# АВЕТ

**АВЕТ**, митолошко биће, ноћно страшило, приказа. Може се схватити и као општи назив за духа, а среће се у устаљеним погрдним изразима („Иди одатле, аветињо једна!") или у поређењима („Мршава к'о **а.**"). Јавља се у веровањима у западној Србији, Шумадији, Војводини, Црној Гори (где је посведочен и назив *авијес*), у Дубровнику и Македонији. Постоје различита тумачења назива **а**. Неке паралеле указују на могућност извођења из словенске основе са значењем 'видети', што би био синоним распрострањеним називима *привиђење*, *приказа*. Претпоставља се да су **а.** прерано умрле особе (слично вилама, русалкама и њима сродним бићима), самоубице и разне врсте грешника. О њиховом пореклу од „нечистих" покојника иде у прилог и народно веровање да се најчешће виђају ноћу у време Некрштених дана. У демонолошким предањима, при сусрету с људима изазивају страх: „Ја стукну назад, а старац са белом брадом до појаса полако ми приђе..." (запис из Груже). Појављују се и као мртваци покривени белим покровом, некад и у облику слепог миша. Ради заштите често се носио бели лук. Од **а.** (као и од вила) које ноћу женама краду одећу из сандука, Срби у Сарајеву су се штитили тако што су у сандук стављали тисовину, а у Крагујевачкој Јасеници жене су увече везивале ношене чарапе и сукње да их **а.** не би облачиле. У христијанизованом облику заштита се постиже обраћањем Богу („Помози Боже!").

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Павловић, „Завезивање одела", *Караџић*, 1901, 3; П. Петровић, *Живот и обичаји народни у Гружи*, Бг 1948; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ур.), *Словенска митологија. Енциклопедијски речник*, Бг 2001.

Љубинко Раденковић

\*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)