залеђу велики је број насеља. Највећи број су села с малим бројем становника, али су нека од њих још од постанка егзистирала као градови или су тај статус стекла касније. Једно од најстаријих познатих насеља је Котор, који има зачетке у грчкој колонији из IV в. п.н.е. Његов положај у дну последњег залива и на почетку караванског пута ка унутрашњости обезбедио му је током средњег века улогу најзначајније луке на овом делу јадранске обале и најзначајнијег града у читавом заливу. Када су се појавила већа пловила и масовнији лучки транспорт, которска лука и саобраћајне везе са залеђем то нису могли да испуне и Котор постаје само центар мале регије, а захваљујући квалитетима амбијента и историјском наслеђу још и значајан туристички центар. Сличан положај и функције имало је старо илирско насеље Рисан, који је у старом веку био значајнији од Котора. Из истих разлога, као и код Котора, у новом веку је деградиран само у локално гравитационо средиште. Градови спољашњих залива немају дугу традицију. Саобраћајни квалитети Херцег Новог слични су као и код претходна два града, а везе са залеђем усмерене су ка Херцеговини. Он се као град развија од XIV в., а лучке и трговачке функције такође су угрожене савременим условима саобраћаја. Последњи град Тиват, који су подигли Аустријанци за потребе своје морнарице, еволуирао је у мали индустријски центар. То је једини бококоторски град који нема проблема са територијалним ширењем. За бококоторска села било је карактеристично да су распоређена на флишним зонама или на њиховим рубовима, уз морску обалу или кречњачке терене, односно на местима са условима за пољопривреду. Посебно су била вредна места на контакту флиша и кречњака, где прве површине служе за обраду, а друге за испашу стоке. Вредност положаја села мењала се зависно од историјских прилика, па су пре XVII в., у време масовног гусарења у Средоземљу, вреднији били виши и скровитији положаји. То је било израженије у спољашњем заливу, отворенијем ка мору, где су се приморска села касније формирала. Стабилизацијом историјских прилика села се све масовније измештају ка обалама, а ранија сточарска занимања замењују риболов и поморство. Поморство је економски унапредило многе породице, па и читава насеља: Котор, Пераст, Доброту и Прчањ. Милутин Љешевић **Привреда.** Наслеђене политичко-економске прилике из прошлости и знатно исељавање становништва допринели су неразвијености **Б. к**. Иако постоје повољни физичко-географски услови за развој *пољопривреде* у региону, она је слабо развијена. У Суторинском и Грбаљском пољу на неогеним језерским седиментима и еоценим флишним стенама гаје се суптропске пољопривредне културе (агруми, грожђе, маслине, дуван) и жита. Бокељи су одувек били упућени на море будући да је обрадивог земљишта мало. То је разлог што је *поморство* било развијено већ у XIV в., када је Котор имао своје бродоградилиште. Морнари су већ тада пловили Јадранским, Средоземним и Црним морем, а средином XVI в. и Северним морем и Индијским океаном. Развили су *поморску трговину*, али је појавом парних бродова бокељска морнарица пропала. Томе је допринео развијенији железнички саобраћај на северу Јадрана. Данас се у Бијелој (општина Херцег Нови) налази бродоградилиште, које се углавном бави поправком бродова. До веће индустријализације **Б. к.** дошло је средином 60-их година XX в., када су изграђени мањи индустријски погони у Котору, Херцег Новом, Тивту и другим местима у региону. На више места има руда метала и неметала; код Херцег Новог има боксита, код Котора мангана, а у Веригама мермера. Од бокељског мермера изграђен је Марков трг у Венецији, кип Слободе у Њујорку, пристаниште у Одеси. У **Б. к.** је развијен поморски (углавном обалска пловидба), ваздушни и друмски *саобраћај*. Аеродром се налази у Тивту (4 км јужно од Тивта, 20 км од Будве, 573.914 путника у 2007). Атрактиван је асфалтни пут од Котора према Цетињу (которске серпентине). **Б. к.** је без железнице, а окружује је Јадранска магистрала (коју у заливу скраћује прелаз трајектом Каменари–Лепетани). Дејан Шабић **Туризам.** **Б. к.** је значајна туристичка регија која, после Будванске ривијере, у Црној Гори има највише туристичких посета. Херцег Нови је, после Будве, најзначајније туристичко место у Црној Гори, чија сезона траје дуже него било ког другог места. У Херцег Новом је познато туристичко-угоститељско предузеће „Бока", у Тивту „Мимоза" и у Котору „Фјорд". У Херцег Новом функционише спортско-рекреативни центар за припреме спортиста, као и центар за научне скупове. Од туристичких манифестација познати су фестивали и карневали мимозе у Херцег Новом, а камелије и дани Бокељске морнарице у Котору. Од спортских активности овде доминира ватерполо. Поред изузетног амбијента за туристичку понуду од највећег значаја је историјско наслеђе. Поред старих градова Котора и Херцег Новог, Пераста и Рисна, ту су и познати сакрални објекти: катедрала Св. Трипуна и црква Св. Луке у Котору, манастир Савина код Херцег Новог, манастир Св. Архангела Михаила на Превлаци (острво Цвећа) код Тивта, иначе седиште једне од првих епископија Српске православне цркве коју је установио Св. Сава. Ту су и два позната католичка манастира на острвима Госпа од Шкрпјела и Св. Ђорђе наспрам Пераста. У Котору је веома богат Поморски музеј, у Перасту галерија слика, а у манастиру Госпе од Шкрпјела је највећа збирка сребрних плочица „захвалница" у свету, као и колекција слика познатог бокељског барокног сликара Трипа Кокоље. У Катедрали у Прчњу је такође веома богата збирка слика из времена илирског покрета. У Херцег Новом се налази надалеко чувени парк – ботаничка башта, препуна егзотичног биља које су донели поморци са својих дугих путовања. Милутин Љешевић **Поморство.** Развој ове дјелатности није се у Боки везивао искључиво уз постојање стабилних насеља на обали, мада архивске вијести говоре о њеним организованим почецима у Котору. Понекад се дешавало да у поморски живот масовно искорачују житељи насеља нешто удаљенијих од обале. Оваква села, кроз историју, представљала су и транзитне тачке преко којих се у обалске комуне сливало небројено благо караванских трговаца са широких подручја Старе Херцеговине и Црне Горе. Могуће је учинити понешто грубу подјелу обалских градова на традиционалне извозне луке (Рисан, Херцег Нови), које су масовно походили сточари и сељаци, и на старе градове, који су од средњега вијека развијали своје трговинске флоте (Котор, Пераст). Када се говори о сигурним вијестима о чврстом организовању помораца, у Котору је 1353. начињена једна донациона исправа братовштине которских помораца. При томе, XIII в. је био terminus ante quem non у односу на заснивање еснафских удружења у Котору. Била је то сталешка и професионална организација Которана с циљем помагања чланству, а све у општем циљу снажења привреде овог града. Све до немањићке владавине Котор није јаче афирмисао своју поморску дјелатност, а и његова копнена трговина, за разлику од дубровачке, остала је у органиченим размјерама. На другом крају **Б. к.** основао је 1382. краљ Твртко I Котроманић град Св. Стефан (Нови). Све од 1482. Нови је био снажно упориште турске пиратерије, јер га Венеција није успјела узети када и Котор, Бар и Улцињ. Када је Котор дошао под управу Венеције, пао је у њене руке и Пераст. Још прије 1535. Пераст је постао самостална комуна, која је у погледу учешћа у ратним прегнућима Венеције остварила неупоредиво више него Котор и остала обалска мјеста у Боки. У бици код Лепанта 1571. истакли су се Пераштани до те мјере да су задобили част чувања дуждеве заставе. Читаво поморство Боке, као дјелатност, бијаше извором благостања њезином житељству, али, у исти мах, чинило је да бокељски градови и мјеста на обали постану вјековним циљем гусара. Не само Пераст 1624, него и села уз обалу, бивали су пустошени а њихово становништво засужњено, како у ратним вихорима тако и у миру. Поморац из Боке морао је пазити да га већ на излазу у широки Јадран не пресретне улцињска или новска фуста, и једнако, ако не и више, бринути да његов дом не опустошe пљачкаши из Црне Горе. Тегобно занимање омогућило је ипак да Бока подигне своје раскошне и простране палаце од Прчња до Доброте, да сагради красне цркве, сачува уредни свагдањи живот и непрекидно подиже укупни цивилизацијски ниво. Цијена бијаше веома велика. Чак сто перашких бродова пропало је током 50 година. За вријеме Кандијског рата Бокељи су се истакли у млетачкој служби приликом освајања бројних лука, а чак 27 Пераштана заповједало је млетачким бродовима. Заузимање Новога 1687. донијело је нови прилив окретног становништва Старе Херцеговине, које ће се убрзо, током рата 1684–1699, посветити пловидби ради ратних потреба, а затим начинити велику и још неизучену копчу према старим крајевима, доношењем робе са широких подручја Херцеговине у Нови, зарад пуњења његових брзих лађа. Поступно, дошло је до организованог посла разношења житарица са Леванта ка далматинским отоцима и Венецији. Ко се укључио у овај посао, добио је прилику за велико богаћење. ![008_II_Bokeljski-mornari.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/008-ii-bokeljski-mornari.jpg)Од средине вијека Бокељи су присутни у Трсту гдје су учествовали у подизању цркве Св. Спиридона. Кроз читав средњи вијек, а нарочито касније, чак и у Венецији, сачуване су бројне опоруке начињене на путовању које свједоче о везаности бокељских помораца за Боку и о снази њихове вјере. Концем XVII в. у Перасту су се, код Марка Мартиновића, пловидби учили млади руски племићи. Кроз читав XVIII в. бокељски поморци су масовно учествовали у руској морнарици у ратовима с Турцима, али и у венецијанској војсци. Бокељи се уздижу до официрске части. У раздобљима мира успостављају своје трговачке компаније које су бројале по неколико чланова. Држали су магазине у градовима на обали (Смирна) и бавили се набавком жита и других потрепштина у дубини континента, а затим разносили на циљне тачке. Мало новско село Поди дало је огроман број патруна и власника бродова који су шпартали читавим Медитераном. Потомци и рођаци млетачког пуковника Милоша Војновића, поријеклом из Бобана у Херцеговини, уздигли су се у руској морнаричкој служби на највише положаје (Марко, Димитрије, Јован). Димитрије Војновић је задобио положај управника бродоградилишта у Краљевици. Миром у Кампоформију 1797. Венеција је престала постојати као самостална држава и Боку је задобила Аустрија. Пад Венеције донијеће **Б. к.** прва политичка груписања и дубоку политичко-економску кризу. Отпор новим окупацијама у Боки, посебно Француској, биће врло одлучан. Бокељи бране тековине својих општинских аутономија, сукобљавају се са Французима, сударају се с енглеским гусарским бродовима. Готово да нема села у Боки које није дало поморске капетане. Трговачка флота Боке некако преживљава нова политичка разламања, све до појаве пароброда када велики број бродовласника пропада. Огромни капитал у мјестима која су одавна баштинила поморство, пропао је за вријеме француске владавине. Капетани и морнари остајали су без посла, а многе бродове уништили су Енглези. Ипак, до 1873. бокељска трговачка флота бројала је 59 бродова дуге пловидбе. Усљед конкуренције пароброда Бокељи су почели да продају једрењаке и да прелазе на пароброде који махом нису били њихово власништво. У Доброти је 1891. постојало паробродарско друштво „Рендић Јосип и др." са бродовима „Херцег Нови" и „Котор". Нешто касније у Котору је формирана „Бокешка пловидба" са три брода. Било је Бокеља из старих фамилија поморских трговаца и бродовласника који су показали висок политички активизам, попут Спиридона Гопчевића. Бокељи су, као и други приморци, у великом броју учествовали у аустроугарској ратној морнарици, мада је аустријска политика гледала да морнарицу што више германизује. У Боки је, у општим повољним приликама, 1918. избила и побуна морнара. По завршетку I свјетског рата Југославија је добила 135 пароброда. Будући да се у Зеленици код Херцег Новог завршавала ускотрачна пруга, бијаше могуће да се овдје развија извозна лука и већи поморски промет. Током 1926. и 1930. ова лука је премашивала промет у Котору и Новом. Послије I свјетског рата основано је предузеће моторних једрењака браће Илића и Ђура Тодоровића у Бијелој са седам бродова. Иво Пранчић и Антон Виловић са Корчуле основали су у Бијелој шквер за оправке једрењака, на којем је 1927. Ђуро Тодоровић започео бродоградилиште за градњу и поправак дрвених бродова. Био је то зачетак будућег великог предузећа у Бијелој, које постоји и данас под именом „Јадранско бродоградилиште". У Монаку и данас дјелује поморска компанија „Dabinovic Monaco S.A.M.". У Котору бијаше сједиште велике бродске компаније „Југооцеанија" која је пропала у вријеме расплета југословенске државне кризе. Горан Комар **Говори.** Српски језички простор **Б. к.** дијалекатски је подељен на (1) северозападни део с говором херцеговачко‑крајишког (х-к) типа који се простире западно од Пераста и (2) југоисточни део с говором зетско‑сјеничког (з-с) типа који захвата простор источно од Рисна и Кривошија. Главна структурална разлика између ова два говора тиче се устројства прозодијског система. Док се у северозападном говору јавља х‑к четвороакценатски прозодијски систем с послеакценатским дужинама, југоисточни говор већином чува старосрпски двоакценатски систем са слободном дистрибуцијом кратког и дугог силазног акцента и с начелно очуваним неакцентованим дужинама испред и иза акцента. У рубним деловима југоисточног говора (пре свега у Перасту и Лепетанима) регистроване су непревреле мешавине (а) аутохтоног старосрпског прозодијског типа с непренесеним силазним акцентима на отвореној ултими (*вēж*b), (б) староцрногорског прозодијског типа с померањем кратког акцента с отворене ултиме уз задржавање силазне интонације (*в*&*да,* *гр*)*на*) и (в) елемената х‑к акценатског типа (*вúно*, *нáрод*). Вокалски систем северозападног говора има структуру петочланог троугла х‑к типа, док се у југоисточном говору, у зависности од судбине старосрпског полугласника, могу јавити чак три структурно различита типа вокализма: (а) стандардни српски петочлани троугао (*ә* > *a*), (б) вертикални шесточлани четвороугао (Муо, Грбаљ) својствен већем делу зетско‑сјеничког дијалекта (*ә* > *ä*) и (в) хоризонтални шесточлани четвороугао (Кртоле, Доброта) својствен призренско‑тимочкој дијалекатској области (с очуваним /*ә*/). Консонантизам бокељских говора изразито је развијен. Поред неокрњеног система сонаната и оклузива, јавља се и шесточлани систем африката /*ц*, *ѕ*, *ч*, *џ*, *ћ*, *ђ*/. Фрикативни систем северозападног говора има седмочлану структуру /*ф*, *с*, *з*, *ш*, *ж*, *ć*, Ó/, док се на југоистоку поред ових седам јединица може јавити и фонема /*х*/, која се реализује као фрикативно \[x\] или као звучно \[γ\]. На осталим језичким нивоима бокељски говори по правилу прате дијалекатску физиономију свог залеђа – северозападни говор херцеговачког, а југоисточни зетског – при чему може доћи до експанзије х‑к или з‑с језичких црта и преко дијалекатске границе. На морфолошком плану ове говоре карактерише формално једначење датива, инструментала и локатива множине, што је одлика х‑к дијалекта, док се на синтаксичком плану неутралише опозиција између падежа места и падежа правца, што је одлика з‑с дијалекта. Бокељски говори, у лексичком погледу, одвајају се од свог залеђа интензивнијом употребом романизама. Слободан Павловић **Религија.** Линија подела Балканског полуострва на источно (православно) и западно (римокатоличко) хришћанство прелама се и у **Б. к**. У прехришћанско време становници **Б. к.** били су политеисти, о чему сведоче сачувани мозаици храмова из римског времена (од 168. пре Христа до 476), као градска базилика у Рисну, статуете богиња и сл. Нису познати детаљи како се и када хришћанство појавило у Боки, али је несумњиво стигло из Италије у давна ранохришћанска времена. Све до поделе хришћанства на православно и римокатоличко (1054) постојала је једна црквена организација у јурисдикцији римског епископа. Западно хришћанство било је државна вера првих српских држава формираних у Зети, Боки и Приморју. Поп Дукљанин помиње да је у IX в. которска бискупија била потчињена Дукљанској митрополији, а пре тога Солинској, односно Сплитској надбискупији. Податак је сумњив јер је митрополија у Дукљи основана касније. Епископска седишта постојала су у Котору (Ascrivium, Decatera, Catharum) и Рисну.![006_II_Herceg-Novi.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/006-ii-herceg-novi.jpg) Православно становништво **Б. к.** припадало је јурисдикцији Драчке митрополије, а оснивањем Српске цркве (1221) припала је Зетској епископији. Освојивши Котор, Немања је, надовезујући се на традицију дукљанских краљева, у њему поставио свој двор, али црквени односи овом политичком променом нису били нарушени. За све време српске власти у овим се крајевима задуго нису осећале разлике између источне и западне цркве. Тек за време млетачке власти православни су присиљавани да се покатоличе или иселе. Млетачки сенат је которском бискупу поручио да протера православне свештенике и опрезно их замени римокатоличким. Стање се побољшало када је Наполеон освојио **Б. к.** и 1810. основао „Велики викаријат за Боку" са седиштем у Котору. Православна Бококоторска епархија основана је 1871. одлуком бечког цара и прикључена Буковинско-далматинској митрополији. После I светског рата ушла је у јурисдикцију Српске цркве, а реорганизацијом 1931. је укинута, док је њен простор прикључен Црногорско-приморској епархији. ![007_II_Perast.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/007-ii-perast.jpg)Римокатоличко становништво припадало је бискупији у Котору, која је имала тек уску територију, између ненаклоњених јој барске и дубровачке надбискупије. У време српске власти (XIII–XIV в.) проширила се захваљујући наклоности српских краљева обухватајући све просторе изван Барске надбискупије. Бискупи которски, чији су надгробни споменици сачувани, припадали су најпознатијим домаћим породицама. Да су римокатолици у српској држави имали слободу вероисповедања, сведочи податак да „мали брат" фра Вита из Котора „града краљевог" зида манастир Дечане. Римокатолички манастири Зете и Боке добијају поклоне од српских владара, а краљица Јелена подиже своје задужбине за римокатоличке монахе. Папа од цара Душана тражи да которској катедрали приложи неке католичке цркве и манастире у околини. У време турске власти, оставши без заштите српских краљева, територија се смањила, а од 1688. которски бискуп вршио је јурисдикцију на простору замрлих бискупија – Рисанске и Будванске – да би 1828. оне биле званично укинуте и припојене Котору. Которски бискуп никад није био самосталан него увек потчињен неком надбискупу. На Сплитском сабору (925) помиње се међу суфраганима сплитског надбискупа, али је касније дуго био под јурисдикцијом митрополита италијанског из Барија у Апулији. Монаштво западног типа стизало је у **Б. к.** из Италије, одакле су стизали и монаси источног типа будући да је у Апулији постојала јака колонија грчких манастира. Други извор источног монаштва био је Дрaч, који је био административни центар источног дела Примoрја. Драчки митрополит имао је у Зети своје потчињене епископе, а о времену византијске доминације сведоче топоними Срђ, Росаф, Ћеклићи, Цеклин. Обе вероисповести оставиле су траг у архитектури и уметности на простору Боке. Све старе цркве Боке и Зете припадају византијској архитектури чије порекло води на Пелопонез, Крит и Кипар. Убрзо се јављају елементи романике што је довело до комбинације византијске и каролиншке уметности и појаве једне регионалне зетско-захумске сакралне варијанте. Првобитни култ Св. Ђорђа (Јурај) замењен је култом Св. Трипуна, заштитника винограда и пољопривреде, што треба довести у везу са доношењем моштију истог свеца у Котор и изградњом цркве посвећене његовој успомени. Цар Константин Порфирогенит помиње је као „засведену куполасту" грађевину, што упућује не закључак да је у питању ротонда. Из истог је времена црква Св. Томе у Прчњу, грађена у комбинацији слободног крста и тролиста. Базилика Св. Петра у Шурању (Котор) саграђена је 840, а убрзо и црква Св. Павла у селу Муо код Прчња. У XI в. саграђена је црква Св. Томе у Кутима код Херцег Новог, са квадратном куполом. У Котору је 1166. саграђена велика тробродна катедрала Св. Трипуна. Једнобродне цркве Св. Луке из 1195. и Св. Марије из 1221. у Котору имају ниске и широке куполе. Радомир Милошевић **Историја.** Бококоторски залив, настао потапањем низа синклиналних депресија, пре десетак хиљада година имао је тридесетак метара нижи морски ниво. У то вријеме довршавано је посљедње велико ледено доба познато као Вирм. Узане алувијалне увале уз обалу понијеће геономично земљиште повољно за заснивање насеља, као и виша флишна земљишта уз подножја орјенских, ловћенских и паштровских гора. На тај начин образоване су двије изразите паралелне линије сталних насеља у Боки, с тим што су насеља брдске субрегије пружала сезонска љетња станишта за издиг стоке и за допунску биљну производњу. Велики потреси, својствени овом подручју, довели су до пропадања у море извјесних градова и дијелова древних обалских насеља као што су Столи у Кумбору, Покриваник у Ђеновићима или стари илирски Рисан. Према предању из млетачког доба, Боки поред залива припада и предио старе паштровске општинске аутономије. [![009_II_BOKA_arheoloska-nalazista.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/009-ii-boka-arheoloska-nalazista.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/009-ii-boka-arheoloska-nalazista.jpg) Најстарија пећинска станишта истраживана су у планинском гребену Радоштака код Херцег Новог и Спили код Пераста. Истакнуто је присуство оскудних налаза неолитске грнчарије у Врањају мада се вјерује да су и у Спили и Врањају током старијег неолита боравиле заједнице израсле на аутохтоним мезолитским основама. У Врањају леже бројни налази који припадају енеолиту и бронзаном добу. У етничким прожимањима с придошлим сточарима мијењао се карактер станишта које је постало стално између 2000. и 1800. што показује обиље остатака јадранског типа Љубљанске и Цетињске културе. Пећина је напуштена нагло, током развијеног бронзаног доба. У вријеме формирања тзв. јантарских путева, са снажним развојем металургије бронзе, становници пећина излазе на тјемена бокељских брда, гдје граде насеља и врше укопавање у гробне гомиле које су расуте свуда по Боки, а у веома густом посијању у Луштици, Грбљу и сјеверозападној Боки. У вријеме индоевропеизације старог становништва на јадранској обали образује се широка културно-етничка заједница племена, коју ће касније грчки и римски писци назвати Илирима. Око 500. п.н.е. у луци Buthoe пристају грчки трговачки бродови. У то вријеме ствара се илирска држава. У Боки се, могуће, граниче области Ардиејаца и Енхелејаца, али краљ Плеурат, око 250. п.н.е., влада и широким подручјима јужније од Боке. Када је Теута, амбициозна илирска владарка, запосјела Крф и почела снажније ометање римске трговине на Јадрану, римска флота је отпочела рат с Илирима, а Теута се 228. п.н.е. повукла у Rhison (Рисан). Римљани су у потпуности овладали Боком 167. п.н.е. Јулије Цезар 59. п.н.е. организује освојени Илирик као римску провинцију с главним градом Салоном. Римски цар Август подијелио је 11. п.н.е. Илирик у провинције Панонију и Далмацију, у чијем ће се саставу наћи **Б. к**. Послије завршетка римско-илирских ратова 9. п.н.е., започеће романизација источне обале Јадрана. Бока ће се наћи обухваћена Наронским конвентом. Рим настоји на подизању утврђених насеља (опида), који су, стицањем муниципијалне самоуправе, задржавали већинско домицилно становништво. Један од њих је, свакако, Рисан. Археолошки и епиграфски подаци говоре о развијеном градитељству у овом урбаном језгру Боке. У Миочевићима (Кумбор) ископан је портрет Домицијана. У наредних пет вијекова, изузев продора Гота у IV в., јадранска обала била је под влашћу Рима. Након дуготрајних ратова Јустинијан је 555. побиједио источне Готе проширивши власт Византије на источни Јадран. Знатнија црквена организација у Боки усталила се послије Миланског едикта (313) у вријеме владе салонитанског епископа Прима. У средиштима провинција биле су постављене митрополије с епископима – суфраганима у градовима. Бока је припадала провинцији Превалис која је прикључена префектури Источног Илирика са самосталном црквеном организацијом. Ова област пружила је отпор папи Сирицију оспоривши му право да одлучује о унутрашњим питањима цркве источног Илирика. Између VI и VII в., у вријеме папе Гргура I, помиње се угледни епископ Рисна Севастијан. Могуће је да VI в. припадају извјесни крупни пиластри нађени на мјесту цркве Св. Петра у обалском селу Бијела у Боки, па је, можда, на томе мјесту била подигнута базилика. На једном пространијем клифу подигнут је град Будва, можда и у римска времена. Овдје је стајала градска тробродна црква с трансептом, саграђена у рановизантијско доба. Преправке цркве услиједиле су од почетка VII до почетка IX в. Један од најважнијих православних манастира, Иловица на Кртољској Превлаци, саграђен је у римској бањи – болници. У олтарском простору откопан је гроб свештеномученика, изнад којега је пронађен новац цара Диоклецијана. Шести вијек обиљежен је тешким аварским пустошењима у Боки и полеђинским предјелима, а у тим нападима страдао је и манастир. Грнчарија неправилно украшена чешљем ширила се из разорене Травуније на Боку, у коју стиже прилив новог становништва. Током VIII в. обнављан је превлачки манастир, али је почетком IX в. услиједио франачки удар који је могао погодити и Боку. Ранију словенско-византијску културу смјењује Комани–Кроја култура. Епископ Котора се, по предању, први пут помиње на Петом васељенском сабору у Цариграду 787. У Котор су 809. пренијете мошти Св. Трипуна (Трифуна), које је од млетачких трговаца откупио Андреаци с другим грађанима, подигавши прву ротонду у којој су похрањене мошти малоазијског светитеља. Из тога времена потичу и остаци цркве Св. Петра на Шурању. Одређене тешкоће код смјештања которских цркава у рановизантијско доба намеће недостатак уобичајеног црквеног намјештаја који се виђа од Будве, преко Грбља (манастир Подластва), до Бијеле. Само у Бијелој постојале су барем двије цркве VII–X в. Тешко пустошење Боке, засигурно њених обалских насеља, које је преносила и усмена традиција, стигло је упадом сараценске флоте 866. када су уништени Котор, Будва и Росе на улазу у залив. Византијски адмирал Никета Орифа деблокирао је Дубровник и растјерао Сарацене. Хришћанску мисију у Боки, могуће је, предводио је епископ Јован који је дјеловао између 797. и можда друге деценије IX в. За вријеме његове катедре или његових насљедника подигнуте су цркве Св. Петра у Бијелој, Св. Стефана у Врановићима (Грбаљ) и Св. Томе на Прчњу. И на подручју сјеверозападне Боке у то вријеме већ стоје цркве које одликује присуство предроманичког намјештаја, каткада изузетних умјетничких домета. Такав је случај са Црквом Св. Томе у Кутима гдје је ископан дио олтарске преграде фине умјетничке израде, као и са Црквом Св. Стефана у Сушћепану. Бројни остаци индицирају присуство црквених грађевина у овом раздобљу. Глава 29. *De administrando imperio* помиње Будву и Рисан као градове које су опустошили Сарацени, да би се главом 30. разграничило подручје Диоклеје од архонтије Травуније, која започиње већ од Котора. У глави 34. стоји да се у земљи Травунији и Конављу налазе градови Требиње, Врм, Рисан, Лукавете и Зетливи. Читав овај текст говори о аварском пустошењу обалских градова. Времену доласка Словена, могуће је, припада откопано гробље у селу Камено код Херцег Новога (Витковића њива, крај црквишта Св. Ђорђа). Средином XII в. град Пераст је израстао у снажно поморско трговачко насеље. У Котору се помиње, први пут, једна поморско-одбрамбена организација из које ће, касније, настати Бокељска морнарица. Котор је самостална комуна, док Дубровник још увијек признаје византијску власт. Са упокојењем византијског суверена Манојла Комнина, угарски краљ Бела III запосједа читаво приморје Далмације. Византијски суверен се одрекао свих права на то подручје, али Србија у успону под Немањићима 1185. излази на обалу бокељског залива. Према ктиторском натпису са Цркве Св. Луке у Котору, Вукан је „краљ" Диоклије, Далмације, Травуније, Топлице и Косне. По Стефану Првовенчаном, Немања је вратио отачаство Диоклију и Далмацију. Дубока апсида Цркве Ризе Богородице у Бијелој, са епископским пријестолом и нишом која носи портрет владике Данила Хумског, има сачуван живопис из XII в. У вријеме цара Душана Котор је доживио велико увећање територије. Године 1219. Св. Сава Српски утемељује на Превлаци сједиште епископије зетске. Први њен епископ био је угледни Иларије. Послије њега познат је низ архијереја све до митрополита Јевтимија који је напустио Превлаку у првој половини XV в. У Боки дјелују учени бенедиктинци и сигурно је да немањићко православље у своме замаху на Јадрану и стара бенедиктинска традиција нису могли доћи у сукоб. Светосавље је донијело обнову и наставак древног палестинско-египатског и ћирилометодијевског предања. Католичка црква главну снагу налази у својим редовницима који организују школе, библиотеке и архиве и пружају санитетске услуге. На которском подручју дјелује петнаестак самостана и цркава. Фрањевачких самостана, поред Котора, било је и у Перасту, Прчњу, Новоме, отоку Госпе од Милости. Строгом аскезом истакла се у XVI в. Катарина Косић, служавка у кући Бизанти, у доминиканском реду под именом Озана, која је постигла степен блажене на олтару католичке цркве. Млетачка флота Ветора Писанија опустошила је 1378. Котор однијевши мошти Св. Трипуна из столне цркве. Године 1385. Твртко I, искористивши слабост угарске круне послије Лодовика I Анжувинског, заузима Котор. Стефан Твртко I основао је 1382. у Боки нови град који је назвао Свети Стефан. Већ у његово доба овај се град почео називати Нови Град. На тај начин он је желио обезбједити трговину из Босне и Србије и ослободити своју земљу од зависности према дубровачкој морнарици. Дијелови Боке, као Будва и Светомихољска метохија, припадали су кратко, на измаку XIV в., Радичу Црнојевићу, затим и Сандаљу Хранићу, а почетком XV в. и Балшићима. Мало прије коначног потпадања Котора под Венецију Балша III успио је да заокружи територију Зете, а дијеловима Боке (Луштица) управљали су повјереници српског деспота Ђурашевићи који су господарили и Паштровићима. Сам Балша одредио је за свога насљедника деспота Стефана Лазаревића. Дана 4. IV 1423. посланици Паштровића дошли су млетачком адмиралу Франческу Бембу, а адмирал је, у име своје владе, прихватио да овај крај бира свога кнеза сваке године, да они ратују од Бара до Котора о своме трошку, а ако би Венеција склопила мир са српским деспотом, да их врати под његову власт. С повлачењем српских господара до 1442, Млечанима се коначно предала Будва. У томе часу Котор је прикључио Луштицу, Богдашиће, Љешевиће и све баштине Светомихољске лавре. Kaда је 1418. започет угарско-млетачки рат за Далмацију, Венеција је постајала све активнија, па је двије године касније, након широке агитације и потом побједоносне акције у средњој Далмацији, флота Петра Лоредана ушла у Боку заузевши Пераст и Котор. Током 1431. у Котору је основан лазарет. Мало вијеће града Котора донјело је 7. IV 1437. одлуку о оснивању Здравственог уреда, а карантин је обављан на Веригама. Знатно касније, 1463. донијет је статут Братовштине помораца Св. Николе у Котору. Вјерује се да је први овакав документ донијет у доба Немањића, те да овај представља његову ревизију и допуну. Прву половину XV в. обиљежиле су Грбаљске буне против которске властеле које су скршене у погромашкој акцији Стe-фанице Црнојевића. До 1451. уништен је и манастир на Михољској Превлаци са саборном Црквом Св. Архангела Михаила. ![010_II_ostaci-utvrdjenja-Herceg-Novi.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/010-ii-ostaci-utvrdjenja-herceg-novi.jpg)И Херцег Нови, који је до тада уживао слободу, пашће током 1482. под власт Турака као посљедња брањена тачка Херцеговине, којом је тада владао херцег Влатко Косача. Пред пад те српске државе Косача овдје је, као дар Дубровачке републике херцегу Влатку, грађена једна црква посвећена вјероватно Св. Стефану. За вријеме владавине старога херцега Стефана град је веома развио занатство и трговачку дјелатност. Град је био јако утврђен, а за вријеме Турака постаће јаким склоништем турске флоте. Одавде ће Турци пуна два вијека угрожавати пловидбу заливом, али и развој и мирни живот окрајних дијелова Дубровачке републике. Судећи према попису породица начињеном 1540, на територији старе жупе Драчевице живјело је већинско српско становништво. Вијекови XV и XVI обиљежени су у мјестима унутрашњег залива сталешким трвењима, па су пучани, налазећи се у неповољном положају, градили своја представничка тијела. Пераст заснива широки патрицијат путем 12 казада. Заснивају се и братовштине занатлија, које су имале одређену друштвену снагу. Током 1539, након краткотрајне шпанске управе у Новоме, турска флота Хајредина Барбаросе удариће на овај град. Започета је у губицима највећа битка на простору данашње Црне Горе која је 7. августа, или нешто касније, окончана уласком Турака у Нови. Хајредин је заузео и Рисан, а которски кнез Иван Матеј Бембо успиo je наговорити турског заповједника да одустане од Котора. Фамилија шпанског племића Феранте Гонзаге задржала се у Новоме. Током 1570. започет је Кипарски рат између Турске и Венеције, у којем су учествовали Бокељи и Срби из околних области, па су се Турци у овим крајевима непрестано повлачили. У судару флота код Лепанта 1571, посљедњој великој бици галија, турску флоту је разбила Света Лига. Веома снажан допринос дао је мали бокељски град Пераст. У јуну 1624. Бока је тешком похаром Пераста дошла у додир с представницима медитеранске и атлантске пиратерије, Берберима из Алжира и Туниса. Штете је трпио и Столив. Године 1645. отпочет је дуготрајни Кандијски рат између Венеције и Турске који је имао великог одјека у Боки. У вријеме одвијања ратних операција многи Срби ступају у млетачку службу и успостављају односе с Венецијанцима. Позната је значајна преписка требињског главара Магазиновића с перашким капетаном Мазаровићем. Утиран је у том рату пут за много обухватнију сарадњу у наредном великом млетачко-турском рату. Грбаљ је 1647. задобио млетачке дукале паштровског типа. Године 1654, 15. маја, велике турске снаге с копна ударају на Пераст који се успио одбранити, али већ 12. јуна Арапи са 16 галија из Туниса пале и пустоше град. Три године касније Турци су покушали да освоје Котор, а овај град се никада није нашао у тежој ситуацији. Године 1663. Јероним Контарини, генерални провидур за Далмацију, донио је декрет којим наређује которском адмиралу да не смије оптерећивати прчањске поморце јавним радовима и да они могу слободно набављати трговачке производе у турским земљама. Дана 6. IV 1667. Боку и Дубровник погодио је велики земљотрес који је нанио непроцjењиве штете. Током 1684. Венеција је приступила Светој Лиги и отпочела рат против Турске. Овај рат (Морејски) имаће далекосежне посљедице на укупни економски и културни раст српског народа у **Б. к**. Послије дугих припрема и неколико покушаја, од којих је најозбиљнији онај 1685, Млечани под заповједништвом Ђеролама Корнера крећу на одлично брањени Нови, да би послије мјесец дана, уз помоћ малтешких, папских и ђеновских галија, уз крупни допринос српског становништва из околних предјела, заузела Нови. У граду је подигнута Црква Св. Јеронима и Св. Франа Асишког. Затечено српско становништво новскога краја, према документима тог времена, раздијелило се на три групације: једни су од млетачких паљевина избјегли ка Херцеговини, други у сам град Нови, а трећи су се прикључили млетачкој акцији. До 1690. оснива се први млетачки катастар Новога и Рисна. Херцеговачки епископ Саватије Љубибратић силази у Нови, а послије разорења манастира Тврдош код Требиња пристижу и многобројни српски калуђери. Насљеђујући бококоторску епископску катедру владике Максима, Теодосије и Исаије (Лакетића), егзараха пећког патријарха од 1653, владика Саватије је након 1709. проширио јурисдикцију на читаву Далмацију. На измаку XVII в. Пераштанин Марко Мартиновић изводио је поморску обуку руских помораца. Kрајем овога вијека снажније се развијају Прчањ и Доброта, који задобијају статус поморских насеља и ранг општине са својим капетаном. Године 1717. помиње се огроман број помораца у Доброти, који надилази број помораца у Котору. У освит XVIII в. основан је новски лазарет. Град улази у раздобље мирног привредног развоја, а након више делегација бокељских Срба у Венецији дужд Јован Корнер у љето 1718. наређује оснивање Топаљске општине са сједиштем у Топлој, крај саборне цркве Св. Спаса. Дјеловањем римских прелата Далмације до 1722. прогнан је епископ Стефан Љубибратић. На тај начин, почевши од паштровске, Топла се придружује низу предијелних аутономија српског народа, које се простиру кроз цјелину **Б. к**. Године 1746. Петар Смекија из Пераста отворио је трговачку поморску везу Венеције с лукама Данске, Пруске и Русије. Цјелина Боке започиње снажан привредни раст обезбјеђен приливом трговачке робе с веома широких пространстава Херцеговине, Црне Горе, а поморским трговачким прегнућем истичу се новски поморци који стварају велику трговачку флоту. Овој дјелатности придружују се и сеоска новска насеља удаљенија од обале (Поди). Основ стицања богатства бокељских помораца лежао је, суштински, у превожењу житарица из албанских и других лука на Леванту ка Венецији и далматинским отоцима. Велика имовина бројних Бокеља завјештавана је бокељским манастирима и црквама. До 1799. довршена је прекрасна Велика црква манастира Савина. Читава друга половина XVIII в. испуњена је захтјевима Бокеља за враћање епископије у Боку и Далмацију. Године 1768. Млечани су опустошили Миане, Поборе и Брајиће због подршке Шћепану Малом. ![011_II_Manastir-Savina-Herceg-Novi.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/011-ii-manastir-savina-herceg-novi.jpg) Године 1797. миром у Кампо Формију завршен је рат између Наполеона и Аустрије, а Венеција престаје постојати као независна држава. Бока се прикључује Аустрији. До 1805. трајала је прва аустријска владавина. У том периоду, као и током француске управе, број бокељских једрењака дуге пловидбе значајно је смањен. У вријеме француске управе 1808. донијета је одлука о заснивању далматинске православне епархије, а Млечанин Вићенцо Дандоло градио је путеве, унапрјеђивао трговину и привреду уопште. Године 1806. у Боку је упловила руска флота и ушле су црногорске снаге с владиком Петром I, да би је 5. марта заузеле. Бока се нашла под руском управом нешто дуже од годину и по. Током ове године дошло је до беспоштедних сукоба у околини Новога и Дубровника с великим обостраним губицима. У Тилзиту је 1807. потписан мир и француски генерал Лористон улази у Боку успостављајућу француску власт све до слома Наполеона 1813. У Боки ће током 1813. бити успостављена краткотрајна црногорско-бокељска влада с владиком Петром I на челу. Године 1814. аустријски генерал Милутиновић запосјео је Боку, а потом се укидају старе општинске аутономије. Током 1833. обнавља се Братовштина помораца Св. Николе у Котору, која ће понијети име Бокељска морнарица. Лучка капетанија у Росама укида се послије више од једнога вијека дјеловања, а њено сједиште се премјешта у Мељине, у стару зграду млетачког лазарета. Године 1858. почела је с радом српска Поморска закладна школа у Србини (Херцег Нови), основана фондацијама Срба Бокеља. Након увођења октроисаног уставног стања 1861. и давања ширих самоуправних овлашћења општинама, у Боки су се развиле многе земљорадничке, рибарске, уљарске задруге. Бококоторска српско-православна епархија основана је 1871, а њен први владика био је архимандрит Герасим Петрановић. Епархија је трајала до 1931. Другу половину XIX в. обиљежиле су буне Бокеља, започињане у Кривошијама и Грбљу, с тешким посљедицама по народ овога краја. Бокељи су у том периоду учествовали у политичком животу Народне странке, а затим и Српске народне странке. Године 1895. капетан Богдан Трипковић из Доброте основао је у Трсту паробродарско друштво „Ditta Tripcovich", које се развило у велико предузеће са 14 бродова дуге пловидбе. Године 1901. потонуо је у Атлантику посљедњи бокељски једрењак дуге пловидбе „Троједница". На прелому вијекова, до I свјетског рата, тече велико исељавање Бокеља на амерички континент. Скоро да нема породице из које се неко није иселио у Америку. Аустроугарска монархија је све до I свјетског рата у Боки градила путеве и водоводе и изводила пошумљавања. Током овога рата Бокељи су регрутовани у аустроугарску армију, из које бјеже, а биљежи се и учешће на Солунском фронту како добровољаца из Боке тако и оних из прекоморских земаља. У Боки је 1918. избила побуна морнара против аустроугарске власти. Након капитулације аустроугарске монархије, Бока неподијељено истиче захтјев за уједињење са Србијом. Бокељи и данас говоре о правном поретку који је упоређиван са стањем за вријеме аустроугарске владавине. У управи бокељских градова доминирали су угледници из Боке. Међу њима је било веома заслужних учесника I свјетског рата, какав је Мирко Комненовић у Новоме. У овоме периоду услиједио је нешто јачи развој туризма, али, углавном, иницијативом бокељских предузетника. Постоји низ свједочења о недовољним улагањима у Боку од стране средишње власти. Нешто је у томе правцу промијењено након довођења краља у Херцег Нови, што је заслуга М. Комененовића. Године 1932. дошло је до укидања епархије бококоторско-дубровачке и спичанске. Сједиште војне команде **Б. к.** било је смјештено у Новоме. У овом периоду учињени су одређени напори на увођењу електричне јавне расвјете, те развоја просвјете и школства. ![012_II_Srpski-soko-Herceg-Novi.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/012-ii-srpski-soko-herceg-novi.jpg)Други свјетски рат доноси тешка искушења овоме крају, као, уосталом, цјелини народа. Овдје се децембра 1941. зачињу беспоштедни цивилни сукоби. Општенародни устанак, који избија 1941, ускоро ће доживјети темељно раслојавање и уплив Комунистичке партије, која ће отпочети уклањање монархистички и умјереније настројених појединаца, као и унутарпартијску диференцијацију у односу на питање извођења оружаних дејстава према окупационим снагама, па могуће, и национално питање. Издваја се од Италијана формирана групација „националиста", али и снаге које предводе бивши југословенски официри под заповједништвом генерала Д. Михаиловића. У вријеме трајања ратног стања 1945. у Котору је, под притиском Блажа Јовановића, Регионални одбор за Боку, под тачком „Разно", донио већинску одлуку о брисању имена **Б. к.**, која се тако, практично, спојила са Црном Гором. Послијератно раздобље обиљежио је снажни привредни раст Боке, бокељске трговачке морнарице („Југооцеанија", Котор), туристичке дјелатности, али и запостављање сеоског подручја које доживљава јаку депопулацију. Обављена је национализација црквене имовине и значајних приватних предузећа укључујући и хотеле. Долази до новог егзодуса Бокеља у стране земље, али и до извјесног прелажења у градове у унутрашњости Југославије. Резултат рефрендума из 1991. о државном статусу у **Б. к.** изразио је убједљиво већинско расположење за заједничку државу. На референдуму о државном статусу Црне Горе, маја 2006, Бока се изјашњава за очување државне заједнице Србије и Црне Горе. Горан Комар **Културно наслеђе.** Веома богата и разноврсна античка баштина **Б. к.** још увек је у великој мери обавијена велом тајне. Античке комуникације нису поуздано утврђене, иако постоје назнаке да је римски пут водио обалом залива од ушћа реке Суторине преко данашњег Рисна, Пераста и Котора до грбаљског подручја где се спајао са главним путем *Epidaurum – Scodra*. Најстарији археолошки трагови античке културе у **Б. к.** су фрагменти керамичких црнофигуралних и црвенофигуралних грчких ваза, који су спорадично констатовани у илирским насељима (Царине – Рисан, Солила – Тиват). Предримска култура означена је низом гробова под хумкама, тумулима и насељима на подручју Грбља, Кртола и Луштице, која се могу приписати илирском племену Енхелејаца. Објекти изграђени у техници сувозида истражени су на локалитету Гомилица у Тиватском пољу, Св. Лука у Гошићима, у Росама и у Бигову. С друге стране, археолошка ископавања у Рисну потврдила су наводе историјских извора о античком Ризону, откривши „киклопске зидове" најстаријег утврђења које припада микенском периоду. Према легенди град Ризон основали су прогнани Кадмос и Хармонија, а њихов син Илириос родоначелник је народа Илира. Најновија археолошка истраживања открила су више хоризоната живота у античком Ризону из претхеленског, хеленског, хеленистичког и римског периода. Најзначајнији су остаци хеленистичког утврђења и града из III–II в. п.н.е. на локалитетима Царине и Градина. Ово утврђење било је упориште краљице Теуте у борби против римских освајача. Из овог периода вредни су пажње налази новца грчких колонија Аполоније и Дирахија, али и монете краља Балајоса из локалне ковнице. Треба поменути и налазе луксузне хеленистичке керамике увезене из јонских колонија у Италији. Налази амфора са Тасоса, Коса и Родоса сведоче о развијеној трговини са хеленистичким градовима у Медитерану. Римски *Rhizinium* представљао је значајан град и луку, са луксузним грађевинама, као што је *villa urbana* истражена на локалитету Пјешчине. Ова вила из II в. н.е. украшена је мозаичким подовима, фрeскама и мермерном пластиком, међу којима се по лепоти истиче мозаичка представа Хипноса, божанства сна. Са територије овог града потичу и бројне надгробне стеле. **Б. к.** је у оквиру провинције Далмације ушла у састав Римске државе. За сада је, поред Рисна (*Rhizinium, Resinium*), познат град *Acruvium* који се, на основу остатака архитектуре, лоцира у Бигово у Траштанском заливу. Фрагментарни налази остатака архитектуре и некропола указују на постојање већих насеља и у Перасту и Котору (*Decatera*?), где тек предстоје археолошка ископавања и подводна истраживања. Софија Петковић Аутохтоно становништво **Б. к.** је преко колонизованих Грка, а потом и Римљана (који освајају Боку 167. п.н.е.), дошло у контакт с тековинама античке цивилизације. Вероватно најстарије насеље у Боки јесте Рисан, према којем се залив називао (*Sinus Rhizonicus*) све до XII в. У њему је боравила илирска краљица Теута, али су из илирског времена сачувани само оскудни археолошки налази. О постојању града Рисна и у римском добу сведоче остаци поплочаних улица, грађевина, натписа, грнчарије, надгробних плоча и подних мозаика (геометријски, флорални мотиви, представа бога Хипноса из II в. н.е.). О раној хришћанској историји средњовековних градова и насеља у Боки сведочанство пружају археолошки налази црквених грађевина. У Котору су пронађени темељи базилика из VI в. на месту средњовековних цркава Св. Михаила и Св. Марије Колеђате. Након што је из Цариграда донео мошти Св. Трифуна (Трипуна), новог патрона града, Андреа Сараценис је 809. подигао мартиријум (основе уписаног крста са три апсиде и највероватније куполом) на месту данашње катедралне цркве. Темељи храмова који се оквирно датују IX–XI в. налазе се на Прчању (Св. Тома) и у околини Херцег Новог (Св. Стефан у Сушћепану и Св. Тома у Кутима). Из прве половине IX в. је тробродна базилика бенедиктинске опатије Св. Петра на Шурању код Котора. До доласка просјачких редова из Дубровника у Котор (фрањеваца 1265, доминиканаца 1266) бенедиктинци су били најзначајнији ред католичке цркве на овом подручју. Њихова богата опатија налазила се на Превлаци (Тиватски залив) и била је посвећена Св. арханђелу Михаилу. Ова тробродна базилика први пут се помиње 1124. у бискупској даровници Превлаке Цркви Св. Трифуна. Након оснивања аутокефалне српске архиепископије (1219) манастир Св. Михаила одузет је католичкој цркви и постао седиште зетске епископије. Властелинство манастира било је многобројно и чинило је *metochia sancti Michaelis*. Од тог времена православна црква у Боки јача. Међу најстарије сачуване православне цркве које су подигнуте у Боки спада црква посвећена Ризи Богородице у Бијелој. Од старије цркве (око 1200) сачуван је само олтарски простор с остацима живописа. На основу портрета епископа Данила у ниши, иза епископског трона, претпостављено је да је служила као катедрални храм. На њеним темељима подигнута је новија црква 1824. Судећи према натпису над западним порталом, цркву Св. Петра у селу Богдашићи (у близини Тивта) саградио је зетски епископ Неофит 1268/69. Фрагменти фресака (око 1270) сачувани су у јужној певници и стилски су блиски Сопоћанима. У близини Херцег Новог је манастир Савина с црквом Успења Богородице (око 1450). Цркву је око 1455. осликао которски сликар Ловро Добричевић, који је сликарску радионицу имао у Дубровнику. У оквиру манастира је и црква Св. Саве, такође једнобродна, из XV в. Градитељска активност чланова куће Косача је након оснивања Херцег Новог била у успону. За време херцега Стефана изграђена је црква Св. Срђа и Вакха на Подима, која представља спој рашке традиције са готичким и раноренесансним елементима градитељства суседног Дубровника. ![013_II_Crkva-sv-Tripuna-Kotor.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/013-ii-crkva-sv-tripuna-kotor.jpg)У средњем веку Котор је био водећи градски центар Боке и залеђа. Привредни процват који је град достигао у XIII и XIV в. одразио се на културу, црквену уметност, али и на организацију градског живота. То је време оснивања граматикалне школе, развоја апотекарства и медицинске праксе, снажења појединих заната, посебно златарства, те оснивања лаичких и религијских братовштина. Одлучујући замах у развоју преписивачке делатности и библиотека дали су фрањевци и доминиканци. Они су имали своје велике манастире изван северних и јужних бедема града. Катедрална црква посвећена патрону града Св. Трипуну (Трифуну), освећена 1166, тробродна је базилика с три полукружне апсиде и два звоника на прочељу. Од некадашњег живописа из прве половине XIV в. сачувани су фрагменти у апсиди (Распеће и Скидање с крста) и попрсја светитеља у луковима у наосу. Мавро Казафранги је са женом Боном 1195. саградио једнобродну куполну цркву Св. Луке (у XVII в. предата православцима, који до тог времена нису имали свој храм у самом граду). Друга у црквеној хијерархији јесте конкатедрална једнобродна куполна црква Св. Марије Колеђате (1221) грађена наизменичним ређањем црвенкастог и белосивог камена. Делимично сачуване фреске у апсиди и западном травеју датују се на основу стила у почетак XIV в. Сцене из циклуса Страдања Христовог и Посмртних јављања у апсиди носе изразиту еухаристичку симболику. У време градитељског процвата у Котору подигнута је и црква данас посвећена Св. Ани (раније Св. Мартин, а од XV в. Св. Венеранда). Фасаде ове једнобродне куполне цркве такође су изведене алтернацијом двобојног камена. Осликана је у другој половини XV в. Сачувани су фрагменти фресака: Св. Катарина Сијенска са стигматима, Св. Мартин, Богородица на престолу и Стигматизација Св. Фрање. Которски грађанин Павле Бари са женом Добром саградио је 1263. цркву Св. Павла. Црква је прво била доминикански мушки, а од XVI в. женски манастир. У једнобродној цркви Св. Михаила (крај XIII в.) у већем обиму су сачуване фреске из средине XV в. у олтарској апсиди и на тријумфалном луку. Сакралним простором доминира Христос из Деизиса у конхи апсиде. Иконографски сличне програму у Св. Михаилу, али другачијих стилских одлика, јесу фреске у малој цркви Св. Госпође у Мржепу (крај Столива), задужбини Стефана Калођурђевића, словенског канцелара у Котору, саграђеној 1451. Особеност которског сликарства XIV и XV в. јесте прожимање византијских и готичких, а потом и раноренесансних, иконографских и стилских елемената. Валентина Живковић У XV в., у прелазном периоду од зреле готике ка раној ренесанси, у Котору је радио сликар Ловро Маринов Добричевић. Рођен у Котору, школовао се у Венецији, живео и радио у Котору и Дубровнику. Од Добричевићевих раних дела (средина XV в.) у Боки је сачувана позната икона Госпе од Шкрпјела, на главном олтару истоимене цркве на острву код Пераста, затим фреске с представама Св. Катарине и Св. Мартина у которској цркви Св. Ане, као и сцене Великих празника и Христових мука у малој цркви Успења Богородице у манастиру Савина код Херцег Новог. У Народној галерији у Прагу чува се Добричевићев полиптих који је вероватно настао у Котору, a чији су централни део Благовести Ладлоу, назване по лондонској приватној колекцији у којој су се некада налазиле. Добричевић се, осим сликарством, бавио и дуборезом и књижном илуминацијом. Његови синови Марин и Вицко такође су били сликари. Двојна икона у реликвијару которске катедрале са приказом *Imago pietatis*, с једне, и Богородице са Христом (XV в.), с друге стране, рад је Добричевићевих следбеника. ![014_II_Crkva-sv-Luke-Kotor.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/014-ii-crkva-sv-luke-kotor.jpg)Од краја XVII до средине XIX в. на подручју Боке, али и у Црној Гори и Херцеговини, делује бококоторска иконописна школа Димитријевић–Рафаиловић. Оснивач школе, у којој је кроз пет генерација радило 11 сликара, био је Димитрије Даскал, иконописац, дуборезац и фреско-сликар. Димитрије Даскал је 1703. израдио Царске двери и Распеће на иконостасу мале цркве манастира Савина, живопис цркве Св. Ђорђа у Шишићима, Св. Петке у Мрковима и Св. Николе у Пелинову (1718). Кругу бококоторских иконописаца припадао је и калуђер Максим Тујковић. Током прве половине XVII в. касна ренесанса постепено прелази у барок. После разорног земљотреса који је 1667. погодио Котор и Дубровник, интензивирала се градња на читавом подручју. Поред домаћих мајстора у Боки раде градитељи с Корчуле и из далматинских градова, као и из Венеције. Сви они доносе већ раније прихваћена барокна схватања. Богатији Бокељи и поједине братовштине поручују у Венецији нацрте за нове цркве, палате и друге важније објекте. У Венецији се набављају барокни олтари и други црквени мобилијар, слике и стилски намештај, тако да ентеријери цркава и стамбених објеката све више попримају барокне обрисе. После коначног ослобођења Боке од Турака крајем XVII в., нагло се развијају и доживљавају процват приобални градови и насеља: Пераст, Доброта, Прчањ, Столив, као и Рисан и Херцег Нови. Велики земљотрес 1667. изазвао је и тешка оштећења которске катедрале. Срушена су оба романичка звоника и западна фасада с богато украшеним порталом. У обнови која је трајала 1671–1683. катедрала је добила умерена барокна обележја. Од корчуланског камена подигнути су нови звоници и фасада са засвођеном лођом на улазу и розетом. Северни звоник остао је недовршен због недостатка новца. Најстарије звоно у звоницима катедрале датира из 1670. и заветни је дар Которана после великог земљотреса. У периоду 1704–1708. у стилу зрелог барока уређен је реликвијар. Радове је извео венецијански скулптор Франческо Пенсо Кабјанка. Последња реконструкција катедрале, током које се тежило откривању и презентовању романичких облика те грађевине, извршена је према пројекту Милке Чанак Медић после земљотреса 1979, а трајала је 1987–2000. Највећа грађевина барокне Боке требало је да буде нова жупна црква Св. Николе у Перасту, коју је пројектовао венецијански архитекта Ђузепе Беати. Од амбициозно замишљене монументалне тробродне грађевине са високом куполом изграђена је само апсида. Високи звоник уз цркву извео је 1691. по Беатијевом нацрту Иван Крститељ Шкарпа са Хвара. Црква Госпе од Шкрпјела, саграђена 1630. на истоименом острвцету испред Пераста, добија у периоду 1720–1725. свој завршни барокни изглед и просторно окружење. Цркви је додат осмоугаони презвитериј са куполом по нацрту Илије Катичића, а радовима су руководили Вук Кандиот и Петар Дубровчанин. Пројекат за Богородичину цркву у Прчању, која је грађена 1789–1909, израдио је венецијански архитекта Бернардино Макаруци, један од последњих припадника тзв. каснобарокног класицизма, стила који је у Италији настао крајем XVII и почетком XVIII в. под јаким утицајем барока, али и угледањем на традиције антике и дело Андреа Паладија. Макаруци је био ученик Ђорђа Масарија, најзначајнијег венецијанског каснобарокног архитекте. За прчањске наручиоце пројектовао је тробродну куполну грађевину, чија је барокна фасада одмерено рашчлањена декоративним елементима. Монументално степениште које води до цркве изграђено је 1913. по пројекту архитекте Милана Карловца. ![015_II_Bogorodicina-crkva-Prcanj.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/015-ii-bogorodicina-crkva-prcanj.jpg)У доба барока у Боки, као и на целом Приморју, граде се карактеристичне једнобродне цркве с равном фасадом која је потом украшавана каменом пластиком у барокном духу (порталима, прозорима, розетама, волутама). У Котору су изграђене цркве Св. Јосипа (1631), фрањевачка црква Св. Кларе са самостаном (почетак XVIII в.) и црква Госпе од Анђела (1739), у Перасту фрањевачка црква Св. Антуна са самостаном (1679), у Прчању фрањевачка црква Св. Николе са самостаном (1728–1769) и у Столиву црква Св. Марије (1774–1781). У северном делу Доброте од 1762. до 1773. градила се жупна црква посвећена заштитнику места Св. Еустахију, познатијем у народу као Св. Стасије. Ову цркву пројектовао је Бартоло Ривијера, венецијански војни инжењер. Звоник цркве је почетком XX в. завршио у духу историцизма Милан Карловац. Сцене из живота Св. Еустахија (1938) на таваници цркве рад су сликара Јоза Кљаковића, док је мозаик Тријумф Крста (1989–1990) у олтарском простору рад савременог уметника Еда Муртића. У јужном делу Доброте подигнута је 1670. црква Св. Матеја. Сцене Крсног пута (1817) у овој цркви рад су добротског сликара поморца Марка Радоничића. Посебно место у барокној архитектури Боке припада Великој цркви манастира Савина код Херцег Новог, посвећеној Успењу Богородице. Цркву је у периоду 1777–1799. подигао корчулански мајстор Никола Форетић, сажимајући у њеним облицима и византијске, романичке и готичке традиције, спретно их уклапајући у јединствену целину. Иконостас Велике цркве манастира Савина израдио је 1795. бјелопољски иконописац поп Симеон Лазовић. ![016_II_PALATA-Bujovic_Perast.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/016-ii-palata-bujovic-perast.jpg)У доба барока граде се многе палате и простране капетанске куће у свим бокељским насељима. У Перасту Ђовани Фонте подиже 1694. палату Бујовић, у Котору је почетком XVIII в. подигнута палата Гргурина, док корчулански и дубровачки мајстори граде палате у Перасту (Змајевић, Смекја, Висковић), у Доброти (Ивановић, Трипковић, Дабиновић, Милошевић, Каменаровић), у Прчању (Верона, Луковић), у Рисну (Ивелић). Оне својим ритмичним фасадама, балконима, истакнутим „виђеницама" и укупним амбијенталним склопом дају бокељским насељима препознатљивост и општу барокну силуету. Крајем XVII в. данашњи изглед добија и которска палата Пима с истуреним тремом у приземљу, који носи пространу камену терасу на првом спрату, док се на другом налази дугачак балкон с оградом од кованог гвожђа. Барокна скулптура била је у највећој мери везана за архитектуру, како за екстеријер тако и за ентеријер. Највећи део потреба за скулптуром задовољаван је увозом. Поред раскошних олтара од полихромних врста мермера, увози се и други црквени мобилијар, дрвена и бронзана распећа, као и најразличитији предмети уметничког занатства. Три анђела на олтару Госпе од Розарија у жупној цркви у Прчању (1746) рад су венецијанског вајара Ђованија Марије Морлајтера. Од скулптура увезених из Венеције посебну пажњу заслужују дрвена барокна распећа, међу којима је и Распеће (касни XVII – рани XVIII в.) у жупној цркви у Прчању, рад Андреа Брустолона. Бронзано Распеће (XVII в.) које се чува у ризници которске катедрале рад је Ђанлоренца Бернинија. Неки од венецијанских скулптора боравили су и радили у Боки. Франческо Кабјанка радио је са својим помоћницима почетком XVIII в. више година у Котору. По поруџбини Которана израдио је два велика барокна олтара, за цркве Св. Кларе (1708) и Св. Јосипа у Котору, као и раскошни репертоар скулптура и рељефа у реликвијару катедрале. Кабјанкину скулптуру карактеришу минуциозност израде, наглашени сценски ефекти и грациозност покрета. Од домаћих клесара тога доба који су радили рељефне портале, грбове, маскероне, круне бунара, украсне конзоле и разну другу архитектонску пластику, познат је по имену једино фрањевац Дезидерије Которанин, који се 1654. потписао на рељефу *Богородица са Дететом и светитељима*, који се данас налази у которској катедрали. Успон бокељског поморства и трговине током XVII и XVIII в. одразио се и на барокно сликарство те регије. Добростојећи грађански сталеж повинује се укусу Венеције, где најрадије набавља уметничка дела. У которској катедрали налази се тако олтарска пала са представом Распећа (XVI в.), рад Јакопа Басана, слика на дасци Св. Вартоломеј, Св. Ђорђе и Св. Антонин (XVI в.), рад Ђиролама да Санта Кроче, олтарска пала са представом Св. Урсуле (XVII в.), рад сликара Питера де Костера, и Поклоњење мудраца (XVII в.), рад сликара Михаела Најдлингера. У ризници фрањевачког самостана Св. Кларе у Котору налази се слика *Ecce homo* (XVI в.), која се приписује шпанском сликару Луису де Моралесу, званом Ел Дивино. У цркви Св. Матеја у Доброти налази се слика Богородице са Дететом (око 1485), рад Ђованија Белинија, мермерни рељеф Благовести (касни XVII – рани XVIII в.) Ђованија Бонаце, као и слика Св. Николе (1787), рад Пјетра Антонија Новелија. У жупној цркви у Прчању чува се Молитва у Гетсиманском врту (касни XVI – рани XVII в.), рад Доменика Тинторета, Жртва Авељева (касни XVII – рани XVIII в.), рад Антонија Балестре, Распеће (прва половина XVIII в.), рад сликара Ђованија Батисте Пјацете, два портрета бискупа Антона Луковића (XVIII в.), рад Алесандра Лонгија, и Богородица са светитељима (XVIII в.), рад П. А. Новелија. Изузетну појаву бокељског и приморског барока представља сликар Трипо Кокоља (1661–1713). О његовом животу није сачувано много архивских података. Рођен је у Перасту, а школовао се у Венецији или у Риму. На 68 композиција у цркви Госпе од Шкрпјела Кокоља је приказао у доњим зонама зидова пророке и сибиле, а у горњим зонама и на таваници сцене из живота Богородице. Идејни творац концепта сликане декорације Госпе од Шкрпјела био је Кокољин мецена, надбискуп Андрија Змајевић. Кокоља је осликао и црквицу Св. Ане изнад Пераста, као и унутрашњост Змајевићеве палате у Перасту, зване Бискупија, која је изграђена 1664. У Музеју града Пераста сачуван је један Кокољин аутопортрет. После пада Млетачке Републике (1797) Бока се, с краћим прекидима, до 1918. налазила под аустријском влашћу. У то време дошло је до опадања поморске привреде у Боки, што је значило и крај златног доба у уметности овог региона. Привредно-поморски центар премешта се у Трст, а бокељске једрењаке замењују пароброди. У XIX и почетком XX в. у Боки настају јавне и приватне грађевине у средњоевропском маниру. У карактеристичном неовизантијском маниру изграђене су цркве Св. арханђела Михаила у Херцег Новом и Св. Николе у Котору. Црква Св. арханђела Михаила у Херцег Новом подигнута је око 1900. по пројекту архитекте Милана Карловца. Карловац је водио и радове на изградњи которске цркве Св. Николе, која је грађена 1902–1909. по пројекту Ћирила Ивековића. У духу модернизма подигнуте су у периоду између два светска рата болница „Др Васо Ћуковић" у Рисну и зграда Лучке капетаније у Котору, обе по пројекту Милана Злоковића. Залагањем прчањског жупника дон Ника Луковића, у жупној цркви у Прчању формирана је збирка радова модерних југословенских уметника, међу којима су и Мило Милуновић, Петар Лубарда, Пеђа Милосављевић, Иван Мештровић, Небојша Митрић, Тома Росандић, Сретен Стојановић, Целестин Медовић, Михаило Томић и др. Драгиња Маскарели **Књижевност.** Током средњег века створени су услови за развој писмености и књижевности – Котор је као главна извозна лука Зете и Србије према Италији и Грчкој био отворен за културне утицаје и из залеђа и из прекоморских центара. У средњем веку настају дела у словенским скрипторијумима (у манастиру Иловици на Превлаци 1262. *Иловичка крмчија*, рукопис рашке редакције), дела на латинском (или пренета на латински), пре и после поделе хришћанске цркве, повеље, легенде (о Св. Трипуну), описи Христових мука (Которски зборник, око 1090), натписи на црквама (краљице Јелене, краља Стефана Уроша на цркви Св. Срђа и Вакха, 1290. и 1318, Св. Луке у Котору, 1195, Св. Шимуна у Тивту, 1316, Св. Јосипа у Котору 1372. и др.). У XV в. ова област постаје део млетачке провинције са све живљом комуникацијом с културним центрима (Венецијом, Падовом, у коју се одлази на студије), доживљава и прати велику промену с хуманизмом и ренесансом. Средиште књижевног живота постаје Котор. Још од XIV в. има нижу школу, која прераста у озбиљну хуманистичку гимназију; у доба ренесансе у њој предају учени ректори и писци као што су Лодовико де Понте, Вицко Болица; постоје и школе за девојке из властеоских или из грађанских породица и прве приватне и манастирске библиотеке. У град долазе учени Грци после пада Цариграда (1453). Одавде су потицали и штампари, од којих је први Андрија Палташић (друга половина XV в.) штампао у Венецији преко 40 инкунабула. Први писци хуманисти стварају на латинском (прелаз из XV у XVI в.), а ренесансни песници током XVI в. на италијанском. Први песници су, с мало сачуваних стихова, Бернардо Пима, *poeta laureatus* (овенчан ловоровим венцем у Риму), Вицко Бућа, који је писао похвалне песме и теолошку прозу, и његов брат Доминко Бућа, познaт по тумачењу седам покајничких псалама (*Etimon elegantissimum satisque perutile in septem psalmos penitentiales...*, Млеци 1531). Овом времену припада и типично хуманистички спев Ивана Боне (Болице) *Descriptio sinus et urbis Ascriviensis* (*Опис залива и града Котора*, 1598) са свим одликама овога жанра (дескрипција, култ родног места, родољубље, мешање легендарне прошлости и савремених збивања). Дело је у целости израз хуманистичке културе. Ренесансна поезија на италијанском језику, сачувана у објављеним збиркама Ђорђа Бизантија (*Rime amorose*, Венеција 1532) и најзначајнијег которског песника ове епохе, Лудовика Пасквалића (*Rime volgari*, Венеција 1549), те у рукописима, показује да ствараоци прате актуелне токове у петраркистичкој поезији: Бизанти као бембиста (с тежњом да слављењем анђеоске лепоте и елегантним изразом поезију врати извору петраркизма), Пасквалић, претежно као следбеник напуљске школе који у канцонијеру прати, потпуно у клишеу, „историју" љубави. Песме су у форми сонета, канцона, мадригала. Которску поезију овога времена у целини је карактерисао наглашено пригодан тон. У другој половини века у литератури су претежније побожне теме и дела богословских писаца Алберта Дујмића, Луке Бизантија и др., који доследним спровођењем одредаба Тридентског концила убрзавају замирање ренесансе. Барокну књижевност, осим општих одлика, карактерише стварање на народном језику (поезија, драма), иако су се у великом делу прозе задржали латински и италијански, а у XVIII в., на који се протеже, пише се и на француском језику. Друга карактеристика је да Котор више није једини књижевни центар, него то постају и друга места: Пераст, Будва, Прчањ, Доброта. Особеност је и у околности да је на том подручју веома развијена усмена књижевност, што је утицало на развој и одлике одређених књижевних врста. Нема развијене љубавне лирике у оној мери у којој је то карактеристично за барок уопште. Једини прави барокни песнички зборник јесте збирка Жива Болице Кокољића од преко 400 песама (око 60 на народном и преко 340 на италијанском), међу којима су и љубавне са свим стандардним темама, мотивима и стилским одликама сејчентистичке лирике. Љубавне песме на италијанском певао је Будванин Крсто Ивановић. Пригодна поезија прати пре свега локална збивања: успехе појединаца (у част проглашења А. Змајевића за барског архибискупа и примаса „краљества Сервије", у славу избора Вицка Змајевића за задарског архибискупа и сл.), представнике млетачке власти (посете провидура и которске кнежеве), породична славља, обичаје (покладна поезија с краја XVIII и чак првих година XIX в. Будванина Антуна Којовића), смрти угледних личности и сл. ![017_II_ZMAJEVIC_Crkveni-Ljetopis.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/017-ii-zmajevic-crkveni-ljetopis.jpg)Међу пригодним песмама најзначајније су посланице јер се у њима одсликава и дух књижевног живота (Ж. Болица Кокољић их је измењивао са суграђанима и са пријатељима и писцима из друге средине; А. Змајевић је опевао у виду посланице под називом *Словинска Дубрава* земљотрес из 1667, с наглашеним родољубивим тоновима исказаним осећањем „словинства"). Епске песме опевају локалне историјске догађаје: опсаде Пераста (Иван Крушала, *Пјесан од боја перашкога*), борбе с Турцима око Рисна, Херцег Новог, Котора, с гусарима (И. А. Ненадић, *Шамбек сатарисан*...) и углавном подражавају десетерачку народну епику. Ове теме су заступљене и у историјским спевовима (Ж. Болица Кокољић, *Подухват скадарског паше Мехмеда Варлачија који се дуго борио против Котора*, 1657; А. Змајевић, *Перашки бој*, рукопис изгубљен). Лирска поезија је такође претежно локалног карактера (песмарице добротских помораца). Сатире и пасквиле, као и духовни и хагиографски спевови (неколико о блаженој Озани, насталих у XVII и XVIII в. анонимног песника, В. Болице Кокољића, В. Дудана, Д. Цецића), употпуњавају жанровски и тематски барокно песништво. Драмски писци су углавном посвећени религиозним темама (Христовој муци, плачу Мајке Божје) и у оригиналним делима и у прерадама и парафразама (И. А. Ненадић). Неки од њих су стварали ван свога краја: Будванин Крсто Ивановић, већи део живота у Верони и Венецији, има пет опсежних либрета на италијанском за мелодраме, извођене у италијанским позориштима. У другој половини XVII в. настао је и један ораторијум, непознатог аутора, *Бој Кнеза Лазара и зла сврха Милоша Ковиљића.* Барокна проза била је веома богата. У XVII и XVIII в. настао је низ типично барокних мемоарских и историографских дела, анала и биографија, у којима су се, према маниру тога времена, мешали ови жанрови на граници литературе и преплитали разни извори, од усменог предања, епике, народних приповедака, легенди, до црквених историја и познатих историографских дела. Уз много произвољности, нејасноћа, мистификација и дигресија, сва ова дела су ипак у мањој или већој мери историјски заснована и у њима се сачувало богато сведочанство о животу и духовној култури овога подручја (К. Ивановић, *Летопис Будве*, *Историја правовјерне лиге против Турака*; Т. Цизила, *Златни во*; А. Змајевић, *Љетопис црковни*; Ј. Баловић, *Перашка хроника*; К. Мазаровић, *Биографије Мазаровића*; Д. Мартиновић, *Биографије...* и др.). Злата Бојовић ЛИТЕРАТУРА: С. Вуловић, „Попис народних бокешких списатеља и њихових дјела", *Први програм Ц. К. Државне Велике гимназије у Котору за 1872/73*, Дубр. 1873; *за 1878/79*, Задар; Ђ. Стратимировић, „О прошлости и неимарству Боке Которске", *Споменик СКА*, 28, 1895, 2, 26; M. Rešetar, *Die serbocroatische Betonung südwestlicher Mundarten*, Wien 1900; С. Накићеновић, *Бока – антропогеографска студија*, Бг 1913; В. Марковић, *Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији*, Ср. Карловци 1921; Т. К. Поповић, *Херцег-Нови: историјске биљешке: 1382–1797*, Херцег Нови 1924; *Опћи шематизам Католичке цркве у Југославији*, Сар. 1939; Ј. Радонић, *Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века*, Бг 1950; Н. Луковић, *Бока Которска. Културно-историски вођ*, Цт 1951; Б. Ж. Милојевић, *Бока Которска*, Бг 1953; *Годишњак Поморског музеја у Котору*, Котор 1953–2008; *Споменик САН*, 1953, CIII; 1956, CV; З. Бешић, *Геолошки водич кроз Народну Републику Црну Гору*, Тг 1959; *Историја Црне Горе*, I, Тг 1967; *Материјали IV, VII конгрес археолога Југославије, Херцег Нови 1967*, Бг 1968; И. Пушић, „Археолошки локалитети и стање археолошке науке у Боки Которској", *Бока*, 1969, 1; *Бoкa, зборник радова из науке, културе и умјетности*, Херцег Нови 1969–2009; *Историја Црне Горе*, II, Тг 1970; Д. Поповић, А. Стерниша, *Флора и вегетација Херцегновског подручја*, Херцег Нови 1971; М. Парович Пешикан, „Иллирийские поселения на территории Боки Которской", *Ville et campagne dans le sud-est européen depuis l' antiquité jusqu'à la fin du XIXe siècle (aspects sociaux, économiques et culturels)*, Athénes 1972; *Опћи шематизам Католичке цркве у Југославији*, Зг 1974; М. Милошевић, Г. Брајковић, *Поезија барока*, Тг 1976; Ф. Ђаконовић, „Еколошке карактеристике приобалног дела унутрашњег Бококоторског залива", *ГШФ*, 1977, 52; *Проза барока*, Тг 1978; Р. Ковијанић, *Которски медаљони*, Бг 1978; К. Јиречек, *Историја Срба*, I–II, Бг 1978; Д. Медаковић, *Манастир Савина. Велика црква, ризница, рукописи*, Бг 1978; М. Паровић Пешикан, „Археолошка истраживања у Боки Которској", *Старинар*, 1977–1978, XXVIII–XXIX, Бг 1979; М. Паровић Пешикан, „Неколико античких грађевина из Боке Которске", у: *Материјали, технике и структуре предантичког и античког градитељства на источном Јадранском простору*, Зг 1980; М. Злоковић, „Библиографија културно-историјских споменика Боке Которске", *Бока*, 1986, 18; Ј. Ђ. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990; М. Пантић, *Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века*, Бг 1990; С. Пејовић, „Библиографија радова о бароку у Боки Которској", *Годишњак Поморског музеја у Котору*, 1991–1992, XXXIX–XL; П. Ивић, *Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој. Прва књига. Општа разматрања и штокавско наречј*е, Ср. Карловци – Н. Сад 1994; С. Мијушковић, *Которска морнарица*, Тг 1994; Д. Радојичић, *Крајина новска у судару свјетова*, Бг 1994; Ј. Марковић, М. Павловић, *Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора)*, Бг 1995; Ч. Марковић, Р. Вујичић, *Споменици културе Црне Горе*, Н. Сад – Цт 1997; П. Буторац, *Развитак и устрој перашке опћине*, Пераст 1998; *Котор за самовладе (1355–1420)*, Пераст 1999; *Бока Которска у 17. и 18. вијеку*, Пераст 2000; Б. Фуштић, *Земљишта Црне Горе*, Пг 2000; *Историја српског народа*, Бг 2000; М. Врзић, „Антички путеви и комуникације на подручју Боке Которске са краћим освртом на убикацију Агрувијума", у: *Грбаљ кроз вијекове*, Котор 2001; Ј. Вукмановић, *Паштровићи*, Пг 2002; Б. Радоичић, *Географија Црне Горе – друштвена основа и регије*, Пг 2002; Б. Ковачек, *Црногорске и приморске теме у првих сто бројева Летопсиа Матице српске*, Н. Сад 2003; М. Милошевић, *Поморски трговци, ратници и мецене, Студије о Боки Которској XV – XIX стољећа*, Бг–Пг 2003; С. Петковић, *Културна баштина Црне Горе*, Н. Сад 2003; И. Стјепчевић, *Архивска истраживања Боке Которске*, Пераст 2003; М. Врзић, „Археолошка истраживања у Боки Которској као једини одговор на нека постављена питања", *Бока*, 2004, 24; Г. Комар, *Херцег-Нови. Историја новска од искона до пада Венеције*, Бг – Херцег Нови 2004; Г. Новак, *Јадранско море у сукобима и борбама кроз стољећа, II, Од 1409. године до Другог свијетског рата*, Сплит 2004; К. Натек, М. Натек, *Државе света*, Бг 2005; Л. Блехова Челебић, *Хришћанство у Боки 1200–1500*, Пг 2006; С. Брајовић, *У Богородичином врту. Богородица и Бока Которска – барокна побожност западног хришћанства*, Бг 2006; Група аутора, *Историјски лексикон Црне Горе A–Црн*, Пг 2006; *Просторни план подручја посебне намене Морско Добро*, Котор–Пг 2007; Г. Комар, *Српска православна црква у Херцег-Новоме*, Херцег Нови 2007; *Херцеговина у Боки. Темељи модерног Херцег-Новог*, Херцег Нови 2007; М. Милошевић, *Бока Которска, Бар и Улцињ од XV до XVII вијека*, Пг 2008; В. Ивелић, *Поморски живот на једрењацима и паробродима*, Херцег Нови – Пг 2009; Г. Ж. Комар, *Бока Которска. Ћирилски споменици 17, 18. и 19. вијека (acta serbica) мјешовита грађа (1608–1917)*, Херцег Нови 2009. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКАДОРО, Вера **БОКАДОРО,** **Вера**, балерина, кореограф (Ница, Француска, 10. VII 1936). После школовања у Паризу и Москви, радила од 1970. у Бољшом тетру, најпре као стажиста, а од 1974. као балетмајстор. Кореографски рад започела као асистент В. Бурмајстера у Париској опери (*Лабудово језеро*, 1960). За прву кореографију *Невеста Ветра* (Ф. Лист) добила признање „Ана Павлова". У Српском народном позоришту у Новом Саду поставила две балетске представе: *Љубав за* *љубав* Т. Н. Хрењикова, коју је на сцену СНП 1980. пренела према својој премијерној поставци у Бољшом театру (1976), и *Лабудово језеро*, поводом прославе 20 година уметничког рада Е. Марјаш (1981). Изузетан успех њене поставке балета Т. Хрењикова потврђен је гостовањем Е. Марјаш, као Беатриче, на сцени Бољшог театра, као и Октобарском наградом града Новог Сада, коју је Балет СНП добио за играчко-уметничко достигнуће остварено у овој представи. Добитница је ордена Француске владе „Витез легије части". Љиљана Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКАН, Неда **БОКАН, Неда**, математичар, универзитетски професор (Земун, 3. II 1947). Докторирала на Природно-математичком факултету у Београду 1979. с тезом „Групе трансформација на нормалним скоро контактним многострукостима". Усавршавала се на универзитетима у Мађарској, Италији и САД. Редовни професор Математичког факултета у Београду од 1996. Као гостујући професор предавала и учествовала у заједничком научно-истраживачком раду на универзитетима у Дебрецину, Берлину, Иасију, Каљарију и Будимпешти. Била декан Математичког факултета у Београду (1998–2001, 2004–2006) и проректор Београдског универзитета од 2006. Руководилац (самостално или са З. Лучићем, М. Матељевићем или Н. Блажићем) Научних семинара за геометрију и Риманову геометрију. Бави се геометријом, посебно диференцијалном геометријом. Код скоро контактних многострукости испитивала је Ц-холоморфне пројективне трансформације, њихову Лиjеву групу, одредила одговарајући инваријантни тензор. Дала је комплетну декомпозицију векторског простора који чине тензори с истим особинама симетрије као и Риманов тензор кривине, одредила димензије, норме и квадратне инваријанте фактора декомпозиције и пројекција. Испитивала инваријанте афине геометрије, афине хиперповрши и њихове Поенкареове форме, Черн-Симонове класе, Кодацијеве трансформације и кубне форме, Остерманове многострукости, међусобну зависност геометрије многострукости с Грасмановом структуром и алгебарских својстава њиховог тензора кривине. ДЕЛА: „On the complete decomposition of curvature tensors of Riemannian manifolds with symmetric connection", *Rendiconti del Circolo Matematico di Palermo, serie II*, 1990, XXXIX; „An inhomogeneous elliptic complex", *Journal D*'*Analyse Mathematique*, 1993, 61; „Applications of spectral geometry to affine and projective geometry", *Beiträge zur Algebra und Geometrie*, 1994, 35, 2. Милева Првановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКАНИ **БОКАНИ**, село у Републици Српској, на источним обронцима планине Чемернице, у изворишном дијелу ријеке Понир. Налази се 4 км западно од општинског центра Кнежево (Скендер Вакуф). Уз сјеверни руб села пролази пут Бањалука–Кнежево. Насеље је дисперзивног типа, смјештено на 750–800 м н.в. Године 1991. имало је 466 становника, од којих 98,7% Срба. Основно занимање становништва је сточарство. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Етнолошка истраживања у Имљанима*, Сар. 1962. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКВИЦА **[![001_II_Bokvica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bokvica.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bokvica.jpg)БОКВИЦА** (*Plantago*), једногодишње, двогодишње, вишегодишње зељасте биљке или ретко ниски, при основи одрвенели жбунићи из породице Plantaginaceae. Код највећег броја врста листови су сакупљени при основи стабла у розете или бусенове. Листови су различитог облика: од јајастих, јајасто-срцастих, елиптичних, широко копљастих до скоро тракастих, по ободу су цели или неправилно плитко назубљени, голи или длакави. Цваст је класолика, вршна, збијена, издужена или лоптаста на дугим дршкама које полазе из центра розете или са бочних изданака стабла. Цветови су четворомерни, беличасти, бледожућкасти или бледоружичасти са дугачким прашницима. Плод је чаура са ситним семенима. Род обухвата преко 200 врста распрострањених у читавом свету, највише у северној хемисфери. У Европи има око 40, а у Србији 16 врста. Настањују различита отворена травна станишта од низија до високопланинских области, а нарочито су честе на заслањеним стаништима. Најпознатије врсте код нас су велика или женска **б.** (*P. major*), средња **б.** (*P. media*) и мушка **б.** (*P. lanceolata*). Велика **б.** је честа врста нитрофилних утрина, градских травних и гажених површина и других рудералних станишта. Распрострањена је на свим континентима. Средња **б.** је биљка ливада од степа до високоплaнинских региона; мушка **б.** је ливадска биљка, али је налазимо на рудералним стаништима. Осим набројаних врста у Србији расту: *P. argentea* и *P. holosteum* на кречњачким и серпентинитским камењарима, *P. Tenuiflora*, *P. coronopus*, *P. schwarzenbergiana* и *P. maritima* на слатинама, *P. atrata* и *P. gentianoides* у високопланинским регионима, *P. maxima* и *P. altissima* на влажним ливадама, *P. indica* на песковитим стаништима и др. Једина ендемична балканска врста у Србији је *P. reniformis* која је на Проклетијама и Шарпланини. Већина врста овог рода су лековите, али још увек фармаколошки недовољно истражене. Велика, средња и мушка **б.** од давнина се користе у народној медицини за лечење рана и запаљења, а због садржаја слузи и танина употребљавају се и за ублажавање запаљења уста и дисајних путева. ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић, М. Гајић, „*Plantago* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 1974, 6; *Лековите биљке СР Србије*, Бг 1989. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКЕЉСКА МОРНАРИЦА **![001_II_Mornari-sa-prvim-barjakom.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-mornari-sa-prvim-barjakom.jpg)БОКЕЉСКА МОРНАРИЦА**, братовштина помораца Котора и његовог подручја. Основана је средином XV в. (према традицији, још у IX в.). Припадали су јој бродовласници, заповедници и посада бродова. До XIX в. Которска морнарица („Marinerezza di Cattaro") обухватала је све поморце которске области (Котор, Доброта, Пераст, Прчањ). У другој половини XVI в. Пераст је основао посебно удружење. Како је Которска морнарица прерастала у општебокељску, у XIX в. названа је **Б. м**. Од 1463. њена организација и деловање регулисани су писаним Статутом. Главна скупштина бирала је управу: гасталда (управник), чувара Статута, надзорника имовине, извршиоца одлука Главне скупштине, затим три прокуратора (задужени за финансијске послове) и два синдика (контролори финансија и имовине). Од краја XV в. персонално су повезане функције гасталда и адмирала которске луке (лучког капетана), који је имао статус државног чиновника. Адмирала је бирала братовштина, а до 1797. избор је потврђивала млетачка управа. **Б. м.** деловала је и као војна организација. Братовштина се бринула о oрганизацији поморске привреде, о сиромашним члановима и њиховим породицама, откупу робова, управљала је бродоградилиштима, складиштима сировина и опреме, надзирала изградњу и оправку бродова, уопште – унапређивала сталешке интересе. Финансирала се убирањем бродских такса и оставштинама добротвора. У време мира **Б. м.** се бавила поморском трговином и пловидбом. У рату је деловала као ратна морнарица. Истицала се у дејствима против турске флоте и војске, у XVI в. и ђеновљанске. Код Лепанта (1571) спасла је млетачку флоту од уништења. Видљива је њена улога у борбама за Херцег Нови и Рисан (1687). Почетком XIX в. изгубила је војничка својства. Тада је у Боки било регистровано око 400 пловних објеката, 250 поморских капетана и 3.000 морнара. Назадовање бокељског поморства почиње с Наполеоновим ратовима. Француска управа забранила је удружење и запленила имовину (1807). Братовштина је обновила рад 1814, али су је аустријске власти укинуле 1817. Друштво је активирано 1833, опет укинуто 1849, а 1859. наново успостављено („Племенито тијело Бокељске морнарице"). **Б. м.** није више представљала сталешку организацију морнара – прерасла је у културно удружење Бокеља, чији су чланови могли бити различитих професија. После I светског рата у Боки је формирано више поморских друштава. Усвајање новог Статута 1935. био је покушај обнове традиционалних функција **Б. м**. Током II светског није деловала. **Б. м.** обновила је рад 1962, донела Статут 1964. када је усвојен назив „Друштво Бокељска морнарица". Прихватила је Дан Југословенске ратне морнарице (10. септембар) као свој и прогласила Ј. Б. Тита за почасног адмирала (1972). Статутом из 1991. наглашена су традиционална начела деловања **Б. м.** Дан **Б. м.** је 26. јун, дан издања првог писаног Статута 1463. У XV в. **Б. м.** је преузела прославу празника Св. Трипуна, заштитника Котора, а лик Св. Трипуна налази се на застави Удружења. Празник се прославља 3. фебруара. На дан св. Трипуна изводи се фигуративно коло са елементима средњовековне симболике. Бокељски поморци откривали су нове путеве и тржишта. За оснивача прве наутичке школе на Јадрану сматра се Пераштанин Марко Мартиновић (1663–1716). Матија Змајевић и Матија Мелада, такође Пераштани, и Марко Војновић из Херцег Новог заузимали су високе положаје у руској морнарици. Капетан Иво Висин из Прчња први је Југословен који је опловио свет (1852–1859). Изграђивана вековима, **Б. м.** стекла је велики углед и допринела слави Боке Которске. ЛИТЕРАТУРА: Б. Попарић, *Преглед повијести поморства*, Зг, I 1932; II 1933; *Котор и Бока Которска*, Зг 1934; *Дванаест вјекова Бокељске морнарице*, Бг 1972; С. Мијушковић, *Которска морнарица*, Пг 1994; M. Милошевић, *Поморски трговци, ратници и мецене. Студије о Боки Которској XV–XIX стољећа*, Бг–Пг 2003. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКЕЉСКА СКУПШТИНА 1848 **БОКЕЉСКА СКУПШТИНА 1848**, скупштина градоначелника, сеоских главара и других угледних Бокеља, православних и католика, одржана у Прчњу 13. VI 1848. Сазвана је да би расправљала о позиву Хрватског сабора за уједињење Далмације (под којом су се у позиву подразумевали и Дубровник и Бока) са Хрватском и Славонијом и да би одговорила на писмо митрополита Петра II, које су примили дан пре одржавања збора и којим су упозорени на потребу сарадње с баном Јелачићем. Скупштина је донела програм о „Словенском царству" и „славено-српској народности" којој припадају колико „окружије бококоторско" толико и „краљевина Далматинска". Програм је био ограничен на аутономију у хабзбуршкој држави, после њеног преуређења. У одговору Хрватском сабору, написаном ћирилицом, који је редиговао С. М. Љубиша, као „најсветија наша дужност" истакнуто је опредељење да „ми Далматинци ниесмо но Бокези". Пошто су Хрватска и Славонија биле „угарској круни подложне", Бокељи нису били спремни да за такво уједињење жртвују „независност наше народности"*.* Даље се каже да Бока которска није против уједињења, ако би оно водило уједињењу југословенских држава „под штитом Цесарскијем", без утицаја „икакве друге народности... Талијанске, Мађарске, Њемачке". Истог дана, у сличном тону, Скупштина је веома кратко одговорила и на Његошев проглас. Оба одговора карактерише висока доза дипломатске опрезности. ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, *Црна Гора и Аустрија 1814–1894*, Бг 1924; В. Латковић, „Нешто о Његошу и Бокељима у 1848", *Записи*, 1938, XIX; П. Буторац, „Бока которска према народноме покрету у револуционарној години 1848", *Рад ЈАЗУ*, 1938, 260; Н. Луковић, „Велика Народна скупштина Бокеља 1848", *ИЗ*, 1948, I; П. Поповић, *Црна Гора у доба Петра I и Петра II*, Бг 1951; С. Мијушковић, „Његош и Бока", *ИЗ*, 1963, XX; Б. Вукотић, *Грбаљска буна 1848*, Бг 1988; М. Лукетић, „Концепт писма бокељских главара Хрватско-славонском сабору 1848", у: *Уједињење Црне Горе и Боке Которске 1813–1814*, II, Пг–Котор 1998. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКЕЉСКИ УСТАНАК 1869 **БОКЕЉСКИ УСТАНАК 1869**, познат и као Кривошијски устанак. Од окупације Боке Которске 1814, Аустрија је постепено укидала повластице које је становништво которског округа уживало под млетачком влашћу. Крај са богатом традицијом народних побуна устао је и на објављивање Закона о увођењу војне обавезе (1868), којим је наређена општа регрутација. Забрана напуштања места становања онемогућавала је бављење поморством, основном привредном делатношћу становништва. Припремљена и организована побуна избила је 1869. и проширила се изван Боке Которске. Тајно ју је помагала Црна Гора. Аустријска војска од 26.000 људи (13 батаљона, пет батерија топова, неприлагођених за дејство на брдском терену), под командом генерала Вагнера (од 7. новембра – генерала Ауерсперга), покушала је да у три таласа угуши побуну. Показало се да није дорасла устаничком герилском ратовању. Ватрена моћ једног устаника око 50 пута надмашивала је моћ аустријског војника. О храбрости учесница устанка, „бокељских јунакиња", писала је оновремена штампа. Именовање Гаврила Родића за намесника Далмације унело је дух политичког реализма. Устанак се смирио миром у Кнежлазу (у литератури, често: Кнезлацу) 11. јануара 1870, проглашењем амнестије, повлачењем важности Војног закона за Кривошије, враћањем оружја становништву, накнадом материјалне штете. С. М. Љубиша је у Аустријском парламенту указао на размере страдања и разарања у аустријским походима (бројне људске жртве, разорено је 14 села и 30-ак цркава и манастира). Гувернер Родић је сматрао да је устанак последица неспособне бечке бирократије, односно „немачке праксе" која насумице „шаблонизира" законе и прописе. Устанак је имао одјека у поезији Ђ. Јакшића (*Стража*) и Л. Костића (*Јадрански Прометеј*). ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, *Устанак у Боци Которској 1869*, Бг 1870; К. Милутиновић, „Бокељски устанак и Вагнерова афера", *ИЗ*, 1958, XIV, 1–2; Ф. Хауптман, „Генерал Родић и политика аустријске владе у Кривошијском устанку", *ГДИБиХ*, 1962, XIII; Ј. Берош, „Вагнерова администрација и Кривошијски устанак 1869", *ИЗ*, 1969, XXII; *Устанак у Боки Которској 1869*, Котор–Будва 1970; В. Војводић, „Устанак у Боки Которској 1869", *ГФФНС*, 1970, XIII, 1; К. Милутиновић, *Војводина и Далмација 1760--1914*, Н. Сад 1973. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКЕЉСКИ ХАЈДУЦИ **БОКЕЉСКИ ХАЈДУЦИ**, организоване формације хајдука у Боки Которској које су постојале у Кандијском (1645–1669), Морејском (1684–1699) и Млетачко-турском рату (1714–1718). Састављене углавном од људи из старе Херцеговине, ове формације су представљале неку врсту нередовне млетачке војске, али су деловале и самостално. У Боки су се насељавали од почетка Кандијског рата, организованије од 1653, када се населио Бајо Пивљанин са око 400 људи. Хајдуци су се истакли у борбама за Пераст (1654) и Котор (1657), а њиховом заслугом 30 херцеговачких села признало је млетачку власт (1660). Венеција је подстицала њихово деловање и на територији конкурентске Дубровачке републике, којим је угрожавана трговина Дубровчана с турским залеђем. Хајдуци су имали и своју флоту, којом су атаковали на дубровачка острва и сукобљавали се с улцињским гусарима. Уз симболичку млетачку помоћ у житу, то је хајдуцима био главни основ за издржавање. Само су харамбаше добијале плату. Управо је у Кандијском рату међу **б. х.** и котарским ускоцима „обновљен херојски дух српске историје". У том епском добу, „славни крајишници и одметници... непосредно су улазили у песму и остајали у њој за сва времена". После Кандијског рата млетачке власти исељавале су **б. х.** у Равне Котаре и даље, у околину Пуле. Опет су их ангажовали на почетку Морејског рата, па је Бајо Пивљанин упућен у Боку. Предводио је херцеговачке хајдуке, којима су се придружили и Бокељи. Поражен је на Вртијељци код Цетиња, где је и погинуо (1685). У даљем току рата, **б. х.** су били веома активни у млетачком заузимању знатног дела Херцеговине. После завршетка Морејског рата многи хајдуци са својим породицама настанили су се у Боки, углавном на херцегновском подручју, где им је додељена земља. Њиховом заслугом, у последњем рату који је водила против Турског царства (1714–1718), Млетачка је поново заузела Царине, Попово Поље, Хутово и Зупце. Одредбама мировног уговора у Пожаревцу (1718) морала их је вратити Турској, па су се хајдуци стално задржали у Боки. Жељко Вујадиновић Поред Баја Пивљанина, епска песма је упамтила и друге бокељске харамбаше, посебно браћу Николу и Стјепана Поповића. О сукобу Николе Поповића с новским гусаром Хусталићем 1663. говори народна песма *Нико Поповић и Оцињани* (Вук, III, 53). Истичу се и Грујица Жеравица, Лимо Барјактар, Мато Његошевић и др. У архивским изворима остало је забележено да је Грујица Жеравица у друштву с Бајом Пивљанином, Вукосавом Пухаловићем и „буљубашом Милошевићем" у децембру 1669. ишао у Млетке као представник бокељских хајдука. Лимун харамбаша и Мато Његошевић су у епским песмама представљени веома тамним тоновима: Лимун харамбаша ће из освете ударити на сватове и покварити девојачку срећу, а Мато Његошевић ће се пак полакомити на дукате и свога побратима Баја Пивљанина издати бегу Љубовићу. Хајдучки прваци у Боки били су повезани чврстим побратимским, пријатељским и сродничким везама. Где ова веза није постојала, брзо се успостављала. Тако зна се да је једна рођака котарског сердара Јанковић Стојана била удата за Димитрија, брата харамбаше Баја Пивљанина. Бошко Сувајџић ИЗВОР: М. Милошевић (прир.), *Хајдуци у Боки Которској 1648–1718*, Тг 1988. ЛИТЕРАТУРА: П. Буторац, „Улога хајдука у Боки Которској", *Гласник Народног универзитета*, Котор 1936; Р. Самарџић, *Хајдучке борбе против Турака у XVI и XVII веку*, Бг 1952; Р. Ковијанић, И. Стјепчевић, „Хајдуци у Боки Которској до морејског рата", *ИЗ*, 1954, II, 1; М. Злоковић, „Поморски подвизи бокељских хајдука", *Годишњак Поморског музеја*, Котор 1956; С. Назечић, *Из наше народне епике*, I, *Хајдучке борбе око Дубровника и наша народна пјесма*, Сар. 1959; Р. Самарџић, *Велики век Дубровника*, Бг 1962; Г. Станојевић, *Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI–XVIII вијека*, Бг 1970; Б. Сувајџић, Предговор, у: *Епске песме о хајдуцима и ускоцима*, Бг 2003. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКОКОТОРСКА ЕПАРХИЈА **БОКОКОТОРСКА ЕПАРХИЈА**, основана је 1870. Називана је и Бококоторско-дубровачка јер је обухватала обе области које су до краја XVIII в. припадале Зетској митрополији. Наполеон је 1810. основао за далматинске Србе Далматинску епархију и у њој „велики викаријат" за Боку, а тако је остало и под аустријском влашћу. После Бокељског устанка (1869) Стјепан Митров Љубиша, посланик у Царевинском већу, наговорио је цара Франца Јозефа да прихвати молбу становника Боке которске и оснује им засебну епархију. Бокељи су тврдили да је њихов простор тешко приступачан због чега су далматински епископи и раније имали посебне намеснике, тј. архимандрите као генералне викаре за Боку. Цар је 6. XI 1870. издвојио Боку из састава Далматинске епархије и основао **Б. е.**, а 25. II 1871. именовао Герасима Петрановића за епископа. С обзиром на то да је престо Карловачке патријаршије био упражњен, цар је одлагао хиротонију, па је Герасим 23. XII 1872. преузео епархију у својству администратора. Тек када је 1874. ушла у Буковинско-далматинску митрополију, митрополит Теофил и далматински епископ Стефан (Кнежевић) хиротонисали су Герасима 9. V у Бечу, а 26. V устоличен је у Котору. **Б. е.** проширена је 1878. додавањем Спича и околине који су одлуком Берлинског конгреса од Турака припали Аустрији, и из јурисдикције Цариградске патријаршије и Рашко-призренске епархије прешли у бококоторску. После I светског рата, ушла је у састав Српске патријаршије. Укинута је Уставом 1931, када је Бока припала Црногорско-приморској, а Дубровник Захумско-херцеговачкој епархији. Упамћена је као пример у издавању епархијских шематизама. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Стратимировић, *Православна црква у Боци Которској*, 1897; Д. Миковић, *Српско-православно бококоторско Владичанство*, Дубр. 1907; Н. Милаш, *Православна црква у Дубровнику у 18. и почетку 19. вијека*, Сар. 1913. Б. Милошевић, „Герасим Петрановић (1820–1906), први епископ бококоторски", *Гласник СПЦ*, 1956, 37, 9. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКОКОТОРСКА ИКОНОПИСНА ШКОЛА **БОКОКОТОРСКА ИКОНОПИСНА ШКОЛА**, сликарска школа коју су чинили једанаесторица мајстора из породице Димитријевић-Рафаиловић делатних на подручју Боке Которске, јужне Црне Горе и Херцеговине од краја XVII до друге половине XIX в. Истих ликовних схватања био је и Максим Тујковић са Грбља. Родоначелник Димитрије Даскал (учитељ) рођен је вероватно око 1660. у Рисну. Породичној групи Димитријевића припадају Димитријеви синови Данило, Ђорђе, Гаврило и Рафаило, а Рафаиловића – Рафаилови синови, Петар и Василије, Василијеви – Ђорђе и Христофор и Христофорови – Јово и Иво. Пореклом из околине манастира Мораче, Димитрије Даскал је био ученик и сарадник сликара Радула, с опусом који се прати од 1681. до 1718. По запису са иконе *Успења Богородице* из манастира Мораче, зна се да ју је 1713. сликао Димитрије а њен оквир резбарио Гаврило. Димитрије је сликао иконостасе у цркви Светог Луке у Котору (1689), у селима Српска и Мркова (1704) и манастиру Прасквици, а живопис у селима Шишићи (око 1692), Пријерада, Мркова (1704) и Пелиново (1717), где је приказао *Менолог*. Данило Димитријевић је извео живопис у селу Главати (1757). Ђорђе Димитријевић се први пут помиње у манастиру Савини (1740), последњи у Шишићима (1759), а на основу сачуваног уговора зна се за његов иконостас у Ластви. Рафаило Димитријевић је радио током друге половине XVIII в. у манастирима Подмајине, Савина, Пива, Добрићево и Дужи. У другој половини XVIII и почетком XIX в. деловали су Петар (Манастир Бања код Рисна, 1775) и Василије Рафаиловић (манастири Горња Брчела и Градиште, црква у Кутима и Доњим Сеоцима, 1782–1806). Ђорђе (Георгије) Рафаиловић је сликао у сеоским црквама на Грбљу и полуострву Луштици. Христофор (Ристо) Рафаиловић радио је 1816–1850. са сином Ивом иконостасе у сеоским црквицама, док је од Јова позната само икона *Богородице са Христом*. И под турском (до 1684) и под млетачком и аустријском влашћу сви чланови **б. и. ш.** негују традиционално сликарство, укључујући и Максима Тујковића који је био под приметнијим утицајем сликара Радула. Будући да су се бавили и дрворезбарењем оквира икона, њихова јединствена приврженост касновизантијском наслеђу се прати у виду барокног прожимања ликовних дисциплина. По својој занатској вештини нарочито се издваја Рафаило Димитријевић. Сви чланови ове сликарске породице били су везани за наслеђе пећко-морачке школе, зависећи не само од традиционалних својстава иконописа и живописа у Боки, него и на целом подручју Пећке патријаршије. Одликује их наглашени графицизам и неоплемењени колоризам који временом све више тоне у недовољно школовани и истрошени манир. ![001_II_sv-LUKA-DJORDJE-I-DIMITRIJE_ikona.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-sv-luka-djordje-i-dimitrije-ikona.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Г. Томић, *Бококоторска иконописна школа*, Бг 1957; П. Мијовић, *Бококоторска иконописна школа XVII–XVIII вијека*, Тг 1960; V. Konjikušić, *Saur allgemaines Künstler Lexikon*, 27 Leipzig 2000; Љ. Стошић, „Иконостас Максима Тујковића у манастиру Никољцу", у: *Ђурђеви Ступови у црквеном животу и историји*, Бг 2011. Миодраг Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКОКОТОРСКИ УСТАНАК 1918 **БОКОКОТОРСКИ УСТАНАК 1918**, побуна морнара против рата и аустроугарске власти. Почетком 1918. у Боки Которској је било око 40 бродова аустроугарске флоте (осам крстарица, седам разарача и друго помоћно бродовље) под командом контраадмирала А. Ханзе. На бродовима и морнаричким постројењима у луци налазило се око 6.000 морнара (31,3% Срба и Хрвата, 16,3% Немаца, 14,4% Италијана, 10,6% Чеха, 2,8% Словенаца и 24,6% других). Незадовољство условима живота и жеља да се учини крај дуготрајном рату покренули су их на устанак. Почетком јануара, на адмиралском броду, оклопљеној крстарици „Санкт Георг", формиран је Централни комитет морнара (Франтишек Раш, Мате Брничевић, Јерко Шижгорић, Шимун Ујдур, Антон Грабар, М. Калигарис, Анђело Похор и Р. Загнер), који је започео припреме устанка. Топовским пуцњем и дизањем црвене заставе на адмиралском броду 1. фебруара почела је акција морнара. Заједно са свим официрима затворен је и адмирал Ханза, а команду је преузело морнарско веће. Слично се догодило и на осталим бродовима, који су до ноћи прешли под команду устаника. Морнари су тражили прекид рата, право на самоопредељење и човечно поступање са бродским посадама. Јединице копнене војске на обалским утврђењима, међутим, нису биле обухваћене покретом због чега су њихови официри наредили посадама тврђавске артиљерије да се спусте на обалу, цеви топова упере на бродове и изолују их. Наређење је одбио само 3. батаљон 23. далматинског пука. Две немачке подморнице, које су се нашле у луци, блокирале су Вериге, а Команда ратне луке је 2. фебруара упутила устаницима ултиматуме, тражећи покорност и претећи отварањем артиљеријске ватре на бродове. Надајући се помоћи, устаници су послали депеше народним заступницима у Бечу и Будимпешти, као и морнарима у Шибенику и Пули, обавештавајући их о побуни и позивајући их да им се прикључе. Недовољно изоловани од морнара, официри су на неколико крстарица и разарача успели да поврате команду и упуте се против адмиралског брода на којем је био Централни комитет морнара. Недовољна енергичност Комитета, пасивно ишчекивање догађаја и појава у Боки 3. дивизије бојних бродова из Пуле 3. фебруара омогућили су да официри поново преузму команду на бродовима. У року од 24 часа ухапшено је око 800 морнара и по-дофицира, а пред преки војни суд изведено 40 оних који су сматрани организаторима устанка. После суђења (7–10. фебруар) стрељани су: Франтишек Раш, Мате Брничевић, Јерко Шижгорић и Антон Грабар. Остали устаници предати су редовном суду, али је већ крајем маја 400 морнара пуштено на слободу. Против осталих је вођен судски поступак који је, под притиском општег стања у Аустроугарској, убрзо обустављен. У затвору је задржан 31 морнар, али ни њима није суђено, јер се Аустроугарска у међувремену распала. ЛИТЕРАТУРА: Ф. Чулиновић, *1918 на Јадрану*, Зг 1951; Ф. Чулиновић, *Одјеци Октобра у југословенским крајевима*, Зг 1957; Б. Стули, *Устанак морнара у Боки которској*, Сплит 1959; *Војна енциклопедија*, I, Бг 1975. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКОЊИЋ, Михаило/Михајло **БОКОЊИЋ, Михаило/Михајло**, чиновник, банкар, привредник (? – Афленц, Аустрија, 4/5. VIII 1927). Током 1911. и 1912. радио је као рачуноиспитач при Управи Државне штампарије у Београду. Када је 1912. основана Прва српска замљорадничка банка, постао је њен први директор и на овом месту остао до своје смрти. На првој скупштини Удружења банака у Београду, одржаној 4. XII 1921, ова банка налазила се међу 29 оснивача ове финансијске организације у којој је он убрзо постао и истакнути руководилац. У периоду 1921–1923. у Удружењу банака био је потпредседник петочланог Надзорног одбора, 1924. његов члан, а 1925. члан Надзорног одбора у оставци. Захваљујући рођаку Луки Бокоњићу из Бјута у САД, развијао је током 1922. рекламну кампању међу српским исељеницима у САД ради уписа акција за банку којој је био на челу. Сахрањен је у месту смрти, где је дуже време лечен у санаторијуму. ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1911–1912. ЛИТЕРАТУРА: *Американски Србобран*, 1922, 2276, 2279, 2280; *Политика*, 9. VIII 1927; *Споменица о десетогодишњем раду Удружења банака у Београду 1921–1930*, Бг 1930; *Историја банкарства у Војводини*, Н. Сад 2001. Драган Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКОРОВИЋ/БОКОРИЋ, Михаило **БОКОРОВИЋ/БОКОРИЋ, Михаило**, сликар (Бискупија код Книна, око 1730 – Печка код Арада, 16. XI 1817). Као младић доселио се 1754. у Банат и стално настанио у Печки код Арада. Сликарство је учио код Стефана Тенецког у Араду током шесте деценије XVIII в., када му је помагао у већим пословима. Његове иконе, са најчешћим мотивом Богородице Бездинске, расејане су по целом Поморишју (Печка, Српски Свети Петар, Нађлак, Ходмезевашархељ, Модош, Темишвар, Арад). Редовно су датиране, из чега се закључује да су настајале од 70-их година XVIII в. до друге деценије XIX в. Већи радови су му: иконостас некадашње српско-румунске а сада румунске цркве у Печки из 1774. и зидне слике у припрати цркве манастира Бездин (1781–1782). Радио је и портрете бездинских архимандрита и калуђера. У стилском погледу запажена је зависност од барокног манира Стефана Тенецког, изражена у чврстој моделацији форме, премда је несумњиво био знатно слабији сликар. Презиме му се помиње и као Букоровић и Букуровић. ЛИТЕРАТУРА: Л. Богдановић, „Михајил Бокорић", *СрС*, 1901, 31; Л. Шелмић, *Српско зидно сликарство XVIII века*, Н. Сад 1987; М. Јовановић, *Сликарство Темишварске епархије*, Н. Сад 1997. Олга Микић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКС **![001_II_Slobodan-kacar-na-Oi.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-slobodan-kacar-na-oi.jpg)БОКС**, спорт у којем се два такмичара боре песницама по посебним правилима и у одређеном броју рунди. Код Срба се јавио на простору Аустроугарске последњих деценија XIX в., најпре у Суботици, где су се зачели и неки други модерни спортови. Борбе у рингу приказиване су, по узору на надметања у западној Европи, на јединственим такмичењима названим Палићке олимпијаде. Главни организатор Лајош Вермеш импровизовао је јула 1881. с групом младих ентузијаста прва надметања у овом спорту. Борили су се голим песницама (шакама), те је спорт у почетку називан песничење или шакање. После Суботице прихваћен је 1896. у Сомбору, где је Шаму Шајтош основао прву шакачку секцију. У Београду је 1903–1905. нови спорт пропагирао пуковник Драгомир Николајевић, професор мачевања, рвања и **б.** у Официрској школи. Капетан, доцније генерал, Милета Недић, школован у Швајцарској, донео је у Србију 1908. боксерске рукавице. Прва јавна боксерска приредба приређена је у Београду 1912. код Коларца. Милета Недић и мађарски боксер Ерб приказали су публици боксерску вештину, а затим су одржана још три меча. **Б.** се у Србији нагло развио после I светског рата, када су се у земљу вратили многи демобилисани добровољци и млади Срби који су имали прилике да се упознају с овим спортом у Француској, Швајцарској, Енглеској, па и у САД. Највећи допринос ширењу ове борилачке вештине дали су Милорад Гаковић Сики, Тома Станисављевић, Александар Живановић и Ђорђе Бркић, који су се током боравка у свету оспособили за боксерске тренере. У међуратном периоду **б.** је у Београду и другим градовима после фудбала био најпопуларнији међу спортовима. Већ 1920. основан је у Београду први боксерски клуб *Раднички*. Касније се истицао и клуб београдске *Југославије*, а јаки клубови постојали су и у Новом Саду, Суботици и др. Пре него што је у Србији основан први боксерски клуб, *Српски олимпијски клуб* (основан 1910) уврстио је **б.** међу спортове на чијем је развијању радио. Између два светска рата најбољи боксери у Србији били су: Стеван Јакшић, Лука Поповић, Душан Димић, Тикан Павловић, Иван Развал, Влада Чобановић, Сава Тарана и др. У међународној конкуренцији најуспешнији међу њима био је Тикан Павловић, али га је трагична смрт омела да доспе у највише врхове европског **б**. После II светског рата у Србији је основано више десетина боксерских клубова, међу којима су се истицали: *Партизан*, *Црвена звезда* и *Раднички* из Београда, *Спартак* из Суботице, *Војводина* из Новог Сада, затим *Банат* (Зрењанин), *Раднички* (Крагујевац), *Динамо* (Панчево), *Раднички* (Ниш), *Каблови* (Јагодина), *Раднички* (Приштина), *Млади радник* (Пожаревац) и др. Поред државних шампионата и лигашких такмичења најзначајније боксерске приредбе су Меч шампиона за златну рукавицу (од 1957) и „Оскар" (од 1963), који је 1975. променио назив у „Београдски победник". Од 1945. до 2010. боксери из Србије на олимпијским играма освојили су шест медаља (1 златна, 1 сребрна, 4 бронзане), на светским првенствима 14 (0, 5, 9), а на европским шампионатима 40 (1, 16, 13). Звонимир Вујин је освојио бронзане медаље на олимпијским играма у Мексику 1968. и Минхену 1972. Прву сребрну освојио је Тадија Качар у Монтреалу 1976, а његов брат Слободан Качар у Москви 1980. постао је олимпијски шампион (професионални првак света постао је 1985). Бронзана олимпијска одличја освојили су Мирко Пузовић и Азиз Салиху у Лос Анђелесу 1984. Драгомир Вујковић и Рајко Милић су освојили бронзане медаље на I светском првенству у Хавани 1974. На Светском првенству у Београду 1978. сребрне медаље освојили су Д. Вујковић, Т. Качар, Мемет Богујевци, Братислав Ристић и Фазлија Шаћировић, док је бронзана припала С. Качару. Бронзане медаље на светским шампионатима освојили су и М. Пузовић, Миливоје Лабудовић и Сами Бузоли у Минхену 1982, М. Пузовић у Риму 1986, Вукашин Добрашиновић у Москви 1991. и Славиша Поповић у Берлину 1995. Прву медаљу, бронзану, на европским првенствима освојио је Павле Шовљански 1949. у Ослу. Коста Лековић је освојио сребрну, а Миливој Булат бронзану у Милану 1951, Стеван Редли сребрну у Варшави 1953, а П. Шовљански, поново, и Илија Лукић бронзане у Берлину 1955. У Прагу 1957. Драгослав Јаковљевић је освојио сребрну, а И. Лукић и Бранислав Давидовић бронзане медаље. Д. Јаковљевић и Миодраг Митровић освојили су бронзане медаље на Првенству Европе у Луцерну 1959, а у Београду 1961. сребрна одличја изборили су Петар Бенедек и К. Лековић, док је Д. Јаковљевић поново освојио бронзану. Бранислав Петрић је у Москви 1963. освојио сребрну медаљу, а Д. Јаковљевић трећу бронзану. З. Вујин је у Торину 1967. постао вицешампион Европе, а Светомир Белић у Мадриду 1971. Пред београдском публиком 1973. сребрну европску медаљу освојио је Зоран Јовановић, а бронзану Живорад Јелисијевић. Б. Ристић је у Катовицама 1975. освојио сребрну, а М. Богујевци у Халеу 1977. бронзану. У Келну 1979. вицешампиони Европе постали су Сретен Мирковић и Т. Качар, а исти успех у Тампереу 1981. остварили су М. Пузовић и С. Бузоли, док је А. Салиху изборио бронзану медаљу. У Варни 1983. М. Пузовић и С. Бузоли у поново освојили сребрне медаље, а Нусрет Реџепи и бронзану. Највећи успех остварен је у Будимпешти када је освојено пет медаља: Љубиша Симић златну, Драган Коновалов сребрну, а Драган Васиљевић, М. Пузовић и А. Салиху бронзане. Трећа места припала су и Драгану Живадиновићу и Ђорђу Петронијевићу у Торину 1987, а Мујо Бајровић је освојио бронзану медаљу у Атини 1989. и Гетеборгу 1991, када је треће место припало и Вукашину Добрашиновићу. Од тада боксери Србије нису освојили ни један трофеј на олимпијским играма или светским и европским првенствима. За развој **б.** у Србији и спортске успехе велике заслуге имају тренери и савезни капитени: Стеван Енгелбрехт, Душан Богдановић, Бруно Храстински, Борис Дугец, Браца Лозановић, Иван Франзер, Радоња Лекић, Јене Герег, Лука Поповић, Стеван Јакшић, Тома Хладни, Славко Соргић, Слободан Лазић, Мирослав Поповић и др. У међународним боксерским форумима успешно су деловали Никола Адамовић, Милован Пејановић, Стеван Чубрић, Тихомир Папић, Јан Пинћир Синко, Данило Ивановић, Бора Никшић и Бранко Остојић. У Београду су успешно организована европска првенства 1961. и 1973, Светско првенство 1978. и Светски куп 1987. Последње међународно такмичење у Србији било је Првенство Европе за јуниоре у Сомбору 2007. По распаду СФРЈ **б.** у Србији се није прилагодио новим условима, многи млади боксери прешли су у професионалце, или у нове борилачке спортове (кик-бокс, лоу кик итд.), па је од 1988. само Геард Ајетовић успео да избори учешће на ОИ (Сиднеј, 2000). ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија физичке културе*, I, Зг 1975; *Спортски лексикон*, Зг 1984. Милојко Тубић; Жељко Баљкас # БОКУН, Петар **БОКУН, Петар**, неуропсихијатар, универзитетски професор (Београд, 5. III 1941 – Београд, 11. V 2011). Студије медицине завршио 1964. на Медицинском факултету у Загребу. Као лекар радио у Врлици, а био је и директор тамошње здравствене установе. Специјализовао је потом психијатрију и неурологију у Сплиту и Загребу, а усавршавао се у Лондону, где му је брат од стрица Бранко (1920–2011), бивши краљевски дипломата, стекао репутацију као неуропсихијатар. Будући да је 1982. на Мед. ф. у Београду одбранио дисертацију „Параноја код миграната", преузео је место предстојника Психијатријског одељења Опште болнице у Сплиту. Био је предавач Судске психопатологије на Правном факултету и Психијатрије на Мед. ф. у Сплиту, а у периоду 1974–1985. налазио се на челу организације Црвеног крста Сплита. Непосредно по проглашењу самосталности хрватске државе вратио се у родни Београд, где је узорном стручношћу потврдио репутацију лекара-практичара. Године 2005. установио је катедру психоантропологије на Академији уметности и био стални судски вештак за неурологију и психијатрију Министарства правде. Делом *Антрополошка психијатрија* (Сплит 1991) искорачио је у сферу анализа својствених људима полихисторске културе, док је књигом *Фројд у Котору* (Бг 2009) остварио јединство лекара-практичара и минуциозног научника. Као новински писац-колумнист (*Политика*, *Дајнерс клуб*) одликовао се ширином интересовања, ерудитним стилом и добрим познавањем менталитета. Симо Ц. Ћирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКШАН, Константин Коста **БОКШАН, Константин Коста**, трговац, чиновник, устаник (Нови Сад, 29. III 1844 – Даљ, 7. XII 1889). Родом из занатлијске породице. Школовао се за књиговођу у Будимпешти. Од оца је 1872. наследио шпецерајску трговину на новосадској пијаци под називом „Код златног јагњета", као и винарску радњу у којој је продавао намирнице, земљоделске машине, барут итд. Пошто му посао није ишао, продао је радње 1872. и постао представник у новосадском магистрату. По избијању босанског устанка 1875, као добровољац борио се на Грмечу, где је водио једну чету. Прешао у Србију 1877. и ступио у добровољачку јединицу Ђорђа Влајковића, где је добио чин потпоручника. За време битке код Грделичке клисуре 1878. рањен је у ногу. По завршетку рата вратио се у Нови Сад. За општинског начелника и месног судију у Чалми изабран је 1882. Функцију општинског начелника обављао је и у Черевићу и Даљу. Члан Матице српске постао је 1868. ИЗВОР: Историјски архив града Новог Сада. ЛИТЕРАТУРА: А., „Коста Бокшан", *Застава,* 8. XII 1889, А., „Коста Бокшан", *Браник,* 9. XII 1889; А., „Коста Бокшан", *Наше доба*,13. XII 1889, В. Стајић, *Новосадске биографије*, I, Н. Сад 1936. Југослав Вељковски \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКШАН, Косара Коса **![001_Kosa-Boksan.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-kosa-boksan.jpg)БОКШАН, Косара Коса**, сликар (Берлин, 1. I 1925 – Београд, 21. XI 2009). Пре почетка II светског рата похађала је курс вечерњег акта у школи Младена Јосића, а од 1944. сликарство учила у атељеу Зоре Петровић. Године 1945. започела је студије сликарства на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Ивана Табаковића. С неколицином колега истомишљеника напустила је студије и отишла у Задар, где се 1947. формирала „Задарска група". По завршетку студија 1951, излагала је на колективним изложбама УЛУС и групе „Једанаесторица". Од 1952. излагала је самостално у Београду, Лилу, Паризу, Стразбуру, Риму и учествовала на значајним ликовним смотрама у земљи (Октобарском салону у Београду, Отвореном октобарском салону у Земуну 1978, IV међународном бијеналу уметности минијатуре у Горњем Милановцу 2000) и иностранству (Париз: Comparaisons, Salon des Réalites Nouvelles, Salon de Mai). Са супругом Петром Омчикусом била је покретач Међународног сусрета уметника, ликовне манифестације која се од 1968. одржавала сваке друге године у Велој Луци на острву Корчула. Иако од 1952. живи и ради у Паризу, чести боравци у земљи чине је протагонистом и припадницом како француске, тако и српске уметничке сцене. Поред сликарства бави се и графиком, а спорадично мозаиком, скулптуром и таписеријом. Њен уметнички опус показује неколико модела и етапа развоја, почев од поетског реализма, преко лирске и гестуалне апстракције, до нове фигурације. Рано сликарство из периода „Задарске групе", својим тематским репертоаром (аутопортрети, портрети, ведуте, пејзажи), богатством материје и осетљивошћу колорита, показује тежњу ка успостављању континуитета са међуратним југословенским грађанским сликарством, што је представљало вид отпора тада доминантној идеологији социјалистичког реализма и настави на Академији ликовних уметности у Београду. Рано париско сликарство, из периода 1953–1960, обележено је апстрактним изразом. Њена апстракција се кретала од умереног геометризма, преко слободнијих колористичких и гестуалних решења, до краткотрајног енформелног експеримента. Већ почетком седме деценије XX в. она се окреће новој фигурацији париске провенијенције. Међутим, иако је веза са природом у делима из овог периода недвосмислена, готово гестуални сликарски поступак и експресивна улога боје указују на још увек снажан утицај искуства апстракције. Боравак на Корчули и поновни сусрет са медитеранским крајоликом, његовим митским и симболичким конотацијама, пресудно ће утицати на промену тематике и изражајног језика њеног сликарства од средине 60-их. Тада настају циклуси слика *Пијани брод* и *Икаров пад*. Од средине 70-их **Б.** развија циклус антропоморфних пејзажа, цртежа и слика монументалних формата, *Жене-планине*, кроз које је изражен читав репертоар архетипских симбола и митских порука. На овим изразито експресивним сликама тело и анатомски фрагменти схваћени су као противречне силе природе. У оквиру њеног скорашњег стваралаштва јавља се низ ангажованих дела на тему рата и бомбардовања Београда, тамне гаме и апокалиптичне поруке, као слике-сећања на српску културну баштину на Косову. Добитница је Награде Министарства за културу и комуникације Француске (1968) и Специјалне награде IV међународног бијенала уметности минијатуре у Горњем Милановцу (2000). ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, „Југословенско сликарство шесте деценије – нове појаве", у: *Југословенско сликарство шесте деценије*, Бг 1980; Ј. Денегри, *Косара Бокшан – 50 година стваралаштва*, Бг 2001; С. Бошњак, *Косара Бокшан – Петар Омчикус*, Бг 2007. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКШАН, Милош **БОКШАН, Милош**, адвокат (Ђурђево, Бачка, 2. IX 1874 – Нови Сад, 23. I 1942). После гимназије у Новом Саду, студије права завршио у Пешти, где је стекао докторат и положио адвокатски испит (1905). Адвокатску канцеларију отворио у Новом Саду, а највише се бавио цивилним правом. Заступао је домаће и стране фирме код берзанских и привредних судова. Уживао је глас врсног цивилисте. Био је један од оснивача Адвокатске коморе у Новом Саду, њен потпредседник (1921) и веома активан члан. По ослобођењу Војводине 1918. Српски народни одбор га је изабрао за градског представника. Демократа по уверењу, између два рата није постао члан ни једне политичке странке. Ангажовао се у пословима на пољу културе. Кад је Тихомир Остојић био председник Матице српске (1912–1920), он је био потпредседник, а касније члан управе. Уочи рата 1941. био је судија Другостепеног суда за адвокате при Дисциплинском већу Касационог суда. Као једног од најугледнијих српских интелектуалаца мађарске окупационе власти ставиле су га на тзв. црну листу и ликвидирале у познатој новосадској рацији. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица о стогодишњици Српске православне велике гимназије у Новом Саду*, Н. Сад 1910; М. Ботић, „Оснивање Адвокатске коморе у Новом Саду 1921", *Гласник Адвокатске коморе Војводине*, 1991, 3. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКШАН, Славко **![001_Slavko-Boksan.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-slavko-boksan.jpg)БОКШАН, Славко**, електромашински инжењер, историчар науке (Ђурђево, Бачка, 15. VI 1889 – Београд, 6. II 1953). Студије започео на Техничком факултету у Београду, а дипломирао у Шарлотенбургу (Берлин) као електромашински инжењер 1913. Радио у угледним предузећима у Берлину, где је стекао допунска знања и искуство. У Београду 1921. радио као представник фирме „Сименс и Халске", а следеће године основао своју фирму „Инж. Славко Бокшан, машинско и електротехничко предузеће". Радио на електрификацији земље и подигао електричне централе у Неготину, Лозници, Аранђеловцу. Заједно с колегама 1927. основао „Радио А. Д. – Београд", из којег настаје Радио-станица Београд. Прва емисија ове станице била је посвећена Николи Тесли, што је означило почетак велике активности **Б.** на популаризацији дела овог научника у земљи и свету. Интензивно се бавио проблемима индустријализације, електрификације и најновијим тековинама науке из области електрицитета, звука и нуклеарне физике. Када је у Београду 1935. основано „Друштво Никола Тесла за унапређење науке и технике" **Б.** као његов оснивач постаје председник. Као одговорни уредник научног часописа *Наука и техника* и аутор многих чланака, седам година упорно је радио на подизању опште техничке културе. Држао је предавања по целој Југославији и свим великим градовима Европе. Главна тема увек је била дело Николе Тесле и његова улога у развоју светске цивилизације. Запажене су бројне књиге **Б.** на српском, а посебно књига о делу Николе Тесле на немачком (Беч 1932), француском (Бг 1936) и чешком језику (Брно 1947). Уредио је спомен-књигу *Никола Тесла, поводом његове осамдесетогодишњице* у издању Друштва „Никола Тесла". Када је 20. XI 1939. основан Институт „Никола Тесла", **Б.** је постао његов први директор. После II светског рата **Б.** је наставио с активношћу на популаризацији науке и објавио књигу о радовима Михајла Пупина (Н. Сад 1951), али је доживео и тешке нападе младих, „напредних" научника због књиге *Материја и енергија* (Бг 1942). Захваљујући радовима и иницијативама **Б.** и других домаћих и иностраних истраживача Теслиног дела, Међународна електротехничка комисија донела је 1956. одлуку да се јединица магнетне индукције у СИ систему назове „тесла". ДЕЛА: *Nikola Tesla und sein Werk und die Entwicklung der Elektrotechnik, der Hochfrequenz – und Hochspannungstechnik und der Radiotechnik*, Wien 1932; *Никола Тесла и његово дело*, *Основи електротехнике високих фреквенција и радиотехнике*, Бг 1946; *Дело Николе Тесле*, I, *Полифазни систем произвођења, преношења, развођења и искоришћавања електричне енергије*, Бг 1950. ЛИТЕРАТУРА: Р. Иванковић, *Бокшан и Тесла*, Бг 2007. Александар Маринчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКШЕВАЦ **БОКШЕВАЦ**, остаци утврђења северозападно од Коњица, између села Костанице и Блучића на подручју средњовековне жупе Неретва. Простор опасан бедемима, приближно троугаоне основе, обухватао је површину од 1,5 ха. На врху брега налазила се мања цитадела издуженог облика са једном ка западу истуреном кулом, пред којом је у стенама усечен дубок ров. Са супротне стране спуштају се бедеми који затварају простран брањени простор на падини. Ту се уочавају трагови тераса делом усечених у стену и подзиданих, где су се налазиле зграде за становање. У историјским изворима **Б.** се помиње само 1463. у једној повељи краља Матије Корвина војводи Владиславу, сину херцега Стефана. Сматра се да је подигнут током прве половине XV в. и да је био средиште жупе Неретва. Пред утврђењем, у подножју брега, налазила се пространа црква издужене правоугаоне основе, уз коју има трагова и других грађевина које припадају подграђу изван бедема. ЛИТЕРАТУРА: П. Анђелић, „Средњовековни градови у Неретви", *ГЗМС*, 1958, XIII. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОКШИЋ, Жоре **БОКШИЋ, Жоре** (Зоре/Џоре), трговац, протовестијар, посланик (Дубровник, пре 1330 – Дубровник, I 1400). Отац му Бокша био дубровачки каменар. Жорина ћерка Катарина била је бака песника Џора Држића и прабака песника Марина Држића. **Б.** је рано почео да се бави трговином, а по Босни је куповао и продавао робље, олово, со, бакар. Веома способан трговац, ширио утицај на трговину у Дубровнику и другим градовима приморја. При томе вешто користио повољне прилике које су му за то пружали босански владари, па је био извозник босанског олова. У његовим разгранатим трговинским пословима знатно му је помогла супруга Мартуша, која га је с поверењем и успехом заступала у Дубровнику. Афирмисан као познат трговац и привредник свога времена, постао је протовестијар (управитељ добра, министар финансија) босанских владара који су се за његова живота често мењали на престолу (Дабиша, Стјепан Остоја, Јелена Груба). Истовремено, уживао велико поверење Дубровчана, те су га они постављали за посланика Дубровачке Републике у другим државама. У том својству посредовао је код краљице Јелене да она потврди старе повластице Дубровнику. Поседовао је имање у Босни, имао посед и кућу у Конавлима, које је купио кнез Радослав Павловић, што сведочи о лепоти куће и вредности поседа. За живота, а у складу с ондашњим обичајима, давао је прилоге и поклоне црквама, а и његова супруга Мартуша, после његове смрти, а на основу његовог тестамента, поделила је заоставштину њиховој кћери, родбини, црквама и манастирима. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ковачевић, *„*Жоре Бокшић дубровачки трговац и протовестијар босанских краљева*"*, *ГДИБиХ*, 1962, 301, 309, 389. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛАНИ ДОЈЧИН → ЕПСКИ ЈУНАЦИ **БОЛАНИ ДОЈЧИН** → **ЕПСКИ ЈУНАЦИ** # БОЛАНЧА → НОВАЦ **БОЛАНЧА** → **НОВАЦ** # БОЛДОГАСАЊ **БОЛДОГАСАЊ** (нем. *Frauerkirchen*), мањи град у Мађарској. Непосредно по отпочињању I светског рата, аустроугарске војне власти су у том месту формирале логор за заробљене официре, подофицире и војнике војски Краљевина Србије и Црне Горе. У почетку је у логору био смештен мањи број људи. Поразом Србије 1915. и капитулацијом Црне Горе почетком 1916. у њега је упућен већи број ратних заробљеника, а током окупације и неколико хиљада интернираних цивила. Тачан број ратних заробљеника и интернираца у логору **Б.** није могуће прецизно утврдити. Претпоставља се да се у логорима **Б.**, Браунау, Ашах, Хајнрихсгрин, Арад, Кечкемет, Дроцендорф, Нежидер, Вац, Чеглед и Нађмеђер налазило око 148.000 ратних заробљеника и 50.000 интернираних цивила са простора Краљевине Србије и око 15.000 заробљених и интернираних из Црне Горе. Процењује се да је у њима од глади, болести, изнемоглости и мучења страдало око 50.000 ратних заробљеника и 20.000 интернираца. Логор **Б.** је посебно био познат по нехуманом и свирепом поступању са ратним заробљеницима и интернирцима, њиховој слабој исхрани и тешком принудном раду. ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа*, VI/2, Бг 1992; Ђ. Станковић, *Историјски стереотипи и научно знање*, Бг 2004; И. Ђуковић, „Геноцид над Србима у аустроугарским логорима", у: *Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља*, Бг 2005. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛЕСЛАВА **БОЛЕСЛАВА**, властелинка (? – ?, пре 1343). Према Крушевском поменику (крај XV в.) и сачуваним натписима и портретима у цркви Благовештења манастира Добрун, била је супруга жупана Прибила и кћи протовестијара Стана. Цркву Благовештења манастира Добрун (раније Крушево) подигао је жупан Прибил у време краља Душана (1343). Велики жупан Петар, Болеславин и Прибилов син, сазидао је и осликао припрату примивши монашки образ као Јован. Други њихов син био је жупан Стефан, а истој породици вероватно је припадао и први игуман Јефросим. Под његовим портретом у припрати, који је уништен, пронађена је укопана гробница са остацима скелета. У ктиторској композицији, где је приказан Прибил са моделом цркве и синовима Петром и Стефаном, нема **Б.** што би значило да је у време подизања и сликања храма (1343) већ била мртва. ЛИТЕРАТУРА: И. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића*, Бг 1994; М. Поповић, „Средњовековни Добрун", *Старинар*, 2003, LII. Гордана Томовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ **БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ**, злоупотреба психоактивних супстанци која представља велики социјално-медицински проблем и један од облика светског хемијског рата. Десета међународна класификација **б. з.** од 1992. описује менталне поремећаје и поремећаје понашања узроковане узимањем психоактивних супстанци, као што су: алкохол, опијати, канабиноиди, хипнотици, кокаин, стимуланси типа кофеина, дувана, халуциногена, испарљивих растварача. За све категорије детаљно се описују акутна интоксикација и апстиненцијални синдром. Синдром зависности се дефинише као ментални поремећај и поремећај понашања, када се ово стање продужи најмање месец дана или понавља више пута у току једне године. Код њега су карактеристични жудња и осећај принуде да се настави и узима супстанца, без обзира на реакције организма и штетне последице. Међу опијатима је најпознатији морфин, који се и легално употребљава за умирење тешких болова и код плућног едема. Међу опијате спадају: хероин, метадон, пентамин, кодеин и др., који се могу, поред инјекција, користити и орално. У индијској конопљи (*Canabis cativa*) налази се преко 60 психоактивних супстанци, а термин марихуана се користи за делове биљке који се припремају у виду цигарете. Хашиш је састојак марихуане. Процењује се да у свету има око 300 милиона корисника марихуане. Међу хипнотике, анксиолитике и седативе спадају лекови из 3 групе: бензодијазепини, барбитурати и различити хипнотици (мепробамат, хлоралхидрат и др.). Кокаин је једна од врло познатих дрога, с којом се илегално тргује у Јужној и Северној Америци, а добија се из лишћа боливијске коке (*Erutrohulon coca*). У организам се уноси инјекцијама, али је врло раширено ушмркавање и пушење (Crack), које је опасније него све болести које су харале у Средњем веку. Амфетамин и сличне супстанце имају стимулативно, али и халуциногено дејство, и по ефектима су слични кокаину. Халуциногени су група хетерогених супстанци међу којима су: ЛСД (диетиламид лизергичне киселине), МДМА (метилендиоксид метамфетамин), „екстази", дрога која доводи до бесомучног расположења и потребе за играњем, позната још као „ледена олуја". Испарљиви растварачи „инхаланти" су растварачи за лепкове, за течна горива припремљена као спреј. Најчешће у употреби су толуен и бензин. Злоупотреба психоактивних супстанци доводи до стимулације централног нервног система, парасимпатикуса и симпатикуса и тим механизмом до кардиоваскуларног система и бројних органа. Напрасна смрт није ретка. У Београду постоји Завод за дијагностику и лечење **б. з.**, а широм Србије ови зависници се лече по диспанзерима и на психијатријским одељењима у болницама. Такође, потписивањем Меморандума СПЦ и Министарства здравља Србије, омогућено је и лечење **б. з.** по пројекту СПЦ „Земља живих" у шест црквених терапијских заједница – око 150 младих зависника. У условима здравог живота, рада, реда и одговорности, уз стручну лекарску подршку, зависници се лече кроз психотерапију уз молитве, разговоре, радне и личне обавезе. У Србији је неколико стотина хиљада људи у контакту са дрогом. Има око 150.000 зависника од дроге, укључујући око 24.000 хероинских наркомана. Многи интравенски зависници су оболели и од хепатитиса C и AIDS-a (СИДЕ). Више од 1.700 зависника је на лечењу за одвикавање од дроге у 25 институција у Србији. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Букелић, В. Јовић, „Злоупотреба психоактивних супстанци и кардиоваскуларни поремећаји", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић, *Кардиологија*, Бг 2000. Срећко И. Недељковић; Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛЕЧ **БОЛЕЧ**, село у близини Београда, у општини Гроцка, смештено између Дунава и његове притоке Завојничке реке (Белечице), на 80–280 м н.в. Налази се јужно од пута Београд (16 км) – Смедерево и тзв. Кружног пута. Формирало се груписањем кућа дуж сеоских путева, добивши неправилан облик и мрежаст распоред улица. Издужено је правцем север–југ. Чине га три дела: Доња, Горња и Средња Капија. Помиње се 1528. и 1536, када је имало 42 дома. Године 1921. у **Б.** је било 1.050 житеља. Брз развој почиње ширењем урбане зоне Београда, која обухвата и ово село. Године 2002. имало је 5.750 становника, од којих 95% Срба. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија, земљорадничка задруга и пошта. Највећи део становништва (94,9%) оријентисан је на запошљавање у неаграрним делатностима у Београду. Драгица Р. Гатарић У **Б.** се налази античко насеље са вилом. На простору римског грађевинског комплекса, који је био повезан са насељем Tricornium (Ритопек), нађена је бронзана глава римског цара Макрина (217–218), једно од најквалитетнијих дела империјалне скулптуре. Рађена је у источним уметничким центрима (Антиохија?). Читав грађевински комплекс је припадао неком високом магистрату, можда прокуратору царских рудника на Космају. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: В. Кондић, „Бронзани портрет цара Макрина нађен у Болечу код Београда", *ГГБ*, 1971, XVIII; „Bronze Portrait of the Emperor Macrinus", *Arch. Iug*, 1972, XIII; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛИЦА, Иван Франо **БОЛИЦА, Иван Франо**, правник, песник (Котор, друга половина XVI в. – Котор, прва половина XVII в.). Потиче из чувене патрицијске породице која је, посебно у XVI и XVII в., дала истакнуте војнике, правнике, научнике, књижевнике, бискупе. О њему се зна мало. У изворима се спомиње као Иван Франо, а некада само као Франо, тако да се не може увек са сигурношћу тврдити да ли је реч о њему или о Франу Болици, „каваљеру Светог Марка", пуномоћнику папе за мисије у јужнодалматинском приморју и Албанији и истакнутом сараднику Конгрегације за пропаганду вере. Завршио је и докторирао права у Падови. Судија у Котору био је 1611–1614. Изабран је 1619. за једног од двојице старешина Лепрозоријума („Domus leprosorum" или „Hospital St. Lazzaro"). Био је члан Већа града Котора, по чијем налогу је 1614–1615. са Маријаном Бућом, такође ученим правником, радио на изради Которског статута. Из старих рукописа, у којима су записани текстови најранијег статута, и из каснијих законских одлука, саставили су своју верзију статута, која је тиме постала званична (*Statuta et leges Civitatis Cathari*, Venetiis 1616). Уклапајући се у типологију статута далматинских градова, Статут садржи кодификоване норме које су которска већа усвајала још од немањићких времена. Не поштујући хронолошки ред законâ, приређивачи су одредбе Статута сређивали према садржини. **Б.** и Бућа слављени су као которски Ликурзи и Солони. Писао је песме на латинском и италијанском језику. ЛИТЕРАТУРА: F. M. Appendini, *Memorie spettanti ad alcuni uomini illustri di Cattaro*, Ragusa1811; И. Строхал, *Статути приморских градова и опћина*, Зг 1911; И. Синдик, *Комунално уређење Котора*, Бг 1950; И. Стјепчевић, Р. Ковијанић, „Одлука о штампању Статута града Котора", *ИЗ*, 1954, X,1; *Историја српског народа*, III/2, Бг 2000; Р. Ковијанић, И. Стјепчевић, *Културни живот старога Котора (XIV–XVIII век)*, Пераст 2003. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛИЦА, Маријан **БОЛИЦА, Маријан** (Bolizza, Mariano), писац, правник, которски племић (Котор, друга половина XVI в. – ?, прва половина XVII в.). Студије права с докторатом завршио на универзитету у Падови, а потом радио као правни заступник у Котору. За потребе Венеције успешно обавио бројне дипломатске послове и решио млетачко-турске граничне спорове, захваљујући пријатељским везама с угледним Турцима и познавању локалних обичаја. Помогао обнављање курирске трасе за пренос млетачке поште, од Котора до Плава преко Куча, уместо дотадашње дуже и скупље, преко Херцеговине. За своје заслуге награђен титулом каваљера св. Марка. Године 1612. био је задужен да испита могућност за отварање нових курирских путева, па је у ту сврху пропутовао целу Црну Гору, део Херцеговине и северну Албанију, пределе који су чинили турску провинцију Скадарски санџак. Своја запажања изнео у полуслужбеном спису на италијанском језику, упућеном млетачком патрицију Мафију Микелију, под насловом *Извештај о Скадарском санџакату и његов опис, који садржи пуно обавештење о градовима и местима, њиховим селима, о домовима и становницима, религији, обичајима, иметку и наоружању оних народа, и подробно о свему значајноме што се налази на ономе подручју* (Венеција 1614). Спис садржи детаљан статистички преглед шест предела: Црне Горе, Бара, Улциња, Скадра, Подгорице и Плава, од којих је сваки подељен на регионе. За сваки регион дат је број села и кућа у селу, број људи који се могу дићи на оружје, имена њихових вођа, тј. племенских главара и врста наоружања. **Б.** је описао и територије под турском влашћу изван граница Скадарског санџака, од реке Бојане до Драча, Љеша и Крује, као и део которског залеђа, који је припадао Венецији. Поред прегледа утврђених места, путних праваца, привредних прилика, административног уређења, осврнуо се и на географске и природне одлике, а нарочито на хидрографију и биљни и животињски свет. Подаци о свакодневном животу, као нпр. о лову на укљеве у Скадарском језеру, и сликовити описи предела којима је прошао, попут Ријеке Црнојевића, Ловћена или долине Бојане, дају његовом делу посебну драж. Татјана Катић Поред података који је требало да буду од користи Млечанима, спис је садржао историјске реминисценције (о кнезу Ивану Црнојевићу, о краљу Урошу, краљу Милутину) и низ импресија о животу и људима које је сусретао. Уносио је и фолклорне елементе и наводио локална предања и легенде (о постанку Жабљака, Медуна и др.). Поред тога што је спис био дипломатски извештај, његова историјска, литерарна и културноисторијска вредност је и у ауторовом настојању да што шире представи „барски, улцињски, скадарски, подгорички и плавски крај". Злата Бојовић ДЕЛА: I. Zamputi, *Relacione mbi gjendjen e Shqipërisë veriore dhe të mesme në shekullin XVII*, I, Tirana 1963; Ч. Вуковић (прир.), *С прага у свијет.* *Црногорски путописи*, Тг 1976; Г. Брајковић, М. Милошевић (прир.), *Проза барока, XVII и XVIII вијек*, Тг 1978; R. Elsie, *Early Albania, a Reader of Historical Texts 11th – 17th Centuries*, Wiesbaden 2003. ЛИТЕРАТУРА: Х. Stieglitz, *Ein Besuch auf Montenegro*, Stuttgart–Tübingen 1841; Ш. Љубић, „Маријана Болице Которанина Опис Санџаката Скадарскога од године 1614", *Старине*, 1880, XII; Г. Станојевић, „Један непознати рукопис Маријана Болице о Црној Гори", *ИГ*, 1954, IV; И. Педерин, *Путописи Маријана Болице и Стјепана Рајчевића*, Сплит 1987; М. Пантић, *Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века*, Бг 1990; E. Borromeo, *Voyageurs occidentaux dans l'empire ottoman 1600–1644*, Paris 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛИЦА ГРБИЧИЋ, Иван (Зане) Антун **БОЛИЦА ГРБИЧИЋ, Иван (Зане) Антун**, генерал (Котор, 1666 – Котор, 19. XII 1706). Члан которског Великог већа од 1683, касније Већа умољених и Малог већа; судија. У Морејском рату са стрицем Иваном учествовао је у млетачком освајању Херцег Новог 1687. На захтев Црногораца, а посебно владике Висариона, постао је први млетачки гувернадур Црне Горе (1688–1692). На Цетиње је дошао у пратњи одељења (око 800 војника) плаћеничке млетачке војске. Овим чином Црна Гора је у ствари променила врховног заштитника и господара, што су млетачке власти доживљавале као свој велики успех. Његова власт била је формална. Учествовао је са Црногорцима и Бокељима у борбама против турске војске у Херцеговини, Црној Гори и на Приморју. Приликом напада војске скадарског паше Сулејмана Бушатлије на Црну Гору (1692) млетачка војска је протерана са Цетиња; од експлозије мине коју су Млечани поставили, срушен је Цетињски манастир. После 1693. **Б.** је био папски опуномоћеник за католичке мисије у Албанији, Србији и Македонији, а 1699. именован је за надинтенданта херцеговачких племена која су признавала млетачку власт. Исте године учествовао је у преговорима о разграничењу Млетачке републике и Турског царства у Боки. По завршетку Морејског рата био је командант млетачког граничног подручја према Црној Гори. Учествовао је у изради катастра Херцег Новог и Рисна (1704). Његово витештво и наклоност Црногорцима истакнути су и у *Горском вијенцу*. ЛИТЕРАТУРА: F. Ongania, *Il Montenegro da relazioni dei provveditori veneti (1687–1735)*, Roma 1896; И. Руварац, *Монтенегрина*, Земун 1899; Ј. Томић, *Црна Гора за морејског рата*, Бг 1907; М. Драговић, „Како су постали и ко су били гувернадури у Црној Гори", *Илустроване цетињске новине*, 1917, 36; С. Мијушковић, „Зане Грбичић у историјским изворима", *ИЗ*, 1960, XVII, 2; *Историја Црне Горе*, III/1, Тг 1975; Г. Станојевић, „Катастри Херцег Новог и Рисна из 1704", *Споменик САНУ*, 1983. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛИЦА КОКОЉИЋ, Вицко **БОЛИЦА КОКОЉИЋ, Вицко** **(Виченцо)**, судија, песник (Котор, око 1580 – Котор, око 1642). Студије права завршио у Падови. У Котору био члан Великог већа, градски судија, посланик у млетачком сенату, биран за управитеља граматикалне школе (1625). Припадао је првим писцима Котора који су стварали на народном језику. Према прозној биографији локалне светице Озане Серафина Рација (*Vita della reverenda serva di Dio, la Madre Suor Osanna, da Cattaro,* Firenca 1592), саставио је кратак барокни хагиографски спев *Живот блажене Озане*, *сложен по господину Виченцу Болици, властелину которскому, приказан многопоштованој госпођи Суор Катарини Бучића, приури манастира светога Павла, реда светога Доминика*, највероватније 1628, када се припремала канонизација. Спев прати животопис православне „Влахињице" Катарине из катунске нахије, која се, дошавши из црногорског села у службу у которску кућу Бућа, покатоличила и убрзо у потпуности посветила Христу. Када се замонашила, добила је име Хозана. Живела је аскетским животом (1493–1565) и имала велики углед у Котору. Спев је по хагиографској теми, осмерачким катренима у којима је испеван, стилском изразу којим подражава исту врсту дубровачке поезије, први барокни спев на народном језику у књижевности Боке Которске. ДЕЛО: П. Колендић, „Боличин *Живот блажене Озане*", *ГСНД*, 1926, I, 2. ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, *Пјесници барока и просвећености*, Цт 1996. Злата Бојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛИЦА КОКОЉИЋ, Живо (Џиво) **БОЛИЦА КОКОЉИЋ, Живо (Џиво)**, песник, судија (Котор, 1599 – Котор, 1685). Припадао је књижевној породици Кокољић Болица. Студије права завршио у Падови. Као угледни племић учествовао у власти комуне, у више избора био судија и которски изасланик у Венецији, а пет година (1658–1663) заповедник млетачке ратне галије. Деценијама је учествовао у јавном, културном и књижевном животу Котора и био привржен млетачкој управи, о чему сведоче многе његове песме. Био је заслужан за рад, можда и за оснивање, једне академије која је утицала на књижевни живот тога времена у Котору, *Accademia de' Rischiarati* (*Академија расветљених*). Поезијом се бавио од 30-их година XVII в. и био најплоднији барокни песник у Боки. Највећи део његове поезије је пригодног карактера (посланице, панегирици, осмртнице, локална збивања и др.), с великим бројем књижевноисторијских, историјских и културноисторијских података, с много реминисценција на Котор. У историјском спеву *Подухват скадарског паше Мехмеда Варлачија који се дуго борио против Котора* описао је турски напад на Котор 1657. Писао је и љубавну поезију, с битним одликама барокне лирике (бизарни мотиви, мотив пролазности лепоте и младости; стилске претераности, досетке, игре речима), религиозну, религиозно-рефлексивну, рефлексивну, сатиричну лирику и песме „од кола". Песме на италијанском су претежно у форми сонета и мадригала; песме на народном су у типичној барокној полиметрији (осмерци, дванаестерци; катрени, секстине, дистиси). У засебној су целини *Илирски састави* (*Composizioni Illiriche*), најобимнија збирка поезије на народном језику (назива га „словински језик мили") у бококоторској књижевности тога доба. Песниково „словинско" осећање израз је истог барокног словенства својственог дубровачким барокним писцима. ДЕЛО: М. Пантић (прир.), *Поезија*, Цт 1996. ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, *Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века*, Бг 1990. Злата Бојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛМАН **БОЛМАН**, село на западној периферији хрватског дела Барање, удаљено 4 км од Драве и 11 км од Белог Манастира. Изграђено је на дилувијалној тераси, на 90 м н.в. Године 1991. имало је 741 становника (79,1% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 450 лица, од којих 69,1% Срба (2001). Доминантна су аграрна занимања. У селу се налазе основна школа, пошта и амбуланта. Морфологија села је прилагођена условима градње на подводним теренима и чине га кратке и извијене улице. Западно од села налази се заселак Нови **Б.** који чини улица изграђена уз друм. Православни храм посвећен Св. апостолима Петру и Павлу подигнут је 1777. Обнављан је више пута (1904, 1962, 1973, 1992). То је једнобродна грађевина са олтарском апсидом и торњем изнад западног улаза. Зидана је каменом и опеком у барокном стилу. У II светском рату храм је демолиран, а архива, матичне и богослужбене књиге уништене. У новом рату (1991–1993) гранатиран је неколико пута, када су оштећени торањ и кровна конструкција. ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛНИЦЕ **БОЛНИЦЕ**, здравствене установе које обезбеђују стационарно лечење болесника. У њима се обављају дијагностика, нега оболелих и повређених као и порођаји. У старом веку на просторима које данас насељавају Срби, **б.** почињу да се формирају када су ту живели Трибали (Трачани), Дарданци (Илири) и Мези (Мезеји), који су градили водоводе и имали развијену комуналну хигијену. Остаци таквих водовода постоје у Београду, Митровици и Нишу. Посебно су користили добробити природних изворишта топле и минералне воде уз развијену хидротерапију и физикалну терапију. Трачани су управо на оваквим местима оснивали своје *асклепијеоне* (храмове–лечилишта) још пре доласка Римљана (у Сокобањи, Врњачкој бањи, Нишкој бањи, Куршумлијској бањи, Новопазарској бањи, Белој Паланци итд.). По натпису с једне плоче мисли се да је Асклепијев храм постојао и у Београду. У свим ископаним трачанским храмовима нађени су рељефи са фигурама Асклепија, Хигије и Телесфора, новац са њиховим ликовима, змија на каменом поду итд. **![001_II_Hirurski-instrumenti-Rimljana.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-hirurski-instrumenti-rimljana.jpg)**Карактеристично за трачанске храмове је да су постојале посебне просторије за болеснике и за обучавање будућих лекара. Прву Војну **б.** у Београду основали су Римљани у I в., у склопу новоформираног логора за IV римску легију (*Legia Flaviae*, овде дислоцирана из Далмације, са око 5.000 војника). Болница је била типски грађена: велика четвороугаона зграда с двориштем у средини, великим и светлим собама, с посебним одајама за лекаре и особље **б**. После пада Сингидунума у руке Авара 584. губи се сваки траг о раду ове римске војне **б**. Из ранијег доба, пронађени су само хируршки инструменти на територији Србије, Бугарске и у Африци. У Ламбезију, где је боравила илирска легија, нађени су инструменти војних хирурга заједно са рељефом Медаура (илирски бог медицине, *мед–аурус*, медеор – лекар). Из каснијег периода, пронађено је мноштво хируршких инструмената војних лекара: у Костолцу (Viminatium) пронађена је бронзана кутија са хируршким инструментима, али и у Земуну (Taurum), Јакову, Новим Бановцима (Burgenae), Сремској Митровици, Нишу, на Руднику, Јелици, Авали (Castrum Caballa), Космају итд. **Средњи век.** Као и у Европи, и код Срба су се **б.** најчешће развијале при манастирима. У почетку су служиле само за лечење манастирске браће (Хиландар и Студеница), а касније и свих оболелих (Дечани, Раваница, Београд). Касније су осниване и световне (градске) **б**. У манастирским **б.** лечени су и рањеници (војници) из многобројних тадашњих ратова. То је био један од разлога што су их Турци у току освајања све опустошили. Војници су лечени у манастирским **б.** и ван српске државе (Хиландар, Цариград, Јерусалим) јер је вазални однос према Византији захтевао и давања у војсци. Медицина у средњем веку је код староседелаца била верска и световна, а касније се верска медицина у Србији може поделити на апокрифну, канонску и српску верску (таургијску) медицину. Упутства за лечење налазила су се у кодексима верске и световне медицине. Српске манастирске **б.** настајале су од XII до XIV в. *![002_II_Zlatno-odlikovanje-kneza-Lazara-hilandarskoj-bolnici.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-zlatno-odlikovanje-kneza-lazara-hilandarskoj-bolnici.jpg)Хиландарска болница* основана је 1191–1198. заслугом Стефана Немање и његовог сина Саве који је као монах боравио у Евергетидском манастиру. У том манастиру је постојала **б.** са правим лекарима, а њен типик, врло цењен у Византији, касније је пренесен у Хиландарску и Студеничку **б**. Хиландарска **б.** није имала лекаре, него приученог калуђера бираног од братства. У почетку је имала осам кревета, касније је проширена и имала је шест соба и 12 кревета. **Б.** су издржавали српски владари и сами калуђери од имања добијених за то. Цар Лазар је одликовао **б.** 1379/80. Првобитна зграда изгорела је 1722, али је обновљена до 1784, а подрумски део зграде потиче из XII в. Икона у капели **б.** потиче из XVIII в. *Студеничка болница* је прва **б.** на територији Србије, а основана је 1208, када је Св. Сава дошао у Србију, када је написан и Студенички типик. **Б.** је основао на молбу и уз помоћ браће Стефана и Вукана. Симеонова и Савина идеја о манастирима као културним центрима, је оснивањем **б.** проширена јер су они постали и медицински (здравствени и научни) центри. **Б.** у Студеници, као и на Хиландару, рађена је по византијском узору, најнапреднијем у то време. Манастир Студеница имао је 1195. водовод и канализацију, много пре Лондона (1215), Париза (1457), Београда (1892) или Хамбурга (1896). **Б.** је имала најмање 12 кревета и једног *работника* (касније називан – *кологер*), који је припремао лекове, лечио и неговао болеснике. Касније је **б.** била знатно већа и имала је управника (*строитељ двора*). Била је само **б.**, а не свратиште за сиромахе, ни уточиште за неизлечиве. Болесници (првенствено монаси) су имали бољу исхрану и грејане собе. *Болница краља Уроша II Милутина Немањића* у Продромовом манастиру у Цариграду (на месту Продром) основана је 1308. Поред подизања цркве и **б.**, краљ Милутин је великим поседима обезбедио и њихово издржавање, поставио искусне лекаре и болничко особље. Подизао је **б.** с „меким постељама" и „довео многе веште лекаре...дао им много злата и што им је на потребу да непрестано надзиру болеснике, лечећи их... да нико од болесних не узнегодује, но што траже да им даде". **Б.** је уживала велики углед, а у XIV в. у њој је постојала и медицинска школа у којој су предавали Јован Хортосмен и Јован Аргиропул. У овој **б.** налазио се и познати Диоскуридов илустровани рукопис из XV в. (део енциклопедије фармакологије *De materia medica*), данас у поседу Националне библиотеке у Бечу. Цариградски кодекс о лечењу лековитим биљем одликује се изванредним илустрацијама, а написан је 512. за Аницију Јулијану, кћерку византијског цара Олибија. Јован Хортосмен је 1405. преповезао овај рукопис. После турског освајања Цариграда 1453, манастир је опљачкан и опустошен, потом и напуштен. Међутим, султан Мехмед II га је, као српско (православно) власништво, поклонио мајци великог везира Махмуд-паше Абоговића, која је била Српкиња и остала у православној вери. ![003_II_Hristos-leci-paralizovanog_manastir-Decani.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-hristos-leci-paralizovanog-manastir-decani.jpg) *Болница манастира Св. Богородице Ратачке* (на полуострву Ратац, некада Ротац, између Бара и Сутомора) основана је 1310. старањем краља Милутина и његове мајке Јелене. **Б.** је основана у доминиканском манастиру, а краљица Јелена поклонила је 1314. велике поседе за издржавање **б.**, у којој су лечена и световна лица са трајним манама и хроничним обољењима. Манастир је рушен 1468. топовима са млетачких галија, а срушен 1571. турским заузимањем Бара. *Болница краља Уроша II Милутина Немањића у манастиру св. Арханђела у Јерусалиму.* Подигао ју је краљ Милутин 1315, после велике победе Срба и Византинаца над Персијанцима у Анадолији под вођством српског војводе Новака Гребострека. Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила и **б.** подигао је на темељима рушевина старог византијског манастира који је купио за потребе српских калуђера у Јерусалиму, недалеко од Патријаршије и гроба Господњег. Цар Душан је 1348. одредио помоћ манастиру: Дубровник је издвајао 500 перпера годишње на име царине за продају соли Србији, манастир Светог Спаса на Бојани 100 перпера, а манастир Светог Николе на Врањини (острво на Скадарском језеру) дат је јерусалимском манастиру као метох, да за његове потребе издваја пола својег годишњег прихода. **Б.** је опстала до 1678, када ју је преузела Јерусалимска патријаршија. *Болница* *Стефана Уроша III Дечанског Немањића у манастиру Дечани*. Подигао ју је Стефан Дечански у периоду 1327–1355 (фреске су завршене око 1350), а после ослепљивања (вероватно делимично, 1313, у Скопљу) и седмогодишњег заточеништва и боравка у Пантократоровом манастиру и **б.** у Цариграду. Стефану се вид повратио и, уз милост Милутинову, вратио се у Србију са сином Душаном (кћи Душица је умрла у заточеништву). После повратка, у знак захвалности, подигао је задужбину Високе Дечане и **б.**, а посвећени су Христу Пантократору (Сведржитељу) и Вазнесењу господњем – Спасовдану. Манастир је био једна од највећих грађевина у то време. Богато је осликан и то је манастир с највише медицинских мотива на фрескама. Стефан Дечански је редовно помагао и **б.** у Пантократоровом манастиру, која је имала и лепрозоријум, удаљен 8 км од **б**. У **б.** у Дечанима лечени су и калуђери (од епилепсије), световна лица и губавци. Организована је по угледу на **б.** у Пантократоровом манастиру и имала је пет одељења: одељење за заразне болести (за болеснике „који су имали изједено лице од узавреле крви, пошто им је месо отпало и пошто су се прсти отргнули од самих околних костију и разделили од члановог састава"), одељење за плућне болести („за оне који нису могли слободно дисати ради унутрашње љутости"), одељење за реуматолошке и дегенеративне болести (за оне „који су се сасвим савили и нису ништа могли радити"), неуролошко одељење (за оне „који болују од свете болести", од епилепсије само за калуђере) и одељење за очне болести. Стефан Дечански је често обилазио и даривао **б**. После Косовског боја **б.** је опустела, потом више пута пљачкана од Турака и Арбанаса, престала је да постоји између 1745. и 1765. *Болница цара Душана у манастиру Св. Арханђела у Призрену* подигнута је 1342–1352. у цркви која је саграђена на темељима византијске базилике, у месту које је цар Душан одредио себи за коначно уточиште. У **б.** су лечени искључиво калуђери, имала је чак 20 кревета, а према Душановој наредби лечени су само излечиви болесници и није смела бити прихватилиште за сиромахе, људе са манама и неизлечивим болестима („...ако се разболи да буде у **б.**, а хромци и слепци да се не држе"). **Б.** је престала да постоји у XVI в., када је опустошена, а Синан-паша Топољански разрушио је манастир 1615. и направио џамију у Призрену. Конаци манастира последњи пут су обновљени 1998, али су поново спаљени марта 2004. *Болница* *кнеза Лазара у манастиру Раваница* подигнута је 1381, а имала је куративну и азилску функцију, тј. била је намењена и за инвалидне монахе и немоћне уопште (за „монахе, за странце и раслабљене"). Можда је постојала и друга **б.** у близини, у манастиру Сисојевац. *Болница у манастиру Милешева*, коју је подигао 1324–1243. краљ Стефан Владислав, иако више пута напуштана, једина је **б.** коју су Турци поштедели, а спомиње се и у XVII в. Градске **б.** се у односу на манастирске формирају касније, од краја XIV в. *Болница* *деспота Стефана Лазаревића у Београду*, прва је неманастирска **б.** у Србији, намењена за лечење само световних лица. Деспот је желео да град буде „запад на истоку", а Константин Филозоф каже да је град био густо насељен и ширио се на седам брежуљака, те личио на Јерусалим. О оснивању **б.** Константин Филозоф пише: „...сазида **б.**–странпријемницу, за болне на најслађој води, око које је засадио свакојаког изабраног воћа и приложи села у наследство много у којој болне и стране храњаше и олакшања њима даваше". Константин даље пише да је уз **б.** изграђена и црква чудотворца Николе која је служила као капела. Ово је врло значајно, јер **б.** није била при цркви, него је **б.** имала цркву. **Б.** је била изван градских зидина, или у Вишњици или у манастиру Сланци. На позив кнегиње Милице и њеног сина Стефана, дубровачке власти са жаљењем саопштавају, писмом од 12. VIII 1397, да не могу упутити лекара („да није могла приволети ни једног од дубровачких лекара да пође у Србију, јер не хтеше примити вашу молбу ни плату, а богме ми бесмо весели да пође"). На позив деспота Стефана, ипак из Дубровника долази у **б.** 1407. лекар Данило де Пасинис (из Вероне). Потом 1429. из Дубровника долази лекар Ангелус Муадо, а из Фиренце лекар Јеронимо де Сан–Мињато који је умро 1434. у Београду, после чега пристиже Јакоб де Протонотаријус из Месине на позив Ђурђа Бранковића. Мара Бранковић 1470. помиње још једног лекара (Бели Врач), а можда је кратко време 1557. у Србији боравио и чувени лекар Аматус Лузитанус (Јоãо Rodriguez). У XVI и XVII в. нико више није звао докторе из Дубровника или Котора, нити је било доктора у Србији све до аустријске окупације почетком XVIII в. Вероватно је постојала **б.** у XVII в. у Београду и то уз Ибрахим–бегову џамију, квадратног облика са приземљем и спратом и унутрашњим двориштем. **Нови век.** У XVIII в. осниване су војне и цивилне **б.** на територијама које су привремено, краће или дуже, припадале Хабзбуршком царству. Тако су настале: Београдска војна **б.** (1719), **б.** у Белој Цркви (1720), Београдска цивилна **б.** (1724), Српска **б.** у Новом Саду („Православна Висарионова **б.** у Новом Саду", 1730), **б.** у Бачкој Паланци (1739), **б.** у Тителу (1766, 1821), Српска **б.** у Земуну (1769), **б.** у Великом Бечкереку (Зрењанину, 1769), Немачка **б.** у Земуну (1773), Цивилна **б.** у Петроварадину (1774), Српска **б.** у Вршцу (1779), **б.** у Сремским Карловцима (1783), Градска **б.** у Земуну (1784), Војна **б.** у Земуну (1788), Сомборска **б.** (1789), **б.** у Панчеву (1792) и Вршачка **б.** за венеричне болести (1799) и др. Из данашњег угла, све оне би се тешко могле назвати **б.** због: њихове намене (често свратишта и уточишта), очајног материјалног стања, непопуњености школованим људством и уопште ниског нивоа медицинског знања. Према Владану Ђорђевићу, стање у тим **б.** било је катастрофално: практично без икаквог особља и неге, а доктор је лекове давао из своје торбе. Лечење у **б.** није било компликовано и сводило се на две ствари: хлађење ледом и пуштање крви помоћу пијавица. Честе су биле и епидемије заразних болести, па су оснивани карантини или контумаци. У Милошевој Србији било је више епидемија колере (1831, 1836, 1848, 1849, 1855), али најстрашнија је била епидемија куге (пролеће 1814. до Сретења 1815). *Београдска војна* *болница* формирана је након Аустријске окупације Београда (1717–1737). Аустријанци су у Београду одмах подигли касарну са 232 собе, 48 кухиња и 15 подрума, а војна **б.** је у почетку (1719) имала само шест соба (цивилна **б.** је имала две собе). Насупрот томе, др Хак је имао кућу са 10 соба, четири подрума и шталама за коње, а фелчер Јохан Сота – стан са осам соба и три подрума. Београд је 1728. имао 1.598 кућа, а 917 од тога служило је искључиво за војне потребе. Због честих епидемија (поготову цревних заразних болести), **б.** је пресељена 1722. у већу зграду, али без значајнијих ефеката. Тек 1737. коњичка касарна је претворена у болницу и почето зидање болнице са 1.000 кревета, али је 1738. избила велика епидемија куге од које је оболело 4.000 војника. Почеле су и борбе са Турцима те је болница евакуисана у Земун, а Београд је предат Турцима 1739, када су се ове болнице угасиле. Поред др Хака, у то време у Београду је био и др Даблин, који је лечио митрополита београдског Мојсија Петровића. *Београдска цивилна болница* *Св. Јована* формирана је вероватно 1718. као привремена **б.** која је имала шест соба, две кухиње и један подрум. Била је смештена по приватним кућама и стално је сељена. Као стална установа први пут се помиње 1724, када је имала 12 постеља у две собе, са две кухиње и подрумом. **Б.** је срушена ради дизања утврђења и направљена нова 1733, али је већ 1736. тражено од аустријског цара да се **б.** прошири. Непознато је да ли је у њој лечено и локално становништво или само досељеници. Поред лечења које су спроводила два градска физика, **б.** је функционисала и као сколониште за изнемогле и сиромашне. Као и претходна **б.**, била је велико разочарење за становништво због корумпираности, бахатости и верског прогоњења од стране аустријског административног апарата. *Немачку (или Католичку)* *болницу у Земуну* основао је 1758. Немац Фрајхер Криштоф, поклонивши своју кућу за немоћне и сиромашне. **Б.** се издржавала од добровољних прилога које је скупљао католички парох. Општина је подигла нову зграду 1773, а другу 1775. са четири одељења и две кухиње. У **б.** су радили хирург Csella и помоћник Рехлицер. У **б.** је било 3–7 болесника, али и до 23. Поготову је била неусловна зграда српске **б.**, али се касније болесници нису одвајали по националној припадности. У Земуну се 1814. помиње и „Јеврејска **б.**", али је она била више свратиште него **б**. *Српска болница у Земуну* формирана је раније, али први писани трагови потичу из 1769. У архивским књигама спомиње са као: *Greci ritus non uniti spital*, или као: *Raitzisches Lazaret*, или као: *Das Illyrische Spital*. Основана је за лечење Срба оболелих од хроничних болести, сиромашних и самохраних. Зграда **б.** је продата у корист болничког фонда, а **б.** се сјединила са Немачком **б**. *![004_II_Gradska-bolnica-u-Zemunu-1799.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/004-ii-gradska-bolnica-u-zemunu-1799.jpg)Градска болница* *у Земуну* основана је 1784. одлуком о спајању Српске и Немачке **б.** у једну. Зграде су поправљене 1805, а 1811. издато је Упутство о уређењу **б.** и формирано гинеколошко одељење. По болничким протоколима, лечени су болесници од: трбушног тифуса, грознице, пролива, јектике, гихта, гасне флегмоне, асцитеса, луеса, шарлаха, дифтерије и оспица. **Б.** је била запуштена, а у њој су лечени сиромашнији грађани. Имућнији су се лечили у својим кућама. У овој **б.** је радио др Хрудимски. *Војна болница* *у Земуну*, основана 1788, била је смештена у 30 кућа, а могла је да прими 550 болесника. Од 1791. у њој се лечи и цивилно становништво. За разлику од Градске **б.**, хирург није имао хонорар за рад у **б.**. Касније је продато 26 болничких зграда, а **б.** је функционисала у преостале четири. *![005_II_Bolnica-u-SREMSKIM-Karlovcima-1803.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/005-ii-bolnica-u-sremskim-karlovcima-1803.jpg)Болница у Сремским Карловцима*, основана је 1793, а од 1799. имала је пет болесничких соба, магацин, кухињу и мртвачницу. Имала је 20 кревета 1803, а 1811. у њој је радио један лекар. *Болница у Великом Бечкереку (Зрењанину)* основана је 1769. од државних власти ради лечења маларије. Служила је и за смештај изнемоглих и није била уређена до 1829, када је имала шест кревета. Др А. Бах следеће године наводи у извештају да се маларија успешно лечи „кининском сољу", што је најстарији запис о употреби кинина код Срба. *Српска болница у Вршцу* основана је 1779. у једној згради Саборне цркве и названа Српски шпитал. Пре тога у Вршцу је постојала Немачка општинска **б.** код непорочне Марије. Иако су средства за проширење **б.** обезбеђена још 1807, заоставштином Васе Димитријевића, аустријске власти то нису дозволиле све до 1886. *Сомборска болница* основана је после 1789. и имала је две зграде у јадном стању. Нова зграда са 16 кревета подигнута је 1826, али је убрзо изгорела. *Болница у Панчеву* основана је 1792, на иницијативу мањинске немачке заједнице, а почела је са радом 1806. Имала је пет соба: две за болеснике, две за лекаре и једну за болничара. У **б.** су радили градски физикус и хирург, а имала је око пет болесника. *Вршачка болница за венеричне болести* вероватно је основана 1799. у Старом Миклошцу код Вршца. Имала је три болесничке собе са по 12 кревета за болеснике са акутним болестима и две собе са по шест кревета за болеснике са хроничним болестима, као и стан за хирурга. Имала је Упутство о уређењу **б.** и Упутство за лечење. Број болесника у **б.** био је до 60, а поред венеричних и полних обољења, лечени су и болесници са туберкулозом и другим заразним обољењима. *Општа јавна болница у Сремској Митровици* почела је са радом 1826. Додељен јој је подлекар Рудолф, а болеснике је редовно обилазио др Рох. У болници су лечени само болесници са акутним болестима. Од 1871. постаје окружна **б**. Дограђена је 1829, а темељно реконструисана 1887, када је имала 28 соба са 106 кревета и нови операциони блок. Озбиљне оперативне захвате изводио је др Никола Вујић, *doctor medicinae universae*, али који је хирургију учио код чувеног Теодора Билрота. *Српска болница* *у Новом Саду* основана је 1830. од локалног српског становништва. Почела је као дом за сиромахе, али је касније функционисала као права **б.** коју је издржавала српска општина, потпомогнута и од добровољних прилога. За разлику од других, **б.** је била доброг материјалног стања, а имала је старатеља и економа. У Србији у ово време није било организованих **б**. У току Првог и Другог српског устанка већина рањеника наше војске лечила се у кућама добрих људи у близини рањавања, поједини у манастирима, а најчешће код своје куће. У исто време (од средине XVIII до средине XIX в.) у Новом Саду радило је 30 Срба лекара. Они су ретко прелазили у Србију, а никако се нису насељавали због опште, личне и економске несигурности. Године 1829. било је пет лекара у Србији: Јован Стејић, Куниберт у Београду, Ђорђе Новаковић у Јагодини, непознати Рус у Пожаревцу и непознати турски лекар у Чачку. Београд је 1859. имао 18.900 становника, а 1862. 14.760 становника. Средином XIX в. у Србију долазе први учени доктори медицине, потом долазе доктори Срби изван тадашње Србије, а убрзо и први Србијанци доктори медицине. Пре српско–турских ратова, у цивилном и војном санитету заједно, било их је око 70. Турска је признала Србији право на унутрашњу самоуправу објављивањем Хатишерифа 1830, а тада је дозвољено да „Срби могу заснивати **б.**". Пет година касније донесен је први српски – Сретењски устав, у којем је стајао и параграф: „Старати се о средствима којима би се здравље војника одржало и о **б.** и о другим за војску полезнима заведенијама". Нажалост, устав нико није признао, али први војни лекари распоређени су исте 1835. и 1838, а 1836. установљене су и прве војне **б.** (Крагујевац, Београд, Пожаревац). Доношењем „Турског устава" формира се и одељење унутрашњих дела у оквиру којег је „оделеније карантинско са санитетом", са др Карлом Пацеком (1807–1876) као првим начелником. Указом из 1839. за првог начелника санитета гарнизонске војске Србије постављен је др Емерих Линденмајер (1806–1883) који је дошао у Србију 1835. за лекара у Шапцу, а од 1845. био је шеф грађанског и војног санитета. Уводио је у службу стручно санитетско особље, израдио је и објавио прве прописе и правила санитетске службе у војсци, грађанству и у карантинима, увео је прве учене бабице у српске болнице, основао је „Стални лекарски одбор" (касније Главни санитетски савет) итд. Од 1836. почиње формирање и грађанске здравствене службе у Србији. *Болница у Шапцу* је прва цивилна **б.** у Србији коју је отворио Јеврем Обреновић 1826. Била је смештена у приватној кући, имала је две просторије, али у њој је радио један стални лекар. У овој **б.** је радио (1829–1830) др Јован Стејић. Окружна **б.** у Шапцу отворена је 1866. Није реализован предлог Вука Караџића кнезу Милошу 1829. да се отвори **б.** са две просторије у Крагујевцу за бесплатно лечење болесника са венеричним болестима, али је основана **б.** у Пожаревцу. Потом су формиране **б.** у Великом Градишту и Свилајнцу. У Крагујевцу је 1844. отворена предлагана **б.** (Привремена **б.** за убоге болеснике од венерических и других прилепчивих болести), а пре тога, 1838. у Крушевцу. *Народни шпитаљ у Пожаревцу*, основан је вероватно 1831, када кнез Милош наређује „доктору" Рибакову да прими у шпитаљ и лечи 100 болесника. Глигорије Рибаков (1802–?), лекар који је „изгубио диплому" (по Линденмајеру „велики швиндлер"), известио је кнеза исте године да је излечио и отпустио 40 болесника. Комплетна **б.** са 80 болесника пресељена је 1832. у Велико Градиште, а могућни разлог пресељења је повратак књаза са породицом у Пожаревац. **Б.** је исте године после изградње нове зграде **б.** враћена у Пожаревац. У **б.** су лечени и повређени, али углавном болесници са заразним болестима и то луесом. **Б.** је сигурно постојала и 1833, а потом је Милош отпустио Рибакова из службе. Министарство финансија је 1846. продало руинирану зграду. *Окружна болница у Пожаревцу*, основана је 1867. и налазила се у изнајмљеним зградама, а у нову (лоше направљену) зграду пресељена је 1885. Закон о устројству **б.** (1865) предвиђао је постојање јавних и приватних **б**. У Србији у периоду 1871–1874. постојало је 13 окружних **б.** и то у: Београду, Шапцу, Ваљеву, Смедереву, Пожаревцу, Неготину, Зајечару, Гургусовцу (Књажевцу), Крушевцу, Чачку, Горњем Милановцу, Крагујевцу и Јагодини. **Б.** су се налазиле у неусловним просторијама и биле су лоше опремљене, али су у њима радили дипломирани лекари. *Болницу* *у Гургусовцу* (Књажевцу) основао је 1833. магистар хирургије Шауенгел као приватну **б.** за лечење сифилистичних болесника. Од 1836. управник и „лекар" био је Гојко Н. (Марковић), сељак из околине Пожаревца. Покушај др Карла Пацека да 1838. смени нестручног Гојка и **б.** стави под надзор окружног лекара, није успео, јер се са тиме нису сложили Совјет и Намесништво (Јеврем Обреновић, Аврам Петронијевић и Тома Вучић–Перишић). После више комисија (у последњој: Пацек, Линденмајер и Белони), од 1840. у **б.** је радио чувени „Доктор Ђока" (др Ђока Новаковић, у ствари покрштени Леополд Ерлих који је раније радио у Сокобањи). Добровољним прилозима грађана изграђена је 1851. зидана зграда са 20 кревета (касније 24). По Ф. Ф. Каницу, била је то 1868. најбоље уређена **б.** у Србији. Спалили су је Турци 1876. *Болница за душевне болести у Београду* отворена је у „докторовој кули" на Врачару (кућа др Вите Ромите коју је оставио књазу због дугова) након доношења Правила о устројенију дома сумасишавших (1861). **Б.** је у почетку имала 25 кревета (1931, 600 кревета), а први лекари су били Флоријан Бирг и Младен Јанковић. Законом из 1831. добила је назив **Б.** за душевне болести и постала је самостална буџетска установа. *Варошка окружна болница у Београду* („**Б.** вароши и округа Београда"), у Видинској улици (данас зграда СЛД у улици Џорџа Вашингтона), изграђена је 1868. средствима града и округа, а на основу плана Попечитељства унутрашњих дела из 1855. **Б.** је имала два спрата и 120 кревета, а први управник био је др Јован Валента. Законом из 1881. преименована је у Општу државну **б.**, када је имала пет одељења. Следеће године на место управника именован је др Казимир Гонсјоровски. У болници су радили: Лаза Лазаревић, Светозар Атанасијевић, Демостен Николајевић, Едуард Михел, Јован Јовановић, Ђорђе Нешић и др., а 1889. долази из Земуна Војислав Ј. Суботић и оснива прво хируршко одељење. Исте године формирано је кожно–венерично одељење, а 1895. и интерно, заразно и гинеколошко–акушерско одељење. Нова зграда за акушерско–гинеколошко одељење (**Б.** краљице Драге) направљена је 1901, а 1907. четири приземна павиљона за хируршко одељење и један за дечије заразно одељење, зграда просектуре, кухиње и помоћних погона, и 1914. зграда грудног одељења. ![006_II_Bolnica-varosi-i-okkruga-BG-u-Vidinskoj-ulici.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/006-ii-bolnica-varosi-i-okkruga-bg-u-vidinskoj-ulici.jpg) Заслугом Владана Ђорђевића (1844–1930) донет је 1871. Закон о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља, којим је нормирана болничка служба, обједињени управа **б.** и сви окружни болнички фондови. То је условило изградњу условних **б.**: 1878. у Прокупљу, 1881–1885. у Смедереву, Ваљеву и Пожаревцу, 1886. у Нишу, Врању и Пироту, а 1893–1894. у Алексинцу и Бољевцу. Миле Игњатовић **Б.** на КиМ. почињу постепено да се развијају по ослобођењу од Турака. Прве **б.** јављају се за време I светског рата, када су, приликом повлачења српске војске ка Албанији и Крфу, привремено биле основане војне **б.** у Ђаковици, Пећи, Призрену и Приштини. После рата у *Гњилану* је 1923. основана **б.** општег типа, а она 1953. прераста у Градску **б.** са антитуберкулозним одељењем. Од 1968. у њеном склопу ради коронарно, хируршко и ОРЛ одељење, а од 1974. постоји и одељење за гинекологију и акушерство, са лабораторијом и апотекарском службом, те два породилишта: у Косовској Каменици и Витини. *Ђаковица*. После II светског рата је радила мања **б.** са породилиштем, хируршким, интернистичким и одељењем за заразне болести, те санаторијумом за грудне болести и ТБЦ. Овај ЗЦ, формиран 1961, временом се снажно развијао, па је 1999. имао 12 одељења, 13 поликлиничких служби са 610 постеља. *Косовска Митровица*. Године 1938. изграђена је **б.**, једна од најсавременијих у јужној Србији, која је имала хируршко, интерно, гинеколошко-акушерско и дечје одељење. После II светског рата, 1945, дотадашња Бановска **б.** се укида и оснива се Војна и Окружна цивилна **б.** у Звечану, као и радничке амбуланте у околним насељима. Обласна **б.** се 1952. трансформише у Општу **б.**, а 1959. формира се Центар за здравствену заштиту мајке и детета. Године 1966. Медицински центар интегрише општу **б.**, апотеке, хигијенски завод, амбуланте и прераста у ЗЦ Косовска Митровица, који данас пружа примарну и секундарну здравствену заштиту. У њему се изводи део практичне наставе студената Мед. ф. Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. *ЗЦ Пећ*. Педесетих година XX в. у згради царинарнице организован је рад **б.** која је имала: хируршко, интерно, педијатријско, гинеколошко-акушерско и ортопедију са пријемним одељењем. На периферији према Пећкој патријаршији изграђен је нов објекат и основано одељење за заразне болести и хигијенска служба. Почетком 70-их година прошлог века изграђена је савремена **б.** са више засебних објеката и укупно 530 постеља. Крајем 70-их и почетком 80-их изграђена је и специјална **б.** за плућне болести и ТБЦ са укупно 180 постељa. *ЗЦ Призрен*. После II светског рата формирају се епидемиолошке јединице и Домови здравља у Призрену, Ораховцу и Сувој Реци, те општа **б.** у Призрену. ЗЦ Призрен формиран је 1961. До јуна 1999. имао је преко 1.000 запослених. *Приштина*. Прва Градска **б.** основана је 1927, а 1948. формира се Покрајински хигијенски завод. Општа **б.** пуштена је у рад 1951. са хируршким, гинеколошким, интернистичким, педијатријским, инфективним, очним, ОРЛ одељењем, а 1957. формира се и одељење дечје хирургије. У склопу Опште **б.** ради и Дом здравља с амбулантама у околним насељима. Одвојивши се од Мед. ф., 1993. формира се КБЦ Приштина са 16 клиника и 2 института. Доласком међународних снага албански националисти и екстремисти су из ових здравствених установа протерали све Србе и неалбанце. Једино српски део КБЦ Приштина данас ради у Грачаници, у добро закамуфлираним контејнерима са нешто више од 500 м². Ова **б.** има хируршку, гинеколошко-акушерску, педијатријску и неуропсихијатријску клинику, кабинете за микробиологију, РТГ дијагностику, трансфузиологију, лабораторију, апотеку, стоматолошку клинику, Институт за патологију и судску медицину, као и Завод за здравствену заштиту студената у Косовској Митровици. КБЦ Приштина Грачаница је наставно-научна база Мед. ф. Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Стојан Д. Секулић **Б.** у Србији су, по Закону о здравственој заштити, дефинисане као здравствене установе која превасходно обављају здравствену делатност на секундарном нивоу. Болничке постеље постоје у сва три нивоа здравствене заштите: у примарној заштити (она је уско схваћена као заштита коју пружа квалификовани здравствени радник одмах по јављању симптома или знакова обољења, а шире схваћена, обухвата и принципе превенције и рехабилитације; у секундарној заштити (обезбеђена је кроз специјализовану службу за комплекснија стања од оних која се решавају на примарном нивоу) и терцијарној заштити (која подразумева високоспецијалистички и субспецијалистички ниво са услугама високог технолошког нивоа и постојање кадра који обавља посебно деликатне интервенције: кардиохирурзи, неурохирурзи, пластични хирурзи итд.) **Б.** обављају стационарну и специјалистичко-консултативну делатност по правилу као наставак дијагностике, лечења и рехабилитације у дому здравља, односно када су због сложености и тежине обољења потребни посебни услови у погледу кадрова, опреме, смештаја и лекова. **Б.**, чији је оснивач Република Србија или једна од две аутономне покрајине (Војводина, Косово и Метохија), дужне су да се повезују и сарађују са установама на примарном нивоу са циљем сврсисходног упућивања на секундарни ниво здравствене заштите и размене знања и искустава. **Б.** организују свој рад тако да се највећи број болесника испитује и лечи у поликлиничкој служби, а стационарно лечење пружа се оболелима и повређенима само када је то неопходно. **Б.** могу имати, односно организовати посебне организационе јединице за продужену болничку негу (геријатрија), палијативно збрињавање оболелих у терминалној фази болести, као и за лечење оболелих у току дневног рада (дневна болница). **Б.** могу бити опште и специјалне. Врсту **б.** одређује чињеница да ли оне обезбеђују услуге за широк спектар обољења (опште **б.**) или за једну групу обољења, односно популациону, старосну групу (специјалне **б.**), да ли обезбеђују услове за образовање здравствених кадрова и бављење научно-истраживачким радом (универзитетске болнице-клинике, институти, клиничко-болнички центри, клинички центри). Општа **б.** у државној својини оснива се за територију једне или више општина, а мора имати службе за: збрињавање хитних стања; обављање специјалистичко-консултативне и стационарне здравствене делатности из интерне медицине, педијатрије, гинекологије и акушерства те опште хирургије; лабораторијску, рендген и другу дијагностику у складу са својом делатношћу; анестезиологију са реанимацијом; амбуланту за рехабилитацију; фармацеутску здравствену делатност преко болничке апотеке. Опште **б.** обезбеђују самостално или преко друге установе: санитетски превоз болесника у стационарне установе терцијарног нивоа; снабдевање крвљу и крвним продуктима; службу за патолошку анатомију. Опште **б.** обављају и болничке, односно специјалистичко-консултативне делатности из других грана медицине, могу обављати делатност из неурологије, психијатрије, ортопедије, урологије, офталмологије, оториноларингологије и дерматовенерологије. Опште **б.** у седишту управног округа, у којем гравитира преко 200.000 становника, могу обављати делатност из дечије, васкуларне, пластичне и реконструктивне хирургије, затим у оквиру ОРЛ и максилофацијалне хирургије, а у појединим местима и из неурохирургије. Специјалне **б.** пружају здравствену заштиту лицима одређених добних група, односно оболелима од одређених болести. Специјалне **б.**, које у обављању здравствене делатности користе природни фактор лечења (гас, минерална вода, пелоид и др.), у току коришћења природног фактора прате лековита својства и у дефинисаном периоду од три године преиспитују лековитост у овлашћеној здравственој установи. Такве специјалне **б.** могу пружати и услуге из туризма. На терцијарном нивоу здравствену заштиту обављају клиничко-болнички центри (КБЦ) клинике, институти и клинички центри (КЦ). Клиника је здравствена установа која обавља високоспецијализовану специјалистичко-консултативну и стационарну здравстену делатност из одређене гране медицине, односно стоматологије. Клиника обавља и научно-истраживачку делатност. Институт је здравствена установа која обавља високоспецијализовану специјалистичко–консултативну и стационарну здравствену делатност или само високоспецијализовану здравствену делатност из једне или више области медицине или стоматологије, и такође обавља образовну и научно-истраживачку делатност. Клиника, институт, клиничко-болнички центар и клинички центар се оснивају само у седишту универзитета који у свом саставу има и факултет здравствене струке. КЦ и КБЦ су основани као базе Мед. ф. Универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, као и Високе школе Војномедицинске академије, Универзитета одбране. КБЦ обавља високоспецијалистичко-консултативну и стационарну здравствену делатност на терцијарном нивоу из једне или више грана медицине. КЦ је здравствена установа која обједињује делатност три или више клиника и тако чини функционалну целину. Болничко лечење у Србији спроводи се и кроз систем дневних **б.**, које су посебне организационе јединице поликлиничке службе намењене обављању дијагностичких, терапијских и рехабилитационих услуга за амбулантне болеснике у нефрологији (хемодијализа и перитонеална дијализа), другим интернистичким гранама медицине (ради дијагностике, примене парентералне и инхалационе терапије), хируршким гранама медицине (операције из области једнодневне хирургије) и психијатрији – заштити менталног здравља. Према подацима за 2009. годину, Република Србија има 40 општих **б.**, 37 специјалних **б.**, четири КЦ, четири КБЦ, шест клиника, 16 института, у којима се налазе болнички кревети, мада се мањи број стационарних болничких места, налази у 21 од 157 Домова здравља и 2 Завода Број постеља у стационарним установама у Србији у 2009. износио је 41.000, односно 5,6 постеља на 1.000 становника. Градске и регионалне **б.**, сврстане у секундарни ниво здравствене заштите, прихватају велики број оболелих на стационарно лечење у следећим местима: Бор, Мајданпек, Кладово, Неготин, Књажевац, Зајечар, Ужице (са одељењима у Пожеги, Новој Вароши, Прибоју), Пријепоље, Горњи Милановац, Чачак, Краљево, Нови Пазар, Тутин, Крушевац, Алексинац, Прокупље, Лесковац, Врање, Пирот, Сурдулица, Суботица, Зрењанин, Кикинда, Сента, Панчево, Вршац, Сомбор, Врбас, Сремска Митровица, Шабац, Лозница, Ваљево, Смедерево, Смедеревска Паланка, Петровац, Пожаревац, Аранђеловац, Јагодина, Ћуприја, Параћин, Косовска Митровица, Грачаница, Лапље Село. Уредбом Министарства здравља о плану мреже здравствених установа, формиране су стационарне здравствене установе у Приштини, Ђаковици, Пећи, Призрену, Косовској Митровици, Гњилану, специјалне **б.** за рехабилитацију у Истоку и Витини, Специјална **б.** за плућне болести у Пећи, као и стационари при Домовима здравља у Приштини, Истоку, Драгашу. Делови КБЦ Приштина измештени су у Грачаницу (хирургија, гинекологија и акушерство), Лапље Село (интерна медицина) и Косовску Митровицу. Стационарно лечење омогућено је и у оквиру здравствених установа примарне здравствене заштите. Стационари при Домовима здравља су основани у Бачкој Тополи, Новом Кнежевцу, Оџацима, Руми, Љубовији, Деспотовцу, Свилајнцу, Лазаревцу са породилиштем, Бајиној Башти, Рашкој, Брусу, Куршумлији, Бабушници, Димитровграду, Босилеграду, Прешеву са породилиштем. Одређени број болесника се стационарно лечи и у студентским поликлиникама – Завод за здравствену заштиту студената (са стационаром) и заводима – Завод за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију „Др Цветко Брајовић". Болничко лечење оболелих од психијатријских болести обавља се у специјалним **б.** у Новом Кнежевцу, Вршцу, Ковину и Горњој Топоници и делу Специјалне **б.** „Др Лаза Лазаревић" у Београду. За болничко лечење оболелих од туберкулозе и неспецифичних плућних болести користе се капацитети специјалних болница у Зрењанину, Белој Цркви, „Сокобања" и „Озрен" у Сокобањи и Сурдулици. За болничко лечење оболелих од шећерне болести, метаболичких и других поремећаја користе се капацитети специјалних **б.** у Буковичкој Бањи, Врњачкој Бањи, Зајечару и Чајетини. За болничко лечење оболелих од неуролошких и неуромишићних болести користе се капацитети специјалних **б.** у Београду и Новом Пазару. За лечење одређених болести формиране су: Специјална **б.** за цереброваскуларне болести „Свети Сава", Специјална **б.** за рехабилитацију и ортопедску протетику, Специјална **б.** за церебралну парализу и развојну неурологију, Специјална **б.** за болести зависности, Специјална **б.** за ендемску нефропатију Лазаревац, Специјална **б.** за интерне болести Младеновац. Посебно богатство Србије чине многобројне бање, а природне погодности бања (извори лековитих топлих, врућих, хладних и минералних вода, лековито блато, чист ваздух, прелепо природно окружење, благотворно климатско окружење) користе се за лечење одређених обољења, у сврхе превенције, терапије и рехабилитације. У бањским специјалним **б.** обезбеђује се продужена рехабилитација за лечење неуролошких обољења, обољења срца и крвних судова, реуматских обољења, обољења респираторног система, повреда и обољења локомоторног система и ендокринолошких обољења. Продужену рехабилитацију обезбеђују: Специјална **б.** за рехабилитацију Меленци (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за рехабилитацију Бања Кањижа (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за рехабилитацију Апатин (реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за неуролошка и посттрауматска стања Стари Сланкамен (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за рехабилитацију Врдник (реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за рехабилитацију Бања Ковиљача (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система, рехабилитација деце); Специјална **б.** за рехабилитацију „Буковичка Бања", Аранђеловац (реуматологија, обољења респираторног система, повреде и обољења локомоторног система и рехабилитација деце); Специјална **б.** за неспецифичне плућне болести „Сокобања" (реуматологија, обољења респираторног система, повреде и обољења локомоторног система и рехабилитација деце); Специјална **б.** за рехабилитацију „Гамзиград", Зајечар (неурологија, обољења периферних крвних судова, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за болести штитасте жлезде и болести метаболизма, „Златибор", Чајетина (реуматологија, повреде и обољења локомоторног система, ендокринолошка обољења и рехабилитација деце); Специјална **б.** за рехабилитацију „Златар", Нова Варош (реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за рехабилитацију, Ивањица (реуматологија, обољења респираторног система и повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за лечење и рехабилитацију „Меркур", Врњачка Бања (ендокринолошка обољења); Специјална **б.** за рехабилитацију, „Агенс", Матарушка Бања (ендокринолошка обољења, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за прогресивне мишићне и неуромишићне болести Нови Пазар (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система и рехабилитација деце); Специјална **б.** за рехабилитацију „Рибарска Бања", Крушевац (неурологија, реуматологија, повреде и обољења локомоторног система); Институт за лечење и рехабилитацију, „Нишка Бања" Ниш (обољења срца и крвних судова, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за рехабилитацију „Жубор", Куршумлија (обољења периферних крвних судова и реуматска обољења); Специјална **б.** за рехабилитацију „Гејзер", Сијаринска Бања, Медвеђа (реуматска обољења, повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за рехабилитацију Бујановац (обољења периферних крвних судова, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система); Специјална **б.** за рехабилитацију „Врањска Бања" (реуматска обољења, повреде и обољења локомоторног система); Институт за рехабилитацију Београд (неурологија, обољења срца и крвних судова, реуматска обољења, обољења респираторног система и повреде, обољења локомоторног система и рехабилитација деце); Специјална **б.** за реуматске болести Нови Сад – Јодна Бања; Специјална **б.** за интерне болести Врњачка Бања. У оквиру система терцијарне здравствене заштите у Републици Србији постоје: четири КЦ (КЦ Србије, КЦ Војводине, КЦ Ниш, КЦ Крагујевац), четири КБЦ (КБЦ „Звездара, КБЦ „Земун", КБЦ „Др Драгиша Мишовић-Дедиње", КБЦ „Бежанијска коса"), шест клиника и 16 института. КЦ Србије је највећа здравствена установа у Србији. У свом саставу има 23 клинике, девет центара и девет служби, тиме покрива сва поља клиничке медицине за одраслу популацију, а у одређеним областима и дечију популацију (ОРЛ, офталмологија, неурохирургија, неонатологија). КЦ Војводине је високо специјализована здравствена установа Војводине са 18 клиника и четири центра. КЦ Ниш се састоји од 24 клинике и седам центара. КЦ Крагујевац има 12 клиника, 7 центара. КЦ, КБЦ, клинике и институти имају улогу у обезбеђивању територијалне покривености становништва здравственом заштитом, пружању комплексних услуга на терцијарном нивоу, као и збрињавању болесника упућених из целе земље и региона. У Србији високоспецијализовану специјалистичко-консултативну и стационарну здравствену делатност пружа шест клиника: Клиника за неурологију и психијатрију за децу и омладину, Универзитетска дечија клиника, Гинеколошко-акушерска клиника Народни фронт, Клиника за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић", Клиника за стоматологију Ниш, Клиника за стоматологију Нови Сад. Међу највеће институте који стационарно лече болеснике спадају: Институт за ортопедско-хируршке болести „Бањица," Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње", Институт за реуматологију, Институт за онкологију и радиологију Србије, Институт за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић", Институт за ментално здравље, Институт за рехабилитацију, Институт за неонатологију, Институт за медицину рада Србије „Др Драгомир Карајовић", Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, Институт за онкологију Војводине Сремска Каменица, Институт за кардиоваскуларне болести Војводине, Сремска Каменица, Институт за плућне болести Војводине, Сремска Каменица. Паралелну здравствену мрежу чине и војне здравствене установе од којих су највеће и са великом традицијом: Војномедицинска академија у Београду (отворена и за грађане и стране држављане), Војна **б.** у Нишу и Војно-медицински центар у Новом Саду. Војно-медицинска академија има 27 клиника, 17 института, дијагностичко-поликлинички центар, Центар за контролу тровања, Центар хитне помоћи и Центар за трансплантацију органа и костне сржи. Посебна здравствена установа са стационарним капацитетима је и Специјална затворска **б.** у Београду. У здравственом систему Републике Србије, законски је дозвољен рад приватних **б.**, опремљених по задатим стандардима, а чији број последњих година експоненцијално расте и које се одликују високим квалитетом услуга. Према подацима из 2007, болничко лечење користи 6,1% становништва, а од тога 6% у здравственим установама државног сектора и 0,1% у приватним здравственим установама. У Републици Србији је у 2009. години у стационарним установама радило укупно 7.778 лекара (од тога 6.501 специјалиста), 3.216 здравствених радника са вишом и 21.424 са средњом стручном спремом. Број исписаних болесника у стационарним здравственим установама у 2009. години износио је 1.268.399. Просечна дужина лечења по једном болеснику износила је 8,8 дана (5). Небојша Антонијевић; Ивана Живковић; Владимир Кањух ****![007_II_Klinicki-centar-Banjaluka.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/007-ii-klinicki-centar-banjaluka.jpg)Република Српска***.* *Општинска болница у Бањалуци* почела је да ради 1879. Претпоставља се да се налазила у простору у којем је раније била Турска војна **б**. У почетку је имала само 14 кревета, а 1881. проширена је и адаптирана на 30 постеља. Нова намјенска зграда саграђена је 1892. и располагала је са 25 просторија. Посједовала је и једну приручну апотеку. У склопу болничког комплекса 1897. изграђен је Павиљон за умоболне од 30 постеља у чијем саставу је била и мртвачница, а 1910. привремена барака за заразне болести са 20 постеља. Послије I свјетског рата Општинска **б.** у Бањалуци располагала је са 77 кревета и била највећа општинска **б.** у БиХ. Године 1935. Општинска **б.** прераста у Државну **б**. У периоду 1937–1938. болнички комплекс чинило је седам зграда, три одјељења, 41 болесничка соба са 205 кревета. Након II свјетског рата мијења се назив **б.** у: Опћа **б.** у Бањој Луци. Рјешењем Скупштине општине Бањалука 1966. основан је Медицински центар Бањалука. Послије низа реорганизација (1966, 1968, 1969, 1973, 1983, 1984, 1992) КЦ Бањалука основан је одлуком Владе РС 1994. КЦ Бањалука обавља специјализовану поликлиничку и стационарну здравствену заштиту на највишем нивоу, као и образовну и научно-истраживачку дјелатност у складу са законом. *КЦ Источно Сарајево*. Одлуком Владе РС 1993. основан је КЦ Мед. ф. Сарајево, а чинили су га: Институт за васкуларне болести „Др Ернест Грин" Сарајево, Клиника за туберкулозу и одређене хроничне плућне болести Касиндо и Институт за физијатрију и рехабилитацију Илиџа, који се издвајају из састава Универзитетског медицинског центра Сарајево, Општа **б.** Фоча, која се издваја из Регионалног медицинског центра „Пролетерских бригада Фоча", Психијатријска **б.** Соколац, Војна **б.** „Коран" и Војна **б.** „Жица", Блажуј. Одлуком Владе РС од 2000, један од клиничких центара у РС је и КЦ Српско Сарајево. КЦ Мед. ф. Сарајево послује под називом КЦ Српско Сарајево, а 2004. мијења назив у КЦ Источно Сарајево и чине га три организационе јединице: Клинике и болничке службе у Касиндолу, Клинике и болничке службе у Фочи и Психијатријска клиника у Сокоцу. КЦ обавља најсложенију дијагностику и лијечење на секундарном и терцијарном нивоу и наставна је база Мед. ф., Стоматолошког факултета и Факултета здравствене његе. *Општа болница Приједор.* Медицински центар „Др Младен Стојановић" основан је 1968. и интегрисао је здравствене службе на територији цијеле општине Приједор. Модерна болничка зграда изграђена је 1985. **Б.** је до 1994. егзистирала унутар радне организације „Др Младен Стојановић" у чијем су саставу поред **б.** били и Дом здравља Приједор и Градска апотека. Одлуком Владе РС 1994. основана је Општа **б.** Приједор. *Општа болница Добој „Свети апостол Лука"*, основана Одлуком Владе РС 1994, правни је насљедник Регионалне **б.** Добој, основане 1952. *Општа болница Требиње* основана је Одлуком Владе РС 1994. Функција наведене **б.** је пружање консултативно-специјалистичке и болничке здравствене заштите за становништво Требиња и осталих градова у Источној Херцеговини. Располаже са 168 кревета. *Општа болница Невесиње* формирана је 1992. у просторијама Дома здравља Невесиње. Потребна медицинска опрема, санитетски и потрошни материјал за почетак рада **б.** обезбјеђени су из робних резерви и донација. Одлуком Владе РС од 1996. основана је Јавна здравствена установа Општа **б.** Невесиње, која је наставила с радом у просторијама које је до тада користила **б**. *Општа болница Зворник.* Прва **б.** у Зворнику за вријеме аустроугарске окупације подигнута је на Фетији, за потребе војног гарнизона, али је служила и цивилном становништву до краја I свјетског рата. Нова зграда изграђена је 1933, а 1956. формиран је дом здравља који 1971. прераста у Медицински центар Зворник. Зграда са додатних 6.000м² простора саграђена је 1985. Општа **б.** Зворник је основана 2005. *Општа болница „Свети врачеви" Бијељина*. Оснивачем модерне медицинске заштите становништва у Бијељини смарта се Јакоб Кохут. Он је био први доктор медицине Бијељинске **б.** која је отворена његовом заслугом 1880, у згради која се налазила на земљишту које сада припада болничком комплексу. Нови објекат изграђен је 1931 (данас стара зграда **б.**). Општа **б.** „Свети врачеви" Бијељина основана је Одлуком Владе РС 1994. *Општа болница Градишка*. Тридесетих година XX в. у првој згради **б.** отвара се Дом народног здравља. Градња бановинске **б.** почиње 1939, а 1946. она има 15 кревета, док се са градњом нове **б.** почело 1972, а 2011. отворена је нова зграда. Општа **б.** Градишка основана је Одлуком Владе РС 1994. *Институт за јавно здравство* обавља своју дјелатност од 1929, као Хигијенски завод у оквиру Врбаске Бановине, који настаје спајањем Дома народног здравља и Самосталне бактериолошке станице, као социјално-медицинска и амбулантно-диспанзерска здравствена установа. Влада РС оснива 1993. Завод за здравствену заштиту за подручје РС са сједиштем у Бањалуци. Институт за јавно здравство је јавна здравствена установа која обавља социјално-медицинску, хигијенско-еколошку, епидемиолошку и микробиолошку здравствену заштиту. *Завод за физикалну медицину и рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић*" налази се у Делибашином Селу и у Бањи Слатини. Зграда у којој је смјештен Завод у Делибашином Селу саграђена је 1913, а послије национализације 1954, претворен је у Центар за рехабилитацију тјелесних инвалида, чија је основна дјелатност болничка здравствена заштита из области физикалне медицине и медицинске рехабилитације са примјеном балнео фактора, производњом ортопедских помагала и ортопедском хирургијом. Комплексно лијечење одраслих пацијената обухвата лијечење и рехабилитацију реуматолошких, неуролошких, ангиолошких болесника, рехабилитацију особа са ортопедским, посттрауматским стањима и послије ампутације екстремитета. Завод је наставна база Мед. ф. и других сродних високошколских установа. Ранко Шкрбић **Црна Гора.** *Болница „Данило I"*, Цетиње, прва **б.** у Црној Гори, подигнута је 1873, а идеја о њеној градњи јавила се 1871, кад је књаз Никола одлучио да се уновче разноврсни дарови које је Двор добио поводом рођења престолонасљедника Данила I и да се од тог новца подигне зграда државне **б**. Тада је била једна од највећих грађевина на Цетињу. Зграда **б.** дограђена је у периоду 1910–1912, чиме је њен капацитет повећан на око 120 кревета. Данашња **б.** „Данило I" је општег типа, у којој ради и црногорски Центар за хуману репродукцију (вантелесна оплодња). *![008_II_Klinicki-centar-Crne-gore-Podgorica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/008-ii-klinicki-centar-crne-gore-podgorica.jpg)KБЦ Црне Горе, Подгорица*. Од 1926. подгоричка **б.** била је у Дворцу Краља Николе на Крушевцу, преко пута садашње локације КЦ. Поред Дворца саграђен је павиљон за инфективне болести. КЦ Црне Горе основан је пре 35 година, а његова претеча је Медицински завод Титоград, настао 1963, спајањем старе **б.** на Крушевцу и Дома здравља. Временом је Центар израстао у савремену установу високог и комплексног стручно-едукативног профила и нивоа, која запошљава скоро 2.000 радника, обезбјеђујући здравствену заштиту у више од 35 специјалистичких и субспецијалистичких области. Организациону структуру Центра чине Институт за болести дјеце, 14 клиника са 68 одјељења и 8 центара, поликлиничке службе из области медицине и стоматологије итд. Центар располаже са преко 800 кревета. У Центру се спроводе високоспецијализована дијагностика, лијечење и консултативна специјалистичка и субспецијалистичка здравствена дјелатност. КЦ је такође и медицински научноистраживачки центар и наставна база Мед. ф. Универзитета Црне Горе и образовна база за медицинске сестре-техничаре за средње и више медицинске школе. *Завод за здравствену заштиту мајке и дјетета* (Дјечја клиника) у Подгорици основан је 1962. по савременом концепту који обезбјеђује комплетну здравствену заштиту мајке и дјетета и обједињује превентивни и болнички рад. Творац овог концепта био је Вукан Чупић, професор Мед. ф. у Београду. *Котор*. Први хоспитал познат је још 1372. Поред цивилне, у Котору је постојала и војна **б.**, од којих се једна помиње већ 1668. И данас се у близини цркве Св. Јосипа налази зграда у којој је 1414. било находиште. Војну **б.** ће добити тек 1875, али с правом лијечења и цивилних лица. Општа **б.** у Котору је реорганизована 1955. *Општа болница у Никшићу*. Прва градска **б.** у Никшићу основана је 1887. Названа је „Књегиња Зорка", по кћерки књаза Николе Зорки Карађорђевић, која је новцем од поклона добијених на венчању адаптирала и опремила **б.** са 15 кревета. Била је смештена у преуређеној бившој турској касарни. Године 1997. Никшић добија данашње болничке објекте и постаје модеран здравствени центар. *Болница „Васо Ћуковић"*, *Рисан* саграђена је у периоду 1938–1941, донацијом мештанина Васа Ћуковића. По завршетку рата, до 1949, радила је као Општа **б.** за подручје Боке Которске, а од 1949. као **б.** за коштано-зглобна обољења међурепубличког карактера. Године 1968. добија Неурохируршко (прво у Црној Гори) и Неуролошко одјељење, са пратећом физикалном терапијом. Послије земљотреса 1979. **б.** је обновљена и реконструисана. *Институт за физикалну медицину, рехабилитацију и реуматологију „Др Симо Милошевић"*, *Игало*, водећа институција за интердисциплинарну рехабилитацију дјеце и одраслих у региону. Зачетник је модерне физикалне и превентивне медицине, рехабилитације, таласотерапије и велнеса. Основан 1949, Институт данас располаже са око 1.600 кревета у више објеката различитог стандарда, укупне површине 86.000 м2. У склопу Института налази се и вила „Галеб". Институт је члан Универзитета Црне Горе, наставна јединица Мед. ф. у Подгорици. Виша физиотерапеутска школа при Институту отворена је 1983. У саставу Института је и Висока школа сестринства „Краљица Јелена". *Општа болница „Блажо Орландић" у Бару*. Зачеци организоване здравствене службе у Бару потичу још из 1923, када се оснивају прве антималаричне станице. Зграда **б.** завршена је 1949, када је престала са радом привремена **б.** на Пристану. Била је то, тада, модерна **б.** површине 1.800 м² са капацитетом од 80 постеља. Нова **б.** завршена је средином 1975. Капацитет нове **б.** је 170 кревета. *Болница Мељине, Херцег Нови*. Војна **б.** у Мељинама почела је са радом средином XIX в. Лијечење грађана у овој **б.** било је повремено. На основу документа из Архива Херцег Новог сазнаје се да је Заповједништво ратне луке Херцег Нови 1919. на молбу општинске управе одобрило лијечење цивила у овој **б**. Послије II светског рата Војна **б.** Мељине била је једина војна **б.** на простору Црне Горе, Дубровника и Требиња и њихове околине у којој су лијечена војна лица и породице војних старјешина. Крајем 70-их година XX в. дограђен је Центар за лијечење и рехабилитацију кардиоваскуларних обољења, а од 2003. отворено је гинеколошко-акушерско одељење. *Општа болница Беране*. Организована здравствена служба утемељена је у овом крају 1919. формирањем **б.** у Беранама, али је тек 1927. саграђена намјенска зграда. Током II свјетског рата **б.** је спаљена, а нова болничка зграда саграђена је 1963. Претходне, 1962. дошло је до обjедињавања свих здравствених установа са подручја општине у Медицински центар ,,Др Ника Лабовић" који је почео са радом 1963. Тако је било све до септембра 1991, када је Медицински центар реорганизацијом подјељен на Општу **б.** Беране и Дом здравља који је задржао име ,,Др Ника Лабовић". *Општа болница Бијело Поље*. Војна **б.** основана је 1914, а прва цивилна **б.** 1923, са капацитетима од 30 кревета, који су били смештени у баракама у Никољцу. На Медановићима 1945. оснива се нова **б.** стационарног типа капацитета 150 кревета. Године 1962. интеграцијом Дома здравља, **б.** и Апотеке, формиран је Медицински центар, а од 1992. Општа **б.** функционише као јавна здравствена установа. *Специјализована болница за плућне болести „Др Јован Булајић", Брезовик, Никшић* основана је 1951. Она је организована и регистрована као јединствена здравствена установа са поликлиником и павиљонима у свом саставу. Поред здравствене, у овој установи се врши и образовни и научно-истраживачки рад. Установа је наставна база Мед. ф. у Подгорици. Болнички комплекс данас чини шест организационих јединица. *Специјална болница за психијатрију*, *Доброта*, *Котор* има сљедећа одјељења: Ургентно, Одјељење за лијечење болести зависности, Акутно мушко и акутно женско одјељење, Судско, Хронично мушко и Хронично женско и Рехабилитационо одјељење. Михаило П. Миљанић ИЗВОРИ: Закон о здравственој заштити. *СГ Ре-публике Србије*, 107/2005, 72/2009, 88/2010 и 99/2010; Уредба о плану мреже здравствених установа, *СГ Републике Србије*, 24/10; Здравствено-статистички годишњак Републике Србије 2009, Бг 2010; *ИССН 2217-3714*; *Ка изради националног здравственог рачуна Србије: Процена приватног сектора у здравству*, Бг 2010. ЛИТЕРАТУРА: Р. Драгићевић, *Прилог историји санитета у Црној Гори*, Цт 1948; Ј. Кујачић, *Прилози историји здравствене културе Црне Горе до краја 1918. године*, Бг 1950; Б. Јанкулов, „Медицина у преисторијском добу", *МП*, 1953, 6; Л. Станојевић, „Болничко уређење у једном средњевековном манастиру", *МП*, 1953, 5(4); Р. В. Катић, „Порекло световне медицине средњевековне Србије", *МП*, 1955, 8; *Медицина код Срба у средњем веку*, Бг 1958; М. Протић, *Развој здравствене службе и апотекарства у Црној Гори у прошлости*, Тг 1962; В. Станојевић, „Антички медицински трагови на тлу Југославије", *Pro Medico,* 1960/63, 2(IV); „Илирска и Трачанска медицина", *Acta Hist. Med. Pharm. Vet.*, 1962, 2(1); Р. Катић, *Српска медицина од IX до XIX века*, Бг 1967; Д. Кастратовић, *Историја медицине Пожаревачког округа (1822–1914)*, Пожаревац 1981; Б. Пешић, *Здравствена служба и здравствена култура Подгорице*, Пг 1995; В. Цуцић, С. Симић, „Основни принципи организације здравствене службе", С. Симић, „Болничка заштита – организација и функционисање савремене болнице", у: *Социјална медицина*, Бг 2000; Б. Вуковић, *Историја медицине кроз праксу*, Пг 2002; Ф. Шоћ, *Народна и научна медицина у Црној Гори до 1916*, Пг 2002; М. Игњатовић, „Зачеци медицине, хирургије и ратне хирургије на тлу Србије у преисторији и у старом веку", *ВП*, 2003, 60(1); „Војна хирургија у Србији у средњем веку", *ВП*, 2003, 60(2); М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду од оснивања до педесетих година XX века*, Бг 2003; М. П. Миљанић, *Црногорски љекари до 1918 – прилог историји црногорске медицине*, Пг 2006; М. Игњатовић, „Опште и санитетске околности у Србији пре оснивања Српског лекарског друштва", *САЦЛ*, 2007, 135(5–6); А. С. Недок, „Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду", *ВП*, 2009, 663. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛНИЧКА ОСНОВНОШКОЛСКА ОДЕЉЕЊА **БОЛНИЧКА ОСНОВНОШКОЛСКА ОДЕЉЕЊА**, посебне форме организованог институционалног образовања, тј. систематског школовања, које постоје за ученике који су привремено (у дужем периоду) или трајно смештени у болницама или су на кућном лечењу. Један од облика јесу хомогена или комбинована одељења при болницама, која организационо припадају основним школама у граду (нпр. у болници у Ужицу). Други, педагошки оправданији и организационо целисходнији облик јесте постојање посебне основне школе која има своју управну зграду, наставна средства и опрему, директора, учитеље и наставнике, школског педагога, психолога и дефектолога, све што одликује једну савремену и развијену основну школу, осим што су ученици смештени у градским болницама или у породичним кућама, па уместо да ученици одлазе у школу, наставници долазе њима. Такав пример је Основна школа за децу на болничком и кућном лечењу „Др Драган Херцог" у Београду, која је основана 1969. ЛИТЕРАТУРА: *Монографија поводом 40 година основне школе „Др Драган Херцог"* *(1969–2009)*, Бг 2009. Недељко Трнавац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛНИЧКЕ ЗГРАДЕ **БОЛНИЧКЕ ЗГРАДЕ**, грађевински објекти у здравственим установама за смештај и лечење оболелих лица. По намени, ти објекти могу бити општи и специјалистички, а имају пријемно и болничко одељење, медицинску јединицу и административно-економски део. Систем изградње може бити у блоку, павиљонски или комбиновани. Док опште болнице и клинике чине слободну макроурбанистичку јединицу, специјалне болнице су предвиђене само за здравствену службу једне врсте болести. По својим размерама и организацији службене су микроурбанистичке локације. Клиничке болнице налазе се у саставу универзитета, са мањим бројем кревета, али са свим потребним уређајима за научни рад. Оне у свом саставу имају и научне институте (патолошки, анатомски, рендгенолошки, бактериолошки), па поред бриге о болесницима, служе и за унапређење медицине. ![009_II_KBC-Dragisa-Misovic-BG.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/009-ii-kbc-dragisa-misovic-bg.jpg) Зачеци болничких установа помињу се код старих Египћана. Код старих Грка улогу болница су обављале ескулапије. У средњем веку, с оснивањем монашких заједница, старање о болесницима преузимају манастири. У доба стварања слободних градова формирају се болнички комплекси. Здравствене установе представљају комплекс грађевинских објеката намењених смештају болесника, медицинског и помоћног особља. Kраљ Милутин je почетком XIV в. подигао велику болницу у Цариграду, a деспот Стефан је у Београду крајем XIV в. подигао низ световних грађевина, међу којима и једну болницу. Прве **б. з.** у данашњем смислу појма саграђене су током XIX в., по узору на сличне објекте у другим европским земљама. Значајан пројекат је комплекс Државне болнице у Вишеградској улици у Београду који је извео архитекта Милан Антоновић на почетку своје каријере. Општа државна болница се састојала од неколико објеката, изграђених у периоду 1901–1907. на западном Врачару, у делу простора који данас покрива болнички комплекс. Главни објекти су били: гинеколошки павиљон, група хируршких павиљона и павиљон за инфективне болести. До данас је сачуван преправљен и дограђен гинеколошки павиљон. Сви павиљони су пројектовани уз примену истих стилских елемената неоренесансе. Данило Владисављевић је пројектовао комплекс Војне болнице у Београду (1909), који обухвата укупно 12 зграда. Њиховим распоредом и смишљеном композицијом остварено је јединствено решење које има значајно место у историји урбанизма и архитектуре Србије. Комплекс такође представља и прво урбанистичко решење ове врсте у Београду. Аутор је своје једноспратне болничке павиљоне поставио у парковски простор. Комплекс је решен симетрично према оси терена. Никола Добровић је 1930. израдио идејни пројекат Бановинске болнице у Сплиту. Пројекат је израђен за међународни архитектонски конкурс, али никада није изведен. Једну од најзначајнијих болница периода модернизма у Србији пројектовао је почетком 30-их Милан Злоковић, као зграду Универзитетске дечје клинике у Београду. За угледни пример Злоковић је имао Санаторијум за туберкулозне у Паимију у Финској, дело Алвара Алта. Злоковић је са Алтовог пројекта преузео низове тераса испред болничких соба, које су служиле као соларијум. У пројекат Дечје клинике увео је отворе на фасадама у складу с површинама просторија које се преко њих осветљавају. Архитекта Станко Клиска сматра се најзначајнијим пројектантом **б. з.** српске архитектуре. У периоду након 1945. био је архитекта Повереништва Народног здравља. Међу његовим запаженим пројектима су: болница у Сушаку (1931), болница на Ребру у Загребу (1934–1941), болнице у Славонској Пожеги, Глини и Сиску (1930–1931). Након II светског рата Клиска је пројектовао више здравствених установа: Санаторијум Председништва владе, Војни медицински центар у Београду, Клинички и институтски блок Медицинског факултета у Скопљу (1947), Гинеколошку клинику у Београду (1948), Болницу за дечју коштану туберкулозу на Охридском језеру (1955), болницу у Тузли (1956), болницу у Зеници (1959). Клиска је 1950. на Архитектонском факултету у Београду изабран за ванредног професора, где је, између осталог, предавао и објавио две књиге о пројектовању зграда. Архитекта Владета Стојаковић цео радни век посветио је изградњи медицинских установа. Његова најзначајнија дела су Институт за заштиту менталног здравља у Палмотићевој улици у Београду (1959–1962) и више здравствених установа у Србији (Суботица, Врање, Пећ, Kосовска Mитровица, Кладово). Главно Стојаковићево дело је монументално здање Клиничког центра Мед. ф. у Београду (1970–1985), које је радио заједно са архитектама Д. Балзарено, Ј. Ерцеговац и О. Николић. Јосип Осојник и Слободан Николић пројектовали су 1973. зграду ВМА у Београду. Структура зграде начињена је од преднапрегнутог бетона, изведена у конструктивном растеру димензија 7,2 x 7,2 м. Нижи део зграде има основу у облику огромног четвороугаоника са четири етажа, изнад којег се уздиже структура сачињена од четири конвексна сегмента. Без обзира на огромне димензије, ова грађевина садржи изузетно функционалну просторну схему. У току је завршна израда идејних пројеката за реконструкцију и завршетак клиничких центара у Крагујевцу, Нишу, Београду и Новом Саду, у складу са новим сеизмичким и геомеханичким правилима која прописују њихову отпорност на ударе ветра и земљотрес од девет степени Меркалијеве скале (повећање габарита, проширење носећих стубова, ојачавање конструкције). Пројекат за реконструкцију КБЦ у Београду поверен је италијанском архитектонском студију „Алтијери" а градиће се уз помоћ Европске инвестиционе банке кредитом за клиничке центре. ЛИТЕРАТУРА: H. Koepf, *Bildwörterbuch der Architektur*, Stuttgart 1968; J. Fleming, H. Honour, N. Pevsner, *The Penguin Dictionary of Architecture*, Harmondsworth 1980; J. S. Curl, *A Dictionary of Architecture*, Oxford 1994; М. Р. Перовић, *Српска архитектура у XX веку, од историцизма до другог модернизма*, Бг 2003. Бранка Ланцош Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛОГОВСКА, Марија **БОЛОГОВСКА, Марија** (Бологовская, Мария Яковлевна), балерина, педагог (Кијев, 1892 – Београд, 1943). Избегавши из Русије након Октобарске револуције, настанила се у Београду 1920. Била прва класична балетска играчица која је наступила на сцени Народног позоришта. Прва је играла и режирала игре у опери Чајковског *Евгеније Оњегин*, у Шекспировој комедији *Сан летње ноћи* и у опери Амброаза Тома *Мињон* (1920). Бавила се балетском педагогијом као први наставник класичног балета у тек основаној Балетској школи Народног позоришта (1920/21), те као демонстратор класичног балета у Глумачко-балетској школи (1921–1927). Учествовала на више балетских концерата с групом балетских играча. Играла као солисткиња у целокупном балетском и оперско-балетском репертоару НП у Београду, изведеном 1920–1941. ИЗВОРИ: *Позоришни годишњак* *Народног позоришта у Београду*, 1918–1922, 1922/23–1939/1940. ЛИТЕРАТУРА: *Руска емиграција у српској култури XX века*, Бг 1995. Ксенија Шукуљевић Марковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛОЊСКА ДЕКЛАРАЦИЈА **БОЛОЊСКА ДЕКЛАРАЦИЈА**, документ о смерницама развоја високог образовања у Европи, који су 19. VI 1999. у Болоњи усвојили министри надлежни за високо образовање из 29 европских земаља. Тај документ је донесен ради успостављања европске зоне високог образовања. У изради овог документа пошло се од става *Сорбонске декларације*, донете 25. V 1998, која је посебно нагласила значај универзитета за развој Европе и истакла потребу стварања европске зоне високог образовања, као и од темељних начела садржаних у документу *Magna Charta* *Universitatum,* који су ректори европских универзитета усвојили 18. IX 1988. на 900. годишњицу Универзитета у Болоњи, најстаријег универзитета у Европи. У Декларацији су формулисани следећи циљеви: (1) усвајање система упоредивих академских звања, како би се поступак признавања степена, тј. стечених квалификација учинио једноставнијим и олакшало запошљавање, као и настављање студија на читавом европском простору; (2) усвајање система високог образовања са два главна циклуса (степена): (а) додипломске (основне) студије, које трају најмање три године, услов су за наставак студија на другом степену и истовремено обезбеђују компетенције, квалификацију, тј. звање које омогућује запошљавање, и (б) дипломске студије које омогућују стицање академског звања мастера, као и настављање образовања на докторским студијама; (3) успостављање система преносивих бодова (ЕCTS/ЕСПБ – Европски систем преноса бодова), како би се олакшало признавање курсева, тј. стечених квалификација; (4) унапређивање мобилности студената (која се огледа у могућности наставка студија на другим високошколским установама у европском образовном простору и могућности запошљавања), као и мобилности наставника, истраживача и административног особља; (5) унапређивање сарадње у обезбеђивању квалитета високог образовања, што подразумева утврђивање заједничких критеријума у евалуацији програма и институција, односно развијање процедура за проверу квалитета и утврђивање јасних стандарда за акредитацију и издавање сертификата; (6) унапређивање (и промоција) европских димензија у високом образовању, при чему се посебно има у виду развијање модула, курсева, програма са европским садржајем и оријентацијом, развијање интегрисаних програма студија, као и развијање модула, курсева, програма које заједнички нуде високошколске установе из различитих земаља. Наглашава се да ове циљеве треба остваривати уз поштовање различитих култура, језика, националних система образовања, као и уз очување аутономије универзитета. Многе европске земље прихватиле су принципе **Б. д.** и приступиле реформи система високог образовања на тој основи. Тиме је у Европи отпочео процес реформисања високог образовања познат као „болоњски процес". Србија је, такође, прихватила ове принципе и у складу с тим извршила одговарајуће измене у систему високог образовања. Закон о високом образовању, донет 2005, поставио је правну основу за реформу високог образовања на основама **Б. д**. Ради обезбеђивања развоја и унапређивања квалитета високог образовања, образован је Национални савет за високо образовање, дефинисана су тела и процедуре за проверу квалитета и утврђени стандарди за акредитацију високошколских установа и студијских програма. Уводи се обавеза издавања додатка дипломи *(Diploma Suplement*), како би се јасно видело које је предмете и курсеве студент положио и које је компетенције стекао, обим студија изражава се у бодовима (ECTS/ЕСПБ), а успех студената континуирано прати током године и оцена изводи на основу поена остварених у испуњавању предиспитних обавеза и поена остварених полагањем испита. Укинуте су двогодишње више школе, а њихову улогу преузимају трогодишње високе школе, што одговара првом циклусу (степену) високог образовања према **Б. д**. У том смислу, извршене су измене и на факултетима. Јединствене четворогодишње или петогодишње факултетске студије подељене су у два циклуса. Студије првог степена јесу: (а) основне академске студије (трају три до четири године и имају 180–240 бодова) и (б) основне струковне студије (трају три године и имају 180 бодова). Студије другог степена јесу: (а) дипломске академске студије – мастер (трају најмање једну годину и имају најмање 60 бодова, ако су претходно завршене четворогодишње основне академске студије на којима је остварено 240 бодова, или најмање две године, тј. најмање 120 бодова, ако су претходно завршене трогодишње основне академске студије на којима је остварено 180 бодова); (б) специјалистичке струковне студије (трају најмање једну годину и имају најмање 60 бодова) и (в) специјалистичке академске студије (трају најмање једну годину и имају најмање 60 бодова, уколико су претходно завршене дипломске академске студије – мастер). Укинуте су магистарске студије, а уведене докторске студије, као студије трећег степена, које трају најмање три школске године и имају најмање 180 бодова, уз претходно остварени обим студија од најмање 300 бодова на основним академским и дипломским академским студијама – мастер. Изменама Закона о високом образовању (2010) уместо назива *дипломске академске* *студије – мастер* уведен је назив *мастер* *академске студије*. ИЗВОР: Болоњска декларација, Закон о високом образовању, *СГ Републике Србије*, 2005, 76. Љубомир Коцић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛТЕ, Јоханес **БОЛТЕ, Јоханес** (Bolte, Johannes), фолклориста (Берлин, 11. II 1858 – Берлин, 25. VI 1937). Најпознатије његово дело, остварено у сарадњи с чешким славистом Јиржијем Поливком, јесу обимне компаративне напомене уз бајке браће Грим, у којима су дате варијанте за сваку причу (*Anmerkungen zu den Kinder- und Hausmärchen der Brüder Grimm I–V*, Leipzig 1913–1932). Знатна пажња у овом делу, које настаје на традицији миграционе теорије о настанку заједничких, међународно распрострањених мотива и сижеа народних прича, посвећена је српскохрватским народним приповеткама. Дело је имало знатног утицаја на наше представнике митолошке теорије, односно на компаративна изучавања заједничких мотива и сижеа. Марија Клеут \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛФАН, Маријан **БОЛФАН, Маријан**, фаготиста, универзитетски професор (Борчец код Загреба, 4. VIII 1928 – Београд, 18. VIII 1997). Дипломирао на Музичкој академији у Београду у класи Ивана Туршича (1975). На Омладинском фестивалу у Београду 1948. освојио прву награду, а исте године с групом најбољих студената учествовао на Светском фестивалу у Будимпешти. Био је члан оркестра ЈНА, а од 1951. солиста Београдске филхармоније. Извео и снимио значајан део солистичке литературе намењене овом инструменту. Активно учествовао у раду Београдског дувачког квинтета од његовог оснивања (1962) и с њим одржао око 300 концерата у земљи и иностранству. Предавао у музичким школама „Станковић" (од 1956) и „Мокрањац" (од 1976), као и на Факултету музичке уметности у Београду (1983–1993) и Академији уметности у Новом Саду (1987–1997). Дугогодишњим педагошким радом остварио је значајан допринос развоју младих музичара. Добитник је Прве награде РТВ Београд за најуспешније снимке уметничке музике (1966). Аница Сабо \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЛЧИЋ, Силвано **БОЛЧИЋ, Силвано**, социолог, универзитетски професор (Винеж, Истра, 8. II 1942). Дипломирао (1964) и магистрирао (1966) социологију на Филозофском факултету у Београду. Докторирао у Љубљани (1974) на Факултету за социологију, политичке науке и новинарство с темом *Социјално-структуралне детерминанте нестабилности у послератном привредном развоју Југославије* (Бг 1976). Радио као асистент на Институту економских наука у Београду (1964–1975), а потом на Одељењу за социологију ФФ у Београду предавао социологију рада и економску социологију, од 1988. као редовни професор. Руководио већим бројем социолошких пројеката и био продекан (1983–1985), шеф катедре за социологију (1985–1987) и управник Института за социолошка истраживања (1990–1993) ФФ у Београду. Био је главни уредник часописа *Марксистичка мисао* (1978–1982). Похађао једногодишње последипломске студије (1966/67) на универзитету у Мичигену (САД), где је 2002. као гостујући професор држао и предавања. Као Фулбрајтов гостујући професор држао предавања (1979) на Универзитету Корнел (САД) и на више других универзитета у земљи и иностранству. Реализовао и једномесечне студијске боравке у Женеви и Стокхолму. Систематски се бавио изучавањем друштвених аспеката привредног развоја и предузетништва, заснивајући код нас економску социологију и социологију рада (*Тегобе прелаза у предузетничко друштво: социологија транзиције у Србији почетком деведесетих*, Бг 1994; *Свет рада у трансформацији: лекције из савремене социологије рада*, Бг 2003). ДЕЛА: *Социјалне детерминанте привредних субјеката и мобилности радне снаге Југославије*, Бг 1974; *Марксистичка мисао и савремено друштво*, Бг 1980; *Развој и криза југословенског друштва у социолошкој перспективи*, Бг 1983; *Основни друштвени аспекти дугорочног развоја*, Зг 1984; *Интересна димензија развоја*, Зг 1987. ЛИТЕРАТУРА: С. Михаиловић, „Силвано Болчић: *Тегобе прелаза у предузетничко друштво: социологија транзиције у Србији почетком деведесетих*", *Социолошки преглед*, 1994, 28, 2; Б. Милошевић, „Србија на прелазу из разореног у предузетничко друштво", *ЗМСДН*, 1995, 99; К. Турза, „Реонтологизовање рада", *Социологија*, 2004, 46, 3. Милован Митровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЉАНИЋ **БОЉАНИЋ**, село у Републици Српској, на сјеверним падинама планине Озрен. Налази се око 11 км југозападно од општинског средишта Петрово (Грачаница), изнад долине ријеке Спрече, којом воде пут и жељезничка пруга Добој–Тузла. Насеље је дисперзивног типа, смјештено на 160–450 м н.в. Године 1991. имало је 2.327 становника, од којих 95,4% Срба. Село има основну школу, трговачке, угоститељске и занатске радње. ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, *Озрењаци и Маглајци*, Сар. 1952. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЉАРЕ **БОЉАРЕ**, село на десној обали Власине, 3 км североисточно од општинског седишта Власотинца. Изграђено је у долинама потока који се сливају ка Власини, на 280–300 м н.в. Дисперзивног је типа, а куће су окупљене дуж сеоских путева. Село се помиње 1516. када је било без становника и 1526. када је у њему било 5 домаћинстава. Савремено село настало је у првој половини XIX в. Становништво је досељено из Грделичке клисуре, околине Бабушнице и Црне Баре. Године 1921. имало је 483, а 2002. 983 становника, од којих 99% Срба. У **Б.** се налазе четвороразредна основна школа, дом омладине и месна канцеларија за четири села. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЉАРИ **БОЉАРИ**, средњовековни назив за властелу. Реч је старобугарског порекла, а народна етимологија њен корен доводи у везу са речи „бољи". Преко старословенског језика реч је из Бугарске доспела у Србију, одакле се проширила у Румунију и Русију, где се усталила као назив за властелу. Код нас се није уобичајила. Назив се среће првенствено у старијим књижевним споменицима – у делима Саве Немањића, Стефана Немањића, Доментијана и Данила. У *Законоправилу* Св. Саве, заједно са речима „властел" и „кнез", служи за превођење грчког израза „архонт". Из књижевних списа реч је продрла и у законске споменике. Њима се називају племићи краљева Радослава и Владислава. И дубровачка властела, која се клела краљу Владиславу приликом утврђивања мира, названа је **б.** Тако се назива и дубровачки кнез са којим је мир утврдио босански бан Матеја Нинослав. У исто време њима је названа и властела која је пратила босанског бана. У Светостефанској и Дечанској хрисовуљи говори се о **б.** као некој засебној групи црквених људи. У хрисовуљи краља Душана Хиландару из 1340. наводе се **б.** потчињени српском краљу. У попису имања и граница Хтетовског манастира властела и **б.** се одвајају од сељака. У старијим преписима Душановог законика **б.** се не помињу – срећу се само у познијим преписима. ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „*Баштина* и *бољар* у југословенској терминологији средњег века", *Глас СКА*, 1913, 92; Т. Тарановски, *Историја српског права у немањићкој држави*: *I део: Историја државног права*, Бг 1931; Н. Радојчић, „Властела у законику градском Номоканона св. Саве", *Глас САН*, 1949, 193; П. Ивић, М. Грковић, *Дечанске хрисовуље*, Н. Сад 1976. Срђан Рудић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЉАРИЋ, Гаврило **БОЉАРИЋ, Гаврило**, свештеник, вероучитељ, професор појања (Острогон, Мађарска, 1842 – Мохач, Мађарска, 13. І 1906). Завршио седам разреда гимназије и Богословију у Сремским Карловцима, као и годину права у Београду. Рукоположен за свештеника 1869. Био је члан будимске конзисторије, вероучитељ у Кечкемету, а затим у гимназији у Сарајеву. Предавао православно српско црквено појање у препарандији у Сарајеву (Рељево). Текстове објављивао у богословским часописима. Српско појање бележи у сарадњи с Николом Тајшановићем и објављује у Лајпцигу (*Српско православно пјеније по карловачком старом начину, књ. І*, Сар. 1887; *Српско православно пјеније*, *књ. II*, Лајпциг 1891). У предговору прве књиге дао је сажету историју српског појања. Збирка небјављених записа грчких напева нестала је у Сарајеву за време І светског рата. ЛИТЕРАТУРА: Ј. П. Јовановић, „Српско православно пјеније по карловачком старом начину", *Босанска вила*, 1887, ІІ, 13; Д. Ђокић, „Српско православно пјеније", *Босанска вила*, 1892, VII, 15; Г. Марјановић, *Први шематизам православне српске Епархије будимске за годину 1896*, Ср. Карловци 1896. Даница Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЉЕВАЦ **![001_Boljevac-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-boljevac-karta.jpg)БОЉЕВАЦ**, центар Црне Реке (краја у југоисточној Србији јужно од Бора) и општине површине 828 км2 са 20 насеља. Смештен је у долини Арнаута, десне притоке Црног Тимока, на путу и железничкој прузи Параћин–Зајечар (37 км). Насеље збијеног типа, с радијалном основом и размештајем улица, смештено је на 260–280 м н.в. Настало је средином XIX в. измештањем кућа уз друм. Статус варошице добило је 1875, пругу уског колосека 1912 (радила до 70-их година XX в.), а прве фабрике између два светска рата. Године 1921. имало је 1.114 , а 2002. 3.784 становника, од којих 84,0% Срба, 5,5% Влаха и 4,1% Рома. На територији општине 2002. живело је 15.849 становника. У **Б.** се налазе православна црква, основна и средња техничка школа, културни центар са библиотеком, биоскопом и музејом, дом здравља, Рударско предузеће „Боговина" (рудници мрког угља), фабрика намештаја и фабрика пољопривредних машина. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЉЕВИЋ ВУЛЕКОВИЋ, Војислав **БОЉЕВИЋ ВУЛЕКОВИЋ, Војислав**, историчар (Бољевићи, Бар, 27. III 1923 – Котор, 3. VI 1998). Дипломирао је на групи за историју Филозофског факултета у Загребу 1952. Радни век провео је на месту професора которске гимназије. Био је дугогодишњи члан руководства Друштва историчара Црне Горе, председник његове которске секције и члан председништва Савеза историчара Југославије. Основна област његовог истраживања били су: прошлост Црне Горе – историја њеног друштва, развој просвете као и многе заслужне личности. Његово најзначајније дело је обимна монографија *Црмничко племе Бољевићи у прошлости Црне Горе* (Пг 1995), у којој је на примеру једног црмничког племена представио не само развој племенског друштва у Црној Гори него и њену историју од најстаријих времена до I светског рата обогативши је у тексту новим чињеницама. ДЕЛА: *Основна школа у Бољевићима 1853-1953*, Котор 1966; *Гимназија „Стефан Митров Љубиша" у Котору 1865-1965*, Котор 1975. ЛИТЕРАТУРА: В. Вичевић, „Био-библиографија Војислава Бољевића Вулековића", *Зборник КСДИЦГ*, 1985, 3; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997. Михаило Војводић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЉЕВИЋИ **БОЉЕВИЋИ** (Бојевићи), племе у Црној Гори које припада области Старе Црне Горе, тј. Црмничке нахије. Племенска територија захвата крајњи југоисточни део Црмнице, између Сеоца, Шестана, Лимљана, Сотонића и Скадарског језера. Има два дела, старо седиште на западу и планину Пепиће на истоку, између којих се налази планина Лимљана. Источна граница се померала силом, куповином и захваљујући извлачењу граница у време књаза Данила. На територији племена су три насеља: Бољевићи у југозападном, Забес у северном и Годиње у североисточном делу. Бољевићи и Забес су растављени од Годиња дугим планинским венцем. Насеља су у жупним увалама у подножју планина, тако да не представљају природну целину. Ипак, због упућености једних на друге, економских и одбрамбених интереса, дошло је до сплемењавања. Насеља су стара. У Годињу је очуван археолошки налаз гробова из позноримског доба. Први пут се помиње 1242. у повељи краља Стефана Владислава, који га дарује манастиру Врањини. Село Бољевићи се помиње 1296, али под именом Полуждребица Шти(ти)-тари, коју краљ Милутин даје истом манастиру. Забес се помиње 1469, као дар Ивана Црнојевића Врањини. Забес је првобитно припадао властелинској породици Штиљановић, која се овде населила у доба Немањића. Давали су и сеоске главаре. Породица је изумрла средином XX в., али предање памти да су паштровски Штиљановићи пореклом из Црмнице. У свим насељима је било стариначког становништва које су потискивали нови досељеници. Око 1910. племе је бројало 19 братстава, са 137 кућа; 1980. забележена су 22 братства са 101 домом. Пламенци, највеће и најзначајније братство племена **Б.**, је из села Бољевићи. На територији овог племена је и једина варошица у Црмници, Вир (Вир-Пазар), у Вирском Пољу, с леве стране Ријеке Црмничке и с обе стране Ораовштице. То је увек био трговачки центар, са становништвом придошлим из разних крајева и сразмерно мало Црмничана. У прошлости је имао и политички значај за црмничка племена, као њихово опште зборно место. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вукмановић, *Црмница, Антропогеографска и етнолошка испитивања*, Бг 1988. Младена Прелић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЉЕВЦИ **БОЉЕВЦИ**, село на југоисточној периферији Срема, у субурбаној зони Београда, у општини Земун. Изграђено је на дилувијалној тераси уз корито реке Саве, на 77 м н.в. Кроз село пролази локални пут који Београд (23 км) повезује са неколико села. Село се помиње од 1716, а 1921. имало је 2.181 житеља. До 2002. број становника је порастао на 4.056, од којих су Срби чинили 65,4%, а Словаци 27,9%. У селу се налазе православна и евангелистичка црква, основна школа и дом културе. Већина активног становништва (79,9%) бави се непољопривредним делатностима у Београду и Земуну. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЉЕТИН **БОЉЕТИН**, село у Ђердапској клисури, у општини Мајданпек, у долини Бољетинске реке, јужно од пута Голубац (45 км) – Кладово. Збијеног је типа, смештено на 100–140 м н.в. Чини га дуга улица формирана у уској долини. Помиње се од 1739, када је имало девет домова. Становништво је досељавано у првој половини XIX в. из Добре код Голупца, Алмаша у Румунији и околине Неготина. Године 1893. имало је 121, 1921. 825, а 2002. 672 становника, од којих 87,8% Срба, а 10,4% Влаха. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе и амбуланта. Већина активног становништва (75,9%) бави се непољопривредним делатностима, махом у руднику и фабрикама Мајданпека. Драгица Р. Гатарић У **Б.** постоји античко утврђење и некропола на Дунаву код ушћа Бољетинске реке. Археолошким истраживањима евидентиране су четири фазе изградње и реконструкције ове фортификације. Прву фазу представља земљано утврђење са палисадама подигнуто у првој половини I в. н.е. у вези с изградњом пута на овој деоници. Ово утврђење уништено је током Домицијанових ратова против Дачана о чему, посредно, сведочи и остава денара из **Б.**, похрањена у време овог цара. У другој фази, која одговара владавини Трајана, изграђено је камено утврђење правоугаоног облика. У оквиру утврђења истражени су објекти: бараке за смештај војске, житница (horreum) и радионички простор са пећима и једним објектом са хипокаустом и малим безеном (аqualis) који је вероватно служио за преправку оружја и војничке опреме (officina armorum). У овом периоду посаду у утврђењу чинила је кохорта I Lusitanorum. Након освајања Дакије утврђење је напуштено, а након њеног губитка 272. поново постаје део дунавског лимеса. Кастел је преправљен: северни део је президан, западна капија затворена, а источна ојачана прпугнакулима. На угловима, са унутрашње стране, постављене су куле квадратне основе. Можда је овај кастел забележен под именом *Zmirnae* у Нотицији. Утврђење је уништено средином V в., а обновљено у време Јустинијанове рефеције лимеса. У том периоду дограђене су масивне потковичасте куле, а правоуганим кулама затворене капије на правцу cardo. Ово утврђење се помиње код Прокопије, вероватно под именом Сморна. Недалеко од утврђења истражена је некропола из I в.: гробови са спаљеним покојницима су са малим кружним јамама, нагорелим странама и без урни. Овакви гробови се могу повезати са аутохтоним, најпре келтским становништвом. Регистрована је и култна јама, као и једна површина са гробовима која би се могла сматрати заједничком сахраном (funus militaris) више погинулих војника, вероватно у Домицијановим дачким ратовима. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: Љ. Зотовић, „Бољетин (Сморна), римски и рановизантијски логор", *Старинар*, 1982–1983, 1984, XXXIII–XXXIV; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЉЕТИНАЦ, Иса **БОЉЕТИНАЦ, Иса**, политичар (Бољетино код Косовске Митровице, 15. I 1864 – Подгорица, 23. I 1916). Борио се против османске војске која је настојала да ликвидира Призренску лигу. Учествовао је на скупштини албанских првака у Пећи 1899. и том приликом штитио митровачке Србе од Турака. У Скопљу је почетком 1910. био на челу Комитета јавног спаса, намеравајући да Ђаковицу, Пећ и Призрен посредством међународне комисије припоји Албанији. Као један од вођа албанских устаника на Косову (1909–1912) сарађивао је са владама Црне Горе и Србије. У јулу 1912. ушао је у Приштину, Нови Пазар, Сјеницу и Митровицу. Незадовољан преговорима са младотурцима, тражио је додатно наоружање од Николе Пашића, преузевши обавезу да одржи ред у Санџаку и спречи покољ над хришћанима. Међутим, крајем 1912. постао је вођа добровољаца против Србије, помирио се са Турцима и од њих добио наоружање. Предводећи 20.000 Албанаца, повукао се са турском војском у Албанију и постао сарадник владе Исмаила Кемала. Крајем лета 1913. руководио је јужним продором у Србију (Дебар, Кичево, Тетово, Маврово, Струга, Пишкопеја, Љума, Призрен, Ђаковица). Лето 1914. провео је у Италији и аустријским базама на Јадрану, да би у октобру исте године са бугарским комитама упао у Србију код Ђаковице. Фебруара 1915. учествовао је у новом упаду Арнаута. У борбама око Љуме и Скадра заробили су га Црногорци и држали у затвору на Цетињу и у Никшићу. Осумњичен да је у дослуху са Аустријанцима, убијен је у Подгорици по налогу војних власти. ИЗВОРИ: *Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903*–*1914*, V, 1, Бг 1984; 3, Бг 1986; VI, 1, Бг 1981–1983; 2, Бг 1980; Љ. Димић, Ђ. Борозан (ур.), *Југословенска држава и Албанци*, II, Бг 1999. ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, *Пуковник Апис: Солунски процес 1917*, Бг 1955; *Први балкански рат 1912–1913 (операције српске војске)*, I, Бг 1959; Н. Шкеровић, *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1964; Н. Ракочевић, *Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918*, Цетиње 1969; М. Екмечић, *Ратни циљеви Србије 1914*, Бг 1973; *Косовска Митровица и околина*, Косовска Митровица 1979; Ђ. Микић, *Аустро–Угарска и младотурци 1908–1912*, Бл 1983; Б. Храбак, *Арбанашки упади и побуне на Косову и у Македонији од краја 1912. до краја 1915. године*, Врање 1988; Ђ. Борозан, *Велика Албанија; поријекло – идеје – пракса*, Бг 1995. Владан Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЉКОВЦИ **БОЉКОВЦИ**, село у Качеру, 3 км западно од пута Љиг – Горњи Милановац (општинско седиште), на средокраћи између два града. Кроз село пролази стара траса тог пута. Смештено је у долини Бољковачке реке, високо на њеним странама, на 400–610 м н.в. Дисперзивног је типа и чини га пет заселака. Становништво је досељавано крајем XVIII в. из Херцеговине, околине Ужица и таковских села. Године 1921. имало је 900 а 2002. 489 становника, од којих 96,7% Срба. У селу се налазе православна црква из 1864, основна школа (почела са радом 1842), амбуланта, пошта, земљорадничка задруга и месна канцеларија за два села. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА У XX ВЕКУ **БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА У XX ВЕКУ**, напади гранатама на Београд извршени уз употребу артиљерије или авијације. Београд је бомбардован у I и II светском рату, те у НАТО агресији на СР Југославију 1999. *![001_II_Beograd-1915.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-beograd-1915.jpg)Први светски рат*. Прво бомбардовање гранатама од стране аустроугарске артиљерије извршено је одмах по објави рата Србији, већ у ноћи 28/29. VII 1914. Интензивно је настављено у време Церске битке 12–24. августа са аустроугарских положаја на Сави и Дунаву и са дунавских ратних монитора. Гранате су испаљиване са Бежанијске косе, из Земуна, Oвче и Борче. У тим нападима страдали су многи јавни и културни објекти, као и места масовних окупљања грађана. Погођени су: Друга женска гимназија, Гранд хотел, Француско-српска банка, простори око Калемегдана, Велика пијаца (Студентски трг), кафана „Пролеће", основна школа у близини Саборне цркве, зграда Универзитета, Електрична централа, Фабрика дувана, Народно позориште и Хотел „Москва", док је Бајлонијев млин потпуно изгорео. Артиљеријска ватра засипала је српску престоницу и у септембру, а нарочито често у току борби за Београд новембра и децембра 1914. У тим бомбардовањима Београд је имао много људских и материјалних жртава. Много тежим разарањима и људским губицима изложен је у бомбардовањима за време велике офанзиве немачких и аустроугарских снага на Србију у октобру 1915. Ураганском артиљеријском ватром тада су засипани како српски одбрамбени положаји тако и цивилни објекти и грађевине. Само 6. октобра на Београд је испаљено 700 граната из 26 оруђа различитог калибра. С највећом жестином ово бомбардовање трајало је до пада Београда 8. октобра. У њему су гађани Горњи и Доњи град, Ада Циганлија, Чукарица, Топчидер и други делови престонице. Порушено је много стамбених зграда, а погинуло је неколико стотина цивила. *![002_II_Beograd-6-april-1941.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-beograd-6-april-1941.jpg)Други светски рат*. Напад Сила осовине на Југославију, отпочет у зору 6. IV 1941, симболички је означен страховитим бомбардерским ударом ескадрила 4. ваздушне флоте Трећег Рајха, под командом генералпуковника Александра Лера на југословенску престоницу у недељу око 6 сати. У том првом налету на небрањени Београд („отворени град") учествовала су 234 бомбардера праћена апаратима ловачке авијације. Напади су поновљени у 11, 14 и између 17 и 18 часова, полетањима углавном са немачких аеродрома у Румунији. Бомбардовања су имала изразито терористички и осветнички карактер због демонстрација 27. марта, а њихова дејства су планирана на стратешке (железничка станица), војне, а још у већој мери на цивилне циљеве. Вршена су чак по одређеном плану Београда, који је немачкој команди 3. априла уручио одбегли капетан Југословенске војске, прикривени усташа, Владимир Крен. Разорним и запаљивим бомбама гађани су: санитетске установе (болнице), масовна склоништа (Карађорђев парк), пијаце и многобројне јавне установе и стамбене зграде. Злочиначки смисао имали су напади на образовне и културне институције. ![003_II_Beograd-Bajloni-pijaca-6-april-1941.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-beograd-bajloni-pijaca-6-april-1941.jpg)Порушене су или оштећене неке основне и средње школе, универзитетски објекти на Студентском тргу, као и Технички факултет на Булевару краља Александра. Најдрастичнији пример ове врсте било је уништавање запаљивим бомбама Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, која је до темеља изгорела. У њој је заувек нестало 350.000 књига у 500.000 свезака, преко 3.300 рукописа из XII–XIX в., око 1.800 старих и ретких књига, 1.500 инкунабула, близу 4.000 комплета часописа и листова итд. У овим нападима као и у неколико мањих наредног дана потпуно је порушено или је изгорело 682 зграде, још 1.600 је тешко, а 6.829 лакше оштећено. Према званичним статистикама погинуло је 2.271 лице, мада се у неким немачким изворима помиње и 4.000 жртава. Саобраћај је био потпуно паралисан, а живот у граду је на више дана замро. Немачко бомбардовање 1941. није било ни једино, ни најтеже страдање које је Београд у II светском рату доживео на овај начин. У току 1944 (16. IV – 18. IX) 11 пута га је бомбардовала „савезничка" англо-америчка авијација из састава Медитеранских ваздухопловних снага (МАРФ-а), образованих крајем 1943. и почетком 1944. Њихови тешки бомбардери Б-17 и Б-24, штићени јаком ловачком пратњом, усмерили су се у пролеће и лето 1944. на немачке војне и стратешке циљеве, саобраћајне чворове и линије, те привредне објекте, у око 30 градова и места широм Србије, од Лесковца и Ниша, до Новог Сада и Суботице. Сва ова дејства била су координирана са операцијама и стратешко-политичким плановима Народноослободилачке војске Југославије. Разорни „савезнички" ваздушни удари, намењени првенствено живој сили и војним и стратешким објектима, комуникацијама и упориштима немачког окупатора, извођени су на начин који је цивилном становништву и животним интересима Србије и српског народа нанео далеко веће губитке и штете него нацистичким снагама. Највећи број бомбардовања (15) доживео је Ниш, али је најтеже губитке претрпео Београд. Тако је у налетима англо-америчке авијације на Ниш суделовало 862, а на Београд 985 бомбардера и ловаца. **Б. Б.** одликовала је изузетна равнодушност савезника према судбини недужног цивилног становништва. Већ сама чињеница да је њихов први и најубојитији напад на Београд изведен на најсвечанији хришћански (православни) празник – Ускрс – 16. и 17. априла, изазивала је и изазива подозрења у декларативне циљеве ове акције. Овај, као и неки други напади, у мају, јуну, јулу и септембру, применом система „тепих-бомбардовања" будили су асоцијације на немачко терористичко бомбардовање с циљем деморализације становништва. У Београду је у 11 савезничких бомбардерских напада 1944. било више цивилних жртава него 1941. Само у ускршњем бомбардовању убијено је између 1.200 и 2.000 Београђана и тек 200 немачких војника. Међу недужним жртвама било је и 60 логораша у нацистичком логору „Сајмиште", које је такође погођено. При том, ако је рушење мостова на Сави и Дунаву, гађање железничких станица Топчидер и Раковица, Поште 2 код Главне железничке станице, онеспособљавање Министарства финансија или зграде Гестапоа на Дорћолу, чак и Електричне централе, или фабрика „Вапа" и штофаре „Влада Илић", могло бити подведено под дефиницију „стратешких циљева", за многе друге то се не може рећи. Примера је много: пијаце Зелени венац и Каленића гумно, палата „Албанија", Студентски дом, Технички факултет, густо насељене улице и тргови (Славија, околина Народног позоришта, Немањина, Милоша Великог, Краљице Наталије, Теразије, Сарајевска), а у првом реду страховито разарање градске четврти Пашино брдо у мају 1944. Сразмерно својој величини, Београд се може сматрати једном од најтежих жртава бомбардовања током II светског рата у Европи. Чедомир Попов *Агресија НАТО алијансе*. Под шифрованим називом „Операција Савезничка сила" (*Operation Allied Force*) трајала је од 24. III до 10. VI 1999. и изазвала је велика разарања у Београду. Поред страдања цивилног становништва, причињена је велика материјална штета која ни до данас није прецизно утврђена. Мета ваздушних удара били су стамбени и војни објекти, највише државне институције, привредна и комунална инфраструктура, школе, бонице, медијске куће, инострана дипломатска представништва, споменици културе и верски објекти. Прве бомбе на Београд пале су у рејону војног аеродрома у Батајници, 24. марта око 20,38 часова. После неколико дана бомбардовања Раковице, Вождовца, Топчидера, Малог Мокрог Луга, Сремчице и Липовице, 3. априла око 1 час, крстарећим ракетама „томахавк" нападнуте су зграде Савезног и Републичког министарства унутрашњих послова, у улици Кнеза Милоша, у центру Београда. Напади на шири центар града обновљени су у ноћи између 7. и 8. априла, када је оштећена зграда Министарства правде, у Немањиној улици бр. 9 (некадашња Команда града). Београђани ће посебно памтити 17. април, 25. дан бомбардовања, када је од удара шрапнела у породичној кући у Батајници, у улици Димитрија Лазаревића – Раше бр. 8, погинула трогодишња Милица Ракић. Агресор је 21. априла око 3,45 часова бомбардовао зграду пословног центра „Ушће", где се налазило седиште Социјалистичке партије Србије, као и више радијских и телевизијских станица. Већ следећег дана, 22. априла око 4 часа, нападнута је и до темеља уништена резиденција тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића, у Ужичкој улици бр. 15. Београд је задесила трагедија 23. априла, када је, око 2 часа, бомбардована зграда Радио-телевизије Србије (РТС) у Абердаревој улици. Том приликом погинуло је 16 радника технике државне телевизије, док је 18 запослених теже и лакше повређено. Причињена је огромна материјална штета. ![004_II_Beograd-RTS-23-APRIL-1999.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/004-ii-beograd-rts-23-april-1999.jpg) Агресор је 29. априла потпуно срушио телевизијски торањ на Авали, до тада највећу грађевину на Балкану (204,57 м), која је била заштитни знак Београда од 1965. Већ 1. маја око 2.30, бомбардоване су зграде Генералштаба Војске Југославије и Савезног министарства унутрашњих послова. НАТО пројектили те ноћи погодили су и Врачар, густо насељени крај у центру Београда. У току напада на те локације три лица су погинула, док је четрдесеторо људи рањено. Агресија је ушла у нову фазу, између 2. и 3. маја, када је тзв. графитним бомбама, изазван распад електроенергетског система, због чега је Београд, као и већина осталих градова у Србији, остао без струје. Тада је први пут бомбардована и термоелектрана „Никола Тесла" у Обреновцу. Недостатак електричне енергије проузроковао је још једну пратећу последицу, тешкоће у раду водоводног система, што је додатно отежавало живот становништву главног града. Један од значајнијих догађаја током агресије западног војног савеза свакако је бомбардовање зграде кинеске амбасаде на Новом Београду, 7. маја око 23,45 часова. Том приликом смртно су страдала тројица репортера кинеских дневних листова, док је 21 лице теже и лакше повређено. Касније назван „даном дипломатског кошмара" овај догађај озбиљно је пореметио односе између Кине и САД. У ноћи између 7. и 8. маја бомбардован је још један симбол Београда, хотел „Југославија". Погинуло је једно лице, док је четворо људи теже и лакше повређено. На Спасовдан, 20. маја, око четрдесетак минута после поноћи, бомбардован је Клиничко болнички центар „Др Драгиша Мишовић" на Дедињу. Том приликом разорена је зграда Неуролошке клинике у којој су погинули један радник и три пацијента, док је више лица рањено. Од последица експлозије демолиране су зграде Центра за дечје плућне болести и туберкулозу и Гинеколошко-акушерска клиника. На мети агресора, до краја маја, углавном су били војни и цивилни објекти који су готово свакодневно бомбардовани, попут аеродрома Батајница, брда Стражевица и Липовачке шуме. Термоелектрана „Никола Тесла" у Обреновцу поново је бомбардована 23. маја, због чега су Београђани остали без струје. Приватне куће у Рипњу и Волгиној улици на Звездари ракетиране су 31. маја. Том приликом једна особа је погинула, док је деветоро људи повређено. Биле су то последње цивилне жртве агресије у главном граду. Према званичним подацима Београд је последњи пут бомбардован у ноћи између 7. и 8. јуна. НАТО агресија на СРЈ окончана је 10. VI 1999. усвајањем Резолуције број 1244 у Савету безбедности УН. Усвајању резолуције претходило је потписивање Војно-техничког споразума, који су дан раније, 9. VI 1999. потписали представници Војске Југославије и НАТО алијансе у Куманову, којим је прецизирано повлачење Војске Југославије са Космета и улазак међународних војних снага у Покрајину. Према подацима Градског центра за обавештавање, током 78 дана НАТО агресије, у Београду је 146 пута проглашена ваздушна опасност, а становници главног града провели су укупно 774 сата у склоништима и заклонима. По свему судећи, од бомбардовања је непосредно погинуло 25 грађана Београда, 3 кинеска држављанина и више припадника Војске Југославије, док је неколико десетина Београђана теже или лакше повређено. Градска комисија за утврђивање ратне штете, у Извештају који је сачињен 19. VIII 1999, наводи да је на територији Београда укупно оштећено 4.489 објеката, од чега су 72 стамбена објекта потпуно уништена, док су већу или мању штету претрпеле 83 школске и 73 предшколске установе, затим 106 друштвених и 20 приватних предузећа, 8 верских и 19 културних споменика, 4 библиотеке и 8 спортских објеката. Ипак, потпуна материјана штета никада није прецизно утврђена, као ни еколошке последице које су проистекле због разарања индустријских постројења, пре свега у Панчеву. Милорад Вукашиновић ЛИТЕРАТУРА: *Историја Београда*, III, Бг 1974; *Београд у рату и револуцији 1941–1945*, 1–2, Бг 1984; А. Митровић, *Србија у Првом светском рату*, Бг 1984; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; *Ратни дневни преглед (за новинаре акредитоване током агресије НАТО на Србију)*, Бг 2000; М. Екмечић, *Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку (1492–1992)*, Бг 2007; С. Смиљанић, *Агресија НАТО – Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине*, Бг 2009; З. Вељановић, *Бомбардовање Суботице 1944, Прилог за историју бомбардовања и разарања Србије у Другом светском рату*, Н. Сад 2010; М. Самарџић, *Крвави Васкрс 1944. Савезничка бомбардовања српских градова*, Бг 2011. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА 1862. **БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА 1862**, напад турске артиљерије на београдску варош. Овај догађај имао је крупне политичке последице. Главни задатак спољне политике кнеза Михаила у време његове друге владе (1860–1868) био је да помоћу савеза балканских држава и националних устанака у областима под турском влашћу створи велику јужнословенску државу у којој би Србија имала значајну улогу. Најважнија личност његове спољне политике био је председник владе Илија Гарашанин. Први корак у остваривању кнежеве спољне политике било је питање исељавања турског становништва из Србије. У вези с тим питањем Гарашанин је, почев од пролећа 1861, провео у Цариграду неколико месеци, али без успеха. Због тога су се српско-турски односи, посебно после Преображенске скупштине (август 1861), почели погоршавати. Турцима је засметало доношење уставног закона којим је побијена основа Устава из 1838, а нарочито Закон о војсци. Због тога је Турска уложила протест, али је Србија наставила с војним припремама и наоружавањем. Турци су постајали све подозривији, што је довело до погоршања односа између турског и српског становништва у Србији. У таквој затегнутој ситуацији дошло је у Београду 15. VI 1862. до крвопролића. Турски војници убили су код Чукур-чесме једног српског дечака, после чега је дошло до борбе између Срба и варошких Турака, потпомогнутих турском војском из града. Интервенцијом страних конзула и Гарашанина уследило је кратко примирје, али су Турци изненада 17. јуна почели да бомбардују варош топовима са Београдске тврђаве. Бомбардовање је настављено и током ноћи између 17. и 18. јуна. Запрепашћени, изненађени и успаничени грађани напустили су своје куће, од којих су неке биле захваћене пожаром, и разбежали се по суседним селима. Укупно је оштећено око 397 кућа, највише на Теразијама (82), Дорћолу (69) и Сави (41), а најмање на Палилули (20). Бомбардовање је српској влади послужило као повод да затражи исељавање Турака из Србије, и то како цивилног становништва, тако и градских посада. На улицама вароши подигнуте су барикаде, а народна војска увећавана је добровољачким одредима. Да би стале на пут даљој конфронтацији двеју супротстављених страна, гарантне силе одлучиле су да сазову конференцију и на њој реше питања изазвана бомбардовањем. Конференција је започела с радом крајем јула 1862. у цариградском предграђу Канлиџи. Француска и Русија заузимале су се за српске инетересе, а Енглеска и Аустрија подржавале су Порту. Кад је аустро-енглеска струја надвладала, пре свега захваљујући Енглезима, одлуке Канличке конференције дале су Србији много мање од онога што је она очекивала и тражила. Одлучено је да се поруше тврђаве Соко и Ужице, али да остану оне у Шапцу, Београду, Смедереву и Фетисламу (Кладову). Њихово снабдевање могло се обављати искључиво речним путем. Одлуку о исељавању муслимана настањених изван тврђава српска страна није сматрала као добит него као потврду повластице добијене много година раније (Хатишерифом из 1830). Србији је гарантовано да више неће бити бомбардована. Кнез Михаило и његова влада овим одлукама нису били задовољни, па су наставили да раде на томе да се ослободе турских посада из градова дуж Саве и Дунава. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ристић, *Србија и Порта после бомбардовања Београда 1862–1867, Успомене*, Бг 1881; *Бомбардовање Београда 1862–1867*, Бг 1882; Ј. Дајковић, „Београд и случај на Чукур чесми", *ГГБ*, 1957, 4; Д. Тодоровић, „Шта је утицало на Србију да се после бомбардовања Београда 1862. не одлучи на рат против Турске", *Архивски алманах*, 1962, 4; Г. Јакшић, В. Вучковић, *Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила. Први балкански савез*, Бг 1963; Ж. Ђорђевић, *Чукур-чесма 1862*, Бг 1983. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОМБАШКА АФЕРА **БОМБАШКА АФЕРА**, покушај завере групе црногорских студената против књаза Николе и судски поступак против њих. После доношења октроисаног устава (1905), формирања супротстављених Клубашке и Правашке странке (1906), у новоформираној Народној скупштини водиле су се оштре политичке борбе. Према књажевим инструкцијама праваши су онемогућавали рад непослушне Скупштине која је распуштена 9. VII 1907. Расписани су нови избори. Књаз се непосредно укључио у политичку борбу учествујући у антиклубашким зборовима. Одлучну борбу против њега повели су црногорски студенти у Београду, предвођени Марком Даковићем и Тодором Божовићем. У прогласу *Српска омладина из Црне Горе* (мај 1907) осудили су књажеву управу а народ позвали да ступи „под барјак" Народне странке (клубаши). После објављивања прогласа, књаз је забранио клубашима да на изборима расписаним за 21. XI 1907. буду изабрани за народне посланике. На то су прваци Народне странке одлучили на Цетињу крајем септембра 1907. да странка „не излази на изборе". Драматично приказивање стања у Црној Гори подстакло је неке прваке црногорских студената у Београду да набаве бомбе и пошаљу их у Црну Гору. Бомбе је, уз логистичку помоћ „Црне руке", највероватније набавио Тодор Божовић у фабрици оружја у Крагујевцу. Део бомби упућен је преко аустроугарске територије у Боку Которску, а део преко турске територије у Новопазарски санџак. Црногорске и аустроугарске власти биле су упознате са активностима завереника. Један од њих, Стеван Рајковић, на Цетињу је део бомби предао министру унутрашњих дела Лакићу Војводићу и открио покушај завере. У престоној беседи (28. XI 1907) књаз је саопштио да је откривен „ужасан покушај" стварања безвлашћа у Црној Гори и уништења тековина његовог дома. Изјава да су бомбе набављене у Београду, где је и скована завера против књаза Николе, изазвала је бурно негодовање у Народној скупштини коју су, после избора новембра 1907, сачињавале књажеве присталице. Завера је приписивана Николи Пашићу, а тврдило се да је за њу знао и краљ Петар Карађорђевић. Клубаши су проглашени издајницима, стављени ван закона, хапшени, а њихова имања опустошена. За суђење ухапшенима формиран је Суд за суђење анархистичких злочина. Иследна комисија оптужила је 132 лица; суд је прихватио оптужбу за 52, од којих 21 није било доступно властима. Како на суђењу оптужница није могла бити доказана, књаз Никола је дозволио да се Ђорђе Настић, „професионални сведок" у више процеса и аустроугарски агент, појави у улози крунског сведока. Бечкој влади, за чији је рачун Настић радио, пред припреману анексију БиХ одговарали су нестабилни односи између Црне Горе и Србије. Настић је за набавку бомби и заверу против уређења Црне Горе оптужио организацију „Словенски југ", поједине српске званичнике, престолонаследника Ђорђа, а посредно и српску владу и краља Петра. Због овог сведочења српски посланик на Цетињу је протестовао и отишао на одсуство „на неодређено време". Суд је шесторицу оптужених осудио на смрт, а остале (осим тројице који су ослобођени) на временске казне од три до двадесет година. На смрт су осуђена и тројица најистакнутијих првака црногорске универзитетске омладине у Београду. Од осуђених на смрт властима су била доступна два лица која је књаз убрзо помиловао. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Јовановић, „Краљ Никола и Бомбашка афера", *НЕ*, Бг, 1921, II; Ј. Ђоновић, *Уставне и политичке борбе у Црној Гори 1905–1910*, Бг 1939; Н. Шкеровић, *Црна Гора на освитку XX вијека*, Бг 1964; Н. Ракочевић, *Политички односи Црне Горе и Србије 1903–1918*, Цт 1981; *Црногорска народна скупштина 1906–1914*, Пг 1997; *Историја српског народа*, VI/1, Бг 2000. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОН, Бранко **БОН, Бранко**, архитекта (Крк, Хрватска, 2. V 1912 – Београд, 20. VII 2001). Дипломирао 1935. на Архитектонском одјелу Академије ликовних умјетности у Загребу. Његов најпознатији пројекат је палата Албанија у Београду (са М. Гракалићем), који је усвојен иако је освојио тек треће место на конкурсу Хипотекарне банке трговачког фонда 1938. Ова грађевина у модернистичком стилу, на углу Кнез Михаилове и Коларчеве улице, била је први облакодер тадашње Краљевине Југославије и највиша грађевина на Балкану у то време. Као већ значајно име у свету југословенске архитектуре, **Б.** је 1948. прешао у Београд и почео да ради за Јосипа Броза Тита на реконструкцијама виле у Ужичкој улици бр. 15, некадашње резиденције инжењера А. Ацовића. Радови на овом објекту трајали су преко 20 година, уз изградњу подземних просторија површине преко 300 м². **Б.** је победио на конкурсу за зграду ЦК (пројекат није усвојен), као и на конкурсу за изградњу концертне дворане у Београду, која до данас није направљена. Радио је и на реконструкцији града–хотела *Свети Стефан* на црногорском приморју (1956). Био је четврти председник УЛУПУДС. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија ликовних умјетности*, I, Зг 1959. Милан Мирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОНА, Иван **БОНА, Иван** (Bolizza / de Boliris), племић, судија, писац (Котор, XVI в. – Котор, 1572). У литератури познат и под именима Иван Болица, Иван Бона Болирис. Био је которски племић и утицајна личност у тадашњој власти. Бавио се књижевним радом, припадао кругу тадашњих которских песника у којем се неговао дух хуманизма и ренесансе (Илија Загуровић, Лудовик Пасквалић и др.). Писао на италијанском и латинском језику. Његов хуманистички спев, на латинском, у хексаметрима *Descriptio sinus et urbis Ascriviensis* (*Опис залива и града Котора*), штампао је С. Раци у *Историји Дубровника* (*La storia di Raugia*, Lucca 1598). Настао је пре 1557, када је умро И. Загуровић, којем је дело посвећено. Израз је типичног хуманистичког патриотизма: описује се Бококоторски залив и градови у њему, Котор, њихова легендарна и историјска прошлост. У литератури **Б.** се помиње и као аутор животописа о локалној светици блаженој Озани. С Лудовиком Пасквалићем измењивао је посланице. ДЕЛО: и Ђ. Бизанти, Љ. Пасквалић, *Изабрана поезија*, Цт 1996 (*Опис залива и града Котора*, преп. Л. Блехова Челебић – Г. Челебић). ЛИТЕРАТУРА: М. Шрепел, „Иван Болица Которанин, латински пјесник", *Рад ЈАЗУ*, 1894, 118; М. Пантић, *Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске*, Бг 1990. Злата Бојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОНДРУЧАРА **БОНДРУЧАРА**, кућа подигнута помоћу видљивог дрвеног скелетног система, унутар којег се налази испуна. Бондручни или канатни систем градње карактеристичан је за период средњег века, али се задржао и касније, све до данас, нарочито у градској архитектури западне и северне Европе. Термин бондрук се у првобитном значењу односи на зидну конструкцију са костуром од дрвених греда на зиданом постољу око 50 цм изнад земље. Састоји се из доње и горње хоризонталне греде, стубова, косника и кратких попречних греда између стубова изнад прозорских парапета и изнад отвора за прозоре и врата. Поља костура се озиђују опеком или ћерпичем, или се опшивају талпама, даскама или плочама од неког лаког изолационог материјала. Савремене бондручне скелетне конструкције (челичне, армирано бетонске) се знатно разликују од класичног дрвеног бондрука. Бондручна или канатна конструкција је у архитектури конструктивни систем код којег дрвени скелет врши статичку функцију носача грађевине. Носивост конструкције се заснива на одређеном распореду вертикалних стубова носача, као и доњих и горњих хоризонталних греда. Стабилност система се ослања на дијагонална укрућења, смештена првенствено у угаона поља конструкције. Греде се међусобно спајају различитим тесарским везама (на преклоп, утор, чеп, проширени прехват). Преграде скелета накнадно се испуњавају набојем, опеком, ређе ломљеним каменом и брвнима, или се облажу дрвеном оплатом од шиндре, летвица или дасака. Дрвена бондручна конструкција је довољно стабилна и чврста да омогућује изградњу конзолно истакнутих спратова и крова. ![001_Bondrucara_kuca-moravka,-seklo-Potocac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-bondrucara-kuca-moravka-seklo-potocac.jpg) Бондручне грађевине потичу из првобитне примитивне једнопросторне настамбе која се састојала од четири угаона дрвена колца и зидова изграђених од испреплетеног прућа облепљеног иловачом. С потребама за вишепросторним становањем, овакве куће се развијају и усавршавају, нарочито у доба готике. Почев од ренесансе и барока, спољњи изглед куће често опонаша канате. У новије време поново се појављују мање породичне куће и виле у канатној конструкцији, посебно у горским подручјима средње и северне Европе, те у Северној Америци. У Србији, **б.** је архитектонска творевина карактеристична за сеоска подручја, а најзначајнији пример је тзв. моравска кућа. У Поморављу се гради двоћелијска **б.** Једну просторију куће чини дневни боравак са огњиштем и софром са троношцима. Ова просторија има улазна врата и врата која воде у собу за спавање у којој се налази и пећ. Развијенији облик има три просторије и трем са декоративно обрађеним луковима. Кров је од шиндре и понекад виши од зидова. У Шумадији се гради тзв. шумадијска кућа, двоћелијска кућа са сличном диспозицијом, ентеријером и намештајем као и у Поморављу. Она се најчешће поставља на падини, а има и задња врата за излаз у случају опасности. Сличан тип архитектонског објекта је тзв. осаћанка, која је добила име по мајсторима из босанског краја Осата. ЛИТЕРАТУРА: H. Koepf, *Bildwörterbuch der Architektur*, Stuttgart 1968; J. Fleming, H. Honour, N. Pevsner, *The Penguin Dictionary of Architecture*, Harmondsworth 1980; J. S. Curl, *A Dictionary of Architecture*, Oxford 1994; М. Р. Перовић, *Српска архитектура у XX веку, од историцизма до другог модернизма*, Бг 2003; С. Малдини, *Енциклопедија архитектуре*, Бг 2004. Бранка Ланцош Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОНИФАЦИЈЕ, Браца (Благоје Срдић) **БОНИФАЦИЈЕ,** **Браца (Благоје Срдић)**, сликар (Београд, 10. II 1937). Прве сликарске поуке стекао је у Школи цртања и сликања у Шуматовачкој у Београду (1957–1959). Факултет примењених уметности у Београду похађао је у периоду од 1961. до 1967, а даље образовање наставио у Атељеу Кругер у Франкфурту (Немачка) где се специјализовао за штампане технике. Прву самосталну изложбу имао је у Београду 1964. Од 1976. живи и ради у Канади где је излагао на преко двадесет самосталних и тридесет групних изложби. Први пут је пажњу јавности скренуо сликајући стилизоване очи на крововима кућа у Београду. Од тада је његов рад пролазио кроз различите фазе: од експресивне фигурације, преко асоцијативних форми до разноврсних видова апстракције. Његово стваралаштво развијало се од 1982. кроз различите циклусе: *Црне Табле* у којем је спојио сензибилитет поп уметности (*поп арт*) са апстрактним сликарством (*Црвена метафора*, 1982); *Земља и ватра* где колористичку експресивност тек по негде употпуњава цртаним симболима (*Рађање Феникса*, 1992); *Ла Хабана* инспирисан културним особеностима Кубе *(La Habanera*, 1995); *Сагоревање* у коjем је видљив повратак тематици бунта против угрожавања и нарушавања природне средине подстакнут боравком у Шкотској (*Сагоревање*, 1994); *Палалелограми* које одликује медитативни карактер (*У славу Рабеке Вест*, 1999) и *Пелопонез* сликан у славу грчког народа *(Фаренхајт*, 1996\*)\*. Ретроспективну изложбу имао је у Београду 2000. После тога, своја дела је даровао бројним музејским институцијама у Србији (Народном музеју, Музеју савремене уметности и САНУ у Београду и Галерији Матице српске у Новом Саду). Живи и ради у Ванкуверу у Канади. ЛИТЕРАТУРА: *Бонифације, 25 година у Канади*, Бг 2000. Тијана Палковљевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОНОНИЈА → БАНОШТОР **БОНОНИЈА** → **БАНОШТОР** # БОНТУОВА АФЕРА **БОНТУОВА АФЕРА**, избила је 1881–1882, у вези с грађењем железничке пруге Београд–Врање. Најважнија економска обавеза коју је Србији наметнуо Берлински конгрес била је да изгради железницу којом ће аустроугарске пруге везати са турскима. Србија се у уговору са Аустроугарском од 9. IV 1880. обавезала да ће градњу пруге завршити за три године. У тим условима напредњачка влада Милана Пироћанца је без јавног конкурса, тајним посредовањем аустроугарске владе, постигла споразум о градњи српске железнице са француским Друштвом генералне уније La Sociéteé de l'Union Générale основаним у Паризу 1878. Споразум потписан са Еженом Бонтуом, председником Генералне уније, састојао се од три уговора потписана 3. II 1881: Уговора о зајму за грађење железница, Уговора о грађењу железница и Уговора о коришћењу железница. Бонту је од три различита направио један уговор да би што успешније прикрио неповољност услова које је наметнуо Србији. Циљ је био да се на лак начин заради велики новац и да се тиме француском капиталу створи снажан положај у југосточној Европи. Први део уговора предвиђао је номинални износ зајма од 100 милиона динара и заључен је на 50 година. Поред овог зајма посредством Генералне уније закључен је и тзв. лутријски зајам од 33 мил. динара за сређивање државних финансија. Враћање зајма српска влада је гарантовала чистим приходом од железница, а уколико то не буде довољно, обезбеђивала би друштву одређену годишњу накнаду. Суму која се добије издавањем обвезница за зајам српска влада би уложила код Генералне уније. Други део уговора предвиђао је да ће Генерална унија преко изнајмљеног предузимача изградити пругу од Београда до турске границе. Српска влада се обавезала да Генералној унији повери и грађење пруге Ниш–Пирот. Као јемство да ће градња пруге бити тачна и исправна, Генерална унија је уложила код Француске банке кауцију од 4 мил. франака. Трећи део уговора је одређивао да ће коришћење завршених српских железница бити 25 година остављено Генералној унији и да ће јој српска влада јемчити годишњи приход. Други зајам који је српска влада 1881. закључила са Генералном унијом био је лутријски зајам од 33 мил. динара, који је био намењен исплати државних дугова из 60–их и 70–их година. Овај зајам је као и први ишао на штету Србије. Српска влада је предала Генералној унији обвезнице за зајам у висини од 11 мил. франака, за шта јој је ова враћала 10 мил. номиналних у обвезницама железничког зајма. Србија је на овај начн одмах губила преко милион франака, а накнадним израчунавањем посредних ефеката тај губитак се удвостручавао. Непосредно после закључења лутријског зајма 29. I 1882. дошло је до краха Генералне уније, а њен председник Бонту је осуђен на пет година затвора због преваре и злоупотребе поверења. Био је то тежак ударац за напредњачку владу која је пред Народном скупштином јемчила за солидност тог новчаног завода. У тренутку пада Генерална унија дуговала је Србији 34 милиона динара. Министар финансија Чедомиљ Мијатовић успео је захваљујући заузимању француске и аустроугарске владе да склопи уговор са познатим финансијским заводом Народним контоаром за есконт Comptoir National d'Escompte, којим би били настављени изградња и експлоатисање српских железница. Пад Генералне уније угрозио је поред материјалних интереса Србије и материјалне интересе кнеза Милана. Бонту је, да би омогућио изгласавање уговора о зајму, вероватно поткупио напредњачке министре и посланике, као и посланике радикалне опозиције. Бонтуова концесија довела је први пут Србију у везу са великим западноевропским капиталом. Такође, **Б. а.** обележила је први покушај корупције у српском политичком животу. Пад Генералне уније битно је утицао на проглашење Србије за краљевину. Тиме је учињен покушај да се скрене пажња народа са неуспеха и штете која је нанета држави и кнезу. ЛИТЕРАТУРА: E. Bontoux, *L'Union Générale*, Paris 1888; С. Јовановић, *Влада Милана Обреновића*, I–III, Бг 1934; Ј. Продановић, *Историја политичких странака и струја у Србији*, I, Бг 1947; *Историја српског народа*, VI/1, Бг 1994; Р. Љушић, *Историја српске државности*, II, Н. Сад 2001. Урош Татић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОНФИНИ, Антонио **БОНФИНИ, Антонио**, историчар (Патрињоне, провинција Асколи Пичено, између 1427. и 1434 – Будим, између 1502. и 1505). Школовао се у разним градовима Италије. Учио латински и грчки. Почетком 1487. дошао је на двор угарског краља Матије Корвина Хуњадија, као читач (лектор) краљице Беатриче, преводилац и дворски историчар. Поред превода са грчког на латински језик, написао је историју Асколија и дело о пореклу породице Корвина–Хуњадија, који су изгубљени. Сачувана су два дела књижевно-филозофског карактера и велика, али непотпуна *Историја Угарске* (од почетака до 1496) на латинском језику. Она је одличан пример хуманистичке историографије. **Б.** је у њој покушао да историју Мађара повеже са римском антиком. И поред овакве тенденције дело за период краља Матије и почетак владавине Владислава II Јагелонца има изворну вредност. Владислав II је **Б.** дао угарско племство и песнички венац. У његовој *Историји Угарске* има значајних података за историју Срба, нарочито за период владавине Бранковића. ИЗВОР: I. Fógel, A. Iványi, L. Juhász (ed.), *Rerum hungaricarum decades quatuor cum dimidia*, I–V, Lipsiae 1936–1976. ЛИТЕРАТУРА: P. Kulcsár, *Bonfini Magyar történetének forrásai és keletkezése*, Budapest 1973; П. Рокаи и др., *Историја Мађара*, Бг 2002. Петар Рокаи \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОНЧЕВ, Еким **БОНЧЕВ, Еким**, геолог, универзитетски професор (Софија, 16. IV 1907 – Софија 16. I 1992). Факултет физичко-математичких наука завршио у Софији (1930). На истом факултету одбранио докторску дисертацију 1931. и био изабран за асистента (1933), а прошао је сва универзитетска звања до редовног професора (1945). Године 1976. прешао у Геолошки институт Бугарске академије наука (БАН), где је био директор и радио до пензионисања. Дописни члан БАН постао 1947. а редовни 1961. Један је од најистакнутијих геолога Бугарске и југоисточне Европе. Бавио се биостратиграфијом и тектоником Бугарске и Балканског полуострва. Својим тектонским синтезама захватао и терене источних и средњих делова Србије примењујући на њих своје оригиналне концепције о линеаментним геосинклиналама, регматским клиновима и др. Издвојио Крајиштиде као посебан систем. Вишеструко ангажован на Софијском универзитету, у БАН и Бугарском геолошком друштву. Дописни и инострани члан више геолошких друштава у Европи, међу осталим и Српског (од 1965). ДЕЛА: „Über die tektonische Ausbildung der Kraištiden", *Geologie*, Berlin, 1958, 7, 3; „Probleme der Lineamenttektonik im östlichen Teil der Balkanhalbinsel", *Bulletin of the Institute of Geology Bulgarian Academy of Sciences*, 1965, 14; *Проблеми на блгарска геотектоника*, Софиа 1971. ЛИТЕРАТУРА: А. Грубић, „Еким Стефанов Бончев", у: *Записници Српског геолошког друштва за 1992 до 1997. године*, Бг 1998. Александар Грубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОНЧЕВ, Стефан **БОНЧЕВ, Стефан**, геолог, универзитетски професор (Габрово, Бугарска, 17. I 1870 – Софија, 21. II 1947). Природне науке завршио 1891. у Женеви, где се и усавршавао 1892–1893. Докторирао у Минхену 1894. Гимназијски професор био је до 1921, када је изабран за редовног професора на Катедри за геологију и палеонтологију Универзитета у Софији. Основао и издавао часопис *Геологика Балканика* (1934), који излази и данас. Дописни члан Српског геолошког друштва постао 1905. Претежно се бавио регионалном геологијом. Проучавао и терене који су касније припали Србији. Нарочито су важне његове геолошке карте и тектонске интерпретације западне Старе планине, Тимочке крајине и суседних терена. ДЕЛА: „Геология на Западна Стара планина", *Трудове на Българското природоиспитателно дру-жество*, София 1910, 1; „Геология на Тимошката окрайнина", *Трудове на Българ. природ. др.*, София 1923, 10; *Обяснение на листа Цариброд, от геоложка карта на България 1:126.000*, София 1930. Александар Грубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОНЧИЋ КАТЕРИНИЋ, Јованка **БОНЧИЋ КАТЕРИНИЋ, Јованка**, архитекта (Ниш, 22. VI 1887 – Београд, 27. XII 1966). Године 1905. уписала је Архитектонски одсек Техничког факултета у Београду. Дипломирала 1913. на Вишој техничкој школи у Дармштату (Немачка). Након повратка из иностранства запослила се у Министарству грађевина, где је радила до пензионисања. Међу њеним многобројним остварењима издваја се Бањска дворана (Кур-салон) у Бањи Ковиљачи, коју је извела у сарадњи са Миланом Минићем и Николајем Красновим (1929–1932). Најрепрезентативнији објекат у бањи инспирисан је историјским стиловима чије разуђене масе акцентоване кулама дају посебну живописност читавој композицији. Истој групи успелих остварења припадају и Бански двори и Банска управа у Бањалуци (са Јованом Ранковићем и Анђелијом Павловић, 1930–1938). Монументалне банске зграде конципиране у академском духу у свом обликовном језику биле су инспирисане националним стилом. У Београду се истичу две изведене грађевине: Женска учитељска школа краљице Марије у Краљице Наталије 43 (1933–1935) и Ветеринарски факултет на Булевару ослобођења (1938–1947). ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђурић Замоло, „Грађа за проучавање жена архитеката са Београдског Универзитета генерације 1869–1940", *ПИНУС записи*, 1996, 5; Д. Маскарели, „О делатности архитекте Јованке Бончић Катеринић", *ЛЗ*, 2003, XLIII; Д. Маскарели, „Архитектонски опус Јованке Бончић Катеринић", *ДАНС*, 2004, 47. Снежана Тошева \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОП, Огист **БОП, Огист** (Boppe, Auguste), дипломата, историчар (Нанси, 26. VI 1862 – Пекинг, 1921). Каријеру је започео као члан посланства амбасаде у Цариграду. Био је француски посланик у Србији 1891, Црној Гори 1901–1902, а затим до 1905. конзул у Јерусалиму. Обрео се поново у Београду 25. VII 1914. и дужност посланика обављао до 1917. Предводио је дипломатско особље, већи део санитетске мисије и колонију Француза из Борског рудника, који су се уз јаку пратњу српских војника повлачили преко Црне Горе и северне Албаније до Скадра. Описао је прву маршруту овог повлачења у свом делу *Са српском владом од Ниша до Крфа, 20. октобра 1915–19. јануара 1916* (Женева 1918). У том путопису, писаном у виду дневника, дао је и оцену појединих личности и догађаја. Истакао се као велики пријатељ Србије и, колико је то било у његовој моћи, утицао да се што боље осигурају повлачење и снабдевање српске војке и владе. Заложио се, нарочито при доласку у Скадар, за организовање и спасавање српске војске. Француска дипломатија имала је у њему једног од најбољих познавалаца Блиског Истока, а његови историјски радови о томе најбоље су оцењени од Француске академије наука. На српски језик су преведена и документа о односима између Наполеона и Карађорђа, која је он објавио. ДЕЛА: „La mission du commandant Mériage à Widin 1807–1809", *Annales de l'École des sciences politiques*, 1886, I; *Documents inédits sur les relations* *de la Serbie avec Napoléon Ier de 1809 à 1814*, Bg 1888; *Journal du Congrès du Munster 1643–1647*, Paris 1893; *Journal et correspondance de Gedoyen „le Turc", consul de France à Alep 1623–1625*, Paris 1909; *Les peintres de Bosphore qu XVIIIeme siècle*, Paris 1911. ЛИТЕРАТУРА: В. Стојанчевић, „Французи у Србији 1915. године", у: *Научни скуп „Југословенско француски односи"*, Бг 1990. Урош Татић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОР **БОР** (*Pinus*), род вечнозеленог четинарског дрвећа и жбунова из породице Pinaceae и потпородице Pinoideae. Стабла код дрвећа висока између 15 и 45 м, а ретко код неких врста и 80 м, док најнижи жбунасти борови једва прелазе 1 м висине. Достижу велику старост између 100 и 1.000 година, а поједини примерци врсте *P. longaeva* у Невади сматрају се најстаријим живим индивидуама на Планети чија се старост процењује на 4.800 година. Кора обично дебела и неправилно уздужно испуцала, ретко танка и глатка. Крошња купаста или кишобранаста, у горњем делу стабла, код неких група **б.** пирамидална скоро до основе стабла. Гране са дугим и кратким избојцима. Четине на кратким избојцима (краткорасту) у групи од 2 до 5(6) заједно, обично образују чуперке који су често пршљенасто распоређени на гранама. Мушке и женске шишарке одвојене на истом дрвету. Мушке шишарке мале, 1–5 цм, обично опадају са избацивањем полена. Женске шишарке у зрелом стању дугачке 3–60 цм, коничне, лоптасте или издужено цилиндричне, према врху сужене и затупасте. Култеров **б.** (*P. coulteri*) из Калифорније одликује се јајастим шишаркама које могу бити веће од рагби лопте и тешке до 5 кг, док најдуже шипшарке, чак нешто преко 60 цм, има врста *P. lambartiana* са Стеновитих планина. Семе сазрева следеће године, а шишарке остају на дрвету после избацивања семена. Опрашују се и расејавају ветром, ретко су и орнитохорни. Код неких врста семена су крупна и јестива (нпр. код пиније). Род обувата између 100 и 125 врста распрострањених у Северној хемисфери, од крајње поларне границе шума до суптропских подручја. У Европи од природе расте 17 врста и подврста, на Балканском полуострву 11, а у Србији 6 и то: молика (*P. peuce*) која је ендемична и реликтна врста Балканског полуострва, црни **б** (*P. nigra*) са две подврсте (*P. n.* ssp. *nigra* и *P. n.* ssp. *pallasiana*), муника (*P. heldreichii*) субендемична и реликтна врста, бели **б.** (*P. silvestris*) и кривуљ (*P. mugo*). На Приморју расту две аутохтоне медитеранске врсте, алепски **б**. (*P. halepensis*) и пинија (*P. pinea*), али су далеко чешће гајене и на многим местима задивљале. Од алохтоних **б.** у Србији се у сађеним шумским културама највише гаје Вајмутов **б.** (*P. strobus* ) из С. Америке и хималајски **б.** (*P. griffithii*). На зеленим површинама различитих намена гаје се **б.** из Америке и Aзије (*P. jeffreyi*., *P. palustris*, *P. taeda*, *P. banksiana*, *P. contorta*, *P. koraiensis*). Дрво **б.**– боровина је једричаво са смолним каналима и различите је тврдоће и трајности. Употребљава се у грађевинарству, столарству, авиоиндустрији, индустрији намештаја итд. Дрво неких врста **б.** због велике трајности посебно се цени као дрво за спољашњу употребу у производњи врата и прозора и као рудничко дрво, а некада је било цењено и у бродоградњи. Василије В. Исајев ![001_knjiga-2-SUMA-CRNOG-I-BELOG-BORA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-suma-crnog-i-belog-bora.jpg) Различите врсте **б.** у Србији изграђују више типова шума и жбунастих формација на различитим геолошким подлогама. Најчешће врсте су бели и црни **б.** који образују неколико интересантних мешовитих или чистих шумских заједница на серпентинитима западне и централне Србије (Дивчибаре, Златибор, Тара, Мокра гора, Муртеница, околина Прибоја, долина Ибра итд.), где заузимају релативно велике површине у зонама од 900–1.200 м. Нарочито су честе шуме у чијем се призменом спрату налази црњуша (*Erica herbaceae*), због чега су такве борове шуме увршћене у посебан вегетацијски ред Erico-Pinetea и класу Erico-Pinetalia. Чисте црноборове шуме на кречњаку у Србији не заузимају велике површине, осим у клисурама и кањонима Дрине, Раче, Лима и Милешевке, где расту појединачно или у мањим групама на окомитим литицама изграђујући често заједнице са црним грабом. Ендемичне врсте **б.** муника и молика граде горњу шумски границу, обично у опсегу висина 1.700–2.000 м на планинама Косова и Метохије (Шарпланина, Ошљак, Проклетије, Жљеб, Хајла, Мокра гора), замењујући једна другу у зависности од типа геолошке подлоге. **Б.** кривуљ је високопланински **б.** који у Србији расте само на високим планинама у зонама изнад горње шумске границе у суровим високопланинских условима, 1.800–2.300 м. Владимир Стевановић ЛИТЕРАТУРА: M. Vidaković, *Conifers, morphology and variation*, Zg 1991; Д. Шкорић (ур.), *Вегетација Србије II*, *Шумске заједнице*, Бг 2006; Б. Јовановић. *Дендрологија*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОР **[![001_Bor_karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-bor-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-bor-karta.jpg)БОР**, град и седиште општине површине 856 км2, која обухвата 14 насеља. Центар је Борског округа, површине 3.506 км2, са 90 насеља и 146.551 становника, у чијем саставу су општине **Б.**, Кладово, Мајданпек и Неготин. Град се налази на југоисточној подгорини планине Велики Крш у доли-ни Борске реке, леве притоке Тимока, на 380–460 м н.в. Лежи унутар простране и слабо настањене зоне између Понишавља на западу и Тимочке крајине на истоку. Налази се по страни природних путева, али је после еволуције у градско насеље асфалтним путевима повезан са Пожаревцем (135 км), Параћином (79 км), Неготином (61 км) и Зајечаром (36 км). Кроз **Б.** пролази железничка пруга Пожаревац–Зајечар. Деоница до Зајечара завршена је 1967. а до Пожаревца 1972. Насеље је у XVIII в. основано у подножју три бакроносна узвишења – Чока дулкан, Тилва мика и Тилва рош. Године 1884. имало је 698 становника. Корените промене догодиле су се током XX в. Године 1902/03. на брду Тилва рош (Црвено брдо) пронађена је руда бакра и потом формирана рударска компанија. Експлоатација руде почела је 1904, топионица је изграђена 1905, а електрична централа 1907. Упоредо са повећавањем капацитета рудника развијала се и прерада руде (топионица, електролиза, ливница, фабрика сумпорне киселине, фабрике производа од бакра). Сагласно томе растао је и број становника, али је требало доста времена да се **Б.** од рударског насеља трансформише у град са свим пратећим садржајима. Развој насеља зависио је од напретка рудника и фабрика. Они су у I светском рату оштећени и производња је смањена. Године 1910. било је 2.116, 1921. у селу 742 житеља, а у Рудничкој колонији 558. Најбржи раст забележен је у првим деценијама после II светског рата, а трајао је до 90-их година (1991. 59.900 становника). После тога уследила је регресија. Године 2002. град је имао 39.387 становника, од којих 83,2% Срба, 6% Влаха и 3,1% Рома. Срби су се највећим делом населили после II светског рата. Према најновијем попису, на територији општине живи 55.817 становника. У граду се налазе две православне и једна католичка црква, пет основних и четири средње школе (гимназија, економско-трговинска, рударско-металуршка и машинско-електротехничка), Рударско-металуршки факултет у саставу Универзитета у Београду, Институт за бакар, све општинске службе, медицински центар, музеј рударства, два хотела, библиотека, раднички универзитет, спортска хала и др. ![002_Bor_panorama.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-bor-panorama.jpg)Настале су и велике урбане трансформације. Место старог села на левој обали Борске реке заузели су дневни копови рудника и фабричке зграде. Град се ширио у непосредној близини по десној долинској страни. У северном делу долинског проширења настао је део насеља Стара Колонија, јужно од ње Чаршија и Нова Колонија. Ширењу града и његовог индустријског дела сметао је ток реке, те је спроведен тунелом испод насеља. Насеље се простире на око 5 км дужине правцем долине (север–југ), а на његовој физиономији је много трагова брзог и стихијског ширења. Близина рудника и фабрика, као и стешњеност у релативно уској долини, учинили су да је загађеност атмосфере, вода и земљишта изнад свих стандарда. Д. Р. Гатарић [![003_Bor_Zagadjenje-vazduha-1976-2006_grafikon.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-bor-zagadjenje-vazduha-1976-2006-grafikon.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/003-bor-zagadjenje-vazduha-1976-2006-grafikon.jpg)Аерозагађење у **Б.** једно је од најизразитијих у Србији, а доминантан извор су активности Рударско-топионичарског басена. Основни разлог је у томе што су на релативно малом простору, са три стране затвореном планинама, смештени насеље, рударски копови, јаловишта и топионица. Врхови димњака топионице су у нивоу доњег дела града. Основни загађивач је сумпор-диоксид који, поред прашине, арсена и тешких метала, у атмосферу емитују димњаци топионице. Отварањем фабрике сумпорне киселине користи се само половина сумпор-диоксида који емитује творница, док друга половина иде у атмосферу. Загађивању околине погодују и климатске прилике, с великим процентом „тишина" (стабилних временских стања без ветра) просечно 55%, а у неким годинама до 65%, када сва та испарења остају над градом. У периоду 1976–2006. годишње вредности имисионих концентрација сумпор-диоксида на мерном месту Градски Парк редовно су биле веће од дозвољених. Прекорачења су била највећа пре отварања фабрике сумпорне киселине и премашивале су их и за више од десет пута (1975). Почетком 80-их година оне су биле знатно мање, али и даље често и за пет пута веће од дозвољених. У истом периоду, број дана са дневним прекорачењем дозвољених вредности био је редовно већи од 10, а достизао је и 75 дана годишње. Т. А. Поповић ИЗВОР: Извештај о стању животне средине у Републици Србији за 2003. 2004. 2005. и 2006. годину. ЛИТЕРАТУРА: К. Михаиловић (ур.), *Производне снаге НР Србије*, Бг 1953; А. Жикић, „Производња бакра у Бору", *Земља и људи*, 1968, 18; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРАК **![001_knjiga-2-Borak.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-borak.jpg)БОРАК** (*Hippuris vulgaris*), вишегодишња зељаста водена биљка из породице Hippuridaceae. Снажан и разгранат ризом налази се у муљу и из њега избијају бројна стабла. Стабло је високо 20–60 цм, делом је под водом. Листови објајасти или линеарни у пршљеновима по 6–12; надводни листови до 25 мм дугачки, 3 мм широки, подводни мањи и тањи. Народно име **б.** добио је вероватно због пршљенастог распореда листова на стаблу који подсећа на онај код младица четинара али који налазимо и код других биљака, нпр. раставића. Цветови су неугледни, одвојени мушки, женски или хермафродитни, седећи или на кратким дршкама, налазе се у основи листова. Плод је ситна јајаста орашица. Настањује баре, мочваре и споротекуће воде. Распрострањен је у читавом холарктику, али претежно у северним деловима. На југу Европе редак. У Србији такође веома ретка врста, опстала само у Војводини, али је и ту са многих локалитета нестала због исушивања бара и мочвара у прошлом веку. Увршћена је у Црвену књигу флоре Србије у категорији „крајње угрожена врста". ЛИТЕРАТУРА: М. Вучковић, Б. Пањковић, „*Hippuris vulgaris* L.", у: В. Стевановић (ур.), *Црвена књига флоре Србије 1. Ишчезли и крајње угрожени таксони*, Бг 1999. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРАК **БОРАК**, село у Републици Српској, 3 км јужно од општинског центра Кнежево (Скендер Вакуф). Насеље је дисперзивног типа и налази се на десној обали ријеке Угар, десне притоке Врбаса, изнад 800 м н.в. У селу је 1991. живјело 348 становника, од којих 99,1% Срба. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Етнолошка истраживања у Имљанима*, Сар. 1962. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРАНИЈА **БОРАНИЈА** (*Phaseolus vulgaris*), једногодишња биљка повијуша из породице лептирњача (Fabaceae), пореклом из средње Америке и Анда. **Б.** и пасуљ су ботанички исте врсте, али се код пасуља у исхрани користи зрело семе, а код **б.** зрела, млада махуна са неразвијеним семенима и без „конаца". Коренов систем брзо расте и на њему се развијају квржице са бактеријама азотофиксаторима које усвајају ваздушни азот и тако обогаћују земљиште. Листови су срцолики и окрећу се према сунцу, а током хладних ноћи се скупљају. Цвет је најчешће беле, ружичасте и љубичасте боје, развија се из пазуха листова најчешће у паровима. Плод је ваљкаста, сабљаста или српаста махуна, на попречном пресеку округла, елипсаста, полупљосната и пљосната, а у унутрашњости месната или шупља око семена. Махуне са склеренхимским ћелијама на уздужном рубу имају „непожељне конце". Дужина махуна је 5–30 цм, жуте, зелене, бело-љубичасте боје. Семе је бубрежасто, полуокругло, овално, бело-жуто, смеђе, црно и шарено. **Б.** је мале енергетске вредности (око 25 калорија), богата целулозом (1,4%), витамином Ц, провитамином А и витамином Б1, садржи доста гвожђа и калцијума, што даје пуну нутритивну вредност. У исхрани се користи у свежем стању, као салата, вариво, конзервише и замрзава. Осушене махуне су народни лек против дијабетеса и болести крвних судова. Кратке је вегетације од 50–70 дана. У Србији се сеје у пролеће, средином априла и у току лета крајем јуна и почетком јула. За индустријску прераду сеје се у више рокова и тако обезбеђује дужи период прераде. **Б.** се гаји у башти или на њиви са сетвом у редове или у кућице са 2–3 биљке (30–50 х 4–8 цм). Нега је уобичајена, уз редовно наводњавање, а високе сорте се морају гајити уз потпору. У конвенционалној производњи ђубри се са 60 кг/ха НПК, а у органској се не ђубри. Контрола корова, болести и штеточина врши се редовно методама интегралне и биолошке заштите, односно хемијским средствима мале токсичности и брзе разградње. Берба је ручна или механизована, а у башти вишекратна. Принос је 8–15 т/ха. Подаци о **б.** се не воде статистички, али се процењује да се гаји на око 7.000–10.000 ха. ЛИТЕРАТУРА: Б. Лазић и др., *Повртарство*, Н. Сад 1998. Михал Ђуровка \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРАНОВИЋИ **БОРАНОВИЋИ**, село у Републици Српској, на јужној страни планине Варде. Налази се сјеверно од пута Рудо–Прибој, око 7 км источно од општинског центра Рудо. Дисперзивног је типа, смјештено на 500–670 м н.в. Године 1991. имало је 272 становника, од којих 77,6% Срба и 19,5% Муслимана. За вријеме грађанског рата (1992–1995), дио несрпског становништва емигрирао је изван територија Републике Српске. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРАЊА **БОРАЊА**, планина у западној Србији, у Подрињу. Северно од ње налази се планина Гучево, а јужно планина Јагодња. Припада динарском планинском систему, тј. рудним планинама западне Србије. У морфогенетском погледу је лаколит (магматска стена облика печурке, настала утискивањем у више слојеве земљине коре) у облику штита. У њеној грађи учествују гранодиорит и млађе еруптивне стене. **Б.** је рудоносна планина позната по налазиштима антимона, олова и цинка. Највиши врх је Бобије (662 м н.в.). Обрасла је шумом и веома је слабо насељена. На западној периферији планине налази се Нови Зворник, а на источној Крупањ. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Јевремовић, *Планине околине Београда*, Бг 1961. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРАЧ **БОРАЧ**, село у западном делу Груже, у општини Кнић, у горњем делу долине Борачке реке, притоке Груже, подно планине Буковик. До њега води слепи локални пут. Кнић је удаљен 18 км, а Крагујевац 39 км. Село је дисперзивног типа и чини га 17 изолованих група кућа. Центар са црквом смештен је у долини. Село се помиње 1222–1228. и 1405, али је касније расељено. Ново насељавање извршено је крајем XVIII в. из Добрича, Старог Влаха, Драгачева, са Таре, из околине Колашина, Бихора, Мокре Горе, Осата у Босни, околине Пећи и Горњег Ибра. Године 1921. имало је 1.230, а 2002. 692 становника, од којих 99,4% Срба. У селу се налазе православна црква из 1350, четвороразредна основна школа, дом културе и месна канцеларија. Драгица Р. Гатарић ![001_II_Crkva-sv-arhangela-Mihaila-u-Boracu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-crkva-sv-arhangela-mihaila-u-boracu.jpg) На Борачком кршу, 7 км северно од Кнића налазе се остаци средњовековног замка. Положај је веома повољан за одбрану, с обзиром на то да је замак смештен на стеновитом вису који је уздигнут око 200 м у односу на околину. Жупа **Б.** помиње се у Жичкој повељи краља Стефана Првовенчаног, али се истоимени замак јавља у историјским изворима тек 1389, када су га, после Косовске битке, привремено запосели Мађари. Касније се налазио у поседу деспота Стефана, који је ту 1405. потврдио раније привилегије Дубровчанима. Турци су га први пут заузели 1439. и потом коначно 1459. Основа релативно пространог и веома добро брањеног замка била је прилагођена терену који је подељен у четири неједнака висинска дела, међусобно одељена зидовима. Бедеми утврђења били су ојачани кулама. Две најјаче биле су са североисточне стране где се налазила и капија замка. Са теже приступачне јужне стране налазила се једна већа кула неправилне кружне основе. На мањој посебно издвојеној заравни, југозападно од ове куле, налазе се остаци једнобродне цркве скромних димензија, по свему судећи дворске капеле, уз коју има и трагова зидова зграда некадашњег резиденцијалног комплекса. На око два сата хода од замка **Б.**, у Белом Пољу у Гружи, налазио се један од дворова деспота Стефана, у којем је овај српски владар боравио почетком лета 1427, месец дана пре своје смрти. Марко Поповић у подножју Борачког крша налази се црква подигнута вероватно почетком XVI в., а из ктиторског натписа сазнаје се да је њено осликавање окончано 20. VIII 1553. Ктитор је био протопоп Јован, непозната историјска личност. Епископ Макарије, такође поменут у натпису, понекад се у стручној литератури поистовећује с потоњим патријархом Макаријем, обновитељем Пећке патријаршије. Црква је једнобродна грађевина са изнутра полукружном, а споља петостраном апсидом на источној страни. Наос је засведен полуобличастим сводовима, док је над централним делом слепа купола. Сводови и луци који носе куполу ослањају се на степенасто профилисане конзоле. Црква је првобитно имала само западни портал и по један узани прозор на апсиди и на северном, односно јужном зиду. Судећи по истоветном начину зидања – повећим блоковима притесаног камена – припрата је подигнута непосредно након завршетка наоса. Засведена је полуобличастим сводом, има врата на западном и јужном зиду. Јужна и северна фасада цркве оживљене су фризом слепих аркада, док су прозорски отвори сасвим једноставно профилисани, осим оног на јужном зиду наоса који је завршен сараценским луком. Фреско-декорација се очувала у зони стојећих фигура и, само делимично, у зони изнад ње. У олтару је приказано Поклоњење архијереја. У северном делу олтара је представљена Визија св. Петра Александријског, док је изнад нише ђаконикона насликан архиђакон Стефан. У најнижој зони наоса насликани су арханђео Михаило, Св. Ђорђе, Св. Димитрије, Св. Козма и Дамјан, Св. Константин и Јелена, неидентификовани свети ратник, Св. Меркурије и Св. Никола. У прозору јужног зида су Св. Кирик и Јулита; попрсје Христа Емануила је у лунети портала на западном зиду, док су на довратницима представе крста окруженог крсним словима. У другој зони одоздо, на јужном зиду, могуће је идентификовати остатке композиције *Пењање на крст*, попрсје римског папе Силвестра и подножје стуба једног од светих столпника. Две сцене из Богородичиног циклуса – *Рођење* и *Ваведење* – заузимају површине исте зоне на западном зиду. Сликарство припрате сачувало се једино на доњој половини источног зида, где је приказан Страшни суд. У лунети портала који води у наос налази се попрсје Христа Пантократора, а испод њега – на надвратнику – ктиторски натпис. Програм борачког живописа показује доста сличности са остварењима Моравске школе. У стилском погледу, иако прецизно датован, чини се особеним и тешко га је уклопити у сликарске токове православне уметности средине XVI в. Помнијом анализом могу се уочити одјеци српског сликарства из времена Деспотовине (Копорин), али и фресака критске школе, веома утицајне у првој половини XVI в. У XIX в. храм је обновљен: уз припрату је подигнут мали трем, а на свим улазима у цркву постављена су дрвена резбарена врата. Средином истог столећа, прилозима становника **Б.** и околних села, настао је деизисни чин од 18 икона и велики крст са представом Распећа. Доњи део иконостаса временом је пропао, па је 1964. замењен новим. На цркви су 1969. предузети конзерваторско-рестаураторски радови. Сања Кесић Ристић ЛИТЕРАТУРА: *Археолошки споменици и налазишта у Србији*, II, Бг 1956; В. Јовановић, „Borač et Čestin", *Balcanoslavica*, 1984/85, 11--12; С. Кесић, „Живопис цркве Арханђела Михаила у Борчу", у: *Саопштења*, Бг, 1993, XXV; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРАЧ **[![001_II_BORACH_osnova-utvrdjenja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-borach-osnova-utvrdjenja.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-borach-osnova-utvrdjenja.jpg)БОРАЧ**, утврђење-замак у истоименој средњовековној жупи, изнад леве обале реке Праче недалеко од Рогатице. Помиње се у низу докумената из прве половине XV в., као средиште и централно упориште одбране моћне властеоске породице Павловић. Ту су издаване повеље и примани страни изасланици. Стилизовани приказ овог замка са три куле био је централни мотив на грбу Павловића. Турци су заузели и разорили **Б.** 1463. Пространи комплекс фортификација, највећи на подручју средњовековне Босне, састоји се из више делова веома добро прилагођених терену, који одсликавају више етапа грађења. Настанак првих фортификација датује се у крај XIV в., а свој коначни облик **Б.** је добио у првим деценијама XV в. Главни и најстарији део утврђења, сам замак, налази се у средишту комплекса на Великој градини. Са три стране опасан је окуком Праче, док четвртом приступачном страном доминира узвишени камени вис са малом заравни на врху. Најстарији део замка имао је издужену основу брањену са две веће куле. Каснијим доградњама овај положај је ојачан низом бедема и посебно брањеном капијом. Ка западу, над окомитим литицама стена, било је истурено тешко приступачно мање утврђење са цистерном, које је представљало последње упориште одбране. Приступ замку, који је био могућ са истока, бранило је посебно утврђење мале површине са једном истуреном кулом која је штитила прву капију замка. Посебно истурено утврђење налазило се северно од замка над литицама изнад супротне десне обале Праче. Комплекс двора налазио се у оквиру најбоље брањеног дела замка на Великој градини, на узаном простору између два виса, који је био проширен подзидима и бедемима. Ту се налазило једно правоугаоно здање у виду веће куле са више етажа, а нешто даље остаци цистерне и трагови више грађевина. Прелиминарна археолошка истраживања указала су на положаје зграда на заравњеним стенама, које су биле углавном од дрвета, а само делом обликоване каменим зидовима. Изгледа да је цео комплекс двора у **Б.** био дрвене грађе, што посредно потврђује и чињеница да међу обрушеним каменом нема тесаника нити остатака декоративне пластике. Источно од утврђења налазило се пространо подграђе – Подборач, поменуто у изворима први пут 1417. Било је познато као стециште трговачких каравана и место где су се задржавали дубровачки трговци. Ту је постојала царинарница, а Подборач је имао и свог градског кнеза. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Мазалић, „Борач, босански двор средњег вијека", *ГЗМС*, 1941, LIII; П. Анђелић, „Извештај о пробним ископавањима у средњовековном граду Борчу", *ГЗМС н.с.*, 1962, XVIII; Д. Ковачевић Којић, *Градска насеља средњовековне босанске државе*, Сар. 1978; М. Поповић, „Утврђења земље Павловића", у: *Земља Павловића*, Бл–Сар. 2003. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРАЧ **БОРАЧ**, утврђење на брегу изнад села Трстеника у Дреници, око 25 км западно од Приштине. Први пут се помиње 1346. када се налазило у поседу Бранка Младеновића, оца Вука Бранковића. Последњи пут је забележено 1433. Недалеко од утврђења налазе се остаци манастира Св. Арханђела. У турском попису из 1455. манастир је уписан са два монаха. Запустео је највероватније крајем XVII в. У атару села Трстеника нађен је печатни прстен са грбом Бранка Младеновића, један од најлепших примерака те врсте у српским земљама. **Б.**, највероватније властеоски замак, имао је велики војностратешки значај и са оближњим манастиром представљао је важно културно и политичко средиште у области Бранковића. ЛИТЕРАТУРА: *Задужбине Косова*, Призрен–Бг 1987. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРАЧКО ЈЕЗЕРО **БОРАЧКО ЈЕЗЕРО**, језеро на североисточној страни планине Прењ у Херцеговини. Басен се налази у долини Борачког потока, где је он преграђен плавинским материјалом. Надморска висина језера је 397 м, дужина 760, ширина 480, а површина 24,1 ха. Највећа дубина је 13,8 м. Ово језеро водом снабдева Борачки поток, а отока Шиштица се након 3 км улива у Неретву око 15 км узводно од Коњица. При ушћу она гради 30 м висок водопад. Језеро је са Коњицем повезано асфалтним путем дугим 20 км. ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, *Језера Југославије*, Бг 1978. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРБА **БОРБА**, периодична публикација или дневни лист изразито политичког усмерења. 1. Политичко гласило социјалистичке оријентације које је излазило у Београду 1. I 1882 – 21. IX 1883. Појављивало се три или два пута недељно. Покретач је био Мита Ценић, један од вођа социјалистичког покрета, који је издавао и друге листове у духу идеја Светозара Марковића.![001_II_Borba-1910.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-borba-1910.jpg) У чланцима је иступао против режима, пропагирајући социјалистичку девизу: „Сваки по способностима, свакоме према потребама". Полиција је запленила бројеве 24, 42, 66. и 70. из 1882. Кад се Ценић повукао из редакције због неслагања с вођством партије, издавач и одговорни уредник постао је Никола П. Николић, а касније Коста Арсенијевић. Омладина, посебно студентска, није подржала идеологију листа и он је престао да излази. 2\. Политички, економски и књижевни лист, који је, као гласило Народне радикалне странке, излазио у Београду 1890–1894. Власник је био Д. Свилокосић, а одговорни уредник Наум Димитријевић. У заглављу је стајало да излази три пута недељно (понедељком, средом и петком), али се појављивао нередовно и често био у неприликама. У последњој години излажења први број се појавио тек 6. новембра и одмах је био заплењен. 3\. Радикални политички лист који је излазио у Београду 25. III – 12. VI 1905. Појављивао се сваког дана, осим понедељка и дана иза празника, а изашло је укупно 64 броја. Власник и одговорни уредник био је Аранђел Николајевић. 4\. Периодична публикација социјалне демократије која је излазила у Београду 1. I 1910 – 1. VII 1914, до избијања I светског рата. Појављивала се два пута месечно, а 85 изашлих свезака било је распоређено у осам књига. Главни уредник Димитрије Туцовић желео је да кроз овај часопис „науку примакне масама, а масе науци". Писао је да без уздизања радничке класе не може бити трајне и сигурне поправке њеног положаја. Сматрао је да је штампа средство за владавину буржоазије, али да је и јака сопствена штампа природна претпоставка без које пролетаријат не може да освоји политичку власт. У редакцији су поред Туцовића били и Недељко Кошанин и Филип Филиповић. 5\. Левичарски политички и друштвени лист који се сматра зачетником потоњег централног комунистичког листа у Југославији за време НОБ и после II светског рата. Покренут је као гласило илегалне КПЈ у Загребу 19. II 1922. и излазио до 13. I 1929, до завођења монархистичке диктатуре, када је забрањен. Сматрао се слободним марксистичким органом, у којем су сарађивали истакнути револуционари. ![002_II_Borba-1922.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-borba-1922.jpg)Био је строго цензурисан и забрањиван, често принуђен да мења наслове и поднаслове (Орган Независне радничке партије Југославије, *Радничка борба*, *Радничко-сељачке новине*). Главни уредници су били: Камило Хорватин, Ђука Цвијић, Владимир Чопић (1922–1926), Аугуст Цесарић (1926), Ђука Цвијић и Владимир Чопић (1926–1929). За време окупације, када су у Београду као седишту КПЈ биле проваљене илегалне штампарије, рукописи обновљене **Б.** преко тајне везе пребачени су у Нови Сад и 1. VII 1941. штампани на гештетнеру и растурани по Бачкој и шире, с уводником главног уредника Јосипа Броза Тита (овај број је објављен и на мађарском језику). Током рата **Б.** је у ослобођеном Ужицу била једини антифашистички лист у поробљеној Европи који је слободно штампан, од 19. X до 27. XI 1941. Главни уредник био је Едвард Кардељ, док је уводник у првом броју написао Тито под насловом „Зашто излази **Б.**" Последњи, 19. број, налазио се у штампи када је, услед офанзиве немачких јединица, Врховни штаб партизанских одреда наредио да се штампарија измести. У селу Дринићи у Босанској крајини штампано је 18 бројева листа под уредништвом Милована Ђиласа. Ратне прилике захтевале су поновну сеобу редакције и штампарије, те су три наредна броја штампана у Прилукама код Ливна. Последњи ратни број изашао је 27. II 1943. У слободном Београду **Б.** је наставила излажење као дневни орган КПЈ 15. XI 1944, под уредништвом Владимира Дедијера. У периоду 1945–1948. главни и одговорни уредник био је Маријан Стилиновић. Од 23. III 1948. у Загребу је излазило и латинично издање, а од 1. I 1988. штампано је у Београду јединствено издање. У том раздобљу главни уредници били су: Иво Сарајчић (1948–1950), Пуниша Перовић (1950), Душан Благојевић (1950–1953), Иван Шибл (1954), Мирослав Виторовић (1954–1960), Јоже Смоле (1960–1962), Лазар Мојсов (1962–1965), Мома Марковић (1965–1968), Богдан Пешић (1968–1969), Слободан Глумац (1969–1972), Никола Бурзан (1972–1978), Марко Лолић (1978–1982), Здравко Чолић (1982–1986), Станислав Маринковић (1986–1989). За време Маринковићевог уредниковања, под његовим слоганом „Боље је изгорети него зарђати", **Б.** је, захваљујући објективности и креативности, својом храбром и аналитичком критиком стекла велики углед: новинари *Слободне Далмације* су је 1989. прогласили за „дневник године". ![003_II_Borba-1944.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-borba-1944.jpg)Престала је да буде синоним једноумља и диригованог новинарства. Постала је позната нарочито по *Недељној **Б.***, двоброју за суботу и недељу, и сериозним коментарима. Такву уређивачку политику прихватили су и његови наследници: Манојло Вукотић (1989–1993), Славко Ћурувија (1993–1994) и Гордана Логар (1994). У време драматичних збивања у земљи, када су се сукобиле две струје, а режим Слободана Милошевића поставио ново послушничко руководство, редакција је одбила сваку сарадњу на издавању листа с овом „комесарском управом". Ствари су закомпликовали и сложени власнички односи. Државни органи су ушли у кућу **Б.**, сматрајући је својом имовином. За директора и главног уредника тада је постављен Драгутин Брчин (1994–1995), а потом Живорад Ђорђевић (1995–2000). После преврата 5. X 2000. на челу листа до 2002. био је одабран уреднички тим – Симеон Ц. Ћирковић, Јелена Косановић, Рајко Недић, Теодор Анђелић и Драгана Чабаркапа, а потом су главни уредници били Желидраг Никчевић (2002–2003), Миодраг Видо Вуковић (2003–2004) и Чедомир Шошкић (2004–2007). Године 2007. обележена је 85-годишњица **Б.** и том приликом објављена обимна и луксузна споменица *Време **Б.** 1922–2004*, под мотом „Вест је светиња, коментар је слободан". **Б.** је покренула многобројна издања, од *Кекеца* за децу до *Вечерњих новости*, листа с највећим тиражом, као и *Спорт*, *Наду*, *Економску политику*. Сматра се оснивачем и „Атељеа 212", телевизијске станице „Студио Б", а више година је додељивала југословенску награду за архитектуру као и признање за књижевност „Оскар Давичо". Наставила је да излази у Београду као приватни дневни информативни политички, културни и друштвени лист 15. I 2009, с модерним ликовним изгледом те многим привлачним и разноврсним рубрикама. Издавач је ИП „Новине **Б.**" Сабрани су сви изашли бројеви од 1992, те је први нови обележен бројем 28.662, а година LXXXVII. Главни и одговорни уредник била је Оливера Зекић. Последњи број изашао је 13. X 2009. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРБА АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА СА САТАНАИЛОМ **БОРБА АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА СА САТАНАИЛОМ**, старозаветни апокриф неизвесног времена настанка, познат у различитим варијантама. Испуњен је сликовитим сценама о настанку света и динамичним збивањима на небесима и на земљи поводом отпадништва анђела на челу са Сатанаилом, који је том приликом украо „боготкану одежду и светли венац, скиптар арханђелских чинова и сву славу Божију". Средишњи догађаји тичу се надмудривања арханђела Михаила са Сатанаилом како би се поново вратило Божије знамење на небо. Позната су три преписа на српскословенском, један у фрагментима из ХIV в. (манастир Савина бр. 29) и два из ХVI в. (дужа верзија у збирци Црквеног историјско-археолошког музеја у Софији, бр. 1161 и краћа у збирци манастира Никољца, бр. 82). Сва три преписа припадају различитим варијантама. Према мотивима овог апокрифа у српској народној књижевности настала је приповетка *Зашто у људи није раван табан* и десетерачка песма *Цар Дуклијан и Крститељ Јован*. ЛИТЕРАТУРА: А. Савић Ребац, *Хеленски видици*, Бг 1966; А. Т. Јовановић, „Траг апокрифа о борби са ђаволом у српској народној књижевности", *КиЈ*, 1995, LXLIIII; *Апокрифи. Старозаветни, према српским преписима*, Бг 2005. Томислав Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРБА РЕЧИМА **БОРБА РЕЧИМА**, етапа мегдана која поступцима стилизације изазива, подстиче и мотивише сукоб, те повећава борбеност епских ривала. Светозар Матић издваја два основна типа **б. р.**, указујући на удео реалија при опевању двобоја. Изазивач се у писму обраћа погрдним речима, директним или фигуративним поређењем са женом („Преди мени гаће и кошуљу, / Нек ја знадем да си ми покоран." Вук, СНП, III, 56) или прети да ће задобити епске атрибуте и угрозити част противникове љубе. Реакције изазваног јунака потврђују тежину увреде, било да се одмах опрема он сам или његов заточник (млади син/ћерка старог ратника). Осим понижавајуће поруке која покреће радњу, вербални дуел претходи физичком суочавању мегданџија и такође доводи у питање светиње епског света: част, достојанство, честитост, породицу, јунаштво. Вређање противника постаје и део технике карактеризације јунака. Физички надмоћнији лик – изазивач, често хвалисавац, није на етичком нивоу изазваног, није достојан епске славе. У двобоју побеђује слабији. Ако часног јунака савладају на превару, он може пред погубљење да се освети недостојном победнику, негирајући његово јунаштво и витештво („Неверна ти, Влатко, вера и неверна ти љубовца", Богишић, 49). У таквом контексту и оклеветани јунак намењује клетве и погрде клеветнику („А проклети Вуче Бранковићу" (...) / „Везаћу га уз то бојно копље, / Као жена куђељ' уз преслицу", Вук, II, 50/III). Највиши степен огорчења због исхода двобоја исказан је псовком, упућеном онима који тријумфују након обмане бољег ратника (Вук, IV, 26). Још већу тежину у завршници епских сукоба имају увредљиве речи сродника и сабораца, подстакнуте кукавичлуком и недостојним понашањем („Шуре моје, девет Југовића! / Што се браћо данас обрукасте?"/ (...) „Ал' ћу стопит' сву тазбину моју, / Немам с киме ладно пити вино", Вук, II, 44; „Но ја с тобом друговати нећу, / Кад си тако страшљив међу друштвом", Вук, III, 27). Уколико је бољи јунак заточеник, он не пристаје на понижавања и поносно одбија да се поклони непријатељу („не устајем горем од себе / Нити устајем нити се поклањам" ЕР, 80, 127). У страху од крваве одмазде, заробљеника обично пуштају на слободу, без развијања борбе, пристизања помоћи, тражења или прикупљања откупа. Под снажним утицајем епске технике **б. р.** постаје детаљ сукоба јунака бајке с чудесним противницима. Пре но што се ,,попојаске" хвата у коштац с аждајом, царевић узвикује: „О, аждајо, о аждајо! та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси" (Вук, СНП, 8). Вербални дуел чини основ композиције шаљивих прича и новела о надлагивању и о мудрој девојци. Кроз **б. р.** саговорник се извргава подсмеху у подругачицама, при чему се непосредно узвраћа истом мером на исмејавање порекла, части и угледа породице. Архаична подлога надметања речима стилизовано је сачувана у свадбеној лирици кроз надигравања невестиних и младожењиних сватова (Вук, I, 29, 32), а посебну улогу има при натпевавањима у колу (Вук, I, 256–269). Погрде и поруге некада изостају или су веома ублажене, те се успостављени двоглас и не распознаје као вербални дуел. Полетна, духовита и ведра **б. р.** између младића и девојке особен је начин исказивања осећања међу посленичким и љубавним лирским песмама (Вук, I, 240–243), али се исконска снага речи у ширем комплексу традиције и усменим облицима посебно истиче формулацијама и функцијама клетве, заклетве и благослова. ЛИТЕРАТУРА: С. Матић, *Наш народни еп и наш стих*, Н. Сад 1964; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, *Народна књижевност*, Бг 1984; Б. Н. Путилов, *Јуначки еп Црногораца*, Тг 1985; Г. Геземан, *Студије о јужнословенској народној епици*, Бг – Н. Сад 2002; М. Браун, *Српскохрватска јуначка епика*, Бг – Н. Сад 2004. Снежана Самарџија \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРБАШИ → ЗБОР **БОРБАШИ** → **ЗБОР** # БОРБИНА НАГРАДА ЗА АРХИТЕКТУРУ **БОРБИНА НАГРАДА ЗА АРХИТЕКТУРУ**, савезна награда за архитектуру коју је 19. II 1965. установила редакција дневног листа *Борба*. За награду која је подразумевала плакету, у обзир су, по тадашњем правилнику, долазила здања подигнута у претходној години на територији целе Југославије, а објављена у рубрици „Архитектура – јуче, данас, сутра" у недељном додатку листа. Акција је покренута у сарадњи са Савезом архитеката Југославије. Процедура је подразумевала да републичка удружења архитеката изаберу најбољу реализацију у својој републици и доделе јој републичку **Б. н.** **з. а**. Републички жири се састојао од шест чланова, од којих је *Борба* именовала три. Потом је савезни жири, састављен од председника републичких удружења и представника *Борбе*, бирао дело за савезну награду између шест здања награђених републичким наградама. „Републички кључ" је, како су се приближавале 80-те, бивао све драматичније присутан у раду савезног жирија за архитектуру. Струка и стручно просуђивање о архитектонском делу све су се мање чули. Међутим, Манојло Вукотић, главни и одговорни уредник *Борбе*, у договору са сарајевским архитектом Иваном Штраусом и загребачким Вјенцеславом Рихтером и уз консултације са виђенијим српским архитектима 1992, донео је одлуку да се промени начин избора најбољег дела за **Б. н.** **з. а.** Од тада се расписује „Ауторски конкурс за најуспешније архитектонско дело реализовано у протеклој години". У конкурсу се не помиње Југославија, него се наводи да право учешћа имају „сви они који се баве архитектуром и живе и раде на подручју Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније, Црне Горе, Словеније и Србије". Тада се уводе и новчане награде – за реализовано дело 100 динара, а за пројекат 60 динара. Од 1993. додељује се награда искључиво за најбољи студентски пројекат настао у претходној години. Након двогодишњег замирања у *Борби* (није додељена за 2001. и 2002) преузела ју је Компанија *Новости*. Углед награде и њен значај за развој теорије и праксе истицали су најзначајнији југословенски и српски архитекти, а многима је послужила као окосница за писање прегледа архитектонског стваралаштва, опредељења и вредновања на подручју бивше Југославије (нпр. Иван Штраус, *Архитектура Југославије: 1945–1980*, Сар. 1991). Како се смањивала Југославија, тако се смањивало и подручје које је награда покривала. Једно време се односила на СЦГ, а од 2007. за ово признање конкуришу, сходно правилнику, и српске архитекте са здањима подигнутим у иностранству. Саво Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРДАШ, Ђезе **БОРДАШ, Ђезе** (Bordás Győző), књиженик (Врбас, 5. III 1948). Дипломирао на Катедри за мађарски језик и књижевност у Новом Саду, где је с радом о послератном периоду часописа *Híd* стекао магистратуру. Радио у дневном листу *Magyar Szó*, био уредник часописа *Híd*, уредник, главни уредник и директор Издавачког предузећа *Форум* и генерални директор новинске куће *Форум*. Сада је уредник у *Форуму*. Прозаиста реалистичког опредељења, који је подједнако заинтересован за историјску и савремену тематику. Негује документарну прозу везану за историју, породичне и људске судбине у родном месту (*Csukódó zsilipek*, Н. Сад 1995; *Katonaszökevény*, Н. Сад 2004). Својом есејистиком се првенствено осврће на појаве у културном животу Мађара у Војводини (*Ténta és repesz*, Н. Сад 2001). Важни су његови портрети ликовних уметника Јожефа Пехана (*A két Pechán,* са Белом Дуранцијем, ликовна монографија, Н. Сад 1982), Андраша Ханђе (*Beszélgetés Hangya Andrással,* ликовна монографија, Н. Сад 1984). Добитник је награда „Pro Cultura Hungarica" (1996), „Шандор Мараи" (2003), „Корнел Сентелеки" (2005) и „Карољ Сирмаи" (2008). ДЕЛА: романи: *Fűzfasíp*, Н. Сад 1992; *Weidenpfeife,* prev. W. Kempe, Н. Сад -- Segedin 1999; приповетке: *Az Úr órája*, Н. Сад 2008; публицистика: *Üvegház*, Н. Сад 1997. ЛИТЕРАТУРА: *Nyelvünk, kultúránk, nyelvi kultúránk*, Н. Сад 1997; I. Bori, *A jugoszláviai magyar irodalom története*, Н. Сад 2007. Јанош Бањаи \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРЂЕЈ **БОРЂЕЈ**, касноантичко утврђење код Неготина. Мањим археолошким истраживањима откривен је президијум (praesidium), који се састојао од високе куле подигнуте на четири ступца (тетрапилон) и бедема који оивичава кулу. Ступци су масивни, квадратне основе (1,9 х 2 м), зидани с редовима опека и камена. Слично је зидан и бедем који опкољава тетрапилон; његова дебљина 1,8 м, а оивичени простор је 19,6 х 19,6 м. Ово утврђење се датује у IV в., на шта указују карамичке посуде, лампе, кестасте фибуле, новац из времена Константина до Валенса и бројне опеке са жиговима од којих су најчешћи: D(acia) R(i)P(ensis), AQUIS, DIERNA. Утврђење је запуштено након провале Гота око 380. Током VI в. утврђење је обновљено додавањем још једног спољног зида, те је тако објект у овом периоду имао димензије 36 х 36 м. Из овог периода потичу керамичке посуде, амфоре и новац из времена Јустинијана. ЛИТЕРАТУРА: А. Цермановић Кузмановић, С. Станковић, „Борђеј – касноантичко утврђење", *ЂС*, 1984, II. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРЂОШКИ, Марко **БОРЂОШКИ, Марко**, лекар, микробиолог-вирусолог (Сента, 16. XI 1908 – Београд, 29. I 1982). Медицину је студирао у Пешти, Бечу и Београду, где је 1934. дипломирао. Оснивач и директор Института за вирусологију у оквиру Института „Торлак" у Београду. Радио је у Савезном епидемиолошком институту (1946–1950). Специјализацију из микробиологије-вирусологије завршио 1951. Усавршавао се у Копенхагену (1950–1951), САД (1959), Швајцарској, Холандији и Француској (1960) и Енглеској (1963). У оквиру Завода за здравствену заштиту Републике Србије основао је Одељење за вирусологију, које се 1968. издвојило и заједно са производњом имунолошких препарата и вакцина развило у Институт за имунологију и вирусологију „Торлак". Оснива лабораторије за Вариолу и хеморагичне грознице, за респираторне вирусе и за ентеровирусе. Његова најзначајнија истраживања се односе на Марбург хеморагичну грозницу, Вариолу веру (1972) и крпељни менингоенцефалитис у Србији. Био је председник Секције за превентивну медицину СЛД. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом и Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима. ДЕЛА: „Further investigations on the occurrence of proteus X strains in Denmark", *Acta Pathol. Mi-crobiol. Scand.*, 1950, 27(6); коаутор, „Some viral, rickettsial and leptospiral infections diagnosed in Serbia: a serological study", *J. Hy*g., 1954, 52(2); „Characteristics of leptospirosis in Serbia", *Zentralbl. Bakteriol.*, 1957, 168 (5–6). Ана Глигић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРЕАЛНИ БИОГРАФСКИ РЕГИОН **БОРЕАЛНИ БИОГРАФСКИ РЕГИОН**, обухвата широку циркумполарну зону северне хемисфере у Северној Америци и Евроазији, а на југу Европе налази се у одређеним планинским зонама. Карактерише се четинарским шумама и тресетиштима као пратећим интразоналним екосистемима. Земљишта бореалне зоне су подзоли, а на влажним местима и тресетна з. са дебелим акумулативним хоризонтом састављеним од угинулих маховина тресетница из рода *Sphagnum*. Основни градитељи четинарских шума северне хемисфере су родови *Picea*, *Abies*, *Pinus* и *Larix*, док се у Северној Америци још јављају *Pseudotsuga* и *Tsuga*, делимично и *Thuja*. У односу на светлосни режим шуме бореалног појаса се деле на тамне које образују четинари са пирамидалним крошњама и светле са дрвећем разређених и у горњој трећини стабла развијених крошњи – борови (*Pinus*) и листопадни ариши (*Larix*). Од лишћарских врста у овој зони су честе бреза, јаребика и неке врсте врба. На територији Србије овај **б. б. р.** представљен је субалпијским, ређе планинским енклавама на јужној граници распростирања тамних четинарских шума смрче, смрче и јеле, белог бора у Европи, као и на околним тресетиштима и влажним ливадама. Због специфичног састава флоре и фауне у односу на типичну бореалну зону Холарктика, **б. б. р.** на Балканском полуострву представљен је балканским бореалним подрегионом који се дели на три провинције (динарску, мезијску и скардо–пиндску). Присуство биома крајњег севера на Балканском полуострву и Србији резултат је миграција бореалне флоре и фауне према југу Европе за време леденог доба, и данас има реликтни и рефугијални карактер. Такви рефугијуми бореалних биома у Србији налазе се у оквиру четинарских шума Таре, Голије, Златибора, Мокре Горе, Копаоника, Старе планине, Проклетија, као и на преосталим тресетним острвима некадашње Власинске тресаве, и тресетиштима око планинских језера и потока на планинама изнад 1.200м (на већ поменутим планинама, на Шарпланини, Пештерској висоравни итд.). Неке од карактеристичних врста **б. б. р.** у Србији су шумске птице тетреб, љешњикара, гаћаста кукумавка, ћубаста сеница, планинска сеница, јелова сеница, тропрсти детлић, крстокљун, краљић и др., а од васкуларних биљака смрча, бели бор, маљава бреза, брусница, медвеђе грожђе, гудијерка, коралка и др., а на тресавама то су грчица, барска петопрстица, многобројне врсте оштрица и маховина. Знатан број реликтних бореалних врста четинарских шума и тресава је редак и угрожен због уништавања, фрагментације или измене изворних станишта па се налазе на Црвеним листама и законом су заштићене у Србији. Неке од њих су ишчезле као гнездарице као што је нпр. ждрал који се редовно гнездио на Власинској тресави пре њеног потапања и стварања истоименог вештачког језера. ЛИТЕРАТУРА: С. Матвејев, *Биогеографија Југославије*, Бг 1961; В. Стевановић, В. Васић (ур.), *Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја*, Бг 1995; E. Enger, B, Smith, „Biodiversity Issues", in: *Environmental Science*, *A Study of Interrelationships*, Boston 2004. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРЕЛИ **БОРЕЛИ**, предузеће за производњу обуће, унутрашњу и спољну трговину из Сомбора. Производња обуће у Сомбору почела је да се развија 1958, када је основано предузеће „Младост". Ово предузеће се 1965. интегрисало с комбинатом „Борово" ( → „Бата", Борово) и пословало у његовом саставу све до избијања рата на тлу бивше Југославије 1991. Од тада поново делује самостално, прво под именом „Борово д.о.о.", потом „Борели д.о.о." (од 1994), да би 2000. добило своје име **Б.** д.п. Од 1991. до 2007. развијено је преко 6.000 модела мушке, женске, дечје и обуће за специјалне намене и произведено око 7,6 милиона пари обуће. Око 30% производње се извози у Италију, Немачку, Холандију, Пољску, Русију и републике бивше Југославије, а остатак се пласира на домаћем тржишту, у 140 продавница овог предузећа. У току НАТО бомбардовања у мају 1999. предузеће је претрпело тешке губитке, уништена је 1/3 производних погона, а остатак је тешко оштећен. Укупна штета процењује се на 21,5 милиона долара. Са нешто више од 1.000 запослених радника, **Б.** се налази у фази приватизације. Вредност предузећа процењује се на 32 милиона евра. Процес приватизације је веома отежан нерешеним правно-имовинским односима с комбинатом „Борово". Решење за те проблеме још није нађено, а у предузећу се надају да ће оно бити у складу са Уредбом о заштити имовине и делова предузећа које се примењује од 27. II 2009. За своје производе **Б.** је добио 10 златних и сребрних медаља на међународним сајмовима коже и обуће у Београду, а носилац је и три признања додељених од стране разних привредних комора. ИЗВОР: Документација Привредне коморе Србије. РСЕ \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРЕЛИ, Младен М **БОРЕЛИ, Младен М**., грађевински инжењер, универзитетски професор (Задар, 31. VIII 1922 – Београд, 5. III 1995). Дипломирао на Грађевинском факултету у Београду (1950). Радио у Хидротехничком институту САНУ (1950–1952). Усавршавао се и докторирао на Универзитету у Греноблу, у Француској (1954). Свој радни век провео је као наставник хидраулике на Грађевинском факултету у Београду (1954–1987). Из овог предмета написао је уџбеник и био један од оснивача последипломских студија. Као водећи стручњак из области хидраулике подземних вода, предавао је на последипломским студијама и у Загребу, Љубљани, Сарајеву, Скопљу и Греноблу. За своје последипломске курсеве написао је предавања на француском језику. Објавио је око 200 научних радова, од којих је најпознатији „Струјање са слободном површином ка непотпуним бунарима" (2005), цитиран у књигама из области подземних вода неколико светских аутора. Формула коју је извео за овај случај уврштена је у најпознатије руске приручнике. Објавио је неколико саопштења у Француској академији наука, од којих се посебно истиче оно у којем је дато строго решење струјања према систему дренова. Вредан научни допринос представљају и његови радови о сингуларним тачкама код струјања воде у порозним срединама. Био је рецензент радова из области подземних вода у реномираним светским часописима: *La Houille Blanche*, *American Petroleum Engineering*, *Review of Applied Mechanics* и др. У неколико мандата био је биран за члана Комитета за подземне воде Међународног друштва за хидрауличка истраживања (ИАХР). Као истакнути стручњак, учествовао је у решавању низа практичних проблема, као што су: подземно истицање из акумулација у карстним пределима (Бушко Блато, Перућа, Крушчица), садејство површинских и подземних вода и повећање издашности изворишта (београдски хидрочвор), заштита и побољшање квалитета подземних вода итд. У својству саветника УНЕСКО-а (1969–1972) руководио у Египту израдом пројекта „Експлоатација подземне воде оаза Карге и Дакле", а у Алжиру израдом „Студије ресурса подземних вода Северне Сахаре". ДЕЛА: „Free Surface Flow Toward Partially Penetrating Wells", *Transactions of the American Geophysical Union*, 1955, 4; и M. Vuković, „Ecoulement vers un système de drains – solution rigoureuse", *Comptes rendus de l'Académie des sciences*, t. 246, Paris 1958; и М. Вуковић, „Анализа резултата истражних радова и стања подземне воде на новобеоградском платоу", „Водни биланс", „Анализа осматрања подземних вода", „Хидраулички прорачун режима подземне воде", „Опис постројења дренаже", у: *Подземне воде на Новом Београду*, Бг 1959; „Etude de l'écoulement non permanent d l'eau dans un sol non saturé", *Comptes rendus de l'Académie des sciences*, 254, Paris 1962. ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), *Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846*–*1996*, Бг 1996. Миодраг Б. Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРЕЛИ, Федор **БОРЕЛИ, Федор**, електроинжењер, универзитетски професор (Задар, 30. IX 1923). Дипломирао на Електротехничком факултету у Београду 1949, када се запослио у Институту „Борис Кидрич" у Винчи. Магистрирао (1958) на Физичком одељењу Универзитета Висконсин (САД), а докторирао на Природно-математичком факултету у Београду 1960. с тезом „Одређивање С- и П- функције 'јачине везе' брзим неутронима енергије од 60 – 360кеВ". Исте године изабран за доцента на ЕТФ за област нуклеарна физика. Предавао и на Универзитету државе Тексас у Остину (1965–1969) и Техничком факултету у Подгорици (1973–1981). На ЕТФ изабран за редовног професора 1974, од када руководи последипломском наставом. На његову иницијативу основан је мултидисциплинаран смер Примењена физика. Основна област његовог научног рада је нуклеарна физика, а посебно се интересовао за ниже енергетске нуклеарне реакције на лаким језгрима (и B. Lalović, „Neutrons produced in the Bombardment of Beryllium by Deuterons", *Nature*, 1955, 176, 4491); конструкцију разних типова детектора (и Б. Гримеланд, „Energy measurements with a plastic scintillator", *II Nuovo Cimento*, X, 1955; и Р. Илић, „Конструкција домаћег џепног γ дозиметра за x–зрачење", *Техника*, 1965, 8; коаутор, „Characteristics of Large Area Silicon Surface Barrier Detectors" *Thin Solid Films*, 1997, 296); примену изотопа и зрачења у разним областима науке и технике. Руководио је пројектом „Испитивање промене ефикасности заштите радиоактивног громобрана са уграђеним алфа, бета или гама извором усвојених активности, у односу на класичан Франклинов громобран", који се реализовао у сарадњи с Техничким универзитетом у Дрездену (Немачка). На основу резултата овог пројекта на XV међународној громобранској конференцији у Упсали 1979. донет је закључак да се радиоактивни громобрани више не примењују, јер уградња радиоактивног извора у Франклинов громобран нема додатног утицаја на побољшање заштите од муње. Гордана Пантелић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИ, Имре **![001_knjiga-2-Imre-Bori.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-imre-bori.jpg)БОРИ, Имре** (Bori Imre), историчар књижевности, критичар, универзитетски професор (Бачко Градиште, 28. XII 1929 – Нови Сад, 22. IV 2004). Дипломирао на Вишој педагошкој школи, потом на Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. На Катедри за мађарски језик и књижевност ради од 1960. као асистент, а потом је биран у свим звањима. Докторирао је 1964. Био је директор Института за мађарски језик, књижевност и хунгаролошка истраживања, главни уредник часописа *Hungarológiai Közlemények* и часописа *Híd* (1984–2004). Редовни члан САНУ и спољни члан Мађарске академије наука. Почасни председник Мађарског друштва за историју књижевности. Добитник је књижевних награда „Хид" (1965, 1969, 1971), „Корнел Сентелеки" (1979), „Pro Cultura Hungarica" (1995), награде за животно дело Друштва књижевника Војводине (1998) и награде „Сечењи" Републике Мађарске (2003). Најзначајнији историчар мађарске књижевности у Војводини. Области његовог научног интересовања су у првом реду мађарска књижевна авангарда (*A magyar irodalmi avantgarde I-III. A szecessziótól a dadáig*, Н. Сад, 1969, *A szürrealizmus ideje*, Н. Сад 1970, *Az avantgarde apostolai*, Н. Сад 1971), као и почеци мађарске модерне књижевности (*A magyar irodalom modern irányai, I-II*, Н. Сад 1985, 1987). Друга област интересовања **Б.** је мађарска књижевност у Југославији, односно у Војводини (*Књижевност југословенских Мађара*, прев. В. Ротбарт, Н. Сад 1976). До краја живота радио је на допуни нових издања свог најзначајнијег дела. Трећа област научног рада **Б.** је истраживање мађарско-српских, односно мађарско-јужнословенских књижевних веза (*Irodalmak – kölcsönhatások*, Н. Сад 1970). Од нарочитог значаја су његове студије о заједничким цртама мађарске и јужнословенске авангардне књижевности. Саставио је и неколико антологија народне књижевности, авангардне књижевности и избор текстова из хиљадугодишњег присуства мађарске културе у Војводини. Написао је неколико запажених монографија: о Миклошу Раднотију (Н. Сад 1965), Лајошу Кашаку (и Е. Кернер, Будимпешта 1967), Мирославу Крлежи (Н. Сад 1976), Ђули Крудију (Н. Сад 1978), Ференцу Фехеру (Н. Сад 1978), Ервину Шинку (Н. Сад 1981), Жигмонду Морицу (Н. Сад 1983), Дежеу Костолањију (Н. Сад 1986), Иви Андрићу (*Поглед на приповедачко дело Иве Андрића*, Н. Сад 1992), Корнелу Сентелекију (Н. Сад 1994). Монографија о поезији Атиле Јожефа објављена је постхумно (Н. Сад 2005). Значајна је и његова публицистика у којој критички реагује на појаве у мађарској мањинској култури. ЛИТЕРАТУРА I. Szeli, *Az összehasonlító irodalom egy változatáról*, Н. Сад 1972; P. S. Csáky, *Bori Imre* – *bibliográfia*, Н. Сад 1994; K. Jung, „Károly egy hiedelem cáfolatának kezdetei. Bori Imre kezdeményezései a jugoszláviai magyar néprajzkutatás terén", *Еtnographia*, 1995, 1; L. Gerold, поговор, у: I. Bori, *A jugoszláviai magyar irodalom története*, Н. Сад 2007. Јанош Бањаи \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИЛОВИЋ **БОРИЛОВИЋ**, казнац, великаш (?, прва половина XIV в. – ?, после 1352). У изворима се помињу два **Б.**, али није извесно да је реч о истој личности. Један **Б.** је са титулом војводе наведен у повељи којом је краљ Душан 1333. уступио Дубровнику полуострво Пељешац. У српској верзији текста међу краљевим великашима је на трећем месту уписан „воевода Градислав", а у старој латинској верзији на истом месту стоји „Gradislauo Borilli vehilifero". То значи да се већ на почетку Душанове владе један **Б.** налазио уз њега. Ипак, није сигурно да је он истоветан са **Б.** којег у свом историјском спису помиње Јован VI Кантакузин. Византијски цар писац пише о казнацу **Б.**, заповеднику одреда од 7.000 коњаника (по другом византијском историчару Нићифору Григори 4.000), које је Душан као помоћ послао цару Јовану V Палеологу у сукобу са Кантакузином. **Б.** је са својим одредом био улогорен близу града Дидимотика, као и бугарски савезници и византијски ратници. Средином октобра 1352, док су се војске још увек припремале за битку, турске трупе, предвођене Орхановим најстаријим сином Сулејманом, изненада су напале војску јужнословенских савезника: Срби су били потпуно разбијени, а Бугари су се повукли без губитака. Са малим бројем српских ратника **Б.** је успео да се спасе. Кантакузин српски пораз објашњава непознавањем терена и чињеницом да су њихови коњи били знатно лошији од турских. О даљој судбини **Б.** нема података. ИЗВОР: *Византијски извори за историју народа Југославије*, VI, Бг 1986. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1952; *Историја српског народа*, I, Бг 1981. Радивој Радић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИС **БОРИС**, кан и кнез Бугарске, (? – ?, 2. V 907), владао 852–889. Почетком његове владавине покрштавање Бугара постало је тачка сложеног и оштрог сукоба Рима, Цариграда и Ахена. После **Б.** приближавања Лудвигу Немачком уследио је војни поход Византије, па је **Б.** напустио савез са Источном Франачком и прихватио да га крсте мисионари из Цариграда (864). Добио је име Михајло по византијском цару који му је постао кум, односно духовни отац. Покрштавање Бугара наишло је у редовима бојара, склоних својој старој паганској вери, на отпор који је **Б.** угушио. Питање црквене јурисдикције над архиепископијом Бугарске постало је предмет спора римског папе и цариградског патријарха, а решено је на сабору у Цариграду 869/70. у корист патријарха. После сабора у Цариграду 879/80, архиепископија Бугарске постала је аутокефална. **Б.** је 885/86. прихватио Климента, Наума, Ангеларија и друге ученике Кирила и Методија, који су били прогнани из Моравске. Под његовом заштитом они су у Бугарској утемељили словенску (старобугарску) хришћанску културу, са најзначајнијим средиштима у Преславу и Охриду. **Б.** је био заштитник цркве а предање га слави као значајног задужбинара. Повукао се са престола и замонашио 889, али се 893. на кратко вратио на власт да би сузбио профраначку владу и нову паганску реакцију свог сина и наследника Владимира. Исте године сазвао је црквени и народни сабор у Преславу, на којем се одрекао власти у корист најмлађег сина Симеона, и прогласио језик већинског словенског становништва своје државе као званични богослужбени. **Б.** је с Владимиром на челу упутио један неуспешан поход на Србију, а рат је завршен склапањем мира **Б.** и Мутимира недалеко од Раса (поход се датира различито, 853/54, 869/70. или око 880). Православна црква га слави као светитеља 2. маја. ЛИТЕРАТУРА: В. Гюзелев, *Княз Борис Първи*, София 1969. Срђан Пириватрић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИСАВ СТАНКОВИЋ **БОРИСАВ СТАНКОВИЋ**, књижевна награда коју од 1991. Књижевна заједница „Борисав Станковић" из Врања додељује за најбоље романескно или приповедно дело. Награда се додељује сваке године крајем марта, у склопу културне манифестације „Борина недеља". Добитници награде су: Милорад Павић (1991), Мирослав Јосић Вишњић (1992), Драгослав Михаиловић (1993), Светлана Велмар-Јанковић (1994), Данило Николић (1995), Милица Мићић Димовска (1996), Јован Радуловић (1997), Слободан Џунић (1998), Радован Бели Марковић (1999), Антоније Исаковић (2000), Павле Угринов (2001), Горан Петровић (2002), Момо Капор (2003), Милован Данојлић (2004), Добрило Ненадић (2005), Младен Марков (2006), Мирослав Тохољ (2007), Радослав Петковић (2008), Жарко Команин (2009), Владан Матијевић (2010). Од 2010. кулминирао је сукоб између представника Књижевне заједнице и локалне власти, па су заступници актуелног сазива општинске Скупштине организовали алтернативну награду истог имена и за 2010. је доделили Веселину Марковићу. ИЗВОР: Архива Књижевне заједнице „Борисав Станковић", Врање. ЛИТЕРАТУРА: Р. Стојковић, *Лексикон литерата лауреата: Српске књижевне награде 1839*–*2002*, Бг 2004. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИСАВЉЕВИЋ, Александар С. **БОРИСАВЉЕВИЋ, Александар С.**, економиста, дипломата, универзитетски професор (Топчидер, Београд, 7. I 1858 – Београд, 30. IX 1913). По завршеном Правном факултету у Београду (1879) радио кратко време као писар у Окружном суду у Пожаревцу, Из области економско-финансијских наука усавршавао се у Француској и Немачкој. На почетку каријере радио у дипломатској служби. За професора науке о финансијама и статистике на ПФ Велике школе изабран је 1891. Био је и старешина Факултета у периоду 1899–1903. Дисциплине које је предавао поставио је на висок теоријски и стручни ниво. Поред наставничког рада, кратко време је био и министар финансија у влади Јована Авакумовића (1903), а каријеру је завршио као државни саветник. Активно учествовао у јавном животу земље и био један од оснивача Друштва за економску и социјалну политику (1910). Припадао је најстаријој генерацији економско-финансијских стручњака Србије. Био је присталица немачке историјске школе националне економије, заступао начело буџетске равнотеже и тражио јасно одређивање положаја и функција Народне банке. Бавио се и теоријом пореза, залажући се за једноставан систем опорезивања, тј. за два облика пореза (на доходак и на имовину) и био присталица државних зајмова. Детаљно је обрадио питање банака и кредита, као и низ других значајних питања политичке економије. Поред књига објавио и већи број чланака у часописима и дневним новинама (*Цариник*, *Трговински гласник*, *Архив за правне и друштвене науке*, *Тежак*, *Правник*, *Српске новине* и др.), а с немачког превео књигу Рудолфа фон Јеринга *Циљ у праву* (Бг, 1, 1894; 2, 1895). ДЕЛА: *Наука о финансијама, предавања Алек. Борисављевића*, Бг б. г.; *О царини*, Бг 1885; *О банкама, њиховим операцијама и њиховој политици*, Бг 1887; *О финансијској политици, приступно предавање*, Бг 1893; *Обезбеђење накнада за штету од града*, Бг 1990. ЛИТЕРАТУРА: О. Благојевић, *Економска мисао у Србији до Другог светског рата*, Бг 1980; Л. Пејић, *Развој економске мисли у југословенским земљама до Првог и у Југославији између два светска рата*, Бг 1986; Љ. Кандић, Ј. Даниловић, *Историја Правног факултета 1808–1905*, I, Бг 1997; Љ. Кандић, *Историја Правног факултета у Београду:1905–1941*, II, Бг 2002. Светлана Мирчов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИСАВЉЕВИЋ, Војислав Војкан **БОРИСАВЉЕВИЋ, Војислав Војкан**, композитор (Зрењанин, 5. V 1947). Дипломирао на Филозофском факултету у Београду. Аутор преко 1.000 композиција забавне музике снимљених на 250 плоча, касета и видео-касета. Компоновао музику за филм (*Вишња на Ташмајдану*, 1968; *Авантуре Боривоја Шурдиловића*, 1980; *Смрт господина Голуже*, 1982; *Кућа поред пруге*, 1988; *Шпијун на штиклама*, 1988; *Ноћ у кући моје мајке*, 1991; *Биће боље*, 1994; *Лајање на звезде*, 1998), телевизијске серије, позоришне представе (нпр. *Женски оркестар*) и мјузикле. Одржао више самосталних концерата (*Одисеја*, Београд, Дом синдиката, 1973; *Музика за заљубљене*, Београд, Коларчев народни универзитет, 1989; Свечано отварањe МЕСАМ-а, 1989). Учествовао на свим југословенским фестивалима забавне музике и освојио 15 првих награда стручног жирија и публике. Оснивач је и диригент гудачког оркестра „Београдски солисти" и уметнички директор фестивала МЕСАМ. Добитник је Мајске награде Београда (1968, 1986), Естрадне награде Србије (1983) и Награде за сценску музику (1973, 1979, 1990). Тијана Поповић Млађеновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИСАВЉЕВИЋ, Љубинка **БОРИСАВЉЕВИЋ, Љубинка**, ботаничар (Београд, 5. VII 1925 – Београд, 17. III 2007). Након завршених студија Биологије на Природно-математичком факултету у Београду постављена је 1951. за асистента у Одељењу за фитоекологију Института за екологију и биогеографију САНУ (касније Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић"). Докторску дисертацију „Екологија врсте *Nardus stricta* L. на Копаонику" одбранила 1965. на ПМФ у Београду. За научног сарадника изабрана је 1966, а за вишег научног сарадника 1979. Највећи део рада посветила је истраживању биљног покривача Србије, посебно фитоценолошким истраживањима шумске вегетације брдског појаса и Старе планине. Значајнији резултати фитоценолошких истраживања односе се на шумску и жбунасту вегетацију Авале, Копаоника. Поред класичних вегетацијских истраживања и картирања шумске вегетације, посвећује пажњу и морфолошкој варијабилности појединих зељастих врста у различитим условима станишта, истраживању структуре и динамике шумских заједница применом методе микрофитоснимака, као и проучавању продукције и односа биомасе подземног и надземног дела синузије зељастих биљака у шумским заједницама. Била је сарадник на изради *Карте природне потенцијалне вегетације СФР Југославије* у размери 1: 1.000.000 (1983). Са групом коаутора добитница је Октобарске награде града Београда 1979. за монографију *Биљне заједнице и станишта Старе планине* (Бг 1978). ДЕЛА: и Р. Јовановић Дуњић, В. Мишић, „Вегетација Авале", *Зборник радова САН*, 1955, 6, 3; и Л. Рајевски, „Шуме доњег брдског појаса Копаоника", *Зборник радова Института за екологију и биогеографију*, 1956, 7; и В. Мишић, А. Динић, „Структура и развитак субалпијске жбунасте вегетације са доминацијом ниске клеке (*Juniperus nana*) и боровнице (*Vaccinium myrtillus*)", *Архив биолошких наука* 1970, 20. Слободан Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИСАВЉЕВИЋ, Милош **![001_knjiga-2-Milos-Borisavljevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-milos-borisavljevic.jpg)БОРИСАВЉЕВИЋ, Милош**, лекар, пуковник, начелник санитета (Ивањица, 30. I 1854 ‒ Београд, 22. X 1934). Завршио медицину у Москви 1883. Одмах после повратка у Србију ступио у војну службу као трупни лекар и убрзо учествовао у Српско–бугарском рату као шеф санитета Шумадијске дивизије. Од 1888. био је управник Сталне војне болнице у Крагујевцу, а од 1897. референт санитета Тимочке области. Био је начелник санитета у Министарству војном 1901. Учествовао је у оба балканска и у I светском рату као начелник санитета 2. армије. Био је редовни члан СЛД и активно је радио у српском Друштву црвеног крста, од 1901. као секретар, од 1912. као потпредседник, 1914–1921. као председник, а потом као доживотни почасни председник. Успео је да знатно унапреди рад Друштва ЦК и створи многе међународне везе са сличним друштвима и центром у Берну. Познат је његов „проглас целом свету" из априла 1916, да „историја света не памти већу трагедију од оне коју је доживео српски народ". Сличан проглас је упутио и октобра 1918. На апеле су одговориле многе хуманитарне организације и послале помоћ. На Међународној конференцији у Берну 1918, с аустријским делегатом је договорио размену санитетског особља и оболелих заробљеника. Свој рад је проширио у социјалну заштиту, здравствено збрињавање и просвећивање. Учествовао је с америчком лекарском мисијом на подизању школе за нудиље у Београду итд. Радове о здравственом просвећивању и историји војног санитета објављивао је у Српском архиву (1888–1901). ДЕЛА: „Какву спрему треба да има војни лекар", *Ратник*, Бг 1898; „Војни санитет у миру и рату од 1884. до 1921", у: В. Станојевић, *Историја српског војног санитета*, Бг 1925. ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, *Историја српског војног санитета*, Бг 1925; *Српско лекарско друштво. Споменица: 1872–1972*, Бг 1972. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИСАВЉЕВИЋ, Милутин **БОРИСАВЉЕВИЋ, Милутин,** архитекта, теоретичар архитектуре, естетичар (Крагујевац, 2. VI 1889 – Париз, 29. XII 1969). После завршених студија у Београду (1913), радио у Министарству грађевина (1913–1918). Докторирао естетику на Сорбони (1926) код Виктора Баша. По повратку у земљу основао је архитектонски биро „Партенон", уређивао часопис *Неимар* и основао Катедру за естетику на Филозофском факултету (1934). После ослобођења радио је у Министарству грађевина до 1950, када је емигрирао у Париз, где остаје до краја живота. Поред конкурсних пројеката за Костурницу на Зејтинлику (1926) и Светосавски храм (1926–1927), његова најзначајнија дела у Београду су кућа инжењера Поповића на Копитаревој градини 2 (1928), кућа генерала Јовичића у Ранкеовој 21 и уређење Студентског парка с оградом и капијама у традиционалном француском стилу (1929), Вила Ћуковића у Ужичкој 35 и Основна школа у Марулићевој (1930–1931), Вила Флашара на углу улица К. Станковића и О. Прице (1931–1932), као и кућа Борисављевића у Охридској 4 (1936–1937). У међуратном периоду пише полемичке чланке за дневне новине о кункурсима за уређење појединих делова престонице. Његов научни рад био је познатији у свету него код нас, посебно његова докторска теза и главне књиге објављене у Паризу, Буенос Ајресу и Лондону (*Теорије архитектуре*, 1926; *Златни пресек*, 1952; *Расправа о научној естетици архитектуре,* 1954). У Београду су му штампани: *Архитектонски проблеми из монументалне, надгробне, црквене, јавне, приватне и индустријске архитектуре* (1931), *Историја естетике* (1935), *Историја естетике: Платонова естетика* (1937), *Физиологија чула вида* (1939) и *Оптичко-физиолошка перспектива* (1948). Недавно је на српском објављена његова студија *Златни пресек и други есеји* (Бг 1998). Да је архитектура уметност времена а не простора, **Б.** доказује естетским задовољством које човек има при посматрању архитектонских објеката. Оно почива у ритмичком покрету очију које прате линије и фигуре по закону сличности, с тим што покрет може бити пријатан или непријатан у зависности од тога да ли је постигнут с лакоћом или уз напор савлађивања препреке. Изражавајући различита душевна стања, линије, површине и геометријска тела се крећу и оживљавају, померајући очи заједно с њима. Оне не одражавају само уметникова осећања него и његов карактер, темперамент и идеје. Основни елементи архитектонског дела у **Б.** научној естетици архитектуре јесу ритам, симетрија, асиметрија, пропорција, хармонија и композиција. Као естетичар и истраживач на пољу експерименталне психологије и физиологије чула вида, **Б.** није до краја успео да разреши основне дилеме граничних области између објективних и субјективних схватања стварности, али је иза себе оставио дело које знатно надмашује улогу коју је имао као градитељ и универзитетски професор. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Милетић Абрамовић, „Милутин Борисављевић", *ГГБ*, 1986, 33; С. Богуновић, „Естетичка теорија: критичка делатност и архитектонска пракса др Милутина Борисављевића", *Комуникација*, 1995, 89; И. Ковачић, „Прилог познавању архитектонског опуса Милутина Борисављевића: породична кућа и вила", *Наслеђе*, 2002, 4. Зоран Маневић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИСАВЉЕВИЋ, Миодраг **БОРИСАВЉЕВИЋ, Миодраг**, књижевник (Ужице, 11. IX 1893 – Београд, 20. VIII 1978). Добровољац у I, учесник у II светском рату. Живот провео у Подунављу, шумама Барање, Бачке, Славоније и Срема. Дугогодишњи директор Рибарске централе код Апатина. Као љубитељ и познавалац природе систематски неговао приповетке посвећене свету природе, лову и риболову, због чега је довођен у везу са Тургењевим у српској књижевности. Писао ратне приче и приче о лову и животу на Дунаву. Његово дело, прожето лирским и пантеистичким доживљајем света, представља апотеозу човековог сагласја са природом. Место **Б.** у историји српске књижевности XX в. је неспорно, али мало осветљено. О њему су писали Драган М. Јеремић (предговор за изабране приче, *Светлост у тами*, Бг 1975), Васа Павковић и Татјана Цвејин као приређивачи избора његових прича за децу *Стари ловац прича* (Бг 2004). ДЕЛА: збирке прича: *Вукови*, Бг 1951; *Међу људима*, Бг 1956; *На земљи*, Бг 1961; *Новеле*, Бг 1969; и С. Раичковић, *Између два света*, Апатин 1971; *Шумским стазама*, Бг 1976; приповетке за децу: *Заборављени свет*, Бг 1958; *Из подунавских шума*, Бг 1961. ЛИТЕРАТУРА: М. Богдановић, *Стари и нови*, IV, Бг 1952; Т. Цвејин, Предговор, у: М. Борисављевић, *Годишња доба*, Бг 1994; М. Пантић, *Читање* воде, Бг 1998. Младен Весковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИСАВЉЕВИЋ, Мирјана **БОРИСАВЉЕВИЋ, Мирјана**, математичар, универзитетски професор (Београд, 16. X 1965). Дипломирала 1990. на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду, на смеру математичке структуре и примене, где је магистрирала 1994. и докторирала тезом „Секвенти, природна дедукција и мултикатегорије". За редовног професора изабрана 2010. на Саобраћајном факултету у Београду. Математичке предмете предаје и на Економском и Филозофском факултету, као и на Војној академији у Београду. Усавршавала се 1992. на Универзитету у Амстердаму (Institute for Logic, Language and Computation). Од 1991. је истраживач на пројектима Математичког института САНУ. Члан је Друштва за чисту и примењену логику. У оквиру математичке логике, област научне активности је теорија доказа, посебно системи секвената и природнодедукцијски системи интуиционистичке логике и других супструктуралних логика. ДЕЛА: „A cut-elimination proof in intuitionistic predicate logic", *Ann. Pure Appl. Logic*, 1999, 99; i K. Došen i Z. Petrić, „Kauffman monoids", *J. Knot Theory Ramifications*, 2002, 11, 2; „Two measures for proving Gentzen's Hauptsatz without mix", *Arch. Math. Log.*, 2003, 42; „Extended natural deduction images of conversions from the system of sequents", *J. Logic Comput*, 2004, 14, 6. Силвија Гилезан \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИСАВЉЕВИЋ, Михаило **![001_knjiga-2-Mihailo-Borisavljevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-mihailo-borisavljevic.jpg)БОРИСАВЉЕВИЋ, Михаило**, машински инжењер, универзитетски професор (Горњи Милановац, 25. II 1912 – Београд, 25. IX 2001). Пре уписа на Технички универзитет Берлин–Шарлотенбург обавио је једногодишњу праксу у фабрици машина и локомотива „Борсиг". Дипломирао је 1936. и запослио се у фабрици локомотива „Борсиг" у Хенингсдорфу. По повратку у Београд 1938. радио у Експортној заједници немачке аутомобилске индустрије. Више месеци провео у фабрикама „Адлер", „Дајмлер-Бенц", „Круп" и „Ауто Унион", а потом радио као технички руководилац немачког Ауто-сервиса у Београду. У међувремену је одслужио војни рок и завршио Школу за резервне официре аутомобилске струке. Априла 1941, као резервни официр војске Југославије формирао аутомобилски вод при Врховној команди, а крајем месеца заробљен у Сарајеву. У заробљеничком логору провео цео рат. У Београд се вратио почетком 1945. на спектакуларан начин – са 94 друга, с конвојем од шест возила, која му је на располагање ставио командант америчке јединице која се старала о ослобођеним логорашима. По повратку у Београд радио у једној механичарској радионици. Позван је да 1947. на Машинском одсеку Техничког факултета отпочне рад на оснивању новог Завода за моторе. За асистента изабран 1948, а за редовног професора 1972. Био је шеф Катедре и управник Завода за моторна возила. Посебно је запажен његов рад на развоју Завода за моторна возила који је осмишљено развијао не само за потребе наставе него и за научно-истраживачки рад. Сарађивао је и с индустријом моторних возила и с Војно-техничким институтом ЈНА у развоју транспортера и полигона за испитивање. Један је од пионира аутомобилизма и технике моторних возила у Србији. Учествовао у испитивањима за избор лицен-цних партнера за „ФАП" (Прибој), „Црвену заставу" (Крагујевац), „ИМТ" (Београд) и „Томос" (Копар). Посебно је запажена сарадња с фирмом „ИМВ" из Новог Места, у којој је био руководилац пројекта развоја комби-возила „ИМВ", које је низ година било присутно на тржишту. За „Крушик" из Ваљева конструисао је и до нивоа серијске производње развио помоћни мотор за бицикле „ДБП", а још раније је, из хобија и с личним средствима, конструисао и развио два модела тркачких моторцикала. Из уже струке посебно се бавио пнеуматицима за моторна возила. Био је један од најцењенијих стручњака из ове области у земљи и аутор тада јединствене монографије *Савремени проблеми пнеуматика моторних возила* (Бг 1982). Био је изузетно активан и у организацијама аутомобилиста, АМСС-у и АМСЈ-у, а у млађим годинама и истакнути спортиста, моторциклиста (освојио је друго место на чувеној ауто-трци око Калемегдана 1939). Један је од оснивача Југословенског друштва за моторе и возила – ЈУМВ. ДЕЛО: *Ми и аутомобил*, Бг 1997. ИЗВОР: Документација Маш. ф. Јован Тодоровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИСАВЉЕВИЋ, Петар **БОРИСАВЉЕВИЋ, Петар**, пуковник (Јованчевићи, Моравички срез, 14. Х 1842 –![]() Београд, 6. III 1887). Војну академију у Београду завршио као трећи у рангу 1865, када је и произведен у чин потпоручника. Унапређен је у чин поручника 1868, капетана II класе 1872, капетана I класе 1875, мајора 1876, потпуковника 1878, а пуковника 1885. Служио је у гарнизонима у Крагујевцу, Београду, Нишу и Ваљеву. При барутанама у Страгарима служио је 1865–1867, а затим у разним артиљеријским формацијама као трупни официр. За време Првог српско-турског рата 1876. командовао је Ужичком бригадом I класе, истакавши се храброшћу у борбама на Јавору и око Ивањице. У то време преболео је тифус. Током 1885. командовао је Дринским пешадијским пуком, а 1886. био начелник оперативног одељења генералштаба. Написао је биографију свог саборца, мајора Михаила Илића, који је погинуо на Јавору 1876. Превео је са руског чланак о подофицирима, а са француског чланак *Опсада Плевне*. Одликован је Таковским крстом и Златном и Сребрном медаљом за храброст. ЛИТЕРАТУРА: *Браник*, 3/1887, 32; Л. Лазаревић, *Мали поменик*, Бг б. г.; *Споменица седамдесетпе-тогодишњице Војне академије*, Бг 1925; *Споменица 50–год. Невесињског устанка*, Бг 1925. Ђорђе Ђурић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИЋ **БОРИЋ**, бан Босне (?, прва половина XII в. – ?, после 1163), владао око 1154 – око 1163. Услед оскудне изворне грађе није могуће сасвим поуздано утврдити његово порекло, нити како је дошао на власт у Босни. Изричито се помиње у спису Јована Кинама, где се наводи као „егзарх далматинске земље Босне". Како се код истог писца Срби архаично називају Далматима, тако се примећује да се у Византији и средином XII в. сматрало да је Босна једна од српских држава, део некадашње Порфирогенитове „Крштене Србије". **Б.** је учествовао у Византијско-угарском рату 1154. као вазал угарског краља Гезе II, заједно са рашким жупаном Урошем II. Последња белешка о њему потиче из 1163. када се наводи као сведок у једној повељи угарског краља, а већ у лето 1165. Босна је постала део интитулације византијског цара Манојла I Комнина, као једна од новоосвојених држава. Његови потомци се потом још дуго помињу на поседима у Славонији. Његовом роду је припадао Икач „од Орљаве" – претендент на босански престо у доба босанске краљице Јелене (Грубе) (1395–1398). ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, „Бан Борић и његови потомци", *Глас*, 1940, 182; В. Ћоровић, *Хисторија Босне*, Бг 1940; Ј. Ферлуга, *Византијска управа у Далмацији*, Бг 1957; Б. Недељковић, „Постојбина и род бана Борића", *ИЧ*, 1959, IX–X; С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964; Ј. Кинам, „Историјски списи", *Византијски извори за историју народа Југославије*, 1970, IV. Јелена Мргић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИЋ, Душан **![001_knjiga-2-DUSAN-BORIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-dusan-boric.jpg)БОРИЋ, Душан,** лекар, интерниста, универзитетски професор (Могорић код Госпића, 1. IX 1889 – Београд, 3. IX 1978). Уписао Медицински факултет у Грацу 1909, одакле је ускоро због тадашњег одушевљења за панславизам прешао на Мед. ф. у Прагу, који је завршио 1914. У I светском рату, као добровољац, радио је у болници у Аранђеловцу на сузбијању пегавца, који је тада косио српску војску и народ. Сам је оболео и једва преживео. Са војском је прешао преко Албаније 1915. и потом са још два лекара радио у болници на острву Видо, суочен с масовним умирањем српских војника. После I светског рата радио је кратко време у унутрашњости Србије, а затим од 1919. на Унутрашњем одељењу у Крагујевцу, па у Београду, где са Димитријем Антићем оснива Другу интерну клинику Мед. ф. у Београду. За асистента на предмету Интерна медицина изабран је 1924, а редовни професор је од 1947. За време II светског рата био управник Друге интерне клинике. Крајем 1948, превремено је пензионисан одлуком нових револуционарних власти, а већ 1949. запошљава се на Институту за медицинска истраживања САНУ као научни саветник. У сарадњи са Стефаном Ђелинеом и Александром Ђајом основао је Одељење за изучавање исхране народа, које касније прераста у Институт, а **Б.** постаје његов управник. Дописни (1955) и редовни (1963) члан САНУ. Бавио се питањима гастроентерологије, ендокринологије и нутриционизма, а са сарадницима изучавао исхрану народа, нарочито проблеме дефицитарне исхране у неразвијеним крајевима Србије. Обилазио је села око Голије, Старог Влаха, Мучња, Санџака, Тимочке Крајине, посебно КиМ. Открио је жаришта авитаминоза (скорбута, пелагре), нарочито на КиМ. Радове је објављивао у зборницима и *Гласу САНУ*. Публиковао је посебну монографију о авитаминозама, на основу сопствених резултата. Са Д. Антићем коаутор је студије *Клиничко–лабораторијски практикум* (Бг 1925), који је дуго година био једини уџбеник те врсте у нашој земљи. ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих XX век*а, Бг 2003. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИЋ БРЕШКОВИЋ, Бојана **БОРИЋ БРЕШКОВИЋ, Бојана**, класични филолог, историчар, музејски саветник (Београд, 17. IX 1947). Дипломирала класичну филологију и упоредо студирала археологију. Магистрирала 1981. на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. Била кустос Кабинета нумизматике и епиграфике Музеја града Београда (1970–1977), потом Збирке античке нумизматике у Народном музеју. Усавршавала се у Паризу, Лондону, Бечу, Франкфурту, Риму, Москви, Петрограду, Женеви итд. Била шеф Археолошког одељења (1994–1998) и прва жена директор Народног музеја (1997–2001). Бави се нумизматиком, културном и економском историјом античког доба на тлу централног Балкана (*Новац колоније Виминацијум у збирци Светозара Ст. Душанића*, Бг 1976; „Реверсне представе на новцу колоније Виминацијум", *ЗНМБ* XII/1, 1986; и П. Поповић, *Coins of the Roman Republic. Collections of the National Museum in Belgrade and Belgrade University*, Бг 2006). Сарађује на пројектима ФФ у Београду од 2001. Учествовала на археолошким ископавањима Сирмијума, Ремесијане и Ђердапа. Члан је редакције *Зборника Народног музеја* и један од оснивача (1978), дугогодишњи секретар уредништва и члан редакције часописа *Нумизматичар*. Била секретар за културу града Београда (1994–1996). Добитник је *Повеље за стваралаштво* Министарства културе Републике Србије, *Златног беочуга* Београда и других признања. ДЕЛА: и И. Поповић, *The Bela Reka Hoard*, Бг 1994; и I. Popović, *The Bare Hoard*, Бг 1994; и M. Tomović et. al. *Šarkamen \[Eastern Serbia\]: A Tetrarchic Imperial Palace – the Memorial Complex*, Belgrade 2005; *Coinage of Roman Municipium of Stobi*, Belgrade 2011. ЛИТЕРАТУРА: С. Стојаковић, „Разговор са Бојаном Борић Брешковић", *Динар*, 1999, 11. Љубица Миљковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИЧИЋ, Александар **БОРИЧИЋ, Александар**, одбојкаш, тренер, спортски функционер (Београд, 26. V 1948). Играчку каријеру почео је у *Црвеној звезди* 1962. и завршио 1980. освојивши титулу првака Југославије (1973/74) и три купа (1972, 1973. и 1975). За репрезентацију одиграо 103 утакмице и учествовао у освајању прве медаље – бронзане на Европском првенству у Београду 1975. Још као играч (1978) постао је тренер женске екипе *Црвене звезде* и с њом освојио пет титула првака (1978, 1979, 1980, 1982. и 1983), три купа (79, 82, 83), као и треће место у Купу Европе (1982). Тренер женске јуниорске репрезентације био је 1979. и 1980, када је преузео сениорску репрезентацију и водио је до 1987. освајајући медаље на медитеранским играма (бронзана, 1983) и првенствима Балкана. Од 1987. директор је Одбојкашког клуба *Црвена звезда*. Изузетно велики допринос свим великим успесима наше одбојке од последње деценије XX в. дао је као председник Одбојкашког савеза Југославије (1992–2003), Одбојкашког савеза Србије и Црне Горе (2003–2006) и Одбојкашког савеза Србије (од 2006). Био је оснивач и први председник Балканске одбојкашке асоцијације (2001–2003), потпредседник Европске одбојкашке конфедерације (2001–2006), а потпредседник Светске одбојкашке федерације је од 2006. Био је председник Спортског друштва „Црвена звезда" (2001–2006), а председник Извршног одбора је од 2010. Дужност председника Спортског савеза Београда обављао је 2002–2010. Члан Председништва и потпредседник националног олимпијског комитета (ЈОК и ОКСЦГ) био је од 1992. до 2004, заменик шефа олимпијске мисије у Атланти 1996. и шеф олимпијске мисије у Сиднеју 2000. За свој рад у спорту одликован је Орденом заслуга за народ II реда и Орденом Немање I степена, добитник је Мајске награде СОФК Србије, Октобарске награде Спортског савеза Београда, Златне плакете Спортског друштва „Црвена звезда", Трофеја Међународног олимпијског комитета „Спорт и заједница" и Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта. Живко Баљкас \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИЧИЋ, Бранислав **БОРИЧИЋ, Бранислав**, математичар, универзитетски професор (Иванград/ Беране, 12. V 1955). Дипломирао (1977), магистрирао (1980) и тезом „Прилог теорији интермедијалних исказних логика" докторирао (1984) на Природно-математичком факултету у Београду. Редовни је професор Економског факултета у Београду од 1995. Боравио на стручним и научним усавршавањима у Лондону (1985), Ираклиону (1994–1996), Солуну (1997) и Патрасу (1999). У оквиру математичке логике област научног рада **Б.** су: теорија доказа, некласичне логике, логика преференција, теорија друштвеног избора (*Logic and Proofs*, Thessaloniki 1995, на грчком; српско издање 2011). У домену некласичних логика бави се интермедијалним логикама које настају између класичне и интуиционистичке логике („On certain normalisable natural deduction formulations of some propositional intermediate logic", *Notre Dame Journal of Formal Logic*, 1988, 29, 4) У уведеним природно дедукцијским и секвенцијалним формулацијама тих логика доказао теорему о елиминацији сечења и теорему о интерполацији и сепарацији. Пише чланке о методици математике за студенте и средњошколске наставнике и ђаке. Преводи с руског и грчког језика. ДЕЛА: „A note on some intermediate propositional calculi", *Journal of Symbolic Logic*, 1984, 49; „On some subsystems of Dummett's LC", *Zeitschrift fur mathematische Logik und Grundlagen der Mathematik*, 1985, 31; „On sequence-conclusion natural deduction systems", *Journal of Philosophical Logic*, 1985, 14; „On fuzzification of propositional logics", *Fuzzy Sets and Systems*, 1999, 108. Силвија Гилезан \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРИЧИЋ, Зоран **БОРИЧИЋ, Зоран**, машински инжењер, универзитетски професор (Ниш, 21. IX 1942). Дипломирао на Машинском одсеку Техничког факултета у Нишу, магистрирао под насловом „Универзализација Гертлерових једначина граничног слоја за проблем стишљивог флуида" (1968). На специјализацији у СССР-у под руководством Лојцјанског проучавао проблеме магнето-хидродинамичких (МХД) граничних слојева (1969/70). Докторску дисертацију „Универзалне једначине МХД граничног слоја и њихова параметарска решења" одбранио 1971. и постао први доктор техничких наука Универзитета у Нишу. У звање редовног професора изабран 1980. Био декан Машинског факултета у Нишу (1975‒1979, 1981‒1985. и 1994‒2006) и проректор Универзитета у Нишу (1979‒1981, 1985‒1989). Публиковао радове у часописима *Acta Mechanica*, *ZAMM*, *Теоријска и примењена механика – Theoretical and Applied Mechanics*, *Facta Universitatis*, *Техника* и *Магнитная гидродинамика*. У радовима се углавном изучавају проблеми струјања флуида у граничном слоју, при чему се посебно разматра МХД-гранични слој уз коришћење савремених универзалних метода (и V. Saljnikov, „Die universellen Grenzschichtgleichungen für den Fall der kompressiblen laminaren Strömung", *ZAMM*, 1974, 54; „Beitrag zum Steuerungsproblem der MHD Grenzschicht", *ZAMM*, 1978, 58; и D. Nikodijević, „Die ebene MHD-Grenzschicht am Körper mit poröser Kontur", *ZAMM*, 1989, 69). Учествовао у руковођењу и изради 18 пројеката из области основних, технолошких наука и енергетске ефикасности („Актуелни проблеми механике и примене", „Развој метода и модела за истраживање феномена и механизама у процесима, у функцији ефикасности машинских система"). Добитник је Октобарске награде града Ниша за науку (1971), Ордена рада са златним и сребрним венцем и Велике плакете Универзитета у Нишу. ДЕЛА: и B. Obrović, V. Saljnikov, „Boundary Layer Flow of Idealy-Dissociated Chemically Frozen Gas-Infuence of Pr. Number", *Acta Mech.*, 1988, 71; и V. Saljnikov, D. Nikodijević, „General Similarity Solutions for 3-D Laminar Compressible Boundary Layer Flows on Swept Profiled Cylinders", *Acta Mech.*, 1994, 4. Ратко Г. Павловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРЈА **БОРЈА**, планина у северном делу средње Босне, у Републици Српској. Припада општини Теслић. На северу је ограничена широком долином реке Мале Усоре, а на југу уском долином Велике Усоре. Према северозападу на **Б.** се наставља планина Узломац (дели их превој Солила, 868 м н.в.), а према југоистоку Мањача. Северна планинска страна је блажа од јужне, а реке на њој су дуже (Гомљеница, Брезна, Мала и Велика Инова, Марковића река и друге притоке Мале Усоре). На јужној страни протичу Пенава, Боровница, Кусачки и Црни поток који се уливају у Велику Усору. **Б.** се пружа у правцу северозапад–југоисток. Западни део је виши од источног који се лагано спушта ка истоку и југоистоку. Највиши врх је Велика Руњавица (1.077 м) на западној периферији планине. **Б.** се налази у појасу офиолитских стена Динарида. У геолошком саставу доминирају серпентини, перидотити, дијабази и кречњаци горње креде. Планина је готово ненасељена. Насеља са северне стране на ободу планине налазе се испод 500 м н.в., са јужне стране села су смештена у проширеном делу изворишног дела долине Велике Илове и њених притока Узвинске реке, Марице и Желеће, а неки засеоци достижу висину и изнад 700 м н.в. ЛИТЕРАТУРА: Д. Џепина, *Резултати минералошко-петролошких испитивања регионално-метаморфисаних базичних стена јужног дела планине Борје у Босни*, Бг 1972. Милка Бубало Живковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРКОВИЋ, Милан **БОРКОВИЋ, Милан**, историчар (Љубомир код Требиња, 8. XI 1923). Дипломирао 1958. на Групи за историју Филозофског факултета у Скопљу, а докторирао у Приштини 1968. Од 1961. педагошки и политички рад заменио је истраживачким послом у Заводу за обраду и прикупљање докумената о развоју радничког покрета у Србији (*СКОЈ и омладински покрет у Србији 1941–1945*, Бг 1970; *Оснивачки конгрес* *КП Србије*, Бг 1972). Од 1965. до пензионисања радио је у Институту за историју радничког покрета Србије. Највећи део његовог рада односио се на период II светског рата и револуције. (*Квислиншка управа у Србији у другој половини 1941. године*, Бг 1978; *Контрареволуција у Србији*, I-II, Бг 1979). ДЕЛА: *Чукарица – Раднички покрет и НОБ*, Бг 1972; *Србија у* *рату и револуцији 1941–1945*, Бг 1976; *Савет комесара Милана Аћимовића*, Бг 1978; *Источна Србија у рату и револуцији 1941–1945*, Бг 1981; *Милан Недић*, Бг 1985. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица Института за историју радничког покрета Србије 1949–1989*, Бг 1989; *Споменица Института за новију историју Србије 1965–1995*, Бг 1995. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРКОВИЋИ **БОРКОВИЋИ**, село у Републици Српској, око 15 км западно од општинског сједишта Бањалуке. Налази се у долини ријеке Брколосе (слив Сане). Сјеверно од села пролази локални пут Бањалука (25 км) – Бронзани Мајдан (4 км) – Сански Мост. Насеље је дисперзивног типа – простире се по долинским странама заузимајући велику површину на 300–400 м н.в. Чини га велики број заселака, а концентрација кућа се врши уз друм. Први помен о селу је из 1287. У њему се налазе основна школа, амбуланта, више продавница и угоститељских објеката, као и погон за прераду пластике. Године 1991. имало је 976 становника, од којих 97% Срба. Од 1971. траје константна депопулација. Мира Мандић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРНИ МИНЕРАЛИ → БАЉЕВАЦ **БОРНИ МИНЕРАЛИ** → **БАЉЕВАЦ** # БОРОВА **БОРОВА** (Сухопољско Борово), село у Подравини, у Вировитичко–подравској жупанији, уз северну подгорину Билогоре. Смештено је 5 км југоисточно од Вировитице, а 3 км јужно од пута и пруге Вировитица – Подравска Слатина. Чини га једна улица формирана дуж локалног пута уз планинску страну, а мањи део је на обронцима Билогоре. Године 1991. имало је 959 становника (36,3% Срба), а после рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 810 чланова, од којих су 19,8% били Срби (2001). Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОВАЦ **БОРОВАЦ**, село у славонској Посавини, у Бродско-посавској жупанији, уз јужну падину планине Псуњ, 15 км југоисточно од Новске. Код села се са планине спушта Боровачки поток. Смештено је на 114 м н.в. Старије село Дикановац опустело је у доба Османлијске власти. На опустело земљиште Турци су населили српско становништво које се већим делом у периоду 1599–1636. иселило у Крижевачку крајину. Нови српски досељеници населили су се у периоду 1692–1695, тако да је 1698. евидентирано 30 насељених кућа. Српско становништво из северне Босне постепено се досељавало XVII–XIX в., а од средине XIX в. и из Лике, Баније и са Кордуна. Село се пружа дуж улице дуге око 30 км формиране уз локални пут који прати планинску подгорину. Године 1991. имало је 656 становника (54,7% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 309 чланова, од којих су 11,3% били Срби (2001). ЛИТЕРАТУРА: М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОВИНА, Вукашин **БОРОВИНА, Вукашин**, босански властелин (?, средина XIV в. – ?, почетак XV в.). У оквиру босанског одреда учествовао је у Косовској бици 1389. Када се почетком XV в., после битке код Ангоре, прочуло да су поједини босански властелини, које су на Косову заробили Турци, побегли у Цариград, покренута је акција у циљу њиховог спасавања. Дубровчани су фебруара 1403. издали налог Милошу Милишевићу да иде на млетачкој галији у Цариград, да се распита о поменутој властели, и ако је могуће, дође у додир са њима. Наведена су и имена те властеле, међу којом се на првом месту налазило име **Б.** Вукашинића. Не зна се да ли је ова потрага дала резултате. **Б.** Вукашинић је био родоначелник породице Боровинић из источне Босне. На основу времена када се јављају у изворима може се претпоставити да су кнежеви Твртко, Остоја и Тврдисав Боровинић били његови синови. ИЗВОРИ: М. Пуцић, *Споменици Србски I*, Бг 1858, IV; N. Iorga, *Notes et extraits pour servir a l'histoire des croisades au XV siècle II*, Paris 1899. ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Битка на Косову 1389*, Бг 1989. Срђан Рудић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОВИНИЋИ **БОРОВИНИЋИ**, властеоска породица из источне Босне. Могуће је да су били у сродству са породицом Павловић. Први познати члан ове породице био је Боровина Вукашинић, учесник Косовске битке. На основу времена када се јављају у изворима, може се претпоставити да су кнежеви Твртко, Остоја и Тврдисав Боровинић били његови синови. Твртко, најпознатији члан породице, налазио се у служби босанских краљева на чијим повељама се помиње у својству сведока у периоду 1417–1436. Вршио је дужност дворског кнеза, а касније је носио титуле босанског кнеза и великог кнеза босанског. Био је ожењен Катарином, унуком херцега Хрвоја, са којом је имао сина Ивана и ћерку Милицу. Остоја и Тврдисав налазили су се у служби Павловића и наводе се као сведоци на њиховим повељама 1423–1442. Кнез Вукмир, вероватно син једног од њих двојице, сведок је на повељи Павловића из 1454. Део породице је, након пада Босне под турску власт, примио ислам. Најпознатији међу њима је Синан-паша који је заузимао истакнуте положаје у Царству, а 1514. је постао и велики везир. Познати су још Касум-бег (1503) и Ферид-бег и син му Бајезид (1519). ЛИТЕРАТУРА: Б. Златар, „О неким муслиманским феудалним породицама у Босни у XV и XVI стољећу", *Прилози*, 1978, 14–15; П. Ћошковић, „Велики кнез босански Твртко Боровинић", *Croatica Christiana Periodica*, 1996, 37; *Земља Павловића, средњи вијек и период турске владавине*, Бл – Срп. Сар. 2003. Срђан Рудић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОВИЋ, Петар Ж. **БОРОВИЋ, Петар Ж.** лекар, специјалиста опште медицине (Узвеће код Богатића, 5. IX 1946). У Београду завршио Медицински факултет (1979), специјализацију опште медицине (1987), добио примаријат (1991) и звање самосталног стручног сарадника (1997). Ради у Институту за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић – Батут" од 1981. Гостујући је професор Фармацеутског, Стоматолошког, Мед. и Правног факултета и Високе медицинске струковне школе у Београду, као и предавач у Немачкој, Аустрији, Француској, САД, Канади и Аустралији. Истакао се као организатор семинара за промоцију здравог начина живота, здраве хране, упознавања са факторима ризика за кардиоваскуларна обољења, штетним последицама алкохолизма и нарочито пушења дувана. Један је од најбољих српских здравствених стручњака за проблематику патологије никотинизма и метода за одвикавање од пушења. Његов рад је утолико значајнији јер је Србија трећа у Европи по броју пушача (иза Турске и Грчке). Аутор је поглавља о дувану и кардиоваскуларним обољењима у последипломским уџбеницима *Кардиологије* С. Недељковића, В. Кањуха и М. Вукотића (Бг 1994; 2000). ДЕЛА: *Артеријска хипертензија*, Бг 2005; коаутор, „Дуван и атеросклероза", у: Група аутора, *Двадесет година Југословенске студије прекурсора атеросклерозе код школске деце – ЈУСАД*, Бг 2011. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОВИЋ, Синиша **![001_knjiga-2-SINISA-BOROVIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-sinisa-borovic.jpg)БОРОВИЋ, Синиша**, инжењер машинства, генерал-потпуковник, универзитетски професор (Средња Река код Ивањице, 6. XI 1946). Завршио Војнотехничку академију Кoпнене војске ЈНА и друге високе војне школе. Магистрирао 1984. на Факултету стројарства и бродоградње у Загребу у области машинства, а докторирао 1989. у Центру војнотехничких школа Копнене војске ЈНА у Загребу. У војсци радио као официр у гарнизонима, асистент, доцент и редовни професор од 1995. на Војнотехничкој академији у Београду, помоћник начелника Генералштаба и начелник Управе техничке службе ВЈ. По престанку активне војне службе 2001, био помоћник генерал-ног директора Нафтне индустрије Србије, извршни директор Министарства одбране СЦГ, генерални директор ХИП „Петрохемије" у Панчеву. Аутор је уџбеника из области организације рада као и више радова из вишекритеријумске оптимизације (*Организацијска теорија*, Зг 1991; *Вишекритеријумска оптимизација*, Бг 1996; *Менаџерски информациони системи*, Н. Сад 2003; *Реформе војске и елементи система одбране*, Бг 2004. и др.). За доприносе у раду добио је, између осталог, Орден Народне армије са сребрном звездом (1981) и Орден за Војне заслуге са златним мачевима (1988). ЛИТЕРАТУРА: М. Вукобратовић (ур.), *Академија инжењерских наука Србије* *и Црне Горе*, Бг 2005. Слободан Вујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОВНИЦА **![001_knjiga-2-BOROVNICA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-borovnica.jpg)БОРОВНИЦА** (*Vaccinium myrtillus*), низак листопадни жбун висок до 50 цм из породице Ericaceae. Из корена развија дуге подземне изданке којима се шири и осваја терен. Младе гранчице су зелене, голе и троугласте. Листови јајасти до елиптични, голи, на врху зашиљени, дугачки 1–3 цм, са кратком петељком, по ободу правилно ситно назубљени. Цваст гроздаста у пазуху лишћа. Круница је пехарасто-округласта, зеленкасто-бела, бледоружичаста или црвенкаста. Круница дугачка 5–7 мм. Плод је округласта бобица, 5–8 мм у дијаметру, плавичасто-црна, превучена сивкастом пепељком, пријатног укуса, са доста ситног семена. Цвета у мају и јуну, плод дозрева у јулу и августу. Распрострањена је у циркумполарним и бореалним областима Евроазије и Северне Америке. У Европи распрострањена од Исланда и Скандинавије преко западне и централне Европе на југ до планина средње и јужне Европе, као и на планинама северне Турске и Кавказу. Јужна граница распрострањења **б.** на Балканском полуострву је на планинама северне Грчке и Олимпу. У Србији **б.** је честа на скоро свим планинама изнад 1.000 м. **Б.** је биљка киселих и хумусних земљишта. Ређе расте у китњаковим и кестеновим шумама, док је честа у прогалама борових, букових, смрчевих и смрчево-јелових шума. Најоптималнија станишта у Србији су субалпијске и алпијске жбунасте заједнице сибирске клеке на Копаонику, Старој планини, Шарпланини, Мокрој планини и Проклетијама у дијапазону од 1.600–2.300 м. Веома је цењена као шумско воће које се дрвеним или металним чешљевима редовно скупља у природи, чиме се знатно оштећују вегетативни делови биљке. Василије В. Исајев; Владан Иветић У Србији се годишње убере око 200 т овог самониклог воћа и углавном у замрзнутом стању извезе на страна тржишта. Мали део (око 5%) се преради у џемове, слатка, сирупе и сокове. Због врло високих садржаја антиоксиданаса, плодови обичне **б.** се све више користе у макробиотској исхрани. Оплемењивање и култивисање ове дивље воћке извршено је тек почетком XX в. Стварање првих племенитих сорти високожбунасте боровнице почиње 1913. у САД коришћењем 19 северноамеричких врста, које припадају секцији *Cyanococcus.* У првој декади XXI в. годишња производња плодова племените **б.** достигла је 210.000 т, и то највише у САД и Канади, док је највећи европски произвођач Пољска. У Србији ова воћка почиње комерцијално да се гаји тек последњих година на површини од око 50 ха (Ариље, Белановица, Црна Трава, Мачва, Ужице). Због посебне припреме земљишта и супстрата, коришћења контејнерских или балираних садница и других специфичних поступака, инвестициона улагања за подизање засада високожбунасте **б.** значајно превазилазе улагања потребна за подизање засада других воћака. Међутим, због велике потражње и високе цене плодова, као и потенцијално високих приноса (10–12 тона по хектару) и економски ефекти ове производње су велики. Приближан износ нето прихода по килограму произведених плодова креће се око једног евра. Добри почетни производни резултати код нас су остварени са сортама: блукроп (Bluecrop), река (Reka), спартан (Spartan) и дјук (Duke). Михаило Д. Николић ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић, „*Vaccinium* L." у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 3, Бг 1972; П. Мишић, М. Николић, *Јагодасте воћке*, Бг 2003; М. Николић, *Технологија гајења боровнице*, Чачак 2006; Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОВНИЦА, Недељко **БОРОВНИЦА, Недељко**, архитекта, урбаниста, универзитетски професор (Доњи Тишковац код Босанског Грахова, 2. VII 1938). Дипломирао 1962. на Архитектонском факултету у Београду, где је магистрираo (1972) и докторирао (1988). Радио у Институту за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС) 1963–2001, где је прошао пут од истраживача сарадника до вишег научног сарадника. Ужа специјалност му је планирање и програмирање становања, израда идејних решења стамбених насеља, урбанистичко планирање туристичких подручја и модели у становању. Бави се научно-истраживачким радом, архитектонским и урбанистичким пројектовањем. На Арх. ф. у Београду ради као наставник консултант од 1975. Учествовао на 27 архитектонско-урбанистичких конкурса, где је самостално или у тиму освојио преко 15 награда. Руководио је низом студија ИАУС, у којима се бавио становањем, изграђеношћу подручја, земљишном политиком, природним погодностима, планом развоја, програмом у вези са урбанистичким и просторним планом општине Будва (1983–1985), просторно-функционалним елементима за београдско стамбено насеље Бежанијска коса (1982), програмом за београдско насеље Лисичији поток (1990) и земунско насеље „Јакуб Кубуровић" (1989), детаљни урбанистички план Петровца на мору (1983), урбанистички план Босанског Грахова (1987) и др. Међу реализованим архитектонско-урбанистичким пројектима издваја се урбанистичко-архитектонско решење београдског стамбеног насеља Церак Виногради (1977–1980), које је радио с арх. М. Марушић и Д. Марушићем, а које му је донело Октобарску награду града Београда (1981). ЛИТЕРАТУРА: У. Мартиновић, *Фрагменти једног виђења архитектуре*, Бг 1983; Н. Боровница, *Институтске приче*, Бг 2004. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОВО **БОРОВО**, насеље у западном Срему, у Вуковарско-сријемској жупанији, на десној обали Дунава, 5 км северно од Вуковара. Налази се на вуковарској лесној заравни, високој 89 м н.в. Кроз село пролази локални пут Вуковар–Даљ–Ердут, а уз западну ивицу села и пруга истог правца. Године 1209. овде је забележено утврђење. У XIV в. село је било у поседу мађарских племића Мишкоуца, потом Горјанских који су 1480. подигли каштел. У XV в. одржавају се недељне пијаце, а преко Дунава ради скела. Постоје сведочанства да је у време Турака ово било српско село. После 1700. досељавају се Срби из Вуковара и других места. Године 1736. пописано је 49, претежно православних породица. Године 1910. у **Б.** је било 1.929 становника, од којих 90,6% Срба, 1991. 6.442 становника (79,9% Срба), а 2001. 5.360 становника (86,6% Срба). Године 1931. чехословачка фирма „Бата" започела је градњу фабрике обуће и гуме око 1 км јужно од села. Временом је израсла у велики комбинат који је запошљавао по неколико хиљада радника. Крај њега су саграђена радничка насеља која административно припадају **Б.** (Боровска Цеста, Трпињска Цеста, Крива Бара), тако да је оно данас двојно насеље. Старо село је мало измењено, издужено је уз Дунав, а улице имају решеткаст распоред. У њему се налазе основна школа, дечји вртић, дом здравља, општинска управа, пошта, радио-станица и др. Захваљујући комбинату и близини Вуковара аграрним занимањима бави се само 17,5%, док секундарна ангажују 29,8%, а терцијарна 42,8% радника. Према извештају из 1732, почетком XVIII в. постојао је храм од дрвета, стар и трошан, посвећен Преносу моштију Св. архиђакона Стефана. Нови храм посвећен истом празнику подигнут је 1761. а обновљен 1987. То је једнобродна правоугаона грађевина зидана каменом и опеком, у барокном стилу, с полукружном олтарском апсидом и вишеспратним торњем с лантерном. У II светском рату претворен је у римокатоличку богомољу, а после рата враћен је Српској цркви. Обновљен је 1951–1952. Иконостас Григорија Јездимировића уништен је у рату 1991–1993. Од великих детонација попуцали су сводови храма. ЛИТЕРАТУРА: М. Лесек, *Уметничка баштина у Срему*, Н. Сад 2000; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОВСКИ, Шаму **БОРОВСКИ, Шаму** (Borovszky Samy), историчар (Каравуково, Банат, 25. X 1860 – Будимпешта, 24. IV 1912). Организовао писање и објављивао монографије о жупанијама и градовима Угарске (*Magyarország vármegyéi és városai*). Био је коаутор или уредник четири књиге те колекције, које су значајне и за историју данашњих подручја Војводине. На српску историју односи се и његова монографија о породици Јакшић и њеном властелинству у Нађлаку. Био је секретар Мађарског историјског друштва, уредник историјског часописа *Századok* (Столећа) и један од оснивача Мађарског етнографског друштва. Дописни члан Мађарске академије наука постао је 1899. ДЕЛА: *Csanád vármegye története 1715-ig*, Budapest, I 1896; II 1897; *A nagylaki uradalom története*, Budapest 1900; *Bács – Bodrogh vármegye monografijaja*, I, II, Budapest 1909. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОЗАН, Браслав **БОРОЗАН, Браслав**, глумац, редитељ, драмски писац (Сплит, 1. I 1917 – Београд, 27. II 1988). Архитектуру студирао у Загребу и Прагу. У НОБ ступио 1942, стекао чин поручника, похађао курсеве глуме и постао члан Казалишта Народног ослобођења. У Народном позоришту у Београду деловао као глумац и редитељ 1945--1977. Остварио бројне запажене епизодне улоге, шест сценографија, а на матичној сцени и као гост, скоро 50 режија: три по сопственим текстовима – *Прекинуто путовање*, *Конте Фифи Диоген*, *Како угодити злу времену или Марин Држић*, те *Млада гарда* Г. Гракова, *Сирано де Бержерак* Е. Ростана, *Дон Жуан* Ж. Б. Молијера, Нушићеве комедије *Аналфабета*, *Власт*, *Сумњиво лице*, *Госпођа министарка* итд. Аутор је и две позоришне и четири радио-драме, две драматизације, театролошких књига *Редитељски коментари* (Сплит 1963) и *Креативни тренутак* (постхумно, Бг 2009), те бројних огледа, есеја и студија. ЛИТЕРАТУРА: Д. Михајловић, „Свестрани уметник Браслав Борозан", *Позориште*, Тузла 1982, 1–2. Јелица Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОЗАН, Ђорђе **БОРОЗАН, Ђорђе**, историчар, универзитетски професор (Боково код Цетиња, 20. IV 1947). На Групи за општу и националну историју Филозофског факултета у Београду дипломирао (1972), магистрирао (1976) и докторирао (1993). После завршених студија радио у Државном секретаријату за иностране послове, а затим у Институту за новинарство. Уређивао је часописе *Информисање у пракси* и *Новинарство* и био уредник едиција за иностранство часописа *Questions actuelles dy socialisme*. Предавао је историју у Филолошкој гимназији, а потом радио у Институту за савремену историју и био главни и одговорни уредник часописа *Историја 20. века*. За професора на Катедри за историју јужнословенских народа од XVI в. до 1918. на ФФ у Никшићу изабран је 2001. Од 2002. директор је Историјског института Црне Горе и главни и одговорни уредник часописа *Историјски записи*. За ванредног члана ЦАНУ изабран је 2006. Стручна интересовања превасходно је усмерио ка изучавању југословенско-албанских и црногорско-албанских односа у периоду XV–XX в., ка Источном питању у XIX и XX в., историји историографије, едукативној функцији историје у наставно-образовним програмима, питањима историјског, етничког и духовног идентитета, проблемима савремене историје. ДЕЛА: *125. година Друге београдске – Филолошке гимназије*, Бг 1995; *Велика Албанија –* *поријекло, идеје, пракса*, Бг 1995; коаутор, *Југословенска држава и Албанци*, I–II, Бг 1998–1999; *Косово и Метохија у великоалбанским плановима*, Бг 2001; коаутор, *Земља живих (The Land of* *the living)*, Бг 2004. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997; *Годишњак ЦАНУ*, Пг 2006. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОЈЕВИЋ, Бранко **БОРОЈЕВИЋ, Бранко**, генерал-пуковник (Кнезовљани код Костајнице, 21. XI 1919 – Београд, 13. IV 1982). Пре II светског рата био је студент Правног факултета у Београду. У II светском рату је учествовао од 1941, обављајући дужности политичког комесара батаљона и бригаде, секретара Обласног комитета КП Хрватске за Банију и команданта Банијског подручја, као и политичке дужности у команди корпуса, Врховном штабу НОВЈ и Генералштабу ЈА. После рата био је политички комесар корпуса, начелник одељења у Главној политичкој управи Министарства народне одбране, помоћник команданта Одреда ЈНА на Синају, помоћник команданта армије и начелник Војноисторијског института. Био је секретар Конференције СКЈ у ЈНА. Завршио је Курс оператике и Вишу Војну академију ЈНА. Писао је радове из проблематике политичког рада у војсци. Одликован је већим бројем југословенских одликовања. Активна служба у ЈНА престала му је пензионисањем 1979. ДЕЛO: *Морално васпитањ*е у *ЈНА*, Бг 1954. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОЈЕВИЋ, Јанко **БОРОЈЕВИЋ, Јанко**, кнез, харамбаша (Босна, око средине XVII в. – Банија, после 1703). Потиче из рода Боројевића који су за време Бечког рата 1683–1699. из Босне прешли на подручје између Купе и Уне и имали значајну улогу у животу Срба („Влаха") на Банији. Први податак о њему потиче из 1696. кад се помиње као народни кнез у кнежији Комоговини, који може да дигне у рат 150 добро наоружаних људи. **Б.** се показивао као противник банске власти над Србима на Банији, којој је пружао упоран отпор више година и због тога трпео тешке последице: хапшења, батинања и друге прогоне. У тамници је вероватно и завршио живот у време Ракоцијевог устанка 1703. ИЗВОРИ: С. Гавриловић, *Грађа за историју Војне границе у XVIII веку, I: Банска крајина 1690–1783*, Бг 1989; *II: Банска крајина XVII–XVIII век*, Бг 1997. ЛИТЕРАТУРА: В. Дабић, *Банска крајина (1688–1751)*, Бг–Зг 1984; *Историја српског народа*, IV/1, Бг 1986. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОЈЕВИЋ, Катарина **![001_II_Katarina-i-Slavko-Borojevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-katarina-i-slavko-borojevic.jpg)БОРОЈЕВИЋ, Катарина**, агроном-генетичар, универзитетски професор (Сента, 17. XI 1928). Дипломирала 1952. на Пољопривредно-шумарском факултету у Загребу. Генетику и оплемењивање биља специјализовала у Загребу и на Универзитету Корнел (Итака, САД). На истом факултету у Загребу докторирала 1962, са тезом „Генетске промене изазване радиоактивним зрачењем код Triticum species". Са супругом Славком Боројевићем прешла 1957. у Нови Сад, где је на Пољопривредном факултету 1963. изабрана за доцента, а 1975. за редовног професора Генетике на ПМФ. У периоду 1988–1990. била је директор Института за биологију ПМФ. До пензионисања 1992. предавала и на Медицинском факултету у Новом Саду, Пољ. ф. у Винковцима, Свеучилишту у Осијеку и Факултету пољопривредних знаности у Загребу. Гостовала на факултетима у САД, Израелу и Холандији. Њена истраживања чине допринос теорији индуцираних мутација код биљака, уз практичну примену током оплемењивања, посебно у односу на садржај протеина и отпорност према болестима. Овим је омогућено и стварање тестова за откривање генетичког загађења средине, као и за развој нових биотехнологија и генетичког инжењерства. Учествовала је у десет домаћих и десет међународних истраживачких пројеката стварања нових сорти пшенице и лековитог биља. Аутор је и коаутор четири нове сорте пшенице. Као један од водећих стручњака за мутациону и популациону генетику биљака, бирана је за председника Секције за полиплоидију и мутације Европске асоцијације за оплемењивање биљака (1972–1974) и за члана Европске асоцијације за генетску заштиту средине (1982–1984). Била је експерт Међународне агенције за нуклеарну енергију у Бечу (1966–1990) и члан председништва XVI међународног генетичког конгреса (1988). У Војводини је била председник Друштва генетичара и оплемењивача биљака (1978–1980). Добитник је Октобарске награде Новог Сада (1961, 1971), Седмојулске награде (1986), као и већег броја плакета и признања. ДЕЛА: коаутор, *Manual of mutation breeding*, Vienna 1970; и С. Боројевић, *Генетика*, Н. Сад 1971, 1974; *Гени и популација*, Н. Сад 1986, 1991; „Генетско инжењерство у оплемењивању биља", у: *Храна и развој*, Бг 1987; *Induced Mutations and their Genetic Aspects in Wheat (Triticium aestivum vulgare). IAEA*, Vienna 1990. Драгослав Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОЈЕВИЋ, Милан **БОРОЈЕВИЋ, Милан**, сликар, учитељ цртања (Боројевићи код Петриње, око 1875 – Скопље, 1914). После Краљевске земаљске обртне школе у Загребу, где је учио каменорезбарски и дрворезбарски занат, подноси 1892. молбу за стипендију Матице српске из фонда Гавре Романовића. Kао стипендиста Матице српске 1893–1897. похађао Краљевску угарску уметничко-занатску школу у Будимпешти – курсеве цртања, живописања и вајања. У намери да настави школовање у Бечу, опет тражи стипендију 1898, али нема доказа да је уписао Уметничку академију. Боравак у Бечу потврђује сарадња с бечким штампаром Штефаном Зандером која је трајала до октобра 1899. Од тада је био на месту учитеља цртања у гимназији у Солуну, а од 1. X 1909. све до смрти обављао исти посао у Скопљу. Одатле обилазио и сликао манастире у Македонији и Јужној Србији. Плод сарадње са Зандером су литографије и дописнице с ликовима познатих личности из српског књижевног живота XIX в., литографисане по цртежима насталим крајем школовања у Будимпешти. ЛИТЕРАТУРА: К. Амброзић, „Прилози биографијама наших сликара", *ЗМСДН*, 1954, 6; Љ. Константиновић, *Графика XIX века као историјски извор*, Бг 1985; Ј. Јованов, „Милан Боројевић", *СДИУС*, 1986, 17. Јасна Јованов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОЈЕВИЋ, Никола **![001_knjiga-2-NIKOLA-BOROJEVIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-nikola-borojevic.jpg)БОРОЈЕВИЋ, Никола**, пјесник, официр (Оточац, 1796 – Карловац, 8. III 1872). У Љубљани и Бечу слушао разне науке. Примљен у аустријску војску као редов (1823), а пензионисан 1849. као оберлајтнант (поручник). Служио по граничарским караулама и гарнизонима (Оточац, Срб, Зрмања). Почео објављивати тек у зрелим годинама (од 1838), сарађујући, поред хрватских (*Даница илирска*, *Невен*), у свим важнијим српским књижевним листовима и алманасима (*ЛМС*, *Зимзелен*, *Даница*, *Матица*). Близак просвјетитељско-предромантичној и класицистичкој традицији: моралистичко-пригодан, сатиричан (помодност, одрођавање), с проаустријским домољубљем и српским родољубљем, конзервативан и утилитаран, али изузетног осјећања за пјеснички облик, доброг народног језика и преплета више пјесничких традиција. Залагао се за јединство и заједнички језик Срба и Хрвата. Улази у ред најзначајнијих појава српске поезије прије Б. Радичевића. Писао је и прозу, у фолклорно-просвјетитељским тенденцијама. Рукописна заоставштина му се налази у РОМС. ДЕЛА: *Сабрана дела*, Бг 1997. ЛИТЕРАТУРА: М. Лесковац, *Антологија старије српске поезије*, Н. Сад 1953; С. Матић, „Стих Николе Боројевића", *ЗМСКЈ*, 1966, 14/2; И. Веселинов, предговор, *СД Николе Боројевића*, Бг 1997; Н. Грдинић, „Поезија Николе Боројевића", у: *Књижевно насљеђе Српске Крајине*, Н. Сад 1997; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998, 5; Д. Иванић: „Сабрана дјела Николе Боројевића", у: *Врела у врлети*, Зг 2009. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОЈЕВИЋ, Петар Ј. **БОРОЈЕВИЋ, Петар Ј.,** народни херој, пуковник (Подошка код Босанског Новог, 5. VII 1916 – Београд, 28. IX 1982). Јула 1941. учествовао је у нападу на Босанску Костајницу, а у августу постао десетар и водник у Баљској партизанској чети. Током јесени и зиме 1941/42. учествовао је у одбрани Козаре. У марту 1942. постављен је за заменика командира 1. чете Ударног батаљона за борбу против четника на простору Бронзаног Мајдана и у централној Босни. Водио је борбе против четника код Котор Вароши, након чега је постао командир чете. Члан КПЈ био је од априла 1942. У току офанзиве на Козару, у лето 1942, са својом четом водио је борбе за пробој обруча на Чупића брду, Горњем Јеловцу и Планиници. С истом четом, а у саставу 2. крајишке бригаде, истакао се у нападима на Јајце септембра 1942. и Бихаћ и Босански Нови новембра 1942. Као тежак рањеник прешао је Грмеч, Неретву и Сутјеску, прво са Централном болницом, а потом на дужности комесара болнице 15. мајевичке бригаде. Командовао је 17. мајевичком бригадом. За народног хероја проглашен је јула 1944. По завршетку рата усавршавао се у војним школама и обављао више руководећих дужности у ЈА/ЈНА. Пензионисан је 1964. у чину пуковника. ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, I, Бг 1975; *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–1945*, I, Бг 1980. Далибор Денда \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОЈЕВИЋ, Светозар **БОРОЈЕВИЋ, Светозар**, фелдмаршал (Уметић код Костајнице, 13. XII 1856 – Клагенфурт, 23. V 1920). Рођен у српској граничарској породици. Основну школу похађао у Зрињу. Нижу војно-реалну учио у Сремској Каменици а кадетску у Либенау код Граца завршио 1874, после чега је стекао чин потпоручника. У том чину учествовао 1878. у окупацији БиХ и у биткама код Добоја, Жепче, Какња, Колутића, Високог и на Романији. Посебне заслуге имао при заузимању Сарајева, због чега је одликован Крстом за храброст с ратном декорацијом. Поручник постао 1881, а ратну школу завршио 1884. Потом је, као капетан, додељен генералштабу и 15. корпусу. На Војној академији у Бечком Новом Месту предавао тактику, војну организацију и ратну историју (1887–1891). Као мајор (од 1892) и потпуковник (од 1895) био је командант штаба дивизије у Плзену, Мостару и Кошицама. За другог генералштабног официра 6. командног корпуса у Кошицама именован је 1896. Нешто касније постао командант 3. батаљона словенске регименте бр. 17, пуковник 1897, а следеће године шеф генералштаба 8. корпуса у Прагу. На том положају остао је до пролећа 1904, кад је именован за генералмајора и постављен за команданта 14. пешадијске бригаде у Петроварадину. Као командант хрватско-славонског VII Земаљског дистрикта у Загребу служио је 1907–1912. У чин фелдмаршала-лајтнанта произведен је 1908. Из Загреба је 1912. прешао у Кошице, где је био командант 6. корпуса. Исте године цар га је именовао за правог тајног саветника а 1913. за генерал-пуковника. На почетку рата 1914. успешно командовао 6. корпусом против руске 5. армије. У септембру исте године постао командант 3. армије, којом је одбио Русе код Лиманове, ослободио Пшемисл и утврдио положаје аустроугарске војске у Западним Карпатима. Уласком Италије у рат постављен је за команданта 5. армије а потом (1917) за команданта 1. и 2. сочанске армије. У 12 битака на Сочи зналачки је спроводио активну одбрану, нарочито противнападима нижих јединица. У бици на Пијави 15. VI 1918, и поред неповољног односа снага за аустроугарске трупе, имао је почетних успеха, али је противнападом знатно јачих италијанских снага био присиљен да повуче трупе на полазне положаје. Потписивањем примирја 3. XI 1918. одступио је од дужности. За ратне заслуге Аустрија је била спремна да му додели титулу барона. Ту понуду је одбио сматрајући да му припада титула грофа. Незадовољан односом државе према њему, своје услуге понудио је новоствореној Краљевини СХС. Међутим, та понуда није прихваћена због сумње да је превише одан Аустрији и династији Хабзбурга. Сазнавши за то, аустријске власти су га казниле одузимањем пензије, после чега је живео у сиромаштву од накнаде коју је примао као носилац ордена Командирског крста Марије Терезије. Уз то, имао је и бројна друга одликовања. **Б.** је једини јужнословенски официр у аустроугарској војсци који је имао чин фелдмаршала. Такође је једини од шест фелдмаршала аустроугарске војске у I светском рату, који није био надвојводског порекла. Од 1892. имао је предикат племића од Бојне а аустроугарска јавност почаствовала га је насловом „Лава од Изонца". ДЕЛА: *Durch Bosnien*, Wien 1887; *О рату против Италије*, Љуб. 1923. ИЗВОР: А. Ђукић, *Срби пуковници и генерали у аустро-угарској служби*, рукопис, РОМС. ЛИТЕРАТУРА: E. Bauer, *Der Löwe vom Isonzo. Feldmarschall Svetozar Boroević de Bojna,* Graz–Wien–Köln 1986. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОЈЕВИЋ, Славко **БОРОЈЕВИЋ, Славко**, агроном, генетичар, универзитетски професор (Кнезовљани код Костајнице, 21. XI 1919 – Нови Сад, 19. IX 1999). Рат му је прекинуо започете студије Пољопривредно-шумарског факултета у Загребу. Године 1941. приступио НОП, а 1945. демобилисан у чину потпуковника. Започете студије завршио 1947. Асистент генетике на Пољопривредно-шумарском факултету у Загребу постао 1948. а докторат наука стекао 1953. са темом „Хетерозис код ражи произведен укрштањем домаћих популација и сората". Доцент је постао 1956, а 1957. прешао на Пољопривредни факулет у Новом Саду, где је изабран у звање ванредног, а 1962. и редовног професора генетике и оплемењивања биљака. Од 1951. био на специјализацији из генетике и оплемењивања биљака на Карнегијевом Институту у Вашингтону и у Колд Спринг Харбору у Њујорку, на Универзитету Минесоте у Сент Луису (САД), а затим 1961. у Институту за оплемењивање биљака у Болоњи и Институту за генетику у Риму. На Пољ. ф. у Новом Саду руководио постдипломским студијама, као и вишегодишњим експериментима селекције, који су се одвијали на огледним пољима „Римски шанчеви" код Новог Сада, што је довело до крупних открића у производњи високородних сорти пшенице и других биљака. Његовим залагањем 1956. основана су три југословенска центра за рад на унапређењу и производњи пшенице (у Новом Саду, Загребу и Крагујевцу), чији је координатор био до 1980. Био је носилац два међународна пројекта заједно са стручњацима из САД (1973–1977, 1985–1990) и иницијатор за заснивање међународних огледа са пшеницом по јединственој методологији. Дао је значајан допринос у више грана биљне производње и генетике, те постигао открића у генетској детерминацији квантитативних особина, у теоријском приступу оплемењивања биљака, у развитку модела за прозводњу високородних култивара пшенице и других биљака, коришћењу генетичких потенцијала при специфичним агро-економским условима гајења биљака, у стварању банки гена и повећању приноса биљака. Упутства за рад на оплемењивању, као и бројна предавања, умножавао је у виду приручника за селекционаре и студенте. Од седам књига које је објавио истиче се уџбеник *Генетика* (са К. Боројевић, Н. Сад 1971), као и *Принципи и методе оплемењивања биљака* (1984. и 1990) која је преведена на руски и енглески језик. Креатор је и коаутор великог броја биљних култивара, од којих су многи прихваћени и гајени у Србији и у свету: 92 типа високородне озиме пшенице, 19 култивара јаре пшенице и један тритикале култивар. Они су битно допринели повећању производње пшенице у Југославији 70-их и 90-их тих година, па је ова достизала и преко 10 т/ха. Неки од ових култивара сада се гаје и у другим земљама Европе и ван ње. **Б.** је тако постао оснивач у свету познате „Новосадске школе оплемењивања биљака". Ширењу знања о генетици и оплемењивању биљака допринео кроз бројна предавања, семинаре, популарне чланке и приручнике, као и бројне контакте са стручњацима из наше земље и иностранства (више од 40 страних стручњака се обучавало и размењивало искуства боравећи на Пољ. ф. у Новом Саду код **Б**.). Године 1970. изабран је за иностраног члана Свесавезне Академије Пољопривредних Наука СССР, а 1977. примио почасни докторат од Универзитета агрономских наука из Геделеа у Мађарској. Од 1979. је редовни члан ВАНУ, а 1986. постао почасни члан Америчког друштва агронома. Од 1991. је редовни члан САНУ, а 1999. изабран је за члана Академије пољопривредних наука Словачке. Током скоро двадесет година (1957–1975) био је руководилац Завода за пшеницу у Институту за пољопривредна истраживања у Новом Саду, као и главни уредник часописа *Савремена пољопривреда* (1958–1976). Био је декан Пољ. ф. у Новом Саду (1960–1962), председник Друштва генетичара Југославије (1973–1978, 1984–1986) и први председник Друштва генетичара и оплемењивача Војводине (1980–1984). Био је ректор Универзитета у Новом Саду и председник Заједнице универзитета Југославије (1974–1976), секретар Одељења природних наука ВАНУ (1980–1984) и председник Војвођанске академије наука и уметности (1984–1988). Био је члан Одбора Европског удружења оплемењивача биљака (1971–1974), члан Савета Међународног конгреса генетичара (1973–1978), члан Организационог комитета Међународног симпозијума о генетици пшенице (1973–1978), као и Међународне конференције о производњи озиме пшенице (1973–1975). Био је и члан Уредништва берлинског научног часописа *Оплемењивање биљака* (1980–1994). Носилац је и добитник следећих ордена и награда: Партизанске споменице, Ордена за храброст (1945), Медаље братства и јединства I степена (1946), Ордена рада I степена (1961), Октобарске награде Новог Сада (1961, 1971), Седмојулске награде (1967), Награде ослобођења Војводине (1974), Златне медаље Михајла Пупина (1974), АВНОЈ-еве награде (1982). Као првом добитнику 2000. у Италији (Риети) додељена му је награда „Назарено Стрампели". ДЕЛА: *Методологија у експерименталном истраживачком раду*, Н. Сад 1974; *Генетске и технолошке промене које су изазвале преокрет у оплемењивању биља*, Н. Сад 1983. ЛИТЕРАТУРА: И. Михаљев, „In memoriam: академик проф. др Славко Боројевић", *Летопис научних радова*, 1999, 1–2. Драгослав Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОТА, Бранислав **БОРОТА, Бранислав**, правник, градоначелник (Стари Бечеј/Бечеј, 29. V 1888 – Нови Сад, 10. X 1945). Потиче из свештеничке породице. Дипломирао 1911. на Правном факултету у Будимпешти, где је 1914. стекао и докторат правних наука. По завршетку студија најпре радио као војни судија у Будимпешти (1912–1922), потом као судија Касационог и Апелационог суда у Новом Саду (1922–1924), па као правни референт и секретар у Продуктној и ефектној берзи (1924–1927). Уживао глас одличног правника и бавио се превођењем правне литературе. Градоначелник Новог Сада постао 1927, а први председник општине био је 1934–1936. Показао се као веома предузимљив, па је за време његовог мандата уређена градска управа, обављени су обимни комунални радови, подигнуто је више јавних зграда, међу којима и неколико школа, преуређена је пијаца, засути су градски шанчеви, регулисан је Мали Лиман, а булеваром и друмско-пешачким мостом град је спојен с Петроварадином. Изграђен је каћки насип, исушено је и од поплава заштићено Ратно острво, чиме је добијено око 6.000 јутара обрадивог земљишта. Свим тим пословима Нови Сад се нагло развијао и све више је добијао европска обележја. После пензионисања, до окупације 1941. бавио се адвокатуром. Због тога што није положио заклетву на мађарски устав, окупационе власти одузеле су му право да се бави адвокатуром. Као угледна личност **Б.** је био оснивач и председник Градске штедионице, председник Водне задруге, почасни председник Друштва за СНП, Српског занатлијског певачког друштва „Невен", потпредседник Аероклуба. ЛИТЕРАТУРА: В. Р. Драговић, *Алманах градског и општинског часништва Дунавске бановине*, Н. Сад 1934. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРОШТИЦА **БОРОШТИЦА**, река понорница у југозападној Србији на Пештерском пољу. Најдужа је понорница у Србији, дуга 20 км. Настаје од неколико изворишних кракова у источном делу поља подно планине Јарут. Тече према западу и понире на западној периферији поља. Након 23 км (у ваздушној линији) њене воде се појављују на врелу бјелопољске Бистрице. Подземни ток **Б.** је у ранијој фази изградио канале пећине у Ђавољим Фировима, која је најдужа пећина у Србији и Црној Гори. Део вода **Б.** је загађен и пребачен у слив Увца у Сјеничко језеро за потребе ХЕ „Увац". Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРСКА РЕКА **БОРСКА РЕКА**, водом сиромашан ток који настаје од неколико извора северозападно од Бора у подножју Голог крша. На сектору града спроведена је цевима испод насеља, а низводно прима отпадне воде рудника. Припада групи азоичних токова, тј. оних у којима више нема живог света. Приобаље је под дебелим наслагама јаловине и муља. У Тимок се улива недалеко од Вражогрнца. ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, *Природа и становништво општине Бор*, Бор 1993. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРСКЕ НОВОСТИ **БОРСКЕ НОВОСТИ**, двонедељне информативне новине борске општине о друштвено-политичком, привредном, комуналном, здравственом, културном и спортском животу. Излазиле су од 28. III 1973. до 1994. У центру пажње била је делатност великог рударско-топионичарског басена „Бор", највећег индустријског комплекса у Србији за експлоатацију и прераду бакра, злата и других руда. Лист је као гласило Социјалистичког савета пратио и разгранат друштвени и политички живот у овом делу Републике. Први главни и одговорни уредник био је Чедомир Ниновић, а уредници Милан Стојадиновић, Радомир Ђурић, Драган Марјановић. Бранка Булатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРСКИ РУДНИК → РУДАРСКО-ТОПИОНИЧАРСКИ БАСЕН БОР; ТОПИОНИЦА И РАФИНАЦИЈА БАКРА **БОРСКИ РУДНИК** → **РУДАРСКО-ТОПИОНИЧАРСКИ БАСЕН БОР; ТОПИОНИЦА И РАФИНАЦИЈА БАКРА** # БОРСКО ЈЕЗЕРО **БОРСКО ЈЕЗЕРО**, вештачка акумулација настала 1959, изградњом 50 м високе и 170 м дугачке бетонске бране на Брестовачкој реци, на саставу Марецове реке и потока Ваља Жини. Висина језера је 438 м, а највећа дубина 48 м. Површина слива је 33,1 км2, а запремина акумулације 11.900.000 м3. Вода се користи за технолошке потребе рудника Бор. То је најпосећеније излетиште Бора са бројним викенд кућама, хотелом, одмаралиштем, угоститељским објектима и спортским теренима. Језеро привлачи и спортске риболовце. Од Бора је удаљено 16 км. У близини су Брестовачка бања (4 км), палеовулканска купа Тилва њагра (висока 770 м) и Црни врх (1.027 м). ЛИТЕРАТУРА: С. Станковић, „Борско језеро", *Гласник српског географског друштва*, 1965, XLV, 2. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРХГРАВ/БОРГРАВ, Емил де **![001_knjiga-2-EMIL-DE-BORHGRAV.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-emil-de-borhgrav.jpg)БОРХГРАВ/БОРГРАВ, Емил де** (Borchgrave, Émile de), књижевник, дипломата (Гeнт, Белгија, 27. XII 1837 – Брисел, 19. IX 1917). Министар-резидент Краљевине Белгије у Кнежевини/Краљевини Србији 1880–1885. Аутор је књиге о Србији (*La Serbie. Administrative, économique et commerciale*, Bruxelles 1883) и радова о цару Душану (*L'empereur Etienne Douchan de Serbie et la Pénisule Balkanique au XIV sciecle*, Bruxelles 1884), Црној Гори и Албанији. Био је члан Белгијске академије наука, Српског ученог друштва и СКА. ЛИТЕРАТУРА: Календар са Шематизмом Књажевине/Краљевине Србије, 1880–1885. Љубодраг П. Ристић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРЦИ **БОРЦИ**, село у Републици Српској, у општини Кнежево, на југозападним обронцима планине Очауш. Налази се на десној страни долине Врбање (десна притока Врбаса), којом пролази пут Бањалука – Кнежево (Котор Варош) – Травник. Двојно је насеље – чине га **Б.** Доњи, који се налазе у долини поред пута на око 400–600 м н.в., и **Б.** Горњи, смјештени на планини, на 600–750 м н.в. Оба насеља су дисперзивног типа. **Б.** Доњи су 1991. имали 419 становника, од којих 99,5% Срба, а **Б.** Горњи 462 становника, од којих 90,9% Срба и 8,4% Муслимана. Село има цркву, основну школу, мјесну заједницу и продавницу. ЛИТЕРАТУРА: А. Хозић, М. Тркуља, *Општине Котор-Варош и* *Скендер-Вакуф у НОБ-у 1941–1945*, Котор Варош 1985. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРЧА **БОРЧА**, насеље у Панчевачком риту, у субурбаној зони Београда (8 км), у општини Палилула, западно од пута Београд–Зрењанин. Старо село било је смештено на меандру речице Визељ око 2 км западно од пута, на 71–72 м н.в. Помиње се 1567, када је у њој земунски свештеник писао чувено Јеванђеље. Током аустро-турских сукоба више пута је расељавана и обнављана. Године 1717. имала је 30, а 1823. 122 куће. Године 1910. у **Б.** је живело 1.535, а 1921. 1.397 становника. Брзе трансформације настају прикључивањем Баната Краљевини СХС, градњом моста преко Дунава, а најинтензивније од 70-их година XX в, формирањем београдске субурбане зоне. Данас је **Б.** типично приградско насеље које се територијално проширило до пута, градњом индивидуалних стамбених зграда и зграда за колективно становање. До 2002. број становника је порастао на 35.150, од којих су Срби чинили 86,7%, а Роми 3,7%. У **Б.** се налазе две православне цркве (једна из 1798), две основне школе и други градски садржаји. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОРЧАНЕ **БОРЧАНЕ**, село на западној страни Копаоника, око 10 км источно од општинског седишта Лепосавића и пута Краљево – Косовска Митровица. До села није изграђен пут са тврдом подлогом. Насеље је дисперзивног типа, изграђено у изворишним челенкама Церањске реке и Бистрице (притоке Ибра), на 940–1.185 м н.в. Чини га шест махала. Помиње се око 1314. У време Првог српског устанка Турци су раселили део Срба и населили Албанце. Срби су се исељавали и 1878. у Топлицу, после њеног ослобођења од Турака. Године 1921. у селу је било 236 житеља. Од 1961. до 1991. број Срба је смањен са 562 на 80 лица. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа и кишомерна станица. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНАЦ, Крсто **БОСАНАЦ, Крсто**, генерал, теоретичар органоматике и синергетике (Дарувар, Славонија, 30. XI 1922 – Београд, 2. VIII 2008). Трговачку академију завршио у Дарувару (до 1942). Током II свјетског рата 1941. и 1942, усташе су му убиле сестру и четири брата. У устаничке партизанске јединице НОБ-а ступио маја 1942, када је примљен у КПЈ. До краја рата и ослобођења Југославије (1945), у борбеним јединицама НОВ и ПО Југославије обављао углавном дужности политичког комесара, а након ослобођења Југославије (1945) остао у активној служби ЈНА. У времену 1947–1950. био политички комесар ваздухопловне ловачке дивизије у Скопљу, а 1950. и 1951. вршилац дужности директора фабрике авиона „Икарус" у Земуну. Дужност директора Индустрије хидраулика и пнеутоматике „Прва петолетка" у Трстенику обављао 1953–1967. За предсједника Заједнице индустрије наоружања и војне опреме Југославије изабран 1968. Чин генерал-мајора добио 1972, након чега је преведен у резерву и послије неколико година пензионисан. Послије пензионисања посветио се истраживачком раду, блиско сарађујући на томе с Драгомиром Малићем, са Милошем Синђићем и Миливојем Божином **Б.** је почетком 90-их година XX в. основао Истраживачку групу „Синергон", са циљем да развију органоматику и синергетику као нове интегралне научне дисциплине, које омогућавају да се на њиховим одредницама утемељи аналитичка апаратура друштвеног инжењерства (*Органоматике и синергетике основе друштвеног инжењерства* Бг 2008). Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКА ВИЛА **![001_knjiga-BOSANSKA-VILA_naslovna-strana.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-bosanska-vila-naslovna-strana.jpg)БОСАНСКА ВИЛА**, лист за забаву, поуку и књижевност, излазио у Сарајеву од 16. децембра 1885. до 15. јуна 1914. Уредници су били: Б. Никашиновић (бр. 1–10), Н. Шумоња (бр. 11–27), Н. Т. Кашиковић (бр. 28/1886 – до краја излажења, 1914). У првом периоду (до краја XIX в.), држећи се старијих прозних и пјесничких модела, није оставила крупан траг у књижевности, али је на њеним страницама и тада сарађивао извјестан број прворазредних писаца (С. Матавуљ, И. Ћипико, Ј. Веселиновић, Б. Станковић), посебно оних који су потекли с домаћег тла (А. Шантић, Ј. Дучић, С. Ћоровић, А. Карабеговић, О. Ђикић, П. Кочић). Јован Скерлић је међу првима осјетио да је овај лист послије 1908. књижевнији и ближи модерним покретима, окупљајући младе таленте. **Б. в.** тада постаје гласило младобосанаца и један од медија југословенске ослободилачке и културне интеграције, за коју је била отворена и у ранијем периоду. Уређивачки одбор чинили су: В. Ћоровић, П. Кочић, Ј. Дучић, В. Петровић, М. Цар и др. Међу њима на нови смјер нарочито утиче Д. Митриновић, уз афирмацију младе генерације из Босне и Херцеговине (П. Слијепчевић, И. Андрић, Б. Јевтић) и низа истакнутих сарадника из других средина (Дис, И. Секулић, Т. Ујевић, С. Пандуровић, Д. Домјанић, О. Жупанчич), што часопис модерношћу и квалитетом прилога уздиже у сам врх српске књижевне периодике. Душан Иванић Програмска оријентација овог листа била је бављење српском културном баштином, са нагласком на систематском сакупљању народних умотворина, тако да у првом периоду излажења, до 1907, преовлађују прилози из усмене књижевности. У редовној рубрици објављиване су народне пјесме, приповијетке и друге умотворине, а уз описе старина и многа локална предања о мјестима и јунацима. Уз различите подстицаје уредништва и позиве на сакупљачки рад, штампана су и „Питања за проучавање народа" Ф. Крауса (1887) и „Упутства за проучавање села у Србији и осталим српским земљама" Ј. Цвијића (1898). Поред уредника Николе Кашиковића, фолклорне прилоге објављују и Петар Мирковић, Лука Грђић Бјелокосић, Коста Ковачевић, Стеван Давидовић, Стеван Делић, Васо Ђуковић, Ристо Чајкановић, Петар Иванчевић, Вид Вулетић Вукасовић, Стеван Зимоњић и др. Часопис је објављивао научне прилоге о усменој књижевности, а у биљешкама пратио и издавачку дјелатност у овој области. Јеленка Пандуревић ЛИТЕРАТУРА: У. Џонић, „Српске народне пјесме у *Босанској вили*: 1884–1914. Библиографија", *Живот*, 1954, IV, 21; V, 22–23; У. Џонић, „Српске народне приповијетке у *Босанској вили:* 1885–1914. Библиографија", *Живот*, 1954, V, 24, 25, 26; Ј. Скерлић, *Писци и књиге*, V, Бг 1964; П. Палавестра, *Књижевност Младе Босне*, Сар. 1965; Д. Ђуричковић, *Босанска вила*, 1–3, Сар. 1975; Т. Крушевац, *Босанско-херцеговачки листови у XIX веку*, Сар. 1978; П. Палавестра, *Традиционално и модерно у српским часописима на почетку века* *(1895*–*1914*), Н. Сад – Бг 1992; Б. Трајковић, *Никола Т. Кашиковић: Живот и дело*, Бг 2006. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКА ГРАДИШКА → ГРАДИШКА **БОСАНСКА ГРАДИШКА** → **ГРАДИШКА** # БОСАНСКА ДУБИЦА → КОЗАРСКА ДУБИЦА **БОСАНСКА ДУБИЦА** → **КОЗАРСКА ДУБИЦА** # БОСАНСКА ЕПАРХИЈА **БОСАНСКА ЕПАРХИЈА**, основана је 1020. повељом цара Василија II Македонца, издвајањем из Драчке архиепископије. Границе ове епархије нису у детаљима познате, а папа Виталије I потчинио ју је 27. III 1022. дубровачком архиепископу. Краљ Драгутин основао је крајем XIII в. **Б. е.** за област Усоре и Соли у источној Босни, које је уз Мачву и Београд добио као мираз од угарског краља Ладислава и којима је од 1284. владао. Из Драгутиновог времена потичу многи манастири и цркве на овом подручју, а традиција сматра Драгутина оснивачем манастира Папраће и Ломнице. У том времену нестају крстјани и настаје препород православља. Босански епископ Василије члан је српске делегације која je у Млецима водила преговоре о женидби Драгутиновог сина Владислава са Констанцом Морозини. Босанског епископа нема у попису српских епископа, нити су познати било какви подаци о њеном оснивању и деловању у оквиру Српске архиепископије крајем XIII и почетком XIV в. Постојала је и после замирања Пећке патријаршије падом у турско ропство. Зна се да је на Охридском сабору 1532, који суди смедеревском митрополиту Павлу, учествовао и епископ босански Марко. Обновом Пећке патријаршије (1557) простор Босне улази под њену јурисдикцију као дабробосанска епархија, иако се термин *босанска* спорадично јавља и касније, најчешће у комбинацији: дабарска и босанска, сарајевска и босанска и сл. У једном попису из времена турског ропства означена је као Босанска митрополија у саставу Пећке патријаршије која обухвата „кадилук Брод, Кобаш, Неретва, Скрадин и нахије Закрчје и Вишеград". Вишеград у земљи Павловића поменут је последњи, иако је први освојен и у њему 1458. образован Вишеградски вилајет, у чију је власт улазио стари Дабар и манастир Светог Николе у Бањи, матично подручје потоње Дабро-босанске митрополије. ЛИТЕРАТУРА: Р. Тричковић, *Српска црква средином XVII века*, Глас 1980, 2; М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку*, Бг 1985; П. Пузовић, *Српска црква у Босни и Херцеговини*. *Српска православна црква, Прилози за историју*, II, Бг 2000. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКА КОСТАЈНИЦА → СРПСКА КОСТАЈНИЦА **БОСАНСКА КОСТАЈНИЦА** → **СРПСКА КОСТАЈНИЦА** # БОСАНСКА КРАЈИНА **БОСАНСКА КРАЈИНА**, географска регија на северозападу БиХ, већим делом у сливовима Уне, Сане и Врбаса. Назив је добила због свог геостратешког значаја који је имала за време турске владавине када је представљала граничну зону према Аустријском царству. На западу и северу граничи се са Хрватском (речни токови Саве и Уне), на југу и југоистоку уоквирују је веначне планине: Шатор (1.875 м), Гола коса (1.651 м) и Влашић (1.933 м), а на истоку обухвата већи део слива Врбаса (Бањалука, Јајце). Регија има површину 14.700 км2. Има транзитни значај између Панонске низије и Јадранског приморја, а главне саобраћајнице воде речним долинама Уне, Сане и Врбаса и на релацији Бихаћ – Босански Петровац – Јајце. [![001_II_Bosanska-krajina-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bosanska-krajina-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bosanska-krajina-karta.jpg) **Геолошки састав.** У геолошкој грађи **Б. К.** учествују стене различите геолошке старости. Већина њих наталожена је у палеозоику, мезозоику и почетком кенозоика. У њиховом распореду постоје неке правилности. У северном делу преовлађују флишне стене. На северној страни планине Козаре оголићене су подинске стене – дијабези и мелафири. Јужније на много ширем подручју преовлађују кречњаци и доломити, а у крашким пољима и котлинама млађи неогени седименти – флишеви. Најмлађе – алувијалне наслаге – покривају проширења у речним долинама. **Рељеф.** У рељефу се издвајају два морфофизиономска дела: перипанонски на северу и планинско-котлинско-долински на југу. Перипанонски део је у морфолошком погледу брежуљкаст с ниским побрђем, алувијалним равнима и долинским проширењима око доње Уне (213 км), Сане (146 км) и Врбаса (240 км). Ниске, острвске планине Просара (363 м) и Козара (Лисина, 978 м) истичу морфофизиономију перипанонског дела. Релативно ниске и степеничасто поређане површи рашчлањене су речним долинама. Нека долинска проширења имају изглед уравњених поља (Приједорско, Бањалучко и Спречко поље). Јужни део орографски и тектонски припада Динарском систему планина (млађе веначне планине: Грмеч 1.604 м, Осјеченица 1.791 м, Клековача 1.962 м, Срнетица 1.375 м, Димитор 1.483 м, Лисина 1.467 м) с израженим облицима крашког рељефа око горње Уне, Унца (65,5 км) и Сане (крашка поља: Бравско, Петровачко, Бјелајско, Лушци, клисуре, кањони) и око планина Мањаче (1.239 м) и Чемернице (1.338 м). Мањача и Чемерница имају изражен крашки рељеф (вртаче, увале, пећине, два мања поља у красу – Добрињско и Стричичко поље). Дејан Шабић [![002_II_Bosanska-krajina-KLIMA_karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bosanska-krajina-klima-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/002-ii-bosanska-krajina-klima-karta.jpg) **Клима.** На основу података метеоролошке станице Бањалука, Бихаћ и Козарска Дубица за стандардни климатолошки период 1961–1990, средња годишња температура на овом подручју креће се од 10,3 до 10,6 °С. Најхладнији месец је јануар. Зиме су најхладније у северном (0,4 °С), а најтоплије у западном делу подручја (1,4 °С). Релативно високе зимске температуре у околини Бихаћа последица су повећане честине и интензитета динарско-горског фена, који у фебруару може подићи температуру и на 25 °С. Најтоплији месец је јул. Лето је најтоплије на југоистоку подручја (19,7 °С), док су у западном делу температуре нешто ниже (19,2 °С). У Бањалуци има годишње 78 мразних дана, у периоду од септембра до маја, док просечан број ледених дана (максимална температура испод нуле) износи 20. У току године се просечно јаве и 24,4 тропска дана (максимална температура преко 30 °С), док су тропске ноћи са максималном температуром преко 20 °С веома ретке (једном у три године). У северном и источном делу **Б. К.** годишња количина падавина се креће углавном 900–1.100 мм, док је на западу нешто већа (око 1.300 мм). Северни и источни делови подручја имају континентални годишњи режим падавина са минимумом у зиму и максимумом у лето, док је на западу, под утицајем Јадранског мора, он нешто модификован, па је максимум померен на јесен. У Бањалуци се снег јавља од октобра до априла, при чему има 55 дана са снежним покривачем. Доминирају ветрови из северног квадранта: северни 18,4%, североисточни 15,9% и северозападни 12,6% годишње. Без ветра је просечно само 13,8% дана. Највећу средњу брзину имају ветрови са северозапада (2,6 м/с), југа (2,0 м/с) и запада (1,9 м/с). Владан Дуцић **Воде.** Регија обилује изворском водом и речним токовима: Врбас, Босна, Сана, Уна. На раседним пукотинама јављају се термоминерални извори: Гата код Бихаћа, код Санског Моста, Лакташи, Слатина, Српске Топлице (Бањалука) и др. Врбас извире испод планине Зец, а после 256 км тока улива се у Саву код Српца (површина слива је 6.386 км²). Пре Бањалуке, Врбас тече кроз кањон и клисуре (заштићене законом из 1955). Веће притоке су Плива, Угар и Врбања. Река тече кроз општине: Горњи Вакуф, Бугојно, Доњи Вакуф, Јајце, Мркоњић Град, Бањалуку, Лакташе и Србац. Уна (212,5 км²) има слив површине 9.368 км². Извире у Лици (Хрватска) у близини села Доња Суваја код Срба, испод планине Стражбенице, а улива се у Саву код Јасеновца. Веће десне притоке су Сребреница, Унац, Крушница, Мљечаница, Моштаница, Сана, а леве Клокот и Жировац. У време сушних лета водостај Уне је низак, а од новембра до краја пролећа је висок и река се често излива из корита. Сана (146 км) извире у општини Мркоњић Град (површина слива 3.370 км²). Све до Приједора, ток Сане има правац југ–север, а одатле лактасто скреће на запад према Новом Граду. Између Приједора и Новог Града, Сана је граница између Поткозарја и Подгрмечја. На улазу у Нови Град улива се у Уну. Дејан Шабић **Педолошки састав Б. К.** карактерише се врло израженом хетерогеношћу земљишног покривача, како у погледу заступљености појединих систематских јединица, тако и у погледу својстава земљишта. То је условљено разликама у геолошкој подлози, рељефу, клими, надморској висини и вегетационом покривачу, као и различитом утицају човјека на овај природни ресурс. У првом, равничарско-брежуљкастом подручју доминирају равни и благо валовити терени, у долинама ријека, на терасама и на нижем, брежуљкастом подручју. Највише су заступљена дубока земљишта, из хидроморфног раздјела: флувисоли (алувијална земљишта, у долинама ријека: Саве, Уне, Сане, Врбаса, Врбање), планосоли (псеудоглеји, долински, терасни и оброначни, покривају знатне површине) и глејсоли (еуглеји и семиглеји, јужно од ријеке Саве, на потезу од Градишке ка Дубици). Нешто јужније, благо валовите, брежуљкасте терене овог подручја покривају земљишта из аутоморфног раздјела. Од типова земљишта доминирају: камбисоли (кисела смеђа земљишта – дистрични камбисоли заузимају нешто веће површине, гајњаче – еутрични камбисоли само спорадично), а поред њих се спорадично јављају и: лувисоли, вертисоли (смонице), рендзине и калкокамбисоли. Друго, брдско-планинско подручје се простире јужно од равничарско-брежуљкастог, са надморским висинама од 300–500 м у брдском дијелу и од 500–1000 м у подручју нижих планина, па и више од 1000 м, у подручју високих планина. Типови земљишта, заступљени у овом подручју, најчешће се појављују у облику земљишних комбинација – комплекса, мозаика и низова, гдје се на веома малом простору смјењује неколико педолошких систематских јединица на кречњацима и доломитима, доминирајућим супстратима за земљишта овдје. У овом подручју доминирају аутоморфна земљишта: камбисоли (смеђа земљишта на кречњацима и доломитима – калкомбисоли доминирају, сами или у комбинацијама са другим типовима: калкомеланосолима, лувисолима и рендзинама, на кречњацима и доломитима, кисела смеђа земљишта – дистрични камбисоли заузимају нешто веће површине сјеверног дијела овог подручја, гајњаче – еутрични камбисоли се само спорадично јављају), лептосоли (калкомеланосоли, рендзине, распрострањени по цијелом подручју, најчешће у земљишним комбинацијама са калкокамбисолима и лувисолима), лувисоли (лесивирана, елувијално-илувијална, излужена земљишта, најчешће се јављају у земљишним комбинацијама са калкокамбисолима, калкомеланосолима и рендзинама), вертисоли (смонице, само спорадично се појављују), регосоли (сироземи – слабо развијена планинска земљишта се спорадично јављају). Од хидроморфних земљишта у овом подручју се појављују флувисоли (алувијална земљишта, у уским долинама ријека) и планосоли (псеудоглеји, на знатно мањим површинама). Михајло Марковић **Биљни и животињски свет.** Простор **Б. К.** обухвата три биогеографске цјелине: сјеверозападне Динариде, који чине прелаз од јужноалпских ка југоисточно-динарским секторима; на сјеверу је перипанонско, а на југу планинско субмедитеранско подручје. Исконска вегетација је доминантно шумска. На брежуљцима Цазинске крајине алтернирају шуме храста китњака и граба са шумама питомог кестена и букве. У долинама су бројне хигрофилне заједнице (црне јове, лучког јасена и храста лужњака). Перипанонски простор на сјеверу **Б. К.** карактерише доминација шума средњоевропско-панонског типа, са наглашеним реликтним цртама: низије су станишта лужњакових дубрава; брдски појас обрастају варијанте китњак-грабових шума, у које се низ потоке и сјеверне стране усјецају језичци монтаних шума букве и јеле (често са сребрном липом, меком веприном), али и зимзелени фрагменти флишне обалне зоне Панонског мора (божиковина, веприна, зимзелени ликовац, бршљан, сада са црним грабом, орахом или буквом); у доњем планинском појасу, поред шума букве, букве и јеле, срећу се дубраве (цера, лужњака, китњака, медунца), те ацидофилне шуме букве; на вршним платоима перипанонских брда по правилу су субхигро-нитрофилни типови шума јавора, јасена или јеле. Динарско подручје заузима највећи дио **Б. К.** Претежно је на карбонатним подлогама. Брдски појас карактеришу шумарци балканског китњака (горуна). У горњем брдском појасу доминирају шуме букве и јеле на падинама, док су на крашким пољима очувани остаци интерглацијалних дубрава лужњака и цера; ови гајеви репрезентативни су за крајишки пејсаж. Планински појас одликује се највишим степеном шумовитости, са најмоћнијим комплексом шуме букве, јеле и смрче у Европи (око 75.000 ха). Виши планински појас карактерише шума букве, али се срећу и (екстразоналне) шуме смрче. Највиши појас шумске вегетације припада клековини бора кривуља, а развијен је на врховима Шатора, Клековаче и Осјеченице. Планинско субмедитеранско подручје у **Б. К.** обухвата углавном крашка поља, окружена термофилним и деградираним шумама букве (са јесењом шашиком, јавором глувачем или црним грабом). [![003_II_Bosanska-krajina-VEGETACIJA_karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-bosanska-krajina-vegetacija-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/003-ii-bosanska-krajina-vegetacija-karta.jpg) Поред зоналне, овдје су и многобројни стадији интра- и екстра-зоналне вегетације. Кањонска вегетација Врбаса, Сане, Уне и њихових притока је најбогатија стаништима (литице, пукотине стијена и сипари), реликтним фитоценозама (модрог ласиња, тисе, јавора и липа, црног бора, црног граба, лужњака са бјелограбићем, сребрне липе и клокочике итд.) и биљним врстама, од којих су неке ендемичне (*Seseli bosnense, Symphyandra hofmannii*). Тресетишта кра(ји)шких поља, планинске рудине, високе зелени, сњежаници, точила и осулине су значајни рефугијуми глацијалне флоре. Животињски свијет чини карактеристична фауна средњоевропских листопадних и дијелом и четинарских шума. У субалпијским подручјима **Б. К.** живе елементи алпске и динарске фауне, од којих су неке врсте инсеката (лептири, неке група тврдокрилаца) ендемични за овај дио Балканског полуострва. Осим тога, интересантна је и богата орнитофауна мочварних подручја уз Саву и Врбас која су данас претворена у рибњаке (Бардача, Прњавор, Приједор), а нека од њих (Бардача) имају статус IBA (Important Bird Area). У помен антифашистичке борбе и ради очувања богате вегетације острвске панонске вегетације, у срцу Козаре је основан истоимени Национални парк, на површини од 3.495 ха. Планине на југу Крајине чувари су два прашумска резервата: Лом (шумарија Дринић) и Јањ (шумарија Шипово). Оба имају око 300 ха, у оба је главни екосистем прашума букве, јеле и смрче, на приближно истој надморској висини (1.250–1.500 м). Лом лежи на кречњацима, а Јањ на доломитима. Обе прашуме, као и НП Козара полигони су бројних научних истраживања.. Југослав Брујић **![004_II_Bosanska-krajina-BANJA-LUKA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/004-ii-bosanska-krajina-banja-luka.jpg)Становништво.** Већинско становништво чине Срби који су у II светском рату делом страдали у геноциду које су спровеле хрватске усташе. У периоду 1992–1995. **Б. К.** је у целини припадала Републици Српској, а августа 1995. хрватско-муслиманска војска је из западног и југозападног дела протерала српско становништво и уништила знатан број њихових села. Дејтонским споразумом део Крајине југозападно и западно од линије Клековача–Виторог припао је Федерацији БиХ. Српски повратници у неким насељима и општинама поново су постали већинско становништво. **Привреда.** Регија располаже повољним физичкогеографским условима за развој пољопривреде и то ратарства у северном и сточарства у јужном делу. Најплоднији делови су долинска проширења и ниски терцијарни брежуљци. Умерена континентска клима са сразмерно равномерним распоредом падавина током године повољно утиче на развој пољопривреде. У Лијевчу пољу успевају житарице и поврће. Ниска побрђа и брежуљци су познати по воћарству, а околина Бањалуке и Дервенте још и по виноградарству. Тржна пољопривреда најбоље је развијена у Бањалучкој котлини и Лијевчу где се производи воће и поврће. Сировинску базу за развој индустрије чине шуме и руде и вишкови у аграру. Од рудних и минералних сировина важна су лежишта мрког угља код Бањалуке (Рамићи). Енергетски потенцијали река су недовољно искоришћени. Мангана има у бањалучкој Козари (Бужим), гвоздене руде у Љубији и Томашици. Неметали су заступљени на многим локалитетима: барит код Велике Кладуше, магнезит у околини Бањалуке, кварцни песак код Бихаћа, затим лапор, гипс, каолин и разне врсте грађевинског камена (мрамор, габро, доломит, кречњак). Металне руде и неметали имају највећи значај за развој прерађивачке индустрије у овој регији. У периоду после 1945. интензивније се развијају рударство, индустрија и пољопривреда (ПИК „Босанска крајина", ПИК „Агрокомерц"). Разноврстан рељеф и богат биљни (на северу су јелове и букове шуме, а на југу шуме храста и четинара – смрча, црни и бели бор) и животињски свет (ловна дивљач) планине Козаре (978 м) утичу на развој туризма (ловни и планински туризам). **Насеља.** Већи градови су Бањалука са 143.079 становника (привредни, културни и гравитациони центар, због чега се регија назива и Бањалучка Крајина), Бихаћ, Приједор, Козарска Дубица, Велика Кладуша, Сански Мост, Мркоњић Град и Јајце. Дејан Шабић **Говори.** Припадају северозападној групи говора источнохерцеговачког / херцеговачко-крајишког дијалекта у којима је чешћи једносложни изговор рефлекса дугог јата (*сј*"*но*, *бј*"*да*, *Њ*3*мци*). Јекавско јотовање је доследно у групама *тје*, *лје* и *нје* (*д*:*ћерā*, *љ*!*то, њ*!*га; мљ*3*ко, д*&*њēла*), факултативно у *дје, сје, зје* (*ђ*6*вōјка / дј*6*вōјка, поćекли / сј*!*кли, и*'*ели /* >*зјели*). Честа је замена вокала (*с*!*дом*, >*љеда*), а нарочито самогласника *о* > *у* уз назале (#*н*, *к*%*њ*, *не м*$*гу*). У послеакценатском слогу честа је редукција високих вокала *и* и *у* (*р*-*дла*, *ув*6*нло*). Вокалске групе –*ао* и *–ае* асимилују се и сажимају у /-ā/, /ō/ (*пл*(*кā / пл*(*кō*) и ē (*јед*0*нēс*, *ш*6*снēс*). Сонант *ј* се факултативно губи у облицима броја *један* и гл. *јесам* (6*дну по* 6*дну*, *еси ли*). Консонант *х* се губи (*л*-*дно, д*7*ђо*) или се замењује са *в* (*с*\#*в*), *ј* (снŸја) и *к*, које се не јавља у наставцима (*кр*-*на*, *сир*:*мāк*). У већини говора изразита је десоноризација финалних сугласника (*гр*)*т*, *бок*, *н*\#*ш < нож*), а понегде је она делимична (*гр*&*бп*). Упрошћавање финалне групе *–ст* је нешто чешће само код бројева (*јед*0*нēс*, *ш*6*снēс*), а знатно ређе у осталим случајевима (*г*d*ст*, *ч*b*ст*). Властита имена м.р. (*Ј*7*во*, *М*;*ле*, *В*3*љко*) мењају се као именице ж.р. (*Ј*7*вē*, *J*7*ви*, *М*;*лē*, *М*;*ли*, *В*3*љкē*, *В*3*љки*), а тако граде и присвојни придев (*Ј*7*вин*, *М*;*лин*, *В*3*љкин*). У ген., дат., инст. и лок. мн. могу се факултативно срести и стари, али и аналошки падежни наставци (м.р. *ј*(*гањāц*; *в*-*рила к*e*мком / вук*:*вма / зец*:*вима / н*(*ми Бос*0*нцијē*; *с к*&*њима / са к*&*њма / са сељ*-*ције /* *ш чиновн*;*ци*; *по град*:*вијē / на к*%*њима / по брег*:*вма*; ср.р. *с к*&*лима / с к*&*лма / п*:*т колијē*; *п*: *селима / по с*!*лма / по с*6*лиē*; ж.р. *д*!*сет г*&*дин / ц*g*кāвā / т*7*рбū; б*(*бама / ж*6\*-нами / ц\*%*рам / ка сē* >*шло* 7*вца; са в*b*лама / са р*$*ками / са ц*%*рица; у* 0*љина /* $ *барама / у бар*0*ками / на њ*>*вма*). Личне заменице *ми* и *ви* у дат., инст. и лок. мн. гласе *н*(*ми*, *в*(*ми*, уз одсуство енклитика *ни*, *ви*. Имперфекат је ишчезао из говора, осим код гл. *бити* (*бј*b*āше*; *биј*-*доше*). У аористу је у јд. дошло до ширења поља употребе 2. и 3. л. и на 1. л., а формант *ш* се из 3. л. мн. уопштио и у 1. и 2. л. (*д*7*ђошмо*, *ур*-*диште*). Чест је формант *т* у трпном гл. придеву (*зв*)*т*, %*зорāто*). У футуру II уместо радног гл. придева (*ако б*%*днēш ћ*b*јо*, :*ћу*) може се јавити и инфинитив (*ако б*%*дē д*:*бро* $*чити*, *д*(*ћу јој*), али и везник *да* (*д*0 *будēш р*0*нијē д*:*шā* `требало је раније доћи`). Чешћи је словенски генитив од акузатива (*н*b*је м*% *гā да* :*дгāђā в*7*јскē*). Посесија се може изразити и конструкцијом *у+генитив* ($ *нāс је з*6*мља л*6*дена* `*наша* земља`; *р*:*дијō се* $ *мене с*+*н* `родио *ми* се син`). Инструментал оруђа и социјатив се срећу с предлогом и без њега (:*зūђē с к*(*меном /* :*плетē пр*\#*ћом*; :*тишла е са ћ*;*ћом /* :*тишла м*(*мом*). Честа је употреба инфинитива: у приповедању прошлих догађаја (*и* #*н* >*ћи вл*0*дики у Л*;*ку*), као допуна различитим глаголима (*н*6 *мере* $*пāнтити*; *н*6*мōј в*:*дити дј*6*тета*), у конструкцији с предлогом за (*д*&*бар јē за пом*$*ћи*). Честа је и безлична употреба перфекта (*п*:*слало м*!*не* &*пћини*). Говори **Б. К.** могу се поделити у: (а) западне (једносложни рефлекс дугога јата; -*ао>-ā*; -*ае->-ај-* код бројева од 11 до 19; *о > у* уз назале; *едан*, *есам*; *л`*, *н` + и*; доследнија десоноризација; акц. *ј*6*дем*, *ј*6*демо*; социјатив без предлога) и (б) источне (двосложни рефлекс дугог јата; -*ао>ō*; -*ае->-е*-; нема промене *о > у* уз назале; *један*, *јесам*; *н*, *л + и*; мање доследна десоноризација; акц. ј"дēм, ј"дēмо; социјатив с предлогом). Жарко Бошњаковић **Историја**. **Б. К.** је образована услед честих пограничних сукоба Турског и Хабзбуршког царства од краја XV до XVII в. Под овим именом први пут се помиње 1593. у запису манастира Подмалинско у Црној Гори. Посматрано историјски, **Б. К.** нема јасне границе, а није разрешено ни порекло њеног имена. Према Ф. Шишићу, изведено је од имена средњовековних Доњих Крајева; В. Ћоровић „ауторство" приписује Турцима који су користили појам *крајина.* Још ју је теже просторно дефинисати, што се односи и на саму Босну. Крајишке границе нису чврсте и до краја прецизне. Крајишке особине негде су биле више а негде мање истакнуте, што се одразило и на варијације имена саме Крајине (Бањалучка, Бихаћка, Цазинска, Дубока) и ужих њених области (Змијање, Јањ, Грахово, Тимар, Кнешпоље, Лијевче). Крајини су, као историјска основа, претходили средњовековни Доњи Крај(ев)и и Јајачка бановина. Из дела првобитне **Б. К.**, која се простирала до Купе, Аустријанци су, после протеривања Турака из те области у рату 1683–1699, организовали своју војну границу. Потиснут турском силом, народ се повлачио у збегове, а где год се зауставио, стварао је и неговао етнографско благо које му је давало снагу за борбу и победу. Уздизањем Крајине у сталним ратовима, бунама и устанцима изграђивао се и Крајишник са карактеристикама ратника мегданџије. Отуда и синтагме *Љута Крајина* и *Љути Крајишник*. Могло би се рећи да је „крајина" одраз суштине свакодневног живота – у рату, побуни, устанку, па би и *закрајинити* значило „дићи устанак, побунити се, завојштити". Змијањци, Кнешпољци и Граховљани сматрали су се најпоноснијим Крајишницима. Као што је **Б. К.** утицала на доградњу система Војне крајине, тако су из Војне крајине потицале акције према **Б. К.** Стање на турској страни погоршано је престанком освајања и јачањем феудалног слоја. Подстицање отпора почело је са „тромеђе", створене разбијањем обласне целине **Б. К.** са северном Далмацијом и Ликом између Турске, Аустрије и Млетачке републике. Суштина Војне крајине и ускочке борбе преузета је од Турака. Историја четовања, нарочито на граници, јесте историја борбе за сељаштво и уништење противничке економске снаге. Порез је често плаћан двема царевинама. Један Аустријанац писао је 1901. да се у подлози сталних сукоба налазе аграрни односи. Четовање и хајдучија представљали су занат, јунаштво је сматрано највећом врлином, док се Крајишник препознавао по својеглавости и упорности: *Крајина је крвава хаљина, вазда храна вука и хајдука.* Муслимане су штитили утврђени градови, а рају су заштитнички прихватале неприступачне планине. На „тромеђи", где се најчешће окупљала, животарила је у земљаним заклонима и пећинама, а одатле је нападала суседна подручја, најчешће муслиманске земљопоседнике. Буђење свести о Крајини као посебној јединици Јово Зубовић налазио је у непромењеним социјалним и природним условима живота. Крваву крајину Владимир Гаћиновић је објашњавао као засебну целину, са нијансама душевности, живим успоменама на делијање, причама са пијететом о звекету палоша, цичи борија, доминантно у старим схватањима хуманости. У Крајини су особене прилике утицале на формирање националног карактера. Крајина је одељен простор „који живи, осећа, који болује, који мре у дивљој, врућој страсти, који пати од свог горштачког срца; свет који јауче од беде и сиротиње, исцрпљен, испијен, са ропцем и уздисајем, са дозом укоченога и тврдог меланхолизма". Становништво „тромеђе" Милан Карановић је представио као „потомке незадовољних поданика турских, млетачких и аустријских. Коме није било право под Турцима бјежао је Млечанима и Аустријанцима, и обратно. То је скуп незадовољника и ускока из свију западних српских области... Ово је један од најнационалнијих крајева наше отаџбине..." Код Крајишника је у највећој мери развијено дубоко и истинско „национално осјећање у хармонији са осјећањем социјалне правде и правичности, чак до трагичне мјере." Према Шпири Боцарићу, Крајишникова јака фантазија постаје религија која све савлађује. Исидора Секулић је патриотизам крајишког сељака доживљавала као израз особите страсти – страсти да се све запамти, јер би заборавом народ изгубио историју и себе. За Крајишнике епске творевине надвисују уметничке, а борба епског карактера у целини носи историјску и традиционалну директиву. Јован Дучић је писао да су патриотизам и туга живели у Крајишницима „као аутономна енергија која се не мири са околностима, одвраћа људе од личних прилика, вуче их на неко дуго путовање коме нема краја. Живели су ти људи са сталном носталгијом за Босном као да нису у њој него је траже". Везани за косовски идеал и обилићевску правду, Крајишници су, према Дучићу, истицали „да Босна припада ономе ко је за њу умирао на турском коцу и аустријском конопцу... Ту је надомак она граница коју су Срби запосели од Бихаћа до Сиња... да европски Запад бране од азијских провала и да створе чувени српски епос о ускоцима који су носили звучна имена из Херцеговине, са Косова и Вардара..." Срби у **Б. К.** неговали су немањићку државну традицију. За њих је Босна представљала много више географски него историјски појам, а њихова осећања била су заокупљена рашком државном свешћу. И код неуког крајишког сељака стално је свежа успомена на косовску трагедију и „цара Лазара" који је идеал праведног и честитог владара, највише помињан у песмама, причама и узречицама. Кнез Лазар је међаш прошлог: *Још из цар Лазаревих времена; Кад је цар Лазар владао*. Као и другде међу Србима, успомене на стару државу, на народну песму и везе са црквом сачувале су код Крајишника свежину и свест о заједници са српским светом. И као мартолос у турској или аустријској војсци, певао је о косовским јунацима или својим, хајдучким и ускочким. У XIX в. Крајишник је ушао са јасном представом о себи и циљевима своје борбе. Није му била неопходна Француска револуција са својим идејама да би схватио да сваки народ треба да има своју државу. Ступио је у борбу чим је револуционарни покрет за стварање државе започео у Шумадији. Милорад Екмечић је препознао 14 малих и великих устанака и побуна у Босни и Херцеговини од 1804. до 1918. Носиоци идеје ослобођења били су Срби источне Херцеговине и Крајине, док су централна Босна и Сарајево могли да изнедре тајне револуционарне организације које су ковале велике планове. У том периоду у Крајини су избиле буне Јована Јанчића 1809, попа Јовице 1834, буна 1858, затим покрет управника бањалучке богословије Васе Пелагића 1869, устанак 1875–1878, афера „Помагај" браће Пиштељић, социјално-национални покрет Петра Кочића, Сеоски штрајк 1910, револуционарно друштво „Југославија" пред рат 1914, припреме за устанак 1915, покрет народних вијећа 1918. Ове акције, често свесне и унапред смишљене, биле су израз крајишких вековних тежњи, појачаних социјално-економским узроцима, посебно несносним аграрним односима. Крајишници су се истакли и као добровољци у српској војсци током I светског рата. Ђорђе Микић При крају рата на позив Народног вијећа СХС за БиХ ушла је српска војска, као део антантиних трупа, у БиХ да би спречила безвлашће, које је настало после укидања аустроугарске цивилне власти. Крајишке општине тражиле су у октобру 1918. да буду уједињене непосредно са Србијом (слично као Војводина), али је ипак надвладало становиште Народног вијећа из Сарајева, које је послало делегате у Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу. После Србије и источне Босне подручје Крајине највише је страдало у I светском рату и дало највише добровољаца српској војсци. У првој административној подели по образовању Краљевине СХС, већи део **Б. К.** био је раздељен на Бањалучки и Бихаћки округ, док су неки делови на југу (Јајце, Гламоч) били укључени у Травнички округ. Делови Тешањског и Дервентског среза на истоку Бањалучког округа припадали су мањим делом Крајини, а већим области Усоре. Сва три округа била су административно подређена Покрајинској управи за БиХ у Сарајеву. У изразито пољопривредној области каква је била **Б. К.** знатан утицај на укупне привредне односе имао је проглас регента Александра о укидању кметства и беглучких односа (1919, 1920), а затим и доношење законских прописа о аграрној реформи. Као што су се у средњем веку и у турско доба мењале границе ове области (Доњи краји, Западне стране, Јајачка бановина, Серхат, „Турска Хрватска"), тако су се мењале и у време Југославије. Цела **Б. К.** (ужа и шира) укључена је 1929. у Врбаску бановину. Под широм **Б. К.** подразумева се после 1918. подручје Крајине источно од реке Врбаса: западни делови Тешањског (касније Добојског) и Дервентског среза, до горњег тока реке Укрине, укључујући планину Мотајицу, до реке Саве на северу. Данас се на овом подручју (од севера према југу) налазе општине Србац, Прњавор, Челинац, Котор-Варош и Кнежево. На југу и југоистоку граница иде од планине Шатор, преко Цинцар-планине и Влашића, до планине Борје, која чини размеђе са Усором (општина Теслић). **Б. К.** у ширим границама обухвата 15.173 км². Са делом Посавине који јој гравитира равна је величини Словеније. Бањалука као главни град Врбаске бановине налазила се на средокраћи пута између крајњих западних (иза Бихаћа) и источних (иза Градачца) делова те области, док је западни део Крајине (од Врбаса до Уне) више од три пута био већи од источног. Поред **Б. К.**, укључени су у Врбаску бановину на западу делови данашње Хрватске, у којима је српско становништво чинило већину: срез Двор (Банија) и део среза Кореница (Лика), а на истоку и југоистоку делови бившег Тузланског (градачки, грачанички и маглајски срез) и Травничког округа (гламочки и јајачки срез). Образовањем Врбаске бановине овај део Босне изузет је потпуно од власти у Сарајеву. Тиме су уважене привредне и политичке потребе становништва Босанске Крајине, које је етнички и културно вековима чинило засебну целину, са већинским српским становништвом. До образовања Врбаске бановине **Б. К.** је привредно заостајала у односу на друге југословенске земље, које су се 1918. ујединиле са Србијом. Иако је у време аустроугарске управе почело интензивно искоришћавање шумског блага, 47% земљишта **Б. К.** било је и даље покривено шумама (близу милион ха), што је представљало најзначајнији привредни извор. Половина предузећа у међуратном периоду односила се на дрвно-прерађивачку индустрију. У међуратном периоду искоришћавани су жељезна руда (Љубија), манган (село Буковица на Козари) и пирит и на више места вађен је угаљ. После краткотрајног Априлског рата и капитулације Југославије **Б. К.** (и цела БиХ) укључена је у НДХ (април 1941), квислиншку творевину, створену под окриљем Хитлерове Немачке. **Б. К.** проглашена је за Хрватску крајину, а за војног старешину (стожерника) бивше Врбаске бановине у Бањалуци постављен је 17. априла адвокат Виктор Гутић. Босанска Градишка, стратешки важна за одржавање саобраћаја према средњој Босни, прикључена је Великој жупи Ливац и Запоље у Новој Градишки. У току маја 1941. започеле су усташе да убијају највиђеније Србе по крајишким градовима. Убијено је више политичара, бивших народних посланика и свештеника, међу њима и владика бањалучко-бихаћки Платон Јовановић. Крајем јуна основан је у Бањалуци Уред за исељење Срба са територије бивше Врбаске бановине. У исто време почело је превођење православног становништва у католичку веру. Почетком јула 1941. исељено је организовано из Бањалуке и околине око 6.000 Срба у Србију. До краја јула, када је усташки стожер у Загребу издао наредбу о истребљењу свих Срба, без обзира на године старости и пол, протерано је из Бањалуке све српско становништво. До августа исте године убијено је преко 50.000 цивилног српског становништва, што је изазвало устанак прво у околини Дрвара, на Козари, Грмечу, затим и у другим крајевима. У току 1941. устанак је био скоро искључиво српски. До краја године у њему је учествовало око 20.000 Срба и само око 100 припадника других националности. Муслимани и Хрвати почели су да се прикључују устаницима у већем броју када је на територију Крајине дошао Врховни штаб НОВ и ПОЈ, са Јосипом Брозом Титом на челу, али су Срби ипак до краја рата чинили велику већину борбеног састава у свим крајишким јединицама (око 95%). Пошто нису успеле да умире Крајину усташе су приступиле пребацивању цивилног становништва у концентрационе логоре, у првом реду у Јасеновац и Стару Градишку. Делови разбијене југословенске војске наставили су отпор у локалним четничким јединицама (око Бањалуке, Мркоњић Града, Санског Моста, и других места). Упоредо с тим припреман је устанак под вођством КПЈ (Обласна саветовања на Шехитлуцима и Орловцима код Приједора, 1941). Образован је посебан Обласни комитет КПЈ за **Б. К.** и Обласно војно руководство. Да би сломиле устанике предузеле су немачке и усташко-хрватске јединице у лето 1942. офанзиву на Козару. У лето и јесен 1942. ослобођен је велик део западне Крајине, где је основана тзв. Бихаћка република. У **Б. К.** одржано је прво и друго заседање АВНОЈ-а (Бихаћ, Јајце) на којима су ударени темељи друге (социјалистичке) Југославије. Од 1941. до 1945. на подручју уже **Б. К.** (до Врбаса) убијено је укупно 88.437 цивилних становника српске националности (без страдалих у хрватским и немачким концентрационим логорима). У неким крајишким општинама до половине становништва је страдало од усташа. Од 33.129 становника Босанске Дубице, која се налазила најближе логору Јасеновац, у геноциду је страдао 17.691 житељ. На почетку рата било је (како од стране четника, тако и партизана) неколико одмазди према Хрватима и Муслиманима, који су пристали уз усташе, али освете, ипак, нису добиле веће размере. У току рата у бањалучком окружју, које је обухватало већи део **Б. К.**, потпуно су срушене 19.093, док су делимично оштећене 6.194 сеоске куће, што је чинило око 50% од укупног броја кућа. Највеће тешкоће задавало је враћање око 100.000 на попаљена огњишта избеглица на подручје Козаре, које је систематски уништено у току немачке и хрватске (усташке) офанзиве 1942. ![005_II_Bosanska-krajina-JAJCE.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/005-ii-bosanska-krajina-jajce.jpg) У управној подели после II светског рата **Б. К.** је била подељена на више срезова, без регионалне аутономије. У раздобљу до 1981. постепено се у БиХ повећавао број Муслимана у односу на Србе и Хрвате (до 1981. иселило се из БиХ 266.625 Срба – 49,5%; 146.045 Хрвата – 27,1% и 29.081 Муслимана). Процесом колонизације и исељења српског становништва после рата били су највише захваћени западни, пасивнији делови Крајине, који су са подручјем Козаре највише страдали у рату. Распад Југославије зауставио је хомогенизацију БиХ као муслиманске државе и отворио питање односа међу њеним конститутивним народима. У Уставу из 1974. БиХ је била дефинисана као „држава Срба, Хрвата и Муслимана". Последњи редовни парламентарни избори пре рата одржани су у јесен 1990. Основу за стварање посебне државно-правне целине српског народа у БиХ представљала је једнострана одлука Скупштине БиХ о отцепљењу од Југославије, донета октобра 1991, без усаглашавања са српским представницима. На плебисциту који је потом одржан (9. и 10. XI) српски народ у БиХ изјаснио се великом већином (96%) за останак у Југославији. Грађански рат почео је априла 1992, када је већи део Срба који су живели у претежно муслиманским срединама (Сарајево, Тузла и др.) био присиљен да напусти своја пребивалишта. Током рата (1992–1995) **Б. К.** добијала је све већи значај као једна од три босанско-херцеговачке области у којој је српски народ традиционално имао претежан утицај. Дејтонским мировним уговором (14. XII 1995), којим је окончан грађански рат, **Б. К.** подељена је између два новостворена територијално-политичка ентитета: Федерације БиХ и Републике Српске. Од 63 општине Републике Српске 21 општина са главним градом Бањалуком налази се у Крајини. Већи део западне Крајине, са градовима Бихаћ, Сански Мост, Босански Петровац, Кључ, Дрвар, Гламоч и Босанско Грахово остао је у Федерацији БиХ. Православно становништво **Б. К.** налази се у двема епархијама: Бањалучкој (раније Бањалучко-бихаћка, основана 1900) и Бихаћко-петровачкој (основана 1990), чији је већи део остао у Федерацији БиХ. У међуратном периоду постојала је једно време Епархија бихаћка (1924–1931). После рата део српског становништва на челу са епископом Хризостомом вратио се у делове **Б. К.** који су остали у Федерацији. Обновљен је велик број кућа које су биле срушене, као и цркава (66) и манастира (4). У Крајини постоји више православних манастира који потичу из средњег века или с почетка турске владавине: Моштаница (код Козарске Дубице), Рмањ (Мартин Брод), Гомионица (Змијање), Осовица (испод Мотајице), Глоговац (код Јајца), Клисина (код Старог Мајдана, општина Приједор), Трескавац (село Растока, код Кључа) и др. Према подацима из 1996. РС је имала 1.391.593 становника, од тога 419.879 избеглих и расељених лица (30,2%). По процени на крајишке општине у РС отпада више од половине становништва (преко 730.000). У делу Крајине који је остао у Федерацији живи око 70.000 Срба. Главни град Бањалука има око 143.000 становника. Ненад Урић ИЗВОРИ: *Алманах Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца*, Свезак I (1921–1922), I, Зг б. г. (1922), 212; Х. Капиџић, „Рад Народног вијећа СХС Босне и Херцеговине у новембру и децембру 1918", *Гласник архивâ и Друштва архивиста Босне и Херцеговине*, Сар. 1963, III, 187; *Априлски рат 1941*, Зборник докумената, Бг 1987; *Шематизам Српске православне Епархије бањалучке*, II, Бл 2005; Епархија Бихаћко-петровачка, *Први шематизам 2010*, Босански Петровац 2011. ЛИТЕРАТУРА: В. Глушац, Предговор, у: М. Кумарић, *Монографија Врбаске бановине*, Бл 1932; М. Карановић, „Босанска Крајина. Кратак историски, антропогеографски и етнографски преглед", Н. Задро, „Рудно богатство Босанске Крајине", М. Копривица, „О шумарству и шумској индустрији у Врбаској бановини", Ш. Боцарић, „Из етнографије Босанске Крајине", *ГЈПД*, 1934, XIV; С. Мољевић, *Улога и значај Врбаске бановине*, Бл 1939; И. Секулић, „Савременост Петра Кочића", Ј. Дучић, „Петар Кочић", у: *Петар Кочић: човјек, борац, књижевник*, Сар. 1955; М. Ерић, *Аграрна реформа у Југославији 1918–1941 год*., Сар. 1958; Ј. Марковић, *Географске области СФРЈ*, Бг 1966; *Крајина и Крајишници*, II, Бг 1970; Д. Петровић. *О говору Змијања*, Н. Сад 1973; М. Дешић, „Западнобосански ијекавски говори", *СДЗ*, 1976, XXI; *Бања Лука у новијој историји (1878–1945)*, Сар. 1978; Ђ. Радиновић, *Време и клима Југославије*, Бг 1981; С. Кларић, „Прилог проучавању послијератне обнове и изградње порушених насеља у Босни и Херцеговини", *Прилози*, 1981, 18; *Еколошко-вегетацијска рејонизација Босне и Херцеговине*, Сар. 1983; В. Казимировић, *НДХ у светлу немачких докумената и дневника Глеза фон Хорстенау 1941–1944*, Бг 1987; И. Хаџибеговић, „Модерне миграције у Босни и Херцеговини и национални односи", *Прилози*, 1987, XXII; *Југославија које више нема*, Бг 1991; П. Ивић. *Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој. Прва књига. Општа разматрања и штокавско наречје*, Ср. Карловци – Н. Сад 1994; М. Ољача, *Дубока Крајина*. *Ивањска, Главица, Баштра, Бањани и Добро село испод планине Ћорковаче*, Бг 1994; Д. Јакшић, *Република Српска*. *Простор, становништво, ресурси*, Бл 1995; Б. Ј. Бокан, *Геноцид над Србима Босанске Крајине 1941–1945*, Бг 1996; Р. Кузмановић, „Формирање драве Републике Српске", *Годишњак Правног факултета у Бањој Луци*, 1998, XXII; М. Драгичевић, „О говору Срба околине Градишке", *Градишки зборник. Часопис за друштвена питања*, 1999, I, 1; М. Драгичевић, „Најзападнији српски говори данас" *Зборник за српски језик, књижевност и умјетност*, Бл 2001; Ђ. Микић, *Бања Лука и Крајина за слободу и отаџбину*, Бл 2002; *Република Српска*. *Градови и општине*, Требиње 2003; *Флора Националног парка „Козара"*, Бл 2007; *Бизнис рејтинг – 500* – *Република Српска*, Ист. Сар. 2008; *Историја Босанске Градишке и њене околине*, *Од најстаријих времена до 1985. године*, Градишка 2008; *Флора прашумског резервата Лом*, Бл 2008; М. Окука, *Српски дијалекти*, Зг 2008; П. Ивић, *Српски дијалекти и њихова класификација,* Ср. Карловци – Н. Сад 2009. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКА КРУПА **[![001_knjiga-2-Bosanska-krupa-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-bosanska-krupa-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-knjiga-2-bosanska-krupa-karta.jpg)БОСАНСКА КРУПА**, град у Федерацији БиХ, у долини Уне, смјештен између Бихаћа (35 км) на југозападу и Новог Града (34 км) на сјевероистоку. Мали гравитациони центар и раскрсница пута који се протеже долином Уне, пута из правца Босанског Петровца и неколико локалних путева. Саобраћајни значај овог положаја порастао је 1924. када је завршена дионица унске пруге до Бихаћа, а 1948. до Книна. **Б. К.** је дуго било мало насеље и тржиште на граници претјежно сточарских рејона на југу и западу и ратарских рејона на сјеверу. О стратешком значају свједочи тврђава из XIII в. и функција сједишта капетаније након доласка Турака (1565). Године 1948. имала је 3.315 становника. Бржи развој настаје 60-их година XX в. градњом неколико фабрика (дрвни комбинат, текстил, млин). **Б. К.** је и центар општине, у чијих 48 насеља је 1991. живјело 58.320 становника. У граду је било 14.416 становника, од којих 66% Муслимана, а 28,1% Срба. ЛИТЕРАТУРА: *Босанско-крупска општина у рату и револуцији*, Босанска Крупа 1969; П. Гаковић, *Нахија крупска, вилајет Босна, историјско-етнолошке биљешке*, Висконсин 2006. Дејан Шамара \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКА ЦРКВА **БОСАНСКА ЦРКВА**, хришћанска црквена организација на тлу средњовековне Босне настала стапањем правоверне босанске бискупије и дуалистичке јереси. Рана историја босанске бискупије (ecclesia Bosnensis) слабо је позната. У време док је Босна била део Србије хришћанска црквена организација највероватније је била заједничка. Политичко раздвајање вероватно је било праћено црквеним. У пописима епископија босанска бискупија се јавља крајем XI в. Од средине XII в. налазила се под јурисдикцијом Дубровачке надбискупије. Припадала је кругу цркава источног обреда са богослужењем на словенском језику. Прве вести о продору дуалистичке јереси у Босну појављују се за време бана Кулина, који је оптужен да пружа заштиту јеретицима. Папски легат Иван Казамари састао се априла 1203. на Билином Пољу, у присуству бана, са првацима осумњичених крстјана и постигао да се они одрекну шизме, признају примат римске цркве и обећају да ће се придржавати одређених норми у обредима и начину живота. Није јасно ко су били поменути крстјани – претпоставља се да се ради о заједници источних монаха реда Светог Василија. Абјурацијом општа црквена ситуација није измењена, те се непуне две деценије касније понављају оптужбе да се у Босни примају и штите јеретици. Наредних стотинак година протекло је у борби за одбрану босанске државне самосталности. Захваљујући успешном отпору покушајима папа и угарских краљева да их униште, дуалистички јеретици су до средине XIII в. успели да загосподаре некадашњом босанском бискупијом. У том периоду је дошло до стапања остатака старе бискупије са словенским богослужењем и јеретичке заједнице. Црквена организација настала из тог споја носила је обележја свог двоструког порекла: заузела је место и понела име некадашње римокатоличке бискупије и добила дуалистичку доктрину, култ и јерархију. Папа је некадашњу босанску римокатоличку бискупију 1247. ставио под јурисдикцију Калочке надбискупије, а од 1252. њено седиште налазило се у Ђакову. Када је Стефан II Котроманић обновио државу, босанска црква је била једина црквена организација, права „црква божја" у Босни. Од тада, па скоро све до њене пропасти, имала је одлучујућу улогу у верском и политичком животу босанске средњовековне државе. Извори XIV и XV в. упознају нас са структуром цркве босанске. Њени припадници називају се „крстјани". Странци су за њих употребљавали назив патарени. На челу цркве налазио се „епископ цркве босанске", који је у свакодневном говору називан „дједом". Постојала су још два степена хијерархије које су представљали „гости" и „старци". Чланови јерархије скупно су називани „стројници". Попут „дједа" уз име и чин добијали су атрибуцију „господин" као знак особитог поштовања и друштвеног угледа. Писани извори не указују на постојање територијалне организације и локалне јурисдикције чланова босанске црквене организације. Већи део стројника и крстјана живео је по „хижама" које су представљале средишта верског и црквеног живота, али није познато да ли су имале неко формално омеђено подручје деловања. Не зна се ништа о њиховој бројности и распореду. Територијалним проширењем босанске државе током XIV в. у њен састав ушле су области са црквеном организацијом и верницима православне и римокатоличке цркве. Иако више није била једина црквена организација у босанској држави, **Б. ц.** још увек није била непосредно угрожена. Њена снага је била у везама са властелом и у позицији коју је заузела у време када су изграђивана сталешка права племства. Положај арбитра у односима између владара и властеле учинио је неопходним чиниоцем у политичком животу Босне. Важила је као чувар закона, правде и властеоских права. Стога су је помагали и штитили и великаши који су били верски неопредељени или повезани са православном и римокатоличком црквом, а трпели је краљеви који су били римокатолици. Од средине XIV в. развој босанске државе и друштва кренуо је током неповољним по босанску цркву. У Босни се осећа све јача делатност фрањеваца који су између 1340. и 1342. добили викарију. Први фрањевачки манастири подигнути су у градским насељима и привредним средиштима која су остала изван утицаја босанске цркве чија су се упоришта налазила у селима и забитим крајевима. Опадањем снаге краљевске власти и образовањем самосталних феудалних области нестао је јединствени државни оквир у којем је **Б. ц.** до тада деловала. Тиме је смањена и могућност њеног утицаја на државну политику. „Крстјани" на територијама обласних господара нису играли онако значајну улогу као у босанској држави крајем XIV и почетком XV в. Чланови цркве и црквене јерархије временом постају у правом смислу речи дворјани обласних господара који су их користили као саветнике и дипломате. Ово продирање „крстјана" у световне кругове имало је различите последице. „Крстјани", али и чланови јерархије, као појединци су имали своје баштине и друга имања, а вероватно је да су и крстјанске заједнице имале своје поседе. Средином XV в., услед опасности од Турака краљ и сви обласни господари и угледни великаши приказивали су се као римокатолици. Верско опредељење босанских великаша у највећем броју случајева било је крајње сумњиво. О томе најбоље сведочи пример Стефана Вукчића који је у време док се приказивао као римокатолик подигао православну цркву у Горажду, слао дарове синајском манастиру и код цариградског патријарха важио као скорашњи православац. Истовремено је био сматран заштитником јеретика којима је пружио уточиште након прогона у краљевој земљи. У најближем окружењу држао је госта Радина, али пред крај живота и православног милешевског митрополита Давида. Код других великаша се опажа да се не везују ни за једну од верских струја у Босни што је првенствено било условљено политичким интересима. Ово се неповољно одразило на **Б. ц.**, која је у међувремену доста изгубила на значају, иако јој је формално још увек остала улога арбитра у односима између владара и великаша. Последњих година постојања босанске државе покрштавање становништва, које су спроводили фрањевци али и православно свештенство, добило је на замаху. Босански фрањевци су се 1455. жалили да их рашки митрополит спречава да покрштавају патарене. Епископ **Б. ц.** је 1453. са територије под влашћу краља Томаша прешао на територију херцега Стефана. Цариградски патријарх Генадије Схоларије у једном писму, насталом између 1454. и 1456, пише да је епископ Босне православац и Србин. То је последња вест у изворима о епископу **Б. ц**. Пред крај владавине краљ Томаш је предузео оштру акцију против патарена која је трајала скоро две године и била усмерена на покрштавање „крстјана" и босанске црквене јерархије. Том приликом је око 2.000 патарена покрштено, док је 40 побегло у херцегову земљу. Босанска црква је овом акцијом била разорена. ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, *Босанска црква у босанској држави. Прилози за историју Босне и Херцеговине. I. Друштво и привреда средњовековне босанске државе*, Сар. 1987; П. Ћошковић, *Црква босанска у XV стољећу*, Сар. 2005; *Феномен „Крстјани" у средњовековној Босни и Хуму*, Сар. – Зг 2005. Срђан Рудић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКИ АЛЕКСАНДРОВАЦ → АЛЕКСАНДРОВАЦ **БОСАНСКИ АЛЕКСАНДРОВАЦ** → **АЛЕКСАНДРОВАЦ** # БОСАНСКИ БРОД **[![001_knjiga-2-Bosanski-brod-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-bosanski-brod-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-knjiga-2-bosanski-brod-karta.jpg)БОСАНСКИ БРОД**, погранични град у Републици Српској, на важном пријелазу преко ријеке Саве. Саобраћајном значају положаја доприноси пловна ријека, уска алувијална раван с обе њене стране, и мала ада која олакшава пријелаз. Основни саобраћајни правац јужно од ријеке усмјерен је ка Сарајеву, а на њеној сјеверној страни посавски пут упућен ка Београду и Загребу. **Б. Б.** је локални гравитациони центар и средиште општине у чија је 23 насеља 1991. живјело 34.138 становника. За вријеме турске владавине имао је важну пограничну функцију. У два маха је страдао у аустро-турским ратовима, с краја XVII и почетка XVIII в. Саобраћајни значај града је порастао градњом пута ка Сарајеву 1864, а затим и градњом ускотрачне жељезничке пруге до Зенице 1879 (годину дана након аустријске окупације). Насеље се развијало на оцједитим обалским гредама, уз рјечно корито, добивши издужен облик и линеаран распоред улица. Тим правцем изграђена је и пруга која је демонтирана 1947. послије изградње пруге нормалног колосјека Шамац–Сарајево. **Б. Б.** се дуго развијао као насеље кореспондентно оближњем већем граду Славонском Броду. Бржи развој настаје послије II свјетског рата изградњом неколико фабрика, међу којима предњачи рафинерија нафте. Постоје и мањи погони текстилне, металопрерађивачке и индустрије грађевинског материјала. Остале функције (административне, трговачке, образовне, здравствене) примјерене су малом гравитационом центру. У граду је 1991. живјело 14.098 становника, од којих 31,0% Срба, 29% Хрвата и 15,9% Муслимана. Током грађанског рата повећан је удио српског становништва. ЛИТЕРАТУРА: М. Салчиновић, *Босански Брод – монографија*, Босански Брод 2006. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКИ ВЈЕСТНИК **БОСАНСКИ ВЈЕСТНИК**, први босанскохерцеговачки лист на српском језику, штампан ћирилицом и Вуковим правописом. Излазио четвртком или суботом у Сарајеву од 7. IV 1866 до 26. III 1867. Власник, издавач и уредник био је познати земунски штампар Игњат К. Сопрон, који је још 1852. у Земуну издавао *Србско-народни вестник.* Сарајевске новине у ово време турске управе имале су забавно-поучни карактер, али су се озбиљно бавиле и политичким питањима и положајем Срба. Сопрон није био само штампар, као кад је у Земуну издавао забавник Љубомира Нердовића и Малетићеву *Подунавку*, него је настојао да обезбеди да му пишу добри српски новинари доносећи коментаре и осврте на друштвена и политичка збивања. По занимљивости свог садржаја, **Б. в.** се издвајао од других тадашњих листова у БиХ. Кад се већ у јесен 1867. вратио у Земун, Сопрон је покренуо *Земунски гласник*, који је уређивао по узору на своје сарајевске новине. Милица Кисић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКИ НОВАЦ **![001_II_Zlatni-novac-Stefana-Tomasevica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-zlatni-novac-stefana-tomasevica.jpg)БОСАНСКИ НОВАЦ**, у Босни је у употреби био млетачки сребрни новац (матапан), а од 1337. и дубровачки динар, такође сребрни новац. Први новац кован за оптицај у Босни био је новац бана Павла Шубића. У Босни се сребрни новац ковао од времена бана Стјепана II Котроманића (1322–1353). Његов први новац кован је по угледу на Шубићев, а опонашао је новац околних владара (Србије, Дубровника и Венеције). Новац бана Стјепана II имао је аверс сличан аверсу српског, а реверс сличан реверсу савременог дубровачког динара. Типолошки може се сврстати у шест скупина, а тежио је од 2,10 до 0,88 г. Од Твртка Котроманића познате су само две врсте новца – тежи и лакши. Крупни динари (2,04 г) израђивани су према калупу који је урађен у Дубровнику. Босански краљеви до Твртка II Твртковића нису ковали свој новац, а за то време је у Босни доминирао дубровачки новац. Твртко II је новац почео да кује 1436 (грош, динар и полудинар). Свој новац је изједначио са валутном стопом дубровачког новца. Његов грош спада међу најкрупније кованице (око 2,2 г), а динар је тежински еквивалентан дубровачком динару (1,24 г). Типолошки је промењен, на аверсу се више није налазило име владара, него грб и натпис, а на реверсу, уместо Исуса, Свети Гргур Назијански. Овај новац је кован по угледу на угарски савремени новац. Краљеви Стефан Томаш и Стефан Томашевић су наставили монетарну политику свог предходника, али су ковали и новац са натписом на српском и латинском језику. ![002_II_Denar-Stefana-Tomasevica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-denar-stefana-tomasevica.jpg)Новац је ковао чак и титуларни краљ Никола Илочки (1471–1477). Осамостаљени босански великаши у XV в. нису присвојили и право ковања новца. За Босну се везује и једна врста великог златника (у тежини 4 млетачка дуката) чија је атрибуција спорна. Приписује се Твртку I Котроманићу (1354–1391) или краљу Стефану Томашевићу (1461–1463). У прилог Твртку сведочио би помен *великих дуката* краља Босне из 1393. До сада је познат само један примерак овог златника, али се и њему замео траг. Он није имао знатнију улогу у привредном животу Босне. Подлогу за ковање новца представљало је сребро убирано на основу регалних права у рудницима Босне. Ковање новца био је владарски монопол. Тиме се осигуравала циркулација владаревог новца на целој територији државе, забрана кривотворења и претапања. Босна је до племенитих метала долазила експлоатацијом руде, посебно у Сребреници и Фојници. ИЗВОР: Н. Радојчић, *Закон о рудницима* *деспота Стефана Лазаревића*, Бг 1962. ЛИТЕРАТУРА: М. Решетар, *Дубровачка нумизматика*, I, Ср. Карловци 1924; И. Ренђео, „Новци босанских банова и краљева", *Гласник Хрватског државног музеја*, 1944, 55; Р. Марић, *Студије из српске нумизматике*, Бг 1956; В. Винавер, „Прилози историји племенитих метала, цена и надница (средњовековни Дубровник)", *ИГ*, 1960, 1–2. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКИ НОВИ → НОВИ ГРАД **БОСАНСКИ НОВИ** → **НОВИ ГРАД** # БОСАНСКИ ПАШАЛУК **БОСАНСКИ ПАШАЛУК** (беглербеглук, ејалет, вилајет), административно-територијална јединица у Турском царству (1580–1878). Формиран је 1580. од санџака Босанског (основан 1463), Херцеговачког (1470), Зворничког (пре 1483), Клишког (1537), Пожешког (1538), Пакрачког (Церничког, Зачазманског, 1557), Крчког (Личког, око 1580), Призренског и Вучитрнског. Пре 1580. поменути санџаци налазили су се у саставу Румелијског пашалука, изузев Зворничког и Пожешког који су 1541. били прикључени Будимском пашалуку. Крајем XVI в. санџаци Призрен и Вучитрн враћени су Румелијском пашалуку. На другој страни, почетком XVII в. основан је и Бихаћки санџак који је такође прикључен **Б. п**. Санџаци су (с изузетком Херцеговачког) названи по првобитним седиштима њихових санџак-бегова. На челу пашалука налазио се беглер-бег са титулом паше, са два или три туга (коњска репа). Од почетка XVII в. пашалуком је често управљао везир. За првог беглер-бега босанског именован је Ферхад-бег Соколовић (1580–1588), дотадашњи санџак-бег Босанског санџака. Беглер-бег је руководио целокупном управом пашалука, заповедао војском, додељивао ситније тимаре, постављао извесне органе у провинцији. У питањима која су се односила на његов пашалук имао је одлучан утицај на Порти. Били су му подређени сви санџак-бегови у пашалуку. Као и у сваком другом пашалуку, према узору на организацију централне власти организована је и провинцијска управа. Беглер-бег је имао свој диван (веће), чији су главни чланови били: хазнадар (шеф финансија), ћехаја (његов заменик), тимар-дефтердар (шеф покрајинске управе феудалних поседа), тескереџија (секретар), мухурдар (чувар печата) и кадија. Јаничарским одредима командовао је јаничар-ага. Упркос великом управном подручју (од Шапца до Јадрана и од Звечана до Вировитице са целом Славонијом), великим овлашћењима и пажњи коју је централна власт придавала **Б. п.** као пограничној области, у одређеним питањима босански паша је био подређен будимском паши (везиру). Утицај и овлашћења високих турских функционера умногоме су зависили од њиховог личног угледа на двору. Поједини босански санџак-бегови хвалили су се да су „глава цијеле Босанске и Будимске крајине", да обављају директну кореспонденцију са страним владарима о деликатним питањима. С друге стране, неретко су ситни трговачки спорови уместо босанском упућивани у надлежност будимском везиру. [![001_II_Bosanski-pasaluk.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bosanski-pasaluk.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bosanski-pasaluk.jpg) Административним променама почетком XVII в. из **Б. п.** је издвојен Пожешки санџак и припојен новооснованом Кањишком ејалету. Крајем тог века, након турског пораза под Бечом (1683) и потискивања Турског царства из највећег дела Угарске, **Б. п.** је изгубио Славонију, Лички санџак и делове Клишког и Херцеговачког санџака. Почетком XVIII в. укинут је Бихаћки санџак, чија је територија прикључена Босанском санџаку. Од тог времена до средине XIX в. **Б. п.** се делио углавном на четири санџака: Босански, Херцеговачки, Зворнички и Клишки. Територијални губици Турског царства у **Б. п.**, дефинисани мировним уговором у Пожаревцу 1718, углавном су анулирани одредбама уговора у Београду 1739. Не желећи да им Млетачка буде сусед, Дубровчани су почетком XVIII в. уступили Турској Клек (Неум) и Суторину, чиме је Турска у Херцеговини добила два излаза на Јадранско море. Кадилуци Подгорица и Црна Гора припадали су **Б. п.** од 1756. до XIX в. После 1790. Новопазарска област је издвојена из Босанског санџака и претворена у засебан Новопазарски санџак. Укидањем 1817, територија тог санџака опет је прикључена Босанском санџаку. Значајније управне промене десиле су се у XIX в. Године 1826. укинут је Клишки, а 1832. и Зворнички санџак. Тада је и Херцеговина постала самосталан ејалет са везиром на челу. Нахије **Б. п.** на десној обали Дрине дефинитивно су припале кнежевини Србији 1833. Капетаније су укинуте 1835, када је новом административном реформом ејалет подељен на муселимлуке (срезове), који су се територијално подударали са кадилуцима. Муселими су располагали искључиво цивилним надлежностима. Средином XIX в. Омер-паша Латас извршио је нову реорганизацију ејалета. Изменио је све административне називе који су подсећали на класично доба турског феудализма. Назив „санџак" замењен је називом „кајмекамлук". Босна је подељена на шест кајмекамлука – Сарајевски, Травнички, Бихаћки, Бањалучки, Зворнички, Новопазарски, а Херцеговина на три – Мостарски, Пљеваљски и Требињски. Кајмекамлуци су се делили на мудирлуке (срезове), којих је у Босни било 44 а у Херцеговини 16. Неки мудирлуци имали су своје нахије – њих је у Босни било 19, а у Херцеговини једна. Босански везир директно је управљао Сарајевским кајмекамлуком, као што је у ранијем времену управљао Босанским санџаком („паша санџак"). На челу осталих кајмекамлука налазили су се посебни кајмеками. Уредбом о уређењу Босанског вилајета (1865) извршена је нова организација земље. Од Босанског и Херцеговачког ејалета формиран је Босански вилајет, са валијом (гувернером) на челу. Основне административне јединице у вилајету опет су се звале санџаци. Тада их је било седам: Сарајевски, Бањалучки, Травнички, Бихаћки, Зворнички, Новопазарски и Херцеговачки. Пљеваљски мудирлук дошао је у састав Новопазарског санџака који је 1872. издвојен из Босанског вилајета, а са Нишким санџаком оформио Новопазарски вилајет. И то стање је убрзо промењено: прикључењем новооснованом Косовском вилајету 1877. Новопазарски санџак дефинитивно је одвојен од Босанског вилајета. Са избијањем Херцеговачког устанка 1875. формиран је Гатачки санџак (новембар 1875). У децембру исте године оформљен је Херцеговачки вилајет, независан од Босанског. Статус Херцеговине опет је промењен 1877, када је постала мутесарифлук Босанског вилајета. Тако је Босански вилајет пред аустроугарску окупацију 1878. био подељен на шест санџака, који су 1878. трансформисани у шест округа, са знатнијим изменама граница и броја срезова. Дакле, територија **Б. п.** знатно се разликовала од територије средњовековне босанске краљевине, као и од територије БиХ после аустроугарске окупације 1878. Седиште **Б. п.** (тиме и Босанског санџака) се мењало. До око 1639. налазило се у Бањалуци, од око 1639. до око 1697. у Сарајеву, од око 1697. до 1850. у Травнику (са краћим прекидима), од 1850. до 1878. у Сарајеву. Фоча, Пљевља и Мостар била су седишта Херцеговачког санџака, Зворник и Доња Тузла – Зворничког, Ливно (ређе Клис) – Клишког, Книн и Удбина – Крчког (Личког), Чазма, па Пакрац и Церник – Чазманског (Пакрачког, Церничког), Пожега – Пожешког, Бихаћ и Петриња – Бихаћког. Седиште Новопазарског санџака била је Сјеница. Смене намесника **Б. п.** биле су честе. У три века његовог постојања око 200 људи (неки и више пута) налазило се на том положају. ЛИТЕРАТУРА: G. Thoemmel, *Geschichtliche, politische und topographisch-statistische Beschreibung des Vilajet Bosnien, das ist das eingetliche Bosnien, nebst türkisch Croatien, der Hercegovina und Rascien*, Wien 1867; Х. Шабановић, „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699", *ГИД БиХ*, 1952, IV; Х. Шабановић, „Босански диван", *ПОФ*, 1975, XV–XVI; Х. Шабановић, *Босански пашалук. Постанак и управна подјела*, Сар. 1982; А. С. Аличић, *Уређење Босанског ејалета од 1789. до 1878*, Сар. 1983. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ **![001_II_Bosanski-Petrovac-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bosanski-petrovac-karta.jpg)БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ**, град у Федерацији БиХ, у Босанској Крајини. Гравитациони центар Петровачког крашког поља (45,7 км2), ограниченог планином Осјеченицом на југу, а Грмечом на сјеверу. Лежи на сјеверном ободу поља, на 670 м н.в. Главни путеви протежу се на истоку, ка долини Врбаса код Јајца, и на западу, ка долини Уне код Бихаћа и Босанске Крупе. Пут ка југу, ка Дрвару, има локални значај. **Б. П.** има радијалан облик и размјештај улица. Развијао се као мали гравитациони центар ван промјетних путева. Насеље је настало почетком XVIII в. Од средине истог вијека било је сједиште капетаније, а од 1869. сједиште кадилука. ![002_II_Bosanski-Petrovac-panorama-grada.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bosanski-petrovac-panorama-grada.jpg)Од тада се овдје одржавају вашари. Године 1877. добио је пошту, а 1893. српску школу. Постоји дуга традиција израде ћилима у домаћој радиности. Послије II свјетског рата изграђени су мали погони дрвне, текстилне и индустрије пластичних маса. Све то није покренуло бржи раст – 1991. у њему је живио 5.381 становник (49,8% Муслимана и 43,6% Срба), а у петровачкој општини, у 35 насеља, 15.621 становник. Послије грађанског рата граница је пресјекла ову гравитациону зону и њен источни дио припао је Републици Српској. ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, *Наши градови*, Сар. 1904. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКИ САНЏАК **БОСАНСКИ САНЏАК**, административна јединица Румелијског (1463–1580) и Босанског (1580–1878) пашалука у Турском царству. Утицај, а често и власт турског крајишника у Скопљу осећали су се у Босни много пре њеног коначног пада под турску власт. Упоришта у Босни, у којима су се повремено задржавали, Турци су стекли пре 1430. У четвртој деценији XV в. имали су своје стално упориште у Ходидједу, у матичној жупи Босне. Своје подручје у Босни, које се простирало преко целе раније жупе Врхбосне – „Босанско крајиште" („Vilayet Hodided" или „Vilayet Saray-ovası"), Турска је формирала 1453. Крајиштем је управљао крајишник или турски војвода, који је, по речима Дубровчана, још тада био „прави господар Босне"*.* У областима у којима је успостављена турска власт политичке и управне надлежности имале су турске војводе скопског крајишника Иса-бега Исхаковића, а судску кадије. Турска власт у Босни нагло се ширила након пада државе српских деспота 1459. Када је 1463. срушено босанско краљевство, од раније и тада освојених подручја (вилајети у старој Рашкој, Босанско крајиште, краљева земља, области Павловића, Ковачевића и део Херцеговине) основан је **Б. с.** у саставу Румелијског пашалука. Угарском контраофанзивом (1463–1464) и формирањем Јајачке и Сребреничке бановине територија **Б. с.** знатно је смањена. Епизода с „обновом" босанског краљевства (1463–1476), које се као тампон-зона простирало између турских и угарских подручја, јединствена је у историји турских освајања. Први управник **Б. с.** био је Мехмед-бег Минетовић (1463–1464), дотадашњи санџак-бег смедеревски. У првој деценији турске владавине реорганизована је управа санџака. Од освојених поседа, којима су пре господарили херцег Стефан Вукчић Косача и његови наследници, почетком 1470. основан је Херцеговачки санџак, са седиштем у Фочи. Пре 1483. формиран је и Зворнички санџак. Тако је територија некадашњег босанског краљевства подељена на три санџака. Даљим турским освајањима, крајем XV и у XVI в., ширио се и простор **Б. с.** – на цело подручје Јајачке бановине у долини Врбаса, којим су овладали 1527, затим у Далмацији, Лици, Крбави, Поуњу, Посавини, Славонији. Нахије **Б. с.** у Далмацији, северозападној Босни, Крбави, Лици и Хрватској припојене су 1537. новооснованом Клишком санџаку; од војводлука **Б. с.** у Славонији 1557. основан је санџак Чазма. **Б. с.** је 1580. издвојен из Румелијског и припојен новооснованом Босанском пашалуку. Санџак се делио на нахије којима су управљале војводе. У већини случајева нахије су добијале имена средњовековних жупа. Судску власт обављале су кадије. Од почетка XVI в. кадилуци су постепено потискивали вилајете. После оснивања нових кадилука, крајем XVI в. Сарајевски кадилук подигнут је на ранг мулалука. Главне управне јединице унутар санџака временом су постали кадилуци, док су нахије изгубиле ранији значај. Почетком XVIII в. **Б. с.** се састојао од 16 кадилука. Припојена му је територија тада укинутог Бихаћког санџака, као и делови Личког санџака, који су повлачењем нових граница према Хабзбуршкој монархији и Млетачкој републици остали у саставу турске државе. Делови **Б. с.** у Поуњу и Посавини припали су Хабзбуршком царству одредбама мировног уговора у Пожаревцу 1718. Турском царству (односно **Б. с.**) враћени су миром у Београду 1739. После 1790. из **Б. с.** издвојена је новопазарска област (кадилуци Нови Пазар, Стари Влах, Косовска Митровица и Трговиште), која је од почетка турске владавине представљала известан *corpus separatum*. Од те области формиран је Новопазарски санџак који је постојао до 1817. када је укинут а његова територија поново прикључена **Б. с.** Интервенцијом Омер-паше Латаса средином XIX в. дотадашњи санџаци трансформисани су у кајмекамлуке. У односу на санџаке, управна моћ и значај кајмекамлука била је мања. Територија **Б. с.** углавном је расподељена на Сарајевски, Травнички, Бихаћки, Бањалучки, Зворнички и Новопазарски кајмекамлук. Намесник ејалета уједно је управљао Сарајевским кајмекамлуком, као што је раније управљао **Б. с.** Кајмекамлуци су се делили на мудирлуке, неки мудирлуци на нахије које су као испоставе мудирлука у потпуности изгубиле ранији значај. Реорганизацијом пашалука 1865. опет су успостављени санџаци којих је у тада конципираном Босанском вилајету било седам. Санџаци су се делили на казе (кадилуке), у које су претворени ранији мудирлуци. Сарајевски кајмекамлук трансформисан је у Сарајевски санџак. Од 1865. до 1878. биле су честе унутрашње промене у појединим санџацима. У Босанском пашалуку **Б. с.** се налазио под директном управом босанског паше („паша санџак"). Како се налазио на челу најстаријег санџака, који је уз то обухватао средишње области некадашње средњовековне босанске државе, према турским законима босански санџак-бег добио је водећу улогу међу суседним санџак-беговима. Он је био врховни војни и управно-политички орган у свом санџаку. Имао је свој двор, на којем су виши чиновници били ћехаја (санџак-бегов заменик), хазнадар (шеф финансија), капиџибаша (наткоморник, главни вратар), чауш, канцелар, војвода, субаша, церибаша, имрахор (надгледник коњушница). Спахијском војском у санџаку заповедао је алај-бег, док су јаничари имали своје посебне старешине. С променама седишта Босанског пашалука мењало се и седиште **Б. с.** – од 1463. до око 1554. налазило се у Сарајеву, од око 1554 (свакако пре 1563) до око 1639. у Бањалуци, од око 1639. до 1697. у Сарајеву, од 1697. до 1850. у Травнику (с мањим прекидом), од 1850. до 1878. у Сарајеву. ЛИТЕРАТУРА: G. Thömmel, *Geschichtliche, politische und topographisch-statistische Beschreibung des Vilajet Bosnien, das ist das eingetliche Bosnien, nebst türkisch Croatien, der Hercegovina und Rascien,* Wien 1867; Х. Шабановић, „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699", *ГИДБиХ*, 1952, 4; „Босанско крајиште", *ГИДБиХ*, 1957, 9; „Босански диван", *ПОФ*, 1975, 15–16; *Босански пашалук. Постанак и управна подјела*, Сар. 1982; A. С. Аличић, *Уређење Босанског ејалета од 1789. до 1878*, Сар. 1983. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКИ ШАМАЦ → ШАМАЦ **БОСАНСКИ ШАМАЦ** → **ШАМАЦ** # БОСАНСКО ГРАХОВО **[![001_II_Bosansko-Grahovo_karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bosansko-grahovo-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bosansko-grahovo-karta.jpg)БОСАНСКО ГРАХОВО**, град у Федерацији БиХ, регионални центар Граховског поља (18 км2) и центар истоимене општине. Поље је на југу омеђено планином Динаром, а на сјеверу планином Вијенац. Раскрсница је мало прометних путева Книн (36 км) – Дрвар (35 км) и Грахово – Ливно (71 км). Насеље је смјештено на западној периферији поља, на путу за Книн, на 860 м н.в. Има основу неправилног облика и радијалан распоред улица. Поред функција малог општинског центра (административне, трговачке, образовне, здравствене) и центра малог гравитационог подручја у њему се налази и погон дрвне индустрије. У околини (Ждраловац) су значајна лежишта тресета. Град је 1991. имао 2.096 становника, од којих 95,7% Срба. У 35 насеља ове општине 1991. је живјело 8.311 становника. ЛИТЕРАТУРА: С. М. Бабић, *Опис Босанског Грахова*, Сар. 1892; „О старим гробовима у околини Грахова", *ГЗМС*, 1892; Ћ. Трухелка, *Наши градови*, Сар. 1904. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКО ПЕТРОВО СЕЛО → ПЕТРОВО **БОСАНСКО ПЕТРОВО СЕЛО** → **ПЕТРОВО** # БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ ГЛАСНИК **БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ ГЛАСНИК**, орган Босанаца и Херцеговаца у Србији који је излазио у Београду у два наврата, 1896–1898. и 1905–1909, често и више пута месечно. Имао је упоредни назив на савезничким језицима, француском и руском. Важио је за орган неослобођеног Српства. Задатак му је био да шири српску националну пропаганду у БиХ и да сузбија утицај аустријског режима. Власник и одговорни уредник био је Јово Ковачевић Босанац. У време кад није излазио (1899–1904) појављивао се лист с истим усмерењем, под називом *Глас српства*. ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996. Милица Кисић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ ИСТОЧНИК **БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ ИСТОЧНИК**, лист за црквено-просветне потребе православног свештенства у БиХ који је излазио у Сарајеву од јула 1887. до краја јануара 1911. Од 1890. носио назив *Дабробосански источник*, а од 1908. *Источник*. Гласило је издавала Митрополитска конзисторија сарајевска. Први главни уредник био је Ђорђе Петровић, а затим су се на дужности главног и одговорног уредника смењивали Васо С. Поповић, Ст. Н. Даковић, Теодор Јунгић, Иларион Радонић, Симеон Поповић и Томо Поповић. Излазио је сваког месеца, а касније два пута месечно. Бавио се теоријским и практичним питањима духовног живота, пратио црквени и школски живот. Писао је о књижевним делима инспирисаним религиозним осећањима, као и о црквеној историји. ЛИТЕРАТУРА: Х. Пролић, *Библиографија књижевних прилога у листовима и часописима Босне и Херцеговине 1850–1918*, Сар. 1991. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК 1875–1878 **БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК 1875–1878**, почео је 9. VII 1875. на брду Гребенац у селу Крекови код Невесиња и 18. августа исте године, у Кнешпољу на Козари. Трајао је са незнатним прекидима до 1878. Устанак је изазвало незадовољство због повећања пореза, посебно десетине, којима су враћани стари зајмови и покривани трошкови реформи. Изазвана је криза целокупног аграрног механизма, а доведен је у питање и биолошки опстанак сељаштва. У новембру 1874. шест села Невесињског среза одбило је да плати десетину, бунећи се против турске власти. Слична ситуација захватила је и села око Стоца, Билеће и Гацка. Страхујући од турске освете, њихови главари пребегли су у Црну Гору и презимили на Грахову. Побуна код Невесиња и сукоб хајдука на Ћетној пољани с пратњом турског каравана изазвали су општу узбуну. Типична аграрна побуна претворила се у велики политички покрет. Бегунци из ранијих устанака враћали су се у своја брда. Са планина Бабе и Бјеласице народни збегови су се упутили ка Бањанима и Црној Гори. Званично, црногорске власти испољавале су неутралност; устаници су тадашње поступке црногорског кнеза видели као дволичне. Поред Босанске крајине, бујица самоникле буне из Херцеговине пренела се и на Новопазарски санџак. Још пре 18. августа многа крајишка села избегла су преко границе или у планине. Јула 1875. у Београду је образован Главни одбор за помагање устанка под вођством Ђоке Влајковића. Ланац сличних одбора образован је од Цетиња до аустријске границе. Одбегли градишки трговац Васо Видовић и Коста Угринић, сарадник Васе Пелагића, створили су Главни одбор Босанског устанка за ослобођење, који је одржавао везе с београдским одбором и српском владом. Вратили су се Петар Петровић Пеција, Васо Пелагић, Голуб Бабић и др. Носили су политички програм који је недостајао у ранијим аграрним побунама. У Босни се рано појавио и Петар Карађорђевић, под именом Петар Мркоњић. У Херцеговину је стигао Мићо Љубибратић, некадашњи секретар Луке Вукаловића, а са њим и дух ривалства између Србије и Црне Горе. Устанак је био најјачи у граничним крајевима, ослањајући се на ланац база и планинских збегова: Ћорковача, Брезовача, Црни Потоци, Козара, Мотајица, Уилица, Грмеч. У августу 1875. устаници Пека Павловића и Богдана Зимоњића поразили су турску војску код утврђења Крстац. У југозападној Босни устаници Голуба Бабића и Петра Узелца деловали су до Ливањске крајине. Две формације устаничких добровољаца, под вођством Јована Панића и Жарка Љешевића, поражене су августа у источној Босни. У поразу устаника код Гаштице, 10. септембра, погинуо је Петар Петровић Пеција. Херцеговачки устаници поразили су турску војску код Муратовице 11. новембра. Већ прве године ратовања из Босне је на аустријску страну пребегло око 200.000 људи. Градови су и даље остали турска упоришта. Устанак је на самом почетку захватила болест због које је доживео катастрофу – неспособност да се уједини као национални покрет с јединственим циљевима. Испољила се тајна подела територија између двеју кнежевина – Херцеговина Црној Гори, Босна Србији. То је била и подела великог националног покрета између двеју владајућих класа и двеју династија. До почетка 1876. Херцеговачки устанак, сем црногорског кнеза у позадини, није имао вођство. Како би везао Херцеговину за Црну Гору, кнез Никола је настојао да потисне Мићу Љубибратића, политички најјачег вођу. У пројекту задатака привремене владе Љубибратић је као преку потребу истакао позивање „Срба муслиманске вјере у братско коло", уз потпуну верску и грађанску равноправност и гаранцију имовине. То је јединствен случај да се племство позива у сељачки устанак. Љубибратићево заступање идеје јединства око Србије изазвало је подозрење које није дозволило да хајдуковање поприми виши, национални смисао. Водећи своју политику, кнез Никола је у Херцеговину послао своје најјаче људе, као што је Пеко Павловић. Иако је у Херцеговини већ 1875. било 16 устаничких батаљона, а 1878. чак 53, са још шест разних јединица, разврстаних у 326 чета, у оваквој ситуацији, у одређеним фазама борбе, није било више од 5.000 устаника. Због непостојања јединственог вођства није постојао ни јединствени план ратовања. У Босни није било династичког ривалства, али је јединство устанка разједало више политичких струја. Неспоразуми су изглађени на скупштини у Јамници 16–17. XII 1875. Изабран је Одбор са својствима привремене владе, док је за војног старешину устанка постављен Словенац Мирослав Хубмајер. Устанак је пратио и расцеп по класном кључу између сељаштва и грађанства, што је онемогућило његово прерастање у велику социјалну револуцију. Једино су социјалисти око Васе Пелагића радили на том програму. Вођства устанка претежно су чинили трговачка буржоазија и интелигенција. Разбијени и неповезани, нису били дозрели да предводе сељачки покрет. Уласком Србије и Црне Горе у рат против Турске, средином 1876, устанак је добио нови подстицај. Србија је у рату доживела неуспех, Црна Гора потпуни тријумф. У међувремену, на врхунцу целог покрета српског народа, устаници су на четири места прогласили уједињење Босне и Србије, а Херцеговци су прихватили Црну Гору као своју државу. На захтев да официри Србије преузму команду „над цијелим српскобосанскијем устанком", у Црне Потоке дошао је Милета Деспотовић. Настојао је да придобије муслимане за националну идеју против Турске. Устанак је полако престајао да буде класни покрет и постајао део балканског политичког обрачуна. Проглас о уједињењу Босне и Србије представљао је изазов за аустроугарску дипломатију, која је свим силама спречавала образовање јаке јужнословенске државе око Србије. Планирајући окупацију БиХ, Аустроугарска је 8. VII 1876. склопила с Русијом споразум у Рајхштату. Аустроугарска се још једном споразумела с Русијом, јануара 1877, склапањем Будимпештанских конвенција, којима су подељени балкански простори. Спречено је стварање јаке словенске државе на Балкану. За остварење аустроугарских циљева деловао је и вођа католичких устаника дон Иван Мусић. Устанак у Бугарској и неуспех турских реформи увели су Русију у рат против Турске априла 1877. Тада је Милета Деспотовић, сам славјанофил, даље одржавање устанка видео у пружању што веће помоћи Русијe у даљим преговорима. Турска војска је 4. VIII 1877. разбила устаничко упориште у Црним Потоцима. Деспотовић се склонио на аустријску територију, где је заробљен. Губећи војнички значај, устаничка скупштина и Привремена босанска влада настојале су да одрже на окупу што више чинилаца против предстојеће аустроугарске окупације. Аустроугарска је Србији открила своје територијалне претензије до Дрине и Лима, забранивши јој подстицање устанка на том простору. Србија се морала оградити од устанка, без давања изјаве да ли се Босне одриче или је уступа. Када је руска војска савладала турски отпор код Плевне, децембра 1877, Србија је поново заратила против Турске. Санстефанским уговором, који је победничка Русија потписала с Турском 3. III 1878, за БиХ била је предвиђена аутономија с унутрашњом самоуправом, под султановим суверенитетом и под контролом Аустроугарске и Русије. Устаничка Привремена босанска влада изјаснила се против могуће аустроугарске окупације БиХ. Заступала је идеју њеног уједињења с осталим српским земљама. На захтев бискупа Штросмајера, за аутономију БиХ изјаснио се и део фрањеваца. У Сарајеву су образоване муслиманске јединице под вођством Хаџи Лоје (уз којег је од Срба ишао бимбаша Ристо Бујак), чија се војска расула у првим искушењима. Заједничких покушаја пружања отпора било је у Бањалуци и Мостару. Херцеговачки главари са скупштине у Грахову протестовали су против аустроугарске окупације и позвали муслимане на помирење и сарадњу. У томе их је прекинуо црногорски кнез који је уз добијене аустријске гулдене одржавао дисциплину у устаничкој војсци. Српска влада наложила је Ђоки Влајковићу да преко Пелагића и Видовића покуша остварити сарадњу с муслиманима. Јула 1878. Љубибратић је муслиманским првацима предлагао стварање привремене владе у Сарајеву. Децембра исте године оформљен је Босанскохерцеговачки комитет. Део босанских устаника упутио је трговца Васу Видовића на Берлински конгрес да великим силама изложи њихове захтеве. Након закључења Берлинског конгреса 1878, Аустроугарска је окупирала БиХ. Црна Гора је на западу проширена до Билеће. Уследио је повратак преко 200.000 избеглица, који су се још прве године устанка склонили на аустријску страну, а било их је и у Црној Гори и Србији. Суштински, одлукама Берлинског конгреса погоршано је стање на Балканском полуострву. Створен је дугорочан процес сукобљавања озлојеђених национализама. ЛИТЕРАТУРА: Г. Јакшић, *Босна и Херцеговина на Берлинском конгресу 1878*, Бг 1955; П. Цицмил, „Босанско питање на Цариградској конференцији 1876/1877. године", *Историјски зборник*, Бл 1983; М. Екмечић, *Стварање Југославије*, I, Бг 1989; В. Чубриловић, *Босански устанак 1875–1878*, Бг 1996; М. Екмечић, *Устанак у Босни 1875–1878*, Бг 1996; *Историја српског народа*, V/1, Бг 2000. Ђорђе Микић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСАЧА **БОСАЧА**, село у Црној Гори, око 5 км западно од општинског седишта Жабљака. Лежи на источној падини планине Дурмитор, на висини 1.500–1.600 м, што га чини највишим насељем на Балканском полуострву. Његов катун Велики Штуоц (око 5 км северозападно од села) досеже до 2.000 м н.в и највише је привремено насеље на Балканском полуострву. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990; Ђ. M. Остојић, *Дробњак, племенски живот и традиција*, Бг 2000. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСИЛЕГРАД **[![001_II_Bosilegrad-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-bosilegrad-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/001-ii-bosilegrad-karta.jpg)БОСИЛЕГРАД**, центар општине површине 571 км2 са 37 насеља, 6 км од границе према Бугарској и 50 км источно од Врања (у ваздушној линији). С Поморављем је повезан путем ка Власинском језеру и Сурдулици. Друмски гранични прелаз налази се 12 км југоисточно од **Б.** Град је смештен у долини Божичке реке и њених притока Драговиштице и Доброг дола, између планина Дукат на југу и Миљевске планине на северу. Налази се на 720–800 м н.в., има радијалну основу и такав размештај улица. На југу је спојено са селом Рајчиловци. **Б.** је основан у XVI в. насељавањем словенских досељеника из Јужног Поморавља и Криве Паланке. Године 1921. имао је 204 дома и 1.092 житеља, а 2002. 2.702 становника, од којих 76,7% Бугара и 9,1% Срба. На територији општине живео је 9.931 становник. У насељу се налазе православна црква из 1880, општинске административне службе, предшколска установа, основна и средња школа, дом здравља, неколико погона текстилне и дрвне индустрије, сушионица воћа, поврћа и лековитог биља, те земљорадничка задруга. Драгица Р. Гатарић У **Б.** се налазе остаци античког насеља с некрополом. Евидентирани су трагови насеља, надгробни споменик, а у новије време вотивне плоче с представама Зевса, Хере и нимфи, који су карактеристични за регион средњег и горњег тока Стримона (Струме). Област око **Б.** повезује се са Струмом и административно. У већем делу античког периода припадао је територији Пауталије. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: П. Петровић, „Епиграфски прилози са врањског подручја", *ВГл*, 1969, 5; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСИЉАК **![001_knjiga-2-BOSILJAK.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-knjiga-2-bosiljak.jpg)БОСИЉАК** (*Ocimum basilicum*), биљна врста пореклом из Индије која се у Србији гаји као украсна, зачинско-лековита и мирисна биљка. Позната је зачинска врста у свету, посебно на Медитерану, где га зову „краљем кулинарства". Богат је есенцијалним уљем, с јаким антисептичким деловањем, с антиоксидативним, антикарциногеним и антимикробним ефектом. По облику и боји листова разликује се више варијетета. Једногодишња је зељаста врста (у свету се гаје и вишегодишње) висине до 80 цм, с листовима јајоликог облика и ситним белим цветовима у горњем делу стабла. Плод је ситно, сјајно, мрко зрно. Гаји се директно из семена или расада. Захтева топлу климу и страда од мраза. Гаји се у башти, саксијама, а на њиви се убире два пута у току године. Као зачин и лек користе се листови. За **б.** је у свету везан низ веровања и различито коришћење. За Французе је зачин краљева, у Италији је симбол љубави, у Старој Грчкој симболизовао је мржњу. Бранка Лазић У црквеном обреду освећења воде употреба **б.** је другостепена, јер воду освећују крст и молитва, а **б.** служи да се њоме кропи храм, дом, чланови породице. У грчком Синаксару Никодима Светогорца (*Синаксаритис*, Атина 1868) стоји објашњење зашто се **б.** употребљава. Монах Александар забележио је старо предање да је **б.** растао свуда око Голготе где је био затрпан Христов крст. Политеисти који су ту имали храм богиње Афродите доводили су **б.** у везу са крстом Христовим, јер то биље раније није расло на том месту, зато су га стално чупа-ли, а оно је непрестано расло. За сећање на то чудо користи се у обреду малог и великог освећења воде. Црква није наредила употребу **б.** ни у једном другом обреду. Радомир Милошевић У српској народној религији придају му се заштитна и плодотворна својства. Употребљава се у животном и годишњем циклусу обичаја (од рођења па до смрти), али и у годишњој обредној пракси. Са **б.** се чувала прва ошишана коса детета; налазио се у тканицама којима је свекрва опасивала младу; стављао се и у невестинску капу, смиљевац; ставља се око руке покојника; њиме се кити софра о задушницама. На задушнице жене су га садиле по гробовима. У неким крајевима, приликом првог орања, **б.** су китили јарам и волове, а код сетве се мешао са семеном. Користи се и у народним врачањима, гатањима и народној медицини. Уобичајено је да се чува у сваком домаћинству поред славске иконе. Весна Марјановић У води у којој је потопљен **б.** купа се жена после порођаја, као и њено дете за време првих 40 дана од рођења. Да не би новорођенче нападале бабице, гаром од спаљеног **б.** праве му крстић на челу. После стрижбе, чувају дететову косу заједно са **б.** На свадби **б.** је закићен девер. Тканице (појас) којим свекрва опасује младу пре уласка у младожењину кућу, на три места су закићене **б.** Када зет после свадбе први пут посети родитељску кућу своје жене, ташта га шкропи **б**. Чим човек умре, у руке му стављају гранчицу **б**. У цвећу које се доноси на мртвачки одар ставља се и **б**. На задушној суботи њиме ките софру, о Духовима крстове на гробовима. **Б.** се удева на хлепчиће који се о задушницама носе на гробље. На средини божићног колача, где се укрштају траке теста, пободе се **б.**, или три влати пшенице (Бачка). Да би се заштитили од болести у току године, на Божић су се умивали неначетом водом у којој је претходно стављен **б.** (Срем). Уочи Ђурђевдана ћутећи се меси колач намењен стоци (*сточни поскур*, *сточни колач*), а у средини се утакне гранчица **б.** (Хомоље). У истом крају, на Велику суботу се меси колач звани *ускршњак*, закићен **б**. **Б.** се чупа у баштама на празник Макавеји (14. август) или на Крстовдан (27. септембар) и оставља за лек. У Војводини је обичај да на Крстовдан жене носе **б.** у цркву на освећење. Кад пођу на сетву, китицом од тог **б.** заките коњски хам или воловима рогове, а орач закити свој шешир (Сомбор). **Б.** убран на Крстовдан потапан је у воду, па је та вода чувана у кући и давана породиљама да би лакше родиле (Бољевац, Лесковац). Пре славе свештеник свети водицу и **б.** њоме шкропи укућане. **Б.** се користи у бајању: „Без **б.** ниједна басма не иде... То је хришћанско цвеће. Без тога не мож` да живиш ни да умреш... То је Бог рек`о, то је његово цвеће" (бајалица из околине Смедерева). Према веровању, ако човек нагази на место које су заузеле *андре* (виле), он се разболи. Да би се оне умилостивиле, то место се шкропи раствором меда или шећера, а помоћу китице **б.** и цвећа (Горња Пчиња). У гатању, девојка уочи Ђурђевдана сеје **б.**, говорећи: „Ја сејем, а суђеник нек дође преконоћ да влачи **б.**". Верује се да ће јој се у сну јавити суђеник, будући муж. За доброг човека се каже „Душа му на **б.** мирише". У том контексту **б.** се често јавља заједно са смиљем („Наслони се цмиље на босиље/ Кано драга на својега драга"; „Ој, девојко, душо моја / Чим миришу недра твоја/.../Нити смиљем ни босиљем, / Него душом девојачком"). У бинарном систему њему је супротан пелен, отровна биљка позната по горчини („Ја **б.** сијем, мени пелен ниче"). Према казивању, када су први пут отворили ковчег светитеља Василија Острошког, његово тело је мирисало на **б**. У народним песмама **б.** ниче из крви праведника, на месту где су погубљени. Због свог мириса, који се нарочито осећа ујутру и увече, као и својства да се вода у којој је потопљен не квари, можда и грмоликог изгледа и белог цвета, **б.** је добио митолошка обележја сеновите биљке, погодне за комуникацију с душама покојника. Љубинко Раденковић ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1970; *Расковник*, 1980, 26; М. Недељковић, *Годишњи обичаји Срба*, Бг 1990; В. Чајкановић, *Речник српских народних веровања о биљкама*, Бг 1994; М. Босић, *Годишњи обичаји Срба у Војводини*, Н. Сад 1996; Б. Степановић, *Производња лековитог и ароматичног биља*, Бг 1998. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСИЉКОВАЦ **БОСИЉКОВАЦ**, рудник злата, у близини Мајданпека. Лежиште је истраживано поткопима дужине 4.430 м, у периоду 1947–1964. Отворено је са четири хоризонта и два међухоризонта, између кота 374 и 480 м. У лежишту је подземно експлоатисано шест златоносно-кварцних жица, које су откопане до средине 60-их година XX в. Преостале резерве износе око 1.690 кг руде са око 34 кг злата. ЛИТЕРАТУРА: С. Јанковић и др., *Лежишта и појаве злата у Србији: Типови, металогенетске јединице и потенцијалност*, Бг 1992. Раде Јеленковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСИЉЧИЋ, Слободан **БОСИЉЧИЋ, Слободан**, новинар, политички и спортски делатник (Илиџа код Сарајева, 21. X 1921). Био фудбалер *Игмана* на Илиџи, планинар и смучар у сарајевском друштву *Славија*, играо одбојку у Соколској чети, бавио се и атлетиком и бициклизмом. Био је учесник ослободилачког рата, 1941. политички комесар Игманске партизанске чете и 1942. Бистричке на Требевићу, а до средине 1944. деловао као политички радник. Септембра 1944. у својству комесара батаљона 23. српске дивизије налазио се у јединици која је на Дунаву дочекала борце Црвене армије. После ослобођења, као командант Главног штаба омладинских бригада, руководио омладинском радном акцијом на подизању Новог Београда. Био је председник Градске скупштине у Бору и члан бироа Обласног комитета КПС за Тимочку крајину. У новинарство је ушао 1952. и до краја 1954. радио у *Политици* (био је и уредник спортске редакције) када је постављен за главног уредника Радио Београда, а у исто време за секретара, па председника КПЗ Србије. Директор Института за раднички покрет Србије био је 1963–1967, затим до 1970. главни уредник Телевизије Београд и саветник за штампу у Председништву Србије. Био је ангажован у Републичкој и Савезној конференцији ССРН, Републичком одбору Савеза бораца, те као пензионер 1981. именован у Савет Републике. Као спортски функционер биран је за секретара и председника Главног одбора Фискултурног савеза и за члана Олимпијског комитета. Две деценије налазио се на челу Бициклистичког савеза Југославије, а затим је био његов почасни председник. Као главни организатор 43 пута је пратио трку „Кроз Југославију". Потпредседник, па председник Међународне асоцијације организатора аматерских бициклистичких трка (*AIOCC*) био је 14 година, а потом изабран за почасног председника. Објавио књигу *500 трка* (Бг 2001) у којој је описао своју улогу у бициклизму од 1946. до 2000, као и књиге *Светлећи сигнали* (Бг 1961), о борби партизана борског рударског басена, и *Октобарска револуција 1917. и прве године совјетске власти* (Бг 1966). ЛИТЕРАТУРА: *Бициклизам – Трка кроз Југославију*, Бг 1982; *Спортски лексикон*, Зг 1984. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСИЋ, Мила **![001_Mila-Bosic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-mila-bosic.jpg)БОСИЋ, Мила**, етнолог, музејски и научни саветник (Бегеч, Бачка, 6. I 1930). Дипломирала 1954, а докторирала 1984. на Одсеку за етнологију Филозофског факултета у Београду. До пензије радила у Музеју Војводине у Новом Саду (1954–1994) и својим радом утицала на развој Војвођанског музеја, односно Музеја Војводине, нарочито у раду Етнолошког одељења и матичне службе Музеја као централне музејске установе у АП Војводини. Бавила се проучавањима материјалне и духовне културе Срба и етничких заједница у Војводини, посебно културом Словака и Шокаца. На основу етнолошких емпиријских теренских истраживања у насељима Војводине спајала је у свом раду компаративним методом традиционални и савремени модел понашања и мишљења становништва. Аутор је изложбе и каталога *Крзнена одећа у Војводини* (1971). Запажена су дела из материјалне културе становништва Војводине *Рибарске справе и алати у Војводини* (Н. Сад 1981) и културе одевања *Народна ношња Словака у Војводини* (Н. Сад 1987) и *Народна ношња Словака у Банату* (Зг 1989). На пољу духовне културе дала је изузетан допринос у проучавању годишњих обичаја код Срба у Војводини и женидбених обичаја код Шокаца у Бачкој. Истакнута дела из ове области су монографија *Божићни обичаји Срба у Војводини* (Бг – Н. Сад 1985), *Годишњи обичаји Срба у Војводини* (Н. Сад 1995), а од студија које се баве животним циклусом *Женидбени обичаји Шокаца у Бачкој* (Н. Сад 1982) као и појединачни чланци из структуре животног циклуса српског становништва у Војводини објављивани у *Раду Музеја Војводине*. Била је сарадник у више етнолошких научних пројеката у Војводини и шире. Добитник је награде „Боривоје Дробњаковић" за животно дело на подручју рада у етнологији. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, III, Н. Сад 1994; М. Малуцков, „Развој етнолошке збирке у Војвођанском музеју (1947–1997)", у: *Од Српске народне збирке до Музеја Војводине: 1847–1997*, Н. Сад 1998. Весна Марјановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСИЋ, Милован Р. **БОСИЋ, Милован Р.**, историчар, друштвено-политички радник (Лопаш код Пожеге, 31. VIII 1927). Високу новинарску дипломатску школу похађао од 1950. до 1952. На Групи за историју Филозофског факултета у Београду дипломирао 1957, а 1965. одбранио магистарски рад. Докторирао 1982. с тезом *Извори за историју Комунистичке партије Југославије 1919–1941* (Бг 1984). После завршених студија две године радио као професор историје у Прилипцу код Пожеге. Од 1959. био приправник асистент, а затим научни сарадник у Институту за историју радничког покрета Југославије. Од 1965. до 1990, када је пензионисан, радио као руководилац Архива ЦК СКЈ. У основи његових стручних интересовања је прикупљање, изучавање и публиковање историјских извора партијске провенијенције (КПЈ/СКЈ). Био је члан Редакције за издавање *Сабраних дела Ј. Б. Тита* *1926–1946*; члан и секретар Одбора Председништва ЦК КПЈ за издавање Извора за историју СКЈ – *Документи централних органа КПЈ – СКЈ*, серија А, књ. 1–23; Серија Б – *Документи СКОЈ-а и револуционарног омладинског покрета*, књ. 1–5; Серија Ц – *Документи револуционарних синдиката*, књ. 1–2. ДЕЛА: „Активности КПЈ на стварању јединствене радничке партије 1935. године", у: *Историја радничког покрета*, Бг 1966, 3; „Оружани устанак у Србији 1941 – период Ужичке републике и совјетска средства информисања", *УЗ*, 1978, 7; „Сређивање, обрада и публиковање мемоарске грађе", у: *Приручник из архивистике*, Зг 1980. ИЗВОР: АЈ. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСМАН **БОСМАН**, рановизантијско утврђење на Ђердапу. У старијој литератури се наводи да се код **Б.** налазила римска станица Ad Scrofulos. Археолошка ископавања на овом локалитету показала су да на овом простору постоји утврђење из VI в., необичног, троугаоног облика с масивним кружним кулама на угловима. Дуже стране утврђења су 45,5 м. Бедеми и куле су зидани у техници *opus mixtum* с комбинацијом редова опеке и камена. Утврђење је подигнуто у време Јустинијанове реконструкције границе, а уништено 596. у сукобима Ромеја с Аварима и Словенима. О овоме сведочи остава рановизантијског новца пронађена на поду спаљене грађевине; најмлађи новац у остави је фолис Маврикија Тиберија из 596. ЛИТЕРАТУРА: В. Кондић, „Босман, рановизантијско утврђење", *Старинар*, (1982–1983), 1984, 33–34. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСНА **![001_II_VRELO-BOSNA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/001-ii-vrelo-bosna.jpg)БОСНА**, река која настаје од тридесетак крашких извора у подножју планине Игман (1.504 м), 13 км источно од Сарајева, на висини од око 500 м н.в. Врела су издашна и дају око 3 м3/с воде и одмах формирају реку. Дуга је 272 км, с просечним падом 1,35 %, а слив захвата површину од 10.480 км2. Долина **Б.** је с источне стране ограничена планинама Раван (1.303 м), Озрен (915 м) и Требавац (692 м), а са западне стране планинама Волујак (1.210 м), Крушчица (1.781 м), Влашић (1.933 м), Мањача (1.358 м), Борја (1.383 м), Крњин (355 м) и Вучјак (359 м). Улива се у Саву код Босанског Шамца на висини од 83 м н.в., доносећи у просеку 185 м3/с воде. Припада Дунавском сливу. Највећи протицаји су у новембру (од јесењих киша) и априлу (топљење снега), најмањи у августу и јануару. **Б.** прима 91 притоку дужу од 10 км, а највеће су Фојница, Лаштва и Усора с леве, и Жељезница, Миљацка, Криваја и Спреча с десне стране. Долина **Б.** је композитна, у њој се смењују дуга Сарајевско-зеничка котлина, клисура Немила–Врандук, Жепачка котлина, Маглајско-добојска клисура, Добојска котлина и Модричка клисура. Долином се протежу најважнији пут и пруга БиХ правца север–југ, који се зачињу у Посавини, а преко превоја Иван седло, између планина Бјелашнице и Битовње, прелазе у долину Неретве до јадранске обале. На том путу у долини **Б.** смештени су значајни градови Сарајево, Високо, Зеница, Завидовићи, Маглај, Добој, Модрича и Босански Шамац. Долинама Спрече, Криваје и Лашве изграђени су попречни путеви ка источној, а долинама Лашве ка западној Босни. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Географске области СФР Југославије*, Бг 1966. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСНА **БОСНА**, недељни лист „за вилајетске послове, вијести и јавне користи", излазио у Сарајеву једанпут недељно, од 28. V 1866. до 18. VII 1878. Изашло је укупно 636 бројева. Власник и издавач био је Ватрослав Сопрон, рођени Новосађанин, који је као штампар дошао из Земуна. Лист је у почетку штампан у „Сопроновој печатњи", а од 1867. у Вилајетској штампарији, првобитно на четири стране, две унутрашње турском арабицом и две спољне српском ћирилицом. Кад је у последњој години постао званични вилајетски орган, излазио је на осам страна – четири унутрашње биле су на турском, а четири спољне на српском језику. Као уредник турског дела потписивао се Мустафа Рефет Имамовић, док је српске стране уређивао Милош Мандић. У своје време био је то једини лист на српском језику на босанском тлу. Новине су биле цензурисане, а престале су да излазе кад је Аустроугарска окупирала Босну. ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, „Српска штампа у Босни и Херцеговини до 1918", у: *Два века српског новинарства*, Бг 1992. Милица Кисић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА **БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА**, држава на западном делу балканског полуострва настала распадом СФР Југославије. После грађанског рата 1992–1995. утврђено је Дејтонским споразумом да се састоји из Федерације БиХ и Републике Српске. **БиХ** се налази на контакту средишњег динарског простора са јужним делом Панонске низије на северу (перипанонски обод) и прелазним средоземним делом на југу. На северу и западу **БиХ** се граничи са Хрватском, на истоку и југу са Србијом и Црном Гором, док обалом, дужине 21,2 км, излази на Јадранско море у Малом Стонском каналу код Неума и Клека (10,5 км широк прилаз), југоисточно од ушћа Неретве. Херцеговину чини највећи део слива Неретве, а Босну већи део територије између река Дрине, Саве, планина Пљешевице, Динаре и главне вододелнице слива Саве и Неретве. **БиХ** има површину од 51.127 км2, 4.377.033 становника (1991) са средњом густином насељености од 85,6 ст./км2. У најбољој природно-комуникационој вези је на северу са Хрватском и североистоку са Србијом. Долином Босне, преко Иван-седла (970 м), остварује се саобраћајно-комуникациона веза меридијанског правца са долином Неретве и Јадранским приморјем на југу. Природне везе с осталим суседним географским областима су слабе (уске речне долине, планински превоји, посебно на југозападу и југоистоку **БиХ**). Економско-географски центар ове територије је Сарајевско-зеничка котлина у којој је главни град Сарајево, проистиче из радијално усмерених природних долина које су утицале да тај простор постане центар политичко-територијалног организовања. Кроз новију историју, развој **БиХ** је био у знаку периферности у односу на веће државе под чијим политичким, културним и економским утицајем се налазила: Угарске, Венеције, Турске, Аустрије. Под турском влашћу **БиХ** развија транзитну и трговинску функцију. У току сукоба Турске и Аустрије и експанзије Венеције, имала је геостратешки значај. Укључивањем у границе Аустроугарске монархије, њена улога слаби и постаје периферија, јер су саобраћајни правци усмерени кроз Хрватску. У СФРЈ, **БиХ** је имала централни географски положај (обухватала је око 20% територије), али је и даље главни саобраћајни правци мимоилазе. Са развојем железнице од Београда до Сарајева, у долинама Босне и Неретве и изградњом савремене друмске мреже до Загреба, Београда, западне Србије, Дубровника и Сплита, **БиХ** постаје подручје интеррегионалних веза између Подунавља (север) и Јадранског приморја (југ). Саобраћајна мрежа је најгушћа у Сарајевско-зеничкој котлини и Посавини, а најређа у Високој Босни и југозападном делу. Међународно признање **БиХ** 6. IV 1992, упркос противљењу Срба, једног од три конститутивна народа, довело је до међунационалних сукоба и грађанског рата, који је трајао до 1995. Према Дејтонском споразуму од 14. XII 1995. **БиХ** обухвата две конститутивне јединице: Федерацију **БиХ** (чини 51% територије) и Републику Српску (49%). На челу државе је трочлано Председништво (представници Бошњака, Срба и Хрвата). Република има дводомну скупштину: Представнички дом и Дом народа. Град Брчко се налази под управом државе **БиХ** (засебан дистрикт). *Федерација* представља савез федералних јединица, тј. кантона: Западно-херцеговачког, Средњобосанског, Унско-санског, Босанско-подрињског, Херцеговачко-неретванског, Зеничко-добојског, Тузланског, Посавског, Херцег-босанског и Сарајевског (главни град Сарајево). *Република Српска* настала је 27. III 1992 (парламентарна република са једнодомном скупштином), а главни град је Бањалука. [![002_II_Bosna-i-Hercegovina-GEOLOSKA-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/002-ii-bosna-i-hercegovina-geoloska-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/002-ii-bosna-i-hercegovina-geoloska-karta.jpg) **Географске регије**. На основу морфо-физиономских одлика у **БиХ** издвајају се четири веће географске макрорегије: Северна Босна, Средња Босна, Босанскохерцеговачки високи крш и Ниска Херцеговина. *Северна Босна* обухвата перипанонски обод и део планинског простора на југу до Грмеча (1.604 м), Срнетице (1.341 м), Чемернице (1.338 м), Влашића (1.943 м), Мањаче (1.239 м), Коњуха (1.328 м) и Јавора (1.406 м). Има површину 20.700 км2 (40% територије и више од 50% становништва **БиХ**). Широко отворена макрорегија према Панонској низији и значајним европским коридорима (Посавина). Рељеф чине јужни руб Панонске низије, широка зона побрђа јужно од обода и део планинске зоне: Козара (978 м), Мотајица (652 м), Мајевица (915 м), изграђене од метаморфних шкриљаца, серпентина и еруптивних стена, испод слоја флиша. Ниске, степенасте површи рашчлањене су тектонско-флувијалним долинама у којима су велике котлине: Спречка, Приједорска и Бањалучка. Макрорегија је морфолошки нагнута од југа према северу и отворена према панонском климатском утицају. Количина падавина (800–1.000 мм/год.) опада од запада ка истоку, због утицаја западних ветрова. Северну Босну пресецају долине неколико највећих босанских река: Босне, Сане, Уне, Дрине и Врбаса. Располаже бројним термоминералним изворима: Бихаћ, Лакташи, Слатина, Горњи шехер (Бањалука), Кулаши (Прњавор), Теслић, Тешањ, Губер код Сребренице, Кисељак код Тузле. Орохидрографски и педолошки услови учинили су Северну Босну најпродуктивнијим пољопривредним рејоном **БиХ**. Главни рудни и минерални ресурси су: манган (Босанска Крупа), олово-цинкана руда (Благај, Сребреница и Љубија), азбест (Тузла), барит (Велика Кладуша), магнезит (Бањалука, Прњавор, Теслић и Коњух), кварцни песак (Тузла и Бихаћ), ватростално-керамичке глине (Приједор и Братунац). Ова макрорегија је имиграциона област, унутар које се као гравитационе зоне издвајају већи градови: Бањалука и Тузла, рударски и индустријски центри: Бановићи, Живинице, Лукавац и Модрича. У Северној Босни се издвајају три субрегије: Унска крајина, Бањалучко-добојска регија и Североисточна Босна. Унска крајина обухвата алувијалне равни око Уне, Сане и Гомернице и ниске планине Козару и Грмеч, укупне површине 5.875 км2. Низијски део (Бихаћка котлина, Приједорско поље, Кнешпоље) пружа услове за ратарство, а на планинама се развија шумарство (сеча и прерада дрвета), екстензивно сточарство и рударство. Љубијски басен код Приједора располаже лежиштем гвоздене руде и мангана, у средњем Поуњу има боксита (Суваја, Солаја, Гускарица, Крављак, Оштрељ, Притока, Тихотина и Скочај), код Велике Кладуше има барита (Црквина, Поникве и Лукића брдо), код Босанске Крупе, Кулен-Вакуфа, Мартин-Брода и Горње Санице гипса, код Бихаћа кварца (Турија) и грађевинског камена (Маскара и Ружица), код Отоке, Бихаћа и Велике Кладуше кречњака, код Новог Града, Омарске, Кључа и Цазина глине. Унска крајина има енергетских ресурса: мрки угаљ у региону Каменграда, Омарског поља, Новог Града (Добрљин) и Цазина (Пјанићи, Црнаја); хидроенергетски потенцијал (ХЕ „Слапови" на Уни). Важнији саобраћајно-комуникациони правци воде долином Уне и Сане, од којих се одвајају правци секундарног значаја према Цазину и Великој Кладуши, Босанској Дубици и Кључу. Поред значајних саобраћајница и на раскрсницама путева развила су се главна градска насеља: Бихаћ, Босанска Крупа, Нови Град (раније Босански Нови), Сански Мост, Кључ, Приједор, Босанска Дубица, Цазин и Велика Кладуша. Бањалучко-добојску регију чини територија око доњих токова Врбаса, Босне и њихових притока (проширене долине са пространим и равним дном), површине 7.700 км2. Јужни део ове регије ограничавају планинска била: Мањаче, Чемернице, Борја (1.078 м) и Узломца (1.002 м). У долинским проширењима и на терцијарним брежуљцима развијено је ратарство, а по планинском ободу шумарство и рударство. Шуме има највише у општинама Теслић и Котор Варош. Минерални и рудни ресурси су: мрки угаљ у долини Врбање (Масловаре), код Теслића и Бањалуке (Рамићи), лигнит између Укрине, Усоре и Босне, манган на Козари, жива (цинабарит) код Прњавора, магнезит (Укрина, Шњеготина, Љубић и Теслић), барит на Козари (Церићи), грађевински камен код Шњеготине и Челинца, кречњак код Добоја и глина на Мотајици, код Бањалуке, Босанске Градишке и Добоја. Главне саобраћајнице трасиране су у долини Босне и Врбаса (железничка пруга и путеви), а у Добоју и Бањалуци се укрштају са попречним правцима. Највећи градски центри су у долинама две највеће реке, Бањалука у долини Врбаса и Добој у долини Босне (највећи саобраћајни пунктови). Остали већи градови су: Котор Варош, Босанска Градишка, Босански Брод, Дервента и Маглај. Североисточна Босна обухвата Тузланску котлину, део Подриња (Зворнички крај и Бирач), Семберију и део Босанске Посавине, површине 7.144 км2. На северу су низије Посавина и Семберија, а на југу брдско-планински простор. У Посавини и Семберији развијено је ратарство (поврће, воће), а на ободу планина на југу, традиционална експлоатација шума и сточарство. Енергетски ресурс регије је угаљ у Бановићима, мајевичком и тузланском басену (ТЕ „Тузла I–IV", 779 МW, ТЕ „Угљевик", 300 МW). Северно од Мајевице и у Тузланској котлини има камене соли (дебљина 255 м и дубина 150–500 м). Код Власенице има боксита, олово-цинка (галенит, сфалерит) код Сребренице (Сасе), каолина и мрамора код Братунца и Шековића. Североисточна Босна је саобраћајно отворена према савском путу, где је железничка пруга Бијељина–Шид; значајне су деонице пруга Тузла–Добој и Бановићи–Брчко–Винковци. Прометни путеви трасирани су у долини Спрече Добој–Тузла–Бијељина и меридијанским правцем Орашје–Тузла–Кладањ. Најзначајнији градски центар је Тузла, битни индустријско-рударски градови су Лукавац, Бановићи и Живинице, а на истоку Зворник и Сребреница. Остали градови су Братунац, Власеница, Кладањ, Брчко, Бијељина, Босански Шамац, Градачац, Модрича и Угљевик. *Средња Босна* обухвата централне делове **БиХ** између перипанонске Босне (север) и високог крша (југ). На северу је ограничена Димитром, Мањачом, Чемерницом, Влашићем, Коњухом и Јавором, на југу Зеленгором, Трескавицом, Бјелашницом, Радушом (1.807 м), Виторогом (1.906 м) и Лисинама, на западу горњим током Сане, на истоку тромеђом **БиХ**, Црне Горе и Србије. Средња Босна има површину 14.000 км2. Највише планине су: Враница (2.112 м), Коњух (1.328 м), Борја (1.078 м), Узломац (1.002 м), Требевић (1.629 м), Јахорина (1.913 м), Игман (1.248 м), Влашић (1.943 м), Лелија (2.032 м), Лебршник (1.985 м), Волујак (2.294 м), Маглић (2.386 м – највиши врх **БиХ**). Крашки рељеф развијен је на површима: Гвозно (Трескавица), Гласинац (Романија), у Грбавичком пољу (југозападно од Јајца) и на планинама: Бјелашници, Трескавици, Маглићу и Волујку, где су изражени и неки глацијални облици (циркови, ледничке долине и језера). У долинама великих река се смењују проширени котлински делови са клисурама. Веће котлине су: Сарајевско-зеничка, Фочанска, Горажданска, Вишеградска и Рогатичка. Средња Босна је богата шумом, пашњацима и водом (извире Врбас испод Вранице, Босна испод Игмана у Сарајевском пољу и др.). Горњи ток Дрине између Шћепан-поља и Звијезде (северно од Вишеграда) припада Северној Босни. Познатије термоминералне воде су: Илиџа код Сарајева, Кисељак, Фојница, Вишеград. Има развијену пољопривреду, а после II светског рата рударство и индустрију (јаки индустријски центри су: Сарајево, Фоча, Вишеград, Травник, Јајце). Угља има у Сарајевско-зеничкој котлини (рудник у Зеници из 1881. је најстарији у **БиХ**), гвоздене руде у Варешу (Пржићи, Дрошковац, Брезик и Смрека од 1886. за потребе железаре у Зеници), боксита има око Јајца и Мркоњић Града, олова и цинка око Вареша и Олова, хрома код Дубоштице, бакра код Боровице и Вареша, пирита код Фојнице и живе у Дражевићима. Од неметала, барита има у околини Јајца, магнезита у Подрињу код Рудог, лапорца у долини Босне код Какња, гипса код Доњег и Горњег Вакуфа, у Воларима код Јајца, кварцног песка код Крешева и Бусоваче, мрамора у Јајцу, Мркоњић Граду, код Травника, Бугојна, Доњег Вакуфа, Фоче и др. У Средњој Босни се издвајају три субрегије: Сарајевско-зеничка котлина, Горњи Врбас и Горње Подриње. Сарајевско-зеничка котлина заузима централно место у Средњој Босни, има велики саобраћајно-географски и економско-географски значај, располаже разноврсним природним ресурсима (шуме, пашњаци, руде, воде, угаљ). Црна металургија развијена је у Зеници, Варешу, Илијашу, прерађивачка индустрија у Сарајеву (метална, дрвна, прехрамбена). Најважнији привредни центар је Сарајево, а други по важности Зеница. Рударска насеља Бреза и Какањ настала су уз руднике мрког угља (ТЕ „Какањ I–IV", 568 МW). Остали градови су Фојница, Високо, Олово и Травник. Горњи Врбас је субрегија у долини Врбаса. Има развијену земљорадњу (Скопаљска котлина). Рударско-енергетске сировине су: боксит код Јајца, гипс код Шипова и Доњег Вакуфа, угаљ код Бугојна и гвоздена руда код Горњег Вакуфа (Радован). Врбас, Плива и Угар имају хидроенергетски потенцијал (ХЕ „Јајце I–II", ХЕ „Бочац"). Већи градови су: Јајце, Мркоњић Град, Доњи Вакуф, Бугојно, Горњи Вакуф. Горње Подриње је планинска субрегија кроз коју се усекла Дрина са притокама Сутјеском, Ћехотином, Прачом, Лимом и Рзавом. Развијена је пољопривреда, риболов (Дрина), очувани шумски комплекси на великим површинама (шумарство). Дуж старог караванског пута у долинским проширењима Дрине формирано је неколико градова: Фоча, Горажде и Вишеград. *Босанскохерцеговачки високи крш* простире се од Грмеча на северозападу до границе ове републике и Црне Горе на југоисточном ободу Гатачког поља. Од перипанонске и средње Босне одвојена је планинама: Грмеч, Срнетица, Виторог, Радуша, Бјелашница, Трескавица, Зеленгора и Волујак, а од ниске Херцеговине планинама: Вележ, Прењ и Чврсница. Има површину од 10.507 км2. У регији Високог крша издвајају се две субрегије Западна Босна и Висока Херцеговина. Западна Босна је субрегија била и поља (површина 6.262 км2), од горњег тока Уне на западу до средњег тока Неретве на истоку и од горњег тока Сане и Врбаса на северу до Бутишнице, притоке Крке и била Динаре на југу. Најизразитије планине су: Грмеч, Срнетица, Клековача, Јадовник (1.656 м), Шатор, Виторог, Цинцар, Голија, Радуша, Љубуша (1.797 м) и Динара. Између планинских венаца су крашка поља и увале са карактеристичном хидрографском мрежом; понорнице су подземно спојене од виших поља на северу до нижих на југозападу. Највећа поља су: Босанско-петровачко (47,5 км2), Ливањско (56,7 км2), Дувањско (121,6 км2), Гламочко (129 км2) и Купрешко (94,8 км2). Најдужа понорница је Шујица (44,3 км) у Дувањском пољу и краће: Стурба, Пловуча, Ричина и Бистрица у Ливањском, Мртвица и Милаћ у Купрешком пољу. Сва поља Западне Босне одводњавају се подземно у правцу врела Уне, Унца, Сане, Пливе, Раме, Цетине, Крке, Зрмање. Унац (65,5 км) једина је река овог подручја која извире као Млински поток из Шаторског језера (1.488 м) на Шатор-планини. До ушћа у Уну, код Марлин Брода, тече површински, уском долином која се на два места проширује код Мокронога и Дрвара. На планинама Западне Босне доминира букова и мешовита шума букве и јеле и др. (дивљач, ловишта и резервати). У демографском погледу субрегија стагнира или се јавља депопулација у планинским насељима. Сточарство је најразвијеније у Купрешком пољу, док се у нижим пољима, где је клима умерена, гаје кукуруз и кромпир. Енергетску основу чине угаљ и хидроенергија. Ливањско поље има и резерве цементног лапорца и грађевинског камена. Ливно је главни привредни и друштвени центар Западне Босне, следе Дрвар на реци Унац (на раскрсници путева за Босански Петровац, Ливно и Книн), Дувно, Гламоч и Грахово. Висока Херцеговина обухвата североисточни, мањи део регије Високог крша, а то су горње и средње подручје Неретве и висока поља Невесињско и Гатачко. Издужена је динарским правцем и обухвата два низа планина које дели долина Неретве. Има површину од 4.245 км2. Важни саобраћајно-комуникациони правци су пут и пруга Мостар–Сарајево у долини Неретве, преко Иван-седла, пут Јабланица – Прозор – долина Врбаса преко Макљена (1.123 м) и Дубровник–Гацко–Фоча преко превоја Чемерно (1.293 м). Висока Херцеговина је по многим морфо-физиономским карактеристикама слична високом красу западне Босне. У правцу северозапад–југоисток нижу се високе и средње планине: Чврсница, Прењ, Вележ, Бјелашница западно од Гатачког поља, Лебршник, Зеленгора, Лелија, Волујак и Височица. Неретва је усекла клисуру дугу 80 км и дубоку 800 м између Улога и Коњица, а од Неретвице до Бијелог поља кањонску долину дугу 49 км и дубоку 1.200 м. Кањонске долине имају и њене притоке: Дива Грабовица и Дрежанка. У рељефу се истичу два велика поља Невесињско и Гатачко. Део Високе Херцеговине источно од Вележа и јужно од Црвња, Зеленгоре и Лебршника до врела Требишњице код Билеће и Дабарског поља познат је под називом Рудине. Насеља су распоређена по ободу крашких поља и увала, а становништво се бави сточарством (узгој оваца). Хидрографска мрежа није у складу с обилним падавинама, а појављује се више понорница. Неретва има притоке Ракитницу, Љуту и Неретвицу (ХЕ „Јабланица", ХЕ „Салаковац", ХЕ „Грабовица", ХЕ „Мостар"). Лигнита има у Гатачком пољу (ТЕ „Гацко", 300 МW). Нема великих градова, а највећи су Коњиц у долини Неретве, око ушћа њене притоке Трешанице, на месту погодног прелаза преко реке и на правцу који повезује Панонску низију и Средњу Босну са приморјем (преко Иван-планине), Јабланица, Невесиње и Гацко. Калиновик у источном и Прозор у западном делу субрегије су градски центри на регионалним саобраћајницама. *Ниска Херцеговина* је најјужнија област **БиХ**, најближа Јадранском мору. Пружа се правцем северозапад–југоисток од Дувна до планине Орјен (граница са Црном Гором на југоистоку) и подељена је на више микрорегија, као што су Бијело и Мостарско поље (Бишће), Мостарско блато, Бекија (југоисточни наставак Имотског поља), Хумине (између Љубушког и Љубиња), Попово поље и део око доњег тока Неретве. Ниска Херцеговина излази на јадранску обалу између Неума и Клека и има површину 5.946 км2. Попречним правцем област пресеца долина Неретве, са најважнијим саобраћајницама, а источном периферијом пружа се пут Дубровник–Гацко–Фоча. У рељефу доминирају крашка поља, увале, ниске заравни и хумови, а највеће алувијалне равни су у Мостарском и Поповом пољу. Дно Мостарске котлине је покривено дебелим наслагама флувио-глацијалних наноса у којима је Неретва усекла своје корито. Највећа крашка поља су: Попово (185 км2), Мостарско (35 км2), Мостарско блато (35,7 км2) и Бијело поље (13 км2). Клима је измењено средоземна, са топлим и сувим летима и нешто хладнијим зимама него у приморју. Требишњица је понорница, која извире из јаких крашких врела код Билеће, Дабарског и Фатничког поља. Око доњег тока Неретве има речних језера и плављених поља: Свитавско поље (65,8 км²) и Хутово блато (резерват птица мочварица, површинe 7.000 ха). Хидромелиорационим радовима добијене су нове обрадиве површине, као и уређени рибњаци и резерват за птице мочварице. Енергетски ресурс чини хидропотенцијал Неретве и Требишњице, као и резерве мрког угља у Мостарском пољу. Боксита има код Посушја, Лиштице, Читлука, Стоца, Мостара, Љубушког. Највише плодних површина има око доњег тока Неретве (Чапљина, Габела) и у Поповом пољу, а по воћарству (трешње, вишње, шљиве, крушке, кајсије, брескве, јабуке и др.) и повртарству се истичу три општине: Мостар, Чапљина и Столац. Позната су херцеговачка вина (виноградарски рејон) и дуван. Мостар је привредни и административно-управни центар Херцеговачко-неретванског кантона, а затим следе: Чапљина, Столац, Требиње, Љубушки, Билећа, Читлук, Лиштица, Посушје и Неум. Дејан Шабић **Геолошки састав**. На територији **БиХ** налазе се средњи део Динарида и југозападни, посавски делови Панонског басена. Тај геолошки простор састављен је од шест крупних тектоностратиграфских јединица које леже једна преко друге. Оне су раздвојене површинама навлачења а међусобно се разликују нарочито по геолошким стубовимa и структурним особинама. На њих су наметнуте млађе, неогене творевине у ширем подручју Посавине и у виду седимената заосталих од многобројних интермонтаних језерских басена. Навлака високог крша налази се на југозападу и представља најкрупнију јединицу. Откривени део геолошког стуба почиње доњотријаским кластитима, који леже преко палеозојске подлоге. Затим следе средњо и горњотријаски кречњаци са шкољкама и амонитима. Јура је изграђена од кречњака, доле од литиотских, у средини од оолитских и алгалних, а горе од различитих са кладокоропсисима, клипеинама и елипсактинијама. У доњој креди преовлађују алгални карбонати а у горњој кречњаци са рудистима и доломити. Палеоцен је од кречњака са фораминиферима. У структури ове јединице истичу се линеарни набори, многобројне краљушти и мање навлаке са југозападним вергенцама. Овај ентитет је настао у алпијском структурном плану од простране динарске карбонатне платформе. Навлаку босанског флиша чини уска зона флишних творевина, које на југозападу леже преко високог крша а на североистоку подилазе под дурмиторску навлаку. У теренима Игмана и Бјелашнице откривене су и у тектонском прозору испод дурмиторског ентитета. Јединица је изграђена од два различита флиша кредне старости. Доњокредни је теригени флиш у којем значајну улогу има преталожен материјал из Орфиолотске навлаке. У горњокредном делу стуба преовлађује карбонатни флиш. Унутрашња структура јединице је слабо проучена. У алпијском структурном плану формирана је од седимената насталих у басену отвореном између динарске карбонатне платформе и дурмиторског ентитета. *Дурмиторска навлака*. Видљива основа изграђена је од силурских и девонских кречњака са конодонтима и карбонског флиша. Преко тих убраних творевина прво леже пермски белерофонски кречњаци, затим верфенски кластити и кабонати па анизијски кречњаци са булошком фауном, ладинска порфирит-рожначка формација и кречњаци с рожнацима. Горњи тријас је изграђен од кречњака с мегалодонима и од доломита. Из доње и средње јуре познати су оолитски кречњаци и лапорци с аптихусима, а из горње кречњаци са кладокоропсисима и елипсактинијама. У структурном погледу истиче се низ великих и неправилних брахинабора са карактеристичном оријентацијом северозапад–југоисток. Ова јединица је настала услед њеног незавршеног рифтовског одвајања од североисточних делова динарско-карбонатне платформе током најгорње јуре и креде. *Офиолитска навлака* саржи неколико седиментних и магматских формација. Истичу се дијабаз-рожначка формација и крупна тела ултрамафита. Јурску дијабаз-рожначку формацију чини у великој мери офиолитски меланж. Његов матрикс је од ушкриљених алевролита, у којима су хаотично размештени фрагменти граувака, офиолита, рожнаца, кречњака и кречњака с рожнацима. Уз ову формацију иде и тријаско-јурска узломачка радиоларитска формација. Ултрамафитски масиви су од серпентинисаних перидотита, габрова, дијабаза, долерита и базалта. Најмлађа у овој јединици је покровна погарска серија горњокредне старости у којој се налазе преталожени материјали из наведених творевина, затим кластити и кречњаци са глоботрунканама. Цела Офиолитска јединица има веома сложену структуру. Интензивно је набрана али су делови тих структура, због транспозиције, сачувани само местимично. Многобројне су краљушти и навучени масиви серпентинисаних перидотита. Ова јединица, према подацима из ширег подручја, почела је да се формира отварањем басена с океанским дном почев од најгорњег тријаса. Свој максимум у ширењу је достигла за време средње јуре, када је почело њено затварање обдукцијом према југозападу преко дурмиторске навлаке. Тај процес је завршен у титону. У *голијској навлаци* најстарији су ордовички зелени шкриљци откривени у рејону Дрине. Затим, долазе девонски филити и карбонски флиш. Преко тих херцински убраних творевина следе анизијски кречњаци, ладински кречњаци с рожнацима и кречњаци с мегалодонима из горњег тријаса. У јури су развијени кречњаци с амонитима, а у креди, преко власинских боксита, следе средњо и горњокредни кречњаци богати фосилима. У структурном склопу јединице истичу се мањи алпски набори са дужим осама правца северозапад–југоисток. У целини она је навучена преко Офиолитске навлаке а на североистоку се подвлачи под Савску навлаку. Ова јединица је индивидуалисана од североисточног и источног обода динарско-карбонатне платформе отварањем Офиолитског басена у јури. *Савска навлака* је последња видљива унутрашња јединица Динарида. У њеном саставу се налазе: кредно-палеогени флиш, офиолитски меланж и сјајни шкриљци, синкинематски гранитоиди и посторогени вулканити. Кредно-палеогени флиш развијен је на Мајевици, Мотајици и Козари. То је теригени флиш чија старост је доказана богатим спектрима палиноморфа. Слично је и са сјајним шкриљцима Просаре и Мотајице. Значајно је да се у офиолитским блоковима у меланжу (старим око 111 Ма, тј. милиона година) налазе лавама заливени седименти из доњег кампана са глоботрунканама. То сведочи и о горњокредно-палеогеној старости меланжа, који садржи још и блокове јурских кречњака с амонитима. У сјајне шкриљце утиснули су се гранитоиди стари 48–38 Ма у виду већих тела (Мотајица) или као ушкриљени силови. Покровни седименти ентитета су средњоеоценски кречњаци с нумулитима и горњоеоценске моласе. Унутрашњу структуру карактеришу интензивна набраност, краљушти и мање навлаке. Ова јединица је настала у реликтном басену с океанским дном који је у креди и палеогену заостао од западне гране вардарског океана. Затворен је обдукцијом његовог садржаја према југу преко Голијске и Офиолитске навлаке. Посторогени вулканити (андезити, дацити, латити и базалти) срећу се у околини Сребренице, на Мајевици и код Маглаја. Перипанонски регион и интермонтани басени. После завршених главних фаза тектонског обликовања Динарида, током неогена, у савској јединици, односно на маргини Панонског басена, дошло је до снажних релаксационих спуштања и пратеће седиментације. Прво су успостављени језерски услови, затим у бадену морски па бракични у сармату, каспибракични у понту и, на крају, опет језерски у плиоцену. Тада су настале дебеле серије кластита, лапораца и кречњака са честим појавама и лежиштима меких мрких угљева. У осталим деловима **БиХ**, преко формираног орогена у неогену настали су језерски басени разних димензија. Највећи и најзначајнији по свом садржају су Сарајевско-зенички и Тузлански басен. Међу важнијима су и: Угљевик, Каменград, Бугојно, Ливно, Дувно, Гацко, Бихаћ–Цазин, Дрвар, Миљевина и др. Александар Грубић **Рељеф**. **БиХ** је изразито планинска земља, претежно са средњопланинским и делом високопланинским тереном (највиши и најшири део планинске Динарске области). Простори изнад 500 м н.в. захватају 62% територије **БиХ**. Највеће површине са нижим тереном су на северу **БиХ**, тј. на јужном ободу Панонске низије, уз десну обалу Саве (Босанска Посавина; тектонски ров Саве), као и у долини Неретве. Према југу низијски рељеф прелази у 40–60 км широко побрђе, које се уздиже са 200–600 м н.в. и преко речних долина правца север–југ прелази у централну планинску област. Јужно од перипанонског дела **БиХ** доминира планински рељеф, који се састоји од била и крашких поља на западу, Хумина и Рудина, површи и брда на југу и југозападу, Старовлашко-рашке висоравни на југоистоку и истоку, те рудних и флишних планина на североистоку, северозападу, северу и средишњем делу Босне. Главни венци динарског планинског система пружају се правцем северозапад–југоисток на дужини од 400 км, од Велике Кладуше до Суторине. Планине на југу, најчешће падају стрмо и терасасто, посебно у јужном делу Босне. Према северу планински рељеф се благо спушта и прелази у низију са ниским планинама: Просара (363 м), Мотајица (652 м), Вучјак (365 м), Требовац (651 м), Козара (978 м), Мајевица (915 м), између којих су широке речне долине. Неке од њих имају изглед уравњених поља: Приједорско, Спречко, Бањалучко (испуњена неогеним седиментним стенама). Централна планинска област, која је највећим делом изграђена од јурских и кредних кречњака, у којој су Сарајевско-зеничка и Тузланска котлина, већим делом је под шумом (храст, граб, цер, буква и др.) и планинским пашњацима. Богата је рудама, па се назива област рудних планина. Највише планине између Уне и Сане су: Грмеч (1.604 м), Срнетица (1.341 м) и Клековача (1.961 м); између Сане и Врбаса: Димитор (1.483 м), Мањача (1.239 м) и Лисина (1.467 м); између Врбаса и Босне: Чемерница (1.338 м), Влашић (1.943 м) и Враница (2.112 м), а између Босне и Дрине: Звијезда (1.350 м), Коњух (1.328 м), Јавор (1.406 м), Деветак (1.417 м), Озрен (1.532 м), Романија (1.629 м), Требевић (1.629 м). На југоистоку централне планинске области су: Иван-планина (1.502 м), Игман (1.248 м), Бјелашница (2.067 м), Јахорина (1.913 м), Височица (1.974 м), Трескавица (2.088 м), Лелија (2.032 м), Зеленгора (2.015 м), Волујак (2.294 м) и Маглић (2.386 м) – највиши врх у **БиХ**. Планинска област југоисточно од Сарајева назива се Високом Босном. Јужно од црноморско-јадранске вододелнице развијен је крашки рељеф (површински и подземни крашки облици). Виши део – Рудине чине динарски планински низови, између којих су пространа крашка поља: Невесињско (180 км2), Гатачко (57 км2) и Дабарско (30 км2). Крашка поља се налазе на 700–800 м н.в. и имају правац пружања планина и већином су издуженог облика са стрмим странама, уравњеним и пространим дном. У нижем делу Херцеговине – Хумине (300 м н.в.) јављају се заравни са крашким пољима: Попово (185 км2), Љубушко, Вељачко и Витинско поље и Мостарско блато. Нека крашка поља настала су у флишним стенама (Дабарско и Фатничко поље), а само неколико у кречњачко-доломитским (Попово поље). Најизразитији и најбројнији крашки облици су вртаче и шкрапе, којих има на заравнима и висоравнима, а затим увале (дужина 3–5 км). Највише планине у **БиХ** простиру се око вододелнице Црноморског и Јадранског слива; између Уне и Неретве: Вијенац (1.650 м), Шатор (1.872 м), Динара (1.913 м), Голија (1.892 м), Цинцар (2.006 м), Вран (2.074 м) и Чврсница (2.228 м), а између Неретве и Црне Горе, у правцу север–југ терасасто падају планине: Прењ (2.155 м), Црвањ (1.921 м), Вележ (1.969 м), Бјелашница (1.867 м), Снијежница (1.262 м), Ситница (1.419 м) и Видуша (1.328 м). Једина низија на југу **БиХ** се налази у доњем току Неретве (225 км, од тога 203 км кроз **БиХ**), која се испод Габеле шири у плодну делту (дужина 30 км), са парком природе „Хутово блато" (резерват птица мочварица, површинe 7.000 ха). На планинама изнад 1.500 м н.в. развијен je глацијални рељеф настао за време плеистоцене глацијације. Дејан Шабић **Клима**. Условљена је, пре свега, географском ширином и атмосферском циркулацијом. Већи део године на климу делују два акциона центра атмосфере: азорски антициклон, који условљава стабилно, а лети и топло време и исландски циклон, који доноси падавине. Зими се повремено региструје и утицај сибирског антициклона, који је праћен хладним и углавном сувим временом. На климу **БиХ** делују и регионални климатски модификатори као што су разлике у надморској висини и експозицији рељефа, а посебно је значајан утицај суседног Јадранског мора. Оно има изразитији утицај на температуру у Херцеговини у току зиме, а његов утицај на падавине уочава се и у западној Босни. У централном, брдском делу **БиХ** средње годишње температуре углавном се крећу између 9 и 10 °С, у северном делу републике од 10 до 11 °С, у ниској Херцеговини 11–12 °С, а у долини Неретве и преко 14 °С. У високим планинама изнад 1.500 м средње годишње температуре су ниже од 4 °С. [![003_II_Bosna-i-Hercegovina-GODISNJE-temperature-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/003-ii-bosna-i-hercegovina-godisnje-temperature-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/003-ii-bosna-i-hercegovina-godisnje-temperature-karta.jpg) Најхладнији месец је јануар, а на високим планинама фебруар. У северном и централном делу **БиХ** средња јануарска температура се креће између -1 и 0 °С, на југоистоку Херцеговине око 3 °С, а у долини Неретве је виша од 4 °С. Најтоплији месец је јул, а на високим планинама август. Средња јулска температура се у северном делу креће углавном између 19 и 21 °С, у централном делу 18–19 °С, на југоистоку око 22 °С, док у долини Неретве достиже скоро 25 °С. У току године најмања количина падавина излучи се на крајњем североистоку **БиХ** (испод 750 мм), док је највлажнији југоисток (око 2.000 мм). Над осталим, већим делом земље, излучи се 850–1.500 мм. У перипанонском ободу, падавине релативно правилно опадају од запада ка истоку, док је у ниској Херцеговини углавном обрнуто. ![004_II_Bosna-i-Hercegovina-godisnji-tok-padavina-u-Bijeljini-i-BIleci.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/004-ii-bosna-i-hercegovina-godisnji-tok-padavina-u-bijeljini-i-bileci.jpg) Највећи део северне **БиХ** има континентални режим падавина са максимумом у летњим и минимумом у зимским месецима. У ниској Херцеговини влада типични маритимно медитерански режим са максимумом у зимским и минимумом у летњим месецима. У централним деловима доминира јесењи максимум, док минимум није изразито просторно диференциран. ![005_II_BiH_srednje-mesecne-i-godisnje-temperature-vazduha_tabela-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/005-ii-bih-srednje-mesecne-i-godisnje-temperature-vazduha-tabela-1.jpg)![006_II_BiH_srednje-mesecne-i-godisnje-sume-padavina_tabela-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/006-ii-bih-srednje-mesecne-i-godisnje-sume-padavina-tabela-2.jpg) На територији **БиХ** могуће је издвојити четири основна типа климата и то идући од севера ка југу: умереноконтинентални, планински, измењено средоземни и средоземни. Умереноконтинентални тип захвата северни део **БиХ**, који је отворен климатским утицајима из Панонске низије. Карактеришу је топла лета и умерено хладне зиме, са знатним годишњим колебањима температура. Количине падавина опадају од запада ка истоку. Доминирају ветрови из правца севера и северозапада. Овај климатски тип има две варијанте: умереноконтиненталну перипанонског обода и брдско-планинску варијанту умереноконтиненталне климе. Планински климатски тип заступљен је у централним и источним деловима **БиХ** и везан је за високе планине. Карактеришу га свежа и кратка лета и дуге, хладне зиме и мале годишње температурне амплитуде. Количине падавина су преко 1.000 мм, а знатан део се излучи у виду снега. На највишим планинама присутне су карактеристике алпске климе. Јужна периферија **БиХ** има средоземну климу. То је углавном зона ниске Херцеговине. У њој су знатни и утицаји планинског климата са севера, а продори средоземне климе дубље ка северу дешавају се у долини Неретве. За ово подручје карактеристични су сува и веома топла лета и благе зиме, тако да су годишње температурне амплитуде мале. Знатне су количине падавина, а највећи део се излучи у јесен и зиму. Најјачи ветрови су бура и југо, који дувају зими. Северно од ове зоне, где су надморске висине веће и знатнији утицаји са севера, формира се измењеносредоземна клима. Владан Дуцић **Воде**. Са потамолошког аспекта реке у **БиХ** припадају сливовима Црног и Јадранског мора. Највећа је гранична река са Хрватском и Србијом Сава (945 км), пловна на том делу целом дужином; затим Уна (213 км), Врбас (240 км), Босна (271 км) и Дрина (346 км), које теку правцем југ–север и уливају се у Саву, а на југу је Неретва, једина директна притока Јадранског мора у **БиХ**. Остале реке, које припадају Јадранском сливу су понорнице, чији се доњи токови појављују као сублакустријски извори – вруље или поред обале. Реке се водом хране од падавина и отопљеног снега. Максимуми водостаја су у пролеће и јесен, а минимум лети и зими. Рекама су најсиромашнији југозападни делови **БиХ**, од линије Босанска Крупа – Купрес – Улог. Северно и источно од ње речна мрежа је гушћа и богата водом. Горњи и средњи речни токови имају претежно планински карактер са дубоко усеченим обалама, клисурама и кањонима. У централном делу **БиХ**, где је густ биљни покривач, отицање воде је успорено, чиме је смањена ерозија земљишта. Крашка поља на југу **БиХ** су безводна и поред знатних количина падавина. У крашком рељефу површинска вода се брзо губи и понире у кречњачким пукотинама на заравнима и у крашким пољима или нагло отиче и интензивно спира тло. [![007_II_BiH_PADAVINE_karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/007-ii-bih-padavine-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/007-ii-bih-padavine-karta.jpg) Црноморски слив. Сава прима најдуже и водом најбогатије реке у **БиХ**: Уну са Саном, Врбас, Босну и Дрину, под чијим утицајем настаје њен нивално-плувијални режим, са максимумом воде у априлу (када се топи снег), што ремети подударност између количине падавина и протицаја на рекама. Најнижи водостаји на Сави и њеним притокама у **БиХ** су у августу и септембру, у време малих количина падавина и максималног испаравања. Плувиометријски режим је условио поделу хидролошке године на дужи, влажни период, који на Сави и њеним притокама траје седам месеци (октобар–мај) и краћи, сушни (мај–септембар). Површина слива Саве је 96.328 км2. Најразвијенији хидрографски систем у сливу Саве има Дрина, са сливом површине 19.570 км2, од тога **БиХ** припада 7.200 км2 или 36,8%. Она настаје на саставу Пиве (78 км) и Таре (141 км), а њене најдуже притоке су Сутјеска (35 км), Бистрица, Осаница, Прача (61 км), Жепа, Дрињача (15,5 км), Сапна, Локањска ријека и Јања (53 км) са леве стране и Ћехотина (125 км), Лим (220 км), Рзав (72 км) и Јадар (79 км) са десне. Босна читавом површином слива од 10.460 км2 припада **БиХ**. Извире у селу Врутци испод Игмана на 500 м н.в. на месту званом Врело Босне. Тече централним делом **БиХ**, а код Босанског Шамца се улива у Саву. У римско доба звала се *Basana* (по њој је настала реч Босна). У горњем току до Зенице тече кроз Сарајевско, Височко, Какањско и Зеничко поље; у средњем току пробија се кроз клисуре Врандук–Немила и Маглај–Добој, а у доњем току од Добоја до ушћа, акумулира песак и шљунак, ствара плићаке и гради алувијалну раван са више рукаваца. Низводно од Маглаја је могуће сплаварење за време вишег водостаја. Главне притоке су: Жељезница (26,9 км), Миљацка (35,9 км), Криваја (101 км), Спреча (137,5 км) и Ставња (30,4 км) са десне стране, а Фојничка река (46 км), Лашва (49,4 км) и Усора (82 км) са леве. На Жељезници је изграђена хидроелектрана (6,5 МW). У долини Босне су градови: Сарајево, Високо, Какањ, Зеница, Завидовићи, Жепче, Маглај, Добој, Модрича и Босански Шамац. Краћа притока Саве је Укрина (119,3 км). Поред изворишних става, Велике и Мале Укрине, главне притоке су: Манастирка, Беровица, Каменица, Мрка и Јелова река. Тече побрђима између доњих токова Босне и Врбаса, а улива се у Саву 10 км југозападно од Брода. Врбас настаје из крашких врела на падинама Вранице (2.112 м). Има композитну долину. У доњем току гради макроплавину Лијевче поље, а ушће у Саву је код Српца. Највеће притоке су: Врбања (85,3 км), Плива (33 км), Угар и др. Уна, десна притока Саве, извире испод Стражбенице у Лици, а ушће је код Јасеновца. Има композитну долину, а најдужа притока је Сана (146 км). Композитност и геолошка грађа речних долина омогућавају изградњу вештачких језера, која отклањају неповољност речних режима, користе се за потребе привреде, риболов, туризам и имају хидроенергетски потенцијал (ХЕ „Вишеград", ХЕ „Бајина Башта", ХЕ „Зворник" и др.). ![008_II_BiH_Drina-kod-Visegrada.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/008-ii-bih-drina-kod-visegrada.jpg) Јадрански слив одликује кречњачки терен, који је условио велики број малих река, које нису успеле да формирају дуге и простране долине, осим Неретве, са сливом површине око 9.800 км2. Има снажан ток, који је успео да се пробије кроз кречњачки терен до мора (пловна 20 км узводно од Метковића). Извире на 1.095 м испод Зеленгоре (2.015 м) и Лебршника (1.985 м), а улива се у Јадранско море у близини Роготина и Плоча. Неретва има нивално-плувијални речни режим, а веће притоке су: Неретвица, Ракитница, Брегава, Рама и Требижат (ХЕ „Јабланица", ХЕ „Салаковац", ХЕ „Грабовица", ХЕ „Мостар"). У крашким пољима на југозападу и југу **БиХ** има понорница. Површински токови су им краћи од подземних. Извиру из јаких врела, кратко теку површински и изненада нестају у понорима. Најдуже површинске токове имају Требишњица (93,8 км), Шујица (44,3 км), Заломска река (42,6 км) и Мушница (37,7 км). Неке понорнице се више пута појављују као површински токови под различитим називима. Сталну воду има Грачаница у Гатачком пољу (57 км2), док остале понорнице лети делом или потпуно пресуше (максимални водостај у пролеће). Воде из овог поља припадају систему Требишњице, а подземно дотицање се врши на врелима у Билећи, Дабарском и Фатничком пољу. Требишњица се под називом Омбла или Ријека Дубровачка улива у Јадранско море. Има хидроенергетски потенцијал: ХЕ „Требиње I", ХЕ „Требиње II", ХЕ „Дубровник" и ХЕ „Чапљина" и вештачко Билећко и Горичко језеро. У Дабарском пољу су реке Опачице и Вријене, у Фатничком Фатничка, у Мостарском Лиштица и Устипрача, у Љубушком пољу систем Тихаљина–Младе–Требижат и др. Већи део крашког простора западне Босне припада јадранском сливу (слив Цетине; 3.700 км2). У Купрешком пољу су реке Доња и Горња Мртвица и Миоче, у Вуковском Воденице, у Гламочком: Јаруга, Крива Јаруга, Рибњак, Врба, Бусија, Храст, у Ливањском Јаруга, у Дувањском Шујица и Ричина и др. ![009_II_BiH_reka-Una.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/009-ii-bih-reka-una.jpg) Језера су мала по површини (0,11% површине **БиХ**). Највећа природна језера су: Бушко у Ливањском пољу (56,7 км2), Велико и Мало на Пливи (западно од Јајца – травертинска), Борачко (на Прењу код Коњица; 2.155 м) и др. На Чврсници (2 228 м), Трескавици (2.088 м), Зеленгори (2.015 м), Волујку (2.294 м) постоје глацијална језера (највеће Блидиње, 2,5 км2; 1.185 м). Највећа вештачка језера су Јабланичко (настало изградњом бране на Неретви 1953; 14 км2) и Зворничко (8,1 км2) на Дрини и др. **БиХ** има велики број пукотинских и контактних извора. У красу се јављају врела која образују: Босну, Требишњицу, Пливу, Брегаву (31 км). Минералних вода има у средишњем простору **БиХ**: Попратница (Какањ), Љубина (Средње), Кула (Горњи Вакуф), Фојница (Кисељак), Сланац (Доњи Вакуф), Бусовача, Горње врело (Жепче), Кисељак (Сарајево) и др. Термални извори су: Какањ, Фојница, Олово, Илиџа, Градачац, Теслић, Бањалука, Тузла (најтоплији је сумпоровити извор Илиџа код Сарајева; 58 ºС). Мочвара има у низијском делу поред Саве и уз доње токове њених већих притока. Нека крашка поља у пролеће и јесен су плављена и постају права језера у доба највећих падавина. Ливањско поље поплављено је у неким деловима два-три месеца, а Гламочко до шест месеци годишње. У доњој Неретви, 7 км од Чапљине, налази се мочвара Хутово блато (орнитолошки резерват, птице мочварице), које обухвата Деранско или Горње и Свитавско или Доње блато, површине 65,8 км² (депресија; на 1–7 м н.в.). Воде из Хутовог блата отичу реком Крупом у Неретву. Дејан Шабић **Педолошки састав.** Основни фактори формирања земљишта су геолошка подлога и климатске прилике. Како су они на овој територији веома разнородни, формиран је широк спектар типова и варијетета земљишта. Разноликости су допринели и педогени чиниоци секундарног значаја, тако да су овде карактеристични, пре свега на кречњацима, мали ареали на којима су формирана поједина земљишта. Сва она се могу поделити у две основне групе: аутоморфна, у чијој генези, поред осталих чинилаца, учествују само атмосферске воде, и хидроморфна која се поред деловања атмосферских вода формирају и снажним утицајем поплавних и подземних вода (алувијална земљишта, псеудоглеј, мочварно-глејно земљиште). По преовлађујућим типовима земљишта **БиХ** се може поделити на пет карактеристичних рејона, који се простиру начелним правцима северозапад–југоисток. Низијски рејон, који заузима најсеверније делове државе уз реку Саву и доње токове њених притока. У њему доминирају хидроморфна земљишта (алувијална земљишта, глеј, псеудоглеј). Рејон брдовитог терена простире се јужније од низијског рејона и карактеришу га на западу ерозивно-денундациона средњогорја од карбонатних формација, док на истоку доминирају серпентинске стене покривене еолским материјалима, где су формирана двослојна земљишта. Рејон брдског терена простире се јужније и карактеришу га перидотитско-серпентинске стене и брдовити терени. Он је најшири на истоку и исклињује се до Бањалуке, а у њему су најзаступљенија лесивирана земљишта средње плодности, смеђа земљишта, рендзине и смонице. Средишњи планински рејон карактеришу карбонатне и силикатне стене на којима је успорено разлагање органске материје, а местимично и распадање глинастих честица. Најчешћа земљишта су рендзине, регосоли и слабо развијена глинаста земљишта. Рејон вањских динарида (медитерански рејон) захвата југозападну периферију **БиХ** где су доминантна земљишта рендзине, регосоли, алувијална земљишта у речним долинама и глејна земљишта у крашким пољима. У **БиХ** су најзаступљенија аутоморфна хумусно акумулативна земљишта (лептосоли), која покривају 43,5% површина, а међу њима најзаступљенија су црнице на кречњаку и доломиту, киселосмеђа и елувијално-илувијална земљишта. Хидроморфна земљишта заузимају само 4,8% површина. Већи део површина **БиХ** (50,3%) користи се као пољопривредно земљиште, док је 48,3% површина под шумама. Производне вредности земљишта одређују се према висинама, стабилности и квалитету произведене биљне масе. Најплоднија су колувијална илимеризована земљишта на силикатима, као и дубља дистрична смеђа земљишта. Њима се могу прикључити и дубљи псеудоглејеви, односно акрични варијетети илимеризованих земљишта на кречњацима уколико се на њима примењују одговарајући мелиорациони захвати. Ниску плодност имају неразвијена и хумусно акумулативна земљишта. Услед неадекватног и нерационалног коришћења земљишта на неким површинама долази до различитих видова деградације. Губитак пољопривредног земљишта узрокован је брзом урбанизацијом и индустријализацијом, што је посебно изражено у великим градовима и рударско-индустријским подручјима. До деградације доводи и неадекватна обрада. Деградације земљишта могу се сврстати у групе инфекције, контаминације, деградација изазваних неадекватном обрадом и деструкција које доводе до потпуног и трајног губитка земљишта. Чедомир Бурлица; Радисав Тошић **Биљни и животињски свет**. Територија **БиХ** налази се у западном делу Балканског полуострва (Б.п.) што у највећој мери одређује њену биогеографску припадност и карактеризацију. У том погледу највећи део територије припада средњоевропском биогеографском региону (б.р.). Њега карактеришу шуме храста китњака и граба у нижим брдским, и шуме букве у планинским појасевима динарских планина. Шуме храста лужњака и пратеће низијске ливаде и важна станишта у Посавини и Семберији, као и низијским деловима река Уне, Врбаса и Босне такође припадају средњоевропском б.р., као и екосистеми брдских ливада у зонама китњака и букве. Медитерански б.р. је ограничен на приобални појас код Неума и њега одликују тврдолисна макија и њени деградациони ступњеви. Међутим, највећи део Херцеговине припада субмедитеранском б. подрегиону, који се пружа долином Неретве све до Коњица и клисуром Уне до Бихаћа. Представљен је шумама и шикарама белограбића, храста медунца и црног граба, као и посебним субмедитеранским варијантама шума храста сладуна. У источном делу **БиХ**, у брдском појасу, налазе се шуме сладуна и цера, а изнад њих појас балканске букве. На високим планинама континенталног дела **БиХ**, у зонама изнад илирских букових шума, пружа се појас четинарских шума смрче и јеле са представницима бореалне флоре и фауне. Горњу шумску границу на овим планинама чине субалпијске шуме европске букве. Изнад овог појаса налази се зона бора кривуља који је добро очуван на многим планинама **БиХ**. На планинама које су под утицајем средоземне климе, као што су Прењ, Вележ, Чврсница, Чабуља и Орјен, горњу шумску границу чини бор муника. Алпијски појас изнад горње шумске границе изграђен је од флористичко-фаунистички комплексних екосистема са бројним алпским и динарским ендемичним врстама. Територија **БиХ** се одликује великим биодиверзитетом, карактеристичним за Динарске планине. Флора и фауна богата је врстама, укључујући бројне ендемите и реликте у високопланинским регионима, клисурама и кањонима. Васкуларна флора **БиХ** процењена је на преко 3.500 врста и подврста од којих је преко 200 ендемично. Од ендемичних врста биљака које се налазе само на територији **БиХ** треба поменути: *Alyssum moelendorfianum*, *Viola beckiana*, *V. prenja*, *Munartia handelii*, *Symphiandra hoffmanii*, *Heliopsperma retzdorfianum*, *Dianthus freynii*, *Edraianthus herzegovinus*, *E. sutjeskae*, *Centaurea bosniaca*, *Barbarea bosniaca*, *Knautia travnicensis*, *Euphorbia gregersenii*, *Acinos orontius* итд. [![010_II_BiH_VEGETACIJA-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/010-ii-bih-vegetacija-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/010-ii-bih-vegetacija-karta.jpg) Од интересантних еколошких и биогеографских феномена треба издвојити живи свет крашких поља (Гатачко, Ливањско и Имотско), мешовите борове шуме на доломитима и серпентинитима, офиолитску флору северне Босне, састојине Панчићеве оморике у источној Босни, прашуме Перућица, Лом на Клековачи и Јањ код Шипова, фауну глацијалних планинских језера на Враници, Волујку, Зеленгори и Маглићу, фауну пећина Вјетреница, Орловача итд. Фауна **БиХ** је веома разноврсна. На узаном медитеранском и широком субмедитеранском појасу залеђа налазимо типичне представнике средоземне фауне бескичмењака и кичмењака. Континентални и планински крајеви одликују се типичном шумском средњоевропском фауном. Од крупнијих сисара у **БиХ** се налазе најбројније популације мрког медведа у Европи. У четинарским шумама живе ретки представници бореалне фауне (тропрсти детлић, тетреб, крстокљун, лештарка, итд.), док зоне изнад горње шумске границе до највиших врхова настањују алпски и ендемични представници фауне, нпр. лептири из рода *Erebia*. Од крупнијих сисара овде су нарочито бројне дивокозе, док на већини високих планина и у околним кањонима живи ретка ендемо-реликтна волухарица *Dinaromys bodanovii*. У **БиХ** постоје два Национална парка (НП) – „Козара" и „Сутјеска". Први се налази на планини Козари, а посебну природну вредност чине очуване панонске шуме јеле, букве, храста китњака, китњака и лужњака итд. НП „Сутјеска" обухвата планине Зеленгору, Волујак и Маглић, као и кањон реке Сутјеске. Поред бројних ендемичних врста кањонске и високопланинске флоре и фауне, посебну вредност овог НП чини једна од ретких преосталих европских прашума букве и букве јеле и смрче Перућица, између планина Маглића и Волујка, на око 1.400 ха. У **БиХ** се налазе и два Рамсарска подручја – Бардача и мочваре и ритови доњег дела реке Неретве (Хутово блато). Владимир Стевановић **Насеља**. Настанак мреже насеља у **БиХ** одвијао се под утицајима различитих друштвених (историјских, социоекономских) и природних услова. Историјске и социоекономске прилике биле су променљиве, што је доводило до промена у континуираном морфо-физиономском и просторно-функционалном развоју насеља. Савремена мрежа насеља формирана је за време турске владавине, али су једним делом очуване везе са насељима из ранијих српских феудалних држава. Формирање градских насеља везује се за развој трговине и увођење робно-новчаног система у **БиХ**. У почетку, постојали су тргови, вароши и рударски тргови, смештени уз трговачке путеве. Та насеља имала су функције центара малих области, а уз економску значајна је била и њихова стратешка функција (специфичан положај на узвишењу). Са престанком важности тих функција, многе вароши су деградиране у сеоска насеља (Почитељ, Бочац) или су ишчезла. Највећи број савремених градских насеља континуирано се развијао после турских освајања. То су углавном били градови са исламско-оријенталним обележјима (морфо-физиономија; занатска, трговачка, културна, религиозна и административно-управна функција). Тада се развија највећи број данашњих градова у **БиХ** са тргом (базар), чаршијом (занатско-трговинска четврт, јавне зграде) и махалама (стамбене зоне), а издвајају се два основна типа градских насеља – касаба (градић и варошица) и шехер (град). У XVI в. интензивнији урбани развој бележе: Сарајево, Бањалука, Фоча, Мостар, Травник, Јајце, Зеница, Зворник, Ливно, који, уз прометне саобраћајнице, добијају значајне управне функције. Развој градских насеља пратио је еволуцију државе и одражавао је све њене успоне и кризе. Крај турске владавине 1878. обележен је стагнацијом и назадовањем градова, а аустроугарска окупација довела је до утицаја индустријски развијених европских земаља на градски начин живота. Тада је почео јачи развој рударстава, индустрије, изградња железнице и путева. У току аустроугарске управе настају нови градски центри: Бреза, Какањ, Угљевик, Крека, Завидовићи, Дрвар, Теслић, Лукавац, Јабланица, Чапљина, Калиновик, Хан Пијесак, Грахово. Стари градови се укључују у нове трендове развоја. После II светског рата јача рударство и индустрија, па настају градови: Бановићи, Витковићи и Нови Травник. Многа градска насеља се полифункционално развијају, а нека села трансформишу у градове. Грађански рат 1992–1995. прекинуо је просторно-функционални развој градских насеља. Сарајево (434.000 становника) главни је град, највећи урбани, културни, економски и саобраћајни центар **БиХ** и седиште Сарајевског кантона, а налази се на Миљацки (35,9 км) у Сарајевској котлини (на 530 м н.в.). У близини града је врело Босне (271 км), а у околини су планине: Јахорина (1.916 м), Бјелашница (2.067 м), Игман (1.248 м), Трескавица (2.088 м) и Требевић (1.629 м). Има стари оријентално-турски део града и Ново Сарајево на Грбавици. После исељавања Срба, већину чине Бошњаци. Културно-просветни (универзитет, високе школе, бројни сакрални објекти: џамије, католичке и православне цркве, синагога) и уметнички (музеји, позоришта, фестивали) центар **БиХ**. Има индустрију дувана, аутомобила и комуникационе опреме (туризам: оријентални део – Башчаршија, конаци, ханови, безистани; занатски производи и др.). Године 1984. град је био домаћин XIV зимских олимпијских игара. Бањалука (179.000 становника), главни и највећи град Републике Српске и други по величини у **БиХ**, политички, економски, културни и саобраћајни центар Западне Босне и Босанске крајине, а налази се на контакту Перипанонске и планинске области, у долини Врбаса, на 163 м н.в. Први пут се помиње 1494. Више пута страдао у ратовима, епидемијама куге (1813–1816) и земљотресима (1969). Град са бројним културно-историјским објектима (тврђава Кастел, културни центар Бански двор, Уметничка галерија, православна Црква Христа Спаситеља, Народно позориште, Музеј, Народна и Универзитетска библиотека, Архив и др.), уређеним центром (Трг Крајине), универзитетом, средњим и високим школама, академијом наука; познат као град зеленила. [![011_II_BiH_REGIJE_karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/011-ii-bih-regije-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/011-ii-bih-regije-karta.jpg) Основни типови и размештај сеоских насеља у **БиХ** настали су зависно од орографских и привредних фактора. Многа села су очувала стари тип и физиономију, јер се традиционална сеоска привреда дуго времена одржала (екстензивно сточарство у планинским и ратарство у равничарским регијама **БиХ**). Издвајају се два основна типа села: разбијена са појединачним, међусобно удаљеним кућама и групама кућа на крчевинама у планинском делу и збијена са груписаним кућама у низији, по жупама и перипанонском ободу. Исламизација је крајем XV в. довела до стварања муслиманских сеоских насеља збијеног типа, а насељавање сточара са југа земље у средишње и северне делове, као и прелазак на земљорадњу до стварања села на крчевинама. Индустријализација у време аустроугарске власти подстиче развој робно-новчане привреде, која је извршила притисак на село; изградња путева и отварање рудника ангажују радну снагу која напушта пољопривреду. Деоба великих домаћинстава изискивала је изградњу нових кућа и тако разбијена насеља постају збијенија и мењају своју физиономију. Оријентација на тржишну производњу и запошљавање дела становништва у градовима утиче на сукцесивно измештање према главним комуникацијама. Аграрна реформа 1919. убрзала је поделу великих породичних домаћинстава и довела до имовинске деобе. Ти процеси утицали су на уситњавање поседа и довели до промена у изградњи кућа (стварају се сродничке групе кућа и формира неколико варијетета села разбијеног типа). Процеси индустријализације, деаграризације и урбанизације после II светског рата убрзавају просторно-физиономске и функционалне промене у старим сеоским насељима или доводе до њихове трансформације у насеља мешовитог типа и у градове. Планинска села су у фази депопулације са тенденцијом старења становништва (бројна старачка домаћинства у планинским селима централне **БиХ**). **Становништво.** Праћење развоја популације **БиХ** могуће је у релативно кратком периоду с обзиром на то да први подаци о броју становника датирају тек од средине XIX в. На основу пописа мушког становништва и евиденције кућа из 1851. може се проценити да је тада било 1.021.772 становника. Према доста непоузданим подацима турске статистике, 1876. било је 1.051.485 становника. Веродостојнији су подаци каснијих аустроугарских и југословенских пописа становништва, али се они разликују по методологији и нису апсолутно упоредиви. Током периода 1876–1991. број становника **БиХ** порастао је за око четири пута. Темпо пораста је у почетку посматраног периода био брз захваљујући пре свега високим стопама природног прираштаја. Главни разлог био је висок наталитет. Упоредо са његовим смањивањем, смањиван је и темпо раста популације. Природни развој био је праћен и неконвенционалним факторима, као што су страдања становништва у време два светска рата. Презентовани подаци не осликавају верно утицаје рата на развој популације јер међупописни периоди обухватају и већи број мирнодопских година, када је он текао нормално. То је посебно карактеристично за II светски рат. Према процени у време I светског рата страдало је око 320.000, а у време II светског рата 687.854 становника. На крају I светског рата иселио се знатан број страних држављана, које је овамо населила Аустрија, што је још више допринело депопулацији. Пописи становништва региструју само бледу слику тих ефеката. Успоравању демографског развоја после II светског рата допринело је и организовано пресељавање дела становништва (колонизација) из ратом опустошених крајева, највећим бројем у Војводину. У покрајини је до закључења колонизације 1948. констатовано 83.091 колониста из **БиХ**. Спонтана исељавања ка развијенијим деловима Југославије настављена су и после те године. Последњи попис констатовао је 4.377.033 становника. После њега догодио се масован егзодус становника у време грађанског рата 1992–1995. После 1991. није обављен ниједан попис становништва, а према процени за 2004. било је око 4,6 милиона становника, 1,2 милиона у Републици Српској и 3,4 милиона у Федерацији **БиХ**. Сва страдања становништва и исељавања била су компензована високим наталитетом, тако да нису изазивале озбиљну депопулацију. Још после II светског рата стопа наталитета варирала је између 35 и 40%. Она се константно смањивала и у деветој деценији XX в. смањена је на испод 15%. У исто време смањене су и стопе морталитета. После II светског рата она је била већа од 10% што је давало природни прираштај до око 25%. Побољшање услова живота и здравствене заштите довели су до константног смањивања степена умирања и оно је до девете деценије износило око 5%. Смањивање стопа рађања било је брже и природни прираштај је смањен на око 10%, што је знак једне још увек виталне популације. Већи пораст популације **БиХ** спречавају миграције. Током читавог послератног периода миграциони салдо је негативан, а највећа исељавања су усмерена ка Србији, Војводини, Хрватској и Словенији. ![012_II_BiH_broj-stanovnistva_tabela-3.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/012-ii-bih-broj-stanovnistva-tabela-3.jpg) ![013_II_BiH_struktura-stanovnistva-po-veroispovesti-u-tursko-doba_tabela-4.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/013-ii-bih-struktura-stanovnistva-po-veroispovesti-u-tursko-doba-tabela-4.jpg) У **БиХ** је 1991. било 2.183.795 (49,9%) мушког и 2.193.238 (50,1%) женског становништва. Ово је још увек млада популација али није избегла неминован процес старења. Број младог становништва (0–19 год.) је смањен, па је 1948. износио 54% а 1991. 31,7%. У исто време удео најстаријег становништва (60 и више година) повећан је са 4,8% на 13,4%. У групи активног становништва 1991. било је 1.687.975 лица (40,9%), у групи издржаваног становништва 2.052.123 лица (49,7%), а у групи лица са личним приходима (пензионери и др.) 389.480 лица или 9,4% популације. Начелна тенденција промена у послератном периоду била је благо смањивање удела активног становништва због продужења школовања код младог становништва, масовног преласка сеоског становништва у градове (где женско становништво средње доби добрим делом остаје незапослено), повећања удела пензионера и сл. Код активног становништва је карактеристичан пад удела пољопривредних занимања за више од три пута, а повећање удела запослених у секундарној (рударство, индустрија, производно занатство) и услужним делатностима. Промене у професионалној оријентацији становништва довеле су до масовних сеоба из села у градове и до потенцирања неравномерне насељености републичке територије. Један од проблема развоја **БиХ** биле су лоше образовне структуре становништва, наслеђене још из турског периода. Још у време аустроугарске окупације неписмено је било 87,8% становника, а тај удео је код Муслимана достизао 94,7%. Још 1991. удео неписмених код становништва старијег од 10 година био је 9,9%, а у Југославији већи је био само на Косову и Метохији. Просечна величина домаћинстава била је четири члана. ![014_II_BiH_struktura-stanovnistva-po-veroispovesti-u-austrougarskom-periodu_tabela-5.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/014-ii-bih-struktura-stanovnistva-po-veroispovesti-u-austrougarskom-periodu-tabela-5.jpg)[![015_II_BiH_struktura-stanovnistva-po-narodnosti_1953-1991_tabela-6.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/015-ii-bih-struktura-stanovnistva-po-narodnosti-1953-1991-tabela-6.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/015-ii-bih-struktura-stanovnistva-po-narodnosti-1953-1991-tabela-6.jpg) Динамичне су биле промене етничке структуре становништва. За турски период постоје само процене становништва према вероисповести, а ређе подаци пописа, који су спровођени са много мањкавости. Резултати су различити, али се слажу у доминацији православног и муслиманског становништва, за којима по уделу далеко заостају католици и припадници других вероисповести. [![017_II_BiH_kretanje-broja-stanovnika-grafikon.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/017-ii-bih-kretanje-broja-stanovnika-grafikon.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/017-ii-bih-kretanje-broja-stanovnika-grafikon.jpg)Доласком аустроугарске управе спроводе се пописи становништва са много поузданијим подацима. У том периоду долази до константног смањења удела муслиманског становништва, а брзог пораста удела католика и припадника осталих конфесија. Смањивање удела Муслимана било је резултат исељавања у Турску. Промене етничког састава становништва **БиХ** тога периода тешко је пратити због великих промена у изјашњавању становништва, што је посебно карактеристично за тада новоформирану групу „Муслимани". Томе смета и све већи број становника који се национално не изјашњавају. Стање у послератном периоду слично је оном ранијем. Постоје три доминантне групе (Муслимани, Срби и Хрвати) и врло мали број припадника осталих народа. Број и удео Муслимана константно расте, док су Срби и Хрвати у регресији. **Привреда.** Развој привреде у БиХ до 1918, све до њеног ослобођења зависио је од интереса страних сила. Налазила се под влашћу и утицајем феудалног и привредно неразвијеног Османског царства, а касније и Аустроугарске монархије, која је експлоатисала природне ресурсе: шуме, угаљ, житарице, руде и јефтину радну снагу (изградила железничке пруге уског колосека и мања индустријска предузећа). Од 1918. до 1941. **БиХ** je била аграрно неразвијен део Краљевине Југославије (аутархична привреда). Традиционална трговина и занатство развијали су се у градским срединама, а предузећа прерађивачке индустрије била су у приватном власништву малобројних домаћих предузетника (Сарајево, Бањалука, Зеница, Мостар, Тузла, Бијељина, Брчко и др.). Пољопривредом се бавило око 80% становништва, са ситним газдинствима на којима je доминирала сваштарска биљна производња за сопствене потребе и са ниским приносима. На имањима велепоседника радили су сиромашни грађани (беземљаши) за ниске наднице, а многи међу њима узимали су хипотекарне кредите. У току II светског рата, **БиХ** је поднела људске жртве (погинуо велики број младог и радно продуктивног становништва) и материјалну штету (порушено и оштећено много кућа и станова, уништени воћњаци и виногради, десеткован сточни фонд, дезорганизован саобраћај: порушени путеви, пруге, мостови, разорени и оштећени рудници). У првој фази социјалистичког развоја **БиХ** у СФРЈ (тзв. *период обнове* 1945–1947) реконструисана je саобраћајна мрежа (обезбеђен промет људи, сировина и робе), обновљени рудници, индустрија, извршена аграрна реформа и национализација имовине велепоседника. У другој фази социјалистичког развоја, тзв. *период изградње* (1947–1950) подигнути су објекти црне и обојене металургије, електроиндустрије, машинске индустрије и др. Унапређене су образовне (подигнуте стручне школе, обновљен рад универзитета), културне и здравствене установе (Сарајево, Бањалука, Зеница). Током 60-их и 70-их дошло је до економског напретка (превазиђена аграрно-индустријска и агротехничка заосталост; развој агроиндустрије, ревитализација земљорадничких задруга, избор продуктивних сорти биљних култура и стоке, виши приноси у пољопривреди, развој металургије, машинске, базне хемијске индустрије). Устав СФРЈ из 1974. дао је већа овлашћења општинама и републикама; затварање у републичке оквире доводи до економске кризе и појаве национализама у БиХ и Хрватској, који кулминирају грађанским ратом и распадом СФРЈ. Грађански рат (1992–1995) уништио је привреду **БиХ** и свео је на самоснабдевање и „црну економију". Многи региони били су током рата економски зависни од међународне хуманитарне помоћи. У рату је уништено 80% енергетских капацитета и електричне мреже, 45% индустрије, 30% здравствених институција, 50% школа, 35% путева, 40% мостова, железничке и телекомуникационе мреже. Ратна штета се процењује на око 80 милијарди долара USD. Период послератне економске транзиције БиХ прати финансијска помоћ међународне заједнице (Европска унија, САД, Турска, арапске земље и др.), обнова постојећих и изградња малих привредних капацитета. Темпо економског развоја био је спор, због корупције и политичке нестабилности. Примарни задаци, оба ентитета Федерације БиХ и Републике Српске, после завршетка грађанског рата (1995) били су реконструкција саобраћајне инфраструктуре, снабдевање електричном енергијом, природним гасом и водом, уређење школа и здравствених установа, оживљавање пољопривреде и индустрије (мала и средња предузећа). Од 22. VI 1998. као средство плаћања уведена је конвертибилна марка, која је од 1. I 2002. везана за евро. Од 2003. до 2008. БДП расте око 5% годишње (5,6% – 2008; 6,8% – 2007; 6,7% – 2006). Од 2001. иностране банке контролишу банкарски сектор (финансирају се тзв. мали и средњи развојни пројекти). Приватни сектор расте бржим темпом од директних страних инвестиција, а државна управа троши 40% БДП-а. Висока незапосленост (2007. 29%) и велики трговински дефицит јесу макроекономски проблеми **БиХ**. Међународна заједница (Европска унија, САД и др.), уз сагласност ентитета, договорила је обнову привреде (1997. је усвојен средњорочни програм обнове, планирана 5,1 милијарда долара за повратак избеглих и расељених лица и ревитализацију села и аграра). **БиХ** је прихватила начела слободног тржишта и потписала многе билатералне и мултилатералне уговоре са суседима и државама Европске уније. Развојни период 1996–2001. био је окренут реконструкцији малих и средњих фарми, набавци савремене механизације, квалитетног семена биљних култура и сточних сорти, минералних ђубрива, а 2001–2005. промене на нивоу општина које подржавају пољопривреднике, доношење закона и формирање институција на нивоу државе и др. Економско-финансијски помаци у **БиХ** били су отварање Централне банке (1997), Сарајевске и Бањалучке берзе (2002). *Пољопривреда.* За земљорадњу у **БиХ** значајне су низије (до 200 м н.в.) и брежуљкасто земљиште (до 600 м н.в.) на северу и у широким речним долинама, те у крашким пољима у Херцеговини, а на таквим местима (уз читав мозаик педолошких типова и варијетета) обавља се разноврсна ратарска производња. Изнад 600 м н.в. је мање обрадивих површина (шуме; ерозија тла; мали приноси). Изнад 1.000 м н.в. у већем брдско-планинском делу **БиХ** су ливаде и пашњаци (екстензивно сточарство у централној Босни). Клима омогућава развој разноврсних континенталних и медитеранских пољопривредних култура. Високе воде на многим рекама у време поводња угрожавају земљорадњу (у горњим токовима бујице; уређују се корита, граде насипи). Примена агротехничких мера и развој стручних служби повећавају пољопривредну производњу. **БиХ** располаже са 857.000 ха ораница, воћњака и винограда; 1,2 мил. ха ливада и пашњака. Већина пољопривредног земљишта (94%) налази се у власништву индивидуалних пољопривредника, а по величини доминирају мали и средњи поседи. Обрадиве површине на квалитетном земљишту простиру се у низијама и брежуљцима (Посавина), на исушеним терасама речних долина (Херцеговина, долина Неретве 225 км, од тога 203 км кроз **БиХ**) и у крашким пољима (Невесињско 180 км2, Гатачко 57 км2 , Дабарско 30 км2, Попово 185 км2, Љубушко, Вељачко, Витинско поље, Мостарско блато). Земљорадња је намењена домаћим потребама: жита – пшеница, јечам; кукуруз, кромпир и поврће. Воћарство и виноградарство је развијено на северу, у речним долинама (највише шљива). Воћарско-виноградарско подручје се налази у ниским дeловима Херцеговине, где се гаје бресквe, трешње, кајсијe, мандарине и грожђе (квалитетна херцеговачка вина). **БиХ** има око 84.000 ха воћњака и 5.000 ха винограда. Од индустријских биљака важан је дуван (Ниска Херцеговинa). Главна пољопривредна грана је сточарство (овчарство и говедарство) у брежуљкастим и крашким пределима, а у низији и побрђу на северу узгој свиња. Живинарство је развијено у приградским зонама у оквиру индивидуалних газдинстава (тржишна оријентација производње живинског меса). Пчеларство је развијено на нижим планинама на северу **БиХ** (пораст броја кошница и производња меда). Лов се везује за планинске венце и обод, баре и трстике око Саве и њених притока (јелен, дивокоза, зец, лисица, вук, медвед, фазан, јаребица и др.). Риболов је развијен на природним и вештачким језерима и рекама, мање у делу Јадранског мора, који припада **БиХ**. *Шумарство.* **БиХ** има око 2 мил. ха под шумом (81% у државном власништву) у брдско-планинском делу на истоку, западу и у централном делу (најшумовитије општине: Теслић, Котор Варош). Шуме су квалитетне (потенцијал за шумарство, туризам, рекреацију и заштиту тла од ерозије). Економска вредност дрвне масе је велика (значајна сировина; пилане уз мање реке, дрвна индустрија за производњу полуфабриката и готових производа). У деловима централне Босне примарна обрада дрвета се врши на примитиван начин у сеоским стругарама. *Рударство и енергетика*. После II светског рата рударство је било основа индустријализације, а после 1980. његов значај се због исцрпљености ресурса смањује. Током рата (1992–1995) рударска производња је обустављена, а за потребе електропривреде обновљена је производња у басенима мрког угља (Бановићи, Угљевик, Ђурђевик, Зеница, Какањ, Бреза) и лигнита (Лукавац, Добриња, Букиње, Липница код Тузле, Гацко). Код Љубије и у Варешу налазе се рудници гвоздене руде. Боксита има код Читлука, Посушја, Листића, Мостара, камене соли код Тузле и Тушња, барита код Велике Кладуше и Крешева. На многим локацијама у брдско-планинском делу БиХ има обиља квалитетног камена, где се експлоатише, продаје, дистрибуира обрађени камен, цигла, цреп и цемент. **БиХ** располаже хидроенергетским и термоенергетским потенцијалом, али је у рату делом уништена енергетска инфраструктура. Први ХЕ објекат подигнут у **БиХ** била је ХЕ „Богатићи" (7 MW) на Жељезници, притоци Босне. Прва подземна ХЕ у СФРЈ подигнута је у сливу Праче, код Рогатице – ХЕ „Месићи" (3 MW). **БиХ** је 2002. имала 3.950 МW инсталиране снаге (54% у ТЕ и 46% у ХЕ). ![019_II_BiH_SARAJEVO.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/019-ii-bih-sarajevo.jpg)Веће ХЕ су „Јајце I" (45 MW; деривациона ХЕ) и „Јајце II" (30 MW; проточна) на Пливи (измењен ток), Јабланица (144 MW; вештачко језеро дуго 26 км; 288 мил. м3 воде), Салаковац, Грабовица и Мостар на Неретви, Гранчарево, Требиње и Чапљина (420 МW; ХЕ „Требиње I", ХЕ „Требиње II", ХЕ „Дубровник", ХЕ „Чапљина") на Требишњици, „Рама" на Рами, „Боћац" на Врбасу и др.Највеће ТЕ су „Тузла I–IV" (779 МW), „Какањ I–IV" (568 МW; Ћатићи), „Гацко" (300 МW) и „Угљевик" (300 МW). Производња електричне енергије у 2006. износила је 12,84 мил. kWh. *Индустрија*. У периоду 1945–1991. **БиХ** од аграрне постаје индустријска земља (базна индустрија и индустрија оружја на основу домаћих сировина и извора енергије). Индустријска подручја су Сарајевско-зеничка котлина, Тузла и Бањалука. У грађанском рату индустрија је обустављена, а обнова је отежана због уништених индустријских капацитета и уређаја (делом застарела опрема; 1997. радило је 6–7% предратних капацитета). Руда гвожђа се прерађује у Зеници, Варешу и Илијашу. У обојеној металургији значајна је била фабрика глинице у Зворнику и алуминијума у Мостару. Пре рата значајне су биле машиноградња и индустрија метала (грађевинске машине, челичне конструкције за грађевинарство, лежајеви, железнички вагони, оружје). Индустријски центри су Сарајево, Зеница и Бањалука. У Сарајеву је радила фабрика аутомобила, хемијска индустрија у Тузли, Лукавцу (коксара и фабрика соде) и Креки (сировинска база – камена со), Јајцу, Сарајеву, Горажду и Бањалуци, дрвна у свим градским центрима због висококвалитетних шумских комплекса на Грмечу, Мањачи, Чемерници, Влашићу, Враници, Игману, Јахорини, Борју, Романији, Звијезди, Јавору, Коњуху (Приједор, Бањалука, Маглај, Травник, Србиње и др.). Текстилна индустрија је била развијена у Високом, Травнику, Сарајеву, Мостару. *![018_II_BiH_MOSTAR.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/018-ii-bih-mostar.jpg)*Од других грана, кожарска индустрија била је у Високом, Бугојну и Грачаници, прехрамбена и дуванска у Бањалуци, Мостару и Сарајеву (основана 1880; једна од четири прва индустријска предузећа у **БиХ**) и електротехничка у Бањалуци и Сарајеву. Раст индустријске производње **БиХ** износио је 6,3% у 2008. *Саобраћај и комуникације*. Друмска и железничка мрежа у рату су оштећене. До избијања рата 1992. са развојем железнице од Београда до Сарајева и изградњом друмске мреже до Загреба, Београда, западне Србије и других делова СФРЈ, **БиХ** је била центар интеррегионалних веза Подунавља и Јадранског приморја. Саобраћајна мрежа је најгушћа у Сарајевско-зеничкој котлини и у Посавини, а најређа у Високој Босни и југозападном делу. Уз финансијску помоћ међународне заједнице, после потписивања Дејтонског споразума 1995. оспособљена је већина путева и покренут железнички саобраћај на главним пругама. Друмски саобраћај је развијен на 21.846 км путева (54% асфалтираних; 75 км ауто-путева; 2006). Главни магистрални путеви су: Босански Шамац – Добој – Сарајево – Мостар – Метковић, Босанска Градишка – Бањалука – Јајце – Бугојно – Јабланица и Личко Петрово Село – Бихаћ – Јајце – Травник – Сарајево. Железнички саобраћај је под управом Железница Федерације **БиХ** из Сарајева и Железница Републике Српске из Бањалуке. **БиХ** располаже са 1.021 км железничких пруга, од тога 795 км електрификованих. Ваздушни саобраћај је развијен, међународни аеродроми су у Сарајеву и Бањалуци, а мањи у Мостару (25 аеродрома и пет хелиодрома у БиХ). ![020_II_BiH_Banski-dvor-u-Banjaluci.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/020-ii-bih-banski-dvor-u-banjaluci.jpg)Водени саобраћај везује се за Саву, где су пристаништа Босанска Градишка, Босански Брод, Брчко, Орашје, мање за Јадранско приморје (Неум). Речна флота је мала и застарела, а пристаништа малог капацитета и слабо модернизована. Језерски саобраћаj je неразвијен (локални значај). ПТТ саобраћај се после рата брзо опоравио. **БиХ** има око 1,06 мил. стационарних телефонских прикључака, око 2,45 мил. корисника мобилне телефоније и око 1,05 мил. интернет корисника (2007). Има јавни систем са три јединице: главне националне радијске и телевизијске куће „РТВ БиХ" („БХТВ 1„ и „БХ Радио 1") и по једног ентитетског емитера Федералне телевизије у Федерацији БиХ и Телевизије Републике Српске у РС. Медијску слику употпуњују приватне телевизије („ОБН", „НТВ Хајат", „Пинк"), које покривају **БиХ** и регионалне телевизије. Радио има своје поклонике (**БиХ** је једна од земаља са најгушћом мрежом државних, ентитетских, кантоналних, регионалних и градских радио-станица). У **БиХ** излазе три дневна листа, два у Сарајеву (*Дневни* *аваз* и *Ослобођење*) и два у Бањалуци (*Глас Српске* и *Независне* *новине*). *Трговина*. Кроз историју градови су били центри трговине и занатства у **БиХ**. На њиховим трговима одржавала се размена робе и услуга. Социјалистички развој и интензивирање процеса индустријализације довели су до нестанка неких традиционалних заната и развоја нових видова трговине. Сарајево, на месту укрштања саобраћајница, опслуживало је путнике и било трговински пункт у Османлијском царству, у периоду аустроугарске власти и у новијој историји. После ратних сукоба 1990-их, у структури привреде Сарајева најзначајније место има трговина (20% запослених лица), затим индустрија која запошљава 19% активног становништва, следе саобраћај и везе, туризам и угоститељство, финансије. Рат је прекинуо спољнотрговинске везе (изгубљена стара тржишта), због чега **БиХ** има дефицит у трговинском билансу. Највише мала и средња предузећа извозе производе дрвне индустрије, папир, а увозе робу широке потрошње, храну, пиће, машине, хемијске производе, моторна возила и опрему, радио-телевизијске и друге комуникационе апарате. Главни извозни партнери су: Хрватска, Србија, Словенија, Италија, Немачка, Аустрија, а увозни: Хрватска, Србија, Словенија, Немачка, Италија, Аустрија, Турска. *![021_II_BiH_Banja-Vrucica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/021-ii-bih-banja-vrucica.jpg)Туризам* је у периоду поледњег рата замро. Туристима су привлачни градови са мешавином оријенталних и западних културних утицаја (Сарајево, Травник, Јајце, Мостар). Период опоравка од рата прати нове видове туризма. Услови за развој туризма сагледавају се кроз географски положај **БиХ** и саобраћајну везу с окружењем, положај туристичких места и њихову функционалност, а његов успех зависи од саобраћајница, конкурентности окружења, политичких и привредних кретања у **БиХ** и региону. Прожимање равничарског, брежуљкастог и брдско-планинског рељефа чини **БиХ** туристички интересантном дестинацијом, а природа укључује складан сликовит рељеф са висовима, видиковцима, изворима, врелима, естетском композицијом пејзажа, плодним земљиштем, комплексима листопадних и четинарских шума, разноврсним климатом, богатом историјом. Културно наслеђе је, делом, просторно подударно са рекреативним и туристичким зонама, које садрже комплементарне туристичке вредности. **БиХ** располаже изворима минералних вода (бањска места) у средишњем делу: Попратница (Какањ), Љубина (Средње), Кула (Горњи Вакуф), Фојница (Кисељак), Сланац (Доњи Вакуф), Бусовача, Кисељак (Сарајево), као и термалним изворима: Какањ, Фојница, Илиџа, Градачац, Теслић, Бањалука, Тузла (најтоплија Илиџа код Сарајева, 58ºС). Мала глацијална језера су куриозитетне туристичке вредности (највеће Блидиње, 2,5 км2, на 1.185 м н.в.). ![022_II_BiH_Jahorina.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/022-ii-bih-jahorina.jpg)**БиХ** излази на Јадранско море у Малом Стонском каналу код Неума и Клека (21,2 км), где се налазе мањи туристички капацитети. Антропогене туристичке вредности (праисторијски археолошки локалитети, средњовековни културно-историјски споменици, споменици из новијег периода) лоциране су углавном по градовима и њиховој околини, а најзначајнија туристичка дестинација јесте Сарајево. Бањалука је други по величини и туристичком значају град у **БиХ** са културно-историјским објектима. Спортски туризам је развијен на скијашким теренима на Бјелашници, Игману, Јахорини и Трескавици. Музика има дугу историју (мешавина разних балканских утицаја, у којој се сусрећу различити мотиви – севдалинка, песма карактеристичног израза и сентименталне музикалности). Традиционална музика и фолклор обојен етно мотивима балканске и оријенталне музике чине музику **БиХ** разноврсном. Библиотеке, музеји, галерије, филмски и музички фестивали, сајмови и конгреси су туристички мотиви који све више привлаче домаће и стране туристе. Дејан Шабић **Језик**. У **БиХ** данас постоје три службена језика: у Федерацији **БиХ** – бошњачки и хрватски, а у Републици Српској службени језици су, према уставу РС „језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа". Службено писмо у Федерацији је латиница, а у РС службена писма су ћирилица и латиница. Између савременог књижевног српског језика, бошњачког и хрватског језика не постоје структурне разлике, док су разлике у лексичком саставу сразмерно малобројне. Ниједан од та три језика структурно се не разликује од српскохрватског језика који им је претходио као књижевни језик у БиХ. Савремени српски, бошњачки и хрватски језички стандард показује висок степен узајамних сличности. Српски језик у **БиХ** стандардизује се на исти начин као српски језик у Србији, а хрватски језик у **БиХ** на исти начин као хрватски језик у Хрватској, док се у процесу стандардизације бошњачког језика чине покушаји да се у њему путем уношења већег или мањег броја оријeнтализама, архаизама и дијалектизама увећа број лексичких разлика у односу на српски и хрватски. Предраг Пипер *Дијалекти.* Највећи део Босне и целу Херцеговину покривају два новоштокавска дијалекта, чије је жариште на терену некадашње немањићке државе, „где се развијала најтипичнија новоштокавштина" (П. Ивић). Главнину простора заузима херцеговачко-крајишки, иначе најраспрострањенији, а најмање компактан српски дијалекат, којим говоре готово сви православни Срби у **БиХ**. Величина и облик његове територије последица су великих миграционих покрета изазваних турским освајањима. Његово компактно подручје у оквирима **БиХ** обухвата Херцеговину источно од средњег и доњег тока Неретве, југоисточну Босну и босанско Подриње до Саве. Говори овога дијалекта деле се на две велике скупине: југоисточну и северозападну. На југоистоку се издваја северозападна Црна Гора, којој се прикључују мањи предели Херцеговине и србијанског Подриња. Од југоисточног поддијалекта највише се разликују западни ивични говори Далмације, Лике, Кордуна, Горског Котара и западног дела Босанске Крајине, чији су носиоци из матичне области предака пошли у време када још није била завршена новоштокавска кристализација дијалекта. На југозападу рефлекс дугог јата је често једносложан (*бјело* према југоисточном *бијело*), јекавско јотовање је узело ужег маха, честа је редукција послеакценатских вокала, нарочити *и* (*велки*, *урадли*), хипокористици типа *Јово* мењају се по моделу: *Јово-Јове-Јови-Јову*, прид. *Јовин* (према: *Јово-Јова-Јову-Јова, Јовово* на југоистоку), на северозападу је приметно делимично чување старих, односно испреплетеност старих и новијих наставака у инструменталу и локативу (понегде и у дативу: *крмком*) именичких парадигми (*са сватовије*, *у бунарије*, *по брдије*; *на ногами*, *у аљина*, *по школа*, *\[с\] вилами*), имперфекат је практично ишчезао. Између југоисточног и северозападног крила херцеговачко-крајишког дијалекта простире се прелазни поддијалекат, повезан неким особинама са једним од двају суседа, а другим одликама са другим. Срби углавном не баштине три преостала дијалекатска типа. Млађи икавски дијалекат захвата западну Херцеговину, јужне области Босне између Ливна и Лашве, као и велики део централне Босне, до Јајца и Жепча. Млађим икавским дијалектом говори главнина Бошњака и Хрвата западне Босне. Сматра се да аутохтоних Срба икаваца нема, а да их, накнадно поикављених, има у селима окруженим хрватским или бошњачким живљем. Миграције изазване турским освајањима знатно су смањиле територију компактног подручја овога дијалекта у корист јекаваца, махом Срба. Најновија истраживања значајно увећавају територију Срба икаваца шћакаваца. Срби су накнадно поикављени не само у купрешком и дувањско-ливањском крају него и у области Бугојна, Доњег Вакуфа, код Травника и Јајца. Преостали део Босне заузимају два архаичнија дијалекатска типа. Ужу околину Орашја покрива посавски икавски дијалекат, којим говоре искључиво Хрвати и који, између осталог, карактерише жива употреба акута. Релативно компактно подручје источнобосанског (јекавскошћакавског) дијалекта простире се „источно од реке Босне од Сарајева до Саве, али захвата и сливове Фојнице и Усоре, левих притока Босне, као и нешто земљишта западно од ушћа те реке. На истоку ово подручје обухвата кладањски и тузлански крај; граница избија на Саву код Брчког" (П. Ивић). Дијалекат којим говоре Бошњаци и Хрвати развио се на тлу средњовековне босанске државе. Доминира ијекавски рефлекс јата уз местимичне потврде екавско-јекавског (*дете : дјеца*), ијекавско-екавског (*дијете : деца*) и екавско-икавског (*дете : дица*) развоја. Акцентуацију начелно старију од новоштокавске у већини говора карактерише непренесеност дугих акцената. Највише потврда метатонијског акута регистровано је у говору кладањских Бошњака, на српско-хрватском дијалекатском подручју јединих носилаца шесточланог прозодијског система. Тамо се сачувала разлика између старог кратког силазног (*\*b*&*gа*, *\*v*&*du*) и старог кратког узлазног акцента (*\*vr*0*na*, *\*š*>*mа*), уз новоштокавско преношење старог кратког силазног (*н*0*род*, *ж*6*на*). Међу изворним носиоцима источнобосанског ијекавскошћакавског дијалекта, по свему судећи, нема Срба, а шћакавизам у њиховом говору нанос је из суседних бошњачких или хрватских идиома. Из старе постојбине Срби су од почетка XV до дубоко у XIX столеће у многе крајеве широм Босне, па и Херцеговине, стизали као изворни штокавци (и)јекавци, а у новом окружењу временом су постајали шћакавци ијекавци, шћакавци икавци, односно штокавци икавци. Најновија истраживања говора житеља чији су се преци у источну, делимично и централну Босну доселили из матичне области херцеговачко-крајишког дијалекта (пре свега, из северозападне Црне Горе и Херцеговине до доњег и средњег тока Неретве) показују да ни разлика у вери није тако снажна брана утицају иноверних говора, како се досад мислило. Та брана попуштала је понекад и у домену маркационих карактеристика, особина које обично имају статус чувара верског и националног идентитета (икавизам; шћакавизам \[*шћап*, *звижђи*\]; свођење два пара африката на један \[*маћка*, *ођа*\]; зам. облици *њија*, *ин(а)*; гл. облици типа *дојде*, *доје*, *избјегајем*, *унић*, *униђе*; посебан сложени облик типа *ја би реци*; специфичне падежне конструкције \[Шта чине *с оне ђеце*\]; посесивне конструкције *у + генитив* личне заменице \[Мене зове буразер: Доће ти *у-мене зет*\] и сл.. Структурални моменти (инвентар консонантских фонема и дистрибуција постојећих прозодема) објашњавају изостанак интерференције код сугласника *х* и непренесених дугосилазних акцената. Слободан Реметић *Босанчица.* У Босни се у средњем веку користила западна варијанта брзописа. Крајем XIX в. она се почиње називати и „босанчицом", под чиме се понекад подразумевао посебан тип писма (Ћ. Трухелка). Данас је ова хипотеза у потпуности оповргнута. У морфолошком погледу реч је о варијанти брзописа који се појавио у канцеларијама српских владара и потом се ширио у све крајеве где се писало ћирилицом, тј. српској дипломатичкој минускули која је у модификованој форми живела и у Босни. П. Ђорђић је назива „западном варијантом првобитно рашкога брзописа". До даље модификације западне варијанте брзописа долази у периоду од XVI до XVIII в., у штампаним млетачким издањима М. Дивковића почев од 1611. године. Јелена Грковић Мејџор **Религија**. После победе хришћанства целокупно становништво са простора данашње **БиХ** било је христијанизовано. О њиховом верском опредељењу сведочи податак да је цар Јустинијан (527–565) једно илирско племе из централне Босне преселио на Синај са задатком да бране манастир Свете Екатерине од напада пустињских разбојника и бедуинских племена. То племе је касније исламизирано, па им се, кад су и сами постали бедуини, изгубио траг. До поделе хришћанства 1054. на источно и западно постојала је једна вера и једна црквена организација за све хришћане **БиХ**, а после тога постоје две црквене организације. Римокатолици припадају јурисдикцији дубровачког надбискупа, потом бискупа у Ђакову. Православни припадају драчком митрополиту, потом Охридској архиепископији, да би се у XIII–XIV в. јавила као посебна „Босанска црква". Обновом Пећке патријаршије потпадају под њену јурисдикцију, а њеним укидањем под јурисдикцију Цариградске патријаршије. После I светског рата припадају јурисдикцији васпостављене Српске патријаршије у Београду и тако остаје до данас. Дуалистичка секта богумила брзо је нестала исељавањем на запад и враћањем у православље. Верски антагонизам олакшао је турско освајање, јер се православно становништво, огорчено католичком безобзирношћу, лакше опредељивало за прелазак у ислам. С друге стране, турско освајање оставило је трајне политичке, социјалне, верске и етничке последице и у наредна четири века битно променило верску структуру становништва **БиХ**. Осим досељавања исламских Турака доста је српског становништва исламизирано. Православно становништво уписано је у турске пореске књиге по својим епископијама и оптерећено одређеним дажбинама. Римокатолички верници уписани су у турском дефтеру као „пископија духовника Цркве латинске у санџацима Босанском, Клишком и Херцеговачком", а берат за њу издан је „на основу писма пећког патријарха". Берат је 1655. на ову латинску епархију добио дабро-босански митрополит Лонгин (1656–1666) на препоруку пећког патријарха Максима, а при том је султановој благајни платио пешкеш од 40 дуката. Канонску јурисдикцију имао је само над православним верницима, а римокатолици су били једино у фискалним обавезама према њему. Ово је код неких научника створило погрешан утисак да су православни епископи прихватили унију са Римом и по том основу добијали дажбине од римокатолика. О фискалним обавезама римокатоличких свештеника и монаха према Пећкој патријаршији сведочи и берат патријарха Арсенија IV из 1731. у којем су формулисане обавезе редовника и римокатолика према српском патријарху. Римокатолици су плаћали дажбине српској јерархији и у Србији, што се види из берата који је 1675. добио смедеревско-пожаревачки митрополит Јоаникије да му епископске дажбине у његовој епархији дугују „Маџари, Шокци, Бугари, Срби, Арнаути и Латини". Херцеговачки митрополит Симеон (Љубибратић) добио је берат 1693. у којем се такође говори о дажбинама које му припадају од римокатолика. После укидања Пећке патријаршије право на ове фискалне обавезе прешло је на Цариградску патријаршију. О томе говори султанов берат из 1780. који цариградском патријарху даје право на ову епархију латинских духовника. Термин „духовници Цркве латинске у санџацима Босанском, Клишком и Херцеговачком", турски је синоним за фрањевачку провинцију *Bosnae Argentinae*. Порта је тиме легализовала босанске фрањевце као духовнике римокатоличке раје и изједначила их са положајем православних свештеника и монаха и зато им је наметнула обавезу да плаћају дажбине православним епископима. У области догматских и литургијских разлика и у унутрашњем уређењу, римокатолици су уживали потпуну аутономију. Акт одражава лукаву османску империјалну политику, јер је српског патријарха учинила одговорним за политичко држање једног дела султанових поданика, на које патријарх није имао духовног утицаја. С друге стране, провинција босанских фрањеваца одвојена је од непријатељског Рима којем је у духовном погледу припадала. Фрањевци су оптерећени истим дажбинама као и православни свештеници па није могло да буде никакве зависти нити ривалитета између две хришћанске цркве. Природно је да су се римокатолици бунили против таквог решења, јер православну јерархију нису сматрали својом, али задуго нису ништа успели да промене. У одсуству бискупа, католичке вернике пред Портом је представљао старешина фрањеваца. Обнову римокатоличке јерархије у **БиХ** извршио је 5. VII 1881. папа Лав XIII својом булом *Ex hac Augusta*. Тада су основане Врхбосанска надбискупија и суфрагане епархије Бањалучка и Мостарско-дувањска. Средином XVI в. досељавају се Јевреји (Сефарди) протерани из Шпаније, са којима се у Босни јавља и мојсијевска религија. Султан je наредио да буду „најпријазније примљени", што је рaзумљиво ако се зна да су Јевреји у Шпанији живели у симбиози са муслиманским Арапима, који су им били ослонац. Ашкенази се досељавају тек после Берлинског конгреса (1878). Исламска религија имала је привилегован положај, а хришћанска и јеврејска третиране су као вере са законом, тј. које имају своје верске књиге (Библија) на којој је почивало верско учење. Тек реформни ферман Хатишериф од Гилхане (1839) и Хатихумајун (1856) признали су верску, грађанску и политичку равноправност свим поданицима турског царства. Одлуком Берлинског конгреса 1878. Аустрија је добила право на 30-годишњу окупацију **БиХ**, што је донело превагу римокатоличкој цркви, а православне изложило католичењу. У ту сврху основано је у Бечу Друштво за католичење Срба у Босни. Свака од вера остварила је известан утицај на културну, уметничку, економску и политичку слику **БиХ** и оставила значајне уметничке споменике у архитектури, храмове, манастире, самостане, џамије и синагоге, на којима се често опажа утицај византијске, западноевропске или оријенталне уметности. На простору **БиХ** настало је неколико врхунских рукописних дела: *Мисал* Хрвоја Вукчића из XV в., налази се у Цариграду; *Хвалов* *зборник* писан 1404, налази се у Болоњи; *Хагада* (можда донета из Шпаније), илуминиран јеврејски зборник историјских и легендарних прича, молитава и песама, налази се у Земаљском музеју у Сарајеву; *Куран* Мехмед-паше Соколовића, налази се у Гази Хусревбеговој библиотеци у Сарајеву; *Радосављев зборник*, писао је крстјанин Радосав у другој половини XV в. за крстјанина Гојсака; *Чајничко јеванђеље*, донео је из Папраће у Чајниче поп Вук; *Никољско јеванђеље*, које је Честер Бити однео у Даблин; *Дивошево јеванђеље*, писано за Дивоша Тихорадића, властелина из источне Босне. На овом простору вероватно је настало и *Мирослављево јеванђеље* за Немањиног брата Мирослава, господара Хума. Српски манастири били су преписивачки центри: Возућа (*Лествица* Јована Климакса), Довоља (*Четворојеванђеље*), Житомислић (*Апостол*, *Минеј*), Папраћа (*Зборник молитава*). Монах Јован Милешевац у требињском манастиру преписује *Минеј*, а касније постаје сарадник Приможа Трубара у ћириличној штампарији у Виртембергу. Прве штампарије везане су за српске монахе: 1519. у манастиру Светог Ђурђа у Доњој Сопотници код Горажда, коју је основао Божидар Горажданин (*Служебник*, *Пслатир*, *Молитвеник*). У манастиру Гомионици јеромонах Јован Светогорац штампа *Цветни триод* итд. Православни верници у **БиХ** припадају Српској православној цркви која је организована у пет епархија: Бањалучка, Бихаћко-петровачка (седиште у Петровцу), Дабробосанска (са рангом митрополије, те седиштем у Сарајеву и манастиру Соколцу), Захумско-херцеговачка (од почетка грађанског рата у **БиХ**, седиште је измештено у манастир Тврдош, а 2011. је враћено у Мостар) и Зворничко-тузланска (са седиштем у Тузли, које је од почетка грађанског рата привремено измештено у Бијељину). Једино се Захумско-херцеговачка епархија простире и изван граница **БиХ**, јер обухвата и део јадранске обале у Далмацији од Деспота до Суторина, са полуострвом Пељешац и острвима Корчула, Мљет, Хвар и друга мања острва на том простору. Свих пет епархија организовано је у 27 архијерејских намесништава са 455 парохија и 370 свештеника и ђакона. Током рата 90-их година XX в. много свештеника избегло је у Србију и одбија да се врати на своје старе парохије у **БиХ**. Од близу 500 храмова око 200 је минирањем, гранатирањем и бомбардовањем срушено и оштећено, било у II светском рату (нису никада обновљени) било у последњем рату. У 17 мушких манастира живи 70 монаха, а у 12 женских 60 монахиња. За образовање свештеничких кадрова постоји Богословија „Свети Петар Дабробосански", а више богословско образовање добија се на Богословском факултету „Свети Василије Острошки", обе у Фочи / Србињу. Такође ученици одлазе у остале српске богословије (Београд, Ср. Карловци, Ниш, Цетиње). Римокатолички верници у **БиХ** организовани су као Врхбосанска црквена покрајина, у којој највиши ранг има Врхбосанска и сарајевска надбискупија, са четири архиђаконата (Фојнички, Гучегорански, Плехански и Толишки), 13 деканата (Сарајево, Крешево, Рам, Сутјеска, Бугојно, Травник, Жепе, Дервента, Тузла, Усора, Брчко, Добор, Шамац), 154 храма, 210 капела и 120 жупа. Свештеника активних и пензионисаних има до 150, редовника до 160 и сестара редовница до 350. Потчињене су јој две суфрагане бискупије: Бањалучка бискупија са пет деканата (Бањалука, Бихаћ, Босанска Градишка, Јајце и Ливно), 45 жупа, 54 храма, 69 капела, 42 свештеника, 50 свештеника редовника и до 160 сестара редовница; и Мостарско-дувањска и Требињско-мркањска бискупија, две бискупије које делују јединствено са седиштем у Мостару. Прва је организована у седам деканата (Мостар, Бротњо, Горња Бекија, Доња Бекија, Дувно, Нахија и Широки бријег) са 80 храмова, 134 капеле, 58 жупа, бискупијских свештеника 40, редовника 100, редовница 150. Друга бискупија организована је у два деканата (Требиње и Столац), са 16 храмова, 50 капела и 11 жупа, бискупијских свештеника има 16, редовника 10 и 20 редовница. Образовање свештеничких кадрова врши се у просветним установама: Богословско семениште и Висока филозофско-теолошка школа, обе у Сарајеву, и Надбискупско дечачко семениште и класична гимназија у Травнику. Врхбосанска надбискупија издаје неколико листова: *Врхбосна*, службени месечни гласник Врхбосанске надбискупије; *Службени вјесник*, Мостарско-дувањске и Требињско-мркањске бискупије; *Службени вјесник*, Бањалучке бискупије. Фрањевци издају неколико листова и службено-информативних гласила: *Босна сребрена*, *Билтен фрањевачке теологије*, *Мир и добро*. Удружење католичких свештеника издаје од 1950. лист *Добри пастир*. Поједини жупни уреди издају својe листовe. Исламски верници у **БиХ** аустроугарском окупацијом (1878) изгубили су повлашћени положај. Ислам није државна религија, а верски кадар изгубио је дотадашњи значај и улогу. Аустроугарске власти систематски раде на потпуном одвајању муслимана **БиХ** од Истамбула, њихове духовне матице. Шејх-ул-ислам (цариградски муфтија са овлашћењима добијеним од халифа, тј. султана као врховног поглавара свих муслимана) морао је 1882. да призна оснивање самосталне Исламске заједнице (ИЗ) у **БиХ** и именовао сарајевског муфтију за врховног муфтију у **БиХ** са правом да именује ниже службенике и шеријатске судије. Шејх-ул-ислам издао је о томе меншуру (духовна инвеститура, тј. овлашћење реису за вршење верских послова), али је бечка влада преузела извесна права и по том основу потврдила босанског муфтију за првог реис-ул-улему у **БиХ** и четири члана Улема меџлиса, као врховног тела за верска питања. За вакуфске и меарифске послове муслимана у **БиХ** именована је од стране Беча Земаљска вакуфска комисија. Од 1910. реису бира ИЗ, а Беч је само потврђивао. Када је Кемал Ататурк 1924. укинуо шејх-ул-ислам и институцију халифата, меншуру врховном муфтији издавала је ИЗ **БиХ**. Седиште ИЗ пренето је 1930. из Сарајева у Београд, а меншура је муфтији уручена у Бајракли-џамији у присуству краља Александра Карађорђевића. За образовање верских службеника постоји Факултет исламских наука у Сарајеву. Врховно исламско старешинство издаје *Гласник* (1938--1950), а од 1970. илмија у **БиХ** издаје *Препород* као своје гласило. Осим појаве нових часописа и листова ојачао је и превод исламске литературе с арапског језика. За време СФРЈ од 1969. ИЗ је организована на три нивоа, сходно државној организацији: локални (џематски одбор, одбор ИЗ, муфтија); републички (Старешинство ИЗ, Сабор ИЗ); и савезни (Врховно старешинство, Врховни сабор и реис-ул-улема). Распадом Југославије обновљена је 1993. ИЗ у **БиХ**. Од 1997. организована је у више нивоа: џемат, тј. исламска верска општина (скупштина и одбор); меџлис ИЗ као главни орган преко којег се проводе управа и надзор над верским, просветним и културним животом муслимана (скупштина и извршни одбор); муфтија; Ријасет (извршни орган врховног сабора ИЗ и окосница верског јединства свих муслимана у **БиХ**); реис-ул-улема; и Сабор ИЗ у **БиХ**. Јевреји су 1565. основали Јеврејску општину у Сарајеву, а већ 1581. саградили прву синагогу као место молитве, али и место за окупљање општинара и „сваког другог обичног света". Због брзог напретка Јевреји су Сарајево називали „Мали Јерусалим". После I светског рата Јевреји су 1919. основали Савез Јеврејских вероисповедних школа, који је подразумевао верску и судску власт али и одређене функције у просвети и култури. Врховни рабинат основан 1923. био је највише духовно тело Јевреја у Краљевини СХС, на чијем је челу био Главни рабин (*rav hakolel*). За образовање основали су у Сарајеву Јеврејски средњи теолошки завод. Јевреји су новој средини дали много вајара, сликара, графичара, писаца, музичара и других уметника, али нису створили „жидовски стил", а разлог је више социолошке него религиозне природе. Радомир Милошевић **Историја**. *Праисторија.* Археолошко истраживање палеолита у **БиХ** започиње у другој половини XX в. За сразмерно кратко време откривено је преко 80 локалитета тог најстаријег праисторијског раздобља, углавном на отвореном простору, затим у пећинама-стаништима. Посебну иновацију представља откриће палеолитског станишта у Бадњу код Стоца (Херцеговина) који садржи и гравиру на стени, уз богате налазе кремених артефаката културе епиграветијен. Заступљеност палеолитских налазишта у Босни подразумева два издвојена подручја: северна Босна са Посавином и јужна Херцеговина отворена према јадранском, медитеранском простору. Старост налазишта према апсолутној хронологији износи између 60.000–10.000 п.н.е. Североисточна Босна је током неолита била повезана са Централним Балканом, док је средиште простора **БиХ** представљало позорницу сусретања неолитских култура јадранског приморја, Подунавља и јужних панонских области. Резултат раног контакта старчевачке културе са представником приморског старијег неолита, носиоца керамике украшене отисцима шкољки (*impresso*) било је образовање локалне какањске културе. Та култура послужила је као основ за образовање бутмирске културе, познате по оригиналном стилу фигуралне пластике и сложеним курволинеарним мотивима у украшавању керамике. Хронолошка подударност и територијални контакти са винчанском културом Централног Балкана посведочени су у североисточној Босни и Подунављу. Херцеговина је у неолитском периоду упућена на старији (*impresso*) неолит источне јадранске обале, као и хварску културу млађег неолита. Период интензивног истраживања енеолита (бакарног доба) у **БиХ** везан је за другу половину XX в. Овог пута су јасније издвојене две територијалне и културне зоне: Херцеговина са динарским крашким појасом и Босна укључена у развој балканско-подунавског енеолита. Културе раног енеолита западне Србије и средњег Подунавља, као што су Ласиње, Тисаполгар и Бодрогкерестур, заступљене су такође у источној Босни и Подрињу. Представници касног енеолита, костолачка и вучедолска култура, носиоци су развијене металургије бакра и његових првих легура с арсеном и оловом. Њихове матичне области се разликују. Костолачка култура потиче из северне и централне Србије, проширена на средње Подунавље, а у Босни је заступљена између Подриња и дуж доњег тока реке Босне. Вучедолска култура је формирана у југозападним областима Паноније, али допире до источне Славоније и десне обале Дунава, а проширена је на централну и западну Босну. Према резултатима новијих истраживања, до знатно ширих контаката наведених култура, укључујући касну винчанску, сопотску и ленђелску културу, дошло је у западној Србији, првенствено у региону Колубаре. Највероватнији узрок ових широких популационих кретања током енеолитског периода у балканско-карпатском простору јесте убрзана експлоатација лежишта бакра у ширем појасу западне Србије, од средњег Подунавља до доњег тока Лима (рудници Ребељ код Ваљева и Јармовац код Прибоја на Лиму). Већина насеља у централном и источном Балкану припадају култури раног бронзаног доба, чији су представници група Белотић – Бела Црква у западној Србији и Бубањ–Хум III у Подунављу. Током даљег развоја гласиначко подручје и Подриње у источној Босни посебно су усмерени у том правцу, укључујући и средње Подунавље. Слични односи сусрећу се такође у средњем бронзаном добу, чија северна група (средње и доње Подриње), припада сфери утицаја западно српске варијанте ватинске културе. Касно бронзано доба доживљава међутим пуни развој на простору између Романије и Лима, ширећи се и даље до Пештера. Тиме је образована дуготрајна културна целина, чије порекло лежи у западном и централнобалканском подручју са континуитетом од друге половине II миленијума п.н.е., до почетка I миленијума п.н.е. Централна Босна и Херцеговина чине у то време прелазну зону између Подунавља и Централног Балкана. Производња и употреба гвожђа у Централној Босни започиње већ у XIX в. п.н.е., па је често ова кључна металуршка иновација узимана као хронолошка одредница почетка старијег гвозденог доба. Херцеговина у свом источном делу наставља традицију Гласинца, да би затим прихватила снажне утицаје хеленизма, као што показује пример племена Даорса у долини Неретве. У северној Босни преовладавају келтски утицаји, пре свега у Посавини. Семберију на истоку вероватно су колонизирали келтски Скордисци, непосредни суседи у Срему и Подунављу северне Србије. У југоисточној Босни наставља се и даље традиционална гласиначка култура старијег гвозденог доба. Она сада захвата знатан простор југозападне Србије, Црне Горе и источне Херцеговине, продужена до сродне културе Мати северне Албаније. Највећи успон гласиначка култура доживљава између VII и V в. п.н.е., затим слаби у следећем веку, да би сасвим ишчезла почетком III в. п.н.е., што је могло да буде и последица сеобе носилаца ове културе Аутаријата. Последња три века протоисторије **БиХ** улазе у познате догађаје из грчке и римске историје, нарочито приликом освајачких ратова раног римског царства на Балкану. Борислав Јовановић *Античко доба*. На простору данашње **БиХ** живела су многобројна илирска племена, међу којима су најмоћнији били Даеситијати (с утврђењем код данашње Брезе у близини Сарајева), Ардијеји, Даорси и Диндари и Јаподи у данашњој Лици. Неки антички писци сматрају Јаподе илирско-келтским народом или илирским народом који је имао келтско наоружање. Сматра се да је келтски елеменат био јак и у племену Диндара, који су живели у источној Босни. Келти су се доселили на Балканско полуострво у IV в. п.н.е. као део миграционог таласа од којег су се одвојили Келти који су опседали Рим 380-их година п.н.е. Ниједно од племена на територији **БиХ** није имало државну организацију и одређене, брањене границе, али су имали утврђења у која су се повлачили у случају ратне опасности. Она су била и седишта племенских вођа. Илири су сахрањивали своје мртве у тумулима. Најзначајније археолошко откриће је у Гласинцу. Значајни остаци утврђења VI в. п.н.е. сачувани су у Ошанићима код Стоца. Претпоставља се да је то било утврђење Даорса. То племе је ковало новац с грчким натписом и представом Херакла. У рату који је Октавијан водио на Балкану 35–33 п.н.е. покорена су многа племена, међу осталим и она која су живела на територији данашње Босне. Подужа је листа побеђених племена која се спомињу у Октавијановом извештају Сенату, како га преноси Апијан у *Илирској књизи*. Нека су се предала, друга су пружила огорчени отпор. Дуга и сурова борба је вођена код јаподског утврђења Метулума. Тешко је одредити докле су стигле римске снаге у овом рату, а географски подаци недостају. Борбе су вођене и у Панонији, на Купи око Сиска (Сегестике). Октавијан се вратио у Рим и прославио тријумф. Незадовољни римском политиком увођења пореза и директно изазвани регрутовањем омладине за помоћне одреде у римској војсци која је требало да се бори далеко од завичаја, племена у Илирику су се дигла на устанак који је окупио огроман број људи и, како обавештавају неки писци, запретио и Италији. Вођа устанка у Панонији био је Батон, из племена Бреука; Батон се звао и вођа побуњених племена у Далмацији, а он је био из племена Даеситијата. Устанак је трајао од 6. до 9. године. Битке су вођене на северу, око Сирмијума и Фрушке горе, а у Босни око многих илирских тврђава. Бреучки Батон је најзад побеђен на реци Батхинус, а десидијатски Батон се предао код Андетријума (Мућ) у Далмацији. После савлађивања устанка пространа провинција Илирик, основана у време Цезара, подељена је на две: Доњи Илирик или Далмацију и Горњи Илирик или Панонију. После ове поделе простори данашње **БиХ** улазили су у састав провинције Далмације, која се простирала од Јадранског мора до Дрине и од Посавине на северу до провинције Македоније на југу. Велики програм изградње путева у Илирику започео је у време Тиберија (14–37). Било је изграђено шест путева, а сви су водили од мора и Салоне (данашњи Солин код Сплита) према унутрашњости провинције. Градиле су их по наредби цара и провинцијског управника легије VII и XI које су биле стациониране у близини мора, у Бурнуму на Крки и Тилуријуму на Цетини. Као радна снага коришћени су припадници покорених племена. Велики радови на путевима били су предузети у време провинцијског намесника Корнелија Долабеле (14–20). Главни путеви су водили од Салоне преко Лике и земље Јапода до Сисције на Сави или преко централне Босне до Дрине, а затим даље до Сирмијума у Панонији. Неки путеви су водили према југу, до насеља Бигесте (Хумац). На једном натпису је потврђен пут од Салоне до утврђења Хедум у близини данашњег Сарајева на територији Десидијата. Путеви су одржавани током целог Античког периода. Прве три легије Илирика налазиле су се у Посавини. Од времена поделе провинције легијски логори у Далмацији су се налазили у приморском појасу. У време Домицијана у Далмацији више нема легијске посаде. На путевима и важним станицама контролу су вршили тзв. бенефициарији, деташирани из панонских легија. У унутрашњости провинције су остали помоћни одреди, але и кохорте у којима су служили домороци. Највећа и најважнија градска насеља провинције Далмације налазила су се у Приморском делу провинције. Салона, Скардона и Нарона на ушћу Неретве су и административни центри ширих области и седишта судова у случају спора између припадника племена и римских грађана. У унутрашњости провинције, на територији данашње **БиХ** није било много градова. Најважнија насеља настајала су на путевима, код термалних извора и у рудничким областима. На многим местима су откривени натписи градских управника; помињу се и муниципијуми, али називи градова остају непознати. Претпоставља се да се у Гламочком пољу налазио муниципијум Салвија, а Пелва у Ливањском пољу. Један од градова се налазио код Шипова на Пливи. Значајно насеље у којем су ислужени војници легија и помоћних одреда били насељени налазило се у Бигестама (Хумац у Херцеговини). Значајан административни центар рударства налазио се у Домавији код данашње Сребрнице. Ту су откривени натписи царских прокуратора који су управљали рудницима. У Босни су се у римско доба експлоатисали злато, сребро, олово и гвоздена руда. Рудници су се налазили у средишњој Босни, између горњег тока Босне, горњег тока Врбаса и Лашве; други руднички ревир се налазио у западној Босни, у подручју Саве, Јапре и Уне, трећи у средњем току Дрине. У дефинитивној подели Римског царства на Источно и Западно, око 396, територије данашње **БиХ** ушле су у састав Западног. Хришћанство се раширило у IV в. Епископална црква се налазила у Бистуе Нова. Остаци многих цркава IV–VI в. су сачувани на територији Босне, поред осталих у Брезама код Сарајева. Догађај који је донео значајне промене у Посавини, било је Хунско освајање 441–447. После пада хунске власти, Срем, Славонију и друге земље између Саве и Дунава населили су Остроготи уз сагласност цара Авита. Они су бранили и северну Босну од других племена. Долазак Теодорика на власт у Италији крајем V века довео је и до укључења Посавине као и дела Босне у државу Гота. Најзад, Јустинијан је успео да врати провинцију Далмацију са Босном и Херцеговином у оквире Византијске државе. Авари су после пада Сирмијума 582. угрожавали и Далмацију; 597. су опседали Салону; 614. Салону су заузели Авари и Словени. Мирослава Мирковић *Досељавање Словена на територију **БиХ***. Територија римске провинције Далмације, која је обухватала и највећи део данашње државе **БиХ**, није била изложена честим разарањима Варвара у VI в. После пада Сирмијума (582) Авари су већ 597. продрли дубоко у унутрашњост Далмације и разорили 40 тврђава. Масовни упади Варвара уследили су после слома Византијског одбрамбеног система на Дунаву (602), што је Аварима и Словенима омогућило да без отпора прелазе Саву код Сирмијума, данашње Раче, Брода, Градишке и на другим местима, а затим да се крећу старим римским путевима све до мора. Они су заузели Салону, главни град Далмације, пре 639, а вероватно и све античке градове у унутрашњости. Тада је отпочео и процес трајног насељавања. Словени су се у прапостојбини бавили претежно земљорадњом, па су приликом насељавања запоседали земљиште које је било култивисано у предримском и римском периоду. Погодних површина за земљорадњу било је дуж мањих река, у крашким пољима и омањим котлинама. На овако ограниченим просторима могле су да се насељавају мање групе Словена, обично ближи и даљи рођаци, који су могли брзо и лако да се организују по жупама. Од малобројних староседелаца преузети су називи великих река, као што су: Сава, Дрина, Босна, Неретва, Уна, Врбас и планина: Прењ, Мајевица, Варда, Мошор, Динара, Романија итд. Из периода досељавања нису сачувани писани извори, али о раном присуству Словена сведоче остаци њихових насеља и некропола који потичу из VII или VIII в. Трагови најстаријих словенских насеља сачувани су и у Северној Босни код Босанске Раче, Дворова, Бијељине, у доњем току Тиње, западно од Брчког, на Градини код Добоја и на другим местима. Одлучујућу улогу у коначном насељавању и запоседању Далмације имала су племена Хрвата и Срба, који су се доселили за време владавине цара Ираклија (610–641). Хрвати су у борби против Авара запосели Приморје, од ушћа Цетине до Раше у Истри, као и залеђе, па су на овом простору населили више жупанија, међу којима и Цетину, Имотски, Ливно и Пливу. Територију источно од ових жупанија населили су и запосели Срби, а тачније, део Далмације источно од долине Врбаса и доњег тока Цетине, па до долине Ибра. Северну границу чинила је долина Саве а јужну Приморје, између ушћа Цетине и Бојане. У периоду од VII до IX в. Босна се не помиње као посебна географска област или „земља", што не значи да већ тада нису постојале истоимене жупе. Босна је у то доба и касније представљала интегрални део Србије, па се као посебна област или „земља" први пут помиње у „Спису о народима" Константина Порфирогенита, који је настао око 950. У то доба „земља Босна" обухвата жупу Босну – Височко поље, затим жупу Врх-Босну – Сарајевско поље, жупу Брод – Зеничко поље, жупе Лепеницу и Лашву у долинама истоимених река, а вероватно и жупу Трстивницу на десној обали реке Босне. Милош Благојевић *Средњи век*. Име територије први пут је споменуто средином Х в. у спису византијског цара Константина VII Порфирогенита *О управљању царством.* „Земља Босна" (to; cwrivon Bovswna) представљена је као део „Крштене Србије", државе која је настала на једном делу подручја које су населили припадници српског племена. Као и име реке Босне, име земље је потекло из предсловенске топономастике, али нема општеприхваћеног објашњења његовог значења. У време најстаријег помена Босна је обухватала само мали део територије која ће касније чинити босанску бановину и краљевину. Приписују јој се два „насељена града", Котор и Десник, којима се положај није дао утврдити. Врло је вероватно да су били у горњем току Босне, где се препознаје најстарије језгро босанске државе. Међу шест градова „Крштене Србије" у споменутом царевом спису налази се и Салинис, без сумње идентично са каснијим местом Соли (у турском периоду Тузла), што значи да првобитна Босна није обухватала североисточни део савремене Босне. У време првог помена Босна је под влашћу кнеза Часлава, који је 927. после смрти бугарског цара Симеона обновио државу уз подршку византијског цара. Са Чаславом, који је средином Х в. погинуо у борби са тек досељеним Мађарима, прекида се најранија српска династија потекла, по традицији, из времена сеобе словенских племена. У другој половини Х в. захваћена је била експанзијом привремено обновљеног Бугарског царства, које је допирало до залеђа далматинских градова. Услови за ширење и самостални развој настали су после слома Бугарског царства и проширења Византије до Саве и Дунава 1018. Источни део „Крштене Србије" дошао је тада под непосредну власт Византије. У Сирмијуму је било средиште теме (војноуправне јединице) Србије, којом је управљао намесник којег је постављао цар. Западно од линије Сирмијум–Рас–Призрен византијски утицај се остваривао преко локалних властодржаца потчињених цару. На тлу Босне византијско наметање власти сударало се са исто таквим настојањима са запада, из Хрватске, која је током ХI в. била у експанзији, а затим са севера, из Угарске, која је од 1000. христијанизована монархија, која се проширила прво на Славонију (1097), затим на Хрватску (1102) и Далмацију (1105). Оскудица извора не дозвољава да се реконструишу догађаји. У *Летопису Попа Дукљанина*, извору препуном легендарних елемената, спомињу се власт хрватског краља Крешимира (крајем Х в.) и дукљанског краља Бодина, који је у Босни поставио кнеза Стефана и узео од њега заклетву верности (крајем ХI в.). Угарски утицај се непосредније осетио после успостављања власти над Хрватском и Далмацијом. О непосредној власти сведочи повеља краља Беле II којом је 1138. уступио „херцештво босанско" (*bosnensem ducatum*) малолетном сину Ладиславу. У првој половини ХII в. Босна је, уз Далмацију и осамостаљену Србију, са средиштем у граду Расу, била поприште угарско-византијских ратова за превласт над Балканским полуострвом. Тада се у Босни јављају домаћи владаоци са титулом бана. Први познат по имену је Борич (пре 1154–1163), вазал угарског краља, који се борио против византијских одреда на територији Србије. У време унутрашњих борби у Угарској нашао се на страни византијског штићеника Стефана IV са којим је потиснут са власти. Под византијску власт Босна је дошла 1167. као резултат успешне офанзиве цара Манојла I Комнина. Тада је банску власт као византијски штићеник имао бан Кулин (пре 1180 – после 1204), који је после цареве смрти (1180) постао вазал угарског краља. [![023_II_BiH_BOSNA-krajem-XII-v_karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/023-ii-bih-bosna-krajem-xii-v-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/023-ii-bih-bosna-krajem-xii-v-karta.jpg) У ХIII в. су већ познате проширене границе Босне: на истоку Дрина, на западу Врбас, на југу горњи ток Неретве, на северу Сава. Појас територије на северу носио је име Усора и повремено је имао посебне властодршце. Њено име се очувало у владарској титули и пошто је срасла с осталом територијом Босне. Положај црквене организације проистекао је из развоја политичких односа. Босна је 1018–1020. остала изван оног подручја које је византијски цар Василије II потчинио новооснованој аутокефалној архиепископији у Охриду. У Босни су настављене традиције некадашње епископије Србије, која је била под јурисдикцијом сплитског надбискупа. У непознатим околностима, до ХII в., јурисдикција је прешла на Дубровник, а епископија Србије је изједнaчена са Босном (*regnum Servillie quod est Bosna*). Словенски језик богослужења и источно монаштво остали су недирнути од католичких реформских настојања све до ХIII в. Крајем ХII в. у Босну су продрли дуалистички јеретици, с једне стране из Далмације, с друге из Србије, где је велики жупан Стефан Немања прогонио богумиле. Бан Кулин је оптужен у Риму да је јеретицима пружио уточиште и заштиту. Зато је 1203. у земљу послат папски легат, како би испитао учење и начин живота осумњичених духовника који су за себе искључиво резервисали име хришћана (*крстјани*). Окупљени крстјани су признали римску цркву као главу целог хришћанства и обавезали се да ће поштовати одређене прописе и да неће примати у своју средину манихеје или друге јеретике. Бан Кулин се угарском краљу обавезао да убудуће у својој земљи неће трпети јеретике. Тако успостављени мир трајао је једва две деценије. Од 1221. обнављају се оптужбе против Босне као земље у којој јеретици отворено проповедају своје штетно учење. Поново је у Босну упућен папски легат, а од угарског краља је затражено да предузме крсташки рат против јеретика. Домаћи клер с епископом на челу није био у стању да пружи отпор јеретицима, па је папска акција морала да се ослони на угарске великаше и прелате, те на новоосновану угарску провинцију реда доминиканаца. Успеси крсташа, нарочито 1236–1237, наговестили су промену црквених прилика (изграђена катедрала и два манастира, даровани поседи, припремљено увођење убирања црквене десетине). Становништво земље остало је, међутим, непријатељско према новотаријама које су уводили странци. Бан Матеј Нинослав (1232 – после 1250) повремено се представљао као католик, али је, по сопственој изјави, морао да се послужи помоћи јеретика у борби против својих противника. Угарски притисак се смањио после велике Монголске најезде (1241–1242). Краљ Бела IV осигурао је врховну власт над Босном, али су тековине започете црквене реформе изгубљене. Седиште „латинског" бискупа потиснуто је у Славонију, у Ђаково, а дуалистички јеретици су завладали остацима црквене организације. У другој половини ХIII в. од Босне су отргнуте северне области (Усора и Соли) и прикључене угарској бановини Мачве (северозападна Србија). Босанска владарска династија Котроманића, која је по традицији потицала од Немца „Котромана Гота", остала је ограничена на јужне делове земље. Нинослављев наследник Пријезда (око 1250 – после 1278) био је подложан угарском краљу и имао је поседе у Славонији. У периоду осамостаљених „олигарха" у Угарској краљевини, крајем ХIII и почетком ХIV в., Босна је била притиснута и са запада и са истока. Моћни хрватски великаш Павле Брибирски, бан Хрватске, потчинио је око 1299. западне делове Босне, а убрзо потом и централна подручја. Поставио је свога брата Младена I за бана Босне. Настављач лозе Котроманића Стјепан I (око 1290 – око 1310) нашао је подршку код свога таста бившег српског краља Драгутина, који је у међувремену добио и проширио Мачванску бановину. Бан Младен I изгубио је 1304. живот у борби са јеретицима. Наследио га је Младен II, Павлов син, који је касније наследио и власт над Хрватском и другим породичним територијама. После смрти Стјепана I његова удовица је морала са синовима да напусти Босну и склони се у Дубровник. Између кнезова Брибирских и Котроманића дошло је до помирења 1314, тако да је млади Стјепан II могао започети своју дугу владавину под окриљем моћног Младена II, „господара Хрвата". Када се после 1310. краљ Карло Роберт (1301–1342) учврстио на угарском престолу, започео је систематску борбу против осамостаљених обласних господара. Младен II је поражен и уклоњен 1322. чиме је Стјепан II доспео под непосредну власт краља којем је доживотно остао веран. Стјепан II је око 1324. повратио северне области Усору и Соли. Убрзо затим је у савезу са Дубровчанима поразио осамостаљену великашку породицу Бранивојевића и освојио територије дуж доњег тока Неретве (1326). Границе Босне су тада померене до јадранске обале, обухватиле су важан трговачки пут и трг Дријева (*Forum Narenti*). Ови успеси су изазвали трајно непријатељство српских владара Стефана Уроша III Дечанског (1321–1331) и Стефана Душана (1331–1355). [![024_II_BiH_BOSNA-u-XIV-veku_karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/024-ii-bih-bosna-u-xiv-veku-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/024-ii-bih-bosna-u-xiv-veku-karta.jpg) Иако је хетеродоксна Босанска црква својом доктрином и особеном организацијом дала обележје духовном животу земље, није било оштрих размимоилажења. За папство је, после успеха у Француској и Италији, борба против јеретика изгубила актуелност, а за угарског краља није било повода да се меша у унутрашње ствари Босне. Од краја ХIII в. у борби против јеретика активни су били фрањевци („Мала браћа"), који су између 1340. и 1342. установили свој викаријат и подигли неколико манастира. Упориште им је било у скорашњим насеобинама рудара, у којима је католички елеменат био ојачан трговцима из приморја. Око средине ХIV в. положај Босанске цркве није био уздрман, а томе је допринела околност да су њени достојанственици играли важну улогу у очувању сталешких права племства. Бан Стјепан II је водио неуспешан рат са српским царем Душаном 1350, али је успео да сачува територијалне тековине којима је босанска држава била скоро удвостручена. Њега је наследио синовац Твртко, који је владавину започео под старатељством оца Владислава (1353–1354). Односи с Угарском били су поремећени, иако су се у међувремену две династије родбински повезале браком краља Лудовика I и Јелисавете, кћери бана Стјепана II. Области у доњем току Неретве одузео је угарски краљ 1357, а 1363. повео је рат против Босне да би, наводно, искоренио јеретике. Твртко се вратио у верност краљу Лудовику кад га је брат Вук са делом племства збацио са власти и протерао из земље (1366). Уз помоћ угарског краља Твртко је следеће године обновио власт у држави и помирио се са братом. Прилике у српској држави после смрти цара Душана, за време владе његовог сина цара Уроша (1355–1371), пружиле су прилику босанском бану да се меша у унутрашње борбе међу српском господом и да прошири своје границе. У савезу са кнезом Лазаром и баном угарске Мачванске бановине победио је свога првог суседа Николу Алтомановића и приликом поделе његове територије (1373) заузео залеђе Дубровника све до реке Лима. Ширење је наставио 1377. прикључивањем територије између Дубровника и Боке которске (Требиње, Конавле и Драчевицу). Под његовом влашћу нашли су се тада велики делови српске државе. Поред тога, Твртко је био у сродству са изумрлом српском династијом Немањића, што му је дало повода да наступи као обновитељ српског краљевства. У јесен 1377. био је у Србији крунисан „сугубим венцем" (двоструком круном) као наследник српских и босанских владара. Од тада се титулисао: Стефан Твртко, краљ Србљем, Босни, Поморју и Западним странам. Угарски краљ је био сагласан са овим уздизањем ранга свога вазала. После смрти краља Лудовика I (1382) Твртко је повратио области у доњем току Неретве и потчинио је град Котор, који је од 1371. био под угарском врховном влашћу. У време борби за угарски престо он је био противник својих рођака угарских краљица, подржавао је присталице напуљске гране династије, којима је упориште било у Хрватској. Потчинио је себи делове Хрватске и главне далматинске градове. У Твртково време до Босне су допирали упади турских одреда. Један такав поразио је у лето 1388. код Билеће, а следеће године је послао свој одред као савезничку помоћ српском кнезу Лазару да се бори на Косову пољу (15. VI 1389). У писмима Фиренци и Трогиру Твртко је себе представљао као победника над Муратом. После смрти Стефана Твртка (март 1391) племство је довело на босански престо његовог рођака Стефана Дабишу (1391–1395). Офанзивну политику према краљу Жигмунду и његовим присталицама Дабиша је водио само краће време. Кад се краљ Жигмунд у лето 1394. код Добора сурово обрачунао са предводницима напуљске странке из Хрватске, потчинио се и Дабиша и одрекао свих тековина свога претходника у Хрватској и Далмацији. Босанско племство се тада обавезало да ће после смрти Дабише Жигмунда крунисати за краља Босне. Кад је дошло то време (септембар 1395) отпор у земљи је био тако јак да се угарски краљ морао задовољити компромисом: на престолу је привремено остала Јелена, Дабишина удовица (1395–1398). После пораза код Никопоља (1396) краљ Жигмунд се поново нашао суочен са тешкоћама у земљи, са јаком опозицијом, која се залагала за права напуљске гране династије Анжујаца. У Босни су великаши и племство сматрали да могу занемарити раније преузете обавезе. За краља је изабран изданак династије Котроманића Стефан Остоја (1398–1404), који се вратио офанзивној политици Стефана Твртка. Босна је опет постала упориште анжујског претендента на угарски престо, сада је то био Ладислав Напуљски. Поред краља Остоје главни ослонац му је био војвода Хрвоје Вукчић Хрватинић, господар територија у западној Босни. Њега је напуљски претендент именовао за вицекраља и добио је титулу херцега сплитског. Краљ Остоја и Хрвоје омогућили су и припремили крунисање краља Ладислава у Задру 1403. Дубровник је, насупрот Босни, остајао веран краљу Жигмунду, што је довело до отвореног сукоба и рата 1403–1404. Дубровник је привремено изгубио Сланско приморје добијено 1399, али је успео да поколеба положај Остоје, који је 1404. збачен, а на престо доведен син првога краља Стефан Твртко II (1404–1409). Склопљен је мир са Дубровником, а пооштрено непријатељство са краљем Жигмундом, који је скоро сваке године предузимао походе на Босну и тек 1409. постигао одлучујући успех. Вратио је на престо краља Стефана Остоју (1409–1418). Односи с Угарском су за дуже време сређени, али су учестали унутрашњи сукоби. [![025_II_BiH_BOSNA-1412.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/025-ii-bih-bosna-1412.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/025-ii-bih-bosna-1412.jpg) У последњим годинама ХIV в. свој утицај су почели наметати великаши, који су се осамосталили до те мере да се око 1410. Босанска краљевина састојала од територије под непосредном краљевом влашћу (*contrata del re*) и три практично независне територије обласних господара: херцега Хрвоја Вукчића у западним деловима Краљевине, војводе Сандаља Хранића на југу, у областима које су раније припадале држави Немањића, и кнеза Павла Раденовића на југоистоку. Од 1415. у унутрашње борбе мешале су се и Османлије, присиљавајући обласне господаре, касније и краља, на плаћање годишњег данка (харач). Уздрман је био и положај Босанске цркве. У знатно проширеној Босанској краљевини више није била једина „црква Божја" у Босни, него једна од цркава, уз католичку, коју су заступали фрањевци, и православну, чија се организација одржала у некадашњим немањићким областима. Припадници и достојанственици Босанске цркве доспели су под власт обласних господара и бивали захваћени њиховим сукобима. Растућа турска опасност нагонила је владара и господаре територија на сарадњу са папством и католичким владарима. Упркос политичким метежима и ратовима, Босна је у првој половини ХV в. у привредном животу доживљавала полет, што је било омогућено увећавањем рударске производње започете средином ХIV в. Потражња за сребром и оловом наводила је трговце из приморја, највише Дубровчане, да се поред трговања укључе као преду-зетници у организацију производње. Од привредног успона највећу корист имала је краљева територија у којој су били концентрисани најважнији рудници и рударски тргови. Краљ Стефан Твртко II Твртковић је за време своје друге владавине 1421–1443. налазио снаге да истраје на политици обнављања краљевске власти. Постепено је дошло до промене односа снага. Територија херцега Хрвоја је после његове смрти (1416) изгубила значај, делом прикључена краљевој територији, делом остала у рукама слабих наследника. На другој страни, наследници Павла Раденовића (†1415), Павловићи, после дугих и крвавих борби постали су штићеници свог моћног рођака Стефана Вукчића Косаче (1435–1466), који је наследио Сандаља Хранића. Од 1448. Стефан је носио титулу херцега од Светог Саве, која је касније прешла и на његове наследнике. Око средине ХV в. краљ Стефан Томаш Остојић (1443–1461) и херцег Стефан Вукчић били су стварни владаоци у босанској држави. Из таквог стања је произашла подела на Босну и Херцеговину, која ће се одржати столећима. Краљ се 1446. оженио Косачином кћерком, али то није спречило дугогодишње непријатељство међу њима. Краљ Томаш се ослањао претежно на Угарску док је херцег Стефан чешће тражио турску помоћ, што је нарочито дошло до изражаја у време рата који је херцег водио против Дубровника 1451–1454. Херцега је тада напустио и део племства и породица, са женом и старијим сином Владиславом на челу. Краљев син Стефан Томашевић је у пролеће 1459. женидбом постао деспот Србије, наследник деспота из породице Бранковића, али је после кратког времена (јун 1459) био присиљен да Турцима преда престоницу Смедерево. Тада је краљ Томаш почео да прогони и насилно покрштава вернике Босанске цркве у својој земљи. Део је уточиште нашао у херцеговој земљи. Од негдашње цркве остале су разбијене заједнице верника. После турског освајања Србије 1459. Босна је постала непосредно угрожена, део западно од Дрине са рударским градом Сребрницом заузет је са Србијом. Последњи босански краљ Стефан Томашевић (1461–1463) измирио се са херцегом и заједно с њим је тражио помоћ хришћанских владара и држава. Остали су ипак усамљени и неспособни да у лето 1463. пруже отпор војсци султана Мехмеда II Освајача. Тврђаве су биле освојене, краљ заробљен и погубљен, а територија поседнута. Херцег Стефан је спасао живот и повратио већи део своје теже приступачне земље, тако да је у јесен исте године могао с угарским краљем Матијом Корвином да се бори против Турака. Угарски краљ је освојио важну тврђаву Јајце и известан број утврђења на северу и истоку земље. После нове турске офанзиве 1464. краљев део Босне је подељен. Од Јајца и појаса територије уз Саву краљ Матија је образовао Јајачку и Сребрничку бановину, које су се одржале до почетка ХVI в. Херцег Стефан је главнину територије одржао до лета 1465. кад су Турци проширили своје границе до дубровачких зидина, тако да је херцегу остао само мали појас земљишта око ушћа Неретве и дуж северне обале Боке которске са градом Новим. Те остатке је после херцегове смрти (1466) његов млађи син херцег Влатко држао и бранио, тражећи и хришћанску помоћ и мирећи се са султаном до 1481. кад је заузет и град Нови. У турском управном систему од краљеве и херцегове земље образовани су посебни санџаци што је допринело да се одржи дуализам Босна–Xерцеговина. Сима Ћирковић *Под турском влашћу*. Користећи верске супротности и угарско мешање у облику крсташких похода, Турци су постепено заузели цело подручје средњовековне босанске државе и области у њеном суседству. Турским рушењем угарског одбрамбеног појаса око Сребреника (1512), Јајца (1527) и Клиса (1537), порастао је војнички значај Босанског санџака (основаног 1463), па је 1580. основан Босански пашалук. Успостављањем верске равнотеже током XVI в., Босна је постала мостобран турских похода према хабзбуршким и млетачким поседима на западу. У њој су се релативно брзо стабилизовали турско друштво и администрација, подређени потреби сталних освајања. Турци су у **БиХ** донели развијену управну традицију централистички уређене државе. Централизација је произлазила из природе исламског друштва, у којем су феудални поседи (тимари, зеамети) били у државној својини. У том својству, део прихода са тих имања додељиван је појединцима као основа за стварање спахијских јединица (коњица). Спахијски систем обухватио је и остатке старог, углавном ситног племства, које је временом исламизирано. Пешадијску основу чинили су јаничари. Поред њих, створени су и посебни родови, састављени махом од хришћана (мартолози, војнуци, акинџије, дербенџије), који су за своју службу добијали пореске олакшице. До краја XVII в. ови редови су углавном исламизирани и изгубили су ранији карактер. Кмет (рајетин) уживао је право слободног обрађивања своје баштине. Повољније пореско оптерећење сточарског становништва стабилизовало је назив „власи" као ознаку социјалног статуса. Турци су разним средствима, понајвише економским и социјалним погодностима а често и насиљем, настојали да исламизирају становништво на подручјима од стратешког интереса за њихова даља освајања: дуж војничких путева, планинских ланаца и око утврђених градова. Исламизација је захватила знатан део зависног сељаштва, сточарског, већински православног становништва, као и ситног племства, које је тим чином преузимало војничке обавезе. Нема података о изненадној исламизацији већих размера непосредно по походу Мехмеда II Освајача 1463. Хришћански и муслимански елементи многоструко су се прожимали. Како је ислам уклонио етничке супротности које су освајача делиле од побеђеног, Босна је дала значајан допринос сталној обнови владајућег слоја. Из њених села потицали су многи везири и паше. Хроничар Ибрахим Печеви забележио је да су само Соколовићи дали два велика везира, пет везира и десет бегова. Савременици су средином XVI в. сведочили о важности ћирилице и српског језика („којег знају сви Турци") на Порти. Покушаје да се конвертити врате у стару веру онемогућавала је државна интервенција; многи су због тога прелазили на хабзбуршку и млетачку територију. Додир трију вера на осетљивом подручју, на којем се водила вековна борба у знамењу верских симбола, поновио је у неком погледу проблематику верских односа у средњем веку. С турским ратним поразима и с њима повезаном непоузданошћу раје, почетна верска сношљивост освајача ишчезавала је и претварала се у верску несношљивост. Реформа календара после 1582, као и сукоби врха обновљене Пећке патријаршије и фрањеваца око убирања пореза од католичког становништва, поделили су и рају. Преко фрањеваца, турске власти су католичко становништво придобијале на своју страну. Кратко време после пада Босне, фрањевци су султана уверили у корист своје мисије за турско државно биће (*Ахднама*, 1464). Средином XV в. у Риму је основан *Collegium Illyricum*, расадник мисионара за цело Балканско полуострво. Православно становништво остајало је верно старим облицима живота, а у духовном погледу припадало је Пећкој патријаршији (од обнове, 1557). Ислам су мање видели као нову религију, а више као увезене стране обичаје. Обнова неких порушених и изградња нових православних цркава и манастира изискивали су много новца и стрпљења. Два хришћанска крила никада се нису слагала, што је олакшавало процес исламизације. У Турском царству народ је поистовећиван са вером (милет), па се и босанскохерцеговачко становништво чак до 1918. делило на „турско, латинско и српско". Везировом наредбом крајем XVIII в. хришћани су се и тамним бојама своје одеће морали разликовати од муслимана, обучених у одела зелене или црвене боје. До реформи 1856. хришћанском свету у **БиХ** било је забрањено да се облачи у одећу живих боја. Етничка подела у **БиХ** искристалисала се као последица религиозних подела. Упоредо са „царским миром" и смањењем пореза, ислам у **БиХ** је унео нови стил живота. Немогућност да потомци спахија наследе поседе као баштину, погодовала је развоју вакуфа. Грађена су знаменита камена здања, каква хришћанско друштво ранијег периода у Босни није имало. Градови у **БиХ**, у чијем развоју су значајну улогу имали вакуфи, добили су исламско-оријентални карактер. Џамије су промениле босанско-херцеговачки крајолик; уз њих се отварају купатила, јавне кухиње, ханови, базари, школе, чесме и шадрвани. Ново поимање уметности и осећање лепоте уско су повезани са исламом. Смисао за ред у јавном животу огледао се у градњи путева и вођењу катастарских књига. Под утицајем ислама настале су и нове духовне вредности. У мисаоном и песничком стваралаштву одразила се богата баштина источњачке традиције. Оријентално-исламски дух одразио се и на занатство и трговину. Уз језик, као основни инструмент културе, цели друштвени менталитет добио је оријентална обележја. Почетком XIX в. сматрало се да петину речи српског језика чине турцизми. Из тешкоћа живота пограничног становништва и турске демографске политике, проистекле су миграционе струје, које уз исламизацију представљају једног од главних чинилаца историје **БиХ** турског времена. Опустошене и депопулисане области насељаване су новим становништвом, великим делом из старе Херцеговине, Рашке области и Црне Горе. Један од првих сведока ових појава, Б. Курипешић (1530), досељенике назива Србима (*Surffen*), спомињући их и под именима *влаха*, *Ћића* и *мартолоса*. После турског пораза код Сиска 1593. слабила је освајачка снага Царства. У општем назадовању које је поткопало темеље државе – од слабљења централне власти до претварања јаничарског реда у наследни сталеж – смањивао се и утицај Босне на целину збивања у Царству. Опадање управе и реда неповољно се одразило на личну и имовинску безбедност. Хајдучија од средине XVI в. постаје социјална појава карактеристична за цело Балканско полуострво. Хришћанска насеља повлачила су се са прометних путева у планину, а потискивање земљорадње на рачун сточарства проузроковало је знатна социјална померања. Јављају се, понегде и освежавају, облици племенског уређења са патријархалном културом, највише у старој Херцеговини. Активни отпор раје изражен је и кроз акције ускока, који ступају у војничку службу хришћанских држава. У народној култури одржавана је немањићка политичка традиција, док се губила свест о босанској средњовековној држави и њеним владарима. На погоршање општег стања утицали су стални ратни напори, чести пожари и епидемије куге. Због повећања пореских оптерећења положај хришћанске раје временом је постао скоро неподношљив. Осим џизије (харача) султану и десетине спахији, раја је била оптерећена читавим комплексом редовних и ванредних намета и злоупотребама приликом њиховог убирања. Претварање сељачких баштина у читлуке које је обрађивао потпуно зависан кмет (чифчија) појавило се у XVI в. са продајом (често под притиском) баштинских права на земљу. Читлучење је узнапредовало у XVII и XVIII в., условљавајући каснију промену поседничких односа. Нагло потискивање турске моћи у Бечком рату (1683–1699) Босну је још више изложило као граничну турску провинцију према Хабзбуршкој монархији. Многи муслимански бегунци из Угарске населили су се у Босански пашалук. Раја, којој су хришћански успеси пробудили наду у ослобођење, доживела је болно разочарење. Њени господари све чешће су у њој видели само опасног противника. Локалним главарима одузете су повластице на којима се заснивала извесна самоуправа њихових насеља са војним обавезама. Босна је све више постајала подручје ратног сукобљавања Турског царства и хришћанских сила. То је подстакло успон моћних родова различитог порекла (ајани, капетани). Своју власт настојали су да учине наследном, иако су капетански синови морали откупљивати право наслеђа. Уз јаничарске заповеднике капетани су присвојили власт увећавајући своје богатство, посебно земљишне поседе. Јаничари су се у времену назадовања Царства претворили од елитног, аскетског војничког реда у сталеж занатлија и трговаца и битан фактор изазивања нереда. Везир, који је још увек заступао централну власт, постајао је зависан од великаша. Пограничним агама и беговима, навиклим на четовања и плен, нису одговарали сређени односи на границама. Самосвест бегова развила се до уверења да они чине „бедем ислама". Потврду су налазили у стварању представе да су се после страховитог продора Еугена Савојског 1697. у „босанском рату" морали ослањати на сопствене снаге, остварујући видне успехе. Снага и умешност бораца исказали су се у победи Али-паше Хећим-Оглуа код Бањалуке 1737. и приликом српских устанака почетком XIX в. Један Француз је 1808. забележио да „свако село у Босни сада има свога краља"*.* Од краја XVIII в. султани су реформама покушавали да обнове централну власт и уреде државу према европским узорима, али су муслимани у **БиХ** те реформе схватили као узмицање пред хришћанством и наговештај пропасти ислама. У тим новостима наслутили су опасност за своју моћ, покушај да опет у потпуности буду потчињени централној влади. Укидање јаничарског реда (1826) и стечена аутономија Србије (1830) подстакли су босанске прваке на заједнички поход са Мустафа-пашом Бушатлијом на султана Махмуда II (ђаур-султана). Циљеви покрета су били мешавина захтева за очување традиционалне исламске основе турске државе са недореченим наговештајима аутономије **БиХ**, према моделу који је дат Србији. У тој акцији херцеговачки ајани остали су верни султану. После пораза војске Хусеин-капетана Градашчевића (Змаја од Босне) 1832, босанско племство неповратно се повлачи са историјске позорнице – 1835. наследне капетаније заменила је чиновничка управа. Намера Тахир-паше 1848. да јасно прецизира обавезе сељака произвела је супротан ефекат – обавезна трећина проширена је на читаву Босну, допуњена половином од сена, воћа и сочива, док беглучење није укинуто. Тек је енергична Омер-пашина акција (1850–1851) у потпуности сломила отпор беговата. Многи бегови су погубљени или протерани, њихова имања заплењена. Насилним укидањем спахилука већина спахија нагло је осиромашила, раји је одузето оружје. Обезбеђивање новца за модернизацију турског друштва значило је повећање пореског оптерећења. Раја, углавном православна, одговорила је новим и жешћим устанцима, од којих се истичу они у Херцеговини (1852–1862). Хатихумајуном (1856) правно су изједначени грађани различитих вера, а хришћани су дужност војне обавезе могли откупити (бедел-аскерија). На Саферској наредби (1859) заснивао се читлучки систем до укидања 1918. Беговско право над чифчијом донекле је ограничено, извесна давања су смањена, док је беглучење дозвољено само у Херцеговини. Због присуства бивших јаничара, еснафи су укинути тек 1851, али су убрзо обновљени. Херцеговина је добила статус посебног пашалука (1833–1851), када је под Али-пашом Ризванбеговићем економски напредовала. Аграрно питање постало је покретачка снага историје **БиХ** у XIX в. и суштинска подлога националног покрета Срба. Како су се у статусу кметова тада углавном налазили православни хришћани, питање земљишних односа попримило је изразитије верско обележје. У односу на Србију стварање слободног сељачког поседа, којим је разаран исламски феудализам, у Босни је каснило један век. Православни Срби у XIX в. (до 1875) чинили су релативну већину становништва у **БиХ**. На прелазу из XVIII у XIX в., Босански пашалук је био захваћен одјецима Француске револуције, устанка у Србији и реформских активности у Царству. Валија Бећир-паша успео је почетком XIX в. да уведе ред у Босни, ревитализацијом старих социјалних институција. Тиме је разбијено историјско јединство Босне и Србије, коју је 1804. захватио револуционарни талас. Процес српског националног ослобођења у Босни почиње да заостаје, док се становништво полако одлива у ослобођену Кнежевину Србију. И турске власти су насељавањем муслиманског становништва уз реку Дрину после 1860. покушале да ослабе српски етнички континуитет. До 1856. повремено је забрањивана употреба националног имена, јер хришћани у **БиХ** нису имали признату аутокефалну црквену организацију. Од укидања Пећке патријаршије 1766. православна црква се налазила у грчким рукама, под управом цариградског патријарха. Била је неорганизована и верски запуштена; цркви се припадало „само духом". Црквено-школске општине биле су основне институције преко којих се развијала национална свест српског народа. После формулисања националне доктрине (*Начертаније*, 1844) и влада Србије је на **БиХ** пренела тежиште спољне политике. Постојали су покушаји да српски национални покрет у **БиХ** пређе верске границе, те обухвати и муслимане и католике, фрањевце. Тадашња светска наука **БиХ** је убрајала у српске земље, према општеважећем принципу да националну заједницу идентификује јединствени језик. Службене новине штампане су ћирилицом, реформисаним правописом. Православни Срби временом су израсли у водећи слој градских трговаца. Католици су имали најобразованије свештенство, фрањевачко. Тек од 1878, на аустријску иницијативу, фрањевци су се одрекли ћирилице и почели да прекидају сарадњу са српском владом и српским националним покретом. Једно време, били су главни тајни повереници српске владе у **БиХ**. Истакнути представници Илирског покрета у **БиХ** – фрањевци Иван Франо Јукић, Грга Мартић и Мартин Недић – поставили су „идејни темељ босанском хрватству". Хрватско име међу католицима у **БиХ** превладало је тек после 1918, увођењем општег бирачког права. Политички развој у који је Босански пашалук ушао турским реформама има обележје немоћи да се јасно раздвоји турски народни препород од општеисламског. На основу султанове уредбе о организовању вилајета (1864) у управном већу (меџлис) хришћани ће почети да воде прву реч. Они су постали колевка модерне политике у турском друштву. Иако је од овог турског националног покрета у **БиХ** српски национални покрет био старији и имао знатно ширу социјалну основу у српском грађанству, било је покушаја да се он сузбије званичном идејом о босанској нацији. Био је то пут који је водио до кризе друштва и великог српског устанка 1875–1878 (→ Босанско-херцеговачки устанак 1875–1878). Жељко Вујадиновић *Под аустроугарском влашћу.* Аустроугарском окупацијом **БиХ**, тј. одлуком великих сила на Берлинском конгресу 1878, формално је у тим покрајинама почела нова епоха у односу на османски феудализам и његово управно уређење. Железничка мрежа до 1910. проширила се на 911 километара, а први индустријски погони везани су за производњу дрвета. Од 1888. до 1902. отворено је 13 рудника угља. Прве новчане заводе створила је окупациона администрација. Домаће штедионице почињу се отварати 1889 (Брчко). Хабзбуршка управа увела је мере срачунате демографске политике, са циљем да ојача католичку мањину и постепено је претвори у основу на којој би се градио цео политички систем. Попут Турске, Аустроугарска је настојала да стабилизује власт феудалаца задржавајући старе аграрне законе. Хабзбуршки државници су 1878. тврдили да су „мухамеданци ... једини носиоци државне идеје на Балкану". Покушај хабзбуршке власти да од муслиманског племства у **БиХ** направи за живот способан ослонац својој власти у земљи није успео. Хришћанско свештенство и даље је било водећа елита, с тим што је ислам изгубио, а католичка црква добила привилегован правни положај. Окупација је унела суштинске промене у организацији цркве. На основу споразума са Светом столицом, 1881. организована је редовна католичка хијерархија у **БиХ**. Споразумом са турском владом 1882. престала је власт турских султана као калифа над муслиманском верском заједницом. Религиозна структура земље није одређивала само основе друштвених односа и била главни разлог за политичко чување феудалних поседа, него је невидљиво улазила у све поре живота. Спутане бедемима посебних прописа, религије су биле главни разлог да се друштво у **БиХ** није могло интегрисати. У усвајању европског начина живота и уједначавању ових разлика, одређену улогу имаће школе. У политичком животу **БиХ** доминира намера њених власти да муслиманско племство учини фактором модернизације, као средства за историјско раздвајање Срба и Хрвата. Од устанка 1875. почињу напори у доказивању да су Босна и Херцеговина хрватске земље. Старчевићеви следбеници су се борили за укључење **БиХ** у хабзбуршке границе, а окупационе власти су после 1878. почеле талас кроатизације **БиХ**. Узета је хрватска варијанта језика, са латиницом као службеним писмом. Ћирилица се учила само узгредно, што је изазвало отпор у српским црквено-школским општинама. Разлог незадовољства сељачког света било је нерешено аграрно питање које ће довести до локалних побуна у Херцеговини 1881. Проглашење Војног закона 1881. било је повод за учешће у устанку и муслимана и Срба у Херцеговини 1882. После неуспешног устанка, у управи **БиХ**, која је укључена у Заједничко министарство у Бечу са једним босанским одељењем, наступа време министра Бењамина Калаја, које ће трајати до 1903. Смисао његовог режима био је административна и технолошка модернизација, уз истовремено стварање вештачке нације, чију би основу представљало муслиманско племство. У стварању заједничког осећања босанске нације није било јединства ни код муслимана. Обичан муслимански свет је далеко од националног покрета, остајући веран турској државној идеји и културној баштини. Сем званичног босанског националног покрета, остали се испољавају у облику националних препорода. То су културна друштва на верској основи, најпре певачка и гимнастичка. Међу Србима се од 1888. јављају националне институције. Најзначајније и најсвеобухватније је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета", основано 1902. Снагу српским друштвима давале су црквено-школске општине. Од 1893. општине постају расадници политичке делатности. Захтева се да се укине државна контрола српске школе и цркве, те да се успостави њихова аутономија. Под утицајем српског јавио се и муслимански аутономни покрет, са тежњом да и они преузму бригу око својих школа, вакуфских имања и организације верске заједнице. Два покрета су, изгледа, 1902. у Славонском Броду потписала споразум, са захтевом за аутономију покрајина под суверенитетом турског султана. Биле су то претходнице политичких организација. ![026_II_BiH_Austrougarska-okupacija-litografija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/026-ii-bih-austrougarska-okupacija-litografija.jpg) Стварање српске политичке организације иницирао је новопокренути лист *Српска ријеч*. Замишљено је да окупи „сав народ и исламске и римокатоличке вјере", што је могла да прихвати само муслиманска и делом католичка омладина, а бегови ређе. Муслимански покрет је покушавао да наметне решавање аграрног питања као основног, што га је нужно водило на политичко подручје. Муслиманска народна организација основана је у Будимпешти марта 1907, где је отворена Народна канцеларија са циљем борбе за верску аутономију, решавање аграрних односа у корист муслимана и одржавање окупационог статуса под султановим суверенитетом. Српска народна организација је створена на Митровданској скупштини у Сарајеву 10–14. XI 1907, са циљем борбе за политичка права, демократизовања управе, давања српског националног карактера целом јавном животу, очувања султановог суверенитета и сарадње са муслиманским политичким покретом. Од 1908. покреће се и Муслиманска народна странка, с циљем окупљања муслиманске интелигенције, а у социјалном погледу захтевали су очување беговских земљопоседа. Хрватска народна заједница организована је 1908. Рад политичких организација креће се у старом кругу противречних односа. У мостарској гимназији се средином 1908. међу муслиманима јавља културни покрет у корист српске националне идеје „Мусават". Насупрот њему је врло утицајан круг око „Бошњака" који је противсрпски. Српска партија никад формално није била јединствена и делила се географски, са седиштима у Сарајеву, Мостару и Бањалуци, на три листа – *Српска ријеч*, *Народ* и *Отаџбину*. У међувремену, после 1905, организују се раднички покрет и струковне организације које су почеле са штрајковима. Социјалдемократска партија **БиХ** створена је 1909, а од почетка XX в. у **БиХ** буја омладински покрет. Главне одлике ђачког револта били су интелектуализам и масовни тип национализма, а припадници су били већином сељачког порекла. На покрет омладине у **БиХ** посебно је утицао руски социјализам Бакуњина и Кропоткина, а један од вођа Младе Босне Владимир Гаћиновић имао је везе са Троцким. Аустријски цар је 22. IX 1908. наредио да почну припреме за проглашење устава и увођење парламентаризма у покрајинама. Проглашење анексије у октобру изазвало је буру незадовољства у Србији. Пристанак младотурске владе на анексију довео је до погоршања односа српске и муслиманске партије у **БиХ**. Српско јавно мњење је експлодирало. Више од 5.000 добровољаца се уписало у „легију смрти". Иако је анексија прошла мирно, **БиХ** је стављена под војну присмотру. Криза се смирила кад је у фебруару 1909, најпре Турска, уз добијање одређене новчане накнаде од аустријске владе, признала анексију. Немачка је на то ултиматумом натерала Русију, што је приморало Србију да се одрекне акције против анексије. Уставни поредак у **БиХ** уведен је октроисаним уставом од 17. II 1910. У односу на раније стање у законодавној делатности систем се демократизовао. Камен раздора између српске и муслиманске групе било је аграрно питање. Вођство Муслиманске народне организације нудило је Земаљској влади тајни споразум о очувању муслиманских интереса. Две године касније усвојена је факултативна а не облигативна основа за решавање аграрног питања. Рат балканских савезника против Турске 1912. и турски пораз у **БиХ** ојачали су панисламску идеологију, која је у различитим формама постојала од 1878. Аустријска влада, посебно после 1912, подржала је идеју о муслиманској нацији на Балкану. Министар Билински, гледајући на српску опасност из другог угла, склопио је у новембру 1913. у Бечу тајни споразум с адвокатом Данилом Димовићем и Миланом Јојкићем о оснивању нове политичке партије која би у свом програму била лојална династији, у замену да се приступи обавезном решењу аграрног питања. Уведен је српско-хрватски назив за језик и равноправност оба писма. У току балканских ратова у **БиХ** су једно време биле проглашене „изнимне мјере". Аустријски генералштаб је рачунао да је из **БиХ** било 20.000 српских добровољаца. ![027_II_BiH_Franc-Ferdinand-i-supruga-pred-atentat.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/027-ii-bih-franc-ferdinand-i-supruga-pred-atentat.jpg)У I светском рату (1914–1918), чији је повод био атентат Гаврила Принципа, припадника Младе Босне, на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 28. VI 1914, заведене су „изнимне мјере". Аустроугарска је и пре почетка рата повела рат са својим српским поданицима и целим српским и југословенским покретом. Одмах после атентата у Сарајеву и широм покрајина организоване су антисрпске демонстрације у којима су учествовали делови хрватског и муслиманског становништва са франковцима на челу. За атентат у Сарајеву окривљена је Србија и Срби из **БиХ**. Због страха од српског и југословенског устанка у **БиХ**, за војни напад на Србију одабрана је Дрина, иако је то био неповољнији правац у односу на правац са севера. Српска и црногорска војска су продрле надомак Сарајева, у чему су имале подршку локалног српског становништва. Након пораза црногорске војске код Гласинца, 21. X 1914, заједно са војском преко Дрине повукао се и део српског народа из Босне. Законима од 25. до 31. VII 1914. проглашене су ванредне мере у три области: обустава политичких и грађанских права, обустава поротних судова и отварањe војно-казнених процеса. Створене су заштитне војне јединице од домаћих добровољаца – католика и муслимана („Шуцкори") као средство против Срба и њихових евентуалних побуна. На основу закона од 11. VIII 1914. о колективном одузимању грађанских права, 742 српске породице изгубиле су држављанство. Део сарајевског округа био је проглашен „устаничким подручјем" и са њега је становништво силом протерано преко Дрине. Угледнији Срби су хапшени, одвођени у логоре, који су формирани у Добоју, Жегару код Бихаћа, а у Монархији у Телерсдорфу, Туроњу, Кечкемету, Нежидеру, Грацу, Шопроњаку, Араду и другде. Највећи логор је био у Араду, у који је од августа 1914. било упућено више од 45.000 људи, међу којима је било више жена и деце него одраслих мушкараца. Уз судски процес атентаторима у Сарајеву 1914. најзлогласнији је био Велеиздајнички процес у Бањалуци од новембра 1915. до марта 1916, на којем је 156 угледних Срба оптужено за рад у корист српског националног покрета. Био је то цвет српске интелигенције. Циљ процеса је био да се Србија оптужи за атентат у Сарајеву и за рат, како би се на време обезбедило плаћање ратне штете која је процењена на 31.754.990 круна. Овоме и другим процесима претходило је распуштање Босанског сабора 1915. И поред окупације Србије 1915. и повлачења дела народа и војске преко Албаније на острво Крф и каснијег укључивања у Солунски фронт, дошло је до буђења наде да ће се стање у **БиХ** променити. У том циљу су се војници, заробљеници из аустријске војске, укључивали у војску Србије на Солунском фронту. С оживљавањем политичког живота у Аустроугарској после доласка на престо цара Карла 1916. и појаве Мајске декларације у Бечком парламенту 1917, којом су словенски посланици захтевали тријалистичко преуређење Монархије, у **БиХ** је дошло до активности на обнови укинутог Босанског сабора. Водили су их бивши саборски посланици. Фрањевци **БиХ** су јавно дали подршку Мајској декларацији. Против је било вођство босанских муслимана, негирајући да су Југословени један народ. На конференцији на Крфу од 15. јуна до 20. јула 1917. српска влада и Југословенски одбор усвојили су декларацију о јединственој југословенској држави са династијом Карађорђевић на челу. Мајска и Крфска декларација, иако су формално биле супротстављене, на невидљив начин су се надопуњавале. Резултат им је зависио од исхода рата – први од победе Аустроугарске, а други од сила Антанте и Србије. У међувремену, немири међу зараћеним странама захватили су и **БиХ**. Војне побуне су избиле у Мостару и Чапљини, а немири на селу имали су форму социјалног преврата. Агонија муслиманске велепоседничке класе пренела се на целу муслиманску верску заједницу. У Сарајеву се 20. X 1918, после формирања народних већа у Монархији, ствара Народно вијеће које још не преузима власт. Од 24. октобра следе оснивања окружних, среских и сеоских одбора Народног вијећа. У Сарајеву је 2. XI 1918. образована Народна влада. Неспоразуми између српске владе и Југословенског одбора настали усвајањем Женевске декларације (6–9. новембра), која није била у складу са Крфском, отклоњени су поразом Аустроугарске и Немачке. Цео ланац босанскохерцеговачких већа, у којем предњачи оно из Крајине, доноси одлуку о уједињењу са Србијом. У току I светског рата у **БиХ** је нестало 360.000 људи, или 19% народа. Скоро трећина се односила на децу до десет година, због чега се демографски губитак више осећао у наредним годинама него непосредно по завршетку рата 1918. *Раздобље југословенске заједнице (1918–1992) и самосталне државе од 1992*. У државноправном смислу **БиХ** је од 1918. до 1992. била у југословенској држави: у Краљевини СХС до 1929, од тада до 1941. у Краљевини Југославији. У II светском рату (1941–1945) припадала је новоформираној НДХ. После ослобођења, до 1992. била је федеративна јединица у саставу социјалистичке Југославије. Тада је, без пристанка српског народа, проглашена самосталном државом, што је довело до рата (1992–1995). Потписивањем Дејтонског мировног споразума озакоњена је територијална подела Босне и Херцеговине на Републику Српску и Муслиманско-хрватску федерацију, касније Федерацију **БиХ**. [![028_II_BiH_banovine-u-SHS_1929-1939-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/028-ii-bih-banovine-u-shs-1929-1939-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/028-ii-bih-banovine-u-shs-1929-1939-karta.jpg) **БиХ** је у Краљевини СХС привремено задржала аутономне органе власти, формиране крајем аустроугарске управе: Главни одбор Народног вијећа (до 31. XII 1918) и Народну владу за БиХ (до 31. I 1919), уместо које је образована Земаљска влада за **БиХ** одговорна влади у Београду, са четири повереништва. Видовданским уставом заједничке државе из 1921. **БиХ** је, уместо ранијих округа, подељена на шест области. Прелазним уставним одредбама, 14. VII 1921. формирана је Покрајинска управа са пет аутономних ресора. У седиштима ранијих округа уведене су аутономне области (жупаније), на чијем челу су до почетка 1927. били велики жупани и обласне скупштине. Успостављањем шестојануарског режима 1929. и проглашењем Краљевине Југославије, те њеном поделом на бановине, **БиХ** је територијално раздељена на: Дринску са седиштем у Сарајеву, Врбаску са седиштем у Бањалуци, Зетску са седиштем на Цетињу и Приморску бановину са седиштем у Сплиту. Споразумом Цветковић–Мачек, 26. VIII 1939, 13 босанскохерцеговачких срезова је ушло у успостављену Бановину Хрватску. **БиХ** је доживела велику друштвену промену у Краљевини СХС. Укинути су феудални, кметски односи и спроведена аграрна реформа. На тај начин земљу је добило око 250.000 бивших кметовских породица, беглучара, беземљаша, ратних добровољаца, инвалида и других аграрних интересената, што је побољшало социјални положај становништва. Индустријска производња дуго се сводила на предратни ниво. После светске економске кризе долази до изградње железничких пруга, индустријских предузећа, електрификације и јавних радова. Политички односи и страначка политика у **БиХ**, посебно због шароликости становништва, били су веома компликовани. Попис из 1921. говори да је од укупног броја становника највише било православаца (820.000), потом муслимана (588.137) и католика (444.309), те Јевреја (12.000). У заједничкој држави, на идеологији националног и државног унитаризма, 15. II 1919. основана је Демократска странка у коју су ушле раније групе око листова *Народ* и *Отаџбина*. Муслиманске групе створене су око листа *Једнакост* и *Радене*. Већину муслимана окупљала је Југословенска муслиманска организација (ЈМО), а Хрвате обновљена Хрватска народна заједница, која је била основа за формирање Хрватске тежачке странке и Хрватске пучке странке, док су Србе, поред Демократске, доминантно заступале грађанске странке: Радикална странка и Савез тежака, касније Савез земљорадника. Радништво **БиХ** деловало је кроз Социјал-демократску странку и Социјалистичку радничку партију Југославије (комуниста) – СРПЈ(к). Међу многим демонстрацијама и штрајковима у том периоду, највећи је био генерални штрајк 30.000 радника **БиХ** 1919, чији је израз класне борбе била и Хусинска буна 1920. На изборима за Уставотворну скупштину, 28. XI 1920, ЈМО је добила 24, Савез тежака 12, Радикална странка 11, Хрватска тежачка странка седам, КПЈ четири, Хрватска пучка странка три, Демократска странка два мандата. Споразумом владе и ЈМО-е осигуран је ослонац централистичком режиму, јер су муслиманима, из класних и локалних интереса, биле важније општине и општински избори који су расписани у октобру 1928. У раздобљу шестојануарског режима **БиХ** је пролазила кроз дубоку социјалну и политичку кризу. Доношењем Устава, септембра 1931, дошло је до стварања нових страначких формација – Југословенске радикалне сељачке демократије (ЈРСД), а касније Југословенске националне странке (ЈНС), па Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ), чији су представници у **БиХ** заступали прокламовани режим, а опозиција се борила за федералистичко уређење земље. Изборни резултати из 1938, којима је опозиција добила већину у 28 срезова, изражавали су идеју децентрализације, коју је носила Удружена опозиција. Споразум Цветковић–Мачек заоштрио је национално-политичке односе у **БиХ**. КПЈ је на Покрајинској конференцији за **БиХ** 1940. закључила да је једино правилно решење у интересу сва три народа аутономија **БиХ**. У априлу 1941, капитулацијом Југославије, успостављена демаркациона линија између Немачке и Италије кроз **БиХ** пролазила је од Босанског Новог до Рудог. **БиХ** је, уз немачко-италијанску сагласност, ушла у састав НДХ. Окупационе силе, нарочито Немачка, осигуравале су рудна и друга богатства једном посадном дивизијом и јединицом за осигурање. Главни циљ власти НДХ, спровођен у пракси у **БиХ**, био је измена постојеће структуре становништва, истребљењем Срба и Јевреја и хрватизацијом муслимана, који су у почетку махом приступали усташком покрету. У муслиманским политичким врховима, припадницима раније опозиције, превладали су политичари аутономашких тенденција, који су се видели у „самосталној" **БиХ** и Хитлеровом „новом европском поретку". У том смислу је Муслимански народни комитет 1. XI 1942. Хитлеру упутио „Меморандум" у којем се захтевало да се створи аутономна „Жупа Босна", од целе Босне и делова долине Неретве, пошто би се муслимани из западне Херцеговине већином преселили на муслиманску територију. Остатак Херцеговине би се прикључио Црној Гори и НДХ. Хитлер није прихватио ту молбу. Незадовољници усташким режимом доносили су бројне тзв. „муслиманске резолуције". Успостављени усташки режим је већ крајем маја и почетком јуна 1941. ван закона ставио Србе и Јевреје. Виђеније Србе је масовно протеривао у Србију, с циљем да не постану покретачи отпора и да се опљачкају њихова материјална добра. Многе Србе и Јевреје је хапсио и водио у логоре, у заробљеништво у Немачку, убијао на зверски начин – бацањем у јаме и стрељањем. У неким деловима земље, већ почетком јуна Срби се повлаче у планине, а у Херцеговини и Крајини долази и до оружаног отпора усташама. На челу тог отпора нашла се КП Југославије, чији се ПК за **БиХ**, још у другој половини маја 1941, обратио прогласом народима **БиХ**, формирајући Војни комитет. Покрајинска организација КПЈ имала је тада око 830 чланова и око 4.000 чланова СКОЈ-а. У оружану борбу укључило се прогоњено српско становништво. После одлуке ЦК КПЈ о покретању устанка, коју је почетком јула 1941. комунистима **БиХ** пренео Светозар Вукмановић Темпо, у областима су формирани војни штабови на чијем челу су били: Ђуро Пуцар у Бањалуци, Угљеша Даниловић у Тузли и Авдо Хумо у Мостару. Они су подигли и водили народ у устанку у **БиХ**. НДХ није успела да сломи устанике који су се називали партизанима. Италија је у својој зони успоставила везу са командантом Југословенске војске у отаџбини (која се називала четницима), Дражом Михаиловићем. Он је у септембру 1941. у источну Босну упутио мајора Јездимира Дангића, који се прогласио командантом „горског штаба босанскохерцеговачких четника", што ће довести до њиховог сукоба са партизанима. У таквој ситуацији, партизани, предвођени КПЈ, после саветовања у Столицама у септембру 1941, формирали су десет својих одреда. На ослобођеној територији **БиХ** до краја године основани су сеоски, градски и многи општински НОО, као и више среских НОО. У Иванчићима је 7. и 8. I 1942. одржано покрајинско саветовање у циљу стабилизације НОП-а у **БиХ** и сузбијања четника. У развоју система народне власти у Фочи су 1942. донесени „Фочански прописи". Почетком 1942. у источној Босни је поведена „друга непријатељска офанзива" против партизанских устаника, а затим у јуну и јулу и трећа офанзива на Козари. Поход групе пролетерских бригада у Босанску Крајину, као и Врховног штаба НОП-а, довео је 1942. до стварања НОВЈ и Оснивачке скупштине АВНОЈ-а у Бихаћу, 26. и 27. новембра, као и АФЖ-а и УСАОЈ-а. После партизанских војничких победа, постепено се НОП-у придружују и делови муслиманског и хрватског становништва. **БиХ** је у првој половини 1943. била поприште четврте и пете непријатељске офанзиве на Неретви и Сутјесци, где је војнички онеспособљен четнички покрет. Да би осујетила продор НОВЈ-а у Србију и осигурала јадранску обалу, Немачка je у децембру 1943. водилa војне операције у источној Босни, а почетком 1944. и у јужном делу Босанске Крајине. Своју последњу војну операцију немачке снаге су извеле 25. V 1944, ваздушним десантом на Дрвар, у којем је главна мета био Врховни штаб, са Титом на челу. Народна власт у **БиХ** добија све виши степен организовања. На одлукама АВНОЈ-а, као највишег политичког тела НОБ-а, у Мркоњић Граду је 25. и 26. XI 1943. одржана Oснивачка скупштина ЗАВНОБИХ-а. Одмах затим је у Јајцу, 29. новембра, одржано Друго заседање АВНОЈ-а, на чијим одлукама су постављени темељи нове Југославије. На одлукама Другог заседања АВНОЈ-а своју делатност је у даљем току рата заснивало Председништво ЗАВНОБИХ-а, које је друго заседање одржало у Санском Мосту, 30. VI 1944. Ту се главна одлука односила на устројство и рад НОО. У то време покрајинска организација КПЈ-а у **БиХ** радила је на стварању општеполитичке организације ЈНОФ-а. После ослобођења целе Босне, у борбама вођеним до 1. V 1945, у Сарајеву је образована привремена влада ДФЈ и, од 26. до 28. IV 1945, одржано Треће заседање ЗАВНОБИХ-а. То тело је проглашено Народном скупштином, која је формирала прву владу **БиХ**. **БиХ** је ослобођење дочекала тешко разорена и са великим људским и материјалним губицима. Број становника из 1939. достигла је тек 1951, а 1946. је имала ниво од 69 одсто предратне индустријске производње. Исте године било је само 220 лекара и 2.000 болесничких постеља у болницама **БиХ**. Према подацима из 1948, чак 45 одсто становништва старијег од десет година било је неписмено. Аграрна реформа из 1946. довела је до одузимања све земље поседницима који су имали више од три хектара, односно шест хектара одређене врсте земљишта. Законом о национализацији одузета су мања трговачка предузећа и радње, као и вишак стамбеног простора, што је претворено у општенародно добро. Први петогодишњи план привредног развоја земље у **БиХ** је форсирао дрвну индустрију, рударство и металургију, а пре свега изградњу пруга: Брчко–Бановићи, Шамац–Сарајево и Добој–Бањалука. Политички и привредни развој је, после савлађивања првих тешкоћа и Оснивачког конгреса КП БиХ 1948, био веома брз. После Устава БиХ донетог 1953, којим је у привреди уведено самоуправљање, све до 1962. развој је био врло интензиван. Број запослених је од 165.000 у 1947. порастао на 820.000 у 1980. Знатно се повећало учешће становништва у политичком животу и управљању јавним пословима. Покренуте су нове области производње и друштвених делатности: високо образовање, научни рад, опера, филм, радио и телевизија. Нови правац у развоју **БиХ** наступио је уставном реформом 1974, на основу суверених права републике и њене улоге у федерацији југословенских република и покрајина. Тим Уставом **БиХ** је дефинисана као „држава Срба, Хрвата и Муслимана", као народа и народности који у њој живе, те као држава радничке класе и свих грађана, који на самоуправној основи врше и обезбеђују своја класна и национална права и обавезе. На том Уставу, у оквиру изградње југословенског федерализма, формирани су Предсједништво СР **БиХ** и извршни орган Скупштине СР **БиХ** – Извршно вијеће. СК је био водећа идејна и политичка снага, а Социјалистички савез радног народа најмасовнија друштвено-политичка организација, док је Савез синдиката био најшира класна организација радног народа. Територијална одбрана и цивилна заштита биле су део оружаних снага републике. После југословенске кризе крајем 80-их и почетком 90-их година и референдума о независности у Словенији и Хрватској, СФРЈ је убрзано почела да се распада. У јуну 1990. донесена су два амандмана на Устав СР БиХ из 1974, којима су укинуте раније одредбе да се делови републике, двотрећинском вољом становништва, могу из ње издвојити и прикључити суседној. Тим амандманима **БиХ** је проглашена недељивом државом у југословенској социјалистичкој заједници. Тада у **БиХ** долази до националног окупљања у политици. Муслимани у Сарајеву 26. V 1990. оснивају Странку демократске акције (СДА), чији је председник постао Алија Изетбеговић. Срби су, 12. јула исте године, основали Српску демократску странку (СДС) и за њеног председника изабрали Радована Караџића. Хрвати су 18. VIII 1990. основали Хрватску демократску заједницу БиХ (ХДЗ БиХ), за чијег председника су изабрали Даворина Периновића. Дакле, кључ политичког и државног питања **БиХ** у југословенској заједници држао је остатак организације Младих муслимана основане 1945, с Алијом Изетбеговићем на челу. Он је 16. IX 1990. пред 200.000 људи у Великој Кладуши изјавио да ће **БиХ** напустити Југославију, уколико то одлучи Хрватска. Тада је један од оснивача СДА, Маид Хаџиомеровић, напустио странку, изјавом да је то објава рата Србима. На првим вишестраначким изборима, одржаним од 18. новембра до 2. децембра 1990, новоформиране националне странке су освојиле највећи број места у Скупштини СР БиХ: од укупно 240 мандата – СДА је освојила 88, СДС 71, ХДЗ БиХ 45. Тиме су освојена и места у Предсједништву СР БиХ, за чијег председника је изабран Алија Изетбеговић. Одмах после избора почела је жестока међустраначка политичка борба. ХДЗ БиХ и СДА, са заставама увезаним у чвор, радиле су на разбијању југословенске федерације и осамостаљењу **БиХ**, а СДС се томе супротстављала. Самоорганизовањем и уједињењем српских општина у „Заједницу општина", у пролеће 1991, оне се од септембра до новембра те године разврставају у пет „српских аутономних области". Хрвати су 18. XI 1991. успоставили Хрватску заједницу Херцег-Босну, која је 26. XI 1993. прерасла у Хрватску Републику Херцег-Босну. У међувремену, Меморандум о суверенитету **БиХ** од 12. X 1991. изазвао је српске посланике да напусте Скупштину БиХ и 9. I 1992. прогласе Српску Републику БиХ, која је следећег месеца преименована у Републику Српску. Свим тим мерама ишло се према рату у **БиХ**, чему је посебно допринео захтев за њено међународно признање у децембру 1991. Кључну улогу у томе имала је Странка демократске акције. Руководећи се Исламском декларацијом Алије Изетбеговића из 1970, у којој стоји да се исламска држава ствара оружјем, СДА је 31. III 1991. формирала своју „Патриотску лигу", која је, већ у фебруару идуће године, окупила армију од 120.000 људи, од којих је 40.000 било под оружјем. Истовремено се стварају и хрватски кризни штабови. На подстицај Европске заједнице, хрватске и муслиманске партије су, без учешћа Срба, 29. фебруара и 1. марта 1992. организовале референдум о независности. На њему је гласало 63,7 одсто бирача. Чак 90,4 одсто њих се изјаснило за независност. Бојкотујући тај, Срби су одржали свој референдум на којем се изјашњавало о останку у Југославији. Влада у Сарајеву је, на основу резултата првог референдума, 5. IV 1992. од Европске заједнице затражила признање **БиХ**. Европска заједница је **БиХ** признала два дана касније – 7. IV 1992, што су уједно учиниле и САД. Многе државе су потом признале независност **БиХ**, која 22. маја постаје чланица Уједињених нација. Ратна криза у Сарајеву почела је нападом „зелених беретки" на српске сватове. Том приликом убијен је један сват, а свештеник рањен. Сутрадан, у Сарајеву је освануло 20 српских барикада. Хрвате војнички организује Хрватско вијеће обране (ХВО), а муслимане ТО и Патриотска лига, који се од краја 1992. укључују у Армију БиХ. Њихови напади доводе до покоља Срба код Купреса, у Сијековцу и Бијељини. Политички и војнички се организујући и бранећи се, Срби су задржали око 70% територије **БиХ**. Ратно страдањe народа наступа на свим странама, нарочито где су једни били у мањини у односу на друге. Ток рата прате, махом неуспешни, преговори међународних представника са зараћеним странама. Почели су са Кутиљером и његовим Планом из 1992, који су Срби прихватили, а муслимани одбили, а настављени са Венс–Овеновим планом, Овен–Столтенберговим из јануара 1993. и планом Контакт групе из јуна 1994. Те планове је одбила српска страна, пошто по њима Република Српска није била целовита, него пресечена „заштићеним зонама" УН-а, као што су Сребреница и Жепа. Рат муслимана и Хрвата са Србима прерастао је почетком 1993 (најпре у средњој Босни и Херцеговини), у њихов међусобни рат – сукоб ХВО и Армије БиХ. Ти сукоби су, на иницијативу Хрватског народног вијећа БиХ (ХНВ БиХ) и уз велику политичку и материјалну помоћ САД, окончани Вашингтонским споразумом 18. III 1994. Њиме је хрватско-муслиманска војна и политичка сарадња обновљена и основана Муслиманско-хрватска федерација БиХ, са предвиђеном конфедерацијом са Републиком Хрватском, што је потврђено у августу 1995, потписивањем Сплитског споразума између Федерације БиХ и Републике Хрватске. На основу тог документа обе стране су суделовале у рату против Војске Републике Српске. После појаве плана поделе **БиХ** између Републике Српске и Муслиманско-хрватске федерације у односу 49 према 51, те муслиманско-хрватских војних акција на западнокрајишке општине и српских противнапада на заштићене зоне Сребреницу и Жепу, у Дејтону је, од 1. до 20. новембра 1995, дошло до мировних преговора, чији су резултати верификовани у Паризу, 14. XII 1995. **БиХ** је успостављена као заједница двају ентитета: Федерације БиХ са 51% територије и Републике Српске са 49%, те Дистрикта Брчко, који је, после арбитраже 1999, постао неутрална територија. [![029_II_BiH_nakon-Dejtonskog-sporazuma-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/029-ii-bih-nakon-dejtonskog-sporazuma-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/029-ii-bih-nakon-dejtonskog-sporazuma-karta.jpg) Спровођење војничког дела Дејтонског споразума обезбеђивале су међународне проведбене снаге (ИФОР), од 1997. стабилизацијске снаге (СФОР), под заповедништвом НАТО-а. Реализацију цивилног дела споразума преузело је више организација: ОЕЦЦ, УН, УНХЦР, а највећа овлашћења добио је високи представник: Карл Билт (децембар 1995 – јун 1997), Карлос Вестендорф (јун 1997 – август 1999), Волфганг Петрич (август 1999 – мај 2002), Педи Ешдаун (јун 2002 – јануар 2006), Кристијан Шварц-Шилинг (јануар 2006 – јун 2007), Мирослав Лајчак (јул 2007 – март 2009), затим Валентин Инцко. Издвајање **БиХ** из југословенске федерације и њено дејтонско уређење представља реализацију америчких циљева и ватиканских интереса. Разграничење Срба и Хрвата диктира амерички антируски интерес, а уједињење Хрвата и муслимана, као „добар баланс" према Србима – ватикански. Имало се у виду „да је ислам главна опасност за хришћански свет", па да „Хрвати имају улогу да босанске муслимане држе и воде у западну цивилизацију". Американци су у свом интересу притискали споразумевање Хрвата и муслимана, како би Срби морали све „скупо платити". После образовања Дистрикта Брчко, високи представници су Републици Српској одузимали многе ентитетске ингеренције, у циљу јачања државне структуре **БиХ** са два ентитета. Ђорђе Микић **Уметност.** Трагови ликовног стваралаштва на простору **БиХ** сежу до палеолитског цртежа животиње у пећини Бадањ код Стоца (14.000–10.000 п.н.е.). На локалитетима из млађег каменог доба – Бутмир, Небо, Лисичићи, Зелена пећина, Обре, Околиште – пронађена је керамика (старчевачке, винчанске, бутмирске, вучедолске и костолачке групе) и пластика антропоморфног и зооморфног карактера, међу којом се издвајају фигурине из Бутмира. Украшена керамика, разноврсно и оригинално обликован накит, фигурине из бронзаног и гвозденог доба пронађени су на Гласинцу, у Језеринама, Рибићу и Рипчу, Поду, Зецовима. Сојеничко насеље Доња Долина на Сави по разноврсности и богатству археолошких налаза спада у најзначајније локалитете ове врсте на Балкану. У Ошанићима се очувала најмаркантнија праисторијска архитектура – киклопски зидови тврђаве Даорсон – са карактеристикама мањег хеленистичког града у којем је кован новац и израђиван накит високог умјетничког квалитета датован од IV до I в. п.н.е. Међу локалитетима са остацима грађевина и њиховог украса из раздобља римске доминације издвајају се остаци муниципијума у Шипову, Стоцу (*Diluntum*), Дувну (*Delminium*), Витезу, Варвари на извору Раме (*Bistue vetus*), Подградини на Гламочком пољу (*Salviae*), на Ливањском пољу, код Старог Мајдана и у Сасама код Сребренице (*Domavia*). Могорјело је најбоље очуван комплекс римске *villae rusticae*, а Илиџа репрезентативних и термалних објеката. Међу најзначајнија вајарска остварења римског доба спадају бронзана статуета богиње Дијане из Талеже, бронзани Горгонејон из Мркоњић Града, минијатурно попрсје од бронзе из Бушког блата, статуете из Благаја на Јапри, бронзана статуета глумца са Дувањског поља, статуа старице из Коњица, Медузе, Минерве, Јупитера и Генија из Шипова, те низ надгробних стела са портретима покојника. Посебну цјелину чине четвртасте камене урне са ручкама које су почетком нове ере израђивали припадници племена Јапода, са приказима Силвана и нимфи, коњаника, адораната, афронтираних животиња (Заложје, Голубић, Притока, Рибић). У културном насљеђу из времена римске доминације издвајају се рељефи са приказима Тауроктоније из митреја у Коњицу и Јајцу. У римским грађевинама сачувани су подни мозаици геометријског и флоралног концепта (Вишићи, Сасе), али и фигуралног карактера – са представама Амора који јаше морског лава (Илиџа), Минотаура, животиња, персонификација годишњих доба (Столац), Орфеја и Калиопе (Паник). Међу остацима ранохришћанских базилика архитектонским складом и украсом издвајају се оне у Брези, Дабравинама, Мајдану, Оборцима, Зеници, Скеланима. ![030_II_BiH_Stecak-iz-Radimlje.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/030-ii-bih-stecak-iz-radimlje.jpg)Свједочанства умјетничких настојања из периода насељавања Словена, од VI до X в. скромна су – керамика из Тасовчића, Маховљана, Могорјела, бронзани и златни накит из Вишића, Султановића, Могорјела, Гомионице и Чипуљића – и датују се у VIII–XI в. Из X или XI в. потиче ћирилични натпис на плочи из Хумца код Љубушког која је припадала цркви Арханђела Михаила, задужбини Крсмира и његове жене Павице, а у XII в. датују се остаци шестолисне цркве у Рогачићима код Блажуја са преплетом украшеним тегуријем и цркве Светог Петра у Завали, са рељефом на парапетним плочама. Остаци цркава Светих Петра и Павла у Чичеву датују се у XI–XII в., а дио археолошких налаза с овог локалитета неки аутори датују у VI в. О градњи хришћанских цркава свједочи ктиторски натпис Кулина бана из 1185, пронађен код Високог, украшен крстовима у круговима, са уклесаним именом Радохне крстјанина, као и довратник маузолејне цркве Светог Георгија у Подбрежју код Зенице, којој је ктитор био Кулинов велики судија Градиша, саградио је Драже Охмучанин, а поп Продан јој уклесао натпис. Остаци цркава у Лисичићима, Разићима и Милима датују се у XII–XIII в. На вишеслојном локалитету Паник код Билеће налазила се једнобродна црква чије фрагментарно сачуване фреске показују сличност са византијским сликарством XII в. За цркву у Колунићу, од које су сачувани само звоник и темељи наоса, такође се претпоставља да је настала у XII в. Стијену са ћелијом и гробницом у Ратајима (Миљевина код Фоче, у османском периоду уз ћелију дограђена џамија) аутори датују различито, у IV–V в. или у XIV–XV в. Највећи број налаза с археолошких локалитета налази се у збиркама Земаљског музеја у Сарајеву. Од преко три стотине утврђених градова саграђених током средњег вијека до данас су се у Јајцу, Бобовцу, Дубровнику (Илијаш), Љубушком, Благају, Мичевцу, Кључу (Гацко), Клобуку, Борчу, Вратару, Самобору, Тођевцу, Гламочу, Градачцу, Котору, Бочцу, Гребену, Винцу, Прозору, зворничкој, бањалучкој, добојској, тешањској, травничкој, ливањској, столачкој тврђави, Врандуку, Вратнику, Добору, Маглају, Соколу, Сребренику, Кључу на Сани, Бјелају, Прусцу, Острошцу, Бужиму, Цазину, Језерском боље сачували средњовјековни бедеми и куле, а на многима од њих и доградње из времена османске доминације. У раздобље од XII до XVI в. датују се специфични камени надгробници у Босни и Хуму, познати под именом стећци. Јављају се најчешће у форми положених или усправљених плоча, сандука и сљемењака, а рељефни украс им је веома богат, посебно на примјерцима датованим у XIV–XV в. – флорални и геометријски орнамент, хералдички и религиозни симболи, појединачни прикази људи и животиња и вишефигуралне сцене – коло, лов и витешко надметање. На највећем броју стећака мотиви су израђени схематски и грубо, али има и оних чији рељефи показују добар смисао за цртеж, стилизацију и композицију, те знатно клесарско умијеће. Ћирилични натписи на стећцима свједоче да су под њима сахрањени владари, властела, великодостојници православне, католичке и цркве босанске, монаси (монахиња Полихранија у Величанима, калуђер Григорије у Фојници, презвитер Азарије, протопопови Гаврило и Страхиња у Кокоринама код Гацка). У средњовјековној и умјетности првих стољећа османске доминације у **БиХ** значајну улогу одиграли су дубровачки мајстори, градитељи, златари и сликари, чије ангажовање на дворовима босанске и хумске властеле помињу дубровачки и домаћи извори. Њиховим радом на овај простор постепено су продирали стилски елементи романике и готике, а доцније и ренесансе и барока. Велики број православних сеоских цркава на подручју Источне Херцеговине – Домрке, Гарева, Добрељи, Казанци, Грачаница, Пријевор, Мека Груда, Фатница, Драчево, Дријењани, Дубљани, Хум, Жудојевићи, Запланик, Месари, Талежа, Дражин До, Ђедићи, Доњи Турани, Моско, Турменти, Коњско, Граб, три цркве у Гомиљанима, од којих је она посвећена Светом Георгију сачувала дио фресака у олтару, три цркве у Домашеву, двије цркве у Жакову, Хатељи, Кифино Село, Обаљ – могу широко да се датују у раздобље од XII до XVI в., а многе од њих су обновљене крајем XIX в. Грађене су вјероватно као гробне цркве, што потврђују натписи ктитора Влађа Бијелића у Влаховићима и Покрајца Оливеровића у Врпољу из XV в. Малих су димензија, једнобродне, често са луковима прислоњеним уз подужне зидове, надвишене полуобличастим или рјеђе преломљеним сводовима, са једном полукружном апсидом (ријетко правоугаоном – Луг, Струјићи, Дубљани, Орах). Често су окружене некрополама са стећцима, а под стећком уз цркву Светог арханђела Михаила у Величанима пронађени су гробни прилози – сребром и златом украшена одјећа и стаклена чаша фине израде с украсним капљицама. За цркву Успења Богородичиног у Лугу зна се да ју је 1503. саградио дубровачки зидар Михоч Радојевић, по наруџби монаха Романа из Требињског манастира (Тврдош). Сличних градитељских карактеристика је католичка црква Свете Ане у Неумском Градцу, подигнута нешто прије 1619. Остаци православнe црквe у Бискупу код Коњица, задужбине властеле из породице Санковића, датују се у XIV в., а налази свилених врпци, сребрне дугмади, брокатне хаљине везене у Луки (Италија) и стаклене чаше апулске производње у гробовима ових феудалаца драгоцјено су свједочанство о разгранатим умјетничким везама. ![031_II_BiH_Stefan-Dusan-s-porodicom-freska-Dobrun.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/031-ii-bih-stefan-dusan-s-porodicom-freska-dobrun.jpg)У првој половини XIV в. жупан Прибил са синовима Стефаном и Петром основао је манастир Добрун, чија je једнобродна црква осликана фрескама од којих су се, након минирања 1944, сачували само портрети краља Душана са женом и сином, породице ктитора, неколико стојећих ликова светитеља, попрсја у медаљонима и композиције Васељенских сабора. Да је и маузолеј тепчије Мишљена на Црквини код Витковића, код Горажда, био украшен зидним сликарством, сродним и вјероватно истовременим с оним у Добруну, свједоче пронађени фрагменти осликаног малтера. Из XIV в. потичу и остаци маузолеја тепчије Батала у Турбету, као и фрагменти фресака из рушевина фрањевачког самостана Свете Марије у Олову, док се уломци фреско сликарства и архитектонске пластике готичког карактера из краљевског маузолеја на Бобовцу и из цркве Свете Марије у Јајцу датују у прву половину XV в. Готичко здање ходочасничке цркве Светог Иве у Подмилачју потиче из XV в., а из истог времена су и фрагменти фресака првобитне цркве у Крупи на Врбасу, крајем XIX в. обновљене и посвећене Светом Илији. Подземна црква у Јајцу, позната као Катакомбе, вјероватно задужбина херцега Стјепана Вукчића Хрватинића с краја XIV или почетка XV в., јединствено је сакрално здање исклесано у стијени, без надземне грађевине. Унутар бедема тврђаве код Пријеђела налазе се остаци цркве Ђурђевице из XIV–XV в. Једнобродно здање са полукружном апсидом има зидану гробницу с остацима фресака. У Пријеђелу постоји и локалитет Црквина с остацима цркве с дијеловима тордираних стубића, капитела украшених мотивом крста, биљном орнаментиком и фигуралним представама. Датује се у VI или у XII в., а окружује је некропола са око 100 стећака. Уз цркву Светих апостола Петра и Павла у Ошанићима налази се рељефом украшен стећак са натписом из 1505, под којим је сахрањен војвода Радосав Храбрен Милорадовић. Црква је триконхалне основе, надвишена полуобличастим сводом, а у њој су се налазиле иконе и царске двери из XV–XVII в. У близини цркве су двије камене судачке столице са уклесаним натписом војводе Стјепана Милорадовића. У украсу рукописа насталих на простору данашње **БиХ**, нарочито у XIV в., очито је настојање на очувању јужнословенског ћирилског предања – *Мостарско*, *Дивошево*, *Копитарево*, *Припковићево* и *Чајничко јеванђеље*, *Зборник крстјанина Радосава*. Око 1400. у украс овдашњих ћирилских и глагољских рукописа продиру стилске новине из Приморја с елементима готике – *Хрвојев мисал* и *Хвалов* и *Млетачки зборник*. Фрањевачке цркве у Сребреници и Зворнику из XIV в. су разорене, а основе показују тип једноставних проповједничких здања с једним бродом и правоугаоним светиштем. Фрањевачки самостани у Толиси, Плехану, Јајцу, Краљевој Сутјесци, Сарајеву, Фојници, Крешеву, Рами, Ливну, Дувну, Коњицу, Широком Бријегу, Хумцу, добили су нова здања крајем XIX и почетком XX в., а њихове ризнице чувају драгоцјене слике, скулптуре и предмете умјетничког занатства, насталих у раздобљу XV–XX в. Православну цркву Светог Георгија у Сопотници код Горажда подигао је херцег Стефан Вукчић Косача 1454. Једнобродна је, с полукружном апсидом, правоугаоним бочним пијевницама, пространом припратом, анексом уз сјевероисточни дио и у XIX в. дограђеним звоником. Наос је надвишен преломљеним, а припрата полуобличастим сводом. У XV–XVI в. овдје је основан манастир у којем је између 1519. и 1526. радила штампарија Божидара Горажданина. За Стару православну цркву у Сарајеву неки истраживачи сматрају да се ради о ранохришћанској грађевини, која се најкасније од 1516. користила као православни храм. Основа је правоугаона, без олтарске апсиде, са неуобичајено већом ширином од дужине. Иконостас, рад мајстора Радула из XVII в., у XVIII и XIX в. је допуњен иконама Максима Тујковића и Алексија Лазовића. Стара сарајевска црква и њен музеј чувају најбогатију овдашњу збирку икона и остварења умјетничког занатства насталих од XV до XIX в. Исламска умјетност продире на овај простор након османске окупације. Снажан развој доживјела је у XVI в. када су саграђене монументалне џамије у Фочи, Бањалуци, Сарајеву, Мостару, Ливну, али и лијепа здања школа, текија, сахат-кула, хамама, турбета, безистана, ханова, кула и мостова, међу којима се издвајају они у Вишеграду и Мостару, Требињу, Сарајеву, Жепи, Клепцима. Умјетничко занатство досеже врхунце у XVI и XVII в. у раду калиграфа, илуминатора, мајстора филиграна, инкрустације и интарзије, кујунџија и златара, посебно у Сарајеву и Фочи. У првим деценијама након османског освајања, 1509. саграђена је црква Требињског манастира (Тврдош), коју је 1510. фрескама украсио дубровачки сликар Вицко Ловров. Црква је разорена у млетачко-турском рату 1694. након чега су њену богату ризницу монаси пренијели у манастир Савину. ![032_II_BiH_LOMNICA-kupola.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/032-ii-bih-lomnica-kupola.jpg)Садашња црква у Тврдошу је из 1928. Градња, обнова и украшавање православних цркава у периоду османске власти добија замах након обнове Пећке патријаршије 1557. У другој половини XVI и првим деценијама XVII в. обновљене су и живописом украшене, иконама и умјетнички израђеним богослужбеним предметима снабдјевене многе манастирске и парохијске цркве. У Срђевићима су цркву Светог Николе прије 1598. подигли и фрескама украсили војводе Радоје, Петар и Иван Трковић. Манастирске цркве у Липљу, Ступљу, Озрену, Тавни, Гостовићу, Возући, Папраћи и Ломници налазе се на територији којом је након 1284. управљао српски владар Стефан Драгутин. Предања њему приписују подизање ових манастира, што до сада није потврђено стилским одликама здања и њиховог живописа, нити археолошким истраживањима. Из Липља и Ступља су 1696. у манастир Ораховицу избјегли монаси пренијели велики број рукописних књига, датованих у XV–XVII в. Црква у Ступљу потпуно је срушена у аустријско-турском рату крајем XVII в., а витко здање са бочним правоугаоним пијевницама и куполом у Липљу обновљено је у XIX в. Триконхална црква манастира Папраће дјелимично чува фреско декорацију у пијевницама и олтару. Ломничка црква, малих димензија, сачувала је у слијепој куполи, своду, вишим зонама зидова у наосу и олтару фреске које је 1577/78. израдио зограф Лонгин, који је такође аутор изванредних ломничких икона, а сликарство у нижем појасу рад је сликара који су се 1608/09. потписали као Јован, Никола и Георгије. Тавна, Возућа и Гостовић су једнобродна здања са бочним правоугаоним пијевницама и куполама. Након страдања крајем XVII в. Гостовић је потпуно запустио и оронуо, а обновљена здања Тавне и Возуће изгубила су унутрашњи украс. Прије 1587. подигнута је једнобродна црква манастира Озрена, са бочним правоугаоним пијевницама и куполом, чији наос је 1605/06. осликао поп Страхиња из Будимља, а припрату три године касније непознати мајстор. У Озрену је крајем XVI в. књиге преписивао монах Тимотеј Глухи, а за овај манастир 1593. Ђорђе Гостимировић из Бечкерека је сребром оковао дрворезбарени крст. У манастиру су се налазиле вриједне иконе, међу којима и једна Пиета Емануела Ламбардоса с почетка XVII в. Манастир Моштаница постоји прије 1563, када су овдашњи монаси код аустријског генерала тражили заштиту од турског насиља. Триконхална црква са куполом има сразмјерно богат архитектонски украс, а њен живопис је потпуно уништен. Фреске једнобродне цркве манастира Гомионица (чији настанак се смјешта у вријеме прије 1536), датоване у XVI или XVII в. очувале су се у куполи и олтару, а фреска са приказом Богородице на пријестолу из XVII в. сачувана је у старом конаку. Гомионица чува вриједну збирку икона из XV–XIX в., украшених рукописних и штампаних књига и предмета умјетничког занатства. Након што је црква манастира Рмањ код Мартин Брода (који се помиње 1498) срушена у бомбардовању 1944, у рушевинама храма фреске су биле видљиве у приземним зонама олтара. У цркви посвећеној Светом Николи у селу Тријебањ чувале су се фреске, сродне живопису Мораче и Никољца, датоване у XVI в. Ова задужбина војводе Радоја Храбрена из 1534, минирана је 1996, а фрагменти фресака још су се очували на обрушеним зидовима и фрагментима камена. Једно од најзначајнијих духовних средишта Срба у Херцеговини је манастир Житомислић, основан свакако прије 1559, а чија црква је обновљена 1602/03. настојањем спахије Милисава Милорадовића. Црква је била тробродна, са преломљеним сводом и ступцима са капителима украшеним рељефима са призором лова, који подсјећају на украс стећака. На капителу се потписао мајстор Вукашин „от манастира Ораховице", а појава стубова указује на могућност да је првобитно црква имала куполу. Од живописа се до јуна 1992, када је храм миниран, сачувао само фрагмент Благовијести, празника којем је Житомислић био посвећен. До 1941. када је манастир спаљен, његова ризница је чувала изузетно вриједне примјере иконописа, украшених књига и предмета умјетничког занатства насталих од XV до XIX в. Црква у Клепцима била је такође задужбина властеле из породице Храбрена Милорадовића, настала у XVI в., а уништена 1992. ![033_II_BiH_Dobricevo.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/033-ii-bih-dobricevo.jpg)Стара црква у Мостару је 1832. обновљено здање из XVI в. у којем су се налазиле вриједне иконе венецијанске израде из XV в., те критске и домаће иконе из XVI–XVIII в. У Аранђелову се налази, вјероватно средњовјековна, црква чије фреске, са примјетним критским утицајем, потичу из првих деценија XVII в. Манастир Добрићево налазио се на Требишњици до 1965. када је због изградње хидроцентрале пресељен у село Орах код Билеће. Добрићевску цркву осликао је 1619/20. Георгије Митрофановић. Приликом пресељења пронађени су темељи старије цркве из XIV в., а испод Митрофановићевог рада пронађени су дијелови старијег живописа, из раног XVI в. Цјелина зидног сликарства манастирске цркве у Завали, такође рад Георгија Митрофановића, из 1619. боље је очувана од добрићевске. Завала се у писаним изворима помиње први пут 1514, а манастирска црква је изузетно градитељско остварење, сјеверном страном наслоњена на природну стијену. У цркви посвећеној Светом Клименту у Мостаћима сачуван је живопис и натпис који помиње ктитора Радоја Михаљевића, сликара, зографа Василија и годину осликавања – 1623. У Мостаћима је сачувана и црква посвећена Светој Петки, која, као и Климентица, припада типу малих једнобродних херцеговачких здања са подужно прислоњеним луковима, а обје вјероватно потичу из средњег вијека. Током XVIII и XIX в. политички услови у **БиХ** дозвољавали су само градњу и украшавање скромних цркава од дрвета. Оне међу њима које потичу из XVIII в. изразито су малих димензија (4 x 7 м), без апсиде и таванице – Хан Кола, Мало Блашко, Јаворани, Романовци, Крупа на Врбасу. Брвнаре из XIX в. – Јелићка, Марићка, Буснови, Ракелићи, Палачковци и Штрпци – већих су димензија, с полигоналним апсидама, често надвишене полуобличастим сводовима, а на њиховим вратима, довратницима, иконостасима и дрвеним полијелејима сачувана је богата фолклорна дрворезбарија. У неким од цркава брвнара сачуване су иконе, књиге и сасуди, а издвајају се резбарене двери из Малог Блашког (XVIII в.) и Палачковаца (XIX в.). У XIX в. подигнуте су (или обновљене) и двије мале једнобродне цркве у околини Фоче – у Попима (1824) и Челебићима, гдје су се чувале иконе Георгија Митрофановића, мајстора Јована и Андрије Раичевића. Након 1851. када је Омер-паша Латас сломио самовољу бегова у **БиХ** настале су нешто повољније прилике за српско становништво. Тада су саграђена монументална вишекуполна здања сарајевске (1872) и мостарске (1873) саборне цркве и цркве Успења Богородице у Чајничу (1863) – рад мајстора Андрије Дамјанова из Велеса. Цркву Светог Николе у Фочи градио је 1857. Спасоје Вулић из Тетова, а красе је резбарена проповједаоница, трон, високи иконостас и вриједна збирка икона. Веће и раскошније православне цркве граде се у седмој и осмој деценији XIX в. и у Високом, Ливну, Дувну, Тешњу, Модричи, Зворнику, Сребреници. Цркве у Високом, Тешњу и Ливну имају богате збирке икона из XV–XIX в. У истом периоду граде се по димензијама и украсу амбициозније православне цркве у већим селима – Обудовцу, Лијешћу, Вуковском, Пецки, Герзову. Аустроугарска окупација, поред саобраћајница, европске урбанизације, инфраструктуре и индустрије, донијела је и већу слободу градње хришћанских богомоља – у готово свим насељима по **БиХ** православне цркве су грађене и опремане иконостасима, углавном рађеним у новосадским радионицама. ![034_II_BiH_Bijelic_Izvor-Bune-kod-Mostara.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/034-ii-bih-bijelic-izvor-bune-kod-mostara.jpg)Јавна и стамбена архитектура од 1878. до 1918. обиљежена је стилским одликама историцизма и сецесије, са честом примјеном псеудомаварског слога. Најпознатији градитељи у **БиХ** су странци – Јосип Ванцаш, Карло Паржик, Карло Панек, Ћирил Ивековић, Франц Блажек, Јакоб Черни – а њихова најрепрезентативнија здања су три зграде Земаљске владе у Сарајеву, вијећнице (Сарајево, Брчко, Нови Град, Сребреница, Дервента, Градишка), позоришта, хотели, школе, читаонице, банке. Ванцаш пројектује и низ католичких цркава – катедралу, цркву Пресветог тројства и цркву на Ступу у Сарајеву, као и Надбискупско сјемениште у Сарајеву, цркве у Травнику, Краљевој Сутјесци. Сликарство овог времена обиљежено је такође именима странаца – Брајдвизер, Кирхнер, Антонин, Ивековић, Кобилца, Хофман, Чеплин, Арнт, Куба, Велц, Баумгартл – а њихове теме су босански и херцеговачки пејсажи, ведуте, фолклорни мотиви. Ристо Чајкановић, Алекса Томашевић и Ристо Вукановић спадају међу прве домаће школоване сликаре. На крају вијека почеће своју сликарску дјелатност браћа Анастас и Шпиро Боцарић, поријеклом из Будве. Млађи, Шпиро, биће запамћен као енергичан културни радник у Бањалуци између два свјетска рата, етнограф и оснивач бањалучког музеја. По окончању I свјетског рата и уласка **БиХ** у нову државу јужних Словена, архитектура на овим просторима задржава обиљежја историцизма и сецесије (управне зграде у Бањалуци, Бијељини, позориште, соколане, банке). Само ријетко стамбена архитектура дефинише се у духу модерне архитектуре прве половине XX в. ![035_II_BiH_DZamonja_Spomenik-revoluciji-Kozara.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/035-ii-bih-dzamonja-spomenik-revoluciji-kozara.jpg)Следећа генерација умјетника – Тодор Швракић, Ђорђе Михајловић, Бранко Радуловић, Лазар Дрљача, Перо Поповић и Ђоко Мазалић – школују се у европским центрима, Бечу, Минхену, Будимпешти.То сликарство је углавном припадало сецесији, импресионизму и постимпресионистичким покушајима, а неки од сликара оријентишу се ка социјалним тенденцијама. Иконопис не замире – Шпиро Боцарић ради иконе у Рогатици и Прачи, Перо Поповић у Приједору и Бањалуци, а Роман Петровић на иконостасима у Обудовцу, Доњем Вакуфу, Мокром и Сокоцу уноси у византијске схеме дух експресионизма. Већина српских сликара и скулптора свој умјетнички опус остварили су ван **БиХ** због неразумијевања у средини која је у вијековима османске власти примјењивала иконокластичка начела. Најбоља остварења овдје рођених савремених умјетника – Јована Бијелића, Сретена Стојановића, Милана Четића, Недељка Гвозденовића, Драгана Митриновића, Бранка Шотре, Стојана Ћелића, Бранка Миљуша, Николе Крагуља – налазе се у Београду. Спомен-обиљежја догађаја из II свјетског рата монументална су остварења еминентних југословенских аутора – Душана Џамоње на Козари, Богдана Богдановића у Мостару, Миодрага Живановића и Ранка Радовића на Тјентишту, Владимира Добровића и Алије Кучукалића на Врацама. Љиљана Шево **Књижевност**. **БиХ**, као посебна цјелина са сопственим садржајем и континуитетом, у науци о књижевности не третира се јединствено, а с времена на вријеме и оспорава с образложењем да се ради о регионално-завичајном, односно покрајинском књижевном феномену, па чак и о вјештачкој политичкој литерарној творевини, утемељеној на државно-територијалном принципу. У цјелини, ипак, преовлађује мишљење да се ради о књижевном корпусу који се конституише на специфично укрштеним и међусобно прожетим државно-територијалним, националним и покрајинским атрибутима од којих су једни у одређеним околностима више, а други мање долазили до изражаја. Покушај да се именом овог књижевног корпуса унапријед дефинише и његов карактер нису успјели (по учесталости у употреби истичу се још и појмови *књижевност у Босни и Херцеговини* и *босанскохерцеговачка књижевност*), па се сви ови и слични појмови и из њих изведене скраћенице могу сматрати равноправнима. Почеци и даљи ток писмености и књижевности у Босни дио су укупне ћирилометодијевске мисије као и у већини осталих јужнословенских земаља и крајева. Изданци тог заједничког коријена зависно од несталних државних граница и прилика и различитих цивилизацијско-културних утицаја у појединим зонама, па и у Босни, имају извјесне специфичности и нешто другачији исход. У Босну су допрла два различита смјера јединственог културно-књижевног ћирилометодијевског обрасца: послије црквено-државног сабора 893. на којем је словенски језик проглашен службеним језиком државе и цркве, а ћирилица јединим званичним писмом, један смјер ове мисије иде из правца преславске школе у Бугарској на челу са Константином Преславским, преко Србије до Босне и нешто даље на запад, а други из правца Охридске школе на чијем челу је био Климент Охридски, гдје се дуже задржала глагољица која се одатле шири појасом уз јадранску обалу до Босне и Далмације. ![036_II_BiH_povelja-Kulina-bana.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/036-ii-bih-povelja-kulina-bana.jpg)Ћирилица је у Босни доминантна и срећемо је већ и у *Повељи Кулина бана* (1189), најстаријем споменику средњовјековне босанске писмености и она овдје повремено посједује извјесне специфичности које се у науци различито третирају и именују, али све то не утиче на одступања од јединствености средњовјековног културно-књижевног обрасца, заснованог првенствено на црквенословенском језику и ћирилици, те у мањој мјери на глагољици. Када је у питању средњовјековно босанско духовно насљеђе постоји једно основно језгро споменика који су на овај или на онај начин, независно од тога како и гдје су настали или откривени и гдје се сада налазе, везани првенствено за домете и амбијент средњовјековне босанске државе и цркве. Основни садржаји и жанровски облици писане ријечи на овом терену представљају административно-правни списи, записи и натписи, те текстови књижевног карактера у складу са данашњим схватањем те врсте књижевности. Административно-правни списи (повеље, законици, даровнице, завјештања, писма и сл.), настали у писарницама босанских владара и локалног племства, које су најчешће писали писари школовани на црквенословенским језичким узорима, свједоче о унутрашњем устројству, политичким, дипломатским, па и културним и књижевним везама и дометима босанске државе. У Твртково вријеме у Босну пристиже један број ученијих писара из Србије који у своје текстове уносе више црквенословенских елемената, за разлику од мање учених локалних писара чији језик је ближи народном. Уобичајена структура оваквих списа подразумијева да су инвокација (уводни зазив) и есхатокол (изводни дио текста) најчешће одређени црквенословенским језичким идиомом, док је средишњи дио ближи народном говору. Репрезентативни примјер ове врсте текстова *Повеља Кулина бана* у којој Кулин бан, први значајнији босански владар (1180–1204), пружа трговачке гаранције Дубровчанима, сматра се најстаријим ћирилским рукописом на народном језику. Исте те гаранције Дубровчанима, који се називају Власима, у односу на локалне становнике именоване као Срби, дају се и у *Повељи Матије Нинослава* (1234). Жанровску разноврсност ове врсте списа потврђују *Тврткова даровница Хрвоју Вукчићу* (1380) у којој се сину војводе Вукца дарују војводство и три села и *Завјештање Сандаљеве* *жене Јелене* (1442) у којем ова кћи кнеза Лазара поименице наводи шта коме оставља у случају смрти. Натписи и записи (епиграфика) обично су кратка лапидарна форма која уз примарну референтну функцију повремено поприма и књижевна обиљежја, ослобођена уобичајеног канона средњовјековне књижевне продукције. Уобичајени су на непокретним објектима (надгробни споменици, црквени портали, задужбине и сл.), али и на рукописима, књигама, покућству и сл. Најчешће су, посебно они млађи, писани народним језиком. Најстаријим текстом ове врсте сматра се *Хумачка плоча* (X–XI в.), запис у камену узиданом у фрањевачки самостан на Хумцу код Љубушког, са подацима о тој цркви, њеном градитељу и ктитору, а веома рани примјер надгробног записа срећемо на *Надгробној плочи* *из* *Полица код Требиња* (1151–1177) у којој се дају подаци о гробници, мајстору који ју је направио и умрлом који је ту сахрањен. Посебно су значајни натписи на стећцима који сами по себи, а посебно у познијој литерарној обради, посједују значајне књижевне вриједности. У случају административно-правних списа и епиграфике утврђивање босанске атрибуције олакшано је и доста поуздано, што се не може рећи за књижевне текстове. Ту се обично укрштају мање или више досљедно или селективно примјењивани подаци о томе за које намјене и чије потребе је неки текст писан, ко га је и гдје писао, односно у којој радионици је настао, ко и гдје га је пронашао или гдје се чува, а као примарни, „књижевни" критеријум обично се узимају језик одређеног текста, те врста и облик почетног писма ћирилометодијевске мисије (глагољице и ћирилице) којим је текст писан. То се односи и на чувено *Мирослављево јеванђеље*, настало по наруџби хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање крајем XII в., независно од тога које мјесто та најстарија сачувана ћирилска књига српске редакције старословенског језика има у континуитету развоја укупне српске писмености и књижевности. Слична ситуација је и са два вијека млађим *Хрвојевим мисалом* који је по наруџби војводе Хрвоја Вукчића Хрватинића као свједочанство домета босанске државе за потребе цркве Св. Миховила у Сплиту (или Омишу) писао писар Бутко глагољицом, а који се, истовремено, у хрватској науци третира као најбогатији и најљепше украшен рукопис хрватске глагољашке књижевности. Само неколико година прије тога по наруџби истог босанског владара и на истом мјесту настао је *Хвалов зборник* (1404), који се сматра репрезентативним дјелом средњовјековне босанске књижевности, а писао га је ћирилицом крстјанин Хвал у доба дједа Радомира, старјешине цркве босанске. Најзначајнија дјела средњовјековне босанске књижевности настала су у XIV и XV в. у вријеме када је средњовјековна босанска држава била на врхунцу моћи, а међу најрепрезентативнија уз *Хвалов зборник*, убрајају се *Млетачки зборник* (XV в.) веома сличан Хваловом, и *Радосављев зборник* (друга половина XV в.), који је писао крстјанин Радосав за крстјанина Гојсака. Овдје се убрајају и *Дивошево Јеванђеље* настало око 1350. у скрипторијуму Манојла Грка по наруџбини босанског племића Дивоша Тихорадића, *Никољско јеванђеље* настало у XIV в. у манастиру Никоље, у овчарско-кабларској клисури, *Чајничко јеванђеље* из XIV–XVI в. итд. Изван домета наше пажње не би требало да остане ни *Александрида*, једна босанска верзија романа о Александру Македонском с краја XV в. са доста наноса црквенословенског језика. Универзални модел ћирилометодијевске књижевне традиције и на овом простору очитује се првенствено у текстовима религиозног карактера, као што су четворојеванђеља и зборници, док наративне форме, животописи светаца и религиозна поезија на овом простору нису пустили уочљивог коријена, што се везује за специфичости цркве босанске. Ово књижевно стваралаштво не може се сматрати оригиналним, него представља преписе са старијих предложака писаних на старословенском или на неком типу црквенословенског језика. Падом Босне под турску власт 1463. убрзано се заснива један сасвим нови, оријентални цивилизацијско-културни образац који траје паралелно са током ћирилометодијевске културно-књижевне традиције, потискујући је и ширећи се на њен рачун. У оквиру тога широко заснованог цивилизацијског модела значајно мјесто заузима и стваралаштво на оријенталним језицима, арапском, турском и персијском. Уз разноврсне административно-правне списе ту спада и богата, ликовно и вербално интересантна епиграфика, у којој осим основних порука одређених поводом и сврхом настанка неког записа или натписа, има и литерарно релевантних кратких форми са дубоким људским и филозофским значењима. Ту су и литерарна дјела настала у складу са жанровским и другим обрасцима великих источних књижевности, чији аутори су људи из Босне који су стекли образовање и каријеру широм турске царевине, али и странци на служби у Босни. Нека од тих дјела, поготово када се тичу Босне и других околних земаља, имају и значајну вриједност историјског извора, али и извјесне књижевне вриједности попут *Путописа* Мула Мустафе Башескије (1764). Настала на народу неразумљивом језику, али у понечему и понекад ипак референтна и у односу на домаће, локалне босанске крајеве и прилике, ова књижевност имала је одјека само у веома уском кругу улеме и административних и војних намјештеника, док на другој страни није могла заузети значајно мјесто ни у великим књижевностима којима је припадала на основу језика и литерарних форми карактеристичних за те књижевности. Један мали крак овог културно-књижевног обрасца, познат под именом алхамијадо књижевност, писан арапским писмом али на домаћем језику, указује се као макар и танка спона са литерарном активношћу међу муслиманима на народном језику у другој половини XIX в. коју по свим карактеристикама можемо сматрати муслиманским књижевним препородом, када се муслиманска књижевност послије више вјекова враћа на стазу ћирилометодијевске традиције. У то вријеме заправо почиње развој новије, модерне муслиманске/бошњачке књижевности на сасвим новим, народским основама, на народном језику и с ослонцем на сопствену богату усмену књижевност, уз подстицаје и пуно покровитељство хрватске и српске књижевности. Стога се питање укључивања књижевности на оријенталним језицима у садржај и континуитет укупне књижевности ове народне заједнице и у културолошко-цивилизацијском, али и у поетичком погледу одувијек поставља у доста заоштреном облику и више упућује на готово непремостив дисконтинуитет, него на природан и прихватљив континуитет. У данашњим околностима посебно се поставља питање спојивости вишевјековне муслиманске/бошњачке културне и књижевне традиције, настале послије пада Босне под Турску, са претходном, ћирилометодијевском традицијом којом су били обухваћени и преци носилаца данашњег муслиманског/бошњачког народног имена. Иако се у овом случају ради о још оштријем резу, извјестан, условни континуитет, више субјективне природе, на неки начин би се ипак могао успоставити, јер је исламизирани дио становништва кроз вијекове ипак сачувао неке претходне слојеве свијести и трагове свога старог идентитета. С друге стране, трајно присутан осјећај припадности босанском простору, имену и држави коју је ова народна заједница уградила у свијест о себи и сопственом идентитету, као и уобразиља да муслимани/Бошњаци потичу од богумила као наводних сљедбеника цркве босанске, субјективно, али и у муслиманској/бошњачкој публицистици и науци, узимају се као аргументи за континуитет њихове културе и књижевности од средњег вијека до данашњих дана. Иако се крајем XIX и почетком XX в. још увијек не може говорити о националној свијести муслимана/Бошњака, каснији догађаји су ретроактивно, уз ток српске и хрватске књижевности, и муслиманском књижевном стваралаштву из тог периода дали значење посебног националног књижевног тока у **БиХ**. То је вријеме доласка Аустрије у Босну када муслимани у први план истичу своје словенско поријекло и народни језик, а у потрази за сопственим националним идентитетом одбацују дотадашње неадекватно турско, и прихватају хрватско или српско име, или се у том погледу понашају пасивно, истовремено се држећи и локалног босанског/бошњачког имена које не подразумијева национални садржај него покрајинско-државну атрибуцију и припадност. Тај препородни период муслиманске књижевности на карактеристичан начин отвара М. Капетановић Љубушак (1839–1902), сљедбеник В. Караџића, који прикупља и објављује муслиманско народно благо, а затвара М. Ћазим Ћатић (1878–1915), први муслимански писац који у поетичком погледу достиже домете тадашње српске и хрватске поезије. Између њих су писци који на адекватан начин попуњавају ту развојну линију О. Азиз, Е. Мулабдић, Ф. Куртагић, С. Башагић који су, укључујући и Ћатића, више његовали хрватску књижевну свијест, те О. Ђикић, О. Сулејманпашић, А. С. Карабеговић, А. Карабеговић Хасанбегов, који су словили као српски писци, те Ш. Сарајлић, Р. Капетановић, Х. Шахиновић Екрем, Х. Мулић, А. Фифзи Бјелевац који изричито не показују свијест о националној припадности нити се у том погледу ангажују. Сви су они, донекле с изузетком Башагића, скромне књижевне културе и образовања, а њихова дјела првенствено су одређена педагошко-поучном функцијом препорода муслимана у радикално новим животним околностима насталим доласком Аустрије у Босну. У то вријеме С. Башагић, Е. Мулабдић и О. Нури Хаџић покрећу и први муслимански часопис *Бехар* (1901–1910) који се пред крај излажења декларише као хрватски часопис. Мулабдић је, истовремено, и аутор првог романа у **БиХ** *Зелено бусење* (Зг 1898). Слична ситуација је и са сефардским Јеврејима који су након изгона из Шпаније 1492. доспјели чак и до Босне, а код којих трагове писмености и књижевности срећемо од средине XVI в.: на исти начин као и муслиманска, и њихова књижевно-културна традиција остаје по страни од изворног средњовјековног босанског ћирилометодијевског културно-књижевног тока. Јеврејска књижевност у **БиХ** представља локалне периферне манифестације удаљеног снажнијег културног дјеловања ове заједнице на хебрејском и шпанском језику, а углавном се своди на вјерско-поучне текстове, хронике и епиграфику, при чему посебно треба истаћи и усмено стваралаштво. Пошто све до краја XVIII в. рабини у **БиХ** нису били домаћи људи и долазили су у малом броју, нешто већи ниво писмености и књижевности међу Јеврејима почиње након што је у Сарајево дошао рабин Давид Пардо (1719–1792), звани Морено, који је ту основао вишу рабинску школу. Примјер таквог, побочног и хибридног статуса јеврејске културне и књижевне активности у односу на ћирилометодијевски културно-књижевни образац налазимо још и на почетку XX в.: лист *Ла Алборада* (Сар. 1900–1901), нпр., излази на шпанском језику хебрејским писмом. У најбољем свом дијелу настала на посебном језичком идиому шпанских сефардских Јевреја („ладино"), ова књижевност објективно није могла да се конституише као посебан, самоузрочан национални литерарни ток, па је укупни доринос Јевреја књижевном стваралаштву у **БиХ** и у читавој Југославији више могао доћи до изражаја тек када је дошло до коначног исхода и резултата хиљадугодишње генезе ћирилометодијевске традиције, садржаног у народном, вуковском језику, којим је писао у **БиХ** највећи писац јеврејског порекла Исак Самоковлија. Извјесне трансформације на живом и динамичном ткиву јединственог средњовјековног босанског културно-књижевног обрасца догађају се и под утицајем римске цркве, што је посебно уочљиво послије Тридентског концила (1545–1562), када на овом подручју босански фрањевци почињу да реализују став католичке цркве о употреби народног језика у неким црквеним пословима. У оквиру те активности настао је читав један корпус фрањевачке књижевности која обухвата дјела намијењена вјерској поуци, од оних више канонских до оних која на слободнији, забавно-поучни начин популаризују вјеру (катехизми, збирке бесједа и проповиједи, збирке чудеса, пјесме религиозног карактера), али и дјела ширег културног и практичног домета и значаја, као што су љетописи и љекаруше (упуте за лијечење разних болести). Највећим дијелом то су популарне прераде и преводи важнијих црквених текстова с упутама како би их што боље разумјело локално становништво. Значај ове књижевне дјелатности је у томе што се одвијала на народном језику, штокавским нарјечјем. Првим писцем и утемељитељем фрањевачке књижевности сматра се М. Дивковић (1563–1631), чије је дјело *Наук крстајнски* (Млеци 1616) по његовом сопственом исказу писано „језиком босанским, а слови српскими", имало велики утицај и значај у народу. По томе што је претежно религиозног карактера и великим дијелом писана ћирилицом и фрањевачка књижевност налази се у континуитету универзалног обрасца ћирилометодијевске традиције. На другој страни, чињеница да народни језик потискује трагове црквенословенског и да један дио ових писаца пише латиницом, а један чак и на латинском језику, свједочи о томе да се тај културно-књижевни модел постепено преображава или ретардира. Средином XIX в. фрањевачка књижевност на челу са фра Г. Мартићем и И. Ф. Јукићем достиже врхунац у погледу свјетовног карактера књижевности и народног језика и у погледу синхронизације са ширим књижевним збивањима и покретима на Словенском Југу: као сљедбеници илирског покрета у Босни они су на овом терену носиоци актуелне идеје словенског народног и књижевног јединства, а у склопу такве своје књижевне активности, зачињу и почетну свијест о књижевности **БиХ** као посебној књижевној цјелини. Први до сада познат текст о књижевности **БиХ** објавио је под насловом „Босанска и херцеговачка књижевност" Љ. Мартић (фра Г. Мартић) 1844. у два наставка у *Српском народном листу* у Пешти. Потом слиједи чланак „Књижевност босанска" И. Ф. Јукића такође у два наставка 1850. и 1851. у његовом часопису *Босански пријатељ.* Књижевни погледи Мартића и Јукића лако се уочавају у именовању народа који у Босни живи, језика којим говори и писма којим пише. Становници Босне се именују као Словени, Изламити, Ришћани, Кршћани, Бошњаци, Србљи, Хрвати и Илири, што се тиче језика Мартић помиње „начин говорења нашег босанског", а Јукић босанске рукописе и књиге писане „чистим илирским језиком", док у погледу писма Јукић вели да се људи у Босни од најстаријих времена до 1813. служе „писмом и словима од Св. Цирила изнашастим", које он назива босанском ћирилицом и босанском католичком азбуком, а о кирилској или тзв. босанској азбуци или буквици говори и Мартић. У оквиру илирског покрета коначно је утемељена модерна хрватска национална свијест, губи се ова конфузија, и долази до формирања хрватског књижевног језика заснованог на језику народне књижевности и језику дубровачких писаца, а хрватско национално име почела је да добија и фрањевачка књижевност у Босни не губећи сопствени континуитет и значај који је имала. Хрватски књижевни ток у **БиХ** даље, све до I свјетског рата, одвија се углавном у кругу фрањевачког свештеничког реда и веома тешко и споро се еманципује од вјерско-поучног и педагошког карактера. Осим М. Дивковића на самом почетку у XVI и XVII в. треба поменути још и И. Бандулавића и И. Анчића, у XVIII в. С. Маргитића, Ф. Ластрића и ауторе самостанских љетописа Н. Лашванина и Б. Бенића, а у XIX в. осим Мартића и Јукића, покретача првог часописа у **БиХ** *Босански пријатељ* (1850), и П. Бакулу, М. Недића и М. Шуњића. Изван свештеничког круга пред крај вијека скромним романсијерско-приповједачким радом истичу се Е. Матић и И. Кларић, а централна књижевна фигура тога доба је С. Страхимир Крањчевић (1865–1908) који тада живи у Сарајеву и уређује значајан провладин часопис *Нада* (1895–1903). Након почетних назнака код Мартића и Јукића, свијест о књижевности **БиХ** као посебном корпусу посебно се подстиче у вријеме аустроугарске власти, када срећемо посебан, другачији, смишљено конципиран и свјесно државним средствима спровођен концепт босанске атрибуције у свим областима па и у књижевности. У вези с тим уочавамо три прегледа књижевног стваралаштва у **БиХ** чији државни карактер потврђује и чињеница да ниједан није објављен на народном језику. Први је скромни, више библиографски *Kratek pregled bosanskega slovstva* (Марибор 1884) словеначког патера М. Напотника, а друга два прегледа имају и дословно државни карактер, јер су оба објављена на њемачком језику и за потребе државне промоције. Аутор првог је Јохан фон Ашбот у чијој књизи *Босна и Херцеговина. Слике са путовања* (Беч 1888) има и једно поглавље посвећено књижевном стваралаштву ових крајева, а аутор другог је Коста Херман који у посебном тому едиције *Аустроугарска Монархија у ријечи и слици*, посвећеном Босни и Херцеговини (Беч 1901), такођер у посебном поглављу даје преглед књижевног стваралаштва у овој покрајини. У међувремену је у Загребу изашла и *Повјест књижевности хрватске и српске* Ђ. Шурмина (Зг 1898) у којој је, у дијелу у којем се обрађује хрватска књижевност, дато и поглавље „Књижевни рад у Босни". На другој страни, Павле Поповић у чланку „Књижевност у Босни и Херцеговини", објављеном у *СКГ* (1910) сматра да је књижевност у **БиХ** у свим њеним периодима „један део опште српске књижевности". Слиједи цјеловита и до тада најпотпунија књига о књижевности у **БиХ** *Хрватско-српска књижевност у Босни и Херцеговини*. *Од почетака у XI до националног препорода у XIX вијеку* Д. Прохаске (Зг 1911), на њемачком језику. У више прилика у вези с овим књижевним корпусом изјашњава се и В. Ћоровић који ће задуго остати најозбиљнији и најутемељенији ауторитет за ово питање. Након чланка „Поглед на књижевност у Босни и Херцеговини", објављеног у несачуваном *Вечерњем сарајевском листу* (1909), сопствено схватање ове књижевности излаже у приказу поменуте Прохаскине књиге и у неким другим чланцима (1910, 1911, 1912) да би у својој познатој књизи *Босна и Херцеговина* (Бг 1925) у посебном одјељку под насловом „Књижевност у Босни и Херцеговини", исцрпно и документовано синтетички представио књижевни рад на овим просторима од најстаријих времена. Посебно је значајан Ћоровићев допринос проучавању муслиманске књижевне традиције, нарочито феномена алхамијадо књижевности коју је европска славистика преко њега први пут и упознала. На основу ових Ћоровићевих радова може се закључити да је он књижевност у **БиХ** условно посматрао као посебан корпус књижевности на нашем језику са сопственим континуитетом који у ширем смислу и даље остаје у континуитету цјелокупне српско-хрватске књижевности. Ћоровићев критеријум припадности овом књижевном корпусу своди се на писце рођене у **БиХ** и оне који су ту књижевно дјеловали и углавном је остао на снази и у свим каснијим радовима на ову тему, а примјењује се и на овом мјесту. Што се тиче континуитета српскoг књижевног тока из XIX в. са јединственим ћирилометодијевским културно-књижевним током до средњег вијека он је нешто правилнији и уочљивији. Наиме, у условима када практично потпуно ишчезава црква босанска, централни, изворни и аутентични ток ћирилометодијевске традиције, стијешњен оријенталним цивилизацијско-културним моделом на једној, уступајући дио простора и рудиментарним назнакама књижевног тока хебрејско-шпанског поријекла на другој, и значајно коригован утицајем римске цркве, на трећој страни – природно се продужује у кругу православног свештенства и српских манастира, уз постепено напуштање религиозних садржаја и црквеног језика, почев од оригиналних предговора Теодора Љубавића издањима црквених књига у горажданској штампарији (1519–1521), првој у **БиХ**, до различитих рукописних књига и даље рађених првенствено за црквене потребе све до XVIII в. При томе треба имати на уму да је језик средњовјековне босанске књижевности првенствено био црквенословенски, а писмо ћирилица, што је у оквиру укупне светосавске православне традиције одувијек било и трајно остало основни атрибут развоја, чувања и артикулације српске националне свијести. Томе треба додати и податак да се у неким средњовјековним босанским списима уз босанску државну атрибуцију изричито спомиње и српско народне име. Због тога је средњовјековна босанска књижевност у највећој мјери била компатибилна са српском средњовјековном књижевношћу, при чему су, с обзиром на то да се радило о јединственом ћирилометодијевском културно-књижевном обрасцу, границе између ова два књижевна тока неријетко биле нејасне и неизвјесне, на исти начин како су се и границе српске и босанске државе у средњем вијеку мијењале и наизмјенично помјерале с једне на другу страну укључујући и значајан дио простора данашње хрватске државе, првенствено Далмације, гдје се домет ћирилометодијевске мисије пред браном латинске цркве и културе даље тешко пробијао, јер није имао снажног сопственог, локалног хрватског државног покровитељства које је било пренесено на Угарску. Све је то допринијело да је вертикала српске националне свијести, културе и књижевности у **БиХ** из XIX в. имала пуну проходност у дубину средњовјековне босанске ћирилометодијевске традиције и утемељеност у њој, истовремено се снажно, а понекад и пресудно ослањајући и на српску средњовјековну књижевност и даљи развој српске књижевности до XIX в. На другој страни вертикала хрватске и муслиманске културно-књижевне традиције повучена из перспективе „националистичког" XIX в. тече неуједначено и с прекидима јединственог тока ћирилометодијевске мисије. Посебан замах српском књижевном току у XIX в. дала је укупна језичка и књижевна дјелатност Вука Караџића, у чијем кругу се крећу С. Милутиновић Сарајлија и Л. Георгијевић Милованов, обојица поријеклом из Босне; из Херцеговине с Караџићем сарађује В. Врчевић који је за прикупљање муслиманског народног блага подстакао и Мехмед-бега Љубушака. У склопу веза са ширим српским културним и књижевним простором, књижевну активност у **БиХ** подстиче и *Србско-далматински магазин* (1836–1873) који је једно вријеме (1842–1861) уређивао Ђ. Николајевић (1807–1896), рођен у Срему, касније као професор сарајевско-рељевске богословије и митрополит дабробосански оставио значајан траг у културном и књижевном животу Срба у **БиХ**. ![037_II_BiH_Corovic-Santic-Matavulj-Jovanovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/037-ii-bih-corovic-santic-matavulj-jovanovic.jpg)На Вуковом трагу кроз читав XIX в. срећемо још бар десетак веома значајних културно-књижевних радника, претежно лица са вишим свештеничким чином, који трагају за старим црквеним и државним рукописима, баве се подстицањем и скупљањем народних умотворина, али и сами пишу дјела о српској црквеној, државној, културној и књижевној прошлости, као што су: С. Шолаја, А. Марковић Сломо, Ј. Памучина, С. Скендерова, П. Чокорило, Н. Дучић, С. Косановић, Х. Михајловић, Т. Братић, Л. Грђић Бјелокосић, којима се придружују и Г. Вучковић Крајишник и В. Пелагић са својим ангажованим списима националног, просвјетитељског и социјалног карактера. За разлику од ове више примијењене врсте књижевне дјелатности, у другој половини XIX и на почетку XX в., све до I свјетског рата, траје у оквиру српског књижевног тока у **БиХ** жива и снажна књижевна активност која у сваком погледу прати најновија литерарна струјања не само у српско-хрватској него и у европској књижевности. Већ 1885. група сарајевских учитеља покреће часопис *Босанска вила*, за који је најзаслужнији Н. Кашиковић, часопис који постепено подиже и унапређује књижевна мјерила да би пред I свјетски рат постао мјесто гдје млади књижевни нараштај артикулише најновија књижевна схватања. Истовремено, покрећу у Мостару А. Шантић, Ј. Дучић и С. Ћоровић часопис *Зора* (1896–1901) који попуњава празнину насталу између првог модерног српског књижевног часописа *Српски преглед* Љ. Недића (1895) и *Српског књижевног гласника* Б. Поповића, којим 1901. почиње широка и темељна европеизација српске књижевности. У томе контексту треба поменути и часопис *Пријеглед Мале библиотеке* (1902–1906, 1908) који у једном тренутку даје уточиште неким младим модерним, још неафирмисаним писцима, које *СКГ* не прихвата. ![038_II_BiH_PRIJEGLED--MALE-BIBLIOTEKE.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/038-ii-bih-prijegled-male-biblioteke.jpg)Најзначајнији српски писци у **БиХ** тога времена су П. Кочић, А. Шантић, Ј. Дучић и С. Ћоровић, који су били и до данашњег дана остали у самом врху српске књижевности, а уз које ваља поменути и В. Ћоровића, једног од ријетких свестрано, европски образованих слависта у вријеме када о озбиљном научном проучавању књижевности у **БиХ** још није могло бити говора. Посебно треба истаћи феномен који се именује као књижевност „Младе Босне", у ствари књижевну дјелатност једне групе југословенске националистичке омладине чији је књижевни идеолог био Д. Митриновић, а која је непосредно пред I свјетски рат у *Босанској вили* и другим листовима и часописима артикулисала најновија модерна европска књижевна схватања тога доба. Осим Митриновића ту су још и В. Гаћиновић, И. Андрић, П. Слијепчевић, Б. Јевтић, М. Видаковић, Д. Мраз, Ј. Варагић, Д. Илић, Д. Радовић итд. Интегралистичка илирско-југословенска књижевна оријентација која почиње од илираца Мартића и Јукића, а која се преображена, у другом облику, надовезује на угашени јединствени средњовјековни културно-књижевни образац и указује као нека врста надокнаде за њега, у схватању и дјеловању ове младобосанске књижевне генерације доживљава врхунац.Међутим, за разлику од илирско-хрватског књижевног тока који се ускоро чврсто интегрисао у хрватску националну и књижевну свијест и који је даље умногоме био одређен црквеним, моралистичким и национално-поучним карактером, заостајући за укупном хрватском књижевношћу, српски књижевни ток у **БиХ** од друге половине XIX в. у поетичком и естетском погледу достиже највеће домете укупне српске књижевности и пуном снагом преузима ентузијазам идеологије књижевног југословенства.Пуна демократска отвореност према другим књижевним традицијама од којих се узимало и којима се давало, од тога времена па готово све до пред крај XX в. учинила је да српска књижевна традиција у **БиХ** постане интегрирајући фактор укупне босанско-херцеговачке књижевности и да као таква стекне предводничку и доминантну улогу у готово свим литерарним областима и питањима, дајући значајне писце укупној српској и југословенској књижевности. Она је, истовремено, од поменутих радова В. Ћоровића пред I свјетски рат па све до распада СФРЈ 1991–1995. имала пресудну улогу у обликовању и одржавању свијести о књижевности **БиХ** као посебном корпусу југословенског књижевног простора, а и она специфична, надалеко чувена, књижевна слика Босне, настала је у амбијенту српске књижевне традиције од А. Шантића и Св. Ћоровића до Андрића и осталих босанских приповједача. Иако из универзалног ћирилометодијевског културно-књижевног обрасца током XIX в. израњају три национална књижевна тока, то не значи да они у свом развоју и даље нису међусобно повезани и прожети, што је условљено искуством заједничког живота у прошлости, истим или сличним видовима усменог стваралаштва, али и заједничким општим политичким, културним и књижевним тежњама пред I свјетски рат. Већ у аустроугарском периоду је уочљиво да се писци више не баве само социјалним, породичним и људским амбијентом сопствене средине, при чему је посебно значајан интерес свих за велике изазове и искушења муслиманског човјека који се нашао у епицентру и вихору смјене двају културних и цивилизацијских образаца. То посебно долази до изражаја у периоду између два свјетска рата. Иако и у том периоду јасно препознајемо националне књижевне токове, они су сада у другом плану, а у први план избијају најновије поетичке карактеристике тадашњег југословенског књижевног простора. У Мостару књижевно дотрајавају Св. Ћоровић и А. Шантић, али Дучић је још итекако пјеснички жив и у овом периоду даје значајна пјесничка остварења. Писци из **БиХ** (В. Ћоровић, И. Андрић) значајно партиципирају у покретању и уређивању часописа *Књижевни Југ* у Загребу (1918–1919) у којем се упадљиво пропагирају идеје књижевног југословенства које су на тлу **БиХ** наишле на веома повољан одјек. Истовремено, продиру и нова, авангардна књижевна струјања: херцеговачки пјесник Антун Бранко Шимић у Загребу постаје кључна књижевна фигура око које се окупљају сљедбеници и присталице експресионизма. Трагове експресионизма под утицајем Шимића и Крлеже срећемо ускоро и код Х. Хуме, а нешто касније и код А. Мурадбеговића и Х. Кикића, чиме муслимански књижевни ствараоци коначно и у поетичком смислу хватају корак с актуелном хрватском и српском књижевношћу. Разочарани што су у новој држави и друштву изневјерени идеали за које су се у вријеме аустроугарске власти борили, припадници млађег књижевног нараштаја око „Младе Босне" резигнирају, покушавају оживјети праве националне вриједности, критички пишу о новом материјалистичком и ћифтинском друштву, али истовремено покушавају да се конструктивно књижевно организују и дјелују. Својеврстан резиме дотадашње књижевне активности посебно се уочава 1928, на десетогодишњицу народног уједињења и стварања нове југословенске државе. Те године оснива се Група сарајевских књижевника, у поетичком погледу хетерогено књижевно друштво, које је на плану подстицања и организовања књижевног живота у **БиХ** учинило веома много. Исте године у зборнику *Са страна замагљених* у Сарајеву, који је издала Група сарајевских књижевника, направљен је пресјек „босанске приповијетке", ексклузивног жанровског облика ове књижевности који је управо ту на лицу мјеста уочен и дефинисан, док се у суботичком часопису *Књижевни север* (бр. 3–4) даје панорама цјелокупног савременог књижевног стваралаштва у **БиХ**. И у једном и у другом случају се први пут до тада на једном мјесту књижевност **БиХ** појављује као јединствен и заједнички корпус свих њених писаца, и српских, и хрватских, и муслиманских, и јеврејских. У зборнику *Са страна замагљених* као приповједачи заступљени су И. Андрић, Б. Јевтић, Ј. Палавестра, И. Самоковлија, С. Ђокић, М. Ћурчић, В. Шкурла Илијић, Х. Кикић, Ј. Кушан, М. Марковић, Х. Хумо и Р. Перовић Тунгуз Невесињски. Сви су се они тада сматрали југословенским писцима, што нико опет није доживљавао као раскидање са сопственим националним поријеклом које се напросто подразумијевало. Доминирају српски и југословенски оријентисани приповједачи, што је посљедица највеће развијености српске књижевне традиције у **БиХ** која је у први план избила још у аустроугарском периоду. У свом предговору зборнику *Са страна замагљених* („Приповедачка Босна") Ј. Кршић истиче да „југословенска књижевност нема историјског континуитета", да је због тога све до најновијег времена имала покрајинско обиљежје, те да се као таква развијала под разним културним и политичким утицајима у неколико центара, а да је један такав центар била и Босна. Панорама књижевности **БиХ** у *Књижевном северу* садржи скуп аутора различите генерацијске припадности, поетичког усмјерења и неједнаког естетског домета. Од приповједача ту су тројица који су заступљени и у зборнику *Са страна замагљених* (И. Андрић, Б. Јевтић и Ј. Палавестра), пјесничким прилозима заступљени су Х. Хумо, Х. Кикић, Д. Вучковачки, М. Врањешевић, Ј. Радуловић, М. С. Шантић, С. Ђокић, Ј. Кушан, В. Обреновић Делибашић, М. Делибашић, С. Хакман, М. Тољ, Р. Јовановић, есејистику представља П. Слијепчевић, а обезбијеђени су и текстови о сва три културно-просвјетна друштва, српској *Просвјети*, муслиманском *Гајрету* и хрватском *Напретку*. У предговору „Савремена књижевност Босне и Херцеговине" М. Вељковића у *Књижевном северу* указује се на локални колорит и „менталну занимљивост коју књижевност ове покрајине црпи из тла на којем настаје, али се она с обзиром на то да је одређена атрибутима покрајинског карактера не третира „ван заједнице са књижевношћу осталих Срба и Хрвата". Идуће, 1929. у Сарајеву излази и позната *Књига другова*, антологија младих југословенских социјалних писаца, прва масовна колективна манифестација југословенске књижевне љевице, која је у књижевности међуратног периода имала веома значајну улогу. Овај алманах уредили су Н. Симић и Ј. Поповић, а његовим актерима је по Закону о заштити државе суђено за комунистичку дјелатност, али су ипак ослобођени. Из **БиХ** у њему су били заступљени Н. Симић, Х. Кикић, И. Грбић, Х. Ченгић, Х. Диздар, С. Бурина, Ђ. Гавела, А. Димитријевић и Б. Миладиновић, мада пјесме неких од њих нису биле социјално ангажоване. Динамизацији књижевног живота посебно је заслугом Ј. Кршића допринио обновљени часопис *Преглед* (1927–1941). Да регионалне карактеристике нису у сваком погледу пресудне за конституисање књижевности **БиХ** свједочи и њен развој послије 1945. када атрибуте посебности овом књижевном корпусу појачавају првенствено државно-територијални критеријуми и разлози. Нови државно-политички положај **БиХ** као посебне републике у обновљеној југословенској држави пресудно је утицао на стварање повољнијих претпоставки за развој књижевности као и свих других области културе. Већ 1945. оснива се Удружење књижевника **БиХ**, 1946. се обнавља излажење најзначајнијег међуратног часописа *Преглед*, а потом се покрећу и нови првенствено књижевни часописи, прво *Бразда* (1948–1951), а потом и *Живот* (од 1952), оснивају се државна издавачка предузећа, отвара Филозофски факултет гдје се стварају сопствени кадрови за проучавање књижевности итд. Књижевни живот обнављају писци који су се формирали или јавили између два рата (И. Андрић, М. Марковић, И. Самоковлија, Б. Јевтић, Х. Хумо, З. Шубић, Е. Петровић, Ј. Палавестра), а потом и они који су тек одложили пушку и латили се задатака друштвеног препорода културним и књижевним путем, било да су непосредно послије рата били на задатку у **БиХ** (С. Куленовић, М. Селимовић, Д. Сушић) или су се нашли у неким другим културним центрима, првенствено у Београду (Б. Ћопић, Р. Тошовић, М. Ољача и др.). Почетни период социјалистичког реализма у којем су више доминирале теме из рата, обнове и изградње земље и класног устројства социјалног живота, и овдје је, као и у читавој Југославији, трајао доста кратко и био без већих посљедица. Јављају се нове књижевне генерације, са новим књижевним сензибилитетом, новим, универзалнијим темама људског живота, другачијим, негативистичким схватањем живота и свијета и новим, модернистичким често и помодним херметичним књижевним изразом. Педесетих година стасала је нова пјесничка генерација коју предводе лирски транспарентни И. Сарајлић и херметични Х. Тахмишчић и В. Крњевић, којима се касније придружују А. Вулетић и В. Лукић који су писали и прозу, те Д. Секулић, Д. Трифуновић, С. Шантић, В. Милошевић, В. Короман, Р. Петров Ного, С. Тонтић, М. Вешовић, Р. Рисојевић, А. Сидран, М. Ненадић, В. Настић, И. Ладин, Ј. Ости, М. Стојић и др. Уз С. Куленовића који је већином живио у Београду, централна пјесничка фигура био је М. Диздар који се првом збирком пјесама јавио још 1936, али је пуну пјесничку мјеру достигао тек тридесет година касније у збиркама *Камени спавач* (Сар. 1966) и *Модра ријека* (Сар. 1971). У прози се осим приповједача који су се оформили између два рата јављају приповједачи и романсијери попут Ћ. Сијарића, Р. Трифковића, М. Ољаче, Н. Ибришимовића, Љ. Јандрића, М. Конџића, В. Лубарде, Ђ. Дамјановића, Ј. Лубардића, С. Фетахагића, Н. Ешпека, Н. Радановића, А. Исаковића, И. Хорозовића, Н. Шиповца итд., док је уз Андрића који је у Сарајеву живио веома кратко и Ћопића који је од почетка живио и стварао у Београду, најугледнији прозни писац био М. Селимовић који је своју пуну зрелост и праву југословенску афирмацију доживио тек романом *Дервиш и смрт* (Сар. 1966). Посебан успон доживјела је књижевна критика што посвједочује часопис *Израз,* у то вријеме једини часопис за критику у Југославији (покренуо га 1957. М. Бегић). Науку о књижевности и књижевну критику непосредно послије рата представљају С. Назечић, И. Кецмановић, Н. Милићевић и М. Селимовић, а у Сарајеву су као професори предавали и Б. Новаковић, Д. Живковић, М. Пантић и В. Ерчић. Новију генерацију књижевних критичара и истраживача представљали су Б. Милановић, С. Леовац, П. Палавестра, М. Богићевић, С. Кољевић, Р. Вучковић, З. Лешић, Т. Ладан, Ј. Лешић, Х. Куна, М. Ризвић, Д. Ђуричковић, Л. Шекара, Х. Крњевић, Ђ. Бутуровић, Н. Кољевић, В. Максимовић, Љ. Зуковић, К. Прохић, М. Шиндић, Е. Дураковић, Н. Ковач, Ј. Мартиновић, Т. Куленовић, С. Грозданић, Ф. Наметак, А. Љубовић, М. Незировић, Д. Гајевић, Х. Капиџић Османагић, Љ. Томић Ковач, Н. Петковић, Б. Летић, Г. Максимовић итд. Првим књижевним догађајем којим се **БиХ** у овом периоду ставља као оквир књижевног дјеловања може се сматрати *Зборник савремене босанскохерцеговачке прозе* (1950) са предговором С. Назечића у којем се, под утицајем југословенске књижевне идеологије, каже да књижевност **БиХ** „са неким својим специфичним особинама посебне књижевности не постоји", што је још један од показатеља трајног колебања у схватању статуса књижевног стваралаштва у **БиХ**. Потом у новопокренутом часопису *Живот* 1952. постхумно излази обимни рад Ј. Кршића „Књижевност Босне и Херцеговине (од илирског покрета до ослобођења 1918)", а нешто касније и прва књига на ову тему *Светло и тамно* С. Леовца (Сар. 1957) с поднасловом *Преглед књижевности Босне и Херцеговине 1918-1956* с напоменом да не би требало схватити како писци из **БиХ** „постоје изван српске односно хрватске, или још боље, наше југословенске књижевности". Наредне деценије свијест о књижевности **БиХ** знатно се појачава и увећава новим дјелима као што су *Књижевност Младе Босне* (Сар. 1965) П. Палавестре, *Будна Босна* (Сар. 1966) Р. Рамића, *Савремена* *књижевност у Босни и Херцеговини* (Сар. 1968) Р. Трифковића и *Виђења Босне* (Пљевља 1970) В. Максимовића. Од 70-их година прошлог вијека још више се умножавају књиге, књижевни догађаји, издавачки подухвати, научни скупови и слични, понекад и противурјечни, видови исказивања свијести о појму и садржају књижевности **БиХ**. Ту првенствено треба истаћи зборник радова *Симпозијум* *о савременој књижевности Босне и Херцеговине* (Сар. 1971), послије којег се „легализује" и посебна муслиманска национална књижевност, затим два зборника под насловом *Књижевност Босне и Херцеговине у свјетлу досадашњих и нових истраживања* (Сар 1977), књиге *Књижевни живот Босне и Херцеговине између два рата* I–III (Сар. 1980), *Босанскохерцеговачке књижевне студије* (Сар. 1980) и *Преглед књижевности народа Босне и Херцеговине* (Сар. 1985) М. Ризвића, те књиге и радове Р. Вучковића, М. Богићевића, Б. Ћорића, Д. Ђуричковића, Б. Летића, В. Палавестре, Љ. Томић Ковач, Ђ. Бутуровић, Е. Дураковића, М. Маглајлића итд. Од издавачких подухвата ваља поменути Библиотеку *Културно насљеђе* у којој су континуирано објављивана дјела писаца и студије о књижевној и културној прошлости **БиХ**, те едицију *Савремена књижевност народа и народности Босне и Херцеговине* у 50 књига у којој су објављена дјела савремених књижевних стваралаца. Посљедњи и најзначајнији подухват у заокруживању свијести о књижевности **БиХ** представља жанровски пријеглед њижевности **БиХ** у 23 тома у оквиру едиције *Прилози за историју књижевности БиХ* (1990–1991) у чијој реализацији су учествовали сви најзначајнији истраживачи и научноистраживачке институције у **БиХ**. На начин како је **БиХ** послије грађанског рата почетком 90-их година XX в. престала бити Југославија у малом, и књижевно стваралаштво у **БиХ** престаје бити реплика југословенских књижевних прилика, губи ослонац у босанским покрајинским и државно-територијалним атрибутима и осјетно се раслојава према националним књижевним токовима који, наравно, никад нису били ишчезли у интегралистичком илирско-југословенском карактеру ове књижевности. У оквиру тога процеса конституише се нови посебан национални муслимански, односно бошњачки ток књижевности, хрватски књижевни ток уочава се и самостално, али првенствено у оквиру цјеловите хрватске књижевности, док се укупна српска књижевна традиција у **БиХ**, као органски дио цјеловите српске књижевности, постепено синхронијски и дијахронијски интегрише и подводи под појам књижевност Републике Српске, што унеколико оправдава податак да се савремено српско књижевно стваралаштво у **БиХ** данас практично у цјелини и одвија у Републици Српској, с ријетким изузецима аутора који су преостали у Сарајеву без перспективе и насљедника у млађој књижевној генерацији. У Републици Српској већ постоји значајна културна и књижевна инфраструктура, обновљен је часопис *Путеви*, покренути су нови часописи *Књижевна Крајина* (Бањалука), *Српска вила* (Бијељина) и *Нова Зора* (Билећа), постоји Удружење књижевника РС, основана су два Филозофска факултета (Бањалука и Источно Сарајево) гдје се књижевно образују властити кадрови, развија се издавачка дјелатност итд. Међу пјесницима и прозаистима треба истаћи Д. Секулић, Р. Рисојевића, С. Тонтића, Р. Павловића, В. Настића, Ђ. Дамјановића, М. Тохоља, А. Анушића, П. Бјелошевића, Б. Брђанина, З. Костића, Р. Митрића, а стасала је и нова генерација књижевних истраживача (М. Шукало, Р. Поповић, М. Саџак, С. Мацура и др.). Станислав Тутњевић **Музика.** О музици у **БиХ** из предисторијског и илирско-римског периода сазнаје се преко неколико материјалних остатака, нпр. коштане цјевчице-свирале из палеолитског раздобља, вотивних споменика илирског божанства Видаса (Силвана) са сирингом на устима, бронзане фигуре дјечака с буцином и сл. Најранији документ у којем се говори о музици у Јужних Словена је запис из хроника византијског писца Теофилакта Симокате из VII в. Развој музике у средњовјековној Босни може се пратити у три подручја: духовној црквеној, свјетовној умјетничкој и свјетовној народној музици. Обредно духовно музицирање у католичкој и православној конфесији одвијало се према правилима пјевања прописаним у црквеним књигама, а о обредном пјевању богумила, тј. припадника босанске цркве, нема никаквих података. О народним играма и обичајима музичке природе говоре прикази инструмената и кола на богумилским стећцима (послије X в.). Записи источног поријекла о музици забављачког жанра налазе се у *Иловачкој* и *Београдској крмчији*, а подаци западног поријекла углавном се налазе у записима који се чувају у архивама града Дубровника и других европских центара који посједују документа средњовјековне Босне. Босански дворови издржавали су музичаре и забављаче који се према дубровачким изворима називају: *ioculatores*, *cugularii*, *buffones* (све у значењу шаљивџија, забављача, лакрдијаша, жонглера) и *histriones* (глумац), *pifferi* и *piffarri* (фрулаши), *lautarius* и *lautares* (лаутисти), *tubetae, tubatores* и *tubicinae* (трубачи), *pulsatores* (свирачи на удараљкама), *quacharii*, *quacharini*, *gnacharini, gniacharini* (бубњари), *campognatores* (гајдаши) и *sonatores* (свирачи). Први запис о босанским музичарима са двора Котроманића је из 1408. Најранији податак о дубровачким музичарима на двору кнеза Балше је из 1385, а посљедњи из 1593. када су у резиденцији Сулејман-паше Павловића у Херцег Новом гостовали дубровачки музичари. У вријеме отоманске владавине остају облици затечене конфесионалне праксе, стварају се нови (нпр. *Missa quotidiana* – *Брза миса*; *Госпин плач*), уводи се оријентална исламска и јеврејска пракса музицирања с новим инструментима и облицима езана, илахије, севдалинке, мектерханске музике, пехливанске забаве и јеврејске пјесме. Познато је име музичара Фрање Босанца, а дјелују и фрањевци Мато Бањалучанин, Маријан Алинић, Грго Котроманић, Стјепан Марјановић (збирка *Missae novissimae sanctorum*, 1846), фра Грга Мартић и др. У вријеме аустроугарске окупације и у музици се фаворизују западноевропске вриједности. Музички живот карактеризира оснивање пјевачких друштава, оркестара и музичких школа, концертна, композиторска и етномузиколошка дјелатност. Први концерти западноевропске музике одржани су у Бањалуци 31. V 1881, а у Сарајеву 11. XII 1881. у новосаграђеном Официрском дому. Опера *Allesandro Stradela* Ф. фон Флотова изведена је септембра 1882. у Сарајеву у позоришту Хајнриха Спире. Велику заслугу у развоју музичког живота имали су музичари чешког поријекла. Један од првих био је војни диригент Јулије Фучик, а најзначајнији Фрањо Маћојевски. Основана су пјевачка друштва „Косача" (1873) и Српско православно црквено пјевачко друштво (1877) у Грачаници, Српско ПД „Његуш" (1886) у Тузли, „Männergesangverein" (1887), Народно ПД „Хрвоје" (1888) и Српско ПД „Гусле" (1888) у Мостару, Српско православно црквено пјевачко друштво „Соко-слобода" у Требињу (1892), Српско ПД „Слога" (1888), Хрватско ПД „Требевић" (1894), Југословенско ПД „Лира" (1900), Муслиманско ПД „Гајрет" (1903) и Радничко ПД „Пролетер" (1905) у Сарајеву. Чех Ф. Маћејовски 1908. основао је прву приватну музичку школу с наставом из клавира, соло пјевања, виолине, виолончела и теоретских предмета. Композиторску дјелатност развијали су Алекса Шантић, Ф. Маћејовски, Богомир Качеровски, Алфред Пордес и Јосип Јиранек. Омиљене композиторске форме биле су хорска пјесма и комад с пјевањем. Најзначајнија извођачка институција у то вријеме била је Сарајевска филхармонија (1923). У периоду 1941–1945. стварају се нови, револуционарни облици музике у партизанском ратном миљеу. На тлу **БиХ** водиле су се одлучне битке НОБ-а, а у тим условима значајне музичке дјелатности у погледу вођења различитих хорских састава и компоновања за њих развили су Оскар Данон и Цвјетко Рихтман. Послије рата основани су Државна средња музичка школа у Сарајеву (1945), Опера Народног позоришта у Сарајеву (1946), Радио хор (1947), Симфонијски оркестар НР БиХ (1948, од 1953. поново Сарајевска филхармонија), Удружење композитора БиХ (1949), Балет НП у Сарајеву (1950), Музичка академија (1955), Радио-оркестар (1962, касније Симфонијски оркестар РТВСА). Дјеловали су композитори Јосип Мајер, Јосип Хладек Бохињски, Белуш Јунгић, Владо Милошевић, Цвјетко Рихтман, Јарослав Плецитy, Иван Деметер, Младен Позајић, Милан Пребанда, Младен Стахуљак, Мирослав Шпилер, Авдо Смаиловић, Нада Лудвиг Печар, Драгоје Ђенадер, Војин Комадина, Јосип Магдић, Милан Јеличанин, Анђелка Бего Шимунић и др. Први домаћи балет *Сатана* написао је В. Комадина (1972), а прву оперу *Јазавац пред судом* В. Милошевић (1977). Послије рата 1991–1995. дјелује 12 средњих и бројне основне музичке школе. Оснивају се нове високошколске музичке институције у Источном Сарајеву (1994), Бањалуци (1999) и Бијељини, као и одсјеци при педагошким факултетима (Источни и Западни Мостар). Обнављају се дјелатности националних пјевачких друштава, покренути су Опера и Балет НП у Сарајеву (1995). Обновљен је рад Сарајевске филхармоније, јединог симфонијског ансамбла у **БиХ**. Покренута је дјелатност новооснованог Музиколошког друштва ФБиХ (1997) и Института за музикологију при Музичкој академији у Сарајеву (2004). Утемељене су значајне музиколошке манифестације: Међународни музиколошки симпозиј „Музика у друштву" у Сарајеву и Дани Владе Милошевића у Бањалуци. Од композитора дјелују Рада Нуић, Асим Хорозић (опера *Хасанагиница*), Алишер Сијарић, Дино Решидбеговић, а у дијаспори, али са значајним удјелом у домаћем музичком животу, Војислав Ивановић, Младен Миличевић, Алдо Кезић, Рамиз Тахири, Свјетлана Буквић, Игор Карача и др. Иван Чавловић **Позориште.** Иако се трагови позоришног живота у **БиХ** бележе већ од прве половине XV в. (жонглери и свирачи војводе Сандаља Хранића, глумци војводе Петра Павловића), први докуменат о позоришној трупи сачуван је у писму Алибега Павловића (XVI в.), који је своје глумце Радоја Вукосавића с дружином упутио у Дубровник (Ф. Миклошич, *Monumenta Serbica*, 557). Траг позоришне уметности губи се све до 1840. када сарајевски учитељ Александар Бановић даје представе са својим ученицима (до 1842). Прву позорницу на којој је давао дилетантске представе изградио је у резиденцији у Сарајеву у другој половини XIX в. енглески конзул Холмс. Прве јавне позоришне представе одржане су у Тешњу, у којем је учитељ Стева Петрановић основао дилетантско друштво и дао две представе: 1865. Хебелову *Јудиту*, а 1866. Шилерове *Разбојнике.* Браћа Максо и Мићо Деспић приређивали су 1877. у својој кући у Сарајеву дилетантске представе, али само за званице. Зачетници савременог позоришног живота биле су путујуће дружине из Србије и Војводине. Прво је, између 1855. и 1868, дошло позориште Паје Степића, затим позориште Илије Јокића, које је, из родољубивих побуда, залазило чак и у малена босанска села. После аустроугарске окупације, у Сарајево је 1879. прво дошло Драмско друштво Ђорђа Протића. Неке путујуће дружине биле су добро уигране и имале квалитетан репертоар који је игран и у сталним позориштима у Београду, Новом Саду и Загребу. Најпознатији су били Српско позоришно друштво Фотија Ж. Иличића, те дружине Ђ. Протића, Мике Стојковића, Михаила Марковића, Ђорђа Пелеша, Петра Ћирића, Косте Делинија, М. Лазића, Д. Гинића и др. ![039_II_BiH_Narodno-pozoriste-Banjaluka.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/039-ii-bih-narodno-pozoriste-banjaluka.jpg) Под утицајем све бројнијих гостујућих трупа стварају се и домаћа дилетантска друштва, те чине први покушаји формирања сталног позоришта. Тузлански трговац Михаило Ж. Црногорчевић основао је 1898. Прво босанско-херцеговачко народно позориште, које је прву представу (*Ђидо* Ј. Веселиновића и Д. Брзака) извело на православни Ускрс исте године. После осам месеци турнеје по **БиХ** позориште се угасило. У јулу 1903. Богољуб Николић је у Сарајеву основао Прво српско народно позориште за **БиХ**, али је и оно убрзо, после турнеје у пролеће 1904, престало с радом. Почетком 1912. сарајевска занатлијска и радничка омладина основала је Српско дилетантско позориште. Први управник био је А. Милојевић, глумац и редитељ, члан Београдског позоришта. Ансамбл је имао око 30 чланова, од којих 10 професионалаца. Позориште је успело да се афирмише, имало је богат репертоар и извело око 50 представа. Почетком маја 1913. окупацијске власти су му забраниле рад. Земаљска влада је крајем 1913. основала Земаљско народно позориште, али је I светски рат омео његов рад. По ослобођењу 1918. долази до процвата позоришног живота: стварају се бројне дилетантске дружине, гостују руске избеглице (Сибирјаков, Муратов, Мансвјетова) и београдско Народно позориште. НП у Сарајеву основано је 1919, први управник био је Стеван Бракус, а драматург књижевник Боривоје Јевтић. Ансамбл од 30 чланова отпочео је рад 5. X 1920. У међуратном периоду доживљавало је успоне и падове, од 1928. деловало је, спојено са Сплитским казалиштем, као Позориште за Западне области, а од 1935. до априла 1941. опет као НП. За време окупације добило је име Хрватско државно казалиште. После ослобођења 1945. НП доживљава препород, формира се солидан уметнички ансамбл, врши се адаптација зграде (1950–1952) ради проширења рада Драме, Опере и Балета. Позориште до 1991. делује на ширем југословенском простору и стиче бројна признања. У Сарајеву делују и Пионирско позориште, Позориште лутака (оба основана 1950), Камерни театар 55 (основан 1955. као Мало позориште) и Позориште младих. Друго стално позориште, НП Врбаске бановине, отворено је у Бањалуци 18. X 1930. Делује од оснивања без прекида. Преименовано је у НП Републике Српске. У Бањалуци делују и Дјечје позориште и Градско позориште „Јазавац". НП у Тузли отпочело је рад 30. III 1949, од када континуирано делује. НП у Мостару основано је, такође, октобра 1949, а ту делује и Позориште лутака. У Зеници је професионално позориште формирано фебруара 1950. У **БиХ** делује и неколико неформалних глумачких *ad-hoc* група. Уметнички кадрови образују се на Академији сценских умјетности и Музичкој академији у Сарајеву и на Академији умјетности у Бањалуци. Постоји више позоришних фестивала: Фестивал малих и експерименталних сцена (Сарајево), Сусрети позоришта **БиХ** (Брчко), Сусрети позоришта лутака **БиХ** (Бугојно), Позоришне игре **БиХ** (Јајце), Театар фест „Петар Кочић" (Бањалука), Међународни фестивал комедије „Мостарска лиска" (Мостар), Међународни фестивал позоришта за дјецу (Бањалука). Зоран Т. Јовановић **Кинематографија.** Прва јавна филмска представа одржана је у Сарајеву 27. VII 1897, са програмом филмова браће Лимијер, на тадашњем Циркус плацу (у близини Скендерије). Почетком XX в. слични програми приказивани су и у осталим већим градовима (Мостар, Тузла, Бањалука). После пожара, у којем је изгорео велики монтажни путујући *Електро биоскоп Голер*, Паулина Мец Валић, са браћом Карлом и Албертом, подиже у Сарајеву 1912. прву сталну дворану Кино-театар Аполо. Поједине стране компаније спорадично су снимале у **БиХ**, најчешће фолклорне призоре, а француски сниматељ Луј де Бери добио је 1909. службену дозволу за документарна снимања. Први домаћи сниматељ био је његов ученик Антон Валић. Снимио је документарне репортаже *Свечано отварање Напретковог дома у Сарајеву* (1913), *Устоличење реис-ул-улеме* (1914), *Социјалистичка прослава 1. маја 1914. године у Сарајеву* и посебно значајну репортажу *Сарајево. Убојство престолонаследника Франца Фердинанда*, са снимцима пријема у Вијећници, прокламације преког суда и демолирања продавница српских трговаца после атентата. Између 1910. и 1915. на око два милиона становника било је око 20 сталних биоскопа. После рата кино-мрежа се проширивала, али је и даље била у рукама иностраних дистрибутера. **БиХ**, а посебно Сарајево са својом Баш-чаршијом, постаје мета бројних иностраних филмских екипа (првенствено немачких и аустријских, али им се придружују и француске, чехословачке и америчке), које ту налазе сурогатне амбијенте за своје оријенталне сторије. Тридесетих година Шпиро Боцарић, сликар и есејист из Бањалуке, аматерски реализује кратке документарне филмове. Миодраг Мика Ђорђевић, сниматељ и редитељ из Београда, такође почетком 30-их остварује запажене репортаже о Сарајеву. Током II светског рата снимале су бројне окупаторске, али и партизанске екипе (нпр. Друго заседање АВНОЈ-а), али је већина тих снимака уништена. Одмах по завршетку рата (1945) основана је Подружница за **БиХ** Државног филмског предузећа ДФЈ. Окупљају се кадрови и шаљу на стручне течајеве у Београд и Загреб. У мају 1947. обављена су снимања за први *Филмски мјесечник*, а у јулу исте године формирано је предузеће за производњу филмова *Босна филм*, које је наставило реализацију месечника. Радећи на њима, у пракси су се школовали први филмски стручњаци. Током 1950/51. реализован је први дугометражни играни филм *Мајор Баук* (сценарио Бранко Ћопић, режија Никола Поповић), пуштен је у погон филмски студио „Јагомир" и формирано је Удружење филмских радника **БиХ**. Педесете године обележила су гостовања редитеља из других средина, а као најуспешнији оцењени су: Федор Ханжековић (*Стојан Мутикаша*, 1954), Славко Воркапић (*Ханка*, 1955), Игор Претнар (*Пет минута раја*, 1959) и, нешто касније, Вељко Булајић (*Козара*, 1962). После неколико мање успешних покушаја домаћег редитеља Бошка Косановића (*Кућа на обали*, 1954; *Клисура*, 1956; *Мале ствари*, 1957), први домаћи успели играни филм реализовао је редитељ Тома Јанић (*Црни бисери*, 1958). За то време већина домаћих редитеља ради на документарним филмовима: Жика Ристић, Пјер Мајхровски, Хајрудин Крвавац, Гојко Шиповац, Милутин Косовац. После оснивања предузећа за производњу краткометражних филмова *Сутјеска филм*, афирмацију стичу Суад Мркоњић, Мидхат Мутапчић, Влатко Филиповић, Вефик Хаџисмајловић, Бакир Тановић, Петар Љубојев, Златко Лаванић, Мирјана Зорановић, Весна Љубић и др. Значајан допринос еманциповању филма од традиционализма и „естетичке тромости" дао је, средином 60-их, киноаматерски покрет у Кино-клубу „Сарајево" (најзначајнији аутори су Ивица Матић и Мирко Комосар). У оквиру Кино-клуба појавио се 1967. и филмски часопис *Синеаст* (оснивач и главни уредник до 1992. Никола Стојановић), који се афирмисао као најквалитетније и најпопуларније гласило у целој Југославији. ![040_II_BiH_Sjecas-li-se-Doli-Bel_plakat.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-04/scaled-1680-/040-ii-bih-sjecas-li-se-doli-bel-plakat.jpg)Током 60-их са играним првенцима наступају многи сарајевски редитељи (Ж. Ристић, Г. Шиповац, М. Косовац, В. Филиповић), а најзапаженији су Х. Крвавац (*Диверзанти*, 1967), Бато Ченгић (*Мали војници*, 1967), Мирза Идризовић (*Рам за слику моје драге*, 1968), Боро Драшковић (*Хороскоп*, 1969) и Н. Стојановић (*Драга Ирена*, 1970). У следећој декади продукција играних филмова запада у кризу, али се наставља афирмација „сарајевске школе документарног филма".Осамдесете године су означене „експлозијом" квалитета играних филмова потврђеног и на међународном плану, пре свега захваљујући успесима прва два филма прашког ђака Емира Кустурице (*Сјећаш ли се Доли Бел*, 1981. и *Отац на службеном путу*, 1985). Филмови З. Лаванића (*Стратегија швраке*, 1987), Мирослава Мандића (*Живот радника*, 1987), Н. Стојановића (*Од злата јабука*, 1986) и Ненада Диздаревића (*И то ће проћи*, 1985) такође су лауреати међународних филмских смотри. Почетак 90-их протиче у знаку суровог распада југословенске заједнице, што се посебно трагично одразило у овом подручју. Последњи значајан пројекат пред рат, Стојановићев *Belle epoque*, чекао је пуних 17 година да буде завршен (1990–2007), а посвећен је управо пионирима кинематографије у **БиХ**, породици Мец Валић. Захваљујући посебној пажњи међународне јавности, током последње деценије XX и прве деценије XXI в. долази до ревитализације филма. Осим документарних филмова посвећених ратној трагедији (1991–1995), успех на међународном плану постижу и играни филмови сличне тематике. То се, пре свега, односи на филмове *Савршени круг* Адемира Кеновића (1997), *Ничија земља* (2001, Оскар за најбољи страни филм 2002) и *Циркус Колумбија* (2010) Даниса Тановића, *Гори ватра* (2003) и *Код Амиџе Идриза* (2004) Пјера Жалице, *Грбавица* (2006, Златни медвед на фестивалу у Берлину) Јасмиле Жбанић и *Снијег* (2008, кандидат за Оскара) Аиде Бегић. Осим подразумевајуће патетике, из ових филмова зрачи и аура хуманих порука. Крајем 1995. oснован је „Сарајево Филм Фестивал" који је стекао завидну репутацију. Никола Стојановић **Просвета, култура, наука**. Просветни развој **БиХ** вуче корене из средњовековне Босне у којој се писменост гајила на дворовима владара, феудалне властеле, те у православним и фрањевачким манастирима, односно самостанима. У раздобљу турске окупационе управе (1463–1878) уз џамије су отваране почетне школе зване сибиан-мектеби. Године 1870. у **БиХ** је таквих школа било 850, а похађало их је 39.472 деце. Просветни закон, донесен 1869, прописао је обавезно отварање и похађање државних основних школа, али мало ко га се држао. Хришћанско становништво **БиХ** отварало је и неговало своје школе. Срби у Сарајеву основну школу су имали још 1539–1560, потом 1682. и 1727. У XIX в. основне школе су отварали: 1819. у Зворнику, 1820. у Чајничу, 1822. у Грачаници и Травнику. Године 1870. било је 57 српских школа. Женску школу у Сарајеву је 1857/58. отворила Стака Скендерова, а 1866. Енглескиња Аделина Полина Ирби. Основне школе су отварали и босански фрањевци и Јевреји, насељеници после протеривања из Шпаније. Основне приватне школе отварали су и путујући учитељи. У Сарајеву је била најамничка (послужничка) школа за трговачке и занатске научнике (шегрте). После 1870. милосрдне сестре из Загреба су при женским самостанима у Сарајеву, Дервенти, Бањалуци, Доцу (код Травника), Ливну и другим местима отварале основне школе. Аустроугарска је у **БиХ**, после окупације 1878, отворила државне (комуналне) основне школе, којих је 1912/13. било 374, а 1914. чак 469. Срби су и у аустроугарској окупацији задржали и даље отварали српске конфесионалне школе, којих је 1909/10. било 114. И муслимани су имали конфесионе школе, док су такве хрватске постепено укинуте. Своје основне школе у **БиХ** имале су и насељеничке колоније. У раздобљу Краљевине СХС/Југославије 1918–1941. подигнуте су нове основне школе, које су 1939. похађала 153.783 ученика. У доба фашистичке окупације, 1941–1945, оне су радиле врло неуредно, а школске зграде су претваране у затворе и касарне. Често су на ослобођеној територији радиле упоредо са курсевима за неписмене. После ослобођења 1945. основним школама у **БиХ** је посвећивана нарочита пажња – и у градовима и у селима. Од средњих школа за турске владавине најбројније су биле медресе, од којих је 1537. најпознатија била Гази Хусреф-бегова медреса у Сарајеву. У **БиХ** их је 1876. било 43. За спремање православних свештеника Срби су 1858. основали приправну духовну школу у манастиру Житомислићу, 1866. Српску богословију у Бањалуци, а 1882. Српско-православну богословију у Сарајеву, односно Рељеву од 1884. Католичке верске школе у **БиХ** осниване су већином уз фрањевачке самостане. И хришћани су дизали своје световне средње школе. Прву такву отворили су Срби, у Сарајеву 1855. До 1883. радила је под разним именима: српска реалка, српска гимназија, српска трговачка школа. Слична школа отворена је и у Мостару. Хрватске средње школе основане су 1855. у Ливну, 1865. у Сарајеву, а касније и у Фојници. Муслиманску средњу школу, тзв. Руждију, у Сарајеву је 1864. отворио везир Топал Осман-паша. У развоју средњих школа у **БиХ** са аустроугарском окупацијом настаје нови период. Прва реална гимназија основана је у Сарајеву 1879, да би 1883. била претворена у пуну класичну гимназију. Државне гимназије класичног правца отворене су: 1893. у Мостару, 1899. у Тузли, а реалке у Бањалуци 1895. и Сарајеву 1905. Касније су гимназије отворене у Бихаћу и Дервенти, а фрањевачке у Високом и Широком Бријегу, док је у Травнику формирана надбискупска. У раздобљу Краљевине СХС/Југославије, радиле су раније гимназије, а осниване су и ниже: у Бијељини, Приједору и Требињу (касније прерасле у пуне гимназије), у Брчком, Босанској Градишци, Ливну, Фочи, Гацку и Стоцу. Од три отворене женске гимназије, две су биле у Сарајеву, а једна у Бањалуци. Поред њих у **БиХ** је било 47 грађанских школа – 35 државних и 12 приватних. У време II светског рата у **БиХ** је било 13 пуних гимназија, осам нижих и 35 грађанских школа, као и три приватне гимназије и 12 грађанских школа. После рата укинуте су грађанске школе и отваране ниже гимназије. У Сарајеву је 1949. отворена класична гимназија, а потом су у **БиХ** формиране 23 гимназије старијих разреда, 49 нижих гимназија и 54 осмогодишње школе. Осим средњих, у **БиХ** су у аустроугарском раздобљу радиле и стручне школе: 1882 – Образовалиште за помоћне учитеље у Сарајеву, које је 1886. претворено у четворогодишњу учитељску школу; 1911 – Државна женска учитељска школа у Сарајеву; 1913 – Државна мушка учитељска школа у Мостару. Више девојачке школе отворене су у Сарајеву и Мостару (1893), Бањалуци (1898) и Дервенти (1917). Трговачке школе формиране су у Сарајеву, Бањалуци, Тузли, Брчком, Мостару, Ливну, Бихаћу, Бијељини, Травнику и Требињу, а у Сарајеву и Трговачка академија, као и Средња техничка школа са грађевинским и шумарским одсеком (1889). Трговачке академије отворене су 1923. у Брчком, 1931. у Бањалуци и 1939. у Мостару, а двогодишње у Тузли и Сарајеву. Године 1924. почела је у Дрвару да ради Индустријска дрварска школа; 1929. Државна кожарска школа у Високом, а 1939. Средња техничка школа у Бањалуци. У том раздобљу у **БиХ** је радило девет нижих пољопривредних школа и течајева. Број учитељских школа, државних и приватних, остао је исти, с тим да је учитељска школа из Дервенте 1926. пресељена у Бањалуку. У социјалистичкој Југославији стручне школе су претворене у школе ученика у привреди, а отваране су ниже индустријске школе за електропривреду, рударство, текстил, кожарство, дрво и метал. Од виших школа у **БиХ** су отворене: 1927 – Виша исламска шеријатска теолошка школа, са универзитетском наставом; 1940 – три католичке високе богословске школе са рангом универзитета. Прве више школе у социјалистичком раздобљу биле су више педагошке: 1946. у Сарајеву, 1951. у Бањалуци и Мостару, а 1948. Виша зуботехничка школа у Сарајеву. Факултети су оснивани следећим редом: 1947 – Правни; 1948 – Медицински у Сарајеву; Висока пољопривредна школа за планинско газдовање је исте године прерасла у Пољопривредно-шумарски факултет; 1949 – Технички факултет (са архитектонским и грађевинским одсецима); 1950 – Ветеринарски и Филозофски; 1952. – Економски. Универзитет у Сарајеву основан је 1949. Универзитет у Бањалуци (са шест факултета, три више школе и девет института и завода) основан је 7. XI 1975. Школске 1977/78. на њему је студирало 8.423 студента. У универзитет је укључено више наставних и наставно-истраживачких организација. Високошколске организације у **БиХ** су осниване следећом динамиком: 1951 – Виша педагошка школа, касније Педагошка академија са пет смерова; 1975 – Економски, Електро-технички, Машински, Правни и Технолошки факултет, те Виша економско-комерцијална школа; 1978 – Медицински факултет. Научно-истраживачке организације биле су: Економски, Институт за испитивање грађевинског материјала, Институт за хемијску прераду дрвета „Инцел", Истраживачко-развојни центар „Јелшинград", Институт фабрике за професионалну електронику „Руди Чајавец", Истраживачко-развојни центар „Врбас", Пољопривредни завод, Ветеринарско-сточарски центар, Институт заштите и Институт за историју. За потребе Универзитета у Бањалуци организован је Центар за друштвене делатности „CEDUBAL", који се бавио развојем физичке културе. За смештај студената установљен је студентски дом са 608 лежаја и студентски ресторан са 1.000 места. У културно-просветном животу у **БиХ** су основана следећа друштва: Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета" (1902), Муслиманско друштво „Гајрет" (1903) и Хрватско друштво „Напредак" (1907), који су са прекидима радили до 1949, а нека су обновљена 1990. Јевреји су 1894. основали културно друштво под називом „La Lira". Више културно-просветних друштава имало је и радништво **БиХ**. У раздобљу социјалистичке Југославије у **БиХ** је основано на хиљаде библиотека, читаоница, омладинских, задружних, радничких, те домова културе, народних универзитета, културно-уметничких друштава, аматерских позоришних група, дилетантских секција и хорова. Нека од тих друштава делимично су настављала традицију сличних група и секција из НОР-а, културно-уметничких група које су деловале у саставу јединица НОВ. Од 1948. посебну бригу о њима води новоосновани Савез културно-просветних друштава **БиХ**. У **БиХ** су 1980. најзначајније културне установе биле: шест професионалних, пет дечијих и 15 аматерских позоришта, више од 650 школских, те 366 научних и народних библиотека, од којих су најважније биле Национална и универзитетска библиотека у Сарајеву и Народна и универзитетска библиотека „Петар Кочић" у Бањалуци. После Дејтонског мира све раније републичке установе у Сарајеву припале су Федерацији БиХ, а Републици Српској оне на њеном простору. У Федерацији БиХ постоји 13 позоришта, од којих осам професионалних, четири аматерска и једно дечје. Нарочито значајне институције културе у **БиХ** су: Народно позориште, Земаљски музеј, Хисторијски музеј (бивши Музеј револуције БиХ), Музеј књижевности и позоришне умјетности, Умјетничка галерија БиХ, Музеј града Сарајева, Архив БиХ, Кантонални архив (бивши Историјски архив), све у Сарајеву; Регионални музеј Поуња у Бихаћу; Архив Републике Српске (бивши Архив Босанске Крајине) у Бањалуци, Архив Херцеговине у Мостару, Историјски архив у Тузли и Архив средње Босне у Травнику. До рата 1992. радили су и Музеј Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу, Музеј Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, Музеј Првог заседања ЗАВНОБИХ-а у Мркоњић Граду, Спомен-музеј „25. мај" у Дрвару, Музеј Козара у Приједору, Музеј фочанског раздобља НОБ-а у Фочи и раднички универзитети у Сарајеву, Тузли, Мостару, Добоју, Бихаћу и Бањалуци. Домови културе били су у Бањалуци, Зеници, Брчком, Јајцу, Требињу и Завидовићима, док су завичајне музеје имали Требиње, Високо, Добој и Травник. У издавачкој делатности значајни су били „Свјетлост" и „Веселин Маслеша" у Сарајеву и „Глас" у Бањалуци. О споменицима прошлости старали су се и старају Завод за заштиту културно-историјског и природног наслеђа **БиХ** у Сарајеву, Кантонални завод у Сарајеву, Завод за заштиту у Тузли и Мостару и Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа у Бањалуци. Од позоришта Федерације БиХ и Републике Српске значајни су Народно позориште у Сарајеву, Камерни театар 55 у Сарајеву, Позориште Републике Српске и Дјечије позориште у Бањалуци, те луткарска у Тузли, Мостару и Зеници. У културном животу и Федерације БиХ и Републике Српске јављају се нове културне институције, и државне и приватне. Све је већа међусобна сарадња културних установа и друштава ентитета. Наука у **БиХ** настаје са аустроугарском окупацијом. Зачетници су јој били образовани странци, у првом реду археолози. С њима почиње одвлачење споменика у јавне и приватне збирке. У вези с тим је 1885. у Сарајеву основано Музејско друштво, а 1888. Земаљски музеј за Босну и Херцеговину, у чијем оквиру је 1908. почео да ради Завод за испитивање Балкана, са задатком да сакупља материјал о Балкану и окупља научнике који га проучавају. У новооснованој Краљевини СХС при Земаљском музеју основан је и Фитопатолошки завод за проучавање и сузбијање биљних штеточина (са публикацијом „Рад") и Галерија слика са тематиком из босанскохерцеговачког живота. У том раздобљу је основан и одсек Пољопривредно-шумарског факултета из Земуна. У раздобљу социјалистичке Југославије у **БиХ**, у складу са развојем друштвено-политичких и економских прилика, долази до оснивања знатних научних установа: института, завода и лабораторија, неких при Земаљском музеју, других при гранама привреде и универзитетима: 1945 – Завод за заштиту споменика културе и природних ријеткости, најпре при Земаљском музеју, а касније издвојен у самосталну установу (издавао годишњак *Наше старине*); 1946 – при Земаљском музеју у Сарајеву основан је Музеј народне револуције, потом издвојен у самосталну установу за прикупљање и проучавање НОБ-а и ослободилачких покрета; Државни ветеринарски завод у Сарајеву за сузбијање и искорењивање сточних болести; Завод за пољопривредна истраживања у Сарајеву; Пољопривредни завод у Мостару и Сточарски завод у Сарајеву (вршили одабирање сорти за пољопривредну културу, рентабилност винограда и подизање сточарске производње); 1947 – Биолошки институт у Сарајеву (издвајањем из збирки Земаљског музеја, везан за Филозофски факултет после његовог оснивања), Институт за проучавање фолклора, Пољопривредни завод у Бањалуци, Балнеолошки завод у Сарајеву (проучавао лековитост вода, блата и климе у **БиХ**), Урбанистички завод у Сарајеву (решавао урбанистичке проблеме, регулационе планове, градове и насеља) и Завод за индустријска истраживања у Сарајеву (испитивања сировина, полуфабриката и готових производа – укинут 1952). У оквиру Универзитета у Сарајеву основано је више факултета, института, завода и лабораторија за потребе наставе и науке. Године 1950. формирани су Институт за научна шумска истраживања и Оријентални институт (сакупљање, обрада и публиковање материјала из раздобља османске власти, који издаје публикацију „Прилози за оријенталну филологију и историју југословенских народа под турском влашћу"), Завод за геолошка истраживања (укинут 1952) и Економски институт. Научно друштво НР БиХ основано је у Сарајеву 1951. При њему је 1954. формиран Балканолошки институт са задатком да проучава језик и културу балканских народа (публикације „Радови", „Дјела", „Грађа" и „Годишњак"). Централни хигијенски завод, основан у Сарајеву, бавио се проучавањем хигијене и ширењем здравствених начела, социјалном медицином и здравственом заштитом. Завод за водопривреду и Институт за рударство у Сарајеву, те Дувански институт у Мостару, основани су 1952, а идуће године Институт за рибарство и Завод за унапређивање домаћинстава у Сарајеву. Завод за унапређење школства основан је у Сарајеву 1952. Епизоотиолошко-дијагностичка станица у Бањалуци претворена је 1952. у Ветеринарски завод, који је са сарајевским обављао бактериолошка и серолошка испитивања и практичне радове на сузбијању сточних болести. У исто време установљен је и Завод за унапређење шума у Сарајеву. Научни рад на Универзитету у Сарајеву развијао се постепено. До краја 1953/54. одштампано је око 850 радова. Правни и Пољопривредно-шумарски факултети издавали су своје годишњаке, да би касније и други факултети почели да штампају научне часописе. Факултетски наставници су и чланови редакција и главни сарадници часописа: *Veterinaria*, *Зборник за питања из области анималне производње* (издање Друштва ветеринара), *Медицински архив* (часописа Друштва лекара БиХ) и *Историјски зборник* (Друштво историчара БиХ). Осим факултета, виших школа и академија, 1980. биле су регистроване још 43 научно-истраживачке организације. У самосталној дејтонској **БиХ** 1999. у Федерацији **БиХ** је радило пет универзитета – у Сарајеву, Тузли, Бихаћу и Мостару (два), са 48 факултета, седам виших школа и четири академије, а у Републици Српској 24 факултета, четири више школе и три академије на универзитетима у Бањалуци и Источном Сарајеву. Ђорђе Микић **Медији**. Први босанскохерцеговачки лист на српском језику појавио се у Сарајеву 7. IV 1866. под насловом *Босански вјестник*. Штампан је ћирилицом новим Вуковим правописом, а издавач и уредник био је Игњат Сопрон, књижар и штампар из Београда. Садржавао је политичке вести и забавно-поучно штиво. У Сопроновој печатњи излазила је и *Босна*, лист „за вилајетске послове, вијести и јавне користи", од 28. V 1866. до 18. VII 1878, на целом табаку, с једне стране ћирилицом, а с друге турском арабицом. *Сарајевски цвјетник*, режимско гласило, на српском и турском језику, такође је уређивао Игњат Сопрон, а власник и издавач ефендија Мехмед Шарић-Куртћехајић бранио је позиције турских управљача и нападао српску штампу. Лист је у Вилајетској штампарији излазио од 1868. до 1872. Званичне новине Херцеговачког вилајета *Неретва* јављале су се у Мостару 1876, до укидања вилајета исте године; две спољашње странице биле су на српском, а две унутрашње на турском. Званични лист босанскохерцеговачке владе за време аустроугарске окупације *Босанско-херцеговачке новине* штампане су на српскохрватском (ћирилицом и латиницом) и на немачком (1878–1881); од 1881. излазиле су под називом *Сарајевски лист*, до 1918, неко време и свакодневно. Први независни лист за време аустроугарске окупације *Требевић* (1881) забрањен је после другог броја. *Босанска вила*, који су у Сарајеву издавали учитељи, одржао се скоро три деценије (1886–1914), а спада међу најзначајније српске књижевне часописе. Веома угледна је била и *Зора*, лист за забаву, поуку и књижевност, који су од 1896. до 1901. издавали у Мостару Алекса Шантић, Светозар Ћоровић и Јован Дучић. Културно-политички часопис *Дан* почео је да издаје у Сарајеву Лазар Димитријевић, али је био принуђен да га у три маха обуставља, а усталио се као орган Самосталне народне странке (1907–1912). Политички лист је била и *Српска ријеч* (1905–1912), коју је уређивао у Сарајеву Васиљ Грђић, више пута недељно и дневно. Власти су га често плениле, а уредника затварале. Књижевник Петар Кочић био је у Сарајеву главни уредник политичког листа *Отаџбина* пред I светски рат – бунтовничке идеје нису се допадале властима, те је лист често плењен, глобљен и забрањиван, а уредници и чланови управе осуђивани на строги затвор. Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета", формирано 1902 у Сарајеву, имало је своје истоимено гласило које је покренуто 1907. и излазило до рата, обновљено 1919, јављало се до 1937. Либерална српска интелигенција окупљала се од 1907. око листа *Народ*, који је обновљен 1920, у новој серији. Радикално-демократски напредњаци своју политичку платформу заснивали су на схватању о јединству Срба, Хрвата и Словенаца, оспоравали су могућност омеђавања једног племена од осталих и залагали се за духовно јединство сва три народа. Децембра 1918. ујединили су се с групом око предратне *Отаџбине* и издавали лист *Словенски Југ*. У исто време кренула је и *Српска зора* која је одбацивала југословенство и сматрала да Србија мора бити пресудан чинилац у новој држави: „Сви Срби Србији – Србија свим Србима". Радикали, који су били за централистичко државно уређење, имали су у свим већим градовима своје органе. У међуратном периоду најдуже је излазио и имао највећи тираж сарајевски *Јужнословенски лист* (1918–1941). После II светског рата централно босанскохерцеговачко гласило било је сарајевско *Ослобођење*. После стварања Републике Српске, у Бањалуци су настала два главна дневна листа, *Глас Српски* и *Независне новине*. Постоје још два дневника, *Прес* и *Фокус*, а популарни београдски *Блиц* издаје у Бањалуци *Еуроблиц*. Поред Радио-Сарајева и Телевизије Сарајево, електронски медији основани су у свим већим центрима, како у Федерацији тако и у Републици Српској. Од регионалних ТВ студија, најпознатији је бјељински *БН*. Душан Попов **Физичка култура, спорт**. За време турске владавине постојала је обавеза да се ђаци редовно баве спортом. Учитељ у Мостару Андра Павасовић је 1846. обучавао своје ученике у рвању, трчању, скакању и бацању камена с рамена. Мирко Савић, учитељ у тузланској основној школи, 1853. организовао је такмичења у трчању и скоковима удаљ и увис. Познати социјалиста и народни лекар Васа Пелагић је 1860–1863. у основној школи у Брчком и 1866. у Педагошко-богословском училишту у Бањалуци обучавао питомце у вежбању са штаповима, трчању и скакању. Лекар Ристо Јеремић основао је 1893. у Фочи Прво српско гимнастичко-трезвењачко друштво *Српски соко*, које су тадашње власти убрзо забраниле због његових националних циљева. До смрти аустријског земаљског намесника у **БиХ** Бењамина Калаја (1903) био је велики притисак на домаће становништво, посебно српско, тако да се и спорт слабије развијао. Почетком XX в. основан је велики број соколских друштава која су била стожер окупљања Срба са идејом уједињења са сународницима у Србији и Војводини. У Сарајеву 1905. образовано је Српско гимнастичко друштво *Душан Силни*, које је 1909. променило име у Српско гимнастичко друштво *Српски соко*. Четрдесет српских друштава сјединило се 1909. у Српску соколску жупу **БиХ**. Прво атлетско такмичење одржано је 1911. у Сарајеву у организацији друштва *Осман*, које је 1913. променило назив у *Српски спортски клуб.* Соколски покрет се снажно развио између два светска рата, у Сарајеву је приређено неколико покрајинских слетова. Тада су настала и прва спортска друштва са више секција. Највише је било фудбалских клубова, а 1908. у Сарајеву је основан први фудбалски клуб у **БиХ**, који је добио име *Славија*. Оснивачи су били истакнути атлетичар Феодор Лукач, Здравко Јефтановић, Емил Најшул и Свето Геровац. *Славија* је играла значајну улогу у југословенском фудбалу између два рата. Престала је да постоји 1941, а обновљена је 1992. *Жељезничар* је основан 1921, мостарски *Вележ* 1922, бањалучки *Борац* 1925, а значајну улогу имали су и *САШК*, *Леотар* и др. После II светског рата старијим спортским друштвима придружило се 1946. и веома развијено *Сарајево*, чији је фудбалски клуб 1967. освојио титулу првака Југославије, а 1972. првак је постао *Жељезничар*. Много успешнији, поготово на међународном нивоу, били су клубови у другим спортовима. Бањалучки *Борац* је седам пута био рукометни првак државе и 10 пута победник купа. Највећи успех остварен је 1976. када су Бањалучани постали прваци Европе, а 1991. освојили су Куп ИХФ. Рукометаши Милорад Кривокапић, Небојша Поповић, Абаз Арсланагић, Добривоје Селец, Здравко Рађеновић и Звонимир Сердарушић, дали су велики допринос успесима југословенског рукомета. Изузетне резултате остварили су и кошаркаши сарајевске *Босне* (основана 1951), који су освојили три титуле првака Југославије (1977/78, 1979/80. и 1982/83) и куп; највећи успех постигли су победом у Купу европских шампиона 1979. са тренером Бошком Тањевићем, а Мирза Делибашић, Жарко Варајић и Ратко Радовановић били су истакнути чланови државне репрезентације. Кошаркашице **БиХ** такође су биле успешне: *Жељезничар* је био првак 1970/71, *Босна* 1973/74. уз три тријумфа у купу (1972/73, 1976/77. и 1977/78), док је тузланско *Јединство* било првак СФРЈ за кошаркашице 1986/87, 1987/88. и 1989/90. Одбојкаши *Модриче* (1979) и *Босне* (1987) били су прваци Југославије. Успешни су били и стрелци (почеци 1898), посебно Здравко Милутиновић, Срећко Пејовић и Мирослав Шипек, атлетичари, пре свега *АК Сарајево*, који су дали много државних првака и рекордера, као и боксери бањалучке *Славије*, међу којима су се истицали Маријан Бенеш, првак Европе 1973. у полувелтеру, професионални првак Европе у супервелтер категорији 1979, као и Антон Јосиповић, олимпијски шампион у полутешкој категорији из Лос Анђелеса 1984. Међу најистакнутијим шахистима СФРЈ били су велемајстори Бојан Курајица и Предраг Николић. Сарајево је било успешан домаћин многих великих такмичења од којих се истичу Светско првенство у стоном тенису 1973. и, посебно, Зимске олимпијске игре 1984. које су званично проглашене за најбоље организоване игре дотад. Објекти изграђени за Олимпијске игре доста су запуштени током рата у **БиХ**, дошло је до одласка спортиста и тренера у иностранство, а прави спортски живот је готово потпуно замро. Спортска такмичења одржавана су спорадично, прво по ентитетима (првенства Републике Српске и Федерације) да би се после рата, а нарочито од 2000. обновила лигашка такмичења на нивоу целе **БиХ**. Олимпијски комитет **БиХ** основан је 1992, а досад најбољи пласман на олимпијским играма је шесто место стрелца Неџада Фазлије, у Сиднеју 2000, у дисциплини ваздушна пушка. Милојко Тубић ИЗВОРИ: „Ферман султана Махмуда, сина султана Мустафе-хана, србском патријарху Арсенију", *ГСУД*, 1859, 11, 182; Ј. Јеленић, *Култура и босански фрањевци*, Сар. I, 1912, II, 1915; С. Кемура, В. Ћоровић, „Прилози за хисторију православне цркве у Босни и Херцеговини у XVIII и XIX стољећу", *ГЗМС*, 1912, 19, 7; Агенција за статистику Босне и Херцеговине; *Опћи шематизам Католичке цркве у Југославији 1974*, Зг 1975. ЛИТЕРАТУРА: В. Клаић, *Повиест Босне до пропасти краљевства*, Зг 1882; L. Thalloczy, „Bosnien und Herzegowina. Die Geschichte", *Die österreichisch-ungarische Monarchie in Wort und Bild*, Wien 1886, 11; K. Patsch, „Archaeologisch-epigraphische Untersuchungen zur Geschichte der römischen Provinz Dalmatien I–VIII", *Wissenschafliche Mitteilungen aus Bosnien und Herzegovina*, 1896, 4; 1897, 5; 1898, 6; 1900, 7; 1902, 8; 1904, 9; 1909, 11; 1912, 12; Ј. Н. Томић, *Десет година из историје српског народа и цркве под Турцима (1683*–*1693)*, Бг 1902; Ј. Иванишевић, *Српско православно школство у БиХ*, Сар. 1910; М. Прелог, *Повијест Босне у доба османлијске владе*, I–II, Сар. 1912; В. Ћоровић, *Лука Вукаловић*, Бг 1923; Љ. Косијер, *Босна и Херцеговина*, Зг 1927; М. Максимовић, „Црквене борбе и покрети", у: *Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење*, Сар. 1929; Ф. Рачки, *Борба Јужних Словена за државну неовисност. Богумили и патарени*, Бг 1931 (прво издање у наставцима у: *Rad JAZU*, 1869–1870, 7–10; В. Ћоровић, *Хисторија Босне*, Бг 1940; Б. Ђурђев, „Прилог питању развитка и карактера турско-османског феудализма", *ГИДБиХ*, 1949, 1; В. Поповић, *Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима Абдул-Меџида (1839–1861)*, Бг 1949; К. Јиречек, *Историја Срба*, I–II, Бг 1952 (немачки оригинал 1911–1918); В. Мошин, *Ћирилски рукописи Југославенске академије*, I–II, Зг 1952–1955; Н. Филиповић, „Поглед на османски феудализам", *ГИДБиХ*, 1952, 4; Ђ. Пејановић, *Средње школе у Босни и Херцеговини за вријеме Турске, Аустрије и старе Југославије*, Сар. 1953; *Историја народа Југославије*, I, II, Бг 1953, 1960; Е. Пашалић, „О античком рударству у Босни", *ГЗМС*, 1954, 9; М. Динић, *Државни сабор средњовековне Босне*, Бг 1955; Ђ. Пејановић, *Становништво Босне и Херцеговине*, Бг 1955; Е. Пашалић, *Античка насеља и комуникације у Босни и Херцеговини*, Сар. 1960; Ђ. Пејановић, *Средње стручне школе у Босни и Херцеговини од почетка до 1941. године*, Сар. 1961; Д. Ковачевић, *Трговина у средњовјековној Босни*, Сар. 1962; Д. Мандић, *Богумилска црква босанских крстјана*, Чикаго 1962; В. Пашквилин, „Култови у античко доба на подручју Босне и Херцеговине", *ГЗМС*, 1963, 18; Г. Чремошник, „Српска дипломатска минускула", *Слово*, 1963, 13; А. Бенац (ур.), *Симпозијум о територијалном разграничењу Илира у преисторијско доба*, Сар. 1964; С. Ћирковић, *Историја средњовековне босанске државе*, Бг 1964 (са прегледом извора по периодима); *Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба*, Бг 1964; Љ. Бобан, *Споразум Цветковић–Мачек*, Бг 1965; Р. Хурем, „Покушај неких грађанских муслиманских политичара да БиХ издвоје из оквира НДХ", *ГДИБиХ*, 1965, 16; А. Бенац и др., *Културна историја Босне и Херцеговине*, Сар. 1966; Б. Григоријевић, „Историјске перспективе Републике БиХ", *ППИС*, 1968, 4; Х. Капиџић, *Босна и Херцеговина у вријеме аустроугарске владавине*, Сар. 1968; М. Арсовски, *Геоморфологија Босанске крајине*, 1969 (пројект); Т. Стојков, *Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929–1941*, Бг 1969; J. J. Wilkes, *Dalmatia*, London 1969; П. Ђорђић, *Историја српске ћирилице*, Бг 1971; З. Кајмаковић, *Зидно сликарство у Босни и Херцеговини*, Сар. 1971; Љ. Младеновић, *Грађанско сликарство у Босни и Херцеговини у XIX веку*, Сар. 1971; М. Папић, *Школство у Босни и Херцеговини за вријеме аустроугарске окупације (1878–1918)*, Сар. 1972; М. Екмечић, *Ратни циљеви Србије 1914*, Бг 1973; Х. Капиџић, *Аграрно питање у Босни и Херцеговини за вријеме аустроугарске управе (1878–1918)*, *ГДИБиХ*, 1973, 19; Ј. Лешић, *Позоришни живот Сарајева (1878–1918)*, Сар. 1973; Р. Милосављевић, *Клима Босне и Херцеговине*, рукопис, Сар. 1973; М. Хаџијахић, *Муслиманске резолуције из 1941. године – 1941. у историји народа БиХ*, Сар. 1973; Х. Шабановић, *Књижевност Муслимана БиХ на оријенталним језицима*, Сар. 1973; Џ. Јузбашић, *Изградња жељезница у Босни и Херцеговини у свијетлу аустроугарске политике од окупације до краја Калајеве ере*, Сар. 1974; З. Лекић, *Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака, АВНОЈ и НОБ у БиХ*, Бг 1974; А. Пуриватра, *Југословенска муслиманска организација у политичком животу Краљевине СХС*, Сар. 1974; Н. Стојановић (ур.), *25 година босанско-херцеговачке кинематографије*, Сар. 1974; Н. Филиповић, „Власи и успостава тимарског система у Херцеговини", *Годишњак АНУБиХ*, Сар. 1974, 10; I. Horvat, V. Glavač, H. Ellenberg, *Vegetation Südosteuropas*, Stuttgart 1974; К. Хреља, *Привреда Босне и Херцеговине између два свјетска рата*, Сар. 1974; *Енциклопедија физичке културе*, Зг 1975; Н. Шарац, *Успостављање шестојануарског режима 1929. године с посебним освртом на БиХ*, Сар. 1975; Ј. Шидак, *Студије о „Цркви босанској" и богумилству*, Зг 1975 (са прегледом истраживања после 1945); Н. Филиповић, „Осврт на питање исламизације на Балкану под Турцима", *Годишњак АНУБиХ*, Сар., 1976, 13; Ф. Јелић Бутић, *Усташе и НДХ 1941–1945*, Зг 1977; Д. Ковачевић Којић, *Градска насеља средњовековне босанске државе*, Сар. 1978; *Привреда БиХ*, Сар. 1978, 1980; Г. Шљиво, *Омер-паша Латас*, Сар. 1978; А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, Сар., I–III, 1979, IV, 1983; Б. Глигоријевић, *Парламент и политичке странке у Југославији 1919–1929*, Бг 1979; И. Карабеговић, *Реформистички правац у Радничком покрету БиХ 1919–1941*, Сар. 1979; А. Grubić, „Yugoslavia. An outline of Geology of Yugoslavia", *26 International Geological Congress*, *Guide Book*, 15, Paris 1980; Т. Ишек, *Дјелатност ХСС у БиХ до завођења диктатуре*, Сар. 1980; Х. Крешевљаковић, *Капетаније у БиХ*, Сар. 1980; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", *Глас САНУ*, 1980, 2; И. Хаџибеговић, *Постанак радничке класе у Босни и Херцеговини и њен развој до 1914*, Сар. 1980; Н. Шехић, *Аутономни покрет Муслимана за вријеме аустро-угарске управе у Босни и Херцеговини*, Сар. 1980; Ђ. Радиновић, *Време и клима Југославије*, Бг 1981; Б. Маџар, *Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу*, Сар. 1982; Х. Шабановић, *Босански пашалук. Постанак и управна подјела*, Сар. 1982; А. С. Аличић, *Уређење Босанског ејалета од 1789. до 1878*, Сар. 1983; *Историја српског народа*, VI/1, Бг 1983; В. Стефановић и др., *Еколошко-вегетацијска рејонизација Босне и Херцеговине*, Сар. 1983; A. Андрејевић, *Исламска монументална уметност XVI века у Југославији – куполне џамије*, Бг 1984; Д. Драгојловић, *Историја средњевековне босанске књижевности*, Бг 1984; *Спортски лексикон*, Зг 1984; Ј. Лешић, *Историја позоришта Босне и Херцеговине*, Сар. 1985; П. Волк, *Историја југословенског филма*, Бг 1986; Т. Краљачић, *Калајев режим у Босни и Херцеговини 1882*–*1903*, Сар. 1987; *Прилози за историју Босне и Херцеговине I. Друштво и привреда средњовјековне босанске државе*, Сар. 1987; Ф. Хауптман, „Привреда и друштво Босне и Херцеговине у доба аустроугарске владавине (1878–1918)", у: *Прилози за историју Босне и Херцеговине*, II, Сар. 1987; Б. Човић (ур.), *Археолошки лексикон Босне и Херцеговине*, I, Сар. 1988; Г. Шљиво, *Босна и Херцеговина 1788–1853*, I–IV, Бл 1988–1992; М. Грчић, *Општа политичка географија*, Бг 1989; M. Екмечић, *Стварање Југославије 1790–1918*, I–II, Бг 1989; Е. Реџић, *Национални односи у Босни и Херцеговини 1941–1945. у анализама југословенске историографије*, Сар. 1989; Б. Нилевић, *Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријаршије 1557. године*, Сар. 1990; Р. Вучковић, *Развој новије књижевности у Босни u Херцеговини*, Сар. 1991; М. Ћирић, *Педологија*, Сар. 1991; Н. Шехић, *Босна и Херцеговина 1918–1925*, Сар. 1991; С. Будисављевић и др., *Босна и Херцеговина између рата и мира*, Бг 1992; С. Ћирковић и др., *Босна и Херцеговина огледало разума*, Бг 1992; К. Ристић, *Регионална географија*, I, Бг 1993; Д. Берић, *Устанци у Херцеговини 1852–1862*, Бг 1995; *Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена*, међународни научни скуп 1994, Бг 1995; М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768*–*1995*, Бг 1996; Љ. Димић, *Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941*, II, Бг 1997; Н. Курто, *Архитектура у аустроугарском периоду*, Сар. 1997; Ф. Адемовић, *Босанскохерцеговачка штампа (1918*–*1941)*, Сар. 1998; М. Имамовић, *Хисторија Бошњака*, Сар. 1998; П. Палавестра, *Јевреји у српској књижевности*, Бг 1998; С. Јалимам, *Хисторија босанских богумила*, Тузла 1999; Р. Пенин, Т. Траиков, М. Султанова, *Теографија на Булгарија*, Булвест 2000; Ј. Цвијић, *Балканско полуострво и јужнословенске земље*, Бг 2000; *Историја српског народа*, II–V, Бг 2000; М. Бојић, *Хисторија Босне и Бошњака*, Сар. 2001; П. Ивић, *Српски народ и његов језик*, Ср. Карловци – Н. Сад 2001; *Дијалектологија српскохрватског језика. Увод и штокавско наречје*, Ср. Карловци – Н. Сад 2001; Б. Маџар, *Просвјета, Српско просвјетно и културно друштво 1902-1949*, Бл – Срп. Сар. 2001; М. Екмечић, *Дијалог прошлости и садашњости*, Бг 2002; С. Чичић, *Геолошка карта Босне и Херцеговине 1:300.000*, Сар. 2002; Љ. Шево, *Културна баштина Републике Српске*, Н. Сад 2003; Р. Давидовић, *Регионална географија Европе*, Н. Сад 2004; С. Тутњевић, *Национална свијест и књижевност Муслимана*, Бг 2004; М. Васић, *Исламизација на Балканском полуострву*, Ист. Сар. 2005; *Мартолоси у југословенским земљама под турском владавином*, Ист. Сар. 2005; К. Натек, М. Натек, *Државе света*, Бг 2005; П. Ћошковић, *Црква босанска у XV стољећу*, Сар. 2005; Група аутора, *Демографски развој и популациона политика Републике Српске*, Бјељина 2006; *Црква*, календар СПП за 2006; М. Екмечић, *Дуго кретање између клања и орања*, Бг 2007; С. Тутњевић, *Поетичка и поетолошка истраживања*, Бг 2008; Ј. Мргић, *Северна Босна*, *XIII–XVI век*, Бг 2008; *Студија одрживог развоја иригационих површина на подручју Републике Српске* *– педолошке подлоге, педолошка карта СР БиХ*, Бијељина 2008; С. Реметић, „Прозодијске одлике босанско-херцеговачких говора", *Годишњак за српски језик и књижевност*, Ниш 2009, 22, 9; И. Чавловић, *Хисторија музике у Босни и Херцеговини*, Сар. 2011. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСНИЋ, Драган **БОСНИЋ, Драган**, сликар, графичар, илустратор (Панчево, 13. IV 1960). Дипломирао 1985. на Факултету примењених уметности у Београду, одсек зидног сликарства, у класи Владимира Тодоровића. Магистрирао на истом факултету 2002, код Југослава Влаховића. Члан је УЛУПУДС-а од 1985, а од 1988. самостално излаже у Београду и учествује на многим ликовним смотрама у земљи и иностранству (Фестивал стрипа, Лесковац; Бијенале илустрације за децу, Братислава). Током 90-их година радио као ликовни уредник књижевног часописа за децу *Змај*. Од 2001. предаје на Академији за уметности и конзервацију СПЦ у Београду, на предметима пластична анатомија и калиграфија. Још током студија објављивао прве стрипове у *ЈУ стрипу*, а илустрације у *Дечијим новинама* и *Japan Creators Association Annual*. Као самостални уметник бави се графичким дизајном плаката (изложба Здравка Зупана *Београдски стрип 1935–1985*), илустровањем књига за децу (*Инспектор Мату*, Париз 1990/1; *Антологија српске басне*, Бг 2005), стрипом (*Вук Стефановић Караџић за почетнике*, Бг 1987; *Библија у сликама*, Бг 1997) и политичком карикатуром (за часопис *Економика*, 1993–1995). После 2000. поново боравио у Паризу, радивши стрип *Јанк и Ханка код пирата* за часопис *Plomjo* (недељник за децу лужичких Срба, Немачка). Књиге графички опрема у новом духу, ослањајући се на богато искуство у области стрипа. Његове илустрације одликују промишљена композиција и уравнотежен однос слике и текста, с тежиштем на карактерним особинама јунака приче. Добитник је Велике награде Србије за уметничка остварења (2000), док је стрип *Зашто славуји певају само ноћу* награђен на II међународном салону стрипа у Београду (2004). Његов рад на дизајнирању поставке и каталога изложбе *Женска оглавља у Војводини* (Музеј Војводине, Н. Сад 2005), награђен је наградом Музејског друштва Србије „Михаило Валтровић" (2006). ЛИТЕРАТУРА: *Драган Боснић. Првих двадесет година*, Бг 2000; М. Куртовић, *Драган Боснић. Полуоригиналипо – изложба досликаних илустрација за Антологију српске басне*, Бг 2007. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСНИЋ, Јован Џон **БОСНИЋ, Јован Џон**, новинар (Фридериктон, Канада 15. II 1961). Школовао се у Женеви и родном месту, где је дипломирао филозофију 1986. Као студент био је првак света у геодетском инжењерингу, председник Студентске уније Канаде и са 22 године најмлађи кандидат за градоначелника у Отави. Крајем 80-их одселио се у Јапан, где је радио као новинар на ТВ Токио, Радио Јапану и Светском сателитском програму. После посете Србији 1994, формирао је прву српску заједницу у Јапану, те организовао медијску борбу за истину о српском народу и разне облике хуманитарне помоћи. Оснивач је Комитета који је спречио депортацију Бобија Фишера у САД и његово кажњавање, због кршења међународних санкција против СР Југославије. Током 2008. **Б.** се преселио у САД и постао активиста Конгреса српског уједињења. Живи и ради у Чикагу. ЛИТЕРАТУРА: *Сви Срби света*, Бг 2004. Душан Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСНИЋ, Никола **БОСНИЋ, Никола**, падобранац (Дрежни-ца код Ријеке, 7. IX 1936 – Вршац, 31. III 1969). Радио као пилот у Пољопривредној авијацији Савезног ваздухопловног центра у Вршцу и наставник падобранства. За државну репрезентацију наступао на првенствима света 1964. у Лојткирху, СР Немачка, и 1966. у Лајпцигу, ДР Немачка. Поставио седам југословенских и два светска рекорда: први пут 20. V 1961. у групном скоку на циљ пет такмичара без задршке с висине од 1.000 м са 3,9 м, а други пут 11. X 1966. у групном скоку три падобранца са задршком са 2.000 м са 0,38 м. Погинуо је код Вршца у авионској несрећи. ЛИТЕРАТУРА: С Јовић, *Јуословенско падобранство (1926*–*1990)*, Бг – Г. Милановац 1995. Драган Русов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСНИЋ, Олга **БОСНИЋ, Олга**, новинар (Бихаћ, 27. VIII 1931 – Београд 4. VII 2004). На Филозофском факултету у Београду дипломирала археологију. Почела да пише у *Политици* 1957. Најпре радила у Београдској хроници, а потом у културној рубрици. Више година писала је веома читану рубрику „Сусрет с поводом". Годинама је пратила позоришни живот. Текстови су јој били инвентивни, креативни и читљиви. Више година у листу уређивала је недељни РТВ додатак. Непосредно пре пензионисања, радила на популарним рубрикама „Да ли знате?" и „Породични лекар". Игор Холодков \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСНИЋ, Теодор **БОСНИЋ, Теодор**, народни капетан (Сурдук, Срем, 1813 – Земун, 10. V 1885). Са 15 година ступио у активну војну службу. Са својом четом упућен 1831. у Италију где је провео две године а затим се вратио у Срем и као стражмештар служио у Старим Бановцима до револуције 1848. Када је 1848. избила револуција у Италији, служио као наредник у другом батаљону Петроварадинске регименте, који је требало да измаршира на тамошње ратиште, па је укрцан на лађе стигао до Загреба. Бан Јелачић га је употребио за гушење отпора хрватских мађарона у Туропољу. Кад је требало да батаљон продужи за Италију, међу граничарима се дознало за напад царско-мађарског генерала Храбовског на Карловце. У Загреб су стигли изасланици Главног одбора из Карловаца, који су граничаре позивали да се врате у Срем и бране свој народ а не да иду да гуше слободу италијанског народа. Граничари су се на то узбунили а он је стао на чело побуне. Преко свог пријатеља поручника Димитрија Ореља, који се као посланик налазио на Сабору у Загребу, као и преко Орељовог пријатеља грофа Алберта Нужана, успео је да се од бана Јелачића добије дозвола за повратак батаљона у Срем. Пошто су се официри колебали, преузео је команду и граничаре лађом довео до Брода у којем су их изасланици генерала Храбовског наговарали да се врате и пођу на италијанско ратиште. Успео је да их одврати од похода у Италију и доведе у Митровицу. Са две чете (око 500 људи) одмарширао је у Карловце и ставио се на располагање Главном одбору и патријарху Рајачићy који га је именовао за народног капетана и команданта над целом војском у Сентомашу (каснијем Србобрану). Под његовим вођством извојевана је прва победа на Сентомашу над војском генерала Бехтолда, као и у многим чаркама с мањим и већим одредима мађарске војске на том делу ратишта у Бачкој. Сентомаш је постао симбол српског отпора, а **Б.** његов највећи јунак. Кад је у августу команда над Сентомашем пренета на мајора Петра Бигу, био му је „десна рука" у великим биткама које су уследиле тада и идућих месеци. Суделовао је и у Стратимировићевом походу на Темерин и Јарак, свугде где је требало показати смелост и одлучност, због којих је похваљиван од патријарха и војводе Шупљикца, а од цара одликован златном медаљом. Крајем децембра 1848. налазио се на бојишту код Каменице у Срему, а у јануару 1849. у Голубинцима и околини. Кад је прва два месеца 1849. српска војска под генералом Кузманом Тодоровићем и војводом Стеваном Книћанином прешла у наступање у Бачкој и Банату, напустио је Сентомаш и прикључио се војсци која је ишла на Сомбор. У Србобран се вратио тек 24. марта, у време Перцелове офанзиве на Бачку и 3. априла дочекао његов напад на град који је бранила малобројна војска под командом мајора Јована Стефановића Виловског. После пада Србобрана отишао је у Бечеј, поново прикупио део растурене војске и укључио се у борбе на Римским шанчевима и Шајкашкој. Поразом српске војске и у Банату, она је нестајала као народна војска и укључивала се у царску и Јелачићеву армаду, чиме је и његова улога сасвим смањена. После револуције (1850–1853) као капетан служио је у гарнизонима у Ломбардији, одакле се 1854. вратио у Срем, у Старе Бановце, где је дочекао решење о пензионисању. Одликован је златним орденом за одбрану Сентомаша. ИЗВОРИ: *Јавор*, 1885; *БК*, 1895; *Мали гласник*, 1913; РОМС. ЛИТЕРАТУРА: В. Николић, *Знаменити земунски Срби у XIX веку*, Земун 1913; Ј. Игњатовић, *Рапсодије из прошлог српског живота*, Н. Сад 1953; *Шајкашка. Историја*, II, Н. Сад 1975; З. Капер, *Српски покрет у Јужној Угарској 1848–1849*, Бг–Ваљево 1996; С. Гавриловић, *Срем пре и у току Српског народног покрета 1848–1849*, Бг 1997; Н. Голубски, *Успомене из Народног покрета 1848. и 1849. године*, Ср. Карловци 1998. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСТАН **БОСТАН**, заједнички назив за повртарске биљке дињу (*Cucunis melo*) и лубеницу (*Citrullus vulgaris*), а некада и за краставац, тикву и бундеву. То су биљке из породице Cucurbitaceae, Juss., најчешће са дугим полегљивим стаблом-врежом са раздвојеним мушким и женским цветом на једној биљци. По облику плодника може се оценити облик будућег плода. Лубенице и диње гаје се због укусног, слатког, освежавајућег плода, због којег се понекад убрајају у воће. У Србији се гаје на око 14.500 ха, са просечним приносом од око 13,5 т/ха. ЛИТЕРАТУРА: М. Ђуровка, *Гајење поврћа на отвореном* пољу, Н. Сад 2008. Бранка Лазић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСТАНЕ **БОСТАНЕ**, село у подножју планине Кознице, у изворишном делу Бостанске реке (леве притоке Биначке Мораве), југозападно од општинског седишта Новог Брда. Слепим путем, дугим 13 км, повезано је с путем Приштина (31 км) – Гњилане (33 км). Дисперзивног је типа, смештено на 800–920 м н.в. Претпоставља се да се на месту данашњег села налазио део средњовековног града Новог Брда. Село је 1921. имало 36 домова и 339 житеља, а 1991. 624 становника, од којих 91,3% Срба. У **Б.** се налазе основна школа и православна црква из средине XIX в. Већина мештана запослена је у Новом Брду, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСТАНЏИЈА **БОСТАНЏИЈА**, особа запослена у украсним вртовима и повртњацима султанских палата, као и у спремиштима за бродове и на галијама, који су припадали Османском царству. Поред наведених дужности, **б.** су у Цариграду имале задатак да чувају двор и преносе грађу за султанове џамије и палате. **Б.** су узимане путем девширме (данка у крви) докле год је овај пропис био на снази. У службу су улазили обично пролазећи кроз оџак аџемија оглана. Чинили су два независна оџака, један у Цариграду а други у Једрену. Њихов заповедник звао се бостанџибаша. Постојало је девет ступњева у оџаку **б.** Четири најстарија члана оџака били су познати под именом балтаџије, а након одређеног времена проведеног у служби, **б.** су прелазиле у оџак јањичара. Према књизи плаћања из 1576, у приватним вртовима је било 645 **б.**, а у повртњацима 971, међутим, током времена, њихов број се стално мењао. Тако их је, почетком XVI в. било 3.996, средином века 2.947 а крајем века 1.998. У првим годинама XVIII в. било их је 2.400. Понекад су **б.** учествовале у побунама против султана. Међу убицама Селима III (1789–1807) налазио се и један **б.** по имену Дели Мустафа. **Б.** су се противиле и реформама војске у XIX в. Од августа 1826, након укидања јањичара, укључени су у нову организацију. Према новом закону, одабрано је 1.500 **б.** који су чинили главно језгро султанове гарде и чији је задатак био чување палате и њене околине. Добили су назив хаса аскери и били су под надлежношћу новооснованог Министарства султанових **б**. ЛИТЕРАТУРА: Н. Смаилагић, *Лексикон ислама*, Сар. 1990; *The Encyclopaedia of Islam*, Leiden 2003; M. Z. Pakalın, *Osmanlı Tarih Deyimleri Ve Terimleri Sözlüğü*, I, Istanbul 2004. Јована Шаљић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСТОН **БОСТОН**, београдска фабрика обуће, коју су 1922. основали Драгутин Крстић и Радојица Јокић. Прорадила је 1923. Број акција је био 6.584, а највише су имали Радојица Јокић (1.100) и директор фабрике Аца Павловић (1.000). У међуратном периоду добро је пословала и била је највећа фабрика обуће на територији Србије. Првих година производила је војничке цокуле, да би од 1928/29, набавком модерне опреме, прешла на производњу грађанске обуће. У пространој згради имала је сопствену електричну централу и модерне машинске инсталације чија је вредност процењена почетком 30-их на преко 45 милиона динара. Годишњи капацитет производње, с просечно 160 запослених радника, износио је око 200.000 пари грађанске и 300.000 пари војне обуће. Кожом се снабдевала из неколико фабрика коже из Београда и околине. У време Велике кризе 30-их година била је једна од ретких фабрика која је остварила добит. После II светског рата је национализована, а после фузије са фабрикама обуће „Мињон" и „Небојша" чинила је новоформирану фабрику обуће „Пролетер". ЛИТЕРАТУРА: К. Михаиловић (ред.), *Производне снаге НР Србије*, Бг 1953; *Историја Београда*, III, Бг 1974; А. Вељковић, *Индустрија као компонента просторно-функционалне структуре Београда*, Бг 1983; Д. Петровић, *Историја индустрије Београда*, I, II, Бг 2006. Драган Р. Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСУТ **БОСУТ**, село у југозападном делу Срема, у општини Сремска Митровица, изграђено на једном острву дилувијалне терасе, које окружују простране инундационе равни уз ушће истоимене реке у Саву. Кроз село пролази пут Сремска Митровица – Бјељина, а гранични прелаз је удаљен 6 км западно од њега. Асфалтним путем повезано је и са Шидом (30 км). Општински центар удаљен је 36 км. Савремено село настало је у првој половини XVIII в. Карактеристично је било по масовним досељавањима из Босне, а број становника максимум је достигао 1981 (1.322 лица). Извесни напредак уследио је успостављањем граничног прелаза, када је село добило трговачке и угоститељске функције карактеристичне за погранична насеља. У **Б.** је 2002. живело 1.139 становника, од којих 83,6% Срба. Чини га улица дуга око 4 км изграђена уз друм, а физиономије старијих кућа имају много карактеристика села из Босне. ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000; С. Ћурчић, Ј. Ђуричић, В. Марјановић, *Општина Сремска Митровица*, Н. Сад 2002. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСУТ **БОСУТ**, река која протиче источним делом Славоније и западним делом Срема. Слив реке је простран и протеже се од Славонских планина и Фрушке горе на северу, а на југу, према Сави, границу је тешко одредити због равног земљишта. Процењује се да има површину од 3.212 км2. Дужина реке је 130 км. Она тече фосилним коритом реке Саве, а од њеног савременог корита одваја се северозападно од Жупање, где је корито већим делом године суво. Протеже се ка северу, до Винковаца, а затим скреће према југоистоку и улива се у Саву код села Босут. Највеће притоке су му Берава, Биђ, Спачва и Студва. Окружује га ниска алувијална раван, по којој се река често излива. Ширина корита у доњем делу тока достиже до 190 м. Пад реке и брзина отицања су мали. Ток је регулисан, а највећи објекти су бране низводно од Винковаца и на ушћу у Саву. Брана с бродском преводницом изграђена је на ушћу 1883, када је доњи ток реке био плован за бродове носивости до 750 т. Нова брана која нема преводницу изграђена је 1934, па је од тада могућа само унутрашња пловидба која нема привредни значај. ЛИТЕРАТУРА: *Воде Срема*, Н. Сад 1999. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСУТА **БОСУТА**, село на северној подгорини планине Рудник у Качеру, на споју река Босут и Раслов (извориште реке Качер). Село је смештено ван важних путева, а локалним путем дугим 17 км повезано је с општинским седиштем Аранђеловцем. Дисперзивног типа, налази се на 230–350 м н.в. Чини га 21 заселак. Становништво се населило из Динарских крајева у XIX в. **Б.** је 1921. имало 168 домова са 947 житеља, а 2002. 606 становника, од којих 99,2% Срба. У **Б.** се налазе основна школа, месна канцеларија, амбуланта и један индустријски погон. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСУТСКА ГРАДИНА **![001_II_profil-slojeva-starijeg-gvozdenog-doba.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-ii-profil-slojeva-starijeg-gvozdenog-doba.jpg)БОСУТСКА ГРАДИНА**, вишеслојно праисторијско налазиште на левој обали Босута између села Батроваца и Вашице, недалеко од Шида, с културним слојем дебелим преко 6 м. Откривена су насеља из касног неолита (сопотско-ленђелска култура), енеолита (Болерас–Церна вода), раног, средњег и касног бронзаног доба (винковачка, ватинска и Белегиш–Гава група),![002_II_pehar-razvijenog-gvozdenog-doba.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-ii-pehar-razvijenog-gvozdenog-doba.jpg) старијег гвозденог доба (босутска група) и млађег гвозденог доба.Покретни материјал се највећим делом састоји од керамике али је нађено и метала, од којих је најзанимљивија остава златног накита састављена од дугмади и прстења из раног бронзаног доба. На градини је најмоћнији слој старијег гвозденог доба, са преко 3 м дебљине, који са своје три развојне фазе, остацима насеља и бројним керамичким налазима представља основу за познавање босутске групе. ЛИТЕРАТУРА: Градина на Босуту, Шид 1996. Растко Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОСУТСКА ГРУПА **БОСУТСКА ГРУПА**, културна група из старијег гвозденог доба, раширена у Војводини, северној Србији и делу румунског Баната. Главна налазишта су насеља на речним терасама Градина на Босуту код Батроваца, по којој је група добила име, Гомолава код Хртковаца и Калакача код Бешке у Срему, као и Феудвар код Мошорина у Бачкој. Некрополе са већим бројем гробова нису познате сем две колективне гробнице са скелетима на Гомолави. Групу је идентификовао Никола Тасић и на основу одлика керамике утврдио три развојне фазе. Фаза I или Калакача датује се од краја X до почетка VIII в. п.н.е. и одликује се коничним лонцима с пластичном траком испод обода, биконичним питосима, зделама с увученим тордираним или фасетираним ободом, трбушастим пехарима и судовима – саџзацима. Орнаментика се састоји од урезаних линија. Две гробнице с Гомолаве на основу керамике датују се у крај ове фазе. Гробница II садржи такође бронзане наочарасте фибуле, звонасте и калемасте привеске, витичарке од двојне жице, перле од кости, стакла и ћилибара и гвоздене ножеве и наруквице. Фаза II или Басараби датује се од почетка VIII до краја VII в. п.н.е. и садржи махом басараби керамику, претежно истих форми као у претходној фази али богато украшену урезивањем и инкрустирањем, „S" мотивима, лажним шнуром, шрафираним троугловима као и упрошћеним фигурама коња и птица, која је била раширена на великом простору. С овом фазом **б. г.** повезује се неколико скупних налаза металних предмета од којих су најважнији у западном Срему (Шаренград) и северној Србији (Рудовци, Рожанци и Жировница). Фаза III или фаза канеловане керамике, у којој се губи богата орнаментика а преовлађује канеловање, датује се од почетка VI до почетка IV в. п.н.е. Настала после значајних пертурбација на крају бронзаног доба од разних елемената, **б. г.** група представља нову појаву која одговара гвозденом добу и која показује знатне паралеле у својим развојним фазама с Поморављем и источном Србијом. ЛИТЕРАТУРА: Н. Тасић, „Босутска група – нова култура старијег гвозденог доба на подручју Војводине и уже Србије", *Материјали Савеза археолошких друштава Југославије*, 1971, 6; *Југословенско Подунавље од Индоевропске сеобе до продора Скита*, Н. Сад – Бг 1983; Р. Васић, „Босутска група", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, V, Бг 1987; П. Медовић, *Калакача, налазиште старијег гвозденог доба*, Н. Сад 1988. Растко Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОТАЈИЦА **БОТАЈИЦА**, село у Републици Српској, на југоисточним обронцима планине Вучјак и лијевој страни долине ријеке Босне. На источној периферији села пролази пут Добој – Модрича (општинско сједиште, 7 км) – Босански Шамац. Дисперзивног типа, смјештено је на 110–300 м н.в. **Б.** је 1991. имала 1.019 становника, од којих 84,8% Срба и 8,7% Хрвата. ЛИТЕРАТУРА: М. С. Филиповић, *Модрича некад и сад*, Сар. 1959; Група аутора, *Модрича са околином у прошлости*, Модрича 1986. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОТАНИКА **БОТАНИКА** (грч. botanik tevcnh), наука која проучава живот биљака. Може се одредити и као биљна биологија или фитологија. Она укључује више самосталних дисциплина које се баве изучавањем различитих одлика, процеса и појава код биљака, њихове практичне вредности и улоге у животу човека. **Б.** је једна од најстаријих наука с обзиром да се описи биљака и њихова употреба спомињу десетак векова п.н.е. у индијским текстовима (ведама). У IV в. п.н.е. **б**. се бавио Аристотел, а њеном развоју је посебно допринео Теофраст, „отац ботанике", својим списима *De historia plantarum* и *De causis plantarum*, у којима је писао о грађи и процесима код биљака, као и о њиховој класификацији. У римско доба, у I в. н.е., лековите вредности биљака изучавао је и описивао Диоскоридес у свом делу *De materia medica*, цењеном не само у старом, него и у средњем веку. Снажнији развој **б.** отпочео је од открића микроскопа у XVII в., као и oд успостављања система класификације и бинарне номенклатуре у називима биљака на латинском језику од стране Карла Линеа у XVIII в. Током последња три века су се невероватном брзином развијала сазнања о биљном свету. У Теофрастовим списима помиње се око 500 биљака, Лине описује око 7.700 врста биљака, а данас се рачуна да је познато око 315.000 биљних врста. Модерна **б.** обухвата научне области које се баве проучавањем грађе биљака на различитим нивоима организације, као што су молекуларна биологија биљака, цитологија биљака, хистологија биљака, анатомија и морфологија биљака, идиоекологија биљака итд. Основни процеси код биљака (фотосинтеза, дисање, раст, развиће, репродукција), као и њихова прилагођавања и опстанак у природи такође се проучавају од молекуларног до нивоа организма у оквиру биохемије, физиологије, ембриологије, генетике, екологије биљака. Идентификацијом и класификацијом биљака бави се таксономија и систематика биљака. Развој појединачних група биљака, као и читавог биљног царства, проучава еволуција биљака, док њихово распрострањење истражује биљна географија, а фосилне налазе анализира и описује палеоботаника. Примењене ботаничке дисциплине, као што су агрономија, шумарство, хортикултура развиле су се из потреба и могућности за искоришћавањем хранљивих, крмних, индустријских и других биљака и дрвне масе. Посебна дисциплина је етноботаника која проучава корисна, естетска и ритуална својства биљака одређеног региона важних за живот локалног становништва. Сматра се да у Србији прва запажања о биљкама потичу из 1750. када је Штефан фон Хаузен, путујући овим крајевима, убрао биљку коју је касније ботаничар Клузије одредио као „жути шафран" и за коју се тада поуздано знало да расте једино у Србији. Неких сто година касније мађарски природњак Фривалдски је, пролазећи кроз Србију на путу ка Турској, сакупљао биљни материјал ради проучавања балканске флоре. Ами Буе, француски геолог, такође је, путујући овим областима, сакупио 87 биљака за које је навео и народна имена. Биљкама Србије бавио се и немачки научник Гризебах, проучавајући флору Балканског полуострва и наводећи да је у њој нађено 140 врста биљака. Током XIX и почетком XX в. биљкама појединих делова данашње територије Србије бавили су се углавном мађарски и аустријски научници, а пре свега Валдштајн, Китајбели, Шенк, Јанка, Борбас, Деген, Халачи, Веленовски, Форманек, Ветштајн, Бек фон Манагета, Мали, Мурбек, Ронигер и др. Од првих документованих ботаничких истраживања у Србији, која се у почетку везују за рад Јосифа Панчића, до краја XX в., за око 150 година, број ботаничара у Србији се увећао више него стоструко, сходно развоју **б.** уопште, као и одређених ботаничких дисциплина. Од почетка Панчићевих ботаничких истраживања до I светског рата мали број научника се бавио биљкама, али су њихова открића и резултати истраживања поставили темеље ботаничким наукама у Србији. Ботаничари овог периода углавном су били лекари или професори гимназија. Њихов рад је обухватао сакупљање, одређивање и описивање биљака и њихових станишта, а истраживања су обављали првенствено у непосредној околини својих пребивалишта, ређе на широј територији Србије. Зачетник ботаничких истраживања је Јосиф Панчић (1814--1888), професор Лицеја, оснивач и управник прве Ботаничке баште (1874) у Србији, први председник Српске краљевске академије, који се, иако лекар, по доласку у Србију посветио ботаничким и опште биолошким проучавањима. Скоро четири деценије истраживао је флору Србије и околних територија Балканског полуострва, описао преко 2.400 врста биљака, многе нове за науку, преко 40 званично признатих нових биљака за светску флору. Његова значајна открића су ендемореликтне врсте оморика (*Picea omorika*) и српска рамонда (*Ramonda serbica*). Неуморан истраживач, сакупљач и писац, чије је најзначајније дело *Флора Кнежевине Србије* (Бг 1874) са *Додатком Флори Кнежевине Србије* (Бг 1884), оставио је трајан траг и ударио темеље даљем развоју **б.** и биолошких дисциплина у Србији, те се време његовог деловања с правом назива „Панчићева ера". Панчићев сарадник и ученик био је Сава Петровић, лични лекар краља Милана и краљице Наталије, ботаничар и академик. Посебно је истраживао биљке у околини Ниша, где је открио за науку нову биљну врсту Наталијину рамонду (*Ramonda nathaliae*). Поред списа о флори, објавио је и прву српску фармакопеју *Лековито биље у Србији* (Бг 1883). Ботаничким проучавањима и објављивањем својих налаза бавили су се професори гимназија: Д. Катић, Ц. Пеливановић, Љ. Давидовић, Б. Ничић, М. Симић, Н. Ранојевић, као и Ж. Јуришић, професор гимназије у Београду, касније кустос ботаничког кабинета Велике школе и управник Ботаничке баште у Београду (1899–1901). Пред крај XIX в. у Србији се нашао Лујо Адамовић, професор гимназије у Врању и Пироту, касније професор Велике школе у Београду и управник Ботаничке баште у Београду (1901–1904). Био је изузетан познавалац биљног света и вегетације Србије и Балканског полуострва. Занимао се за распрострањење и односе између биљних врста, па се може сматрати претечом ботаничара фитогеографа. Објавио је капитално дело о вегетацијским односима Балканских земаља *Die Vegetationsverhältnisse der Balkanländer* (Лајпциг 1909) и увео нове вегетацијске појмове у науку, као што је светски призната „шибљак вегетација" и „псеудомакија", карактеристична за подручје источне Србије, односно Македоније. Од почетка XX в. српски ботаничари својим радом и резултатима успостављају нове ботаничке дисциплине. Изузетно свестран и плодан ботаничар у овом периоду био је Недељко Кошанин, који је научну каријеру започео пре I светског рата, а наставио је у међуратном периоду, професор универзитета, управник Ботаничког завода и баште у Београду (1905–1934), академик, Панчићев ученик. Објавио је велики број радова о појединачним биљним врстама, биљним заједницама и вегетацији у целини на подручју Србије, али и шире, на Балканском полуострву, те се може сматрати зачетником фитогеографије и претечом физиолошке екологије биљака. Био је оснивач и први уредник српског ботаничког часописа *Гласник Ботаничког завода и баште Универзитета у Београду* (1928), важног за афирмацију српске **б.** у земљи и иностранству. За почетак и развој биљне цитологије и ембриологије био је заслужан Љубиша Глишић, професор универзитета, управник Ботаничког института и баште (1934–1958), уредник *Гласника Ботаничког завода и баште* после Кошанинове смрти. Универзитетски професор на Фармацеутском факултету Стеван Јаковљевић, академик САНУ, књижевник и ректор Београдског универзитета (1945–1950), бавио се **б.** пре и после II светског рата, посебно поклањајући пажњу еколошким одликама водених биљака, као и својствима лековитих биљака. У периоду после II светског рата почиње нагли развој различитих ботаничких дисциплина и снажан напредак оних већ установљених. Обимним истраживањима и значајним резултатима издвајају се флористика, фитоценологија и систематика биљака радом ботаничара као што су: И. Рудски, П. Черњавски, О. Гребеншчиков, Р. Мариновић, В. Блечић, Б. Јовановић, Р. Дуњић Јовановић, Л. Рајевски, Л. Стјепановић Веселичић, М. Јанковић, М. Гајић, Б. Татић, В. Мишић, М. Обрадовић, М. Чанак, С. Парабућски, С. Павловић, Н. Диклић, В. Николић, М. Којић, Б. Шинжар и др. Поједини од ових ботаничара посебно су се истицали резултатима својих истраживања, као и развијањем посебних ботаничких дисциплина фундаменталног или апликативног карактера. Р. Мариновић се посветио истраживањима алги, В. Блечић систематици биљака и фитоценологији, Б. Јовановић се поред фитоценологије бавио дендрологијом, С. Павловић је унапредио истраживања на лековитим биљкама у оквиру фитофармације, М. Којић је посебно заслужан за познавање идиоекологије и фитоценологије ливадских биљака, као и рудералних и сегеталних коровских врста. Међу бројним ботаничарима првих послератних генерација својим свеукупним теоријским и експерименталним радом издваја се М. Јанковић, професор универзитета, управник Института за ботанику и ботаничке баште (1974–1979), оснивач Катедре за екологију и географију биљака Биолошког факултета у Београду. Он је иницијатор и реализатор бројних истраживања у оквиру екологије биљака, фитогеографије, фитоценологије, а посебно физиолошке екологије биљака. Проучавао је биљке и вегетацију копнених и водених екосистема Србије и Балканског полуострва. Велики допринос дао је и у области примењене екологије и заштите животне средине. Области фитоценологије, екологије биљака и фитогеографије унапређивали су својим истраживањима и А. Динић, Р. Поповић, М. Поповић, Ж. Славнић, С. Стојановић, Р. Богојевић, Ж. Блаженчић, Б. Буторац, А. Кнежевић, Н. Ранђеловић, В. Јовановић и др. Многи од горе поменутих ботаничара, а пре свега М. Јанковић, В. Блечић, Н. Диклић, Б. Јовановић, В. Мишић, Р. Јовановић, М. Гајић, Б. Татић, и др., били су коаутори капиталног дела, десетотомне *Флоре Србије* (Бг 1970–1986) и прве три књиге *Вегетације Србије* (Бг 1984, 1997, 2006). Веома снажан развој у периоду после рата дешавао се у области биљне физиологије. Експериментална истраживања физиолошких процеса код биљака донела су не само значајне резултате, него и светска признања. Различите аспекте функционисања биљака, од клијања до старења, обрађивали су: З. Дамјановић, утемељитељ биокибернетичке школе у Београду, М. Сарић, М. Нешковић, Р. Кастори, М. Плесничар, Б. Керечки, Љ. Ћулафић, Р. Коњевић и др. У оквиру фитофизиологије, у београдским научним институцијама развијала се светски позната школа културе ткива за коју су везана, пре свега, имена М. Нешковић, Љ. Радојевић, Р. Вујичић, Д. Грубишић и др. Неки од ових научника такође су допринели развоју биљне цитологије и хистологије. Бавећи се еколошким и екоанатомским истраживањима, пре свега акватичних биљака, Ј. Блаженчић је до краја свог активног професорског рада на Универзитету унапредила област алгологије у складу са савременим стремљењима у свету. Ј. Блаженчић је данас светски признат стручњак и познавалац алги из раздела *Charophyta*. Генетика и оплемењивање пре свега дрвенастих биљака биле су области проучавања А. Туцовића и В. Исајева. У XXI в. ботаничари у Србији на универзитетима и у научним институцијама, својим експерименталним и теренским радом, изучавају такорећи све ботаничке дисциплине, било с фундаменталног или апликативног аспекта. Често су истраживања интердисциплинарног карактера, а и интересовања ботаничара су вишестрана. Морфолошко-анатомским, таксономским, фитоценолошким и флористичким истраживањима баве се: Б. Петковић, Р. Јанчић, Д. Вилотић, Б. Пал, П. Марин, Д. Обратов Петковић, З. Кривошај и многи млађи сарадници. Фитофизиолошке и биохемијске карактеристике дивљих и гајених биљака проучавају Д. Грубишић, С. Пекић, Р. Стикић, М. Ђукић, Д. Винтерхалтер и др. Изузетно велики број ботаничара наставља рад на еколошким, фитогеографским, фитоценолошким, флористичким и физиолошко-еколошким проучавањима биљака са простора Србије. У овим областима старијим ботаничарима, који су данас учитељи многих младих научника, припадају: Б. Стевановић, В. Стевановић, Л. Амиџић, С. Јовановић, М. Вучковић, В. Ранђеловић, М. Никетић, М. Митровић, Д. Лакушић и многобројни млађи и сасвим млади ботаничари који се ослањају на светлу ботаничку традицију и доследно унапређују свеопшта сазнања о биљкама Србије. Српски ботаничари су и у последњих 50 година заслужни за откривање многих за науку нових биљака и биљних заједница, као и за публиковање бројних монографија о биљкама и капиталних дела каква су *Црвена књига флоре Србије 1* (Бг 1999), наставак издавања нових томова *Вегетације Србије* (Бг 1997, 2006) и припремање новог издања *Флоре Србије* (Бг 1992)*.* ЛИТЕРАТУРА: М. М. Јанковић, *Фитоекологија са основама фитоценологије и прегледом типова вегетације на Земљи*, Бг 1979; М. Сарић (ур.), *Живот и дело српских научника*, 1, Бг 1996; 2, Бг 1998; 3, 4; Бг 1998; 5, Бг 1999; 7, Бг 2001; *145 година биологије и 25 година молекуларне биологије у Србији* *(1853–1972–1998)*, Бг 1998. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОТАНИЧКА БАШТА ЈЕВРЕМОВАЦ **БОТАНИЧКА БАШТА ЈЕВРЕМОВАЦ**, специјализована институција Биолошког факултета Универзитета у Београду, у којој се плански и организовано узгајају различите биљне врсте из читавог света у циљу образовања, научних истраживања и заштите угрожених врста. Под овим називом и на садашњој локацији постоји од 1889, а њена претеча била је Ботаничка башта основана у дворишту Лицеја 1861, да би одлуком Министарства просвете Кнежевине Србије 1874. била премештена и подигнута поред обале Дунава на Дорћолу. Краљевска ботаничка башта на Дорћолу била је део Велике школе, а управа је била поверена Ј. Панчићу. Велике поплаве 1888, а наредне године и снажне бујице из горње вароши, уништиле су готово целокупан биљни фонд Баште који је Панчић мукотрпно сакупљао, те ју је требало преместити на погодније место. Краљ Милан Обреновић је 2. VIII 1889. поклонио Великој школи тадашњу краљевску башту и воћњак, заједно са коњушницама и пратећим зградама поставивши само један услов – да се Башта зове „Јевремовац", у знак сећања на његовог деду господара Јеврема Т. Обреновића, од којег је и наследио ово имање. Име се задржало све до 1940, а затим је сасвим неслужбено престало да се употребљава, све до 1991. када је, на предлог Колегијума Института за ботанику и Ботаничке баште Био. ф., поново враћен. Од 1889, када је за првог управника постављен Стеван Јакшић, тече развој и дуга историја **Б. б. Ј.** која траје све до данашњих дана. **![001_II_Botanicka-basta-Jevremovac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-ii-botanicka-basta-jevremovac.jpg)Б. б. Ј.** је наставна јединица Био. ф. Универзитета у Београду, научна и културна баштина земље, у којој се налази научни центар ботаничких дисциплина у Србији. Наставна и научна делатност остварује се у Институту за ботанику и **Б. б. Ј.** кроз рад катедри за екологију и географију биљака, морфологију и систематику биљака, физиологију биљака, алгологију, микологију и лихенологију, као и катедре за микробиологију. Поред наставе за око 1.200 студената Био. ф., чланови катедара учествују у научним пројектима који обухватају разноврсну проблематику фундаменталне и апликативне ботанике, микологије и микробиологије. **Б. б. Ј.** се простире на површини од 4,82 ха и обухвата, поред отворених површина, стаклену башту, хербаријум, библиотеку, слушаонице, лабораторије и административне просторије Института за ботанику. На укупно 14 парцела отвореног простора налази се више од 300 врста дрвећа и жбунова и око 1.000 зељастих врста које се организовано саде и узгајају у посебним систематским парцелама и алпинумима (камењарима). Око 1.000 тропских, суптропских и пустињских биљака се гаји у стакленој башти. Стаклена башта у **Б. б. Ј.** изграђена је 1892. и заузима простор од 560 м2 и састоји се од два крила спојена централном куполом. Пројектована је у викторијанском стилу и купљена је од немачке фирме „Mozentin" из Дрездена а у то време представљала је једну од највећих и најлепших стаклених башти у овом делу Европе. Данас је украс институције у којој се налази, симбол је и заштитни знак „Јевремовца" и споменик културе Београда и Србије. Хербаријум Института за ботанику и **Б. б. Ј.** представља једну од најзначајнијих и најбогатијих хербарских збирки не само у Србији, него и у југоисточној Европи. Формиран је 1860. када је Ј. Панчић своју дотадашњу збирку уступио Великој школи у Београду. После Панчића, фонд хербаријума се непрестано увећавао тако да данас садржи преко 150.000 хербарских листова с биљним материјалом сакупљеним у Србији, на Балканском полуострву, као и велики број примерака добијених разменом с хербаријумима из других земаља Европе и света. Он је, под међународном ознаком BEOU, укључен у листу званичних светских хербаријума. Посебну вредност представља збирка под називом *Herbarium Pancicianum* која обухвата највећи део материјала који је сакупио Јосиф Панчић током својих 42-годишњих ботаничких истраживања Србије и окoлних земаља. Чува се у 160 кутија и садржи 14.700 појединачних хербарских листова. Библиотека Института и **Б. б. Ј.** основана је 1853. и представља једну од најстаријих и најбогатијих ботаничких библиотека у овом делу Европе. Поред 200 научних и стручних часописа садржи и више од 7.000 књига. Међу књигама су прави раритети велике музејске вредности. **Б. б. Ј.** је институција са блиставом традицијом у области ботаничких наука, просвете и културе. Као просторна целина изузетних природних и културних вредности и садржаја, **Б. б. Ј.** је 1995. проглашена за Споменик природе Републике Србије од великог значаја, а од 2007. ужива и заштиту у статусу Споменика културе града Београда и Републике Србије. ЛИТЕРАТУРА: Б. Татић, *Стота годишњица Ботаничке баште „Јевремовац"*, Бг 1996; С. Јовановић, „Ботаничка башта *Јевремовац* – јединствени споменик природе Србије на прагу трећег миленијума", *Заштита природе*, 1998, 50. Слободан Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОТИЋ, Милорад **БОТИЋ, Милорад**, адвокат, правни писац (Змајево, Бачка, 22. VII 1913 – Нови Сад, 1. I 2007). Дипломирао на Правном факултету у Суботици 1938. У младости сарађивао у *Невену*, *Народној речи*, *Војвођанину* и *Дану*. Адвокатуром се бавио 1951–1981. Био председник Адвокатске коморе Војводине (1955–1970), председник Адвокатске коморе Југославије (1959–1961, 1968–1970), члан Савета Међународне уније адвоката (1956–1973), главни и одговорни уредник *Гласника Адвокатске коморе Војводине* (1952–1972), као и председник Читаонице српске у Новом Саду (1952–1954). Аутор је великог броја чланака и неколико књига из области права и историје адвокатуре (*Адвокатура*, I–II, Н. Сад 1991, 1994). Посебно је велик његов допринос у писању историје српске адвокатуре и у раду Адвокатске коморе Југославије. Објавио је неколико збирки песама: *Прећутао сам песника* (Н. Сад 1977), *Паоријада* (Н. Сад 1979), *Локвањи* (Н. Сад 1990). ЛИТЕРАТУРА: Б. Јекић, „Предговор", у: М. Ботић, *Адвокатура*, II, Н. Сад 1994. Момчило Грубач \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОТОРИЋ, Светозар **БОТОРИЋ, Светозар**, хотелијер, власник биоскопа, филмски продуцент (Опаљеник код Ивањице, мај 1857 – Нежидер, Мађарска, 27. ХI 1916). У своме хотелу „Париз" на Теразијама отворио 1908. први стални биоскоп у Београду и Србији, те постао заступник француске фирме „Браћа Пате". Године 1911. ангажовао њиховог сниматеља Луја Питролфа де Берија који је за њега до 1913. снимио двадесетак репортажа и документарних филмова (*Свечана предаја старих и пријем нових застава*, *Трке на Бањици*, *Кроз Нову Србију* и др.). Као први српски продуцент, произвео је 1911. први српски неми играни филм *Карађорђе* који је режирао познати позоришни глумац, писац и редитељ Илија Станојевић Чича, а снимио Де Бери. Исти аутори су 1911. реализовали и други српски играни филм *Улрих Цељски и Владислав Хуњади*. Скоро сви његови филмови су сачувани. После аустроугарске окупације Србије 1915. интерниран је у концентрациони логор Нежидер у Мађарској (данас Нојзидл ам Зее, Аустрија), где је и умро. ЛИТЕРАТУРА: Р. Ранковић, *Светозар Боторић*, Бг 1981; П. Волк, *Српски филм*, Бг 1996. Дејан Косановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОТОШ **БОТОШ**, село у средњем делу Баната, у општини Зрењанин, смештено на источној граници зрењанинске дилувијалне терасе према алувијалној равни Тамиша. Уз северну ивицу села прокопан је главни канал банатског дела система Дунав–Тиса–Дунав. Kроз њега пролази локални асфалтирани пут. Зрењанин је удаљен 30 км, што селу даје периферан карактер. Први помен о **Б.** је из 1347, а помиње се и током касније историје. У време Аустрије припадао је Војној граници. Периферни положај у односу на велике градове условио је да је пољопривреда основна привредна грана која је 2002. ангажовала 69,3% активног становништва. Село је тада имало 2.148 становника, од којих 89,4% Срба. Са малим одступањима грађено је по плану, с мало деформисаном правоугаоном основом и решеткастим распоредом улица. Издваја се само источна периферија, звана Старо Село, која је стешњена између два меандра Тамиша. У селу се налазе основна школа, здравствена станица, станица полиције, пошта и банка. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Зрењанин – географска монографија*, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОТУН **БОТУН**, село у Црној Гори, у Зети, 10 км југозападно од Подгорице чијој општини припада. Лежи на левој обали Мораче, на пространом заравњеном терену висине око 20 м. Пут Подгорица – Петровац на Мору пролази око 3 км источно од села, а исто толико према североистоку налази се Алуминијумски комбинат. Насеље је дисперзивног типа. Године 2003. у њему је живело 717 становника, од којих 61,9% Црногораца, а 30,5% Срба. ЛИТЕРАТУРА: П. С. Радусиновић, *Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба*, II, Никшић 1991. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОТУЊЕ **БОТУЊЕ**, село на десној страни долине Лепенице, леве притоке Велике Мораве, 12 км североисточно од општинског седишта Крагујевца. Уз западну ивицу села пролази пут Крагујевац – аутопут Београд–Ниш. Село је смештено на брдовитом терену, на 180–320 м н.в. Компактно је, има неправилан облик и мрежаст распоред улица. Настало је 1730. а становништво је досељавано из Старе Србије, Горње Мораве, Лепенице, Груже, Александровачке жупе, Македоније, Горње Пчиње, Ветернице, Понишавља, Белице, Ресаве, Тимочке крајине, Црне Горе и с Косова. **Б.** је 1921. имало 250 домова са 1.145 житеља, а 2002. 649 становника, од којих 94,8% Срба. У селу се налазе православна црква, основна школа и дом културе. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОХЕМИЗАМ **БОХЕМИЗАМ**, чехизам, реч или језички елеменат, синтаксичка конструкција или обрт који је преузет из чешког језика или је настао по узору на чешки језик. Најчешће означава лексички елеменат (*часопис*, *смер* – ч. *časopis*, *směr*), али се понекад овим термином наговештава да се ради о непожељном преузимању чешке речи, посебно у словачкој средини. Већи број **б**. ушао је у језик хрватских глагољаша у XIV в., касније и у језик представника илирског покрета, а одатле су многи пренети у српскохрватски језик (*плин*, *гесло*, *усмерити/усмјерити*, *добробит*, *огаван*, *дотични*, *превага*, *попрсје*, *наслов*, *спис*, *збирка*, *околност*, *школство*, *збројовка*, *копачка*). Из хуситских ратова воде порекло **б*.* *табор*, *хаубица*, *пиштољ*. Као модел за грађење фискултурних термина послужила је терминологија Мирослава Тирша (оснивача соколске организације у Чехословачкој): *разношка*, *одручити*, *вис*. Светски познат је **б.** *робот*, који је први пут употребио Карел Чапек у драми *Р.У.Р.* ЛИТЕРАТУРА: B. Havránek, „Vliv nové spisovné češtiny nа spisovné jazyky jihoslovanské", *Studie o spisovném jazyce*, Praha 1963. Верица Копривица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОХЕМИСТИКА **БОХЕМИСТИКА** (лат. *Boiohaemum*; *Bohemia*: назив за Чешку, земљу Боја, првих историјски познатих становника чешке територије), славистичка грана која има за предмет чешки језик, књижевност, историју и културу. **Б.** у Чешкој започиње од друге половине XIV в., углавном лексикографским, a нешто касније и граматичким радовима. Чешки језик и књижевни споменици систематски се почињу изучавати у време националног препорода. Проучавају се језичке законитости, велика пажња се посвећује граматичкој грађи и кодификацији норме (Ј. Добровски), као и прикупљању и описивању лексике (Ј. Јунгман). Крајем ХIХ и почетком ХХ в. настају компаративистички радови и дела из историје језика (Ј. Гебауер). У међуратном периоду на **б**. су утицали радови чланова Прашког лингвистичког кружока, који су проучавали језичке појаве првенствено с аспекта њихове функције (В. Матезијус, Ј. Мукаржовски, Б. Хавранек и др.). У том периоду лингвистичка **б**. има за предмет пре свега однос језика и друштва. Језик се схвата као систем односа и разматрају се питања књижевног језика и језичке културе, врше се опсежна дијалектолошка истраживања. Почеци изучавања и наставе чешког језика и књижевности у Србији везују се за постављење Радована Кошутића за наставника руског, пољског и чешког језика 1895. на Великој школи. Р. Кошутић је провео два семестра на славистичким студијама у Прагу. У практичној настави чешког језика на Катедри у Београду од 1925. помагао му је лектор Отакар Колман. Године 1946. за наставника за чешки језик изабран је Радован Лалић, а за чешку и словачку књижевност Крешимир Георгијевић, који је 1949. објавио *Граматику чешког језика* (Бг 1949) и *Преглед чешке и словачке књижевности* (Бг 1950), a у једном периоду био и редактор двотомног *Чешко-српског речника* САНУ (Бг 2000–2001), на којем су радили и Нада Ђорђевић, Емилија Качаник, Слободанка Урошевић и Драгутин Мирковић. На Универзитету у Београду одбрањено је десетак докторских и магистарских радова из **б.**, већином наставника и сарадника студијске групе за чешки језик и књижевност, поред осталих: Драгутин Мирковић, *Говори Чеха у Славонији* (*Дарувар и околина*) Бг 1968; Стојанка Поповић, *Говор двају чешких насеља у Босни* (*Нова Вес и Мачино Брдо*), Бг 1968; Верица Копривица, *Творба именица од придева у чешком и српском језику*, Бг 2006; Александра Корда Петровић, *Од робота до инсеката*, Бг 2006. Посебан допринос ширењу језика и културе Чеха дали су чешки лектори: Владимир Матејчек, Доброслава Бергова (аутор универзитетског уџбеника *Чешки језик*, Бг 1974), Здењек Урбан, Мирослав Хлеборад, Станислава Сикорова, Ана Кремзер, Јиржи Павелка, Јан Штурала, Ева Маху, Ева Паласова, Марија Черна, Вацлав Штјепанек и Јаромир Линда, а као гостујући професор књижевности Мирослав Квапил с Карловог универзитета у Прагу. Домаћи лектори за чешки језик били су Михал Филип, Душан Квапил и Владислава Стаменковић. Предавања из књижевности држао је Александар Илић с Катедре за општу књижевност. Као асистенти у настави су учествовали Зоја Сеги, Гордана Атанасовски, Катарина Митрићевић, Сандра Влаинић, Ивана Кочевски, а као сарадници Злата Терзић и Снежана Поповић. ЛИТЕРАТУРА: Д. Квапил, В. Копривица, А. Корда Петровић, „Катедра бохемистике на Одсеку за славистику Филолошког факултета у Београду – историјат и перспективе", *Славистика*, 2000, 4. Верица Копривица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОХОРИНА **БОХОРИНА**, рудник, који се налазио на месту данашњег села Борина, између Бање Ковиљаче и Малог Зворника. У дубровачким документима јавља се од 1415. Упоредо с развојем рударске производње расло је и насеље које је привукло дубровачке трговце. У почетку веома мала, њихова колонија била је знатнија после обнове Српске деспотовине 1444. када су напредовала и друга места у северозападној Србији. У дубровачкој колонији било је властеле и пучана, а сви су пословима били везани за Сребреницу, Црнчу, Зајачу, Крупањ. **Б.** је имала своју царину, па се 1445. помиње Милан Кора, цариник. Судећи по судским споровима међу Дубровчанима, њихова колонија никада није била велика. На самом терену остало је трагова старе рударске делатности. ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Прилошци за историју средњег века", *ПКЈИФ*, 1933, 13; М. Спремић, „Јадар у средњем веку", у: *Јадар у прошлости*, Лозница 1985. Момчило Спремић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОХУШ, Паљо **БОХУШ, Паљо** (Bohuš, Paľo), песник, есејиста (Бачки Петровац, 25. IV 1921 – Сремска Каменица, 21. IX 1997). Књижевни псеудоним Павела Сабоа. Студије медицине, започете за време рата у Сегедину, завршио у Братислави. Као лекар почео да ради у Словачкој, али је 1950. на исконструисаном процесу оптужен за пројугословенски ревизионизам и осуђен на осам година, од чега је у тамници провео пет. После повратка у домовину, као лекар опште праксе, касније као специјалиста за туберкулозу, радио у Сурдулици, Сокобањи и Новој Вароши. Песме почео да пише већ као ученик гимназије. Прву збирку песама *Живот и бразде* (*Život a brázdy*) објавио 1943. За време рата писао ангажовану противратну поезију. Након боравка у затвору вратио се поезији у другој половини 50-их, али његово песничко стваралаштво добија замах од 70-их година. Његовом поезијом протежу се две линије – идилична и иронична. Прва произилази из тематско-мотивске парадигме завичаја у ширем значењу као панонског духовног простора. Географске и духовне просторе свог детињства и младости свесно је приказивао идилично, што је први степен у процесу митизације. Иронија у његовој поезији израз је опорог животног искуства и усмерена на посрнуле моралне вредности и као таква делује као опомена. Животно сазнање, срећно и опоро, у песмама се најчешће испољава у гномском облику. Писао је песме и на српском језику и објавио збирку *Живот, унапред доживотан* (Ириг – Н. Сад 1977) коју је превео на словачки (*Listovanie v morušových listoch*, Н. Сад 1985). Књиге избора из његове поезије су објављене на мађарском, румунском и српском језику (на српском: *Изгон*, Н. Сад 1979, *По тмини као по води*, Н. Сад 1995). У тесној вези с поезијом настајали су и његови лирски есеји (*Eseje*, Н. Сад 1993). ДЕЛА: поезија: *Predsa koľaj*, Н. Сад 1971; *Hviezdne proso*, Н. Сад 1972; *Časom dôjdeme*, Н. Сад 1974; *Sonáty pre sólo mlčanie a gajdy*, Н. Сад 1978; *Nikam a späť*, Н. Сад 1989; *Triumfálny postrk*, Н. Сад 1990; *Tretia strana mince*, Братислава 1993; *Jednosmerný rebrík*, Бачки Петровац 1996; *Ohňovzdorný heretik*, Бачки Петровац 1999. ЛИТЕРАТУРА: V. Hronec, *Svet básnického obrazu*, Н. Сад 1988; M. Harpáň, *O Paľovi Bohušovi*, Бачки Петровац 1999. Михал Харпањ \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЦА **![001_II_BOCA.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-ii-boca.jpg)БОЦА**, дикица (*Xanthium*), род једногодишњих зељастих биљака из породице главочика Asteraceae. Стабло је усправно, разгранато, високо 15–100 цм. Листови су наизменични, ланцетасти, јајасто до ромбоидни, прекривени кукучастим длакама, по ободу цели или неправилно плитко назубљени. Код врсте *X. spinosum* у пазуху листова налазе се три дугачке бодље. Мушки и женски цветови на истој биљци су одвојени, мушки су цветови у главицама изнад женских који се налазе у пазуху листова са сраслим бодљикавим овојним листићима. Зрели плодови, издужено јајасти, дугачки до 3 цм, жућкасти до браонкасти, покривени су бодљама и/или оштрим кукучастим длакама. Природно се распростире качећи се за крзно сисара. Цвета у јулу, плодоноси до касно у јесен. Род обухвата пет врста које су аутохтоне у јужној Америци одакле су се још од XVIII в. антропогено рашириле на све континенте. У Србији постоје три врсте: *X. strumarium*, *X. italicum* и *X. spinosum*. Насељавају рудерална станишта у градовима и насељима, необрађена поља, ивице сеоских путева и железничких пруга. ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „*Xanthium* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 7, Бг 1975; D. Löve, „*Xanthium* L.", у: Tutin et al. (ур.), *Flora Europaea*, 4, Cambridge 1976. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЦАРИЋ, Анастасије (Анастас) **![001_Anastasije-Bocaric.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-anastasije-bocaric.jpg)БОЦАРИЋ, Анастасије (Анастас)**, сликар (Будва, 17. I 1864 – Пераст, 17. IV 1944). Сликарски се образовао у Грчкој, Солуну и Атини. Већ 1896. започиње свој уметнички пут у Сарајеву, а затим преко Цетиња, Рисна, Задра, Загреба, Венеције, Мостара, Београда, Истамбула, Адис Абебе, Каира, Скопља и Солуна стиже у Нови Сад, где од 1912. живи као слободан и веома ангажовани уметник и ликовни педагог, радећи као наставник у Учитељској школи. Неко време је са Д. Инкиостријем–Медањаком држао и приватну цртачку школу. Последњу деценију живота провео је у Црној Гори. У његовој сликарској зоставштини остало је много портрета и икона који се чувају на Цетињу, у Будви, Перасту и Прчњу. Портретисао је угледне савременике у традицији академског реализма, углавном по фотографијама. Познати и тражени су били његови портрети-литографије краља Петра I и краља Александра Карађорђевића. У Спомен-костурници у Мачванском Прњавору осликао је фреске са тематиком о злочинима Аустроугара над Србима 1914. Излагао је на групним изложбама у земљи и у европским престоницама (Праг, Берлин, Варшава, Букурешт, Софија), а самостално у Новом Саду (1919). Његови значајнији радови налазе се у Сарајеву и Бањалуци. Као младић, окушао се у књижевности, писао је песме и објављивао у *Невену* и *Цариградском гласнику*. ЛИТЕРАТУРА: А. Бегић, *Умјетност Босне и Херцеговине 1894–1923*, Сар. 1978; Д. Дамјановић, *Сликано пером*, Бл 2000; Ј. Бајковић, З. Кажанегра, *Анастас Боцарић у документима архива Будве*, Будва 2011. Угљеша Рајчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЦАРИЋ, Сава **БОЦАРИЋ, Сава**, вајар, сликар, карикатуриста (Београд, 24. V 1896 – Каракас, Венецуела, 1965). Одрастајући у уметничкој породици, прве поуке о сликарству добио од оца, сликара Анастаса Боцарића (1864–1944), који је једно време у свом атељеу држао сликарску и вајарску школу. Пред I светски рат почео да студира друштвене науке у Италији, а за време рата радио у посланству Србије у Риму и Атини. Пошто се упознао с Иваном Мештровићем и кратко учио вајарство код њега, наставио са школовањем у Риму, Фиренци, Напуљу (код Пелегринија), Милану, Прагу и Паризу (Школа лепих уметности, Атеље „Кормон"). Из Београда се 1922. преселио у Лондон, а 1941. у Каракас. Самостално излагао у Лондону 1926 („The Fine Art Gallery") бисте 18 угледних личности из енглеског друштва, 1929 („The French Gallery") и 1938, као и 1930. у Њујорку. Највећи део његовог уметничког опуса чине портрети (цар Хаиле Селасије, Бернард Шо, Томас Харди, Џејмс Џојс, Х. Џ. Велс, Олдос Хаксли, Џон Голсворти). Код сваке личности истицао је мисао или осећања а не оно што је пролазно и материјално. Дела су му стилски разнородна, од скулптура чистих, сведених површина до радова као што је *Портрет Чеде Мијатовића* из 1931, за сада једино његово вајарско остварење познато у овдашњој средини, код којег је карактер дочаран експресионистичком изражајношћу. У Фијатовој збирци у Самошу чувају се два портрета, цртеж и пастел. Био је познат и као карикатуриста. Током 1924. за *Ивнинг стандард* је урадио 40 карикатура истакнутих личности, а 1930. је публикована луксузна мапа с његовим радовима (*25 Caricaturеs by Sava*). У литератури се помиње да је о њему у Енглеској снимљен филм под називом *Чувени скулптор Сава Боцарић*. ЛИТЕРАТУРА: Д. Илић, „Српски вајар постаје славан у Енглеској", *Време*, Бг, 14. III 1929. Вера Грујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЦАРИЋ, Спиридон Шпиро **БОЦАРИЋ, Спиридон Шпиро**, сликар (Будва, 24. V 1876 – Госпић, Шаранова јама, 19. VII 1941). Нижу и средњу уметничку школу завршио у Венецији. Уметничке студије наставио у Сарајеву где је живео и радио три деценије, одакле се преселио у Бaњaлуку где је од 1930. био управник Музеја Врбаске бановине. Као сликар је оставио велики број жанр слика са сценама из живота из босанских махала и са Башчаршије, а радио је и уметнички вредније портрете и иконе. Напустивши академски реализам, под утицајем италијанског сликара Сегантинија сликао је у стилу импресионизма. Био је добар колориста. У II светском рату уништена су два његова иконостаса у Рогатици и Прачи, док су му делимично сачуване олтарске преграде у Илијашу и у Мишићима код Власенице. Излагао је на колективним изложбама у земљи (Сарајево, Бањалука, Брчко) и у иностранству (Праг, Варшава, Берлин, Братислава, Рига, Талин, Вилнус, Софија). У Бањалуци су му постхумно приређене комеморативна (1956) и ретроспективна изложба (1977). Његови радови се чувају у Уметничкој галерији у Сарајеву и у домовима културе у Бањалуци и Мостару. Бавио се новинарством и писао рецензије. Објављивао је у *Отаџбини*, *Босанскохерцеговачком гласнику*, *Српској ријечи*, *Мусавату*, *Босанској вили* и *Бранковом колу*. **Б**. су усташе 1941. убиле и са осталим Србима бациле у Шаранову јаму. ДЕЛА: *Стари Босанац*; *У чаршији*; *Портрет проте Теодора Јунгића*, 1897; *Портрет Белуша Јунгића*, 1898; *Портрет трговца*, 1899; *Портрет краљице Драге (Машин) Обреновић*, 1902; *Портрет митрополита Евгенија Летице*, 1908; *Мостар*, 1909. ЛИТЕРАТУРА: А. Бегић, *Умјетност Босне и Херцеговине 1894–1923*, Сар. 1978; Д. Дамјановић, „Сликар Спиридон-Шпиро Боцарић (1876–1941)", *Гласник Удружења архиварских радника Републике Српске*, Бл, 2010, 2. Угљеша Рајчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЦИ, Босиљка **БОЦИ**, **Босиљка**, глумица (Сремска Митровица, 2. II 1932 – Београд, 21. XII 1997). Студирала глуму на Академији за позоришну уметност у Београду, у класи Мате Милошевића. Била члан Београдског драмског позоришта и Југословенског драмског позоришта (1950–1972). Играла и на другим београдским сценама („Атеље 212"), као и на радију, телевизији и филму (*Аникина времена* В. Погачића и *Мртвима улаз забрањен* В. Царина). Као ауторка многих реситала и литерарно-сценских пројеката ангажовано је популарисала српску поезију. Снажна карактерна глумица с изванредном дикцијом. Важније позоришне улоге: Јула (Л. Костић, *Пера Сегединац*), Лавренција (Л. де Вега, *Фуентеовехуна*), Глафира (М. Горки, *Јегор Буличов*), Настја (М. Горки, *На дну*), Дуњаша (А. Чехов, *Вишњик*), Дојкиња (Г. Лорка, *Крваве свадбе*), Краљица (В. Шекспир, *Хамлет*), Гонерила (В. Шекспир, *Краљ Лир*), Хелен (Џ. Озборн, *Осврни се у гневу*), Шантал (Ж. Жене, *Балкон*), Варвара Ставрогина (Ф. М. Достојевски, *Зли дуси*), Софија (*Туце свилених чарапа*) итд. Добитница је специјалне Стеријине награде и Ордена Св. Саве II реда. ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Илузије на Цветном тргу*, Бг 1997; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001; *Београдско драмско позориште 1947–2007*, Бг 2007. Олга Марковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЧАР **БОЧАР**, село у северном делу Баната, у општини Нови Бечеј, изграђено на једном острву дилувијалне терасе унутар простране инундационе равни Тисе. Корито реке је удаљено око 10 км и на тој страни село је саобраћајно изоловано. Уз границу терасе пролази железничка пруга Зрењанин–Сента, а једина друмска веза је 5 км дуг слепи пут до суседног села Новог Милошева, преко којег је повезан с Новим Бечејом (28 км) и Кикиндом (23 км). Први помен о селу је из 1211, али је током читавог турског периода највероватније било пусто. Обновљено је тек 1740. насељавањем Срба. Досељавањем Немаца и Мађара у XIX в. Срби остају у мањини. После II светског рата на место исељених Немаца досељава се 1.393 колониста из Босне, што је била половина тадашње популације. У селу је 2002. живело 1.895 становника, од којих 80,3% Срба. И поред периферног положаја села више од трећине активног становништва запослено је у индустрији, највећим бројем у Кикинди. У центру села налазе се пространи парк, две цркве, стара зграда школе и неколико продавница. Одатле се село ширило ка југу и истоку. Слободан Ћурчић У атару села на локалитету Песак, приликом земљаних радова, 1959. уништен је део некрополе седелачке популације, која се датује у период од краја V до средине VI в. У току трогодишњих истраживања откривено је укупно 67 гробова, од којих су многи раније били опљачкани. Гробови су оријентације запад–исток. Покојници су сахрањивани у уобичајеном положају у раке правоугаоне основе. Само један гроб био је оријентисан север–југ и може се повезати са Сарматима. Неки покојници су били сахрањени у дрвеном сандуку. Поред карактеристичних фибула и копчи, за ову некрополу особени су бројни налази оружја: врхови копаља, умбо, мачеви, један скрамасаx, бојна секира и различити врхови стрела. У женским гробовима се налазе наруквице, игле, пређице, фибуле, међу којима се истиче једна позлаћена с правоугаоном плочастом главом, затим огрлице с перлама од стакла, чешљеви, пршљенци, у једном случају огледало, као и солид Јустинијана I, кован у Константинопољу. Нађено је и укупно 13 керамичких посуда, претежно глачаних и с глачаним орнаментом. На локалитету Буџак-економија откривено је 10–15 гробова, укопаних у једну од пешчаних греда. У току заштитних ископавања 1961–1962. истражено је осам гробова из раздобља X–XI в., као и део некрополе из V–VI в. Налази се чувају у Народном музеју у Кикинди. Вујадин Иванишевић; Весна Бикић ЛИТЕРАТУРА: D. Dimitrijević, M. Girić, „Pesak près de Bočar -- nécropole gépide", у: *Epoque préhistorique en Yougoslavie*, Бг 1971; М. Бајић, *Општина Нови Бечеј – географска монографија*, Н. Сад 1983; Н. Станојев, *Некрополе X–XV века у Војводини*, Н. Сад 1989; С. Ћурчић, *Насеља Баната – географске карактеристике*, Н. Сад 2004. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЧАЦ **БОЧАЦ**, село у Републици Српској, у проширеном делу долине реке Врбас, 38 км јужно од општинског седишта Бањалуке. Смештено је на десној обали реке, на доњем делу западне стране планине Чемернице, где су нагиби блажи. Са путем Јајце–Бањалука, који је на другој страни реке, повезано је мостом. Река је преграђана браном 1981. када је формирано вештачко језеро дуго око 10 км. Вода се користи за Хидроцентралу „Бочац" (110 МW). Село је дисперзивног типа, чини га велики број заселака (Градина, Дреник, Смилићи, Поље, Тодићи, Даичићи, Џемат, Маљугово, Потпланина) на 250–640 м н.в. **Б.** је 1991. имао 1.685 становника, од којих 99,1% Срба. У њему се налазе основна школа, амбуланта и неколико продавница. Јужно од села основан је истоимени еко-центар. У средњем веку овде се налазила тврђава са цивилним насељем у подграђу. Руине тврђаве још постоје на крају суженог дела долине Врбаса. Мира Мандић Утврђење се први пут помиње 1434, а нешто пре 1516. заузели су га Турци који су ту држали своју посаду све до треће деценије XIX в. **Б.** се налазио у систему одбране прилаза утврђеном граду Јајцу и прелаза („брод") преко Врбаса. Имао је простран брањени простор неправилне елипсоидне основе с једном полигоналном топовском кулом која у свом коначном облику представља турску доградњу. Један познији бедем с пушкарницама спуштао се низ падину преграђујући простор до обале Врбаса, где се налазила једна од градских капија. Марко Поповић ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, *Краљевски град Јајце*, Сар. 1904; Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *НС*, 1953, 1; М. Вего, *Насеља босанске средњевековне државе*, Сар. 1957. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОЧВАРСКИ, Валериј **БОЧВАРСКИ, Валериј**, физичар, универзитетски професор (Београд, 4. II 1949). Дипломирао на Природно-математичком факултету у Београду 1974, магистрирао 1980. На Универзитет Париз XIII отишао 1981. и докторску дисертацију одбранио 1986. На истом универзитету именован у звање гостујућег (1992) и придруженог професора (1995). На ПМФ-у у Крагујевцу предаје од 1987, а у звање редовног професора изабран је 2003. Од 1974. радио на Институту за физику у Београду где је у групи Милана Курепе започео с истраживањима у области физике атомских и молекуларних судара. Бавио се атомском интерферометријом (коаутор, „Atomic interferometry with metastable hydrogen atoms", *Europhys. Lett*., 1991, 16, 1), физиком хладних атома, и истраживањима Ван дер Валс – Земанових интеракција метастабила на микро и нано структурама (коаутор, „Stern Gerlach interferometry with metastable argon atoms: an immaterial mask modulating the profile of a supersonic beam", *Eur. Phys. J. D.* , 2003, 23, 1; коаутор, „Surface-induced vibrational excitation of metastable nitrogen molecules traversing a micro-slit copper grating: a probe of surface profiles", *J. Phys.B*., 2006, 39). Дејан Пантелић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШАН, Ђорђе **БОШАН, Ђорђе**, сликар (Суботица, 17. X 1918 – Београд, 23. IX 1984). Уметничку академију завршио у Београду 1946, а специјални течај код Марка Челебоновића 1948. Од 1947. био члан УЛУС-а. Као члан групе „Самостални" учествовао на групним изложбама, а самосталне изложбе имао у Београду, Суботици, Бечеју, Сенти, Зрењанину и Новом Саду. Био професор на Академији ликовних уметности у Београду. Један је од оснивача уметничких колонија у Војводини. Припадао је генерацији стасалој током 40-их година, која је свој ликовни језик формирала на умереном модернизму међуратног сликарства. Сликао је најчешће мртве природе, пејзаже и портрете. Прекретницу у његовом сликарству представља 1956. која оштро раздваја две његове фазе. Прву фазу карактерише сликарство блиско поетском реализму у којем се одсликавају поуке Марка Челебоновића (*Мртва природа са корама поморанџи*, 1956). То је свет слике интимних доживљаја и строге форме у којима преовлађују мртве природе, предели и ентеријери. Другу фазу одликује сликарство симболично интонираних фигура, геометризованих форми и динамичних контраста светлог и тамног (*Породица*, 1965). Као добар познавалац сликарског заната, **Б.** ради у хладном, суздржаном колориту широких наноса боје. Током седме деценије његово сликарство поприма монументалност композиције, геометријску конструкцију и симболично значење фигуралних представа. Претежно је радио фигуралне композиције монументалног карактера, а ређе портрете и пределе. ЛИТЕРАТУРА: М. Николајевић, *Ђорђе Бошан*, Бг 1965; М. Арсић, *Сликарство у Војводини 1955–1972*, Н. Сад 1989. Тијана Палковљевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШАН, Ђорђе **БОШАН, Ђорђе**, физичар, универзитетски професор (Сента, 8. VI 1926 – Ниш, 28. V 2010). Студије физике завршио на Природно-математичком факултету у Београду (1952), где је и докторирао 1976. с тезом „Проучавање физичких феномена приликом електричног пробоја у гасовима у цевима са металним електродама". Радио у РР (Радио и рендген) заводима (касније *ЕИ*) у Нишу као један од наших првих успешних физичара у индустрији (1953–1977). На Електронском факултету у Нишу радио од 1960. до пензионисања 1992, од 1977. као редовни професор. Предавао и на Грађевинском и Медицинском факултету. У РР заводима започео рад на развоју детекторa радиоактивног зрачења са GM-бројачима и констатовао кашњење електричног пробоја у односу на моменат примене напона у уређају за стабилизацију. Испитивањем тог кашњења бавио се практично до краја научне каријере, која је прекинута марта 1999. када је доживео саобраћајну несрећу у којој је теже повређен. Истраживао је кашњење у азоту (и M. M. Pejović, „Dependence of time of breakdown on electrode temperatures in nitrogen-filled diodes", *J. Phys. D*, 1979, 12, 1699; коаутор, „The influence of light from a nitrogen gas discharge lamp on the concentration of metastable species and on the time delay to electrical breakdown in nitrogen-filled diodes", *J. Phys. D*, 1998, 31, 1), племенитим гасовима (и M. M. Pejović, „Influence of electrode temperature on the metastable atom concentration in an argon-filled diode", *J. Phys. D*, 1981, 14, 693) и у SF6 (и V. Ž. Zlatić, B. J. Mijović, „The role of metastable states in the mutual influence of two discharges in sulphur hexafluoride", *J. Phys. D*, 1990, 23, 304). Мерено је време формирања пражњења од прикључења напона до постизања стационарне струје. Поред научног рада, посебно треба нагласити његов допринос развоју индустрије. Био је члан тима за пројектовање и изградњу Фабрике полупроводника у *ЕИ*. Бавио се вакуумском техником, примењујући знања из те области у фабрикама радио-цеви и полупроводника у *ЕИ* и у фабрикама керамичких кондензатора и сребрне пасте у Ђевђелији. Аутор је уџбеника *Вакуумска техника* (Ниш, I 1975; II 1981). ИЗВОР: Архива Електронског факултета у Нишу. Марко М. Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКАН, Слободан **БОШКАН, Слободан**, одбојкаш (Нови Сад, 18. VIII 1975). Поникао у новосадској *Војводини*, с којом је као члан прве екипе (1994–1999. и 2003–2004) седам пута освојио државно првенство (1994, 1995, 1996, 1997, 1998, 1999, 2004) и четири пута национални куп (1995, 1996, 1998, 1999). Играо је у *Олимпијакосу*, Грчка (1999–2000), *Трентину*, Италија (2000–2002), *Ираклису*, Грчка (2002–2003), *Туру*, Француска (2004–2008) и *Будванској ривијери*, Црна Гора (2008–2010). Са *Туром* освојио Лигу шампиона (2004–2005), два купа и суперкуп Француске, са *Олимпијакосом* првенство Грчке, а са *Будванском ривијером* два првенства и један куп Црне Горе. Као члан државне репрезентације (1995–2007) одиграо 242 утакмице и освојио златну медаљу на Олимпијским играма 2000. у Сиднеју, сребрну на Светском првенству 1998. у Токију, златну (Острава 2001), сребрну (Ајндховен 1997) и четири бронзане (Атина 1995, Беч 1999, Београд / Рим 2005, Москва 2007) на европским првенствима. У светском купу освојио сребрну медаљу (Токио 2003), а у светској лиги сребрну (Мадрид 2003) и бронзану (Бело Хоризонте 2002). У Новом Саду завршио средњу и Вишу школу за спортски менаџмент. Оснивач и председник Одбојкашког клуба *Дунав волеј* из Новог Сада (основан 2008) који је 2011. постао прволигаш. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2010). ЛИТЕРАТУРА: *Европска првенства 1948-2005*, Бг 2006. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВ, Вујадин **![001_Vujadin-Boskov.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-vujadin-boskov.jpg)БОШКОВ, Вујадин**, фудбалер, тренер, савезни капитен (Бегеч, Бачка, 16. V 1931). У Новом Саду завршио Трговачку академију и историју на Вишој педагошкој школи. Као гимназијалац 1946. ушао међу фудбалске „полетарце" новосадске *Војводине* и под вођством тренера Банета Секулића, израстао у врсног халфа, завидне технике и смисла за грађење игре и игру главом. За први тим *Војводине* (1946–1960) одиграо је 412 утакмица уз две дуже паузе због прелома ноге. Играчку каријеру наставио је у ђеновској *Сампдорији* (1961–1962) и циришком клубу *Јанг бојс* (1962–1964). За репрезентацију Југославије одиграо 57 утакмица (1951–1958). Освојио је сребрну медаљу на Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. после „историјских" мечева са СССР у осмини финала (прва утакмица 5:5, поновљена 3:1). Две године био капитен репрезентације (1956–1957). Играо и у тиму света (Фифа) против Велике Британије јула 1955. По завршетку играчке каријере био директор и тренер *Војводине* (1964–1971). Као тренер радио је у холандским клубовима *Ден Хаг* (1974–1976) и *Фејенорд* (1976–1978), у Шпанији у *Сарагоси* (1978–1979), *Реал Мадриду* (1979–1982) и *Спортингу* из Хихона (1983–1984), у Италији у *Асколију* (1985–1986), *Сампдорији* (1986–1992. и 1997–1998), *Роми* (1992–1993), *Наполију* (1994–1996) и *Перуђи* (1999), као и швајцарском *Сервету* (1996–1997). Са *Војводином* освојио титулу првака Југославије (1965/66), са *Реал Мадридом* био првак Шпаније, освајач Купа краља (1979/80) и финалиста Купа шампиона (1981), са *Сампдоријом* освојио првенство (1991) и два пута куп Италије (1988. и 1989), суперкуп Италије (1991) и Куп победника европских купова (1990). Селектор фудбалске репрезентације Југославије био је четири пута. Дебитовао је 1966. као члан селекторске комисије са А. Тирнанићем, Р. Митићем и Б. Станковићем, а репрезентација је у четири утакмице остварила две победе и исто толико пораза. У његовом првом самосталном мандату (1971–1973) „плави" су одиграли 27 утакмица уз 10 победа, 12 нерешених сусрета и 5 пораза; у другом (1999–2000) 15 утакмица (6 победа, 5 нерешених сусрета, 4 пораза). Селекторску каријеру завршио је 2001. када је заједно са И. Ћурковићем и Д. Савићевићем водио државни тим на 8 утакмица (4 победе, 2 нерешена сусрета, 2 пораза). *Војводина* је свој нови фудбалски центар у Ветернику 1996. назвала његовим именом. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта. ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, *Клуб познатих* *у фудбалу Србије и Црне Горе (1903–2005)*, Бг 2005. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВ, Живојин **![001_Zivojin-Boskov.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-zivojin-boskov.jpg)БОШКОВ, Живојин**, историчар књижевности, критичар, преводилац (Нови Бечеј, раније Врањево, 29. XI 1909 – Нови Сад, 3. III 2002). Студије југословенске и руске књижевности завршио у Београду (1934). Затваран због комунистичке делатности у студентском покрету. Током 1941. два месеца провео у заробљеништву, а окупацију у Новом Саду, до 1943, када се укључује у НОП. По ослобођењу био секретар и шеф Одбора за просвету (од 1944), потом професор па ректор Више педагошке школе (1946–1963, 1947–1952). Обављао важне друштвено-политичке и просветне функције (члан одбора и председник Друштва за културну сарадњу Војводине и СССР, члан Савета за просвету СРС и АПВ); у Матици српској члан низа одбора, жирија, редакција, уредник разних Матичиних издања, а од 1963. управник Рукописног одељења. Значајан је његов рад на кодификацији српскохрватског језика (покретање анкете у *ЛМС* и организовање Новосадског договора 1954) као и на издању и покретању *Југословенског књижевног лексикона* (Н. Сад 1971). Објављивао радове о дубровачким писцима (М. Марулић, М. Држић), писцима XIX в. (Вук Караџић, Ј. С. Поповић, П. П. Његош, Б. Радичевић, Љ. П. Ненадовић, Ј. Ј. Змај, М. Глишић, Л. Лазаревић, С. Ранковић), савременицима (И. Андрић, Е. Кош), руским писцима. Преводио с руског. Студије о српским и руским писцима (*Чланци из књижевности*, Н. Сад 1949) рефлектовале су доминантну социјалистичку идеологију: диференцирају писце грађанског и социјалистичког реализма, оспоравају религиозни контекст Његошевог дела, у Андрићевом опусу предност дају приповеткама ратне тематике, високо вреднују књижевнокритичку мисао В. Глигорића и књижевни рад Е. Коша. У многоструком уредничком раду издваја се изузетна улога (концепција, покретање, ауторство низа одредница) везана за вишетомни Матичин *Лексикон писаца Југославије* (Нови Сад, од 1972). Сарађивао такође на издању Мађарске академије наука *Világirodalmi Lexikon*. У обимном приређивачком раду од посебног је значаја прво монографско издање Игњатовићевих мемоара (Н. Сад 1953; Бг 1966), посебно *Одабрана дела* овога писца (Н. Сад, 1988/89). Изузетан допринос изучавању Игњатовићевог књижевног дела дао је и биобиблиографским и архивским истраживањима, те књижевнокритичким студијама. По информативности издваја се монографија *Јаков Игњатовић* (Н. Сад 1988), писана с позитивистичком усрeдсређеношћу на детаље из живота и дела, те са исцрпним пописом литературе. ЛИТЕРАТУРА: Z. Csuka, „Jakov Ignyatovics, Rapsodije iz prošlog srpskog života. Memoari", *Irodalmi Figyelö*, 1957, 3, 1; Љ. Андрић, „Разговор са Живојином Бошковом, *ЛМС*, 1988, 164, 441, 3; Д. Иванић, „Jaков Игњатовић: *Одабрана дела*, 1–14, у редакцији Живојина Бошкова", *KИ*, 1990, 22, 83–84; Б. Ковачек, „Живојин Бошков", *ЗМСКЈ*, 2002, 50, 3. Драгана Вукићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВ, Мирјана **БОШКОВ**, **Мирјана**, слависта (Нови Сад, 23. V 1943). Дипломирала на Групи за руски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, где ради од 1967. Магистрирала на Филолошком факултету у Београду (*Захарија Орфелин и књижевност руског просветитељства*, Н. Сад 1974). Водила семинаре из руске књижевности свих периода, а од 1978. и предавања из предмета Стара руска књижевност и Руска књижевност XVIII века. Усавршавала се у Лењинграду (1971, 1973). Истраживачки рад усмерила на област српско-руских књижевних и културних веза током средњовековља и XVIII в. („Руски хронограф и српски Тројадик", *ЗМСС*, 1997, 53; „О симболици дара деспотице Ангелине великом кнезу Василију Ивановичу", у: *Мили Стојнић у част*, зборник, Бг 1999). У области медиевистике обухвата археографска, кодиколошка, палеографска испитивања рукописне грађе, атрибуирање дуктуса, проучавање књижевног језика („О схватању 'превођења с руског' у нашем XVI веку", *ЗМСКЈ*, 1988, 36/1; „Жанр српског родослова и Русија у XVI веку", *ЗМСС*, 1994, 46–47), као и проучавање српске рецепције доминантних идеја руског XVI и XVII в., првенствено из сфере о „Москви као трећем Риму" („Орфелинова *Историја Петра Великог* и одјеци идеје о Москви као трећем Риму", *ЗМСКЈ*, 1986, 34/2; „О словенској рецепцији хронике Јована Зонаре (О рукописима, редакцијама и именовању њеног жанра)", у: *Прилози проучавању српско-руских књижевних веза. X–XX век*, 4, Н. Сад 1993). ДЕЛА: „Спис о паду Цариграда 1453. године и српски хронографи", *КИ*, 1980, 49–51; „Јелена Бранковић у књижевној традицији", *ЗМСКЈ*, 1995, 43/1; „Палеја с тумачењима у српској књижевној баштини (Прилог проучавању Chil 188)", у: *Међународни скуп Осам векова Хиландара* – *историја, духовни живот, књижевност, уметност и архитектура*, Бг 2000; „Монаси из Папраће на поседима Хане Деспотовне у Литви", *Истраживања*, 2005, 16. Светлана Томин \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Бајо **БОШКОВИЋ, Бајо**, сенатор, бригадир (Орја Лука, Бјелопавлићи, око 1838 – Орја Лука, 10. X 1876). Са оцем, сенатором Видом Новаковим, и најближим рођацима придружио се завери против књаза Данила 1853. и оружаној побуни у Бјелопавлићима 1854. После измирења именован 1857. за командира у Бјелопавлићима. Касније је командовао здруженим јединицама са тог подручја. У рату са Омер-пашом 1862. дочекао је Турке на црногорској граници, заједно са одредима војводе Крца Петровића и сердара Јола Пилетића. Водио успешне борбе у Мартинићима, Орјој Луци, Команима, Загарачу и другим местима. За првог начелника области у Морачи постављен је 1871. Решавао је честе пограничне спорове око Колашина и друге неспоразуме као члан црногорско-турских комисија. Вешто усмеравао морачке батаљоне у бици на Липову 1872. Као члан Сената прешао на Цетиње 1874. Сердар Саво Јовићевић и он упућени су у Дробњак када је кренуо Херцеговачки устанак 1875. Помагао је Пивљане и њиховог војводу Лазара Сочицу, одлазио у Васојевиће где је истовремено трајао устанак, те бринуо о избеглицама из Србије. У друштву вођа Херцеговачког устанка састао се у Суторини са аустријским фелдмаршалом Родићем који је донео благонаклону ноту грофа Андрашија. Чим је Црна Гора објавила рат Турској, прешао је са војводом Пеком Павловићем у Херцеговину 4. VII 1876. и, удружен са херцеговачким устаницима, спречавао долазак Турака пресецањем пута Гацко-Невесиње. Као командант Бјелопавлићке бригаде био на централном положају у бици на Вучјем долу 28. VII 1876. када су Турци изгубили 4.000 војника. Налазио се и у Војном савету књаза Николе. Упамћен је као изврстан познавалац обичајног права у Црној Гори. Опеван је у *Бјелопавлићком колу* књаза Николе. Имао је висока руска и црногорска одликовања, те Таковски крст кнеза Милана Обреновића. ИЗВОР: Н. П. Рајковић (прир.), *Црногорски сенат, зборник докумената (1857*–*1879)*, Пг–Цт 1997. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица о Херцеговачком устанку 1875. године*, Бг 1928; Н. Ракочевић и др., *Колашин*, Бг 1981; Г. Вуковић, *Мемоари*, Цт 1996. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Блажо **БОШКОВИЋ, Блажо**, војсковођа (Орја Лука, Бјелопавлићи, 1860 – Дечић, 8. X 1912). Отац му је сенатор Бајо. Као младић учествовао у Црногорско-турском рату 1876–1878. и показао нарочиту храброст у бици на Вучјем долу 1876. По окончању рата произведен у чин потпоручника. Као ордонанс официр и командир књажеве гарде на Цетињу био је од 1885. до 1896. када је унапређен за перјаничког командира. Указом књаза Николе произведен је у чин бригадира командира, односно команданта Бјелопавлићке бригаде јануара 1907. Почетком септембра 1910. постављен је за управитеља Никшићке области (цивилна и војна надлежност). Новембра 1911. именован је за команданта Друге дивизије црногорске војске, а 1912. за првог судију Великог војног суда. Био је члан Ратног савјета који га је распоредио на место команданта Зетског одреда 1912. Зетски одред је имао шест бригада са петнаестак хиљада војника, а била му је намењена главна улога у освајању Скадра у Првом балканском рату. Међутим, књаз Никола је поништио одлуку Ратног савјета, сменио га (на његово место је поставио свог сина) и вратио га на ранији положај команданта Друге дивизије. У нападу на турске положаје командовао је левом колоном у којој је било девет батаљона и батерија топова, са намером да заузме утврђења на Планиници, Дечићу, Ђелевику и Хуму. У тим борбама је убијен под неразјашњеним околностима, што је успорило акцију за освајање Скадра. Био је именовани посланик у Скупштини Црне Горе 1906. и 1911. Опеван је у народним песмама. Имао је Медаљу Обилића и друга висока црногорска одликовања. ИЗВОР: М. Бошковић, *Бошковићи у Бјелопавлићима*, рукопис. ЛИТЕРАТУРА: *Глас Црногорца*, Цт, 12. X 1896, 42; 25. IX 1910, 44; 25. X 1911, 46; М. Ђуришић, *Први балкански рат 1912-1913*, Бг 1960. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Богдан Д. **БОШКОВИЋ, Богдан Д.**, лекар, фармацеут, универзитетски професор (Коњух код Крушевца, 19. IX 1931). Завршио Фармацеутски факултет у Загребу 1956. и Медицински факултет у Сарајеву 1964, где је и докторирао 1967. из области терапијског дејства оксима у тровању антихолинестеразама. Усавршавао се у Великој Британији (1963, 1969). Редовни је професор фармакологије и токсикологије на ВМА и пуковник ЈНА у пензији. Предавао и на Мед. ф. у Тузли (1986–1990), те по позиву на Мед. ф. у Фочи (од 1998). Његов најзначајнији допринос медицинској науци је потпуније разјашњење механизма токсичног дејства нервних бојних отрова (БОт) и њиховом лечењу у односу на оксиме као специфичне антидоте, што је нашло и ширу медицинску примену у тровању органофосфорним инсектицидима чији је механизам токсичног дејства исти као и код нервних БОт. У том домену спада међу најпознатије стручњаке у свету. Допринео је и бољем познавању дејства лекова у лечењу Паркинсонове болести, тешке мијастеније, миотоније и конвулзивних стања. Изумео је „новокомб" таблете, регистроване у нашој земљи 1994–2002, ефикасни лек у лечењу акутних напада мигрене и других врста јаких болова, укључујући и фантомске и канцерске. Аутор је монографије *Пестициди – токсикологија и терапија тровања* (Бг 1987) и великог броја научних радова. Главни је и одговорни уредник часописа *Аrchives оf Тoxicology Кinetics аnd Xenobiotic Метabolism* и члан Уредништва *Аctа Меdicа Аcаdемicа* Академије наука БиХ и *Билтена*, стручног часописа ФДС. Допринео је развоју ВМА и Мед. ф. у Бањалуци, Београду, Нишу, Новом Саду, Приштини, Ријеци, Сарајеву, Тузли и ВTА у Загребу. Био је председник Комисије Савета за научне кадрове, председник Савезне комисије за дијагностику и терапију, те председник Комисије ВМА за научноистраживачки рад. Експерт је СЗО (1971), члан Британског фармаколо-шког друштва (1971), Немачког удружења за фармакологију и токсикологију (1996), Научног друштва Србије (1996), СЛД, Дру-штва фармаколога Србије и Удружења токсиколога Србије. ДЕЛА: „The Treatment of Soman Poisoning and its perspectives ", *Fund. Appl. Toxicol.*, 1981, 1; и R. Kušić et al., „HI-6 in man: Blood Levels, Urinary Excretion, and Tolerance after Intramuscular Administration of the Oxime to Healthy Volunteers", *Fund. Appl. Toxicol.*, 1985, 5; и R. Kušić et al., „HI-6 in man: Efficacy of the oxime in poisoning by organophosphorus insecticides", *Human Exp. Toxicol.*, 1991, 10. ИЗВОР: Архив секретаријата Наставно-научног већа ВМА. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Божо **![001_BOZO-BOSKOVIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bozo-boskovic.jpg)БОШКОВИЋ, Божо**, трговац, бродовласник, добротвор (Дубровник, 18. II 1815 – Дубровник, 3. I 1879). По оцу Василију херцеговачког порекла, а по мајци Ани Петровић потомак једне од најугледнијих дубровачких православних породица. Рано почео да се бави трговачким пословима, тргујући најпре по Табору с Херцеговцима. Радио у туђим радњама, а касније се осамосталио. Набављао је храну и пиће из Француске, Италије, Немачке и других држава и, захваљујући роби високог квалитета, љубазности и услужности, постао веома успешан и имућан. Временом је, заједно с братом Ником, разгранао послове, тргујући житом и брашном на велико и посветивши се дубровачкој паробродској пловидби. Подигао троспратну кућу на Пилама у којој је са супругом Теодором Тоном Путицом, ћерком дубровачког трговца Трифона (Трипка) Путице, дочекивао многе угледне госте: епископа бококоторског и дубровачког Герасима Петрановића, аустријског генерала Стефана Јовановића, руског кнеза Долгоруког, српске политичаре Филипа Христића, Јована Ристића, Белимарковића, Лешјанина, Хорватовића. Приликом посете Србији 1869. примљен код српског кнеза. Био је присталица Народне странке, члан дубровачке општинске управе, управник Дубровачког поморско-бродарског друштва, одборник трговачке коморе, председник дубровачког певачког друштва „Слога". Помагао је оснивање Добротворне задруге Српкиња и изградњу Благовештењске цркве у Дубровнику, те давао прилоге манастирима. За време устанка у БиХ (1875–1878) био је члан Дубровачког одбора за помоћ херцеговачким устаницима. После његове смрти основана је Заклада Божа Бошковића, из чијих је средстава већ 1880. отворена српска православна девојачка школа у Дубровнику, као и његова Задужбина за сиромашну и децу без родитеља у Дубровнику. ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, *Знаменити Срби XIX века*, I, Зг 1901; К. Грујић, *Дневник из Херцеговачког устанка*, Бг 1956; Р. Петровић, *Национално питање у Далмацији у XIX стољећу (Народна странка и национално питање 1860–1880)*, Сар. 1968; Ђ. Николајевић, *О Дубровнику и о Дубровчанима: изабране странице*, Ниш–Бг 2004; И. Арсић, *Српска православна црква у Дубровнику до почетка XX века*, Дубр.–Бг–Требиње 2007. Софија Божић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Бранко **БОШКОВИЋ, Бранко**, банкар (? – Београд, 1919). Био чиновник и функционер Народне банке Србије. У Привилегованој народној банци од 1888. радио као шеф књиговодства. Од 1890. био заступник директора, а потом директор Народне банке (1895–1910). Био директор Новчаног завода, члан одбора за израду статута Извозне банке и члан Главног одбора Црвеног крста. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Косиер, *Народна банка 1884–1924*, Бг 1924; Б. Радовановић, Б. Борић Брешковић, *Сто година Народне банке Србије*, Бг 1984. Југослав Вељковски \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Бранко **БОШКОВИЋ, Бранко**, историчар, универзитетски професор (Крушевац код Пећи, 16. II 1930). Вишу педагошку школу, Групу за географију и историју, завршио у Скопљу 1956. Дипломирао историју на Филозофском факултету у Скопљу (1960), а на ФФ у Београду 1965. одбранио докторску дисертацију *Народноослободилачка борба у Ибарском базену (косовско-митровачки и студенички срез)* (Пр 1968). Радио као наставник у основним школама у Факовићу код Сребренице, Обилићу и средњој стручној школи у Косовској Митровици. У периоду 1960–1967. био секретар-саветник за културу и науку АП Косово и Метохија. За доцента на Катедри за историју ФФ у Приштини изабран 1967. Због оснивања илегалне КПЈ осуђен 1974. на 13 година строгог затвора. Научну каријеру наставио 1991. у Институту за историју у Приштини. Од 1992. запослен на ФФ у Приштини као ванредни професор. Пензионисан 1996. у звању редовног професора. Његова стручна интересовања усмерена су ка изучавању историје радничког и синдикалног покрета, миграција становништва, НОБ-а. ДЕЛА: „Образовање и делатност КПЈ на подручју Косовске Митровице до 1941. године", *Токови револуције*, 1969, 4; „Социјални и поседовни односи на косовско-метохијском селу и њихово разрешење 1918–1941", *Космет*, 1991, 1; „Прогон насељеника и Срба мештана са Косова и Метохије 1941–1944", *Зборник ФФ у Приштини*, 1995, 23–24. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Даринка **БОШКОВИЋ, Даринка**, интерниста, хематолог, универзитетски професор (Београд, 31. VII 1943). Дипломирала 1967. на Медицинском факултету у Београду. Радила на Интерној клиници Б, где је завршила специјализацију интерне медицине. Докторирала на Мед. ф. у Београду 1987. са темом „Утврђивање основе за прогнозу и лечење болесника са хроничном лимфоцитном леукемијом". Усавршавала се из хематологије у: Хјустону (САД), Лондону и Паризу. Прошла је сва звања до редовног професора Мед. ф. у Београду. Била је начелник одељења за хематологију Института за хематологију КЦС, а потом и директор Института. Била председник Радничког савета бивше Интерне клинике Б, Научног одбора КЦС, Удружења хематолога Србије и Црне Горе. Члан је Европске асоцијације хематолога. Коаутор је бројних поглавља у уџбеницима (*Интерна медицина*, 1, 2, Бг 1998), а публиковала је и бројне чланке у часописима са рецензијом. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Мићић, Д. Мицић, *Настава интерне медицине на Медицинском факултету у Београду*, Бг 2005. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Дејан **БОШКОВИЋ, Дејан**, лекар, интерниста-кардиолог, универзитетски професор (Београд, 3. III 1941 – Београд, 7. VII 1997). На Медицинском факултету у Београду дипломирао 1967, положио специјалистички испит из интерне медицине 1974, одбранио докторску дисертацију „Позни резултати имплантације вештачких срчаних залистака" 1985. Радио на Интерној клиници Б од 1968. и Институту за кардиоваскуларне болести КЦС. Усавршавао се у Лондону (1980, 1987–1988) и Хјустону. Редовни професор Мед. ф. у Београду од 1996, директор Клинике за кардиологију КЦС од 1992. Бавио се антикоагулантном и антиагрегационом терапијом акутног инфаркта миокарда и вредношћу примене бета блокатора, дијагностиком и терапијом дисекантног хематома аорте и, нарочито, компликацијама после уграђивања вештачких срчаних валвула (и др., „Клиничке и патолошко-анатомске карактеристике тромбоза вештачких срчаних валвула", *Медицинска истраживања*, 1977, 10 (11–2); и др., „Dissecting haematoma of the aorta (An autopsy and histo-pathologic study of 204 cases)", *Acta Medica Medianae*, 1996, 35 (Suppl. 1)). Његова сарадња са академицима И. Папом и В. Кањухом, који су вршили операције, односно обдукције, резултовала је бројним научним радовима цитираним у најпознатијим уџбеницима кардиологије (Braunwald, Hurst) и патологије (Аnderson). Био члан: ESC, Медитеранског удружења кардиолога и кардиохирурга, American Association for Thoracic Surgery, Denton A. Cooley Cardiovascular Surgical Society, Одбора за кардиоваскуларну патологију САНУ, АМН СЛД (редовни члан), Научног друштва Србије од 1996, Удружења кардиолога Југославије, Секције за кардиологију СЛД (председник 1995–1996), уређивачких одбора *Српског архива* и *Кардиологије*. Добитник Награде СЛД за научно-истраживачки рад 1994. Кардиолошка секција СЛД установила је Награду за младог истраживача „Дејан Бошковић". ДЕЛА: и др., „Combined aortic and mitral valve replacement with the Björk-Shiley tilting disc prosthesis: Ten years experience", 15th Annual Symp Texas Heart Inst – Houston 1985, 25; и др., „Late thrombosis of the Björk-Shiley tilting disc valve in the tricuspid position. Thrombolytic treatment with Streptokinase", *The Journal of Thoracic and Cardiovascular Surgery*, 1986, 91. ЛИТЕРАТУРА: В. Кањух, М. Остојић, „In memoriam. Проф. др Дејан Бошковић (1941–1997)", *Кардиологија*, 1998, 19, 1–2, 59; Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Драган **БОШКОВИЋ, Драган**, инжењер телекомуникација (Аранђеловац, 6. I 1959). Дипломирао 1983. на Електротехничком факултету у Београду где је 1988. и магистрирао из области комуникација и микроталасне технике. Радио у Институту за примењену физику до 1988, када одлази у Велику Британију на Универзитет у Бату где је 1991. одбранио докторат на тему нумеричке електромагнетике примењене на спрегнуте диелектричне таласоводе. Паралелно с израдом доктората радио као консултант за *Весекс електроникс* (Бристол, Велика Британија) одакле је регрутован да оснује први развојни центар „Мотороле" у Европи (1991–1997). Каријеру с „Моторолом" наставља као оснивач и директор европског развојног центра у Паризу (1997--2004), а потом као извршни директор развоја за комуникационо-информационе мреже и бежичне системе с развојним центрима у Америци, Европи и Азији. Област интересовања је сконцентрисана, али не и ограничена, на пројектовање, контролу и економску експлоатацију бежичних и кабловских мрежних решења која омогућавају конвергенцију класичне телефоније, телевизије и интернета. Има преко 20 патената из ове области који се односе на технолошка и системска решења за модерне дигиталне комуникационе системе као што су TETRA, UMTS, WiMAX и LTE. Његови патенти су награђивани у Европи и Америци за креативни допринос решавању критичних проблема модерних комуникационих система. Дао је и свој допринос успостављању правно-регулативних норми за модерне дигиталне бежичне системе – његов концепт радио екологије, који омогућује географску коегзистенцију различитих бежичних система, прихватио је ITU (*International Telecommunication Union*). Признат је стручњак у Европској унији и ангажован као саветник на истраживачким пројектима које она финансира. Члан је извршног одбора неколико новооснованих технолошких компанија у „Силиконској долини" и Европи. ДЕЛА: *Analysis of Inset Dielectric Guides*, Bath 1991; *Spectrum Engineering Advanced Monte Carlo Analysis Tool*, Copenhagen 1997; *Reconfigurable Radio Systems*, Brussels 2002; *Next Generation Network*, Seoul 2006; *Highly Distributed Communication Access Networks*, Chicago 2009. ИЗВОРИ: Централни технолошки биро; Научно-саветодавно веће „Мотороле". ЛИТЕРАТУРА: Dz. Gilder, *Life after the Telephone*, Stanford 2007; Dz. Pervis, *Innovation Revolution*, Osaka 2008; В. Чекић, *За сада се машина не треба бојати*, Н. Сад 2008. Александар Маринчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Драгутин **БОШКОВИЋ, Драгутин**, инжењер машинства, универзитетски професор (Крупањ, 11. IV 1925 – Београд, 29. XII 1983). Дипломирао 1952. на Машинском факултету у Београду, где је и докторирао 1971. Један је од оснивача Факултета организационих наука у Београду, на којем је, као редовни професор, предавао Организацију истраживања и развоја (1972–1983) и био в. д. декана (1973–1974). Инжењерску праксу започео у предузећима „Икарус" и „Хемотехна", где је радио као шеф фабрикације. Био генерални директор „Икаруса", „ИМТ"-а (од 1960), Института „Органоматик" у Београду, Савезног завода за патенте (1972–1983) и потпредседник Привредне коморе Београда. У стручном и истраживачком раду бавио се проблемима научно-технолошког развоја и организације научно-истраживачког рада. Објавио већи број радова и универзитетски уџбеник *Организација истраживања и развоја* (Бг 1979), који је коришћен на ФОН-у и многим другим факултетима у Југославији. Био је и врло активан друштвени радник, између осталог и посланик Савезне скупштине СФРЈ. ИЗВОР: Архива ФОН, Београд. Јован Тодоровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Душан Дуда **БОШКОВИЋ, Душан Дуда**, политичар (Панчево, 20. III 1881 – Београд, 9. V 1966). Студије права и економије завршио у Будимпешти. Још у младости био ангажован у политичком животу Срба у Војводини. Крајем I светског рата постао члан Народних већа у Панчеву и Новом Саду и радио на припајању Војводине Краљевини Србији. У Краљевини СХС ⁄ Југославији биран више пута за народног посланика на листи Демократске странке. После њеног расцепа 1924. остао уз Светозара Прибићевића, залажући се за федерализацију државе. Противио се режиму монарходиктатуре и радио на стварању фронта аутономистичких странака (тзв. Војвођански фронт), посебно преко листова *Панчевац* и *Војвођанин*. За време II светског рата није био активан, а рат је провео у Дубровнику, одбивши позив да пређе на ослобођену територију. Ипак, учествовао је у раду АВНОЈ-а и од 1945. био посланик у Привременој скупштини ДФЈ. Све више се разилазио с политиком већине у Народном фронту, нарочито у погледу аграрне политике, због чега је почео да подржава опозициони блок Милана Грола. Убрзо потом престала је његова политичка активност, после које је наставио да ради као адвокат у Београду и Дубровнику. ЛИТЕРАТУРА: Т. Стојков, „Одјек Загребачких пунктација у грађанским опозиционим круговима Војводине", *ЗМСИ*, 1970, 2; Р. Кончар, „Новосадска резолуција из 1932", *ЗМСИ*, 1973, 8; Ј. Попов, *Народни фронт у Војводини* *1944–1953*, Н. Сад 1986; М. Радојевић, *Удружена опозиција 1935–1939*, Бг 1994; Р. Кончар, *Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929–1941*, Н. Сад 1995. Срђан Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Ђурђе **![001_DJURDJE-BOSKOVIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-djurdje-boskovic.jpg)БОШКОВИЋ, Ђурђе**, архитекта, универзитетски професор (Београд, 11. IV 1904 – Београд, 29. XI 1990). Школовао се у Паризу и Београду где је дипломирао 1928. на архитектонском одсеку Техничког факултета. Радио као кустос у Музеју кнеза Павла (Народни музеј) 1930–1939. За универзитетског асистента на предмету Историја архитектуре средњег века изабран је 1931, за редовног професора 1950, док је звање почасног доктора наука добио 1971. Један семестар 1936. држао је предавања о српској средњовековној архитектури на *École des Hautes Études* у Паризу. Неколико година предавао на Oдељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а једну школску годину на Музичкој академији. Учествовао у раду Археолошког института у Београду од његовог оснивања 1947. и био његов директор (1954–1978). Област његових научних истраживања била је пре свега српска средњовековна архитектура. Поред бројних извештаја и бележака с путовања, монографски је обрадио архитектуру Ресаве, Дечана, Градца (са С. Ненадовићем), Велућа, бенедиктинског самостана Св. Марије на Ратцу код Бара (са В. Кораћем), Жиче и Хиландара (са М. Ковачевићем). Упоредо су текла истраживања урбаних целина: средњовековних градова Војводине, Жрнова, Новог Брда, Старог Бара и Улциња. Иницирао је рад на корпусу српске средњовековне сакралне архитектуре обрадивши архитектуру Немањиног доба (са М. Чанак Медић). Активно је деловао на заштити културних добара, а већ првим радовима на Каленићу, Пећкој патријаршији и Бањској представио је три основне методе техничке заштите. Из педагошке делатности произашао је уџбеник *Архитектура средњег века* (Бг 1957). Под окриљем Археолошког института покренуо је пројекат систематског археолошког рекогносцирања Србије, чији резултати су делимично публиковани у књигама: *Археолошки споменици и налазишта у Србији*, I, *Западна Србија* (Бг 1953) и II, *Централна Србија* (Бг 1956). Био је дописни члан ЈАЗУ, МАНУ, АНУБиХ, потпредседник Научног друштва Србије, председник Међународне уније за средњовековну археологију, члан Међународног комитета за историју уметности, почасни члан Археолошког друштва Југославије и Друштва конзерватора Србије. Добитник је Седмојулске награде СР Србије, Тринаестојулске награде СР Црне Горе, Ордена заслуга за народ са златном звездом, Ордена братства и јединства са златним венцем, Златне плакете чехословачке Академије наука и Хердерове награде. ДЕЛА: „Библиографија Ђурђа Бошковића", *СДИУС*, 1989–1990, 20–21. ЛИТЕРАТУРА: Г. Милошевић, „Ђурђе Бошковић (1904–1990)", *СДИУС*, 1989–1990, 20–21; А. Стојаковић, М. Ковачевић, В. Кондић, „In memoriam: Ђурђе Бошковић (1904–1990)", *ГДКС*, 1991, 15; Б. Јовановић, „In memoriam: Ђурђе Бошковић (1904–1990)", *Старинар*, 1993, н.с. 43–44; В. Ј. Ђурић, „Укратко о приступу Ђурђа Бошковића старом градитељству", *ГДКС*, 1994, 18. Бранка Гугољ \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Јелена **БОШКОВИЋ, Јелена**, генетичар, универзитетски професор (Коњиц, БиХ, 29. XII 1950). Педагошку академију, Групу за хемију, завршила у Мостару (1971), Природно-математички факултет, Групу за биологију у Новом Саду (1975). Магистарску и докторску тезу (1992) из области селекције одбранила на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Као сарадник радила на ПМФ-у у Новом Саду, на Одсеку биологија (1975–1977), затим као асистент истраживач у Истраживачко-развојном институту Хепок, Мостар (1977–1982) и на Пољ. ф. у Новом Саду (1982–1993) у области генетске отпорности према паразитима гајених биљака. Предавала Генетику и Оплемењивање биљака на Пољ. ф. Земун–Дарда, где је била и руководилац Одељења (1996–1999), а затим и на Одељењу у Сомбору где је била и продекан (1999–2001). Од 2001. је професор и директор Више пољопривредне школе у Бачкој Тополи Универзитета „Мегатренд". За редовног професора изабрана је 2006, од када је декан Факултета за биофарминг у Сомбору истог универзитета. Значајан научни допринос остварила је у оквиру генетике, посебно генетске интеракције патогена и домаћина, оплемењивања пшенице, биотехнологије и одрживе пољопривреде. Важнији радови: и М. Бошковић, *Примена система ген за ген у анализи популације патогена и селекцији извора отпорности* (Н. Сад 1991); и А. Иванц, Ј. Симић (ур.), *Одрживи развој пољопривреде и заштита животне средине* (Бг 2003); и В. Исајев, *Генетика* (Бг 2007). ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника (1954*–*2004*), Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Бранка Лазић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Јован **БОШКОВИЋ, Јован**, трговац, поморац, добротвор (Топла код Херцег Новог, 9. VI 1761 – Измир, Турска, VI 1832). Завршивши школовање, упутио се у свет настојећи да себи обезбеди егзистенцију бавећи се поморством и трговином. У Смирни (Измиру) ступио у службу имућног трговца Јове Куртовића, убрзо се осамосталио, обогатио и стекао велики углед. Оженио се у Измиру богатом Гркињом с којом је имао четири сина и шест кћери. Упркос бројном потомству, веће своте новца (10.000 гроша) оставио је тестаментом цркви Св. Спаса на Топли и манастиру Савини, као и локалној сиротињи (3.000 гроша). Све некретнине у Боки которској оставио је отаџбини, да се приходом од њих оснује и издржава школа српског и италијанског језика и морепловства. Сва је имовина имала стајати на располагању његовим потомцима у случају да за издржавање школе не буде довољно средстава; ипак, уколико би неко додао новца да школа може опстати, **Б.** деца губе право на речене некретнине. Задужбина је заживела 1857. захваљујући прилозима Ђорђа Ђуровића и Јевросиме Лакетић. Српска поморска закладна школа у Србини у Херцег Новом отпочела је с радом 1858. и била једна од најзначајнијих образовних установа српског народа на приморју. ЛИТЕРАТУРА: Х. Лумбардић, „Животописъи основателя школске фундацие у Кастелновомъ", *Србско-далматински магазин*, 1864; *Први извјештај о Српској морепловској закладној школи Бошковић–Ђуровић–Лакетићке у Србини крај Херцег-Новога*, Дубр. 1885; М. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба*, Бг 1888; *Годишњак Поморског музеја у Котору*, IV, Котор 1955; Д. Мандић, „Сто двадесет пет година од оснивања херцегновске Поморске закладне школе у Србини", *Бока*, 1982. Милена Јоксимовић Пајевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Јован **![001_Jovan-Boskovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-jovan-boskovic.jpg)БОШКОВИЋ, Јован**, филолог, лингвиста, културни посленик (Нови Сад, 19. II 1834 – Београд, 7. I 1893). Школовао се у Новом Саду (до 1850), Сремским Карловцима, Будиму и Модри (1850/51), да би у Пожуну (Братислави) матурирао 1852. Од 1853, када одлази на студије права у Беч, био посредник између Љ. Штура и бечких Срба: кнеза Михаила, В. Караџића, Ј. Суботића. Још као млад говорио словачки, чешки, мађарски, немачки, старогрчки, новогрчки, а уз правне науке похађао је са Ђ. Даничићем и Миклошичева предавања из словенске филологије. У Бечу је био сарадник В. Караџића и отад је присталица његових идеја о језику. Први рад *Треба ли књижевници да уче свој језик?* написао је (1854) следећи ставове И. Срезњевског. Након студија вратио се у Нови Сад, а 1859. прешао у Србију. У Београду је испрва био приватни учитељ, да би крајем 1861. постао професор савамалске ниже гимназије, а 1862. радио као професор гимназије у Крагујевцу и београдској Великој гимназији. Његов *Извод из српске граматике* (Н. Сад 1863), који је урадио према Даничићевој граматици, доживео је више издања и био уџбеник у средњим школама све до прве граматике С. Новаковића. Када је Ђ. Даничић 1865. напустио Велику школу, **Б**. је дошао на његово место и предавао предмете из словенске филологије као науке о језику. Пошто је отпуштен из службе 1871. јер је бранио аутономију Велике школе, вратио се у Нови Сад, где је обављао дужност главног школског надзорника новосадских српских школа, библиотекара и помоћника секретара Матице српске. Неко време уређивао је Милетићеву *Заставу* и *Летопис Матице српске* (књ. 113–118), тражећи доследно увођење Вуковог правописа у све прилоге. Биран је два пута за посланика Народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима (1872, 1874) на листи Милетићеве странке. У Србију се вратио 1875. и преузео дужности библиотекара Народне библиотеке и кустоса Народног музеја. За време ратова 1876–1878. организовао одбор за прихватање руских добровољаца. Од 1880. до смрти поново радио као професор словенске филологије на Великој школи, а од 1883. до 1891. и секретар Српског ученог друштва. Био је члан тек настале Српске краљевске академије, а у последњој години живота и министар просвете у кабинету либерала Ј. Авакумовића. **Б**. је у науци био велики вуковац, борац за правилност језика и чист народни језик у књижевности. Његова граматика означила је и практичну победу Вукових принципа у образовању. Био је истакнута личност у културном животу: један од главних покретача Народног позоришта у Београду, члан и потпредседник позоришног одбора, а у ратним годинама 1876–1878. неко време и привремени управитељ. Од 1871. до 1875. био је и члан Управног одбора Друштва за СНП у Новом Саду. Написао је велики број чланака о језику, као и позоришних рецензија, некролога и написа о књижевности. Бавио се и преводилачким радом, издавањем књига старијих писаца и библиографијом. Издао је *Песме* Б. Радичевића (Пан. 1879) и Гундулићевог *Османа* (Земун 1889) с предговором и коментарима. Пред крај живота почео је да сакупља своје списе о чистоти језика и стила, али је од осам планираних објавио само две свеске (*О српском језику*, 1–2, Бг 1887–1888). Важнија дела су и: *Наука о језику и њен задатак* (Бг 1871), *О народности и неговању српске народности наставом и васпитањем* (Бг 1887), *Вук Стефановић Караџић* (Бг 1888), *Преглед садржине 90-орих књига Гласника СУД 1841–1847–1891*, *по писцима*, *струкама и хронолошки* (Бг 1891), *Писма о књижевности српској и хрватској* (Н. Сад 1892), *Јован Ристић* (Бг 1898). Горана Раичевић Превео је с чешког књигу Људевита Штура о народној књижевности (*Људевита Штура књига о народним песмама и приповедкама словенским*, Н. Сад 1857), написану са становишта митолошке теорије, али у којој се уочавају и морално-психолошке побуде као подстицаји за обликовање садржине. Превод је значајан као покушај упознавања српског читаоца с митолошком теоријом. Аутор је малог прегледа српске и хрватске књижевности, који је у наставцима штампан у *ЛМС*-у. Започео, али није довршио издавање Вуковог *Српског рјечника* (Бг 1892) с изменама и допунама. Снежана Самарџија ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђорђевић, „У спомен Јовану Бошковићу", *ЛМС*, 1894, 177, 1; М. Калић, *Српски књижевници*, IV, Н. Сад 1895; Ј. Грчић, *Историја српске књижевности*, Н. Сад 1906; *Матица српска 1826–1926*, Н. Сад 1927; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I, Н. Сад 1936; Р. Ковијанић, „Јован Бошковић у младости", *ЗМСДН*, 1952, 4; М. Томандл, *Српско позориште у Војводини 1736–1919*, I–II, Н. Сад 1953; М. Кићовић, *Историја Народне библиотеке у Београду*, Бг 1960; *Сто година Филозофског факултета у Београду 1863–1963*, Бг 1963; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, II, Н. Сад 1992. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Марјан **БОШКОВИЋ, Марјан**, анатом, универзитетски професор (Крива Феја код Врања, 19. XI 1917 – Београд, 11. VIII 1975). Медицински факултет у Београду завршио 1941, општи лекарски стаж 1942. у болници у Нишу. Потом интерниран у Немачку, где је радио као лекар помоћник у болници за интерниране иностране раднике. По завршетку рата, на захтев совјетских власти, одређен за шефа санитета у Сабирном центру за совјетске војне заробљенике у француској окупационој зони. У Београд се вратио 1945, када је на Анатомском институту Мед. ф. изабран за асистента, а 1963. за редовног професора. Од 1957. предавао анатомију на Мед. ф. у Скопљу, а од 1960. организовао наставу анатомије на Мед. ф. у Нишу. Од 1963. до своје преране смрти био управник Анатомског института. Био је члан Немачког друштва за анатомију и сарадник часописа *Еxperta Medica* из области анатомије. ДЕЛА: *Анатомија човека*, Бг–Зг 1954; „The remaining part of the fossa subarcuata and its clinical significance", *Verh Anat Ges.*, 1963, 57; и др., „On the veins of the tentorium cerebelli", *Verh Anat Ges.*, 1964, 59. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005. Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Матеја Мата **БОШКОВИЋ, Матеја Мата**, дипломата (Београд, 3. XI 1864 – Београд, 20. II 1950). Син научника и државника Стојана Бошковића. Правни факултет завршио у Паризу 1889. Већ наредне године ступио у дипломатску службу, која је с прекидима трајала до 1930. До I светског рата у земљи био на више секретарских места, а у иностранству службовао у Бугарској, Грчкој и Енглеској. Почетак рата затекао га је на месту изванредног посланика и пуномоћног министра у Лондону, где је потом остао до 1917. Национално веома опредељен, био је присталица уједињења у складу с политиком Николе Пашића, а и сам је, независно од тога, испољавао крутост према Југословенском одбору и његовим самосталним акцијама у Лондону, вођеним мимо српског посланства. Због тог сукоба био је премештен у Париз, где је радио уз Миленка Веснића. У време Конференције мира (1919) био један од чланова југословенске делегације. Његови сукоби с члановима Југословенског одбора, а отуда и с њиховим енглеским пријатељима, настављени су делимично и после рата, у полемици коју је водио са Ситоном Вотсоном. ИЗВОРИ: Ј. Жујовић, *Дневник*, I–II, Бг 1986; П. Поповић, *Из дневника*, Бг 2001; М. Црњански, *Ембахаде*, Бг 2009. ЛИТЕРАТУРА: M. Паулова, *Југословенски одбор*, Зг 1925; С. Скоко, *Други балкански рат 1913*, Бг 1968; М. Екмечић, *Ратни циљеви Србије 1914*, Бг 1973; Љ. Трговчевић, *Научници Србије и стварање Југославије 1914–1920*, Бг 1987; М. Радојевић, *Божидар В. Марковић (1874–1946). Политичка биографија*, Бг 2007. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Михајло **БОШКОВИЋ, Михајло**, сердар, сенатор (Бјелопавлићи, 1761 – Орја Лука, Бјелопавлићи, 1850). Као петнаестогодишњак је одведен на Цетиње. Пет година се школовао у манастиру и служио Петра I Петровића. Млад је добио сердарску титулу и упућен је у Бјелопавлиће да покреће борбе против Турака. Зближио се са руским изаслаником Марком Ивелићем док га је пратио по Црној Гори, Брдима и Херцеговини 1788. и са њим се касније дописивао. Тако се препоручио руском двору од којег је добијао помоћ у оружју. Истакао се приликом турских напада на Ћурилац 1792, а нарочито у великим биткама на Мартинићима и Крусима 1796. После победа у тим бојевима Бјелопавлићи су и званично сједињени са Црном Гором, а он је њихов најутицајнији главар и заступник учвршћивања централне власти на Цетињу. Народна скупштина га је изабрала за члана Правитељства суда црногорског и брдског 1798. и за првог нахијског судију у Бјелопавлићима 1799. У име Брда оверио је резолуцију Скупштине од 6. VIII 1808. о француским захтевима и о томе обавестио руског конзула. Слао је чету момака са морачким војводом Мином Радовићем у сусрет Карађорђу 1809. Потписао је предлоге Народне скупштине о односима према Бокељима 1817. У мају 1818, у делегацији са сердаром Ђиком Мартиновићем, војводом Маркишом Ђурашковићем и кнезом Вуколајем Богдановићем, срео се са ћесаром у Котору. У сукобу са гувернадуром Вуком Радоњићем писмом је 1818. подржавао владику и потписао одлуку о изгону Радоњићевих присталица. Почетком 1826. шест недеља био је на Његушима у мирењу завађених. Петар I му је слао посланице, давао му поверљиве задатке и пред смрт тражио да буде код њега. Са црногорским главарима, у име свих Брда, потврдио је тестамент Петра I и Рада Томова за његовог наследника 13. XI 1830. Историчари истичу његове заслуге у избору Његоша за световног и духовног поглавара Црне Горе. Његош га је именовао за сенатора 1832. Противио се увођењу дације (пореза), због чега је смењен. Последње године је мирно живео у својој кући на Орјој Луци. У ратовима је пет пута рањаван, остао сакат у леву руку и мало хром. Упамћен је као праведан судија, помиритељ, заштитник инокосних сељака. Од руске царице Катарине добио је племићку грамату на пергаменту, златни престен са царским монограмом и високи руски орден. Међу првима је примио Обилића медаљу (1847) и Медаљу за храброст. Сахрањен је пред црквом Ћеклом (Теклом) код Даниловграда. Опеван је у Његошевој песми *Кавајка* (1837), *Огледалу српском* и другим народним песмама. ЛИТЕРАТУРА: Војвода поп Ристо Бошковић, *Историјске приче из повјеснице Бјелопавлића*, Никшић 1902; Д. Д. Вуксан, „Сердар Михаило Бошковић и др. митрополиту Петру I", *Записи*, Цт 1937, 18; Р. Ј. Драгићевић, *Чланци о Његошу*, Цт 1949; Д. Д. Вуксан, *Петар I* *Петровић Његош и његово доба*, Цт 1951; М. Вујачић, *Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци*, IV, Бг 1956; Ђ. Д. Пејовић, *Црна Гора у доба Петра I и Петра II*, Бг 1981; П. Шобајић, *Бјелопавлићи и Пјешивци*, фототипско издање, Пг 1996. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Момчило **БОШКОВИЋ, Момчило**, фитопатолог, научни саветник (Подгорица, 12. VI 1925 – Нови Сад, 8. X 2009). Пољопривредно-шумарски факултет завршио у Београду (1949). Радио у Институту за стрна жита, Крагујевац (1950–1953), а потом у Новом Саду, у Институту за пољопривредна истраживања (1953–1976) и на Пољопривредном факултету (1976–1992), где је и докторирао на проучавању лисне рђе пшенице (1964). Специјалистичке студије завршио на Универзитету Корнел, САД (1957/58). За научног саветника изабран 1976. Руководио Међународним центром за истраживања лисне рђе пшенице (1964–1992) у оквиру којег је развио међународну размену резултата истраживања о популацији паразита лисне рђе, ради добијања генетски највреднијих извора отпорности. Учешће у међународним пројектима FAO, ICARDA и посебно CIMMYT са нобеловцем Норманом Борлаугом (1972–1980) допринело је његовом међународном угледу, као истакнутом стручњаку у стварању извора отпорности пшенице на рђу и бројних отпорних генотипова пшенице. Међу објављеним радовима и монографијама су: „European and Mediterranean wheat Leaf Rust Project", *Proceedings of the European and Mediterranean Cereal Rusts Conference*, Prague 1972; и L. E. Browder, „A comparison of pathogenicity of *Puccin recondite* f. sp. tritici in Europe, The United States and Canada", *Plant Dis. Report*, 1976, 60; „International survey approach for *Puccinia Recondita tritici* of wheat using multilocation testing", *Acta Phytopathologica et Entomologica Hungarica*, 2000, 35, 1–4. Добитник је Октобарске награде Новог Сада за допринос развоју производње пшенице (1961, заједно са С. Боројевићем, Т. Мишићeм и Д. Микићeм). ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника (1954–2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Бранка Лазић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Наталија Наташа **![001_Natalija-Natasa-Boskovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-natalija-natasa-boskovic.jpg)БОШКОВИЋ, Наталија Наташа**, балерина, кореограф, педагог (Београд, 15. XII 1901 – Њујорк 30. VI 1973). Школовање у Београду прекинула 1915. због рата и аустријске окупације и настанила се привремено у Русији. Балетско школовање почела у Петрограду (1915–1920) код приватних педагога и у Школи Руског балета Вољинског, код педагога А. Ваганове. Од 1921. aнгажована у Балету Народног позоришта у Београду а 1923. завршила Глумачко-балетску школу у класи Јелене Пољакове. Усавршавала се у Паризу код О. Преображенске и у Лондону код Н. Легата, Љ. Јегорове и Б. Нижинске. Дебитовала 1926. у НП у Београду улогом Сванилде у *Копелији* (Л. Делиб) и постала прва играчица. Примабалерина била у периоду 1927–1944. Oстварила 80 улога (60 главних) и сола у балетском и оперско-балетском репертоару. Гостовала са НП-ом у Атини, Софији и Франкфурту, а с групом играча у Барселони. Интернационалну балетску каријеру започела 1927. у Великом позоришту Лицео у Барселони. С интернационалном балетском трупом *Руски балет* била на турнеји у Јужној и Северној Африци, Индији, Цејлону, Малој Азији и Аустралији (1934–1935). У трупи је била звезда. Наступала је као примабалерина београдског Краљевског народног позоришта играјући са славним уметницима О. Специвцевом, А. Обуховим, А. Вилзаком и др. Развила и концертну делатност. Била редовни наставник за класични балет у Музичкој академији (1937–1941). Напустила Београд 1944. и наступала самостално као балерина у Бечу (1944–1945) и Минхену (1946–1950), а потом радила у САД (Њујорк, Масачусетс) и Канади као балетски педагог (најдуже у Студију Игора Јускевича 1950–1973). Бавила се кореографијом и режијом, преносећи оригиналне кореографије руских и светских кореографа. Значајне улоге: П. И. Чајковски: *Лабудово језеро* (Одилија, Одета), *Зачарана лепотица* (Кнегиња Аурора), *Рскало* (Снежна принцеза); А. Адам, *Жизела* (Краљица вила и Жизела); И. Стравински, *Жар птица* (Жар птица), *Петрушка* (Балерина); А. Глазунов, *Рајмонда* (Рајмонда); Н. Римски-Корсаков: *Шехерезада* (Зобеида), *Златни петао* (Шамаханска царица); М. де Фаља: *Тророги шешир* (Млинарева жена), *Љубав чаробница* (Канделас); Л. Минкус, *Дон Кихот* (Дулсинеја-Китри); К. Барановић, *Лицитарско срце* (Девојка); Ф. Лотка, *Ђаво на селу* (Јела); Ф. Шопен, *Силфиде* (соло); М. Равел: *Болеро* (Гитана), *Дафнис и Клое* (Клое). Одликована Орденом Св. Саве и Орденом цара Бориса III (Софија 1938). ЛИТЕРАТУРА: К. Шукуљевић, *Наташа Бошковић, примабалерина, кореограф и педагог*, Бг 1989. К. Шукуљевић Марковић # БОШКОВИЋ, Никола **БОШКОВИЋ, Никола**, трговац, културни делатник (Орахово, Попово поље, око 1641 – Дубровник, 18. IX 1721). Син Бошка Бошковића и Дамјане. Дошавши у Дубровник, радио код имућног трговца Рада Глеђевића, стицао образовање, властити иметак и углед. У Дубровнику се оженио Италијанком Павлом Бетера, с којом је имао бројно потомство. Као Србин католик **Б.** се интересовао за српску прошлост, за своје српско порекло и то је преносио на своју децу. Тргујући, прошао је и упознао све наше крајеве источно од Дубровника, слушао народна предања, обилазио српске задужбине. Сакупљао је и откупљивао старе српске реликвије од Турака и других поседника, у намери да их сачува. Бранимир Трухелка тврди да је **Б.**, спасавајући се из уништеног Новог Пазара, од неког Турчина, који је учествовао у робљењу Милешеве, купио реликвију руке Светог Саве. Због оваквог његовог интересовања, Ричепути, који је с Фарлатијем и Колетијем издавао чувено дело у осам свезака *Illiricum sacrum*, замолио је **Б.** да му опише српске старине које је упознао на својим путовањима по српској земљи. Тако је настао његов спис *Relazioni dei Monasterii della Provincia di Rassia – Старорашка сећања,* у којем је описао све српске манастире од Херцеговине до Косова. Петoро његове деце истакло се у књижевном и научном раду: Аница, Баро, Игњат, Петар и Руђер. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Д. Митровић, *Српство Дубровника*, Бг 1992. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Николај Нико **БОШКОВИЋ, Николај Нико**, трговац, бродовласник, добротвор (Дубровник, 10. IV 1829 – Дубровник, 8. V 1896). Заједно с братом Божом успешно се бавио трговином и постао један од најимућнијих Дубровчана. Били су ангажовани у националном и хуманитарном раду. Захваљујући њима у Дубровнику је основана српска школа и подигнута српска православна црква. **Б.** је поклонио Народној библиотеци у Београду већи број драгоцених рукописних књига, као и књига штампаних у старим српским штампаријама. Тестаментом je оставио 12.000 форинти за школовање српских ђака на вишим школама. Одликован Командерским крстом Таковског ордена и Орденом Црвеног крста. ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, *Додатак поменику од 1888*, Бг 1901; Ј. С. Радојчић, *Срби – Српска Крајина, Славонија, Далмација, Хрватска*, Бг 1994. Софија Божић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Новак **БОШКОВИЋ, Новак**, хајдук, бимбаша, војвода (Горачић, Чачански округ, друга половина XVIII в. – Делиград, август 1813). Његови преци пореклом су из Херцеговине одакле су се у првој половини XVIII в. доселили у село Горачић где су дуги низ година били свештеници. Према претку Петку породица се дуго презивала Петковић. Сам Новак добио је презиме по свом оцу Бошку, иако се због ниског раста чешће помиње и као „Новачић". Још пре доласка дахија и почетка Првог устанка одметнуо се у хајдуке убрзо поставши харамбаша. У редове устаника ступио је одмах по избијању буне и био под командом проте Милутина Илића из Гуче. Учествовао је у ослобођењу Чачка марта 1804. а затим и Карановца и Ужица у лето наредне године. У зиму 1805/06. у шанцу код села Лисе чувао је границу, да би потом с пролећа учествовао у походу на Стари Влах. У мају 1806. учествовао је и у боју код села Лопаша. До 1811. углавном је обезбеђивао границу, али и учествовао у свим већим походима у југозападној Србији, почевши од заузећа ужичке тврђаве 1807, до продора према Сјеници и Новом Пазару у пролеће 1809. У склопу реорганизације устаничке управе с почетка 1811. именован је за драгачевског војводу (2. реда), али му је убрзо и суђено у Совјету због отимачине и злоупотреба. Мада је према неким сведочанствима умро код куће, сматра се да је највероватније погинуо августа 1813. бранећи шанац Пландиште у околини Мозгова на Делиграду. ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, *Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба*, Бг 1888; A. Ј. Милојевић, *За отаџбину*, Бг 1904; М. Д. Протић, *Драгачево и његови славни синови*, Ниш 1940; Д. М. Павловић, „Драгачевске биографије, Новачић из Горачића – хајдук и бимбаша", *ЗРНМЧ*, 1988, 18. Милић Ј. Милићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Павле **БОШКОВИЋ, Павле**, генерал, професор (Рума, 23. VIII 1849 – Београд, 23. IV 1923). У Београду завршио 7. класу Артиљеријске школе (претеча Војне академије), а усавршавао се и у Пруској (1873–1875). На почетку официрске каријере службовао у артиљерији као командир вода, затим као референт у Економском одељењу Министарства војног. Током српско-турских ратова (1876–1878) био главни интендант, а потом начелник одсека у Министарству војном, командир батерије и дивизиона. У српско-бугарском рату (1885) био шеф Интендантског одељења Врховне команде, а после рата командант артиљеријског пука, начелник Економског и Инжењеријско-техничког одељења Министарства војног, члан више испитних комисија за унапређење у виши чин, члан артиљеријског комитета, судија Војнодисциплинског, Војнокасационог и Инвалидског суда, као и управник Војноадминистративне школе. Пензионисан 1898, реактивиран 1900. и унапређен у генералски чин, па поново пензионисан 1901. У више наврата предавао администрацију и војну администрацију на Војној академији, где је 1900–1901. био начелник. Истицао се реформаторским погледом на организацију војске. Један је од креатора Закона о Војној академији из 1879. и Устројства војске из 1883. ЛИТЕРАТУРА: М. Ј. Милићевић, Љ. Поповић, *Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије*, Бг 2003. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Радојица **БОШКОВИЋ, Радојица**, књижевник (Павино Поље, Црна Гора, 26. XI 1947). Завршио Филолошки факултет у Београду 1970. Дугогодишњи главни и одговорни уредник часописа *Овдје.* Пише поезију, прозу, књижевну критику, драме и публицистичке текстове. Поезију карактерише модерни поетски израз, најближи неосимболизму, са одуховљеном окренутошћу завичају, природи, прошлости и савременом добу (*Силазак на земљу*, Тг 1987; *Бесједа у гори*, Никшић 1992; *Тресет*, Пг 2007). Изабране пјесме објављене су у три тома (*Једном писано*, Пг 2011) са предговором Н. Брајковић „Искушење трајања". Уређивао је збирке поезије и прозе, писао за дјецу (*Морам да се гурам*, Пг 2002). Сачинио *Антологију савремене црногорске поезије* (Прокупље 1985). Добитник је више награда и признања – Тринаестојулска награда, „Ристо Ратковић", Ослобођење Бијелог Поља, Октобарска повеља Краљева. ДЕЛА: поезија: *Глува кућа*, Бг 1970; *Тајно говорење*, Цт 1975; *Почетак заборава*, Тг 1978; *Они* *људи*, Тг 1984; *Овдје је све у реду*, Цт 1986; *Слијепац мост*, Тг 1990; *Живи креч*, Андријевица 1999; драма: *Вражје вериге*, Пг 1982; поезија за дјецу: *Браво мајсторе*, Пг 2002; *Дилеме и треме*, Пг 2002; есеји: *Од теме до теме*, Никшић 1985; *Бошковићи*, Пг 2003. ЛИТЕРАТУРА: Д. Јекнић, „Луцидни коментар стварности", *Стварање*, 1989, 2; Р. Делетић, „Бљесак свјетлости", *Стварање*, 1990, 9; Д. Ивановић, „Зидање несанице", *ЛМС*, март 2008. Лидија Томић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Радосав **![001_Radosav-Boskovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-radosav-boskovic.jpg)БОШКОВИЋ, Радосав**, лингвистa, слависта, универзитетски професор (Орја Лука, Даниловград, 10. I 1908 – Београд, 5. VII 1983). Основну школу завршио на Орјој Луци, гимназију у Даниловграду и Подгорици. Филолошко-лингвистичко образовање стекао на Универзитету у Београду (1926–1930), у Београдској (Белићевој) лингвистичкој школи, студирајући упоредну граматику индоевропских језика, упоредну граматику словенских језика са старословенским језиком, руски језик и српски језик с књижевношћу. Славистичке студије усавршио у славистичким центрима европскога значаја: на Јагjелонском универзитету у Кракову (1930/31) и на Карловом универзитету у Прагу (1934/35). Докторску дисертацију *Развитак суфикса у јужнословенској језичкој заједници* одбранио 1933. До 1936. предавао српски језик у Другој мушкој гимназији у Београду, када је изабран у звање асистента за упоредну граматику словенских језика и старословенски језик на Филозофском факултету Београдског универзитета. У звању доцента (од 1938), ванредног (од 1947) и редовног професора (од 1956) предавао све време упоредну граматику словенских језика, више година старословенски језик, а извесно време и увод у лингвистику. У својим првим научним радовима **Б**. се бавио црногорским говорима српскога језика. Тако је у раду *О природи*, *развитку и заменицима гласа Х* \[*ch*\] *у говорима Црне Горе* (1931) дао целовиту слику судбине споменуте фонеме у говорима Црне Горе, потпуније него што су то пре њега учинили у својим синтетичким радовима М. Решетар и А. Белић. Заједно са М. Малецким објавио 1932. *Преглед дијалеката Црне Горе (с освртом и на сусједне говоре)*, допунивши га касније својим *Извјештајем о испитивању говора Озринића* (1935). Тај рад се сматра суштинским напретком у сагледавању српске дијалекатске проблематике у пределу Старе Црне Горе и суседног брдско-приморског појаса. Идентификоване су све заједничке црте и унутрашња диференцијација те говорне зоне. Истакнута је и илустрована низом података особеност мрковићког говора, као и специфичности црмничке говорне ситуације; указано је да посебни рефлекс полугласника прате и друге појаве у гласовном систему; јасно су дефинисана два акценатска система старијих брдских говора и показано да озринићки не припада њима, него је варијанта црногорске акцентуације, што дотле није било расветљено у Решетаровим радовима; указано је на подударање говорних и племенских разлика, тј. на утицај црногорске племенске мозаичности на диференцирање говора. Централна лингвистичка област у његовом научном опусу, уз сву тематску разноврсност, јесте деривација. Грађење речи је средишња тема и његове студије *Развитак суфикса у јужнословенској језичкој заједници* (Бг 1936), која је до сада објављивана пет пута на српском и једном у Москви на руском језику (1983), а која се у славистичком свету сматра незастаревајућом и незаобилазном за сваког слависту компаратисту. Већ приликом њеног првог објављивања у научној критици констатовано је да се у тој књизи први пут у проучавању суфикса прешло од дотадашњега правца чисто морфолошкога карактера у семантички правац и у унутрашњу страну развитка речи. Анализом грађења речи и њихових творбених суфикса **Б**. је доказивао да је још у раној фази развоја словенских језика, у време кад су се стварале најраније одвојене постпрасловенске заједнице, постојало чврсто јужнословенско језичко јединство. Све дотле, при проучавању словенских језика и њихових најранијих регионалних заједница, упоредна граматика се углавном ослањала на гласове и граматичке облике речи, као и на њихов развој у појединим словенским језицима. Трагање за јужнословенском језичком заједницом **Б**. је усмерио на један потпуно нови – деривационо-лексички колосек. То је било научно откриће, којим се знатно проширило компаративноисторијско усмерење саме упоредне анализе словенских језика. Посебан научни значај има његов допринос ономастици, којом се бавио последње деценије свога живота и коју је у српској лингвистици утемељио као засебну лингвистичку дисциплину. Творбеном анализом осветлио је и разјаснио многе словенске етнониме, топониме и антропониме. Тако је у свом првом ономастичком раду *Поводом неких топонима* (1974), полазећи од чланка Драгољуба Петровића *Микротопонимија Горњих Пјешиваца*, на основу паралела у другим словенским језицима нашао кључ за решење неких дотле тешко схватљивих ономастичких модела. Објаснио је тако црногорске микротопониме типа *Несена* (*Несенова*) *главица*, *Вратисев до*, *Љепови под*, *Бјелови крши*, *Милове торине*, као и називе села *Браћени* (Вирпазар), *Бери* (Подгорица), *Богути* (Цетиње). У свим тим онимима открио је скривена лична имена, од којих су, преко посесивних придева, образовани споменути микротопоними. Ценећи његов допринос, најзначајнији српски ономатолошки часопис *Ономатолошки прилози* започео је излажење 1979. управо његовим претпоследњим научним радом *Белешка о имену Немања*. Последњи његов рад, *Срби и Србљи* (1978), такође је из ономастике. Будући да су многи радови **Б.** били разасути по разним научним публикацијама, од којих су многе биле недоступне широј научној публици, ЦАНУ је 1978. објавила његову књигу *Одабрани чланци и расправе*, којом је започела едицију *Посебни радови*. За славистичке студије посебну вредност имају његови *Основи упоредне граматике словенских језика*. За живота му је изишла *Фонетика* (Бг 1968), а посмртно на руском *Фонетика* и *Словообразование* (с предговорима Никите И. Толстоја и Радојице Јовићевића, Москва 1984). Његови ученици Светозар Николић и Р. Јовићевић приредили су за штампу његова универзитетска предавања (*Морфологија*, Никшић 1985; друго издање *Фонетика и* *Морфологија*, Никшић 1990). Најпотпунији *Основи упоредне граматике словенских језика* (прир. Р. Јовићевић) објављени су у Београду 2000 и 2007. **Б**. је дао допринос и проучавању Његошевог стваралаштва. Најпре је за *Целокупна дела Петра II Петровића Његоша* (Бг 1952–1954) заједно с В. Латковићем приредио за штампу *Горски вијенац* и *Огледало српско*, а заједно с Н. Банашевићем *Лучу микрокозма*, док је са М. Стевановићем урадио *Речник уз целокупна дела Петра II Петровића Његоша*. У том послу, као и у својим нешто каснијим радовима (1964) *Је ли Вук у Рјечник уносио речи из Горског вијенца?* и *Око два стиха из Горскога вијенца* („Гроб се његов пропа на та свијет" и „Је ли ово причина управа"), **Б**. се показао као врстан познавалац Његошевог стваралаштва. Ценећи углед **Б.** у славистичком свету, ЦАНУ је 1987. установила периодичне лингвистичке скупове „Бошковићеви дани". ЛИТЕРАТУРА: Н. И. Толстой. „Предисловие", Р. Йовичевич, „Слово об учителе", у: Р. Бошкович, *Основы сравнительной грамматики славянских языков*, Москва 1984; Ј. Миловић (ур.), *Први лингвистички научни скуп у спомен на Радосава Бошковића: радови са научног скупа, Даниловград, 14. и 15. маја 1987*, Тг 1988; Р. Јовићевић, „Личност и дело лингвисте Радосава Бошковића", *Четврти лингвистички скуп „Бошковићеви дани"*, Пг 1999. Радојица Јовићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Ристо **БОШКОВИЋ, Ристо**, војвода, сенатор, свештеник (Орја Лука, Бјелопавлићи, 25. II 1817 – Орја Лука, 1. X 1903). Рано је почео бојеве с Турцима. Имао је 18 година када је убио спушког Малић-агу и постао погранични комесар. Учио је у манастиру Острогу код попа Јована Радовића. Његош га је запопио 1839. Тада се и оженио Јаном Петровић, сестром каснијег црногорског књаза Данила. Међутим, био је 1851. против Даниловог избора за господара и сврстао се уз Његошева брата Пера Томова, Ђорђија Петровића и њихове присталице. Учествовао је у одбрани Бјелопавлића у првом налету Омер-паше и помагао бранитељима Острога у опсади. У завереничкој групи (1853) спремао је атентат на књаза Данила после његових обесних поступака у Бјелопавлићима и покренуо оружани устанак 1854. Са најближим рођацима и осталима заузео је складиште муниције, утврдио се у Острогу и издао проглас за општи отпор. Побуна је жестоко угушена, куће Бошковића попаљене, а он је умакао у Спуж, одатле у Скадар, код Осман-паше. Књаз га је придобио и вратио, а касније га именовао за војводу (1858). Сенатор је постао 1861. Са Бајом Бошковићем предводио је Бјелопавлиће у рату 1862, а 70-их година био је начелник области у Бјелопавлићима. Уз команданта јужне Црногорске војске, војводу Божа Петровића, и у штабу књаза Николе био је у Црногорско-турском рату 1876–1878. Савременици су му избројили да је ратовао у 45 бојева са Турцима. Увек је показивао лични пример јунаштва, опеваног у народним песмама. Са угледним војводама (Марко Миљанов, Шако Петровић, Лакић Војводић, Лазар Сочица и др.) основао је 1882. тајни покрет против књаза Николе тражећи уставна права и слободе. Потом се повукао из политичких акција, живео у свом селу, скупљао народне умотворине и писао етнографско-историјску хронику *Историјске приче из повјеснице Бјелопавлића* (Никшић 1902). Имао је Обилића медаљу, Данилов крст, руски Орден Свете Ане, Султанову звезду Османлије и друга одликовања. ИЗВОР: Н. П. Рајковић (прир.), *Црногорски сенат, зборник докумената (1857–1879)*, Пг–Цт 1997. ЛИТЕРАТУРА: *Глас Црногорца*, 27. IX 1903, 41; Т. Никчевић, *Политичке струје у Црној Гори у процесу стварања државе у XIX вијеку*, Цт 1958; Д. Ј. Мартиновић, *Портрети*, Цт, II, 1987; III, 1990. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Руђер Јосип **![001_RUDJER-BOSKOVIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-rudjer-boskovic.jpg)БОШКОВИЋ, Руђер Јосип**, филозоф, математичар, астроном (Дубровник, 18. V 1711 – Милано, 13. II 1787). Отац Никола, Херцеговац из Орахова Дола, био је трговац, а мајка Павла кћи дубровачког трговца и песника Бара Бетере. Основно образовање добио је од домаћег учитеља Николе Никеи, католичког свештеника, капелана цркве Св. Николе. Средњу школу (граматика, хуманиора и реторика) учио у исусовачком Дубровачком колегијуму (Collegium Ragusinum). Као искушеник боравио 1725–1727. у Риму, у новицијату Св. Андрије, где је 1728/29. учио реторику. Потом прешао на трогодишњи студиј филозофије и математике на језуитском Collegium Romanum у Риму (јесен 1729), где су му професори били Карло Ночети (логика) и Орацио Боргонди (математика). После завршетка студија, према правилима исусовачког реда, провео пет година као учитељ у нижим исусовачким школама (најпре предавао математику у Риму, потом у Ферму, па опет у Риму, граматику и хуманиору). Упоредо се бавио и научним истраживањем и у Риму 1736. објавио свој први рад, посвећен питању сунчевих пега (*De maculis solaribus*). Од 1738. наставио студије теологије, не прекидајући научни рад. Током студија 1740. постао професор математике у Римском колегијуму и активни члан римске Академије. Папа Бенедикт XIV поверио му је 1742. да са још двојицом угледних римских математичара испита узроке пукотина на куполи цркве Св. Петра у Риму. Године 1746. постао је члан најугледније италијанске академије у Болоњи. Једини пут је поново био у Дубровнику 1747, где је Марину Соркочевићу читао нацрте своје будуће теорије природне филозофије. Краљевска академија наука у Паризу примила га је 1748. за свог члана. Република Лука га је у спору с Великим војводством Тосканским ангажовала у научну и дипломатску мисију. Тим поводом боравио и у Бечу, где је довршио и објавио главно дело *Теорија филозофије природе* (*Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium*, Беч 1758). Због њутновске основе ово дело је и међу исусовцима стекло знатан број противника. Стога уз новчану потпору и друштво Микеланђела Ромањолија из Чезене путује по западној Европи. У Паризу су га 1759. научници и аристократија прихватили с уважавањем, а дела му се преводе на француски. У Лондон је путовао 1760, где је такође примљен с поштовањем. Ту се срео и с америчким научником Бенџамином Франклином. Тада је штампан и спис о помрaчењу Сунца и Mесеца (*De solis ac lunae defectibus*, Лондон 1760). Краљевско учено друштво (Royal Society) изабрало га је 1761. за свог члана и понудило му да, за његов рачун, посматра пролазак Венере испред Сунца, због чега је путовао у Цариград. Вратио се 1762. преко Бугарске, Молдавије и Пољске, где је боравио у Варшави. Потом преко Аустрије и Венеције 1763. стиже у Рим. У међувремену је изгубио место професора у Риму те је прихватио да на универзитету у Павији од 1764. предаје математику. Кратко боравио у Паризу и 1769. постао члан Академије наука у Лиону. Из Павије се 1770. преселио у Милано, где је у палати Брера, по његовим нацртима, грађена модерна астрономска опсерваторија. Ту су, при дворској школи, ломбардско намесништво и гроф Фирмијан оформили за њега Катедру оптике и астрономије. Због сукоба са језуитом Лагранжом, директором опсерваторије, 1773. напустио је место професора дворских школа у Милану. Исте године се укида и језуитски ред и он запада у егзистенцијалне тешкоће. Стога одлази у Француску где је 1774. добио место директора оптике за поморство и ту остао до смрти. Водећи научници у Паризу (Даламбер, Лаплас, Рошон) нису му били наклоњени и није примљен у Француску академију наука. Почео је да ради на издавању целокупних дела. Успео је да 1785. у пет томова објави дела из астрономије и оптике. Желео је да доврши белешке и додатке уз песничко дело Бенедикта Стојковића о модерној филозофији, али се јављају знаци умне поремећености и друге болести те убрзо умире. У теорији сазнања он је умерени рационалиста: извори сазнања су и ум и чула, али ум, као узрок нашег пристајања на општа логичка и математичка начела, има предност над чулима, као условима делотворности ума (без садржаја који нам преносе чула, општа начела била би празна). Дух има урођену способност да из идеја, стечених путем чула или рефлексијом, производи нове идеје. **Б.** одриче постојање урођених идеја. Чулно опажање тумачи каузално: чулима стечена идеја свој постанак дугује узрочном низу телесних кретања који је у нашем духу изазивају, а њен садржај зависи од нашег чулног начина представљања. Одриче стварност и примарних и секундарних својстава тела, али простор и време прихвата као стварне начине постојања ствари. Одбацује саму могућност истине идеја, а имплицитно прихвата могућност истинитости судова. Природнонаучну индукцију схвата као недовршену индукцију, коју темељи на математичкој теорији вероватноће и теоријскосазнајном учењу о чулно стеченим идејама. Као путоказе за изградњу теорије природне филозофије узима начело непрекидности (континуитета) и начело једноставности и аналогије природе. Последица закона непрекидности је постојање дискретности у природи. Због непрекидности не може доћи до непосредног додира тела при судару. Ако нема непосредног додира, онда се брзине тела још раније морају почети мењати. А узрок промене је сила, која се јавља као последица одржања непрекидности. Зависно од растојања честица сила може бити привлачна или одбојна. На најмањим растојањима сила је одбојна и приближавањем честица расте до бесконачности, онемогућујући непосредни додир. Отуда се материја не може састојати од делова који се додирују. Делови морају бити непротежне, недељиве тачке. Материја је дискретна, састављена од тачкастих атома. Извори сила, атоми, су једноставни, недељиви, непротежни, непроменљиви, непробојни, хомогени. Привлачно-одбојном силом, представљеном Бошковићевом кривом, тумачи све појаве у природи. Простор и време разумева релационо, при чему разликује њихове потенцијалне (математичке) и актуелне (физичке) модалитете. Простор не постоји независно од атома, он је укупност положаја тачкастих атома који су уједно и њихове међусобне релације растојања. Кретање разумева као непрестано претварање потенцијалних положаја и времена у актуелне. Илија Марић **Б.** се бавио великим бројем теоријских и практичних проблема различитих природно-математичких наука. У свим истраживањима у физици, астрономији, механици, геодезији, географији, техници, али и у теорији природне филозофије, математика му је служила првенствено као моћно оруђе у решавању наметнутих проблема. Своје погледе на математику, посебно геометрију, системски је изложио у тротомном делу *Elementorum Universae Matheseos* (*Елементи опште математике*) (Рим 1752, 1754), насталом као резултат дугогодишњих предавања из математике на Римском колегијуму. Први том садржи аксиоматску геометрију, аритметику, стереометрију и тригонометрију. Други том обухвата садржаје из коначне алгебре, док је трећи, по методи и излагању најинтересантнији и најоригиналнији, посвећен теорији конусних пресека и, у оквиру посебне расправе, трансформацији геометријских места. У решавању проблема користио је, супротно духу свог времена за које је у математици карактеристична аналитичка метода, геометријски синтетички метод, увео је генераторну кружницу (Бошковићева генераторна кружница) помоћу које изводи потпуну, математички тачно формулисану и изведену теорију кривих другог реда. За потребе теорије природне филозофије истраживао је проблеме континуитета (непрекидности) и бесконачно малих и бесконачно великих величина. Сматрао је да закон континуитета кроз начело да се ништа у природи не дешава скоком (*Nihil in natura per saltum fieri*) важи без изузетка, а да су геометријски простор, математички непрекидан и бесконачно дељив, и геометријски објекти у њему најбољи примери потврде тога. Зато је у делу *De continuitatis lege et eius consectariis pertinentibus ad prima materiae elementa eorumque vires*" (*О закону континуитета и његовим последицама у односу на основне елементе материје и њихове силе*) детаљно испитивао непрекидност праве (линије) и истакао обострано једнозначну кореспонденцију геометријског линеарног континуума и (непрекидног) скупа реалних бројева. Својство непрекидности реалних бројева је видео у особини да се увек између два броја налази трећи. Тиме је одбацио Аристотелову поделу на дискретну аритметику и континуалну геометрију. Разматрао је питања функционалне зависности и непрекидности функција. У делу *De natura et usu Infinitorum et Infinite parvorum* (*О природи и употрeби бесконачно великих и бесконачно малих величина*) (Рим 1741) одбацује Кавалијеријеву методу „недељивих" и бесконачно мале величине дефинише као променљиве величине које постају мање од ма које, ма како мале, у себи одређене величине, а бесконачно велике величине као променљиве величине које могу премашити ма како велику унапред дату величину. За њега је немогуће стварно постојеће и у себи одређено бесконачно мало и бесконачно велико, чиме одбацује појам актуелне бесконачности и прихвата Аристотелову потенцијалну бесконачност. Својим схватањем непрекидности претходио је Дедекиндовој аксиоми непрекидности праве и Дедекиндовом пресеку, а додељивањем улоге међе полуправих бесконачно далекој тачки (у ознаци ∞), те њеним третирањем као коначне тачке, претходио је Понселеовој интерпретацији бесконачно далеке тачке као пресека међусобно паралелних правих и принципа перманенције и континуитета. Појам тангенте је за **Б.** геометријски егзактан и потпуно у складу с модерном геометријском интерпретацијом првог извода. Констатовао је да се проблем трисекције угла своди на решавање једначине трећег степена и да се за произвољни кружни лук, њени корени не могу геометријски конструисати. **Б.** својим математичким разматрањима о коначним алгебарским методама и методама геометријске и инфинитезималне анализе индиректно претходи даљем развоју вишедимензионалне геометрије, схватању математичких простора, теорији функција више променљивих и инфинитезималном рачуну. Покушао је да праћењем развоја математике и увођењем нових математичких резултата реформише наставу математике на Римском колегијуму али је дошао у сукоб с конзервативном исусовачком средином и 1759. напустио Рим. Александар Николић **Б.** је изучавао различите астрономске проблеме, разрађивао теорију о атомима и основао Опсерваторију Брера у Милану. У Риму је 1739. објавио *De novo telescopii usu ad obiecta objectes coelestis determinanda*. Писао је расправе из оптике, и о конструкцији и коришћењу оптичких инструмената, дурбина, хелиостата, дотеривању окулара, одређивању меридијана, о грешкама меридијанског инструмента и др. Осим теоријског рада на пољу астрономије, бавио се и посматрањима. Резултате два посматрања проласка Меркура преко Сунчевог диска је у Риму објавио у расправама *De Mercurii novissimo infra Solem transitu* (*О најновијем пролазу Меркура испод Сунца*) 1737. и *Osservationi dell'ultimo passagio di Mercurio sotto il Sole* (*Посматрања последњег пролаза Меркура испод Сунца*) 1753. О Сунчевим пегама и њиховом посматрању је у Риму објавио 1736. *De maculis solaribus* (*О Сунчевим пегама*). Следеће године је посматрао пеге из Француске, те писао о методама посматрања и својим запажањима о природи Сунца. Заједно с енглеским језуитом Мером мерио је два степена меридијана између Рима и Риминија, да би тачније одредио облик Земље и направио мапу Папске државе. Посао је започет крајем 1750. и трајао је две године. Резултати су објављени 1755. у књизи *De litteraria expeditione per pontificiam ditionem ad dimentiendos duos meridiani gradus et corrigendam mappam geographicam* (*О научном путовању кроз Папску државу ради мерења два степена меридијана и исправљања географске карте*), а француски превод је публикован 1770. Интересовале су га и комете па је једну посматрао 1744. и 1746. у Риму објавио расправу *De cometis* (*О кометама*). Поводом оне из 1774. објавио методу за одређивање њених путања на основу посматрања у три мало међусобно удаљена положаја. Када је Вилијам Хершел 1781. открио нову планету Уран, **Б.** је покушао да својом методом одреди његову путању и установио да је то елипса. Мада је своје елиптичке елементе Уранове орбите објавио шест месеци пре Лапласа и Лексела, обично се њима приписује прво израчунавање елемената путање нове планете. Писао је и о годишњим аберацијама звезда, о нестајању и појављивању Сатурновог прстена, о налажењу путања планета геометријском конструкцијом ако су познати сила, брзина и правац кретања у једној тачки, о посматрању Месечевих фаза приликом помрачења, о облику Земље. Своја сабрана дела у пет томова *Opera pertinentia ad opticam et astronomiam* (*Дела о оптици и астрономији*) објавио је 1785. у Басану. Бавио се и популаризацијом астрономије. Његов спев *De Solis ac Lunae defectibus* (*О помрачењима Сунца и Месеца*) штампан је у Лондону 1760, Венецији 1761. и Риму 1767, а објављен на француском 1779. и српском 1996. Објавио 1785. и приручник *Notice abrégée de l'astronomie pour un marin* (*Скраћена белешка из астрономије за једног поморца*), који би требало да заповедника флоте упути у најосновнија знања из астрономије. Милан С. Димитријевић **Б.** је био филозоф природе са широким интересовањем које се огледа у његовим идејама о структури материје. Међу публикацијама, свакако је најважнија *Теорија филозофије природе*. У њој је заступао идеју да се материја састоји од тачака без структуре – налик на „атоме" који интерагују с јаким одбојним силама на малим растојањима и слабим, које привлаче једна другу на великим. На међурастојањима претпоставио је да су силе привлачне или одбојне. То га је навело на закључак да постоје веома стабилне орбите честица једних око других. Ове идеје нашле су одјека у каснијим радовима Фарадеја, Максвела, Келвина и Томсона. **Б.** је био велики присталица Њутнове филозофије и јасно се определио за детерминизам. Марко М. Поповић ДЕЛА: *De viribus vivis*, Romae 1745; *De Lumine*, I–II, Romae 1748, 1749; *Philosophiae recentioris e Benedicto Stay*, I–II, Romae 1755, 1760; *De materiae divisibilitate et principiis corporum*, Lucca 1757. ЛИТЕРАТУРА: К. Т. Стојановић, *Атомистика:* *Један део из философије Руђера Јосифа Бошковића упоређен са сличним гледиштима философским, нарочито са модерним погледима на природу материје*, Ниш 1891; M. Oster, *Roger Joseph Boscovich als Naturphilosoph*, Köln 1909; В. Варићак, „Математички рад Бошковићев", I, *Рад ЈАЗУ*, 181, 185, 190, 193, Зг, 1910, 1911, 1912; Б. Петронијевић, „Р. Ј. Б.", *Дело*, 1911, 16; С. Ристић, *Основи Б. динамичке атомистике*, Бг 1912; Ј. Мајцен, „Математички рад Бошковићев", II, *Рад ЈАЗУ*, Зг, 225, 1921; D. Nedelkovitch, *La philosophie naturelle et relativiste de R. J. Boscovich*, Paris 1922; К. Атанасијевић, „Поводом стопедесетгодишњице од смрти Р. Ј. Б.", *ЖР*, 1937, 25; А. Трухелка, *Руђер Јосип Бошковић*, Зг 1957; Д. Недељковић, *Руђер Бошковић у своме времену и данас*, Бг 1961; I. Poplašen, *Zum Problem des integralen Dynamismus bei Ruđer Bošković*, Bonn 1967; Е. Стипанић, „О линеарном континууму Руђера Бошковића", *МВ*, 1967, 4, 19, 3; Ж. Марковић, *Руђер Бошковић*, I–II, Зг 1968, 1969; Е. Стипанић, *Руђер Бошковић*, Г. Милановац – Бг 1984; Ж. Дадић, *Руђер Бошковић*, Зг 1987; *Филозофија знаности Руђера Бошковића*, зборник, Зг 1987; И. Супек, *Руђер Бошковић – визионар у пријеломима филозофије, знаности, друштва*, Зг 1989; З. Чуљак, *Настанак Бошковићеве филозофије простора и времена*, Зг 1992; С. Кутлеша, *Природнофилозофијски појмови Руђера Бошковића*, Зг 1994; Д. Шкарица, *Спознаја и метода у Руђера Бошковића*, Зг 2000. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Сретен **БОШКОВИЋ, Сретен**, хирург, трансфузиолог, универзитетски професор (Славонски Брод, 15. II 1931 – Београд, 5. III 2002). У Сарајеву дипломирао на Медицинском факултету 1955. и специјализирао општу хирургију 1961. Супспецијализирао трансфузиологију на ВМА у Београду 1963. Докторску дисертацију „Механички утицај на резистенцију еритроцита у конзервисаној крви" одбранио 1964. на Мед. ф. у Сарајеву. Усавршавао се у Москви (1965), Паризу, Лондону, Бостону, Глазгову, Риму. Велика заслуга му је формирање и развој службе за трансфузију крви у БиХ и оснивање Завода за трансфузију крви у Сарајеву. Такође основао Институт за трансплантацију органа у Сарајеву 1974. Извршио 450 трансплантација, укључујући и прве трансплантације бубрега и панкреаса у БиХ. Први извршио трансплантацију бубрега код болесника с ендемском нефропатијом. Био професор Медицинског и Стоматолошког факултета у Сарајеву. У време ратних догађања прешао у Београд 1992. и био координатор за трансплантацију органа у Клиничком центру Србије. Затим радио као консултант Центра за трансплантацију бубрега у Клиничком центру Бањалука. Дописни члан АНУРС од 1997. Био први секретар Одјељења медицинских наука АНУРС. Добитник многобројних одликовања и 27-јулске награде СР БиХ. ДЕЛА: „Хередитет и ендемска нефропатија у Босанској Посавини", *Билтен Републичког завода за здравствену заштиту*, 1965, 171, 3–4; *Трансфузиологија*, Сар. 1975; и Х. Гјанковић, *Дијагноза у општој хирургији*, Сар. 1988; *Трансплантација бубрега*, Бг 1993. ЛИТЕРАТУРА: Д. Шећеров Зечевић (прир.), *Споменица Сретена Бошковића*, Бл 2007. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Стеван П. **![001_Stevan-P-Boskovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-stevan-p-boskovic.jpg)БОШКОВИЋ, Стеван П.**, геодетски генерал (Зајечар, 10. V 1868 – Београд, 9. V 1957). По окончању грађанске гимназије и Ниже школе Војне академије у Београду (1889), као државни питомац усавршавао се у Петрограду, где је завршио Војно-топографско училиште (1892–1894), а затим Генералштабну војну академију, с допунским астрономско-геодетским курсом на Главној астрономској опсерваторији у Пулкову (1894–1899). По повратку у Србију (1899) организовао је главне геодетске радове у Србији, најпре као начелник Географског одељења Главног генералштаба Српске војске, a доцније Војногеографског института у Београду (1900–1937). Истовремено постаје и професор геодезије на Вишој школи Војне академије. Под његовим руководством (1899–1912) у Србији је успостављена државна тригонометријска мрежа, као и мрежа прецизног нивелмана дуж главних комуникација, а затим је извршено њихово повезивање с аустроугарским мрежама, што је било неопходно како би започео нови топографски премер Србије, у размери 1:50.000. Поред тога, лично је извршио астрономска мерења на 30 тригонометријских тачака у циљу одређивања одступања вертикала (ка центру земље), што је омогућило да Србија међу првима у свету дефинише облик геоида за своју територију. Дао је значајан лични допринос при одређивању полигонометријске мреже Београда за потребе катастра. Био је активни учесник балканских ратова и I светског рата. У току 1912/13. и почетком 1914. започео је триангулацију јужне Србије, а на Солунском фронту руководио је радом Топографског одељења Врховне команде, где је на сектору српске војске и њене позадине израдио и одштампао карте тих терена у размери 1:25.000 и 1:50.000. У Солуну је успоставио и Картографску радионицу, која је израдила и штампала генералну карту за територију Југославије 1:200.000 као и многа друга издања израђена за потребе свих савезника. У периоду између два светска рата још интензивније је организовао радове на успостављању триангулације, нивелмана, топографског премера Југославије, као и на изради војних топографских и географских карата. Основао је Нижу (1925) и Вишу војну геодетску школу (1930) за образовање војних геодетских кадрова. Под његовим руководством, Војногеографски институт извео је топографски премер (1920–1934) у размери 1:50.000 да би израдио карте размере 1:100.000 и 1:50.000, а затим приступио новом топографском премеру (1934–1940). Паралелно с комплетирањем размерног низа карата, 1:200.000, 1:100.000, 1:50.000 и започетом картом 1:25.000 за територију Југославије, Институт је под његовим руководством публиковао и низ прегледних топографских, географских и тематских карата, самостално или у сарадњи с другим установама. Посебно се истиче Карта Краљевине Југославије 1:1.000.000 (Бг 1930, 1941) која је његово ауторско дело. Организовао је учешће Војногеографског института у међународним геодетским, астрономским и географским пројектима (одређивање лонгитуде Београда, 1926, 1933. и степенска мерења дуж 22. меридијана и 45. паралеле). Иницирао је повезивање триангулација Југославије, Румуније, Бугарске и Грчке, чиме је успостављен геодетско-картографски континуитет на југоистоку Европе. Успоставио је везу између нивелмана Југославије и Бугарске и установио разлику у нивоима Црног и Јадранског мора. Конструисао је и усавршио више инструмената и прибора за геодетска и астрономска мерења. Иновирао је методе мерења хоризонталних углова, затим мерење дужина жицама од специјалне легуре (инвара), које је прихватила Међународна геодетска и геофизичка унија (МГГУ). С руског језика превео значајну стручну литературу. Аутор је великог броја радова из области геонаука, објављених у земљи и иностранству. Заједно с Јованом Цвијићем оснивач је Српског географског друштва (1910), у којем је био потпредседник, председник и почасни члан. Основао је Друштво геометара Југославије и био његов први председник (1919) и доживотни почасни председник. Оснивач је Националног комитета за геодезију и геофизику у којем је био председник (1924). Био је суоснивач и потпредседник Националног географског комитета (1924), председник Геолошког комитета Југославије (1931. и 1934), председник Одбора за државни премер (1921. и 1951). Биран је за редовног члана Руског астрономског и Руског географског друштва (1902), редовног члана Скопског научног друштва (1925), дописног (1926) и почасног члана (1931) Чехословачког географског друштва, затим дописног члана Украјинског научног друштва „Шевченко" (1928), почасног члана Познањског научног друштва (1932), дописног члана Берлинског географског друштва (1933), редовног члана Америчког географског друштва (1933). За дописног члана СКА биран је 1932, а за редовног члана САН 1955; за дописног члана ЈАЗУ 1934; редовног члана Америчке академије политичких наука 1936. Био је председник, потпредседник или члан у више комисија Међународне геодетске и геофизичке уније: Комисије за математичку географију, топографију и картографију, Комисије за међународну карту света 1:1.000.000, као и Комисије за мерење лука меридијана од Северног леденог до Средоземног мора и Комисије за мерење лука средње паралеле, формираних на његову иницијативу. После II светског рата учествовао је у обнови геодетских, картографских и топографских радова у држави. Посебно је био ангажован у раду Географског института САН, од његовог оснивања (1947), као један од тројице академика из првог сталног састава. У том периоду публикована је школска Карта ФНРЈ 1:500.000. Носилац је бројних домаћих и иностраних одликовања: Ордена Светог Саве I степена, Карађорђеве звезде III степена, Белог орла II степена, Југословенске Круне I степена, Румунске Круне II степена, руског ордена Св. Ане II степена, грчког ордена Феникса II степена, енглеског ордена Св. Михаила и Св. Ђорђа III степена, француске Легије части, француског Ратног крста, грчке Медаље за војне заслуге I степена, грчког Ратног крста и руског Црвеног крста. ДЕЛА: *Прва и друга одредба географске дужине Београда*, Бг 1946; *Базиси и базисне мреже тригонометријске триангулације Србије, Ц. Горе, Косовско-метохијске области и Македоније*, Бг 1949; *Скретање вертикала у Србији*, Бг 1952. ЛИТЕРАТУРА: „Геодетски ђенерал Бошковић П. Стеван, Начелник Војног географског института (дописни члан)", *Годишњак СКА*, 1932, 40; „Опроштајно слово академика Петра С. Јовановића на погребу Стевана П. Бошковића", *Гласник*, Бг, 1957, 9, 2; С. Радојчић, „Стеван П. Бошковић (1868–1957)", у: *Живот и дело српских научника*, 3, Бг 1998. Душан Јоксић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Стеван Т. **БОШКОВИЋ, Стеван Т.**, сакупљач народних песама, песник (Стари Бечеј, 1833 – Беч, 29. IX 1881). По професији био је геометар, али је од 1847. почео да записује и прикупља бачванске народне песме. У Новом Саду 1862. издао прву збирку са 198 примера, као и 56 песама које је сам спевао по угледу на народне. Збирка је у народу била веома прихваћена и доживела је још два проширена издања (1870, 1879). *Бачванске песме* прва су штампана збирка која је у целости посвећена усменој лирици Срба у Војводини, а њен значај огледа се и у томе што је штампана Вуковим правописом још за његова живота. ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, „Поговор", у: С. Бошковић, *Бачванске песме*, Бг 1987; М. Клеут, „Бачванске песме, Банатске песме, Песмарица Младена Белајчића: прилог атрибуцији", *Фолклор у Војводини*, 4, Н. Сад 1990. Јасмина Јокић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Стојан **![001_Stojan-Boskovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-stojan-boskovic.jpg)БОШКОВИЋ, Стојан**, политичар, професор (Свилајнац, III 1833 – Београд, 21. II 1908). Студирао права и филозофију на Београдском лицеју. Већ тада сарађивао у листовима *Шумадинка*, *Седмица* и *Српске новине*. Његова либерална политичка уверења утицала су на то да је и пре Светоандрејске скупштине 1858. припадао групи која је истицала идеје о привредном и политичком ослобођењу и националном уједињењу. Често је сумњичен и због републиканских идеја. Каријеру је започео као гимназијски професор у Шапцу 1853. а на месту директора Гимназије био је 1857–1859. Покушао је да покрене недељник за политику и књижевност *Зора*, прве новине које би излазиле ван престонице. По повратку у Београд предавао је у гимназији, а потом био уредник званичних *Српских новина* (1859–1860). У уређивачкој политици следио је Владимира Јовановића, али је био обазривији од њега јер је непосредан надзор над новинама вршио кнез Милош. У прогону либерала 1860. изгубио је уредничко место и био послат на службу у Неготин. Због слободоумне беседе о Св. Сави 1862. премештен је у Зајечар где је био директор гимназије и професор немачког језика и земљописа. За секретара у Министарству иностраних послова постављен је 1868. Био је министар просвете у Каљевићевој (1875) и Ристићевој влади (1879), члан Државног савета (1890) и посланик у Букурешту, Атини и Паризу. Пензионисан је 1903. Као секретар у Министарству иностраних послова уређивао је лист *Јединство*, у којем је писао о уставној владавини, залагао се за либералне реформе у друштву, укидање цензуре и доношење закона о слободи штампе. Као министар просвете основао је Главни просветни савет и стално истицао потребу оснивања универзитета у Београду. На Великој школи предавао је општу историју 1874. и 1877–1879. као редовни, а у периоду 1883–1887. као хонорарни предавач. Редован члан Српског ученог друштва постао је 1862, почасни члан Матице српске и њен сарадник за историју 1868. Био је и међу најактивнијим члановима Уједињене омладине српске. Интензивно се бавио публицистичким, књижевно-политичким и историографским радом. Сарађивао је у листовима *Србија* и *Вила*, пишући често полемичне текстове политичке и историјске садржине. Сабране расправе и чланке објавио је у књизи *За просвету и слободу* (Бг 1882). Са Владимиром Јовановићем покренуо је лист *Нови век*, у којем су обојица писала против Бонтуа и његових финансијских махинација. Као историчар претежно се бавио општом историјом. Писац је *Историје света за народ и школу* (Бг I 1866, II 1872) и уџбеника *Историја света за више разреде средњих школа* (Бг 1866), а потом и књига *Слике из времена реформације* (Бг 1885) и *Антикрист или цар Нерон* (1882). ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, *Омладина и њена књижевност*, Бг 1906; В. Јовановић, „Стојан Бошковић", *СКГ*, 1908, 20; М. Иванић, „Некролог Стојану Бошковићу", *ГНЧ*, 1909, 28; *Споменица гимназије Шабац*, Шабац 1937; В. Крестић, „Катедра историјских наука", у: *Сто година Филозофског факултета*, Бг 1963; *Каталог књига на језицима југословенских народа 1519–1867*, Бг 1973; *Енциклопедија српске историографије*, Бг 1997 . Ана Столић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Татјана Тања **![001_TANJA-BOSKOVIC.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-tanja-boskovic.jpg)БОШКОВИЋ, Татјана Тања**, глумица (Београд, 27. VI 1953). Дипломирала 1975. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, у класи Предрага Бајчетића. Дванаест година играла у мјузиклима у Позоришту на Теразијама. Од 1987. прелази у „Атеље 212", а од 1999. игра и у Народном позоришту и „Култ театру". Њен глумачки стил карактеришу велика моћ трансформације, дубоко и вишеслојно грађење ликова. Њено суптилно преображење делује необично, а глумачку зрелост и раскош талента испољава суздржаношћу, рафинираношћу и изузетном гестикулацијом. Важније позоришне улоге: Колета (К. Маније, *Оскар*), Глумица (А. Шницлер, *Вртешка*), Чапља (В. Аксјонов, *Чапља*), Елизабета (С. Селенић, *Очеви и оци*), Перина (И. Тијардовић, *Сплитски акварел*), Хелена (В. Шекспир, *Троил и Кресида*), Сабина (Ж. Фејдо, *Кнегиња од Фоли Бержера*), Марта (М. Гавран, *Љубави Џорџа Вашингтона*). Остварила значајне улоге у филмовима: *Окупација у двадесет и шест слика* Л. Зафрановића, *Мајстори*, *мајстори* Г. Марковића, *Кошава* Д. Лазића, *Човек кога треба убити* В. Булајића, *Увек спремне жене* Б. Балетића, *Рат уживо*, Д. Бајића и др., као и у телевизијским серијама *Приче из мајсторске радионице* З. Шотре, *Балкан експрес* Б. Балетића, *Срећни људи* А. Ђорђевића и С. Шуљагића, *Позориште у кући* (римејк групе редитеља). Добитница је награде на XII слободарским филмским свечаностима у Сопоту, награде на „Бориним данима" (2005), награде за најбољу женску улогу на Међународном филмском фестивалу у Варни (2006). ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001. Александра Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ, Теодора **БОШКОВИЋ, Теодора**, добротвор (Дубровник, 1834 – Дубровник, 30. I 1910). Последњи члан српске дубровачке породице коју је у XVII в. зачео Никола Бошковић. **Б.** се и за живота бавила добротворним радом, а својим тестаментом је целокупно породично имање наменила у те сврхе: Фонду Теодоре Бошковић за просвету и привреду дубровачких Срба оставила је 50.000 круна; Добротворној задрузи дубровачких Српкиња 4.400 К; Српском пјевачком друштву „Слога" 2.200 К; за одржавање гробнице своје породице 2.200 К; за сиромахе 600 К; и дубровачком листу *Српској зори* 220 К. ИЗВОРИ: *Српска Зора*, Дубр. 1910, 3, 5; *Женски свет*, 1910, 44. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋ STULLI, Маја **БОШКОВИЋ STULLI, Маја**, фолклориста, слависта, научни саветник (Осијек, 9. XI 1922). Славистику студирала у Загребу, Казању, Петрограду и Београду. Докторирала 1961. у Загребу. Дугогодишњи директор загребачког Института за етнологију и фолклористику и уредник годишњака *Народна* *умјетност.* Члан је уредништва немачког часописа *Фабула.* Члан ХАЗУ, почасни члан међународног удружења „Folklore Fellows", при Финској академији наука. Њена основна област изучавања везана је за народну књижевност, теренска сабирања грађе и теоријска питања трајања, извођења и одлика усмених облика, посебно приповедака и предања, ,,пучке књижевности", стваралаштва НОБ-а, односа између усмене и писане књижевности, савремених фолклорних форми. Прва је у Југославији употребила модификовану историјско-географску методу у својој монографији *Народна предаја о владаревој тајни* (Зг 1967). После Чајкановића који је 1927. распоредио српску прозну грађу према Арнеовој типологији (*Verzeichnis der Märchentypen*, Хелсинки 1910), увела је као доследно мерило разврставања сада проширену Арне–Томпсон међународну класификацију. Европске, првенствено немачке токове фолклористичке науке средине XX в. увела је у југословенску средину. Објавила је низ теренских збирки: *Истарске народне приче*, Зг 1959; у *Народној умјетности –* приповетке и предања из Сињске крајине (1967–1968), с Брача (1975), избор усмене грађе с одређених подручја (нпр. с Неретве, 1987, из Далмације, 1993) и низ критичких антологија: бајки (1961, 1963); приповедака и предања (1963, 1997); епских песама (1964); збирку приповедака на немачком у два издања *Kroatische Volksmärchen* (Дизелдорф–Келн 1975). При томе је под ознаком хрватског обухваћено и српско културно наслеђе. Приредила је избор студија и огледа наших и страних проучавалаца усменог стваралаштва (*Усмена књижевност*, Зг 1971), написала *Повијест хрватске књижевности* I (Зг 1978). Већина радова које је објавила у земљи и иностранству сакупљени су и штампани у посебним књигама. Добитница је Хердерове награде и других признања. Библиографија објављена у годишњаку *Народна умјетност* 1999. ЛИТЕРАТУРА: *Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000*, Бг 2005. Снежана Самарџија \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШКОВИЋИ **БОШКОВИЋИ**, село у Републици Српској, на југоисточним обронцима планине Мајевице, на развођу ријеке Сапне (лева притока Дрине) и њене притоке Ријеке. Смјештено је око 16 км сјеверозападно од општинског сједишта Зворника, са којим је повезано локалним путем. Насеље је збијеног типа и налази се на 200–250 м н.в. Формирано је дуж сеоског пута и чини га једна улица. Године 1991. имало је 583 становника, од којих 88,7% Срба. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Река Дрина и Подриње*, Бг 2000. М. Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАК **БОШЊАК**, село између долина Велике Мораве и Млаве, на источним падинама Сопотске греде, у долини Бошњачког потока. Кроз село пролази пут Петровац (општинско седиште, 12 км) – Жабари – ауто-пут Београд – Ниш. Насеље је компактно, неправилног облика и радијалног распореда улица. Смештено на 130–220 м н.в. Становништво се досељавало с Косова, из Тимочке крајине, Црне Реке, Баната, Звижда и Млаве. Године 1921. имало је 142 дома и 764 житеља, а 1953. 184 домаћинства и 821 житеља. До 2002. остао је 481 становник, од којих 98,3% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа (из 1905) и дом културе. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАК, Бранко **![001_BRANKO-BOSNJAK.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-branko-bosnjak.jpg)БОШЊАК, Бранко**, филозоф, универзитетски професор (Стојчиновац код Осијека, 14. I 1923 – Загреб, 18. VI 1996). На Филозофском факултету у Загребу 1950. дипломирао филозофију, југословенске књижевности и језике, а 1958. грчки језик и књижевност. На истом факултету докторирао 1956. дисертацијом *Повијест филозофије као наука* (Зг 1958), а хабилитирао 1960. темом *Логос и дијалектика. Студија о Хераклиту* (Зг 1961). На Катедри за повијест филозофије ФФ у Загребу радио од 1950. до пензионисања 1991. Био председник Хрватског филозофског друштва, дописни члан ЈАЗУ од 1986, а редовни члан ХАЗУ од 1991. Био је филозоф широке ерудиције. Један од оснивача часописа *Praxis* и учесник Корчуланске летње школе. Историју филозофије хегеловски је разумевао као логику развоја филозофије, а њен метод је историјски материјализам. У том духу написао је преглед античке и средњовековне филозофије. Замењујући систем идејом целине, а хегеловски схваћену историју развојем мишљења, довршио је главно историјско-филозофско дело *Повијест филозофије. Развој мишљења у идеји цјелине* (I–III, Зг 1993). Целину бивствовања разумевао је посредством Марксове филозофије схваћене као теорија револуције. Бавио се и филозофском пропедеутиком и лексикографијом (*Филозофија. Увод у филозофско мишљење и Рјечник*, Зг 1973; *Систематика филозофије*, Зг 1977). Посебно су запажени радови из филозофије религије *Филозофија и кршћанство. Рационална критика ирационалног схваћања* (Зг 1966) и *Грчка филозофска критика Библије. Kelsos contra apologeticos* (Зг 1971), у којима образлаже да је једино филозофски однос према свету примерен за тумачење смисла човекове егзистенције и уједно рационални критеријум за деловање. Блоховски је веровао да критичко мишљење трансцендира своје време и припрема промену света, утопијски покреће напредак чији је смисао превладавање отуђења (*Смисао филозофске егзистенције*, Зг 1981). ДЕЛА: *Грчка филозофија од првих почетака до Аристотела и одабрани текстови филозофа*, Зг 1956; *Филозофија од Аристотела до ренесансе и одабрани текстови филозофа*, Зг 1957; *Филозофија и повијест*, Зг 1983; *Филозофија истине*, Зг 1996. ЛИТЕРАТУРА: Д. Грлић, „Грчка филозофија", *Могућности*, 1956, 3, 5; „Шта је повијест филозофије?", *Преглед*, 1958, 10, 2/10; М. Животић, „Повијест филозофије као наука", *Филозофски преглед*, 1958, 5, 5; А. Буха, „Филозофија и кршћанство", *Преглед*, 1966, 18, 2/11–12; В. Павићевић, „Б. Бошњак, Филозофија и кршћанство", *Praxis*, 1967, 3, 2; А. Буха, „Б. Бошњак, Систематика филозофије", *Дијалог*, 1979, 4; П. Враницки (ур.), *Бранко Бошњак: 1923–1996*, Зг 1998; М. Кукоч, „Од критике религије до дијалога: филозофија Бранка Бошњака", *Филозофска истраживања*, 2006, 26, 4. Илија Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАК, Владо **БОШЊАК, Владо**, официр (Бањалука, 1912 – Мелбурн, 2007). Завршио Војну краљевску академију у Београду и био чиновник у Министарству војске и морнарице. Заробљен 1941. и депортован у Немачку, одакле је 1950. емигрирао у Аустралију. Један од оснивача емигрантских удружења и новина на Петом континенту. Један од челника српске заједнице у Мелбурну, активиста Српске православне цркве у расејању, председник Српске народне одбране и Удружења четника. Педесетих година прошлог века предводио антикомунистички покрет, а 90-их се као активиста Српског националног савеза залагао за истину о српском народу. ДЕЛО: *Срби у Аустралији*, Сиднеј 1989. ЛИТЕРАТУРА: *Илустрована историја српске дијаспоре*, Бг 2006. М. Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАК, Ђуро **БОШЊАК, Ђуро**, агроном, универзитетски професор (Чонопља код Сомбора, 10. X 1949). Пољопривредни факултет завршио у Новом Саду (1973), где је магистрирао и докторирао (1982) из области наводњавања пољопривредних култура. Радио на Пољопривредном добру „Будућност", Чонопља (1973–1976). За асистента на Пољ. ф. у Новом Саду изабран 1975. а за редовног професора на предмету Наводњавање пољопривредних усева 1993. Био на специјализацији у Холандији. Значајан је његов допринос у истраживањима принципа наводњавања, воднофизичких својстава земљишта и утврђивања заливног режима за ратарске, повртарске и крмне врсте у циљу ефикасног и одрживог коришћења водних ресурса Србије. Међу научним радовима истичу се практикум и уџбеник *Наводњавање пољопривредних усева* (Н. Сад 1999) и монографија *Наводњавање у башти* (Н. Сад 2003). Уредник је и један од аутора монографије *Методе истраживања и одређивања физичких својстава земљишта* (Бг 1997). ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника (1954-2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Бранка Лазић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАК, Ернест **![001_ERNEST-BOSNJAK.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-ernest-bosnjak.jpg)БОШЊАК, Ернест** (Bosnyák Ernő), власник биоскопа, филмски сниматељ и продуцент (Сомбор, 1. I 1878 – Сомбор, 9. VIII 1963). Са Карољом Цвиршићем 1906. отворио у Сомбору биоскоп „Арена". Набавио 1909. филмску камеру и отпочео да снима филмове, испрва документарне, затим и игране. Први његов филм *У царству Терпсихоре* (1909) приказивао је групу девојака које играју у сомборском градском парку. Његово најзначајније филмско остварење до I светског рата је *Откривање споменика Ференцу Ракоцију у Сомбору* (1912). Године 1914. хтео да подигне филмски студио, прво у Сомбору, затим у Новом Саду, али га је у томе спречило избијање рата. У Сомбору је 1923. основао предузеће „Боер филм", ангажовао редитеља и сниматеља из Будимпеште и као продуцент почео реализацију неколико немих играних филмова: *Лажи ради мене* (1923), *Моја драга колевка* (1924), затим недовршена остварења *Фаун* и *Доктор Орлов* (1924). Реализовао прву домаћу цртану филмску рекламу *Потражи, наћи ћеш милион* (1925). После 1926. само се повремено бавио филмом. Снимио документарне филмове *Фудбалска утакмица*, *Скаутске вежбе у Сомбору* (1930) и *Процесија сомборске римокатоличке жупе о Тјелову* (1932). Његови документарни и играни филмови су делимично сачувани. Од 1907. до II светског рата био је успешни власник више штампарија. Издавао и уређивао неколико листова, међу којима *Sport és mozi* (1929–1930; *Спорт и биоскоп*) у којем је објавио већи број текстова о филму. ЛИТЕРАТУРА: С. Јовичић, *Бошњак Ернест и његово дело*, Сомбор 1975. Дејан Косановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАК, Иштван **БОШЊАК, Иштван** (Bosnyák István), књижевни критичар, историчар књижевности, песник (Драж, Барања, 8. X 1940 – Будимпешта, 22. III 2009). Дипломирао на Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, где је као професор старе мађарске књижевности радио од 1967. до пензионисања. Један је од оснивача и први главни уредник часописа *Új Symposion*. Оснивач је Друштва за мађарску културу у Југославији (1994). После пензионисања живео у Мађарској. Најбољи је познавалац књижевног дела и живота Ервина Шинка, о којем је објавио низ есеја, студија и књига (*Vázlatok egy portréhoz. Sinkó-variációk '63-'73*, Н. Сад 1975). Објавио је велики број публицистичких радова о револуционарним идејама с почетка XX в., као и критичке опсервације о периоду стаљинизма (*Theatrum mundi a la Joszif Visszarionovics Sztálin*, Н. Сад 1970). Објавио је и низ политичких студија (*Pörök. Táborok, emberek*, I, II, Н. Сад 1994, 1997), полемичких текстова и памфлета, те неколико песничких књига. Написао је телевизијски сценарио, као и драмски текст о животу Ервина Шинка. Припремио за штампу и уредио дела Ервина Шинка и сабрана дела Ђерђа Б. Сабоа. Објавио мемоаре са библиографијом (*Egy kisebbségi kismagyar kiséletmű kritikában és bibliográfiában elbeszélve*, Будимпешта 2006). На српском су, у преводу Јосипа Варге, објављена *Писма са панонског асфалта* (Н. Сад 1982). Добитник је књижевне награде „Kornél Szenteleky" (1994). ДЕЛА студије: *Ember a forradalomban, ember a soron kívül*, Н. Сад 1977; *Szóakció* I, II, Н. Сад 1980, 1982; „*Lehetetlen" kapcsolatok „lehetetlen időkben"*, Н. Сад 1992; *Becskereki Szabó György*, Н. Сад 1996; *Kis Magyar balkáni krónika 1962-1997*, I–II, Н. Сад 1998; *Politikai Symposion a Délvidéken*, I, II, Н. Сад 2003, 2006. ЛИТЕРАТУРА: I. Szeli, *Történő történelem*, Н. Сад 1981; A. Losoncz, *Hiányvonatkozások*, Н. Сад 1988; I. Bori, *A jugoszláviai magyar irodalom története*, Н. Сад 2007. Јанош Бањаи \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАК, Југослав **БОШЊАК, Југослав**, композитор (Ријека, 1. I 1954). Основне (1981) и постдипломске (1985) студије композиције завршио на Факултету музичке уметности у Београду, у класи Рајка Максимовића. Ради као музички продуцент Симфонијског оркестра РТС-а. Његов композиторски опус претежно сачињавају дела за велики оркестар (Симфонијска поема *Алеф*, Поема за виолину и оркестар *Химера*, Фантазија за велики оркестар *Тибетанска књига*, Увертира *1453*, *Sinfonia – passacaglia*), као и жанровски различита дела која подразумевају учешће оркестра (балети *Озирис и Изида* и *Краљева јесен*, концертантна остварења, ораторијуми *Јеванђеље по Марку* и *Књига о Јову*). Компоновао и солистичка, махом клавирска дела (две клавирске свите *Исповести*), као и остварења за камерне ансамбле различитог састава (*Вилинска песма*, за Београдски барокни квартет; *Акварел*, за два клавира и удараљке; *Судба*, за сопран и гудачки квартет). *Откривење Св. Јована* замислио је за особену, до тада неиспробану, извођачку комбинацију мешовитог хора и соло трубе. Целовитост његовом композиторском стваралаштву обезбеђују опредељење за инструменталне и вокално-инструменталне форме наслеђене из музичке прошлости, црпљење инспирације из књижевних и филозофских штива, као и преовлађујући неоромантичарски стилски израз. Добитник је више награда, међу којима и награде Удружења композитора Србије и Награде „Василије Мокрањац". Драгана Јеремић Молнар \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАК, Срето **БОШЊАК, Срето**, историчар уметности, ликовни критичар (Маркушица код Винковаца, 22. V 1930). Дипломирао 1956. историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Каријеру започео као кустос покрајинског Завода за заштиту споменика културе у Приштини (1957–1958), затим као кустос педагог Музеја примењене уметности у Београду (1961–1964). Седамдесетих година XX в. био управник Галерије Културног центра у Београду, током 80-их директор обновљеног Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић" у Београду, а затим кустос и уредник програма ове институције. Почетком 60-их био један од оснивача ликовних манифестација Дечји октобарски салон и Октобарски салон ликовних уметника Србије. Био је аутор студијских изложби (*Социјалистички реализам у Србији 1945–1950*, Бг 1989; *50 година Факултета ликовних уметности*, Бг 1987) и селектор ликовних смотри у земљи (5. београдско тријенале југословенске ликовне уметности, Бг 1977; 12. бијенале „У светлости Милене", Пожаревац 2009). Дугогодишњи је сарадник Радио Београда, стални ликовни критичар и један од уредника (1970–1979) *Књижевних новина*. Аутор је предговора, критика и текстова о уметности у српској периодици и штампи, као и монографских студија о српским и југословенским уметницима XX в.: *Бошко Рисимовић Рисим* (Бг 1984), *Милун Митровић* (Бг 1986), *Љубица Цуца Сокић* (Бг 1987), *Павле Васић* (Врњачка Бања 1989), *Милан Блануша* (Бг 1994), *Ружица Беба Павловић* (Бг 1998), *Светомир Арсић Басара* (Бг 1998), *Драган Стојков* (Бг 2000), *Миодраг Дадо Ђурић* (Бг 2005). Коаутор је неколико синтетичних студија, као што су *Изазов традиције: триптих* (Бг 2000) и *Антологија српског сликарства друге половине XX века* (Бг 2004). Члан је Националне секције Међународног удружења ликовних критичара. Добитник УЛУПУДС-ове Награде за животно дело (1995). ДЕЛО: *Материја у савременој уметности скулптуре*, Врњачка Бања 2004. ЛИТЕРАТУРА: *Знамените личности Срема – од I до ХХI века*, Ср. Митровица – Н. Сад 2003. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАК, Tатјана **БОШЊАК, Tатјана**, историчар уметности, музејски радник (Шабац, 3. V 1960 – Београд, 28. VII 2011). Дипломирала 1984. историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Била кустос Кабинета нумизматике и епиграфике од 1990, а од 1996. водила Збирку стране уметности Народног музеја у Београду. Музејски саветник од 2007. Аутор и коаутор више студијских изложби у земљи и иностранству, којима су дела Збирке стране уметности Народног музеја у Београду афирмисана и уведена у светску науку и музејску комуникацију, као што су: „Београд–Париз" (Холандија 2004), „Од Карпача до Каналета" (Италија 2004/05), „Непозната прича о модерној уметности" (Јапан 2005/06). Учествовала у више музејских пројеката, а *Реноар – дела из Народног музеја у Београду* (1997) и *Ризнице италијанске уметности из Народног музеја у Београду* (2004) освојили су Златни беочуг, који додељује Културно-просветна заједница и Награду Националног комитета Међународног савета музеја (*ICOM*). Објављивала студије и текстове о западноевропској уметности новог века у каталозима изложби, зборницима и другим стручним публикацијама у земљи и иностранству. Коаутор је каталога збирке *Италијанско сликарство од XIV до XVIII века из Народног музеја у Београду* (2004). Била је члан Међународног удружења кустоса холандске и фламанске уметности *CODART* и лауреат награде Музејског друштва Србије „Михаило Валтровић" (2004). ДЕЛА: *Пол Гоген: Дела из Народног музеја у Београду*, Бг 1998; *Класици италијанске уметности: Од Паола Венецијана до Франческа Гвардија*, Бг 2005. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАКОВИЋ, Александар **БОШЊАКОВИЋ, Александар**, агроном, универзитетски професор (Београд, 30. X 1930 – Нови Сад, 30. XII 2008). Пољопривредни факултет завршио у Земуну (1954). Докторску дисертацију „Утицај међуредног размака и особина биљака на квалитет рада код различитих начина механизоване бербе кукуруза" одбранио на Пољ. ф. у Новом Саду 1965. Радио као агроном у Обласном савезу земљорадничких задруга Аутономне области Косово и Метохија, потом у Смедереву у средњој пољопривредној школи као професор. За асистента на Пољ. ф. у Новом Саду изабран је 1961, а за редовног професора 1976. Био је шеф катедре на Институту за пољопривредну технику (1977–1981). Први је у Србији објавио уџбеник *Машине за заштиту биља* (Н. Сад 1974) из којег су училе бројне генерације студената. Најзначајнија дела: *Пољопривредне машине*, II, Н. Сад 1978; *Машине у воћарству и виноградарству* (Н. Сад 1995)*.* Награђен је сребрном плакетом Народне технике „Борис Кидрич". ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника (1954-2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Ратко Николић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАКОВИЋ, Богољуб **![001_Bogoljub-Bosnjakovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bogoljub-bosnjakovic.jpg)БОШЊАКОВИЋ, Богољуб**, интерниста, радиолог, универзитетски професор (Голубинци, Срем, 10. X 1899 – Београд, 19. VII 1976). Дипломирао 1926. на Медицинском факултету у Београду, где је и хабилитовао 1954. са темом „Прилог рендгенској дијагностици луеса желуца". Био директор Радиолошког института у Београду 1955–1960. Највише се бавио рендген-дијагностиком дигестивног тракта, с оригиналним доприносом лечењу желудачног обољења, означеним термином *Linitis plastica* желуца. Као једну од новина код нас, увео радиолошку терапију кобалтном бомбом – дугоживећим изотопом кобалт-60, у форми затвореног извора зрачења. Био председник Радиолошке секције СЛД и председник Југословенских радиолошких конгреса. ДЕЛА: *Вредност лечења чира желуца и дванаестопалачног црева препаратима хистидина*, Бг 1939; „Индикације и прва искуства у примени Co-60", *МП*, 1959, 6; „Примарне лимфогрануломатозе желуца, прилог клиничкој рендгенологији", *МП*, 1962, 3. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАКОВИЋ, Валеријан **БОШЊАКОВИЋ, Валеријан**, богослов, песник, преводилац (Краљево, 24. I 1878 – Краљево, 16. XII 1917). Основну школу завршио у Краљеву, нижу гимназију у Београду, а богословско образовање стекао у Кишињеву (данашња Молдавија) и Кијеву (Украјина), где је 1905. завршио дисертацију о Нилу Синајском. Са руског превео песму *Палестинска гранчица* и спев *Демон* М. Ј. Љермонтова. Током школовања, под световним именом Војислав, објавио еп у пет спевова *Два дива* (Бг 1902). У манастиру Јошаници замонашио се 1906. и добио име Валеријан. Радио као наставник веронауке у шабачкој гимназији, а касније био суплент Богословије у Београду. Његови посмртни остаци пренети су на гробље манастира Жиче 1937. У периодици објављивао теолошке расправе, приказе књига, студије из црквене историје, као и поезију и прозу. Ране песме пише у романтичарском духу, док је зрелија поезија симболистичка, понегде и с елементима парнасизма, углавном религиозно оријентисана. Писао је и родољубиве песме у којима тематизује лажни патриотизам и његову злоупотребу. Са заносом указивао на значај народне поезије, под чијим утицајем је, донекле, и сам стварао. Док је, као богослов, у теолошким чланцима и приказима књига оштро реаговао на друштво свог времена, у поезији га оправдава и прихвата. У приказима књига *Антон Чехов* и *Змајева лектира* Ј. Максимовића, те *Богородица у уметности* и *Леонардо да Винчи* Б. Николајевића, *Религија Његошева* Н. Велимировића, очитује се његово интересовање за социјалне проблеме, питања цивилизацијског напретка и смисла прогреса. У прози је, наративизацијом подсвесног, најавио приповедне моделе који ће се поетички освештеније користити у модернизму. ДЕЛО: *Песме монаха Валеријана, 1878-1917*, Краг. 1937. ЛИТЕРАТУРА: Н. Велимировић, „Предговор", *Песме монаха Валеријана, 1978-1917*, Краг. 1937; В. Д. Поповић, *Психолошка етида монаха Валеријана*, Бг 1965; Н. Д. Томић, *Српске родољубиве песме*, Н. Сад 1999. Наташа Половина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАКОВИЋ, Владимир **![001_Vladimir-Bosnjakovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-vladimir-bosnjakovic.jpg)БОШЊАКОВИЋ, Владимир**, лекар, интерниста, универзитетски професор (Београд, 10. VIII 1930 – Београд, 4. III 2008). Дипломирао 1955, а докторску тезу „Могућности добијања потпунијих и егзактнијих хемодинамских података о централној циркулацији помоћу радиоактивних изотопа оригиналним приступом решењу биофизичких проблема" одбранио 1970. на Медицинском факултету у Београду. Усавршавао се у Лондону и Лос Анђелесу (UCLA) 1970–1971, а као гостујући професор-истраживач 1976. Нуклеарном медицином почео да се бави у Централној лабораторији за примену радиоактивних изотопа у медицини у Институту за медицинска истраживања 1960–1966. Лабораторија је прерасла у Институт за нуклеарну медицину КЦС у Београду, чији је био директор 1987–1995. **Б.** је пионир нуклеарне медицине, нуклеарне кардиологије и имуносцинтиграфије у Србији и свету, редовни професор Мед. ф. у Београду од 1987, члан САНУ (дописни од 1991, редовни од 2000). Био је први шеф последипломске Катедре нуклеарне медицине (1980–1982). Увео је предмет Нуклеарна медицина и био уредник и аутор уџбеника за тај предмет (и П. Милутиновић, К. Костић, *Увод у нуклеарну медицину*, Бг 1986; коаутор, *Основи нуклеарне медицине*, Бг 1994). Члан Оснивачке скупштине 1974. и национални делегат у Светској федерацији нуклеарне медицине и биологије, члан Европске асоцијације нуклеарне медицине и Америчког друштва нуклеарне медицине, председник Секције за нуклеарну медицину СЛД у два мандата, члан уређивачких одбора *Nuclear Med. Review*, *Медицинска истраживања*. Постигао оригиналне научне резултате: неинвазивна метода за квалитативну и квантитативну дијагнозу срчаних шантова (Златна медаља Удружења нуклеарне медицине САД 1971); метода за неинвазивну и специфичну визуализацију тромбоза засновану на примени радио обележеног антифибринског антитела; метода за нехируршко стварање атријалног септалног дефекта радиоактивним извором (90Sr90Y) у циљу палијативног третмана иреверзибилне плућне хипертензије (са В. Кањухом и сар.). Транссепталном катетеризацијом срца даје се радијациона доза за ткиво атријалног септума ради његовог локалног разарања и стварања АСД; метода за квантитирање планарних талијумских сцинтиграма; допринос конструкцији гама камере. У САНУ водио пројекат „Висока технологија у медицини и нуклеарна медицина: инструментационо-развојна, информатичко-технолошка, клиничко-методолошка и базична експериментална истраживања" и био председник Савета Галерије науке и технике. Редовни члан АМН СЛД. Добитник Октобарске награде града Београда за науку 1989, Повеље СЛД и Ордена рада са златним венцем. ДЕЛА: коаутор, „Dual-isotope method for diagnosis of intracardiac shunts", *J. Nucl. Med.*, 1973, 14, 7, 514; коаутор, „Radiolabelled anti-human fibrin antibody: a new thrombus-detecting agent", *Lancet,* 1977, 26, 452; коаутор, „Нова могућност палијативне терапије тешке плућне хипертензије путем нехируршког стварања атријалног септалног дефекта радијационим извором (теоријска разрада, конструкција извора и експериментални налази)", *Медицинска истраживања*, 1978, 11, 1; *Imaging detector for universal nuclear medicine imager*, US Patent, 6, 194, 728, Feb. 27, 2001. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, II, Бг 2005; Љ. Ракић, „Владимир Бошњаковић (1930–2008)", *Годишњак САНУ*, 2008, CXV. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАКОВИЋ, Жaркo **БОШЊАКОВИЋ, Жaркo**, лингвиста, дијалектолог, универзитетски професор (Румa, 24. III 1954). Диплoмирao 1978. нa групи зa jужнocлoвeнcкe jeзикe Филoзофског фaкултeтa у Новом Caду, мaгиcтрирao 1984. нa Филoлошком фaкултeту у Бeoгрaду (*Пacтирcкa тeрминoлoгиja Cрeмa*, Н. Сад 1985), а дoктoрирao 2004. нa ФФ у Новом Caду (*Гoвoри Cмeдeрeвcкoг Пoдунaвљa*, Н. Сад 2004)*.* Нa истом факултету, нa Oдceку зa cрпcки jeзик и лингвиcтику, професор је Диjaлeктoлoгиjе cрпcкoг jeзикa, Мaкeдoнcког jeзика и Увoда у бaлкaнoлoгиjу. Oбjaвљуje рaдoвe из српске диjaлeктoлoгиje, oнoмacтикe и лeкcикoлoгиje, македонистике и бaлкaниcтикe. Својим дијалектолошким истраживањима дао је значајан допринос проучавању српских говора Војводине. Аутор је првог универзитетског уџбеника македонског језика на српском језику (*Мaкeдoнcки jeзик*, *читaнкa*, *рeчник*, *грaмaтикa*, Н. Caд 1986). Важнији радови: и Г. Вукoвић, Љ. Нeдeљкoв, *Вojвoђaнcкa кoлaрcкa тeрминoлoгиja* (Н. Caд 1984); „Oнoмacтикa Cрeмa (I дeo: ceвeрни Cрeм)", *OП*, 1987, VIII; „Из рaтaрcкe тeрминoлoгиje Cрeмa (nomina instrumenti)", *CДЗ*, 1991, XXXLII; и П. Ивић, Г. Дрaгин, „Бaнaтcки гoвoри шумaдиjcкo-вojвoђaнcкoг диjaлeктa, I: Увoд и фoнeтизaм", *CДЗ*, 1994, XL; II: „Мoрфoлoгиja, Cинтaкca, Зaкључци, Тeкcтoви", *CДЗ*, 1997, XLIII. ЛИТЕРАТУРА: *Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000*, Бг 2005. Слободан Реметић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАКОВИЋ, Љубомир **БОШЊАКОВИЋ, Љубомир**, композитор, диригент (Мостар, 25. XI 1891 – Хвар, 25. I 1987). По завршетку музичке школе у Београду, студије наставио у Бечу, Берлину и Напуљу где је дипломирао на Конзерваторијуму. До почетка II светског рата радио као наставник музике у Скопљу и Алексинцу и као војни капелник у Битољу, Зрењанину, Суботици и Београду. У поратном периоду радио као директор Другог програма Радио Београда. Ослањајући се на народни мелос у традицији XIX в., оставио обиман композиторски опус. Писао велика вокално-инструментална, оркестарска и музичко-сценска дела, као и клавирске минијатуре, хорове и соло песме. Композиције му се одликују једноставним хармонским језиком и прозрачном оркестрацијом. Његове обраде народних мелодија, често повезане у сплетове, биле су вeома популарне у широким слојевима публике, посебно међу Србима у САД. Написао *Кратку историју музике* (Пан. 1921) која слови као први приручник те врсте у Србији. У њој прати развој музичке уметности кроз еволуцију жанрова. Значајно је да у књизи наводи прва домаћа извођења познатих светских музичких дела, остављајући елементе за упознавање националне музичке историје. ДЕЛА: Опера *Робиња*, циклуси песама за глас и клавир, хорови. ЛИТЕРАТУРА: Б. Милановић, „Последњи изданци српског националног романтизма у опусу Љубомира Бошњаковића", *ЗМССУМ*, 1994, 14. Милица Гајић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАКОВИЋ, Милева Милица **БОШЊАКОВИЋ, Милева Милица**, глумица, певачица (Невесиње, 25. V 1894 – Београд, 29. III 1983). Похађала глумачку школу, а певање усавршавала у Музичкој школи „Станковић". У Народно позориште у Београду ступила 1910. као глумица и певачица. Провела краће време 1919. у Српском народном позоришту у Новом Саду, у НП-у у Београду 1919–1948, a 1948–1952. у Београдском драмском позоришту. Oд 1952. повремено наступала у Хумористичком позоришту у Београду. Успешно тумачила карактерне, драмске и нарочито певачке партије, већином у домаћем репертоару. У игри непосредна у изразу, природна и реалистична, особито у тумачењу ликова из народног и грађанског живота. Највише успеха имала у певачким улогама, у којима је њен мецосопран пријатне боје звучао гласовно чисто и сугестивно, чиме је деловала глумачки убедљиво. Важније улоге: Ката Горопад (Ш. Лукачи, *Риђокоса*), Белиса (Л. Де Вега, *Довитљива девојка*), Јелена (А. Бисон, *Гђа Икс*), Марија Антоновна (Н. В. Гогољ, *Ревизор*), Милица и Савета (К. Трифковић, *Избирачица*), Јелка (Тот-Дескашев, *Сеоска лола*), Љубица (Ј. Веселиновић, *Ђидо*), Чучук Стана (М. Петровић, *Чучук Стана*), Катица (И. Станојевић, *Дорћолска посла*), Коштана (Б. Станковић, *Коштана*), Калина (Љ. Бошњаковић, *Иванка*). ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАКОВИЋ, Фран С. **БОШЊАКОВИЋ, Фран С.**, машински инжењер, универзитетски професор (Загреб, 12. I 1902 – Штутгарт, 1. X 1993). Дипломирао 1925. на Техничкој високој школи у Дрездену, где је и промовисан за доктора техничких наука 1928. Био научни сарадник чувеног професора Молиера (1928–1933), а потом ванредни професор на Техничком факултету Високе школе у Београду (1933–1936). Предавао је Термодинамику, Преношење топлоте, Машине за хлађење и Грађење топлотних апарата, што се сматра почетком развоја одговарајућих дисциплина у настави и науци у Србији. У овом периоду завршио је своје капитално дело *Техничка термодинамика* (у два тома), које је доживело више издања и преведено на више језика. У звању редовног професора 1936. прешао на Тех. ф. Свеучилишта у Загребу, где је био декан (1938–1942) и ректор (1951–1952). Био редовни професор и директор Института за топлотну технику на Техничкој високој школи у Брауншвајгу (1953–1961), потом шеф Катедре и директор Института за термодинамику у аеронаутици и астронаутици на Техничкој високој школи у Штутгарту, од 1961. до пензионисања 1974. Један је од најпознатијих термодинамичара XX в. У својим научним радовима дао је значајне резултате у низу различитих области техничке термодинамике, као што су: сагоревање, испаравање, отпаравање, сушење, таложење, кристализација, дестилација, дисоцијација, јонизација и др. Био је члан академија наука у Хајделбергу, Венецији и Загребу. Добитник је низа признања, као што су: почасни докторат Техничке високе школе у Ахену, Грасхофова медаља Немачког друштва инжењера, Златна медаља Италијанског друштва термотехничара и Француског института за сагоревање и енергију. ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду. Димитрије Вороњец \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАНЕ **БОШЊАНЕ**, село у општини Варварин, на споју долина Велике и Западне Мораве, на локалном путу који се протеже левом обалом Велике Мораве. Од Крушевца је удаљено 18 км. Налази се на левој страни долине Западне Мораве, на 150 м н.в. Збијеног је типа и издуженог облика с мрежастим распоредом улица. Становништво је досељено средином XVIII в. са Косова, из Црне Горе, Старе Србије, Топлице, околине Крушевца, Врања, Лесковца и Сталаћа. Године 1921. имало је 343 дома и 2.232 житеља, а 2002. 1.963 становника, од којих 98,4% Срба. У селу се налазе православна црква из 1912, основна школа, задружни дом с библиотеком, месна канцеларија за два села, пошта, амбуланта и земљорадничка задруга. Драгица Р. Гатарић У **Б.** се налазе археолошки остаци из античког периода: предримско и римско насеље, са налазима републиканског и римског империјалног новца, те бронзане олпе украшене тауширањем сребрних листова ловора и бршљана. На доњем делу дршке је представа орла који држи змију, што представља олимпску тему сукоба целесталног и хтонског. Ово је ремек-дело римске тореутике рађено према александријској, каснохеленистичкој традицији. Датује се у крај I в. п.н.е. и налази се у Народном музеју у Београду. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Мано Зиси, *Антика у Народном музеју у Београду*, Бг 1954; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАНЕ **БОШЊАНЕ**, село на десној страни долине Велике Мораве, у југозападном подножју Кучаја, 10 км североисточно од општинског седишта Параћина. Уз село пролазе пут и железничка пруга Параћин–Поповац. Смештено је у долини потока Црмница, на 165–265 м н.в. Збијеног је типа, издуженог облика са линеарним размештајем улица. Помиње се у периоду XIV–XVI в. под различитим именима. Првобитно српско село расељено је у време Велике сеобе Срба. Данашње насеље настало је 1718. У периоду 1833--1838. имало је 27 кућа. У XIX в. становништво се досељавало из околине Пирота и јужног Поморавља. Село је 1921. имало 145 домова и 850 житеља, 1953. 249 домаћинстава и 1.225 житеља, а 2002. 1.012 становника, од којих 99,3% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа и дом културе. Већи део активног становништва (69,1%) запослен је у непољопривредним делатностима у Параћину и у цементари у Поповцу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАНЕ **БОШЊАНЕ**, село у општини Рача, на левој страни долине реке Раче, леве притоке Велике Мораве. Кроз село пролази локални пут Рача (5 км) – Смедеревска Паланка (15 км). Налази се на 180–240 м н.в., дисперзивног је типа и чине га три краја. Помиње се 1718. под именом Bosnack. Становништво се доселило средином XVIII в. из околине Сјенице, Херцеговине, Осата у Босни, Драгачева, Тимочке крајине и Црне Горе. Село је 1844. имало 35 кућа и 277 становника, 1921. 152 дома и 980 житеља, а 2002. 559 становника, од којих 99,5% Срба. У селу се налази четвороразредна основна школа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАЦЕ **БОШЊАЦЕ**, село у Јабланици, у општини Лебане, на левој обали реке Јабланице (лева притока Јужне Мораве), на путу Лесковац (12 км) – Лебане (9 км). Формирано је на раскрсници сеоских путева, на 254 м н.в. Збијеног је типа, радијалног облика основе и мрежастог распореда улица. Помиње се у XVI в. Више пута кроз историју мењало је популацију и топографски положај. Део становништва досељен је 1878. са Косова и Метохије. Село је 1921. имало 131 дом и 1.043 становника, 1953. 270 домова и 1.601 житеља, а 2002. 1.629 становника, од којих 93,6% Срба и 5,3% Рома. У селу се налазе православна црква из XIV в., основна школа, предшколска установа, дом културе, пошта, здравствена и зубна амбуланта и пољопривредно предузеће. За пољопривреду је карактеристична производња паприке. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БОШЊАЧКИ ЈЕЗИК **БОШЊАЧКИ ЈЕЗИК**, назив језика настао преименовањем српскохрватског језика на једном делу његове говорне територије као назив језика Бошњака (садашњи етноним: раније Муслимани, пре тога Срби или Хрвати мухамеданске вероисповести, пре тога „Турци", односно потурчењаци). Уведен је политичком одлуком у процесу нестајања СФР Југославије, а творбено изведен од назива за становнике Босне или муслимане из Босне (у *Речнику матице српске*: *Бошњак* – а. *Босанац*, б. заст. *муслиман из Босне*). Иако придев од именице *Бошњак* гласи *бошњачки*, савремени бошњачки политичари, а и лингвисти који спроводе њихову језичку политику, инсистирају на термину *босански језик*, изведен од именице Босна, што би значило да је и језик Срба у Босни босански, а не српски. То се у Републици Српској и Србији оправдано сматра неприхватљивим. Одбор за стандардизацију српског језика, који су 1997. основале САНУ, ЦАНУ, АНУ РС, Матица српска, СКЗ и све катедре за српски језик у Србији, Црној Гори и Републици Српској, одлуком бр. 1 образложио је граматичку и политичку неприхватљивост израза *босански језик*. **Б. ј.** спада у политичке, а не у историјске језике и готово се ничим у структури и саставу не разликује од српскохрватског језика, од којег је преименовањем настао, нити од српског језика, од којег је настао српскохрватски језик, односно од савременог српског књижевног језика. У првој половини XIX в., када дијалектологија није постојала, у неким радовима појединих страних представника словенске филологије назив *босански језик* погрешно се користио за српске говоре у Босни, а у време аустроугарске анексије Босне и Херцеговине анексионе власти покушале су да државном присилом уведу израз босански језик у просвету и културу, што је трајало још краће него та власт. ЛИТЕРАТУРА: Б. Брборић, *О језичком расколу. Социолингвистички огледи*, I, Бг – Н. Сад 2000; *С језика на језик. Социолингвистички огледи*, II, Бг – Н. Сад 2001; П. Пипер „Историјски језик и политички језици", *Распеће језика српскога*, Никшић 2005, 2; *Српски језик у нормативном огледалу*, Бг 2006; П. Пипер, „Српски у кругу словенских језика", *КиЈ*, 2007, 1; *Српски између великих и малих језика*, Бг 2010. Предраг Пипер \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАВНИЦЕ **БРАВНИЦЕ**, село у Федерацији БиХ, на лијевој страни долине ријеке Врбас, око 4 км јужно од општинског сједишта Јајца. Насеље је дисперзивног типа у проширењу, смјештено сјеверно од кањонског дијела долине на 500–700 м н.в. Село је 1991. имало 868 становника, од којих 85,4% Срба и 12,8% Муслимана. Током 1995, у агресији хрватске војске, све српско становништво избјегло је на слободну територију. Након успостављања мира у БиХ (1995) услиједио је повратак дијела избјеглог становништва. ЛИТЕРАТУРА: З. Марјанац и др., *Јајце*, Бг 1963. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАВСКИ ВАГАНАЦ **БРАВСКИ ВАГАНАЦ**, село у Федерацији БиХ, на јужном ободу Бравског поља и западним огранцима планине Срнетице, у општини Босански Петровац. Сјеверно од села пролази пут Кључ (око 30 км) – Босански Петровац (око 12 км). Чини га низ кућа издужених уз обод поља на око 900 м н.в. Село је 1991. имало 141 становника, од којих су сви били Срби. ЛИТЕРАТУРА: П. Рађеновић, *Бјелајско поље и Бравско – антропогеографска студија*, Бг 1925. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАВСКО ПОЉЕ **БРАВСКО ПОЉЕ**, крашко поље у Федерацији БиХ, северозападно од Петровачког поља, са којим је спојено. Протеже се између планина Срнетица на југу и Грмеч на северу, на дужини од око 18 км. Висине је 900–1.000 м н.в. Дно од кречњака и доломита прекривено је великим бројем алувијалних вртача и представља типичан пример „богињавог крша". Поље је прекривено пашњацима и ливадама и нема токова. Кроз њега пролази пут Јајце – Кључ (око 16 км) – Босански Петровац (око 14 км) – Бихаћ. У њему се налази неколико малих села (Бравски Ваганац, Бравско, Смољана, Јањила, Јасеновац, Крња Јела, Капљух), у којима српско становништво чини апсолутну већину. Године 1921. она су била обједињена у статистички круг Бравско који је имао 1.367 становника, од којих је 94,1% било православне вероисповести. [![001_Bravsko-polje-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bravsko-polje-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/001-bravsko-polje-karta.jpg) ЛИТЕРАТУРА: П. Рађеновић, *Бјелајско поље и Бравско – антропогеографска студија*, Бг 1925. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАДАВИЧАК **![001_BRADAVICAK.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bradavicak.jpg)БРАДАВИЧАК** (*Cardamine bulbifera*), вишегодишња зељаста биљка из подрода Dentaria породице крсташица (Brassicaceae). Ризом је хоризонталан, разгранат, бео, пузећи из којег избијају голе стабљике високе 30–70 цм. Листови стабла су на кратким дршкама, непарно перасто дељени на 3–7 бочних режњева, који су по ободу тупо неправилно назубљени и у чијем се пазуху налазе тамне булбиле у виду брадавица (отуд име) којима се биљка и вегетативно размножава. Има четири бледо љубичаста крунична листића. Цветови су у растреситим вршним гроздастим цватима. Плод љуска на краткој дршци са тамно браон семенима. Цвета у рано пролеће. Настањује сеновите храстове, грабове и букове, ређе мешовите листопадно-четинарске шуме. Распрострањена је у централној Европи допирући на исток до Кавказа. У Србији је честа пролећница поменутих шума. Иначе подрод *Dentaria* обухвата око 40 врста распрострањених у Евроазији и Северној Америци, док у Европи расте осам, а у Србији, поред наведене, још три врсте и то: трозубка (*Cardamine savensis*) у западној Србији, жлездаста трозубка (*Cardamine* *glandulosa*) у североисточној Србији и качје грожђе (*Cardamine enneaphyllos*) на скоро свим вишим планинама. Све три врсте настањују листопадне или мешовите четинарско-листопадне шуме, при чему је врста *Cardamine glandulosa* веома ретка, позната само из букових шума на Кучајским планинама и увршћена је у Црвену листу флоре Србије. ЛИТЕРАТУРА: Р. Јовановић Дуњић, „*Cardamine* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 3, Бг 1972. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАДАН **![001_Bradan.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bradan.jpg)БРАДАН** (*Gypaetus barabatus*), сврстан је у ред птица грабљивица Falconiformes, фамилија јастребова и орлова Accipitridae, потфамилија лешинара Старог Свата *Gypaetiinae*. Заступљен је са три подврсте. Номинална подврста *Gypaetus b. barabatus* насељава област северозападне Африке, планине Атласа омеђене Сахаром. Подврста *Gypaetus b. aureus* насељава широки простор од Иберијског полуострва све до Хималаја на истоку и Египта на југу, док Африку од Етиопије до Капске области на југу насељава подврста *Gypaetus b. meridionalis*. Неки аутори издвајају посебну подврсту *Gypaetus b. hemalachanus* која насељава Хималаје и која је крупнија од свих осталих. По свом изгледу, орао **б.** је најсличнији орловима и стога га народ тако зове. За разлику од осталих лешинара глава му је обрасла перјем а посебност му дају дугачак клинасти реп, црвене очи и чекињасто перје на бради у дужини до 5 цм. Дугачак је 1–1,25 м, а распон крила му је 2,7–3 м. Гнезди се у пећинама и поткапинама окомитих литица. Леже 1–2 јаја чија инкубација траје скоро два месеца. Младе птице излећу из гнезда после 3–4 месеца. Орао **б.** или костоберина храни се везивним ткивом и коштаном сржи угинулих преживара и копитара који чине 90% исхране. Крупне кости али и корњаче баца из висина на посебне стене „коскарнице" где се оне разбијају. Орао **б.** *Gypaetus b. aureus* је врста ишчезла у Србији пре 60 година. Гнездио се на Сувој планини, Старој планини, Шарпланини и у клисурама Лима. Процењује се да је на Балканском полуострву остало још неколико парова првенствено на острву Крит. И поред тога што насељава велики простор, ареал му је фрагментисан па се процењује да у Европи са Турском и Кавказом нема више од 600 до 800 парова. У свим земљама јужне Европе орао **б.** је угрожена и строго заштићена врста. ЛИТЕРАТУРА: Б. Грубач, *Брадан Gypaetus barbatus*, Сар. 1990; P. Mundy и др., *The Vultures of Africa*, London 1992; С. Пузовић и др., *Атлас птица грабљивица Србије*, Бг 2000. Саша Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАДАРАЦ **БРАДАРАЦ**, село у Стигу, у доњем току реке Млаве (десна притока Дунава), 8 км североисточно од општинског седишта Пожаревца. Налази се уз стари ток реке, на 78 м н.в. Збијеног је типа, неправилне основе и мрежастог распореда улица. Кроз **Б.** пролази локални пут паралелан с реком. Помиње се 1467. под именом Брадачица, када је имало две куће, а 1826. као Брадарце. Село је 1921. имало 195 домова и 1.250 житеља, а 2002. 874 становника, од којих 98,4% Срба. У њему се налазе основна школа и амбуланта. Већина мештана запослена је у Индустријско-енергетском комбинату „Костолац" или ради у иностранству. На другој страни Млаве налази се манастир Рукумија, који је обновио кнез Милош Обреновић. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАДАЧА **![001_Manastir-Bradaca.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-manastir-bradaca.jpg)БРАДАЧА**, манастир у атару села Куле код Пожаревца, с храмом Благовештења. Нису познати ктитор и време оснивања. Помиње се у турским пописима с пореском обавезом од 500 акчи годишње, као и у записима манастирских књига које се данас налазе по многим библиотекама ван Србије. Опустео је 1677. и дуго био у рушевинама. Обновљен је 1993. прилогом верника и привредних субјеката пожаревачког краја, по пројекту архитекте Снежане Вукашиновић. Основа је у облику тролиста с куполом. Покривен је оловом, притвор црепом, а зидан ломљеним каменом. Живопис је урадио протођакон Миодраг Томић из Жичке иконописачке школе. Звоник на преслицу урађен је изнад капије. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I–VI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926. ЛИТЕРАТУРА: С. Вукашиновић, М. Цуњак, *Манастир Брадача*, Пожаревац 1995. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАДИНА **БРАДИНА**, село у Федерацији БиХ, у општини Коњиц, на источним обронцима планине Битовња у долини Трешнице (лијева притока Неретве). Кроз село пролазе жељезничка пруга и пут Мостар–Коњиц (22 км). Насеље је збијеног типа и радијалног облика. Налази се на 760–800 м н.в. У **Б.** је 1991. живјело 665 становника, од којих 90,7% Срба. Ту се налазе православна црква, мјесна канцеларија и продавнице. Током грађанског рата (1992–1995) већина српског становништва је расељена, а многи су страдали у муслиманским и хрватским логорима. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАДИНА СМИЉАНИЋ, Томо **БРАДИНА СМИЉАНИЋ, Томо**, географ, историчар (Тресонче код Дебра, 13. VI 1888 – Београд, 10. V 1969). Након завршене више гимназије у Солуну (1906) радио као учитељ у Тресончи, Мелничанима и Галичнику на планини Бистри у Македонији. У Београду 1911. уписао Филозофски факултет, Одсек за југословенску књижевност и језик. Био добровољац у балканским и I светском рату. У Француској, у Клермон Ферану, 1919. завршио студије географије и историје. Исте године вратио се у Македонију и радио као наставник и професор у Тетову и Скопљу. Докторирао у Клермон Ферану 1930. и био изабран за редовног члана Српског научног друштва. Наредне године је пензионисан и до 1934. био је народни посланик Галичко-дебарског среза. Реактивиран је 1935. као инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине. На почетку II светског рата био рањен у борби с Немцима, а након опоравка радио као професор у Алексинцу. Поново пензионисан 1946. По упутствима Јована Цвијића радио на проучавању мијачких села, а резултате је објавио у *Основама за географију и геологију старе Србије и Македоније* (Бг 1906–1911). После I светског рата наставио истраживања на подручјима Мавровског поља, Горње Реке и Брсјачке области, а резултате објављивао у едицији *Насеља и порекло становништва*. Приповетке, књижевне критике и научне радове објављивао у многобројним часописима, а неки радови су изгубљени или су остали у рукопису. Био је спољни сарадник САН. Носилац је Албанске споменице. ДЕЛА: *Мијаци*, *Насеља и порекло становништва*, 20, Бг 1925; *Кичевија*, *Насеља и порекло становништва*, 28, Бг 1935. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАДИЋ **БРАДИЋ**, село на десној страни долине реке Јадар (десна притока Дрине), 9 км североисточно од општинског седишта Лознице. На доњој граници села пролази локални пут који је спојен са путем Лозница (12 км) – Шабац. Село је смештено на 125–240 м н.в., дисперзивног је типа и чине га три „мале". Помиње се у XVII в., једно време било је расељено, а у XVIII или првој половини XIX в. обновило га је становништво из Дворске у Рађевини, херцеговачке Неготине, Рибара, Корените. Село је 1921. имало 139 домова и 833 житеља, 1953. 228 домаћинстава и 1.414 житеља, а 2002. 841 становника, од којих 99,4% Срба. У селу се налазе православна црква и четвороразредна основна школа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАДИЋ, Коста **БРАДИЋ, Коста**, сликар (Ђевђелија, 20. V 1927). Дипломирао 1955. на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Ђорђа Бошана. Самостално излагао у Београду, Паризу (*Galerie Jean Camion*, 1963), Риму (*Galleria 63*, 1964), Базелу (*Galerie Geiger*, 1975), Берлину (*Gаlerie Milan*, 1983), Милану (*Генерални конзулат СЦГ*, 2005). Као члан „Медиале" од 1957. редовно учествовао на изложбама ове уметничке групе и колективним изложбама домаћих уметника у Паризу (1959), Монте Карлу (1962), Америци, Аустралији и на Новом Зеланду (1969/70). У његовом опусу разликује се неколико фаза, будући да у своја дела уводи специфичан пиктурални реализам користећи и модификујући елементе из природе, личног живота, хришћанске религије, историје и историје уметности. Прва, рана фаза експресионистичке фигурације сликања по природи, обележена је нескривеним утицајем Ван Гога у избору мотива, снажном колориту и слободним потезима. Другу, „медијалну" фазу асоцијативне апстракције обележила је специфична техника подсликавања и гребања или филигранског гравирања цртежа. Богата фактура слика као што су *Ундина* и *Јехова* (1958) асоцира на космички простор које његовим сликама дају метафизичку дубину и приближавају их „интегралности израза", идеалу којем су тежили сви чланови „Медиале". Трећу, постмедијалну фазу поетско-фантастичне фигурације одликују призори у којима се елементи псеудоисторијског жанра и реминисценције на религијске теме преплићу с препознатљивим симболима модерног доба. Разрађујући технику гребања из друге фазе, **Б.** још више истиче езотеричну атмосферу фантазмагоричних призора далијевске провенијенције и женских портрета као доминантног мотива. Реч је о портретима познатих личности из београдског културно-уметничког миљеа, у којима аутор више инсистира на морфолошким него на карактеролошким одликама модела. Четврта, неоекспресионистичка фаза представља заокрет у његовој каријери и повратак природи и младалачким идеалима. Настале у постмодернистичком маниру цитата, с јасним реминисценцијама на Ван Гогов стил, слике из ове фазе имају сасвим другачије мотиве и садржаје које **Б.** црпи из сопственог животног окружења (пејзажи, ентеријери, мртве природе). Колористички снажне, оне одишу хедонистичком ведрином и израз су уметниковог немирења са суровом стварношћу, постајући гест отвореног дистанцирања од драматичних догађаја у земљи који су обележили крај ХХ в. Овај сликарски омаж Ван Гогу представља оригиналан и по много чему јединствен феномен у српском сликарству 90-их година. Данас се његове слике налазе у многим музејима и приватним колекцијама у земљи и иностранству. Добитник је награда за сликарство на изложбама у италијанском граду Губио (1963, 1965, 1966) и награде Алексеја II, патријарха московског и целе Русије (1996). ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Кадијевић, *Коста Брадић*, Бг 1964; З. Глушчевић, *Коста Брадић или велика синтеза*, Бг 1995; Ђ. Кадијевић, *Коста Брадић: Омаж Ван Гогу*, Бг 1996; Д. Калајић, *Света светлост Косте Брадића*, Бг 2003; М. Игњатовић, *Коста Брадић*, Н. Сад 2004; Ђ. Кадијевић, *Коста Брадић*, Земун 2006; Е. Брадић (ур.), *Коста Брадић*, Бг 2008. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАДИЋ **БРАДИЋ**, **Небојша**, редитељ, управник позоришта (Трстеник, 3. VIII 1956). Дипломирао позоришну режију 1980. на Факултету драмских уметности у Београду у класи Б. Продановић. Од 1981. редитељ, уметнички руководилац и директор (1987–1996) Крушевачког народног позоришта. У Београд дошао 1996. као управник „Атељеа 212", а 1997. прешао, такође као управник, у Народно позориште. Од 2000. је управник Београдског драмског позоришта. Режирао више од 60 представа у позориштима Србије, Босне и Хрватске, исказујући посебан афинитет за савремену домаћу литературу и драматизације (*Дервиш и смрт*, *Проклета авлија*, *Корени*, *Златно руно*, *Роман о Лондону*). Режирао: *Мрешћење шарана*, *Клаустрофобична комедија*, *Лазар, велики кнез*, *Нечастиви на Филозофском факултету*, *Жак или покорност*, *Ђенерал Милан Недић*, *Српска драма*, *Волпоне*, *Мала трилогија смрти*, *Лет изнад кукавичјег гнезда*, *Стаклена менажерија* (у позоришту „Метаксиургион" у Атини), *Злочин на козјем острву*. Био је министар културе и информисања у Влади Републике Србије (2008–2011). Добитник девет награда за режију на Позоришним сусретима „Јоаким Вујић", Стеријине награда за адаптацију (1996) и Стеријине награде за режију и драматизацију (2000). ДЕЛО: *Проклета авлија / Дервиш и смрт: драматизације*, Круш. 1999. ЛИТЕРАТУРА: *Крушевачко позориште 1946–1996*, Круш. 1996; *Атеље 212: премлади за педесете – too young for fifties*, Бг 2006; *Београдско драмско позориште 1947–2007*, Бг 2007. Олга Марковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЗДИЛ, Антонин **БРАЗДИЛ, Антонин**, гимнастичар, наставник гимнастике (Напаједла, Чешка, 18. X 1871 – Београд, 8. II 1933). Чешки *Соко* упутио га је у Србију 1902. да помогне у развоју гимнастичког спорта и формирању Српског сокола. Пре доласка завршио је течај за рад у соколским организацијама. У почетку је био вежбач и соколски предњак у београдском *Соколу–Матица*, а потом учитељ гимнастике у Крагујевцу. Деловао је и на стручном усавршавању наставника и предњака у Србији. Основао је Друштво наставника гимнастике Србије 1924. и био његов дугогодишњи председник. Иницијатор је формирања Савеза наставника гимнастике Краљевине Југославије 1929. и председник његове секције за Србију. Написао књигу *Гимнастичке игре -- за школе, друштва и војску* (Бг 1922), која је дуго служила за обучавање предњака и чланова Сокола, као и у обогаћивању садржаја и метода рада физичког вежбања у школама, војсци и спортским клубовима. У њој су први пут објављена правила кошарке. ЛИТЕРАТУРА: *Сто биографија*, Бг 1972. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАИЛО ТЕЗАЛОВИЋ **БРАИЛО ТЕЗАЛОВИЋ**, властелин, трговац (? – ?, пре 22. I 1446). Пореклом из угледне трговачке породице која је живела у Прачи, у источној Босни на територији породице Павловић. Отац му се звао Михоје, а мајка Владија. Имао је три брата: Богишу (Хвала), Будислава и Вукослава. Био је ожењен Витосавом са којом је имао четворо деце: синове Радоњу и Радосава и ћерке Јелачу и Владисаву. Спадао је у ред најистакнутијих босанских трговаца прве половине XV в., а захваљујући својим способностима успео је да се уздигне у ред властеле. У изворима се први пут спoмиње јуна 1392. Фебруара 1399. помиње се као цариник кнеза Павла Раденовића у Леденицама. У наредним деценијама oбављаo је разне посредничке мисије у служби кнеза Павла и његових синова. Истовремено се и сам бавио разним трговачко-кредитним активностима захваљујући којима се уздигао од обичног ситног трговца до трговца који је учествовао у пословима који су доносили велике зараде. У једном писму 1411. Дубровчани га називају протовестијаром кнеза Павла. Јула 1421. Дубровчани га помињу с титулом кнеза. Играо је значајну улогу у преговорима око продаје дела Конавала, који је припадао Павловићима, Дубровнику. Наведен је као сведок на повељама породице Павловић из 1427, 1432. и 1433. ЛИТЕРАТУРА: П. Живковић, „Баштиници заоставштине Браила Тезаловића", *ПИИС*, 1973, 9/1; „Генеалогија породице Тезаловића из Праче", *Преглед: часопис за друштвена питања*, Сар. 1975, 6; „Кредитно-трговачке везе Браила Тезаловића са Дубровчанима", *Згодовински часопис*, 1980, 34/3; „Браило Тезаловић; коморник, протовестијар и дипломата на двору Павловића", у: *Из средњовјековне повјести Босне и Хума*, Осијек 2002. Срђан Рудић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАИЛОВСКИ, Леонид Михајлович **БРАИЛОВСКИ, Леонид Михајлович**, сликар, сценограф, костимограф (Харков, 1872 – Рим, 7. VII 1937). После завршене Сликарске академије у Петрограду постао успешни сликар у руским императорским позориштима. Русију је напустио 1917. За сликара Народног позоришта у Београду ангажован је 1921. где је са супругом Рименом Римом Никитишином, као сликарским сарадником, преузео захтевне сценографске и костимографске задатке у Драми и Опери. У Београду су боравили од 1921. до средине 1925, радећи на сцени Мањежа и у обновљеној згради Народног позоришта. За то време опремили су 17 позоришних дела (Е. Ростан, Ж. Офенбах, Ж. Б. П. Молијер, Ш. Гуно, В. Шекспир, Б. Сметана, Б. Нушић, П. Коњовић, Н. Римски-Корсаков, Ж. Бизе, П. И. Чајковски, М. Бојић и Ж. Масне). Рима је била превасходно костимограф, нацрте за костиме креирала је заједно с Леонидом, ређе самостално. **Б.** је омогућио развој београдске сценографије и костимографије као посебних дисциплина у духу руске сликарске школе Света уметности. Његова сценска остварења била су одраз режијске концепције, захваљујући блиској сарадњи са Ј. Ракитином у Драми и Т. Павловском у Опери, заснованој на поштовању историјских, психолошких и музичких својстава дела. Полазећи од илузионистичког схватања сцене, користио је стилизацију, декоративне детаље, разиграну фактуру боја и светлосне ефекте, тежећи хармонији декора и костима. У поставкама комада национално-историјске садржине, као што су *Наход* и *Урошева женидба*, дао је допринос позоришној стилизацији српске средњовековне архитектуре и ношње. После одласка из Београда, Браиловски су деловали у Риму, бавећи се више сликарством него позориштем. ЛИТЕРАТУРА: М. Грол, „Пред новом позоришном годином", *СКГ*, 1921, 4, 2; В. Живојиновић, „Декоративна уметност у београдском Народном позоришту", *Југословенска њива*, VI/1922, 2, 8; О. Милановић, *Београдска сценографија и костимографија 1868–1941*, Бг 1983. Олга Милановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈАН **БРАЈАН**, великаш, намесник цара Душана (?, почетак XIV в – ?, после 1350). Византијски цар писац Јован Кантакузин помиње га као Душановог намесника у граду Амфипољу (Хрисопољу) на обали Егејског мора. Када је у лето 1350. кретао у офанзиву, у којој је Србима преотео неке градове (Верија, Воден) и донекле ослабио њихов положај у Македонији, Кантакузин се тајно састао са **Б.** (Μπραϊάνης). Познавао га је од боравка у Србији (1342), а овога пута српски намесник је изразио спремност да говори са својим пријатељима који би, као и он, цару могли бити од користи. Овај податак казује да су међу Душановом властелом у најјужнијим деловима српске државе постојали и они који су били спремни да га напусте и приђу византијском цару. У историографији **Б.** је поистовећиван с Брајаном Петром, жупаном који је с моделом цркве и члановима породице представљен у Белој цркви каранској код Ужица (1340–1342). Мада је подупиру титула жупана и хронологија, ова идентификација остаје несигурна. ИЗВОР: *Византијски извори за историју народа Југославије*, VI, Бг 1986. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1952; *Историја српског народа*, I, Бг 1981. Радивој Радић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈАН **БРАЈАН**, властелин деспота Стефана Лазаревића (? – ?). Припадао је знатном броју српске властеле који су од 1411. били укључени у систем управљања на угарским поседима деспота Стефана Лазаревића. У жупанији Торонтал, са градом и трговиштем Бечеј и трговиштем Бечкерек, **Б.** је био деспотов заступник поджупан (vicecomes) и у том својству председавао је скупштином жупаније и издавао званична акта. Тако је у Арачи 3. III 1417. потврдио заступнике удовице једног племића. ИЗВОР: F. Pesty, T. Ortvay, *Oklevelek temesvármegye és temesvárváros történetéhez* *I, 1183-1430*, Pozsony 1896. ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, *Историја Срба у Војводини*, Н. Сад 1929; *Историја српског народа*, II, Бг 1982. Гордана Tомовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈАН (Петар) **БРАЈАН (Петар)**, жупан (? – ?). У селу Каран, североисточно од Ужица, подигао у време краља Душана (1330–1346) једнобродну цркву са куполом, посвећену Благовештењу Богородице, која је позната као Бела црква каранска. Према ктиторској композицији и натпису ктитор Петар, назван жупан Брајан, био је из угледне племићке породице. Приказан је као старији човек седих власи, са супругом Струјом, три одрасле кћери и четвртом која је још била дете, а њихова раскошна одећа, опрема и накит показују богатство и значај породице. Испод портрета ктитора и његове породице, лево од улаза у припрату, пронађен је гроб с остацима капе од увезене италијанске тканине, сличне оној од које је била начињена и одећа жупана Петра Брајана, његове супруге и њихових кћери. У цркви су насликани и заслужни представници монашке обитељи – презвитер Георгије Медош с једним монахом (апсида), јеромонах Јован (поткуполни простор) и једна монахиња непознатог имена испод представе Богородице Тројеручице у ниши олтарске преграде. Могуће је да су припадали широј породици ктитора. Према портретима краља Душана, краљице Јелене и слабо сачуваног лика дечака, тумаченог као мали Урош, сматрало се да је црква осликана 1340–1342. Новија истраживања показала су да дечак нема никаквих атрибута власти, што указује на време пре Урошевог рођења (1336/37) 1332–1337. ЛИТЕРАТУРА: И. М. Ђорђевић, *Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића*, Бг 1994; Д. Војводић, „О живопису Беле цркве каранске и сувременом сликарству Рашке", *Зограф*, 2007, 31. Гордана Томовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈИЋ, Влајко **БРАЈИЋ, Влајко**, правник, универзитетски професор (Липово код Колашина, 10. V 1939 – Београд, 1. X 2004). На Правном факултету у Београду дипломирао (1962), магистрирао (1968) и докторирао (1971) с тезом „Проблеми запошљавања у условима технолошког прогреса са посебним освртом на делатност међународне организације рада" (Бг 1972). Боравио на усавршавању у Француској, Пољској, САД и Скандинавији. Две године био асистент на Вишој школи за кадрове социјалног осигурања у Београду, а потом прешао на Правни факултет на којем је провео остатак свог радног века као професор Радног права. Био продекан Правног факултета (1977–1979), директор Међународног универзитетског центра за друштвене науке Универзитета у Београду, судија Суда удруженог рада, председник Комисије за међународно радно право. Држао предавања у Сегедину, Познању, Вроцлаву, Лођу и Варшави. Гостовао као предавач у Италији (Месина и Катанија), Енглеској (Лондон) и Белгији (Лувен). Добитник је Ордена рада са златним венцем. Члан ЦАНУ. ДЕЛА: *Радно право*, Бг 1980; „Labor Law and Labor Relations", у: *International Encyclopedia for Labour Law and Industrial Relations*, Kluwel–Deventer 1982. ЛИТЕРАТУРА: *Сто педесет година Правног факултета 1841–1991*, Бг 1991. Војислав Становчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈКО БРАНИВОЈЕВИЋ **БРАЈКО БРАНИВОЈЕВИЋ**, властелин (?, друга половина XIII в. – Дубровник, 26. XI 1326). Осамосталио се с браћом крајем 1321. у Хуму. Његова жена је била кћерка гатачког војводе Војина, сестра Милоша, Војислава и Алтомана Војиновића. М. Орбин је зове Села, а Лукаревић Воисава. На самом почетку сукоба (1326) њега су, заједно са женом, на непознат начин заробили Дубровчани. Убрзо потом кћерка војводе Војина је предата оцу. Држан је у кули, у граду, а у августу му је дозвољено да о свом трошку држи слугу. Када је његов брат Браноје убијен у Котору, Дубровчани су убили и њега. Орбин тврди да су га уморили глађу. ЛИТЕРАТУРА: В. Трипковић, „Бранивојевићи", *ИГ*, 1960, 3–4; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈКОВАЦ **БРАЈКОВАЦ**, село на десној страни долине реке Оњег (десна притока Љига), на локалном путу ка општинском седишту Лазаревцу (14 км). Налази се на 173–304 м н.в., дисперзивног је типа и чини га 10 крајева. Под називом Смрдљиковац помиње се 1664. у путопису Евлије Челебије. Становништво је досељавано с Пештера, Косова, из Рашке области, Босне, Македоније, Бугарске, Подриња, Качера и Јасенице. Село је 1921. имало 227 домова и 1.225 житеља, а 2002. 1.002 становника, од којих 99,7% Срба. У селу се налазе православна црква брвнара из времена Првог српског устанка (пренета из Белановице 1805. и обновљена 1847), четвороразредна основна школа (од 1871), месна канцеларија, два извора минералне киселе воде и мајдан гранита. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈКОВИЋ, Владислав **БРАЈКОВИЋ, Владислав**, правник, универзитетски професор (Книн, 24. I 1905 – Загреб, 9. IX 1989). Дипломирао на Правном факултету у Београду 1927. Студије наставио у Француској где је и докторирао 1933. на Марсејском универзитету у Екс-ен-Провансу, а та теза, за коју је добио универзитетску награду, до данас је остала полазиште за свако правноисторијско истраживање нашег поморског права. Од 1934. до 1937. радио у Поморском одељењу Министарства саобраћаја. На ПФ у Суботици изабран за приватног доцента (1935), доцента (1937) и за ванредног професора (1940), за предмет Трговачко и меничко право. Од 1936. на Економско-комерцијалној високој школи (касније Економски факултет) у Загребу предавао поморско право, а 1941. постао ванредни професор поморског и општег саобраћајног права на ПФ у Загребу. Сарађивао у НОП-у од 1942. Од 1945. до 1975. био редовни професор на ПФ у Загребу за наведене предмете, шеф катедре и три пута декан. Учествовао на многим међународним конференцијама посебно из поморског права, као и у изради и усвајању важних међународних конвенција. Био је члан бројних међународних организација за поморско право, као што су Académie de la Marine у Паризу и Међународни поморски одбор, чији је потпредседник био од 1969. до 1973. Био је и члан наше делегације на Мировној конференцији у Паризу 1946. и 1947, као и на конференцијама у Копенхагену, Луцерну, Напуљу, Бриселу, те био на челу стручних комисија које су радиле на кодификацији и реформи поморског права Југославије. Од 1968. председавао радној групи Савезног већа Савезне скупштине за израду Закона о поморској и унутрашњој пловидби. Био је стручњак за поморско приватно право и за међународно право мора. Радове објављивао у часописима и зборницима: *Архив за правне и друштвене науке*, *Економист*, *Саобраћајни преглед*, *Наш саобраћај*, *Поморски Lloyd*, *Зборник Правног факултета у Загребу*, *Анали Правног факултета у Београду*. Био је и главни уредник 2. издања *Поморске енциклопедије* Југословенског лексикографског завода и за оба издања написао велики број одредница. Један је од оснивача и редовни, па почасни председник Југословенског удружења за поморско право (1954–1975), као и Друштва за проучавање и унапређење поморства Југославије. Дописни члан ЈАЗУ од 1961, редовни од 1968, био члан и ЦАНУ, Словенске академије наука и уметности и адмирал Бокељске морнарице. Носилац је више домаћих и страних одликовања. ДЕЛА: *Étude historique sur le droit maritime privé du Littoral yougoslave*, Marseille 1933; *Поморско право, приручник за студенте*, Зг 1950; *Међународно транспортно право, основи поморског и жељезничког права*, Зг 1957. ЛИТЕРАТУРА: Б. Јакаша, „Живот и рад проф. др Владислава Брајковића (с библиографијом)", *Зборник Правног факултета у Загребу*, 1975, 2–4; В. Иблер, „Владислав Брајковић, 1905–1989", *Љетопис ЈАЗУ*, 1989, 93; Е. Пусић (ур.), *Владислав Брајковић, 1905–1989*, Зг 1991; *Живот и дјело Владислава Брајковића*, Зг–Котор, I, 2003; II, 2005. Светлана Мирчов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈКОВИЋ, Драгомир **БРАЈКОВИЋ, Драгомир**, песник (Писана Јела код Бијелог Поља, 10. XII 1947 – Београд, 29. XI 2009). Завршио Филолoшки факултет у Београду. Радио у Редакцији за културу Радио Београда. Поезију му обележава наглашена лирска интонација, део тзв. стражиловске линије српског песништва (Б. Радичевић, М. Црњански, Р. Ратковић, С. Раичковић и др.). У слободном и везаном стиху постиже стишани лирски говор емотивне, повремено и хуморне нијансираности (*Слово о постању*, Бг–Никшић 1994). Рафинирано сведочи о руралном свету северне Црне Горе, о историјским искуствима, политичким и идеолошким расколима (*Крвава свадба у Брзави*, Бг 1976; *Повратак у Црну Гору*, Бг 1981; *Моје се зна*, Бг 2007), дајући значајан допринос обнови завичајне и родољубиве тематике. Пише песме за децу (уз две антологије савремене поезије за децу), саставља антологије и хрестоматије (*Боготражитељи*, Бг 2001; *Виш Србије по небу ведроме*, Бг 2003; *Међу својима*, Бг 2004; *Песмотворци песмотворцу: Српски песници Доситеју*, Бг 2009), негује пародију (*Од версах мештри*, Бг 1985), путописну прозу (*Многолика Кина*, Ваљево 1983) и есеје о својим омиљеним писцима (*Око стожера*, Бг 1989; *Десанка Максимовић или слово о љубави*, Бг 1995; *Десанкине опоруке*, Бг 1998; *Повратак Јована Дучића*, Бг 2001). На италијанском изашла му је збирка *Discorso sulla genesi* (Бари 1996). Добитник је награде „Милан Ракић", „Лаза Костић", Октобарске награде града Београда, и др. ДЕЛА: поезија: *Велико путовање*, Н. Сад 1970; *Пролеће у Техерану*, Бг 1972; *Ледене горе, јужна мора*, Бг 1983; *Кроз подвиге – у читанке*, Краг. 1983; *Пут у речи*, Н. Сад 1987; *Ватра у рукама*, Бг 1991; *Староставник*, Бг–Пг 1999; *Троглас*, Бг 2004; *Песма у песми*, Бг 2008; ЛИТЕРАТУРА: С. Ракитић, „Песник и завичај", у: Д. Б., *Слово о постању*, Бг–Никшић 1994; М. Јефтић, *Порекло наде*, Бг 2000; М. Перишић, *Анђео историје и дневни послови*, Бг 2004; И. Негришорац, „Песма као задушна свећа", *ЛМС*, мај 2008. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈКОВИЋ, Милоје **БРАЈКОВИЋ, Милоје**, биолог, универзитетски професор (Товрљане код Прокупља, 21. II 1949 – Београд, 4. IV 2010). Дипломирао 1972. на Природно-математичком факултету у Београду, а за асистента изабран 1980. У периоду 1972–1980. радио као кустос у Природњачком музеју у Београду. Докторску дисертацију „Упоредна морфологија усних и гениталних структура Braconidae (Hymenoptera) и њихов значај за таксономију и филогенију" одбранио 1986. Експериментални део доктората је урађен током једногодишњег боравка у Смитсонијан институту у Вашингтону. Током универзитетске каријере провео je више месеци на специјализацијама у природњачким музејима у Лајдену, Бечу и Будимпешти. Главна област његових истраживања су диверзитет, морфологија, систематика и филогенија паразитских оса и као први истраживач ове групе инсеката у Србији, успоставио је научну базу за даља истраживања ових бројних и разноврсних инсеката. Oписао је и две нове врсте паразитских оса за науку – *Orgilus vasici* и *Neurocrassus serbicus*. За редовног професора Биолошког факултета изабран је 2003. Био је шеф Катедре за Упоредну морфологију и систематику животиња и председник Ентомолошког друштва Србије. Посебно је значајна његова монографија *Паразитске осе (Braconidae, Hymenoptera)*, Бг 1989, као и уџбеници *Зоологија инвертебрата*, Бг I 2001, II 2004. ДЕЛА: „New species of genus *Orgilus* Haliday (Braconidae: Hymenoptera) in Yugoslavia", *Biosistematika*, 1987, 13; „Knowledge of the Braconidae fauna (Hymenoptera) in Yugoslavia", *Bulletin of Natural History Museum of Belgrade*, 1988/89, B43/44; „Base for the aphidiids fauna of Yugoslavia (Aphidiidae, Hymenoptera)", *Bulletin of Natural History Museum of Belgrade*, 1991, B46; коаутор, *Систематика инвертебрата са практикумом*, *II део*, Бг 1998; и B. S. Ćurčić, Z. Nikolić, „*Neurocrassus serbicus* sp. n. Braconidae, Doryctinae, a new braconid wasp from Serbia", *Biologia*, Bratislava 2006, 61. ЛИТЕРАТУРА: Ž. Tomanović, „In memoriam", *Acta Ent. Serbica*, 2010, 15; Ž. Tomanović, „In memoriam", *Arch. Biol. Sci.*, Belgrade, 2010, 62, 1. Жељко Томановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈКОВИЋИ **БРАЈКОВИЋИ**, село у подножју Буковика, у северном делу Косјерске котлине. Кроз њега пролази пут Ваљево–Пожега (25 км), 3 км северно од општинског седишта Косјерића. Налази се на 430–600 м н.в., дисперзивног је типа и чине га делови углавном родовских назива. Савремено село настало је средином XVII в. Становништво је досељавано из околине Никшића, Колашина, Нове Вароши и других крајева. Село је 1921. имало 145 домова и 467 житеља, а 2002. 724 становника, од којих 99,7% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија. Већина активног становништва (88,5%) запослена је у непољопривредним делатностима, највише у Косјерићу, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈОВИЋ, Алекса **БРАЈОВИЋ, Алекса**, новинар, књижевник (Јеленак код Даниловграда, 28. VI 1923 – Београд, 1. XII 2007). У Подгорици завршио трговачку академију. Запослио се 1945. у Одељењу за штампу Владе НР Црне Горе, а 1947. почео професионално да се бави новинарством. Радни век провео у агенцији „Танјуг", најпре као дописник са Цетиња (1947–1954), а затим у редакцији у Београду. Био је дописник из Румуније (1963–1966, 1980–1984) и Пољске (1973–1978). Писао за *Књижевне новине*, *Дугу*, *Политику*, *НИН*, *Нашу штампу* и др. Објавио више публицистичких и књижевних дела. Био у управи Удружења новинара Југославије. Награђен 1948. за репортажу. Одликован Орденом рада II реда. ДЕЛА: романи: *Хрид и глог*, Бг 1994; *Три хризантеме*, Бг 2000; публицистичке књиге: *Наш сусед Румунија*, Бг 1968; и С. Мијалковић, *Гости социјалистичке Југославије: 1944–1980*, Бг 1980. Миле Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈОВИЋ, Васо **БРАЈОВИЋ, Васо**, поморац, генерал (Бјелопавлићи или Мојдеж код Херцег Новог, 1790–1797 – Атина, 9. VI 1847). Прослављени јунак у рату за независност Грчке (1821–1829). Истакао се у бојевима код Атине, Коринта, Пиреја, а посебно на острву Еубеји. Стекао чин генерала. Командовао одредом у којем су се налазили и добровољци пореклом из Црне Горе. После рата остао у Грчкој. Проглашен за хероја и био ордонанс краља Отона. Био познат под именом Васос Мавровуниотис (Црногорац). У Подгорици му је подигнут споменик. ЛИТЕРАТУРА: A. Chrysologi, *Biography of Vasos Mavrovouniotis*, Athens 1876; М. В. Ђурковић, „Једна епизода из живота Васа Брајовића", *Нова Зета*, 1890, 2; П. Д. Шеровић, *О поморству Боке которске*, Бг 1924; *Подаци о поморству херцегновске општине*, Дубр. 1954. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈОВИЋ, Војислав **![001_Vojislav-Brajovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-vojislav-brajovic.jpg)БРАЈОВИЋ, Војислав**, глумац (Београд, 11. V 1949). Дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1971. Стални члан Југословенског драмског позоришта постао 1969. Красе га физичка експресија и супериорни глумачки приступ, темељна анализа ликова, невероватна енергија, домишљатост, шарм, дух. Својој глумачкој зрелости и разноврсности репертоара додаје и бравуру на горњој граници глумачких могућности (Д. Дуковски, „Буре барута"). Важније позоришне улоге: Фреди (Б. Шо, *Пигмаилон*), Хорације, Лаерт (В. Шекспир, *Хамлет*), Турнел (Ж. Фејдо, *Буба у уху*), Мурзавецки (А. Островски, *Вуци и овце*), Сејмон (М. Горки, *Васа Железнова*), Др Пробст (С. Шнајдер, *Хрватски Фауст*), Газда Иса (А. Поповић, *Комунистички рај*), Жутилов (Ј. С. Поповић, *Родољупци*), Кнез Милош (С. Селенић, *Ружење народа*), Матамор (П. Корнеј, *Позоришне илузије*), Терзит (В. Шекспир, *Троил и Кресида*) и др. Остварио запажене улоге у филмовима: *Национална класа* Г. Марковића, *Другарчине* М. Милошевића, *Сок од шљива* Б. Балетића, *Тринаести јул* Р. Шарановића, *Мој тата на одређено време* М. Јелића, *Јагуаров скок* А. Ђорђевића, *Браћа по матери* З. Шотре, *Буре барута* Г. Паскаљевића, *Урнебесна трагедија* и *Турнеја* Г. Марковића, те у серијама *Отписани* и *Повратак отписаних* А. Ђорђевића, *Бољи живот* М. Вукобратовића, А. Ђорђевића, А. Ђукића, *Јесен стиже, Дуњо моја* Љ. Самарџића и др. Био је министар за културу у Влади Републике Србије (2007--2008). Добитник је Октобарске награде града Београда (1991), Стеријине награде за глуму (1994, 1998), награде за драмско стваралаштво Савета фестивала „Град театар" (1996), Награде за најбољу епизоду на Позоришном фестивалу у Ужицу (1997). Проглашен за најбољег глумца на Фестивалу класике у Вршцу 1999. ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Илузије на Цветном тргу*, Бг 1997; *Београдско глумиште*, Бг 2001. Александра Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈОВИЋ, Гордана **БРАЈОВИЋ, Гордана**, новинар, књижевник (Суботинац код Алексинца, 3. X 1940 – Београд, 17. VII 1996). Завршила журналистику у Лозани и светску књижевност у Београду (1964). Новинарством је почела да се бави у *Студенту* и *Младости*, а затим радила у Радио Београду, *Београдској недељи* и *ТВ новостима*. Писала репортаже у широком тематском спектру. Запажене су јој биле серије интервјуа *Људи нашег времена* и *Сусрети*. Након прве књиге *Кишобран за двоје* (Бг 1975) објављивала продуховљену и мисаону поезију, песме и романе за децу (*Босоноги лептир*, Бг 1975; *Филип, ја и хор трешања*, Н. Сад 1982), путописе (*Индија, Индија*, Бг 1988), студије о знаменитим женама из наше културне прошлости (*Од Мине до Десанке*, у: *Изабрана дела Гордане Брајовић*, 3, Бг 2004). Аутор је студије *Андрић и Милица – љубавна биографија* (Бг 1997). Заступљена у многим антологијама песама за децу, читанкама и букварима. Превођена на руски и француски језик, са којих је и сама преводила. Сабрана дела објављена у Београду 2004. Добитница награда „Слободан Глумац", „Светозар Марковић", „Моша Пијаде" (постхумно) и др., а у Алексинцу се од 1997. одржава фестивал Дани дечјег литерарног стваралаштва „Гордана Брајовић". ДЕЛА: *Изабрана дела Гордане Брајовић*, Бг 2004. ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Јовановић, „Сазнала Андрићеву тајну", предг. у: *Андрић и Милица – љубавна биографија*, Бг 2004; З. Глушчевић, „Чари интиме", предг. у: *Андрић и Милица – љубавна биографија*, Бг 2004. Миле Недељковић; РСЕ \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈОВИЋ, Милан **БРАЈОВИЋ, Милан**, привредник, спортиста (Скадар, 28. II 1955 – Тирана, 8. III 2006). Завршио Факултет физичке културе у Тирани. Од 1966. до 1981. играо фудбал за *Влазними* у Скадру и *Партизани* у Тирани. Био државни репрезентативац Албаније. Радио као професор фискултуре у Скадру (1974–2004) и фудбалски тренер с лиценцом Уефе. Од 80-их година активиста Српске православне цркве у Скадру, којој је поклонио плац у селу Врака. Оснивач српске заједнице у Албанији. Оснивач и генерални секретар Удружења Срба и Црногораца „Морача Розафа" у Скадру. Био посланик Градске скупштине Скадар и члан албанског парламента. Оснивач и члан Председништва странке Покрет за људска права у Албанији. Током 2004. био директор Дирекције за спорт у Министарству културе, омладине и спорта Албаније. Одликован орденом Вука С. Караџића. Његове активности у српској заједници Албаније наставио је син Павле Брајовић. ЛИТЕРАТУРА: *Срби у свету – ко је ко 1996/99*, Бг 1999. Марко Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈОВИЋ, Миленко **БРАЈОВИЋ, Миленко**, стоматолог, професор ВМА, пуковник (Брезна, Горњи Милановац, 27. IX 1933 – Београд, 14. IV 2002). Дипломирао на Стоматолошком факултету у Београду 1955. Био трупни лекар у Гарнизоној амбуланти у Крагујевцу и начелник Зубне станице Војно-медицинског центра (1961–1966), а онда прешао на Клинику за стоматологију ВМА, где је положио специјалистички испит из Болести уста и зуба (1971). Био начелник Одсека за болести зуба (1972–1992) и Клинике за стоматологију од 1992. до пензионисања 1997. Докторску дисертацију „Прилог изучавању неких фактора пљувачке на појаву зубног каријеса" одбранио на ВМА 1984, где је редовни професор од 1995. Стручно се усавршавао у Великој Британији. Допринео бољем познавању улоге пљувачке у настанку каријеса зуба, познавању стоматолошких материјала, лечењу зуба и утврђивању распрострањености обољења уста и зуба. Много је радио и на уздизању младих кадрова. Аутор је четири поглавља у књизи *Ратна стоматологија* (Бг 1988). Значајнији радови: и В. Лазић, М. Старчевић, „Примена ZoE, Calxyla и Ledermixa у профилакси и терапији оболеле пулпе", *СГС*, 1971, 18; и М. Старчевић, В. Лазић, „Распрострањеност гингиво-пародонталних обољења у војника, подофицира и официра ЈНА", *Зборник радова VIII стоматолошке недеље*, 1971; коаутор, „Процена остеогеног потенцијала биокерамике природног порекла имплантоване у хумане инфракоштане пародонталне дефекте", *ВП*, 1996, 53. Добитник је више награда, међу којима су: Плакета СЛД, Орден Народне армије са сребрном звездом, Орден за војне заслуге са златним венцем и Орден рада са златним венцем. ЛИТЕРАТУРА: *90 година војне стоматолошке службе и 50 година Клинике за стоматологију*, Бг 2000. Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈОВИЋ, Нино **БРАЈОВИЋ, Нино**, новинар (Београд, 21. VI 1958). Дипломирао 1980. на Факултету политичких наука у Београду. Као студент сарађивао у *Студенту*, омладинском *8. октобру* и био заменик главног уредника факултетског месечника *Политиколог*. У Телевизију Београд ступио 1983. Уређивао циклус емисија *Отворени студио* и *Теме и дилеме*, водио политички магазин *За и против* (ЗИП) и уређивао ТВ дневник. Слободни новинар био од 1993. Уређивао часопис *Новинарство* (1994–1995), затим био директор маркетинга у издавачкој кући *Клио* (1995–1996), а у Влади Сремско-барањске аутономне области обављао дужност секретара за информисање (1996). Коментаре су му објављивали листови *Дани*, *Ревија 024*, *Борба*, *Линк.* Аутор је документарне драме *Човече, вековима смо живели заједно* (1988) и сценарија за документарни филм *Црвена запршка* (1989). Држао наставу у Школи телевизијског новинарства, Академији лепих уметности и Школи за електронске медије. Према анкети Центра за испитивање аудиторијума ТВ Београд, проглашен 1999. за „новинара од највећег поверења". Добитник је годишњих награда ТВ Београда (1988, 1989), годишње награде „Светозар Марковић" и награде публике за филм *Црвена запршка* на фестивалу у Тузли (1989). У два четворогодишња мандата биран за председника Удружења новинара Србије (2001, 2005). Миле Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈОВИЋ, Петар **БРАЈОВИЋ, Петар**, генерал-пуковник, народни херој, политички радник (Ријека Црнојевића, 29. VI 1915 – Београд, 19. XI 1991). Војну академију завршио 1940, када је произведен у чин потпоручника, а пилотску школу марта 1941. У Априлском рату одбио наређење да лети за иностранство и отишао у Пећ. Током НОР-а командовао Дечанским батаљоном, Метохијским, Шарпланинским и Карадачким партизанским одредом, 1. македонско-косовском бригадом, 1. косовско-метохијском бригадом, групом бригада ГШ Македоније, 4. оперативном зоном Македоније, 48. дивизијом, 16. корпусом. Крај рата затекао га је на дужности заменика команданта Оперативног штаба за Космет и команданта 52. дивизије. После рата обављао дужности у Генералштабу ЈА (1945–1946), био начелник Штаба 6. дивизије КНОЈ-а (1947–1949), начелник 1. одељења III управе Генералштаба ЈНА (1950–1953), начелник катедре у ВВА (1955–1956), начелник 1. одељења Војноисторијског института (1957–1964) и начелник Института (1964–1966). После неколико година проведених у Управи ВВА пензионисан 1973. У чин генерал-мајора произведен 1950, генерал-потпуковника 1962. и генерал-пуковника 1972. Био председник Централног одбора УРВИЈ, председник СРВСЈ, потпредседник СУБНОР-а и Црвеног крста Југославије, посланик у скупштинама Београда, Косова и Метохије, Србије (пет мандата) и Савезне скупштине. Одликован Орденом народног хероја и другим одликовањима. ИЗВОР: АВИИ. ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, I, Бг 1975; *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–1945*, I, Бг 1980. Анђелија Радовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈОВИЋ, Радисав Раде **БРАЈОВИЋ, Радисав Раде**, новинар (Косић код Даниловграда, 23. XI 1938). Дипломирао на Групи за југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду (1962). Током студија објављивао књижевне критике у *Студенту*, *Видицима*, *Делу* и др. Каријеру започео у *Вечерњим новостима*, најпре као коректор, затим сарадник и уредник, а онда и главни и одговорни уредник у периоду 1987–1998. У том периоду забележени су рекордни тиражи *Вечерњих новости* (годишњи просек око пола милиона, понекад и преко 800.000). Био стални дописник из В. Британије (1970–1971), Кине (1971, 1978), Индије (1978–1983) и специјални извештач из више земаља света на свим континентима. Добитник је више награда за новинарство, међу којима и награде Удружења новинара Србије „Димитрије Давидовић", „Светозар Марковић" и „Слободан Глумац". ДЕЛА: *Новинарство, драма и опомена*, Бг 2004; *Новинарски феномени*, Бг 2007; *Космет – завршни чин*, Бг 2008; *Деведесете данас*, Бг 2010. Миле Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈОВИЋ, Саша **БРАЈОВИЋ, Саша**, историчар уметности (Београд, 21. II 1965). Дипломирала на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, где је магистрирала (1989) и докторирала (2004). Од 1996. предаје Европску уметност новог века, од 2011. у звању ванредног професора. Бави се проучавањем европске уметности од XV до краја XIX в., као и њеном рецепцијом у визуелној култури Балкана, сагледајући је кроз призму савремених историјско-уметничких интерпретативних метода, иконологије и семиологије. Посебан научни допринос дају њене монографско-проблемске студије о бококоторској уметничкој и градитељској баштини XVI, XVII и XVIII в., студије о идентитету и његовој визуализацији, као и студије о делима из збирке стране уметности Народног музеја у Београду. ДЕЛА: *Госпа од Шкрпјела – маријански циклус слика*, Пераст 2000; *У Богородичином врту: Богородица и Бока которска – барокна побожност западног хришћанства*, Бг 2006; *Ренесансно сопство и портрет*, Бг 2009. Лидија Мереник \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈОВИЋ, Тихомир **БРАЈОВИЋ, Тихомир**, књижевни критичар, универзитетски професор (Подгорица, 30. VI 1962). Дипломирао (1987), магистрирао (1991) и докторирао (2000) на Филолошком факултету у Београду. На матичном факултету биран у звања од асистента до ванредног професора (2008), а предаје хрватску књижевност и компаративну југославистику. Био уредник часописа *Књижевна реч* и *Реч*, те дугогодишњи редовни критичар *НИН*-а који је пратио прозну књижевност. Критички је коментарисао и тумачио младу поезију 90-их (*Речи и сенке*, Бг 1997), али и савремену књижевност свих жанрова (*Кратка историја преобиља*, Зр 2009). Веома систематичан, настоји да утврди иновативне и вредносно изразитије доприносе савремених писаца, а посебно учинак њихове модернистичке и постмодернистичке поетичке свести. Тај проблем је истраживао и у делима најзначајнијих писаца из прошлости, на пример код Андрића, Крлеже, Настасијевића, Деснице и других (*Облици модернизма*, Бг 2005; *Заборав и понављање*, Бг 2009). Бави се књижевним везама српске, хрватске и словеначке књижевности, уочавајући сродне феномене и тумачећи разлике које произилазе из специфичности националних култура. Анализом Његошевих, Мажуранићевих и Прешернових дела, те тумачењима начина њиховог разумевања, **Б.** је понудио важне прилоге из домена јужнословенске компаративне имагологије (*Идентично различито*, Бг 2007). Исказао је и интересовања за теоријске проблеме, посебно за функцију метафоричности и сликовитости песничког језика (*Теорија песничке слике*, Бг 2000), те за проблеме жанровских структура (анализа појма приповести у књизи *Поетика жанра*, Бг 1995). Добитник је награде „Ђорђе Јовановић" (2000) за есејистику и „Милан Богдановић" (2001) за новинску критику. ДЕЛА: поезија: *Глади*, Бар 1982; студије: *Контроверзни метатекст*, Бг 1992; *Од метафоре до песме*, Пр–Бг 1998. ЛИТЕРАТУРА: Р. Вучковић, „Озбиљна теоријска расправа", *ЗМСКЈ*, 2001, 49, 3; П. Палавестра, *Историја српске књижевне критике*, Н. Сад 2008; В. Гордић Петковић, „Идентитет, Вавилон и огледало: компаратистичка поређења", *ЗМСКЈ*, 2009, 57, 1; Д. Белеслијин, „Против културног фокализма", *ЛМС*, 2010, 186, 485/4. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЈТХАУПТ, Фридрих Август **БРАЈТХАУПТ, Фридрих Август** (Breithaupt, Friedrich August), минералог, универзитетски професор (Пропштцела, Тиринген, 18. V 1791 – Фрајберг, 22. IX 1873). Студирао на Универзитету у Јени и на Рударској академији у Фрајбергу до 1813, где се потом бавио минералошким збиркама и практичном наставом до 1827. када је изабран за професора минералогије. Пензионисан 1866. Био је систематичан и практичан минералог. Израдио је нову кристалографску номенклатуру и открио и описао више нових минерала. На основу вишегодишњег рада објавио тротомни уџбеник *Handbuch der Mineralogie* (Dresden 1841), по којем је постао чувен. У материјалу који је добио од Ф. Хердера одредио нови минерал сербиан или милошин са Рудњака (1835). По позиву проучавао 1856. Мајданпек и околину („Expose über Majdanpek in Serbien", *Berg und Hüttenmännische Zeitschrift*, 1857, 57), одакле је описао још један нови минерал (гамзиградит) и нову стену тимоцит („Timozit eine neue Gesteinsart und Gamsigradit ein neues Amphibol", *Berg und Hüttenmännische Zeitschrift*, 1861, 13). ДЕЛО: „Über die geognostische Beschaffenheit des östlichen Serbien", *Berg und Hüttenmännische Zeitschrift*, 1860, 12. ЛИТЕРАТУРА: R. Kettner, „Breithaupt Friedrich August", *Naučni geologicky slovnik*, II, Praha 1961. Александар Грубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАК **БРАК**, правно уређена заједница живота два лица различитог пола. Склапање **б.** има свечани карактер. Као друштвена и правна категорија прошао је у својој еволуцији различите фазе, тако да схватање **б.** зависи од периода у којем се проучава, друштвених околности и правног система. Раније дефиниције **б.** садрже елемент трајности, док га савремене дефиниције изостављају. Тако jе у Српском грађанском законику из 1844. предвиђено: „Права и дужности супружника проистичу из **б.**, који се између два лица разнога пола закључује и венчањем чрез свештеника по пропису православне вере свршује, почем се она пред два или три сведока изјасне, да желе неразлучно живети, заветујући се на вековечиту љубав и неразрушиву верност" (пар. 60). Породични закон Србије из 2005. садржи дефиницију **б.** у чл. 3/1: „**Б.** је законом уређена заједница живота једне жене и једног мушкарца." У историјском контексту је осим моногамне заједнице била дозвољена и полигамија, у облику полигиније – **б.** једног мушкарца с више жена, или полиандрије – једне жене с више мушкараца. Полигинија се и данас задржала у шеријатском праву, где је дозвољен **б.** једног мушкарца с четири жене, а полиандрија на Тибету, најчешће као **б.** једне жене с два брата. У породично-правној теорији говори се о две могуће врсте полигамије, симултаној и сукцесивној. Симултана постоји у случају истовременог постојања више супружника истог лица, а сукцесивна подразумева склапање више **б.** једног после другог. Само је симултана полигамија забрањена савременим законима. **Б.** се разликује од других облика заједница живота, које се могу назвати партнерским. Разлика у односу на ванбрачну заједницу два лица различитог пола јесте у томе што се заснивање и престанак ванбрачне заједнице не уређују законом, или бар не на исти начин као **б.** (у савременим правима постоји могућност регистрације). Наше законодавство у многим питањима изједначава ванбрачну и брачну заједницу, а нарочито у погледу статуса и права деце из ових заједница, јер се полази од Волтерове мисли да нема ванбрачне деце, једино родитељи могу бити ванбрачни. Други облик партнерских заједница су заједнице два лица истог пола. У домаћем праву у овом моменту овакве заједнице нису регулисане законом, тако да не производе никаква породично-правна дејства. Гордана Ковачек Станић *Црквени* ***б.***, заједница мушкарца и жене која се, ради заједничког живота, рађања и васпитања деце, склапа у цркви од стране надлежног свештеника и по обреду који прописује Црква. Суштина црквеног **б.** је у наглашавању његове идеалистичке стране и тесне везе која постоји између њега и Цркве. По својој норми брачни пар је органски део Цркве, па зато хришћански **б.** има црквени карактер и доживљава се као света тајна и када није склопљен по црквеном обреду. Црква штити начела апсолутне моногамије/моноандрије, сматрајући други и трећи **б.** сукцесивном полигамијом/полиандријом. Допушта га само као лек против греха ванбрачног живота и уступак људској природи. Црквени **б.** престаје смрћу једног брачног друга или разводом по основи одређених бракоразводних разлога. Сведоци црквеног венчања, кум и стари сват, учешћем у обреду венчања не заснивају духовно сродство као у обреду крштења где кум постаје духовни отац кумчета. Црквени **б.** је по постанку млађи од природног, а старији од грађанског јер држава склапање **б.** није укључивала у своју компетенцију све до Француске револуције која га је увела као обавезан. Свети Сава је искоренио ванбрачни живот и брачне заједнице склопљене по народним обичајима, тј. без учешћа Цркве. Венчања у средњовековној Србији вршили су посебни духовници који су имали благослов надлежног епископа, а касније је то право прешло на надлежног пароха. Српска црква је све канонске прописе преточила у Брачна правила и регулисала сва питања везана за закључење црквеног **б.**, као и све његове последице, од којих је васпитање деце најважнија обавеза родитеља. Радомир Милошевић *Народни обичаји*. Познати облици склапања **б.** су просидба девојке, отмица, куповина или уговор, који су увек праћени разним обредима у којима најважнију улогу имају сватови чије учешће сведочи о јавности **б.** као институције и њеном друштвеном значају. **Б.** је друштвено-обредна установа с више функција: репродуктивном, економском, социјалном и обредно-религијском. **Б.** је, уз породицу, једна од првих и најважнијих друштвених установа која је дуго времена регулисала односе у сродничкој и друштвеној заједници. За **б.** је битно да је јавно склопљен и да га је друштвена заједница прихватила. То значи да је формиран по одређеним друштвеним нормама и одговарајућим народним обичајима који регулишу однос између припадника нове брачне заједнице. По народном схватању у **б.** се ступа из различитих разлога. Један од главних је добијање деце. Тежња за добијањем деце јавља се из религиозних и практичних разлога. Религиозно схватање је да је сваки човек дужан да остави потомство, нарочито мушко, које ће наставити домаћи култ и побринути се за домаћинову душу када он напусти овај свет. Због тога се још пре ступања у **б.** одржавају неки обичаји с циљем да заједница буде плодоносна. У неким нашим крајевима практикован је „**б.** на пробу", момак је узимао девојку и пре венчања живео неко време с њом па је венчавао тек уколико затрудни. Најраспрострањенији облик је моногамни **б.** и то како у прошлости, у племенским заједницама, тако и у савременом друштву. У традиционалном друштву **б.** је имао функцију економског и друштвеног повезивања и регулисања односа између породица, племена и глобалних друштвених заједница. Због тога будући супружници нису имали готово никаква права приликом одлучивања о заснивању **б.**, као ни у случајевима његовог раскида. О томе су углавном водили рачуна родитељи. **Б.** се у овим друштвима, због функција које је вршио, сматрао светим и нераскидивим, па се по том основу давао примат религијским нормама. По народном схватању, човек се, сем добијања деце, жени и због тога да би обезбедио радника који ће га кроз цео живот пратити и слушати. Народ не може да замисли кућу без жениног сталног и систематског рада, јер „ђе није жене, онђе није ни куће". Због тога је појам „склопити брак", односно „оженити се", у народу био идентичан са значењем „окућити се". Ово су у народу били разлози због којих се склапа **б.** и због којих, уколико остане без жене, мушкарац ступа у нову брачну везу. У појединим случајевима, у склапању другог **б.**, излазило се у сусрет и свештеним лицима којима иначе, по црквеним прописима, то није дозвољено. Петар Влаховић У *усменој књижевности*, у епским песмама, бајкама и предањима, као стални мотив јавља се и **б.** човека с натприродним бићем (вампиром, вилом, змајем, змијом, соколом, медведом). У ову категорију не улазе везе с натприродним бићима које се окончавају пре **б.**, најчешће скидањем чини са затрављеног љубавника (нпр. принца претвореног у жабу, принцезе претворене у лабудицу/пауницу и сл.). У **б.** с натприродним бићем, ступају само изузетни људи. У епици, **б.** с вилом склапају Старина Новак (најстарија забележена варијанта о овој теми из прве половине XVIII в., Богишић, 39), краљ Вукашин (*Краљ Вукашин и вила Мандалина*, МХ I, 51), Краљевић Марко (*Женидба Марка Краљевића*, МХ II, 19) који је и сам дете из таквог **б.**, Бановић Секула (сестрић Сибињанин Јанка, *Бановић Секула и вила нагоркиња*, МХ I, 75) и други јунаци; са змијом/змајем (чије се чудесно рођење везује за мотив једења крила чаробне „рисе" рибе) ступа у **б.** кћи краља из Призрена (*Змија младожења*, Вук II, 12; МХ I, 32, 33); са соколом – кћи стамболског краља (*Соко младожења*, МХ I, 35) итд. За разлику од бајке, у којој змај младожења од почетка до краја има две појаве – демонску и људску, у епици се ова алтернација сматра неодрживом. Одбацивање демонске појаве некад се решава позитивно по јунаке, а некад значи њихов трагичан крај. Трајност везе с натприродним бићем обезбеђује се залогом (вилина крила и окриље, змајева/змијина кошуља, соколова „ситна перушина"). У предањима о медведу/мечки који отимају људе и живе с њима, човек (мушкарац или жена) не може побећи натраг у село зато што му медвед/мечка олиже табане и тако га веже за место на којем борави. Из ових **б.** може настати одговарајуће потомство: змајевити или нарочити јунаци, чудни, изузетно снажни људи (Међедовић), вампирџије и др. Овакви мотиви јављаће се и у писаној фантастичкој књижевности. Мирјана Детелић ИЗВОР: Н. Ружичић, *Номоканон о браку*, Бг 1880. ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, *Наш народни живот*, II, Бг 1930; С. Троицки, *Хришћанска филозофија* *брака*, Бг 1934; Н. Милошевић Ђорђевић, *Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције*, Бг 1971; Ј. Мејендорф, *Брак у светлости православне теологије*, Бг 1974; *Политичка енциклопедија*, Бг 1975; З. Поњавић, *Брак и развод*, Кг 1991; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999; О. Цвејић Јанчић, „Да ли је брак превазиђен?", *ПЖ*, 2001, 9; Љ. Пешикан Љуштановић, *Змај Деспот Вук – Мит, историја, песма*, Н. Сад 2002; Г. Ковачек Станић, „Утицај мултикултуралности на склапање и развод брака", *Зборник радова Правног факултета у Новом Саду*, 2009, 43, 2. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАКОЧЕВИЋ, Јована **БРАКОЧЕВИЋ, Јована**, одбојкашица (Зрењанин, 5. III 1988). Почела да игра одбојку у зрењанинском *Поштар*у, каријеру наставила у београдском *Поштару 064* (2004–2007), затим у *Конељану*, Италија (2007–2010) и *Евергрејду* из Гјонгџуа, Кина (од 2010). Са *Поштаром 064* била првак државе 2006. и 2007. и победник купа 2004, 2005. и 2006/07. Са државном репрезентацијом освојила бронзану медаљу на Светском првенству 2006 (Јапан), сребрну медаљу на Првенству Европе 2007 (Белгија/Луксембург), када је проглашена за најуспешнијег сервера, и златну медаљу 2010. у Лиги Европе (Турска) на којој је проглашена за најуспешнијег смечера. Завршила Спортску гимназију у Београду и професионално се посветила одбојци. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта. ЛИТЕРАТУРА: *Одбојка:* *Олимпијске игре 1964–2004: Светска првенства 1949–2006*, Бг 2006. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАКУС, Стеван **БРАКУС, Стеван**, професор, управник позоришта (Оточац, пре 1880 – Дубровник, 1943). Класичну гимназију завршио у Сремским Карловцима (1896) а филозофију у Бечу и Паризу. Од 1908. живео у Сарајеву, радећи као професор књижевности, службеник Министарства просвете и директор Државне женске реалне гимназије. Био управник Народног позоришта у Сарајеву (1920–1923, 1924–1925, када дужност предаје Б. Ђ. Нушићу). Као први управник НП имао изузетне заслуге у организовању уметничког и техничког ансамбла, као и у оспособљавању позоришне зграде, набавци фонда декорација и костима и оснивању позоришне библиотеке. Посебну бригу испољио у озбиљном приступу тумачењу домаће драмске књижевности на сцени. Залагао се да НП у Сарајеву буде репрезентативна културна и уметничка установа с деловањем у целој БиХ. ЛИТЕРАТУРА: Б. Јевтић, *Десет година Сарајевског позоришта*, Сар. 1932; Х. Б(егић), „Бракус Стеван", у: *Народно позориште Сарајево 1921–1971*, Сар. 1971; Ј. Лешић, *Сарајевско позориште између два рата (1918–1929)*, 1, Сар. 1976. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЛИЋ, Јефто **БРАЛИЋ, Јефто**, инжењер рударства (Доњи Подградац, Босна, 26. VII 1928 – Београд, 1. VIII 2009). Дипломирао 1953. на Рударском факултету Техничке велике школе у Београду. Магистрирао 1972. и докторирао 1981. на Рударско-геолошком факултету у Београду. Радио на инжењерским оперативним и руководним пословима у рудницима угља Крека, Колубара, Деспотовачки и Ресавски рудници (1953–1961). У Рударском институту у Земуну (1961–1986) учествовао у формирању и развоју Одељења и Лабораторије за геомеханику. У истраживачком раду дао допринос проучавању чврстоће стена код ултрабрзог прираштаја оптерећења. Одликован Медаљом рада и Орденом рада са златним венцем. ЛИТЕРАТУРА: П. Јовановић, *Рударски инжењери Србије у 19. и 20. веку*, Бг 2004. Слободан Вујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАН/БОРЕН **БРАН/БОРЕН**, владар из најстарије српске династије (?, пре 870 – Србија, прва половина Х в.). Био је син кнеза Мутимира (после 852–891/893). Спомиње се за време очеве владавине заједно с млађим братом Стефаном као пратилац угледних бугарских заробљеника на челу с Владимиром, сином бугарског владара Бориса, до границе која је била код града Раса. Кнежевску власт је наследио Прибислав, старији **Б.** брат, који је владао само годину дана (891–892) док га није збацио брат од стрица Петар Гојниковић (892–917). Уточиште су Мутимирови синови нашли у Хрватској, одакле је **Б.** 895. или 896. покушао да збаци Петра, у чему није успео. Био је заробљен и ослепљен, те тако онеспособљен за владање. Више није учествовао у династичким борбама, али је његов син Павле Брановић уз бугарску подршку успео да завлада Србијом 917–920. ИЗВОР: *Византтијски извори за историју народа Југославије*, II, Бг 1959. ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци", *ИЧ*, 1948, 1; Љ. Максимовић, „О времену похода бугарског кнеза Бориса на Србију", *ЗФФБ*, 1979, 14, 1. Сима Ћирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНЕ **БРАНЕ**, хидротехничке грађевине које преграђују долине река, стварајући узводно вештачка језера, акумулације. Вода из акумулација се користи за потребе насеља и индустрије, производњу електричне енергије и наводњавање. Акумулације смањују поплавне таласе, задржавају речни нанос, служе као резервоари воде за хидроелектране и стварају услове за пловидбу, туризам и рекреацију. Сматра се да је најстарија **б.** на свету „Јава", саграђена око 3.000 г. п.н.е. близу истоименог града, на реци Раџил у Јордану. **Б.** од земље и камена, изграђене у IV и III миленијуму у Египту, служиле су за водоснабдевање и наводњавање. Једну од њих, камену **б.** „Кошејш", висине 15 м и дужине 450 м, која је саграђена око 2900. г. п.н.е. ради заштите града Мемфиса од поплава, описао је грчки историчар Херодот 430. г. п.н.е. **Б.** су грађене пре нове ере у Јемену, Грчкој, Турској, Израелу, Ираку, Мексику, Кини, Шри Ланки, Судану, Индији, Сирији, Ирану, Шпанији, Јапану и у другим земљама. Процењује се да данас у свету има преко 500.000 **б.**, од којих више од 45.000 са висином преко 15 м. Највише **б.** од земље и камена су „Нурек" (300 м, 1980) и „Рогун" (330 м) у Таџикистану и „Алберто Лерас" (243 м, 1989) у Колумбији. Највеће бетонске **б.** су „Гранд Диксанс" (285 м, 1961) у Швајцарској, „Ингури" (272 м, 1980) у Грузији и „Данијел Џонсон" (214 м, 1968) у Канади. Највише земљаног материјала је уграђено у **б.** „Нова Кoрнелија" (209.500.000 м3, 1973) у САД, а највише бетона у „Гранд Кули" (7.000.000 м3, 1942) у САД. Највеће акумулације у свету су „Кариба" (180·109 м3, 1959) на граници Зимбабвеа и Замбије, „Братск" (169·109 м3, 1964) у Русији и „Високи Асуан" (162·109 м3, 1970) у Египту. Наша најстарија **б.** „Мала брана", висине 4 м, саграђена је 1900. на реци Ђетињи код Ужица. Међу наше прве **б.** спадају „Моравица" (12 м, 1904) на истоименој реци у Ариљу и „Гамзиград" (5 м, 1909) на Црној реци код Зајечара. У периоду између два светска рата изграђене су **б.** „Сићево" (8 м, 1927) на реци Нишави код Ниша, „Велика брана" (21,5 м, 1928) на Ђетињи код Ужица, „Темштица" (5 м, 1938) на Темштици код Пирота и „Грошница" (43,7 м, 1938) на истоименој реци код Крагујевца. Подаци о значајним **б.** изграђеним после II светског рата у Србији налазе се у Табели 1. ![001_II_Brana-Mratinja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-ii-brana-mratinja.jpg)Српски пројектанти и извођачи учествовали су у изградњи **б.** у многим земљама широм света. Највеће **б.** које су саградили у земљама бивше Југославије су: „Мратиње" (220 м, сл. 1), „Отиловићи" (59 м), „Ливеровићи" (46 м), „Сливље" (28 м) и „Слано" (23 м) у Црној Гори; „Матка" (38 м), „Глажња" (80,8 м), „Маврово" (62 м), „Глобочица" (90 м), „Тиквеш" (114 м), „Калиманци" (92 м) и „Турија" (93 м) у Македонији и „Гранчарево" (123 м), „Бајина Башта" (90 м), „Вишеград" (80 м), „Зворник" (42 м), „Бочац" (66 м) и „Модрац" (33 м) у Босни и Херцеговини. **Класификација б.** врши се према материјалима од којих се граде (земља, камен и бетон), висини, типу конструкције и намени акумулације. **Б.** од земље и камена називају се насутим **б**. Према начину преношења оптерећења на темеље, постоје гравитационе **б.** (насуте, или бетонске), које се сопственом тежином (и тежином уграђене опреме) одупиру оптерећењу; лучне **б.**, које се граде од бетона и лучним деловањем преносе оптерећење на бокове долине и контрафорне **б.**, које се граде од армираног бетона и као зид преносе оптерећење на темеље. ***Б.** од земље* се формирају насипањем материјала на водонепропусно тло. Струјање воде кроз тело земљане **б.** се контролише постављањем дренажних слојева од песка или шљунка (сл. 2). Смањење потиска воде на **б.** постиже се низом вертикалних или косих бушотина, које се пуне водонепропусним материјалима (глином, цементом и разним мешавинама), тако да се формира „инјекциона завеса". Земљане **б.** обавезно имају бетонске преливе за одвођење великих вода. ![002_II_poprecni-presek-zemljane-brane-Vlasina.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-ii-poprecni-presek-zemljane-brane-vlasina.jpg) ***![003_II_Nasuta-brana-Uvac.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/003-ii-nasuta-brana-uvac.jpg)Б.** од камена* су конструктивно сличне земљаним **б.**, с том разликом што им је тело од крупног ломљеног камена (сл. 3), уз неопходно глинено језгро са заштитним филтерима од песка и шљунка, а могу имати засторе од водонепропусног материјала (бетона, асфалт-бетона, челика и др.), као и инјекционе завесе. У изради насутих **б.**, могуће су и комбинације материјала – камена и земље. *![004_II_Betonska-gravitaciona-brana-Potpec.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/004-ii-betonska-gravitaciona-brana-potpec.jpg)Гравитационе бетонске **б.*** се сопственом тежином одупиру потиску воде и другим утицајима. Темеље се на стеновитом тлу или на добро збијеном шљунку и песку, а граде се од слабо водопропусног бетона. Оне су или без већих шупљина у телу **б.**, осим инјекционе галерије и галерија за дренирање и осматрање (сл. 4 и 11) или с великим отворима ради смештаја хидроелектране, када се зову „олакшане гравитационе **б.**" (сл. 9). *![005_II_Karakteristicni-preseci-i-osnova-lucne-brane.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/005-ii-karakteristicni-preseci-i-osnova-lucne-brane.jpg)Лучне бетонске **б.*** су конструкције које лучним деловањем преносе највећи део спољашњих оптерећења на бокове долина (сл. 5 и 6). *Контрафорне бетонске **б.*** састоје се од низа масивних носача (контрафора) на које су ослоњене бетонске плоче (сл. 7) или лучни сводови. Масивне контрафорне **б.** се називају и олакшаним гравитационим **б.** с масивним контрафорима (сл. 8). *![006_II_Lucna-betonska-brana-Gruza.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/006-ii-lucna-betonska-brana-gruza.jpg)Хидротехнички објекти везани за **б***. У склопу **б.** гради се низ хидротехничких објеката као што су: преливи и испусти за одвођење великих вода, опточни тунели, водозахватне грађевине, бродске преводнице и др. (→ Хидротехничке грађевине). **Б. у Србији.** Изграђено је око 180 **б.**, од којих преко 70 спада у категорију високих **б**. Подаци за најзначајније **б.** налазе се у Табели 1. По изузетним својствима издвајају се **б.** „Бајина Башта" и **б.** Хидроенергетског и пловидбеног система (ХЕПС) „Ђердап I" и „Ђердап II" . ![09a_II_Pregled-znacajnih-brana-u-Srbiji_tabela-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/09a-ii-pregled-znacajnih-brana-u-srbiji-tabela-1.jpg)![007_II_Preseci-kontraforne-brane.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/007-ii-preseci-kontraforne-brane.jpg) ***![008_II_Masivna-kontraforna-brana.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/008-ii-masivna-kontraforna-brana.jpg)Б.** „Бајина башта".* Миладин Пећинар је још 1940. дао идејно решење високе **б.** „Перућац" на Дрини. Четврт века касније, према пројекту израђеном у предузећу „Енергопројект" (главни пројектант Александар Божовић), завршена је изградња масивне контрафорне **б.** „Бајина Башта", која је у то време била седма по висини контрафорна **б.** у свету (сл. 8 и 9). Изградња, коју је обавило предузеће „Хидротехника" из Београда, захтевала је ископ од близу 1,5 милион м3 стене и уградњу око милион м3 бетона. Преградивши долину Дрине око 14,5 км узводно од насеља Бајина Башта, **б.** је створила акумулацију дугу око 50 км са запремином од око 340 милиона м3 воде. ![009_II_Poprecni-presek-brane-Bajina-Basta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/009-ii-poprecni-presek-brane-bajina-basta.jpg)На **б.** се налази прелив капацитета 10.600 м3/с, са пет преливних поља с уставама (сл. 8). Хидроенергетски систем „Бајина Башта", са годишњом производњом од око 1.600 GWh, има у свом склопу и реверзибилну хидроелектрану (РХЕ). У периоду најмање потрошње енергије, РХЕ „Бајина Башта", која се налази непосредно низводно од **б.** „Бајина Башта", пумпа воду на висину од преко 600 м, у акумулацију „Лазићи". Ова акумулација је формирана на реци Бели Рзав изградњом највише **б.** у Србији, насуте бране „Лазићи" (Табела 1). ![010_II_Osnova-gravitacione-brane-Djerdap.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/010-ii-osnova-gravitacione-brane-djerdap.jpg)У дневним периодима највеће потрошње вода из акумулације „Лазићи" се користи за производњу вршне електричне енергије, тако што се најпре гравитацијом доводи до РХЕ „Бајина Башта", а потом у акумулацију „Бајина Башта". ***Б.** „Ђердап I".* Највећа српска преливна гравитациона **б.** (Табела 1) налази се на Дунаву, узводно од Кладова, и представља главни објекат ХЕПС-а „Ђердап I". Државна граница између Србије и Румуније дели је на две идентичне целине (сл. 10). Српски део **б.** је пројектован у предузећу „Енергопројект" из Београда (главни пројектант Вукадин Ђорђевић), док је румунски део пројектован у Институту за студије и хидроенергетско пројектовање из Букурешта. Главни извођачи грађевинских радова на нашем делу **б.** била су предузећа „Хидротехника" и „Југофунд" из Београда и „Хидроградња" из Сарајева. Грађевинска висина **б.** „Ђердап I" је 74 м. Дужина је 1.278 м и састоји се од преливног дела (441 м), две електране с темељним испустима (428 м), две преводнице (106 м) и две насуте **б.** ван речног корита (303 м) (сл. 10 и 11). Преливни део **б.** има 14 поља од по 25 м ширине, с дводелним уставама висине 14,86 м (сл. 12). Омогућава пропуштање великих вода до 15.400 м3/с. **Б.** „Ђердап I" је створила услове за несметану пловидбу, која је, до изградње ове **б.**, у Ђердапској клисури била веома отежана. Захваљујући ХЕПС-у „Ђердап", Дунав низводно од Београда има статус међународног пловног пута највише VII категорије (→ Пловни путеви и пристаништа). Преводнице, које омогућавају бродовима савладавање разлике нивоа настале преграђивањем водотока, двостепене су, што значи да имају по две коморе у низу (сл. 10), од којих једна служи за савладавање висинске разлике од 17,5 м, а друга 17 м. **Б.** ХЕПС „Ђердап I" је међу највећим гравитационим **б.** у свету, што доказује биланс извршених радова. У њу је уграђено око 3,5 милиона м3 бетона, а количина земљаних радова (ископа и насипа) достиже 22,5 милиона м3. Уграђено је око 190.000 т металних конструкција и 68.600 т разне опреме. Укупна инсталисана снага хидроелектране „Ђердап I" износи 2.050 МW при инсталисаном протицају од 8.700 м3/с и средњем паду (разлици нивоа воде узводно и низводно од **б.**) од 27,17 м. Годишња производња електричне енергије креће се од 9.000 до 11.500 GWh (→ Хидроенергетика). ![011_II_Nizvodna-strana-srpskog-dela-gravitacione-brane-Djerdap.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/011-ii-nizvodna-strana-srpskog-dela-gravitacione-brane-djerdap.jpg) ***![012_II_Poporecni-presek-prelivnog-polja-brane-Djerdap.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/012-ii-poporecni-presek-prelivnog-polja-brane-djerdap.jpg)Б.** „Ђердап II".* Изградња ХЕПС-а „Ђердап II" започета је 1977, а завршена 1987. Грађевински пројекат је израђен у Институту за студије и хидроенергетско пројектовање из Букурешта и у предузећу „Енергопројект" из Београда (одговорни пројектанти Вукадин Ђорђевић и Мирјана Туцовић), док су извођачи радова били из Румуније. Српска страна обавила је послове на заштити приобаља. ![013_II_OSNOVA-brane-Djerdap-II.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/013-ii-osnova-brane-djerdap-ii.jpg)За разлику од постројења „Ђердап I", постројење „Ђердап II" има асиметричан положај, а чине га две преливне **б.**, две електране и две преводнице (сл. 13). Српска преливна **б.**, висине 43 м, састоји се од преливног прага у виду масивне бетонске плоче, шест стубова од по 6 м дебљине и седам преливних поља отвора по 21 м, са сегментним уставама (сл. 14 и 15). Обе **б.** (српска и румунска) са укупно 14 преливних поља, обезбеђују одржање успора у акумулационом језеру до кота нивоа које су одређене правилима експлоатације система и евакуације леда и великих вода. ![014_II_Brana-i-akumulacija-Djerdap-II.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/014-ii-brana-i-akumulacija-djerdap-ii.jpg)Велике воде се пропуштају подизањем, сегментних устава (сл. 15), од којих је свака димензија 21×15 м, с покретним делом на врху („клапном") за фину регулацију протока. Пропусна моћ преливних **б.** је око 13.000 м3/с. Српску преливну **б.** везује с обалом непреливна насута земљана **б.** дужине око 350 м, с вертикалним бетонским зидом дебљине 0,6 м, као заптивним елементом. Узводна и низводна косина ове **б.** заштићене су каменом и/или бетонском облогом. Непреливну **б.** пресецају два објекта: преводница с комором димензија 310×34 м, која омогућава бродовима савладавање висинске разлике до 12,5 м, и накнадно изграђена хидроелектрана. Преко круне непреливне **б.**, чија је кота 2,5 м изнад нормалног нивоа у језеру, изграђен је приступни пут на стубовима. Обе електране ХЕПС-а „Ђердап II", са 16 агрегата укупно инсталисане снаге од 432 МW и протоком од 6.800 м3/с, користећи средњи пад од 7,45 м, производе годишње у просеку 2.500 GWh електричне енергије (→ Хидроенергетика). ![015_II_Poprecni-presek-prelivne-brane--Djerdap-II.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/015-ii-poprecni-presek-prelivne-brane-djerdap-ii.jpg) ЛИТЕРАТУРА: М. Верчон (ур.), *Dams in Yugoslavia / Barrages en Yougoslavie*, Југословенски комитет за високе бране, Бг 1971; Група аутора, *Неимари Ђердапа* *1964–1971*, Бг 1972; П. С. Петровић, *Хидротехничке конструкције. Део 3. Бране*, Бг 2005. Петар С. Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНЕШЦИ **БРАНЕШЦИ**, село на северној страни Златибора, западно од пута Ужице (21 км) – Подгорица, око 3 км северозападно од општинског седишта Чајетине. Село је дисперзивног типа, захвата велику површину на 700–850 м н.в. и чини га неколико заселака и група кућа. Становништво се досељавало током друге половине XVIII в., у време Првог српског устанка и Бабинске буне (1876) из Дробњака, Бистрице, Херцеговине, Бабина, Радоине, Кремана и златиборских села. Село је 1906. имало 134 куће, 1921. 104 дома и 980 житеља, а 2002. 744 становника, од којих су сви Срби. На источној периферији села налазе се фабрике и железничка станица. Већина активног становништва (79,9%) запослена је ван пољопривреде, која им је допунска делатност. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНЕШЦИ **БРАНЕШЦИ**, село у Републици Српској, у општини Челинац, на десној страни долине реке Турјанице (притока Врбаса), око 35 км североисточно од Бањалуке. Са путем Бањалука–Дервента спојено је локалним путем. Чине га два дела – **Б.** Доњи и **Б.** Горњи. Оба насеља су дисперзивног типа, смештена на 200–300 м н.в. Године 1991. у **Б.** Доњим живело је 779 становника, од којих 99,1% Срба, а у **Б.** Горњим 645 становника са 99,4% Срба. Село има основну школу, амбуланту, неколико занатских, трговачких и угоститељских радњи. Половина радно способног становништва запослена је у иностранству, највише у Италији. ЛИТЕРАТУРА: Р. Кузмановић, *Челинац кроз вијекове*, Челинац 1973; Р. Кузмановић, *Челинац – путеви развоја*, Челинац 1986 Горан Трбић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИ, Петар **БРАНИ**, **Петар**, глумац, редитељ (Дебело Брдо, Крбава, 9. IX 1840 – Беч, 19. IX 1914). У Бечу започео студије права, а затим краће време студирао глуму. Први пут ступио на сцену 12. I 1864. у Хрватском народном казалишту у Загребу и то с великим успехом, као Мортимер у *Марији Стјуарт* (Ф. Шилер). У Српско народно позориште у Новом Саду прешао 1870. за глумца и редитеља и ту остао две године. По повратку у ХНК посветио се режији. Напустивши позориште 1874, постао учитељ у Тополовцу код Сиска. У ХНК се вратио 1885, а 1898. дочекао пензију. Био један од најобразованијих и најталентованијих глумаца свога времена, добар тумач карактерних улога и рецитатор. Преводио драме, оперска и оперетска либрета. Сарађивао са Д. Ружићем на редитељским пословима. Искуством и познавањем европског позоришта унапредио уметнички рад СНП-а. Значајна глумачка остварења: насловне улоге у *Максиму Црнојевићу* (Л. Костић), *Милошу Обилићу* (Ј. Суботић) и *Демону* (М. Јовановић); Шајлок у *Млетачком трговцу* (В. Шекспир), Ђурашко у *Јелисавети* (Ђ. Јакшић), Селим у *Потурици* (И. Кукуљевић Сакцински) и др. ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини*, Н. Сад 1954. Зоран Максимовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИВОЈЕВИЋИ **БРАНИВОЈЕВИЋИ**, хумска властела, синови Браноја. По М. Орбину он је био сиромашан властелин у Хуму и помиње се само 1318. Вероватно је почео да се уздиже у време борби краља Милутина и Шубића. Властелин Бранивој помиње се 1318. са „синовима", а од њих само Михаило по имену. Следеће 1319. помињу се Михаило, Брајко и Бранко (Браноје), а Добровој (Радивој) касније. Први пут се помињу 1318. као господари Стона и Приморја од Дубровника до Неретве. Ојачали су у време борби са Шубићима, а 1318. су се борили на страни српског краља. У лето 1322. опседали су Имотски наступајући као пријатељи Венеције. Напали су и српског властелина Црепа, господара у Рудинама, што значи да нису поштовали ни власт српског краља. Међутим, 1325. у сукобу Стефана Дечанског с Дубровником опустошили су дубровачку територију заједно с војводом Војином. До 1326. загосподарили су и Поповом, жупама Жабом и Луком, као и тргом Дријева, а на десној обали Неретве стигли су до Имотског. Тиме су под своју власт ставили све старе хумске жупе. По Орбину резиденцију су сместили у Стон, где им је живела и мајка. У пролеће 1326. босански бан Стјепан II Котроманић заузео је долину Неретве. Њему су се у рату против **Б.** придружили и Дубровчани. У априлу 1326. они су заробили Брајка и касније га уморили глађу, Михаило и Добровој (Радивој) су пали у борби са Босанцима, а Браноја су уценили са 2.000 перпера. На граници Србије налазио се млади краљ Душан, али се није мешао у сукоб, који је током јуна и јула завршен на штету **Б.** Већ 30. јуна Браноје је побегао на српски двор, али је погубљен у Котору. Михаило и Радивој су погинули код Бријеста у сукобу с Босанцима. Уништењем **Б.** српска држава је изгубила највећи део Хумске земље. Босански бан је узео доњу Неретву и Крајину, а Дубровчани Стон и Пељешац. ИЗВОРИ: *Monumenta Ragusina*, I, Зг 1879; V, Зг 1897. ЛИТЕРАТУРА: В. Трпковић, „Бранивојевићи", *ИГ*, 1960, 3–4; М. Орбин, *Краљевство Словена*, Бг 1968; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИК **БРАНИК**, лист за политику и народне интересе, који је излазио у Београду 1873–1875. Издавач и одговорни уредник био је песник Стеван Владислав Каћански из Сентомаша (Србобрана), учесник Мајске скупштине у Сремским Карловцима 1848. Незадовољан што је Аустрија преварила Србе, дајући им Војводину без стварних права, напустио је завичај и прешао у Београд. Тамо је 1862. покренуо политичке новине *Србска народност*, а 1. III 1873. **Б.** Као и претходно гласило, и ово је било бунтовно и изражавало немирни дух уредника. Излазило је три пута недељно, недељом, петком и средом. У уређивању је помогао потоњи главни уредник Милетићеве *Заставе* у Новом Саду Милан Ђорђевић. Лист је штампан у Државној штампарији. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИК **![001_Branik-novosadski-list.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-branik-novosadski-list.jpg)БРАНИК**, политички лист, орган Српске народне слободоумне странке (либералне), који је излазио у Новом Саду од 17. X 1885. до 1. VIII 1914. Уз Милетићеву *Заставу* био је најзначајнији српски лист у Угарској пре I светског рата. Информативан и добро уређиван, читан је највише у грађанским круговима у Војводини и другим српским крајевима. Тираж је за оно време био висок, кретао се од 3.000 до 5.000 примерака, а спуштао се и на 1.000 и 600, кад је његово растурање било забрањено у Хрватској и Босни и Херцеговини. Покренут је после повлачења Светозара Милетића из политичког живота, када је у оштрој унутрашњој борби у Народној странци дошло до раскола и стварања два противничка табора. Српска народна радикална странка, коју је предводио Јаша Томић, преузела је *Заставу* за свој орган, а либерали око Мише Димитријевића, као заступници „старе омладине" основали су нова гласила, најпре *Српско коло*, па **Б.** Лист је излазио уторком, четвртком и суботом, од 1905. шест пута недељно, а кад је 1912. повећана кауција за дневне новине пет пута. Вођа либерала Миша Димитријевић био је власник новина, а главни уредник Никола Јоксимовић. Лист се борио против мађаризације, као и за јачање народне и црквене аутономије. Велику пажњу поклањао је кретањима у култури, доносећи приказе важнијих збивања у књижевности, ликовној уметности, позоришту и музици. У првом плану, међутим, била је беспоштедна борба са супарничком *Заставом.* Због претњи да ће изнети на видело девојачко писмо супруге Јаше Томића, ћерке Светозара Милетића, у којем је она пријатељу нудила *Заставу* као мираз, Томић је убио Мишу Димитријевића. На чело **Б.** тада је као управник дошао нови вођа либерала Михаило Полит Десанчић који је, због својих уводника против режима а за стварање југословенске државе на федеративној основи, стално био на удару пештанске цензуре и судова. После Јоксимовићеве смрти 1901, за главног уредника је дошао Јанко Перић. На почетку Светског рата и **Б.** је угушен попут других српских листова, а после рата није обнављан као *Застава*. ЛИТЕРАТУРА: П. Пекарић, „Полит у *Бранику*", *Истраживања*, Н. Сад, 1979, 7; В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској*, Н. Сад 1980. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИЛО **БРАНИЛО**, властеличић, челник (? – ?). Помиње се у две хрисовуље које је цар Душан издао Хиландару, између 1349. и 1354. **Б.** се у једној од њих назива „властеличић", што говори о његовом друштвеном положају који није висок, док се у другој титулише као „челник" (звање у државној управи). Цар Душан је наредио да се за хиландарске поседе Лужац, град Палеохор и Кокалино селиште Љутовес „утешу међе", па је послао на терен „правоверног властелина" Калавара, свакако Грка и челника **Б**. Они су тај посао обавили, па су међници уписани у посебну исправу. Када су се хиландарски монаси пожалили цару Душану како им властела, властеличићи и влашки катуни угрожавају пашњаке – „планине" и „забеле" у Кунарама више Секирника, а конкретније североисточно од града Струмице, Душан је послао „властеличића царства ми **Б.**" да поведе 12 „старинаца" (староседелаца) и да „утешу међе" манастирским пашњацима. **Б.** је претходно заклео „старинике" да говоре истину, па су они показали међнике који су уписани у манастирску исправу. ИЗВОР: А. Соловјев (прир.), *Одабрани споменици српског права*, Бг 1926. ЛИТЕРАТУРА: В. Мошин, „Повеља цара Душана о селу Лушцу", *ЈИЧ*, 1939, 5; С. Ћирковић, „Хрељин поклон Хиландару", *ЗРВИ*, 1982, 21; М. Живојиновић, „Јеромонах Матеја и хиландарски метох у Лушцу", *Хиландарски зборник*, 1983, 5; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИСЛАВ **БРАНИСЛАВ**, илирски лист, прво илегално политичко-информативно гласило југословенске оријентације, које је излазило у Београду 1844–1845. Уређивао га је и издавао Паја Чавловић, а штампао у Државној штампарији. Основни циљ му је био осуда цензуре српске, хрватске и словеначке књиге, новина и часописа у Аустрији. Иступао је против мађаризације словенских народа, посебно на тлу тадашње Словеније, Хрватске и Војводине. На тим и другим аустријским просторима растуран је тајно у великом броју примерака. Мађарске власти у оквиру Аустријског царства откриле су мрежу растурача листа и после 14 бројева га забраниле. Назив је био штампан само у заглављу првог броја, да се завара полиција, јер је требало да асоцира на дечји и омладински лист који нема везе с политиком. После забране постало је беспредметно да се и даље издаје, јер је својим писањем био усмерен управо на читалачку публику и власти у Аустрији. ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996. Милица Кисић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИСЛАВ **БРАНИСЛАВ**, ризничар Бранковића (?–?). Помиње се у служби Бранковића на самом почетку XV в., али се не зна када је дошао на тај положај. Вероватно је поникао из круга властеле Вука Бранковића под којим је имао такође неко звање. У изворима се први пут помиње у јануару и марту 1401. када је у својству представника госпође Маре Бранковић и њених синова Гргура, Ђурђа и Лазара дошао у Дубровник заједно с дијаком Добровојем са задатком да преузме део поклада. Он се састојао од сребрних и златних предмета које је оставио на чување још Вук Бранковић. Њих двојица су поново боравила у Дубровнику 8. II 1402. када су подигли остатак поклада од 790 л сребра и два златна предмета тежине 9 л и 3 унче. У белешкама Дубровачког архива помиње се у вези с тим све до 1405. Некако у исто време ризничар **Б.** је с овлашћењем подигао сребро и у Котору, које је такође оставио на чување још Вук Бранковић. У тестаменту једног Дубровчанина из 1410. помиње се као његов дужник челник **Б.** који би могао бити иста личност која је у међувремену добила нову титулу. ИЗВОРИ: К. Јиречек, „Споменици српски", *Споменик СКА*, 1890, 11; Љ. Стојановић, *Старе српске повеље и писма*, I–1, Бг 1929; С. Ћирковић, Р. Ћук, А. Веселиновић, „Србија у дубровачким тестаментима XV века", *Мешовита грађа*, 2004, 22. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, II, Бг 1952; *Историја српског народа*, II, Бг 1994; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997; А. Веселиновић, *Држава српских деспота*, Бг 2006. Андрија Веселиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИСЛАВИА **БРАНИСЛАВИА** (*Branislavia* Sladić Trifunović, 1981), фосилна шкољка из групе рудиста (фамилија Schipasselidae, alencaster). Конични капци су неједнаки: доњи здепаст а горњи савијен у средини. Синуси на упадљиво набраним нараштајним ламелама доњег капка исте ширине. Лигаментни набор дугачак с дршком и овалном главом. Спољашњи слој од полигоналних призми. У горњем капку тај слој је ламеларан. У унутрашњем слоју развијени палијални канали с овалним, крушколиким и неправилним контурама. Пронађена у мастрихту источне Србије, Словеније и Турске. ЛИТЕРАТУРА: М. Сладић Трифуновић, „Браниславиа – нови рудиментни род из мастрихта бачевице (ист. Србија)", *Геолошки анали Балканског полуострва*, 1981, 45. Александар Грубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИЧ **БРАНИЧ**, лист за правне и државне науке, који је излазио у Београду 1887–1888, 1897–1906, 1925–1941. Власник и издавач било је Удружење јавних правозаступника. Први број изашао је јануара 1887, а главни и одговорни уредници били су Милан Ст. Марковић и Ђорђе Ненадовић, адвокати из Београда. После непуне две године, због недостатка финансијских средстава, часопис је престао с излажењем. **Б.** поново почиње да излази 1897. два пута месечно, захваљујући адвокатима М. Ст. Марковићу, Марку Трифковићу и посебно Добривоју–Добри Петковићу, председнику Удружења јавних правозаступника и главном и одговорном уреднику овог листа. У овом периоду **Б.** је био најчитанији правни часопис у Србији. У њему су сарађивали најпознатији адвокати оног времена, као и професори права Тома Живановић, Живојин Перић, Чеда Марковић, Слободан Јовановић, Лазар Марковић и многи други, све до министра правде Јована Авакумовића. Они су својим прилозима из свих области права допринели унапређењу правне науке и подизању угледа часописа. Због финансијских проблема престао је с излажењем 1906. Почетком 1925. обновљен је као орган Удружења јавних правозаступника Србије и Црне Горе. У поднаслову је означен као часопис за судску и административну праксу. Замишљен је као лист који ће се више посветити пракси, објављивати судске одлуке с критичким коментарима, регистровати појаве из српског законодавства и штитити углед и интересе адвокатског и судијског реда, као и судског особља. Ступањем на снагу Закона о адвокатима 1929, Удружење јавних правозаступника Србије и Црне Горе престаје с радом, а **Б.** постаје орган новоформиране Адвокатске коморе у Београду и у периоду 1930–1941. излази једном месечно. Лист је уређивао редакциони одбор од три адвоката, а главни и одговорни уредници били су председник Адвокатске коморе Обрад Благојевић (до 1934), потом Видан Благојевић (1934–1936) и последњи председник Адвокатске коморе Београда, Владимир Симић (1936–1941). У овом периоду **Б.** бележи сва догађања везана за адвокатуру. Извештавао је о раду Савеза адвокатских комора Југославије и међународних адвокатских асоцијација. Тих година остварио је сарадњу с угледним страним професорима и правним теоретичарима попут Луја Жосерона, декана Правног факултета у Лиону, професора Универзитета у Берлину Леонида Грубера, Франсоа Перија, професора Правног факултета у Паризу, а од домаћих научника с Божидаром Марковићем, Драгољубом Аранђеловићем, Бориславом Благојевићем, Драгославом Јанковићем и др. Почетком 70-их година XX в. почели су да се појављују све учесталији захтеви адвоката за обнову предратног **Б.** Тако је Скупштина АК Србије 1974. донела одлуку о издавању часописа под називом *Адвокатура*, будући да враћање старог назива није прихваћено. Био је то часопис Адвокатске коморе Србије. Први број изашао је у марту 1975, а главни и одговорни уредник био је Александар Микулић, београдски адвокат. Касније су главни и одговорни уредници били адвокати Горазд Огурек, Михаило Младеновић и Драгољуб Скадрић, све до 1988. када је *Адвокатура* престала да излази. Држава је имала контролу над уређивачком политиком и чланцима који су били објављени, те се не може рећи да је *Адвокатура* била прави следбеник **Б.** Током 1989. прихваћена је иницијатива да се часопису врати старо име. Означен је као часопис за правну теорију и праксу. Први број обновљеног **Б.** изашао је почетком 1991. Главни и одговорни уредници били су адвокати Мирослав Динчић (до 1994), Живојин Шестић (1995–2002) и Недељко Јованчевић (од 2003). ЛИТЕРАТУРА: *Историја Југословенске адвокатуре*, Бг, I 1998; II 2000; III 2002. Радослав Недић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИЧЕВО **БРАНИЧЕВО**, часопис за књижевност и културу који, са мањим и већим прекидима, излази у Пожаревцу од 1955. Оснивач и први главни и одговорни уредник био је судија Војислав Живковић. Први издавач часописа био је Народни универзитет у Пожаревцу, потом КПЗ општине Пожаревац, НИО „Браничево" и Центар за културу. На страницама часописа потврдили су се многи писци пожаревачког краја и околине, али су сарађивали и Божидар Ковачевић, Радомир Лукић, Вељко Петровић, Сима Пандуровић, Владан Десница, Десанка Максимовић, Павле Васић, Ђорђе Радојичић, Петар Џаџић, Драгиша Витошевић, Света Лукић, Душко Трифуновић, Добрица Ћосић, Миодраг Павловић, Матија Бећковић, Антоније Исаковић, Љубомир Симовић, Давид Албахари и многи други српски писци. На страницама часописа објављивани су и преводи песама и прича познатих светских писаца: Јевтушенка, Сајферта, Сингера, Бурича, Махфуза, Кортасара, Бекета, Хармса, Карвера, Хандкеа и других аутора модернијих поетичких оријентација. Часопис се посебно бави публиковањем грађе из области културе и историје пожаревачког краја и околине. Објављено је више темата посвећених стваралаштву Милене Павловић Барили, Ђуре Јакшића, Миодрага Павловића, те писаца пожаревачког краја. Досадашњи уредници: Војислав Живковић (оснивач и уредник 1955–1974), Милисав Миленковић (1975–1982), Александар Саша Марковић (1983–1987), Јован Рајковић (1987–1994), Александар Лукић (1994–1995. и од 2008), Љубиша Ђокић (1996–2003), Славољуб Обрадовић (2004), Биљана Миловановић (2004–2008). ЛИТЕРАТУРА: С. Марковић, „Улазак у четврту деценију", *Браничево*, 1985, 31, 3. Добривоје Станојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИЧЕВО **БРАНИЧЕВО**, село у северном делу Браничева, у општини Голубац, на ушћу Билињске реке у Пек. Кроз **Б.** пролази пут Пожаревац – Велико Градиште – Голубац (10 км). Село је овалног облика, смештено на 83 м н.в. и издужено дуж корита Пека, а распоред улица је мрежаст. Помиње се 1467. када је имало 31 кућу. Крајем XIX и почетком XX в. било је међу највећим селима у Стигу. Село је 1900. имало 1.209 житеља, 1921. 242 дома и 1.103 житеља, а 2002. 942 становника, од којих 90,7% Срба. У селу се налазе православна црква из 1875, основна школа (од 1875), месна канцеларија, пошта, земљорадничка задруга и погон фабрике „Бамби" из Пожаревца с хладњачом. Значајна је производња поврћа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИЧЕВО **БРАНИЧЕВО**, крај у североисточној Србији, који обухвата проширени средњи и доњи део долине Пека. Дуг је око 30 км и допире до Дунава, док је просечна ширина око 8 км. Источну и западну границу **Б.** чини брдовито развође Пека, које достиже до 350 м. н.в. Долинска раван се налази на око 120 м н.в. у јужном **Б.** и до око 70 м н.в. у близини Дунава. Источно од ушћа Пека у Дунав налази се пространа површина под алувијалним песковима. Клима **Б.** је умереноконтинентална, с просечним количинама падавина око 700 мм. У нижим деловима формирана су алувијална, а на долинским странама смеђа кисела земљишта. Највеће површине су под пољопривредним земљиштима, те је пољопривреда основна привредна грана којом се бави око две трећине активног становништва. У 28 насеља **Б.** 2002. живело је 19.188 лица, од којих 89,5% Срба. Велико Градиште, гравитациони центар и општинско средиште, налази се на северној периферији уз корито Дунава (2002 – 5.658 становника). Остала насеља су мала села, од којих неколико периферних припада околним општинама Голубац и Кучево. У Великом Градишту смештене су све општинске административне службе, дом здравља, школе и мале фабрике рафинисаних уља, конфекције, предмета од коже и металних конструкција. Ту је и лука на Дунаву. Главне друмске саобраћајнице су пут који од Пожаревца води кроз Ђердапску клисуру и који пролази северном периферијом, те пут Пожаревац–Неготин, који пресеца јужну периферију **Б.** Јован Ј. Илић [![001_Branicevo-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-branicevo-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/001-branicevo-karta.jpg)Историју **Б.** обележава вековни погранични положај области (крајиште) између суседних држава (Византија, Бугарска, Угарска, Србија). Кроз ову област на главном путу од Београда према Цариграду пролазили су крсташи, ратници и трговци. О сталној насељености и црквеној организацији сведоче остаци градова (**Б.**, Голубац, Рам, Ждрело). Као погранична област **Б.** је било поприште честих сукоба између Византије и Угарске у XII в. и између Угарске и Бугарске у XIII в. Настојећи да учврсте власт у браничевској области, Угри су формирали краткотрајну браничевско-кучевску бановину (1272/73), која је обухватала подручје јужно од Дунава с обе стране Велике Мораве. Крајем XIII в. **Б.** је први пут ушло у састав српске средњовековне државе после победе над Дрманом и Куделином, који су се осамосталили у тврђави Ждрело у клисури Млаве. Краљ Драгутин је око 1291. припојио **Б.** својој држави. Анонимни писац 1308. тај део државе краља Драгутина назива Marcia (марка), што потврђује значење **Б.** као пограничне области или крајишта. Плодно равничарско подручје **Б.**, с рударским ревирима на планинским обронцима Хомоља и Кучаја, било је привредно активно. Извори помињу у **Б.** четири трга. Најстарији је био трг Шетоња (данашње село Шетоње на Млави у Горњачкој клисури), потом трг и село Суботица на обали Велике Мораве (потес Тржевина у селу Батовац), Кисељево, са царином на Дунаву и трг Кула на реци Витовници. Од друге половине XIV в. у **Б.** се као обласни господар појавио Радич Бранковић, чије је земље освојио кнез Лазар 1378/79. и знатан број села у **Б.** доделио својим задужбинама. У време деспота Стефана и Ђурђа велики челник Радич држао је као баштину 11 села у **Б.** (1428). Према манастирским поседима може се омеђити територија **Б.** у средњем веку. Северна граница текла је Дунавом до развођа Млаве и Пека, западна уз Велику Мораву до развођа Млаве и Ресаве. На јужној страни **Б.** је припадало подручје Ждрело у клисури Млаве, чија је јужна граница одвајала **Б.** од области Петрус, крајишта према Бугарској. Према истоку браничевска област граничила се с Хомољем, на изворишту реке Пек, Звиждом, у средњем току те реке, и с облашћу Пек, у доњем току истоимене реке. Реорганизација управе и промене у српској држави крајем XIV в. запажају се и у **Б.** Око утврђеног града Голупца образована је област под управом војводе (голупска власт), а јужно од **Б.** петрушка власт. Једна од власти формирана је, можда, у граду Ждрелу, где се крајем XIV в. и у XV в. појављују властеоске породице Десисаљића и Кувета. Велики војвода свих Срба Угљеша Десисаљић сахрањен је као монах Сава 1394. у малој цркви посвећеној Богородици у Горњачкој клисури. ![002_manastir-Manasija-sa-okolinom.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-manastir-manasija-sa-okolinom.jpg)После Косовске битке **Б.** је постало поприште честих угарско–турских сукоба. Коначни пад Голупца и Ресаве у турске руке 1458. значио је и крај српске власти у браничевској области. Турци су убрзо пописали становништво освојене области и тада су се могли сагледати насељеност и целина територије **Б.** Околне мање области Турци су припојили **Б.**, тако да је под вилајетом **Б.** обједињена знатно већа територија од оне коју је обухватало **Б.** у средњем веку. Браничевски субашилук, додељен видинском паши Алибегу Михалоглуу (1467/68), био је подељен на посебне области са више од 300 насељених и око 100 запустелих села. Алибег је за своје обитавање изабрао највећи и тада најбоље утврђени комплекс у **Б.**, опасан бедемима тврђаве Ждрело. Покрајина (вилајет) **Б.** на југу обухватала је село Равне (Ћуприја), ка западу граница је ишла реком Моравом до ушћа, затим Дунавом до Голупца, а на истоку укључивала је Хомоље омеђено огранцима Кучајских планина. Тада су у **Б.** постојале и три тврђаве – Рам, Голубац и Ресава. Гордана Томовић ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Браничево у средњем веку", у: *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; М. Стојаковић, *Браничевски тефтер,* *Поименични попис покрајине Браничево из 1467. године*, Бг 1983; М. Павловић, Ј. Марковић, *Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора)*, Бг 1996; Р. Крстић, *Браничево у XV веку*, Пожаревац 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИЧЕВО **БРАНИЧЕВО**, средњовековни град на брегу крај леве обале Млаве, на простору античког Виминацијума, у атару села Стари Костолац. Сачувани извори не пружају поуздане податке о настанку града, првобитног средишта истоимене области. Оснивање епископије, односно обнова некадашњег црквеног средишта у другој половини IX в. само је посредно сведочанство о овом граду. У историјским изворима XI–XII в. **Б.** се јавља чешће од других градова на подручју српских земаља. Византијски историчари Јован Кинам и Никита Хонијат више пута га помињу описујући византијско-угарски сукоб крајем треће деценије XII в., као и касније догађаје. Понеку вест о **Б.** забележили су европски путници, ходочасници и хроничари крсташких похода. Године 1172. саски војвода Хенрик Лав стигао је Дунавом до **Б.** „града грчког краља" на путу ка Светој земљи. Истим путем прошли су и учесници II крсташког похода 1147, прво немачки краљ Конрад III, а потом и краљ Луј VII на челу своје војске. До **Б.** је 1189. стигла и војска немачког цара Фридриха Барбаросе. После слома византијске власти крајем XII в. ретки су подаци о **Б.** Сачувани трагови средњовековног града и подаци до којих се дошло током археолошких истраживања омогућили су да се допуни основна слика о овом некада важном стратешком месту и урбаном средишту. [![001_Osnova-srednjovekovnog-grada.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-osnova-srednjovekovnog-grada.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/001-osnova-srednjovekovnog-grada.jpg) Главно раздобље у развоју града **Б.** наступило је после победа цара Василија II и поновног успостављањa византијске границе на Дунаву. Нова војна посада запосела је старо, касноантичко утврђење Мали град на брегу изнад Млаве, подигнуто за Јустинијанове владавине (четврта деценија VI в.), које је том приликом обновљено. Имало је квадратну основу са четири кружне куле на угловима и обухватало је површину од око 2 ха. После угарског напада на Византију (крајем треће деценије XII в.) и борби које су вођене око **Б.** цар Јован II Комнин започео је радове на бољем утврђивању града, који том приликом нису окончани. Две деценије касније, 1151. цар Манојло I наставио је радове, а град је обнављан и 1167. У том раздобљу, уз постојећу раније обновљену тврђаву с јужне стране, дограђен је нови пространији део утврђења (Велики град) с јаким бедемом и ојачањима у виду троугаоних кула. У подножју браничевског утврђења даље према истоку, дуж обале некадашњег рукавца Дунава, током XII в. развило се пространо подграђе. Куће у том делу насеља, груписане у мање скупине, биле су типски грађене претежно од дрвета, правоугаоних основа са једном до две просторије. Комуникације и простори око кућа имали су застор од насипа ситног камена и уломака опека. О делатностима становника подграђа мало се зна. Поред занатлија ту је сигурно било и трговаца. Један разбојнички напад грађана **Б.** на угарске трговце био је наводно повод за избијање рата 1127. Сличних неприлика нису били поштеђени ни крсташи краља Луја VII који су приликом боравка у **Б.** били преварени при промени новца. Слом Византије 1204. био је пресудан за даљу судбину **Б.** Борбе за превласт између Угарске и Бугара у првим деценијама XIII в. одразиле су се на нагло опадање града који је у том раздобљу у више наврата био пустошен. О судбини **Б.** током XIII в., после привремене стабилизације угарске власти, ништа се не зна. У борбама српских краљева с одметнутом властелом Дрманом и Куделином крајем XIII в. **Б.** је доживело своје коначно страдање. Уместо старијег утврђења крај Дунава стратешки значај у том раздобљу добила је тврђава Ждрело, повучена у планине крај горњег тока Млаве, као ново средиште области **Б.** ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Браничево у средњем веку", у: *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; М. Поповић, В. Иванишевић, „Град Браничево у средњем веку", *Старинар*, 1988, 39. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИЧЕВСКА ЕПАРХИЈА **БРАНИЧЕВСКА ЕПАРХИЈА**, помиње се први пут под тим именом 1018. када је повељом цара Василија II стављена под јурисдикцију Охридске архиепископије. Сматра се да је успостављена у другој половини IX в., настављајући традицију старог античког средишта у Виминацијуму. Уз име Агатона, првог епископа обновљене епархије, у актима сабора 879/80. помиње се титула „моравски", што би значило да се његово првобитно седиште могло налазити у граду на ушћу Мораве, на месту римског Маргума. Простирала се од ушћа Велике Мораве до крајева јужније од Сталаћа. Крајем XI в. названа је Моравска, а крајем XII в. припадала је Трновској архиепископији. Коначно је под српску власт дошла у време краља Драгутина (1284). У Светостефанској хрисовуљи браничевски епископ је наведен претпоследњи, а за време сукоба Драгутина и Милутина није долазио у Србију на седнице државног сабора. Године 1317. међу епископима српске земље помиње се и браничевски Мојсије. После 1346. подигнута је на ранг митрополије, када се на њеном челу налазио митрополит Михаило. Током XIV и почетком XV в. средиште **Б. е.** налазилo се при храму Св. Николе у млавском Ждрелу. После 1430, тј. изградње Смедерева, помиње се браничевски митрополит Атанасије при двору деспота Ђурђа. Пратио је српског деспота и током изгнанства 1439–1444. У његово време седиште епархије пресељено је у Смедерево. Арсеније се као смедеревски митрополит помиње 1451. и 1453. Када је Смедерево постало престоница, названа је „Смедеревска" или „Смедеревско-браничевска" по новом седишту, а од XVII в. назива се Пожаревачка по седишту. У реорганизацији извршеној по аустријској окупацији северне Србије (1718–1739), источни део **Б. е.** припојен је Вршачкој, а северозападни Београдској митрополији. Пожаревац са околином формиран је као посебан Пожаревачки егзархат под директном управом београдско-карловачког митрополита. Са васпостављањем Српске патријаршије **Б. е.** је обновљена 1921. под именом Браничевска, али се богослужбено назива Пожаревачко-браничевска. Данас има седам архијерејских намесништава, 171 парохију и 19 манастира, издаје часопис *Саборност* и организује богословске симпозијуме уз учешће домаћих и страних научника. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I–VI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926. ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, *Српски епископи и митрополити средњег века*, Скопље 1938; П. Момировић, „Историја Браничевске епархије", *Браничевски весник*, 1939, 7; М. Јанковић, *Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку*, Бг 1985; Р. Милошевић, *Српска православна епархија браничевска*, Пожаревац 2003; *Црква*, календар СПП за 2006. Радомир Милошевић; Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНИЧЕВСКО-КУЧЕВСКА БАНОВИНА **БРАНИЧЕВСКО-КУЧЕВСКА БАНОВИНА**, област у североисточној Србији, од Смедерева до Ђердапске клисуре (на северу до Дунава), која је кратко време у другој половини XIII в. улазила у састав Угарске. Области Кучева и Браничева су још од XII в. биле чест повод за сукобе између Византије и Угарске. У првој половини XIII в. у те борбе се умешала и Бугарска, у два маха преузимајући власт над њима од Мађара (1205, 1230–1232). Од средине XIII в. у североисточној Србији преовладавао је утицај Мађара. Бан новоосноване Мачванске бановине Ростислав Михаиловић имао је под својом влашћу и Браничево. Да би у овим пределима учврстили своју власт, Мађари су основали посебну **Б-к. б**. Она се у угарским повељама први пут помиње крајем 1272. Први бан био је Грегорије који се у изворима помиње до јуна 1273. што упућује на то да је бановина постојала само непуну годину дана. Крај угарске власти у овим областима учинила су два брата, Дрман и Куделин, осамостаљени бугарски великаши са седиштем у граду Ждрелу на Млави. Мађари су 1285. покушали да их савладају, али без успеха будући да су их подржавали Татари кана Ногаја. Крај њиховој власти учинили су Срби, али тек 1291. Наиме, краљ Драгутин, чије су области у северној Србији они угрожавали, продирући све до Мачве, позвао је те године у помоћ свог брата Милутина. Удруженим снагама они су победили Дрмана и Куделина. Тиме су ове области трајно ушле у састав српске средњовековне државе. ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Браничево у средњем веку*, Пожаревац 1958; С. Ћирковић, *Голубац у средњем веку*, Пожаревац 1968; К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1978; *Историја српског народа*, Бг 1981; А. Веселиновић, „Североисточна Србија у средњем веку", *ИГ*, 1987, 1–2. Андрија Веселиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКО **БРАНКО**, кефалија Приштине (? – ?). Када су Турци заузели земљу Вука Бранковића, до краја лета 1396, највећи део ове области уступили су привремено кнегињи Милици и њеним синовима, Стефану и Вуку. Лазаревићи су на добијеној територији организовали локалну управу, па су управљање Приштином и околином поверили свом опуномоћеном делегату, кефалији **Б.** У служби Лазаревића био је већ 1401, а можда и раније. Компетенције приштевског кефалије простирале су се на југ до Липљана, а на север, вероватно, до доњег тока реке Лаб. Из једне повеље сазнаје се да су га Лазаревићи, кнегиња Милица са синовима, одредили да утврди међе села Коњуха код Липљана, тј. наложили су му да изврши разграничење између туђих и црквених поседа (пирга Св. Василија). **Б.** је обележио међе на уобичајен начин, уз помоћ староседелаца „од жупе", односно из суседних села, пред крај 1401. или почетком 1402. Посредно се спомиње 1409, тачније његов слуга који је у присуству једног становника Приштине отворио на силу просторије дубровачког трговца преминулог у Приштини. ИЗВОР: F. Miklosich, *Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii*, Vindobonae 1858. ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Област Бранковића", *ПКЈИФ*, 1960, 26; Д. Ковачевић Којић, „Приштина у средњем вијеку", *ИЧ*, 1975, 22; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1997. Милош Благојевић; Десанка Ковачевић Којић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКО **БРАНКО**, грађанска и црквена певачка друштва оснивана у последњој четвртини XIX в. у Краљевини Србији (Лесковац, Јагодина, Ниш, Баточина) и међу Србима у Аустроугарској (Задар, Загреб, Босанска Градишка, Брод на Сави). Име су понела у знак сећања на песника Бранка Радичевића. Исто име добило је и прво певачко друштво у Подгорици (1892), као и хорови српских исељеника у Америци (Северни Чикаго). Многи од ових хорова имају континуирану активност до данашњих дана, а поједини су, после замирања у социјалистичкој Југославији, обновили рад у последњој деценији XX в. ЛИТЕРАТУРА: *Лесковачка певачка дружина ,,Бранко"*, Лесковац 1907; „Нишка црквена певачка дружина *Бранко*", *Трговац*, 1910; М. Поповић, „Станислав Бинички као хоровођа Лесковачке певачке дружине *Бранко*", *Comоedia*, 4. II 1924; С. Вулетић, *Историја првог подгоричког пјевачког друштва ,,Бранко"*, Зета 1932; Р. Пејовић, *Српска музика 19. века*, Бг 2001. Маријана Кокановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКО → БРАНОЈЕ БРАНИВОЈЕВИЋ **БРАНКО** → **БРАНОЈЕ БРАНИВОЈЕВИЋ** # БРАНКО ЗАНЧИЋ **БРАНКО ЗАНЧИЋ** (Zanzich/Zancigh), властелин, Сребреница, прва половина XV в. Мало познати властелин деспота Ђурђа. Његов брат Радослав био је цариник у Сребреници. Дубровчани су Радослава Занчића и војводу Богдана оптужили 1431. да кују лош новац и наредили својим поданицима да не смеју давати сребро у ковницу. Браћа Занчић се 1441. помињу у вези са спором који су имали с Дубровчанином Влахушом Латиничићем. **Б.** се, с препоруком деспота Ђурђа, жалио да је Влахуши око 1433. са својим братом заложио неке сребрне предмете у Сребреници за 20 дуката од којих је исплатио 12. Сада је нудио преосталих 8, тражећи да му се залог врати, а Влахуша Латиничић је то порицао. ЛИТЕРАТУРА: М. Ј. Динић, *За историју рударства у средњевековној Србији и Босни*, Бг 1955; К. Јиречек, *Историја Срба*, II, Бг 1978; Д. Ковачевић Којић, *Градски живот у Србији и Босни (XIV–XV вијек)*, Бг 2007. Срђан Рудић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКО КРСМАНОВИЋ **БРАНКО КРСМАНОВИЋ**, академско културно-уметничко друштво, основано у Београду 1945. Међу секцијама Друштва посебан значај има хорски ансамбл који је наставио традицију хора „Обилић" (1884–1944) и који од 1991, и даље остајући у оквиру АКУД „**Б. К.**", поново делује под својим првобитним именом. Диригенти Богдан Бабић (1949–1980) и Даринка Матић Маровић (од 1981) јасно су усмерили и обележили делатност овог ансамбла. Поред концерата у најзначајнијим домаћим културним центрима и на традиционалним музичким фестивалима (Дубровачке љетне игре, Сплитски фестивал, Љубљански фестивал, БЕМУС и др.), у значајне успехе хора сврставају се освајања првих награда на међународним такмичењима у Арецу, Лангхолену, Бечу, Минхену, Москви и др.; концертне турнеје у САД и Канади (осам тромесечних турнеја са преко 500 концерата), Шведској, Швајцарској, Финској, Великој Британији, Француској, Кини, Грчкој, Пољској, Шпанији, Мађарској итд.; као и седам узастопних учешћа у летњим фестивалским продукцијама опере у Ници. Наступајући у најпознатијим концертним дворанама, попут Карнеги хола и Линколн центра у Њујорку, Берлинске филхармоније, Конзерваторијума „П. И. Чајковски" у Москви и Музикферајна у Бечу, хор је тамошњој културној јавности представио богат репертоар духовних и световних дела домаћих и страних композитора различитих стилских епоха. Успешно је сарађивао и с истакнутим оркестрима у земљи и иностранству (Женевски филхармонијски оркестар, Руски национални оркестар, Национални оркестар из Лиона, оркестар Академије „Света Цецилија" из Рима и др.), као и са знаменитим диригентима (Јевгениј Светланов, Жак Делакот, Ханс Граф, Сирил Дитрих итд.). Ивана Перковић; РСЕ ![001_Horski-ansambl-BK.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-horski-ansambl-bk.jpg) Ништа није мањи значај ни Академског позоришта, које је 1922. с групом студената БУ основао Мата Милошевић. Од самог почетка оно је било окренуто савременим писцима и авангардном позоришном изразу. У периоду до 1941. постављени су најзначајнији комади драмске литературе. Позориште је било активно и за време II светског рата, а по његовом завршетку делује у оквиру АКУД-а **Б. К**. Под десетогодишњим уметничким вођством редитеља Мирослава Беловића, Академско позориште доживљава највећи успон. У то време у њему су успешно деловали и млади писци Александар Обреновић и Јован Ћирилов, те писац и редитељ Боро Драшковић. Учешћем на међународним фестивалима у Нансију, Вроцлаву, Истанбулу, Ерлангену, Лијежу, Безансону, те турнејама по Италији, СССР-у, Пољској, Енглеској, Холандији, Француској, Финској, Мађарској, Немачкој и Бугарској, Позориште осваја значајне награде и доживљава пуну међународну афирмацију. ![002_Ansambl-narodnih-igara-i-pesama.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-ansambl-narodnih-igara-i-pesama.jpg)Ансамбл народних игара и песама, основан 1945, почиње значајнији развој 1949, када за уметничког руководиоца долази Бранко Марковић, првак Балета Народног позоришта у Београду. Извођачки успон ансамбла је започет првим интернационалним искуствима на Светском фестивалу студената у Минхену (1951) и Балканском фестивалу у Анкари (1954), а пуну зрелост је доживео освајањем златних медаља на Светским фестивалима омладине и студената у Москви (1957) и Бечу (1959). Осмомесечна турнеја око света (1964), гостовања у земљама Латинске Америке, четири тромесечне турнеје у САД и Канади, те наступи у најугледнијим салама (Палата Шајо, Бољшој театар, Бељас Артес, Париска и Римска опера, Карнеги хол...) само су потврдили високи углед који је ансамбл уживао. Уследила су гостовања у Израелу и Кини, учешће на Медитеранским играма у Тунису, Балканском фестивалу у Охриду, фестивалима у Грчкој и Словенији, Светском фестивалу фолклора у Канади (Драмондвил, 2004), Медитеранском фестивалу културе у Шпанији (*Калеља Форум*, Барселона 2004), фестивалима у Севиљи, Кадису и Бадахосу, те једномесечна турнеја по Шпанији (јул 2005). Од 1951, када је основан са виолинистом Властимиром Јелићем на челу, знатан допринос наведеним успесима Ансамбла народних игара и песама дао је и Велики ансамбл народне музике. Милош Немањић; РСЕ ЛИТЕРАТУРА: М. Тодоровић, *Академско позориште „Бранко Крсмановић" Београд: 1922–1945–2002*, Бг 2003. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКО МИЉКОВИЋ **БРАНКО МИЉКОВИЋ**, књижевна награда коју је Скупштина општине Ниш основала 1971, о десетогодишњици трагичне смрти водећег песника српског неосимболизма. Додељивала се песницима свих народа СФРЈ, а од распада земље додељује се аутору најбоље књиге песама објављене у Србији на српском језику. Међу добитницима награде су: Милутин Петровић (1971), Оскар Давичо (1972), Бранислав Петровић (1973), Данијел Драгојевић (1974), Васко Попа (1975), Стеван Раичковић (1978), Миодраг Павловић (1979), Љубомир Симовић (1980), Блаже Конески (1981), Душко Новаковић (1982), Борислав Радовић (1983), Иван В. Лалић (1984), Мирослав Максимовић (1986), Изет Сарајлић (1987), Слободан Ракитић и Славомир Гвозденовић (1988), Рајко Петров Ного (1989), Александар Ристовић (1990), Милосав Тешић (1991), Алек Вукадиновић (1992), Драган Јовановић Данилов (1993), Срба Митровић (1996), Петар Цветковић (1997), Милан Орлић (1998), Ана Ристовић и Горан Станковић (1999), Војислав Карановић (2000), Живорад Недељковић (2001), Гојко Ђого (2002), Дејан Алексић (2005), Доброслав Смиљанић (2006), Марија Шимоковић (2007), Милан Ђорђевић (2008), Миодраг Раичевић (2009), Никола Вујчић (2010) и др. ИЗВОР: Архива Нишког културног центра. ЛИТЕРАТУРА: В. Павковић, „Над историјом награде Бранко Миљковић", *Градина*, 2004, 4; Р. Стојковић, *Лексикон литерата лауреата: Српске књижевне награде 1839–2002*, Бг 2004. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКО ПЕЋПАЛ **БРАНКО ПЕЋПАЛ**, властелин, друга половина XIV в. Припада слабо познатој хумској породици Пећпал. У једној повељи од око 1330. помиње се епископ хумски Стефан Пећпал. **Б.** је био ожењен Марином Витославом, кћерком Угљеше Ненадића, а сестричином деспота Оливера. Марина Витослава је умрла априла 1374. и сахрањена у манастиру Дечани. У припрати Дечана налази се и гробна плоча Ђурђа Остоуше Пећпала који је умро 3. IX 1377. Присуство гробова појединих чланова породице Пећпал у Дечанима може се објаснити само тиме да је она била велики ктитор манастира. ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, IV, Ср. Карловци 1923; Г. Томовић, *Морфологија ћириличких натписа на Балкану*, Бг 1974. ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, „Портре једнога властелина у Дечанима", *ПКЈИФ*, 1933, 13; Д. Поповић, „Средњовековни надгробни споменици у Дечанима", у: *Дечани и византијска уметност средином XIV века*, Бг 1989. Срђан Рудић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКО РАСТИСЛАЛИЋ **БРАНКО РАСТИСЛАЛИЋ**, обласни господар, североисточна Србија, прва половина – средина ХIV в. О **Б.** и његовој браћи Растислалићима говоре скоро једино наративни извори из каснијег времена. Према Мавру Орбину, чије је дело објављено 1601, Брајко, Радослав и **Б.** били су одани саветници цара Душана (1331–1355), који су се налазили увек уз њега. **Б.** је по истом извору погинуо у тучи с Вуком, оцем касније познатог војводе Влатка Вуковића. Он и Радослав се налазе с другим великашима у фалсификованим Душановим повељама за Котор из 1351. и 1355. Није искључено да су имена великаша преузета из неке аутентичне повеље. Једини савремени докуменат је спомен царине Растислалића из 1361. Још за време Душана били су намесници у Подунављу, где су се за време цара Уроша (1355–1371) осамосталили. За **Б.** се везује новац с натписом „Слуга Бранко", нађен у Ђердапу. Иза **Б.** и браће остао је у Браничеву Радич Бранковић којег је, по српским летописима, „расуо" кнез Лазар и завладао његовим територијама. ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Растислалићи", *ЗРВИ*, 1953, 2. Сима Ћирковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКО ЋОПИЋ **БРАНКО ЋОПИЋ**, књижевна награда основана у част једног од најпопуларнијих и најчитанијих српских писаца. Постоје три награде с таквим именом. Прва је додељивана у Београду, у периоду 1985–1992, за најбоље хумористичко-сатиричко дело, и то не само у књижевности. Друга је додељена само једном, у Бањалуци 1990. За књижевност и културу најзначајнија је трећа награда коју додељује Задужбина Бранка Ћопића, основана 1989. бригом пишчеве супруге Богданке, а под старатељством Српске академије наука и уметности. Награда се додељује сваке године за нова прозна и песничка дела написана на српском језику. Међу добитницима су и: Милован Данојлић, Ђорђо Сладоје (1992), Борислав Михајловић Михиз, Давид Албахари, Драган Колунџија, Милутин Петровић (1993), Вида Огњеновић, Рајко Петров Ного (1994), Данило Николић (1995), Милица Мићић Димовска, Мирослав Максимовић и Милосав Тешић (1996), Радован Бели Марковић, Јован Радуловић, Златко Красни, Милан Ненадић (1997), Владислав Бајац, Вук Крњевић (1998), Михајло Пантић, Драган Јовановић Данилов, Новица Тадић (1999), Светислав Басара, Војислав Карановић (2000), Мирослав Тохољ, Саша Радојчић (2001), Ненад Теофиловић, Гојко Божовић (2002), Милован Марчетић, Лабуд Драгић (2003), Ранко Рисојевић (2004), Ласло Блашковић, Ненад Милошевић (2005), Владимир Кецмановић, Драган Хамовић (2007), Лаура Барна, Дејан Алексић (2008), Љубивоје Ршумовић, Миодраг Раичевић (2009), Емир Кустурица, Иван Негришорац (2010) и др. ИЗВОР: Архива Задужбине Бранка Ћопића. ЛИТЕРАТУРА: Р. Стојковић, *Лексикон литерата лауреата: Српске књижевне награде 1839–2002*, Бг 2004. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКО ЦВЕТКОВИЋ **БРАНКО ЦВЕТКОВИЋ**, културно-уметничко друштво из Београда, основано 1945. као уметничка организација железничара и бродара. Рад друштва организован је кроз више секција: хорску, фолклорну, позоришну, плесну и др. Хорски ансамбл, међу чијим су диригентима били Милан Бајшански, Радомир Петровић и Александар Краставчевић, истакао се интерпретацијама дела из различитих стилских епоха, као и наградама у земљи и иностранству. Посебна пажња поклања се деловању фолклорне секције која је наступала на многим смотрама, такмичењима и турнејама. Ивана Перковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВА НАГРАДА **БРАНКОВА НАГРАДА**, књижевна награда коју је 1954, у знак сећања на Бранка Радичевића, основала Општина Сремски Карловци. Од 1966. награду додељује Војвођанска секција Удружења књижевника Србије, потом културна манифестација „Бранково коло", а онда Друштво књижевника Војводине. Награда се додељује за прву књигу песама на српском (до 1991. на српскохрватском) језику, а за ауторе млађе од 29 година. За године 1958–1959, 1961–1965. награда није додељивана. Међу добитницима су: Васко Попа (1954), Гордана Тодоровић (1955), Павле Угринов и Александар Тишма (1956), Борислав Радовић (1957), Душко Трифуновић (1960), Тања Крагујевић (1966), Рајко Петров Ного (1968), Раша Ливада (1969), Љубивоје Ршумовић (1971), Мирослав Максимовић (1972), Братислав Р. Милановић (1976), Владимир Копицл и Бранко Малеш (1979), Васа Павковић (1982), Ђорђе Нешић (1985), Александар Лукић и Ото Хорват (1987), Драган Јовановић Данилов (1990), Зоран Ћирић и Ненад Шапоња (1991), Ана Ристовић (1994), Дејан Алексић (1996), Петар Милорадовић (1998), Радомир Д. Митрић (2005), Маја Солар (2009), Бранислав Живановић (2010) и др. ИЗВОР: Архива Друштва књижевника Војводине. ЛИТЕРАТУРА: Р. Стојковић, *Лексикон литерата лауреата: Српске књижевне награде 1839–2002*, Бг 2004; Ј. Зивлак, С. Брадић, *Антологија Бранкове награде*, Н. Сад 2010. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВАН, Константин **БРАНКОВАН, Константин**, патолог, пуковник, професор ВМА (Нови Сад, 15. VI 1916 – Београд, 11. XII 2005). У Београду завршио Медицински факултет (1940) и специјализацију из патологије (1947). Усавршавао се у САД (1956/57. у АФИП-у, *Armed Forces Institute of Pathology*) и Великој Британији (1963). Као мајор и доцент постављен 1957. за првог начелника Института за патологију и судску медицину ВМА, којим је руководио до 1975. Био је редовни професор ВМА (1969) и Стоматолошког факултета у Београду (1974). Први у Југославији увео 1957. брзу (*ex tempore*) дијагностику. Бавио се целокупном патологијом, а посебно патологијом ендокриних жлезда, централног нервног система, урогениталних органа и хематологијом. Поред великог броја радова у домаћим и иностраним часописима, објавио два ауторска уџбеника (*Општа и специјална патологија*, Бг 1976. и *Патологија за средње усмерено образовање*, Бг 1987) и више коауторских. Био је члан Британског лекарског друштва, потпредседник СЛД, редовни члан (1976), потпредседник (1977–1979) и председник (1979–1981) Медицинске академије СЛД, председник Суда части СЛД и Секције за патолошку анатомију СЛД. Одликован бројним орденима, медаљама и повељама. ДЕЛА: „Промене на меким можданицама код туберкулозног менингитиса третираног стрептомицином", *ВП*, 1950, 7, 1–2; *Проблем хистолошке дијагностике карцинома штитне жлезде*, Зг 1960; *Глиоми великог мозга*, Тг 1961; „Наша искуства са облитерантним обољењима артерија доњих екстремитета", *ВП*, 1966, 23, 3; *Патолошко анатомске промене на панкреасу у дијабетес мелитусу – поводом 36 случајева*, Бг 1968. ИЗВОР: Архив секретаријата Наставно-научног већа ВМА. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Миленковић, „Седамдесет година патологије и судске медицине и сто тридесет година рада просектуре у Војном санитету", *ВП*, 1992, 49, 5; *Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова 1976–1996*, Бг 1996; *Познати српски лекари: Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИНА **БРАНКОВИНА**, село које се налази на источној подгорини планине Влашић, у долини Школског потока, притоке реке Рабас. Удаљено је 10 км северно од општинског седишта Ваљева. Дисперзивног је типа, простире се по странама долине на 220–370 м н.в. и чине га четири засеока. На источној периферији пролази пут Шабац–Ваљево. Помиње се 1528. Становништво се досељавало крајем XVII, током XVIII и почетком XIX в. из Босне, Полимља, Азбуковице и околних насеља. Село је 1828. имало 28 домова, 1921. 60 домова и 471 житеља, а 2002. 573 становника, од којих 96% Срба. У селу се налазе црква из 1830, месна канцеларија за три села, основна школа из 1833, амбуланта, пошта и земљорадничка задруга. Део села има неколико вредних објеката као што су остаци старе цркве брвнаре из XVIII в., у чијој се порти налази стари бунар, парохијски дом, група собрашица, вајат Љубе Ненадовића, чесма Ненадовића, гробови породице Ненадовић, гроб знамените српске песникиње Десанке Максимовић, школска зграда с писарницом из 1834/35. и старо гробље Шабатовац. ![001_Osnovna-skola-u-Brankovini.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-osnovna-skola-u-brankovini.jpg) ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ, Дамјан Ј. **БРАНКОВИЋ, Дамјан Ј.**, индустријалац (Бачко Градиште, 2. VIII 1866 – Београд, 9. IX 1954). Вишу Трговачку академију завршио у Сегедину 1892. У Србију прешао 1894. и радио као књиговођа-кореспондент у параћинској штофари „Браћа Минх", а од 1899. као шеф канцеларије Међународног отправништва-шпедиције Ђорђа Мостића и Петровића у Београду. Откупивши 1908. шпедицију у којој је радио, развио је агентуру комисионог увоза, извоза и робног транспорта који прекида 1914, а обнавља 1921. Неко време био заступник Америчког државног бродарства, француске пловне компаније „Женерал трансатлантик" и осигурања „Лојд". Током српске изолације и Царинског рата Аустроугарске са Србијом (1906–1910) обезбедио снабдевање житом преко Варне у Бугарској чиме је пробијена тржишна блокада Србије. Као ванстраначка личност био тајни саветник Николе Пашића за тржишно-економска и војно-техничка питања. И пре него што је Беч о томе обавестио Берлин, пословним каналима добио је и Пашићу пренео информацију о плановима Аустроугарске да спроведе анексију Босне и Херцеговине (1908). Пред избијање Првог балканског рата посредовао увоз у Србију 14 брзовозних локомотива чиме су српској Врховној команди омогућени стратешка иницијатива и брз распоред српских трупа и артиљерије на фронт према турској Вардарској армији. Био овлашћени заступник Фридриха Крупа у Краљевини Србији до 1914. и од 1937. до 1939. Уочи Другог балканског рата преко Румуније спровео снабдевање српских трупа са 2.000 коња из Русије. Прешао Албанију 1915. Био члан комисије за извршење Версајског уговора о транзиту, потпредседник Југословенске удружене банке, председник банке „Вардар" у Скопљу, члан Управног одбора Народне банке Краљевине Југославије, те на челу бројних управних одбора индустријских акционарских предузећа. Тридесетих година XX в. био је један од оснивача и председник Југословенско-румунске трговачке коморе, председник Пољско-југословенског привредног комитета, потпредседник Југословенско-мађарске, Југословенско-немачке и Југословенско-бугарске привредне коморе. Од 1937. оснивач и акционар фабрике алуминијума у Лозовцу крај Шибеника. Деловао у високом рангу слободнозидарске ложе „Побратим" и Патриотског одбора српских ложа од 1911, Велике ложе Краљевине СХС, поставши 1919. члан Врховног савета. Био је на челу црквене општине подавалских села чији је развој као и цркву обилато помагао. Носилац је Албанске споменице 1915, Споменице ратова за ослобођење и уједињење 1914–1918, Ордена Белог орла за високе цивилне заслуге, Ордена Св. Саве I степена и др. ДЕЛА: *Свечана беседа на редовној годишњој скупштини Велике слободнозидарске ложе СХС*..., Бг 1928; *Говори старешине слободнозидарске ложе „Побратим"*, Бг 1928; *Говор великог беседника*, Бг 1931; *Ursache und Heilung der Wirtschaftskrise*, Bg 1932; *Рад управе Удружења трговачких агената и комисионара за град Београд*, 1933; *Реферати г. Д. Бранковића на Другом конгресу Савета тргов. удружења Краљевине Југославије*, Бг 1936; *Један поглед на опште привредне прилике*, Бг 1937; *Ко су и шта су трговински заступници?*, Бг 1937. Ђорђе Ј. Јанић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ, Драго **БРАНКОВИЋ, Драго**, педагог, универзитетски професор (Јошавка код Челинца, БиХ, 6. V 1945). Дипломирао (1973) и магистрирао (1988) на Групи за педагогију и психологију Филозофског факултета у Сарајеву, докторирао 1994. на ФФ у Новом Саду. Радио као учитељ, помоћник директора основне школе, просветни саветник, стручни сарадник, асистент, доцент, ванредни професор на ФФ у Бањалуци. За редовног професора педагогије изабран на ФФ у Бањалуци 2004, а за декана истог факултета 1999. Активно ради у стручним организацијама педагога, редакцијама педагошких часописа, у Академији наука Републике Српске (члан је Одбора за друштвене науке и председник Комисије за педагогију), као и на Универзитету у Бањалуци. Бави се теоријским питањима педагогије и дидактике, методолошким проблемима педагогије, информатичким образовањем. Најзначајнији радови: *Педагошке теорије, научне основе и развојни токови* (Бл 1999), *Педагошко-психолошке и дидактичко-методичке основе васпитно-образовног рада* (коаутор, Бл 1999), *Методика наставе информатике* (Бл 2003), *Основи педагогије* (коаутор, Бл 2003). Никола М. Поткоњак \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ, Драгољуб **БРАНКОВИЋ, Драгољуб**, педагог, психолог (Рача Крагујевачка, 19. IX 1891 – Београд, 2. I 1941). Завршио гимназију у Свилајнцу, учитељску школу у Јагодини. Студирао педагогију у Јени и психологију у Берну. Учествовао у балканским ратовима и у I светском рату, из којег излази као капетан I класе. Радио је као учитељ, професор у Новом Саду, Сомбору и Београду, а од 1929. као инспектор у Министарству просвете. Залагао се за отварање огледних школа, а од 1935. био њихов надзорник. Најзначајнији радови: *Психологија*, Бг 1930; *Педагогика морално посрнуле деце и малолетника*, Бг 1930; *Психологија у Горском вијенцу*, Бг 1936; *Огледна народна школа Краља Александра I у Београду: реформа основне школе код нас*, Бг 1937. Наташа Вујисић Живковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ, Ђорђе **![001_Djordje-Brankovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-djordje-brankovic.jpg)БРАНКОВИЋ, Ђорђе**, гроф, дипломата, историчар (Јенопоље, данас Инеу, код Арада, Румунија, 1645 – Хеб, Чешка, 19. XII 1711). Преци су му се доселили из околине Требиња у Банат. Стричеви су му били оберкапетан Петар Рац и митрополит липовски Лонгин. Пошто је рано остао без родитеља, васпитао га је старији брат Симеон, потоњи Сава II, митрополит ердељски. У раној младости научио многе стране језике спремајући се за дипломатски позив. Дипломатску каријеру започео код ердељског кнеза Апафија, где је као тумач за турски језик пратио ердељског посланика, да би потом и сам преузео ту дужност. У Једрену се упознао с пећким патријархом Максимом који га је миропомазао за српског деспота. Вративши се у Ердељ, **Б.** је заједно с братом био осумњичен да је умешан у заверу против кнеза Апафија, био отпуштен из службе и прешао у Влашку где га је примио кнез Шербан Кантакузен. За време боравка у Букурешту посветио се студијама историје. Био је и политички активан, успевши да наговори кнеза Шербана да се приближи Бечу. Овај га је, као свога поузданика, послао у Беч мађарском емигранту грофу Чакију, чијим се заузимањем бечки двор заинтересовао за Румуне и Србе, па је, желећи да их придобије за своју политику, издао **Б.** угарску племићку титулу. У рату започетом турском опсадом Беча 1683. **Б.** се заложио за победу Аустрије, па се обраћао цару Леополду I стављајући му у изглед помоћ српских устаника под условом да српски народ после коначног ослобођења добије могућност да живи слободно у својој држави и под својим владарима. Истовремено, обраћао се и пећком патријарху Арсенију III Чарнојевићу с молбом да му изда писмено сведочанство да је он законити потомак старих српских деспота. Иако га уопште није познавао, патријарх му је без много проверавања издао тражено сведочанство за награду од 150 дуката. Боравећи у дипломатској мисији у Бечу, **Б.** је на пријему код цара предложио да се уместо европске Турске створи Илирска Краљевина, велика балканска држава која би се простирала од Црног до Јадранског мора, а која би признавала врховну власт аустријскога цара. За постизање тог циља тражио је од цара Аустрије оружану, материјалну и моралну помоћ, а за себе титулу деспота. Његови предлози нису били у целини одбачени јер се Аустрија у том тренутку налазила у тешком положају пошто се Луј XIV спремao да је нападне, па је покушавала да главни терет ратовања на турском фронту пребаци на балканске народе. Зато је цар Леополд 1688. потписао диплому којом је признао **Б.** за потомка старих српских деспота и подигао га у ред грофова Свете Римске Империје. У моменту када је аустријска војска отпочела нову офанзиву на турском фронту, **Б.** је из Оршаве упутио проглас Србима и осталим балканским народима да се окупе око њега и да уједињени нападну Турску. Међутим, пошто је бечка влада ушла у траг његовим ранијим блиским везама с Москвом, а сазнало се и за текст његовог прогласа подјармљеним народима, који је одисао владарским претензијама, неповерење према њему се појачало и створило утисак код аустријских генерала да је његова акција на окупљању устаника много опаснија него што је стварно била. Стога га је командант аустријске војске, Лудвиг Баденски, позвао на договор у Кладово где га је лишио слободе. Из Кладова је спроведен у Оршаву, одатле у тамницу у Сибињ, а затим у Беч. Иако никаква стварна кривица није могла бити доказана, **Б.** није пуштен на слободу. После Велике сеобе Срба у Угарску 1690. углед и утицај заточеног **Б.** све је више растао, па су српски прваци из целе Хабзбуршке монархије одлазили код њега на договор и саветовање, те упорно тражили његово ослобађање. Мада није ослобођен, Дворска канцеларија му је поново издала грофовску диплому, одузету приликом хапшења. Посебно признање које је доживео за време дугогодишњег заточења било је једногласни избор за српског деспота, извршен на великом скупу српских народних првака и старешина, у Будиму 1691. Бечки двор толерисао је овај избор пошто му је помоћ Срба у рату против Турака још увек била неопходна, али ни тада није **Б.** пустио на слободу, него је само одобрио да му се као војводи, а не као деспоту, изабере заменик – Јован Монастерлија. После Карловачког мира 1699, када је постало јасно да од повратка Срба у Србију неће бити ништа, под његовим утицајем Срби су почели да траже своју Војводину, аутономну област у Угарској, и свога војводу. Међутим, ни ови минимални захтеви за добијање аутономне области у Јужној Угарској нису испуњени, па **Б.**, ни поред интервенције руског цара, није ослобођен него је остао интерниран у Бечу до 1703. Тада га је, како би што више проредио његове контакте са српским првацима, Ратни савет преместио у забачену војну тврђаву Хеб пошто се претпостављало да би могао утицати на српске прваке да се прикључе Ракоцију у устанку и поведу заједничку борбу против Хабзбурговаца. Изгубивши дотадашњу непосредну везу са српским првацима, **Б.** је од тог времена одржавао само строго цензурисану преписку. Умро је остарео и разочаран, прогањан и сумњичен, презадужен и беспомоћан. Његови посмртни остаци пренети су кришом из Хеба на Фрушку гору и сахрањени у манастиру Крушедол, покрај последњих сремских деспота. Током целог XVIII и XIX в., нарочито у време романтизма и покрета Уједињене омладине српске, о **Б.** се много говорило и писало, а око његовог имена исплетене су бројне легенде. Ону о његовом наводном деспотском пореклу разобличио је И. Руварац. **Б.** свакако представља занимљиву и значајну личност која, као први српски историчар после средњовековних биографа, хагиографа и летописаца, заузима истакнуто место у српској историографији. Петар В. Крестић Искрено верујући у своје порекло од канонизоване лозе сремских Бранковића, био је опседнут идејом о стварању државе Илирије, на чијем би челу био он као легитимни наследник светородне лозе. То га је подстакло да почне проучавати српску историју. Најпре, у Букурешту, пише кратку хронику на румунском језику, *Хронику Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије* (1684–1688) на 44 стране, а у време заточења у Бечу и Хебу волуминозни спис у пет књига *Хронике* (2.681 страна), на српскословенском. Обе хронике имају исту структуру, описују исте догађаје и имају исти хронолошки редослед. Као историчар, подједнако је био заинтересован за историју свих народа југоисточне Европе, за историју српску али и угарску, пољску, влашку и молдавску. Користио је врло велики број домаћих и страних извора. *Хронике* представљају прелаз од средњовековног схватања историје ка модерном, а овим делом **Б.** је показао политички легитимитет српског народа. Постоји више преписа овог рукописа, његове делове објављивали су В. Караџић, С. Новаковић, И. Руварац, Ј. Ређеп и С. Бугарски, а дело је први пут, као критичко издање, приредила Ана Кречмер и објавила САНУ (Бг 2008). О појединим личностима и догађајима писао је и на основу усменог предања, иако је о њима говорио и на основу историјских извора. Преписујући изворе дословно, прерађујући их и комбинујући податке, у *Хронике* је истовремено уносио и већ забележено усмено предање. Најчешће је то чинио следећи казивање Антонија Бонфинија и, нарочито, Мавра Орбина. Тако је нпр. пренео у *Хронике* причу о убиству цара Уроша из Орбиновог *Краљевства Словена* а не из Пајсијевог *Житија цара Уроша*. О Косовској бици такође пише по Орбину, но занемарује његов податак да је Вук Бранковић издајник, јер је веровао да је његов потомак. О деспоту Ђурђу Бранковићу, његовим синовима, кћерима и потомцима, о Јакшићима и мађарским краљевима, Сигисмунду, Владиславу и Матији, о Јаношу Хуњадију (Сибињанин Јанку из наших народних песама) и Михаилу Силађију (Свилојевићу) такође је писао и по предању. Једна од најмаркантнијих личности у *Хроникама* је Вук Гргуревић (Змај деспот Вук у народним песмама). О његовим ратовањима, о кнезу Павлу Бранковићу и грофу Стефану Сепешком, у опису борбе с Пољацима и опису Моришке битке, да се наслутити да је **Б.** знао и народне песме о тим јунацима а не само усмено предање забележено у писаним изворима. Он је, у време Сеобе Срба, приликом сусрета са српским главарима у Бечу, био у прилици да чује и народне песме о догађајима и личностима, више од осталих занимали су га Бранковићи. Од Антонија Бонфинија у *Хронике* је пренео причу о војводи Јанку као ванбрачном сину краља Сигисмунда. Овај мотив је код нас, у усменом предању и народним песмама, пренет с краља Сигисмунда на деспота Стефана Лазаревића, те је Сибињанин Јанко тако син деспота Стефана и девојке Сибињке, ћерке петровачког краља, или Руте девојке, ћерке Влаха Богута или Будимира. Однос **Б.** према усменом предању видимо комплексније и свакако у вези с његовом визијом о обнови српске државе. Он и предање, свеједно да ли га преноси из неког историјског извора или га уноси директно, подвргава сопственој визији прошлости. Легенда му помаже да пропаст српске државе протумачи грехом, проклетством и казном божијом. Његов однос према усменом предању био је исти као и однос према многобројним историјским изворима које је користио пишући *Хронике*. Јелка Ређеп ЛИТЕРАТУРА: Ј. Рајић, *История разныхъ славенскихъ народовъ,* I–IV, Беч 1794–1795; С. Новаковић, „Из Хронике деспота Ђ. Бранковића", *ГСУД*, 1872, 33; Л. Талоци, „Лажни Бранковићи", *ЛМС*, 1889, 159; К. Суботић, „О идеји српске војводине и народно-црквене аутономије на концу XVII века", *ЛМС*, 1895, 183; И. Руварац, *Одломци о грофу Ђ. Бранковићу и А. Црнојевићу, патријарху, с три излета о такозваној великој сеоби српског народа*, Бг 1896; Љ. Јовановић, „Ђ. Б. лажни потомак старих српских деспота", *Дело*, 1896, 11/12; Ј. Радонић, „Прилози за историју Срба у Угарској у 16, 17. и 18. веку", *Зборник историјских докумената*, 1908/09, МС 25/26; *Гроф Ђ. Бранковић и његово време*, Бг 1911; Д. Руварац, *Покушаји о штампању Кронике деспота Ђ. Бранковића*, Ср. Карловци 1911; Н. Радојчић, „О почецима историјске критике код Срба", у: *Споменица педесетогодишњице професорског рада С. М. Лозанића*, Бг 1922; „О Хроникама грофа Ђ. Б.", *ПКЈИФ*, 1926, VI/1; Ј. Радонић, *Ђурађ II Бранковић „деспот Илирика"*, Цт 1955; К. Милутиновић, „Гроф Ђ. Бранковић-Подгоричанин", *Сусрети*, 1958, 5; N. Radojčić, „Justiniana Prima und Graf Georg Branković", *Südost-Forschungen*, München, 1963, 22; Р. Самарџић, *Писци српске историје*, III, Бг 1986; Ј. Ређеп, *Гроф Ђорђе Бранковић и усмено предање*, Н. Сад 1991; М. Чуљак, „Српски грофови Бранковићи", *ЗМСИ*, 1998, 57; Ј. Ређеп, *Генеза „Хроника" грофа Ђорђа Бранковића*, Н. Сад 2004. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ, Ђорђе **БРАНКОВИЋ, Ђорђе**, инжењер рударства и топионичарства (Београд, 1819 – Београд, 1869). Као стипендиста Министарства Кнежевине Србије школовао се на Рударској академији у Шемницу (1839–1844). После специјализације у Бечком државном геолошком заводу постао први дипломирани српски геолог. После завршених студија радио у рудницима у Мађарској, Галицији и путовао по Ердељу, Влашкој, Банату, Срему, Босни. Његовим доласком у Одељење трговине Министарства финансија Кнежевине Србије 1848. почињу припреме за формирање Рударског одељења у овом Министарству. Постаје први секретар и помаже отварање рудника Кучајна, Мајданпек, Мелница и Рудна Глава. У периоду 1850--1855. био управник, благајник и управитељ економије у Руднику Мајданпек, а радио и на отварању Сењског рудника. Од 1855. поново је у Рударском одељењу Министарства финансија. Аутор је Рударског закона, чија је примена почела 1866. ЛИТЕРАТУРА: В. Симић, *Историски развој нашег рударства*, Бг 1951; С. Вујић, Б. Јовановић, Ч. Јордовић, *Рударство на тлу централног Балкана: Осам хиљада година историје*, Бг 2003. Слободан Вујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ, Константин **БРАНКОВИЋ, Константин**, професор Лицеја и Велике школе, ректор (Нови Сад, 1. VI 1814 – Београд, 4. XII 1865). Филозофију завршио у Сегедину, а богословију у Сремским Карловцима (1836). Студирао и права у Пешти. Био професор реторике у Шапцу (1837), а реторике и синтаксе у Крагујевцу (1838/39). На Лицеју у Београду од 1839. предавао математику, статистику, физику, немачки и филозофију. Прави члан ДСС постао 1842, а редовни члан СУД 1864. Биo ректор Лицеја и Велике школе. Учествовао у српском покрету (1848/49), као члан Главног одбора у Сремским Карловцима и сарадник *Српских новина* (Београд). Од 1832. објављивао песме и прозу у *ЛМС*, *Уранији* и *Голубици*, а стручне чланке у *Гласнику ДСС*. Био уредник *Гласника ДСС* (1847) и *Шумадинке* (1856). Метафизику и логику предавао према В. Кругу, а психологију према Лихтенфелсу. Заслужан за превођење с немачког првих уџбеника метафизике и логике *Вилхелма Траугота Круга Основно мудрословље*, Бг 1848; *Мислословље* *или Логика за младеж*, Бг 1849; *Мислословље* *или Логика за првогодишње слушатеље* *мудрословља у* *Лицеуму Књажества србског*, Бг 1851; и за покушај стварања српске филозофске терминологије. У уџбеницима из физике тумачио је и астрономске појаве, *Природословље или физика за младеж* (Бг 1860). ДЕЛА: *Писмени састави. За основне србске школе*, Бг 1850; „Психологија", *Источник*, 2001, 10. ЛИТЕРАТУРА: М. Миловановић, *Философија и наука у историском развитку своме.* *Философија у Срба*, Бг 1904; И. Ивачковић, *Један српски филозоф*, Ср. Карловци 1908; М. Поповић, „К. Бранковић, проф. филозофије и писац првог уџбеника Логике на београдској Великој школи", *ЗФФ*, 1955, 3; А. Стојковић, *Развитак филозофије у Срба 1804–1944*, Бг 1972; И. Марић, *Философија на Великој школи*, Бг 2003. Илија Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ, Лукијан **БРАНКОВИЋ, Лукијан**, драмски писац, приповедач (Темишвар, 31. X 1860 – Нови Сад, 27. III 1941). У родном граду завршио реалку (1878). Био чиновник у финансијској служби у Темишвару, Вршцу, Осијеку, Илоку и Земуну (1881–1902). Кратко време радио у Патријаршији у Сремским Карловцима, затим до 1919. био ревизор Темишварске епархије. У периоду између два рата живео као пензионер у Новом Саду, где је од Матице српске добијао помоћ из Фондације Атанасија Гереског, намењене „сиротим српским књижевницима". Аутор је веселих позоришних игара, невелике књижевне и сценске вредности: *Мандарин* (Земун 1901), *Циганче* (Сар. 1901), *Конзул* (Ср. Карловци 1902), *Шеста заповест* (*Позориште*, 1902, 23–26), *Помоћу тетке* (*Босанска вила*, 1904, 15–20), *Шваља* (Н. Сад б. г., у СНП играно 1901), *Међу официрима* (Земун 1901), *У харему* (Земун 1902, у СНП играно 1926), *На угледу* (Н. Сад 1921, у СНП играно 1926), *Шах-шех* (Ср. Карловци 1927, у СНП играно 1931). Објављивао под псеудонимом Тревчин. Опробао се у писању прозе и поезије. Прича *Она* преведена је на чешки (*Národni politika*, Praha 1913, 353, превео А. Бортулин). Сарађивао у *Застави*, *Бранику*, *Истоку*, *Позоришту*, *Бранковом колу*, *Босанској вили*, *Народности*, *Новом Саду* и другим листовима. ДЕЛА: *Нов комад*, Н. Сад 1928; *Успомене*, Ср. Карловци 1928; *Листићи из књижевног живота*, Н. Сад 1930; *Слике без маште*, Н. Сад 1931; *Силуете*, Н. Сад 1933; *Тане*, Н. Сад 1936; *У позоришту*, Н. Сад 1937; *Црте из живота*, Н. Сад б. г.; *Помоћу тетке*, Н. Сад б. г. ЛИТЕРАТУРА: Тимон, „Лукијан Бранковић (Тревчин)", *Исток*, 1902, 20; В. Јовановић, *Библиографија српско-хрватске драмске књижевности*, Бг 1907; Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979. Весна Крчмар \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ, Миленко **БРАНКОВИЋ, Миленко**, биолог, универзитетски професор (Параћин, 27. IV 1905 – Београд, 28. IV 1978). Филозофски факултет, групу Биологија, завршиo у Београду 1929. После дипломирања радио као професор у гимназији у Котору и Дубровнику. Од 1947. био је хонорарни наставник на Универзитету у Београду, где је на Факултету ветеринарске медицине предавао Општу биологију и Биологију риба, ракова и шкољки. Докторску дисертацију одбранио 1957. на Природно-математичком факултету у Београду, група Биологија, а затим је на ФВМ биран у сва звања, а за редовног професора 1972. Написао је два универзитетска уџбеника (*Општа биологија*, Бг 1952; коаутор, *Биологија и патологија риба, ракова* *и шкољки*, Бг 1961). ДЕЛА: и Б. Солдатовић, „Karyotype analysis of the minnow (*Phoxinus phoxinus* L.) from Lake Vlasina", *AV*, 1972, 22, 6; и Р. Димић, „Хемијски састав и калорична вредност речног и рибњачког шарана (*Cyprinus carpio* L.), *ВГ*, 1972, 26, 8. ЛИТЕРАТУРА: Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1936–1976, Бг 1979. Богосав Солдатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ, Слободан **БРАНКОВИЋ, Слободан**, атлетичар, атлетски функционер (Обреновац, 1. X 1967). Атлетиком је почео да се бави у *Партизану* (до 1987), наставио у *Црвеној звезди* (1988–1990), а завршио у *Партизану* (1991–1998). Тренери су му били Фахрудин Јахић и Христо Гергов. Основна дисциплина била му је 400 м, успешан је био и у спринту. Првак Југославије био је на 100 м 1992. и 1993, на 200 м 1988, 1989, 1990. и 1993, на 400 м 1989, у штафети 4 х 100 м 1990. и 1993, а штафети 4 х 400 м 1988. и 1990. Државни је рекордер на 100 м са 10,33 секунде (Београд 1993), на 400 м са 45,30 (Сплит 1990) и са Дејаном Јовковићем, Ненадом Ђуровићем и Исмаилом Мачевим у штафети 4 х 400 м са 2:59,95 минута (Токио 1991). Тим резултатом штафета Југославије освојила је четврто место на Светском првенству у Токију и постала најбржа „бела" штафета, односно састав без црнопутих тркача. Највећи успех постигао је 1992. када је у Ђенови освојио титулу првака Европе на 400 м у дворани. Првак Балкана са штафетом 4 х 400 м био је 1985, 1986, 1988. и 1989. а у репрезентативном дресу такмичио се 77 пута (1985–1998). Дипломирао је менаџмент у спорту на Универзитету „Браћа Карић" и од 2008. је генерални секретар Атлетског савеза Србије. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007). ЛИТЕРАТУРА: С. Ковачевић, *Легенде југословенске атлетике*, Бг 1998; Љ. Гајић, *Златна књига југословенске атлетике*, Јаг. 2000. Жељко Баљкас \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ, Србобран **БРАНКОВИЋ, Србобран**, политиколог, социолог, универзитетски професор (Рсовац код Алексинца, 8. II 1956). Дипломирао на Факултету политичких наука у Београду (1979), магистрирао на Централноевропском универзитету у Будимпешти (1994), а докторирао на Филозофском факултету у Београду (1994). Радио у Истраживачко-издавачком центру ССОС 1984–1989, а 1990. основао Центар за јавно мњење „Медиум". Редовни професор Методологије научних истраживања на Мегатренд универзитету и на Филозофском факултету у Нишу, научни сарадник Института за политичке студије из Београда и лиценцирани предавач на Лондонској школи за односе с јавношћу. Објављује научне радове и написе на тему јавног мњења, посткомунистичке транзиције, демократије, политичке моћи и улоге медија. Аутор је књиге *Serbia at War with Itself – Political Choice in Serbia* (Бг 1995) и романа *Двадесет четврта* (Бг 2002), као и новог модела анализе политичке и економске стабилности, који се заснива на јединственим (међусобно упоредивим) мерним скалама. Спада у ред најистакнутијих истраживача и аналитичара српске политичке јавности. Превођен је на енглески, немачки, италијански, шведски и словеначки језик. ЛИТЕРАТУРА: С. Бранковић, *Политичка моћ и јавност*, Ср. Карловци 2011. Милован Митровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ АРНОВЉЕВИЋ, Јелисавета **БРАНКОВИЋ АРНОВЉЕВИЋ, Јелисавета**, психолог, педагог (Београд, 28. I 1906 – Београд, 26 III 1992). Студирала психологију, педагогију и филозофију на универзитетима у Београду, Паризу и Берлину. Дипломирала 1931. на Филозофском факултету у Београду. Докторирала на Универзитету у Загребу. У току рада на дисертацији бавила се и психоанализом и била у контакту с Аном Фројд. За време рата отпуштена из службе, а после рата кратко време радила као асистент на ФФ у Београду. У периоду 1956–1969. радила као истраживач у Институту за медицинска истраживања САНУ. У оквиру „Београдске физиолошке школе" вршила експериментална истраживања на животињама (утицај разних хормона, материнско понашање женки белог пацова у природним и експерименталним условима као што су хипотермија и хипоксија). Иван Ивић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ СЕЧАНСКИ, Вера **БРАНКОВИЋ СЕЧАНСКИ, Вера**, библиограф, историчар старе књиге (Седлар, 30. X 1924 – Београд, 7. XI 1999). Дипломирала 1952. на Групи за јужнословенске језике и књижевности Филозофског факултета у Београду. У Библиотеци САНУ радила од 1948. до пензионисања 1976. Руководила је свим пословима који су били везани за Одељење издања Академије наука и ретких књига. Установила је каталог по систему УДК, Предметни каталог приручне литературе и Каталог старе и ретке књиге. Као стручњак за стару и ретку књигу похађала 1958/59. Палеографско-архивистички течај при Хисторијском институту ЈАЗУ у Загребу. Поред рада у Друштву библиотекара Србије и Савезу Друштава библиотекара Југославије, 1959–1966. била сарадник и члан Уређивачког одбора часописа *Библиотекар*. Објавила приручник из библиографије за полагање стручног библиотекарског испита и радове о штампарији у Римнику, штампарији Димитрија и Пане Теодосија у Венецији, штампарији и књиговезници Емануила Јанковића, савременим вестима о Темишварском сабору, српској библиографији XVIII в. и др. Библиографија њених важнијих радова објављена је у зборнику *Сусрети библиографа ‚91 и ‚93* (Инђија 1995). ЛИТЕРАТУРА: О. Момчиловић, „Сећање на Веру Бранковић Сечански", *Сусрети библиографа у спомен на др Георгија Михаиловића за 2000*, Инђија 2002. Олгица Момчиловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋ СУХОТИНА, Лидија **БРАНКОВИЋ СУХОТИНА, Лидија**, пијанисткиња, клавирски педагог (Самара, Русија, 14. II 1895 – Београд, 14. X 1978). Дипломирала на Петроградском конзерваторијуму (1913). Усавршавала се у Берлину и у Мајсторској школи Бечке академије код Леополда Годовског. Интензивно концертирала и бавила се педагогијом клавира. У Србију дошла 1919, најпре у Зајечар где је приређивала солистичке концерте и с професорима гимназије основала Друштво за неговање уметности (с клавирским одсеком). По доласку у Београд одржавала реситале и свирала с другим музичким уметницима на концертима мешовитог програма. Изводила је и технички сложена дела Шумана и Листа, а на њеном програму били су и опуси руских (А. Скрјабин, С. Прокофјев) и српских (П. Крстић, М. Милојевић, Ј. Славенски, М. Живковић) композитора. После ослобођења наступала на радио-концертима и као клавирски сарадник на реситалима. ЛИТЕРАТУРА: *1946–1966. Двадесет година музичких уметника Србије*, Бг 1966; Р. Пејовић, *Концертни живот у Београду (1919–1941*), Бг 2004. Роксанда Пејовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВИЋИ **БРАНКОВИЋИ**, последња српска средњовековна владарска породица. Били су на историјској позорници од прве половине XIV до прве половине XVI в. Дали су велики број истакнутих личности, које су носиле титуле жупана, војвода, севастократора, а шесторица су били деспоти. Било их је и смерних монаха, чак с титулом архиепископа. Посебно су се истакла три нараштаја: „господина" Вука (→ Вук Бранковић), деспота Ђурђа (→ Ђурађ Бранковић) и сремских **Б**. Спадали су у стару и угледну породицу, чије господство истичу и писани извори и народно предање. Није искључено да су имали крвне везе с Немањићима. Према изворима насталим у време када су владали Србијом, водили су порекло од Немањиног сина Вукана. Као и други српски великаши тога времена, желели су да се наслоне на Немањиће да би се приказали како су само „споредне гране истог стабла". Политичка ситуација после изумирања „светородних" наметала им је то као потребу да би се истакао континуитет. Како је у средњем веку сродство међу моћницима била честа појава, били су у родбинским везама с Лазаревићима, Мрњавчевићима, Котроманићима, Кастриотима, Аријанитима, Кантакузинима, Палеолозима, породицом Токо, Јакшићима, Франкопанима. Деловали су у време највећег успона српске државе, у доба краљева Милутина и Стефана Дечанског, као и у време краља и цара Стефана Душана. Како је ширење српске државе на југ било условљено жељом крупног племства за стицањем титула и поседа, за свој успон највише су дуговали цару Душану. Ипак, до пуног изражаја дошли су у време распада Српског царства, када су образовали своју посебну област. Постали су владари Србије у доба Деспотовине, да би дочекали њену пропаст и живели као избеглице у туђини. **Младен**, жупан под краљем Милутином, а војвода под краљем Стефаном Дечанским. Сачуван је податак да је 1319. пресудио један спор, о чему је обавестио дубровачког кнеза. Зна се да је 1323. натерао поједину требињску властелу да надокнаде штету Дубровчанима. У току 1326. наведен је као сведок на једној повељи краља Стефана Дечанског. Управљао је Требињем и Драчевицом, не много удаљеним од Хума, из којег су наводно потицали **Б**. Међу живима последњи пут се помиње 1326. **Никола**, жупан, брат војводе Младена. Јавља се само у једном дубровачком документу из 1329. Изгледа да је, као и брат, живео у залеђу Дубровника. Њихова висока звања сведоче да су **Б.** били угледна породица већ у првој половини XIV в. **Бранко**, велики севастократор, син војводе Младена. По њему је цела породица добила име. Успешно се пењао лествицама све моћније српске државе. Зна се да је за њега „раб Божји Јован" преписао псалтир „у месту рекомом Борач" у косовској Дреници, у време када је краљ Душан освојио градове Костур, Берат и Канину. Нађен је новац с натписом „слуга Бранко" и „господин жупан Бранко", за који се верује да му је припадао. То исто важи и за појас који се чува у музеју Ермитаж у Петрограду, на којем су извезени име „Бранко" и представа лава, симбола куће **Б**. Бранков успон престаје после проглашења Српског царства. Не зна се када је тачно постао намесник српског цара у Охриду, старом и значајном државном и црквеном центру. Добио је титулу севастократора, чак великог севастократора, пошто су његова деца истицала да су „синове великаго севастократора Бранка, господина же граду Охриду". Титула севастократора давала се владаревим сродницима. Спадао је у ону високу властелу која се држала Немањића и била носилац ширења српске државе на југ. Док су **Б.** у време краљева Милутина и Стефана Дечанског господарили у залеђу Дубровника, у доба цара Душана већ су били у Охриду. До краја живота веран цару Урошу, умро је пре марта 1365. Оставио је кћер Теодору (Војиславу) и синове Николу Радоњу, Гргура и Вука. **Ратослава**, кћи војводе Младена и сестра севастократора Бранка. Удала се за жупана Алтомана Војиновића, брата захумског кнеза Војислава Војиновића, једног од најмоћнијих људи на српском двору. С Алтоманом је родила Николу Алтомановића, по сукобима добро познатог жупана. Њен надгробни споменик налази се у Бањи код Прибоја. **Теодора (Војислава)**, кћи севастократора Бранка. Удала се за арбанашког властелина Ђорђа Топију, господара Драча. **Никола Радоња, великосхимник Герасим**, најстарији син севастократора Бранка. Оженио се Јеленом, сестром деспота Јована Угљеше и краља Вукашина, и живео у Серској области. Из натписа на зиду параклиса храма Св. Николе, подигнутог изнад главне цркве Св. Јована Претече на Меникејској гори, сазнаје се да је Јелена била удата за „веома благородног господина Николу Радоњу". Изродила му је две кћерке, али су и она и малолетне кћерке рано помрле. Земни остаци мајке и кћерки сахрањени су у поменутом параклису. После породичне трагедије Н. Р. се замонашио и настанио у Хиландару. Још као световњак био је наклоњен цркви. Даровао је светогорске манастире, пре свега Кутлумуш. Замонашио се најкасније 1364. и узео име Роман. Убрзо после тога дошао је браћи Гргуру и Вуку и добио за Хиландар цркву Св. Арханђела и неколико села у косовској Дреници. Приступио је цару Урошу који је 11. III 1365. потврдио даровницу у Приштини. У наредних неколико година нема вести о монаху Роману. У међувремену, на Марици му је погинуо шурак деспот Јован Угљеша, а умро је и цар Урош. У то време узео је велику схиму и добио ново име Герасим. Наставио је да се брине за светогорске светиње, пре свега за Хиландар. У току 1376/77. испословао је да његов брат Вук поклони Хиландару манастир Св. Ђорђа Скоропостижног код Скопља, а између 1376. и 1380. излазио је пред кнеза Лазара и патријарха Јефрема да брани права Хиландара на Богородицу Петрушку. Кнез Лазар је 1379/80. удовољио молби „најчаснијем од инока кир Герасиму" и поклонио Св. Богородици Хиландарској поседе у Хвосну код Пећи. После тога Герасим је изишао пред патријарха Спиридона који је потврдио кнежев дар. Пошто је био веома утицајан у Србији, успео је 8. VIII 1381. у граду Кознику да добије повељу којом је кнез Лазар, заједно с кнегињом Милицом, даровао Лаври Св. Атанасија 100 литара сребра годишње. Учествовао је у доношењу свих важнијих одлука у Хиландару. Тако је 13. XI 1382. присуствовао скупу братства, на којем се решавало питање помена „светих ктитора" из династије Немањића. Заслуге Герасима за Хиландар биле су необично велике, али за светогорски манастир Св. Павла још веће. Док је још био сабрат Хиландара, Герасим је заједно са српским великашем Антонијем Багашом, ватопедским калуђером, обновио манастир Св. Павла. Они су подигли храм, утврђење, ћелије, винограде и вртове, све под условом „донде же тамо српска моћ и државни рода владичествовати и владати" и да не опусти „от братии наших од Србл". У новообновљени манастир прешао је Герасим. Тако је почео српски период манастира Св. Павла, који су Срби задржали неколико векова, а **Б.** сматрали својим породичним манастиром. Живећи у Св. Павлу, Герасим се и даље бринуо за Хиландар. После Косовске битке појавио се на двору кнеза Стефана Лазаревића и за Богородицу Хиландарску добио цркву Ваведења у Ибру. Деспот Стефан је још 1411. помињао у Хиландару „ћелије герасимовске". Ипак, многи поседи које је Герасим упорним радом стекао за светогорске манастире били су, за његовог живота, заувек изгубљени због незадрживог турског освајања. Када му је у турској тамници 6. X 1397. умро брат Вук, Герасим је пренео његово тело на Свету Гору и сахранио га. Герасим је умро 3. XII 1399. На Светој Гори је провео око 35 година, оставивши иза себе велико дело. **Гргур**, средњи син севастократора Бранка. Младићке дане проводио је у Охриду којим је владао његов отац. У охридској цркви Богородице Перивлепте, у параклису посвећеном Св. Григорију Богослову, насликано је шест портрета, међу којима цар Урош, Гргур и Вук Бранковић. Портрети су рађени пред 1365, а Гргурев представља његово прво јављање. Нешто крупнији од млађег брата, има густу и мало коврџаву косу, док му је лице данас скоро уништено. На релативно очуваном дивитисиону, насликани су вертикални кругови. У првом је, са замахнутим репом, на две ноге пропети лав, симбол куће **Б**. Крај Гргурове главе пише „велики...се(ва)стократора Бранка". Гргур, као и брат, има ореол око главе, што сведочи да су **Б.** још увек владали Охридом. Напустили су га убрзо после израде портрета, вероватно пред ширењем Вукашина који се 1365. прогласио за краља у суседном Прилепу. „Господин" Гргур се, заједно с братом, повукао на Косово. Вероватно је једно време, у доба краља Вукашина, држао тетовски Полог. Изгледа да му је Вукашинов син Марко преотео жену Теодору, јер се из једног записа види да је Марко напустио своју жену Јелену и живео с „Теодором Гргуровом". Ипак, касније је морао да врати „жену своју првовенчану". Умро је 1398. или пре ове године, када се Теодора помиње као удовица. **Вук** (→ **Вук Бранковић**), најмлађи син севастократора Бранка, обласни владар. **Мара** (→ **Мара Лазаревић**), кћи кнеза Лазара, супруга Вука Бранковића. **Гргур**, најстарији син Вука Бранковића. Дубровчани су 1402. писали госпођи Мари и „господину Гргуру и Ђурђу". Уз Гргурово име додавали су титулу „господин", коју је носио и његов отац. Заједно с братом Ђурђем 1402. учествовао на страни Турака у бици код Ангоре. После победе Татара међу наводно 8.000 заробљених Срба био је и он. Из заробљеништва се није ослободио ни брзо ни лако. Касније је откупљен, али су ратовање у Малој Азији и заробљеништво код Татара оставили на њему дубок траг. По повратку учествовао у државним пословима и чак се у документима, међу Вуковим наследницима, обично наводи на првом месту. На повељи датој Св. Павлу између 1403. и 1406. наведен је „Стефан Гргур", дакле са српским владарским придевком Стефан. У даровници Хиландару, око 1405, означен је као „благоверни господин". Није имао више власти од мајке и браће, али му је, као прворођеном, давано првенство. Почетком 1406. морао је, заједно с братом Ђурђем, да иде султану Сулејману I. Ђурађ се пре 1. априла вратио, док је Гргур „остао код господара". Могуће је да је једно време био талац. Потом је дошло до промене у његовом животу. Од 1406. више се није појављивао у јавности. Зна се да је био веома наклоњен цркви. Познатом и цењеном пустињаку синаити Јоаникију Девичком поклонио је звоно које је касније пренето у Дечане. С мајком и браћом даровао је манастиру Св. Павла поседе и приходе, а Хиландару село Ораховац. Не зна се када је тачно примио монашки постриг и узео име Герасим, попут славног светогорског стрица. Повукао се у Хиландар, али је умро већ 13. III 1408, у четвртој деценији живота. **Лазар**, најмлађи син „господина" Вука. Још увек малолетан, није учествовао с браћом у бици код Ангоре 1402. него је остао код куће с мајком Маром. „Ради управљања државом" она га је и касније задржавала уз себе. Између 1403. и 1406, заједно с мајком и браћом, даривао је манастир Св. Павла, Хиландар и хиландарску болницу. Од 1405. помиње се са титулом „господин", а од 1406. учествовао је више у државним пословима. Поред мајке и брата, Дубровчани су од 1409. наводили да су писали „и Лазару". На новцу који су ковали **Б.** писало је „господин Гјург и Лазар". На висећем печату, окаченом на повељи издатој 15. X 1406. Хиландару, налазе се портрети Гргура, Ђурђа и Лазара. У династичким борбама међу синовима султана Бајазита I учествовао 1410. и Лазар. Заједно с братом Ђурђем и Лазаревићима у почетку је био с Мусом, а касније уз Сулејмана I. По његовом налогу, Лазар Бранковић и Вук Лазаревић похитали су у Србију да је заузму пре деспота Стефана. Међутим, Муса их је ухватио, Вука Лазаревића погубио, а Лазара уценио да ће му, ако доведе брата Ђурђа који се налазио код Сулејмана I, поклонити живот, а ако га не доведе, да ће му одрубити главу. Како се ускоро код Једрена заметнула битка са Сулејманом I, а Ђурађ није стизао, Муса је 11. VII 1410. погубио Лазара. Казну је извршио „зверообразан" Турчин Огурли, слуга једног Мусиног војводе. Лазар је пао у првом великом ратном окршају. Док је био жив, његова мајка Мара договорила се са сином Ђурђем да Св. Павлу поклоне село Кузмино на Ситници. Како у ратним временима нису стигли да саставе повељу, написали су је 15. XI 1410, али су додали да чине поклон „за помен Лазарев". **Ђурађ** (→ **Ђурађ Бранковић)**, средњи син Вука Бранковића, деспот (1427–1456). **Јерина** (→ **Јерина** **Бранковић)**, супруга Ђурђа Бранковића. **![001_Novac-despota-Djurdja-Brankovica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-novac-despota-djurdja-brankovica.jpg)Тодор**, најстарији син деспота Ђурђа и деспотице Јерине. Мајка му је, по своме оцу, дала име Теодор. Срби су га звали Тодор. Рођен је најраније у другој половини 1415. Приказан је на јужном довратнику улаза у ђаконикон манастира Грачанице. То је љупки дечак, продуховљене физиономије, окренут према унутрашњем простору ђаконикона, с молитвено испруженим рукама, у стојећем, мало нагнутом ставу. Изнад главе је натпис: „Моление ра(ба божја) Тодора, сина б(лаговернаго) и христољубива г(осподина) Ђурђа и г(оспожде) Јерине". Име му се наводи и у Пшињском и Хиландарском поменику: „раба божиа Теодора (син деспотов)". Умро је млад, између 19. VII 1427. и 6. VIII 1429. На портрету је приказан као престолонаследник. **Гргур Слепи**, другорођени син деспота Ђурђа. На Есфигменској повељи, датованој 11. IX 1429, приказан је на почасном месту, десно од деспота Ђурђа, као престолонаследник, с украшеним лоросом и црвеним ципелама. Већ следеће године, испуњавајући очеве вазалне обавезе, предводио је српски одред који је помагао султану Мурату II при освајању Солуна. Као награду за залагање, султан је дао Србима војну помоћ: Гргур и скопски крајишник провалили су у Зету против непријатеља српског деспота. Гргур је 1435. пратио сестру Мару у Једрене, у султанов харем, али се после свадбе вратио у Србију. Заједно с ујаком Томом Кантакузином 1439. бранио је Смедерево. Притиснут глађу, морао је пристати на предају. Султан га је „извео" из града и доделио му већи део некадашње области **Б.**, „али под условом да му постане вазал и да му буде веран". Већ у пролеће 1441. Мурат II га је политички уништио. Одвео га је даље у Турску где се већ налазио његов млађи брат Стефан. Пошто је ухватио њихову преписку с оцем, ослепео их је 8. V 1441. у малоазијском граду Токату. У време ослепљења Гргур је још увек био престолонаследник. Српска држава није постојала, али је касније време показало да је губитак његовог вида значио и губитак круне. ![002_Pecat-despota-Djurdja-Brankovica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-pecat-despota-djurdja-brankovica.jpg)Обнављањем Српске деспотовине 1444. Гргур је враћен родитељима. Углавном је живео у Смедереву, а важио је за „живог мученика". Отац га после ослепљења није женио. У смедеревској владарској кући избили су сукоби после смрти деспота Ђурђа. У свађи са сином деспотом Лазаром, Јерина је „била више на страни Гргура" који је желео власт јер је наводно „неправедно лишен престола". Исте ноћи када је Јерина умрла, Гргур је, заједно са сестром Маром и ујаком Томом, побегао султану Мехмеду II. Затим је почео свим силама да ради на освајању српског престола. Понудио је „знатну суму новца" Турцима само да се дочепа власти. Био је играчка у рукама моћног султана. Када су Османлије 1458. кренуле на Српску деспотовину, у њиховој војсци био је и он. Савременици су га звали деспотом, а водио је са собом и ванбрачног сина Вука. Своје намере није остварио, па се вратио у Турску. Једно време је живео у околини Сера, у близини сестре Маре. После коначне пропасти српске државе 1459, султан се више није занимао за њега. Одбачен и разочаран, примио је монашки завет и узео име Герман. Умро је у Хиландару 16. X 1459. **Мара**, „царица", старија кћерка деспота Ђурђа. Име је добила по очевој мајци, кћерки кнеза Лазара. Као залог склапања српско-турског мира, обећана је у харем султану Мурату II. Отац је одлагао њено слање. На крају, 4. IX 1435. одвели су је турско посланство и српска пратња коју су предводила њена браћа Гргур и Стефан. Деспот Ђурађ је морао да спреми богат мираз и да уступи део своје државе. Свадба је прослављена у султановој престоници Једрену. Мара је остала у харему, који се уклапао у османлијски систем робова, пуних 16 година. Ипак, није била обавезна да пређе на ислам, као ни њена тетка Оливера, харемска робиња Бајазита I. Целог живота помагала је цркве и манастире. После кратког боравка у Једрену, пребачена је у Брусу, у којој је Мурат II имао део харема. Њен боравак у Турској обавијен је велом тајне. Колико је пропатила показује чињеница да се заветовала да се више неће удавати, само да се ишчупа из руку неверника. У турском ропству дочекала је да јој муж 1441. ослепи браћу Гргура и Стефана. Наводно је покушала да спречи несрећу, али није успела. Ипак, није била обична харемска робиња. Посредовала је 1443/44. око склапања угарско-турског мира којим је било предвиђено обнављање српске државе. Када јој је 1451. умро муж Мурат II, нови султан Мехмед II вратио ју је родитељима. Достојно је испраћена, а на име њеног издржавања деспоту Ђурђу су враћени Топлица и Дубочица. Неке недовољно познате нити нежности спајале су Мару и Мехмеда II, а сигурно су водиле порекло још из његовог детињства. Тек што се Мара вратила у Србију, њену руку тражио је византијски цар Константин XI Палеолог. Иако су Марини родитељи били за брак, она је остала верна завету да се више никада неће удавати. По повратку у Србију живела је у Смедереву. Да би Јована Јискру, заповедника чешких најамника у северној Угарској, придобио за борбу против Турака, деспот Ђурађ обећао му је 1454. Мару за жену. Од целог посла опет није било ништа. У сукобу у породици после смрти деспота Ђурђа, Мара се држала мајке Јерине. Када је ова умрла 3. V 1457, с братом Гргуром и ујаком Томом Кантакузином побегла је султану Мехмеду II. Он јој је дао поседе у Јежеву, недалеко од Сера. Ту се настанила, живећи окружена српском властелом и монасима. Одржавала је везе с околним државама, шаљући посланике у Дубровник, Венецију и на Порту. Посредовала је у рату између Турске царевине и Млетачке републике (1463–1479). Њен двор је подсећао на онај из доба српске самосталности. Имала је своју канцеларију, издавала је повеље и оверавала их печатом свога оца. Сматрала се наследницом српских владара. Захваљујући наклоности Мехмеда II, иступала је као заштитник Цариградске патријаршије. Њена посебна брига били су светогорски манастири. Највише се заузимала за српска братства Хиландара и манастира Св. Павла. Попут старих српских владара иступала је као њихов ктитор. Умрла је у Турској 1487. Њен гроб је касније проваљен и опљачкан. **Кантакузина (Катарина)**, грофица, млађа кћерка деспота Ђурђа. Била је удата за Немца Улриха II Цељског, грофа Светог Римског царства, сродника угарског двора и веома богатог човека. Уговор о удаји направљен је пре марта 1433. а свадба је прослављена 20. IV 1434. Улрих II био је хировит и неморалан, а Кантакузина, по речима савременика, „лепа и поштена". Удајом је добила име Катарина. Живела је на Западу, али је остала у православној вери. Родила је троје деце, али их је за живота све сахранила. Живела је на поседима свога мужа, а највише у Цељу, Загребу и Вараждину. Уз себе је држала православне духовнике. Један од њих преписао је 1453/54. праксапостол „у Вараждину, у Цељској области, при благочестивој и христољубивој госпођи кнегињи Кантакузини, кћери деспота Ђурђа, самодршца српског". Побожна Кантакузина извезла је до данас сачувану митру Београдској митрополији. Како је гроф Улрих II често путовао, она га је замењивала у пословима. Убирала је приходе од градова и са бројних поседа. Њеног мужа, уплетеног у угарске династичке борбе, убио је 1456. у Београду Ладислав Хуњади. Несрећна супруга свечано га је сахранила у Цељском самостану. Након његовог убиства почело је отимање имања породице Цељских. Кантакузина се опирала, али је губила посед за поседом. Почела је и сама да их продаје. У пролеће 1461. продала је Загреб и друге своје градове у Хрватској. Неко време живела је у Кршком. У току 1461. путовала је на Крф. Вратила се на Запад и око 1465. заједно с братом деспотом Стефаном купила од горичког грофа Београд у Фурланији. Ту се сместио Стефан с породицом, а она је 1469. отишла сестри Мари у Турску. До краја живота живела је у Јежеву, код Сера. Иако под сестриним окриљем, живот јој није био лак. Како ју је братаница Јелена (Мара), кћерка деспота Лазара и последња босанска краљица, оклеветала код султана, једно време провела је у турској тамници. После смрти брата деспота Стефана безуспешно је покушавала да прода фурлански Београд. Сахранила је сестру Мару, а онда је донекле преузела њену улогу. Помагала је светогорске монахе, посредујући у Дубровнику да им се исплаћује стонски доходак. Умрла је 1491, а сахрањена је у Кончи, недалеко од Струмице. **Стефан** (→ **Стефан Бранковић)**, трећи син деспота Ђурђа Бранковића, деспот (1458–1459). **Лазар** (→ **Лазар Бранковић)**, четврти син деспота Ђурђа Бранковића, деспот (1456–1458). **Ангелина** (→ **Ангелина Бранковић**), кћи арбанашког господара Ђурђа Аријанита, супруга деспота Стефана Слепог. **Вук Гргуревић**, ванбрачни син слепог Гргура, деспот (1464–1485). О његовој младости нема никаквих података. У политичком животу први пут се јавља у пролеће 1458, када је, заједно с оцем, стигао с турском војском у Крушевац. Није се задржао само у Србији, него се залетао и у Угарску. Пошто није успео да завлада остацима Српске деспотовине, вратио се у Турску. Титулу деспота вероватно је узео после смрти оца октобра 1459. Под недовољно јасним околностима најкасније 1464. прешао је у службу угарског краља Матије Корвина који му је даровао поседе у Срему и Славонији. Ценио га је као ратника и користио у борбама против Турака, Немаца, Чеха и Пољака. Најкасније 1470. Вук је упао у Босну и разорио Сребреницу. Заједно с краљем 15. II 1476. заузео је Шабац. Затим је тајно опет стигао до Сребренице, побио многе Турке, спалио град и, рањен у ногу, ушао у Зворник. Онда се, с богатим пленом, вратио у краљев табор у Шабац. Крајем лета 1476. потукао је смедеревског пашу у Банату и опколио Смедеревску тврђаву, али није успео да је заузме. Крајем 1479. и почетком 1480. ратовао је у Босни и спалио Врхбосну. Заједно с другим командантима, 1481. провалио је у Србију и стигао до Крушевца. С пленом и доста српских избеглица вратио се у Угарску, али је већ 1483. потукао Турке на Уни. После посредовања за склапање угарско-турског мира умро је 16. IV 1485. Био је ожењен Барбаром Франкопан, али нису имали деце. Међу Србима је остао запамћен као Змај Огњени Вук. **![003_Jevandjelje-mitropolita-Maksima-Brankovica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/003-jevandjelje-mitropolita-maksima-brankovica.jpg)Ђурађ, архиепископ Максим**, старији син деспота Стефана Слепог, деспот (1486–1496). Детињство и младост провео у Фурланији и Штајерској. После смрти деспота Вука Гргуревића, с мајком Ангелином и братом Јованом, дошао у Угарску краљу Матији Корвину који га је наименовао за српског деспота. Настанио се у Купинику (данас Купиново) у Срему. Заједно с братом, добио поседе у Срему и Славонији. Браћа су се умешала у борбе за престо, које су 1490, после смрти краља Матије Корвина, избиле у Угарској. Ђурађ је ратовао с великашима у Славонији, а 1494. заузео Митровицу и Ораховицу. Био је у сукобу с калочким надбискупом који је наплаћивао десетак од православних Срба. Заједно с мајком и братом 1495. и 1496. издао даровне повеље светогорским манастирима Св. Павлу и Хиландару. Од раније наклоњен цркви, без знања мајке и брата, једне ноћи се закалуђерио и добио име Максим. Монашки постриг примио је пре 23. VII 1499. Власт је препустио брату Јовану који је већ носио титулу деспота. Максим је постављао свештенике где год је могао, бринући се нарочито за душе православних Срба у Срему. Да би, ипак, помогао брату, у јесен 1502. ишао је у Венецију, нудећи дужду савез за борбу против Турака. У децембру исте године умро му је брат Јован. Како су поседи ишли уз звање, земљишта су одмах одузета **Б.** и дата новом деспоту. Потом су Максим и мајка, „носећи са собом два ковчега с моштима оца својега Стефана и брата својега Јована", отишли у Влашку војводи Јовану Радулу IV. Он је поверио Максиму управу Влашке митрополије, а Максим је хиротонисан за митрополита. После смрти војводе Јована Радула IV прилике су се промениле, па су Максим и мајка напустили Влашку, вратили се у Срем и око 1512. подигли манастир Крушедол. Пред крај живота, Максим је био београдски митрополит. Умро је 18. I 1516. Црква га је прогласила за свеца, добио је житије и службу. Слави се као Свети Максим, архиепископ српски, на дан упокојења, 31 (18) јануара. **Јован**, млађи син деспота Стефана Слепог, деспот (1494–1502). Младост је провео на Западу, а 1485. дошао у Угарску, ступио у службу краља Матије Корвина и настанио се у Срему. Краљ Владислав Јегелонац наименовао га је, по свој прилици 1493, за деспота. Од тада је све више учествовао у јавним пословима, а 1494, заједно с братом, борио се за Костајницу, Митровицу и Ораховицу. Као и мајка и брат, држао се вере отаца. Потписао је 1495. даровну повељу манастиру Св. Павла, а следеће године Хиландару. Пошто му се брат Ђурађ закалуђерио, преузео је све световне послове. Стално је ратовао против Турака, ношен идејом о обнови Српске деспотовине. Дајући 23. VII 1499. повељу светогорском манастиру Есфигмену, навео је да ће прилагати онолико колико је давао његов деда деспот Ђурађ, ако бог учини милост „створити ме господина Србљем". У рату против Турака на деспота Јована рачунали су и угарски краљ и Млетачка република. У јуну 1501. провалио је у Србију, а крајем исте године у Босну. И следеће године упадао је у Босну, намеравајући да започне рат великих размера. Увек се враћао с богатим пленом и турским заробљеницима, непрекидно с војском стражарећи на дунавској граници. Исцрпљен ратовањем, умро је од грознице 10. XII 1502. Био је ожењен Јеленом Јакшић, из српске властеоске породице која је прешла у Угарску. Као и отац, мајка и брат, проглашен је за свеца и добио службу. Слави се као Свети Јован Српски, на дан смрти 23 (10) децембра. Мошти светих **Б.**, деспота Стефана Слепог, деспотице Ангелине, деспота Ђурђа – архиепископа Максима и деспота Јована, спалили су Турци у Крушедолу 1716. ![004_IKona-sa-svetiteljima-iy-kuce-Brankovica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/004-ikona-sa-svetiteljima-iy-kuce-brankovica.jpg) Са **Б.** је завршена српска средњовековна историја. Били су одани своме народу и српској државно-правној традицији. У шест нараштаја, живели су на великом балканском простору, померајући се пред турским освајањима на север, како се померао и српски народ. Он их је хвалио и кудио. Вуково издајство и Јеринино проклетство највеће су трагедије **Б**. Али, српски народ им се и одужио, Вукове и Јеринине потомке прогласио је за своје свеце. Момчило Спремић [![005_Brankovici_rodoslov.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/005-brankovici-rodoslov.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/005-brankovici-rodoslov.jpg) ![006_Povelja-svetogorskom-manastiru-Esfigmenu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/006-povelja-svetogorskom-manastiru-esfigmenu.jpg)У српском усменом песништву и предању обликована је изразито противречна слика ове породице. Вук Бранковић је, према усменом предању, али и у писаним изворима насталим од XV до XVII в., проглашен косовским издајником и симболом издаје („...Проклета мајка била која је Вука породила", Богишић, 1; „Проклет био и ко га родио / Проклето му име и кољено", Вук II, 44). У писаним, историјским изворима из времена Косовског боја нема потврде да је Вук Бранковић одиста издајник, али ово предање се могло зачети из више разлога: зато што је био поседник Косова, који је преживео бој; због сукоба с Лазаревићима; због контаминације више историјских судбина; због потребе да се нађе кривац за националну несрећу, а да то не буде владар; због антагонизма с другим српским великашима. И Вуков син, деспот Ђурађ, опеван je у бугарштицама као „невера деспот Ђурђе", због отпора унијаћењу Срба и због сукоба с Јаношем Хуњадијем (Сибињанин Јанком) после Другог косовског боја 1448. Овај сукоб и Јанково заточеништво предмет су прве записане песме, тзв. смедеревске бугарштице (забележена 1497. у италијанском граду Ђоја дел Коле). У десетерачкој епици Ђурађ је опеван амбивалентно: као „краљ од Маћедоније", суверени владар Срба (Вук II, 80), али и као немоћни владар растрзан између две велике силе: „Oстa Ђурa кa' нa вaтри живoj, / Jeр сe бojи цaрa oд Jeдрeнe, / A бojи сe крaљa oд Будимa" (Карановић, 256). Када је о породичним односима реч, он је по песми или немоћан старац који не може да заштити државу и породицу од Јерининог разорног деловања (Вук II, 83) или је саучесник Јеринин, сукривац за удају Марину за турског султана и ослепљење и прогон синова (*Босанска вила*, XXVIII, 1). Изразито негативно (и противречно средњовековним писаним изворима) јесте и опевање Ђурђеве супруге деспотице Јерине (Ирине), рођене Кантакузин, која је у усменом песништву и предању запамћена као Проклета Јерина, као и њене кћери Маре, удате по политичкој нужди за султана Мурата II. Песме и предања окривљују Јерину и Мару за удес Ђурђевих синова Гргура и Стефана који су 1441. ослепљени у Токату, по налогу султана Мурата II. Јерини и Мари супротстављају се према усменој традицији (Стојадиновић I, 14; *Босанска вила*, XXVIII, 1) слепи деспотовићи, опевани као сложна браћа, и њихови синови: деспот Вук (Змај Огњени Вук), Јован (Деспотовић Јова) и владика Максим (световно Ђурађ) и њихова мајка деспотица Ангелина (у песми Анђелија), која, према песми и предању, удавши се за слепог јунака доноси у породицу братски благослов: „Што носила, свијетло ти било! / Што радила, све ти свето било!" (*Црна Гора и Бока которска*, 137–138; Стојадиновић I, 14; МХ I/1, 66). За Ђурђевог унука, деспота Вука Гргуревића Бранковића, везују се преко сто песама и бројна усмена предања која му придају натприродна, змајевита својства (*Рјечник*, 212; *Пјеванија*, 104; Krauss, 333) и велико јунаштво. Истовремено, у бугарштицама се пoнaвљa и то дa je Вук Oгњeни рођен „oд кoљeнa нeвjeрнoгa" (Пaнтић, 61; Бoгишић, 14, 16) и oн сe oпeвa кao oклeвeтaни jунaк кojи нeпрeстaнo мoрa дoкaзивaти „кo je вjeрa и нeвjeрa" (Бoгишић, 14). To дoкaзивaњe трaje дo смртнoг чaсa, кaдa Вук шaљe гoрку, ирoничну пoруку свoмe сизeрeну да га је коначно изневерио: „Eр сaм пoш'o служити ja бoљeгa гoспoдaрa,/ Пoбoљeгa гoспoдaрa, Бoгa мoгa вeликoгa" (Пaнтић, 61). Жиг издаје и ореол светости сустичу се у усменој традицији о **Б**. Они су последња српска светородна средњовековна династија: слепи деспот Стефан, деспотица Ангелина и њихови синови Јован и Максим проглашени су светитељима. По простору на којем су опевани (од Хвара и од Беле крајине у Словенији, преко Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије, до Бугарске и Македоније), те по броју опеваних чланова, једна су од најзначајнијих и најопеванијих српских средњовековних породица. У низу усмених предања, али и у писаним родословима и литератури, многе породице се издају за њихове потомке и наследнике. О овој породици постоји низ сведочанстава и у српској средњовековној књижевности, а њена судбина је надахнула и бројне српске писце XIX и XX в., особито драматичаре. Љиљана Пешикан Љуштановић ИЗВОРИ: *Пјеванија*; Вук II; В. С. Караџић, *Српски рјечник* *истумачен* *њемачкијем и латинскијем ријечима*, у Бечу 1852; Б. Стојадиновић, *Српске народне пјесме* *(епске)* I, Бг 1869; Богишић; *Босанска вила*, Сар. 1886–1914; МХ I; F. S. Krauss, *Slavische Volkforschungen*, Leipzig 1908; В. С. Караџић, *Црна Гора и Бока которска*, Бг 1953; М. Пантић, *Народне песме у записима 15–18. века. Антологија*, Бг 1964; З. Карановић (прир.), *Народне песме у Даници*, Н. Сад – Бг 1990. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ковачевић, „Вук Бранковић", *ГНЧ*, 1888, 10; Ђ. Сп. Рaдojичић, *Хaгиoлoшки прилoзи o пoслeдњим Брaнкoвићимa*, Н. Сaд 1939; Д. Динић Кнежевић, „Сремски Бранковићи", *Истраживања*, 1975, 4; М. Пантић, „Непозната бугарштица о деспоту Ђурђу и Сибињанин Јанку из 15. века", *ЗМСКЈ*, 1977, 25, 3; Р. Ћук, „Царица Мара", *ИЧ*, 1978–1979, 25–26; Ст. Новаковић, *Историја и традиција*, Бг 1982; Ј. Рeђeп, „Визиja кoсoвскe биткe 1448. гoдинe", *ЗМСС*, 1987, 33; М. Спремић, *Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба*, Бг 1994; М. Бoшкoв, „Jeлeнa Брaнкoвић у књижeвнoj трaдициjи", *ЗМСКЈ*, 1995, 43, 1; М. Спрeмић, „Вук Брaнкoвић и Koсoвскa биткa", *Глaс САНУ*, 1996, 9; „Старац светогорски Герасим Бранковић", *Даница. Српски народни илустровани календар за годину 1999*, Бг 1998; „Кантакузина (Катарина) Бранковић", у: *Вараждински апостол. Поводом 550 година од настанка*, Бг–Зг 2004; Љ. Пешикан Љуштановић, „Свете и проклете – жене из породице Бранковић у историји и традицији", *Смедеревски зборник*, 2006, 1; С. Toмин, *Влaдикa Maксим Брaнкoвић*, Н. Сaд 2007. # БРАНКОВО КОЛО **![001_Brankovo-kolo.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brankovo-kolo.jpg)БРАНКОВО КОЛО**, лист за забаву, поуку и књижевност који је излазио у Сремским Карловцима од 18. VII 1895. до 12. VII 1914. Власник и уредник био је Павле Марковић Адамов. Лист је излазио сваког четвртка, а од 1912. два пута мјесечно. Од 1905. одговорни уредник био је Милан Будисављевић, од 1912. Душан Котур, а главни уредник Драгутин Ј. Илић. Лист је почео да излази послије гашења познатих књижевних листова и часописа у Војводини (*Јавор* и *Стражилово*) и Београду (*Отаџбина*, *Српски преглед*)*.* Наставља традицију забавно-поучне периодике, објављујући прозу и поезију (оригиналну и преводну), књижевну критику, прилоге из историје књижевности (Т. Остојић) и различитих области културног и научног живота. П. М. Адамов, искусан уредник и цијењен приповједач, успио је да окупи првих година најзначајнија српска књижевна имена: пјеснике (Змај, Д. Илић, М. Јакшић, Ј. Дучић, А. Шантић, М. Митровић, од млађих С. Стефановић, В. Петровић, М. Ћурчин, А. Савић, М. Королија и др.), прозаике (С. Сремац, романи *Поп Ћира и поп Спира* и *Вукадин*; С. Матавуљ, 14 приповиједака, највише београдских; Ј. Веселиновић, с недовршеним романом *Сељак*; С. Ћоровић, приповијетке и романи, С. Ранковић, с најбољим његовим приповијеткама, *Сеоски добротвор*, *Стари врускавац*), И. Вукићевић, бајке; Р. Домановић, приповијетке и сатире; Б. Станковић (низ приповиједака, друга верзија *Коштане*, одломак романа *Нечиста крв*), критичаре, међу њима и Љ. Недића (оглед „О књижевној критици"). Објављивани су преводи од европских класика до модерниста (Пушкин, Гогољ, По, Јокаи, Доде, Мопасан, Верга, Д'Анунцио, Вајлд, Горки, Чехов, Ведекинд, Рилке, Верхарен). Рубрике посвећене књижевној критици и историји књижевности такође су биле богате. Поред М. Цара један од агилних сараданика био је хрватски књижевник А. Г. Матош као и низ прворазредних имена (И. Секулић, С. Стефановић, В. Петровић) нове српске књижевности. Чести су прилози на граници књижевне критике и историје књижевности (Т. Остојић, М. Савић, А. Гавриловић). Информативно-поучне и научне рубрике („Ковчежић") продужиле су традицију забавно-поучне периодике, доносећи богате прилоге из историје умјетности, културе, књижевности, језика, природних наука. Лист је прошао кроз три фазе: темељни профил му је дао П. М. Адамов, док га је М. Будисављевић осавременио, увећао број претплатника и подигао на ниво најважнијих српских периодичних публикација. Усљед полемике између Ј. Скерлића и Ј. Живановића уредник је доживио непријатна подметања, те се повукао. Нови уредници, Д. Котур и Д. Ј. Илић, нису успјели да лист одрже на пријашњем нивоу. У цјелини узев, **Б. к.** је наставило значајну улогу новосадске периодике у српској књижевности: постало је кохезивни чинилац регионалних група (аутори из Босне и Херцеговине, Војводине, Србије, Хрватске), мост између реалиста и модерниста, а у најбољим годиштима такмац *Српском књижевном гласнику* и *Босанској вили.* ЛИТЕРАТУРА: М. Будисављевић, „Књижевни рад П. Адамова", *БК*, 1907, 5–6; Ј. Грчић, *Портрети с писама*, 1, Зг 1921; С. Живковић, „*Бранково коло* (1895–1914)", *ЗМСС*, 1986, 31; Т. Бекић, „Немачка књижевност у *Бранковом колу*", *Зборник радова Института за стране језике*, 1989, 11; М. Харпањ, „Словачка књижевност у часопису *Бранково коло* (1895–1914)", *ЗМСС*, 1989, 37; Б. В. Станковић, *Бранково коло*, Ср. Карловци 1992; В. Матовић, „Бранково коло", *Даница*, 2000, 7. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНКОВО КОЛО **БРАНКОВО КОЛО**, књижевна установа и манифестација, основана 1972. у Новом Саду са седиштем у Сремским Карловцима. Као установа, чува и афирмише успомену на Бранка Радичевића. Први директор био је позоришни редитељ Михајло Васиљевић, а потом песник Ненад Грујичић. Највећа песничка манифестација у Србији одвија се сваке године у септембру у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. Кроз савремене облике стваралаштва, стражиловским токовима српске баштине, не заборављајући, при том, светске духовне вредности, окупља наше и иностране песнике разних генерација и поетика, али и прозне писце, критичаре, књижевне теоретичаре и историчаре, филозофе и духовнике, те драмске, музичке и ликовне уметнике. На **Б. к.** се додељују три престижне награде: „Бранко Радичевић", песнику из иностранства, „Печат вароши сремскокарловачке", за најбоље две песничке књиге на српском језику, и „Стражилово", за најбољу књигу поезије у издању **Б. к**. Песничку манифестацију, беседом о Радичевићу, отвара истакнути песник или писац, који том приликом добија статуету Б. Радичевића (рад Ј. Солдатовића). **Б. к.** је стекло препознатљив концепцијски печат међу манифестацијама српске културе. ИЗВОР: Архива **Б. к.** Ненад Грујичић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНОВАЧКИ, Данило **![001_Danilo-Branovacki.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-danilo-branovacki.jpg)БРАНОВАЧКИ, Данило**, стоматолог, универзитетски професор (Сента, 28. XII 1915 – Београд, 6. VII 1995). Дипломирао на Стоматолошком факултету у Београду 1953. Био шеф Одсека за зубнолекарску службу САП Војводине (1945–1947) и Министарства здравља СР Србије (1947–1953) и члан Радне групе за стоматологију Савезне комисије за медицинске науке. Хабилитован за универзитетског професора на Стом. ф. у Београду 1957. Специјалистички испит из протетике с ортопедијом вилица положио 1962. Као стипендиста СЗО усавршавао се у САД, Шведској, СССР-у и Немачкој. На Стом. ф. у Београду од 1948. био демонстратор, а учествовао у настави од 1955. до 1976. у свим наставничким звањима. Редовни професор Стом. ф. у Београду од 1966, а Стомaтолошког одсека Медицинског факултета у Новом Саду од 1976. до 1982. Декан Стом. ф. у Београду у два мандата (1967–1971). Један од главних оснивача Стоматолошког одсека Мед. ф. у Нишу, Новом Саду и Приштини. Руководилац Стоматолошког одсека Мед. ф. у Нишу од 1976. до 1982, када је пензионисан. У свом научном опусу радио на проблемима стоматолошке протетике и организације стоматолошке и зубнотехничке службе, а нарочито у области проучавања морфологије и физиологије мастикаторног апарата, изналажења нових и усавршавања постојећих материјала за израду протетичких радова и свеукупне проблематике мобилних протеза, а посебно тоталних зубних протеза. Допринео увођењу имедијатних (непосредних) протеза у стоматолошку праксу. Дописни члан ВАНУ 1979, редовни 1984, а редовни члан САНУ 1991. Редовни члан Академије медицинских наука СЛД од оснивања 1976, а почасни од 1988. Председник Удружења стоматолога Југославије, председник Стоматолошке Секције СЛД, почасни председник Стоматолошке секције Друштва лекара Војводине, почасни члан Стоматолошке секције Мађарског научног друштва, члан Издавачког савета *Journal of Oral Rehabilitation* који излази у Енглеској. Неки радови **Б.** превођени су на енглески, мађарски и пољски. Аутор је више књига, уџбеника и практикума: коаутор, *Зубнотехничка протетика – Крунице и мостови*, Бг–Зг 1956; *Зубна протетика – тотална протеза*, Бг 1961; и Н. Мрковачки, *Техничка израда тоталне протезе*, Бг 1961; и др., *Практикум за студенте стоматологије*, I део, *Тотална протеза*, Бг 1961; II део, *Парцијална протеза*, Бг 1965. Са М. Сувин уредник и аутор у првој Југословенској едицији – монографији из стоматолошке протетике *Достигнућа у стоматолошкој протетици*, I, Зг 1977, II, Зг 1985. Добитник је бројних награда и признања, добитник Седмојулске награде 1984, Годишње награде за научноистраживачки рад СЛД 1980. Одликован Орденом рада са златним венцем, Орденом заслуга за народ са сребрним венцем и др. ДЕЛА: „Горња тотална протеза са металном плочом", *СГС*, 1973, 20, 5; и др., „Значај резилијенце код тоталних протеза", *Зборник радова стоматолога Југославије*, Зг 1980, 113; и др., „Патолошка стања оралних ткива у болесника са мобилним протезама", *Аcta Medica Mediana*, 1979, 5. ЛИТЕРАТУРА: *Биографије чланова, АМН, СЛД, 1976–1996*, Бг 1996; *Познати српски лекари: Биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Драгослав Ђукановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНОВАЧКИ, Евгеније Ђена **![001_Evgenije-Djena-Branovacki.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-evgenije-djena-branovacki.jpg)БРАНОВАЧКИ, Евгеније Ђена**, лекар, санитетски пуковник (Сента, 27. II 1847 – Ниш, 19. II 1915). Потиче из угледне бачке породице Брановачких. Основну школу је завршио у Сенти, а гимназију у Темишвару и Пожуну (Братислава, Словачка). Студије медицине започео у Прагу, али их је прекинуо 1876. да би се као лекарски помоћник прикључио српској војсци. Студије наставио 1878, након завршетка српско-турских ратова, а завршио их 1880, после чега је у Београду ступио у војну службу као трупни лекар Стајаће војске (гвардије). После три године ступио у цивилну службу и радио као окружни физикус у Ћуприји, Крушевцу, Алексинцу и Ваљеву. Учествовао као трупни лекар у српско-бугарском рату (1885/86). У Ваљеву се 1897. вратио у војну службу са чином потпуковника. Пензионисан 1903. на лични захтев. Потом три године радио као општински лекар, приватни лекар гимназије и наставник у Неготину, а затим у Београду отворио приватну праксу. У оба балканска рата и у I светском рату био референт санитета Дринске дивизијске области у Ваљеву, као резервни потпуковник, касније пуковник. Радећи у ваљевској болници, оболео од пегавог тифуса и убрзо умро. Као напредњак, априла 1895. именован за краљевог посланика. Био дописни члан СЛД и утемељивач Друштва Св. Саве. Одликован Орденом Св. Саве III реда. ЛИТЕРАТУРА: В. М. Суботић, *Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912–1918*, Бг 1922. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНОВАЧКИ, Стеван **![001_Stevan-Branovacki.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-stevan-branovacki.jpg)БРАНОВАЧКИ, Стеван**, правник, политичар (Сента, 1. VII 1804 – Нови Сад, 20. II 1880). Студије филозофије завршио у Сегедину, а правне науке 1826. у Пожуну. Радио као практикант у Бачко-потиском дистрикту у Бечеју и у Краљевској табли у Пешти. Након што је 1828. положио адвокатски испит, почео је да се бави адвокатуром у свом родном граду. Ту је радио и као почасни потфишкал Потиског дистрикта, старатељ Сирочадског стола, заменик сенатора у Магистрату Потиског дистрикта и срески начелник. Када је почела револуција 1848, налазио се у бањи Фиред одакле је поднео оставке на дотадашње функције. Преселио се у Бају, а 1849. у Земун. Српска народна управа именовала га је за среског начелника у Паланци, одакле је поново отишао у Земун и Београд. Године 1850. именован је за комесара Бачко-потиског дистрикта. Када је дистрикт укинут, **Б.** је постао судија Привременог земаљског суда за Војводство, у Новом Саду, затим судија Окружног суда у Новом Саду и 1859. његов потпредседник, са титулом земаљског судије. Државну службу напустио је 1861. У политици је подржавао рад Светозара Милетића, Српске народне слободоумне странке и Уједињене омладине српске. У периоду 1861–1868. у три наврата биран је за посланика Угарског сабора, где је заступао српске интересе при увођењу закона о народностима и о аутономији Митрополије српске. У раздобљу 1868–1872. биран је за градоначелника, председника Српске црквене општине у Новом Саду, патрона Гимназије и за председника Прве трговачке и обртничке банке. Као градоначелник Новог Сада није спречио манифестације поводом Милетићевог изласка из затвора 1871. и организовао је сакупљање прилога за Бокељски устанак. Учествовао је на Преображенском сабору 1872, за председника Сабора који бира патријарха изабран је 1875, а 1879. за сталног потпредседника Српског сабора. Посебан траг оставио је у историји културе. Као председник Позоришног одбора Српске читаонице у Новом Саду, учествовао је у оснивању Српског народног позоришта 1861. Ивана Б. Спасовић Није био присталица Милетићевих изразитих антиклерикалних ставова, те је тражио компромис између народњака и високе црквене хијерархије. Његова делатност у Матици српској пример је народног послања, већ од 1861. када је постао члан, а посебно када је 1864. она пресељена у Нови Сад и када је ушао у прву управу. По повлачењу Јована Хаџића из Матице 1865, узрокованом неслагањем с Милетићем, дошао је на место потпредседника. Председник је постао 1867. по смрти Платона Атанацковића, али је на тој високој дужности остао само годину дана. Мандат је уступио Јовану Суботићу, а после Суботићевог повлачења 1872. поново је изабран за председника и ту угледну дужност обављао је до смрти. Није много писао, али је иза њега, због саборских беседа, остао глас српског Катона. Симо Ц. Ћирковић ЛИТЕРАТУРА: \[С. Милетић\], „Стеван Брановачки", *Застава*, 1880, 21; „Над гробом Брановачког", *Застава*, 1880, 22; В. Стајић, *Новосадске биографије*, I, Н. Сад 1936; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске*, II, Н. Сад 1992. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНОЈЕ БРАНИВОЈЕВИЋ **БРАНОЈЕ БРАНИВОЈЕВИЋ**, властелин (? – Котор, 1326). Извори га називају и Бранко. Заједно с браћом осамосталио се у Хуму крајем 1321. Помагао Венецији у борби против Бајамонта Тијепола, па је за показану верност 1324. изабран за грађанина Шибеника. Почетком 1326. заложио у Дубровнику скупоцену коњску опрему и један мач, што значи да је био у финансијској оскудици. По избијању сукоба 1326. био ангажован у борби против Дубровника. У априлу 1326. млади краљ Душан га је узимао у заштиту. Крајем маја Дубровчани су уценили његову главу на 2.000 перпера. Током јуна био је још увек активан против Дубровчана. Поново се помиње тек 30. јула као пребеглица на двор Стефана Дечанског. Српски краљ га је затворио у Котору, где је, по Орбину, и погубљен у јесен 1326. ЛИТЕРАТУРА: В. Трпковић, „Бранивојевићи", *ИГ*, 1960, 3–4; М. Орбин, *Краљевство Словена*, Бг 1968; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНТ, Александар Андрејевич **![001_Aleksandar-Andrejevic-Brant.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-aleksandar-andrejevic-brant.jpg)БРАНТ, Александар Андрејевич**, саобраћајни инжењер, универзитетски професор (Петроград, 28. VIII 1855 – Блед, 12. II 1933). Изразити је представник генерације чувених руских инжењера и професора с краја XIX и почетка XX в. Студије завршио 1888. на Петербуршком саобраћајном институту, где је започео и свој научно-стручни рад као репетитор на Катедри за парне машине и термодинамику. Био редовни професор Саобраћајног института Императора Александра I (1895–1918) и Политехничког института Императора Петра I у Петрограду, инспектор-помоћник директора Саобраћајног института за наставна питања (1896–1902), директор Саобраћајног института (1907–1911, 1917–1918), консултант Сектора за лучке објекте при Министарству за саобраћај (1915–1916), консултант Одељења за водено-друмски саобраћај при Дирекцији за железнички саобраћај на Криму (1919–1920) и председник Друштва за помоћ студентима саобраћаја. Из Русије емигрирао у Краљевину СХС 1920. Ту је, све до 1931, наставио свој научно-педагошки рад, као хонорарни професор термодинамике на Техничком факултету Универзитета у Београду. Својим предавањима дао је значајан допринос техничком образовању наших студената и инжењера, а и нашој техничкој литератури. Аутор је бројних стручних радова о примени парне машине за погон локомотива и бродова (1879–1888), о утицају начина обраде челика на његову отпорност и издужење (1888–1891), засипању лучких објеката песком и шљунком, багерском копању пешчаног тла у присуству морских таласа, геолошком изучавању Коринтског канала (1889), археолошком истраживању Крима и о заливању воћњака помоћу подземних вода понорних планинских река Крима (1914). У периоду 1903–1931. посветио се искључиво научном раду у области термодинамике и физичке хемије. Аутор је више уџбеника: *Преглед историјског развоја парне машине и примена парних мотора у Русији*, СПб 1892; *Курс парних машина с атласом*, СПб 1896; *Курс парних машина*, I, *Парни котлови с атласом*, СПб 1904; *Основи термодинамике*, I, Петроград 1915; II, Петроград 1918, уџбеник којем је Руска академија наука у Петрограду доделила Ломоносовљеву награду. Скраћено издање овог уџбеника (Москва 1925), с понешто промењеним преводом, објављено је на српском под насловом *Техничка термодинамика* (Бг 1925) и први је оригинални и целовити уџбеник из термодинамике. У заосталим рукописима 1933. нађена су и његова два припремљена а необјављена уџбеника *Курс парних турбина* и *Курс кинетичке теорије гасова*. Био је одличан познавалац немачког, француског, енглеског, финског и јапанског језика. Поред научно-педагошког бавио се и литерарним радом. Издао је збирке превода француских и јапанских стихова на руски језик и збирку својих успомена *Пожутело лишће* (Бг 1930). Сахрањен на Новом гробљу у Београду. ИЗВОР: Архива Маш. ф. у Београду. Бранка Васиљевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНЧИЋ **БРАНЧИЋ**, село на крајњој западној подгорини планине Рудник, у општини Љиг, на саставу долине реке Качер с долином Љига. Кроз село пролази локални пут који га повезује с Љигом (4 км). Село је дисперзивног типа, смештено на 150–280 м н.в. и чине га пет заселака. Временом се измешта ка оближњем путу Београд–Чачак. Први пут се помиње 1476. када је имало 14 домова. Село је 1921. имало 98 домова и 538 житеља, а 2002. 563 становника, од којих 98,9% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа и задружни дом. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНЧИЋ, Благоје **БРАНЧИЋ, Благоје**, преводилац, песник (Бачко Петрово Село, 5. VI 1860 – Нови Сад, 7. VII 1915). Гимназију завршио у Новом Саду 1881, а потом студирао у Бечу, Коложвару (Клуж), Прагу и Будимпешти, где је 1895. дипломирао латински и мађарски језик и књижевност. Радио најпре као суплент, потом као професор (од 1895) у српској гимназији у Новом Саду. Због болести пензионисан 1908. Припада генерацијама Срба које су се школовале после споразума између Беча и Пеште, који је обавезивао Мађаре да обезбеде учитеље и професоре у српским основним и средњим школама. То је време када су се у Пешти постепено формирали одсеци за словенске језике. **Б.** је један од првих Срба који је предавао мађарски језик и књижевност у новосадској гимназији. За потребе наставе добио је задужење да састави први *Српско-мађарски речник* (1894); заједно са Ђ. Дером сачинио и *Мађарско-српски речник* (1899). Песме је у прво време објављивао по ондашњим часописима (*Јавор*, *Стражилово*, *Бранково коло*), потом се све више посвећивао превођењу с мађарског и немачког језика. После Змаја најзначајнији је преводилац Петефија. Превео је седамдесетак лирских песама и два епа (*Апостол*, *Сечијева Мара*). Преводио и Јаноша Арања и Верешмартија. Строго се придржавао оригинала, а као стручњак анализирао дела писаца и писао студије о њима (Петефи, Верешмарти). С немачког преводио поезију Хајнеа и Гетеа. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, „Бранчић као песник пресађивач", *Браник*, 1907, 23, 242. Сава Бабић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАНЧИЋ, Бранка **БРАНЧИЋ, Бранка**, психолог (Бугојно, 8. VI 1925 – Београд, 23. II 2006). Дипломирала 1956. на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, где је и докторирала 1985. Област њеног рада односи се на професионални развој, професионалну и школску оријентацију, те селекцију јединки. У примењену психологију у Србији увела теорије професионалног развоја (наговештаји модерних теорија развоја каријере). У истраживачким и стручним радовима бави се проблемима избора занимања, саветодавног рада при избору занимања, метода професионалне оријентације и израде практичних приручника који се користе у служби запошљавања. Била у руководећим републичким и савезним удружењима за професионалну оријентацију и представник Србије у сродним међународним удружењима (у два мандата и члан Извршног комитета Међународног удружења за школску и професионалну оријентацију). Дала је велики допринос успостављању одговарајућих служби и оспособљавању психолога за рад у локалним заводима запошљавања. Добитница је награде Друштва психолога Србије за популаризацију науке „Жижа Васић" (1976) и „Др Борислав Стевановић" за допринос психолошкој науци (1986). ДЕЛО: *Психолошке теорије избора занимања: нове тенденције у професионалној оријентацији*, Бг 1986. Душан В. Илић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЊИНА **БРАЊИНА**, село у хрватском делу Барање, у Осјечко-барањској жупанији, северно од Банске косе, на ушћу речице Борзе у Карашицу. Смештено на 90 м н.в. Бели Манастир је удаљен 15 км. **Б.** је 1991. имала 633 становника (34,6% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 378 чланова, од којих 22,2% Србa (2001). **Б.** је пољопривредно насеље, а на Банској коси велики део површина је под виноградима. Већи део села чине три улице издужене у правцу речице Борзе. Храм посвећен Св. Николи подигнут је 1740. а обновљен 1982. То је једнобродна грађевина с полукружном олтарском апсидом и вишеспратним звоником, засведена полуобличастим сводом и покривена црепом. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАСАЉЦЕ **БРАСАЉЦЕ**, село на јужној подгорини планине Козице, 8 км северозападно од општинског седишта Гњилана, у долини Брасаљске реке (слив Биначке Мораве). Око 1 км западно од села пролази пут Приштина–Грачаница–Гњилане. Насеље је збијеног типа и неправилног облика с мрежастим распоредом улица, смештено на 620–660 м н.в. Његовом статистичком кругу припада и неколико заселака у околини. Године 1411. и 1455. помиње се као насеље Брајсалић које је расељено, а обновили су га досељеници из Албаније. Село је 1948. имало 2.913 становника, од којих 62,5% Шиптара, а 37,3% Срба. У селу се налазе џамија, основна школа, амбуланта, месна канцеларија и погон за израду тепиха. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАСИНА **БРАСИНА**, село у општини Мали Зворник, смештено на југозападној подгорини планине Гучево, на споју долина Боринске реке и Дрине, те уз пут и железничку пругу Шабац – Мали Зворник (16 км). Дисперзивног је типа и простире се на 150–380 м н.в. Први пут се помиње 1528. као влашко насеље, а 1600. наводи се као село царског хаса, у којем су поред хришћана живели и муслимани. Савремена домаћинства су се досељавала у XVIII и XIX в. из Херцеговине, Црне Горе и суседних крајева. Село је 1921. имало 184 дома и 560 житеља, а 2002. 1.663 становника, од којих 98,7% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа (почела с радом 1892), амбуланта и водопривредно предузеће, а у близини је каменолом са сепарацијом кречњака. Већина активног становништва (95,7%) бави се непољопривредним делатностима, а пољопривредом као допунским занимањем. Драгица Р. Гатарић Рудник антимона **Б.** налази се у близини Зајаче. Први подаци о руди антимона у лежишту **Б.** и околини потичу из 1883. Никола Милановић, трговац из Београда, добио је 1884. повластицу за откопавање антимонске руде у овом лежишту, као делу Костајничких рудника антимона (Костајник, Зајача, **Б.**, Брштица, Дворска). Савремена експлоатација започела је 1957. Рудна тела су претежно метасоматског типа, локализована на контакту кречњака и теригено-карбонатне серије (доњи тријас) у антиклиналним или хоризонталним деловима рудоносних структура. Централно рудно тело, претежно изграђено од оксидне руде, просечне дебљине 2,5–5 м, простирало се на дужини око 400 м. Од отварања до 1990, када је затворен, **Б.** је пословала у систему РТБ Зајача. Рудник су сачињавале јаме: Брасина, Жута Чесма, Но-28 и Стара јама. У подземној експлоатацији примењивано је подетажно откопавање са зарушавањем кровине или радијално са скреперским транспортом руде. Просечна годишња производња била је 25.000–30.000 т. Најпродуктивнији период у раду рудника био је 1974–1978. када је произведено 189.124 т руде, односно 4.597,6 т метала. Раде Јеленковић ЛИТЕРАТУРА: Љ. Поповић, *Рударство и топионичарство антимона Југославије*, Бг 1999; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАСТВО → БРАТСТВО **БРАСТВО** → **БРАТСТВО** # БРАТАН **БРАТАН**, властелин (? – ?, 1389). Појављује се међу ктиторима цркве Ваведења Богородице у манастиру Велућу код Трстеника. Основа цркве и богат рељефни украс фасада рађени су по угледу на главне задужбине кнеза Лазара, због чега се сматра да је црква подигнута 1377/78, а осредњи живопис изведен око 1389. У наосу је насликан непознати властеоски ктиторски пар, где жена држи у руци модел цркве, а на северном зиду припрате њихова четири сина Константин, **Б.**, Дејан и Оливер и једна кћи. **Б.** је голобради младић, у десној руци држи крст, а левица је подигнута у знак препоруке. Одећа му је украшена извезеним криновима и птицама у ромбоидним пољима која су украшена бисером. И остали портрети раскошном одећом одају високо племство, могуће и кнежеве рођаке. Око глава чланова ктиторске породице насликани су ореоли који су, поред крста у рукама младића, знак мучеништва, што се тумачи њиховом погибијом у Косовском боју. ЛИТЕРАТУРА: В. Петковић, *Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа*, Бг 1950; *Историја српског народа*, II, Бг 1982; Б. Тодић, „Прилог бољем познавању историје Велућа", *Саопштења*, Бг, 1989, 20–21; М. Шуица, *Немирно доба српског средњег века*, Бг 2000. Гордана Томовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТАНОВИЋ, Урош **БРАТАНОВИЋ, Урош**, ветеринар, универзитетски професор (Брезовац, Хрватска, 25. VI 1912 – Хановер, Немачка, 13. III 1974). На Ветеринарском факултету у Загребу дипломирао 1939, за асистента на Факултету ветеринарске медицине у Београду изабран 1940. на Клиници за бујатрику и породиљство. На истом факултету 1942. одбранио докторску дисертацију. Управник Клинике за болести папкара постао је 1947, а 1959. изабран је за редовног професора за предмет Болести папкара. Значајно је допринео решавању проблема у патологији говеда, а посебно туберкулозе, специфичне патологије великих запата, респираторних обољења и нарочито везикуларне хематурије говеда. Као члан Комисије за биотехничке науке Савезног савета за координацију научних делатности радио је на програмирању, организацији и оцењивању постигнутих резултата у научноистраживачком раду у нашој земљи. У Савету за научни рад Србије био је члан стручних комисија и председник Комисије за сточарство и ветеринарство. У Заједници за научни рад био је члан Скупштине, Савета и Комисије за биотехничке науке. Био је дугогодишњи председник Заједнице ветеринарских научноистраживачких установа Југославије. У међународној научној сарадњи у области клиничке патологије говеда постигао је запажене успехе. Учествовао је у оснивању Светског удружења за бујатрику. Био је члан Управног одбора овог удружења од самог оснивања, а 1970. изабран је за његовог потпредседника. Као директор Института за патологију и терапију организовао је сарадњу са Мађарском академијом наука. За развијање сарадње са ВФ у Брну одликован је приликом 150-годишњице тог факултета орденом Пешина. Друштвена делатност била му је веома обимна, био је председник секције Удружења универзитетских наставника, члан Управе Удружења наставника Универзитета у Београду. Један је од оснивача и први председник Друштва ветеринара Београда и председник Друштва ветеринара и ветеринарских техничара Србије. Био је главни и одговорни уредник *Ветеринарског гласника*, као и члан Извршног одбора Савеза ветеринара и ветеринарских техничара Југославије. За свој запажени рад одликован је Орденом рада са златним венцем. За резултате изучавања везикуларне хематурије говеда и друга научна остварења додељена му је 1969. Седмојулска награда СР Србије. ДЕЛА: и Ђ. Софреновић, С. Стаматовић, „*Haematuria vesicalis bovis* у Ивањичком подручју. 1. Осорљивост говеда као један вид везикалне хематурије", *AV*, 1957, 7; и Б. Михајловић, М. Кузмановић, М. Стојковић, „Изучавање сојева вируса инфективног рино-трахеита говеда изолованих у Југославији", *AV*, 1967, 17; и Ђ. Софреновић, С. Стаматовић, „Наша гледишта на етиологију и патогенезу везикалне хематурије говеда", *AV*, 1967, 17. ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија Ветеринарског факултета у Београду 1936-1976*, Бг 1979. Богосав Солдатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТАЧ **БРАТАЧ**, село у Републици Српској, у Херцеговини, на источном рубу Невесињског поља. Налази се 10 км источно од општинског седишта Невесиња с којим је спојено локалним путем. Насеље је дисперзивног типа, издужено на око 4 км дуж границе поља с јужним обронцима планине Црвањ. Село је 1991. имало 354 становника, од којих 95,5% Срба. У селу је четвороразредна основна школа. Дејан Шамара \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТИМЉЕЊЕ **БРАТИМЉЕЊЕ**, обичај склапања братског савеза, најчешће оствариван мешањем крви. Постојао је скоро код свих античких народа, као и код Срба и других Словена у старој постојбини пре доласка на Балкан и пре примања хришћанства. Црква у Византији је већ у VI в. прописала чин **б.** (αδελφοποιία), а Срби су га примањем хришћанства прихватили и много чешће примењивали од Грка. Осим обичног народа братимила су се и властела међу собом. Богословски основ да Црква народном обичају одреди црквену форму може се пронаћи у веровању да су сви људи потомци Адама и Еве, дакле браћа. Библијски појам брата (αδελφος) подразумева не само брата по родитељима, него и шире – сродника, пријатеља, друга, сарадника, једнаког себи. С друге стране, Христос је људима донео усиновљење (Гал 4,5–7), па су у заједници с Њим сви људи браћа. Канонски списи помињу Христову браћу и сестре по рођачкој линији, а апокрифи помињу **б.** Христа с појединим личностима. Сачувано је много рукописних текстова обреда **б.**, при чему је очигледно да је постојало више варијанти и неке разлике у односу на грчки обред. Чин **б.** вршио је свештеник пред царским дверима иконостаса при чему је старији стајао на десној, а млађи на левој страни. У левој руци држали су по запаљену свећу, а десном крст који је свештеник покривао епитрахиљом, или су пак деснице полагали на свето јеванђеље. Молило се за Христов благослов да им подари савршену и нелицемерну братску љубав, да опраштају један другом грехе, подсећајући да је Христос својим ученицима заповедио „да љубе један другога" (Јн 15,17). Читао се апостол и јеванђеље, целивали су јеванђеље, крст и један другог, да би их на крају свештеник причестио. Дешавало се да се **б.** врши с циљем да се неко наследи (будући да је изједначаван с усиновљењем) или пак да би се спречио брак између неких лица. У *Номоканону* постоји забрана брака по линији сродства насталог **б.**, али је касније укинута. Ове злоупотребе навеле су црквене и државне власти Византије да прво порекну правну ваљаност **б.**, касније га прогласе „незаконитим" чином и на крају га сврстају у јерес. Већ у првој половини XVII в. оваква гледишта улазе у српске зборнике који посебно забрањују **б.** с Турчином. Руски патријарх Никон приликом ревизије и пречишћавања богослужбених књига избацио је 1658. чин **б.** из требника. Oпстао је код Срба и даље, али га више нису обављали свештеници него бабе и врачаре, на скривеним местима (гробљу, реци, мосту, под неким дрветом и сл.). Да би се то спречило, модификован је утолико што се у случају болести вршио стављањем на болесникову главу крстића умочених у освећено уље и свету воду (агијазму). Тиме је овај чин изгубио на угледу, па је термин **б.** замењен термином „побратимство". Као што постоји побратим, тако постоје посестрима, поочим, посинак, помајка и поћерка. У периоду XIX–XX в. **б.** је постало параван за учвршћивање веза унутар тајних друштава или скривање недоличних веза. С друге стране, нестало је некадашње чврстине и оданости, па су се „браћа" упркос заклетви у цркви, често међусобно вређала, псовала и оптуживала. Суочен с таквим извештајима из многих парохија, Свети архијерејски сабор СПЦ забранио је 1974. вршење чина побратимства и допустио једино читање молитава за оздрављење. Радомир Милошевић **Б.** у традиционалној народној свести и култури је, као замена за крвно сродство, обављано из жеље за учвршћивањем пријатељства или из неке невоље (→ побратимство). Најједноставнији начин, у народу називан „мало **б.**", вршен је када се две особе на јавном месту, у присуству других, међусобно три пута целивају у образ и на тај начин се међусобно духовно повезују, сматрајући се као рођена браћа. Други начин **б.** обављан је тако што су они који се братиме из прста или мишице мешали по неколико капи крви у чаши воде и то три пута узајамно обредно испијали. У народу се сматрало да две особе, по правилу младићи, постају права браћа симболичним мешањем крви („једна крв") и међусобним даривањем. Трећи начин **б.** обављао се у цркви и уз помоћ свештеника. **Б.** из невоље обављало се спонтано. До „невољног **б.**" долазило је када онај који се нашао у невољи позове другога речима: „Помози тако ти Бога и светог Јована, узимам те за брата". Понуђени ово, по правилу, увек прими па се **б.** посведочи и тројним међусобним целивањем у образ. По народном схватању **б.** се могло склопити и прихватано је само позивом „Богом брате" или „Богом сестро", јер се веровало у магијски карактер ових речи. О томе има обиље примера у нашим народним песмама. **Б.** се могло обавити и с припадником друге вере или међу особама које су се налазиле на супротним непријатељским странама, о чему такође постоје бројни примери у нашем усменом стваралаштву. Потврђивало се само целивањем и разменом дарова. **Б.** је у основи било обред магијског карактера који се постепено мењао и одржавао с редуцираним ритуалом (мешање вина уместо мешања крви, љубљење, размена делова одеће, руковање и сл.). Братимило се и ради проширења родовских веза, заштите и међусобног помагања. Петар Влаховић ЛИТЕРАТУРА: В. М. Г. Медаковић, *Живот и обичаји Црногораца*, Н. Сад 1860; М. Милићевић, „Живот Срба сељака", *ГСУД*, 1867, 5; П. Срећковић, „Чинь братотворению", *ГСУД*, 1885, 63; Веніаминъ, *Новая скрижаль или таинственное объясненіе о церкви, о литургіи и о всъхъ службахъ и утваряхъ церковныхъ*, СПб 189115; С. Грубач, „Чин побратимства", *Источник*, 1894, 6; П. Иванчевић, „Српско побратимство у народним устима", *Источник*, 1897, 11; С. Добричанин, „Побратимство над гробовима", *Глас цркве Епархије нишке*, 1909, 25; П. Симић, „Побратимство у литургици и црквеном праву", *Православна мисао*, 1968, 11, 1–2; В. Караџић, *Српски рјечник*, Бг 1969; *Етнографски списи*, Бг 1969; Ђ. Даничић, *Рјечник из књижевних старина српских*, Бг 1975; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), *Лексикон српског средњег века*, Бг 1999; *Енциклопедија православља*, III, Бг 2002. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТИМСТВО (VLAZNIJA) **БРАТИМСТВО (VLAZNIJA)**, двојезични лист који је недељно излазио у Београду 1900–1907. У заглављу је стајао упоредни назив на српском и турском језику. Главни и одговорни уредник био је Атанасије М. Поповић, а поред њега и као сувласник Алекса Ђ. Богосављевић. У листу су објављивани и прилози на француском језику. Пратио је савремена збивања, а највише је било прилога из историје и књижевности. Уредник је настојао да подстакне развијање добрих односа између српских и турских становника у главном граду Србије пре балканских ратова. Уређивачка политика била је усмерена ка социјалдемократском покрету. Штампан је у штампарији С. Николића. ЛИТЕРАТУРА: Р. Петровић, *Прилог библиографији радничког покрета* (*до 1919*), Бг 1956; А. Раденић, *Социјалистички листови и часописи Србије*, Бг 1977. Бранка Булатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТИНАЦ **БРАТИНАЦ**, село у Стигу, на десној страни долине Млаве, 6 км источно од општинског седишта Пожаревца. Северно од села пролазе пут Пожаревац–Голубац и железничка пруга Пожаревац–Бор. Смештено је на око 90 м н.в. Збијеног је типа, овалног облика и мрежастог распореда улица. Помиње се 1467, када је имало 41 кућу. Село је 1921. имало 120 домова и 766 житеља, а 2002. 629 становника, од којих 99% Срба. У селу се налазе млин и амбуланта. Половина активног становништва (46,2%) бави се непољопривредним делатностима, а пољопривредом као допунским занимањем. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТИЋ, Душан **БРАТИЋ, Душан**, адвокат, министар правосуђа, дипломата (Фојница код Гацка, 1898 – Београд, 23. V 1980). После студија права у Загребу, радио као судски приправник у Загребу и Зрењанину. Од 1929. до почетка II светског рата радио као адвокат у Зрењанину, где је, као припадник Земљорадничке странке, постао председник Савеза аграрних задруга. Време рата провео је у немачком заробљеништву. Као представник своје странке, изабран је у Председништво Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије. Ушао је у Уставотворну скупштину, као члан Већа народа и постао секретар Законодавног одбора. Године 1946. постао је министар правосуђа. На суђењу Жанки Стокић изразио је мишљење да околност што је за време окупације глумила не значи да је сарађивала с окупатором и да не представља друштвено опасно дело. После тога је био амбасадор (опуномоћени министар) у Шведској, Данској и Израелу. Одликован је Орденом заслуга за народ I реда. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1970; Д. Попов, *Српска штампа у Војводини 1918–1941*, Н. Сад 1983. Никола Мојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТИЋ, Радослав **БРАТИЋ, Радослав**, књижевник (Брестице, код Билеће, 24. VII 1947). Студирао књижевност на Филолошком факултету у Београду. Био секретар Удружења књижевника Србије и уредник у БИГЗ-у. На почетку књижевног рада био уредник студентског часописа *Знак*, доцније *Књижевне речи* и часописа *Relations*, *Књижевност* и *Нова Зора*. Романи и приповетке тематски су му везани за живот у завичајном херцеговачком простору и једним делом за савремени Београд. На мотивима детињства и раног откривања спољашњег света у опором херцеговачком амбијенту и на сусрету и прожимању патријархалног и новог погледа на живот, културну баштину и колективно сећање народа, функционално спаја традиционални и модерни наративни поступак, динамичан ритам приповедања и стилску и језичку инвентивност. Веза с културном традицијом родног краја обогатила је његове приповетке (*Слика без оца*, Бг 1985; *Страх од звона*, Бг 1991; *Зима у Херцеговини*, Бг 1995) и романе (*Сумња у биографију*, Бг 1980) садржинским специфичностима и аналогијама у којима локалне легенде добијају универзална и културно-историјска значења, фантастика се преплиће с хумором, поезија с гротеском, сурово детињство с изазовима свакодневног. Проза му је превођена на енглески, немачки, француски, кинески, шведски, пољски, италијански, румунски језик. Изабрана дела у осам књига објављена су му у Бањалуци 2008. Добитник је награде листа *Младост*, Андрићеве награде, награде „Исидора Секулић", „Меша Селимовић", „Бранко Ћопић", „Светозар Ћоровић", „Ћамил Сијарић", Кочићеве награде и других признања. ДЕЛА: романи: *Смрт Спаситеља*, Бг 1972; *Трг соли*, Бг 2003; есеји: *Шехерезадин љубавник или прича о читаоцу и писцу*, Н. Сад 1996; *Писац и документ*, Бг 2000. ЛИТЕРАТУРА: В. Рибникар, *Могућности приповедања*, Бг 1986; Љ. Јеремић, *Глас из времена*, Бг 1993; М. Недић, „Приповедачка проза Радослава Братића", пог. у: Р. Братић, *Зима у Херцеговини и друге приповетке*, Бл 2000; Ј. Делић, „Лавиринт: *Трг соли* – роман Радослава Братића", *Савремена српска проза*, Билећа–Гацко 2003. Марко Недић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТИЋ, Томо **БРАТИЋ, Томо**, свештеник, етнограф (Фојница код Гацка, 6. X 1871 – Мостар, 11. XI 1929). Богословију завршио у Рељеву. Као свештеник службовао у Благају и Мостару. Бавио се публицистичким и књижевним радом. У *Гласнику Земаљског музеја у* *Сарајеву* објавио обимну етнографску грађу о свадбеним и погребним обичајима из Херцеговине, о народној медицини, народним играма, народној ношњи у Босни и животу и стваралаштву Богдана Зимоњића, војводе херцеговачког (Пан. 1895). Радмила Кајмаковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТИШКОВЦИ **БРАТИШКОВЦИ**, село у северној Далмацији, у Равним Котарима, у Шибенско-книнској жупанији, 9 км северно од Скрадина. Смештено на око 210 м н.в. Кроз село пролази локални пут Скрадин–Кистање. Насеље је збијеног типа, с малом густином градње. Чине га делови Какањ и Под Кршом. Село је 1991. имало 582 становника (98,5% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 149 чланова, од којих 71,8% Срба (2001). Православна црква Св. Николе подигнута је 1592, а звоник 1893. То је једнобродна грађевина с олтарском апсидом и звоником на преслицу. Зидана је квадратима притесаног камена, а засведена полуобличастим сводом. На иконостасу се налазе иконе из XVIII–XIX в. У рату 1991–1993. храм је неколико пута гранатиран и веома оштећен. ЛИТЕРАТУРА: *Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971; С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТМИЛОВЦЕ **БРАТМИЛОВЦЕ**, приградско насеље Лесковца, 2 км источно од града. Налази се у долинској равни Јужне Мораве, на око 220 м н.в. Збијеног је типа, неправилног облика издуженог ка североистоку дуж пута. Распоред улица је линеаран и мрежаст. Помиње се 1516. када је имало 19 домаћинстава. Становништво је досељавано с Косова, из околних насеља и околине Медвеђе. **Б.** је 1879. имало 30 кућа и 223 житеља, 1921. 58 домова и 423 житеља, а 2002. 3.531 становника, од којих 97,5% Срба. У насељу се налазе основна школа, дечји вртић, млин, фабрике мермерних грејних тела и санитарне керамике. Значајно је и по производњи раног поврћа. Највећи део активног становништва (92,7%) бави се непољопривредним делатностима. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТОГЛИЋ, Димитрије **БРАТОГЛИЋ, Димитрије**, сликар, трговац (Земун, 1765 – Земун, 19. XII 1831). Претпоставља се да је сликарство учио код Јакова Орфелина и Стефана Гавриловића у Сремским Карловцима. Из тог периода позната је његова икона Св. Јована Златоустог за владичански престо српске цркве у Угриновцима (1788). Око 1790. био је уписан у бечку сликарску Академију, али без назнака да ју је и завршио. У време Првог српског устанка био је један од најагилнијих снабдевача Карађорђа брашном, оружјем и муницијом, због чега је хапшен. Карађорђе га је знао и као сликара јер је 1813. од њега наручио боју за сликање цркве у Тополи. У Земуну је држао сликарску радионицу са сарадником Максимом Ристићем и ученицима, потоњим сликарима Николом Апостоловићем и Константином Лекићем. Сликао је иконе и портрете. Сарађивао је с аугзбуршким сликаром и гравером Антоном Шварцом који је по његовом цртежу израдио бакрорезну икону Распећа Христовог. Од већих сликарских радова **Б.** познати су иконостас и зидне слике Доње цркве у Сремским Карловцима (1828–1829) са 24 празничне иконе. Годину дана касније с учеником К. Лекићем сликао је иконостас православне контумацке капеле у Земуну. Ту показује цртачку рутину и колористички рафинман близак позном бароку, али по тежњи да постигне скулптурално чврст волумен фигура и формалне квалитете икона, ближи је класицизму. ЛИТЕРАТУРА: С. Весовић, „Димитрије Братоглић – један заборављени сликар Карађорђевог доба", *ЗМСДН*, 1954, 7; М. Коларић, *Класицизам код* *Срба*, I, Бг 1965; В. Краут, *Класицизам код Срба*, III, Бг 1966; С. Гавриловић, *Војводина и Србија у време првог устанка*, Н. Сад 1974; П. Васић, *Уметничка топографија Сремских Карловаца*, Н. Сад 1978; Б. Вујовић, *Уметност обновљене Србије 1791–1848*, Бг 1986; М. Лесек, *Иконостаси цркве св. Петра и Павла у Сремским Карловцима*, Н. Сад 1991. Олга Микић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТОНОЖИЋ **БРАТОНОЖИЋ**, **Маргита** **Мага**, балетска играчица (Београд, 6. VII 1928 – Бeоград, 25. VI 1996). Похађала приватну балетску школу Ј. Пољакове у Београду. Уметничку каријеру започела 1948. у Уметничком ансамблу Централног дома ЈНА у Београду. Члан Српског народног позоришта била од 1950. до одласка у пензију 1972. Солисткиња запамћена као претежно карактерна играчица. Прва соло улога била је улога Младе (Ј. Готовац, *Симфонијско коло*, 1950, кореографија М. Олењина). По одласку у пензију започела педагошки рад у Подгорици. Добитница је писмене похвале за интерпретацију Румунке у балету С. Христића *Охридска легенда* (1957) и Спомен-прстена Српског народног позоришта у Новом Саду (1975). Љиљана Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТОНОЖИЋ, Милош **БРАТОНОЖИЋ, Милош**, војвода (Братоножићи, ? – ?), почетак XVIII в. У историјским списима о Црној Гори владике Василија Петровића помиње се међу одабраним црногорским војводама који су на челу са владиком Данилом започели одлучну борбу против Турака и потурица 1702. Када су се у тим покретима Црној Гори придружила и Брда, предводио је своје Братоножиће. Као истакнути војвода помиње се 1711, а верује се да је учествовао у великој победи над Ахмед-пашом 1712, у борбама са Ћуприлићем 1714, са Ченгићима 1716. и у другим окршајима са Турцима почетком XVIII в. Већ у устанку 1737. Братоножиће предводи војвода Павић Матијашевић. ЛИТЕРАТУРА: „Черногорци", *ЛМС*, 1825, 1, 23; В. Петровић, „Историја о Чрној Гори", *ЛМС*, 1845, 68, 18; Д. Д. Вуксан, „Главарске титуле и главари у Црној Гори од XV до друге половине XIX вијека", *Записи*, 1938, XIX, 1, 16. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТОНОЖИЋИ **![001_Bratonozici.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bratonozici.jpg)БРАТОНОЖИЋИ**, племе у Црној Гори, између Куча, Васојевића, Роваца и Пипера. Припада области Брда. Територија племена представља јасно дефинисану географску целину: на западу је ограничена Морачом, на истоку и југоистоку Малом Ријеком, на североистоку захвата цео десни слив Брскута допирући до Црне планине; северну границу чине висораван Веруша, Лијева ријека, Поток од Леваја, Птич (брдо и под њим село у Васојевићима) и поток Крушевица, а јужну границу брдашце Островица, преседелина Јелин Дуб, Лајковића Главица и место Бунац на Малој Ријеци. Разликују се Доњи **Б.** или **Б.** у ужем смислу и Горњи **Б.** или Брскут. Брскут је ограничен рекама Ножицом, Лијевом ријеком, врелом Веруше и Брскутом. Десна страна Брскутске долине насељена је **Б.**, а лева већином Кучима. Земљиште **Б.** је једна карсна висораван, у средини коритасто удубљена, с вишим врховима по ивици. Северни део је виши и отворен само према селу Јаблану на северу и селу Пељеву Бријегу на југу, а на југу је нижи и отворен према рекама. Према Морачи и Малој ријеци спушта се стрмо и местимично формира дубоке кањоне. На северу су високе планине, међу којима су Вјетреник и Сиљевик. Обрадивог земљишта је мало. Једино села Јаблан и Брскут, која залазе у шкриљачну област, имају бољи квалитет земљишта. Сиромашни су водом. Клима је у јужном делу средоземна, а у северном оштра. У **Б.** нема већих улегнућа, зато су насеља мала и збијеног типа. У **Б.** се по називима разликују предели које насељавају иста братства: Пелев Бријег, Сеоштица, Лутово и Брскут. Само Брскут насељавају различита братства, нека и из суседних Куча. Осим тога постоје и мала засебна села. Најмања имају само 2–3 куће, а највећа 30–35. Кроз **Б.** пролази пруга Београд–Бар и стари пут Беране–Подгорица. Укупно има 3.000 становника, а главно насеље је Пелев Бријег. Цело племе **Б.**, по прорачуну Ј. Ердељановића, имало је 1904. нешто више од 400 домова или око 2.800 становника. Претпоставка је да су први **Б.** старо балканско илирско становништво Букумири, које је најпре романизовано, а потом словенизовано. Сматра се да су од њих потекли Лаловићи у селу Јаблану. Некад су били многобројни на десној обали Лима, а њихово старо средиште је било управо у **Б**. Свуда у **Б.** се чува успомена да су најстарији **Б.** били Букумири и Лужани. Лужани су старији слој словенског становништва, у односу на нове миграције које су изазвала турска освајања. О Лужанима има више успомена у брдским племенима (Пјешивцима, Бјелопавлићима, Пиперима), а мање у **Б.** и Кучима. За њих се каже да су били стари народ који су ту затекли досељеници после Косовске битке. Данас су Букумири и Лужани погрдна имена у Црној Гори. То значи да је бројније новодосељено становништво надјачало староседеоце. Име **Б.** морало је постати још пре XV в. и још тада се њиме звало цело племе или неко бројније братство које је име наметнуло осталима. Име је вероватно романског порекла. **Б**. славе Св. Николу, а преслављају летњу Св. Петку, осим братства Лутоваца. Има доказа да су нови **Б.** славу примили од старих. Јединство по слави показује да су стари **Б.** били јединствена племенска целина. Стари Кучи и стари **Б.** (они словенског порекла) вероватно су били истог рода. Могуће је да су стари **Б.** били део Куча који се настанио преко Мораче. Данашњи **Б.** представљају велику групу сродних братстава која су, захватајући целу средишњу област племена, почетком XX в. могла да наброје десет пасова својих предака. Нови досељеници имају предање о пореклу од српске владарске породице Бранковић. Они су, као агресивнији, временом сасвим потиснули старе, „праве" **Б**. Године 1904. били су најбројнији и имали преко 300 домова, а цело племе 400. Постоји и предање да је од њих потекао Милош Обреновић. Засебну групу у данашњим **Б.** чине Лутовци којих има око 50 породица. Они су једно братство, а по предању, племе Пипери потекло је од њих. Они славе Св. Аранђела, а преслављају јесењу Св. Петку. Први историјски податак о **Б.**, под именом Branovichi, из XV је века. Наводи се као једно од села и општина Горње Зете која су се, поред Пипера, Куча и Бјелопавлића, добровољно подвргла млетачкој власти 1455. Ј. Ердељановић сматра да су ово сигурно **Б.**, али је грешка у преписивању или штампању у Шафариковом издању уговора. У том уговору **Б.** захтевају од Млечића да им старешине не буду католици, него православци. Претпоставља се да су **Б.** 1460. потпали под Турке заједно с Кучима. Године 1613. су се заједно с другим Брђанима одметнули и борили против Турака. Потом су се можда само формално опет покорили Турцима, до Кандијског рата 1644–1669. У документу из 1658. именују се брдски главари који добијају плату од Млетака. Поменути Peio Stanovich може бити Пејо Станојев, син Стања Радоњина, о којем у **Б.** постоје предања. **Б.** нису имали типичну племенску организацију нити главаре, осим Пеја, зато што су били мали и компактни. У Великом рату били су на страни Млетака. Рат се завршио Карловачким миром 1699, по којем су Црна Гора и Брда остали под Турцима. На позив Петра Великог 1711. с осталим Црногорцима и Брђанима устали су против Турака. Војвода Милош **Б.** помиње се међу помоћницима владике Данила. Из тога следи да су средином XVIII в. били слободни и у савезу 1738. с Кучима, а 1756. с осталим племенима, против Турака. За време Шћепана Малог и после његове смрти били су слободни, уз Црну Гору. То није била потпуна независност. Номинално су били под Турском и сматрани су одметницима. За време прве кучке похаре 1774. Пелевчани су помогли Кучима. Зато су Турци из освете похарали **Б.** и опет их покорили. Али кад се Црна Гора после победе над Махмут пашом Бушатлијом 1796. проширила до самих **Б.**, њихова подређеност је сасвим ослабила. **Б.** су нагињали Црној Гори и од времена владике Петра II су се сматрали њеним делом. Предање памти капетане, а била је заведена и гвардија. У време кнеза Данила, а у настојању да се сачувају кнежеве тираније, били су једно време заведени турским поклонима и обећањима, али су затим опет пришли Црној Гори. Званично су припали Црној Гори када је 1859–1860. извлачена црногорско-турска граница. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ердељановић, *Кучи, Братоножићи, Пипери*, Бг 1981. Младена Прелић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТОУБИСТВО → ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ МОТИВИ У УСМЕНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ **БРАТОУБИСТВО** → **ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ МОТИВИ У УСМЕНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ** # БРАТСТВО **БРАТСТВО**, егзогамна група у оквиру племена или неке друге заједнице чији се чланови сматрају сродницима по томе што верују да воде порекло од једног заједничког претка. **Б.** je постојало и постоји код Срба као и код многих народа у свету. Сачињава га већи број породица које су, као сродничке, међусобно повезане заједничким пореклом. У друштвеној хијерархији повезује породицу и племе. Потиче по мушкој линији од истог претка, по којем носи име. У томе је главна разлика између **б.** и племена. О сродству у **б.** водило се веома много рачуна. Сваки члан требало је да зна да наброји своје претке у првој линији. То су „пасови" (генерације). Припадници једног **б.** нису смели да ступају у брачне везе без обзира на степен сродства. Важила је егзогамија. Kрвнa осветa je обавезивала сваког члана **б.** да освети убијеног или рањеног братственика и да буде спреман да на њему изврши освету другобратственик за дело које је учинио неки члан његовог **б**. Било је и **б.** чији чланови нису били истог порекла. Понекад се неко малобројније **б.** прикључивало јачем или су неке досељене породице улазиле у **б.** у средини у коју су дошле. Породице, односно куће, једног **б.** обично су у истом насељу или у више оближњих насеља у којима увек могу бити на окупу. **Б.** је било и економска заједница која је у сеоским границама имала заједничке шуме и пашњаке. Чланови **б.** били су обавезни да се међусобно помажу. Свако **б.** имало је свога старешину (кнеза, главара). Главарство је било наследно. **Б.** су била и култне заједнице, поседовала су своје крсно име, своје гробље и евентуално цркву. За разлику од племена, дуже су се одржала мада су временом и она постепено губила свој друштвени и културно-историјски значај. ЛИТЕРАТУРА: В. Богишић, *Зборник садашњих правних обичаја у Јужних Славена*, Зг 1874; J. Ердељановић, „Неке црте у формирању племена код динарских Срба", *Гласник Географског друштва*, 1921, 5; С. Вукосављевић, *Организација динарских племена*, Бг 1957; В. Чубриловић, *Терминологија племенског друштва у Црној Гори*, Бг 1959. Петар Влаховић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТСТВО **БРАТСТВО**, фабрика за производњу и оправку шинских возила, процесне и транспортне опреме и челичних конструкција, са седиштем у Суботици. Основано је 1886, као Железничка радионица, са 15 радника. Од 1918. деловала је под новим устројством и именом „Ферум д.д.". Формирањем југословенске државне железнице обим послова се повећавао и уследио је интензиван развој. Доградили су се нови објекти и формирала нова одељења, набавила опрема с којом је прерасла локалне оквире и постала један од центара за одржавање вагона и локомотива у Краљевини Југославији. У 1926. имала је 1.000 радника. Поред фабрике подигнута је радничка колонија. По обрту средстава спадала је у прве привредне јединице у регији, но велика економска криза (1929–1932) узроковала је стагнацију и опадање. Окупација (1941–1944) и бомбардовање Суботице тешко су оштетили постројења фабрике. У поратном периоду звала се „Ђуро Пуцар Стари", а од 1954. „Братство". У том периоду започела је изградња фабричког комплекса од 20.000 м². Пресељење у недовршени погон отпочело је 1960, али преамбициозни планови и поред великих напора никад нису остварени. Под притиском битно измењених тржишних услова који су настали током 60-их година, 1.500 радника једва је достизало 50% планираног ремонта, па се морало прећи у увођење нове производње: рударских вагонета, вагонских склопова, мањих и већих серија теретних вагона. Криза у **Б.** кулминирала је 1970. када се број запослених смањио за трећину. Почетком 80-их фабрика је проширила производњу и на процесну опрему за енергетику, прехрамбену, хемијску и индустрију нафте. У извозу на тржиште Грчке, Аустрије, Немачке, Бразила и Индије, кооперирала је с мађарском фирмом „Ганц". Распадом савезне државе **Б.** најпре губи југословенско, а након санкција и страно тржиште и запада у кризу којом улази у период транзиције и трансформације власничких односа. Приватизовано је 2004. ИЗВОР: Историјски архив Суботица. ЛИТЕРАТУРА: *Братство 1856–1986*, Суб. 1986. Зоран Вељановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТСТВО **БРАТСТВО**, часопис Друштва „Свети Сава". Покренут под називом *Браство* 1887, с циљем да, као нека врста читанке за народ, укаже на „тежње и прегнућа за ослобођењем и уједињењем свег Српства". До 1941, када престаје рад Друштва, изашле су 32 књиге под уредништвом Књижевног одбора. Уређивали су га, између осталих, Тихомир Ђорђевић, Јован Миодраговић, Станоје Станојевић, Владимир Ћоровић, Глиша Елезовић. Главни уредник од 1921. био је Јован Хаџи-Васиљевић. Најзначајнији научници и културни радници објављивали су током деценија чланке из српске историје и културе, затим биографије знаменитих Срба, популарне расправе о језику и обичајима, а штампана су и поетска и прозна дела наших књижевника, прилози из народне књижевности и др. У првим деценијама свог излажења, до 1921, часопис је највећу пажњу посвећивао историји, култури и животу Срба, посебно оних ван граница Србије, а потом добија нешто ширу, југословенску концепцију. Под именом *Братство* поново је почео да излази 1997, три године пошто је и само Друштво „Свети Сава" обновило свој рад. Уређивачки одбор (уредник Злата Бојовић) донекле се враћа првобитној концепцији, објављујући прилоге из српске историје, етнологије, језика, књижевности и културе уопште, уз обавезне чланке посвећене Србима у дијаспори. Излази једном годишње. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Хаџи-Васиљевић, *Споменица Друштва Свети Сава 1886–1936*, Бг 1936; Ј. Јанићијевић, „Друштво Свети Сава некад и сад: уз 120 година постојања", *Братство*, 2006, 10. Јасна Јанићијевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТСТВО **БРАТСТВО**, орган Јединственог народноослободилачког фронта Новопазарског округа, потоњег Народног фронта и Социјалистичког савеза Санџака (Рашке области). Излазио у Новом Пазару од 1945, с прекидом од маја 1960. до маја 1970, до ратног стања 1992. Први одговорни уредник био је Риза Селимовић. Лист је имао локални карактер. Доносио је вести и осврте из свог радијуса, који су се односили на привредна, културна и спортска кретања и збивања. У складу са својим називом, гласило је у овој мултиконфесионалној и мултинационалној средини неговало толеранцију, међусобно разумевање и уважавање разлика, а кад су се друштвени односи толико заоштрили и овакав приступ постао немогућ, **Б.** је престало да излази. Бранка Булатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТУНАЦ **БРАТУНАЦ**, град на источној периферији Републике Српске, у Лудмеру, у доњем дијелу долине ријеке Крижевице, 2 км од њеног ушћа у Дрину. Код **Б.** се налази раскрсница путева локалног значаја, који га на истоку спајају с Подрињем и мостом преко Дрине сјеверно од Љубовије, на западу са путем Зворник (39 км) – Сарајево и на југу с оближњом Сребреницом. Регионални је центар Лудмера и средиште општине, у чијих је 50 насеља 1991. живјело 33.619 становника. Насеље је радијалног облика и распореда улица, смјештено на око 180 м н.в. У њему је 1991. живјело 7.695 становника, од којих 56% Муслимана и 39,5% Срба. У току грађанског рата пресељавањима је смањен удио муслиманског, а повећан удио српског становништва. У околини се налазе значајна лежишта мермера и каолина, а у **Б.** фабрике грађевинске (керамичке плочице) и дрвне индустрије, као и административне, трговачке, образовне (основна и средња грађевинска школа) и здравствене службе малог гравитационог центра. Милош Бјеловитић Као средњовековно насеље помиње се први пут 1381. под називом Братанац. Из **Б.** и Сребренице водио је пут према левој обали Дрине, на погодан прелаз или „брод" у близини Црнче, средњовековног рудника и трга на десној обали реке (*prope Cerça piregio de Bratanç*). На оваквим прелазима плаћала се мимоходна или „попутна" царина. Милош Благојевић ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Беатовић, *Братунац и околина у мојим сећањима*, Бг 1981; М. Ј. Динић, *Из српске историје средњег века*, Бг 2003. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАТУША, Војтех **БРАТУША, Војтех**, сликар (Босанска Градишка, 1. V 1914 – Београд, 18. IX 1983). Академију ликовних уметности у Београду и постдипломске студије завршио 1952. код Недељка Гвозденовића. Групно излагао у Варшави и Москви, а самостално 1953, 1957. и 1974. у галерији УЛУС-а и 1982. у Галерији Дома ЈНА у Београду. Од 1951. редовно учествовао на скоро свим изложбама УЛУС-а, као и на Првом тријеналу, Октобарском салону 1968. и 1973, са групом „Самостални" у Загребу и Љубљани, Изложби уметника БиХ у Зеници. Сарађивао и излагао са Продајном галеријом у Београду и Модерном галеријом у Ријеци. Радио као професор цртања у средњој школи у Београду. Добитник је награде Савеза ратних војних инвалида Југославије и награде за две композиције на изложби ликовних педагога СР Србије. Његови први портрети одликују се тамном гамом, да би од средине педесетих прешао на интимистичке ентеријере, мртве природе и пејзаже, приказујући их све до апстракције. Настојао је да чврсту конструкцију слике помири са фовистичким третманом, сликајући вишеслојним пастозним намазима боја оплемењеног звука. Најчешћи мотив му је цела, или виолина у деловима. Припадао је најужем кругу београдских сликара-интимиста друге половине XX в. ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, *Тридесет година УЛУС-а 1945–1975*, Бг 1976; С. Живковић, *Војтех Братуша*, Бг 1982; С. Живковић, *Војтех Братуша: Неуништиви свет духовне лепоте*, Н. Сад – Бг 2009. Петар Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЋА БАРУХ **БРАЋА БАРУХ**, аматерски мешовити хор основан 1879. у Београду као „Прво јеврејско певачко друштво". Преименован у „Српско-јеврејско певачко друштво" (1880) и под тим називом деловао до 1941. када због окупације и холокауста престаје с радом. Обновљен 1952. као „Хор при Јеврејској општини Београд". Данашњи назив добио 1962. у знак сећања на чланове породице Барух, београдске Јевреје и борце против фашизма. Репертоар хора је екуменски: од јеврејске синагогалне и народне музике (С. Роси, Л. Левандовски, С. Зулцер, M. Јановски и др.), преко дела српских и југословенских аутора (К. Станковић, С. Мокрањац, Ј. Маринковић, С. Христић, М. Тајчевић, Ј. Славенски и др.), до дела која припадају светској музичкој баштини. Изводио је и захтевна вокално-инструментална дела: ораторијуме *Елијас* Ф. Менделсона (1912) и *Јуда Макабејац* Г. Ф. Хендла (1926), кантату *Александар Невски* С. Прокофјева (1966, 1972, 1973), *Реквијем* Г. Фореа (1989) и *Стабат матер* Ђ. Росинија (1999). Гостовао у Бугарској (1905, 1935), Аустроугарској (1912), Мађарској и Румунији (1932). Након обнове рада 1952. остварио преко 50 турнеја: наступао осам пута на фестивалу „Зимрија" у Јерусалиму и по неколико пута у Италији, Грчкој, Холандији, Белгији и Шпанији. Одржао концерт у Карнеги холу у Њујорку (1978). Хором је дириговао велики број диригената. Пре II светског рата посебно су се истакли С. Мокрањац, Ј. Маринковић, С. Христић, А. Пордес и М. Бајшански, а након обнове рада Б. Пашћан, Б. Бабић, С. Крстић, К. Берић, А. Вујић и Д. Савић. Чланство хора чине Јевреји, Срби и припадници других народа с простора бивше Југославије. Хор је дао значајан допринос развијању музичке културе у Србији (Југославији) и достојно представљао своју домовину на међународној сцени. ЛИТЕРАТУРА: А. Леви, *Српско-јеврејско друштво – Хор „Браћа Барух". Споменица 1879–1979*, Бг 1979; И. Хофман, *Српско-јеврејско певачко друштво (хор „Браћа Барух") – 125 година трајања*, Бг 2004. Иван Хофман \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЋА КОНСТАНТИН И НИКОЛА З. ПОПОВИЋ **![001_Palata-Zora.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-palata-zora.jpg)БРАЋА КОНСТАНТИН И НИКОЛА З. ПОПОВИЋ**, највећа српска јувелирско-златарско-часовничарска радња 1880–1905. Часовничар Захарија, син попа Захарије, 20-их година XIX в. напушта завичај у околини Солуна; настањује се у Нишу и, потом, Београду. По родоначелнику породица добија презиме Поповић. Захаријин син Константин Коста Поповић основао је 1869. у Београду часовничарску радњу „Константин Поповић", а када му се придружио млађи брат Никола, радња је преименована у „Браћа К. и Н. З. Поповић". Посао се брзо разгранао, а радња стекла велики углед и богатство захваљујући статусу дворског лиферанта. Годинама је снабдевала Краљевски двор скупоценостима којима је владалац одликовао заслужне људе, Железничку дирекцију џепним сатовима за особље и великим часовницима за станице. Профит је улаган у непокретности: браћа Поповић су постали први и дуго највећи власници и рентијери кућа у Београду, власници имања, парног млина и купатила у Београду, имања и парног млина у Нишу, имања и ресторана у Нишкој Бањи, акција у неколико банака итд. У пословима су помагали и у иностранству образовани синови, Костини: Никола (умро убрзо по женидби) и Захарија Зака (умро од капље 1909), и Николини (преминуо током I светског рата): Аца и архитекта Константин Коча. Придружио им се и синовац, Захаријин син Живко Шваба, који је у младости био фудбалер, оснивач стадиона фудбалерског друштва *Соко*, касније и адвокат. Браћа Поповић су 1904. подигли палату „Зора" (пројектовао Милан Антоновић, у барокном и рококо стилу, али слободније обраде која наговештава сецесију; после II свeтског рата ту је била смештена Америчка читаоница, данас Институт „Сервантес") и у њу су преместили радњу у нади да ће посао, који је почео да опада, оживети. Међутим, услед нарастајуће конкуренције, неуспеси су били све већи, па је радња 1908. ликвидирана. ЛИТЕРАТУРА: *Политика*, 8. IX 1914; W. Deakin, „Obituary: Koca Popovic", *The Independent*, 31. X 1992; М. Ђурђевић, „Симовићева стругара и млинови Забрежје 1906--1948. године", у: *Пулс вароши – прилози за монографију Обреновца*, Обреновац 2004; М. М. Костић, *Успон Београда*, I, Бг 1994; Б. Несторовић, *Архитектура Србије у XIX веку*, Бг 2006; „Српски тајкуни, сто година раније", *Стандард магазин*, 25. IV 2008, 101; Н. Озимић, „Привредни развој Ниша у периоду 1883–1914. година", http://nebojsaozimic.wordpress.com. Милена Јоксимовић Пајевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЋА КРСМАНОВИЋ И ПАРАНОС, БЕОГРАД → КРСМАНОВИЋИ И ПАРАНОС **БРАЋА КРСМАНОВИЋ И ПАРАНОС, БЕОГРАД** → **КРСМАНОВИЋИ И ПАРАНОС** # БРАЋА МИЛАДИНОВЦИ → МИЛАДИНОВЦИ **БРАЋА МИЛАДИНОВЦИ** → **МИЛАДИНОВЦИ** # БРАЋЕВАЦ **БРАЋЕВАЦ**, село на крају долине Браћевачке реке, пре њеног споја с долином Тимока. Налази се јужно од железничке пруге Зајечар–Неготин, на локалном путу који га повезује с општинским седиштем Неготином (35 км). Лежи на 70–120 м н.в., збијеног је типа, овалне основе и мрежастог распореда улица. Помиње се између 1491. и 1521. Село је 1530. имало 53 куће, 1921. 345 домова и 2.500 житеља, а 2002. 533 становника, од којих 96,6% Срба. У селу се налазе православна црква из 1872, основна школа, месна заједница и амбуланта. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАУМАН, Едуард **БРАУМАН, Едуард** (Braumann, Eduard), литограф (Магдебург, Пруска, прва половина XIX в. – Цитава, Саксонија, после 1899). Техником литографије овладао у Франкфурту на Мајни. Од 1846. до 1850. био „државни каменорезац" и руководилац новоотвореног литографског одељења Кнежевске штампарије у Београду. Поред званичних образаца, диплома и заглавља за писма, радио је и литографије. По одласку из Београда (1852), основао у Цитави завод за трговину литографијама, бакрорезима и другим графичким радовима. Београд је поново посетио 1897, а 1899. Народном музеју је даровао збирку сопствених литографија и листове израђене по његовим упутствима. У поклоњеној збирци било је и страних литографија, бакрореза и дрвореза историјске садржине. Литографисао је 13 табли за књигу Димитрија Аврамовића *Описаниiе древностій у Светой* (*Атонской*) *Гори* (Бг 1847). Као плод сарадње с Аврамовићем настале су политичке карикатуре надахнуте размирицама између Срба и Мађара у револуцији 1848 (као додатак *Новина србских* растуране у виду летака међу војвођанским Србима). Самостално и с Аврамовићем радио и карикатуре штампане у *Шаљивцу*, првом хумористичком часопису у Србији. Израдио више портрета значајних личности у Србији (Љ. П. Ненадовић, С. Книћанин). Цртеж *Срби око* *гуслара*, са неколико идентификованих представљених личности, копирао по истоименом делу Анастаса Јовановића. Панораму *Београд* – *поглед на Дорћол* нацртао и литографисао „по природи" 1849. Његови последњи радови са темама из свакодневног живота у Србији одштампани су у *Шематизму* за 1852. ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, „Страни уметници у Београду у 18. и 19. веку", *ГГБ*, 1960, 7; *Класицизам код Срба:* *Сликарство и графика*, Бг 1966; *Класицизам код Срба:* *Каталог цртежа и графика*, Бг 1967; В. Краут, *Цртежи 19. века у* *Србији*, Бг 1992. Милена Врбашки \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАУН, Вејлс **БРАУН, Вејлс** (Browne, Wayles), лингвиста, слависта, универзитетски професор (Вашингтон, 19. VII 1941). Дипломирао лингвистику и славистику на Харварду (1965). Постдипломске студије завршио на Технолошком институту у Масачусетсу (1967). Докторирао на Универзитету у Загребу (1981), с темом о релативној реченици у српскохрватском језику у поређењу с енглеским. Специјализовао јужнословенску и балканску лингвистику на универзитету у Новом Саду (1963/64). У Загребу радио на контрастивној граматици и објавио више чланака у: R. Filipovic (ур.), *Contrastive analysis of English and Serbo-Croatian* (Зг 1975). У научном погледу определио се колико за општелингвистичку теорију (првенствено у области синтаксе, морфологије и фонологије), толико и за проучавање јужнословенских и словенских језика уопште. Професор је лингвистике и славистике на Одсеку за лингвистику Универзитета Корнел (САД). Предаје упоредну граматику словенских језика, старословенски, староруски, историјску и контрастивну граматику, савремени пољски, јужнословенске језике и структуру неких језика (руски, белоруски, чешки, мађарски и др.). Посебне теме његовог научног занимања биле су релативна реченица, типови допунских реченица, питања, клитике, ред речи, акценат, контрастивна анализа и др. Објављивао и предавао широм света, и у Србији. Познат и као преводилац и уредник часописа и књига из лингвистике и славистике. ДЕЛА: „On the problem of enclitic placement in Serbo-Croatian, in R. Brecht and C. Chvany", (ур.), *Slavic Transformational Syntax*, Ann Arbor 1974; „Serbo-Croatian enclitics for English-speaking learners" (1975, reprinted in *Journal of Slavic Linguistics* 12, 1–2, 2004); *Relative Clauses in Serbo-Croatian*, Зг 1986; „Turkisms in the Balkans: True and false friends", у: *Languages in Contact*, Зг 1990; „Serbo-Croat", у: B. Comrie, G. Corbett (ур.), *The Slavonic Languages*, London 1993. ЛИТЕРАТУРА: *Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000*, Бг 2005. Милорад Радовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАУН, Едвард **БРАУН, Едвард** (Brown, Edward), лекар, научник, путописац (Норич, 1644 – Лондон, 1708). Студирао медицину у Кембриџу и Оксфорду. Пре завршетка студија путовао по западној Европи. По завршетку студија изабран за члана Краљевске академије. Академија му je поверила задатак да у Угарској и Словачкој истражи рудно благо и лековите воде, што је успешно извршио. У јесен 1669. обрео се у Бечу одакле је кренуо на путовање и кроз наше крајеве, путујући од Будима преко Осијека, Вуковара, Митровице, Београда, Крушевца, кроз Македонију до Ларисе. О томе је оставио садржајан путопис, који обилује подацима о географији, природним богатствима, пољопривреди, сточарству, положају хришћанског живља, условима становања, црквама, условима путовања, ношњи, језицима. Српски језик назива „склавонским", истичући да је веома распрострањен, све до Каспијског мора. **Б.** путопис је систематичан и објективан, а његова сведочења побијају бројне предрасуде западних путника о Србима. **Б.** је постигао значајну каријеру у струци: био је лични лекар Чарлса II, предавао је у школи за хирурге и радио у угледној лондонској Болници Светог Вартоломеја. ДЕЛО: *A brief account of some travels in divers parts of Europe... : viz. Hungaria, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thessaly, Austria, Styria, Carinthia, Carniola and Friuli, through a great part Germany*, Лондон 1673. ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић, „Путопис др Брауна", *ГИДНС*, 1933, 6–7; В. Костић, *Културне везе између југословенских земаља и Енглеске до 1700. године*, Бг 1972; З. Левентал, *Британски путници у нашим крајевима од средине XV до почетка XIX века*, Г. Милановац 1989. Бранко Момчиловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАУН, Максимилијан **БРАУН, Максимилијан** (Braun, Maximilian), слависта, историчар и теоретичар народне књижевности, универзитетски професор (Петроград, Русија, 6. II 1903 – Гетинген, Немачка, 17. VII 1984). Од 1926. студирао славистику, а 1930. докторирао радом из области руског језика („Das Kollektiv und das Plurale tantum im Russischen"). Исте године започиње и његово бављење југославистичким и балканолошким темама. У Лајпцигу 1934. објављује хабилитациони рад о западноевропском утицају на књижевно стваралаштво Словена муслимана у Босни и Херцеговини (*Die Anfänge der Europäisierung im Kunstschrifttum der moslimischen Slaven in Bosnien und Herzegowina*), на основу којег је 1936. изабран за доцента. Од 1949. редовни професор за словенску филологију на Универизитету у Гетингену, важном центру немачке славистике, на којем је радио до превременог пензионисања 1968. и чијем је угледу знатно допринео. Залагао се за културно-историјски концепт по којем је задатак славистике, поред изучавања језика и књижевности, бављење историјским и културним проблемима. Иако се бавио превасходно русистиком, веома су значајни његови радови из јужне славистике и балканологије. Писао о етногенези балканских Словена (*Das Werden der balkanslawischen Völker*, Гетинген 1941) и њиховој борби против Турака (*Türkenherrschaft und Türkenkampf bei den Balkanslawen*, Лајпциг 1940; *Die Slawen auf dem Balkan. Bis zu Befreiung von der türkischen Herrschaft*, Лајпциг 1941). Посебну пажњу поклонио српскохрватској народној епици и објавио низ радова о њеним обележјима, фонду тема, баладама и односу историјског и епског у предању о Косову, о утицају друштвеног амбијента. Синтезу ових изучавања дао је у књизи *Das serbokroatische Heldenlied* (Гетинген 1961), у којој пише о историјско-друштвеном амбијенту у којем настају јуначке песме, о процесима идеолошког хиперболисања и патријархалним херојским идеалима, те даје класификацију народних епских песама на основу теме и њој одговарајуће схеме радње. Изабран за члана САНУ 1971. ДЕЛА: *Die serbokroatische Volksepik*, Euphorion 1933; *„Kosovo". Die Schlacht auf dem Amselfelde in geschichtlicher und epischer Überlieferung*, Leipzig 1937. ЛИТЕРАТУРА: Т. Бекић, „Слависта Максимилијан Браун и његов допринос изучавању наше народне књижевности", у: М. Браун, *Српскохрватска јуначка песма*, Бг – Н. Сад 2004. Марија Клеут \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЧ **БРАЧ**, острво у Јадранском мору, у близини Сплита, насељено још у старије камено доба. Током бронзаног и гвозденог доба насељавају га Илири, а почетком I в. н. е. улази у састав римске провинције Далмације. Заслугом византијског цара Ираклија, почетком VII в., на **Б.,** острва Хвар, Корчулу и Мљет и приморски предео између река Цетине и Неретве насељава се српско племе Неретљани. Ту се ствара Кнежевина Неретљана (Паганија) која је у периоду од првих деценија IX до краја треће четвртине XIII в. углавном била самостална држава. С кратким прекидима, **Б.** остаје у саставу Кнежевине Неретљана до 1278. Острво је било под млетачком (1278–1797), угарском (1357–1390), под влашћу босанских краљева и велможа (1390–1413), поново угарском и млетачком, аустријском (1797–1805) и француском влашћу (1806), да би га 1807, уз помоћ руске флоте, освојио владика Петар I Петровић. На Бечком конгресу (1815) острво је враћено хабзбуршкој монархији која га држи све до краја I светског рата (1918). Тада је припало Краљевини СХС и у саставу те државе која jе више пута мењала име, остаје до 1991 (с прекидом у време II светског рата). После распада Југославије у територијалном је саставу Републике Хрватске. Из епохе Кнежевине Неретљана који су заслугом византијског цара Василија I примили хришћанство (око 875), на **Б.** је сачувано двадесетак споменика црквеног градитељства. Реч је о скромним грађевинама правоугаоне основе са апсидом на источној страни. Зидане су неправилно ломљеним каменом, засвођене су полуобличастим сводом и сасвим ретко имају куполу и звоник са преслицом. Унутрашњост цркава била је украшена скулптуралном и фреско-декорацијом, од које су преостали незнатни фрагменти. Најстарије цркве, Св. Никола над Селцима, Св. Михаило над Долом, Св. Илија код Доњег Хумца, Св. Ђорђе изнад Нережишћа, Св. Климент код Пражница, Св. Ђорђе у Стражевнику код Горњег Хумца, Св. Јован Крститељ у Болу, Св. Тома код Насела, Св. Недеља под Градцем, Св. Козма и Дамјан на брду Смрчевику, црква Свих Светих у Мошујама код Горњег Хумца, Св. Петар у Долу, Св. Дух у Шкрипу, Св. Теодор код Нережишћа, Св. Мартин код Милне, Богородичина црква на гробљу у Горњем Хумцу, Св. Стефан на гробљу у Пучишћу, Св. Вид на Видовој Гори и порушена црква Св. Вида на Велом брду изнад Дола, настале су током X и XI в. Из око 1100. потиче Богородичина црква код Ложишћа (Стоморица), Св. Варвара код Нережишћа и Св. Лука код Доњег Хумца. Бенедиктински манастир Св. Јована у Повљима обнављају око 1184. брачки кнез Бречко и Ратко, опат манастира. Тада је над западним порталом манастирске цркве постављен надвратник са исклесаним ћириличким натписом (данас у Музеју хрватских археолошких споменика у Сплиту). У њему се помињу клесар радоња и кнез бречко. Истовремено је била исписана и повеља којом кнез Бречко и жупан Првош враћају манастиру првобитну имовину. Њена садржина позната је на основу Поваљске листине (1250) коју је исписао хварски писар Јован. Писана западном варијантом ћирилице, она представља ризницу антропонимске и топонимске грађе драгоцене за проучавање управног, верског и свакодневног живота Неретљана. Данас се чува у Жупном уреду у Пучишћима. У олтару парохијске цркве у Доњем Хумцу, сада храму Св. Фабијана и Себастијана, сачувана је фреска Деизиса из око 1280, рад венецијанског мајстора под снажним византијским утицајем. У цркви Доминиканског самостана у Болу су слике бокељског мајстора Трипа Кокоље. Настале почетком друге деценије XVIII в., оне у духу барока приказују Апотеозу Св. Доминика и 12 појединачних светачких фигура. ЛИТЕРАТУРА: Д. Доманчић, „Споменици отока Брача. Средњи вијек", *Брачки зборник*, 1960, 4; А. Јутронић, „Насеља на отоку Брачу", *Брачки зборник*, 1960, 4; В. Ј. Ђурић, *Византијске фреске у Југославији*, Бг 1974; Г. Томовић, *Морфологија ћирилских натписа на Балкану*, Бг 1974; К. Пријатељ, „Враћајући се болским сликама", у: *Споменица доминиканског самостана у Болу, 1475–1975*, Зг 1976; Д. Доманчић (ур.), *Брач у раном средњем вијеку*, Повља 1984. Миодраг Марковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЧЕВЦИ **БРАЧЕВЦИ**, насеље у Осјечко-барањској жупанији, на Ђаковачкој лесној заравни, између планине Крндије на југозападу и долине Драве на северу. Смештено је на 129 м н.в. У близини се налази извориште реке Вуке. Кроз село пролази локални пут Ђаково–Нашице. Оба града су удаљена по 17 км. Насеље има радијалну основу, а уз њега се налази и заселак Грубе. Пре I светског рата ово је био пространији статистички круг који је обухватао неколико околних села. У њему је 1910. живело 2.364 становника, од којих су најбројнији били Срби (39,9%). Године 1991. било је 277 становника (49,8% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса дела Срба популација је смањена на 243 члана, од којих 15,2% Срба (2001). Становништво се бави пољопривредом, виноградарством и сточарством. Православни храм посвећен Св. великомученику Димитрију саграђен је 1778. у барокном стилу. То је једнобродна правоугаона грађевина с полукружном олтарском апсидом, вишеспратним звоником квадратне основе, засведена полуобличастим сводом, покривена црепом. Обновљена је 1827. и 1844. У рату вођеном 1991–1993. храм је обијен, опљачкан и демолиран, а богослужбени предмети, црквене и матичне књиге и архива уништени. ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЧИНАЦ, Ђорђе **БРАЧИНАЦ, Ђорђе**, трговац, политичар, народни посланик (Ражањ, 1853 – Ражањ, 20. I 1924). У Првом и Другом српско-турском рату (1876–1878) био командир народне коњице. Један од оснивача Радикалне странке (1881). Као командир ескадрона учествовао у српско-бугарском рату (1885). Био биран за народног посланика (Ражањски срез 1883, Алексиначки срез 1887–1888, Крушевачки округ 1890–1894. и 1905–1908, Крагујевачки округ 1902–1904). На последњој скупштини Краљевине Србије (1914) био изабран за председника скупштине. Као трговац, с неколицином народних посланика успротивио се Царинском рату (1906) штитећи свој и интерес осталих извозника. За време I светског рата као посланик учествовао у раду на седницама посланичког клуба у Ници 1916. Био владин (Пашићев) кандидат за председника скупштине 1918. али га опозиција није прихватила. Због болести и старости повукао се из политичког живота 1920. Одликован Златном медаљом за храброст, руским Крстом Св. Ђорђа IV степена, Таковским крстом III степена и Карађорђевом звездом. ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1887–1888, 1890–1894, 1902, 1904–1908, 1914; *Недеља*, 1907, 9–10. ЛИТЕРАТУРА: *Клуб српских народних посланика свих странака*, Париз 1916; *„Пашић", илустровани радикални алманах. Грађа за педесетогодишњу историју*, Бг 1925; В. Стојановић, *Заслужни синови*, Бг 1940; Д. Ђорђевић, *Царински рат Аустроугарске и Србије 1906*–*1911*, Бг 1962; *Историја српског народа*, VI/2, Бг 1983. Александра Новаков \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАЧИЋ, Ненад **БРАЧИЋ, Ненад**, сликар, фрескописац (Сисак, 17. II 1955). Школу за примењену уметност завршио у Сарајеву 1976. а дипломирао на Академији лепих уметности „Брера" у Милану 1981 (Одсек зидно сликарство). Специјализирао ал фреско сликарство у студију „Gennaro Francese" у Бреши (Италија). Члан је УЛУС-а од 1983, секција проширени медији. Оснивач Метафизичког музеја (1995). До сада више пута излагао самостално и учествовао на важнијим ликовним смотрама у земљи, као и на међународном симпозијуму у Самотраки (Грчка). Као сликар ради у духу контролисаног експресионизма, као скулптор негује поједностављену форму с наглашеним симболима, а деловао и у области проширених медија. ЛИТЕРАТУРА: Н. Кусовац, П. Петровић, *Сликарство Срба из Крајине у XX вијеку*, Бг 2001; *Ненад Брачић*, *предмети непознате намене*, Бг 2003. Петар Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШАНАЦ, Чедомир **БРАШАНАЦ, Чедомир**, лекар, специјалиста медицине рада, књижевник (Бингула, Шид, 2. II 1927 – Београд, 6. IX 1983). Дипломирао на Медицинском факултету (1954) и специјализирао медицину рада у Београду. Бавио се стручно-научном проблематиком медицине рада. Важнији радови: и М. Стефановић, „Значај оцене радне способности у радним организацијама са специфичним радним условима и утицај те оцене на оцену инвалидности", *Социјално осигурање*, 1970, 16, 1–2; „Превенција инвалидности и инвалидност као последица професионалних обољења и повреда на раду", *Медицина данас*, 1972, 8, 3; „Силикозе и инвалидност", *Медицина данас*, 1972, 8, 4; „Дерматолошка обољења као узрок инвалидности с посебним освртом на професионалне дерматозе", *Медицина данас* 1973, 9, 1, 2. Владимир Кањух Као књижевник, потврдио се у три прозна жанра – у приповеци, роману и есеју. Почео је као приповедач крајем 40-их, а прву књигу – *Приповетке –* објавио је 1953. у Матици српској. После три приповедачке збирке написао је три романа и три књиге есеја. У приповеткама (*Сјајни месец изнад горе*, Земун 1971; *Олуја и* *звезде*, Суб.–Бг 1977), писаним стандардним реалистичким поступком и с наглашеним хуманистичким порукама, највише обухвата ратно време, док у романима (*Кост у грлу*, Бг 1977; *Старост ветра*, Бг 1979; *Црвени руб облака*, Г. Милановац 1979) тематска интересовања шири и на предратни и послератни период, уз често ретроспективно приповедање о детињству у сремском сеоском простору, са нијансираним описима природе и човекових свакодневних активности у њој и уз наративну тематизацију неизвесног положаја појединца у послератној стварности. У есејима се бави различитим темама из књижевности, културе и непосредног живота, почев од античког доба до актуелних тренутака. Марко Недић ДЕЛА: есеји: *Поздрав Сизифу*, Бг 1979; *Замка времену*, Бг 1981; *Јонски приступ*, Бг 1983. ЛИТЕРАТУРА: М. Марковић, „Време прошло – време садашње", пог. у: Ч. Брашанац, *Олуја и звезде*, Суб. 1977; Л. Лазић, „Есеји Чедомира Брашанца", пог. у: Ч. Брашанац, *Јонски* *приступ*, Бг 1983; Ч. Мирковић, *Аргументи и оцене*, Бг 1984. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШЕ **БРАШЕ**, **Жан** (Brâchet, Jean), молекуларни биолог (Етербек, Белгија, 19. III 1909 – Брен-лале, Белгија, 10. VIII 1988). Студије завршио 1937. на Медицинском факултету Слободног универзитета у Бриселу (СУБ), где је добио Катедру за Морфологију животиња (1938) и био изабран за професора (1942). Радио на универзитетима у Кембриџу и Принстону, као и у неколико института за изучавање биологије мора (Роскоф, Напуљ, Вудс хол). У периоду 1969–1982. руководио Лабораторијом за Молекуларну ембриологију у Напуљу. Један је од оснивача експерименталне ембриологије и молекуларне биологије, чија је фундаментална база постављена 1940. **Б.** је први разјаснио улогу РНК у ћелији. Открио да је ДНК константна ћелијска компонента у хромозомима (дотад сматрано да се налази само у животињским ћелијама), да се синтетише у току деобе ћелија, док је РНК компонента свих ћелија (дотад сматрано да се налази само у биљним ћелијама и ћелијама нижих еукариота), а налази се у посебно високим концентрацијама приликом активне синтезе протеина. Важну улогу има његова сарадња с Рејмоном Женером с којим је за време II светског рата радио у малој лабораторији у Одергему. Почетком 60-их СУБ уз помоћ Еуроатома гради ново модерно здање с лабораторијама у Род-Сен-Женезу, Департман за молекуларну биологију од 1968. Велики број истраживача из бивше Југославије имао је привилегију да ради у Роду (а неки и Одергему) или одбрани докторске дисертације. **Б.** је аутор монографија: *Embryologie* *Chimique*, Paris–Liège 1944; *Le Rôle des Acides Nucléiques dans la Vie de la Cellule et de l'Embryon*, Liège 1952; *Biochemical Cytology*, New York 1957; *The Biological Role of ribonucleic Acids*, Amsterdam 1960; *Introduction to Molecular Embryology*, London – New York 1974; *Molecular Cytology*, Orlando 1985. Члан Белгијске академије наука (1960) и медицине (1962), члан Краљевског друштва у Лондону (1966), члан многих страних академија међу којима и САНУ (1965). ДЕЛА: „Protein synthesis in the absence of the nucleus", *Nature*, 1967, 18; и H. Alexander, *Introduction to molecular Biology*, New York 1986. ЛИТЕРАТУРА: H. Alexander, „Jean Brachet and his school", *Int. J. Dev. Biol*, 1992, 36. Драга М. Симић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШИЋ, Дејан **БРАШИЋ, Дејан**, адвокат (Београд, 16. IX 1940). Завршио основну школу и колеџ Тринити 1958. у Њујорку, где је докторирао 1965. на Правном факултету. Као члан Адвокатске коморе САД био правни заступник српске политичке емиграције. Био специјални помоћник у Националном савету за радне односе у Вашингтону, редовни професор судске праксе на факултету „Вејт Пелнц", Њујорк, директор Осигуравајућег друштва од пожара у Чикагу и председник Савета за војну обавезу. Бранио на америчком суду чланове Српског омладинског покрета „Отаџбина" и других организација српске емиграције. Специјални саветник краља Петра II Карађорђевића, саветник Епархије америчко-канадске и саветник управе цркве Свети Сава у Њујорку. Одликован Карађорђевом звездом, Орденом Св. Саве, Орденом Св. Денис грчког краљевства и Медаљом САД. ЛИТЕРАТУРА: *Сви Срби света*, Бг 2004. Марко Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШИЋ, Ђорђе **БРАШИЋ, Ђорђе**, правник (Београд, 10. V 1929). Син краљевског армијског генерала Илије Брашића, с којим је 1949. преко Аустрије емигрирао у САД. Активиста Српске православне цркве. Један од оснивача хуманитарне организације Српска братска помоћ (СБП) у Чикагу и председник њеног месног одбора у Милвокију. Био седми председник Централне управе СБП (1980). Оснивач српског фудбалског клуба *Уједињени Срби* у Милвокију. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица „Српска братска помоћ"*, Чикаго 2003. Душан Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШИЋ, Илија **БРАШИЋ, Илија**, генерал (Опарић код Крагујевца, 3. X 1882 – Милвоки, САД, 13. III 1951). Завршио 33. класу Ниже и 20. класу Више школе Војне академије, као и генералштабну припрему. У балканским ратовима (1912–1913) био командир чете и штабни официр у команди Дунавске дивизије другог позива, а у I светском рату командант батаљона и начелник штаба пешадијске бригаде. После рата био командант батаљона, начелник штаба дивизијске области и коњичке дивизије, начелник Оперативног, па Саобраћајног одељeња Главног ђенералштаба, наставник војне географије на Вишој школи Војне академије, други помоћник начелника Главног ђенералштаба, командант дивизијске и армијске области. У Априлском рату (1941) командовао 3. армијом која је офанзивно дејствовала према Албанији, али су италијанске снаге после почетних југословенских успеха успеле да сломе офанзиву, пређу у контранапад, униште и заробе већи део те армије. Остатак рата провео је у немачком заробљеништву. Од 1945. командовао Југословенским краљевским трупама у Аустрији, после чега је емигрирао у САД. Oдликован највишим српским и југословенским одликовањима, као и већим бројем савезничких одличја. ЛИТЕРАТУРА: В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије. Узроци и последице пораза*, 2, Бг–Љуб.–Тг 1982; М. С. Бјелајац, *Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941*, Бг 2004. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШИЋ, Јанко **![001_Janko-Brasic-autoportret.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-janko-brasic-autoportret.jpg)БРАШИЋ, Јанко**, сликар, вајар (Опарић код Крагујевца, 9. I 1906 – Опарић, 15. VI 1994). Сликарством је почео да се бави 1933. У почетку био усамљена појава, док се након II светског рата око њега није формирао круг сликара-наиваца који ће касније прерасти у „опарићку школу" наивне уметности у Србији. Први пут самостално излагао у родном Опарићу у Левачу (1937), потом у Београду, Јагодини, Крушевцу, Берлину, Нишу, Крагујевцу, а групно преко сто пута у земљи и иностранству. Веома заслужан за оснивање прве Галерије самоуких сликара у Југославији у Јагодини (данас Музеј наивне и маргиналне уметности) и Галерије сељака сликара у Рековцу. У сликарству се инспирисао догађајима из историје српског народа и животом сељака, нарочито наглашавајући фолклорни елемент, а у сликању ликова – осећања и душевна стања људи са села. Сликао је портрете, два иконостаса, фреске са библијским сценама у манастиру Тресије у подножју Космаја и још у осам цркава, бавио се вајарством (петнаестак скулптура и споменик изгинулим ратницима у Белушићу), писао песме и сакупљао народна предања и обичаје. Велики број његових дела налази се у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини, „Малој галерији" Синише Пауновића, као и у многим галеријама и приватним колекцијама у земљи и иностранству. Добитник је преко 20 награда и признања, међу којима Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима и Вукове награде за животно дело. ДЕЛА: *Аутопортрет*, 1933; *Кроз Албанију*, 1935; *Туча у крчми*, 1935; *Пијаница*, 1954; *Бој Срба и Турака*, 1955; *Моја мајка*, 1957; фреске у манастиру Тресије, 1959; *Српска Мона Лиза*, 1966; *Ја и мој син на орању*, 1968; *Космајско коло*, 1970; *Косовски бој*, 1971. ЛИТЕРАТУРА: О. Бихаљи-Мерин, *Уметност наивних у Југославији*, Бг 1963; К. Димитријевић, *Наива у Југославији: Мали лексикон сликара и вајара*, Бг 1979; М. Бошковић, *Јанко Брашић*, Бг 1982; Љ. Којић, *5 награђених аутора*, Јаг. 1990. Петар Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШЊАЧА **БРАШЊАЧА** (*Clitopilus prunulus*), сапробна врста гљиве, печурка из раздела Basidiomycota, карактеристична по снажном мирису налик на свеже брашно. Шешир је широк око 3–8 (10) цм, са таласастим и подвијеним ивицама, гладак, беле боје, понекад сивкаст, код младих примерака је заобљен, касније се исправи, у средини са малим испупчењем. Са доње стране шешира су густе ламеле светлобеж боје, које старењем постају беж-ружичасте, спуштају се низ дршку. Са листића се ослобађају споре које су, када су у маси, ружичасте или ружичастоцрвенкасте боје. Дршка је дуга око 2–4 цм, често ексцентрично постављена, шири се према горе, беле је боје и благо маљава при дну. Месо ове гљиве је бело, ломљиво и нежно, јаког мириса као и укуса који подсећа на брашно. Распрострањена је у Европи, Азији и северној Африци где расте у листопадним и четинарским шумама и на шумским чистинама током лета и јесени. Може се наћи широм Србије како у планинским тако и у нижим крајевима, најчешће у шумама са травом, на пропланцима и чистинама. У западној Европи одавно позната и цењена врста за справљање специфичних јела и салата. У Србији такође важи за веома укусну гљиву, али велики број сакупљача је избегава због могућности замене са бројним сличним али отровним врстама као што је отровна **б.** (*Clitocybe dealbata*) која такође има мирис који подсећа на брашно. ЛИТЕРАТУРА: И. Фохт, *Кључ за гљиве*, Зг 1986; И. Хаџић, *Други гљиварски корак*, Бг 2002. Борис Иванчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШЊО, Иштван **БРАШЊО, Иштван** (Brasnyó István), песник, прозаист, преводилац (Гунарош код Бачке Тополе, 15. VIII 1943). Студирао на Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Ради као слободни уметник. Један од најплоднијих мађарских писаца у Војводини. Објављује поезију, романе и новеле, као и дечју књижевност. Преводи са језика јужнословенских народа. Почео с песмама урбане инспирације, а затим открио свет свог детињства, па је велики део својих песама, као и романа и новела, везао за микросвет у залеђу Бачке Тополе. Поступцима магичног реализма открива богатство света који је затворен у себе, а живот доживљава на свој, традиционалан начин. Сложеност његовог језичког израза уздиже га изнад регионалног, те се затворена регија његових песама и романа претвара у симболе егзистенцијалног доживљаја. Романи *Família* (Н. Сад 1979) и *Macula* (Н. Сад 1988) спадају у најважнија остварења мађарске књижевности у Војводини. Преводио поезију Васка Попе, Пере Зупца, Паскала Гилевског, Ђуре Папхархајија и др., као и прозу Доситеја Обрадовића, Милорада Павића, Мирка Ковача и др. Добитник је награде „Невен" (1972, 1974), „Híd" (1976, 1988), „Карољ Сирмаи" (1978), преводилачке награде „Bazsalikom" (1978). На српском: *Клопка* (песме, Н. Сад 1977) и *Згасле ватре* (проза, Н. Сад 2007). ДЕЛА: поезија: *Vadvizek*, Н. Сад 1966; *Szociográfia*, Н. Сад 1973; *Kialudt tűz*, Н. Сад 1974; *Holdfény*, песме за децу, Н. Сад 1974; *Óda a regényhez*, Н. Сад 1985; *Bestiárium*, Н. Сад 1990; новеле: *Csapda*, Н. Сад 1971; *Lampion a fán*, Н. Сад 1972; *Tükrös Madonna*, Н. Сад 1976; *Gyöngyéletünk története*, Н. Сад 1989; романи: *Hósáv*, Н. Сад 1981; *Szokott-e ősz lenni Paraguayban*, Н. Сад 1992; *Az írmag*, Н. Сад 1993; *Kész regény*, Н. Сад 1996; *Vakta*, Н. Сад 2003. ЛИТЕРАТУРА: Z.Virág, *A termékenység szövegtengere. A regényíró Brasnyó István*, Н. Сад – Сегедин 2000; I. Bori, *A jugoszláviai magyar irodalom története*, Н. Сад 2007. Јанош Бањаи \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШОВАН, Драгиша **![001_Dragisa-Brasovan.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-dragisa-brasovan.jpg)БРАШОВАН, Драгиша**, архитекта (Вршац, 25. V 1887 – Београд, 7. IV 1965). Основну школу и реалку завршио у Вршцу, чија га је романтичарско-сецесијска архитектура посебно инспирисала. Од 1906. живео и студирао у Будимпешти. Дипломирао 1912. на Архитектонском факултету државног Универзитета у Будимпешти, упијајући утицаје актуелних архитектонских идеологија двојне монархије. Као сарадник реномираног атељеа ,,Тери и Погањи" до 1918. заокружио период свог стваралачког формирања. Уз асистирање старијим колегама, градио прве сопствене објекте и припремао пројекте, од којих је поједине излагао на Четвртој југословенској уметничкој изложби у Београду 1912. Током 1919. и прве половине 1920. радио у Зрењанину, да би потом у Београду, у сарадњи с архитектама Миланом Секулићем и Михајлом Петровићем Обућином, основао приватни пројектантски биро ,,Архитект". Према унутрашњој подели рада, **Б.** је био уметнички носилац бироа, креатор већине наручених дела. Веома брзо биро је стекао високу афирмацију, захваљујући низу реализација и награда на престижним конкурсима. **Б.** постаје водећи градитељ престоничких једнопородичних кућа и вишенаменских палата (Есконтна банка 1921–1923, кућа Алексе Павловића у Београду 1924), потврђен и као пројектант соколане у Зрењанину и православне цркве у Орловату (1924). Након гашења заједничког бироа 1925. **Б.** је наставио самостални рад у атељеу под истим именом. Ангажовао је нове привремене сараднике – Андреју Папкова, Николаја Шилова, а касније и Драгана Гудовића и Александра Секулића. Кристалише лични стил унутар превлађујућег академизма, обогаћујући га романтичарским и сецесијским реминисценцијама. С великим успехом развио специфичне синкретичке транзитивне интерстилске форме, респектујући укус просвећених наручилаца (куће Рихарда Шкарке из 1927. и Ђорђа Генчића из 1929. у Београду). Будући да је његова градитељска филозофија била прагматична и подложна заокретима, он се 1929. окренуо модернизму, развијаном у српској архитектури у ублаженој, компромисној варијанти, блиској концепцијама ширим слојевима пријемчивог арт декоа. Ослањао се и на тековине средњоевропског експресионизма и функционализма (Југословенски павиљон у Барселони 1929, Радничка комора у Новом Саду 1929–1931, павиљон у Милану 1931, куће Миливоја Попова 1931. и Душана Лазића у Београду 1932). У југословенској престоници подиже низ ликовно препознатљивих вишеспратних стамбено-пословних зграда и вила. Средином 30-их година градио монументалне јавне објекте највећег друштвеног значаја – Команду ратног ваздухопловства у Земуну (1935), Банску палату и Већницу у Новом Саду (1935–1940) и Државну штампарију у Београду (1933–1940). Та експресионистичко-функционалистичка трилогија представља врхунац његовог стваралаштва, у којој је исказао високо композиционо умеће, смисао за естетику грађевинских материјала и суптилно симболистичко урбано дизајнирање. Поменуте грађевине су и данас кључни визуелни репери амбијената у којима су подигнути. Уз пројектовање и грађење, **Б.** је излагао на колективним архитектонским изложбама, наступао и као члан модернистички опредељене уметничке групе ,,Облик". Приступио је и Групи архитеката модерног правца (1928–1934), тада најавангарднијем српском архитектонском удружењу. Захваљујући оригиналној, стваралачкој рецепцији идеја интернационалне модерне, оставио је дубок траг у свим раздобљима српског предратног модернизма – раном (1929–1931), зрелом (1931–1934) и касном (1934–1941). ![002_Zgrada-komande-vazduhoplovstva-u-Zemunu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-zgrada-komande-vazduhoplovstva-u-zemunu.jpg) Други светски рат провео је у стваралачкој изолацији. По завршетку рата споро се укључивао у архитектонски миље новостворене државе, у којем су заједно с новонасталим околностима деперсонализација струке и анонимност грађења потискивали ауторску иницијативу и инвентивност. Навикнут да сарађује с одлучним приватним инвеститорима, невољно се прилагођавао идеалима егалитаристичке бирократизоване клијентеле. Запослио се у Министарству железница (гради типске чуварске кућице), радио на реконструкцији Старог двора у Београду и као архитекта Пројектантског завода Србије. Године 1953. прешао у КМГ ,,Трудбеник" где је основао биро ,,Савремена архитектура". Пројектовао објекте за радничка насеља у модернизованом фолклористичком духу (Јагодина, Зворник, Тузла, Аранђеловац, Шабац, хотел у Сопоћанима), ревидирајући шаблонизовану естетику владајућег соцреализма. Упркос континуитету дела, у корпусу амбициозне ауторске архитектуре вишег стандарда крајем 50-их и почетком 60-их година, он не досеже резултате с једнаким успехом (хотели ,,,Бристол" у Тузли и ,,Метропол" у Београду, Пошта у Новом Саду, Робна кућа у Чачку). Као угледни средњоевропски и југословенски градитељ, 1953. је изабран за почасног члана Краљевског удружења Британских архитеката, а 1961. и за дописног члана САНУ. У домаћој историји архитектуре оправдано се сврстава међу најуспешније националне градитеље јер његово дело на најбољи начин сублимира највредније идеје модерне српске архитектуре. ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, „Дело архитекте Драгише Брашована", *ЗМСЛУ*, 1970, 6; „Наши неимари. Драгиша Брашован", *Изградња*, 1980, 8; А. Кадијевић, „Живот и дело архитекте Драгише Брашована (1887–1965)", *ГГБ*, 1990, 37; А. Бркић, *Знакови у камену. Српска модерна архитектура 1930–1980*, Бг 1992; L. Blagojevic, *Modernism in Serbia: The Elusive Margins of Belgrade Architecture, 1919–1941*, Cambridge 2003; В. Брдар, *Од Париса до Брашована. Архитектура јавних здања у Новом Саду између два светска рата*, Н. Сад 2003. Александар Кадијевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШОВАН, Никола **БРАШОВАН, Никола**, учитељ, новинар, библиотекар (Вршац, 6. IX 1850 – Вршац, 27. XI 1932). Учитељску школу завршио у Сомбору. У младости објављивао родољубиву поезију, ћирилицом, у немачком локалном листу *Werschetzer Gebirsbote*. Учитељски позив започео 1871. у Земуну, где је у друштву истакнутих српских педагога прихватио модерна педагошка начела. У Београду се упознао са Светозаром Марковићем који га је заинтересовао за социјалистичке идеје и програм Уједињене омладине српске. Пријатељске везе одржавао је и с тадашњим социјалистима Пером Тодоровићем и Николом Пашићем. С Митом Нешковићем почео у Земуну да припрема педагошки часопис социјалистичког усмерења *Учитељ*, али су војне власти ставиле забрану на његову садржину и при том добиле подршку црквених кругова. Наставио издавање у свом родном граду, где је 1872. добио место народног учитеља. Под његовим уредништвом часопис је излазио 1873–1874, а штампан је у „печатњи" удове Кирхнерове. И овде су му прављене сметње, те је последња два броја био принуђен да штампа код Браће Јовановић у Панчеву. Часопис му је помогао у великом подухвату реорганизације вршачких школа у духу српске националне просвете. **Б.** је основао и био управитељ прве Грађанске школе у Вршцу. Блиско повезан с Лазом Нанчићем, Јашом Томићем и другим вршачким социјалистима, припадао је дружини „Будућност" која је издавала истоимени лист (1895–1901), а он био међу уредницима. Сарађивао у Нанчићевом *Српству*, као и у *Застави* и *Бранику*. Био је један од оснивача Градске библиотеке и њен доживотни библиотекар. Син му је био познати архитекта Драгиша Брашован. ЛИТЕРАТУРА: „Никола Брашован" (некролог), *Војводина*, 1932, 48; Р. Вуковић, „Преглед садржаја *Учитеља* (1873–1874), првог социјалистичког педагошког часописа код нас", *Зборник за историју школства и просвјетe*, Зг, 1967, 3; Б. Вранешевић, *Улога и значај првих вршачких социјалиста у политичком животу Војводине*, Вш 1974; В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980. Душан Белча \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШОВАН, Радослав **БРАШОВАН, Радослав**, лекар, хирург, универзитетски професор (Вршац, 22. VI 1888 – Београд, 27. VI 1964). Као стипендиста Матице српске и Текелијанума завршио медицину у Будимпешти (1915). Радио у Суботици и Будимпешти а од 1919. у Београду. Изабран 1922. за асистента, а 1938. за ванредног професора на Медицинском факултету у Београду. Говорио мађарски, немачки, француски и енглески језик. Пред II светски рат био управник Клинике за општу хирургију. Током рата радио и као приватни лекар. Усавршавао се 1927/28. у Паризу а 1930. у Берлину. Бавио се експерименталном и клиничком хирургијом. Пензионисан 1948. Објавио монографију *О фрактурама* (Бг 1925). Са немачког језика превео књиге *Хируршка пропедевтика* од Сонтага и *Предохрана и сузбијање оперативних опасности* од Каписа. Један од оснивача Хируршке секције СЛД. Члан Удружења хирурга Југославије. Носилац ордена Св. Саве IV и III реда и Златне медаље Црвеног крста Југославије. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006. Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРАШОВАН, Србислав Н. **БРАШОВАН, Србислав Н.**, гинеколог, универзитетски професор (Пожаревац, 24. III 1936). Дипломирао на Медицинском факултету Универзитета у Београду (1961), где је похађао последипломске студије (1961–1962). Емигрирао у САД 1962. Служио у америчкој војсци као лекар (1968–1970), добио чин мајора. Студије и практичан рад наставио на универзитетима у Лос Анђелесу, Висконсину, Чикагу и Ванкуверу. Десетак година радио на Клиници у Гери, да би се од 1979. посветио приватној пракси у Мерилвилу, у Индијани. Директор је Центра за испитивање фертилитета Методистичке болнице у Гери и Мерилвилу. Предаје гинекологију на Мед. ф. Универзитета Индијана. Оснивач хуманитарне фондације за помоћ земљама Трећег света, из које је дао значајну помоћ својој земљи. Члан Америчког удружења лекара и још двадесетак других удружења и организација. Од 2000. ради у болницама, здравственим центрима у Мерилвилу и Чикагу ЛИТЕРАТУРА: M. D. Nicklanovich, „The Good Dr. Srbislav", *Serb World USA*, 1990, 7. Владимир Гречић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРБОРИЋ, Бранислав **БРБОРИЋ, Бранислав**, лингвиста (Пустипуси, Љубиње, 1. II 1940 – Београд, 6. V 2005). Студије енглеског језика завршио на Филолошком факултету у Београду (1965), а последипломске студије нa Филозофском факултету у Загребу (1981). Радио у туристичкој организацији „Путник" и војном библиотекарству, касније у Централном комитету Србије, а потом у Министарству културе, где је обављао дужности заменика и помоћника министра за област издаваштва и библиотекарства у Србији. Последње године живота провео на положају саветника министра културе. Иницијатор оснивања Одбора за стандардизацију српског језика (1997) и његов први секретар. Објавио преко 250 расправа (највише о проблемима српске социолингвистике и стандардологије) и неколико (ко)ауторских књига, међу којима и *Језички приручник* П. Ивића, И. Клајна, М. Пешикана и Б. Брборића (Бг 1991; друго допуњено и измењено издање, под насловом *Српски језички приручник*, Бг 2004). Његовом књигом *Српски језик*, у научној редакцији Милорада Радовановића, отворена је велика серија *Najnowsze dzieje języków słowiańskich* (Ополе 1996). Исте године та је књига, под насловом *Српски језик на крају века*, објављена и у Београду. Учествовао је у припреми књиге *Ка новој писмености* (Бг 1998), а са Јованом Вуксановићем и Радојком Гачевићем припремио је књигу *Српски језик у нормативном огледалу* (Бг 2006) и серију *Списи Одбора за стандардизацију српског језика*, у којој су, у седам књига (до 2004), објављени сви релевантни документи о седмогодишњем деловању Одбора. Његово најзначајније дело јесу две опсежне књиге у којима је сабрао око 140 својих текстова под насловом *О језичком расколу: Социолингвистички огледи I* (Бг – Н. Сад 2000) и *С језика на језик: Социолингвистички огледи II* (Бг – Н. Сад 2001). У њима је дат опсежан преглед свих дешавања која су најпотпуније обележила судбину српскога језика током друге половине ХХ в. ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер, „Две књиге Бранислава Брборића о српском језику", *ЗМСФЛ*, 2001, 44/1–2; Д. Петровић, „Бранислав Брборић (1940–2005)", *ЗМСФЛ*, 2005, 48/1–2; M. Ивић, „Поводом годишњице смрти Бранислава Брборића", *ЈФ*, 2006, 62; П. Пипер, „In memoriam: Бранислав Брборић", *ЗМСС*, 2006, 69. Драгољуб Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРВЕНИК **БРВЕНИК**, средњовековни град, подигнут на високој и стрмој гранитној купи (599 м) брда Градина, изнад ушћа Брвенице у Ибар, северно од Рашке. Данас је у рушевинама. Назиру се делови горњег града издужене овалне основе (уништени каменоломом) и обимни бедеми доњег града неправилне троугаоне основе с две округле куле на северном и јужном углу. Од јужне куле води стари пут до остатака цркве Св. Николе, задужбине кнеза Дабише (друга половина XIV в.), где су видљиви остаци неутврђеног трга, а према Ибру се на источној страни спуштао лагум за снабдевање водом. Настанак и развој града био је заснован на рудном богатству околине. Већ 1280. поједини дубровачки и которски трговци имали су овде своје куће или су одседали у **Б.** У граду се црква Св. Трифуна помиње 1346. Град с околним жупским селима припао је челнику Муси 1363. када га је цар Урош, у договору са Војиславом Војиновићем, заменио за Звечан. Његови синови су у непосредној околини подигли своју задужбину, манастир Нову Павлицу. Под турском влашћу утврђење је напуштено и више се не помиње, али су се под тим именом формирали пространи кадилук (1476) и посебна нахија. Само насеље **Б.**, вероватно подграђе, имало је 1533. 21 кућу. **[![001_Zupa-srednjovekovnog-grada-Brvenik-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-zupa-srednjovekovnog-grada-brvenik-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/001-zupa-srednjovekovnog-grada-brvenik-karta.jpg)** Истоимена жупа била је под јурисдикцијом архиепископије у Жичи. Целина жупе разбијена је тимарским системом већ у најранијим турским пописима (1455, 1476), али се може сагледати почетком XVI в. у пописима нахије **Б.** (1519, 1533, 1548), када је захватала на левој страни Ибра слив Студенице и Брвенице са планинама Чемерно и Радочело, а на десној страни реке пределе Копаоника са селима Јариње, Лешак и Лепосавићи. ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, „Једна српска жупа за време царства", *ГСНД*, 1928, 3; А. Дероко, *Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији*, Бг 1950; Е. Мушовић, „Брвеник у турским изворима XV и XVI века", *НпЗ*, 1992, 16. Гордана Томовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРВНАРА **БРВНАРА**, зграда грађена од брвана, полубрвана или талпи. Део је градитељства које припада народној архитектури. Под **б.** се пре свега подразумева стамбена зграда али се на исти начин граде и привредне зграде. Четвороугаоне је основе, грађена хоризонталним слагањем материјала. Брвна, полубрвна или талпе се на угловима спајају „на усек" или „на ћерт". Кров је најчешће двосливни, понекад и „на четири воде" и може бити од кровине (лишће, слама, трска), шиндре (дрвене дашчице) или ћерамиде (овални цреп). Нема таван, а дим излази кроз мале отворе на крову „баџе". Све до средине XIX в. претежно је била једнопросторна зграда, с отвореним огњиштем на средини. Од тог времена развија се хоризонтално и вертикално. Хоризонтални развој подразумева градњу собе и делимичну просторну поделу функција традиционалног начина становања. Основна просторија, „кућа", у којој се налази огњиште, користи се за свакодневне активности, а соба за спавање најстаријих чланова домаћинства и организовање домаћих светковина. **Б**. грађена на косом терену под једним делом има у сухозиду озидан подрум, „избу", која се користи за смештање стоке, хране, алата и сл. Такве **б.** називају се куће „на ћелици". Развијена **б.** на „кући" има двоја врата на наспрамним зидовима. У традиционалном начину становања **б.** је, осим за коначиште, била и место за обављање неких послова који се раде у затвореном простору (ткање, круњење кукуруза, прављење алата итд.). У традиционалној архитектури биле су познате **б.** „осаћанке" које су градили мајстори из Осата. Од осталих се разликују по квалитету градње и димњаку с украшеним „капићем". Милош Матић На балканском подручју градња **б.** позната је још у праисторијско доба. Код старих Словена дрво је било основни грађевински материјал. **Б.** грађене са спратном етажом зову се чардаци. Посебна врста **б.** је сојеница (сошница), подигнута на високим стубовима. **Б.** је типична сеоска кућа на Балкану из прве половине XIX в., од брвана тесаних у виду талпи, на темељним зидовима од камена. До данас се задржала у планинским крајевима. Силуета грађевине одликује се изванредном лакоћом и елеганцијом линије. **![001_Brvnara.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brvnara.jpg)** Познат је такође и већи број сакралних објеката подигнутих од брвана. Цркве **б.** постоје у Русији, северноевропским земљама, али и на Балкану. То су углавном хришћанске сакралне грађевине мањих димензија, са стубовима или без њих, те карактеристичним, често врло сложеним стрмим косим кровом покривеним шиндром. У Србији су познате многе цркве **б.** међу којима су најзначајније: Покајница, црква у Такову код Горњег Милановца, Храм Св. апостола Петра и Павла у Даросави, Св. Ђорђе у Крњеву код Смедерева, Св. Илија у Смедеревској Паланци, Силазак Св. Духа у Селевцу код Смедерева, црква у Јаворанима, у Рачи, као и у Горобиљу. Бранка Ланцош Малдини ЛИТЕРАТУРА: Б. Којић, *Сеоска архитектура и руризам*, Бг 1958; *Енциклопедија ликовних умјетности*, I, Зг 1959; А. Дероко, *Народно неимарство*, I, Бг 1968; H. Koepf, *Bildwörterbuch der Architektur*, Stuttgart 1968; Р. Финдрик, *Динарска брвнара*, Сирогојно 1998; Сл. М. Ненадовић, *Илустровани речник израза у народној архитектури*, Бг 2002; С. Малдини, *Енциклопедија архитектуре*, Бг 2004. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРВНИК **БРВНИК**, село у Републици Српској, у Посавини, око 10 км југоисточно од општинског сједишта Босанског Шамца. Налази се на лијевој страни ријеке Толисе (притока Саве), на око 88 м н.в. Збијеног је типа, куће су на дужини од око 2 км нанизане уз сеоски пут. Село је 1991. имало 609 становника, од којих 95,2% Срба. ЛИТЕРАТУРА: *Босански Шамац*, Босански Шамац 1976. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРГЉЕЗ **![001_Brgljez.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brgljez.jpg)БРГЉЕЗ** (пузавац), омања птица певачица рода *Sitta* из породице Sittidae. Крупне је главе а кратког равног репа, кратких (у лету) заобљених крила, снажних ногу и чврстог длетастог кљуна. Одозго је сивоплав и има уску црну траку преко ока. Глас му је продоран и звиждукав. **Б**. је бучна и окретна птица, вешта у пузању у свим правцима, често наглавачке, и по свим нагибима (укључујући и негативне), а у сталном трагању за бескичмењацима који се крију у уским пукотинама подлоге. Гнежђење почиње у априлу. Јаја (6–11) су бела, са рђастим пегицама. Инкубација траје око две недеље, а полетарци излећу после три и по недеље. У Србији живе две врсте, обе строго заштићене. Обични **б**. *S. europaea* евроазијска је птица умереног појаса, распрострањена по зрелим шумама целе Србије. С доње стране је светлоруменориђ. Дугачак је око 14 цм. Храни се првенствено оним што пронађе на кори стабла и у њеним пукотинама. Гнездо прави у шупљини дрвета, чији отвор сузи дозиђивањем блатом које се стврдне кад се осуши, тако да кроз тесан улаз не може да се провуче ниједан пљачкаш гнезда. Српска популација је стабилна, процењена на око 300.000–400.000 парова. Није селица. **Б.** лончар *S. neumayer* птица је источног Средоземља и живи местимично на голом стењу клисура и литица у најјужнијим деловима Србије. Светлијих (блеђих) је боја од обичног **Б**. и мало је краћи од њега, иако делује крупније. Има крупнију главу и дужи и масивнији прав кљун, алат примерен пукотинама тврдог камена. Име је добио по гнездима која вешто прави од блата (са разним примесама), у облику крчага са грлићем, прилепљеног за вертикалну или негативно нагнуту стену, најрадије испод превиса. У Србији их живи мало. У клисури Пчиње је процењено да се гнезди 4–7 парова, а изван тог подручја одавно није нађен. ЛИТЕРAТУРA: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003, 12; Д. Рaдишић и др., „Нови локaлитет гнежђењa бргљезa лончaрa *Sitta neumayer* у Србији", *Ciconia* 2006, 15; С. Пузовић и др., *Значајна подручја за птице у Србији*, Бг 2009. Воислав Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРГУД **БРГУД**, село у северној Далмацији, у Равним Котарима, у Задарској жупанији, 12 км источно од Бенковца, на једном локалном путу. Заузимало је велику површину и чинило га је 11 заселака. Село је 1991. имало 611 становника (99,3% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 3 члана (2001). Православна црква Св. Праведни Лазар подигнута је око 1682, а обновљена 1869. То је једнобродна грађевина с полукружном олтарском апсидом и звоником. Засведена је полуобличастим сводом и озидана квадерима тесаног камена. ЛИТЕРАТУРА: *Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРГУЛЕ **БРГУЛЕ**, село у Тамнави, на развођу Тамнаве и Колубаре. Налази се на локалном путу 15 км североисточно од општинског седишта Уба. Дисперзивног је типа, смештено на 85–110 м н.в. и чине га четири засеока. У новије време куће се концентришу уз важније путеве. На источној периферији села пролази пруга која повезује обреновачку термоцентралу с рудницима угља. Становништво је досељавано махом у другој половини XVIII и током XIX в. из колубарских насеља, Ваљевске Подгорине, Рађевине, Азбуковице, Црне Горе и Старог Влаха. Село је 1844. имало 64 кућe и 536 душa, 1921. 150 домова и 925 житеља, а 2002. 1.235 становника, од којих 98,6% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија, дом културе, пошта, земљорадничка задруга и фарма Завода за вирусологију „Торлак" из Београда. Већи део активног становништва (65,7%) бави се непољопривредним делатностима. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРДАН → НОВАЦ **БРДАН** → **НОВАЦ** # БРДАР **БРДАР**, **Милан**, социолог, филозоф, универзитетски професор (Рума, 14. III 1952). Дипломирао на Групи за социологију Филозофског факултета у Београду (1979), где је 1998. и докторирао. Радио у Институту друштвених наука у Београду (од 1981), где је 2001. стекао звање вишег научног сарадника. Од 2001. предаје Општу социологију и Филозофску методологију на ФФ у Новом Саду, од 2006. у звању редовног професора. Био у редакцији часописа *Гледишта* (1983–1989), *Theoria* (1984–1986), *Социолошки преглед* (1994–2002, главни уредник 1996–1999) и председник Српског филозофског друштва (1997–2000). Био заменик министра просвете и спорта (2004), саветник председника Владе за питања просвете и културе (2005–2007) и заменик министра вера у Влади Републике Србије (2007–2008). У питањима методологије и филозофије друштвених наука, теорије друштва и геополитике, а посебно промена у стратегијама друштвених наука после пада социјализма учинио је у српској друштвеној науци значајна померања ка њиховим новим критичким и постмодерним тумачењима. Преводи са енглеског. За научни рад добио награде „Драгиша Кашиковић" (књига године из историографије 2002); Радио Београда 2 (књига године из филозофије 2003); „Милош Н. Ђурић" (за превод Т. Парсонс, *Друштвени систем*, Ср. Карловци 2009). ДЕЛА: *Тоталитет и позитивизам: критика филозофије и методологије друштвених наука у делу К. Р. Попера*, Бг 1981; *Праксис одисеја: студија настанка бољшевичког тоталитарног система 1917–1929*, I–II, Бг 2000–2001; *Филозофија у Дишановом писоару. Постмодерни пресек ХХ-вековне филозофије*, Ср. Карловци – Н. Сад 2002; *Узалудан позив. Социологија знања између идеологије и саморефлексије: случај Карла Манхајма и Просветитељства*, Н. Сад 2005; *Српска транзициона илијада*. *Апорије демократског преображаја Србије у геополитичком контексту*, Н. Сад 2007. Милован Митровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРДАРИ **БРДАРИ**, село у Федерацији БиХ, на југоисточним обронцима Мајдан планине, око 5 км северозападно од општинског седишта Сански Мост. Дисперзивног је типа, смештено на 160–200 м н.в. На источној и северној граници села пролази пут Сански Мост – Стари Мајдан. Село је 1991. имало 539 становника, од којих 54% Муслимана, а 41,4% Срба. Након грађанског рата (1992–1995) у **Б.** живи само муслиманско становништво. Село има петоразредну основну школу. ЛИТЕРАТУРА: Б. Бокан, *Сански Мост, дио први*, Сански Мост 1974. Драго Тодић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРДАРИЋ, Радивој **БРДАРИЋ, Радивој**, фармацеут, универзитетски професор (Мокрин, 24. V 1932). Фармацеутски факултет завршио 1956. у Београду, где је магистрирао 1964. и докторирао 1968. из медицинске биохемије. Радио као фармацеут у биохемијској лабораторији Дечје клинике у Београду, асистент за предмет Биохемија на Медицинском факултету у Сарајеву, редовни професор Биохемије на Факултету за физичку културу у Новом Саду и редовни професор за предмет Физиологија и биохемија спорта на Вишој тренерској школи при Факултету за физичку културу у Београду. Био дугогодишњи научни саветник у Југословенском заводу за физичку културу и медицину спорта (данашњи Републички завод за спорт), где је руководио Допинг лабораторијом (1975–1988) и осмислио и водио програм исхране и суплементације спортиста након тренинга и такмичења под називом „Средства за бржи опоравак спортиста" (1976–2004). Аутор је више књига из области спортске медицине, биохемије спорта, допинга и исхране спортиста. Добитник је Мајске награде за научноистраживачки рад 1972. ДЕЛА: *Исхрана спортиста и дијететски производи*, Бг 1985; „Регулација ацидо-базне равнотеже. Средства бржег опоравка. Допинг.", у: Р. Медведев и сар. (ур.), *Спортска медицина*, Зг 1987; *Биохемија спорта*, Бг 1994. ЛИТЕРАТУРА: Н. Мајкић Сингх, Ј. Ђурђевић, Ј. Каврић, *Развој медицинске биохемије у Југославији*, Бг 1998. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРДАРИЦА **БРДАРИЦА**, село на североисточној подгорини планине Цер, источно од пута Шабац (27 км) – Ваљево, око 15 км северно од општинског седишта Коцељеве. Налази се у изворишном делу долине реке Врбичанке, на 140–200 м н.в. Дисперзивног је типа и чине га пет „мала" окупљених уз сеоске путеве. Помиње се 1528. са три куће. Становништво се досељавало крајем турске владавине и после ослобођења од Турака из околине Осечине, Владимираца, Ваљева, Азбуковице и Баната. Село је 1921. имало 170 домова и 1.040 житеља, а 2002. 1.519 становника, од којих 66,4% Срба и 32,1% Рома. У селу се налазе стара православна црква из 1791 (обновљена 1983), четвороразредна основна школа, дом културе и силос. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРДО **БРДО**, насеље у Републици Српској, на сјеверном ободу планине Лисина, око 1,5 км западно од општинског сједишта Мркоњић Града. Дисперзивног је типа, смјештено на 650–700 м н.в. **Б.** је 1991. имало 587 становника, од којих 93,9% Срба. За вријеме грађанског рата 1995. српско становништво је избјегло на слободну територију, а након успоставе мира, услиједио је повратак избјеглог становништва и обнова уништене имовине. ЛИТЕРАТУРА: И. Ловреновић, *Мркоњић Град – монографија*, Мркоњић Град 1973. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЂАНИ **БРЂАНИ**, село 10 км југозападно од општинског седишта Горњег Милановца, у горњем делу долине реке Дичине, притоке Западне Мораве. Кроз село пролази пут Београд–Чачак (12 км). Дисперзивног је типа, смештено на 250–500 м н.в. и чини га пет заселака. Помиње се 1528. са 24 дома. Расељено је у првој половини XVIII в. а обновљено крајем XVIII и почетком XIX в. досељавањем становништва из „брдске" Црне Горе, Херцеговине, Старог Влаха и околине Ужица. Село је 1921. имало 220 домова и 1.380 житеља, а 2002. 1.227 становника, од којих 98,1% Срба. У селу се налазе основна школа (почела с радом 1845), месна канцеларија, амбуланта, пошта, предузеће за рударско-геолошка истраживања „РГИ", погони фабрике магнезита и дрвне индустрије. Највећи број активног становништва (81,4%) запослен је у неаграрним делатностима, многи у Горњем Милановцу и Чачку, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЂАНИН БАЈОВИЋ, Бранко **БРЂАНИН БАЈОВИЋ, Бранко**, књижевник (Сарајево, 31. III 1956). Дипломирао на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје је радио као новинар и уредник и живио до 1992. Последипломске студије похађао на Филолошком факултету у Београду. Магистрирао 2001. и докторирао 2006. из области књижевне историје на ФФ у Бањалуци, гдје је радио као драматург и умјетнички директор Народног позоришта Републике Српске. На ФФ у Источном Сарајеву доцент за област свјетске драме. У поезији је наглашено окренут традицији, склон епском замаху и сродним мотивима, заокупљен идеалом чврсте форме. Често је присутна ратна тема обиљежена трагичким патосом и сјенчена библијским, хришћанским подтекстом. У најуспелијим прозним остварењима (романи *Михаил*, Бл 2003; *Сила*, Бг 2010), у драмама (*Године и гомиле*, Бл 2002; *Немогућа мисија*, Бл 2004) и документарним радио и телевизијским драмама, промишља трагичност националне историје и одјек тог трагизма у драматичности савременог живота. Све приметније активира озрачје православне духовности као контекст својих дела. Израз му карактеришу сентенциозност и густа интертекстуална мрежа. Приредио монографију *70 сезона Народног* *позоришта Републике Српске у Бањој Луци* (Бл 1999). Заступљен у више избора и антологија. ДЕЛА: поезија: *Лирика Атике*, Бг 1993; проза: *Седми печат*, Сар. 1988; *Памјат*, Лакташи 2004; драме: *Црни анђео*, Сар. 1991; *Око у око*, Бл 2002; студије: *Марко Краљевић и српска драма*, Срп. Сар. 2003; *Косово и* *нова српска историјска драма*, Ист. Сар. 2007. ЛИТЕРАТУРА: Л. Шекара, „Поводом једне пјесничке награде", *Путеви*, 1997, 43, 3; С. Кољевић, „Шаховска одисејада Бранка Брђанина Бајовића", *ЛМС*, 2004, 474, 4; Л. Шекара, „Једна добродошла књига", *ЗМСКЈ*, 2008, 56, 1. Ранко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЂАНКА **![001_Brdjanka.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brdjanka.jpg)БРЂАНКА** (*Arnica montana*), вишегодишња зељаста биљка из породице главочика (Asteraceae). Ризом је снажан, хоризонталан. Стабло је високо 20–60 цм. Листови су цели, са горње стране густо жлездасто длакави, обрнуто јајасти до елиптични, углавном приземни, само 1–2 пара наспрамних листова на стаблу. Цветови главичасти, до 5 цм у пречнику, 1–5 ретко више, на врху стабљике. Овојни листићи главице су зеленкасти и распоређени у два реда. Спољни језичасти цветови женски, жути, унутрашњи цевасти, жути, хермафродитни. Цвета од маја до августа. Плод је дугуљаста, тамна, ситно бело длакава, до 1 цм дугачка, ахенија са кратким свиластим папусом. Распрострањена је на планинама централне Европе допирући на север до јужне Скандинавије. На Балканском полуострву веома је ретка, искључиво на Динарским планинама у Босни и Црној Гори. Расте на планинским пашњацима, ливадама и тресавама на силикатној подлози. Цењена је лековита биљка у народној и официјелној медицини. Садржи отрован сесквитерпенски лактон хеленалин који може изазвати иритацију коже, контактни дерматитис и гастроинтестиналне сметње, а новија истраживања показују да може имати чак и антиканцерогени ефекат. Ризом садржи инулин као и деривате тимола који имају антибактерицидно и антифунгицидно дејство. Гелови од екстракта **б**. користе се против кожних запаљења, реуматизма и остеоартритиса. ЛИТЕРАТУРА: I. E. Ferguson, „*Arnica* L.", у: Tutin et al. (ур.), *Flora Europaea*, 4, Cambridge 1976; Ј. Туцаков, *Лечење биљем, фитотерапија*, Бг 1990. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЂОВИЋ, Дејан **БРЂОВИЋ, Дејан**, одбојкаш, тренер (Краљево, 21. II 1966). Одбојку почео да игра у Жичи у истоименом клубу, наставио у *Рибници* из Краљева 1984, затим у *Црвеној звезди* у три наврата (1985–1992; 1997; 2002–2003), у *Олимпијакосу* (1992–1994), *Орестијади* (1995) и *АЕК-у* (2001) у Грчкој, *Роми* (1996), *Милану* (1998), *Лорету* (1999) и *Лубеу* (2000) у Италији и крагујевачком *Радничком* (2004–2006). Као играч са *Црвеном звездом* освојио титулу првака државе (2002/03) и два купа (1991. и 1997), са *Олимпијакосом* два пута био првак Грчке и два пута победник купа, са *Лубеом* победник купа Италије и Купа ЦЕВ. Био је дугогодишњи капитен државне репрезентације за коју је током 13 година одиграо више од 300 утакмица и освојио бронзане медаље на Олимпијским играма у Атланти 1996. и Европском првенству у Атини 1995. и златну медаљу на Универзијади у Загребу 1987. Опроштајну утакмицу одиграо 5. V 2006. Тренерску каријеру почео у крагујевачком *Радничком* (2004–2007), прве три сезоне као играч и као тренер, наставио као тренер одбојкашица италијанског *Асистела* 2008. и освојио треће место у Лиги шампиона. Био је менаџер *Рибнице* 2009, а од 2010. тренер одбојкашица *Рабите* из Бакуа са којима је освојио титулу првака Азербејџана и друго место у Лиги шампиона (2011). Добитник је националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007). ЛИТЕРАТУРА: *Освајачи медаља из српских клубова*, Бг 2005. Милојко Тубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕБЕРИНА **![001_Breberina.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-breberina.jpg)БРЕБЕРИНА** (*Anemone*), род зељастих вишегодишњих биљака из породице љутића (Ranunculaceae), из секције Sylvia, која обу-хвата преко 35 врста распрострањених у шумским областима читавог Холарктика. У Европи постоји 8, а у Србији 3 врсте ове секције: бела **б.** (*A. nemorosa*), жута **б.** (*A. ranunculoides*) и плава **б.** (*A. blanda*). То су шумске биљке које цветају у рано пролеће. Одликују се дугачким, хоризонталним, ређе кртоластим ризомом, стаблом високим 5–20, ретко до 30 цм, троделним, по ободу неправилно тупо назубљеним листовима, по 2–3 у пршљеновима стабла, крупним белим, жутим или светлоплавим цветовима. Прашници са жутим антерама, многобројни као и тучкови. Плод је орашица. Бела **б.** одликује се крупним појединачним белим цветовима, око 2 цм у пречнику, обично са 6 латица које су са доње стране често црвенкасто љубичасте, троделним листовима на дугачким дршкама. У Србији је честа врста сеновитих, нарочито букових шума, али настањује и ободе четинарских шума и клековину бора, допирући до 2.200 м. Жута **б**. разликује се по жутим цветовима, око 1,5 цм у пречнику, са 5 латица и седећим или троделним листовима стабла са кратким дршкама. Код нас је честа врста сеновитих храстових шума. Плава **б.** одликује се кртоластим ризомом, длакавим троделним листовима и светлоплавим цветовима, до 2 цм у пречнику, са 8–15 узаних латица. Ређа је врста термофилних храстових шума централне Србије и Метохије. Иначе род *Anemone* обухвата још преко 120 врста из других секција од којих је у Европи заступљено 10, претежно у Медитерану, а у Србији још 2 (*A. narcissilora* и *A. sylvestris*). Већина врста је веома декоративна, а нарочито се гаје хибриди добијени од неких азијских представника. Све врсте рода *Anemone* су отровне. ЛИТЕРАТУРА: A. O. Chater, „*Anemone* L.", у: Tutin et al. (ур.), *Flora Europaea*, 1, Cambridge 1964; М. Гајић, „*Anemone* L.", у: М. Сарић (ур.), *Флора СР Србије*, 1, Бг 1992. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕГАЛНИЧКА БИТКА **БРЕГАЛНИЧКА БИТКА** (30. јун – 9. јул 1913), одлучујућа битка Другог балканског рата. После закључења мира у Лондону 30. V 1913, којим је окончан Први балкански рат (1912–1913), Бугарска је извршила концентрацију трупа према Србији и Грчкој, с намером да оружаним путем реши спорно питање разграничења са дотадашњим савезницама у рату против Турске. Не сачекавши исход арбитраже руског цара о утврђивању линије разграничења на спорним територијама, бугарска Врховна команда је према Србији сконцентрисала своју 4. армију, под командом генерала Стилијана Ковачева. Пета армија, под командом генерала Стефана Тошева, концентрисана у ширем рејону Ћустендила, имала је задатак да садејствује 4. армији на криворечком правцу. Иако је бугарски ратни план био изразито офанзивне природе, у стратегијској резерви су остављене релативно мале снаге, чиме се бугарско командовање лишило могућности да у одлучујућим моментима битке ојача офанзивну моћ. Почетку борбених дејстава претходио је низ оружаних инцидената дуж демаркационе линије Патарица – Рујен – гребен Осоговских планина – Злетовска река – ушће Криве Лакавице – гребен Плавуше – Дојранско језеро. Због опасности од општег напада, српска Врховна команда је из дубине македонске територије приближила трупе 1. и 3. армије демаркационој линији. До вечери 29. јуна трупе тих армија су заузеле следећи распоред: 3. армија (командант генерал Божидар Јанковић) сконцентрисана дуж обала Криве Лакавице до Рујена; 1. армија (командант престолонаследник Александар Карађорђевић) прикупљена на десној обали Злетовске реке до Големог врха. У стратегијској резерви Врховне команде налазиле су се Црногорска дивизија (командант дивизијар сердар Јанко Вукотић) и Добровољачка бригада (командант пуковник Алимпије Марјановић). С обзиром на то да су се у средишту међудржавног сукоба налазиле спорне територије у Македонији, концентрација главних снага сукобљених армија извршена је на македонском војишту, упркос чињеници да је нишавско војиште по својим карактеристикама имало неупоредиво већи оперативни и стратегијски значај. Битка је почела на фронту 3. армије око 2 часа ноћу 30. јуна изненадним бугарским нападом. Под јаким притиском предстражни делови су се повукли на главне положаје. Покушај бугарских коњичких јединица да пресеку одступницу српским предстражним деловима није дао очекиване резултате. На фронту 1. армије бугарске јединице су прешле Злетовску реку, одбациле српске предстражне делове и у току дана овладале десном обалом реке до линије Дренак–Кала. Српска Врховна команда је у међувремену донела одлуку да се битка настави на достигнутој линији 3. армије, а не на раније утврђеним положајима Светониколске реке. Зато је 1. армији наређено да пређе у напад правцем Рајчански рид – Кочани, обезбеђујући леви бок према Кочанима, а 3. да остане у одбрани, с тим да пређе у напад чим контранапад 1. армије буде дао оперативне резултате. Сутрадан, 1. јула, бугарске јединице су обновиле нападе на целокупном фронту 3. армије. По наређењу Врховне команде јединице 3. армије су 2. јула ујутро кренуле у напад. Проценивши да бугарски напад може озбиљно да угрози десно крило фронта, српска Врховна команда је као појачање упутила на тај сектор Добровољачку бригаду из стратегијске резерве и Коњичку дивизију и 2. црногорску бригаду из 1. армије. Команданту 3. армије је наложено да по потреби ојача угрожено десно крило још једном дивизијом, а да једну дивизију задржи у одбрани ка Штипу. Истог дана је због претрпљеног неуспеха смењен помоћник бугарског главнокомандујућег генерал Михаил Савов, један од креатора идеје о оружаном решењу територијалних спорова са Србијом и Грчком. На његово место је постављен генерал Радко Димитријев. Да би олакшали ситуацију, Бугари су 3. јула 2. тракијском дивизијом продужили нападе на положаје Тимочке дивизије 2. позива. Зато је командант 3. армије одустао од напада преко Брегалнице. За то време 1. армија је извршила напад на Рајчански рид. Петог дана битке, 4. јула, после жестоких ноћних борби, бугарске трупе су успеле да заузму Орла бајир. Да би олакшала ситуацију у Македонији, бугарска Врховна команда је истог дана наредила 1. и 3. армији да прећу у офанзиву дуж старе српско-бугарске границе према трупама српске 2. армије (командант генерал Степа Степановић) и Тимочке дивизијске области (командант пуковник Вукоман Арачић). Трећа армија је 5. јула остала на достигнутим положајима. Упућене снаге за гоњење нису биле довољне. То је бугарским снагама омогућило да се прикупе и поново организују одбрану источно од Кочана. Дана 7. јула бугарске снаге су почеле да напуштају положаје око Штипа. Командант 3. армије није искористио ни ту прилику да пређе у контранапад, па му је то Врховна команда изричито наредила. Најзад, 8. јула извршен је напад на штипске положаје, које су бугарске јединице већим делом већ биле напустиле. Ипак, ситуација на фронту српске 2. армије није дозвољавала потпуну експлоатацију постигнуте победе. Стишавање интензитета борбених дејстава у Македонији било је праћено предузимањем јаке бугарске офанзиве на нишавском правцу на релативно слабе снаге српске 2. армије, сконцентрисане у ширем рејону Пирота, с ослонцем на одбрани Пиротског утврђеног логора према старој српско-бугарској граници. Уочивши да се тежиште борбених дејстава премешта са македонског на нишавско војиште, српска Врховна команда је настојала да ојача трупе 2. армије у намери да заустави бугарски напад, а затим предузме брзу офанзиву тим правцем, оперативно и стратегијски повољнијим за наступање према Софији. Сутрадан, 9. јула, јединице 3. армије су наставиле офанзивне операције, али нису долазиле у борбени контакт с бугарским трупама. Битка је тиме била окончана великом победом српске војске. Такође, и трупе Тимочке дивизијске области су трпеле јак притисак бугарске 1. армије. Успех српске војске на Брегалници и успешна офанзива грчких снага отупеле су оштрицу бугарске оружане силе. После заустављања првобитних бугарских напада и трупе 2. армије и Тимочке дивизијске области прешле су у офанзиву, преневши тежиште борбених дејстава на бугарску територију. Истовремено, грчке снаге су успеле да неутралишу бугарске нападе и да после почетне кризе изврше консолидацију својих позиција, после чега су, преду-зевши енергичну офанзиву, принудиле на повлачење бугарску 2. армију. Улазак Румуније и Турске у рат дефинитивно је означио пораз Бугарске у Другом балканском рату. У овој бици српска војска је имала 16.200 погинулих и рањених. Бугарски губици су процењени на око 25.000 људи. Сем директних губитака у борбеним дејствима, зараћене стране су имале велике губитке и због колере коју су српској војсци пренели Бугари од Турака. ЛИТЕРАТУРА: В. Максимовић, *Битка на Брегалници 17–25. јуна 1913*, Бг 1926; *Српско-бугарски спор из 1912–1913. за Вардарску област*, Бг 1928; Ж. Павловић, *Битка на Брегалници*, Бг 1929; *Удео Србије у балканским ратовима 1912. и 1913*, Бг 1935; М. Лазаревић, *Други балкански рат*, Бг 1955; С. Скоко, *Други балкански рат 1913*, I, Бг 1968; *Војна енциклопедија*, II, Бг 1970; *Војни лексикон*, Бг 1981. Александар Животић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕГАЛНИЧКА ЕПАРХИЈА **БРЕГАЛНИЧКА ЕПАРХИЈА**, добила је име по реци Брегалници, левој притоци Вардара, и истоименом граду у којем је смештено седиште епархије. У основи имена је антички град Βαργαλα, данас село Горен Козјак. Имала је епископа од II в. и у време васељенских сабора. Насељавањем Словена од имена Варгала, Баргала метатезом је настало садашње име Брегалница. Основана је у IX в. као средишња епархија за Србе у сливу Брегалнице и Овчег Поља који су примили хришћанство. У Брегалници је 870. саграђен велики храм у који су смештене мошти струмичких мученика из IV в., а свештенство је служило на словенском језику. Током времена мењала је име: Овчепољска, Малешевска, Злетовска, Лесновска, а најчешће Морозвиздска. Крајем XIV в. спојена је с Велбуждском или Ћустендилском епархијом. Обновљена је 2002. као једна од епархија у саставу Охридске архиепископије која је у духовном јединству са Српском црквом. Делује у ванредним условима с обзиром на то да македонске власти Србима у Македонији оспоравају право да имају своју цркву и сваку везу са Српском црквом. ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, *Азбучник Српске православне цркве*, Бг 1993. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕГОВИНА **БРЕГОВИНА**, село код Прокупља. На брегу Кале налазе се остаци рановизантијског утврђења с базиликом. У оквиру бедема откривени су и истражени остаци особено решене тробродне базилике инкорпориране у угао утврђења, као и неколико мањих цивилних објеката. Северни зид базилике чини део бедемског платна ојачаног са две полукружне куле. Исти случај је и с источним бедемом где је у поље истурена трапезаста олтарска апсида. Између нартекса и наоса налазио се трибелон, а у јужном делу наоса откривени су остаци амвона. Марко Поповић Делимично је истражено рановизантијско утврђење из VI в., правилне шестоугаоне основе с кружним масивним кулама и утврђеним подграђем. Налажени су квалитетни капители и архитектонска пластика, неколико фрагментованих натписа и много археолошког материјала датованог у VI в. Помишља се да би то могла бити Бедеријана – Таурисијон, завичај царева Јустина и Јустинијана. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: И. Николајевић Стојковић, *Рановизантијска архитектонска декоративна пластика у Македонији, Србији и Црној Гори*, Бг 1957; Ђ. Стричевић, „Бреговина – Кале. Рановизантијско насеље", *Старинар*, 1961, 11; V. Popović, „Trois inscriptions protobyzantines de Bregovina", *Старинар*, (1989–1990), 1991, 40–41; M. Jeremić, M. Milinković, „Die byzantinische Festung von Bregovina (Südserbien)", *Antiquité Tardive*, 1995, 3; *Прокупље у праисторији, антици и средњем веку*, Прокупље–Бг 1999; М. Јеремић, „La sculpture architecturale de l'église de Bregovina (6e siècle) en Serbie du sud", *Старинар*, 2004, 53–54. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕГОВИЋ, Горан **БРЕГОВИЋ, Горан**, гитариста, композитор, аранжер (Сарајево, 22. III 1950). Завршио студије социологије на Филозофском факултету у Сарајеву. Групу *Бијело дугме* предводио је од 1974. до 1989. и са њом снимио девет тиражних плоча. Компоновао за Здравка Чолића, Бисеру Велетанлић, Јадранку Стојаковић и др. Успешан је композитор филмске музике. Радио с Емиром Кустурицом, Адемиром Кеновићем, Рајком Грлићем и бројним светским редитељима. Компоновао за позориште, рекламе и телевизију. Инспирисан српском и циганском дувачком музиком, основао *Оркестар за свадбе и сахране*. Репертоар чине филмска музика, обраде традиционалних народних песама и песама из периода *Бијелог дугмета*. Компоновао и продуцирао дискове за певачице Алкистис Протопсалти, Сезан Акса, Кају, Северину Вучковић, певаче Јоргоса Далареса и Кристофа Кравчика. Његове песме су снимили и Иги Поп, Сезариа Евора, Скот Вокер и др. Компоновао дело *Coeur Tolérant* и оперу *Кармен са срећним крајем*. Наступа на водећим светским му-зичким фестивалима и снима дискове за велике дискографске куће. Југословенска ауторска агенција му је 1997. доделила признање „Стваралац године". Његова композиција је 2010. представљала Србију на Евровизији. Почасни је грађанин Буенос Ајреса, Тиране и Атине, те почасни доктор музике на универзитету у Шефилду. ЛИТЕРАТУРА: П. Јањатовић, *Екс ЈУ рок енциклопедија*, Бг 2007. Петар Јањатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕГУН, Радослав **БРЕГУН, Радослав**, инжењер рударства, привредник (Равно Село, Врбас, 26. VII 1926 – Нови Сад, 19. XII 2003). Дипломирао 1950. на Рударском факултету Техничке велике школе у Београду. На инжењерским оперативним пословима радио у Руднику магнезита Шумадија, Чачак (1950–1952). Дао значајан допринос подизању и осавремењавању рудничке производње и Беочинске фабрике цемента (БФЦ) после II светског рата, где је радио на оперативним и руководним инжењерским задацима, као управник рудника „Ердељ" и „Филијала" (1952), управник рударског погона и технички директор (1952–1956), главни инжењер (1957–1958) и генерални директор БФЦ-а (1958–1966). Од 1966. до пензионисања 1989. обављао истакнуте дужности у привреди: генерални директор Привредне банке у Новом Саду, члан Извршног већа АП Војводине, потпредседник Привредне коморе АПВ, шеф представништва Привредне коморе Југославије у Прагу и саветник Привредне коморе АПВ. Одликован Ореденом рада III реда, Oрденом заслуга за народ са сребрним зрацима и више пута награђиван. ЛИТЕРАТУРА: П. Јовановић, *Рударски инжењери Србије у 19. и 20. веку*, Бг 2004. Слободан Вујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕГУНИЦА **![001_Bregunica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bregunica.jpg)БРЕГУНИЦА** (*Riparia riparia*), ситна ласта која се гнезди широм Северне, а зимује на Јужној полулопти. Одозго је смеђа, а одоздо бела, осим смеђе траке на грудима, и има реп краћи од склопљених крила. Дугачка је само 12 цм. Глас јој је весело цвркутав, а за узбуну испушта тужни крик (нпр. на наилазак сокола ластавичара). **Б**. у наше крајеве долази обично крајем марта или почетком априла, а одлази крајем септембра. Јата се пред сеобу окупљају у тршћацима, у врбацима, на електричним жицама. Најрадије се хране изнад већих река и језера, ловећи у лету крилате инсекте чије ларве живе у води. **Б**. је име добила по групном гнежђењу у рупама у бреговима (обалама). Сваки пар копа водораван прав тунел просечне дужине око 65 цм са комором за гнездо на крају. Крајем априла или почетком маја полажу по 4–6 сјајнобелих јаја на којима леже две недеље. Полетарци почињу да излећу после нешто више од три недеље, а још око недељу дана их хране родитељи. Групна гнезда (од неколико до преко 1.000) називају се колонијама. За друго легло у истој сезони **б**. не само да копају нову рупу, него понекад промене и колонију. У Србији су најчешће и највеће колоније у природним одсецима и урвинама насталим дејством река на наслаге песка и леса. Колонија има и у вештачким одсецима у мајданима и позајмиштима песка, цигларске земље, у обалама канала и „шкарпама" путева и градилишта. Већина колонија је у равницама и ниским долинама, али једна велика (300–400 активних гнезда) чак је на 1.230–1.250 м крај Власинског језера. Најпознатије и највеће колоније налазе се ипак на левој обали Дунава између Дубовца и Старе Паланке (тзв. Лабудово окно), јачине 10.000–15.000 активних гнезда. Процењује се да у Србији живи стабилна популација од 50.000 до 65.000 парова. **Б**. има статус строго заштићене врсте. ЛИТЕРAТУРA: С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia* 2003, 12; *Значајна подручја за птице у Србији*, Бг 2009. Воислав Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕДЕР, Имре Мирко **БРЕДЕР, Имре Мирко** (Bröder Imre), шахиста (Будимпешта, 1911 – Украјина, 1943). Дипломирао на Правном факултету у Београду и службовао у Сарајеву и Новом Саду. Као шахиста први пут је запажен 1930, када је у симултанци победио светског првака Александра Аљехина. Четири пута учествовао на првенству Новог Сада, два пута био други (1930, 1933), једном четврти (1931), а 1934. освојио прво место испред дотадашњег вишеструког првака Николаја Кулжинског. На Националном аматерском турниру 1933. у Сомбору делио је девето и десето место, а 1934. у Београду био други, иза Суботичанина Мирка Шрајбера. Победио је на југословенском дописном турниру 1935. Освојио титулу шаховског мајстора на I савезном мајсторском турниру 1935, када је заузео шесто место. Као члан државне репрезентације учествовао на незваничној шаховској олимпијади у Минхену и допринео да југословенски шахисти доспеју на четврто место. На Олимпијади у Стокхолму 1937. постигао 7,5 поена из 13 партија. Играо и на последњем предратном шампионату Југославије 1939. у Загребу. Важио за префињеног позиционог играча с добрим познавањем теорије. За време окупације мађарски фашисти су га одвели на присилни рад. Страдао у нацистичком концентрационом логору у Украјини. ЛИТЕРАТУРА: Б. Тот, *Наши мајстори*, Бг 1936; *Антологија шаховског мајсторства Југославије*, Зг 1972; *Енциклопедија Новог Сада*, IV, Н. Сад 1995; С. Станојевић, К. Нотарош, *Новосадски шаховски клуб 1922–1997*, Н. Сад 1997. Славко Станојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕДНИХ, Ролф Вилхелм **БРЕДНИХ, Ролф Вилхелм** (Brednich, Rolf Wilhelm), антрополог, универзитетски професор (Вормс, Немачка, 18. II 1935). Завршио студије из антропологије, историје, германистике и религије на Универзитету у Тибингену и Мајнцу, где је и докторирао 1960. Докторат на хабилитационом раду стекао на фрајбуршком универзитету „Алберт Лудвиг" 1975. Професор емеритус културне антропологије / европске етнологије Универзитета „Георг Август" у Гетингену, члан Шведске академије Густав Адолф у Упсали, члан *Folklore Fellows* при Финској академији наука. Професор је и Викторија универзитета на Новом Зеланду. Главни уредник чувене фолклорне енциклопедије *Enzyklopädie des Märchens* (Берлин–Њујорк), као и часописа за истраживање народне прозе *Fabula* у којима су заступљени и наш фолклор и наша фолклористика. Главне области његовог интересовања су усмени наративни облици, лирске песме и баладе, обреди и обичаји. Истраживао је ширења публицитета песама преко летака од XV до XVII в. Бавио се урбаним митовима, теренским радом, проблемима исељеништва. Његова докторска дисертација објављена као књига под насловом *Народна казивања и веровања о суђајама* (*Volkserzählungen und Volksglaube von den Schicksalsfrauen*, Хелсинки 1964) проучава порекло и путеве распростирања овога мотива, углавном, компаративном методом историјско-географске школе. Заснована на обимној међународној грађи од античке преко оријенталне, балканске, европске, балтичке и угрофинске, посвећује посебно поглавље јужнословенској, и у том оквиру, српскохрватској грађи. ЛИТЕРАТУРА: Festschrift, *Media in Popular Culture*. Rolf Wilhelm Brednich for his 65th Birthday, Frankfurt / New York 1995. Нада Милошевић Ђорђевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЖАН, Јулије Ђула **БРЕЖАН, Јулије Ђула**, фото-репортер (Нови Сад, 18. VII 1909 – Нови Сад, 28. III 1970). Изучио је кројачки занат и држао самосталну радњу. Почео аматерски да се бави фотографијом 1939, а после рата потпуно се посветио фотографисању као новински фото-репортер. Радио најпре за недељник на мађарском *7 nap* (Седам дана), а крајем 1950. прешао у мађарски дневни лист *Magyar Szó* (Мађарска реч), за који је свакодневно снимао друштвене, политичке и културне догађаје, откривајући с посебним смислом и занимљиве мотиве из живота. Као уметнички фотограф постао је кандидат за мајстора и носилац је признања AFIAP, међународне фотографске организације. Највиши уметнички домет постигао пејзажним фотографијама војвођанске равнице, а пратио и остварења у области архитектуре и комуналне изградње Новог Сада. У фото-клубу „Бранко Бајић" водио течајеве за аматере. Сава Степанов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЖАНЕ **БРЕЖАНЕ**, село на десној обали Велике Мораве, 10 км северозападно од општинског седишта Пожаревца. Са градом је спојено слепим локалним путем. Изграђено на око 75 м н.в. Овалног је облика и мрежастог распореда улица. Помиње се 1467. када је имало 20 кућа, почетком XVIII в. уцртано је на Лангеровој карти, а 1921. бројало је 299 домова и 1.572 житеља. У селу је 2002. било 1.017 становника, од којих 97,6% Срба. Православна црква подигнута је 1928. на источној периферији села. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгаица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЖАНИН, Марко **БРЕЖАНИН, Марко**, вајар (Спич код Бара, 20. V 1883 − Београд, 11. XI 1956). Уметничко-обртну школу, у класи Алојза Репича, завршио 1910. у Љубљани, а потом наставио школовање у Вишој уметничкој школи у Бечу. После боравка на Цетињу током I светског рата, настанио се у Београду 1919. Члан је Удружења ликовних уметника од 1921. Излагао у Бечу и Минхену 1913. и 1914, а потом у Келну и Лајпцигу. У Југославији своја дела приказао на Петој (1922) и Шестој (1927) југословенској уметничкој изложби, на јесењим изложбама београдских уметника (1928, 1929, 1935, 1937, 1939, 1940), пролећним изложбама југословенских уметника (1929, 1930, 1933, 1940), изложбама Удружења ликовних уметника, Удружења „Цвијета Зузорић", УЛУС-а (од 1945), III савезној изложби у Дубровнику итд. Самостално излагао у Београду 1946. Радећи у свим класичним вајарским материјалима, али с посебним афинитетом према обради дрвета, стварао споменичку скулптуру, портрете, фигуре, фигурине с представом жена из народа, као и анималистичке мотиве. Израдио споменике краљу Александру у Лесковцу (1939, уништен), Арчибалду Рајсу у Топчидеру, споменик у Штитару, портрете народних хероја исклесане у Петничкој пећини код Ваљева, Максима Горког за Централни дом синдиката у Москви. Неколико портрета налази се на Новом гробљу у Београду. Бавио се и фасадном скулптуром. За време I светског рата на Цетињу урадио макету рељефа Црне Горе, за коју је пројектовао и архитектуру. Најобимнији део његовог опуса чине портрети савременика, углавном знаменитих посленика културног и јавног живота, историјских личности, али и дечји портрети. Доследно негујући реалистички приступ и склоност ка благој стилизацији форме, градио је психолошки пажљиво артикулисане скулптуре у којима структура ликовног дела није односила превагу над прецизном физиономском одређеношћу. Већина његових остварења чува се у Народном музеју Црне Горе на Цетињу. ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, *Комеморативна изложба вајарских радова Марка Брежанина 1883–1956*, Бг 1957; Д. Ивановић, „Марко Брежанин -- први црногорски вајар", *Мост*, Пг, 2001, 5, 5. Вера Грујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЖЂЕ **БРЕЖЂЕ**, село на северној подгорини Маљена, у долини реке Манастирице (слив Колубаре), налази се 10 км јужно од општинског седишта Мионице. Дисперзивног је типа, смештено око локалног пута, на 300–440 м н.в. Чине га четири засеока. Старо село је расељено у XVII в., али је убрзо обновљено досељавањем становништва из Старог Влаха и Црне Горе. **Б.** је 1921. имало 100 домова и 650 житеља, а 2002. 572 становника, од којих 99,8% Срба. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија за пет села, пошта, амбуланта и земљорадничка задруга. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЖОВСКИ, Антоније **БРЕЖОВСКИ**, **Антоније**, вођа позоришне дружине, трговац (Нови Сад, ? – Нови Бечеј, 1840). Имућни трговац, угледни грађанин с племићком титулом, а помиње се да је био и учитељ. Са Л. Милосављевићем, Б. Јовановићем, Ј. Хајдином и Ш. Дадом 1830. у Новом Бечеју основао дилетантску позоришну дружину. Био вешт управник, па је трупу добро организовао, а сачињавали су је трговци, занатлије, калфе, старији ученици и неколико жена. Представе су изводили у Старом и Новом Бечеју, те у Новом Саду (*Светислав и Милева*, *Покондирена тиква* и *Кир Јања* Ј. С. Поповића, *Инкле и Јарика* Ј. Вујића, *Ромео и Јулија* Ф. Вајсеа, *Жертва Аврамова* В. Ракића, *Сигфрид и Геновева* у преради В. Јовановића и др.). Трупа је 1844. припојена позоришној дружини Ј. Кнежевића. ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини*, Н. Сад 1953; Б. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982; Б. Ковачек, *Талија и Клио*, III, Н. Сад 2006. Зоран Максимовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЖОВСКИ, Максим **![001_Maksim-Brezovski.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-maksim-brezovski.jpg)БРЕЖОВСКИ**, **Максим**, учитељ, свештеник, глумац (Нови Сад, 1809 – Деспотово, Бачка, 22. I 1890). Радио као учитељ у Сечују, Бегечу и Деспот Сентивану, данашњем Деспотову, где је рукоположен за свештеника 1853. и до смрти остао парох. У младости играо у новосадској аматерској позоришној дружини К. Поповића Комораша и А. Николића. Члан Летећег дилетантског друштва које је наступало у Новом Саду, Панчеву и Земуну, а од 1840. и у Загребу, на позив Илирске читаонице. Играо мање улоге: Блажа у *Јурану и Софији* (И. Кукуљевић Сакцински), Трговца у *Хорватској вијерности* (Д. Деметер), Мурата у *Милошу Обилићу* (Ј. С. Поповић) и Монгола у *Стјепку Шубићу* (И. Кукуљевић Сакцински, по А. Коцебуу). ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, *Српско позориште у Војводини*, Н. Сад 1953; Б. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979; Л. Дотлић, *Из нашег позоришта старог*, Н. Сад 1982; Б. Ковачек, *Талија и Клио*, Н. Сад 1991; П. Марјановић, *Мала историја српског позоришта XIII–XXI век*, Н. Сад 2005. Зоран Максимовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗА **![001_BREZA-rekonstrukcija-procelja-bazilike-i-njena-osnova.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-breza-rekonstrukcija-procelja-bazilike-i-njena-osnova.jpg)БРЕЗА**, градско насеље у средњој Босни, с остацима касноантичких грађевина на два локалитета, смештена с обе стране реке Ставиње. На десној обали откривени су зидови тзв. Базилике II, која је имала наос с потковичастом апсидом, нартекс и опходни брод-портик с три стране. У рушевинама овог здања откривени су уломци веома занимљиве камене пластике, стубови портика рађени на токарском колу и богато украшени капители. На спољном лицу апсиде налазиле су се конзоле у виду протома овнова и вепрова. На једном стубу поред улаза урезан је низ германских руна (Futhark), а на другом латинска абецеда. Иако личи на цркву, сматра се да је Базилика II у време источноготске владавине служила као *aula regis*, тј. управна зграда и седиште *comes*-a. Грађена је крајем V или у првој половини VI в., а после свега неколико деценија била је уништена у пожару. На супротној, левој обали реке налазе се остаци грађевине која је означена као Базилика I. У питању су делимично откривени остаци стамбеног здања с капелом из VI в., у чијим рушевинама је било камене пластике веома сличне оној из Дабравине. Над порушеном Базиликом I у XI--XII в. образована је некропола. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Баслер, *Архитектура касноантичког доба у БиХ*, Сар. 1972; „Bazilika II in Breza bei Sarajevo", *ЖА*, 1975, 25. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗА **![001_Breza.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-breza.jpg)БРЕЗА** (*Betula*), род једнодомог листопадног дрвећа и жбунова из породице Betulaceae. Стабло код појединих врста високо је до 30 м. Кора је бела, светло сива или светло зелена са попречним тамним пругама и тачкама. Листови су спирално распоређени, јајасти, елиптични или троугласти, по ободу тестерасто назубљени, голи или маљави, на дугим петељкама. Цвасти висеће ресе, с одвојеним мушким и женским цветовима. Мушке ресе се јављају у јесен, а отварају се кад и женске у пролеће, истовремено са листањем. Плод је ситна крилата орашица. Опрашује се и расејава ветром. Постоји око 40 врста **б**. које претежно живе у хладној умереној зони северне хемисфере. Највећи број врста налази се у источном Сибиру и на планинама Азије, као и у Северној Америци. Познате су бројне фосилне врсте, нарочито из терцијера. У Европи је заступљено четири, а у Србији две аутохтоне врсте: обична **б.** (*B. pendula*) и маљава **б.** (*B. pubescens*). У Србији обична **б.** расте на ивицама и прогалама листопадних и четинарских планинских шума. Честа је на планинским сечинама и пожариштима. Маљава **б.** је веома ретка врста, позната само са тресетишта на Власинском језеру и у Санџаку. Увршћена је у „Црвену књигу флоре Србије" као критично угрожена. У Србији се, на зеленим површинама у насељима, гаје алохтоне врсте **б.** (*Betula papyrifera*, *Betula lenta* и *Betula populifolia*). Брезовина – дрво **б.** (*Betula* spp.) је лако, меко и растресито порозно. Користи се у дрвно-прерађивачкој и хемијској индустрији, односно, употребљава се у столарству, индустрији намештаја, за израду иверастих, влакнастих и фурнирских плоча, за производњу целулозе, вештачке вуне, лигностона итд. Листови брезе се употребљавају у народној медицини за лечење мокраћних путева због диуретичног и антисептичног деловања. ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Сарић (ур.), *Лековите биљке СР Србије*, Бг 1989; Б. Јовановић, „*Betula pubescens* Ehrh. subsp. *carpatica* (Willd.) Ascherson et Graebner", у: В. Стевановић (ур.), *Црвена књига васкуларне флоре Србије, ишчезли и крајње угрожени таксони*, Бг 1999; Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 2007. Василије В. Исајев \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗАК **БРЕЗАК**, лежиште жичног типа руде магнезита у близини Чачка. Налази се у базичним и ултрабазичним стенама. Рудник припада Рудницима магнезита „Шумадија" у Чачку. Отворен је средином 60-их година ХХ в. Руда се подземно откопава методом са засипавањем. Камионима се транспортује на чишћење у сепарацију у Трбушанима код Чачка. Обогаћена руда се испоручује „Магнохрому" у Краљеву за производњу синтер магнезита и високо ватросталних облога за металуршке пећи. ЛИТЕРАТУРА: М. Ласица, *Магнезити Југославије*, Бг 1985. Душан Салатић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗИЧАНИ **БРЕЗИЧАНИ**, село у Републици Српској, у горњем делу долине реке Турјаница, десне притоке Врбаса, око 20 км источно од Бањалуке. С општинским центром Челинцем повезано локалним путем. Дисперзивног типа, смештено на 200–300 м н.в. Према попису из 1991. у **Б.** је живело 517 становника, од којих 96,9% Срба. Село има основну школу. ЛИТЕРАТУРА: Р. Кузмановић, *Челинац кроз вијекове*, Челинац 1973; *Челинац – путеви развоја*, Челинац 1986. Горан Трбић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗИЧАНИ **БРЕЗИЧАНИ**, село у Републици Српској, на десној страни долине реке Сане, око 6 км северозападно од општинског седишта Приједора. Уз јужну границу села пролазе пут и железничка пруга Приједор – Нови Град (Босански Нови). Куће су окупљене дуж друма и једног сеоског пута, па је село добило линеаран облик. Насеље се први пут спомиње у време Бечког рата (1683–1699). У њему је 1991. било 1.648 становника, од којих 70,3% Срба и 21,9% Муслимана. Село има основну школу, пошту, више трговина и угоститељских радњи. Око трећине активног становништва ради у фабрикама Приједора. ЛИТЕРАТУРА: М. Малетић, *Приједор и околина*, Бг 1961. Драго Тодић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗНИК, Душан **БРЕЗНИК, Душан**, демограф, универзитетски професор (Ког код Птуја, Словенија, 25. VI 1920 – Београд, 20. IX 2002). Дипломирао 1946. на Правном факултету у Љубљани, а докторирао на ПФ у Београду 1947. У Савезни завод за статистику у Београду, Одељење демографске статистике, дошао је 1953. и био постављен за шефа Одсека виталне статистике, а после пописа 1961. за шефа Одсека за демографске анализе. Управник Центра за демографска истраживања био је од 1963. до 1985. Истичу се три подручја његовог интересовања: фертилитет, пројекције становништва и популациона политика. Аутор је, координатор и редактор студија о демографским кретањима и пројекцијама. Бавио се миграцијама, фертилитетом и развитком становништва Југославије, карактеристикама становништва према националној припадности, планирањем породице у Југославији, методама анализе миграција и варијаблама ниског фертилитета у Војводини. Значајна је његова сарадња у научним часописима, пре свега у *Становништву*. Педагошку каријеру започео је 1966. као хонорарни професор Демографије и демографске анализе, а у звање редовног професора изабран је 1972. на Природно-математичком и Економском факултету. Ту је држао наставу на последипломским студијама из демографске групе предмета, а по позиву и у скоро свим универзитетским центрима бивше Југославије. Два издања *Демографије* из 1972. и 1977. и данас представљају најбољи уџбеник из ове области објављен на српском језику. Био је председник Савеза статистичких друштава Југославије, један од оснивача Друштва демографа Југославије, члан Савета за планирање породице, секретар Међуакадемијског демографског одбора, члан Одбора за проучавање становништва САНУ и члан међународне уније за научно проучавање становништва. Представљао је Југославију у Комисији УН за становништво и сарађивао на међународним пројектима УН. ДЕЛА: *Кретање, структура и пројекције становништва*, Бг 1968; *Демографски методи и модели*, Бг 1972; *Демографија. Анализа, методи и модели*, Бг 1977; *Становништво Југославије*, Тг 1991. Бранислав С. Ђурђев \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗНИЦА **БРЕЗНИЦА**, средњовековна жупа у средњем поречју реке Ћехотине, десне притоке Дрине. Име је добила по истоименој речици која извире северно од Пљеваља и која се након тока од 3,5 км улива у Ћехотину. Први пут се помиње у дубровачким изворима 1296. као *contrata, que dicitur Bresniça*. Током прве половине XIV в. образовано је и насеље **Б.** са статусом тржног места, први пут забележено 1348. Овај трг се у дубровачким изворима јавља у више наврата до 1430. Сматра се да је крајем XIV или почетком XV в. насеље **Б.** променило име у Пљевља. Како се током првих деценија XV в. паралелно срећу оба назива, можда се ради и о два блиска насеља: Пљевља, трг у успону, могао је обухватити или заменити старије тржно место **Б.** У жупи **Б.** у првој половини XV в. подигнути су утврђени градови Кукањ и Равански град, који су припадали војводи Сандаљу Хранићу и његовом наследнику херцегу Стефану Вукчићу Косачи. Град Кукањ налазио се код села Кукањ на левој обали Ћехотине, западно од Пљеваља, а Равански вероватно у селу Раван северно од Пљеваља. Након доласка Турака на подручју жупе **Б.** образована је нахија Кукањ, али се име **Б.** сачувало као назив за мању област унутар ове нахије, којој је припадало девет села северозападно од Пљеваља (1477). Не може се, међутим, тврдити да су се поклапала подручја жупе **Б.** и потоње нахије Кукањ. Манастир Св. Тројице код Пљеваља називао се и Врхобрезница. ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; Р. Ћук, „Два стара трга у Полимљу", *ИЧ*, 1982–1983, 29–30; Г. Томовић, „Брезница", *Гласник Завичајног музеја Пљевља*, 1999, 1. Александар Крстић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВА **БРЕЗОВА**, село на источним обронцима планине Мучањ, у изворишном делу Брезовачке реке, леве притоке Грабовице (притока ивањичке Моравице). Налази се јужно од локалног пута, 23 км западно од општинског седишта Ивањице. Дисперзивног је типа, смештено на 660–1.020 м н.в. и чини га 11 заселака. Помиње се 1282, затим 1302, 1355, а 1527. имало је 87 кућа. Становништво је највећим бројем досељено из околине Никшића. Село је 1844. имало 66 домаћинстава и 558 житеља, 1911. 163 домаћинства и 1.281 житеља, 1921. 184 дома и 1.342 житеља, а 2002. 551 становника, од којих 99,5% Срба. У селу се налазе и четвороразредна основна школа, месна канцеларија за четири села, амбуланта, пошта, земљорадничка задруга, погон конфекције и мотел. Драгица Р. Гатарић ![002_Crkva-Sv-Nikola.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-crkva-sv-nikola.jpg)Црква посвећена Св. Николи у **Б.** помиње се први пут у повељама краља Милутина манастиру Хиландару, док се у повељама цара Душана истом манастиру у селу помиње и црква Св. Петра. Њу не треба поистовећивати са црквом Св. Николе која је подигнута највероватније у време владавине деспота Стефана Лазаревића почетком XV в. Поред анализе живописа то потврђују и новија археолошка истраживања, мада о времену њеног настанка у науци постоје опречна мишљења. Свој данашњи изглед добила је обновом почетком XVII в. Изнова је обнављана и у време Карађорђевог устанка, мада је знатно страдала неколико година касније приликом турског гушења Хаџи Проданове буне 1814. када је делимично и запаљена. Црква Св. Николе је грађевина једноброднe основе са три травеја, полукружном апсидом и припратом. Над средишњим травејем уздиже се осмострана купола која нема кубично постоље него директно израња из двосливног крова. Припрата је накнадно дозидана уз основни корпус храма, али с њим чини складну целину. По типу би се могла прибројати скупини цркава насталих по узору на рашке средњовековне храмове. Зидана је ломљеним каменом до висине од око једног метра и притесаним каменом изнад те висине. Ово недвосмислено упућује да је доњи део цркве са темељима старији од горњег који је плод обнове у XVII в. Споља је малтерисана и окречена у бело па је у народу позната и као Бела црква. Покривена је плочама од маћанског шкриљца. Настанак живописа у храму везује се за другу и трећу деценију XVII в., у време када је на трону српских архиепископа столовао патријарх Пајсије. Доста сложен програм извела су двојица сликара различитих уметничких схватања. ![001_Presek-i-osnova-crkve-sv-Nikola.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-presek-i-osnova-crkve-sv-nikola.jpg)Један, који је осликао најважније делове храма, одликује се грубим цртежом, широким потезима и светлосивим колоритом. По стилским одликама могло би се рећи да је био следбеник попа Страхиње из Будимља. Други сликар, иако талентованији, мање је заступљен, а по прецизном цртежу и моделовању бојом чини се да је био вешт иконописац. Његове фреске показују оданост току сликарске традиције настале након обнове Пећке патријаршије 1557. У **Б.** су, поред уобичајеног програма зидних слика, приказани и циклус посвећен патрону храма Св. Николи, као и Акатист Богородици. Насликано је и неколико неуобичајених сцена које се касније нису понављале у зидном сликарству српских земаља, попут персонификација Правде и Истине као илустрације стихова 84. псалма, као и поворке клечећих анђела у склопу представе *Служења литургије*. Поред уобичајених портрета Св. Симеона и Св. Саве насликана је, вероватно по налогу непознатих ктитора, и представа деспота Стефана Лазаревића, с опширним натписом. Уз деспота су насликани и портрети његових родитеља кнеза Лазара и кнегиње Милице. Ово је, као и одређене друге подударности, био уверљив разлог за поједине истраживаче да на разне начине повежу сликарство деспотове задужбине Ресаве као узор за настанак појединих сцена насликаних у **Б.** У храму се налази и скромни иконостас чије је престоне иконе, као и царске двери и надверје с представом Недреманог ока, 1805. насликао Симеон Лазовић. Владимир Џамић ЛИТЕРАТУРА: Р. Станић, „Црква Светог Николе у Брезови код Ивањице", *Саопштења*, 1993, 25; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; Ј. Радовановић, „Две иконографске особености на живопису цркве у Брезови код Ивањице", *Саопштења*, 2006, 35–36. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВА **БРЕЗОВА**, село у општини Краљево, на североисточним падинама планине Радочело, на десној страни долине Студенице (притоке Ибра), северно од манастира Студеница. Северно од села пролази локални пут трасиран долином реке до ушћа (15 км). Село је дисперзивног типа, смештено на 540–860 м н.в. и чини га више заселака. Становништво се досељавало из околине Новог Пазара и других крајева. У његових 10 заселака 1844. било је 127 кућа и 1.003 житеља, 1921. 100 домова са 600 житеља, а 2002. 482 становника, од којих 99,2% Срба. У селу се налазе основна школа и једнобродна Црква Св. Николе из друге половине XVI или из XVII в. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВАЦ **БРЕЗОВАЦ**, село у јужној подгорини Венчаца, у долини реке Каменице, 11 км јужно од општинског седишта Аранђеловца. Дисперзивног је типа, смештено на 290–460 м н.в. и чини га 12 заселака. Источно од села пролази локални пут који га повезује с градом. Становништво се највећим бројем доселило у XIX в. из околине Сјенице и села Блазнаве. Село је 1921. имало 204 дома и 1.125 житеља, а 2002. 797 становника, од којих 96,7% Срба. У **Б.** се налазе основна школа, месна канцеларија и Брезовачки манастир. Драгица Р. Гатарић Манастир у селу, с храмом Арханђела Гаврила, судећи по натпису изнад бочних врата, основао је 1444. деспот Ђурађ Бранковић. У време турске окупације опустео је, али је 1795. обновљен. Натпис стављен приликом обнове изражава манастирску традицију. Приликом обнове 1836. претворен је у парохијску цркву и тако служи и данас. Скромна грађевина, без певничких апсида, архитектуром припада првој половини XV в. Радомир Милошевић ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: *Археолошки споменици и налазишта*, II, Бг 1953; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВЕ ДАНЕ **БРЕЗОВЕ ДАНЕ**, село у Федерацији БиХ, око 7 км западно од општинског сједишта Маглаја. Налази се у изворишном дијелу Младошевићког потока (лијева притока Босне). Локалним путем спојено је с путем Зеница–Добој. Дисперзивног је типа, смјештено на 300–400 м н.в. Село је 1991. имало 1.057 становника, од којих 95% Срба. Већина српског становништва је расељена током грађанског рата (1992–1995). ЛИТЕРАТУРА: М. С. Филиповић, *Озрењаци и Маглајци*, Сар. 1952. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВИЦА **БРЕЗОВИЦА**, село на источним обронцима Гоча, у долини Брезовичке реке, дeсне притоке Западне Мораве. Налази се 12 км југозападно од општинског седишта Трстеника, с којим је повезано слепим локалним путем. Дисперзивног је типа, смештено на 250–540 м н.в. Чини га пет заселака, окупљених дуж сеоских путева. Становништво је досељено у XIX в. са Косова и из Црне Горе. Село је 1921. имало 108 домова и 647 житеља, а 2002. 636 становника, од којих 99,7% Срба. У селу се налазе православна црква, четвороразредна основна школа (почела с радом 1890) и месна канцеларија за два насеља. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВИЦА **БРЕЗОВИЦА**, село на левој обали реке Тамнаве (лева притоке Колубаре), 10 км северозападно од општинског седишта Уба. Јужно од села, на другој обали реке, пролази локални пут Уб–Коцељева. Село је дисперзивног типа, смештено на 100–120 м н.в. и чине га три засеока. Први пут се помиње 1536. Становништво је досељавано из села Брезне у рудничком крају током прве половине XVIII в. и из Ваљевске подгорине у XIX в. Село је 1844. имало 36 кућа и 305 становника, 1921. 103 дома и 632 житеља, 1961. 911 житеља, а 2002. 668 становника, од којих су сви Срби. У селу се налазе четвороразредна основна школа и дом културе. Мештани су познати повртари. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВИЦА **БРЕЗОВИЦА**, туристичко насеље у Сиринићкој жупи, на северозападним падинама Шар-планине. Смештено је на 960–1.020 м н.в., између Блатештице и Муржичке реке. Локалним путем повезано је с путем Приштина–Скопље (21 км) на истоку и с Призреном (35 км) на западу. Од средине XIX в. на месту данашњег насеља налазили су се сточарски зимовници мештана оближњег села Врбештице. Истражни рударски радови почели су 1895, а експлоатација хрома 1927. Изграђене су управна зграда рудника и зграде за раднике. Немци су 1942. проширили рудник, изградили пут до Урошевца, пругу уског колосека до Качаника, малу хидроелектрану, дом културе, водовод, канализацију и увели струју. Рудник је престао с радом 1954. а насеље се постепено преобразило у туристички центар. У **Б.** је 1981. живело 328, а 1991. 445 становника, од којих 98,2% Срба. У насељу се налазе пошта, банка, више ресторана и трговинских радњи, три хотела, три одмаралишта и викенд зона са око 200 кућа. Окружена је боровим шумама. Стазе на 1.700–2.500 м н.в. погодне су за рекреативно и такмичарско скијање. ЛИТЕРАТУРА: С. Николић, „Брезовица – пример преображаја насеља", *Зборник радова Природноматематичког факултета*, Бг, 1956, 3; *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВИЦА **БРЕЗОВИЦА**, село крај Лима, надомак Плава, у којем се налази црква посвећена Св. Тројици, једина преостала грађевина некадашњег манастирског комплекса. Од средњега века, па и данас црква се помиње и под именом Брезојевица. Градња и осликавање цркве довршени су у лето 1567, у време игумана Нестора, средствима групе приложника које су предводили сеоски кнез Вукмир Степанов и Живко Беланов, ![001_Crkva-Sv-Trojice.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-crkva-sv-trojice.jpg)о чему је сачуван помен у натпису изнад врата наоса. Једна друга забелешка, исписана на допрозорнику олтара, помиње још једног ктитора, извесног Марина с породицом, који је нешто раније, вероватно 1566, платио живописање олтарског простора. О потоњој историји манастира готово да нема података, осим што је познато да је црква страдала у пожару у два наврата (1862, 1912), као и то да је доживела знатна оштећења током II светског рата. Обновљена је 1968, а 1987. живописана и стекла статус манастира. Црква Св. Тројице је једнобродна грађевина правоугаоне основе. Њену сразмерно пространу унутрашњост чине олтарски простор, наос и зидом одељена припрата на западној страни. Црква је засвођена подужним полуобличастим сводом, а бочни зидови наоса и припрате ојачани су сa по два прислоњена лука које носе снажни пиластри. Грађевина је зидана притесаним каменим квадерима, а њен двосливни кров покривен је шиндром. По архитектонском склопу припада групи цркава с прислоњеним луковима које су на подручју старе Херцеговине подизане с угледањем на ранороманичко градитељство Дубровника и Зете. ![002_Izgled-juzne-i-istocne-strane-Crkva-Sv-Trojice.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-izgled-juzne-i-istocne-strane-crkva-sv-trojice.jpg) Зидно сликарство храма, тешко оштећено у пожарима и ратним разарањима, очувано је само фрагментарно. У припрати су преостали једино део *Страшног суда* на источном зиду и сцена *Гостољубље Аврамово* у ниши изнад улазних врата. На западном зиду наоса, где је живопис најбоље очуван, међу светитељима прве зоне истиче се лик Св. Симеона Српског, приказан крај улаза, док је у другом појасу *Успење Богородице*. Лево од ове композиције насликане су сцене *Рођење Богородице* и *Христос пред Аном и Кајафом*, што указује да су у овом простору били илустровани циклуси Великих празника, Страдања Христових и поједини призори из Богородичиног живота. На северном зиду фреске су у потпуности пропале, а на јужном се задржао само лик Св. Јована Претече из Деисиса. У ниши протезиса представљен је *Мртви Христос у гробу*, а у ниши јужног дела, попрсни лик Св. Саве Српског. Мада се живописци нигде у храму нису потписали, захваљујући прилично индивидуалном сликарском рукопису утврђено је да су припадали истој зографској скупини која је током 60-их и 70-их година XVI в. извела још неколико фреско-целина: у Морачи, Никољцу код Бијелог Поља, Св. Ђорђу у Подгорици и црквици у селу Драговољићи код Никшића. Остварења ових анонимних зографа, чија је марљивост далеко надилазила њихов сликарски таленат, одликују цртачка несигурност, крупне омашке у пропорцијама и представљању покрета, пренаглашене контуре, схематизована обрада одежди и инкарната, једноличне светитељске физиономије, склоност ка упрошћеним композиционим решењима и неплеменити колорит. Иако су код поручилаца уживали знатан углед и били тражени, у уметничком погледу припадају групи најслабијих сликара који су током друге половине XVI в. радили на територији Пећке патријаршије. ЛИТЕРАТУРА: В. Кораћ, В. Ђурић, „Цркве с прислоњеним луковима у старој Херцеговини и дубровачко градитељство (XV–XVI век)", *ЗФФБ*, 1964, 8, 2; С. Петковић, „Трагом једне сликарске групе из друге половине XVI века", *ЗФФБ*, 1964, 8, 2; *Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557–1614*, Н. Сад 1965; М. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељства XVI–XVII век*, Бг 1991; С. Петковић, *Културна баштина Црне Горе*, Н. Сад 2003; *Манастир Свете Тројице – Брезојевица*, Плав 2005. Зоран Ракић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВИЦЕ **БРЕЗОВИЦЕ**, село у општини Ваљево, на северној падини планине Повљен и левој обали реке Сушице, 5 км источно од локалног пута Ваљево (23 км) – Рогачица (у долини Дрине). Дисперзивног је типа, смештено на 440–1.040 м н.в. и чине га четири издвојена дела. Становништво се досељавало током XVIII и XIX в. из Црне Горе, Босне, Азбуковице и Подриња. Помиње се 1828. када је имало 37 домова, 1921. имало је 134 дома са 767 житеља, а 2002. 506 становника, од којих 99,2% Срба. У селу се налази четвороразредна основна школа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВИЦЕ **БРЕЗОВИЦЕ**, село на левој страни долине Јадра (десна притока Дрине), низводно од састава с долином његове леве притоке Ликодре. На северној страни села пролази пут Ваљево–Лозница (27 км). Општинско седиште Крупањ удаљено је 17 км јужно од села. Оно је дисперзивног типа, смештено на 180–360 м н.в. и чине га три издвојене „мале" и више група издвојених кућа. Становништво је досељено у другој половини XVIII в. Село је 1831. са 200 пореских глава било једно од најразвијенијих у околини Крупња, 1921. имало је 178 домова и 1.030 житеља, а 2002. 964 становника, од којих 99,7% Срба. У селу се налазе две четвороразредне основне школе. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВО ПОЉЕ **БРЕЗОВО ПОЉЕ**, село у БиХ, у Дистрикту Брчко, 13 км источно од општинског центра. Збијеног је типа, смјештено уз обалу ријеке Саве, на 97 м н.в. Троугаоног је облика, с недоследно спроведеним решеткастим распоредом улица. Западна периферија (Старо Брезово Поље) стихијски је грађена. Кроз село пролази пут Брчко–Бијељина. Село је 1991. имало 335 становника, од којих 98,5% Срба. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Брчко и околина*, Брчко–Бг 1960. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЗОВШЕК, Иван **БРЕЗОВШЕК, Иван**, диригент (Студенци код Храстника, Словенија, 3. VII 1888 – Београд, 13. VI 1942). Музику (клавир, виолина, оргуље, композиција) учио на Конзерваторијуму у Дортмунду (1901–1907). На Конзерваторијуму у Келну студирао дириговање. Од 1904. водио Словенско певско друштво. Позоришну каријеру започео 1907. као корепетитор у Дортмунду, Мецу, Плауену и Милхаузену, а потом био диригент аустријске војне музике. Од 1918. до 1921. био диригент Љубљанске, а од 1921. до смрти диригент Београдске опере (1933–1936. и директор). Наступао и као диригент Београдске филхармоније и предавао клавир у Музичкој школи. Поставио око 40 оперских и балетских премијера и обнова, доприносећи обогаћивању репертоара, посебно с подручја немачке музике (*Уклети Холанђанин*, *Лоенгрин*, *Танхојзер* Р. Вагнера), али и делима М. Мусоргског (*Борис Годунов*, *Хованшчина*), Б. Сметане, Р. Штрауса, П. Коњовића, Ј. Хацеа, Ф. Лотке. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Андреис, Д. Цветко, С. Ђурић Клајн, *Хисторијски развој музичке културе у Југославији*, Зг 1962; Б. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979. Ира Проданов Крајишник \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЈЕ, Луј **БРЕЈЕ, Луј** (Bréhier, Louis Réne), византолог (Брест, Француска, 5. VIII 1868 – Ремс, Француска, 13. X 1951). Студије завршио на Сорбони 1890, након чега је као професор историје службовао у неколико лицеја. Докторирао 1899. на Сорбони и од 1903. до одласка у пензију 1938. предавао античку и средњовековну историју на универзитету у Клермон-Ферану у јужној Француској. Путовао у Венецију, Атину и Цариград (1910), затим у Рим, на Сицилију (1912) и Свету Гору (1930). Једна од његових студија посвећена је великом расколу из 1054 (*Le schisme oriental du XIe siècle*, Paris 1899). Неки његови радови били су окренути историји и уметности Јужних Словена (*L'architecture serbe au moyen-âge*, Paris 1921; „Српске цркве и романска уметност", *Старинар*, 1922, 1; „Les missions chrétiennes chez les Slaves au IX^e^ siècle", у: *Monde Slave*, IV, Paris 1927). Његова књига о иконоборству (*La Querelle des images*, Paris 1904) један је од првих покушаја да се прикаже тај важан и сложен феномен византијске историје. Пред крај своје научне каријере објавио је волуминозни тротомни приручник *Византијски свет* (*Le Monde byzantin*, Paris 1947--1950). Први том *Живот и смрт Византије* (1947) обухвата главне догађаје из политичке историје. Други том овог дела, *Институције Византијског царства* (1949), даје преглед административног уређења Византије, док је трећи, *Византијска цивилизација* (1950), посвећен византијској култури, а преведен је и на српски језик (Бг 1976). ЛИТЕРАТУРА: R. Guilland, „Louis Bréhier", *Byzantinoslavica*, 1952--1953, 13; „Louis Bréhier (1868–1951)", *Revue des étude byzantines*, 1952 /1953/, 10; *Византијска цивилизација*, (библ.), Бг 1976; Ж. Кодрон, „Живот и дело Луја Брејеа", у: *Византијска цивилизација*, Бг 1976. Радивој Радић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕКИЊА **![001_Brekinja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brekinja.jpg)БРЕКИЊА** (*Sorbus torminalis*), листопадно дрво из породице ружа (Rosaceae) и потпородице јабука (Мaloideae). Стабло је разгранато, високо 15–25 м, у прсном пречнику до 1,3 м. Кора је глатка, сивкаста, љуспичасто се љушти, а млада кора је браонкаста. Крошња је густа, округласта. Листови су јајасти, дугачки 5–14 цм, лиска тамно зелена с обе стране, гола са горње а разређено длакава са доње стране, са 3–5 пари бочних троугластих и зажиљених режњева који се постепено смањују од основе према врху лиске. Лисна дршка краћа је од лиске. Обод лиске је правилно тестерасто назубљен. Цваст је гроња са доста цветова, у пречнику 10–15 мм. Цвета од краја априла до средине маја. Има 5 белих круничних листића, 20 прашника, 2 жига. Плод је мала јабука, 12–18 мм у пречнику, округласта или јајаста, браонкасто-црвенкаста, јестива. Плодови су зрели крајем септембра. Опрашује се инсектима. Распрострањена је у средњој и јужној Европи, северном делу Мале Азија и на Кавказу. У Србији је честа врста пратилица храстових шума. Веома је декоративна врста како у цвету тако и ујесен када листови добију црвенкасто-жућкасту боју. Ретко се гаји као декоративно дрво. ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, „*Sorbus* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 4, Бг 1972. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕКОВАЦ **БРЕКОВАЦ**, село 2 км југозападно од општинског седишта Ђаковице, на левој страни долине потока Воговице, недалеко од његовог ушћа у Ереник (притока Белог Дрима). Дисперзивног је типа, смештено на 380–440 м н.в. Нови део насеља налази се крај ушћа Воговице и има ушорене куће. Претече данашњег насеља су Беркова (54 куће) и Брестја (14 кућа) из 1485. Село је 1940. имало 46 кућа, од којих 26 српских или црногорских, 1948. 2.952 становника, од којих 230 Срба и Црногораца, а 1991. пописано је 788 становника, од којих 1,6% Срба. У селу се налазе основна школа и месна канцеларија. Већина мештана запослена је у Ђаковици, а пољопривредом се бави као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕКОВО **БРЕКОВО**, село на јужној страни планине Мучањ, западно од ивањичке Моравице. Налази се на развођу Биљевачке реке (притоке Малог Рзава) на западу и реке Пањице (притоке Моравице) на истоку. До села долази локални пут, а општинско седиште Ариље удаљено је 22 км према североистоку. Насеље је дисперзивног типа, смештено на 700–940 м н.в. Чини га неколико заселака. У једном од њих, формираном уз пут, налазе се кратка улица и црква. **![001_Crkva-sv-Nikole-u-Brekovu-i-osnova-crkve.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-crkva-sv-nikole-u-brekovu-i-osnova-crkve.jpg)**Године 1476. помиње се Горње **Б.** са 11 кућа, а 1525. имало је 56 домова. Расељено је у време Велике сеобе. Ново становништво је досељено у XVIII в. из Херцеговине, са Златибора и Јавора, те из околних села. Село је 1921. имало 164 дома и 1.070 житеља, а 2002. 671 становника, од којих 99,4% Срба. У селу се налазе основна школа (почела с радом 1896), месна канцеларија, пошта и амбуланта. Драгица Р. Гатарић У селу се, под називом Брекова, налази црква посвећена Св. Николи. Она је, по предању, настала за време Немањића, мада за то нема сачуваних података. Претпоставља се да је подигнута око 1600, по узору на цркву истог патрона у оближњој Брезови. Страдала је у више наврата у XVIII и XIX в., а садашњи изглед добила је обновама 1765, 1824. и 1930. када јој је дозидана припрата. То је једнобродна грађевина која је паровима пиластара подељена на три травеја. Над средишњим травејем уздиже се купола цилиндричног тамбура, док су олтарски простор и западни травеј засведени полуобличастим сводовима, као и припрата. Храм је зидан ломљеним каменом, а данашњи кровни покривач од црепа првобитно је био од борове шиндре. Делимично оштећен живопис, најбоље сачуван у поткуполном простору и западном травеју храма, припада уметничким токовима друге четвртине XVII в. Иконографија и распоред фресака уобичајени су за епоху у којој су настали, изузев ретке представе троглаве Св. Тројице. Сликари, по свему судећи Грци, посебно су се истакли лепом обрадом ликова у доњим зонама, стојећим фигурама светитеља и попрсјима у медаљонима насликаним изнад њих, док су представе Великих празника у вишим зонама изведене грубље и са мање осећаја за детаљ. У храму се налази иконостас из ХIХ в. са три реда икона. Владимир Џамић ЛИТЕРАТУРА: „Делатност Завода за заштиту споменика културе у Краљеву од 1980. до 1988", *Рашка баштина*, 1989, 3; М. Шупут, *Споменици српског црквеног градитељства ХVI–XVII век*, Бг 1991; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕНИЦА **БРЕНИЦА**, село на северном ободу Нишке котлине, у долини Бреничке реке, десне притоке Нишаве. До села води слепи локални пут. Од општинског седишта Ниша удаљено је 10 км. Збијеног је типа, смештено на 400–460 м н.в., радијалног облика, а мрежастог и линеарног распореда улица. Године 1454/55. помиње се са седам, а 1498. са 26 домаћинстава. Након ослобођења од Турака (1878) имало је 48 кућа и 417 житеља, 1921. 82 дома и 578 житеља, а 2002. 555 становника, од којих 99,8% Срба. У селу се налази четвороразредна основна школа. Већи део активног становништва (83,7%) ради у Нишу, а пољопривредом се бави као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСЈАНАЦ, Мирослав **БРЕСЈАНАЦ, Мирослав**, фармацеут, универзитетски професор (Солун, Грчка, 12. VII 1928 – Београд, 13. XII 2004). На Фармацеутском факултету у Београду дипломирао 1953, а докторирао 1965. Скоро цео свој радни век провео у Институту за неорганску хемију, а једно време обављао и функцију управника Института (1984–1993). Кратко се усавршавао у Паризу (1969) из области биљне дијагностике, а бавио се проблематиком утицаја земљишта на садржај појединих елемената у биљном материјалу (и З. Филиповић, *Фосфор у биљкама и супститутивни хидроксилни јони земљишта*, Бг 1969). Аутор је и коаутор универзитетских уџбеника и практикума за студенте фармације (и др., *Практикум из опште и неорганске хемије*, Бг 1987; *Неорганска хемија за студенте фармације*, Бг 1994). На Фарм. ф. у Београду био ванредни професор неорганске хемије, продекан за финансије у више мандата (1979–1987), члан универзитетске Комисије за материјално-финансијско пословање и члан управе Удружења универзитетских наставника. ДЕЛО: и А. Стефановић, М. Благојевић, *Стехиометрија*, Бг 1974. ИЗВОР: Архива Фарм. ф. у Београду. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСЈЕ **БРЕСЈЕ**, село на јужној периферији општинског седишта Косова Поља, на десној обали потока Приштевке. Издужено је правцем исток–запад уз поток, на 520 м н.в. Неправилног је облика и мрежастог распореда улица. Помиње се 1316. под именом Брестије, а 1455. као Брестје, када је бројало 34 српске куће. Село је расељено након сеобе Срба 1690. Православна црква Св. Катарине порушена је у турско доба. Данашње насеље основано је крајем XVIII в. **Б.** је 1914. имало 378 житеља, а 1921. 36 домова и 235 житеља. Становништво је претежно српско, досељено из Метохије, Дренице, околине Липљана и околних села Доброг Дуба и Грачанице. У **Б.** је 1991. живело 1.474 становника, од којих 68,2% Срба, 18,2% Рома и 8,4% Црногораца. Већина становништва се иселила средином 1999. под притиском албанских терориста. До средине 1999. већина мештана била је запослена у Косовом Пољу и Приштини, а аграром се бавила као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСЈЕ **БРЕСЈЕ**, село у долини реке Лугомир, притоке Велике Мораве, 6 км јужно од општинског седишта Јагодине. Кроз село пролази локални пут који га повезује с градом. Збијеног је типа, смештено на 160–200 м н.в., неправилног облика и мрежастог распореда улица. На истом месту постојало је старо српско село које је расељено и обновљено почетком XIX в. Становништво је досељено из околине Врања, Крушевца, Вукање код Алексинца и с Копаоника. Село је 1859. имало 20 кућа, 1921. 41 дом и 281 житеља, а 2002. 656 становника, од којих 98,5% Срба. Већина активног становништва (82,9%) бави се непољопривредним делатностима, махом у Јагодини, а пољопривредом као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСКВА **БРЕСКВА**, коштичава воћка из фамилије Rosaceae (руже). Потиче из Кине, а у стару Грчку и Рим пренета је из Персије у IV в. п.н.е. Све привредно значајне сорте **б.** постале су од врсте *Prunus persica*. У Србији се ова врста среће као супспонтана и вековима је размножавана семеном, услед чега постоји велики број различитих форми. Пошто је често гајена у виноградима, добила је назив виноградска **б**. Према подацима ФАО, у периоду од 2003. до 2007. у свету се годишње производило 16,8 милиона т плодова **б**. Водећи произвођачи су: Кина (44% светске производње), Италија, Сад, Шпанија и Грчка. Са производњом од 58.000 т Србија је шести произвођач овог воћа у Европи и 25. у свету. У Србији је до 30-их година XX в. углавном гајена виноградска **б**. Тада, прво у околини Смедерева, почиње плантажна производња овог воћа у комерцијалне сврхе. До масовнијег гајења долази тек 60-их година прошлог века када се у производњу уводе нове, родније и квалитетније сорте и унапређује производна технологија. Као последица ових иновирања у наредних 30 година производња **б.** у Србији је повећана око пет пута. Најзначајнији рејон гајења је Смедеревско Подунавље. **Б.** се одликује динамичним сортиментом. Нове сорте се брже стварају и уводе у производњу у поређењу с већином других врста воћака. Прва етапа увођења нових сорти у нашу земљу почела је 1928. и наставила се 1934. Тада су .преовлађивале претежно сорте белог меса (нпр. „мајски цвет"). Друга етапа одвијала се у периоду 1960–1970, када преовлађују сорте жутог меса („колинс", „кардинал", „редхевен") и ретке сорте белог меса („спрингтајм"). У трећој етапи 1970–1978. увођене су искључиво сорте жутог меса („спрингкрест", „редтоп", „глохевен", „крестхевен", „фајет", „самерсет"), од којих неке и данас заузимају значајно место у производњи. Посебну групу чине нектарине. Оне имају глатку покожицу, без маља и користе се искључиво за стону потрошњу. Оне се у Србији мање гаје у односу на обичне **б.**, а доминирају сорте жутог меса „фантазија", „старк ред голд" и „флејвортоп". У новије време се доста шири и сорта белог меса „калдези 2000". У Србији је створено седам нових сорти обичне **б.**, од којих су највише распрострањене сорте „маја" и „весна", које су створене у Институту ПКБ „Агроекономик". Као подлоге за **б.** у Србији се употребљавају претежно сејанци виноградарске **б**. На сувим и кречним земљиштима предност се даје међуврсним хибридима **б.** и бадема (GF 677), а на тешким и влажним земљиштима сејанцима шљиве. Од узгојних облика највише је коришћена котласта круна – ваза, са 250–500 стабала по хектару. По узору на италијанску праксу, од 70-их година XX в. уводи се форма палмете с косим гранама (400–700 стабала по хектару), а од последње декаде XX в. и вретенасте форме (преко 1.000 стабала по хектару). **Б.** спада у групу најрентабилнијих воћака у Србији. Рано пророди (већ у другој години) и рађа редовно и обилно (око 30 т по хектару). Отпорна је на сушу и подлеже релативно малом броју болести и штеточина. Због осетљивости на мразеве има сужен ареал гајења, који се углавном поклапа с виноградарским зонама. Плодови ове воћке представљају квалитетну и атрактивну намирницу са сезоном потрошње од јуна до октобра. Око 80% домаће производње користи се за исхрану у свежем стању, док се остатак преради у различите врсте прерађевина. ЛИТЕРАТУРА: Б. Пејкић, *Бресква*, Бг 1982; И. Нинковски, *Бресква и нектарина – савремени начин гајења*, Бг 1988; Д. Гвозденовић и др., *Бресква*, Н. Сад 1997. Драган Милатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСНИЦА **БРЕСНИЦА**, село на југозападним падинама планине Котленик, с обе стране пута Крагујевац–Мрчајевци, на путу Чачак (општинско седиште, 22 км) – Краљево (26 км). Налази се на странама истоимене реке, леве притоке Западне Мораве. Дисперзивног је типа, смештено на 225–440 м н.в. Чине га пет заселака и више група издвојених кућа. Први пут се помиње 1222, а 1476. као село са 40 кућа, 1528. са 25 влашких кућа, 1818. са 67 кућа, 1844. 121 кућа и 744 душе. Село је 2002. имало 1.466 становника, од којих 98,9% Срба. У селу се налазе две православне цркве (из 1825. и 1906), основна школа (почела с радом 1846), дом културе, амбуланта, пошта и земљорадничка задруга. У засеоку Вољавчи налази се истоимени манастир с црквом Св. Прокопија, задужбином патријарха Арсенија Чарнојевића из XVII в. До 1968. радио је и рудник лигнита. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСНО ПОЉЕ **БРЕСНО ПОЉЕ**, село у долини Западне Мораве, 16 км источно од општинског седишта Трстеника. Са његове јужне стране пролазе пут и железничка пруга Краљево–Крушевац. Село је збијеног типа, неправилног облика и мрежастог распореда улица, смештено на 156 м н.в. Под именом Ново **Б. П.** помиње се 1516, а касније је расељено. Обновљено је средином XIX в., а становништво је досељавано из Метохије, Топлице и Александровачке жупе. Село је 1921. имало 110 домова и 579 житеља, а 2002. 725 становника, од којих 99,4% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа и предшколска установа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСТ **БРЕСТ**, село крај Крајковачке реке, леве притоке Јужне Мораве, 1 км јужно од пута Ниш (16 км) – Прокупље. Збијеног је типа, неправилног облика и мрежастог распореда улица, а смештено је на око 240 м н.в. Спојено је с општинским центром Мерошином. Село је 1878. имало 52 становника, 1921. 56 домова и 401 житеља, а 2002. 562 становника, од којих 98,2% Срба. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСТ **![001_Brest.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brest.jpg)БРЕСТ** (*Ulmus*), род листопадног, ретко вечнозеленог дрвећа и/или жбунова из фамилије Ulmaceae. Код појединих врста стабло је високо и до 35 м. Пупољци су наизменични, на избојку отклоњени изнад лисног ожиљка; цветни и лисни су различити. Листови су цели, асиметрични, двоструко, ређе једноструко тестерасто назубљени, на кратким петељкама. Цветови су многобројни, мали, двополни, ређе једнополни, у збијеним гроздастим или цимозним цвастима. Плод је спљоштена орашица, окружена широким, белкасто-жутим, танким (мембранастим) крилцем. Већина врста цвета пре листања, врло рано у пролеће, а неке врсте и касно у јесен. Плодови сазревају неколико недеља после цветања. Обухвата 40 врста распрострањених највише у умереном појасу северне хемисфере. У Европи расте 6, а у Србији 5 врста овог рода – брдски **б.** (*Ulmus glabra*), ситнолисни пољски **б.** (*U. minor*), вез (*U. laevis*), длакави пољски **б** (*U.* *procera*) и пољски **б.** (*U. carpinifolia*). У Србији се обично налазе као примешане врсте у различитим листопадним шумама, од плавних низијских (*U. laevis, U. carpinifolia*), преко брдских храстових (*U. minor. U. procera*) до букових и буково-јелових (*U. glabra*). Дрво разних врста **б.** (брестовина) користи се у домаћинству, за израду фурнира, паркета плоча, као коларско дрво, за израду кундака, прагова, спортских реквизита, у водоградњи и као токарско дрво. ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 2007. Василије В. Исајев \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСТАЧ **БРЕСТАЧ**, село у јужном делу Срема, у општини Пећинци. Смештено је унутар ниске дилувијалне терасе и фосилних меандара реке Саве, који су прекривени лесом. То је саобраћајно периферно насеље које је с околином повезано само слепим асфалтним путем. Центар општине је удаљен 12 км. Први податак о селу је из 1520, али је после тога вероватно дуго било расељено. Године 1744. помиње се као ново село. Периферан положај у односу на градове учинио је да се 74,6% активног становништва бави аграрним занимањима. У **Б.** је 2002. било 1.066 становника, од којих 95,1% Срба. Највећи део села смештен је унутар једног фосилног меандра где се налазе црква, четвороразредна основна школа, амбуланта и задружни дом с поштом, домом културе и продавницама. ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, *Општина Пећинци – географска монографија*, Н. Сад 1978; *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСТОВАЦ **БРЕСТОВАЦ**, село 1 км југозападно од периферије општинског седишта Бора, у долини Брестовачке реке (лева притока Црног Тимока). Северно од села пролази пут из Бора ка путу Параћин–Зајечар. Насеље је смештено на 280–340 м н.в., збијеног је типа, има основу троугаоног облика и мрежаст распоред улица. Помиње се 70-их година XVI в. Најстарији досељеници потичу из Ердеља и румунског дела Баната, а већина новодосељеног становништва из шире околине Бора. Село је 1921. имало 320 домова и 1.820 житеља, а 2002. 2.950 становника, од којих 63,2% Срба и 24,8% Влаха. У **Б.** се налазе православна црква, основна школа, дом културе, библиотека, биоскоп, амбуланта, банка и земљорадничка задруга. Већина активног становништва запослена је ван пољопривреде (95,3%), највише у Бору, а мали број њих се бави пољопривредом као основном делатношћу. **Б.** све више еволуира у приградско насеље. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСТОВАЦ **БРЕСТОВАЦ**, село на саставу долине Јужне Мораве и долине Пусте реке, у општинском седишту Бојник. Налази се на раскрсници три локална пута, источно од села пролази ауто-пут Ниш (19 км) – Скопље, а западно железничка пруга истог правца. Збијеног је типа, радијалне основе с мрежастим распоредом улица, смештено на 200 м н.в. Помиње се 1516. са 66 домаћинстава. Становништво је досељавано с Власине, из Топлице, Јабланице, Грделичке клисуре, Врањске котлине и Црне Горе. Село је 1879. имало 87 кућа и 706 становника, 1921. 165 домова и 1.186 житеља, а 2002. 2.086 житеља, од којих 83,4% Срба и 16,2% Рома. У селу се налазе основна школа, вртић, дом културе, пошта, месна канцеларија за седам насеља, здравствена станица, апотека, земљорадничка задруга, погони металске индустрије и делова за белу технику, производњу кварцних пећи и металних делова за намештај. Највећи број активног становништва (67,1%) бави се непољопривредним делатностима, највише у Нишу и Лесковцу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСТОВАЧА **![001_Brestovaca.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brestovaca.jpg)БРЕСТОВАЧА** (*Pleurotus cornucopiae*), сапробна врста гљиве из раздела Basidiomycota која расте на мртвим деблима и пањевима листопадног дрвећа, најчешће на бресту. Шешири су беж, крем, сивкастобеле или светлосмеђе боје, благо удубљеног облика, око 5–12 цм у пречнику. Са доње стране шешира су листићи који се дуго спуштају низ дршку. Листићи и дршка су сличне боје као и шешир. Дршка је дуга око 6–10 цм, али може бити и дужа када гљива расте из неке пукотине у деблу дрвета. Најчешће се неколико дршки грана из заједничке основе па тада може подсећати на разнокраки свећњак. Распрострањена је у Европи, северној Африци и Азији. У Србији расте од пролећа до јесени, обично у густим букетима. Највише је има у нижим и брдским пределима. Веома је укусна, јестива врста. У Србији није довољно позната и углавном се за исхрану сакупља у природи, а врло ретко се гаји. **Б.** је лако препознати због специфичног станишта и облика те нема велике бојазни да се замени неком отровном врстом. Донекле јој је слична гљива буковача (*Pleurotus ostreatus*) која расте на пањевима и деблима разног листопадног дрвећа али током касних јесењих и зимских месеци. У источној Русији, северној Кини и Јапану варијетет жута **б.** је једна од најомиљенијих гљива које се користе из природе или се узгајају на супстрату од сламе или струготине. У Кини спада у једну од најчешће гајених врста и због способности да претвори 100 г дрвеног отпада у 50–70 г печурака са високим садржајем протеина. Садржи још супстанце које снижавају ниво шећера у крви као и антиоксидансе. ЛИТЕРАТУРА: Р. Божац, *600 гљива наших крајева*, Зг 1984; М. Давидовић, *Гљиве – благо наших крајева*, Бг 2007. Борис Иванчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСТОВАЧКА БАЊА **![001_Brestovacka-banja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brestovacka-banja.jpg)БРЕСТОВАЧКА БАЊА**, бања у клисурастој долини потока Пујица, притоке Бањске реке, на висини од 385 м. Кроз бању пролази пут Бор (13 км) – Пожаревац. Функционисала је у време Турака, а вероватно и раније. Прве савремене бањске објекте изградили су кнез Милош Обреновић 1835 (конак), кнез Александар Карађорђевић 1856 (резиденцију) и краљ Петар Карађорђевић. Вода се користи за купање, пиће и испирање, а доприноси лечењу од обољења костију, коже, мишића, зглобова и последица повреда. У бањи постоји медицински центар и неколико туристичко–угоститељских објеката. Бањски парк, површине 90 ха, законом је заштићен. Стеван Станковић Шеснаест бањских извора термоминералних вода везани су за вулканске стене андезите, а зона истицања се налази на укрштеним раседима у долини Бањске реке. Дубинским бушењем значајније је повећан укупни капацитет и омогућено захватање око 10 л/с. Температура вода појединих појава је 17–41ºC. Просечна минерализација је око 0,5 гр/л, максимално до 0,9 гр/л. Воде су слабо базне, сулфатне, земноалкало-алкалне. Повећан садржај јона сулфата условљен је минералошко-хемијским саставом стена, пре свега услед пиритисаних и сулфидисаних вулканских стена. Веома распрострањени пирит прате и други сулфиди: халкопирит, ковелин, халкозин, молибденит, сфалерит. Радиоактивност вода је ниска, од микрокомпоненти нешто повишен садржај имају јони стронцијума, бакра и цинка. Зоран Стевановић ЛИТЕРАТУРА: A. Grubić, *Tectonic Map of the Carpathian-Balkan Regions and their Foreland*, Beograd 1972; *Седиментологија*, Бг 1975; С. Станковић, „Туризмолошки приказ Брестовачке бање", *Зборник радова Брестовачке бање*, Бор 1999. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСТОВИК **БРЕСТОВИК**, село у Подунављу, 6 км југоисточно од општинског седишта Гроцке. Северном периферијом пролази пут Београд (25 км) – Смедерево (19 км), а на истоку је долина Караулског потока (притока Дунава). Налази се на северној граници језерске терасе изнад корита Дунава, на 160–210 м н.в. Настао је градњом кућа уз сеоске путеве, што је условило радијалан облик и размештај улица. На падинама терасе смештена је пространа зона викенд кућа, којом је село спојено с Гроцком. Садашње село основано је 1827, а становништво је досељавано с Рудника и из Херцеговине. Две године касније имало је 8 кућа, 1846. 31, 1900. 116, а 1921. 145 домова. У **Б.** је 2002. било 1.076 становника, од којих 97,8% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија, амбуланта, земљорадничка задруга и дом културе. У близини је Геомагнетски институт за проучавање магнетног поља Земље, основан 1957, први те врсте у Југославији. Драгица Р. Гатарић У селу, на локалитету Бели брег и Вукашинова црква, налазе се остаци предримског и римског насеља. Истражена је келтска некропола са краја млађег гвозденог доба, регистровани су трагови римског насеља и откривено је неколико касноантичких гробница. Посебно се истиче једна меморија рашчлањене структуре, делимично усечена у стену: дромосом се прилази тетрастилном перочељу у пронаосу, следи пространа просторија са две украшене екседре, која је коришћена за фунерарне култне радње, и на крају је гробница са три гробна места, чији су зидови и пресвођена таваница осликани. Гробница је опљачкана, а од камене пластике пронађени су: фрагменти фунерарних лавова – заштитника гробног простора, делови фигура два генија смрти и сна (Танатос и Хипнос), стојећа фигура покојника. Гробница се датује у крај III в., а планом и декорацијом личи на узоре из Сирије. Можда се може повезати с палмирским досељеницима у Дакији, који су након напуштања ове провинције прешли у суседне делове Мезије. У хришћанској традицији се сматра да су овде сахрањени мученици из Сингидунума, Хермил и Стратоник, чија је тела Дунав принео обали код **Б**. Гробница је конзервирана и доступна посетиоцима. Александар Јовановић На локалитету Висока раван истражена је вишеслојна средњовековна некропола, са око 500 гробова, у готово правилним редовима, оријентације запад–исток. Најстарији гробови су из XI в., њихов највећи број из XII–XIII в., а сахрањивање на некрополи трајaло је до позних деценија XIV в. Код старијих сахрана покојник је полаган једноставно у земљу, а изузетно на даску или покривен даском. Код млађих сахрана покојник је чешће покриван даскама у виду двосливног крова. Поред остатака текстила и украса одеће нађено је доста накита, пре свега огрлица, наушница, гривни. Међу разноврсним накитом из гробова XII–XIII в. највише је различитих врста наушница с једном јагодом, рађених у различитим материјалима и техникама. Весна Бикић ЛИТЕРАТУРА: М. Валтровић, „Римска гробница у Брестовику", *Старинар*, 1906, 1; M. Ćorović Ljubinković, „La nécropole slave de Brestovik, Rapport préliminaire des fouilles en 1953–1954", *Archaeologia Iugoslavica*, 1956, 2; „Досадашња ископавања у Брестовику, на локалитету Висока Раван", *ЗНМБ*, 1956–1957, 1; Д. Крстић, „Латенски налази из Брестовика", *ЗРНМ*, 1959, 2; Г. Милошевић, „Касноантичка гробница из Брестовика", у: Д. Срејовић (прир.), *Римски царски градови и палате у Србији*, Бг 1993; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСТОВИК **БРЕСТОВИК**, село на источној подгорини планине Жљеб, на плавини реке Сушице (десне притоке Белог Дрима). Налази се 2 км западно од пута Пећ (општинско седиште, 5 км) – Рожаје, пута који је изграђен 1975. Село је збијеног типа, смештено на 540–600 м н.в. Помиње се 1485. под именом Брестовић, када је имало 39 кућа, а 1921. 38 домова са 293 житеља, претежно Срба. У селу је 1991. било 466 становника, од којих 81,3% Срба. Средином 1999. српско-црногорски и ромски живаљ највећим делом је расељен под притиском албанских терориста. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, пошта, мања фабрика за производњу грађевинских блокова, мајдан грађевинског камена и сепарација песка. До средине 1999. већина мештана била је запослена у Пећи, а пољопривредом се бавила као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСТОВО **БРЕСТОВО**, село у долини Брестовачког потока, леве притоке Ресаве, 11 км северозападно од општинског седишта Деспотовца. Кроз село пролази локални пут Мали Поповић – Медвеђа, који спаја долину Велике Мораве с долином Ресаве. Насеље је збијеног типа, смештено на 200–240 м н.в., овалног облика с мрежастим распоредом улица. Помиње се 1467. Становништво се досељавало крајем XVIII и у XIX в. из Малог Косова, Тимочке крајине, околине Свилајнца и Срема. Село је 1819. имало 16 кућа, 1892. 62 куће и 448 житеља, 1921. 113 домова и 622 житеља, а 2002. 397 становника, од којих 99,7% Срба. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија и магацин земљорадничке задруге. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕСТОВО **БРЕСТОВО**, село у Републици Српској, на сjеверној подгорини брда Крњина и десној страни долине ријеке Укрине, око 10 км југоисточно од Прњавора. Сеоским путем повезано је с путем Прњавор–Добој (општинско сjедиште). Дисперзивног је типа, смјештено на 200–300 м н.в. Село је 1991. имало 1.254 становника, од којих 95,1% Срба. ЛИТЕРАТУРА: З. Ненадовић, *Прњавор и његова околина*, Прњавор 1999. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕТОН, Андре **БРЕТОН, Андре** (Breton, André), песник, есејист (Тенжбре, Орн, 9. II 1896 – Париз, 28. IX 1966). Као студент медицине, мобилисан по избијању I светског рата. У неуропсихијатријском центру у Сен-Дизјеу открива Фројдову методу „слободних асоцијација", која ће постати основа његове теорије о „аутоматском писању". Учествовао у дадаистичком покрету Т. Царе и основао часопис *Littérature* (1920), а затим с Елијаром, Переом, Арагоном, Супоом, Десносом и др., основао надреалистички покрет чији програм објављује у *Манифесту надреализма* (*Manifeste du surréalisme*, Paris 1924; Круш. 1961). Рационализму супротставља плодотворно лудило (*Nadja*, Paris 1928; *Нађа*, Бг 1999) и љубав (*L'Amour fou*, Paris 1937), а поезији приписује творачку и превратничку моћ која треба да допринесе ослобађању човека од свих принуда. У *Другом надреалистичком манифесту* (*Second manifeste du surréalisme*, Paris 1930; *Три манифеста*, Круш. 1979) покушава да повеже психоанализу и марксизам, а у тексту *Спојени судови* (*Les Vases communicants*, Paris 1932) анализа сна претвара се у критику савременог друштва. У раздобљу између два рата сретао се и сарађивао са М. Ристићем и другим српским надреалистима, објављивао текстове у њиховим гласилима, учествовао у њиховој анкети о жељи и дао значајан допринос развоју српског надреалистичког покрета. Гашењем српских надреалистичких публикација, крајем 1932, ова сарадња престаје, али се српски надреалисти позивају на **Б.** и после тог периода. Узмичући пред вишијевским режимом, 1941. одлази у Америку. По завршетку рата враћа се у Париз и обнавља надреалистичку групу, али надреализам тада више нема некадашњи значај и утицај. На српски је преведена и његова поезија (*Фата моргана*, Круш. 1965) и интервјуи (А. Парино, *О надреализму*, Бг 2010). ДЕЛА: и Ф. Супо, *Les Champs magnétiques*, Paris 1919; *Le Surréalisme et la peinture*, Paris 1928; *Anthologie de l'humour noir*, Paris 1940; *Prolégomènes à un troisième manifeste du surréalisme ou non*, Paris 1946; *Arcane XVII*, Paris 1947. ЛИТЕРАТУРА: Х. Капиџић Османагић, *Српски надреализам и његови односи са француским*, Сар. 1966; Д. Матић, *Андре Бретон искоса*, Бг 1978; М. Надо, *Историја надреализма*, Бг 1980; Ј. Новаковић, *Бретонов надстварни свет*. *Прилог надреалистичкој поетици имагинарног*, Бг 1991; *Типологија надреализма*, Бг 2002. Јелена Новаковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕУЦИ **БРЕУЦИ**, панонско племе у западном Срему, које се локализује западно од Сирмијума, уз Саву и горње Подриње. Велико и борбено племе, стожер отпора и устанка против римских освајања. Један од вођа устанка из 6–9. године био је часни Батон из племена Бреука, чији се војни логор вероватно налазио у Лежимиру. Након победе над **Б.**, Римљани су од њихове младежи начинили чак осам кохорти. Били су вични рудари и металурзи и учествовали у експлоатацији панонских рудника сребра. Поштовали су Седата, панонско божанство слично Вулкану. Делом су били депортовани у рудничке области провинције Дакије. ЛИТЕРАТУРА: A. Graf, „Uebersicht der antiken Geographie von Pannonien", *Dissertationes Pannonicae*, 1936, 175; Д. Зличић, „Преглед грчких и римских извора о Панонији", *ЖА*, 1978, 23; А. Јовановић, „Прилог проучавању експлоатације сребра код Бреука", у: *Радионице и ковнице сребра*, Бг 1995. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЕЦЕЉ, Богдан **БРЕЦЕЉ, Богдан**, хирург, ортопед, универзитетски професор (Горица, 6. V 1906 – Љубљана, 9. IX 1986). Студије медицине и специјализацију из хирургије завршио у Инзбруку (Аустрија) и одмах се опрeделио за ортопедију и трауматологију. Био је први шеф Катедре за ортопедију и директор Клинике за ортопедску хирургију Медицинског факултета у Љубљани (1945–1976), хонорарни директор Завода за рехабилитацију инвалида НР Словеније (1954–1960). Био лични лекар маршала Тита и шеф конзилијума за његово лечење. Један је од првих који је применио пеницилин у Југославији (1944). Дао је значајан допринос у области мирнодопске и ратне трауме и туберкулозе коштано-зглобног система о чему је објавио више радова у југословенским и иностраним часописима. Један је од аутора уџбеника *Ратна хирургија* (Бг 1954). Члан Словеначке академије знаности и уметности (1949), члан САНУ ван радног састава од 1961. и АМН СССР (1963). Добитник је бројних награда и признања међу којима: Партизанска споменица 1941, Медаља за храброст, Орден заслуга за народ Првог реда, Орден рада са црвеном заставом, Диплома савеза лекарских друштава СФРЈ (1966), Награда АВНОЈ-а (1968). ДЕЛА: „Pomen myelografije za lokalizacijo tumorjev hrbtnega mozga", *Zdravstveni Vestnik*, 1934, 6; „Pauwelsova operacija preloma stegneničnega vratu", *Zdravstveni Vestnik*, 1940, 12; „Rekonstrukcija kolka z akrilsko protezo", *Zdravstveni Vestnik*, 1951, 20; „Problèmes chirurgicaux dans les affections articulaires bilatérales de la hanche", *Rhumatologie*, 1956, 20, 4; „Индикације и контраиндикације за артропластику кука; са посебним обзиром на Јудетову методу реконструкције зглоба акрилском протезом", *Acta Chirurgica Iugoslavica*, 1958, 5, 3. ЛИТЕРАТУРА: I. Ruszkowski, „Bogdan Brecelj (1906–1986)", *Ljetopis JAZU*, 1986, 90; Г. Николиш, *Богдан Брецељ*, Бг 1987; F. Srakar, „Profesorju Bogdanu Breclju v slovo", *Vestnik Univerze Edvarda Kardelja*, Љуб., 1987, 16, 2. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЗА **БРЗА**, село на месту где се Брзанска река спушта с планине Кукавице у долину реке Ветернице. Кроз село пролази локални пут ка општинском седишту Лесковцу, удаљеном 20 км. Збијеног је типа, смештено на 280–320 м н.в. Издужено је дуж пута, а улице имају линеаран и мрежаст распоред. Под овим именом помиње се 1444/45. са 42 дома. Досељавања су вршена крајем XIX в. с Власине, из Пољанице, Врањске котлине и села у Грделичкој клисури. Село је 1879. имало 70 кућа и 440 житеља, 1921. 99 домова и 622 житеља, а 2002. 1.211 становника, од којих 98,8% Срба. У селу се налазе православна црква и четвороразредна основна школа. Већина активног становништва (62,4%) бави се непољопривредним делатностима, највише у Вучју и Лесковцу, а пољопривредом као допунском делатношћу. Драгица Р. Гатарић На локалитету Манастириште уочени су трагови неког објекта: касноантичке виле или утврђења, а на локалитету Селиште античког и средњовековног насеља, а у њему сакралног објекта, тј. рановизантијске цркве. Aлександар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: С. Ерцеговић Павловић, Д. Костић, *Археолошки споменици и налазишта лесковачког краја*, Бг–Лесковац 1988; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЗА ПАЛАНКА **БРЗА ПАЛАНКА**, место уз границу према Румунији, уз десну обалу Дунава, на ушћу речице Суваје. Кроз њу пролази пут Кладово (25 км) – Неготин (31 км). Збијеног је типа, смештено на 40–80 м н.в., линеарног и мрежастог распореда улица. Део насеља је потопљен после изградње Хидроелектране „Ђердап" 80-их година XX в. **Б. П.** је уцртана на аустријским картама 1740/41, а 1741. помиње се као Брза код Слатине (оближње село). Статус варошице добила је 1885, 1921. је имала 242 дома и 1.448 житеља, а 2002. 1.076 становника, од којих 81,4% Срба и 4,6% Влаха. У насељу се налазе православна црква, две основне школе, амбуланта и земљорадничка задруга. У околини **Б. П.** вршена је експлоатација угља (→ Аликсар). ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЗАК, Драгомир **БРЗАК, Драгомир**, комедиограф, књижевник, преводилац (Београд, 21. II 1851 – 4. III 1904). После завршене гимназије у Београду и поштанско-телеграфског курса (Беч) био поштански чиновник. Као секретар Београдског певачког друштва 1895. путовао у Цариград, о чему је оставио путопис. Покренуо и уређивао политички лист *Слога* (1902–1903). Био популаран козер и усмени приповедач у кругу београдске боемије. Јавио се почетком 70-их родољубивим песмама по узору на Ђ. Јакшића, од којих су неке биле веома популарне међу савременицима (*Синђелићев гроб*, *Хајдук-Вељко*, *Рајић*, *На Чегру* и др.). Кратке хумористичке приче су му без веће вредности (*У комисији*). Написао је, у многим случајевима према страним узорима, низ шаљивих позоришних комада (*Паланачке новине*, *Мика практикант*, *Олуја*, *Колера*, *Опклада*, *Мило за драго*, *Кроза зид*), а заједно са Ј. Веселиновићем „слику из сеоског живота" *Ђидо* (прво извођење у Народном позоришту 1892; Бг 1908), комад с елементима водвиља одржао се до данас на сцени. Указано је на његове везе с мађарским комадима из народног живота. Превео је с немачког оперетска и оперска либрета (*Лутка*, *Гејша*, *Кармен*), *Сан летње ноћи* В. Шекспира. ДЕЛА: *С Авале на Босфор*, Бг 1897; *У комисији I-IV*, Мостар, 1899–1902. ЛИТЕРАТУРА: Аноним, „ДБ српски песник", *Босанска вила*, 1898, 14–15; М. Савић, „Драгомир Брзак, *У комисији*", *ЛМС*, 1902, 4, 214; П. Марјановић (прир.), *Комедије и народни комади XIX века*, Бг 1987; Л. Костић, „Зимушње глумовање Српског народног позоришта у Новом Саду", *Приповетке*; *О позоришту*, СД Л. Костића, Н. Сад 1989. Татјана Јовићевић; РСЕ \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЗАК (КОНСТАНТИНОВИЋ), хаџи Никола **БРЗАК (КОНСТАНТИНОВИЋ), хаџи Никола**, трговац (Опула, Грчка, XVIII в. – Гургусовачка Кула код Књажевца, 1844). Отац Константин, пореклом Цинцарин, избегао с децом Николом и Димитријем 1805. у Београд и 1807. у Земун. Димитрије се бавио трговином у Земуну, а Никола у Београду (1807–1813). По пропасти Првог српског устанка **Б.** је отишао на хаџилук у Палестину и Јерусалим (1813–1815). У ослобођени Београд вратио се 1815. и настанио као угледни представник болтаџијског еснафа. Као способан и угледан београдски трговац ступио и у државну службу (1815–1820). Преко њега су књаз Милош, Попечитељство финансија и Митрополија београдска давали веће суме новца под интерес, уз завидну годишњу камату. Трговао је разном робом одлазећи у Цариград, на вашаре у Беч и Пешту, препродавао колонијалну робу (извоз–увоз), куповао и тајно преносио муницију, шпијунирао кретање Турака, куповао кућу за књаза у Београду, нудио му на откуп Карађорђеву сабљу, извозио брашно у Видин. На предлог Лазе Теодоровића изабран за београдског басрђан-башу (1831–1833), био члaн Правителственог суда (1834–1836) и полиције (1836–1837), мајор и вицеасесор (1838–1839) и поново члан суда Окружија београдског (1840–1842). Као присталица Обреновића, доласком на власт књаза Александра Карађорђевића био је пензионисан, ухапшен и затворен (1844) у Гургусовачку Кулу код Књажевца. ИЗВОРИ: Група аутора, *Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка*, I (1804–1808), Бг 1955; *Збирка Мите Петровића*, I–V (регистар), Бг 1981; Љ. А. Поповић, *Шематизам Кнежевине Србије 1839–1851*, Бг 1999. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вујић, *Путешествије по Сербији*, I, Бг 1901; Д. Ј. Поповић, *О Цинцарима*, Бг 1937; Б. Перуничић, *Београдски суд 1819–1839*, Бг 1964; Ј. Милић Грчић, *Књажеска канцеларија 1815–1839*, Бг 1967; М. Јовановић Стоимировић, *Силуете старог Београда*, I, Бг 1971; В. Крестић, Н. Петровић, *Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824–1825*, Бг 1973. Ђорђе Перић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЗАКОВИЋ, Предраг **БРЗАКОВИЋ, Предраг**, лекар, радиолог-онколог, научни саветник. (Београд, 23. IV 1925). У Београду завршио Медицински факултет 1951, специјализацију радиологије, одбранио докторску дисертацију 1976. Усавршавао се у Вилжифу крај Париза, Енглеској и САД. Био је 10 година главни радиолог Института за онкологију и радиологију Србије, научни саветник Мед. ф., професор Више медицинске школе у Београду, почасни члан Академије медицинских наука СЛД, потпредседник Друштва пријатеља Француске, члан Европског друштва радиолога. Аутор је књиге *Исхрана и рак* (Бг 1999), једног уџбеника и две нове методе лечења у онкологији. Истраживао је проблематику настанка плеурома (злоћудног тумора плућне марамице) у руднику азбеста у Шумадији. Највеће заслуге има за организовање друштвене борбе против рака у Србији. Један је од оснивача Друштва Србије за борбу против рака, чији је председник био у три мандата (1992–2003) и његов доживотни почасни председник. Такође, један је од оснивача и часописа Друштва – *Рак*, писац и уредник многобројних популарних поучних књижица о раку и организатор наградног конкурса „Млади у борби против рака". Развио је велику сарадњу са француским онколозима сарађујући у стварању нових протокола за лечење (рака костију и др.), као и других терапијских протокола за рак у Србији. Члан је Европског друштва за испитивање рака и почасни члан Међународне уније за борбу против рака. ДЕЛА: и др., „Mammogram Analysis by Comparison with Previous Screenings", *Digital Mammography ‚96*, New York 1966; и D. Brzaković, M. Nešković, „An Approach to Automated Screening of Mammograms", *Proc. SPIE Conference 1993 on Biomedical Image Processing and Biomеdical Visualization*, San Jose 1993; i др., „An Approach to Automated Detection of Tumors in Mammograms", *IEEE Transactions on Medical Imaging*, 3, 1990, 9, 3. ЛИТЕРАТУРА: *80 година борбе против рака у Србији*, Бг 2008. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЗАЛИЦЕ **БРЗАЛИЦЕ**, усмени изрази засновани на звуковној или појмовној игри гласова и слогова тешких за брзи изговор. Могу бити забавног, хумористичког, али и педагошко-утилитарног карактера. Често скривају замку. Хумор изазива неспретно и неправилно изговарање задатих речи и ненамерно обликовање нових комичних спојева (*чоканчићем ћеш ме, чоканчићем ћу те*; *по ливади коњ ућустечен и расћустечен*; *птрптрпковић птрптрче с птрптрковићима птрптрковици*). ЛИТЕРАТУРА: М. Кнежевић, *Антологија народних умотворина*, Н. Сад – Бг 1957. Н. Милошевић Ђорђевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЗАН **БРЗАН**, село на левој страни долине Велике Мораве, јужно од њеног састава са долином Лепенице. Уз источну ивицу села пролазе железничка пруга и стари пут Београд–Ниш, а аутопут око 2 км даље. Припада општини Баточина, а најближи град је Јагодина (13 км). Село је збијеног типа, смештено на 110–230 м н.в., овалног облика и мрежастог распореда улица. Старо село је расељено крајем XV и крајем XVII в., а почетком XVIII в. обновило га је становништво прњавора манастира Златенац са десне обале Велике Мораве. Становништво је досељавано 1690–1880. с Косова, из Биначког Поморавља, околине Врања, Битоља, Рашке области, Тимочке крајине, Бугарске, Полимља, Босне, Старог Влаха, Подриња и Црне Горе. Село је 1818. имало 136 домова, 1921. 632 дома и 4.150 житеља. а 2002. 2.073 становника, од којих 99,3% Срба. У селу се налазе две православне цркве Св. Илије (брвнара изграђена 1825. и нови храм из 1928), основна школа (почела с радом 1848), предшколска установа, месна канцеларија, амбуланта, земљорадничка задруга и железничка станица. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЗИ БРОД **БРЗИ БРОД**, приградско насеље Ниша, 2 км источно од периферије града. Северно од насеља протиче река Нишава, а јужно пролазе пут и железничка пруга Ниш–Пирот. Збијеног је типа, смештено на око 200 м н.в., неправилног облика и радијалног распореда улица. Помиње се 1498. са 14 хришћанских кућа, а 1516. са 27 кућа. Село је 1878. имало 21 кућу и 145 житеља, а 1921. 56 домова и 367 житеља. Брз раст почиње 70-их година XX в. прерастањем села у приградско насеље, па је 2002. имало 4.452 становника, од којих 97,1% Србa. У селу се налазе четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија за два насеља и амбуланта. Већина мештана запослена је у Нишу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЗОПИС **БРЗОПИС**, тип ћириличког писма који се развио у XIII в. у дворској и великашким канцеларијама у Рашкој. У световним документима око четврте деценије тога века појављују се типолошки нови словни облици који су се до 80-их година употребљавали паралелно са старијим уставним словима, којима су се од почетка писале повеље. Из нестилизованог **б.**, где је словни низ исте висине као у уставном писму, настаје стилизовани канцеларијски **б**. Назива се још и дипломатички, будући да су њиме писане „дипломе" (тј. повеље) и друге световне исправе које су издавали владари, обласни господари па и црквени поглавари. Најстарији њиме писан документ је Врхлапска повеља краља Милутина из 1302. У Босни се до последње четвртине XIV в. у дипломатичким актима користи само уставна ћирилица и тек је у доба краља Твртка, у другој половини истог столећа, завладао **б**. Ово дипломатичко писмо одликује се смањењем висине словног низа и дубоким залажењем морфолошких делова слова у међупросторе. Дипломатички **б.** настаје угледањем на грчку и латинску канцеларијску или дипломатичку минускулу. У XIV в. престаје да буде искључиво писмо световних аката. У дворској канцеларији цара Душана **б.** се почињу писати и манастирске даровнице. Њиме се пишу и књиге, чак и оне верске садржине. С престанком рада државних канцеларија након пада српске државе акта се поново почињу писати и уставом. Крајем XV в. престаје да се употребљава дипломатички **б.**, а у употреби остаје обични, некалиграфски **б**. ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, *Историја српске ћирилице*, Бг 1971; В. Јерковић, „Ћирилица српскословенског периода", у: *Предавања из историје језика*, *Лингвистичке свеске 4*, Н. Сад 2004. Јасмина Грковић Мејџор \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЗОХОДЕ **БРЗОХОДЕ**, село у долини Реке (слив Млаве), између долина Велике Мораве и Млаве. Слепим локалним путем повезано с општинским седиштем Жабарима и ауто-путем Београд–Ниш код Велике Плане (20 км). Збијеног је типа, смештено на 140–220 м н.в. Чине га два дела одељена Реком. Под именом Горњи Брзоход помиње се 1467. са 17 кућа. Од почетка XVII до краја XIX в. досељавало се становништво из Источне Србије, Македоније, с Косова и из других крајева. Село је 1892. имало 367 пореских глава, 1921. 345 домова и 1.777 житеља, а 2002. 825 становника, од којих 99,8% Срба. У селу се налазе основна школа и месна канцеларија. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИБИР **БРИБИР**, село у Северној Далмацији, у Равним Котарима, у Шибенско-книнској жупанији, 18 км северозападно од Скрадина. Изграђено на падинама Брибирске главице, на око 180 м н.в. На овај простор Срби из Босне и Херцеговине су се масовније досељавали током XIV в. Овде се налази раскрсница локалних путева. Село захвата велику површину и чини га пет заселака. У селу је 1991. било 549 становника (94,2% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба, популација је смањена на 79 чланова, од којих 39,2% Срба (2001). Православни храм посвећен Јоакиму и Ани подигнут је 1574. То је једнобродна грађевина с полукружном олтарском апсидом и звоником на преслицу. Зидана је блоковима тесаног камена, слаганих у водоравне редове. Засведена је полуобличастим сводом. Првобитно је била покривена каменим плочама, а потом црепом. Тешко је оштећена у II светском рату, а потом обновљена. Храм је проваљен и девастиран 1997. када су страдали иконостас, престоне иконе и остали инвентар. Мирко Грчић **Б.** је у средњем веку припадао хрватском властеоском роду Шубића. Њихово седиште била је жупа **Б.**, између Вранског језера и слапова Крке, са седиштем у истоименом граду. Место се помиње у спису Константина Порфирогенита средином X в. Користећи одсуство централне власти у Угарској за време краља Ладислава IV (1272–1290), а потом и борбе Арпадоваца и Анжујаца (1290–1301), Шубићи су постали једна од најмоћнијих властеоских породица. На њеном челу налазио се Павле I (1270–1312), који је постао бан Далмације, Славоније, „читаве Хрватске" и „господар Босне" (1299). Пошто је придобио босанску властелу, збацио је с власти бана Стјепана I Котромана (око 1290 – око 1310), чија се породица склонила у Дубровник. На босански престо дошао је бан Младен I (1302–1304), затим бан Младен II Шубић (1304–1322). Под његовим окриљем око 1318. у Босну се вратио Стјепан (II) Котроманић. Сламајући моћ олигарха у Угарској, краљ Карло I Роберт Анжујски (1301–1342) дао је подршку савезу против бана Младена II, те је на власт у Босни дошао Стјепан II Котроманић (1322–1353). Младен III Банић, господар Клиса, Скрадина и Омиша, оженио се 1347. Јеленом, сестром цара Стефана Душана (1331–1355), али је већ следеће године преминуо. Године 1355. цар је Јелени послао у помоћ војску – у Клис је стигао витез Палман, а у Скрадин челник Ђураш Илијић. После Душанове смрти српски гарнизон у Клису предао је град угарској војсци, док се почетком 1356. Ђураш повукао из Скрадина, у који је ушла млетачка посада. Јелена Мргић ЛИТЕРАТУРА: В. Клаић, *Кнезови брибирски од племена Шубић*, Зг 1897; К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1911; *Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику*, Зг 1971; *Историја српског народа*, I, Бг 1981; С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИГАДА **БРИГАДА** (фр. *brigade*), виша тактичка здружена јединица, најчешће самостална или у саставу дивизије, а изузетно и део виших јединица (корпуса, армије). Састоји се од два до пет батаљона (негде и од више пукова) и јединица подршке, а има борбено, инжењеријско и позадинско обезбеђење, командовање и везу. Формира се у свим видовима и родовима, али највише у копненој војсци. Оспособљена је за дејства у различитим условима и самосталне акције тактичко-оперативног значаја. **Б.** се у Србији јављају од 1874. у јединицама Народне војске. Од марта 1876, према новој формацији, Народна војска имала је 18 **б.** I класе и 18 **б.** II класе. **Б.** I класе формирале су шест дивизија: Дунавску, Шумадијску, Јужноморавску, Западноморавску, Тимочку и Дринску. **Б.** II класе употребљаване су као засебне тактичке јединице. Формиране су и две добровољачке **б.** (једна код Шапца, а друга код Крушевца). **Б.** народне војске стваране су у окрузима и имале су од три до пет батаљона и од једног до два ескадрона. После српско-турског рата 1876, с мањим прекидима, остале су до краја XIX в. највише тактичке јединице у саставу дивизија и корпуса. Прва артиљеријска **б.** српске војске формирана је 1878. и обухватала је сву артиљерију коју је Србија у то време имала (четири пука по два дивизиона). Прва коњичка **б.** (два коњичка пука) у српској војсци формирана је од јединица активне војске пред српско-бугарски рат 1885. и имала је улогу самосталне коњице. Балканске ратове и I светски рат српска војска је дочекала са три коњичке **б.** у саставу Коњичке дивизије. После повлачења преко Албаније и реорганизације на Крфу и Солунском фронту формирана је 1. коњичка дивизија која је у свом саставу имала две коњичке **б**. Септембра 1921. у војсци Краљевине СХС формирана је и 2. коњичка дивизија од две **б.** са по два пука, а у свакој армијској области основана је већ 1919. по једна **б.** жандармерије. Ратна формација из 1924. предвиђала је по једну коњичку **б.** (два пука, артиљеријска батерија, полуескадрон за везу) у саставу сваке армије. У току велике државне кризе 1928. војска је у свакој од 16 дивизијских области имала по једну пешадијску **б.** (од три до четири пешадијска пука) и једну артиљеријску **б.** (два артиљеријска пука). Пред почетак II светског рата формирана је и трећа коњичка дивизија. Југословенска војска је до почетка рата априла 1941. имала четири ваздухопловне **б.** (ловачку, бомбардерску и две мешовите) од по два пука. Током 1941. у НОВЈ је формирана једна **б.** (1. пролетерска), 1942. формирано их је 37, 1943. 76 (а расформирано 13), 1944. 130 **б.** (расформирано 13), а 1945. 16 нових **б.** (расформирано 13). На крају рата било је укупно 220 **б**. Поред ових **б.** у саставу НОВЈ борило се 18 италијанских и по једна бугарска, француска и руска **б**. Од августа 1944. до маја 1945. формиране су још 23 **б.** које су ушле у састав Корпуса народне одбране (КНОЈ). Јула 1944. у Италији је формирана прва оклопна **б.** НОВЈ, док је друга образована марта 1945. на Сремском фронту. Јачина, састав, опрема и наоружање **б.** били су различити у разним периодима НОР и разним крајевима у којима су се водиле борбе. Формирање четничких јединица, започето маја 1941. од нивоа чете и одреда, настављено је, као и код партизанских снага, формирањем **б.** крајем 1941. и почетком 1942. На простору Југославије створено је 364 четничке **б.** (Југословенска војска у отаџбини), које су уз три дивизије и 13 пукова сачињавале 79 корпуса. После II светског рата војска је у Југославији доживела бројне организационо-техничке, доктринарне и кадровске промене. Крајем 1949. бригадни систем замењен је пуковима разних врста (149 пукова) у саставу дивизија, уз задржавање 20 самосталних **б**. Реорганизацијом ЈНА, вршеном до краја 1964, преостале су само две самосталне **б.**, али је пре тога стварањем оперативно-територијалне одбрамбене организације до краја 1959. оформљено 126 патризанских **б**. Законима о народној одбрани из 1969. и 1974. у територијалној одбрани се, поред осталих јединица, формирају и **б.** које су као здружене јединице чиниле њену маневарску и ударну снагу, способну да самостално или у садејству с осталим деловима оружаних снага изводи операције и борбена дејства. Распад СФРЈ 90-их година XX в. и СРЈ 2006. довео је до честих и великих промена формације војске, које су резултирале знатним смањењем бројног стања и броја јединица. У војсци Републике Србије број јединица је до краја 2007. сведен на осам **б.** (четири **б.** копнене војске, **б.** везе, Специјална **б.**, Мешовита артиљеријска **б.**, Ракетна **б.** противваздушне одбране), две авио-базе и неколико мањих јединица. ЛИТЕРАТУРА: *Војна енциклопедија*, Бг 1971; П. Опачић, С. Скоко, *Српско-турски ратови 1876–1878*, Бг 1981; В. Терзић, *Слом Краљевине Југославије 1941. Узроци и последице пораза*, 1–2, Бг–Љуб–Тг 1982; М. Бјелајац, *Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918–1921*, Бг 1988; *Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца / Југославије 1922–1935*, Бг 1994. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИЗА, Јан **БРИЗА, Јан**, новинар (Панчево, 14. V 1946). Дипломирао на Филолошком факултету у Београду 1975, када је започео професионалну новинарску каријеру у новосадском листу *Дневник*. Као новинар и уредник Спољнополитичке рубрике *Дневника* извештавао са ратишта у Никарагви (1984), о „Баршунастој" револуцији у Чехословачкој (1988), Децембарској револуцији у Румунији (1989) и о политичким збивањима у Европи, САД и са Блиског истока. Поднео оставку на место уредника Спољнополитичке рубрике и отпуштен из *Дневника* (1993) због противљења власти Слободана Милошевића, после штрајка у тој новинској кући. Од 1993. до 1996. радио као слободни новинар у новосадском недељнику *Независни*, новинској агенцији Бета, Радију Дојче веле и британским електронским новинама *Institute for War and Peace Reporting* (IWPR). Новинар *Наше борбе* био од 1996. до забране листа, а потом од 2000. до 2001. био шеф канцеларије Фонда за хуманитарно право у Новом Саду, па опет уредник Спољнополитичке рубрике *Дневника* (2001–2006). Од 2006. је виши предавач, а од 2009. наставник вештина на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду. Повремено пише за лист *Данас* и *Електронске новине.* Цењен као специјалиста за спољнополитичке теме, у јавности је веома запажен и по низу написа који представљају пледоаје за поштовање људских и мањинских права у Србији. Добитник је Захвалнице града Темишвара за извештавање о Децембарској револуцији у Румунији, годишње награде „Светозар Марковић Тоза" за новинарство Удружења новинара Војводине и годишње награде за новинарство листа *Дневник*. ДЕЛА: *Румунија:* *Голгота и спасење*, Н. Сад 1990; *Ко ће с Милошевићем?*, Н. Сад 1996; *Minority Rights in Yugoslavia*, London 2000; и др., *Мањине у Србији*, Бг 2000; и др., *Националне мањине и право*, Бг 2002; *Новосадски Прозор,* Н. Сад 2008. Димитрије Боаров \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИЗА, Карло **БРИЗА, Карло**, агроном, виноградар, универзитетски професор (Ново Милошево, 24. III 1916 – Нови Сад, 11. X 1978). Дипломирао (1939), стажирао и докторирао (1956) на Пољопривредном факултету у Земуну. Као стипендиста ФАО био на специјализацији у Италији (1959) и СССР (1964). Радио као асистент у Задружно-винарској школи и Енолошкој станици у Вршцу и Огледној станици за воћарство-виноградарство у Белој Цркви. Од 1941. до 1942. био у заробљеништву. Након рата био на привредним функцијама у органима власти и коморе, затим директор Савезног пољопривредног добра у Вршцу (1946–1949) и начелник Управе за научни рад при Министарству за пољопривреду НР Србије. Старији асистент на предмету Виноградарство са ампелографијом на Пољ. ф. у Земуну од 1950. а од 1961. до пензионисања 1978. радио као ванредни и редовни професор на предмету Посебно виноградарство односно Ампелографија на Пољ. ф. у Новом Саду. Био је председник Савета Факултета, директор Института за воћарство и виноградарство у Сремским Карловцима (1961–1967). Истакнут научни радник и педагог у области биологије и селекције винове лозе. Са сарадницима је творац оригиналне методе испитивања родности окаца винове лозе. Био је главни и одговорни уредник југословенског научног часописа *Виноградарство и винарство*. Значајнији радови: „Испитивање родности окаца винове лозе за време зимског одмора", *Зборник радова Пољопривредног факултета*, Земун 1954, 2; и Е. Циндрић, „Метод одређивања тежинских односа покожице код испитивања механичког састава грожђа", *Савремена пољопривреда*, Н. Сад 1965, 5. Аутор је књиге *Стоне сорте грожђа* (Бг 1953) и универзитетског уџбеника *Посебно виноградарство* (Н. Сад 1966). ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија Новог Сада*, 4, Н. Сад 1995; *Биографија наставника и сарадника (1954–2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Драгољуб Жунић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИЈЕСНИЦА **БРИЈЕСНИЦА**, село у Федерацији БиХ, на падинама планине Превија. Налази се изнад долине ријеке Турије, око 15 км југозападно од општинског сjедишта Лукавца. Двојно је насеље, чине га **Б.** Доња, смjештена у подножју планине на 250–320 м н.в. и **Б.** Горња, око 4 км западније, на 32–480 м н.в. Оба села су дисперзивног типа и чини их већи број заселака. До њих воде сеоски путеви. У **Б.** Горњој је 1991. живио 571 становник, од којих 98,1% Срба, а у **Б.** Доњој 916 становника, од којих 99,1% Срба. Знатан дио становника ради у Лукавцу или другим околним градовима. ЛИТЕРАТУРА: Б. Тихи, *Стратегија развоја туризма у опћини Лукавац*, Сар. 1999. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИЈЕСНИЦА ГОРЊА → Бријесница **БРИЈЕСНИЦА ГОРЊА** → **Бријесница** # БРИЈЕСНИЦА ДОЊА → Бријесница **БРИЈЕСНИЦА ДОЊА** → **Бријесница** # БРИЈЕШЋЕ **БРИЈЕШЋЕ**, село у Подравини, у Осјечко-барањској жупанији, 5 км југозападно од Осијека. До 1997. звало се Брешће. Налази се јужно од пута и железничке пруге Осијек–Ђаково, на 93 м н.в. У **Б.** је 1991. било 953 становника (46,6% Срба), а 2001. 1.382 становника, од којих 8,6% Срба. Село чини једна улица изграђена дуж локалног пута, а нови део Ливана смештен је уз главни пут. У селу се налази основна школа. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИКНЕР, Александер **![001_Aleksabder-Brikner.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-aleksabder-brikner.jpg)БРИКНЕР, Александер** (Brückner, Aleksander), слависта, лексикограф, историчар књижевности (Тарнопољ, Галиција, 29. I 1856 – Берлин, 24. V 1939). Гимназију завршио у Лавову, студије у Бечу код Ф. Миклошича и у Берлину код В. Јагића. Докторирао 1876. и хабилитирао 1878. у Бечу. Био је приватни доцент словенских језика и књижевности на Универзитету у Лавову (1878–1880). После Јагићевог одласка 1881. изабран је за ванредног професора Берлинског универзитета, где је држао Катедру словенске филологије до пензионисања 1924. **Б.** је последњи представник позитивистичке филологије. Писао је на немачком и пољском. Његови најзначајнији радови из области историје културе су *Историја пољске културе* (Dzieje kultury polskiej, 1–4, 1930–1946) и старопољска енциклопедија (*Encyklopedia staropolska* I–II, 1939). Написао је неколико историја пољске књижевности и једну руске, етимолошки речник пољског језика (*Słownik etymologiczny języka polskiego*, 1927). Објављивао је радове о словенској и балтичкој митологији. Проучавао је најстарије периоде пољске и словенске културе и открио је и издао најстарији познати рукопис на пољском *Проповеди св. Крста* (Kazania świętokrzyskie). Посветио је бројне полемичке студије делу Ћирила и Методија. У критици је био оштар (нпр. у приказу Даничићевих „Коријена с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику", *Archiv für slavische Philologie*, 1879, 3). Бавио се и питањима о Константину Михаиловићу из Островице и његовом делу *Јаничареве успомене или Турска хроника*. Био је члан Пољске академије, Императорске руске академије, Ученог друштва у Лавову и др. На предлог Стојана Новаковића изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (Академије философских наука) 1906. ЛИТЕРАТУРА: *Годишњак СКА*, 1906, 19; *Ситнији списи Ђ. Даничића 1*. Бг 1925; Т. Лер-Сплавињски, „Кратак преглед рада на проучавању пољског језика", *ЈФ*, 1933–34, 13; *Zeitschrift für Slawistik*, Bd., 1980, 25; Ђ. Живановић, *Живот и дело Константина Михаиловића из Островице*, Бг 2006. Гордана Радојчић Костић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИЊЕ **БРИЊЕ**, село у северозападном делу Лике, у Брињском крашком пољу, у Личко-сењској жупанији, око 30 км североисточно од Сења. Налази се на висини од око 480 м н.в. Како су градови веома удаљени, између два светска рата **Б.** је било средиште среза који је обухватао околна мала села. Брињски статистички круг је тада имао 9.820 становника, од којих је 52,3% било православне вере. Већина њих живи у околним мањим местима (Прокике, Рапајин Кланац, Водотеч). Уочи распада СФРЈ Хрвати су представљали већинско становништво, па депопулација није била велика као у неким српским селима (Брлог, Брувно и др.). У селу је 1991. живело 2.049 житеља (8,4% Срба), а 2001. 1.707 становника (5,4% Срба). Православни храм посвећен Преображењу Господњем подигнут је у XIX в. То је једнобродна правоугаона грађевина с полукружном олтарском апсидом и звоником изнад западног улаза. Зидана је каменом, засведена полуобличастим сводом, а прекривена црепом. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИСКИ, Ненад **БРИСКИ, Ненад**, новинар (Загреб, 7. VIII 1946). Дипломирао на београдском Филозофском факултету на Групи за социологију. Као новинар радио у Телевизији Београд (1972–1978), затим прешао у недељник *НИН* за уредника спољнополитичке рубрике (1978–1987), а краће време био и новинар у београдској *Борби*. Објавио више интервјуа с истакнутим личностима Источне Европе и СССР-а. Били су му запажени критички извештаји о преврату у Пољској (1980), о уласку совјетских трупа у Авганистан и паду режима шаха Резе Пахлавија у Ирану, о политичким променама у Мађарској и Бугарској, као и о Конференцији Север–Југ у Паризу. Крајем 80-их година прешао у Келн за уредника, а потом и главног уредника српскохрватског програма у радио-станици „Дојче веле". Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИСКИ УЗЕЛАЦ, Соња **БРИСКИ УЗЕЛАЦ, Соња**, историчар уметности, сликар, универзитетски професор (Београд, 28. VIII 1946). Дипломирала 1970. на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду, а на Одељењу за историју уметности истог факултета магистрирала 1978. На Факултету ликовних уметности у Београду (Одсек сликарства, класа Раденка Мишевића) дипломирала 1976, а докторирала 1984 (на Катедри за теорију уметности). На истом факултету од 1978. била асистент, а потом професор на Катедри за теоријску наставу до 2000. Предаје историју и теорију уметности ХХ в. на Академији примјењених умјетности Свеучилишта у Ријеци и Академији умјетности Универзитета у Бањалуци. Од 1993. сарадник је Института за повијест умјетности, а од 2006. Центра за визуелне студије у Загребу. Сарађивала у часописима *Култура*, *Уметност*, *Живот умјетности*, *Гордоган*. Теорију уметности схвата као аутономну, хуманистичку и научну дисциплину, у распону од историје уметности, преко теорије стила и симбола, до примене социолошких, херменеутичких и феноменолошких метода. Као сликарка, континуирано излаже од 1978. Својствено јој је развијање визуелних система и приказивање перцептивних граница призора. Њено скорашње сликарство засновано је на теоријским промишљањима и концептуалним конструкцијама „екранских призора" или архитектонских просторно-семантичних референци. Добитница је Награде 26. салона младих за теоријска остварења Хрватског друштва ликовних умјетника (2001) и Друге награде за пројекат календара Атлантик „Позитив – Негатив", Музеј Војводине (2007). ДЕЛА: „Што, како и за кога излагати. О културалној реконфигурацији", *Зарез*, Зг, 2001, 3/52; „Читање слике у контексту сувременог сусрета семиотике и повијести умјетности", у: *Зборник I конгреса хрватских повјесничара умјетности*, Зг 2001; „Умјетност као траг културе", у: *Misfits/Неприлагођени, Концептуалистичке стратегије у хрватској сувременој умјетности*, Зг 2002. ЛИТЕРАТУРА: М. Шуваковић, *Теоријско сликарство Соње Бриски Узелац*, Новиград 2004. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИТАНСКО-СКАНДИНАВСКА ЕПАРХИЈА **БРИТАНСКО-СКАНДИНАВСКА ЕПАРХИЈА**, основана 1990. поделом Западноевропске на ову и Средњоевропску епархију. Обухватала је простор Велике Британије, Ирске, Исланда, западне Европе и Скандинавије. Разлог за њено оснивање је велики број Срба који су тамо трајно или привремено насељени. Осим Срба, као свештеници на парохијама налазе се и Руси, Грци али и припадници других народа који су прихватили српско православље. Епархији су 1994. одузета подручја Француске, Луксембурга, Холандије, Белгије и Монака у корист новоосноване Западноевропске епархије. Договорним решењем америчког раскола добила је и три парохије Митрополије новограчаничке у Великој Британији. Организована је у 24 редовне и две мисионарске парохије (Финска и Исланд) и два манастира: Свете Тројице у Бредареду и Богородичиног покрова у Лахолму, Шведска (у изградњи). ЛИТЕРАТУРА: П. Пузовић, „Епархије Српске православне цркве у расејању", у: *Прилози за историју Српске православне цркве*, Ниш 1997; *Црква*, календар СПП за 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИТАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ **БРИТАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ**. **Политички односи.** Први сусрети Енглеза и Срба помињу се у средњовековним историјама, географским прегледима и путописним белешкама. Претпоставља се да се име *Surpe*, које у IX в. наводи краљ Алфред, у допунама свога превода *Историје* Павла Орозија, односи на Србе. Средњовековни енглески путници кроз наше крајеве били су углавном ходочасници и крсташи. а путовали су најчешће морем, од Венеције низ Јадранску обалу. Често су се заустављали у Дубровнику, са свих страна обухваћеном српском државом, нешто ређе у Бару, Улцињу и другим српским градовима. Енглези су се свакако могли наћи и у гомилама крсташа које су се ка Истоку кретале копненим путем преко Србије. Један од ретких енглеских ходочасника за које се зна да су путовали копном кроз земље насељене Србима био је Вилијам Ингулф у XI в. Према оскудним подацима, у Дубровнику је, на повратку из крсташког рата, 1192. боравио енглески краљ, Ричард I, звани „Лавље Срце". Ирски фрањевац Симон Симеонис 1323. помиње да је, прошавши Дубровник, пловио поред Улциња и дуж обале данашње Албаније, тј. поред градова и земаља који припадају „рашком краљу". Енглеза је било међу фрањевцима који су православно становништво Стона и Пељешца преводили у католичанство, пошто су 1333. Дубровчани добили те крајеве на управу од краља Стефана Душана. У повратку са ходочашћа, у Дубровнику се 1393. задржао и гроф од Дербија, будући енглески краљ Хенри IV. Зна се да су енглески витезови били међу крсташима које су Турци потукли 1396. код Никопоља, у бици у којој се, као вазал султана Бајазита, истакао млади српски кнез Стефан Лазаревић. Са дубљим продором Турака у српске земље повећавао се број избеглица у Дубровнику и на Јадранском приморју. Неки су одатле стизали и до Енглеске. Из Сребренице, једног од главних привредних средишта деспотовине, у Дубровник је као дечак избегао Ђорђе Драгишић. Он је, после ступања у фрањевачки ред и школовања у Риму, Болоњи, Падови, Фиренци и Паризу, стигао до Оксфорда, где је слушао предавања из теологије и филозофије. По повратку у Италију и Дубровник, у другој половини XV в., важио је за једног од водећих познавалаца класичних језика, хебрејског, теологије и филозофије. Међу припадницима дубровачке колоније у Лондону 1527. помиње се и извесни „Никола из Србије". Све до последњих деценија XVI в. јужнословенски поморци боље су познавали Енглеску него енглески поморци јужнословенске земље. На млетачким галијама, које су упловљавале у луке у Лондону и Саутемптону, било је и морнара из српских земаља и Дубровника. Још 1788. становници околине Котора говорили су путописцу Ајлзу Ирвину да су као морнари на млетачкој фрегати били у Енглеској. У Лондону и Саутемптону од XV в. постојала је просперитетна заједница Дубровчана. Трговац Никола Маринов Гучетић који је, у другој половини XVI в., провео у Лондону преко четрдесет година, био је, по неким подацима, један од двојице најбогатијих странаца у енглеској престоници. Извесни Паско, Дубровчанин православне вере, слуга једног енглеског трговца, 1652. отворио је прву кафану у Лондону и Енглеској. Оснивање Левантске компаније 1581. најавило је појачано присуство Енглеза на источном Медитерану и Балкану. Знања о унутрашњости Балкана су се проширила, али су и даље била непоуздана. У енглеским географским прегледима из овога доба, углавном заснованим на посредним вестима и преписивању, Срби су често приказивани као склони пићу, крађи и лажима. *Кратки опис целог света* Џорџа Абота из 1599. описује их као непослушне и ратоборне. Оваква слика Срба ређа је у путописној литератури ослоњеној на непосредна искуства. Карактеристичан прелаз представљају белешке извесног Фокса, слуге који је 1589. са својим господаром на путу ка Цариграду прошао од Дубровника кроз Нови Пазар, Ниш, Софију и Једрене. Он тврди како је опште познато да су становници Босне и Србије лопови, а затим примећује да њега и његове сапутнике од Дубровника до Софије нико није узнемирио. За разлику од средњовековних ходочасника, окренутих свом унутрашњем, душевном животу, заинтересованих понајвише за светиње и реликвије, путописци овог доба били су и трговци, дипломатe, научници, пустолови и најамници ширих и свестранијих интересовања. Србе су најчешће описивали као примитивне варваре и сажаљења достојне хришћанске мученике који трпе турска насиља. Питер Манди, Хенри Блант, Едвард Браун и други енглески путници који су у XVII в. прошли кроз Босну и Србију описују запустела села и ненасељена пространства, због бежања локалног становништва од ратова и турских зулума. Браун у Срему, Србији и Македонији примећује да су у сусрету са странцима преплашени хришћани „као зечеви бежали у своје јаме". Енглески путописци често помињу и српске хајдуке, нарочито у крајевима око Ваљева и Беле Паланке. Џон Ричардс је 1700. тврдио да би Србија „да је у хришћанским рукама, каквих има на западу Европе, могла бити веома цветна земља". С краја XVI в., из доба званичне употребе српског језика на Порти и у Османском царству, датирају и два енглеско-склавонска (српска) речника, пронађена међу хартијама британског амбасадора у Цариграду. Са друге стране, у Пећкој патријаршији, реч „Вретанија" је коришћена као синоним за крајњи запад, па је све до почетка XVIII в. марчанско-свидничка епархија називана „Вретанијском", њен владика „вретанијски епископ", а српски народ на њеном подручју „вретанијски Срби". У српском језику већ у XVIII в. срећу се енглеске позајмице (*лорд*, *рум* итд.). Углед и престиж Британије расту у XVIII в., после Славне револуције, победа над Низоземском и успеха у ратовима са Француском. Она тада постаје земља-идеал европских рационалиста и просветитеља. Од посебног значаја за британско-српске односе, у дугорочној перспективи, био је шестомесечни боравак Доситеја Обрадовића у Лондону, 1784–1785. Водећи српски национални идеолог тога доба, оснивач модерне српске књижевности и будући први српски министар просвете је, одушевљен, у „краснејши и славнејши град Лондон" ушао тако што је своје место у „интову" уступио сапутнику, а сам је сео на „покров, за моћи свуда гледати" на „славнији и лепши град него је икада Рим био". Научио је енглески језик јер је желео „на ползу нашим Србљем бити" тако што ће „с помоћју премудрих божествених инглеских књига само десетак врсти што полезно и разумно после себе оставити". Енглезе је сматрао „најпросвештенијим у Европи народом", хвалио је лепоту Енглескиња и дела Џозефа Адисона, Џонатана Свифта, Александра Поупа. Политичко интересовање Велике Британије за балканске земље, па и за Србију, постепено расте са отварањем тзв. Источног питања последњих деценија XVIII в. Излазак Русије на обале Црног мора и настанак планова Русије и Аустрије за поделу европских територија посусталог Османског царства временски су се поклопили са британским поразом у северноамеричким колонијама и с појачаном бригом Британије за безбедност њених комуникација с Индијом. Британија ће, спречавајући продор Русије у Медитеран и на Балкан, бранити и свој престиж највеће поморске силе у Европи. После потписивања руско-турског мировног уговора у Кучук-Кајнарџију (1774) Русија је преузела улогу заштитнице православних хришћана у Турској. Са политичким и војним везивањем Срба за Русију у Првом српском устанку, британско-српски односи улазе у шире оквире одмеравања снага између Британије и Русије. Велика Британија, посвећена потискивању супарничких сила са медитеранских обала, још увек, међутим, није показивала посебно интересовање за унутрашњост Балкана. Поред тога, Наполеонова освајања одложила су британско-руски сукоб и учинила ове две силе савезницама. Премијер Вилијам Пит Млађи је, ипак, остао неповерљив према намерама Русије на Балкану, па је одбио предлог руског цара Александра I из 1805. за стварање српско-грчке конфедерације под заштитом Русије. Карађорђе је у марту 1807. без успеха покушавао да преко британског конзула у Букурешту стекне подршку Велике Британије. Заинтересованија за обале, Британија је 1813, пошто је после привременог сукоба обновила сарадњу с Русијом, флотом помогла црногорском митрополиту Петру I да ослободи Боку которску, са изузетком Котора, од француске окупације. На Бечком конгресу 1814–1815, после пропасти Првог српског устанка, Британија се одлучно супротстављала покушајима цара Александра I да од осталих великих сила добије мандат да заштити Србе од турске освете. Покушај српских изасланика да разговарају с лордом Каслрејем, британским представником на Конгресу, завршио се неуспехом. После Грчког устанка и Руско-турског рата, окончаног Једренским миром (1829), и нарочито после Прве египатске кризе, завршене руско-турским споразумом у Ункјар-Искелесију (1833), Русија је стекла неоспорну превласт на Балкану и Леванту. У британском јавном мњењу тада настаје талас русофобије, феномена који ће, са прекидима и у различитим облицима, опстати до данашњих дана. Британија почиње да води активнију политику и у унутрашњости Балкана. Лорд Палмерстон, који ће од 1830. до 1865, са краћим прекидима, доминирати британском спољном политиком, у православним, нарочито словенским балканским хришћанима видео је потенцијалне савезнике Русије. Тада настаје и дугорочно неповерење званичне Британије у српске управљачке елите. „Интегритет и независност Османског царства", како се у Лондону говорило, требало је заштитити и од империјалних интереса Русије и од национализма балканских народа. У одбрани Османског царства Палмерстон је желео да сарађује с Аустријом чија је политика на Балкану тада била подједнако конзервативна као и британска. Кнез Милош Обреновић је своје успехе у стицању аутономије за Србију постизао захваљујући руској подршци. Свемоћ Русије је, међутим, почињала да смета обновљеној националној самосвести балканских елита. Покушај Палмерстонове дипломатије да искористи то ново осећање угрожености, биће почетак још једне дугорочне британске спољнополитичке традиције. Именовање пуковника Џорџа Лојда Хоџиза за првог британског конзула у Београду 1837. означило је почетак борбе између британске и руске дипломатије у Србији. Сукоб у којем је кнез Милош покушавао да се ослони на Британију, а његови противници, уставобранитељи, на Русију, завршио се протеривањем Милоша из Србије (1839). У новом одмеравању снага, у кризи која је 1842–1843. избила због свргавања кнеза Михаила Обреновића и довођења на власт Александра Карађорђевића, улоге су се промениле. Русија је подржавала кнеза Михаила и оспоравала избор новог кнеза, а уставобранитељи су се ослањали на Турску, која је тражила подршку Британије, Аустрије и Француске. Лорд Абердин, који је тада водио британску спољну политику, одбио је захтеве Палмерстона и Дизраелија да Британија одбрани Турску и Србију од Русије. Као и у сукобу из 1837–1839, Русија је победила захваљујући подршци Аустрије. Сарадња кнеза Милоша с Британцима поставила је основе за настанак *Начертанија* Илије Гарашанина (1844), у којем се заговарало ослањање Србије на Француску и Велику Британију. Тиме је требало избећи утицај Русије и Аустрије, земаља које су, по Гарашаниновом мишљењу, у српском питању имале превише интереса и утицаја. Пољски емигранти предвођени кнезом Адамом Чарториским, који су Гарашанина снабдели претходним нацртом за овај документ, били су у тесној вези с утицајним круговима у Паризу и Лондону. Према њиховим плановима, Србија је требало да одигра важну улогу у окупљању балканских народа и потискивању Русије са Балкана. У Кримском рату, обрачуну између Британије, Француске, Турске и Пијемонта са једне, и Русије са друге стране, Србија је остала неутрална. Британија, Француска и Турска тада су опомињале Аустрију да не покушава да окупира Србију и Босну. Утицај Британије у Београду се појачао, а њен конзул Томас Греније де Фонбланк и Илија Гарашанин сачинили су 1853. план уједињења Србије и Црне Горе у једну вицекраљевину. На Париској мировној конференцији 1856. Велика Британија је постала једна од шест сила заштитница хришћана у Турској и аутономије Србије, Влашке и Молдавије. После Кримског рата влада лорда Палмерстона је на Балкану наставила да води конзервативну политику очувања постојећег стања. Заједно с Аустријом Британија се супротстављала Француској и Русији које су пружале подршку Србији и Црној Гори. Британија се није противила свим захтевима кнеза Данила и кнеза Николе Петровића за територијално проширење, али је ипак подржала казнену експедицију Омер-паше Латаса на Црну Гору из 1862. Да би из близине пратила учестале побуне Срба у Херцеговини, али и све већу активност Аустрије, Британија је 1857. отворила конзулат у Сарајеву. После догађаја код Чукур-чесме и бомбардовања Београда, на конференцији у Канлиџи, где је разматран захтев Србије да се Турци повуку из српских градова, Британија и Аустрија су, насупрот Француској и Русији, стале на страну Порте. Да би се спречило покретање општег балканског сукоба који је припремао кнез Михаило Обреновић и проширење критског устанка на цео Балкан, Британија је, ипак, 1867. заједно с осталим силама наговорила султана да српском кнезу преда кључеве последњих турских тврђава у Србији. У делу британског јавног мњења се, после Кримског рата, раширило разочарење због турског неизвршавања обећаних реформи и уверење да би Британија требало да почне да подржава хришћанске балканске народе. Веровало се да би неговање њихове самосвести и слободе претворило нове балканске националне државе у најпоузданију брану амбицијама Русије. Оваква схватања заступао је Вилијам Гледстон, који ће, после Палмерстонове смрти 1865. преузети вођство у либералној странци. С друге стране, вођа конзервативаца Бенџамин Дизраели преузео је Палмерстонову политику очувања Османског царства, неповерења према балканским национализмима и оштрог става према Русији. У време Гледстонове прве владе (1868–1874) Јован Ристић је као намесник 1870. успео да од британског конзула Џона Августа Лонгворта добије подршку за припајање БиХ Србији, али је, после бурне реакције Турске, британски амбасадор у Цариграду демантовао ова обећања. У тренутку избијања устанка у Херцеговини 1875. и за време Велике источне кризе 1875–1878, на кормилу Британије налазио се, међутим, Бенџамин Дизраели. Већ 1876. Британија се одвојила од „концерна великих сила" и пружила подршку Турској. Дизраели се званично залагао за одбрану „интегритета и независности" Османског царства, али је незванично био спреман и на његову поделу, под условом да се поштују интереси и воља Британије. Обавештен о везама Срба с руским словенофилима, прижељкивао је брзу победу Турака над херцеговачким и босанским устаницима, а затим и над војскама Србије и Црне Горе. Српско-турски рат називао је „срамном српском инвазијом". Покушавао је да Црну Гору, обећањима територијалних уступака, одвоји од Србије и Русије. Када је покрет захватио Бугарску, Дизраели је за све невоље на Балкану још увек оптуживао Србе. Његова равнодушност према судбини балканских хришћана изазвала је, нарочито после вести о масовним турским покољима над бугарским цивилима, буру протеста у викторијанском јавном мњењу. Притиском на Русију Дизраели ју је, ипак, спречио да у Велику Бугарску укључи простране српске и македонске територије. На Берлинском конгресу Британија је, по претходном договору, предложила улазак трупа Аустроугарске у БиХ. У духу Палмерстонове политике Дизраели је и у наредним годинама подржавао Аустроугарску, иако она на Балкану више није водила конзервативну, него експанзивну политику. Залагао се и за подршку Албанској лиги, у отпору према територијалним проширењима за Црну Гору и Грчку. Вилијам Гледстон, који је изборе 1880. добио понајвише на критици Дизраелијеве спољне политике, и као премијер је заговарао начело „Балкан балканским народима". Иако је Гледстон захладнео односе с Аустроугарском и покушавао да смањи напетост у односима с Русијом, у Лондону је ипак владало задовољство због антируске политике кнеза и краља Милана Обреновића. Да би стекла ново упориште у отпору руском утицају, конзервативна влада лорда Солзберија подржала је уједињење Бугара 1885. и успротивила се покушају краља Милана да то ратом спречи. Британија, међутим, није подржала одлуку краља Милана да абдицира 1889. После турских погрома над Јерменима 1894. и 1895. показало се да ни британско јавно мњење, ни Солзбери, ни нови вођа либерала Розбери, нису беспоговорно следили политику одбране Османског царства. Упркос Солзберијевој блискости са силама Тројног савеза, продор немачког капитала у Турску и немачки успеси у потискивању британског утицаја у Цариграду почели су да окрећу Лондон против Османског царства. Смањење руског притиска на Балкану услед окретања Русије ка Далеком истоку и њеног пораза у рату с Јапаном 1904–1905, довело је до попуштања британског непријатељства према Русији. Долазак краља Едварда VII и либерала на власт олакшали су постизање споразума Британије са Француском (1904) и Русијом (1907). Супарништво с Немачком и сарадња с Русијом и Француском условили су значајне промене у политици Британије према Србији. Зближење је, ипак, одложено због убиства Александра Обреновића и Драге Машин 1903, када је Британија прекинула дипломатске односе са Србијом, да би их обновила тек 1906, после пензионисања атентатора. Од тада ће Србија имати подршку Британије у кључним спољнополитичким питањима. Велика Британија је олакшала отпор Србије Аустроугарској у Царинском рату 1906–1911. и у начелу прихватала захтеве Србије за економско и политичко осамостаљење кроз излаз на Јадранско море. У Анексионој кризи 1908--1909. Британија је подржавала захтеве Србије за територијалним надокнадама све док је иза њих стајала и Русија. Дипломатским посредовањем она је тада постигла да се ултиматум Аустроугарске Србији значајно ублажи. У балканским ратовима Британија је стала иза захтева Србије за излазак на море и интереса Црне Горе у Скадарској кризи. У сукобима савезника око Македоније и питању поделе Албаније, Британија, међутим, није подржала Србију. Подршка Британије је у свим кризама после 1906. била ипак ограничена њеном неспремношћу да због мале балканске краљевине ризикује оружани сукоб с Аустроугарском и Немачком. Од средине XIX в. у британским путописима јасно се виде промене у перцепцији стања на Балкану. Од тада су се у Србији, Црној Гори и у српским земљама под влашћу Османлија све чешће могли срести озбиљни и побожни викторијански путници, спремни да јавно покажу солидарност са балканским хришћанима. *Путовања кроз словенске области европске Турске* Аделине Полине Ирби и Џорџине Мјур Мекензи, објављена 1867 (у преводу Чедомиља Мијатовића књига је објављена у Београду 1868), учинила су, по речима Гледстона, писца предговора за друго, допуњено издање из 1877, више него иједно друго дело, да британско јавно мњење почне да преиспитује туркофилску политику својих влада. Оне су 1866. у Сарајеву основале Завод за васпитање женске деце, који ће Аделина Ирби водити, бавећи се и добротворним радом и збрињавањем жртава устанака и ратова 1875–1878, до краја живота 1911. Солидарност са слабима и угроженима била је видљива и у књигама које је о Србима током 60-их и 70-их година XIX в. објављивао свештеник англиканске цркве Вилијам Дентон. Мисије Владимира Јовановића, кнегиње Јулије и Филипа Христића у Лондону после бомбардовања Београда 1862, имале су за циљ продубљивање већ успостављених веза. Цео овај покрет улио се у масовне протесте против Дизраелијеве политике у Великој источној кризи. Тада се о Србима дознавало понајвише из говора и брошура Вилијама Гледстона, каноника катедрале Светог Павла у Лондону Хенрија Перија Лидона, оксфордског професора историје Едварда Августа Фримана и новинара Вилијама Томаса Стеда. Талас непријатељства према Србији у британском јавном мњењу поново се подигао после Мајског преврата. Од 1906. је, међутим, почео да слаби, да би уочи I светског рата слика Србије у британској јавности била знатно поправљена. Значајнијег трага у тадашњој српској култури оставили су и британски филозофи и научници, нарочито Мил, Дарвин, Бакл, Беџхот, Спенсер, Маколи, Карлајл и Раскин. Посебан значај за ширење британске књижевности и идеја међу Србима имали су историчар и министар Чедомиљ Мијатовић, као и професори Велике школе и Универзитета Светомир Николајевић, Љубомир Недић, Слободан Јовановић и Богдан Поповић. Први покушај факултативног учења енглеског језика на Великој школи забележен је 1884, а на Универзитету су га од 1906. предавали лектори. Од 1901. у елитним српским круговима, нарочито око часописа *Српски књижевни гласник*, уочљива је намера да се српска култура и политика вежу за француске и британске културне моделе и тиме одвоје од немачког и аустријског утицаја. ![002_operacija-na-ranjenom-srpskom-vojniku-u-I-sv-ratu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-operacija-na-ranjenom-srpskom-vojniku-u-i-sv-ratu.jpg)У I светски рат Британија и Србија су ушле као савезнице. Британија и остале силе Антанте дуго нису имале слуха за југословенски програм српске владе, објављен Нишком декларацијом, децембра 1914. Уместо уништења Аустроугарске и стварања југословенске државе, Британија и силе Антанте нудиле су Србији припајање БиХ, дела Далмације, дела Македоније и јужне Угарске. Тек после коначног неуспеха преговора с Аустроугарском о сепаратном миру, у пролеће 1918, Британија и Француска почеле су да прихватају неумитност распадања Двојне Монархије и стварања југословенске државе. У рату су успостављени до тада најнепосреднији и најмасовнији додири између Британаца и Срба. Српски потпорни фонд, Српско друштво Велике Британије и друга британска удружења бавили су се обавештавањем јавности о српским ратним циљевима и прикупљањем помоћи за жртве рата у Србији. На томе су нарочито радили историчари и публицисти Роберт Вилијам Ситон-Вотсон и Харолд Темперлеј, археолог Артур Еванс, публициста Хенри Викам Стид, лекар Елси Инглис. Масовни долазак британског лекарског особља у Србију организовале су Болнице шкотских жена, с Елси Инглис на челу, Британски Црвени крст с којим је у Србију стигла и Флора Сендс, будући добровољац у српској војсци, Српски потпорни фонд и друга удружења. Око 450 српске деце било је збринуто у Британији за време рата. Српска влада је, ради придобијања тамошње јавности за ратне циљеве Србије, у Британију послала Богдана Поповића, Павла Поповића, Јована Цвијића, Николаја Велимировића, Бранислава Петронијевића, Веселина Чајкановића, Тихомира Ђорђевића, Гргура Јакшића, Станоја Станојевића и друге истакнуте српске интелектуалце. ![001_srpski-djaci-na-skolovanju-u-Britaniji-u-Prvom-sv-ratu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-srpski-djaci-na-skolovanju-u-britaniji-u-prvom-sv-ratu.jpg) Културне везе, успостављене у време рата, опстајале су и у међуратном периоду. Тада ће у Београду бити оснивана удружења и клубови англофила (Англо-амерички југословенски клуб 1924, Удружење пријатеља Велике Британије и Америке у Југославији 1930, Друштво за ширење англосаксонске културе у Југославији 1935, Југословенско-британски институт 1940). Катедра за англистику на Београдском универзитету основана је 1929. Између два рата биће уочљиви и утицаји британске моде, архитектуре, као и прва прихватања енглеске и америчке масовне културе и забаве. У традицији мис Ирби и мис Мекензи, тада настаје *Црно јагње и сиви соко* Ребеке Вест, књига која ће до данас остати једно од класичних дела британске путописне књижевности. Велика Британија је у новој, југословенској држави видела корисну брану пред руским бољшевизмом и немачким реваншизмом и настојала је да се не укључује у њене унутрашње сукобе. Већ у време рата британски интелектуалци око Ситон-Вотсона настојали су, међутим, да ојачају позиције Франа Супила и хрватских чланова Југословенског одбора у преговорима са српском владом. У тим круговима се веровало да ће у Југославији католички Хрвати и Словенци бити поузданији савезници Запада него православни Срби. У британској јавности ни после рата нису били ретки позиви на подршку хрватском отпору пред „великосрпским централизмом". Окретање Краљевине СХС Француској, која је постала супарник Британије, подстакло је подршку Лондона амбицијама фашистичке Италије. Када би напетост у односима између Италије и Краљевине СХС запретила да изазове озбиљније поремећаје, као 1927–1928, Британија би посредовала и заустављала акције Рима. Односи између Британије и Југославије поправили су се после 1929, али су појава нацистичке Немачке 1933. и убиство краља Александра Карађорђевића поново променили односе снага. Велика Британија је према нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији водила политику попуштања и смиривања и зато је кнезу Павлу Карађорђевићу и Милану Стојадиновићу саветовала да се претерано не зближавају, али и не сукобљавају са Хитлером и Мусолинијем. После немачке анексије Аустрије 1938. и комадања Чехословачке 1939, Британија је, иако није могла да обећа Југославији делотворну војну помоћ, упозоравала кнеза Павла да се сувише приближио Немачкој. Југословенски намесник је, међутим, све до избијања II светског рата успевао да своју политику усклади с интересима Британије и да се не супротставља Немачкој и Италији. Почетком 1941, после одлуке Хитлера да помогне Мусолинију у Грчкој и приступања Мађарске, Румуније и Бугарске Тројном пакту, започела је борба Немачке и Британије за превласт у Југославији. Черчилова влада нудила је скромну војну помоћ и тражила борбени савез Југославије са Грчком и Турском, који је и Турска избегавала. Хитлерове претње биле су много одређеније, па је, после ултиматума, 25. III 1941. Југославија приступила Тројном пакту. Два дана касније, српски официри су војним пучем, уз помоћ британске обавештајне службе и уз подршку грађана Београда, оборили кнеза Павла и владу Цветковић–Мачек. Тиме је изолована Велика Британија стекла савезника у окупираној Европи. У заједничком нападу сила Тројног пакта, без помоћи из Британије, Југославија се распала, а влада и краљ Петар II склонили су се у Лондон. Од маја 1941. Британија је подржавала покрет отпора пуковника Драгољуба Драже Михаиловића, касније генерала и министра југословенске владе у одсуству. Масовни устанак у Србији, предвођен четницима Драже Михаиловића и партизанима Јосипа Броза Тита, завршио се масовним егзекуцијама над цивилима, па се Михаиловић одлучио за тактику избегавања већих сукоба и ишчекивања победе савезника на главним ратним фронтовима. С друге стране, Титови партизани настојали су да омасове своје редове да би извели комунистичку револуцију и преузели власт, па су настављали с борбама, нарочито ослоњени на Србе који су у НДХ били подвргнути усташком геноциду. Из практичних разлога везивања што већих непријатељских снага на Балкану, а и услед све видљивије спремности САД да у Источној Европи попуштају пред Совјетским Савезом, Британија је ишла све даље у подршци партизанима. Од пролећа 1943. британске војне мисије почеле су да стижу у њихове штабове, а од септембра исте године војне мисије Британије у штабовима Тита и Драже Михаиловића биле су истог ранга. На конференцији у Каиру у новембру 1943. Черчил и Рузвелт разговарали су о војној помоћи партизанима, а у децембру у Техерану, у сусрету са Стаљином, одлучили су да се партизани материјално помогну. У првој половини 1944. Черчил повлачи мисије из четничких штабова и са места председника краљевске владе у Лондону уклања српске политичаре. Нови југословенски премијер Иван Шубашић из Хрватске сељачке странке с Титом у јуну и новембру 1944. поставља темеље будућег уређења Југославије. У исто време, у нападима на немачке трупе, британско-америчка авијација разара српске градове. Посебно масовну погибију српских цивила изазвало је бомбардовање Београда на Ускрс 1944. Черчилов споразум са Стаљином из октобра исте године, према којем ће две силе имати подједнак утицај у Југославији, постао је беспредметан када су Шубашић и његов кабинет, у марту 1945, дали оставке, а Тито формирао привремену владу. Пошто је Черчил напустио Михаиловића, а затим и краља Петра II, Тито је напустио Британце и окренуо се Совјетском Савезу. Сукоб око Трста додатно је погоршао британско-југословенске односе. ![003_Britanska-kraljica-Elizabeta-u-Parku-prijateljstva-1972.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/003-britanska-kraljica-elizabeta-u-parku-prijateljstva-1972.jpg)После прекида веза Југославије са Совјетским Савезом 1948. сарадња Британије и Југославије обновљена је и учвршћена. У духу старе стратегије, зачете још у време лорда Палмерстона, британска дипломатија је подржавала осећање самосвести Тита и његових сарадника, не би ли их што успешније одвојила од туторски и заповеднички расположеног Стаљина. Титов отпор Стаљину могао је, такође, да делује као позив осталим комунистичким земљама на осамостаљивање, па је Југославија могла да буде корисно средство у подривању Варшавског пакта. Титу је зато у марту 1953. у Лондону приређен најсвечанији дочек. Он је тада са Черчилом и Идном водио разговоре о војној сарадњи и добио уверавања да ће Британија помоћи Југославији у случају напада СССР-а. Војни савез Југославије с Турском и Грчком, потписан наредне године, потврдио је приближавање Југославије Западу и НАТО-у. До 1955. Југославији је одобрено скоро 20.000.000 фунти британске помоћи. Измирење са СССР-ом после Стаљинoве смрти 1953. омогућило је, међутим, Титу да у наредним деценијама води политику очувања независности кроз лавирање између два сукобљена блока. Односи Југославије са Британијом, и поред повремених неслагања, остали су срдачни. У процесу распадања Југославије Велика Британија подржала је сецесију Словеније, Хрватске и БиХ, учествовала у НАТО бомбардовању Републике Српске и СР Југославије, и била међу првим државама које су подржале одвајање Косова од Србије 2008. Последица ових догађаја била су масовна страдања и егзодус преко пола милиона српских цивила. Милош Ковић **Привредни односи**. После Берлинског конгреса (1878) Србија је 1. III 1879. свим заинтересованим земљама, укључујући и Аустроугарску, упутила позив да међусобно институционализују своје трговинске односе. У позиву се тражило да се пре дефинитивних решења закључе привремене конвенције. Прва је на тај позив одговорила Велика Британија, па је одговарајућа билатерална конвенција потписана у Београду већ 5. III 1879. Осим уобичајених одредби, Конвенција је садржавала само одредбу о највишем повлашћењу у билатералној трговини. Требало да траје до 1. V 1880. или да и раније престане да важи, ако би се до тога рока закључио стални трговински уговор. Први Стални уговор о пријатељству и трговини потписан је у Нишу 26. I (a ратификован 6. V) 1880. За разлику од других билатералних уговора Србије, склопљених тих година с разним европским земљама, овај Уговор нигде изричито не помиње начело слободног саобраћаја, односно начело слободне трговине и пловидбе. Уговором се одређује да ће поданици једне земље-уговорнице у другој земљи-уговорници уживати иста права као и домаћи у погледу привредног и приватно-правног положаја. Посебно се у вези с тим питањем утврђује примена начела највишег повлашћења. Исто тако, предвиђају се и уобичајена ослобођења од јавних обавеза. Србија је овим уговором приступила једностраној примени увозних царина на следећи начин: за најважније производе увезене из Велике Британије предвиђена је царинска стопа од 8% вредности робе (и то на бази CIF, тј. цене робе, укључујући превоз и осигурање, до српске границе), а то су били: метали и металне прерађевине, алат и сечива, машине и механизми, оруђе и машине за пољопривреду, предива и тканине, лончарска и порцуланска роба, минерална и пречишћена уља; за сву осталу робу максимална царина износила је 10%. Декларацијом уз билатерални трговински споразум, од 22. VI 1880. унета је још једна царинска стопа и то максималних 5% за вунена и памучна предива. Најзад, Уговором је било предвиђено да ће унутрашњи посредни намети (порези) моћи да оптерећују и одговарајуће увозне производе искључиво до нивоа који важи и за домаће производе. Иако је Уговор предвиђао укидање наплате трошарине и других дажбина у унутрашњем промету и на одговарајуће увозне производе двеју земаља, Србија је наставила с применом трошарине (за ракију, рум и друга „финија" пића, шећер, фабрички шпиритус, карте за играње, цигарет-папир, мирисне сапуне и др.), као и тзв. регалног данка (на увоз соли и дувана). Велика Британија је на то уложила протест, посебно због примењене трошарине, али не и регалног данка, јер увоза соли и дувана у Србију пореклом из те земље није ни било. У каснијем протоколу уз Уговор, потписаном 29. VII 1881. у Лондону, укинуте су трошарине на вино, рум и сва остала жестока пића, смањене су трошарине на цигарет-папир, карте за играње и мирисне сапуне, док су задржане за кафу и рафинисани шећер, којима је тада било додато и пиво. Овај трговински Уговор престао је да важи 6. V 1890, када је ступио на снагу нови, Привремени трговински уговор између Србије и Велике Британије, потписан 2. II 1890. у Београду. До I светског рата трговина Србије с Британијом била је у знаку редовног и великог дефицита на српској страни, односно за 29 година тај дефицит се кретао између 3,2 милиона динара у 1885. и 11,4 мил. дин. у 1910. Био је то логичан резултат готово симболичног српског извоза (којег у више посматраних година уопште није ни било), док је он вредео више од мил. дин. једино у 1902. и посебно у 1907, када је, због Царинског рата с Аустроугарском, Србија покушала одмах да бар донекле преусмери свој извоз у треће земље, међу којима и у Британију, на чије је тржиште био преусмерен српски извоз свиња и уједначеног увоза који се кретао у висини поменутог српског дефицита. Тако је и удео Британије у укупном српском извозу порастао сa 0,29% у 1900. на 2,85% у 1907. Тиме је Британија дошла на седмо место земаља-партнера у српском извозу. Највећи такав удео ипак је био у 1906 (5,16%), када је Британија била на петом месту српских извозних тржишта (после Аустроугарске, Немачке, Белгије и Турске). Што се тиче српског увоза, Британија је трећи партнер у 1906 (с уделом од 10,3% укупног српског увоза) и у 1907 (с уделом од 14,48%), оба пута после Аустроугарске и Немачке. У посматраном периоду од 29 година робна структура по обиму и вредности сасвим скромног српског извоза била је такође веома оскудна. Извоз се, по правилу, састојао од два-три производа, док је увоз из Британије обухватао преко 50 група производа. Тако, на пример, у 1909. српски извоз чине свеже месо, његове прерађевине и воће, док су главни увозни производи били: памук (65% укупног увоза), вунена и остала предива, кожа и производи од коже, лан и друга индустријска влакна, хемијски и апотекарски производи, млинарски и слични производи, пиринач, фосилна горива и др. У ранијем периоду (1884–1892) из Британије потиче преко 50% укупног српског увоза пиринча, 30–50% увоза јестивог уља, 20–30% увоза кафе, 8–10% увоза сирових кожа итд. ![004_Robna-razmena-Srbija-VB-do-1912_tabela-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/004-robna-razmena-srbija-vb-do-1912-tabela-1.jpg) У периоду између два светска рата (1918–1941) Велика Британија постепено постаје опет релативно значајан трговински партнер Србије, овога пута у оквиру сарадње Британије с Краљевином СХС (1918–1928) и Краљевином Југославијом (1928–1941). Због тога се учешће Србије у укупној трговини с Британијом може само процењивати. Тако су, на пример, у 1925. најважнији извозни производи Краљевине СХС на тржиште Британије били: неорганске материје (20,6 мил. дин.), производи шумарства (18,2 мил. дин.), грађевински материјал (земља, камен, 8,6 мил. дин.), житарице (7,8 мил. дин.), месо и прерађевине (2,6 мил. дин.), органска једињења (2,5 мил. дин.), фосилна горива (1,7 мил. дин.), млеко и јаја (1,6 мил. дин.), руде (1 мил. дин.) итд. Поредећи ову структуру с традиционалном структуром тадашњег српског извоза, може се закључити да је Србија имала значајан удео у извозу на британско тржиште свежег меса и прерађевина, млека и јаја, житарица, производа шумарства и др. Најважније ставке увоза из Британије у 1925. биле су: памук (213 мил. дин.), колонијална роба (кафа, зачини, 128,3 мил. дин.), фосилна горива (угаљ, 124,4 мил. дин.), машине и апарати (44,9 мил. дин.), вунена и друга влакна за предиво (40,7 мил. дин.), млинарски и слични производи (28,1 мил. дин.), гвожђе и производи од гвожђа (15,2 мил. дин.), пиринач (12,8 мил. дин.) итд. Ту је немогуће ближе утврдити удео Србије, с тим што је она сигурно из Британије увозила готово све поменуте производе. Краљевина СХС је 1927. закључила с Великом Британијом Уговор о трговини и пловидби, којим су били регулисани третман трговачких друштава и правни положај физичких лица – држављана страна уговорница. У периоду 1933–1939. Велика Британија је четврти трговински партнер Краљевине Југославије на страни извоза (њен удео у укупном југословенском извозу кретао се од 2,7% у 1933, до 9,5% у 1936) и пети партнер на страни увоза (удео Британије кретао се између 5,2% у 1939. и 10,1% у 1935). Најзаступљенији извозни производи на тржиште Велике Британије у 1939. били су: кудељно влакно за предива (82,9 мил. дин.), резана грађа букова (52,3 мил. дин.), ћурке заклане (23,5 мил. дин.), резана грађа храстова (19,5 мил. дин.), фризе букове (15,8 мил. дин.), јаја (15,7 мил. дин.), кудеља гребенана и чешљана (15,3 мил. дин.), кукуруз (11,4 мил. дин.) итд. Занимљиво је да је југословенски извоз у Британију вредео 366,7 мил. дин., односно био за 50% већи од увоза из Британије (242 мил. дин.). Најважнији увозни производи били су: шиваће машине (22,3 мил. дин.), путнички аутомобили (20,9 мил. дин.), овчија сирова вуна (17,7 мил. дин.), вунене тканине (15,2 мил. дин.), производи од алуминијума (10,7 мил. дин.) итд. Све те робе су се свакако увозиле и у Србију. У периоду непосредно после II светског рата Велика Британија је поново значајан партнер Србије у трговини с иностранством, иако за тај период нема посебних статистичких података за тадашњу НР Србију него само за целу ФНРЈ. Изузетак је податак о извозу за 1951, у којој је Велика Британија на трећем месту у српском извозу, после САД и Западне Немачке, с вредношћу извоза од 323,8 мил. дин., односно уделом од 12,3% укупног извоза. Робна размена Србије с појединим земљама редовно се статистички прати од 1971. ![005_Robna-razmena-Srbija-VB-od-1972_tabela-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/005-robna-razmena-srbija-vb-od-1972-tabela-2.jpg) У посматраном периоду робна размена Србије с Великом Британијом била је на релативно незадовољавајућем нивоу, узимајући у обзир трговинске потенцијале двеју земаља. Током првих 15 година овог периода Србија редовно бележи дефицит у билатералној трговини, који се креће од 13 до 197,1 мил. USD и по правилу је био већи од српског извоза у истом периоду. Затим наступа краћи период (1987–1990) у којем Србија први пут бележи суфицит у размени, који се креће од 12 до 77 мил. USD. Најзад, током последњих 20 година опет се јавља мањи или већи дефицит у размени с Британијом, који се креће од 11,8 мил. USD у 1991. до рекордних 120,6 мил. USD у 2008. У 2008. Велика Британија је била 19. партнер Србије у извозу, са скромним уделом од свега 1,4% укупног српског извоза, као и 22. партнер у увозу (1,2% укупног увоза). Робна структура билатералне трговине и даље остаје недовољно диверсификована. У 2008. најважнији производи српског извоза били су: ауто-гуме спољне, топловаљани производи од гвожђа и челика у котуровима, цеви од рафинисаног бакра, смрзнуте малине, хартија и картон, пекарски квасац, канцеларијски намештај, кукуруз, дуван, одећа и др. На страни српског увоза то су били: лекови за продају на мало, багери и утоваривачи, путнички аутомобили, хартија и картон, каблови од ацетата, виски, дигиталне портабл машине, дијагностички и лабораторијски реагенси, машине за ливење метала, каблови и проводници, хемијски производи (дезодоранси, тоалетне воде, пасте и прашкови за зубе, пудери) итд. Највећи српски извозници у Британију су били: „ЈУ ЕС Стил" Смедерево, „Тигар" Пирот, Фабрика бакарних цеви Мајданпек, „Трајал Корпорација" Крушевац, Ваљаоница бакра Севојно, „Рума-гума" Рума, НИС Нови Сад, „Замбер доо" Врање, „Алтек (Аlltech)-Фермин" Сента, „Агена технолоџи" Београд, „Агропартнер" Лучани, РТБ Бор итд. Највећи увозници били су: „Фармасвис" Београд, „Terra Koevi" Београд, „Тетра Пак Продакшн" Београд, „ЈУ ЕС Стил" Смедерево, ДИН Ниш, „Делта Аутомото" Београд, „Перно Рикар" Србија Београд, „Велефарм" Београд, „Југохемија" Београд, „Тојота" СЦГ, Београд, „Агена технолоџи" Београд, „Радикс" Београд, „Teиком доо" Београд, „Каминс Дизел Мотори" Београд итд. Посматрано по врсти спољнотрговинског посла, у 2008. су у српском извозу доминирали послови купопродаје (61% укупног промета) и промет у слободним зонама (21%), док су увозни послови по правилу били купопродајни (93% промета). Британске инвестиције у привреду Србије су релативно мале: 2000–2007. износиле су 281 мил. USD. Највећи инвеститор био је БАТ (British American Tobacco), који је 2003. кроз приватизацију купио ДИВ (Дуванску индустрију Врање), другу по величини српску фабрику цигарета, за 87 мил. евра. Постоји начелни интерес британских фирми за улагања у српску пољопривреду, бањски туризам, ауто-индустрију, енергетику, телекомуникације, транспортну инфраструктуру, рударство и текстилну индустрију. Сарадња привредних комора још није институционализована. Британски и српски пословни људи формирали су Британско-српску привредну комору. Она је почела да функционише у Лондону априла 2008, а у Београду фебруара 2009. Оснивачи су били 11 пословних људи-спонзора и четири компаније-чланице, међу којима и „Тигар" Пирот и консултантско-ревизорска кућа „Прајс Вотерхаус Куперс". Комора има за циљ да окупи пословне људе и компаније који су заинтересовани за развој и повећање трговине, инвестиција и других облика привредне сарадње између Британије и Србије. У области привреде између две земље до сада су закључени следећи билатерални уговори: Трговински споразум, Споразум о сарадњи у области примењене науке и технике, Споразум о међународном друмском превозу робе, Споразум о узајамном подстицању и заштити инвестиција и Споразум о ваздушном саобраћају. Младен Обрадовић **Културни односи**. На почетак контаката Велике Британије и српских земаља утицали су превасходно географско-историјски чиниоци. Због просторне удаљености и међународних прилика на европском континенту, до контаката два народа долази касније него с већином других европских народа. Претпоставља се и да су први Енглези прошли преко српских земаља тек крајем XI в. Путовали су ходочасници и крсташке војске, у којима је увек било и Енглеза. После турских освајања и губитка Свете земље, путовање кроз освојене земље било је веома ризично, па је већина Енглеза радије путовала на исток морем. Први поуздани подаци о контактима Енглеза и Срба потичу с краја XVI в. Тада су кроз Србију пропутовали Х. Остел и Х. Кавендиш. Број енглеских путника се повећава почетком XVII в. Неки од њих остављају записе који су често уопштени, али ипак садрже и корисне информације. Т. Главер је путовао преко Балкана у пратњи амбасадора Бартона. Корисне податке о крајевима, насељима и утисцима садрже путописи П. Мандија, Х. Бланта и Џ. Берберија. Нешто касније учени Е. Браун је путовао од Мађарске преко Србије до Грчке и назад и 1673. објавио веома вредан путопис. Учена леди М. Вортли Монтегју је пропутовала кроз српске крајеве убрзо после битке код Петроварадина 1717. и о томе оставила запис у бројним писмимa. Доста података o нама садржи и путoпис С. Лузињана из 1786. Француска револуција и наполеонски ратови довели су до осеке путовања али не и интересовања Енглеза за Балкан. Лондонски *Тајмс* је од 1791. до 1815. објавио доста чланака о догађајима на Балкану, посебно о Првом српском устанку. Захваљујући њима Србија постепено израња из вековне анонимности. Мир у Европи и увођење паробродског саобраћаја на Дунаву, као и долазак првог британског конзула, пуковника Хоџиза, у Србију 1837, доводе до повећања британских путника. Неки су путовали цариградским друмом, други Дунавом, а већина је оставила вредне записе о Београду и Србији. Значајнији путници 30-их година XIX в. су: А. В. Кинглејк, М. Квин, Е. Спенсер, Џ. Пардо, А. Слејд и Џ. Паџет. Крајем 30-их година и у време уставобранитељске кризе кроз Србију је путовао и дипломата и археолог Х. Лејард. Четрдесетих година кроз Србију су путовали радозналији и више обавештени путници: Е. Арчибалд Пејтон, Џ. Пелгрејв Симпсон и већ поменути капетан Е. Спенсер. Пејтон је својим боравцима у Србији посветио целу књигу *Србија, најмлађи члан европске породице* (Лондон 1845; српски превод: Н. Сад 1996), која представља најобухватнији и најтемељнији приказ Србије британској јавности до тада. Такође је веома садржајан и путoпис капетана Спенсера *Путовања по европској Турској 1850* (Лондон 1851)*.* У првој половини XIX в. од изузетног културног значаја је активност Британског и иностраног библијског друштва, које је финансијски помогло штампање и дистрибуцију *Новог завјета* у преводу В. С. Караџића. Агенти друштва су у то време били најбољи познаваоци српског језика и српских културних прилика у Великој Британији. У првој половини XIX в. појављују се и први озбиљнији покушаји да се прикаже историја Србије. Д. Уркарт је 1843. објавио *Фрагмент историје Србије*. Много је значајније, међутим, објављивање Ранкеове *Историје српске револуције* у преводу Л. Кер (Лондон 1847). Превод је дуго био најпоузданија информација о српској историји у Британији. Интересовање Британаца за Србију није јењавало током читавог XIX в., а било је посебно интензивно у другој половини XIX в., у кризама везаним за тзв. Источно питање 60-их година, у време Херцеговачког устанка и Српско-турских ратова 1876–1878. Бројни Британци су се нашли на лицу места у време ових догађаја и извештавали о њима. Посебно су значајне публикације: Мис Ирби и мис Макензи, *Путовања по словенским крајевима европске Турске*, 1867; *Србија и Срби* Вилијама Дентона, 1862; *Пјешке кроз Босну и Херцеговину током устанка августа и септембра 1875* Артура Еванса (Лондон 1877) и Х*ерцеговина и недавни устанак* (Лондон 1877), дописника *Тајмса* В. Стилмана. Почетком XX в. опет су се догодили драматични догађаји – најпре Балкански ратови, а онда и велики светски рат – који су довели до зближавања Срба и Британаца и ратног савезништва. Током I светског рата успостављени су многоструки контакти између Срба и Британаца. Већ на почетку рата у Србију је дошао велики број Британаца: медицинског особља, новинара, хуманитарних радника, војника, који су били на располагању српским војним и цивилним властима. После слома Србије и повлачења преко Албаније, велики број српских интелектуалаца се обрео у Великој Британији, где су пропагирали српске ратне циљеве и интересе (Б. и П. Поповић, Т. Ђорђевић, Ј. Цвијић, Г. Јакшић, В. Јовановић, Н. Велимировић, С. Стефановић). Њима су се придружили и бројни угледни Британци, осведочени пријатељи Србије – А. Еванс, Ситон-Вотсон, Е. Инглис – и захваљујући њиховој акцији британска јавност је током рата добила огромну количину разноврсних информација о Србији. Објављивани су стари и нови преводи српских народних песама, популарне и научне историје Србије. Највећа пропагандна акција у Великој Британији организована је поводом Видовдана („Kossovo Day") 1916. Одбор за прославу је развио широку акцију у коју је укључио многе институције. Одржане су бројне свечаности и објављено много публикација. Захваљујући активностима Одбора прикупљена су и значајна материјална средства која су омогућила школовање око 350 српске деце у школама и на универзитетима у Британији. Везе успостављене током рата одржаване су и после рата захваљујући и „енглеским" ђацима. Током рата и непосредно после њега објављено је много мемоара и дневника чланова разних британских, углавном медицинских мисија. Такође је објављено и неколико историја Србије и прва научно писана историја *Историја Србије* професора Кембричког универзитета Х. Темперлија (Лондон 1917). И у међуратном периоду везе Британаца и Срба биле су веома интензивне на свим нивоима. Основано је више англо-југословенских удружења. Бројни Британци посећују Србију и објављују своје путописе. Од њих се својом обухватношћу и књижевним квалитетима издваја дело Р. Вест *Црно јагње и сиви соко: запис о путовању кроз Југославију 1937* (Њујорк 1941; српски превод: Бг 1989). Током II светског рата известан број Британаца био је присутан на територији Југославије, најчешће у својству делегата код партизана и четника. И они су објавили мемоаре, који су углавном пристрасни и следе званичну британску политику. Током кризе 90-их година XX в., као и већина интелектуалаца на западу, британски интелектуалци, уз ретке изузетке (Х. Пинтер), придружили су се антисрпској хистерији на западу и допринели сатанизацији српског народа. *Срби у Великој Британији*. Због удаљености и историјских прилика Срби су касно почели да путују у Британију. Прве контакте су остварили Дубровчани, поморци, трговци и банкари, али они нису од већег значаја за културне односе. Д. Обрадовић је био први Србин који је остварио непосредан контакт с енглеском културом током свог боравка у Лондону. Трагови енглеских аутора, посебно есејиста, у његовим делима су бројни. После њега дуго није било Срба у Британији. Четрдесетих година XIX в. неколико српских интелектуалаца је боравило у Британији (К. Николајевић, К. Богдановић, Б. Атанацковић, Љ. Ненадовић). Њихове посете нису дале резултате у домену културе. Седамдесетих година Британију су посетили Светомир Николајевић, који је касније на Великој школи држао предавања о енглеској књижевности, и Ч. Мијатовић, који ће дуго живети у Лондону и са супругом Елодијом бити један од најзначајнијих посредника између двеју култура. Осамдесетих година у Енглеској је боравио и Љ. Недић, који је објавио доста радова о енглеској књижевности. Један исељеник-повратник, Н. Јовановић, одржао је 80-их година први курс енглеског на Великој школи. Почетком XX в. већи број Срба одлази у Енглеску. Најзначајнији међу њима је био В. Јовановић Марамбо, који је по повратку објавио *Енглеску библиографију о Источном питању у Европи* (Бг 1908), која је остала непревазиђена као извор разноврсне британске литературе о нашим везама с Британцима од средњег века до почетка XX в. Oн je објавио и знатан број радова на основу података из *Библиографије*. Далеко највећи број Срба и бројни интелектуалци боравили су у Енглеској за време I светског рата, а Д. Митриновић је тамо заувек остао. Српски ђаци школовани у Британији били су вредни пропагатори британске културе. Један од њих, В. Поповић, дипломац Kембриџа и доктор Лондонског универзитета, оснивач је Kатедре за енглески језик у Београду 1929. За време и после II светског рата доста српских интелектуалаца је избегло из земље, неки и у Британију. Најугледнији међу њима су С. Јовановић и М. Црњански, којег је тегобни живот у изгнанству инспирисао за *Роман о Лондону*. После рата је у Енглеској живео Б. Пекић. После рата двосмерни културни контакти су били интензивни и поред осцилација у државним односима. Велики број англиста је био на студијским боравцима у Британији, а неки су тамо и докторирали (Владета Поповић, Веселин Костић, Вида Марковић, Драгиња Перваз). Велики број британских интелектуалаца – професора, књижевника, уметника, глумаца – гостовао је у нашој земљи (Вивијан де Сола Пинто, Алфред Хичкок, Лоренс Оливије, Вивијен Ли, Џуди Денч, Пол Скофилд, Маргот Фонтејн, Џон Бергер, Роберт Грејвс, Вистан Хју Одн, Греам Грин, Херберт Рид, Лоренс Дарел, Хенри Мур и др.). *Енглеска књижевност код Срба*. Срби су се касно упознали с енглеском књижевношћу. Први Србин који је дошао у ближи додир са њом био је Д. Обрадовић, велики поштовалац енглеских рационалиста, чији утицај се осећа у његовим делима. После њега током већег дела XIX в. енглеска књижевност допирала је до образованих Срба углавном преко немачких превода, a енглеска књижевност почиње да се преводи и о њој пише тек када се повећао број зналаца енглеског, до чега је дошло тек после I, а нарoчито II светског рата. Англосаксонска књижевност је превођена углавном после II светског рата. Највише превода се налази у књизи И. Ковачевић *Из старе енглеске књижевности* (Бг 1969), а најсистематичније је приказана у *Критичкој историји старе енглеске књижевности* С. Деканић Јаноски (Бг 1988). Ни средњовековна књижевност није била много позната до новијег времена. Одломке из Чосера превео је Л. Костић, а *Кентерберијске приче* превео је тек 1983. Б. Хлебец. Eнглеска ренесансна књижевност постала је доступна у XIX в., углавном преко превода Шекспирових драма Л. Костића. О Шекспиру је доста и писано (Л. Костић, С. Николајевић, Ђ. Малетић), а његове драме су биле често на репертоару српских позоришта. Међу каснијим преводиоцима Шекспира истичу се С. Стефановић, Ж. Симић и С. Пандуровић, а преведена су сва Шекспирова дела. Критичке студије, чланци и књиге о Шекспиру у XX в. су веома бројни. Аутори књига су В. Поповић, А. Нејгебауер и В. Костић, чије двотомно дело *Стваралаштво Виљема* *Шекспира* (Бг 1994) представља врхунац наше шекспирологије. Шекспирови савременици су постали делимично доступни у преводима тек после II светског рата. Преведене су неке драме Т. Кида, К. Марлоа, Џ. Вебстера и Џ. Форда у избору *Ренесансне трагедије* (Бг 1959). Преведене су и неке комедије Б. Џонсона. Критички се највише писало о К. Марлоу. После рата је преведен и Ф. Бејкон. Метафизички песници, осим Џона Дона, нису привукли пажњу преводилаца и критичара. Од песника Пуританског доба највише је превођен Џ. Милтон, делимично још у XIX в., а 1989. је превeден цео *Изгубљени рај.* Д. Пухало је одбранио дисертацију *Милтон и његови трагови у југословенским књижевностима* (Бг 1966). И песници сентиментализма су привукли мало пажње. *Поклониково путовање* Џ. Банјана преведено је још 1879. Есејисти XVIII в. превођени су и имитирани (Д. Обрадовић). Доста је превођен и Д. Дефо. Џ. Свифт је рано постао познат: у XIX в. често је превођен у одломцима, али се о њему озбиљније писало тек у XX в. *Гуливeрова путовања* су преведена у целости 1956. Л. Стерн је преведен тек у XX в. Привукао је знатну пажњу критике и био предмет дисертације O. Хумо, *Проблем времена код Стерна и Пруста* (Бг 1960). Х. Филдинг је преведен тек после II светског рата, као и његов савременик Т. Смолет, док је *Вејкфилдски свештеник* О. Голдсмита преведен крајем XIX в. Од предромантичара једино је Р. Бернс био познат код Срба у XIX в. В. Блејк је превођен тек у XX в. Рецепција романтичара била је неуједначена. У XIX в. био је познат и слављен само Бајрон, чији култ није мимоишао ни нас. Доста песама је преведено, али са немачког и мађарског. Касније су га преводили А. Савић Ребац, В. Поповић и И. Секулић. М. Павић је 1969. објавио Бајронова *Изабрана дела*. О рецепцији Бајрона писали су И. Петровић (*Лорд Бајрон код Југословена*, Пожаревац 1931) и С. Кићовић Пејаковић (*Енглеска књижевност у Срба у XVIII и XIX веку*, Бг 1973). Бајрон је једини од енглеских романтичара утицао на наше, посебно на Б. Радичевића и Ђ. Jакшића. Други романтичари, Вордсворт, Колриџ, Шели и Китс, преведени су обимније тек после II светског рата, углавном захваљујући Р. Куић. В. Скот је био изузетно популаран код Срба још у XIX в., а својим историјским романима утицао је на наше романтичарске приповедаче. На српски су преведени скоро сви његови историјски романи. По популарности са Скотом се може мерити Ч. Дикенс, који је често превођен још у XIX в. Преведени су скоро сви његови романи. Његову рецепцију код нас најобухватније је приказао Н. Наумов (*Дикенс код Срба и Хрвата*, Бг 1967). ![006_Bernard-So-u-BG.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/006-bernard-so-u-bg.jpg)Џ. Остин, В. М. Текери и Џ. Елиотова су превођени углавном после II светског рата. Знатно су превођени и сестре Бронте и Т. С. Харди. Од викторијанских песника највише је превођен А. Тенисон, понешто још за живота. Његов сонет о Црној Гори превођен је више пута. Викторијански филозофи, историчари и есејисти, Т. Б. Mаколи, Џ. Стјуарт Мил и Х. Спенсер доста су превођени. Почетком XX в. код Срба је био веома популаран Оскар Вајлд. Превођен је нарочито између два рата, како драмска дела тако и бајке, а драме су му често биле на репертоару српских позоришта. Роман *Слика Доријана Греја* преведен је 1920. Џ. Б. Шо је такође био популаран, а превођене су и извођене његове драме. У првој половини XX в. изузетно је био популаран Х. Џ. Велс. Превођене су његове расправе, историјска и политичка дела, научно-фантастичне новеле и реалистички романи. Његов савременик Џ. Голсворди превођен je углавном после II светског рата, а више пута је објављена *Сага о Форсајтима*. В. Марковић је урадила и докторску тезу о њему. Ако се изузме избор приповедака, Џ. Конрад је превођен после II светског рата. Објављени су сви његови значајнији романи. О рецепцији Конрада код Срба писао је Б. Момчиловић. Велики модерни романсијери – Џ. Џојс, Д. Х. Лоренс, В. Вулф и О. Хаксли преведени су после рата. О њима, посебно о Џојсу, доста је и писано, а може се рећи да је његова техника „тока свести" утицала и на наш послератни роман. Греам Грин је такође доста превoђeн, а о њему су писали В. Марковић, С. Игњачевић и З. Пауновић. Осим ових, превођени су и мање значајни романсијери који су уживали велику популарност код шире читалачке публике, као Р. Луис Стивенсон и Р. Киплинг. Од модерних песника највише су превођени В. Батлер Јејтс и Т. Стернс Елиот. Превођене су појединачне песме, збирке поезије и Елиотови критичко-теоријски текстови. Највише њихових песама, као и песама других енглеских модерних песника (С. Спендера, В. Хју Одна, Д. Томаса, Џерарда М. Хопкинса, Т. Хјуза и других), налази се у *Антологији савремене енглеске поезије 1900–1973* (Бг 1957) С. Бркића и М. Павловића. Од драмских писаца најпревођенији су С. Бекет, Х. Пинтер, Р. Харвуд; од песника Ш. Хини, а од прозних писаца Џ. Фаулс, И. Мекјуен, С. Ружди, Џ. Барнс, К. Ишигуро и др. *Српска књижевност у Великој Британији.* Путописна и мемоарска дела, нарочито у ранијим вековима, информисала су британску јавност о општим, ретко о културним приликама у српским крајевима. Вeoма дуго народна поезија је била једина књижевна творевина доступна британској публици. Први помен српске народне поезије налази се у *Општој историји Турака* из 1603. До следећег помена народних песама проћи ће готово два века. До тога ће доћи посредно, преко превода *Путовања у Далмацију* А. Фортиса из 1778. Убрзо после Фортисовог путописа долази до наглог пораста интересовања за нашу народну поезију, што је и последица романтичарског интересовања за народно стваралаштво. Главни подстицаји долазе из немачког културног круга, од Гетеа и Хердера до Талфјеве. Преко немачких превода В. Скот је сазнао за *Хасанагиницу* коју је превео 1798, али је превод остао необјављен до XX в. Џон Бауринг објављује најпре приказе две Вукове збирке, а 1827. превод српских народних песама под насловом *Народне српске пјесме. Servian Popular Poetry*. Од овог превода интересовање за српске народне песме не јењава током читавог XIX в. Овоме је допринела својим преводом Ранкеове *Историје српске револуције* Лујза Кер. Преведен је велики број углавном епских народних песама, а о нашој народној поезији пишу и бројни британски путници. Године 1861. објављена је збирка превода наше народне поезије О. Мередита. Све је већи и број написа у часописима, а најзначајнији напис о нашој историји и култури у овом веку је *Књижевност Срба и Хрвата* слависте В. Морфила из 1878. Поред песама преведен је мањи број народних приповедака и пословица. О појединим књижевницима је било мало речи. Помињу се Д. Обрадовић, Б. Радичевић, Змај, Његош, а највише В. Караџић. Ни почетком XX в. ситуација се није битно променила. И даље се преводи махом народна књижевност, боље него раније, а написи о њој су стручнији. Она постаје и предмет компаративних и антрoполошких проучавања. Прва студија ове врсте појавила се 1912. године, а аутор је Хенри Манро Чедвик, који у свом делу *Херојско доба* види српску поезију као наставак хомеровске традиције. У међуратном периоду објављена су два значајна дела. Исте, 1932. године појавила се књига Д. Суботића *Yugoslav Popular Ballads*: *their origin and development*, и капитално дело Х. М. Чедвика и Н. Чедвик *Раст књижевности* (*The Growth of* *Literature*), компаративна студија примитивних култура и народне поезије. Српска уметничка књижевност споро је допирала до британске културне јавности. Тек од оснивања славистичке катедре на Лондонском универзитету и часописа *The Slavonic Review* (1922), почињу да се систематичније објављују преводи српске прозе и поезије. Превођене су приповетке И. Андрића и Г. Божовића, песме М. и Ђ. Јакшића, В. Илића, и избор Дучићевих и Ракићевих песама. Његошев *Горски вијенац* je преведен 1930. Због језика, британској културној јавности су били доступни и амерички преводи народне и уметничке књижевности, објављени у више антологија (*Anthology of Modern Slavonic Literature in Prose and Verse*, 1919; *The Slav Anthology*, 1931). После II светског рата повећава се број превода дела наших аутора. Од прозних писаца највише су превођени Андрић, Павић, Киш, Ћосић, Булатовић. Од песника и даље се доста преводе Дучић, Шантић и Ракић, а од савремених Васко Попа, најпревођенији српски песник, којем су у Великој Британији објављене и сабране песме (*Collected Poems*, London 1997) у преводу Е. Пенингтон. Превођени су и М. Павловић, Б. Миљковић, И. Лалић и др. Најрепрезентативнији избор српске приповетке у Британији објавио је 1966. С. Кољевић. На енглеском је објављено доста студија и чланака о српској књижевности у славистичким часописма, али мало монографија. Д. Вилсон је објавио монографију о Вуку Караџићу *Тhe Life and Times of Vuk Stefanović Karadžić, 1787–1864* (Лондон 1970). Силија Хоксворт је објавила студију о И. Андрићу, *Ivo Andrić: Bridge between East and West* (Лондон 1984)*.* У Лондону је одбрањена и докторска теза о Његошу, *Njegoš on the Origin of Evil* (*Његош о пореклу зла*) Ж. Р. Првуловића. *Српске теме у енглеској књижевности.* Због ретких контаката и међусобног непознавања српске теме се у енглеској књижевности јављају касно, тек у периоду ренесансе. Тако Т. Гоф 1632. објављује драму *Одважни Турчин или Мурат Први*, са темом Косовске битке. У неколико драма и песама овог периода помињу се „Склавонци", „Склавонија" и Београд. Током XVIII в. мало је српских тема у енглеској књижевности, а најчешће су утопљене у интернационалне теме. Таква је поема *Београд* анонимног аутора из 1717, чија тема је опсада и освајање Београда од стране Евгенија Савојског. Опсаде Београда биле су популарне теме у Британији, па је oпсада из 1789. инспирисала и две опере под насловом *Опсада Београда*, обе изведене 1791. Годину дана касније изведена је и драма *Хуњади или опсада Београда* Хане Брант. Опсада Београда и крвава карловачка равница помињу се и у Бајроновој *Опсади Коринта*. Од Бајронових савременика једино је минорни песник Џ. Кроли објавио једну песму са српском темом, *Црни Ђорђе* (1830), чији је предмет Карађорђева смрт, али у неисторијској верзији. Опсадом Београда бави се и А. А. Вотс у песми *Опсада Београда*. Велика источна криза 70-их година XIX в. инспирисала је неколико британских стваралаца. Најпре је 1877. А. Тенисон објавио сонет *Црна Гора*, апотеозу Црној Гори, а затим се Р. Киплинг периферно бавио сукобима на Балкану у роману *Светлост се угасила* (Лондон 1890). Радњу драме *Оружје и човек* (Лондон 1898) Бернард Шо смешта у контекст српско-бугарског рата из 1885. У последњој деценији XIX в. објављен је једини енглески роман тога века у целости посвећен нама, *Побратим* (Лондон 1895), извесног П. Џоунсa, пун описа обичаја и веровања, са доста народних песама и приповедака утканих у радњу романа. Током I светског рата објављено је неколико песама посвећених Србима. У књизи мемоара са Солунског фронта, *Са Србима у Македонији* (Лондон 1920), Даглас Волш је објавио две песме, а М. Хендерсон, чланица Болница Шкотских жена, посветила је Србима песму *Млади Србин* (1918). Поред непосредних учесника литерарним покушајем огласио се и Х. Кук, који је 1920. написао химничну песму Србији. И два романа Стивена Греама баве се српским темама – *Видовдан* (Лондон 1930) и *Балкански манастир* (Лондон 1936): први се бави сарајевским атентатом, а други ратним догађајима у Србији за време рата. У међуратном периоду Г. Грин је објавио роман *Воз за Истамбул* (Лондон 1932), чија радња се делимично догађа у Србији у току путовања Оријент експресом. Р. Вест је 1941. објавила свој монуметални путопис *Црно јагње и сиви соко*, једно од најзначајнијих дела једног британског аутора о Србији, вредно како због обиља материјала, дубоких увида у југословенско, посебно српско, друштво и историју, тако и због књижевних квалитета. После рата неколико британских књижевника је објавило дела инспирисана српским и југословенским ратним темама, од којих је већина мале уметничке вредности и личи на сценарије за ратне филмове. Од просека одскачу И. Во, аутор трилогије *Mач части*, посебно у трећем роману, *Безусловна предаја* (Лондон 1961), чија радња се догађа у Југославији за време рата. Л. Дарел у роману *Бели орлови над Србијом* (Лондон 1957), слика конфузну ситуацију у Србији после рата, са доста зловоље и пристрасности. Сукоби у Југославији 90-их година XX в. довели су до праве поплаве написа, у огромној мери пристрасних, писаних у склопу планетарне антисрпске пропаганде, коју је увелико подржала и Велика Британија. Бранко Момчиловић Пошто је од игумана светогорског манастира Светог Павла 1837. добио на поклон раскошно илустровано *Четворојеванђеље серског митрополита Јакова* (1354), лорд Карсон га је завештао Националној библиотеци у Лондону. На једној од његових минијатура први пут је приказана нека историјска личност као свештено лице. За време I светског рата из Народне библиотеке у Београду нестаје *Никољско јеванђеље* настало крајем XIV в. у Босни, које се некад чувало у манастиру Никољу. Овај рукопис данас представља део колекције Честер Бити у Даблину. У власништву Британске националне библиотеке у Лондону је и *Служабник* манастира Житомислића (1706), рађен према предлошцима из украјинских штампаних књига из XVII в. ![007_Mitropolit-Jakov-u-molitvi_Muzej-u-Londonu.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/007-mitropolit-jakov-u-molitvi-muzej-u-londonu.jpg)Боравећи у Лондону 1785, Доситеј је дошао у посед књиге В. Хогарта *Анализа лепоте* (1753), у којој се образлаже а на насловној страни и приказује змијолика линија као идеал лепоте. Први превод романа Д. Дефоа *Робинзон Крусо* за српску читалачку публику (Будим 1799), Ј. Ф. Биндер илустровао је са седам гравира, од очевог савета преко бродолома до одласка са острва. У Лондону је 1844/45. боравио темишварски портретиста Павел, син Саве Петровића, који је сликарство учио у Бечу, а 1852. Д. Аврамовић у Единбургу регистровао је смрт неког даровитог сремског сликара Поповића. У Краљичиној палати у Лондону се од 22. IV до 6. X 1907. одржавала Балканска изложба, чији је комесар био Марко Леко, ректор београдске Велике школе у пензији. Уз Србију су учествовале Црна Гора и Бугарска. Поред слика *Крунисање цара Душана* П. Јовановића и *Свети Сава благосиља Српчад* Ђ. Крстића, српска уметност је била изложена у три дворане: у првој су били експонати из Народног музеја, у другој су излагали чланови друштва „Лада", а у трећој слободни уметници. Затечена обиљем вредних уметничких дела на овој изложби, енглеска (*Times*, *Standard*, *Daily Telegraph*, *Globe*) и српска штампа (*Вечерње новости*, *Самоуправа*) о њима је донела бројне чланке. Мање је познато да је у трећој сали на лондонској изложби своје платно *Жртва за отаџбину* изложила академска сликарка енглеског порекла Анa Спред Влаховић, која је учествовала заједно са Б. Вукановић на Светској изложби у Паризу (1900) а са Н. Петровић на Првој југословенској уметничкој изложби у Београду (1904). Свих њених четрдесетак слика изгорело је приликом бомбардовања Београда 1941. Између 1915. и 1919. И. Мештровић је излагао у Музеју Викторије и Алберта у Лондону, Краљевском институту у Глазгову, Градској уметничкој галерији у Лидсу и Краљевској шкотској академији у Единбургу. Његова скулптура *Страхињић бан* налазила се једно време у сталној поставци Тејт галерије у Лондону. ![008_Simbol-jevandjeliste-Marka_Dablin-Kolekcija-CesterBiti.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/008-simbol-jevandjeliste-marka-dablin-kolekcija-cesterbiti.jpg) Први српски сликар који се образовао у Енглеској био је Васа Поморишац. Боравећи у Лондону 1921–1924, похађао је школу Светог Мартина и Централну школу где је учио технику израде витража. За Музеј Викторије и Алберта 1922. као наруџбину израдио је три копије фресака из манастира Манасије. У његовим сликама са митолошком тематиком из лондонског периода (*Парисов суд*, 1923), приметни су утицаји прерафаелита, док у сликама са религиозном тематиком (*Плач Мајке Божије*, 1921; *Свети Јован*, 1922) до изражаја су дошли као са витража оштри и преломљени готички облици (В. Блејк). По повратку у Београд, Поморишац доноси технику витража у српску средину: у међуратном периоду он у овој сликарској техници изводи дела као што су *Свети Ђорђе*, *Венера*, *Марс* и *Јунона*, а после II светског рата израђује велике витраже у Старом двору и у хотелу „Метропол". Одмах по објављивању књиге српског архитекте Милутина Борисављевића *Златни пресек* у Паризу (1952), Рудолф Витковер, тада професор на Варбурговом институту, пише у *Архитектонској ревији* (*The Architectural Review*) приказ o његовом приступу проблему научне естетике у архитектури, под насловом *Субјективни говор* (*Subjectivily Speaking*). Витковеров осврт убрзаће појављивање Борисављевићеве књиге на енглеском (Лондон 1958). Готово истовремено Драгиша Брашован 1953. постаје почасни члан Краљевског удружења британских архитеката. Културни догађај без преседана, београдска изложба скулптура Хенрија Мура одржана у уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" 1955, није пресудно утицала на српску скулптуру јер је она већ раније почела да се модернизује. Седамдесетих година ХХ в., велику популарност у свету и код нас доживљава ТВ-серија „Цивилизација" Кенета Кларка, која је промовисала одлике интелектуалног британског стила. Кларково вертикално познавање ликовних уметности, са умешношћу лаког прелажења из једног стила у други, модерно време је потврдило као неопходну одлику историчара и критичара уметности, коју су у српској историографији имали Светозар Радојчић и Лазар Трифуновић. У другој половини XX в. британско-српска културна и уметничка сарадња организована је на државном нивоу и углавном се одвијала преко Британског савета, а подразумевала је размену изложби и стручњака. Архитекта Љиљана Благојевић је живела и радила у Лондону (1989–1997), где је, осим неколико остварених пројеката, 1992. постала и члан Краљевског удружења британских архитеката. Љиљана Н. Стошић; Миољуб Кушић Тек основана српска национална позоришта су већ првих сезона на репертоар, између остварења осталих светских класика, ставила и дела Молијера, Игоа, Шилера, Лесинга и Голдонија, као и комаде највећег драмског писца Вилијама Шекспира. Тако је Српско народно позориште у Н. Саду 30. IV 1864, обележавајући 300 година од Шекспировог рођења, извело одломке из његовог *Ричарда III* у преводу Јована Андрејевића и Лазе Костића. СНП је 1869. играло *Укроћену горопад* у преводу Милана Костића и *Млетачког трговца*, који је исте године био и на репертоару београдског Народног позоришта, у преводу с немачког Јована Петровића, а у режији Александра Бачванског. ![009_Lorens-Olivije-i-Vivijen-Li.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/009-lorens-olivije-i-vivijen-li.jpg)Током потоње три деценије ова два позоришта приказала су Шекспирове комаде *Краљ Лир*, *Отело*, *Ромео и Јулија* и *Укроћена* *горопад*. Од других британских драмских писаца највише су извођена дела Бернарда Шоа. Народно позориште у Београду већ 1906. приказује његову комедију *Цезар и Клеопатра*, а 1922. *Пигмалион*. Исто позориште, али и СНП приказују 1924. Шоовог *Ђаволовог* *ученика*. *Занат госпође* *Ворн* је у НП у Београду премијерно игран 1921, а у СНП 1937. године. Данас заборављена драма *Бекство* Џона Голсвордија, у Србији много читаног романописца, играна је на сцени НП у Београду 1928. у новосадском и београдском театру до II светског рата извођени су и комади Чарлса Дикенса (*Давид Коперфилд*, *Цврчак на огњишту*), Оскара Вајлда (*Лепеза леди Виндермир*, *Флорентинске ноћи*, *Салома*) и многи други британски драмски писци. После II светског рата наступа прави бум приказивања дела нових драмских писаца из Велике Британије. Почев од Самјуела Бекета, главног представника *драме апсурда* у свету, који је писао на француском, приказују се, пре свега у Атељеу 212, и драме истог смера Харолда Пинтера, Арнолда Вескера, Џона Луиса Сондерса, Едварда Бонда. Њихова појава, као и појава дела Јонеска и Мрожека, била је значајна као знак коначног раскида српске уметности са догмом социјалистичког реализма позних 40-их година. Касније су са успехом на српским сценама играни комади Роналда Харвуда. Велику улогу у културној сарадњи са Великом Британијом одиграла су гостовања најеминентнијих позоришних ансамбала из Лондона и Стратфорда. Тако је 1957. у Београду гостовало Стратфордско меморијално позориште са Шекспировом трагедијом *Тит Андроник*, у режији Питера Брука, са Лоренсом Оливијеом у насловној улози и са Вивијан Ли у улози Лавиније. Исти ансамбл гостовао је и 1972. г. са представом „Краљ Лир" у којој је насловну улогу играо Пол Скофилд. Од оснивања 1967. и БИТЕФ је упознавао београдску публику са новим британским ансамблима. Међу њима је најзначајније гостовање Ројал корта са историјском представом *Спасени* Едварда Бонда, који је том приликом дошао у Београд. На Битефу су приказане и представе Линдзија Кемпа, Чарлса Моровица, Најџела Чарнока, као и кореографије Марте Грејам, Мајкла Кларка и др. Присуство српске позоришне уметности у Великој Британији је спорадично. У Ковентрију, побратиму града Београда, основан је 1958. Театар „Београд", али он није посветио посебну пажњу српској позоришној уметности (редитељ Марко Фотез поставио је у њему *Дунда* *Мароја* Марина Држића). Неколико британских позоришта приказало је драме Биљане Србљановић. Јован Ћирилов Велика Британија има посебно истакнуту традицију снимања свих подврста документарних, а нарочито путописних филмова. Није, стога, зачуђујуће да су њихови сниматељи већ почетком XX в. доспели и на просторе Балкана. Најактивније је било предузеће Чарлса Урбана (Charles Urban Trading Company), чији је сниматељ Чарлс Рајдер Нобл 1903. у Македонији снимио догађаје везане за Илинденски устанак. Већина призора је била реконструкција стварних догађаја, а у лондонској штампи су представљани као аутентични, ужасни и фасцинантни снимци. Почетком 1906. исто предузеће ангажује новинара Харија де Винта и сниматеља Макензија који реализују серију филмова о балканским крајевима под заједничким насловом *Преко Балкана.* Од 59 филмова, 13 је снимљено у Далмацији, 19 у Црној Гори, 10 у Босни и Херцеговини и 17 у Србији. Већина нису сачувани, али се поуздано зна да су са успехом приказивани у Великој Британији и широм света (па и у Сједињеним Америчким Државама). Од неоспорно највећег значаја је филм *Крунисање Краља Петра I Карађорђевића*, снимљен 1904. године. Осим крунидбене свечаности и свечане поворке у Београду, снимљени су још призори у Краљеву, у манастирима Жичи и Студеници, те на другим локацијама у Црној Гори и Далмацији. Аутор филма је Арнолд Мјуир Вилсон, правник, публицист, фотоаматер и почасни конзул Краљевине Србије у Шефилду, а сниматељ Френк Сторм Мотершо, искусни камерман Шефилдске фото компаније. Филм је готово у целини (56 минута) сачуван и обновљен у Југословенској кинотеци у чијем фонду се и налази. Између два светска рата британска продукција се своди на реализацију туристичких репортажа, махом сниманих у Далмацији. Већ од почетка II светског рата савезници, посебно Британци, снимају документарне материјале о југословенској емиграцији (*Краљ Петар II у Каиру*, *Краљ Петар II у Лондону*, 1941), али и о јединицама Народноослободилачке војске формираним у Египту и јужној Италији. Најзапаженији од тих филмова је *Логор у Ел Шату*, посвећен нашим избеглицама, смештеним под шаторе уз обалу Суецког канала. Од почетка 1944. савезнички сниматељи активни су и на слободној територији под контролом НОВЈ. Познати су кадрови које је британски ратни сниматељ Слејд реализовао у Дрвару (стража испред пећине, маршал Тито крај ограде са двојицом енглеских ратних дописника), а затим и призори ратом опустошене Босне. Једносатни филм *Њих 900* представља упечатљив документ о евакуацији у Бари (Италија) 900 рањених и болесних партизана са импровизованог аеродрома. Њега су реализовале екипе Филмске службе Британског краљевског ваздухопловства и Британске војске, под руководством Френсиса Барџеса. Британски репортери снимили су и дефиле партизанских јединица на Вису 1944, као и положаје на Сремском фронту у пролеће 1945. године. Посебно је значајан филм *Мост*, који су Британци снимили почетком 1945. у босанском градићу Рогатици. На 1000 метара траке регистрован је свакодневни живот пун занимљивих детаља. Две године касније редитељ Џек Чамбер урадио је монтажу. Филм је доспео и до архива УН, а 1963. су исти сниматељи поново дошли у Рогатицу и забележили промене које су се у међувремену десиле. Ратни извештач Кенет Родвел налазио се до фебруара 1945. у пратњи фелдмаршала Александера и снимао протоколарне детаље његовог боравка у Београду. У афирмативној функцији били су и кратки информативни филмови о избегличкој влади, заробљеничким логорима и акцијама наших пријатеља и људи из наше дијаспоре. После II светског рата, сарадња се углавном огледа кроз копродукционе подухвате у домену играних филмова. Неке од њих режирали су британски редитељи: *Војник* (1966) Џорџа Брекстона рађен је у спомен на дечаке погинуле у НОБ, а *Изадора* (1969) Карела Рајша у спомен на велику плесачицу Исадору Данкан. Британски глумац, добитник Оскара, Хју Грифит играо је главну улогу у филму *Смеђе око, зло око* редитеља Роберта Енгаса, који је током 1966. у целости сниман у Дубровнику. Филмски и телевизијски стваралац Џон Тимоти Бајфорд од краја 60-их живи и ради у Београду. Током осамдесетих и почетком деведесетих у неколико филмова редитеља Мише Радивојевића, Бранка Балетића и Горана Марковића суделовала је британска продукција „Smart EGT pictures" из Лондона, иза које стоји наш пословни човек Ђорђе Зечевић. Велшки глумац и велика међународна филмска звезда Ричард Бартон играо је маршала Тита у филму *Сутјеска* (1973) Стипе Делића. Британски партнери су учествовали у продукцији филмова *Време чуда* (1989) и *Туђа Америка* (1995) редитеља Горана Паскаљевића, те *Бело одело* (1999) редитеља и глумца Лазара Ристовског. У филму *Туђа Америка* значајну улогу игра и британски глумац Том Конти. Филм *Кориолан*, на Шекспирове мотиве, редитељски деби познатог британског глумца Ралфа Фајнса снимљен је у Београду (2010). Од наших глумаца у британским филмовима посебно се истичу Драган Максимовић у главној улози (филозоф Гурђијев) у филму чувеног Питера Брука *Сусрети са занимљивим људима* (1979) и Раде Шербеџија у епизодној улози у тестаментарном филму култног редитеља Стенлија Кјубрика *Широм затворених очију* (1999). Глумци Ана Софреновић, Бранка Катић и Драган Мићановић, који живе и раде у Лондону, наступају и у значајним епизодним улогама у британским филмовима. Никола Стојановић Сарадња између Србије и Велике Британије у области музичке уметности одвијала се неравномерно, често је зависила од залагања и воље појединаца, а повремено је добијала и институционалну подршку. Њеном успостављању допринео је композитор, музички писац и диригент Коста Манојловић: од 1917. до 1919. студирао је на Оксфорду, а његов циклус соло песама *Југословенске народне песме* штампан је у Лондону. Као диригент Првог београдског певачког друштва, изводио је (1927, 1929) дела енглеских композитора, али и писао о енглеској музици (*Историски поглед на музику у Енглеској*, Бг 1931), те као главни секретар Јужнословенског певачког савеза помагао у организацији југословенске турнеје коју су 1930. за велику групу енглеских музичара приредили југословенско посланство и Енглеско-југословенско друштво у Лондону, а финансирао Централни пресбиро у Београду. О енглеској музици писао је и композитор, музиколог и музички критичар Милоје Милојевић. У Београду је 1936. Хамилтон Харти дириговао Београдском филхармонијом, а 1937. наступила угледна пијанисткиња Мајра Хес. У Србији су у међуратном периоду певали британски хорови, међу којима и Хор енглеских новинара. Домаћи уметници посвећивали су пажњу енглеском репертоару: Београдски квартет је 1929. изводио дела модерних енглеских композитора, док је 1937. одржано „Енглеско музичко вече" на којем су изведене вокалне композиције различитих епоха. Певачица народних песама Етел Луис певала је у Београду. Како је британски капитал био већински власник нашег радија, Британци су радили на промоцији своје културе и на овом медију: све југословенске радио-станице су 1936. на поклон добиле плоче са британском музиком. Сарадњу у послератном периоду карактеришу многобројни концерти које српски музичари приређују у Великој Британији, а британски у Србији, али и школовање и усавршавање српских уметника у Великој Британији. Солисти, хор и оркестар Опере НП у Београду, са диригентом Оскаром Даноном, снимили су низ оперских дела за дискографску кућу „Дека" (1954, 1955) и, заједно са Балетом, имали запажене наступе на Међународном фестивалу у Единбургу (1962). Наше прослављене примадоне мецосопран Бисерка Цвејић и сопран Радмила Бакочевић наступале су у Ковент Гардену, где неколико деценија касније пева и Жељко Лучић, студент Б. Цвејић. Београдска филхармонија је свирала у Великој Британији, док су Краљевски филхармонијски оркестар Лондон и Лондонски симфонијски оркестар гостовали у Београду. Оркестром Београдске филхармоније дириговали су Сер Џон Барбироли, Колин Дејвис, Џон Причард, Сер Малколм Сарџент, Сер Невил Маринер, а као солисти наступали су тенор Питер Бејли, виолинисти Макс Ростал, Јехуди Мењухин, пијаниста Кендал Тејлор. Пијаниста Душан Трбојевић студирао је код Кендала Тејлора на Краљевском колеџу музике у Лондону, где је и концертирао. Виолиниста Александар Павловић дипломирао је на Краљевском колеџу музике у Лондону, на истој школи држао је и многобројне мајсторске курсеве, а у Великој Британији је наступао и као солиста, камерни музичар и диригент српског Камерног оркестра „Душан Сковран". На иницијативу Донате Премеру, преко Британског савета, у време ембарга, организовано је гостовање Кројцер гудачког квартета у Србији. Виолиниста Најџел Кенеди неколико пута наступао је у Србији. Виолинисткиња Ванеса Меј такође је била гост Београда. Српски гудачки квартет и Београдски клавирски трио свирали су у Британији. На Интернационалном музичком фестивалу у Ланголену у Велсу 1. награду освојили су Академски хор „Бранко Крсмановић", под вођством Богдана Бабића (1956), мешовити хорови КУД „Светозар Марковић" са диригентом Лазаром Бутом (1971) и КУД „Јосиф Маринковић" из Зрењанина под вођством Слободана Бурсаћа (1987). У Британији су гостовали Хор „Collegium Musicum" и Даринка Матић Маровић, као и Хор Саборне цркве „Свети Георгије" из Новог Сада са диригентом Богданом Ђаковићем. На Јехуди Мењухин такмичењу, основаном у Британији, трећу награду освојио је виолиниста Стефан Миленковић (1993). Пијаниста Александар Маџар добитник је треће награде на Међународном пијанистичком такмичењу у Лидсу (1996), а наступао је и са најзначајнијим енглеским, шкотским и велшким оркестрима. У оквиру сарадње ФМУ из Београда и Краљевског северног колеџа музике из Манчестера, у Великој Британији су гостовали виолиниста Сретен Крстић, пијанисткиња Дубравка Јовичић (касније се усавршавала код Кендала Тејлора), кларинетиста Никола Срдић, сопран Бранка Камбасковић, композитор и пијаниста Драгољуб Перић, виолиста Петар Младеновић, обоиста Драган Лазић и др. Д. Лазић је на БЕМУС-у свирао са гудачким ансамблом Гилдхол школе музике и драме. Виолиниста Матеја Маринковић предаје на Гилдхол школи музике и драме и на Краљевској академији музике у Лондону и редовно концертира у најзначајнијим салама у Великој Британији. Виолинисти Гордан Николић и Роман Симовић су концертмајстори Лондонског симфонијског оркестра. Као уметник светског реномеа, Г. Николић предаје на Краљевском колеџу музике и на Гилдхол школи музике и драме у Лондону, наступа са најзначајнијим британским оркестрима, бави се и дириговањем и уметнички је руководилац и концертмајстор српског оркестра Гудачи Св. Ђорђа, који је раније гостовао и у Великој Британији. Виолинисткиња Јасна Максимовић усавршавала се у Великој Британији, и већ годинама повремено држи мајсторски курс на Краљевској академији музике у Лондону. Виолинисткиња Марија Шпенглер учила је код Дејвида Такеноа на Гилдхол школи музике и драме и наступала у Великој Британији. Пијанисткиња Марина Милић Апостоловић усавршавала се у класи Џона Лила на Краљевској академији музике у Лондону и годинама живела у енглеској престоници, где је наступала и интензивно радила на промоцији српске музике, основала Фонд „Лаза Костић" и била оснивач и извршни директор Међународног пијанистичког такмичења „Карић". Пијанисткиња Маја Момчиловић Јордан настанила се у Великој Британији, где је наступала и, под окриљем Српског друштва у Лондону и Српског савета Велике Британије, организовала велики број концерата (нпр. циклуси „Звуци Балкана", „Српска недеља у Великој Британији"). Пијаниста Доријан Гринер школовао се, живи и наступа у Великој Британији, као и пијаниста Стефан Ћирић. Пијаниста Дејан Синадиновић гостовао је у Лондону, у којем се усавршавала и свирала и Јасмина Гавриловић; у Великој Британији су наступали пијанисти Рита Кинка, Ратимир Мартиновић, Милан Миладиновић, Ненад Радић и Маја Рајковић, оргуљаш Маја Смиљанић Радић, контрабасиста Слободан Герић, флаутисти Љубомир Димитријевић и Стана Крстајић, сопран Силва Вучковић Меквин. У Манчестеру се школовала и наступала харфисткиња Милена Станишић. Сопран Сузана Шуваковић Савић певала је у Лондону; Весна Опсеница је наступила уз клавирску сарадњу В. Миланковић. Пијаниста Дориан Лељак је предавач на Mеђународној летњој школи за пијанисте у Манчестеру и гостујући професор на Краљевском колеџу музике у Лондону. Снимци Хорa и оркестрa Радио телевизије Србије са диригентом Бојаном Суђићем емитовани су на Би-Би-Сију. Пијаниста и композитор Бенџамин Бритн је са тенором Питером Пирсом наступао у Србији, а његова дела, као и дела Сер Џона Тавенера (који је за неке своје композиције био инспирисан средњовековном српском поезијом) и Јозефа Хоровица извођена су у Србији. Композитор Александар Обрадовић усавршавао се код Ленокса Берклија на Краљевској академији музике у Лондону. Као предавач на Гилдхол школи музике и драме гостовао је композитор Зоран Ерић, а његова *Соната за виолу и клавир* имала је светску премијеру у Вигмор холу у Лондону, где ју је на свом реситалу извео истакнути српски виолиста Дејан Млађеновић, уз клавирску сарадњу Александра Маџара. Композитор Исидора Жебељан остварила је изузетно плодну и успешну сарадњу с институцијама, музичким установама и појединцима у Великој Британији. Џенезиз фондација из Лондона поручила је њене опере *Зора Д* и *Маратонци*, као и два камерна дела. Академија Св. Мартина у пољима и Гудачки квартет „Бродски" имају њена дела на свом репертоару, а композиције су јој извођене у најзначајнијим просторима у Великој Британији (Национална галерија у Лондону, Вигмор хол и др.). Сарађивала је с оперским редитељем Дејвидом Паунтнијем. На Гилдхол школи музике и драме усавршавала се и композиторка Бранка Поповић и њена дела су више пута извођена у Великој Британији. Светски познати Ардити квартет на свој репертоар ставио је дела младе српске композиторке Милице Ђорђевић. Дела Василија Мокрањца, Душана Радића, Дејана Деспића, Марка Тајчевића, Мирослава Штаткића, Зорана Христића, Светислава Божића, Владимира Тошића, Небојше Јована Живковића, Ивана Јевтића, Вере Миланковић, Станка Шепића и других, извођена су у Великој Британији. Композитор Предраг Репанић често је инспирацију за своја дела налазио у канонима енглеских композитора, а том проблематиком бавио се и у теоријским радовима. Дела британских композитора извођена су на Међународној трибини композитора у Србији. Британски музичари учествовали су на Гитар арт фестивалу, као и на Фестивалу харфе у Београду. ![010_Isidora-Zebeljan-i-gudaci-u-Kanterberiju-2009.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/010-isidora-zebeljan-i-gudaci-u-kanterberiju-2009.jpg)Евидентни су и музиколошки контакти. Петар Бингулац је писао о Џону Ајерленду и Бенџамину Бритну. Професор на Оксфорду, слависта и музиколог Ен Пенингтон, писала је о композитору Стефану Србину и правилима изговора литургијског појања у Србији у XV в. Музиколог и англиста Димитрије Стефановић усавршавао се код Егона Велеса и докторирао музикологију на Оксфорду. Са Студијским хором Музиколошког института САНУ, чији је био дугогодишњи диригент, наступао је и у Великој Британији. Музиколог Даница Петровић се усавршавала на Оксфорду, а ту је дипломирао и магистрирао и музиколог Жарко Цвејић. На Универзитету у Манчестеру докторирала је музиколог Ивана Медић. Бројни српски музиколози, теоретичари музике, музички педагози, етномузиколози, остварили су студијске боравке у Великој Британији, учествовали у заједничким пројектима и симпозијумима или публиковали радове код британских издавача (Б. Ђаковић, Милош Заткалик, Љубица Илић, Растко Јаковљевић, Татјана Марковић, Марија Масникоса, Весна Микић, В. Миланковић, Биљана Милановић, Мелита Милин, Ивана Перковић, Д. Петровић, Милена Петровић, Тијана Поповић Млађеновић, Драгана Стојановић Новичић, В. Тошић). У Србији су гостовали или су у српским музичким публикацијама објављивали чланке истакнути британски музиколози (Џим Семсон, Мекс Педисон, Кристофер Вајли, Џонатан Крос, Пуих Ап Шон). Британски савет улаже напоре да унапреди различите облике културне, па и музичке, сарадње Србије и Великe Британиje; многи српски музичари који су одлазили у Велику Британију, били су добитници стипендија Британског савета. Дани српско-британског пријатељства у Великој Британији, у оквиру којих се приређују концерти и музичко-теоријске манифестације, одржавају се уз помоћ српског Министарства за дијаспору. Драгана Стојановић Новичић Почетком 60-их година, под јаким утицајем енглеског инструменталног састава *Шедоуси*, у Србији су почелe да се формирају прве бит групе: *Искре*, *Елипсе*, *Златни дечаци*, *Силуете*, *Далтони* и др. На њихово формирање утицао је тада популаран филм „Весели клуб младих" у којем je уз *Шедоусе* наступао и певач Клиф Ричард. По угледу на њих и домаће групе почињу да на концертима и фестивалима често наступају са популарним певачима. Већ средином 60-их домаћа сцена почела је да се развија под јаким утицајем састава *Битлси* и *Ролингстоунси*. Најпре су рађени препеви њихових хитова, а почетком 70-их и домаће групе прелазе на сопствену ауторску музику. Битни састави тог периода су *Црни бисери* и *Џентлмени*. *YU група* је у раној фази била под утицајем Ерика Клептона, а *Рок машина* је настала на трагу британског хеви метал звука. Значајан утицај на домаћу сцену извршио је и састав *Пинк Флојд*. То је било најуочљивије у деловању група *Тако*, *Игра стаклених перли* и *Корни група*. Зрела фаза рада *Битлса* је посебно утицала на рад састава *С времена на време*. Занимљив ауторски приступ имали су Растко Ћирић и Горан Скробоња који су – руководећи се називима и временом настанка написаних, али никада објављених песама *Битлса* – на диску „The Rubber Soul project" (1996) снимили песме компоноване у њиховом маниру. Иако је формирана знатно касније (тек почетком 80-их), на домаћу блуз сцену посредно је утицао и британски блуз талас са краја 60-их година. Панк и нови талас имали су, међутим, јак утицај на овдашњу нову сцену готово у исто време када су се појавили у Енглеској (крајем 70-их). Најпознатији састави тог периода су *Електрични оргазам*, *Шарло акробата*, *Идоли*, *Пекиншка патка*, а касније *Партибрејкерс*, *Луна*, *У шкрипцу*, *Екатарина велика*, *Дисциплина кичме*, *Обојени програм* и др. Петар Јањатовић На пољу уметничке игре британско-српски односи зачињу се у првим деценијама XX в. и развијају неформално, зависно од потреба, могућности и околности. Појединачна размена се одвијала у оба смера, имала позитиван одјек и остварила значајан допринос афирмацији и развоју уметничке игре, а скоро сви који су у њој учествовали оставили су запажен траг у историји српског, односно британског балета. Већ 1928, кад су код нас чињени први кораци ка освајању класичне игре, у Београд и Нови Сад, као партнер Тамаре Карсавине са којом је већ остварио интернационалну репутацију, долази млади енглески играч Лестер Кејтон. Наташа Бошковић се 1931/32. усавршавала у Лондону код Николаја Легата, Љубов Јегорове и Брониславе Нижинске. Са трупом Оригинални руски балет Колонела де Базила, у Краљевској опери Ковент Гарден играла је 1946/47. и Нада Аранђеловић. Кореограф и педагог Дејм Нинет де Валоа, која је била оснивач Британског краљевског балета и почасни доктор Лондонског и Оксфордског универзитета, боравила је 1950. у Београду и посетила Балетску школу и Народно позориште. Похвалила је њихов рад и посебно истакла класу Милорада Јовановића, који ће целокупним, превасходно педагошким радом вишеструко задужити југословенски балет. У посети балетској школи у Београду био je 1952. и Арнолд Хаскел, велики познавалац балета и аутор бројних књига из те области, те дугогодишњи директор Балетске школе у Лондону. Школске 1955/56. у Лондону, у школи Седлерс Велс код Антона Долина усавршавао се Стеван Израиловски, првак балета СНП у Новом Саду. Исте године у Лондону, у циљу сагледавања могућих праваца реформе наших балетских школа, борави и Маргарита Дебељак, директорка Балетске школе у Новом Саду. На студијском усавршавању у Лондонској школи за савремену игру (центар за Европу за технику „грејем" коју води Роберт Кохан) боравила је 1979. и Љиљана Мишић, професор Академије уметности Универзитета у Новом Саду. Истакнути британски играчи гостују и у балетским представама Народног позоришта у Београду. Тако у *Лабудовом језеру* Петра Иљича Чајковског 1954. гостује Маргот Фонтејн (Одета-Одилија), у *Жизели* Адолфа Адама 1962. Андре Проковски (Алберт), а у обе наведене представе 1972. Лин Сејмор и Дејвид Блер. У *Лабудовом језеру* 1977. играју Патриша Руен (Одета-Одилија) и Николас Џонсон (Зигфрид), у балетима *Силфиде* Фредерика Шопена и *Жизела* 1980. Мајна Гилгуд и Џонатан Кели, а у *Хофмановим причама* Жака Офенбаха и *Жизели* 1982. солистички пар из Глазгова Норико Охара и Грахам Барт. Они, исте године, гостују и у представи *Жизеле* у СНП у Новом Саду. Прво гостовање нашег балета у иностранству, које представља и први „продор" у балетску Европу, реализовано је 1951. када Балет Народног позоришта у Београду на фестивалу у Единбургу са изузетно великим успехом изводи балете *Охридска легенда* Стевана Христића и *Лицитарско срце* Крешимира Барановића у кореографијама Димитрија Парлића. У приказима објављеним у тамошњој штампи енглески балетски стручњаци високо оцењују наступе целог ансамбла и одају признање кореографу, солистима, сценографији, али и југословенској култури уопште. Критика не штеди комплименте ни за гостовање на фестивалу у Единбургу 1962, када су у кореографији Д. Парлића изведени балети *Чудесни мандарин* Беле Бартока и *Рођење инфанткиње* Волфганга Фортнера. У Београду 1959. гостује Фестивал балет из Лондона. Њихово извођење *Grand pas de deux-а* из балета *Дон Кихот* Лудвига Минкуса, те балета *Младић–чаробњак* Џона Џилпина, *Штраусијада* Јохана Штрауса Млађег и *Силфиде* Ф. Шопена наишло је на одушевљени пријем и публике и балетске критике која je нарочитo издвoјила изузетне солистичке интерпретације Џенет Мајнти, Џона Алдертона и Џ. Батурст. Краљевски балет из Лондона гостује на сцени Народног позоришта у Београду 1966. Прво вече играју одломке из балета *Рајмонда* Александра Глазунова, *Лабудово језеро* и *Серенада* П. И. Чајковског (кореограф Жорж Баланшин), те *Сан летње ноћи* Феликса Менделсона (кореограф Ф. Ештон), а друго балет *Узалудна предострожност* (*Враголанка*) Луја Херолда у кореографији Ф. Ештона. И њиховим извођењем биле су одушевљене и публика и балетска критика која нарочито истиче савршенство и склад у игри Маргот Фонтејн и кореографску инвенцију Ф. Ештона. Британски балетски ансамбли су присутни и на београдским фестивалима. Тако на Битефу учествују Лондонски савремени играчки театар на челу са познатим играчем и кореографом Робертом Коханом (1970), Трупа Мајкла Кларка (1987) и Краљевски Садлерс Велс Театар из Лондона (2009) који, извођењем балета *Узалудна предострожност*; *У славу Шопена* Анджеја Пануфника; *Ни ума, ни слика* Игора Стравинског; *Гусар* Л. Минкуса; *Блудни син* Сергеја Прокофјева и *Синкопирања* групе аутора, гостује и на Бемусу (1981)*.* Трупа *Рендом данс компани* Вејна Мек Грегора (Краљевски балет, Лондон) била је учесник Београдског фестивала игре (2009). Љиљана Мишић ИЗВОРИ: *Статистика спољашње трговине Краљевине Србије, за 1909. и за 1912. годину*, Бг 1910, 1913; Први општински суд у Београду: *Билатерални међународни уговори који су на снази у СР Југославији*; *Два века развоја Србије. Статистички преглед*, Бг 2008. ЛИТЕРАТУРА: В. М. Јовановић, *Енглеска библиографија о Источном питању у Европи*, Бг 1908; Д. М. Пантић, *Спољна трговина и спољнотрговинска политика независне Србије, 1878–1892*, Бг 1910; М. Димитријевић, *Привреда и трговина у Новој Србији*, Бг 1913; V. Popović, *Shakespeare in Serbia*, London 1928; M. Milojević, *Anglo-Yugoslav Cultural Relations*, London 1944; Љ. Алексић Пејковић, *Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–1914*, Бг 1965; M. S. Anderson, *The Eastern Question 1774–1923. A Study in International Relations*, London – Melbourne – Toronto – New York 1966; Ј. Деретић, *Доситеј и његово доба*, Бг 1969; М. Б. Протић, *Српско сликарство ХХ века*, 1, Бг 1970; *Београдска филхармонија 1951–1971*, Бг 1971; В. Костић, *Културне везе између југословенских земаља и Енглеске до 1700*, Бг 1972; С. Кићовић Пејаковић, *Енглеска књижевност у Срба у XVIII и XIX веку*, Бг 1973; В. Костић, *Дубровник и Енглеска 1300-1650*, Бг 1975; Д. Стефановић (прир.), *Стара српска музика: примери црквених песама из XV века*, Бг 1975; V. D. Mihailovich, M. Matejić, *Yugoslav Literature in English*, Cambridge 1976; Д. Давидов, *Српска графика XVIII века*, Н. Сад 1978; P. Kennedy, *The Realities Behind Diplomacy. Background Influences on British External Policy, 1865–1980*, Glasgow 1981; Ј. Максимовић, *Српска средњевековна минијатура*, Бг 1983; Љ. Стошић, „In memoriam: Кенет Кларк (1903–1983)", *СДИУС*, 1983, 15; С. Петковић, „Рукопис манастира Житомислића из Британске библиотеке у Лондону", *НС*, 1984, 16–17; П. Волк, *Историја југословенског филма*, Бг 1986; В. Краут, „Miscellanea: Aна Влаховић (1858–1918)", *ЗНМ*, 1987, 13/2; Д. Херцигоња, *Велика Британија и спољнополитички положај Југославије 1929–1933*, Бг 1987; П. Бингулац, *Написи о музици*, Бг 1988; М. Војводић, *Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века*, Бг 1988; З. Левентал, *Британски путници у нашим крајевима од средине XV до почетка XIX века*, Г. Милановац 1989; И. М. Петровић, *Лорд Бајрон код Југословена*, Бг–Пожаревац 1989; Б. Момчиловић, *Из историје југословенско-британских културних веза од 1650. до II светског рата*, Н. Сад 1990; *Бајрон и бајронизам у југословенским књижевностима*, зборник, Бг 1991; С. Вукобрат, *Енглеско-српске књижевне везе*, Бг 1992; Б. Момчиловић, *Британски путници* *у нашим крајевима у XIX веку*, Н. Сад 1993; С. Игњачевић, *Земља чуда у изломљеном огледалу*, Бг 1994; М. Јовановић, *Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта*, Бг 1994; Р. Пејовић, *Опера и балет Народног позоришта у Београду (1882–1941)*, Бг 1996; М. Зајцев, *Свет у Баограду*, Бг 1998; Д. Косановић, Д. Туцаковић, *Странци у рају*, Бг 1998; В. Јовановић, *Европска сведочанства о Београдској опери: Гостовања од 1939. до 1969. године*, Бг 1999; Р. Пејовић, *Музичка критика и есејистика у Београду (1919–1941)*, Бг 1999; Д. Богетић, *Југославија и Запад 1952–1955. Југословенско приближавање НАТО-у*, Бг 2000; В. Голдсворти, *Измишљање Руританије: империјализам маште*, Бг 2000; S. G. Markovich, *British Perceptions of Serbia and the Balkans 1903-1906*, Paris 2000; А. Растовић, *Велика Британија и Србија 1878–1889*, Бг 2000; P. J. Cain, A. G. Hopkins, *British Imperialism 1688–2000*, Harlow 2001; Р. Пејовић, *Српска музика 19. века: Извођаштво – Чланци и критике – Музичка педагогија*, Бг 2001; *Концертни живот у Београду (1919–1941)*, Бг 2004; Р. Гашић, *Београд у ходу ка Европи. Културни утицаји Британије и Немачке на београдску елиту 1918–1941*, Бг 2005; Ј. Денегри, *Олга Јеврић*, Бг 2005; Р. Ковачевић, *Економски односи Србије са иностранством*, Бг 2005; А. Растовић, *Велика Британија и Србија 1903–1914*, Бг 2005; Č. Antić, *Neutrality as Independence. Great Britain, Serbia and the Crimean War*, Belgrade 2007; П. Јањатовић, *Екс ЈУ рок енциклопедија*, Бг 2007; М. Ковић, *Дизраели и Источно питање*, Бг 2007; М. Павлићевић, Р. Јевтић, *Привредна комора Србије 1857–2007*, Бг 2007; Д. Живојиновић, *Невољни ратници – велике силе и Солунски фронт: 1914-1918*, Бг 2008; К. Томашевић, *На раскршћу Истока и Запада: о дијалогу традиционалног и модерног у српској музици (1918–1941)*, Бг – Н. Сад 2009; М. Здравковић, *Тело сања*, Вш 2010; С. Војиновић, „Путовање по свету живописца Павела Петровића", *КЛ*, 2011, 100. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРИТАНСКО И ИНОСТРАНО БИБЛИЈСКО ДРУШТВО **БРИТАНСКО И ИНОСТРАНО БИБЛИЈСКО ДРУШТВО**, основано 1804. у Лондону, с циљем ширења Библије у преводима на народне језике и по што приступачнијим ценама. Основна карактеристика издања овог друштва била је протестантска оријентација у преводу. Када је Стари завет у питању, превођен је једино протестантски канон који је идентичан с јеврејским, али мањи од библијског канона православне и римокатоличке цркве. Због тога је римокатоличка црква забранила издања **Б. д.** за своје подручје. Касније се и део православних цркава (Руска, Цариградска, Грчка) придружио тој забрани, па су православне цркве морале саме да се побрину за своје преводе. Вук Караџић је понудио руском **Б. д.** у Петрограду превод Новог завета (1819), али је он на препоруку Атанасија Стојковића, ректора харковског универзитета, одбијен као лош. Пет година касније руско **Б. д.** штампало је Нови завет у преводу А. Стојковића, а 1830. и 1834. то је учинило британско **Б. д.** које је 1847. први пут штампало Вуков превод. Превод *Псалтира* Ђ. Даничића одбијен је зато што је преведен с руског језика, а не с оригинала. Ипак, 1864. британско **Б. д.** штампало је Вуков Нови завет са додатком *Псалама* у преводу Ђ. Даничића, штампајући засебно и *Псалтир*. Стари завет штампан је 1871. у Београду, који је за 1.000 дуката превео Ђ. Даничић с латинског језика. Преводу недостају књиге: *Јездрина* II–III, *Макавејска* I–III, *Товија*, *Јудита*, *Премудрости Соломонове*, *Премудрости Исуса сина Сирахова*, *Посланица Јеремијина* са књигом пророка *Варуха* и делови пророка *Данила*: гл. 13 (Данило избавља Сузану) и 14 (Данило и Валови жреци). Протестанти су их назвали „девтероканонске књиге", тј. другоканонске, другостепене, али оне су у Православној цркви потпуно канонске. Ипак, британско **Б. д.** стекло је право да штампа Библију на српском језику у преводу Ђ. Даничића и В. Караџића. **Б. д.** није код Срба уживало велики углед, јер су његови представници ширили протестанске идеје или директно радили за поједине протестантске деноминације. Ситуација се изменила почетком XX в. када су нестале генерације којима је црквенословенски језик био близак и разумљив. Тада су Срби морали да се ослоне на непотпуну Библију у преводу Даничић–Караџић, што је натерало врх Српске цркве да размисли о свом преводу. С обзиром на то да је за превод Старог завета потребно много стручњака са знањем јеврејског језика, Српска црква још увек нема званичан превод целог Старог завета. Комисија Светог синода састављена од богослова и зналаца грчког језика урадила је превод Новог завета (Бг 1984), који је већ доживео више издања. Свети синод је са **Б. д.** постигао договор да уз свој превод Новог завета штампа Стари завет у Даничићевом преводу, али је и **Б. д.** стекло иста права. Прву Библију која комбинује Даничићев и синодски превод штампало је **Б. д.** 1998. у Сеулу. **Б. д.** и даље штампа српску ћириличну Библију у комбинацији Даничић–Караџић, али и у комбинацији Даничић – синодски превод. Осим ових превода, **Б. д.** је издало Библију у преводу Луја Бакотића (Бг 1933), Нови завет у преводу Димитрија Стефановића (1934) и Емилијана Чарнића (1972) и *Четвороеванђеље* у преводу Александра Бирвиша (1986, 1987). ЛИТЕРАТУРА: Е. Чарнић, *Увод* *у Свето Писмо* *Новога завета – општи део*, Бг 1973; И. Буловић, *Нови превод Светога писма Новога завета*, Бг 1985; Р. Ракић, „Преводи Новог завета од Вука до данас", *Богословље*, 1987, 2; Д. Милин, *Увод у Свето Писмо Старог завета (општи део)*, Бг 1991. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКА **![001_BRKA-naslovna.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brka-naslovna.jpg)БРКА**, шаљиви сатирични лист који је излазио у Београду 1882–1915. и 1918–1931, с честим прекидима због прогона и судских и полицијских забрана. Спадао међу најпопуларнија српска хумористичка гласила, заједно с *Геџом*, *Рабошем*, *Сатиром* и *Ћосом*. Покренуо га је Бранко Петровић, први власник и одговорни уредник, а штампан је све време у Парној штампарији Задруге штампарских радника. Обиловао је оштром сатиром на рачун владајућег друштвеног поретка. Није се устручавао ни да исмева експоненте на власти. Поједини инкриминисани бројеви плењени су за време владавине династије Обреновића, а и касније под Карађорђевићима. Неко време био је и обустављен. Престао је да излази услед рата 13. IX 1915, а обновљен је по његовом завршетку крајем 1918. Због честих цензура власници су променили назив у *Млади Брка*. Током свог излажења гласило је променило више власника и одговорних уредника: Љ. Бојовић, М. Лазић, С. Вујадиновић, С. Дамјановић, Н. М. Рајчић, А. Вукичевић, П. Урошевић, Ж. Јовановић, П. Трајић, М. Стевановић, Л. Новаковић, Г. Петровић, Д. Протић, Д. Миладиновић, К. Николајевић, Д. Бојовић, Д. Мајо, Б. Вуковић, Ј. Пантић и др. ЛИТЕРАТУРА: М. Кисић, Б. Булатовић, *Српска штампа 1768–1995*, Бг 1996; Ж. Рошуљ, *Час описа часописа*, III, Бг 2004; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг – Н. Сад 2008. Милица Кисић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКАТА СЕНИЦА **![001_Brkata-senica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brkata-senica.jpg)БРКАТА СЕНИЦА** (*Panurus biarmicus*), необична, сеницама слична али не и сродна, ситна птица певачица нејасног класификационог положаја. Име је добила по великим црним брковима четкастог перја који красе мужјака. Преовлађујућа је жућкастоокер боја перја (боја суве трске), а мужјацима су глава и груди светлосивкастоплави. **Б. с.** има мали али снажан наранџастожут кљун и дугачак (око 7 цм), степенасто сужен реп. Укупна дужина јој је око 12,5 цм. Глас јој је кратак звонки цвркут. Живи у тршћацима бара и ритова умереног климатског појаса Евроазије, а у Србији на понеким местима, углавном у панонском делу (Лудашко језеро, Јегричка, Бечејски рибњак, Слано копово, Царска бара, Русанда и др.). Главна храна су јој лисне ваши и други бескичмењаци, а зими семе трске. Гнезди се у трсци и другој барској вегетацији, већ од краја марта. У леглу има 4–8 белих смеђе истачканих јаја на којима лежи непуне две недеље, а после следеће две недеље излећу полетарци, о којима се родитељи старају још две недеље. Немају типичну сеобу, али се од јесени групно и појединачно појављују и нестају, лутају без одређеног правца, дневно се премештајући на нова места. Често напуштају једна и насељавају нова гнездилишта. На гнежђењу у Србији још увек има само 700–900 парова **б. с.**, па су строго заштићене иако има наговештаја даљег раста популације. ЛИТЕРАТУРА: И. Пеле, „Сеница брката", *Panurus biarmicus* (поново) гнездарица Војводине", *Larus*, 1977, 29–30; И. Хуло, „Миграција, колонизација и распрострањење бркате сенице (*Panurus biarmicus*) у Војводини", *Museion*, 2001, 1; С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003, 12; И. Хуло, „Резултати истраживања динамике и структуре популације бркате сенице (*Panurus biarmicus*) на Лудашком језеру", *Museion*, 2004, 4; С. Пузовић и др., *Значајна подручја за птице у Србији*, Бг 2009. Воислав Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКВА **![001_Brkva.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brkva.jpg)БРКВА** (*Periploca graeca*), листопадна дрвенаста лијана из породице Asclepiadaceae. Стабло одрвенело, пењуће, дугачко до 12 м. Листови наспрамни, сјајни, голи, јајасти, на врху сужени у дугачак затупасти врх, при основи клинасти или срцасти на кратким дршкама, дугачки до 12 цм, широки до 7 цм. Цваст вршна цимозна са тамнољубичастим и длакавим цветовима. Цвета током лета. Плод је дугачак до 15 цм, цилиндрични мешак пун ситних семена са густим и врло дугачким сребрнастим длакама. Расејава се ветром. Распрострањена је претежно у медитеранском делу Балканског полуострва, допирући до делте Дунава и локално до Апенинског полуострва. Настањује влажне приморске шуме и шикаре, поред мочвара и ушћа река. Плодови и сок су отровни и садрже кариотоничне глукозиде. Декоративна лијана која се може гајити и у условима умерене климе. ЛИТЕРАТУРА: F. Markgraf, „*Periploca* L.", у: Tutin et al. (ур.), *Flora Euroaea*, 3, 70, Cambridge 1972. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Алексеј **БРКИЋ, Алексеј**, архитекта, теоретичар архитектуре (Кикинда, 1. III 1922 – Београд, 2. II 1999). Студије архитектуре на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду започео 1940. Школовање наставио 1945. Дипломирао 1948. у класи Милана Злоковића. Једно време био је ангажован у Пројектном заводу Србије (1949–1952), да би ускоро наставио рад формирајући мале бирое: „Инвест пројект" (1953), „Обелиск" (1957–1963), „Врачар", „Београд биро" и др. Његов плодан пројектантски и практични рад прекида се већ крајем 60-их година XX в. Посветио се теорији, унапређењу положаја струке, касније и педагошком раду на Архитектонском факултету у Београду. Објавио је низ стручних чланака, студија и капитално дело *Знакови у камену. Српска модерна архитектура 1930–1980* (Бг 1992), у којем се сједињују особине теорија, есејистика и мемоарска литература. Био је први председник Академије за архитектуру, основане 1995. при Савезу архитеката Србије. Његови пројекти често су представљали иновације у односу на уобичајена архитектонска решења тог доба. Већ на првој реализованој грађевини, згради „Хемпро" на Теразијама (1953), показао је стваралачку зрелост и сопствену градитељску синтаксу. Деликатан задатак пројектовања објекта у историјском језгру града успешно је решио пројектујући естетизовану и функционалну архитектонску форму. Стамбена зграда коју је подигао на улазу у београдски Булевар краља Александра (1959) по поставци и архитектонској форми представља одступање од једнозначности строгог функционализма тадашњег доба. Такав утисак постиже разигравањем пластичних форми и хроматским шарањем на фасади. Друге грађевине, као што су стамбена зграда на углу улица Милешевске и Лозничке (1957) и зграда на углу улица Јованове и Капетан Мишине (1959), такође указују на већ примењену синтаксу слободне игре супротности, боје, пластике, графизма и извесне вишезначности и загонетности. У његова најбоља остварења спада Гимназија у улици Војводе Степе на Вождовцу (1953). Својом поставком и архитектуром рашчлањених полегнутих форми у динамичном поретку у потпуности одступа од обрасца грађења школских зграда у то време. Из истих година је и хотел у Новој Вароши, за чије је форме инспирацију нашао у регионалним облицима кућа са четвороводним крововима, природним материјалима, геометрији архетипа и органском складу са природним окружењем. Његово најпознатије дело је грађевина на углу улица Светозара Марковића и Немањине, намењена службама Републичког Социјалног осигурања (1962, надзидана спратом 2001). Непомућена сликовност архитектонског ткања на фасади, реализована из две просторне равни и уз коришћење хроматског низа, резултат је архитектонског става о неспутаној слободи стварања, још једној особености београдске школе архитектуре. Пројектовао је и три ексцентрично постављене куле уз сам обод Каленић пијаце на Врачару (1962, 1967), прве солитере изграђене у ужем градском језгру, као и зграду Дирекције за грађевинско земљиште (1967) у близини исте пијаце. Зграда основне школе „Лазар Саватић" на Земунском кеју (1962) и Дом културе у Улици Божидара Аџије (1965) коректна су архитектонска решења мада без посебног доприноса градитељском изразу **Б**. Добитник је Велике награде архитектуре Савеза архитеката Србије (1983) и награде УЛУПУДС-а за животно дело (1997). ДЕЛА: „Одлазак зида", *АУ*, 1964, 27; „Идејне основе београдске архитектонске школе", *Урбанизам Београда*, 1977, 38–39; „Инверзија дијалектике облика", *Изградња*, Бг, 1978–1979, 1–8. ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, *Бркић*, Бг 1991. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Бранислава **БРКИЋ, Бранислава**, фармацеут, универзитетски професор (Београд, 19. VI 1945). Фармацеутски факултет у Београду завршила 1968. Специјализацију из области медицинске биохемије положила 1974. Исте године магистрирала на Фарм. ф., а 1990. докторирала на Медицинском. На Фарм. ф. била доцент за последипломску наставу из медицинске биохемије, област лабораторијске ендокринологије (1991–1996). Од 2002. је научни саветник за област медицинске биохемије на Мед. ф. Радила у Радиоизотопској лабораторији Института за нуклеарне науке „Винча" (1969–1971), а потом у Биохемијској лабораторији КБЦ „Др Драгиша Мишовић", где је била шеф Одсека за хормоне и аутоматизацију (1975–1980), начелник Одељења медицинске биохемије (1980–1995) и директор Службе лабораторијске дијагностике (1995–2004). У специјалну болницу за срце и крвне судове „Острог" прешла је 2004. за руководиоца лабораторијске дијагностике, а исте године изабрана је за професора на приватној Медицинској академији „US Medical School" у Београду. Усавршавала се из области хормонске дијагностике у лабораторијама у Варшави, Кембриџу, Лозани и Висбадену. Члан је редакције часописа *Југословенска медицинска биохемија* (1990–2005). Допринос развоју биохемије дала је кроз дугогодишњу активност у Секцији за медицинску биохемију (у три мандата председник Комисије за стандардизацију метода у медицинској биохемији, коаутор књиге *Стандардизација метода у медицинској биохемији*, Бг 1996), Фармацеутском друштву Србије, Друштву медицинских биохемичара Југославије и у Секцији за нуклеарну медицину СЛД. ДЕЛА: „Биохемијски аспекти трансплантације јетре", у: Б. Радевић (ур.), *Трансплантација јетре*, Бг 1996; и В. Бакић, Н. Димитријевић, „Тромб прекурзор протеин (ТпП): Дијагностички значај и метода одређивања", у: Н. Мајкић Сингх (ур.), *Примена медицинске биохемије у лабораторијској медицини*, Бг 2000; и др., „Somatostatin affects morphology and secretion of pituitary luteinizing hormone (LH) cells in male rats", *Life Sci*., 2002, 70. ЛИТЕРАТУРА: Н. Мајкић Сингх, Ј. Ђурђевић, Ј. Каврић, *Развој медицинске биохемије у Југославији*, Бг 1998. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Душан **БРКИЋ, Душан**, политичар, културни радник (Обровац, Хрватска, 6. IV 1913 – Београд, 28. VII 2000). Гимназију похађао у Сремским Карловцима и Београду, a Правни факултет завршио у Београду. Постао члан КПЈ 1939. и био активан у синдикалном покрету. У јесен 1940. ухапшен због учешћа у демонстрацијама и провео у затвору неколико месеци. Крајем априла 1942. одлази по задатку у Славонију, где ради на организовању партизанских јединица. Новембра 1942. постао члан повереништва ЦК КПХ за Славонију и Срем. Цео рат је провео у Славонији, углавном на положају политичког комесара. Био члан ГШ НОВ и ПОХ, организациони секретар ЦК КПХ, члан ЗАВНОХ-а и већник АВНОЈ-а. По завршетку рата постао члан владе Хрватске, тј. министар финансија и правде, а 1947. и потпредседник у влади Владимира Бакарића. Био главни организатор Српског културног друштва „Просвјета" и првог конгреса Срба у Хрватској. Био члан Оснивачке комисије за људска права ОУН 1946. у Њујорку. Заједно са другим српским министрима у хрватској влади, генералом Радом Жигићем и Станком Опачићем Ћаницом, протестовао због политике коју је хрватска влада спроводила приликом обнове земље, занемарујући порушене и попаљене српске крајеве. Веома је заслужан за повраћај опљачканог блага фрушкогорских манастира из Хрватске, што је чинио и без знања В. Бакарића. У знак протеста због политике хрватске владе, са осталим министрима Србима поднео је оставку. Бакарић је искористио Резолуцију Информбироа 1948. да се обрачуна са неугодним српским министрима, па је сву тројицу као тобожње информбироовце послао 1951. на Голи оток. **Б.** је издржао на Отоку и Св. Гргуру 10 година, у два наврата по пет година. Потом је завршио студије англистике на Филолошком факултету у Београду, а почетком 70-их година и ликовни одсек на Вишој педагошкој школи у Београду. Седамдесетих година је, као учесник Барског конгреса Нове комунистичке партије, поново ухапшен и осуђен на осам година робије, од чега је издржао четири, у затворима у Пожаревцу и Нишу. Бавио се сликарством: сликао је иконе и аквареле; био је члан УЛУС-а. Приредио је неколико изложби акварела, углавном фрушкогорских манастира. ИЗВОРИ: ЗАВНОХ, 1943, I, Зг 1964; 1944, II, III, Зг 1970–1975; 1945, IV, Зг 1985. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Продановић, „Аманет последњег преживелог оснивача Комисије за људска права ОУН", *Политика*, 7. VIII 2000. Бранко Момчиловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Ђорђе **![001_Djordje-Brkic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-djordje-brkic.jpg)БРКИЋ, Ђорђе**, интерниста, гастроентеролог, универзитетски професор (Гроцка, 9. II 1898 – Београд, 23. III 1976). Медицинске студије завршио у Француској. Од 1948. предавао Интерну медицину на Медицинском факултету у Београду (редовни професор од 1962). Био је управник Друге интерне клинике 1948–1956. и Интерне клинике А (настала сједињењем Прве и Друге интерне клинике) од 1964. до пензионисања 1968. Био је познат по систему испитивања болесника на основу диференцијалне дијагнозе, којим се број дијагностичких грешака смањује на минимум. Оснивач је последипломске наставе из гастроентерологије на Мед. ф. у Београду, као и Гастроентеролошке секције СЛД и њен први председник. ИЗВОР: М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих година XX века*, Бг 2003. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Захарије М. **БРКИЋ, Захарије М.**, астроном, универзитетски професор (Пољна код Трстеника, 8. XI 1910 – Београд, 24. IV 1979). Дипломирао 1936. на Групи за теоријску математику Филозофског факултета у Београду. Докторирао 1958. с тезом „Анализа систематских грешака пасажног инструмента и других систематских утицаја на одређивање времена". То је прва дисертација за степен доктора астрономских наука одбрањена у Београду. Објављена као монографија *Прилог испитивањима систематских утицаја на астрономско одређивање времена* (Бг 1961) била је важна за рад на Београдској опсерваторији, али и као покретач нових научних радова у овој области. На Геодетском одсеку Грађевинског факултета у Београду изабран је 1955. за доцента, а 1957. за ванредног професора за предмет Теорија и пракса геодетских и астрономских инструмената. Радио је и на Групи за астрономију Природно-математичког факултета (1959–1978), где је 1966. изабран за редовног професора за предмет Практична астрономија. Од 1938. до 1972. радио и на Астрономској опсерваторији. Нарочито велики допринос дао је организовању и раду Службе времена и промене географске дужине, која је, под његовим руководством, 1953. укључена у Међународну службу времена и, захваљујући постигнутом степену тачности, добила у њој високи ранг. Такође је један од оснивача Службе промене географске ширине и кретања Земљиних полова. Његова породица је 1981. основала фонд „Проф. др Захарије Бркић", из којег се сваке године додељује новчана награда најбољем дипломираном студенту у претходној школској години на Катедри за астрономију. ДЕЛА: и Б. Шеварлић, *Геодетска астрономија*, Бг 1963; и Б. Шеварлић, *Општа астрономија*, Бг 1971. ЛИТЕРАТУРА: Н. Бокан (ур.), *Споменица: 125 година Математичког факултета*, Бг 1998. Милан С. Димитријевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Јован **БРКИЋ, Јован**, социолог, универзитетски професор (Београд, 1927). Професор филозофије на Универзитету Северне Дакоте у САД. Бави се методолошким проблемима социологије, правним и етичким питањима. У књизи *Moral Concepts in Traditional Serbian Epic Poetry* (The Hague 1961, *Морални појмови у традиционалној српској епској поезији*), ослањајући се на правна документа, истраживао моралне норме, зависно од епоха које су их диктирале, и препознајући их у временски различитим слојевима епике, пратио начин њиховог поетског транспоновања. ДЕЛА: *Norm and Order: An Investigation into Logic, Semantics, and the Theory of Law and Morals*, New York 1970; *Legal Reasoning: Semantic and Logical Analysis*, New York 1985. ЛИТЕРАТУРА: С. Кољевић, *Ка поетици народног песништва*, Бг 1982. Нада Милошевић Ђорђевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Јованка **БРКИЋ, Јованка**, новинар (Чапљина, 20. VI 1926). У раној младости била је учесница НОП-а у Херцеговини. Завршила Високу новинарско-дипломатску школу у Београду. Новинарством почела да се бави у омладинским листовима *Млада Херцеговина* (1944) и *Омладинска ријеч* (1945–1947), гласилу УСАО БиХ. Професионална новинарка била је у Радио Сарајеву (1947–1953), а по преласку у Београд постала је сарадница *Борбе* и уредница унутрашњополитичке и привредне рубрике (1965–1972). Кад се разишла с владајућом политичком идеологијом, радила у рекламном одељењу *Борбе* (1973–1979), а потом била дописница словеначког *Господарског весника*. На функцији председнице Удружења новинара Србије налазила се од 1971. до 1972. Добитница је награде Удружења новинара „Светозар Марковић" (1970). Миле Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Лазар **БРКИЋ,** **Лазар**, историчар (Бугојно, 3. X 1927). Припадник националних снага 1941. Емигрирао 1944. у Италију и преко Немачке отишао у САД. У Милвокију дипломирао историју и био предавач на Универзитету Висконсин. Експерт за Русију и Европу, као и за православну културу, српске и руске иконе. До 2001. био кустос Националног музеја Висконсин у Милвокију. Аутор „Европског села и шумадијске куће" у Националном музеју Висконсин 1979, писац збирке патриотске поезије (*Песме*, Њујорк 1961), као и стручних радова о православљу и руским иконама. Сарадник листа *Американски Србобран*. Добитник бројних америчких признања и Пурпурног срца. Живи и ради у Милвокију. ДЕЛА: *Српске организације у САД* (*Serbian Fraternal, Social, and Cultural Organizations in America*), Милвоки 1980; *Либертвилско гробље*, Милвоки 1983; *Источни Европљани у Америци* (*The East European Experience in America*), Милвоки 1985; *Православне иконе* (*Acquiring Orthodox Icons*), Милвоки 1989; *Портрет Џона Миковског* (*John Mickowski: Jones Island Wood-Carver*), Милвоки 1990; *Песме о завичају*, Милвоки 1991. ИЗВОР: Архива Универзитета Висконсин, Милвоки 2007. Марко Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Миладин **БРКИЋ, Миладин**, агроном, универзитетски професор (Колут код Сомбора, 21. I 1947). Дипломирао (1971) и магистрирао (1980) на Пољопривредном факултету у Новом Саду, а докторирао (1986) на Факултету пољопривредних знаности у Загребу. На Пољ. ф. у Новом Саду изабран је 1997. за редовног професора на предметима Термотехника и Процесна техника. Био на усавршавању у САД (1977), Италији (1990) и на више других студијских боравака у иностранству из области обновљивих извора енергије. Значајан је његов допринос у области термотехнике, процесне технике и биоенергетике (производња енергије из биомасе). Пројектовао је, извео у пракси и испитао 18 прототипских решења: соларних колектора, сушара, гасогенератора, циклонских ложишта, ложишта с решетком и топловодних котлова на биомасу. Од бројних књига и радова истичу се: коаутор, *Производња и коришћење биогаса и биођубрива из стајњака* (Н. Сад 1993); *Термотехника у пољопривреди, I: Техничка термодинамика* (Н. Сад 2004); и Т. Јанић, Д. Сомер, *Термотехника у пољопривреди, II: Процесна техника и енергетика у пољопривреди* (Н. Сад 2006); и Т. Јанић, „Standards for pеlleted and briquetted biofules", *Cont. Agr. Engng.*, 2009, 35, 4. Признат му је патент „Нова технологија сушења зрна у ћелијама силоса" (П-1733 из 1989). Био је председник и потпредседник Југословенског друштва за процесну технику и енергетику у пољопривреди (1997–2002), секретар Војвођанског друштва за пољопривредну технику (2004–2010), главни и одговорни уредник научно-стручног часописа *Савремена пољопривредна техника* Југословенског научног друштва за пољопривредну технику (од 2006). ЛИТЕРАТУРА: *Биографија наставника и сарадника (1954–2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Ратко Николић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Милан **БРКИЋ, Милан**, правник, судија (Шибеник, 2. XI 1906 – Београд, 14. III 1999). Завршио Правни факултет са докторатом у Загребу 1932. Пре II светског рата припадао је лево оријентисаном радничком покрету, па је тако 1932. одговарао пред Судом за заштиту државе. У НОБ-у је био од 1944, а члан КПЈ постао 1945. Пре рата био је службеник правне службе, а након ослобођења председник Окружног суда и окружни јавни тужилац у Нишу, помоћник и заменик савезног јавног тужиоца у Београду и судија Врховног суда Југославије. Био је члан Комисије ФНРЈ за људска права, члан Правног савета Савезног јавног правобранилаштва, члан Законодавноправне комисије Савезне скупштине и члан Комисије Правног савета СИВ-а. Објавио је више књига, углавном коментара закона, као и низ чланака и расправа из области грађанског и управног права. Бавио се и публицистичким радом. ДЕЛА: *Закон о јавном тужиоштву, са коментаром*, Бг 1956; и Ј. Црногорчевић, *Основни закон о прекршајима, са коментаром*, Бг 1959; и Ј. Студин, *Приручник прописа о удруженом раду у организацијама удруженог рада, са објашњењима*, Бг 1973; *Коментар савезног Закона и Закона СР Србије о судовима удруженог рада*, Бг 1975; коаутор, *Водич кроз поступке*, II, Бг 1975. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1970. Светлана Мирчов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Миомир Миша **БРКИЋ, Миомир Миша**, новинар (Топола, 27. II 1952). Апсолвирао на групи за социологију Филозофског факултета у Београду. Новинарством почео да се бави у београдском дневном листу *Вечерње новости* (1976–1992), потом је био уредник економске рубрике *Борбе* (1992–1995), првог независног дневног листа у Србији. Као један од оснивача налазио се на положају главног и одговорног уредника независног дневника *Наша борба* (1995–1998), који је добио награду „Златно перо слободе" Међународне асоцијације издавача новина. У дневним новинама *Глас јавности* (1998–1999) уређивао је економску рубрику и објавио запажене аналитичке текстове о економској ситуацији у земљи у време економских санкција и по њиховом укидању. Прешао је 1999. у недељну њуз-ревију *Време* за помоћника главног и одговорног уредника и аутора чланака о економској транзицији у постмилошевићевској Србији. Био стални дописник српског сервиса *Гласа Америке* (1999–2008). Био је заменик главног и одговорног уредника београдског магазина *Економист* (2005), а од децембра 2008. уредник је економске рубрике *Политике*. Ради и као истраживач аналитичар међународне непрофитне организације *Глобал Интегрити*. Деловао и као члан Антикорупцијског савета. Биран је за потпредседника Независног удружења новинара Србије. Миле Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Светозар **БРКИЋ, Светозар**, књижевник, универзитетски професор, преводилац (Обровац, Хрватска, 14. III 1916 – Земун, 17. XI 1994). У Београду дипломирао на Катедри за англистику 1939. У НОБ-у био преводилац при Врховном штабу. Асистент 1946–1953. на Катедри за енглески језик у Београду; од 1953. гимназијски професор; 1955–1964. доцент за енглеску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Потом предавао на Вишој педагошкој школи у Београду (1966–1973) и на ФФ у Скопљу, до пензионисања 1980. Био уредник *Наше речи* (1950) и *Летописа Матице српске* (1961–1965). У српској поезији после II светског рата афирмисао се као представник модернизма, мисаоно продуховљеном и језички инвентивном лириком; збирке: *Искушење светлости* (Бг 1971), *Под византијским небом* (Н. Сад 1994). У есејистичком раду истакао се пре свега оригиналним тумачењем писаца савремене енглеске књижевности (Олдос Хаксли, Џејмс Џојс, Вилијам Батлер Јејтс), компаратистичким текстовима (о Лази Костићу и његовом односу према енглеској књижевности), те суптилним разматрањем модерне уметности (вајарство Олге Јеврић, музика Љ. Марић, поезија Васка Попе). Његови најбољи есеји сакупљени су у књигама *Светла ловина* (Бг 1972) и *Осветљени спрудови* (Н. Сад 1994). Преводио је, поред осталих, и дела Дантеа (*Нови живот*), E. Хемингвеја (*За ким звоно звони*; *Сунце се поново рађа*), Г. Грина (*Доктор Фишер од Женеве*), Т. С. Елиота (*Четири квартета*), В. Фокнера (*Уљез у прашину*), Лаоцеа, Конфучија, Чуангцеа (*Изабрани списи*). Антологијским изборима енглеске поезије (са М. Павловићем, *Антологија савремене енглеске поезије 1900–1950*, Бг 1957) и прозе (*Антологија енглеске прозе: од њеног настанка до данашњих дана*, Бг 1971) значајно је утицао на рецепцију енглеске књижевности код Срба. Са Б. Момчиловићем сачинио *Српскохрватско-енглески речник* (Бг 1980) и *Енглеско-српски и српско-енглески речник* (Бг 1993). ЛИТЕРАТУРА: Д. Пувачић, „Светозар Бркић и Т. С. Елиот", *КН*, 2. IX 1967; С. Гордић, „Светли трагови есеја", *ЛМС*, 1995, 455, 5; В. Павковић, „У ходу времена", *ЛМС*, 1995, 456, 5–6. Бранко Момчиловић; Зоран Пауновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКИЋ, Тадија → ИЛИРСКИ ПОКРЕТ **БРКИЋ, Тадија** → **ИЛИРСКИ ПОКРЕТ** # БРКИЦА **БРКИЦА** (*Barbatula barbatula*), слатководна речна риба из породице Balitoridae. Њена просечна дужина износи 12 цм, а максимална 21 цм. Достиже максималну тежину од 200 гр и старост од 7 година. Распрострањена је у умереним подручјима Европе и Азије. У Србији живи у водама сва три слива. Тело јој је издужено, у предњем делу благо дорзовентрално спљоштено, у задњем делу бочно спљоштено. Боја је смеђе-зеленкаста са тамнијим неправилним пегама и шарама. Има заравњену задњу ивицу репног пераја и три пара бркова око усног отвора. Живи на каменитом или шљунковитом, понекад песковитом дну чистих река и потока. Посебно је активна ноћу, када уз помоћ бркова на доњој вилици налази храну на дну, углавном ларве инсеката и друге крупније бескичмењаке. Полну зрелост достиже са 2–3 године. Мрести се током априла и маја. Подноси умерено органско загађење, а врло је осетљива на присуство тешких метала. Индикатор је воде доброг квалитета. Нема риболовни значај, понекад се лови као мамац за друге рибе. ЛИТЕРАТУРА: M. Kottelat, J. Freyhof, *Handbook of European freshwater fishes*, Cornol 2007. Јасмина Крпо Ћетковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКЉАЧИЋ, Иван **БРКЉАЧИЋ, Иван**, композитор (Београд, 28. II 1977). Композицију дипломирао (2001, у класи Срђана Хофмана) и магистрирао (2005, у класи Зорана Ерића) на Факултету музичке уметности у Београду. Још у току студија дела су му извођена на студентским фестивалима, Међународној трибини композитора, као и на фестивалима савремене музике у Чешкој, Словенији и Пољској. Компонује камерна, вокална и оркестарска дела. Његов музички језик углавном је неокласично усмерен, с повременом употребом електронског звука (*Букет*, на стихове Жака Превера за женски глас, виолончело и живу електронику) и често проткан елементима популарне музике (*Summertime*, варијације на Гершвинову тему зa камерни гудачки оркестар; *Жаока*, за кларинет, контрабас и клавир; *Где је ДЛМ?*, за рок бенд *Деца лоших музичара*). Активно компонује за позориште и сарађује с театарским кућама у Београду, унутрашњости Србије и иностранству. Од представа за које је писао музику издвајају се: *Амадеус* (Београдско драмско позориште), *Дон Жуан у Сохоу* и *Рањени орао* (Атеље 212), *Рибарске свађе* (Народно позориште), *Јазавац пред судом* (Звездара театар) и др. На основу искустава с позориштем настаје и композиција за симфонијски оркестар *Када се седам пута дигне завеса*, која је 2004. награђена нашим најзначајнијим признањем за музичко стваралаштво, Мокрањчевом наградом. ДЕЛА: *IT!*, концерт за клавир и оркестар, 2000; *Jinx*, за камерни ансамбл, 2003–2004; *Cutting edge*, за флауту, баритон саксофон и клавир, 2004; *Откуцаји давно заборављеног сата*, за симфонијски оркестар, 2006; *FLIZA*, за флауту соло и гудачки оркестар, 2006. ЛИТЕРАТУРА: И. Вуксановић, „Магија броја седам", *НЗ*, 2006, 28. Ивана Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРКОВИЋ, Саво К. **БРКОВИЋ, Саво К.**, политичар, народни херој (Веље Брдо код Подгорице, 9. V 1906 – Подгорица, 8. X 1991). Дипломирао на Правном факултету у Београду. Још као ученик гимназије 1924. постао је члан КПЈ. Био је секретар МК КПЈ у Пиперима (1932), секретар ОК КПЈ Подгорице (1933), члан ПК КПЈ за Црну Гору (1934–1936). На покрајинским конференцијама 1939. и 1940. биран је за члана и секретара ПК КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак, Косово и Метохију. Од 1940. до јула 1941. обављао је и дужност руководиоца Војне комисије при ПК КПЈ. У устаничким данима и после њих, све до марта 1942, био је делегат ПК у ОК КПЈ Колашина и делегат за ОК КПЈ Санџака. Априла 1942. постављен је за политичког комесара 1. батаљона Никшићког одреда, а затим 1. батаљона 5. пролетерске бригаде. Од септембра 1942. обављао је дужност комесара 3. крајишке бригаде. На дужностима секретара ОК Подгорице и ОК КПЈ за Никшић био је од јуна 1943. до марта 1944. када је поново изабран за члана ПК КПЈ за Црну Гору и Боку. После рата био је начелник Одељења заштите народа (ОЗН) за Црну Гору, министар унутрашњих послова (1946–1953), члан и потпредседник Извршног већа Црне Горе (1953–1954). Вршио је дужност потпредседника Скупштине СР Црне Горе и у више сазива био савезни посланик Скупштине СФРЈ. У периоду 1948–1963. био је члан Извршног комитета ЦК СК Црне Горе, а од 1967. члан Савета Федерације. Током студија сарађивао је у листовима *Радни народ* и *Глас народа*, а после II светског рата у листу *Побједа* и часопису *Историјски записи*. Део његових објављених радова посвећен је доказивању постојања посебне црногорске нације. Одликован је Орденом народног хероја и другим одликовањима. ДЕЛА: *Записи о рату*, Тг 1963; *Постанак и развој црногорске нације*, Тг 1974. ЛИТЕРАТУРА: *Народни хероји Југославије*, I, Бг 1975; *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–1945*, I, Бг 1980. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЛИЋ, Андрија Торкват **БРЛИЋ, Андрија Торкват**, правник, политичар (Славонски Брод, 15. V 1826 – Славонски Брод, 21. V 1868). Син је Игњата Брлића. Студирао богословију у Бечу (1843–1846), али ју је напустио и у истом граду завршио право (1857), стекавши и докторат правних наука. У време револуције, од децембра 1848. до марта 1849, боравио је у Паризу као емисар бана Јелачића, где се повезао с пољском емиграцијом и Хотелом Ламбер. Фебруара 1849. понудио је своје услуге Илији Гарашанину и Влади Србије. Био је спреман да из Француске обавештава српског државника о међународним односима и да у конкретним случајевима, по жељи српске владе, заступа њене интересе у појединим листовима као што су *Revue des Deux Mondes* и *Journal des Débats*. Уз новчану помоћ коју би добијао из Србије, обећавао је извештаје о намерама француске владе, аустријском ратовању у Италији и о мисији пољског генерала Дембинског у Угарској. Када је у сарадњи са Л. Кошутом септембра 1852. написао проглас *Браћи Хрватима и Славонцима*, који је у потпуности био прожет противаустријским духом и неприкривеном мржњом против династије Хабзбурга, **Б.** га је послао Гарашанину. Тим прогласом се на најбољи начин препоручио Гарашанину као сарадник у националнополитичкој и ослободилачкој акцији Србије на подручју Хрватске, нарочито Војне крајине, али и Босне. На Сабору Хрватске 1861. био је народни заступник. За разлику од челника Народне странке и Странке права, бискупа Штросмајера, Ф. Рачког, А. Старчевића, Е. Кватерника и њихових следбеника, био је против политике која је само Хрвате проглашавала и признавала „политичким" народом. Против те политике, која је настала на темељу хрватског државног права, био је из разлога што је знао да ће она створити непремостиве раздоре између Срба и Хрвата. Током 60-их година био је тајни сарадник српске владе и активни учесник у њеним националноослободилачким плановима. Везе са Владом Србије одржавао је посредством пуковника А. Орешковића, с којим је, под псеудонимом Андро Андрић, био у шифрованој преписци. Аустријска влада била је обавештена о његовим везама са Србијом и држала га је под будном присмотром. Попут оца, бавио се језичким проблемима, сакупљао и објављивао народне песме, писао чланке историјског садржаја и објављивао изворе за српску историју. ДЕЛА: *Grammatik der illyrischen Sprache: wie solche im Munde und Schrift der Serben und Kroaten gebräuchlich ist*, Wien 1854; *Quellen für serbische Geschichte. Aus türkischen Urkunden*, Wien 1857. ИЗВОРИ: И. Брлић Мажуранић, *Уломци Дневника Андрије Торквата Брлића, Први уломак. – Други уломак: А. Т. Брлић као Банов емисар у Паризу. – Дневник од 1. просинца 1848. до 5. свибња 1849*, Зг 1935; В. Ј. Вучковић, *Политичка акција Србије у јужнословенским покрајинама Хабзбуршке монархије 1859–1874*, Бг 1965. ЛИТЕРАТУРА: В. Ђ. Крестић, *Знаменити Срби о Хрватима*, Бг 1999; *Бискуп Штросмајер. Хрват, великохрват или Југословен*, Јаг. 2006; *Геноцидом до велике Хрватске*, Јаг. 2007; П. Журек, *Пољска и Пољаци у животу Јосипа Јурја Штросмајера*, Славонски Брод 2008. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЛИЋ, Игњат Алојзије **БРЛИЋ, Игњат Алојзије**, трговац (Славонски Брод, 1. VIII 1795 – Нова Градишка, 27. III 1855). По завршетку гимназије посветио се трговачким пословима. Пристајао је уз илирски покрет и посебно занимање показао за језик. Био је у добрим односима с В. Караџићем, с којим је водио преписку, из које се види да га је Вук уважавао. Иако римокатолик, био је присталица ћирилице. Бавећи се питањем језика, написао је *Grammatik der illyrischen Sprache* (Будим 1833), а у тој књизи се залагао за домаћи славонски, тј. икавски говор с посавским акцентом. На такав језик превео је и објавио Палмотићеву *Кристијаду* (Будим 1835). У периоду 1836–1855. у Будиму је издавао *Илирски календар*. Био је кореспондентни члан Друштва србске словесности, увршћен у његов језикословни одсек. Друштву је слао, као своје дарове, старе словенске књиге. ЛИТЕРАТУРА: С. Илић, М. Станић, *Водич кроз Архив Друштва србске словесности (1842, 1845–1864. године)*, Бг 1999. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЛИЋИ **БРЛИЋИ**, властеоска породица која се у изворима среће од средине 30-их година XIV в. Сједиште посједа било им је између Дубровачких Нових Земаља и Попова, у Раптима, Мравинцу и Шћеници. Иако није био неки нарочито моћан човјек, жупан Божићко Брлић је, због тога што је имао посјед у близини дубровачке границе и био поданик чувене властеле Николића, привлачио озбиљну пажњу сусједних Дубровчана. Зато су га почетком 1392, заједно са синовима Бранилом и Вукосавом, примили међу своје грађане, уз настојање да над њим трајно задрже сениорско право и издају му своја наређења. ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967. Ђуро Тошић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЛОГ **БРЛОГ**, село у Лици, у Личко-сењској жупанији. Налази се западно од Гацког поља, на реци Гацкој, близу Гусић језера, на око 480 м н.в. Кроз село пролази пут Сињ–Оточац–Госпић, а Оточац је око 15 км југоисточно од села. У близини је један од понора Гацке. Године 1991. имало је 411 становника (73,7% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 127 чланова, од којих 33,9% Срба (2001). Село заузима велику површину и чине га шест заселака изграђених уз стране долине Гацке. Православни храм Св. Саве Српског подигнут је 1740. То је једнобродна правоугаона грађевина с полукружном олтарском апсидом и звоником, зидана каменом. Храм је запаљен и оштећен 1995. ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995 (1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРНИСТРА → ЖУКВА **БРНИСТРА** → **ЖУКВА** # БРЊАК **БРЊАК**, село на северним обронцима Мокре горе, на десној страни долине Брњачке реке, притоке Газиводског језера (акумулације Ибра). Често се назива Брњаци и Брњаке, а припада општини Зубин Поток. Језером је изоловано од пута Косовска Митровица – Беране. Дисперзивног је типа и чине га шест међусобно издвојених „крајева". Простире се на 780–1.000 н н.в. Помиње се крајем XIX и почетком XX в. као посебно насеље у Брњачкој кнежини. После ослобођења од Турака (1914) имало је 473 становника, а 1921. 55 домова и 446 житеља. Године 1991. пописано је 207 становника, од којих 99% Срба. Становништво је пореклом из Црне Горе, досељено средином XVIII в. У селу се налазе основна школа, месна канцеларија и продавница мешовите робе. Србољуб Ђ. Стаменковић У атару села (под тадашњим називом Брњаци) у време краља Уроша I налазио се „славни двор" краљице Јелене Анжујске, у којем је она, према казивању архиепископа Данила II, провела последње године живота. Место на којем се двор налазио није поуздано утврђено. Истраживања вршена на једној од претпостављених локација на ушћу Оклачког потока у Брњачку реку нису дала очекиване резултате. Марко Поповић ЛИТЕРАТУРА: И. Здравковић, *Средњовековни градови и дворци на Косову*, Бг 1975; Данило II, *Животи краљева и архиепископа српских*, Бг 1988; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЊАЦ **БРЊАЦ**, село у долини Јадра (десна притока Дрине), на јужним падинама планине Иверак, 12 км североисточно од општинског седишта Лознице. Дисперзивног је типа, смештено на 125–355 м н.в. Чини га пет „мала" изграђених на развођима долина потока. Помиње се 1528. и 1530. Једно време било је расељено, а обновљено је у XVIII в. досељавањем становништва из Црне Горе, Босне, Херцеговине, села Красаве у Рађевини и околних насеља. Године 1921. имало је 107 домова и 649 житеља, а 2002. 631 становника, од којих 98,4% Срба. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЊАШЧА **БРЊАШЧА**, село у Метохији, које се помиње у средњем веку. У атару села имали су поседе српски краљеви Стефан Дечански и Стефан Душан. Један потес земљишта држали су чувари краљевих ловачких паса („псари"), па је то земљиште краљ Душан поклонио око 1335. протопопу Прохору. У атару **Б.** помиње се и „краљева њива", а цар Душан је располагао већим комплексима обрадивог земљишта, тзв. ступовима, које је поклонио манастиру Св. Арханђела код Призрена, уз обавезу да их обрађују становници оближњег села Сењани. ИЗВОРИ: П. Ивић, М. Грковић, *Дечанске хрисовуље*, Н. Сад 1976; С. Мишић, Т. Суботин Голубовић, *Светоарханђеловска хрисовуља*, Бг 2003. Милош Благојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЊИЦА **БРЊИЦА**, село у Ђердапској клисури, у долини Брњичке реке и близини њеног ушћа у Дунав. Северно од села пролази пут Пожаревац – Доњи Милановац. Најближи град је Голубац (12 км), који је и општинско седиште. Село је збијеног типа и радијалног облика. Шири се дуж главне и једне споредне улице, на 70–100 м н.в. Године 1895. имало је 70 кућа, 1900. 384 житеља, 1921. 98 домова и 435 житеља, а 2002. 391 становника, од којих 76,5% Срба и 15,3% Влаха. У селу се налазе четвороразредна основна школа и месна канцеларија. Допунске приходе мештани остварују сечом шуме и риболовом. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЊИЦА **БРЊИЦА**, село у Федерацији БиХ, на сјеверној подгорини Дјединске планине, око 10 км јужно од Живиница (општинско сједиште). То је двојно насеље у долини потока Ријека (слив ријеке Спрече), које чини **Б.** Доња, на 360–430 м н.в., те око 500 м југозападно **Б.** Горња, на 400–490 м н.в. Оба дијела су насеља дисперзивног типа. Сеоским путем **Б.** је повезана са путем Тузла–Сарајево. У селу је 1991. живјело 837 становника, од којих 59,9% Муслимана и 39,3% Срба. Већина српског становништва је расељена током грађанског рата (1992–1995). ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Монографија тузланског кантона*, Сар. 2007. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЊИЧКА ГРУПА **![003_Urne-iz-Gornje-Stazave.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/003-urne-iz-gornje-stazave.jpg)БРЊИЧКА ГРУПА**, културна група касног бронзаног доба, распрострањена махом у јужној Србији и на Косову, делом и у северној Македонији. Главна налазишта су некрополе у Доњој Брњици, по којој је група добила име, и Граштици код Приштине, Доњој Топоници и Горњој Стражави код Прокупља, у Врапцу код Лесковца и Мађилки код Пирота, док се од насеља посебно истиче Хисар у Лесковцу са културним слојем од више метара дебљине и четири јасно издвојена културна хоризонта. До сада откривена архитектура указује на постојање надземних и полуукопаних објеката. Покојници су спаљивани и њихови остаци стављани у урне које су покриване зделама. Урне су заштићене каменом плочом и смештене у толоидне конструкције од камених плоча. Неке групе урни биле су ограђене каменим венцем што указује на породичне гробнице. Керамички облици су биконичне посуде с раширеним ободом и две или четири вертикалне дршке, каткад украшене коничним додацима, и дубоке профилисане зделе с хоризонталним или вертикалним дршкама. Метални налази у гробовима нису бројни: бронзане украсне игле, дугмад, стрелице итд., док са насеља на Хисару потиче више бронзаних предмета од којих многи имају паралеле на северу (ножеви, бријачи, келтови). **Б. г.** представља једну од значајних појава на крају бронзаног доба на нашој територији. Истовремена је с параћинском групом у централној Србији и белегишком и дубовацко-жутобрдском групом у Војводини. Настала је на ватинским традицијама, али је повезана и с неким културним појавама на југу Балкана. ![001_Orlov-kamen-nekropola-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-orlov-kamen-nekropola-1.jpg)![002_Orlov-kamen-nekropola-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-orlov-kamen-nekropola-2.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Д. Срејовић, „Праисторијска некропола у Доњој Брњици", *Гласник Музеја Косова и Метохије*, 1959/60, 4/5; М. Гарашанин, „Група Доња Брњица – Горња Стражава", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, IV, Сар. 1983; М. Стојић, „The Brnjica cultural group in the South Morava basin", *Старинар*, 2000, 50. Растко Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОВИЋ **БРОВИЋ**, село између реке Тамнаве (лева притока Колубаре) и пута Обреновац (14 км, општинско седиште) – Ваљево. Дисперзивног је типа, смештено на 85 м н.в. и чине га четири засеока. Настало је почетком XVIII в. Становништво је досељавано углавном у другој половини XVIII в. из Ваљевске Подгорине, Старог Влаха и са Рудника и у првој половини XIX в. из Црне Горе и Старог Влаха. Године 1921. имало је 101 дом и 661 житеља, а 2002. 783 становника, од којих 99,1% Срба. У селу се налази млин. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОД **БРОД**, село на западној страни Шар-планине, у Гори, општина Гора. Изграђено је у ерозивном проширењу на саставу Леве и Миљевске реке, на 1.384 м н.в. Неправилног је облика и мрежастог размештаја улица. Слепим локалним путем, дугим 33 км, повезано је са путем Призрен (45 км) – Скадар. Помиње се 1348. Очувано је предање о српском пореклу становништва. У селу су постојале три православне цркве посвећене Св. Димитрију, Св. Пантелејмону и Св. Николи. У XIX в. значај сточарства је опао, пре свега због честих пљачкашких упада Албанаца из Љуме. Већина мушког становништва одлазила је у печалбу по балканским земљама. Овај начин привређивања одржао се до данас. Статус варошице **Б.** је добио 1913. када је имао око 500 кућа са 2.624 житеља. Године 1921. имао је 335 домова и 1.863 житеља, а 1991. 1.660 становника. Већину становништва чине Горанци, муслиманске вероисповести и српског матерњег језика. У селу се налазе две џамије, основна школа, дом културе, здравствена станица и пошта. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОД **БРОД**, насеље у Републици Српској, у долини ријеке Дрине, 5 км јужно од Фоче. Изграђено је на десној обали ријеке наспрам ушћа ријеке Бистрице. На лијевој обали налази се раскрсница подрињског пута Вишеград–Дубровник са путем који долином Бистрице долази из Сарајева. Код **Б.** је мост преко Дрине. Настанак насеља повезан је са градњом великог дрвног комбината послије II свјетског рата. Фабрика се налази у проширеном дијелу долине, а насеље је издужено крај ријеке јужно од ње. Године 1991. у **Б.** је било 600 становника, од којих 72,7% Срба и 19,3% Муслимана. ЛИТЕРАТУРА: Б. Кривокапић, „Фоча", *Географски хоризонт*, Зг, 1961, 4. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОД, црквени **БРОД, црквени**, главни део унутрашњег простора цркве или њено западно крило, тј. простор западно од централног места укрштања. Много чешће, то је средишњи подужни простор западног крила, фланкиран бочним крилима. Црквени **б.** заузима простор између портала и хора. Уз средишњи **б.** налазе се са стране бочни **б**. Код цркава у облику латинског крста средњи **б.** је пресечен попречним **б.** или трансептом. **Б.** може бити: главни, средњи, дуги, бочни, попречни, као и квадрат, хорски квадрат и високи **б**. Римска антика познаје форму **б.** унутар концепције типичне лонгитудиналне грађевине намењене јавним сврхама – базилике – која због потребе прекривања што веће површине повећава своју димензију у уздужном смислу (ограничена техничка могућност прекривања простора дрвеном кровном конструкцијом). Базилика временом добија три **б.** од којих је средњи повишен, што омогућује изградњу прозора за осветљење у зидовима средњег **б**. Код хришћанских базилика форма **б.** је настала из конструктивних разлога, при чему се свака од три или пет подужних просторија покрива засебном кровном конструкцијом. Оваква конструкција захтевала је континуалне носеће зидове чији доњи делови нису смели да буду пуни због губљења јединства унутарњег простора. Њих су зато замењивали низови камених стубова, међусобно повезани архитравним гредама или луковима, тако да заједнички образују аркадни низ. Да средњи **б.** не би био мрачан, преградни зидови између средњег и бочних **б.** издизали су се изнад крова бочних **б.**, што је омогућавало да се у њима отворе прозори. Средњи **б.** постаје тако шири и виши од бочних. Бочни **б.** могли су бити двоспратни, са отвореним трибинама према средњем **б.** низом архитравно или лучно премошћених отвора између стубова. У српској средњовековној архитектури црквени **б.** има специфичан облик и значај: представља средишње, централно место око којег се формира црквени план. Будући да се у српској архитектури у принципу не може говорити о базиликалним решењима, па ни о решењима са класичним црквеним **б.**, употреба **б.** своди се на једнобродна решења црквеног плана. Оваква решења присутна су на многим средњовековним сакралним објектима у Србији. Међу многобројним примерима издвајају се: план средишње цркве Св. апостола у комплексу Пећке патријаршије, основа цркве манастира Придворице, план цркве манастира Бањске, Св. Арханђела код Призрена и манастира Псаче. ЛИТЕРАТУРА: H. Koepf, *Bildwörterbuch der Architektur*, Stuttgart 1968; А. Дероко, *Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији*, Бг 1985; С. Малдини, *Енциклопедија архитектуре*, Бг 2004. Бранка Ланцош Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОДАР **БРОДАР**, утврђење код Међеђе у атару села Џипе. Налази се на брегу изнад леве обале Дрине, наспрам ушћа Лима. Први пут се помиње 1442. када се налазио у поседу властеоске породице Павловића. Површински остаци фортификација нису детаљније истраживани. Испод утврђења налазило се подграђе са трговачком колонијом, од којег је остао спомен у називу засеока Варошиште. Из **Б.** је 1446. извожена оловна руда. ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", *НС*, Сар., 1953, 1; М. Вего, *Насеља средњовековне босанске државе*, Сар. 1957. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОДАРЕВО **БРОДАРЕВО**, насеље у проширеном делу долине Лима, између Пријепоља (општинско седиште, 29 км) и Бијелог Поља (28 км). Кроз **Б.** пролазе пут и железничка пруга Београд–Подгорица. Централни део насеља је збијеног типа, смештен на око 490 м н.в. Први пут се помиње 1281. у уговору старца Давида (жупан Димитрије), сина Вукана Немањића, са дубровачким градитељем Десином де Риса и сином му Влахом о изградњи цркве Давидовице која је подигнута у близини **Б.** Ту се каже да се налази у жупи Љубовиђи. Старо **Б.** налазило се на Заграцу, а Турци су га преместили крај саме реке, близу старог „брода" преко Лима. После деобе територија Николе Алтомановића **Б.** и Комарани су остали у области Вука Бранковића. У њему се током XV в. развијају трг и караванска станица. Године 1446. забележен је један караван који је из **Б.** носио олово за Дубровник. Насеље је наставило да живи и под Турцима, тако да има континуитет трајања од краја XIII в. до данашњих дана. Под турском влашћу било је од 1463. када је почела исламизација. У центру насеља налази се средњовековна православна црква, а у њеној близини, на десној обали Лима, остаци српске цркве Мили из XIII в. Године 1921. добило је статус варошице, са 91 домом и 882 житеља. Бржи развој уследио је после 1936. и градње пута Пријепоље – Бијело Поље. Између 1953. и 1957. било је центар општине са 20 насеља. Године 2002. имало је 1.780 становника, од којих 82% Бошњака, 10,8% Срба и 5,6% Муслимана. У **Б.** се налазе основна школа, амбуланта, пошта, три фабрике текстилне индустрије и земљорадничка задруга. Највећи број активног становништва (89,8%) бави се непољопривредним делатностима. ИЗВОР: Г. Чремошник, *Канцеларијски и нотарски списи*, I, Бг 1932. ЛИТЕРАТУРА: П. Влаховић, *Бродарево и његова околина*, Бг 1968; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; Р. Ћук, „Караванске станице у Полимљу у средњем веку", *Милешевски записи*, Пријепоље, 1997, 2; *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001; С. Мишић, „Територијално-управна организација Полимља", у: *Краљ Владислав и Србија XIII века*, Бг 2003. Драгица Р. Гатарић; Синиша Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОДАЦ **БРОДАЦ**, село у Републици Српској, у сјевероисточном дијелу Семберије, око 5 км јужно од ријеке Саве. Око 3 км источно од села пролазе пут и жељезничка пруга Бијељина (општинско средиште, 16 км) – Босанска Рача (гранични пријелаз према Србији). То је двојно насеље које чине Доњи **Б.** и око 500 м западније Горњи **Б**. Оба села се налазе на алувијалној равни Саве, на око 83 м н.в. Настала су спонтаним окупљањем кућа уз сеоске путеве и имају неправилан облик и радијалан распоред улица. Године 1991. у **Б.** Дoњем било је 735 становника, од којих 94,1% Срба, а у **Б.** Горњем 866 становника, од којих 97% Срба. ЛИТЕРАТУРА: Р. Кајмаковић, *Семберија – етнолошка монографија*, Сар. 1974. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОДАЦ ГОРЊИ → БРОДАЦ **БРОДАЦ ГОРЊИ** → **БРОДАЦ** # БРОДАЦ ДОЊИ → БРОДАЦ **БРОДАЦ ДОЊИ** → **БРОДАЦ** # БРОДИЦА **БРОДИЦА**, село на јужној подгорини планине Северни Кучај, у долини Пека и његове десне притоке Бродице, 11 км североисточно од општинског средишта Кучева. Долином Пека у јужном делу села пролазе пут и железничка пруга Пожаревац–Бор (до **Б.** изграђена 1950). Смештено је на 200--250 м н.в. Већи део је издужен дуж долине Бродице и има линеаран распоред улица. Првобитно насеље било је сезонско сточарско насеље суседног села Волује, у које се становништво стално настањује. Године 1921, када је још увек било заселак Волује, имало је 132 дома и 416 житеља, а 2002. 468 становника, од којих 45,5% Влаха и 44,9% Срба. У селу се налази четвороразредна основна школа. Драгица Р. Гатарић **Б.** је и рудник злата, у близини Мајданпека. Прва значајнија истраживања и експлоатација злата из овог лежишта изведена су 1900–1903. После прекида експлоатација је настављена 1914, најинтензивније у периоду 1933–1941, када је урађено више од 40 поткопа, три окна и произведено 55.856 т руде са 585,6 кг злата. Преостале резерве износе око 8.300 т руде са 77,8 кг злата. Раде Јеленковић ЛИТЕРАТУРА: С. Јанковић и др., *Лежишта и појаве злата у Србији: Типови, металогенетске јединице и потенцијалност*, Бг 1992; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001; С. Вујић (ур.), *Минерално-сировински комплекс Србије и Црне Горе на размеђи два миленијума*, Бг 2003. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОДОГРАДЊА **БРОДОГРАДЊА**, грађење и оправка бродова. Традиционално су у ту сврху коришћене различите врсте дрвета, као најстаријег материјала од којег су бродови прављени. Два основна својства дрвета, да плива и да се може обрађивати и примитивним оруђем, подстакла су ту употребу. Дрво као материјал за грађење бродова, у односу на друге материјале, има своје добре и лоше стране. Добре стране дрвета су: мала запреминска маса, способност да плива на води, погодни производни облици (прави и закривљени комади) и димензије, лака обрадивост једноставним алатом, релативно велика чврстоћа, велика отпорност према корозивном деловању појединих хемијских агенаса атмосфере (кише и леда) и својство топлотне изолације. Лоше стране дрвета су: нехомогеност грађе, разлике у чврстоћи у уздужном и попречном смеру, мала трајност у води због напада штеточина под водом, хигроскопичности, утезања и бубрења, корозије металних делова. За спољашњу и унутрашњу оплату брода употребљавају се као резано дрво сортименти од храстовине, боровине, аришевине, брестовине, јасеновине и смрчевине. У новијим временима се, осим бродског дрвета, јављају и други материјали, пре свега неки метали, а потом стакло, пластика и сл. Василије В. Исајев; Владан Иветић **Историјски развој**. До 30-их година XIX в. на обалама Дунава, Саве и других река постојале су бродарске радионице у којима су грађене скеле и мањи дрвени пловни објекти. Од 30-их до 50-их година изграђено је и неколико морских бродова – дрвених једрењака. Једрењак „Србија" са два јарбола (бриг), носивости 250 т, дужине 25 м, ширине 7 м, газа 3,6 м, изграђен је у Смедереву 1833. под надзором грчког поморца Николе Кефале. У Брзој Паланци 1835. изграђен је једрењак – корвета, а 1842. бриг „Кнез Михаило", носивости 240 т, дужине 22 м, ширине 8 м, газа 4,9 м. Средином XIX в. на Дунаву се појављују пароброди, челични бродови с парном машином, а њихова све масовнија употреба зауставља развој традиционалне дрвене **б**. Године 1856. оснива се Францускo-српско бродарско друштво у оквиру којег, под српском заставом, плове пароброди стране производње. Кнез Михаило је 1862. купио пароброд „Делиград" (брод дужине 58 м, који је до тада саобраћао по реци По, под именом „Пјаченца"). Због свега тога јавила се потреба за бродарском радионицом, у којој би се могли ремонтовати и реконструисати овакви челични пловни објекти. Прво бродоградилиште које је овладало технологијом закивања челичне бродске конструкције и поправки бродских парних машина израста из Државне скеларске радионице, која је основана 60-их година XIX в. на десној обали Саве, у београдском предграђу Чукарица. Од 1875. управник радионице био је Леонид Арменулић, а касније, све до I светског рата, инжењер Светислав Поповић. Радионица се до краја XIX в. бавила само ремонтом и реконструкцијом бродова (током 1886/87. реконструисан је брод „Делиград"). Почетком XX в. у радионици почињу да се граде и нови пловни објекти. Челични чамац „Вилиман", заковане конструкције, дужине око 8 м, с парном машином снаге око 10 kW, изграђен је 1903, а од 1904. за Српско бродарско друштво граде се и челични теретњаци без сопственог погона (тегљенице). Отворени теретњаци били су носивости 570 т, а затворени (који се граде од 1908) 310 т. Пред рат у радионици је било запослено око 180 радника. Током I светског рата, изграђен је 1915. патролни чамац „Јадар". После рата радионица наставља с радом и 1928. добија механизовани навоз за извлачење бродова дужине до 100 м. Навоз је имао нагиб 1:10, са 10 колосека и витала с централним електричним погоном. На сваком колосеку постојала су колица дужине 8 м, носивости 100 т. Део радионице смештен је и на левој обали Саве, на пловним објектима у Бежанијском зимовнику. Овај део се осамостаљује 1926. као Централна радионица „Ада Циганлија". Обе радионице углавном су се бавиле ремонтом бродова и пред II светски рат запошљавале по 500–600 радника. У њима је радио низ инжењера, међу којима су Владимир Валдинген, Радомир Станојевић и др. Производња нових пловних објеката на Чукарици обновљена је тек крајем 30-их година, када су изграђени и моторни теретњаци „Орао" и „Соко". У Смедереву је 1924. основано бродоградилиште у оквиру концерна „Сартид", где су 1925. изграђени багер „Милена" и тегљач „Сарадник". То је прво бродоградилиште у Србији које је овладало технологијом заваривања челичних лимова, а у њему је 1935. изграђена тегљеница „Стрела" потпуно заварене конструкције. До II светског рата изграђен је путнички брод „Краљ Петар" и неколико других објеката. Број запослених био је 200–250, а дугогодишњи шеф бродоградилишта био је Владислав Мозетић. У периоду између два светска рата (од 1919) радила је и Машинско-бродарска радионица Министарства саобраћаја у Подринској (касније Мачванској) Митровици, у којој су се углавном ремонтовали пловни објекти Министарства. Временом се овладало и градњом пловних објеката, тако да је 1925. изграђена стамбена лађа „Гружа", 1936. пловећа дизалица „Београд", а 1939. понтон за београдско путничко пристаниште. Дугогодишњи управник радионице био је Д. Костић, а касније и С. Чолић. У Апатину је од 1920. радила бродарска радионица „Крамер", која је почела од изградње дрвених чамаца, да би се преоријентисала на ремонт, а потом и на изградњу челичних бродова. У њој је изграђено неколико челичних тегљеница, моторни танкер „Свој своме", тегљач „Апатин" итд. На обалама Дунава, Саве, Тисе, Бегеја и Тамиша постојало је и више мањих радионица које су се бавиле ремонтом бродова и изградњом мањих пловних објеката: „БИБАД", „Србија", „Завиђал" у Београду, „Ференбах" у Панчеву, „Гутман и Франк" у Новом Саду, радионице у Бездану, Петровграду (Зрењанину), Кладову, Бачком Моноштору, Тителу итд. После II светског рата обновљена је, а касније и проширена, већина предратних бродоградилишта. Изузетак је бродоградилиште „Сартид" које, иако пред рат технолошки најразвијеније, није обнављало производњу. Београдско бродоградилиште (под именом Бродоградилиште „Тито") премештено је 1953. с локације на Чукарици на леву обалу Саве, у Бежанијски зимовник. Ту је 1955. за турског наручиоца изграђена пловна дизалица капацитета 45 т, која представља први југословенски пловни објекат намењен међународном тржишту. Следе пројекти и изградња багера 1956. и речних тегљача 1957. Истовремено бродоградилиште у Мачванској Митровици (сада под именом „Сава") гради серију од 25 речних патролних чамаца за Бурму. Тим извозним пословима започет је нагли развој **б.** у Србији. Ова привредна грана крајем 60-их година улази у своје „златно доба", период великих извозних послова и пуне запослености, који траје све до увођења међународних санкција 90-их година XX в. Бродоградилишта тада запошљавају 5.000–6.000 радника, поседују капацитете за обраду преко 35.000 т челика годишње, могућност изградње бродова дужине до 135 м, носивости до 6.000 т. За **б.** ради значајна пратећа индустрија из целе Југославије, која је снабдева челиком, моторима, бродском опремом и уређајима. У том периоду изграђено је, углавном по сопственим пројектима, преко 2.000 речних и морских пловних објеката различите врсте и намене (речних тегљача, потискивача и самохотки, морских реморкера, бродова за снабдевање, рибарских бродова, бродова за генерални терет и контејнере, ро-ро бродова, патролних бродова, бродова за спасавање посаде подморница, самоходних пловних дизалица, баржи, багера итд.), од којих је више од 1.000 извезено. Овако наглом развоју **б.** у великој мери допринело је и политичко отварање тадашње Југославије ка несврстаним земљама Азије и Африке, као и побољшање односа са СССР-ом, на чија тржишта је и извезен највећи број бродова. Крајем 80-их година **б.** се оријентише и на европско тржиште (Немачку, Норвешку, Шведску), за које почиње да гради серију морских теретних бродова дужине 85–120 м. Распадом земље и увођењем санкција 90-их година нагло и потпуно је прекинут развој **б.** у Србији. Већина бродоградилишта је овај период дочекала с недовршеним програмом морских теретних бродова за западноевропско тржиште, који је следећих десетак година с великим тешкоћама завршаван. Тако је поновно отварање тржишта почетком XXI в. дочекано с дуговима и неизвесним власништвом. Врши се приватизација у којој већина бродоградилишта успева да опстане и обезбеди нове послове за западноевропске наручиоце (најчешће из Холандије и Немачке), али се сада производња већим делом своди на изградњу челичне конструкције бродова, док се пројектовање и опремање брода обавља (углавном) у земљама наручиоца. Ипак, последњих година ситуација почиње да се мења и српска **б.** поново осваја и више фазе изградње бродова. Оснивају се и мањи бродограђевински бирои који се баве разрадом техничке документације страних пројеката и израдом сопствених пројеката бродова. У првој деценији XXI в. у Србији ради десетак бродоградилишта. *Бродоградилиште „Београд"* (раније „Чукарица", „Тито") обухвата простор од око 30 ха на левој обали Саве, поседује навоз и опрему за градњу бродова дужине до 115 м (140 м уколико се примени секцијски систем градње), сопствене тежине до 2.500 т и комплетну опрему за изградњу бродова до 6.000 т носивости. Има могућност обраде до 8.000 т челика годишње. У периоду до 1990. бродоградилиште је запошљавало око 1.500 радника, од тога преко 100 инжењера, те имало пројектни биро који је радио за сопствене потребе, као и за потребе других српских бродоградилишта удружених у Пословну заједницу „Дунавброд". Саградило је око 700 речних и морских бродова различите врсте и намене, на основу више од 250 сопствених пројеката. Преко 400 бродова имало је сопствени погон, од чега је преко 360 извезено у 15 земаља. Истиче се речни тегљач „Христо Ботев", снаге 2 х 735 kW, који је 1957. изграђен за бугарског наручиоца; затим серија од 77 лучких и обалних реморкера вучне силе до 350 kN, извезених у СССР у периоду 1968–1994; серија бродова хладњача за превоз поврћа; речни потискивачи снаге до 3 х 1.300 kW, изграђени 1985–1986. за Југословенско речно бродарство; бродови за спасавање посаде подморница; морски брод за превоз контејнера итд. По пројектима бироа Бродоградилишта „Тито" изграђен је велики број бродова и у другим бродоградилиштима „Дунавброда", нпр. само 1976/77. серија од чак 67 речних гурача и 100 баржи за ирачког наручиоца. Бродоградилиште је до 1990. по свим параметрима било водеће у Србији. Окосницу стручног тима чинили су инжењери **б.** и пројектанти Бранислав Билен, Љубомир Гледић, Владислав Увалић, Ивана Марић, Небојша Васиљевић и др. Након распада Југославије Бродоградилиште (као и цела **б.**) стагнира и назадује. После отварања тржишта 2000. и приватизације 2003. Бродоградилиштe не успева да обнови значајнију производњу, него део простора и опреме издаје другој фирми (бродоградилишту „Вахали", Холандија) која на овој локацији, по својим пројектима, гради серију великих речних путничких бродова дужине 135 м. *Бродоградилиште „Бродотехника"* у Београду основано је 1947. на десној обали Саве, у београдском предграђу Макиш, као друго београдско бродоградилиште. Почело је од изградње чамаца и малих пловних објеката. Овладало је технологијом израде чамаца од стаклопластике, а касније и технологијом градње алуминијумских пловних објеката, тако да се паралелно радило на три програма: стаклопластика, челик повишене чврстоће, алуминијум. Оформило је сопствени пројектни биро и специјализовало се за изградњу мањих путничко-теретних бродова, патролних чамаца и других мањих брзих објеката и бродова специјалне намене. Ове бродове извозило је у Индонезију, Ирак, Мађарску, Бурму, Танзанију, Кину и друге земље. Градило је серију миноловаца/минополагача и патролних бродова за потребе Југословенске ратне морнарице, као и реморкере и понтонске мостове за инжењерске јединице Југословенске народне армије. Врхунац развоја достигнут је 1990. када су за кипарског наручиоца изграђена два алуминијумска патролна чамца с водомлазним погоном, брзине 42 чвора, који представљају најбрже пловне објекте овог типа изграђене у Југославији. Од низа инжењера **б.** који су радили у овом бродоградилишту истиче се Велимир Јелић, који је обезбедио низ великих извозних послова, и пројектант Сергеј Крстановић. Бродоградилиште је до 1990. извезло преко 170 пловних објеката. Након тога производња се смањила, а после 2000. бродоградилиште је практично престало с радом. *Бродоградилиште „Сава"* у Мачванској Митровици обновило је производњу после II светског рата и 1957–1959. изашло на инострано тржиште серијом патролних чамаца за Бурму. Ту је 1961. изграђен први потискивач у Југославији, брод „Каблар", снаге 2 х 110 kW. Године 1986. премештено је на нову локацију узводно ван града, где је изграђено савремено бродоградилиште с механизованим навозом и „безјамним" бочним померањем пловила по патенту Борислава Џоџе. До 1990. изграђено је око 250 пловних објеката различите врсте и намене, од којих је око 130 извезено. У периоду 1990–2000. градило је и опремало серију морских теретних бродова дужине око 100 м, започету пре санкција за немачког наручиоца. Бродоградилиште има могућност изградње бродова до 130 м дужине, 28 м ширине, 2.000 т сопствене тежине и годишњи капацитет за обраду 8.000–10.000 т челика. После 2000. постаје члан Данубијус тима (групација коју чине још три бродоградилишта на Дунаву) и наставља с градњом морских теретних бродова. Са старим дуговима и нерешеним власничким односима, тешко се бори на отвореном тржишту. *Бродоградилиште „Апатин"* (раније „Крамер", „Борис Кидрич") није прекидало рад током II светског рата. Производња је настављена одмах по завршетку рата и већ 1945. изграђен је први моторни тегљач „Космај". Бродоградилиште је реконструисано 1978. када је, једино у Србији, било опремљено уређајем за вертикално подизање бродова – синхролифтом, носивости 1.200 т, димензија 80 х 15,2 м, а 1987/88. продужава се на 120 м. У бродоградилишту је било запослено око 800 радника. До 1990. изграђено је око 300 пловних објеката различите врсте и намене, од којих је око 70 извезено. У периоду 1990–2000. изграђена је и опремљена серија морских теретних бродова дужине 112 м, који су започети пре санкција за норвешког наручиоца. Након 2000. бродоградилиште постаје члан Данубијус тима и до 2008. гради низ бродских трупова за холандске наручиоце. Има могућност градње бродова дужине до 120 м, ширине 15,2 м, те годишњи капацитет за обраду 4.000–6.000 т челика. *Бродоградилиште „Нови Сад"* основано је 1946. Први изграђени пловни објекат био је багер „Тиса" (1959). У њему је до 1990. направљено око 170 пловних објеката, од којих је преко 80 извезено. Пад производње 1990. затиче га у фази реконструкције, с недовршеним навозом. До 2000. завршава трупове два морска теретна брода дужине 120 м, који су започети пре увођења санкција, и гради неколико рибарских бродова за стране наручиоце. Бродоградилиште има могућности за изградњу бродова до 120 м дужине, 18 м ширине, 1.000 т сопствене тежине и годишњи капацитет за обраду 3.000–5.000 т челика. Члан је Данубијус тима и углавном гради челичне трупове речних бродова. *Бродоградилиште „Бегеј"* у Зрењанину основано је 1947. До 1966. бавило се ремонтом и изградњом мањих пловних објеката. Премештено је 1973. на нову локацију ван града, где гради бродове за домаће и стране купце. До 1990. изградило је око 170 пловних објеката, од којих је преко 80 извезено. Током 1990–2000. завршава програм морских теретних бродова дужине око 90 м, започет пре увођења санкција. Бродоградилиште има могућности за градњу бродова до 120 м дужине, 1.500 т сопствене тежине и годишњи капацитет за обраду око 6.000 т челика. После 2000. сарађује с холандском фирмом „К. Дамен", затим га, 2005. откупљује холандска групација „Меркуријус". Интензивно ради речне контејнерске бродове, речне танкере с танковима од нерђајућег челика, итд. Овладало је и пројектовањем и опремањем бродова, и у том погледу представља данас наше најуспешније бродоградилиште. *Бродоградилиште „Бомeкс 4М"*, изграђено је 2009. на реци Бегеј, низводно од Зрењанина. *Бродоградилиште „Дунав"* у Бездану основано је 1959, на локацији где су још од 1920. постојале бродограђевне радионице, првенствено са задатком одржавања каналске флоте. Временом је развило и сопствену производњу и до 2000. изграђено је око 120 пловних објеката (шлепова, речних моторних бродова, багера), од којих је око 20 извезено. Има могућност градње бродова дужине до 86 м, ширине до 10,5 м. Након 2000. гради већи број трупова речних контејнерских бродова, баржи, багера итд. за холандске наручиоце. Члан је Данубијус тима. *Бродоградилиште „Тиса"* у Новом Бечеју основано је 1959. Има могућност градње бродова до 90 м дужине и 600 т сопствене тежине. До 2000. изграђено је преко 75 пловних објеката (тегљача и потискивача, самоходних речних бродова, баржи и тегљеница), од којих је 15 извезено. *Бродоградилиште у Бачком Моноштору*, основано 1793. као радионица за поправку пловила за одржавање Бачког канала, најстарије је активно бродоградилиште на територији данашње Србије. Располаже сувим доком за бродове до 9 м ширине. До 2000. изграђено је око 40 пловних објеката, од којих је неколико извезено. *Бродоградилиште у Кладову* изграђено је 1964. у склопу изградње Хидроелектране „Ђердап", низводно од бране. Углавном се бавило ремонтом бродова, али због своје локације низводно од осталих бродоградилишта, мостова и преводница и завршним опремањем бродова изграђених у другим бродоградилиштима. Након 2000. гради и нове бродове. Има највећи навоз и развлачилиште, потенцијал за градњу највећих бродова у Србији. ![001_Morski-brodovi-u-izgradnji-1994.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-morski-brodovi-u-izgradnji-1994.jpg) **Значајне институције**. Наглом развоју **б.** у Србији, који је трајао до 90-их година XX в., допринело је и неколико значајних институција које су основане непосредно после II светског рата, а које су се бавиле образовањем у **б.**, пројектовањем и надзором техничке документације и градње бродова. *Катедра за **б**.* *Машинског факултета Универзитета у Београду* основана је 1948, а оснивачи су били Јаков Хлитчијев и Стеван Стевовић. Од тада Катедра води Одсек за **б.** Машинског факултета и представља једину институцију у Србији која се бави универзитетским образовањем из области **б**. По броју уписаних студената и броју наставника један је од мањих смерова Машинског факултета. Ипак, на њему је дипломирало преко 450 студената, који су чинили и чине основу високошколског кадра **б.** у Србији. Значајан број инжењера **б.** (по проценама преко 30%) после 1990. напустио је земљу и данас ради у иностранству. На Катедри су, као професори, радили: Ненад Зрнић, Боривоје Рибар, Борислав Џоџо и Бранислав Билен. Садашњи наставници су: Милан Хофман, Дејан Радојчић, Милорад Моток и Игор Бачкалов. Осим своје основне делатности, универзитетске наставе, Катедра је за све време свог постојања сарађивала на развојним пројектима с бродограђевном привредом и представљала центар научноистраживачког рада из области **б**. *Средња бродарска школа* основана је у Београду 1946. Увела је 1947. бродограђевински смер и од тада школује технички кадар за српска бродоградилишта. *Југословенски регистар бродова* (Југорегистар) основан је 1949. по узору на слична класификациона друштва у свету. Задатак му је да обезбеди сигурност бродова у експлоатацији, да доноси техничка правила која прописују чврстоћу конструкције, пловност и стабилитет брода, сигурност машина и опреме, да обавља надзор и издаје потврде у складу с националним и међународним прописима. Седиште је било у Сплиту, а Одељење за бродове унутрашње пловидбе – дунавски слив, у Београду. Одељење у Београду обавља надзор техничке документације и изградње бродова који се, за домаће и неке стране купце, пројектују и граде у бродоградилиштима Србије. Учествовало је у развоју правила за градњу бродова унутрашње пловидбе, која је Југорегистар издао 1975. у Сплиту. Распадом земље Одељење се осамостаљује, иновира правила за градњу бродова унутрашње пловидбе и издаје их 1995. Од већег броја инжењера који су радили у овој установи издвајају се експерти за бродску конструкцију Владислав Мозетић и Миленко Шуша, као и директор Часлав Јехличка. Сем Југорегистра надзор над градњом бродова обављао је и низ најзначајнијих страних класификационих друштава (Лојд регистар, Регистар СССР-а, Дет Норске Веритас, Германски Лојд итд.), који су имали своја представништва у Србији. *Пројектни завод речног саобраћаја* основан је 1946. у Београду, као прва организација те врсте у земљи. Завод је радио пројекте бродова за бродоградилишта у Београду, Мачванској Митровици, Апатину итд. Афирмисао се пројектом речних патролних чамаца за Бурму, који су се 1957–1959. градили у Мачванској Митровици. Пројектовао је и први српски потискивач – „Каблар" 1961 (пројектант Младен Јовановић). Интегрисан је 1963. у Предузеће „Иван Милутиновић", од када послује као ПИМ-пројект. У овом бироу изведено је преко 160 пројеката бродова, других пловних објеката и бродоградилишта. *Одељење за **б**. Института техничких наука САНУ* основано је 1948. На њему су радили професори Катедре за **б.** Машинског факултета Ненад Зрнић (директор Института 1963–1981), Борислав Џоџо и Бранислав Билен (директор 1981–2001). Одељење је од 2001. водио Зоран Николић. Одељење се бавило пројектовањем бродова, бродских уређаја и опреме, као и научноистраживачким радом из области **б**. Због недостатка финансијских средстава Одељење је 2006. угашено. Милан Хофман **Б. у Боки которској**. Још од XII в. радило је у Котору бродоградилиште (aresenium) које је било смјештено код бастиона на ријеци Шкурди. Вјерује се да је бастион имао засвођене отворе у којима су били навези да би се галије могле склањати за лошег времена. Побожна дружина помораца (Pia sodalitas naviculatorum Catharensium) поклонила је 1352. фрањевцима цркву Св. Николе у которском подграђу. У једној нотарској исправи од 15. VI 1369. помиње се бродоградитељ у Котору по имену Паулин. Которски Статут помиње један тип брода, сагену, који је познат и код Франака још у VI в. Има знакова да је краљ Стефан Твртко Котроманић, који је 1385. освојио Котор, градио бродове, а посигурно и формирао флоту. Његова држава простирала се од Боке до Велебита. У вријеме потпадања под власт Венеције, након 1420, у Котору се граде и наоружавају мањи бродови који су имали задатак да запријечавају кријумчарење и прискачу у помоћ млетачким градовима. На Михољској Превлаци, у средишту залива, постојало је бродоградилиште 1361, о чијој дјелатности дознајемо из исправа ратног времена које је задесило Боку, а у којем је учествовао Дубровник. Током XV в. јача **б.** у Котору и Перасту, а рестриктивна политика Венеције, која је ограничавала ову дјелатност, унеколико попушта. Перашко бродоградилиште је током XIV и XV в. припадало опатији Св. Ђорђа на шкољу под градом, а и поред градње мањих бродова конкурисало је Котору чији је Статут (поглавље 377) забрањивао градњу бродова у Перасту. Мајстори који су овдје радили били су Бокељи. Од 1482. Нови постаје склоништем турске флоте, а овдје се врше оправке и наоружавање бродова. Током XVI в. поморски градови Боке, стијешњени Турцима, попуштају у овој дјелатности, али у Котору, поред општинског, дјелује и једно приватно бродоградилиште које се помиње 1593 (испод самостана Св. Бернардина). У Новоме под турском влашћу граде се фусте које угрожавају поморску трговину у Боки и ван ње, али ту дјелатност настоје запријечити и ограничити сва поморска средишта, па и турска власт. Касније, од пада Новога (1687) у Новоме (Арсенал) граде се бродови и о томе је сачувана документацијa све до средине XVIII в. Ово бродоградилиште било је смјештено на данашњем новском Шкверу. Овдје су се градили и наоружавали мањи једрењаци, али су, такође, вршене оправке. У Перасту је поред општинског, дјеловало и бродоградилиште (Шквер) Марка Мартиновића. За вријеме аустроугарске управе у Боки средишњи значај добија Арсенал у Тивту са чијом је градњом започето 1889 (припрема терена), да би на сједници општинског вијећа исте године била донијета одлука о бесплатном уступању земљишта за бродоградилиште. Арсенал је запослио 60 радника, а први инжењери били су Чеси. После II свјетског рата, под називом Ремонтни завод „Сава Ковачевић" бродоградилиште је дјеловало донедавно. У Бијелој су 1919. бродоградитељ са Корчуле Антон Виловић и Иво Пранчић основали мали шквер за оправку малих једрењака и рибарских барки. Први рестаурирани једрењак браће Илић од десет тона поринут је концем 1919. Браћа Виловић и Ђуро Тодоровић 1928. проширују Шквер, извлаче моторне једрењаке и граде нове. У Бијелој се послије II свјетског рата развија бродоградилиште „Бијела" за оправку бродова, а оно и данас дјелује, али под именом „Јадранско бродоградилиште". У Тивту од 1949. ради и мало бродоградилиште „Бонићи". У данашње вријеме у Боки приватни бродоградитељи израђују мање луксузне бродове – јахте од модерних материјала, али и веће барке од дрвета по старим технологијама. Горан Комар ЛИТЕРАТУРА: М. Злоковић, „Историјат бродоградње у Боки" у: *12 вјекова Бокељске морнарице*, Бг 1972; М. Јовановић, *Бродоградња у Србији и Црној Гори*, Бг 1999; Б. Шошкић, З. Поповић, *Својства дрвета*, Бг 2002. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОЗ, Јованка **БРОЗ, Јованка**, супруга Јосипа Броза Тита (Пећани код Госпића, 7. XII 1924). Рођена Будисављевић. Члан СКОЈ-а постала са 17 година. Народноослободилачком покрету приступила 1941, а Народноослободилачкој војсци Југославије (НОВЈ) августа 1942. Била је борац Прве омладинске чете у Лици и Трећег батаљона Друге бригаде Шесте личке пролетерске дивизије, а затим при штабу Првог корпуса НОВЈ. Обављала је дужност комесара Интерне болнице у Дрвару и Хируршке болнице Прве армије НОВЈ. У 21. години живота два пута је одликована за храброст. По завршетку II светског рата била је ангажована у раду Генералштаба Југословенске армије у Београду и штаба Прве армије у Нишу. Од краја 1945. до 1952. радила је у Кабинету маршала Југославије на пословима контроле хигијене, исправности намирница и безбедности. Ванредно је завршила гимназију у Београду. За Јосипа Броза Тита удала се 1952. Имала је несумњив утицај на персоналне смене у његовом Кабинету, што ју је већ од 1970. доводило у сукоб са делом политичког врха земље. Оптуживана је за шпијунажу у корист СССР, одавање државних тајни, блиске односе са српским генералима, постављање и смењивање високих државних функционера и планирање државног удара. Последњих година председниковог живота, у беспоштедним обрачунима за политичко наслеђе Ј. Б. Тита, у којима су активно учествовале водеће личности државног и политичког врха земље, републички центри моћи и безбедносне и војне структуре на савезном нивоу, удаљена је из политичког живота и стављена у изолацију. Од 1975. није пратила Ј. Б. Тита у важним дипломатским путовањима, а у јавном животу се последњи пут појавила у лето 1977. Јула 1980, три месеца после смрти супруга, исељена је из резиденције у којој је живела неколико деценија и стављена у кућни притвор. **Б.** је резервни мајор ЈНА, носилац Партизанске споменице и више југословенских и страних одликовања. Живи у Београду. ИЗВОР: В. Дедијер, *Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита*, I–III, Зг–Ријека 1980–1984. ЛИТЕРАТУРА: „Како је одстрањена Јованка Броз", *НИН*, 31. V 2007; М. Гверо, Јованка Броз: време изолације (разговори), Бг 2011. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОЗ, Јосип Тито **![001_II_Tito.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-ii-tito.jpg)БРОЗ, Јосип Тито**, револуционар, маршал, председник Југославије (Кумровец, Загорје, 7. V 1892 – Љубљана, 4. V 1980). Рођен је у Хрватској (тада део Аустроугарске монархије) као седмо од петнаесторо деце Фрање и Марије Броз. Крштен је и одгајан као католик, а неко време (од шесте до осме године живота), због финансијских тешкоћа у породици, провео је у дому свога деде по мајци, у Словенији. Те године је запамтио као најсретније доба детињства. Са осам година вратио се у очеву кућу и јула 1900. пошао у школу. Наредних пет година провео је у школи, а онда још две радио на имању оца и испомагао код других сељака. Са петнаест година, пошто су пропали покушаји родитеља да га пошаљу на рад у САД, обрео се у Сиску. Неко време учио је за конобара, али је убрзо постао шегрт локалног бравара. Уз учење заната завршио је трогодишњу шегртску школу и постао квалификовани радник. У јесен 1910. запослио се као бравар у Загребу где се учланио у синдикалну организацију металских радника, посредно повезану са Социјалдемократском партијом. У потрази за послом обрео се јануара 1911. у Љубљани, а затим у Трсту. Пут га је одатле поново водио ка Загребу, Љубљани и Камнику. Маја 1912. отишао је у Чешку где је радио у Јинце Ченкову. Импресионирали су га заводи „Шкода" у Плзену, металска индустрија у Минхену и погони Дајмлер-Бенца у Манхајму. Краће време радио је и у фабрици за израду мостова и аутомобила у Бечком Новом Месту. Од јесени 1913. служио је војни рок у гарнизонима у Бечу и Загребу. Завршио је подофицирску школу, добио чин старијег водника, научио да скија и на такмичењу у Будимпешти освојио друго место у мачевању у целој аустроугарској војсци. Почетак I светског рата затекао га је на одслужењу војног рока у Загребу. Августа 1914, као припадник 10. чете 25. пуковније 42. домобранске дивизије (тзв. Вражја дивизија) аустроугарске војске, обрео се на фронту према Србији где је ратовао до децембра исте године. Према ратном дневнику његове јединице учествовао је као поднаредник или наредник извиђачких одељења у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом Камену и биткама на Церу и Колубари. За јединицу којој је припадао везују се многобројни злочини. Јануара 1915. прекомандован је на Руски фронт. Ратовао је у Галицији и на Карпатима, а запамћен је као добар и енергичан подофицир. Почетком априла 1915. био је тешко рањен и заробљен. После готово годину дана лечења у војној болници у близини Казана депортован је у логор за немачке, аустријске и мађарске заробљенике у месту Кунгур, недалеко од Перма. Као подофицир радио је неко време са групом заробљеника на поправци железничке пруге за Сибир, а затим био машиниста у млину. У то време биле су му далеке панславистичке идеје, а самим тим и помисао да, попут неких других заробљеника, добровољно ступи у руску војску, ратује против Аустроугарске монархије и укључи се у Српски добровољачки корпус. Користећи опште опадање дисциплине, које је захватило Русију у пролеће 1917, побегао је из заробљеничког логора и обрео се у Петрограду, где је радио у фабрици „Путилов". Ту се укључио у политички живот и учествовао у неуспелој побуни фабричких радника и војника познатој као „јулски дани". После гушења побуне покушао је бекство у Финску, али је био ухваћен и неколико недеља провео у Петропавловској тврђави. Приликом транспорта у матични логор у Кунгуру успео је да побегне. Вест да су бољшевици извршили револуцију и преузели власт затекла га је у Омску, у западном Сибиру. Октобра 1917. ступио је у Интернационални одред Црвене гарде, формиран од заробљеника. После разбијања Беле гарде генерала Колчака вратио се у Омск, где је почетком 1920. постао члан Комунистичке партије у југословенској секцији Обласног комитета Руске комунистичке партије (бољшевика) за Омск. У 27. години живота венчао се са готово деценију млађом Пелагијом Белоусовом. Октобра 1920. вратио се у тек основану Краљевину СХС. Неко време живео је и радио у Загребу, а потом је од 1921. до 1925. био надзорник млина у селу Свето Тројство, седамдесетак км источно од Загреба. Био је ангажован у синдикалном покрету, а након доношења антикомунистичког указа „Обзнане", која је забранила рад комунистичкој партији, активност је наставио у илегали. Почетком 1924. постао је члан ОК КПЈ за Крижевачко-бјеловарску жупанију. После хапшења и краћег задржавања у затвору, августа 1925. пронашао је посао у бродоградилишту у Краљевици. Због штрајка бродоградитељских радника, у чијем је организовању учествовао, добио је средином 1926. отказ. У потрази за послом, крајем 1926. први пут је боравио у Београду. Краће време радио је у фабрици вагона у Смедеревској Паланци. Марта 1927. обрео се поново у Загребу. Ту је изабран за секретара Обласног одбора Савеза металских радника Хрватске. Од тог времена може се пратити његова каријера професионалног револуционара. Током 1927. постао је члан, а затим и организациони секретар МК КПЈ за Загреб. Фебруара 1928, на VII месној партијској конференцији за Загреб, иступио је против фракцијских подела и борбе у партији. Том приликом изабран је за политичког секретара новог МК за Загреб. Његов иступ, којом приликом је од партијских другова тражио да створе „истинску јединствену бољшевичку организацију, као из једног камена саливену", примећен је у Коминтерни. Августа исте године био је ухапшен и осуђен на пет година робије на тзв. бомбашком процесу, а суђење је искористио за ширење комунистичке пропаганде. Казну је издржавао у казнионицама у Лепоглави и Марибору. После изласка из затвора, 12. III 1934, укључио се у партијски рад у Загребу. Јула 1934. изабран је за члана Политбироа ЦК КПЈ. Крајем истог месеца обрео се у Бечу где се налазио ЦК КПЈ. Током 1934. више пута је илегално долазио у земљу и радио на организовању покрајинских конференција КПЈ за Хрватску и Словенију. У текстовима које је писао за партијску штампу први пут је користио псеудоним Тито. Учествовао је у припремама IV земаљске конференције на којој је, уз остало, изабран за члана ЦК и Политбироа КПЈ. По одлуци ЦК КПЈ, фебруара 1935. стигао је у Москву са задатком да у Комунистичкој интернационали поднесе извештај о ситуацији у Југославији. Одмах по доласку запослен је у Профинтерни, светској синдикалној централи коју су контролисали комунисти. На рад у Балкански секретаријат Коминтерне ступио је у време великих чистки које су уследиле после убиства Кирова и хапшења Зиновјева и Камењева. У извештајима из тог времена потписује се као Валтер, Броз или Тито. Живећи у хотелу „Лукс", резервисаном за кадрове Коминтерне, био је у прилици да боље упозна комунисте попут Мануилског, Димитрова, Тољатија, Пика и да осети климу стаљинизма, размере „великог страха" и неизвесност у којој се живело у Москви. Писмене гаранције да заслужује „политичко поверење Коминтерне" дао му је бугарски комуниста запослен у Коминтерни, али и у НКВД-у, Иван Караиванов (Шпинер). Јула 1935. присуствовао је VII конгресу Коминтерне, на којем је утврђена нова политичка линија, која је фашизам означила основним непријатељем комуниста читавог света. Самим тим југословенски комунисти добили су задатак да уместо разбијања раде на јачању одбрамбене снаге Југославије. Током 1936. и 1937. више пута је путовао у Загреб, Беч, Москву и Париз, где је било средиште ЦК КПЈ. Радио је на мобилисању и слању добровољаца у Шпанију. По свој прилици и сам је одлазио у Шпанију, али по којој „линији" (партијској, обавештајној, војној итд.), колико се тамо задржавао и какве послове је обављао, до сада није познато. После смењивања генералног секретара М. Горкића августа 1937, преузео је руковођење КПЈ. Маја 1938. формирао је привремено руководство у земљи. Његов боравак у Москви новембра 1938. поклопио се са великом чистком старих и угледних кадрова из редова југословенских комуниста оптужених, најчешће, за троцкизам и под сумњом да су „империјалистички шпијуни". Каква је и колика била улога **Б.** у тим догађајима, до данас је остало неразјашњено. Сачуване су карактеристике појединих југословенских револуционара, које је писао и на захтев Коминтерне достављао њеним телима, али не и материјал који сведочи о улози и употреби тих докумената у монтираним процесима. У изјави писаној у јесен 1938. под насловом „Мој однос са особама које су раскринкане као саботери и непријатељи наше партије" у негативном контексту спомиње деветорицу партијских функционера, од којих су седморица у том тренутку већ били осуђени у монтираним процесима и убијени (С. Марковић и С. Миљуш биће стрељани априла 1939). Извршни одбор Коминтерне одобрио је јануара 1939. рад привременог руководства КПЈ и **Б.** означио генералним секретаром ЦК КПЈ. По повратку у земљу активно је радио на кадровској институционалној „бољшевизацији" КПЈ. На позив Коминтерне још једном је, августа 1939, био у Москви из које се, преко Истамбула, вратио у земљу марта 1940. Учествовао је у организацији и раду илегалних партијских конференција које су од маја до септембра одржане у Словенији, Далмацији, Црној Гори и Хрватској. Спроводећи директиве Коминтерне, оштро је иступао против партијских дисидената и фракцијских група. Октобра 1940. организовао је V земаљску конференцију КПЈ у Загребу, на којој је извршена анализа дотадашњег рада Партије, указано на ратну опасност која Југославији прети од „осовинских сила", заузет став у погледу остварења потпуног јединства и равноправности југословенских народа. Те одлуке у потпуности су пратиле линију Коминтерне. Одлука „намесничког режима" да 25. III 1941. потпише приступ Тројном пакту директно је испровоцирала војни пуч и велике демонстрације које су уследиле у Београду. Преврат од 27. III 1941. одредио је судбину југословенске државе. У таквим околностима **Б.** је 29. марта у Београду одржао састанак са члановима ЦК КПЈ и саветовање са руководећим активом КПЈ за Србију, на којима је анализирана новонастала ситуација и донет проглас народима Југославије, у којем је исказан протест против „империјалистичког рата", захтевано хитно склапање пакта о узајамној помоћи са Совјетским Савезом и указано на потребу пружања општенародног отпора потенцијалним агресорима. У данима општег напада осовинских армија на Југославију (6–18. IV 1941) и недељама које су затим уследиле **Б.** је учествовао у доношењу више далекосежних одлука. Док је у Загребу била проглашавана усташка Независнa Државa Хрватскa, партијски врх је 10. IV 1941. донео одлуку да Партија, без обзира на судбину државе и њене војске, оформи Војни комитет са **Б.** на челу, интензивирано ради на прикупљању оружја и ратне опреме, средиште ЦК КПЈ премести из Загреба у Београд и инсистира на одржању јединствености партије. Том приликом донет је и први ратни проглас КПЈ, који је осудио стварање НДХ, објаснио њен квислиншки карактер и позвао све југословенске народе у заједничку борбу из које ће бити рођено ново друштво. После напада Немачке на СССР 22. VI 1941. донета је начелна одлука о отпочињању непосредних припрема за оружану борбу. Неколико дана касније, 27. VI 1941, **Б.** је преузео дужност команданта тек оформљеног Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Југославије. На проширеној седници Политбироа у Београду, 4. VII 1941, био је међу онима који су донели одлуку о отпочињању устанка. Чињенице да је стари режим војно поражен, влада и монарх у емиграцији, грађанство разочарано и без перспективе, окупатор острашћен и склон репресији, слободарска и антигерманска расположења наглашена, Совјетски Савез у рату, а Србија „прва" на удару „Црвене армије", утемељивале су га у ставу да постоји „револуционарна ситуација" коју треба искористити. Илузија да ће рат кратко трајати потхрањивала је убеђење да се баш ту, у Србији, мора почети борба и извојевати победа над окупатором, али и над класним непријатељем. Летње месеце 1941. провео је у Београду. Из најдубље илегале утицао је на развој устанка у појединим југословенским областима, одржавао везу са Коминтерном, писао директивне текстове у којима је објашњавао суштину и задатке народноослободилачких партизанских одреда. Од тог времена датира сукоб са партијским врхом Македоније и Хрватске и супротстављање њиховим покушајима да се издвоје из оквира КПЈ, а своју организациону структуру прилагоде ситуацији која је наступила распарчавањем и поделом територије Југославије између Хитлерових савезника. Средином септембра 1941. **Б.** се прикључио устаницима на простору западне Србије. Руководио је саветовањем Главног штаба партизанских одреда у селу Столице (26–27. IX 1941), на којем су донете одлуке значајне за развој војне и политичке организације НОП. Крајем септембра 1941, са делом ЦК КПЈ и Врховним штабом партизанских снага, стигао је у Ужице, центар велике слободне територије у западној Србији. Одатле је наредних месеци руководио народноослободилачком борбом. Устанак који је захватио Србију 1941. био је резултат деловања два по много чему супротстављена покрета. Двојност оружаних формација, команди и уопште власти долазила је до изражаја на сваком кораку и провоцирала сукобе. На једној страни био је покрет Драгољуба Михаиловића, који није признавао акт капитулације, али се прибојавао социјалних немира и промене друштвеног поретка. Д. Михаиловић је себе сматрао легитимним командантом „свих југословенских оружаних снага у земљи", био је признат од краљевске владе у Лондону и отуда тежио да све наоружане покрете, па и партизански, стави под своју команду. Насупрот њему, партизански покрет, на чијем је челу био **Б.**, инсистирао је на сопственој војној организацији и формирању нових органа власти као виду рушења старог поретка. Сукоб је отуда био неминован. Неуспех преговора **Б.** и Михаиловића (октобар и новембар 1941) одредио је почетак грађанског рата који је, с несмањеном жестином, трајао до 1945. После немачке офанзиве на ослобођену територију **Б.** се 26. XI 1941, заједно са Врховним штабом, повукао према Санџаку. Пут га је даље водио ка Црној Гори, Херцеговини и источној Босни где су створене нове слободне територије. Пораз у Србији и краткотрајни губитак радио-везе с Москвом утицали су на радикализацију покрета и појаву тзв. левих грешака које је и сам **Б.** касније осуђивао. До маја 1942. боравио је у Фочи, у источној Херцеговини. Ту су почетком 1942. донети тзв. Фочански прописи – кодификована искуства о раду нових органа власти и њиховом, усред спољних околности, „привременом" карактеру. Под притиском немачких војних операција **Б.** је, заједно са групом пролетерских бригада, током летњих месеци 1942. учествовао у походу на западну Босну. У Бихаћу, који је постао центар велике слободне територије (тзв. Бихаћка република), организовао је 26–27. XI 1942. Прво заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ). Том приликом усвојен је програм у којем се инсистирало на националном ослобођењу од окупатора, независности земље, одустајању од радикалног преображаја друштва и једнакости свих народа Југославије. Заседању је претходило упозоравајуће писмо из Москве, у којем је **Б.** скретана пажња да међународне околности не дозвољавају да „политички орган Народноослободилачке борбе" прерасте у југословенску владу, те сугерисано да АВНОЈ не иницира даље сукобе с Југословенском владом у Лондону и не покреће питање укидања монархије. Коминтерна је инсистирала да питање унутрашњег режима у Југославији буде решавано после ослобођења земље од окупатора. Током 1943. **Б.** је поделио судбину покрета на чијем је челу стајао. Марта 1943. упустио се у преговоре с Немцима око размене заробљеника. У очекивању савезничког искрцавања на јадранску обалу вођству партизанског покрета чинило се пресудно важним да ликвидира супарнички (четнички) покрет и сам, без класног противника којем су Британци били наклоњени, дочека отварање новог фронта на Балкану. Зато је немачкој страни предложено склапање примирја и обустава акција, али су ти предлози одбијени у Берлину. Био је то тренутак када је и код самог **Б.** „класни моменат" однео превагу над народноослободилачким. На посебним искушењима био је током операција „Вајс" и „Шварц", када је са главнином снага и великим бројем рањених и болесних бораца (епидемија тифуса) био приморан да пређе реку Неретву и после вишенедељних борби, уз велике губитке, изврши пробој из окружења у којем се нашао у кањону реке Сутјеске. Борбе на Неретви и Сутјесци, у којима су насупрот главнини партизанских снага биле вишеструко бројније елитне немачке, италијанске, усташке и четничке јединице (око 100.000 војника), уздигнуте су на ниво мита револуције, а **Б.** означен „генијалним стратегом" ратне вештине. Тек више деценија касније могло се критички судити о грешкама учињеним у командовању. У току борби на Сутјесци, 28. V 1943, у Врховни штаб је приспела британска војна мисија, предвођена пуковницима Стјуартом и Дикином. Извештаји које су они послали из Југославије иницирали су долазак нове војне мисије, септембра 1943, коју је предводио бригадни генерал Фицрој Маклејн. Његови извештаји Винстону Черчилу утицали су на обустављање војне помоћи генералу Михаиловићу и редефинисање британске политике према НОП. **Б.** је играо кључну улогу у раду Другог заседања АВНОЈ-а, одржаном 29–30. XI 1943. у Јајцу. На темељу његових анализа развитка НОП и процене да су сазрели услови за озакоњење основних ставова револуције, усвојене су одлуке којима су постављени темељи нове Југославије. **Б.** је поверена дужност председника Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) и додељено звање маршала. Били су то дани у којима је, прерастањем његовог ауторитета у харизму, створена основа култа личности **Б**. У мају 1944. **Б.** је преживео још један неуспели немачки покушај уништења Врховног штаба. Након немачког ваздушног десанта на Дрвар, уз помоћ савезника преместио је седиште на острво Вис. Одатле је у два наврата путовао у јужну Италију, где се 12–13. VIII 1944. срео са генералом Вилсоном и британским премијером Черчилом. Ти су разговори утрли пут споразуму који је 16. VI 1944. склопио са представником краљевске владе Иваном Шубашићем. Основни ставови Споразума били су продукт политике компромиса коју су водили Британци. Прихватање преговора са владом коју је сматрао незаконитом и нелегалном било је за **Б.** само формално и политички прагматично напуштање одлука АВНОЈ-а. Спољнополитичка афирмација партизанског покрета, коначно одбацивање Д. Михаиловића и обезбеђивање већих савезничких испорука оружја били су неки од конкретних добитака с којима је рачунао. У питању је била добра процена и разумевање политичких односа у врховима међусавезничке коалиције. Спољнополитичке позиције **Б.** додатно је учврстио сусрет са Стаљином у Москви, до којег је дошло септембра 1944. Том приликом постигнута је сагласност о заједничким операцијама за ослобођење Србије. После успешно изведене „Београдске операције" и војнички добијене битке за Србију, краћег боравка **Б.** у Совјетском Савезу и сусрета Стаљин–Черчил у Москви, дошло је 1. XI 1944. до Другог споразума Тито–Шубашић. На темељу првог и другог споразума 7. III 1945. формирана је, под председништвом **Б.**, Привремена влада Демократске Федеративне Југославије. Крај II светског рата **Б.** је дочекао као победник. Налазио се на челу партије која је у ратним годинама увећана до 141.000 чланова, постала један од најзначајнијих фактора у европском комунистичком покрету, најдоследнији „антиимперијалистички" експонент према западу, револуционарно-демократски центар за Балкан, моћан и способан да шири своје идеје (то се могло видети у случају Грчке и Албаније). Под његовом командом била је армија од око 800.000 бораца, која се морала уважавати. Револуционарна смена власти, коју је извршио, фактички је била међународно призната још за време трајања рата. Основ спољнополитичке сигурности чинио је Уговор о пријатељству и међусобној сарадњи Југославије и СССР-а, склопљен приликом његове друге посете Москви априла 1945. Августа 1945, на I конгресу Народног фронта Југославије (НФЈ), **Б.** је био изабран за председника те масовне организације. Био је носилац листе НФЈ на изборима за Уставотворну скупштину из новембра 1945, за коју је гласала већина изборног тела (преко 90%). Новоизабрана Уставотворна скупштина прогласила је 29. XI 1945. републику. Последњих дана јануара 1946. изгласан је нови Устав који је потврдио основне тековине револуционарне промене власти и правно обликовао Федеративну Народну Републику Југославију у духу идеја „партизанског југословенства". После доношења Устава **Б.** је добио мандат за састав владе и био именован за врховног команданта оружаних снага Југославије. Ту дужност обављао је до смрти. У рукама Партије, на чијем се челу налазио, била је целокупна власт – законодавна, извршна и судска. У послератним годинама **Б.** је најдиректније био у вези са свим фазама кроз које је прошла југословенска држава и друштво. Био је међу онима који су дефинисали и надзирали програм обнове и социјалистичке изградње, заснован на тековинама југословенске револуције и искуствима Совјетског Савеза. Све до 1948. залагао се за развијање најтешњих односа са СССР-ом и другим земљама народне демократије. Био је један од идејних твораца Информационог бироа (1947), али и први који је ушао у директан сукоб са Стаљином и његовом политиком хегемонизма (1948). На V конгресу КПЈ, јула 1948, заузео је бескомпромисан став према сваком покушају ограничавања суверенитета Југославије и одбацио „неосноване критике" Москве, које су претходиле отвореном нападу „братских" комунистичких партија. Ипак, у свакодневној пракси, одбацивање совјетског диктата било је праћено имплицитним прихватањем совјетске критике, што се огледало у насилној колективизацији села, појачаном терору према неистомишљеницима, коначној национализацији и гушењу класног непријатеља. Сукоб са Информационим бироом овенчао је победом **Б.** и партију на чијем се челу налазио и омогућио јој да критички приступи преиспитивању сопствене стаљинистичке праксе, али и појачао њену репресивну улогу у друштву и проузроковао цепање њеног монолитног револуционарног језгра. У потрази за алтернативом, на унутрашњем плану КПЈ је почетком 50-их одбацила стаљинистички догматизам и изнедрила концепт радничког самоуправљања. Новембра 1952, на VI конгресу КПЈ, **Б.** се декларативно заложио да КПЈ (од тог тренутка СКЈ) престане да буде „командни центар" и захтевао да она постане основна усмеравајућа снага у друштву. Ипак, до краја живота није показао спремност да значајније трансформише партију и приступи суштинским друштвеним променама. Уставни закон из јануара 1953. донео је многе промене у карактеру и компетенцијама представничких тела и увео функцију председника Републике, коју је 14. I 1954. Савезна народна скупштина поверила **Б**. На дужност председника он је биран на свим наредним сазивима Скупштине до 25. II 1974. када је његов мандат постао доживотан. **Б**. је био политичар спреман да се у одсудним тренуцима прилагођава конкретној ситуацији, да мења политички курс, приступ проблемима, методе рада и циљеве којима тежи. Увек се прилагођавао само онолико колико је био присиљен ради одржања своје власти. У том контексту може се говорити о његовим политичким обрачунима са информбировцима (1948), Милованом Ђиласом (1954), Александром Ранковићем (1966), хрватским националистима (1971), српским „либералима" (1972). Заслепљеност влашћу и „техникама" владања утицала је на појаву политичких грешака које су посебно биле многобројне и далекосежне у његовим позним годинама живота. Несумњиво да је уочавао да модел самоуправљања исказује економску непродуктивност, кочи даљи друштвени развој, провоцира сукобе југословенских републичких олигархија, јача бирократизам, подстиче национализам. Ипак, његови ставови да свака промена у систему самоуправљања квари углед земље у иностранству, дерогира причу о југословенском путу у социјализам и поткопава мит о „југословенском самоуправном чуду" значили су свесно опстајање на концепту који је југословенском друштву укидао будућност. Кризу југословенског друштва додатно је чинило драматичном осамостаљивање република, затварање у републичке оквире, национална хомогенизацијa и губитак свести о потребама и интересима југословенске целине. Тим процесима **Б**. је и сам допринео иницирањем политичко-уставних промена (1970), подржавањем уставних амандмана (1971), прихватањем фаталних уставних решења (1974). Њихова директна последица била је општа дезинтеграција земље, судар националног и југословенског на свим нивоима, удаљавање југословенских народа и југословенских република, сламање Србије, нескривено одсуство јединства при расправама око стратегије развоја, друштвеног плана, инвестиција и прерасподеле дохотка. Кризу је генерисала и сама партија на власти (СКЈ), чији је **Б**. био доживотни председник. Хијерархијски устројена и поистовећена са државом и влашћу, она није била у стању да подстиче развој самоуправљања и демократије нити, пак, да себе трансформише, прилагоди се променама у друштву, ослободи метода контроле и надзора. Све је то водило у још дубљу системску кризу 70-их. Користећи монопол у друштву, партија на власти и њен вођа настојали су да одрже привид лагодног живота и просперитетног развоја. Испод тог „вела" назирала се општа стагнација. Поистовећивање идеје државе са судбином партије на власти, како се показало, ускратило је демократску будућност југословенској федерацији. Свака критика власти сматрана је „ударом" на систем који је персонификовао **Б**. Сваки наговештај темељне друштвене реформе, који би довео у питање његову аутократску власт, одлуке партије на власти и моћ републичких партијских олигархија, сасецан је у корену. Политички систем успостављен Уставом из 1974. учинио је структурну кризу дубљом, тежом, безизлазнијом. **Б.** је имао кључну улогу и у обликовању спољне политике Југославије. Реалне околности и страх од интервенције СССР-а приближили су га почетком 50-их година Западу од којег је добио знатну економску и војну помоћ. Потписивање споразума о војној асистенцији (новембар 1951) и склапање војно-политичког савеза са Грчком и Турском (тзв. Балкански пакт) били су основа југословенског приближавања НАТО-у. Ипак, сарадња са Западом собом је носила преоријентацију на тржишну привреду, либерализацију економије, промену концепта друштвеног развоја, нужну демократизацију друштва, смањење политичке улоге СКЈ, неминовно напуштање основних начела социјализма, што је све плашило и онеспокојавало **Б**. Отуда је после Стаљинове смрти настојао да на сваки начин измакне „загрљају" Запада. При том, био је свестан да у поновном приближавању СССР-у и земљама „источног лагера" треба задржати довољну дистанцу. У том контексту треба посматрати процес помирења са СССР-ом, сусрете са Никитом Хрушчовим, доношење Београдске резолуције (1955), дефинисање односа између социјалистичких земаља и комунистичких партија на равноправној основи и уз уважавање и поштовање суверенитета. На спољном плану име **Б**. нераздвојно је повезано са осмишљавањем политике мирољубиве активне коегзистенције, која је, почев од 1955, обликовала покрет несврстаних земаља. У том погледу од пресудне је важности било његово путовање у Индију и Бурму (зима 1954/55) и сусрети које је имао са Нехруом и Насером. Трансформација у југословенској спољној политици до које је дошло у периоду 1955–1961. није била формална него суштинска. Бројна путовања у Африку и Азију послужила су упознавању света који се рађао у антиколонијалним револуцијама, обликовању концепта несврстаности. Београдска конференција председника и шефова влада несврстаних земаља (1961) донела је **Б**. једну од лидерских позиција у покрету који је настајао и могућност да води светску политику. Почетком 60-их таква политика учинила је спољнополитички положај Југославије стабилним. Оба супротстављена блока поштовала су независност и целовитост земље. Криза на границама задуго није било. Запад је временом престао да рачуна с посредним укључивањем Југославије у његове војно-политичке структуре, али га није напуштала нада да ће „пример" Југославије ерозивно деловати на монолитну структуру комунистичког света. На другој страни, Југославија је успела да се одупре притисцима СССР-а за поновно враћање у „лагер" социјалистичких земаља и оптужбама за издају и ревизионизам. Политика несврстаности и једно од водећих места у том покрету омогућавали су **Б**. да води „светску политику", што је било у нескладу с величином земље, њеним економским потенцијалима и војном снагом. Етапе те и такве политике представљале су конференције несврстаних земаља одржане у Београду (1961), Каиру (1964), Лусаки (1970), Алжиру (1973), Коломбу (1976) и Хавани (1979), на којима је играо лидерску улогу. О његовој спољној политици упечатљиво говори и податак да је до јесени 1979. учинио 169 државничких посета, посетио 70 земаља, сусрео се са око 350 председника држава и влада, имао више од 100 сусрета с представницима и генералним секретарима комунистичких партија и ослободилачких покрета. Три пута био је биран за народног хероја Југославије. Смрћу **Б.** окончан је његов дуг, буран и контроверзан живот револуционара и државника. Чињеница да је његовој сахрани присуствовало четири краља, 31 председник државе, шест принчева, 22 премијера владе и 47 министара иностраних послова (укупно представници 128 земаља) додатно говори о њему као о значајној политичкој фигури епохе „хладног рата". Љубодраг Димић *Титоизам*, као врста комунистичке идеологије која је владала у „другој Југославији", добио је име по Ј. Б. Титу. Југословенски комунисти нису користили реч **т.** за име своје доктрине, него су га, након сукоба Тита и Стаљина (1948), сковали и употребљавали стаљинистички критичари КПЈ (СКЈ). Посебан термин за идеологију КПЈ подразумевао је да је Тито одступио од изворног марксизма-лeњинизма, и створио сопствену, ревизионистичку идеологију. Њу одликује одступање од чврсте класне политике на селу, увођење анархистичко-прудонистичког концепта „самоуправљања", продор капиталистичких (тржишних) односа у привреду, одрицање од партијности у науци и култури и, на спољнополитичком плану, сарадња са западним империјалистима. То све, у крајњем, води капиталистичкој рестаурацији. Пошто се реч **т.** јавила у таквом, негативном контексту, југословенски комунисти, после 1948, нису желели да употребљавају **т.** за назив своје идеологије. Они су радије користили имена као што су „социјалистичко самоуправљање" или „политика несврстаности", како би означили две најважније разлике у односу на иделогију и политику СССР и других комунистичких земаља. Реч **т.** користила се и на Западу, али у позитивном значењу, као национални пут у социјализам, независан од СССР и његове идеологије. Након 1989, појам **т.** се шире употребљава и у Србији, претежно у критичком контексту. Користе га либерални и десни критичари идеологије и праксе „друге Југославије". Они под **т.** подразумевају систем личне власти, једнопартијску диктатуру, кршење људских права, неефикасну економију, беспотребно задуживање у иностранству, конфедерализацију земље, потискивање српских националних интереса, прогон СПЦ, апологију материјализма и хедонизма на рачун (хришћанске а посебно православне) духовности, забране у култури итд. Са друге стране, појам **т.** се данас у Србији понекад некритички користи и као позитивна одредница за самосталну спољну политику, јак суверенитет, успешну борбу с национализмом, изградњу мултикултурног друштва, обезбеђење радничких интереса, миран и спокојан живот за обичног човека итд. Слободан Антонић ИЗВОРИ: Музеј историје Југославије, Архив Ј. Б. Тита (Кабинет председника републике); Ј. Б. Тито, *Сабрана дјела* (1926–1945), 1–28, Бг–Зг 1977–1988; В. Мићуновић, *Московске године 1956–1958*, Зг 1977; В. Дедијер, *Документи о 1948*, Бг 1979; *Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита*, I–III, Зг–Ријека 1980–1984; Ј. Б. Тито, *Интервјуи*, Зг 1980; М. Ђилас, *Дружење с Титом*, Бг 1990. ЛИТЕРАТУРА: Ch. McVicker, *Titoism*, *Pattern for International Communism*, New York 1957; J. C. Campbell, *Tito's separate Road – America and Yugoslavia in World Politics*, New York 1967; П. Дамјановић, *Тито пред темама историје*, Бг 1972; З. Штаубрингер, *Тито – грађанин света*, Бг 1976; Л. Матес, *Међународни односи социјалистичке Југославије*, Бг 1976; P. Auty, *Tito – a Biography*, Harmondsworth 1980; *Одликовања Ј. Б. Тита*, Бг 1981; *E. Hoxha*, *The Titoists*, Tirana *1982; Књижевници о Титу*, Сар. 1986; Б. Петрановић, *Историја Југославије*, I–III, Бг 1988; Р. Петковић, *Субјективна историја југословенске дипломатије, 1943–1989*, Бг 1991; Т. Куљић, *Тито. Социолошкоисторијска студија*, Бг 1998; Д. Богетић, *Југославија и Запад 1952–1955*, Бг 2000; М. Врхунец, *Шест година са Титом*, Бг 2000; Б. Вукчевић, *Тито: архитекта разбијања Југославије*, Пг 2000; Л. Лис, *Одржавање Тита. Америка, Југославија и Хладни рат*, Бг 2003; Т. Куљић, *Тито: социолошко-историјска студија*, Зр 2005; П. Симић, *Светац и магле*, Бг 2005; М. Терзић, *Титова вјештина владања*, *Маршал и маршалат 1943–1953*, Пг 2005; *Тито и Нобелова награда за мир*, Пг 2006. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОЗОВИЋ, Далибор **БРОЗОВИЋ, Далибор**, лингвиста, универзитетски професор (Сарајево, 28. VII 1927 – Загреб, 19. VI 2009). Дипломирао 1951. на групи за југословенске књижевности и хрватскосрпски језик Филозофског факултета у Загребу, а годину дана касније апсолвирао италијански језик. Као асистент за језик радио на Академији за казалишну умјетност у Загребу (1952/53). Био је лектор и предавач на ФФ у Љубљани (1953–1956). Докторску дисертацију *Говор у долини ријеке Фојнице* одбранио 1957. у Загребу. Од 1956. предавао на ФФ у Задру (редовни професор за хрватски или српски језик постао 1968), одакле је почетком 90-их година, као високо позициониран функционер Хрватске демократске заједнице, прешао у Загреб, постао члан Председништва Републике Хрватске и потпредседник РХ (1990), преузео функцију директора Лексикографског завода „Мирослав Крлежа" (1991–2001), а био и посланик у Хрватском Сабору (1992–1995). Члан сарадник ЈАЗУ постао је 1975, ванредни члан 1977, а редовни 1986. Исте године постао и инострани члан МАНУ, а 1991. члан Европске академије. Био је водећи хрватски лингвиста друге половине ХХ в., веома разноврсних интересовања, која се крећу од опште и словенске лингвистике, дијалектологије, фонолошке теорије, акцентологије, до словенске лингвогеографије и стандардологије. Занимао се за проблеме новоиндијских и афричких језика. Посебно се бавио проблемима балтичких језика и њиховим везама са словенскима. Учествовао у припреми упитника за више дијалектолошких атласа, суделовао у раду на *Општесловенском лингвистичком атласу* (ОЛА; главни уредник његовог IVа тома, Зг 2006) и *Европском лингвистичком атласу* (ALE). Аутор је опсежне расправе *О проблему ијекавскошћакавског* (*источнобосанског*) *дијалекта* (Зг 1966), у којој су дефинисане главне особине и простирање тога дијалекатског идиома, а коаутор је (с Павлом Ивићем) енциклопедијске одреднице *Језик српскохрватски / хрватскосрпски*, *хрватски или српски* за друго издање *Енциклопедије Југославије* (објављено и посебно, Зг 1988), у којој су сведена основна знања о прошлости и садашњем тренутку српског језика и српских и хрватских дијалеката. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Лисац, *Далибор Брозовић* – добитник награде *„Стјепан Ившић"*, Зг–Задар 2002; „Знанствени рад академика Далибора Брозовића", *Задарски филолошки дани*, 2009, 2. Драгољуб Петровић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОЈ **БРОЈ**, граматичка категорија с количинским значењем. У српском језику **б.** је једна од најраспрострањенијих у систему врста речи јер је својствена именицама, заменицама, придевима, редним бројевима и глаголима. У српском језику остварује се у облицима и значењима једнине (сингулар) и множине (плурал). Једнину и/или множину имају свe имeнскe рeчи у српском језику, a и вeћинa глaгoлских oбликa, што се испољава и на синтaксичкoм плaну, посебно у вeзи с кoнгруeнциjoм у **б.** (*нова књига* и *нове књиге*; *Она чита* и *Оне читају*). Наставци за изражавање категорије **б.** именских речи истовремено служе и за изражавање падежа, рода и аниматности. Разлике у **б.** изражавају се и делимичним или потпуним променама основе (*хришћанин – хришћани*, *човек – људи*) или акцентом, односно постакценатском дужином слога (ген. јд. *пр*b*јатеља –* ген. мн. *пријатéљā*). Облик једнине обично значи јединичност (*дан*), а облик множине нејединичност (*дани*), али се обликом једнине могу означавати скупови који имају више од једног члана, било да је реч о генеричкој употреби облика једнине (*Кит је сисар* = 'китови су сисари'), или о збирним именицама (*лишће*, *грмље*, *дечурлија*). У тaквим случajeвимa облицима једнине означавају се вишечлани денотати који се схватају као нерашчлањена целина, а облицима множине денотати који су осмишљени као рашчлањена целина. Изван таквог објашњења остају именице *pluralia tantum*, које истим обликом означавају и јединичне и нејединичне денотате (*једна врата*, *петоро врата*). Именице *singularia tantum* (*Павле*, *Радоје*, *Марко*) означавају јединичне денотате и не могу бити употребљене у множини, али неке именице класе *singularia tantum* имају потенцијалне множинске облике (*Све Ане у нашој школи добро уче*). Градивне, збирнe и апстрактне именице (*вода*, *грашак*, *љубав*) по правилу се употребљавају у једнини, а њихова множина, ако постоји, значи или различите врсте исте материје (*минералне воде Србије*) или различите ситуације с истим доминантним стањем или особином (*све њене љубави*). Приликом нумеричке квантификације градивних и неких збирних именица у синтагму с таквом именицом мора се увести партикуларизатор као назив јединице мере (две *кутије* шибица, три *капи* воде, четири *главице* купуса). Aкo имeницa кoja сe нумeрички квaнтификуje ниje ни збирнa ни грaдивнa, сличну функциjу вршe фрaгмeнтизaтoри *почетак*, *средина*, *крај* и сл., кojи пo прaвилу знaчe jeдиничнoст и упoтрeбљaвajу сe бeз **б.** *један* (*почетак предавања*, *средина хлеба*, *крај рата*), a рeђe сe упoтрeбљaвajу у имeнским групaмa с брojeвимa (*Oбa краја конопца су висила*). У конструкцијама с **б.** *два*, *три*, *четири*, као и онима који се на те **б.** завршавају, а такође у конструкцији са *оба* или *обе*, именица и реч с придевском променом која именицу одређује налазе се у облику паукала (мале нумеричке множине), насталог од облика двојине, а данас хомонимног облику генитива једнине (*оба сина*, *два сина*, *три сина*, *четири сина*). У конструкцијама с вишим основним **б.**, именица и реч с придевском променом која је одређује налазе се у облику велике нумеричке множине хомонимном облику генитива множине (*пет синова*, *пет сестара*). ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, *Савремени српскохрватcки језик* (*Граматички системи и књижевнојезичка норма*), I–II, Бг 1991; Ж. Стaнojчић, Љ. Поповић, *Грaмaтикa српскoг jeзикa*, Бг 2000; Р. Симић, Ј. Јовановић, *Српска синтакса*, I–II, Бг–Никшић–Пг 2002; П. Пипер и др., *Синтакса савременога српског језика: Проста реченица*, Н. Сад – Бг 2005. Предраг Пипер \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОЈЕВИ **БРОЈЕВИ**, у математици су апстрактни појмови настали у поступцима пребројавања и мерења. Симболи којима се **б.** означавају називају се цифре или нумерали. У природном језику реч **б.** уобичајено се користи и за апстрактни појам **б.** и за симболе који их представљају, па и за речи – имена **б.**, односно за речи из језичке скупине која се у лингвистици назива **б**. Отуда су **б.** предмет изучавања и математике и лингвистике. У давнини пастири су бројали своја стада урезивањем у рабош по једне црте за свако грло у стаду. Од званичног почетка српске писмености у IX в. **б.** су се записивали словном нумерацијом по угледу на византијски систем и старословенску нумерацију. У Буквару Инока Саве из 1597. тај запис је прилагођен ћириличним словима. Изнад одговарајућег слова пише се титла (тилда), па такав запис (симбол) представља **б.** чији изговор или значење нису дати. Арапских цифара нема. Потпуни систем арапских цифара и основних операција са **б.** записаним тим цифрама дат је у првој српској аритметици В. Дамјановића из 1767. У Вуковом буквару из 1827. упоредо су дати тзв. знаци **б.**: „црквени" **б.** (непозициона словна нумерација), арапски („обични") **б.** (позициона декадна нумерација) и римски („латински") **б**. У математици су **б.** полазни појмови помоћу којих се изграђују остале основне математичке структуре. Главно место у томе имају природни **б.** 0, 1, 2, ... Скуп природних **б.** уобичајено се означава са *N* и у њему се могу извршити основне аритметичке операције сабирања и множења, као и операција степеновања. Полазећи од потребе могућности извршавања одузимања и дељења као инверзних операција сабирања и множења, скуп природних **б.** се проширује редом скуповима целих **б.** чији су елементи . . . , -2, -1, 0, 1, 2, . . ., рационалних **б.** облика *p/q* (где су *p* и *q* цели бројеви и *q* различито од нуле) и ирационалних **б.** који се не могу записати у том облику (могу се представити у бесконачном непериодичном децималном облику) и скупом реалних **б.** који чине и рационални и ирационални **б.** Да би се операција кореновања као инверзна степеновању могла увек извршити, уводи се скуп комплексних **б.** који су облика *a+bi*, где су *a* и *b* реални **б.**, а *i=√-1*. Елементи теорије **б.** постоје већ у списима старогрчких математичара. Tо је једна је од најстаријих дисциплина математике која је и у данашње време веома актуелна. Тврђења у теорији **б.** често имају једноставну формулацију, али докази могу бити изузетно тешки, а решења се могу налазити у на први поглед далеким областима математике. Пример те врсте је последња Фермаова теорема формулисана 1637, коју је, упркос напорима многих славних математичара, доказао тек 1995. А. Вајлс. Та теорема једно је од најчувенијих тврђења математике. Неки искази теорије **б.** још увек су само хипотезе иако потичу још из античких времена. У покушајима њиховог доказивања често су настајале нове области математике. Једна таква хипотеза је Риманова из 1859, данас најславнији нерешен проблем математике. Некада чисто теоријска дисциплина, данас је теорија **б.** нашла изузетно важне примене у криптографији, науци која се бави шифрирањем, дешифровањем и заштитом података математичким средствима. Од наших научника, најзначајније и најмногобројније резултате из теорије **б.** дао је А. Ивић, два запажена резултата, од којих је један последица његових познатих тауберовских теорема, дао је В. Г. Авакумовић. Теоријом **б.** такође су се бавили М. Петровић, Ј. Карамата и Ђ. Курепа. Жарко Мијајловић У лингвистици **б.** су врста речи која представља основно средство нумеричке квантификације у српском језику. Морфолошки и синтаксички **б**. су доста разноврсни, а од осталих врста речи разликују се пре свега значењем. Деле се на основне (*пет*), редне (*пети*), збирне (*петоро*) и **б.** сложених целина (*петори*), који се у савременом српском језику ретко користе. Нумеричка квантификација изражава се и бројевним именицама (са значењем основних **б.**, нпр. *милион*, с мушколичним значењем, нпр. *петорица*, са значењем приближности, нпр. *десетак* и др.), бројевним придевима (амплификативним као *петострук*) и прилозима (мултипликативним, нпр. *двапут*, социјативним, нпр. *удвоје*, темпоралним, нпр. *двократно* и др.), као и разломачким изразима састављеним од основног **б.** и бројевне именице (нпр. *две петине*) и др. Према степену формалне сложености **б.** су прости (*пет*), изведени (*петнаест*), сложени (*петсто*) или вишечлани (*петсто пет*). Од више лексичко-граматичких класа **б.**, нajрeгулaрниjи oднoс пoстojи измeђу oснoвних и рeдних **б.** jeр (1) прeмa скoрo свaкoм oснoвнoм **б.** пoстojи рeдни **б.** сa истoм oснoвoм (*десет-Ø – десет-и*), (2) oснoвни и рeдни **б.** имajу зajeдничкo oпштe знaчeњe **б.**, а редни имају као диференцијално и знaчeњe места у линеарно уређеном скупу, (3) oпoзициja измeђу oснoвних и рeдних **б.** oбухвaтa вeoмa вeлики (нaчeлнo нeoгрaничeни) скуп јединица, што су обележја карактеристична за грaмaтичкe кaтeгoриje (висoк стeпeн oбaвeзнoсти знaчeњa, висoкa рeгулaрнoст изрaжaвaњa тoг знaчeњa и ширoк oбим скупa лeксeмa зa кoje дaтo знaчeњe вaжи). Основни **б.** су значењски најједноставнији и садржани су у значењима других класа **б.** и бројевних речи, нпр. *десети* – 'пoслeдњи у низу oд десет', *оба* – `сви, а укупно два`, *удвоје* – `два/две/двоје заједно`. Већина основних **б.** у српском језику су непроменљиве речи, осим **б.** *један* који има придевску парадигму и конгруира с именицом коју одређује (*један дан*, *једна ноћ*, *једно јутро*) и **б.** *два/две*, *три* и *четири*, са засебним падежним парадигмама, чији се коси падежи све ређе употребљавају, што важи и за све вишечлане основне **б.** који се поменутим **б.** завршавају, нпр. *двадесет два.* Редни **б.** имају придевску парадигму, а збирни **б.** засебан тип парадигме. Коси падежи збирних **б.** *двоје*, *троје*, *четворо* ретко се користе, а виши збирни **б.** (*петоро* итд.) су непроменљиви. Редни **б.**, слично придевима, обично имају функцију атрибута у именичкој синтагми, нпр. *десети посетилац*, али могу бити синтаксички употребљени и као именице, у функцији субјекта (*Први добија награду*). У множини се редни **б.** ретко користе, обично уз именице *pluralia tantum* (*прве санке*, *друга врата* и сл.). За конгруенцију **б.** *један*, *два*, *три*, *четири* и *оба/обе* с именицом коју количински одређују карактеристично је да **б.** *један* конгруира с главним чланом именичке синтагме према којем се налази у атрибутском односу, а пошто се јединичност може исказати и самим именичким обликом једнине, **б.** *један* се често може изоставити ако није комуникативно наглашен (*У соби је био* (*један*) *сто*). **Б.** *два*, *три* и *четири*, као и **б.** *оба*, употребљавају се с именицом у облику мале нумеричке множине – паукала (→ број), *двe књиге*, *два романа*, *два писма*, а виши основни **б.** конгруирају с именицом у облику велике нумеричке множине, *пет књига*, *пет романа*, *пет писама.* Предраг Пипер У етнологији **б.** код многих народа, па и код Срба, представљају средство комуникације. То је вербално именовање гестовних знакова или знакова показатеља насталих стварањем аналогије између делова тела (по правилу прстију) и јединица скупа предмета који се квалификују. Одавно је уочено да **б.** нису само мера за количину него у разним облицима културе имају одређену симболичку фукцију. **Б.** често остварује класификаторску функцију – дели обележени део стварности од необележеног, затворено од отвореног, коначно од бесконачног, космос од хаоса. Повезан је с ритмом и у вези је с временом и простором. Према веровању код српског народа, **б.** су магични и поседују веома значајна својства у систему веровања (каже се једно је Сунце, Месец, Земља), два су ока, уха, руке. Да се не би навукло некакво зло, држи се у тајности колико неко има деце, стоке, кошница с пчелама, насађених јаја под квочком. У систему **б.** поједини имају изразит значај за народно тумачење појава или радњи те се и јављају много чешће од неких других (нпр. 3, 2, 12, 7 или 9). **Б.** 13 у српској традиционалној култури није имао неко посебно значење све до савременог доба. Осим овог, у српском народу издвајају се парни и непарни, добри и лоши бројеви. У Шумадији се веровало да неће бити напретка у домаћинству ако **б.** стоке падне на 3, 7 и 13. Уколико у кући умру двоје у краћем временском року, очекује се и трећа смрт. У прошлости је било опште прихваћено да непарни **б.** могу представљати позитивно и да нису увек окренути лошем предзнаку. Такође, парни **б.** 2, 12, 40 указивали су на срећне прилике. Често се **б.** 2 прихватао као једно с два лика. Непарни **б.** имају значај за многе обреде у српској народној религији, али и у усменом стваралаштву. У том контексту посебно место има **б.** 3 – три суђенице, три свеће за Бадње вече итд. Симболика **б.** 3 има велики интензитет у народним бајањима, бајкама и епским песмама. Сматра се да **б.** 3 представља идеални модел сваког процеса који претпоставља три етапе *стварање–развитак–нестајање*. **Б.** 9, последњи у низу једноцифрених **б.**, представља границу ка новом простору, нивоу. Односи се на преобраћање, прелаз, промену. У нашим обичајима тако девет баба плете кошуљу војнику за једну ноћ да би га штитила од куршума, девет синова изроди мајка, девет бразда на њиви штити од зла и сл. Весна Марјановић У усменој књижевности најчешће се јављају **б.** 2, 3, 4, 7, 9, 12, 15, 30, 60, 90, 100, 300, 1.000. **Б.** 2, као израз дуалистичког принципа, појављује се у свим усменим остварењима о добру и злу (*Цар Дуклијан и Крститељ Јован*, разговори неба и земље у лирским легендарним песмама, надигравање свеца и ђавола у причама), у питањима и одговорима, у загонетању. Двојна и симетрична композиција карактеристична је за шаљиву причу, за бајке о доброј пасторци која је награђена и злој кћери која је кажњена. Појам побратимства заснива се на двојству, као и посестримство. Низ уводних формула (које већ по себи представљају канонизацију принципа) заснивају се на **б.** 2 („Гором језде два мила брајана", „Два се мрка захватила вука", „Двије сеје брата не имале", „Дворбу дворе два Јакшића млада"). **Б.** 3, као најчешћи **б.**, употребљава се и у прози и у поезији (три брата, три цара, три дана, три ветра, три змаја). „Три добра јунака" позната су од косовских песама (Милош Обилић, Иван Косанчић, Милан Топлица), преко песама о хајдучким и ускочким дружинама (три чете, три заседе, три битке), до песама новијих времена (рецимо у песмама о сватовима – младожења, стари сват и кум). **Б.** 3 је познат и као „лирски број" (Пошетале три девојке, пожелеле три жеље; „Три године Кате болан лежам"). Има значајну улогу у градацији, нпр. „први севдах – рана под срдашцем, други севдах – рана на срдашцу, трећи севдах – рана у срдашцу". Употребљава се и као мера времена и вредности (три дана, три товара блага, до три крпе платна). Троделна композиција текста спада у најуобичајеније и најчешће се остварује с градацијом (три препреке, три задатка, три гоњења, три знака). Три је и најчешћи множилац, те се тако од њега добијају бројеви 9, 12, 15, 30, 60, 300. **Б.** 9, као троструко тројство, одликује се интензитетом и једноврсношћу: нероткиња се опасује са „девет појаса, опаше камен становит, го носи девет месеци"; девет биљака служи једној сврси – љубавној магији. Девет браће Југовића су једна душа и јединствен појам части и храбрости. **Б.** 12 такође представља углавном јединство, а с таквим значењем постао је стајаћи („Девојчица и дванаест месеци", дванаест владика, дванаест златних тањира; такође и туце, као старија али и даље актуелна јединица за меру). **Б.** 15 нема посебну улогу, осим као половина од 30 или четвртина од 60, који углавном служе да означе ратничку пратњу, хајдучку чету, број пушака (*тријес добрих друга*, *тридесет пушака*, „Вино пију шездесет Сењана" итд.). **Б.** 4 најчешће се употребљава у ознакама природних појава (ветрова и делова света, годишњих доба, рађања – „двије шћери и четири сина"). **Б.** 7, како се сматра, долази из античке и хришћанске симболике. У епским песмама означава добар плен (седам мазги/ћеса/товара блага) или пуну цену нечега (седам цекина, седам маџарија). Седам „свјецки краљевина", седам краљева, односно „до три цара и седам краљева" представљају у епици општу дефиницију светског поретка. Двоцифрени и поменути троцифрени **б.** служе пре свега за хиперболизацију приказивања величине противничке војске коју домаћи јунаци побеђују (нпр. Марко Краљевић) или дужину временског периода (Марко спава три стотине година). Посебан случај представљају градови, карауле, паланке, торине, све што се од људских насеобина може освајати војском, и чији је број обично између 30 и 77 („Прифатише тридест паланаках"; „Док доведе ту поносну Босну / седамдесет и седам градовах"; „Седамдесет обиде торина"). Као појам великог броја јавља се обично *стотина* којом се означавају најпре богатство и обиље (дукати, цекини, овнови, волови, коњи, говеда), али и предимензиониране казне (стотину тољага, батина), дуг век (стотину година) и јака војска (стотину топова, стотину катана) чије се димензије проширују множењем са хиљаду („Дижи војске стотину хиљада"). Нада Милошевић Ђорђевић **Б.** у Библији осим основних вредности имају и симболичко значење. Такво значење се среће и код других античких народа. Питагорејци су **б.** поставили за основни почетак и суштину ствари одредивши њихова својства и родове. Библиолози (библисти) симболички објашњавају јеврејске **б**. **Б.** 3 представља пуноћу савршенства Божанског порекла: створени свет има небо, земљу и подземље. Божанство је тројично: Отац, Син и Свети Дух; одређена је молитва три пута дневно. Скинија и храм имају три дела: двориште, светиња и светиња над светињама. Христос трећег дана васкрсава. **Б.** 4 је савршенство земаљског порекла: четири краја земље, четири стране света, четири ветра, четири реке наводњавају Едем (рај). Око Божјег престола четири су бића. **Б.** 5 је половина од 10. **Б.** 7 је симбол савеза Бога и човека и уопште Бога с творевином, свештени **б.** који означава пуноћу, јер је збир Божанског (3) и земаљског (4) савршенства: Бог за шест дана ствара свет и седмог дана одмара, чиме је успостављена седмица. Отуда је и пољопривредно земљиште седме године одмарало, тј. није обрађивано. Фараон сања седам родних и седам гладних година. Јаков је за Рахиљу радио код таста седам година, а када су му подметнули њену старију сестру Лију, радио је још седам година да добије и Рахиљу. Псалмопевац Давид за Божје речи каже да су сребро седам пута претопљено. Златни свећњак има седам кракова. Јован Богослов помиње седам цркава у Малој Азији, јерусалимска црква има седам ђакона. У Библији су честа множења са седам. Матеј у Христовој генеалогији наводи три пута по 14 (тј. 2х7) генерација. Христос одређује да брату треба опростити седамдесет пута седам (70х7, тј. виши степен савршенства), а после седам пута седам (49) година долазила је јубиларна година када су робови пуштани на слободу и купљена земља поново враћана њеним бившим власницима. Синедрион има 70 чланова, а Христос има групу од 70 ученика. Јевреји су остали у вавилонском ропству 70 година, а 70 седмина претходи доласку Месијиног царства. **Б.** 10 је округли **б.** савршенства јер је Бог дао 10 заповести; 10 драхми, 10 круна на звери, 10 рогова. **Б.** 12 је производ савршених **б.** (3х4), представља породицу: Бог је Аврамов, Исаков и Јаковљев (три праоца), а 12 племена је произишло из четири матере: Лије, Рахиље, Вале и Зелфе. Веома често се јавља у Библији: 12 апостола, 12 врата, 12 анђела, 12.000 стадија, 12х12.000 запечаћених итд. Библисти **б.** 12 тумаче као **б.** виолинске скале која садржи 12 полутонова, али да би скала била затворена, треба додати 13. полутон. Паралела је нађена у 12+1 израиљском племену (у деоби земље Јосифови синови добили су сваки по део иако су били унуци а не синови Јаковљеви) и 12+1 Христовом апостолу (Дванаесторица плус апостол Павле). **Б.** 40 (4х10) у Библији означава дуг период (два поколења): киша пред потоп пада 40 дана и 40 ноћи; Израиљци по изласку из египатског ропства лутају пустињом 40 година; осуђенику се није смело ударити више од 40 батина; породиља је после рођења детета нечиста 40 дана; Ниневија добија рок од 40 дана да се покаје. Мојсеј, Илија и Христос посте 40 дана. Средњовековни Срби били су веома посвећени цркви, а из библијских читања на богослужењима, из проповеди свештеника, из зидног живописа, знали су за библијски симболизам **б**. Зато не зачуђује да у говору и народној књижевности има трагова тог симболизма. Радомир Милошевић ЛИТЕРАТУРА: Т. Маретић, *Наша народна епика*, Бг 1966; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1970; В. Н. Топоров, „О числовых моделях в архаичных текстах", у: *Структура текста*, Москва 1980; Д. Трифуновић, „Математика у Вуковом Буквару", *Учитељ*, Бг, 1986, 20; М. Стевановић, *Савремени српскохрватcки језик* (*Граматички системи и књижевнојезичка норма*), I–II, Бг 1991; А. Ивић, *Увод у аналитичку теорију бројева*, Ср. Карловци – Н. Сад 1996; Е. Р. Курциус, *Европска књижевност и латински средњи век*, Бг 1996; Љ. Раденковић, *Симболика света у народној магији Јужних Словена*, Ниш 1996; Р. Ракић, *Библијска енциклопедија*, Србиње–Бг 2004; П. Пипер и др., *Синтакса савременога српског језика: Проста реченица*, Н. Сад – Бг 2005; Ж. Стaнojчић, Љ. Поповић, *Грaмaтикa српскoг jeзикa*, Бг 2010; Ж. Станојчић, *Граматика српског књижевног језика*, Бг 2010. # БРОЈАНИЦЕ **БРОЈАНИЦЕ** (разбрајалице), кратка стихована казивања која служе разбрајању учесника у (дечјој) игри. Склопљене од разумљивих и данас неразумљивих речи, дају чину разбрајања извесну магијску тајновитост. Недостатак поетске вредности надокнађују ритмом и звучношћу изговорених речи, од којих последња обично има функцију обележавања или одстрањивања учесника из игре (елем белем, балбаделен, жита, гита, окма локма, смоква, златна јабука уди с њом напоље; ен ден дину саракатину, сарака тика така). Савремена етимологија их дели на две групе: на оне с бројчаном основом и на **б.** с делимично или потпуно неразумљивим текстом. ЛИТЕРАТУРА: М. Кнежевић, *Антологија народних умотворина*, Н. Сад – Бг 1957; Б. Сикимић, *Етимологија и мале фолклорне форме*, Бг 1996. Нада Милошевић Ђорђевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОК, Олаф **![001_Olaf-Brok.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-olaf-brok.jpg)БРОК, Олаф** (Broch, Olaf), слависта, универзитетски професор (Хортен, Норвешка, 4. VIII 1867 – Осло, 28. I 1961). Славистику студирао у Русији, а наставио код В. Јагића у Бечу и К. Бругмана у Лајпцигу. Своја дијалектолошка истраживања започео радовима из украјинске и словачке дијалектологије. За српску дијалектологију значајан по својој књизи *Дијалекти најјужније Србије* (*Die Dialekte des südlichsten Serbiens*, Wien 1903), заснованој на теренском истраживању 1899. Описом су захваћени српски говори на простору јужно и источно од Ниша. Дело је први обиман и садржајан монографски опис неког српског дијалекта, по чему се налази у самој основи српске дијалектологије. Његова грађа, углавном поуздано забележена, ипак је била недовољнa да се тачније оцртају дијалекатске области и прецизирају разграничења међу њима. Истраживање је обављено по Јагићевој препоруци, у оквиру издања Балканске комисије при Академији наука у Бечу. А. Белић, који је ширу област тих говора истраживао скоро у исто време и о њима објавио *Дијалекте источне и јужне Србије* (Бг 1905), знао је за студију **Б.**, али је није укључио у свој рад. Касније је о њој изнео доста критичких ставова (1911), истичући и њену вредност, нарочито у погледу способности аутора да први опише гласове тих српских, периферних говора. Истакнуто место у славистици **Б.** је стекао још пре I светског рата, када је, на Јагићев подстрек, објавио своје најзначајније дело *Очерк физиологии славянской речи* (СПб 1910). Био је дописни члан СКА (од 1920), дописни члан САНУ (од 1948) и инострани члан САНУ (од 1960). ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „О дијалекатском материјалу О. Броха у *Die Dialekte des südlichsten Serbiens*", *СДЗ*, 1911, II; П. Ивић, *Дијалектолошка проучавања говора призренско-тимочке зоне*, Ниш 1994. Недељко Богдановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОКОЛА **БРОКОЛА** (*Brassica oleracea* var. *italica*), једногодишње поврће слично карфиолу, из породице Brassicaceae. За разлику од карфиола који формира белу збијену главицу од цветних пупољака, на **б.** се осим централне цвасти развијају омање меснате цвасти на бочним изданцима, које се постепено беру. Цваст може бити зелене, љубичасте или жуте боје. У исхрани се користе неразвијене цвасти као салата или вариво. Добро се замрзава. Богата је протеинима, бета каротеном и секундарним биолошки активним материјама због чега се препоручује као превентива од канцера. Производи се најчешће из расада старости 40–50 дана. Садња је на размаку редова 50–60 цм, а у реду 40–50 цм. Производи се као рани пролећно-летњи и јесењи усев, али боље успева као касни јесењи усев јер не подноси високе температуре, на којима процвета. Има кратку вегетацију и за бербу пристиже за 40–60 дана. Производи се уз наводњавање, редовну међуредну обраду и борбу против болести и штеточина (посебно бувача). Берба је ручна, али и механизована. После бербе неразвијену цваст („ружу") **б.** треба брзо користити јер се цваст развија и долази до цветања. Принос неразвијене цвасти је 15–30 т/ха. ЛИТЕРАТУРА: М. Ђуровка, *Гајење поврћа на отво-реном пољу*, Н. Сад 2008. Андреа Субашић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОНЗА **БРОНЗА**, легура бакра с неким елементом (калај, алуминијум, фосфор, берилијум и др.). Изузетак чини легура бакра с цинком, која се назив месинг. **Б.** се деле према главном лeгирајућем елементу. Тачка топљења је 900–1.000 оC. Калајна **б.** је одиграла значајну улогу у развоју човекове цивилизације (Бронзано доба). Од садржаја калаја, као и од могућих додатака других елемената, зависе физичке и хемијске осoбине **б.**, а према томе и примена. Разне врсте **б.** су углавном врло стабилне према корозији јер се временом прекривају мешовитим слојем бакар-оксида и базног бакар-карбоната, који их штити од даље оксидације. Израда предмета од **б.** заснива се пре свега на ливењу (нпр. црквена звона) или на ваљању. Машинска или топовска **б.** садржи око 10% калаја, **б.** за уметничке предмете око 5% (новац, медаље, опруге, турбине), а **б.** за звона 20% калаја. Алуминијумске **б.** садрже 5−11% алуминијума (поред бакра, остатак може да буде гвожђе, никал, манган, силицијум), а спадају у хемијски најотпорније врсте **б.**, отпорне чак и према сумпорним гасовима или према морској води. Отпорност је последица стварања компактног заштитног слоја алуминијум-оксида. Не стварају варнице при удару. Од ове **б.** израђују се делови за авионе, бродове, хемијску индустрију, али и за накит (због златножуте боје). Берилијумске **б.** садрже око 2% берилијума. По јачини су сличне висококвалитетном челику, врло су тврде и еластичне, отпорне према корозији (израда опруга, мембрана за пумпе и ситних делова у електротехници). Фосфорне **б.** садрже до 10% калаја и до 1% фосфора (израда опруга, бродских пропелера, дувачких инструмената, жица за гитаре). У топионици и рафинерији бакра у Бору већ више деценија се лију разни предмети од **б.**: звона, бродски пропелери и сидра, уметнички рељефи, споменици, фонтане, машински делови и ситни предмети. Израда предмета од **б.** у Србији релативно је раширена у оквиру занатске радиности и малих предузећа. ЛИТЕРАТУРА: *Der Chemie-Römpp*, Stuttgart 2007; *Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry*, New York 2007. Петар Пфенд \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОНЗАНИ МАЈДАН **БРОНЗАНИ МАЈДАН**, насеље у Републици Српској, на источним обронцима планине Трамошња, у долини реке Гомјенице (притока Сане). Кроз насеље пролази локални пут који повезује Бањалуку (општинско средиште, 28 км) и Сански Мост (29 км). Збијеног је типа и овалног облика с радијалним распоредом улица, смештено на око 200 м н.в. Године 1991. у њему је живело 1.019 становника, од којих 51,9% Срба и 41,2% Муслимана. ЛИТЕРАТУРА: С. Смлатић, *Бањалука – град и његове функције*, Бл 1978; И. Хорозовић, М. Вукмановић, *Бањалука и околина*, Зг 1984. Драго Тодић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОНЗАНО ДОБА **БРОНЗАНО ДОБА**, праисторијски период у којем је оруђе и оружје прављено од бронзе (легуре бакра и калаја), a које je наступило после бакарног доба или енеолита. Хронолошки је подељено на старије, средње и касно **б. д**. У апсолутним датумима, грубо узевши, обухвата II миленијум п.н.е. мада је могуће да је делимично захватало крај III и сам почетак I миленијума п.н.е. Главне привредне гране у **б. д.** биле су земљорадња и сточарство као и у енеолиту, али је развој металургије довео до великих промена у структури друштва, начину привређивања, мишљења и веровања. Развиле су се нове професије и специјалности, занатство и трговина били су значајни фактори у друштвеним и економским збивањима. Форме материјалне културе биле су често китњасте и декоративне, како у керамици тако и у металу, што указује на постојање специјализованих занатлија. Могућности за акумулацију добара и богаћење су расле, услед чега је дошло до раслојавања друштва и стварања богате и повлашћене класе. То је, стога, било доба чешћих сукоба и веће несигурности, што се огледало у што већој и разноврснијој производњи оружја – мачеви и копља јављају се у средњем **б. д.**, шлемови и оклопи нешто касније – али и у погребним обичајима, пре свега у превладавању ритуала спаљивања – индицији нестабилних и несигурних времена. ![001_Skasta-grivna-Drmno.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-skasta-grivna-drmno.jpg) У проучавању **б. д.** на просторима где Срби живе у почетку су ослонац пружала истраживања европских археолога, па су тако и прве хронолошке поделе базиране на поделама страних археолога, и то пре свега баварског археолога Паула Рајнекеа који је поделио **б. д.** на четири фазе (А–Д), а халштатско (старије гвоздено доба) такође на четири фазе (А–Д). Фаза Бронза А одговара старијем **б. д.**, фазе Б и Ц средњем, а фаза Д и почетне фазе гвозденог доба, Халштат А и Б, време када је бронза искључиво била у употреби, касном **б. д**. У одређивању апсолутних датума за Балкан је важна и подела **б. д.** у Егеји, које је почело раније него у Европи и датује се од средине III до краја II миленија п.н.е. У тим оквирима разликују се рано хеладско доба (друга половина III миленија), средње хеладско доба (највећи део прве половине II миленија) и позно хеладско или микенско доба (1600–1100 п.н.е.). У српској археологији временом се усталила подела на рано, средње и касно **б. д.**, при чему се упоредо често и даље користе Рајнекеови термини. Доста варирања има нарочито у обележавању касног **б. д.** које се каткад назива прелазни период из бронзаног у гвоздено доба или гвоздено доба I (XIII–VIII в.), према подели гвозденог доба М. Гарашанина. ![002_Bronyano-doba-TABLA-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-bronyano-doba-tabla-1.jpg) На основу типологије бронзаних предмета (мачева, копаља, оклопа, бодежа, ножева, секира, српова, затим дијадема, огрлица, наруквица, фибула, игала, бријача итд.) може се доста прецизно утврдити који су облици били карактеристични за који период. Исто важи и за керамику, помоћу које се могу такође одредити поједине културне групе које су биле раширене на одређеним просторима у то време. Најзначајније групе раног **б. д.** су винковачка на северозападу, група Белотић -- Бела Црква у западној Србији, моришка група у Банату, крајем раног **б. д.** јавља се ватинска група која доминира у средњем **б. д.** на целом нашем простору, крају средњег **б. д.** и касном **б. д.** припадају дубовачко-жутобрдска група у јужном Банату и североисточној Србији, параћинска група у централној Србији, белегишка група у Војводини и северној Србији, брњичка група у јужној Србији и на Косову и др. ЛИТЕРАТУРА: *Праисторија југославенских земаља*, IV, Сар. 1983; A. F. Harding, *European societies in the Bronze Age*, Cambridge 2000. Растко Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОНХИЈАЛНИ КАРЦИНОМ **БРОНХИЈАЛНИ КАРЦИНОМ**, најчешћи злоћудни тумор (рак) плућа. Настаје злоћудном трансформацијом покровних цилиндричних епителних ћелија доњих дисајних путева – бронхија. Обично се ове цилиндричне ћелије прво преобрате у плочасте, а затим у ћелије рака. Остали злоћудни тумори плућа су далеко ређи: алвеоларни карцином плућа (настаје од покровних епителних ћелија најмањих бронхија – бронхиола или од ћелија које облажу плућне мехуриће – алвеола – где се врши размена гасова између организма и спољашње средине); саркоми плућа (злоћудни тумори потпорних ткива – везивног, хрскавичног и других); и злоћудни тумор плућне марамице (плеуре) – мезотелиом плеуре (плеуром). У настанку овог последњег тумора значајну улогу има азбест, па се због тога овакав материјал у грађевини мора избегавати. У настанку **б. к.** значајну улогу има активно и пасивно пушење, нарочито цигарета, јер у дуванском диму постоји око 40 хемијских материја које код животиња експериментално изазивају рак. Будући да је Србија на трећем месту у Европи по учесталости пушења (иза Турске и Грчке), није чудо што **б. к.** спада у најчешће злоћудне туморе у нас, код мушкараца (поред карцинома коже, простате, дебелог црева и желуца) и жена (поред карцинома коже, грлића материце, дојке и дебелог црева). Поред пушења, узрочници **б. к.** су: радиоактивно зрачење (нарочито код рудара у рудницима с радиоактивном рудом, у одговарајућим индустријама и код интензивних рендгенских прегледа), дим, чађ, прашина и бензинска испарења у великим градовима. **Б. к.** се чешће јавља код мушкараца него код жена и то обично између 50. и 60. године живота. Злоћудне ћелије **б. к.** се брзо множе, испуњавају и сужавају лумен бронха и пробијају његов зид, захватају плућно ткиво, плућну марамицу (са сукрвичавим изливом у плеуралној шупљини), регионалне лимфне чворове у хилусу плућа и предњем средогруђу, као и удаљене лимфне чворове. На крају, **б. к.** даје многобројне метастазе (злоћудне ћелије бивају пренете крвном и/или лимфном циркулацијом у удаљене органе, у којима се колонизују и стварају секундарне туморске чворове -- метастазе). Метастазе су најчешће у самим плућима -- оболелом или супротном плућном крилу („округле рендгенске сенке"), јетри, мозгу, костима, надбубрежним жлездама, бубрезима и другде. Карциномске ћелије, стварајући карциномско ткиво, некад изграђују жлездане творевине, некад се трансформишу у плочасте ћелије које орожавају, а некад су ситне, округласте и тада су најзлоћудније с најгором прогнозом по живот болесника. Болесник кашље и искашљава слузаво-гнојно-сукрвичави садржај, некада крв, отежано дише, има болове у грудном кошу (ако је **б. к.** захватио нерве, плућну марамицу или кичмене пршљенове). Може имати повишену температуру и знојење, грозницу и леукоцитозу (ако је дошло до секундарног локалног загнојавања у плућима услед непролазности бронхија за ваздух). Седиментација еритроцита је повишена. Болесник је уморан, значајно губи на тежини тела све до крајње измршавелости и слабости (кахексија). Дијагноза **б. к.** се, после клиничког и рендгенског прегледа плућа, најсигурније поставља бронхоскопијом. Бронхоскопом се улази у бронхијално стабло и исеца делић сумњивог ткива, који се хистопатолошки анализира под микроскопом (биопсија). Користи се и пункција **б. к.** дебелом иглом под контролом рендгена (хистопатолошки се анализира добијено ткиво у шупљини игле). Од користи је тражење злоћудних ћелија у искашљаном садржају -- спутуму или у изливеној течности у плеуралној шупљини (цитодијагностика **б. к.**). Данас су, захваљујући напретку модерне медицине, многи случајеви **б. к.** излечиви, тј. одговарајућим лечењем постиже се да болесник пет година после лечења нема ни поновну појаву **б. к.** у плућима (рецидив) нити метастазе. Хируршко лечење је најсигурније. У зависности од проширености **б. к.** у плућима, врши се пулмектомија, тј. одстрањивање оболелог плућног крила са **б. к.** и лимфним чворовима или, код периферних **б. к.** у плућима, само лобектомија (одстрањивање одговарајућих лобуса плућног крила). Ове операције, у раном стадијуму **б. к.** када се још нису појавиле метастазе, често доводе до потпуног излечења. Примењују се још: зрачење, хемиотерапија цитостатицима и биолошко-имунолошко лечење. ЛИТЕРАТУРА: Б. Божовић, *Примарни рак плућа*, Бг–Зг 1951; В. Даниловић и др., *Цитодијагностика карцинома бронха*, Зборник II конгреса лекара Србије, Бг 1957; В. Кањух, *Општа патологија тумора*, Бг 1968; В. Кањух и др., „Conceptions about etio-pathogenesis of cancer and immortality of cancer cell at the transition to the next millennium", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић, *Кардиологија*, 2, Бг 2000; V. Kanjuh и др., „Conceptions about cancer genetics and immortality of cancer cells in 2000", *Arch. Oncol.*, 2001, 9, 1. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОСКВА **БРОСКВА** (*Brassica napus* var. *napobrassica*), кораба, подземна келераба, коренасто поврће из породице Brassicaceae. Некада веома распрострањено у Србији, данас се гаји само у малим баштама. Двогодишња је врста. У првој години образује задебљали корен и лисну розету, а у другој цветоносно стабло и семе. По изгледу подсећа на репу угарњачу. Има чврст, лоптаст или нешто издужен корен са израженијим вратом. Листови су глатки, покривени плавичастом превлаком. У исхрани се користи задебљали корен као салата или вариво, а може и да се кисели. Богат је витамином Ц (30 мг%), оштрог мириса од етеричног уља са сумпором. Биљка је влажног и прохладног поднебља, може да расте и на температури 4–50C. Производи се као рани пролећни и јесењи усев са сетвом у јулу и августу. Сеје се у редове с размаком 20–60 цм, а у реду 20–30 цм. Може се производити и из расада. Нега је уобичајена, а заштита од болести и штеточина је као код купуса. За људску исхрану вади се млад задебљали корен, чупањем целе биљке. **Б.** се у току зиме може чувати у трапу. За сточну исхрану гаје се сорте крупног белог задебљалог корена. Принос је 30–40 т/ха. ЛИТЕРАТУРА: М. Ђуровка, *Гајење поврћа на отвореном пољу*, Н. Сад 2008. Андреа Субашић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОЋ **БРОЋ** (*Rubia tinctorum*), вечнозелена пузавица или повијуша из породице Rubiaceae. Корен је хоризонталан и дугачак преко 1 м. Стабло је дугачко до 1,5 м, четвороугласто по рубовима, с кукицама савијеним надоле. Листови ланцетасти сјајно зелени, по ободу са ситним бодљама, до 10 цм дугачки, по 4–6 у пршљеновима стабла. Цваст је растресита метлица с великим бројем ситних жућкастих цветова. Од давнина корен се користио за добијање црвене боје, односно екстракцију ализарина и пурпурина. **![001_Broc.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-broc.jpg)**Пореклом је из предње Азије и источног Средоземља. У Србији је ретко гајена биљка. Иначе, род *Rubia* обухвата око 60 врста, од којих су само четири заступљене у Европи. Дивљи **б.** (*Rubia peregrina*) је веома слична, такође вечнозелена пузавица честа у Средоземљу. Расте у макији, живицама поред путева и камених ограда. У народу су бројне врсте, па и читави родови из породице Rubiaceae, због неких заједничких особина са **б.** (нпр. пршљенасти распоред листова, слична грађа цвасти и цветова) добили име броћика и броћац. То посебно важи за већину врста рода *Galium*, који је у флори Србије заступљен са око 40 врста од којих је најпознатије ивањско цвеће (*Galium verum*). Владимир Стевановић Из корена **б.**, тј. из ризома, добија се црвена боја. Како је ова боја симбол живота и у народној традицији има значајну заштитну моћ (одбија уроке и штити од демона), она се приписује и овој биљци. Помоћу **б.** фарбала се вуна која је служила при магијским радњама. Било је распрострањено и бојење ускршњих јаја водом у којој је био потопљен **б**. Коришћен је у средњовековној Србији као трговински производ. У неким крајевима Србије корен **б.**, пресечен на више делова, потапао се у посебне посуде и кувао док се вода не зацрвени. Њоме би се прале руке пре него што би се окупао покојник. Корен **б.**, засечен унакрст, носио се понегде ради заштите. **Б.** је у неким крајевима поред Западне Мораве био познат и као лек за избацивање камена из бубрега. Општепозната је народна изрека *тандара мандара броћ*, којом се означава бесмислица или глупост. Драгана Радојичић ЛИТЕРАТУРА: М. Гајић, „*Galium* L.", „*Rubia* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 5, Бг 1973; P. W. Ball, „Rubia L.", у: Т. Tutin и др., *Flora Europaea*, 4, Cambridge 1976; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРОЋНО **БРОЋНО**, хумска жупа између Бишћа и жупе Вечерић, на десној обали Неретве. У изворима се први пут помиње 1306. када је у њој опљачкан један дубровачки трговац. У њој се налазила Црква Св. Ђорђа, код које се 1307. десила пљачка. Вероватно је постојала и у XIII в. Прозрачац је био центар жупе и добро Комлиновића, који се овде помињу у XIV и XV в. Некропола им је била у Височици код Читлука. У **Б.** је 1353. дошао бан Твртко, вероватно код жупана Комлина. Када је Западни Хум био под угарском влашћу, у **Б.** је 1371. код *бијеле цркве* држано веће целог Западног Хума – сход. У XV в. жупа се налазила под влашћу Косача. Старо **Б.** по опсегу није идентично са данашњим. Данашње Доње **Б.** касније је обухваћено тим називом. ИЗВОР: М. Вего, *Зборник средњовјековних натписа БиХ*, I, Сар. 1962. ЛИТЕРАТУРА: L. Thalloczy, *Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter*, Münhen–Leipzig 1914; М. Вего, *Хисторија Броћна од најстаријих времена до турске окупације*, Сар. 1961; М. Динић, *Хумско-требињска властела*, Бг 1967; *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978; С. Мишић, *Хумска земља у средњем веку*, Бг 1996. Синиша Мишић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРСКОВО **БРСКОВО**, средњовековни град, рудник и центар истоимене жупе на реци Тари. Први пут се помиње 23. VIII 1254. у повељи краља Уроша I Дубровчанима. У једној његовој недатираној повељи у **Б.** се, први пут на територији средњовековне Србије, помињу Саси. Захваљујући Сасима **Б.** је добило уређење по узору на оно које су они донели из своје отаџбине. Ту се налазила прва саска општина која је уживала аутономију – Саси су имали свога кнеза, римокатоличку цркву и свештенство, као и своје аутономно судство. У **Б.** се налазила и прва позната римокатоличка парохија у Србији. Развој града, као рударског и трговачког центра, може се пратити од 70-их година XIII в. Експлоатисани су сребро, гламско сребро и бакар. Брзи напредак **Б.** привукао је бројне трговце, пре свега Дубровчане и Которане, који су обично били и закупци брсковске царине. У **Б.** је радила прва ковница сребрног новца у средњовековној Србији. Брсковски сребрни динар или грош помиње се први пут 1276, али је ковање српског новца свакако почело још пред крај владавине Уроша I. Од средине XIV в. почиње пропадање рудника. У првој половини XV в. **Б.** се не помиње као трговачки центар, тако да га Дубровчани 1433. убрајају у напуштена места која више не привлаче трговце. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ковачевић, „Трг Брсково и жупе Брсковска и Љубовиђска", *Глас СКА*, 1891, 30; В. Ћоровић, „Брсково", *Гласник Српског географског друштва*, 1934, 20; I. Voje, „Brskovo in vrednost srebra v srednjem veku", *Zgodovinski časopis*, 1956–1957, 10–11; „Фрагменти о Брскову", *ИЧ*, 1982–1983, 29–30; Т. Бошковић, „Жупа Брсково", *Симпозијум „Сеоски дани Сретена Вукосављевића"*, 1995, 16; С. Ћирковић, Д. Ковачевић Којић, Р. Ћук, *Старо српско рударство*, Бг 2002. Срђан Рудић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРСТИНА, Бранимир **БРСТИНА, Бранимир**, глумац (Банатско Велико Село, 4. I 1960). Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду завршио 1982. у класи Миње Дедића. Исте године одиграо и прву улогу на сцени Народног позоришта (Јегор Нечајев у представи *Лењин, Стаљин, Троцки* К. Верморела). Стални члан Атељеа 212 постао 1983. Игра и на другим београдским сценама, као и у продукцијама Будва град театра и Српског народног позоришта у Новом Саду. Његова глума је једноставна, природна и интимна, а његов изражајни распон се протеже од гегова из немих филмова преко фасцинантне гротеске до чисте импровизације кроз које – час бравурозно и префињено, модерним валерима, час ћутањем или мимиком – означава кључне моменте развоја лика који игра. Његов бравурозни Бора Шнајдер (А. Поповић, *Развојни пут Боре Шнајдера*) је неуморни кројач судбина малих људи, док играјући Глумова (А. Н. Островски, *Кола мудрости, двоја лудости*), вешто успорава ритам и једноставношћу постиже немогуће. Важније позоришне улоге: Пиле (А. Поповић, *Кус петлић*), Дон Жуан (Ж. Б. П. Молијер, *Дон Жуан*), Рајко (Д. Ковачевић, *Свети Георгије убива аждаху*), Срета (Б. Нушић, *Народни посланик*), Чичиков (Н. Гогољ, *Мртве душе*) и др. Остварио запажене улоге у филмовима *Шећерна водица* и *Мајстор и шампита* Светислава Прелића, *Давитељ против давитеља* Слободана Шијана, *Бело одело* Лазара Ристовског, *Нож* Мирослава Лекића, *Лајање на звезде*, *Зона Замфирова* и *Ивкова слава* Здравка Шотре, *Јесен стиже, дуњо моја* Љубише Самарџића, као и у ТВ серијама *Вук Караџић*, *Стижу долари*, *Породично благо*, *Позориште у кући* и др. Добитник је Златног ловоровог венаца на сарајевском МЕС-у (1991), Наградe „Раша Плаовић" (1991), Годишњe наградe града Београда (1992), Наградe „Зоран Радмиловић" (1992), Златног медаљона на Позоришним свечаностима „Љубиша Јовановић" (1995), као и две награде за глумачко остварење на Стеријином позорју (1992, 1995). ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг. 2001. Александра Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРТКА, Мира **БРТКА, Мира**, сликар (Нови Бановци, 5. X 1930). Дипломирала на Академији за позориште и филм у Београду и на Академији лепих уметности у Риму. Самостално излагала у Риму (1964), Новом Саду (1971, 1994) и Београду (1971). Учествовала на изложбама „Forme presenti" (Рим 1965), „Фаталне деведесете – стратегија отпора и конфронтација" (Н. Сад 2001), „Централноевропски аспекти војвођанских авангарди 1920‒2000" (Н. Сад 2002). Била је чланица међународне уметничке групе „Illumination", коју је 1967. основао јапански уметник Нобуја Абе и с којом је излагала у Тренту (1967) и Клагенфурту (1971). Средином 60-их година XX в., у тада актуелној уметничкој ситуацији „после енформела", **Б.** је радила слике у којима се у траговима наноса материје разабире тежња ка изласку из наслеђа енформела и усмерење ка редуктивној минималистичкој апстракцији. Под утиском филозофских учења које проповеда Нобуја Абе, радила је монохромне беле слике које у духу „свете геометрије" поима као места интимне контемплације и медитације. Почетком 70-их прелази на изразито колористичко сликарство у симбиози органских и геометријских облика тврдих ивица, сродно језику „нове апстракције" у контексту позног модернизма. Током 90-их и после 2000. претежно се бави скулптуром од нађених и модификованих индустријских бојених елемената. ЛИТЕРАТУРА: С. Санадер, Предговор, у: *Мира Бртка: Слике, колажи, цртежи 1963–1971*, Н. Сад 1971; М. Арсић, *Сликарство у Војводини*, Н. Сад 1989; Г. Шарчевић, Предговор, у: *Мира Бртка, Усмерена имагинација*, Н. Сад 1994; Ј. Денегри, „Постенформелна редуктивна апстракција", у: *Централноевропски аспекти војвођанских авангарди 1920‒2000*, Н. Сад 2002. Јерко Денегри \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУВНО **БРУВНО**, село у југоисточном делу Лике, у Задарској жупанији, 14 км североисточно од Грачаца. Смештено је на ободу крашког поља Рудопоља, на 750 м н.в. Кроз село пролази пут Задар–Карловац, од којег се код Грачаца одваја пут за Книн и Сплит. Године 1991. у **Б.** је било 292 становника (98,6% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 55 житеља, од којих 83,6% Срба (2001). Село чини 12 малих и међусобно удаљених заселака. Православни храм, посвећен Рођењу Св. Јована Претече, подигнут је 1860, страдао у II светском рату, а делимично је обновљен 1989. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУЕРЕВИЋ, Марко **БРУЕРЕВИЋ, Марко** (Bruère Desrivaux/Bruerius, Marc), писац, дипломата (Тур или Лион, Француска, око 1770 – Кипар, 25. XI 1823). Отац му је био француски конзул при Дубровачкој републици, у коју је дошао 1772. Од најранијег детињства у Дубровнику у потпуности је припадао животу овога града. Од ране младости писао стихове на италијанском и на латинском, потом највише на српском и мање на француском. У почетку писао пригодну поезију, салонске епиграме и канцонете, компоновао скерца. Био је члан аматерске позоришне дружине *Comical club* (1793), састављене од племића. Од 1793. био у дипломатској служби у француском конзулату у Дубровнику, а убрзо именован за конзуларног агента у Травнику, у којем је остао до 1797. Овде је бележио народне песме (*О порази дуждева Стјепана*, у: F. M. Appendini, *Notizie istorico-critiche sulle antichità, storia e letteratura de'Ragusei*, II, Ragusa, 1805, 258, *Сидила мома крај мора*, *О мој боре, зелен борe* и др.), а касније их препевавао на италијански, француски и латински. Препевао на француски *Хасанагиницу* (*Le Divorce*, у: *Vouage dans la Grèce*, III, Paris 1826). Писао и коленде, посланице пријатељима песницима, својој (другој) жени, друштвено-политичке сатире, покладне песме „за машкарате" *– Чупе*, *Справљенице* (у: *Пјеснобрање словинско*, Дубр. 1839), *Звјездознанци, тамашна пјесма за машкарате, сложена у покладе год. 1805* (Дубр. 1868). Писао комедије (*Вјера изненада*, *Пиларска коленда* и др.), у којима још има клишираних ликова из комедије XVIII в., али с карактеристичним призорима и често прозаичним темама из савременог дубровачког живота, на народном језику, без уобичајених италијанизама, с наглашеним елементима локалног хумора. Политички и дипломатски ангажован после укидања Дубровачке републике и француске окупације 1806, обављао је посао конзула у Скадру до 1814, потом неколико година у Паризу (1817). Дипломатски боравак у Паризу био је од значаја и за његов књижевни рад. Кретао се у литерарним кружоцима и салонима, у које га је увео дубровачки пријатељ А. Соркочевић, упознао је књижевнике из других земаља (енглеска књижевница К. Најт га спомиње у својој аутобиографији), кретао се највише међу неокласицистима који су били најближи духу оне дубровачке литературе на којој се васпитавао. Преводио дела латинских песника Хорација, Овидија, Тибула, Катула, Проперција. Тада је претежно писао и објављивао пригодну поезију на латинском и италијанском. Уследило је ново именовање (1823) за француског конзула у Сирији (Триполис), али се на путу разболео и умро на Кипру. Велики број његових дела остао је у рукопису. ДЕЛО: „Вјера изненада", *Словинац*, 1878. ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, *Народне песме у записима XV-XVIII века*, Бг 1964; Ј. Равлић, „Истраживање живота и рада Марка Бруеревића", *Љетопис ЈАЗУ*, 1970, 70; Р. Богишић, „Комедија у Дубровнику крајем 18. стољећа. Антун Фердинанд Путица и Марко Бруеровић", *Сцена*, 1977, 13, 2; Н. Фрндић, „Пригодне пјесме Марка Бруеревића", *Дани хварског казалишта*, Сплит, 1995, XXI. Злата Бојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУК, Стеван J. **БРУК, Стеван J.**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Сомбор, 16. I 1923). Дипломирао на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Загребу (1951), а докторирао на Грађевинском факултету у Београду (1962). Од 1952. до 1988. у Институту за водопривреду „Јарослав Черни" радио као истраживач у Хидрауличкој лабораторији и водио Одељење за уређење водних токова, а био и заменик генералног директора Института. У периодима 1963–1969. и 1981–1989. био је професор на ГФ у Београду, Нишу и Суботици, где је предавао хидраулику са хидрологијом, хидротехнику, регулацију река и пловне путеве. На последипломским студијама на ГФ у Београду држао наставу из предмета Статистичка теорија турбуленције и Транспорт зрнастих материја. Држао наставу на последипломским студијама и на Машинском факултету и Рударско-геолошком факултету у Београду, као и на факултетима у Загребу, Сарајеву и Љубљани. Научни и стручни опус **Б.** обухвата експерименталну и теоријску хидраулику и реологију мешавина флуида и зрнастих материјала. Стекао светску репутацију у области речне хидраулике и теорије речног наноса. Држао уводна предавања из области речне хидраулике и морфологије на већем броју међународних конференција, као и предавања по позиву у Индији (1973), Тунису (1990), Немачкој (1992), Холандији (1994) и Судану (2006). Обављао функцију председника Југословенског друштва за хидраулику (1982–1986), чији је заслужни члан од 1990. Био је члан управног одбора Међународног друштва за хидрауличка истраживања (IAHR, 1977–1981) и њен почасни члан од 1987. Доживотни је члан Америчког друштва грађевинских инжењера (ASCE). Члан је уредништва међународне *Енциклопедије за системе одржања живота* (*Encyclopedia of Life Support Systems – EOLSS*). Као експерт Унеска учествовао у формирању Хидрауличке лабораторије у Пном Пену (Камбоџа, 1969–1970) и Техничког факултета у Кампали (Уганда, 1971–1976). Био је дугогодишњи саветник Сектора за науку Унеска у Паризу и организатор курсева Унеска из области хидротехнике у Холандији, Енглеској и Аустралији. Учествовао у организацији и настави Међународног курса из водопривредног инжењерства за инжењере из земаља у развоју, који су Унеско и холандска влада држали у Београду (1980–1991). Као истакнути стручњак био је ангажован у пројектовању и експлоатацији хидротехничких пројеката у земљи (хидроенергетски и пловидбени системи „Ђердап" и Дунав–Тиса–Дунав) и у иностранству (Алжир, Судан, Индонезија, Бангладеш, Узбекистан). Од посебног значаја су фундаментална истраживања режима речног наноса на Дунаву у зони утицаја акумулације „Ђердап I", којима је годинама руководио. ДЕЛА: „Хидрауличка анализа постојећег стања сектора ушћа Саве у Дунав", „Стабилност речних грађевина у сектору Великог ратног острва после затварања рукавца", у: *Дунав и Сава код Београда – Хидротехнички проблеми и хидрауличка проучавања*, Бг 1963; „Теоријска разматрања у области механике кретања речних наноса", у: *Ерозија, бујични токови и речни нанос*, Бг 1970; *Methods of Computing Sedimentation in Lakes and Reservoirs*, Paris 1985; „River Response to Natural and Man–Made Change", *Technical Documents in Hydrology*, 1997, 10; и М. Spreafico, „UNESCO's International Sedimentation Initiative – Background and Current Status", *Journal of Soils and Sediments*, 2004, 4, 1. ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), *Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996*, Бг 1996. Миодраг Б. Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУКНЕР, Богдан **БРУКНЕР, Богдан**, археолог, универзитетски професор (Загреб, 13. V 1931 – Сремска Каменица, 8. I 2006). На Филозофском факултету у Београду завршио археологију 1954, а докторирао 1965. одбранивши тезу *Неолит у Војводини* (Бг – Н. Сад 1968). Приближно у исто време завршио и своја прва ископавања у Срему (налазишта Баштине и Белетинци код села Обреж), укључена као нови резултат у дисертацију, сагласно њеној основној теми. Порекло и еволуција култура Старчево и Винча, носилаца примарне агрикултуре и ране металургије бакра Централног Балкана и Средњег Подунавља (VI–V миленијум п.н.е.), били су окосница његовог научног рада. То потврђује и његово истраживање класификације и тумачења Винчанско-подунавског писма, познатог неолитског система симбола. Истом периоду била су посвећена и два међународна пројекта „Истраживање вишеслојног насеља Гомолова код Руме" и „Економске промене у неолиту Балкана" (Универзитет у Гронингену, Холандија; Беркли, САД), које је **Б.** предложио и водио у сарадњи са страним институцијама. Педагошки и научни рад обављао је у Институту за изучавање историје Војводине и на ФФ у Новом Саду (1968–1995), где је стекао звање редовног професора (1984). Коаутор је монографије *Праисторија Војводине* (и Н. Тасић, Б. Јовановић, Н. Сад 1974) и *Праисторија југославенских земаља* II (и А. Бенац, Сар. 1979). Завршна студија „Винчанска култура у простору и времену" (*РМВ*, 2001/2003, 43/45), урађена током његовог студијског боравка у Археолошком институту у Хајделбергу као корисника фондације Александра фон Хумболта (2001), остаје као основа за познавање винчанске културе и даље истраживање њене водеће улоге током неолита и раног енеолита Балкана и Средњег Подунавља. Члан ВАНУ постао је 1984, а за редовног члана САНУ (огранак у Новом Сaду) изабран је 1991. Добитник је Октобарске награде града Новог Сада (1974). ИЗВОР: „Брукнер Богдан: дописни члан", *Годишњак ВАНУ*, 1984, IV. Борислав Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУКНЕР, Иван **БРУКНЕР, Иван**, молекуларни биолог (Нови Сад, 13. XI 1960). Дипломирао на Београдском универзитету, на групи за Молекуларну биологију и физиологију, где је биран за асистента и доцента. Радио у Институту за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду, Европској лабораторији за молекуларну биологију у Хајделбергу, Међународном институту за генетичко инжењерство и биотехнологију, затим на Универзитету у Монтреалу и Истраживачком Центру болнице Св. Јустина, где и сада ради. Бавио се изучавањем локалних структура ДНК, као и савитљивости и савијености ДНК зависних од базног састава, што је од значаја за интеракције с протеинима који учествују у регулисању активности гена. Радови из ове области ушли су у ревијске публикације и књиге о структури ДНК (и В. Јуруковски, А. Савић, „Sequence-dependent structural variations of DNA revealed by DNase I", *Nucl. Acids* *Res.*, 1990, 18). Данас се бави применом својих оригиналних метода за детекцију минималних количина страних ДНК (нпр. вируса) у хуманој ДНК. ДЕЛА: коаутор, „Evidence for opposite groove-directed curvature of GGGCCC and AAAAA sequence elements", *Nucl. Acids Res.*, 1993, 21; коаутор, „Physiological concentrations of Mg2++ ions induce a strong macroscopic curvature in GGGCCC containing DNA", *J. Mol. Biol.*, 1994, 236. Ана Савић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУКНЕР, Олга **БРУКНЕР, Олга**, археолог, конзерватор-саветник (Чачак, 21. III 1930). Дипломирала археологију 1954. на Филозофском факултету у Београду, где је и докторирала 1978. с темом *Римска керамика у југословенском делу провинције Доње Паноније* (Бг 1981). Читав радни век, од 1955, провела у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе САП Војводине у Новом Саду. Као специјалиста за римску археологију, учествовала у истраживањима најзначајнијих налазишта овог периода у Србији, међу којима су: римски град *Sirmium* у данашњој Сремској Митровици, римско насеље и некропола на вишеслојном налазишту Гомолава у Хртковцима, римска насеља и комуникације на Фрушкој гори, територија римског града *Bassianae*. У домену њеног интересовања је и римска граница, *limes*, на Дунаву у југоисточном делу римске Паноније (*Pannonia Inferior*, *Pannonia II*, *Pannonia Sirmiensis*), као и римске виле на подручју данашњег Срема (*villae rusticae*, *villae suburbanae*). Посебно се бавила питањем романизације, становништвом и насељавањем у римском периоду на тлу Србије. Прва је у нашој науци поставила савремене методолошке стандарде у истраживању и анализи римских керамичких посуда. ДЕЛА: и В. Даутова Рушевљан, П. Милошевић, *Почеци романизације у југоисточном делу провинције Паноније*, Н. Сад 1987; и В. Даутова Рушевљан, *Гомолава 3. Римски период*, Н. Сад 1992; *Археолошка истраживања дуж аутопута кроз Срем*, Н. Сад 1995; коаутор, *Фрушка гора у античко доба: прилози за историју и археологију*, Н. Сад – Бг 1995. Софија Петковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУН, Бруно **![001_Bruno-Brun.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bruno-brun.jpg)БРУН, Бруно**, кларинетистa, универзитетски професор (Храстник, Словенија, 14. VIII 1910 – Београд, 27. II 1978). Школовао се у Војној музичкој школи у Вршцу (1926) и Државној средњој музичкој школи у Београду (1943). Студије кларинета завршио на Музичкој академији у Београду (1945). Усавршаваo се (1952) на Париском конзерваторијуму код Улиса Делаклуза. Био је солиста Београдске филхармоније (1938–1955) и Београдске опере (1938–1965). Утемељио Дувачки одсек на Музичкој академији у Београду, на којој је најпре постављен за наставника (1945), а потом професорa кларинета (1947–1975). Обављао функцију проректора (1962) и ректора (1965–1968) Уметничке академије. Остао запамћен као виртуоз распеваног и топлог тона, чије су уверљиве интерпретације плениле критику и публику. Наступао као солиста и у саставу различитих камерних ансамбала у свим већим градовима тадашње Југославије и у иностранству (Немачка, Египат, Мађарска, Совјетски Савез, Кина, Вијетнам, Северна Кореја и др.). Успешно се бавио и композицијом. Поред инструктивне педагошке литературе (*Школа за кларинет*, I–III, Бг 1950, 1956, 1975), запажена су и дела *Рондо* за кларинет и оркестар (1953), *Избор малих комада* за кларинет и клавир (1953) и *Четири минијатуре* за кларинет и клавир (1971). Добитник је Седмојулске награде за животно дело (1969). Аница Сабо \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУНЕТИ, Владимир **БРУНЕТИ, Владимир**, фармацеут, хемичар, бактериолог (Београд, 30. IV 1881– Београд, 5. VI 1980). Фармaцеутски факултет завршио 1903. у Бечу. У Берлину студирао природне науке и докторирао из хемије 1907. код нобеловаца Фишера и Нернста (*Neue derivate aus amidonaphtholen und naphthylendiaminen*). У току 1908. на Фарм. ф. Берлинског универзитета радио као асистент код проф. Томаса и бавио се испитивањем животних намирница. По повратку у Београд 1909. постављен је за хемичара у Државној хемијској лабораторији. Поново се вратио на Берлински универзитет 1911. и завршио бактериологију и курс из судске медицине. Као добровољац у балканским ратовима и I светском рату искористио је своје знање из бактериологије, фармације и хемије за успешно сузбијање колере и пегавог тифуса. За начелника Министарства народног здравља Краљевине СХС постављен је 1919. и учествовао у формирању: Комисије за израду прве Југословенске фармакопеје, Комисије за израду Закона за апотеке и апотекаре, Апотекарске коморе и Централног апотекарско-санитетског слагалишта с лабораторијом за израду галенских препарата, са седиштем у Београду и филијалама широм тадашње Југославије. У току 1919. ангажовао се у изради нацрта о оснивању Фарм. ф. у Београду (отворен тек 1939). У тадашњим окружним болницама првог реда основао је државне апотеке. Своју научноистраживачку каријеру завршио је као професор аналитичке хемије и хемијске технологије на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду, где је радио до пензионисања 1932. За посебне заслуге одликован је Орденом Св. Саве III реда и Орденом Српског друштва Црвеног крста. ДЕЛА: „Beitrag zur Kenntnis der Bosa", *Zeitschrift für Untersuchung der Nahrungs- und Genussmittel*, 1910, 20, 10; „Über serbisches Phlaumenmus des Jahres 1910", *Zeitschrift für Untersuchung der Nahrungs- und Genussmittel*, 1911, 22, 7; „Mémoire sur l'opium de la Macédoine serbe", *Bulletin des Sciences Pharmacolologiques*, 1918, 25, 3–4; *Хемијске студије о култури мака и производњи опијума у Македонији*, Бг 1951. ЛИТЕРАТУРА: Д. Крајновић, „Офенбехер-Милетић и Владимир Брунети (1881–1980)", *InPharm*, 1996, 4. Душанка Крајновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУНЕТИ, Фридрих (Федерико) **БРУНЕТИ, Фридрих (Федерико)**, виолиниста, капелмајстор (Праг, 4. II 1837 – Београд 23. X 1917). Дипломирао виолину на Прашком конзерваторијуму. На позив кнеза Михаила дошао у Београд 1862. и постао капелник Књажевске војне банде. Ту дужност успешно обављао до 1869. када је дао оставку и желећи да упозна класичне земље, пропутовао Италију, Грчку, европску Турску, Малу Азију и света места. Новембра 1869. свирао у оркестру приликом отварања Суецког канала. По повратку у Србију, чији је поданик од 1865, био је први виолиниста у оркестру Народног позоришта (1871–1873), а потом наставник у Београду, Нишу, Неготину, Пожаравцу, Крушевцу, Смедереву и у српској гимназији у Солуну (1900–1903). У местима у којима је деловао оснивао је певачка друштва и хорове (гимназијске, грађанске, црквене). Аутор је композиција писаних за војни оркестар (*Травнички марш*, *Мисирски марш*, *Турски ноћни марш*, *Хасан Фехим Паша марш*, *Апс валцер*, *Коло од Брунетија*, *Раденишко коло*), али и тада популарних песама *Жалост*, *Збогом другови*, *Младо ђаче*, *Црногорка*. Неке од њих толико су понарођене да је име њиховог аутора и заборављено (*Дун'те ветри*, *Низамски растанак*, први пут свиран 6. V 1867. када су турске трупе заувек напуштале Београд). Већина његових рукописних партитура пропала је за време I светског рата. РСЕ \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУС **[![001_Brus-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brus-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/001-brus-karta.jpg)БРУС**, мали град и центар општине површине 609 км² са 58 насеља, на североисточној подгорини Копаоника и ушћу Грашевачке реке у Расину (десна притока Западне Мораве). У односу на важне саобраћајнице **Б.** има периферан положај иако се код њега стичу путеви који спајају околне магистралне путеве у долинама Западне Мораве (Врњачка Бања 48 км, Крушевац 52 км), Ибра (Биљановац 62 км) и Топлице (Прокупље 59 км). Насеље je смештено на 400–485 м н.в. На јужној периферији **Б.**, на узвишењу Градиште (120 м релативне висине), налазе се остаци средњовековне тврђаве која је претходница града. Насеље је троугластог облика и неправилног решеткастог распореда улица. На компактан део насеља надовезују се дисперзивне периферије. Центар са црквом налази се на раскрсници, на источној периферији **Б.**, а фабрике у јужном делу. Почетком XIX в. долази до концентрације кућа на раскрсници путева. Године 1870. постао је административно средиште Козничког среза, са 92 насеља. Статус варошице добио је 1884, средиште Копаоничког среза, са 41 насељем, постао је 1899, а центар истоимене општине 1953. Године 1921. имао је 76 домова и 359 житеља, а 2002. 4.653 становника, од којих 96,3% Срба. На територији општине живи 18.764 становника. У насељу се налазе православна црква из 1836, основна (из 1848) и средња школа, библиотека (основана 1871), дом културе и две спортске хале. Прве фабрике су изграђене почетком XX в. (стругара, сушара шљива), а после II светског рата изграђена су два погона металске и један погон текстилне индустрије, земљорадничка задруга с хладњачом и пецаром за производњу ракије. Упоредо с развојем туризма на Копаонику и овде су отворени хотел, те дечје и радничко одмаралиште. Драгица Р. Гатарић На локалитету Јанкова Клисура недалеко од **Б.** откривен је вотивни споменик посвећен Аполону, који се повезује с оближњим рудницима племенитих метала и границама царске рудничке области. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: П. Петровић, *Inscriptions de la Mésie Supérieure*, IV, Бг 1979; С. Ђ. Стаменковић и др., *Дневне миграције становништва* (*радне снаге и ученика*) *према Александровцу и Брусу*, Бг 1995; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУСИНА, Спиридион **![001_Spiridon-Brusina.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-spiridon-brusina.jpg)БРУСИНА, Спиридион**, зоолог, универзитетски професор (Задар, 11. XII 1845 – Загреб, 21. V 1908). Грчког порекла. Студирао природне науке на Универзитету у Бечу и волонтерски радио у Дворском минералошком кабинету. Кратко време био суплент у гимназији у Задру, а затим управник Природњачког музеја у Загребу (1867). Године 1876. постављен је за професора Свеучилишта и наставио да руководи зоолошким одељењем музеја. Био је редовни члан Југослaвенске академије знаности, дописни члан Српске краљевске академије и редовни члан Српског геолошког друштва (од 1893). Бавио се претежно малакологијом савремених и неогених мекушаца (*Iconographia molluscorum fossilium in tellure tertiari*a *Hungariae, Croatiae, Slavoniae, Dalmatiae, Bosniae, Herzegovinae, Serbiae et Bulgariae* *inventum*, Зг 1902) и орнитологијом (*Птице хрватско-српске*, Зг 1888). Веома заслужан за одредбе и описе већег броја нових родова и врста мекушаца из Србије. Основао Хрватско наравословно друштво (1875) и био уредник *Гласника* (1875–1885) тог друштва. ДЕЛА: „Одломци српске терцијарне малакологије", *Геолошки анали Балканског полуострва*, 1892, IV, 1; 1893, V, 1; „Papyrotheca, a new Genus of Gastropod from the pontic steppes of Serbia", *The Conchologist*, London, 1893, II. Александар Грубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУСИЋ, Мирко П. **БРУСИЋ, Мирко П.**, пуковник, балистичар, војни писац (Гарешница код Бјеловара, 2. II 1884 – Обилићево код Крушевца, 9. VIII 1931). Војно (техничко и артиљеријско) образовање стекао у Бечу и Медлингу. До краја I светског рата био је официр у војсци Аустроугарске монархије. Приликом стварања војске Краљевине СХС нашао се у групи од око 2.500 бивших аустроугарских часника који су до 1920. примљени у „заједничку војску". Његово ступање у јединице југословенске војске било је олакшано како националном припадношћу тако и стручним разлозима. Био је стални члан Артиљеријског комитета, хонорарни професор балистике у Војној академији и Инжињеријској школи и помоћник управника Војнотехничког завода у Обилићеву. Објављивао стручне радове у војној периодици (*Артиљеријски гласник*, 1927, 1928) и написао приручник о балистици, који се сматра најбољим делом те врсте насталим у војној литератури међуратног периода. ДЕЛО: *Балистика*, Бг 1927. ЛИТЕРАТУРА: *Време*, 11. VIII 1931; Ј. С. Радојчић, *Срби, Српска крајина, Далмација, Славонија, Хрватска*, Бг 1994. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУСНИК **БРУСНИК**, село у Крајини, на десној страни долине Брусничке реке, леве притоке Тимока, на средокраћи између Зајечара (општинско средиште, 29 км) и Неготина (21 км). Пут пролази 10 км западно, а железничка пруга, у долини Тимока, 3 км источно од села. **Б.** се налази на раскрсници локалних путева, на 100–210 м н.в. Збијеног је типа, овалног облика и мрежастог распореда улица. Становништво се највећим бројем доселило у XIX в. из Неготинске и Тимочке крајине. После I светског рата имало је статус варошице, 1921. 265 домова и 1.250 житеља, а 2002. 456 становника, од којих 99,3% Срба. У селу се налазе православна црква из 1900, основна школа, дом културе, месна канцеларија, земљорадничка задруга, пошта, амбуланта и железничка станица. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУСНИЦА **БРУСНИЦА**, село на југозападним обронцима планине Рудник. Налази се западно од пута Београд–Чачак, 5 км западно од Горњег Милановца као општинског средишта. Дисперзивног је типа, смештено на 380–580 м н.в. и чине га осам заселака груписаних у три целине. **Б.** се помиње 1354, а заселак Жарковац 1525. као самостално насеље са седам домова. Једно време било је расељено, а обновљено је у XVIII в. Током обнављања села и у XIX в. становништво се досељавало из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Старог Влаха, околине Ужица, с Косова и других крајева. Године 1921. имало је 153 дома и 919 житеља, а 2002. 650 становника, од којих 97,2% Срба. У селу се налази православна црква из 1836. Највећи број активног становништва (90,5%) бави се непољопривредним делатностима, углавном у Горњем Милановцу. Драгица Р. Гатарић У **Б.** је цар Стефан Душан издао 10. VIII 1354. повељу којом је манастиру Хиландару потврдио село Лесковљане. Царев боравак у **Б.** везан је за рат између Србије и Угарске у лето 1354. када су борбе вођене између Београда и Рудника, а угарска војска морала да се повуче пошто су војници умирали „од барског ваздуха". **Б.** је припадала сложеном средњовековном рударском подручју на Руднику, активном од краја XIII в., с многобројним окнима, топионицама, рударским и трговачким насељима (Рудник, Селца, Сребрница), ковницом новца и царином, које је штитио оближњи утврђени град Островица. Почетком XVI в. уз село је забележен и манастир Пречисте (Богородице) с једним калуђером, који је био ослобођен осталих дажбина осим десетине од онога што је сејао и жњео. Једини приход од 130 акчи убиран је од гајења винове лозе (шире). Гордана Томовић ИЗВОРИ: А. Аличић, *Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије XV и XVI века*, II, Чачак 1985; С. Бојанин, „Повеља цара Стефана Душана о даривању села Лесковљане манастиру Хиландару", *ССА*, Лакташи, 2005, 4. ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, *За историју рударства у средњевековној Србији и Босни*, II, Бг 1962; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001; Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, *Стефан Душан 1331–1355*, Бг 2005. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУСНИЦА **![001_Brusnica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brusnica.jpg)БРУСНИЦА** (*Vaccinium vitis ideaea*), зимзелени полегли жбун из породице Ericaceae. Bисок je 10–30 цм. Подземно стабло је пузеће и из њега избијају многобројни надземни изданци. Често образује клонове ширећи се вегетативно подземним изданцима. Листови су вечнозелени, обично обрнуто јајасти до лопатичасти, на врху заобљени, кожасти, цели и према наличју савијених ивица, дугачки 3–8 мм. Цваст је вршни растресит грозд. Цветови су звонасти, бели до бледоружичасти. Цвета у мају и јуну, на већим висинама у августу. Плод је интензивно црвена, лоптаста и јестива бобица у пречнику до 1 цм, која сазрева од августа до октобра. Семена су ситна, са више ситних обострано зашиљених семенки. Распрострањена је у хладним арктичким и бореалним и пределима читавог холарктика, док према југу Европе настањује искључиво планинске области. У Србији живи на свим високим планинама изнад 1.500 м, најчешће у високопланинским вриштинама изнад горње шумске границе, често са другим жбунастим врстама као што су боровница, тресавска боровница, сибирска клека, бор кривуљ итд. Такође, расте у субалпијским смрчевим шумама. Цела биљка је лековита и у широкој употреби у народној медицини. Зелени делови се користе као антисептик мокраћних путева, а плодови су веома укусни и делују антидијарејично. ЛИТЕРАТУРА: *Лековите биљке СР Србије*, Бг 1989; Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 2007. Василије В. Исајев \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУТАЛИЗАМ **БРУТАЛИЗАМ** (лат: *brutalis*: тежак, суров), свесно одабрана стилска форма за одређивање односа према архитектури, раширена међу млађим архитектима током 50-их гoдина XX в. У периоду 70-их година на архитектонској сцени Србије ствара самосвојни аутор Михајло Митровић. Већ почетком 60-их он у Београду гради неколико стамбених објеката који су композиционим и стилским својствима привукли пажњу стручне јавности. Временом се његова архитектура све више удаљава од функционалне и поприма елементе формализма. Током 60-их и 70-их година у његовим радовима могуће је дефинисати два супротна архитектонска концепта: нови **б.** и критички регионализам. Нови **б.** је присутан на неколицини његових стамбених објеката, а врхунац достиже у стамбено-пословном комплексу „Генекс-центра" на Новом Београду (1980). У Београду се издваја неколико група аутора који су на плану стамбене архитектуре радили са елементима стила **б.**: Бранко Алексић, Миленија и Дарко Марушић, Александар Стјепановић, Бранислав Караџић, Слободан Дрињаковић и Божидар Јанковић. Најзначајнији представник **б.** у Србији је Бранислав Јовин са зградом Урбанистичког завода града Београда (1970). На овој згради систем снажних бетонских стубова са бетонским парапетима и брисолејима употребљен је за први мотив ликовне обраде која је обогаћена наглашеним последњим спратом. ЛИТЕРАТУРА: H. Koepf, *Bildwörterbuch der Architektur*, Stuttgart 1968; С. Малдини, *Енциклопедија архитектуре*, Бг 2004. Бранка Ланцош Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУЧИ, Олга **БРУЧИ, Олга**, оперска певачица (Прелог, Хрватска, 12. I 1923 – Пула, 6. VII 2008). Дипломирала соло певање 1950. на Музичкој академији у Београду, у класи Николе Цвејића. Током 1954. и 1955. усавршавала се на Академији за музику и драмске уметности у Бечу код М. Герхард и К. Мелер. Уметнички рад започела као солиста Хора тадашњег Централног дома Југословенске армије у Београду, а врхунац каријере остварила као солиста Опере Српског народног позоришта у Новом Саду (1951–1974). Истицала се у захтевним улогама драмског и лирског сопрана, тумачећи претежно ликове трагичних хероина. Захваљујући изразитом смислу за музичко обликовање карактера и сугестивном сценском наступу, остаће посебно запамћена по интерпретацијама Лучије (Г. Доницети, *Лучија од Ламермура*), Абигејл (Ђ. Верди, *Набуко*), Ђилде (Ђ. Верди, *Риголето*), Леоноре (Ђ. Верди, *Трубадур*), Виолете (Ђ. Верди, *Травијата*), Мизете (Ђ. Пучини, *Боеми*), Олимпије (Ж. Офенбах, *Хофманове приче*), Розине (Ђ. Росини, *Севиљски берберин*), Аделе (Ј. Штраус, *Слепи миш*) и др. Наступала на позорницама широм СФРЈ, у Бугарској, Немачкој и др. Снимала за Радио Нови Сад. Добитница је Октобарске награде Новог Сада и Ордена рада са сребрним венцем. Била је изабрана за почасног члана Удружења музичких уметника Војводине. Марија Николић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУЧИ, Рудолф **![001_Rudolf-Bruci.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-rudolf-bruci.jpg)БРУЧИ, Рудолф**, композитор, универзитетски професор (Загреб, 30. III 1917 – Нови Сад, 30. X 2002). Гимназију завршио у Загребу, упоредо учећи виолину и теоретске предмете код Златка Гргошевића и Марка Тајчевића у Музичкој школи „Лисински". Композицију студирао на Музичкој академији у Београду (1947–1952) и дипломирао у класи Петра Бингулца. Током 1953/54. усавршавао се код Алфреда Ула на Академији за позориште и музику у Бечу. По повратку у земљу дошао у Нови Сад у којем је остао до краја живота. Био директор Музичке школе „Исидор Бајић" (1955–1974), један од оснивача Академије уметности (1974) и њен први декан. Као професор композиције и оркестрације, снагом свог стваралачког ауторитета васпитао неколико генерација аутора (З. Мулић, С. Дивјаковић, С. Ковач Тикмајер, М. Суботић, Ж. Авдаловић, Н. Аврамовић, Д. Кецојевић, Л. Гуцуљ). Деловао и у Опери Српског народног позоришта као корепетитор, шеф хора, виолиниста, а као директор (1962–1964, 1978–1982) неговао балансиран однос између традиционалног и модерног репертоара (Верди, *Трубадур*; Леонкавало, *Пајаци*; Пучини, *Ђани Скики*; Де Фаља, *Тророги шешир*; Бернштајн, *Прича са западне стране*; Респиги, *Цезар*) и подстицао извођења дела југословенских аутора (Папандопуло, *Теута*; Козина, *Еквиноциј*; Христић, *Охридска* легенда; Готовац, *Еро с онога свијета*). Био оснивач и директор Музичког центра Војводине (1980), састављеног од Филхармоније, Опере, Балета, Мешовитог хора, Камерног оркестра, Ансамбла за нову музику и Концертне пословнице. Као директор Војвођанске филхармоније, од 1989. реализовао успешне концертне сезоне уз афирмацију домаћег репертоара и сарадњу изузетних светских диригената (Карлос Пјантини, Аншел Брусилов, Лукас Фос, Павле Дешпаљ и др.). Био је члан ВАНУ од 1979. и редовни члан САНУ. **Б.** је стваралац обимног опуса у готово свим жанровима. Први период његовог стварања (1947–1965), од времена студија до првог врхунца *Sinfonije leste*, обележавају дела већег формата (*Прва симфонија*, 1950–1951; оркестарска свита *Маскал*, 1954; *Концерт за оркестар*, 1961), вешто оркестрирана, уз недогматски приступ додекафонској техници и богату примену полифоније. Светском наградом овенчана *Sinfonijа lestа* рађена је као троставачно дело, веома класичних формалних образаца, с потпуно свежим савременим хармонским средствима и веома упечатљивим ритмом. Посебно импресионира развојни део првог става, у којем је примењена двострука фуга заснована на додекафонском принципу. У трећем ставу, карактеристичном по сталном кретању, аутор спроводи канонску имитацију с кулминацијом на свих 12 тонова у пуном звучању оркестра. Другу стваралачку фазу (1966–1974), закључно с *Трећом симфонијом*, карактерише радикално скретање ка музичкој авангарди и комбинација утицаја пољске школе и Џ. Кејџа, уз примену алеаторике, електронике и мултимедија. Значајна дела овог периода су: *Концерт за кларинет и гудаче* (1970), *Метаморфозе B-A-C-H* (1972), балети *Сусрети* (1963), *Демон злата* (1965), *Кирка* (1967) и *Ноћ на прузи* (1970). У трећем периоду стварања (1975–1986) ради на инструменталним композицијама приближавајући савремени звучни израз фолклорним архетиповима војвођанског тла (*Птице*, за инструментални састав и магнетофонску траку, 1974; *Варијације за виолину и оркестар*, 1976; *Дувачки квинтет*, 1977), као и на музичко-сценским делима: балет *Катарина Измаилова* (1977), опере *Прометеј* (1982) и *Гилгамеш* (1986). Залажући се за ангажованост музике, али не у декларативном и површном смислу, тежио је да кроз своје стваралаштво искаже опште хуманистички поглед на свет и противљење идеологији мржње и насиља. Међу његова најзначајнија вокално-инструментална остварења спада кантата *Војводина* (1971), дефинитивно прерађена 1981. за свечано отварање нове зграде Српског народног позоришта у Новом Саду. Послуживши се сочним језиком поезије М. Антића, написао је композицију засновану на синтези модерног звука, али и с јаким ослањањем на војвођански музички фоклор (сремачко коло, румунско кукуњешће, мађарске мелодије). Његово животно дело и једно од најзначајнијих југословенских музичко-сценских дела, опера *Гилгамеш* (1986, либрето Арсеније Милошевић), као композиција хетерогеног музичког језика, ефектне оркестрације и третмана вокалних деоница, чији је ток музичке драматургије профилисан комбинацијом психолошко-симболичних камерних сцена и монументалних ораторијумских целина, представља врхунски допринос овом сложеном уметничком жанру. До краја живота вршио је редакције постојећих дела и у мањој мери стварао нова: Трећи гудачки квартет *Знамења* (1988), Четврти гудачки квартет *Електрокардиограми* (1990), *Велики господин Дунав*, за мецосопран, дувачки квинтет и перкусионе инструменте (1991), *Concerto abbreviatto*, за виолину и оркестар (1998), *Elegija Istriana*, за соло виолу (2000). Већи број његових вокално-инструменталних композиција (*Србија*, 1960; *Човек је видик без краја*, 1961; *Очи Сутјеске*, 1963; *Сунчани мостови*, 1968; *Salut au monde – нека буде срећа*, 1967), као и нека од сценских дела (балет *Le Pouvoir des Scorpions* на музику свите *Маскал*; балет *Ноћ на прузи*) извођена су и у иностранству. Опера *Гилгамеш* у извођењу ансамбла Опере и Балета СНП била је наручена и изведена на Међународном музичком фестивалу у Багдаду 1987. Добитник је престижне интернационалне награде Гран-при на Конкурсу белгијске краљице Елизабете за дело *Sinfonijа lestа* (1965). Носилац је бројних интернационалних и домаћих награда и признања: одликовања „Chevalier de l'ordre national du merite" председника Француске Републике, Октобарске награде града Новог Сада (1961), награде „Мир и пријатељство" (Праг, 1968), Прве награда на конкурсу Југословенске радио-телевизије (1973), Седмојулске награде Републике Србије. ДЕЛА: оркестарска: *Прелудијум, арија и финале*, за гудаче, 1958; *Друга симфонијета*, за гудачки оркестар, 1965; *Конћертино за оркестар*, 1970; *Интрада*, за оркестар, 1973; *Giochi metamorphosi con due intermezzi*, за оркестар, 1997; концертантна: *Први концерт за тромбон и оркестар*, 1950; *Концерт за виолину и оркестар*, 1952; *Други концерт за тромбон и оркестар*, 1961; *Концерт за фагот и оркестар*, 1973; камерна: *Први гудачки квартет*, 1956; *Кларинетски квинтет*, 1956; *Други гудачки квартет*, 1967; *ЛА-НИ-МА, трио за флауту, кларинет и клавир*, 1975; *Пети гудачки квартет*, 1990; *Чаробна фрула*, за флауту и клавир, 1991; солистичка: *Три сонатине*, за клавир, 1953–1967; *Соната*, за клавир, 1974; *Alla zingara*, за виолину, 1986; *Прелудијум*, за оргуље, 1988; *Истријански капричо*, за оргуље, 2001; соло песме: *Вечерња песма*, 1952; *Валами*, циклус песама за бас и клавир, 1971; *Видик иза склопљених очију*, циклус песама за сопран и клавир, 1985; вокално-инструментална: *Само пева тајни пламен*, за бас и камерни ансамбл, 1961; *Трагом свитања*, кантата за соло, хор и оркестар, 1962; *Камена поема за град*, за сопран и камерни ансамбл, 1965; *Имагинације*, за глас и камерни ансамбл, 1975; *Звездани брод*, поема за бас, хор и симфонијски оркестар, 1978. ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969; Д. Михалек, „Симфоније Рудолфа Бручија", *ЗМССУМ*, 1987, 2; Б. Ђаковић\*,\* „Гилгамеш Рудолфа Бручија", у: *Српска музичка сцена*, Бг 1995; Б. Радовић, „Два истока у опери Гилгамеш Рудолфа Бручија", *Музикологија*, 2005, 5. Богдан Ђаковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУШИЈА, Павле **БРУШИЈА, Павле**, грађевински предузимач, индустријалац (Селце, Хрватска, 1857 – Чачак, 11. IX 1933). За младости прешао у Србију и бавио се градњом путева, мостова и пруга. Почетком XX в. изградио је већи део пруге Београд–Сталаћ. У Чачку је имао предузеће „Брушија и синови" и био један од највећих акционара „Чачанске задруге а. д.". У Атеници код Чачка саградио је 1911. млин који је био један од највећих у чачанском крају и који је радио до 1936. Сем млина поседовао је и циглану и црепану у Љубићу, која је 1931. електрификована и која је запошљавалa тридесетак радника. У време велике економске кризе то је био изузетно редак новоотворени производни капацитет у западној Србији и шире. Био је и један од акционара друштва за грађење и експлоатацију електричних централа „Јелица а. д." из Чачка, као и члан Занатског удружења за варош Чачак. Преузимајући његове послове, синови Јаков и Радослав унапредили су их и проширили. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРУШИЈА, Радослав **БРУШИЈА, Радослав**, грађевински преду-зимач, народни посланик, добротвор (Чифлук код Беле Паланке, 15. XII 1886 – Чачак, 4. II 1968). Средњи син Павла Брушије. По завршетку студија у Београду с браћом Јаковом и Александром бавио се грађевинским пословима. Учествовали су у балканским ратовима и I светском рату, одступали с војском преко Албаније до Крфа, потом учествовали у пробоју Солунског фронта, где је најмлађи брат погинуо. После рата **Б.** се стално настанио у Косовској Митровици. Отац Павле је са синовима основао грађевинску фирму „Брушија и синови" и наставио пред рат започету изградњу пута Рашка – Косовска Митровица. Подигли су мостове на путу Косовска Митровица – Пећ и Швањски мост на Белом Дриму на путу Пећ–Призрен. Њихово дело су и гвоздени мостови на Ибру у Косовској Митровици, такође на Ибру код села Рударе под Звечаном, на Сочанској реци код Ибарске Слатине и Судимској реци код цркве у Вучитрну. Учествовали су на изградњи мале хидроцентрале на Ибру под Звечаном и на Чечевској реци у Српском Колашину, која је осветљавала Косовску Митровицу и Вучитрн. После очеве смрти 1933. **Б.** је самостално обављао грађевинске послове. Као угледни стручњак у два мандата биран је за народног посланика. Редовно је биран за члана управе Занатске коморе Југославије, а годинама за одборника општине у Косовској Митровици. Био је први члан Бановинског већа Зетске бановине за Косовску Митровицу и један од најистакнутијих добротвора православне цркве, школа у граду и многих хуманих и патриотских организација. По избијању априлског рата 1941. избегао је из Косовске Митровице и рат провео у Брусу на Копаонику. После 1945. национализована му је целокупна имовина. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Зг 1928; З. Ч. Вукадиновић, М. Ј. Богавац, *Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836–1941*, Бг 2001. Милован Ј. Богавац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЧЕЛЕ **БРЧЕЛЕ**, два самостална манастира у истоименим селима у Црмници, у залеђу Вирпазара. Горње **Б.**, с храмом Богородичиног покрова, подигао је по предању владика Данило I почетком XVIII в., на темељима храма из времена Немањића. Због тога је познат као „манастир Петровића". Скромна једнобродна базилика са три травеја, зидана је наизменичним редовима белог и црног тесаног камена. Обнављао га је поп Јован Кнежевић у доба Шћепана Малог. У Горње **Б**. 1838. пренет је део иконостаса бококоторског мајстора Максима Тујковића из манастира Стањевића (1738), с три допојасна лика апостола. Садашњи иконостас урадио је 1928. Петар Чолановић. Цео манастирски комплекс, храм и зграде, опасани су високим зидом од камена, с главним улазом на јужној страни. На зиду уз капију са источне стране подигнут је једноделни звоник на преслицу. Доње **Б.**, с храмом Св. Николе, подигла је Јелена, удова Сандаља Хранића и кћи кнеза Лазара. У њему је сахрањен лажни цар Шћепан Мали, самозванац и владар Црне Горе. Једно време био је запустео и порушен, али га је 1861. обновио књаз Никола Петровић. У њега је тада пренета основна школа из Горњег **Б**. Страдао од земљотреса 1979, али је поново обновљен. Једнобродна базилика са четири травеја и полуобличастим сводом, зидана је од тесаног камена. Бочне фасаде украшене су малим слепим аркадама на конзолама. Испод пода храма уграђена је засвођена просторија у коју се силази кроз отвор у поду олтара, која је служила као склониште у време турских напада. **![001_DONJE-BRCELE_hram-Sv-Nikole.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-donje-brcele-hram-sv-nikole.jpg)** ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, „Извештај и кратке белешке с путовања", *Старинар*, 1931, 6; М. Вујичић, „Преглед старог сликарства у региону Скадарског језера", *Гласник ЦАНУ*, 1982, 4. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЧЕЛИ **БРЧЕЛИ** (Брчела/Брчело/Брчеле), племе у Црној Гори које насељава област Старе Црне Горе, односно Црмничке нахије. Племенска област лежи између племена Сотонићи и Дупило на истоку, Грађани (Ријечка нахија) и Подгор на северу, Паштровића (Бока Которска) на западу и Глухог Дола на југу. Област племена чини добро дефинисану географску целину заштићену високим и кршевитим брдима и странама, донекле отворену само према долини Ораховштице, благо брдовиту у централном делу. Снабдевеност водом, плодна земља и релативно блага клима пружају повољне услове за живот, земљорадњу и сточарство. Крај је познат по виноградарству. Готово у средини племенске области налази се велико и старо истоимено насеље. Први помен села је из 1326. у повељи Стефана Дечанског, којим се потврђује дар казнаца Димитрија манастиру Св. Никола на Врањини. Етимологија назива није поуздано утврђена, а односи се и на насеље и на касније створено племе. Посредно се може закључити да је најраније илирско становништво на територији данашњих **Б.** романизовано, а затим словенизовано већ до XIII в. То становништво је потискивано новим досељеницима који су долазили са више страна у различито време и који су сплемењивањем формирали данашње племе. Због погодног положаја област је привлачила пажњу Немањића и Балшића, који су ту подизали задужбине и летњиковце. У **Б.** је од 1768. до смрти 1773. живео и Шћепан Мали. Улога насеља као племенског средишта била је појачана тиме што су га насељавала јака и угледна братства. Главно насеље **Б.** дели се на Горње и Доње **Б.**, који се понекад у говору означавају као Горње и Доње Село. Северозападно од њих су Томићи, а југоисточно Бријеге. Горњи **Б.** су на вишем, јужнијем делу територије племена, у дну планина Расоватац и Крстац. Деле се на четири „махале" или „куће" које се, осим једне, зову по своме главном братству: Махала Поповића, Средња Махала, Махала Роловића и Махала Иличковића. Доњи **Б.** су на нижем и питомијем земљишту. Нема поделе на махале, али се разликују групе кућа појединих братстава. Томићи су насеље у дну брда Стругови. Збијеног су типа и настањују их различита братства. Бријеге су насеље такође изразито збијеног типа, али на два брда, по чему су добила име. Попис из 2003. у насељима Бријеге, Доњи и Горњи **Б.** и Томићи бележи 103 становника у 48 домаћинстава. Број становника показује негативан тренд (на попису 1948. забележено је 611 становника у 206 домаћинстава). Укупна територија племена је нешто већа од 1.743 ха. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Вукмановић, *Црмница. Антропогеографска и етнолошка испитивања*, Бг 1988. Младена Прелић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЧИН, Јован Давид **БРЧИН, Јован Давид** (Brchin, John David), културни радник у исељеништву, вајар (Срб, Лика, 15. VIII 1899 – Чикаго, САД, 31. X 1983). У САД дошао 1914. код старијег брата који је радио у челичани у Герију (Индијана). На Институт уметности у Чикагу, где је био један од најбољих студената скулптуре, **Б.** се уписао 1917. Студирао и на Валпараисо универзитету (Индијана) и на Државном универзитету Охајо. У његовој уметничкој каријери преломна је 1926. када је познати амерички скулптор Лорадо Тафт похвалио његову бисту Марка Твена. Израђивао је бисте и портрете легендарних личности као што су Абрахам Линколн, али и својих земљака Николе Тесле, епископа Николаја Велимировића и др. Његови радови налазе се у музејима широм Америке. ДЕЛА: *John David Brcin,* *Sculptor: Being a Collection of Work by the Artist* *with an Appreciation*, Chicago 1935; *The Sculpture of John David Brcin*, Chicago 1967. ЛИТЕРАТУРА: R. P. Gakovich, „John David Brcin, From Immigrant to Sculptor", *Serb World*, 1982, 3. Милена Вучићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЧИЋ, Влатко **БРЧИЋ, Влатко**, математичар, грађевински инжењер, универзитетски професор (Вараждин, 16. IX 1919 – Београд, 22. VIII 2000). Дипломирао математику у Загребу 1942, а затим завршио Грађевински факултет у Прагу 1947. После четири године рада у пракси, 1951. започео универзитетску каријеру на ГФ у Београду, где је 1956. докторирао и остао све до одласка у пензију. За редовног професора изабран 1966. Предавао Технику рачунања, Отпорност материјала, Испитивање конструкција, Динамику конструкција, Динамику и стабилност конструкција и Увод у механику непрекидних средина, на редовним и последипломским студијама на ГФ у Београду, Нишу, Новом Саду, Суботици, Подгорици и Загребу. Његов научни рад обухвата теорију еластичности, динамику конструкција, стохастичке методе динамике конструкција и нумеричке методе у инжењерству. Бавио се испитивањем конструкција као спољни сарадник института „Јарослав Черни" скоро 15 година и своје радове публиковао у *Саопштењима института*. Школску 1967/68. провео као професор по позиву Америчке националне фондације за науку на Државном универзитету Вејн (Детроит, Мичиген), где је на последипломским студијама предавао Динамику конструкција. Ту је започео пионирско истраживање примене метода холографије у испитивању конструкција. Као истакнути стручњак за ту област предавао је у Интернационалном центру за механику у Удинама (Италија) у периоду 1969–1974. Његова предавања објављена су у едицији *Springer*. Био је рецензент радова у угледном часопису *Zentralblatt für Mathematik* (1961–1993), члан Редакционог одбора реферативног часописа *Mechanics Research Communications* (од 1973) и главни и одговорни уредник *Грађевинског календара* (1984–1994); активан члан Југословенског друштва за механику, његов генерални секретар (1954–1962) и председник (1974–1978); члан Европског комитета за механику (1978–1983) и управник Одељења за механику у Математичком институту САНУ (1973–1984). ДЕЛА: и F. Zandmann, G. S. Holister, „The influence of grid geometry on moiré fringes properties", *The Journal of Strain Analysis for Engineering Design*, London, 1965, 1, 1; и J. D. Hovanesian, R. L. Powell, „A new experimental stress-optic method: Stress-holo-interferometry", *Experimental Mechanics, Boston,* 1968, 8, 8; *Application of holography and hologram interferometry to photoelasticity*, Udine 1970; *Отпорност материјала*, Бг 1970; *Photoelasticity in theory and practice*, Udine 1971; *Динамика конструкција*, Бг 1978. ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), *Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996*, Бг 1996. Мира Петронијевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЧИЋ, Станко **БРЧИЋ, Станко**, грађевински инжењер, универзитетски професор (Београд, 28. II 1949). Дипломирао на Одсеку за конструкције Грађевинског факултета у Београду (1972), где је магистрирао из области танкозидних штапова (1975) и одбранио докторску дисертацију „Динамичко понашање конструкција у флуидној средини" (1987). У Београду радио на Саобраћајном факултету као асистент-приправник (1973--1976), а потом на ГФ, где је од асистента (1977) прошао кроз сва наставна звања до редовног професора (2001). Предавао и на ГФ у Суботици и Подгорици. Предавања из Техничке механике, Стабилности и динамике конструкција, Динамике конструкција и земљотресног инжењерства и Специјалних проблема нелинеарне динамике конструкција држао на редовним и последипломским студијама. Аутор монографије *Динамика дискретних система* (Бг 1998), која сумира релевантне аспекте динамике конструкција и вероватно је једина монографија из ове области, у којој се приказује и анализа судара зграда услед земљотреса. Коаутор збирки задатака из *Механике* 1 и 2 (Бг 1982) и аутор поглавља „Утицај ветра на конструкције" у монографији *Савремени проблеми динамике инжењерских конструкција* (ур. В. Брчић, Бг 1982), што представља први свеобухватнији текст на српском језику о утицају ветра на грађевинске конструкције. Бавећи се нумеричким моделовањем разних конструкција, **Б.** је све време везан за примену и употребу рачунара („Рачунари и конструкције", у: М. Секуловић (ур.), *Савремени проблеми нелинеарне анализе конструкција*, Бг 1992). Током вишедеценијског периода саставио је 14 значајних програмских пакета или програма углавном у језику C++. Његови радови односе се на динамичко и сеизмичко понашање конструкција, те на израду статичких и динамичких прорачуна за главне и идејне пројекте. Члан је Српског друштва за механику и Српског друштва грађевинских конструктора. Добитник је Награде „Растко Стојановић" (1984). ИЗВОР: Архива ГФ у Београду. Драгослав Шумарац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРЧКО **БРЧКО**, град у БиХ, смјештен на алувијалној тераси уз десну обалу ријеке Саве, гдје се у њу улива ријека Брка. Помиње се у средњем вијеку (1428–1430), а Турци су га заузели 1464. Према **Б.** усмјерено је неколико локалних путева, од којих је најзначајнији посавски који спаја неколико малих градова између Бијељине и Бањалуке. Године 1946. изграђена је жељезничка пруга између Бановића код Тузле и пруге Београд–Загреб код Винковаца, чиме је важан тузлански рударско-индустријски басен био повезан са савременим саобраћајницама. Пријелаз преко Саве налазио се код **Б.** што је повећавало саобраћајни значај положаја. Код **Б.** Саву прелазе друмски и жељезнички мост. И раније је развој града био везан за ту функцију. Почетком XVII в. ту је постојала скела на Сави, а **Б.** је било значајан центар за извоз соли, сувих шљива и још неких пољопривредних производа у околне земље. Развоју трговине допринијела је паробродска линија Брчко–Београд–Оршава–Галац, отворена 1862, и ријечна лука, отворена 1879. Развој индустрије узео је маха послије II свјетског рата када су отворени погони хемијске, прехрамбене, текстилне, дрвне и индустрије обуће. Временом је формиран град са значајним административним, трговачким, здравственим и образовним функцијама (основна школа основана је 1882, трговачка школа 1885, болница 1886, градска вијећница изграђена 1892, а економски факултет 1977). **Б.** се спонтано развијало дуж путева, па је формирано насеље са основом радијалног облика и радијалним и мрежастим распоредом улица. Године 1991. у њему је било 41.406 становника, од којих 55,5% Муслимана, 19,9% Срба и 7% Хрвата. У грађанском рату у БиХ дошло је до значајних миграционих процеса, у којима је из **Б.** у великој мјери отишло муслиманско и мањим дијелом хрватско, а доселило се српско становништво избјегло из других дијелова БиХ и из Хрватске. По Дејтонском уговору **Б.** је посебан дистрикт под патронатом међународног супервизора. **[![001_Brcko-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brcko-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/001-brcko-karta.jpg)** ЛИТЕРАТУРА: *Брчко и околина*, Брчко–Бг 1961; Ј. Мргић, *Северна Босна 13–16 век*, Бг 2008. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРШАДИН **БРШАДИН**, село у западном Срему, у Вуковарско-сријемској жупанији. Налази се на вуковарској лесној заравни (90 м н.в.), на левој обали реке Вуке. Кроз село пролази пут Вуковар (13 км) – Винковци, а северно од насеља пруга истог правца. У доба Турака у опустело село насељавало се православно становништво, али се и оно иселило после 1687. Обнављало се после 1700. До 1708. дошло је тридесетак српских породица из Срема, Мачве и Барање. Године 1736. пописана је 31 насељена кућа, све православне. Године 1910. било је 1.142 становника, од којих 73,2% Срба. У 1991. у **Б.** је живело 1.887 становника (77,6% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса дела Срба популација је смањена на 1.514 чланова, од којих 83,6% Срба (2001). Село чини дуга улица изграђена уз друм и неколико кратких попречних. У њему се налазе основна школа, амбуланта и пошта. Православни храм, посвећен Св. арханђелу Гаврилу, сазидан је 1750. у барокном стилу. То је једнобродна грађевина с полукружном олтарском апсидом, истуреним бочним певницама и високим звоником из 1834. Храм је осликао Марко Перош из Загреба. Обновљен је 1983. и 1991. када су санирана оштећења настала ратним операцијама. ЛИТЕРАТУРА: М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Енциклопедија православља*, I, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРШЉАН **БРШЉАН** (*Hedera helix*), зимзелена дрвенаста пузавица из породице Araliaceae. Може нарасти у висину до 30 м, достићи пречник стабла већи од 20 цм и старост од неколико стотина година. Пење се помоћу ваздушних коренчића којима се причвршћује за кору дрвећа, стене, зидове и другу подлогу. Листови својим распоредом образују тзв. лисни мозаик. На лицу су тамнозелени, обично са истакнуто светлијом нерватуром, на наличју светлији. Има два типа листа: они на стерилним гранама су срцасто-јајасти са 3–5 плитко урезаних режњева, фертилни су срцасти, целог обода с издуженим врхом. Цветови су у округластим штитоликим цвастима. Цветови су богати нектаром, жуто-зелене боје, двополни, петочлани, са истакнутим прашницима. Плод је бобица, тамноплава, ређе жута, са 3–5 семенки, за људе благо отровна. Расејава се птицама. Распрострањен је у средњој и јужној Европи, на Криму и Кавказу, а на северу до Балтичког мора. У Србији је честа врста сеновитих шума, од лужњакових у низијама до планинских буково-јелових. Такође, обраста зидове и подлогу у људским насељима и на гробљима, где је најчешће гајен и на многим местима спонтано раширен. Код нас и у свету често се узгаја неколико декоративних хортикултурних форми с бледим или жућкастим шарама и ивицама листова (*argenteo-variegata*, *aureo-variegata* и др.). Род *Hedera* обухвата 10–15 врста, углавном распрострањених у умереним и суптропским областима Евроазије. Неке стране врсте, као што је кавакаски бршљан (*H. colchica*) с веома крупним листовима, декоративне су и гаје се понегде у Србији. ![001_BRSLJAN.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brsljan.jpg) ЛИТЕРАТУРА: Е. Вукићевић, „Araliaceae Vent.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 5, Бг 1973; Б. Јовановић, *Дендрологија*, Бг 2007. Василије В. Исајев \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРШЉАН **БРШЉАН**, лист за забаву, поуку и књижевност који је, сваког 1. и 15. у мјесецу, излазио у Новом Саду од 1. VII 1885. до 1. VII 1886. Власник, издавач и уредник био је Ђорђе Рајковић. Наставља *Глас истине*. Програмски опредијељен да „негује оригиналну књижевност", хумористичко-сатиричке прилоге и критику и да доноси етнографску грађу. Уз слаб одзив публике (око 300 претплатника до краја прве године) престао је да излази мјесец дана прије Рајковићеве смрти. Осим значајних прилога Ј. Игњатовића (историјска и мемоарска проза, есејистичко-критички чланци), Ј. Новића Оточанина (проза из заоставштине) и М. Ј. Илића, објављиване су и народне пјесме и приповијетке. Посебно су вриједни, по обавијештености и темама, Рајковићеви прилози из културне и књижевне историје. Богате су и занимљиве „Белешке" (стара писма, пјесме, краће народне приповијетке, ситнице). Међу сарадницима били су Владимир Красић, Фридрих С. Краус, Вид Вулетић Вукасовић, Ј. Димитријевић, С. Косановић и др., с прилозима из фолклорне традиције и етнографије. ***Б.*** је један од занимљивијих и бољих листова Ђ. Рајковића, готово специјализован за проучавање књижевне традиције, архивске грађе (заоставштине писаца) и фолклора, осјетљив за српско културно јединство (велик број прилога из крајишких подручја, из БиХ) и отворен за српско-хрватску књижевну узајамност. ЛИТЕРАТУРА: М. Војиновић, „Ђорђе Рајковић", *ГИДНС*, 1937, 10, 1–2; М. Бикицки, „*Бршљан* – последњи лист Ђорђа Рајковића", *Библиотекар*, 1969, 21/2; Д. Иванић, *Књижевна периодика српског реализма*, Бг – Н. Сад 2008. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРШЉАНАЦ **БРШЉАНАЦ**, манастир с храмом Св. Николе, у атару села Мала Бршљаница код Кутине. Оснивање манастира везује се за долазак већег броја избеглог српског живља из ужичког краја и из Босне након Велике сеобе. На имању грофа Ердедија 1715. монаси Гаврило (Поповић) и Василије (Полимац) од дрвене грађе почињу да подижу манастир посвећен Св. Ђурђу. Већ 1724. у њему почиње да ради школа у којој се младићи уче писмености и припремају за свештенички позив. Прилозима сакупљеним одласком у „писанију" 1746–1753. сазидан је нови храм посвећен Св. Николи од тесаног камена и с капелом у звонику. Првобитна црквица Св. Ђурђа тада није срушена него је преиначена у манастирску капелу. Сликање високог барокног иконостаса поверено је 1773. молеру Лазару који је заједно с Василијем Остојићем осликао олтарску преграду цркве манастира Пакре (1779). **Б.** је укинут и припојен манастиру Лепавини 1779, а 1841. храм је срушен заједно с манастирским зградама. У оближњу парохијску црквицу у селу Бршљаници пренети су иконостас, часна трпеза и друге драгоцености. Поново је обновљен, али скромних димензија, какав и данас постоји. ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: Д. Витковић, „Манастир Кутина–Бршљанци у Пакрачком владичанству", *БГл*, 1910, 17; Д. Кашић, *Српски манастири у Хрватској и Славонији*, Бг 1971. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРШТАНИК **БРШТАНИК**, трг и град које је босански краљ Твртко I почео да подиже 1382. у близини данашњег Опузена, упоредо с постављањем темеља Новог у Драчевци. Упркос томе што је био кратког даха (до разарања дубровачке колоније у њему 1395), привредни живот у **Б.** био је веома интезиван. У тргу се, поред соли, у знатној мјери трговало оловом, житом, вином, дрветом и робљем. Томе је највише допринио његов повољан смјештај на ушћу Неретве, као најпрометније трговачке артерије која је повезивала морску обалу с босанским залеђем. **Б.** није подигнут само из трговачких, него и стратегијских разлога, због чега је његов оснивач, упоредо с намјерама за унапређење флоте, ту подигао и једно мало бродоградилиште. ЛИТЕРАТУРА: В. Маринковић, „Брштаник", *ИГ*, 1956, 2; Ђ. Тошић, „Брштаник у средњем вијеку", *ГДИБиХ*, 1976, XX–XXI. Ђуро Тошић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БРШТИЦА **БРШТИЦА**, село на југоисточној подгорини планине Гучево, 3 км северозападно од општинског седишта Крупња. Кроз село пролази пут Крупањ–Лозница. Налази се у долинама Брштичке реке, Чађавице и Дурисавца, саставница Ликодре (притока Јадра). Насеље је дисперзивног типа, смештено на 340–640 м н.в., а чине га три „мале". Становништво је досељено почетком XVIII в. из Херцеговине. Године 1921. имало је 88 домова и 468 житеља, а 2002. 1.254 становника, од којих 99,4% Срба. У селу се налази четвороразредна основна школа. Већина активног становништва (55,7%) бави се непољопривредним делатностима, махом у Крупњу, а пољопривредом као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУАР **БУАР**, село северозападно од општинског седишта Ужица с којим просторно сраста. Лежи на југозападној подгорини планине Јелова гора, уз Коштичку реку и Волујачки поток. Дисперзивног је типа, смештено на 450–700 м н.в. Чини га неколико заселака. Становништво је досељавано у другој половини XVIII и почетком XIX в. из околине Колашина, Грахова, Рутоша и златиборских села. Године 1818. имало је 45 кућа, 1844. 54 куће и 384 душе, 1921. 62 дома и 230 житеља, а 2002. 1.415 становника, од којих 99,1% Срба. У селу се налази месна канцеларија за два села. Највећи број мештана ради у Ужицу, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. Од 493 активна становника пољопривреда је основно занимање само 11,2% лица. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБАЗЛАТЕ ***![001_BUBAZLATE.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bubazlate.jpg)*БУБАЗЛАТЕ**, инсекти који припадају породици листорожаца (Scarabaeidae), а потпородица **б.** (Cetoninae) и реду тврдокрилаца (Coleoptera). То су инсекти средње величине, здепастог дорзо-вентрално спљоштеног тела, чија боја варира од црне, зелене, плаве, до бронзане, жуте с металним сјајем, често попрскане светлијим пегама и шарама. Одрасли већине врста су активни током најтоплијег дела дана када посећују цветове и слатке плодове разних биљака. Погрешно се мисли да су опрашивачи цветова, али се они заправо хране цветним деловима и такви цветови не дају плодове. Обично имају 1–2, а неке врсте чак и 3 генерације годишње. Роје се обично током маја и јуна. Ларве се развијају у трулим пањевима, шумској стељи, у компосиштима, ређе у мравињацима и хране се мртвом биљном органском материјом. По изгледу су веома сличне ларвама гундеља – грчицама. У свету је познато око 4.000 врста, претежно распрострањених у тропским областима. У Европи је познато 300, а у Србији и Црној Гори више од 200 врста. У ову потфамилију спада и неколико афричких врста буба голијата из рода *Goliathus* чије тело је дуго до 12 цм. У нашој земљи многе врсте из ове потфамилије су веома честе. Воћарима су по злу добро познате тзв. рутаве бубе – *Tropinota hirta* и *Oxytyrea funesta* – које се у пролеће срећу на цветовима разних дивљих и гајених биљака и представљају опасне пољопривредне штеточине. Тело им је длакаво, величине око 10 мм, црне боје са ситним светлим пегама. Најмаркантнија и веома честа врста је златна мара (*Cetonia aurata*) по којој је потфамилија и добила име. Величине је 15–20 мм, златнозелене боје с металним сјајем. Слична овој је маслинастозелена, ређе бронзана, нешто крупнија али и знатно ређа *Potosia cuprea.* ЛИТЕРАТУРА: В. Живановић, Б. Павићевић, „Прилог познавању биологије и сузбијања *Tropinota hirta* Poda и *Oxythyrea funesta* Poda", *Заштита биља*, 1956, 38; М. Богавац, „Рутава буба – *Tropinota hirta* Poda (Биологија и сузбијање)", *Заштита биља*, 1962, 68/70; П. Вукасовић (ур.), *Штеточине у биљној производњи, II (специјални део)*, Бг 1967; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2008. Љубодраг Михајловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБАЛО, Илија **БУБАЛО, Илија**, трговац, добротвор (Мионићи, Херцеговина, ? – Сарајево, 1896). Бавећи се трговином у Дубровнику, стекао знатан иметак. Уживао глас вредног и поштеног трговца. Учествовао у покретању задарског *Српског листа*. Тестаментом из 1885. оставио своју кућу православној цркви у Дубровнику за помагање сиротиње и 12.000 форинти за подизање српске вероисповедне школе у Мионићима. Завештао још неколико мањих легата. Сахрањен на православном гробљу на Бонинову. ЛИТЕРАТУРА: *Браник*, 1896, 89; *Дубровник*, 1896, 31; *Слава*, 1896, 7, 47; *Србобран*, 1896, 84; *Српски глас*, 1896, 30. Софија Божић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБАЛО, Манојло Кордунаш **БУБАЛО, Манојло Кордунаш**, сакупљач народних умотворина, национални и просветни радник (Примишље код Слуња, 10. X 1866 – Бихаћ, око 16. IV 1939). Након завршене Учитељске школе у Петрињи, службовао у селу Садиловцу на Кордуну. Током I светског рата као српски родољуб био интерниран, а потом и под полицијском присмотром. Након рата (од 1922) постављен за школског надзорника у Огулину. По пензионисању до смрти живео у Бихаћу. Сакупљање народних песама започео још као ђак учитељске школе 1883, а прву народну причу објавио у загребачком *Србобрану* (1888, 36). Активно сарађивао у бројним гласилима с фолклорним прилозима, педагошким и полемичким чланцима (*Босанска вила*, *Нови васпитач*, *Застава*, *Календар Србобран*, *Врач погађач*, *Њива*, *Невен*, *Србин*, *Српско Косово*, *Радикалски гласник* и др.). Представник је српске интелигенције у Хрватској, која је свој сакупљачки рад међу Србима Горње Крајине (Кордуна и Баније) сматрала националном мисијом. Сем сакупљања народне поезије и прозе, дао је и низ значајних етнографских радова о народном животу кордунашких, личких и делимично босанско-крајишких Срба. Иако је већи део свог рада публиковао, значајан део сакупљене фолклорне и етнографске необјављене грађе данас се налази у Архиву САНУ (*Српске народне приповијетке*, I–II, 1924, 1934; *Лика, Крбава, Кордун у слици данашње српске народне поезије*, I–II, 1925–1926; *Племе Бубала са најновијим насељем у Решетару и Арапову Долу*, 1934; *Грађа о постанку Хрватских народних пјесама Матице хрватске*, два рукописа из 1936). ДЕЛА: *Српске народне пјесме слијепца Раде Рапајића*, I–II, Н. Сад 1889–1890; *Српске народне пјесме по бившој Горњој Крајини*, Н. Сад 1891; *Српске народне приповијетке слијепца Раде Рапајића*, III–IV, 1893–1894; *Народно васпитање по Горњој Крајини*, Ср. Карловци 1897; *Српске народне приповијетке са огулинског Кордуна, из Лике, Крбаве и Босне*, V, Зг 1936. ЛИТЕРАТУРА: В. Опачић Лекић, *Народне приповијетке Кордуна*, Зг 2002; С. Гароња Радованац, „Манојло Бубало Кордунаш и његово сакупљање српских народних песама на тлу Горње Крајине", у: *Зборник о Србима у Хрватској*, Бг, 2007, 6; *Српско усмено поетско наслеђе Војне Крајине*, Бг 2008. Славица Гароња Радованац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБАМАРЕ **![001_BUBAMARE.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bubamare.jpg)БУБАМАРЕ**, инсекти који припадају већем броју родова из породице Coccinellidae и реду тврдокрилаца (Coleoptera). Малог су полулоптастог или овалног тела, јарких боја, обично црвене, наранџасте, жуте или смеђе, с контрастним пегама или тачкама на вратном штиту и покрилцима. Пипци су кратки и главичасти, ноге кратке, глава мала, подвучена под вратни штит који је обично другачије обојен од покрилаца. Крила су добро развијена и релативно су добри летачи. Ларве су издуженог тела са снажним грудним ногама и зашиљеним трбухом. Одрасли примерци презимљавају у шумској стељи, под кором дрвета у људским становима, да би у рано пролеће напустили зимска склоништа, парили се и полагали јаја, из којих се убрзо развијају мале ларве које живе 1–2 месеца до стадијума лутке који траје 10 дана, а потом прелазе у млада имага. Када су узнемирене или нападнуте, симулирају да су мртве, скупљајући ноге и пипке уз тело, а на зглобовима задњих ногу испуштају течност жуте боје, веома оштрог и непријатног мириса. На овај начин, као и опомињућом бојом, пасивно се бране од непријатеља. **Б** су предатори лисних, штитастих, белокрилих ваши, лисних бува и гриња, па спадају у веома корисне инсекте који се успешно користе у биолошкој борби против поменутих штеточина. Ретко се неке врсте **б.** хране мицелијумима гљива и биљкама. Од фитофагних **б.** у пољопривреди су добро познате две опасне штеточине: луцеркина **б**. (*Subcoccinella vigintiquatuоrpunctata*), чије ларве и имага причињавају велике штете на луцерки, и *Epilachna chrysomelina* која оштећује диње, лубенице, краставце и тикве. У свету је познато око 2.000 врста **б**. Фауна **б.** у Србији није добро позната, а претпоставља сe да има преко 100 врста, од којих су најчешће: седмотачкаста **б.** (*Coccinella septempunctata*) и двотачкаста **б.** (*Adalia bipunctata*). У протеклој деценији у Европу је унета тзв. азијска **б.** (*Harmonia axyridis*) пореклом из тропске Кине. Успешно се одомаћила у Европи, а масовно се јавља и у Србији. Изузетно је прождрљива, те постоји опасност да ће угрозити наше (аутохтоне) **б.** јер се храни и њиховим јајима, ларвама и луткама. У неким земљама Европе постала је опасна штеточина за виноградарство јер се пред бербу грожђа одрасле увлаче у гроздове ради презимљавања па доспеваjу у каце за производњу вина. Због њиховог веома непријатног мириса добијено вино је лошег квалитета. ЛИТЕРАТУРА: С. Живојиновић, *Шумарска ентомологија*, Бг 1968; Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, *Посебна ентомологија*, I--II, Бг 1985; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2008. Љубодраг Михајловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБАЊ **![001_BUBANJ_zrtvenik-pehar-sud.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bubanj-zrtvenik-pehar-sud.jpg)БУБАЊ**, вишеслојно праисторијско насеље близу ушћа Нишаве у Јужну Мораву, 5 км југозападно од Ниша. Обухвата културне слојеве од неолита до латена. Најзначајнији су слојеви из енеолитског и раног бронзаног доба, па су по **Б.** и по налазишту Хумска Чука, такође код Ниша, назване поједине културне групе из тог периода, распрострањене на том подручју. Група Бубањ–Хум I припада раном енеолиту и везује се за сличне појаве у Румунији и Бугарској (Салкуца, односно Криводол). Oдликује се карактеристичном керамиком као што су биконичне зделе с цилиндричним вратом и канелованим раменом, кантароси с канелурама, тањири с геометријским мотивима сликаним графитом, црвеном, жутом и белом бојом. Група Бубањ--Хум III припада раном бронзаном добу, распрострањена је у целом Поморављу и делом у средњем Подунављу. Kарактеристична је по појави пехара с две дршке које не прелазе обод, те је позната и под именом култура двоухих пехара. ЛИТЕРАТУРА: Н. Тасић, „Бубањ–Салкуца–Криводол комплекс", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, III, Сар. 1979; М. Гарашанин, „Група Бубањ–Хум III", у: А. Бенац (ур.), *Праисторија југославенских земаља*, IV, Сар. 1983; М. Стојић, Л. Никитовић, „Ada in Prijevor bei Čačak", *Старинар*, 1996, 47. Растко Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБАЊ **БУБАЊ**, **1.** лист за шалу и забаву, покренут у Вршцу 5. IV 1896. Власник и издавач био је месни штампар Милан Петко Павловић који је, две године по престанку *Мирођије*, основао лист и уредништво поверио Анти Велићу, а кад је овај 1897. обновио *Вршачки гласник*, сам је преузео уређивање листа, док га 1898. није препустио Вељку Ђорђевићу Нанчићу. Излазио је три пута месечно, 1, 10. и 20. у месецу. Јављали су му се сарадници не само из Војводине (Панчева, Новог Сада, Мокрина), него и из Мостара, Сегедина, Беча и Пеште. Најпопуларнији код читалаца био је Васа Крстић, познат још из Змајевог *Стармалог* као др Казбулбуц. Били су запажени и Јелена Гердец, Димитрије Радовић, Љубиша Мичин, Владимир Влајчић, а од познатих писаца Светозар Ћоровић. Лист није припадао ниједној политичкој странци. Пецкао је „све и свакога". Својим ликовним изгледом и богатим илустрацијама доприносио је подизању графичког нивоа српске штампе. Као ни други вршачки хумористичко-сатирични листови, ни овај није био дугог века. Последњи број, објављен 1. VI 1899, налази се у Сечењијевој библиотеци у Будимпешти. **2.** Шаљиви илустровани лист који су 1926. издавали Срби у дијаспори, у Њујорку. Уредник је био Душан Ј. Шуклетовић. ЛИТЕРАТУРА: В. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980; М. Кисић, „Српска хумористичка штампа (библиографија)", *Новинарски летопис*, 1990, 3; Д. Попов, *Библиографија српске периодике на тлу данашње Војводине*, I, Н. Сад 1992. Бранка Булатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБАШВАБЕ **![001_Bubasvabe.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bubasvabe.jpg)БУБАШВАБЕ**, инсекти који припадају реду Blattodea и породици Blattidae са око 3.000 описаних врста. Једна су од најстаријих група инсеката на Земљи, а фосилни налази потичу из карбона. То су топлољубиви инсекти и најзаступљенији су у тропским областима. Тело им је овално и дорзо-вентрално јако спљоштено, најчешће су црне, тамносмеђе, смеђе или жуте, а тропске врсте могу бити и живљих боја. Глава је потпуно прекривена вратним штитом, пипци су чекињасти и јако дуги. Усни апарат је за грицкање. Многе врсте имају крила и могу да лете, али нису добри летачи. Претежно живе на чврстој подлози. Брзо и вешто трче, а пењу се и уз вертикалне површине. Женке полажу јаја у оотекама, које формирају у удубљењу на крају трбуха, после тога их одлажу на неко скривено место. Из оотеке се пиле примарне ларве које живе заједно с одраслима. Генерација је вишеструка. Поред топлоте, имају потребу за високом влагом и мрачним срединама јер су углавном активне ноћу. У умереној зони је присутан мали број врста из овог реда и оне углавном опстају само у насеобинама људи. По исхрани су омнивори јер једу све што је органског порекла. У шумама Србије се редовно срећу представници рода *Ectobius* (шумске **б**.), који се хране разним отпацима биљног порекла. Највеће проблеме задају синантропне врсте, као што су црна **б.** (*Blatta orientalis*), бубаруса или прус (*Blatella germanica*) и америчка **б.** (*Periplaneta* *americana*), која је унета у многе земље Европе, али још не и код нас. Поменуте врсте живе у подрумима и домаћинствима, где су преко дана скривене на мрачним местима, а ноћу излазе у потрази за храном. У становима једу све и крећу се свуда. Нарочито је опасно то што бораве по ђубриштима и око канализационих сливника, а потом, крећући се по посуђу и храни, преносе узрочнике разних цревних инфекција. Поред наведених врста често се у лабораторијама због различитих испитивања гаји велика тропска **б**. *Blaberus craniifer* која у распону крила има око 10 цм. ЛИТЕРАТУРА: П. Вукасовић (ур.), *Штеточине у биљној производњи. II (специјални део)*, Бг 1967; Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, *Посебна ентомологија*, I–II, Бг 1985; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2008. Љубодраг Михајловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБЕ/БУБИЦЕ **БУБЕ/БУБИЦЕ**, у најширем, релативно непрецизном смислу, пре свега колоквијално, овим појмом се означавају сви инсекти (класа Insecta или Hexapoda, зависно од класификације), тј. било који (неспецифицирани) представник те огромне и свуда присутне групе зглавкара. У ужем, прецизнијем и коректнијем значењу, термин **б.** се користи примарно за најбројнији ред инсеката, тврдокрилце (Coleoptera), генерално али и као део специфичног полу/сложеног имена неких конкретних врста, родова или породица (бубамаре, скочибубе, стрижибубе, бубе гробари, бубе гњурци, бубе носорози, бубазлате, бубе пешчарке и др.). Такође, овај термин се налази у основи имена неких група или врста из других редова инсеката (разне врсте бубашваба, укључујући бубарусе – ред Blatodea, породица биљних стеница смрдибуба – Pentatomidae, лептир свилена буба итд.). ЛИТЕРАТУРА: Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, *Посебна ентомологија*, I–II, Бг 1985. Александар Ћетковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБЕ БРАШНАРИ **![001_Brasnari.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-brasnari.jpg)БУБЕ БРАШНАРИ** (мрачњаци, црне бубе), инсекти који припадају породици Tenebrionidae и роду тврдокрилаца (Coleoptera). Обично су црне, тамносмеђе, сиве или тамноплаве боје. На глави имају бочна проширења која наткривају места одакле полазе пипци. Пипци су низасти (бројаничасти), по чему се лако разликују од других, сличних тврдокрилаца. Слаби су летачи, чак не лете и крећу се релативно споро. Покрилца су јако хитинизирана и прекривају цео трбух, док су задња крила развијена или рудиментисана. Најчешће су ноћне животиње, по чему је породица **б. б.** добила име (лат. *tenebrae*: мрак). Преко дана су скривени испод одумрле коре стабла или испод опалог лишћа. Ларве обично живе у земљи, трулом дрвету, карпофорама гљива или у складиштима човекових намирница. Најчешћа храна су им свеже и суве биљке и њихови делови, као и гљиве, али се често хране и органским материјалом у распадању. Неколико врста се храни биљним прерађевинама, нарочито брашном разних житарица, по чему су добили народно име **б. б**. Њима припадају велике **б. б.** (*Tenebrio molitor*) и мале **б. б.** (*Tribolium confusum*), дужине нешто преко 1 цм. Њихове ларве и одрасли се често налазе у млиновима и складиштима брашна и веома су опасне штеточине. Велики брашнар се у неким земљама масовно гаји на пшеничном брашну у лабораторијама ради добијања ларви које служе као храна рибама у рибњацима. У свету је познато око 20.000 врста ове породице с великим бројем родова. Распрострањене су углавном у тропским областима. Неке врсте живе у крајње екстремним условима, нпр. у пустињама, и представљају главну храну за многе пустињске животиње. Фауна **б. б.** у Србији није добро истражена. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђуркић, *Прилог монографији врсте* *Opatrum sabulosum* L., Н. Сад 1964; П. Вукасовић (ур.), *Штеточине у биљној производњи. II (специјални део)*, Бг 1967. Љубодраг Михајловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБЕ ГЊУРЦИ → ВОДЕНЕ БУБЕ **БУБЕ ГЊУРЦИ** → **ВОДЕНЕ БУБЕ** # БУБЕ ЛЕШИНАРИ **![001_Bube-lesinari.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bube-lesinari.jpg)БУБЕ ЛЕШИНАРИ**, инсекти који припадају породици Silphidae и реду тврдокрилаца (Coleoptera). Тело им је мало до средње величине од неколико цм, обично дорзо-вентрално спљоштено. Када су узнемирени, одрасли подвлаче главу под вратни штит. Пипци су кратки на врху са проширеним чланцима. Покрилца су обично мекана и не покривају цео трбух, црна или са црвеним, жутим и наранџастим шарама. Крила су добро развијена и омогућују летење. Ларва подсећа на сувоземне ракове – мокрице. Тело јој је покривено снажним плочама, обично су црне, а некада могу бити упадљивих боја (жуте, црвене и сл.). Представници ове фамилије су претежно стрвинари, односно хране се лешевима копнених кичмењака, ређе су предатори гусеница и лутки разних лептира, док су неке врсте биљоједи и могу бити пољопривредне штеточине (врсте рода *Silpha*). Представници рода *Necrophorus* су типични лешинари. Они ситне угинуле животиње (глодаре, птице) укопавају у земљу (отуда име и бубе гробари) и на њих полажу јаја. Ларве се хране месом животиње у распадању. Њихов значај је у томе што убрзавају процес распадања угинулих животиња у природи. Најчешћа врста из овог рода је буба гробар *N. vespillio*. Од предаторских представника у нашим лишћарским шумама је врло честа врста *Xylodrepa quadripunctata* која се храни гусеницама разних лептира. У свету је описано око 2.000 врста углавном у тропским областима. У Европи је заступљено 30–35 врста, у Србији око 15. ЛИТЕРАТУРА: R. Mikšić, „A contribution to the spread of Silphidae in Yugoslavia", *Acta Еntomologica Jugoslavica*, 1971, 7, 2; Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, *Посебна ентомологија*, I–II, Бг 1985; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2008. Љубодраг Михајловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБЕ ЛИСТАРЕ **![001_Bube-listari.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bube-listari.jpg)БУБЕ ЛИСТАРЕ**, инсекти који припадају породици Chrysomelidae и реду тврдокрилаца (Coleoptera). То су мали инсекти, ређе средњих величина, различитих боја, обично интензивно црвене, плаве, зелене, жуте, црне, смеђе, често с металним сјајем. Некада имају шаре у виду пруга, пега или тачака по вратном штиту и покрилцима. Тело је полулоптасто, ређе издужено, а некад мало дорзо-вентрално спљоштено. Усни апарат је за грицкање, пипци су кончасти, обично дугачки до половине тела. Ларве имају развијену главу са снажним усним апаратом за грицкање и кратким грудним ногама. Тело им је голо, зеленкасто, беличасто, жуто, наранџасто, често с црним тачкама и бројним брадавицама или потпуно прекривено слузи. Прелазе у стадијум лутке најчешће на листовима биљке хранитељке, ређе у земљи. Образују једну до две, ређе и три генерације годишње. Обично одрасли презимљавају и појављују се у пролеће с листањем вегетације. Ларве и имага се хране искључиво биљном храном, најчешће лишћем, ређе цветним деловима или кореном. **Б.** **л.** су типичне примарне штеточине. Често се масовно намножавају изазивајући голобрст на биљкама хранитељкама. Због појаве више генерација годишње, биљке домаћини могу у току једне вегетационе сезоне да претрпе двоструки или троструки голобрст. Штетније су у пољопривреди мада неке врсте представљају веома опасне штеточине појединих шумских врста дрвећа. Од прворазредних штеточина у пољопривреди треба поменути кромпирову златицу (*Leptinotarsa decimlineata*), луцеркину златицу (*Phytodecta fornicata*), житну пијавицу (*Lema melanopus*) и кукурузну златицу (*Diabrotica virgifera*). За шумарство економски су значајне: велика тополина **б. л.** (*Melasoma populi*), јовина **б. л.** (*Agelastica alni*) и храстов буваћ (*Altica quercetorum*). До сада је описано 35.000 врста **б. л.** са око 2.500 родова. Једна су од најбројнијих породица тврдокрилаца у свету. У Србији фауна **б. л.** је мало истражена. Познато је преко 250 врста **б. л.** углавном штеточина у пољопривреди и шумарству. ЛИТЕРАТУРА: Д. Томић, „Нека запажања у вези са масовним намножењем буба листара у околини Београда", *Шумарство*, 1952, 5, 2; М. Богавац, „Тополине бубе листаре", *Агрохемија*, 1960, 5; С. Живојиновић, *Шумарска ентомологија*, Бг 1968; З. Градојевић, „Прилог познавању фауне буба листара (*Coleoptera*, *Chrysomelidae*) Делиблатске пешчаре", у: *Зборник радова о фауни СР Србије*, Бг 1983; Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, *Посебна ентомологија*, I–II, Бг 1985; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2008. Љубодраг Михајловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБЕ НОСОРОЗИ → НОСОРОШЦИ **БУБЕ НОСОРОЗИ** → **НОСОРОШЦИ** # БУБЕ ПЕШЧАРKЕ **БУБЕ ПЕШЧАРKЕ**, инсекти који припадају потпородици Cicindelinae, породици трчуљака или бауљара (Carabidae) и реду тврдокрилаца (Coleoptera). Веома снажним горњим вилицама српастог облика хватају плен. Пипци су кончасти, нешто краћи од половине дужине тела. Вратни штит је ужи од главе, ноге су издужене, витке, с веома дугим стопалима, подешене за трчање. Крила су добро развијена, хитро полећу, али лете на кратким раздаљинама од неколико метара. Боја тела је зелена, плава, бронзана, увек с јасним металним сјајем, а на покрилцима имају беличасте тачке или шаре. Ларве живе у тунелу растресите подлоге одакле вребају плен. Издуженог су ваљкастог тела с великом главом, снажним горњим вилицама и јаким грудним ногама. Одрасли и ларве **б. п.** су грабљивци и хране се другим инсектима. Веома су хитри и активни у најтоплије доба дана. Живе на шумским пропланцима и стазама, на шкарпама поред путева, песковитим и сличним отвореним местима. У свету је описано око 100 родова са 2.600 врста и подврста из потпородице *Cicindelinae*, распрострањених углавном у индо-малајској и неотропској области. У Европи живи род *Cicindela* са око 10, а у Србији и Црној Гори 9 врста, од којих су најчешће две: *C. campestris* и *C. hybrida*. Све врсте **б. п.** су корисни инсекти, а због велике прождрљивости ларви и имага, имају улогу у редукцији популација штетних инсеката и одржавању биолошке равнотеже, те их треба штитити. ЛИТЕРАТУРА: С. Живојиновић, *Шумарска ентомологија*, Бг 1968; Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, *Посебна ентомологија*, I, II, Бг 1985; Љ. Михајловић, *Шумарска ентомологија*, Бг 2008. Љубодраг Михајловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУБУШИНАЦ **БУБУШИНАЦ**, село на десној страни долине Млаве, 6 км североисточно од општинског средишта Пожаревца. Изграђено је уз старо корито реке, на 78 м н.в. Кроз њега пролази локални пут који прати ток реке, а 2 км јужније укршта се са путем Пожаревац – Велико Градиште. Насеље је издужено дуж пута, неправилног је облика и мрежастог распореда кућа. Помиње се 1467. када је имало 14 улица. Године 1921. у **Б.** је било 168 домова и 938 житеља, а 2002. 844 становника, од којих 98,3% Срба. У селу се налазе православна црква и амбуланта. Знатан проценат активног становништва (48,5%) бави се неаграрним делатностима у Пожаревцу, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУВЕ **БУВЕ** (ред Siphonaptera, старији назив Aphaniptera), ситни, бескрилни, бочно спљоштени инсекти који се хране крвљу сисара и птица. У свету је познато око 2.400 врста. Поред директне штете коју наносе сисањем крви животиња и човека, изазивају надражаје коже и преносе проузроковаче разних обољења. Тело бува је чврсто, снабдевено бодљама које су окренуте према назад што им омогућава пролажење кроз длаку и перје. Глава је мала с кратким пипцима. Усни апарат је за бодење и сисање. Ноге су дуге и снажне, прилагођене за скакање. Врстa *Pulex irritans* може да се одбаци 20 м у висину и преко 33 м у даљину. **Б.** се развијају потпуним преображајем. Одрасли живе обично годину дана и могу поднети дужи период без хране. Женка полаже јаја на домаћина или на местима где има органских материја у распадању. Ларва је безнога, црволика, са округластом главом и дугим длакама по телу. Храни се органским материјама у земљишту, становима или гнездима животиња. Претвара се у лутку у свиластом кокону. Трајање једне генерације код човечје **б.** (*Pulex irritans*) износи 4–6 недеља. Обично су активне дању. Нису специфичне за поједине домаћине, па тако врсте *Ctenocephalides canis* и *C. Felis*, које се масовно размножавају на псима и мачкама, могу напасти и човека, а могу се наћи и на глодарима и другим животињама. Врсте рода *Ceratophyllus* (*C. gallinae* и др.) нападају живину. Најпознатије врсте које нападају човека су *Pulex irritans* и *Xenopsylla cheopis*, која с пацова преноси на људе бактерију *Pasteurella pestis*, изазивача куге. У Србији се истраживањем ових инсеката бавио познати таксоном и стручњак светског реномеа, Јулијус Вагнер, први професор ентомологије на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду 1920–1930. ЛИТЕРАТУРА: Н. Танасијевић, Б. Илић, *Посебна ентомологија*, Бг 1969; Н. Танасијевић, Д. Симова Тошић, *Посебна ентомологија*, II, Бг 1985; П. Вукша (ур.), *50 година универзитетског образовања у области заштите биља – фитомедицине*, Бг 2009. Радмила Петановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРИ **БУГАРИ**, јужнословенски народ који насељава источни део Балкана. Њихово порекло везује се за просторе Азије. На основу података старокинеских летописа сматра се да је језик првобитних **Б.** био део алтајске језичке заједнице, тј. њене турске гране којој су још припадали Хуни, Авари, Хазари, Огузи, Печенези, Кумани и др. Прва писана сведочанства о бугарском језику су из VI в. (Захарије Ретор, папа Гргур Велики, Чуда Св. Димитрија Солунског), према којима је ближе одређена његова припадност западнохунској грани турских језика, у оквиру које је образована посебна бугарска група којој је припадао хазарски, а од савремених чувашки језик. Постоји и теорија о иранском пореклу **Б.**, која није задовољавајуће аргументована нити шире прихваћена. Према једној од многих теорија о њиховом етничком имену оно је тотемског порекла и означава ловце на самуре. Почетком II в. **Б.** се померају из Средње Азије у области између Црног и Каспијског мора. Учествују у покретима и походима Хуна, а претпоставља се да после смрти Атиле (453) једна група **Б.** долази у област провинције мале Скитије, на ушће Дунава. Упади на територију Римског (Византијског) царства почињу крајем V в. (493, 499), а настављају се повремено и током VI в. (502, 513, 535, 540, 552). Током друге половине VI в. **Б.** се у изворима препознају под именима Кутигури (околина Азовског мора и реке Дон) и Утригури (источно од Дона). Од посебног је значаја историја источне гране бугарске племенске заједнице. Кан Куврат, вођа Уногундура, ослободио се око 630–632. власти Западнотуркменског каганата и образовао државу коју извори спомињу као Стару велику Бугарску. Куврат је склопио мир са византијским царем Ираклијем и добио титулу патриција. По Кувратовој смрти, после 663, држава и становништво подељени су између његових пет синова који су се у већини одлучили на сеобу. Његов трећи син Аспарух повео је Уногундуре у области на југу од реке Дунав, где су на територији између Дунава и планине Хем (Стара планина, Балкан), коју су претходно већ запосела нека словенска племена, основали државу. Византијско царство је 681, после неуспелог похода Константина IV, признало Бугарску. У прво време бугарски и словенски елеменат задржавају своју посебност, али се од краја IX в. може говорити о већ одмаклој словенизацији ове гране **Б**. Током XX в. појавила се теорија која је одвајала туркофоне, тзв. прото-Бугаре, од потоњих славофоних **Б**. Сматра се да су Балкари на Кавказу и Чуваши у областима око реке Волге потомци туркофоних **Б**. Срђан Пириватрић **У средњем веку.** Аспарухова Бугарска обухватала је територије северно од Дунава (део Влашке низије) све до Дњестра, те области између Дунава и Старе планине, одузете од Византије. Борба за територијално проширење, пре свега ка југу и југозападу, на Тракију и Македонију, чинила је суштину политике бугарских владара, те су бугарско-византијски ратови у значајној мери обележили више од три века историје Бугарске до пропасти Првог царства. Кан Крум (803‒814) освојио је Сердику/Софију (808), продро у долину Струме (809) и кроз Тракију (811‒813) стигао пред зидине Константинопоља; Маламир (831‒836) је припојио Филипопољ (Пловдив), а Пресијам (836‒852) је 838. утврдио бугарску границу на ушћу Струме. На северозападу освајања су под Крумом била усмерена према Тиси, на територију бившег Аварског каганата, што је Бугарску довело у сукоб с Франачким царством, а **Б.** су ратовали и против Хазара на североистоку. Владавина кана Бориса (852‒889), тј. прихватање хришћанства као званичне религије 864, после пораза у рату с Византијом, представља прекретницу у историји **Б**. Христијанизација под утицајем из Константинопоља водила је јачању византијског утицаја. Кнез Борис/Михаило неуспешно је покушао да бугарској цркви обезбеди аутономни положај, те је она 870. стављена под јурисдикцију Патријаршије у Константинопољу. Ширењу хришћанства у Бугарској значајно је допринео и долазак Климента и Наума, ученика Ћирила и Методија, који у Плиски, Деволу и Охриду стварају центре за ширење писмености. Свој зенит средњовековна Бугарска доживела је за време Симеона (893‒927), Борисовог сина васпитаног у Константинопољу, који је борбу против Византије поставио на нове политичке и идеолошке основе, настојећи да на њима изгради ново универзално царство у којем ће њему припасти титула византијског цара, „василевса Ромеја". Водио је бројне ратове против Византије у којима је Бугарска обухватила готово целокупну територију Тракије, Македоније и Албаније. Византинци су му 913. признали титулу „цара Бугара", а поглавару бугарске цркве титулу патријарха, али је Симеон наставио да ратује, тежећи универзалној титули. Мировним уговором склопљеним после његове смрти Византија је његовом сину Петру (927‒969) признала титулу цара **Б.**, а црквеном поглавару титулу бугарског патријарха. После Симеонове смрти почиње раздобље опадања Бугарске услед унутрашњих сукоба. Византија је, уз помоћ кијевског кнеза Свјатослава, 971. поразила Петровог наследника цара Бориса II (969‒977) и у потпуности овладала источним деловима Бугарске. Обнова моћи кренула је из западних области, номинално под владавином другог Петровог сина Романа (977‒997), али предвођена Самуилом. Он је после 986. успео да ослободи области до Дунава и Црног мора и обнови негдашње јединство Царства, после Романове смрти 997. крунисан је за цара, али је 1014, после катастрофалног пораза од византијске војске на Беласици, доживео инфаркт и ускоро умро. Прво бугарско царство дефинитивно је нестало 1018. Области су уклопљене у административни систем Византијског царства, а од независне Бугарске патријаршије остала је само аутономна Охридска архиепископија. После неколико неуспешних побуна, **Б.** су под браћом Иваном Асеном и Теодором 1186. повели успешан устанак. Цареви Теодор/Петар II (1186‒1197), Калојан (1197‒1207) и Иван II Асен (1218‒1241) водили су успешну борбу за обнову Бугарске у границама Првог царства, како против Византије тако и против крсташког Латинског царства и Епирске државе, насталих после пада Константинопоља (1204). Победа над епирском војском код Клокотнице (1230) представљала је успешан завршетак процеса обнове старе државе и Иван II Асен прогласио се за „цара Бугара и Грка", а после мировног споразума с Никејским царством (1235) уследило је ново успостављање Бугарске патријаршије. После цареве смрти уследило је раздобље постепеног опадања Царства, праћеног унутрашњим сукобима, савезима и ратовима са суседним државама, те поделом на две самосталне целине (средишта у Видину и Трнову) управо у време када се над Балканом надвила опасност најезде Турака Османлија. После Маричке битке (1371) трновски цар Иван Шишман постао је османски вазал, Трновско царство нестало је 1393, а убрзо је, после пораза хришћанске војске код Никопоља (1396), иста судбина затекла и Видинско царство Ивана Страцимира. **Под османлијском влашћу.** Територије некадашње бугарске државе у потпуности су интегрисане у административни, војни и привредни систем Османског царства, а бугарске области представљале су главни извор за снабдевање османске престонице. Муслиманска колонизација значајно је изменила етнички састав већине градова, а у плодној трачкој равници, као и у околини Трнова и других места, насељавано је и муслиманско сељаштво. Исламизација је била најприсутнија у бугарским градовима, али и у планинским областима (Родопи), где је велики део локалног становништва примио ислам, док је међу сељаштвом које се бавило земљорадњом овај процес текао знатно спорије. Порази Османлија довели су до повећане експлоатације и погоршања положаја становништва, изазивајући незадовољство и подстичући идеје о ослобођењу од османске власти, а ратови Хазбуршке монархије против Османског царства XVI‒XVIII в., те Русије и Османског царства у XVII‒XIX в., представљали су спољнополитички оквир за остварење оваквих планова. Први устанак **Б.** против османске власти избио је 1598. у Трнову, за време Тринаестогодишњег рата (1593‒1606), док су за време Великог бечког рата (1683‒1699) избили устанци у Трнову (1686) и Чипровцима (1688). Процес распада османског централног управног апарата током XVIII в. био је праћен успоном локалних господара, њиховим међусобним ратовима и отпором централној власти. Ово раздобље насиља и безакоња, које је врхунац доживело у последњим деценијама века, познато је под називом „време крџалија". С друге стране, током друге половине XVIII в. расте значај и улога бугарског становништва у разноврсним привредним делатностима – од занатства и шпекулације са откупом права на прикупљање пореза, до унутрашње и спољашње трговине – која води постепеној бугаризацији градова, али и промени друштвене структуре бугарске етничке заједнице, раслојавању бугарског друштва и појави нове привредне и друштвене елите, познатије под називом „чорбаџије". Упоредо с привредним напретком, али и снажно њиме подстакнут, одвијао се духовни и културно-просветни развој **Б.** у првој половини XIX в., као део историјског процеса обележеног борбом за ослобођење и стварање националне државе (препород -- възраждане). Развој бугарске културе успоравали су непостојање аутономне црквене организације, те културних и образовних установа, чија је видна последица била доминација грчке културе и значајан степен хеленизације бугарског градског становништва. Услед тога је бугарски национални покрет био усмерен више против грчке културне доминације него против османске политичке власти. Зачетником препорода сматра се хиландарски монах Пајсије (1722‒1773), који је 1762. завршио писање *Историје славјанобугарске*, те, величајући славну прошлост **Б.**, формулисао својеврстан програм њихове политичке и културне независности. Настављач његових идеја био је Софроније Врачански (1739‒1813) који је истицао да је за национално ослобођење најважнији услов културно-просветно уздизање **Б**. Образовање је, због тога, представљало средишњу тачку препорода – црквене школе с почетка XIX в. замењене су прво грчко-бугарским, потом бугарским световним школама (до 70-их година XIX в. око 2.000), а бројни **Б.** школовање су настављали на европским универзитетима. Национална еманципација захтевала је претходну духовно-културну еманципацију, те је у првој фази борба за ослобођење имала облик борбе за независну бугарску цркву. Сукоб бугарског грађанства са грчким свештенством почиње 30-их година XIX в., да би 1860. Иларион Макариопољски прогласио одвајање бугарске цркве од Патријаршије. Та се борба завршава тек султановим ферманом 1870. и оснивањем Бугарске егзархије 1872. са јурисдикцијом северно од Старе планине, те у значајним деловима Тракије и Македоније. Њено оснивање представљало је значајну тековину бугарске националне и културне афирмације, али је у деценијама које су уследиле Егзархија представљала моћно средство у ширењу националне пропаганде на простору Македоније. Црквена аутономија представљала је најзначајнији успех за конзервативну политичку групацију међу **Б.** („старци" – трговци и угледни људи) који су се залагали за политику преговора с Портом, уз подршку великих сила. С друге стране, млађа генерација („млади"), под утицајем либералних и радикалних политичких идеја, заступала је концепцију ослобођења Бугарске оружаном борбом у сарадњи с другим балканским нацијама и уз ослонац на велике силе, пре свега на Русију. **Б.** су учествовали на руској страни у свим ратовима Русије против Османског царства током XIX в., као и у националним устанцима других балканских народа од времена Српске и Грчке револуције. Седиште револуционарног крила налазило се најчешће у румунским кнежевинама, понекад у Србији, зависно од политичке ситуације и изгледа за подизање општебалканског устанка против Османлија, а те групације су из иностранства безуспешно покушавале да доврше припреме за дизање устанка у Бугарској. Најзначајније личности револуционарне емиграције 60-их и у првој половини 70-их година XIX в. били су Георги Раковски, Љубен Каравелов, Васил Левски и Христо Ботев. Делатност револуционарних комитета није непосредно довела до ослобођења Бугарске, Априлски устанак 1876. Османлије су крваво угушиле, а коначно ослобођење Бугарске било је последица деловања руске дипломатије и пораза Османског царства у рату с Русијом 1877‒1878. Одредбама Санстефанског претходног мировног уговора (3. III 1878) било је предвиђено стварање велике бугарске државе која би обухватала територију између Дунава и Старе планине, Македонију и већи део Тракије. Одредбама Берлинског уговора (13. VI 1878) велике силе су ревидирале ове одредбе – створена је вазална Кнежевина Бугарска (Софијски санџак и територија између Дунава и Старе планине – 63.752 км²) и аутономна провинција Источна Румелија (јужно од Старе планине – 32.978 км²), део јужне Добруџе припао је Румунији, Србија је добила Пирот и Врање, а Македонија, Егејска Тракија и већи део Једренске Тракије враћени су под непосредну власт Османског царства. **У самосталној држави.** Раздобље руске цивилне и војне управе 1878‒1879, уз ангажовање бугарске интелигенције у административном апарату и постепено препуштање управе **Б.**, представљало је прелазни период ка коначном формирању бугарских државних институција у територијалном оквиру предвиђеном Берлинским уговором. Руски саветници саставили су и пројекат устава, који је чинио суштину првог устава Кнежевине Бугарске усвојеног на Народној скупштини у Трнову 28. IV 1879. Устав је предвиђао опште право гласа за мушкарце, док су посланици могли да буду сви писмени мушкарци старији од 30 година, кнез је представљао државу у односима са страним државама, постављао је министре и делио законодавну власт са Скупштином, а значајан део устава био је посвећен заштити људских права. Био је то један од најдемократскијих европских устава свога времена. За првог бугарског кнеза изабран је хесенски принц Александар Батемберг (1879‒1886), немачки аристократа родбинским везама повезан с руском царском породицом. За време Скупштине у Трнову до изражаја су дошле концепцијске разлике између две политичке групације, касније првих политичких странака – конзервативне и либералне – чији ће сукоб обележити наступајуће раздобље. Кнез је био незадовољан ограничењима која му је наметао устав и у политичким сукобима био је наклоњенији конзервативцима, а 1881. извршио је, уз руски благослов, државни удар и издејствовао седмогодишњу суспензију устава и ванредна овлашћења за себе. Непрестано мешање руске владе у унутрашња питања изазвало је незадовољство свих политичких фактора и 1883. довело до споразума либерала и конзервативаца, те враћања устава на снагу, а од јула 1884. на власти су били либерали, са Петком Каравеловим као председником владе. Истовремено, после Берлинског конгреса велике силе су Органским статутом организовале провинцију Источну Румелију, а политичке поделе на конзервативце и либерале обележиле су и политички живот провинције. Најзначајније спољнополитичко питање, у вези с којим нису постојале разлике међу бугарским политичарима, била је борба за национално уједињење која је као први корак подразумевала уједињење Бугарске и Источне Румелије. После Берлинског конгреса национално јединство симболично је персонификовала Егазархија, са егзархом у Истанбулу, финансирана у одређеној мери од влада у Софији и Пловдиву. Уједињење Бугарске и Источне Румелије прокламовано је 18. IX 1885. Чин уједињења војно је одбрањен у рату са Србијом и великом победом на Сливници 15‒17. XI (мир потписан у Букурешту 3. III 1886), а дипломатски санкционисан од стране великих сила избором бугарског кнеза за генералног гувернера Источне Румелије (Топханенски акт од 5. IV 1886), чиме је Берлински уговор остао ненарушен. Руско незадовољство услед смањења утицаја у Бугарској довело је прво до свргнућа (21. VIII 1886), а потом абдикације (8. IX 1886) кнеза Александра, те кулминирало прекидом дипломатских односа (17. XI 1886). Државом је управљало регентство предвођено Стефаном Стамболовим. За новог кнеза 7. VII 1887. изабран је поново немачки принц, Фердинанд од Сакс-Кобурга и Готе, а Стамболов је постао председник владе. Њихово јединствено деловање симболизовало је стабилност новог поретка упркос изостанку међународног признања услед руско-бугарског сукоба. Велике силе признале су Фердинанда за кнеза тек после обнове дипломатских односа с Русијом 1896. и формалног признања од стране Порте. У међувремену, Стамболов је у унутрашњој политици владао диктаторски, док је спољнополитички ослонац тражио у Бечу и неговао добре односе с Портом. Добри односи са османским вазалом, уз британску подршку, донели су позитивне резултате на простору Македоније (према мишљењу бугарске интелигенције етнички доминантно бугарске), те је њено припајање Бугарској доживљавано као најзначајнији чин у процесу националног уједињења и, самим тим, представљало најзначајнији спољнополитички циљ владе у Софији. Уступци Порте у првој половини 90-их година XIX в. довели су на епископске столице у Охриду, Скопљу и Битољу егзархијске свештенике, док је бугарска пропаганда значајне успехе остваривала кроз широко организован систем школа и црквених општина. Изборне малверзације, прогони политичких противника, као и јачање позиције кнеза Фердинанда и сукоби на релацији кнез – председник владе, учинили су немогућим опстанак Стамболова. Заменио га је 1894. конзервативац Константин Стоилов (1894‒1899) и одмах основао нову странку – Народну странку. Кнез Фердинанд постао је доминантна фигура у политичком животу, па је преузео управу над целокупним политичким системом, подстичући фрагментираност политичких странака на супарничке фракције и остварујући пресудан утицај на министарства рата и спољних послова. Лоше стање државне привреде, пољопривредна криза и тежак положај сељака довели су 1899. до оснивања Бугарског земљорадничког народног савеза, чији представници 1901. улазе у Скупштину, а који, под вођством Александра Стамболијског, 1906. постаје утицајна политичка странка, са захтевима усмереним ка већим улагањима у пољопривреду и просвету него у војску, те ка спровођењу мирољубиве спољне политике и стварању балканске федерације сељачких држава. Упркос тешкој економској ситуацији унутрашњом и спољашњом политиком на прелому векова доминирало је питање Македоније. У Солуну је 1893. oснована тајна револуционарна организација, касније названа Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација (ВМОРО), која је путеве ослобођења од османске власти тражила у захтеву за успостављањем аутономије за Македонију која је, бар у прво време, доживљавана као прелазни корак ка уједињењу с Бугарском. Истовремено, македонски емигранти у Софији основали су 1895. Врховни македонски комитет и заступали агресивнију политику прекограничних упада, насиља и атентата. Бугарска влада толерисала је, понекад и подстицала, организовање наоружаних чета и њихов упад у Македонију, настојећи да задобије подршку јавности, али и „врховиста" који су имали све већу улогу у унутрашњополитичком животу кнежевине. Четничка акција није донела успех, а подстакла је супарничке балканске државе – Србију и Грчку, које су имале интересе на простору Македоније – да и саме организују упаде чета са своје територије. Са Србијом је 1897, у време устанка на Криту, постигнут споразум који је искључивао једностране потезе на простору Македоније. Масовни устанак у Македонији 1903 (Илинденски устанак / Илинденско-преображењски устанак) угушила је османска војска. Реакција великих сила довела је до усвајања програма реформи, док је Бугарска опадање утицаја у Македонији покушала да надомести споразумима са Османским царством (1904) и са Србијом (1904‒1905). С друге стране, јачао је сукоб међу „македонистима" – унутар ВМРО дошло је 1907. до поделе на пробугарско и аутономистичко крило, додатно усложњене ранијим сукобом са „врховистима". Бугарски социјалистички и синдикални покрет били су најснажнији на Балкану и лоша привредна и политичка ситуација довела је 1906‒1907. до низа штрајкова, Божићних демонстрација 1907, те убиства председника владе Димитрија Петкова у марту исте године. На изборима 1908. Бугарски земљораднички народни савез (БЗНС) остварио је значајан успех и освојио 23 посланичка места. Највећи успех владе Александра Малинова (1908‒1911) био је, у споразуму и уз одобрење Аустроугарске, проглашење независности 5. X 1908, уз проглашење Бугарске краљевином, док је кнез Фердинанд узео титулу цара (коришћена само за унутрашњу употребу, док су му велике силе признале титулу краља). Развој међународних односа, нови положај Русије на Балкану после Анексионе кризе (1908‒1909), усложњавање ситуације на Балкану услед италијанско-османског рата у Либији (1911‒1912), те неуспех покушаја непосредног споразума с Портом око Македоније, окренуо је владу Ивана Гешова (1911‒1913) ка споразуму с балканским државама о њеној подели. Резултат је био низ тајних уговора (најзначајнији савези са Србијом 13. III, са Грчком 29. V 1912) који су у Првом балканском рату 1912‒1913. довели до победе над Османским царством. Бугарска војска извојевала је две велике победе у биткама код Кирк Килисе и Лиле Бургаса. Спор са савезницима око поделе Македоније довео је до Другог балканског рата 1913. и пораза бугарске војске у рату са Србијом, Грчком и Румунијом. Мировним уговором у Букурешту (10. VIII 1913) Бугарској је припао незнатан део Македоније (Пиринска Македонија) и излаз на Егејско море, док је јужна Добруџа уступљена Румунији. Реваншистичко расположење окренуло је владу Васила Радославова (1913‒1918) Централним силама. Нови зајмови узети су у Немачкој, наоружање је купљено у Аустроугарској, а Немачка је добила концесије за експлоатацију бугарских рудника. Упркос противљењу опозиције приближавању Централним силама и уласку у рат, уговор о савезу с Централним силама потписан је 6. IX 1915. За учешће у нападу на Србију у октобру 1915. Бугарска је награђена делом Македоније који је у претходном рату припао Србији, горњим Поморављем и враћањем територија изгубљених у Другом балканском рату, док је накнадно дефинисани максималистички ратни циљ био уједињење бугарске нације унутар субјективно перципираних историјских и етничких граница које су излазиле на Црно, Егејско и Јадранско море. После победе Централних сила над Румунијом 1916‒1917. Бугарској је мировним уговором у Букурешту од 7. V 1918. враћена јужна Добруџа. Упоредо с растућим проблемима с којима су се држава и војска суочавале, те општом ситуацијом на европским ратиштима неповољном по Централне силе, јачало је антиратно расположење које је јуна 1918. довело до доласка нове владе Александра Малинова (21. VI -- 28. XI 1918). Три месеца касније пробијен је Солунски фронт, 29. септембра потписано је примирје, а краљ Фердинанд абдицирао је 3. X 1918. Наследио га је син Борис III (1918‒1943). Мировним уговором у Неију (27. XI 1919) Бугарска је, поред разоружања и плаћања ратне одштете, била принуђена да Румунији врати јужну Добруџу, извршене су стратешке исправке границе у корист Југославије у сливу Тимока, рејону Цариброда и Струмице. Бугарској је остала само Пиринска Македонија, док је уски излаз на Егејско море накнадно припао Грчкој. Пораз у рату допринео је успону левице. После избора у августу 1919. на власт је дошла коалиција са Стамболијским као председником владе на челу (1919‒1923), док је новооснована Комунистичка партија Бугарске освојила 18% гласова. У унутрашњој политици реформе, у спољној политици помирење са суседима, представљали су основу политичког деловања Стамболијског. Његови успеси били су ограничени хаотичним привредним и политичким стањем у којем се поражена Бугарска налазила после рата. Организовао је посебне одреде БЗНС за сламање генералног штрајка и демонстрација које су организовали комунисти и увео ванредне мере у раздобљу 1919‒1922, а и сам се служио опробаним насилним и незаконитим методама приликом избора. Својом политиком изазвао је незадовољство цркве, војске и опозиционих партија, а сукобио се и са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом (ВМРО), организацијом македонских емиграната обновљеном 1920, која је изводила терористичке акције у Југославији и Грчкој с циљем ослобођења и уједињења македонских територија унутар бугарске државе. Војна лига (основана 1922), ВМРО и предратне политичке групације ујединиле су се против владе, те 8. VI 1923. извеле пуч. Стамболијски је мучен и убијен. Пучисти су образовали Демократски савез који је подржао нову владу Александра Цанкова (1923‒1926). У септембру 1923. влада је угушила комунистичку побуну и искористила је као повод за обрачун с левицом. Упркос успеху на изборима 1924. Комунистичка партија Бугарске (КПБ) је забрањена, а после неуспешног атентата на краља Бориса 16. IV 1925. уследила је одмазда над левицом. Влада је безуспешно покушала да се обрачуна и с македонском десницом. У условима Велике економске кризе на власт је на изборима 1931. дошао Народни блок, коалиција левог центра, а потом је дозвољена и легализација политичке делатности комуниста оснивањем Бугарске радничке партије. Влада Николе Мушанова (1931‒1934) одржала се три године, борећи се с последицама економске кризе, нападима комуниста и екстремне деснице, док су истовремено трајали сукоби око министарских положаја унутар владајуће коалиције. Разочарање у постојећи политички систем довело је до окупљања незадовољника из војске и интелигенције око десничарске политичке групације наклоњене фашистичкој идеологији назване Звено, предвођене резервним пуковником Кимоном Георгијевим. Из сарадње Војне лиге и Звена произашао је војни пуч 19. V 1934. под вођством пуковника Дамјана Велчева. Угледајући се на фашистичке идеје о корпоративној држави, нова влада Кимона Георгијева (1934‒1935) ставила је устав ван снаге и владала декретима, распустила Скупштину, укинула странке, синдикате заменила једним под контролом државе, покренула административне реформе. Велики успех владе био је обрачун са ВМРО-ом, чија је терористичка делатност представљала препреку за успешно вођење спољне политике и нормализацију односа са суседима, а пре свега с Југославијом. Пре него што је режим кроз институције политичког система успео да обезбеди снажну подршку, краљ Борис преузео је контролу, оборио владу, уклонио војску из политичког живота, те постепено завео лични режим под владом Георгија Кјосеиванова (1935‒1940). На спољнополитичком плану, успех је постигнут 1938. потписивањем Уговора о пријатељству и ненападању с државама Балканског пакта, као и даљим приближавањем с Југославијом. Основа политике првобитно је била постепена и мирна ревизија одредаба уговора у Неију, а с почетком рата Бугарска је своје ревизионистичке планове намеравала да оствари приближавањем Немачкој. Под Хитлеровим притиском Румунија је 7. IX 1940. уступила јужну Добруџу Бугарској. Тројном пакту Бугарска је приступила 1. III 1941. и немачка војска користила је њену територију за нападе на Југославију и Грчку. Бугарској војсци потом је дозвољено да окупира делове Србије, готово целокупну територију Македоније и западне Тракије. Током рата није било значајнијег отпора, иако су комунисти после немачког напада на СССР повели оружану борбу. Средином 1942. основан је Отаџбински фронт, савез свих антиокупационих и антифашистичких снага (комунисти, леви земљорадници, социјалдемократе, Звено, независни интелектуалци), који је руководио оружаним отпором. Краљ Борис III умро је 1943, а уместо малолетног Симеона II (1943‒1946) земљом је управљало намесништво. Приближавање Црвене армије границама Бугарске пратила су настојања бугарске владе да пронађе излаз и приближи се западним савезницима, али су препрека били захтеви за враћање окупираних територија. После уласка Црвене армије у Букурешт, у покушају да спречи долазак комуниста на власт, парламентарна опозиција формирала је владу 2. IX 1944. и покушала да привуче припаднике Отаџбинског фронта, али без успеха. Совјетски Савез објавио је 5. IX рат Бугарској, Црвена армија ступила је на бугарску територију, а ноћу 8/9. IX снаге Отаџбинског фронта извршиле су државни удар и преузеле власт. Образована је влада Кимона Георгијева у којој су, у оквиру Отаџбинског фронта, доминантну улогу имали комунисти. Примирје са СССР-ом потписано је 28. X, а бугарска армија узела је учешће у завршним операцијама против нацистичке Немачке. Управу над Бугарском вршила је Савезничка надзорна комисија под председавањем Совјета. **Социјалистичка Бугарска.** Године 1944‒1947. представљале су прелазно раздобље ка новом друштвеном уређењу. У првој години, посебно првих неколико недеља, уследиле су чистке, како политичких противника тако и неистомишљеника у државној администрацији и војсци. Декретом од 12. X 1944. странке Отаџбинског фронта проглашене су за једине законите, чиме је онемогућена политичка делатност већине постојећих политичких странака, а у јануару 1945. усвојен је закон о заштити народне власти. Уследио је сукоб Бугарске радничке партије (БРП) са осталим странкама у Отаџбинском фронту и наметање подобних личности на њихово чело. Прво је у јуну 1945. неутралисана најутицајнија – БЗНС (уместо Николе Петкова председник Александар Обов) – а потом и Социјалдемократска партија (уместо Григора Чесмеџијева Димитар Нејков), чиме је у потпуности реорганизована структура бугарске политичке сцене. Сложени односи СССР-а и западних савезника, преговори о мировном уговору који је Бугарска као поражена страна требало да потпише, те неопходност међународног признања нове бугарске владе од стране западних савезника као предуслов неопходне финансијске помоћи, условили су одлагање коначног обрачуна. Попуштајући пред притиском Запада и припремајући се за изборе предвиђене споразумом савезника у Јалти, влада је у септембру 1945. усвојила закон о легализацији нефашистичких странака. Уследило је оснивање, тј. обнова, неколико опозиционих странака, међу којима и две најутицајније – Петков оснива БЗНС, а Чесмеџијев Радничку социјалдемократску партију (РСДП). Неравноправни услови под којима је вођена предизборна кампања утицали су на одлуку опозиције да бојкотује изборе 18. XI 1945, упркос противљењу Запада. Странке Отаџбинског фронта освојиле су 88% гласова. Пошто су западне силе одбиле да признају резултате, постигнут је компромис уласком у владу два министра изван Отаџбинског фронта, али реконструкција владе није умањила моћ БРП. Уследиле су у лето 1946. нове чистке у војсци, чија је наклоност била неопходна комунистима у ситуацији у којој се очекивао скори одлазак Црвене армије, а на референдуму 8. IX 1946. већина гласача определила се за укидање монархије и проглашење Бугарске републиком. О снази опозиције сведоче резултати избора за уставотворну Велику народну скупштину 27. X 1946: опозиција је освојила 30%. Влада Георгија Димитрова, оформљена 23. новембра, потписала је 10. II 1947. мировни уговор којим је Бугарска враћена у границе из 1941 (остао јој део Добруџе припојен 1940. од Румуније), оружане снаге сведене су на 65.500 војника, а биле су предвиђене и репарације Југославији и Грчкој. Одмах после ратификације уговора од стране западних сила уследио је коначни обрачун са опозицијом. РСДП и БЗНС нестали су с политичке сцене, а врхунац хапшења представљало је суђење и погубљење Николе Петкова, чија је смрт (23. IX 1947) означила крај политичке опозиције у Бугарској. Нови бугарски устав, усвојен 4. XII 1947, био је модификована верзија совјетског устава, којим је Бугарска проглашена за народну републику, највиши орган било је Председништво Народне скупштине са шефом државе на челу, чиме су ограничена права народног представништва. Лична и грађанска права била су гарантована, али уз ограничење да не смеју да нарушавају нови систем. Предвиђена је планска организација привреде, која је убрзо омогућена институционалном ликвидацијом приватног сектора усвајањем закона о национализацији. Следеће године, на V конгресу у децембру 1948, БРП је променила име у Бугарска комунистичка партија (БКП). Уследиле су реформе према совјетском узору: у децембру 1947. национализована су преостала приватна предузећа, спајањем приватних банака настала је државна Централна банка, у фебруару 1948. уведен је државни монопол над трговином, а исте године убрзан је процес колективизације пољопривреде, започет 1945. На V конгресу БРП/БКП у децембру 1948. усвојен је први петогодишњи план, с нагласком на индустријализацију и развој тешке индустрије, бугарска привреда све више се везивала за совјетску, а 1949. Бугарска је постала један од оснивача Савета за економску сарадњу (СЕВ). Усвајање новог друштвено-политичког модела било је праћено политичким сукобима унутар БКП, тј. чисткама, посебно после Резолуције ИБ-а и почетка сукоба с Титом. После смрти Георгија Димитрова у јулу 1949, чисткама је руководио нови председник владе и први човек партије Валко Червенков, а резултат је било избацивање неколико хиљада чланова из БКП, затворске казне, а у неким случајевима и погубљење окривљених (најпознатији случај Трајча Костова). У новој констелацији снага после Стаљинове смрти (1953), Червенков је задржао место председника владе, док је вођство БКП формално препустио младом Тодору Живкову, управљајући из позадине. Осуда Стаљиновог култа личности и рехабилитација Тита на XX конгресу КПСС-а (1956) довели су до ланчаних промена у Бугарској. На „Априлском пленуму" ЦК БКП (2‒6. IV 1956) Живков је прочитао уводни реферат, усаглашен са совјетским амбасадором у Софији, који је био бугарска варијанта критике култа личности. Червенкова је на месту председника владе заменио Антон Југов, док је Живков остао на месту првог секретара ЦК БКП. Потпуно ослањање Живкова на Москву обезбедило му је потпуну победу над политичким противницима – у новембру 1962. смењен је Југов, а 1965. откривена је завера у војсци која је за крајњи циљ имала његово свргавање. Кадровским променама Живков је обезбедио потпуну контролу над партијским и државним апаратом и држао апсолутну власт до 1989. Најзначајнији изазови Живковљевом режиму налазили су се на привредном плану. Унутарпартијски сукоби и опште незадовољство крајем 50-их и у првој половини 60-их година били су узроковани тешким стањем услед лоше осмишљених реформи. С друге стране, позитивне последице потчињености Москви биле су видљиве када је Бугарска прихватила план економске специјализације унутар блока социјалистичких земаља и успоставила блиске трговачке везе с чланицама СЕВ-a, обезбедивши сигурно тржиште за пољопривредне производе и робу широке потрошње ниског квалитета, као и приступ сировинама, посебно нафти, по ниским ценама. Живков је 1965. почео велику реформу с циљем свеобухватне децентрализације, али је одустао после догађаја у Чехословачкој 1968. Потом је 1969. приступио новом експерименту у пољопривреди стварањем великих агроиндустријских комплекса специјализованих на мањи број усева, са солидним успехом. Нови устав и нови програм БКП усвојени су 1971. Према слову Устава, Бугарска је била социјалистичка држава с радничком класом на челу. Оформљено је ново тело – Државни савет, са законодавном и извршном влашћу и са шефом државе на челу – које је Живкову осигурало потпуну власт (био председник Савета 1971‒1989). Једина значајнија чистка за време апсолутне власти Живкова догодила се 1977, сменом члана Политбироа БКП Бориса Велчева и избацивањем из партије 38.500 чланова. Почетак опадања Живковљеве моћи био је повезан с привредним проблемима и непрестаним административним реформама. Покушај решења проблема у привреди учињен је у марту 1979. усвајањем „Новог економског механизма", тј. везивањем прихода за резултате рада и приближавањем тржишним економским принципима. Првобитно уведене у пољопривреди и економији, реформе су од 1982. примењене у целокупној привреди, али су резултати били скромни. Углед режима значајно је 1984‒1985. нарушен услед репресивне политике према турској мањини. После доласка Михаила Горбачова на место генералног секретара КПСС-а (1985) нестао је и ослонац на Москву, неспремност новог совјетског руководства да настави с продајом субвенциониране нафте додатно је погоршала економску ситуацију, а бугарски државни дуг нагло је растао. Последњи покушај Живкова да се одржи на власти био је јулски пленум ЦК БКП 1987, на којем је најављена постепена трансформација система. Реформе нису допринеле повећању продуктивности и подизању квалитета производње, а наишле су на лош пријем у Москви. Дисидентске политичке групе у Бугарској образоване су тек 1988 (две основне групе: антикомунисти и комунисти-реформатори) и имале су формално аполитичан карактер усредсредивши се на еколошка, верска и етничка питања. Њихова делатност 1989. допринела је паду режима подстицањем незадовољства турске мањине које је, после реакције власти, довело до масовног исељавања у Турску и међународне осуде и изолације Бугарске. Разбијање демонстрација еколога у Софији 26. X 1989. послужило је као повод незадовољницима у партији, предвођеним министром спољних послова Петром Младеновим. Уз благослов Москве, Живков је 10. XI 1989. принуђен на оставку. **Период транзиције.** Улога врха БКП у политичким промена одредила је њихову динамику. Промене су у почетку доживљаване као либерализација постојећег режима, те је њихово убрзање ка суштинској промени система уследило тек под притиском јавности. Део опозиционих групација ујединио се 7. XII 1989. у Савез демократских снага (СДС) предвођених Жељом Желевим, а обновљене су и неке старе странке, попут БЗНС (Никола Петков) и Социјалдемократске партије. На Ванредном XIV конгресу БКП (30. I – 2. II 1990) партија се одрекла дотадашњег друштвеног система и изашла на пут увођења демократског и плуралистичког система, те 3. априла променила име у Бугарска социјалистичка партија (БСП). За првог председника изабран је Петар Младенов, а председник владе био је Андреј Луканов (8. II – 29. IX 1990). На првим парламентарним изборима у јуну 1990. БСП је освојила највећи број гласова, а уследили су улични протести опозиције. Под притиском опозиције Младенов је поднео оставку, а заменио га је 1. VIII 1990. Желев. Луканова је на месту премијера у новој коалиционој влади заменио независни кандидат Димитар Попов (1990‒1991). Новим уставом од 12. VII 1991. Бугарска је дефинисана као парламентарна република, док су спречавање монопола једне странке, заштита приватног власништва и грађанска права дошли у први план. Нови избори 19. октобра донели су победу СДС (34%) и образовање владе Филипа Димитрова (1991‒1992). Покушај убрзања привредних реформи изазвао је опште незадовољство, оставку владе и образовање експертске владе Љубена Берова (1992‒1994), која је наставила посао преструктурирања привреде и приватизације индустрије, праћене све већом незапосленошћу, инфлацијом и криминалом. Уследила је победа социјалиста на изборима 18. XII 1994. Влада Жана Виденова (1995‒1997) неуспешно је покушала да ублажи проблеме бугарског транзиционог друштва успоравањем реформи. Уследила је економска криза појачана политичком нестабилношћу после победе Петра Стојанова, кандидата СДС, на председничким изборима 1996. Политичка криза превазиђена је тек у пролеће 1997. победом коалиције странака Обједињене демократске снаге окупљене око СДС и именовањем владе Ивана Костова (1997‒2001), док је економска криза довела до увођења стране монетарне контроле. Уследили су одлучни кораци на убрзавању реформи с јасним циљевима: убрзана приватизација, борба против криминала и корупције, приближавање и укључивање у НАТО и Европску унију. Политичка и финансијска стабилност најзначајнији су успеси владе Ивана Костова, али је макроекономску стабилност пратило осиромашење провинције, а последице су се осетиле на следећим изборима. Изборна 2001. донела је појаву нове политичке групације – Националног покрета Симеон II предвођеног бившим бугарским краљем који се вратио у Бугарску. Упркос настојањима СДС да онемогући излазак на изборе странке Симеона II, бивши владар однео је победу (43%) и постао председник коалиционе владе (2001‒2005). На председничким изборима 2001. изабран је кандидат БСП Георги Прванов. Пуноправни члан НАТО-а Бугарска је постала 2. IV 2004. На изборима 2005. победили су социјалисти, а потом је формирана коалициона влада, с вођом БСП Сергејом Станишевим на челу (2005‒2009), која је 1. I 2007. довршила процес придружења Бугарске Европској унији, чиме је формално завршен процес политичке и привредне трансформације покренут 1989. На првим изборима за Европски парламент 2007, поред коалиције предвођене социјалистима, највише места освојила је новоформирана партија десног центра Грађани за европски развој Бугарске градоначелника Софије Бојка Борисова, која је потом однела победу и на парламентарним изборима 2009 (39,7% гласова). Борисов је актуелни председник владе. Момир Самарџић ЛИТЕРАТУРА: С. Радев, *Строителите на съвременна България*, I‒II, София 1973; И. Божилов, В. Гюзелев, *История на средновековна България VII–XIV век*, София 1999; К. Манчев, *История на балканските народи (1918‒1945)*, София 2000; С. К. Павловић, *Историја Балкана*, Бг 2001; Р. Џ. Кремптон, *Балкан после Другог светског рата*, Бг 2003; Л. Ставријанос, *Балкан после 1453. године*, Бг 2005; Е. Калинова, И. Баева, *Българските преходи 1939‒2005*, София 2006; Д. Попов, И. Божилов, Ц. Георгијева, К. Косев, А. Пантев, И. Баева, *Историја Бугарске*, Бг 2008. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРИЈА → НАРОДНИ ИНСТРУМЕНТИ **БУГАРИЈА** → **НАРОДНИ ИНСТРУМЕНТИ** # БУГАРИНОВИЋ, Ђорђе **БУГАРИНОВИЋ, Ђорђе**, физичар, пуковник (Бијељина, 1. IV 1931). Као војни стипендиста послат у Љубљану, где је 1958. завршио Технички факултет. С чином поручника Југословенска народна армија га је 1958. прекомандовала у београдски Војно-технички институт, где је радио до пензионисања 1991. За потребе ЈНА радио у областима полупроводника и ласера. Под његовим руководством развијене су технологије израде монокристала GaAs, InAs, GaSb, InSb, GaP, HgCdTe, CdZnTe, YAG-а, рубина, сафира. Радио и на епитаксијалним слојевима хомо- и хетеро- структура GaAs-GaAs и Ge-GaAs. Учествовао у освајању технологије израде компонената као што су тачкасте и слојне диоде, микроталасне диоде, планарни транзистори, силицијумске сунчане ћелије, Пелтијеови елементи, монолитна интегрисана кола, силицијумске ПИН фотодиоде, као и више врста ИЦ детектора у опсегу 2–16 μm. Руководио пројектима за развој ласерских компоненти, пре свега кристала за ласере и оптичког пумпања. Поред текућих руководећих војних послова успео је да ради и у области физике полупроводника бинарних једињења. Из те области је на Електротехничком факултету у Београду одбранио докторску дисертацију *Прилог проучавању полупроводника А3 Б5 и њихових чврстих раствора* (Бг 1978). На ЕТФ и Природно-математичком факултету у Београду држао наставу студентима и последипломцима из физике чврстог стања и физичке оптике. Одликован највишим војним одликовањима, а добитник је и награде Друштва за електронику, телекомуникације, аутоматику и нуклеарну технику – ЕТАН (1960), као и колективне Седмојулске награде (1963) за успешно освајање полупроводничке технологије у нашој земљи. ДЕЛА: и В. Цвекић, В. Хајдер, „Тунел диода", VIII конференција ЕТАН-а, Зг 1963; „Influence of Effective Charges on X5U and L3V in Crystals with a Sphalerite Structure", *J. Phys. Chem. Solids*, 1977, 38. Дејан Пантелић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРИНОВИЋ, Меланија **![001_Melanija-Bugarinovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-melanija-bugarinovic.jpg)БУГАРИНОВИЋ, Меланија**, оперска певачица (Бела Црква, 29. VI 1903 – Београд, 7. V 1986). Певање учила 1918–1920. у Државној музичкој школи у Темишвару код Беле Бервит и у Београду код Олге Карињи. Била првакиња Опере Народног позоришта у Београду (1930–1937, 1942–1968), солисткиња Државне опере у Бечу (1938–1942) и чланица фестивалског ансамбла на Свечаним играма у Бајројту (1952, 1953). Последњи пут певала пред београдском публиком децембра 1968. као Марфа у *Хованшчини* М. Мусоргског, а дефинитивно се повукла са сцене на гостовању Београдске опере у Лозани јуна 1969, после представе *Евгеније Оњегин* П. И. Чајковског, у којој је тумачила Филипјевну. Оперска уметница префињеног смисла за вокалну и сценску интерпретацију, снажног, звучног, веома лепог и технички сигурно постављеног гласа, изузетно великог распона од тамно обојеног контраалта до сигурних висина драмског сопрана, уједначеног тембра у свим регистрима и знатног изражајног волумена и динамичких могућности. У својој извођачкој уметности објединила раскошне гласовне моћи, несвакидашњу музикалност, снажан драмски темперамент, узорну певачку дикцију и до најситнијих детаља простудирану сценску игру. То јој је омогућавало да се с лакоћом и сигурношћу наметне публици код нас и у свету. Током 40 година блиставе интернационалне каријере остварила више од 70 улога, од којих 60 на београдској сцени. С великим звучним полетом и на упадљивој драмској висини тумачила Ацучену у Вердијевом *Трубадуру*. Интерпретацијама Амнерис у *Аиди* и Улрике у *Балу под маскама* Ђ. Вердија дала грандиозну величину, а Далилу у опери *Самсон и Далила* К. Сен Санса креирала импресивно, зрелим гласом и потпуно слободним глумачким гестом. Незаборавну Кармен у истоименој опери Ж. Бизеа играла темпераментно и страсно. Као Марина Мнишек у *Борису Годунову* М. Мусоргског и Кончаковна у *Кнезу Игору* А. Бородина, пленила префињеном културом глуме и музичког израза. Била је непоновљиво потресна Марфа у *Хованшчини* М. Мусоргског. Улоге Ерде, Брангене, Ортруд и Фрике у Вагнеровим операма *Зигфрид*, *Тристан и Изoлда*, *Лоенгрин* и *Прстен Нибелунга* певала свом сонорношћу и богатством контраалта. Обликовала маестралну студију Маре Никшине у *Сутону* С. Христића. Самостално и с Београдском опером гостовала у свим југословенским и бројним оперским театрима у свету. Била партнерка Ф. Шаљапина, Н. Геде, Б. Христова и других великана оперске сцене у представама којима су дириговали Х. Кнапертсбуш, Р. Штраус, В. Фуртвенглер, Л. Рајхван и други познати диригенти. На концертним подијумима у земљи и иностранству учествовала у извођењу ораторијума и била надахнут тумач лида, посебно соло песама наших композитора. С ансамблом Опере НП у Београду снимила шест капиталних руских оперских дела XIX в. за дискографске компаније „Decca" и „His Master's Voice". Добитница Октобарске награде града Београда (1956), Златне медаље за оперу *Хованшчина* (1956) и „Grand prix du disque" за оперу *Иван Сусањин* (1959). Уговором о поклону, склопљеним 1978, сву покретну и непокретну имовину даровала је граду Новом Саду. Одлуком Скупштине општине Нови Сад исте године основан је Фонд за унапређење вокалне уметности „Меланија Бугариновић и кћерка Мирјана Калиновић Калин" који, стипендирањем студената Академије уметности и ученика Музичке школе „Исидор Бајић" у Новом Саду, значајно доприноси стасавању младих вокалних уметника. ЛИТЕРАТУРА: Б. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979; В. Јовановић, *Београдска опера у Европи*, Н. Сад 1996; Р. Пејовић, *Опера и балет Народног позоришта у Београду (1882–1941)*, Бг 1996; В. Јовановић, *Европска сведочанства о Београдској опери*, Бг 1999; В. Петровић, *Меланија Бугариновић*, Бг 2000; С. Турлаков, *Историја Опере и Балета Народног позоришта у Београду (до 1941)*, Бг 2005; В. Крчмар, *Меланија Бугариновић*, Н. Сад 2011. Владимир Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРИСТИКА **БУГАРИСТИКА,** комплекс научних дисциплина које за предмет имају бугарски језик, књижевност и културу бугарског народа. Општеприхваћено jе мишљење да jе jедан од троjице оснивача **б.** као научне дисциплине Вук Караџић, коjи jе 1822. у *Додатку к Санкт-Петербургским речницима* осим 27 бугарских народних песама обjавио и списак бугарских речи, симболички одређуjући претежно лексикографску ориjентациjу касниjе српске **б**. Током следећег столећа интересовање за бугарски jезик углавном се ограничавало на белешке у периодици и на приказе у коjима се представљао развоj бугарске књижевности и фолклора (чланци Ђ. Даничића из 60-их година, чланак В. Jагића „О jезику и књижевности садашњих Бугара" из 1880. итд.). Последња децениjа XIX в. обележена jе значаjним напретком у преводилачкоj пракси, приликом коjе су били први пут књижевно утврђени случаjеви међуjезичке асиметриjе. Јачање српско-бугарских контаката у сфери културе током прве децениjе ХХ в. довело jе до оживљавања и у научноj сфери. Занимање за проблематику бугарског jезика добило jе углавном антрополошки или филолошки смер, а није било посебног интресовања за проучавање лингвистичких питања. Српска **б.** се од 30-их година ХХ в. развијала у два основна правца: израда лексикографских приручника и граматичких прегледа. Никола Мирковић jе аутор првог двоjезичног речника *Бугарско-српскохрватски диференциjални речник* (Бг 1937), који садржи око 3.300 одредница и обухвата само лексеме с различитим значењем. Три децениjе касниjе објављен jе двоjезични *Бугарско-српскохрватски речник* (Бг 1967) Марина Младенова. Тај речник садржи око 35.000 одредница и кратак списак важниjих скраћеница у бугарском jезику. Из словника нису изузети хомоними, пароними или реалиjе. М. Младенов jе издао и *Бугарско-српски речник* (Бг 2000), израђен на основи речника из 1967, али знатно проширен, прерађен и допуњен. Осим већег броjа преводних вариjаната, одреднице садрже и фраземе, термине и савремену лексику. Лексикографски смер у српскоj **б.** наставила jе Мариана Алексић. Она jе, заjедно са Ценком Ивановом, аутор речника *Српско-бугарски речник. Тематски. Хомонимни* (Велико Трново 1999). Први део тога речника чини двоjезични тематски речник са око 14.000 речи и израза из сфере људског и друштвеног живота, хуманистичких и егзактних наука. Други део представља преглед међуjезичких хомонимних парова у оба jужнословенска jезика. Године 2007. таj речник jе објављен у Београду под истим насловом, значаjно проширен одредницама из области права, образовања, међународних односа, технике, културе и спорта, а додати су изрази учтивости. Међуjезичка српско-бугарска хомонимиjа jе у центру истраживачких интересовања М. Алексић коjа jе 2001. одбранила, а касније и обjавила докторску дисертациjу *Међуjезичка српско-бугарска* (*бугарско-српска*) *лексичка хомонимиjа* (Бг 2006). Њен речник хомонима jе изашао и у посебном издању – *Българско-сръбски речник на лексикалните омоними* (Бг 2006) и обухвата око 1.500 хомонимних и паронимних парова. Она jе аутор и разговорника *С бугарским у свет* (Бг 2004), коjи садржи и кратак преглед бугарске граматике. Други правац у српскоj **б.** jе представљен двама радовима. *Бугарска граматика* од Николе Мирковића (Бг 1937) у веома сажетом облику даје систематски преглед бугарске граматике, истиче основне фонетске и морфолошке особине бугарског као jужнословенског jезика и показује главне разлике између бугарског и српскохрватског језика. Та граматика садржи и кратак преглед историjе бугарског књижевног jезика, као и поглед на основне разлике између српских и бугарских реченичких структура. Марин Младенов jе аутор уџбеника *Савремени бугарски jезик – морфологиjа* (Бг 1987), намењеног првенствено студентима **б.** у Србиjи. Посебно место има и рад Марина Младенова *Новинарска стилистика* (Бг 1980), заснован делимично и на бугарским примерима. Бугаристичке теме у своjим чланцима повремено обрађуjе и Александар Младеновић, а други истраживачи ретко. Павле Ивић констатуjе да је питања међуjезичких контаката између српског и бугарског jезика истражила углавном бугарска страна. На Филолошком факултету у Београду студијска група за бугарски jезик и књижевност постоjи од 1958. Наставним планом за ту групу од самог почетка обухваћене су дисциплине које се претежно односе на практично и теоријско овладавање савременим бугарским jезиком. Од 1978. до 1993. редовни професор за бугарски језик на Катедри за српски jезик са jужнословенским jезицима био jе М. Младенов. М. Алексић је од 1990. асистент, а од 2001. доцент за бугарски језик на тој студијској групи. Дарина Дончева Истраживања бугарске књижевности и српско-бугарских књижевних и културних веза у српској науци о књижевности немају јасан и постојан континуитет, него осцилирају како у интензитету тако и у квалитету. Између два светска рата **б.** се више бавио критичар Никола Мирковић, а бележи се и пораст превода и критичких коментара дела бугарских писаца у српској књижевној периодици (*СКГ*, *НЕ* и др.). После II светског рата на београдском Фил. ф. установљена је Катедра за бугарски језик и књижевност, на којој је бугарску књижевност предавао Марин Младенов. Најзначајнији бугариста у Србији после II светског рата је Ђорђе Игњатовић који се систематично бавио српско-бугарским књижевним и културним везама и за собом оставио низ значајних књижевноисторијских радова. Допринос **б.** дао је и преводилац и публициста Синиша Пауновић. После 2000. на београдском Фил. ф. **б.** се, у склопу јужнословенске компаратистике, посебно бави Михајло Пантић. Oн је са Дарином Дончевом приредио обимну хрестоматију *Бугарска књижевност* (Бг–Ниш 2007), уредио неколико зборника и тематских бројева часописа посвећених савременој бугарској књижевности, као и антологију савремене бугарске приче *Кристин, која је махала из воза* (Н. Сад 2011). Михајло Пантић ЛИТЕРАТУРА: Н. Бечева, „Бугарско-српска контрастивна лингвистичка истраживања", у: И. Клајн, П. Пипер (ур.), *Контрастивна проучавања српског језика: правци и резултати*, Бг 2010. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРКИЊА **![001_Bugarkinja.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bugarkinja.jpg)БУГАРКИЊА** (*Bulgaria inquinans*), сапробна врста гљиве из раздела Ascomycota. Име у српском језику преузето је из њеног научног имена на латинском. Расте на отпалим гранама, мртвим деблима, пањевима, али и цепаницама листопадног дрвећа као што су храстови, ређе кестен, граб, брест и др. Плодоносно тело је у почетку округласто и улегнуто у средини, а како стари, горња површина се све више отвара и поравнава, постаје глатка и старији примерци добијају облик обрнуте зарубљене купе или диска, око 2–4 цм у пречнику. Спољашња страна је длакаво-баршунаста, тамнобраон боје, док је горња површина (с које се ослобађају споре) црна с плавичастим одсјајем. Најлакше се уочава и препознаје после кише када је горња црна површина блиставо сјајна и у оштром контрасту са сувом, храпавом спољашњом површином браон боје. Месо је желатинозно, еластично и жилаво, подсећа на гуму. Обично се већи број плодоносних тела јавља на једном месту током лета и јесени. Распрострањена је у Европи и Северној Америци, али је нађена и у Јапану и на Новом Зеланду. У Србији је широко распрострањена, највише у нижим и брдским крајевима у зони храстових шума, али није превише честа. Због карактеристичне конзистенције меса налик гуми и црне боје лако се препознаје и тешко се може помешати с неком другом гљивом. Нејестива је. ЛИТЕРАТУРА: Р. Божац, *600 гљива наших крајева*, Зг 1984. Борис Иванчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКА ЕГЗАРХИЈА **БУГАРСКА ЕГЗАРХИЈА**, бугарска црквена организација у Османском царству, од 1870. до 1912. Њено оснивање је резултат борбе Бугара, која је почела средином XIX в., да у оквиру царства добију своју црквену организацију, независну од Цариградске патријаршије којом су доминирали Грци, а тиме и да стекну признање националне посебности. Порта, којој је одговарао грчко-бугарски сукоб, признала је постојање бугарске цркве под именом **Б. е.** султановим ферманом од 1870, а Патријаршија је Егзархију прогласила шизматичком. Егзархија је, према одредбама фермана, обухватала простор између Дунава и планине Балкан, Тракију без Једренског вилајета, делове Старе Србије и североисточну Македонију (на западу епископије Видинску, Нишку, Нишавску, Ћустендилску и Велешку) да би после изјашњавања становништва новим ферманом 1874. у њене оквире ушле Скопска (укључивала Врање) и Охридска епископија. Долазак бугарског клера пратило је оснивање црквених општина и школа (до 1912. више од 1.100, 11 гимназија) које су пропагирале идеју о бугарском етничком пореклу становништва на целокупној територији под егзархијском јурисдикцијом. Оснивање егзархије не само да је продубило грчко-турски сукоб, него је заоштрило српско-бугарске супротности и сукоб око етничке припадности становништва Македоније, посебно после Велике источне кризе 1875–1878. и оснивања Кнежевине Бугарске. Егзархијска црквена организација нестаје у Нишу, Пироту и Врању после њиховог уласка у састав Србије 1878, али се, уз подршку руске дипломатије, задржава на простору Источне Румелије, те делова Тракије и Македоније. После пораза турске војске у Првом балканском рату 1912, на територијама које су припале Србији и Грчкој затворене су бугарске црквене општине и школе, а егзархијска црквена организација је укинута. Момир Самарџић Укидањем Пећке патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767) сви словенски народи у Турској дошли су под јурисдикцију Цариграда. Смењени су епископи Срби и Бугари, а постављени Грци с циљем да грцизирају словенско становништво. Иако је стварање грчке државе после устанка Хетерије појачало грцизирање, добијање црквене аутономије у Србији (1830) пробудило је националну свест Бугара и Срба у Македонији и жељу да се ослободе Грка. Бугарски храм у Цариграду, који је основао бугарски монах Неофит Хиландарац, постао је центар свих словенских тежњи за слободном црквом на Балкану. Непопустљивост Грка и упорност Бугара и Срба искористио је папа да 1861. оснује посебну унијатску архиепископију за Балкан. Амерички методисти оснивају своје станице у Цариграду, Пловдиву, Самокову, Битољу и др. Многи Бугари и македонски Срби пристали су на унију због богослужења на словенском језику. Цариград тада пристаје да постави по неког српског и бугарског епископа, али су Бугари и Срби, уживајући подршку Руса и београдског митрополита Михаила, затражили посебну црквену организацију. Када цариградски патријарх није прихватио захтев за постављање словенских епископа, султан је 1870. основао егзархију као самоуправну црквену област са седиштем у Цариграду. Уместо да буде црква Срба, Бугара и свих словенских народа у турској царевини, она је убрзо постала искључиво бугарска, као што је Цариградска патријаршија била искључиво грчка. Бугари су добили право да организују своју цркву на чисто бугарским епархијама, а изван тога само тамо где се 2/3 православних изјасне за њу. У јакој пропаганди коју су развили, Бугари су понудили чак и сарајевском митрополиту да приђе егзархији. Решење овог проблема отежавао је Санстефански мир који је Бугарској дао целу Македонију, као и карта словенских народа руског генерала Комарова, по којој су као бугарске земље означени Македонија, добар део Старе Србије и Пиротски округ. Отежавао је и турски став да се просвета везује за цркву. Захваљујући својим црквеним организацијама Бугари и Грци су имали своје школе, а Срби који су пристали уз **Б. е.** морали су децу да шаљу у бугарске, као што су Срби који су остали уз Цариградску патријаршију морали децу да шаљу у грчке школе. Српска влада је тек 1887. при Министарству просвете основала одељење за „српске школе и цркве ван Србије", а две године касније пребацила га Министарству иностраних дела. Иако је углед егзарха опао, по Македонији долази до невиђене кампање, а бугарске школе отварају се и тамо где нема Бугара. После српско-бугарског рата 1885. Бугари преко егзархије припремају припајање јужне Србије и Македоније, због чега је потчињавају министру спољних послова. **Б. е.** поставља и плаћа председнике црквено-школских општина, који постају бугарски агенти за гушење српске националне свести. Србима забрањују да славе крсно име, забрањују службе српским свецима, из храмова избацују и спаљују српске књиге. Срби тада напуштају **Б. е.** и прилазе Цариградској патријаршији која је у овим условима постала попустљива и дозволила словенско богослужење у Македонији и Косовском вилајету. Покушај да се обнови Пећка патријаршија Турци су спречили јер су Срби после изгубљеног рата с Бугарима остали без угледа и утицаја. Тек када су Руси схватили да се Бугари отимају њиховом утицају, одлучили су да помогну Србима. У сукобу Цариградске патријаршије и Порте око патријаршијских повластица (1891) Руси су помогли Патријаршију јер је обећала да ће у Скопљу и Охриду поставити српске епископе иако је ту већ било бугарских. Ову обавезу патријаршија је на све могуће начине избегавала да испуни, а када је то морала да уради, поставила је у Скопљу епископа Грка који је слабо познавао српски. На протест Руса и Београда поставила му је за помоћника Србина архимандрита, а питање српског епископа у Охриду је заташкано. Новим дипломатским напорима Русије, Србије и Црне Горе цариградски патријарх је поставио српске епископе у Призрену (1896), Скопљу (1897) и Велесу и Дебру (1910). Српски епископи отварају српске школе и друге просветне институције па се читави крајеви одвајају од **Б. е.** и прилазе српским епископима. Бугари с пропагандне прелазе на криминалне радње. Од 1902. разбојничке бугарске чете убиле су многе српске прваке по Македонији и Јужној Србији, нарочито свештенике и учитеље. Чим је дошао у Охрид, егзархијски епископ Синесије подстакао је да се из заседе убије поп Стојан Крстић, вођа српског живља у целој охридској области. У циљу одбране Срби стварају комитске чете у које улазе родољуби из разних српских крајева. Балкански и I светски рат учинили су крај **Б. е.** на простору Јужне Србије и Македоније јер су епархије Рашко-призренска, Скопска, Злетовско-струмичка, Битољска и Охридска ушле у састав Српске патријаршије. Радомир Милошевић ЛИТЕРАТУРА: С. Грујић, *Како је постала Бугарска Егзархија. Посвећено српско-бугарском споразуму*, Бг 1897; П. Балкански, *Српски народ у Скопљанској епархији и његове школе у 1896–1897. години*, Бг 1899; И. Иванић, *Из црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку*, Бг – Н. Сад 1902; А. Јовановић, *Постанак Егзархије и Турска, Русија и Србија*, Скопље 1936; В. Божинов, *Българската просвета в Македония и Одринска Тракия 1878–1913*, София 1982; В. Стојанчевић, *Србија и Бугари 1804–1878*, Бг 1988; З. Маркова, *Българската екзархия 1870–1879*, София 1989; С. Јовановић, *Влада Александра Обреновића I*, Бг 1990; Р. Грујић, *Азбучник Српске православне цркве*, Бг 1993. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ JЕЗИК **БУГАРСКИ JЕЗИК**, припада jужнословенскоj jезичкоj групи. Као књижевни jезик формирао се током више од 13 векова у специфичним лингвистичким и историjским условима. Најстарији књижевни језик Бугара био је утемељен на књижевном делу Ћирила и Методиjа, насталог на солунском словенском говору. Имао jе богат фонолошки систем, разноврсну лексику, у оквиру граматике постоjало jе девет именичких деклинациjа и пет конјугациjа. Средњобугарски jезик траjао jе од XII до XIV в., када jе у њему дошло до низа промена: нестали су неки граматички облици и категориjе (нпр. падежи), а поjавиле се нове граматичке особине (нпр. изражавање одређености помоћу чланске морфеме). У фонолошком систему **б. ј.** тог периода десиле су се промене коjе су се сачувале и у савременом **б. ј**. Новобугарски jезик почео jе да се развиjа од XV в. Књижевна делатност у том периоду била је ограничена, у живом говору је дошло до промена. Због комуникациjе у ограниченим териториjалним заjедницама књижевни jезик се вратио на ниво диjалеката. Средином XVIII в. писмена традициjа се већ знатно разликовала од усменог изражавања. Општеприхваћено jе мишљење да jе прекретницу ка стварању општенародног књижевног jезика коjи би задовољавао културне и друштвене потребе Бугара у условима њиховог националног препорода означила књига Паjсиjа Хиландарског *Историjа славjаноболгарскаjа* (1762). Новобугарски књижевни jезик стваран је током више децениjа уз изношење различитих, често опречних филолошких ставова, и у условима велике диjалекатске динамике. У његовом стварању регионалне говорне особине источних и западних бугарских наречjа комбиноване су са црквенословенским нормативним моделом. Савремени **б. j.** обjедињује неке општесловенске особине са специфичним бугарским особинама у лексици, фонетици и граматици. Блискост **б. ј.** осталим словенским jезицима огледа се наjвише на плану лексике (у творби речи продуктивни су, пре свега, словенски елементи). Словенско порекло имаjу називи основних поjмова, везаних за друштвени живот човека, називи животиња, биљака, природних феномена и предмета свакодневног живота. Важније фонетске особине савременог **б. j.** су: чување вокала \[ъ\]; прелазак назалних вокала у \[ъ\] и \[е\]; вокализациjа jерова у одређеним позициjама; прелазак jата у \[а\] или \[е\]; изjедначавање \[ы\] са \[и\]; губљење слоготворне функциjе сонаната \[р\] и \[л\]; квантитативна редукциjа вокала; депалатализациjа у систему консонаната. Наjвeће и наjразноврсниjе промене десиле су се у морфолошком систему **б. j**. Промене су ишле у правцу упрошћавања именичког и усложњавања глаголског система. Основне морфолошке промене своде се на замену синтетичке компарациjе придева аналитичком (нпр. *по-малък*, *най-малък*) и на грађење тзв. *habere* футура (нпр. *ще видя*), нестаjање падежних облика и инфинитива, поjаву нових граматичких феномена – изражавање одређености помоћу чланске морфеме (нпр. *жената*) и формирање посебног глаголског начина са значењем препричане, непосведочене информације. Даље промене у морфолошком систему извршене су због унутрашњег граматичког прегруписавања (смањење броjа конјугациjа са пет на три, промене у систему партиципа, губљење двојине итд.). Морфолошке промене довеле су до неких синтаксичких промена (нпр. повећање улоге предлошких синтагми, удвајање допуне и др.). **Б. ј.** према многим својим одликама припада балканском језичком савезу, којем једним делом припада и српски језик. Први описи поjединих одлика **б. j.** датираjу из XIX в. Mеђу наjугледниjим истраживачима **б. j.** у ХХ в. су А. Теодоров Балан, Б. Цонев, С. Младенов, Љ. Милетич, Љ. Андреjчин, С. Стоjков, И. Леков. Најрепрезентативнији опис савременог бугарског књижевног језика дат је у делима *Граматика на съвременния български книжовен език*, I–III (София 1982–1983) и *Речник на българския език*, I–XIII (София 1977–2008). У Србији се **б. ј.** говори као језик бугарске националне мањине, најприсутније у Димитровграду (47,1% Бугара), Босилеграду (76,7% Бугара) и у околним местима. ЛИТЕРАТУРА: П. Скок, „О бугарском jезику у свjетлости балканистике", *JФ*, 1933, ХІІ; С. Стоянов, *Граматика на българския книжовен език*, София 1964; Л. Лашкова, „За балканизацията на сърбохърватския и българския език", *JФ*, 1993, XLIX; Д. Иванова Мирчева, И. Харалампиев, *История на българския език*, София 1999; Р. Ницолова, *Българска граматика. Морфология*, София 2008; В. Малджиева, „Българския език", у: П. Пипер (ред.), *Јужнословенски језици: граматичке структуре и функције*, Бг 2009. Дарина Дончева \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Александар **БУГАРСКИ, Александар**, архитекта (Прешов, Словачка, 1835 – Београд, 11. VIII 1891). Рођен у познатој породици инжењера. Основну и средњу школу вероватно завршио у Новом Саду. Студирао у Будимпешти, где је након дипломирања наставио да ради. Претпоставља се да је у Србију дошао 1867. када се запослио у Министарству грађевина као инжењер 3. класе. Као инжењер 1. класе у Министарству грађевина радио 1878, а након оснивања Архитектонског одељења у овом министарству прешао да ради у њему и ту провео свој радни век као инспектор. Његово прво велико дело био је пројекат зграде Народног позоришта у Београду, чијој је изради претходио рад на адаптацији сале за привремени рад Позоришта. Сала се налазила у тадашњој кафани „Енглеска краљица", у Космајској улици бр. 51 (данас Улица маршала Бирјузова). Радови су завршени до октобра 1867. Након реализације овог посла поверено му је пројектовање зграде НП. Током рада на овом пројекту **Б.** је стекао углед врхунског архитекте у тадашњој средини, те је био изабран за члана Позоришног одбора (1868) и Српског ученог друштва (1869). Изградња НП започела је 18. VIII 1868. По пројектима, предвиђена површина зграде била је око 1.000 м², а висина четири спрата. Груби грађевински радови били су завршени 1869, а изводио их је грађевински предузимач Јосиф Штајнлехнер којег је одабрао лично кнез Михаило. Прва позоришна представа у згради НП одржана је 30. X 1869. Овај пројекат био је рађен по тадашњим схемама за израду позоришних зграда у Европи. Ипак, само његово решење било је поједностављено у односу на сличне архитектонске примере. Реч је о објекту симетрично постављених садржаја у основи, на којој је доминирало гледалиште које се састојало од партера и три етаже галерија. Конструкција бине и њена машинска опрема биле су израђене у Бечу, а остала конструкција зграде, укључујући галерије и стубове, у Београду. Целокупна дрвена структура била је обложена гипсом с веома богатом пластичном декорацијом, а унутрашње површине зидова биле су у великој мери позлаћене. Сама зграда налазила се на знатном одстојању од Васине улице, што је у урбанистичком смислу била много боља позиција од данашње, која је настала након касније адаптације позоришта. Фасада и композиција зграде такође су биле карактеристичне за оно време. Могуће је да је пројектант своју инспирацију пронашао у миланској Скали, мада је реализовани пројекат сасвим сигурно претрпео знатне утицаје локалних услова и захтева. Основни мотив објекта представља фасада која се налази окренута према тргу, над којом је доминирао велики средњи ризалит завршен тимпаноном на горњој страни. Истакнути трем се налазио у улазном делу приземља, који је наглашавала тераса постављена изнад њега. Фасада садржи богату орнаментику, на којој се истичу тимпанони и композитни капители. **![001_BUGARSKI-A_Narodno-pozoriste-1867.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bugarski-a-narodno-pozoriste-1867.jpg)**После овога **Б.** је позван да ради на згради српског Двора, која је требало да замени постојећу приземну зграду тзв. Малог дворца на углу улица Краља Милана и Др Драгослава Јовановића. Градња је започета 1881, а завршена 1884. Према Каницу, зграду је завршио архитекта Јован Илкић, али та тврдња нема документовану потпору. **Б.** је радио у служби Министарства грађевина све до 1890, дакле и у периоду након завршетка радова на двору. Архитектонска композиција је квадратног облика, класична, у којој доминира централна композициона структура – унутрашњи хол зграде. Централни хол је некада имао стаклену башту и централно степениште које је водило на први спрат. Просторије двора биле су укомпоноване око централног хола у приземљу и око галерије на првом спрату. Осим велике дворане за балове и пријеме, посебна пажња је поклоњена дворској библиотеци предвиђеној за смештај око 10.000 књига. Према унутрашњем дворишту налазила се дворска капела пројектована по правилима архитектуре српских православних цркава. Ентеријер двора израђен је углавном у Бечу. Фасада зграде важи за једно од најлепших архитектонских остварења српске архитектуре XIX в. Она представља **Б.** као зрелог архитекту који је у то време стајао раме уз раме са највећим европским архитектама. На фасади су примењени елементи антике, ренесансе и барока. Истурене терасе биле су пројектоване на фасади грађевине окренутој према унутрашњем дворишту и врту. Мотиве фасаде чине каријатиде на првом спрату, које носе тимпаноне завршних прозора. Исти украси налазе се и на фасади окренутој према Улици Краља Милана. Рустична обрада фасадних блокова израђена је у приземљу зграде у ренесансном стилу, док ограде тераса и атика имају балустраде. Године 1930. извршена је адаптација зграде, а коначни облик дат јој је након реконструкције која је уследила после уништења зграде у бомбардовању за време II светског рата. Након последње реконструкције дошло је до кардиналних измена фасада, нарочито оне окренуте према Булевару краља Александра. **Б.** је у Београду пројектовао и 14 већих јавних и стамбених зграда, гробну капелу, па чак и једну дворску шталу. Начинио је и први пројекат уређења парка на Калемегданској тврђави. Сам **Б.** наводи да је у Београду до краја 1886. пројектовао укупно 126 јавних и приватних зграда. Многи објекти **Б.** изграђени у Београду данас више не постоје. Нема ни извора из којих се поуздано може закључити како су они изгледали. За кућу Кораћ у Херцеговачкој улици није познато како је изгледала, као ни за зграду хотела „Босна", која је претрпела реконструкцију већег обима. Кућа апотекара Делинија у улици Зелени венац бр. 14, вероватно представља једно од првих грађевина које је **Б.** пројектовао у Београду. Изграђена је са наглашеним стилским одликама романтизма. Фасада је пројектована употребом богате пластичне архитектонске декорације, док су прозори завршени полукружним луцима. За **Б.** се с правом може рећи да је својим објектима осмислио урбани и архитектонски карактер Улице кнеза Михаила тог периода, подижући централну урбану средину на виши архитектонски ниво. Значајно остварење **Б.** представља и Месаровићева кућа у Улици кнез Михаила бр. 18. Ова грађевина представља стилски узорак архитектуре Београда из времена у којем је настала. Одликује је снажно присуство академизма, али је прилагођена и потребама и захтевима инвеститора и условима урбанистичке средине у којој се налази. Ова кућа, као и она Радована Барловца, саграђена у Кнез Михаиловој улици бр. 40, јесте двоспратни објекат уметнут у једноспратну структуру типичну за ову улицу. У композицији објеката и фасада **Б.** је користио ритмичко низање дугих редова прозора. Архитектонска пластика и орнаментика присутнија је у зони првог спрата обе грађевине. Кућа Радована Барловца има богатију декорацију фасаде у односу на претходне две, због чега се дуго погрешно сматрало да ова грађевина припада аутору Андрији Вуковићу. Карактеристичне су зграде у Кнез Михаиловој улици бр. 15–17 и 19, које су уклопљене у урбану структуру улице и поштују њене висинске и композиционе односе. Сличан начин урбаног компоновања примећује се и у згради која се налази у Улици краља Милана бр. 2. **Б.** је вешто решавао проблеме изградње угаоних кућа примењујући доминантни угаони мотив који је давао карактер целом објекту. Код једне групе својих пројеката проблем угла свесно није третирао, него је објекат прилагођавао углу једино путем решавања фасаде. Таква је Панђелина кућа у Кнез Михаиловој улици бр. 37, која има једну од најбогатије декорисаних фасада које је **Б.** пројектовао. Међу овим примерима су и зграде у Кнез Михаиловој улици бр. 29, 45 и 47, као и објекат на углу улица Краља Петра и Кнеза Симе Марковића бр. 5. Кућа Лазара Трифковића, данас позната као Крсмановићева кућа у Карађорђевој улици, била је подигнута на месту данашњег стуба Бранковог моста. Ова грађевина је вероватно међу највећим стамбеним зградама које је пројектовао **Б.**, а у то време била је међу највећим стамбеним зградама у Београду. **Б.** је пројектовао и реализовао своја дела и у унутрашњости тадашње Србије, као и ван њених граница. У његове најзначајније објекте саграђене ван Београда убрајају се Дом за умоболне у Будимпешти, Гимназија „Светозар Марковић" у Новом Саду, Окружно начелство и надгробна капела у Смедереву, полугимназија у Неготину, цркве у Ритопеку и Лозници. Подигао је и летњиковце у Будиму и Ишлу, те хотел „Бауер" у Ишлу. У Бечу је саградио радничке куће за фирму „Вертхајм", а пројектовао је и једну капелу у Моравској. Аутор је и урбаних сценографија и декорација улица приликом одржавања свечаности у Београду. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Малетић, *Грађа за изградњу Српског народног позоришта у Београду*, Бг 1884; Б. Несторовић, „Народно позориште у Београду", *ГМГБ*, 1956, 3; Љ. Никић, „Из архитектонске делатности Александра Бугарског у Београду", *УБ*, 1978, 46; Д. Ђурић Замоло, *Градитељи Београда 1815–1914*, Бг 1981. Бранка Ланцош Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Видосава Вида **БУГАРСКИ, Видосава Вида**, глумица (Путинци, Срем, 5. II 1878 – Београд, 23. III 1957). Цео хистрионски живот, од 1899. до 1935, провела као путујућа глумица. Почела у дружини свог првог учитеља М. Стојковића (1899/1900), у „Србадији" Д. Нишлића (1900/01), код Д. К. Симића (1903–1905), поново у „Србадији" (1905/06), код Ф. Иличића (1907–1910), М. Лазића (1910–1912), у „Стерији" код Д. Крсмановића (1912–1915). Између два светска рата наставља да мења дружине задржавајући се кратко у свакој: код Љ. Рајичића (1918–1921), М. Спасића (1921–1923), П. Христилића (1925–1927), Д. Петровића (1925–1927), Ст. Живановића (1927–1929), Д. Животића (1929–1931) и Р. Марића (1931–1935). Снажно и убедљиво тумачила често и најсложеније карактерне улоге иако је имала оштећено чуло слуха. Била је глумица јаког и динамичног темперамента. Важније улоге: Тоска, Федора (у истоименим комадима В. Сардуа), Маргарета Готје (А. Дима Син, *Госпођа с камелијама*), Агнија (J. Мјасницки, *Чикина кућа*), Стана (Ђ. Јакшић, *Станоје Главаш*), Хасанагиница (М. Огризовић). ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979. Зоран Т. Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Драгољуб **БУГАРСКИ, Драгољуб**, географ, универзитетски професор (Остoјићево код Чоке, 27. XII 1937). Завршио географију на Природно-математичком факултету у Београду (1960). Радио у основној школи у Остојићеву, на Радничком универзитету у Чоки, а 1965. биран је за асистента Катедре за географију Филозофског факултета у Новом Саду. На ПМФ у Београду магистрирао 1972, а на ПМФ у Новом Саду докторирао 1986. Предавао Географске области Југославије и Математичку географију. Држао наставу и на последипломским студијама и на Економском факултету у Суботици. Између 1979. и 1983. био је заменик директора и директор Института за географију. На почетку каријере бавио се ловним туризмом Војводине и спелеолошким објектима у Србији и Босни. Касније је његово научно интересовање било усмерено на регионално-географска истраживања, где је дао посебан допринос проучавању Војводине. Посебно важни били су радови о територији северног дела Баната, као и о рељефу, клими и водама Срема. Међу његовим аналитичким радовима издваја се комплетан приказ климе Војводине у 56 тематских карата. У оквиру пројекта Геоморфолошко картирање Војводине израдио је шест детаљних геоморфолошких карата. ДЕЛА: коаутор, *Воде Фрушке горе*, Н. Сад 1973; *Чока – географска монографија*, Н. Сад 1978; *Савремене функције Кикинде и њено гравитационо подручје*, Н. Сад 1982; и П. Томић, *Климатске прилике Вршца и околине*, Н. Сад 1987; и П. Томић, *Хидролошке карактеристике Вршачких планина*, Н. Сад 1988. ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, „Професор др Драгољуб Бугарски – поводом одласка у пензију", *Зборник радова Департмана за географију, туризам и хотелијерство*, Н. Сад, 2003, 32. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Ђорђе С. **БУГАРСКИ, Ђорђе С.**, пјесник, правник (Параге, Бачка, 1841 – Загреб, 18. V 1892). Објављивао под псеудонимом Милољуб. Послије Сремских Карловаца гимназијско школовање наставио у Пешти, као слушалац виших разреда филозофије, те студент права. У кругу студентског друштва „Преодница" био један од најактивнијих чланова. Поред поезије (у *ЛМС*, *Даници*, *Јавору*, у алманаху *Преодница* и календару *Ласта*), објављивао прозу и научне радове из психологије, у духу тадашњих омладинских клишеа, без изразитијег одјека у јавности. У *Јавору* (1884) водио полемике око својих издања. Радио у Сремској жупанији као судија, срески начелник и јавни биљежник (Илок). Био и посланик Хрватског сабора. ДЕЛА: *Стручак*, Пешта 1862; *Први дар: забавно поучна књига за нашу децу (са сликама)*, Н. Сад 1884. ЛИТЕРАТУРА: Б. Ковачек, *Текелијанумске историје XIX века*, Н. Сад 1997. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Јован **БУГАРСКИ, Јован**, инжењер, геометар, картограф (Добринци, Срем, 1804 – Нови Сад, 8. IX 1865). Школовао се на Прешовском лицеју и Пештанском универзитету, где је добио мерничку диплому. Између 1839. и 1842. службовао је у Србији, као један од првих геометара и картографа у Србији, а затим прешао у Нови Сад где је 1846. постао други мерник града. У време Буне 1848. службовао је у Сремским Карловцима до 1864. Радио је и као приватни мерник. Године 1843. завршио је *Карту Кнежевства Серб*, размера 1:345.000, која је 1845. штампана у Бечу. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Коста **БУГАРСКИ, Коста**, адвокат, велепоседник, велики жупан (Сомбор, 27. IX 1871 – Сомбор, 14. VII 1942). У Будимпешти је завршио право, положио адвокатски испит и стекао докторат. У Сомбору је отворио адвокатску канцеларију и укључио се у политику на страни богатијих, конзервативно опредељених сомборских интелектуалаца и земљишних поседника, у првом реду адвоката, професора, учитеља, лекара и свештеника. Један је од најугледнијих и најутицајнијих чланова политичке групације коју је предводио нотабилитетски првак Ника Максимовић. Био је активан члан Српске читаонице, једно време њен перовођа, а затим и адвокат. Залагао се за позоришни живот Срба у Сомбору, а 1905. изабран је за члана Одбора Српског народног позоришта у Новом Саду, за које је написао предлог за реорганизацију, даљи успешан рад и развитак. Један је од кључних људи у покретању и уређивању сомборског недељника *Слога*, који је почео да излази 19. XI 1905, а који је једно време финансијски помагала и мађарска влада. Значајну улогу имао је при оснивању Привредне штедионице у Сомбору (1907), у којој је био и члан управе. Припадао је групи Сомбораца који су новембра 1918. основали Месно народно веће Срба и Буњеваца, које је одиграло значајну улогу приликом промене старе аустроугарске и настајања нове државне власти. Баш тада, 27. XI 1918, постављен је за великог жупана Бачко-бодрошке жупаније. Као способан привредник до I светског рата увећао је имање наслеђено од оца од 50 на 500 јутара земље. Умешан и напредан пољопривредник, а политички поверљив, постао је директор Државног пољопривредног имања „Беље" у Барањи. После I светског рата, као велепоседник, био је противник аграрне реформе. ЛИТЕРАТУРА: Р. Плавшић, *Монографија Читаонице „Лаза Костић" 1845–1914*, Сомбор 1961; В. Ђ. Крестић, *Историја српске штампе у Угарској 1791–1914*, Н. Сад 1980; С. Васиљевић, *Знаменити Сомборци*, Н. Сад 1989. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Ненад **БУГАРСКИ, Ненад**, адвокат, политичар (Сомбор, 30. IX 1881 – Сомбор, 9. VIII 1948). У Сомбору похађао вишу трговачку школу, а у Новом Саду гимназију. Право студирао у Будимпешти, а после дипломирања радио као адвокат у Сомбору и Кули. Као и већина угледнијих и ученијих Сомбораца, био је члан тамошње Српске читаонице. Кад је новембра 1918. основано Месно народно веће Срба и Буњеваца, које је у граду преузело власт, постао је његов члан. Био је истакнути следбеник Радикалне странке и као такав 1925. постао краљевски јавни бележник у Сомбору. Налазио се у управама разних асоцијација: удружења пољопривредника, трговаца и индустријалаца, банака, берзи и задруга. Познат је и по томе што је као напредни земљопоседник на северу Бачке међу првима почео да узгаја шећерну репу. Залажући се за рационалну обраду земље и подизање производње разних пољопривредних култура, објавио је популарну књигу *Подизање продукције у пољопривреди* (Сомбор 1920). ЛИТЕРАТУРА: М. Бељански, *Летопис Сомбора од 1877. до 1906. године*, Сомбор 1982; С. Васиљевић, *Знаменити Сомборци*, Н. Сад 1989. Василије Ђ. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Олга **БУГАРСКИ, Олга**, хемичар, универзитетски професор (Крушедол, Срем, 11. XI 1921). Уписала се 1940. на Фармацеутски одсек Медицинског факултета у Београду. Прикључила се НОР 1944, а 1945. наставила је студије и дипломирала 1948. на Фармацеутском факултету у Београду. Исте године се запослила на Институту за хемију Мед. ф. у Београду, где је докторирала 1961. У звање асистента-приправника изабрана је 1949, а у звање редовног професора 1976. У периоду 1975–1980. била је шеф Катедре за хемију Мед. ф. у Београду, а у периоду 1980–1985. и управник Института. Објавила је више радова у домаћим и страним часописима, а највише из области протеина и ензима лактатдехидрогеназе. ДЕЛА: коаутор, „Electrophoretic studies on the protein in gastric juice", *Klinische Wochenschrift*, 1962, 1, 40; *Угљени хидрати*, Бг 1985; *Липиди*, Бг 1986. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, IV, Бг 2007. Александар Лешић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Ранко **![001_Ranko-Bugarski.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-ranko-bugarski.jpg)БУГАРСКИ,** **Ранко**, лингвиста, универзитетски професор (Сарајево, 1. I 1933). Школовање завршио у Сарајеву, где је и дипломирао 1957. на Германској групи језика Филозофског факултета (енглески и немачки језик и књижевност). Професор енглеског језика у Заводу за учење страних језика у Сарајеву био је 1958–1961. Од 1961. радио на Филолошком факултету у Београду као асистент. Докторску дисертацију (у којој се види тематска и методолошка најава когнитивне лингвистике, знатно пре званичног настанка овог данас у свету веома актуелног истраживачког правца) одбранио је 1969. Доцент је постао 1970, ванредни професор енглеског језика 1974, а редовни 1980. Од 1988. редовни је професор и опште лингвистике. Био је управник Катедре за англистику (1981–1983), саоснивач и први управник Катедре за општу лингвистику (1991–1998), председник Савета Фил. ф. (1980–1981) и члан Савета Универзитета у Београду (1997–1998). Студентима англистике предавао синтаксу енглеског језика и друге граматичке дисциплине, као и увод у енглеску лингвистику и теорију превођења. Студентима опште лингвистике предавао социолингвистику, а на постдипломским студијама водио наставу из опште лингвистике и социолингвистике. Био је стипендиста Британског фонда за југословенске стипендисте (1962/63) на Лондонском универзитету, као и Фордове фондације (1966/67) на Универзитету Колумбија у Њујорку. Међу његовим професорима били су Рандолф Кверк, Јуриел Вајнрајх и Вилијам Лабов. Као Фулбрајтов предавач у САД 1969/70. предавао општу лингвистику и историју лингвистике на Универзитету североисточног Илиноја у Чикагу, а српскохрватски језик – уз сарадњу на научним пројектима – на Чикашком универзитету. Држао курсеве постдипломцима у Сарајеву и Новом Саду, а појединачна предавања по позиву, из разних области лингвистике, на скоро свим универзитетима СФРЈ и на преко 30 иностраних (Лондон, Оксфорд, Париз-Сорбона, Лајден, Беч, Минхен, Краков, Барселона, Њујорк-Колумбија, Калифорнија-Беркли, Чикаго, Корнел, Сиднеј, Мелбурн итд.). Академски организатор научних конференција на Лондонском универзитету и уредник књига потеклих са њих (R. Bugarski, C. Hawkesworth, eds.: *Language Planning in Yugoslavia*, Columbus OH 1992; *Language in the Former Yugoslav Lands*, Bloomington IN 2004). Објавио 19 књига (већином у по више издања, коришћених и на постдипломским студијама широм Србије и бивше СФРЈ) и преко 400 радова из области структуре енглеског језика, контрастивне граматике, опште и примењене лингвистике, социолингвистике, историје лингвистике, теорије превођења, статуса српскохрватског језика, српског жаргона и др. Радови су му штампани у многим земљама и на више језика (у часописима *Lingua*, *Journal of Linguistics*, *General Linguistics*, *Studia Linguistica*, *Folia Linguistica*, *Acta Linguistica Hafniensia*, *Language in Society*, *Papers of the Chicago Linguistic Society*, *International Journal of the Sociology of Language*, *Sociolinguistica*, *Die Welt der Slaven*, *Revue des Études Slaves* итд., и као реферати у конгресним актима, поглавља у књигама и др.). Често су превођени, приказивани и цитирани у референтној домаћој и иностраној литератури. Уредио већи број књига и тематских бројева часописа, повремено и као преводилац, па је југословенској стручној јавности представио неке истакнуте лингвисте (Н. Чомски, Е. Сапир, Б. Л. Ворф) и актуелне дисциплине (трансформационо-генеративна граматика, социолингвистика, психолингвистика), истовремено упознајући лингвистички свет са језичком ситуацијом и језичком политиком у СФРЈ и њеним наследницама. Био члан уређивачких или саветодавних одбора више домаћих и међународних публикација (часописи *Historiographia Linguistica* и *Multilingua*, серија књига *Studies in the History of Linguistics* и др.). Бавио се и библиографским и енциклопедијским радом. Готово све његове књиге објављене су у Београду (првих 12 окупљене у едицији Сабраних дела, 1996–1997): *Предлози* over, under, above, below *и* beneath *у савременом енглеском језику* (1969, докторска дисертација), *Језик и лингвистика* (1972), *Лингвистика о човеку* (1975), *Језик у друштву* (1986), *Лингвистика у примени* (1986), *Увод у општу лингвистику* (1989), *Ка јединству лингвистике* (1997), *Језик у контексту* (1997), *Језици* (Н. Сад 1993), *Писмо* (Н. Сад 1996), *Језик од мира до рата* (1994), *Језик у друштвеној кризи* (1997); потом још *Лица језика: Социолингвитичке теме* (2001), *Нова лица језика: Социолингвистичке теме* (2002), *Жаргон: Лингвистичка студија* (2003), *Језик и култура* (2005), *Европа у језику* (2009), *Селективна социолингвистичка библиографија СФРЈ/СРЈ-СЦГ/Србија*, *1967–2007* (2009), *Језик и идентитет* (2010). Књиге често садрже и српске верзије радова објављених на енглеском, немачком, француском и другим језицима у иностранству. Саоснивач је и први председник Савеза друштава за примењену лингвистику Југославије (1976–1978), председник Друштва за примењену лингвистику Србије (1978–1980, почасни председник од 2003), потпредседник Међународног удружења за примењену лингвистику (Association Internationale de Linguistique Appliquée, 1981–1984), председник Европског лингвистичког друштва (Societas Linguistica Europaea, 1999–2000) и др. Члан је Европске академије наука и уметности (Academia Scientiarum et Artium Europaea, Салцбург), дописни члан Центра за истраживање вишејезичности (Брисел), дописник Европског годишњака за социолингвистику (Тибинген), експерт Савета Европе за Европску повељу о регионалним или мањинским језицима (Стразбур), почасни председник Уније говорника енглеског језика (English-Speaking Union) за Србију, стални члан сарадник Матице српске итд. У његову част штампана су два зборника радова: један интернационални и други који су му посветили његови ученици. ЛИТЕРАТУРА: O. Mišeska Tomić, M. Radovanović (ур.), *History and Perspectives of Language Study: Papers in Honor of Ranko Bugarski*, Amsterdam–Philadelphia 2000; Д. Кликовац, К. Расулић (ур.), *Језик*, *друштво*, *сазнање: Професору Ранку Бугарском од његових* *студената*, Бг 2003; К. Расулић, И. Трбојевић (ур.), *Катедра за англистику: 75 година рада*, *1929–2004*, Бг 2004; Р. Бугарски, *Библиографија уз Сабрана дела*, 7. изд., Бг 2010. Милорад Радовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Сава **БУГАРСКИ, Сава**, дерматовенеролог, универзитетски професор (Товаришево код Бачке Паланке, 26. V 1897 – Београд, 9. IX 1945). Медицинске студије завршио у Грацу 1924. Волонтер на Дерматовенеролошкој клиници Опште Државне болнице у Београду 1925, да би 1926. био постављен за асистента на Медицинском факултету у Београду. Доцент на Мед. ф. постао 1939, а за управника клинике постављен 1940. Иако је рано умро, дао је велики допринос у лечењу венеричних болести у Србији, а истакао се учешћем на југословенским и иностраним стручно-научним скуповима. Као управник Дерматовенеролошке клинике, допринео развоју клинике и стварању српске дерматолошке школе. ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих година XX века*, Бг 2003. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Стеван **БУГАРСКИ, Стеван**, хемичар, физикохемичар, универзитетски професор (Сента, 21. V 1868 – Будимпешта, 3. III 1941). Као стипендиста Матице српске изучавао природне науке у Пешти и докторирао 1891, а специјалистичке студије завршио у Немачкој. Асистент за хемију на Ветеринарској академији у Пешти постао 1890, а редовни професор 1903, када је именован за шефа катедре. Заменик ректора био је школске 1906/07. На хемијско одељење на Универзитету прешао је 1913. и био редовни професор физичке хемије до пензионисања 1938. За дописног члана Мађарске академије наука изабран је 1899. Први је постигао значајне резултате у експерименталном одређивању слободне енергије, оспоривши до тада важећу Томсон–Бертелотову теорију, као и по свом открићу одређивања амфотеричне природе протеина. Аутор је више књига објављених у Будимпешти на мађарском језику: *Хемијски практикум* (1892), *Хемијски репетиторијум и практикум хемије вина* (1894), *Физички утицај на* *брзину хемијске реакције и стање хемијске равнотеже* (1905), *Наше сазнање о* *структури материје* (1907), *Практикум аналитичке хемије, уз техничку сарадњу* *Евгенија Пачуа* (1920). Научну награду „Кристина Лукач" добио је 1905. ЛИТЕРАТУРА: *Матица српска*, *1826–1926*, Н. Сад 1927; М. Кнежевић, *Сента,* *Зборник прилога за историју града Сенте*, Сента 1935. Божидар Ковачек \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Стеван **![001_Stevan-Bugarski.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-stevan-bugarski.jpg)БУГАРСКИ, Стеван**, машински инжењер, писац (Српски Семартон, Румунија, 26. IX 1939). Завршио Српску гимназију (1953–1956) у Темишвару. Као студент филологије у Букурешту, оптужен је за антидржавно деловање и утамничен 1958. По изласку из затвора 1962, радио у настави, потом као неквалификовани радник и квалификовани бравар. По завршетку вечерњег течаја Машинског факултета у Темишвару 1971, запослио се као инжењер. Бавио се сакупљањем етнографске грађе и монографским истраживањима родног краја и културног наслеђа Срба у Румунији (*Српско православље у Румунији*, Бг–Н. Сад 1995; *Православна српска Саборна црква у Темишвару*, Темишвар 1998; и Љ. Степанов, *Манастир Бездин*, Темишвар 2003; и Љ. Степанов, *Димитрије П. Тирол*, Темишвар 2007; и Љ. Степанов, *Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату*, Темишвар 2008; *Православна српска богословија Епархије темишварске 1953‒1960*, Темишвар 2009; и Љ. Степанов, *Срби у Темишвару*, Темишвар 2011). Врло је плодан писац. Бави се питањима из области духовности и културе Срба, демографским питањима Срба и фолклором на територији Румуније. Активан је и у животу Српске заједнице у Темишвару. Био је потпредседник Епархијског савета Православне српске епархије Темишварске 1991–1996. Приредио *Хронике* Ђ, Бранковића, као и антологије *Бећарац* (Букурешт 1982) и *Сватовац* (Букурешт 1983) са С. Марковим. Активан је у Матици српској, као члан Управног одбора и заменик уредника *Темишварског зборника*. Добитник више награда, међу којима „Лаза Костић", „Растко Петровић" и др. ДЕЛА: *По Сенмартону кроз простор и време*, Букурешт 1982; *Оно што се памти*, Букурешт 1983; *Најава*, Букурешт 1984; и Љ. Степанов, *Кад Мориш потече кроз перо*, Букурешт 1991; *Дневник Саве Текелије*, Темишвар 1993; *Завичајна књижевност Срба у Румунији*, Темишвар 2007; *Политичке партије Срба у Румунији*, Темишвар 2008. ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон: Срби у свету – Ко је ко 1996/99*, Бг 1999. Милена Вучићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ, Чедомир **БУГАРСКИ, Чедомир**, рукометаш (Стари Бечеј / Бечеј, 30. XII 1933 – Бечеј, 4. I 1993). Спортску каријеру започео у рукометном клубу *Фадип* из Бечеја. Био је носилац игре *Црвенке*, вишеструког првака државе и освајача Купа Југославије. Каријеру завршио у Немачкој. Одиграо 52 утакмице за државни тим. Био је члан репрезентације која је освојила златну медаље на ОИ 1972. у Минхену, али није одиграо ниједну утакмицу. Освојио две бронзане медаље на светским првенствима, 1970. у Француској и 1974. у ДР Немачкој. Добитник је награде „Јован Микић Спартак", највишег војвођанског признања у спорту (1972). По завршетку играчке каријере, радио као секретар Општинског савеза за физичку културу Бечеја. ЛИТЕРАТУРА: *Освајачи медаља из српских клубова*, Бг 2005. Јован Танурџић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ ЗЛАТИЋ, Глигорије Гига **БУГАРСКИ ЗЛАТИЋ, Глигорије Гига**, правник, правни писац (Вараждин, 19. VIII 1913 – Батина, Барања, 31. III 1945). Правни факултет завршио у Суботици. Докторску дисертацију *Енглеска кабинетска влада* (Н. Сад 1939) одбранио у Енглеској. Био је председник новосадске секције Удружења југословенских студената. Као председник Извршног одбора Омладинског народног универзитета, покренуо часопис *Млади север* (1938–1939)*.* Искрени поборник идеје југословенства, у политици је био десничарског опредељења. Објавио више монографија о правним проблемима и публицистичких чланака у којима се залагао за реформу школског система како би био мање академски усмерен, а више повезан с потребама друштва. Погинуо је на Сремском фронту. ДЕЛА: *Политика и морал*, Н. Сад 1938; *Врсте нехата*, Н. Сад 1938; *Криза парламентарне демократије у Енглеској*, Н. Сад 1939; *Социолошко-политичка студија јавног мнења*, Н. Сад 1940. ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Српска штампа у Војводини, 1918–1941*, Н. Сад 1983. Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКИ ЗЛАТИЋ, Тодор **БУГАРСКИ ЗЛАТИЋ, Тодор**, правник (Черевић, Срем, 1884 – Нови Сад, 10. IV 1954). Свом презимену додао презиме породице која га је усвојила после очеве смрти. У току школовања и студија на правним факултетима у Братислави и Будимпешти био је питомац Матице српске. Једно време радио у Загребу и Вараждину, да би по завршетку I светског рата био премештен у Београд са службом у Министарству финансија. Остатак каријере провео у Новом Саду, претежно као службеник обласне финансијске дирекције. У више мандата био члан Управног одбора Матице српске. Објавио књигу упутстава за порезе најпре на српском, а затим на мађарском језику. Његов син Глигорије постао је познати правник и публициста. ИЗВОР: Т. Милитар, *Рукопис биографија познатих Војвођана*, РОМС. ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, *Историја Матице српске, 1918–1941*, III, Н. Сад 2001. Обрад Станојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРСКО-СРПСКИ ОДНОСИ **БУГАРСКО-СРПСКИ ОДНОСИ.** **Политички односи.** Бугари (Протобугари) запосели су територију између Доњег Дунава и планине Балкана 680, где су затекли и покорили осам словенских племена. Измешали су се са Словенима и, као малобројни, примили словенски језик, али су дали своје име народу и држави. Ратовали су деценијама против Византије и, ширећи се на запад, покорили Тимочане у долини Тимока и Морављане у долини Велике Мораве, допревши тако до граница Србије, по свој прилици до долине Ибра. Бугарски кан Пресијам покушао је да потчини и Србе, па је нападао Србију кнеза Властимира три године и претрпео пораз између 836. и 852. Од тог времена почиње веће интересовање Византије за Србе, која је тражила савезнике у залеђу Бугарске да би се лакше одупрла бугарским нападима. Захваљујући испољеном интересовању, сачувана су фрагментарна обавештења о најранијим односима Срба и Бугара. Бугарски кан или кнез Борис (852–889) обновио је нападе на Србију око 880, али су Срби заробили Борисовог сина Владимира и 12 великих бољара, што је Бориса приморало да закључи мир са синовима српског кнеза Властимира – Мутимиром, Стројимиром и Гојником, који су заједно владали Србијом. После ових догађаја Властимиров син Мутимир самостално је завладао Србијом, заробио браћу Стројимира и Гојника, па их предао на чување својим савезницима Бугарима. На тај начин створени су услови да се Бугарска меша у унутрашње послове Србије, поготово када је Стројимировог сина Клонимира кнез Борис оженио угледном Бугарком, па је у том браку рођен будући српски кнез Часлав. Савезнички односи између Бугарске и Србије трајали су до смрти Мутимира, којег је наследио син Прибислав, али је он убрзо свргнут с престола, па је Србијом загосподарио кнез Петар Гојниковић (894–917). Прибислав је с браћом Браном и Стефаном напустио Србију и склонио се у Хрватску. У првих пет година самосталне владавине Петра Гојниковића, односи између Србије и Бугарске били су непријатељски, па је Стројимиров син Клонимир, као претендент на престо, кренуо из Бугарске с војском и заузео један град у Србији. Супротставио му се са српском војском кнез Петар, па је у том сукобу Клонимир погинуо. Настојећи да избегне даље уплитање Бугарске у унутрашње прилике у Србији, кнез Петар се измирио с бугарским кнезом Симеоном који му је постао и кум, али је истовремено имао и добре односе с Византијом. Нашавши се под снажним и дуготрајним притиском Бугарске, Византија је настојала да на своју страну привуче Србију и Угарску, па је у том циљу византијско посланство започело преговоре с кнезом Петром. Када је бугарски кнез Симеон сазнао за преговоре, послао је велику војску са истакнутим војсковођама, које су повеле кнежевића Павла Брановића, претендента на српски престо. Бугарске војсковође успеле су лажним обећањима и заклетвама да намаме кнеза Петра на преговоре, а онда да га заробе и одведу у Бугарску, где је умро у затвору. Владар Србије постао је кнез Павле Брановић (918), као експонент Бугарске, али је он прешао на страну Византије, па су га Бугари протерали и на српски престо довели Захарију Прибиславића (921). После трогодишње владавине кнез Захарија се окренуо против Бугара и прешао на страну Византије, па је цар Симеон на Србију послао војску која је потучена. Убрзо је послата и друга бугарска војска која је са собом повела кнежевића Часлава као претендента на српски престо, који је имао и присталица у Србији, па је кнез Захарија напустио земљу и пребегао у Хрватску. Бугарске војсковође позвале су на преговоре српске жупане да прихвате новог кнеза, али су их на превару заробили и послали у Бугарску. Бугарска војска је 924. опустошила и привремено заузела Србију. После Симеонове смрти (927) из Бугарске је дошао у Србију кнез Часлав, који се уз знатну помоћ Византије учврстио на власти и остао на престолу до 950, а можда и нешто дуже. Истовремено с политичким утицајем, на прелазу из IX у X в., Србија се налазила и под снажним културним утицајем из Бугарске, посебно из црквено-културног средишта у Охриду, одакле су се шириле словенска писменост, глагољица, ћирилица и књижевност. После смрти кнеза Часлава прекидају се обавештења о политичким односима Бугарске и Србије из више разлога. Часлављева држава се распала, па се првобитна Србија поделила на Рашку и Босну, а дуж Приморја осамостаљују се Зета и друге историјске области. Бугарска је, опет, за време дуге владавине цара Петра (927–969), Симеоновог сина, западала у све дубљу кризу, па је њену територију анектирао византијски цар Јован I Цимискије (971). Византијске војсковође заузеле су Поморавље и Рас, где су основане две византијске административне јединице које нису биле дугог века јер је на освојеним територијама избио велики устанак. На челу устанка (976) налазио се цар Самуило и његова браћа, с главним центрима у Преспи и Охриду. Самуило је за кратко време постао господар највећег дела некадашње Симеонове државе укључујући и Рашку. На страни Византије био је зетски кнез Јован Владимир, али је и он био приморан да се потчини Самуилу као његов вазал, задржавши власт у Зети. Обновљено Бугарско царство било је изложено снажним и дуготрајним нападима византијске војске, па је цар Василије II Бугароубица (976–1025), после Самуилове смрти (1014) и смрти његовог наследника Јована Владислава (1018), освојио њихово царство 1018, а истовремено и све бугарске и све српске земље. Из наведених разлога прекинуте су све политичке везе између Срба и Бугара за дужи низ година, до пред крај XII в. [![001_Bugarska-u-ranom-srednjem-veku-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bugarska-u-ranom-srednjem-veku-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/001-bugarska-u-ranom-srednjem-veku-karta.jpg) Од византијске окупације најпре се ослободила Дукља или Зета, на челу с кнезом Војиславом (1038). За време владавине Војислављевог наследника, кнеза Михаила, избио је велики устанак 1072. против Византије, под вођством Ђорђа Војтеха. Устанак је захватио простор између Ниша и Скопља, а онда се проширио на југ до Костура у Грчкој. Устаници су се обратили за помоћ кнезу Михаилу, с намером да обнове бугарско царство. Кнез Михаило је послао у помоћ одред искусних ратника које је предводио Михаилов син Константин Бодин. Када је дошао у Призрен, устаници су Бодина прогласили за цара и том приликом дали му име Петар, које је носио и последњи бугарски цар. Обнављање бугарског царства превазилазило је снагу и устаника и Дукље, па је Византија угушила устанак и заробила Бодина, али је ово истовремено био и наговештај да се без Срба више не могу решавати крупна политичка питања у Поморављу. Србија или Рашка ослободила се непосредне византијске власти 80-их година XI в. Сто година касније избио је устанак у Бугарској, под вођством браће Петра и Асена, па је тада започела борба против Византије за обнову Бугарске државе. У устанку су учествовали Бугари, Власи и велики број Кумана, а њихове вође помагао је и српски велики жупан Стефан Немања, који је у то време (1183–1190) такође ратовао против Византије. Савезништво између Србије и Бугарске прекинуто је вероватно у јесен 1190, када су између Византије и Србије успостављени пријатељски односи. Колико је познато, до краја XII в. није било непријатељства између Србије и Бугарске. Стање се променило када је Вукан Немањић уз помоћ угарског краља Емерика постао велики жупан и почео да влада српском земљом, укључујући и „нишевске пределе", за које је била заинтересована и Бугарска, с царом Калојаном на челу (1197–1207). Бугарска је тада била у сукобу са Угарском, па је Калојан искористио повољан тренутак да у лето 1203. упадне с војском на територију Србије и да је страховито опустоши, а такође и у спорне територије које је држала Угарска на десној обали Саве и Дунава. Овај поход олакшао је Стефану Немањићу да се врати на великожупански престо, али између Бугарске и Србије нису успостављени пријатељски односи. Непријатељства су појачана после погибије цара Калојана (1207). У Бугарској је започела борба између претендената на врховну власт, а Стефан Немањић је пружио помоћ Стрезу, једном од претендената на царски престо. Српски велики жупан запосео је, поред осталог, и Ниш са ширим подручјем, па је све то представљало разлог за вишегодишњи сукоб између Стефана Немањића и бугарског цара Борила (1207–1218). Српски велики жупан нашао се у веома незавидној ситуацији око 1214, када су против њега кренули латински цар Хенрик Фландријски, бугарски цар Борил и други непријатељи. Стефан Немањић успео је да порази војску својих противника. Непријатељски односи између Бугарске и Србије нису поправљени за дужи низ година све док на српски престо није дошао краљ Владислав (1234–1243), који је био ожењен ћерком моћног бугарског цара Јована II Асена, па је између бугарског цара и српског краља успостављен однос као између „родитеља" и „сина" или „старијег" и „млађег" владара. Успостављена је присна сарадња и с бугарским патријархом, па је Св. Сава, на повратку из Јерусалима, посетио бугарског цара и патријарха у Трнову, где се тешко разболео и умро 14. I 1236. Идуће године краљ Владислав посетио је цара Јована II Асена и добио дозволу да пренесе мошти Св. Саве у Србију (1237). Са смрћу Јована II Асена и доласком на престо српског краља Уроша I (1243–1276) прекинути су пријатељски односи између Бугарске и Србије. Бугарски цар Михаило Асен (1246–1257) склопио је савез са Дубровчанима 1253. против краља Уроша, па је један бугарски одред продро дубоко у долину Лима, али се све на томе и завршило. Михаило Асен је убијен, па је за бугарског цара изабран Константин Тих Асен (1257–`1277), који је у своје претке убрајао Стефана Немању и Св. Саву. Србија је допринела његовом успону на престо, што је повољно утицало на обнову пријатељства и сарадње између две суседне државе. Односи између Србије и Бугарске током последње четвртине XIII в. постали су сложени из више разлога. Царска власт је ослабила у бугарској држави, ојачао је утицај бољара, осамостаљивали су се обласни господари, утицај Татара из „Златне хорде" био је снажан на целој територији Бугарске, а уз све то Угарска и Византија, односно Никејци, нису престајали да се уплићу у ионако сложене односе у Бугарској. Краљ Милутин (1282–1321) настојао је да успостави добре односе с Бугарском, па се оженио Аном (1284), ћерком цара Георгија Тертера. Добри односи с трновским царем нису нарушени и поред тога што су осамостаљени бољари куманског порекла, Дрман и Куделин, опустошили област бившег краља Драгутина, који није могао сам да им се супротстави. Српски краљеви Драгутин и Милутин удруженим снагама заузели су Браничево и тврђаву у Ждрелу на Млави, скршивши на тај начин моћ Дрмана и Куделина (1291). Убрзо је уследио оружани напад на Србију осамостаљеног видинског кнеза Шишмана, вазала татарског војсковође Ногаја, чија је војска продрла дубоко до Хвосна и Руговске клисуре, где је претрпела пораз. Уследио је контранапад краља Милутина, који је с војском прогонио Шишмана и опсео Видин, па је Шишман морао да се спасава бекством из града преко Дунава. Нашавши се у незавидном положају, видински кнез се измирио с краљем Милутином, који му је вратио Видин и оженио га ћерком свог жупана Драгоше, а касније је Шишмановом сину Михаилу дао за жену своју ћерку Ану. На тај начин учвршћено је пријатељство између Србије и Видинске кнежевине, али се знало ко је „старији" а ко „млађи", пошто су Шишман и његов син Михаило постали вазали краља Милутина. Успостављање вазалних односа није било у интересу Татара, па је њихов војсковођа Ногај припремио велику војску за напад на Србију, али је краљ Милутин отклонио ову опасност (1293) дипломатским путем, слањем великих дарова и талаца татарском војсковођи. У то време у Бугарској је дошло до смене на престолу, па је уз подршку бољара и сагласност Ногаја постављен за цара Смилец (1292–1298), који се налазио у потпуној зависности од Татара. Односи између српског краља и новог бугарског цара, који је потиснуо с престола цара Георгија Тертера (1280–1292), таста краља Милутина, нису могли бити пријатељски. После изненадне Смилчеве смрти (1298) Бугарска је запала у још дубљу кризу. Престо је формално и привремено припао Смилчевој удовици, али је у исто време било више претендената на царску круну. Управо у то време започели су и преговори између краља Милутина и византијског цара Андроника II Палеолога око успостављања мира и Милутинове женидбе са Симонидом. Преговори су били дуги, а против Милутинове женидбе с византијском принцезом била је, поред осталих, и Бугарска. На Милутинов двор долазило је често посланство из Бугарске које му је понудило да се ожени бугарском царицом, удовицом Смилчевом, и да на тај начин постане и цар Бугарске. Понуда је у први мах изгледала примамљива, што је ометало византијске преговараче, али је краљ Милутин није прихватио јер је као искусан политичар знао да би га то увело у веома сложене односе у Бугарској, а при том и у односе с Татарима. Понуда за брак је одбијена, што не значи да је дошло и до рата између Србије и Бугарске. Уосталом, краљ Милутин је у то доба имао верне вазале у видинским кнежевима. Односи с трновском Бугарском нагло су се погоршали, не због неуспелог брака с бугарском царицом, него највише због тога што је краљ Милутин, пре женидбе са Симонидом, преузео обавезу да своју жену, краљицу Ану, ћерку бившег бугарског цара Георгија Тертера и сестру новог бугарског цара Теодора Светислава (1300–1322), преда Византинцима, што је и учињено. Односи између Србије и трновске Бугарске нису се поправили ни после женидбе Милутиновог сина Стефана (Дечанског) с ћерком бившег бугарског цара Смилца, Теодором, која се тада налазила у избеглиштву у Цариграду. Када је на царски престо у Трнову дошао Михаило Шишманић, некадашњи Милутинов зет и вазал, а у Србији се на престолу нашао краљ Стефан Дечански, односи између Србије и Бугарске запали су у дубоку кризу. Михаило Шишманић је раскинуо брак с првом женом Аном (Недом), ћерком краља Милутина и сестром краља Стефана Дечанског, да би се оженио удовицом Теодора Светослава, сестром византијског цара савладара Андроника III. Била је то увреда за српског краља, која је наговестила и оружани сукоб. Односи између Србије и Бугарске све су се више заоштравали, поготово када је Михаило Шишманић склопио савез с византијским царем Андроником III против Стефана Дечанског. Споразум је предвиђао заједнички напад бугарске и византијске војске на Србију. Српски краљ Стефан Дечански није чекао да се споје две непријатељске војске, него је напао Бугаре код Велбужда (данашњег Ћустендила) и нанео им страховит пораз 28. VII 1330. За време битке погинуо је и цар Михаило Шишманић, а група истакнутих бугарских бољара понудила је бугарски престо српском краљу, што је он одбио, као што је то својевремено учинио и краљ Милутин. У Бугарској је власт накратко преузела царица Ана, сестра Стефана Дечанског, и њен син цар Јован Стефан (1330–1331), али они нису дуго владали јер је извршен преврат, па је на бугарски престо доведен цар Јован Александар (1331–1371), рођак Михаила Шишманића. На збивања у Бугарској као да су утицале и промене у Србији, где је Стефан Душан збацио с престола свог оца краља Стефана Дечанског. Већ идуће године успостављени су дуготрајни пријатељски односи између нових владара у Србији и Бугарској, Стефана Душана (1331–1355) и Јована Александра, што је потврђено склапањем династичког брака. Краљ Стефан Душан оженио се Јеленом, сестром цара Јована Александра, у лето 1332. Добри односи између двеју суседних држава одржали су се до краја Душановог живота, па и касније. Када је кнез Лазар постао господар Србије, удао је једну своју ћерку (1386) за Александра, сина бугарског цара Јована Шишмана (1371–1393). Познато је да су Турци освојили област цара Јована Шишмана и град Трново 1393, а област његовог полубрата Јована Срацимира и град Видин 1396. Срацимиров син и савладар, цар Константин побегао је у Угарску, покушавајући без успеха да се поново врати на власт, а потом се склонио у Београд којим је тада владао деспот Стефан Лазаревић. Последњи бугарски цар Константин умро је у Београду 1422, а српски деспот га је ожалио као рођеног брата. У Србији су тада нашли уточиште и многи бугарски монаси, посебно они најобразованији, као што су Константин Костеначки Филозоф или Григорије Цамблак, који су стекли видно место у српској средњовековној књижевности. Милош Благојевић Долазак под турску власт представљао је једну од најзначајнијих прекретница у историји бугарског и српског народа. Нашавши се у границама мултиетничког царства, живећи вековима под турском влашћу, два народа прилагођавала су се новим условима, али су истовремено успели да сачувају своју индивидуалност и осећај етничке и религијске припадности захваљујући толерантној верској политици царства у XV–XVII в. Томе је значајно допринео и улазак западних бугарских крајева у оквире српске Пећке патријаршије и служба на црквенословенском језику, насупрот грчком у епископијама Цариградске патријаршије, с незанемарљивим утицајем на каснији политички развој. Поред тога, за разумевање процеса уобличавања националне свести српског и бугарског народа, као и узрока њихових каснијих сукоба, од посебног су значаја крупна етничка померања изазвана миграцијама, колонизацијама, ратовима, епидемијама и разним репресивним мерама карактеристичним за последње векове турског присуства на Балкану. Средњовековна етничка језгра остала су сачувана, али су последице честих етничких померања биле значајно етнички испреплетене периферне зоне које ће у будућности онемогућити јасно разграничење засновано на етничком принципу. Док су, с једне стране, најчешће били верна султанова раја, Срби и Бугари узимали су, с друге стране, учешће у ратовима страних држава против Османског царства, од похода угарске војске пре пада српске деспотовине, преко Кандијског рата до аустро-турских ратова у XVII и XVIII в. Први српски устанак представља почетак новог раздобља у српско-бугарским односима. Борећи се против настојања Порте да војном силом поврати поредак у границама Царства, обновљена српска држава и њена војска преносиле су ратна дејства ван граница устаничке Србије и шириле дух слободе и свест о могућности ослобођења од турске власти на неослобођеним територијама насељеним хришћанским становништвом. Устаници крајем 1805. прелазе границу Београдског пашалука, ослобађају Неготин и продиру до Видина, Лома и Белоградчика, а слични упади понављају се и током следећих година, као део помоћи руској војсци која од краја 1806. ратује против Турака. Погранични крајеви насељени бугарским становништвом имали су за српске устанике велики значај услед неопходности да се успостави што ближи контакт с руском војском, те је њиховом ослобођењу од турске власти посвећена значајна пажња. Продори устаника имали су велики политички значај за бугарско становништво које се придружује српским одредима, а читаве породице се досељавају у Србију. У сарадњи с Бугарима прављени су 1812. планови о подизању устанка балканских хришћана уз подршку Русије, али је пропаст устаничке Србије следеће године онемогућила даљу српско-бугарску сарадњу. Владавина кнеза Милоша, који је уживао велики углед код хришћанског становништва у Турској, била је од изузетног значаја у образовању веза између српске државе и Бугара. Иако није смео пружити оружану помоћ устанцима Бугара уз границе српске државе, услед неповољне међународне политичке ситуације у револуцијама ненаклоњеној Европи, српски кнез издашно је помагао издавачку делатност бугарских просветитеља штампањем бугарских књига у штампаријама у Србији и тиме одиграо значајну улогу у процесу буђења националне свести бугарског народа. Поред тога, Србија је после решења аграрног питања и стварања ситног земљишног поседа била изузетно привлачна бугарском сељаку притиснутом турским наметима, те је досељавање бугарског становништва из пограничних нахија било честа појава. Раздобље 1844–1868. представљало је врхунац српско-бугарске сарадње. Свестрана помоћ српске владе у оснивању школа, школовању учитеља и стипендирању ђака, предвиђена Гарашаниновим *Начертанијем*, као и укључење у шире политичке планове српске владе поделом бугарске територије на рејоне у циљу олакшавања заједничке акције против Турака, представљају основне карактеристике ове сарадње у раздобљу уставобранитељске владавине. Упркос томе, притиснута развојем међународних односа после гушења револуције 1848/49. Србија није помогла устанак у пограничним нахијама 1850, а за време Кримског рата водила је мирољубиву политику. Повратак кнеза Милоша донео је активнију политику Србије на Балкану. Србија је у то време код Цариградске патријаршије подржавала настојања Бугара да стекну верску аутономију у односу на Патријаршију којом су доминирали Грци, а из Србије у Бугарску прелазе оружане бугарске чете. У време друге владе кнеза Михаила везе су постале интензивније. Српски кнез је намеравао да помоћу савеза балканских држава и националних устанака у областима под турском влашћу створи велику јужнословенску државу у којој би Србија имала главну улогу. Већ 1862. стварани су планови за дизање буне у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Бугарској. Српска влада одржавала је везе с истакнутим бугарским револуционарима, у Београду је објављиван бугарски лист, а српска држава помогла је и формирање прве војне формације Бугара – Бугарске легије. Одржаване су везе и с бугарским емигрантима у Румунији. Између њих и српске владе постигнут је 1867. политички договор о стварању заједничке државе с кнезом Михаилом и династијом Обреновић на челу и Београдом као престоницом. Овај договор представљао је највиши домет српско-бугарске сарадње. Крај 60-их и почетак 70-их година XIX в. указао је на будуће сукобе. Иако је званична Србија пружала подршку бугарским напорима за добијање аутономне цркве, оснивање Бугарске егзархије 1870. отворило је питање бугарских претензија на готово целокупан простор јужно од српско-турске границе насељен словенским становништвом. Српска влада није одмах схватила колику опасност делатност егзархије представља за државне и националне интересе Србије, те је и даље пружала подршку делатности бугарске емиграције у Букурешту и помоћ у припремама за устанак. Упркос томе, када је избио устанак српског народа у Херцеговини и Босни 1875, бугарски устанак у априлу 1876. брзо је угушен, а улазак Србије у рат с Турском није допринео избијању новог устанка у Бугарској. Тек руско-турски рат, у којем је на страни Русије учествовала и Србија, донео је ослобођење Бугарске. Српска војска ослободила је крајеве уз српску границу – Кулу, Белоградчик, Пирот, Ниш, Врање и стигла до Сливнице на правцу према Софији. Међутим, сагласно властитим интересима који су налагали стварање снажне словенске државе на путу према мореузима као стратешки најзначајнијем циљу руске политике на Балкану, Руси су у Сан Стефану наметнули Турцима потписивање уговора којим је предвиђено стварање велике бугарске државе на простору од Црног мора до Дрима и од Дунава до Егејског мора. Србија је крајњим напорима успела да издејствује останак Ниша у границама нове Србије, док је већи део њених ратних тековина припао Бугарској. Берлински конгрес изменио је одредбе Санстефанског уговора и Србији доделио Пирот и Врање, створио зависну Кнежевину Бугарску под султановим сизеренством и аутономну провинцију Источну Румелију, док су Македонија и делови Тракије враћени под непосредну турску управу. ![002_Srpsko-bugarski-rat-1885-litografija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-srpsko-bugarski-rat-1885-litografija.jpg) Догађаји из времена Велике источне кризе отворили су сукоб између Србије и Бугарске око турског наслеђа на Балкану, пре свега око Македоније. После 1878. Србија је опрезно посматрала догађаје у Бугарској и турским провинцијама у страху од бугарског уједињења и обнове Санстефанске Бугарске у чему треба тражити основне мотиве за све снажније окретање Србије ка Аустроугарској и потписивање Тајне конвенције 1881, којом је суседна монархија признала Србији право на ширење преко јужних граница. Све отворенија бугарска пропаганда у Македонији и уједињење Источне Румелије с Бугарском у септембру 1885. изазвали су реакцију Србије и објаву рата 14. новембра упркос противљењу великих сила. После пораза на Сливници (17–19. новембар) и мировног уговора на бази стања пре рата (3. III 1886) Србија је приступила снажнијем организовању пропагандне делатности у Старој Србији и Македонији под окриљем Друштва Св. Саве, преко црквених упоришта у Скопљу, Велесу и Дебру, те преко конзулата које је отварала од краја 80-их година у Солуну, Битољу и Скопљу. Први покушај споразума представљала је Угодба из 1897, којом су се обе стране обавезале да не предузимају никакве кораке у Македонији без пристанка друге стране, а која је настала као последица усложњавања ситуације на Балкану услед избијања грчко-турског рата. После смене династија у Србији 1903. долази до побољшања српско-бугарских односа, склапања тајног уговора о савезу 1904. и царинског савеза 1905. Бугарско објављивање постојања овог савеза довело је до погоршања аустро-српских односа и до царинског рата 1906. Појаву нових спорних питања око владичанских места у Македонији и трансбалканске железнице, у Бечу су користили за јачање антагонизма између две државе, подржали су проглашење бугарске независности 1908. и обећали Бугарској територију у сливу Јужне Мораве уколико јој се придружи у евентуалном рату против Србије. Међутим, интерес монархије да сачува Турску довео је у време италијанско-турског рата 1911–1912. до приближавања Србије и Бугарске и потписивања уговора о савезу 13. III 1912. којим су створене основе за образовање балканског савеза у који су ушле Црна Гора и Грчка, те за коначно рушење турске власти на Балкану. Ратна дејства савезника почела су у октобру и завршена су победом и поделом турске територије Лондонским уговором од 30. V 1913. Незадовољна добицима, Бугарска је ноћу 29/30. VI 1913. напала Србију и Грчку, била поражена од српске војске на Брегалници и изгубила рат, а уговором у Букурешту (10. VIII 1913) потврђена је постојећа подела Македоније. У I светском рату Бугарска је учествовала на страни Централних сила, у октобру 1915. напала Србију, те припојила територију источно од Мораве, јужну Србију и „српску" Македонију. Победа сила Антанте, уз које се борила Србија, значила је и нови пораз бугарских претензија на Македонију. После пробоја Солунског фронта средином септембра 1918. Бугарска је капитулирала 30. септембра. Одредбама мировног уговора у Неију дошло је до исправке српско-бугарске границе у корист Краљевине СХС. Момир Самарџић ![003_Balkanski-savez-naslovnica.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/003-balkanski-savez-naslovnica.jpg) Пораз Бугарске у I светском рату пресудно је утицао на карактер будућих југословенско-бугарских односа. Мировним уговором потписаним у Нејиу на Сени 27. XI 1919. Бугарска се обавезала да Краљевини СХС врати Вардарску Македонију и делове јужне и источне Србије, уступи Струмицу, Босилеград и Цариброд, изврши одређена репарациона плаћања, казни починиоце ратних злочина и смањи сопствену оружану силу. Нова бугарска послератна влада премијера Александра Стамболијског настојала je да се одрекне традиционалне бугарске спољне политике и склопи споразуме са југословенском краљевином којима би се учврстио мир између две државе, на шта је влада Краљевине СХС гледала у почетку с подозрењем због активности бугарских комитских група на простору Македоније. Политика владе А. Стамболијског брзо je почела да даје резултате, али су позитивне тенденције у југословенско-бугарским односима прекинуте јуна 1923, после војног преврата у Бугарској и убиства Стамболијског од стране политичких група које су подржавале реваншизам према југословенској држави и герилске акције на њеној територији. Краљевина СХС примила је избегле чланове Земљорадничког народног савеза и министре из кабинета Стамболијског, постигавши с њима договор о заједничком раду на обарању нове бугарске владе која је појачала комитске акције на територији Македоније. Лоши међудржавни односи додатно су се погоршали 1927, после боравка вође усташког покрета Анте Павелића у Софији и успостављања ближих веза између усташког покрета и радикалног крила ВМРО под патронатом Италије. Интензивирање комитске акције довело је наредне године до затварања границе, обостраног сабирања трупа на границама и ратних претњи. До побољшања међусобних односа дошло је тек 1933–1934, након размене посета краља Александра и краља Бориса, као и одлуке владе Кимона Георгијева о распуштању ВМРО. Стварање Балканског савеза између Југославије, Грчке, Турске и Румуније 1934. негативно је утицало на положај Бугарске, која је одбијала да прихвати чланство у том савезу, пошто би се у том случају посредно одрекла територијалних претензија према суседним земљама. Насупрот томе, нова бугарска влада премијера Кјосеиванова настојала је да склопи билатералан војни пакт с Југославијом и у том циљу се одрекла ревандикација према Југославији. Пошто је успела да увери своје балканске савезнике да споразум с Бугарском није уперен против њих, Краљевина Југославија је јануара 1937. потписала с њом Пакт о вечном пријатељству, којим су се државе потписнице обавезале на решавање спорова путем споразума. Наредне године Бугарска је са осталим чланицама Балканског пакта постигла споразум о ненападању, чиме је добила право на наоружање забрањено нејским мировним уговором. Од тог момента југословенско-бугарски односи су били обележени двема противречностима: Југославија је настојала да везивањем Бугарске за Балкански пакт створи блок неутралних држава и тиме индиректно лиши Бугарску територијалних претензија према суседима, а Бугарска да приступањем силама Осовине удаљи Југославију од Балканског пакта и створи услове за сопствено територијално проширење. На крају се и југословенска влада, окружена земљама савезницама сила Осовине, прикључила том војном савезу. Приступањем Бугарске и Југославије Тројном пакту марта 1941. обе државе су се нашле у истом блоку, што је окончано државним ударом у Југославији 27. III 1941. Одмах по капитулацији Краљевине Југославије 18. IV 1941, бугарске трупе су запоселе делове југословенског простора и на основу сагласности немачког министарства спољних послова спровеле окупацију територије источно од линије Пирот – Врање – Скопље – долина Вардара, чиме су окупиране четири петине Македоније, део југоисточне Србије и мањи део Косова и Метохије. На окупираној територији су до краја маја успостављени бугарски административни и полицијски систем, судска власт, као и привредни и финансијски систем, који је требало да је учине интегралним делом Бугарске. Отворене су бугарске школе и успостављена власт Бугарске православне цркве, а током 1942. донети закони којима су регулисана својинска и стамбена питања бугарских колониста и питања држављанства, стварајући предуслове за денационализацију локалног становништва и њихово убрзано бугаризовање. Истовремено, бугарске трупе су на територији Србије и Македоније извршиле низ тешких ратних злочина и учиниле велику материјалну штету. Преокрет на фронтовима 1943. и иступање Италије из рата ставили су Бугарску у тешку позицију. Продор јединица Црвене армије довео је до бугарске капитулације 9. IX 1944. Преузимање власти од стране отечественофронтовске владе утицало је на зближавање Бугарске са НOП у Југославији. Кулминацију сарадње представљало је потписивање међусобног споразума у Крајови 5. X 1944, који је касније имао изузетан значај за утврђивање положаја Бугарске на Мировној конференцији у Паризу по завршетку рата. На основу тог споразума бугарске јединице су учествовале у ослобађању Македоније и јужне Србије, те борбама на Сремском фронту крајем 1944. и почетком 1945. Током првих послератних година у оквиру свеопштег југословенско-бугарског зближеавања поново је актуелизовано питање Балканске федерације. Основу будуће федерације требало је да представљају споразуми о привредној сарадњи, царинским олакшицама и припремама за царинску унију Бугарске и Југославије, о двовласничким имањима на југословенско-бугарској граници и о пријатељству и узајамној помоћи, склопљени у време боравка премијера Георгија Димитрова у Југославији лета 1947. и маршала Јосипа Броза Тита у Бугарској у јесен исте године. Убрзо се показало да постоје важне разлике у погледу поимања карактера будуће федерације. По избијању сукоба између Југославије и Информационог бироа (Коминформа) идеја о Балканској федерацији је пала у заборав. Сви међудржавни уговори настали током четворогодишњег периода интензивне сарадње поништени су и стављени ван снаге. Дотадашње изјаве о братској солидарности два словенска народа, повезана традицијом, културом и обичајима, замениле су узајамне оптужбе и увреде. Пропагандни рат је праћен бројним оружаним провокацијама и граничним сукобима, који су претили да прерасту у отворен војни сукоб. После Стаљинове смрти 1953. уследило је настојање новог совјетског руководства да поново успостави однос са Југославијом, што се позитивно одразило и на југословенско-бугарске односе. После успешно завршених преговора о отклањању и решавању граничних инцидената, потписани су и споразуми о регулацији граничног саобраћаја и промета, као и низ трговинских уговора. Посебан подстицај међудржавним односима представљала је посета Југославији бугарске државне делегације предвођене првим секретаром ЦК Бугарске комунистичке партије Тодором Живковим, септембра 1956. Међутим, већ од јесени 1956, као последица југословенских ставова по питању криза у Мађарској и Пољској, дошло је до сукоба између Југославије и блока социјалистичких земаља. Сукоб се наставио југословенским дистанцирањем од источног блока на Московској конференцији 1957. и совјетским критикама новог програма СКЈ, што се у великој мери одразило и на стање југословенско-бугарских односа. Посебно заоштравање међудржавних односа почетком 1959. праћено је поновним оживљавањем теоријских расправа у којима је бугарска страна негирала постојање македонске нације, што је у Југославији тумачено као вид територијалних аспирација. До позитивних промена у југословенско-бугарским односима дошло је током шездесетих година. У том периоду су се десили бројни сусрети председника двеју држава, Јосипа Броза Тита и Тодора Живкова: у Београду 1963, 1966, 1967. и у Софији 1965. Унапређење билатералне сарадње остварено је и кроз честе размене посета министара иностраних послова, као и парламентарних, привредних и партијских делегација. До извесног погоршања односа између две државе дошло је после југословенске осуде совјетске интервенције у Чехословачкој 1968. и изјава бугарских званичника да је такав модел могуће применити и на друге социјалистичке земље, уколико би се проценило да развој социјализма у тој земљи тече супротно од општих токова, што је за последицу имало убрзану концентрацију југословенских војних снага на граници с Бугарском, али је та криза веома брзо превазиђена. Почетком 70-их година интензивирани су напори на плану унапређења међудржавне сарадње, посебно после сусрета Јосипа Броза Тита и Тодора Живкова у Хелсинкију 1975, на оснивачком скупу Организације за европску безбедност и сарадњу. Политичка и економска криза у обе земље током осамдесетих, убрзано распадање источног блока и југословенске федерације негативно су утицали на развој међусобних односа, због чега су покушаји унапређења економске и културне сарадње између Југославије и Бугарске стагнирали у односу на претходну деценију. Током читавог периода после II светског рата југословенско-бугарски односи били су испуњени међусобном сумњичавошћу и подозрењем, што је допринело изостајању значајније културне, економске, војне и технолошке сарадње. Привредна сарадња се сводила на робну размену, док су виши облици економске сарадње такође изостали. Такво стање билатералних односа се, без обзира на сталне успоне и падове међусобне сарадње, задржало до распада социјалистичке Југославије. По распаду СФРЈ, односи између Савезне Републике Југославије и Бугарске задржали су ранији карактер, уз известан напредак на плану економске и политичке сарадње, што је било нарушено бугарском подршком економским санкцијама међународне заједнице против Југославије 1992. и 1998, те бугарским уступањем ваздушног простора НАТО за нападе на Југославију 1999. Односе између Србије и Бугарске угрозило је и бугарско признавање независности Косова 2008. Александар Животић **Привредни односи.** Почели су да се развијају у другој половини XIX в., односно после Берлинског конгреса (1878). Одлукама Берлинског конгреса Србија је била принуђена да води аутономну трговинску политику (поред уговорне, коју је имала с пет главних европских земаља), у оквиру своје царинске тарифе од 5. VI 1883. Од земаља с којима се тада трговало, остала је једино Бугарска с којом се није могао закључити уговор и према којој је примењивана ова аутономна тарифа. О реалним трговинским односима сведоче и следећи статистички подаци у табели 1. ![004_Robna-razmena-Srb-bug-do-1912-u-dinarima_tabela-1.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/004-robna-razmena-srb-bug-do-1912-u-dinarima-tabela-1.jpg) У посматраном периоду удео Бугарске у укупној робној размени Србије са светом релативно је веома мали и неуједначен по годинама. Тако, нпр., тај удео у укупном српском извозу 1879. износи 9,30% (Бугарска је те године треће српско извозно тржиште, одмах после Аустроугарске и Босне), односно 10,48% 1880 (друго тржиште, одмах после Аустроугарске), да би затим опадао током следећих 20 година и 1900. износио свега 0,94%. Увоз из Бугарске такође варира по годинама, с тим што је његов удео у укупном српском увозу знатно мањи него код српског извоза. Тај удео креће се од 0,22% 1893. до 3,13% 1890. Размена с Бугарском расте почетком XX в., посебно у периоду затегнутих односа, па и Царинског рата Аустроугарске са Србијом, тј. 1904–1912. У читавом периоду од 33 године Србија бележи углавном већи или мањи суфицит у билатералној трговини, а једине дефиците бележи 1890, 1898, 1904, 1905. и 1910. У целини у том раздобљу могућности веће билатералне трговине нису биле искоришћене. Србија је у Бугарску тада извозила углавном прерађену кудељу и ужарију, стoку и сточне производе, дрво и производе од дрвета, ракију, мекиње, цемент, руде, угаљ, брикете, циглу, цреп итд. Из Бугарске су се највише увозили вуна, аба, сукно, шајак и др. До институционализације привредне сарадње Србије и Бугарске у периоду до I светског рата није дошло, пре свега због непостојања одговарајућих трајније добрих политичких односа, иако је економско и посебно трговинско зближавање двеју суседних, словенских земаља, било императив и услов даљег развоја целокупне привреде и трговине двеју земаља. Тога су били свесни пре свега пословни људи, као и политичари којима су економски проблеми били блиски, па је управо у тим и таквим круговима никла идеја и покренута иницијатива о заједничком раду на институционализацији привредне сарадње изван државног нивоа. Такву иницијативу покренула је Софијска Трговачко-индустријска комора, 9. XI 1910, да би 23. X 1911. у Софији био основан Комитет за економско зближење Србије и Бугарске. Задаци Комитета били су: пуно и свестрано зближење бугарског и српског народа на економској основи, старање да се што пре уклоне све препреке међусобној трговини итд. У Програму рада Комитета биле су чак и такве смеле идеје, као што су изједначавање привредног и трговинског законодавства двеју земаља, као и увођење заједничке трговинске, индустријске и пољопривредне политике. Статут Комитета је утврдио да се Комитет састоји од 48 чланова, од којих свака страна именује по 24 члана. Комитет се дели на две Секције: српску и бугарску. Члан 2. Статута каже да се Комитет не меша у унутрашњу и спољну политику двеју земаља. О значају који су две стране дале Комитету говори и састав српске Секције, који обухвата људе као што су: председник др Михајло Поповић, директор Државних железница, потпредседник Коста Стојановић, бивши министар и народни посланик, док су остали чланови били и председници Српске индустријске коморе, Српске трговачке коморе, директор Савеза српских земљорадничких задруга, директори најважнијих банака и професори универзитета. Ове позитивне идеје и иницијативе за зближавање двеју земаља пале су у воду наглим погоршањем политичких односа, које је кулминирало директним сукобом у Другом балканском (1913) и у I светском рату. Период између два светска рата (1918–1941) зато је и био у знаку обостраних настојања за постепено превазилажење тешких последица поменутих ратова, и то пре свега на плану економске сарадње. Та сарадња одвијала се у оквиру односа Бугарске с Краљевином СХС (1918–1928) и Краљевином Југославијом (1929–1941). Пошто је Србија имала значајан удео у укупној тадашњој трговини југословенске краљевине с Бугарском, индиректно и оквирно се може анализирати српско-бугарска трговина у истом периоду. Тако je, нпр., 1925. увоз Краљевине СХС из Бугарске износио свега 12,1 мил. динара (према, нпр., 1.604 мил. дин. увоза из Аустрије). Робна структура тог скромног увоза показује највеће учешће трију група производа: фосилних горива (5,5 мил. дин.), гвожђа и производа од гвожђа (1,3 мил. дин.) и вуне и осталих животињских длака за предива (1,2 мил.). Србија је увозила из Бугарске све те производе. Исте године, извоз у Бугарску вредео је 73,4 мил. динара, а најважније ставке тог извоза биле су: житарице (41,8 мил. дин.), млинарски и други производи (17,9 мил. дин.), гвожђе и производи од гвожђа (5,2 мил. дин.) и хартија и производи од хартије (3,4 мил.). Ту се с већом сигурношћу може проценити да је удео Србије у укупном југословенском извозу у Бугарску те године био најмање 50%. У време Краљевине Југославије Бугарска остаје ван круга од 20 најважнијих земаља-партнера у извозу и увозу, с још мањим уделом у укупној размени и у укупном југословенском извозу и увозу. Тако je 1939. укупан извоз у Бугарску износиo само 8,3 мил. динара. Најважнији производи тог малог извоза били су: каустична сода (2,8 мил. дин.), дрво за израду целулозе (1,5 мил. дин.), кестенови екстракти за штављење коже (1,1 мил.) и живи коњи (1 мил.). Удео Србије може се проценити оквирно на 30–50% тог укупног извоза. Исте године, увоз из Бугарске такође је био веома мали (7,9 мил. дин.), а најважнији производи су били: уљано семење (4,4 мил. дин.) и антрацит – камени угаљ (2,2 мил. дин.). Средином 30-их година поново оживљавају идеје и иницијативе ранијег Српско-бугарског комитета за економско зближење Србије и Бугарске, овога пута у виду активности новоформиране Југословенско-бугарске лиге, која опет окупља значајна имена српских интелектуалаца и пословних људи, с готово идентичним програмом рада, циљевима и задацима, зацртаним у поменутом Комитету. У Управном одбору Лиге били су угледни професори универзитета (Владимир Митровић, председник, Владета Поповић, Милан Бартош и др.), готово сви из Србије. Лига је, између осталих, покренула и иницијативу за организовање изложби српске и бугарске индустрије и привреде, с циљем оживљавања робне размене двеју земаља и учвршћивања пословних веза привредника двеју страна. Тим активностима придружује се и новоформирана Југословенско-бугарска привредна комора у Београду (1940) са својом посестримом основаном у Софији, са заједничким циљем оживљавања привредних веза Бугарске и Југославије. Међутим, даљи развој билатералне привредне сарадње опет је био прекинут, овога пута II светским ратом, у оквиру којега су се Србија и Бугарска опет нашле на супротним странама. У периоду после II светског рата поново настаје фаза болног и успореног опоравка билатералне привредне сарадње, опет оптерећене нерешеним политичким односима. Редовна статистика спољне трговине Србије расположива је тек од 1971 (табела 2). ![005_Robna-razmena-Srb-bug-od-1971-u-dolarima_tabela-2.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/005-robna-razmena-srb-bug-od-1971-u-dolarima-tabela-2.jpg) У периоду 1971–1988. робна размена је релативно мала и неуједначена по годинама, уз изражени мањи дефицит на једној или другој страни. Међутим, у току последњих 20 година размена постепено расте, посебно брзо у току последње четири године, када се повећава за 3,5 пута, с тим што брже расте бугарски него српски извоз, па се и дефицит на српској страни, који се бележи током последњих 20 година, повећава у тој мери да је сада двоструко већи од целокупног српског извоза. У 2008. размена је достигла историјски максимум, од близу 1 милијарде USD, али је и дефицит на српској страни близу 0,5 милијарде USD. Бугарска је 2008. била седми партнер Србије у увозу и тринаести партнер у извозу. Привредна сарадња и даље се највећим делом своди на робну размену, док су слабо заступљени дугорочни облици сарадње (заједничка улагања, производна кооперација, пословно-техничка сарадња, заједнички наступ на трећим тржиштима). Значајне промене настале су у процесу транзиције и приватизације двеју привреда. Бугарске фирме су после 2000. купиле преко 20 српских фирми и у њих уложиле преко 110 мил. евра. У Бугарској је почетком 2009. било регистровано близу 300 мешовитих српско-бугарских фирми, од којих су 135 биле са 100% српским капиталом. Једина велика српска инвестиција у Бугарској била је куповина српске компаније „Делта" у 2007. бугарског трговачког ланца „Пикадили" с улагањима од 70 мил. евра. Робна структура билатералне трговине током последњих неколико година показује да на обе стране преовлађују полупроизводи индустрије, сировине, репроматеријали и пољопривредни производи, док опрема (машине и транспортни уређаји) чини свега око 10% укупне размене. Ту је истовремено и једини део укупне билатералне размене у којем Србија бележи бољи резултат, јер опрема у њеном извозу у 2008. чини око 12% укупног извоза, док је на бугарској страни тај удео био само 5%. Најважнији производи српског извоза у првом полугодишту 2009. били су: жути кукуруз, руде олова и концентрати, сирово сојино уље, дизел гориво, сирови шећер, бели лим дебљине до 0,2 мм, препарати за ручно прање рубља и посуђа, спољне аутогуме, „сплит системи", бомбе, гранате, мине итд. На страни увоза из Бугарске најважнији производи били су: катоде и секције катода, руде бакра и концентрати, дизел гориво, електрична енергија, лака уља за прераду, челичне топловаљане шипке, полипропилен у примарним облицима, боце од обојеног стакла, полиетилен густине до 0,94, диамонијум фосфат и др. У истом периоду водећи српски извозници на бугарско тржиште били су: „ЈУ ЕС Стил" (US Steel) Смедерево, „Котанго" Београд, „К&K Електроникс" Београд, „МК Комерц" Нови Сад, „Соја протеин" Бечеј, „Мотус Плус" Београд, НИС Нови Сад, „Хенкел Мерима" Крушевац, „Тигар гума" Пирот, „Инос Балкан" Ваљево и др. Водећи увозници били су: Ваљаоница бакра Севојно, РТБ „Инвест" Бор, „Лукоил-Беопетрол" Београд, ХИП „Петрохемија" Панчево, „Гранд Инжењеринг" Бор, „ЧЕЗ Србија" Београд, НИС Нови Сад, ЕПС Београд, „Кока Кола" Земун, „Карлсберг (Carlsberg) Србија" Челарево. Још увек важећа институционална основа билатералне привредне сарадње су: Протокол о примени клазуле најповлашћеније нације између ФНРЈ и Бугарске (важи од 11. 1. 1957), Споразум између Владе ФНРЈ и Владе НР Бугарске (НРБ) о индустријској сарадњи (12. III 1963), Споразум о пограничној робној размени између СФРЈ и НРБ (3. III 1971), Платни споразум с Бугарском (26. VIII 1975), Споразум између Владе СФРЈ и Владе НРБ о дугорочној привредној, научној и техничкој сарадњи, производној кооперацији и специјализацији (4. XI 1975), Споразум Савезне владе СРЈ и Владе НРБ о узајамном подстицању и заштити улагања (9. I 1997), Споразум између СРЈ и НРБ о међународном комбинованом превозу робе (30. III 2003). Споразум о слободној трговини између Србије и Црне Горе (СЦГ) и Бугарске закључен је 2004. у оквиру ЦЕФТА Споразума о либерализацији трговине у југоисточној Европи, али је престао да важи 1. I 2007, када је Бугарска постала пуноправни члан Европске Уније. Ипак, већ 30. XI 2007. потписан је Споразум о економској сарадњи Србије и Бугарске, чиме су обезбеђени континуитет и услови за даљи развој билатералне трговине и укупне привредне сарадње и после приступа Бугарске ЕУ. Циљ Споразума је развој сарадње у области индустрије, пољопривреде, шумарства, енергетике, истраживања и развоја, грађевинарства, сарадње малих и средњих предузећа. У циљу примене Споразума формирана је и Мешовита комисија за економску сарадњу. Приоритетни пројекти од заједничког интереса су: електрификација железничке пруге Драгоман–Димитровград–Ниш, електрификација, рехабилитација и модернизација железничке пруге Софија–Ниш и изградња аутопута на истој релацији (прва деоница од 14 км од Ниша до Нишке Бање отворена је 2. XI 2007), изградња гасовода Димитровград–Дупница. У Софији је 24. IV 2008. основан Бугарско-српски економски форум, који треба да допринесе економској сарадњи двеју суседних земаља и даљем развоју укупних економских односа, посебно у области модерне инфраструктуре, сарадње у енергетским пројектима, развоја програма пограничних региона и локалних заједница с обе стране границе и нарочито у региону Димитровграда. Започела је и билатерална сарадња на нивоу привредних комора. Средином 2001. у Софији је потписан Споразум о сарадњи Привредне коморе Србије и Бугарске индустријске коморе, а у марту 2005. Протокол о сарадњи привредних комора Србије и Бугарске. Младен Обрадовић **Културни односи.** Црквени односи трајно су добри још од времена примања хришћанства. Бугари су до своје цркве дошли пре Срба, јер су и независну државу добили пре Срба. У времену примања хришћанства оба народа били су у јурисдикцији римског епископа до VIII в., када је у време иконоборства цар Лав V цео Илирик потчинио цариградском патријарху. Вешто користећи несугласице Цариграда и Рима Бугари су 870. добили самосталну цркву, ослободили се латинског свештенства и створили своју националну цркву и националну јерархију. Границе српске и бугарске цркве поклапале су се са границама њихових држава. Заједничко словенско порекло и сличан правопис дозвољавали су мешање монаха и књига. Бугарских монаха било је у средњовековној Србији као и српских у бугарским манастирима. Св. Сава умро је у Трнову и краљ Владислав једва је успео да измоли дозволу за пренос његових моштију у Србију, јер је и код Бугара био веома поштован. Српски великаш Хреља Драговоља ктитор је значајног бугарског манастира Рилa у којем почива по основу ктиторског права. За Св. Јована Рилског и данас није сигурно да ли је бугарске или српске народности. Српска и бугарска црква сложно су се одупрле унионистичкој политици цара Михајла VIII Палеолога, због чега је он њихове територије потчинио Охридској архиепископији. Његово решење није реализовано, али је на сабору у Лиону (1274) он поново тражио од папе да се бугарска патријаршија и српска архиепископија укину „јер су основане без дозволе папине, а на штету Охрида". Реформу бугарског патријарха Јефтимија у Србији је у области правописа и црквених књига спроводио Констанин Костенечки, познатији као Констанин Филозоф. Монах Ромил дошао је у Србију код кнеза Лазара и настанио се у тек изграђеној Раваници, у чијој је припрати сахрањен. Григорије Цамблак био је старешина манастира Дечана и писац житија српских владара. Бугарски патријарх учествовао је у крунисању Душана за цара и тиме је догађају дао међународну димензију. Бугарин Јефрем био је српски патријарх у два маха (1375–1379; 1389–1390). Обнављањем Пећке патријаршије 1557. под патријархом Макаријем део бугарских територија био је кратко време у њеној јурисдикцији, па је зато у својој титули носио и наслов „патријарх Бугара". Убрзо је Софија изузета и потчињена Цариграду. У време турског ропства видински епископ држао је део простора источне Србије, а мошти св. краља Милутина сагласношћу охридског архиепископа пренете су у Софију, где и данас почивају. Герасим (Ђорђевић), епископ шабачки (1831–1839), родом је из Видина. ![007_Manastir-Rila-freske.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/007-manastir-rila-freske.jpg) У тренутку када је национално постало важније од духовног дошло је до првих неслога између Срба и Бугара на терену црквених односа. Стварање егзархије као посебне црквене организације за словенске народе у Турској царевини поздравили су Срби изван Кнежевине Србије и пришли јој. Када је она ускоро постала искључиво Бугарска егзархија, дошло је до разочарења Срба и напуштања егзархије. Бугари су учинили много неканонских и криминалних радњи огрешивши се о Србе на простору Македоније. То се поновило и у I светском рату када су побили све српске свештенике (153) у окупираној зони. У време оснивања Македонске православне цркве 60-их година ХХ в. многе помесне цркве писмено су подржале став Српске цркве прогласивши Македонску православну цркву за расколничку организацију. Бугарска црква није се писмено обратила СПЦ али је одбила општење са Македонском православном црквом, што значи да је не признаје за помесну цркву основану по канонима. Крајем ХХ в. српски патријарх Павле учествовао је у смиривању прилика у Бугарској изазваних захтевом да бугарски патријарх Максим поднесе оставку и повуче се с трона. Бугарски антипатријарх Пимен у договору с Миленком Стефановићем, амбасадором СРЈ у Бугарској (потом председник Друштва црногорско-бугарског пријатељства), хиротонисао је 15. III 1998. у Софији раскалуђера Мираша Дедејића, а 31. X 1998. епископ Бугарске расколничке групе Јевдокије и самозвани бискуп Антонио де Росо из Италије, устоличили су га на Цетињу и тиме допринели одржавању расколничке Црногорске православне цркве. Синод Бугарске цркве није успео да преко владине Дирекције за веру спречи тај неканонски чин, о чему је обавестио српску патријаршију. Поглавари обеју цркава помињу један другога на богослужењу како то канонски приличи поглаварима двеју сестринских православних цркава. Радомир Милошевић Из 30-их година XIV в., када вазал краља Душана, Стефан Хреља Драговоља (Реља Крилатица из народних песама), подиже цркву и кулу у Рилском манастиру по угледу на хиландарски католикон и пиргове Св. Ђорђа и Св. Саве, потичу прва сведочанства о везама ова два манастира. Осим што је као монах Харитон погребен у цркви о чему постоји и натпис, у Рилском манастиру су сачувани и дрворезбарени Хрељин трон и улазна врата у светогорском стилу технике ажурирања. При двору бугарског цара Јована Александра, шурака цара Душана, у Трнову или „другом Цариграду", у XIV в. се оснива културни центар са скрипторијумом који ће постати познат као трновска радионица. Један од рукописа из времена Јована Александра, пример провинцијског стила Палеолога, јесте *Томићев псалтир* (1356–1366), назван по професору Београдског универзитета, филологу Сими Новаковићу Томићу, који га је пронашао у Македонији 1901, у коју га је послала СКА. *Томићев псалтир* писао је грешни Симон, у монаштву Симеон, који је исписао укупно четири бугарска и преписао пет српских рукописа, што није усамљена појава у XIV в. (писар Станислав). Преко фресака у пећинској цркви у Иванову, овај минијатурни стил утицаће и на српско зидно сликарство после 1370. и новгородско Теофана Грка од 1378. После пада Бугарске под Турску (1393), Србију запљускује талас избеглица, нарочито монаси-писари и преписавачи књига који изузетно унапређују развој наше књижевности (Ромил у Раваници, Константин Филозоф у Манасији). У софијској Народној библиотеци (*Aлександрида*, *Прича о Троји*, *Четворојеванђеље попа Никодима*), Архиву Бугарске академије наука (*Битољски Триод*, *Минеј*) и Рилском манастиру (*Беседе* *Јована Златоустог*) чува се више српских рукописа настајалих између XII и XV в., са орнаментима у балканском стилу византијске минијатуре. Од 1920. у софијском Националном археолошком музеју се чува обострано сликана икона *Богородице са светим Јованом Богословом и Визијом пророка* *Језекиља* из манастира Поганова крај Димитровграда. Као рад најбољих солунских мајстора, она је изузетна и по ретко илустрованој апокалиптичкој теми о извору живе воде. Доказ да је кратовска преписивачка школа на челу са попом Јованом (1558–1583) била провинцијална само у географском али не и у културном смислу, јесте утицај овог скрипторијума на украшавање књига не само у Босни, Славонији и Срему него и у Бугарској, Румунији, Русији и Хиландару. Рукописи српског попа Јована похрањени су у Црквеном и Уметничком музеју у Софији, Рилском манастиру, манастиру Зографу на Светој Гори и у Музеју СПЦ у Београду. Током XVI и XVII в. у Рилском манастиру се израђују копије хиландарских столица типа „Савонарола" и прва реплика иконе *Богородице Тројеручице*. У рударском месту Ћипровац подно Старе Планине у северозападној Бугарској, у XVI и XVII в. радила је најпознатија златарска школа на Балкану. ![006_Boj-kod-Atine_Nar-biblioteka-Sofija.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/006-boj-kod-atine-nar-biblioteka-sofija.jpg)Црквене сасуди врхунске израде мајстора ћипровске радионице (окови за јеванђеља, путири, чаше, дарохранилнице, ћивоти, крстови, кандила, жезла) биле су део инвентара како бугарских тако и румунских и српских манастира (Хопово, Раваница). Радови ћипровских златара, мајстора Недељка и Николе Недељковића у другој половини XVII и почетком XVIII в., одликују се преплитањем исламских елемената и византијске традиције са западноевропском уметношћу (Музеј СПЦ, Београд). У групи сликара који између 1722. и 1724. бораве у Пећкој патријаршији, били су један Бугарин и Грк мирјанин са задатком да насликају иконостас за главну цркву Св. апостола. Од друге половине XVIII в., за време архимандрита Данила из Габрова и проигумана Пајсија, Хиландар стиче велики углед код Бугара, па њихове богате чорбаџије својим новчаним прилозима финансирају извођење грађевинских радова у манастиру и обнову живописа у параклисима Св. Јована Рилског (1757), Св. Димитрија и Св. Саве (1779). Хаџи Влчо из села Банско приказан је као ктитор с моделом храма у параклису Св. Јована Рилског (раније Св. Стефана), а у знак братства са Рилским манастиром корчанска браћа Константин и Атанас живопишу четири сцене из живота овог најпоштованијег бугарског светитеља. Бугарски приложници из Видина и Копривштице предвођени попом Најданом плаћају обнову живописа параклиса Св. Димитрија и Св. Саве, уједно и најзанимљивију сликарску целину остварену у Хиландару током XVIII в. Шест Христових парабола у параклису Св. Саве, коришћеног при обреду монашења, непознати сликар бугарског порекла живопише по новом програму изразито барокне тематике, чија се етничка припадност препознаје у аутентичним костимима из оног времена. Настојањем и новцем бугарских хаџија из Видина, Пазарџика и Казанлика позлаћује се иконостас у хиландарском католикону (1774), обнављају изгореле манастирске келије, прилажу четири златна свећњака (1779), гради улазна чесма (1780) и болница (1787), а даривају се и вредне црквене књиге (1791). Школујући се у другој половини XVIII в. на Светој Гори, оснивач самоковске иконописне школе Христо Димитров неко време борави и у Хиландару. За костурницу Рилског манастира он ће 1794. из хиландарског параклиса Св. Саве пресликати сцену *Силазак Богородице у Ад.* На фрескама у параклису Св. Саве и Симеона у Рилском манастиру (1844–1846), самоковски сликари Димитар Зограф и његов син Зафир (познатији као Станислав Доспевски), пресликавају галерију српских светитеља чији избор личности прати распоред у хиландарском параклису Св. Саве. ![008_Zefarovic-grb-Bugarske.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/008-zefarovic-grb-bugarske.jpg)Опширно илустровање циклуса житија Св. Саве имало је за циљ истицање монашких врлина блиских покровитељу манастира, Св. Јовану Рилском. Присност бугарско-српских веза у другој половини XVIII и првој половини XIX в. сведочи о снази заједничке културе православних народа под турском управом на Балкану, али је она и непотребно изазивала спорења око власништва над манастирима. По Јордану Иванову, некадашњем професору старе бугарске књижевности на Универзитету у Софији, Жефаровићева *Стематографија* је у бугарској хералдици, живопису и графици коришћена превасходно као модел за сликање јужнословенских светитеља у манастиру Рили. У *Историји Бугарске* оца Пајсија (Будим 1844) прештампан је бугарски грб из *Стематографије*, који је бугарска Уставотворна скупштина и озаконила 1879. Провевши цели радни век у Бечу где је и остварио највише пројеката, архитекта Константин Јовановић, син Анастаса Јовановића, поред зграде Народне банке и Задужбине Николе Спасића као најзначајнијих у Београду, у духу еклектичарског академизма пројектује и зграду Народног собрања у Софији (1884) и Гимназију у Лом-Паланци. У складу с конституисањем балканских нација, почетком XX в. тежи се остварењу заједничког културног простора и пројугословенским идејама. Између 1904. и 1927. одржано је шест југословенских уметничких изложби наизменично организованих у Софији, Београду, Загребу и Љубљани, од којих је друга, 1906, била у Софији. Осим што је 1904. у бугарској престоници основано уметничко удружење „Лада" које две године касније ту и први пут излаже, у резолуцији потписника изложбе наводи се да је циљ савеза општа тежња југословенских ликовних уметника за зближавањем, развој народног духа и осећања за уметност. Љиљана Н. Стошић Међусобне везе и утицаји бугарског и српског фолклора одвијају се као један од најдинамичнијих дијалога језика и култура два, историјском судбином тесно повезана народа на Балканском полуострву. Из књижевноисторијске перспективе, у бугарској науци истиче се пионирска улога Вука Караџића у истраживању веза српске и бугарске усмене књижевности. Као непорецива заслуга за развој бугарске фолклористике издваја се Вуков рад на писању и издавању *Додатка к Санктпетербургским Сравнитељним рјечницима* *свију језика и нарјечија, с особитим огледима бугарског језика* (Беч 1822). Иван Д. Шишманов, оснивач бугарске фолклористике као научне дисциплине, В. Караџића назива генијалним Србином „који у потпуности заслужује име јужнословенског Грима", да би му одао посебно признање што је први упознао свет с бугарском народном поезијом („Значението и задачите на нашата етнография", *Сборник за народни умотворения, наука и книжнина*/*СбНУ*, София 1889, 1). Вуковој констатацији из *Додатка* да „Бугари... имају и јуначких пјесама које се пјевају уз гусле, као и српске, и међу тима ће, по свој прилици, бити највише српских пјесама које су побугарене" Владимир Качановски се одлучно успротивио, тврдећи да Бугари имају сопствену јуначку епику (Вл. Качановский, *Сборник западно-болгарскихъ песенъ*, СПб 1882). Петар Бесонов је, пак, у вуковском стилу издвојио хајдучку поезију као аутентичан израз, а хајдуковање као „главну црту" бугарске епике (П. Безсонов, „Эпосъ сербский и болгарский, во взаимномъ отношении, историческомъ и топографическомъ", у: *Болгарские песни из сборников Ю. Ив. Венелина, Н. Д. Катранова и других болгар*, I−II. Москва 1855). Песме о хајдуцима су најзаступљенија тематска група српске и бугарске усмене поезије којом су се бавили са становишта тумачења генезе и поетике усмених жанрова у јужнословенском и балканском контексту Б. Ничев (*От фолклор към литература*, София 1976), а интержанровским проучавањима Цветана Романска, Стефана Стојкова, Миодраг Стојановић, Николај Ненов, Бошко Сувајџић и др. Компаративним истраживањима српске и бугарске хајдучке поезије у бугарској фолклористици највећи допринос дале су Ц. Романска и С. Стојкова. Ц. Романска сматра да се „заједничке особине бугарских и српских хајдучких песама (...) заснивају на важним и дубоким разлозима, повезане су са друштвено-историјским развојем двају народа, с њиховом борбом за националну независност и за отклањање економског тлачења у епоси турског феудализма" (*Общи особености на българските и сръбските хайдушки песни*, IV международен конгрес на славистите в Москва II, София 1958, 118). С. Стојкова, пак, као основну заједничку жанровску карактеристику бугарских и српских хајдучких песама издваја то што се „хајдучке песме као целина пројектују у раван конкретног историјског времена и реалног пространства". Тачна је њена опаска да „не постоји други жанр у бугарском и српскохрватском песмованом фолклору који би се тако компактно сместио унутар ових параметара" („Из поетиката на българските и сърбохърватските хайдушки песни. Поетическото време и пространство", *Славяенска филология*, 1978, 16). Српски и бугарски фолклористи посебно су се бавили бугарштицама у вези с тумачењем питања порекла, старости и природе усменог епског певања код Јужних Словена. Бугарски фолклористи бугарштицама прилазе у етничком кључу изводећи, из етимологије њиховог имена, бугарско порекло песама дугог стиха. Тако, већ оснивач бугарске фолклористике, Иван Д. Шишманов, истиче да су термини *бугарштица* и *бугарити* у тесној вези с називима *българин* и *български*, који су у Хрватску и Србију прешли „заједно с песмама које су означавали" („Значението и задачата на нашата етнография", *СбНУ*, София 1889). Арнаудов се слаже с тезом о бугарском пореклу бугарштица (М. Арнаудов, *Баладни мотиви в народната поезия*, София 1964). И. П. Динеков (*Български фолклор*, I, София 1959) сматра да су бугарштице, забележене у Хрватској, испеване по обрасцима бугарских песама сличне врсте: „Уистину у науци постоје спорови око порекла ових речи, али су песме тога назива, широко распрострањене у XVI и XVII в., вероватно доспеле у Хрватску из Бугарске." Лука Милетич покушава да разгрне запретене слојеве првобитне бугарске традиције бугарштичког певања на основу њених трагова у познијим записима (Л. Милетич, „Към въпроса за тъй наречените *бугарштице*", *Български преглед*, София, 1930, 3). По мишљењу С. Стојкове и нови, савремени записи потврђују претпоставку да су бугарштице песме које су поникле на бугарском терену, а затим под снажним налетом десетерачке епике потиснуте на периферију јужнословенског епски продуктивног простора, у хрватско приморје и старопланинске области источне Бугарске (С. Стойкова, „Далматинските бугарщици и теххните български съответствия", у: *Етногенезис и културно наследство на българския народ*, София 1971). У песми *Девојка и Шишман* („И кличе девојка"), из *Рибања и рибарског приговарања* Петра Хекторовића, Афанасјева открива типичну бугарштицу несумњивог бугарског порекла: „И тако, поетска и језичка анализа песме *Девојка и Шишман* показује на најубедљивији начин: прво, да је она по жанровској карактеристици бугарштица; и, друго, да је неоспорно бугарског порекла." (А. Афанасьева Колева, „Още веднъж за бугарщиците", *Фолклор и история, Проблеми на българския фолклор*, 6, София 1982). Бугарске и српске истраживаче посебно су у прошлости заокупљале теме у вези са историјском основом епске биографије Марка Краљевића, при чему су често заузимали став, попут Шишманова, да М. Краљевић „игра много већу улогу у бугарској, него у српској поезији", те да је права постојбина епског круга о М. Краљевићу Македонија, одакле су се ове песме рашириле по Србији, Босни, Далмацији и Хрватској. У компаративном приступу тематским круговима епске поезије преовладаће питање позајмица и међусобних утицаја, нарочито у старијој фолклористици. Развојем сижејних модела у јужнословенском контексту бави се модерна наука. Детаљно је истражена и рецепција косовске епике у бугарској фолклорној традицији. Прве варијанте епских песама и предања о Косовском боју на бугарском и македонском терену забележене су крајем XIX в. У XX в. велики број песама и предања о Косову налазимо у југозападној Бугарској, у софијском, брезничком, радомирском и самоковском крају. Путевима, механизмима и последицама сижејне и поетске адаптације косовске легенде у Бугарској посвећено је неколико запажених радова бугарских фолклориста у распону од једног века. Тако је А. Афанасјева Колева на примеру бугарских варијаната песме о Бановић Страхињи истакла велики утицај Вукових збирки на препеве песама о Косовском боју у Бугарској („Песма о Страхињићу бану у бугарској епској традицији", *НССВД*, 1988, 17/3). Елена Огњанова пуну пажњу поклања постојању бугарских поетских записа о Косову у XX в., који „пружају верну слику националне трагедије не само српског народа, но и осталих народа на Балканском полуострву" („Косовската битка отразена в няколко късни фолклорни творби", у: *От извора. Фолклорни студии*, София 1980). Радост Иванова бугарске песме и легенде о Косовском боју тумачи у обредно-митолошком кључу, инсистирајући на изразитој обредној семантици Видовдана као датума у српском народном календару (*Епос, обред, мит*, София 1992). Највише се транспозицијом косовске легенде у бугарску епску традицију бавила Татјана Кметова. Полазећи од става да се бугарски епски записи о Косову морају посматрати у ширем јужнословенском етнокултурном контексту, она покреће важна питања везана за облике, начине и механизме продора косовских мотива на бугарско тло. Недавно објављена монографија Илије Конева о В. Караџићу (*Вук Караджич за българите и европейската българистика*, София 2007) упућује на неопходност компаративних истраживања књижевности јужнословенских народа јер се само упоредним изучавањима књижевних и културних чињеница може доћи до података о заједничким одликама балканског културног простора, што је на Балкану трајније од сваке идеологије и политике. Бошко Сувајџић Књижевне везе датирају још од раног средњег века, од доба прихватања хришћанства, усвајања писма и заснивања система националних култура. У њиховом темељу је дело Ћирила (Константина) и Методија (Охридска и Преславска књижевна школа, 886. и 893). Током средњег века бугарска и српска хагиографска и литургијска књижевност настају на истој, старословенској језичкој основи, с тим што се временом формирају две језичке редакције. Поједини писци тога раздобља (нпр. Григорије Цамблак и Константин Филозоф) делују у обе средине. Падом под турску власт Бугарске у XIV в. и Србије у XV в. мења се и начин књижевне комуникације на Балканском полуострву. При православним манастирима очувана су средишта књижевног живота, па се, захваљујући путујућим монасима, размењују књиге и одржавају верски и књижевни контакти, упркос неповољним друштвеним околностима. Слабљењем Отоманског царства и буђењем национално-просветитељских идеја крајем XVIII и почетком XIX в. ти се односи интензивирају. Паjсиjе Хиландарски (1722–1773), зачетник бугарског националног препорода (1762–1878), монах у Хиландару и Зографу, путовао jе до Сремских Карловаца да би употпунио податке за писање *Историjе славjаноболгарске* (1762). Управо у том периоду, као и касније, поједини центри српске културе (Пешта, Нови Сад, Београд), преко истакнутих јавних посленика и просветитеља одиграли су важну улогу у развоjу књижевног и културног живота Бугара. Отуда *Исторыя разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ* Јована Рајића из 1794. обухвата и Бугаре. У бугарскоj средини биле су добро познате идеjе Доситеjа Обрадовића (*Ижица* је у XIX в. три пута преведена на бугарски, а и друга Доситејева дела била су доступна у преводу или адаптациjи). Вук Караџић jе 1822. обjавио рад „Додатак к Санктпетербургским сравнителњим рjечницима свиjу jезика", коjи садржи 27 бугарских народних песама и попис бугарских речи, чиме jе тај језик укључен у истраживачки корпус славистичких наука (бугарску грађу прикупљао му је истраживач Сава Филаретов). Позоришни комади J. С. Поповића били су превођени и инсценирани, и тиме утицали на формирање бугарске драматургије и позоришта. П. Р. Славејков преводио је песме Ј. Ј. Змаја (по сатирама се види Змајево познавање тадањих бугарских прилика). У бугарскоj средини радио jе просветитељ Константин Огњановић из Панчева. Захваљуjући материjалноj подршци Књажеског совета Србиjе у српским штампариjама били су штампани приручници за бугарске школе: *Аритметика* (1833) Христакиjа Павловича; *Славjаноболгарское детоводство* (1835) Неофита Бозвелиjа и Емануила Васкидовича; уџбеници Наjдена Jовановича, Наjдена Груева и др. У Новом Саду (1856–1857) и Београду (1860–1863) Г. С. Раковски jе развиjао активну књижевну и публицистичку делатност. У Новом Саду jе издавао новине *Българска дневница* (1857), а у Београду новине *Дунавски лебед* (1860). У Београду је радио и Љубен Каравелов (1867–1869), бугарски публициста и приповедач који је писао и на српском језику („Jе ли крива судбина?", „Сока", „Наказао jе Бог"). Захлађење политичких односа и спорови око територија у годинама Руско-турског (1877--1878) и Бугарско-српског рата (1885–1886) донекле су успорили, али нису укинули културну и књижевну комуникацију двају народа. При крају XIX и почетком XX в. узајамни преводи постају све учесталији. Српска публика упознаје дела најважнијих ондашњих бугарских писаца (Христо Ботев, Елин Пелин, Алеко Константинов, Петко Тодоров), а бугарска српских (романтичарски песници, Лаза К. Лазаревић, нарочито Бранислав Нушић). Посебно је богата часописна сарадња (*СКГ*, *Нова искра*, *Дело*, *ЛМС*, *Бранково коло*, *Словенски jуг*, у српскоj, и *Мисъл*, *Български преглед*, *Българска сбирка*, *Демократически преглед*, *Денница* у Бугарскоj). Током прве децениjе XX в. организовани су значаjни форуми на коjима су се сретали књижевници балканског простора. У Београду jе 1904. приређен један такав сусрет, а наредне године исти град је дочекао госте Првог конгреса писаца jужнословенских земаља. Софиjа jе 1906. организовала други такав конгрес. Антологиjа *Из jугословенске лирике*, приређивача Владимира Станимировића, објављена је у Београду 1909. Било је то динамично време упознавања и размене културних вредности младих европских држава. Тада се јављају и први научноистраживачки радови са компаративном тематиком. Јован Скерлић у *Историjи нове српске књижевности* (Бг 1914) констатује видан раст књижевних веза Срба и Бугара од XVIII в. наовамо. После I светског рата бугарски књижевни историчар Боjан Пенев даје детаљан преглед контактних релација српске и бугарске књижевности у XIX в. (*История на новата българска литература*, І–ІV, 1930, 1932, 1933, 1936). Размимоилажење и сукоб политичких и националних интереса који кулминирају у Другом балканском рату, као и у I и у II светском рату, снажно су утицали на формирање узајамних негативних стереотипа, стално ометајући или инструментализујући културну и књижевну сарадњу двају држава и народа. Контакти су прекинути, а литерарна продукција пратила је и подржавала формирање што црњих представа друге стране. При крају треће деценије XX в. тај тонус опада и долази до постепене стабилизације односа. Поново се јављају преводи вредних, репрезентативних дела и успоставља се сарадња књижевне периодике и уметничких асоцијација (*Књижевна ревиjа*, *СКГ*, *Зенит*, *Књижевник*; *Златорог*, *Славянски глас*, *Литературен глас*, с видним индивидуалним ангажманом писаца, нпр. Николе Мирковића, Бошка Токина, Људмила Стоjанова, Бориса Jоцова). Четврта деценија XX в. у знаку је значаjног оживљавања бугарско-српских књижевних конвергенциjа. Песници се узајамно преводе (Елисавета Багрјана и Раде Драинац), честа су гостовања писаца и позоришних трупа, расте жеља за сећањем на бољу страну прошлости и за упознавањем с новим појавама, писцима и делима. *Билтен Jугословенско–бугарских лига* често је у то време доносио и књижевне текстове, наглашавајући важност билатералних односа. У тој деценији установљен је у српско-бугарским књижевним и преводним односима и данас важећи вредносни рецептивни еталон. Заслугом Ст. Л. Костова, бугарског комедиографа, Б. Нушић и његово стваралаштво постали су синоним српске књижевности и за мање упућене бугарске читаоце (Нушићева *Аутобиографиjа* и данас је део обавезне лектире за основну школу у Бугарскоj). У нешто мањој мери то важи и за рецепцију стваралаштва Елина Пелина и Jелисавете Багрjане у српској средини (дела Е. Пелина су деценијама читана у српским основним школама). У годинама пред II светски рат и после њега у Бугарској расте интересовање за дело Иве Андрића (*Разкази*, София 1939; *Мостът на Дрина*, София 1948), а све до краја ХХ в. он ће остати најпревођенији и најцењенији српски писац у Бугарској. Посебну пажњу поклања му књижевнокритичка и научна мисао (богата бугарска библиографија есеја, студија и монографија о његовом делу, С. Игов, *Иво Андрич. Творческо развитие и художествена структура*, София 1992). У годинама после II светског рата бугарско-српске књижевне везе постају још учесталије. Часопис *Славяни*, коjи jе уређивао Људмил Стоjанов, доносио jе дела класика српске поезиjе и прозе, али и тада актуелна, нова остварења. У Софиjи су изашле антологиjе *Сръбски поети* (1946), *Славянски поети* (1948), као и први целовити превод Његошевог *Горског виjенца* (1947, превод Д. Пантелеjева), а у Београду исцрпна, обимна антологија *Бугарска приповетка* (1949). Интензивно се објављују дела Елина Пелина (превод Синише Пауновића, Емилиjе Анђелић и др.), потом излази и роман Димитра Димова *Уклете душе* (Бг 1955). Исте године у Београду штампан је и нови превод класичне збирке прича Алека Константинова *Баја Гањо* (преводилац С. Пауновић). Паралелно су у то доба у Бугарској превођена и објављивана дела из српске (и других jугословенских) књижевности, махом с ратном и антифашистичком тематиком, блиска у то време у Бугарској идеолошки прописаној поетици соц-реализма. Током седме и осме деценије XX в. размена између две књижевности слаби, опет услед политичких разлога. Док је Бугарска била земља иза „гвоздене завесе", у Југославији је на снази био либералнији социјализам. Књижевни контакти углавном су формалног, официјелног карактера. Српском аудиторијуму бугарска дела су поетички анахрона и незанимљива, а савремена српска остварења су званичним бугарским круговима идеолошки неприхватљива. Преводе се углавном књижевна класика или дела вишеструко признатих, идеолошки неспорних аутора (у Бугарскоj се строго поштује критеријум политичке „подобности" и уметничке „прихватљивости"). Реч је, махом, о делима од раније познатих и популарних писаца (И. Андрић, Б. Нушић, Р. Домановић, С. Сремац, J. С. Поповић и др.). Савремена српска књижевност постаје недоступна и готово непозната бугарском читаоцу. У Србиjи је, када је о савременој бугарској књижевности реч, давана предност сразмерно ретким антологијама или панорамско-информативним издањима (антологиjа *Бугарска поезиjа XX века*, Бг 1969, превод Десанке Максимовић и Владе Урошевића; антологиjа *Приближавање. Бугарске песникиње у преводу Десанке Максимовић*, Ниш 1971; књига песама Стефана Цанева *Нађите пету страну света*, Бг 1973). У другој половини XX в. промењен је основни рецептивни модел бугарско-српских књижевних веза. Некада углавном у знаку институционалне размене и државно и национално осмишљене културне стратегије, тај модел се у модерним временима углавном свео на индивидуалну иницијативу и на избор по сродности или по интересу (Десанка Максимовић и Стеван Раичковић, нпр., преводе песме Елисавете Багрјане). Унапређују се академски ниво и обим компаративних истраживања (Илия Конев, *Българо–сръбски литературни взаимоотношения през ХІХ век* *(до освобождението)*, София 1964; *Българо–сръбски и българо–хърватски книжовни отношения*, София 1966; *Из българо–сръбските литературни взаимоотношения. От Освобождението на Бъгария до Балканската война*, София 1968; Боян Ничев, *Бранислав Нушич*, София 1962; *От фолклор към литература:* *Увод в южнославянския реализъм*, Софија 1976). У научноj периодици излазе и компаратистички радови С. Баеве, Г. Веселинова, Л. Кирове, Н. Нешкове, Е. Георгиева, К. Кузмове Зографове и др. У Србиjи се круг преводилаца бугарске књижевности и истраживача њених контаката са српском видно смањивао (Ж. Милисавац, „Сербия и Болгария в поэтическом отражении Й. Й. Змая", *Първи конгрес по балканистика*, София 1971, 7; Ђ. Игњатовић, *Србиjа и бугарски препород. Књижевне и културно-просветне везе Срба и Бугара у 18. и 19. веку* *(1762–1878)*, дисертациjа, 1964; *Културна сарадња Срба и Бугара у 19. веку. Штампање бугарских књига и листова у српским штампариjама 1833–1878*, Бг 1980). У осмој деценији XX в. појављују се преводи два значајна бугарска романа. Први од њих, *Под јармом / Под игото* Ивана Вазова, засновао је романескну уметност код Бугара, а други, *Преломно време* Антона Дончева (оба у преводу С. Пауновића), репрезентује модерну бугарску романескну прозу. Током претпоследње, а нарочито током последње деценије XX в. бугарски преводиоци са српског језика у великој мери су надокнадили заостатак у упознавању бугарске читалачке публике са модерним српским класицима. На бугарском су објављени романи Милоша Црњанског *Сеобе* и *Дневник о Чарноjевићу*, *Хазарски речник* и друга дела Милорада Павића, као и нова издања Андрића и Нушића. Српској књижевности посвећени су тематски бројеви часописа (*Ах*, *Мария*, *Литературни Балкани*, 2005; *Славянски диалози*, 2007), а слично се збило и у Србији (*Савременик*, *Мост*, *Мостови*, *Градина*, *Поља*). У преводу С. Игова изашле су песничке збирке Jована Христића и Ивана В. Лалића. Бугарски читаоци су упознати и с преведеним делима Васка Попе, Миодрага Павловића, Драгослава Михаjловића, Данила Киша, Давида Албахариjа, Радослава Петковића, Jовице Аћина, Михаjла Пантића, Горана Петровића, Владимира Тасића, Драгана Јовановића Данилова и др. Српски читаоци у истом раздобљу су се упознали с остварењима Јордана Радичкова, Антона Дончева, Љубомира Левчева, Николаја Канчева, Бориса Христова, Георгија Константинова, Алека Попова, Георгија Господинова, Христа Бојчева, Николаја Табакова, Валентина Георгиева, Бојана Биолчева и др. Објављене су и антологије *Коњаници вечности*. *Антологиjа бугарске поезије* (прир. М. Jокић, Бг 1989), *Бугарска поезиjа друге половине 20. века* (прир. М. Младенов и Т. Дункова, Бг – Ниш 1998), *Антологија кратке приче Бугарске* (прир. С. Игов, Круш. 1998), *Савремена бугарска драма* (Е. Рахнев, К. Донев, Е. Бонев, Бг 2003), *Кристин, која је махала из воза. Савремена бугарска прича* (прир. М. Пантић, Н. Сад 2011). *Историjа нове бугарске књижевности* С. Игова (превод Миле Васова) објављена је у Београду 2004, а хрестоматија *Бугарска књижевност* (прир. М. Пантић и Д. Дончева) 2007. Међу компаративним радовима издвајају се зборници *Трпеза у култури Бугара и Срба* (двојезично, Велико Трново 2004) и *Комично у култури Срба и Бугара* (двојезично, Ниш 2005). Издавачка кућа *Братство* у Нишу издаjе књиге српских и бугарских писаца на бугарском jезику, као и часопис *Мост* посвећен неговању бугарско-српских књижевних и културних веза. Михајло Пантић; Дарина Дончева ИЗВОРИ: П. Безсонов, *Болгарския пъсни изъ сборниковъ Ю. Ив. Венелина, Н. Д. Катранова и других Болгар*, Москва 1855; Д. и К. Миладиновци, *Български народни пъсни,* *собрани одъ братья Миладиновци Димитрия и Константина и издани одъ Константина*, Зг 1861; К. А. Шапкарев, *Сборник от български народни умотворени*я, Софија II 1868, III 1891; А. Дозон, *Български народни пъсни (Chansons populaires bulgares inedites)*, Paris 1875; В. Богишић, *Народне пјесме из старијих, највише приморских записа*, Биоград 1878; В. Качановский, *Памятники болгарского народного творчества*, I. *Сборник западно-болгарских песен с словарем*, СПб 1882; *Статистика спољашње трговине Краљевине Србије за 1909. и 1912. годину*, Бг 1910, 1913; *Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама*, Ср. Карловци 1925; *Статистика спољне трговине Краљевине СХС за 1925. годину*, Бг 1926; *Извештај о раду Југословенско-бугарске лиге у 1935. години*, Бг 1936; Б. Ангелов, Х. Вакарелски (прир.), *Трем на българската народна историческа епика от Момчила и Крали Марка до Караджата и Хаджи Димитра*, София 1939; *Правила Југословенско-бугарске привредне коморе у Београду*, Бг 1940; Додаци *СЛ*, 1957/6, 1963/8, 1976/42, 1977/2; В. С. Караџић, *Сабрана дела Вука Караџића. Издање о стогодишњици смрти и двестагодишњици његова рођења* *1864–1964*; *1787–1987*, I, IV, V и VI, Бг 1988; *СЛ СРЈ*, додатак: Међународни уговори, 1996/4, 2003/3; *Два века развоја Србије – статистички преглед*, Бг 2008. ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Пантић, *Спољна трговина и трговинска политика независне Србије 1878--1892*, Бг 1910; *Српско-бугарски Комитет за економско зближење Србије и Бугарске*, Бг 1912; В. Златарски, *История на българската държава през средните векове*, София 1918–1940; Y. Ivanov, „Christophor Gefarovitch", *La Bulgarie*, 6. X 1927; Р. М. Грујић, „Култ св. Саве у манастиру Рила", *ГСНД*, 1936, XV–XVI; К. Јиречек, *Историја Срба I–II*, Бг 1952; *Производне снаге НР Србије*, Бг 1953; В. Ј. Вучковић, *Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885–1886)*, Бг 1956; Ђ. Игњатовић, „Јован Ст. Поповић и Бугари", *ПКЈИФ*, 1956, 22, 1–2; Й. Иванов, *Българските народни песни*, София 1959; *История на България I–III*, София 1961–1985; И. Конев, *Българо-сръбски литературни взаимоотношения през XIX век (до освобождението)*, София 1964; Ђ. Игњатовић, „Никола Прванов – Вуков следбеник код Бугара", *Ковчежић*, 1966; *Светозар Милетић, Љубен Каравелов и бугарски националноослободилачки покрет 1867–1878*, Н. Сад 1968; Р. Ангелова, Т. И. Живков, Ц. Романска, С. Стојкова, „Генетични връзки и типологични сходества на българския юнашки епос със сърбохърватските юнашки песни, руските билини и украинските епически песни", *Славянска филология*, 1968; С. Скоко, *Други балкански рат 1913*, Бг I–II, 1968, 1975; *Из българо-сръбските литературни взаимоотношения от освобождението* *на България до Балканската война*, София 1968; Ђ. Игњатовић, *Любен Каравелов и сръбското общество*, Ниш 1969; З. Јанц, „Преписивачка школа поп-Јована из Кратова и њени одјеци у каснијем минијатурном сликарству", *ЗМПУ*, 1971, 15; С. Стойкова, „Състояние на изследванията на българските хайдушки песни", у: *Проблеми на български фолклор* 1, София 1972; М. Харисијадис, „Раскошни византијски стил у орнаментици јужнословенских рукописа из XIV и XV века", у: *Моравска школа и њено доба*, Бг 1972; С. Стойкова, „Общи черти и различия между българските и сръбските хайдушки песни и гръцките клефтически песни", *Славянска филология*, 1973, 14; Д. Медаковић, „Манастир Хиландар у XVIII веку", *Хиландарски зборник*, 1974, 3; Ђ. Игњатовић, „Светозар Марковић и бугарски национално-ослободилачки покрет", *Balcanica*, 1974, V; С. Стойкова, „Хайдушките песни на балканските народи през епохата на националното им възраждане", *Български фолклор*, София 1975, 2; Ц. Романска, „Българските народни хайдушки песни в сравнение с песните със сходна тематика у останалите славянски и балкански народи", у: *Въпроси на българското народно творчество*, София 1976; Д. Медаковић, *Трагом српског* *барока*, Н. Сад 1976; Ђ. Игњатовић, „Сима Милутиновић Сарајлија и Бугари", *ПКЈИФ*, 1976, 42, 4; С. Петковић, „Свети Сава у старом руском, румунском и бугарском сликарству", у: *Сава Немањић – Свети Сава*, Бг 1979; *Историја српског народа*, I–VI, Бг 1980–1983; Ђ. Игњатовић, *Културна сарадња Срба и Бугара у XIX веку. Штампање бугарских књига у српским штампаријама (1833–1878)*, Бг 1980; *Историја Срба I–II*, Бг 1981–1982; К. Џамбазовски, *Културно-политичке везе Бугара са Кнежевином Србијом. Од почетка XIX века до Париског мира 1856. године*, Бг 1982; Д. Тошић, *Југословенске уметничке изложбе 1904–1927*, Бг 1983; М. Стојановић, *Хајдуци и клефти у народном песништву*, Бг 1984; И. Сотиров, *Чипровска златарска школа*, София 1984; С. Стойкова, „Хайдушки песни", у: *Етнография на България*, София 1985; А. Милатовић, *Пет дипломатских мисија*, I–III, Зг 1985; Ж. Аврамовски, *Ратни циљеви Бугарске и Централне силе (1914–1918*), Бг 1985; *Балканска Антанта*, Бг 1986; В. Стојанчевић, *Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског конгреса*, Бг 1986; К. Џамбазовски, *Привредне везе Бугара са Кнежевином Србијом у доба кнеза Милоша и Уставобранитеља*, Бг 1986; *Србија и Бугари 1804–1878*, Бг 1988; М. Војводић, *Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века*, Бг 1988; Т. Кметова, „Вуковите сборниците и традицията на фолклорните песнопойки", *Български фолклор*, 1988, 4; „Темата за закъснелия юнак в южнославянския епос", в: *Българският фолклор в славянската и балканската културна традиция, Проблеми на българския фолклор*, 8, София 1991; Б. Петрановић, *Балканска федерација 1943–1948*, Бг 1991; Ђ. Слијепчевић, *Историја Српске православне цркве*, I–III, Бг 1991; „Косовски бој и Косово поље у бугарском јуначком епу", *НССВД*, 1991, 19/1; Н. Тасић, М. Матицки (ур.), *Светозар Марковић и Љубен Каравелов у контексту словенске књижевности и културе*, Бг 1992; Б. Петрановић, С. Даутовић, *Југославија, велике силе и балканске земље, 1945–1948. Искуство „народне демократије" као партијске државе*, Бг 1994; M. Миљковић, *Бурне дипломатске године. Из Софијског дневника 1953–1956*, Бг 1995; Д. Ђорђевић, *Националне револуције балканских народа 1804–1914*, Бг 1995; С. Ћирковић, *Срби у средњем веку*, Бг 1995; В. Стојанчевић, *Срби и Бугари 1804–1878*, Н. Сад 1995; С. Петковић, „Представе светога Саве Српског у бугарској уметности XVI и XVII века", у: *Спаљивање моштију светога Саве 1594–1994*, Бг 1997; И. Божилов, В. Гюзелев, *История на средневековна България VII–XIV век*, София 1999; Н. Ненов, *Бьлгарската хайдушка епика*, София 1999; И. Гергова, „Рилският манастир и Хилендар", Е. Бакалова, „Житејни циклус Светога Саве у Рилском манастиру", у: *Осам векова Хиландара*, Бг 2000; М. Војводић, *Србија и балканско питање (1875–1914)*, Н. Сад 2000; Ј. Калић, *Срби у позном средњем веку*, Бг 2001; Б. Сувајџић, „О иницијалним формулама српске и бугарске хајдучке поезије", *НССВД*, 2002, 30/2; В. Јовановић, *Србија и Бугарска 1886–1896*, Бг 2002; Д. Богетић, С. Ковачевић, *Хронологија југословенско-бугарских односа* *1878–2003*, Бг 2003; Ђ. Игњатовић, „Јован Скерлић и место Љубена Каравелова у историји српске књижевности", *Зборник радова „Друштвео-политичка мисао Јована Скерлића"*, Бг 2004; С. Игов, *Историjа нове бугарске књижевности*, Бг 2004; „Српска хајдучка епика у јужнословенском контексту: правци и циљеви истраживања, *ЗМСКЈ*, 2006, LIII, 1−3/2005; И. Негришорац, „Балкански видици српске књижевности у периоду транзиције (1989–2005)", *Studia Balcanica Bohemo-Slovaca*, VI, Brno 2006; М. Пантић, Д. Дончева, *Бугарска књижевност*: *хрестоматија*, Бг–Ниш 2007; П. Драгишић, *Југословенско-бугарски односи*, Бг 2007; „Усмено певање о хајдуцима у јужнословенском контексту", у: *Словенски фолклор и фолклористика на размеђи два миленијума*, Бг 2008; М. Самарџић, *Од Сан Стефана до Сливнице. Србија против Бугарске 1878–1886*, Н. Сад, 2008. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРШТИЦЕ **БУГАРШТИЦЕ** (бугаркиње, бугаршћице, бугарскице, бугаршћине, пјесан бугарска, бугарка, попијевка, попијевкиња), усмене народне песме дугог стиха, махом од 15–16 слогова, превасходно епске, мада је забележено и неколико балада и лирских песама. Највероватније знатно старије, сачуване су у записима од XV до XVIII в. Не може се тачно утврдити када су престале да се певају. Поменути термини се појављују у рукописима и штампаним делима приморске књижевности од средине XVI в. Етимолошки се назив **б**. најчешће везује за глагол *бугарити* – певати „пјесме о смрти какога јунака или жалосну догађају" или „пјесме о дјелу јуначку уопште" (у Даничићевом *Рјечнику*). Термин *пјесан бугарска* објашњава се као песма коју су певали бугари у значењу пастири, сточари из источних крајева. Постоји и тумачење да се латински назив (*carmen*) *vulgare*, у балканској миксоглотији променом иницијалног v/b преобратио у (*carmen*) *bulgare*. За сада најстарији запис **б.** откриo је Mирослав Пантић и објавио га у *Зборнику Матице српске за књижевност и језик*, 1977, XXV. Нашао се у спеву *Балцино* (*Balzino*) из 1497. италијанског писца Рођера де Пачиенце. Песму су певали у колу „словенски" досељеници, у малом италијанском граду Ђоја дел Коле у околини Барија. Писац је забележио и имена певача, већином српска (Вукашин, Вукосава, Вучета, Ружа, Милица и др.), чиме је каснијим истраживачима омогућио да утврде њихово порекло, идентитет и путеве њихових миграција. Десет стихова ове песме (колико је укупно и забележено), представља поетску транспозицију историји познатог захтева Сибињанин Јанка (ердељског војводе Јаноша Хуњадија) деспоту Ђурђу Бранковићу да га ослободи из смедеревске тамнице, где га је деспот држао заточеног док није платио ратну штету, коју је српским земљама нанела његова војска враћајући се из Другог косовског боја 1448. Епском формулом, песма показује развијеност српског епског усмено-уметничког система у XV в.; потврђује мишљење да епска поезија, махом непосредно, прати историјски догађај; прилог је и тези Асмуса Серенсена из 1892 (*Прилог историји развоја српског јуначког песништва*, српски превод Т. Бекића, Бг – Н. Сад 1999) „да исходиште" **б.** треба тражити „код православних Срба у Србији и Угарској". **Б.** су пренесене и неговане посебно у приморју, махом у урбаним срединама, где су углавном и забележене. Експлицитно о „српском начину" у Ердељу говори мађарски писац Шебешћен Тиноди у својој Хроници 1554; Петар Хекторовић у *Рибању и рибарском приговарању* записује 1555/56. две **б.** које су му хварски рибари, Паскоје Дебеља и Никола Зет, певали „Сарбским начином"; Јурај Крижанић, својој *Даворији*, песми шеснаестерачког стиха даје поднаслов „сарбски". ![001_Srpska-bugarstica-kraj-XV-veka.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-srpska-bugarstica-kraj-xv-veka.jpg) Већину појединачних записа **б**. и песама по угледу на бугарштичко певање штампао је Валтазар Богишић у свом зборнику: поред Хекторовићевих, *Мајку Маргариту* Јурја Бараковића из *Виле словинке* 1614, *Попијевку од Свилојевића* из заоставштине Петра Зрињског итд., да би касније били пронађени и други записи, архивским открићима М. Пантића. Богишићев зборник сачињавају пре свега збирке рукописа с краја XVII и из средине XVIII в. (1. *Рукопис дубровачки*, назван и *Попјевке словинске* или *Рукопис библиотеке Мале браће*; 2. *Перашки или Баловићев*; 3. два рукописа из Боке пренесена у ЈАЗУ – *Загребачки рукописи*). Поред **б.**, у Богишићевом зборнику ће се наћи и прегршт песама у десетерцу, махом варијаната песама дугог стиха. Богишић је хронолошко-тематским критеријумом поделио **б.** у две групе: 1. на „опће народне пјесме које се тичу догађаја из опће народне историје" и опште познатих јунака; 2. на песме „мјесног значаја" о Дубровнику и оне које опевају борбе с Турцима у Боки. У првој групи најважније место заузимају песме о првом Косовском боју 1389, са развијеним елементима косовске легенде коју **б.** о другом боју из 1448. допуњују. Познато песничко тумачење косовског пораза бекством Вука Бранковића са разбојишта, исказује се нпр. обрасцем блиским кратком стиху, преносећи се у **б**. о Другом косовском боју и на Змаја Огњеног Вука. Стих: *Данас ћемо видјети ко је вјера а ко је невјера* понављаће се у готово непромењеном облику у обе врсте стиха. **Б.** о непријатељству Милоша Обилића и Вука Бранковића проузрокованом свађом Лазаревих кћери, коју је објавио А. Ф. Гиљфердинг 1859. у свом путопису (*Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији*, у српском преводу, Сар. 1972), а затим Миклошић у првој већој збирци песама дугог стиха (*Beiträge zur Kenntnis der slavischen Volkspoesie I. Die Volksepik der Kroaten*, Wien 1870), Богишић није штампао. За Марка Краљевића се везују познате традицијске теме (братоубиство, спасавање жене од отмичара, ослобађање из тамнице итд.). Опева се невера Страхињине љубе. За Старину Новака се везује митска тема о женидби вилом. Највећи број **б.** из ове „опћенародне групе" дочарава доста верно историјску атмосферу у српској деспотовини у Угарској. Успоставља својеврсне владарско-породичне хронике, прати односе између историјских личности (Стефана Лазаревића, Ђурђа Бранковића, Сибињанин Јанка, краља Матијаша, Змаја Огњеног Вука, браће Јакшића) транспонујући их у епске клишее, понекад митског или новелистичког типа. **Б.** обилују и низом традицијских, интернационалних сижеа (о витешким мегданима, одбрани женске части, невино оклеветаним јунакињама и јунацима, тровањима и осветама, свекрвама грешницама итд.). Приступ историјским збивањима у **б.** има баладичан призвук, опште народни догађаји дубоко задиру у личне судбине јунака. С друге стране, и ликови и догађаји и када нису конкретно историјски тачни, одређују се историјским координатама и осликавају се у оквирима устаљене епско-историјске традиције. **Б.** развијају посебну поетску технику монолога и дијалога. Метричко-синтаксички модели у **б.**, често коришћење плусквамперфекта, смиреност дикције, дистанцирана стилизација **б.** приближавају класичним еповима. Рефрен („припјевни приложак") у **б**. је од шест, ређе од пет слогова. Неки га записи немају. **Б.** се певају у различитим приликама (у колу, на улици, испод прозора, певачи „посебице" један после другог, углавном без инструменталне пратње, међ „дружином"). Мелодија је једноставна. Метар је трохејски, док се дактилом завршава први полустих. Тематско-садржајна структура **б.** као и устаљеност стилско изражајних средстава углавном се поклапа са десетерачком епиком, пре свега Вукове збирке, сведочећи о заједничкој „формулативности" поетског језика у континуитету од неколико векова на различитим просторима. ИЗВОРИ: В. Богишић, *Народне пјесме из старијих, највише приморских записа*, I, Биоград 1878; М. Пантић, *Народне песме у записима од XV-XVIII века. Антологија*, Бг 1964; „Перашка бугарштица о Косовском боју", *Расковник*, Бг, 1989, 7. ЛИТЕРАТУРА: Д. Костић, „Два косовска цикла", *ППНП*, 1939, VI/1; В. Јагић, „Јужнословенска народна епика у прошлости", у: *Изабрани краћи списи*, Зг 1948; М. Лалевић, *Бугарштице*, Бг 1956; М. Пантић, „Мањи прилози за историју наше старије књижевности и културе", (I) *ПКЈИФ*, 1957, XXIII/3–4; (II) *ЗИК*, 1960, 1; (III) 1961, 2; А. Шмаус, „Двоструки епитет у бугарштици", *ЗМСФЛ*, 1959, 2; „Formel und metrisch-syntaktisches Modell", *Die Welt der Slaven*, 1960, V/3–4 (хрватски превод у: М. Бошковић Stulli (прир.), *Усмена књижевност*, Зг 1971); М. Пантић, „Југословенска књижевност и усмена народна књижевност XV–XVIII века", *ПКЈИФ*, 1963, XXIX/1–2; Н. Љубинковић, „Народне песме дугог стиха", *КИ*, 1972, IV/16; 1973, V/17, V/19; Н. Милошевић Ђорђевић, „Речник усмених књижевних родова и врста. Бугарштице", *КИ*, 1977, IX/35; „Ка поетици бугарштица", у: *Поетика српске књижевности*, Бг 1989; С. Кољевић, *Постање епа*, Н. Сад 1998. Нада Милошевић Ђорђевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГАРШТИЧКИ СТИХ **БУГАРШТИЧКИ СТИХ**, хетеросилабички стиховни облик усмене књижевности који се јавља у бугарштицама. Променљивост броја слогова варира: уколико стих има 15 слогова, цезура се обично јавља после седмог слога, а у облику од 16 слогова цезура се налази после осмог слога, што значи да је други полустих силабички стабилнији. Силабички оквир може чак изразитије да се мења, тако да се понекад јављају стихови 12–18 слогова: „Стаде мајка старица сину Марку говорити,/ Поштен домаћине,/ Весели се, домаћине, весели ти пријатељи, -/ „Како, сину, изиде из те арапске тамнице,/ Мој Краљевићу?/ Али ми се откупи том дробном спенцом,/ Али ми се од'рва демескијом бритком сабљом,/ Гиздави јуначе" (Богишић, 5: *Краљевић Марко казује матери како је убио Арапку дјевојку*, забележена у Боки которској). Не увек, али често, јавља се и припев сачињен од пет или шест слогова („припјевни приложак", како га назива Богишић), најчешће после првог стиха, а онда после свака два наредна; могућна је и другачија учесталост: нпр. после петог стиха, а онда после сваког шестог, док се никад не јавља на крају песме. Припев нема изразитијих стилских вредности, али осим ефекта понављања одређених назива или неких атрибута епских ликова, он донекле заокружује мање мотивске целине. Неки истраживачи (Богишић) сматрају да припев завршава строфне целине, али строфе у правом смислу речи у бугарштицама не постоје (то је убедљиво доказивао Т. Маретић). У првом полустиху, који најчешће има дактилски завршетак, постоји јасна трохејска интонација, док је у другом полустиху она знатно неутралисана, поготово дактилским и хипердактилским клаузулама. Понекад се на тим финалним позицијама стиха јављају и некакви облици ембрионалних, најчешће граматичких рима. Уз асиметрични десетерац **б. с.** представља један од два стиха изразитих наративних функција у усменом песништву. Најстарији запис овог стиха је из 1497 (песма о Сибињанин Јанку записана у спеву *Балцино* Рођера де Пачиенце), током XVIII в. стих је коришћен и у писаној књижевности, у књигама песама испеваних „на народну" (А. Качић Миошић), али пре истека тога века **б. с.**, по свему судећи, ишчезава из усменог песништва. ЛИТЕРАТУРА: F. Miklošich, *Beitrage zur Kenntnis der slavischen Volkspoesie I. Die Volкsepik der Kroaten*, Wien 1870; В. Богишић, *Народне пјесме из старијих, највише приморских записа*, Биоград 1878; Т. Маретић, „Метрика народних наших пјесама", *Рад ЈАЗУ*, 170, Зг 1907; С. Матић: *Наш народни еп и наш стих*, Н. Сад 1964; Т. Маретић, *Наша народна епика*, Бг 1966; В. Недић, *О усменом песништву*, Бг 1976; С. Петровић, „Стих", у: *Увод у књижевност*, Зг 1983; Н. Љубинковић, *Трагања и одговори*, Бг 2010. Иван Негришорац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУГОЈНО **[![001_Bugojno-karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bugojno-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/001-bugojno-karta.jpg)БУГОЈНО**, град у Федерацији БиХ, у горњем дијелу долине ријеке Врбас и њеном проширеном дијелу Ускопље. Раскрсница је путева од којих примарни значај има пут долином Врбаса, који јужно од **Б.** прелази у долину ријеке Раме и Неретве и води до Јадранског мора код Плоча. Од њега се код **Б.** oдваја пут ка југозападу и преко Купрешког, Ливањског и Сињског поља води до Сплита. Долином Врбаса изграђена је и жељезничка пруга. Код Доњег Вакуфа, 14 км сјеверно од **Б.**, од долине Врбаса одвајају се пут и жељезничка пруга ка долини Босне јужно од Зенице. **Б.** је регионални гравитациони центар и средиште општине, у чијих је 78 насеља 1991. живјело 46.889 становника. Половина је живјела у општинском средишту. **Б.** је било значајан трговачки центар још у вријеме отоманског царства, када се трговало стоком и сточарским производима, посебно кожом. У периоду аустроугарске владавине **Б.** је добило статус среза, као и прве фабрике (прерада коже, прехрамбена индустрија). Пруга Травник – Доњи Вакуф – **Б.** саграђена је 1894. Послије II свјетског рата брзо се развијало, добило објекте војне индустрије, фабрику писаћих машина, прехрамбену индустрију и постало значајан културни и образовни центар. Године 1991. имало је 22.641 становника, од којих 30,4% Муслимана, 30,2% Хрвата и 30,1% Срба. За вријеме грађанског рата (1992–1995) већина српског становништва је избјегла на територију данашње Републике Српске. ЛИТЕРАТУРА: К. Балихоџић, *Бугојно – монографија*, Сар. 2003. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДАК, Миле **БУДАК, Миле**, књижевник, министар у НДХ, ратни злочинац (Свети Рок, Лика, 30. VIII 1889 – Загреб, 6/7. VI 1945). Већ као студент права био је активан у националистичким хрватским организацијама. У I светском рату био је мобилисан и заробљен у Ваљеву, а у Загреб се вратио 1919. По завршетку студија ступио је у службу код Анте Павелића и пришао обновљеној Хрватској странци права (ХСП). Бавио се публицистиком 1924–1932. Поред више збирки приповедака објавио и више романа. После проглашења монарходиктатуре и бекства А. Павелића налазио се на челу ХСП, коју је увео у Сељачко-демократску коалицију (СДК). Хапшен је као противник постојања југословенске државе, а после једног покушаја атентата задобио је ореол жртве режима. Емигрирао је у Италију где се састао са А. Павелићем поставши његов „доглавник" и управитељ усташких логора. Према споразуму Италије и Краљевине Југославије из 1937, који је укључивао распуштање усташких логора на италијанској територији, вратио се 1938. у Загреб и наставио националистичку делатност. Са Славком Кватерником био је главни организатор усташа и њихове пропаганде. Противио се споразуму Цветковић‒Мачек 1939. Ухапшен је 1940, а после затвора у Лепоглави опорављао се у једној загребачкој болници где је дочекао окупацију. У врху НДХ заузимао је кључне позиције, распиривао националну мржњу и као један од усташких идеолога заговарао геноцид над Србима. Од краја 1941. до априла 1943. био је посланик НДХ у Берлину, потом министар спољних послова. Почетком маја 1945. побегао је из земље. Британци су га изручили новим југословенским властима које су га осудиле на смрт и погубиле. ЛИТЕРАТУРА: M. Грос, *Повијест правашке идеологије*, Зг 1973; Ф. Јелић Бутић, *Усташе и Независна Држава Хрватска 1941‒1945*, Зг 1978; Б. Кризман, *Анте Павелић и усташе*, Зг 1978; *НДХ између Хитлера и Мусолинија*, Зг 1983; *Усташе и Трећи Рајх*, Зг 1983; Љ. Бобан, *Контроверзе из повијести Југославије*, I–II, Зг 1987–1989. Срђан Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДАКОВ, Павле **БУДАКОВ, Павле**, лекар, патолог, универзитетски професор (Кикинда, 9. VII 1945). Медицински факултет у Новом Саду завршио 1968, магистрирао 1975, а докторирао 1977. о деловању алкохола као етиопатогенетског агенса хроничних запаљењских процеса панкреаса. Редовни професор патологије на Мед. ф. у Новом Саду постао 1992. Предавао и на Стоматолошком факултету у Новом Саду и Бањалуци. Био је декан Мед. ф. у Новом Саду (1992–2000) и председник Удружења патолога Југославије (1987). Стипендиста Фогартијеве фондације (1985, Питсбург, САД) и Фулбрајтове фондације (1987, Нешвил, САД). Његов научни допринос везан је за нефро и урогениталну патологију. Уредио је са Д. Пејином књигу *Универзитет у Новом Саду, Медицински факултет* (Н. Сад 2000). Био потпредседник Извршног већа АП Војводине 1996–2000. ДЕЛА: и М. Хаџић, Ђ. Ристић, *Практикум из патолошке хистологије*, Н. Сад 1985; коаутор, *Патологија за студенте стоматологије*, Н. Сад 1987; и V. D. Devečerski, M. S. Marjanov, „The zona fasciculata of the adrenal glands 60 days after termination of exposure to chemical fertilizer", *Verhandlungen der Anatomischen Gesellschaft*, 1995, 8/11; коаутор, „The мanagement of T1G3 bladder cancer", *Urologia Internationalis*, 2002; 69 (4). Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДАКОВ, Слободан **БУДАКОВ, Слободан**, новинар, политичар (Велика Кикинда / Кикинда, 27. XI 1927). Студирао у Београду на Новинарско-дипломатској високој школи, а дипломирао на Високој школи политичких наука. Од гимназијских дана био је активиста у омладинским организацијама. Новинарством се почео бавити одмах након велике матуре 1947. у *Слободној Војводини* у Новом Саду, где је после промена имена листа у *Дневник* (1953) успешно водио привредну и унутрашњеполитичку рубрику, те био заменик главног уредника. Године 1971. именован је за директора Телевизије Нови Сад у изградњи. Под његовим руководством подигнут је ТВ дом на Мишелуку (срушен у НАТО бомбардовању 1999) и покренут комплетан телевизијски програм на српском и четири језика националних мањина. Док је он био директор, новосадска селекција документарно-фељтонског програма на ТВ фестивалу у Порторожу 1974. освојила је прво место у конкуренцији осам домаћих телевизија. На челу Телевизије као директор био је до 1979, а у периоду 1983–1989. обављао је дужност генералног директора РТВ Нови Сад. Као новинар највише се бавио актуелним питањима привреде, посебно проблемима економског система, цена, продуктивности и економичности. За кратак, луцидно осмишљен текст *Шта значи 1 одсто* добио је 1960. војвођанску годишњу новинарску награду „Светозар Марковић Тоза", која му је припала још неколико пута. После одласка у пензију уређивао је *Гласник* и друга издања Војвођанског клуба. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДАЛИЈА **БУДАЛИЈА** (Budalia), античко насеље и станица на путу Siscia–Sirmium. Предримско келтско-панонско насеље које се налазило на праисторијском и античком путу у Посавини. У *Itinerarium Hierosolymitanum* наведено је као станица 8 миља западно од Сирмијума. Локализује се код Кузмина. Име је изведено из епитета Марса посведоченог у Галији, под чијом је егидом био овај простор; на једном споменику из Рима (CIL VI 37213) као завичај војника наводи се vicus Budalia, које је било у оквиру pagus Martis. У селу **Б.** рођен је римски цар Трајан Деције (249–251), те ће се ово место, по њему, у касној антици називати Vicus Decis. ЛИТЕРАТУРА: М. Мирковић, *Сирмијум – историја римског града од I до краја VI века*, Ср. Митровица – Бг 2006. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДАЛИНА ТАЛЕ → ТИПСКИ ЛИКОВИ У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ **БУДАЛИНА ТАЛЕ** → **ТИПСКИ ЛИКОВИ У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ** # БУДВА **БУДВА**, град у Црногорском приморју и центар општине површине 122 км2, у којој је 2011. у 33 насеља живело 19.170 становника (48,19% Црногораца и 37,7% Срба; српским језиком говори 51,89%, а црногорским 34,77%). **Б.** је најзначајније туристичко насеље у Црној Гори, које је дуж обале формирало континуирану туристичку зону дугу око 10 км, за коју је устаљен назив Будванска ривијера. Општина обухвата и већа насеља: Бечићи, Свети Стефан и Петровац. Кроз **Б.** пролази пут који прати читаву јадранску обалу од Ријеке до Улциња, а овде се од њега одваја пут ка Цетињу и Подгорици. Зачетак насеља је на малом кречњачком полуострву на западној периферији залива дугог око 2 км. На њему је изграђена тврђава и утврђени град, чији су зачеци још у грчкој колонији из IV в. п.н.е. Данас је стара **Б.** типичан средњовековни град који су формирали Млечани, окружен зидинама, с недоследно решеткасто распоређеним уским улицама и спратним каменим кућама. На обали залива настало је савремено насеље, а у залеђу су постојале кнежине Маини, Побори и Брајићи, те издвојена комунитад Паштровићи. Развојем туристичких функција приобални део насеља се проширио према унутрашњости флишне зоне и инкорпорирао сва околна села, а велике обрадиве површине заузели су хотели, пансиони, куће за одмор и други туристички садржаји. Ти делови града преузели су називе по старим именима. Стари град је са северне, источне и јужне стране опасан морем, а прилаз је био могућ само са западне стране. Ту је главни улаз у град, на који се наставља најдужа, али уска и кривудава улица (Његошева улица) која води до најпространијег трга (Трг старих цркви) и до цитаделе, који су на југоисточној периферији насеља. Ту су католичка црква Св. Јована Крститеља, православна црква Св. Тројице и темељи тробродне базилике с подним мозаицима из VI–VII в. Југозападно од њих у непосредној близини налазе се црква Св. Саве Освећеног и црква Св. Марије. Са северне стране налази се старо пристаниште које је последњих година претворено у велику марину за чамце и јахте. На тој страни су још четири градске капије, али се на њих надовезују кратке улице. **Б.** је у великој мери страдала у земљотресу 1979, али је у потпуности обновљена. Читава околина се оријентисала ка туризму и трговини, чему погодује богато историјско наслеђе, природне плаже, блага медитеранска клима и изузетно привлачни природни амбијенти. Град се трансформисао у центар туризма Црне Горе, тако да Будванску ривијеру годишње посети више од 200.000 туриста. Познате будванске плаже су Могрен, западно од старог града, и пространа Словенска плажа на североистоку, која се протеже дуж целог залива. Западно од **Б.**, на другој страни брда Спас (385 м) налази се пространа плажа Јаз уз коју је аутокамп. Најпознатији су стари хотели „Авала" и „Могрен", саграђени у непосредној близини Старог града. У новије време у граду и околини постоји преко 50 нових и реконструисаних старих хотела. Највише их је источно од **Б.** иза рта Завала дуж суседног залива названог по старом селу Бечићи. Њих дели гребен висок 60 м, кроз који је прокопан 120 м дуг тунел за пролаз пешака. Испред Будванског залива налази се мало ненасељено острво Св. Никола. Године 2011. град **Б.** је имао 13.278 становника. Милутин Љешевић [![001_BUDVA_karta.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-budva-karta.jpg)](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/001-budva-karta.jpg) Антички град Buthoe настао је као грчка колонија у области илирских Енхелејаца, који су по миту повезани са Кадмом и Хармонијом. Древни град обухватао је јужни део камените хридине где је данашња стара **Б.**, високу стену где се данас диже кастел Св. Марије и околни простор уз цркве Св. Саве, Св. Тројице и Св. Ивана. Некропола се налазила на око 200 м западно од главне градске капије на благој падини брда Св. Спас. Најстарији гробови су датовани грчким сликаним вазама из периода око 520 п.н.е., али највећи број гробова, уједно и најбогатијих, припада периоду IV в. п.н.е што сведочи о процвату града. Бројни су налази апулске и ранохеленистичке Gnathia керамике, као и златног накита из овог периода. Током III в., посебно у време Римско-илирских ратова, Бутуа стагнира. Од 168. п.н.е под римским је утицајем и управом, те је Плиније помиње међу градовима римских грађана. Римски републикански и раноимперијални период је време новог узлета града и романизације, о чему сведоче некрополе с римским формама сахрањивања, гробни прилози и антропонимија. На извесну аутохтоност и локалну традицију указује специфична форма надгробних споменика – ципуса. У касноантичком периоду опада значај града; некропола из III–IV в. је скромно, неуређено гробље, с проређеним гробовима и готово без надгробних споменика. У рановизантијском периоду обновљен је део античког бедема и изграђена, крајем V или почетком VI в., пространа црква с мозаиком која указује на значај града у црквеној хијерархији новоосноване касноантичке провинције Превалис. Александар Јовановић ![002_BUDVA_stari-grad.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-budva-stari-grad.jpg) Сматра се да је у доба касне антике градско језгро на полуострву било опасано бедемима. После пропасти Римског царства **Б.** је опстала као један од ретких античких градова и дошла под власт Византије. Према вестима цара Константина Порфирогенита, 840–841. Сарацени су напали и опустошили град који је након тога обнављан. Средином XI в. жупа Чучева са **Б.** припала је Радославу, сину зетског кнеза Војислава, а после 1078. то је био посед краља Бодина. Између 1184. и 1186. **Б.** је дошла под власт Стефана Немање. У саставу српске државе уживала је аутономију која је била регулисана статутом као и код других приморских градова. Након распада државе Немањића град је дошао под власт Балшића, а крајем XIV и током прве половине XV в. повремено су га држали Црнојевићи, Сандаљ Хранић, Ђурђе Страцимировић, Балша III и српски деспот Ђурађ Бранковић, који му је 1440. потврдио привилегије. У то време у будванском Кастелу столовао је зетски митрополит. **Б.** је под власт Млетачке републике потпала 1442. када су ограничена њена некадашња аутономна права. Дуго је била изложена турским нападима, а посебно 1571, када је опљачкана и опустошена. После слома Млетачке републике, једно време била је у поседу Аустрије (1797–1806), затим кратко под руско-црногорском управом, па француском, да би одлуком великих сила 1815. била додељена Аустрији под чијом је влашћу остала све до ослобођења 1918 Марко Поповић На Митровдан 8. XI 1918. јединице Српске војске ослободиле су **Б**. Са подручја Општине, у саставу Српске војске на Солунском фронту борило се више стотина добровољаца. Заједно са Бокељима грађани **Б.** изјаснили су се за уједињење са Србијом. На територији данашње општине постојале су три самосталне општине: **Б.**, Свети Стефан и Петровац. У економском погледу крај је био веома сиромашан. Економска емиграција је била велика – нарочито у Америку. Обрадивог земљишта је било мало; највише се гајило јужно воће, винова лоза; развијено је било маслинарство, сточарство и рибарство. **Б.** није имала добре саобраћајне везе: пут према Цетињу изграђен је тек 1931; поморски саобраћај је био главни. Изградњом дворца Милочер породице Карађорђевић 1935. и хотела „Авала" 1939. туризам у **Б.** постаје важна привредна дјелатност. Између два рата **Б.** су највише посјећивали Чеси; у Прагу је 1935. основано Друштво пријатеља **Б.** и Јужног приморја. За вријеме II свјетског рата **Б.** су 17. IV 1941. заузели Италијани, а од септембра 1943. до ослобођења 22. XI 1944. била је под њемачком окупацијом. У антифашистичкој борби погинуло је 256 бораца из Општине **Б.** а у логорима затворено више стотина житеља овог краја. Послије ослобођења **Б.** је ушла у састав Републике Црне Горе. Стари град **Б.** је према попису из 1933. имао 689 становника, а тај број се незнатно мијењао до земљотреса 1979. Послије обнове града ту живи око 120 становника. **Б.** је једна од најразвијенијих општина у Републици. Туризам је главна привредна дјелатност: половина туристичког промета у Црној Гори остварује се у **Б**. Највише гостију долази из Србије, затим Русије и западних земаља. У Општини постоје три основне и једна средња школа, Факултет за туризам и бизнис и Правни факултет. **Б.** има своју Радио-телевизију, Модерну галерију, Археолошки музеј, Библиотеку и Архив. Најзначајнија културна манифестација у сезони је „Град Театар". **Б.** је препознатљива и по спортским активностима: ФК „Могрен", ватерполо клуб и одбојкашки клуб су водећи клубови у Републици; успјешно се такмиче и кошаркашки, рукометни, карате и други клубови. Мирослав Лукетић Најстарија прецизно датована међу будванским црквама била је црква Св. Марије у саставу бенедиктинског манастирског комплекса. Према натпису на плочи на унутрашњој страни северног зида данашње грађевине, црква је подигнута 840. Претпоставља се да се налазила на месту постојеће цркве познате под именом Св. Марија *in punta*, у јужном делу града, у непосредној близини цркве Св. Саве Освећеног. Цркву су касније преузели фрањевци и држали до доласка Француза 1807. Данашња црква Св. Марије, са додатком у имену који ближе одређује њен положај (*in punta*: на рту), представља једнобродну грађевину с правоугаоном апсидом на јужној страни. Време настанка цркве није поуздано установљено. На цркви је уочено више етапа грађења. Најстарији део грађевине, апсида и јужни део наоса, засвођени су преломљеним сводовима. Према натпису у северном зиду цркве, облику основе и конструкцији свода, тај део градње може се датовати у другу половину XIII в. Црква је обнављана и у XVII в. када су дограђене просторије на источној, северној и западној страни, а по свему судећи, из тог времена је и звоник на преслицу. ![003_Crkva-Sv-Save-osvecenog.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/003-crkva-sv-save-osvecenog.jpg)Мала црква посвећена Св. Сави Освећеном налази се на градском тргу, у јужном делу старог града, у непосредној близини цркве Св. Марије *in punta*. По будванским летописцима, тај светитељ био је први патрон града. На основу натписа уклесаног у плочи у ниши јужног зида наоса црква је датована у 1141. Историјска збивања условила су честа прелажења цркве из поседа православних у посед католика. На основу сачуваних извора зна се да је православна била у доба цара Душана, у време владавине Балшића и касније у XVII и XVIII в., а по натпису на надвратнику западног портала проистиче да је неко време припадала фрањевцима. То је ранороманичка једнобродна грађевина са олтарском апсидом на истоку, полукружном са спољне и унутрашње стране. Брод цркве подељен је пиластрима на три травеја и засведен подужним полуобличастим сводом. У овај простор светлост је допирала кроз уске, лучно завршене једноделне прозоре смештене у средишту апсиде и на северном зиду источног и средњег травеја. На западној фасади главни портал изведен је блоковима кречњака, а изнад њега постојао је, по свој прилици, дводелни прозор. Изражајност једноставних фасада постигнута је наизменичним ређањем блокова од сивкастог и ружичастог камена. Полихромна обрада фасада, присутна и на которским црквама, потиче из ломбардијске и тосканске романике. Из свега се закључује да црква својом схемом основе и спољном обрадом представља комбинацију решења својствених градитељству романике. ![004_Freska-u-crkvi-Sv-Save_oko-1150.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/004-freska-u-crkvi-sv-save-oko-1150.jpg)О првобитном зидном сликарству грађевине непосредно сведоче ретки остаци композиција и ликова. Веће површине фреско-живописа сачувале су се на северној страни зида и свода сва три травеја. Најбоље је очувана композиција Вазнесења Христовог у средишњем травеју, са одлично изведеним ликом Богородице, Христа, апостола и анђела. У западном травеју, судећи по сачуваним фрагментима, приказане су две сцене из житија патрона цркве Св. Саве Освећеног. И поред знатне оштећености живописа, закључује се да су фреске рађене у духу византијске уметности и да их је извео грчки мајстор. Иконографске и стилске одлике упућују на средину XII в. као највероватније време њиховог настанка. У будванској цитадели, а у близини цркве Св. Марије *in punta*, налазила се црква посвећена Богородици, позната као Св. Марија *de Castello*. У изворима је забележено да су је саградили православни калуђери, али време њеног настанка није поуздано установљено. По сачуваним остацима закључује се да је била једнобродна грађевина подигнута у периоду XII–XIV в. и украшена фрескама. Од 1435. или 1437. до 1442. у њој је било смештено седиште Зетске митрополије. Срушена је у XIX в. Црква посвећена Св. Јовану Крститељу, који је постао патрон града, била је катедрална црква будванске бискупије све до 1828. Тачно време њене изградње и првобитни облик нису познати. Постојећа грађевина је тробродна базилика без апсиде, са бочним певницама, хором и сакристијом. По начину градње и обележјима архитектуре претпоставља се да је подигнута у XV в. Општи изглед цркве измењен је каснијим доградњама. У XIX в. уз првобитну грађевину са северне стране дограђен је звоник, а са јужне бискупски двор. Међу иконама најзнаменитија је икона Богородице са Христом, позната као *Будванска Богородица*. Претпоставља се да је сликана за будванску цркву Св. Марије и да је касније доспела у цркву Св. Јована Крститеља, где се и данас налази и чува у збирци уметничких предмета. Стилске и иконографске карактеристике те иконе упућују на јужноиталијанска византијска решења и на XIII в. као време њеног настанка. Међу осталим истичу се слика Св. апостола Петра и Павла, рад уметника из круга Карпача, неколико грчких икона и слика Св. Луке, дело домаћег сликара А. Боцарића. Јужно од цркве Св. Јована Крститеља налазе се темељи тробродне базилике са подним мозаицима, по свему судећи, из VI–VII в. Будванска црква Св. Тројице, у близини осталих цркава, подигнута је 1804. Једнобродна је грађевина са полукружном апсидом, куполом и звоником на преслицу. Веома пажљиво је уобличена њена западна фасада с главним профилисаним порталом и розетом изнад њега. Изразито обележје цркве је двобојност фасада. Њихово врло упечатљиво дејство постигнуто је блоковима од сивог и црвенкастог камена у наизменичним редовима. У унутрашњости цркве налази се иконостас израђен у барокном стилу. Иконе у доњем делу иконостаса, осим престоних, радио је почетком XIX в. непознати сликар, вероватно грчког порекла. Никола Аспиоти, уметник са Крфа, израдио је горње делове иконостаса 1864. Испред цркве налази се гроб књижевника Стефана Митрова Љубише, а споменик (рад уметника Лојза Долинара) подигнут је у градском парку. Драгана Павловић У епским песмама **Б.** се помиње уз богату атрибуцију – као *град* и *град приморски*, *бијела* и *пребијела*, *питома*, *у Приморју*, *на крајину* итд. Песме је опевају у историјском контексту црногорско-турског сукоба 1768 (СМ 14), Наполеоновог похода 1813 (Вук VIII, 44; СМ 48) и доласка књаза Данила на власт у Црној Гори (Вук VIII, 71). Само у *Српским народним пјесмама из необјављених рукописа Вука Стефановића Караџића* (Бг 1974, IV, 39 – о погибији и освети Пера Мартиновића) помиње „будванске пазаре", где се купује „добра трговина", по чему је град био чувен од најстаријих времена. Мирјана Детелић ЛИТЕРАТУРА: С. Накићеновић, *Антрополошка студија Бока*, Бг 1913; М. Шуфлај, *Срби и Арбанаси*, Бг 1925; М. Абрамић, „Антикни налази у Будви", *Гласник Народног Универзитета Боке Которске*, 1937, 4; В. Кораћ, *Градитељска школа Поморја*, Бг 1965; M. Лукетић, *Будва, Св. Стефан, Петровац*, Будва–Цт 1966; *Историја Црне Горе*, I, Тг 1967; В. С. Караџић, *Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима*, Бг 1969; *Историја Црне Горе* II/1, Тг 1970; П. Мијовић, М. Ковачевић, *Градови и утврђења у Црној Гори*, Бг–Улцињ 1975; З. Зековић, Д. Станојевић, „Конзервација и презентација живописа у цркви Св. Саве Освећеног у Будви", *ГДКС*, 1986, 10; Ж. Бујуклић, *Правно уређење средњовековне будванске комуне*, Никшић 1988; С. Вујовић, *Људи и градови*, Будва–Бг 1990; Д. Срејовић, *Древна Будва у миту и историји*, Бг–Будва 1996; Л. Ђурашковић, „Црква Светог Саве Освећеног у Будви", *СДИУС*, Бг, 1996, 23–26; С. Паповић, Љ. Б. Поповић, *Античка Будва*, Будва 1997; М. Лукетић, *Туризам у Будви 1918–1941*, Будва 1998; М. Чанак Медић, „Црква Светог Саве у Будви", *Зограф*, 1998–1999, 27; М. Антоновић, *корични наслов:* *Град и залеђе; фронтиспис: Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији* *у* *XIV и XV веку*, Бг 2003; С. Петковић, *Културна баштина Црне Горе*, Н. Сад 2003; *Студијски семинар „Приморски град у транзицији"*, Будва 2004; Б. Стругар, *Будва*, Бг 2005; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007; Р. Ратковић, *Развој хотелијерства у Црној Гори*, Будва 2009. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДВАНСКИ СТАТУТ **БУДВАНСКИ СТАТУТ**, статут средњовековне комуне Будве. Познат је према шест преписа, од којих се два најзначајнија чувају у Библиотеци Св. Марка у Венецији. Старији рукопис потиче из друге половине XVII в, док је на млађем препису назначено да је настао 1700. По овим рукописима 80-их година XIX в. објављено је критичко издање које је приредио Шиме Љубић. Сви преписи рађени су према италијанском преводу Статута који је начињен након што је Будва коначно потпала под млетачку власт 1442. Изворни текст је, као и сви остали статути јужнодалматинских градова, био вероватнo написан на средњовековном латинском језику. Првобитна редакција Статута настала је за време владе цара Душана (1336–1355). На то основно језгро потом су додаване нове статутарне одредбе, да би коначни текст био заокружен у првим деценијама XVI в. Статут садржи 295 одредби. Прво датирано поглавље (251) потиче из 1426, а потом, без хронолошког реда, датирано је још само десетак поглавља насталих током XV в. Према тим оскудним временским граничницима, на основу садржине, језика, правне терминологије, назива мера и монета, могу се разлучити три слоја статутарних одредби: доба Немањића и потом период власти Балшића, доба Деспотовине и доба млетачке владавине. Тако текст Статута није никада био изнова или коначно редигован, него су његовом првобитном садржају додавани нови прописи којима су – нарочито у млетачком раздобљу све изразитијег умањивања комуналне аутономије – мењане или укидане раније одредбе. Изворна статутарна кодификација из времена цара Душана означила је и у Будви довршен процес развоја градског комуналног живота и аутономности, започет још у доба зетских владара у XII в. и укорењен у древним традицијама римског муниципалног уређења и градских самоуправа вековима очуваних у Византији. Самосталност коју је Будва, попут других приморских градова, уживала у држави Немањића поступно је била обликована у изграђену градску самоуправу и судску аутономију, с правом које је стварано и мењано одлукама градског Већа. Један број појединачних закона (статута) насталих у дугом временском следу, био је, по угледању на статут блиског Котора, прикупљен и пречишћен, и с неким новим одредбама или озакоњеним правилима обичајног права, редигован у јединствен зборник који се налази у књизи Статута. То је основно језгро Статута, које чини првих 250 поглавља. Најважнији одељци Статута посвећени су институцијама комуналне аутономије, односу комуне према државној власти и судском поступку. Уређење будванске комуне у основи следи познату слику градских власти на далматинском приморју. Градско Веће, које се од времена млетачке власти означава као Велико веће, у доба настанка Статута већ је племићког карактера. Оно је расправљало о свим важнијим питањима, а општи прописи које је усвајало имали су законску снагу. Сваке године на дан Св. Марка из своје средине бирало је једно уже тело, састављено од тројице судија и осам већника, које је носило извршну власт и, нарочито, решавало питања финансија. Под млетачком влашћу ова градска влада названа је Мало веће, да би реформом из 1503. био измењен његов састав (поред градских судија сачињавали су га и прокуратори општине и благајници катедрале), док су управну и финансијску надлежност преузели млетачки начелници, препуштајући Малом већу само неважна питања. Избор општинских службеника (канцелара, нотара, аудитора) такође је, по првобитној редакцији Статута, био у надлежности градског Већа. Пространа власт градских судија чинила их је највишим званичницима комуналне аутономије и личностима с највећим угледом. Суђења су била јавна, пред судским већем, и одвијала се на градском тргу, а само незнатне парнице могао је пресуђивати судија појединац. Судије су биле дужне да суде у складу са Статутом, праведно и непристрасно. Само је судија могао замењивати одсутног кнеза, а поред извршне, финансијске и судске власти, судије су били носиоци и неких административних послова. Заједно с градским Већем, судије су бирале канцелара. Његова дужност је била да води судске записнике и саставља пресуде, као и да води званичне белешке о заседањима Великог већа и сачињава акте о донетим одлукама. Такође, састављао је обрачун прихода и расхода комуне на крају сваке године. До средине XV в. грађанима Будве било је забрањено да буду нотари у родном граду. Једна статутарна одредба налаже да нотар мора бити исправан и учен човек. Нотари су састављали исправе о донетим пресудама (carta di sentenzia), као и јавне исправе о различитим приватним правним пословима. Преписи свих исправа уношени су у нотарску књигу – катастих, и представљали су доказ о својини на непокретностима, а у случају губитка оригиналног документа, на основу катастиха су издавани веродостојни преписи. Двојица аудитора које је међу племством бирало Велико веће, надзирали су рад суда и контролисали састављање нотарских исправа као нека врста чувара законитости. Уводно поглавље Статута посвећено је кнезу. Карактеристично је да недостају одредбе о кнежевим овлашћењима и надлежностима. Кнез је био спона између државне власти и комуне. Постављен од владаоца, као представник царске власти, вршио је надзор над радом органа комуналне аутономије, нарочито у погледу испуњавања поданичких обавеза и дужности. Како је Будва уживала мањи степен аутономије него Котор, где кнез не само да је судио заједно с градским судијама, него је и председавао заседањима Великог и Малог већа, одредба **Б. с.** да се изасланици града морају придржавати наређења судија и кнеза, упућивала би да је кнез имао сличну улогу надзора над радом градских већа и у Будви. Убирање свих дажбина које је Будва била дужна да даје као трибут државној власти, од којих је најважнији био акростих у износу од 100 перпера, било је у надлежности царевог казнаца који би повремено долазио у град. Будва је имала и обавезу да владару стави на располагање 50 војника с капетаном, уколико би се цар нашао у војном походу на земљишту између Скадра, Котора и Зете. Најважнија кривична дела била су изузета из сфере судске аутономије града. За неверу (издају), вражду (убиство и рањавање), убиство и крађу коња и тежа кривична дела почињена над особама у статусу личне зависности (серви), суђење је било придржано у надлежности царског суда (тзв. владаочеви резервати). Премда је споразумом о предаји града под власт Млетачке републике 1442. било потврђено важење Статута и очување привилегија које је Будва уживала под деспотом Ђурђем Бранковићем, градска аутономија била је испрва сужена, подведена под строгу контролу начелника посланих из Венеције, да би временом најзад била готово укинута. Статут је формално остао на снази, градска већа наставила су да заседају и доносе одлуке о неважним стварима, али је и за њих постала неопходна потврда венецијанског Сената. Начелник, којег је на две године именовала Сињорија (за Будву у рангу потестата), концентрисао је у својим рукама војну, управну, фискалну и судску власт. Он сазива седнице Великог и Малог већа и председава им, одлучује о свим финансијским стварима и питањима безбедности, има право конфискације имовине и може да протера из града све за које се сумња да нису верни поданици Републике. Пресуђивање у кривичним предметима постаје искључива надлежност начелника који суди према млетачким законима. У грађанским парницама начелник суди заједно с општинским судијама, и ту је дужан да поштује одредбе Статута. Првобитна редакција Статута у доба цара Душана већ је познавала право на жалбу и другостепено суђење пред которским судом. Под млетачком влашћу апелација је била упућивана на пресуђивање которском ректору, кнезу и капетану Задра или у Венецију, зависно од вредности спора. И та бледа сенка негдашње комуналне аутономије ипак је вековима одржала **Б. с.** у правном животу града, па су нека његова поглавља примењивана чак и у XIX в. када је коначно у целости стављен ван снаге увођењем аустријског законодавства. Статутом је најнепотпуније регулисано приватно право, стварно и, посебно, облигационо. Одредбе ту граде слику скромног привредног живота, којем су печат давали земљорадња и виноградарство, локално занатство и трговина. У области стварног права највише је прописа о законским службеностима, док забрана отуђивања непокретности у корист странаца, карактеристична за средњовековне комуне, овде тежи да искључи све који не потичу из породица које се од старине одликују грађанством Будве. Облигационо право не показује значајније трагове рецепције римског права (ius commune италијанских и далматинских градова). То су претежно прописи дуго изграђивани правним обичајима које су изнедриле потребе живота. Сразмерно највећи број прописа је из области породичног и наследног права, с приметним обележјима словенских обичајних установа и правних схватања, услед раног преовладавања житеља словенског порекла и изразитог етничког српског обележја града још у XIII в. Уопште, у области приватног права, уз донекле очувану традицију византијских правних института (законске службености, право прече куповине, мираз) и јасан утицај канонског права, открива се тек спорадичан млетачки утицај. У области јавног права он је израженији, а ту се опажа и угледање на установе и решење Которског статута, као и утицај права средњовековне српске државе. Премда далеко заостаје иза статута развијенијих далматинских комуна, те главним представницима тзв. јужне групе, пре свега Дубровачким, али и Которским статутом, дуго настајање статутарних одредби и дуговечност у примени чини овај правни споменик важним и занимљивим извором српског средњовековног права. ИЗВОРИ: Ш. Љубић, *Statuta et leges civitatis Buduae, civitatis Scaradonae, et insulae Lesinae, Monumenta historico – juridico slavorum meridionalium*, I/3, Зг 1882–1883; Н. Вучковић, „Будвански анали Крсте Ивановића", *ИЗ*, 1965, 22, 4; М. Лукетић, Ж. Бујуклић, *Статут Будве*, Будва 1988. ЛИТЕРАТУРА: И. Строхал, *Статути приморских градова и опћина*, Зг 1911; М. Шуфлај, *Срби и Арбанаси*, Бг 1925; И. Синдик, *Комунално уређење Котора од прве половине XII до друге половине XIV столећа*, Бг 1950; К. Јиречек, „Романи у градовима Далмације током средњег века", у: *Зборник Константина Јиречека*, Бг 1951, II; И. Синдик, „Однос града Будве према владарима из династије Немањића", *ИЧ*, 1957, 7; *Историја Црне Горе*, Тг 1970, II/1 II/2; Н. Вучковић, *Средњовековни статут града Будве*, Будва 1970; И. Божић, *Немирно Поморје XV века*, Бг 1979; Ж. Бујуклић, *Правно уређење средњовековне будванске комуне*, Никшић–Будва 1988; Ј. Даниловић, *Историјско правне студије*, Пг 2002; М. Антоновић, *Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији у XIV и XV веку*, Бг 2003. Мирјана Стефановски \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИЛОВИЧ, Антон Семјонович **![001_Anton-S-Budilovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-anton-s-budilovic.jpg)БУДИЛОВИЧ, Антон Семјонович,** слависта, историчар, публициста (Комотово, Русија, данас Белорусија, 5. VI 1846 – Петроград, 25. XII 1908). Студирао на Историјско-филолошком факултету у Петрограду 1863--1867. Усавршавао се код И. И. Срезњевског и В. И. Ламанског. Био доцент за словенске језике на Духовној академији у Петрограду (1869–1872). Магистарску тезу „Исследование язика древнеславянского перевода XIII слов Григория Богослова" одбранио 1871. Био је на студијском путовању по словенским земљама 1872–1875, проучавајући језике, књижевност и етнографију. Од 1875. до 1881. био је професор на Историјско-филолошком институту у Нижину. Докторат „Первобытные славяне в их языке, быте и понятиях по данным лексикальным..." одбранио 1879. Од 1881. до 1892. био је професор руског и црквенословенског језика на Варшавском универзитету (декан 1887–1892). Године 1882. изабран је за дописног члана Академије наука у Петрограду. Био је ректор Јурјевског (данас Тартуског) универзитета (1892–1901) и професор упоредне граматике словенских језика. Професор емеритус постао 1899, а члан савета Министарства просвете 1901. Од 1907. до 1908. био је издавач и уредник часописа *Московские ведомости*. За дописног члана Српског ученог друштва изабран је 1886, а од 1892. почасни је члан СКА. Био је члан Монархистичке партије, славенофил и заговорник идеје о уједињењу балканских Словена. ДЕЛА: *Об ученой деятельности Ломоносова по естествознанию и филологии*, СПб 1869; „Очерки из сербской истории", *Славянский сборник*, СПб, 1875, 2; *Культурная деятельность народов Греко-славянского мира*, Москва 1896; *Наука и политика*, СПб 1905. ЛИТЕРАТУРА: *Славяноведение в дореволюционной России*, Москва 1979; А., „Свесловенски језик", *Стражилово*, 1892, 38; 1893, 25; Е. Ф. Карский, *Будилович*, Варшава 1909; В. Вулетић, *Руси и Срби у сусрету*, Н. Сад 1995. Гордана Радојчић Костић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМ/БУДИМПЕШТА **БУДИМ/БУДИМПЕШТА** (Budapest), главни град Мађарске, на северној периферији државне територије, око 80 км јужно од границе према Словачкој. Смештена је на северној периферији Панонске низије, на месту где пловна река Дунав напушта Вишеградску клисуру и улази у Панонску низију. То је једна од најзначајнијих саобраћајних раскрсница овог дела Европе. Од ње се одвајају путеви према југу (Балканском полуострву и Моравско-вардарском путу), према истоку и североистоку (Румунији и Украјини) и западу (Аустрији, Немачкој и Чешкој). По важности, за овим путевима заостају они који су упућени према северу јер се ту испречава широка зона планинског ланца Карпата, коју северно од **Б.** не пресецају дуге речне долине као природне предиспозиције путева. ![001_Srpska-saborna-crkva-u-Budimu-litogr-19v.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-srpska-saborna-crkva-u-budimu-litogr-19v.jpg) Будимпешта је двојно насеље. На десној страни Дунава формирано је старије насеље Будим (Buda), које има зачетке у римском пограничном граду Aquincum, насталом у I в. н.е. на месту старијег келтског насеља. То је северна периферија савременог Будима. Дунав је тада био граница Римског царства, а на другој страни реке била је варварска територија. Будимска страна је током старог и средњег века имала преимућства због стратешких квалитета положаја, које су јој пружали Будимски брегови релативне висине 100–300 м. На једном од њих изграђена је Будимска тврђава. На уском појасу земљишта између ње и реке изграђено је мало подграђе Будим. У Будиму је до 1361. била престоница Угарске. Када су терени Будима постали недовољни за развој насеља, оно се проширило и на леву страну Дунава, на пространу низију 100–120 м н.в., где је настало насеље Пешта (Pest). Ту су постојале могућности слободног ширења савременог насеља и од времена када су стратешки квалитети насеља изгубили значај, приоритет у значају добија Пешта. **Б.** је град са око 2.000.000 становника и најзначајнији је индустријски, трговачки, културно-просветни и туристички центар Мађарске. У њему данас живи око 1.000 Срба. Слободан Ћурчић Будим је престони град угарских краљева. Срби су били стари становници овог града још од средњег века и то не само преко династичких веза Рашке и Угарске, него и преко појединих племића који су у њему имали куће у доба краљева Жигмунда и Матије Корвина (XIV–XV в.), а посебно преко деспота Стефана Лазаревића, који је у том престоном граду имао и своју палату. Срби су свом насељу, од времена Турака званом Табан, дали име по свом ћурчијском занату и штављењу коже за обућу и одећу. Табан се налазио на уском простору између Будимске тврђаве и Гелертовог брега код данашњег моста Ержебет. У време Велике сеобе под патријархом А. Чарнојевићем у њему се нашло веома много, можда десетине хиљада, па и више пребеглих Срба. Од тог броја се следећих година, а нарочито 1702, много њих одселило у новостворену Потиску и Поморишку војну границу и другде, тако да их је остало нешто преко 4.000 душа, колико их је било и према попису из 1715. Смањивање броја српског становништва текло је и после тога, па их је 1720. било око 3.000, 1766. свега 1.123. Сталном смањивању броја Срба допринеле су две епидемије куге (1709–1713, 1738–1739) кад је умрло 631 лице, као и честе поплаве Дунава (посебно 1712) и пожари, покатоличавање и утапање у мађарску нацију. Мађари су га називали „Рацварош", а Немци „Рајценштат". Поред Табана, понешто Срба било је и у другим деловима будимских предграђа – у Воденој вароши и Ујлаку. У првој половини XVIII в. Табан је био највеће насеље у оквиру града Будима, у којем до 1715. на ужем градском подручју није било ниједног Србина којем је било забрањено да станује у царским тврђавама у Угарској. На врло ограниченом простору Табан је у почетку био насеље бедних, збијених кућица, најчешће колиба покривених сламом и трском, страћара од ћерпича и плетера, облепљених блатом, а само мали број кућа био је од тврђег материјала, са таваном и подрумом, саграђен на целом „плацу". Улице су се називале по појединим личностима или по врсти занимања њихових становника. У вароши је била црква Св. Димитрија Солунског. Цела варош Табан била је ограђена палисадама и шанцем који су чували варошки стражари. Наспрам цркве налазио се варошки дом са затвором, који је био покривен шиндром и имао собу за суд и танач – све врло скромно. Првобитно становништво Табана, осим оног из доба Турака, било је, према пописима из 1702. и 1720, по пореклу из уже Србије, Старе Србије (Косово, Метохија, Рашка област), понешто из Црне Горе, Босне, Херцеговине и нешто мање из Македоније. По занимању били су то занатлије, трговци, виноградари и бескућници. У верском погледу Табанци су били православни (Срби, Цинцари и понеки Циганин), а католици (Шокци, Буњевци, Хрвати), као мањина, били су одвојени у своју посебну општину, али у погледу дажбине уједначени са православнима. Табан је био једна од општина града Будима, потчињена Магистрату града у којем су Немци држали управу, разрезивали порез и друге дажбине и безобзирно их убирали од Срба и других словенских становника. У прво време после одласка Турака, будимски Немци су их третирали више као слуге и служинчад за обављање непожељних послова, али су због њихове множине толерисали њихову посебну општину и њену управу. Поткрај 1696. становници Табана су привилегијом цара Леополда I добили политичко-правну аутономију и могућност да постану и грађани Будима. То је потврђивано царским патентима из 1699. и 1700, али није спровођено у дело. Самоуправа табанских Срба огледала се у сопственим општинским органима, у администрирању на свом језику и употреби старог календара. Табански магистрат је био непосредна надлежна власт која је у живот спроводила наређења градског, Будимског магистрата. На челу Српског магистрата у Табану стајао је биров као председник општине, биран на годину дана. Он је представљао општину пред вишим властима, руководио текућим пословима и скупштини вароши подносио извештај о раду. Њему су помагали ешкути, којих је најпре било тројица, а касније двојица. Они су присуствовали суђењима и прикупљали контрибуцију, па су унеколико вршили и благајничку дужност. Изнад њих налазио се одбор или савет, звани танач, најпре од 15, затим од 12, и најзад од 6 чланова. Он је поред управне вршио и судску власт, а заседао је два пута недељно. Своје одлуке саопштавао је добошем преко малог бирова (киш биров). Изнад танача налазио се стални одбор од 24 члана, који је контролисао рад танача. На крају су долазили скупштина од 70 чланова и народни збор. Танач, као судски орган, решавао је ситније преступе (свађе, оштећења, повреде морала, цеховске спорове итд.), а крупнији преступи решавани су пред Магистратом града. Од 1704. Срби у Табану почели су борбу за стицање и стварно поседовање грађанских права која су иначе припадала само Немцима. У том циљу у Беч су упућивали своје најугледније суграђане, попут Вукомана Лазаревића, Хаџи-Манојла Николића, Заке Добрића, Живка Ратковића, Петра Ненадовића, који су 1714–1715, а највише 1728–1729, издејствовали да грађанско право добију поједини Срби. Тражили су и обрадиво земљиште, посебно због виноградарства, пуну аутономију свог магистрата и избор бирова без мешања Будимског магистрата. Кад је Аустрија 1717. загосподарила Београдом, део будимских Срба вратио се у њега и преузео дућане и трговину вином, дрветом, храном и другим артиклима. Међутим, кад је 1739. Београд поново дошао под турску власт, они и њихови наследници вратили су се у Будим. ![002_Cirkularno-pismo-budimslkog-episkopa.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-cirkularno-pismo-budimslkog-episkopa.jpg)Табански Срби били су врло одани православној вери, али и жестоки критичари свог свештенства и епископата. Цркви су прилагали богослужбене књиге, иконе, одежде, путире, пешкире, крстове, новац, завештавали винограде, куће, платно и „прочу ситнеж". Скоро са свим епископима долазили су у сукоб, првенствено због тзв. свитка којим су регулисана давања верника црквеној јерархији за различите верске радње и обреде, од крштења до сахрана. То питање су износили и пред народно-црквене саборе. Свештенике и епископе су оптуживали и због мешања у световне ствари. Речју, били су добри православни верници, али никад клерикалци, желели су цркву блиску себи и свакодневици. Посебно су ценили патријарха Арсенија Чарнојевића и митрополита Исаију Ђаковића, а истицали су се као предводници у народно-црквеним саборима на којима су их заступали градски бирови, као што су били Никола Димитријевић Чукурханлија (1713–1714), Станоје Радивојевић (1719, 1722), Живан Бранковић (1726, 1735), Јован Цветиновић (1730, 1735) и др. Предлози будимских депутираца, претходно сачињени у скупштини вароши, готово редовно су узимани као основа за рад тих сабора будући да су они први научили мађарски и немачки и били у средини у којој се одлучивало о судбини целог српског народа. Они су се борили за грађанска права Срба, за црквену десетину, за напредовање српских официра и износили елементарне жеље свог народа у односу на државу. Тако су на Сабору 1726. изнели многе нерегуларности у Будимској епархији, захтевали да се за свештенике постављају искусни и учени људи, а не „по атару и по новцу" те су иступили против самовоље и среброљубља епископа, па и предложили свитак за њихове приходе. На Сабору 1744. од будимских депутираца потекао је предлог о стварању политичких власти за Србе у Монархији, после којег је 1745. основана Илирска дворска комисија, потоња Депутација, као нека врста „српске владе". Будимски Срби су први међу пресељеним Србима имали своју школу (1704), у којој је можда први учитељ био Лацко Криштовљевић, те храм (изграђен 1797). Та црква је још 1698. од патријарха Арсенија добила ставропигијалну привилегију о самосталном, аутономном избору својих свештеника. Историја Срба у Будиму нагло је прекраћена после велике епидемије куге 1738–1739, кад је број Срба у њему драстично смањен и кад су помрли најбољи „зглаве људи", односно кад је почело уздизање Пеште и мађарства, које је довело до маргинализације немађара, па и Срба у Будиму. Славко Гавриловић Франц Јозеф I је 22. XII 1872. обзнанио законским актом (XXXVI чланак) уједињење три града: Старог Будима (Aquincum-Óbuda), Будима (Buda) и Пеште (Pest) у један град: Будимпешту (Budapest). Градска скупштина новонасталог града започела је свој рад новембра 1873, од када се и рачуна настанак нове мађарске престонице. На челу главног града био је главни градоначелник. Крајем века град је имао 10 округа, на чијем челу су се налазили градоначелници. Данас Будимпешта има 23 округа, док је управна структура слична оној из доба уједињења. Први главни градоначелник био је Карољ Рат (Ráth Károly) између 1873. и 1896. Успон ових градова, започет још крајем XVII в., после ослобађања од турске власти, наставио се током XVIII, XIX и XX в. Најдинамичније се развијала Пешта, која се налазила на западној обали реке Дунав. За њен развој заслужни су цар Јозеф и палатин надвојвода Јозеф, који су преселили и Универзитет из Пожуна у Пешту (1784). У доба реформи (1825–1848) Пешта и Будим располагали су свим оним институцијама које су потребне једном граду да би постао центар државе. Тако су у поменутом добу у Пешти и Будиму били основани: музеј, библиотека, национално позориште, казина, учено друштво тј. Академија, Матица српска, основне и средње школе, факултети итд. Што се тиче повећања броја становништва Старог Будима, Будима и Пеште, по изворима се може констатовати да су почетком XVIII в. имали свега неколико хиљада становника. Три града су 1810. имала око 60.000 становника, уочи Револуције 1848/49. око 150.000, у доба Аустроугарске нагодбе 1867. преко 270.000, по попису из 1880. 370.767, а према попису из 1890. премашили пола милиона становника (506.384), док је Будимпешта 1900. бројала 733.358 становника. За време Револуције 1848/49. развој Будима и Пеште био је прекинут, а слично је било делом и у Бахово доба. Нагли развој и раст становништва започео је од склапања Нагодбе, када је Угарска добила самосталност у оквиру Хабзбуршке монархије. Од 1870. већ су започети велики јавни радови: регулисање Дунава и изградња кеја, изградња булевара (данашњи Андрашијев пут – Andrássy út) итд. До још већег развоја дошло је током 80-их година XIX в. за време економске конјунктуре. У то време Будимпешта је била највећи центар млинарства у свету, а развија се и тешка индустрија, оснивају се банке, које од почетка XX в. прерастају у конзорције и монополе. Нагло се повећава број хотела, кафана и осталих угоститељских објеката. Отвара се и берза. Док је у доба Нагодбе од око 270.000 становника, 54,7% било домаћег порекла, тј. рођено у граду, дотле је при крају XIX в. свега 39,3% било домаћег порекла. У исто време, до краја века преуредила се и друштвена структура града, јер је повлачењем либералне аристократије и крупног грађанства у структури становништва града све већи број био оних који су припадали нижим друштвеним слојевима и пролетаријату. До краја века завршава се процес асимилације становништва и Мађари постају претежна већина у граду. Док је процентуална заступљеност Мађара у граду од око 178.000 1850. била 36,6%, дотле је према попису из 1900. град имао 733.358 становника од којих је 85,1% Мађара, 9,4% Немаца, 2,6% Словака и око 3% осталих, међу којима су најбројнији били Пољаци (5.484), Чеси (4.003) и Срби (3.189). У верском погледу према попису из 1910. у граду је било 60,1% католика, 9,3% калвиниста, 23,5% израелита (Јевреја), 5% лутеранаца. Заступљеност православаца била је око 0,6%. Док је средином XIX в. мађарски језик знала половина становништва, дотле је 1900. тај проценат био 91,5%. Будимпешта је 1918. имала нешто више од 1.000.000 становника. Између два светска рата наставило се ширење и изградња града, али је II светски рат довео до озбиљних оштећења и разарања града. На крају рата 80% зграда било је срушено или оштећено као и сви дунавски мостови. Једва да је део штете после рата саниран, а већ током револуције 1956. долази до поновног рушења неких делова града. Током 50-их, 60-их и 70-их година град се даље развија и изграђује. Нагло се развија тешка, а потом лака индустрија. Године 1980. Будимпешта има нешто више од 2.000.000 становника. У 80-им годинама XX в. све више пажње посвећује се заштити споменика културе и планској изградњи града. После промене система 1990. изградњом околине Будимпеште долази до одлива становништва у околна нова насеља и град већ 1994. броји 1.995.696 становника (19,5% укупног становништва Мађарске). Одливање становништва, као и смањени природни прираштај теку и данас, па према најновијим проценама град има нешто више од 1.700.000 житеља. Тибор Пал У песмама се Будим јавља веома често и с богатом атрибуцијом – као *град* (*бијели*, *царев*, *каурски*), *мисто везирево*, *равни*, *бијели/били*, *валовити* (Пешта), *у унђуру*, *на ћенару* итд. У средњем веку постепено се издвајао од осталих мађарских градова, али је прави процват доживео тек у другој половини XV и на почетку XVI в. за време владе Матије Корвина, који је од земље начинио једну од водећих европских сила и у њој дао Будиму изузетан значај. Његов наследник није успео да одржи краљевски ауторитет па је 1526, у бици на Мохачу, турска војска под вођством Сулејмана Величанственог за два сата успела да разбије и порази мађарске снаге. Будим је био опљачкан и попаљен, али га Турци нису коначно заузели пре 1541. Будим и Пешта су били 150 година под турском окупацијом и служили као седиште турске војне администрације. За време њихове власти, на острву усред Дунава била је подигнута тврђава Герзелез за коју се, између осталог, везује име јунака и муслиманске и хришћанске епске традиције Алије Ђерзелеза. Осим у епици, где се везују подједнако и за историјске и за неисторијске сижее, Будим и Пешта се јављају и у другим фолклорним жанровима као два места с једним идентитетом („ко у Пешти не ваља, у Будим нек не иде"), као далеко и чудесно место („у Будиму граду чудно чудо кажу", „из Узде у Будим"), или као мерило за снагу и чврстину („гола је гузица тврђа од Будима"). Мирјана Детелић Будим и Пешта су имали значаја за српску културу. Пештански студенти Сава Мркаљ и Лука Милованов пишу расправе о језику и правопису те наглашавају неопходност језичке и правописне реформе (Мркаљ: *Сало дебелога јера либо азбукопротрес*, Будим 1810; Георгијевић: *Опит настављенија к Србској сличноречности и слогомјерју или просодии*, написано 1811, објављено у Бечу 1833). Њихова дела и контакти с Вуком Караџићем имају важну улогу у реформи српског књижевног језика у првој половини XIX в. Јоаким Вујић приређује у Пешти прву јавну српску позоришну представу *Крешталица* (Пешта, Рондела, 1813). „Српско добровољно позоришно друштво" у Будиму током 1861. изводи више позоришних комада у башти куће Јосифа Станковића (брата композитора Корнелија). Друштво је сакупио Коста Руварац, а чланови су били млади Срби из Пеште и околине и питомци Текелијанума. Певачко друштво „Слога" такође је приказивало позоришне комаде. „Српско позориште у Мађарској", од 1993. ради као професионална установа с професионалним глумцима, а у представама најчешће учествују и аматери. Оснивач и уметнички руководилац је драмски уметник Милан Рус. Штампарија Пештанског универзитета радила је у Будиму. У њој су од 1795. па до средине XIX в. штампане српске књиге (с пригодним публикацијама заједно око хиљаду библиографских јединица). Издавањем књига бавио се пештански трговац Јосиф Миловук, а и Матица српска је обављала издавачку делатност. У другој половини XX в. издавачку делатност врши политичка и културно-просветна организација Демократски савез Јужних Словена у Мађарској. Од 1991. књиге објављује издавачка радионица Српског демократског савеза „Издан" (уредник Предраг Степановић), а од 2007. под окриљем Српског културног и документационог центра у Мађарској делује Радионица „Венцловић" (уредник Петар Милошевић). Срби су покренули следеће новине и часописе: *Сербска Летопис* (Пешта, 1824, оснивач Георгије Магарашевић) после оснивања Матице српске, 1826, излази као *Летопис Матице српске*; *Сербски народни лист* (Пешта, 1835, 1837–1848, недељни, илустровани лист, уредник Теодор Павловић), *Сербске народне новине* (Пешта, 1838–1848, оснивач и уредник Теодор Павловић), *Српска новина* – *Магазин за художество, књижество и моду* (Пешта 1838–1839, уредник Антоније Арнот), *Пештанско-будимски скоротеча* (Пешта, 1842–1844, књижевни лист, излазио четвртком и недељом, издавач Димитрије Јовановић, уредници Милош Поповић, од 1843. Петар Нинковић, а крајем 1843. Димитрије Теодоровић, док се за 1844. не зна ко је био уредник), *Застава* (уредник Светозар Милетић, лист од фебруара 1866. до средине 1867. излази у Пешти), *Змај* (сатирични лист Јована Јовановића Змаја, 1864–1869. излази у Пешти), *Српски дневник* (Будимпешта, од 1888, уредник Александар Стојачковић), *Мале новине* (Будимпешта, од 1900, уредник Милан Петровић). У првој половини ХХ в. у Будимпешти нема српских новина, а после II светског рата деценијама излазе *Народне новине*, заједнички недељник Срба, Хрвата и Словенаца у Мађарској, *Српске народне новине* (Будимпешта 1991–2009, издавач Српски демократски савез, први главни уредник Петар Милошевић), *Српске недељне новине* (2009, издавач Самоуправа Срба у Мађарској, први глави уредник Милан Степанов, потом Драган Јаковљевић). У Будиму и Пешти излазили су и алманаси: *Забавник* (покренут у Бечу 1815, а 1818. излази у Будиму, издавач Димитрије Давидовић), *Зорица* (Будим, 1827, издао Сима Милутиновић Сарајлија), *Србска пчела* (Будим, 1830–1838, издавач Павле Стаматовић), *Драгољуб* (Пешта, 1845–1846, уредник Теодор Павловић), *Дарак Србкињ* (Будим, 1845, уредник/аутор Богобој Атанацковић), *Славјанка* (Пешта, 1847, уредник Светозар Милетић), *Преодница* (Пешта, 1863, алманах истоименог омладинског културног удружења у Текелијануму, spiritus mentor Коста Руварац, међу сарадницима је Лаза Костић), *Невен* (Будимпешта, 1982–1988, главни уредник Стојан Вујичић, затим од 2003, главни уредник Петар Милошевић), *Алманах Српских народних новина* (Будимпешта 1991–1998, уредници Петар Милошевић и Предраг Степановић). Српски трговци у Пешти оснивају Матицу српску 1826. Матица је радила у Пешти, а од 1839. њено седиште било је у згради Текелијанума, све до пресељења у Нови Сад 1864. Председници у том пештанском периоду били су: Јован Хаџић, Михаило Јоановић/Јовановић, Сава Текелија, Платон Атанацковић, Павле Трифунац и Павле Којић. За рад Матице значајно је име Теодора Павловића, њеног првог секретара (1837–1854) и уредника *Сербског Летописа* (1832–1835, 1837–1841), који је Матицу оснажио учлањењем угледних и утицајних Срба, а *Летопис* усмерио према српском културном, пре свега књижевном животу. Павловић је заслужан и за отварање Библиотеке Матице српске за јавност од 1838, оснивање музејске збирке 1847. ![003_Tekelijanum.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/003-tekelijanum.jpg)Сава Поповић Текелија 1838. основао је у Пешти ђачки дом који је касније добио име *Текелијанум* (данас улица Вереш Палне 17–19). Старешине *Текелијанума* постављала је Матица српска, а један од њих био је и Ј. Јовановић Змај. Питомци задужбине (текелијанци) били су, поред осталих: Богдан Гавриловић (ректор Универзитета у Београду и председник СКА), Тихомир Остојић, Вељко Петровић (књижевник и председник Матице), као и више стотина других српских интелектуалаца. Патронат задужбине Саве Текелије донео је 1906. године одлуку о рушењу старе двоспратне зграде. На истом месту је 1907. године отпочела градња нове палате (површине 8.600 м²), по пројекту архитекте Шандора Фелнера. Имовина *Текелијанума* је национализована 1952. Задужбина је тада привремено престала са радом. Мађарске власти су 1996, у поступку денационализације, вратиле Будимској епархији Српске православне цркве половину палате *Текелијанум*. Задужбина Наума и Јелене Бозде радила је од 1870. до 1952. Године 1898. „Српска православна просветна женска задруга Св. мајке Ангелине" основала је девојачко васпиталиште у Пешти. Васпиталиште је радило до краја I светског рата, затим су се од прихода зграде до 1952. давале стипендије ученицима. Задужбину Јакова Игњатовића су у Будимпешти 1989. основали српски интелектуалци у Мађарској у циљу неговања српске књижевности, очувања српске књижевне и уметничке баштине у Мађарској, као и унапређења српско-мађарских књижевних, уметничких, културних и духовних веза и сарадње. Уз српске цркве (једна у Пешти, активна и данас, друга у Будиму, срушена 1949) до II светског рата раде вероисповедне основне школе. Од 1950. до 1993. у Пешти на Тргу ружа ради Српскохрватска/хрватскосрпска основна школа и гимназија. Од 1993. на истом месту ради Српска основна школа и гимназија (од 2010. под именом Српска основна школа и Гимназија „Никола Тесла"). Од значајних српских књижевника, уметника и научника у Пешти и Будиму трајније су живели или овде похађали школе: Јован Мушкатировић, Јован Пачић, Михајло Витковић, Милован Видаковић, Јован Хаџић (Милош Светић), Коста Руварац, Јаков Игњатовић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић, Корнелије Станковић, Никола Тесла, Вељко Петровић, Исидора Секулић, Исидор Бајић. Петар Милошевић ![004_Paja-Jovanovic_Sveta-majka-Angelina-mozaik.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/004-paja-jovanovic-sveta-majka-angelina-mozaik.jpg)О Србима у Будиму и Пешти сведочи постојање средњовековне цркве у Пешти, чија је камена „умивалница" касније узидана у олтар новог храма. Своје палате су у Будиму имали деспоти Стефан Лазаревић и наследник му Ђурађ Бранковић, на које је 1987. постављена спомен-плоча с рељефним портретом деспота Стефана, рад вајара Небојше Митрића. Будимска епархија је установљена 1557. Њену нову зграду са особеностима историзма пројектовао је архитекта Владимир Николић 1897. Српска црквена општина у Пешти је 1874. подигла своју зграду по нацрту архитекте Антала Вебера. Евлија Челеби је у XVII в. у Будиму видео три српске цркве. До спајања у један град 1873. Срби су на обе обале Дунава имали богомоље. Преостали споменици са гробаља, цртежи и гравире из XVIII и XIX в. то сликовито илуструју. Црквена општина у Будиму је сигурно деловала почетком XVIII в., а крај самог храма погубљен је Пера Сегединац. У Табану се у XV в. налазио храм посвећен Св. Димитрију. Одмах по доласку у Великој сеоби, патријарх Арсеније Чарнојевић је подигао камено црквено здање што потврђује и сачуван камен-темељац са ознаком 1697. године. Дозвола за подизање нове цркве добијена је 1741, а грађење завршено 1751. Архитекта Адам Мајерхофер је по жељи наручилаца изградио једнобродни храм с високим звоником на западном прочељу и барокним карактеристикама какве ће добити и осликани делови. Израда дрворезбарне олтарске преграде поверена је Антонију Михићу, а сликање икона Василију Остојићу 1764. На виткој звоничкој капи Теодор Илић Чешљар је уз помоћ Михаила Соколовића 1775. насликао фигуре четири јеванђелиста. У табанском пожару 1810. осим звоника изгорела је цела црква. За обновљени храм иконостас је 1820. извео Арса Теодоровић, још један сликар школован у Бечу. Црква је срушена 1949. Изглед старе пештанске цркве Св. Георгија налази се на црквеном печатњаку с краја XVII в. Око 1760. иконостас је осликао Стефан Тенецки. После поплаве иконостас је 1838. пренет у српску цркву у Дуна Адоњу. Нову олтарску преграду Михаило Јанић је завршио 1845, а иконе 1857. сликар Карло Стерио. За ову цркву радили су и сликари Павел Ђурковић и рођени Будимац Михаило Живковић. За главну фасаду нове зграде *Текелијанума* је вајар Лајош Генци израдио три представе у високом рељефу: Сава Текелија на Темишварском сабору 1790, Отварање *Текелијанума*, Овенчавање ловоровим венцем попрсја Саве Текелије. Такође вишеспратницу, некадашње Српско православно девојачко васпиталиште „Ангелијанум" пројектовао је 1908. архитекта Пал Липтак. За мозаичку фигуру Св. Ангелине нацрт је дао сликар Паја Јовановић. Миодраг Јовановић ИЗВОРИ: Г. Витковић, *Споменици из будимских и пештанских архива*, I–IV, Бг 1873–1876; В. С. Караџић, *Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима*, Бг 1969; И. Јакшић, *Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века*, II, Н. Сад 1973; С. Гавриловић, *Извори о Србима у Угарској*, I–V, Бг 1987, 1990, 2003, 2005, 2005. ЛИТЕРАТУРА: P. J. Šafarik, *Památky drevniho pisemnictvi jihoslovanuv*, Prag 1851; Г. Витковић, „Прошлост, установа и споменици угарских краљевих шајкаша", *ГСУД*, 1887, 67; *Révai Nagy Lexikona*, IV, Budapest 1912; Д. Ј. Поповић, *Срби у Будиму*, Бг 1952; Ј. Игњатовић, *Рапсодије*, Н. Сад 1953; Б. Диклић, В. Колар, Ж. Тојановић, *Европске метрополе*, Бг 1972; Д. Давидов, *Иконе српских цркава у Мађарској*, Н. Сад 1973; Ј. Калић, *Палата српских деспота у Будиму*, Зг‒Бг 1975; Д. Давидов, „Српска варош Табан на гравирама Будима", *Balcanica*, Бг, 1984, XV; Ж. Милисавац, *Историја Матице српске I. 1826--1864*, Н. Сад 1986; Д. Давидов, *Споменици Будимске епархије*, Бг – Н. Сад 1990; Р. Горјанац, „Архив Привилеговане српске општине у Будиму", *Српске народне новине*, Будимпешта, 13. II 1992; С. Вујичић, *Срби у Будиму и Пешти*, Будимпешта 1997; Б. Ковачек, *Текелијанумске историје XIX века*, Н. Сад 1997; *Magyar Nagylexikon*, IV, Budapest 2001; М. Детелић, *Епски градови*, Бг 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМАЦ, Зоран **БУДИМАЦ, Зоран**, информатичар, универзитетски професор (Сомбор, 6. VII 1960). Студије информатике завршио на Природно-математичком факултету у Новом Саду, где је магистрирао (1991) и докторирао (1994). Редовни је професор на Департману за математику и информатику ПМФ у Новом Саду од 2004. Члан је Универзитетског већа за природне науке и информатику (од 2006), шеф Катедре за рачунарске науке (од 2000) и шеф Рачунског центра ПМФ (2001–2007). Његови научни резултати су у оквиру теоријског и примењеног рачунарства, посебно у областима дистрибуираног програмирања, мобилних агената, образовних технологија и оруђа, оперативних система, Workflow система, имплементације функционалних и логичких програмских језика. Учествовао у изради 11 комплексних комерцијалних софтверских пакета и 10 софтверских производа (прототипова). ДЕЛА: и M. Ivanović, „A Definition of an ISWIM-like Language via Scheme", *SIGPLAN Notices*, 1993, 28, (4); и D. Simić, V. Kurbalija, „An application of case-based reasoning in multi-dimensional database architecture", *Lecture Notes in Computer Science*, 2003, 2737; и М. Bađonski, М. Ivanović, „Adaptable Java Agents (AJA) – a Tool for Programming of Multi-Agent System", *SIGPLAN Notices*, 2005, 40, 2. Александар Николић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМИР, Велимир **БУДИМИР, Велимир**, новинар (Мркоњић Град, 1. XI 1926). Школовао се у родном граду. Пред крај рата ступио у народну војску. Године 1947. примљен је у Танјуг, где је као сарадник, уредник и дописник са стране остао 38 година, до пензије. У међувремену је ванредно завршио Новинарско-дипломатску високу школу (1948–1952). За Танјуг је слао дописе из Лондона (1953–1954), Софије (1957–1960), Прага (1966–1971) и Вашингтона (1975–1979). Највећи новинарски учинак остварио је као дописник из Чехословачке која је у његово време пролазила кроз драматична кретања. Захваљујући личним везама с Александром Дупчеком и другим вођама „Прашког пролећа", добро разумевајући сву сложеност и узроке дубинских комешања у тадашњем друштву, верно је осликавао настале процесе. Извештавао је о совјетској војној интервенцији августа 1968, а тих дана његови извештаји и коментари из Прага били су највише цитирани у медијима у свету. Нова стаљинистичка бирократија која је дошла на власт ускратила му је акредитиве, наводно због „необјективног извештавања". Био је трећи Танјугов новинар који је протеран из Чехословачке, после Радослава Бајагића и Пере Ивачића. Душан Ђурић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМИР, Ђурађ **БУДИМИР, Ђурађ**, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Грачац, Јужна Лика, 10. X 1957). Дипломирао (1981) и магистрирао (1985) на Електротехничком факултету у Београду. Докторирао на Универзитету Лидс у Великој Британији. Радио на Краљевском колеџу Лондонског универзитета (од 1994), а потом на Вестминстерском универзитету у Лондону (од 1997) у звању ванредног професора за бежичне комуникације. Аутор је књига *Generalized Filter Design by Computer Optimization* (1998) и *Software and Users Manual* *EPFIL-Waveguide E-plane Filter Design* (2000), као и једног поглавља у књизи *Encyclopedia of RF and Microwave Engineering* (2005). Аутор је софтвера (DBFILTER). Члан је EPSRC Peer Review College, старији члан удружења IEЕE, члан удружења IEE и професионални инжењер. Објављује (преко 50) радове у еминентним часописима као што су *IEE Electronic Letters*, *IEE Proceedings Microwaves*, *Antennas, and Propagation*, *IEEE Microwave and Wireless Components Letters*, *IEEE Microwave and Wireless Components Letters*, *IEE Electronics Letters*, *Microwave and Optical Technology Letters*, где је често и регуларни оцењивач радова. Руководио је са два EPSRC пројекта на пољу радиокомуникација и бежичних комуникационих система. Држи курсеве на основним и на последипломским студијама, где је развио нове курсеве. ЛИТЕРАТУРА: L. Athukorala, D. Budimir, „Design of Compact Dual-Mode Microstrip Filters" (са биографијом аутора), *IEEE Transactions оn Microwave Theory аnd Techniques*, 2010, 58, 11. Александар Маринчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМИР, Милан **![001_Milan-Budimir.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-milan-budimir.jpg)БУДИМИР, Милан**, класични филолог, лингвиста, универзитетски професор (Мркоњић Град, 2. XI 1891 – Београд, 17. X 1975). Године I светског рата провео као заточеник по аустроугарским тамницама. Студирао на Бечком универзитету где је и докторирао 1920, одбранивши дисертацију *De tempestatum daemonibus capita IV*. Професори су му били П. Кречмер, Л. Радермахер, Х. фон Арним и др. Године 1921. изабран је најпре за асистента, а потом за доцента на Филозофском факултету у Београду, где је као професор радио до 1962, с прекидом за време немачке окупације земље. Био је редовни члан и председник ономастичког одбора САНУ, као и редовни члан ЈАЗУ. Награђен је Седмојулском наградом за животно дело (1964). С подједнаком сигурношћу, обавештеношћу и компетенцијом бавио се грчком и латинском филологијом и лингвистиком, словенском и упоредном индоевропском лингвистиком, античком балканологијом, грчком и римском књижевношћу, компаративном историјом религије и фолклора, општом лингвистиком, византологијом. Од преко две стотине његових научних радова посебно се својим убедљивим резултатима и значајем за целу европску културу истичу радови из докласичне и класичне балканологије: „О постанку грчке трагедије" (*Гласник САН*, 1950, II, 2), „Аристотелове две врсте трагедије" (*Глас САН*, 1951, 201), „Порекло европске сцене" и „Балкански корени европске писмености" у књизи *Са балканских источника* (Бг 1969). Тим радовима **Б**. је осветлио саме темеље грчке, односно европске културе, посебно књижевности. Највећа заслуга **Б.** остаје у области језичких испитивања где је својим истраживачким даром и својом компетенцијом суверено владао пет деценија. У том смислу веома је значајна књига *Грци и Пеласти* (Бг 1950) у којој су, на основу лексичких остатака сачуваних у грчком и латинском језику, утврђене фонетске законитости докласичних индоеврпских говора на Балкану, у Анадолу и на Апенинском полуострву. Његову теорију о постојању три реда гутурала у том језику прихватили су сами архегети европске лингвистике, као што је Холгер Пидерсен. Утврђивању најстаријих веза између Протословена с једне стране и докласичних Индоевропљана с друге стране посвећене су опсежне студије „Pelasto-Slavica" (*Рад ЈАЗУ*, 1956, 309) и „Protoslavica" (*Славянская филология*, 2, Москва 1958). Истраживању индоевропске и протословенске постојбине посвећена је расправа „Проблем букве и протословенске домовине" (*Рад ЈАЗУ*, 1952, 282). Допринос **Б.** историји религије и етнологији нашао је израза у великом броју расправа и чланака као што су: „Са словенског Олимпа" (*ЗФФБ* 1956, IV), „Адамско колено" (*ЗНЖОЈС*, Зг 1962, књ. 40) и многи други. Допринос општој лингвистици дао је својим радовима „Из класичне и савремене алоглотије" (*Споменик СКА*, 1933, 76) и „Pathologische Erscheinungen in der Alloglottie" (*Atti del III Congresso Internazionale dei Linguisti, Roma 1933*, Firenze 1934). Теоријски проблеми опште лингвистике решавани су у раду „Sprache als Schöpfung und Entwicklung " (*ЖА*, 1957, VII). Проблематици јединства *Илијад*е посвећени су радови *О Илијади и њеном песнику* (Бг 1940) и „Zur psychologischen Einheit unserer Ilias" (*Das Altertum*, 1963, IX, 3), у којима дубинском психолошком анализом, на основу уметничког јединства, **Б.** доказује да је *Илијада* дело једног човека. Српској књижевности и историји посвећен је рад *Српска рапсодија Филипа Вишњића* (Сар. 1972) у којем је, поред многих других важних чињеница, показао, на основу оцене уметничке вредности песме *Почетак буне против дахија*, да је Филип Вишњић српски књижевник највишег ранга и да његове песме спадају у уметничку, а не у народну књижевност, без обзира на то што су испеване у десетерцу и у духу народних песама. **Б.** је и аутор и коаутор најважнијих универзитетских уџбеника у области класичних наука: *Litterae Latinae* (Бг 1948), *Преглед римске књижевности* (Бг 1963) у сарадњи са својим учеником Мироном Флашаром, те *ΣΤΟΙΧΕΙΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ – Основи грчке глотологије* (Бг 1967) у сарадњи са својом ученицом Љиљаном Црепајац. Сви ти уџбеници доживели су више издања. ЛИТЕРАТУРА: „Будимир Милан", *Годишњак САН*, 1951, LVIII; „Споменица Милана Будимира", *ЗФФБ*, 1967, IX–1; „Милан Будимир", *Годишњак САНУ*, 1972, LXXVI (за 1969). Љиљана Црепајац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМИРОВИЋ, Јован **БУДИМИРОВИЋ, Јован**, пуковник, племић (Мартинци, Срем, 1. IV 1767 – Мартинци, 22. III 1839). Војничку каријеру започео 1783. као редов у Петроварадинској граничарској регименти (бр. 9) у којој је постао десетар и каплар. У току последњег аустро-турског рата ступио у Српски фрајкор Михајла Михаљевића, из којег је изашао као „корпс-ађутант" и вратио се у своју регименту као региментски ађутант. Кад је због рата Аустрије против Француске обновљен Српски фрајкор, нашао се у њему 1793. са чином поручника, да би 1794. добио чин оберлајтнанта. Учествовао у биткама у Немачкој 1796: у јуришу код Емендинга његова чета је убила 100 Француза а изгубила 50 својих војника. У једној бици у северној Италији успео је да однесе победу над Французима и зароби један топ. Вративши се с ратишта, био је премештен у Михановићев корпус у Банату, у којем је 1800. стекао чин капетан-лајтнанта, а децембра исте године и чин капетана. Годину дана касније прекомандован је у своју матичну Петроварадинску регименту, а 1805. у Прву секлерску (ердељску) граничарску регименту. У критичним данима у јесен 1813, у чину мајора, служио је у Славонској бандеријалној инсурекцији (народној војсци) па је за заслуге 4. децембра исте године добио угарско племство. Почетком новембра 1814. вратио се у Петроварадинску регименту, али је почетком јула 1815. постављен за команданта Првог буковинског добровољачког батаљона. Пола године касније прекомандован је у Влашко-илирску граничарску регименту у Банату, а почетком 1819. у Влашку регименту бр. 16, у којој је јуна исте године унапређен у чин потпуковника. Убрзо потом премештен је у Крижевачку граничарску регименту бр. 5, а затим у Другу банску граничарску регименту (бр. 11). Септембра 1820. добио је место у Немачко-банатској регименти бр. 12, а 1825. био је унапређен у чин пуковника. На том положају остао је до пензионисања 1827. ИЗВОР: А. Ђукић, *Срби пуковници и генерали*, РОМС. ЛИТЕРАТУРА: *ЛМС*, 1824 I; 1825, II; 1846, 73, 22; 1847, 76, 30; Д. Павловић, *Србија за време последњег аустро-турског рата 1788–1791*, Бг 1910. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМЛИЋ **БУДИМЛИЋ**, сарајевска породица која се бавила трговином, те националним и културним радом. Ђорђе (Георгије, Ђорђије), трговац, културни радник (Сарајево ?, почетком XIX в. – ?, после 1856). Према сачуваним биографским подацима може се закључити да је син трговца Димитрија. Средином 40-их година XIX в. имао је значајну улогу у трговачким пословима породице **Б.** с Аустријом и италијанским северним просторима. Године 1846. био је заступник ове трговачке куће у Бечу. Боравио је, затим, у Сплиту и Трсту (1851–1852). Последњи пут се помиње у Сарајеву 1856. Дописивао се с Вуком Караџићем и обавештавао га о приликама у Босни и Херцеговини. Прикупљао претплатнике за Вукове књиге и продавао их у Сарајеву. Изгледа да се с Вуком лично упознао 1846. у Бечу, када се претплатио на његову књигу *Српске народне пјесме*. Вук га је замолио да по Босни прикупља старе српске књиге и рукописе. Јован, трговац (Сарајево, око 1760 – ?, 1850). Док му је отац Ристо водио трговачке послове, **Б.** је најчешће боравио у Анкони и Трсту примајући робу из Сарајева, упућивану преко сплитске луке, и продајући је по италијанским градовима. Углавном су извозили кожу, кожне производе, крзно, восак, вуну, жито и дуван, а увозили текстил и колонијалну робу. Кад је **Б.** преузео од оца вођење послова, породица и њена трговина доживеле су свој највећи успон (почетком XIX в.). Знао је да искористи прилике настале у време Првог српског устанка и тада вођених Наполеонових ратова када је трговина између земаља средње и западне Европа и Средоземља била преусмерена преко Босне и Новопазарског санџака. Тада је највише трговао памуком и остварио највећу добит. Када су ти ратови окончани, поново је оживела трговина преко јадранских лука, па је Јован **Б.**, ради трговачких послова, боравио у Дубровнику, Сплиту и другим градовима. Под његовим вођством и успостављеним трговинским везама **Б.** су били најбогатија српска породица у Сарајеву. Имали су своје подружнице од Трста и Беча, преко Дервенте, Ужица и Скопља до Солуна. Учествовали су у снабдевању устаничке Србије оружјем, тако што је оно стизало у Сарајево, а **Б.** су га преузимали и отпремали у Србију. Јованова ћерка Мариота била је удата за Јована Мићића, устаничког војводу, трговца и поседника из ужичког краја. Национално свестан и слободоумних назора, Јован **Б.** је дошао у сукоб најпре с високим представницима Васељенске патријаршије у Цариграду, чији га је Синод (1800) заједно с братом Петром, искључио из цркве. Залагањем њиховог ујака трговца Трифуна Милетића, спор је разрешен у њихову корист. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМЛИЋ ЈАПРА **БУДИМЛИЋ ЈАПРА**, село у Републици Српској, у долини ријеке Јапре (притока Сане), на средокраћи локалног пута између Санског Моста (30 км) и Новог Града (Босански Нови, 31 км). Од 1995. припада новоформираној општини Оштра Лука. Збијеног је типа и издуженог облика, на ушћу ријеке Грачанице у Јапру, смјештено уз долинску страну, на 180 м н.в. Године 1991. имало је 463 становника, од којих 57,9% Срба и 37,8% Муслимана. Током грађанског рата српско становништво је протерано из села. У њему се налазе основна школа, обновљена црква и продавница. ЛИТЕРАТУРА: Б. Бокан, *Сански Мост*, I, Сански Мост 1974; З. Маријанац, *Становништво Републике Српске*, Бл 1999. Драго Тодић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМЉА **БУДИМЉА**, село у Црној Гори, на североисточној периферији Берана и северозападној периферији Беранске котлине. На јужној периферији села пролази пут Беране – Косовска Митровица, на западној се налази стара фабрика целулозе, а на југу рудник угља. Село је дисперзивног типа, а куће су грађене на знатним растојањима дуж сеоских путева. Раније је ово био воћарски крај познат по узгоју јабука, од којих је једна врста по њему и названа (будимке). Данас је то приградско насеље Берана. На јужној периферији, у близини друма, налазе се школа и задружни дом. У средњем веку овде је био истоимени град и центар жупе. Године 2003. у **Б.** је живело 1.694 становника, од којих 62% Срба и 31% Црногораца. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Делевић, *Будимља и Будимљани кроз историју*, Иванград 1986; Р. Губеринић, *Будимља*, Бг 1994. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМЉА **БУДИМЉА**, средњовековна жупа у Горњем Полимљу. Простирала се дуж долине Лима, у данашњој Беранској котлини, између предела Затон на северу и Плава на југу, и била оивичена планином Бјеласицом на западу (2.139 м) и Мокром планином на истоку (1.890 м). Границе српских црквених поседа Бањске и Дечана и атари села двеју турских нахија поуздано омеђују територију средњовековне жупе **Б**. Простирала се ка северу до ушћа Љешнице у Лим, ка западу до лимско-тарског развођа преко планина Бјеласице, Лисе и Комова, на југу преко Планинице и Илијине главе, на источној страни спуштала се преко Зелетина и Приједолске главе ка Мокрој планини, Цмиљевици и Турјаку до тока Љешнице. Назив области, пореклом од личног имена Будим, сачувао се у топониму истоименог села. Манастир Св. Ђорђа (Ђурђеви Ступови код Берана) био је од 1220. седиште Будимљанске епископије. Архиепископ Данило бележи да је архиепископ Јевстатије I (1279–1286) био родом из ове жупе. Манастир Св. Стефана у Бањској (1314–1316) имао је у жупи **Б.** два поседа: планински комплекс Црне Горе с катуном Смудирога, на граници према Плаву, и село Горажде, североисточно од Берана. Пред своју смрт (1321) краљ Милутин је доделио сину Стефану за издржавање „неки мали део од државе жупе будимскије". Велико будимљанско село Добра Река (данас Коњухе, југозападно од Андријевице), са свим засеоцима припало је 1330. манастиру Дечани. Средином XIV в. у селу је било 61 домаћинство са 194 мушке главе. Жупа **Б.** улазила је у састав пространих области које је држао жупан Никола Алтомановић (1366–1374). После жупановог слома његови поседи у Полимљу припали су Босни, a робље из тих крајева продавано је у Дубровнику (8. VII 1374). На подручју жупе у периоду под турском влашћу формиране су две нахије: Комнин и Зла Ријека у кази (кадилуку) Бихор у Скадарском санџаку. Нахија Комнин 1485. била је у личном поседу санџак-бега (хас) и имала је 29 села. Главно насеље било је село **Б.** са тргом, 46 кућа и приходом од 8.862 акче. Изузев три муслимана, сви остали становници били су хришћани. На села нахије Комнин непосредно се настављало девет села нахије Зла Ријека, такође 1485. у хасу санџак-бега. ИЗВОР: S. Pulaha, Defteri i regjistrimit të sanxhakut të Shodrës i vitit 1485. ЛИТЕРАТУРА: Г. Томовић, „Жупа Будимља", *Милешевски записи*, 2002, 5. Гордана Томовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМЉАНСКА ЕПИСКОПИЈА **БУДИМЉАНСКА ЕПИСКОПИЈА**, једна од осам епархија коју је, као шесту по рангу, 1220. основао Св. Сава. Обухватала је простор горњег Полимља са седиштем у манастиру Св. Ђорђа код Берана, познатом као Васојевићки Ђурђеви ступови, задужбини жупана Првослава, Немањиног синовца. Један њен епископ помиње се 1252, други епископ учествује на државном сабору око 1318, епископ Василије учествује на Охридском сабору (1532). Седиште је 1552. пренето у Никољ-пазар код Бијелог Поља, којом су приликом можда спојене Будимљанска и Хумска епархија и неке друге територије јер се једно време не јавља у изворима. Ранг митрополије могла је да добије у време обнове Пећке патријаршије јер је 1640. уписана у турски дефтер као „митрополија цркве Св. Ђорђе у нахији Подгорици, спада под кадилук Бихор с кадилуком Будимља и Плав". Плаћала је пешкеш за берат 15 дуката. Имала је значајну улогу у плановима за устанак против Турака. Пајсије (Колашиновић), митрополит „Будимља и Арбаније", кренуо је 1654. у Рим, али су га Турци живог одрали. Турци су забранили да се **Б. е.** попуни, али није угашена ни укинута. Њом су администрирали оближњи епископи. Преживела је сеобу 1690. јер се 1709. помиње њен епископ Јефрем као купац минеја. Нестала је после тог времена – припојена је Рашкој епархији. Патријарх српски Гаврило поднео је 1940. Архијерејском сабору предлог да се васпостави Будимљанска епархија. Унутрашња ситуација, рат и окупација одложили су реализацију за неколико година. Радомир Милошевић У Пљеваљском синодику православља (настао између 1286. и 1292) помињу се будимљански епископи: Јаков, Калиник, Теофило (1262), Спиридон и Герман. Познати су и Герман II (1301–1303/04) и Никола (1317). Почетком XIV в. епископија је добила право на убирање црквеног дохотка (бир) на подручју Гацка и Пиве, као надокнаду за велики број села, катуна и планина у Горњем Полимљу које је краљ Милутин (1314–1316) доделио Цркви Св. Стефана у Бањској. Средином XIV в. подручје епископије протезало се на југу до гребена Проклетија, на југоистоку до граница Хвостанске епископије развођем Лима и Пећке Бистрице, на истоку и североистоку до Рашке епископије на развођу поречја Лима и Горњег Ибра, на северу до Затона на Лиму (метох Српске архиепископије), на западу до граница Зетске епископије преко планинског масива Комова, док су Гацко и Пива остали посебна енклава делимичне власти будимљанског епископа. У периоду XIV–XV в. настала су два манастирска комплекса код Берана: Ћелије (Св. Лука) у Калудри, монаха Дионисија с братијом, и Св. Арханђели у Урошевици (село Распори), оба активна у XVI в. После освајања града Бихора 1455. и Полимља **Б. е.** је била подређена Призренској митрополији у оквиру Охридске архиепископије. Манастир Св. Ђорђа (Ђурђеви Ступови), седиште епископије, постао је јак духовни и образовни центар, одакле су започињале побуне околног народа против Турака. Више пута је разаран (1737/39, 1809, 1825, 1854, 1862) и обнављан (1760–1763, 1926, 1978). **Б. е.** се у рангу митрополије први пут помиње 1532. У XVII в. познати су митрополити Теофил II (1615) и Пајсије Колашиновић (1639–1648), који је био изабран 1648. на збору у Морачи да у Риму преговара о унији и устанку против Турака, због чега је свирепо убијен. Обновљена је 1947. под именом Будимљанско-полимска епархија, са седиштем у Бијелом Пољу, укинута 1956, а 2001. поново обновљена као Будимљанско-никшићка епархија с јурисдикцијом у десет општина Црне Горе. Гордана Томовић ИЗВОР: Љ. Стојановић, *Стари српски записи и натписи*, I, Бг 1902. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, „Будимљански епископи", *Богословље*, 1926; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", *Глас САНУ*, 1980, 320, 2; М. Јанковић, *Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку*, Бг 1985; Ђ. Слијепчевић, *Историја српске православне цркве*, I, Бг 1991. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКА ЕПАРХИЈА, **БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКА ЕПАРХИЈА,** основана је 2001. као наследница средњовековне Будимљанске епархије у старом седишту манастиру Васојевићки Ђурђеви Ступови код Берана. Покрива простор општина Андријевица, Беране, Бијело Поље, Жабљак, Мојковац, Никшић, Плав, Плужине, Рожаје и Шавник, што је половина простора Црне Горе. Тај простор у прошлости припадао је епархији која је кроз историју мењала име: Будимљанска, Хумска, Петровска, Источнохерцеговска, Лимска, Оногошка, Захумско-рашка. Организована је у три архијерејска намесништва са 60 парохија, 26 свештеника и три ђакона. У сваком намесништву под руководством епархије делује Коло српских сестара, Братство православне омладине и хорови. Црквено-народни домови и гостопримнице организују верска предавања, промоције књига, вечери поезије и сличне манифестације. Има богато духовно наслеђе 15 живих манастира, од којих су девет мушких: Ђурђеви Ступови, Заграђе, Калудра, Косијерово, Мајсторовина (Равна Река), Никољац, Пива, Подврх и Сомина; и шест женских: Бијела, Брезојевица, Добриловина, Жупа никшићка, Подмалинско и Шудикова. У обнови су манастири Вољавац и Блишкова, а у рушевинама седам манастира: Божиће, Вранштица, Кладник, Соколац, Урошевица, Црнча и Чечево, чија је обнова у плану. ЛИТЕРАТУРА: *Црква*, календар СПП за 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМЉАНСКО-ПОЛИМСКА ЕПАРХИЈА **БУДИМЉАНСКО-ПОЛИМСКА ЕПАРХИЈА**, основана је 1947. од делова епархија Рашко-призренске, Црногорско-приморске и Дабробосанске. Обухватала је следеће срезове: андријевачки до планине Трешњевик са испоставом Плав и Гусиње, берански са испоставом Рожај, бјелопољски, пријепољски, пљеваљски, нововарошки, прибојски и сјенички. Седиште из Бијелог Поља при храму Св. апостола Петра и Павла пренето је исте године у дом поред цркве у Пријепољу. Епархија је од почетка наилазила на тешкоће. Комунистичка власт је на сваком кораку ометала епископа и свештенике – одузимањем црквене имовине, затварањем, мучењем и убијањем свештеника, претњама народу уколико иде у цркву. Свештеници су избацивани из станова, хапшени на дан славе или празника (Божић), забрањиване су литије, војска се усељавала у црквене објекте па и у саме храмове (Сјеница). Многи храмови су оштећени и порушени (Рожаје), уз манастире су подизани друштвени објекти (Милешева), земљиште је узурпирано. Због такве ситуације СА Сабор је 1956. укинуо епархију, а њен простор прикључио ранијим матичним епархијама. ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, „Како је дошло до васпостављања Епархије будимљанске 1947. године", *Гласник СПЦ*, 1997, 8–9; П. Пузовић, „Прилог историји Будимљанско-полимске епархије", *Гласник СПЦ*, 2000, 11. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМПЕШТАНСКА КОНВЕНЦИЈА 1877 **БУДИМПЕШТАНСКА КОНВЕНЦИЈА 1877**, тајни уговор између Русије и Аустроугарске, склопљен 15. јануара, који је регулисао њихове будуће интересне сфере. Уговор је садржао војнe и политичкe одредбе. Војне одредбе су Русији обезбеђивале неутралност Аустроугарске у рату против Турске, а Аустроугарској право да изабере моменат и начин војне окупације БиХ. Руска војна акција неће се проширивати на Босну, Херцеговину, Србију и Црну Гору и део Херцеговине који дели ове две кнежевине. За узврат, Аустроугарска неће узимати територије Румуније, Србије, Бугарске и Црне Горе као базу за војна дејства. Аустроугарска је одобравала учешће Србије и Црне Горе у рату на страни Русије изван територије кнежевина. Ова војна конвенција ступила је на снагу тек након потписивања допунске (Convention additionelle), политичке конвенције 18. III 1877, која је антидатирана на 15. јануар. Она је предвиђала очекиване резултате предстојећег рата. Територијалне добити у Европи ограничавале су се: за Аустроугарску на Босну и Херцеговину, изузимајући Новопазарски санџак, о којем је требало да се склопи посебан споразум, а за Русију на повратак југозападне Бесарабије. У случају распада Турске потврђују се одредбе Рајхштатског споразума између ове две силе, којим је искључено оснивање једне компактне словенске државе или неке друге државе у случају поделе Турске. Што се тиче осталих крајева, предвиђено је да би Бугарска, Албанија и остатак Румелије могле да постану независне државе. Тесалију, део Епира и острво Крит могла је анектирати Грчка, а Цариград је могао постати слободан град. Обе конвенције – главну и допунску – потписали су министар спољних послова Аустроугарске Ђула Андраши и руски амбасадор у Бечу Евгениј Петрович Новиков. **Б. к.** је оставила крупне последице. Аустроугарска је тачно проценила да може дипломатским путем да добије БиХ. Уз подршку Немачке и Енглеске, ишла јој је на руку везаност Русије Рајхштатским уговором, као и слаб међународни положај Француске. Овај тајни споразум откривен је тек 1887. током једне расправе у пештанском парламенту. Остао је у тајности све до Октобарске револуције када је совјетска влада објавила све царске тајне уговоре. ЛИТЕРАТУРА: А. Дебидур, *Дипломатска историја Европе*, I–II, Бг 1933–1934; В. М. Хвостов, *Историја дипломатије*, II, Бг 1950; В. Поповић, *Источно питање*, Бг 1996. Урош Татић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМСКА ЕПАРХИЈА **БУДИМСКА ЕПАРХИЈА**, као организована црквена јединица Срба на простору Угарске јавља се рано, јер је Срба било у XV в. на имањима српских деспота и властеле. Већ 1440. постоји Српски Ковин, а присуство Срба повлачи и постојање Српске цркве. Храм у Ковину саграђен је 1448, a 1511. саграђен je храм у Коморану. Пре доласка Турака постојао је српски епископ с титулом „угарски" и седиштем епархије у манастиру Српски Ковин. После победе Турака над Мађарима код Мохача (1526), угарски простор је ушао у састав турске државе, а у црквеном погледу доспео под јурисдикцију Охридске архиепископије. На Охридском сабору, који 1532. суди смедеревском митрополиту Павлу, учествује и Јосиф, епископ угарски. Оснивање **Б. е.** мора да се доведе у везу са турским освајањем Будима и оснивањем Будимског пашалука (1541). Вероватно је угарски епископ пресељењем у Будим, седиште пашалука, постао будимски епископ. Оснивање нове епархије добило је званичну потврду турских власти издавањем султановог фермана. У дефтер пореских обвезника епархија је уписана као „митрополија ђаура области града Будима и њено подручје". Обнављањем Пећке патријаршије (1557) дошло је до прве реорганизације српских епархија на угарском простору. Временом је епархија мењала простор своје духовне власти што се огледало у њеном називу. Епископи су долазили на заседања Архијерејског сабора у Пећ, а патријарх је у границама својих могућности посећивао епархије. Да је и под Турцима припадала Пећкој патријаршији сведочи примедба у султановом дефтеру да се епископ у Будиму поставља „на основу писма пећког патријарха". Епископ је султану за берат плаћао 10 дуката, касније замењен са 1.200 акчи, а када је **Б. е.** припојен Мохач, пешкеш је повећан на 2.000 акчи. Кадa je у Угарску у Великој сеоби (1690) доспело 37.000 српских породица, изведена је друга реорганизација Српске цркве на угарском простору, а **Б. е.** ушла је у састав Карловачке митрополије. Цар је потврдио епископа са титулом „будимски, пештански, сентандрејски, стонобеоградски, сечујски, сигетски и мухачопољски" што показује област **Б. е**. У XVIII–XIX в. то је значајна епархија са много верника, стотине парохија, храмова, свештеника, монаха и угледних епископа. Храмови су зидани у барокном стилу, јер је само на тај начин могла да се добије грађевинска дозвола. Обухватала је тада све парохије у Угарској и Чешкој (Коморан и Трнава), које су некада припадале Мохачкој, Сигетско-печујској, Стонобеоградској, Сегединској, Јегарској, Веспремској, Чанадској и Дунасечујској епархији. Почетком XX в. имала је 23.388 верника, 44 парохије са исто толико свештеника, 63 храма и капеле. После I светског рата део Срба вратио се у Србију (оптанти), део је асимилован, тако да се у Мађарској смањио број православних Срба, парохија и храмова. **Б. е.** је запала у озбиљну материјалну кризу јер није била кадра да одржава велико духовно и културно благо Срба створено у претходним вековима. Продајом је отуђено 12 храмова, иконостаси и остало културно-историјско и уметничко богатство смештени су у Епархијском музеју у Сентандреји. Између два светска рата, а посебно у току II светског рата, мађарске власти су на све начине покушавале да приволе будимског епископа Георгија (Зубковића) да откаже верност Српској цркви и прихвати положај поглавара Мађарске православне цркве. Седиште је дуго било у Будиму, на Табану, али када су у II светском рату двор и катедрална црква оштећени, што је могло да се лако поправи, по наредби комунистичких власти срушени су до темеља после рата. Тада је седиште враћено у Сентандреју при храму Богородичиног успења, а „Будим, вековно седиште будимских епископа, уписано у читуљу изумрлих српских градова". **Б. е.** је пре доласка комунистичке власти имала своје вероисповедне школе за верско васпитање омладине и припрему свештеничког подмлатка. Епископ је био члан-посланик Горњег дома мађарског парламента. Епархија је деловала као организована целина, са циљем да се очува верски и национални идентитет Срба у страном верском и националном окружењу. Издржавање је решено углавном преко земљишног фонда. Епархија је имала доста имања од чијег прихода су одржавани епархијски објекти, службе и издржаван епископ; од прихода црквеног имања обезбеђиван је храм и материјално дотиран парох; од прихода црквеноопштинских имања одржаване су зграде; и од прихода са школског имања одржаване су школске зграде и дотирани учитељи. Тако је било до 1945, а тада су комунисти разорили цео систем: укинуте су православне вероисповедне школе, одузета земља, зграде и учитељски станови, остављени су једино храмови и парохијски домови. Одузето је пет храмова и предато Московској патријаршији, два храма су уступљенa Чехословачкој митрополији, а 17 храмова је срушено. Све до 70-их година XX в. није дозвољавано да се Срби из Мађарске школују у српским богословијама у домовини. Када се 1951. упокојио будимски епископ Георгије, мађарске власти нису дозволиле да се сахрани у сентандрејском храму, него на будимском гробљу. Тек неколико месеци касније дозволиле су да се пренесе у гробницу коју је у храму за себе благовремено припремио. Потом су комунистичке власти у Мађарској упорно спречавале постављање епископа, а епархијом је администрирао српски патријарх или бачки епископ. Стање се поправило 1988, када је устоличен епископ Данило (Крстић). Данас је **Б. е.** организована у три архијерејска намесништва (будимско, мохачко, сегединско), са 37 парохија, 13 свештеника и три ђакона. Има само два манастира: Грабовац (са две монахиње) и Српски Ковин (с једним монахом). ЛИТЕРАТУРА. Д. Поповић, *Срби у Будиму*, Бг 1952; В. Галић, „Будимска епархија и верски живот Срба у Мађарској", *Гласник СПЦ*, 1995, 12; П. Пузовић, „Епархије Српске православне цркве у расејању", *Богословље*, 1996, 1–2; *Црква*, календар СПП за 2006. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМСКИ ПАШАЛУК **БУДИМСКИ ПАШАЛУК** (ејалет, беглербеглук), административно-територијална и војно-управна јединица Османског царства са центром у Будиму. Установљен је након уласка султана Сулејмана Величанственог у Будим 30. VIII 1541. Освајањем Будима и формирањем пашалука крунисана су дотадашња освајања и султан је постао стварни господар Угарске, учврстивши положај у Средњој Европи. **Б. п.** је имао стратешки значај као база османске војске у сукобима с Аустријом и Угарском. Након овог успеха, Турци настављају освајања и заузимају делове Западне Угарске са Печујем, Истолним Биоградом и Острогоном на Дунаву. У Славонији заузимају Валпово, Чазму, Копривницу и Барању. У важнијим освојеним градовима формирана су средишта санџака. Први будимски беглер-бег у рангу везира постаје Сулејман-паша, дотадашњи беглербег Анадолије. **Б. п.** је уобличен 1543–1544. и границе му се нису мењале до Великог рата 1593--1606. Чинило га је више санџака који су излазили из његовог састава и припајани другим ејалетима у честим реорганизацијама османске власти. У његовом саставу налазили су се санџаци: Будим/центар, Алаџахисар, Бечкерек, Острогон, Филек, Гаражгал, Гермат, Хатван, Истолни Биоград, Зворник, Копањ, Мохач, Новиград, Осијек, Печуј, Пожега, Сечењ, Сегедин, Сексард, Смедерево, Срем, Солнок, Шимонторња, Тата, Вач, Песпирем, Вучитрн. Оснивањем Босанског пашалука 1580. из састава Будимског ејалета издвојени су санџаци Зворник и Пожега и припојени су Босанском пашалуку. После освајања Егра (1596) и Кањиже (1600) формирају се Егарски и Кањишки ејалет. Тада су санџаци **Б. п.**, који су се налазили у сливу реке Тисе и Сегедински санџак припојени Егарском, а санџаци **Б. п.** у Подравини, као и Валпово улазе у састав Кањишког ејалета. Број санџака након тога пада на осам: Смедерево, Срем, Ковин, Копањ, Истолни Биоград, Мохач, Шиклош, Сексард и свео се на подручје Подунавља од Смедерева до Острогона. Број санџака који су се налазили у саставу **Б. п.** 1610. спао је на шест: Будим, Срем, Ковин, Копањ, Истолни Биоград, Мохач. Коначно, број санџака у Будимском ејалету усталио се на осам: Будим, Срем, Смедерево, Сексард, Шимонторња, Столни Биоград, Мохач и Острогон. Пораз Турака код Беча 1683. уздрмао је турску власт на Балкану и у **Б. п**. Аустријанци 23. IX 1686. заузимају Будим. Карловачким миром из 1699. **Б. п.** је сведен на Смедеревски санџак и источни Срем који су прикључени Румелијском ејалету. ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, *Историја Срба*, II, Бг 1989; *Историја српског народа*, III/1, Бг 1993; Р. Мантран, *Историја Османског царства*, Бг 2002. Александар Растовић; Мирјана Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИМЦИ **БУДИМЦИ**, село у Славонији на ђаковачкој лесној заравни, на 100 м н.в., у близини изворишта реке Вуке, око 30 км југозападно од Осијека. Старо насеље опустело је у XVII в. у време рата против Турака. Ново село основали су 1720. православни досељеници и 1736. у њему је било 38 домаћинстава. Године 1991. имали су 880 становника (83,5% Срба), а после рата 1991–1993. и егзодуса дела српског становништва, популација је смањена на 723 члана, од којих су 301 или 41,6% били Срби (2001). Село је издужено у правцу реке и чине га три улице. Кроз њега пролази локални пут Нашице–Осијек. Православни храм посвећен Вазнесењу Господњем саграђен је 1795. у стилу касног барока. То је једнобродна грађевина с полукружном олтарском апсидом, вишеспратним звоником квадратне основе, који се завршава лантерном, засведеном полуобличастим сводом и прекривеном црепом. Обновљена је 1837. и 1962. Немци су је запалили 31. X 1943. После II светског рата је обновљена, а у грађанском рату оштећена је и опљачкана почетком маја 1995. ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, *Духовни геноцид 1991–1995* *(1997)*, Бг 1997; *Енциклопедија православља*, Бг 2002; М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИНСКИ, Мирон **БУДИНСКИ, Мирон**, књижевник, математичар (Руски Крстур, Бачка, 19. II 1921). У Београду 1955. завршио студије математике, а потом радио као асистент на Технолошком факултету у Новом Саду. Песме **Б.** припадају поетици социјалистичког реализма, а допринос русинској књижевности је његова проза за децу, посебно у циклусима о Данку Досетљивку и Луцку (Дурњилу). Ови ликови изражавају не само ауторову филозофију, него и животну филозофију русинског паора. Посебну вредност има његова књига бајки *Воденица на сребрном потоку* (Н. Сад 1978, превео Н. Скубан), у којој показује да је срећан онај ко живи у миру са самим собом и са светом. Негује не само фолклорну традицију дечје бајке, где је типичан лик који се луцкасто понаша, али је бистар и окретан, него и Андерсенову традицију с богатим психолошким слојевима и нијансираним емоцијама. ДЕЛА: *Воденїчка на стриберним потоку*, Н. Сад 1969; *Данко Здогаданко*, Н. Сад 1982. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тамаш, *Русинска књижевност*, Н. Сад 1984. Јулијан Тамаш \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИНЧЕВИЋ, Мирко **БУДИНЧЕВИЋ, Мирко**, математичар, универзитетски професор, спортски радник (Суботица, 27. V 1944). Студије математике завршио 1966. на Филозофском факултету у Новом Саду. На Природно-математичком факултету у Београду магистрирао 1976. тезом о топологији и класи конвергенција у скупу оператора Микусинског. Докторирао 1985. дисертацијом о асимптотском понашању решења неких класа диференцијалних и диференцних једначина ПМФ у Новом Саду, где је редовни професор од 1990. Предаје и на Пољопривредном и Технолошком факултету у Новом Саду и Факултету прометних знаности Свеучилишта у Загребу. Kоаутор (с Војиславом Марићем) универзитетског уџбеника *Диференцијалне и диференцне једначине* (Н. Сад 2005). Био продекан ПМФ у Новом Саду (1989–1991) и помоћник директора Института за математику (1985–1989). У научном раду дао резултате из квалитативне анализе диференцијалних и, међу првима у нас, диференцних једначина и из комплексне анализе. Применио је теорију Т-норми на испитивање довољних услова за постојање непокретне тачке пресликавања дефинисаних на вероватносним метричким просторима. Као међународни врховни судија у стоном тенису, судио и учествовао у организацији европских и светских стонотениских првенстава. ДЕЛА: и О. Хаџић, „Fixed point theorem on probabilistic metric space", *Topology and its Applications*, 1980, 2; и М. Р. С. Куленовић, „L-p perturbations of linear differential equations", *Гласник математички Серија III*, 1987, 22 (42), 2; „Oscillation of second order neutral nonlinear differential equations", *Novi Sad Journal of Mathematics*, 1997, 27; „A family of strict and discontinuous triangular norms", *Fuzzy Sets and Systems*, 1998, 95; и О. Хаџић, Е. Пап, „A generalization of Tardiff's fixed point theorem in probabilistic metric spaces and applications to random equations", *Fuzzy Sets and Systems*, 2005, 156. Војислав Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВА **БУДИСАВА**, село у јужном делу Бачке на источној периферији општине Нови Сад. Изграђено је близу јужне границе Бачке плеистоцене терасе. Кроз **Б.** пролази пут Нови Сад – Тител, а пруга истог правца протеже се северно од њега. Насеље тога имена помиње се 1448, али је савремено насеље настало планским насељавањем Мађара и Немаца 1884. Насељавање је било масовно и већ 1890. било је 2.202 становника. После II светског рата, уместо исељених Немаца насељава се 438 колониста, највећим бројем из Босне. Шездесетих година XX в. најужа урбана зона Новог Сада, удаљеног 15 км, захвата и **Б**. Број становника нагло се повећава и до 2002. нарастао је на 3.825, од којих 59,1% Срба и 31,5% Мађара. Само 10,8% активног становништва бави се пољопривредом. Село је грађено по плану и има четвороугаону основу и решеткаст распоред улица. У центру се налази квадратни трг с православном и римокатоличком црквом, основном школом и свим службама потребним једном великом насељу. ЛИТЕРАТУРА: *Општина Нови Сад – географска монографија*, Н. Сад 1994; С. Ћурчић, *Насеља Бачке – географске карактеристике*, Н. Сад 2007. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЉЕВИЋ, Будислав **БУДИСАВЉЕВИЋ, Будислав**, новинар, саборски заступник (Врело код Коренице, 1872 – Загреб, 24. III 1914). После гимназијске матуре у Сремским Карловцима (1891) уписао је Правни факултет у Загребу. Поставши апсолвент, на краће време је потражио посао у војној служби, а потом се посветио публицистичком раду. Рано је прихватио идеје Уједињене хрватске и српске омладине, којима се прикључио 1897, где је дошао у ближи додир са Светозаром Прибићевићем и Јованом Бањанином. Заједно са њима одвојио се 1900. од хрватске омладине и прикључио се Српској самосталној странци у Хрватској. Као њен члан, од 1906. па до смрти, био је посланик Хрватског сабора у изборном котару Вргин Мост и члан (саборске) делегације у Угарско-хрватском државном сабору (парламенту) у Будимпешти. Истицао се као изузетан говорник, који је бранио политику хрватско-српске коалиције и српски народ од напада франковаца и њихових савезника. Новинарством је почео да се бави од студентских дана, пишући за *Србобран*, да би се од 1898. професионално посветио овом позиву, као један од уредника и новинар страначког листа *Нови Србобран* (1903–1906). Са намером да искорени непросвећеност на селу покренуо је лист за село *Српско коло*, чији је уредник и стални сарадник био. Радио је као дописник из Загреба листа *Браник*, сарађивао је у *Народном листу*, *Хрватском народу*, *Слободи* и *Новом листу*, бавећи се темама из унутрашње и спољне политике, с посебним интересовањем за Русију. У новинама је објављивао и своје говоре са саборских седница. Већина његових прилога у *Новом Србобрану* је непотписана. ЛИТЕРАТУРА: А., „Буде Будисављевић", *Србобран*, 1903, 2, 3; С. П., „Буде Будисављевић", *Српско коло*, 1914, 11, 1–2; М. Грос, *Владавина Хрватско-српске коалиције 1906–1907*, Бг 1960; В. Ђ. Крестић, *Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914*, Бг 1991; Х. Матковић, *Светозар Прибићевић идеолог – страначки вођа – емигрант*, Зг 1995. Петар В. Крестић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЉЕВИЋ, Будислав Буде **БУДИСАВЉЕВИЋ, Будислав Буде**, генерал-мајор, племић (Пећани, Лика, 14. IX 1790 – Госпић, 12. VIII 1862). По завршетку војне школе у Госпићу, каријеру започео 1807. као кадет у Личкој граничарској регименти. Године 1809. стекао је чин заставника, који му је 1810. потврђен од стране француске војске у коју је ступио после њене окупације Карловачког генералата. Исте године постао је потпоручник, а поручник 1812. када је пошао у рат против Русије и једва остао жив приликом преласка реке Березине, о чему је касније оставио кратак, драматичан опис. Свом даљем образовању посветио се 1813/14. у Магдебургу (Немачка). Повратком у аустријску војску 1815. признат му је чин оберлајтнанта, па је 1824–1826. био заповедник чете у Врепцима у Лици, у којима је обновио српску цркву. Потом је премештен у Плашки, у Огулинску регименту, и 1832. био унапређен у чин капетан-лајтнанта, а 1833. у чин капетана. Као заповедник Плашчанске компаније обновио је и српску цркву у Плашком. Кад је прекомандован у штабно место Госпић (1839), ступио је у везу са српским трговцима и грађанима и укључио се у њихову национално-препородну делатност. За посланика Срба из Лике на народно-црквеном сабору у Карловцима биран је 1842, а био је биран и за посланика на Мајској скупштини, али због пречих војних обавеза није на њој присуствовао иако је његово име било у кругу кандидата за српског војводу. У току 1843–1844. допринео је оправци и осликавању српске цркве у Госпићу и у њу увео „хармонично пјеније", односно „српску вокалну капелу". Чин мајора стекао је 1843, а чин потпуковника (обрстлајтнанта) 1846. Учествовао је у рату против Мађара 1848. као командант 3. личког граничарског батаљона у саставу првог армијског корпуса Јелачићеве војске која је јануара 1849. ушла у Пешту. Унапређен је у чин пуковника марта 1849. да би од маја исте године, као командант бригаде, учествовао у операцијама Јелачићеве „Јужне армије" на подручју Српске Војводине. Најпре је са својом бригадом вршио блокаду Петроварадинске тврђаве из правца Каменице, а затим је јуна учествовао у нападу на Нови Сад из правца Пирошког пута, разбио одред мађарске војске, заробио пет топова и наставио прогон непријатеља све док није дошло до напада мађарске артиљерије са тврђаве и општег повлачења Јелачићеве војске из Новог Сада. Бригада **Б.** учествовала је и у борбама код Жабља и Ђурђева, а средином јула враћена је на опсаду Петроварадинске тврђаве, на положаје на брду Карагачу, где је дочекала крај рата с Мађарима. Октобра 1850. стекао је чин генерал-мајора и био премештен у Панчево где је био изложен клеветама и сумњама као официр српске народности. Пошто није хтео да под старост „каља своје поштено име и душу", 1852. отишао је у пензију, а потом се вратио у Лику. У Госпићу је са архимандритом Сергијем Каћанским подигао зграду за српску школу. ИЗВОРИ: А. Ђукић, *Срби пуковници и генерали*, РОМС; *ЛМС*, 1863, 107, 82; С. Гавриловић, *Записи о ратовању око Петроварадина 1848–1849*, Бг, 1997. ЛИТЕРАТУРА: Д. Николајевић, *Преписка ђенерала Будислава Будисављевића (1790–1862)*, Ср. Карловци 1911; *Шајкашка. Историја*, II, Н. Сад 1975; Д. Роксандић, *Војна Хрватска, La Croatie militaire*, I, Зг 1988. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЉЕВИЋ, Диана **БУДИСАВЉЕВИЋ, Диана**, хуманитарни радник (Инзбрук, Аустрија, 15. I 1891 – Инзбрук, 20. VIII 1978). У родном граду завршила основну и средњу школу. Удала се 1917. за Јулија Будисављевића, с којим је дошла у Загреб 1919. по оснивању Медицинског факултета на којем је он постављен за професора хирургије. У јесен 1941. сазнала је за интернирање и страдање великог броја српских жена и деце у усташком логору у Лобор-граду после чега је одлучила да организује акцију помоћи. Широк круг сарадника које је ангажовала за прикупљање и слање помоћи у логоре радио је под називом „Акција Диане Будисављевић". Значај њене акције нарочито је порастао у лето 1942, у време масовног интернирања српског народа с подручја Козаре у усташке логоре, њиховог масовног убијања и умирања. Својим приватним везама успела је да добије дозволу да из усташког логора Јасеновац преузима српску децу без родитеља и организује им смештај у прихватилиштима и по породицама. Са својим сарадницима израдила је картотеку за око 12.000 деце. Деловала је потпуно независно, али је уско сарађивала и с другим хуманитарним организацијама. Убрзо после ослобођења Загреба, крајем маја 1945. морала је своју картотеку да преда државним органима, чиме је онемогућено идентификовање безимене деце. Одбијена је и њена сарадња на том послу. Акција спасавања српске деце из усташких логора коју је водила била је једна од највећих хуманитарних акција у Југославији и у свету током II светског рата. У Инзбрук се вратила 1972. ДЕЛО: *Дневник Диане Будисављевић 1941–1945*, Зг–Јасеновац 2003. ЛИТЕРАТУРА: Д. Лукић, *Били су само деца. Јасеновац – гробница 19.432 девојчица и дечака*, 1–2, Лакташи–Бг 2000; М. Кољанин, „Акција 'Диана Будисављевић'", *Токови историје*, 2007, 3. Милан Кољанин \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЉЕВИЋ, Јулије (Јулиус) **![001_Julije-Budisavljevic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-julije-budisavljevic.jpg)БУДИСАВЉЕВИЋ, Јулије (Јулиус)**, хирург, универзитетски професор (Славонска Пожега, 2. III 1882 – Инзбрук, Аустрија, 5. V 1981). Син Будисава Будисављевића Приједорског. Завршио медицину 1907. у Инзбруку. Као волонтер остао на хируршкој клиници професора Х. Шлофера, а 1911. је примљен за асистента професора Х. Хаберера. На позив Српског Црвеног крста дошао је јула 1913. у Београд са хируршком екипом која је радила у VIII и XXIV резервној болници (у згради тадашње Војне академије). У то време на лечењу у Београду је било око 10.000 рањеника. Непосредно после београдског ратног искуства **Б.** је изнео искуства у предавању у Инзбруку 1913, а 1914. штампао их је у *Лијечничком вјеснику*. За време I светског рата био је хирург на Источном фронту, а после рата, не желећи да прими аустријско држављанство, морао је да напусти клинику. На новооснованом Медицинском факултету у Загребу изабран је 1919. за редовног професора, а 1921. формирао је и хируршку клинику, коју је модерно организовао, увео нове оперативне методе, формирао центар за усавршавање хирурга, анестезиолошко и друга специјализована одељења. Посебно се бавио тиреоидном и абдоминалном хирургијом (ехинокока и пептичног улкуса). Био је редовни члан Земаљског здравственог већа од 1920, потпредседник Збора лијечника Хрватске и председник његове Хируршке секције од 1925, а декан Мед. ф. у Загребу 1927/28. Пензионисан је из политичких разлога 1944, али је после рата враћен у службу на истој клиници, где је радио до 1952. Организовао је Други (Загреб, 1921) и Четврти (Сплит, 1930) југословенски састанак за оперативну медицину, а председавао је Десетим конгресом хирурга Југославије (Београд 1958). Активно је учествовао, 1948. у Београду, на Конференцији хирурга ЈА („Искуства у репараторној хирургији"). За почасног доктора Загребачког свеучилишта именован је 1968. Био је члан Француске хируршке академије, Југословенског, Бугарског, Чехословачког, Немачког и Аустријског хируршког друштва, Интернационалног хируршког и уролошког друштва, почасни члан Удружења хирурга Југославије, Удружења неурохирурга Југославије и Збора лијечника Хрватске. Одликован је Орденом рада I реда и Орденом заслуга за народ I реда. У Архиву ВМА у Београду чува се 11 куцаних страна рукописа *Под Црвеним Крстом. Ратно-хируршки прилози* с предавања одржаног 1913. у Аустријском научном лекарском друштву. ЛИТЕРАТУРА: С. П. Ђорђевић, „Сећања на рад у војном санитету Србије у току II балканског рата 1913. године. Из сећања др Јулија Будисављевића и његових колега из Хируршке клинике у Инсбруку", *САЦЛ*, 1983; 111; „Проф. Ј. Будисављевић", *САЦЛ*, 1983, 111(3); М. Игњатовић, „Српско ратно хируршко искуство (1876–1918). IV део: Ратна хирургија у Србији у време Балканских ратова", *ВП*, 2004, 61(2). Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЉЕВИЋ, Манојло **БУДИСАВЉЕВИЋ, Манојло**, генерал-мајор, математичар (Бела Црква, 13. VIII 1854 – ?, после 1914). Био је син Алексе Будисављевића, пуковника аустроугарске војске. У 22. години постао је поручник, а у 25. натпоручник. У периоду 1880–1882. студирао је Техничку војну академију у Бечу, а по завршетку студија постао капетан Инжењерске јединице у Горажду. У војној служби напредовао је од чина мајора (1895), преко потпуковника (1900), до пуковника (1904). Пензионисан је 1907, а 1911. унапређен у генерал-мајора. До 1909. живео је у Осијеку, а од тада у Медлингу код Беча. Године 1885. постављен је за наставника више математике и дескриптивне геометрије на Војној академији у Бечу. Аутор је уџбеника *Leitfaden für den Unterricht in der höheren Mathematik*, I–II (Wien–Leipzig 1898) и *Leitfaden für den Untеrricht der höheren Mathematik an der k.u.k. Artillerie- und der Pionier-Cadettenschule*, у коауторству са А. Микутом (Wien 1900). Са истим аутором израдио је *Grundzüge der Determinanten–Theorie und der projektivischen Geometrie. Analytische Geometrie*. ЛИТЕРАТУРА: М. Јапунчић, „Високи официри Личани", *Лички календар*, 1940, 8. Ивана Б. Спасовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЉЕВИЋ, Манојло **БУДИСАВЉЕВИЋ, Манојло**, лекар, хирург, универзитетски професор (Соколовац код Копривнице, 13. VI 1919 – Београд, 2. XII 1991). Медицински факултет завршио у Београду 1946. Рад почео у Специјалној болници за туберкулозу на Озрену. Усавршавао се у Швајцарској у области грудне хирургије. Године 1950. запослио се у Институту за плућне болести и туберкулозу у Београду, 1952. постао начелник Хируршког одељења. Специјалистички испит положио 1955. Каријеру завршио као директор Института за грудне болести. Био више пута на стручним усавршавањима у познатим болницама за болести респираторног тракта. Увео бројне дијагностичке и терапијске процедуре и оперативне методе за лечење туберкулозе, ехинококуса и тумора плућа, те медијастинума, стенозе душника и др. Створио школу грудне хирургије код нас (уз професора Ериха Гинзберга са ВМА) и едуковао већи број грудних хирурга. Хабилитациони рад *Место ресекције у лечењу туберкулозе плућа – резултат оперативног лечења 900 болесника* (1964). Обављао многе руководеће дужности на Мед. ф. у Београду, СЛД и југословенским стручним удружењима. Био је продекан Мед. ф. у Београду и проректор Универзитета у Београду. Године 1985. изабран за председника Црвеног крста Југославије. Био је члан више домаћих и два страна стручна удружења. Био је члан редакције француског часописа *Bronchopneumologie*. Добитник бројних признања, одликовања и награда, укључујући и Седмојулску награду Србије. ИЗВОР: *Билтени Универзитета у Београду*: 76/57, 452/64, 813/69, 822/69. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници медицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006. Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЉЕВИЋ, Милан **БУДИСАВЉЕВИЋ, Милан**, књижевник, класични филолог (Врело код Коренице, Лика, 28. III 1874 – Сремски Карловци, 21. II 1928). У Загребу студирао класичну филологију. Службовао у Карловцу и Госпићу, а од 1903. у Сремским Карловцима као професор гимназије и управник Богословског конвикта (1903–1928). Урeђивао часопис *Бранково коло* (1905–1911). Иако је увећао број претплатника и увео га међу најважније српске периодичне публикације, усљед полемике између Ј. Скерлића и Ј. Живановића доживио је непријатна подметања, те се повукао с уредничког мјеста. Био је члан Књижевног одељења Матице српске. Први рад објавио у *Босанској вили* (1890). Сарађивао и у *Стражилову*, *ЛМС* (1899–1914), *Бранковом колу* (1905–1912) и др. Осим приповиједака написао је сатирични еп *Омерова Jaшијада* (Ср. Карловци 1907) и есеј *Смисао и вредност живота* (Ср. Карловци 1921). Дијелове недовршене трагедије *Момир и Гроздана* објавио у *Гласнику* *нaродног већа* (Ср. Kарловци 1918)*.* Приказивао савремена дјела српске и хрватске књижевности, издања СКЗ и Матице хрватске. Огледом *Лаза Костић* (Н. Сад 1912) отворио серију расправа о Костићу-мислиоцу и „апостолу културе", док је студија „Илијада у огледалу косовских пјесама" (*Школски вјесник*, 1903) у решавању хомерског питања сачувала модерност до данас. Његове збирке приповиједака изазвале су пaжњу аутентичношћу социјалне драме личког живота и топлином приповједачког гласа. Као уредник дао је часопису *Бранково коло* модернистички лик, aфирмишући симболисте и импресионисте (Винавер, Ускоковић, Королија, Ћурчин, Станковић) и доносећи преводе најбољих савремених европских аутора (Чехов, Рилке, Вајлд и др.). С грчког превео Еурипидову *Медеју* (Земун 1920). ДЕЛА: *Приповијести*, Зг 1899; *Приче,* *Нова збирка „Биједних људи*", Мостар 1902; *Тмурни дневи*, Мостар 1906; *Таласи и есеји*, Зг 2005; *Тмурни дневи* (изабране приповијетке), Зг 2006. ЛИТЕРАТУРА: С. Кораћ, *Књижевна хрестоматија: Из баштине српског народа у Хрватској*, Зг 1979; К. Марицки Гађански, „Први превод Еурипидове *Медеје* на српски и Милан Будисављевић", у: *Књижевно насљеђе Српске Крајине*, Н. Сад 1997; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998; М. Демић, „Милан Будисављевић романописац и есејиста", у: *Роман Таласи и есеји/МБ*, Зг 2005. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЉЕВИЋ, Срђан **БУДИСАВЉЕВИЋ, Срђан**, адвокат, народни посланик, министар (Славонска Пожега, 8. XII 1883 – Загреб, 20. II 1968). Завршио студијe права у Загребу и Берлину. Био је члан Хрватско-српске коалиције (ХСК) и заступник у Сабору од 1908. Бранио је оптужене на велеиздајничком процесу 1908. Као заговорник југословенског јединства, током I светског рата више пута је затваран. Kрајем 1917. иступио је из ХСК и био један од покретача листа *Глас Словенаца, Хрвата и Срба*. Почетком 1918. придружио се позиву Старчевићеве странке права за повезивање југословенски опредељених група и појединаца. Учествовао у доношењу Мајске декларације 1917. и био секретар Народног Вијећа СХС од октобра 1918. По проглашењу раскида државних веза с Бечом био је задужен за унутрашње послове у покрајинској влади за Хрватску и Славонију. У Краљевини СХС пристао је уз Демократску странку, усвајајући начела националног јединства и државног централизма. Уз С. Прибићевића је остао и у Самосталној демократској странци (СДС) 1924. и Сељачко-демократској коалицији (од 1927), приклањајући се идеји сложене државе. У периоду 1939–1945. био је председник СДС. Учествовао у припреми споразума о стварању Бановине Хрватске 1939. и у влади Цветковић–Мачек као министар социјалне политике. Поднео је оставку због приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, а затим ушао у владу генерала Симовића као министар унутрашњих послова. После Априлског рата 1941. емигрирао је с владом у Велику Британију и до марта 1943. био министар социјалне политике и народног здравља. После споразума Тито–Шубашић постављен је за једног од тројице краљевских намесника. По укидању Намесништва повукао се из политичког живота и настанио у Загребу. ИЗВОРИ: Б. Кризман, *Југославенске владе у избјеглиштву 1941−1943*, Зг 1981; Б. Петрановић, *Југословенске владе у избеглиштву 1943−1945*, Зг 1981; М. Грол, *Лондонски дневник 1941−1945*, Бг 1990. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Бобан, *Споразум Цветковић–Мачек*, Бг 1965; *Мачек и политика Хрватске сељачке странке 1929−1941*, I–II, Зг 1974. Срђан Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЉЕВИЋ, Татомир **БУДИСАВЉЕВИЋ, Татомир**, инжењер рударства, универзитетски професор (Сремски Карловци, 29. XII 1907 – Београд, 17. XII 1977). Студије завршио 1938. на Техничком факултету у Љубљани. Допринео обнављању и развоју рударства у Србији после II светског рата, те подизању и изградњи Рударско-геолошког факултета у Београду. Радио као инжењер у рудницима Србије (1938–1948), а потом у Министарству рударства Србије, као помоћник министра и као шеф Бироа за унапређење производње. Универзитетску каријеру започео је 1955. на РГФ у Београду, где је био шеф Катедре за транспорт и извоз (1965–1977), а у једном мандату и декан. Као пројектант успешно је руководио израдом и реализацијом бројних пројеката за потребе рударске привреде. Аутор je стручних и научних радова и стручних публикација из области транспорта и извоза у рудницима. Значајан је његов превод дела Ј. Меркса *Механика за рударе* (Бг 1949). ИЗВОР: Архива Рударско-геолошког факултета у Београду. Слободан Вујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЉЕВИЋ ОПАРНИЦА, Марија **БУДИСАВЉЕВИЋ ОПАРНИЦА, Марија**, филолог, универзитетски професор (Џонстаун, Пенсилванија, САД, 27. I 1946). Дипломирала руски (1978) и магистрирала енглески језик (1980) на Државном универзитету Аризона (САД). Докторирала упоредну књижевност 1990. на Универзитету Јужне Калифорније. Од 1987. била професор на Државном универзитету Аризоне (Темпа). Почасни је члан УКС од 1991. Током агресије НАТО на Србију 1999. заједно са супругом Андрејем Симићем држала беседе у више од 60 цркава различитих конфесија и активно учествовала у протестима. Добитник је Фулбрајтове стипендије за научно истраживање у Београду (1981/82) и Атини (1982/83) и награде „Златни кључ" за изузетан педагошко-наставни рад (1989). ЛИТЕРАТУРА: *Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99*, Бг 1999; Р. П. Петровић, *Мождана веза са Србијом – 100 драгуља српског расејања*, Бг 2005. Владимир Гречић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЉЕВИЋ ПРИЈЕДОРСКИ, Будисав Буде **БУДИСАВЉЕВИЋ ПРИЈЕДОРСКИ, Будисав Буде**, књижевник, велики жупан (Бјелопоље код Коренице, Лика, 29. VII 1843 – Загреб, 22. I 1919). Потиче из познате српске војничке породице. Послије школовања (Сењ, Ријека, Беч) именован на официрску дужност, а онда прешао на управне послове, гдје стиже до звања поджупана и великог жупана. У више махова био заступник у Српском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. Члан Књижевног одељења Матице српске од 1894. Заслужан је за развој планинарства у Хрватској. Приповијетке почео објављивати у загребачком *Вијенцу* (1869), сарађујући даље у хрватским и српским листовима и часописима. Преводио с руског. Објавио око 80 приповиједака и цртица, само дјелимично скупљених у двије збирке. Приредио је и издао *Књижевно цвијеће* Лавослава Вукелића (Зг 1882). Био је први истакнути заступник модерних, протореалистичких прозних струја међу Србима у Хрватској: спајао је пробран опис предјела и ликова с локално-легендарним предањима и савременим животом, уз присан тон подупрт лексиком и идиоматиком личког говора. Приповијетке су му тијесно повезане с крајишким војничким и социјалним приликама, често засноване на прототипским јунацима и темама. У хрватској књижевној историографији се сматра утемељитељем личке прозе, изразито регионалним писцем. **Б.** се првих деценија свога рада везао за хрватску филолошку традицију (школа Ф. Курелца), а поткрај XIX в. у његовој прози јача тeмaтски и језички српска оријентација. Аутобиографски записи (*Из мојих успомена*, Зг 1918) значајан су извор за познавање културних и књижевних прилика његовог доба и појединих хрватских и српских писаца. Ново вредновање његовог дјела и укључивање у српску традицију везано је за издања Српског културног друштва „Просвјета" (С. Кораћ, Д. Иванић). Заступљен је у: Ј. Челар (ур.), *Будисављевић, Турић, Драженовић, Пет стољећа хрватске књижевности*, Зг 1963; у споменици *Вјетром вијани* (ур. С. Кораћ, Зг 1970), у хрестоматији *Књижевна баштина* (ур. С. Кораћ, Зг 1979), те у *Антологији српских приповједача из Хрватске* (прир. Д. Иванић, Зг 2005). ДЈЕЛА: *С личке груде*, Зг 1913; *Из старог завичaja*, Н. Сад 1914. ЛИТЕРАТУРА: Б. Водник, „Дивни умиљатник из Бјелопоља", у: *Из мојих успомена*, Зг 1918; И. Мамузић, „Буде Будисављевић Приједорски, 1843–1919", у: С. Кораћ (ур.), *Књижевна хрестоматија*: *Из културне баштине српског народа у Хрватској*, Зг 1979; Д. Иванић, *Књижевност Српске Крајине*, Бг 1998. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДИСАВЦИ **БУДИСАВЦИ**, село на десној страни долине Белог Дрима, 16 км источно од Пећи, у општини Клина. Кроз њега пролазе железничка пруга и стари пут Пећ–Клина (12 км). Смештено је на 410–430 м н.в., дисперзивног је типа и чине га три махале. **Б.** се помињу 1488. под именом Поди Салц са 32 српска и једним муслиманским домаћинством. Као Будисавце први пут се помиње 1647. Од 1763. до 1780. више пута су мештани Срби били дародавци манастира Девич. Године 1921. село је имало 36 домова и 255 житеља. Исељавање Срба и Црногораца је убрзано после 1966. Неки српски родови потпуно су се раселили до 80-их година XX в. Године 1991. у **Б.** било је 527 житеља, од којих 15,2% Срба. У селу се налазе католичка црква подигнута после II светског рата, основна школа, амбуланта, пошта, железничка станица, земљорадничка задруга и три млина. Србољуб Ђ. Стаменковић У **Б.** се налази истоимени манастир с црквом Преображења Христовог из XIV в. По народном предању, оснивање храма се приписује сестри краља Стефана Дечанског. Од оснивања је био метох Пећке патријаршије и служио као повремена резиденција српских патријарха. Патријарх Макарије је 1568. обновио горње делове пострадале цркве која је потом живописана у целости, о чему сведоче натписи изнад улаза у храм и уз његов портрет на јужном зиду. То су уједно и најстарији сачувани помени манастира. До следеће обнове је дошло 1682, трудом патријарха Арсенија Чарнојевића. Године 1872. дозидана је садашња припрата, извршени мањи радови, а црква је добила и иконостас. Фреска Богородице Ширшаја небес у полукалоти апсиде је из 1874. Нови конаци су сазидани у XX в. Црква је складних пропорција, са основом равнокраког крста, куполом, споља тространом а изнутра полукружном апсидом, те с млађом припратом. Доњи део куполе по начину градње близак је солунским и светогорским узорима. Црква је зидана наизменичним смењивањем камена и опеке, који су на апсиди декоративно поређани. Дозидана припрата са полуобличастим сводом, виша од првобитне, није осликана. Од пострадалог живописа из времена велике обнове у доба патријарха Макарија боље су сачуване доње зоне, док су од циклуса Великих празника преостали само фрагменти. Уобичајено распоређене издвајају се представе три српска архијереја на северном зиду, као и Св. Симеона Немање и Св. Саве на западном пару пиластра. Портрет патријарха Макарија на јужном зиду убраја се међу најуспелија остварења српске уметности XVI в. Дуборезно надверје са представом Св. Тројице, рад бококоторског мајстора Максима Тујковића из 1726, истиче се квалитетом на две године познијем иконостасу. Олтарска преграда је дело македонских зографа браће Василија и Александра Крстић Даскаловић Ђиноски из Галичника код Дебра. Највреднији део некадашње ризнице представља оштећена икона Преображења Господњег с краја XIV или почетка XV в. Вредни помена су и икона Васкрсења Христовог са сценама Великих празника из XVII в. и бакарни суд за водоосвећење, дар митрополита дабробосанског Мелентија Умиљенковића из 1726. Сања Пајић ЛИТЕРАТУРА: М. Ивановић, „Црква Преображења у Будисавцима", *Старине Косова и Метохије*, 1961, 1; „Икона Преображења у Будисавцима и ктиторски натпис у Ваганешу и Св. Николи", *Саопштења*, Бг 1984, 16; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДМАНИ, Пeтaр **![001_Petar-Budmani.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-petar-budmani.jpg)БУДМАНИ, Пeтaр**, филoлoг, лингвиста (Дубрoвник, 27. X 1835 – Кacтeл Фeрити кoд Aнкoнe, Итaлиja, 27. II 1914). У Бeчу cтудирao мeдицину, зaтим aпcoлвирao прaвo. Био је гимнaзиjcки нacтaвник у Дубрoвнику (1868–1882), a зaтим урeдник *Рјечника хрватскога или српскога језика* JAЗУ (1883–1907). Дописни члан СКА постао 1888. Oд 1907. дo 1913. живeo у Кacтeл Фeритиjу, oдaклe ce врaтио у Дубрoвник. Oгoрчeн збoг иcпaдa aуcтрoугaрcкe пoлициje, уoчи I cвeтcкoг рaтa одлази из Дубрoвникa у Итaлиjу, гдe и умирe. Прирeдиo je чeтири књигe *Cтaрих пиcaцa хрвaтcких* у издaњу JAЗУ: *Дјела Антуна Глеђевића* (Зг 1886), *Дјела Петра Зоранића*, *Антуна Сасина, Савка Гучетића Бендевишевића* (Зг 1888), *Дјела Јурја Бараковића* (Зг 1889); *Дјела Доминка Златарића* (Зг 1899). Бaвиo ce и прeвoдилaчким рaдoм (прeвoд *Caкунтaлe* ca caнcкртa). Друга вaжниja дeлa: *Grammatica della lingua serbo-croata* (*illirica*), I–II (Viena 1866); *Српска синтакса* (Ниш 1887); *Практична граматика руског језика за самоуке* (Зг 1888); „Дубровачки дијалекат, како се сада говори" (*Рад ЈАЗУ*, 1883, 65); „*Пјерин* Mарина Држића" (*Рад ЈАЗУ*, 1902, 148). ЛИТЕРАТУРА: M. Решетар, „Перо Будмани", *Љетопис ЈАЗУ*, 1926, 39. Слободан Реметић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДМАНИА **БУДМАНИА** (*Budmania*), подрод фосилних срцоликих шкољки из групе лимнокардида. Основна врста *B. histiophora* откривена је 1884. и описана под називом *Adacna histiophora.* Љуштура је релативно крупна и испупчена. Битну карактеристику врсте чине криласта ребра (израштаји) на љуштури. У задњем делу љуштуре ребра су доста висока и повијена уназад, а на предњем делу су оштра и знатно нижа. Сифонална апертура је велика и овална. Остале особине, као што је број ребара, састав браве, испупченост и положај врхног дела, сличне су другим лимнокардидима. Бравни апарат је добро развијен. У десном капку налазе се два већа предња латерална зуба, од којих је горњи знатно редукован, затим један задњи латерални и један мали кардинални зуб. У левом капку кардинални зуб је слабо развијен, а постоји и по један латерални зуб. **Б.** је живела у мирним деловима некадашњих миоценских басена на подручју данашње западне Србије и Посаво-Тамнаве за време понта. ЛИТЕРАТУРА: С. Брусина, *Грађа за неогенску малаколошку фауну Далмације, Хрватске и Славоније уз неке врсте из Босне, Херцеговине и Србије*, Зг 1897. Љупко Рундић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДНИЦА **БУДНИЦА**, популарни назив за хорску песму родољубивог садржаја из XIX столећа. Процес буђења националне иницијативе у време када је српски народ живео подељен између Отоманске империје и Хабзбуршке монархије, изражен у тежњи за уједињењем и формирањем националнe државe, огледао се у читавој српској култури и уметности. У хорској музици, национална идеологија је профилисана првенствено у бројним композицијама на стихове патриотске поезије великих савремених српских песника (Ј. Ј. Змај, Ђ. Јакшић и др.). Најзначајније **б.**, како на основу увида у репертоар водећих певачких друштава тако и на основу одлика музичког језика, створили су Даворин Јенко (*Сабљо моја*, *Рекао нам Бог богова*, *Крв за род*, *Цара Душана марш*) и Јосиф Mаринковић (*Јуначки поклич*, *Народни збор*, *Српски ор'о*, *Под ланцима јунак пао*, *На Велики петак 1868*). Татјана Марковић Врста лирске пјесме намијењене буђењу националне свијести, борбеног расположења и наде у будућност народа. Најчешће настају уз велике покрете народа (Први српски устанак, националне буне 1848–1849. у Аустријској царевини, устанак 1941). Прва значајна **б.** у српској поезији је *Востани Сербије* Д. Обрадовића (Венеција 1804). Овакви текстови се умножавају 40-их година XIX в., у условима српско-мађарских сукоба (Ј. Суботић, Ј. С. Поповић, В. Живковић), потом уочи српско-турских ратова (Ђ. Јакшић, Ј. Јовановић Змај, М. Кујунџић Абердар). Обновиће се за вријеме партизанске борбе током II свјетског рата (1941–1945), у пјесмама Б. Ћопића, М. Лалића, О. Давича и др. Будничко-родољубиву садржину имале су и пјесме пригодног смисла (*Остајте овдје* А. Шантићa, *Србија* О. Давичa, *Крвава бајка* Д. Максимовић). Душан Иванић ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, *Јосиф Маринковић. Живот и дела*, Бг 1967; Т. Марковић, М. Гајић, *Даворин Jенко*, Бг 1996; А. Анушић, „Велика народна лира", *Путеви*, 1998, 3–4; Т. Марковић, *Трансфигурације српског романтизма – музика у контексту студија културе*, Бг 2005. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДОШ **БУДОШ**, утврђење на истоименој планини код Никшића, над десном обалом Зете. Град се помиње 1448. и 1454, када се налазио у поседу херцега Стефана Вукчића Косаче. Почетком седме деценије XV в. припадао је херцеговом сину Владиславу. Остаци малог утврђења замка, елипсоидне основе са једном истуреном кулом, леже на врло неприступачној каменој главици, са које се пружа изванредан поглед према Никшићком пољу. Сматра се да је **Б.** штитио пролаз из Никшића у жупу Острог. ЛИТЕРАТУРА: М. Ковачевић, *Градови и утврђења у Црној Гори*, Бг–Улцињ 1975; М. Динић, *Српске земље у средњем веку*, Бг 1978. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДУЋЕ ВРЕМЕ **БУДУЋЕ ВРЕМЕ** (футур / футур I), лични глаголски облик који се јавља у два вида, као сложен и као прост. (а) Када је сложен облик, гради се везом облика презента помоћног глагола *хтети*, најчешће у његовом краћем облику (*ћу*, *ћеш*, *ће*; *ћемо*, *ћете*, *ће*), и инфинитива глагола који се мења, нпр.: \[ја\] *ћу читати*; (б) када је прост облик – везом окрњеног инфинитива с краћим облицима помоћног глагола, при чему се завршно *т* окрњеног инфинитива губи, нпр: *читат'* + *-ћу* > *читаћу* \[ја\]. Глаголи чији је инфинитив са завршетком *ћи* имају увек само сложене облике **б. в.**, \[ја\] *ћу рећи* и *рећи ћу* \[ја\]. У својој основној употреби, футур I означава радњу, стање или збивање који ће се (из)вршити после времена саопштавања о њима или после неког другог времена на које говорник мисли. То је (права) временска употреба футура, основана на симетрији односа „прошлост–садашњост–будућност", која произилази из симетрије „време пре времена говорења – време говорења – време после времена говорења". Временска употреба **б. в.** има две синтаксичке категорије које ово време дефинишу или као (а) индикативно употребљено, тј. да означи радњу као будућу у односу на време говорниковог саопштавања о њој, нпр.: Они *ће* сада *отићи* у школу; или као (б) релативно употребљено, тј. да означи радњу као будућу у односу на неко друго време (прошло или будуће), а не у односу на време говорења, нпр.: Знао је да *ће* га *сумњичити* и да без глобе *неће проћи*. – Саградићу кућу где *ће живети* наши синови. Релативно употребљен облик **б. в.**, када означава радњу која је будућа у односу на неко прошло време, често има карактер приповедачког (наративног) облика, тј. њиме се означава у прошлости извршена радња: Дуго га је посматрала, па *ће* тек одједном *рећи*. **Б. в.** има и квалификативну употребу, означавајући радње вршене у прошлости више пута, по неком устаљеном реду, по навици, обичају, нпр.: За поштена момка и од поштена рода слабо *ће* ко *отети* дјевојку, нити *ће* такав момак *отићи* у отмицу (Вук. Ст. Караџић). Осим временског значења, облици **б. в.** имају и модалну употребу, када означавају став говорног лица према нереализованој радњи, ставове: (а) жеље или заповести: *Донећете* уверење о држављанству!; (б) намере: Камо та дјевојка да игра? *Платићемо*!; (в) могућности, услове, погодбе, допуштања (концесије), нпр.: Како *ћу* ти *пустит* крпу платна / кад је мени снаха Видосава / савезала косу за диреке (нар. песма). – Ако *ћеш доћи* на време, добићеш ту књигу. – Иако *ће се намучити*, победиће у тој трци сигурно; (г) спремности да се радња (у)чини: Ми то можемо учинити ако *ћемо прегорети* неколико хиљада људи (В. Караџић); (д) неминовности, сигурности: Ама, ко те пита даш ли ти, и главу *ће* ти *узети*; (ђ) претпоставке, наде, сумње и несигурности: Јамачно *ће бити* и више оваквих примјера (В. Караџић). – *Биће* истина да пролеће долази. – Ваљда *ће се* и ова зима *завршити*. Модални карактер облицима **б. в.** даје језичка ситуација, модалне речце (*можда*, *ваљда*, *сигурно*, *јамачно*), изрази или модални глаголи, тј. глаголи који по себи значе некакав субјективни став, нпр.: Надамо се да *ћемо* их *стићи. –* Чинило јој се да *ће* је сви *напустити*. И модално и временски употребљен је облик **б. в.** у пословицама (гномама): Ко прст дâ, и руку *ће дати*, јер се њиме означава увереност да оно што се пословицом каже вреди за свако време. ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, *Савремени српскохрватcки језик* (*Граматички системи и књижевнојезичка норма*), I–II, Бг 1991; Ж. Стaнojчић, Љ. Поповић, *Грaмaтикa српскoг jeзикa*, Бг 2000; П. Пипер и др., *Синтакса савременога српског језика: Проста реченица*, Н. Сад – Бг 2005. Живојин Станојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДУЋНОСТ **БУДУЋНОСТ**, листови изразито политичке оријентације. **1.** Лист за политику, народну привреду и право, који је излазио у Београду 1873–1875, као главно гласило Либералне странке. Покренут је уместо дотадашњег органа *Правда*, који је био више пута плењен због антирежимског писања (1872). Издавалац је био високи страначки функционер Љубомир Каљевић, а одговорни уредник Урош Кнежевић, ранији руководилац *Правде*, којег је 1875. заменио Алимпије М. Савић. Као и *Правда*, излазио је три пута недељно. Доносио је начелне чланке из области привредне политике, који се влади нису допадали, те су против листа често изрицане пленидбе и забране. Пошто је велики део тиража одлазио у БиХ, уредништво се трудило да из ових српских покрајина објављује вести и осврте политичко-привредне садржине. **2.** Орган либералне омладине, који је излазио у Београду 1. XI 1893 – 26. V 1896. Кад су противници либерала били на власти, гоњен је, плењен и забрањиван због опозиционог писања. Излазио је два пута недељно, а последње године једанпут. Први одговорни уредник био је Вукашин Милошевић. На челу уредништва смењивали су се потом Владимир Ристић, Милан Милинковић, Андра Ристић, Урош Урошевић. **3.** Лист за просветне и материјалне интересе, који је у Вршцу издавала дружина „Будућност", под вођством Лазе Везенковића, од 24. III 1895. до 5. I 1902. Одговорни уредници били су: Ђорђе Миљковић, Ђорђе Војновић Американац, Светислав Миљковић, Милутин Милетић и од 1897. до краја Л. Везенковић. Лист је био конзервативно-клерикалне оријентације и непријатељски настројен према радикалима, као и свим српским странкама у Војводини. Подржавао је ватрене националисте задојене српскоправославним духом. Осуђивао је црквену јерархију због тога што се одвојила од народа и спас тражила у савезу с мађарском владом. Залагао се за окупљање Срба око своје цркве, удружени рад на очувању и учвршћивању црквено-школске аутономије и културно-просветном и материјалном напретку. **4.** Дневни лист Главне управе Српске социјалдемократске партије, који је излазио у Нишу 1915. за време I српског рата, од августа до октобра. Представљао је наставак *Радничких новина*, забрањеног партијског дневника. Покретач и стварни уредник био је високи функционер партије и наследник Димитрија Туцовића, Душан Поповић, док је као власник и одговорни уредник био потписан Мита Стојановић. Поповић је написао и највећи број чланака уперених против злоупотреба и корупције у државним установама. По његовом одласку у иностранство, од 41. броја 1915. власник и одговорни уредник био је Триша Кацлеровић. Он и Драгиша Лапчевић су у листу оштро критиковали владе Бугарске и Србије због увлачења својих народа у рат око Македоније, сматрајући да она може бити слободна само као равноправни члан балканске федерације. Лист је због своје социјалистичке оријентације и антиратне кампање био све време на удару полицијске цензуре. **5.** Недељни орган Комитета Српске социјалдемократске странке и Општег синдиката српских радника у Француској. Излазио у Паризу 1918. с двојезичним називом *Будућност – L' Avenir*. Доносио је текстове и на француском језику. Покретач листа био је Аца Павловић. **6.** Забавно-поучни месечни лист деце организованих радника. Излазио у Београду 1920–1929. Првих година био је социјалистичке оријентације, када је у поднаслову стајало „Пролетерски дечји лист за поуку и забаву". Од 1925, кад је лист почео да мења политички курс, промењен је поднаслов, а назив је штампан ћирилицом и латиницом. Од тада је био „забавно-поучни лист за младе". Власник и одговорни уредник био је Драгутин Владисављевић, а штампан је у штампарији „Мироточиви". **7.** Друштвено-политичко и културно-просветно гласило, намењено радничкој омладини, које је излазило у Београду од 1. I 1922. до децембра 1923. Директор и главни уредник био је Милан Л. Рајић, а имало је широк круг сарадника из редова омладине. **8.** Орган Савеза удружења за уједињење Јужних Словена, који је излазио месечно у Паризу током 1930. и 1931, с називом на српском, француском и бугарском (*Будућност – L' Avenir – Будуше*). Уредник је био Никола Лалић. **9.** Национално-политички лист који је излазио у Новом Саду 15. X 1932 – 31. V 1934. Власник и уредник Урош Јовановић Кригер назвао је лист *Будућност*, јер је себе сматрао астрологом који чита „из звезда" шта ће се убудуће збивати у свету. Критиковао је сва друштвена догађања и појаве, а највише масоне. Устезао се да напада власт. Због увреде појединаца 16 пута је излазио пред суд, а често је и осуђиван и плаћао глобу. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУДУЋНОСТ **БУДУЋНОСТ**, прва социјалистичка педагошка библиотека у Србији која је излазила 1908–1941. У оквиру ње објављене су 82 свеске, на око 150 табака, у укупном тиражу од око 200.000 примерака. Библиотеку су покренули учитељи и педагошки писци Драгутин – Драгиша М. Михаиловић и Милош Б. Јанковић непосредно након оснивања Клуба учитеља-учитељица социјалдемократа (1907). Од треће свеске библиотеку је самостално уређивао и издавао Милош Б. Јанковић у различитим местима у унутрашњости Србије, у којима је радио, на крају у Београду. Пре I светског рада објављено је укупно 12 свезака штампаних ћирилицом, а након обнављања библиотеке 1919. још 70 свезака штампаних латиницом. Као прва свеска библиотеке објављена је књига *Каква је народна школа* (Бг 1908) коју је написао познати педагог и припадник левог крила немачких социјалдемократа Ото Риле. У овој библиотеци публиковано је девет Рилеових мањих и већих радова из школске и социјалне педагогије, породичног и сексуалног васпитања. У периоду 1908–1914. изашле су и књиге других немачких социјалдемократа: Кларе Цеткин (*Школско питање*) и Хајнриха Шулца (*Социјална демократија и школа*, 1911. и *Мајка као васпитачица – ситни прилози пролетерском домаћем васпитању*, 1910). Нарочита пажња посвећена је теми сексуалног васпитања и световности наставе. Уредник библиотеке Милош Б. Јанковић објавио је пет сопствених текстова у којима захтева световни карактер школе: *Школа без бога* (1912), *Зашто тражимо световност наставе* (1919), *Ко тражи световност наставе* (1920), *Религија и школа* (1921) и *Против клерикализма* (1924). Пред I светски рат започело је објављивање радова оснивача покрета радне школе Роберта Сајдела, *Ручни рад као подлога хармонијског образовања и васпитања* (1913), *Школа будућности – школа рада* (1914), да би било настављено 1924. објављивањем три Сајделова рада – *Циљ васпитања с гледишта социјалне педагогике;* *Демократија, наука и народно образовање* и *Непознати Песталоци као социјални политичар и социјални педагог*. Из области реформске педагогије објављена је и студија Јулијуса Ајзенштетера о систему васпитања Марије Монтесори (1925), популарни чланак школског реформатора Ота Глекела *Школа дресуре – школа учења – школа рада* (1929) и обимна студија Хелмута фон Бракена *Телесна казна у васпитању – социолошка, психолошка и педагошка истраживања* (1930). Библиотека је добила право на објављивање брошура *Деца која се тешко васпитавају*, које су у Дрезедену издавали Ото и Алиса Риле. Као прва свеска из ове едиције објављена је истоимена књига Алфреда Адлера (1932), а потом већи број прилога немачких аутора међу којима су највећу пажњу педагошке јавности привукле брошуре: *Плашљиво дете* (1932), *Јогунасто дете* (1932), *Сексуално рано сазрело дете* (1932), *Криминално дете* (1932) и *Запуштено дете* (1933). Књиге совјетских педагога почеле су да излазе у оквиру ове библиотеке у другој половини 20-их година, када је објављена брошура Н. Дренова *Наставни програм педагошких техникума у Русији* (1927) и књига М. М. Пистрака *Основни проблеми школе рада* (1929). У другој половини 30-их година објављено је више студија совјетских историчара педагогије у којима је примењиван метод историјског материјализма у разматрању педагошких погледа Дидроа, Канта, Песталоција, Дистервега, Спенсера, Херцена, Бјелинског, Чернишевског, Доброљубова, Ушинског и Толстоја. Аутори ових радова били су познати историчари педагогије Ј. Н. Медински, А. Н. Веселов, А. Ф. Шишкин и др., а међу преводиоцима налазили су се и Милован Ђилас, Радован Зоговић и Митра Митровић. ЛИТЕРАТУРА: В. Тешић, Р. Вуковић, Н. Поткоњак (ур.), „Социјалистичка педагошка библиотека *Будућност* 1908–1941", *Настава и васпитање*, 1975, 3. Наташа Вујисић Живковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЂАНОВАЧКО ЈЕВАНЂЕЉЕ → ЈЕВАНЂЕЉЕ **БУЂАНОВАЧКО ЈЕВАНЂЕЉЕ** → **ЈЕВАНЂЕЉЕ** # БУЂАНОВЦИ **БУЂАНОВЦИ**, село у јужном Срему, на југу Општине Рума. Од општинског центра до села води асфалтирани пут дуг 14 км. Уз западну границу села пролази пруга Рума–Зворник, изграђена 1934. Село се налази на ниском и водоплавном делу сремске дилувијалне терасе. Први помен о селу је из 1477, а постојало је и у време Турака. Након успостављања аустријске власти, постоји у континуитету. Године 2002. имало је 1.757 становника, од којих 97,1% Срба. Морфологија села прилагођена је околним водоплавним теренима, тако да је једна улица, која је трасирана дуж утолеглице, широка 100 м и има два коловоза. Основа села има облик двогубог крста и радијалан распоред улица. У **Б.** се налазе основна школа, дом културе, пошта и амбуланта, а у атару села 27. III 1999. оборен је F117, „невидљиви" авион НАТО снага. ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, С. Ћурчић, *Општина Рума – географска монографија*, Н. Сад 1990; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЂЕВАЦ, Михајло **БУЂЕВАЦ, Михајло**, ветеринар (Крагујевац, 1869 – Крагујевац, 2. I 1931). Као државни питомац у Бечу студирао ветеринарску медицину. Прво радно место по завршетку студија била му је државна ергела Љубичево, а затим је радио у Параћину, да би потом био постављен за ветеринарског аташеа при српском генералном конзулату у Будимпешти. Као окружни марвени лекар радио је у Текији, Крагујевцу, Београду и Нишу. Приликом повлачења српске војске преко Албаније у I светском рату 1915. као марвени лекар провијантске колоне комбиноване дивизије био је заробљен. Као заробљеник радио је у ветеринарској болници у Софији. По ослобођењу 1918. обављао је дужност управника марвене болнице Дунавске дивизије. После демобилизације, од 1918, радио је у Крагујевцу, од 1921. у Београду, а од 1928. у Нишу. Био је активни члан и диригент музичког удружења „Бродил" у Крагујевцу и редовни члан Српског пољопривредног друштва од 1897. ЛИТЕРАТУРА: Д. Дивљановић, *Ветеринарски кадрови у Србији 1800–1918*, Бг 1974. Зоран Д. Јевтић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЂЕВАЦ, Саша **БУЂЕВАЦ, Саша**, архитекта (Ниш, 3. V 1961). Дипломирао 1984. на Архитектонском факултету у Београду. Био запослен у „Инвестпројекту", потом предузећу „Ниш-пројект" у Нишу, а од 2003. ради у оквиру самосталног ауторског бироа „Архитектура Буђевац". Остварио је низ пројеката и реализација стамбених и пословних објеката, као и многобројне ентеријере у Нишу и околини. Његов архитектонски рукопис одише настојањем да пронађе добар градитељски склоп усаглашен између традиционалних елемената и савременог архитектонског израза као што су постмодерна, хај-тек или стаклена структура, као и друге стилске тенденције. Тежи архитектонском исказу који би помирио локално и традиционално са глобалним и савременим. У његовим радовима издвајају се: Занатски центар (1990–1991), стамбено-пословни објекат (1993), „АИК банка" (1992, 1997–1998), пословни центар „Горчa" (1997, са А. Буђевац), ентеријер Куб куће (2003) и др., сви у Нишу. Добитник је Гран-прија тријенала архитектуре 2003. у Нишу, признања Салона архитектуре у Београду и награде ДаНС 2003. Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЕ, Ами **![001_AMI-BUE.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-ami-bue.jpg)БУЕ, Ами** (Boue, Ami), геолог (Хамбург, 16. III 1794 – Веслау код Беча, 21. XI 1881). Школовао се у Хамбургу и Женеви, а 1814–1817. студирао медицину у Единбургу. При крају студија заинтересовао се за геологију. Прокрстарио Шкотску и направио њену геолошку карту (1820). Од 1817. до 1820. пропутовао и геолошки проучавао јужну Француску, Немачку, Аустрију, Мађарску и Италију. Радио целог живота као независни истраживач. Све своје послове финансирао сам, чак и велике експедиције састављене од више сарадника. Пошто се преселио у Веслау код Беча (1835), посветио се проучавању Балканског полуострва. У периоду 1837–1840. у више наврата је, са сарадницима или сам, попречно прошао кроз планине од Дунава до мора. Успут прикупљао геолошке, географске и разне друге податке о терену и становништву. На путовањима се добро сналазио јер је говорио више језика међу којима и српски. После 1840. престао да путује и до краја живота сређивао и објављивао прикупљене податке. Интересовао се за широки круг проблема из природних наука, али је највише деловао као регионални геолог. Израдио прве геолошке карте Европе (1827) и целог света (1830). Своја геолошка истраживања о Хрватској, БиХ, Србији и целом Балкану објавио у више радова: *Aperçu sur la constitution géologique des provinces illyriennes*, *Géologie de l'Illirye*, *de l'Istrie, de la Styrie méridionale et d'une partie de la Croatie*, *Note sur la géologie de l'Herzégovine, de la Bosnie et de la Croatie turque* и *Recueil d'itinéraires dans la Turquie d'Europe. Détails géographiques, topographiques et statistiques sur cet empire* (1854). На основу скупљеног разноврсног и богатог материјала из геологије, географије, етнологије, историје, археологије и пољопривреде израдио обимну монографију о Балканском полуострву. Тим својим животним делом поставио темеље балканологије и геологије Балканског полуострва, између осталог и геологије Србије. Александар Грубић У делу о „Европској Турској" *La Turquie d'Europe* I–IV (Paris 1840) посебну пажњу посветио је Кнежевини Србији. У новинским чланцима објављиваним у Француској и Немачкој залагао се за ослобођење српског и бугарског народа од турског ропства. Супротно аустријској политици, препоручивао је српско-бугарско и српско-албанско зближавање. Залагао се посебно за изградњу траса железнице по Европској Турској (*Sur l'établissement de bonnes routes et surtout de chemins de fer dans la Turquie d'Europe*, Vienne 1852). Грађу прикупљену на својим путовањима уступио је париском музеју и Царско-краљевској академији у Бечу. Један је од првих истраживача који су картографски веома тачно представљали своја путовања. Знатно је утицао на касније истраживаче Балканског полуострва (О. Бланки, Г. Хан, А. Гиљфердинг, Ф. Каниц). Лично је познавао кнеза Милоша, Симу Милутиновића Сарајлију, Димитрија Тирола, Јована Гавриловића и Георгија Бранковића који су му пружали подршку при истраживањима у Србији. За своја дела користио је списе Вука Караџића који му је помагао у Бечу приликом учења српског језика. Био је члан многобројних академија и научних друштава у Европи, међу којима и члан Царско-краљевске академије наука у Бечу, дописни члан Друштва српске словесности, касније Српског ученог друштва, те почасни члан ЈАЗУ. Љубодраг П. Ристић ДЕЛА: „Геолошка скица Европске Турске", *Геолошки анали Балканског полуострва*, 1891, III; „Mineralogisch-geologische Details über einige meiner Reiserouten in der europäischen Türkei", *Sitzungsberichte Akademie Wissen.*, Wien, 1970, 61. ИЗВОР: *Календар и шематизам Књажевине Србије*, 1878–1881. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Пилар, „Ами Буе, Почасни члан Југославенске академије знаности и умјетности", *Рад ЈАЗУ*, 1883, LXV; A. Belić, *Ami Boué et la question Macédonienne*, Paris 1918; В. Стојанчевић, „Вуков пријатељ Ами Буе", *Ковчежић*, 1971, IX; A. Грубић, „Ами Буе (1794–1881). Поводом стогодишњице од смрти", *Геолошки анали Балканског полуострва*, 1981, XLV; „Ами Буе о косовској бици и косовској традицији", *ИЧ*, 1989, 36; М. Павловић, *У двоструком огледалу. Француско-српске културне и књижевне везе*, Бг 1996. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЕИНА **БУЕИНА** (*Boueina*), род фосилних зелених кречњачких алги (фамилија Udoteaceae). Типска врста рода *B. hochstetteri* Тоу. описана из доњокредних кречњака из околине Темске (Источна Србија). Индивидуе су цилиндрична кречњачка телашца дужине 10, а пречника до 3,5 мм. У њиховој грађи јасно се разликују средњи и спољашњи слој. Средњи слој чине грубља преплетена уздужна влакна из којих се развијају постепено све тања радијална влакна спољашњег слоја. Последња се у површинском делу фосила дихотомо гранају више пута. Веома учестао фосил у доњокредним седиментима јужне Европе, Средњег и Блиског Истока и северне Африке. Геолошко распрострањење од горњег тријаса до најгорње креде. ЛИТЕРАТУРА: F. Toula, „Bericht über die Arbeiten im westlichen Teile des Balkans und in den angrenzenden Gebeiten. 10. Von Pirot nach Sofia, auf Vitosa über Pernik nach Trn und ueber Stol nach Pirot", *Sitzungsberichte Akademie Wissen*, Wien, 1883, 88. Рајка Радоичић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЗАЏИЋ, Милован **БУЗАЏИЋ, Милован**, правник (Бистрица код Бањалуке, 27. VII 1929 – Београд, 21. IV 2006). Учесник НОР-а од маја 1944. По демобилизацији био запослен у Министарству унутрашњих послова ФНРЈ, на пословима правног положаја странаца. Био представник високог комесара за избеглице ФНРЈ. У Београду дипломирао на Правном факултету (1956) и на Групи за социологију Филозофског факултета (1976), а магистрирао на Факултету политичких наука (1976). У периоду 1959–1963. био секретар Института друштвених наука, 1963–1966. шеф кабинета председника Савезног већа Савезне скупштине, од новембра 1966. до октобра 1969. шеф кабинета секретара Извршног комитета ЦК СКЈ, а 1969–1982. секретар Скупштине БиХ на дужности у Београду као руководилац Информативног центра и координатор стручног рада за потребе посланика из БиХ у Савезној скупштини. Од 1982. до 1986. био заменик председника Савезног комитета за законодавство. За судију Уставног суда Југославије изабран је 1986, а председник Уставног суда Југославије био је од маја 1990. до јула 1993. За председника Правног савета Савезне владе именован је крајем 1994. и на тој дужности био до 2003. У објављеним радовима бавио се питањима уставносудске контроле уставности и законитости, те проблемима у примени права. ДЕЛА: *Делегатски принцип у Маркса – прилог истраживању Марксове критике политичке репрезентације*, Бг 1982; „Референдум о статусу Босне и Херцеговине", *Правни живот*, 1992, 3–4; *Сецесија бивших југословенских република у светлости одлука Уставног суда Југославије – збирка докумената с уводном расправом*, Бг 1994; „Устав СРЈ и изградња југословенског правног система", *АПДН*, 1996, 1–3. ЛИТЕРАТУРА: Р. Марковић, „Милован Бузаџић (1929–2006) – in memoriam", *Политика*, 11. XII 2006. Ратко Марковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЗБЕК, Ожје Гислен ван **БУЗБЕК, Ожје Гислен ван** (Busbequius, Augerius Ghislеnius), посланик, путописац (Комин, Фландрија, 1522 – околина Руана, 28. X 1592). Фламанског порекла, школовао се у Лувену, Паризу, Болоњи и Падови. У дипломатску службу ступио 1554, а следеће године упућен је у Цариград на двор султана Сулејмана као посланик краља Фердинанда Хабзбуршког. Своја сећања на пут у Цариград и боравак на двору, где је остао све до 1562, описао је у четири писма на латинском језику, упућена пријатељу (*Itinera Constantinipolitanum et Amasianum*, Амстердам 1581)*.* Велика популарност овог путописа заснивала се на особеној ерудицији и занимању за све што га је окруживало. Захваљујући њему пронађен је и сачуван латински текст о животу римског императора Августа, познат као *Monumentum Ancyranum.* У свом путопису **Б.** је описао Београд и путовање кроз српске земље, уз читав низ занимљивих запажања о обичајима, ношњи и животу народа, као и флори Балкана. Пролазећи кроз Бугарску, запазио је да тамошње становништво такође „говори јужнословенским језиком као и Срби и становници Рашке". ЛИТЕРАТУРА: Ј. Новаковић Лопушина, *Срби и Југоисточна Европа у низоземским изворима до 1918*, Бг 1999. Марко Поповић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЗГАНОВИЋ, Ђорђе **БУЗГАНОВИЋ, Ђорђе**, новинар (Доњи Милановац, 28. V 1921 – Београд, 16. IV 1991). Дипломирао на Правном факултету у Београду. Пре рата 1941. почео да ради као новинар у београдским дневницима *Политика* и *Правда*. После рата ступио је као уредник у дневник Народног фронта *Глас*, а по гашењу тог гласила 1952, примљен је у *Политику*, с групом добрих новинара који су доведени у редакцију да подигну квалитет листа. То је било време када је укинуто тзв. агитпроповско усмеравање штампе и почео се развијати у већој мери новинарски професионализам. **Б.** се уклопио у ту нову оријентацију, пратећи догађања у унутрашњополитичкој рубрици. Био је скупштински извештач, а потом руководилац дописничке службе. Кад је у листу 1955. обновљена предратна рубрика *Друштвена хроника*, њему је поверено њено вођење. У њој је најчешће указивано на негативне појаве у друштву и неговано тзв. ауторско новинарство. Кад је 1963. покренуто вечерње издање листа под називом *Политика експрес*, постављен је за заменика главног уредника. Потом је до пензије био помоћник генералног директора *Политике*. Игор Холодков \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЗНИКОВ, Генадиј Алексејевич **БУЗНИКОВ, Генадиј Алексејевич** (Бузников, Генадий Алексеевич), ембриолог-физиолог (Лењинград/Петроград, 18. I 1931). Дипломирао физиологију 1953. на Биолошком факултету Московског државног универзитета „Ломоносов". Магистарску тезу одбранио 1956, а докторску 1966. Шеф је Лабораторије за ембриофизиологију Института за биологију развића „Н. Н. Кољцов" Руске академије наука. Његова лабораторија је остварила значајне резултате у научном свету јер је са сарадницима открио да неуротрансмитери и неуромодулатори, као међућелијски преносиоци нервних сигнала, играју и веома важну улогу у онтогенези у регулацији првих ћелијских деоба након оплођења. Њихово учешће у међућелијској сигнализацији изражено је још пре формирања нервног система. **Б.** је 1984. изабран за почасног професора Универзитета у Београду, а за иностраног члана САНУ у Одељењу медицинских наука биран је 1991. Развио је плодну сарадњу с академиком САНУ Љ. Ракићем и колегама у Београду, Котору и Москви, која је резултирала публиковањем преко 40 научних радова у угледним међународним научним часописима. ДЕЛА: *Низкомолекулярные регуляторы зародышевого развития*, Москва 1967; *Нейротрансмиттеры в эмбриогенезе*, Москва 1987. ИЗВОР: Библиографско одељење Библиотеке САНУ. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУИЋ, Јагода **БУИЋ, Јагода**, таписериста, сценограф, костимограф (Сплит, 14. III 1930). Студирала историју уметности, филмску сценографију, костим и унутрашњу архитектуру у Загребу, Риму, Венецији и Бечу. На колективним изложбама и уметничким смотрама у земљи (Београдско тријенале ликовних уметности, Ликовна јесен у Сомбору, Тријенале позоришне сценографије у Новом Саду) и иностранству учествује од 1955, а самостално излаже од 1964. Живи и ради у Паризу. Њене таписерије одликују јединство садржаја и форме, хроматска сведеност, ритмичност композиције, тактилност и интенција перфорирања, уз поштовање традиционалних фолклорних мотива и старијих искустава вештине ткања. Употребом рустичних материјала (ужад од конопље и вуне, танке металне нити), **Б.** ствара монументалне асамблаже грубе рељефне фактуре ткања у функцији грађења ентеријера и развијања екстеријера или природног амбијента. Иновативношћу и неконвенционалношћу допринела је афирмацији таписерије као самосталне ликовне дисциплине и постала препознатљива и призната уметница светских размера. Средином 70-их реализовала је две лебдеће скулптуре у металу над стадионом *Пољуд* на којем су одржане Медитеранске игре у Сплиту (*Ружа ветрова* и *Кретање III*). Њена дела налазе се у многим приватним колекцијама, установама и музејима у земљи (бивша зграда СИВ, Музеј примењених уметности и Музеј савремене уметности у Београду) и иностранству. ЛИТЕРАТУРА: J. Lassaigne, D. Matičević, *Jagoda Buić (1970–1980)*, Paris 1980; В. Бужанчић, *Јагода Буић: Изложба скулптура, таписерија и цртежа*, Бг 1988; *Jagoda Buić: Formes tissées, dessins, environnement*, Angers 1991; Б. Божовић, *Јагода Буић: цртежи и колажи*, Бг 2004. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈАД **![001_Bujad.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bujad.jpg)БУЈАД** (*Pteridium aquilinum*), вишегодишња зељаста папрат из породице Hypolepidaceae. Ризом снажан, подземни и разгранат. Листови су велики, кожасти дугачки чак и до 4 м, обично 50–150 цм, двоструко до троструко перасто дељени, листићи другог и трећег реда затупасти, с доње стране често длакави, не презимљују. Лисне дршке при основи вунасто црвенкасто длакаве. Соруси са спорама ситни, браон, груписани у низ који прати обод доње стране листа. Скоро космополитска врста. У Србији расте у отвореним шумама од низија до субалпијског појаса. Нарочито је честа на шумским сечинама, прогалама и пожариштима где покрива велике површине не дозвољавајући природну обнову шуме. Садржи канцерогени глукозид птаквилозид, а споре ове папрати су такође канцерогене. Чак и стока која једе младе листове може добити канцер желудца. Треба избегавати коришћење младих листова у исхрани домаћих животиња и људи. ЛИТЕРАТУРА: Е. Вукићевић, „Pteridophyta-папратњаче", у: М. Сарић (ур.), *Флора Србије* 1, Бг 1992. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈАДИКА **![001_BUJADIKA.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bujadika.jpg)БУЈАДИКА**, нојева папрат (*Matteuccia struthiopteris*), вишегодишња зељаста бусенаста папрат из породице Onocleaceae. Реликтна je врста. Ризом joj je снажан и разгранат. Има одвојене стерилне и фертилне листове. Стерилни листови китњасти, велики, дугачки до 170, широки 35 цм, двоструко перасто дељени на 30–70 бочних режњева, не презимљују. Фертилни листови су мањи и ужи, дугачки до 60 цм и са краћим бочним режњевима, браон или мрки, остају преко зиме. Подсећају на нојева репна пера због чега је и добила научно име *struthiopteris*. Соруси округли, 1-2 у основи доње стране сваког лисног режња. Распрострањена у бореалним и умереним пределима Евроазије и северне Америке. Расте у листопадним и четинарским шумама поред река и потока. У Србији природна реткост позната само са једног локалитета у западној Србији у околини Ивањице. Укључена је у Црвену књигу флоре Србије као критично угрожена врста. Веома декоративна папрат. ЛИТЕРАТУРА: Е. Вукићевић, „Pteridophyta – папратњаче", у: М. Сарић (ур.), *Флора Србије 1*, Бг 1992; Б. Татић, П. Марин, *Matteuccia struthiopteris* (L.), у: В. Стевановић (ур.), *Црвена књига флоре Србије 1. Ишчезли и крајње угрожени таксони*, Бг 1999. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈАНОВАЦ **[![001_BUJANOVAC.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bujanovac.jpg)](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/001-bujanovac.jpg)БУЈАНОВАЦ**, град у долини Јужне Мораве, северно од споја Биначке Мораве и Моравице. Центар је општине површине 461 км2 са 59 насеља. Источно од града пролазе ауто-пут и железничка пруга Ниш–Скопље. Од њега се одваја пут ка западу према Гњилану и Урошевцу. Врање се налази 16 км према североистоку, граница према Македонији 27 км јужно, а покрајинска граница 10 км западно. Смештен на 390–410 м н.в., град се развија дуж локалних путева, улице су кривудаве и имају радијалан распоред. Помиње се 1379. Под турском влашћу био је од 1455 (или 1427) до 1912. У XVI в. био је српско насеље: 1519. имао је 32, 1528. 33, а 1570. 43 хришћанске породице. Расељен је крајем XVII или почетком XVIII в., у време Велике сеобе Срба. После тога досељавали су се преци данашњег српског становништва. Насељавање Арбанаса из северне Албаније и Малесије почело је у XVIII в., а касније су се насељавали и Цигани (Роми) из околних насеља. Албанци су се највише доселили у периоду 1878–1912, али је и поред тога крајем XIX и почетком XX в. насеље у основи било српско, о чему сведоче називи његових махала (Бекријска, Белчинска или Жеља, Божанска, Горња, Поповска или Крстинска, Стошинска). Само једна махала носи назив по новим насељеницима Турцима и Арнаутима. **Б.** је 1921. имао 417 домова и 2.149 житеља. У тадашњем срезу Прешево било је 37.517 становника, од којих 52,9% православне, а 47,1% муслиманске вероисповести. У **Б.** је 1948. живело 4.144 становника, од којих 84,6% Срба, 12,3% Цигана и 2,3% Шиптара, а 2002. било је 12.011 становника, од којих 36% Срба, 32,1% Рома и 29,9% Албанаца. На територији општине живело је 43.302 становника. У граду се налазе православни храм, џамија, све општинске службе, дом здравља, две основне (српска почела са радом 1847) и две средње школе, дом културе и библиотека, фабрике минералне воде и безалкохолних пића, производа од гуме, акумулатора, котлова, алата, грађевинског материјала, намештаја, сунђера, синтетичке вате, тепиха, дуванска и конфекцијска индустрија. Драгица Р. Гатарић Код **Б.** се налази рудник антимона. Експлоатација кварцних жица с антимоном на подручју **Б.**, у селу Трновац, почела је у XIX в. После више прекида обновљена је 1937. на локалитетима Трновац, Ћифте Поток, Доња и Горња Брезица, Стоженин До, Цигански Поток и др. У то време, на експлоатацији је било ангажовано 350–400 радника. Уочи II светског рата руда и концентрат из лежишта прерађивани су у Лисанској и Зајачкој топионици. До 1944. произведено је 4.099 т руде, односно 1.005 т метала. Флотација капацитета 8.000–9.000 т/год., жичара за транспорт руде дужине 5 км и други руднички објекти изграђени су 1950. У периоду 1950–1958. произведено је око 1.100 т метала. Због нерентабилности производња је обустављена 1958. Раде Јеленковић ЛИТЕРАТУРА: Љ. Поповић, *Рударство и топионичарство антимона Југославије*, Бг 1999; *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈАНОВАЧКА БАЊА **![001_Bujanovacka-banja.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bujanovacka-banja.jpg)БУЈАНОВАЧКА БАЊА**, бања у долини Јужне Мораве, 2 км северно од Бујановца и 13 км јужно од Врања. Крај бање пролазе пут и пруга Ниш–Скопље. Бањске воде избијале су близу топографске површине, мешале се са фреатским водама и забаривале земљу. Термалне воде, природни угљен-диоксид и блатне облоге коришћени су за лечење од времена Турака и звали су се Караман бања (Црно блато). До 1966. коришћена је вода температуре 320С са извора Врело, на висини од 395 м, код села Раковац (Раковачка бања), којом је пуњен мали базен за рекреацију и терапију. Касније су начињене бушотине дубине 260 м, 310 м и 560 м, које дају воду температуре 24–430С, а које припадају натријум-хидрокарбонатним, флуоридним, сулфатним, угљенокиселим хомотермама и хипертермама. Оне доприносе лечењу кардиоваскуларних болести, посебно поремећаја периферне циркулације, а користе се у превенцији и рехабилитацији. Терапија се обавља облогама, купањем, пијењем. У бањи се налази Медицински завод „Врело", као и погон за флаширање минералне воде „Хеба". Стеван Станковић Бања је специјализована за лечење периферних васкуларних обољења, хроничног реуматизма, кожних обољења (екцем, псоријаза), гинеколошких обољења и стерилитета, спортских повреда, рекреативне активности и др. Постоји одељење за примену CO2 у виду поткожних инјекција или купањем у кади и базенима. Развијено је и лечење природним органским пелоидом у виду спољње апликације, али такође и за кућно лечење помоћу пакетића таблетираног пелоида у парафину. Срећко И. Недељковић ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, *Бање Југославије*, Бг 1980. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈАНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА **БУЈАНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА**, политички састанак комуниста са КиМ и из Албаније одржан 31. XII 1943 – 2. I 1944. Одлуке Другог заседања АВНОЈ-а изазвале су незадовољство Шиптара и подстакле део њихових партијских кадрова да на посебној конференцији дефинишу своје ставове о будућности Космета. У тој иницијативи албански комунисти имали су подршку ЦК КП Албаније, који је отворено захтевао присаједињење Космета Албанији, промену граница између Југославије и „Шипније" и успостављање посебног статуса за „војску Косова и Метохије". Резолуција коју је донела Конференција у Бујану (место у Ђаковачкој Малесији, на територији Албаније) најдиректније је доводила у питање територијални интегритет Југославије и национална права српског народа. Присутни „већници" (41 Албанац, 1 муслиман и 7 Срба и Црногораца) у Резолуцији су, уз остало, истакли да је Косово и Метохија крај насељен „највећим делом шиптарским народом", који „жели уједињење са Шипнијом". Делегати су Шиптарима са КиМ указали да „једини пут" за остварење њихових тежњи јесте „заједничка борба с осталим народима Југославије против окупатора". „Када се оствари слобода", стајало је у Резолуцији, Шиптари ће, као и сви југословенски народи, бити у могућности „да се изјасне о својој судбини, са правом на самоопредељење до отцепљења". Као гарант за то наведена је НОВ Југославије и НОВ Шипније. Резолуција из Бујана била је акт који је својим садржајем негирао постојање Србије и рушио темељне одлуке на којима је почивала југословенска федерација, прокламована на Другом заседању АВНОЈ-а. Насупрот одлукама АВНОЈ-а, у којима Косово и Метохија нису спомињани ни као аутономија, Резолуција из Бујана је самовољно мењала међународно признате границе две државе, издвајала тај простор из оквира Србије и Југославије и потирала интересе српског народа. Суштински ју је укинуо Политбиро ЦК КПЈ директивним писмом из марта 1944, којим је посебно наглашено да се право на равноправност стиче „само у борби против империјализма". Постављање „питања разграничења" у тренуцима док се води борба против окупатора означено је као контрапродуктивно. Како на том простору није било ослобођених територија, НОО за Косово и Метохију оспорен је статус обласног органа власти те је проглашен самоиницијативним телом. Политбиро ЦК КПЈ је недвосмислено нагласио да на Косову и Метохији не треба стварати Земаљско антифашистичко веће. ИЗВОРИ: Б. Петрановић, М. Зечевић, *Југословенски федерализам. Идеје и стварност*, I–II, Бг 1987; *Југославија 1918–1988. Тематска збирка докумената*, Бг 1988. ЛИТЕРАТУРА: С. Аксић, *Положај аутономних покрајина у уставном систему СФРЈ*, Бг 1967; Р. Рајевић, *Аутономија Косова. Историјско-правна студија*, Бг 1985; Д. Петровић, *Конституисање федералне Србије*, Бг 1988; Б. Петрановић, *Србија у Другом светском рату 1939–1945*, Бг 1992; Ђ. Борозан, *Велика Албанија – порекло, идеје, пракса*, Бг 1995; Љ. Димић, *Историја српске државности, Србија у* *Југославији*, III, Бг 2001. Љубодраг Димић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈДИЋ, Родољуб **БУЈДИЋ**, **Родољуб**, глумац, редитељ (?, 1870 – Кукујевци, Срем, 1919). Глумачку каријеру започео 1890. у трупи М. Пешића. Од 1891. глумио у нишком позоришту „Синђелић", 1893/94. код Н. Симића, 1895. код П. Ћирића, 1896/97. код Ђ. Протића, 1898–1901. код Д. Крсмановића. У повлашћеном позоришту „Тоша Јовановић" играо од 1912. По избијању I светског рата с позориштем избегао у Солун и Воден, где се поред глумачког истакао и редитељским радом у војном позоришту. По завршетку рата био у градском позоришту у Битољу. Освајао публику сценским понашањем и правилном и пријатном дикцијом. Био цењен као тумач најтежих улога, како салонских љубавника тако и херојских личности. Важније улоге: Максим Црнојевић (Л. Костић, *Максим Црнојевић*), Хајдук Вељко (Ј. Драгашевић, *Хајдук* *Вељко*), Квазимодо (В. Иго, *Звонар Богородичине цркве*), Нехљудов (А. Батај, по роману Л. Н. Толстоја, *Васкрсење*). ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, *Историја српског позоришта*, Бг 1979. Југослав Вељковски \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈИЋ, Бранко **БУЈИЋ, Бранко**, публициста (Приједор, 9. IX 1901 – Јадовно, Хрватска, 1942). Правни факултет завршио у Загребу, где је и докторирао 1928. Усавршавао право у Бечу. Запослио се 1927. као судски приправник у Сарајеву. Од ране младости био је левичар и сарађивао у студентским листовима. Члан руководства комунистичке партије за БиХ постао 1927. Осуђен је 1930. на пет година затвора због комунистичке делатности, а затим на још две. За време издржавања казне проучавао марксистичку литературу и бавио се превођењем, а потом предавао марксистичку економију на тамошњим комунистичким курсевима. По изласку из затвора прешао у Београд, написао две брошуре (*Ко даје новац за рат*, Бг 1940; *Колико је јака Италија*, Бг 1940) и писао за часописе *Преглед*, *Наша стварност* и *Народно благостање* о темама из области политике, ратне привреде, конјунктуре и кризе најчешће под псеудонимом Седмак. У свом главном делу *Теорија кризе* (Сар. 1958), следећи Маркса, тврдио је да је главни узрок криза у капитализму противречност између друштвеног карактера производње и приватног присвајања, која се испољава као супротност између савршеног пословања у једном предузећу и анархије у целокупној производњи и, због тога, кроз пад профитне стопе. Јуна 1941. у Сарајеву су га ухватиле усташе, заточиле у логору Јадовно и тамо убиле. Бошко Мијатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈИШИЋ, Витомир **БУЈИШИЋ, Витомир**, учитељ, новинар (Криваја код Шапца, 3. X 1917). По завршетку Учитељске школе у Шапцу, осам година службовао као учитељ у селима Јадра и Поцерине, а потом се посветио новинарству. Уредник *Гласа Подриња* у Шапцу постао 1945. Вратио се у матични лист 1954. и у својству главног уредника остао до пензионисања 1975. У његово време тираж је удесетостручен, а лист био један од најсадржајнијих и најбоље уређиваних недељника у унутрашњости Србије. У међувремену био је уредник органа Савеза бораца *7. јул* и одговорни уредник гласила Обласног одбора Београдске области *Нови дани*, затим стални дописник Танјуга из Тузле и први уредник и директор новоосноване станице Радио Тузла (1951–1953). Бави се историјом штампе у северозападној Србији. У својој књизи *Штампа и радио у Подрињу* (Шабац 1975) дао је преглед листова који су у периоду 1883–1986. излазили у Шапцу, Лозници, Бањи Ковиљачи, Љубовији, Богатићу и Ваљеву. Објављивао књиге историјског и књижевног садржаја тематски везане за локалну средину, те енциклопедијски обрађене биографије новинара. Добитник је награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе (2007). ДЕЛА: „Штампа у Шапцу и Подрињу", *Новинарски летопис*, 1990, 2. Миле Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈИШИЋ, Милинко **БУЈИШИЋ, Милинко**, новинар (Кокин Брод код Нове Вароши, 21. VI 1947). Филозофију студирао у Београду. Текстове објављивао у омладинским и студентским листовима и часописима, као и у дневним и недељним новинама на просторима бивше Југославије. У *Младости*, *Борби* и листу *Данас* имао је сталне колумне, а сарађивао и у електронским медијима. Привлачно, духовито и са сатиричним жаокама писао је о друштвеним феноменима и аномалијама свакодневице. Биле су му запажене и репортаже из живота. Поједини радови су му превођени и објављивани у страним новинама. ДЕЛА: *Сећање на садашњост*, Бг 2007; *Будућност у прошлости*, Бг 2008; *Разговори са мојим оцем*, Бг 2008. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈКО, Марина **БУЈКО, Марина**, микробиолог-вирусолог, универзитетски професор (Цеље, 16. III 1947). Дипломирала на Медицинском факултету у Београду 1972, где је од 1977. асистент. У звање редовног професора микробиологије и имунологије изабрана је 1996. Била је управник Института за микробилогију и имунологију Мед. ф. у Београду (1996–1999), шеф Катедре за микробилогију Мед. ф. у Подгорици (2000–2004) и директор Института за здравље Црне Горе (2002–2004). Усавршавала се у Националном институту за здравље у Вашингтону (1986) у области дуалних вирусних инфекција (ХИВ и ХСВ вируси) код сексуално преносивих обољења. Запослена у Љубљани на Институту за заштиту здравља Републике Словеније. Њен научни допринос је везан за дефинисање вирусних инфекција у трудноћи и у сексуално преносивим инфекцијама (СИДА). ДЕЛА: и V. Šulović, R Dotlić, „Herpesvirus hominis (HVH) infection in women with preterm labor", *Journal of Perinatal Medicine*, 1986, 14, 5; коаутор, „T lymphocytes in non-malignant, pre-malignant and malignant changes of the cervix", *European Journal of Gynaecology and Oncolology*, 1990, 11 3; и K. Bujko, „Adjuvant chemotherapy for rectal cancer", *Lancet*, 2008, 371, 9623. Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈКОВАЦ **БУЈКОВАЦ**, село у подножју планине Варденик, између Липовачке реке на северу и Царевачке реке на југу. Налази се 13 км североисточно од Врања, северно од Врањске Бање. На западу села, уз долину Јужне Мораве, пролази локални пут Лесковац–Врање и железничка пруга. Насеље је дисперзивног типа, заузима велику површину на 360–740 м н.в. и чини га девет махала. Помиње се средином XIV в., а почетком XVI в. у њему је живело 17 хришћанских породица. Староседелачка домаћинства и она досељена после ослобађања од Турака (1878) пореклом су из Горње Пчиње и околних насеља. Године 1879. имало је 65 српских кућа и 353 житеља, а 1921. 118 домова и 708 житеља. Године 2002. у селу је било 796 становника, од којих 99,7% Срба. У селу се налази четвороразредна основна школа. Већина активног становништва (72,8%) бави се непољопривредним делатностима, највише у Врању, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. Значајна је производња поврћа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈОШЕВИЋ, Драган **БУЈОШЕВИЋ, Драган**, новинар (Београд, 15. I 1954). Дипломирао на новинарском одсеку Факултета политичких наука у Београду. У *Политици* се запослио 1979, a као новинар прошао кроз све главне рубрике – београдску, привредну, политичку, спортску и културну. Годишња награда листа припала му је 1984. као признање за откривање афере у „Београд-инжењерингу". Године 1989. пребачен је у редакцију прилога на енглеском *Politika international weekly*, где је био заменик главног уредника и шеф деска. У недељник *НИН* ступио је 1993, најпре као сарадник, а затим као помоћник и заменик главног уредника. Наклоњен београдском журналистичком стилу, с наглашеним критичким ставом, удружио се са Славком Ћурувијом у његовом опозиционом политичком магазину *Европљанин*, у својству главног уредника (1997–1999), а кад је овај убијен и лист угашен, вратио се у *НИН*. Био је коментатор актуелних политичких збивања у Србији и заменик главног уредника. Ширу популарност публике стекао на Телевизији „Браћа Карић" од 2001. до њеног укидања 2006, водећи недељну ток-шоу емисију *Није српски ћутати*, у којој је разговарао с познатим личностима из политичког живота. Под истим насловом од пролећа 2007. наставио је као аутор ову емисију на београдској телевизији *Ентер*. У смиреном тону и разложно, увек успева да наметне кључну тему у разговору, а поштујући личност саговорника, наводи их да искрено и објективно одговарају на његова питања. Са И. Радовановићем написао књигу *Пети октобар – двадесет четири сата преврата* (Бг 2000), која је преведена на енглески (2003). За главног и одговорног уредника *Политике* изабран је 2008. Добитник је награда „Дуда Тимотијевић" за унапређење ТВ новинарства (2001), Фондације „Браћа Карић" за новинарство и публицистику (2002) и признања „Сташа Маринковић" за истраживачко новинарство (2008), које додељује лист *Данас*. ЛИТЕРАТУРА: „Драган Бујошевић, главни и одговорни уредник *Политике*", *Политика*, 8. XI 2008. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЈУРУЛДИЈА **БУЈУРУЛДИЈА** (тур. *buyruldu*), писмена представка упућена са више званичне инстанце нижој. Назив потиче од турског глагола *buyurmak* у значењу „наредити, заповедити". Спада у наредбодавне врсте докумената. Обично су их писали велики везир, беглербег, санџак-бег или какав други високи званичник и упућивали их службеницима нижег ранга. Уколико је лице на које се **б.** односи познато, зове се „отворена" (*açık buyrultu*). Везири и беглербегови су били овлашћени да на **б.** које су писали стављају тугру (печат) попут султана али тај печат није смео да стоји на средини документа као што је то био случај са нпр. званичним султанским ферманом, него уз десну ивицу папира. За писање ове врсте докумената користило се диванско или канцеларијско писмо (*дивани*)*.* У српским документима **б.** је позната под називом бурунтија, најчешће издавана од стране београдског везира. ЛИТЕРАТУРА: M. Z. Pakalın, *Osmanlı Tarih Deyimleri Ve Terimleri Sözlüğü*, I, Istanbul 2004; Љ. Чолић, *Османска дипломатика са палеографијом*, Бг 2005. Јована Шаљић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКА **БУКА**, сваки нежељени звук. Проблем **б.** решава се поступцима у оквиру звучне заштите. Јака **б.** призната је као трећи по важности загађивач радне и животне средине, иза ваздуха и воде. Има на људски организам дејство слично стресу. Изузетно јака **б.**, која се јавља на неким радним местима или местима забаве, може при дужем излагању довести и до оштећења слуха. **Б.** нижег нивоа угрожава сан и одмор или омета концентрацију при раду. **Б.** још нижег нивоа, некад једва приметна (у позоришним салама), не дозвољава да се распознају тише изговорени консонанти на сцени, чиме знатно смањује разумљивост текста. Због свега тога сузбијање **б.** важан је задатак цивилизованог друштва, па се оно регулише законским прописима. Професор Електротехничког факултета у Београду Александар Дамјановић отпочео је 1958, заједно са Стјепаном Ханом и својим сарадницима, прикупљање података у целој ондашњој Југославији о јачини **б.** у разним објектима као и о мерама заштите које се, локално или шире, организовано предузимају у нашој земљи, али и у иностранству. Поред неких раније обављених мерења, то је уједно била и прва практична примена акустике у делатности ЕТФ у Београду. У нашим крајевима још у средњем веку (у доба деспота Стефана) налази се први траг прописа везан за **б.** према којем ратници и други који долазе у деспотов двор не смеју својим понашањем, виком, смехом, кораком, стварати **б**. Тек крајем XIX и почетком XX в. у Србији су донесени прописи који забрањују узнемиравање грађана помоћу **б**. Почетком 60-их година ХХ в. Савезна грађевинска комора финансирала је израду студије о звучној заштити зграда, што је 1967. довело до појаве Правилника о техничким условима за изградњу станова у којем се само један члан односи на потребну звучну изолацију. Потпунији обавезни прописи о звучној заштити у зградама јављају се 1970, а 1971. донет је и Правилник о заштити на раду и заштити животне средине. Године 1981. појавио се Правилник о заштити станова од комуналне **б.** (термин који је синоним за **б.** у животној средини) и завршена је прва верзија свеобухватних југословенских стандарда (републички никад нису постојали) из области грађевинске акустике, а затим се у понеким местима доносе и посебне градске одлуке, обављају систематска мерења градске **б.** и дели градско подручје по зонама бучности. Крајем ХХ в. и почетком ХХI у свему овоме се мало застало, али се 2009. јављају озбиљни покушаји да се ова делатност појача и усклади са прописима ЕУ. У новије време су се, поред факултета (Електротехнички, Машински, Рударско-металуршки, Заштите на раду у Нишу, Медицински) и њихових института, решавањем проблема **б.** бавили: Заводи „Црвена застава", Крагујевац; Индустрија „14. октобар", Крушевац; Индустрија мотора, Раковица; „Лола-Институт", Београд; Институт „ИМС", Београд, а нарочито много Институт „ИАМА", Београд. ЛИТЕРАТУРА: Х. Ш. Куртовић, П. Б. Правица, Д. Д. Калић, *Примењена акустика у Србији*, Бг 2003. Хуснија Куртовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКАВАЦ **![001_Bukavac.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bukavac.jpg)БУКАВАЦ**, воден-бик (*Botaurus stellaris*), крупна и снажна евроазијска чапља породице Ardeidae из реда штакара (Ciconiiformes). Дужине је 70–80 цм и распона крила 100–130 цм. Перје му је камуфлажно жућкасто-тамномрко, тако да је неприметан у трсци. У опасности се прво укипи, усправи кљун и врат, стањи се и сложи пецке на перју у паралелне вертикалне низове подражавајући трску. Притеран у ћошак, надме се и нашушури перје, мало рашири крила, разјапи кљун да изгледа што страшније. Име је добио по моћном, дубоком и муклом пролећном рикању мужјака, које се разлеже километрима. Оно је повод честим веровањима у постојање натприродног бика, насељеног душама утопљеника, који живи у барама и језерима и ноћу страшно усталасава воду, гласом престрављује људе, одвлачи краве и волове у живо блато или дави жене. У стварности је безопасна, плашљива барска птица која се храни рибом, водоземцима, гмизавцима и воденим бескичмењацима, које најчешће лови у сумрак или у зору, у плиткој води обраслој трском, па се зато врло тешко може видети. Корача полако, оклевајући, али се за тако тешку птицу задивљујуће вешто креће ослањајући се само на лелујаве стабљике трске, које по неколико обухвата својим дугачким прстима. У лету бојом подсећа на крупну сову са широким заобљеним крилима. Обично лети кратко и брзо опет нестаје у трсци. **Б**. живи скривено и усамљенички, а и гнезди се изван бучних мешовитих колонија барских птица. Мужјаци су полигамни. Само женке леже (три и по недеље) на јајима (4–5 затупастих, мат маслинастосмеђих) у гнезду у тршћаку, почев од краја марта или од априла. Младунци напуштају гнездо већ после две недеље и пењу се слободно по трсци пре него што полете у узрасту 7–8 недеља. **Б**. се не сели док се вода не смрзне, а онда се помера према југу. **Б**. је у Србији ретка птица, ограничена углавном на простране панонске тршћаке по ритовма. Процењује се да нема више од пар стотина мужјака и можда нешто више женки, па је под строгом заштитом. ЛИТЕРАТУРА: Б. Ћопић, „Храбри Мита и дрекавац из рита", *У свијету медвједа и лептирова*, Бг 1956; С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia*, 2003, 12. Воислав Васић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКАВАЦ, Јосиф **БУКАВАЦ, Јосиф**, архитекта (Београд, 20. III 1875 – Београд, 19. X 1946). Дипломирао 1900. на Архитектонском одсеку Високе техничке школе у Београду. Од 1902. радио је у Министарству грађевина. Био је оснивач и управник Прве грађевинске занатске школе, као и управник Ортопедског завода после I светског рата. У периоду између два светска рата радио је на пројектовању и реализацији више јавних објеката. Пројекти за Народно позориште (1911–1922) и музички Конзерваторијум (1921) у Београду представљају његова најзначајнија дела. Министарство грађевина му је поверило реконструкцију и модернизацију позоришта, те је израдио пројекат за потпуно нову зграду. Прилагођен новим потребама позоришта, објекат је претрпео корените промене у функционалном, конструктивном и обликовном погледу чиме је напуштен основни концепт архитекте Александра Бугарског. Нереализовани пројекат музичког Конзерваторијума замишљен је као допуна у припреми кадрова Опере и Балета, док је у функционалном и урбанистичком погледу обликован као целина са позориштем. Осим поменутих, аутор је Ортопедског завода са болницом у Београду (1919), Средњотехничке школе у Београду (1923–1924), Прихватилишта за незбринуту децу у Београду (1925), Дома за одојчад у Јагодини (1925). ЛИТЕРАТУРА: Б. Несторовић, „Народно позориште у Београду", *ГМГБ*, 1956, 3; Б. Миленковић, „Белешке уз реконструкцију зграде Народног позоришта", *ГДКС*, 1989, 13; Ж. Поповић, С. Миљковић, „Архитекта Јосиф Букавац и његово дело", *Театрон*, 1997, 98; *Лексикон српских неимара*, Бг 2002. Снежана Тошева \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКВА **БУКВА** (*Fagus*), род листопадног дрвећа из породице Fagaceae. Достиже висину од 45 м, прсни пречник до 2 м, старост и преко 300 година. Крошња је широко разведена, дебло неправилно разгранато, глатке, светлосиве коре, која је ретко код неких популација испуцала као код храстова (варијетет *quercoides*). Пупољци су наизменични, светлосмеђи, дугачки, вретенасти и зашиљени. Листови су наспрамни, прости, по ободу цели са ситним трепљама, ретко плитко назубљени (варијетет *foliodentata*), широко ланцетасти, дугачки 5–15 цм, широки 3–10 цм, са 6–12 парова нерава. Цветови су одвојени на истом стаблу. Мушки цветови су у округластим висећим ресама на дугачким гранама, са истуреним прашницима, а женски у пару на краћим гранама са истуреним тучковима. Цвета непосредно по листању. Опрашује се ветром. Плод је орашица, 2–3 обавијене длакавом купулом, која пуца на четири дела. Расејава се птицама и глодарима. Род *Fagus* обухвата девет врста, које су раширене у умереном појасу северне хемисфере, с највећим бројем врста у Кини и Јапану. У Европи и на Балканском полуострву заступљене су две врсте: европска **б** (*F. sylvatica*) и источна **б.** (*F. orientalis*). Међутим, П. Черњавски, В. Мишић, Б. Јовановић и др. сматрају да у централним и источним деловима Балканског полуострва расте и трећа врста, балканска или мезијска **б.** (*F. moe*s*iаca*), док руски ботаничари издвајају и четврту врсту у Европи *F. taurica* на Криму. Према оваквим таксономским схватањима у Србији поуздано расту *F. sylvatica* у западним и *F. moesiaca* у централним и источним деловима територије, а постоје подаци да се и *F. orientalis* налази локализовано на Мирочу. ![001_BUKVA-DRVO-SUMA.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bukva-drvo-suma.jpg) **Б.** у Србији гради чисте и мешовите шумске заједнице на скоро свим планинама на различитим типовима геолошке подлоге од брдских до субалпијских региона. Припадају тамном типу листопадних шума. Синтаксономски припадају разреду евросибирских листопадних шума (*Querco-Fagetea*), реду шума **б.** (*Fagetalia sylvaticae*), подреду шума мезијске **б.** (*Fagetalia moesiacae*) и свези мезијских шума **б.** (*Fagеnion moesiacae*) сa неколико подсвеза: а) брдске шуме **б.** (подсвеза: *Fagenion moesiacae submontanum*) се налазе на хладнијим и влажнијим местима (северно експониране увале и долине потока) у појасу храстових шума, између (40) 250–600 (1.000) м н.в.; б) планинске шуме **б.** (подсвеза: *Fagenion moesiacae montanum*), образују широк вегетацијски појас од (500) 800–1.200 (1.400) м, на свим експозицијама. Оне на кречњацима су флористички богатије него на силикатним подлогама, нарочито у погледу пролећне флоре приземних биљака; в) мешовите шуме **б.** и јеле (подсвеза: *Abieti-Fagenion moesiacae*) заузимају прелазну зону између појаса планинске шуме **б.** и појаса смрчевих шума. У Србији су ове шуме заступљене на скоро свим планинама вишим од 1.000 м.; г) субалпијске шуме **б.** (подсвеза: *Fagenion moesiacae subalpinum*) развијене су на горњој граници распрострањења **б.**, најчешће између 1.300 и 1.800 м н.в., а на Динарским планинама чине и горњу шумску границу; д) шуме **б.** и црног граба (подсвеза: *Ostryo-Fagenion moesiacae*) распрострањене су у региону брдске и планинске **б.** у западној и југозападној Србији и Метохији, обично на странама кањона и клисура; ђ) шуме **б.** и мечје леске (подсвеза: *Corylo colurnae-Fagenion moesiacum*) у источној и југоисточној Србији, на надморским висинама између 700 и 1.200 м, на земљиштима на кречњаку; е) ацидофилне шуме бекице и **б.** (подсвеза: *Luzulo-Fagenion moesiacae*) јављају се на киселим земљиштима на силикатној геолошкој подлози. Очуване и старе букове шуме прашумског типа у Србији заштићене су у оквиру шест резервата на укупној површини од 185,66 ха: „Винатовача" и „Бусовата" на Бељаници и „Фељешана" на Кучају у североисточној Србији, „Данилова коса" на планини Борањи код Крупња у северозападној Србији, „Голема река" на Старој планини у источној Србији и „Кукавица" на истоименој планини у централној Србији. Старост букових стабала у овим резерватима је процењена између 150 и 300 година, висине између 40 и 45 м, док су прсни пречници већи од 1 м. **Б.** је доминантна у шумском фонду Србије, а у чистим и мешовитим састојинама учествује са преко 60% у укупној дрвној запремини. Површина букових шума износи 599.486 ха, од чега је у државном власништву 372.599,51 ха (62%). Дрво **б.** – буковина широко се употребљава у високоградњи и нискоградњи, а импрегнирано дрво у хидроградњи, као рудничко дрво, шперовано и ламелно у авиоиндустрији, затим у изради степеништа, прагова, паркета, фурнира, буради, кућних предмета и пољског оруђа и машина, дрвене обуће, кундака, играчака, спортских реквизита, итд. Често се користи за прављење ћумура, а веома је цењено дрво за огрев. Василије В. Исајев; Владимир Стевановић **Б.** се користи у народном грађевинарству и дрводељству (*бука*, *буква*: „бадањ, дрвена цев која из јаза доводи воду на воденични точак"; *буквара*: „извор са стублином" итд.). Буковицом, буковим жиром, не само да су храњене свиње, него је од ње добијано и уље (грч. назив овог дрвета fhgov", одакле и лат. *fagus*, изведен из грч. favgein: јести). Према казивању Срба граничара, виле се рађају лети на буковој гранчици, кад сунце сија и киша ромиња у складу са веровањем да се митолошка бића рађају или жене када у исто време греје сунце и пада киша, те их мајка повије у зелено лишће (исто и у народној песми: „А мене вилу од горе/ Мене је гора родила/ У зелен листак повила,/ Јутрења роса падала,/ Мене је вилу дојила", *Драгољуб* II/20, 1868). У одређеној **б.** живе андре или самовиле, које сурово кажњавају људе ако је посеку (јужна Србија). Здухачи (стухе), поред осталог, у међусобној борби користе израслине с букових стабала или читаво дрво, које ишчупају из земље. **Б.** нема значајнију улогу у обредној пракси Срба. У Босни се, осим храста, за бадњак узима и **б**. У Црној Гори, на Спасовдан, зеленом буковом граном (ако нема лескове) прекрштавају свако жито у пољу. У околини Ниша на Ђурђевдан пре сванућа доносе у кућу букову гранчицу. У народној приповеци ђаволи живе у шупљој **б**. Термином ***б.*** означаван је и писани знак за глас у речи, одакле и буквар, буквица (стара германска позајмица *bouh:* књига, јер су рани записи урезивани на буковим дашчицама). Од назива *буковица*, букова шума, изведени су многобројни називи места (области, планине, села). У фигуративном значењу **б.** представља синоним за глупог човека („Па шта ће му де кад је **б.**, па не зна ништа"). Љубинко Раденковић ЛИТЕРАТУРА: Д. Симоновић, *Ботанички речник*, Бг 1959; М. Јанковић, „*Fagus*", у: М. Сарић (ур.), *Флора СР Србије*, 2, Бг 1970; В. Чајкановић, *Речник српских народних веровања о биљкама*, Бг 1994; М. Сарић (ур.), *Вегетација Србије. 2, Шумске заједнице. 1*, Бг 1997; D. Gömöry и др., „Genetic differentiation and phylogeny of beech on the Balcan peninsula", *Journal of Evolutionary Biology*, 1999, 12; З. Томић, *Шумарска фитоценологија*, Бг 2004; Љ. Стојановић, *Буква (Fagus moesiaca (Domin, Maly) Czeczott.) у Србији*, Бг 2005; Д. Остојић и др., „Букови резервати прашумског типа у Србији", *Зборник радова III конгреса еколога Македоније са међународним учешћем*, Струга 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКВАР **БУКВАР** (стсл. boukþì: слово), књига за почетно учење читања и писања. Некадашњи назив је азбуквар. Први **б.** код Срба објавио је 1597. јеромонах Сава из манастира Дечана, родом из Паштровића, у штампарији Ђ. А. Рампацета у Венецији. Исте године појавила су се два издања **б.** „с благословом игумана Стефана јеромонаха". Овај српскословенски **б.** настао је по угледу на абецедаре западноевропске провенијенције, којима су се ђаци припремали за читање Библије. Прво издање има свега два листа и од њега је остао само препис, будући да је једини примерак, своједобно добијен од руског конзула у Скадру И. Крилова, изгорео када је немачка авијација бомбардовала Народну библиотеку Србије 1941. Друго издање има четири листа и чува се у Народној библиотеци Србије. Садржи штампану азбуку, следе слова, потом слогови, имена свих слова, српскословенски текстови за читање (молитве) и слова с бројном вредношћу. У XVIII в. појављује се више **б**. Кипријан Рачанин је аутор рукописног **б.** из 1717. Године 1726. у Римнику у Влашкој за потребе Срба прештампан је заузимањем митрополита Мојсија Петровића рускословенски **б.** с катихизисом руског писца Теофана Прокоповича *Первое учение отроком*. То је и прва књига која је после 88 година штампана за православне Србе. Захарија Орфелин је 1759. издао приручник за учење основне писмености под називом *Славено-сербскаја калиграфија*, са четири варијанте ћирилског писма: два „скорописа", тј. курзивна писма, српски и руски, и две варијанте штампаних слова, црквеном и грађанском или цивилном ћирилицом, званично уведеном у Русији 1710. за списе световног карактера. Године 1776. објавио је приручник *Прописи*, у којем је изоставио српски „скоропис", а 1778. још један уџбеник писања. Аутор је и *Латинског буквара* из 1766. Орфелин даје и упутства како децу треба учити читању. У Бечу је 1785. штампан један **б**., из којег су учили нараштаји српске деце не само у Аустрији него и у Србији, а његова издања су поновљена 1812, 1844. и 1853. Павле Соларић је 1812. у Млецима објавио **б.**, дајући, као и Орфелин пре њега, упутства како децу учити читању. **Б.** непознатог букварописца, објављен у Москви 1824, прештампан је у Београду у два наврата: 1847. и 1861. Вук Ст. Караџић 1827. објављује у Бечу *Први српски буквар* реформисаном азбуком, али је у њему дао и „славенска или Ћирилова слова, која су у нашим црквеним књигама", црквенословенске скраћенице, примере црквенословенског језика и бројну вредност слова старе ћирилице. Године 1838. изашао је у Београду **б.** Глигорија Зорића, а 1837. **б.** некадашњег „директора свију школа" у Србији Петра Радовановића, који је имао више поновљених издања. Овај **б.** је значајан јер су по њему деца у Србији учила у периоду од 1838. до 1869. Следе **б.** Исидора Стојановића из 1846. и Гаврила Поповића из 1850. У Бечу је 1853. штампан **б.** за „српска училишта у аустријском царству", који је потом, уз извесне исправке (додата слова *ћ* и *ђ*) које су уследиле након рецензије Ђ. Даничића, поново објављен 1857. У Новом Саду је 1855. изашао *Мали српски буквар* Петра Нинковића, чији је аутор применио методу учења читања за коју се у поменутој рецензији залагао Ђ. Даничић. У Сарајеву је 1867. светло дана угледао *Буквар за основне школе у вилајету босанском*. Био је то први **б.** после Вуковог штампан новим правописом. Јасмина Грковић Мејџор ![001_Bukvar-TABLA.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bukvar-tabla.jpg) Прва се форма **б.** појавила као „штица", тј. навоштана или осликана дашчица са приказом свих слова, која ће касније бити штампана на папиру или картону. Служила је за учење имена слова и „срицање", тј. „наустицу" или „бекавицу". Позната је, на пример, „Сењска штица", на којој су приказани учитељ и ученици (из 1813) и која је преписивањем умножавана за школску употребу. Наустицом се називао, управо, овај букварски део учења напамет назива слова (аз, буки, вједи) и њихово повезивање срицањем. „Бекавица" је, такође, назив за ову прву фазу срицања по „номиналној методи". Зато се под „бекавицом" подразумевао и најједноставнији **б.**, који је имао „штицу" и вежбе за срицање. Исте или сличне форме тих једноставних почетница су претходнице или прве варијанте **б.** на нашим просторима: абецедарке, абецедаријуми или азбуквари. Већ 1550. Примож Трубар израђује *Abecedarium*, прву словенску школску књигу за учење читања и писања. Потом у Ураху, у Немачкој, штампан је глагољички и ћирилички *Азбуквар* А. Далматина и С. Истријанина. У време учитељевања Доситеја Обрадовића, појавиће се *Буквица* и *Ижица*. „Доситејева *Буквица*" је настала 1764 (на 79 страна) у Косову, Далмација. Дуго је преписивана, а штампао ју је Севастијан Илић 1830. године приређујући издање *Доситеја Обрадовића првенац, ижица или Доситејева буквица*. Назив „буквица" потиче од речи „буква", која означава – слово; а назив „ижица" према последњем слову у старој словенској азбуци. *Ижица* је састављена од поука, сентенци и примера лепог понашања. Ћириличке **б.** које су користили Срби, можемо сврстати у три групе: српске, руске и римске. Најстарији српски **б.** је написао Сава инок Дечанац, штампан је у Млецима 1597. а пронађен у Скадру. Најстарији пример српског рукописног и преписиваног **б.** јесте књига калуђера Кипријана Рачанина, написана 1717. у Сентандреји, *Буквар или наука детем ин јуном* (а регистрован је и под називом *Буквар словенских писмен*). Један примерак чуван у Народној библиотеци у Београду, изгорео је у пожару 1941. приликом немачког бомбардовања, али је пре тога Стојан Новаковић преснимио први, тзв. букварачки део. У Бечу је 1775. штампан српски *Буквар*, али без ознака аутора и он је 1812. прештампан у Будиму. У Млецима је 1776. штампан **б.** Захарија Орфелина и то је први српски **б.** са методичким упутствима. У Млецима је 1812. штампан *Буквар Славенски триазбучни* Павла Соларића, са штивима за читање (није познато да је коришћен у Србији). Вук Караџић 1827. објављује *Оглед српског буквара* у *Даници*, и то је први српски **б.** уређен према „гласовној методи". Важна је и 1838. када се појављују *Мали учитељ или српски буквар* Глигорија Зорића и *Буквар* Петра Радовановића, који су на одређени начин и први званични **б.** у Србији. У манастиру Враћевшница 1850. архимандрит Гаврило, каснији владика шабачки, написао је *Српски буквар*, који је награђен, али није штампан. Платон Атанацковић је аутор **б.** који је коришћен северно од Саве и Дунава -- *Буквар за српска училишта у Аустријском Царству* (Беч 1853), као и *Немачког буквара* (Беч 1856). У Цариграду су 1888. и 1889. штампани **б.** за школе у Отоманској царевини. Ђорђе Натошевић 1871. објављује први српски **б.** за који се каже да је „израђен на научној основи". Напокон, 1885. излази **б.** Стеве Чутурила, који се у Србији користио и почетком XX в., а сви следећи биће њему слични. За српско школство, нарочито је значајно и присуство руских **б.** током XVIII в. Руски учитељи Максим и Петар Суворов долазе у Сремске Карловце 1726. са 400 **б.** Теофана Прокоповича, 10 Поликарпових тројезичних речника и 70 граматика Мелетина Смотрицког. Пре ових руских **б.** коришћен је на нашим просторима *Славјански буквар* Василија Бурцева штампан у Москви 1634. и 1637. Потом стиже читава група руских учитеља, међу њима и Емануел Козачински, а у Духовну академију у Кијев је послата прва већа група српских младића. Руски учитељи, као и **б.**, касније су у српском народу називани „москови". Наравно, њихови **б.** су у школовање угарских Срба унели „руско-словенску" језичку редакцију, која ће бити утицајна све до језичке реформе Вука Караџића. Католичка пропаганда у Риму је већ у XVI в. основала ћириличку штампарију, а сличне мотиве је имала и монархистичка влада у Бечу. У Риму је 1629. штампан **б.** Рафаела Леваковића *Азбуковидник словински*, а 1753. и *Буквар славински* Матије Карамана. *Кратка азбуковица* је штампана у штампарији на народном језику 1596. у Трнови, Словачка, која ће, такође, постати језуитска, са унијатском мисијом. И штампарија у Ураху, у којој је 1561. штампан *Азбуквар* била је протестантска и он није често употребљаван код Срба. Бечки двор је омогућио књижару Јосифу Лоренцу фон Курцбеку да отвори „илирску" штампарију 1771, чиме Беч постаје „нови духовни центар српски", али са његовим двадесетогодишњим монополом на српске, румунске и грчке књиге. После Курцбекове смрти ту штампарију 1792. преузимају Срби и у њој су штампане значајне књиге Доситеја Обрадовића, Јована Рајића и других, али за кратко време, пошто је 1796. купују Мађари и преносе у Будим. Под насловом *Буквар* појављивала су се и сродна издања која су из других области људских знања (*Политички буквар*, *Политички буквар за матору децу*, *Буквар за старо и младо*, *Музички буквар*, *Буквар ђачког здравља*, *Буквар за самоуке*, *Буквар мали*, *Буквар мењшиј* и сл.). До 1918. на српском језику је штампано око 90 **б.** уз 16 пратећих методичких упутстава, 68 читанки и 36 граматика. Међу ауторима **б.** током XX в. запажена су имена: Милорад Вујанац, Урош Благојевић, Михаило Јовић, Чедомир Бушетић, Милан Дукић, Веселин Ћисаловић, Благоје П. Радојевић, Бранислав Јанковић и Бранко Вељковић, Мита Митић, Ранко Симовић, Десанка Стојић Јањушевић, Вук Милатовић и Анастасија Ивковић. У методичком погледу, после **б.** рађених према „номиналној методи" и Вуковог, рађеног према „гласовној методи" (тзв. монографски поступак), у другој половини XX в. појавиће се и тзв. комплексни поступак при обради слова (Јелене Миоч) за који је штампана *Почетница* са пратећим прилозима, али и „поступци групне обраде слова" (Димитрије Чипчић) и други слични покушаји. Недељко Трнавац ЛИТЕРАТУРА: В. Караџић, *Први српски буквар*, Беч 1827; Н. Вукићевић, *Упутство за предавање буквара у свези с очигледном наставом*, Бг 1872; С. Новаковић, „Стари српско-словенски буквар и неколико бележака за историју буквара уопште", *ГСУД*, 1872, 34; С. Д. Поповић, „Букварска методика у Срба", *ГСУД*, 1873, 38; С. Новаковић, „Буквари за Србе", *Гласник СУД*, 1878, 46; С. Чутурило, *Историја методике почетног писања и читања. Додатак Упутству за буквар*, Бг 1892; Т. Костић, *Наша букварска књижевност*, Ср. Карловци 1903; Љ. Јовановић, *Неколико признања уз Буквар за одрасле неписмене (аналфабете)*, Вш 1911; Ч. Бушетић, *Шчитавање*, Скопље 1919; М. Вујанац, *Букварска настава по синтетичкој методи и начелу рада*, Бг 1926; В. Станојевић, *Буквар ђачког здравља*, Бг 1926; П. Чубровић, *Политички буквар, или кратки увод у политику*, Бг 1926; Љ. Вуловић, *Буквар за самоуке*, Бг 1927; В. Дамјановић, *Савремени принципи за израду модерних буквара и словарица – упутство*, Н. Сад 1936; Ж. Ђорђевић, „Буквари и букварска настава код нас – историјски преглед", *Савремена школа*, 1950, 3–4; Д. Кириловић, *Буквар Теофана Прокоповича код Срба*, Н. Сад 1955; *Буквари и букварска настава код Срба*, Бг 1963; Ј. Влаховић, „Први македонско-српски буквар штампан у Цариграду 1889. године", *Зборник за хисторију школства...*, Бг–Зг 1967; П. Ђорђић, *Историја српске ћирилице*, Бг 1971; М. Блечић (прир.), *Први српски буквар инока Саве*, *Венеција 1597*, Бг 1991; Б. Јордановић (ур.), *Буквари и букварска настава код Срба*, Бг 2010; Б. Трајковић, *Библиографија српских буквара (1597–2008)*, Бг 2010. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКВАРЦИ **БУКВАРЦИ**, назив за ученике почетнике, односно ученике првог разреда основне школе у Србији крајем XVIII и почетком XIX в. Ученици другог, односно трећег разреда називани су „часловци" и „псалтирци". Основни садржаји учења налазили су се у *Буквару* и црквеним књигама које су се звале *Часловац* и *Псалтир*. Пошто у то време још увек није био уређен систем разредно-предметно-часовне наставе, ученици су добијали назив према ономе што су учили и из чега су учили, у овом случају према *Буквару*. Слично као што су у школама, где је настава била на латинском језику, ученици имали називе према ауторима основних књига из којих су учили: „донатисти", „александристи" и слично. ЛИТЕРАТУРА: С. Чутурило, *Историја методике почетног читања и писања. Додатак Упутству за буквар*, Бг 1892; В. Вемић, „Из методике буквара", *Учитељ*, 1903–1904; Ч. Бушетић, *Шчитавање*, Скопље 1919; М. Вујанац, *Букварска настава по синтетичкој методи и начелу рада*, Бг 1926; Ж. Ђорђевић, „Буквари и букварска настава код нас – историјски преглед", *Савремена школа*, 1950, 3–4; Б. Јордановић (ур.), *Буквари и букварска настава код Срба*, Бг 2010. Недељко Трнавац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКВИЋ, Александар **БУКВИЋ, Александар**, психолог, универзитетски професор (Београд, 27. IV 1936 – Београд, 15. VII 1985). Дипломирао на Групи за психологију Филозофског факултета у Београду (1959), где је и докторирао 1974. За ванредног професора на Одељењу за психологију ФФ у Београду изабран је 1982. Као наставник утемељио је Психометрију (мерење психолошких особина) и значајно допринео образовању генерација психолога у области теорије и методологије испитивања људских способности. Конструисао је велики број тестова којима се мере фигурално-просторне способности и истраживао повезаност са тестовима нумеричких и вербалних способности, чиме је дао значајан допринос познавању структуре човекових способности. Најзначајније дело му је *Начела израде психолошких тестова* (Бг 1982) у којем је разрадио методе квантитативног испитивања способности појединаца. То је пионирско дело у Србији и образац рада у области теорије мерења способности. Значајан део делатности **Б.** био је посвећен стварању психолошких мерних инструмената који се користе у пракси (Вербална серија Стевановића, Равен-Бујасове прогресивне матрице, ДАТ-Тест диференцијалних способности, БЕГ серија, Невербална серија за испитивање интелигенције, Тест писмености). ДЕЛО: *Проверите своју интелигенцију: задаци и решења*, Бг 1997. Иван Ивић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКЕЛИЋ, Јован **БУКЕЛИЋ, Јован**, неуропсихијатар, универзитетски професор (Карађорђевац код Лесковца, 19. I 1934). Дипломирао на Медицинском факултету 1962, специјалиста неуропсихијатар постао 1969, а докторску дисертацију одбранио на Мед. ф. 1979. Био на студијским боравцима у Бечу, Паризу, Лондону, Базелу, Цириху, Стокхолму, Софији, Солуну, Атини и Москви. Највише се бавио социјалном психијатријом, нарочито болестима зависности од психоактивних дрога. Практични допринос му је Метода постепене редукције метадонхидрохлорида у купирању апстиненцијалног синдрома опијатских зависника. Био директор Завода за ментално здравље, секретар Етичког комитета СЛД, члан АМН СЛД од 1987, председник Психијатријске секције СЛД, генерални секретар Удружења психијатара СФРЈ, члан Комисије за опојне дроге и Комисије за ментално здравље СФРЈ, председник Друштва за борбу против алкохолизма, никотинизма и наркоманије СФРЈ, експерт Савезног министарства за развој, науку и заштиту животне средине за област психијатрије. Добитник је Седмојулске награде Србије 1979, Награде за научноистраживачки рад СЛД 1990, Златне колајне за монодраму и књигу *Деца пакла* (Бг 1996) 1997. Члан је УКС. ДЕЛА: *Психозе и психичке реакције у адолесцената наркомана*, Бг 1975; „Групна психотерапија адолесцената са знацима зависности од дроге", *Социјална психијатрија*, 1976, 4; „Мултидисциплинарни приступ организацији, лечењу и рехабилитацији зависника", *Енграми*, 1986, 8, 1–2; „Агресивност у времену визуелне прождрљивости", у: З. Велимировић (ур.), *Филм и југословенско друштво на крају вијека*, Пг 2000. ЛИТЕРАТУРА: *Академија медицинских наука Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1996–2001*, Бг 2001. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКЛИЈА **БУКЛИЈА**, дрвена или керамичка посуда за ракију, вино, ређе за воду. Кружног је облика, са стопама за ослањање са доње стране и отвором на врху. Носи се о рамену помоћу плетеног или кожног каиша, који може бити декоративно оплетен. Дрвена **б.** се украшава плитким урезима геометријских или флоралних орнамената, фарбањем или комбинацијом плитких уреза и фарбања. Керамичке **б.** се украшавају орнаменталним или једнообразним глазирањем, деформисањем, урезивањем орнамената и другим керамичарским техникама. Има посебан значај у свадбеним обичајима. У **б.** богато украшеној цвећем, свилом, вуницом, металним новцем (дукатом) и обавијеној (превезаној) везеним пешкиром момци носе вино или ракију кад иду да позивају сватове. Кад дођу у кућу која се позива на свадбу, момци уз поздраве и жеље за здравље и срећу дају домаћину **б.** из које он отпија мало вина или ракије, чиме се симболички обележава прихватање позива. Позвана кућа „дарује **б.**", односно на њу оставља дарове као што су кошуља, пешкир, чарапе, марама и слично. ЛИТЕРАТУРА: Н. Пантелић, „Женидбени обичаји у општини Зајечар", *ГЕМ*, 1978, 42; П. Томић, *Грнчарство у Србији*, Бг 1983; В. Душковић, „Свадбени обичаји", *ГЕМ*, 1992, 56; З. Родић, *Традиционално посуђе*, Бг 2004. Милош Матић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВА БРАДА **![001_Bukova-brada.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bukova-brada.jpg)БУКОВА БРАДА** (*Hericium coralloides*), једна од најлепших и најзанимљивијих гљива, спада у фамилију игличарки (Hericiaceae). Плодоносно тело беле је боје која старењем прелази у крем и касније у прљавожуту боју. Састоји се од основног стабла и испреплетених грана које се деле на велики број све мањих гранчица до најситнијих завршетака који су у облику финих иглица дужине до 1 цм. Ове иглице постоје и целом дужином грана и дају им изглед налик фином коралу, док цело плодоносно тело код зрелих примерака има облик мрежасте, мање или више правилне лопте око 10–30 цм у пречнику. Сапробна је врста која разлаже мртва стабла и пањеве најчешће букве, врло ретко и другог листопадног дрвећа. Распрострањена је у умереном појасу северне хемисфере. Иако је забележена у већини европских земаља, ретка је. Живи у старим и очуваним листопадним шумама и шумама прашумског типа. Пошто је таквих станишта све мање, налази се на црвеним листама угрожених врста гљива у више земаља Европе као и у Србији. У Србији је забележена на више локалитета али је најбројнија у источној Србији, у буковим шумама масива Кучаја и Хомоља. Млађи примерци су јестиви и врло цењени међу познаваоцима гљива, поготово што је скоро немогуће ову гљиву помешати са неком отровном врстом. У Кини и Јапану се користи у исхрани али и као лековита гљива која се продаје у осушеном стању. Слична врста из истог рода игличарки, медвеђа глава (*Hericium erinaceus*) у тим земљама се чак и узгаја, те користи у традиционалној кинеској медицини, а установљено је да садржи разне лековите супстанце. На листопадном дрвећу се може наћи и шкољкаста игличарка (*Hericium cirrhatum*), али је она доста мања, без разгранатог стабла, а иглице које су краће полазе директно са плодоносног тела које има облик више шкољки послаганих као црепови једна изнад друге. Још једна врста из истог рода јој је веома слична, јелова брада (*Hericium alpestre*). Она је такође разграната, али расте на дрвету четинара, јеле и смрче. Све ове врсте су у Србији релативно ретке и угрожене. ЛИТЕРАТУРА: M. Tortic, M. Jelic, „The family Hericiaceae and the genus *Climacodon* in Yugoslavia", *Acta Bot. Croatica*, 1977, 36; И. Фохт, *Кључ за гљиве*, Зг 1986. Борис Иванчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВАЦ **БУКОВАЦ**, фрушкогорско село које се налази на почетку проширеног дела долине Буковачког потока. Припада општини Нови Сад, а са градом је повезан слепим асфалтним путем дугим 5 км. Са виших планинских страна село се изместило крајем XVII и почетком XVIII в. У време II светског рата становништво је великим бројем страдало од усташа. Бржи развој настао је 60-их година XX в. када је **Б.** прикључен најужој гравитационој сфери Новог Сада и када почиње да еволуира у приградско насеље. Захваљујући досељавањима, знатним делом из Босне, до 2002. број становника је порастао на 3.585 лица, што је четири пута више него после II светског рата. Срби чине 93,2% популације. Највећи број активног становништва ради у Новом Саду. Село је заузело дно и странице долине, као и део планинских коса изнад ње. Главне улице су правца север–југ, као и долина потока, а структура села је линеарна. Његова физиономија све више добија карактер неаграрног приградског насеља, а аграрним занимањима бави се само 4,6% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, *Општина Нови Сад – географска монографија*, Н. Сад 1994; С. Ћурчић, *Насеља Срема – географске карактеристике*, Н. Сад 2000. Слободан Ћурчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВАЦ **БУКОВАЦ**, село на југозападним обронцима планине Бељанице, североисточно од Деспотовца као седишта општине. Са градом је повезано локалним путем дугим 4 км. Развијало се у долини Ресаве и њене притоке Пећурине, збијеног је типа на 220–360 м н.в. Има неправилан облик и мрежаст распоред улица. Помиње се, уз оближњи манастир, у време Велике сеобе Срба 1690. Становништво је пореклом са Косова, из околине Врања и Ћуприје. Године 1819. имало је 25 кућа, 1892. 93 куће и 564 житеља, 1921. 117 домова и 721 житеља, а 2002. 490 становника од којих је Срба 99,8%. Сеоском атару припада манастир Манасија. У селу су четвороразредна основна школа, дом културе, месна канцеларија и пошта. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВАЦ, Влахо **![001_Vlaho-Bukovac.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-vlaho-bukovac.jpg)БУКОВАЦ, Влахо** (Biagio Faggioni), сликар (Цавтат, 4. VII 1855 – Праг, 23. IV 1922). Иако је још од ране младости показивао склоност ка уметности, лоше материјалне прилике онемогућиле су му формално школовање. Као дете отишао је 1866. у САД, а одатле у Јужну Америку, где је радећи различите послове, у слободно време цртао слова и израђивао портрете према фотографијама. Када се 1876. вратио у Цавтат, Медо Пуцић га је прихватио као мецена и препоручио бискупу Штросмајеру. Успешно представљање омогућило му је материјалну помоћ са којом је 1877. отишао у Париз на усавршавање, где се уписао у атеље Александра Кабанела, професора Школе лепих уметности чији је стил и начин рада усвојио. Сликао је *Црногорку на састанку* и *Велику Изу*. У Београд је дошао 1882. по позиву са српског двора да портретише краљицу Наталију. Том приликом израдио је и портрете краља Милана и седмогодишњег престолонаследника Александра Обреновића, као и портрет лекара и приповедача Лазе К. Лазаревића. Следеће године одлази на Цетиње где израђује портрете целокупне кнежевске породице. Наредних година боравио је у Загребу и Сплиту настављајући са сликањем портрета. Као афирмисани портретиста одлази у Енглеску. Успех код наручилаца постиже извођењем сличности и академском прецизношћу. Истовремено, од праксе популарних бидермајерских портрета значајно се разликује типом приказа, карактеризацијом лика и животношћу представе. Његови радови у амбијенту који додатно дефинишу портретисану особу претварају се у жанр анализе друштвене позиције портретисаног. Међу бројним остварењима атмосфером се посебно истичу она инспирисана породичним призорима и амбијентом (*Моје гнијездо*, *Нови роман*, *Санак*, *Портрет Јелице Буковац у црвеној хаљини*), као и бројне представе деце (*Портрет Бергерове кћери*, *Деца породице Каталинић*). У овом периоду настају слике *Млади виолиниста*, *Аутопортрет у белој кошуљи*, као и бројне фигуралне композиције, актови и жанр сцене. Залагањем Изидора (Иса) Кршњавог и бискупа Штросмајера, **Б.** од 1893. живи у Загребу. То је период када се у Хрватску враћају и Бела Чикош Сесија, Целестин Медовић, Отон Ивековић, организује се „Хрватска народна умјетничка изложба", и чине разни напори да Загреб постане активни уметнички центар региона. Наредних година **Б.** је сликао своја монументална програмска остварења *Гундулићев сан* (првобитно *Гундулић замишља Османа*) 1894. и *Слава њима* (*Препород хрватске књижевности*), 1896. Ауторитет **Б.** као „признатог сликара" учинио је да се многи млади аутори не само из сфере ликовних уметности, окупљају око њега и његових идеја модерности. Уметников атеље на тавану палате Академије постаје својеврсна сликарска академија. Младе је поучавао важности сликања у природи, пленеристичкој палети и слободи уметничког размишљања. Његовом заслугом хрватски сликари наступили су на Миленијумској изложби у Будимпешти 1896. у сопственом павиљону и са селекцијом радова који сведоче о модернизацији хрватске уметности. Павиљон је након изложбе пренет у Загреб (Умјетнички павиљон). Мада се по тематским интересовањима углавном задржавао у духу академизма, **Б.** је формално мењао слику усвајајући неке од стилских тековина француског импресионизма. О томе најбоље сведоче радови: *Зора умире у наручју дана*, *Икар*, *Акт с папагајем*, *Јапанка* и др. Иако не сувише радикална, његова стилска промена значајно ће утицати на бројне хрватске сликаре (тзв. Шарена загребачка школа), што ће се посебно уочити на изложби првог „Хрватског салона" 1898. у организацији новооснованог Друштва хрватских уметника, чији је он био први председник. На препоруку Петра Николића, загребачког трговца, **Б.** је 1901. дошао на смедеревски летњи двор Обреновића, где је портретисао краљицу Драгу и краља Александра. По портретима краљевског пара умножаваће се бројне олеографије које су држане по српским домовима и државним канцеларијама. Године 1903. одлази у Праг, где постаје професор на Уметничкој академији. Његов стил се приближио поентилизму, палета и начин сенчења такође указују на прихватање другачијих стилских постулата, али до краја живота ипак остаје веран „великим темама". Радови му се чувају у Галерији „Буковац" у Цавтату, Модерној галерији у Загребу, Хрватском повјесном музеју у Загребу, Умјетничкој галерији у Дубровнику, Галерији умјетнина у Сплиту, Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду, Народном музеју у Београду, као и бројним другим колекцијама. Написао је аутобиографију *Мој живот* (Зг 1918, Бг 1925). Био је један од оснивача Друштва хрватских умјетника (1897) и члан Умјетничког друштва „Медулић" (1908). Био је члан СКА (1904) и почасни члан ЈАЗУ (1919). Добио је бројне угледне награде, међу којима: Сребрну медаљу на 28. версајској изложби 1879, Бронзану медаљу на Светској изложби у Паризу 1889, Сребрну медаљу на Светској изложби у Паризу 1900, Орден за гражданска права на Другој изложби Савеза југословенских уметника „Лада" 1906, а одликован је и орденом Светог Саве III степена и крстом кнеза Данила. ЛИТЕРАТУРА: Б. Гагро, „Путеви модерности у хрватском сликарству", у: *1900-1920: Пленеризам, сецесија, симболизам, минхенски круг, импресионизам, експресионизам*, Бг 1972; В. Јовановић, *Спомен-збирка Павла Бељанског*, Н. Сад 1977; *Уметници чланови САНУ*, Бг 1980; В. Кружић Ухитил, *Влахо Буковац*, Зг 1988; *Хрватски салон 1898: 100 година Умјетничког павиљона*, Зг 1998; *Спомен-збирка Павла Бељанског*, Н. Сад 2009. Симона Чупић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВАЧА **БУКОВАЧА** (*Pleurotus ostreatus*), сапробна врста гљиве из раздела Basidiomycota која расте на трулим деблима и пањевима листопадног дрвећа, често на букви, ретко на четинарском дрвећу. Плодоносно тело има облик шкољке пречника око 20 цм, некад и више, тамносиве или мрке боје са плавичастим одсјајем. Због таквог облика добила је научно име *ostreatus*, што је латинско име за шкољку остригу. Стога се и код нас понекад помиње име остригар за ову гљиву, а локално је позната и као мразница (Срем) или пањевача (Тара). Са доње стране шешира су беличасте ламеле које старењем постају белосивкасте. Дршка је кратка, постављена са стране. Обично се из једне разгранате дршке развија више плодних тела која се преклапају попут црепова. Распрострањена је у умереној зони широм света али није честа врста. У планинским крајевима Србије обично се налази на деблима букве, док се у нижим и равничарским областима најчешће јавља на стаблима и пањевима врба и топола дуж великих река. Понекад је могуће пронаћи је и на деблима црног бора или других четинара. Расте током хладнијег дела године, од октобра до марта. Веома позната јестива врста која се у вештачким условима успешно узгаја на одсеченим дрвеним облицама или на посебно припремљеној слами. Нарочито је цењена у корејској, јапанској и кинеској кухињи где се сматра деликатесом. И у Србији се може редовно наћи у продаји. Код малог броја људи може да изазове алергијске реакције. Због садржаја ловастатина, супстанце која смањује ниво холестерола у људском организму, сматра се лековитом гљивом. Углавном нема опасности од замене с отровним врстама због препознатљивог облика, карактеристичног станишта на пањевима и деблима, као и хладног доба године кад се јавља. У то време само неискусни берачи могу да је замене са ређом и нејестивом врстом *Panellus serotinus*, која донекле слично изгледа и расте на истом станишту, али је ситнија и има жуту дршку и ламеле испод шешира који је браон-маслинастозелене боје. Донекле јој је слична и гљива брестовача (*Pleurotus cornucopiae*) која најчешће расте на пањевима и деблима бреста али током летњих и јесењих месеци. **[![Буковача.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/bukovaca.jpg)](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/bukovaca.jpg)** ЛИТЕРАТУРА: И. Фохт, *Кључ за гљиве*, Зг 1986; М. Давидовић, *Гљиве – благо наших крајева*, Бг 2007. Борис Иванчевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВАЧА **БУКОВАЧА**, село у Федерацији БиХ на сјеверном ободу Петровачког поља, 8 км југоисточно од Босанског Петровца, с којим га повезује локални пут. Насеље збијеног типа на око 700 м н.в. издужено дуж границе поља и локалног пута. У **Б.** је 1991. живјело 298 становника од којих 97,7% Срба. Током грађанског рата (1995) српско становништво је избјегло на слободну територију, а након успоставе мира постепено се враћа. ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, *Наши градови*, Сар. 1904. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВАЧКА ЧЕСМА **БУКОВАЧКА ЧЕСМА** **– Буковче**, насеље раног неолита и старијег гвозденог доба код Јагодине, на старој обали Велике Мораве. Заштитна ископавања извео је регионални музеј у Јагодини 1972. Културни слој садржи два хоризонта: рани неолит и старије гвоздено доба. У старијем насељу разликују се два стамбена хоризонта који припадају култури Старчево. Покретни археолошки материјал састоји се од грубе и фине, монохромне керамике, жртвеника, као и оруђа од кремена, глачаног камена и јеленског рога. Типичне орнаментне технике употребљене на керамици су: барботин – огрубљивање површине суда; импресо – наношење отисака прстију на влажну глину и урезивање линеарних мотива. Сликана керамика карактеристична за рани неолит у потпуности недостаје, што је ово насеље уврстило у фазу Протостарчево II наведеног културног периода. ЛИТЕРАТУРА: С. Ветнић, „Буковачка чесма – Буковче, насеље раног неолита и старијег гвозденог доба", у: Д. Срејовић (ур.), *The Neolithic of Serbia*, Бг 1988. Борислав Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИ **БУКОВИ**, планина у Западној Србији, јужно од Ваљева, која представља развође реке Градац (слив Колубаре) и реке Скрапеж (слив Западне Мораве). Припада динарском планинском систему, односно подгрупи рудних планина западне Србије. Највиши врх је Ожањ (864 м н.в). Долинама поменутих река води пут Ваљево–Пожега, а на планини је превој висине 759 м. Код превоја се, према истоку, одваја пут за Дивчибаре. ЛИТЕРАТУРА: М. Васовић, *Подрињско-ваљевске планине*, Ваљево 2003. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИК **БУКОВИК**, планина у Источној Србији, која се налази северно од Алексиначке котлине и долине Моравице. Припада ниским планинама, а највиши врх јој је Букова пољана (893 м). Правац пружања јој је исток–запад. Падине су јој рашчлањене многобројним мањим речицама које се са севера спуштају ка Великој реци, а са југа ка Јужној Морави и Моравици. Ка западу се стрмо спушта у удолину код Ражња. У геолошком саставу преовлађују кристаласти шкриљци, на које се у западном подножју настављају олигоцене наслаге. Виши делови су слабо насељени и обрасли су шумом. Окружена је селима, од којих су нека велика (Ражањ, Мозгово). Милка Бубало Живковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИК **БУКОВИК**, село у подножју планине Букуље, у долини Кубршнице (слив Велике Мораве), 4 км западно од седишта општине Аранђеловца. Насеље дисперзивног типа на 230–420 м н.в. које чине девет заселака. Староседелачка домаћинства највећим бројем су досељена у XIX в. из Црне Горе и околних насеља. Године 1921. имало је 271 дом и 1.560 житеља, а 2002. 2.743 становника од којих Србa 93,8%. У селу се налазе православна црква из 1835. изграђена на темељима средњовековне цркве брвнаре, основна школа, месна канцеларија, пошта, фабрикa електропорцелана и фабрика за израду предмета од пластике. Године 1811. је откривен извор минералне воде, познате на тржишту под називом „Књаз Милош" и по **Б.** се бања у Аранђеловцу назива Буковичка бања. Развој села све је више везан за оближњи град. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИНСКО-ДАЛМАТИНСКА МИТРОПОЛИЈА **БУКОВИНСКО-ДАЛМАТИНСКА МИТРОПОЛИЈА**, настала је из жеље бечких власти да смањи јурисдикцију Карловачке митрополије на простору Аустрије и Угарске. Малоруска Буковина постала је 1774. аустријска, а 1783. потчињена је Карловачкој митрополији. Када су Румуни средином XIX в. основали посебну Ердељску митрополију одвојивши се од Карловачке митрополије СПЦ, у Буковини се јављају два покрета: Румуни су хтели заједницу с Ердељском митрополијом, а Русини су захтевали посебну Буковинску митрополију. С обзиром на то да је Ердељ припао Угарској, а Буковина Аустрији, Буковина је 1873. издвојена из Карловачке митрополије и као засебна црквена организација придружена српској цркви у Далмацији, која је такође припадала Аустрији. Од две српске епархије (Задарско-шибеничке и Бококоторске) и једне русинско-румунске створена је исте године **Б. д. м.** и добила посебни Статут. Неприродна црквена област, у географском и националном погледу, добила је седиште у храму Свете Тројице у Бечу, тј. изван своје духовне области. У том храму је 1908. хиротонисан бококоторски епископ Доситеј. Одбачени су сви протести Срба и Русина, али је одређено да Срби не могу да буду буковински митрополити, нити да имају права на буковински верски фонд. У Архијерејски синод ушла су сва три епископа, са по једним свештеником као саветником. Свака епархија имала је своју конзисторију од 3 члана које је именовао цар. Материјалне послове у парохијама водио је црквено-општински савет. Њега су чинили свештеник и 6–14 чланова које је бирао народ, а сам савет бирао је тројицу тутора. Укинута је 1919, када је Буковинска епархија ушла у састав Румунске цркве, а обе далматинске епархије у састав обновљене Српске патријаршије. ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, *Историско-канонски поглед на установљење српско-румунске (Далматинско-буковинске) митрополије*, Задар 1873; Д. Бранковић, „Раздружење православне буковинско-далматинске архиепископије (Черновичке митрополије)", *Духовна стража*, 1929, 3. Радомир Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИЋ **БУКОВИЋ,** село у Равним Котарима у Северној Далмацији, на северном ободу Буковићког поља, 2 км југоисточно од Бенковца на путу ка Скрадину. Године 1991. имао је 904 становника (Срба 99%), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 323 члана, од којих су 19,8% Срби (2001). Село чини 15 заселака. ЛИТЕРАТУРА: Р. Јелич (ур.), *Алманах „Срби и православље у Далмацији и Дубровнику"*, Зг 1971; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИЦА **БУКОВИЦА**, село на западној подгорини планине Јелица, у долини Буковичке реке (слив Западне Мораве), 11 км западно од општинског седишта Краљева. Са градом је спојено локалним путем. Село је дисперзивног типа на 280 до 340 м н.в. и чини га више „мала" и заселака, од којих је највећи број поређан у низу високо на левој страни долине. Први пут се помиње 1220, а затим 1844. као заселак. Године 1921. имала је статус самосталног насеља, са 110 домова и 604 житеља, а 2002. 599 становника, од којих 97,7% Срба. У селу је четвороразредна основна школа. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИЦА **БУКОВИЦА**, област у северозападној Далмацији ограничена на северу планином Велебит, на западу Каринским и новиградским морем, а на југоистоку реком Крком. Југозападна граница према Равним котарима није маркантна. Издужена је правцем северозапад–југоисток и заузима површину од око 1.100 км2. Важни путеви пролазе периферијом **Б**. Јадранска магистрала је даље ка западу и југу, а путеви који је спајају са Книном су северно (ка Обровцу) и источно (ка Шибенику) од ње. Пресеца је само неколико путева локалног значаја и пруга Книн–Задар. Југоисточну половину **Б.** чини ниска и заравњена кречњачка Кистањска површ с надморском висином 200–300 м. Виши брдовити терени су ка северозападу, а највише је брдо Орљак (Јуришинка, 674 м). Постоји неколико малих крашких поља, увала и вртача са земљиштима погодним за обраду. Највећи део терена је скаршћен и под жбунастом вегетацијом. Реке су на периферији области: Зрмања на северу, а Крка на истоку. На **Б.** је мали број насеља и становника. Два већа насеља су Обровац са 1.055 становника (2001) на северозападној и Бенковац са 2.622 становника (2001) на југозападној периферији. Положаји села везани су за веће површине обрадивог земљишта. Од 53 села у општини Бенковац, само пет има више од 1.000 становника, а у општини Обровац само два од 15. Срби су овде чинили већину становништва. До великих промена дошло је током последњег грађанског рата. Године 1948. у срезу Бенковац Срби су били већинско становништво са 24.708 лица или 52,8%, а већину популације чинили су у 28 од укупно 49 насеља. После прогона који се догодио током грађанског рата њихов број се нагло смањио. Расположиви подаци пописа из 2001. нису упоредиви са претходним, али тада су у Задарској жупанији, којој припада и **Б.**, Срби чинили 3,53% становништва, ни у једној општини нису били већинско становништво, а најбројнији су били у Обровцу са 12,8% (1948. 48%) и Бенковцу 7,5% (1948. 50%). **Б.** је аграрно подручје, с ограниченим условима за пољопривредну производњу. Боксит се експлоатише код Обровца и Ервеника, а угаљ у Биовачком Селу. Мали индустријски погони постојали су у Обровцу, Бенковцу, Кистању, Ервенику и Мокром Пољу. Јован Ј. Илић **[![001_Bukovica.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bukovica.jpg)](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/001-bukovica.jpg)** \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИЦА ВЕЛИКА **БУКОВИЦА ВЕЛИКА**, село у Републици Српској, на источној падини планине Крњин, на лијевој страни ријеке Руданка (лијева притока Босне), 7 км сјеверозападно од Добоја. Насеље је дисперзивног типа и заузима велику површину. Већи дио насеља је на планинској страни на 160–200 м н.в. Први пут се помиње средином XVI в., кад се досељавају породице из Херцеговине, Србије и Црне Горе. Године 1991. имала је 1.481 становника од којих су 91,8% били Срби. ЛИТЕРАТУРА: М. Малетић, *Добој и околина*, Бг 1960; Б. Белић, *Стари Добој у ријечи и слици*, Добој 2003. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИЦА ГОРЊА **БУКОВИЦА ГОРЊА**, село у Републици Српској у Посавини, око 18 км западно од Бијељине и 10 км јужно од посавског пута, с којим је повезано сеоским путем. Налази се на подгорини планине Мајевица, на око 150 м н.в. Збијеног је типа, овалног облика са мрежастим распоредом улица. Године 1991. у њему је живјело 574 становника од којих су 98,3% били Срби. ЛИТЕРАТУРА: Р. Кајмаковић, *Семберија – етнолошка монографија*, Сар. 1974. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИЦА ДОЊА **БУКОВИЦА ДОЊА**, село у Републици Српској, у Посавини, око 20 км сјеверозападно од Бијељине, око 4 км јужно од посавског пута код Брезовог Поља. Насеље збијеног типа на десној страни ријеке Лукавац (притока Саве) на 107–115 м н.в. Издужено је дуж ријеке на око 4 км и има мрежаст распоред улица. Године 1991. у њему је живјело 794 становника од којих су 94,8 % били Срби. ЛИТЕРАТУРА: Р. Кајмаковић, *Семберија – етнолошка монографија*, Сар. 1974. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИЦА МАЛА **БУКОВИЦА МАЛА**, село у Републици Српској, на сјеверној падини планине Омањска, око 7 км сјеверозападно од Добоја. Село је дисперзивног типа, смјештено на десној страни долине ријеке Руданке, на 150–200 м н.в. На сјеверној граници села је жељезничка пруга Добој–Бањалука. Помиње се средином XVI в., кад се досељавају породице из Херцеговине, Србије и Црне Горе. Године 1991. имало је 816 становника, од којих 42% Срба, 35,2% Муслимана и 6,9% Хрвата. ЛИТЕРАТУРА: М. Малетић, *Добој и околина*, Бг 1960; Б. Белић, *Стари Добој у ријечи и слици*, Добој 2003. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВИЧКА БАЊА **БУКОВИЧКА БАЊА** (Аранђеловачка бања), бања у Шумадији на североисточној подгорини планине Букуље, на реци Кубршници, на 270 м. н.в. Забележено је да је 1811. овде ради окрепљења боравио Доситеј Обрадовић. Године 1850. бања је добила надзорника, а 1856. почиње уређивање бањског парка. Од тада потичу и први тачни подаци о лековитим изворима, у делу *Опис минералних и лековитих вода* Е. Линденмајера. Кнез Михајло Обреновић саградио је 1868. хотел „Старо здање", а две године касније уређено је „Парно купатило". Бањски извори „Књаз Милош" (каптиран 1903), Ђулара, Топлара и Победа дају воду температуре од 12 до 28ºC, које спадају у алкално-угљене кисељаке значајне за превенцију и лечење гастроинтестиналног и хепатобилијарног тракта. Минерална вода *Књаз Милош* добијала је награде на светским изложбама у Бриселу 1906. и Лондону 1907. Медицинска служба је у надлежности Завода за превенцију, лечење и рехабилитацију „Буковичка бања". Бању годишње посети преко 30.000 туриста, који остваре око 300.000 ноћења. Смештај гостију могућ је у хотелима „Старо здање", „Шумадија" и „Извор", у неколико одмаралишта и у приватном смештају. Стеван Станковић ![001_Bukovicka-banja.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bukovicka-banja.jpg) Поред природних извора, воде се захватају и преко више бушотина, каптирањем пукотинске издани у мермерима у подини терцијарних наслага. Дубина појединих бунара је од око 150–1.000 м, а највећи део вода добија се из бунара дубине 477 м. Температура воде креће се од 12 до 36 ºC. Воде су хидрокарбонатно-алкалне, са знатним садржајем слободног угљен-диоксида (кисељак). Укупна минерализација варира од 2 до 5 г/л. Од микрокомпоненти нешто повишен садржај имају јони флуорида, стронцијума, радона и баријума. Зоран Стевановић Бања има више извора хладне минералне воде, а окружена је великим парком од 22 ха. Чувена је по културној манифестацији *Мермер и звуци*, која се одржава сваког лета, а на којој се израђују скулптуре од Венчачког мермера. Позната је као место окупљања спортиста и спортских догађања. Има све услове за рекреацију, превенцију и лечење хроничних обољења. Минерална вода, која се извози, садржи у 286 мг/л натријума, 144 мг/л калцијума, 36,4 мг/л магнезијума, 28 мг/л калијума, 0,07 мг/л гвожђа, 1.239 мг/л хидрокарбоната, 14 мг/л сулфата, 7,2 мг/л хлорида, 1,5 мг/л флуорида, сувог остатка на 180ºC 1.175 и газирана је са CO2, што јој даје изузетан укус. Срећко И. Недељковић ЛИТЕРАТУРА: A. Grubić, *Tectonic map of Carpathian-Balkan Regions and their Foreland*, Бг 1972; *Седиментологија*, Бг 1975; Ј. Марковић, *Бање Југославије*, Бг 1980. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВО **БУКОВО**, античко насеље и светилиште код Неготина. У амбијенту светилишта нађен је споменик са представом Јупитера, Диониса и Херакла. Изнета је претпоставка да су кроз начело *imitatio deorum* представљени Септимије Север и његови синови Каракала и Гета. Споменик се датује у почетак III в. и можда се повезује са неким административним објектом (portorium?). ЛИТЕРАТУРА: А. Јовановић, *Огледи из античког култа и иконографије*, Бг 2007. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВО **БУКОВО**, манастир код Неготина са храмом посвећеним Св. Николи. Забуну о ктитору уносе имена Стефан (краљ Милутин) и поп Никодим (Грчић). По једном предању **Б.** је задужбина краља Милутина с почетка XIV в., а према другом ктитор је био Св. Никодим. О старијем пореклу сведочи триконхална, тролисна основа цркве, али без куполе. После рушења 1813. манастир је обновљен 1837, а црква проширена припратом 1877. У олтарској апсиди сачувани су фрагменти живописа из времена игумана Михаила Дечанца (1684). Ново зидно сликарство извео је 1902. Милисав Марковић према нацртима Стевана Тодоровића. У манастиру је у XVIII в. радила нижа Богословија, а 1891. ту је отворена Винодељско-воћарска школа која се сматра претходницом прве српске Пољопривредне школе. Највећи процват доживљава у међуратном периоду када се уз манастир подиже низ грађевина, виногради, воћњаци, повртњак, ботаничка башта, парк и цвећњаци. Подрум буковске школе отворен је 1890. и данас је познат по производњи врхунског вина од аутохтоних крајинских сорти багрине и црне тамњанике. Приликом прославе 120-годишњице рада у мају 2011, држава је обећала помоћ за обнову традиције школовања за виноградарство и воћарство. Крајем XIX в. у манастиру **Б.** је Светолик Ранковић написао *Порушене идеале*. Ђак школе у **Б.** био је и књижевник Добрица Ћосић који је ту 1939/40. постао председник литерарне дружине „Освит". Уочи Балканских ратова, у манастиру **Б.** је од 5. до 8. V 1912. одржан састанак Балканског савеза и потписана Српско-бугарска војна конвенција за борбу против Турака; српску делегацију предводио је војвода Р. Путник а бугарску генерал Фичев. ЛИТЕРАТУРА: У. Рајчевић, „Милисав Маринковић", *Гласник СПЦ*, 1987, 9; *Енциклопедија православља*, 1, Бг 2002; *Стеван Тодоровић 1832–1925*, Бг 2002. Миодраг Јовановић; Љиљана Н. Стошић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВСКА **БУКОВСКА**, село у јужном делу Звижда, на северним падинама Хомољских планина, на левој страни долине Буковске реке (слив Пека), око 10 км јужно од општинског седишта Кучева. Са градом је спојено слепим локалним путем. Насеље дисперзивног типа на 220–470 м н.в. Чине га више заселака од којих су једни груписани у дну долине, а други високо на његовој левој страни. Током XV в. било је расељено, а становништво се преселило у Банат. Почетком XVIII и током XIX в. обновили су га досељеници из суседне Нереснице, Тимочке крајине и околине Жагубице. Као посебно насеље помиње се 1818, 1822. имало је 22, 1840. 52 и 1868. 78 кућа. У селу је 2002. било 503 становника, од којих Влаха 83,5%, а Срба 13,5%. У селу су две основне школе и месна канцеларија за два села. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВСКИ, Гејза **БУКОВСКИ, Гејза** (Bukowski, Gejza), геолог (Бохна, Галиција, 25. XI 1858 – Бохна, 1. II 1937). Од завршетка студија 1885. до 1889. асистент на Катедри палеонтологије Универзитета у Бечу. Затим прешао у бечки Државни геолошки завод у којем је остао до 1918. У то време радио је у разним крајевима Аустроугарске, на острвима у Егејском мору и у Малој Азији. Године 1918. основао је Државни геолошки институт Пољске поставши његов водећи геолог. Делујући као регионални геолог, урадио је више листова геолошких карата. Између осталог, од 1893. до 1918. у Црногорском приморју снимио је тачне и детаљне геолошке карте 1:25.000, за листове *Будва* и *Спич*. О тим теренима објавио је и 27 текстова. ДЕЛА: „Erläuterungen zur Geologischen Detailkarte von Süddalmatien (1:25.000), Blatt Budva (Zone 36. XX, SW)", *Geologische Reichsanstalt*, 1904; „Geologisches aus der näheren Umgebung von Ercegnovi", *Verhandlungen dеr Geologischen Reichanstalt*, 1925. Александар Грубић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВЧЕ **БУКОВЧЕ**, село у Крајини уз леву обалу Јасеничке реке (притока Дунава), 7 км југоисточно од општинског седишта Неготина. Кроз њега пролази пут ка граници према Бугарској и граничном прелазу. То је двојно насеље чији се североисточни део зове **Б.** а југозападни Кобишница. Имају заједнички центар, а дели их улица којом пролази друм. Читава агломерација има овалан облик и мрежаст распоред улица. Почетком XVIII в. уцртано је на Лангеровој карти, као „пусто место". Године 1736. имало је 80 кућа, 1846. 235 кућа, 1866. 298 кућа, а 1921. 445 домова и 2.480 житеља. Године 2002. у селу је живело 1.442 становника, од којих 88,6% Срба и 7,1% Влаха. У селу су православна црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија и здравствена станица. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОВЧЕ **БУКОВЧЕ**, село у подножју леве стране долине Велике Мораве, 3 км северозападно од општинског центра Јагодине. Уз источну границу насеља је пруга Београд–Ниш, а са градом је спојено локалним путем. Насеље збијеног типа развија се уз долинску страну и долину Сувог потока, на 110–140 м н.в. и радијалног је облика. У време Турака помиње се као касаба. Становништво је досељено крајем XVIII в. из Тимочке крајине и шире околине Врања. Године 1859. имало је 28 кућа, 1921. 64 дома и 337 житеља, а 2002. 750 становника од којих 98,8% Срба. У селу су четвороразредна основна школа, кланица и млекара. Највећи број активног становништва (88,1%) ради у непољопривредним делатностима, највише у Јагодини, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКОР **БУКОР**, село на северозападним падинама планине Влашић, у долини реке Грешаве, леве притоке Тамнаве. На крају је слепог пута, који га спаја са путем Шабац–Крупањ. Од општинског центра Шапца је удаљено 35 км. Насеље је дисперзивног типа на 200–300 м н.в. и чине га четири „мале". Помиње се 1528. као влашко село са 11 домаћинстава, 1533. са 23 куће, а 1600. са 50 кућа. Године 1844. имало је 68 кућа и 562 становника, 1921. 160 домова и 1.095 житеља, а 2002. 818 становника, од којих су 99,4% Срби. У **Б.** су четвороразредна основна школа, месна канцеларија, амбуланта и воћарска откупна станица. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002; М. Грчић, Љ. Грчић, *Мачва, Шабачка Посавина и Поцерина*, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКТИЊА **БУКТИЊА**, социјално-политички часопис, који је излазио у Београду од новембра 1923. до новембра/децембра 1926. Издавала га је група окупљена око Републиканске странке. Доносио је социјално-политичке и књижевне текстове домаћих и познатих страних писаца, a заступао је претежно левичарске идеје. Чланци, прикази и белешке одражавали су тадашњу климу на културном и уметничком плану. Главни уредник био је књижевни критичар Милан Богдановић, одговорни уредник Михаило С. Петровић, а међу сарадницима су били Јаша Продановић, Станислав Винавер, Момчило Настасијевић, Никола Ђоновић, Бранимир Ћосић, Густав Крклец, Божидар Ковачевић, Синиша Пауновић и др. У часопису су се својим текстовима јављали и страни писци који су у то време уживали највећи углед: Џек Лондон, Штефан Цвајг, Ромен Ролан, Сергеј Јесењин, Анри Барбис, Анатолиј Луначарски и др. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКУЉА **БУКУЉА**, планина у централној Србији, око 2 км југозападно од Аранђеловца. Припада динарском планинском систему, односно његовој шумадијској групи планина. Изграђена је од гранодиорита и мермера који се експлоатише као украсни и грађевински камен. Заузима малу површину, висока је 696 м н.в. и асиметрична по меридијанском правцу. У мермерима **Б.** је развијена пећина Рисовача, познато археолошко налазиште. У подножју су минерални извори Буковичке бање. Обрасла је старом буковом шумом. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ђ. Марковић, *Енциклопедијски географски лексикон Југославије*, Сар. 1990; *Регионална географија Југославије*, Бг 1994. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКУРЕШКИ МИР 1812 **БУКУРЕШКИ МИР 1812**, закључен је 28. маја између Русије и Турске, чиме је окончан руско-турски рат 1806–1812. Пред директном опасношћу од Наполеоновог напада, Русија је пожурила да изврши притисак на Порту и закључила са њом мир. Постигавши претходно низ војних успеха, Кутузов је дипломатском вештином убедио Турску да опасности од Француске нема и довео је у положај неутралне силе. У таквој ситуацији Русија је ограничила своје захтеве са циљем скраћења трајања преговора. Овим миром Русија је добила Бесарабију, а Влашка и Молдавија привилегије и биле су враћене Турској. Река Прут и дунавски рукавац Килија постали су руско-турска граница. Чланом 8. **Б. м.** регулисан је положај Срба у устаничкој Србији. Руси су били принуђени да одустану од намере да Дунав буде руско-турска граница. То је битно утицало на будући положај Србије, јер тиме више није постојала непосредна веза с руском војском. Руси су одустали од својих и од српских максималних захтева. Србија је постала привилегована област Турског царства. Аутономија Срба није била прецизно означена. Осма тачка донета је ради њихове безбедности и осигурава им потпуну амнестију због учешћа у рату против Порте. Градови у Србији се враћају Турској која има право да у њима држи гарнизоне. Порта је Србима обећала иста права која уживају њени поданици на острвима Егејског архипелага и у другим крајевима Турске, остављала им је управу унутрашњих послова земље, обавезала се да прима порез непосредно од њих и изда у ту сврху потребну уредбу у споразуму са српским народом. Овим је Русија одузела право октроисања повластица Србима и омогућила им да се боре за што потпунија самоуправна права. Управо је то постао принцип којег су се Срби држали све док Србија није стекла потпуну независност. Важност **Б. м.** лежи у чињеници да је Порта признала извесну самоуправу Србији у једном међународном уговору и што је Русија тиме стекла формално право да се меша у односе Срба и Порте. Стојан Новаковић је у њему видео најдрагоценију добит Првог српског устанка. Остали чланови уговора (који има 16 чланова и додатак од два тајна члана) регулишу остале руско-турске односе, амнестију за учеснике у рату, разграничење, слободну пловидбу Дунавом, потврђују раније уговоре и конвенције, повластице за руске трговце и сл. ЛИТЕРАТУРА: *Историја српског народа*,V/1, Бг 1994; В. Поповић, *Источно питање*, Бг 1996; Р. Љушић, *Вожд Карађорђе*, Бг 2003. Урош Татић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКУРЕШКИ МИР 1886 **БУКУРЕШКИ МИР 1886**, склопљен после неуспелог покушаја Србије да ратом спречи уједињење Бугарске и Источне Румелије, које је представљало кршење одлука Берлинског конгреса и угрозило српске интересе у Македонији. Велике силе предложиле су обуставу рата зараћеним странама 24. новембра, а аустроугарски посланик у Београду гроф Кевенхилер присилио је бугарског кнеза Батенберга на примирје 27. XI 1885. Пошто се Србија и Бугарска у непосредним преговорима нису могле споразумети, на позив српске владе умешале су се велике силе. У тексту примирја који је утврдила комисија у Бечу, састављена од војних аташеа великих сила, 21. XII 1885. донете су следеће одлуке: да ће Србија и Бугарска наименовати пуномоћнике ради закључења мира и да ће војске обе државе, најпре српска, а затим бугарска напустити туђу територију. Мировни преговори вођени су од 4. фебруара до 3. III 1886. под сталним надзором великих сила, које су спречиле зараћене стране да расправљају о споровима који су постојали пре Берлинског конгреса. Бугари су одустали од ратне одштете уколико им силе признају уједињење, па је на предлог српске владе мировни уговор имао само једну тачку – да се успоставља мир између Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске. Уговор су потписали 3. марта у име Турске као бугарског сизерена Абдулах Меџид-паша, у име Србије Чедомиљ Мијатовић, а у име Бугарске Иван Гешов. Конвенцијом између Турске и Бугарске од 1. IX 1886. кнез Батенберг је признат за гувернера Источне Румелије на пет година. Обе земље су се сагласиле да једна другој пруже војну помоћ у случају напада на једну од њих. ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, *Влада Милана Обреновића*, II, Бг 1927; Р. Љушић, *Историја српске државности*, II, Н. Сад 2001. Урош Татић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКУРЕШКИ МИР 1913 **БУКУРЕШКИ МИР 1913**, закључен између Бугарске, с једне, и Србије, Црне Горе, Румуније и Грчке, с друге стране, којим је окончан Други балкански рат. После уласка Румуније и Турске у Други балкански рат, Бугарска се нашла у безизлазном положају. Пошто молбе краља Фердинанда Аустроугарској, Француској и Немачкој нису имала успеха, бугарска влада се директно обратила својим противницима, што је у почетку упорно избегавала, са захтевом да се хитно обуставе војне операције и закључи примирје. Победници су прихватили тај захтев и сагласили се са ставом великих сила да је Букурешт најпогодније место за вођење мировних преговора. Букурешка мировна конференција почела је 30. VII 1913, уз врло активно закулисно уплитање великих сила у преговоре. Аустроугарска дипломатија је, помоћу територијалних уступака на рачун Бугарске, упорно настојала да она закључи сепаратан мир с Румунијом, с циљем да између Румуније и Бугарске дође до зближења које би било уперено против Србије. Поред тога, Аустроугарска је инсистирала да граница између Србије и Бугарске буде повучена реком Вардар, истичући да ни у ком случају неће дозволити да Кочани, Штип, Радовиште и Струмица припадну Србији. Пошто је Србија, по савету Русије, прихватила да нова граница између ње и Бугарске иде вододелницом Струме и Вардара, 6. августа је постигнут споразум о српско-бугарском разграничењу. Највеће тешкоће на Букурешкој мировној конференцији задавало је грчко-бугарско разграничење, посебно питање коме ће припасти лука Кавала. Тежећи супротним циљевима Аустроугарска, Русија и Италија подржавале су бугарске претензије на Кавалу, док су Немачка и Француска подржавале грчке захтеве. Кавала је на крају припала Грчкој. Најмање тешкоћа задавало је румунско-бугарско разграничење. Уз врло активно учешће аустроугарског посланика у Букурешту Сегења, споразум о румунско-бугарском разграничењу постигнут је већ 4. августа, пошто је Бугарска уступила Румунији јужну Добруџу с градом Силистријом и обавезала се да ће порушити постојећа утврђења у области Рушчука и Шумле. Букурешка конференција је 10. VIII 1913. усвојила текст уговора о миру, којом је извршена подела територија ослобођених испод турске власти у Првом балканском рату. Србија је добила Вардарску Македонију, Косово, део Метохије и део Санџака; повећала се за 39.000 км2 и 1.290.000 становника. Црна Гора је добила Васојевиће, део Метохије и део Санџака; повећала се за око 7.000 км2 и око 260.000 становника. Грчка је добила северни Епир, јужну Македонију, део западне Тракије, Халкидијско полуострво са Солуном и низ острва у Егејском мору; повећала се за 51.300 км2 и 1.600.000 становника. Бугарска је добила Пиринску Македонију, Струмицу са околином и део Тракије; повећала се за око 21.000 км2 и око 600.000 становника. Румунија је добила јужну Добруџу са Силистријом; повећала се за око 800 км2 и 303.000 становника. Пошто Турској није одобрено учешће на Букурешкој мировној конференцији, требало је да свака балканска држава с њом закључи посебан мировни уговор. Бугарска је то учинила 24. септембра у Цариграду, Грчка 14. новембра у Атини, Србија 14. марта 1914. у Цариграду. Тим уговорима завршени су балкански ратови, који нису стабилизовали међународне односе у југоисточној Европи, него их још више заоштрили. ЛИТЕРАТУРА: *Букурешка конференција*, Бг 1913; *Балканската война или руската оранжева књига* (Дипломатска документа руског Министарства спољних послова), Софија 1914; *Die auswärtige Politik Serbiens 1913–1914*, Berlin 1926; R. Poencare, *L'Europe sous les armes*, Paris 1926; A. Тошев, *Балканскитъ войни*, II, София 1931; В. Божовић, *Црна Гора у другом балканском рату са Бугарима 1913*, Бг 1932; В. Ћоровић, *Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку*, Бг 1936; *История на България*, II, София 1955; В. А. Жебокрицкий, *Болгария накануне балканских воин 1912–1913*, Киев 1960; *Междусъюзническата война 1913*, София 1963; *Историја на македонскиот народ*, II, Скопље 1969; M. Екмечић, *Ратни циљеви Србије 1914*, Бг 1973; С. Скоко, *Други балкански рат 1913*, 2, Бг 1975. Саво Скоко \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКУРЕШКИ УГОВОР 1916 **БУКУРЕШКИ УГОВОР 1916**, уговор сила Антанте са Румунијом. После Тајног лондонског уговора, потписаног крајем априла 1915, којим су силе Антанте обећале Италији територијално проширење на источној обали Јадрана као надокнаду за улазак у рат на страни западних савезника, **Б. у.**, такође тајни, био је други по важности за будућу југословенску државу. Прворазредни значај имао је за Србе из Војводине, посебно из Баната, а склопљен је као резултат дугих дипломатских преговора. Француска је већ од 1914. настојала да дипломатским убеђивањима и нуђењем територијалних уступака придобије Румунију за француско-руске циљеве. Када је почео рат, Румунија је прогласила неутралност, иако су јој Немачка и Аустроугарска обећавале Бесарабију. Са своје стране, Русија је у исто време нудила Ердељ и јемство за Добруџу, али је Румунија 23. IX 1914. потписала споразум о заједничком деловању с Италијом. Неколико дана касније, 1. X 1914, потписала је с Русијом уговор о пријатељској неутралности, по којем је могла да, „кад год нађе за сходно", окупира територије наведене у споразуму. У јануару 1915. Велика Британија јој је дала зајам од пет милиона фунти. Убрзо затим, нови румунски краљ Фердинанд одбио је захтев Беча за одржање неутралности, тражећи Буковину и Ердељ, на шта Мађарска никако није могла да пристане. Улазак Италије у рат на страни Антанте, 3. V 1915, оснажио је румунска територијална потраживања, ширећи их на Банат, Ердељ и Буковину. Како је и српска страна претендовала на Банат, Русија је предложила директно споразумевање Београда и Букурешта. На обнављање преговора утицале су потом руске победе на југозападном фронту и немачки пораз код Вердена. Осим тога, војни слом Србије у јесен 1915. у Румунији је подстакао наде у остваривање свих постављених захтева. Споразумом Француске, Велике Британије, Италије и Русије, с једне стране, и Румуније, с друге, постигнутим 17. VIII 1916. у Букурешту, донета су два документа: (Тајни) Уговор сила Антанте са Румунијом о њеном територијалном интегритету и (Тајна) Војна конвенција сила Антанте са Румунијом. Румунија се овим документима обавезала да ступи у рат на страни Антанте, која јој је признала право да анектира Буковину, Трансилванију и Банат, односно да југозападна граница иде Тисом и Дунавом. Линија разграничења прецизно је утврђена у члану 4. првог документа, у којем су наведене и обавезе које је имала према Србији и српском становништву из Баната. „Румунија се обавезује", писало је у Уговору, „да неће подизати утврђења насупрот Београда у зони која ће се одредити накнадно, и да ће у тој зони држати само снаге потребне за полицијску службу". Други део гаранција односио се на обавезу Румуније да Србима из Баната, који би хтели да емигрирају, у року од две године после закључења мира обештети сву остављену имовину. На основу ових уговора, Румунија је објавила рат крајем августа 1916, а њој Немачка, Бугарска и Турска. Неуспех руске офанзиве и пораз румунске војске, после којег су непријатељске трупе ушле у Букурешт у децембру 1916, обеснажио је **Б. у.**, али су, делом ослањајући се на њега, постављани румунски територијални захтеви на Конференцији мира 1919–1920. ИЗВОР: М. Стојковић (прир.), *Балкански уговорни односи 1876–1996*, I, Бг 1988. ЛИТЕРАТУРА: А. Митровић, *Разграничење Југославије са Мађарском и Румунијом 1919–1920*, Н. Сад 1975; Г. Попи, *Југословенско-румунски односи 1918–1941*, Н. Сад 1984. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКУРОВ, Бранислав **![001_BRANISLAV-BUKUROV.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-branislav-bukurov.jpg)БУКУРОВ, Бранислав**, географ, универзитетски професор (Остојићево, 13. V 1909 – Нови Сад, 20. IV 1986). Дипломирао 1931. на Антропогеографској групи Филозофског факултета у Београду. Докторску дисертацију *Долина Тисе у Југославији* (Бг 1948) одбранио 1946. Након завршетка студија кратко време радио на факултету као асистент волонтер, а од 1933. до 1941. као професор сенћанске гимназије. За време рата напустио службу. Од 1946. радио у Новом Саду као професор и директор Трговачке школе, а убрзо и професор новоосноване Више педагошке школе. Кратко време био професор и директор Географског завода Природно-математичког факултета у Београду (1957/58), а потом се вратио на Вишу педагошку школу у Нови Сад. Био је оснивач (1962) и дугогодишњи шеф (директор након преласка на Природно-математички факултет и прерастања у институт) Катедре за географију на Филозофском факултету у Новом Саду. Више година радио као хонорарни професор и на Економском факултету у Суботици. Пензионисан 1977. Његово интересовање било је широко и обухватало је физичку, друштвену и регионалну географију. Најплоднији војвођански географ, дефинисао је геоморфолошке прилике у Војводини и до детаља их приказао у три књиге посвећене Војводини (*Физичко-географски проблеми Бачке*, Бг 1975; *Синтетичка разматрања геоморфолошких проблема на територији Војводине*, Н. Сад 1982; *Геоморфолошки проблеми Баната*, Н. Сад 1984). Комплексан приказ физичко-географских карактеристика једног подручја дао је на примерима Бачке и Шајкашке. Много пажње је посветио проучавањима миграција (пореклу становништва, утицају географске средине на новодосељено становништво, спољашњим миграцијама између два рата, миграцијама радника у иностранство), а у Матици српској је покренуо пројекат за проучавање послератне колонизације. Дефинисао је карактеристичне положаје војвођанских насеља, проблеме класификације градова и њихове гравитационе сфере. Драгоцени су и његови радови из привредне географије. На Институту је 1972. покренуо пројекат „Регионално-географска проучавања војвођанских комуна", који је резултирао објављивањем 45 аналитичких монографија и синтетичких студија о рељефу, водама, клими, становништву и насељима Бачке, Баната и Срема. У МС покренуо је и дугогодишње пројекте за комплексна проучавања Фрушке горе, Вршачких планина и војвођанских ритова, који су до краја 2007. дали 43 монографије. Био је 19 година потпредседник МС, оснивач и 17 година секретар Одељења МС за природне науке и уредник *ЗМСПН*. Дописни члан САНУ од 1968. а редовни од 1978. Добитник је бројних друштвених признања, међу којима Седмојулске награде (1972) и Награде АВНОЈ-а (1976). ДЕЛА: *Привреда и саобраћај у нашем Потисју*, Бг 1938; *Вршачке планине*, Н. Сад 1950; *Привредно-географске прилике и саобраћајне везе Фрушкогорске области*, Бг 1951; *Порекло становништва Војводине*, Н. Сад 1957; *Одабрани радови*, Н. Сад 1976; *Бачка, Банат и Срем*, Н. Сад 1978; *Општина Ада – географска монографија*, Н. Сад 1979; *Општина Жабаљ – географска монографија*, Н. Сад 1983; *Суботица и њена околина*, Н. Сад 1983; *Општина Тител – географска монографија*, Н. Сад 1986. ЛИТЕРАТУРА: Д. Бугарски, „Бранислав Б. Букуров, in memoriam", *Зборник радова Института за географију*, Н. Сад 1986, 15. Драгољуб Бугарски \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКУРОВ, Жарко **БУКУРОВ, Жарко**, машински инжењер, универзитетски професор (Сента, 4. I 1939). Дипломирао на Машинском факултету у Београду 1963, магистрирао 1971. на Природно-математичком факултету у Београду, Одсек за механику, докторирао на Факултету техничких наука (ФТН) у Новом Саду 1975, где је и радио као асистент од 1964, а од 1987. као редовни професор. Највише је радио у области примењене механике флуида. Бавио се проблемима хидрауличког и пнеуматског транспорта, техником мерења протока, моделским испитивањима пловних објеката, хидрауличким ударом и др. Предавао низ предмета на додипломским и последипломским студијама на Машинском, Саобраћајном и Грађевинском одсеку ФТН-а и одсеку за петрохемију, гас, нафту и хемијско инжењерство Технолошког факултета у Новом Саду. Аутор је неколико уџбеника и низа радова: и Б. Љубичић, *Experimental investigation of pneumatic unloading of grain material in flat bottom silos*, PNEUMATECH, I International Conference of Pneumatic Conveying Technology, Stratford, 1982; *Механика флуида*, Н. Сад 1987. ИЗВОР: Архива ФТН у Новом Саду. Владан Ђорђевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУКУРОВ, Станислав **![001_Stanislav-Bukurov.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-stanislav-bukurov.jpg)БУКУРОВ, Станислав**, хирург, универзитетски професор (Велики Бечкерек / Зрењанин, 19. VII 1905 – Београд, 11. XI 1995). Медицински факултет завршио 1931. у Београду, где је специјализирао хирургију. Током 1945. усавршавао се у Лењинграду. У звање асистента изабран 1945, а 1960. редовног професора хирургије на Мед. ф. у Београду. Један је од оснивача Више медицинске школе и Стоматолошког факултета, те хонорарни професор хирургије до 1972. Један је од оснивача Хируршке секције СЛД, у којој је у више наврата био члан Управног одбора. Дописни члан Француске хируршке академије, Париског хируршког друштва, Интернационалног и Румунског хируршког друштва. За дописног члана САНУ изабран 1976. Са С. Петковићем био главни уредник и аутор више поглавља у уџбенику *Хирургија*. Сарадник у више издања *Дијагностичко-терапеутског приручника СЛД*. Добитник је бројних признања и Ордена рада са златним венцем. ИЗВОР: Билтени Универзитета у Београду, 11/55, 149/60. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић, *Хроника хирургије у Србији*, Бг 2002; М. Савићевић (ур.), *Професори Медицинског факултета*, Бг 2003; *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАЈИЋ, Вељко **БУЛАЈИЋ, Вељко**, филмски редитељ (Никшић, 22. III 1928). Режију студирао у Експерименталном филмском центру у Риму. На почетку каријере реализовао шест документарних филмова, од којих четири у корежији са В. Мимицом. Посебан успех имао његов поетични документарни филм о Црној Гори *Камен и море* (1953). Првим играним филмом *Влак без возног реда* (1959), о миграцијама становника Југославије после II светског рата, одмах се афирмисао као редитељ сигурне руке и посебног стила. Филм је на Фестивалу југословенског играног филма у Пули освојио две „Златне арене". До 2006. режирао укупно 13 играних филмова, међу којима и неколико великих филмских спектакала: *Козара* (1962), *Битка на Неретви* (1969) и *Велики транспорт* (1983). Сви његови филмови одликују се својеврсном монументалношћу у приступу теми, племенитом патетиком и пажљивом психолошком обрадом ликова. Награђени су многобројним признањима на домаћим и међународним филмским фестивалима, поред осталог са пет „Златних арена" и три „Сребрне арене" у Пули. У Србији је реализовао филм *Узаврели град* (1961) о изградњи челичане у Зеници, награђен „Златном ареном", и *Велики транспорт* (1983), филмску епопеју о Народноослободилачкој борби у Војводини. Уз игране филмове *Рат*, 1960; *Поглед у зјеницу сунца*, 1966; *Донатор*, 1969; *Атентат у Сарајеву*, 1975; *Човјек кога треба убити*, 1979; *Високи напон*, 1981; *Обећана земља*, 1986; *Либертас*, 2004, снимио је импресивни дугометражни документарни филм о скопском земљотресу *Скопље 63* (1964) за који је добио велики број домаћих и међународних награда и признања. Аутор је и две телевизијске документарне серије: *Црна Гора* (1973) и *Титови мемоари* (1980). Добитник је Награде града Загреба, Седмојулске награде Црне Горе и Награде АВНОЈ-а. Дејан Косановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАЈИЋ, Зоран **БУЛАЈИЋ, Зоран**, архитекта, универзитетски професор (Подгорица, 3. IV 1950). Факултет примењених уметности (ФПУ), Одсек унутрашња архитектура, завршио у Београду 1975. Радио у пројектном бироу „Нови дом" 1978–1980. У статусу самосталног уметника до 2000. када је ангажован као професор на ФПУ, на Одсеку унутрашње архитектуре. Бави се дизајном, пројектовањем ентеријера, архитектонских објеката и вила. Реализовао је низ привредних и сајамских изложбених поставки у земљи и иностранству. Пројектује модуларне, монтажне и помичне системе за обликовање изложбених простора као и ентеријере које одликује прочишћен архитектонски израз заснован на сведеним геометријским облицима, дорађеном детаљу, јасној, уравнотеженој композицији простора, мајсторској употреби материјала, боја, као и деликатно постављеном осветљењу. Међу реализованим поставкама изложби, ентеријерима, те стамбеним и пословним објектима издвајају се: *Уметност Астека*, *Лепенски вир*, *Злато Шаркамена* (Народни музеј у Београду, 1980, 1983, 1997); Ентеријер и стална поставка Југословенског меморијалног музеја у Аушвицу (1988–1989); Пословни простор и *Show room* *Precision* у Центру „Сава" у Београду и Франкфурту (1995–1996, 1997–1998), Породична кућа „Васић" у Београду (1998–1999); Ентеријер Спортско-пословног центра „Миленијум" у Вршцу (2001); Пословни објекат „НовоЛукс" у Новом Саду (2005). Члан УЛУПУДС-а од 1980, а председник Управног одбора 2000–2003. Добитник је Награде „Александар Шалетић" за ентеријер (1998), Велике награде Србије за примењену уметност (2001). Дијана Милашиновић Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАЈИЋ, Милан **БУЛАЈИЋ, Милан**, правник, историчар, дипломата (Вилуси, Црна Гора, 26. IX 1928 – Београд, 28. XI 2009). Са 13 година укључио се у НОП и остао у њему до краја рата. На Правном факултету у Београду дипломирао 1951, а докторирао 1953. У дипломатској служби био од 1949. до 1987. Био заменик председника Одбора САНУ за прикупљање података о геноциду над српским народом и другим народима Југославије у XX в. и секретар државне комисије за ратне злочине и злочине геноцида 1992–1993. Организатор је конференције и изложбе посвећене логору Јасеновац, која је одржана у Њујорку. Руководио је Експертском групом за прикупљање доказа против усташког злочинца Динка Шакића. Обављао дужност директора Музеја жртава геноцида и председника управног одбора Фонда за истраживање геноцида. ДЕЛА: *Право на самоопредељење и Уједињене нације*, Бг 1963; *Principles of International Development Law*, Dodrecht 1986–1988; *Усташки злочини геноцида и суђење Андрији Артуковићу*, Бг 1988–1989; *Туђманов Јасеновачки мит*: *Мисија Ватикана у Независној држави Хрватској*, Бг 1992; *Разбијање југословенске државе 1991/1992 – злочин против мира*, Бг 1994. Срђан Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАЈИЋ, Мирко М. **БУЛАЈИЋ, Мирко М.**, интерниста, гастроентеролог, универзитетски професор (Цетиње, 30. III 1947). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1971, магистрирао 1976, а докторирао 1981. с тезом „Прилог познавању настајања хроничног атрофичног гастритиса". Ужа област рада у интерној медицини су му гастроентерологија, хепатологија и ендоскопија (коаутор, *Ендоскопија органа за варење*, Бг–Зг 1987). Редовни професор Мед. ф. у Београду од 1990, од када је и директор Клинике за гастроентерологију и хепатологију Клиничког центра Србије. Био председник Удружења гастроентеролога СРЈ 1996–2000. Члан је бројних међународних гастроентеролошких удружења, Европског удружења за ендоскопију и Академије медицинских наука СЛД. ДЕЛА: коаутор, „Use of endoscopy to diagnose symptomatic duodenal duplication cyst in an adult", *Endoscopy*, 1991, 23; коаутор, „The significance of aductal zones on pancreatograms: an anatomo-clinical assessment", *American Journal of Gastroenterology*, 1996, 91. ЛИТЕРАТУРА: *Академија медицинских наука Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1996–2001*, Бг 2001. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАНЖЕ, Јасмина **БУЛАНЖЕ, Јасмина**, правник, економиста, активиста у исељеништву (Кеноша, Висконсин, САД, 2. V 1955). У САД позната као Jasmina Alexandra Theodore (Todorovic) Boulanger. Њен отац, поручник Краљеве гарде, Сима В. Тодоровић потиче из околине Беле Цркве, у Банату; мајка Марија Хурамович је Пољакиња. Дипломирала је (1973), магистрирала (1975) и докторирала (1979) право и економију на Универзитету „Висконсин". По завршетку студија радила као правник и предавач на колеџу Клермон Меккена. Занимају је историја и литература словенских народа, нарочито историја Србије. Она и њен муж Доналд Буланже припадају Православној цркви „Св. Стеван" у Алхамбри, Калифорнија. Врло активна у Српској заједници Калифорније, била је председник Конгреса српског уједињења. Милена Вучићевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТ, Вуксан **БУЛАТ, Вуксан**, машински инжењер, универзитетски професор (Београд, 13. XI 1926). Докторирао на Машинском факултету у Београду 1962. дисертацијом под називом „Коришћење квантитативних метода за испитивање могућности утицања на кретање резултата у производњи".Радио у индустрији као пословођа, пројектант, конструктор, директор и на Машинском институту САНУ као сарадник. Потом прешао на Машински факултет у Београду (1960), где је био шеф Катедре за организацију рада, односно за Индустријско инжењерство. За редовног професора изабран 1973. Запажен је његов пионирски рад на увођењу нових наставних садржаја на факултет (Операциона истраживања, Ергономија). Предавао Индустријски менаџмент и учествовао у формирању Катедре за индустријско инжењерство, као и Више техничке школе за индустријски менаџмент а потом и Факултета за индустријски менаџмент у Крушевцу. У научно-истраживачкој активности тежишна је преокупација на проучавању свестране рационализације и хуманизације рада. Дугорочно истраживање еволуције модела организације предузећа, са акцентом на ефикасност трошења рада и материјала, био је и остао јединствен подухват на нашим просторима. Пионирски подухват код нас, а и шире, било је и његово истраживање ергономске прилагођености домаћих алатних машина. Својеврсну конкретизацију истраживачког опуса представља вишегодишњи истраживачки пројекат о стању, проблемима и могућностима за хуманизацију рада на производним тракама у 50 индустријских предузећа, а с експерименталном провером у предузећу „ИНСА" у Земуну. Међу објављеним радовима и књигама истичу се: *Утицање на резултате у пословању* (Бг 1965), *Теорија организације* (Зг 1977), *Систем човек–строј* (Зг 1981), *Организација производње* (Бг 1985). Преко 30 година био је одговорни уредник часописа *Организације рада*, 10 година главни и одговорни уредник *Технике*, главни и одговорни уредник едиције „Индустријски менаџмент". Оснивач је и вишегодишњи председник Савеза друштава за ергономију Југославије и члан Извршног одбора Светске организације за ергономију. ИЗВОР: *Библиографија научних и стручних радова чланова наставно-научног колектива Машинског факултета*, 1, Бг 1972. Миливој Кларин \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТ, Перо **БУЛАТ, Перо**, привредник (Вргин Мост, Банија, 7. X 1899 – Либертивил, Чикаго, 18. IX 1983). Служио у Југословенској краљевској војсци, али је 1920. отпуштен. У Канаду, у северни део Онтарија, емигрирао 1926. Био је један од организатора огранка Српског народног савеза у Канади, организатор и председник Друштва сокола у Виндзору (Онтарио), Југословенско-канадског удружења (1939–1942), оснивач и од 1974. доживотни почасни председник Српског народног друштва Канаде, где је био активан 30 година (1944–1953, 1955–1974). Од 30-их година XX в. био власник неколико угоститељских објеката, фабрике, фарме и председник *Тhe Avala Printing and Publishing Co. Ltd.* (1954–1983). За време II светског рата радио у Извршном одбору Црвеног крста и био председник Свесловенске организације, која је имала 15.000 чланова. Током 40-их и 50-их година материјално је помогао многе расељене и избегле Србе, омогућивши им долазак у Канаду. Као активан члан Либералне партије Канаде користио је своје политичке контакте у Отави да би подржао интеграцију Срба у Канади. Био активан у Српској православној цркви, члан Црквеног одбора у цркви Грачаница, у Виндзору, те уредник недељника *Глас канадских Срба*. ЛИТЕРАТУРА: P. Pavlovich, *The Serbians: The Story of a People*, Toronto 1989. Владимир Гречић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТ, Петар **БУЛАТ, Петар**, етнограф, филолог (Сућурај на Хвару, 29. VI 1888 – Београд, 8. IV 1945). Богословију учио у Макарској и студирао у Минхену, где је докторирао 1916. из славистике. Радио као професор гимназије у Сињу (1914–1919) и Великом Бечкереку / Зрењанину (1919–1920), као секретар Филозофског факултета у Загребу (1920–1923), доцент ФФ у Скопљу (1923–1925), а од 1925. професор етнологије и етнографије на Свеучилишту у Загребу, те професор Војне академије у Београду. Објавио више радова из области семантике и етнологије. Главни рад му је докторска дисертација „Die Schelten aus dem Tierreich im Slavischen". Из етнологије и семантике објављивао је радове у *Архиву*, *Јужнословенском филологу*, *Наставном вјеснику*, *Славији* (Праг) и другим часописима. У *Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој* обрадио из српско-хрватско-словеначке религиозно-митске проблематике 46 појмова од којих су неки веома обимни, студиозно рађени и подстицајни (*веровање народно*, *митологија*). ЛИТЕРАТУРА: Н. Љубинковић, „Митолошки речник Станојевићеве енциклопедије", у: П. Булат, В. Чајкановић, *Митолошки речник*, Бг 2007. Петар Влаховић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТ, Раде **БУЛАТ, Раде**, генерал-потпуковник, народни херој (Вргинмост, Хрватска, 28. VIII 1920). На Технички факултет у Загребу уписао се 1939, када је постао и члан КПЈ. У Народноослободилачком рату од јула 1941. обављао дужности комесара одреда „Перна", чланa штаба Првог кордунашког партизанског одреда, команданта батаљона „Буде Борјан" и Севернодалматинског партизанског одреда, команданта 13. пролетерске бригаде „Раде Кончар", начелника штаба Друге оперативне зоне Хрватске, команданта 32. дивизије НОВЈ и начелника штаба 10. корпуса. Након рата завршио Пешадијску тактичку школу у СССР (1946), Вишу војну академију ЈНА (1952) и Генералштабно-командну школу у САД (1953). Обављао разне дужности у Генералштабу ЈНА (1953–1955) и Управи атомско-биолошко-хемијске одбране (1955–1962). Од чина мајора (1943) напредовао до чина генерал-потпуковника (1960). Био помоћник команданта за позадину Пете армије (1962–1964) и команданта војног подручја Загреб од 1964. Поред војних, обављао и друге врсте послова и дужности. Био је члан ЦK СК Хрватске од 1969, СУБНОР-а Хрватске, Савезне комисије за нуклеарну енергију, Сабора СР Хрватске, Управног одбора Српског културног друштва „Просвјета" и др. Због указивања на неравноправност Срба у Хрватској ЦK КПХ га је 1971. сменио са дужности председника комисије за општенародну одбрану. Иако су га ЈНА и Савезни секретаријат за иностране послове 1975. предложили за амбасадора, није постављен, јер су у међувремену места за кадрове из Хрватске била попуњена. Пензионисан децембра 1978. Објавио више књига из историје НОБ-а и чланака у часописима *Војно дело*, *Војноисторијски гласник* и *Наше теме.* Одликован је Орденом народног хероја и другим југословенским и страним одличјима. ДЕЛА: *Жумберак и Покупље у Народноослободилачкој борби*, Зг 1951; *Формирање и развој револуционарног покрета на Кордунашко-карловачком подручју*, Зг 1972; *Свједочанства из Петрове горе*, Зг 1980; *32. дивизија НОВ Југославије*, Зг–Бг 1988. ЛИТЕРАТУРА: Б. Обрадовић, *Друга далматинска пролетерска бригада*, Бг 1968; *Народни хероји Југославије*, I, Бг 1975; *Лексикон НОР-а и револуције у Југославији 1941–1945*, I, Бг 1980; Т. Радошевић, *13. пролетерска бригада „Раде Кончар"*, Бг 1984. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТОВА **БУЛАТОВА**, **Рима Владимировна**, филолог, лингвиста, слависта (Балаков, Саратовска област, Русија, 5. I 1933). Дипломирала српскохрватски језик на Катедри за словенску филологију Московског државног универзитета 1956. Кандидатску дисертацију „Глаголи кретања у српскохрватском језику" одбранила 1964. Од 1956. радила у Институту за славистику Академије наука СССР, најпре у звању млађег а потом и вишег научног сарадника. Бави се и јужнословенском палеографијом и историјом науке. Истакнути је представник московске школе словенске историјске акцентологије. Науку о српском језику задужила истраживањима у области српске историјске акцентологије, на грађи средњовековних рукописних и штампаних књига. Важнији радови: „Глаголы с основами plu-/pli-/plov-/plav- в сербохорватском языке" (*Уч. записки Ин-та славяноведения АН СССР*, 1962, 13); „Из сербской исторической акцентологии" (*Исследования по славянскому языкознанию*, Москва 1971), *Старосербская глагольная акцентуация. Сборник 1509 г. как памятник истории сербского штокавского ударения* (Москва 1975), „Проблеми српске историјске акцентологије на материјалу писаних споменика (XIV–XVI века)" (*НССВД*, 1977, 6/1); и В. А. Дыбо, С. Л. Николаев, „Проблемы акцентологических диалектизмов в праславянском" (*Славянское языкознание. X Международный съезд славистов, Доклады советской делегации*, Москва 1988). ЛИТЕРАТУРА: *Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000*, Бг 2005. Јасмина Грковић Мејџор \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТОВИЋ, Бранка **БУЛАТОВИЋ, Бранка**, библиотекар, библиограф (Ивањица, 13. I 1937). Дипломирала на Групи за светску књижевност Филозофског факултета у Београду. Од 1971. је библиотекар у Народној библиотеци Србије, потом до 2004. руководилац Одељења серијских публикација. У стручном библиотечком раду допринела унапређењу каталогизације применом међународног стандарда ISBD(S), израдом методско-инструктивних упутстава за каталошку обраду серијских публикација, предавањима на семинарима за библиотекаре и пружањем стручне помоћи у раду у библиотекама у Србији. Определивши се за библиографско истраживање и проучавање српске штампе, објавила као аутор и коаутор неколике ретроспективне библиографије, већи број персоналних библиографија и низ стручних радова у часописима. Богато искуство и познавање српских серијских публикација примењује у реконституцији збирке НБС која је уништена у II светском рату, те као сарадник Института за књижевност и уметност и Института за новинарство. Добитница је библиотекарских награда „Милорад Панић Суреп" (1998) и „Марија Илић Агапова" (2003). ДЕЛА: *Упутство за примену ISBD(S)*, Бг 1990; и М. Кисић, *Српска штампа 1768--1995*, Бг 1996; *Летопис културног живота 1791–1849*, Н. Сад – Бг 1997. Литература: Б. Вукотић, „Бранка Булатовић, библиотекар и познавалац српске штампе", *Глас библиотеке*, Чачак, 2004, 11; Н. Петровић, „Бранка Булатовић, добитница награде *Марија Илић Агапова*", *Гласник НБС*, 2004, VI, 1. Радован Мићић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТОВИЋ, Владимир Виб **![001_Vladimir-Bulatovic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-vladimir-bulatovic.jpg)БУЛАТОВИЋ, Владимир Виб**, сатиричар, афористичар (Сопотско, Македонија, 8. III 1931 – Београд, 1. IX 1994). Студирао на Новинарско-дипломатској високој школи и на Филозофском факултету у Београду. Познат пре свега као писац афоризама, сарађивао је у многим листовима и часописима (*Дело*, *Данас*, *Борба*, *Одјек*, *Младина*, *Јеж*), а своје текстове и афоризме објављивао и у *Политици*, где је био и дугогодишњи уредник *Политикиног забавника*. Шездесетих година знатно је допринео оживљавању српске сатире и постао један од њених најистакнутијих представника. Пишући сатиричне фељтоне и, понајвише, афоризме, ослањао се на традицију изрека и пословица, надограђујући и усложњавајући структуру и значења ове кратке форме. У средишту његове пажње најчешће су актуелна друштвена стварност и њене специфичности, а пре свега феномени политичког живота и његова морална и људска извитопереност. Сатирична жаока **Б.** тежи да разобличи опскурне политичке игре, да критикује друштво, његове репресије и идеолошке фразе, да се луцидним изрекама укаже на угроженост појединца и деградацију друштвених и моралних вредности. Његова сатирична имагинација, изражена елиптичним и метафоричним језичким изразом, уз наглашене елементе хумора и ироније, допринела је грађењу слободног мишљења и слободне јавности. Сажетост израза, која мисао своди на суштину критичке и сатиричне поенте, учинила је да се у његовим афоризмима постави висока мера ове кратке форме у српској књижевности и успостави континуитет с дугом традицијом српске сатире. Након његове смрти установљена је „Вибова награда", која се сваке године додељује младим писцима за допринос у области сатире. ДЕЛА: *Будилник*, Бг 1963; *Мењачница идеала*, Бг 1965; *Велико спремање*, Бг 1971; *Корак назад*, Бг 1976; *Шта је писац хтео да каже?*, Бг 1981. ЛИТЕРАТУРА: Б. Божовић, „Под лупом праве сатире", *КН*, 26. VII 1963; В. Крњевић, „Предговор за малу панораму Вибових текстова", *Одјек*, 10. IX 1963; М. Влајчић, „Сатиричар ВИБ", *Дело*, 1963, 9, 11; Х. Крњевић, „Владимир Булатовић *Мењачница идеала*", *Израз*, 1966, 10, 1. М. Егерић, *Пропланци и магновења*, Бачка Паланка 2005; С. Селенић, *Драмско доба: позоришне критике 1956–1978*, Н. Сад 2005. Слађана Јаћимовић; РСЕ \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТОВИЋ, Вукоје **БУЛАТОВИЋ, Вукоје**, новинар, политичар, дипломата (Медевци код Медвеђе, 18. III 1927 – Београд, 10. XI 2001). Учествовао у НОБ-у и био један од најмлађих носилаца Партизанске споменице 1941. Завршио Филозофски факултет, на групи за романистику. У новинарству се огледао чланцима у дневним и недељним листовима. Као саветник у југословенској амбасади у Риму, био је стални дописник *Комуниста* и представник ЦК СКЈ при дирекцији Комунистичке партије Италије. Поверено му је место председника Клуба европских новинара. У периоду 1975–1982. био директор и главни и одговорни уредник *Политике*. У његово време унапређена је уређивачка политика и повећан тираж листа. Као друштвени делатник биран за председника Културно-просветне заједнице Београда. У ЦК СКЈ био члан Извршног комитета и Председништва, а налазио се и на челу Комисије за међународну сарадњу. У органима власти био републички секретар за информисање, потпредседник Републичког извршног већа и потпредседник Председништва Србије, а у друштвеним организацијама председник ССРН Србије. Дао је допринос изучавању новије историје, у својству сарадника Института за раднички покрет у Београду. Као политичар бавио се питањима културе, образовања и заштите националних културних добара, посебно манастира Хиландара. Преводио је чланке и књиге с италијанског и француског језика. Носилац је високих домаћих и страних одликовања. Мирослав Стојановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТОВИЋ, Mиодраг **![001_Miodrag-Bulatovic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-miodrag-bulatovic.jpg)БУЛАТОВИЋ, Mиодраг**, књижевник (Оклади код Бијелог Поља, 20. II 1930 – Игало код Херцег Новог, 14. III 1991). Гимназију похађао у Бијелом Пољу, Беранама и Крушевцу. Филозофски факултет уписао 1949. у Београду, где је провео највећи део живота. Повремено живео у Љубљани и у западноевропским земљама. Први текст „Моја мајка" објавио у крагујевачком часопису *Наша стварност* (1949). Потом следе збирке приповедака *Ђаволи долазе* (Бг 1955) и *Вук и звоно* (Зг 1958), те кратки роман *Црвени петао лети према небу* (Зг 1959), који ће бити преведен на више страних језика. Сличан му је успех донео и роман *Херој на магарцу* (Ријека 1967, нова верзија Бг 1981), чији је наставак роман *Рат је био бољи* (Минхен 1968; Бг 1977). И за драму *Годо је дошао* инострано издање (Минхен 1966) претходи српском (*Годо је дошао и друге драме*, Бг 1994). Такође је објавио романе *Људи са четири прста* (Бг 1975) и *Gullo Gullo* (Бг–Зг 1983), те књигу документарне прозе *Пети прст* (Бг 1977). Дела су објављивана у низу који иде од приповедака и њихове тематске циклизације ка роману, роману-диптиху и трилогији. Фабула се развија увођењем сложенијих и захтевнијих тема, што води усложњавању значења, слојевитијем и разуђенијем приповедачком склопу. Већ збирка *Ђаволи долазе* у другом делу скреће пажњу на цикличну тематизацију прича. Циклусна проза још више је дошла до изражаја у књизи *Вук и звоно*, која представља приповедни венац или роман у настајању. Усмеравање приче ка све сложенијим прозним облицима учиниће да трећа **Б.** књига – *Црвени петао лети према небу* буде кратак роман. Фабула романа *Херој на магарцу* показује се недовољна за пишчеве идеје, те јој аутор проширује оквир пишући ново дело под називом *Рат је био бољи*. Овим романом продубљује се слика рата и њен смисао, везана за црнохуморну и фарсичну судбину поражених и уморних ратника у поратном времену. Тако писац преноси сродну тему и приповедну идеју на роман-диптих. Њихова тематска и композициона веза појачана је главним јунаком као приповедном споном у структури овог двокњижја. Тај двочлани склоп постаје израз захтевније наративне целине, па је она сложенија него све оно што је **Б.** раније створио. Три књиге из последње **Б.** фазе такође су повезане тематском сродношћу, односно причом о емигрантском национу. Сличан тематски простор, једнако створен у машти колико је и израз стварног света, постаје оквир за причу о неприлагођеном странцу и злоћудном емигрантском подземљу западне Европе 60-их и 70-их година XX в. На тој подлози ствара узбудљиву повесницу самог дна паралелног света приказаног удвајањем реалности и фантазмагорије. При томе наглашава слику зла и њену гротескну надградњу, оквир једне разуђене и модерне антибајке нарасле у слојевиту причу састављену од више прозних целина. **Б.** је почео да пише средином XX в., дакле у време прописаних „врлина" и лажног идеолошког раја, упрошћене и искривљене слике света, наслањајући се на књижевно наслеђе и, пре свега, на међуратне поетике оспоравања (експресионизам). Своје претке он налази међу писцима као што су Бокачо, Аретино, Сервантес, Рабле, Зола, Гогољ, Фокнер, Орвел и Бекет. На противљењу усиљеним соцреалистичким нормама трага за духом и противуречјем новога доба, недовољно истраженим темама и приповедним поступцима. Посвећен је оном што је ружно, померено и опсцено, односно садржајима који праву и потпуну слику света дају тек у његовој инверзији. Отуд је тај свет виђен и преведен у причу помоћу необичне тачке гледишта -- искошен и необичан. У тој намери мање је посвећен приказу спољног света а више трагању за унутарњим људским ликом. **Б.** понире за подсвесним и зачудним, за садржајима који праву и потпуну слику дају тек у њеној инверзији. Изворну слику света и нов поступак осведочава већ збирка *Ђаволи долазе*. Својом темом и значењима, приповедном свежином и особеношћу поступка најавила је осавремењену фабулативност унутар већ досегнутог искуства српске прозе. У ту прозу са **Б.** почели су да долазе сами *ђаволи*, али и друге демонске силе. Била је то потврда поетике оспоравања и очит знак онога што је за идеолошки надобудну критику представљао тзв. црни талас у уметности. Налазећи уточиште у миту, легенди и народној причи, не мање у фантастици саме стварности, а понајвише у својој машти, **Б.** је својом прозом намерио да очуди слику света на којој се темељи његова приповедна гротеска. Лиризација прозног исказа и искошени поглед на стварност којим се претапа миметички слој у сновнофантастичну слику с гротеском у њеном средишту, кључне су одлике поступка у збирци *Ђаволи долазе*. Блиска му је драматизована реч приповедача, парадокси помереног душевног живота чудних јунака и иронијска инверзија света на рубу памети. Лирска гротеска у свом дубинском слоју постаје сентиментална повест о људској патњи. То је основа приповедачевог доживљаја света, ове опоре и разнежене, паклене и милостиве књиге. Основне одлике тога поступка запажају се и у циклусној прози *Вук и звоно*. Тематски простор ове прозе оцртава животни круг патње и страдања из којег патници не успевају или не желе да нађу излаз. Кључни мотиви његове збирке су ватра и људска судбина („Излаз из круга"), сужена свест умоболних („Прича о срећи и несрећи", „Заустави се, Дунаве"), плот као гвоздена завеса што дели два света („Црн") и кафански миље („Тиранија", „Инсекти", „Љубавници"). У средишту књиге је апокалиптична ватра, односно пламени круг. Венац повести на неки начин је предодредио и дела сложенијег склопа. Тај већи прозни облик остварен је романом *Црвени петао лети према небу*. Просторни оквир радње близак је амбијенту претходних књига. Оне су сродне по изразу и по слици света. Поново су у првом плану ликови са душевним поремећајем или каквом другом маном, обично људи са дна живота. Њихова судбинска несрећа долази са Божије или људске стране. Аутор их приказује издвојено и у пару: скитнице, гробари, судбином обогаљени млади људи на прагу зрелости коју никада неће достићи, две жене -- незграпна удавача и луда, обе у свом јаду и животној уклетости. Смешно и извитоперено, стварно и фантазмагорично, стали су у оквир исте слике. Разнолике судбине уплетене су у сцени свадбе у којој свако игра своју злехуду улогу. Страст и туга, пијана помама и рустикални амбијент чине посебан доживљај који појачава раскалашна песма свадбара. У окрутној игри без реда и мере измешани су протагонисти с епизодним лицима. Отуд тај амбијент делује смешно и нацерено, језовито и фантастично, стварно и иреално. То је свет без Бога и наде, односно опсцени свет апсурда примитивне племенске заједнице. Тематски искорак из тог света је слика рата и поратног живота у диптих-романима *Херој на магарцу* и *Рат је био бољи*. Први роман доноси значајне обликовне, жанровске и поетичке новине у српску прозу. Једнострана и на клишеу грађена, патетична и хероична слика рата у нашем послератном роману са тезом овде је битно измењена, причом без патетике, хуморним тоном и иронијским значењима. Мистификација и привидно ауторство, поигравање наративним ликом и улогом приповедача, удвојене верзије истоименог дела такође су обележја којима је одређен и поетички пут романа *Рат је био бољи*. Разноврсна лица зла обележила су многолик и слојевит текст о људској патњи и страдању. Прве **Б.** књиге у знаку су трагичком, ређе у знаку црне људске комедије. Романи *Херој на магарцу* и *Рат је био бољи* преобраћају ту слику у хуморнокарневалски или фарсичан приказ људске судбине. Касни прозни циклус (*Људи са четири прста*, *Пети прст* и *Gullo Gullo*) посведочава слику света обележену трагичком иронијом. У целом опусу укрштај тих одлика или спој лирске гротеске, трагичног и црнохуморног, комичног и фарсичног, иронијског и пародичног чини основни садржај слике света. Приповедни простор романа *Људи са четири прста* попуњава се причом која има јасно постављен оквир. Њена поступност поклапа се са хронотопом пута у којем су одлазак из Београда у немачко емигрантско подземље и повратак преклопљени у судбини главног јунака, посвећеног нади да пронађе оца, а са њим и упориште својој породици у расулу. То значи да је композициони облик романа остварен линеарно-повратном причом. Тиме је омогућено да се почетна тачка хронотопа пута пројектује у финалној, а финална у почетној тачки приповедања. У блиској тематској вези с романом *Људи са четири прста* стоји књига документарне прозе *Пети прст*. Чине је књижевни интервјуи, путописне скице, портрети и приповедни есеји. У свом збиру ова књига је тужна комедија новог врлог – емигрантског света. *Људи са четири прста* умногоме предодређује и роман *Gullo Gullo*: обе оквирно спаја паралелни свет, емиграција и терор. Пут приче у роману *Gullo Gullo* показује како се у име новог хуманизма губи прави људски идентитет. Истражујући избавитељске пројекте *Gullo Gullo* показује и елементе антрополошког трилера. У орвеловској причи је слобода ознака за ропство, а ропство друго име за слободу. Користећи гротеску као свој кључни поступак, **Б.** је у својим касним романима изградио необичан и изражајан, препознатљив и уметнички довршен свет. То се може рећи за његову рану фазу, дакле за збирку приповедака *Ђаволи долазе* и циклус *Вук и звоно*, у још већем степену у романима *Црвени петао лети према небу* и *Херој на магарцу*, врхунац књижевног умећа овог писца. Пошто је радикално оспоравао норме и вредности на којима се средином XX в. темељила соцреалистичка естетика, критика му у почетку није била накоњена, али је потом задобио пуно поверење и критике и читалачке публике, а нека дела су наилазила на велики одјек у домаћој и страној критици, остављајући видљив траг у српској прози друге половине XX в., у делу М. Ковача, В. Стевановића, Л. Драгића и још неких стваралаца. Био је председник Удружења књижевника Србије (1984–1986). При крају живота постао је народни посланик, на листи СПС-а. ДЕЛА: *СД*, I–VII, Бг 1983. ЛИТЕРАТУРА: П. Палавестра, „Чудотворни свет Миодрага Булатовића", у: М. И. Бандић (прир.), *Савремена проза*, Бг 1973; Н. Милошевић, „Проза Миодрага Булатовића као идеолошко и естетичко искушење", *Савременик*, 1976, 20, 43; А. Илић, „Саздати ноћ", у: *СД Миодрга Булатовића*, VII, Бг 1984; З. Глушчевић, „Драмско дело Миодрага Булатовића", *Стварање*, 1992, 47, 3/4; М. Пантић, *Александријски синдром*, 2, Бг 1994; Љ. Јеремић, „Миодраг Булатовић, у српској књижевности", *КИ*, 1996, 28, 100; Д. Брајковић, Д. Шћекић (прир.), *Миодраг Булатовић у српској књижевности*, Андријевица – Бг – Бијело Поље 1997; С. Ђорђић (прир. и пог.), у: М. Булатовић, *Никад истим путем*, Бг 1999; П. Пијановић, *Поетика гротеске. Приповедачка уметност Миодрага Булатовића*, Бг 2001; М. Шукало, *Одмрзавање језика. Поетика страности у дјелу Миодрага Булатовића*, Бл–Бг 2002; Л. Томић, *Гротескни свијет Миодрага Булатовића*, Никшић 2005; Р. Микић, *Прича и значење*, Бг 2005. Петар Пијановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТОВИЋ, Момир **![001_Momir-Bulatovic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-momir-bulatovic.jpg)БУЛАТОВИЋ, Момир**, економиста, политичар (Београд, 21. IX 1956). Дипломирао 1980. на Економском факултету у Подгорици, где је изабран за асистента на предмету Политичка економија и одбранио магистарски рад (1986). Као асистент, у два мандата (1986–1989) обављао дужност продекана. Након избора за председника Савеза комуниста Црне Горе 1989, замрзнуо рад на факултету. На првим вишестраначким изборима 1990. изабран за председника Председништва Републике Црне Горе, а 1992. постао председник Демократске партије социјалиста која је настала трансформацијом тадашњег СК. На изборима одржаним 1993. изабран за председника Републике Црне Горе са мандатом од пет година. За председника Савезне владе СР Југославије изабран 1998. и у том својству је, у време агресије НАТО-а 1999. и проглашења ратног стања у земљи, добио уставна овлашћења која важе за ратне прилике. Као државник био учесник више међународних конференција на највишем нивоу. Након избора за Савезну скупштину и председника СР Југославије одржаним 2000, повукао се из политике и посветио приватном послу и научном усавршавању. Докторирао 2006. на Европском универзитету у Београду на теми макроекономских и политичких аспеката процеса приближавања Србије и Црне Горе Европској унији (*Укључивање Србије и Црне Горе у Европску унију*, Ниш 2006). У својим радовима критички се односио према дотадашњем систему вредности и привредном функционисању, а дао је допринос изналажењу решења у изградњи новог система економске и друштвене организације. Добитник годишње награде ЦАНУ као најбољи млади научно-истраживачки радник (1987). ДЕЛА: „Друштвени договори као инструмент уређивања дохотка од изузетних погодности", *Пракса*, Тг, 1987, 2; „Друштвена својина између програмског и програматског опредјељења", *Пракса*, Тг, 1987, 4; „Могућности стварне промене датог облика својине", *Социјализам*, 1988, 4; *Рента у привреди Црне Горе*, Тг 1988; *Мање од игре више од живота*, Н. Сад 1991; *Црна Гора – еколошка држава*, Пг 1996; *Правила ћутања*, Бг 2004; *Неизговорена одбрана*, Бг 2006; *Фондови Европске уније 2007–2013*, Бг 2008; *Економија и демократија*, Пг 2011. Михаило Војводић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТОВИЋ, Петар **БУЛАТОВИЋ,** **Петар**, сердар (Церовица, Ровца, око 1773 – Реџин врх, 1818). Рано је остао без оца Раича, добио заштитни надимак Реџа, а по мајци Даници прозван је Даничин. Зато се најчешће помиње, у песмама и другде, као Реџа Даничин. Млад је почео четовати. Прочуо се после боја са Турцима на Лопатама у Доњој Морачи 1796. Успешно је ударао на турске катуне и имања по Крнову, Добробожју и Лукавици, у Бијелој код Шавника и другим местима. У Морачи је посекао Али-бега Мекића и умакао у Ровца пред беговом пратњом. Смишљено је радио на ослобађању Роваца и Мораче. Кључни догађај на том путу било је уклањање колашинског капетана Хасан-бега Мекића пред сам крај XVIII в. (вероватно 1798). Склопио је заверу са архимандритом Аксентијем Шундићем, Мијатом Дуловићем и Мином Радовићем који је убио Хасан-бега на Пастирици у Морачи. Однели су заповедникову главу на Цетиње, а Петар I је **Б.** именовао за сердара. Од тада је на челу свог племена као поштовани и угледни старешина. Помогао је Дробњачки устанак 1805, а исте године су Ровчани учествовали у бици на Кулићима у Пиви. Петар I му је послао свог изасланика с препоруком да напада Турке и тако помогне Први српски устанак. Предводио је Ровчане у сусрету са Карађорђем код Сјенице 1809. Редовно је заступао Ровца на црногорским скупштинама на Цетињу. Погинуо је од никшићких Турака, на месту које је по њему добило име. Имао је четири сина. Сви су погинули у истом дану. Његови наследници су узели презиме Реџић. Реџићи су имали првачка звања у Ровцима и колашинском крају (сердар Мијат, племенски капетани Радован и Мијат, официри Шујо и Димитрије и др.). ЛИТЕРАТУРА: Н. Ракочевић, *Колашин*, Бг 1981; С. Поповић, *Ровца и Ровчани*, Никшић 1990; Р. Раосављевић, *Морача, Ровца, Колашин*, Бг 1990. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТОВИЋ, Ранко **БУЛАТОВИЋ, Ранко**, андрагог, универзитетски професор (Горњи Ровци, Колашин, 28. VI 1943). Дипломирао 1969. на Одељењу за педагогију Филозофског факултета у Београду, где је 1978. магистрирао и 1979. докторирао. Од 1971. ради на ФФ у Београду, на којем је 1993. изабран у звање редовног професора. Бави се проблемима образовања одраслих, перманентним образовањем, образовањем уз рад и високошколским образовањем. Био је уредник, члан уређивачких одбора и редакција андрагошких библиотека, часописа, зборника. Aнгажован у раду Андрагошког друштва Србије. Најзначајнији радови: *Универзитет за све* (Бг 1980), *Личност и став одраслих према образовању* (Бг 1983), *Настава за одрасле: нове наде и старе навике* (Бг 1986), *Универзитетско образовање одраслих* (Бг 1990). ЛИТЕРАТУРА: *Сто година Катедре за педагогију* (библ.), Бг 1992. Наташа Вујисић Живковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛАТОВИЋ ШИЈАЧКИ, Милена **БУЛАТОВИЋ ШИЈАЧКИ, Милена**, глумица (Бачко Градиште, 22. VII 1936). По завршетку средње економске школе у Новом Саду 1954, запослила се, а у слободно време се бавила глумом у драмским секцијама КУД „Ђорђе Зличић" и КУД „Светозар Марковић". Као врло даровита аматерка ангажована је 1955. да у СНП одигра улогу Девојчета у Лоркиној *Крвавој свадби* и после месец дана била примљена у стални ангажман. Дебитовала је главном улогом у *Коломби* Ж Ануја. Нови Сад је напустила 1958. када бива ангажована у НП „Тоша Јовановић" у Зрењанину (1958/59), па у Народном позоришту у Тузли (1959/60). По повратку (1960) је кратко радила у Радио Новом Саду (1962). У СНП се вратила 1965. и ту играла до пензионисања (1996). Играла је и у филму *Потрага* Ж. Скригина, ТВ мини-серији *Филип на коњу*, ТВ-драми *Шта се догодило са Филипом Прерадовићем.* Важније представе у СНП: *Љубав дон Перлимплина* Ф. Г. Лорке (Белиса), *Вечити младожења* Ј. Игњатовића (Ленка), *Кир Кања* Ј. С. Поповића (Катица), *Поп Ћира и поп* *Спира* С. Сремца (Меланија), *Трактат о слушкињама* Б. Чиплића (Агнеш), *Ујка Вања* А. П. Чехова (Јелена Андрејевна), *Љубавно* *писмо* К. Трифковића (Марија), *Јерма* Ф. Г. Лорке (Јерма), *Покондирена тиква* Ј. С. Поповића (Евица), *Комуњара* Л. Бојановића (Ленка), *Бановић Страхиња* Б. Михајловића Михиза (Његова мајка), *Очеви и оци* С. Селенића (Перса Продановић), *Ручни рад* Ж. К. Дано (Удовица), *Виолиниста на крову* Џ. Бока – Џ. Стејна (Јенте). Изузетна способност преображавања, пријатна боја гласа, изразит изглед, те развијена глумачка интуиција и природна упорност омогућили су јој да оствари успешну глумачку каријеру потврђену и званичним стручним признањима: Награда за глумачко остварење на Сусрету позоришта Војводине (1970), Награда *Вечерњих новости* за најбољу епизоду на XV Стеријином позорју (1970), Специјална награда Удружења драмских уметника Србије (1971), Стеријина награда за глумачко остварење (1974), Специјална награда жирија на V фестивалу „Дани комедије" у Јагодини (1976). ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, *Сцена и стварност*, Н. Сад 1959; П. Марјановић, „Милена Шијачки Булатовић, глумица словенског шарма", *Сцена*, 1974, 4. Весна Крчмар \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛЕТИЋ **БУЛЕТИЋ**, село у Републици Српској, на сјеверним падинама планине Борја, у долини ријеке Мала Усора. Удаљено око 10 км западно од општинског центра Теслића, око 3 км јужно од пута Бањалука–Теслић–Добој. Дисперзивног је типа, издужено уз подножје планине на око 400 м н.в. Село је 1991. имало 2.419 становника, од којих 94,7% Срба. ЛИТЕРАТУРА: П. Богуновић, *Из Усорског краја и околине*, Сар. 1937; А. Хозић, *Теслић у НОБ*, Теслић 1985. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛИ, Бенцион **БУЛИ, Бенцион**, банкар, народни посланик, добротвор (Београд, 21. V 1867 – Беч, 21. VIII 1933). Студирао у Бечу, а по повратку у Београд посветио се трговачко-банкарским пословима којима се бавио и његов отац Едија Були. Био је члан Акционарског друштва за клање и прераду стоке, Берзе и Београдске трговачке штедионице. Од 1903. био је присталица, потом и члан Радикалне странке. На изборима исте године био први Јеврејин који је изабран у Народну скупштину Краљевине Србије. Руководио јеврејским добротворним друштвом „Потпора" од његовог оснивања 1897. Председавао београдском сефардском јеврејском општином од 1914. Током I светског рата издржавао многе општинске службенике и свештена лица из својих средстава што му је Министарство вера узвратило 1920. За време рата био члан Финансијског одбора Народне скупштине. Учествовао у доношењу Нишке и Крфске декларације. Финансирао многа српска предузећа својим капиталом или набављајући средства од иностраних банака са јеврејским капиталом. Посветивши се банкарству после 1918, основао Југословенску удружену банку. Био је један од најбогатијих чланова јеврејске заједнице у Београду. Имовину је завештао неколиким установама (Јеврејској општини, Београдском универзитету и др.). ЛИТЕРАТУРА: А. Алкалај, „Дванаест година Јеврејске читаонице у Београду", *Јеврејски алманах*, 1955–1956; „Живот и обичаји у некадашњој јеврејској махали", *Јеврејски алманах*, 1961–1962; Н. Поповић, *Јеврејска заједница у Србији (1918-1941*), Бг 1996. Љубодраг П. Ристић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛИ, Давид **БУЛИ, Давид**, банкар, трговац, посланик (Београд, 1844 – Београд, 1907). Уз старијег брата Једидија – Едија и синовца Бенциона чини окосницу богате јеврејске банкарске куће, која је крајем XIX и почетком XX в. била један од носилаца трговачких веза Србије с иностранством, напретка њене индустрије, а такође и важних актера политичког живота (сва тројица су били народни посланици). Као угледник Сефардске црквено-школске општине, један је од 14 потписника телеграма-честитке краљу Милану поводом његовог крунисања 1882. Од брата Едија преузео је функцију именованог, владаревог посланика у Народној скупштини Србије (1897–1900) у којој је заступао и интересе своје Напредне странке. Обављао је и дужности члана Управног одбора друштва за глувонему децу „Краљ Дечански" (1895–1903) и потпредсједника трговачке штедионице (1897). ИЗВОРИ: *Српске новине*, Бг, 18. III 1882; *Шематизам Србије*, 1892–1901. ЛИТЕРАТУРА: *Споменица 50 година Београдске трговачке омладине (1880–1930)*, Бг 1931; А. Алкалај, „Живот и обичаји у некадашњој јеврејској махали", *Јеврејски алманах*, 1961–1962; *Зборник ЈИМ*, 1992, 6; Ж. Лебл, *До „коначног решења". Јевреји у Београду 1521–1942*, Бг 2001. Зоран Пејашиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛИ, Мони де **БУЛИ, Мони де** (Boully, Solomon Monny de), песник (Београд, 27. IX 1904 – Париз, 29. III 1968). Правни факултет завршио у Београду (1928). Био повезан с београдским модернистима (највише с Ристом Ратковићем и Душаном Матићем). Прву песму објавио 1923. у *Хипносу* Р. Драинца. Уредио и издао модернистички алманах *Црно на бело* (1924). У Паризу 1925. остварио сарадњу са А. Бретоном и његовим надреалистичким часописом *La révolution surréaliste*. Прву песничку књигу објавио 1926, а са Р. Ратковићем покренуо и уређивао часопис *Вечност*. Поново одлази у Париз 1928, где је наставио сарадњу с надреалистима и њиховим сапутницима (А. Арто, К. Серне, Р. Домал, Р. Жилбер Леконт, А. Адамов, Х. Крамер, Р. Вајан и др.). Са Ж. Каривом и Београђанином Д. де Мајо покренуо часопис *Discontinuité* (један број, 1928). Сарађивао у часопису *Le Grand Jeu*, у чијој књижевној групи је био веома активан, те у часописима *Les Cahiers jaunes*, *Les Cahiers de l'Etoile* и *Les Cahiers du Sud* (песме, поеме и критички текстови на француском). У београдским листовима *Правда* и *Време* објављивао „путописне репортаже" из париског живота. Неколико година живео у Хагу (Холандија). У току II светског рата крио се као Јеврејин код Макса Жакоба у унутрашњости Француске. После рата посветио се антикварском послу. За књигу *Златне бубе. Песме и подсећања* (Бг 1968) написао мемоарски текст „Седмица са седам недеља", оживљавајући атмосферу колективног књижевног и уметничког живота у Београду и Паризу, заједничке акције и раскид с надреалистима и с другим авангардним писцима и уметницима међуратног времена, потврђујући утицај који су на њега имали француски модерни песници (С-Џ. Перс). Његова поезија има неке од кључних одлика надреалистичког и авангардног рукописа: игру речима с великим бројем комбинација у значењу, алогичне спојеве реалног и ирационалног, обичног и чудесног, хумор, гротеску, иронију, ониричке слике, аутоматско писање, деструкцију језика, стандардних песничких слика и синтаксе. Поред поетских писао је и критичко-есејистичке текстове. До 1932. деловао у српској и у француској књижевности, а потом искључиво у француској. ДЕЛА: *Крилато злато*, Бг 1926; и Р. Драинац, *Две авантуристичке поеме*, Бг 1926; *Антена смрти*, Бг 1927; и Р. Ратковић, *Левиатан*, поема, Бг 1927; *Audelà de la mémoire: poèmes, textes, critique, correspondance*, Мayenne 1991. ЛИТЕРАТУРА: В. С. Зоровавељ, „Мони де Були: *Антена смрти*", *ЛМС*, 1928, 315/1; Р. Ратковић, *Ћутања о књижевности*, Бг 1928; И. В. Лалић, „Апотеоза неоствареног песника: Мони де Були: *Златне бубе*", *ЛМС*, 1968, 144, 402/1; Р. Константиновић, *Биће и језик*, 1, Бг – Н. Сад 1983; М. Ненин, „Мони де Були или Необични простори ведрине", у: М. де Були, *Крилато злато и друге књиге*, Бг – Г. Милановац 1989; Г. Тешић (прир.), *Авангардни писци као критичари: изабрани критички радови*, Н. Сад – Бг 1994. Марко Недић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛИЋ, Вања **БУЛИЋ, Вања**, новинар, сценариста (Куманово, 16. VII 1947). Студирао журналистику на Факултету политичких наука. У младости играо одбојку у *Радничком* и *ИМТ*-у и био члан рок састава *Сидра* (1963–1969). Новинарством почео да се бави у *Омладинским новинама*. У часопису *ИТД* био је в. д. главног уредника (1979–1981), а у *Просветном прегледу* (1981–1989) уредник. Потом је радио у ревији *Дуга* и *Ошишаном јежу*, имао сталну сатиричну рубрику у Радио Београду, писао у *Борби*, *Репортеру*, *ТВ Ревији* и забавном листу *Двоје*. Као ТВ водитељ је елоквентан, духовит и забаван. Као аутор и водитељ наступао је на ТВ *Политика* и на III програму ТВ Београд, где је водио ток-шоу емисије *Црни бисери* и био аутор 120 емисија серије *ЗАМ*. Написао је сценарија за 13 епизода серије *Југовићи* (ТВ Београд). Аутор је сценарија за игране филмове *Тунел* (1994) и *Лепа села лепо горе* (1995). О својим близанцима Огњену и Ивану (1984) написао је књигу *Како сам гајио близанце* (Бг 1995). Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛИЋ, Василије **БУЛИЋ, Василије**, професор, стручни писац (Стари Врбас, Бачка, 1785 – Сомбор, 6. III 1826). У Сегедину завршио филозофију 1806. После апсолвирања на медицини, прешао на педагошке студије и 1809. постао професор педагогије. По оснивању прве српске учитељске школе (*Народни Славено-Сербски Педагогически Инштiтут*) у Сентандреји 1812, изабран за професора математике и географије. По пресељењу школе у Сомбор 1816. (*Инштiтута Кр. Педагогическогъ Сербскогъ*), предавао и немачки и мађарски језик. Из области које је предавао написао је неколико уџбеника на народном језику, што је изазвало противљење митрополита Стратимировића услед чега нису одмах одобрени за употребу у народним школама. Његов најважнији уџбеник, *Земл*ѣ*описанія всеобщегъ* (Будим 1824), прва је књига на нашем језику у потпуности намењена изучавању астрономије тј. математичке географије. Има два дела. У првом се разматра Земља као небеско тело, планете, комете, звезде, њихово треперење и зодијачка светлост, а у другом се наводе докази да је Земља округла и разматрају хоризонт, стране света, привидно кретање неба, земљописне карте, метеорске појаве и поларна светлост. За књигу је сам израдио три бакрореза на којима је представљено кретање планета око Сунца. Издавање књиге материјално је помогао трговац Димитрије Риђички из Сомбора. Она је значајна за унапређење астрономских знања код Срба, а коришћена је не само у школама северно од Дунава него и у крагујевачкој гимназији, за предмет у трећем разреду – математичку географију. ДЕЛА: *Предложенiя численице трегубе и землеописанiя*, Будим 1814; *Наставленія числителна*, Беч 1836. ИЗВОРИ: Д. Кириловић, *Каталог Матице српске 1497–1880*, I, Н. Сад 1950; В. Алексијевић, *Савременици и посленици Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића*, необјављена грађа у НБС. ЛИТЕРАТУРА: „Србско списатељство", *Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду*, 1838, 1, 36; П. Ј. Шафарик, *Geschichte der serbischen Literatur*, III, Праг 1865; Д. К. Петровић, „Лазар Бојић, писац прве књиге есеја у српској књижевности", *ЗМСКЈ*, 1971, 19/3; Н. Јанковић, „Астрономија у новијој повесници Срба", *Васиона*, 2008, 2–4. Милан С. Димитријевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛИЋ, Гаврило **БУЛИЋ, Гаврило**, официр, активиста у исељеништву (Вича, Драгачево, 1916 – Сиднеј, 2006). Војну академију завршио 1940. у Београду. Из немачког заробљеништва емигрирао у Аустралију 1948. Утемељивач Српске православне цркве на Петом континенту, био на челу Српске заједнице у Сиднеју, оснивач Српске народне одбране у Аустралији 1951. Уредник листова *Српски гласник* и *Аустралијски Србобран* у Сиднеју и лидер Српског националног савеза 1993. Један од најистакнутијих активиста српске емиграције и актер националног буђења Срба у Аустралији крајем XX в. ДЕЛО: *Срби у Аустралији*, Сиднеј 1989. ЛИТЕРАТУРА: *Илустрована историја српске дијаспоре*, Бг 2006. Душан Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛИЋ, Ђорђе **БУЛИЋ, Ђорђе**, правник, народни посланик (?, око 1835 – Чачак, 27. III 1899). Гимназију и Велику школу завршио у Београду. Као писар и секретар службовао је у окружним судовима у Гургусовцу, Ваљеву и Шапцу. Радио је и у Лозници, Јагодини и Београду. Био је члан суда који је судио убицама кнеза Михаила Обреновића 1868. Од 1871. до 1875. био је секретар Апелационог суда, затим председник Окружног суда у Алексинцу, суда у Чачку (1885–1889), те суда Подунавског округа (1891). За народног посланика за Ванредну народну скупштину изабран је 1880. ИЗВОРИ: *Календар са шематизмом Књажевине/Краљевине Србије*, 1856–1899; *Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду, 1839–1939*, Бг 1939. ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, *Политичка историја Србије у другој половини XIX века*, I–IV, Бг 1923–1925. Љубодраг П. Ристић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛИЋ, Kарло **![001_KARLO-BULIC.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-karlo-bulic.jpg)БУЛИЋ, Kарло**, глумац, универзитетски професор (Трст, 12. V 1910 – Београд, 19. X 1986). Завршио војну школу (1930) и радио у војном ваздухопловству до 1935. када је дебитовао у Загребу у путујућем позоришту „Талија". Рат га је затекао у Бањалуци где је од 1941. играо у НП Босанске крајине. До ослобођења наступао у Државном казалишту у Дубровнику (1942–1944). Након рата глумио у Хрватском народном казалишту у Загребу (1945/46) и Народном казалишту у Сплиту (1946/47), а од оснивања 1947. у Југословенском драмском позоришту, чији је доживотни почасни члан. Глумац је великих могућности трансформација и изврстан тумач карактерних улога. Велики мајстор маске, знање је преносио као професор Академије за позориште, филм, радио и телевизију (1949–1962). Важније позоришне улоге: Парон Тони (К. Голдони, *Рибарске свађе*), Дундо (М. Држић, *Дундо Мароје*), Конте (К. Голдони, *Мирандолина*), Корбаћо (Б. Џонсон, *Волпоне*), Шабељски (А. Чехов, *Иванов*), Губавац (Ј. Христић, *Савонарола и његови пријатељи*), Миклета (М. Бенетовић, *Хваркиња*), Теофил (С. Стефановић, *Смрт Уроша Петог*) и др. Остварио значајне улоге у филмовима: *Славица*, *Црвени цвет*, *Бакоња фра Брне*, *Дечак Мита*, *Невјера*, *Ханка*, *Лажни цар*, *Дан четрнаести*, *Каролина Ријечка*, *Небески одред*, *Медаљон са три срца*, *Сан*, *Окупација у двадесет и шест слика*, *Киклоп*, као и у ТВ серијама: *Наше мало мисто*, *Ча смо на овом свиту*, *Човик и по*, *Капелски кресови*. Добитник је Стеријине награде (1957), Повеље ЈДП (1968), Награде на ТВ фестивалу на Бледу (Др Луиђи, *Наше мало мисто)*, као и Медаље рада (1949) и Ордена „Мила Гојсалић". ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Историја југословенског филма*, Бг–Љуб. 1986; *Илузије на Цветном тргу*, Бг 1997; Ф. Пашић, *Карло Булић: Авантура као живот*, Бг 2002. Александра Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛИЋ, Фране **БУЛИЋ, Фране**, лекар, интерниста, универзитетски професор (Сплит, 24. VII 1906 – Сплит, 22. VII 1984). Медицину студирао у Бечу и Загребу, дипломирао 1931. Радио као асистент волонтер на Интерној клиници у Загребу до 1934, након чега прелази у Хигијенски завод, где је радио до 1937. Краће време 1937. бавио се медицином рада у Средишњем заводу за здравствено осигурање радника у Загребу. Вративши се у Сплит 1940, радио у Државној болници све до септембра 1943, када је приступио НОБ-у. До краја рата био у санитетској служби ЈНА. По завршетку II светског рата вратио се у Загреб где је на Интерној клиници биран за доцента Медицинског факултета и предавао интерну пропедевтику. Био је један од блиских сарадника професора Ботерија из чијих књига се учила интерна медицина широм Југославије. Хабилитован је 1948. радом „Улога и важност крвних протеина". Усавршавао се у Берлину, Минхену, Хајделбергу и Паризу. У Сарајеву као ванредни професор предавао интерну медицину (1948–1952). Од 1952. управник Интерне клинике болнице „Др Драгиша Мишовић" у Београду, где је основао наставну базу Мед. ф. и предавао интерну медицину, претежно из области пропедевтике, ендокринологије и нефрологије. Редовни професор од 1963. Изучавао ендемску нефропатију у подручју Мачве. Објавио више радова о артеријској хипертензији, психосоматским обољењима и поремећајима електролита. Био врло активан у СЛД и Савезу лекарских друштава Југославије. Члан Управе Удружења интерниста Југославије. Био је представник Југославије у Интернационалном комитету за интерну медицину, члан Интернационалног друштва за нефрологију, Краљевског медицинског друштва и CIBA фондације у Лондону. ЛИТЕРАТУРА: Ј. В. Мићић, Д. Д. Мицић, *Настава Интерне медицине на Медицинском факултету у Београду*, Бг 2005. Срећко И. Недељковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЛКА **![001_Bulka.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bulka.jpg)БУЛКА**, турчинак (*Papaver rhoeas*), једногодишња зељаста биљка из породице макова (Papaveraceae). Стабло јој је усправно, високо 25–90 цм, покривено чекињастим длакама. Листови су ланцасти до обрнуто јајасти, двоструко перасто дељени, бочних режњева 2–7 парова, грубо назубљени, дугачки до 20, широки до 6 цм. Цветови су крупни, појединачни, у промеру 5–10 цм. Латице су јарко црвене, обично са тамном пегом при основи. Прашници су бројни са тамним филаментима и антерама. Жиг на врху скоро раван са радијалним ребрима. Плод је чаура, јајаста до лоптаста, уздужно избраздана, на врху испупчена или равна са великим бројем ситних бубрежастих тамних семена. Распрострањена је широм света захваљујући развоју пољопривреде, али је изворно одвајкада била пратилац култура житарица у Медитерану и Месопотамији. Настањује запуштена места поред путева, пруга и ораница, нарочито је честа на житним пољима на којима се не примењују хербициди. Распрострањена је биљка у Србији, посебно у Војводини и јужним крајевима. Млечни сок благо је отрован. Поред **б.** у нашој флори сродне дивље врсте рода *Papaver* су бела **б.** (*P. dubium*), дивљи мак *(P. hybridum*) и црна **б.** (*Papaver agremone*), а од гајених украсни жути мак (*P. pseudoorientale*) и као индустријска биљка мак (*P. somniferum*). ЛИТЕРАТУРА: Б. Николић, „Papaveraceae B. Juss.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 2, Бг 1976. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЉАНЕ **БУЉАНЕ**, село на југозападним огранцима планине Кучај, у краткој долини Врбице, 14 км североисточно од општинског седишта Параћина. До села води локални пут. Насеље збијеног типа, троугластог облика с мрежастим распоредом улица. Простире се у висинском појасу од 280 до 400 м н.в. У вишим деловима Кучаја изнад села има сезонских сточарских колиба – појата. Помиње се од XIV в. Становништво је пореклом из Браничева и околине Неготина. Село је 1921. имало 300 домова са 1.744 житеља, а 2002. 1.545 становника, од којих је Срба 99%. У њему су основна школа и месна канцеларија за три села. Највећи број активног становништва не бави се пољопривредом него ради у Параћину или поповачкој цементари (91,8 %). ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЉЕСОВЦЕ **БУЉЕСОВЦЕ**, античко насеље и светилиште код Врања. Пронађена је вотивна плоча са представом трачког коњаника и посветом за коју је понуђено више разрешења. Равноправно су прихваћена *Deo Tatoni pa(trio)* и *Deo Attonipal* које се односи на неко локално божанство. Рекогносцирањима је евидентирано постојање насеља или виле из II–III в. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, „Прилог проучавању трачког коњаника", *Старинар*, 1956–1957, н. с. 7–8; М. Суић, „Tato – Илирски deus Patrius", *Старинар*, 1960, н. с. 11; П. Петровић, „Naissus – Remesiana – Horreum Margi", *Inscriptions de la Mésie Supérieure*, IV, Бг 1979; A. Cermanović Kuzmanović, „Monumenta intra fines Iugoslaviae reperta ", *Corpus Cultus Equitis Thracii*, Leiden 1982, 5. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЉИК, Јан Јанко **![001_JANKO-BULJIK.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-janko-buljik.jpg)БУЉИК, Јан Јанко**, спортиста, правник, политичар (Ковачица, 1. I 1897 – Маутхаузен, 30. I 1942). Завршио Српску гимназију у Новом Саду (1916). У току I светског рата служио у 6. бачванској регименти као официр. У Печују уписао права и завршио два семестра. После рата учествовао у организовању администрације ковачичког среза. Студије права наставио у Београду (1922), а докторат стекао на Универзитету у Загребу (1923). За време студија био је члан *БСК*-а, затим и загребачке *Конкордије*. Први првак Југославије у скоку удаљ са 6,27 м (Загреб 1920). Три пута постављао државне рекорде (100 м и скок удаљ). Лични рекорди: 100 м – 11,2 (1921), 200 м – 23,6 (1920), скок удаљ – 6,62 м (1920), троскок – 10,51 м (1921). Био је укључен у атлетску репрезентацију Краљевине СХС за Олимпијске игре у Паризу (1924), али на њих није отишао, јер му је на тренингу пукао бутни мишић, што је значило крај његове атлетске каријере. Јан Марко Као адвокат приправник радио у Новом Саду, а као адвокат у својој канцеларији у Београду. Већ као студент постао је члан Великог народног савета и био изабран за представника Словака у револуционарном војвођанском парламенту 1918. У Краљевини СХС/Југославији био је члан Самосталне демократске странке и заступник интереса словачке националне мањине. У том својству знатно је допринео оснивању Саветодавног одбора Словака Дунавске бановине (1929), као највишег политичког и културног органа Словака у Краљевини, а потом и оснивању Матице словачке у Југославији (1932). Био је први председник обе установе. Активно је радио и у Чехословачком савезу, који се залагао за добре међудржавне везе Краљевине Југославије и Чехословачке. Разочаран Минхенским споразумом (1938), повукао се из политичког живота, али је одржавао блиске везе са чехословачком емиграцијом, посебно с председником Едуардом Бенешом, развијајући обавештајну мрежу. После Априлског рата (1941), одбивши позив емигрантске чехословачке владе да и сам емигрира у Лондон, продужио је дотадашњи рад. Ухапсили су га припадници прашког Гестапоа, који су ради тога и дошли у Београд. После саслушања у Главњачи пребачен је у затвор Печкорењ у Прагу, а одатле, након свирепог мучења, у логор Маутхаузен, где је убијен. За живота је одликован Орденом југословенске круне IV степена и Орденом чехословачког ратног крста, а постхумно Орденом словачког народног устанка, Орденом Томаша Гарика Масарика и Орденом Белог крста I реда. Јарослав Микловиц ЛИТЕРАТУРА: А. Vrbacký, „Požiadavky slovenských učiteľov v Juhoslávii", *Čechoslovák*, 1932, 12, 4; С. Крџалић, „Правници Војводине – револуционари и родољуби пали за слободу народа", *Гласник Адвокатске коморе Војводине*, 1961, 10; Ј. Jablonický, *Z ilegality do povstania*, Bratislava 1969; J. Sirácky и др., *Slováci vo svete*, 1, Martin 1980; *Slovenský biografický slovník*, 1, Martin 1986; S. Jovankovič, „Ján Bulík a vznik Matice slovenskej v Juhoslávii", у: *Kovačica 1802 –2002*, Kovačica 2002; *Dr. Janko Bulík – vlastenec, demokrat a martýr*, Martin 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЉИНА **![001_BULJINA.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-buljina.jpg)БУЉИНА**, велика ушара (*Bubo bubo*), највећа сова на свету, која припада реду Strigiformes, фамилији типичних сова Strigidae. Род **б.** *Bubo* сачињавају три врсте великих сова космополитског распрострањења, једино не насељавају Аустралију. Америчка **б.** *Bubo virginianus* насељава обе Америке, а капска **б.** *Bubo capensis* Африку. **Б.** *Bubo bubo* распрострањена је у читавој Евроазији од четинарских и листопадних шума, преко Медитерана на југ до степа, полупустиња и пустиња оријенталне и етиопске области. Описан је велики број подврста од којих у Србији живи типска *Bubo bubo bubo*. Крупних је црвено-наранџастих очију са чуперцима перја, а на врху главе у облику ушију (отуд име ушара). Женке су нешто крупније и могу бити тешке до 4 кг. Дугачке су 55–75 цм, а распон крила им је 1,4–2 м. **Б.** обично лови са првим сумраком. Храни се пленом тежине од 20 г до 2,5 кг, као што су зечеви, младе лисице, птице, чак и друге сове, глодари и јежеви. Често се виђа на ђубриштима где лови пацове. У Србији насељава планинске области и гнезди се на неприступачним местима као што су рупе и мале поткапине окомитих литица у клисурама, ређе на земљи од низија до субалпијских региона. У Војводини је ретка гнездарица. Полаже 1–4 бела јајета. Инкубација траје месец дана. Млади излећу после 6–7 недеља. Угрожена је у централној Европи, а у Србији је строго заштићена врста. Процењује се да се у Србији гнезди 250–400 парова. ЛИТЕРАТУРА: H. Mikkola, *Owls of Europe*, Carlton 1983; C. König, F. Weich, J.-H. Becking, *Owls. A guide to the Owls of the World*, Sussex 1999; С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе – величине гнездилишних популација и трендови 1990–2002", *Ciconia* 2003, 12. Саша Маринковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЉУК **БУЉУК** (тур. *bölük*: део, парче; категорија), у османској војној организацији мањи одред разних родова плаћене војске пешака или коњаника. У зависности од времена и врсте „оџака", снага **б.** је била различита. Тако, на пример, када се у почетку јаничарски оџак састојао од 1.000 људи, унутар себе је садржао 10 **б.** са по 100 људи, да би касније тај број нарастао на 101 **б**. Вође таквих **б.** звале су се јајабаше. Сваки **б.** је имао своје име и различиту функцију. Тако су се **б.** од првог до петог звали џемат камилара, 28. је био **б.** имам хазрет аге итд. Аџемијски оџак у Галипољу бројао је 400 људи; од тога осам **б.** са по 50 људи. Њима је заповедао чорбаџија. Истанбулски оџак аџемија оглана састојао се од 31 **б.** од којих се први звао агин **б.** и унутар себе се делио на још девет. Сваки од тих девет имао је буљугбашу на челу, а сви заједно су имали једног заповедника башбуљугбашу. Касније, због побуне коју су организовале аге јаничара под Бајазитом II (1481–1512) и Селимом I (1512–1520), двор је именовао једног агу који је био задужен да руководи одвојеном организацијом. Та организација састојала се од 61 „агиног **б.**" и за њу се веровало да ће одржавати равнотежу снага у јаничарском оџаку. Као и у погледу оџака, и важност **б.** се у очима владе мењала у зависности од времена и ситуације у Царству. ЛИТЕРАТУРА: Н. Смаилагић, *Лексикон ислама*, Сар. 1990; *The Encyclopaedia of Islam*, Leiden 2003; M. Z. Pakalın, *Osmanlı Tarih Deyimleri Ve Terimleri Sözlüğü*, I, Istanbul 2004. Јована Шаљић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУМБАРЕВО БРДО **БУМБАРЕВО БРДО**, село на планини Котленик, на путу Крагујевац–Чачак, 10 км западно од општинског седишта Кнића. Село је дисперзивног типа, на 330–400 м н.в. али је концентрација кућа знатна. Чине га четири краја. Село је после 1809. основао вожд Карађорђе. Становништво је пореклом из околине Сјенице, а мањи број из Гуче и јужне Србије. У њему је 1921. било 104 дома и 564 житеља, а 2002. 520 становника, од којих 99,6% Срба. У селу су православна црква, четвороразредна основна школа, земљорадничка задруга и пошта. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУМБАРИ **![001_BUMBAR.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bumbar.jpg)БУМБАРИ** (*Bombus*), род инсеката који припада посебном монотипском племену (Bombini) породице пчела (Apidae) и поткласе опнокрилаца са жаоком (*Hymenoptera аculeata*). Релативно су здепастог тела покривеног густим „крзном" од дугачких длачица карактеристичног распореда обично упадљивих боја, по чему су ови инсекти веома препознатљиви. Род обухвата око 250 врста распрострањених претежно у умереним и хладнијим појасевима Холарктика, а у знатно мањем броју на планинама тропске Азије и Латинске Америке. За разлику од већине других група инсеката број врста **б.** се повећава од јужних према средњим и чак северним географским ширинама тако да овај род обухвата сразмерно највећи проценат фригорифилних врста. У Европи је познато око 65-70 врста **б.**, а од тога у Србији живи око 40. Одликује их колонијални начин живота, док су неке врсте и један цео подрод (*Psithyrus*) социјални паразити у гнездима других **б**. Колонија се састоји од неколико десетина до неколико стотина јединки, које сваке сезоне формира репродуктивно способна женка (матица), обично у некој подземној шупљини или у густој приземној вегетацији, а састоје се од две категорије потомства: нерепродуктивних женки (радилица), које обезбеђују функционисање колоније и репродуктивних јединки – мужјака и нових младих матица; оне једине преживе зиму и идућег пролећа обнављају циклус. Својом бројношћу у многим типовима екосистема и полифагним начином исхране **б.** представљају изузетно значајне и ефикасне опрашиваче многих дивљих и неких важних гајених биљака. Због тога се неколико врста вештачки узгаја и комерцијално користи, као допунски или чак основни опрашивач појединих култура, што значајно повећава приносе. Међутим, такве унете врсте **б.** некада стварају и озбиљне проблеме у природним системима јер постају инвазивне угрожавајући опстанак многим аутохтоним опрашивачима. У западној Европи и Северној Америци, констатовано је значајно опадање бројности па чак и локално изумирање низа аутохтоних врста **б.** условљено интродукцијом страних врста **б**. За Србију не постоје публиковани обухватнији прикази о фауни **б.**, тако да се базична знања у великој мери ослањају на боље проучене фауне неких суседних земаља. ЛИТЕРАТУРА: B. Pittioni, „Die Hummeln und Schmarotzerhummeln der Balkan-Halbinsel. Mit besonderer Berücksichtigung der Fauna Bulgariens. I. Allgemeiner Teil", *Mitt. königl. naturw. Inst.*, Sofia, 1938, 11; P. H. Williams, „An annotated checklist of bumble bees with an analysis of patterns of description (Hymenoptera: Apidae, Bombini)", *Bull. Нat. Hist. Mus. Lond. (Ent)*, 1998, 67; A. Kosior и др., „The decline of the bumble bees and cuckoo bees (*Hymenoptera*: *Apidae*: *Bombini*) of Western and Central Europe", *Oryx*, 2007, 41. Александар Ћетковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУМБАШИРЕВИЋ, Владимир **![001_vladimir-Bumbasirevic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-vladimir-bumbasirevic.jpg)БУМБАШИРЕВИЋ, Владимир**, лекар, хистолог, универзитетски професор (Београд, 6. VIII 1951). Дипломирао 1976, докторирао 1985. на Медицинском факултету у Београду. Стипендиста Фулбрајтове фондације постао 1978. и провео 15 месеци на Универзитету Илиној у Чикагу. Редовни професор на Мед. ф. у Београду од 1996, био шеф Катедре за хистологију и ембриологију (1993–2000), Катедре за цитологију, хистохемију и електронску микроскопију (2000–2004), председник Савета (2002–2004), продекан (2004–2009) и декан (од 2009). Редовни члан САНУ (2009) и председник Научног одбора Академије медицинских наука СЛД (2002–2006). Члан je уређивачких одбора часописа *Iugoslavica Physiologica et Pharmacologica Acta*, *Archive of Oncology*, *Acta Clinica Belgica*, *Facta Universitatis.* Научни интерес односи се на апоптозу – програмирану смрт ћелија. Први је показао да супстанце које разграђују микротубуле (микротубуларни отрови) испољавају цитотоксичку активност путем индукције апоптозе, а не као што је до тада сматрано превасходно блокирањем ћелија у току деобе. Такође је показао да ови агенси изазивају апоптозу код интерфазних ћелија, што указује на нови механизам деловања ових супстанци, од којих се неке користе и у терапији малигних обољења. Посебан стручни допринос дао је у развоју електронске микроскопије у Србији. Увео је апликацију бројних савремених метода обраде биолошких узорака за електронску микроскопију, укључујући технике колоидног злата и ултраструктурне имуноцитохемије чиме је у значајној мери омогућено сагледавање фине структуре с функционалног аспекта. Добитник је награде града Београда за медицину за 2005. ДЕЛА: „Enhancement of apoptosis in lymphoid tissue by microtubule disrupting drugs", *IRCS Medical science biochemistry*, 1985, 13; „Apoptosis in bone marrow of myelodysplastic syndrome patients", *Blood*, 1996, 87; „AMPK-mediated autophagy inhibits apoptosis in cisplatin-treated tumour cells", *Journal of Cellular and Molecular Medicine*, 2009, 13. ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУМБАШИРЕВИЋ, Живојин **![001_Zivojin-Bumbasirevic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-zivojin-bumbasirevic.jpg)БУМБАШИРЕВИЋ, Живојин**, лекар, ортопедски хирург, универзитетски професор (Крушевац, 26. VII 1920 – Београд, 12. XI 2008). Медицински факултет завршио 1948. у Београду, где је провео и целу своју професионалну каријеру до пензионисања 1985. Специјалистички испит из ортопедске хирургије и трауматологије положио 1954. Хабилитован 1959, докторирао 1975. Усавршавао се на клиникама у Паризу и Бордоу. Редовни професор Мед. ф. постао 1976. На Ортопедској клиници био шеф Одељења, помоћник директора и директор (1971–1980), те шеф Катедре за ортопедску хирургију (1980–1985). Најзначајнији радови **Б.** односе се на повреде кичменог стуба и рехабилитацију параплегичара, хемофилне артропатије, дијагностику и лечење тумора костију и зглобова. Цитиран је и у водећем међународном уџбенику оперативне ортопедије (*Campbell's Operative Оrthopedics*)*.* Био је председник Светског конгреса ортопедских хирурга и трауматолога 1988. у Београду и председник Научног одбора овог конгреса. Члан уредништва више домаћих и четири међународна часописа. Дописни члан САНУ постао 1983, а редовни 1994. Од 1972. редовни члан Академије медицинских наука СЛД, члан Римске медицинске академије, већег броја домаћих и међународних удружења. Почасни члан Светског удружења ортопедских хирурга и трауматолога, почасни члан Ортопедских удружења Француске SOFCOT (1982), Италије (1990), Чехословачке (1986), Мађарске (1984) и почасни члан Удружења трауматолога Мађарске (1982) и Италије (1983). Носилац је Ордена легије части (Француска) и великог броја других признања и одликовања. ИЗВОР: Билтени Универзитета у Београду, 77/57, 146/59, 473/64, 494/64, 774/69. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006. Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУМБАШИРЕВИЋ, Марко **БУМБАШИРЕВИЋ, Марко**, ортопедски хирург, трауматолог, универзитетски професор (Београд, 18. VII 1954). Студије медицине завршио у Београду 1982, магистрирао 1987, специјалистички испит из Ортопедске хирургије и трауматологије положио 1989, а докторирао 1994. Усавршавао хирургију шаке и микрохирургију годину дана у Паризу. Од 2001. директор Института за ортопедску хирургију и трауматологију КЦС. Секретар Катедре за хирургију и секретар Катедре за ортопедску хирургију. Председник више специјалистичких комисија (ортопедија и трауматологија, ургентна медицина, супспецијализација дечје ортопедије), председник Удружења ортопедских хирурга и трауматолога Србије. Члан уредништва часописа *Current Orthopaedics* и *Romanian Journal of Hand and Reconstructive Microsurgery*. Ванредни је члан Академије медицинских наука СЛД, као и више домаћих и међународних удружења. Посебно познат по микрохирургији и реконструктивним процедурама сложених повреда екстремитета. Микрохируршке интервенције изводи и у општој хирургији, неурохирургији и урологији. ИЗВОР: Билтени Универзитета у Београду, 52/91, 105/95, 130/99, 155/04. ЛИТЕРАТУРА: *Академија медицинских наука Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1996–2001*, Бг 2001. Александар Лешић; Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУМБИЋ, Саво **БУМБИЋ, Саво**, лекар, дечји хирург, универзитетски професор (Добрељи код Гацка, 28. II 1929 – Београд, 9. I 1996). Медицински факултет завршио у Београду 1957, специјалистички испит из дечје хирургије положио 1964. Магистрирао 1969. у Паризу где је изабран за асистента странца, докторирао 1981. на тему „Прилог проучавању гастродуоденалних улкуса у деце". Највише се бавио неонаталном и абдоминалном хирургијом код деце. Његова стручна усавршавања у Француској и Италији резултирала су увођењем нових метода лечења аноректалних и урогениталних аномалија код деце, псеудоартроза и инфекција пиоцијанеусом код опекотина и др. Аутор је поглавља о остеомијелитисима у француском уџбенику (ур. Saner и Ritter) и поглавља у три домаћа уџбеника *Хирургије за студенте и лекаре*, као и прилога о развоју дечје хирургије код нас за монографију *Историја развоја Медицинског факултета*. ИЗВОР: Билтени Универзитета у Београду, 939/71, 944/71, 82/92. ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), *Наставници Медицинског факултета у Београду*, III, Бг 2006. Радоје Чоловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНУШКИ ЧИФЛУК **БУНУШКИ ЧИФЛУК**, село у долини Ветернице, леве притоке Јужне Мораве, око 14 км југозападно од општинског седишта Лесковца. Село је на раскрсници локалних путева, ка Лесковцу и селима Вучје и Мирошевце. Насеље збијеног типа уз леву обалу Ветернице, на око 260 м н.в., радијалног је облика и размештаја улица. Старо насеље је 1516. имало 83 домаћинства, а 1879. 64 куће и 492 становника. Временом се оно изделило на Горњу и Доњу Бунушу и **Б. Ч.**, који је статус самосталног насеља добио 1979. Становништво се досељавало крајем XIX в. из околних села и Масурице код Сурдулице. Село је 2002. имало 505 становника од којих је 99,2% Срба. У селу је православна црква, у којој је радила прва манастирска школа у Лесковачком крају, 1882. трансформисана у грађанску основну школу, затим амбуланта, земљорадничка задруга са задружним домом, индустријски млин и месна канцеларија за пет околних села. Знатан број житеља запослен је у Вучју и Лесковцу, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. Пољопривредом се као основним занимањем бави 27,8% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНА **![001_Vrelo-Bune.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-vrelo-bune.jpg)БУНА**, река у Херцеговини, лева притока Неретве. Настаје од крашког врела, једног од најиздашнијих у СФРЈ, које избија из пећинског отвора висине 2–3 м и ширине 4–5 м, који је у дну кречњачког одсека високог око 250 м. Јужно од њега је врело споредног тока – Бунице. Врело је на 64 м н.в. река је дуга 9 км и у Неретву се улива на висини од 25 м. Близу ушћа је много слапова. Просечан пад реке је 4,33 м/км. **Б.** је наставак подземног дела тока Заломске реке, која тече кроз Невесињско поље и има површину слива од 1.098 км2. Близу врела су варошица Благај и мрестилиште пастрмки. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Михић, „Ријека Буна", у: *Земља и људи*, Бг 1969. Стеван Станковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНА ПЕРЕ (ЈОВАНОВИЋА) СЕГЕДИНЦА 1735 **БУНА ПЕРЕ (ЈОВАНОВИЋА) СЕГЕДИНЦА 1735**, устанак мађарских сељака и ситног племства којем су се придружили српски официри-граничари. Пера Сегединац, рођен у Печкој 1655, а погубљен у Будиму 24. марта 1736, потицао је из граничарске официрске породице, био је од 1703. надаље капетан у свом родном месту у Поморишкој војној граници. У том чину учествовао је у борбама против мађарских устаника-куруца у време Ракоцијеве буне. Његов одред је 1704. био потучен, а на бојишту је остало његових 400 граничара, због чега није узнапредовао у служби, па се због тога, 1735, у својој осамдесетој години прикључио устанку мађарских сељака и ситних племића у Зарандској, Бекешкој и Чонградској жупанији у југоисточној Угарској под вођством мађарских племића Себешћена, Сича, Сабоа, Матуле и Силашија, који су у свом устанку рачунали на српске граничаре у Поморишју и Србима обећавали слободе, племство и земљишне поседе. Капетан Пера био је предвиђен за команданта устаника, за њиховог „генерала". Очекивало се да он заузме тврђаву Арад и допринесе ширењу устанка, у циљу чега је, донекле, придобио оберкапетана Ђурку Шевића и капетана Јована Штрбу, као најугледније граничарске официре. Међутим, до те акције није дошло, а кад је поткрај априла 1735. буна почела и поприлично се проширила, арадски поджупан Јаков Бибић, поунијаћени Србин, са својим људима и граничарима из Шајтина ухватио је Перу и предао га генералу Хантку у Араду. Сазнавши за то, Шевић и Штрба, као и Перин старији син Михајло, одустали су од буне и да би се оправдали, повели су граничарску војску од преко 1.200 људи против куруца, које су у бици код Ердехеђа на речици Белом Керешу разбили, побили и натерали у бекство. У тој борби рањени су били капетан Штрба и Перин син Михајло. О свом држању према буни и о победи над куруцима четрнаест поморишких официра, с оберкапетаном Ђурком на челу, поднели су исцрпан извештај карловачком митрополиту Вићентију Јовановићу, истичући да у први мах нису могли да поверују да је остарели капетан Пера умешан у буну, а кад их је Хантко уверио у то, изјавили су да се неће заузети за њега, него да одговара за кривицу. Капетан Пера, његов син Михајло и двојица поменутих капетана провели су скоро годину дана у тамници у Будиму и били више пута детаљно испитивани и подвргавани тортури. Сви су сматрани за кривце, али су Михајло и обојица капетана, као учесници у бици код Ердехеђа, избегли казну, док је Пера осуђен на смрт бацањем на точак, черечењем и најпосле вешањем. На точку су му, најпре, истезани удови и ломљене кости, док му, најзад, ударцем ушице од секире у чело није задан последњи „ударац милости". Тело су му потом распорили, утробу извадили и рашчеречили, да би га пренели у Печку и јавно обесили ради застрашивања становништва. Тадашње мађарске власти настојале су, због капетана Пере, целу буну да прикажу као ствар Срба, иако су је баш они угушили будући да нису имали разлога да у њој учествују. ИЗВОРИ: Ј. Радонић, „Грађа за историју буне Пере Сегединца", *Споменик СКА*, 1923, 59; С. Гавриловић, „Нова акта о буни Пере Сегединца 1735", *ЗМСДН*, 1968, 50; „Подаци о буни Пере Сегединца 1735. године", *ЗМСИ*, 1985, 32; „Тринаест необјављених списа из 1735–1736. о буни Пере Сегединца", *ЗМСИ*, 2002, 65–66. ЛИТЕРАТУРА: S. Márki, *Péró lázadása*, Budapest 1893; М. Јакшић, *О Вићентију Јовановићу*, Н. Сад 1900; Д. Руварац, „О тобожњем (Nomine, ne re) српском устанку Пере Сегединца од 1735. год.", *ГНЧ*, 1923, 35; В. Винавер, *Пера Сегединац*, Бг 1955; Д. Ј. Поповић, *Срби у Војводини*, II, Н. Сад 1959. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНА СРБА У БАНАТУ → УСТАНАК СРБА У БАНАТУ 1594. **БУНА СРБА У БАНАТУ** → **УСТАНАК СРБА У БАНАТУ 1594.** # БУНАР **БУНАР**, село на источној подгорини Гледићске планине, у долини реке Белице, леве притоке Велике Мораве, јужно од пута Јагодина (општинско седиште, 12 км) – Крагујевац (28 км). Насеље је збијеног типа, на 190–220 м н.в. и троугаоног облика с мрежастим распоредом улица. Старо село је расељено, па потом обновљено у XIX в. Становништво је пореклом из Јошанице у Топлици, Вукање код Алексинца, околине Ниша, Пирота, Врања, Сврљига и са Косова. Помиње се 1818. са 18 домова, 1859. са 25 кућа, 1921. 120 домова и 704 житеља, а 2002. имало је 495 становника, од којих 94,1% Срба. У селу су православна црква из 1872, основна школа, библиотека, дом културе, месна канцеларија за седам села, земљорадничка задруга, здравствена станица и пошта, као и узгајалиште ћурки. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНАР **БУНАР**, дубок отвор у земљи у који се слива подземна питка вода. Над њим је „кров", најчешће од дрвета. Има ограду од поплета (некад облепљену блатом), дрвета или, у новије време, од камена и два стуба на која се поставља сантрач (дизалица). Над њим је покривач који штити отвор **б.** од падавина, а на сам отвор се поставља и поклопац који штити воду од прљавштине. У прошлости није свака кућа имала свој **б.**, него су постојали заједнички сеоски и **б.** по градским махалама, који су били стециште друштвеног живота, место окупљања, размена информација и дружења. У северним крајевима Србије, у Војводини, на ливадама које су служиле за испашу стоке и на салашима, копани су посебни **б.**, познати као ђермови. По народном веровању, аналогно с природним дубоким јамама и провалијама, **б.** је „улаз у доњи свет" и стециште демона. ЛИТЕРАТУРА: С. Вукосављевић, *Историја сељачког друштва*, II, *Социологија становања*, Бг 1965; А. Дероко, *Народно неимарство*, I, *Село*, Бг 1968; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, *Српски митолошки речник*, Бг 1998. Милош Матић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНАРЕВИЋ, Анка **БУНАРЕВИЋ, Анка**, лекар, патолог, универзитетски професор (Стари Пављани, Бјеловар, 15. IV 1920 – Загреб, 22. VI 2004). Медицински факултет у Загребу завршила 1948. Докторирала 1960. с темом патологије и патогенезе анеуризама можданих артерија, а хабилитована 1962. радом о променама у регионалним лимфним жлездама уз рак материце. Била је редовни професор патолошке анатомије у Заводу за патологију и патолошку анатомију Мед. ф. у Загребу и шеф Обдукционог одјела. Признати је педагог и писац уџбеника патологије за студенте медицине. ДЕЛА: коаутор, „Competitive tolerance of skin homografts in adult separated rat parabionts", *Brit. J. Exp. Path.*, 1961, 42, 63; коаутор „The Arias – Stella phenomenon in the diagnosis of ectopic pregnancy", *Am. J. Obstet. Gynecol*., 1963, 87, 449; и А. Божовић, В. Кањух, „Примарна и секундарна фиброеластоза и фиброза ендокарда у деце и одраслих", *Глас САНУ*, 2002, 46. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији, 1 лекари*, Бг 1968; А. Зимоло, „In memoriam проф. др Анка Бунаревић (1920–2004)", *Лист Мед. ф.*, Зг, 2005, 24, 2. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНАРЏИЋ, Софија **БУНАРЏИЋ, Софија**, сликар, керамичар (Сплит, 11. X 1955). По завршетку Школе примјењених умјетности у Сплиту (1974) уписала се на Факултет примењених уметности у Београду где је на предмету Керамички дизајн, Одсек керамика и стакло, дипломирала 1979. у класи професора Ђорђа Росића. Члан УЛУПУДС-а од 1982. Стваралачку каријеру започела као дизајнер у предузећу „Инекс Златиборка" у Сирогојну, а 1981. је прешла у самосталне уметнике. Ради као професор у Уметничкој школи у Ужицу. Бави се уметничком фотографијом. Своја остварења, радове у којима се преплићу рустични, на традицији утемељени мотиви, с елементима експресионизма и надреализма, представила је на пет самосталних и стотинак колективних изложби, у Србији и иностранству. Приредила је и као аутор преко 30 изложби, најчешће дела керамичара. Учествовала је у раду бројних међународних уметничких колонија и симпозијума керамике у Србији, Хрватској, Бугарској, Румунији, Словенији и Македонији. Аутор је пројекта „Керамика Злакуса" и идејни творац и организатор Међународне колоније уметничке керамике „Злакуса", која се редовно одржава од 1996. Користећи вековима присутан технолошки процес израде изворне злакуске грнчарије – специфичне по материјалу, начину припреме, као и печењу предмета на отвореној ватри, значајне за археолошка и етнолошка истраживања, домаћи и инострани уметници стварају дела различитих поетика која карактерише савремен ликовни израз. Поред осталих награда и признања добила Плакету УЛУПУДС-а за допринос афирмацији струке (1996) и за стваралаштво, самосталну изложбу керамике у Сирогојну и успешну организацију Осме међународне колоније уметничке керамике у Злакуси (2003). ЛИТЕРАТУРА: *I међународна ликовна колонија керамике „Злакуса 96"*, Ужице 1996; *Каталози II-XIII Међународне уметничке колоније „Злакуса"*, Ужице 1996–2008; *Земља и ватра, Међународна изложба умјетничке керамике „Злакуса*", Бар 2002; *„Трагом Ватре", уметничка керамика Софије Бунарџић*, Сирогојно 2003. Вера Грујић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНДЕВА **БУНДЕВА** (*Cucurbita maxima*), врста поврћа из породице Cucurbitaceae. Назива се још и лудаја, бели дулек, буча, печенка, бела мисирача. Има карактеристично крупно елипсоидно светло смеђе семе са дебелим израженим рубом заобљеног врха и сужене основе. Назив лудаја потиче од супстанце из семена која делује на нервни систем и зато се семе не користи у исхрани. То је једногодишња врста са дугим гранатим полегљивим стаблом. Листови су крупни, бубрежастог облика, са слабо назубљеном ивицом зелене боје. Цвет је жуте боје, а код женског цвета је изражен округао плодник. Једнодома страно оплодна врста. Плод је најчешће пљоснато округао са јасно израженим сегментима, елиптичан, издужен, светлосиве, беле, наранџасте боје. Плодови су крупни, а често и веома крупни преко 250 кг. У Србији се гаји бела печенка, просечне тежине до 12 кг са глатком кором, слабом сегментацијом као и **б.** са наранџасто обојеном кором. Месо плода је дебело, слатко, сочно, жуте боје. Богато је минералним материјама, бета каротеном и витаминима из групе Б. Мале је енергетске вредности (30 калорија). Значајно је због садржаја целулозе и пектина па се зато користи у дијететској исхрани и исхрани деце. Користи се за справљање сланих и слатких јела, најчешће печена, а у индустрији за дечју храну и прављење сокова. У Србији се некада гајила као међуусев у кукурузу и била је поред исхране људи и храна за стоку. Данас се, због густог склопа кукуруза, гаји у чистом усеву са размаком 200х100 цм, уз редовну међуредну обраду земљишта, док биљка не затвори редове, и одговарајућу заштиту пре свега биолошким средствима. Плодови се убирају са дршком и чувају се на сувом месту, заштићени од ниских температура и зависно од сорте могу се чувати до априла. Принос је 50–60 т/ха, а уз наводњавање 80–100 т/ха. ЛИТЕРАТУРА: М. Ђуровка, *Гајење поврћа на отвореном пољу*, Н. Сад 2008. Јелена Савић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНЕ, Вице **БУНЕ, Вице**, поморац, дипломата (Лопуд, Дубровник, 1559 – Напуљ, 12. XI 1612). Пловећи светским морима обишао готово све крајеве света и, између осталог, доспео у Средњу Америку и Источну Индију. Показао се као талентован и одважан поморски капетан и спреман дипломата, па су му шпански краљеви Филип II и Филип III поверавали важне положаје и дужности у тадашњим њиховим покрајинама Белгији и прекоморским земљама. Франо Апендини наводи да га је, приликом боравка у Мексику, шпански двор именовао поткраљем Мексика, али на тој дужности није остао дуго. Служећи шпанским суверенима, обављао је дипломатске послове у прекоморским поседима у Азији и Америци, те био њихов дипломата у Португалу. Поред Шпаније као дипломата заступао је Дубровачку Републику у Мадриду, Милану и Напуљу. Родном Дубровнику био је више пута од користи својим интервенцијама код мадридског двора и напуљског поткраља, нарочито у доба Ластовске буне (1602–1606), када је на основу његове иницијативе шпански двор 1606. присилио Млетке да врате Дубровнику Ластово, које су отели 1602. **Б.** је умро је у Напуљу као саветник тамошњег шпанског поткраља. Пред смрт је оставио тестамент којим је поделио своје богатство рођацима и цркви у Лопуду. Тестаментом је одредио да буде сахрањен на најскромнији начин и да се његове кости пренесу на Лопуд и оставе у тамошњој цркви Св. Тројства, што је касније и учињено. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Луетић, „Поморац и дипломат Вице Буне", *Анали Хисторијског института у Дубровнику*, 1952, 1. Јован С. Радојчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНИКА **![001_BUNIKA-I-BUN.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bunika-i-bun.jpg)БУНИКА** (*Hyoscyamus niger*), двогодишња, ређе једногодишња зељаста, лепљива и жлездасто длакава биљка непријатног мириса из породице Solanaceae. Стабло јој је усправно, високо од 10 до 80 цм, најчешће негранато, ретко гранато. Листови су јајасти до јајасто-дугуљасти, по ободу назубљени, често дубоко усечени; доњи у розети са лисним дршкама, горњи седећи. Цветови су крупни, седећи, обично окренути на једну страну у густим, класоликим цвастима. Чашица са троугластим и на врху зашиљеним зупцима. Круница је бледо-жута, са пурпурним нервима. Плод је чаура са доста ситног семена. Расте на свежим и азотом богатим земљиштима, често на рудералним стаништима. Цела биљка је отровна јер садржи алкалоиде хиосциамин, скополамин и атропин. Од давнина се користи у народној и официјелној медицини. Распрострањена је у Европи и Азији, а пренета је и на друге континенте. У нашој флори заступљена је и бела **б.** (*Hyoscyamus albus*) која се разликује од **б.** по листовима стабла који нису седећи и светло-жутим цветовима који немају пурпурне нерве. Расте на сличним стаништима и распрострањена је у јужним крајевима и Медитерану. Представник блиског рода *Scopolia*, познат у народу као бели бун, шумска **б.** (*S. carniolica*) расте у Србији у старим буковим шумама, на ограниченом броју локалитета у североисточној Србији. Распрострањена је у сеновитим шумама Алпа, Татри, Судета, Карпата на истоку до Кавказа. Разликује се од **б.** (*Hyoscyamus*) по томе што је то вишегодишња биљка са јаким ризомом, целих листова, цветовима риђе-смеђе крунице који се појединачно налазе у пазуху листова горњег дела стабла. Такође је цела биљка отровна, али високи сарджај алкалоида као што су скополамин и хиосциамин налази се у ризому. Увршћена је у „Црвену књигу флоре Србије" као крајње угрожена врста. ЛИТЕРАТУРА: Л. Стјепановић Веселичић, „*Scopolia* Jacq. и *Hyoscyamus* L.", у: М. Јосифовић (ур.), *Флора СР Србије*, 6, Бг 1974; Б. Татић, „*Scopolia carniolica* Jacq.", у: В. Стевановић (ур.), *Црвена књига васкуларне флоре Србије, ишчезли и крајње угрожени таксони*, Бг 1999. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНИЋ **БУНИЋ**, село на Крбави на северозападном рубу Крбавског поља, у Личко-сењској жупанији. Налази се на око 660 м н.в. Локалним путевима повезано је с Удбином (24 км), Кореницом (15 км) и Личким Осиком (24 км). Раније је ово био простран статистички круг, који је обухватао и околна села. У њему је 1910. пописано 6.249 становника од којих су 5.114 или 81,8% били Срби. У селу је 1991. било 399 становника (92,2% Срба), а након рата 1991–1993. и егзодуса Срба, популација је смањена на 136 чланова од којих су 77,2% били Срби (2001). Насеље је издужено по ободу поља и чини га осам заселака. Православни храм посвећен Св. Николи подигнут је 1867, а порушен 1942. Темељи су обновљени 1994, али су и они уништени 1995. ЛИТЕРАТУРА: *Енциклопедија православља*, 1, Бг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНИЋ, Мато **БУНИЋ, Мато**, племић, песник, провидур (Дубровник, 1637 – Дубровник, 1708). Савременици су га звали и Мато Шкрабало и Мато Бјеланов. У Велико веће ушао је 1657. У хаосу после великог земљотреса 6. IV 1667, нашао се у групи племића који су опљачкали државну благајну. Присвојени новац морао је вратити. Овај преступ брзо је занемарен, јер је у земљотресу страдало много племића, потребних у обнови града. Заповедао је дубровачком војском у Конавлима 1668, спречавао упаде турских поданика на територију Републике. Исте године, као изасланик Републике, интервенисао је са променљивим успехом код босанског паше у вези са пљачкањима херцеговачких пандура и становника Херцег Новог по дубровачкој територији. Успешан је поклисар харача на Порти (1669–1670). У то време испевао је и песму у 148 осмераца „о великој трешњи", објављену тек „у наше дане" (1933). У Бечком рату био је дубровачки посланик у Бечу, а касније члан Малог већа, провидур и кнез у три наврата. Имао је бројно потомство и живео скромно. ИЗВОР: Р. Самарџић, *Борба Дубровника за опстанак после великог земљотреса 1667. Архивска грађа (1667–1670)*, Бг 1960. ЛИТЕРАТУРА: П. Колендић, „Једна песма Мата Бунића о дубровачком потресу године 1667", *НС*, 1933, 12, 32; Ј. Радонић, *Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века*, Бг 1950; З. Бојовић, *Барокни песник Петар Канавеловић*, Бг 1980. Жељко Вујадиновић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНИЋ, Никола **БУНИЋ, Никола**, државник, песник (Дубровник, 1635 – Силистрија, 16. VIII 1678). Син песника Џива Бунића. Највећи део живота провео бавећи се државним пословима. Пошто је у земљотресу 1667. настрадао велики број племића, рано су му додељивани високи положаји у влади (члан Сената, три пута биран за кнеза) и политички осетљиве и опасне поклисарске мисије: одмах после земљотреса ишао је код млетачког генералног провидура за Далмацију, а потом на Порту у Турску (1667–1669; 1678). Те послове обављао је с дипломатском спретношћу и патриотском оданошћу. Држава је, супротно обичајима, поставила у Дубровнику трајно обележје у знак сећања на његову пожртвованост. Својим деловањем у потпуности је био посвећен обнови Дубровника после земљотреса. Састављао је правничке и географско-историјске списе којима се регулишу државне уредбе и прилагођавају ситуацији после разарања града. Књижевно дело **Б.** чини неколико пригодних песама (две у славу религиозног епа *Кристијада* и њеног аутора Џона Палмотића, Рим 1670), од којих је *Град Дубровник властелом у трешњу* (Анкона 1667) с темом страдања града, а спев *Фениче* предсказује његову обнову. Најважније дело је религиозно-рефлексивни спев *Главосјечење навјеститеља Језусова светога Ивана Крститеља* (Дубр. 1868), познат и под скраћеним називом *Еродијада.* Настао на основу старозаветне легенде, темом и низом карактеристичних мотива (грех, охолост, мизогинство, похлепа, врлина/порок), хришћанском поруком и стилским карактеристикама (изненадни јаки контрасти, китњаст израз) типично је барокно дело. Умро је окован у турској тамници у Силистрији јер је непопустљиво штитио интересе Републике (претпоставља се да су му кости сахрањене у Летници на Косову, где је постојала дубровачка колонија). ДЕЛО: *Фениче алити срећно нарешење граду Дубровнику по трешњи...*, у: З. Бојовић, „Песнички опис спасавања светачких моштију у Дубровнику после земљотреса 1667. године", *Словенско средњовековно наслеђе*, *Зборник у част професора Ђорђа Трифуновића*, Бг 2002. ЛИТЕРАТУРА: Л. Војновић, „Посланство и смрт Николе Боне (1678)", у: *Дубровник*, V, 1896; Р. Самарџић, *Борба Дубровника за опстанак, после великог земљотреса* *1667*, Бг 1960; *Велики век Дубровника*, Бг 1962; Б. Летић, *Родољубље у дубровачкој књижевности XVII вијека*, Сар. 1982; З. Бојовић, *Ренесанса и барок*, Бг 2003; М. Татарин, *Феникс. Живот и дјело Николице Бунића*, Зг 2004. Злата Бојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНИЋ, Саро **БУНИЋ, Саро**, песник, државник (Дубровник, 1632 – Дубровник, 7. III 1721). Син песника Џива Бунића. Активно учествовао у управи Дубровником, био члан свих тела и 28 пута биран за кнеза. Боравио у дипломатској мисији у Венецији (1692–1693). Био добар зналац дубровачке историје и литературе (помагао је Ф. Ричепутију у прикупљању података за *Illyricum sacrum*), поседовао велику библиотеку, сарађивао с многим писцима и живо учествовао у савременом књижевном животу, првенствено као члан „Академије испразнијех". Писао љубавну, религиозну и пригодну поезију (поводом венчања, замонашења, осмртницу Џ. Палмотићу). Његови препеви молитви певали су се у женским манастирима. Најзначајнији је корпус посвећен Св. Рози из Лиме (1671), који обухвата животопис „изговорен у језик словински", у прози (*Живот замјерни и смрт придрага свете дјевице Русе... рођене у граду од Лиме у Америци*), епску песму (*Света Руса од новога свијета*) и циклус песама (*Ћудоредне и свете пјесни у похвалу Св. Русе Лимане и Св. Катарине дјевице мученице*). Објављено је само неколико његових песама. Заступљен у издању М. Решетара *Стари писци хрватски*, књ. 24, Зг 1918 (међу песмама И. Ђурђевића). ЛИТЕРАТУРА: М. Деановић, „Одрази талијанске академије ‚degli Arcadi' преко Јадрана", *Рад ЈАЗУ*, 1933, 248. Злата Бојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНИЋ, Сима **БУНИЋ, Сима**, глумац, драмски писац (Лесковац, 26. II 1882 – Ниш, 14. VI 1914). Као гимназијалац писао драмске текстове и изводио их с друговима. После другог разреда гимназије отац га је послао у Београд на изучавање трговачког заната. Oпседнут позориштем, гледао све представе, занемарио трговину и започео рад као статиста и гардеробер, а затим постао помоћник позоришног сликара Маиновића. Ступио у позоришну трупу Д. Нишлића (1898), потом прешао код Д. Симића Кеча, па код Н. Марковића, Ј. Стојчевића и Љ. Рајичића Чврге (1905/06), а следеће три године био у „Синђелићу" К. Делинија и путујућој трупи М. Лазића. Самосталну позоришну трупу „Заједница" основао 1910. У њој је испољио све своје театарске способности и смисао за организацију, био је управник, организатор гостовања, писац драмских текстова, сценограф и главни глумац. Од 1912. био управник ,,Синђелића" у Нишу. Био је просечан глумац, с успешнијим улогама у лесковачко-нишком жаргону. Написао је десетак драмских текстова, од којих су најзапаженији *Војвода Брана*, *Једна ноћ у харему*, *Дочек краља Милана у Лесковцу* и драматизација *Зоне Замфирове* С. Сремца. Под псеудонимом Зафир објавио једночинку *Статус кво и фрау од Балплаца* (Ниш 1912). Текстови су му играни и између два светска рата. *Зона Замфирова* је остала на репертоару неких позоришта све до почетка XXI в. (НП Лесковац). ЛИТЕРАТУРА: Ф. Фазловски, ,,Сима Бунић као драмски писац", *ЛЗ*, 1965, 5; Д. Трајковић, ,,Глумац, сценограф и драмски писац Сима Бунић и његово позориште", *ЛЗ*, 1975, 15; С. Војновић, ,,Једночинка *Статус кво и фрау од Балплаца* или Европски рат Симе Бунића", *ЛЗ*, 1994, 34. Добросав Илић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНИЋ, Џиво **БУНИЋ, Џиво**, песник, кнез (Дубровник, 1591 – Дубровник, 6. III 1658). Ова грана породице имала је и презиме Вучић. Био је угледни дубровачки властелин, имућан и предузимљив и имао је велику улогу у настојању дубровачке владе да нађе решење за кризу властеоског сталежа до које је дошло у XVII в. Пет пута је био кнез Дубровачке републике. Књижевни углед је стекао збирком песама *Пландовања* (*Дубровник*, 1849), једином дубровачком песничком збирком тога времена која насловом сугерира ауторову поетику – да је поезија ствар доколице. Његове љубавне песме образују најцеловитију барокну песничку збирку, испевану у полиметрији и са свим знацима новога стила. Опевао је за барок типичне теме или традиционалне мотиве љубавне лирике (са траговима петраркизма који се уткивају у нов песнички доживљај љубави), прилагођене новом сензибилитету (пролазност лепоте и младости; природна лепота која има надмоћ над извештаченом; нови идеал жене у поезији; слободно опевање лепоте женског тела и уживања у љубави и др.). Био је изразити мариниста и у његовој поезији су се осећали утицаји савремене барокне италијанске поезије. Писао је рефлексивне и религиозно-рефлексивне песме које су у потпуности одговарале расположењу човека XVII в. (о пролазности, непостојаности и ништавности овоземаљског живота; о греху и покајању, о смрти и сл.). Испевао је неколико пригодница (надгробницу песнику Стијепу Ђурђевићу, песму у част објављивања Гундулићеве *Аријадне* и др.). **Б.** песнички стил одликују богатство тада још свежих барокних фигура и досетке (кончета), али и претераност у сликовитости и песничким поигравањима, пренаглашеност контраста, нагомилавање песничких украса. У оквиру *Пландовања* налазили су се и „пастирски разговори" (делом парафразе италијанске пасторалне литературе), међу којима се истиче комични спев *Горштак*, пародија петраркистичког превазиђеног, клишираног начина исказивања љубави. Барокни контраст у његовом певању измирен је религиозно-рефлексивним спевом *Мандалијена покорница*, објављен неколико пута (Јакин 1630). У њему је обрадио популарну тему о покајању опевајући библијску грешницу из Магдале (с великим слободама у описивању греха). Његови непосредни потомци, синови Саро и Никола, као и унук Џиво, били су такође песници. ДЕЛА: *Дјела Џива Бунића Вучића*, Зг 1971. ЛИТЕРАТУРА: Д. Павловић, „Иван Бунић, дубровачки песник XVII века", *ПКЈИФ*, 1940, 19; Д. Фалишевац, *Иван Бунић Вучић*, Зг 1987. Злата Бојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНИЋ ЛУКОВИЋ, Пијерко **БУНИЋ ЛУКОВИЋ, Пијерко** (маркиз de Bona), писац (Дубровник, 14. I 1788 – Дубровник, 18. VII 1846). Потиче из племићке породице чији су чланови почетком XIX в. били укључени у политичке борбе за обнову тек укинуте Републике. Као један од вођа устанка против Француза 1813. био је рањен у Грушкој бици. Не мирећи се с нестанком Републике, провео је једну деценију (1814–1824) ван Дубровника (Александрија, Каиро, Трст). Од повратка 1825. претежно је боравио на имању бавећи се књижевним и позоришним радом, музиком и компоновањем. Сачувана му је збирка од четрдесетак љубавних, шаљиво-сатиричних, родољубивих и пригодних песама. У славу Михаила Обреновића испевао је песму *У хвалу Србије* (1842), поздрављајући оснивање ДСС. Написао је тридесетак драма (трагедија, комедија, игроказа, фарси, историјских драма), представљајући претежно породичне односе, с наглашеном поуком, а касније чешће историјске теме, ослоњене на народна предања и средњовековне легенде (*Мурат под Биоградом*, *Три босанска краља*, *Мухамед II у Босни*, *Рат дубровачки с Стјепаном Херцегом Косачом* и др.). Организовао је позоришне представе и покушао да оснује аматерску дружину. Био је присталица илирског покрета, али није прихватио Гајев правопис. Сакупљао је народне пословице. У његовом разноврсном делу преплићу се традиција дубровачког песништва XVIII в., класицистички и романтичарски тонови. ДЕЛА: *Чехуљице*, Слит 1866; А. Павешковић, *Сликотворство Пјерка Бунића Луковића*, Дубр. 1987. ЛИТЕРАТУРА: С. Кастропил, *Пијерко Бунић и илиризам*, Дубр. 1956; А. Павешковић, *Пијерко Бунић Луковић – уротник и пјесник*, Дубр. 1986. Злата Бојовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНОВИ **БУНОВИ**, село у Републици Српској на десној страни долине ријеке Дрине, око 8 км јужно од општинског сједишта Фоче. Западно од насеља је пут Брод – Шћепан Поље. Насеље је дисперзивног типа на планинској страни од 500 до 900 м н.в. и чини га неколико заселака (Подграђе, Рудине, Радаци, Луке, Перизовићи, Задубље). Село је 1991. имало 129 становника од којих су 99,2% били Срби. Од 1953. **Б.** су депопулациона средина. ЛИТЕРАТУРА: Б. Кривокапић, „Фоча", *Географски хоризонт*, 1961, 4. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНУШЕВАЦ, Коста **БУНУШЕВАЦ, Коста**, сликар, мултимедијални уметник (Сплит, 20. I 1948). Дипломирао 1972. на Одсеку сликарства Академије ликовних уметности у Београду, у класи професора Стојана Ћелића. Значајна остварења представљају изложбе слика и објеката у Галерији Графичког колектива (1973) и Галерији Дома омладине Београда (1980), као и изложбе у Женеви, Греноблу и Бриселу. Реализовао позоришне представе (перформансе) у више галеријских и вангалеријских простора (*Драгиша, живот је чудна ствар*, СКЦ Београд 1976), сценографију за филмове *Ренингтон*, *Сплав Медузе*, *Дечко који обећава*, *Давитељ против давитеља* (као асистент), сценографије, костиме, режију *Космичких бедника у прелазном периоду* (Дом омладине Београда). Ликовно опремио едицију *Superroman* (*Књижевне новине*). Бави се и фотографијом, конципирањем изложбених поставки, дизајном накита, костима и другим мултимедијалним уметничким активностима. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Србији ‚95*, Бг 1995. Весна Круљац \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНУШЕВАЦ, Радмила **БУНУШЕВАЦ, Радмила**, новинар (Београд, 16. XI 1911 – Београд, 4. VII 2006). У младости играла хазену и била чланица екипе *Југославија*. Дипломирала 1937. на Правном факултету у Београду. Први новинарски рад објавила у *Политици* 1931, у којој је радила до 1966. Уређивала „Женску страну" и више година била уредница Културне рубрике. Писала и позоришне рецензије (1937–1939, 1949–1953). После ослобођења Београда била је у првој редакцији *Политике*, која је октобра 1944. покренула поновно излажење листа. Боравила 1953–1955. у Паризу, где јој је супруг Милан Дединац био саветник југословенске амбасаде. Игор Холодков \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНУШЕВАЦ, Тома **![001_Toma-Bunusevac.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-toma-bunusevac.jpg)БУНУШЕВАЦ, Тома**, инжењер шумарства, универзитетски професор (Београд, 1. III 1914 – Београд, 8. X 1998). Дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду 1936, где је од 1938. радио као асистент на предмету Геодезија, а 1945. изабран за сталног хонорарног наставника за предмет Обнова и гајење шума. Докторирао 1954. на Шумарском факултету, потом биран у свим звањима, а за редовног професора 1960. Један је од оснивача првог самосталног Шумарског факултета у Југославији, чији је био декан (1959–1960), као и Одсека за хортикултуру у Београду. Први је професор Шумарског факултета који је изабран за проректора Београдског универзитета (1967–1971) и председника Комисије за науку и међународне везе Заједнице југословенских универзитета. Члан научног савета и стални сарадник Института за екологију и биогеографију САНУ, Националног савета за шумарство Академског савета ФНРЈ, Комисије за шумарство и за заштиту и уређење предела, Савета за човекову средину и просторно уређење СИВ СФРЈ и Комисије за заштиту средине скупштине СР Србије и града Београда. Редовни члан Интернационалне академије за пејзажну архитектуру у Риму (1977). Члан Извршног одбора Интернационалне уније шумарских научних установа (IUFRO) 1954–1967. Као научни радник у области биолошких проблема гајења шума, хортикултуре и заштите средине, учествовао у раду низа конгреса, симпозијума и семинара у иностранству. Као експерт радио на изради разних пројеката у Ираку, Алжиру и Либији. Са места проректора остварио сарадњу са многим универзитетима у Европи, Африци и Азији. Један је од првих стручњака за област гајења шума у Југославији и Србији. Његов научни рад обухвата дела у областима гајења шума и уређивање паркова. ДЕЛА: *Техника обнове и гајења шума*, Бг 1950; *Гајење шума*, 1, Бг 1951; „Едафски услови букових шума Србије", *Зборник радова САНУ*, 1953, 3; „Климатски услови североисточне Србије и појава сушења стабала у њеним буковим шумама", *Гласник Шумарског факултета*, 1959, 17; „Подизање и гајење шума у решавању проблема заштите и унапређења животне средине СРС", *Саветовање о заштити и унапређењу животне средине*, Бг 1978; „Зелене површине дуж наших путева", *10. конгрес Савеза друштава за путеве Југославије*, Аранђеловац 1978. Мирјана Голубовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНУШЕВАЦ БИНГУЛАЦ, Анђа **БУНУШЕВАЦ БИНГУЛАЦ, Анђа**, новинар (Ниш, 28. XI 1900 – Стари Сланкамен, 6. XI 1980). У Београду завршила Правни факултет 1924. Још као студенткиња писала за *Радничке новине*. Каријеру започела 1926. у београдској *Политици* и постала прва српска професионална новинарка. Поверена јој је рубрика *Женски свет*, коју је она зналачки водила. Умела је да одабере предмете који су тадашњу женску читалачку публику највише интересовали. Писала је и о деци, неговању беба и васпитању и образовању подмлатка старијег узраста. Била је и добар репортер, трагајући за темама које су имале шири друштвени значај. ЛИТЕРАТУРА: *Новинари*, Н. Сад – Бг 1967. Игор Холодков \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУНЧИЋ, Сава **БУНЧИЋ, Сава**, ветеринар, универзитетски професор (Нови Сад, 30. IV 1950). Дипломирао (1974), магистрирао (1980) и докторирао (1985) на Факултету ветеринарске медицине у Београду, где се по дипломирању запослио и где је биран у наставна звања до ванредног професора (1992). Радио је у Институту за месо на Новом Зеланду (1993–1998), а затим биран у звање старијег предавача на Факултету за медицинске и ветеринарске науке Универзитета у Бристолу (1998–2006). Од 2006. је редовни професор Департмана за ветеринарску медицину Пољопривредног факултета у Новом Саду. Дипломата је Европског колеџа за ветеринарско јавно здравље, научни експерт Европске агенције за безбедност хране, члан уређивачког одбора три међународна научна часописа. Предаје хигијену и технологију меса. Предавач је по позиву на више факултета у Европи. Написао је уџбеник *Integrated Food Safety and Veterinary Public Health* (Wallingford 2006), а аутор је и појединих поглавља у још четири књиге. Предмет његовог научноистраживачког рада је епидемиологијa бактеријских алиментарних патогена дуж ланца производње хране (меса) и контролне мере за њихову елиминацију. Међу првима у свету истраживао је улогу генотипске и фенотипске разноликости појединих сојева унутар исте врсте патогених бактерија, укључујући *Listeria monocytogenes* и вероцитотоксичне *Escherichia coli* 0157. Такође мећу првима у свету започео је истраживања значаја природне селекције сојева бактеријских алиментарних патогена дуж ланца хране. Применом молекуларне суптипизације, поменутих патогена, са различитих тачака ланца хране (фарма, кланице, месо, потрошачи) доказано је да на почетку тог ланца постоји велики број генотипова али да нису сви једнако важни, а до потрошача стиже и изазива болест мањи број који може да прође „пирамиду преживљавања" као најотпорнији и највирулентнији. Део научне активности везан је и за резидуе лекова у намирницама, биогене амине у производима од меса и увођење савремених поступака контроле производног процеса (GMP, HACCP). **Б.** је редовни члан Академије ветеринарске медицине Српског ветеринарског друштва. ДЕЛА: и S. M. Avery, „Microbiological Safety of Meats: Listeria monocytogenes", y: W. K. Jensen, C. Devine, M. Dikeman (yp.), *Encyclopedia of Meat Sciences*, Oxford 2004; коаутор, „The occurrence of Escherichia coli 0157 in/on faeces, carcasses and fresh meats from cattle", *Meat Science*, 2009, 82. ЛИТЕРАТУРА: *Marquis Who' s Who in the World*, New Jersey 2003; *Књига наставника Департмана ветеринарске медицине*, Н. Сад 2010. Милан Балтић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЊА **БУЊА**, примитивна грађевина у северној и средњој Далмацији и Истри, углавном кружног облика, ниских и уских врата с минијатурним прозором. Изведена у суво, без малтера, од грубих камених прстенова, који се према горе у унутрашњости сужавају и на врху затварају већом каменом плочом. Служила је у прошлости за становање, а данас углавном за склањање стоке, пастира и сл. Има кружну основу, а гради се од камених хоризонтално слаганих плоча, без примене везивног малтера. Доњи, обељени део зида чини ефектан контраст горњим необељеним каменим плочама. У пољима **б.** служе као спремишта, а у насељима као куће за становање. Порекло им је у медитеранској мегалитичкој архитектури. Овај тип грађевине се одржао скоро непромењен још од другог миленијума п.н.е. и још увек одговара потребама становника. Поред назива **б.**, присутни су и називи ћемер, кућица, пољарица, кажун, кажита. ЛИТЕРАТУРА: С. Малдини, *Енциклопедија архитектуре*, Бг 2004. Бранка Ланцош Малдини \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЊАК, Петар **БУЊАК, Петар**, полониста, преводилац, универзитетски професор (Београд, 1. XII 1960). Дипломирао на Филолошком факултету у Београду (1981), где је магистрирао (1987) и докторирао (1996). Од 1983. ради на Фил. ф., од 2009. у звању редовног професора. Бави се српско-пољским књижевним и културним везама, чему је посвећена његова књига *Преглед пољско--српских књижевних веза: до II светског рата* (Бг 1999). У истраживања ранијег периода тих веза укључио је теме рецепције српске поезије у пољској књижевности, историјат и правце развоја српске полонистике (*Polonica et polono-serbica. Огледи и скице*, Бг 2001), посебно у књизи огледа (у коауторству са М. Топићем) *Пољски мотиви и ритмови у транскрипцији Десанке Максимовић* (Бг 2001), значајном доприносу изучавању генезе појединих збирки српске пјесникиње (*Тражим помиловање*) и пољско-српских књижевних веза у XX в. Ново подручје обиљежио је и обогатио изучавањем превода српске народне књижевности у пољској традицији (у коауторству са М. Топићем, *Фолклор и превод. Огледи о рецепцији cpпcкoг народног пecништва у пољској књижевности*, Бг 2007). Такође преводи пољске и руске писце (Пшибишевски, Мрожек, Кулаковски, Чехов, Акуњин и др.). Добитник је Нолитове награде 2001. за превод *Опроштаја с Матјором* Валентина Распутина. ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер, „Петар Буњак: Преглед пољско-српских књижевних веза, Београд, 1999", *ЗМСС*, 1999, 56–57; М. Сибиновић, „О континуитету отворености за културне контакте", *ЗМСКЈ*, 1999, 47, 2/3. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЊАЦ, Владимир **БУЊАЦ, Владимир**, књижевник, новинар (Загреб, 10. VI 1928 – Београд, 17. II 1999). У Београду студирао архитектуру, потом биологију, а од 1954. југословенску и општу књижевност. Са сликаром Б. Маскарелијем основао двојезични књижевни лист (српскохрватски–италијански) *Осврти–Sguardi* (Ровињ). Уређивао часопис *Видици*, био секретар редакције часописа *Дело*, а касније уредник у Радио Београду. У периодици објављивао књижевну, ликовну и филмску критику и есејистику. Пажњу књижевне критике привукао првом књигом *Цвеће долине Јозафат* (Бг 1966), која садржи шест приповедака, као и кратким романом о животу малог славонског места у првим ратним данима 1941. Објавио две књиге посвећене Црњанском *Дневник о Црњанском* (Бг 1982) и *Каменовани Црњански* (Бг 1986), у којима документаристички приступа околностима и догађајима из пишчевог живота. У сатиричној драми *Император* (Бг 1973) метафорично говори о искуству савременог човека као о драми људске цивилизације. Са С. Чикешом написао сценарио за филм *Далеко небо* (1982). За дугогодишњи рад у новинарству награђен је новинарским признањима „Златни микрофон" и Орденом рада са златним венцем. ДЕЛА: роман: *Љубави господина Августина фон Рајаковича*, Бг 1970; монографије: *Јеретички Бранко Ћопић: 1914–1984*, Бг 1984; *Чесме и фонтане Београда*, Бг 1986. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ћирилов, „Предговор", *Император*, Бг 1974; Љ. Видаковић, „Владимир Буњац: *Јеретички Бранко Ћопић*", *Свеске*, 1991, 3, 10; *Два века српског новинарства*, Бг 1992; С. М. Франић, „Одлазак исписника по перу", *ЈУ филм данас*, 1999, 1, 50. Наташа Половина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЊАЦ (БУНИЋ) **БУЊАЦ (БУНИЋ)**, **Радован**, кнез (?, око средине XVII в. – Загреб, 1703). Српски крајишки првак који се крајем XVII и почетком XVIII в. борио против потчињавања области између Купе и Уне (данашње Баније) власти хрватског бана и загребачког бискупа. Из расположивих извора види се да је у лето 1699, заједно с кнезовима Јанком Боројевићем и Теодором Деретом, код цркве у селу Боројевићима учествовао на тајном састанку с официрима из Петриње, противницима банске власти, којима се заклео на верност да би, потом, био изабран за једног од народних депутираца који су пошли у Беч да би издејствовали да област између Купе и Уне буде укључена у Вараждински граничарски генералат, насељен искључиво Србима, и да њени становници највећим делом такође Срби, не постану сељаци-кметови него да остану у свом војничком стању, као и да садрже у области око Новог на Уни, коју је требало вратити Турцима. Депутација, у којој је **Б.** био један од најугледнијих, успела је да почетком октобра 1700. од цара Леополда I издејствује за све крајишнике патент који их је штитио од навале и насиља хрватске банске власти. Другим царским патентом, од 2. X 1702, цар је крајишку област између Купе и Уне прикључио Вараждинском генералату и крајишнике поново узео у заштиту, помињући **Б.** као првог међу делегатима који су тај патент издејствовали, што сведочи о његовом угледу и значају у тамошњој крајишкој средини. Али, то га је скупо стајало кад је, већ 1703, цар коначно одлучио да област између Купе и Уне подложи власти хрватског бана и загребачког бискупа. Као њихов противник, **Б.** је био ухваћен и 21. августа саслушаван у бискупској курији у Загребу пошто је био означен као „antesignanus Valachorum", односно вођа Срба који су се тада побунили против враћања Турцима краја око Новог и том приликом напали и турске и аустријске комесаре за разграничење двеју Царевина. Ускоро потом над њим је извршена смртна казна. ИЗВОР: С. Гавриловић, *Грађа за историју Војне границе у XVIII веку*, I, Бг 1989. Славко Гавриловић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЊЕВАЦ, Милан **БУЊЕВАЦ, Милан**, театролог, критичар, прозаиста (Добој, 25. IV 1941). Филолошки факултет на катедри за Општу књижевност завршио у Београду (1965), а докторирао у Стразбуру 1968. Радио као научни сарадник и шеф пројекта у Институту за књижевност и уметност у Београду до 1972. Био лектор српскохрватског језика на универзитетима у Стразбуру (1972–1975) и Нансију (1983–1985), драматург у Позоришту на Теразијама (1979–1982), професор француског језика и књижевности у средњим школама у Француској и у Интернационалном институту француских студија при универзитету у Стразбуру (од 1975. с прекидима до 2005). Уређивао часописе *Видици* (Бг), *Bulletin des jeunes romanistes* (Стразбур), *Trèfle* (Лион). Приредио тематски број посвећен семиологији позоришта (*Позориште*, 1973, 1–2, Тузла), а и коуредник је зборника посвећеног методологији проучавања страних језика *L'Écrit en Français Langue Étrangère. Réflexions et Propositions: Actes du Colloque* (Стразбур 1994). Као театролог бавио се структуром драмског дела и семиологијом позоришта развијајући метод који обједињује строгу формализацију и минуциозну анализу (*Анујев калеидоскоп*, Бг 1972; *Време у драми*, Бг 1980; *Народни посланик Бранислава Нушића*, Бг 1983). Као есејиста и критичар посебну пажњу је посветио структуралном тумачењу књижевних дела (приредио зборник *Структурални прилаз књижевности*, Бг 1978). У приповедној прози с успехом обједињава фактографију и фантазију, свакодневну реалност и апсурд, с примесама хумора (*Зелена маска у облику ципеле*, Бг 2007). За путописну прозу „Умбријски фрагменти" (*Студент*, 1965) награђен је италијанском наградом „Premio Unbria". Превео на француски језик и опширним предговором пропратио изабране песме А. Петрова (*Le Cinquième point cardinal*, Paris 2010). ЛИТЕРАТУРА: Б. Вукадиновић, „Шеме и графикони у критичком тексту", *Књижевна реч*, 1974, 23; А. Ј., „Структуралистички прилаз књижевности", *КН*, 1974, 9, 12; Р. Путник, „Теорија драме. Испитивање времена", *Политика*, 15. XI 1980; А. Петров, „Уместо блога, а о прози М. Буњевца", *ЛМС*, 2009, 7–8. Александар Петров \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЊЕВАЧКЕ И ШОКАЧКЕ НОВИНЕ **БУЊЕВАЧКЕ И ШОКАЧКЕ НОВИНЕ**, недељни лист за политику, поуку, забаву и газдинство који је почео излазити 19. III 1870. у Калочи (Мађарска). Лист је писан на икавици, латиничним писмом, намењен, пре свега, буњевачком и шокачком становништву у Бајском троуглу. Бискуп Иван Антуновић га је уређивао и издавао са жељом да пробуди и подигне националну свест Буњеваца и Шокаца. Лист је у почетку био изразито југословенски оријентисан, а сам уредник желео је подршку и српске и хрватске стране. Лист се бавио, углавном, истим темама: национална свест, питање буњевачког језика и просветитељство. Књижевни прилози су се у почетку објављивали у *Надометку*, а од 1871. ова рубрика прераста у додатак *Буњевачку и шокачку вилу*. Због разних видова притисака власти Аустроугарске ***Б. ш. н.*** су престале излазити 1872, док је *Буњевачка и шокачка вила* излазила до 1876. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Буљовчић, *Филолошки огледи*, Суб. 1996. Сузана Кујунџић Остојић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЊЕВАЧКЕ НОВИНЕ **![001_Bunjevacke-novine.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bunjevacke-novine.jpg)БУЊЕВАЧКЕ НОВИНЕ**, информативно-политичко гласило буњевачке националне заједнице које је покренуто у Суботици августа 2005. Излази једном месечно, на 32 стране, у тиражу од 1.000 примерака. Наставља традицију *Буњевачких и шокачких новина* које је бискуп Иван Антуновић издавао у Калочи. Штампа се латиничним писмом, на буњевачком говору икавског наречја. Главна уредница је Сузана Остојић Кујунџић. Лист прати активност буњевачке заједнице и Буњевачке матице, доноси историјске прилоге, пише о народним обичајима и светковинама, о пољопривреди и радиности, као и о образовању и културном животу. Новине служе и као уџбеник у школама у којима се настава одржава на буњевачком говору. Душан Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЊЕВИЋ, Душан **БУЊЕВИЋ, Душан**, свештеник (Сарајево, 25. IV 1928). Живео и школовао се у Стону код Дубровника, Мостару, Нишу и Београду, одакле 1944. одлази у четнички Чегарски корпус. После ослобођења хапшен због растурања Гролове *Демократије* и истеран из свих школа (1946). Ухапшен 1949. и оптужен да је с оцем био предводник опозиционе организације Савез нација Југославије. Студирао је теологију и уметност. У Грчку пребегао 1954, а 1956. добио америчку визу и емигрирао. Завршио студије енглеског и историје у САД и магистрирао на теми о грађанском рату у Југославији. У Чикагу је 50-их година био активиста Српске православне цркве, секретар Главног одбора Српске братске помоћи, председник омладине Српске народне одбране и почасни члан Земљорадничке странке. Шездестих година био је директор Српске школе при цркви Св. Сава у Гери. У лето 1964. је рукоположен за свештеника у јурисдикцији владике Дионисија, који га је именовао за пароха Храма Св. Јована Крститеља у Сан Франциску. Седамдесетих постао протојереј и архијерејски намесник Новограчаничке митрополије. Активан у Конгресу српског уједињења. Живи и ради у Сан Франциску. ДЕЛО: *Национални покрет отпора 1941-1945. и Дража Михаиловић*, Сан Франциско 1960. ЛИТЕРАТУРА: *Срби у Америци*, Бг 2003; *Илустрована историја српске дијаспоре*, Бг 2006. Марко Лопушина \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЊЕВЦИ **БУЊЕВЦИ**, јужнословенска етничка група, католичке вере, штокавско-икавског наречја српскохрватског језика. У Србији их има нешто више од 20.000. Највећи број живи у северном делу Бачке, углавном у Суботици, Сомбору и околним насељима. О пореклу, припадности и етимологији имена има много теорија, али ниједна дефинитивна. Као стара постојбина најчешће се сматра подручје реке Буне у Херцеговини, али и јужни Јадран, све до грчко-албанске границе. У Бачкој се први пут помињу 1622. Од 70-их година XIX в. почиње национални препород **Б.** као одговор на мађаризацију. Значајну улогу одиграли су у припајању Војводине Србији 1918. Имају богату народну традицију и фолклор, које и данас негују. Младена Прелић **Историја. Б.** су становници делова Лике, Далматинске Загоре, Херцеговине и Босне, одакле се један део њих преселио у северну Бачку, у највећем броју током друге половине XVII в. Познатији су као бачки **Б.** и признати као национална мањина само у Србији, иако живе у околним земљама (Хрватска, Босна и Херцеговина и Мађарска, где се изјашњавају као Хрвати као и један део бачких **Б.**). Својим насељавањем створили су бајски троугао Суботица–Сомбор–Баја, а највише их има у Суботици, као и у Чонградској и Пештанској жупанији данашње Мађарске. Разлог за селидбу била је неуспела буна против личког санџак-бега, али и неплодна, шкрта земља и тешки услови живота. Новонастањена бачка равница, иако веома плодна, није сасвим умањила њихове недаће. И даље су ратовали с Турцима, а после Сенћанске битке (1697) велики део Бачке је претворен у Аустријску војну границу, коју су **Б.** чували деценијама. Учествовали су у Ракоцијевом устанку (1703–1709), на страни Аустрије, али су их без обзира на то харали и убијали и аустријски и мађарски војници. Неповољно се на **Б.** одразило и укидање Војне крајине, јер су мађарски феудалци хтели да их претворе у кметове, против чега су се жестоко борили заједно са Србима. ![001_Bunjevci_narodna-nosnja.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-bunjevci-narodna-nosnja.jpg) Након коначног протеривања Турака почео је и просперитет **Б**. Томе је допринела и плодна земља коју су вредно обрађивали. Било је много оних који су је добили због заслуга у ратовању с Турцима, а многе породице стекле су и племићке титуле. За напредовање **Б.** важна је и чињеница да су два града у којима су већином живели постали краљевски градови – Сомбор (1749) и Суботица (1779), што је довело до брзог развоја трговине и напретка. Током XVIII в. **Б.** и Срби били су најбројније становништво у Бачкој жупанији и сегединској војној управи. Ово економско јачање код **Б.** није пратио и кулурни развој, нити је то довело до развоја грађанске класе и интелигенције, који би били носиоци националне просвећености. Аустријска власт је под крај XVIII в. и с почетка XIX почела са систематским колонизовањем немачког и мађарског живља. Врло брзо је почела јака мађаризација **Б.**, јер би племићи и школовани људи лако променили језик и културу. Сељаштво је, међутим, сачувало језик и обичаје јер су живели од свог рада и нису били подложни притисцима. И поред тога, култура се ипак развијала. Прва буњевачка књига *Размишљања прибогомне од љубави божје*, коју је написао Михајло Раднић Бачванин, штампана је 1683. у Риму. Ловро Брачуљевић је у својој књизи *Узао серафимске горуће љубави* (Будим 1730), чак 100 година пре Вука Стефановића Караџића, написао „пиши онако како говориш". У процесу мађаризације **Б.** велику улогу је играла и Католичка црква, која је уз помоћ државних власти плански упућивала мађарске свештенике у буњевачке средине. Мађаризација је била још успешнија и због разједињености Срба и **Б**. Под утицајем Католичке цркве и антинационалног свештенства суботичка градска управа донела је одлуку да се припадници православне вере искључе из градског већа те да им се забрани досељавање у Суботицу. Ове одлуке резултовале су исељавањем Срба, на чије место су се досељавали Мађари, а **Б.** су остали усамљени. Након Аустроугарске нагодбе (1867) народни буњевачки језик био је потискиван, у градским срединама укинут, док је у сеоским тај процес трајао до 1897, од када је у школама коришћен искључиво мађарски. Због употребе матерњег језика **Б.** су у Калочи били кажњавани са 25 форинти или исто толико батина. Забрањиван је рад буњевачких националних друштава. Први организован отпор мађаризацији и рад за националну одбрану **Б.** пружио је Иван Антуновић 1870. када је покренуо *Буњевачке и шокачке новине*. Сам је писао чланке и уређивао лист, а убрзо је почео и с издавањем подлистка *Буњевачка и шокачка вила*, која је почела самостално да излази 1873. Радом и залагањем, уз свесрдну помоћ Амброзија Бозе Шарчевића, успео је да свој културно-просветитељски покрет развије и у национално-политички. Ишколовао је 200 сиромашне буњевачке деце, од којих су многи касније били његови сарадници и настављачи његових залагања. Антуновић је будућност **Б.** видео у уједињењу свих Јужних Словена, али у једној цркви – Католичкој. Његова књига *Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих у погледу народном, вјерском, умном, грађанском и господарском* (Беч 1882) и данас је једна од најпознатијих књига о **Б.** која заговара јединство јужнословенских народа, под окриљем Католичке цркве, као најбољем миљеу у којем би **Б.** могли доживети просперитет. Мијо Мандић, један од најдаровитијих Антуновићевих ученика, уз велике напоре и у великој беспарици покренуо је и уређивао *Невен* (1884–1940), с почетка у Каћмару (Мађарска), а касније у Суботици. Поп Пајо Кујунџић, такође Антуновићев следбеник, уређивао је од 1884. до I светског рата календар *Суботичка Даница*. Покренуо је 1913. Удружење за буњевачку школу, али ову идеју није одобрила власт. Калор Милодановић, један од првих сарадника *Буњевачких и шокачких новина*, сам је издавао и уређивао *Субатички гласник* (1873–1876). Буњевачки народни покрет појачан је оснивањем Кола младежи (1896) и Пучке касине (1878), која је као буњевачка друштвено-културна организација сваке године, почевши од 1879, организовала народну свечаност „Прело". Буњевачка странка основана је 1906. Најјаче упориште за националну самосталност **Б.** је њихово учествовање у присаједињењу Краљевини СХС на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. XI 1918. На њој je учествовало 747 одборника, од тога 84 **Б.**, који су бирани по систему један одборник на 1.000 становника. Поред Јаше Томића, присутнима се обратио и поп Блашко Рајић, велики буњевачки родољуб, уредник листа *Наше новине* (1907) и први сакупљач народне поезије *Народно благо* (Суб. 1912). Био је учесник и на Мировној конференцији у Паризу када је склопљен Тријанонски уговор, где је његовим залагањем Суботица остала у склопу Војводине. То није успело и за Бају, која је тада припала Мађарској у којој је, како се сматра, остало око 100.000 **Б**. Иако су уједињење **Б.** одушевљено прихватили, великог напретка у њиховим настојањима није било. Још веће разочарење дошло је пред крај II светског рата, када је одлуком Главног народноослободилачког одбора Војводине 14. V 1945. изречено наређење **Б.** и Шокцима да се они у сваком погледу и у свим документима морају третирати као Хрвати. Тако почиње пет деценија у којима **Б.** живе и умиру под туђим идентитетом. Њихови обичаји и матерњи језик поново се затиру, а опет их је сачувало сељаштво, као економски и културно најсамосталнији слој. Рушењем комунистичког режима и поновним буђењем нација 1991. **Б.** су признати као национална мањина у Србији. Добили су *Речник бачких Буњеваца* (Марко Пеић, Грго Бачлија, редактор Драгољуб Петровић, Н. Сад – Суб. 1990), Буњевачка матица је реоснована 1995, оформљен је Национални савет **Б.** (2003), Буњевачки информативни центар (2005), који је исте године наставио традицију излажења листа *Буњевачке новине*, дечји лист *Тандрчак* почиње 2008. с излажењем. **Б.** имају радио и ТВ емисију, те интернет сајт на матерњем говору, десет институција, усвојен грб, заставу, химну, а после једног века (2007) у ниже разреде основних школа уведен је изборни предмет Буњевачки говор са елементима националне културе. Од 2011. овај изборни предмет учи се и у вишим разредима основне школе. Сузана Кујунџић Остојић **Говор**. Бачки **Б.** потичу с простора млађег икавског дијалекта штокавског наречја, и то његове најисточније зоне, а према главнини њихових говорних обележја може се претпоставити да им првобитна постојбина није могла бити далеко од долине Неретве. Акценатски систем је новоштокавски, а дистрибуциона правила карактеришу се следећим појединостима: „силазне" прозодеме могу се срести само на једносложним речима (*гр*(*д*, *зло*, *плуг*, *коњ* према *грâд*, *млâд*, *кнез*, *син*) и на почетним слоговима вишесложница (*слама*, *кравама*, *дителина* према *грâда*, *рâдимо*, *нâдничари*, али у сложеницама и: *једновримено*, *Југослâвија*), a „узлазне" на сваком слогу вишесложница осим на крајњем (*нòга*, *нòгама*, *рукама – рука*, *глава*, *главама*, *написат*; ти се акценти могу појавити и у једносложницама типа *пèћ*, *стèћ* – *прић / прић*, *трéст / трêст* – насталим скраћивањем инфинитива). Кратка неакцентована прозодема \[ ˘ \] може се наћи и испред акцента и иза њега док се \[ ˉ \] може срести иза свих акцената сем иза \[ ˆ \] (ликови типа *чâрдāш*, *гêпēз*, *јôсāг* представљају доследан мађарски фонетизам). Редовно се чувају неакцентоване дужине у средини речи (*пригледāм*, *нàвикнēш*, *дoтрчāла*), а поред редовног *нàвикō је*, *угледō га*, у енклитичким позицијама среће се и секундарна дужина: *дoстā нам је*, *трибалō је*, *опáралō се*, *рàсиклā је*, *поквáрилā се*, *нàгледалā сам се.* Изразита је карактеристика буњевачког говора старо померање акцента на проклитику: *у нōс*, *од бōла*, *мед свитом*, *у очи*, *у колу*, *над собōм*. Вокалски систем своди се у основи на прилике које су познате у „просечним" српским бачким говорима, при чему се међу вокалима средњег реда срећемо са потпуним развојним паралелизмом: \[ĕ ŏ\] изговарају се отвореније (еа оа) док се \[ē ō\] остварују затвореније или чак са јасно назначеном дифтонгацијом. Буњевачки говори су „радикално икавски" и само у покојем типу примера могу се срести друкчији рефлекси: *корен*, *обадве*, *цеста*; *донет*, *однет*; *лебац*, *леба*. Вокалске групе *-ао*, *-ео*, *-уо* своде се на *-о* (*дошо*, *пиво*, *посо*; *узо*, *почо*; *дебо*, *весо*; *погино*, *почино* или *погинио*, *починио*), али ако је први вокал под ацентом, група ће остати сачувана (*дао*, *вео*, *чуо*). Консонантски систем такође се карактерише претежним особеностима бачких српских говора, уз тек покоју изразитију специфичност, а међу њима могле би се издвојити следеће: из гласовног система уклоњено је \[х\], али се чува у тзв. цивилизационом лексичком слоју (*хемија*, *хералдика*, *стих*, *стихови*, *Хаг*, *Хаднађ*), гласови \[ш ж ч\] осцилирају од врло тврде до меке артикулације; глас \[л\] остварује се веларније пред непалаталним самогласницима \[л˜\], а палаталније пред палаталнима \[л'\]; гласови \[ћ ђ\] карактеришу се знатно редукованом фрикацијом и тиме се донекле приближавају артикулацији \[т' д'\], а ми их означавамо као \[ћ' ђ'\]: *цвић'е*, *ждрибећ'ак*, *иђ'ем*, *говеђ'ина*. У систему облика помињемо само неке изразитије појединости; а) код именица у дат./инстр./лок. мн. обични су нови облици (*плуговима*, *селима*, *свињама*), али се срећу и старији (*у зуби*, *по вашари*, *у чардакови*, *на леђ'и / на леђ'има*, *на врати / на вратима*), при чему су у таквим случајевима обични и архаични облици заменичко-придевске деклинације: на *своји* леђи, по *стари* књигама; непознато је *у новина*, *по пијаца*, *на мердевина* – који су широко распрострањени у српским говорима у Бачкој; специфична је буњевачка црта наставак *-ама* у истим облицима м. и ср. рода: *чобанама*, *радникама*, *у сандуцама / у сандукама*, *у другима селама*, *с отима винама*; обични су множински облици типа *радники*, *сиромаки*, *војники*, али ређе *ајдуци*, *јендеци*, *ораси*, а њихово укрштање налазимо и у другим облицима (ген. мн. *Словаца*, *коњаница*; акуз. мн., *момце*, *за сељаце*, али и *радника*, *сељака*, *раднике*, *сељаке* и сл.); тако је и у облику дат. јд. ж. рода (*руки*, *дивојки*, *књиги*, *ноги*, *ваљушки*) и у придевима изведеним од неких таквих именица (*дивојкино*, *мајкино*), а редовно је *учитељицин*, *Марицино*, *краљицино*; доследни су облици инстр. јд. палаталних основа м. и ср. рода (*крајом*, *краљом*, *пањом*, *коњом*, *трњом*), као и плуралско проширење -*ов-* (*мишови*, *пањови*, *крајови*); то се проширење понекад шири и на именице типа *ђакови*, *знакови*, *цврчкови*; обични су у ген. мн. наставци *-иви* и *-ија*: *ћериви*, *очиви*, *прсиви*, *гостиви*, *костиви*, *ногиви*, *рукиви* (око Суботице), према *очија*, *ћерија*, *гостија*, *ушија*, *ногија*, *рукија*, *плећија* (у појасу Биково–Сомбор–Каћмар); код глагола вреди поменути тек покоју изразитију особину: инфинитив је на *-т / -ћ* (*трест*, *радит*, *ић*, *посић*); глаголи 6. врсте у 3. л. мн. презента обично имају *пиваје*, *лупаје*, *дотираваје*, али у околини Сомбора само *почимају*, *мињају*; глаголи 7–8. врсте имају паралелно ликове *подиле*, *држе* и *раду*, *обису*, *држу*; место инфинитивног форманта *-ну-* код глагола 3. врсте обично је *-ни-* (*погинит*, *погинила*, *скренит*); глаголи на веларни сугласник имају ликове и са палаталним алтернантом у 3. л. мн. (*пеку*, *довуку*, *стригу*, према много обичнијем: *обучу*, *тучу*, *отсичу*, *можу*, *поможу*, а слично је и у облицима императива: *вучи*, *печи*, *обучи*, *сичи*, *стрижи*, *врши*). Драгољуб Петровић **Народна књижевност**. Прва сведочанства о прикупљању буњевачких народних умотворина објављена су 1869. и 1870. у годишњаку *Буњевачки и шокачки календар* (ур. А. Шарчевић). Након тога штампано је у *Буњевачко-шокачкој вили* тридесетак краљичких песама (1873–1876), а у сваком годишту *Суботичке Данице* (1884–1946) објављиване су народне песме и приповетке. Значајан допринос у прикупљању народног блага дао је и часопис *Књижевни север* (1925–1935, ур. М. В. Кнежевић). Најстаријом песничком врстом у буњевачкој народној књижевности сматрају се грокталице или гроктуше. Певане су „гроктењем", односно грленим гласом с дрхтавим отезањем на почетку и на крају песме. Нема их много, једва нешто преко стотину примера. Првобитно су их певали мушкарци уз гусле, да би касније, у другој половини XIX в., њиховим преношењем почеле да се баве и старије жене, које су најчешће певале на свадбама, али без инструменталне пратње. Певале су их и мајке деци. Махом у десетерцима, мотивски и жанровски су разноврсне. Међу њима има највише епских песама (*Женидба Видак капетана*, *Лука капетан и Љуба барјактар*, песме о Иви Сењанину, Краљевићу Марку и др.), али и балада (*Два Латиновића и Шуићкиња Мара*) и романси. Најзначајније и најпотпуније забележене су краљичке песме (љељинке). Записан је и мањи број коледарских (коледских) песама. Народна проза (краће умотворине и приче) спорадично је објављивана у часописима (*Невен* и *Суботичка Даница*). Прва збирка народних приповедака објављена је тек средином XX в. (скупљач и приређивач Б. Вујков). Јасмина Јокић ЛИТЕРАТУРА: Б. Раић, *Народно благо*, Суб. 1910; Ј. Ердељановић, *О пореклу Буњеваца*, Бг 1930; Мил. В. Кнежевић, *Буњевачке народне песме: краљичке*, Суб. 1930; С. Георгијевић, „Бачки буњевачки говор", *Годишњак Задужбине Саре и Васе Стојановића*, Бг 1938 (1939), 6; С. Васиљев, „Књижевност бачких Буњеваца у 17. и 18. веку", *Гласник Историског друштва у Новом Саду*, 1940, 13, 1–2; А. Секулић, *Говор бачких Буњеваца*, Сомбор 1947; И. Поповић, „О бачким буњевачким говорима", *ЗМСКЈ*, 1953, 1; М. Чернелић, *Улоге и називи одабраних сватова у Буњеваца*, Зг 1991; И. Сентђерђи, Е. Бажант, *Суботичка библиографија 1870–1918*, II, Суб. 1993; *Књижевни север*, зборник, Н. Сад – Бг 1999; М. Трипковић (ур.), *Мултикултурална Војводина у европским интеграцијама*, Н. Сад 2006; *Буњевачке новине*, 2006, 17; 2007, 27, 30; *Зборник радова са симпозијума „О Буњевцима*", Н. Сад 2007. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЊИШТЕ **БУЊИШТЕ**, сметлиште, издвојено место у окућници где се баца ђубре. У народном веровању нечисто и опасно место. Породиљи се забрањује да иде на **б.**, а свим осталим да износе ђубре из куће после заласка сунца јер могу „ограисати", могу се разболети од „ограме" (парализа делова тела). Ова забрана је произашла из веровања да се на **б**. ноћу задржавају виле, које кажњавају сваког ко нагази на „њихово" место. Пошто се на **б**. смеће коначно одваја из кућног простора, трули и меша са стајским ђубретом, оно се схвата и као „гранично" или „крајње" место, а тиме и као погодно за истеривање болести у бајању. На **б**. се, у Левчу, нпр. бајало од *далка* (болест слезине), у Лесковцу од *клинова* (кила код деце) итд. На **б**. се на Бадње вече износило од сваког јела с трпезе и „позивао" вук на вечеру, да не би долазио преко године (Далмација). На смећу из куће и из дворишта, као и на **б**. се гатало. На Бадње вече девојке су одлазиле на **б**., стајале на метлу, слушале с које ће стране чути лавеж, верујући да ће се тамо удати. На пролећним празницима (Младенци, Благовести, Лазарева субота) палило се ђубре из куће и дворишта да би се отерале змије и друга гамад, као и болести од чељади и стоке. Ђубре се није чистило и избацивало из куће на Бадњи дан и Божић, на Мратинце (24. новембар), у петак пред Евдокију (14. март). За **б.** се од животиња посебно везује петао, што се види нпр. у коледарским песмама, где се петао позива да коњима да зоби, а он одговара да је његово место **б.**: „Ја мог бити одобаша / На стотину кокошака, / Да их водим од буњишта до буњишта" (СД Вука Караџића, XVII, 1972, 159). У пословицама и изрекама **б**. представља место ниског ранга: „Врана о буњишту, а соко о месу (живи), па обоје на Ђурђевдан излете" (Црна Гора); „Испрсио се к`о петао на буњишту" (источна Србија). Симболика **б**. као „крајњег" места дошла је до изражаја и у неким изразима – „Кад си убио мачку, баци је на буњиште", у значењу „када се нешто почне, треба га и завршити". ЛИТЕРАТУРА: А. Петровић, „Схватање чистоће код нашег народа", *Просветни гласник*, 1942, 58, 8; М. Мијушковић, *Љубавне чини*, Бг 1985; М. Недељковић, *Годишњи обичаји у Срба*, Бг 1990; Љ. Раденковић, *Народна бајања код Јужних Словена*, Бг 1996. Љубинко Раденковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРА **![001_vertikalni-presek-nastanla-bure.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-vertikalni-presek-nastanla-bure.jpg)БУРА** (грч. boreva": северни ветар), снажан и хладан сливајући ветар. Међународни назив је бора. ![002_Idealizovani-prikaz-anticiklonske-i-ciklonske-bure.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/002-idealizovani-prikaz-anticiklonske-i-ciklonske-bure.jpg)Најинтензивнији развој **б.** је дуж балканске обале током зиме, а тако се називају и многи хладни сливајући ветрови (на источној страни Стеновитих планина у Северној Америци, у области Бајкалског језера, области Нове Земље).Дуж балканске обале просечна висина копна је око 600 м. Долазећи од североистока, плитак слој хладног ваздуха се нагомила на степенасто постављеним планинским ланцима. Када он постане дебљи од висина приобалних планинских баријера, почиње његово пребацивање ка мору. Кључни узрок **б.** је у додатном појачању ветра низ падине високих планина. У екстремним случајевима ваздух на обали достиже брзину од око 40 м/с, нарочито ако струји кроз превоје. То доводи до премештања хладног ваздуха у правцу ниског притиска од копна ка мору. Премештање се модификује деловањем локалне орографије и ствара снажан сливајући ветар. ЛИТЕРАТУРА: П. Вујевић, „Ветрови на Јадранском мору", *Морнарички гласник*, 1934, 2, 1; Б. Добриловић, *Висинско струјање изнад Југославије и приземни карактеристични ветрови*, Бг 1960; Б. Макјанић, *Бура, југо, етезија*, Бг 1978. Миливој Б. Гаврилов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРА, Димитрије **БУРА**, **Димитрије**, инжењер шумарства (Дицмо код Сиња, 15. I 1911 – Београд, 19. VII 1987). Студирао на шумарским факултетима у Београду и Брну, где је и дипломирао 1934. Организатор публицистичке делатности у области шумарства Југословенског пољопривредно-шумарског центра и дугогодишњи уредник стручног часописа *Топола*. Почасни члан Југословенске националне комисије за тополу. У два мандата био члан Извршног комитета Међународне комисије ФАО за тополу. ДЕЛА: *Шумарско грађевинарство*, Сар. 1952; *Плантаже топола*, Бг 1962. Мирјана Голубовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРАЗОР, Мирко **БУРАЗОР, Мирко**, лекар, кардиолог, универзитетски професор (Ниш, 9. I 1946). Дипломирао на Медицинском факултету у Нишу 1970, где је и магистрирао 1984, докторирао 1990, специјализирао интерну медицину 1978. и стекао ужу специјалност из кардиологије 2005. Ради као редовни професор интерне медицине – кардиологије на Мед. ф. и Клиничком центру у Нишу. Био је начелник Кардиолошког одељења Интерне клинике, помоћник директора Клинике за кардиоваскуларне болести и помоћник директора Клиничког центра у Нишу. У Коронарној јединици је радио од њеног оснивања 1973, био је њен дугогодишњи шеф и начелник. Главно дело му је њена успешна организација и значајан здравствено-педагошко-научни рад у њој. Тим Коронарне јединице је за успешан рад и остварене резултате два пута добио награду Града Ниша. Усавршавао се на II хируршкој клиници Клиничког центра Србије, у Дубровнику, Лондону и Прагу. Коаутор је уџбеника *Интерна медицина* (Ниш 1996) и *Интерна медицина – примери из клиничке праксе* (Ниш, 1996). Био је председник Савета Интерне клинике, члан Савета Мед. ф. и Универзитета у Нишу, заменик председника Комисије за научни рад Универзитета, одборник Скупштине града Ниша. ДЕЛА: и И. Буразор, „Troponin T in patients with unstable angina can predict future events and angiographic findings", у: B. Lewis et al. (ур.), *Frontiers in Coronary Artery Disease*, Bologna 2003; и И. Буразор, А. Војдани, „Interrelationship of interleukin 6, C-reactive protein and Chlamydia pneumoniae IgG antibodies in patients with acute coronary syndromes", *ВП*, 2008, 65, 6; и др., „Преексцитација удружена са тахикардијом везаном за акцесорни пут – приказ болесника", *САЦЛ*, 2010, 138, 9–10. Владимир Кањух \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРГЕНЕ **БУРГЕНЕ** (*Burgenae*), античко утврђење и насеље код Нових Бановаца. Крајем XIX в. регистровано је пространо утврђење или утврђено насеље 500х600 м. У II–III в. ту је била стационирана мања војна јединица (кохорта *I Thracum civium Romanorum*), а у касној антици *cuneus equitum Constantianorum*, *equites Dalmatae* и делови легије *V Iovia*. Археолошким истраживањима на локалитету Градина откривени су делови бедема и велика лепезаста кула која је карактеристична за утврђења из времена Константина I и Констанција II, подизана или реконструисана због ратова са суседним Сарматима. Бројни су налази оружја, војне опреме и орната. Обилан је и материјал из периода сеоба народа који указује на германске федерате као посаде кастела. Насеље и некрополе имају континуитет од млађег гвозденог доба до касне антике. ЛИТЕРАТУРА: Д. Пилетић, Б. Рашић, „Преглед радова Војног музеја ЈНА на лимесу од Нових Бановаца до Сремских Карловаца", у: *Лимес у Југославији*, I, Бг 1961; С. Душанић, „Римска војска у источном Срему", *ЗФФ*, 1968, 10, 1; П. Петровић и др., *Фрушка гора у античко доба*, Н. Сад 1995; А. Јовановић, „Два прилога проучавању фортификација у Доњој Панонији", *ГСАД*, 1998, 14. Александар Јовановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРДИМО **БУРДИМО**, село у подножју планине Тресибабе, у долини Изворске реке (притока Сврљишког Тимока), на локалном путу, 12 км источно од општинског седишта Сврљига. Насеље дисперзивног типа на 480–600 м н.в. сачињено од 11 махала. Помиње се 1478. и 1481. са 32 куће. Село је 1921. имало 165 домова и 1.055 житеља, а 2002. 406 становника, од којих су 98,8% Срби. У селу су четвороразредна основна школа и месна канцеларија за три села. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРЗАН, Никола **БУРЗАН, Никола**, новинар (Подгорица, 9. XII 1935 – Београд, 30. V 2000). Студирао светску књижевност на београдском Филозофском факултету. Професионални новинар постао 1957. У београдској *Борби* био уредник унутрашњополитичке рубрике (1969–1972), главни и одговорни уредник (1972–1978), помоћник генералног директора (1978–1983) и стални дописник из Варшаве (1983–1989). У Савезној конференцији ССРН налазио се на функцији председника Комисије за информативно-пропагандну делатност према иностранству (1974–1978). Као извештач *Борбе* из Савезне скупштине, давао је у својим текстовима пуну димензију догађања и посланичких говора са својим критичким опаскама. У репортажама из свих крајева Југославије откривао је право лице стварности, а у дописима из Пољске упознавао читаоце с драматичним променама у овој земљи. У колумни „Поглед преко" у *Борби* указивао на бирократске и конзервативне појаве у друштву које је тежило демократизацији односа. Као присталица веће слободе у информисању, прикључио се групи новинара који су основали у Београду дневни лист *Данас*. Лист је после смрти **Б.** установио годишњу новинарску награду која носи његово име. Душан. Попов \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРИЈАН, Јован **БУРИЈАН, Јован**, лекар интерниста, универзитетски професор (Неготин, 28. XII 1904 – Београд, 18. II 1989). Дипломирао 1931. на Медицинском факултету у Београду. За време II светског рата био у заробљеништву (1941–1945). Изабран за асистента на предмету интерна медицина Мед. ф. у Београду 1948, а за редовног професора 1972. Био је шеф Одсека Интерне клинике А. Обрађивао је проблематику гастроентерологије, а посебно се бавио лечењем пептичког улкуса, обољењима јетре и панкреаса. Коаутор је у књигама: *Дијагностичко-терапијски лекарски приручник* (Бг 1965), С. Стефановић и др. *Интерна медицина* (Бг 1976)*,* С. Стефановић и сар. *Специјална клиничка физиологија* (Бг–Зг 1980). Почасни члан Удружења гастроентеролога Југославије. Одликован Орденом рада са црвеном заставом. ЛИТЕРАТУРА: *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРИЈАН, Рихард **![001_Rihard-Burijan.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-rihard-burijan.jpg)БУРИЈАН, Рихард** (Burian, Richard), лекар, физиолог, универзитетски професор (Беч, 8. I 1871 – Њујорк, 2. V 1954). Дипломирао на Медицинском факултету у Бечу 1894. Оснивач је Физиолошког института у Београду који данас носи његово име. Наставничку каријеру започео у Лајпцигу, а 1900. изабран за доцента на истом Универзитету. Пре доласка у Београд био наставник физиологије на више аустријских и немачких факултета у Бечу, Инзбруку, Хановеру и Лајпцигу, а био је и директор Физиолошког одељења Напуљске зоолошке станице. На инсистирање М. Јовановића Батута дошао у Београд и постао редовни професор физиологије на новооснованом Мед. ф. 1920. У зимском семестру 1922/23. започео своја предавања на немачком језику, а након две године предавао и на српском. Поред развоја наставе, старао се и о подизању и уређењу зграде Физиолошког института која је завршена 1927. У згради је основано више експерименталних лабораторија из фонда Елси Инглис из Шкотске. Године 1923. изабран је за декана Мед. ф., пошто је примио југословенско држављанство. До пензионисања био је декан у више наврата (1923/24, 1926/27. и 1933/34). Научни интерес **Б.** био је у домену физиологије нерава и мишића. Заједно са својим сарадником И. Ђуричићем, поставио је хипотезу о двојности сложеног процеса активације попречно-пругастих мишића, која је тек после тридесет година верификована уз примену савремене опреме. Необјављени експерименти **Б**. су уништени за време бомбардовања. Одшколовао је многобројне сараднике који су га наследили на Мед. ф., али и као наставници физиологије на другим факултетима у Београду (Ветеринарском, Фармацеутском, Пољопривредном) и медицинским факултетима у Југославији (Сарајево, Нови Сад и Скопље). Аутор је већег броја радова из биохемије (најзначајнији о разлагању мокраћне киселине), упоредне физиологије и физиологије нерава и првог уџбеника физиологије на српском језику, који је доживео три издања. Био је дописни члан СКА од 1926. После пензионисања наставио је да живи у Београду, где је провео и године немачке окупације, одбијајући да се изјасни као Немац. Године 1947. отишао је у САД (Хановер, поред Бостона) код свог сина где је и преминуо. ДЕЛА: *Физиологија*, I–III, Бг 1939. ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић, *Професори Медицинског факултета у Београду*, Бг 2003; *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Љиљана Гојковић Букарица \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРИЋ, Душан **БУРИЋ, Душан**, агроном, виноградар, универзитетски професор (Даниловград, 15. V 1917 – Нови Сад, 17. VIII 2006). Дипломирао на Пољопривредном факултету у Земуну 1942, где је и докторирао 1960. Радио као професор виноградарства у Средњој пољопривредној школи у Букову – Неготин (1942–1945), био управник Управе за виноградарство и подрумарство Привредног добра „Чока" и агроном Виноградарске станице на Палићу. Од 1961. до пензионисања 1982. био професор виноградарства на Пољ. ф. у Новом Саду. Редовни професор од 1971. Био продекан (1964–1967) и шеф Катедре за воћарство и виноградарство. Допринео је развоју производње грожђа и вина у Србији и образовања виноградара. Основу истраживања чини изучавање деловања земљишних и климатских фактора на производне особине винове лозе и квалитет грожђа. Поред уџбеника *Виноградарство* 1–2 (Н. Сад 1972, 1981) и *Савремено виноградарство* (Бг 1985) истичу се радови: *Физиолошко-биохемијски процеси током онтогенезе бобице винове лозе* (Бг 1954) и „Вредност неких сората винове лозе у северном Банату" (*Архив за пољопривредне науке*, 1964, 57). Био је члан Управног одбора Друштва виноградара и винара СФРЈ. Одликован је Орденом рада III реда (1955) и Октобарском наградом града Суботице (1961). ЛИТЕРАТУРА: *Библиографија (1954–1984)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 1984; *Биографија наставника и сарадника (1954-2004)*, Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006. Драгољуб Жунић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРИЋ, Илија **БУРИЋ, Илија**, физичар, универзитетски професор (Мокра Њива, Никшић, 28. IV 1925 – Београд, 23. V 1997). Дипломирао физику 1952. на Природно-математичком факултету у Београду, а докторску дисертацију „Флуоресцентни индикатор хинолинске групе" одбранио 1958. Од 1954. радио на Фармацеутском факултету у Београду, где је 1973. изабран за редовног професора. На истом факултету био управник Института за физику и математику (1962–1990) и декан (1979–1981). Руководио Лабораторијом за луминисценцију Института за физику, председавао Саветом Института и био управник Одељења за Оптику. У оквиру усавршавања и научне сарадње боравио у лабораторији за луминисценцију код професора Данијела Кирија у Паризу, на Карловом универзитету у Прагу, ФИАН-у (Институту за физику Академије наука) у Москви, као и на Универзитету у Петрограду. Научна активност везана је за истраживања у области луминисценције. Ту област физике је унапредио настављајући рад С. Шљивића, посебно у области флуоресценције материјала који садрже халогене елементе. ДЕЛА: и S. Šljivić, K. Nikolić, „Das Chinolin als Fluorescenzindikator", *Zeitschrift für analytische Chemie*, 1955, 145; и K. Velašević, S. Šljivić, „Les sels fluorescents de la papaverine avec les halogenuers", *Les Comptes rendus de l' Académie des Sciences*, 1963, 257, 4153; и K. Nikolić, D. Curie, „Durées de vie des complexes luminescents obtenus avec le chlorure de menganèse et les dérivés méthyles de la quinoléine", *Comptes rendus de l' Académie des Sciences*, 1970, B271, 962. ЛИТЕРАТУРА: М. Меденица, Д. Ивановић (ур.), *60 година Фармацеутског факултета у Београду 1945–2005*, Бг 2006. Дејан Пантелић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРИЋ, Никола **БУРИЋ, Никола**, физичар, универзитетски професор, научни саветник (Београд, 5. VII 1959). Дипломирао 1983. и магистрирао 1986. на Природно-математичком факултету у Београду. Докторску дисертацију „Critical functions and the method of modular smoothing" одбранио 1990. на Математичком факултету „Queen Mary and Westfield" колеџа Лондонског универзитета. Радио у Институту за физику у Београду (1983–1987), од 2004. као научни саветник, и на Фармацеутском факултету у Београду (1993–2006). Бави се истраживањима у области теорије нелинеарних динамичких система. Значајни су радови о фракталној структури фазног портрета типичних Хамилтонових динамичких система (и I. C. Percival, „Modular Smoothing and KAM tori", *Physica* *D*, 71, 1994), и они у којима се анализира хаотичност Хамилтонових динамичких система који се појављују као конкретни модели у космологији, као и модели комплексних димера. Посебно оригиналан приступ је у примени методе класичне анализе стабилности на динамичке проблеме система типично квантног порекла. Бави се и динамиком отворених квантних система (и K. Todorović, N. Vasović, „Synchronization of noisy delayed feedback systems with delayed coupling", *Phys. Rev. E*, 2007, 75, 026209). Део истраживачког рада **Б.** посвећен је динамици система описаних диференцијалним једначинама са кашњењем, стохастичким диференцијалним једначинама и применама у феноменолошком моделовању комплексних система. У сарадњи са Љ. Ристовским објавио је универзитетски уџбеник *Физика* (Бг 2002). Од 1993. на последипломским студијама на Физичком факултету у Београду држи предмет Нелинеарни динамички системи. Од 2005. је придружени члан Интернационалног центра за теоријску физику (ICTP) „Абдус Салам" у Трсту. Сарађује са више институција и истраживача у нашој земљи и иностранству. Низ година је рецензент у међународним часописима *Physical Review E*, *Journal of Physics A: Mathematical and General*, *International Journal of Bifurcation and Chaos.* ДЕЛА: и I. C. Percival, F. Vivaldi, „Critical Function and Мodular Smoothing", *Nonlinearity*, 1990, 3, 21; и К. Todorovic, „Local scaling of flux for standard-like maps", *Phys. Rev. E*, 2002, 66, 046221; „Dynamical entanglement versus symmetry and dynamics of classical approximation", *Phys. Rev. A*, 2006, 73, 052111; „Hamiltonian Quantum Dynamics With Separability Constraints", *Annals of Physics (NY)*, 2008, 233. Мирјана Поповић Божић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРИЋ, Саво М. **БУРИЋ, Саво М.**, генерал-потпуковник, народни херој (Загреда код Даниловграда, 11. I 1915 – Београд, 16. VII 1963). На Правни факултет у Београду уписао се 1937, по одслужењу војног рока у школи за резервне официре у Горажду. Члан КПЈ од 1938. После капитулације Југославије 1941. вратио се у родни крај, организујући герилске групе и јула 1941. напад на Чево, у којем је био члан Општинског комитета КПЈ. У Ловћенском батаљону, формираном новембра 1941, постављен за командира чете. Од формирања 1. пролетерске бригаде децембра 1941. па до јуна 1943. обављао дужности командира и команданта 1. (ловћенског) батаљона. Током борби на Сутјесци у лето 1943. командовао 5. пролетерском бригадом, а затим именован за команданта 2. далматинске пролетерске бригаде. Од децембра 1943. био на челу 4. пролетерске црногорске бригаде са којом је извршио продор у Србију у пролеће 1944. Од јула 1944. командовао 3. ударном дивизијом, која је учествовала у ослобађању Црне Горе, Босне, Хрватске и Славоније, имајући важну улогу у разбијању и заробљавању окупаторских и квислиншких снага код Зиданог Моста. У чин генерал-потпуковника унапређен 1947. После завршетка Више војне академије био командант мотомеханизованих и оклопних јединица ЈА, а затим заменик начелника Управе пешадије ЈНА. Одликован Орденом народног хероја и другим одликовањима. ЛИТЕРАТУРА: *Ко је ко у Југославији*, Бг 1957; *Народни хероји Југославије*, I, Бг 1975. Предраг Лажетић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРКХАРТ, Дагмар **БУРКХАРТ, Дагмар** (Burkhart, Dagmar), слависта, фолклориста, универзитетски професор (Ердинг/Минхен, Немачка, 14. II 1939). После дипломирања права, руског, шпанског и енглеског језика у Хајделбергу (1961), завршила студије европске етнологије / културне антропологије, славистике и балканологије на Минхенском универзитету, где је и докторирала. Након хабилитације (Берлин, 1983–1985), била професор на Славистичкој катедри Универзитета у Хамбургу и Манхајму. Сарађивала и у нашим фолклорним часописима. Штампана под насловом *Истраживање стратиграфије и хронологије јужнословенске народне епике* (*Untersuchungen zur Stratigraphie und Chronologie der südslavischen Volksepik*, Минхен 1968), докторска дисертација **Б**. бави се компаративним проучавањем развитка тематских кругова јужнословенских епских песама. Најархаичнији, митски слој ауторка проналази у песмама на простору садашње западне Бугарске, Македоније и југоисточне Србије, повезујући их са старом грчком традицијом. По старости развитка следе бугарштице, које потичу са српског севера (А. Серенсен, А. Шмаус, М. Пантић), да би најмлађи, историзовани слој представљале десетерачке песме динарског типа оличене у најсавршенијем облику у Вуковој збирци. У каснијим радовима, нашу народну књижевност ставља и у оквире својих мултидисциплинарних студија балканологије, културне антропологије, лингвистике, служећи се и даље компаративним, али и семиотичким приступом. У зборнику њених радова *Културни простор Балкан* (*Kulturraum Balkan, Studien zur Volkskunde und Literatur Südosteuropas*, Берлин–Хамбург 1989) Балкан је сагледан као изворни расадник културе. Од проучавања система ритуалних радњи, деловања социјалних норми и њиховог вредновања, преко изналажења типова функција и извора усмених текстова, до анализа литерарних жанрова и етнолингвистичких феномена, овај зборник је истовремено пресек њених научних интересовања. У књизи *Тело, једење и пијење* (*Körper, Essen und Trinken*, Висбаден–Берлин 1991) елементарне људске потребе посматране су на подручју друштвене културе балканских народа, нпр. на нивоу опозиција телесно – симболичко. Истраживањем појма *част* у процесу развитка, кроз историју и савременост (*Еhre, Das symbolische Kapital*, Минхен 2002; *Eine Geschichte der Ehre*; Дармштат 2006) ауторка проширује домете етнологије. У домену књижевне критике, упоредо са другим писцима (нпр. руским и пољским), посебно се бави Андрићем, Селимовићем, Павићем, Кишом. ЛИТЕРАТУРА: *Festschrift für Dagmar Burkhart zum 65. Geburstag*, Frankfurt 2004. Нада Милошевић Ђорђевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРЛЕСКА **БУРЛЕСКА** (ит. *burlesco*: шаљив, враголаст), књижевно-сценска врста грубе комике, блиска фарси, травестији, пародији, гротесци, карикатури. Карактеристична је по тежњи да исмије класичне, етаблиране или помодне вриједности, односно дјела таквог статуса, али и да изазове смијех средствима грубе комике. Позната историја јој сеже до антике, кад су јој предмет била Хомерова дјела. Богате облике добиће у сукобу са средњовјековним догматизмом, а нарочито у периоду ренесансе (Рабле, *Гаргантуа и Пантагруел*), барока и просветитељства. Трагови бурлескног стила и става појављују се у српској писаној традицији у XVIII в., у бесједама Гаврила С. Венцловића; видније мјесто имају у хумористичко-карикатуралним сценама из Доситејевих дјела (*Живот и прикљученија*, 1783) и у грађанској поезији. У фолклорној традицији овој форми су блиске шаљиве и шаљиво-пародичне народне пјесме и приповијетке, посебно опсцене садржине из заоставштине Вука С. Караџића и каснијих збирки прозе (Ф. С. Краус). Од фолклорних врста поскочица је по ставу, стилу, рјечнику и садржини најближа **б**. Највише бурлескних текстова или сцена и одломака настаје у комедиографској и хумористичкој литератури: кратки комади Ј. С. Поповића и дијелови његовог *Романа без романа* (1838); бурлескним стилом и сценама истичу се Нушићев роман *Општинско дете* (1902) и *Аутобиографија* (1924), поред његових хуморески, сатиричних и шаљивих приповиједака, те великог броја сцена у комедијама. Хумористичка периодика је такође богат извор текстова бурлескног склопа (посебно *Стармали* Ј. Јовановића Змаја, Н. Сад 1878–1889), с подвалама, подметањима, замјенама, грубим реакцијама и одговарајућим стилско-језичким цртама. Најпознатији је посебан текст ове врсте *Бурлеска господина Перуна бога грома* Растка Петровића (Бг 1921), шаљиви роман о животу словенских богова и обичних људи. Бурлескни стил овог дјела уклапа се у општију оријентацију авангардне књижевности тога доба. У српској књижевности друге половине ХХ и почетка XXI в. поетика **б.** препознатљива је у романима *Херој на магарцу* и *Рат је био бољи* М. Булатовића, *Роману без романа* М. Јосића Вишњића, *Булерлесци у Паризу* М. Витезовића, у већини нових романа С. Басаре, у трагикомедијама А. Поповића и Д. Ковачевића, у поезији М. Бећковића, као и у хумористичко-сатиричнoj периодици. ЛИТЕРАТУРА: И. Андрић, „Бурлеска господина Перуна бога грома", *СКГ*, 1922, 5, 2 (*Уметник и његово дело*, Бг 1976); С. Кољевић, *Хумор и мит*, Бг 1968; Ј. Лешић, *Нушићев смијех*, Бг 1981; М. Егерић, *Пропланци и магновења*, Бачка Паланка 2005. Душан Иванић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРМАЗИ **БУРМАЗИ**, један од најстаријих херцеговачких катуна. Из њега је временом, разгранавањем унутар шире катунске скупине, израсло неколико нових катуна. За катуне Дермана и Хруслава Мергеновића (1314, односно 1376) директно је наведено бурманско поријекло. За разлику од ових, за неке друге тамошње катуне, Злокрухе (1376), Помочане (1388) и Висиловиће (1385), може се на посредан начин показати да се, осим **Б.**, нису могли издвојити из неке друге катунске скупине. Врло је занимљива заклетва Ненка Крајсаљића, катунара из **Б.**, који се средином 1419. заједно са 11 својих јемаца, обавезао на вјерност војводи Сандаљу Хранићу. Из ње се назире започети процес феудализације влаха и укључивање њихових старјешина у феудално племство босанске државе. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ковачевић, *Средњовјековни катуни по дубровачким изворима*, Сар. 1963; Д. Ковачевић Којић, „Обавезе на вјерност двојице катунара Сандаљу Хранићу", *ГДИБиХ*, 1970–1971, 19. Ђуро Тошић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРОВАЦ **БУРОВАЦ**, село у долини Буровачке реке, леве притоке Бусура. Смештено је на локалном путу Петровац–Свилајнац, 16 км југозападно од општинског седишта Петровца. Насеље збијеног типа на 170–280 м н.в. Радијалног је облика и размештаја улица. Становништво је пореклом из Војводине, Ресаве, Бугарске, Црне Реке, Тимочке крајине и околине Параћина. Помиње се 1820. као село са 37 кућа, 1859. са 83 куће, 1921. са 185 домова и 1.265 становника, док је 2002. имало 849 становника, од којих 98,8% Срба. У селу су православна црква, основна школа (почела с радом 1894), дом културе са библиотеком, амбуланта и земљорадничка задруга. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРСАЋ, Андреј **БУРСАЋ, Андреј**, диригент, универзитетски професор (Зрењанин, 10. III 1970). Студије клавира завршио у класи Јокутхон Михаиловић на Академији уметности у Новом Саду (1992), а дириговања у класи Станка Шепића на Факултету музичке уметности у Београду (1996). Магистрирао дириговање у класи Младена Јагушта на Академији уметности у Новом Саду (2001). Уметничку каријеру започео као диригент мешовитог хора ,,Јосиф Маринковић" у Зрењанину (1993–2001), с којим је остварио изузетне резултате на фестивалима, такмичењима и гостовањима у Немачкој, Италији и Шпанији. С Хором Радио телевизије Србије реализовао студијске снимке композиција С. Христића и П. Коњовића (1998). У Опери СНП-а у Новом Саду дириговао представе *Љубавни напитак* Г. Доницетија и *Војвода од Рајхштата* П. Стојановића (сезона 2003/04). Од 2006. je уметнички директор и стални диригент Војвођанског мешовитог хора с којим изводи најзначајнија хорска дела из опуса домаћих и светских аутора. Од 1996. запослен на Академији уметности Универзитета у Новом Саду као асистент, потом као наставник, а од 2006. шеф Катедре за дириговање Департмана музичке уметности. Члан Градског већа Новог Сада задужен за културу од 2008. Мирјана Кокановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРСАЋ, Љиљана **БУРСАЋ, Љиљана**, сликар (Крагујевац, 27. X 1946). Студирала сликарство на Ликовној академији у Бечу (1965–1967). Усавршавала се и студијски боравила у САД, Немачкој, Француској и Сирији. Члан УЛУС-а од 1972. Оснивач је и председник *Арт форума* (2003), чије су међународне ликовне колоније, са пратећим програмима, радиле у Великој Хочи и Штрпцу, од 2007. и у Сремским Карловцима, а изложбе учесника приређиване у местима одржавања, Београду и Ужицу. Редовно излаже самостално и учествује на групним изложбама од 1971. у Србији и у иностранству. Њено стваралаштво се развија у циклусима: *Алијенација* (1970–1978), *Трансценденција* (1977–1985) и *Реминисценције* (од 1984). У првом је, прецизнијим цртежом и стилизацијом, скоро монохромном палетом сликала скулптурално сведене облике који асоцирају на фигуре људи, тачније на скелете или појединачне делове костију, увек у празном, недефинисаном простору. У другом циклусу, техником уља на платну, на начин старих мајстора, валерским градацијама и поступком лазура дефинише форму плодова воћа на мрком фону чиме остварује композиције којима трага за новом стварношћу природе. У трећем употребљава злато, сребро или седеф, транспонујући на папиру или паусу влати траве или делове старих рукописа и минијатура у апстрактне композиције и чисту ликовност, а симболима и концепцијама поставки изложби, спајајући мудрости минулих цивилизација са својим временом, исказује хуманистичке ставове и одређује се у односу на актуелне догађаје у друштву. Извела је перформанс на мосту у Косовској Митровици (24. XII 1999 – 15. I 2000) осликавајући златном бојом пластичну фолију дужине 120, те подстичући посматраче и друге уметнике да својим записима и сами учествују у настанку овог монументалног рада (*Мост светлости*). Њена дела чувају Музеј савремене уметности у Београду, Градски музеј у Новом Пазару, Градски музеј Вршац, Збирка Арт форума у Великој Хочи, државне и приватне збирке у Београду, као и музејско-галеријске установе у републикама некадашње Југославије. Награђивана је на интернационалним изложбама у Мантови (1976) и Пирану (1990), добитник је више признања и похвала. ЛИТЕРАТУРА: Љ. Слијепчевић, *Љиљана Бурсаћ. Слике и радови на папиру Нојева барка за трећи миленијум*, Бг 1999; Љ. Миљковић, *Мост светлости*, Бг 2000; „Етика естетичког и естетика етичког", у: *Арт форум Велика Хоча*, Бг 2003. Љубица Миљковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРСАЋ, Марија **БУРСАЋ, Марија**, народни херој (Каменица код Дрвара, 2. VIII 1920 – Спасовине, 23. IX 1943). Најстарије од петоро деце сиромашне породице Николе, ложача парних котлова, и Јоке, домаћице. Прво образовање добила је 1939, на домаћичком курсу у родном селу. У исто време постала је активиста омладинског револуционарног покрета. Јула 1941. ступила је у НОБ као готово неписмена чобаница. У септембру те године примљена је у СКОЈ, а крајем лета 1942. у КПЈ. Када је у јесен 1942. у околини Дрвара основана прва омладинска радна бригада на ослобођеној територији, постала је заменик комесара једне чете. Бирана је за председника сеоског одбора УСАОЈ-а и члана општинског и среског одбора АФЖ-а. У фебруару 1943. ступила је, на лични захтев, у тада формирану Десету крајишку ударну бригаду, у чијем је саставу прво била болничарка, а потом истакнути борац-бомбаш. Смртно је рањена у јуришу на немачке бункере код села Пркоса, између Вртача и Кулен Вакуфа. Један од њене браће, Душко Бурсаћ, погинуо је 25. V 1944. за време немачког десанта на Дрвар. Као прву жену, Врховни штаб НОВ и ПОЈ прогласио ју је народним херојем 15. X 1943. Бранко Ћопић јој је посветио песму *Марија на Пркосима*. ЛИТЕРАТУРА: *Зборник народних хероја Југославије*, Бг 1957; М. Беаковић, *Жене хероји*, Сар. 1967; *Народни хероји Југославије*, 1, Бг 1975; Б. Мајсторовић, *Марија Бурсаћ. Животни пут и револуционарно дело*, Г. Милановац 1978; В. Кецман, *Марија Бурсаћ*, Бг 1979. Мира Радојевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРСАЋ, Милан **БУРСАЋ, Милан**, географ, универзитетски професор (Доњи Лапац, Хрватска, 1. IV 1942). У Београду завршио Природно-математички факултет, Одсек за географију, где је 1971. магистрирао из области Хидрологије одбраном рада „Пек – потамолошка студија", а 1985. докторирао „Вредновање простора за потребе планирања насеља". У два маха радио у звању научног сарадника и вишег научног сарадника у Географском институту „Јован Цвијић" (1969–1970, 1988–2006, директор 1995–2006), а у међувремену у Југословенском институту за урбанизам и становање, Институту за урбанизам и архитектуру Србије и другим установама у Београду. Бави се апликативном географијом и просторним планирањем. Изабран је 2006. у звање ванредног професора за предмет Просторно планирање на ПМФ-у Универзитета у Приштини (са привременим седиштем у Косовској Митровици), где је од 2007. шеф Одсека за географију. Поред научних радова, објавио и две етничке карте, као и студије и елаборате за потребе израде просторних и урбанистичких планова у Србији, Црној Гори, Хрватској и Републици Српској. Руководио је тимовима за израду 10 просторних планова општина и региона у Србији, првог Просторног плана Републике Српске и др. ДЕЛО: *Географски потенцијали: вредновање и планирање насеља*, Бг 1996. Србољуб Ђ. Стаменковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРСАЋ, Слободан **БУРСАЋ, Слободан**, диригент, универзитетски професор (Личка Калдрма, 8. II 1941 – Зрењанин, 1. VI 1993). Дириговање студирао код Михаила Вукдраговића на Музичкој академији у Београду, дипломирао 1968, магистрирао 1983. Радио у Учитељској школи ,,Вељко Дугошевић" у Пожаревцу (1967–1968), Музичкој школи ,,Јосиф Маринковић" у Зрењанину (1968–1979), Педагошкој академији ,,Зора Крџалић Зага" (1979–1981) и Просветно-педагошком заводу у Кикинди (1981–1984), те на Факултету музичке уметности у Београду (1984–1993). Репутацију изузетно успешног хорског диригента стекао водећи омладински хор ,,Јосиф Маринковић" из Зрењанина, с којим је добио низ значајних признања на бројним међународним такмичењима и фестивалима, од којих је најзначајнија прва награда на међународном фестивалу у велшком граду Ланголену (1987). Сарађивао с Хором Радио-телевизије Србије, Београдском филхармонијом, Нишким симфонијским оркестром, Зрењанинским камерним оркестром, хоровима ,,Бранко Крсмановић" и ,,Жикица Јовановић Шпанац" из Београда и ,,Јован Бандур" из Панчева. Маријана Кокановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРТАИШИ **БУРТАИШИ**, село на Црногорском приморју, у непосредној близини општинског седишта Бара. Изграђено је на источној периферији Барског поља у подножју планине Румије на 20–60 м н.в. Развија се спонтано трансформише у приградско насеље, а порастом броја становника од дисперзивног насеља прераста у насеље збијеног типа. У **Б.** је 2003. живело 3.013 становника, од којих су 47,1% били Црногорци и 33,3% Срби. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУРЏОВИЋ, Рифат **БУРЏОВИЋ, Рифат**, револуционар (Бијело Поље, 11. II 1913 – Петка код Мркоњић Града, 2. X 1942). Од ране младости сироче, успео је да стекне образовање, пре свега у Медреси „Краљ Александар I" у Скопљу и да се упише на Правни факултет у Београду 1933. Близак левичарским идејама, као студент се ангажовао у комунистичком покрету и постао члан КПЈ 1934. Хапшен је 1936, а 1937–1939. налазио се на челу Универзитетског комитета. Биран у чланство разних студентских организација, ширећи у јужним деловима земље комунистичку пропаганду. У МК КПЈ за Београд изабран 1939. Учествовао у организацији радника, штрајковима и протестима, ватрено говорећи на многим скуповима. У мартовским демонстрацијама 1941. био је један од главних организатора међу комунистима. После напада на Југославију, априла 1941, отишао у Бијело Поље, организовао ОК КПЈ и радио на припреми отпора окупатору. По избијању устанка наставио организовање партизанских одреда у Санџаку, где је нарочито био активан у време повлачења Врховног штаба НОВЈ и ЦК КПЈ у Санџак. После њиховог даљег одступања, по директиви КПЈ и сам је напустио Санџак и учествовао у организовању 3. пролетерске бригаде, у којој је постао заменик политичког комесара. Погинуо је 1942, а за народног хероја проглашен 1944. ЛИТЕРАТУРА: *Зборник народних хероја Југославије*, Бг 1957; Н. Јовановић, *Рифат Бурџовић Тршо*, Бг 1973; Н. Поповић, *Рифат Бурџовић Тршо*, Бг 1977; *Лексикон народноослободилачког рата и револуције 1941–1945*, I, Бг–Љуб. 1980; *Народни хероји Југославије*, Бг–Љуб.–Тг 1982. Срђан Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУСИЛОВАЦ **БУСИЛОВАЦ**, село на западној подгорини планине Самањац, 13 км југоисточно од општинског седишта Параћина. Са градом је спојено слепим локалним путем. Изграђено је у долини Крежбинског потока, десне притоке Велике Мораве. Село је на 160–240 м н.в, збијеног је типа, неправилног облика и с мрежастим распоредом улица. У историјским изворима помиње се 1453, 1536. и 1718. Становништво је досељавано са Косова и Метохије и из Јужног Поморавља. После ослобођења од Турака имало је 20 кућа, 1921. 155 домова и 984 житеља, а 2002. 1.041 становника од којих је 99,7% Срба. У селу су православна капела, основна школа, дом културе, месна канцеларија за три села, амбуланта, пошта и пољопривредна задруга. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУСИНАЦ **![001_Businac.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-businac.jpg)БУСИНАЦ**, бушинац, бушин (*Cistus*), род вечнозелених жбунова, високих 50–250 цм, из породице Cistaceae. Листови су наспрамни, цели, јајасти, елиптични, линеарно ланцетасти, длакави са обе или само са доње стране. Цветови су појединачни, крупни у пречнику 3–6 цм, ретко и до 10 цм, белих, ружичастих или љубичастих круничних листића, код неких врста са тамном пегом у основи латица. Прашници су многобројни. Плод је чаура са много ситних семена. Род обухвата око 20 врста распрострањених у Средоземљу, допирући до Канарских острва и Крима. Највећи број, 14 врста, налази се у западном Медитерану, док је у приморју Балканског полуострва заступљено 6 врста (*C. salviaefolius*, *C. creticus*, *C. incanus*, *C. albanicus*, *C. monspeliensis* и *C. parviflorus*). Са другим медитеранским вечнозеленим дрвенастим врстама, нарочито врстама рода *Erica*, образују на камењарима у Јадранском приморју жбунасте формације типа гариге под називом бушљици. Сличне заједнице на Пиринејском полуострву познате су као харал. У Македонији улазе у састав псеудомакије. Веома су декоративне врсте, а од неких се добија ароматично уље које се користи у козметици и као конзерванс. ЛИТЕРАТУРА: E. F. Warburg, „*Cistus* L.", у: Tutin et al. (ур.), *Flora Europaea*, 2, Cambridge 1968. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУСЛАЈЕВ, Фјодор Иванович **![001_Fjodor-Ivanovic-Buslajev.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-fjodor-ivanovic-buslajev.jpg)БУСЛАЈЕВ, Фјодор Иванович** (Буслаев, Федор Иванович), филолог, фолклориста, универзитетски професор (Керенск/Вадинск, Пензенска губернија, 25. IV 1818 – Љубљино, Московска губернија, 12. VIII 1897). **Б**. спада у најзначајније руске истраживаче језика, народне књижевности и фолклора. Представник је руске компаративне митолошке школе. По завршеној гимназији у Пензи и Филозофском факултету Московског универзитета (1838) боравио је у Италији, Немачкој и Француској. У иностранству се упознао са митолошком теоријом браће Грим и употпунио своја знања из области класичне архитектуре и уметности. Његова магистарска дисертација (*О влиянии христианства на славянский язык*, Москва 1848), била је од великог значаја за развој славистике. У својој докторској тези из области митологије и фолклористике (*Исторические очерки русской народной словесности и искусства*, 1–2, СПб 1861) изложио је тзв. миграциону теорију мита. Међу најважније радове **Б**. из области лингвистике и палеографије спадају *Опыт исторической грамматики русского языка* (Москва 1858) и *Историческая хрестоматия церковно-славянского и древне-русского языков* (Москва 1861). **Б.** се бавио и изучавањем старих рукописа и икона и објавио критичко издање есхатолошких руских рукописа XVI–XIX в. *Русский лицевой апокалипсис*, 1–2 (Москва 1884). За српску културу значајан је његов рад *Српско предање о цару Тројану* („Сербская сказка о царе Трояне", *Москвитянин учено-литературный журнал*, 6, 11, Москва 1842). Рад **Б**. на пољу компаративне књижевности наставили су његови бројни ученици од којих је најпознатији А. Н. Веселовски. Био је професор руске књижевности на Московском универзитету и члан Петроградске академије наука. За дописног члана Српског ученог друштва изабран је 1869, а почасни члан Српске краљевске академије постао је 1892. ЛИТЕРАТУРА: *Дело*, 1897, 15; В. Ягичъ, *История славянской филологiи*, СПб 1910; С. В. Смирнов, *Федор Иванович Буслаев*, Москва 1978. Теодора Жујовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУСНОВИ **БУСНОВИ**, село у Републици Српској, на северозападним падинама планине Кумбаруша, око 15 км југоисточно од општинског седишта Приједора са којим је повезано сеоским путевима. Насеље дисперзивног типа на 150–200 м н.в. издужено по долини реке Остружнице (слив Сане). У селу је 1991. било 1.054 становника, од којих 97,2% Срба. ЛИТЕРАТУРА: З. Маријанац, *Становништво Републике Српске*, Бл 1999. Драго Тодић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУСОВАЧА **БУСОВАЧА**, средњовековни рудник и насеље у средњој Босни, на путу Сарајево–Травник. Копање гвоздене руде у **Б.** започело је средином 1371, када је Гојко Чепић из Босне „in Busovac" продао Млечанину Јохану Камболду 30 милијара жељеза „ad pondus venetus". Купац је плаћао продавцу 1 милијар достављеног жељеза по 20,5 дуката, а идуће године потврдио да је примио цјелокупну испоруку од њега. То је уједно и једина вијест о **Б.** која се никад доцније више не помиње. Ово је разумљиво када се има у виду чињеница да је трговина жељезом била исплатива једино у великим количинама. Транспорт великих количина жељезне руде тадашњим караванским путевима био је крајње нерентабилан, због чега **Б.** и није могла привући снажнију пажњу трговаца нити се развити у важније трговачко средиште. ЛИТЕРАТУРА: Д. Ковачевић, *Трговина у средњовековној Босни*, Сар. 1961; Д. Ковачевић Којић, *Градска насеља средњовјековне босанске државе*, Сар. 1978. Ђуро Тошић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУСУР **БУСУР**, село у долини реке Бусур, леве притоке Млаве, 20 км југозападно од општинског седишта Петровца. До села не допире пут са тврдом подлогом. Налази се на 200–220 м н.в. и чини га једна улица формирана у уској долини. Становништво је досељавано из Црне Реке, Тимочке крајине и Ресаве. Помиње се 1820, када је имало 65 кућа, 1861. са 128 кућа, 1921. са 257 домова и 2002. са 1.171 становником, од којих је Влаха 47,2%, а Срба 44,2%. У селу су четвороразредна основна школа (почела с радом крајем XIX в.), дом културе, амбуланта и земљорадничка задруга, а у близини два каменолома и вештачка језера Кореница (12 ха) и Бусурско (6,5 ха) изграђена 60-их година XX в. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУТА, Лазар **БУТА, Лазар**, диригент (Бачинци, Срем, 6. II 1915 – Нови Сад, 16. XI 1984). Правни факултет (1939) и Музичку академију (1948) завршио у Београду, где је дипломирао на Одсеку за дириговање код Стевана Христића и Михаила Вукдраговића. Био диригент Српског црквеног певачког друштва у Панчеву, оркестра Војвођанског народног позоришта (1948), те диригент (1948–1980) и директор (1957–1959) Опере СНП у Новом Саду. Краће време радио и као професор дириговања у Музичкој школи ,,Исидор Бајић" у Новом Саду. Издвајају се његова извођења опера *Еро с оног свијета* Ј. Готовца, *Кнез Игор* А. Бородина, *Пикова дама* П. И. Чајковског, *Женидба Милошева* П. Коњовића, *Кармен* Ж. Бизеа. Деловао и као диригент Хора Радио Београда и КУД ,,Соња Маринковић" у Новом Саду (1956–1983), с којим је успешно наступао у земљи и иностранству (прва награда на међународном фестивалу у Ланголену 1971). Добитник је Октобарске награде Новог Сада (1970) и Награде ослобођења Војводине (1982) за посебне заслуге у ширењу музичке културе. ЛИТЕРАТУРА: А. Ербст, *Музички бревијар Новог Сада*, Н. Сад 1994. Маријана Кокановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУТАКОВ, Алексеј Алексејевич **БУТАКОВ, Алексеј Алексејевич**, пијаниста, композитор, музички педагог (Петроград, Русија, 30. V 1907 – Београд, 31. X 1953). У Београду завршио одсек за клавир у Музичкој школи и Филозофски факултет. Од 1928. паралелно деловао као пијаниста и као педагог. Био директор музичке школе „Мокрањац" (1945–1946), а од рата до краја живота музички сарадник Радио Београда. Композицијом интензивније почео да се бави за време II светског рата у немачком заробљеништву. Аутор је претежно камерних композиција и соло песама писаних у стилу импресионизма и неокласицизма, уз коришћење фолклорних елемената. ДЕЛА: *Дувачки квинтет*; *Свита за* *фагот и клавир*; балет *Борба за земљу.* ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, *Музички ствараоци у Србији*, Бг 1969; М. Сибиновић, М. Межински, А. Арсењев (ур.), *Руска емиграција у српској култури XX века*, I–II, Бг 1994. Милица Гајић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУТАН **БУТАН** (грч. bouvturon: маслац), име алкана са четири угљеникова атома, C4H10. Постоје два изомера **б.**: нормални CH3-(CH2)2-CH3 (густина 0,579 г/цм3, тачка топљења -138оС, кључања -0,5оС) и изобутан или 2-метил-пропан CH3-C(CH3)2-CH3 (густина 0,551 г/цм3, тачка топљења -159,6оС, кључања -11,7оС). Ови гасови су два пута тежи од ваздуха, добро су растворљиви у органским растварачима и веома запаљиви. Удисање, зависно од количине, може да изазове поспаност, наркозу, гушење, срчану аритмију и смрт. Оба **б.** се у малој количини налазе у сировој нафти и у земном гасу, из којих се одвајају. Налазе се и у гасовима насталим од крековања разних фракција нафте. У поступцима крековања ради добијања 1,3-бутадиена CH2=CH-CH=CH2, сировине за бутадиенски каучук, пластичне масе и влакна, раствараче, омекшиваче највише се користи *n*-бутан. Смеса пропана C3H8 и оба **б.** је широко примењени течни нафтни гас (ТНГ), код нас познат као „бутан гас", којем се из сигурносних разлога додаје мала количина неког једињења непријатног мириса. ТНГ се транспортује у челичним боцама или цистернама, под притиском, где је делом у течном стању. Примењује се и као погонска течност у спреј-бочицама и у техници хлађења. Изобутан и његов производ дехидрогенизације изобутен (CH3)2C=CH2, користe се као алкилационa средствa за добијање високо-октанских бензина и производњу метил-*терц*.-бутил-етра CH3-О-С(CH3)3 (МТБЕ), додатка бензину за повишење октанског броја. У Србији, ТНГ се производи у Рафинерији земног гаса у Елемиру код Зрењанина и у Рафинерији нафте у Панчеву (из нафте и крековањем). Годишњи капацитети производње ХИП Петрохемије у Панчеву за 1,3-бутадиен и за МТБЕ су 45.000 односно 35.000 т − што износи више од садашњих домаћих потреба. ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), *Хемија и хемијска индустрија у Србији*, Бг 1997; *HIP Petrohemia a.d. − Company Profile*, Пан., април 2011. Петар Пфенд \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУТЕЊЕВ, Аполинарије Петрович **БУТЕЊЕВ, Аполинарије Петрович**, гроф, руски дипломата (?, 1787 – Париз, 1866). Најпре је као отправник послова управљао руском мисијом у Цариграду која је требало да успостави дипломатске односе између Русије и Турске после закључења Једренског мира 1829. Постао је амбасадор у Цариграду 1830. и ову дужност обављао у току највећег дела каријере, до 1843. Оди-грао је важну улогу за време рата који је Турска водила са египатским намесником Мехмед Алијом 1831–1833. Водио је дипломатску борбу са француским послаником, адмиралом Рувеном, који је настојао да се руска флота која је дошла у Цариград у помоћ султану против Мехмед Алије врати у Одесу. Добро је познавао прилике у турско-српским односима и био наклоњен Србији. У време потписивања Ункјар-Искелеског уговора 26. VI 1833, којим је Турска стављена под протекторат Русије, био је принуђен на уступке Турској, чија је последица останак турског становништва у Београду. Када су 29. V 1833. отргнутих шест нахија присаједињене Србији, кнез Милош му је најсрдачније захвалио на његовом вишегодишњем заузимању за српске послове, а након усвајања коначне редакције трећег Хатишерифа, 5. септембра исте године, послао му је 5.000 дуката као награду за труд и постигнуте резултате. На његов предлог, руски цар Никола I одликовао је Д. Давидовића, Л. Тодоровића и С. Симића орденом Св. Владимира IV реда. Учествовао је у састављању и наметнуо кнезу Милошу тзв. Турски устав 1838. Крајем 1842, када је **Б.** очекивао премештај за Рим, избила је, на подстрек турске владе, буна у Србији, која се завршила променом династије. Са великом дипломатском спретношћу успео је да приволи Порту на избор новог српског кнеза, чиме је преброђена озбиљна криза у Источном питању. Боравио је у Риму од 1843. до 1856, након чега је враћен у Цариград како би поправио положај Русије ослабљен поразом у Кримском рату. Из јавних послова повукао се 1858. ЛИТЕРАТУРА: В. Теплов, *Руски заступници у Цариграду 1496-1891*, Цт 1892; М. Гавриловић, *Милош Обреновић*, III, Бг 1912; Р. Љушић, *Историја српске државности*, II, Бг 2001. Урош Татић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУТКОВИЋ, Милутин **![001_Milutin-Butkovic.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-milutin-butkovic.jpg)БУТКОВИЋ**, **Милутин**, глумац (Београд, 1. XII 1930 – Београд, 11. I 1997). Дипломирaо глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Био члан Позоришта „Бошко Буха", потом на позив Бојана Ступице 1961. прешао у „Атеље 212" где је наступао током 36 позоришних сезона. Последњу позоришну улогу одиграо у комаду *Шрафексер и аутоклав* А. Огњановића. Запажена су његова глумачка остварења у драми „Камен за под главу", у којој је са дозом црног хумора осликао осамљеност и горчину оца Вучетића, потом у „Развојном путу Боре Шнајдера", где је помирио ироничне стилизације и психолошко тумачење, као и у епизодним улогама („Краљ Иби") где је духовито остварио два лика. Најважније позоришне улоге: Капетан Бодур (А. Жари, *Краљ Иби*), Пикља (А. Поповић, *Развојни пут Боре Шнајдера*), Сорин (А. П. Чехов, *Галеб*), Аксентије (Д. Ковачевић, *Маратонци трче почасни круг*), Вучко (М. Новковић, *Камен за под главу*), Мато (Д. Лесковар, *Слика жалосних догађаја*), Станислав (Д. Ковачевић, *Радован Трећи*), Миле (Љ. Симовић, *Чудо у Шаргану*), Центарфор (Б. Црнчевић, *Кафаница, судница, лудница*), Генерал (Ж. Жене, *Балкон*), Шјор беба (К. Грубишић, *Буздован*), Анђео чувар (П. Кохоут, *Марија се бори са анђелима*), Кум Јордан (С. Селенић, *Косанчићев венац 7*), Маркиз де Клев (Н. Прокић, *Метастабилни Граал*). Остварио запажене улоге у филмовима и ТВ серијама: *Топле године* Д. Лазића, *Кужиш, стари мој* В. Кљаковића, *Кичма* В. Гилића, *Лазар* А. Фотеза, *Шта је с тобом Нина* Г. Бошков, *Нека чудна земља* Д. Маринковића, *Крај династије Обреновић* С. Мрмка, *Врућ ветар* А. Ђорђевића, *Позориште у кући* Д. Ћорковића и др. Добитник је Златног ловоровог вијенца за улогу Дејвиса у представи *Настојник* Х. Пинтера (1961) и за улогу Милорада Живића у представи *Кривице* А. Исаковића (1971) на Фестивалу малих и експерименталних сцена у Сарајеву, те Специјалне награде на Данима комедије у Јагодини (1975). ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, *Позоришни живот у Србији 1944–1986*, Бг 1990; Љ. Бачић, „Господин Милутин Бутковић", *Лудус*, Бг, 1996, 35; П. Волк, *Београдско глумиште*, Бг 2001. Александра Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУТОЗАН, Васа/Васо **![001_Vasa-Butozan.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-05/scaled-1680-/001-vasa-butozan.jpg)БУТОЗАН, Васа/Васо**, ветеринар, универзитетски професор, политичар (Старчево, Банат, 5. XII 1902 – Загреб, 15. V 1974). На Филозофски факултет у Београду уписао се 1921. где је апсолвирао. Студије ветеринарске медицине завршио је у Загребу 1930, а докторирао 1931. За асистента изабран 1930. у Заводу за хистологију и ембриологију, а 1932. у Заводу за науку о заразама при Факултету ветеринарске медицине у Загребу. Од 1934. радио је у Хигијенском заводу у Бањалуци, као шеф Одељења за ветеринарску епидемиологију, све до 1941. када је отишао у партизане. По ослобођењу земље, од 1949. био је редовни професор на Пољопривредном факултету у Сарајеву, за предмет Ветеринарство, а од 1950. и на Ветеринарском факултету, где је радио до одласка у пензију 1966. Био је први ректор Универзитета у Сарајеву у три мандата (1949/50, 1952–1954, и 1954–1956). Био је један од оснивача и декан Ветеринарског факултета у Сарајеву (1957–1959), затим директор Научноистраживачког института Ветеринарског факултета у Сарајеву (1960–1967). Редовни члан и први председник Академије наука и умјетности БиХ био је од 1966. Такође је био редовни члан Академије наука у Њујорку, Академије Научног друштва за историју здравствене културе Југославије, дописни члан САНУ, Словеначке академије наука и уметности, Академије пољопривредних наука Демократске Републике Немачке, носилац почасног доктората *Hon. causa* Хумболтовог универзитета у Берлину и *Hon. causa* Универзитета у Сарајеву. Уређивао је часописе *Veterinaria* (Сар.) и *Acta hystorica medicinae, pharmaciаe et veterinae* (Бг), био члан редакције *Енциклопедије Југославије* за БиХ, као и редакција *Ветеринарског гласника* (Бг), *Енциклопедије модерне* и *Пољопривредне енциклопедије*. Активно је учествовао у друштвено-политичком раду од 1924. у Панчеву, Загребу, Бањалуци, Сарајеву и Београду. Веома се истакао у НОБ, а после ослобођења био је на веома одговорним функцијама: члан председништва ЗАВНОБИХ, народни посланик у Савезној и Републичкој скупштини, помоћник министра за пољопривреду и сточарство (1945–1946), министар здравља и социјалне политике (1947–1948), министар пољопривреде БиХ (1949), министар за науку и културу БиХ (1950), члан и секретар Президијума Народне скупштине БиХ (1951–1953), председник I уставотворне комисије за БиХ и др. Био је председник Националног комитета Светског удружења ветеринара и стални референт *Office International des Epizooties* у Паризу. Објављивао радове из различитих области: хематурије говеда, пнеумоније, гастроентеритиса свиња, бруцелозе, организације ветеринарске струке, историје ветеринарства и др. Носилац је 15 високих одликовања. ДЕЛО: и др., „*Epizootologie, prévention et contrôle des maladies du bétail dans la production intensive des bovins, des porcs et des volailles"*, *Office International des Epizooties*, Paris 1970. ЛИТЕРАТУРА: Е. Чамо, А. Талић, „Преминуо је наш предсједник Васо Бутозан", *ВГ*, 1974, 7; *70. година Ветеринарског института Републике* *Српске „Др Васо Бутозан"*, Бл 2004. Зоран Д. Јевтић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУТОРАЦ, Павао **БУТОРАЦ, Павао**, бискуп, историчар (Пераст, 26. III 1888 – Дубровник, 22. XI 1966). Студије теологије завршио у Задру. Радио као професор у Поморској и Дјевојачкој (касније Трговачкој) школи и у сјеменишту у Котору (1918–1920). За которског бискупа именован 1938, администратора Дубровачке бискупије 1940, а дубровачког бискупа 1950. На научноистраживачком плану пажњу је посвећивао изучавању историје, историје умјетности и културне историје Боке которске од XV до XIX в: *Змајевићи*, Зг 1928; *Госпа од Шкрпјела*, Котор 1928; *Културна повијест града Пераста*, Пераст 1999; *Бока которска у XVII и XVIII* *стољећу: политички преглед*, Пераст 2000. Учествовао у раду II ватиканског сабора (1963–1965), а у неким својим списима и јавним наступима дјеловао с позиција католичког клерикализма, што му је помогло да 1965. добије почасни докторат на Католичком богословском факултету у Загребу. ДЕЛА: *Политички и господарствени либерализам и кршћанство*, Мостар 1920; *Проблем културе*, Дубр. 1966; *Развитак и устрој Перашке опћине*, Пераст 1998; *Котор за самовладе: (1355–1420)*, Пераст 1999; *Опатија Св. Јурја код Пераста*, Пераст 1999; ЛИТЕРАТУРА: Ј. М. Ујевић, „Павао Буторац", *Социјална мисел*, 1967, 3; Ј. Шидак, „Павао Буторац", *Хисторијски зборник*, 1968/69, 21–22. Ђуро Тошић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУТУРОВИЋ, Ђенана → МУСЛИМАНСКЕ ПЕСМЕ **БУТУРОВИЋ, Ђенана** → **МУСЛИМАНСКЕ ПЕСМЕ** # БУЋА **БУЋА**, најмоћнија и најугледнија властеоска породица у Котору у XIV в. Ималa je теснe породичне и пословне везе с најистакнутијим дубровачким властеоским породицама. Неколико чланова породице **Б.** годинама је деловало у српским земљама. Њихово главно занимање била је трговина, захваљујући којој су стекли углед и бoгатство, што је неким члановима омогућило улазак у дипломатску службу српских и босанских владара. Као трговци и дипломате успешно су повезивали српске земље преко Дубровника и Котора с Медитераном. Породица **Б.** имала је свој грб као и остале патрицијске породице у Котору. Први припадник породице на српском двору био је Трипе **Б.**, најпре дипломата код краља Милутина (1308), а потом и код његовог сина, краља Стефана Дечанског (1326). Дуги низ година (1306–1337) бавио се успешно трговачким пословањем, а имао је петоро деце, једну кћер и четири сина. Најистакнутији међу **Б.** био је блиски Трипов рођак Никола, син Петра Михаилова **Б**. Као успешан и способан трговац стекао је углед и богатство. Био је закупац српских царина (1323, 1326, 1327. и 1348–1349) и годинама у служби краља и цара Душана, као дипломата (1333), коморник, а затим све до краја живота (1354) протовестијар, када је управљао владаревом и државном имовином. Поседовао је знатна покретна и непокретна добра у Котору и Дубровнику. У браку са Добром, дубровачком властелинком, из рода Гучетић, имао је кћер Бијелу и сина Петра. Вредни помена су Николин брат Михо (Михаило) и син Петар који су му помагали у обављању послова протовестијара на двору цара Душана и успешно се бавили трговачким и кредитним пословима. Петар је био цариник (1341) у Дубровнику и Св. Срђу. Михо и Никола су често били у заједничким трговачким пословима. Михо је, као судија и аудитор, учествовао у управи Котора 1326–1337. Са супругом Славом, имао је сина и кћерку. Његов син Трипе Миховић Бућић био је познати дворанин код цара Уроша. Колики је углед и поверење уживао на Урошевом двору показује то што му је цар дао у баштину острво Мљет 1357. заједно са још једним суграђанином. Најпознатији Петров син је Трипе **Б.**, познати трговац, дипломата и протовестијар на босанском двору краља Твртка I Котроманића. Которски извори из XV в. називају неке далеке потомке Николе **Б.** протовестијарима, али веродостојност тих података није потпуна. ИЗВОР: А. Мајер, *Которски споменици*, I, Зг 1951; II, Зг 1981. ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, *Историја Срба*, I, Бг 1952; II, Бг 1978; М. Накић, „Трипо Бућа, которски властелин и дипломата средњовековне Србије", *ИГ*, 1954, 4; И. Манкен, *Дубровачки патрицијат у XIV веку*, Бг 1960; Ј. Мијушковић, „Додељивање дубровачког грађанства у средњем веку", *Глас САНУ*, 1961, CCXLVI; Ђ. Тошић, „Дубровачки трговац и протовестијар босанског краља Твртка I Котроманића", *ГДИБиХ*, 1972–1973, 20; Р. Ковијанић, *Которски медаљони*, Бг 1976; Р. Ћук, *Србија и Венеција у XIII и XIV веку*, Бг 1986; М. Благојевић, *Државна управа у српским средњовековним земљама*, Бг 1995. Марица Маловић Ђукић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЋИЋ, Богдан (Бошко) **БУЋИЋ**, **Богдан (Бошко)**, харамбаша, ускочки капетан (Требјеса, Никшић, 1762 – Славеносрпско Село, Одеса, 4. XI 1832). Брат сердара Мине, помиње се са три презимена: Бућић, Никшић, Требјешанин. Рано се истакао храброшћу и изабран је за харамбашу. У августу 1789. у нападу на Никшић командовао једном групом у борби на Турјачи. Турци су за освету попалили и разорили Требјесу 1789. Требјешани су избегли у Пјешивце, потом у Бјелопавлиће, заједно са својим харамбашом. У поновљеном нападу на Никшић рањен је 1790, а са сердаром Мином предводио Требјешане у борбама на Буковици, на Рудинама, у Дуги и др. Преко Пипера са Требјешанима је дошао у Доњу Морачу. Живели су две године у манастирским конацима, а 1792. се настанили у Горњој Морачи, у Љевиштима, где су се прозвали Ускоци и били центар окупљања побуњеника из Херцеговине, Потарја и других крајева. **Б.** је био њихов капетан, односно војни старешина. Када су Турци на превару упали у Горњу Морачу 1795, његова дружина направила им је заседу и поразила их. Ту победу је опевала народна песма и Његош у *Огледалу српском*. Са сердаром Мином је радио да се избегли Требјешани преселе из Мораче у Русију. То је остварено у јуну 1804. када су 23 требјешке породице населиле Славеносрпско Село код Одесе. После смрти сердара Мине 1808. преузео је све послове у руковођењу досељеним Требјешанима и са њима довршио 1815. подизање каменом зидане цркве Светог Луке. Био је капетан у Српском пуку 1807. Два сина су му учествовала у руском рату са Наполеоном. Ишао је у Петроград јануара 1818. да испослује руско држављанство за Требјешане из Славено-српског села. Тражио је помоћ од угледних Срба у руској високој служби (Милорадовић, браћа Ивелић, Прерадовић), а процес је успешно окончао 1820. У априлу исте године молио је цара Александра I да се Славеносрпско Село званично назове Варош Требјеса, али му жеља није испуњена. Умро је после пада са коња и сахрањен на свом имању. Носилац је златне медаље са ликом цара Павла I и бронзане медаље из 1812. Опеван је у нашим народним песмама, а његова архива је објављена. ЛИТЕРАТУРА: *Казыван*ѣ *стары Треb*ѣ*шана и архива сердара Малише и капетана Бошка Бућића-Никшића*, Бг 1842; М. Вујачић, „Двије разуре Требјешана и постанак племена Ускоци у Црној Гори", *Глас СКА*, 1971, CCLXXX, 15; Б. Павићевић (прир.), *Казивање старих Требјешана*, Никшић 1973. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЋИЋ, Мина (Малиша) **БУЋИЋ, Мина (Малиша)**, ускочки сердар (Требјеса, Никшић, 1754 – Славеносрпско Село, Одеса, 3. XII 1808). Помиње се и са презименима Требјешанин, Никшић и Лазаревић. Са Црногорцима под командом гувернадура Јока Радоњића и са својим Требјешанима учествовао је 1789. у нападу на Никшић. Бућићи и друге требјешке породице избегли су у Пјешивце и Бјелопавлиће, одатле у Морачки манастир, а 1792. у Горњу Морачу, у Љевишта. Тако су Љевишта постала главно уточиште Ускока. **Б.** је успоставио везу са руским изаслаником Марком Ивелићем у Рисну и тражио помоћ од Петра I на Цетињу. По везирској наредби, после убиства Бајра Веризовића 1790, осуђен је на смрт са још седам Требјешана. Петар I Петровић га је поставио за сердара. Из Мораче је са Ускоцима ратовао у Херцеговини, Потарју и другим крајевима. Сличним акцијама Ускоци и Морачани су освојили планине Јаворје, Лолу, део Сињавине северно од Семоља и почели насељавати 1796. Струг, Малинско и Сировац, у источном делу Дробњака, где се оформило најмлађе црногорско племе Ускоци, а Требјешани су били прве њихове вође. **Б.** је 1791. почео да ради на пресељавању Требјешана у Русију. Почетком маја 1794, по одобрењу Петра I Петровића, са морачким архимандритом Аксентијем Шундићем, кренуо је преко Беча у Петроград да замоли царицу Катарину II за дозволу да се у Русији насели 200 ускочких породица. Вратио се у Горњу Морачу у лето 1795, са златном медаљом и неиспуњеним обећањем. Други пут су га Требјешани послали у Петроград крајем јула 1796. Добио је царску грамату о пресељењу Ускока априла 1798. Припремајући сеобу сукобио се с владиком Петром I, који се противио масовној сеоби. **Б.** је фебруара 1799. из Дубровника писао руском цару и тражио пролаз преко турске и аустријске територије. У Стањевићима се крајем 1799. састао са владиком Петровићем и сеоба је одложена. Маја 1802, трећи пут је отпутовао у Петроград, са захтевом да се у Русију пресели барем 15 породица. Цар Александар I је донео о томе рекрипт и у јуну 1804. кренуле су из Мораче 23 породице, а њихових 98 чланова стигло је почетком октобра у Одесу и тамо су основали Славеносрпско Село. **Б.** је у Влашку одвео своје сународнике 1806. где су ратовали под командом генерала Милорадовића. У Букурешту се састао са војводом Луком Лазаревићем са жељом да се придружи Карађорђевом устанку, али се вратио у своје село код Одесе, где је умро „од врућице". Носилац је златне медаље са ликом Катарине II, златне медаље са ликом Павла I и награде Александра I. Опеван је у народним песмама. Његова архива и архива његовог брата, капетана Богдана, објављена је уз књигу *Казивања старих Требјешана* (Бг 1842) трудом Димитрија Тирола и Ивана Степановића Драгићевића Никшића. ЛИТЕРАТУРА: М. Вујачић, „Двије разуре Требјешана и постанак племена Ускоци у Црној Гори", *Глас СКА*, 1971, CCLXXX, 15; Б. Павићевић (прир.), *Казивање старих Требјешана*, Никшић 1973. Миро Вуксановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЋИЋ, Миодраг **БУЋИЋ, Миодраг**, специјалиста судске медицине, пуковник, универзитетски професор (Ужице, 24. III 1903 – Београд, 21. VII 1992). На Медицинском факултету у Београду дипломирао (1929), завршио специјализацију из судске медицине (1936) и радио на Институту за судску медицину до 1941. Потом радио у Просектури Опште болнице у Шапцу до 1944, када је мобилисан и постављен за шефа Просектуре Главне војне болнице у Београду. Био је оснивач (1950) и први шеф Института за патологију и судску медицину ВМА, где је развио хистопатолошку дијагностику и основао токсиколошку лабораторију. На Универзитету је хабилитовао 1956. радом о примарном раку јетре. Следеће године се демобилисао у чину пуковника и напустио ВМА, када је изабран за редовног професора, шефа катедре и шефа Института за судску медицину Мед. ф. у Сарајеву. Аутор је *Техничког приручника за просекторе* (Бг 1948) и приручника *Судско-медицинске обдукционе технике са подсетником основних токсиколошких анализа* (Сар. 1965). Од 1947. био је члан Међународне академије за судску и социјалну медицину и Удружења за судску медицину и криминологију Француске. ДЕЛА: „Хистопатолошка дијагноза у рукама клиничара", *МГ*, 1951, 5, 4; „Малигни тумори плућа на обдукционом столу", *САЦЛ*, 1952, 80; „Цитодијагностика карцинома плућа", *МП*, 1953, 6; „Мултицентричан хепатоцелуларни карцином", *САЦЛ*, 1956, 84; „Аспирација крви као узрок насилне смрти", *МА*, 1966, 20, 4; „Le problème de l'avortement dans la régulation des naissances en Yougoslavie", *Annales de médecine légale, criminologie, police scientifique et toxicologie*, 1967, 47. ИЗВОР: Архив Наставно-научног већа ВМА. ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Миленковић, „Седамдесет година патологије и судске медицине и сто тридесет година рада просектуре у Војном санитету", *ВП*, 1992, 49, 5; *Познати српски лекари: биографски лексикон*, Бг–Торонто 2005. Миле Игњатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУХА, Алекса **![001_Aleksa-Buha.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/scaled-1680-/001-aleksa-buha.jpg)БУХА, Алекса**, филозофски писац, универзитетски професор, политичар (Рибари код Гацка, Република Српска, 21. XI 1939). Филозофију и германистику студирао на Филозофском факултету у Сарајеву (1959–1964) и на Слободном универзитету у Берлину (1962/63). Докторирао 1975. тезом „Марксизам Карла Корша". До 1971. био секретар сарајевског часописа *Преглед*, а потом до 1992. предавао на Одсеку за филозофију и социологију ФФ у Сарајеву предмет Историја филозофије од Канта до Хусерла. Био је уредник филозофске библиотеке *Logos*. Један од обновитеља Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета" и један од оснивача Српске демократске странке (СДС). У заједничкој скупштини СР БиХ 1990. биран за посланика на листи СДС, а од 1992. до 1998. био посланик у свим сазивима скупштине и министар иностраних послова у владама Републике Српске. Учествовао у свим преговорима који су 1995. довели до Дејтонског споразума и признања РС у оквирима БиХ. Члан Сената РС. Од 1998. до 2008. редовни је професор ФФ у Бањалуци. Редовни је члан АНУРС. Превео с немачког значајна филозофска дела Канта, Хегела, Касирера, Гелена, Финка, Адорна, Блуменберга, Апела. Бави се историјом филозофије, посебно немачким идеализмом (*Етика њемачког класичног идеализма*, Сар. 1986; *Ка темељним извјесностима*, Бг 1999). Кључне моменте нововековног мишљења разумева као трагање за темељним извесностима у чијем исходу је увид исконске подударности човека и света. У књизи *Идеје versus историја* (Сар. 1990) држи да пре испитивања односа идеја и историје ваља истражити стваралачке и практичке диспозиције актера историје. Не поистовећујући логички и историјски развој, следи историјско-материјалистички метод, који види као близак моделском и аргументативном мишљењу. Носилац је Ордена Немањића и Ордена Његоша I реда. ДЕЛА: *Карл Корш. Један отворени марксизам*, Бг 1977; *Аргументи за Републику Српску*, Н. Сад 1996 (*Arguments en faveur de la République Serbe*, Lausanne 1999); *Филозофски аспекти глобализације*, Бл 2007; *Српска у контексту*, Ист. Сар. 2008; *Филозофска самоподсјећања*, Бг 2010. ЛИТЕРАТУРА: Д. Баста, „Јединство теорије и праксе", *Књижевна реч*, 1979, 8; „Хегел и Маркс као саговорници", *Борба*, 21. VI 1990; В. Симеуновић, „Свијет идеја и реални ток историје", *Дијалог*, 1990, 3–4. Илија Марић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУХА, Бошко **БУХА, Бошко**, народни херој (Нова Градина, 1926 – Јабука код Пријепоља, 27. IX 1943). Син колониста у Подравини. Завршивши основно образовање, остао на селу. По образовању НДХ, у избегличком таласу с породицом се преселио у Мачву, где је ступио најпре у Мачвански, а потом у Ужички партизански одред. Непосредно пре повлачења партизанске војске из Србије боравио на лечењу у Ужицу, одакле се повукао с борцима Ужичког партизанског одреда. Ратовао у саставу 4. батаљона Друге пролетерске бригаде после њеног формирања у Чајничу 1942. Готово дечак, истицао се као храбар бомбаш и вођа једног бомбашког одреда Друге пролетерске бригаде, посебно у борбама на Козари, Неретви и Сутјесци. Због своје младости и храбрости стекао велику популарност, те је као делегат послат на Први конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) 1942. Врховна команда НОВЈ Јосипа Броза Тита два пута га је награђивала. По повратку у одред са једне омладинске конференције, четници су га убили из заседе. За народног хероја проглашен је 1951. У социјалистичкој Југославији поштован је и слављен као узор најмлађих генерација, због чега је о његовом животу 1978. снимљен и један филм. ЛИТЕРАТУРА: *Лексикон народноослободилачког рата и револуције 1941--1945*, I, Бг–Љуб. 1980; *Народни хероји Југославије*, Бг–Љуб.–Тг 1982. Срђан Милошевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУХАЧ **![001_Buhac.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/scaled-1680-/001-buhac.jpg)БУХАЧ**, буваћ, бухара (*Tanacetum cinerariifolium*), вишегодишња зељаста биљка из породице главочика (Asteraceae). Цела биљка је сребрнасто-сивкасто до сивкасто-зеленкасто длакава. Стабло је високо до 50 цм. Листови су двоструко перасто дељени. Цваст је главица, појединачна. Спољни језичасти цветови главице су бели, женски, унутрашњи цевасти, жути хермафродитни. Плод ахенија са секреторним јамицама. Папус је у виду узаног кожастог венчића. Ендемична биљка Далмације и приобалног дела Албаније. Расте на топлим кречњачким камењарима до 1.600 м, обично у нижим зонама, често на ободима медитеранских жбунастих заједница. Изузетно је цењена биљка за добијање природног инсектицида из сасушених цветних главица и плодова. Основни инсектицидни састојци **б.** су естри пиретрин I, пиретрин II и цинерин. Најјаче дејство има пиретрин I. Делују врло ефикасно и брзо на нервни систем адултних и ларвених стадијума инсеката и других бескичмењака, али могу бити отровни и за рибе, док су нешкодљиви за птице и сисаре, укључујући и човека. Лако се природно разграђује, нaрочито на светлости. Дуго времена после II светског рата био је запостављен и потиснут синтетичким и опасним инсектицидима, када је скоро прекинуто сакупљање **б.** са природних станишта у приморју. Као делотворан и по човека нешкодљив инсектицид данас је све више у употреби, па се највише плантажно гаји у Африци (Кенија, Танзанија), Еквадору, Калифорнији и Аустралији, док је данас производња пиретрина из природних популација у Јадранском приморју у потпуности замрла. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Туцаков, *Лечење биљем, фитотерапија*, Бг 1990. Владимир Стевановић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЦОВ **БУЦОВ**, болен (*Aspius aspius)*, слатководна риба из породице Cyprinidae, која се повремено може наћи и у бракичној води. Њена просечна дужина износи 50–75 цм, а максимална 120 цм. Достиже максималну тежину од 12 кг и старост од 16 година. Настањује дубине до 10 м. Распрострањена је у умереним подручјима Европе и Азије. У Србији живи у сливу Дунава. Тело је издужено, бочно спљоштено, а глава дуга. Уста су велика и горња вилица се пружа иза предње ивице ока. Боја леђа је плавозелена, а бокова и трбуха сребрнастобела. Грудна, трбушна пераја и подрепно пераје су сиве до смеђе боје. Има оштар гребен између трбушних и подрепног пераја који је покривен крљуштима. Живи у отвореним водама великих и средњих низијских река и великих језера у температурном опсегу од 4°C до 20°C. Једна je од ретких шаранских врста риба које се хране скоро искључиво другим рибама, а такође лови и мање водене птице. Полну зрелост достиже релативно касно, тек после 4–5 година живота. Мрести се у брзотекућој води од априла до јуна, на подлози од шљунка или на местима са подводном вегетацијом. Нема велики привредни значај, али је веома цењена врста у спортском риболову. У народу је под именом **б.** позната и врста другог рода, *Alburnus chalcoides*, коју још зову и пегунца, и која у Србији живи у Дунаву и његовим великим притокама. Мања је од **б.**, храни се планктонским рачићима, инсектима и ситном рибом и толерантнија је на бракичну воду. ЛИТЕРАТУРА: J. Vostradovsky, *Freshwater fishes*, London 1973; R. Billard, *Les poissons d'eau douce des rivières de France. Identification, inventaire et répartition des 83 espèces*, Lausanne 1997; M. Kottelat, J. Freyhof, *Handbook of European freshwater fishes*, Cornol 2007. Јасмина Крпо Ћетковић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЧЕ **БУЧЕ**, село у североисточном делу Црне Горе, око 3 км југозападно од општинског седишта Берана. Налази се у северозападном делу Беранске котлине, са леве стране Лима, где он прима притоку Бистрицу, уз подножје планине Бјеласице. Насеље је дисперзивног типа на 710–820 м н.в. Концентрација кућа је у нижем делу, у близини пута Беране–Плав. У селу је 2003. живело 1.000 становника, од којих су 57,8% били Срби, а 36,2% Црногорци. ЛИТЕРАТУРА: М. В. Лутoвац, *Иванградска (Беранска) котлина*, Бг 1957; Р. Бакић, М. Додеровић, Д. Мијановић, *Насеља у простору*, Никшић 2009. Милутин Љешевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЧИЋ **БУЧИЋ**, село у долини Југбогдановачке реке, леве притоке Јужне Мораве, на локалном путу који повезује Прокупље (10 км) с ауто-путем Ниш–Лесковац, у општини Мерошина. Насеље на око 255 м н.в. збијеног је типа и мрежастог распореда улица. Становништво је досељавано у време турске владавине из околине Пирота и крајева уз српско-бугарску границу. Село се помиње 1878. када је имало 42 куће, 1921. са 48 домова и 406 житеља, а 2002. са 549 становника од којих је 96,5% Срба. Већина мештана ради у непољопривредним делатностима (Ниш, Прокупље и др.), док се пољопривредом као основним занимањем бави само 23,6% активног становништва. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, III, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЧЈЕ **БУЧЈЕ**, село у горњем делу долине реке Пакре, у Пожешко-славонској жупанији, 18 км источно од Пакраца, на северним падинама планине Псуњ, на 365 м н.в. До 1921. звало се Буч. Кроз село пролази пут Пакрац – Славонска Пожега. Раније је ово био пространији статистички круг са 6.872 становника (1910) од којих 86,5% Срба. У селу је 1991. било 142 становника (90,8% Срба), а после рата 1991–1993. и егзодуса Срба популација је смањена на 29 чланова од којих 96,6% Срба (2001). ЛИТЕРАТУРА: М. Марковић, *Славонија – повијест насеља и подријетло становништва*, Зг 2002; *Лексикон насеља Хрватске*, Зг 2004. Мирко Грчић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЧЈЕ **БУЧЈЕ**, село на југозападним падинама планине Голи крш, у долини реке Огашу Драгули (слив Тимока), 17 км североисточно од општинског седишта Бора. Насеље је на 500–550 м н.в. Збијеног је типа и чини га дуга улица формирана низ долину. Кроз село пролази локални пут. Помиње се у турско доба 1466, а на једној аустријској карти уцртано је под именом *Butschu*. Један део становништва се почетком XIX в. иселио у пожаревачку Мораву. У селу је 1921. било 109 домова и 791 житеља, а 2002. 666 од којих су 83,3% Власи а 15,5% Срби. У **Б.** су четвороразредна основна школа, дом културе, библиотека, амбуланта и земљорадничка задруга. Северно од села је каменолом, жичаном железницом спојен са индустријским комплексом у Бору. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЧЈЕ **БУЧЈЕ**, село на западном подножју планине Ласовачке Тупужнице, у долини Бучјанске реке (слив Белог Тимока). Кроз село пролази локални пут за Књажевац (општинско седиште, 18 км). Насеље на 500–560 м н.в. збијеног је типа и овалног облика с мрежастим распоредом улица. Године 1455. помиње се под именом Буџа, а 1466. под данашњим именом. Становништво је пореклом из Старог Влаха. Село је 1921. имало статус варошице, 328 домова и 1.442 житеља, а 2002. 369 од којих 99,2% Срба. У **Б.** су православна црква из 1835, четвороразредна основна школа (почела с радом 1864), месна канцеларија и амбуланта. Драгица Р. Гатарић На платоу на левој обали Бучјанске реке регистровани су остаци већег утврђења правилног облика са кружним кулама, које је штитило пут и оближње руднике. Рекогносцирањем терена регистровани су керамика и новац из IV и VI в. Претпоставља се да би овде могло бити утврђење Меридио, наведено у Прокопијевом попису тврђава подигнутих у време Јустинијана у области Аква, и епископија Меридија установљена у истом периоду ради сузбијања Боносове јереси. Александар Јовановић ЛИТЕРАТУРА: P. Petrović, „Les forteresses de la basse antiquité dans la région du haut Timok", *Старинар*, 1994/95, 45–46; M. Mirković, *Episcopus Aquensis and Bonosiacorum scelus, The Age of Tetrarchs*, Бг 1995; С. Јовановић, „Античке комуникације на Горњем Тимоку", *ГСАД*, 1998, 14; *Географска енциклопедија насеља Србије*, II, Бг 2001. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЧЈЕ **БУЧЈЕ**, село на источним обронцима Гоча, у горњем току Бучке реке (слив Западне Мораве), југоисточно од општинског седишта Трстеника (14 км). Локалним путем повезано је с путем Краљево–Крушевац. Насеље на 255–322 м н.в. збијеног је типа и неправилног облика с мрежастим распоредом улица. Први пут се помиње 1395. Село је 1921. имало 97 домова и 662 житеља, а 2002. 458 становника, од којих су сви Срби. У селу је православна црква. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, IV, Бг 2002. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЧКО, Ахнета **БУЧКО, Ахнета**, песник, новинар (Миклошевци код Вуковара, 3. XI 1951). Руски језик и књижевност апсолвирала 1974. на Филозофском факултету у Новом Саду. Од 1975. ради као новинар у Русинској редакцији Радио Новог Сада. Њену поезију одликују релације некад–сад, село–град, отворен–затворен прозор, а ситуирају је у поетику рурализма (*Позни рики*, Н. Сад 1984; *Дзешец печаци цихосци*, Н. Сад 1989; *Спокуси Злополя*, Н. Сад 2007). На трагу је лирике Ахматове и Цветајеве, у дијалогу с појединачним песмама Ђ. Папхархаија. ДЕЛА: *Облак одхилєни*, Н. Сад 1973; *Птица у цмоти*, Н. Сад 1977. ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тамаш, *Русинска књижевност*, Н. Сад 1984. Јулијан Тамаш \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЏАРОСКИ, Теофан Исаиловић **![001_BUDZAROSKI_ikona-crkve-sv-Nikole-u-Vranju.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/scaled-1680-/001-budzaroski-ikona-crkve-sv-nikole-u-vranju.jpg)БУЏАРОСКИ, Теофан Исаиловић**, иконописац (Галичник, ? – ?, пре 1918). Из Гњилана се преселио у Врање где је крајем XIX и почетком XX в. развио велику сликарску активност. На икони из 1894. из манастира Светог Прохора Пчињског потписао се као Буџаровић. Сликарско образовање **Б**. је стицао попут осталих зографа – највероватније у тајфи неког од познатијих и искуснијих иконописаца. У његове прве радове спадају иконе за олтарску преграду у Сурдулици, чији је највећи број насликао Ђорђе Зографски, због чега се и претпоставља да је утицао на сликарско образовање **Б**. Поседовао је упутство за сликаре или *Ерминију* коју је од монаха Илариона из манастира Зографа преписао Христа Хаџи Константиновић из Прилепа. Ову *Ерминију* касније је поседовао иконописац Трајко Муфтински, што указује на утицај **Б.** на образовање млађих сликара. Целокупни његов познати опус настао је у Врању и његовој околини. Радио је иконе, иконостасе и зидно сликарство, а његови радови су сачувани у црквама у Сеацима (1896–1897), Раковцу, Рељану (1900), цркви Светог Николе у Врању (1902), Корбевцу (1904), Владичином Хану (1904–1905), Ћуковцу (1906), Краљевој Кући (1906–1908), Старом Глогу (1908–1910), Кривој Феји (1909) и Бресници (1912–1914). Судећи према очуваним радовима, **Б.** је свој сликарски језик интензивно усавршавао. Започео је са радом који је одговарао зографској поетици средине XIX в., да би се касније приближио идеалима академског историјског сликарства које су заступали његови савременици Ђорђе Зографски и Димитрије Андонов Папрадишки. Богати сликарски опус **Б.** показује да је он био један од најангажованијих црквених иконописаца на подручју Српске Скопске митрополије и јужних крајева Краљевине Србије. Убиле су га бугарске окупационе трупе у I светском рату. ЛИТЕРАТУРА: Н. Макуљевић, „Иконопис Врањске епархије 1820–1940", у: *Иконопис Врањске епархије*, Бг–Врање 2005; *Црквена уметност у Краљевини Србији (1882–1914)*, Бг 2007. Ненад Макуљевић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУЏЕТ **БУЏЕТ** (фр. *bougette*: мала кеса за новац), планирани приходи и расходи државе и њених институција, али и појединца, фирме или организације за одређени период. Државни **б.** најчешће има карактер финансијског плана државе за једну годину. Представља пројекцију, али су његове одредбе о расходима обавезујуће за државне органе и планирани издаци се не смеју прекорачити без измене **б.**, која се мора извести по законској процедури. Садржај државног **б.** обично чини развијени списак прихода и расхода, заједно са планираним износима за следећу годину, као и пратећим процесним и сличним одредбама. На приходној страни налазе се сви законом прописани државни приходи: поједини порези, царине, таксе, накнаде, казне, приходи од камата и продаје државне имовине и сл. На расходној страни, која углавном проистиче из материјалних закона, користе се две класификације. Прва је административна, по државним институцијама као носиоцима расхода (скупштина, министарства, агенције, судови итд.), а друга по економским функцијама (плате и социјална давања за запослене, материјални трошкови, инвестиције, отплата дугова, субвенције, буџетска резерва итд.). Обично се ове две класификације комбинују и добија сложена класификација. У новије време се припрема **б.** повезује с општом економском политиком планираном за рок од неколико година, како би се створила кохерентна основа и за буџетско планирање и за економску политику. У већини земаља постоји неколико нивоа државне организације и свака јединица има свој **б**. Садржај свих **б.** одређен је поделом надлежности, која проистиче из устава и закона. *У ослобођеној Србији*. Током Првог српског устанка дужна пажња је поклањана финансијским питањима. Још 1804. врховни вожд и народна скупштина одредили су да новоосновани магистрати за ту годину купе од народа царски харач и нови порез на земљиште, рачунајући на свако мушко лице старије од 7 година 3 гроша и 3 паре годишње. Већ 1804/05. новац је тражен као добровољни прилог од Војвођана и народа у Србији, као зајам од земунских трговаца, као плен отиман од Турака итд. Примани су и прилози у храни, стоци и материјалу. На састанак народне скупштине априла 1805. донет је прикупљени новац, а скупштина је одлучила како да се потроши (милион гроша за дугове итд.). Како га није било довољно, разрезан је ратни прирез од 500.000 гроша, по 3 гроша на мушко лице, а укинут царски харач. Почетком јануара 1806. уведен је порез у натури, као десетина од важнијих усева, што се задржало до 1813, а затим и таксе. Стизали су и прилози из Русије, Трста и других места. Новац од прихода и царина сливао се у народну касу, коју је Правитељствујушчи Совјет (Савет) основао 1806. и којом је руководио. Одатле су се плаћали сви трошкови Совјета, плате учитеља, вождове гарде (40 коњаника) и других службеника. Вожд и Сенат увели су нови новчани порез 1809. у висини од 1,5 милиона гроша, а од 10 гроша на мушку главу. Разрезом су сиромашни били мање оптерећени него богати. Овај порез наплаћиван је и следеће године, а узиман је и прилог у натури ради издржавања руске војске која је дошла у Србију. На седници Совјета из јануара 1811. утврђен је општи **б**. Планирани приходи прикупљени су од народног пореза, нахијског приреза, царина, превоза, судских и административних такса и казни, продаје турских добара, те руда и рудника, а расходи распоређени на плате народних службеника и набавку оружја, барута и хране за војску. Расход је планиран на 1,5 милиона гроша. Исто је планирано за следећу годину. ![001_Rashodna-strana-Budzeta-Srbije-1815.jpg](https://srpskaenciklopedija.rs/uploads/images/gallery/2024-06/scaled-1680-/001-rashodna-strana-budzeta-srbije-1815.jpg) Убрзо по Другом српском устанку и споразуму кнеза Милоша са Марашли Али–пашом, одржана је јануара 1816. народна скупштина на којој је усвојен **б.** за следеће полугође у износу од 676.000 гроша. Највећи расход био је порез везиру (465.000), а једини приход био је порез на личност, који се до тада звао везирски порез, а од тада народни порез. Наплаћивала га је српска власт. Одлучено је и да ће се и убудуће порез наплаћивати два пута годишње, што је чињено до I светског рата, и да ће се тим поводом увек састајати народна скупштина и одлучивати о **б.**, распоређивању пореза на нахије и прегледању расхода минулог полугођа. Тиме је скупштина преузела пореску и буџетску сувереност. Сретењски устав је 1835. то потврдио прописујући да се данак не може ударити нити зајам закључити без одобрења скупштине. До тада је **б.** важио за једно полугође, а од тада за целу годину. Од 1815. до 1842. **б.** је садржао издатке на издржавање београдског везира и царске војске; од 1834. утврђена је и годишња сума на име данка султану, на издржавање кнеза, а од 1835. утврђена је његова стална цивилна листа, на издржавање и плате народних старешина и државних службеника, те на издржавање поштанских станица. Основни приход био је народни порез који су до 1834. плаћали сви ожењени мушкарци, а износ је одређиван дељењем планираних прихода са бројем пореских лица; од 1835. народни порез плаћају сви мушкарци старији од 20 година, а по сталној суми од 6 талира. Од 1835. укључени су у **б.** и приходи од царина и превоза. Царски харач није улазио у **б**. Државни приходи и расходи су расли, а посебно нагло у првој половини 30-их година, када је кнез Милош повисио непосредни порез и увео царине и друге дажбине. Тако су расходи износили 1,49 мил. гр. 1815/16, 1,82 мил. гр. 1829/30, 7,79 мил. гр. 1835/36. и 9,44 мил. гр. 1841/42. До 1842. под штедљивим кнежевима Милошем и Михаилом расходи су најчешће били мањи него приходи и створена је знатна државна готовина: 47.000 гроша 1821, 4,2 мил. гр. 1828, 13,2 мил. гр. 1838. и 14,2 мил. гр. 1842, када је кнез Михаило напустио Србију. То је знатно већи износ од тадашњих државних **б**. За време владе Александра Карађорђевића буџетско право припало је Савету, а по Уставу из 1838. Савет је не само одобравао **б.**, него га је припремао заједно са појединим министрима као збир **б.** министарстава. Тиме су министар финансија и влада били искључени из припреме **б.**, а **б.** губио карактер јединственог акта. Током спровођења Савет га је слободно мењао и уводио нове намене у приличним износима, што значи да се није добро планирало. Савет је такође одобравао појединачна плаћања, тражећи од владе највећу штедњу. Уставобранитељски режим смањио је главницу, популарности ради, са 6 на 5 талира. Будући да ни увозне царине Србија није смела повећавати због противљења Аустрије, државни приход је споро растао, спорије од трошкова модернизације државне управе. Буџети су у неким годинама показивали дефиците, све више према крају овог периода, који су се покривали из државне готовине настале под Обреновићима. Знатан дефицит из 1857. допринео је да се 1858. донесе закон о **б.** који је предвидео да министар финансија подноси Савету општи **б.**, да он мора бити у равнотежи и да мора садржавати све државне приходе и расходе. Ослободилачке намере кнеза Михаила Обреновића тражиле су знатније финансирање, па је његова влада предузела неколико корака. Први је замена главнице порезом по имућности, због чега је изведен попис становништва и имовине (1863). Пошто попис није добро извршен, то је пореска реформа Косте Цукића била компромисна. Србија се први пут задужила у иностранству (Русија, 200.000 дуката) и то за наоружање. Покушано је и повећање царина, али га је Аустрија поново спречила. Устав из 1869. донео је модернија и потпунија решења у области државних финансија. Прописао је да се без одобрења Скупштине „не може ни у ком случају данак или општи прирез установити, нити постојећи преиначити" и „не може се држава задужити", чиме је Скупштина преузела фискалну сувереност од Савета. Уставна одредба о пореској обавези грађана гласила је: „сваки Србин и свако правно лице, дужно је да носи државне данке и друге терете, а ови се раздељују по једнаким основама за све", чиме је установљена пореска обавеза на основу начела једнаких права и обавеза за свакога. Рат с Турском 1876. показао је наличје малог **б.** и штедљиве политике. Србија није била спремна за рат нити је имала новца. Покушај зајма у западној Европи није успео, па је рат финансиран из руског зајма, домаћег принудног зајма и реквизицијама. Други рат са Турском 1877/78. финансирала је углавном савезница Русија. Од 1880. започет је модернизацијски талас у Србији који је довео до брзог повећања **б**. Влада је тражила додатне изворе прихода (нове трошарине, таксе, пореска реформа), али то није било довољно, па је Србија почела да узима зајмове у иностранству (за железницу, одужење ратног дуга, откуп турских имања, наоружање, покриће дефицита). Пореска реформа из 1884. донела је замену главнице групом непосредних пореза (на земљу, зграде, капитал уложен у радње, принос од капитала, приход од рада и на личност). Овај порез био је праведнији, али није донео већи приход. Почетком 80-их уведени су монополи соли и дувана, те издати странцима, као и новоподигнута железница. Око 1890. прешли су у руке српске државе, уз откуп, и затим доносили приличне приходе, посебно дувански монопол. После 1890. Србија све теже отплаћује спољне дугове. Стога је 1895. у Карлзбаду извршена конверзија дугова од 355 милиона динара у договору са банкама, али принудна за власнике српских обвезница. Каматна стопа је смањена са 5% на 4%, а рок отплате продужен. Као гарант редовне отплате формирана је монополска управа независна од државе, која је надаље редовно прикупљала приходе и сервисирала дугове. Незадовољство власника оборило је за више година цену обвезница и онемогућило пласман дела предвиђеног карлзбадским аранжаном ради ликвидације краткорочких дугова. Тек је 1902/03. остварен нови зајам и државне финансије доведене су у ред. Државни **б.** је у овом периоду брзо растао: расходи су били 19,5 мил. дин. 1880, 44,5 мил. дин. 1887, 62,6 мил. дин. 1894, 84,4 мил. дин. 1900. и 111,6 мил. дин. 1910. За 1914. планирано је 214,3 мил. дин. Главни чинилац раста било је повећање отплате спољних дугова. Балкански ратови финансирани су углавном позајмицама, што је покривено спољним зајмом 1913. Трошкови I светског рата у почетку су покривани средствима **б.**, Народне банке и зајмова које су обезбедили савезници. Од јесени 1915. савезници обезбеђују средства за издржавање евакуисане војске и администрације, као и за ануитете по спољним дуговима, осим за непријатељска подручја. Од 1917. и САД дају месечну помоћ српској влади у изгнанству. *Краљевина СХС/Југославија.* Уједињење земље је, са пореског и буџетског становишта, представљало спајање пет различитих подручја. Оно није лако изведено јер су спорост усвајања Видовданског устава и уређења државе и политичка криза донели посебне тешкоће буџетском процесу и прикупљању прихода: буџетски систем регулисан је уредбама владе све до проширења важења буџетског закона Краљевине Србије на целу земљу 1922; порески систем је задуго остао заснован на предратним законима, а нов непосредни порез озакоњен је тек 1928. Ове слабости довеле су до тога да првих година ниједан **б.** не буде редовно донет, него је држава трошила новац на основу ванредних кредита, владиних уредаба и буџетских дванаестина. Први регуларан **б.** био је за 1922/23. годину. Слабост државне управе донела је и ниску наплату државних прихода, па је до 1923. оствариван висок буџетски дефицит, који је довео до задужења код Народне банке, инфлације и пада курса динара. **Б.** за 1923/24. био је први реално планиран, уравнотежен и технички уредан и означио је заокрет ка здравом финансирању. Повећани су државни приходи и прекинуто задуживање код Народне банке. Од тада до **б.** за 1939/40. укупни расходи кретали су се између 10 и 12,5 милијарди, осим у првој половини 30-их, када се, због економске кризе, смањују на око 9,5 милијарди и у три године завршавају малим дефицитима, док је у свим осталим бележен суфицит. У већем делу овог раздобља поштовано је начело буџетског јединства, па је у Закону о државном рачуноводству стајало да „сви приходи и расходи, ма по ком основу постојали и ма какве врсте били, морају се унети у **б.** државни", као и да „државни **б.** мора чинити једну целину". Стога су се и приходи и расходи државних предузећа налазили у **б**. Око 2/3 државних прихода потицало је од фискалних извора, а 1/3 од државне привреде. У периоду од 1928/29. до 1935/36. привредни део се налазио у анексима **б.**, а само се вишак привредних прихода над расходима појављивао у административном **б**. Циљ је била комерцијализација привредних предузећа, односно повећање њихове аутономије у односу на министра финансија. Од 1935. држава се много ангажовала у привредним инвестицијама и јавним радовима, за шта су се средства прибављала на домаћем тржишту капитала, а државни **б.** је на себе преузео обавезу сервисирања зајмова. Поред државног **б.** постојали су, после уједначавања, самоуправни **б.** општина и градова, а затим и области и бановина. По њеном формирању 1939, почело је преношење фискалних права са државног **б.** на Бановину Хрватску, али процес није завршен до II светског рата. *Социјалистичка Југославија.* Убрзо по ослобођењу Београда 1944. нова власт је сачињавала краткорочне **б.**, који су тешко реализовани с обзиром на то да земља није у целини била ослобођена и да је прикупљање прихода било врло ограничено. Појавили су се знатни дефицити, који су покривани задужењем код Народне банке. У периоду 1947–1951. државни **б.** је одсликавао тадашњу централно-планску привреду: обухватао је како класичне фискалне приходе и административне расходе тако и финансирање државне привреде. Постојао је општи државни **б.**, који је обухватао све **б.** у земљи. У њему су детаљно приказани савезни приходи и расходи, а глобално **б.** република. У **б.** република детаљно су приказани приходи и расходи република, а глобално **б.** нижих јединица. Тако је око 8.000 **б.** било повезано у јединствен систем. **Б.** је састављан одоздо на горе (од месних одбора ка федерацији), а усвајан је обрнутим путем. Предузећа су имала сопствена средства, која нису улазила у **б**. Уколико она нису довољна, из **б.** су финансиране инвестиције у основна и обртна средства, те покриће губитака. **Б.** је био инструмент петогодишњег плана економског развоја и 1/2 расхода одлазила је на инвестиције. Општи државни **б.** обухватао је око 2/3 националног дохотка земље, а приходи од привреде достизали су од 1/2 до 3/4 укупних прихода. Суфицит је био сталан. У периоду 1952–1971. са напуштањем централно-планског система и оријентацијом на самоуправљање промењен је карактер **б**. Финансирање привреде вршило се из сопствених извора, а **б.** је постао претежно административан. Смањује се његов удео у националном дохотку на око 1/3 у 1952. и 1953. Истовремено нестаје општи државни **б.** и сви **б.** постају самостални. Везује их приходна страна, где виши дају дотације нижима и где постоје заједнички приходи. Приходи из привреде и даље доминирају (између 2/3 и 3/4), док се од становништва крећу око 1/10. Важан извор прихода постају порез и допринос из плата (уведен 1957). Међу расходима доминира одбрана. Савезни ниво је задржао фискалну сувереност, тј. право да одреди врсте прихода свих нивоа и пореске стопе. Децентрализација доноси појаву многобројних фондова, чиме се укида принцип буџетског јединства. Од **б.** су независни фондови социјалног осигурања и инвестициони фондови (озакоњени 1952), док су зависни буџетски фондови. Општи инвестициони фонд је најважнији извор инвестиција. Децентрализација је донела проблеме координације система јавних финансија. **Б.** је технички спроводила Народна банка: она је водила књиговодство, вршила благајничку службу **б.** (наплате, исплате) и контролу законитости, те кредитирала текуће мањкове прихода у односу на расходе. И фондови су пословали преко рачуна код Народне банке. У време привредне реформе из 1965. даље је мењан буџетски систем. Из њега су потпуно издвојене друштвене делатности, ликвидирани су инвестициони фондови и проширена самосталност република и покрајина. Покушано је са смањењем учешћа јавне потрошње у друштвеном производу и смањењем економских субвенција од стране државе, али без успеха. Ни инвестициона улога државе није смањена, него су инвестициони фондови замењени тзв. ванбуџетским билансима као **б.** капитала. Децентрализација буџетског система је настављена. Федерација је од 1964. задржала само право уређења врста прихода, док су ниже јединице стекле право потпуног уређења прихода који су им припадали и расхода. Међу приходима **б.** доминирају они од зарада и порез на промет, који је пренет из производње у малопродају. Напушта се заједница прихода и сваки ниво стиче право да регулише своје сопствене приходе. Уставним амандманима из 1971. и новим уставом СФРЈ из 1974. фискални систем је дефинитивно подељен у три засебне целине. Прва је класичан буџетски систем, којим се финансирају административне функције државе и економске интервенције. Друга је финансирање друштвених делатности и социјалног осигурања (здравство, пензије, наука, култура итд.) кроз „слободну размену рада", по којој би даваоци услуга (лекари итд.) и примаоци услуга (грађани) требало да се унутар „самоуправних интересних заједница" (СИЗ) договоре о обиму и квалитету услуга, финансирању итд. Систем никада није функционисао како је замишљено, него је извршна власт доносила основне одлуке. Трећа је финансирање инвестиција и регионалног развоја унутар република преко СИЗ-ова и фондова. Настављен је и процес „демонтирања федерације" даљим преносом надлежности на републике и покрајине. На савезном нивоу није, осим **б.** и фонда за неразвијена подручја, било СИЗ-ова и фондова, па је федерација углавном служила за финансирање одбране, подстицање извоза и допунског финансирања неразвијених подручја. Републике и покрајине преузеле су све остале надлежности. За усвајање **б.** федерације било је потребно претходно добити сагласност република и покрајина. Он се финансирао из царина и котизација (доприноса) република и покрајина. Федерација је регулисала само царине и порез на промет, као дажбине од којих зависи јединство тржишта, док је све остало прописивано на нивоу република и покрајина. У време брзог економског раста и повећања спољног задужења земље током 70-их, учешће фискалног система у националном дохотку је расло, да би се до средине 80-их смањило за око једну четвртину услед прилагођавања дужничкој кризи и економској стагнацији. Дефицит фискалног система преламао се преко савезног **б.**, био је сталан и покриван из емисије Народне банке. *СР Југославија, СЦГ, Србија.* У време распада СФРЈ Србија је променила устав (1990) и реконструисала фискални систем настојећи да се врати концепту класичног **б**. Укинути су СИЗ-ови и бројни фондови, а ванпривредне делатности и друге службе поново се финансирају из **б**. Једини важан изузетак је социјално осигурање (пензијско, здравствено и од незапослености), које се финансира преко посебних фондова. Реформисан је и порески систем 1991/92. увођењем модерних дажбина које одговарају тржишној привреди и приватном сектору. Стварање СР Југославије 1992. није у већој мери променило карактер односа федералног и републичког нивоа: и даље су надлежности федерације биле скромне, а **б.** финансиран из царина и дела пореза на промет. Године 1997. Црна Гора је престала да уплаћује средства у савезни **б.**, чиме је он постао други **б.** Србије, иако је и даље покривао трошкове војске на подручју Црне Горе. Санкције УН, економска криза и размах сиве економије довели су до велике кризе фискалног система, који током више година није успевао да покрије ни законске обавезе. Високо задуживање код Народне банке довело је до хиперинфлације 1993–1994. Касније је дефицит углавном покриван одлагањем плаћања и стварањем неформалних дугова. Током кризе дошло је до великог умножавања облика прихода и размаха ванбуџетског начина финансирања. После 2000. санирана су закашњења у исплатама и исплаћени многи дугови. Нови закон о **б.** Србије ступио је на снагу 2002. и повратио кохерентност фискалног система укидањем бројних облика прихода и буџетских подрачуна. Модернизација је обухватила и трезорско пословање и средњорочни временски хоризонт изражен меморандумима о **б**. Порез на додату вредност уведен је 2005. Основни приходи **б.** су од пореза на додату вредност и акциза, а социјалног осигурања од доприноса из зарада. Заједница Србије и Црне Горе основана уговором (2003) довела је до укидања савезног **б.**, а трошкови Заједнице (одбрана, спољни послови, администрација) финансирани су из републичких **б.**, у које су се сливали сви фискални приходи. После стицања независности Црне Горе (2006) све надлежности Заједнице пренете су на Републику Србију и финансиране из њеног **б**. ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, *Финансије и установе обновљене Србије до 1842*, 1, Бг 1901; М. Недељковић, *Историја српских државних дугова*, Бг 1909; *Министарство финансија Краљевине Југославије 1918–1938*, Бг 1938; Ј. Ловчевић, *Институције јавних финансија*, Бг 1979; А. В. Перић, *Финансијска теорија и политика*, Бг 1987; Д. Гњатовић, *Стари државни дугови 1862–1941*, Бг 1991. Бошко Мијатовић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУШАТ **БУШАТ**, село 12 км јужно од Скадра, у подножју брда Зефњан, на левој страни долине речице Дрини, леве притоке Дрима. Насељен је словенским становништвом (око 2.500 становника) и центар је општине коју чини 12 села. Преовлађује католичко становништво. Уочљиво је да су све старе хришћанске цркве раније имале олтар према истоку, а данас су премештени према западу. Павло Јакоја \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУШАТЛИЈЕ **БУШАТЛИЈЕ**, албанска породица из племена Бушати од које је потекао већи број истакнутих турских официра и државника. Од 1763. до 1831. били су наследни намесници у Скадру, одакле су предузимали низ акција против Црне Горе. Арслан-паша, први скадарски намесник из ове породице (1724–1726) био је опозван након што је ускратио послушност султану. Године 1763. за скадарског везира постављен је Мехмед-паша Бушатлија а 1779. наследио га је његов син Махмуд-паша (1758–1796), најзначајнији представник ове породице који је управљао Скадарским пашалуком скоро независно, настојећи да створи своју феудалну државу, потчини Црну Гору и Брда и прошири власт и утицај у средњој и јужној Албанији. Погинуо је 1796. у бици код места Круси, након што га је поразила црногорска војска. Наследио га је његов брат Ибрахим-паша, који је одано служио Порти, и одржавао углавном добре односе са Црном Гором. После Ибрахим-пашине смрти 1809, Скадарски санџак је додељен Мустафа-паши Бушатлији познатом и као Шкодра-паша, који се одметнуо од Порте и покушао да сарађује са Петром II Петровићем Његошем. Предао се 1831. након што га је поразила османска војска. Тиме се завршило намесништво Бушатлија у Скадру. ЛИТЕРАТУРА: Б. Храбак, „Стара Рашка и одметање Кара-Махмуда Бушатлије", *Сеоски дани Сретена Вукосављевића*, 19, Пријепоље 1997. Јована Шаљић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУШЕВИЋ → ГОРЊИ БУШЕВИЋ **БУШЕВИЋ** → **ГОРЊИ БУШЕВИЋ** # БУШЕТИЋ, Тодор **БУШЕТИЋ, Тодор**, учитељ, етнограф (Рековац, 13. VII 1864 – Пољна, Левач, 10. V 1919). Подстакнут радом Ј. Цвијића и његове антропогеографске школе, поред учитељског позива, бавио се проучавањем народног живота у предеоној целини Левач у централној Србији. Проучавао је народно усмено и музичко стваралаштво, материјалну културу и народне обичаје и веровања. Петар Влаховић Највише народних умотворина објавио је у зборнику *Српске народне песме и игре с мелодијама из Левча*, за који је, према његовом певању, нотне записе урадио Стеван Мокрањац (*СЕЗ*, III, 1902). Ту је објављен и знатан број почашница (здравица), сватовских песама, тужбалица, а највише простора посвећено је опису седељки (прела) и песмама које се изводе на њима. У *Техничким радовима Срба сељака у Левчу и Темнићу* (*СЕЗ*, 1925, 32) објављени су **Б.** записи пословица, загонетки, кратких прича и посленичких песама. Објавио је и низ етиолошких и демонолошких предања у раду *Веровања о ђаволу у округу моравском* (*СЕЗ*, 1925, 32). Мањи део из његове рукописне збирке прича објавио је В. Чајкановић у *Српским народним приповеткама* (*СЕЗ*, 1927, 41). Јасмина Јокић ДЕЛА: и Ст. Мокрањац, *Српске народне песме и игре с мелодијама из Левча*, *СЕЗ*, Бг 1902, 3; *Левач*, *СЕЗ*, Бг 1903, 5; *Народна медицина Срба сељака у Левчу*, *СЕЗ*, Бг 1911, 17; и Ст. Мијатовић, *Технички радови Срба сељака у Левчу и Темнићу*, *СЕЗ*, Бг 1925, 32; и М. М. Велић и др., *Обичаји и веровања у источној Србији*, *СЕЗ*, Бг 1925, 32. \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУШЛЕТИЋ **БУШЛЕТИЋ**, село у Републици Српској, на крају долине Велике ријеке (десна притока Босне), око 10 км сјеверно од општинског сједишта Добоја. Уз западну границу села је пут који десном обалом Босне води ка Добоју. Насеље је дисперзивног типа издужено уз долину Велике ријеке и високо на њеним страницама. У њему је 1991. било 787 становника, од којих 85,5% Срба, а 8,3% Муслимана. ЛИТЕРАТУРА: М. Малетић, *Добој и околина*, Бг 1960; Б. Белић, *Стари Добој у ријечи и слици*, Добој 2003. Милош Бјеловитић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011) # БУШТРАЊЕ **БУШТРАЊЕ**, село у долини Буштрањске реке, која се, као Коштаначка река, улива у Јужну Мораву, 10 км јужно од општинског седишта Врања. Слепим локалним путем повезано је са путем Врање–Куманово. Насеље је дисперзивног типа, на 500–700 м н.в. и чине га десетак заселака. У централном засеоку Средорек су православна црква из средине XIX в., месна канцеларија за четири села и основна школа, док је друга црква на оближњем брегу Света гора. Село се помиње 1519. са 23 хришћанске породице. У међувремену је расељено и обновљено крајем XVIII в. Становништво је пореклом из Горње Пчиње, прешевске Моравице и околине Куманова. Село је 1879. имало 27 кућа и 188 житеља, 1921. 195 домова и 1.060 житеља, а 2002. 487 становника, од којих су 99,4% Срби. ЛИТЕРАТУРА: *Географска енциклопедија насеља Србије*, I, Бг 2001. Драгица Р. Гатарић \*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)