# АЛА

**АЛА**, митолошко биће. Према предању змијоликог је изгледа и најчешће се јавља у виду олујног ветра. Постоји у веровањима и фолклору Србије, Бугарске и Македоније. Реч **а.** среће се у неким изразима у Босни и Херцеговини, као и југозападној Хрватској. Старији помени те речи, као и рана позајмица у румунском, указују на то да је изворни облик овог назива био *хала.* У српским говорима у речи *хала* изгубило се почетно *х*. Представе о **a.** блиске су или једнаке с представама о аждаји и ламји. Не постоји јасна и јединствена представа о спољашњем изгледу **a**. Замишља се као црно и страшно биће у виду ветра (околина Бољевца), као велика змија која реп спушта до земље а главу крије у облаку (на Косову) или као змијолико биће с коњском главом (у околини Лесковца). Према веровању са Хомоља, **а.** која напада месец и изазива његово помрачење има две главе и на свакој нози и руци по шест прстију. Када предводи градоносне облаке приказује се у облику орла. Према народном предању с Копаоника, док је **a.** живела у језеру на тој планини, све је боље рађало, чувала је и летину тога краја да је не однесе друга **a.** Према веровању из Баната (Хере), сваки атар је имао своју **a.** која га је бранила од друге **a.** Када би се негде сручио град из облака, то се схватало као знак да је **a.** тог атара била слаба. **А.** односи летину, „пије берићет" (пшеницу), грожђе у раној фази сазревања; може да испије и млеко овцама; задаје људима болести. У Банату се веровало да, уколико родитељима умиру деца, ту децу једе **a.** Она је и кума детету које касније поједе јер открива њену тајну (да комада људе, да уместо своје главе ставља коњску итд.). Њени противници су орао и змај, поједини свеци (св. Илија, св. Аранђео, св. Ђорђе, св. Јован, св. Сава), као и (х)аловити или змајевити људи. Према етиолошком предању из Србије од убијене или рањене **a.** настали су муве и гмизавци. У народним приповеткама најчешће се приказује као жена која живи у далекој шуми и може награђивати или сурово кажњавати људе ако се нађу у њеној кући. У томе је врло слична с источнословенском Баба Јагом.

ЛИТЕРАТУРА: С. Зечевић, *Митска бића српских предања*, Бг 1981; В. Чајкановић, *Стара српска религија и митологија*, Бг 1994.

Љубинко Раденковић

\*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)