АНДРИЋ, Никола

АНДРИЋ, Никола , књижевник, филолог (Вуковар, 5. XII 1867 – Загреб, 7. IV 1942). Основну школу и гимназију похађаo у Вуковару и Осијеку, а студије славистике и романистике на универзитету у Бечу и Паризу. Био управник и драматург Хрватског народног казалишта у Загребу. За доктора филозофије промовисан у Бечу 1897. на основу студије Пријеводна белетристика у Срба од године 1777 – 1847 (Зг 1892). Међу радовима А. о српској књижевности, поред мањих радова о Г. Трлајићу и Ј. Вујићу, издваја се студија Живот и књижевни рад Павла Соларића ( Рад ЈАЗУ , 1902). Један је од оснивача загребачке Глумачке школе, оснивач и први управник позоришта у Осијеку. Као издавач основао и уређивао „Забавну библиотеку" (1913 – 1942). Сарађивао у српским публикацијама ( Јавор , Позориште , Бранково коло , Србобран и др.), али је према српској традицији (Вук Караџић, народна поезија) често испољавао хрватске националистичке ставове. Уредио је шест књига (V – X) збирке Хрватске народне пјесме (Зг 1909 – 1942), са записима из различитих крајева обухваћених геополитичким границама државе Хрватске, али и из Босне, Херцеговине, Црне Горе, Срема, Бачке и Мађарске. У њима je јасно артикулисан став да су и Буњевци и сви муслимани етнички Хрвати. У тим књигама има и много песама које су од српских певача забележили Срби, на српском демографском простору, српским језиком, са српским јунацима као актерима, као и артефактима српске културе и православља. Такве песме припадају српској културној баштини. 
 ДЕЛА: Под апсолутизмом: Хисторија шестога деценија хрватске књижевности (1850 – 1860) , Зг 1906; Бранич језика хрватскога , Зг 1911; Од Балкана до Мон Блана , I – II, Зг 1927. 
 ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, Писци и књиге , II, Бг 1964. 
 Душан Иванић; Зоја Карановић 
   
 *Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)