# АЛБАНОЛОГИЈА **АЛБАНОЛОГИЈА**, комплекс научних дисциплина које имају за предмет језик, књижевност, материјалну и духовну културу албанског народа. Српска средина и српска наука имале су веома запажену улогу у првом периоду развоја албанолошких студија. Томе је у првом реду допринело велико дело Вука Караџића, који је европску научну јавност, између осталог, упознао и с тада тешко доступним материјалом албанског језика, *Арнаутским пјесмама*, записаним у Крагујевцу још 1830, а објављеним у целини тек 1921. Вуков рад у том правцу наставила су два лексикографска дела објављена у Београду: *Речник од три језика* (*македонски*, *албански*, *турски*) Ђорђа Пулевског из 1875. и *Српско-арнаутски речник* Љубе Кујунџића из 1902. Све је то имало утицаја на опредељење да се аутор прве научне студије о инојезичким елементима албанског језика (Беч 1870), бечки слависта Франц Миклошич, као и писац капиталног *Етимолошког речника албанског језика* (Стразбур 1891), немачки албанолог Густав Мајер, ограниче на поређење албанског језика претежно са српским језиком. Речник Љ. Кујунџића био је пак у једном периоду главни извор података о језичким особинама североисточног гегијског поддијалекта (упоредити наслов речника у ђаковачком облику *Гухтар српо-шиптарче* са књижeвном албанском речју *gjuhëtar* „језикословац" ← староалбански *gluhë* „језик"). Иако је у првој половини ХХ в. дошло до преокрета у проучавању албанско-словенских језичких односа разоткривањем да је знатно већи део словенске лексике албанског језика источнојужнословенског порекла и да су примери ексклузивних српско-албанских језичких односа по правилу ограниченог дијалекатског карактера, управо у то време стекли су се услови да Београд барем накратко добије један од најистакнутијих албанолошких часописа међународног значаја. Био је то → *Архив за арбанаску старину*, *језик и етнологију* (I−III, Бг 1923–1926; IV, Пр 1969), који је упркос своме кратком излажењу, према саставу сарадника и ширини тематике, превазишао готово све касније радове у области **а.** у српској и југословенској средини. Покренуо га је Хенрик Барић, најистакнутији српски и југословенски албанолог, који је заокружио своје животно дело књигом *Историја арбанашког језика* (Сар. 1959). У другој половини ХХ в. пажња српске научне јавности била је претежно усмерена на решавање одређених актуелних етнолингвистичких питања албанолошке проблематике, о чему сведоче зборници радова с међународних научних скупова *Илири и Албанци* (Бг 1988) и *Становништво словенског поријекла у Албанији* (Тг 1991). Питања српско-албанских етнолингвистичких односа већ деценијама представљају једну од веома актуелних лингвистичких тема којом су се бавили многи српски лингвисти различите стручне оријентације. ЛИТЕРАТУРА: В. Данчетовић, „Семинар за албанологију", у: *Сто година Филозофског факултета*, Бг 1963. Вања Станишић \*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)