# АЗИЛ

**АЗИЛ** (грч. sulon: уточиште, скровиште; лат. *asylum*), место неприкосновености, сигурности и заштите где су се склањали невољници. Јавља се још у античко време, посебно у религијском контексту. Према Старом завету Мојсије је одредио шест градова у које су могли да се склоне они који су не својом кривицом постали крвници, тј. убили некога. У свим временима **а.** су обезбеђивали храмови и освећена места, а у средњем веку неприкосновено склониште за прогоњене биле су цркве и манастири. У Византији и хришћанским државама гарантовано је право уточишта у храму и његовом дворишту. На **а.** нису имали право убице, издајници и проневеритељи државног пореза. По Душановом законику (чл. 112, 113) **а.** се протезао на патријархов и царев двор, што је у складу са схватањем о светости патријархове и цареве личности и божанског порекла њихове власти („по милости Божјој"). За **а.** су проглашаване и читаве вароши, понекад и поједина приватна домаћинства. У прошлости су многи починиоци злочина тражили **а.** код имућнијих газда, које су их примале да би појачали радну снагу на својим имањима. Азиланти су се тако штитили од могућих казни, посебно крвне освете која је спадала у групу социјално-моралних обавеза преносивих с оца на сина. Етички погледи на зло које је учињено у одбрани достојанства, части и живота јасно успостављају разлику између дела и недела. Стога није било ретко да се починилац злочина склања како би се осујетило осветничко деловање. Заштићено место било је и гроб на који би се склонила особа у невољи. Посебна врста је политички **а.** који траже противници режима оне државе коју су принуђени да напусте. Током егзодуса становништва с јужнословенског подручја крајем XX в. многи су тражили **а.** у другим европским државама, те у жаргону за себе говоре да су азиланти, тј. штићеници те државе. Данас се под **а.** подразумевају и установе за незбринуте, болесне или малолетне особе.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Гардашевић, „Патријаршијски и царски двор као места азила по Душановом Законику", *Гласник СПЦ*, 1947, 5; Д. М. Ђорђевић, *Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави*, Бг 1958; В. Чајкановић, *Мит и религија у Срба*, Бг 1973; Б. Јовановић, *Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури*, Н. Сад 2000.

Весна Марјановић; Радомир Милошевић

\*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)