# АЛЕГОРИЈА
**АЛЕГОРИЈА** (грч. llhgora: сликовито, симболично казивање), појам античке реторике. У теорији књижевности **а.** је стилска фигура или књижевни облик који под основним значењима ријечи исказује нешто друго; облик метафоре проширене до обима цјеловите слике или радње; може да обухвати дијелове текста или текстове различитих жанрова у цјелини (еп, роман, приповјетка, драма, пјесма, оглед), укључујући све њихове чиниоце (радња, лик, идеја, слика). Својствена је такође сликарству, филму, вајарству и другим дјелима која посредан смисао издвајају од предоченог (исказаног) смисла. Нарочито је заступљена у једноставним облицима као што су пословице и загонетке, у којима се употребљене ријечи односе на друга значења (нпр. „Злату ће се кујунџија наћи": Добра ће ствар дочекати онога који је ње достојан; „Пуна школа ђака – ниоткуда врата": шипак, бундева или сл. с коштицама). Честа је у лирским и дијеловима епских народних пјесама (нпр. *Ропство Јанковић Стојана*). У српској средњовјековној књижевности јавља се под појмом инословије: везана за новозавјетну и старозавјетну традицију и одјеке античке реторике, те за романе (*Стефанит и Ихнилат*, *Александрида*). У новој српској књижевности почиње да се осамостаљује у списима Г. Стефановића Венцловића, а један је од главних облика барокне књижевности (*Траедокомедија* Е. Козачинског, 1734−1736; *Плач Сербији* З. Орфелина, *Бој змаја с орлови* Ј. Рајића). Широку примјену нашла је у басни (Д. Обрадовић), а потом обухвата приповјетку у периоду класицизма, а дјелимично и лирику. Као форма сликовитог говора одговарала је дидактичком смјеру литературе тог доба, те се често јавља у различитим књижевним врстама. Под утицајем религиозно-моралистичке традиције примјењује је С. Милутиновић Сарајлија у дијеловима *Сербијанке*, у лирским пјесмама и готово на цијелом плану *Трагедије вожда Карађорђа*, а његов ученик П. П. Његош радо се служи **а.** блиском духу усмене традиције и романтичарског патоса (*Горски вијенац*). Важну улогу **а.** има у козеријама (милобруке), драмама (*Сан Краљевића Марка*, *Торжество Србије*) и пјесмама Ј. С. Поповића. На нивоу цјелине дјела прожима спјевове Ђ. Марковића Кодера (*Роморанка*, 1862; *Сан Матере српске*, 1980). Једна од популарних врста остала је драмска **а.** писана у пригодне сврхе, у одређеним церемонијалним државно-историјским околностима, све до наших дана: Ј. Суботић (*Сан на јави*, *Крст и круна*), Ј. Ђорђевић (*Маркова сабља*), М. М. Јовановић (*Демон: повест и алегорија*), М. Королија (*Зидање Скадра*). Форма алегоричног казивања основне идеје испољила се и код млађе генерације романтичара, прије свега у сатири (Б. Радичевић, *Пут*), те у дидактичкој и родољубивој поезији Љ. П. Ненадовића. Ј. Јовановић Змај примјењивао је ту форму посредног казивања у сатиричној и у дјечјој поезији, док ће у опусу Лазе Костића она захватити лирику, есеје и прозу. Нарочито се проширује у заоштреним политичким сукобима крајем XIX в. (фељтони П. Тодоровића, пјесме В. Илића, М. Митровића, приповијетке И. Вукићевића, Р. Домановића). Почетком XX в. **а.** је заступљена и код аутора модерне (И. Секулић, М. Ускоковић, С. Винавер), те у међуратном времену у приповјеткама авангардиста (М. Црњански, С. Краков), често се приближавајући параболи и гротески. Ту врсту обликовања смисла наставиће и новија сатира, посебно у епоси социјализма, у афоризму, сатиричној приповијеци и роману (Б. Ћопић, Е. Кош, Д. Ћосић, Р. Константиновић, М. Павић, Б. Пекић, В. Булатовић Виб, Ж. Павловић, М. Димић, Р. Петковић, Г. Петровић и др.). Михајло Петровић Алас је проширио поље значења **а.** на подручје тумачења научних истраживања, сматрајући је, уз метафору, изразом духовне потребе „да једне чињенице пресликава на друге, бар привидно схватљивије или изразитије". **А.** такође омогућује неку врсту шифрованог и уопштавајућег говора којим се аутор (у сатири) штити од цензуре или прогона, али и од буквализације значења. Она посредством објективизације (описи, сцене, радње, ликови) појачава сликовитост, конкретност и сугестивност апстрактних замисли.
Душан Иванић
У историји уметности **а.** је појам представљен у облику фигуре или фигуралне композиције која, осим стварног, добија и неки други, пренесени, скривени, прерушени (алегорија) или тек наслућени смисао (алегореза, алузија). У српском барокном сликарству алегоријски се тумачила превасходно библијска историја, због чега је велики српски проповедник Г. С. Венцловић сматрао да преко простог значења има навучен „златни покривач" с морализаторском поуком која се открива тако што се претходно ваља „мутити с памећу". Жефаровићев циклус *Постања* у манастиру Бођани био је замишљен као почетак хришћанске историје у којој историја људског пада претходи искупљењу кроз Христа. Мада је тема *Богородичног покрова* била једна од општеприхваћених представа маријанске заштите, приказана на зиду крушедолске припрате, она постаје сложена алузија на тадашњи политички тренутак, одражавајући како идеју сагласја између Хабзбуршке монархије и Карловачке митрополије, тако и тријумфа хришћанства над исламом. Барокна **а.** присутна је у српском сликарству и графици и у сценама из свакодневног живота – мртвим природама, пејзажима и портретима. И у српској уметности XIX в. непрекидно се користе амблематски говор и алегоријске персонификације, док су алегоријске композиције заступљеније у другој половини столећа. Самосталне или у склопу сложенијих целина, у визуелној култури тога доба долазе до изражаја алегоријске персонификације нације, тј. глорификације Србије. Основу алегоријских фигура чини жена као богиња или мајка-заштитница, док су припадници нације симболично њена деца. Идеални вид слободне или ослобођене Србије јесте царица на врхунцу моћи, с указивањем на државу Душановог царства. Алегоријске персонификације или глорификације Србије радили су А. Јовановић, Д. Аврамовић и Ђ. Јовановић, а подваријанте овог облика још и Ђ. Крстић, М. Мурат и У. Предић.
Љиљана Н. Стошић
ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, *Метафоре и алегорије*, Бг 1967; Д. Вученов, *О српским реалистима и њиховим претходницима*, Бг 1970; М. Вукомановић, „Тајна и алегорија", *Култура*, 1987, 78/79; Т. Поповић, *Последње Сарајлијино дело*, Бг 1995; М. Тимотијевић, *Српско барокно сликарство*, Н. Сад 1996; Ј. Деретић, *Поетика српске књижевности*, Бг 1997; В. Јелић, „Елементи античке реторике у приручницима наших реторичара из XIX века", *ЗМСКС*, 1998, 1; Б. Поповић, „Алегорична сатирична прича", у: *СД*, I, Бг 2001; Д. Грбић, „Поступак алегоризације у Рајићевој драми *Трагедија о смрти цара Уроша Петог*", *КИ*, 2005, 127; Н. Макуљевић, *Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације*, Бг 2006.
\*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)