# АНГЕЛИНА БРАНКОВИЋ

**![001_freska-s-likom-Angeline-Brankovic.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-freska-s-likom-angeline-brankovic.jpg)АНГЕЛИНА БРАНКОВИЋ**, деспотица (област Кроје, Албанија, ?, средина XV в. <span lang="SR-CYRL-RS" style="font-size: 11.0pt; line-height: 107%; font-family: 'Calibri',sans-serif; mso-fareast-font-family: Calibri; mso-bidi-font-family: 'Times New Roman'; mso-font-kerning: 1.0pt; mso-ansi-language: SR-CYRL-RS; mso-fareast-language: EN-US; mso-bidi-language: AR-SA; mso-no-proof: yes;">–</span> Срем, 12. VIII вероватно 1520). Била је жена деспота Стефана Бранковића (Слепог), а кћерка арбанашког господара Ђурђа Аријанита. Удала се крајем 1460, за време боравка деспота Стефана у Албанији. Око 1465. Стефанова сестра Кантакузина купила је од горичког грофа Леонарда Београд у Фурланији, у који су се сместили Стефан и **А**. Родила је синове Ђурђа и Јована и кћерку Мару. Права хришћанска породица живела је скромно, чак у беди и немаштини. После смрти деспота Стефана (1476) живот је био још тежи. Иако је уживала заштиту Млетачке републике, због насиља суседа **А.** је крајем 1478, по савету заове Кантакузине, отишла заједно са синовима у Беч цару Фридриху III Хабзбуршком. Он јој је уступио један дворац у Штајерској, а она му се, заједно са децом, заклела на верност. Царевим посредством удала је кћерку Мару 1485. за монфератског грофа Бонифација V, потомка византијског цара Андроника II и Ирине од Монферата. Како је смрћу деспота Вука Гргуревића 1485. упражњено место српског деспота у Угарској, **А.** је, са синовима и моштима мужа, дошла краљу Матији Корвину. Он је старијег сина Ђурђа одмах наименовао за српског деспота и дао му поседе који су ишли уз звање. Мошти деспота Стефана положене су фебруара 1486. у цркву св. Луке у Купинику (данас Купиново), где су се населили **А.** и синови. Тај крај постао је ново српско језгро, у којем су гајене наде за обнову Српске деспотовине. Крајем 1495. **А.** је издала даровну повељу светогорском манастиру св. Павла, следеће године је, заједно са синовима, даровала Хиландар, а 1499, са сином деспотом Јованом, и манастир Есфигмен. У међувремену, закалуђерио јој се син Ђурађ, а 1502. умро син Јован. Како је после Јованове смрти породица изгубила деспотске поседе, **А.** је са сином Ђурђем, у монаштву Максимом, и моштима мужа и сина Јована, отишла у Влашку војводи Јовану Радулу IV. Када су се после његове смрти промениле политичке прилике у Влашкој, **А.** се са сином Максимом вратила у Срем. Њих двоје су 1512. подигли манастир Крушедол, у који су смештене мошти. У међувремену и она се закалуђерила, а 1516. сахранила је сина Максима. Умрла је у дубокој старости. Проглашена је за светицу и добила Житије и Службу. Слави се као Преподобна мати Ангелина Српска на дан смрти 12. августа, односно 30. јула по старом календару.

ЛИТЕРАТУРА: F. Babinger, „Das Ende der Arianiten", Bayerische Akademie der Wissenschaften. Philologisch-historische Klasse, *Sitzungsberichte*, München 1960, 4; Д. Динић-Кнежевић, „Сремски Бранковићи", *Истраживања*, 1975, 4.

Mомчило Спремић

\*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)