# АМБЛЕМАТИКА **![001_Vlastelin-bogougodni.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/001-vlastelin-bogougodni.jpg)АМБЛЕМАТИКА** (грч. mblhma: уметак, украс; фр. *emblème*), вид ликовног изражавања у нововековној уметности, који повезује слику и текст у одређени значењски систем. После Валеријанове *Hieroglyphicae* и Алчатијевог *Emblematum Liber*, амблем се током XVI в. устаљује као пиктограм (imago) с насловом (inscriptio) и пропратним објашњењем у стиховима (subscriptio). Сажимајући световна и профана знања, теологију и филозофију, књижевност и историју, зоологију, ботанику и географију, амблематски зборници се прихватају као школски уџбеници чиме постају важан елемент европске културе XVII и XVIII в. Амблематске књиге се прештампавају и допуњују, постајући незаобилазни део западноевропске барокне *ars amblematicae* која се од XVIII в. прихвата и у барокној култури православног света. У кијевској Духовној академији штампана је прерађена варијанта језуитског зборника *Pia Desideria* Хуга Хермана и Венијусовог *Amoris Divini Emblemata*. Под насловом *Итика јерополитика* (1712), то дело је стекло велику популарност у Русији и Украјини, а српско издање се појављује у Курцбековој штампарији у Бечу 1774. са 67 гравира. У предговору А. Д. Секереша наводи се да је књига намењена моралном усавршавању младог читатељства. После дрворезбарног картуша из 40-их година XVIII в. на Богородичином трону у Бођанима (Ј. Василијевич) са *Небеским лествама* као симболом безгрешности Мајке Божје, Д. Бачевић за архијерејски трон у Крушедолу 1765. израђује амблем *Будности* духовног пастира у облику ждрала који у уздигнутој нози држи камен у сличном облику у којем се већ појавио у *Итици јерополитици*. За сокл парохијске цркве у Ечки, непознати мајстор је 1786. илустровао представе врлина – *Вере*, *Надежде*, *Целомудрија* и *Воздержанија*, пресликаним амблемима из *Итике јерополитике*. ![002_Itika-jeropolitikai.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/002-itika-jeropolitikai.jpg)И илустрације врлина на сокловима барокних иконостаса у Кикинди (1773) и Новом Милошеву (1786) преузимају се из амблематских приручника. У српском барокном сликарству амблеми су били укључивани и у самосталне композиције, с намером да их прецизније означе. На соклу живописа у олтару цркве манастира Крушедол, испод анђела са оруђима Христових страдања, приказан је грб Србије преузет из Жефаровићеве *Стематографије* и круна са укрштеним гранама из компилаторског зборника *Symbola et Emblemata* штампаног 1705. у Амстердаму по налогу Петра Великог. Посебну групу амблематских зборника чинили су зборници алегоријских персонификација са одговарајућим атрибутима у рукама или поред отелотворених женских или дечијих фигура у античкој одећи поређаних по абецедном реду, међу којима је најомиљенија била Рипина *Iconologia* (Рим 1593). Српским познобарокним сликарима у другој половини XVIII в. она је постала позната преко Хертеловог издања од око 200 амблема као званично прихваћеног на бечкој ликовној Академији. На соклу иконостаса српске цркве у Руми (1772) и румунске православне цркве у Липови (1785), С. Тенецки приказује теолошке персонификације врлина, *Свету Софију окружену Вером, Љубављу и Надом*, са одговарајућим атрибутима у рукама. Хришћанске врлине биле су укључене и у композицију *Тајне вечере* коју је Т. И. Чешљар насликао у наосу цркве св. Николе у Кикинди (1773). Вера у руци држи путир, Љубав пламтеће срце, а Нада сидро, док је изнад њих свевидеће *Божје око* као симбол божанске Премудрости. Како су поједине старозаветне и новозаветне сцене тумачене као оличење хришћанских врлина, у *Итици јерополитици* Аврамова жртва насловљена је као љубав Божја, Јовова искушења као Трпељивост, прича о Лотовој жени и пропасти Содоме као Постојаност, а парабола о труну и брвну у оку као Осужденије. Жефаровићева *Стематографија* и *Историја Петра Великог* З. Орфелина примери су веће слободе у коришћењу амблематских зборника при илустровању књига. ![003_zdral-Arhijerejski-tron.jpg](https://enciklopedija.maticasrpska.org.rs/uploads/images/gallery/2024-02/scaled-1680-/003-zdral-arhijerejski-tron.jpg)Као последица технолошког развоја друштва, у XIX в. настао је нови амблематски зборник М. Герлаха *Allegorie und Embleme* (1882) који је већ постојећи репертоар визуелних симбола допунио индустријском и привредном стварношћу. **А.** се тада широко распространила у целој југоисточној Европи, а осим на подручју Карловачке митрополије, била је у употреби и код Срба који су живели под турском влашћу или се налазили под јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Њено увршћивање у различите сакралне и профане теме отворило је широке могућности политичке употребе симболике и хералдике при уобличавању дела српске културе национализма. Печат *Правитељствујушчег совјета србског* први је амблематски пример састављен од хералдичких знамења Српства, крста са четири оцила и Трибалије, територије устаничке Србије, са главом вепра прободеном стрелом. На међусобно повезане грбове између којих је крин, спуштају се зраци сунца, док је испод њих исписано *1804*. **А.** се прибегавало и приликом важних јавних свечаности, какве су повратак Милоша и Михаила Обреновића у Србију 1859. Амблематизовање хероја српске нације доприносило је наглашавању њихових личних врлина и националних заслуга као примера које треба следити. Такви су били бакрорез *М. Краљевић* С. Ленхарда (1827), са изводом из народних песама „Нек пјевају и помињу Марка", *Портрет В. Караџића* П. Аничића (1897) с натписом „Пиши као што говориш" и *Споменик Д. Обрадовићу* Р. Валдеца (1912) са амблематском структуром наслова „Идућ учи у векове гледа" и пропратног објашњења „Ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловечке, за браћу Србље којега су год они закона и вере". ЛИТЕРАТУРА: С. Матић, „Итика јерополитика", *ПКЈИФ*, 1925, 7; Р. Михаиловић, „Симболичне представе банатских иконостаса XVIII века", *ЗФФ*, Бг, 1970, XI-1; Д. Медаковић, *Путеви српског барока*, Н. Сад 1971; *Трагом српског барока*, Н. Сад 1976; Р. Михаиловић, „Прва зона српског иконостаса XVIII века", ЗФФ, Бг, 1979, XIV-1; Љ. Стошић, *Западноевропска графика као предложак у српском сликарству XVIII века*, Бг 1992; М. Тимотијевић, *Српско барокно сликарство*, Н. Сад 1996; Н. Макуљевић, *Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације*, Бг 2006. Љиљана Н. Стошић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)