АКРОСТИХ

АКРОСТИХ (грч. kro" : крајњи, stco" : ред, стих), смисаона цјелина која се ствара у почетним словима стиха (или строфе) или у пасусима прозног дјела (име, нека ријеч или реченица), обично с похвалним (посвета) или критичким значењем. У античкој традицији а. се могао наћи према кључној ријечи/слову на почетку, у средини и на крају стиха (пасуса). У српској књижевности појављује се у средњем вијеку (→ крајегранесије), у различитим врстама: азбучни, у облику реченице, ријечи, наслова и сл. Између осталог налази се у дјелима Теодосија, Константина Филозофа ( Живот деспота Стефана ), а најпознатији примјер је Слово љубве деспота Стефана Лазаревића. Дубровачки пјесници су се такође њиме служили (Ш. Менчетић, Џ. Држић, М. Држић). У новој српској књижевности а. је чешће означавао аутора дјела (З. Орфелин, Ј. Рајић и др.). Традиција је била снажна у грађанском пјесништву, гдје има облик имена/посвете аутора или извјесне мисли, а продужена је у романтизму, с веома успјелим ироничним порукама (Ј. Јовановић Змај). На ширење а. у сложенијим конструкцијама утицао је Сонетни венац словеначког пјесника Ф. Прешерна, одражавајући се у сонетним композицијама савремених српских пјесника (М. Тешић и др.). 
 ЛИТЕРАТУРА: П. Поповић, „Акростих у Константина Филозофа", ПКЈИФ , 1935, 15; Ђ. Перић, „Акростих у српском грађанском песништву XVIII века", ЗМСКЈ , 1989, 1; С. Томин, „Азбучни акростих у девет акатиста светим апостолима Петру и Павлу из збирки српских рукописа", ЗМСКЈ , 1992, 2. 
 Душан Иванић 
   
 *Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)