Слово А

А

А, прво слово српске ћирилице и свих ћириличких и латиничких графијских система, које има више појавних облика (алографа): А, а, А, а итд. У старословенској ћирилици назив слова био је „аз" са значењем 'ја', а имало је бројну вредност 1. Старословенско ћириличко А води порекло од грчког слова a (алфа), које је настало према феничанском слову са називом „алеф". Словом А се означава најотворенији самогласник у српском језику, а користи се и у другим функцијама, нпр. као скраћеница или као симбол.

001_slovo A.jpg

ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Бг 1971.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АБАЏИЈA

АБАЏИЈA (тур. abacı), занатлија који израђује или трговац који продаје одећу од абе. Као врста грубе дебеле тканине за израду народне ношње, аба се тка од домаће упредене вуне у две нити на хоризонталном разбоју. Потом се у сеоским ваљарицама тканина натопљена водом дорађује ударцима тешким дрвеним маљевима чиме текстура постаје компактнија. После сушења тканина се боји (црвено, смеђе, црно и тамноплаво) у бојаџијским радионицама или у оквиру кућне радиности. Сукно се првобитно није бојило него се користило у природној боји руна: бела и сингава (сива и сивомрка). Од абе су израђивани горњи одевни предмети за сеоску популацију: кабанице, хаљине, зубуни, гуњеви, јелеци, чакшире, тозлуци, капе (абењаче) и прекривачи за коње (абајије). Одећа је прављена од домаћег и увозног, најчешће бугарског сукна, а украшавана је вуненим или свиленим гајтаном, комадићима чоје, везом, шљокицама, накитним зрнима, пулијама (врста дугмади) и др. Абаџијски алат чине: игле, маказе, напрстак, шило, закачка, пегла, мала даска за пеглање, кројеви и ниски сто за рад. Абаџијска слава је Велика Госпојина јер је према веровању Богородица шила покров за Христа. По градовима а. су деловале у оквиру занатске организације – еснафа (цеха), а производе продавале у дућанима или на вашарима. По селима су, као надокнаду за своје услуге, примале пољопривредне производе.

Вилма Нишкановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБДИКАЦИЈА

АБДИКАЦИЈА (лат. аbdicatio), одрицање владара (цара, краља или кнеза) од владарског положаја, престола. Може настати добровољно, због болести или слабости, али и под притиском. У новијој историји Србије догодиле су се три а.: кнеза Милоша (1. VI 1839), краља Милана (22. II 1889) и престолонаследника Ђорђа Карађорђевића (12. III 1909).

Василије Ђ. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБДУЛА ТОДОРОВИЋ, Марко → ТОДОРОВИЋ, Марко Абдула

АБДУЛА ТОДОРОВИЋ, Марко → ТОДОРОВИЋ, Марко Абдула

АБДУЛАЗИЗ

АБДУЛАЗИЗ, турски султан (Цариград, 8. II 1830 – Цариград, 4. VI 1876), владао 1861–1876. Син Махмуда II и један од ретких султана чија владавина није била испуњена ратовима Турског царства са другим државама. Широким програмом реформи (танзимат) мењао је институционални, економски и социјални изглед земље, али није могао зауставити урушавање Царства. Покушај реорганизације војске одразио се и на Босански пашалук у којем је 1864. уведена регрутација. Владавина А. обележена је и унутрашњим немирима. Црна Гора се 1862. дигла на оружје; од потпуног пораза у Другој Омер-пашиној војни спасила ју је интервенција Русије и Аустрије. Истовремено, убиство српског дечака на Чукур-чесми у Београду усталасало је Србију. Након интервенције великих сила турска војска се 1867. повукла из Београда и других градова у Србији. Устанци у Херцеговини и Босни 1875. отворили су Велику источну кризу, усложњену и априлским устанком у Бугарској 1876. Султан је свргнут 30. маја, а 4. јуна убијен. Наследио га је Мурат V.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002; Е. Ихсаноглу (прир.), Хисторија Османске државе и цивилизације, Сар. 2004.

Жељко Вујадиновић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБДУЛМЕЏИД I

АБДУЛМЕЏИД I, турски султан (Цариград, 23/25. IV 1823 – Цариград, 25. VI 1861), владао 1839–1861. Владавина А. почела је прокламовањем Хатишерифа од Гилхане који је имао судски, финансијски, административни и војни карактер. Сви поданици Царства начелно су изједначени без обзира на верску припадност, што је у супротности са исламским правом. Забрањено је суђење без истраге и по кратком поступку; одређено директно плаћање пореза држави сагласно иметку и приходима појединца; војни рок ограничен на пет година. Почетком 1856. Порта је потврдила и прецизирала одредбе овог Хатишерифа. Немуслиманима су гарантовани поштовање традиционалних повластица, слобода вероисповести и располагања имовином; сви поданици изједначени су у пореском, правосудном и образовном погледу, као и у војној регрутацији. Члановима 28 и 29 одређено је да ће кнежевина Србија наставити да зависи од Високе порте, али ће њена права и повластице од сада колективно гарантовати силе потписнице. Реформе А. нису донеле стварно побољшање положаја јужнословенским поданицима Царства. Опште стање није битније промењено ни укидањем неких старих установа (јаничара, капетана, ајана). Наследио га је Абдулазиз.

ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић, Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима Абдул-Меџида (1839–1861), Бг 1949; Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002; Е. Ихсаноглу (прир.), Хисторија османске државе и цивилизације, Сар. 2004.

Жељко Вујадиновић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБДУЛХАМИД I

АБДУЛХАМИД I, турски султан (Цариград, 20. III 1725 – Цариград, 7. IV 1789), владао 1774–1789. Наследио је брата Мустафу III. У време његове владавине право за-штите православног становништва проширено је на цело Царство. Аутономистички покрети захватили су и европске провинције – Тракију, Епир, Албанију, Србију, Црну Гору. Настојао је да се нагоди са провинцијским господарима, додељујући им звања и положаје, а због сталне спољне опасности по државу ретко је наметао централну власт. Турској је Русија објавила рат 1787, а Аустрија 1788. Миром с Аустријом у Свиштову 1791. границе два царства остале су непромењене, док је миром с Русијом у Јашију 1792. призната руска анексија Крима и Грузије, а Дњестар постао нова граница двеју држава. Српским добровољцима (фрајкорцима), учесницима у рату на страни Аустрије, дата је општа амнестија. Током овог рата наследио га је Селим III.

ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић, Источно питање, Бг 1996; Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002; Е. Ихсаноглу (прир.), Хисторија османске државе и цивилизације, Сар. 2004.

Жељко Вујадиновић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБДУЛХАМИД II

АБДУЛХАМИД II, турски султан (Ца­ри­град, 21. IX 1842 – Цариград, 10. II 1918), владао 1876–1909. Син Абдулмеџидов и наследник брата Мурата V. Остао је упамћен као крвави тиранин (Црвени султан). Ступио је на престо у време распламсавања устанка у БиХ и припрема Србије и Црне Горе за рат против Турске. Берлинским конгресом 1878. Турска је изгубила велике територије и значајне финансијске изворе. Србија, Црна Гора и Румунија стекле су пуну независност и територијалне добитке, а Аустроугарска је окупирала БиХ. Од верног поборника модернизације А. се окренуо аутократским методима владавине. Још на почетку владавине предузео је ревизију реформи. Свестан опасности распламсавања национализма код Албанаца, Курда и Арапа, А. је распустио Албанску лигу (1880) и наглашавао исламску везу између Албанаца и Турака. Незадовољство турских официра, британско-руско приближавање и немачка и аустроугарска пропаганда довели су до Младотурске револуције 1908. У покушају да се врати старом систему, збачен је с власти. Наследио га је Мехмед V Решад.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Микић, Аустро-Угарска и Младотурци 1908–1912, Бл 1983; Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002; E. Ихсаноглу (прир.), Хисторија османске државе и цивилизације, Сар. 2004.

Жељко Вујадиновић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБЕРДАР → КУЈУНЏИЋ АБЕРДАР, Милан

АБЕРДАР → КУЈУНЏИЋ АБЕРДАР, Милан

АБЕЦЕДА

АБЕЦЕДА, утврђени инвентар и редослед слова латинице. Назив је настао спајањем назива прва четири слова (а-бе-це-де), уз морфолошку адаптацију (финално -е замењено је наставком -а). У зависности од састава и поретка слова разликује се више типова савремене а. (чешка, пољска, француска, енглеска, немачка и др.) који су, историјски гледано, били подложни променама. Посебан тип а. користи се у упоредно-историјској лингвистици. У ширем смислу а. се користи и као назив за фонографско писмо. Српскохрватска а. има 30 слова, а њихов редослед је следећи: а, b, c, č, ć, d, dž, đ, e, f, g, h, i, j, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, s, š, t, u, v, z, ž.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Бугарски, Писмо, Н. Сад 1996.

Jасмина Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБЛАТИВНОСТ

АБЛАТИВНОСТ (лат. аblatum: однeто), једно од категоријалних значења у српском језику, које се односи на свако конкретно или апстрактно схваћено удаљавање, пре свега у простору (одлазити од куће), или у времену (заседати од понедељка), или на полазну, исходишну тачку нечега као у узрочном значењу (дати из љубави), компаративном значењу (виши од сестре, одскакати од осталих), значењу материјала од којег је нешто (хаљина од свиле), порекла (човек из Срема) и сл. Најчешћи облик изражавања а. је аблативни генитив, који употребљен без предлога обично означава однос потицања (стидети се свог порекла), одвајања (ослободити се лоших навика). У конструкцијама аблативног генитива с аблативним предлозима опште значење а. се на различите начине конкретизује, као удаљавање из унутрашњости локализатора (извадити из џепа), удаљавање од његове површине (скинути са зида), одмицање из његове близине (одскочити од амбиса) итд. Значење а. исказује се и префиксалним облицима (излазак, излазити, одлазак, одлазити, спадање, спадати), прилозима одговарајуће структуре (одавде, оданде, откад) или искључиво лексички (уп. клонити се према из-бегавати). А. припада систему просторних значења са јаким метафоричким потенцијалом, којем припадају и значења адлативности (приближавања, доћи до зида), перлативности (пролажења, проћи кроз шуму), транслативности (прелажења, прелетети преко шуме), локативности (пребивања, налазити се у шуми) и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватcки језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), II, Бг 1991; А. Белић, O jeзичкoj прирoди и jeзичкoм рaзвитку, I, II, Бг 1998; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005.

Предраг Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБОГОВИЋ, Михаило → АНГЕЛОВИЋ, Михаило

АБОГОВИЋ, Михаило → АНГЕЛОВИЋ, Михаило

АБОДРИТИ → ОБОДРИТИ

АБОДРИТИ → ОБОДРИТИ

АБРАМОВИЋ, Анте

АБРАМОВИЋ, Анте, сликар (Посавски Подгајци, Хрватска, 17. V 1903 – Београд, 25. V 1985). Сликарство учио у Загребу до 1928, а дипломирао 1934. у Уметничкој школи у Београду код Љубе Ивановића, Милана Миловановића и Ивана Радовића. Усавршавао се у Паризу (1939, 1952) и Италији (1947, 1948). Први пут излагао 1936. са групом „Независни". Био је професор у гимназији и на Вишој педагошкој школи у Београду (од 1949). Илустровао је књиге и дечје сликовнице, те сликао мртве природе, пејзаже и портрете. Његове фигуралне композиције обрађују теме из II светског рата, социјалне теме и жанр-сцене. Користио технике уља, темпере и акварела. Развијао се од постимпресионизма, преко поетског социјалистичког реализма до приближавања експресионизму, фовизму и асоцијативном сликарству. Неговао је тачан цртеж и посну фактуру, користио претежно љубичасту гаму са акцентима зелене, каткад и бујан колорит. Његови радови се налазе у Народном музеју, Музеју града Београда и Музеју савремене уметности у Београду, као и Модерној галерији у Загребу. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрном звездом.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Савременици II. Ликовне критике и есеји, Бг 1964; П. Васић, Анте Абрамовић, Бг 1976.

Љубица Миљковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБРАМОВИЋ, Даница

АБРАМОВИЋ, Даница, историчар уметности (Пљевља, 16. IX 1921 – Београд, 3. VIII 2007). Дипломирала на Групи за историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1956. Радила као директор Музеја револуције народа и народности Југославије у Београду (1967–1986). Тежиште њених преокупација било је сликарство уметника револуционара, у периоду између два светска рата и током НОБ-а. Њени есеји, посвећени овој проблематици, обогаћени су сећањима водећих протагониста и самог аутора. Током 60-их година пратила је рад младих сликара на југословенској уметничкој сцени. Добитница је награде Унеска – Повељe за културну сарадњу (1998), као и највиших одликовања за учешће у рату и пробоју Сремског фронта.

ДЕЛА: Исмет Мујезиновић, Јajцe 1965.

Весна Круљац

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБРАМОВИЋ, Марина

АБРАМОВИЋ, Марина, уметник проширених медија (Београд, 31. XI 1946). Завршила Академију ликовних уметности у Београду 1970, а постдипломске студије код Крсте Хегедушића у Загребу 1972. Почетком 70-их година почиње истраживања на пољу нове уметности и проширених медија. Од 1973. њена каријера се развија кроз три фазе: београдски период (1973–1975), период рада са немачким уметником Улајем (1976–1988) и период након 1988. А. од првих перформанса на радикалан начин истражује физичке могућности и ефекте ослобађања тела од свесног делања, као и релације између уметника и публике (перформанси из циклуса Ритам, Thomas' Lip, Мењање улога, Уметност мора да буде лепа, уметник мора да буде леп и др.). Рани перформанси имају ритуални карактер што ће остати константна одлика њене уметничке праксе. Акцијом Meeting Decision (Праг 1976) A. и Улај започињу заједнички живот и сарадњу, а уметница започиње међународну каријеру. Период The Warriors (1976−1980) чине динамични перформанси у којима се деконструишу представе женскости и мушкости, културни стереотипи и модели родне идентификације. Следи период The Saints (1980−1988), у којем искуство вишемесечних боравака у екстремним климатским условима централне пустиње у Аустралији, Сахари, пустињама Тар и Гоби, доприносе да њихови перформанси постану статични и медитативни. Занимање за древне културе и њихову конфронтацију са савременом културом западног света постаје окосница ових перформанса. Почетком 1988. изводе деведесетодневни перформанс The Lovers – The Great China Wall Walk, током којег ходају по Кинеском зиду или дуж Зида једно другоме у сусрет, а чији је завршетак означио приватни и професионални разлаз. Рад А. после 1988. обележен је даљим истраживањем енергетског потенцијала тела и реинтерпретацијама тела као симболичке представе, биолошке и социолошке категорије, те разматрањем динамике односа историје и садашњег тренутка. Boat Emptying, Stream Entering општи је назив за фазу (1988−1990) у којој објекти од бакра и кварца треба да активирају по-сматрача/корисника и да делују на њихово тело. Од 1993. почела је низ радова аутобиографског карактера и комплексне структуре: Biography (од 1992), Delusional (1994), Cleaning the Mirror I и II (1995), Spirit House и Balkan Baroque (1997). Крајем новембра 2002. у њујоршкој галерији „Шон Кели" извела је дванаестодневни перформанс The House with the Ocean View; од 9. до 15. XI 2005. у музеју Гугенхајм (Њујорк) извела је пројекат Seven Easy Pieces који се темељи на реконструкцији пет кључних историјских перформанса из 60-их и 70-их година XX в., аутора Б. Најмана, В. Акончија, В. Експорт, Ђ. Пане, Ј. Бојса. Предавала на уметничким академијама у Берлину, Паризу, Хамбургу, Токију. Добитница награде „Златни лав" на 47. Бијеналу у Венецији (1997). За почасног доктора на School of Fine Art Institute of Chicago промовисана је 2004. Њена дела налазе се у колекцијама музеја: Гугенхајм у Њујорку, Стеделијк у Амстердаму, Жорж Помпиду у Паризу и др.

ЛИТЕРАТУРА: B. Pejić, D. Von Drathen, Abramović, Stuttgart 1993; Ј. Денегри, Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; C. Iles и др., Artist Body, Performances 1969–1998, Milano – New York 1998; M. Abramovic, S. Kelly и др., Marina Abramović, The House with the Ocean View, Milano – New York 2004; A. Von Furstenberg, S. H. Madoff, Marina Abramovic: Balkan Epic, Milano 2006; M. Abramović, E. Fischer-Lichte и др., Seven Easy Pieces, Milano – New York 2007.

Јасмина Чубрило

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБРАМОВИЋ-СТАНОЈЕВИЋ, Надежда

АБРАМОВИЋ-СТАНОЈЕВИЋ, Надежда, рукометашица (Панчево, 28. XII 1946). Почела да се бави рукометом у Динаму из Панчева, да би затим наступала за београдске екипе Партизан, Слобода и Вождовац. За репрезентацију Југославије играла 173 пута и постигла 226 голова. Са државним тимом освојила златну медаљу на Светском првенству 1973. у Београду, а пето место заузела 1975. у СССР-у и 1978. у Чехословачкој.

Милош Новичић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБРАШЕВИЋ

АБРАШЕВИЋ, радничка културно-уметничка друштва. Под овим именом, у част пролетерског песника Косте Абрашевића, оснивана су почетком XX в. у Београду и многим другим градовима (Крагујевцу, Јагодини, Нишу, Шапцу, Чачку, Ваљеву, Краљеву, Пироту, Лесковцу, Параћину, Смедереву итд.). Њихове претече из XIX в., као и сва тадашња радничка певачка друштва, карактерише специфични програм који обухвата позоришне представе и приредбе на којима су извођене радничке песме и прослављан Први мај, с циљем да политички утичу на радничку класу. Власти су спутавале њихову културно-политичку делатност и забрањивале јавна наступања.

А. у Београду основан је 1905. Друштво је наставило рад Београдског радничког певачког друштва (наступало од 1890), а 1909. придружило му се и Типографско певачко друштво „Јединство". Најпознатији хоровођа пре II светског рата био је композитор аматер Светислав Анђелић. После 1945, када је хорски живот у Београду био интензиван, А. је био међу најактивнијим културно-уметничким друштвима, нарочито у хорској и драмској секцији. У његовим је оквирима 1950. основано Омладинско друштво и Аматерско позориште. Репертоар хора се временом приближио програмима других певачких друштава, а српска, бугарска и руска духовна и световна музика постала је његова специфичност. Захваљујући стручним хоровођама који су били на његовом челу (М. Бајшански, Д. Чолић, М. Вукдраговић, О. Данон, Б. Бабић, Д. Миловановић, В. Илић, Бранко Цвејић, С. Крстић, Богдан Цвејић, И. Дражинић, Д. Максимовић, П. Јосифовски, С. Шепић, П. Медаковић и М. Панчић) А. је постигао запажене успехе у земљи и иностранству. Под вођством М. Панчића хор је снимио 15 компакт дискова (Литургија Св. Јована Златоустог С. Мокрањца и С. Рахмањинова, Литургија, Опело, Свеноћно бденије, Палимпсест С. Божића и др.).

Роксанда Пејовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АБРАШЕВИЋ, Коста

002_ABRASEVIC KOSTA.jpgАБРАШЕВИЋ, Коста, пјесник (Охрид, 10. VI 1879 – Шабац, 1. II 1898). У Охриду похађао грчку школу, а од 1888. живио у Шапцу. У гимназији основао политичко-књижевни кружок и издавао рукописне листове. Објављивао у Социјалдемократу и Врачу. Текстови су му постхумно излазили у Звезди, Грађанину (1899) и др. Због туберкулозе прекинуо школовање. „Најаутентичнији песник социјализма у нас" (Скерлић), један од зачетника српске пролетерске поезије, обрађује и опште мотиве друштвене неправде, бунта и наде. Стварао под јаким утицајем домаће и њемачке пјесничке традиције. Преводио с њемачког (Хајне, социјалистички пјесници), бугарског и грчког. Лексичко сиромаштво своје лирике надомјестио је свјежом метафориком и експресивном сликом. Као пјесник радничких манифестација, омиљен међу радницима, ђацима и студентима. Превођен на албански, мађарски, руски и румунски. Пјесме су му компоноване, а име ушло у називе радничких умјетничких друштава. М. С. Ђуричић написао је о њему биографски роман Звижди, ветре! (Шабац 1964).

ДЕЛА: Песме, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: J. Скерлић, Писци и књиге, IX, Бг 1926; M. Бeлић, „Предговор", у: М. Поповић, Коста Абрашевић: његов живот, рад и идеје, Бг 1940; М. Данојлић (прир.), Коста Абрашевић, Бг 1964; Р. Константиновић, Биће и језик, I, Бг 1983.

Душан Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АБРЕВИЈАТУРА → СКРАЋЕНИЦА

АБРЕВИЈАТУРА → СКРАЋЕНИЦА

АВАКУМ (Лепоје)

АВАКУМ (Лепоје), јерођакон, свештеномученик (Кнез-Поље под Козаром, око 1794 – Београд, 17. XII 1814). Сабрат манастира Моштаницa. Пошто му је у Јанчићевој буни убијен отац, а Моштаница спаљена, с мајком је пребегao код игумана Пајсија у манастир Трнавa код Чачка. После Хаџи Проданове буне заточен је у Београду и осуђен на смрт. Вођен на погубљење, носио je колац и певао, два пута одбивши турску понуду да прими ислам и сачува главу; одбио је и мајчину молбу („Бог ће опростити, јер је голема невоља"), па је погубљен и мртав набијен на колац. Канонизован је 1962. а службу је написао прота Мирко Р. Павловић. Сликан је у живопису новијих српских цркава, а ђакони Српске цркве славе га као свог патрона.

003_AVAKUM.jpg

ЛИТЕРАТУРА: С. Милутиновић, Историја Србије од почетка 1813. до конца 1815. године, Бг 1888; М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Књига о ђакону Авакуму, Бг 1968.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАКУМ (Миланковић) → МИЛАНКОВИЋ, Авакум

АВАКУМ (Миланковић) → МИЛАНКОВИЋ, Авакум

АВАКУМ (Петровић) → ПЕТРОВИЋ, Авакум

АВАКУМ (Петровић) → ПЕТРОВИЋ, Авакум

АВАКУМОВИЋ, Авакум

АВАКУМОВИЋ, Авакум, мајор, песник (Сентандреја, око 1774 – Сентандреја, 27. IV 1811). Са 16 година ступио у граничаре; учествовао у бојевима против Наполеона у Италији и Немачкој. Писао љубавне и пригодне лирске песме записиване у рукописној збирци, коју је Ј. Ј. Змај, добивши је од Јакова Игњатовића, изгубио на путу. У познијем препису, под насловом Песн на похвалу Стефану Радубицком, сачувана је једна његова песма. Немачки песник Г. Хилер посветио му је похвалну песму, коју је на мађарски превео М. Витковић. Конструисао нов жичани инструмент с диркама, сличан цитри, који је назвао авакумикум.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Игњатовић, Рапсодије из прошлог српског живота, Н. Сад 1953; Б. Маринковић, Српска грађанска поезија XVIII и с почетка XIX столећа, II, Бг 1966.

Марија Клеут

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАКУМОВИЋ, Војислав Г.

004_Avakumovic Vojislav G.jpgАВАКУМОВИЋ, Војислав Г., математичар, универзитетски професор (Земун, 12. III 1910 – Марбург на Лани, Немачка, 19. VIII 1990). Потиче из старе, угледне карловачке породице виноградара, трговаца и свештеника, син Глигорија Гиге Авакумовића. По дуго негованом породичном предању, карловачки Авакумовићи су једна од две гране исте породице од којих је друга, која је играла значајну улогу у јавном и политичком животу Срба у Хабзбуршком царству, добила племство од цара Леополда II 1791. и живела у Сентандреји у Мађарској. Показујући од ране младости уметнички таленат, А. је као песник учествовао у зенитистичком покрету. Студирао је на Уметничкој академији у Риму, а од 1929. машинску технику (ваздухопловство) на Великој техничкој школи у Берлину. Приликом алпинистичког успона 1931. пао је на северној стени Триглава и изгубио ногу. На подстицај Јована Карамате започео је студије математике које завршава 1938. Докторирао 1939. на Филозофском факултету у Београду с тезом „О понашању Лапласових интеграла на рубу конвергенције". Већ током студирања објавио 10 радова с резултатима који су и данас значајни. Од 1941. до 1953, с прекидом за време II светског рата, радио је на Техничком факултету (Великој школи) у Београду. Да би се спасао од усташких прогона за време окупације, склонио се из Земуна у Београд. Ванредни професор постао је 1951. Слободоумних идеја и често пркосећи комунистичком режиму, није био подобан за професора на Београдском универзитету, па се 1953. повукао у Нови Сад на Вишу педагошку школу. Истовремено је хонорарно предавао на ФФ-у у Сарајеву. Дао је значајан допринос раду и развитку Математичког института САНУ, најзначајније математичке институције код Срба. За дописног члана САНУ изабран је 1958. После више гостовања у Гетингену, Лунду и Гисену, 1961. напустио је земљу и прихватио место професора у Ахену (Институт за испитивање физике језгра, Јилих). Од 1966. до пензионисања 1976. био је професор на универзитету у Марбургу на Лани, где је остао до краја живота. Од сарадника које је формирао у Србији и иностранству потекла су два академика (САНУ и АНУБиХ) и шест професора на угледним универзитетима у Немачкој и САД. Бавио се класичном математичком анализом и дао резултате трајне вредности. Већ у првом студентском раду („Sur une extension de la condition de convergence des théorèmes inverses de sommabilité", C. R. Acad. Sci. Paris 1935, 200) увео је Р-О класу функција (данас су познате као правилно ограничене функције) која уопштава Караматину класу правилно променљивих функција и од широке је примене у анализи. Посвећено јој је по једно поглавље монографија: E. Seneta, Regularly Varying Functions (Berlin 1976) и N. H. Bingham, C. M. Goldie, J. L. Teugels, „Regular Variation", Encyclopedia of Mathematics and its Applications, Vol. 27 (Cambridge 1987). У докторској тези и радовима који су уследили („Über das Verhalten Dirichletscher Reihen am Rande des Konvergenzegebietes", Math. Z., 1940, 46; „Neuer Beweis eines Satzes von G. H. Hardy und S. Ramanujan über das asymptotische Verhalten der Zerfällungskoeffizienten", Amer. J. Math., 1940, 62), дао је неколико резултата из области Тауберових теорема у комплексној равни. Један од њих као примену даје и познати асимптотски образац Хардија и Рамануџана из аналитичке теорије бројева о броју разлагања позитивног целог броја на позитивне целе сабирке („partitio numerorum"). Основни резултат с доказом објављен је у монографији G. Doetch, Handbuch der Laplace-Transformation, I--III (Basel 1950). Запажени су његови резултати из теорије бројева, који се односе на просте делитеље у аритметичкој прогресији („Über die Anzahl der Zahlen = - 1 (mod d) die keinen Primteiler derselben Form haben", Publ. Inst. Math. Beograd 1937, 6/7), а његов допринос забележен је у монографији Х. Х. Остмана Additive Zahlentheorie II (Berlin 1956). Међу првима је доказао Тауберове теореме за функције експоненцијалног раста и теореме с остатком („Über einige Tauberische Sätze deren Asymptotik von Exponentialcharakter ist I", Math. Z., 1936, 41; „Über Laplaceshe Integrale deren Wachstum von interiertem Exponentialcharakter ist", Bull. Acad. Serbe Sci. Ser. Mat. Fiz., 1936, 3; „Bemerkung über einen Satz des Herrn T. Carleman", Math. Z., 1950, 53), што је истакнуто у монографији J. Korevaar, Tauberian Theory, A Century of Development (Berlin 2005). Открио је могућност примене Караматиних регуларно променљивих функција на проучавање асимптотике решења диференцијалних једначина („Sur léquation différentielle de Thomas-Fermi", Publ. Inst. Math. Beograd 1947, 1). Ова област нарочито се развила после 1976. Резултати до 2000. унети су у монографију V. Marić, Regular Variation and Differential Equations (Berlin 2000). Дао је прецизну процену спектралне функције Лапласовог оператора („Über die Eigenfunktionen der Schwingungsgleichung", Publ. Inst. Math. Beograd 1952, 4). У ту сврху увео је нов метод заснован на Тауберовој теореми с остатком. Рад је у целини унет у монографију E. C. Titchmarsh, Eigenfunction Expansions II (Oxford 1958). Исти метод искористио је да добије прецизне процене броја сопствених вредности Лаплас-Белтрамијевог оператора на компактним Римановим многострукостима, као и такве процене спектралне функције. Тиме је зашао у савремену проблематику функционалне анализе за коју се показало да су псеудо-диференцијални оператори адекватан апарат. Оба резултата са доказима унета су у релевантне монографије, први у F. Treves, Introduction to Pseudodifferential and Fourier Integral Operators (Berlin 1989), а други у L. Hörmander, The Analysis of Linear Partial Differential Operators III (Berlin 1985). Тај значајни рад из 1956 („Über die Eigenfunktionen auf geschlossenen Riemannschen Mannigfaltigkeiten", Math. Z., 1956, 65) последњи је који је А. написао, иако је живео још 34 године.

ЛИТЕРАТУРА: J. Brüning, W. Eberhard, „Zum Gedanken an Vojislav Gregor Avakumović", Jahre-sbericht der Deutschen Mathematiker-Vereinigung, 1993, 95; Живот и дело српских научника, IX, Бг 2004; V. Marić, A. Nikolić, „Vojislav G. Avakumović (1910–1990) A passionate Man of Mathematics", Ganita Bhāratĩ, 2008, 30.

Војислав Марић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АВАКУМОВИЋ, Глигорије Гига

АВАКУМОВИЋ, Глигорије Гига, адвокат, политичар, велепоседник (Сремски Карловци, 20. V 1861 – Земун, 23. XII 1923). Студирао право у Берлину, Паризу, Загребу и Бечу и докторирао 1887. Адвокатски приправник био у Осијеку, а од 1892. до краја живота имао адвокатску канцеларију у Земуну. Један од оснивача и угледнијих чланова Српске народне радикалне странке и њен посланик за Старобечејски срез у Српском народно-црквеном сабору. Касније приступио владајућој Народној странци и на њеној листи у Лици био иза­бран за посланика Сабора Хрватске. У два наврата члан хрватске делегације у Угарском сабору. Као богати велепоседник био је један од оснивача Српске банке у Загребу, а као посланик Сабора Хрватске допринео изради и изгласавању Закона о интерконфесионалним односима. Бавио се писањем и превођењем правнотеоријских расправа из области грађанског и црквеног права, као и финансија. У време I светског рата живео у Бечу и био члан Управе црквено-народних фондова. После рата прикључио се групи независних радикала Стојана Протића с којим је издавао лист Радикал.

ДЕЛА: Поводом једне осуде католичког женидбеног суда у Ђакову, Ср. Карловци 1921; Превод са немачког: Фридриха Великог Антимакијавели, Земун 1913.

ИЗВОР: В. Ђ. Крестић, Грађа о Србима у Хр­ватској и Славонији (1848–1914), II, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица о српском православном Владичанству пакрачком, Пакрац 1930: Д. Кириловић, Српски народни сабори, Н. Сад 1938; А. Раденић, Положај и борба сељаштва у Срему, Бг 1958; Л. Ракић, Радикална странка у Војводини (до почетка XX века), Н. Сад 1975.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАКУМОВИЋ, Иван

АВАКУМОВИЋ, Иван, историчар, универзитетски професор (Београд, 22. VIII 1926). Дипломирао економске науке и историју на Кембриџу 1947, магистрирао 1954. и докторирао на Оксфорду 1958. Као асистент радио на Универзитету у Абердину (Шкотска), а од 1957. је доцент на Универзитету у Винипегу (Канада). Од 1963. до пензионисања 1991. радио као ванредни и потом редовни професор на Универзитету Британске Колумбије у Ванкуверу. Живи и ради у Ванкуверу. Аутор је расправа о појавним облицима и о развоју комунистичког покрета у Југославији (History of the Communist Party of Yugoslavia, I, Aberdeen 1964), као и сродним појавама у Канади. Истражио је немачка сведочанства о покрету Драже Михаиловића (Михаиловић, према немачким документима, Лондон 1969), а бавио се и анархистичким покретом и покретом духобораца. Своје увиде често је заснивао на архивским истраживањима, а у средиште пажње стављао историју политичких идеја.

ДЕЛА: и G. Woodcock, The Anarchist Prince. A Biographical Study of Peter Kropotkin, London 1950; и G. Woodcock, The Doukhоbors, New York – Toronto 1968; The Communist Party of Canada: A History, Toronto 1975; Socialism in Canada, Toronto 1978; и R. Bourderon, Détruire le PCF. Archives de l'Etat français et de l'occupant hitlérien, Paris 1988.

РСЕ

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАКУМОВИЋ, Јован

АВАКУМОВИЋ, Јован, правник, пес­ник, политичар (Сентандреја, 1747/1748 – ?, око 1810). Пореклом из племићке сентандрејске породице. Школовао се у Пожуну (Братислави), Трнави, Бечу и Лајпцигу. Био је адвокат Темишварске епархије, бележник Потиског крунског дистрикта у Старом Бечеју (1777), судија Великокикиндског крунског дистрикта (1789–1794) и племићки судија Торонталске жупаније (од 1795). Као делегат Великокикиндског крун­ског дистрикта учествовао на темишварском Народно-црквеном сабору (1790), заступајући у борби против мађарског племства ставове блиске Бечу. У рукописним песмарицама налазе се записи две његове песме које припадају српском грађанском песништву: једна којом је поздравио избор Вићентија Јовановића Видака за митрополита (Високопреосвјашчењејшему и високодостојњејшему господину, господину Викентију Јовановичу од Видак) и друга, сатирична, којој је у једном запису дат наслов нејасног значења Пашхалија новаја.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Маринковић, „Библиографска грађа о Јовану Авакумовићу", БГВ, 1964, 4; Б. Маринковић, Српска грађанска поезија XVIII и с почетка XIX столећа, II, Бг 1966; М. Лесковац, Антологија старије српске поезије, Н. Сад – Бг 1972.

Марија Клеут; Момчило Грубач

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАКУМОВИЋ, Јован Ђ.

005_Avakumovic DJ Jovan.jpgАВАКУМОВИЋ, Јован Ђ., правник, политичар (Београд, 1. I 1841 – Рогашка Слатина, 2. VIII 1928). Права уписао у Београду. Студије наставио у Француској, Швајцарској и Немачкој (1862–1866) где је специјализовао кривично право. По повратку у земљу био први секретар (од 1873) и члан (1881–1887) Касационог суда, управник града Београда (1875–1880), потом начелник полицијског одељења Министарства унутрашњих дела. Почео активно да се бави политиком у Либералној странци и постављен за министра правде 1880. и 1887. Приликом доношења Устава 1888. устао против радикалских реформи и постао један од челника опозиције. У време најоштријих сукоба између намесништва и радикала преузео председништво владе која је нерегуларно вратила Устав из 1869. и била позната по прогону радикала у Србији. Када је краљ Александар Обреновић извршио државни удар 1. IV 1893, нова радикалска скупштина захтевала је да се због повреде Устава организује суђење члановима његовог кабинета. Иако амнестиран, прешао је у опозицију и повео оштру борбу против Обреновића. Био је повезан са завереницима 1903, што га је довело на чело револуционарног кабинета. После избора Петра Карађорђевића за краља повукао се из политичког живота, негирајући своје учешће у преврату. Практичним радом, делом Теорија казненог права (у 10 свезака, Бг 1887–1897) и другим прилозима (Важност кривичног закона, Бг 1882; Продужен злочин, Бг 1883; Нужна одбрана, Бг 1883; Стицај злочина, Бг 1883) оставио је значајан траг у српској криминалистици и кривичном праву. Редовни члан СКА постао је 1893. Његови Мемоари чувају се у Архиву САНУ.

ДЕЛА: Покушај, Бг 1884; Саучешће, Бг 1885; Енглеска, француска и српска порота, I–II, Бг 1885–1890; Присвајање нађених ствари, Бг 1886; Промена валуте и приватноправни послови, Бг 1924.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, Политичка историја Србије 1858–1903, I–IV, Бг 1923–1925; Д. Васић, Деветстотрећа – мајски преврат, Бг 1925; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, I–II, Бг 1929, 1931; Влада Милана Обреновића, II–III, Бг 1934; А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Бг 1984; Д. Јанковић, Рађање парламентарне демократије и политичке странке у Србији XIX века, Бг 1997.

Петар В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АВАЛА

АВАЛА (тур. havâla: место, узвишење које доминира околином), ниска планина 16 км јужно од Београда. Налази се на северу шумадијске греде која се пружа од планине Рудник до Калемегдана. Висока је 511 м. У облику купе, издиже се 200 м изнад пиносавско-рипањске језерске површи. У тектонском погледу је лаколит, магматска стена у облику печурке настала утискивањем магме у више слојеве Земљине коре. Изолована је и доминантна у рељефу околине, морфолошки једноставна, геолошки веома сложена. Припада динарском планинском систему, групи шумадијских планина. Представља локални хидролошки чвор, од којег се воде сливају ка западу и Топчидерској реци која се улива у Саву и ка истоку, ка Завојничкој реци и Дунаву. Прекривена је самониклом и сађеном четинарском вегетацијом. У подножју планине налази се најужа приградска зона Београда и села Пиносава, Бели Поток и Зуце. Од краја XIX в. на њој је постојао рудник живе Шупља стена. А. погодује излетничком, стационарном, спортско-рекреативном и културно-манифестационом туризму. Излетиште је са градом повезано путем ка Крагујевцу који се пружа западном подгорином А., а такозвани кружни пут на њеној северној подгорини повезује планину с аутопутем Београд–Ниш и путем Београд–Ужице. По пројекту Ивана Мештровића 1938. на врху је изграђен Споменик Незнаном јунаку, који је оштећен артиљеријским зрнима 1944. Телевизијски (Авалски) торањ, изграђен 1965, порушен је у НАТО бомбардовању Србије 1999, а поново изграђен (2007–2010) и отворен 21. IV 2010. А. је проглашена за национални парк 1947, али је новом категоризацијом означена као предео изузетних одлика.

006_AVALA_spomenik-Neznanom-junaku.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Б. Димитријевић, Авала: Петрографско-минералошка студија, Бг 1931; Ј. Цвијић, Геоморфологија, Бг 1991; Б. Вујевић, Београд у прошлости и садашњости, Бг 1994.

Милутин Љешевић; Стеван Станковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АВАЛА

АВАЛА, турско име за стари град Жрнов (Жрнован), који се под старим именом јавља још у XV и XVI в. У епским песмама се најчешће помиње као „А. више Бијограда", при чему је само из контекста могуће закључити да ли се ради о планини или о граду на њој. Кад је у питању град, за њега се везује епски јунак Порча од А., за којег Евлија Челебија пише да је историјска личност из XV в. У својим путописима, Челебија наводи да је на гробу Гази-Порче, по његовој изричитој жељи, засађено ретко дрво (пистација) и да је временом тај гроб заједно с дрветом постао место ходочашћа за муслиманско становништво у Београду и околини. У Босни, на левој обали Уне изнад Кулен-Вакуфа према Старој Островици, постоји још један средњовековни град Хавала, подигнут у XV в.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Т. Николић, „Околина Београда. Антропогеографска испитивања", у: Насеља српских земаља, II, Бг 1903; Е. Челеби, Путопис. Одломци о југословенским земљама, Сар. 1979; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.

Мирјана Детелић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАЛА

АВАЛА, периодична књижевна публикација. 1. Забавник за 1846. и 1847, излазио у Београду под уредништвом Ј. Филиповића, архивара Књажеске канцеларије, који је био и главни сарадник. Објављивани су превoди (источњачка и романтичарска приповијетка, одломак из романа Јунак нашег доба М. Ј. Љермонтова, проза Е. Скриба), хумористички прилози, басне и параболе. Поезија је била заступљена преведеним (Хорације) и оригиналним прилозима (историјски, идилични и сатирични мотиви). Везан за чиновничке кругове, забавник је био израз општије тежње ка модернизацији у српској књижевности и друштву. 2. Лист за књижевност и забаву, излазио у Београду од јануара до априла 1884, трипут мјесечно, под уредништвом Бранка Петровића. Објављивани су оригинални прилози М. Бана, главног сарадника (пригодне пјесме, поеме, критике), Јована Ђорђевића (аутобиографске и биографске слике), Ј. Чудине (критике), преводи (Х. Чоке) и афоризми.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деретић, Алманаси Вуковог доба, Бг 1979; Д. Иванић, Забавно-поучна периодика српског реализма. Јавор и Стражилово, Бг – Н. Сад 1988.

Душан Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАЛА

АВАЛА, бициклистички клуб, основан у Београду 1929. као секција Београдског мото-клуба. Надовезујући се на традицију бициклизма с краја претходног века, клуб се осамосталио 1932. и у околностима развоја индустрије и трговине бициклима допринео општем напретку овог спорта до 1941. У зимском периоду и у време снежних падавина клуб је приређивао у дворанама такмичења на ваљцима. По узору на надметања двоточкаша у Француској, Италији и другим европским земљама, и у Београду су од 1939. организоване вишедневне етапне трке које су допринеле популаризацији бициклизма и у другим градовима у околини Београда и у Војводини. За време немачке окупације (1941–1944) клуб није деловао, а обновио је рад после ослобођења 1952, под старим именом. Главни организатор акција био је познати спортиста Макс Амес, заједно са најбољим бициклистом у међуратном раздобљу Ђорђем Дрљачићем, поред којег су се као такмичари, у то време, истицали Драгиша Јешић, Душан Давидовић, Радомир Козлица, Миодраг Јешић и др. Клуб је 2008. имао 30 чланова. Негује и женски бициклизам.

ЛИТЕРАТУРА: С. Босиљчић (ур.), Спорт у Србији, Бг 1973.

Драган Русов

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАЛА

АВАЛА, прва новинска агенција у Краљевини СХС основана у Београду 1919. Ранији покушаји и иницијативе да се оснује агенција завршавали су се неуспехом. Београдски Народни дневник писао је 12. IX 1889. да је „један пријатељ Србије" намеравао у Београду да устроји руску новинску агенцију која би преносила вести из Србије и са целог Балкана. Немачка новинска агенција Волф, која је тада држала монопол у југоисточној Европи, ометала је стварање националних агенција. Иностране агенције покушавале су да организују своје испоставе у Србији, али је српска влада то одбијала. На Десетом конгресу свесловенских новинара 1911. у Београду шеф српског Прес-бироа Иван Иванић изнео је предлог за оснивање агенције као акционарског друштва, али су балкански ратови и I светски рат осујетили тај подухват. После рата, септембра 1919, француски новинар Албер Мисе основао је у Београду, уз пристанак владе, телеграфску агенцију А. која је деловала до рата 1941. Мисе је био први директор, а кодиректор Риста Марјановић. Агенција је у почетку издавала мањи билтен на француском и примала телеграме (вести) из Париза, Берна, Атине и Мадрида, а убрзо и из других европских престоница. Касније је формирала и унутрашњу редакцију, под окриљем Министарства иностраних послова, као и службу за бежични пријем и слање привредних информација, у првом реду берзанских. Са светским агенцијама, Ројтерсом, Авасом и АТС-ом из Берна, склопила је уговор да њихове сервисе доставља домаћим медијима и привредним субјектима на српскохрватском и словеначком језику. Кад се радило о хитним важним вестима, сарадници агенције су практиковали да их као колпортери односе у редакције главних београдских новина. Помоћу мале радио-станице А. је слала вести и тадашњим мањим приватним агенцијама – Југорадију и Оку у Београду и Војводини у Новом Саду. Агенција је 1927. прешла у надлежност Одсека за штампу МИП-а и делом се финансирала из државног буџета, а 1929. претворена у акционарско друштво, у којем је држава располагала са 90% акција. Дотадашњи директор Мисе био је принуђен да напусти Београд, под сумњом да је радио за француску војну обавештајну службу, а за директора постављен Ђорђе Перић, касније Петар Бешевић. У београдској централи и пет бироа у великим градовима у земљи било је запослено око 120 намештеника. Агенција је 1936. набавила радио-телеграфску пријемну станицу. Своје дописнике имала је у Паризу, Лондону, једно време и у Берлину, Бечу, Варшави и Риму, а 30-их година и у Софији, Атини, Букурешту, Тирани и Анкари. Радио-уређајима вести су редовно отпремане новинским агенцијама на Балкану и у централној Европи, а примане су од водећих светских агенција, од 1940. и од совјетског ТАСС-а. У земљи је А. имала око 500 претплатника, поред листова и радио-станица сервис су примале и привредне фирме, банке и разне установе. Инострани сервис превођен је на седам језика – француски, немачки, енглески, италијански, шпански, руски и бугарски. Немачке окупационе власти су 6. VI 1941. укинуле А., а њене просторије, технику и део људства припојиле агенцији DNB (Deutsche nachrichten Büro). За време окупације деловала је, окупатору потчињена, агенција Рудник.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Јовановић, Д. Јовановић, Агенцијско новинарство, Бг 2005.

Душан Попов

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАЛА

АВАЛА, телевизијска станица у Београду, основана 2006. када је и добила националну фреквенцију. Убрзо је стекла реноме објективног, разноврсног и занимљивог електронског медија. У центру пажње редакције јесу актуелна дешавања у Београду и Републици Србији, као и у свету. Садржаји ауторских емисија крећу се од политичких и шоу програма, преко путописа и репортажа, до забавних сторија. Програм испуњавају и садржаји едукативног карактера, играни филмови и серије, дечје емисије, спортски преноси као и прилози независне продукције.

Душан Попов

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАЛА ФИЛМ

АВАЛА ФИЛМ, предузеће за производњу филмова Републике Србије. Основанo у Београду 1946. У оквиру националне кинематографије, до распада СФРЈ (1991) водеће филмско предузеће које је произвело близу 150 домаћих играних и копродукционих филмова што је, не рачунајући и велик број документарних и краткометражних филмова, чинило 20% укупне југословенске филмске производње. Представља камен темељац на који су се у каснијем развоју ослањале српска и југословенска кинематографија. Априла 1947. А. ф. је произвела први играни филм савремене југословенске кинематографије (Славица редитеља Вјекослава Афрића). У њој је 1948. снимљена прва домаћа књижевна адаптација (Софка Радоша Новаковића), 1952. прва музичка комедија (Сви на море Саве Поповића) и 1957. први домаћи филм у боји (Поп Ћира и поп Спира Соје Јовановић). Филм Велики и мали Владимира Погачића, снимљен 1956, осваја за Југославију прве значајне награде на Међународном филмском фестивалу у Карловим Варима. Спојена је 1962. с предузећима „УФУС", „Славија филм", „Кошутњак" и Централном филмском лабораторијом, када је настала нова А. ф. с близу 600 запослених. Филмове су и даље реализовали и слободни филмски уметници и уметнички сарадници. Наредна реорганизација 1968. претвара је у предузеће за производњу и извоз филмова са свега тридесетак запослених, да би се 1974. поново нашла у саставу Кошутњака и наставила с производњом филмова (двадесетак остварења током неколико наредних година). После 1990, у новим условима рада, А. ф. и даље постоји, али уступа примат новим и енергичнијим филмским произвођачима. По великом броју произведених и извезених филмова, великом броју домаћих и међународних награда и признања, А. ф. је најзначајнији део филмске традиције Србије у периоду од 1946. до 1991.

Дејан Косановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАЛИТ и АЛЕКСАНДРОЛИТ

АВАЛИТ и АЛЕКСАНДРОЛИТ, минерали, алумосиликати калијума (K), магнезијума (Mg) и гвожђа (Fe), обогаћени хром-оксидом (Cr2O3), који се редовно налазе заједно. Припадају групи филосиликата. Одредио их је и описао С. Лозанић 1884. и 1894. Разлике између њих су мале. У састав авалита улазе: силицијум (Si) (54,66%), алуминијум (Al) (20,46%), Cr2O3 (10,88%), K (4,61%), Mg (2,06%), Fe (1,8%) и вода. Појављује се у љуспастим и влакнастим агрегатима бледо зелене и смарагдно зелене боје. Пронађен је у измењеним серпентинитима на Авали код Београда по којој је добио име. Класификован је двојако – као хромни варијетет мусковита, минерала из групе лискуна или као хромни варијетет илита, минерала из групе хидролискуна. Александролит у односу на авалит садржи нешто више Si, Al, Cr2O3 (13,74%) и двоструко више воде, али су Mg и K заступљени само у траговима. Има изразито зелену боју, раствара се у хлороводоничној киселини и непровидан је. Пронађен је у примерцима с Рудњака. Настаје распадањем авалита и хидратисањем. Назив је добио по краљу Александру Обреновићу.

ЛИТЕРАТУРА: С. Лозанић, „Анализа новог хроматског минерала Авалита", Гласник СУД, 1884, 57.

Љубомир Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАЛСКИ ТОРАЊ

007_Avalski-toranj.jpgАВАЛСКИ ТОРАЊ, радијски и телевизијски торањ подигнут на Авали. Архи-тектонско-конструктивни подухват од брут бетона пројектовали су архитекте Угљеша Богуновић и Слободан Јањић и инжењер-конструктор Милан Крстић. Изградњу је од 1960. до 1965. изводило предузеће „Рад" из Београда, а након постављања телевизијске и радио-антене на врху, торањ је пуштен у рад маја 1965. Стабло торња, троугластог пресека са страницама дужине 7,30 м, изведено је од армираног бетона, док су сами углови кружно ојачани и формирани с монтажним елементима од центрифугираног бетона. Од 37. м торањ је био константног пресека целом висином. У појасу на висини од 102. до 135. м налазила се петоспратна дванаестоугаона стаклено-алуминијумска гондола која је била конзолно везана за стабло торња. У гондоли су се налазили сала за ПТТ уређаје, тераса за антенске системе, сала за радио-телевизијске уређаје, просторије ресторана и бара, као и тераса намењена панорамском разгледању Београда и околине. До гондоле су водила два брза лифта. Објекат је грађен у четири фазе: прва, од темељења до 37. м; друга и трећа, изградња горњег дела стуба, конзоле и гондоле од 37. до 135. м; те четврта, поставка антенских система на врху објекта. У торањ је уграђено више од 4.000 т армираног бетона. Темељи се састоје из три самца квадратног облика са страницама од 4,5 м и дубине око 1,45 м, а за њих се зглобно везују ноге торња. Овај конструктивни захват омогућавао је да се у време најјачих удара кошаве торањ безбедно њише у распону од око 1 м. Подножје торња се налази на надморској висини од 439 м, а висина објекта, заједно са 60 м високом ТВ антеном, тешком око 25 т, била је 202,87 м, тако да се његов врх налазио на надморској висини од 641,87 м. Премда је базична форма оваквих објеката одређена специфичним и прецизним функционалним захтевима, А. т. је по много чему био грађевина јединствена у свету тог доба – био је једини торањ који је за пресек имао једнакостранични троугао (који је симболизовао српски троножац), један од веома ретких торњева који није био директно утемељен, него се стабло торња разгранавало и ослањало на три крака која су га чврсто везивала за тло. Улаз у објекат је на тај начин био знатно издигнут од терена и решен путем платформе-рампе. Торањ је све до разарања од стране НАТО алијансе 29. IV 1999. био највиша грађевинска конструкција на Балкану. Како је А. т. био један од најупечатљивијих обележја и симбола Београда, 2001. покренута је широка иницијатива за његову обнову и основано Удружење љубитеља А. т. Њиховим ангажовањем прикупљена су почетна средства за реконструкцију која је отпочела 2005. према оригиналним плановима из 60-их година. Торањ је поново пуштен у рад 21. IV 2010.

ЛИТЕРАТУРА: „ТВ торањ на Авали", Борба, 27. II 1966; „Торањ на Авали", Политика, 25. VII 1966; М. Митровић, Новија архитектура Београда, Бг 1975.

Милан Мирковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АВАНГАРДА

АВАНГАРДА (фр. avant-gardе: претходница), културне и уметничке формације које предводе и у дело спроводе иновативне процесе захтевајући да се посредством преображаја културе и уметности изврши и преображај друштвених формација унутар којих настају авангардне појаве. Стога а. доводи у питање и одбацује идеалистички појам и аутономни статус културе и уметности. Покрети а. тесно су укључени у социјалне и политичке прилике свога времена и својих средина, као што је случај с италијанским футуризмом, руским и пољским конструктивизмом, руским супрематизмом, мађарским активизмом, немачком верзијом дадаизма, француским надреализмом, с високом школом за архитектуру и обликовање Баухаус у Немачкој, у мањој мери са холандским неопластицизмом. Питање је теоријске аргументације и идеолошке позиције да ли се иначе крупни иновативни доприноси покрета попут кубизма и експресионизма сматрају или не типичним феноменима историјских а. Иако се првобитно јављају унутар националних култура, услед тежње за експанзијом сопствених убеђења стреме интернационалном ширењу и повезивању. Авангардне формације су по правилу вишедисциплинарне и вишемедијске, што значи да се њихови темељни идеолошки погледи на свет укључују у различите изражајне области, од визуелних уметности, архитектуре и индустријског дизајна, до литературе, позоришта, филма, моде и разних обичаја свакодневног животног понашања. Обавезно се обзнањују и јавности обраћају у програмским манифестима у којима њихови потписници често у ултимативном и конфликтном тону износе сопствена веровања и аспирације. Авангардни покрети релативно су краткотрајни, у главнини привлаче и обухватају младе приврженике и брзо се разилазе, било због деловања владајућег политичког поретка и културних снага, било због интерних начелних или личних размимоилажења.

002_jovan Bijelic.jpg

У ликовној уметности, као и у визуелној култури, феноменима историјских а. сматрају се зенитизам предвођен Љубоми-ром Мицићем и Бранком Ве Пољанским, дадаизам с Драганом Алексићем на челу (који уједно припадају и хрватској култури с обзиром на то да су часописи Зенит, Дада Јок, Дада Танк, Dada Jazz излазили у Загребу почетком 20-их година) и у целини београдски надреализам. У Војводини су истраживачи а. открили појединце и појаве блиске идејама дадаизма и мађарског активизма (нпр. до сада мало позната „Суботичка дада" која је сарађивала с Мицићем, Алексићем, Лајошем Кашаком, те издавала своја гласила). Статус историјских а. сви ови феномени обезбеђују тиме што су по изражајним средствима и поступцима типолошки сродни с појединим моделима европских авангардних покрета, а у сопственим се срединама налазе у изразито полемичким односима наспрам владајућих локалних конзервативних и традиционалистичких поимања културе и уметности. Типолошки и идеолошки статус авангардног дела у српској уметности на почетку 20-их година XX в. поседује у склопу зенитизма рана апстрактна слика Јована Бијелића Борба дана и ноћи (1921), репродукована у Зениту, својевремено у власништву Љубомира Мицића, а данас у Музеју савремене уметности у Београду, потом ране апстрактне графике Михаила С. Петрова објављиване у Зениту, Дада Танку и новосадском Út-у. Због сарадње с Дада Танком Д. Алексића, Мицић прекида с Петровим и искључује га из Зенита, што је пример типичног авангардистичког радикализма и екстремизма. У организацији Зенита у Београду је 1924. приређена Прва међународна изложба нове уметности. За разлику од зенитизма и југодадаизма који окупљају малобројне сараднике и присталице, београдски надреализам поседује особине разуђеног авангардног покрета који се, иако организационо и персонално тесно повезан с париском централом, одликује сопственом теоријом и идеологијом, као и плодном литерарном и визуелном продукцијом. Часописи и остале публикације београдског надреализма су: Путеви (1922), Сведочанства (1924), Трагови (1928), Немогуће -- L' Impossible (1930), Надреализам данас и овде (1931), Позиција надреализма (1931). Припадници и сарадници београдског надреализма су: Мони де Були, Оскар Давичо, Милан Де-динац, Младен Димитријевић, Љубиша Јоцић, Ђорђе Јовановић, Ђорђе Костић, Слободан Кушић, Душан Матић, Бранислав Миловановић, Растко Петровић, Коча Поповић, Петар Поповић, Ристо Ратковић, Марко Ристић, Шева Ристић, Душан Тимотијевић, Александар Вучо, Лула Вучо, Никола Вучо, Ване Живадиновић Бор, Радојица Живановић Ное. Већина се бавила ликовним и визуелним експериментима у медијима сликарства, аутоматског цртежа, колажа, асамблажа, фотографије, фотомонтаже и колективних радова. У периоду после II светског рата иновативни феномени који се сматрају наследницима историјских а. називају се неоавангардом. У постмодерној култури и уметности, за које је карактеристична плуралистичка толеранција свих релевантних тенденција, јављају се феномени у теорији и критици названи поставангардом, трансавангардом и ретроавангардом.

Јерко Денегри

001_Zenit.jpg

У књижевности, а. је обједињавајући периодизацијски термин за покрете који су се у српској књижевности јављали од завршетка I светског рата до краја 20-их година XX в. (експресионизам, зенитизам, дадизам, суматраизам, хипнизам, надреализам). За све њих заједничко је оспоравање канонизованих норми и вредности, развијање нових, експрименталних стваралачких поступака и интензивни контакт са тадашњом европском уметношћу. Поред књижевноисторијског, термин а. користи се данас и у типолошком значењу за сваки експериментални облик уметничког стварања који иде испред свог времена. Као израз кризе грађанског друштва и његове културе авангардна уметност је насупрот префињеном естетицизму и импресионистичком индивидуализму модерне тежила да проникне у примарно, исконско у човеку. Књижевна а. оглашава се манифестима и многобројним, углавном краткотрајним, часописима. Нове тенденције присутне су најпре у Књижевном југу, заједничком гласилу српских и хрватских аутора, Дану М. Црњанског и Прогресу Д. Васића, у којем водећи теоретичар српске а., С. Винавер, објављује „Манифест експресионистичке школе" (1920). У београдском хотелу „Москва" 1919. основана је „Група уметника" (М. Црњански, И. Андрић, С. Миличић, Т. Манојловић, С. Винавер и др.), која је крајем 1921. имала колективни наступ у загребачком часопису Критика под именом „Београдска литерарна заједница Алфа". 003_avangarda.jpgИсте године покренута је и библиотека „Албатрос" у којој су објављена нека од најзначајнијих књижевних дела а.: романи Дневник о Чарнојевићу М. Црњанског, Бурлеска Господина Перуна Бога Грома Р. Петровића и програмска књига Громобран Свемира С. Винавера. Велик број аутора окупља се око часописа Путеви и Сведочанства, али једино Зенит Љ. Мицића има међународни карактер. Док је прва половина 20-их година била у знаку експресионизма, крајем деценије формира се круг београдских надреалиста чије приближавање комунистичкој партији и заговарање социјално ангажоване књижевности почетком 30-их година означава крај а. Нови доживљај света и индивидуалног идентитета након ратних страхота доминира у свим књижевним родовима. Поезија напушта облике метричког стиха у чему су најдаље отишли Р. Петровић, који развија песничку теорију о разграђивању језичких структура да би се допрло до изванпојмовних садржаја, и М. Настасијевић, чија је херметична лирика значила повратак фолклорном мелосу и мистичном надахнућу. Ритмички преуређена реченица пренета је из стиха у прозу, која зато добија јак лирски набој (најочигледније у делима М. Црњанског). Отклон од миметичке парадигме и жанровских ограничења, разарање фабуле и фрагментарна композиција одлике су авангардне приповетке и романа који махом развијају различите облике приповедања у првом лицу. Релативизовање просторних и временских односа и урушавање каузалног следа догађаја доминира у драми (М. Настасијевић, Т. Манојловић, Р. Младеновић). А. је формирана под утицајем психоанализе, интересовања за несвесно, ирационално и ониричко. Ове њене карактеристике највише су дошле до изражаја у поетским и теоријским текстовима надреалиста (М. Ристић, М. Дединац, Д. Матић, А. Вучо, О. Давичо и др.). Иако је трајала тек нешто више од једне деценије, а. је период када се формирају неки од највећих српских писаца. Својом стваралачком разноврсношћу пресудно је утицала на ширење и усложњавање изражајних могућности у српској књижевности XX в.

Предраг Петровић

004_Srdjan-Hofman.jpgУ музици, а. означава уметничке појаве у периоду од 30-их до средине 70-их година XX в. Оне почивају на координисаности и јединствености дејства психолошких, друштвених и уметничких чинилаца. У свом типичном виду а. се остварује организованим, декларисаним и агресивно антитрадиционалним покретима који се карактеришу експлозивним појављивањем и релативно брзим „сагоревањем". Као радикална и ексцесна епизода модерне она је надстилска појава јер заступа раскид с континуитетом као важном одредницом успостављања, развоја и сукцесије музичких стилова. Затвара се у свет структурног плана дела, интелектуализма и десубјективизације, али истовремено настоји да то своје неприступачно стваралаштво интегрише у свакодневни живот. Залази у поље експеримента, повезује медије различитих уметности проширујући тиме њихове појединачне медијске границе и успоставља разне интердисциплинарне односе. Већина авангардних појава у српској музици афирмише више конструктивни него деструктивни дух, због чега је тип њиховог негаторског става према традицији и институцији музике ипак више еволутивне него револуционарне природе. На то указује најпре међуратни експресионизам, обележен утицајима европских композитора А. Шенберга и А. Хабе, у стваралаштву тзв. прашке групе. Њу сачињавају аутори који су у то време студирали у Прагу: Д. Чолић, М. Ристић, Љ. Марић, В. Вучковић, С. Рајичић. Други вид експресионизма, утемељен на фолклорним изворима, а као одјек а. И. Стравинског и Б. Бартока, материјализује се најпре код Ј. Славенског (Славенска соната за виолину и клавир, 1924. и Симфонија Оријента, тј. Религиофонија, 1934), а затим код Љ. Марић (кантата Песме простора 1956). Авангардно дејство има и Списак за сопран и клавир Д. Радића (1954). Њен први послератни представник Владан Радовановић даје своје протоминималистичке пројекте 1956. (Шест двогласних корала), а своје вишемедијске замисли почиње да реализује 1954, укључујући се тако у аналогна светска авангардна настојања. Почетком 60-их година авангардна конфигурација српске музике мења се у правцу авангардних новина пољске музике истог периода (код Р. Максимовића, П. Озгијана, З. Христића и др.). Код В. Радовановића, у чијим делима (нпр. Evolution, 1970) има сродности са а. Ђ. Лигетија, први пут се у српској музици афирмише музика за траку (Инвенције, tape-music, 1961), електронски (Електронска студија, 1967) и компјутерски медиј (Computoria, 1977). С позиција типичног авангардног бунтовништва делује авангардна формација Опус 4 (М. Драшковић, М. Лазаров Пасху, М. Савић, В. Тошић) током 70-их година XX в. Она агресивно заступа пре свега разноврсне интермедијске констелације усмерене ка хепенингу, флуксусу, перформансу и сл. Сама музичка материја коју продукује представља разраду тада већ у свету етаблиране музике минимализма. Мада се и код композитора рођених 40-их година XX в. (нпр. С. Хофман, В. Трајковић, И. Стефановић) могу идентификовати средства карактеристична за а. седме деценије, њихов третман је, гледано из данашњег угла, ближи методологији постмодерне. Оне појаве српске музичке а., које се јављају на временском одстојању у односу на аналогне појаве у европској музици, тј. које у оквирима европске музике не представљају апсолутну новину, имају смисао неоавангарде.

Мирјана Веселиновић-Хофман

ЛИТЕРАТУРА: М. Црњански, „Послератна књижевност", у Есеји, Бг 1966; М. Б. Протић, Трећа деценија – конструктивно сликарство, Бг 1967; М. Б. Протић, Српски надреализам 1929–1932, Бг 1969; Н. Петковић, Језик у књижевном делу, Бг 1975; М. Ристић, Књижевна политика, Бг 1979; Р. Вучковић, Поетика српског и хрватског експресионизма, Сар. 1979; И. Суботић, В. Голубовић, Зенит и авангарда 20-их година Бг 1983; М. Веселиновић, Стваралачка присутност европске авангарде у нас, Бг 1983; Р. Вучковић, Авангардна поезија, Бл 1984; В. Радовановић, „Српска авангарда у одласку од музике (1955–1980)", Градина, 1984, 10; А. Флакер, Номади љепоте, Зг 1988; М. Ђорђевић (прир.), Анатомија српског надреализма, Параћин 1990; Г. Тешић, Српска авангарда у полемичком контексту, Н. Сад 1991; Т. Поповић, „Из композиторске праксе шездесетих година у Београду", ЗМССУМ, 1994, 14; I. Subotić, Likovni krug revije Zenit, Ljub. 1995; В. Голубовић, С. Тутњевић, Српска авангарда у периодици, Бг 1996; Б. Стојановић-Пантовић, Српски експресионизам, Н. Сад 1996; М. Масникоса, Музички минимализам, Бг 1998; Ј. Јованов, Демистификација апокрифа, Н. Сад 1999; Р. Вучковић, Српска авангардна проза, Бг 2000; М. Веселиновић-Хофман, „Тезе за реинтерпретацију југословенске музичке авангарде", МТ, 2002, 30–31; М. Тодић, Немогуће – уметност надреализма Бг 2002; З. Маркуш, Зенитизам, Бг 2003; Г. Тешић, Откровење српске авангарде, Бг 2007; П. Петровић, Авангардни роман без романа, Бг 2008; Г. Тешић, Српска књижевна авангарда 1902–1934. Књижевноисторијски контекст, Бг 2009.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАНГАРДНА ИГРА

АВАНГАРДНА ИГРА, разнолики облици одступања од традиционалних постулата класичне балетске уметности испољавани избором тематике или музичке подлоге, неуобичајеним односом музике и покрета, новим начинима коришћења сценског простора и времена, костима и сценографије, интеракцијом различитих форми изражавања. У Србији се њени елементи срећу већ од првих деценија XX в. у радовима аутора који делују самостално. Следећи идеје Ф. Делсартра, Р. Ф. Лабана, Е. Ж. Далкроза и И. Данкан, Мага Магазиновић је 1910. отворила прву школу за игру која је деловала под називом „Школа за декламацију, естетску гимнастику и оностране језике", а потом „Школа за ритмику и пластику Маге Магазиновић". Као пионир модерног балета и прогресивних авангардних идеја И. Данкан, Г. Визентал, Л. Фулер, К. Јоса и др., Смиљана Мандукић је 1931. отворила Школу за ритмику и пластику, а потом основала трупу „Савремени београдски балет Смиљане Мандукић", која је имала и концертно-сценску делатност. Паралелно с класичним и ђагиљевским репертоаром Народног позоришта, у Београду су 20-их година изведене и две авангардне представе. Као надреалистички хипнотички сан о томе „шта се дешава у песниковој глави", на спектакл-балу Хиљаду и друга ноћ, у Касини, изведена је 16. II 1923. балетска гротеска Собарева метла на музику М. Милојевића, текст М. Ристића, у кореографији Ј. Пољакове и К. Исаченко, у декору и костимима А. Дерока. Представа Пјеретин вео (балет-пантомима), изведена 1927. у Народном позоришту, на музику Е. фон Дохнањија, у режији Јурија Ракитина, према сценарију А. Шницлера, с Л. Матачи-ћем као диригентом, сценографијом П. Фромана, представљала је необичну комбинацију бечке мелодраме, фантастике, комедије дел арте и мејерхољдовске гротескне пантомиме. Поред глумаца, играча, певача и ученика Глумачко-балетске школе, Ксенија Грунт имала је главну улогу Пјерете, а поставила је и кореографију, док је Мата Милошевић играо двоструку улогу Арлекина и Пјероа. У Новом Саду је 1935. за најмлађи узраст Балетског одсека Музичке школе „Исидор Бајић" ангажована Штефи Поповић-Краљ, с праксом у берлинском театру „Ренесанс" и СНП 1931/32. која се залагала за модерну, ритмички изражајну игру, тежећи синтези класичног и ритмичког стила. Мада је Магда Ковач већ 1933. подучавала ритмичкој игри и пластици, Милена Поповић-Чутуковић, као ученица К. Јоса, још се интензивније залагала за такву школу модерног балета. Она је свој рад с ученицима представљала и сценски, што је не само учврстило позиције пластичне игре у Новом Саду него је касније утицало и на увођење модерне игре у новооснованој Балетској школи, за ученике виших разреда.

Мирјана Здравковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАРИ

АВАРИ, монголско племе које води порекло од кланова Вар и Хун. Народски назив за А. је Обри. Средином V в. с Алтаја и из Монголије отпочиње продор А. на запад. Њихово посланство стигло је у Цариград 557−558. где, уз обавезу борбе против непријатеља Царства, добија данак. Веома брзо побеђују низ номадских племена у црноморским степама, а уз њих и Анте, чиме су онемогућили стварање већих словенских унија. Ојачавши свој племенски савез, захтевали су да се стално настане на територији Византије. Привремено су запосели област Мале Скитије, одакле су отпочели рат против Франака. Након тога, на позив Лангобарда којима су наметнули тешке услове савезништва, учествовали су у борби против Гепида. После победе над њима главнина Лангобарда била је принуђена да иде путем Италије, а А. су засновали власт у Панонији (568). Византија је на месту међусобно завађених Германа добила новог, веома јаког противника. А., као изворно номадска популација, брзо су се преоријентисали на седелачки начин живота. Њихов мултиетнички племенски савез, каганат, под вођством Бајана успешно је и уз огроман данак ратовао против Византије, рушећи њен систем одбране на Дунаву и многе балканске градове. Својим продорима угрожавали су и сам Цариград. Кулминацију њихове офанзиве представља опсада престонице Ромеја 626, где су поражени, што је изазвало многе последице и трајни губитак иницијативе. Каганат је крајем VII в. ојачаo приливом новог таласа насељавања и опстаo све до почетка IX в. када нестаје под ударима Франака Карла Великог и Бугара.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ковачевић, Аварски каганат, Бг 1977; W. Pohl, Die Awaren. Ein Steppenvolk in Mitteleuropa 567–822 n. Chr., München 1988.

Иван Бугарски

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВАРИЗ → ДИВАНСКИ НАМЕТИ

АВАРИЗ → ДИВАНСКИ НАМЕТИ

АВГАРОВА ПОВЕСТ

АВГАРОВА ПОВЕСТ, апокрифна легенда заснована на преписци између тешко болесног едеског цара Авгара и Исуса Христа. Састоји се из три основна дела – Авгарове посланице Исусу Христу, Христовог одговора Авгару и чуда о убрусу. Уз одговор у посланици Христос је послао Авгару свој нерукотворени лик на убрусу чиме се цар излечио. Обе посланице са Христовим ликом, заједно са неким апокрифним молитвама, штампане су током векова у облику књижице, назване абагар, и ношене су као амајлија. У српским преписима, сачуваним од ХIII до ХVIII в, познате су три варијанте А. п. У свакој од њих наглашеније се издвајају тематске целине које се односе на наведене делове апокрифа.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Апокрифи из штампаних зборника Божидара Вуковића", Старине, 1884, 16; М. Татић-Ђурић, Легенда о Авгару и српски Абагар, Н. Сад 1994; Т. Јовановић, Апокрифи. Новозаветни, Бг 2005.

Томислав Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВДАЛОВИЋ, Вера

АВДАЛОВИЋ, Вера, педолог, универзитетски професор (Никшић, 28. IV 1930 – Београд, 20. XII 1992). Дипломирала 1956. и магистрирала 1966. на Шумарском факултету у Београду, где је запослена од 1961. и бирана у сва звања. На истом факултету докторирала 1972. Специјализирала шумарску педологију. Научни рад посветила је проучавању киселих земљишта у Србији, изради педолошких карата, као и изучавању особина различитих врста земљишта и њиховој примени у биљној производњи и проучавању антропогено измењених земљишта у урбаним зонама.

ДЕЛА: и М. Антић, Н. Јовић, Педологија, Бг 1980.

Мирјана Голубовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВЕНДЕР, Јакоб

АВЕНДЕР, Јакоб (Awender, Jacob), лекар, политичар (Банат, 1897 – САД, ?). Дипломирао на Медицинском факултету у Грацу, специјализовао оториноларингологију и био лекар у Панчеву. Ангажовао се у политичкој организацији немачке националне мањине (фолксдојчера), Швапско-немачком културном савезу (Културбунду). Покренуо је недељник Pantschowaer Post (1931) у којем је отворено пропагирао националсоцијалистичке идеје, што је потом наставио и у листу Volksruf (1934). У Културбунду је предводио националсоцијалистичку фракцију и сарађивао с покретом „Збор" Д. Љотића. Током окупације руководио је Главнoм привреднoм управом фолксдојчера у Банату и другим установама преко којих је пљачкана имовина убијених Јевреја и вршена привредна експлоатација Баната. Емигрираo је у САД и био на челу Удружења подунавских Немаца.

ЛИТЕРАТУРА: D. Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933–1941, Ljub. 1966; A. Shimizu, Die deutsche Okkupation des serbischen Banats 1941–1944 unter besonderer Berücksichtigung der deutschen Volksgruppe in Jugoslawien, Münster 2003; З. Јањетовић, Деца царева, пасторчад краљева. Националне мањине у Југославији 1918–1941, Бг 2005.

Милан Кољанин

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВЕТ

АВЕТ, митолошко биће, ноћно страшило, приказа. Може се схватити и као општи назив за духа, а среће се у устаљеним погрдним изразима („Иди одатле, аветињо једна!") или у поређењима („Мршава к'о а."). Јавља се у веровањима у западној Србији, Шумадији, Војводини, Црној Гори (где је посведочен и назив авијес), у Дубровнику и Македонији. Постоје различита тумачења назива а. Неке паралеле указују на могућност извођења из словенске основе са значењем 'видети', што би био синоним распрострањеним називима привиђење, приказа. Претпоставља се да су а. прерано умрле особе (слично вилама, русалкама и њима сродним бићима), самоубице и разне врсте грешника. О њиховом пореклу од „нечистих" покојника иде у прилог и народно веровање да се најчешће виђају ноћу у време Некрштених дана. У демонолошким предањима, при сусрету с људима изазивају страх: „Ја стукну назад, а старац са белом брадом до појаса полако ми приђе..." (запис из Груже). Појављују се и као мртваци покривени белим покровом, некад и у облику слепог миша. Ради заштите често се носио бели лук. Од а. (као и од вила) које ноћу женама краду одећу из сандука, Срби у Сарајеву су се штитили тако што су у сандук стављали тисовину, а у Крагујевачкој Јасеници жене су увече везивале ношене чарапе и сукње да их а. не би облачиле. У христијанизованом облику заштита се постиже обраћањем Богу („Помози Боже!").

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Павловић, „Завезивање одела", Караџић, 1901, 3; П. Петровић, Живот и обичаји народни у Гружи, Бг 1948; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ур.), Словенска митологија. Енциклопедијски речник, Бг 2001.

Љубинко Раденковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВИЊОН

АВИЊОН (Avignon), град у Прованси (Француска), на реци Рони, у којем је било седиште папа 1309–1378. С некима од њих одржавали су везе српски владари. Када је почело стварање савеза за обнову латинског царства у Цариграду, краљ Милутин је сматрао да би било корисно да се веже за тај савез. Зато је папи Клименту V (1305−1314) 1308. упутио два посланика који су му пренели краљеву жељу да пређе у католичанство. Тај преокрет у Милутиновој политици сигурно би изазвао жестоку реакцију у земљи јер би напуштање православља условило отпор свештенства, властеле, па и становништва. Како се, међутим, савез за борбу против Византије убрзо почео осипати, Милутин није пристиглим папским легатима омогућио да изврше своју мисију. Зато није чудо што је нови авињонски папа Јован XXII (1316−1334) 1319. подстицао арбанашке великаше да, као католици, збаце власт шизматичког рашког краља у северној Албанији. Сарадња с Папском куријом поново је добила на значају када су Турци закорачили на Балканско полуострво. Схватајући опасност, цар Душан је покушао да организује ширу акцију и потражи помоћ на Западу. У току 1354. послао је у А. папи Иноћентију VI (1352−1362) дворског судију Божидара, серског кефалију Грка Нестонга и Которанина Дамјана. Тражио је да га папа наименује за врховног заповедника хришћанске војске за борбу против Турака, а заузврат је изражавао спремност да папу призна за оца хришћанства. Било је то у време када је прекинуо везе с цариградском црквом. Папско посланство стигло је у Србију следеће године, али се вратило необављена посла. Успостављањем веза с француским папама у А. српски владари су рачунали на политичку корист.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, Пожаревац 1934; Б. Ферјанчић, С. Ћирковић, Стефан Душан, Бг 2005.

Момчило Спремић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВИОГЕНЕКС

АВИОГЕНЕКС, чартер авиокомпанија. Основана 1968. као део предузећа „Генералекспорт" из Београда, први комерцијални лет обавила је 30. V 1969. на релацији Београд−Диселдорф, авионом „Тупољев ТУ-134". Већим делом превозила стране и домаће туристе на подручју Европе и Медитерана за потребе туристичке агенције „Југотурс", такође у саставу „Генералекспорта". До 1984. флота А. увећана је на седам авиона побољшане варијанте „ТУ-134А". У наредном периоду увођењем три авиона типа „Б-727-200" и куповином четири авиона типа „Б-737-200" отпочела процес модернизације флоте, што је допринело повећању економичности пословања. Максимални развој компанија је достигла 1990. када је превезла 633.000 путника. Већ крајем 90-их А. је извршио продор на тржиште најма авиона и почео да обавља летове у Азији, Африци и Јужној Америци. Из периода санкција УН (1992–1994) А. је изашао с флотом од три авиона типа „Б-727-200" и четири авиона типа „Б-737-200". Због отежаних услова на тржишту 1996. продата су два авиона „Б-737-200", а 2006. и три застарела авиона типа „Б-727-200". У 2009. А. се налази у процесу реструктурирања. Има један авион типа „Б 737−200" и лети за потребе ЈАТ-а.

ИЗВОР: Архива предузећа.

Чедомир Јанић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВИОНСКА ИНДУСТРИЈА → ВАЗДУХОПЛОВНА ИНДУСТРИЈА

АВИОНСКА ИНДУСТРИЈА → ВАЗДУХОПЛОВНА ИНДУСТРИЈА

АВЛИЈА → ДВОРИШТЕ

АВЛИЈА → ДВОРИШТЕ

АВНОЈ → АНТИФАШИСТИЧКО ВЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ

АВНОЈ → АНТИФАШИСТИЧКО ВЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ

АВРАМЕСКУ, Михај

АВРАМЕСКУ, Михај (Avramescu, Mihai), књижевник, новинар, учитељ (Фелнак код Арада, Румунија, 8. VI 1914 – Панчево, 5. I 1981). Мајка му је Српкиња из Румуније. Дипломирао на Педагошкој академији у Араду. Стихове објављује од 1934. у часописима из Арада и Темишвара, а у Војводину долази 1934. као сеоски учитељ за румунски језик. После 1946. радио као новинар, те уредник у издавачкој кући „Libertatea", главни уредник часописа Lumina (1948−1949, 1951−1955) и директор Румунског народног професионалног позоришта у Вршцу (1952−1956). Аутор је првог позоришног комада на румунском у Војводини Aprindeţi moara (1948). Као песник негује романтичарско поимање света под утицајем румунске поезије. Оригинално употребљава експресионистичке, импресионистичке, надреалистичке симболе у традиционалној обради. Разапет између логике и мистерије постојања, лирски израз дефинише као покушај да се докучи истина о свету посредством личног, епифанијског, субјективног доживљаја. Његове песничке слике антиципирају неке млађе песнике, попут Јоана Флоре.

ДЕЛА: збирке песама: Treptele singurătăţii, Пан. 1970 (Степенице осаме, Н. Сад 1972), Cortul înserării, Пан. 1973; Vârstele anului, Пан. 1974. романи: Tinereţe frântă, Вш 1953 (Сломљена младост, Н. Сад 1955); Mesajul, Пан. 1971.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Флора, Румунска књижевност у Војводини, Н. Сад 1976; М. Дан, Универзална душа нема домовину, Бг 1997.

Mариана Дан

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМИЦА → ВРШКА ЧУКА

АВРАМИЦА → ВРШКА ЧУКА

АВРАМОВ, Лазар

001_AVRAMOV-LAZAR.jpgАВРАМОВ, Лазар, агроном, универзитетски професор (Хајдучица, Банат, 24. X 1921 – Београд, 4. IX 2003). Пољопривредни факултет, Одсек за воћарство и виноградарство, завршио 1949. у Земуну, где је започео с радом 1950. и докторирао 1957. Пензионисан као редовни професор 1987. Усавршавао се у САД и СССР-у. Био је председник више југословенских стручних тела у области виноградарства и члан Виноградарско-винарске академије Италије, почасни доктор наука Универзитета за хортикултуру у Будимпешти. Декан Пољ. ф. у Земуну, шеф Катедре за виноградарство, директор Института за воћарство и виноградарство, управник Центра за селекцију винове лозе „Радмиловац" у Винчи и директор Института за виноградарство и винарство у Сремским Карловцима. Његова књига Виноградарство (Бг 1986) награђена је на XXI светском конгресу виноградара и винара у Мадриду. Учествовао је у стварању 15 стоних сорти разних епоха сазревања, 6 винских сорти и 1 сорте типа интерспециес хибрида. Сам и у сарадњи обрадио је преко 120 идејних пројеката, елабората и студија за преко 9000 ха засада винове лозе.

ДЕЛА: Практично виноградарство, Бг 1975; Савремено подизање винограда, Бг 1980; Савремено гајење винове лозе, Бг 1988; Винске и стоне сорте винове лозе, Бг 1996; и А. Накаламић, Д. Жунић, Виноградарство, Бг 1999; и Д. Жунић, Посебно виноградарство, Бг 2001.

ЛИТЕРАТУРА: Деведесет година Пољопривредног факултета 1919–2009, Бг 2009.

Драгољуб Жунић; Небојша Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВ, Светолик

АВРАМОВ, Светолик, лекар, хирург, универзитетски професор (Врбас, 17. II 1948). Медицински факултет у Београду завршио 1971, специјалистички испит положио 1978, магистрирао 1982. и докторирао 1986. Усавршавао се у областима васкуларне и трансплантационе хирургије у Београду, Ријеци, Паризу, Чикагу, Рочестеру, Ослу, Еребру, Сао Паолу и Будимпешти. Стандардизовао поступке неанатомског премошћавања хируршког третмана портне хипертензије и синдрома горње апертуре грудног коша. У хируршку рутину увео мултиорганску кадаверичну експлантацију, трансплантацију бубрега са живих и умрлих давалаца, екстракорпоралну реконструкцију крвних судова бубрега с аутотрансплантацијом и хирургију торакоабдоминалне аорте. Био шеф Катедре хирургије, продекан Мед. ф., ректор Универзитета у Новом Саду (1998–2000) и управник Клинике за васкуларну и трансплантациону хирургију Клиничког центра Војводине (1995–2007). Редовни је члан Академије медицинских наука СЛД-а, заменик председника Хируршке научне групе и национални делегат у Међународном друштву за кардиоваскуларну хирургију (1999–2003). Председник је Секције за ангиологију и васкуларну хирургију СЛД-а и члан уредништва часописа Медицински преглед. Приређивач је и коаутор неколико стручних зборника (Савремени правци збрињавања повређених, Н. Сад 1992; Имплантати у хирургији, Н. Сад 1993; Дијагностика повреда, Н. Сад 1993; Терапија повреда, Н. Сад 1994. и др.). Добитник је Повеље СЛД-а (1992).

ДЕЛA: коаутор, „Трансплантација бубрега: концепција, организација и први резултати", МП, 1987, 11–12; „Трансплантација бубрега: хируршки аспекти", у: Савремена научна достигнућа у медицини, Н. Сад 1990; коаутор, „Вредност МР-ангиографије у каротидној хирургији", у: Дијагностичко-терапеутски трендови у интерној медицини и хирургији, Н. Сад 1996.

ЛИТЕРАТУРА: Академија медицинских наука Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1996–2001, Бг 2001; Познати српски лекари: биографски лексикон, Бг–Торонто 2005.

Радоје Чоловић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВ, Смиља

АВРАМОВ, Смиља, правник, универзитетски професор (Пакрац, Хрватска, 15. II 1918). Дипломирала на Правном факултету у Загребу 1941, магистрирала у Лондону 1952, а докторску дисертацију одбранила на ПФ у Београду 1956. Од 1945. радила као тужилац у Новом Саду и Београду. На ПФ-у бирана у сва звања од асистента 1949. до редовног професора 1965, а била је и шеф Катедре за међународно право и међународне односе од 1971. до пензионисања 1987. Предавала је по позиву на Универзитетима у Њујорку (Колумбија), Милану, Лондону, Токију, Хонгконгу, Москви и Отави. Била је председник Југословенског удружења за међународно право (1978−1980), копредседник Међународног удружења за мир и разоружање из Лондона (1968–1980), председник Удружења за међународно право из Лондона (1980–1982), а потом доживотни почасни потпредседник ове асоцијације. Била је саветник за питања међународног права у време председничког мандата С. Милошевића. Посебно се заузимала за исправљање представе о Србији у страној штампи и публицистици, а указивала је и на скривене механизме владавине у епоси глобализма. Добитник је награде Града Београда „Доситеј Обрадовић" (1994) за педагошки и научни рад.

ДЕЛА: Међународно јавно право, Бг 1958; Контрола спољне политике, Бг 1986; Геноцид у Југославији у светлости међународног права, Бг 1989; Постхеројски рат Запада против Југославије, Н. Сад 1997; Трилатерална комисија – светска влада или светска тиранија, Н. Сад 1998; Оpus dei, Н. Сад 2000; Цивилно друштво и невладине организације, Бг 2006.

ЛИТЕРАТУРА: М. Кнежевић, Творци и тумачи, Бг 1994; М. Екмечић, „Освајање света: Смиља Аврамов, Трилатерална комисија", ЛМС, 1999, 463, 1–2; Биографски лексикон – Срби који су обележили XX век, Пет стотина личности, Бг 2006.

Илија Бабић; Обрад Станојевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Димитрије

001_Avramovic-Dimitrije.jpgАВРАМОВИЋ, Димитрије, сликар, карикатуриста, писац (Шајкаш, 7. III 1815 – Нови Сад, 1. III 1855). Похађао цртачку школу Атанасија Николића у Новом Саду, а сликарство учио код Димитрија Јовановића, Алојзија Кастање и Јована Иванића. Усавршавање наставио у Бечу (1833) копирајући дела старих мајстора и студирајући на Сликарској академији (1836–1840). Упоредо је радио у атељеу познатог бечког сликара и педагога Фридриха Амерлинга. У Бечу је под утицајем италијанског вајара Антонија Канове израдио Апотеозу Лукијана Мушицког (1840), на којој романтичарски глорификује националног песничког генија. У то време насликао је и неколико портрета савременика, од којих се истиче портрет Вука Караџића. Изабран за иконописца новосаграђене Саборне цркве у Београду 1841, а овај обимни посао завршио је 1845. Истовремено је у Београду сликао портрете кнеза Михаила Обреновића, митрополита Петра Јовановића, књижевника Симе Милутиновића Сарајлије, професора Димитрија Исаиловића, иконостас капеле старог митрополитског двора и иконе иконостаса Карађорђеве цркве у Тополи. Током револуције 1848. учествовао у политичкој борби против мађарона успелим политичким карикатурама, првим код Срба, а касније их је објављивао у листовима Шумадинка, Подунавка, Шаљивац и Седмица. Осликао и иконостас, сводове и зидове манастира Раваница у Врднику (1852–1853), потом престоне иконе и две мање иконе за Христов гроб српске цркве у Шајкашу (1854). Стилска припадност његовог уметничког дела је двојака. Ране портретске радове одликују строгост цртежа и уздржаност колорита, док је у каснијим радовима заокупљен колористичким и светлосним односима. Знатно обимније црквено сликарство, светлог и меког колорита, стилски је блиско схватањима бечке назаренске школе која има обележја раног романтизма. За време боравка у Србији показао је посебно интересовање за српске средњовековне споменике и српску народну ношњу. Ради проучавања српских старина, обишао је 1846. манастире Манасија и Раваница, а 1847, уз новчану помоћ владе Србије, и Свету Гору. Објавио је књиге Описаніє древностій србски у Светой (Атонской) гори (Бг 1847), са 13 литографисаних таблица, и Света Гора са стране вере, художества и повестнице (Бг 1848). У првој књизи су преписи повеља српских владара и слике застава, печата, пехара, посуђа и ношње, а у другој описи светогорских манастира. У периодици је објавио преводе с немачког (неколико одломака из Винкелманове Историје древне уметности). За дописног члана Друштва српске словесности изабран 1847.

ЛИТЕРАТУРА: В. Петровић, М. Кашанин, Српска уметност у Војводини, Н. Сад 1927; П. Васић, „Димитрије Аврамовић", УП, 1940, 8; М. Коларић, Класицизам код Срба, I, Бг 1965; П. Васић, Димитрије Аврамовић, Бг 1970; М. Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Н. Сад 1970; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије: 1791–1848, Бг 1986; М. Јовановић, Међу јавом и мед сном, Бг 1992; Б. Вујовић, Саборна црква у Београду, Бг 1996.

Олга Микић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Драгослав

001_Avramovic-Dragoslav.jpgАВРАМОВИЋ, Драгослав, економиста, финансијски стручњак (Скопље, 14. X 1919 – Роквил, САД, 26. II 2001). Дипломирао на Правном факултету у Београду 1941, а докторирао на београдском Економском факултету 1956. У Министарству финансија био ангажован (1945–1951) на пословима у вези са враћањем злата Краљевине Југославије, изнетог из земље за време ра­та, а потом као саветник Народне банке Југославије (1951–1953). Радио у Светској банци у Вашингтону (1953–1977), а затим као косекретар Брантове комисије у Женеви (саветник генералног секретара УНКТАД за питања економске сарадње земаља у развоју и општа питања). Био економски саветник Банке за трговину и развој у Вашингтону (1984–1988). Док је радио у међународним институцијама, највише је изучавао питање дугова неразвијених земаља: закључио је да земље у којима отплата дугова не прелази 25% укупног девизног прилива не западају у економску неликвидност, нити су страни дугови сметња привредном развоју. Државе највише позајмљују ради враћања дуга (неретко и ради финансирања буџетског и спољнотрговинског дефицита), ухваћене у дужничку спиралу, падају у дужничку зависност, а често и у дужничко ропство. А. је решење видео у смањењу каматне стопе до тачке када почиње да делује црно тржиште капитала. У начелу у неразвијеним земљама профитна стопа мора бити већа од просечне каматне стопе да би те земље креирале штедњу и акумулацију и могле да сервисирају дугове и обезбеде сопствени раст и развој. Дакле, А. је развој видео као ендоген, а не као егзоген процес. Од 1989. у београдском Европском центру за мир и развој посветио се емпиријским истраживањима југословенске привреде. Био члан Економског савета Владе Републике Србије 1992. и 1993, председник Експертског тима који је израдио Програм монетарне реконструкције и економског опоравка којим је почетком 1994. обуздана хиперинфлација у СР Југославији. Креативно комбиновао конвенционалне и неконвенционалне антиинфлационе методе и постао популаран као творац југословенског привредног чуда (Победа над инфлацијом 1994, Бг 1998). У првој, успешној фази током прве половине 1994. то је ипак било само монетарно чудо. Када је 1996. А. најавио тзв. Програм 2 дубље структурне реформе у привреди, држави и друштву, којим би темељно било промењено управљање привредом и друштвом, и тиме угрожена тадашња конфигурација моћи, владајућа политичка класа ускратила му је подршку. Од 2. III 1994. до 15. V 1996. био гувернер Народне банке Југославије. После тога био активан у политичком животу као члан опозиционих странака, а крајем 1999. стао на чело опозиционог Савеза за промене.

ДЕЛА: The Coffee Problem. Washington 1958; Debt Servicing Capacity. Postwar Growth in International Indebtedness, Baltimore 1958; Debt Servicing Problems of Low-Income Countries 1956–1958, Baltimore 1960; коаутор, Economic Growth and External Debt, Baltimore 1964; Commodity Problem, Washington 1966; International Trade. Industrialization and Growth, Washington 1967; Economic Growth of Colombia: Problems and Prospects. Report of a Mission sent to Colombia in 1970 by the World Bank, Baltimore 1972; Borovsk Project (USSR). Overall Economic Framework, Napa 1992; International Experience with Adjustment Programmes and with Lending for Adjustment, Wien 1992; Transition from the Command to the Market System. What Went Wrong and What to do Now?, Wien 1993; Crisis of the Dinar in July-August 1993: What Now? (Криза динара у јулу-августу 1993. Шта сада?), Бг 1994; Reconstruction of the Monetary System and Economic Recovery of Yugoslavia, 1994; Analytical Framework, Results and Problems, Wien 1995.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Николић, Драгослав Аврамовић – творац југословенског економског чуда, Бг 1995; Y. Goland, Comparison of Two Successful Cases of Secondary Currency: USSR 1922–24 and Yugoslavia 1994. Similarity and Differences, Warsaw 1995; L. Emmerij (ур.), Economic and Social Development into the XXI Century, Washington 1997; М. Ст. Протић, Изневерена револуција 2. Лица и наличја, Бг 2006; M. Palairet, The Soviet Chervonets (1922–24) and Monetary Stabilizations in Greece (1944) and Yugoslavia (1994), XVth World Economic History Congress, Utrecht 2009.

Часлав Оцић; Рајко Буквић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AВРАМОВИЋ, Живота

AВРАМОВИЋ, Живота, генерал-пуковник (Копешица код Ваљева, 30. VIII 1934 – Београд, 3. I 2002). По завршетку Школе за активне тенковске официре (1952) ступио у ЈНА и постао члан СКЈ. Завршио Вишу војну академију и Школу народне одбране. Био командант батаљона, пука, бригаде и дивизије у оклопномеханизованим јединицама ЈНА. После велике реорганизације ЈНА (1987) обављао је дужност команданта Треће војне области, чија се команда налазила у Скопљу. Током рата у Словенији у јуну 1991, после смењивања генерал-пуковника Конрада Колшека, постављен на дужност команданта Пете војне области са седиштем у Загребу. Ту дужност је обављао до повлачења ЈНА с територије Хрватске почетком 1992, а потом се краће време налазио на дужности заменика начелника Генералштаба. У ЈНА је важио за врхунског стручњака за питања организације, опремања и употребе оклопномеханизованих јединица.

ЛИТЕРАТУРА: K. Kолшек, Први пуцњи у СФРЈ, Бг 2005.

Александар Животић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Зоран

АВРАМОВИЋ, Зоран, социолог, универзитетски професор (Сталаћ, 14. IV 1949). У Београду дипломирао на Филозофском (1976), а докторирао на Филолошком факултету одбранивши тезу Политика и књижевност у делу Милоша Црњанског (Бг 1994). Радио у Београду као гимназијски професор (1976−1991), истраживач у Заводу за проучавање културног развитка Србије (1991−1995), научни сарадник у Институту за педагошка истраживања (1995−2004) и предавач на ФФ-у у Косовској Митровици (од 2004). Био је уредник часописа Theoria, Зборник за педагошка истраживања и Социолошки преглед. Бави се проблемима демократизације српског друштва у транзицији, функционисањем образовног система, као и политичким аспектима књижевног стваралаштва.

ДЕЛА: Друго лице демократије, Бг 1998; Невоље демократије у Србији, Н. Сад 2002; Држава и образовање, Бг 2003; Социологија, Н. Сад 2003; Култура, Бг 2006.

Милован Митровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Јефтимије

АВРАМОВИЋ, Јефтимије, учитељ, службеник (Панчево, 1. V 1823 – Београд, 14. VI 1889). Завршио српску основну и немачку средњу школу у Панчеву. У Шапцу приватно изучио полугимназију, а у Београду се сам образовао, учећи грчки и старогрчки, књиговодство и француски језик. Био је трговачки писар и секретар велепродаје соли. С Георгијем Киридисом основао грчку приватну школу (1844) у којој је био предавач и с њим написао уџбеник Руководство къ брзомъ и лакомъ наученю греческогъ и србскогъ єзыка (Бг 1845). Аутор је Граматике новогрчкогъ єзика (за гимназiялне разреде). Са Грчкимъ и Србскимъ задатцима за преводъ. По Кинеру (Бг 1856). Саставио је Читанку новогрчкогъ єзика за потребу трговачке школе (Бг 1856) и Христоматiю старогрчкогъ или єлинскогъ єзика (за гимназiялне ученике) по Ф. Якову (Бг 1858). У Трговачкој школи (1852–1854), а потом и у Београдској гимназији (1854–1857) био учитељ грчког и старогрчког језика, као и књиговодства. Протоколиста (1857–1859) и руководилац (1859–1862) у иностраном одељењу Кнежеве канцеларије, а потом и секретар Министарства спољних послова (до 1867). На разним пословима у Министарству спољних послова радио је до пензионисања (1884). Поред педагошког бавио се и књижевним радом и преводио са старогрчког (Ксенофонт, С. Палеолог, Исократ). Одликован је Таковским крстом.

ИЗВОР: Архив Србије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, „Цртице за ранију слику српске престонице", ГНЧ, 1903, 22.

Mиле Станић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Миодраг Жика

001_Miodrag-Zika-Avramovic.jpgАВРАМОВИЋ, Миодраг Жика, новинар (Београд, 20. I 1920 – Београд, 19. VII 1998). Новинарством почео да се бави као студент права у Београду. Био је сарадник престоничког листа Правда (1938) и уредник Ужичког одјека (1939). Учествовао у НОР-у од 1941. и сарађивао у обновљеној Борби од октобра 1941, као и у Вестима, које је издавао Штаб ужичког НОП одреда. По ослобођењу уређивао у Ужицу окружни лист Вести. У Београду био начелник Одељења за штампу у Влади Србије, а од 1948. главни и одговорни уредник дневника Народног фронта Србије Глас. Био је Танјугов дописник из Атине (1951–1954), Вашингтона (1955–1957) и Њујорка (1957–1959), а по повратку у земљу постављен је за главног уредника ове агенције (1960–1963). Био је генерални секретар Савеза новинара Југославије (1964–1972) и уредник његовог гласила Наша штампа (1964–1973). Објавио је библиографију Ужичка штампа (1989). Добитник је награде Удружења новинара Србије за животно дело „Светозар Марковић" (1993) и Златне повеље Удружења новинара Србије (1995).

Миле Недељковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Михаило

АВРАМОВИЋ, Михаило, теоретичар и практичар задругарства, публициста (Смедерево, 17. XI 1864 – Београд, 16. IV 1945). По завршетку гимназије, Трговачке и Велике школе у Београду, земљорадничко за-другарство изучавао у Немачкој и Италији. Истакао се као поборник организовања земљорадничких задруга Рајфајзеновог типа у Србији. Прву земљорадничку задругу основао 1894. у селу Враново код Смедерева, а често је писао о проблемима у задругарству (Шта је земљорадничка задруга?, Ср. Карловци 1897; Држава и задругарство, Бг 1910; Наше сељачко газдинство, Бг 1924; Социјалне функције задругарства, Бг 1938). Био је управник Савеза земљорадничких задруга у Србији (1895–1927). Учествовао у оснивању Међународног задружног савеза у Лондону 1895. и био члан његовог централног одбора. Утицао на ширење задругарства у Бугарској и Грчкој. Према његовом нацрту, Народна скупштина је 1898. усвојила Закон о земљорадничким задругама, којим је омогућен лакши и бржи поступак оснивања задруга. Покренуо је и уређивао стручни лист Земљорадничка задруга (1895−1941) и био један од оснивача Савеза земљорадника (1920). Од 1928. углавном се бавио публицистиком, показујући интересовање за задружно организовање градског становништва.

ДЕЛА: Учитељ и земљорадничке задруге, Бг 1897; Тридесет година задружног рада, Бг 1924; Чиновник као задругар, Бг 1933; Шта се дешава у свету на задружном пољу, Бг 1934; Истина о Смедеревском задружном покрету, Бг 1934; Привредник и задругар, Бг 1937.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Јовановић, Аграрна политика, Бг 1930; М. Комадинић, Скице и огледи за једну историју задругарства у Србији, Бг 1934; Н. Вучо, Привредна историја Србије до Првог светског рата, Бг 1955; М. Вучковић, Историја задружног покрета у Југославији, Бг 1966.

Никола Л. Гаћеша; Милош Јагодић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Ранислав М.

АВРАМОВИЋ, Ранислав М., инжењер (Маће код Чачка, 19. VII 1874 – Београд, 2. X 1961). Реалну гимназију завршио у Ужицу (1893), а техничке науке у Београду, положивши државни испит за грађевинског и саобраћајног инжењера (1897). По завршетку студија радио у Дирекцији државних железница у Београду. Био је један од првака Радикалне странке и учесник ослободилачких ратова (1912–1918) из којих је изашао у чину потпуковника. На Конференцији мира у Паризу учествује као технички делегат Краљевине СХС. Од 1921. помоћник министра за саобраћај и у том својству, ради побољшања стања железнице, боравио у Вашингтону као члан владине финансијске мисије (1926). Био је председник Удружења југословенских инжењера и архитеката (1927–1929). Комунистичка власт га је ухапсила новембра 1944. и осудила на 3 године принудног рада и одузимање имовине. Доказивање невиности и брисање свих правних последица пресуде успео је да оствари 1954.

ЛИТЕРАТУРА: Југославија на техничком пољу 1919–1929, Бг 1929; В. Б. Шолаја, А. С. Магдић, Инжењери у Књажеству/Краљевини Србији од 1834. године до завршетка Првог светског рата, Бг 1994; М. П. Ђоковић, Моја истина, Ужице 1998.

Анђелија Радовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Сима

АВРАМОВИЋ, Сима, правник, универзитетски професор (Београд, 19. VII 1950). Дипломирао (1973), магистрирао (1977) и докторирао (1981) на Правном факултету у Београду. За редовног професора изабран 1993. Био је председник Савета ПФ-а, шеф Катедре за историју права, председник клуба „Forum romanum", главни уредник часописа Анали Правног факултета. Члан је одбора САНУ за изворе српског права, као и Друштва за грчку и хеленистичку историју права (Gesellschaft für griechische und hellenistische Rechtsgeschichte). Основно подручје његовог научног рада је општа правна историја, а посебно грчко право. Допринео је и оживљавању беседничке теорије и праксе у српској култури, а нарочиту пажњу посветио судском беседништву у Атини (Исејево судско беседништво и атинско право, Бг 1988; Iseo e il diritto antico, Napoli 1997).

ДЕЛА: Општа правна историја, I, Бг 1966; и О. Станојевић, Ars rhetorica – Вештина беседништва, Бг 2002; и В. Станимировић, Упоредна правна традиција, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Кандић и др., Сто педесет година Правног факултета: 1841–1991, Бг 1991.

Љубица Кандић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Сима Ј.

АВРАМОВИЋ, Сима Ј., дипломата, књижевник (Београд, 14. XII 1869 – Солун, 19. XI 1917). Апсолвирао 1888. на Правном факултету Велике школе, а као конзул у пензији стекао докторат права у Лијежу 1909. Чиновничку каријеру започео 1889. као писар у Управи вароши Београда, а наставио у конзулатима у Приштини (1891), Солуну (1892), Трсту (1894) и Битољу (од 1895) где је био и вицеконзул (1897). Секретар посланства у Цариграду био 1898. када је уређивао Цариградски гласник. Био вицеконзул у Серезу (1899) и конзул у Приштини (1900−1903). Секретар у Министарству иностраних дела, а потом у Министарству финансија до пензионисања 1904. У службу враћен 1911. на место секретара у Одељењу за трговину, радиност и саобраћај Министарства народне привреде, а од 1912. био инспектор. Учествовао у Српско-бугарском рату 1885. и у балканским ратовима као резервни капетан и начелник у Драчу и Љешу. По политичком опредељењу био радикал. Неко време до 1911. уређивао Занатлијски гласник. Писао песме, приповетке, књижевне критике, расправе, политичке чланке и преводио с француског и руског језика. Написао ратне успомене под насловом „С Мердара на Једрен и Брегалницу" 1914. Одликован је Споменицом Српско-бугарског рата, Орденом св. Саве V реда (1897), Таковским крстом III реда (1898), Орденом Меџидије IV степена (1896), Златном медаљом за храброст у балканским ратовима.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1890−1904, 1911−1914.

ЛИТЕРАТУРА: А. „Сима Аврамовић", Српске новине, Краг. 1917, 140.

Миле Станић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Стеван

АВРАМОВИЋ, Стеван, протојереј (? − Драгиње код Коцељеве, 2. VII 1880). Као парох Орашја у Посавини учествовао у прибављању оружја и муниције за устанике у Босни. У Градашчевићевом спахилуку код Брчког 1858. био на челу сељачке побуне која је по њему названа Протина буна и која је избила због нерешеног аграрног питања. Турска војска је разбила устанике после дводневне борбе. Са 2.000 Срба побегао је у Славонију, па у Србију где је постао парох у Мачванском Прњавору. У српско-турском рату 1876–1877. борио се на Дрини под командом генерала Ранка Алимпића.

ЛИTЕРАТУРА: В. Поповић, Аграрно питање у БиХ и нереди за време реформног режима Абдул-Меџида (1839–1861), Бг 1949; Д. Берић, Устанак у Херцеговини 1852–1862, Бг – Н. Сад 1994.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Теодор

АВРАМОВИЋ, Теодор, просветни инспектор, језикословац (Рума, 1757 − ?, 1815). Пореклом из трговачке породице. Учитељски течај завршио 1783. код познатог српског педагога и школског инспектора Стефана Вујановског. Правне и филозофске науке студирао на Бечком универзитету. По повратку у Руму три године био у учитељској служби: предавао је латински и немачки. Кад је почетком 1791. створена Илирска дворска канцеларија у Бечу, изабран је за њеног акцесисту приправника, а наредне године за проинспектора православних школа у Великоварадинском округу. Његов превод Радеовог немачко-руског речника, у којем је било доста рyсизама и старословенске лексике али и народног, штокавског говора, штампан је у Бечу 1790. Као угледан језикословац 1798. у Карловцима учествовао у раду комисије за правопис славеносербског књижевног језика. Његов бивши ученик Атанасије Стојковић посветио му је своју Фисику, прву српску књигу из те научне области.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грчић, Историја српске књижевности, Н. Сад 1906; Д. Поповић, Срби у Војводини, Н. Сад 1963; С. Гавриловић, Рума − трговиште у Срему 1718−1848/49, Н. Сад 1969.

Славко Гавриловић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AВРАМОВИЋ, Теодор

AВРАМОВИЋ, Теодор, економиста, уни-верзитетски професор (Нови Сад, 21. VIII 1911 – Нови Сад, 12. I 1969). Завршио Економско-комерцијалну високу школу у Загребу. Од 1958. радио на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Докторирао 1961. на Економском факултету у Београду. Један је од оснивача и дугогодишњи часник Друштва економиста Војводине и уредник његовог часописа Привредна изградња. Изучавао привредну историју Војводине (посебно развој занатства), економику пољопривреде и земљорадничко задругарство. Добитник је Октобарске награде града Новог Сада (1965).

ДЕЛO: Привреда Војводине од 1918. до 1929/30. године, Н. Сад 1962.

Стеван Мезеи

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВИЋ, Теодор Тицан

АВРАМОВИЋ, Теодор Тицан, вођа сељачке буне (Јазак, Срем, око 1767 − ?, 1810). Потиче из сиромашне сељачке кметске породице. Учествовао у Наполеоновим ратовима. Вративши се у Јазак после војске 1807, прикључио се побуњеним сељацима у логору у Врднику и постао један од најактивнијих четовођа. Дошао у сукоб с митрополитом Стеваном Стратимировићем који је покушао да смири побуњенике. Са својом четом покушао је да побуни северозападни део Срема, али је код села Бингула чета разбијена а он ухапшен. Побегавши из затвора у Иригу, покушао да пређе у Србију, али је поново ухваћен и упyћен у жупанијску тамницу у Вуковару. Од свих побуњеника једини је изузет од амнестије, јер је бечки двор из извештаја митрополита Стратимировића оценио да је главни покретач буне и њен најнепомирљивији вођа. Смртна казна је извршена с пролећа 1810. Тело му је рашчеречено на четири дела и сваки део на точку изложен у устаничким местима: Јаску, Вогњу, Врднику и пустари Лице. По њему је сељачка бyна из 1807. названа Тицанова буна.

ИЗВОРИ: А. Ивић, Списи бечких архива о првом српском устанку, Суб. 1937; Ж. Сечански, Грађа о Тицановој буни 1807. године, Бг 1952; С. Гавриловић, „Нови подаци о Тицану", ЗМСДН, 1956, 12; Грађа о Срему и његовим везама са Србијом 1804−1815, Ср. Карловци 1964.

ЛИТЕРАТУРА: С. Моловић, Тицанова буна у Срему 1807, Н. Сад 1901; B. Kallay, Die Geschichte des serbischen Aufstandes 1807−1810, Wien 1910; С. Гавриловић, „Теодор Аврамовић – Тицан", РВМ, 1955, 3; Аграрни покрети у Срему и Славонији почетком XIX века, Бг 1960; Личности и догађаји из доба Првог српског устанка, Н. Сад 1996.

Славко Гавриловић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАМОВСКИ, Живко

АВРАМОВСКИ, Живко, историчар, универзитетски професор (Непроштен код Тетова, 23. X 1926). После школовања у Непроштену, Београду и Скопљу, 1944. ступио у ЈНА и службовао у војсци до 1952. Завршио Вишу педагошку академију и радио у Вршцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао 1958, а докторирао у Загребу 1965. После завршетка студија био је запослен у Институту друштвених наука, где је био управник Одељења историјских наука (1966–1969), а потом до пензионисања 1985. у Институту за савремену историју где је руководио пројектом Међународни положај и спољна политика Југославије и био уредник зборника радова Историја 20. века. Предавао Општу историју новог века на ФФ-у у Приштини (1968–1982), посебно се бавио политиком великих сила на Балкану између два светска рата и приређивао грађу о томе (Британци о Краљевини Југославији I–II, Бг–Зг 1986). Аутор је неколико уџбеника за основне и средње школе.

ДЕЛА: Балканске земље и велике силе 1935–1937, Бг 1968; Трећи Рајх и Борски рудник, Бор 1975; Ратни циљеви Бугарске и централне силе 1914–1918, Бг 1985; Балканска антанта (1934–1940), Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Двадесет година Института за савремену историју 1958–1978, Бг 1979; Историја 20. века, 1984, 1–2.

Срђан Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВРАНЕЗ, Мехмед → ЕВРЕНОС, Мехмед

АВРАНЕЗ, Мехмед → ЕВРЕНОС, Мехмед

АВТОВАЦ

АВТОВАЦ, село у Републици Српској на ободу Гатачког поља. Налази се на 950 м н.в., поред магистралног пута Дубровник−Требиње−Гацко−Фоча. Депопулационо насеље збијеног типа смјештено дуж обода поља, удаљено 4 км према истоку од општинског средишта Гацко. У турско доба, А. је од Гацка било значајније насеље. Већина становништва бави се земљорадњом, а остатак углавном ради у Термоелектрани „Гацко". А. је 1991. имао 594 становника (86% Срба и 7,2% муслимана).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Гњато, Источна Херцеговина – регионалногеографски проблеми развоја, Сар. 1991.

Рајко Гњато

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВУНКУЛАТ

АВУНКУЛАТ (лат. аvunculus: ујак), однос и узајамне обавезе ујака и сестрића. У традиционалном друштву улога ујака често је била важнија од очинске, а у том смислу он се појављује као нарочит заштитник деце своје сестре. У одређеним ваневропским заједницама такав однос је долазио до изражаја у васпитавању деце и увођењу младића у мушко друштво. У оквирима старијих етнолошких претпоставки и хипотеза а. се повезује с временом или остацима матријархата и облика матрилинеарности где је жена носилац друштвеног статуса породице. У српској култури и култури балканских народа у народној поезији исказује се специфичан однос између сестрића, мајке и мајчиног брата. Веома распрострањен мотив је жртвовање сестрића, најчешће најмлађег, када он главом плаћа откуп живота за ујака који је убио непријатеља (најчешће Турчина). Мајка сина заветује да буде девер у ујаковим сватовима, где га дочекују ујакови непријатељи и погубљују уместо њега. Из тог разлога у нашем народу позната је изрека „у деверство, ујкино неверство". Српска етнологија, ван усменог народног стваралаштва, није забележила такав однос. Песме које обрађују поменути мотив бележене су повремено од Ерлангенског рукописа до друге половине XX в. С обзиром на то да су се помени о а. сачували само кроз народне умотворине, однос између ујака и сестрића није сасвим прецизиран. Секундарне појаве а. јављале су се након смрти мужа, када се жена враћала својој крвној родбини. У Рашкој области ако сестрићима умре отац, бригу о њиховом одрастању и издржавању до осамостаљивања преузима ујак. У околини Лесковца, али и шире у Србији, ујак први шиша сестрића, купује му прву капу, бира девојку за женидбу, а у свадбеним обичајима има улогу старог свата. У српској традиционалној култури често се догађало да посини сестрића уколико нема своје деце. У свадбеним обичајима је раширено веровање да девојчина родбина чини низ магијских радњи како би дете личило на мајчиног брата: „А Марко се тури на ујака / на ујака војводу Момчила" (Женидба краља Вукашина). У савременим породичним односима институција а. се и не помиње. Крајем XX в., услед укупних промена у друштву, долази до успостављања другачијих односа између сестре и брата па и њихове деце. Веза ујака и сестрића више се не заснива на традиционалним обавезама.

ЛИТЕРАТУРА: П. Влаховић, Трагови авункулата у јужнословенској народној поезији, Бг 1956; Г. Трипковић, Материнство, културни образац Срба, Н. Сад 1997; Ј. Ђорђевић, Сроднички односи у Врању, Бг 2001; А. Вулетић, Породица у Србији средином 19. века, Бг 2002.

Весна Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АВШИЧ, Јака

АВШИЧ, Јака, генерал-потпуковник (Клече код Љубљане, 24. IV 1896 – Љубљана, 2. I 1978). У I светском рату учествовао као официр аустроугарске војске одакле је 1916. пребегао и предао се руској војсци. Ступио у Српски добровољачки корпус у чијем саставу се борио у Добруџи и на Солунском фронту. У активну службу у Војсци Краљевине СХС примљен је 1920. До Априлског рата 1941. напредовао је до чина пуковника. После слома Краљевине Југославије избегао је заробљавање и већ 1941. приступио словеначким партизанским јединицама. Истицао се окупљањем официра Војске Краљевине Југославије у Ослободилачки фронт (Osvobodilna fronta). Од 1942. био је члан, а потом и заменик команданта Главног штаба Словеније. На Другом заседању АВНОЈ-а 1943. изабран је за његовог члана. Пред крај рата и непосредно по његовом окончању био је командант позадине Југословенске aрмије. После рата био је шеф Југословенске војне мисије у Берлину. Активна служба му је престала пензионисањем 1947.

ЛИТЕРАТУРА: Војна енциклопедија, I, Бг 1970; Војни лексикон, Бг 1981.

Александар Животић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГА

АГА (тур. господар), почасна титула у Османском царству. Употребљавала се уз лично име (Ахмет-ага, Смаил-ага) за угледне људе који не припадају племству или интелигенцији. Носили су је и заповедници турске плаћене војске (азап-ага, бешли-ага). Од реформи Махмуда II до доношења устава 1908. користила се као почасни назив за обележавање нижих официра у турској војсци. А. је заповедао војном јединицом агалуком а могао је управљати и мањом територијом истог назива. У српској народној традицији има негативну конотацију јер се често помиње као газда којем је раја непосредно потчињена и изложена давању прекомерних дажбина, пљачкама и казнама. О томе сведочи и усмено народно стваралаштво („Имам читлук пет стотин димова / и агалук стотину нефера" или „Дао читлук тријест кућа кмета / и агалук тридесет нефера") као и песме Хасанагиница, Златија и Мујага, Удаје се Алибеговица и др.

ЛИТЕРАТУРА: O. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459–1683), Бг 1974; А. Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сар. 1985.

Петар Влаховић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГАНЛИЈА

АГАНЛИЈА (Аганлија Хусејин-алемдар / Аганли-барјактар), београдски дахија (Босна, ? – Ада Кале на Дунаву, 6. VIII 1804). У младости је био лађар, родом из Босне. Један је од јаничарских вођа, дахија, које су након убиства београдског везира Хаџи Мустафа-паше Шиникоглуа 1801. завладале Београдским пашалуком и одметнуле се од султанове власти. Уочи I српског устанка био је читлук-сахибија Вранића, а управљао је и Соколском нахијом. Мада је погубио Хаџи Рувима, није учествовао у сечи кнезова. Штавише, био је и јатак хајдуцима попут Лазе Харамбаше и Станоја Главаша, па је због тога изабран за преговоре с Карађорђем и устаницима у Дрлупи 12–24. II 1804. Неуспешни преговори окончани су оружаним сукобом у којем је и сам А. био рањен. После Бећир-пашине мисије и опсаде Београда А. је с осталом тројицом дахијa побегao низ Дунав за Пореч, потом на острво Ада Кале (Текија). Овде их је сустигао Миленко Стојковић на челу тридесетак устаника и пo наређењу Бећир-паше, уз помоћ команданта острва Ибрахим-паше, побио одсекавши им главе.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Устанак на дахије, Бг 1904; Д. Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794–1804, Бг 1949; Н. Попов, Србија и Русија од Кочине крајине до Св. андрејевске скупштине, I, Бг 1970; М. Р. Ђорђевић, Србија у Устанку 1804–1813, Бг 1979; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, Бг 2003.

Милић Ј. Милићевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГАПИЈЕ ЛАНДОС КРИЋАНИН

АГАПИЈЕ ЛАНДОС КРИЋАНИН, монах, писац (Ираклион на Криту, последња деценија XVI в. – Венеција, 1664). Замонашио се на Светој Гори, у Великој Лаври, али је након две године прешао у ћелију скита Мале Ане, где се посветио писању књига за које је налазио изворе по манастирским библиотекама Свете Горе. У Венецију је путовао најпре 1639, а потом још два пута. Ту је штампао: Спасење грешних и Рај (1641), Зборник (1642), Агрономску књигу (1643), Молитвеник, Богородичник, Душеспасни псалтир, Летњу књигу (1648), Октоих (1656). Посмртно су штампане његове књиге Нови рај (1664), Недељник (1675) и Хришћански путеви (1685). Већина аутографа чува се у светогорским манастирима. Највише издања и преписа доживело је Спасење грешних, чији трећи део, „Чуда Богородичина", садржи 69 описа чуда из западног и источног хришћанства. У скиту св. Ане дело је с грчког на српскословенски 1684. превео монах руског порекла Самуило Бакачић. Сачувано је у преко 40 српских преписа, а постоји и савремени превод са поговором Т. Јовановића (Чуда Пресвете Богородице, Вш 2000).

ЛИТЕРАТУРА: П. Поповић, Приповетка о девојци без руку, Бг 1905; P. Popović, „La Manekine grecque et sa source italienne", BZ, 1907, 16; Н. Вукадиновић, „Извори Агапија Ландоса", ПКЈИФ, 1937, 17; С. Стефановић, „О некојим нашим чудесима и њиховим изворима", Споменик СКА, 1940.

Томислав Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГАРЕНИ

АГАРЕНИ, потомци Египћанке Агаре и њеног сина Исмаила. Према Библији, Агара је била робиња Аврамове жене Саре која дуго није имала деце, па је по Сариној жељи с Аврамом родила сина Исмаила, од којег је постао „велики народ". Тако се у српским средњовековним текстовима називају азијски нехришћански народи, многобошци, „безбожници", обично Турци и остали муслимани познати и под називом Измаилити, Исмаиљћани. Помиње их већ Теодосије и архиепископ Данило II који описује како су „безбожни Персијанци и Агарени" харали годинама по Византији. Са све чешћим упадима Турака у српске земље, „безбожни" или „нечастиви" А. и Исмаиљћани помињу се учесталије, па је пред крај средњег века Димитрије Кантакузин покушао да објасни ко су они и како су успели да освоје Бугарску, Византију и Србију.

ИЗВОРИ: Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, Зг 1866; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; В. Ћоровић, „Силуан и Данило II", Глас СКА, 1929, 136; К. Куев, Г. Петков, Събрани съчинения на Константин Костенечки, София 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Грковић-Мејџор (прир.), Списи Димитрија Кантакузина и Владислава Граматика, Бг 1993.

Милош Благојевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГАТАНГЕЛ

АГАТАНГЕЛ, митрополит, патријарх васељенски (?, седма деценија XVIII в. − Једрене, 1832). Грк који је знао српски језик и брзо се снашао као митрополит београдски (1816−1825). Иако је Милош штитио народ од фанариота, због његовог мешања у канонске послове њихова сарадња није била лака. Учесник је скупштине 1817. која је потврдила Милоша за наследног кнеза, али је, противећи се кнежевом уређивању Конзисторије, одсуствовао са два црквена сабора. На кнежев предлог поставио је Србина Јована Томића за протопрезвитера Саборне београдске цркве, чиме је она коначно одузета од Грка. Оживео је обнову манастира, Љубостиња је добила нов иконостас, а у Каленићу и Туману саграђене су нове ћелије. По одласку из Србије био је митрополит халкидонски (1825−1826) и патријарх васељенски до 1830. када је збачен. Трајно је сачувао симпатије за Србе, а на надгробном споменику његово име је исписано грчким алфавитом и српском азбуком.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I–VI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926.

ЛИТЕРАТУРА: М. Станојевић, „Кнез Милош и Агатангел митрополит београдски", ЛТЕ, 1929, 7; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГАТАНГЕЛ

АГАТАНГЕЛ, митрополит, архиепископ (Магнисија, Мала Азија, ? − Цариград, 1894). Грк, наследио митрополита Кирила на челу Зворничко-тузланске митрополије (1848–1861). Водио је бригу о васпитању и духовном развоју српске омладине. Залагао се и за побољшање положаја српских сељака. Као члан меџлиса захтевао је да чифчије буду ослобођене давања трећине беговима. Због тога су га турске грађанске власти опозвале у Цариград. Након тога А. је постављен за митрополита ефеског, а био је и члан Светог синода Цариградске патријаршије. У Летопису манастира Тамне, насталом после 1898, један од калуђера забележио је да није било бољег епископа од њега и да је радио као да је био Србин.

ЛИТЕРАТУРА: С. Душанић, „Просветна делатност тројице грчких владика у Босни", Гласник СПЦ, 1951, 114; М. С. Филиповић, „Почеци и прошлост Зворничке епархије", Богословље, 1964, 1–2; Д. Љ. Кашић, „Архијереји зворнички и зворничко-тузлански", у: Српска православна епархија зворничко-тузланска. Шематизам, Тузла 1977; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Ђорђе Микић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГАТОНОВИЋ, Радослав

001_Radoslav-Agatonovic.jpgАГАТОНОВИЋ, Радослав, историчар, политичар (Брус, 30. VI 1869 – Београд, 31. V 1928). Историјско-филолошки факултет Велике школе завршио у Београду, усавршавао се у Паризу. Предавао историју, латински и француски језик у Нишу, у српској гимназији у Скопљу и у Солуну. У Скопљу је био директор српске учитељске школе. Као школски надзорник основао је многобројна спортска и културна друштва кроз која се изузетно ангажовао на националној пропаганди у Старој Србији и Македонији. Био је члан Либералне странке а после 1918. један од оснивача Демократске странке. Посланик Нишког округа био је у два наврата (1906−1912, 1919–1928). После I светског рата био је секретар Уставотворне и Законодавне скупштине и, кратко време, потпредседник Народне скупштине Краљевине СХС. Бавио се српском историјом и написао више дела: Цар Симеон – Синиша Палеолог (Бг 1893); и П. М. Спасић, Српски устаници противу Турака у вези са народним сеобама у туђину од 1459–1814. године (I−II, Бг 1895, 1896); Одношаји између Србије и Блгарске од XII–XV века (Бг 1899); Манастирско питање (Ср. Карловци 1904); Бугарска зверства (Бл 1919). Бавио се и преводилачким радом (Луј Леже, Словенска митологија, Бг 1904). Посебно се посветио проблемима инвалида настојећи да се њихов положај у друштву дефинише и у међународним оквирима (La protection interalliée des invalides de la guerre, Paris 1922).

ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Стојадиновић, Српска народна скупштина, 1908–1912, Бг 1911; Л. Лазаревић, Мали поменик са додатком, Бг 1935; В. Стојановић, Заслужни синови, I, Бг 1940.

Љубодраг П. Ристић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГБАБА, Даница Д.

АГБАБА, Даница Д., фармацеут, универзитетски професор (Земун, 13. XI 1953). У Београду завршила Фармацеутски факултет. Магистрирала из области фармацеутске хемије (1980), докторирала из области фармакокинетике (1987) и специјализирала из области испитивања и контроле лекова (1993). Усавршавала се у Великој Британији (1985/86) и Холандији (1990, 1996). Редовни је професор за ужу научну област фармацеутске хемије, сада фармацеутско-медицинска хемија и структурна анализа на Фарм. ф. у Београду и Мед. ф. у Бањалуци. Уредница је часописа Архив за фармацију (2002−2004) и члан редакције Аcta Chromatographica (2005). Била је продекан за наставу (1996−1998) и науку (1998−2001) на Фарм. ф. у Београду, те члан Стручног већа за медицинске науке Универзитета у Београду. Била је члан Савезне комисије за регистрацију лекова Министарства здравља СР Југославије (1997), а од 2005. Комисије за стављање у промет хуманих лекова при Агенцији за лекове и медицинска средства.

ДЕЛА: коаутор, „Theophylline – a New Approach to an Old Drug. The Significance of Simultaneous Clinical and Pharmacokinetic Monitoring of a Sustained-release Preparation of Theophylline in Asthmatic Children", у: New Problems in Pharmacology and Pharma-cotherapy, Medicina i Fizkultura, Sofia 1989; и B. Ivković, „Chiral Mobile Phase Additives"; „Chiral Separation of Beta Adrenergic An-tagonist", у: Thin-layer Chromatography in Chiral Separations and Analysis, London – New York 2007.

ИЗВОР: Архива Фармацеутског факултета у Београду.

Душанка Крајновић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГЕНТИВНОСТ

АГЕНТИВНОСТ (лат. аgens: који делује), семантичка категорија у чијој је основи супротстављеност између значења агенса и пацијенса, где је агенс назив за семантичку улогу вршиоца неке радње (а, у ширем смислу, и носиоца неког стања), што се изражава активном синтаксичком конструкцијом (Вера залива цвеће), односно активним морфолошким обликом (сади, залива, бере), али може бити изражено и посебним творбеним средством – категорија nomina agentis (возач, ронилац, учитељ). Морфолошки израз семантичке категорије а. јесте категорија глаголског стања, а њен синтаксички израз је категорија дијатезе. Српски језик спада у језике у којима се чешће користе активне конструкције него пасивне. У активним конструкцијама агенс се изражава граматичким субјектом, тј. подметом (Председник је потписао указ), за разлику од пасивних конструкција, у којима се у позицији граматичког субјекта налази пацијенс, предикат је у пасивном облику, а агенс је или изостављен (Указ је потписан), или је изражен предлошким изразом од стране у конструкцији с генитивом (Указ је потписан од стране председника). Пацијенс је назив за семантичку улогу онога на коме се или на чему се радња врши. Именице које агентивно-пацијентивни однос изражавају творбеним средством или само лексички могу у реченици заузети позиције сагласне њиховом основном значењу (Учитељ поздравља ученика, Убица је познавао жртву) или могу имати супротне граматичке позиције – nomen patientis као граматички субјекат, а nomen agentis као допуна (Ученик поздравља учитеља, Жртва је познавала убицу). У активним синтаксичким конструкцијама агенс се изражава граматичким субјектом (Вера пише), агентивном допуном (Помилован је од стране председника) или адвербијалом места (Венчали су се у цркви – 'венчао их је свештеник', Шиша се код Пере – 'шиша га Пера'), а може остати неизражен – као у пасивним конструкцијама (Петар је одликован, Књига се чита), у реченицама с безличним конструкцијама (Зна се да је ту), у реченицама с безличним глаголима (Раздањује се), у неодређеноличним реченицама (Кажу да је ту), у реченицама с уопштеноличним значењем (Што посејеш, то ћеш и пожњети), док се агенс у ширем смислу, као носилац или доживљавач неког стања или осећања, изражава и лексемом која се односи на тзв. семантички субјекат када се он не подудара с граматичким субјектом (нпр. Ану у реченици Ану боли глава 'Ана осећа главобољу'). Већина прелазних глагола употребљава се у агентивно-пацијентивним конструкцијама (градити, васпитавати, јести), али у конструкцијама с неким глаголима граматички субјекат може имати и посебне семантичке улоге – доживљавача, тзв. експириенцер (с предикатима са значењем 'волети', 'видети', 'чути' и сл.), узрочника (с предикатима као 'нервирати', 'наљутити', 'обрадовати'), места (с предикатима као 'садржавати', 'запремати', 'примати') итд.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватcки језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), II, Бг 1991; А. Белић, Општа лингввистика. O jeзичкoj прирoди и jeзичкoм рaзвитку, I–II, Бг 1998; Ж. Стaнojчић, Љ. Поповић, Грaмaтикa српскoг jeзикa, Бг 2000; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005.

Предраг Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГЕНЦИЈА ЗА ЛЕКОВЕ И МЕДИЦИНСКА СРЕДСТВА СРБИЈЕ

АГЕНЦИЈА ЗА ЛЕКОВЕ И МЕДИЦИНСКА СРЕДСТВА СРБИЈЕ, државна установа која издаје дозволе, одобрења и уверења за лекове и медицинска средства у хуманој и ветеринарској медицини. Прати квалитет свих лекова и медицинских средстава с циљем да обезбеди ефикасност, безбедност, квалитет и доступност ових производа на тржишту. Основана 2004. накoн укидања Завода за фармацију Србије. Преко Националног центра за фармаковигиланцу учествује у систему спонтаног пријављивања, прикупљања и праћења нежељених дејстава лекова и блиско сарађује с Колаборативним центром СЗО у Упсали. Национална контролна лабораторија је пуноправни члан мреже националних контролних лабораторија Европе. Од 2006. А. издаје стручне публикације (Национални регистар лекова, Промет и потрошња лекова 2004–2005 и Фармакотерапијски водич 1, 2 и 3). У складу са строгим међународним захтевима који се односе на послове пре издавања дозволе за стављање у промет и активности које се обављају после стављања у промет лекова и медицинских средстава у А. је уведен систем управљања квалитетом, који је усклађен са захтевима стандарда ИСО 9001:2000, а за процесе који се односе на контролу квалитета усаглашен са захтевима ИСО/ИЕЦ 17025:2005. У А. је примењен систем управљања заштитом животне средине (ИСО 14001:2004). Први директор А. је Томислав Соларовић, а од укупно 168 запослених, 96 је с високом школском спремом (58 фармацеута, 7 доктора наука, 10 магистара), 5 са вишом, а 48 са средњом.

ИЗВОР: Годишњи извештај о пословању АЛИМС за 2007.

Душанка Крајновић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГИЈАЗМА

АГИЈАЗМА (грч. gazma: светиња), освећена вода, тј. вода над којом је обављен чин освећења. Постоје два чина водоосвећења. Велика а. је вода освећена чином великог освећења уочи Богојављења (у крстионици, у спомен на Јованово крштавање), на дан Богојављења (река, извор, чесма, у спомен на Христово крштење) и вода за чин крштења током целе године. Мала а. је вода освећена чином малог освећења које се по типику врши на светли петак, преполовљење педесетнице, 1. августа, за храмовну и крсну славу, сваког првог дана у месецу и по потреби за разна освећења. Богојављенску а. правоверни Срби чувају целе године, а посебно је користе они који су под забраном причешћа. У српском народу je поштована те је чест мотив прича и песама.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Марковић, Православна литургика, III, Бг 1967.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГИНО СЕЛО

АГИНО СЕЛО, село 28 км јужно од Бањалуке, западно од долине Врбаса, на сјеверозападним обронцима планине Чемерница. Налази се на 500–600 м н.в. Насеље је дисперзивног типа, чини га десетак заселака. Локалним путем дугим 8 км спојено је с путем Бањалука–Јајце. Године 1991. имало је 1.106 становника, од којих 97,3% Срба. Број становника се смањује од 1971. Село има основну школу и неколико трговачких и занатских радњи. Становништво се највећим дијелом бави пољопривредом, док остали углавном раде у Бањалуци.

ЛИТЕРАТУРА: С. Смлатић, Бања Лука – град и његове функције, Сар. 1978.

Милош Бјеловитић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГИЋИ СРПСКИ → ДОЊИ АГИЋИ

АГИЋИ СРПСКИ → ДОЊИ АГИЋИ

АГЛУТИНАЦИЈА

АГЛУТИНАЦИЈА (лат. agglutinatio: прилепљивање), морфолошки процес, начин творбе лексема и граматичких форми, при чему се основи или корену, који по правилу чувају стабилну фонетску структуру, додају стандардни афикси, добијени граматикализацијом пунозначних речи. Ови афикси су монофункционални, једнозначни („деминутив", „множина", „прошло време" итд.). А. је типолошко обележје језика аглутинативног типа, насупрот фузији и флексији, које одликују језике флексивног типа, с полифункционалним, нестандардним афиксима, какав је био и касни праиндоевропски језик. Као начин везивања морфема а. се може јавити и у флексивним језицима. Српски језик типолошки не спада у аглутинативне језике, али је био и сада је у контакту с аглутинативним језицима (турски, мађарски). У овом контакту поједини аглутинативни афикси турског инкорпорирани су у систем суфикса српског језика, нпр. кавга-џи-ја, безобраз-лук, занат-ли-ја итд.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, Општа лингвистика; О језичкој природи и језичком развитку, I, II, Бг 1998; И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику, Део 2: Суфиксација и конверзија, Бг 2003.

Јасмина Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРАРИЗАМ

АГРАРИЗАМ, идеологија која наглашава прворазредни значај пољопривреде, сељаштва и села за човека и друштво, за народ и државу; политички покрет којем су крајем феудалног доба нагињали земљовласници, а касније политизоване сељачке масе које се окупљају око разних сељачких (земљорадничких) странака. Историјски, а. се ослања на физиократизам у Француској, земљорадничко задругарство у Енглеској и другде, аграрну традицију многих немачких покрајина које су одувек педантно бринуле за своју исхрану и водиле особену аграрну политику. Значајан извор била је и идеологија руских народњака у којој се аграрна мисао прожима с идејама панславизма. А. је типична идеологија епохе европског романтизма. Србија је као сељачка земља била под утицајима разних идејних струја европског а. На аутохтону традицију српске породичне задруге и самоуправу сеоске општине, у разним временима и с различитим успехом, калемљени су руско лево народњаштво (Светозар Марковић), енглеско либерално задругарство (Михаило Аврамовић), француски леви аграризам (Драгољуб Јовановић), а на крају чак и револуционарни марксизам. Либерални а. Сретена Вукосављевића је продужетак аутохтоне српске сељачке традиције, чији се последњи рефлекси налазе у социолошким списима Цветка Костића и Радомира Лукића. За разлику од десног и националистичког хрватског сељачког покрета (браћа Радић) српски а. је био више социјални (Aграрна мисао). Његова лева струја коју је предводио Драгољуб Јовановић означавана је и као „сељачки социјализам". То је, према Јовановићу, „разуман социјални поредак" или „радна демократија" која почива на људима што живе од свог рада. Српски а. је против приватне својине уколико она превасходно служи за експлоатацију, а дозвољава својину за лични рад. Економски поредак је заснован на начелу рада, а не на начелу капитала, друштвено уређење је задружно, а не индивидуалистичко, култура рурална, спонтана и толерантна, а не урбана, монополска, агресивна и манипулативна. Главна његова начела су: рад као стваралац свих вредности и извор свих радости; верност земљи, која није само средство за рад него и услов нормалног живота човека; друштвена правда, коју као свој захтев истичу сељаци (буржоазија истиче слободу, а радници једнакост); кооперација (буржоазија прокламује индивидуализам и конкуренцију, а радништво колективизам); просвећеност, која је сељацима потребнија него било којем другом социјалном слоју. Село се замишља као савез домова и домаћинстава, општина као савез села, срез као савез општина, покрајина као савез срезова, а држава као савез покрајина. Глобални оквири ове идеологије су породични дом и слободна домовина, а крајњи циљеви „мир међу народима, опште социјално благостање и слобода и равноправност свих народа". А. је стара идеологија која неумитно одлази на маргине савремене социјалне мисли и политике. Сељаштво се у индустријском друштву брзо статистички смањује, а у постиндустријском скоро да нестаје. Ипак, осавремењене идеје аграриста и данас се сусрећу или у облику „неорустикалне утопије" о малом месту у којем се лепо и квалитетно живи и о аутономним колективитетима који сами собом управљају (А. Мандра) или као постмодерна алтернатива „одрживог развоја" индустријски најразвијенијих земаља, све док у њима буду постојали они који сами раде на свом поседу с члановима своје породице.

ЛИТЕРАТУРА: С. Марковић, Србија на Истоку, Н. Сад 1872; М. Аврамовић, Држава и задругарство, Бг 1910; Л. Грубић, Смисао аграризма, Зг 1922; П. Сорокин, Идеологија аграризма, Зг 1924; А. Хрибар, Савремени аграризам, Зг 1924; Д. Јовановић, Аграрна политика, Бг 1930; Социјализам и сељаштво, Бг 1941; С. Вукосављевић, Историја сељачког друштва, I–III, Бг 1953, 1965, 1983; А. Мандра, Се-љaчка друштва, Зг 1986.

Милован Митровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРАРНА МИСАО

АГРАРНА МИСАО, лист истоименог покрета који је деловао 30-их година XX в. Излазио је у Београду два пута месечно од 1936. до 1941, а уређивао га је Милорад Недељковић, иницијатор аграрног покрета и његов главни протагониста. У листу су своје радове објављивали превасходно чланови покрета: Милутин Станојевић, Никола Драговић, Јован Корда, Марко Балић, Тихомир Дожудић, Стојан Ла-заревић. У издању А. м. објављено је више брошура које су третирале политичку идеологију сељачког покрета, у чијој основи су били подршка селу, критика либералног капитализма и залагање за планску привреду. Лист је често био поприште полемика с идеолошким неистомишљеницима, углавном левичарске оријентације. Покрет је настао услед погоршања положаја српског сељаштва у време Велике економске кризе. У економском и социјалном смислу, покрет се заснивао на чињеници да је Србија превасходно пољопривредна земља у којој се национални доходак ствара највећим делом у аграру од којег живи 4/5 становништва. Зато напредак пољопривреде треба да буде један од најважнијих циљева државне политике, којем морају тежити интелигенција, политичари, војска, црква. Као најмногобројнији слој друштва на којем почива економска и национална снага, сељаштво треба да буде у центру културне и национално-просветне политике. Покрет је идеализовао село и живот сељака, указивао на њихов неправедан положај и неодложну потребу за променом политике у том погледу. Залагао се да сељачко задругарство, које је у Србији имало дугу традицију и више функција од којих је најважнија економска, постане широк друштвени покрет који би, указујући на недостатке капиталистичког друштвеног уређења, тежио праведнијем социјалном поретку путем уједначеније расподеле народног дохотка. Заступајући интересе ситног сељаштва, расправљао је питање власничких односа на селу и заступао став да само ситан сељачки посед, који је доминирао у поседовној структури српске пољопривреде, може да спасе сељака. За спољнополитички узор организације државе и вођења социјалне политике узимао је италијански корпоративизам.

Драган Алексић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРАРНА ПОЛИТИКА

АГРАРНА ПОЛИТИКА, скуп мера економске политике, који обухвата целокупну активност њених носилаца усмерену ка пољопривреди. Чине је неколико међусобно повезаних елемената: циљеви а. п., средства, мере и методи деловања и носиоци а. п. Циљеви а. п. могу бити дугорочни и краткорочни, а с обзиром на садржај општи и посебни. Ефикасност а. п. у великој мери зависи од тога да ли су и колико циљеви садржајно и временски усклађени. Средства помоћу којих се остварују циљеви а. п. могу бити економска, техничка, правна и организациона. Најзначајнија економска средства су цене, инвестиције, порези и политика извоза и увоза, а техничка механизација, хемизација, зоотехничке мере, комасација, арондација, плодоред. Правним средствима регулише се спровођење појединих мера и акција у производњи, промету, у области поседовних односа и др. Организационе мере се односе на организацију пољопривредних предузећа, на облике повезивања и удруживања индивидуалних произвођача итд. Мере а. п. према начину спровођења могу бити директне и индиректне, односно добровољне и присилне. Као носиоци и учесници а. п. појављују се управни и извршни органи власти, пољопривредни произвођачи и њихова удружења, политичке организације, стручне и научне институције и др.

Кнежевина и Краљевина Србија. У почетку изградње Србије као самосталне државе, за српско сељаштво важило је турско аграрно законодавство. Економска експлоатација сељаштва настављена је не само због присутности турских спахија, него и због чињенице да је целокупан турски управно-судски апарат, после споразума кнез Милош – Марашлија и султанових фермана из 1815. и 1816, имао главни задатак да штити њихове интересе. Упоредо са истискивањем турске политичке власти из Београдског пашалука, Милош је настојао да српско сељаштво ослободи турских спахија. Уважавајући принцип да земља припада ономе ко је обрађује, он је, пренебрегавајући спахијско право и спахијски интерес, једнима давао потребну земљу, другима одузимао сувишак, а сељацима допуштао и пресељавање из једног места у друго. Самовласно ослобађајући досељенике плаћања данка за неколико година, кнез је угрожавао чак и султаново суверено право. Постигавши хатишерифом из 1830. укидање турског феудалног система у Србији, што је хатишерифом из 1833. и потврђено, кнез Милош је даље решавање аграрног питања преузео на себе. Он је одређивао величину поседа, забрањивао прекомерно захватање и стварање великих поседа, одређивао минимални сељачки посед који не може да се прода и отуђи за дуг, одлучивао о необрађеној земљи и премештао сељаке, не само из једног села у друго, него и са једног на други крај Србије. Остварујући економски идеал српске револуције о економској слободи, чији је основни циљ био да сељак има довољно земље и буде њен пуноправни господар, Милош је признавао право на земљу и онима који је нису имали, односно онима који су у Србију избегли из других држава. Тиме је, заправо, а. п. народне управе била одређена и извођена тако да: земља по ослобођењу, сходно обичајном праву и циљу револуције, остане у рукама сељака који су је обрађивали под спахијском управом; да се празна земља може заузимати и додељивати онима који имају недовољно или уопште немају земље, и то нарочито досељеницима, али само у мери колико ће им бити потребно за могућу властиту обраду и исхрану и да земља као општенародно добро не може бити прeдмет слободног захватања и стицања, како је не би заграбили и закупили поједине породице и великаши који би наличили на спахије. Сматрајући да стални сељачки посед представља земљу наслеђену од предака (→ баштина) и крчевину, и да су у борби за ослобођење од турског ропства учествовали сви, због чега свако има право и да задржи земљу која му омогућује егзистенцију, кнез Милош дуго није признавао право куповине земље и право захватања и ограђивања већих површина, односно стварање домаће аристократије. Он је тежио да уз одржавање политичке једнакости очува и економску равнотежу приликом поделе земље турских спахија. Штавише, спречавао је покушаје појединаца да куповином турских приватних имања у варошима дођу до већих површина. Спроводећи своју а. п. насељавањем напуштених површина и расподелом земље сељацима према њиховој стварној потреби, те спречавањем стварања великих поседа, Милош је остварио два циља. С једне стране, успоставио је сагласност и солидарност са народним интересима, не стварајући земљишну аристократију и чувајући друштвену једнакост, а, с друге стране, задовољио је и свoј владалачки интерес: да наспрам себе нема ривала. Штитећи сељаштво од турске спахијско-феудалне експлоатације и од покушаја концентрације земље у рукама домаћих појединаца, Милош је своју а. п. проширио преузимањем права надзора у расподели земље ради насељавања миграната из Турске, Аустрије, Влашке и Црне Горе, као и унутрашњом колонизацијом Србије додeљивањем алија (спахијске необрадиве земље), некоришћеног општинског и манастирског земљишта, те напуштених имања и терена који као својина нису никоме припадали (→ колонизација). Кнез Милош је покушао да спречи пропадање сељаштва продајом имовине због презадужености, видећи у томе не само економски него и социјални проблем. Он је 29. V 1836. издао указ којим се забрањивало да се један минимум слободног поседа и економско-производних средстава може продати за дуг. У циљу заштите народа од прекомерног задуживања, кнез Милош је 24. III 1837. донео указ о одређивању каматне стопе на узети зајам, од највише 12% годишње или 1% месечне камате. Једна од мера а. п. кнеза Милоша је и његов указ од 8. III 1827. о груписању и ушоравању сеоских насеља. Први прописи о заштити „сељачког окућја" укинути су Грађанским закоником из 1844, а поново су уведени 1861. Дефинитивну форму ови прописи добили су 1873. укључивањем у нови Грађански судски поступак, изменом параграфа 471, т. 4а, а важили су, уз допуне из 1893, до 1929. У овом периоду установом „окућја" од продаје се штитило: пет дана орања за сваку „пореску главу", кућа са пољопривредним зградама и двориштем површине до једног дана орања, плуг, кола, два вола, два коња, крава, десет оваца, пет свиња, пет коза, основни пољопривредни алат и количина хране потребна за домаћинство до нове жетве. Ову имовину сељак није смео да задужи код приватних поверилаца, а код државних и друштвених кредитних установа само изузетно, мада ни тада није могао заложити кућу, двориште и површину земље до два дана орања. Установа „окућја", као аграрно-политичка мера социјално-кредитног карактера, требало је да ублажи тежак социјално-економски положај сељаштва крајем XIX в., проузрокован великом привредном кризом и продирањем финансијског капитала на село. Она, међутим, није дала очекиване резултате. Пошто су кредити поскупели, сељаштво je морало да се задужује код зеленаша и то под још тежим условима, остајући и даље често без земље. Такође, Закон о окућју није могао у потпуности да заустави ситњење поседа, не само због учестале деобе сеоских породичних задруга, него и зато што је ван његове заштите, тј. у слободном промету било 60% обрадиве земље, као и све продаје за неплаћени порез, прирез, за почињено кривично дело и неплаћене општинске трошкове. У Србији 1897. 34.952 или 11,36% пољопривредних газдинстава није имало земље, док их је 1889. било 6,85%. Поседом до два ха располагало је 21,04%, а поседом између два и пет ха 33,62% газдинстава. Уситњавање поседа нарочито је уследило на прелазу из XIX у XX в. Тако је 1905. у Србији било 369.395 пољопривредних газдинстава или 25,89% више него 1897, при чему су газдинства са поседом до 2 ха чинила 26,85%, а она између 2 и 5 ха 38,11%. Остале категорије поседа биле су ређе него 1897. Између 5 и 10 ха било их је 23,73%, од 10 до 20 ха 8,90%, док је поседом већим од 20 ха располагало тек 2,38% газдинстава. Широким народним слојевима, који су се уочи баланских ратова налазили под турском влашћу, Влада Краљевине Србије се 5. X 1912. обратила прокламацијом у којој се, поред осталог, наглашавало „да је феудализам што се још насилно и уз претњу разних злоупотреба одржава у турским областима постао неподношљив" и да Србија, улазећи у те области „доноси народу иста права и исте слободе". Имајући за циљ правдање објаве рата Турској и придобијање свих потлачених слојева, Краљевина Србија се прокламацијом јасно обавезивала на укидање феудалне својине и феудалних односа, као и на то да сељаке ослободи чивчијског ропства и учини их слободним сопственицима земље. Испуњење обећања није, међутим, било једноставно. Како би се то остварило, неопходно је било утврдити имовинскоправно стање, што је био задатак Аграрне комисије, формиране Уредбом о уређењу судова и о судском поступку у присаједињеним областима од 17. II 1914. Уследила је 20. II 1914. и Уредба о насељавању у новоослобођеним и присаједињеним областима Краљевине Србије, са изменама и допунама од 9. V 1914. Феудални односи ипак нису укинути до почетка I светског рата.

Краљевина СХС / Југославија. У Кра­љевину СХС / Југославију ушла је Србија (Северна Србија − подручје преткумановске Србије, увећано крајевима добијеним од Бугарске Нејским уговором 1919. и Јужна Србија − подручје припојено у балканским ратовима) као област у чијем су једном делу још увек постојали феудални односи, али и као област са највише сеоског становништва од свих делова заједничке државе, чак 79,92%. У њој је 1931. било 689.498 пољопривредних газдинстава, од којих је поседом до 2 ха располагало 27,30%, а поседом 2–5 ха 36,84%. газдинстава. У Краљевини СХС / Југославији било је веома тешко спроводити конзистентну а. п. будући да је обухватала подручја која су се развијала под различитим економским и политичким условима, због чега су била на различитом ступњу развоја привреде, посебно пољопривреде. Општа а. п. није унапређењу пољопривреде посвећивала одговарајућу пажњу иако је она била главна привредна грана, од које је живело више од три четвртине становништва и која је у националном дохотку и укупном извозу учествовала са преко 50%. Пољопривреда није имала одговарајућу техничку базу због веома скромне индустрије за производњу пољопривредних машина и справа и још скромније производње вештачких ђубрива и заштитних средстава. За скоро све време Краљевине Југославије њена пољопривредна прерађивачка индустрија је, и поред изузетних услова за развој, стагнирала. Са неразвијеном пољопривредом цела држава, а посебно Србија, била је сировинска база пољопривредно-прерађивачке индустрије привредно развијенијих европских земаља. Из њих је она увозила пољопривредне машине, оруђа и разна друга средства потребна за пољопривредну производњу, чија је примена, иначе, веома споро напредовала. Као подручје са великим бројем пољопривредних газдинстава, у Србији се, више него у осталим покрајинама, а. п. заснивала на развоју пољопривреде кроз сеоска газдинства, као основне организационо-произвођачке јединице. Због преовлађивања газдинстава са малим и ситним поседом у Краљевини Југославији, а у Србији посебно, постојала је изразита аграрна пренасељеност која је, због неразвијене индустрије и других привредних грана, стварала вишак јефтине радне снаге. Он је био толико изражен да је у пољопривреди често било економичније користити јефтину радну снагу, него набављати скупе пољопривредне машине и оруђе, па чак и радну стоку. То је, свакако, успоравало напредак пољопривреде, на шта су додатно утицали и: агротехничка заосталост, нестабилно тржиште, недостатак јефтиног пољопривредног кредита, али и запостављеност пољопривреде у привредном систему заједничке државе. Иако је из пољопривреде пристизао већи део укупног националног дохотка, држава је мало пажње посвећивала њеном унапређењу. Министарство пољопривреде и влада дуго нису имали разрађен план развитка пољопривреде, праћен одговарајућим економским мерама. Све до доношења јединственог Закона за унапређење пољопривреде 1929. углавном су само прихватане и оснаживане мере и прописи који су важили у појединим покрајинама пре стварања заједничке државе. Али, ни после доношења овог закона није уследило доследно спровођење одговарајућих аграрно-политичких мера ради унапређења пољопривреде. Није вршена мелиорација ширих подручја, нити систематска одбрана од поплава, комасација је остала скоро непозната, као и организована акција заштите од биљних и сточних болести. Нису чак потпуно и доследно спровођене ни аграрно-политичке мере општег значаја, попут аграрне реформе и колонизације, раздужења сељаштва и кредитирања пољопривреде, а у Србији још и привредна обнова од материјалне катастрофе у I светском рату, умногоме и зато што је сељаштво изиграно у досуђивању и исплати ратне штете. Због непотпуног и недоследног примењивања аграрно-политичких мера, али и веома тешких последица материјалног разарања у I светскoм рату, као и светске привредне кризе, подручје Србије, разбијено на пет бановина, ушло је у II светски рат са изразито екстензивном пољопривредом, са недовољно рашчишћеним аграрним односима у Јужној Србији, веома ниском општом и пољопривредном просвећеношћу широких народних слојева, презадуженим сељаштвом и многим другим проблемима. Ти проблеми су у II светском рату само увећани поновним страховитим материјалним разарањем и огромним људским жртвама, и то радно најспособнијег дела популације.

Момчило Исић

Социјалистичка Југославија. Пре II светског рата Југославија је била изразито аграрна земља: преко три четвртине њеног становништва бавило се пољопривредом (1931), а учешће пољопривреде у националном дохотку било је око 50% (1939). Расподела земљишног фонда (око 11,1 милион ха обрађиваног земљишта) била је врло неравномерна: до 5 ха (28% укупних површина) поседовало је 68,7% газдинстава, од 5 до 20 ха (49,3%) 29,5% газдинстава, и преко 20 ха (22,7%) 2,7% газдинстава. Ситних газдинстава је било скоро 1,35 милиона и она су поседовала скоро исту површину као и нешто преко 56.000 крупних газдинстава. Модерна средства за обраду земље примењивана су врло мало: један трактор је долазио на 3.000 ха (уместо по тадашњим стандардима на 150), од 1.000 газдинстава 182 су поседовала дрвена рала, просечан утрошак вештачких ђубрива био је око 6 кг/ха (1928), док је у развијеним европским земљама износио преко 100, а у Швајцарској чак 452. У структури сетвених површина доминирале су житарице (82%), а највећи део приноса трошен је на газдинствима произвођача. Сточарство је било изразито пашњачког карактера, а најраспрострањеније је било овчарство

После II светског рата, у оквиру обнове земље и њене привреде, приступило се и обнови пољопривреде која је у рату тешко страдала. Потпуно је уништено 289.000 газдинстава, с целокупним биљним и животињским фондом, покретним и непо-кретним инвентаром, 295.000 ха шума и расадника је опустошено, а 175.000 ха претворено у камењар. Упропашћено је 24% укупних сетвених површина, огроман број грла стоке, велик део механизације итд. Као једна од првих мера спроведена је аграрна реформа и колонизација, на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији од 23. VIII 1945. Њено основно начело било је да земља припада онима који је обрађују. Реформом је од земљорадника-поседника одузета обрадива земља изнад 25 до 35 ха, а од неземљорадника изнад 3 до 5 ха. Од земљишног фонда аграрне реформе око једна шестина је национализована с накнадом (у висини вредности једногодишње производње на одговарајућем земљишту), а остало је одузето без накнаде. Укупно је био обухваћен 162.171 посед површине 1.611.867 ха. Земља је подељена сиромашним сељацима (око 51% или 797.400 ха), као и општим земљорадничким задругама (2,6% или 41.000 ха) и државним пољопривредним добрима (18,3% или 287.700 ха). Остали корисници аграрне реформе били су државна предузећа (2,5%), здравствене и друге установе (1,3%) и шуме и земљиште за пошумљавање (24,3%). Упоредо с аграрном реформом спровођена је и колонизација (савезна и унутрашња) којом је насељено око 69.000 домаћинстава (360.000 ха). Свако колонистичко домаћинство добило је 8--12 јутара земље, а у близини градова и индустријских центара 4–6 катастарских јутара. Земљиште је додељивано заједно са зградама и инвентаром. Ова земља стављена је ван промета за 20 година, да би 1956. тај рок био скраћен на 15 година.

Опредељење за индустријализацију и електрификацију као метод убрзаног привредног развоја након II светског рата ставило је у економској политици акценат на индустрију као моторну снагу и окосницу даљег привредног развоја. Она је требало да створи материјалну базу друштва и определи токове даљег напретка привреде и друштва у целини. Сходно томе, највећи део инвестиција усмераван је у индустрију: у периоду 1947–1956. 58,4% од укупних бруто инвестиција отишло је на индустрију и рударство, а свега 7,2% у пољопривреду. Тиме се није директно умањио значај и улога пољопривреде која је на почетку убрзаног индустријског развоја била водећа грана у стварању друштвеног производа (у 1947. 39,6% према 17,8% индустрије) и запошљавала највећи део радно способног становништва. Пољопривреда је била неразвијена и у рату знатно разорена и оштећена, али су одређени правци и темпо њеног развоја.

Овакво стратешко опредељење, по којем ће индустрија подржавати остале привредне гране (стварањем материјалних елемената, продуктивним запошљавањем, средствима за рад итд.) у пракси је захтевало велике напоре пре свега пољопривреде. Задатак пољопривреде био је да допринесе потпунијем задовољавању растућих потреба становништва (које су биле очекиване, с обзиром на процес миграција чији је смер из села ка граду), али и да створи акумулацију потребну за развој индустрије (тзв. првобитна социјалистичка акумулација). Ради тога су примењиване разне мере које су се сводиле на нееквивалентну размену роба и услуга између индустрије и пољопривреде на штету пољопривреде, између осталог и одређене грубе мере као што је био обавезни откуп пољопривредних производа којима је требало обезбедити робне фондове гарантованог снабдевања становништва и Армије, као и подмирити друге потребе. Обавезни откуп укинут је почетком 50-их: 1951. откуп стоке, 1952. откуп жита, а 1953. и осталих пољопривредних производа. Поред тога, била је заступљена оштра пореска политика као и манипулисање ценама индустријских и пољопривредних производа.

У оквиру концепта тзв. социјалистичке реорганизације пољопривреде у овом периоду форсирано је формирање сељачких радних задруга које су практично биле копија совјетских колхоза. Оне су настајале спонтано током 1944. и 1945. као облик егзистенцијалне самопомоћи најсиромашнијих сељачких газдинстава. На крају 1945. постојала је укупно 31 сељачка радна задруга (тада називане заједницама за обраду земље). Држава је затим почела да стимулише оснивање задруга доношењем прописа и предузимањем мера с циљем да помогне сељацима у њиховом оснивању. Приликом оснивања задруга често није поштован принцип добровољности, као ни принцип добровољног избора типа задруге, што је у старту отежавало њихово касније функционисање. Сељаци су у задруге уносили сву земљу изузев окућнице, затим инвентар и радну стоку, а поред окућнице могли су да задрже и нешто крупне и ситне стоке, живину и сл. Форсирање сељачких радних задруга довело је до врхунца у њиховом броју на почетку 50-их, када их је у Југославији било скоро 7.000 (1951. 6.835 и 1952. 6.888 са укупно 404.038, односно 408.615 учлањених газдинстава и 2.372, односно 2.297 ха површине). Од укупног броја задруга око 30% било је у Србији. Просек земљишта по задрузи био је 220 ха, а један трактор је долазио на 446 ха обрадиве површине, што је уз притисак вишка радне снаге (који је у неким деловима земље процењиван и на 50%) доводило до слабих производних резултата, тако да се 1953. приступило реорганизацији сељачких радних задруга.

Почетком 50-их година извршен је прелазак на социјалистички самоуправни тип привреде. Након 1953. започиње тзв. други период у креирању а. п. земље, која није променила свој циљ, него се усмерила на увођење одговарајућих инструмената за остварење раније постављених циљева. Политика према земљорадничким газдинствима као производним јединицама није се променила: и даље је циљ био њихово нестајање; међутим, било је јасно да се то није могло десити простом применом административних мера, као што је то покушавано у периоду централистичког типа социјалистичке привреде. Ипак, политика није била јасно прецизирана по овом питању јер се наметао проблем остваривања општег развитка у условима када не постоји друштвено опредељење за економску помоћ газдинствима, при чему су она и даље представљала врло значајан елемент укупне пољопривреде. Основни пут развоја пољопривреде усмерен је ка улагању у друштвени сектор, односно „подруштвљавању". Афирмисан је принцип социјалног повећања продуктивности друштвеног сектора (по хектару, по грлу стоке итд.). Овакви ставови имплицирали су потребу за улагањем у примену нових техника и технологија, што је резултовало применом нових хемијских средстава, семена, нове механизације, високо продуктивних грла итд. С обзиром на то да друштвени сектор није био довољно развијен, чињени су и одређени компромиси аграрног ка индустријском сектору.

Након 1953. донета су и одговарајућа законска решења којима су омогућени куповина, продаја и закуп пољопривредног земљишта. Оцена је да темпо којим се одвијао овај процес није оставио ефекте на пољопривредну производњу. Разлог за ово лежи у високој цени земље, уситњености и расцепканости пољопривредних парцела и недовољном квалитету расположивог фонда земљишта за продају. Средином 50-их прокламована је кооперација друштвеног и индивидуалног сектора којом је требало омогућити друштвени карактер процеса рада, не дирајући земљу у приватној својини. Кооперација се одвијала кроз више организационих форми (вршење услуга машинским парком, стављање на располагање стручних кадрова, контрахирање, заједничка производња и расподела укупног прихода према учешћу у трошковима производње и др.) и донела је низ позитивних ефеката, пре свега у погледу трансфера нових технологија у индивидуалном сектору пољопривреде: тракторско орање, употребу сортног семена, вештачких ђубрива, хемијских заштитних средстава и др., што је све означено као пољопривредна технолошка револуција. Међутим, власници газдинстава су, услед недовољне техничке опремљености и уситњености поседа, имали интерес у кооперацији док су обезбеђивали веће ефекте производње, што је онемогућило још боље резултате. Базични облик сарадње представљала је проста кооперација која се задржала све до данас. Друштвена експанзија и јачање материјалне основе друштва условили су, уз примену ових мера, експанзију и јачање пољопривредне производње, тако да је после 1957. Југославија престала да увози хлебно жито и била у стању да из своје производње обезбеди потребне количине не само у житу, него и у другим пољопривредним производима.

У првој половини 60-их година прелази се на социјалистички тржишни тип привреде, а једна од мера која је значајно утицала на пољопривреду је она из 1965, када је укинута дугогодишња забрана земљорадницима у поседовању погонских машина и прикључака. Тиме је пружен јак импулс развоју пољопривредне производње, њеном индивидуалном сектору, односно јачању пољопривредних газдинстава. У другој половини 60-их и током 70-их, као последица раста непољопривредног дохотка на селу, а мање као последица примене одговарајуће а. п., долази до извесне стабилизације земљорадничких газдинстава. Земљорадничке задруге су биле највише експониране друштвене организације према земљорадницима и као такве су трпеле честе реорганизације. Општа је оцена да је за цео период након II светског рата према ситним пољопривредним произвођачима вођена неадекватна а. п. и да је, у целини, пољопривреда била у служби индустријског развоја. Чињени су покушаји да домаћинства с мешовитим изворима прихода послуже као одређени вид симбиозе, чиме се тежило да се обезбеди комплементаран развој пољопривреде и индустрије, што је у пракси дало резултате слабије од оних који су се у плановима очекивали.

У другој половини 70-их акценат је стављен на аграрне кредите, ценовну политику, политику робних резерви, активну политику спољно-трговинске размене, пензијско и инвалидско осигурање. Овим мерама требало је ојачати примену до тада предлаганог глобалног модела развоја пољопривреде. У домену вођења политике цена вршена је њихова краткорочна регулација, затим регулација обима укупне пољопривредне производње и степена робности. Хтело се да тражња, која је оцењивана као нееластична с обзиром на то да је била у вези с растом становништва и његовог расположивог дохотка, буде регулисана, а основни утицај је вршен путем заштитних произвођачко-продајних цена. Кредитна политика у аграру била је сведена на њену техничку димензију с прерогативима ризика и краткорочности. Није се водило довољно рачуна о ефектима који ће се добити давањем кредита, па су чест случај била промашена улагања. У области кооперације од 1976. прешло се на тзв. трећу фазу коју карактерише прерастање нижих у више облике сарадње на начин да су задруге утопљене у велике комбинате као основне организације удруженог рада (ООУР у склопу СОУР-а), да би усвајањем уставних амандмана 1988, који доносе укидање земљишног максимума, коначно био напуштен модел кооперације јер крупно социјалистичко газдинство више није било једини носилац проширене репродукције у пољопривреди.

Почетком 80-их посебно су подстицани кредитна политика и њени ефекти у индивидуалном сектору. Акценат је стављен на квалитет дугорочних улагања у технику и технологију, као и примену одговарајућег технолошког поступка. Опорезивање је вршено на идентичан начин као и код друштвених организација, а као главни проблем наметнуло се одређивање пореске основице. Порези су наплаћивани на бази катастарског прихода. Ово је пољопривредницима створило велике проблеме почетком 90-их с обзиром на инфлацију која је кулминирала 1993. Од средине 80-их акценат се све више ставља на тржишни начин привређивања и специјализацију. У том смислу чињени су покушаји да се изврше корекције укупног пореског система. Пензијско и инвалидско осигурање, као мера а. п., проводиле су парцијално поједине републике и уже административно-територијалне заједнице.

СР Југославија / Србија и Црна Гора /Србија. Последњу деценију XX и прву деценију XXI в. обележили су транзициони процеси у целој привреди, па и у аграру. Реформа аграрног и прехрамбеног сектора економија у транзицији укључује четири основна елемента: 1) либерализацију тржишта; 2) реструктурирање пољопривредних газдинстава; 3) реформисање унутар агропривреде чији је главни носилац приватизација државних/друштвених предузећа у агропривреди – претфармерски и дофармерски сектор; 4) креирање одговарајуће тржишне инфраструктуре. Догађања почетком 90-их (ратови, санкције, дубока економска, политичка и друштвена криза) учинили су да се већ након прве две године обим пољопривредне производње врати на ниво од пре двадесет година. Недостатак инпута у пољопривреду условио је пад приноса у биљној производњи, а макроекономски поремећаји као последица оваквог стања потпуно су дезоријентисали пољопривредне произвођаче. Као реакција на новонасталу ситуацију произвођачи су вршили екстензификацију производње повећавајући површине под житима и смањујући сточни фонд. Након стабилизационог антиинфлационог програма из 1994. већ средином 90-их долази до опоравка и раста укупне пољопривредне производње. У периоду 1994--1997. примећује се раст производње по просечној годишњој стопи од 4,3%. Током целе деценије резултати су ипак били скромни, што је пре свега узроковано великим падом инвестиција. У периоду 1989–2001. инвестиције су износиле свега нешто преко једне трећине обрачунате амортизације, а од 1998. биле су и апсолутно ниже од улагања 1954. Основни облик улагања у пољопривреду од средине 90-их био је аграрни буџет, али је његово учешће у укупном буџету опадало све до 2004. У условима опадања индустријске производње дошло је до ретроградних процеса, што се манифестовало повећањем учешћа пољопривреде у бруто домаћем производу, али и у глобалној структури запослених, уз даљи процес уситњавања поседа, који ионако спадају у најситније у Европи.

Да би превазишла тешкоће, Влада СРЈ је децембра 1999. усвојила „Дугорочну политику аграрног развоја СР Југославије". Као стратешки циљеви аграрног развоја утврђују се: одржавање прехрамбене сигурности – повећањем обима и прилагођавањем структуре пољопривредне производње и прехрамбене индустрије; примена концепта одрживог развоја – подизањем техничко-технолошког нивоа, продуктивности и конкурентности пољопривредне производње оптималним коришћењем аграрних ресурса уз уважавање потреба за заштитом животне средине; остварење уравнотеженог интегралног руралног развоја (аграрног и регионалног) – усмеравањем аграрне подршке ка јачању производних перформанси тржишно оријентисаних произвођача и ревитализацији сеоских, посебно брдско-планинских и пограничних подручја; очување стабилности тржишта пољопривредних и прехрамбених производа – обезбеђењем понуде хране усклађене по обиму, структури, ценама и квалитету са нутритивним потребама и нивоом куповне снаге потрошача; достизање трајног суфицита у спољнотрговинској размени пољопривреде и прехрамбене индустрије – заснованог на компаративним агро-еколошким предностима, продуктивности, квалитету, еквивалентном нивоу подршке и стандардима усклађеним са ЕУ и СТО и изградња институционалне и материјалне основе за укључивање југословенске пољопривреде у међународне интеграционе процесе. У пракси је, ипак, а. п. служила пре свега социјалној функцији, што је уз наведене проблеме инвестирања и финансирања пољопривреде, као и лутања у концепту транзиције пољопривреде услед чега су сложени системи доведени у стање „распада", довело до њене стагнације – од 2000. до 2005. у само две године остварен је пораст, а у осталима пад пољопривредне производње. Тек од 2004, а посебно од усвајања Стратегије развоја пољопривреде из августа 2005, а. п. је усмерена ка породичним комерцијалним газдинствима и подстицању инвестиција, што је требало да допринесе измени производне структуре. Међутим, ван домашаја Стратегије остао је велик број газдинстава која из разних разлога (скромни земљишни потенцијал, ниска акумулативна способност, стара радна снага и др.) не могу да постану комерцијална.

001_Tabela---privatizovani-kapital.jpg

002_Tabela---status-preduzeca.jpg

Удео активног пољопривредног становништва у укупном активном становништву смањен је са 77%, колико је износио према попису из 1948, на 32% 1981, односно на 24% 1991, а по попису из 2002. он износи око 16%. Ово је један од највећих руралних егзодуса у економској историји, што у литератури поткрепљују подаци о знатно споријем одвијању овог процеса у Шведској, Француској, Данској, Јапану итд. Такође, за читав период карактеристичан је и процес убрзаног старења сеоског становништва, стварања неповољне образовне и квалификационе структуре, што се одразило на способност за прилагођавање и примену нових агротехничких мера које су, с обзиром на убрзани ток индустријализације, морале да буду примењиване. Посебан статус у предвиђеним реформама имали су агрокомбинати који су „знатно већи него већина комерцијалних фарми у Западној Европи -- чак и до тачке неекономичности" и за које је у поступку приватизације предложено њихово „блокирање" у више мањих флексибилних јединица (50--100 ха) које треба продати (у кратком року дати у закуп).

Процеси приватизације у пољопривреди, као и у целој привреди, реализовани су уз мноштво проблема. Од 1989, када је омогућена савезним законом путем поделе и продаје интерних деоница, током целе последње деценије XX в., уз нове законе (1991, 1994, 1997), она се у условима међународних санкција, ратова на просторима бивше Југославије и НАТО бомбардовања 1999. одвијала неравномерно и успорено, при чему је 1994. практично била поништена до тада извршена приватизација. Законом из јула 2001. дат је нови замах приватизацији, која је проглашена за обавезну и орочену. Новим моделом предвиђена је јавна продаја до 70% капитала/имовине предузећа с друштвеним и државним капиталом (методом јавног тендера или јавне аукције), као и продаја мањинских пакета раније приватизованих предузећа. До тог закона приватизацијом је било обухваћено око 2.000 друштвених предузећа (око 40% укупног броја предузећа и 15% укупног друштвеног капитала у Србији). Резултате приватизације у периоду 1997–2001. за целу привреду и пољопривреду даје наредни преглед.

После 2001. приватизација је знатно убрзана, али и даље уз многобројне проблеме. Прекретница у аукцијској продаји наступила је изменама прописа из августа 2002, када је напуштен тзв. холандски тип аукције и када је почетна цена на аукцијама спуштена на 20% књиговодствене вредности. Аукције су тако постале најуспешнији метод приватизације, с продајом од преко 80% понуђених предузећа (код тендера мање од 50%, и око 55% продаје мањинских пакета из Акцијског фонда). Код тендера је, међутим, управо у пољопривреди највише неуспешних продаја, чему је, поред лошег стања ових предузећа, допринело и непотпуно и нејасно стање власништва над земљом која је у процесу приватизације агрокомбината била „главна мета". Домаћи и страни инвеститори су врло брзо, купујући обрадиву земљу, приватизовали више од две трећине војвођанских ораница по мизерним ценама, па су комбинати, сада као приватно власништво, почели да се препродају по неупоредиво вишим ценама. Интерес оних који су куповали земљу био је да је јефтино купе како би је скупље продали кад се приватизација заврши или кад Србија уђе у ЕУ, али је од почетка изражаван и страх од стварања монополиста. Код нас је у међусељачкој продаји најскупља продаја 5.000 евра по хектару, док је кроз приватизацију цена хектара сведена на 500 евра (у Европи је цена хектара 30.000 евра, а у Холандији око 50.000). Према подацима Министарства пољопривреде, приликом приватизације пољопривредних предузећа у периоду 2001–2007. продато је 110.000 ха друштвеног земљишта, а 139.000 ха државне земље дато је купцима тих комбината на коришћење, па су тако нове газде преузеле око 240.000 ха. Међутим, ова бројка није коначна пошто су многа друштвена предузећа продавана и кроз преузимање акција и стечајеве на лицитацијама, па је из друштвеног у приватно власништво прешло више од 310.000 ха земље.

Предраг Вуковић; Вера Гудац-Додић

ИЗВОРИ: СЛ ДФЈ, 64/1945; 54/1946; СЛ ФНРЈ, 49/1949; 14/1953; СЛ СРЈ, 71/1999.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ћосић, Пољопривредна криза у нашој земљи, Бг 1926; С. Шећеров, Из наше аграрне политике 1919–1929, Бг 1930; Д. Јовановић, Аграрна политика, Бг 1930; Ј. Петровић, Окућје и заштита земљорадничког минимума, Бг 1930; Аграрна реформа, I–III, Бг 1933; Ђ. Крстић, Два актуелна аграрна проблема, Сар. 1934; М. Комадинић, Проблем сељачких дугова, Бг 1934; Н. Вучо, Привредна историја Србије до Првог светског рата, Бг 1955; В. Васић, Путеви развитка социјализма у пољопривреди Југославије, Бг 1960; Аграрна криза у Југославији 1930–1934, Бг 1968; Љ. Божић, Аграрна политика, Сар. 1974; С. Живков, Аграрно законодавство Југославије 1918–1941, Н. Сад 1976; Д. Веселинов, Аграрно питање у Југославији, Бг 1981; В. Стипетић, „Мјесто и улога пољопривреде у задовољењу дугорочних потреба југословенске економије", Економски зборник САНУ, II, 1982; Дугорочни развој Југославије остварења, циљеви, потребе, Бг 1982; Н. Л. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Н. Сад 1984; Р. Љушић, Кнежевина Србија 1830–1839, Бг 1986; Д. Веселинов, Сумрак сељаштва, Бг 1987; В. Кржишник-Букић, Сељаштво у социјализму, Бл 1988; В. Стојанчевић, Милош Обреновић и његово доба, Бг 1990; Економска и пословна енциклопедија, Бг 1994; М. Павловић, Српско село 1945–1952. Откуп, Бг 1997; В. Гудац-Додић, Аграрна политика ФНРЈ и сељаштво у Србији 1949–1953, Бг 1999; И. Ковачевић, „Приватизација у Србији 1989–2003", Преглед Србија и Црна Гора, 2003, 4.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРАРНА РЕФОРМА

АГРАРНА РЕФОРМА, скуп мера аграрне политике које се предузимају ради промене поседовних односа, права власништва на земљу и поседовне структуре. Односи се на земљу, зграде и друге некретнине, опрему, стоку и друго. Најпре обухвата измене власничке структуре у аграру, а као пратеће јављају се и промене у пољопривредним институцијама, опорезивању, кредитирању, рентама, задругарству, начину обраде земљишта, гајењу култура, експлоатацији земљишта и месту аграра у односу на остале привредне гране.

Кнежевина и Краљевина Србија. Стицање аутономије Србије унутар Отоман-ског царства донело је питање укидања турског феудалног система. Већ је Одвојени акт Акерманске конвенције из 1826. предвидео уступање феудалних добара Србима и плаћање прихода од њих одсеком, односно једном сумом за сва турска имања у Србији, која ће се плаћати заједно с данком (непосредним порезом). Овим је постављена правна основа за укидање турског земљишног система. Првим хатишери-фом (1829) султан се обавезао на испуњење Акерманске конвенције, а Другим хатишерифом (1830) ступање на снагу ових одредаба везано је с присаједињењем отргнутих нахија. По наредби књаза Милоша, наредне године (1831) престала је обавеза раје да плаћа спахијама. Приход добијен од сељака уплаћиван је у државну благајну, одакле је прослеђиван спахијама. Трећим хатишерифом (1833) укинут је турски феудални систем у Србији, а султан је потврдио да све обавезе српских сељака према спахијама и султану улазе у годишњу суму од 2,3 милиона гроша које ће Србија исплаћивати Царству. Након тога питање власништва над земљом решавано је постепено. Првих година по Трећем хатишерифу књаз Милош је власништво признавао само онима који су поседовали исправну тапију о куповини земље од Турака, а таквих је било мало. Ни Сретењским уставом (1835) сељаку није обезбеђено право власништва над земљом. Тек је Четвртим хатишерифом (1838) прописано да је сваки Србин „савршени господар продати своја добра и собствености, располагати с њима по вољи и остављати иј завешћанијем". Тако је тек „Турски устав" прописао пуну сопственост сељака над земљом коју обрађују. Коначно правно уобличење слободног сељачког поседа извршено је августа 1839, када је усвојен Закон о повраћају земље, а сељак постао њен пуноправни власник. После проширења Србије на југоисток (Ниш, Пирот и Лесковац) 1878. требало је разрешити имовинске односе у тим крајевима јер Србија, као земља слободног сељаштва, није могла трпети спахијски и читлучки феудални турски систем. При завршетку рата из новоослобођених крајева иселио се знатан број мухамеданских становника. Прво насељавање, претежно Црногораца, било је правно нерегулисано, доносећи хаотично и самовласно заузимање земље и сечу државних шума. Пошто су одредбе Берлинског уговора (1878) изричито налагале поштовање имовинских права муслимана, то би проглашење сељака власницима без накнаде било њима противно. Закон о насељавању усвојен је јануара 1880. чиме је делимично уведен ред: прописано је да једна насељеничка породица може добити највише 4 ха земље и 2.000 м² за кућу, да се задружним породицама додају још по 2 ха за свако мушко лице старије од 16 година, да насељеници стичу право својине тек после 15 година савесног држања земље, као и да се ослобађају свих државних, окружних и среских терета, осим школског приреза и општинских давања. После овог донет је Закон о аграрним односима у новим крајевима, којим је наређен откуп спахијских имања, принудан и за сељаке и за спахије. Тиме је у Србији ликвидиран феудални систем. Одштету, одређену слободном погодбом или одлуком посебних државних комисија, имали су платити сами сељаци из својих средстава, у року од пет година. Турци су могли задржати само варошка имања. Како плаћање одштете Турцима није било редовно, због чега се појавио дипломатски проблем, српска влада је јуна 1882. закључила спољни зајам (→Аграрни зајмови).

Краљевина СХС / Југославија. У Кра-љевини СХС / Југославији а. р. представљала је један од темељних задатака непосредно по оснивању државе. Неуређене, неуједначене и анахроне аграрне структуре, присутне у великом делу земље као остаци феудалних ленско-правних односа, биле су један од најважнијих проблема. А. р. је стога била погодно средство за смиривање социјалних тензија, придобијање широких слојева становништва за нову државу и јачање националног елемента унутрашњом колонизацијом.

Први кораци ка а. р. у будућој заједничкој држави Јужних Словена учињени су и пре њеног настанка. Влада Краљевине Србије је већ 1917. као свој циљ прогласила стварање слободног сељачког поседа у новој држави, иако су назнаке у том смислу постојале још 1915. када је наговештено прикупљање података „о аграрним односима и распореду имања" у свим југословенским земљама. Фебруара 1917. Влада Краљевине Србије донела је одлуку да добровољце након рата награди додељивањем обрадиве земље. У јулу исте године, приликом састанка њених представника и чланова Југословенског одбора на Крфу, отворено је и аграрно питање наглашавањем неопходности окончања феудалних односа, уз праведну надокнаду поседницима.

Потреба а. р. наглашена је у првим и најважнијим документима југословенске државе: декларацијама Народног Вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба од 14. и 26. XI 1918, а затим у манифесту регента Александра од 6. I 1919. у којем је будући краљ нагласио да жели „да се одмах приступи праведном решењу аграрног питања, и да се укину кметства и велики земљишни поседи. У оба случаја земља ће се поделити међу сиромашне земљораднике, с правичном надокнадом досадашњим њеним власницима. Нека сваки Србин, Хрват и Словенац буде на својој земљи господар. У слободној држави Нашој може да буде и бит ће само слободних власника земље". После извршења реформи, поручио је регент сељацима, земља ће бити само „Божја и њихова, као што је то већ одавно у Србији".

Уједначавање различитих видова власничких односа, од заосталих феудалних до модерних капиталистичких, наметнуло се потом као неопходност. Основ решавања проблема постале су Претходне одредбе за припрему Аграрне Реформе од 25. II 1919, које је донела посебна комисија. Одредбе су обезбедиле правни и идеолошки оквир предвиђајући: потпуно укидање кметства и кметству сличних (чивчијских, колонатских) односа; укидање колоната у Далмацији и у целој земљи, уз проглашавање кметова за власнике земље коју обрађују и уз државну надокнаду феудалне ренте за 1918; могућност државних давања привремених ренти како бивши власници не би остали без средстава за живот; одштету за одузету земљу, која се могла наплатити и у форми земљишног поседа, под условом да га власник сам обрађује, али је остављено да се начин одштете посебно утврди; експропријацију свих великих поседа који ће касније бити дефинисани; поделу велепоседа сиромашним земљорадницима, у чему ће предност имати ратни инвалиди, добровољци и удовице погинулих у рату; утврђивање поседа који су без даљњег сматрани великим: фидеикомисна добра, поседи површине 100–500 јутара, зависно од прилика у конкретним областима; неодложну експропријацију свих имања Хабзбурга и династија непријатељских земаља, као и поседа који су даривани туђинцима за услуге страним династијама; дељење земље предвиђеним категоријама становништва у привремени закуп до коначне поделе великих поседа; разрешавање свих закупних уговора на великим пoседима, које сам закупник не обрађује као стручно лице или лично, док се остали закупи задржавају уз могућност ревизије услова закупнине на захтев закупца; забрану давања земље у подзакупе; прелазак шумских поседа у власништво државе, уз одштету која ће бити накнадно одређена; давање земљорадницима права да у њима напасају стоку и набављају дрва за огрев и грађу; ревизију сегрегација; оснивање посебног тела за а. р. под надзором Министарства за социјалну политику; изузимање Србије од ових одредаба; забрану отуђења земљишта добијеног у складу са одредбама; изузимање од „благодати" читавог подухвата оних који после њиховог објављивања буду насилно отимали земљу и пљачкали туђе поседе. Већи део ових општих оквира накнадно је дефинисан превасходно владиним уредбама и актима Министарства, а влада је сама „извршила низ револуционарних аката против приватне својине." Од значаја је и чињеница да је а. р. у почетку стављена под надлежност Министарства за социјалну политику, чиме је истакнут каритативни карактер реформе. Током априла 1919. именован је министар за а. р., а Привремено народно представништво је, без расправе, озаконило текст Претходних одредаба за припрему аграрне реформе. Као закон требало је да их 1922. усвоји Скупштина.

У наредном периоду, све до доношења закона о ликвидацији и а. р. 1931, процес је извођен на основу владиних уредаба и подзаконских аката, што је било извор многобројних расправа, критика и политичких препирки између власти и опозиције. Министарство за а. р. основано је посебном регентовом Уредбом 12. II 1920, више од десет месеци после именовања првог министра за а. р. До 1929. на месту министра за а. р. налазили су се представници политичких партија од левице до деснице, што је онемогућавало да она добије сталан курс, будући да је у великој мери зависила од воље самог министра. Осим тога, аграрна политика коју би спроводио министар за а. р. била је под сталном присмотром и у жижи интересовања. Министарство је било надлежно за нормативни и практични рад, а до 1941. доживело је неколико реорганизација. Поред централних органа, постојали су регионални и локални, све до општинског нивоа. Увођењем краљеве личне владавине 6. I 1929. реорганизована је централна управа; тада је, између осталог, укинуто Министарство за а. р. чије су надлежности пренете на Министарство пољопривреде, односно његово новоформирано Одељење за а. р.

Спровођење а. р. у Краљевини може се поделити у два периода: 1918–1931/33, у којем преовлађују привремене мере и трагање за правом формулом, и период 1931/33–1941. током којег се прешло на коначну ликвидацију реформе. Оба периода карактерише неустаљеност рада. На челу министарстава задужених за њено спровођење измењала су се 32 министра, а само Министарство за а. р. издало је већи број аката од било ког другог. Коначно, реформа је стављена на законску основу доношењем Закона о ликвидацији и а. р. на великим поседима 19. VI 1931, који је измењен и допуњен најпре 5. XII 1931, а потом 24. VI 1933.

У Краљевини Југославији било је укупно 1.092.650 ха обрадивих површина (43,9% укупне површине) и 7.684.240 ха шума (30,9% укупне површине). Утврђивање површине која би дошла под удар а. р. зависило је од дефинисања земљишног максимума. Испрва одређен, зависно од околности у аграру конкретне области, на 100 до 500 јутара, максимум је повећаван са 174 на 896 јутара. Реформу је донекле олакшавало то што су власници великих поседа често били странци, али ју је отежавала чињеница да је међу велепоседницима било и домаћих, па и властима блиских појединаца. Нарочито компликована ситуација постојала је у погледу велепоседа у власништву верских заједница, такође предвиђених да дођу „под удар" реформе. Према извештају Министарства за а. р. из 1924, великих поседа је било 802, али то није број који се може са сигурношћу узети као тачан, посебно не као релевантан за наредни период у којем је у погледу максимума дошло до измена. Поред тога, власти су увеле категорију „супермаксимума", што је појединцима омогућавало концентрацију далеко већих површина од оних прописаних законом. Како би држава стекла контролу над велепоседима, посебном уредбом од 20. IX 1920. регулисано је питање државног надзора над поседима предвиђеним за реформу, али то није дало очекивани резултат. Таква политика довела је до тога да је држава аграрним интересентима морала да издаје обвезнице на име земље на коју су по слову закона имали право. Посебан проблем у погледу спровођења реформе било је питање одштете велепоседницима за одузету земљу. Влада је коначно заузела становиште да ће она бити исплаћена свима (изузев већ поменутих поседа одређених за одузимање без надокнаде), независно од порекла поседа (феудални или капиталистички).

Укидање феудалних односа, тамо где су постојали до 1918, као једно од кључних достигнућа а. р. потрајало је све до 1939. Политички обзири према беговату, условљени унутрашњеполитичким околностима, као и спољнополитичка ограничења у погледу Далмације, учинили су да се укидање феудалних односа не спроводи онако радикално како је било обећано.

Могу се уочити три веће зоне интензивне а. р.: Јужна Србија, северни делови земље (Словенија, Хрватска, Славонија и, нарочито, Војводина) и БиХ. Суштина реформе била је у обезбеђивању имања аграрним интересентима, али није поуздано утврђено колико их је добило земљу. Процењује се да је подељено око 1.700.000 ха, а додељена површина ретко je прелазила 5 ха. Предност је давана добровољцима, који ипак нису добили све што је обећавано и законски предвиђено. С друге стране, било је недоумица око тога ко уопште има статус добровољца. Тек 1930. утврђено је да га имају сви који су добровољно учествовали у ратовима од 1875. до 1918, а који су рођени до 1860. и живели до 30. III 1924. Тим критеријумом дошло се до броја од око 43.000 добровољаца. Поред добровољаца, у реформи су се као интересенти појављивали и сви који нису имали земљу или су је имали недовољно. Низом мера држава је привремено, а у суштини дугорочно, многима од њих ограничила својинска права над добијеном земљом.

Један од задатака предвиђених реформом била је и колонизација домаћег становништва у крајеве са знатном или доминантном страном етничком већином. Због тога је, поред Одсека за унутрашњу колонизацију и репатрирање при Министарству за а. р., формиран Саветодавни одбор за насељавање, а како би се постигли што бољи ефекти, именовани су и посебни органи, надзорници колонија, који нису дуго опстали. У процесу колонизације посебна пажња посвећена је Јужној Србији (Македонији), за коју је најпре донета посебна уредба 1920, а 1931. и Закон о насељавању Јужних крајева. И поред опште тенденције да се ојача национални, пре свега српски елеменат на овом подручју, поуздани подаци о тачном броју насељених породица нису утврђени. Процене говоре да је на подручју Косова, Метохије, Македоније и Црне Горе насељено око 20.000 породица, са укупно око 87.000 чланова. На простору Војводине, Хрватске, Славоније и Словеније земљу је до 1941. на коришћење добило око 220.000 аграрних интересената. Од тог броја добровољци су чинили око 25.000. Велику већину чинили су аутоколонисти и месни аграрни интересенти. У БиХ земљу је добило око 170.000 интересената, углавном месних, јер је колонизација у овој области била далеко мање изражена него у јужним и северним крајевима.

Када се сакупе сви аграрни интересенти који су имали право на земљу, по ма ком основу, долази се до броја од око 530.000, од којих је своје право остварило нешто мање од 520.000. У спровођењу а. р. у Краљевини једна појава била је стална: злоупотребе разних врста, углавном на штету аграрних интересената. Поред компликованих прописа, недоследност и спорост спровођења реформе подупирало је и мноштво других околности: у крајевима где су живели муслимани аграрно питање се није могло одвајати од верског и националног; верске организације су истицале да је угрожено њихово функционисање као духовних установа; борба сељака за земљу праћена је националним и политичким размимоилажењима; реформа је коришћена као средство за смиривање социјалних сукоба, а самим тим и као облик политичке борбе за освајање бирачке подршке и осигурање страначких позиција; имала је и национални карактер јер је била уперена против велепоседа, чији су власници били углавном странци.

Социјалистичка Југославија. Већ у II светском рату на територијама ослобођеним од стране партизанских јединица предузимане су мере за измену дотадашњих аграрних односа, наслеђених из међуратног периода или измењених током рата мерама окупационих и квислиншких власти. Осим идеологизованих погледа на економску политику, нове власти су се нашле пред изазовима политике националног помирења, која је представљала један од темеља НОБ-а. Окупацијом и распадом Краљевине Југославије дошло је до поништавања великог дела тековина међуратне реформе. То се односило нарочито на јужне делове земље. Српски колонисти, али и староседеоци, били су изложени терору окупатора, посебно њихових сарадника на Космету и у Македонији, чија је бруталност била последица огорчења изазваног међуратном колонизацијом са националним циљевима, организована од државе коју су несрпски народи, углавном Албанци, доживљавали као туђу. Под притиском тог терора, са простора Старе и Јужне Србије иселило се око 20.000 српских породица, углавном колониста, али и староседелаца. За део ових области, који је остао под управом Србије, Савет комесара Милана Аћимовића извршио је у августу 1941. ревизију неких законских одредаба о а. р. у споразуму са тамошњим Албанцима. То се односило пре свега на повраћај неких феудалних права. Мађарске власти су на свом окупационом подручју такође предузеле акцију темељног поништавања тековина међуратне колонизације, немилосрдно прогонећи и убијајући колонисте. Што се тиче Баната, преовладао је економски моменат, због чега су радикалне мере, упркос притисцима и ревизији резултата међуратне реформе, у овом региону ипак изостале. У БиХ власти НДХ су поништавале тековине извршене реформе темељно и брутално, обнављањем власништва бивших феудалаца над земљом са које су протерани или побијени њени нови власници, великом већином Срби.

По завршетку рата, потребу за исправљањем неправди учињених према становништву у ратном периоду требало је усагласити са избегавањем понављања грешака из међуратног периода, али и уклопити у нове идеолошке оквире у погледу националних и економских питања. Све то одигравало се у условима који су били непосредна последица противокупаторског, грађанског, верског и револуционарног рата који је беснео на простору Југославије. Већ у првим послератним данима у свој оштрини поставило се питање нове а. р. и колонизације, односно ревизије старих решења. Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) донео је 6. III 1945. привремену меру о забрани враћања колониста на добијена имања. Следећег дана формирано је Министарство за колонизацију ДФЈ. Паралелно са предузимањем првих мера текло је уобличавање овог органа и његових локалних испостава. Најпре су формирана одељења Министарства при појединим федералним јединицама, као и на Косову и Метохији. Рад Министарства и локалних органа на Космету карактерисало је потпуно одсуство координације и својевољно вођење аграрне политике од стране обласних органа. Током маја 1945. расправљало се о питању колониста и утврђивани су критеријуми за дозволу повратка онима који су се населили без повреда било чијег права, односно ускраћивања повратка онима чије је насељавање било праћено злоупотребама. Коначно, по одлуци Обласног НОО Косова и Метохије од 17. V 1945. решено је, без потребних консултација с Министарством, да се дозволи повратак колониста који су били насељени на утрини и шумовитим пределима, као и онима који су земљу купили. Пошто се наставио илегални повратак колониста, Министарство унутрашњих послова ДФЈ донело је у јуну 1945. одлуку о забрани повратка свих колониста у Македонију и на Космет. С друге стране, упозоравано је да се колонисти који су опстали на својим имањима током рата на тим имањима и задрже. Стање правне произвољности формално је окончано доношењем Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и у Косовско-метохијској области, 3. VIII 1945. Једна мешовита комисија, састављена од представника централне управе и локалних органа власти, требало је да дефинише појединости спровођења Закона. Осим тога, крајем августа 1945. формиран је и Аграрни савет ДФЈ, којим је председавао Моша Пијаде. У међувремену, 23. VIII 1945, донет је Закон о а. р. и колонизацији, а октобра 1945. и неколико одлука којима је још једном предвиђено да се изађе у сусрет свим колонистима који су до земље дошли према поступку за који су власти процењивале да их староседеоци Албанци не би сматрали неправедним. Заузет је став да ће се о сваком појединачном случају расправљати посебно. Ова нормативна решења пратила је реорганизација централних органа: почетком 1946. укинуто је Министарство за колонизацију и формирана Комисија за а. р. и колонизацију, а донети су и пратећи акти у вези са њеним радом и организацијом. Комисија се ангажовала на решавању питања колониста са Космета, настојећи да се за њих пронађу решења – повратком или насељавањем у другим областима (Војводина). Две ревизионе комисије за Космет (март и април 1946) указивале су на тешко стање колониста и координирале акције са Главном комисијом за насељавање бораца у Војводини. До 1. VIII 1946. са Космета су се у Војводину иселиле 2.744 породице; на раније додељеној земљи остало је 5.537 породица; на делимично признатом имању 2.690 породица, а без надокнаде земљу су изгубиле 164 породице колониста, чиме је решено око 11.135 предмета. До краја 1946. питање колониста са Космета окончано је углавном тако што се на Космет није вратило укупно 1.995 породица, док су преостале већим делом у целини, а мањим делимично, задржале своју земљу. Земљу су потпуно изгубиле 864 породице, али им је обећано да ће је добити у Војводини.

Слично као на Космету било је и у Македонији. И ту су се укрштали социјално-економски и национални проблеми. Повратак је био спор, онемогућаван и компромисан, а посебан проблем се појавио када се део колониста из Македоније самоиницијативно населио у Војводини, због чега је поново морао да се исељава из запоседнутих кућа и имања. Када је о Македонији реч, проблем је постојао и у аграрној пренасељености, те је заузет начелан став да се тамо не упућују колонисти у броју већем од 1.000 породица. И тамошње проблеме решавале су мешовите комисије, чији је задатак био да се утврде критеријуми за повратак колониста. До августа 1945, крајњег рока за пријављивање колониста за повратак, половина се није уопште пријавила, а за половину од тог броја се није знало ни где се налази. У Македонији се тако нашло око 600 породица колониста. До априла 1946. решење о праву да се врате на своје поседе добило је 811 породица. Као проблем тада се појавило и то што су многи самоколонисти из Македоније, који су се у међувремену населили у Војводини, одбијали да се врате иако су добили решења. Део таквих случајева решен је заменом имања, а део принудно спроведен. Коначан биланс колонизације из Македоније и са Космета износио је око 4.100 колонистичких породица пресељених у Војводину.

Питање колонизације Војводине као да је било најмање спорно, па је већ 17. III 1945. скинута забрана повратка колонистима у Војводину. Појавили су се, међутим, други проблеми: питање колониста насељених у време постојања НДХ, који су запосе-ли куће одбеглих Немаца и Мађара, проблем самоиницијативног насељавања и др. Због специфичних околности на том простору Министарство је јуна 1945. основало Саветодавни одбор за колонизацију Војводине. Питање ревизије међуратне а. р. било је најсложеније, али тек једно у низу питања везаних за нову реформу. Најпре је све требало поставити на законску основу, што је учињено Законом о а. р. и колонизацији од 23. VIII 1945. Њиме је прописана експропријација великих поседа који су прелазили укупно 45, односно 25–35 ха обрадиве земље, а били су власништво физичких или правних лица, верских заједница и др. (манастирска имања су ограничена на 10 ха, а оних историјски значајнијих на 30 ха); установљен је земљишни фонд а. р. у који су, поред наведених имања, ушла и имања држављана Рајха и лица немачке националности, одузета одлуком АВНОЈ-а 1944, имања народних непријатеља, као и земља поклоњена држави или напуштена од стране колониста; дефинисани су органи а. р. и др. Предност у додели земље давана је беземљашима, борцима НОР, инвалидима ратова од 1912. до 1945. и породицама жртава фашистичког терора. Било је предвиђено додељивање 8–12 катастарских јутара земље, са могућим повећањем за трећину у случају народних хероја, многочланих породица, официра.

Колонизација Војводине била је у надлежности Федерације, док су колонизације у републикама биле у надлежности њихових администрација. Савезној колонизацији посвећена је посебна пажња. Свакој покрајини је додељена посебна зона за насељавање. Резултати а. р., довршене 1948, дају следеће податке: од укупног земљишног фонда (1.561.000 ха) обрадиво је било око 1.066.000 ха, a сељацима је подељено око 810.000 ха. Земљу је добило око 315.000 сељачких породица, од којих је око 65.500 колонизовано. Око 250.000 породица аграрних интересената добило је приближно 432.000 ха, углавном као допунску земљу. Преосталу земљу држава је искористила на друге начине. Земљиште је додељивано заједно са зградама и инвентаром. Поред земље, сељацима је подељена и велика количина пољопривредних алатки.

ИЗВОРИ: AЈ, Установе аграрне реформе Краљевине Југославије 1918–1941, Установе аграрне реформе и колонизације 1945–1948; Аграрни зборник, Бг 1924; Законодавство о ликвидацији аграрне реформе, Бг 1933; Н. Николић, Т. Булајић, Архивски фондови о аграрној реформи и колонизацији 1919–1945, Ср. Карловци 1969; Љ. Димић, Ђ. Борозан, Југословенска држава и Албанци, Бг 1999; Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1918–1941, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: С. Шећеров, Из наше аграрне политике 1919–1929, Бг 1930; В. Стипетић, Аграрна реформа и колонизација у ФНРЈ 1945–1948, Зг 1954; Н. Вучо, Пољопривреда Југославије 1918–1941, Бг 1958; М. Ерић, Аграрна реформа у Југославији 1918–1941. год., Сар. 1958; Н. Л. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Бачкој, Н. Сад 1968; Аграрна реформа и колонизација у Банату, Н. Сад 1972; Аграрна реформа и колонизација у Срему, Н. Сад 1975; Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Н. Сад 1984; Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830–1838), Бг 1986; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, I–III, Бг 1988; Д. Ђорђевић, „Аграрне реформе на Балкану после Првог светског рата", у: Огледи из новије балканске историје, Бг 1989; Радови из аграрне историје и демографије, Н. Сад 1995; Б. Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Бг 1997; М. Ж. Чалић, Социјална историја Србије 1815–1941, Бг 2004.

Бошко Мијатовић; Срђан Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРАРНИ ЗАЈМОВИ

АГРАРНИ ЗАЈМОВИ, зајмови намењени пољопривреди. У српској привредној историји позната су два случаја таквих зајмова. Први је закључила Краљевина Србија 1882. и његова сврха била је откуп турских имања (→ Аграрна реформа) на подручју Србије ослобођеном током рата 1878, што је потврђено одлукама Берлинског конгреса. Пошто предвиђени откуп турских имања од стране заинтересованих сељака није добро оствариван, што је Србији стварало дипломатске тешкоће, српска влада је јуна 1882. закључила зајам код бечке Лендербанке и париског Есконтног контоара на 4,5 милиона ефективних динара, с курсом од 71,4% и каматном стопом од 5% годишње на номинални износ. Из зајма су исплаћени турски власници земље, а држава је постала поверилац према сељацима. Сељаци су били обавезни да отплате овај дуг држави у периоду од 15 до 25 година, али су то врло нередовно чинили. Многе владе гледале су кроз прсте аграрним дужницима с југа Србије, тежећи да их придобију за себе. Наплата ових дугова побољшана је тек 90-их година XIX в. Камата на дуг (до тада 7%) укинута је 1902. када је одређено и да се целокупан дуг мора отплатити тек за следећих 20 година. Други а. з. настао је поводом ликвидације феудалних односа у БиХ после I светског рата. Иако носи назив зајма, реч је о емисији државних обвезница чијом продајом она обезбеђује средства за исплату својих обавеза према бившим власницима (Турцима и муслиманским Словенима) земље пренете у власништво кметова, до тада наследних закупаца. Прва транша ових обвезница из 1921. вредела је 130 милиона, а друга, из 1936, 50 милиона динара.

ЛИТЕРАТУРА: Министарство финансија Краљевине Југославије 1918–1938, Бг 1938; Д. Гњатовић, Стари државни дугови 1862–1941, Бг 1991.

Бошко Мијатовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРЕГАТИ → ЕНЕРГЕТСКИ ПРЕТВАРАЧИ

АГРЕГАТИ → ЕНЕРГЕТСКИ ПРЕТВАРАЧИ

АГРИЈАНИ

АГРИЈАНИ, пеонско племе у горњем току реке Стримон (Струма). Први пут се помињу код Херодота у контексту персијских покоравања пангејских племена Добера, А. и Одоманта. Тукидид их помиње у оквиру описа територије одриског краља Ситалка из 429. п.н.е. Заједно с Лајима, били су нај­западнији део његовог краљевства. Независност највероватније стичу након пропасти Ситалковог краљевства. За време Филипа II били су македонски савезници, а агријански краљ Лангар учествује у походу Александра Великог против Трибала 335. п.н.е. У великим освајачким походима Александра на истоку, учествовали су с одредом од око 500 бораца под заповедништвом Атала и посебно се истакли у бици код Гаугамеле 331. п.н.е. Били су најамници у војскама хеленистичких владара Птолемеја, Антигона Досона, Антиоха III, Филипа V. Страбон помиње плодну долину уз реку Стримон која извире у области родопских А., а локализује их, посредно, и у горњем току Аксиоса (Вардара). Претпоставља се да су у периоду од V до III в. п.н.е. живели на простору горњег Повардарја, Пострумља и Поморавља. Дарданци су их потиснули, након чега су у великој мери хеленизовани. Могућа је њихова веза са рудницима и ковницама града Дамастиона.

ЛИТЕРАТУРА: А. Фол, Извори за историята на Тракия и Траките, София 1981; В. Соколовска, „Пајонското племе Агријани и врските со Дамастион", МAA, 1990, 11.

Александар Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРОВОЈВОДИНА

АГРОВОЈВОДИНА, сложено трговинско предузеће са седиштем у Новом Саду, једно од највећих у Србији и бившој Југославији за снабдевање пољопривреде. Основана 1. I 1958. спајањем трговинских предузећа „Пољострој" (основан 1945) и „Ратар" (1948). Крајем 1956. „Ратар" је, као погон сa 50 запослених, приступио Пословном савезу за механизацију и хемизацију АП Војводине, а у другој половини 1957. савезу се као погон припојио и „Пољострој", са 133 запослена. Ова два погона су се затим фузионисала у јединствену организацију под називом А., остајући као погон при Пословном савезу до 1. I 1961. када су се издвојила у самосталну трговинску организацију. У свом саставу А. је тада имала трговинско представништво у Београду, а 1962. припојена јој је „Механизација" из Панчева; 1963. приступила су предузећа „Ратар" из Вршца, „Механизација" из Бачке Паланке, „Пољоопрема" из Врбаса (с пословницом у Бечеју); основано је и стовариште у Брчком. Затим су јој припојена трговинска предузећа „Агробачка" из Бачке Тополе (1964), „Механизација" из Ниша (1965), „Агросервис" из Суботице (1965). У том периоду из А. иступају стоваришта у Нишу, Врбасу, Бачкој Тополи и Суботици, али се затим отварају продајно место у Сомбору, стовариште у Осијеку и представништво у Бањалуци. Поред основне делатности А. је почев од 1969. организовала семинаре (касније саветовања), најпре о заштити биља, а касније о пестицидима, који су, сем прва три, одржавани у Поречу. Од скромног почетка када је на првом семинару на Фрушкој гори било само око 70 учесника, после 1975. то су били скупови са аудиторијумом од 1.000 стручњака из целе земље. У 1974. предузеће је имало 282 радника. Исте године са А. се интегрисао „Техногвожђар" (чиме је број радника повећан за 917) и „Универзал" (175 радника), а следила је исте године интеграција с предузећима „Агрокоп", „Интерсервис", „Аутовојводина" и др. Тиме је трговински програм А. проширен и на енергетику, машинство, механизацију, металургију, техничку робу и грађевинарство, а ускоро је у једном од интегрисаних предузећа („Технометал") основан посебан сектор за промет електроматеријала. Крајем 1975. А. је регистрована као РО са 14 ООУР-а и већим бројем пословних јединица у више места у САП Војводини, и са 1.937 радника. Уз снабдевање пољопривредним машинама, алатом, резервним деловима за машине, минералним ђубривима и средствима за заштиту биља, она се од тада бавила и малограничним и прекоморским прометом, пословима међународног посредовања, заступањем иностраних фирми и посредовањем у кооперацији југословенских и иностраних фирми. Пословала је с многим фирмама Европе, Азије, Африке и Америке. А. је 1980. обухватала девет РО и 22 ООУР, с основном делатношћу робне размене у земљи и иностранству, и то из области аграрног, металног и хемијског комплекса. Укупан број запослених био је око 5.500. Обим размене у спољној трговини износио је око 40% укупног промета, што је на плану увоза износило око 200, а извоза око 190 милиона долара. У иностранству А. је имала четири предузећа и осам представништава. Иномрежа А. била је формирана на више нивоа, а 1986. обједињена је интеграцијом РО „Интерсервис" и РО „Копродукт" у РО „Интеркоп". У 1989. А. се трансформисала у сложено предузеће у чијем саставу је било 20 друштвених предузећа („Механизација", „Резервни делови", „Технохемија", „Ма­шиноалат", „Паланка", „Вршац", „Ау­товојводина", „Аутоуниверзал", „Ел­нос", „Водовод и грејање", „Техничке ро­бе", „Металургија", „Технометал", „Коопе­ра­тива", „АС-импекс", „Експорт--Им­порт", „Интерсервис", „Комерцсервис", „Ко­продукт", „Продуктива"), а средином 1991. у деоничко друштво у мешовитој својини са 20 деоничких друштава и близу 5.000 запослених. Свако од ових предузећа се потом, у процесу реорганизације и приватизације, одвајало и конституисало као засебно. „ЛТХ-Шипонс" (основано приликом реорганизације предузећа 1991) специјализовано је за промет робе широке потрошње, посебно беле и видео технике, спортске опреме и малих кућних апарата; у 2009. има 41 запосленог. „А. Експорт–Импорт", са 18 запослених у 2009, обавља увоз и извоз опреме за изградњу, разних врста возила и пловила, електромотора и машина, те репродукционог материјала. „А. Комерцсервис" се бави увозом, дистрибуцијом и сервисом система за наводњавање, прометом семенске робе и пољопривредних производа и има 17 запослених радника. У 2009. име и традицију А. чува „А. Механизација" која, са 28 запослених, тргује пољопривредним машинама и обавља њихово сервисирање.

ЛИТЕРАТУРА: Агровојводина, лист колектива предузећа Агровојводина, разни бројеви.

Рајко Буквић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРОЖИВ

АГРОЖИВ, компанија за производњу и прераду живинског меса. Основана у Панчеву 1992. као мала породична фарма пилића, почела је нагло да се развија куповином старе кланице за производњу ћурећег меса у Јагодини (1994) и кланице „Јуко" из Житишта (1996). У свом саставу имала је 21 преду зеће. У области живинарства компанија је производила око 30.000.000 једнодневних бројлера годишње, уз дневну производњу од 50 т живинског меса. У области свињогојства располагала је са два потпуно опремљена репроцентра у Црепаји и Банатском Карловцу, укупне површине од 15.000 м², са преко 35.000 товљеника годишње и производњом од око 10 т прерађевина дневно. У својој ратарској производњи компанија је располагала са 14.000 ха обрадивих површина са годишњим приносом од 60.000 т житарица, што јој је омогућавало производњу сточне хране од 650 т дневно у пет специјализованих погона. На тај начин задовољавала је око 70% својих потреба у сточној храни и постепено се приближавала стратешком циљу потпуног заокруживања производног процеса. Запошљавајући преко 2.800 радника, своје производе пласирала је на домаћем тржишту, као и на тржиштима Републике Српске, Федерације БиХ, Црне Горе, Македоније, Хрватске, Бугарске и Туниса. Крајем 2008. компанија је кратко време била у стечају из којег је изашла јануара 2009. са новом власничком структуром.

ИЗВОР: Документација Привредне коморе Србије.

Владан Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРОИНДУСТРИЈА

АГРОИНДУСТРИЈА, део укупне привреде који је повезан с пољопривредом. Њен најзначајнији чинилац је прехрамбена индустрија која у ширем смислу обухвата и производњу пића, производњу сточне хране и дуванску индустрију, као и занатску производњу прехрамбених производа. Прерада пољопривредних производа за исхрану у светским оквирима представља једну од најдинамичнијих индустријских грана, а заједно с примарном производњом она чини агрокомплекс који се разлаже на производњу индустријских утрошака за аграр, производњу аграрних сировина за производњу и прераду хране и производњу, промет и потрошњу финалних прехрамбених производа. У ширем смислу агрокомплекс обухвата и производњу средстава за производњу у пољопривреди и прехрамбеној индустрији и у последње време често се означава термином агробизнис. А. у привредној и друштвеној структури Србије има велик значај иако су уочљиве динамичке и регионалне разлике настале као резултат ресурсних карактеристика подручја, структурних карактеристика и регионалне ефикасности производње.

А., односно агрокомплекс у Југославији, развијан је углавном у оквиру сектора друштвене својине. Пре 1945. у Југославији је постојало осам пољопривредних добара, а њихов развој убрзан је Законом о пољопривредним добрима из 1946. и аграрним реформама 1945. и 1953, тако да се њихов број на почетку 50-их приближио хиљади а располагала су готово трећином укупних пољопривредних површина. Аграрна политика дала је овим добрима улогу основног сектора пољопривреде у којем ће се, применом савремених метода рада и научно-техничких достигнућа, остваривати крупна робна производња. Постепено, пољопривредна добра уврстила су у своју делатност и функцију прераде пољопривредних производа, као и њихов промет, и тако прерасла у пољопривредно-индустријске, односно агроиндустријске комбинате. Током развоја пољопривредних комбината њихов број се у периоду до почетка 70-их смањивао под утицајем интеграционих процеса, а затим повећавао све до друге половине 80-их година XX в.

С растом друштвеноекономске развијености опада значај пољопривреде у економској и друштвеној структури националне привреде, што потврђује и период од 1950. до 2000. До 1980. оствариван је интензиван друштвеноекономски развој који је у тој декади успорен, да би током 90-их уследио пад и заустављање развоја а. Учешће пољопривреде у друштвеном производу (д. п.) до средине 80-их нагло је опадало (са 41% у 1955. на 17% у 1985), а учешће а. је порасло (с 3,18% на 4,24%). Стагнација карактерише цео агрокомплекс у периоду од 1986. до 1990. Агрокомплекс је до почетка 90-их остваривао континуиран раст д. п., али је он био знатно спорији од раста укупне привреде. Разлог је, пре свега, у опредељењу ка убрзаној индустријализацији, као и примарној пољопривредној производњи и њеном споријем расту у односу на осталу привреду. Примарна пољопривреда је највећи обим производње достигла средином 80-их (табела 1).

001_TABELA-001.jpg

Период од 1991. до 1993. обележили су почетак економске кризе, увођење санкција и хиперинфлација која је кулминирала 1993, а сузбијена 1994. У том периоду аграр се показао као најжилавији сектор, чиме је допринео ублажавању негативних дејстава санкција и опште кризе; његово учешће у д. п. је знатно порасло (табела 2).

002_TABELA-002.jpg

Удео а. у друштвеном производу укупне привреде и индустрије се повећао. Производња је, и поред неповољних услова привређивања који су резултат првенствено економских санкција међународне заједнице, наставила раст. Допринос пољопривреде и а. укупној економској, политичкој и друштвеној ситуацији у овом периоду врло је значајан. У СРЈ учешће д. п. а. у укупној привреди у 2000. у односу на 1994. порасло је за само 0,18%, тако да је учешће а. у привреди у 2000. било 9,08%. Учешће д. п. а. у индустрији у том периоду кретало се 20,26%–26,64% уз тенденцију раста. У учешћу д. п. агрокомплекса у привреди уочавају се велике осцилације, с израженом тенденцијом пада: у 2000. учешће д. п. агрокомплекса (26,63%) ниже је за 3,0% него 1994. Међутим, исти показатељ у 1999. био је знатно виши (31,07%).

У Србији је средином 90-их било око 950 објеката (већег и средњег капацитета) за прераду пољопривредних сировина, као и већи број мањих у приватном власништву. Њихови капацитети и распоред били су различити: у Војводини су преовлађивали крупни капацитети прехрамбене индустрије и индустрије сточне хране, на Косову и Метохији натпросечна је била заступљеност дуванске индустрије, а у централној Србији највише је било фабрика за прераду воћа и поврћа. Ипак, у то време индустрија за прераду пољопривредних сировина прерађивала је свега око 50% укупне пољопривредне производње, док је тај удео у развијеним земљама износио око 70%.

Тенденција раста запослених у а. бележи се у друштвеном сектору до 80-их, док је у приватном тренд негативан. У 1990. број радника у привредним делатностима удвостручен је у односу на 1965. У 90-им годинама пад укупне економске активности праћен је и падом запослености. У 2000. у односу на 1994. смањен је број запослених у прехрамбеној индустрији, код производње пића и прераде дувана, док је једино код производње сточне хране остао на истом нивоу. Број запослених у пољопривреди опао је за 26,3%, а у агрокомплексу за 15,6% (табела 3, 4 и 5).

003_TABELA-003.jpg

004_TABELA-004.jpg

005_TABELA-005.jpg

Пољопривредни ресурси којима је располагала Југославија као и непрестано улагање у развој и примену нових техника и технологија, утицали су на то да а. постане и буде „узданица југословенске економије". Снажна конкуренција на међународном тржишту пољопривредних и прехрамбених производа, као и мере протекционизма које су примењивале друге државе, утицали су на то да је и Југославија водила овакву политику. У структури агроиндустријске производње и њеном учешћу у извозу, Србија је била првенствено коришћена као сировинско подручје, док су друге републике, у првом реду Словенија и Хрватска, фаворизоване као извозници пољопривредно-прехрамбених производа. У првој половини 90-их аграрни извоз СРЈ био је већи од аграрног увоза, а у другој половини мањи, при чему се учешће аграра у укупном извозу кретало на нивоу од око 12–25%, уз значајне осцилације (табела 6).

006_TABELA-006.jpg

Током прве половине прве деценије XXI в. а. је смањивала учешће у бруто домаћем производу укупне привреде, док се њено учешће у индустрији повећавало. У исто време смањивало се учешће пољопривреде, а и целог агрокомплекса (табела 7).

007_TABELA-007.jpg

Значај а. и агрокомплекса у привреди Србије на почетку овог века још боље се види у робној размени с иностранством. За разлику од укупног великог дефицита, код производа а. и агрокомплекса оствариван је позитивни салдо робне размене, а покривеност увоза извозом код ових производа, посебно код а., далеко премашује просек (табела 8).

008_TABELA-008.jpg

ЛИТЕРАТУРА: В. Васић, Путеви развитка социјализма у пољопривреди Југославије, Бг 1960; Основе програма и политике развоја села, пољопривреде и прехрамбене индустрије Србије, Бг 1995;
З. Вујатовић-Закић, Аграрна економија, Бг 1995; М. Николић, З. Васиљевић, „Прехрамбена индустрија", Југословенски преглед, 1997, 2; Д. Симоновић, С. Ђекић, Економика пољопривреде, Ниш 1998; Дугорочна политика аграрног развоја СР Југославије, Бг 1999; М. Р. Милановић, Прехрамбена индустрија СРЈ, развој, производња, потрошња, квалитет, извоз, Бг 2002.

Предраг Вуковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРОКОСОВО

АГРОКОСОВО, агроекономски систем за ратарску, повртарску, воћарско-виноградарску и сточарску производњу. Основан 1972, а формирало га је девет привредних субјеката с подручја Косова и Метохије у циљу унапређења примарне пољопривредне производње, прераде и промета. Примарна пољопривредна производња заснивала се на преко 70.000 ха, од чега око 27.000 ха под ораницама и баштама, преко 4.700 ха под виноградима. Систем је располагао значајним сточарским капацитетима: пет фарми капацитета 4.000 крава; две фарме капацитета 10.000 оваца; фарма за тов свиња капацитета 25.000 товљеника; фарма за производњу бројлера капацитета 600.000 комада; фарма ћурака капацитета 300.000 комада; фарма товних јунади итд. Располагао је и респективним капацитетима у прехрамбеној индустрији: прерадним капацитетима у млинској индустрији од 140.000 т жита; две фабрике сточне хране капацитета 90.000 т са прерадним капацитетима у пекарској индустрији од 72.000 т пецива; вински подрумски капацитети од преко 90.000 т, као и значајни капацитети у кланичној индустрији, производњи пива, производњи семенске робе, производњи и преради воћа и поврћа, преради млека и млечних производа. У реконструкцији постојећих и изградњи нових производних капацитета систем је имао значајну подршку државе (Фонд за развој недовољно развијених подручја СФРЈ и РС), али и међународних финансијских институција (Међународна банка за обнову и развој). Са око 18.000 радника и 24 привредна субјекта у свом саставу А. је средином 80-их година постало препознатљиво на домаћем и светском тржишту. Пословна и тржишна репутација створена је добром понудом, а један од њених симбола јесте вино препознатљивог географског порекла Amselsfelder. У последњој деценији XX в. А. је, начето дезинтеграционим процесима и притиснуто кризом и санкцијама, било доведено у тежак положај. С реформским променама у земљи, започет је процес његове трансформације, приватизације и реструктурирања.

ИЗВОР: Архива предузећа.

Небојша Бацковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРОМЕТЕОРОЛОГИЈА → МЕТЕОРОЛОГИЈА

АГРОМЕТЕОРОЛОГИЈА → МЕТЕОРОЛОГИЈА

АГРОНОМИЈА

АГРОНОМИЈА (грч. gr": поље, nmo": закон), у ужем смислу наука о законитостима биљне производње, а у ширем наука о пољопривреди. Под а. се најчешће подразумева примена научних метода у пољопривреди ради унапређења производње. Обухвата низ дисциплина у широј области биотехнолошких и биотехничких наука: агробиологија, агроботаника, агроекологија, агроклиматологија, агрометеорологија, агротехника, агрохемија, агробиотехнологија. Развијала се на основу резултата практичне делатности и сазнања о средини и условима развитка биљака и домаћих животиња. Вековно искуство остварено у биљној производњи, заједно са развојем других сазнања о природним појавама, доводи до првих научних резултата. Интензиван развој природних наука, а тиме и а., започео је тек у XVIII в., а прве експерименталне станице (Немачка, Велика Британија, Француска, Русија, Белгија, САД и др.) за научноистраживачки рад у пољопривреди формиране су у XIX в. За развој а. значајна су многа велика научно-техничка открића (точак, парна машина, дизел и електромотор, хемијска и биотехничка открића) која су омогућила развој механизације, хемизације, генетичког инжењеринга, као и других модерних технологија пољопривредне производње. На подручју Србије, трговци Христифор и Кирил Нако вршили су још 1783. огледе с гајењем памука на свом имању у Великом Семиклушу у Банату. Јован Мушкатировић у својој књизи Краткая размышленія... (Будим 1805) изнео је податке о сточарству и препоруке за његово унапређење. Значајну улогу у ширењу сазнања из области а. код Срба имала је Матица српска која је у другој половини XIX в. штампала преко 30 књига за народ о познавању и мелиорисању земљишта, воћарству, виноградарству, подрумарству, повртарству, ратарству, пчеларству, цвећарству. Башчован (Будим 1846), аутора Павла Бибића из Меленаца, прва је књига из пољопривреде у којој, на основу ондашњих знања и свог искуства, аутор износи све што се тада знало о гајењу поврћа и воћа. Агроном Мокри је у источном Банату око 1850. започео селекцију биљака, док је Ђорђе Радић у „башти новосадске реалке" 1865. радио на стварању сорти кукуруза и штампао књигу Све о пшеници (Бг 1871). На подручју Србије почетак образовања кадрова била је Прва практична двогодишња нижа пољопривредна школа у Топчидеру (1853−1859), а 1898. основана је Пољопривредно-хемијска огледна станица као претеча научноистраживачког рада у пољопривреди. Огледи у области ратарства, повртарства, воћарства, виноградарства и сточарства вршени су у Средњој пољопривредно-шумарској школи у Пожаревцу (1872–1882), Средњој пољопривредној школи у Ади (1880), Ратарској школи у Краљеву (1882), Буковцу (1893), Шапцу (1908), Пољопривредној школи на Палићу (1898) и Специјалној пољопривредној школи у Вршцу. Први значајни кораци у области селекције и семенарства започети су оснивањем Станице за оплемењивање биља на властелинству у Руми (1908), Семенарске станице на Ледереровом имању у Чоки и Пољопривредне огледне станице на Котековом имању на Ирмову код Новог Сада. У овим агрономским пунктовима радило се највише на оплемењивању пшенице и кукуруза, производило се сојино семе, испитивани су разни начини обраде земљишта и утицај стајског и минералног ђубрива на приносе појединих култура. Развоју а. у другој половини XIX и првим деценијама XX в. допринела су пољопривредна удружења организована у више места ондашње Србије и Војводине. Она су била укључена у развој села и организовала су стручни рад, различите изложбе и вршила популаризацију примене научних достигнућа. Поред издања Матице српске у том периоду, прве пољопривредне листове издавали су и појединци. Издавачку делатност касније је преузело Друштво за пољску пољопривреду (1869, од 1881. Српско пољопривредно друштво) које је ради унапређења пољопривредне производње издавало стручну и научну публикацију Тежак (1869–1946). У Новом Саду излазили су листови: Привреда (1880), Вртарски гласник (1894), Баштован (1900). У то време почео је да излази и Пољопривредни гласник (1899), који је био пионир научне и стручне штампе, популарних библиотека из области пољопривреде. После I светског рата у Србији су основане средње пољопривредне школе у Ваљеву (1923), Букову код Неготина (1928) и Краљеву (1940). Први пољопривредно-шумарски факултет у Србији основан је 1920. у Београду (Земуну). Поред образовања агронома овај факултет је био иницијатор и носилац научноистраживачког рада и унапређења пољопривредне производње. Пољопривредна хемијска и огледна станица у Топчидеру 1930. променила је назив у Пољопривредна огледна и контролна станица. У Крушевцу је 1932. основана огледна станица за производњу и оплемењивање биља. Научноистраживачки рад се значајно појачао, нарочито у области педологије, агрохемије, фитопатологије и агротехнике. Пажња се посебно поклањала селекцији пшенице. Часопис Гласник Министарства пољопривреде (1934) постаје службени орган Министарства, а од 1934. излази Архив Министарства пољопривреде као научни часопис. Пољопривредна огледна и контролна станица у Топчидеру покренула је 1926. своје гласило Летопис. После I светског рата у Војводини су основане прве институције за истраживање и то: Агроботанички одсек на Државном пољопривредном добру „Косанчић", Савино Село (1929), Пољопривредна огледна и контролна станица у Новом Саду (1938), као претеча данашњег Института за ратарство и повртарство, и Градинарско-цвећарска школа у Новом Саду (1924). Часопис Пољопривредни гласник (1921−1941) био је уважено стручно гласило, које је настојало да пропагира све начине и сва средства напредне земљорадње. После II светског рата стварају се институционалне, материјалне и кадровске основе за интензиван развој а. Формирају се средње пољопривредне школе различитих смерова, посебно у Војводини: у Сомбору, Суботици, Футогу, Врбасу, Бачкој Тополи, Кањижи, Апатину, Ечки, Зрењанину, Панчеву, Ковину, Чоки, Руми и Шиду и више пољопривредне школе у Шапцу и Чачку (1961) које образују кадар с вишом агрономском спремом. Велика пажња посвећена је формирању високошколских установа у Србији. Од великог значаја било је оснивање Пољопривредног факултета у Новом Саду (1954) са задатком да образује кадрове и унапређује научноистраживачки рад и пољопривредну производњу у равничарском подручју. Следи отварање Више пољопривредне школе у Приштини (1963), која је 1973. прерасла у Пољ. ф., и Агрономског факултета у Чачку, који је почео са радом школске 1978/79. Паралелно с отварањем и развојем факултета оснива се велик број научноистраживачких института и завода (→ Пољопривредни институти): Институт за заштиту биља у Београду (1945), Институт за кукуруз у Земун Пољу, Институт за повртарство у Смедеревској Паланци (1946), Завод за стрна жита у Крагујевцу, Институт за механизацију пољопривреде у Београду (1947), Институт за проучавање лековитог биља „ Др Јосиф Панчић" у Београду (1948), Институт за сточарство у Земун Пољу и Институт за млекарство на Новом Београду (1952), Институт за дуван и Завод за виноградарство и винарство у Нишу (1953), Институт за економику пољопривреде у Београду (1954), Институт за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, шумарству и ветерини у Београду (1959), Институт за крмно биље у Крушевцу (1960), Институт за проучавање земљишта у Београду (1961). Завод за пољопривредна истраживања у Зајечару настао је 1954. из огледне пољопривредне станице формиране још 1906; данашњи назив ове установе је Центар за пољопривредна и технолошка истраживања. Пољопривредна огледна и контролна станица у Новом Саду прерасла је 1946. у Покрајински завод за пољопривредна истраживања, који је 1959. променио име у Институт за пољопривредна истраживања, а данас је то Институт за ратарство и повртарство. Завод за воћарство и виноградарство у Сремским Карловцима основан је 1947, Ветеринарско бактериолошки завод у Новом Саду 1949, Завод за сточарство 1950, Завод за селекцију стоке и Завод за тополарство у Новом Саду 1957, а Завод за механизацију у пољопривреди 1960. Све научне институције у Војводини интегрисане су 1975. у Пољ. ф. у Новом Саду који обавља васпитно-образовну, научноистраживачку делатност и преношење научних достигнућа у праксу. Развој на Косову и Метохији започео је оснивањем пољопривредних научних институција. Институт за пољопривредна истраживања основан је 1949. у Пећи, а касније се дели на самосталне заводе појединих агрономских грана који се 1967, поново спајају у Институт за научна истраживања у пољопривреди и ветеринарству. Он је 1972. прерастао у Биотехнички институт. Институти у Централној Србији били су обједињени (1991−2006) у Институт за истраживања у пољопривреди „Србија", са центром у Београду и регионалним центрима у Чачку, Крагујевцу, Смедеревској Паланци, Зајечару, Крушевцу и Нишу. Крајем 2006. долази до формирања самосталних института у Чачку (Институт за воћарство), Смедеревској Паланци (Институт за повртарство) и Крагујевцу (Институт за стрна жита), док је у Крушевцу остао Истраживачки центар за крмно биље, а Центар за пољопривредна и технолошка истраживања у Зајечару прешао у стручне службе. Према садашњој акредитацији института у Министарству за науку и технолошки развој Србије, поред наведених института и центара акредитовани су научни институти: Институт за ветеринарство Нови Сад, Институт за проучавање лековитог биља „Др Јосиф Панчић" Београд, Институт за економику пољопривреде Београд. Као истраживачко-развојни институти акредитовани су: Институт за ратарство и повртарство Нови Сад, Институт за заштиту биља и животне средине Београд, Институт за кукуруз Земун Поље, Институт за земљиште Топчидер, Институт за пестициде и заштиту животне средине Земун, Институт за примену науке у пољопривреди Београд, Институт за сточарство Земун, Институт за прехрамбене технологије (настао издвајањем из Технолошког факултета у Новом Саду), Институт за хигијену и технологију меса Београд, Институт за низијско шумарство и животну средину Нови Сад (настао одвајањем Иститута за тополарство од Пољ. ф. у Новом Саду). Први приватни пољопривредни факултет у Србији основао је Универзитет „Мегатренд" и то Факултет за биофарминг у Сомбору и Вишу пољопривредну школу у Бачкој Тополи, а пољопривредни факултети из Мађарске отворили су два центра у Бачкој, где се настава одвија на мађарском језику. Републичка пољопривредна служба организована је у оквиру Министарства пољопривреде и шумарства и водопривреде Србије. Пољопривредну службу чине: институти у Сомбору, Панчеву, Зрењанину, Сремској Митровици и Падинској Скели; агрозаводи у Суботици, Бачкој Тополи, Вршцу, Врбасу, Шапцу, Лозници, Ваљеву, Коларима, Пожаревцу, Неготину, Ужицу, Краљеву, Пироту, Лесковцу, Врању и Младеновцу; пољопривредне станице у Кикинди, Сенти, Ковину, Новом Саду, Руми, Крагујевцу, Јагодини, Чачку, Крушевцу, Нишу и Косовској Митровици; центар за пољопривредна и технолошка истраживања у Зајечару и Виша пољопривредно-прехрамбена школа у Прокупљу. У Србији излази велик број научних и стручних часописа из области а. (→ Пољопривредна периодика). Највећу традицију имају: Архив за пољопривредне науке, Савремена пољопривреда, Генетика, Земљиште и биљке, Микробиологија, Екологија, Селекција и семенарство, Биљни лекар, Зборник Матице српске за природне науке, Агрохемија, Пољопривредна техника HELIA и низ других, као што су разни зборници радова пољопривредних факултета и института. Професори и научни радници из области а. издавањем великог броја уџбеника, монографија, књига и посебних стручних публикација, као и учешћем на многобројним домаћим и међународним скуповима у претходних 50 година, допринели су значајном угледу наше а. у свету. На пољопривредним факултетима у Србији дипломирало је више хиљада агронома, а одбрањено је близу 2.000 докторских дисертација и магистарских теза. На српским пољопривредним факултетима дипломирало је више студената из земаља у развоју а неколико десетина одбранило је магистарске и докторске тезе. Постигнути су значајни резултати у свим агрономским дисциплинама, а интензивни научни рад и напредак а. у Србији поклапа се с глобалним напретком у овој области у свету. Последњих 40 година XX в. биле су веома значајне за развој биљне и анималне производње. У том периоду приноси већине гајених биљака и домаћих животиња повећани су више него у целом претходном периоду њиховог гајења у већини земаља света, па и код нас. Велик број чинилаца допринео је овом успеху, али је најважнији интензиван научноистраживачки рад у области генетике и оплемењивања врста, који је омогућио стварање нових култивара високог генетичког потенцијала и нових производних особина. Упоредо су се усавршавале методе њиховог гајења, највише под утицајем развоја индустрије, пољопривредних машина, минералних ђубрива и пестицида. Пренос научних резултата у праксу скраћен је око 10 пута у односу на ранији период. Интензиван развој пољопривреде у Србији достигао је максимум између 1980. и 1990, када су приноси главних ратарских култура достигли ниво развијених земаља Европе. Распад СФРЈ и ратови на њеном простору зауставили су интензивни развој пољопривреде. Поред локалних, на српску пољопривреду делују и многи глобални чиниоци који нису увек позитивни, а последица су претерано интензивне технологије у производњи биљака и животиња. Као еколошки одговор на овај технолошки изазов јављају се алтернативни системи пољопривредне производње, чији је основни циљ очување спољашње средине и производња хране бољег квалитета. У Србији је у другој половини XX в. конвенционално оплемењивање биљака дало значајне резултате. Створено је близу 2.000 врста и хибрида ратарских, повртарских и крмних биљака и винове лозе. Ове сорте и хибриди успешно се гаје и доминантни су у производњи и поред брзог уласка мултинационалних компанија са својим сортама. Преко 300 сорти и хибрида створених у српским институтима и на пољопривредним факултетима признато је у Европи и у свету и успешно се гаје на преко 3.000.000 ха, а развијене су и оптималне технологије у више дисциплина. Истраживања у области а. углавном се обављају у оквиру примењених (технолошко-развојних, националних и иновационих) пројеката, с незнатним проучавањима у оквиру основних наука, док је у ранијем периоду великог успона примењених дисциплина (1960−1990) био знатно већи удео основних истраживања. Транзиција (приватизација) пољопривредних предузећа негативно се одразила на развој истраживања у биљној и сточарској производњи и довела до сужавања делатности научних институција. Институти, осим факултета, остварују више од 80% свог дохотка путем продаје ауторских права и производа, пружања регулативних и саветодавних услуга што оставља недовољно времена за њихов примарни задатак, за научна истраживања. Нестабилно финансирање института, конфликт научноистраживачких и менаџерских улога, изостајање озбиљних улагача и деоничара ограничава и научноистраживачки рад у аграру. Некада развијена међународна научно-техничка сарадња била је прекинута 90-их година, те се сада поново успоставља. Посебно су значајни пројекти и програми које организује и финансира Европска унија (Еурека, ФП 6, ФП 7, Темпус и др.).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Е. Горда, Моnographie von Syrmien, Земун 1873; Е. П. Поповић, Земљорадња у Војводини, Н. Сад 1924; Извештај пољопривредне школе у Ади за 1932/33 год., Н. Сад 1933; Б. Костић, Проблематика и перспективни развој пољопривреде у Војводини, Бг 1950; Л. Стојковић, „Ратарство Војводине", у: Војводина 1944–1954, Н. Сад 1954; Гласник – часопис за пољопривреду, водопривреду, ветеринарство и шумарство АКМО, 1958; О. Срдановић-Бараћ, Улога Српског пољопривредног друштва „Тежак" у развоју пољопривреде Србије до Првог светског рата, Бг 1965; Ј. Ковачевић, Ф. Јурас, Југословенска библиографија стручних и научних радова и публикација о пшеници од друге половине XVIII столећа до 1968, Н. Сад 1968; Научно-истраживачка и стручна делатност сарадника Института за научна истраживања у пољопривреди и ветеринарству, Пр–Пећ 1969; Југословенска пољопривреда 1939–1969, Бг 1970; И. Михаљев, Агрономија, Зг 1980; Н. Вучић, „Допринос Матице српске унапређењу пољопривредне науке и праксе у Војводини", ЗМСПН, 1984, 66; Тридесет година Пољопривредног факултета у Новом Саду, Н. Сад 1984; Ф. Форкапић, „Дрвено-гвоздени плугови (полугвоздени)", Из историје пољопривреде, Кулпин 2002, 1–2.

Драган Шкорић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ → ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ

АГРОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ → ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ

АГРОПАНОНИЈА, ВРШАЦ

АГРОПАНОНИЈА, ВРШАЦ, пољопривредно-индустријски комбинат. До 1979. на територији општине Вршац и Пландиште деловала су три комбината: ПКБ са својим РО и ОУР у Вршцу и Пландишту (настао 1970), ПИК Вршачки ритови – Вршац (основан 1950) и ПИК Агробанат – Пландиште (формиран 1975/76). А. је настaла 1980. спајањем свих РО и ОУР на подручју Вршца и Пландишта. Представљала је заокружену целину примарне производње, прераде и промета робe на подручју те две општине. Године 1981. А. је обухватала површину од 100.000 ха, с укупним приходом од 6.500.000,00 динара и 6.500 запослених, а у њеном саставу налазили су се: ППК Агробанат – Пландиште, Агровршац – Вршац, Агроуљма – Уљма, Вршачки Ритови – Вршац, Нови Елан – Избиште, Вршачки виногради – Вршац, Војводина – Хајдучица, Житобанат – Вршац, Србија – Вршац, Транспорт – Вршац, Вршачки Брег – Вршац, Агрокомерц – Вршац, Агрозавод – Вршац, Милош Попов Клима – Вршац, Војвођанка – Вршац, Дехидратор – Вршац, Игма – Уљма, Граничар – Вршац, Пивара „1. мај" – Вршац. Делатност је обухватала производњу (пшеница, кукуруз, јечам, луцерка, соја, сунцокрет, шећерна репа, уљана репица, семенски и садни материјал, грожђе, воће, поврће, цвеће, товне свиње и јунад, товљена риба, приплодна стока, једнодневни пилићи, бројлери, млеко, јаја, процесна опрема – дехидратори), прераду (пшенично брашно разних врста, пекарске прерађевине, кекс, вафл, десертно пециво, чоколада, бомбоне, вино, жестока пића, пиво, сокови, прерађевине од меса, прерађевине од воћа и поврћа, луцеркино брашно, сточна храна) и услуге (транспортне, сервисно-механичарске, трговачко-прометне, хотелско-угоститељске, научно-образовне, комерцијално-финансијске и ловачко-туристичке). Комбинат је образован као отворен систем, чија је привредна активност требало да се темељи на заједничким интересима удружених РО и ОУР. Излазак РО ПИК Агробанат – Пландиште из А. 1988. означио је крај сложеног система А.

ИЗВОРИ: Градски музеј Вршац; Архиве општина Вршац и Пландиште.

Аница Медаковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРОС

АГРОС, индустријско-пољопривредни комбинат, основан у Суботици 1975. У свом саставу имао је следеће организације: „29. новембар" – Суботица, ЗЗ Чантавир, Сточни ветеринарски центар – Суботица, Млекара – Суботица, Моравица – Стара Моравица, Ветеринарски завод Суботица, „Равница" – Бајмок. Од 1977. делује као сложено предузеће удруженог рада, а од 1992. као деоничарско друштво, када су основани: д. д. „Агрос", холдинг предузеће пољопривредне и прехрамбене индустрије за извоз и увоз; штедно-кредитна организација „Агрос банка" д. д.; „Агрос трговина" д. д., за трговину житарицама на велико; „Биоаг", за производњу и промет здраве хране; „Агрос завод" д. д. – Пољопривредна служба Суботица, за ратарство и спољнотрговински промет непрехрамбеним пољопривредним производима. Рад А. базирао се на производњи, преради и трговини пољопривредних, сточарских и прехрамбених производа али и других компонената које су пратиле ове гране. Ради побољшања ефикасности рада у доба холдинга основали су и сопствену банку преко које су водили извозно-увозне послове. Распадом савезне државе и увођењем санкција, А. губи тржишта и обуставља рад.

ИЗВОР: Историјски архив Суботице.

Зоран Вељановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРОХЕМИЈА

АГРОХЕМИЈА, област примењене хемије која проучава хемијске појаве у вези с исхраном и растом биљака. Позната и под називом агрикултурна хемија. А. обухвата све хемијске мере и њихове последице при гајењу биљака и домаћих животиња, те њиховој преради у прехрамбене производе. Под утицајем истраживања оснивача а., немачког хемичара Јустуса фон Либига (1803−1873), али и других, почела је да се развија у посебну научну област током друге половине XIX в. Развој а. тесно је повезан са развојем низа фундаменталних и примењених научних области у хемији и биологији. Почетком 40-их година XX в., захвaљујући примени агрохемијских мера, приноси у низијским крајевима су порасли 2−3 пута у односу на стање из претходног века. У главне агрохемијске мере спадају: 1) побољшање квалитета земљишта додавањем оптималне количине вештачких и природних ђубрива; 2) заштита биљака од штеточина (нпр. глодара, пужева, инсеката, гљивица, вируса) применом пестицида; 3) заштита пољопривредних производа од штеточина применом пестицида, адитива или конзерванса; 4) сузбијање непожељних биљних врста применом хербицида или регулатора раста; 5) додатак сточној храни разних адитива као што су конзерванси, витамини, антибиотици и хормони, ради постизања одређених ефеката. Све хемијске супстанције које се примењују при овим мерама имају заједнички назив агрохемикалије. Недовољно познавање или занемаривање токсиколошких особина агрохемикалија, у прошлости као и сада, изазвало је, локално или регионално, еколошке проблеме укључујући и угрожавање здравља пољопривредних радника или шире популације. Индустријска производња агрохемикалија на тлу данашње Србије почела је 1906. када је у Суботици отворена прва фабрика суперфосфата у југоисточној Европи, „Klotild", касније „Зорка", Суботица. Укупни инсталирани капацитет за производњу вештачких ђубрива у хемијској индустрији Србије је око 3,5 милиона т (око 1 милион т хранљивих састојака, док је светска производња око 148 милиона т). Производња пестицида у Србији почела је 1920 („Зорка", Суботица), да би се производња током XX в. проширила на знатан број фабрика у оквиру хемијске индустрије. Током друге половине XIXв. а. је постала наставни предмет у многим земљама Европе и саставни део универзитетског образовања. У Србији се предаје од оснивања пољопривредних факултета, у Земуну од 1921, у Новом Саду од 1954, а у Косовској Митровици од 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији, Бг 1997.

Петар Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АГРУВИЈУМ

АГРУВИЈУМ (Agruvium/Acruvium), античко насеље код Бигова у Грбљу, Црна Гора. На основу сведочанства Плинија и Птолемеја не може се поуздано локализовати. Друга могућа локација је град Котор. У самом Бигову су откривене римске грађевине са мозаицима, кула, гробнице, античка керамика и новац. У близини се налазе извори топле воде и блата који су од хеленистичког и римског периода вероватно коришћени у сврхе лечења и били источници ијатричких култова и урбаних насеља овог простора. Претпоставља се да назив Грбаљ потиче од античког Агрув(б)ијум.

ЛИТЕРАТУРА: П. Мијовић, „Acruvium–Decate-ra–Kотор у светлу нових археолошких открића", Старинар, 1962/63, 13–14; И. Пушић, „Прилог убикацији античког Agruviuma", Материјали, 1966, 4; Ј. Мартиновић, „Хидроархеолошка истраживања на Црногорском приморју", СтЦГ, 1978, 6.

Александар Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АД ЗИЗИЈУМ

АД ЗИЗИЈУМ (Ad Zizium), античко насеље код Љубомира у залеђу Епидаурума (Цавтат). Станица на путу Leusinio (Паник) – Epidauro. На локалитету Укшићи у Љубомиру налажене су римске грађевине са хипокаустима, фрескама, мозаицима. Име станице се, вероватно, може повезати с Митриним култом (Puer Zizo).

ЛИТЕРАТУРА: И. Бојановски, Босна и Херцего-вина у античко доба, Сар. 1988.

Александар Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АД ОКТАВУМ

АД ОКТАВУМ (Ad Octavum), археолошко налазиште у Дражмировцу код Ћуприје. Станица на путу Viminacium – Horreum Margi. Према римским итинераријима, налази се на 11,78 км удаљености од Иди-мума (Медвеђа) и Хореум Марги. У старијој литератури А. је локализован код Глоговца. У Дражмировцу су посведочени остаци римске архитектуре и касноантички новац.

ЛИТЕРАТУРА: K. Miller, Itineraria Romana, Stuttgart 1916; М. Васић, Г. Милошевић, Mansio Idimum, Бг 2000.

Александар Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АД ФИНЕС

АД ФИНЕС (Ad Fines), античко насеље на простору Куршумлије. Станица на путу Naissus–Viciano–Lissus, према Табули 59 км југоисточно од Ниша. Остаци грађевина из римског периода, ситни предмети и новац проналажени су на простору данашњег града. Код цркве Св. Никола евидентиран је миљоказ и истражена касноантичка некропола. У околини града, код цркве Св. Недеља у Пепељевцу, откривена је рановизантијска бронзана кадионица са представама Благовести, Сусрета Марије и Јелисавете, Рођења, Јављања пастирима, Крштења и Распећа.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ћоровић-Љубинковић, „L`encensoir des environs de Kuršumlija", AI, 1954, 1; М. Мирковић, „Римски пут Naissus–Scupi и станице Ad Fines", Жива антика, 1960, 10; П. Петровић, „Naissus – Remesiana – Horreum Margi", Inscriptions de la Mésie Supérieure, IV, Бг 1979.

Александар Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АД ФИНЕС

АД ФИНЕС (Ad Fines), античко насеље на простору Џепа код Владичиног Хана. Станица на путу Naissus–Scupi. На локалитету Зина (Зинин преслап) евидентирани су остаци грађевина из римског периода и касноантичка некропола. Са овим римским насељем повезују се и рановизантијска триконхална црква у оближњој Мртвици и археолошки локалитет у Предејану где се вероватно налазило веће касноантичко привредно добро (praedium).

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „Археолошка истраживања у 1968. години", ВГл, 1968, 4; Б. Пешић, „Црква Богородичиног Успења у Мртвици", Саоп-штења 1988/89, 20–21.

Александар Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АД ХЕРКУЛЕМ

АД ХЕРКУЛЕМ (Ad Herculem), касноантичко утврђење у Глашинцу код Житорађе. Станица на путу Naissus–Lissus, према Табули око 20 км јужно од Ниша. На локалитету Глашиначка чука евидентирани су остаци утврђења (266х114 м), керамика, новац, опека са крстовима, Христовим монограмом и натписом Maurianus.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гарашанин, Д. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; П. Петровић, „Naissus – Remesiana – Horreum Margi", In-scriptions de la Mésie Supérieure, IV, Бг 1979.

Александар Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДА

АДА, град у Потисју. Средиште општине којој припадају четири села. Налази се на источној граници бачке дилувијалне терасе према инундационој равни Тисе где се у њу улива мала река Буџак. Кроз А. пролази пут Нови Сад – Сента – Сегедин. Истим правцем је 1889. изграђена железничка пруга, а саобраћај на њој обустављен је 1979. Од Новог Сада је удаљена 74 км, а од Сенте 16 км. У турским историјским изворима први пут се помиње 1698. Од 1702. А. је шанац у саставу Потиске војне границе. По укидању границе 1750, неколико стотина граничара иселило се у Русију. Услед систематског насељавања Мађара, Словака и Буњеваца број становника нагло расте и коренито се мења етнички састав града. Године 1787. било је 3.087, 1850. 7.574, а 1921. 13.106 становника. Од 30-их година XX в. наступа блага регресија, тако да је 2002. имала 10.547 становника, од којих 82,9 % Мађара. Срба је 1900. било 15,7%, 1948. 14,4%, а 2002. 10,5%. Крајем XIX и почетком XX в. отвoрено је неколико великих мануфактурних радионица и мањих фабрика од којих су неке израсле у индустријске погоне. Најзначајнији су фабрика алатних машина, брусних производа, конзерви, грађевинског материјала и млин. A. је седиште великог пољопривредног комбината. У 2002. пољопривредна занимања ангажовала су 17,8%, а индустрија 47,8% активног становништва. Највећи број фабрика изграђен је на јужној периферији града. Најстарији део града налази се на уској тераси између Тисе и речице Буџак где су смештене православна црква и три дуге улице трасиране уз реку. После масовних усељавања А. се шири ка северу и западу, центар се измешта из старог језгра, а околина центра добија физиономију савременог града.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, Општина Ада, Н. Сад 1979; С. Ћурчић, Насеља Бачке – географске карактеристике, Н. Сад 2007.

Слободан Ћурчић

001_ADA_mapa.jpg

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДА КАЛЕ

АДА КАЛЕ, некадашње острво на Дунаву. Налазило се у композитној Ђердапској клисури. Дуго око 1,5 км а широко око 0,5 км, простирало се низводно од ушћа реке Черне и Оршавског проширења ка Сипској клисури. Значајна стратегијска тачка на дунавском воденом путу, на пролазу из Влашко-црноморског у Панонски басен. Током Великог бечког рата (1691) аустријски цар Леополд I наредио је изградњу утврђеног града на острву, под именом Нова Оршава. Након Пожаревачког мира 1718, острво је укључено у састав аустријског Темишварског Баната, а тврђава је била проширена. У Аустријско-турском рату 1737−1739, турске трупе су опсадом успеле да поврате острво и град. Аустријанци су га поново заузели 1790, али је Свиштовским миром 1791. враћен Турској. За време Првог српског устанка четири београдске дахије склониле су се на А. К., побегавши из Београда испред устаника. Уз дозволу адакалског заповедника Ибрахим-паше и босанског везира Бећир-паше, у ноћи између 5. и 6. VIII 1804, чета војводе Миленка Стојковића опколила их је у једној кући и након борбе ликвидирала. Јака турска војна посада боравила је на А. К. све до 1878, када ју је султан уступио Аустроугарској, сачувавши формални суверенитет над њом. Аустроугарска је острво анектирала 1913. А. К. улази у састав Румуније 1918. После изградње ХЕ „Ђердап" крајем 1971. острво је потопљено акумулационим језером. Тврђава је порушена, а затим реконструисана на дунавској ади Симијану низводно од Ђердапске бране, у близини Турн Северина.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, II, Бг 1876; Р. Лазаревић, Физичко-географске карактеристике Дунава с посебним освртом на Ђердап, Бг 1971; Ф. Каниц, Србија. Земља и становништво, II, Бг 1986.

Милутин Љешевић; Милош Јагодић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДА ЦИГАНЛИЈА

АДА ЦИГАНЛИЈА, острво уз десну обалу реке Саве код Београда, око 4 км узводно од ушћа. Дуго је око 6,3 км, највећа ширина је 700 м, површине 310 ха. Рукавац између острва и обале преграђен је на три места земљаним насипима и створено је Савско језеро дуго 4,3 км и широко око 200 м. Године 1717. на овом месту се помиње село које је убрзо расељено. Највећим делом је обрасла шумом. Истражни затвор на острву саграђен је непосредно по завршетку I светског рата, а место је изабрано због неприступачности терена који је било лако надзирати и обезбеђивати. Затвор је био опасан зидовима висине 4–6 м. Током међуратног периода у њему су боравили осумњичени за политичке кривице, међу којима су најмногобројнији били комунисти. После II светског рата тамо су били притварани бивши припадници Југословенске војске у отаџбини, Српског добровољачког корпуса, Српске државне страже и управног апарата квислиншке српске владе, осумњичени за ратне злочине и колаборацију с окупационим властима. У време сукоба између Југославије и Совјетског Савеза и његових сателита (1948–1953) у овај затвор су склањани грађани осумњичени за различита дела у вези с Резолуцијом Информбироа, који су одатле, по изрицању административних казни, упућивани у казнене заводе или радне логоре. Истражни затвор је срушен почетком 60-их година када је изграђен Централни затвор на Лекином брду. После II светског рата у источном делу острва формирано је једно од најпосећенијих београдских купалишта, излетиште и спортски центар са свим пратећим садржајима. Унутар њега налази се и мало вештачко језеро.

ЛИТЕРАТУРА: М. Митровић, Изгубљене илузије. Прилози за друштвену историју Србије 1944–1952, Бг 2001; Б. Димитријевић, Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006; И. Добривојевић, Државна репресија у доба диктатуре краља Александра 1929–1935, Бг 2006.

Слободан Ћурчић; Александар Животић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАЛЕТНАМА

АДАЛЕТНАМА (тур. adalet-name), „повеља о праведности" османских султана; султанов распис. Османска царска идеологија налагала је султану да праведно влада својим муслиманским и неверничким поданицима које му је Бог поверио, јер је просперитет раје предуслов моћи царства. Због тога је султан издавао а., тј. „указе о спровођењу правде" како би заштитио рају од злодела својих службеника и на тај начин спречио злоупотребе. Нарочито је Сулејман Величанствени (1520–1566) настојао да оствари ове циљеве, па је потајно у провинције слао службенике у инспекцију, често их и сам обилазећи, преобучен у спахију.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002.

Јована Шаљић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАЛИЈЕ → ВЕРСКЕ ШКОЛЕ

АДАЛИЈЕ → ВЕРСКЕ ШКОЛЕ

АДАМ, Гијом → ГИЈОМ АДАМ

АДАМ, Гијом → ГИЈОМ АДАМ

АДАМЕЦ, Леополд

АДАМЕЦ, Леополд, агроном, универзитетски професор (Брно, 11. XI 1861 – Беч, 24. I 1941). Студирао сточарство на Високој школи за пољопривреду у Бечу, где је хабилитирао (1888) и постао ванредни професор (1899). Докторирао у Лајпцигу 1886. Био професор сточарства и млекарства на Универзитету у Кракову (1890–1897), а затим се вратио у Беч, где је радио до 1932. Објавио је уџбенике Allgemeine Tierzucht (Беч 1926) и Живиногојство (Зг 1925). Открио је и описао остатке изумрлог краткорогог говечета (Bos brachyceros europaeus) и изумрлог родоначелника коза (Capra prisca Adametz). Посебно су значајна његова проучавања домаћих раса говеда, нарочито балканске буше и могућности њеног оплемењивања. Од 1888. поклања посебну пажњу сточарству Балкана, а из те области потичу његови радови: Мљекарство у Црној Гори (1888), О травничком сиру на Влашић Планини (1889), Die Rinderrassen und Schläge in Bosnien-Herzegowina und im nördlichen Teil des Sandschak von Novi Pazar (1892), Untersuchungen über den Körperbau der montenegrinischen Schläge des illyrischen Rindes (1896). Заслужан је за образовање наших сточарских стручњака, а био је ментор Сави Улманском и Танасију Митровићу.

ЛИТЕРАТУРА: C. Kronacher, Allgemeine Tierzucht, Ein Lehr- und Handbuch für Studierende und Züchter, I, Berlin 1928; Пољопривредна енциклопедија, III, Зг 1967.

Тимотеј Чобић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМИЧ, Бојан

АДАМИЧ, Бојан, композитор (Рибница, Словенија, 9. VIII 1912 – Љубљана, 3. ХI 1995). Најактивнији филмски композитор некадашње југословенске кинематографије. Од 1946. до 1989. компоновао музику за 145 домаћих филмова и телевизијских серија, као за и неколико иностраних филмова. Од 92 играна филма за које је написао музику, 41 је произведен у Србији – поред осталих то су Сви на море (1952, режија Сава Поповић), Суботом увече (1957, Владимир Погачић), Љубав и мода (1960, Љубомир Радичевић), Штићеник (1966, Владан Слијепчевић), Бекства (1968, Радош Новаковић) и др. Његово дело се одликује складом музике и слике и ненаметљивим уклапањем у филмску радњу.

Дејан Косановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВ, Јован

АДАМОВ, Јован, композитор, диригент, музички продуцент (Чока, 5. V 1942). У Новом Саду завршио гимназију и Средњу музичку школу ,,Исидор Бајић", а потом стекао звање погонског машинског инжењера. На РТВ Нови Сад од 1964. радио као продуцент забавне музике. Диригент и аранжер многих фестивалских оркестара и стални диригент „Биг бенда" Радио Новог Сада био је више од 25 година. Наступао у свим републикама бивше Југославије, Мађарској, Румунији, бившем СССР, Аустрији, Швајцарској, Немачкој, Грчкој, Алжиру, Француској и Енглеској. Компонује забавну, дечју и сценску музику. Писао и музику за радио и ТВ драме. Добитник је првих награда на фестивалима у Опатији (Нека то не буде у пролеће, 1966; Мало речи треба кад се воли, 1969), Армијском фестивалу војничких песама у Београду (Хеј војници, ваздухопловци, 1970), Београдском пролећу (Једна звезда, 1970) и Фебруарске награде града Новог Сада за 2010.

ЛИТЕРАТУРА: А. Еберст, Музички бревијар Новог Сада, Н. Сад 1994.

Маријана Кокановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВ, Марија

АДАМОВ, Марија, музиколог (Осијек, 18. X 1945). У Београду завршила музикологију на Музичкој академији и последипломске студије новинарства на Факултету политичких наука. Радила као професор у Музичкој школи „Јосиф Маринковић" у Зрењанину (1968--1978), а упоредо деловала као уредник музичких програма и руководилац Центра за културу „Зрењанин". У Новом Саду од 1978. предаје у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић", а 1979. постаје уредник на Радију Нови Сад, те касније и руководилац Одељења за озбиљну музику. Од 1974. континуирано објављује критике и приказе концерата, интервјуе и репортаже у часописима Улазница, Мисао, Позориште, Pro musicа, Музички талас и у новосадском дневном листу Дневник. Прилози су јој емитовани у емисијама Радио Београда, као и на телевизији. Од 2004. је уметнички директор НОМУС-а. Добитница је награде Удружења композитора Војводине.

Радмила Милинковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Александар (Шандор)

АДАМОВИЋ, Александар (Шандор), виноградар, трговац, добротвор (Сремска Митровица, 11. II 1839 – Нови Сад, 15. II 1906). Завршио Резерову трговачку школу у Пешти (1855), а потом био практикант у Грацу и Трсту (1856–1857). Основао велику трговину вином и ракијом у Новом Саду и трговао по целој територији Аустроугарске. Поседовао винограде у Сремској Каменици и Раковцу, те расадник Александровац на Адамовићевом насељу у Новом Саду. У матичњаку лозних подлога производио калемове многих стоних и винских сорти винове лозе. Укрштањем лозе с неким америчким врстама и међуврсним хибридима допринео обнављању војвођанских винограда, оштећених најездом филоксере крајем XIX в. Издавао опширне проспекте на мађарском и немачком о произведеним резницама лозних подлога и калемова, с описима сорти винове лозе и упутствима за садњу и резидбу. Производио разна квалитетна вина. Као угледан грађанин, биран је у Председништво града Новог Сада, за члана Железничког одбора (1870) и управе многих грађанских и стручних удружења.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, Новосадске биографије, VI, Н. Сад 1956.

Душан Бурић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Драгослав Зира

001_Dragoslav-Zira-ADamovic.jpgАДАМОВИЋ, Драгослав Зира, новинар (Ужице, 30. IX 1922 – Београд, 5. III 1978). Школовао се у родном граду и Београду. Припадао генерацији првих послератних новинара. Писањем почео да се бави у омладинској штампи (Млади борац, Омладина), потом радио у Политици и НИН-у. Био је есејист, коментатор и уредник културних рубрика. У свом раду држао се максиме: „Свака се грешка може исправити, сем огрешења о савест". Посебно су значајни његови разговори објављивани у НИН-у (1957–1959) и Политици (1972--1978): укупно 242 личности из науке, уметности и јавног живота у анкети су одговарале на само једно питање: „Ко је на вас пресудно утицао и зашто?". Овај специфичан новинарски жанр, с елементима интервјуа, репортаже и портрета, представљао је документ о ствараоцима високе вредности и о времену у којем су живели и деловали. Тим преплитањем жанрова из сенке су извучени и мање познати делатници, али са замашним доприносом баштини свога народа.

ДЕЛО: Разговори са савременицима, Бг 1982.

Душан Ђурић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Душан

АДАМОВИЋ, Душан, сликар, ликовни педагог (Сански Мост, 28. VII 1893 − Ниш, 17. XI 1975). Часовничарско-златарски занат учио на Обртној школи у Загребу, где је похађао Вишу школу за умјетнички обрт (1911–1914) и V течај сликарског одељења (1920). Потом студирао на Специјалној школи за сликарство у Прагу (1920–1923), где је први пут групно излагао, а затим радио као гимназијски наставник цртања у Скопљу (1923–1941). У Зајечару од 1945. радио као професор немачког језика и цртања, до пензионисања 1960. Ту је самостално излагао 1945. и 1972, а групно и у Кутини и Смедереву 1973. и 1974. Ретроспективне изложбе приређене су 1976. и 2001. у зајечарском Народном музеју, где се чува највише његових дела. Био је сигуран цртач. Као сликар А. је радио прво под утицајем Влаха Буковца, затим следио естетичка схватања окаснелог импресионизма прожетог елементима сецеције, а у зрелом стваралачком раздобљу био под утицајем идеја социјално ангажоване уметности.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Миловановић, „Сликар Душан Адамовић", Развитак, 1977, 2; Душан Адамовић (1893–1975), актови и портрети, Зајечар 2001.

Никола Кусовац

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Душан

АДАМОВИЋ, Душан, математичар, универзитетски професор (Пећ, 8. VI 1928 − Београд, 23. I 2008). Дипломирао 1953. на Природно-математичком факултету у Београду, где је и докторирао 1965. дисертацијом „Споро променљиве функције у теорији тригонометријских редова". Од 1954. радио на истом факултету, а као редовни професор (од 1981) пензионисан 1993. Држао предавања из математичке анализе. Коаутор (с Драгославом Митриновићем) универзитетског уџбеника Низови и редови – дефиниције, ставови, задаци, проблеми (Бг 1971). Предавао и на ПМФ-у у Приштини и Крагујевцу. Био управник Института за математику ПМФ-а у Београду (1985−1986), а од 1977. члан Редакционог одбора часописа Математички весник. Бавио се проблемима математичке и функционалне анализе, посебно неједнакостима у нормираним просторима, теоријом и применом Караматиних правилно променљивих функција, функционалним једначинама и понашањем реалних и комплексних низова. Уопштио један Хлавкин идентитет и одговарајућу неједнакост за коју је показао да је у извесном смислу најбоља могућа. Нашао је потребан и довољан услов да она постане једнакост. Његова теорема, којом се установљава могућност да се у многим разматрањима произвољна споро променљива функција замени с њом асимптотски једнаком функцијом (која има низ „добрих" својстава) и њен доказ ушли су у познату монографију N. H. Bingham, C. M. Goldie, J. L. Teugels, „Regular Variation", Encyclopedia of Mathematics and its Applications, 27 (Cambridge 1987). Уопштио је ставове A. Зигмунда, Б. С. Нађа, Р. П. Боаса, С. Аљанчића, Р. Бојанића, М. Томића, у којима су степени замењени степенима помноженим споро променљивим функцијама. Проучавао је под којим је условима n-та парцијална сума реда с комплексним члановима асимптотски једнака n-том члану истог реда и, општије, под којим условима количник ова два низа има за граничну вредност дати комплексни број z. Одредио је једноставан потребан и довољан услов за свако z чији је реалан део различит од ½, а за свако z без тог својства установио да је тај услов потребан, као и да се за свако такво z поменута асимптотска једнакост може реализовати.

ДЕЛА: „Généralisation d'une identité de Hlawka et de l'inégalité correspondante", МВ, 1964, 1 (16), св. 2; „Sur quelques propriétés des fonctions à croissance lente de Karamata I et II", МВ, 1966, 3 (18), св. 2, 3; „Généralisations de quelques théorèmes de A. Zygmund, B. Sz. -Nagy et R. P. Boas I et II", Publ. Inst. Math. (Beograd), 1967, 7 (21), 1968, 8 (22); „Sur la convergence des rapports de la somme partielle au terme général et du reste ou terme général d'une série réelle ou complexe", Publ. Inst. Math. (Beograd), 1973, 15 (29).

Драгољуб Аранђеловић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Живко

АДАМОВИЋ, Живко, зоолог (Обреновaц, 9. III 1923 – Београд, 1. V 1998). Биологију завршио 1952. на Природно-математичком факултету у Београду. У првим научним радовима истраживао вилинске коњице и бубе пешчаре (Cicindelidae), стризибубе (Cerambycidae) и грабљиве муве (Asilidae), на којима је и докторирао 1962. Упоредо с тиме истраживао фауну правокрилаца (Orthoptera) у Србији и Црној Гори. Каријеру наставио на Институту за медицинска истраживања у Београду 1972, где је радио до пензије 1986. У том периоду проучавао инсекте из фамилија Psychodidae и Culicidae (комарци). Био је еколог, таксоном и биoгеограф, а велики прилог дао је у области примењене медицинске ентомологије. Установио је две нове врсте грабљивих мува и једну нову подврсту зрикаваца. Покретач и први главни уредник научног часописа Ентомолошког друштва Србије Acta Entomologica Serbica. По позиву био члан Одбора за фауну Србије САНУ, члан SIO – интернационалног одонатолошког друштва, као и Организационог комитета за ентомофауну Средње Европе, са седиштем у Аустрији.

ДЕЛА: Ecology of Some Asilid Species (Asilidae, Diptera) and their Relation to Honeybee (Apis mellifica L.), Бг 1963; Platycleis (Montana) montana milae nov ssp. aus Serbia (Tettigonidae, Saltatoria), Dresden 1967.

Жељко Томановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Јован

АДАМОВИЋ, Јован, новинар (Београд, 5. X 1871 – Београд, 30. IV 1913). Посрбљени Немац чије је право име било Јохан Адамс. У Београду завршио основну школу и нижу гимназију, а грађевинску школу у Грацу, где је почео да се бави новинарством шаљући дописе за београдске радикалске листове Народ и Одјек (1896–1897). Школовање наставио као државни питомац у Вишој занатској школи у Штутгарту (1899). По повратку у Србију радио као новинар. Као учесник Ивањданског атентата на краља Александра Обреновића био је оптужен и принуђен да бежи у иностранство. У бечким, минхенским и берлинским листовима објављивао текстове о Србији. Након преласка у Загреб 1900. уређивао је српско гласило Србобран. У масовним демонстрацијама против Срба 1902. осуђен је, протеран на пет година и стражарно спроведен у Београд. Краће време уређивао дневник Савременик (1902) и био писар у министарству. После Мајског преврата 1903. и отпуштања из службе, напустио радикале и пришао напредњацима окупљеним око потоњег министра Војислава Маринковића који је 1904. покренуо дневни лист Правду, а њега примио у редакцију. Од првог броја био је сарадник, а потом главни и одговорни уредник (1905–1913) и директор (1907–1913). Важио за главног публицистичког браниоца напредњачких идеја. Био је члан управе Српског новинарског удружења (1906–1909). Писао је приповетке и чланке о савременој српској и светској књижевности.

ЛИТЕРАТУРА: В. Маринковић, „Јова Адамовић", Правда, 1. V 1913; М. Недељковић, „Српске Виноне – јединствени споменик", у: Два века српског новинарства, Бг 1992.

Миле Недељковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Коста

АДАМОВИЋ, Коста, генерал (Јагодина, 18. VII 1886 – Београд, 11. VI 1955). Завршио Вишу школу Војне академије, као и генералштабну припрему 1923. Пре балканских ратова налазио се на дужностима у Министарству војном, Инжењеријској подофицирској школи и инжењеријским јединицама. У балканским ратовима био командир пионирске чете и ађутант Железничке команде, а у I светском рату постао командант инжењеријског батаљона. У међуратном периоду био још начелник штаба дивизијске области, начелник одсека и одељења у Министарству војске и морнарице, Инспекцији земаљске одбране и Главном Генералштабу, наставник у Војној академији, командант дивизијске области и други помоћник начелника Главног генералштаба. Током краткотрајног Априлског рата 1941. командовао Шумадијском дивизијом. Заробљен у Грчкој 22. IV 1941. По завршетку рата вратио се у Југославију.

ДЕЛО: Војна географија, Бг 1923/24.

ЛИТЕРАТУРА: M. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941, Бг 2004.

Александар Животић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Лујо

001_aDAMOVIC-LUJO.jpgАДАМОВИЋ, Лујо, ботаничар (Ровињ, 27. VII 1864 – Дубровник, 19. VII 1935). Медицину студирао у Бечу, а природне науке у Београду и Берлину. Највећи део свог научног рада посветио истраживању биљног света Србије и суседних земаља. Поред рада на флористичким и таксономским проблемима, започео је и вегетацијска и фитогеографска истраживања. Од 1888. до 1896. радио као професор страних језика и природописа у гимназијама у Зајечару, Пироту, Горњем Милановцу и Врању, а интензивно се бавио ботаничким истраживањима, из којих су настали његови најзначајнији прилози о флори Србије, касније обједињени у раду Флора југоисточне Србије (Зг, 1908−1911). На студије у Берлин отишао 1897, а докторирао 1898. с тезом „Вегетацијске формације источне Србије". Био је професор ботанике на Великој школи у Београду (1900–1905), а затим приватни доцент на Универзитету у Бечу. Члан Југославенске академије знаности у Загребу од 1907. На Цетињу радио као референт за основну и стручну наставу Црне Горе (1914). За време I светског рата вратио се у Београд и био управник Ботаничке баште (1915–1918). Резултате својих истраживања објавио је у 63 рада, од којих многи представљају обимне студије које су и данас основа за савремeна истраживања вегетације Балканског и Апенинског полуострва (О вегетацији југоисточне Србије, 1892; О шумама југоисточне Србије, 1899; Beitrag zur Flora von Altserbien und Mazedonien, 1903; Plantae macedonicae novae, 1905; Грађа за флору краљевине Црне Горе, 1912). Током рада на истраживању флоре открио је 13 нових врста биљака. Резултате својих истраживања објавио је у капиталном делу Die Vegetationsverhältnisse der Balkanländer (Leipzig 1909), као и у серији радова (Зимзелени појас Јадранског приморја, 1900; Биљногеографске формације загорских крајева Далмације, Босне, Херцеговине и Црне Горе, 1911; Биљногеографске формације загорских крајева Далмације II (Вегетација виших брда и планина), 1913. и др.). У светску ботаничку терминологију увео је појaм „шибљак" за тип ниске жбунасте листопадне вегетације, као и термин „псеудомакија". Крајем XIX и почетком XX в. припадао је групи најпознатијих европских ботаничара, а великани тадашње европске ботанике посвећивали су му имена својих новооткривених биљака. Без обзира на изузетан научни допринос, по завршетку I светског рата А. је остао без посла. Последње године живота провео углавном у Дубровнику, а умрo у беди и сиромаштву.

ДЕЛА: Die Sandsteppen Serbiens, Leipzig 1904; Die pflanzengeographische Stellung und Gliederung der Balkanhalbinsel, Wien 1907; Pflanzenwelt der Adrialänder, Jena 1929; Die Pflanzengeographische Stellung und Gliederung Italiens, Jena 1933.

ЛИТЕРАТУРА: Живот и дело српских научника, II, Бг 1997; Н. Јасприца, С. Ковачић, „Ботаничар Лујо Адамовић (1864–1935)", Природословље, 2001, 1; В. Пулевић, Лујо Адамовић – Ботаничари и Црна Гора, Пг 2006.

Дмитар Лакушић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Никола

АДАМОВИЋ, Никола, боксер, боксерски судија (Костајница, Хрватска 25. XI 1903 – Београд, 5. XII 1983). Спортску каријеру започео као фудбалер у малим загребачким клубовима, а наставио као боксер. У атлетском клубу Кроација основао секцију за бокс. Имао је 39 мечева и учествовао на ОИ 1924. у Паризу. Био је један од оснивача и први секретар Тешкоатлетског савеза Југославије (1924). Као боксерски судија водио близу 6.000 домаћих и међународних мечева. Укључио се у рад Боксерског савеза Београда (1940) и био изабран за секретара Боксерског савеза Србије. Од 1945. до пензионисања 1966. био секретар и активиста у боксерским савезима Београда, Србије и Југославије, учитељ боксерских тренера и судија. Био носилац високих признања, међу којима Ордена заслуга за народ са сребрном звездом и Ордена рада са златним венцем. За 50 година рада на унапређењу бокса у свету Међународна боксерска федерација одликовала га је Малим и Средњим сребрним крстом и Великом сребрном звездом.

ЛИТЕРАТУРА: Сто биографија: грађа за Енциклопедију физичке културе и спорта уже Србије, I, Бг 1969; Б. Марјановић, Великани југословенског спорта, Бг 1973.

Милојко Тубић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Ратко

АДАМОВИЋ, Ратко, књижевник (Книн, 10. X 1942). На Филолошком факултету у Београду студирао oпшту књижевност са теоријом књижевности. Био један од уредника књижевне трибине „Француска 7" Удружења књижевника Србије (УКС) у времену њене највеће активности. Своју прозу заснива на поетици оспоравања конвенционалних представа стварности; ослања се на културноисторијске и литерарне изворе и на нестандардне животне теме извучене из алтернативних и рубних подручја субјективне стварности. Ситуације из националне прошлости и културне историје европских народа, с повременим библијским и хришћанским мотивима, прожимају се са призорима савремене стварности и са доживљајима књижевних јунака у различитим просторним и временским равнима. Све то на модеран начин динамизује његове романе (Свети храст, Бг 1990, Пагански протокол, Бг 1995, Кантарион, Бг 1995) и приповетке (Сви умиру, Бг 1979, Караван Сарај, Бг 1993), по облику их приближава гротески, фантастици и прози апсурда, омогућавајући њихову многозначност, најчешће обележену изразитом алегоричношћу и симболиком. Превођен је на више језика. Нека дела су му драматизована и извођена на радију, телевизији и играна у позоришту.

ДЕЛА: Романи: Конопац, Бг 1977; Гола гарда, Бг 1982; Бесмртни Калеб, Бг 1997; Академија ноћи, Бг 2003; Ковачи стакла, Бг 2005; Приче: Жута подморница, Бг 1972; Есеји: У вртовима духа, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: М. Недић, „Простори смрти", ЛМС, 1980, 425, 1; М. Шутић, „Имагинативни волумен једнога романа-фантазме", Књижевност, 1991, 11/12; Т. Брајовић, „Пагански протокол", Нин, 1995, 2334; Р. Микић, „Бајка и преци", Политика, 30. I 1999.

Марко Недић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Светозар

001_Svetozar-Adamovic.jpgАДАМОВИЋ, Светозар, балетски играч (Београд, 27. I 1965). Завршио Средњу балетску школу „Лујо Давичо" у Београду. Од 1985. члан Балета Народног позоришта у Београду, у којем је убрзо постао први солиста, а 2004. добио звање првака. Остварио низ веома захтевних улога и сола у балетским представама класичног, неокласичног и савременог репертоара. Највише играо у кореографијама Л. Пилипенко (Дама с камелијама, Васкресење, Јелисавета, Самсон и Далила и др.), В. Логунова, Д. Парлића (изврсни Лакрдијаш у Лабудовом језеру), као и у поставкама М. Атанасиу, Л. Лавровског, Р. Кљавина, И. Станишић, К. Симића, Д. Сајферта и др. Гостовао са Београдским балетом у Италији, Мађарској, Македонији, БиХ и Хрватској, а самостално у Панами, Костарики и Италији. Добитник је Сребрне плакете на југословенском балетском такмичењу у Новом Саду (1988, 1991). Полуфиналиста Балетског такмичења у Хелсинкију 1991. Као првак био ангажован у Националном балету у Панама Ситију (1993−1994). Добитник је Новембарске награде (1984) и награде Народног позоришта (1998).

Милица Зајцев

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАМОВИЋ, Стеван

АДАМОВИЋ, Стеван, адвокат, политичар (Нови Сад, 25. XII 1870 – Нови Сад, 10. VIII 1945). Студије права с докторатом завршио 1891. у Будимпешти. Посебан углед уживао као одличан познавалац привредног и грађанског права. Написао уџбеник Шта треба да зна сваки трговац из меничног права (Н. Сад 1905). Један је од оснивача Адвокатске коморе у Новом Саду, на чијем челу је, као председник, био пуних двадесет година (1921−1941). У два мандата председник Савеза адвокатских комора Југославије и делегат на конгресима Међународне уније адвоката у Бриселу. Заслужан је за покретање Гласника Адвокатске коморе и за оснивање пензионог фонда адвоката. Пре I светског рата укључио се у политику на страни мађарске либералне грађанске опозиције и био посланик Угарског и Хрватског сабора. У време рата интерниран у Дебрецин. За посланика Велике народне скупштине Војводине и градоначелника Новог Сада изабран је после рата 1918. када је приступио групи независних радикала Стојана Протића, која се залагала за децентрализовано уређење државе. Поразом те политичке опције сасвим се повукао из политике. Упркос томе, мађарске власти су га, као угледног грађанина, ухапсиле 15. IV 1941. и извесно време држале у затвору као таоца. Веома је заслужан за унапређење новосадске привреде, културе и неких грана спорта, посебно бициклизма и аутомобилизма. Основао је и први биоскоп у Новом Саду. После пожара у Позоришном здању Дунђерског иницирао је стварање фонда за зидање зграде Српског народног позоришта.

ЛИТЕРАТУРА: Педесет година Адвокатске коморе у Новом Саду, Н. Сад 1971; М. Ботић, Адвокатура, II, Н. Сад 1994.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАЊА, Бенко

АДАЊА, Бенко, лекар, епидемиолог, универзитетски професор (Београд, 19. III 1936 – Београд, 11. VII 2000). Дипломирао (1965), магистрирао (1976) и докторирао (1985) на Медицинском факултету у Београду. На Институту за епидемиологију истог факултета 1970. изабран је за стручног сарадника, а 1980. за вишег стручног сарадника. На предмету Епидемиологија биран је у сва звања. Радио и на Мед. ф. у Приштини и Крагујевцу. Бавио се епидемиолошким истраживањима обољења заразне, незаразне и непознате етиологије, а највише епидемиологијом стрептококних инфекција (укључујући и реуматску грозницу), епидемиологијом трауматизма и истраживањима фактора ризика за више локализација малигних тумора, посебно оних дигестивног тракта и тироидне жлезде. За ангажовање на сузбијању епидемије вариоле у Србији 1972. одликован је Орденом рада са сребрним венцем. Био члан Уређивачког одбора часописа Гласник Завода за заштиту здравља и Acta Infectologica Iugoslavica.

ДЕЛА: коаутор, „Mortality Trends of Malignant Tumours of Digestive Organs in Belgrade, Yugoslavia, 1975–1997", Dig. Liver Dis., 2000, 32(5); коаутор, „Smoking as Risk Factor for Cervical Cancer", Neoplasma, 2001, 48(4); коаутор, „Blood Pressure Levels in 7 to 14-year-old Belgrade Children", J. hum. hypertens., 2003, 11.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, II, Бг 2005.

Љиљана Гојковић-Букарица

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАЊА, Катарина

АДАЊА, Катарина, историчар уметности, ликовни критичар (Суботица, 17. XII 1921 – Београд, 12. IX 1989). Дипломирала на Групи за историју уметности Филозофског факултета у Београду 1962. Професионалну каријеру остварила као кустос Историјске и Поштанске збирке у Музеју ПТТ-а у Београду (до 1981). Информативне текстове о развоју поштанског саобраћаја и филателији објављивала у ПТТ Гласнику и ПТТ Веснику, приказе изложби и ликовне критике у дневној штампи и часописима Уметност и Yugoslav Review. Била је хроничар и аналитичар смотри примењене уметности (Мајски салон УЛУПУС-а 1974, Октобарски салон примењене уметности 1975) и значајних иностраних изложби, одржаних у Београду (Савремено сликарство Кубе 1974, Чешки барок 1975, Румунска народна грнчарија и Дански амбијент 1976); координатор више изложби у иностранству, којима је промовисана савремена југословенска уметност (Станислава Кнез Милојковић, Милано 1978; Раденко Мишчевић, Копенхаген 1988). Ангажована на пројекту Dictionary of Art (London 1996) као сарадник за југословенску уметност. Од 1975. члан Postal History Society.

ДЕЛА: Бошко Борош, Бг 1980; Душан Јовановић, Бг 1981; Милена Јефтић Костић Ничева, Зр 1986.

Весна Круљац

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАЊА, Соломон М.

001_Solomon-Adanja.jpgАДАЊА, Соломон М., хирург, уролог, универзитетски професор (Београд, 23. III 1905 – Београд, 8. X 1978). Медицински факултет у Бечу завршио је 1929, а затим у Београду специјализацију из хирургије (1935) и урологије (1938) код Леона Коена. Усавршавао се (1951−1952) у САД. Био је први начелник Уролошког одељења Главне војне болнице, а потом Уролошке клинике Војномедицинске академије. Дао је посебан допринос развоју српске и југословенске урологије, поготово у областима уролошке трауме, онкологије, туберкулозе и експерименталне урологије. Био члан и председник Југословенског уролошког друштва, члан Француског уролошког друштва и Међународног уролошког друштва, као и члан редакције часописа Urologia Internationalis, председник I конгреса уролога Југославије и Уролошке секције СЛД-а (1961--1962). Добио многобројна признања за рад на развоју урологије код нас, а одликован Орденом народне армије са сребрном звездом, орденима за војне заслуге са сребрним и златним мачевима, Орденом рада са златним венцем и др.

ДЕЛА: Tumeurs de l'uretère, Paris 1961; Аденом простате, Бг 1965; Complications recent après la prostatectomie, Paris 1965; „Повреде урогениталних органа", у: Ратна хирургија, Бг 1980.

ИЗВОР: Архивa ВМА.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Пантелић, (ур.), 35 година Војномедицинске академије, Бг 1985.

Миле Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАЊА-ПОЛАК, Мира

АДАЊА-ПОЛАК, Мира, новинар (Будимпешта, 22. VIII 1942). Гимназију учила у Београду, а колеџ похађала у Швајцарској. Завршила студије психологије на београдском Филозофском факултету 1967, а усавршавала се у САД и Великој Британији. Каријеру започела у Експорт-пресу на дужности руководиоца маркетинга (1968), а телевизијском новинарству посветила се 1971. Брзо је запажена у редакцијама Документарног и Београдског програма Телевизије Београд. Аутор је емисија Ексклузивно и Мира Адања-Полак и ви. Комуникативна и елоквентна, са знањем страних језика, лако успоставља контакте са познатим личностима код нас и у свету. Њени интервјуи са Х. Кисинџером, В. Брантом, К. Валдхајмом, И. Ганди, Р. Макнамаром, Л. Иглбергером, А. Мора-вијом, Џ. Апдајком, В. Саројаном, Е. Џонг, Г. Г. Маркесом, Е. Визелом, С. Лорен, М. Ростроповичем, О. Фалачи, Д. Рокфелером и многим другима, наилазили су на велику пажњу и занимање гледалаца. Запажени су њени документарни филмови и репортаже: Жене у затвору, Ватикан, Соларна енергија, Ризик љубави – сида, Ана Франк, Руски емигранти, Пут дроге, Черчилов ратни кабинет у Лондону, Први долазак краљевске породице Николаја II, Рука Јована Крститеља. Истиче се и у хуманитарном раду.

Душан Попов

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДАШЕВЦИ

АДАШЕВЦИ, село у општини Шид, 6 км јужно од општинског средишта. Налази се на путу који повезује Илок и Шид са југозападним Сремом и Босном. Јужно од села пролази аутопут Београд–Загреб, а западно железничка пруга из 1912. која повезује Шид са Бијељином и којом од краја 2005. не саобраћају путнички возови. А. окружују плодна земљишта дилувијалне терасе. Село се први пут помиње 1484, а у Хабзбуршком царству припадало је Војној граници. Године 2002. имало је 2.166 становника, од којих 95,8% Срба. Насеље има крстасту основу, а главна улица изграђена је дуж друма. У широј околини раскрснице смештени су православна црква, основна школа и задружни дом. На простору А. локализовано је предримско и римско домородачко насеље и истражени остаци полуукопаних кућа из млађег гвозденог доба. Откривени су и трагови касноантичког економског добра с керамиком и новцем из III−IV в., као и остаци средњовековног насеља из VIII−IX в.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Ђурчић, Општина Шид, Н. Сад 1984; О. Брукнер, Археолошка истраживања дуж ауто-пута кроз Срем, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, Насеља Срема – географске карактеристике, Н. Сад 2001.

Слободан Ћурчић; Александар Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДВЕНТИСТИЧКА ВЕРСКА ЗАЈЕДНИЦА

АДВЕНТИСТИЧКА ВЕРСКА ЗАЈЕДНИЦА, протестантска верска заједница настала 1831. у Америци, која се од 1868. појављује у Европи. Њен оснивач је Вилијам Милер који је прорачунао и најавио Христов други долазак и „смак света" за 1843. Припадници А. в. з. не верују у загробни живот, али верују у васкрсење о другом Христовом доласку. Уместо свештеника имају проповеднике, старешине и ђаконе. Од својих чланова узимају „десетак", што им је помогло да створе солидну материјалну базу и по разним земљама оснују школе, факултете, болнице, фабрике и развију издавачку делатност, пропаганду и хуманитарну организацију АДРА. На српски простор стигли су из два правца: с југа, из Македоније, где су адвентизам од 1880. ширили представници Британског библијског друштва, и са севера, из Угарске. Због велике агилности у пропаганди и растурању своје штампе, публиковање адвентистичке литературе у Југославији забрањено је 1938. А. в. з. на српском простору припада Југоисточној европској унији адвентиста. Постоје две фракције адвентиста: првог дана, који славе недељу, и адвентисти седмог дана, који славе суботу, отуда названи суботари. Организовани су у већи број заједница које сваке године бирају старешине и делегате на обласном и државном нивоу. Седиште Главног одбора је у Београду где имају свој Теолошки факултет, Теолошки институт „Глас наде" и дописну библијску школу. Издају лист Гласник Хришћанске адвентистичке цркве, часопис Библијске поуке и Живот и здравље, као и часописе намењене деци и младима. А. в. з. са седиштем у Београду припада огранку првог дана и има у Србији две административне области: северну, која обухвата Војводину са седиштем у Новом Саду, и јужну, која обухвата остали део Србије са седиштем у Нишу. Осим њих, постоје две мање адвентистичке заједнице: Реформни покрет адвентиста седмог дана и Унија реформног покрета адвентиста седмог дана, обе са седиштем у Београду. Адвентисти пропагирају живот у заједници у којој нема националних, расних, класних и полних дискриминација. Верници велику пажњу посвећују породици, послу и здравом животу. Сматрају да сваки верник свој живот дугује Богу као Створитељу, а брига о сопственом здрављу је знак вере у Бога. У том смислу, у оквиру А. в. з. постоји посебно интересовање за еколошке покрете, болнице и продавнице здраве хране, а баве се и хуманитарним радом. Духовни културни центар у Београду организује многобројне трибине и предавања, а основали су и институцију која се бави аудио-визуелном продукцијом, производњом и емитовањем радио и ТВ програма. Према подацима Министарства вера, адвентиста је у СФРЈ било до 20.000, од чега у Србији преко 4.000. Према подацима пописа становништва 2002. протестантских верника у Србији било је укупно 80.837. Реформни покрет адвентиста имао је у СФРЈ до 200 верника, а данас их је, према подацима Министарства вера, испод 100. Унија реформног покрета имала је 1970. 700 чланова.

ЛИТЕРАТУРА: A. Мочник, Адвентизам, Бг 1925; P. Scheurlen, Die Sekten der Gegenwart, Stuttgart 1930; Истина о суботарима, Ниш 1964; Т. Бранковић, Протестантске заједнице у Југославији 1945--1991 – друштвени и политички аспекти деловања, Ниш−Бг 2006.

Радомир Милошевић; Лидија Б. Радуловић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДВЕРБИЈАЛ → ПРИЛОШКА ОДРЕДБА

АДВЕРБИЈАЛ → ПРИЛОШКА ОДРЕДБА

АДВЕРЗАТИВНА РЕЧЕНИЦА → СУПРОТНА РЕЧЕНИЦА

АДВЕРЗАТИВНА РЕЧЕНИЦА → СУПРОТНА РЕЧЕНИЦА

АДВОКАТСКА КОМОРА

АДВОКАТСКА КОМОРА, самостална струковна организација адвоката чије чланство је обавезно за све припаднике професије. Обавља послове од општег интереса за адвокате уписане у њен именик, али има и јавна овлашћења која су јој поверена законом. Самостално доноси свој статут којим се ближе прописују надлежност и рад органа коморе и дисциплинских органа, врши уписе (и брисања) у именик адвоката и адвокатских приправника, одлучује о висини трошкова уписнине и чланарине, вођењу именика, издавању адвокатских легитимација, вођењу дисциплинских поступака. Органи А. к. су Скупштина, Управни одбор, Надзорни одбор, Дисциплински тужилац и Дисциплински суд.

Адвокатска комора Београда. Прете-чом се сматра Удружење јавних правозаступника, основано 31. VIII 1886. у Београду. Према тада донетим Правилима о Удружењу јавних правозаступника у Србији, циљ Удружења је био да уздиже и чува углед и интересе правозаступничког реда у Србији, а чланство је било добровољно. Удружење је престало са радом 9. VI 1929. када је основана А. к. Б., донет пословник који је садржао одредбе њене статусне, материјално-правне и процесно-правне природе, одређено седиште, њени органи као и прописи о дисциплинској одговорности адвоката и адвокатских приправника. Основала је пензиони, потпорни и добротворни фонд који је веома успешно пословао. Из његових средстава, између два рата, изграђене су пословно-стамбене зграде у Београду, у Дечанској 13 (седиште А. к. Б.) и Македонској 15. Захваљујући великом ангажовању њених чланова на међународном плану, може се сматрати једним од оснивача Међународне уније адвоката чији је председник у периоду 1933−1935. био Драгутин Јовановић, председник А. к. Б. У присуству српског патријарха Павла, 14. VI 1995. прихватила је св. Јустина Филозофа као своју славу коју су одмах преузеле све коморе у Србији. Најмасовнија је и најутицајнија комора у Србији. Преко својих представника она учествује у креирању законодавне делатности у Србији и одржава стручне семинаре. Броји близу 3.000 адвоката и око 1.400 адвокатских приправника и представља правог покретача и носиоца нових идеја у адвокатури, као и њиховог спровођења у дело.

Радослав Недић

Адвокатска комора Војводине. Крајем XIX и првих деценија XX в. на територији данашње Војводине постојале су Адвокатска комора за Бачко-бодрошку жупанију са седиштем у Суботици – која је са радом почела 1. I 1875. и у чији именик је било уписано 185 адвоката од којих су њих 24 имали канцеларије у Новом Саду – и Адвокатска комора за Тамишку жупанију са седиштем у Темишвару. Адвокатска комора у Новом Саду основана је 1921. на Оснивачкој скупштини адвоката Баната, Бачке и Барање. Оснивање Коморе било је предвиђено Уредбом од 8. XII 1920, којом је био измењен и допуњен Закон о адвокатима. За првог председника изабран је новосадски адвокат Стеван Адамовић. Данашњи назив А. к. В. добила је на првој Годишњој скупштини после II светског рата (1947). Има Статут и друге опште акте који уређују њену надлежност и организацију. Одлучује о пријему у адвокатуру и престанку права на вршење адвокатуре у Војводини и обавља друге послове одређене Законом о адвокатури (1998) и Статутом коморе. Од 1928. издаје стручни часопис Гласник Адвокатске коморе Војводине, који спада у ред најстаријих правних часописа у Србији. Оснивач је Фонда за стипендирање даровитих студената и покровитељ многобројних хуманитарних акција. Организује предавања о актуелним темама из области права и других друштвених наука. Има уписаних преко 1.540 адвоката и око 179 адвокатских приправника, од којих једна трећина има канцеларије у Новом Саду. Чланица је Адвокатске коморе Србије, Међународне уније адвоката и Бечке председничке Конференције адвокатских комора Европе.

Момчило Грубач

Адвокатска комора Србије. Законом о адвокатури из 1971. прописана је потпуно нова организација адвокатуре којом je на територији Србије – поред комора Војводине, Београда, Зајечара, Крагујевца, Ниша, Пожаревца, Шапца и Косова и Метохије – формирана и А. к. С. То је обједињујућа институција која доноси свој статут, Кодекс професионалне етике адвоката, адвокатску тарифу, поступа као другостепени орган и одлучује по жалбама на одлуке органа основних комора. Крајем 2006. примљена је, у својству посматрача, у Савет адвокатских комора Европе, веома утицајну адвокатску организацију у оквиру Европске уније. Прихватањем начела и правила ове организације, омогућено је да А. к. С. постане придружени, а затим и редовни њен члан. Званично гласило А. к. С. је Бранич.

ЛИТЕРАТУРА: 75 година Адвокатске коморе Војводине (1921–1996), Н. Сад 1996; Историја југословенске адвокатуре, I–III, Бг 1998, 2000, 2002.

Радослав Недић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДВОКАТУРА

АДВОКАТУРА (лат. advocatio: заступање), неодвојиви део правосудног система који, као самостална и независна делатност, има посебну улогу у пружању правне помоћи домаћим и страним физичким и правним лицима. Сматра се да су прве адвокатске канцеларије у Новом Саду отворене још средином XVIII в. након што су Нови Сад (1748), а годину дана касније и Суботица и Сомбор, стекли статус слободних краљевских градова. Са стицањем привилегија ова три града добила су и своје магистрате који су имали право да суде у парничним стварима и осталим споровима који су се односили на варошку општину, приватне особе и непокретности и да упражњавају „казнену јурисдикцију над свим злочинцима" које на својој територији похватају. Иако је Марија Терезија тек 1769. донела Уредбу којом се адвокатима поверава право заступања странака пред државним органима, адвоката је морало бити и раније, јер магистрати без њих нису могли да функционишу. Први адвокат српске националности био је Јован Мушкатировић (од 1769), али он није био и први новосадски адвокат. Много касније члан Адвокатске коморе у Темишвару био је и Јован Стерија Поповић, који се уз књижевност једно време у Вршцу активно бавио и а. (1835−1840, 1849−1856). Према службеној процени магистрата из 1770. Новом Саду, који је у то време имао око 10.000 становника, уз градског фишкала није требало више од два адвоката. Настанак а. у Србији везује се за 28. II 1862. када је Указом кнеза Михаила Обреновића донет Закон о правозаступницима, који је ступио на снагу 1. маја исте године. На основу овог Закона, својство правозаступника могао је стећи „пунолетан српски поданик, који је доброг и поштеног владања, који је правне науке редовно завршио и правозаступнички испит положио". О постављењу (и престанку рада) правозаступника одлучивано је решењем Министарства правде на захтев лица које испуњава законске услове. Српске новине су већ 22. IX 1862. објавиле да је за правозаступника постављен Живко К. Недић из Београда, који је званично први адвокат у Србији. Закон је предвиђао делокруг правних радњи које је правозаступник могао обављати (писање тужби, жалби, поднесака, заступање код свих земаљских судова), али је прописивао и права и обавезе правозаступника, одговорност за повреде законских и моралних обавеза и врсте казни. Искључиво право заступања пред судовима било је поверено правозаступницима. Правозаступништво јесте претеча данашње а., али му поред начина стицања и престанка својства правозаступника као битни елементи недостају самосталност и независност. Модерна а., организована по тадашњим европским узорима, утемељена је на одредбама Закона о адвокатима, који је донет 17. III 1929. Њиме се први пут уводе изрази а. и адвокат, а. дефинише као занимање јавног поретка и прописује да се стиче уписом у именик адвоката, који води Адвокатска комора. Развој а. у послератној Југославији – дефинисан кроз Закон о а. ФНРЈ донет 18. XII 1946, и 10. IV 1957, те Закон о а. и другој правној помоћи у СФРЈ донет 31. III 1970. и Закон о а. и другој правној помоћи СР Србије донет 31. XII 1971 – показује да је ондашња власт имала довољно слуха да а., као јавној служби, призна право на пружање правне помоћи грађанима, установама и организацијама, као и самосталност и искључиво право на обављање адвокатске делатности. Предвиђено је да се адвокати организују у Адвокатске коморе и Савез адвокатских комора и да све оне имају својство правног лица. А. сe дефинише као самосталнa друштвенa службa али се утврђује и право друштвено-политичке заједнице да врши надзор над општим актима Адвокатске коморе. Адвокати имају исти друштвено-економски положај и иста права и обавезе према друштвеној заједници као и радни људи у организацијама удруженог рада. Право пружања правне помоћи грађанима припало је и посебним општинским службама као и организацијама удруженог рада и другим организацијама, у којима су дипломирани правници могли пружати правну помоћ. За свој рад имали су право на хонорар по адвокатској тарифи. Преношење дела овлашћења за обављање послова из области а. на правна лица и дипломиране правнике без положеног правосудног испита, па чак и на нестручна лица, претило је потпуном подруштвљењу и формирању совјетског типа а. Адвокати су се оштро успротивили оваквим законским решењима аргументима да а. губи самосталност и да опада ниво стручности у пружању правне заштите. Институтом Адвокатске радне заједнице коју установљује Закон о а. и служби правне помоћи СР Србије од 8. VII 1977. отишло се још даље у покушају подруштвљења и стварања самоуправне а. Ова идеја законодавца није прихваћена и, осим две-три у Београду, адвокатске радне заједнице су се могле наћи ретко где у Србији. И поред постојеће законске форме да је а. самостална и независна, у пракси је то било другачије. У Адвокатским коморама су постојале обавезне организације Савеза комуниста, које су, не само одређивале смернице деловања а., него су најчешће из својих редова регрутовале руководећи кадар у Коморама. Уз сталну борбу за побољшање положаја струке, овакво стање потрајало је до краја 80-их година XX в., све до признавања вишепартијског система у друштву. Еволуцији и борби за бољи статус посебан допринос својом одлучношћу дали су адвокати, чак и они који су били чланови СКЈ, а којима је а. била важнија од партије. А. је дала велик допринос у борби за поштовање закона, изборних резултата и људских права, нарочито у критичном периоду крајем 90-их година XX в.

ИЗВОРИ: СЛ ФНРЈ 15/57; СЛ СФРЈ 15/70; СГ СРС 51/71; 27/77; 24/98.

ЛИТЕРАТУРА: Историја југословенске адвока-туре, I–III, Бг 1998, 2000, 2002.

Момчило Грубач; Радослав Недић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ, Марија

001_Marija-Adelshajm-Popovic.jpgАДЕЛСХАЈМ-ПОПОВИЋ, Марија, глумица (Кошице, Словачка, 13. VI 1822 – Београд, 13. II 1875). Почела да игра под глумачким именом Аделсхајм у једној немачкој дружини у Пожуну (Братислави) 1846. Извесно време играла у Карловом позоришту у Бечу, одакле је на позив Д. Деметра 1855. дошла у Загреб где се удала за глумца и редитеља Лазу Поповића (1864). Са њим је прешла у СНП у Новом Саду, у којем је успешно играла 1867/68, а затим у Народно позориште у Београду, где је остала до јесени 1869. Од тада је наступала у путујућој дружини свога супруга. У Београд се вратила 1874. Била је једна од најбољих глумица свога доба. Даровита, интелигентна и образована, брзо је савладала језичке препреке. Складне појаве, лепог лика и елеганције, играла је са успехом улоге наивки, затим карактерне роле, а у зрелијим годинама драмске хероине. У своје креације уносила осећајност, полет и изражајну снагу култивисане глумице. Главне улоге: Софија (И. Кукуљевић, Јуран и Софија), Ружица (М. Бан, Ослобођење Бошњака), Мејрима (М. Бан, Мејрима), Лепосава (Ј. Суботић, Звонимир), Маца (Ј. Фројденрајх, Граничари), Црна краљица (Ј. Фројденрајх, Црна краљица), Јелисавета (Ђ. Јакшић, Јелисавета), Јелисавета (Ф. Шилер, Марија Стјуарт), Јелисавета (Х. Лаубе, Гроф Есекс), Софија, Фадета (Ш. Бирх-Пфајфер, Два наредника, Цврчак), Марија (В. Иго, Марија Тудор).

ЛИТЕРАТУРА: Н. Андрић, Спомен-књига Хрватског зем. казалишта при отварању нове казалишне зграде, Зг 1895; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1982.

Олга Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДЕЛФАТ

АДЕЛФАТ (грч. delfton: братство), установа манастирског права у средњовековној Србији, која подразумева доживотно издржавање у неком манастиру или на његовом метоху. Стиче се вредним поклоном или готовим новцем који покрива трошкове. Српски владари и властела обезбеђивали су монасима издржавање у неком другом манастиру, а уплашени турским освајањем куповали су а. на Светој Гори за себе и чланове својих породица. Продају а. вршило је манастирско братство саборном одлуком, наводећи у уговору детаље о количини и врсти хране, одеће и обуће. Српски извори у истом значењу користе и термине адрфат, комат и мертик.

ИЗВОР: С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912.

ЛИТЕРАТУРА: В. Мошин, „Акти братских сабора о адрфатима из XIV–XV века", Богословље, 1939, 14; М. Живојиновић, „Аделфати у Византији и средњевековној Србији", ЗРВИ, 1968, 11.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДЕТ

АДЕТ (тур. обичај, навика), обичајно или шеријатско право код исламских народа. Честа је изрека „сто села, сто адета" што значи да свако село има своје обичаје и своје обичајно право. А. је и врста моралног става којим припадници исламске вере потврђују своју приврженост некоме или нечему: „дао је адет и не сме га прекршити", јер ће му бити суђено по обичајном праву, тј. суду заједнице.

Весна Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДИТИВИ

АДИТИВИ (лат. additio: додавање), супстанције које се додају у малој количини неком материјалу ради постизања одређених својстава или ефеката током прераде материјала или код готовог производа. Дејство неког а. зависи од његове хемијске структуре, састава и физичких својстава материјала којем се додаје. Постоји велик број а. Само за прехрамбену индустрију било је до 2002. регистровано око 3.500 једињења. А. се деле према врсти материјала којем се додају или према природи свог дејства. Постоје а. за: прехрамбене производе, пластичне масе, гуму, текстилне материјале, течна горива, средства за подмазивање, боје и лакове, прашкове за прање, пасте за зубе, козметичке производе, средства за заштиту од корозије, пестицида, цемента, барута и експлозива. Код неких материјала као што су гуме, прашкови за прање, козметика, текстилни материјали, цементи, а. се алтернативно називају помоћним средствима. Према природи свог дејства а. се деле на антиоксидансе, антипенушавце, антистатике (спречавају појаву статичког електрицитета код пластичних маса, текстила, барута), ароме (за намирнице и пића), бактерициде, боје (за намирнице и пића), витамине, детерџенте, емулгаторе (спречавају грудвање), заслађиваче, инхибиторе корозије (код уља за подмазивање, боја и лакова), конзервансе, омекшиваче, оптичке белитеље, пуниоце (хемијски инертни материјали који се додају ради повећања масе или густине), пуфере (регулатори киселости), регулаторе вискозности, средства за закишељавање, средства за нарастање теста, стабилизаторе (повећавају хемијску стабилност), убрзиваче односно успориваче (одређеног хемијског процеса), угушћиваче, хормоне (додаци сточној и живинској храни). Прехрамбени а. су систематизовани својим Е-шифрама: (Е-100 до Е-181 представљају боје, Е-200 до Е-290 су конзерванси и регулатори киселости, Е-296 до Е-385 су антиоксиданси итд.). Многи а. угрожавају здравље при уношењу у организам удисањем, додиром или посредством хране и пића. Антиоксиданс у месним прерађевинама, натријум-нитрит (Е-250), поуздано је канцероген код огледних животиња. У Србији постоји релативно скромна производња адитива; највећи део се увози. Контрола могућих штетних дејстава не спроводи се у довољној мери, а прихватање закона о ограничењима употребе а. у прехрамбеној индустрији, који се примењују у Европској унији, тек предстоји.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији, Бг 1997.

Петар Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДЛАТИВНОСТ → АБЛАТИВНОСТ

АДЛАТИВНОСТ → АБЛАТИВНОСТ

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА СРПСКИХ ДРЖАВА

АДМИНИСТРАТИВНА ПОДЕЛА СРПСКИХ ДРЖАВА, деоба државе на мање територијалне јединице у којима се обављају управне и самоуправне функције власти. Римска и рановизантијска а. п. царства на провинције, дијецезе и префектуре, била је разорена и пре досељавања Словена на Балкан. Од некадашње велике Илирске префектуре која је обухватала централни део Балканског полуострва, између Дунава на северу и Пелопонеза на југу, остао је само Солун са околином. Када су се Срби населили у западне крајеве Балканског полуострва, поделили су међусобно запоседнуто земљиште и организовали локалну управу на новим основама, која је била прилагођена њиховим друштвеним потребама и терену на којем су боравили. Основна и најстарија територијално-управна јединица у Срба називала се жупа и она је обухватала једно крашко поље, краћу речну долину или омању котлину. Дужина појединих жупа износила је око 25 км, док је ширина била нешто мања и на том простору налазило се приближно 20 или више села. Све старе жупе су настале пре стварања српских држава и без интервенције државних власти, па су као формиране инкорпориране у државну територију. На челу жупа налазили су се жупани, као старешине војних и цивилних власти, који нису били владареви „чиновници" него најутицајније политичке личности у жупи. У циљу заштите заједничких интереса и одбране од потенцијалних непријатеља, неколико суседних жупа је ступало у савез, стварајући на тај начин веће територијалне целине које се називају земље. Свака земља која је временом могла да постане историјска област, обухватала је најмање три или четири жупе, а оне веће, с тенденцијом политичког осамостаљивања, и по десетак жупа. Процес окупљања жупа у „земље" започео је у VIII в. и трајао кроз цео средњи век. На њиховом челу налазио се „велики жупан", кнез, а могао је носити и неку другу титулу.

Дуж Приморја, између Цетине и Бојане, издвојиле су се четири српске земље у IX в.: од Цетине до Неретве налазила се „земља" Неретљана или Паганија, између Неретве и Дубровника простирало се Захумље или Хумска земља, територија од Дубровника до Боке Которске називала се „земља" Травуњана или Травунија, односно Требиње са Конавлима, док је подручје од Боке Которске до Бојане било познато као „земља" Дукља, а касније као Зета. Свака од поменутих „земаља" стекла је знатан степен политичке самосталности већ у IX в. и имала је свог поглавара, вероватно са титулом кнеза. Државу у пуном смислу речи, током IX и у првој половини X в., представљала је првобитна Србија која се простирала између долине Врбаса и долине Ибра, на челу са кнезом. Територија Србије била је састављена из већег броја жупа. На западу Србије један број жупа чинио је „земљу" Босну, док ће се на истоку формирати „земља" Раса или Рашка.

У другој половини X в. престала је да постоји Србија као држава, да би већи део њене територије потпао под власт цара Самуила, а после 1018. под власт Византије. Византијски цар Василије II покорио је Самуилово царство, па је на његовој територији основао велику војно-административну област, познату под називом „тема Бугарска" са седиштем у Скопљу, затим „тему Парадунавон" између планине Балкана и Дунава, као и посебну војноадминистративну јединицу са седиштем у Сирмијуму. Кратко време постојала је и „тема Србија", вероватно са седиштем у Расу. Из ових „тема" вршен је снажан византијски утицај на српске земље у унутрашњости, док су српске земље у Приморју биле под утицајем „теме Дирахион" са седиштем у Драчу и „теме Далмације" са седиштем у Дубровнику.

Византија је почела нагло да слаби после смрти Василија II (1025), што је омогућило да се осамостале Дукља (вероватно 1038), Рашка (80-их година XI в.) и Босна. Успон Рашке био је снажан и дуготрајан, па се за њену територију везао појам Србије. У доба Стефана Немање (1166–1196) под његовом влашћу нашле су се све српске матичне земље, изузев Босне, а у оквирима државних граница постојале су три „удеоне кнежевине", на челу са „удеоним кнезовима". Немањин брат, хумски кнез Мирослав, господарио је Хумском земљом. Други Немањин брат, кнез Страцимир, држао је вероватно „земљу Моравице", око истоимене реке, Западне Мораве, као и крајеве северније од поменутих река. Најстарији Немањин син, кнез Вукан, добио је Зету са Требињем, а потом „земљу" Хвосно и „земљу" Топлицу. Током XIII в. у оквирима Србије постоји „земља Срем" која се простирала јужно од Саве према Ваљеву и Руднику, затим „земља Браничево и Кучево" на североистоку данашње Србије, потом „земља Лим" и „земља Дрина".

Територија средњовековне босанске државе била је, такође, састављена од „жупа" и „земаља". Током XIII и XIV в., поред „земље Босне", помињу се као посебне „земље" Доњи Краји на западу државе, а на северу „земља Усора и Соли". Касније је дуж леве обале Дрине формирана „земља Подриње", а на југозападу државе „земља Западне стране". Свака „земља" имала је посебан управни апарат који је састављен од најугледнијих политичких личности, а не чиновника. Војним пословима управљао је војвода, убирање прихода било је у надлежности казнаца, док је тепчија водио рачуна о земљопоседима владара, удеоних кнезова, а можда и крупне властеле.

Развој феудалних односа у средњовековној Србији разарао је стару жупску структуру и овлашћења жупана. Властела, цркве и манастири, као господари властелинстава, имали су широка судска и управна овлашћења. Постојеће стање постало је још сложеније јер властела добија на привремену или доживотну управу, односно „у државу" мање или веће територијалне агломерације, тј. „земље и градове". На тај начин се целокупна локална управа нашла у рукама властеле, цркава и манастира. Успостављена локална управа доживела је постепене промене за време краља Милутина (1282–1321), а нарочито за време цара Душана (1331–1355).

За време цара Душана у локалној управи учврстила се институција кефалије која је преузета из Византије. На челу смањених византијских провинција, са једним или два града, налазио се „локални кефалија", док је већим територијама или историјским областима управљао „општи кефалија". Ова начела постала су прихватљива и у Српском царству. Кефалија се налазио на челу свих цивилних власти, управних и судских, у једном граду и околини, па је представљао владаревог чиновника или опуномоћеника који је стручно оспособљен. Владар је по свом нахођењу постављао и смењивао кефалије по градовима и трговима, па се њихова надлежност простирала на малом подручју. Знатно веће територије налазиле су се „у државама" властеле, а оне су опет биле испресецане великим манастирским властелинствима која су уживала судски и административни имунитет. Пограничне територије организоване су као крајишта и поверене властели крајишницима, односно крајишким војводама.

Када се Српско царство распало, осамостаљени обласни господари сачували су и ојачали установу кефалије, па се она одржала све до пада српских земаља под власт Турака. Значајније промене у локалној управи и територијалној подели извршене су после 1410. Деспот Стефан Лазаревић постављао је војводе на чело управе највећих градова, као што су Ново Брдо и Сребреница. За успешну одбрану од Турака почеле су да се оснивају „власти", такође са војводама на челу. Седиште једне „власти" био је утврђени град, а оснивао их је деспот Ђурађ Бранковић. Поуздано је доказано да су седишта власти били: Крушевац, Петрус, Некудим, Смедерево, Голубац, Борач у Гружи, Островица на Руднику, а касније Теочак и Тишница западно од Дрине. На тај начин извршена је милитаризација локалне управе, па је том циљу била подређена и територијална подела Српске Деспотовине.

Када су Турци потчинили све српске средњовековне државе, извршена је и потпуна милитаризација свих територијално-административних јединица. Освојене земље које су се нашле у границама Турског царства подељене су на војно-територијалне области или санџаке, са санџак-бегом на челу. Сваки санџак обухватао је неколико нахија док је неколико санџака чинило велику војно-административну област или ејалет, са беглербегом на челу. Српске земље су силом припајане турској држави од краја XIV и током XV в., па је оснивање појединих санџака текло постепено. Пред крај XIV в. основани су: Скопски, Ћустендилски, Софијски и Видински санџак, а у XV в.: Крушевачки, Призренски, Вучитрнски, Смедеревски, Босански, Херцеговачки, Зворнички, Дукађински и Скадарски санџак. У XVI в. Турци су заузели највећи део Угарске, а пошто је у Јужној Угарској живео знатан број Срба, многа њихова насеља налазила су се у Сремском и Пожешком санџаку, као и у санџацима чија су се седишта налазила у Темишвару, Бечкереку, Сегедину и Мохачу. На западу Славоније основан је санџак са седиштем у Пакрацу, а на западу Босне налазили су се санџаци са центрима у Бихаћу, Клису и Книну. Овај последњи познат је и под називом Лички или Крчки санџак.

Описана територијална подела одржала се у основи до пред крај XVII в., односно до Великог бечког рата који је окончан Карловачким миром 1699. Према мировном споразуму Турска је изгубила све територије у Угарској, изузев Баната, затим Славонију, југозападни Срем, као и подручје западно од Уне, укључујући Крбаву и Лику. Сви ови крајеви припали су Хабзбуршкој монархији, док су Книн, Сињска крајина и доњи ток Неретве припали Млечанима. У аустро-турском рату (1716–1718) који је окончан миром у Пожаревцу (1718), Аустрија је као победник добила цео Банат, југоисточни Срем, Београд, северну Србију до Западне Мораве, као и територију од Дрине до ушћа Тимока, затим Малу Влашку и узан појас уз Саву у северној Босни. Аустријске власти поделиле су територију Баната и Србије на округе или дистрикте, а сваки дистрикт на кнежине са оберкнезовима. У кнежинама је било по 20–30 села са сеоским кнезовима. Аустрија је велику пажњу посветила одбрани својих граница према Турској и у том циљу организовала посебну Војну границу која се протезала од Сења на обали Јадранског мора, на север до Саве, затим дуж Саве до ушћа у Дунав и низ Дунав до Оршаве. Дубина „војне границе" била је различита. Подела Србије на „дистрикте" окончана је у аустро-турском рату, поразом Аустрије и потписивањем Београдског мира 1739. Према мировном споразуму Сава и Дунав постале су пограничне реке између Турске и Аустрије. Турци су обновили некадашњи Смедеревски, односно Београдски санџак и дали му знатно већу улогу као „крајишту", познатијем као Београдски пашалук. У „Београдском пашалуку" сачувана је подела на нахије и кнежине.

Србија је у току I и II устанка задржала турску територијалну поделу на нахије и кнежине. Стицањем аутономије напуштају се називи наслеђени из турског периода, па се кнежине од 1830. називају капетаније, а од 1834. срезови. Уместо нахије тада је уведен и назив округ. Кнез Милош је увео и велике територијално-административне јединице које су назване сердарства (сердар). Територија кнежевине Србије била је подељена на 5 сердарстава, али ова подела није била дугог века. Сретењским (1835) и Турским уставом (1838) стабилизована је територијално-административна подела државе на округе, срезове и општине, па је 1839. у Србији било 17 округа, 52 среза и 1.251 општина. Број срезова се временом мењао, а увећао се 1878. после припајања Врањског, Нишког, Топличког и Пиротског округа. После балканских ратова, 1913. запоседнуте области (Косово, Македонија и делови Санџака) подељене су на 11 округа и 46 срезова. У то време Краљевина Србија била је подељена на укупно 28 округа.

001_srpske-yemlje-krajem-Xii-v.jpg002_Srbija-1282-1321.jpg

003_Srbija-1833.jpg

004_Administrativna-podela-Kr-Jugos.jpg

005_Administrativna-podela-SFRJ.jpg

Територијална подела средњовековне Дукље, односно Зете, имала је исто исходиште као и територијална подела Србије на жупе. Коначним падом Зете под власт Турака, територија будуће Црне Горе била је подељена на нахије, а кратко време постојао је и посебан санџак Црна Гора који је укинут, а његова територија припајана Скадарском, Херцеговачком, па и Новопазарском санџаку. Територија државе Црне Горе била је састављена из три историјске области: Стара Црна Гора, Брда и Источна Херцеговина. Најактивнију улогу у стварању државе имала је Стара Црна Гора и њене четири нахије: Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка. У оквиру нахија формирана су племена, од којих је свако имало своју територију која је представљала посебну целину. Овакве територијалне целине нису настале интервенцијом државе, али су за време књаза Данила оне постале територијално-административне јединице којима су управљали племенски капетани. Они су у племенима имали војну, судску и административну власт све до 1871. када је војном реформом племенским капетанима одузета војна власт. После Берлинског конгреса и територијалног проширења, Црна Гора је подељена (1879) на 10 области и 83 капетаније, а реформом, која је извршена 1903, државна територија је подељена на 5 области и 56 капетанија. Касније је формирана (1910) шеста или Васојевићка област, а после балканских ратова основане су (1913) још четири нове обласне управе у ослобођеним и припојеним крајевима, са седиштима у Пљевљима, Бијелом Пољу, Беранама и Пећи.

У старим српским земљама које су током XIX в. остале у саставу Турске, задржана је подела на ејалете, односно вилајете и санџаке, али су на њихово чело постављани високи чиновници, валије и кајмаками. У Босанском пашалуку, током XVIII в., од посебног значаја су биле војно-територијалне јединице познате као → капетаније, које су укинуте у првој половини XIX в. Другачије је изгледала територијална подела Јужне Угарске, где је живео велик број Срба. У овим крајевима, после протеривања Турака, обновљене су многе старе жупаније, а међу њима: Барањска, Бачко-бодрошка, Торонталска, Тамишка, Крашовска, Сремска, Вировитичка, Пожешка и др. После завршетка аустро-турског рата 1737–1739. извршена је реорганизација Војне границе с намером да се развојаче Потиска, Поморишка и Подунавска граница, а њихове територије припоје суседним жупанијама. На територији развојачене Потиске границе формиран је Потиски крунски дистрикт са седиштем у Бечеју, док је на банатској страни основан Великокикиндски дистрикт са седиштем у Великој Кикинди. Дистрикти су уживали одређен степен аутономије, па су у њима постојали нешто повољнији услови за живот Срба. Када је Аустроугарска окупирала БиХ (1878), а касније извршила и анексију (1908), поделила је освојену територију на шест округа са центрима у Бихаћу, Бањалуци, Травнику, Сарајеву, Тузли и Мостару.

После I светског рата створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а у њеним границама нашле су се наслеђене и различите територијално-административне јединице, па је то захтевало увођење јединствене и нове а. п. државне територије. Приликом постављања основних начела за територијалну поделу, супротстављена су два гледишта – централистичко и федералистичко уређење државе. Хрватске политичке странке залагале су се за федералистичко уређење, док су краљ, војска и већи број странака из Србије подржавали централистички облик управљања. Непуних годину дана након доношења Видовданског устава донета је посебна „Уредба о подели земље на области" (26. IV 1922), прецизније на 33 области. Територије Србије, Војводине, Косова, Метохије и Санџака подељене су на 15 области, Словенија на две, Хрватска на четири, Далмација на две, БиХ на шест, док је цела Црна Гора постала једна област. Свака од наведених области уживала је знатан степен аутономије и у њој није требало да буде више од 800.000 становника. Наведена подела остала је на снази све до 3. X 1929. када је донет Закон о називу и подели краљевине на управна подручја. По овом закону Краљевина СХС је променила службени назив и постала Краљевина Југославија, а њена територија подељена је у девет територијално-управних целина или бановина. А. п. на бановине вршена је по географском критеријуму, с намером да се потисну или избришу границе историјских области. Ове административне јединице уживале су знатан степен аутономије, али је оваквом поделом српски народ био издељен у осам, од могућих девет бановина. Биле су то: Вардарска бановина са седиштем у Скопљу, Моравска са седиштем у Нишу, Дунавска са седиштем у Новом Саду, Зетска са седиштем у Цетињу, Приморска са седиштем у Сплиту, Дринска са седиштем у Сарајеву, Врбаска са седиштем у Бањалуци и Савска са седиштем у Загребу. Срби нису живели у већем броју једино у Дравској бановини са седиштем у Љубљани.

Поделом на бановине нису биле задовољне хрватске политичке странке које су захтевале формирање посебне хрватске федералне јединице, као и поделу Југославије на неколико федералних јединица или „земаља". По једном предлогу требало је да постоји седам „земаља": Словенија, Хрватска, БиХ, Црна Гора, Македонија, Србија, Војводина, али да Срем и Барања припадну Хрватској. Упорним и организованим деловањем хрватске опозиције донета је одлука о формирању Бановине Хрватске августа 1939, која је обухватала Савску и Приморску бановину, као и делове Врбаске, Зетске, Дринске и Дунавске бановине. Стварањем бановине Хрватске јасно је наговештен распад Краљевине Југославије, који је убрзан отпочињањем II светског рата. По завршетку овог рата власт у Југославији преузела је Комунистичка партија Југославије и завела диктатуру, што јој је омогућило да изврши територијалну поделу по свом нахођењу. Формирано је шест република: Словенија, Хрватска, БиХ, Црна Гора, Македонија и Србија са две аутономне покрајине, што су формално озакониле скупштине поменутих република. Званични назив државе био је Федеративна Народна Република Југославија, после привременог Демократска Федеративна Југославија, да би касније постала Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Уградњом уставних амандмана у Устав 1974. створени су услови за распад државе и осамостаљивање појединих република. Процес осамостаљивања република (1991−1995) имао је кобне последице за српски народ који је морао да се исељава и губи вековне територије у Хрватској, делимично у БиХ, на Косову и Метохији или да мења националну припадност као у Црној Гори, па и у Македонији.

ЛИТЕРАТУРА: Историја српског народа, I−IV, Бг 1981−1986; М. Благојевић, Д. Медаковић, Историја српске државности, I, Н. Сад 2000; Р. Љушић, Историја српске државности, II, Н. Сад 2001; Љ. Димић, Историја српске државности, III, Н. Сад 2001.

Милош Благојевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДМИНИСТРАТИВНИ СТИЛ

АДМИНИСТРАТИВНИ СТИЛ, један од пет основних стилова српског стандардног језика (поред књижевноуметничког, научног, публицистичког и разговорног), који су дефинисани као изванјезички условљена системска остварења језика у одређеним областима људске делатности. Припада сфери јавне комуникације (као и публицистички и научни) и у том смислу један је од специјалних стилова српског језика. Као синоним за а. с. користи се и термин правни стил јер се ту администрација схвата у најширем значењу – као област стварања и примене права, а среће се и назив правни језик. Унутар овог стила разликује се неколико подстилова: 1) законодавни (језички израз закона, подзаконских прописа и општих аката); 2) пословни (у уговорима, споразумима, фактурама, наруџбеницама, сертификатима, полисама и сл.); 3) дипломатски (у међународним уговорима, конвенцијама, нотама, меморандумима, акредитивима, коминикеима и др.); 4) индивидуално-потврдни (у уверењима, потврдама, сведочанствима, дипломама и сл.); 5) кореспонденцијски (у писмима, телеграмима, извештајима, захтевима, позивима, молбама и сл.). Као и други функционални стилови српског језика, а. с. је имао поступан развој. Старији типови књижевног језика у оквиру српске средњовековне државе (XII–XV в.) имали су своје специфичности у језичком изразу повеља, законских аката и пословних докумената. A. с. савременога српског језика обликовао се у модерно доба (XIX–XXI в.) и то унутар неколико држава где је српски језик био у јавној употреби (Србија, Црна Гора, Хабзбуршка монархија, југословенска држава). То је у периоду до уједињења југословенских земаља (1918) условило и настајање извесних разлика како у терминолошкој лексици (нпр. својина или сопственост у Србији, влаштина или својина у Црној Гори, власништво и својина у Хабзбуршкој монархији за исти појам dominium vel proprietas), тако и у изражајним средствима појединих слојева граматичке структуре а. с.: све чешћа употреба конструкције да + презент у Србији (могу да нареде) на уштрб инфинитивних конструкција (могу наредити) које су остале доминантне у Црној Гори и Хабзбуршкој монархији. Такво наслеђе српског језика унеколико је уједначено током постојања југословенске државе, посебно у њеном „социјалистичком" периоду од 1945. до 1990. (нпр. преовладао је термин својина), када се уз изразиту нормативну делатност развија и нормативна техника (номотехника) као посебна примењена херменеутичка дисциплина. Иако а. с. савременог српског језика није довољно емпиријски изучен, његовим општим особеностима сматрају се стандардизација и унификација израза, на шта утичу стилогена средстава (стилеми): а) употреба специфичне (терминолошке) лексике у различитим областима (унутрашња и међународна политикa, привреда и финансије, саобраћај и туризам и др.); б) употреба именица на уштрб глаголских средстава, чиме се постиже кондензација реченице (Товарни лист се издаје приликом пријема ствари на превоз → Товарни лист се издаје кад се ствари примају на превоз), уз коришћење аналитичких конструкција с девербативном именицом у предикатској служби уместо глагола, тј. као декомпоновање предиката (вршење надзора, обављање делатности) и стварање перифрастичких синтагми терминолошког карактера (поднети тужбу, уложити приговор); в) најчешћа употреба презента за исказивање облигаторних норми (општина доноси буџет и завршни рачун), уз повремено коришћење футура у тој функцији, посебно кад су прописани рокови (подзаконски акт Министарство ће донети у року од шест месеци); г) обезличеност (имперсонализација) исказа уз употребу 3. лица у неодређеноличном значењу (Забрањује се употреба експлозивних средстава); д) честа употреба пасивних конструкција, првенствено оних које су изражене глаголом у активу с повратном речцом се (Свакоме је зајемчено право, од тога правила изузимају се случајеви) и др. А. с. је подложан бирократизацији, чије су последице стереотипност, компликованост, неодређеност и преопширност исказа.

ЛИТЕРАТУРА: М. Луковић, Развој српскога правног стила, Бг 1994; М. Радовановић (ред.), Српски језик на крају века, Бг 1996; Б. Тошовић, Функционални стилови, Бг 2002.

Милош Луковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДНАЂЕВИЋ, Душан

АДНАЂЕВИЋ, Душан, математичар, универзитетски професор (Рума, 10. X 1929). Дипломирао на Београдском универзитету 1952. Професор математике у гимназији у Руми (1953−1956), потом асистент на Машинском факултету у Београду. Докторску дисертацију „Димензије неких разврстаних скупова са применама" одбранио на Природословно-математичком факултету у Загребу 1961. За доцента на Маш. ф. у Београду изабран 1967, а за ванредног (1971) и редовног професора (1978) на ПМФ у Београду. Предавао и на ПМФ у Крагујевцу и Филозофском факултету у Нишу. Током 1963/64. и 1971/72. боравио у Москви на научном усавршавању. Оснивач и дугогодишњи руководилац Семинара за топологију на ПМФ-у у Београду. Био секретар Савеза друштава математичара, физичара и астронома Југославије, председник Друштва математичара Србије, председник Комисије за математику Просветног савета Србије, главни и одговорни уредник Математичког весника, декан Математичког факултета (1983–1985, 1994–1995). Бавио се топологијом и велик део истраживања посветио теорији димензије. Коришћењем појма парцијално уређеног скупа дефинисао је 1965. нову димензиону функцију dm за тополошке просторе. Увео је 1970. нов појам сагласности између тополошке и уређајне структуре на истом скупу. Испитивао нове класе битополошких простора. Од 1988. бави се теоријом фази простора на чијим класама је проширио димензионе функције ind и Ind. Аутор и коаутор универзитетског уџбеника из топологије (Топологија, Бг 1980) и математичке анализе, као и уџбеника и збирки задатака за ученике основне школе.

ДЕЛА: „О једној врсти димензије тополошких простора", „Нека својства једне врсте димензије тополошких простора", МВ, 1965, 17; „Сагласност топологије са уређењем", МВ, 1970, 22; „Dimension of fuzzy spaces", Fuzzy Set Syst., 1988, 26, 1; „Some properties of the dimension F-lnd and of GF spaces", Fuzzy Set Syst., 1993, 54, 2.

ЛИТЕРАТУРА: М. Мршевић, „Седамдесетогодишњица рођења Душана Аднађевића", МВ, 1999, 51.

Александар Николић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДОЛФ ОД КАРАМАНА

АДОЛФ ОД КАРАМАНА (Comte de Riquet de Caraman, Adolphe Marie Joseph Frédéric Victor), капетан, путописац (Берлин, 8. IX 1800 – Париз, 6. II 1876). Потомак старе провансалске племићке породице Рике од Карамана. Предводио је једну од француских мисија у Цариград. Због сумњи у тачност обавештења која су у Цариграду добили о Србији, он и његови сапутници одлучили су да се са њом сами упознају. У Србији су боравили током августа 1829. и том приликом разговарали с кнезом Милошем, његовим лекаром Бартоломеом Кунибертом, секретаром Димитријем Давидовићем, благајником Јакшићем и Вуком Караџићем. У октобру 1829. саставио је Белешке о Србији (Споменик СКА, Бг 1892, XVII) у којима је укратко приказао геополитички положај Србије, њене тадашње границе, односе са Грчком, Аустријом, Турском и Русијом и оставио основне статистичке податке. Одликован је Орденом Легије части.

Урош Татић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДОПЦИЈА

АДОПЦИЈА (лат. adoptio: усвајање), облик правног регулисања односа између усвојитеља и усвојеника који се заснива на сличном односу родитеља и деце. У законским оквирима усвојитељ може бити свако пунолетно лице под претпоставком да је од усвојеника старије око 18 година, а да је усвојеник малолетна особа. А. дете могу добити само особе у браку, без обзира на то да ли имају своје деце или не. Усвојеник стиче сва права рођеног детета и може добити презиме својих усвојитеља. Према обичајном праву посињење врше стари људи, када је извесно да неће имати мушког наследника. У српској традиционалној култури обичај је да се нарочито усвајају братовљева или сестрина деца уколико један од браће нема деце, а други их има више. Тиме се с једне стране олакшавало њихово подизање, а с друге, усвојитељи су преносили своје наследство (земљу) на усвојеника када постане пунолетна особа. Ови облици су били чести у имућнијим срединама у којима се тежило очувању имовине у оквиру исте фамилије (нпр. западна Србија – Мачва, Јадар). У неким деловима Србије а. врше и старији брачни парови чија су се деца одвојила, те нема ко да брине о њима. У том случају усвојено дете добија део имања који није намењен рођеној деци. Дете које је усвојено називало се посинак, пусинук, посињеник, посиненик, усињеник. У нашем народу посињење се вршило и према архаичним обичајима који су симболично представљали ново рођење. У низу обреда, попут провлачења кроз кошуљу поочима или шивења кошуље посинку од старе мајчине кошуље и сл., симболично се представљао порођај (народна песма Наход Момир). У неким крајевима на Балкану и Србији и црква је имала удела код усвајања деце. Када се након молитве изљуби крст, свештеник би питао родитеље да ли том чину прибегавају вољно те би по потврдном одговору благословио посињење. У српској традиционалној култури чин усвајања био је јаван и у њему је, поред црквеног обреда, учествовало цело село. За разлику од обичајног права, према писаном закону не постоји разлика између посињења и усвајања, а усвајање се утврђује уговором: посинак се обавезује да ће слушати поочима и помајку и да ће их у старости неговати и чувати, а обавеза поочима била је да остави своје имање посинку. Такав уговор потврђивали су и општинска власт и свештеник. А. је данас потпуно регулисана законом и врши се у свим срединама у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, Деца у веровањима и обичајима нашег народа, Бг–Ниш 1990.

Весна Марјановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДОРЈАН

АДОРЈАН, село у општини Кањижа. Српски назив био је Надрљан. Настало је на источној граници бачке дилувијалне терасе уз корито Тисе. Западно од А. пролази пут Сента–Кањижа, а пруга истог правца изграђена 1889. није у функцији. Село је од Сенте удаљено 18, а од Кањиже 11 км. Према најстаријем сведочанству из 1271, у селу су постојали манастир посвећен св. Мартину и црква посвећена св. Ђорђу, а у наредном веку ту су се одржавале недељне пијаце. Доласком Турака село је опустело. Тек у XIX в. овде се граде салаши, а 1858. и мала црква која је постала језгро окупљања салаша у компактно село. Сада га чине две улице издужене уз корито Тисе, са много знакова стихијског настајања. Године 2002. А. је имао 1.128 становника, од којих 74,9% Мађара. Аграрним занимањем бави се 55,8% активног становништва. Око три четвртине радника ради у Кањижи и Сенти. Код А. се на Тиси налази пристаниште „Нафтагаса" за претовар нафте са нафтоносних поља у северној Бачкој.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, Насеља Бачке – географске карактеристике, Н. Сад 2007.

Слободан Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДРАНИ

АДРАНИ, село на десној обали Западне Мораве, на ушћу Мусине реке. Налази се 6 км северозападно од Краљева. Кроз село пролазе пут и пруга Краљево–Чачак. Простире се на 200–210 м н.в. Дисперзивног је типа и чине га четири „махале" окупљене дуж сеоских путева. Године 2002. село је имало 2.198 становника од којих 99,1% Срба. У А. постоје осморазредна основна школа, месна канцеларија и железничка станица за три оближња села. Већина мештана запослена је у Краљеву, највише у индустрији, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. Само пољопривредом бави се 4,3% активног становништва, а карактеристична грана за ово подручје је повртарство.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДРИЈА НАЦИОНАЛ ФИЛМ

АДРИЈА НАЦИОНАЛ ФИЛМ, прво српско акционарско филмско предузеће. Oсновали су га 1929. у Београду Ранко Јовановић и Милутин Игњачевић око чијег се амбициозног програма окупило још 10 акционара. У своме биоскопу „Адрија" на Теразијама 1930/31. приказивали су одабране уметничке филмове, али без комерцијалног успеха. Произвели су и два нема играна филма која нису сачувана: Кроз буру и огањ (1931), драматичну причу о Србији за време I светског рата у корежији Јовановића и Игњачевића, и На капији оријента (1932), романтичну „драму из Старе Србије", снимљену у Игњачевићевој режији поводом двадесетогодишњице ослобођења Скопља. Упркос релативном успеху ових филмова код гледалаца, биланс пословања 1932. био је негативан, акционари су се повукли, а предузеће је 1934. ликвидирано.

ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, Историја југословенског филма, Бг 1986.

Дејан Косановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДРОВАЦ

АДРОВАЦ, античко насеље код Раче, Шумадија. Евидентирани остаци већег насеља (pagus?) и некрополе. Налажени су оружје (стрелице), накит (фибуле, прстење) и новац из II–IV в. Поједини касноантички гробови могу се повезати са варварским досељеницима који су опслуживали запустела имања.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Андрејић, Рача и околина: прилог за историју Лепенице, Краг. 1985.

Александар Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДРФАТ → АДЕЛФАТ

АДРФАТ → АДЕЛФАТ

АДСТРАТ

АДСТРАТ (лат. аd: уз, stratum: слој; према substratum), скуп особина, који је у једном језику настао као резултат дугог контакта с другим језиком, при чему у резултату прожимања не долази до етничке асимилације него само до продирања серије особина из једнога језика у други. То се, рецимо, у бачким буњевачким говорима може показати ширењем многих лексичких појединости из мађарског језика, а међу њима могла би се наћи и многа лична имена која су се уобичајила у буњевачком именослову (Геза, Габор, Јаника, Лајчо, Анушка, Катинка, Ержика, Јустика). Сличне појединости могле би се појавити и у другим доменима језичког система, нпр. одсуство неакцентоване дужине иза дугосилазног акцента [ ˆ ], при чему примери типа чâрдāш, гêпēз, jôсāг и сл. не противрече томе правилу јер се у њима ради о потпуном преузимању мађарског фонетизма (csárdás, gépész, jószág). Слична појава среће се и на отвореном крају речи иза неакцентоване краткоће: boravolō (мађ. borravaló).

Драгољуб Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АДУЛТНА ПЕДАГОГИЈА → АНДРАГОГИЈА

АДУЛТНА ПЕДАГОГИЈА → АНДРАГОГИЈА

АДУМ, Огњан

АДУМ, Огњан, лекар, универзитетски професор (Шибеник 11. II 1924). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1954. На истом факултету хабилитирао 1967, а докторирао 1975. Усавршавао се у Данској (1967), Немачкој (1969, 1977) и Шведској (1987). Бави се физиологијом и хигијеном рада, медицином рада и радиолошком заштитом, као и хроничним оштећењима организма насталим у специфичним радним условима. Коаутор је уџбеника: Основи медицине рада и радиолошке заштите (Бг 1981), Хигијена рада (Бг 1985) и Медицина и радиолошка заштита (Бг 1992). Био председник Секције СЛД-а за медицину рада и за саобраћајну медицину, те председник Удружења припадника ЈВУО 1941−1945. Одликован Орденом рада са сребреним венцем.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, II, Бг 2005.

Срећко И. Недељковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЕРОДИНАМИКА

АЕРОДИНАМИКА (грч. hvr: ваздух, duvnami": сила), научна дисциплина о струјању ваздуха и узајамном деловању ваздуха и тела која се у њему налазе или се кроз њега крећу. У ширем смислу обухвата и науку о струјању осталих гасова. Познавање аеродинамичких сила које се том приликом стварају и дејствују на летелицу омогућава усавршавање спољног облика ваздухоплова и побољшање његових летних способности, те се оправдано сматра теоријским основом целе ваздухопловне технике. А. се може поделити на више начина. Најчешћа подела је на основу домена карактеристичних брзина струјања. При томе се, као параметар, обично користи Махов број M, тј. однос брзине струјања и брзине звука. Класична а. подразумева четири области (наведене границе су приближне): подзвучно-нестишљиву област (M<0.3) у којој се ваздух практично понаша као нестишљив флуид (спортска и лака авијација); подзвучно-стишљиву област (0.3<M<0.8) у којој су ефекти стишљивости ваздуха релевантни (комерцијални ваздушни транспорт); окозвучну област (0.8<M<1.4) у којој се обично воде савремене блиске борбе у ваздуху; надзвучну област (1.4<M<5) лета модерне ловачке авијације, ракета, пројектила итд. Појаве при M>5 представљају нову област, хиперзвучну а. у којој, по неким предвиђањима, лежи будућност транспорта XXI в. На изузетно великим висинама, практично на самом крају Земљиног атмосферског омотача где је ваздух веома разређен, јављају се појаве које проучава а. слободномолекуларних струјања. Такође, а. се може поделити и на: спољашњу, која се бави проблематиком опструјавања (летелица, возила, грађевинских објеката итд.) и унутрашњу, која се бави студијом струјања у затвореним каналима (аеротунелима, уводницима, млазницима, турбомлазним моторима и сл.). Све до XIX в. а. се развијала углавном у окриљу хидродинамике, док се у XX в., у научном смислу, развија као самостална дисциплина. Користећи раније усвојена знања у области струјања, развој а. у првоj половини XX в. окарактерисан је применом или теоријског или експерименталног приступа. У другој половини XX в., појавом брзих и снажних рачунара и развојем поузданих нумеричких алгоритама почиње развој и примена нумеричке а. Примена а. значајна је за обликовање летелица опште намене (комерцијални, транспортни и пословни авиони), роторкрафт летелица (хеликоптери и аутожири), аеростата (балони и дирижабли), ултралаких летелица (падобрани, параглајдери и микролетелице), летелица на људски погон, моторних возила, аутомобила, моторцикала, возова, жичара, ракета и ракетоплана, система за конверзију енергије (ветротурбине и гасне турбине), пропулзора (елисе, ротори, млазни мотори) и грађевинских објеката (мостови, облакодери, димњаци, куле за хлађење) итд. На Техничком факултету у Београду 1921. уведен је предмет Авијатика; међутим, школовање домаћих стручњака из области а. све до II светског рата одвијало се у иностранству, углавном у Француској (Мирослав Ненадовић, Светолик Пивко, Константин Вороњец). Катедра за ваздухопловство формирана је 1937. на Тех. ф. у Београду. Од тада се, уз стално осавремењавање и увођење нових предмета из области а., потребан кадар школује у Србији на Машинском факултету у Београду. Иако је ваздухопловна индустрија у Србији била више него плодна, експериментална испитивања свих авиона домаће конструкције до 1952. обављала су се у иностранству (углавном у аеротунелу Лабораторије „Ајфел" у Француској, али и у Пољској и Италији). Од тада је у Србији изграђен већи број експерименталних лабораторија (→ Аеротунел), тако да престаје потреба за аеродинамичким испитивањима у иностранству.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пивко, Основи аеродинамичког обликовања ваздухоплова, Бг 1982.

Зоран Стефановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЕРОДРОМ

АЕРОДРОМ (грч. hvr: ваздух, drmo": пут, тркалиште), одређена површина на земљи или води (укључујући зграде, уређаје, инсталације и опрему) намењена, у целости или делимично, за долазак, одлазак и кретање ваздухоплова. Према врсти вазду-хоплова који га користи, а. може бити за авионе (на земљи, сл. 1, или на води) и за хеликоптере (хелидром на земљи или на издигнутом објекту, сл. 2). Класификују се према физичким карактеристикама главне полетно-слетне стазе (ПСС) и према опремљености. Према намени разврставају се на а. за јавни саобраћај (ваздухопловна пристаништа), за спортско и аматерско летење, за специјалне потребе (произвођача ваздухоплова, клиничко-болничких центара, центара за обуку летачког особља) и др.

001_PRIKAZ-PLANIRANOG-AERODROMA-NA-ZLATIBORU.jpg

А. може бити цивилни, војно-цивилни (мешовити) и војни. За пружање услуга из ваздуха у пољопривреди и шумарству, гашење пожара и др., користе се привредна летилишта. Први а. у данашњем смислу речи датира из периода између I и II светског рата. У почетку развоја ваздушног саобраћаја за слетање и полетање авиона коришћени су природно или вештачки заравњени и затрављени терени, релативно мање површине, који су могли да обезбеде потребну дужину за слетање и полетање авиона у свим правцима, зависно од тренутног смера ветра. Нагли развој ваздушног саобраћаја био је нужно праћен развојем технике пројектовања, градње и опремања а. Велики светски а. остварују годишњи саобраћај који се мери десетинама милиона путника: „Атланта" (око 80 милиона), Чикаго „О'Хара" (преко 70 милиона), Лондон „Хитроу" (60 милиона). У Дубаију се гради а. са шест ПСС и капацитетом од 120 милиона путника и 12 милиона т терета годишње.

002_Izgled-heliodroma.jpg

Аеродромска проблематика је врло сложена и она се решава сарадњом стручњака из области грађевинарства, саобраћаја, архитектуре, електроенергетике, електронике, метеорологије, машинства и др. Прво летилиште на нашим просторима налазило се од 1910. у Београду на војном вежбалишту Бањица, где је 1912. подигнут и први хангар за авионе ангажоване у рату с Турском. Још једно летилиште изграђено је 1911. код Доњег града испод Калемегдана. Између Бежанијске косе и леве обале Саве отворен је 1927. а., са којег од 1928. полећу авиони домаћег „Аеропута". Данашњи а. „Никола Тесла" у Сурчину, 18 км западно од центра града, с ПСС дужине 3,4 км, отворен је 1962. Крајем 80-их година ХХ в. годишњи обим саобраћаја на њему прелазио је три милиона путника, док је у 2007. достигао 2,5 милиона. У току II светског рата Немци су изградили војне а. у Сомбору, Зрењанину и Ковину. Непосредно после рата почела је интензивна изградња војних а., од којих је већина касније дограђивана и оспособљавана и за потребе цивилног јавног саобраћаја (мешовити а.): Загреб – Плесо, Пула, Батајница, Мостар, Задар, Подгорица, Скопље, Ниш, Сарајево – Рајловац, Тузла, Бихаћ (са сложеним подземним објектима), Приштина (са подземним објектом), Лађевци, Церкље, Беране, Поникве, Удбина, Гламоч и Сјеница. Пројектовање и изградња ових војних а. изведени су у организацији Пројектног бироа Команде РВ и ПВО из Земуна. На већини ових објеката главни пројектант био је Петар Милојчић, грађевински инжењер.

Дејан Гавран; Василије Меденица

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЕРОДРОМСКО ИНЖЕЊЕРСТВО

АЕРОДРОМСКО ИНЖЕЊЕРСТВО, подручје грађевинарства којe се бави планирањем, пројектовањем, грађењем и одржавањем аеродрома. Аеродром се састоји од површина намењених кретању ваздухоплова (полетно-слетне стазе – ПСС, платформе, рулне стазе и стајанке), од површина за приступ (путеви, железница, паркинг) и зграда (терминали, контролни торањ, карго терминал, хангари и др.). ПСС Београдског аеродрома дужине 3.400 м и ширине 45 м прихвата велике широкотрупне авионе. Капацитет једне ПСС износи годишње око 200.000 операција (операција је једно полетање или једно слетање). ПСС се оријентише у правцу доминатног ветра, како би се избегао неповољан утицај бочног ветра на авион при слетању и полетању (у Београду у правцу кошаве). У свету постоје аеродроми са два, три, четири, пет и више ПСС (сл. 1).

001_Najcesce-dispozicije-PSS_crtez.jpg

Увођење нових све већих авиона, распона крила 65–80 м, условљава проширење димензија ПСС, рулних стаза и платформи, као и повећање њихових међусобних растојања, што у целини изазива знатне реконструкције постојећих аеродрома. Платформе могу бити путничке (уз зграде путничких терминала) и карго (уз зграде карго терминала). На аеродромима са више од једног милиона путника годишње уобичајено је да се авиони паркирају предњим делом према згради, чиме се омогућава ефикасна примена авиомоста за прелазак путника из зграде терминала у авион, а сам авион најбрже опрема за следећи лет. На овај начин заузима се најмање простора. За зграде се примењују диспозиције са што краћим дужинама пешачења (или транспорта) путника од централног дела зграде ка авионима (сл. 2). Постоје још и платформе техничког комплекса, које би због бу-чности и других еколошких проблема требало да буду даље од пристанишног комплекса.

002_tipovi-zgrada-terminala_crtez.jpg

У складу са тежином највећих путничких авиона (350–500 т) на аеродромима се примењују коловозне конструкције знатно јаче од путних. Увођењем млазних путничких авиона у саобраћај 50-их година ХХ в. ПСС се знатно продужавају, димензије аеродрома повећавају, што заједно са еколошким проблемима доводи до измештања аеродрома даље од градских центара. Најбоља локација аеродрома јесте уз моћан саобраћајни коридор који улази у град и који, у општем инфраструктурном смислу, повезује аеродром с градом. Са стране приступа аеродрому планирају се капацитетне путне везе и пространи паркинзи, а понекад и железничке и метро везе. Анализом метеоролошких услова мора се доказати да ће, с обзиром на оријентацију или конфигурацију ПСС, ветрове, маглу и ниску облачност, аеродром бити отворен за саобраћај 95% времена у току године. У погледу утицаја аеродрома на животну средину неопходно је извршити анализу буке у околини аеродрома и ускладити намене околних површина са очекиваним нивоима буке. Аеродроми представљају значајне потрошаче воде и енергије, као и велике генераторе отпадних вода и чврстог отпада, што изискује координиран планерски и инжењерски приступ у решавању ових проблема.

Српски пројектанти и извођачи пројектовали су, градили или реконструисали цивилне и цивилно-војне аеродроме Београд – Сурчин, Подгорица – Голубовци, Љубљана – Брник, Загреб – Плесо, Сплит – Каштели, Тиват, Ријека – Крк, Охрид, Задар, Сарајево – Бутмир, Дубровник, Скопље, Ниш, Приштина, Пула, Марибор и Осијек. У свету су српски градитељи изградили аеродром Мафрак, Ал-Азрак и Ал-Јафрак у Јордану, две војне ваздухопловне базе у Кувајту, шест војних ваздухопловних база у Ираку, три ваздухопловне војне базе у Алжиру и по један аеродром у Замбији, Анголи и Уганди. Пројектовање и изградња аеродрома обављени су у организацији Савезне управе цивилног ваздухопловства из Београда и „Аероинжењеринга" из Београда, а у иностранству у организацији конзорцијума „Унион инжењеринг" из Београда. Посебне заслуге у пројектовању и изградњи аеродрома на нашим просторима и у свету има Милош Лукић, грађевински инжењер, у својству главног пројектанта већине наведених аеродрома. Најчешћи извођачи радова на изградњи аеродрома била су грађевинска предузећа из Београда „Планум", „Ратко Митровић", „Аутопут", „Минел" и др.

ЛИТЕРАТУРА: N. J. Ashford, P. H. Wright, Airport Engineering, New York 1992; R. Horonjeff, F. X. McKelvey, Planning and Design of Airports, New York 1993.

Дејан Гавран; Василије Меденица

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЕРОЗАГАЂЕЊЕ

АЕРОЗАГАЂЕЊЕ, продирање штетних супстанци у састав ваздуха. Важан еколошки фактор животне средине, у којој су битни још и вода, земља и храна. Хемијске загађујуће материје могу бити: токсичне, алергене, тератогене, мутагене и канцерогене. Главни извори а. у српским насељима су: термоелектране, индивидуална ложишта, индустрија и саобраћај. Најчешћи путеви продора штетних материја у људски организам су: инхалацијом, преко коже и храном. Основне загађујуће материје у ваздуху, са граничним вредностима имисије, су: сумпор-диоксид (SО2, 150 μг/м3), чађ (50 μг/м3), суспендоване честице (120 μг/м3), азот-диоксид (NO2, 85 μг/м3), приземни озон (85 μг/м3), угљен-моноксид (СО, 5 μг/м3). У урбаним и индустријским подручјима појављују се смеше загађујућих материја, познате као смог. Зимски смог настаје сагоревањем горива која садрже SО2, суспендоване честице, а у процес се укључују капи воде и магле. Тако се ствара сумпорна киселина која делује директно на бронхиоле и алвеоле плућа и потом улази у општу циркулацију. Летњи смог је смеса фотохемијских оксиданаса који настају под утицајем ултравиолетног зрачења. Ослобађа се NO2, а један реактивиран атом кисеоника (O2) ствара тзв. приземни озон који је различит од озона у стратосфери и испољава деструктивно дејство у плућима. Саобраћај је главни извор NO2, чије присуство омогућава стварање приземног озона. Полициклични ароматични угљоводоници (ПАУ) познати су као канцерогени, а стварају се сагоревањем дизела и бензинских горива, пушењем дувана и обрадом хране на ватри и диму. СО и угљен-диоксид (СО2) су, такође, свакодневни загађивачи ваздуха. СО доводи до стварања карбоксихемоглобина што смањује проток О2 у ткивима и доводи до исхемије, а на сличан начин делује и СО2. Особе са кардиоваскуларним обољењима су посебно осетљиве на а. са СО и СО2. Микрочестице (PM-Particulate matter), као смеса токсичних материја у ваздуху, јављају се у виду чађи, а посебно су токсичне честице величине 10–20 микрона, које садрже доста канцерогеног бензoпирена. Градски Завод за здравствену заштиту здравља у Београду прати загађеност ваздуха на 15 мерних места. Прате се ПАУ, 3-4 бензопирени и тешки метали: олово (Pb), кадмијум (Cd), никал (Ni), манган (Mn), гвожђе (Fe). Према препорукама СЗО безбедна средња годишња вредност за комбиновано дејство чађи и SO2 je 50 μг/м3. Најугроженије место у Србији је Панчево, где је концентрисана нафтна индустрија. Према ЈУСАД (Југословенска студија прекурсора атеросклерозе код школске деце) најчешћа обољења су: тонзилитис (42,9%), бронхитис (52,7%), бронхијална астма (10,7%), најчешће у индустријским местима као што су: Београд (Палилула), Бор, Књажевац, Зајечар, Краљево, Ниш, итд. У циљу заштите здравља људи, посебно деце, потребно је санирати целокупни екосистем, установити мерна места на критичним локалитетима, поштовати наше и међународне нормативе о дозвољеним концентрацијама загађивача, обезбедити што више зелених површина, удаљити стамбена насеља од саобраћаја и индустријских зона, обезбедити заштиту на раду и провести еколошко образовање становништва.

ИЗВОР: Report of WHO Working Group, Copenhagen 2004.

ЛИТЕРАТУРА: С. Матић-Бесарабић, „Загађен ваздух као фактор ризика за здравље деце", у: С. И. Недељковић и др., Југословенска студија прекурсора атеросклерозе код школске деце, Бг 2006.

Срећко И. Недељковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЕРОКЛУБ

АЕРОКЛУБ, организација спортских ваздухопловаца. Први овакви клубови основани су у Европи, САД и Русији крајем XIX и почетком XX в. ради подстицаја развоја ваздухопловства и ваздухопловних спортова. У Паризу је 1905. основан Међународни ваздухопловни савез (Fédération Aéronautique Internationale). Српски а. са седиштем у Београду основала је 22. Х 1921. група авијатичара са Солунског фронта, а на скупштини одржаној 1922. претворен је у „Аероклуб Краљевине СХС", који је касније променио име у Краљевски југословенски а. „Наша крила". Радом је управљала Средишња управа с обласним и месним одборима којих је 1924. било 20, са 4.015 чланова у свим крајевима државе, а 1939. преко 100, са 54.000 чланова. Јануара 1940. образован је а. Бановине Хрватске у Загребу, а ранија Средишња управа претворена је у Главну управу за целу државу. У почетној фази развоја а. је настојао да ваздухопловство, као нову цивилизацијску тековину, што више приближи широким слојевима народа. У том циљу од јуна 1924. издавао је и свој часопис Наша крила који је излазио до 1941. Истовремено, а. је пружао подршку оснивању домаће → ваздухопловне индустрије, а 1926. активно се укључио у оснивање првог националног авиопревозника Друштва за ваздушни саобраћај „Аеропут". Од краја 30-их година а. се више посвећивао организовању моделарства, једриличарства и моторног летења, а пред рат и спортског падобранства. Кроз многобројне курсеве, једриличарске групе и ваздухопловне школе до 1940. обучено је преко 10.000 моделара, 1.200 једриличара и око 550 моторних пилота, као и неколико десетина падобранаца, што је допринело стварању кадровске основе за развој националног ваздухопловства и у каснијим раздобљима. Чланови а. постизали су запажене резултате и на многим домаћим и међународним такмичењима. Екипа из Београда освојила је прво место на такмичењу моторних пилота у Плзену, постизани су и највиши резултати на такмичењима аероклубова држава Мале Антанте. Прва победа у једриличарству остварена је 1934. у Швајцарској, а потом и на такмичењима у Чехословачкој, Немачкој и Пољској. А. „Наша крила" био је организатор Међународне утакмице летећих модела, одржане у Љубљани јула 1938, која се сматра претходницом каснијих европских и светских првенстава у ваздухопловном моделарству. Немачки окупатор забранио је рад а. у Србији. После II св. рата у СФРЈ а. постоји у саставу Ваздухопловног савеза Југославије.

ЛИТЕРАТУРА: С. Микић, Историја југословенског ваздухопловства, Бг 1933; Годишњак југословенског ваздухопловства, 1933--1941.

Чедомир Јанић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЕРОПУТ

АЕРОПУТ, акционарско друштво за ваздушни саобраћај. Основано у Београду 17. VI 1927. Оснивачки капитал од 9 милиона динара подељен је у 36.000 акција продатих на домаћем тржишту. Десетогодишњим уговором с државом друштву су обезбеђене субвенције од 26 динара за сваки прелетени км у редовном саобраћају, што је износило 75% укупних трошкова. Уступљени су му на бесплатно коришћење аеродроми с хангарима, средствима везе и метеоролошким обезбеђењем, а било је ослобођено плаћања царине на увоз авиона, резервних делова и потребног горива и мазива. Ове бенефиције обезбедиле су држави пуну контролу над радом друштва, која је остваривана преко Одељења за цивилно ваздухопловство Команде ваздухопловства. Прву линију домаћег ваздушног саобраћаја, која је повезивала Београд са Загребом, А. је отворио 1928. У октобру 1929. ова линија је продужена преко Граца до Беча, а 1930. настављена до Скопља и Солуна, чиме је Средња Европа најбржом везом спојена с обалом Егејског мора. У истом периоду отворене су и линије Београд–Сарајево–Подгорица и Загреб–Сушак. Због економске кризе и смањених субвенција саобраћај је током 1931. и 1932. редукован само на одржавање основног правца Беч–Београд–Солун. Обнављање и ширење линија отпочело је 1933. укључивањем Љубљане у мрежу А., а настављено је до 1938. када је мрежа линија достигла свој максимални развој. Поред домаћих линија саобраћај је одржаван и на међународним линијама од Дубровника преко Загреба и Беча до Прага, и од Београда до Тиране и Софије, док је у сарадњи с италијанским и румунским компанијама одржаван саобраћај на линији Букурешт–Београд–Венеција–Милано. Укупна дужина линија износила је 2.776 км. Од 1928. до 1940. А. је превезао 77.510 путника, 844.810 кг пртљага, 772.717 кг робе и новина, 62.186 кг поште, обавивши 21.187 летова и прелетевши 4.817.482 км. Првих шест авиона у флоти били су француски „Потези 29" са пет путничких места. Затим је 1933. уведен „Фарман Ф.306", 1934. „Спартан Kрузер", од којих је један израђен у домаћој фабрици „Змај" у Земуну. Током 1936. набављени су „Де Хевиленд Драгон Рапид" и „Кодрон Гоелин", који су чинили само прелазно решење до увођења брзих модерних америчких авиона „Локид Електра 10" са по 10 путничких места, који су од 1937. чинили окосницу флоте А. Почетком 1939. друштво је располагало са седам „локида", два „спартана", два „кодрона" и једним „драгон рапидом". Током 1940. летачки састав чинило је девет саобраћајних пилота, три приправника пилота и пет радиотелеграфиста летача. Од 1931. А. је на аеродрому у Београду располагао и сопственом радионицом за ремонт авиона и авио-мотора, у којој је 1935. израђен двомоторни такси авион „ММС-3" домаће конструкције. Непосредно пред рат 1941. сви авиони и особље су мобилисани за потребе Владе и Генералштаба. Током рата оборена су два „локида", три су са члановима Владе прелетела у Египат, а затим уступљена Енглезима. Остали авиони А. уништени су на земљи или су били заплењени.

ЛИТЕРАТУРА: С. Микић, Историја југословенског ваздухопловства, Бг 1933; Годишњак југословенског ваздухопловства, 1933–1941; Ч. Јанић, Ј. Симишић, Више од летења, осам деценија Аеропута и ЈАТ-а, Бг 2007.

Чедомир Јанић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЕРОСОЛ

АЕРОСОЛ (грч. hvr: ваздух, лат. sol(utio): раствор), ситнe честицe чврстог материјала или капљице течности суспендоване у ваздуху или у неком гасу. Аеросолне честице веће су од просечног пречника молекула (око 10-4 μм), а мање су од око 500 μм. Честице веће од 200 μм не задржавају се у ваздуху јер имају велику брзину падања и спадају у категорије прашина, кишне капи, снежне пахуљице. Општепознате врсте су дим, издувни гасови (чврсте честице и капљице воде, настали згрушавањем, односно кондензацијом производа сагоревања), магла и облаци (капљице воде настале кондензацијом водене паре). Ситне капи течности, које настају при употреби спреј-бочица, представљају а. садржаја бочице. Техника а. широко се примењује у лечењу, у производњи козметичких средстава, средстава за чишћење и дезинфекцију, боја, лакова, пестицида, у нези намештаја и кожних предмета, у заштити од корозије и заштити намирница. После коначне забране примене фреона као погонског гаса у бочицама због разорног дејства на озонски слој (Монтреалски протокол, 1987), углавном се користи течни нафтни гас (смеса бутана и пропана). Индустрија а. у Србији развија се током 60-их („Мерима", „Албус"), а нестаје током 80-их година XX в. услед конкуренције великих светских произвођача. Потрошња аеросолних спреј-бочица у Србији је релативно велика: према подацима из 2007. увоз само дезодоранса био је 1.840 т (извоз 65 т), а лакова за косу 723 т (извоз 13 т). А. који настаје човековом делатношћу (сагоревање горива и отпадних материјала, саобраћај, металургија, металoпрерађивачка индустрија, производња и примена цемента, пестицида, механичка обрада дрвета и пластичних маса) садрже штетне токсичне, мутагене карциногене супстанције. Посебна опасност прети од честица пречника мањег од 10 μм, које при удисању ваздуха допиру до најситнијих алвеола плућа.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Марковић, „О аеросолима"; „На трагу фотохемијских реакција у топосфери Београда – настајање NO2, O3 и секундарних аеросола", ХП, 2002, 4; 2005, 3 ; П. Пфенд, Хемија животне средине, I, Бг 2009.

Петар Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЕРОТУНЕЛ

АЕРОТУНЕЛ, инсталација у којој се вештачки ствара равномерно ваздушно струјање, у циљу истраживања и одређивања аеродинамичких карактеристика модела летелица или њихових делова, направљених у одговарајућој размери. Добро изведен а. треба да има: контролисану и равномерну брзину у радном делу, што мање вртложности и узбурканости у струјању, што већу брзину постављања модела и пуштања а. у погон, што дуже време и што већу брзину мерења и што већи енергетски фактор (однос кинетичке енергије ваздушне струје у радном делу према утрошеној снази погонског мотора). Класични параметри на бази којих се врши подела а. су брзина у радном делу, конструктивна концепција, време рада, радни притисак, радни флуид, намена, итд. Према опсегу брзина које се постижу у радном делу а. се деле на: подзвучне, окозвучне, надзвучне и хиперзвучне. Постоје две основне конструктивне схеме а.: с повратним каналом (једна иста количина ваздуха струји кроз а. укруг) и с отвореним каналом (стално се нови ваздух узима из атмосфере и по проласку избацује у атмосферу). А. за домен мањих брзина најчешће је изведен с повратним каналом и у стању је да ради у дужим временским интервалима (континуално), док су његове погонске групе обично елисног или вентилаторског типа. Ова конструктивна схема пружа и могућност промене радног флуида у а., а у циљу промене услова испитивања у радном делу (кавитациони или водени тунел, а. с натпритиском, а. с инертним гасом, криогени а. итд). A. великих брзина обично је изведен по схеми отвореног канала (ваздух се из резервоара са натпритиском пропушта кроз радни део, а затим у атмосферу). У смислу принципа рада постоје и обрнуте конструктивне схеме: атмосфера – вакуум резервоар. Надзвучни а. ради у кратким временским интервалима – рафално (од две-три секунде до више десетина секунди).

001_AEROTUNEL-crtez.jpg

Трисонични а. је специјална вишефункционална експериментална инсталација с натпритиском, рафалног типа, у којој је могуће успостављање адекватног струјног поља у радном делу за испитивања модела у све три карактеристичне области брзина: подзвучној, окозвучној и надзвучној (слика 1). Најважнији део сваког а. је радни део, тј. део у којем је током испитивања смештен модел. Димензије радног дела морају бити доста веће од самог модела, тако да зидови не би реметили струјно поље око модела. Оне су пре свега условљене брзинским доменом и снагом погонске групе, која успоставља струјање у а. (потребна снага за погон сразмерна је димензијама попречног пресека његовог радног дела). Само највећи светски а. имају могућност да се у радни део сместе комплетне мање летелице и то само за испитивање при релативно малим брзинама. У случају окозвучних и надзвучних брзина у а. модели се обавезно израђују у прилично малој размери с обзиром на то да је потребна снага за погон а. сразмерна трећем степену брзине у радном делу. За ослањање модела у радном делу а. и за његово постављање у адекватан положај у односу на правац ваздушне струје користе се аероваге, које осим тога преносе аеродинамичке силе и моменте на одговарајуће мерне инструменте. Савремене аероваге су шестокомпонентне (независно се преносе три компоненте силе и три компоненте момента).

002_Pogled-iz-kolektora.jpg003_pogled-na-model-aviona-Orao.jpg

Први домаћи а., пројектанта Всеволода Сисојева, изграђен је у Ваздухопловно-техничком институту с ознаком Т-32, а пуштен у рад 21. V 1952. Од тада се модели наших авиона више не испитују у иностраним а. Водено-кавитациони тунел ознаке Т-33, пројектанта Слободана Зотовића, изграђен је у ВТИ, а пуштен у рад 1952. А. отвореног типа Т-31 истог пројектанта такође је изграђен у ВТИ 1954. Први над-звучни а. вакуумског типа АВБ-1 изграђен је на Машинском факултету у Београду. Пројектовао га је Мирослав Ненадовић, а у рад је пуштен 1958. Годину дана касније почео је с радом и а. истог типа Т-36, пројектован у ВТИ, пројектант С. Зотовић. Подзвучни а. АСБ-1, пројектанта М. Ненадовића, грађен је у периоду 1956−1958. на Маш. ф. (слика 2). Највећи домаћи подзвучни а. Т-35, изграђен у ВТИ (пројектант В. Сисојев), у оперативној је употреби од 1964. и има више измењивих радних делова (слика 3). Први хиперзвучни а. Т-34 изграђен је 1978. у ВТИ (пројектант Томислав Драговић). Трисонични а. Т-38, изграђен у ВТИ, у оперативној је употреби од 1986.

Вештачко струјање у а. око модела летелице, без обзира на начин његовог остваривања (вентилаторима, компресором, резервоарима са сабијеним/разређеним ваздухом, итд.) може се само донекле упоредити са стварним струјањем око ваздухоплова у лету. Да би се исходи аеродинамичких испитивања у а. могли користити, потребно их је поправити, узимајући у обзир дејство ометене струје ваздуха (тј. утицај зидова радног дела) као и дејство пораста брзине и притиска дуж осе радног дела. Ове корекције зависе од типа а., услова испитивања, поставке мерења итд.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ненадовић, „Експериментална истраживања у развоју концепта летелица", Споменица у част нових чланова САНУ, 1967, 30.

Зоран Стефановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЖДАЈА

АЖДАЈА, змијолико чудовиште, обично с више глава. Према веровању и предању живи у језерима и дубоким водама, одакле излази с намером да прождире људе и животиње. Назив а., као и други слични називи (у Србији, Босни, Црној Гори: аждаа, аждава, аждај, аждаха, аждер, еждер, ождаха, код бачких Буњеваца ждаја) позајмљеница је из персијског језика, која је до српског дошла преко турског (перс. aždaha, aždarha, тур. дијал. ajdaha). Може бити и синоним за алу, ламју и змаја. Среће се у веровањима и фолклору балканских Словена (северозападна граница простирања овог назива су подравски Хрвати, на западу Бела Крајина у Словенији, на југозападу Далмација). Према народним представама из Херцеговине а. је вишеглава змијурина која живи у језерима и која може прогутати и коња и јахача. Према веровању из Босне (Високо) имала је на глави „као сач", тј. оклоп, па је зато јунак није могао убити ударцем буздована, него једино ако јој мачем одсече главу. Код Срба и Бугара постоје веровања да а. настаје од змије када она напуни сто година и добије крила (Босна) или ако напуни 40 година и за то време је не види човек (Рожаје у Црној Гори). Према веровању с Косова (Средска), ако се смуку прекине реп, онда се део с главом надује, израсту му крила и грива и он постаје а. Према предању Бошњака с Пештера, а. која је живела у језеру, сабљом је посекао Алија Ђерзелез. По другом предању св. Сава је окаменио а. која је живела у виру реке Студенице и хтела да прогута момка и девојку. У народним приповеткама јунак се бори са а. поред језера, сече јој уши или је убија. Код многих народа позната је легенда како је а. заузела људима воду тражећи људске жртве. Убија је св. Ђорђе, а противници су јој змај, царевић, св. Илија, св. Ђорђе, св. Сава, Милош Обилић, Марко Краљевић, ђакон Стеван итд. Из тела мртве а. настале су поједине животиње – змије, гуштери, мишеви, мушице. Представе о а. код балканских Словена су хибридне. Настале су повезивањем народних веровања о али и ламји и књижевно-иконографских представа о дракону (змају).

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Бг 1994; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ур.), Словенска митологија. Енциклопедијски речник, Бг 2001.

Љубинко Раденковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗАЊА

АЗАЊА, село на Пиносавској површини. Налази се на путу Смедеревска Паланка – Колари – Смедерево, 10 км северозападно од Смедеревске Паланке. А. је насеље збијеног типа на 170–210 м н.в., овалног облика са радијалним распоредом улица. У околини је већи број заселака, насталих од некадашњих сезонских сточарских станишта. Савремено насеље основано је око 1720, а становништво је досељавано из динарских крајева, Косовско-метохијске области и из Браничева. Године 1921. имало је статус варошице са 10.281 житељем. У 2002. имало је 4.713 становника, од којих 97,3% Срба. У А. постоје основна школа (почела са радом 1864), православна црква, дом културе, библиотека, здравствена станица, пошта, земљорадничка задруга (основана 1894), циглана, млин и погон електротехничке индустрије „Искра". А. се помиње у епским песмама у контексту боја на Салашу 1804, као место из којег је војвода Вујица, уз Јанка Катића и Стојана Чупића, један од три главна актера овог догађаја.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.

Србољуб Ђ. Стаменковић; Мирјана Детелић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗАЊАЦ, Миодраг

001_Miodrag-Azanjac.jpgАЗАЊАЦ, Миодраг, флаутиста, универзитетски професор (Крагујевац, 9. XII 1932 – Београд, 9. II 1997). Дипломирао флауту на Музичкој академији у Београду 1958, у класи Ј. Срејовића, а усавршавао се у Паризу и Сијени. Упоредо градио концертну и педагошку каријеру, дајући велик допринос популаризацији флауте и проширењу литературе за овај инструмент. Као солиста, оркестарски и камерни музичар, члан Београдске филхармоније, Београдског дувачког квинтета и ансамбла „Musica humana", истицао се наглашеном лирском музикалношћу и сензибилитетом. Био је професор у музичким школама „Мокрањац" у Београду и „Др Милоје Милојевић" у Крагујевцу, затим и на Факултету музичке уметности у Београду. Као диригент и руководилац ансамбла „Хор флаута", који је 1977. формирао од својих студената, интегрално је извео Бахове и Хендлове сонате за флауту, као и Бахове трио сонате и Музичку жртву. Залажући се за српску музику, подстакао је десетак композитора (Е. Јосиф, И. Стефановић, В. Куленовић и др.) да напишу дела за овај јединствени ансамбл. Остварио је преко 200 трајних снимака за Радио Београд, а део њих је остао забележен и на албуму Уметност флауте (десет ЛП плоча, ПГП РТБ). Своје естетичке и педагошке идеје забележио је у необјављеном рукопису Време флауте. Иницијатор је фестивала камерне музике „Октоих" у Крагујевцу. Добитник је Oктобарске награде града Београда и низа признања за концертну, камерну и педагошку делатност.

Ана Котевска

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗБЕСТ

АЗБЕСТ (грч. sbesto": неугасив), технички назив за разне врсте хидратисаних силиката магнезијума (Mg), гвожђа (Fe), калцијума (Ca) и/или натријума (Na) влакнасте структуре. Структурно-хемијски, припада двема групама минерала: серпентинском а. и амфиболном а. Не сагорева и лош је проводник топлоте и електрицитета. Пре ограничења његове употребе, 70-их година
XX в., имао је врло широку примену: топлотнa и звучна изолацијa (нпр. азбест-дрвене плоче), производња азбест-цементног материјала, кровних плоча (код нас познатих као салонит, етернит), водоводних цеви, ватросталних тканина, заптивача на спојевима цеви и на вентилима (нпр. азбест-гума, клингерит), цедила у хемијској и у индустрији пића и јестивог уља, облога за кочнице друмских возила. Услед малих димензија влакана (дужина основног влакна је само око 5 μм), а. при преради прелази у аеросол и уноси се у организам пре свега дисањем. Попут осталих силикатних аеросола, изазива врсту силикозе – азбестозу (хронично обољење плућа), која може да се развије у малигно обољење. Највећа налазишта хризотилног а. су у Канади, Русији, САД, на југу Африке, Италији, Кипру. У Србији га има на више места у Шумадији и у околини Трепче. Експлоатише се у Страгарима (код Крагујевца) и у Корлаћама (код Рашке). У Србији је производња поливинил-хлорид-азбестних плоча за облагање подова (виназ-плоча) почела 1961 („Грмеч", Београд). Врхунац у производњи (17.700 т) достигнут је 1981. Под утицајем светских трендова 1991. производња је износила тек око 1.300 т.

ЛИТЕРАТУРА: М. Илић, С. Карамата, Специјална минералогија, Бг 1978.

Петар Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗБРЕСНИЦА

АЗБРЕСНИЦА, село у подножју Малог Јастрепца, у долини Бресничке реке. Налази се 11 км северно од пута Ниш–Прокупље, са којим је повезано локалним путем. Дисперзивног је типа и простире се на 310–369 м н.в. Чини га шест махала са родовским називима. Савремено село, под именом Доња Бресница, помиње се у турском попису 1444/45. Тада је имало 77 домова. Године 2002. А. је имала 853 становника, од којих 98% Срба. Село има православну цркву, основну школу, дечији вртић, месну канцеларију за три околна села и дом културе.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗБУКА

АЗБУКА, утврђени инвентар и редослед слова ћирилице и глагољице, чији је назив настао спајањем назива првог и другог слова црквенословенске азбуке, аз и буки, уз морфолошку адаптацију (финално -и замењено је наставком -a). Назив а. је аналогaн грчком → алфабет. У зависности од састава писма и поретка слова разликује се више типова ћирилске а., како историјских (старословенска, црквенословенска са националним варијантама) тако и савремених (српска, руска, бугарска итд.). У ширем смислу а. се користи и као назив за → фонографско писмо, али и за писмо у ширем смислу (нотна а., Морзеова а. итд.). Савремена српска а. има 30 слова, а њихов редослед је следећи: а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф, х, ц, ч, џ, ш. У данашњој српској а. назив слова једнак је гласу који се одговарајућим словом означава. У скраћеницама се ипак често употребљавају слоговни називи слова, нпр. РТС (ер-те-ес).

ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Бг 1971.

Jасмина Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗБУКВАР → БУКВАР

АЗБУКВАР → БУКВАР

АЗБУКОВИЦА

АЗБУКОВИЦА, крај на десној страни реке Дрине, у општини Љубовија. Према истоку се простире до планине Повлен, на северозападу до планине Јагодње, а на северу до планине Сокол. А. је брдско-планински крај, где се само уз корито Дрине налазе мале површине равног земљишта. Клима је умереноконтинентална, на планинама суб-планинска. Према Дрини се слива велики број речица и потока, међу којима је највећа Љубовиђа. Уз Дрину су алувијална, а на планинама доминирају смеђа кисела земљишта. Велике површине су под шумом, а у долини Трешњице је природни резерват белоглавог супа. А. обухвата површину од 356 км2, а 2002. у 27 насеља живело је 17.052 становника. Већинско становништво чине Срби (97,9%). Регионално средиште је мали град Љубовија са 4.130 становника. Остало су мала села од којих ни једно нема хиљаду становника. Ово је депопулациона средина, чему доприносе и негативан природни прираштај и миграције. Аграрна занимања ангажују половину активног становништва. Пољопривредне површине заузимају више од половине, а шуме трећину општинске територије. Значајна је производња воћа и квалитетног дувана. На овом подручју налази се пет рудника (олово, цинк, бакар, антимон, церурит), а главна саобраћајница је пут који се протеже долином Дрине између Лознице и Бајине Баште. Узводно од Љубовије налази се друмски мост преко Дрине.

001_Azbukovica.jpg

ЛИТЕРАТУРА: М. Павловић, Ј. Марковић, Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора), Бг 1996; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

Јован Ј. Илић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗДИЈА

АЗДИЈА (перс. azdе: обојен), богато извезен огртач, део властелинске и царске одежде у Византији. У XIII в. у истом својству јавља се и у Србији, под византијским утицајем. Атрибут коласта, који се уз њу редовно јавља, долази од мотива царских инсигнија у ткању (двоглави орао у кругу) или од богатог перваза (који иде свуд около, кола око огртача). У усменој епици коласта а. се везује искључиво за феудалну аристократију, односно за средњи век и време око Косовске битке. Помиње се увек заједно са свиленом марамом: „На јунаку коласта аздија, / Око врата свилена марама". Као одевни предмет, оличење је раскоши: „И пригрну коласту аздију, / Које данас ни у краља нема, / Отишло је тридес'т ћеса блага / Док изнутра уд'рио поставу, / А с лица јој ни хесапа нема, / Ту је много благо сатрошено" (Сестра Леке капетана). Због тога могу да је носе само одабрани: српски цар Степан, Милош Обилић, Топлица Милан и Косанчић Иван, краљ Вукашин, Марко Краљевић и војвода Кајица, Иван Звијездић и Максим Црнојевић, дакле искључиво српска средњовековна господа пре пада државе под Турке. Ретке изузетке чине прослављени јунаци новијих доба, нпр. Илија Смиљанић (Цмиљанић Илија и мостарски диздар). Представљајући статусни симбол, коласта а. у епици има и посебне функције. У песми Косовка девојка она се оставља као залог части, епског имена: „На, девојко, коласту аздију, / По чему ћеш мене споменути, / По аздији по имену моме" с јунаковим обећањем да ће девојку удати за свог побратима ако се жив врати из „табора честитога кнеза". У песми Обретеније главе кнеза Лазара кнежева глава се увија у коласту а. (претпоставља се кнежеву) и полаже у бунар на Косову пољу да се не скрнави на бојном попришту. Сличан поступак али у другом, ритуалном контексту понавља се кад српски цар Степан нађе напуштено дете на путу кроз планину (Наход Момир) па га увије у коласту а. и стави себи у недра.

ЛИТЕРАТУРА: С. Радојчић, Узори и дела старих српских уметника, Бг 1975.

Мирјана Детелић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗИЛ

АЗИЛ (грч. sulon: уточиште, скровиште; лат. asylum), место неприкосновености, сигурности и заштите где су се склањали невољници. Јавља се још у античко време, посебно у религијском контексту. Према Старом завету Мојсије је одредио шест градова у које су могли да се склоне они који су не својом кривицом постали крвници, тј. убили некога. У свим временима а. су обезбеђивали храмови и освећена места, а у средњем веку неприкосновено склониште за прогоњене биле су цркве и манастири. У Византији и хришћанским државама гарантовано је право уточишта у храму и његовом дворишту. На а. нису имали право убице, издајници и проневеритељи државног пореза. По Душановом законику (чл. 112, 113) а. се протезао на патријархов и царев двор, што је у складу са схватањем о светости патријархове и цареве личности и божанског порекла њихове власти („по милости Божјој"). За а. су проглашаване и читаве вароши, понекад и поједина приватна домаћинства. У прошлости су многи починиоци злочина тражили а. код имућнијих газда, које су их примале да би појачали радну снагу на својим имањима. Азиланти су се тако штитили од могућих казни, посебно крвне освете која је спадала у групу социјално-моралних обавеза преносивих с оца на сина. Етички погледи на зло које је учињено у одбрани достојанства, части и живота јасно успостављају разлику између дела и недела. Стога није било ретко да се починилац злочина склања како би се осујетило осветничко деловање. Заштићено место било је и гроб на који би се склонила особа у невољи. Посебна врста је политички а. који траже противници режима оне државе коју су принуђени да напусте. Током егзодуса становништва с јужнословенског подручја крајем XX в. многи су тражили а. у другим европским државама, те у жаргону за себе говоре да су азиланти, тј. штићеници те државе. Данас се под а. подразумевају и установе за незбринуте, болесне или малолетне особе.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Гардашевић, „Патријаршијски и царски двор као места азила по Душановом Законику", Гласник СПЦ, 1947, 5; Д. М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, Бг 1958; В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Бг 1973; Б. Јовановић, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Н. Сад 2000.

Весна Марјановић; Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗИМСТВО

АЗИМСТВО (грч. zumo": бесквасан), у средњовековној Србији синоним за римокатоличанство. Назив је утемељен на пракси римокатолика да у Литургији користе хлеб умешен без квасца (usus panis infermentati). То је једна од основних обредних разлика између православних (који се држе новозаветног текста користећи у Литургији квасни хлеб) и римокатолика (који се држе праксе Јевреја да Пасху славе бесквасним хлебом). Душанов законик наређује да се верници који су прешли у а. опет врате у православље, у противном да се казне по Закону св. отаца. Српска патријаршија постављала је протопопове по градовима где су живели римокатолици с циљем да их преобрате из латинске вероисповести. Како овог прописа нема у византијском праву, верује се да је изазван офанзивом фрањеваца у Босни и покушајем папе Климента III да 1343. потчини Свету гору и Србију. Није познат ни један пример санкција против римокатолика.

ИЗВОР: Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Бг 1980.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Брија, Речник православне теологије, Бг 1997.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗОРСКИ АНТИЦИКЛОН

АЗОРСКИ АНТИЦИКЛОН, пространа област високог ваздушног притиска која је током већег дела године стационирана изнад Атлантског океана у близини Азорских острва. У њој доминирају спора кружна силазна кретања ваздуха, над северном полулоптом у смеру казаљке на сату, а над јужном у супротном смеру. Нагомилава се сув ваздух који је тежи од влажног и доноси ведро и стабилно време, лети топло, а зими хладно. Један је од два пола формирања времена у Европи и Средоземљу, на северу Африке и истоку Америке. Други пол је Исландски циклон – поље ниског ваздушног притиска. Изразита активност оба пола доноси северној Европи кишу, а јужној, укључујући Србију, суво време. Ослабљени притисци у оба центра доносе кишу јужној, а суво време северној Европи. Различите фазе деловања смењују се без правила.

ЛИТЕРАТУРА: J. Hurrel, „Decadal Trends in North Atlantic Oscillation and Relationships to Regional Temperature and Precipitation", Science, 1995, 269.

Гордана Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗОТАРА ПАНЧЕВО

АЗОТАРА ПАНЧЕВО, фабрика за производњу минералних ђубрива и једини произвођач амонијака (NH3) и карбамида (урее) у Србији. Изградњи А. П., која је била поверена америчкој инжењеринг фирми „Chemical Construction Corporation" (CHEMICO), претходило је оснивање Инвеститорске групе за изградњу фабрике азотних ђубрива (1952). Први радови отпочели су 1959. Рад Хемијске индустрије Панчево (ХИП) и производња азотних ђубрива на бази NH3 започели су пуштањем у рад синтезног компресора 27. XI 1962. То је било једно од најмодернијих постројења ове врсте у свету, а изграђено је по технологији француске фирме „Kaltenbach". Прве грануле кречног амонијум-нитрата, под именом KAN, произведене су у ноћи између 31. XII 1962. и 1. I 1963. У другој фази развоја до краја 1969. проширени су капацитети за производњу NH3, азотне киселине (HNO3) и KAN-а и изграђена постројења за производњу карбамида по технологији америчке фирме „CHEMICO" и NPK ђубрива (по технологији америчке фирме „TVA"). У периоду 1979−1985. извршена је модернизација капацитета за производњу минералних ђубрива и азотних једињења и изграђено је постројење за производњу NH3, капацитета 938 т дневно (по базном инжењерингу „Kellogg"). У НАТО бомбардовању 15. и 18. IV 1999. оштећено је постројење за производњу NH3 „Амонијак III", разорен је и у потпуности онеспособљен за рад погон за производњу комплексног минералног ђубрива NPK. Почетком 2000. овај погон је саниран. Крајем 2004. почела је производња мешаног NPK ђубрива различитих формулација. Након извршене реконструкције погона NH3 у 2007, повећан је капацитет на 1.050 т дневно. Исте године отпочела је и производња течног ђубрива UAN (уреа амонијум-нитрат). A. П. приватизована је у мају 2006, али је, због неиспуњавања одредаба купопродајног уговорa, почетком јануара 2009. уговор раскинут и донет програм реструктурирања А. П. Конверзијом државних дугова А. П. већински власник постало је ЈП „Србијагас". Програмом реструктурирања предвиђена су значајна улагања у реконструкцију и модернизацију погона амонијака у циљу смањења потрошње природног гаса, изградња постројења за производњу комплексних NPK ђубрива, проширење капацитета за производњу KAN, као и улагања у заштиту животне средине. Поред минералног ђубрива производе се и анхидровани NH3, HNO3 техничког и пурум квалитета, амонијум-нитрат техничког квалитета и азотни раствори. Од индустријски компримованих гасова A. П. производи угљен-диоксид, синтезни гас, индустријски ваздух, кисеоник, азот, аргон и водоник. Поред основне делатности бави се и услужним делатностима (инжењеринг и консалтинг у земљи и иностранству, односно трансфер знања и иновација у производњи и одржавању). A. П. је специјализована и за лучки транспорт (који обухвата утовар, истовар и претовар пакованих и расутих терета).

ИЗВОРИ: Архива предузећа; Документација Привредне коморе Србије.

Соња Мировска; Векослав Шошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗОТАРА СУБОТИЦА

АЗОТАРА СУБОТИЦА, фабрика за производњу азотних и комплексних ђубрива. Изграђена је у оквиру фабрике за производњу минералних ђубрива „Зорка" из Суботице. Настала је као последица развоја аграра и готово стогодишње традиције хемијске индустрије у Суботици. Одлука о изградњи фабрике, као и инвестициони програм, донети су 1977, а пробна производња отпочела је 1986/87. Касније се осамосталила као А. С. Производња ђубрива базирана је на нитрофосфатном поступку по лиценци фирме „Stamicarbon" из Холандије. Базни инжењеринг поставили су француски „Krebs", амерички „Wеаthеrlu" (који је испоручио и постројење за производњу азотне киселине) и немачки „P.H.B". Погони за припрему индустријских вода и прераду отпадних вода раде по лиценци француске фирме „Degremont". Пројектовани капацитети за производњу комлексних ђубрива NPK и NP различитих формулација, као и кречног амонијум-нитрата KAN и AN ђубрива, износили су 500.000 т годишње. Производња азотне киселине (HNO3) концентрације 60% омогућавала је производњу 300.000 т/год. комплексних NPK ђубрива и 200.000 т/год. KAN-а. Овај однос се мењао у зависности од захтева тржишта. И поред најсавременије опреме у југоисточној Европи, фабрика није могла да оствари производни континуитет и рентабилно пословање, што је довело до стечаја и продаје предузећу „Азохем" из Суботице (2007), те је фабрика прешла у приватно власништво. Производња у А. С. је, након обустављања 2003, поново покренута 2007. Одустало се од претходно пројектоване технологије, а ради обезбеђења рентабилног пословања формирана је нова флексибилнија линија за производњу азотних и комплесних NPK и NP ђубрива широког асортимана прилагођеног потребама тржишта. Са техничко-технолошког аспекта фабрику чине погони за производњу минералних комплексних и азотних ђубрива, погони за манипулацију сировинама и готовим производима (с модерном линијом за паковање и палетизацију производа), котларница, службе машинског и електро-инструменталног одржавања, као и сопствена линија за производњу ПЕ врећа. Планирана производња је 180.000–200.000 т комплексних ђубрива, а више од половине производње намењено је извозу.

ИЗВОРИ: Архива предузећа; Документација Привредне коморе Србије.

Соња Мировска; Векослав Шошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЗРИЕЛ, Виктор Давид

АЗРИЕЛ, Виктор Давид, архитекта, грађевински предузимач (Београд, око 1875 – Београд, 1942). Грађевински факултет завршио у Бечу. По повратку у Београд, од 1906. краће време се бавио својом струком. Материјално обезбеђен, посветио се изучавању јеврејске прошлости и традиције. Његово име се везује за само две грађевине подигнуте у Београду. Прва је зграда Синагоге у улици Цара Уроша, срушена у II светском рату, на којој је А., као руководилац радова на изградњи, извршио неке измене у пројекту Милана Капетановића. Друга, за историју архитектонског стваралаштва на тлу Србије много значајнија грађевина, јесте робни магацин у улици Краља Петра 16, саграђена 1907. Зграду је пројектовао и извео за банкара Бенциона Булија у стилу бечке сецесије. Основни материјал, како за конструкцију, тако и за декорацију фасаде, било је гвожђе које је на светској архитектонској сцени добило доминантну улогу тек од средине XIX в. Ентеријерски обједињујући сва три нивоа објекта у целину, унутар које доминирају галерије и мост, А. је приликом извођења смелих распона применио челик у конструкцији, а у обликовању фасаде први пут у Србији употребио форму „зида завесе". Према сведочењима, нацисти су га стрељали 1942.

001_Sinagoga-u-Beogradu.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Г. Гордић, Архитектонско наслеђе града Београда, I: Каталог архитектонских објеката на подручју Београда 1690–1914, Бг 1966; Биографије. Српска архитектура 1900–1970, Бг 1972; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815–1914, Бг 1981.

Бранка Ланцош-Малдини

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АИДИН, Радослав

АИДИН, Радослав, властелин (?, крај XIV – ?, почетак XV в.). На основу имена (Aidin) може се закључити да је Турчин. Као зналац турског, а можда и татарског језика, ишао у дипломатске мисије Татарима и Турцима. Константин Филозоф описује како је деспот Стефан послао А. ка Тамерлану (1403) да утврди неки споразум и избави деспотову сестру Оливеру која је заробљена са Бајазитовим двором (1402). А. је испословао Оливерино ослобађање и довео је у Србију, па обавестио деспота Стефана о Тамерлановим плановима да крене у освајање Запада, али не са истока и преко мора, него са севера и копном. Када је султан Муса постао господар европског дела Турске, деспот Стефан је послао А. да измоли од Мусе шта је обећао. Султан није поштовао дато обећање, па се А. вратио и на повратку пренео кости Вука Лазаревића у Србију (1411), упозоривши деспота Стефана да се са Мусом може живети само у рату.

ИЗВОРИ: К. Куев, Г. Петков, Събрани съчинения на Константин Костенечки, Софија 1986; В. Јагић (ур.), Константин Филозоф и његов Живот Стефана Лазаревића деспота српског, Г. Милановац 2004.

Милош Благојевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АИК БАНКА, НИШ

АИК БАНКА, НИШ, агроиндустријско-комерцијална банка. Њена претеча је Интерна банка Агрокомбината „Ниш", основана 1976. са циљем обављања финансијских трансакција између многобројних организационих јединица Агрокомбината по целој југоисточној Србији. Укидањем интерних банака у Југославији, Интерна банка АИК-а започела је период трансформације почетком 1990. да би 1993. прерасла у пословну, Агроиндустријско-комерцијалну банку АИК Банка Ниш, ДОО. Као оснивачи банке региструју се: Штедно-кредитна организација АИК Б. у име чланица бившег АИК-а, Акционарска банка АИК Банка – Зајечар и АИК Холдинг – Јагодина. Од 1995. AИK Б. се региструје као акционарско друштво (АД), број оснивача акционара нараста на преко 500, а трајни капитал банке се вишеструко увећава да би 31. XII 1995. достигао 40 милиона немачких марака. Од 1995. успела је да увећа своје ресурсе са 21,8 на 981,6 милиона евра колико су износили на крају 2007. У оквиру банке послује 77 организационих делова – филијала, експозитура и шалтера, у којима је запослено 423 радника. Дугогодишњи генерални директор, а данас председник Управног одбора банке, је Љубиша Јовановић. Према објављеној годишњој ранг листи банака југоисточне Европе лондонског финансијског магазина Finance Central Europe Magazine, у Србији и Црној Гори у 2003. АИК Б. је по снази капитала и стопи приноса на имовину била на првом месту, а по бруто профиту на другом. Према подацима Народне банке Србије за 2007. заузела је прво место у Србији по бруто добитку, бруто добитку по запосленом, стопи приноса на капитал и на имовину, учешћу капитала у пасиви, учешћу пласмана у активи, а друго место по висини капитала. Добитник је награде Привредне коморе Србије (2006), пoвeљe „Капетан Миша Анастасијевић" (2007) и награде Медија Инвест Нови Сад за најбољу банку у Србији.

ИЗВОР: Архива банке.

Новица Ранђеловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АИК БАЧКА ТОПОЛА

АИК БАЧКА ТОПОЛА, предузеће за пољопривредну производњу и лаку металну индустрију. Основано 1. IX 1975, договорно је обједињавало земљорадничке задруге и пољопривредна добра у општини Бачка Топола. Располагало је великим земљишним поседом, а у саставу агроиндустријског комбината деловали су: Завод за унапређење пољопривреде, „Житокомбинат", ИМ „Топола", „Агробачка", ПД „Дожа Ђерђ", ПД „Криваја", ПТП „Панонија", ПД „Победа", ПД „Зобнатица", ПЗ „Бачка Топола", ЗЗ „Бајша", ЗЗ „Гунарош", „Орахово", ЗЗ „Његошево", ПД „Пачир", а 1983. прикључује се ПИК „Моравица", док се 1986. издваја „Живиносток". Основна делатност АИК-а је производња житарица и прехрамбених производа од житарица. У току свог постојања запошљавао је више хиљада радника и коопераната, те представљао покретачку снагу развоја пољопривреде у северној Бачкој. Распадом савезне државе губи тржишта са којима је пословао, али спремно улази у период транзиције и трансформације власничких односа. Докапитализација је обављена почетком 90-их и 62% предузећа већ тада се налазило у приватним рукама. Од бивших ОУР-а власници над акцијама постајали су само они који су извршили уплату, а комбинат остаје деоничарско друштво у мешовитој својини са потпуном одговорношћу. Успешна приватизација довршена је 2000, од када АИК успева да унапређује, развија и повећава како пословање, тако и земљишни фундус.

ИЗВОРИ: Архива предузећа; Историјски архив Суботице.

Зоран Вељановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АИК НИШ

АИК НИШ, предузеће за пољопривредну производњу, прераду хране, трговину, угоститељство и туризам. Формирано почетком 1974. под називом Агрокомби-нат „Ниш, Експорт–Импорт", оно је удружило највеће нишке снабдеваче храном: „Житопек", „Пољопромет" и „Ангро-промет". Њима су се потом придружили: „Житопромет", Нишка млекара, Фабрика сточне хране, „Семе", „Промет", „Уготурс", Служба одржавања и Заједничке службе (сви из Ниша), те „Победа" – Доње Црнатово, „Слемен" – Сокобања, „Тимок" – Сврљиг, „Напредак" – Дубово, „Пасјача" – Житорађа, „Избор" – Минићево, „Таламбас" – Бабушница и „Извори" – Бела Паланка. Комбинат је био трећи по величини пословни систем на територији Нишког региона (иза Електронске и Машинске индустрије – Ниш) и други по величини у области агроиндустрије Србије (иза ПКБ – Београд). Генерални директори били су: Трифун Марковић (до краја 1974), Драгољуб Милојковић (1974–1981) и Владимир Петровић (1981–1992). У почетку су главне инвестиционе активности биле усмерене на изградњу силоса за жито у Нишу, млинско-пекарског комплекса у Прокупљу, пекаре у Алексинцу и других капацитета у области пољопривреде и прехрамбене индустри-је. Преостали агрокапацитети с подручја Општине Ниш (пољопривредне задруге из Доње Трнаве, Трупала, Веле Поља, Новог Села и Хума), затим са подручја општине Бела Паланка (ПИК „Бела Паланка") и Житорађа (ЗЗ „Будућност") придружене су 1979. Комбинат је тада чинило 60 правних субјеката, а пословно подручје простира-ло се на 28 општина у четири тадашња региона (Нишки, Тимочки, Краљевачки и Јужноморавски). У следећем инвестиционом циклусу гради се нова млекара у Нишу капацитета 105.000 л дневне прераде млека, као и мања млекара у Сврљигу. Наредних година комбинату се придружују: ПИК „Ниш" – Горњи Матејевац, ЗЗ „Сићево", ЗЗ „Малча", ЗЗ „Јелашница", „Нишка пивара", ЗЗ „Белотинац" и ЗЗ „Пуковац". Агрокомбинат 1982. запошљава 6.049 радника, уз 1.000 удружених земљорадника и 10.000 коопераната. Претежан део агрокапацитета с подручја тадашњег нишког региона прикључен је 1984. Након ових додатних интеграција АК Ниш преименован је у Агроиндустријски комбинат Ниш. Тако разуђена и хетерогена организација имала је потребе и за организованијим научноистраживачким радом. Институт „Агроразвој" је 1986. формиран као научноистраживачка јединица, а за његове потребе је сазидана и опремљена нова зграда с лабораторијом. Новоформираном Институту организационо се припаја Завод за пољопривреду (Ниш) и Интерна банка „Агробанка". Крајем 80-их година долази до слабљења заједништва међу чланицама АИК Н., а након неуспеле трансформације у сложено предузеће у току 1991. практично долази до распада комбината: већина чланица овог великог пословног система иступају из његовог састава и конституишу се као независни правни субјекти. Почетком 1993. долази до замрзавања пословања АИК Н. До извесног побољшања дошло је почетком 1994. када се као главни оснивач АИК-а јавља АИК Банка. Она је измирила затечене обавезе предузећа и постала оснивач АИК-а с око 90% капитала. Основна делатност таквог АИК-а је трговина на велико свим врстама робе и спољна трговина. Стално је запослено свега 4 радника, а основна средства којима Фирма располаже су симболична. Тако је од некада великог регионалног агросистема остало само име, незнатан обим и структура делатности под потпуном контролом АИК Банке АД Ниш.

ИЗВОР: Архива предузећа.

Новица Ранђеловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АИК СВЕТОЗАРЕВО

АИК СВЕТОЗАРЕВО, предузеће за производњу пољопривредних производа и механизације и трговину. Формирано је 1979. удруживањем десет организација из области пољопривредне производње, прераде и промета. Средином 80-их, систем су чиниле радне јединице с територије општине Светозарево, којима су биле прикључене и организације из суседних општина. Област примарне производње чиниле су: РО „Морава", ЗЗ „Сава Цветковић", ЗЗ „Слога" у Драгоцвету, ЗЗ „Јединство" у Великом Поповићу и ЗЗ „5. септембар" у Свилајнцу. У области прераде пословали су: Прехрамбени комбинат „Житомлин", Индустрија месних производа и конзерви „Јухор" и Јагодинска пивара. Област промета и угоститељства чиниле су РО за промет робе на велико и мало „Морава" и РО за угоститељство „Палас". Специјализоване организације биле су: Ветеринарска станица, Пољопривредна станица, РО за пружање транспортних услуга „Јухортранс", РЗ за комерцијалне послове, Интерна банка, РО графичко-издавачка делатност „Нови пут", РО за промет на велико и мало „Драгоцвет" и РО „Корона". АИК С. је 1985. имао 5.687 запослених и 67 милијарди динара оствареног промета. Систем је, уз више трансформација, пословао у оваквом саставу до 1990, када су се његове чланице раздружиле. Предузеће под називом АИК С. постоји до 29. VIII 1995, када је променило назив у ДП АИК „Јагодина". Предузеће је 2002. било са потпуним друштвеним капиталом, а основало је два зависна предузећа „Хранапродукт" и „Експорт--импорт". У поступак приватизације је ушло као корисник и поседник 700 ха обрадивих површина, 40 ха воћњака и више објеката за тов јунади. После неуспеле приватизације, 2003. уведен је стечај. Решење о покретању принудне ликвидације донето је 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Светозарево, специјално издање месечног часописа Пословна политика, Бг 1986; З. Марковић, Трговина „Морава", Свет. 1992.

Дејан Танић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АИК ТИМОК, ЗАЈЕЧАР

АИК ТИМОК, ЗАЈЕЧАР, предузеће за пољопривредну производњу, прерађивачку индустрију и трговину. Настало је обједињавањем производње, прераде и промета пољопривредних производа на подручју региона Зајечар. Јединствен агроиндустријски комбинат „Зајечар" настао је 1. I 1976. У његов састав ушло је девет радних организација (РО): „Задругар", Пољопривредно добро (ПД) „Салаш", „Житопромет", „Импаз", Фабрика пива „7. септембар", „Тимок", Воћно-лозни расадник, „Тимок-комерц" и Угоститељско-туристичка организација „Србија", а током свог развоја комбинат се ширио. АИК „Зајечар" се бавио примарном пољопривредном производњом, пре свега пшенице и кукуруза али и воћно-лозног садног материјала. Највећи земљишни посед у комбинату имали су 1982. ПД „Зајечар" (радио у оквиру РО „Задругар") од 4.900 ха и ПД „Салаш" са 4.000 ха. Прерађивачка делатност обухватала је млинско-пекарску и месну индустрију, прераду воћа и поврћа, млека и млечних производа, производњу пива и других пића, индустрију сточне хране итд. Веома је успешна била индустрија меса Тимок (настала још 1956) која је 80-их запошљавала 670 радника и имала просечна дневна клања 100–120 комада говеда и 200–250 комада свиња. АИК „Зајечар" се 1986. реорганизовао и преименовао у АИК „Тимок – Зајечар", а у свом саставу имао је 15.903 радника. Овако организован ради до 1991. када је отворен стечајни поступак који је окончан поравнањем пред надлежним судом 1992. Године 1993. АИК „Тимок" ушао је у састав Индустрије меса са хладњачом „Yes – Тимок" а. д. Зајечар.

ИЗВОР: Историјски архив Зајечар.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вељковић и др. (ур), Зајечар и околина, Зајечар 1974; М. Цековић, Д. Николић, 60 година Житопромета, Зајечар 2007.

Надежда Педовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АИК ШАБАЦ

АИК ШАБАЦ, предузеће за пољопривредну производњу, прерађивачку индустрију и трговину. Формирано је 17. XI 1977. од пољопривредних и прехрамбено-индустријских предузећа из општина Шабац, Богатић, Владимирци и Коцељева, а у његовом саставу били су: „Ратаркоп" Шабац, „Шапчанка", Кланица Шабац, Млекара Шабац, Сточарско-ветеринарски центар Шабац, „Шабацпромет", Агроиндустрија „Житоратар" Шабац, „Мачванин" Богатић, Млинска индустрија „Лала Станковић" Богатић, ПИК „7. јул" Дебрц, ПИК „4. октобар" Владимирци, ПИК „23. септембар" Коцељева, Завод за пољопривреду Шабац, Фабрика шећера у изградњи Шабац, „Воћар" Шабац, АИК банка Шабац, Радна заједница службе заједничких послова Шабац. Главне делатности биле су производња житарица, индустријског, повртног биља и воћа, индустријска прерада воћа, поврћа, меса, млека, житарица, дорада семена, производња садног материјала, алкохолних пића, меда и шећера. АИК Ш. имао је развијену трговинску службу организовану првенствено ради промета пољопривредног репроматеријала на велико и мало, пољопривредних машина, опреме и разних делова за промет животних намирница. Својом пекаром покривао је територију четири општине и снабдевао већи део становништва хлебом. Имао је службу за аутотранспортне услуге, занатске услуге металске и грађевинско-столарске струке, фабрику цигле и црепа (Дреновац), живинарску фарму и инкубаторску станицу (Владимирци). Располагао је с три фабрике сточне хране и десетак силоса и великих магацина за смештај житарица, а у југословенским размерама био је велик извозник воћа, поврћа, јунећег меса, алкохолних пића, резане грађе и шумских плодова. Током 80-их година XX в. АИК Ш. је био четврти агрокомбинат по величини, а тринаести међу тадашњим предузећима читаве СФРЈ. За тринаест година постојања изградио је око 20 фабрика прехрамбене индустрије и преко 50 складишних капацитета од којих су најзначајнији силоси у Шапцу, Богатићу, Лозници, Петловачи, Дебрцу и Драгињу. Комбинат је располагао с око 16.000 ха друштвеног земљишта у Мачви, Поцерини и Посаво-Тамнави. На том земљишту је подигао велике плантаже воћа (јабука, крушака, шљива, вишања, малина, купина, брескви и кајсија). Такве плантаже подизане су и на сељачком поседу, уз финансијску и стручну помоћ ове фирме. У сточарству су подизане фарме и на друштвеном и на приватном поседу који је обухватао територију пет општина и површину од 214.000 ха обрадивог пољопривредног земљишта. Само на приватним фармама било је 47.000 музних крава. Годишње је товљено 10.000 јунади и 150.000 свиња. На тим поседима били су изграђени и заливни системи, који су касније, 90-их година, у хаотичној приватизацији порушени. АИК Ш. је имао 7.500 запослених, од чега 500 стручњака разних профила с факултетском спремом, 25 магистара и 8 доктора наука. Имао је стручне тимове за све гране у аграру. Располагао је огромном пољомеханизацијом, машинским парком свих врста возила. У саставу комбината била су два института (за ратарство и за сточарство), завод за пољопривреду и сточарско-ветеринарски центар. Директори су били: Ђорђе Станимировић (1977–1978), Ненад Смиљанић (1978–1982), Милош Васић (1982–1986), Драгољуб Дража Михаиловић (1986–1988) и Живојин Матић (1988–1990). Почетком децембра 1989. наредбом Председништва СР Србије АИК Ш. растурен је на 105 саставних делова, а правно је престао да постоји 1. I 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Подринско-колубарски регион, Шабац 1982.

Добрило Аранитовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈАЗ ПАША

АЈАЗ ПАША, босански и херцеговачки санџак-бег, паша (? − Босна, пре VII 1490). Његово порекло није познато, сматра се да потиче из хришћанске породице. У изворима се јавља 1470. као босански санџакбег, када се умешао у спор синова херцега Стефана око очеве заоставштине, подржавајући херцега Влатка. Са 30.000 војника продро је 1472. у Хрватско Приморје, Истру и Фурланију, све до Удина. Од 1475. налазио се на Порти, босански санџак-бег поново постао 1477, наредне 1478. управљао је Херцеговачким санџаком, а затим Ћустендилским. Од 1481. до 1483. био је поново на положају херцеговачког санџак–бега. Освојио је Нови (Херцег Нови), последњи остатак херцегове земље (децембар 1481 − јануар 1482), због чега је награђен титулом паше. На месту босанског санџак-бега налазио се 1483−1484. У Сарајеву је подигао џамију, мектеб (основну школу), хамам и водовод, а у Високом мектеб, водовод, хамам и мост преко реке Босне.

ЛИТЕРАТУРА: И. Божић, „Херцеговачки сан-џак-бег Ајаз", ЗФФ, 1948, 1; Х. Шабановић, Двије најстарије вакуфнаме у Босни, Сар. 1951.

Александар Крстић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈАЛА, Франсиско

АЈАЛА, Франсиско (Ayalа, Francisco Ј.), генетичар, универзитетски професор (Мадрид, 12. III 1934). Дипломирао физику (1955) на Универзитету у Мадриду. Од 1961. живи у САД, где је на Универзитету Колумбија у Њујорку магистрирао (1963) и докторирао (1964) из области генетике. Био је истраживач сарадник на Рокфелеровом Универзитету у Њујорку (1964−1971) и доцент са праксом у лабораторији чувеног еволуционисте Теодосиуса Добжанског. Од 1971. радио на Калифорнијском Универзитету у Дејвису, а од 1987. у Ирвајну. Почасни је доктор више универзитета, члан неколико академија и стручних тела, те почасни члан Друштва генетичара Србије (од 1980) и инострани члан САНУ (од 2003). Са његовом Лабораторијом остварује се вишегодишња сарадња кроз заједничке пројекте и размене стручњака у оба смера, у чему посебно учествују Катедра за генетику Биолошког факултета и Одељење за генетику Института за биолошка истраживања у Београду. Стручњак светског угледа за проучавање генетичких основа еволуционих феномена у живој природи, А. је до сада објавио више од 900 радова и написао (уредио) око 30 књига у којима се бави начином, узроцима и пореклом еволуционих процеса, од популационо-генетског до молекулског нивоа. Неколико пута држао предавања у Србији, учествовао у раду научних симпозијума и конгреса, објавио више заједничких радова и сарађивао на истраживачким пројектима са генетичарима из Србије, позивајући их често да у САД одрже предавања о своме раду. Неколико млађих асистената и наставника из Београда усавршавало се у његовој Лабораторији на Калифорнијском Универзитету, а троје њих тамо је урадило и одбранило своју докторску дисертацију.

ДЕЛА: Modern Genetics, Menlo Park 1984; Variation and Evolution in Plants and Microorganisms, Washington 2000; Systematics and the Origin of Species, Washington 2005; Handbook of Evolution, II, Weinheim 2005; Darwin and Intelligent Design, Madrid 2006; Darwin's Gift to Science and Religion, Washington 2007; Human Evolution, Trails from the Past, Oxford 2007; „Darwinism and Its Discontents", J. Hist. Biol., 2007, 3; „Nucleotide Variation in the Ddc Gene in Natural Populations of Drosophila Melanogaster", J. Genetics, 2007, 86; „Science, Evolution, Creationism", PNAS USA, 2008, 105.

Драгослав Маринковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈАН

АЈАН (тур. првак, великаш), истакнута личност у исламским земљама. У Турском царству а. је у почетку означавао угледног човека обласног значаја, а од XVIII в. представника земљопоседничког сталежа који је обављао политичке и управне функције у кадилуцима и нахијама (ајанлук), а често и поједине послове из надлежности централне власти (разрезивање и убирање пореза, обезбеђење реда и мира, командовање војском, управљање вакуфима, преношење обавештења из државних установа). Изборни принцип приликом добијања ајанског звања у том периоду замењен је наследним. Порта је безуспешно покушавала да сузбије њихов растући утицај и искључи их из провинцијске управе. Током владавине Селима III (1789–1807) и Махмуда II (1808–1839), утицај вилајетских а. на збивања у Царству огледао се и у честом супротстављању централној власти. Упркос разним покушајима реформи тек је Махмуд II 30-их година XIX в. срушио моћ а. У капетанијама Босанског пашалука ајанлук су поседовали наследни капетани. Спој капетанске и ајанске функције учинио је капетане неоспорним господарима у кадилуцима и политичком снагом која је ограничавала власт везира. Отворено су се супротстављали спровођењу реформи. Делом и уз помоћ херцеговачких а. које су предводили Али-паша Ризванбеговић и Смаил-ага Ченгић, Махмуд II је савладао побуну Хусеин-капетана Градашчевића (1831). Средином XIX в., интервенцијом Омер-паше Латаса, уништена је моћ муслиманског беговата у Босанском пашалуку. Потомци неких а. прозвали су се Ајановићи.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ф. Милер, Мустафа-паша Байрактар, Москва–Ленинград 1947; А. Сућеска, Ајани, Сар. 1965; Y. Ozkaya, Osmanlı Imparatorluğunda Ayanlık, Ankara 1977.

Жељко Вујадиновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈАТ → ТРЕМ

АЈАТ → ТРЕМ

АЈВАЗ, Милан

001_Ajvaz-Milan.jpgАЈВАЗ, Милан, глумац (Српски Крстур, Банат, 17. III 1897 – Београд, 28. III 1980). Обућарски занат завршио 1914. у Сегедину и као обућарски радник радио у Пешти (до 1915), Бечкереку (1918) и Београду (од 1920). Посећујући поподневне представе у Народном позоришту (НП), одлучио је да се посвети глуми. Уписао тек основану Глумачко-балетску школу 1921. и завршио је 1924. Међу његовим професорима били су и чувени уметници Петар Добриновић, Јуриј Ракитин и др. Ангажован у НП у Београду као привремени (1922–1923), а потом и као стални члан (1924–1928). Добивши наследство, прекинуо је ангажман почетком 1929. и путовао у Париз, Беч, Берлин, Пешту и Праг где је стекао додатно образовање. По повратку у земљу, био члан Новосадско-осјечког позоришта (1930–1934), Хрватског народног казалишта у Загребу (1934–1936), НП Дунавске бановине (1936–1941) и Српског народног позоришта у Новом Саду (1944–1947). Члан Југословенског драмског позоришта био је од 1947. до 1963. када је пензионисан, али је наставио да игра до 1974. Као гост играо у Атељеу 212 (Аркулин, М. Држић, Аркулин, 1959) и у Позоришној групи Удружења филмских глумаца Србије, у којој је последњи пут у животу играо на сцени (Петар, Ј. С. Поповић, Кир Јања, 1977). Снимао емисије у Радио Београду (1949–1969), играо на телевизији и у једанаест домаћих филмова (1950–1966), међу којима је најпознатији Бакоња фра Брне. А. припада школованој генерацији глумаца која је после I светског рата стекла професионално образовање у првој српској високошколској установи. Остварио је близу 300 улога, од епизодних до главних, у разноврсном домаћем и иностраном репертоару, класичном и савременом, потврђујући се у свим жанровима. Многе ликове је обележио особеном индивидуалношћу и по њима остао запамћен. Добитник је Савезне награде Владе ФНРЈ (1949), Стеријине награде за улогу Шербулића у Родољупцима Ј. С. Поповића (1956) и Седмојулске награде за животно дело (1971). Одликован је Орденом рада I реда (1959) и Орденом заслуга за народ са златном звездом (1977).

ЛИТЕРАТУРА: Југословенско драмско позориште 1948–1973, Бг 1973; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Бг 1979; К. Шукуљевић-Марковић, Позоришно дело Милана Ајваза 1897–1980, Бг 1997.

Ксенија Шукуљевић-Марковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈВАЛИЈА

АЈВАЛИЈА, рудник олова и цинка код Приштине, у атару села по којем је назван. Интензивна истраживања лежишта започета су пред II светски рат, када је изграђено извозно окно са два коша дубине 80 м, урађени хоризонти и изграђен вентилациони поткоп из долине реке Грачанке. У току II светског рата рудник није радио. После ослобођења активности су настављене и 1952. почела је подземна експлоатација. Просечан садржај метала у руди износио је 8–12% олова, 14–17% цинка и 80–100 г/т сребра опадајући са већом дубином. У концентратима олова и цинка добијане су значајне количине кадмијума и бизмута. Руда је транспортована до утоварне станице Бадовац, а одатле, с рудама из рудника Бадовац и Кишница, железницом до Звечана где је прерађивана у Флотацији рудника „Трепча". Од изградње Флотације Бадевац руда се прерађивала у њој. Годишњи обим производње кретао се од почетних 30.000 т до 90.000 т руде. Рудник је више пута осавремењаван и реконструисан, а геолошка сазнања показују да је перспективан за изналажење нових резерви руде. А. је једно од ретких лежишта олова и цинка на овом подручју које није било захваћено римским и средњовековним рударским активностима.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Спасојевић, „Стање, потенцијали и могућности производње металичних минералних сировина у СР Југославији у тржишним условима", у: С. Вујић (ур.), Минерално-сировински комплекс Србије и Црне Горе на размеђи два миленијума, Бг 2003.

Велибор Качунковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈДАНОВАЦ

АЈДАНОВАЦ, манастир са црквом посвећеном св. Ђорђу, подигнут у истоименом селу тридесетак км северозападно од Прокупља. Тачно време грађења није утврђено, али се према сачуваном натпису који помиње његово живописање 1492. претпоставља да је изграђен непосредно након турских освајања Балкана, вероватно око 1485. Остала здања у манастирском комплексу – конаци, звоник и спомен-чесма – саграђена су током обнова 1887, 1907. и 1949. Бугарски окупатори су 1916. спалили конаке који су обновљени 1936. Конзерваторски радови на фрескама и архитектури цркве обављени су 1996–1997. Храм св. Ђорђа је једнобродна грађевина правоугаоне основе, завршена ниском апсидом и нишама проскомидије и ђаконикона на источној, а припратом и омањим зиданим тремом на западној страни. Сви простори засвођени су подужним полуобличастим сводом. Црква је грађена ломљеним каменом, покривена двосливним кровом, а њене једноставне фасадне површине оживљене су наглашеним кровним венцем. Фреске из 1492. знатно су оштећене. Извесне иконографске појединости (попут истицања лика св. Димитрија, заштитника Солуна), уз многобројне грешке у натписима и грчке упадице, указују да би творци зидних слика највероватније могли бити зографи придошли из северне Грчке, тј. територије око Охридског језера. Скромни живописци покушали су своје невелике сликарске способности (испољене у потцртаној стилизацији форми, неспретном цртежу, поремећеним пропорцијама и једноличном, неплеменитом колориту) да прикрију наглашеном декоративношћу и понеком сликовитом појединошћу. Иконостас у цркви је новијег датума.

001_Ajdanovac.jpg

ЛИТЕРАТУРА: М. Шупут, Споменици српског црквеног градитељства, XV–XVII век, Бг 1991; С. Петковић, Српска уметност у XVI и XVII веку, Бг 1995; С. Пејић, Споменичко наслеђе Србије, Бг 2007.

Зоран Ракић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈДАЧИЋ, Владимир

АЈДАЧИЋ, Владимир, физикохемичар, универзитетски професор (Београд, 11. IX 1933). Дипломирао 1957. физичку хемију с атомистиком на Природно-математичком факултету у Београду. Докторирао 1964. с тезом „Нове методе апсолутног мерења флукса неутрона у реакторима који раде на великим снагама". Радио у Физичкој лабораторији у Винчи (1956–1996), боравио на последокторским студијама на Универзитету у Торонту (1965−1966). Његов најважнији научни допринос везан је за коришћење силицијумских и GeLi полупроводничких детектора, којима су померене границе мерења у нуклеарној и реакторској физици (и B. Lalović, M. Kurepa, „Semiconductors Measures Fluxes inside Operating Core", Nucleonics, 1962, 20, 2, 47; и R. E. Azuma, W. H. Fleming, „Measuring in-core Neutron Fluxes with Semiconductors", Nucleonics, 1963, 21, 1, 60). Заједно са Браниславом Лаловићем аутор је врло танких dE/dX силицијумских детектора, помоћу којих је конструисан полупроводнички телескоп за истовремено проучавање вишеканалне нуклеарне реакције (типа n-p,d,t,α) изазване брзим неутронима (и B. Lalović, B. Petrović, „A Low Background Semiconductor Counter Telescope for Neutron Reaction Studies", IEEE Transactions on Nuclear Science, 1966, 13). Вишекомпонентни GeLi детектор, ефикасне запремине 200 цм³, био је највећи детектор ове врсте на свету и омогућио је многобројна, до тада недоступна мерења у нуклеарној физици, криминологији, екологији. А. је радио и на испитивању зависности специфичних активности органских једињења од њихових средњих валентних бројева (и V. Veljković, „Antibiotic Activity of Organic Compounds and their Average Valence Number", Experientia, 1978, 34, 633). Предавао хемију и методологију научног рада на Београдском универзитету. Паралелно с научним радом, од средине 60-их активно се бави популаризацијом науке у свим медијима. По позиву је члан Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије. Добитник је прве „Невенове награде" за популаризацију науке и награде за животно дело „Златни беочуг" града Београда.

ДЕЛО: Наука као бајка, Бг 1998.

Марко М. Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈДАЧИЋ, Дејан

АЈДАЧИЋ, Дејан, фолклориста (Београд, 22. I 1959). Дипломирао на Филолошком факултету у Београду, где је 1986. и магистрирао, а 2000. одбранио докторску дисертацију. Радио у Одељењу за народну књижевност Универзитетске библиотеке у Београду (1988−2002). Предаје српску књижевност и језик на кијевском универзитету „Тарас Шевченко". Оснивач и главни уредник часописа Кодови словенских култура (од 1996) и украјинско-српског зборника Украс (од 2006). Управник културне мреже Пројекат Растко и оснивач интернет библиотеке Словенска капија. Објавио је две књиге (Прилози проучавању фолклора балканских Словена, Бг 2004; Славистичка истраживања, Бг 2007) и већи број радова о фолклору балканских Словена, у којима се бави превасходно проучавањем жанрова усмене књижевности, кратких прозних форми, појединих мотивских комплекса, урбаног фолклора и преплета усмене и писане културе. Посебно изучавао представе демона у српској романтичарској књижевности. Приредио је више зборника из области усмене традиције (Еротско у фолклору Словена, Бг 2000; The Magical and Aesthetic in the Folklore of Balkan Slavs, Бг 2004; Apokryfy i legendy starotestamentowe Słowian południowych, Kraków 2006) и допринео изучавању дела и рукописне заоставштине В. Јовановића Марамбоа, као и рада Н. Килибарде.

Лидија Делић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈЕТИ, Идриз

АЈЕТИ, Идриз, албанолог, лингвиста, универзитетски професор (Тупале код Медвеђе, 26. VI 1917). Један од најистакнутијих албанолога с Косова. На Филозофски факултет у Загребу (Одсек за романистику) уписао се 1938. Студије завршио 1949. на ФФ-у у Београду, где је радио као лектор 1953–1960. на Катедри за албански језик и књижевност. Докторирао 1958. одбранивши докторску дисертацију Историјски развитак гегијског говора Арбанаса код Задра (Сар. 1961). Од 1960. на Катедри за албански језик и књижевност ФФ-а у Приштини, на којој је 1968. стекао звање редовног професора. Био је директор Албанолошког иститута у Приштини (1969–1971), декан ФФ-а (1971–1973), ректор Универзитета у Приштини (1973–1975) и председник Косовске академије наука и уметности (1979–1981, 1996–1999). Један је од главних иницијатора за покретање часописа Gjurmime albanologjike (Албанолошка истраживања), као и Семинара посвећеног проучавању албанског језика, књижевности и културе за странце. Главне области његових интересовања су историјски развој албанског језика и његових дијалеката (Косово и Метохија, Прешево, Бујановац и др.), албанско-српски језички односи, формирање књижевног језика, питања савременог албанског језика, као и албанолошки прилози В. Караџића, Х. Барића и Р. Бошковића. Косовска академија наука и уметности објавила је његова целокупна дела (Пр I 1997, II–III 1998, IV 2001, V 2002).

ДЕЛА: Pamje historike të ligjërimit shqip të Gjakovës në fillim të shekullit XIX, Пр 1960; „Contribution à l'étude de l'onomastique medievale du Monténégro, de la Bosnie-Herzegovine et de la Kosove", SА, Пр, 1975, 1; Студије из историје албанског језика, Пр 1982.

Мерима Кријези; Вања Станишић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈЗЕНХУТ, Франц

АЈЗЕНХУТ, Франц (Eisenhut, Franz), сликар (Бачка Паланка, 26. I 1857 – Минхен, 2. VI 1903). Потиче из немачке породице досељене око 1760. у јужну Угарску. Школовао се на Високој школи за сликарску уметност у Будимпешти у класи Берталана Секељија. Од 1877. ђак је Академије уметности у Минхену где му, између осталих, предају Ђула Бенцур, Вилхелм Диц и Лудвиг Лефц. Усавршава се у Паризу код Михаља Мункачија. Још као студент отишао на прво од доцнијих многих путовања по Оријенту (Африка, Мала Азија, Кавказ). Друговао са Пајом Јовановићем. По опредељењу реалиста, највише се бавио сликањем оријентално-етнографских и, мање, декоративно схваћених историјских мотива. После Миленијумске изложбе у Будимпешти 1896. по наруџби Бачко-бодрошке жупаније насликао је монументалну композицију Битка код Сенте (7x4 м). Ово дело приказано је јавности 11. IX 1897, на свечаности у част двестогодишњице победе над Турцима, у новосаграђеној згради Жупаније у Сомбору. Галерија Матице српске чува 39 његових радова, међу којима и четири припремне скице за ову композицију. Кћи Јудита такође се бавила сликарством.

ЛИТЕРАТУРА: A. Müller-Polyato, Franz Eisenhut, Ein donauschwäbischer Maler orientalischen Lebens, Wien 1966; М. Марић, „Трагом слике Битка код Сенте", Домети, 1983, 35.

Милена Врбашки

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈЗИНБЕРГ, Александар

АЈЗИНБЕРГ, Александар, архитекта, дизајнер, универзитетски професор (Београд, 13. V 1930). Дипломирао 1955. на Архитектонском одсеку Академије примењених уметности у Београду. У периоду 1956–1959. радио у „Атељеу 4", једном од првих послератних приватних атељеа, с архитектама Ђорђем Крекићем, Бранком Бабићем и Звонимиром Вебером. Радио као водећи пројектант у Дрвно-индустријском комбинату „Криваја", Завидовићи (1966−1984). Пројектује ентеријере за јавне и стамбене зграде, сајамске штандове и бави се дизајном намештаја. Од 1984. је ванредни, а потом и редовни професор на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, где држи предмет Стилска унутрашња архитектура (књигу истога наслова објавио у Београду 1994). Исти предмет, као и Основе пројектовања, предаје на Академији лепих уметности у Београду (2001−2005). Његови најважнији радови су књиге с речником термина, посвећене унутрашњој архитектури. У њима је ову обимну материју, која у Србији није била тако детаљно приказана, презентовао на стручан, сажет и енциклопедијски начин.

ДЕЛА: Писма Матвеју, Бг 2006; Стилови: архитектура, ентеријер, намештај (терминолошки речник), Бг 2007.

ИЗВОР: Архива УЛУПУДС-а.

Дијана Милашиновић-Марић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈЛУК

АЈЛУК (тур. aylık: плата, надокнада), месечни доходак за плаћеног војника (бећара, ајлукчију), слугу, службеника или радника. После турских реформи у области земљишне својине, али и доцнијих прописа аграрне реформе, ајлукчије су били беземљаши који су обрађивали земљу као најамни радници. Овај израз се среће у српским изворима и књижевности из прве половине XIX в.

Љубомирка Кркљуш

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈМАНА

АЈМАНА, вишеслојно насеље код Мале Врбице, Кључ. Заштитна ископавања на приобалном појасу акумулације ХЕ „Ђердап II" извршена су 1981–1984. Истражено је око 700 м². Највећи део налаза припада старчевачкој култури раног неолита, попут групне гробнице са 17 скелета у згрченом положају из друге половине VI миленијума п.н.е. Заступљени су и налази из енеолитског и бронзаног доба, затим гробови из латенског периода с богатим инвентаром, као и дачко-римски и средњовековни налази.

001_Ajman_nalay-iy-keltskog-groba.jpg

ЛИТЕРАТУРА: B. Stalio, „Le site préhistorique Аjmana à Mala Vrbica", ЂС, 1986, 3; П. Поповић, „Млађе гвоздено доба Ђердапа", Старинар, 1989/1990, 40/41.

Борислав Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈНОВЦЕ

АЈНОВЦЕ, село на јужној подгорини планине Гољак, у долини Криве реке. Налази се у близини локалног пута Бујановац–Урошевац. Збијеног је типа, смештено на 500–540 м н.в, а припадају му и засеоци на долинским странама. А. се помиње у првој половини XIV и у XV в. под именима Хаиново Коло (коло – радионица за прераду руде), Хаиновићи и Хаиновиц, као и касније (после Велике сеобе Срба). Српско становништво досељавано је од почетка XVIII до првих деценија XX в. претежно из околних села (Гминце, Мешина, Мочаре, Тиринце, Гризиме и др.). Албанско становништво (мухаџири) досељено је 1878. из Јабланице и живи у махали Деновићи. Године 1914. имало је 488 житеља. Промене етничке структуре становништва тешко је пратити. Селу је пре II светског рата припадало још девет околних насеља. У њему је 1921. било 465 становника, а у целој општини 3.413. Међу њима је било 33,3% православаца и 66,7% муслимана. После II светског рата општина је смањена на седам насеља (Ајновце, Братиловце, Бушинце, Костадинце, Мешина, Тиринце, Фирићеја) и у њој је живело 2.955 становника, од којих 64,9% Срба и 31,2% Албанаца. Исељавање Срба почело је око 1963. Они су 1981. поседовали 518 ха пољопривредног земљишта (Албанци 103 ха). А. је 1991. имало 96 српских домаћинстава (481 члан) са земљишним поседом, од тога 10 старачких. Без земљишног поседа било је 14 српских домаћинстава. До средине јуна 1999. у селу је живело 536 Срба, а након те године њихов број је смањен на 286 лица. У селу се налазе рушевине манастира Тамница (Теуманица, Речани) из XIII и XIV в., за који се сматра да је архитектонски претходио манастиру Грачаница код Приштине. Православни храм св. Марије Магдалене изграђен је 1986. У селу постоје основна школа, дом културе и амбуланта.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈНШТАЈН-МАРИЋ, Милева → МАРИЋ-АЈНШТАЈН, Милева

АЈНШТАЈН-МАРИЋ, Милева → МАРИЋ-АЈНШТАЈН, Милева

АЈТИЋ, Анђелко

АЈТИЋ, Анђелко, занатлија, синдикални вођа (Средска код Призрена, 3. XI 1887 – Гучево код Бање Ковиљаче, 18. IX 1914). Потицао из сиромашне занатлијске породице. Основну школу похађао у родном месту, а обућарски занат изучио код познатог призренског обућара Хаџи Васиља истичући се и у раду Омладинског певачког друштва „Света недеља". Под утицајем социјалистичких идеја залагао се за синдикално организовање занатлија и осталих радника, те формирање новчаног фонда за помоћ сиромашним, старим и болесним радницима. Одлазећи у печалбу у Београд, повезао се с лево оријентисаним радничким покретом. Био је оснивач и први председник социјалистичке организације у Призрену (1907) и синдикалног пододбора призренских кожарских радника (1910), због чега су га турске власти у два маха хапсиле. Крајем 1911. мобилисан је у турску војску из које је дезертирао и 1912. се нашао у редовима српске војске која је ослободила Призрен октобра исте године. Учествовао у II балканском рату 1913. Био делегат призренских радника на Седмом синдикалном конгресу Србије у Београду крајем маја 1914. После објаве рата Аустроугарске Краљевини Србији отишао на фронт и погинуо у бици на Гучеву.

ЛИТЕРАТУРА: М. Николић, Револуционарни раднички покрет на Косову и Метохији 1895–1922, Пр 1962; Т. Чукаловић, Сретечки родослов, Ниш 1989; В. Танасковић, Средачка жупа, Пр 1992; М. Чемерикић, Призрен и околина 1019–1941, Бг 2003.

Милован Ј. Богавац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЈТИЋ, Предраг

АЈТИЋ, Предраг, политичар (Призрен, 3. II 1921 – Београд, 15. X 1979). Oд ране младости припадао левичарском омладинском покрету и више пута био хапшен. Члан КПЈ постао је 1938. У НОП-у учествовао од 1941, углавном на функцијама политичког комесара. Био је секретар Месног комитета КПЈ, политички комесар Главног штаба за Косово и Метохију (од априла 1943), политички комесар II косовског батаљона, а потом IV косовско-метохијске бригаде. После завршетка рата био је организациони секретар Обласног комитета СКЈ за Косово, члан Извршног комитета ЦК СК Србије, секретар обласног СУБНОР-a, потпредседник ИК Косова и Метохије, амбасадор у Бугарској, председник Републичког одбора ССРН Србије. Поставши члан ЦК СК Србије, на VI конгресу 1968. определио се за економске, политичке и културне реформе, као и реформу федерације. После пада либералног руководства ЦК СК Србије, смењен је с политичких функција јуна 1973, а из СКЈ искључен 1974. Носилац је Партизанске споменице 1941.

ЛИТЕРАТУРА: Лексикон народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941–1945, I, Бг–Љуб. 1980; Л. Перовић, Затварање круга, Сар. 1991.

Срђан Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЗАМ

АКАДЕМИЗАМ, стил у српској архитектури који траје од 60-их година XIX до средине XX в. Као универзални уметнички принцип, а. подразумева покоравање нормама које је установила нека утицајна уметничка школа, а оно проистиче из недостатка инвенције или њеног свесног обуздавања. А. се више или мање испољио у свим историјским епохама, пре свега оним у којима је утицај ауторитета из водећих атељеа на градитељско стваралаштво био пресудан. У настојању да што ефикасније дискредитују конвенционалне академске методе у образовању уметника које су сматрали конзервативним, уметнички критичари су крајем XIX в. почели да користе термин а., ослањајући се на његове пејоративне конотације устаљене у старијој филозофској литератури. Пласиран као негативни квалификатив за нормативистичко укалупљавање и безлично подражавање устаљених програмских садржаја високошколских установа, термин а. је у научној употреби постепено стекао двојако значење: трансепохалног идејно-естетског опредељења универзалне вредности и доминантног стила у ликовној уметности зрелог историзма (1870–1914).

Појава а. у српској архитектури поклапа се са стицањем државне самосталности у време владавине кнеза Михаила Обреновића (1860–1868). Културно ослањање на Аустроугарску монархију подразумевало је и прихватање а. као званичног стила, тако да се од тада архитектура репрезентативних јавних здања и стамбено-пословних палата превасходно угледала на академске бечке моделе. Евоцирање старих стилова, које је до тада било произвољно, почело је у српској архитектури да се подвргава строжим правилима. Већи респект према академским нормама, пре свега култу огледалске симетрије и троделне, строго хијерархизоване композиције, увели су градитељи пристигли са усавршавања у средњој Европи. На основу идентификованих примера може се закључити да се на простору југоисточне Европе најсамосталније развијао српски архитектонски а. Како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану, одбацивао је култ неприкосновених ауторитета, а индивидуализам у тумачењу универзалних академских норми у Србији се више уважавао од њиховог доследног подражавања. Сви афирмисани државни архитекти Краљевине Србије стекли су високо академско образовање, због чега су и знатан део свог рада везали за идеологију а. У периодизацији српског архитектонског а. издвајају се три временске целине: прво раздобље раног или строгог а. (1865–1900); друго, у којем је преовладало слободније схватање крутих школских норми (1900--1918); и треће, позно (1918–1950), у којем се ,,југословенски" а. током четврте и пете деценије преобразио у облик модернизованог монументализма.

Архитектура неокласицизма, која је оставила дубок траг у српској уметности прве половине XIX в, делимично је обновљена у а. друге половине века. Уз ренесансну и барокну, њена ће морфологија постати окосница академски хијерархизоване архитектуре профаних јавних и приватних зграда. Еклектички утемељена истористичка матрица одговарала је укусу власти и обогаћеног грађанства у европски опредељеној Србији. Увођење прописа у градитељску праксу (од 1865), кроз прецизну категоризацију улица сходно типу објекта, погодовало је заступницима а. као идеологије реда и урбаног сагласја. При изградњи монументалних јавних здања, настојало се да се њихова друштвена функција истакне изузетном положајном вредношћу, одмицањем од затеченог поретка и правца регулационе линије. Доминација а. у архитектури монументалних јавних објеката започиње грађењем Народног позоришта (1867–1869) у Београду, према плановима Александра Бугарског. Инспирисан прочељем миланског Театра дела Скала с краја XVIII в., Бугарски је у српску архитектуру увео идеологију аналогијског еклектицизма, која ће кулминирати у раду свестраног бечког пројектанта Константина А. Јовановића (Народна банка 1889. и задужбина Николе Спасића 1899. у Београду). Њихова неоренесансна варијанта а. погодовала је интересима либералне буржоазије колико и владајућим круговима, који су у културној политици подражавали стремљења из Аустроугарске. Монументалност и слојевитост академских фасада Бугарски је у већој мери истакао на Двору краља Милана (1881–1884, познатијем као Стари двор), којим је употпуњен управни центар српске престонице. По узору на аустријске и немачке политехникуме, од 1896. до 1898. на Техничком факултету организован је засебан Архитектонски одсек који ће у идеолошком смислу прерасти у трајни расадник а.

001_Akademizam_tabla.jpg

У стилу а. широм Краљевине Србије подигнут је већи број административних управних зграда и културно-просветних установа, војних и здравствених објеката. Као градотворна естетика, а. је обележио и архитектуру пословних и стамбених здања, резиденција и вила. Прву фазу његовог развоја су, осим Бугарског и Јовановића, значајним делима обележили и Јован Илкић, Фридрих Гизел, Светозар Ивачковић, Милорад Рувидић и др. Другу фазу српског а. значајним остварењима испунили су Андра Стевановић и Никола Несторовић, Јован Илкић, Драгутин Ђорђевић, Милорад Рувидић, Данило Владисављевић, Петар Поповић и Стојан Тителбах. У том периоду архитекти видно ублажавају тврдоћу и монументалност израза карактеристичну за претходну фазу, уносећи флоралну и геометријску декорацију од кованог гвожђа и штука. Осим коришћења дугачких фасадних фронтова, потенцирају и вертикализам у нагласку централних партија. Академска архитектура је од 1865. до 1918. у целини имала позитиван значај јер је допринела консолидацији и специјализацији српске градитељске струке. Својим идеолошко-естетским европоцентризмом допринела је брзој модернизацији заосталих посторијенталних насеља у Србији.

После I светског рата настављена је традиција а., прилагођена амбициозним градитељским програмима новостворене југословенске државе. А. постаје званичан државни стил, као анационалан и политички прихватљив за све нације и све делове земље. Његов успон ефикасно потпомажу и десетине свестраних руских архитеката емиграната, образованих на еклектицизму Санктпетербуршке уметничке академије. У оквиру а. као државног унитарног стила, са реминисценцијама на руски ампир, руски градитељи су подигли низ монументалних зграда, испуњених фасадном скулптуром и хералдичким знамењима. Српски међуратни а. може се хронолошки поделити на три раздобља: период доминације (1919–1928); доба кризе, изазвано продором модернизма (1928–1935); и период делимичне обнове у монументализму последњих предратних година (1935–1941). У морфолошко-структурном погледу међуратни а. био је, попут оног у Краљевини Србији, подељен на два смера, строго аперсонални, конзервативни, и ауторски, либералнији, отворен за новине.

Прву фазу су обележили угледни ауторски тандеми Никола Несторовић и Драгутин Ђорђевић, Бранко Таназевић и Никола Несторовић, потом Светозар Јовановић, као и Драгиша Брашован својим репрезентативним једнопородичним кућама. Другу фазу квалитативно је испунио Милутин Борисављевић, пројектант и естетичар, негујући традицију париске Школе лепих уметности. Оригинална истраживања у архитектури сматрао је непожељним, препоручујући подражавање проверених тековина нововековне западноевропске архитектуре. Креативнију варијанту а. развијао је Димитирије М. Леко, аутор низа јавних државних и пословних здања широм Краљевине Југославије. На троспратној палати Министарства социјалне политике и народног здравља (1932–1933) успоставио је прихватљив облик модернизованог а., довољно ауторитативан да симболички подржава идеју вечне власти. Други период међуратног а. обележили су Злоковићева Хипотекарна банка у Сарајеву (1931), Леков Дом савеза набављачких задруга (1932), Аграрна банка Петра и Бранка Крстића (1931–1934) у Београду, Народна банка у Скопљу (1933) Богдана Несторовића и Бели двор (1934–1936) на Дедињу Александра Ђорђевића. Завршни период српског предратног а. везан је за успон монументализма у тадашњој европској архитектури, сагласно превази тоталитарних политичких идеологија и програма. Сходно времену, и примери српског монументализованог а. друге половине 30-их одликују се необичном академско-модернистичком морфолошком симбиозом, док је њихова структура била базирана углавном на академским принципима (палата ПРИЗАД-а, Министарство грађевина, Правни факултет, Пошта 1 у Београду и др.).

У послератном периоду обнове и изградње девастираног фонда разрушене земље, стварајући у коренито измењеним друштвеним условима, српски архитекти су краткотрајно оживели традицију предратног а. Она се уочава у примерима соцреализма, званичног правца у архитектури (1944–1952), базираног, уз неколико изузетака, на неинвентивним спојевима широко схваћене ,,народне" традиције и безличног, шематизованог модернизма. Утопљен од стране новог естаблишмента у корпус диригованог социјалистичког стваралаштва, креативни смер предратног српског монументализма претворио се у своју супротност – стерилни модернистички а. Са појавом нове генерације градитеља средином 60-их, као и либералнијим односом државе према питању слободе стваралаштва, започео је просперитетни период ауторске школе београдске модерне архитектуре, идеолошки и естетски супротстављене а. који ће се повући из градитељске праксе.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Несторовић, „Постакадеми-зам у архитектури Београда (1919–1941)", ГББ, 1973, XX; А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX–XX век), Бг 2005.

Александар Кадијевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈА

АКАДЕМИЈА (грч. jAkadhvmeia), разне врсте хуманистичких школа, високог универзитетског или средњег стручног нивоа, као и скупови и друштва за класично васпитање. Назив потиче од Платонове филозофске школе смештене у врту Академосу, у северозападном делу Атине. На а. су изучаване античка књижевност, филозофија, филологија, поетика, реторика и др. У неким а. доминирало је бављење песништвом (национална књижевност), а у некимa и наука тога доба. Прве а. на српском говорном подручју оснивају се у Дубровнику и Задру у другој половини XVI в. Доласком аустријских власти у Београд основано је више школа, међу којима језуитска четвороразредна гимназија са латинским језиком (1724), тзв. „велика школа" (словенско-латинска) која је 1726. пресељена у Сремске Карловце, а 1732. у Београду је основана и школа под називом а. У Србији је 1835. прављен план нижег и вишег школства, када је предложено да се у Крагујевцу уместо гимназије или упоредо с њоме заведе а. која би носила име кнеза Милоша. Она је замишљена као скуп школа и умногоме је подсећала на будућу Велику школу, односно Универзитет. На основу Закона из 1900. у Србији су осниване и трговачке а. с намером да школовање квалификованих трговаца добије на угледу. Нарочито су биле популарне у периоду између два светска рата, а после II светског рата претворене су у економске школе. Пре тога, 1883. у Земуну и Загребу отворене су трговачке школе према угледу на Чешко-словенску трговачку а. у Прагу. Назив се користи и за високошколске установе на којима се изучава вештина уметничког изражавања (а. уметности) или војна вештина (војне а.).

ЛИТЕРАТУРА: Н. Трнавац, Азбучник и типологија школских институција, Бг 2005.

Недељко Трнавац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈА

АКАДЕМИЈА, научна установа која представља скуп најистакнутијих научника, књижевника, уметника и заслужних стваралаца у оквирима националне културе или једне државне територије, с циљем да ради на унапређењу свих заступљених струка. Према областима наука и уметности има своја одељења, одборе и комисије, институте, истурена одељења у другим местима, архиве, библиотеке, галерије, те издавачку делатност засебних, периодичних и серијских издања. Научни рад обавља самостално и у сарадњи с другим домаћим и међународним научним институцијама (друге а., универзитети, институти) у облику пројеката, научних скупова и других врста истраживања. У српским културним круговима идеје о а. као ученом друштву јачају у XIX в. с плановима Л. Мушицког и сремскокарловачког круга гимназијских професора. Прве идеје о оснивању ученог друштва остварују се с Друштвом српске словесности (1842). Oно ће се преименовати у Српско учено друштво (1864–1892), из којега ће 1886. настати Српска краљевска академија, односно Српска академија наука и уметности. С обзиром на њихову наднационалну или вишенационалну одређеност српским институцијама академског ранга делом припадају и а. наука и уметности у БиХ (АНУБиХ), Црној Гори (ЦАНУ), Војводини (ВАНУ, касније огранак САНУ), Косову (АНУК), те у Републици Српској (АНУРС). Југославенска академија знаности и умјетности (Загреб, данас ХАЗУ), утемељена на идеји културног јединства југословенских народа, у својим публикацијама објављивала је велик број радова из српске традиције или радова српских академика.

ЛИТЕРАТУРА: Педесетогодишњица СКА 1886–1936, I–III, Бг 1936; САНУ. Историјат, устројство, делатност, Бг 1980; Љ. Никић, М. Жегарац, Преглед издања САНУ 1886–1986, I, Бг 1986.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈА АРХИТЕКТУРЕ СРБИЈЕ

АКАДЕМИЈА АРХИТЕКТУРЕ СРБИЈЕ, научно-уметничко удружење архитеката, теоретичара и историчара архитектуре, основано 1995. Иницијативу за њено формирање покренули су 1994. чланови већа Велике награде архитектуре Савеза архитеката Србије. Први председник био је Алексеј Бркић (1995–1999), а потом Михајло Митровић (од 1999). У првом саставу ААС било је 30 редовних чланова. Академија се бави кључним проблемима архитектуре и праксом архитектонске интерпретације, афирмацијом и реафирмацијом архитектуре, унапређењем науке и праксе архитектуре, подршком стваралачком раду, те расписивањем јавних конкурса за идејна архитектонска решења. О свом раду објавила је монографију Академија архитектуре Србије (Бг 2007).

Милан Мирковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈА ВЕТЕРИНАРСКЕ МЕДИЦИНЕ

АКАДЕМИЈА ВЕТЕРИНАРСКЕ МЕДИЦИНЕ, стручно удружење које, као део Српског ветеринарског друштва, брине о научноистраживачком и стручном раду у области ветеринарске медицине. Основана 1998. са задатком да подстиче фундаментална, примењена и развојна истраживања у свим подручјима ветеринарске медицине, планира научни и усклађује научноистраживачки рад, унапређује научно и стручно усавршавање и подиже друштвени значај и вредновање научноистраживачког рада. Иницијатор, оснивач, први и почасни председник Академије био је Златибор Петровић (1998–2003), а заменили су га Милан Тешић (2003–2008) и Милутин Петровић (од 2008). Одлуку о пријему у чланство доноси Скупштина Академије сваке друге године. АВМ има 29 редовних, 17 ванредних, 17 почасних чланова из Србије и 15 почасних чланова из иностранства.

ЛИТЕРАТУРА: З. Петровић (ур.), Оснивање Академије ветеринарске медицине и биографије чланова, Бг 2000.

Чедомир Русов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈА ЗА ПОЗОРИШТЕ, ФИЛМ И ТЕЛЕВИЗИЈУ → ФАКУЛТЕТ ДРАМСКИХ УМЕТНОСТИ

АКАДЕМИЈА ЗА ПОЗОРИШТЕ, ФИЛМ И ТЕЛЕВИЗИЈУ → ФАКУЛТЕТ ДРАМСКИХ УМЕТНОСТИ

АКАДЕМИЈА ИНЖЕЊЕРСКИХ НАУКА СРБИЈЕ

АКАДЕМИЈА ИНЖЕЊЕРСКИХ НАУКА СРБИЈЕ, стручно и научно удружење које доприноси општем напретку инжењерства и технолошких наука у Србији. Основана 1998. када је изабрано првих 12 редовних чланова у сталном саставу, као и три почасна национална члана. Деловала је под називом Инжењерска академија Југославије (1998–2003), Инжењерска академија СЦГ (2003–2004), Академија инжењерских наука СЦГ (2004–2007), а од 23. V 2007. под садашњим називом. Њен основни задатак је да потпомаже технолошки напредак у свим сегментима националне економије израдом студија и пројеката, организацијом научно-стручних скупова и симпозијума, предавањима и издавачком делатношћу. Области од општег интереса, на које утичу активности и рад академије су: одрживи економски развој, инжењерство и окружење, технологија, продуктивност и запосленост, глобализација истраживања и инжењерска едукација и сл. АИНС чине одељења машинских, електротехничких, грађевинских, технолошких и металуршких, рударско-геолошких и биотехничких наука. Чланови академије су водећи експерти из САНУ, са универзитета, из истраживачких института и индустрије, који су дали значајне доприносе у инжењерству, технолошким наукама и другим релевантним областима. Почетком 2008. АИНС је бројала 162 члана у сталном сазиву (79 дописних и 83 редовна), четири почасна члана академика САНУ, 19 чланова саветника и 45 иностраних чланова. Академијом руководи Председништво, а председник је Миомир Вукобратовић.

ЛИТЕРАТУРА: М. Вукобратовић (ур.), Академија инжењерских наука Србије и Црне Горе, Бг 2005.

Ненад Ђајић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈА ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ → ФАКУЛТЕТ ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ

АКАДЕМИЈА ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ → ФАКУЛТЕТ ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ

АКАДЕМИЈА МЕДИЦИНСКИХ НАУКА СРПСКОГ ЛЕКАРСКОГ ДРУШТВА

АКАДЕМИЈА МЕДИЦИНСКИХ НАУКА СРПСКОГ ЛЕКАРСКОГ ДРУШТВА, стручно удружење које, као део Српског лекарског друштва, брине о научноистраживачком и стручном раду у области медицине. Медицинска академија СЛД-а (МАСЛД) основана је 1976. на 90. Скупштини СЛД-а, а у Академију медицинских наука (АМНСЛД) преименована је 2000. Како је СЛД после II светског рата прешло на рад по специјалистичким секцијама, указала се потреба да се оснује академија која ће унапређивати здравствену заштиту, медицински рад и сродне делатности. Први председник био је ортопед Бранко Радуловић (1977–1979), а потом су бирани у мандату од две године или више: Константин Бранкован, Борислав Вујадиновић, Боривој Врачарић, Владан Јосиповић, Предраг Лалевић, Љубомир Костић, Коста Костић, Драгослав Стевовић, Радмио Јовановић. АМН има огранке у Новом Саду и Нишу. На основу консензуса установљено је да број чланова треба да износи 1% чланства СЛД-а, што подразумева строге стручно-научне критеријуме за избор чланства, лекара и стоматолога, уз процедуру која траје шест месеци. Чланови САНУ могу аутоматски да постану чланови АМН. Удружење држи годишње скупштине од којих је свака друга изборна. У периоду 1976–2008. изабран је 451 члан. У 2007. било је 78 почасних (више од половине су странци), 145 редовних и 72 ванредна члана. Од 2001. АМН издаје Информатор у којем се могу наћи спискови чланства, адресар, састави Прeдседништва, Научног већа, научноистраживачких група, програми предавања и др. Академија сарађује с медицинским академијама у свету, као и с другим научним друштвима. Стручно-научне састанке припремају три научне групе: превентивна са мултидисциплинарним гранама, група интернистичких грана и хируршка група, чије предлоге усвајају Научно веће и Председништво. Закључно са 2007. одржано је 270 научних скупова, симпозијума и округлих столова са преко 1.500 предавача. Редовна је пракса да се држе приступна предавања новопримљених чланова, укључујући и странце, а закључно са 2007. било је 160 таквих предавања. Одржавају се тематски састанци из свих области медицине, често у сарадњи са САНУ или појединим секцијама СЛД-а. Од 2001. АМН редовно учествује у циклусима популарних предавања из медицине у Задужбини Илије М. Коларца у Београду. Приступна предавања и највећи део материјала са стручно-научних скупова публикује се у посебним издањима.

ЛИТЕРАТУРА: Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1976–1996, Бг 1996; Академија медицинских наука Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1996–2001, Бг 2001; Академија медицинских наука Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 2001–2006, Бг 2006; К. М. Костић, Прилог историји Академије медицинских наука Српског лекарског друштва: 1976–2006, Бг 2006.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈА МУЗИЧКИХ УМЕТНОСТИ → ФАКУЛТЕТ МУЗИЧКИХ УМЕТНОСТИ

АКАДЕМИЈА МУЗИЧКИХ УМЕТНОСТИ → ФАКУЛТЕТ МУЗИЧКИХ УМЕТНОСТИ

АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ КОСОВА

АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ КОСОВА (Akademia e shkencave dhe e arteve e Kosovёs), највиша научна и уметничка установа у бившој САП Косово и Метохија, са седиштем у Приштини. Израсла је из Друштва за науку и уметност Косова, које је основано 1974. а конституисано 1975. Друштво је од 1976. било члан Савета академија наука и уметности СФРЈ. Доношењем Закона о Академији наука и уметности Косова (АНУК) 1978. наставило је рад као Академија. Први председник Друштва за науку и уметност Косова, а потом АНУК-а, био је Есад Мекули (до 1979), а потом Идриз Ајети (1979−1982, 1995−1999), Дервиш Рожаја (1982−1984), Сирја Пуповци (1984−1986), Вук Филиповић (1986−1990), Муса Хаџију (1990−1992), Марк Краснићи (1992−1993), Газменд Зајми (1993−1995), Неџад Даци (1999−2002) и Реџеп Исмајли (од 2003). При АНУК-у је било седиште Савета академија наука и уметности СФРЈ (1985−1987). У сталном радном саставу 1985. било је 20 чланова, а ван радног 11. У оквиру АНУК-а радило је Одељење друштвених наука, Одељење природних наука и Одељење језичких и књижевних наука и уметности, а 1985. формирани су Архив и Институт за археологију и етнологију. Академија се бавила лингвистичким, етнолошким, еколошким и регионалним истраживањима недовољно проучених подручја Југославије. Објављивала издања у више серија (Истраживања–Kërkime, Студије–Studime), монографије, друга посебна издања, као и Годишњак–Vjetari и организовала научне скупове. Након распада СФРЈ 1992. постаје једна од најутицајнијих организација косовских Албанаца и њени ретко јавно изнети ставови представљају основе њиховог националног програма.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пуповци, Ј. Реџепагић (ур.), Akademia e shkencave dhe e arteve e Kosovёs – Академија наука и уметности Косова 1975–1985, Пр 1985.

Гордана Ђилас

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, највиша научна и уметничка установа бивше СР БиХ. Основана 1966. са седиштем у Сарајеву. Потекла је из Научног друштва БиХ које је деловало у периоду 1952–1966. АНУБиХ је научна организација која окупља истакнуте научне раднике и уметнике из свих области. Самостално или у сарадњи с другим научним организацијама развија научну мисао, подстиче истраживања и подиже културни живот неговањем уметности. Има одељења природних и математичких, техничких, медицинских, те друштвених наука, као и одељење за књижевност и умјетност. Председници АНУБиХ били су: Васо Бутозан (1966–1968), Бранислав Ђурђев (1968–1971), Едхем Чамо (1971–1977), Алојз Бенац (1977–1981) и Светозар Зимоњић (1981–1990). Бави се проучавањем прошлости БиХ у различитим сегментима њене материјалне и духовне културе кроз лингвистичке, етнолошке, историјске, балканолошке, антрополошке, културне, књижевне и друге студије. Објављује публикације у серијама Радови, Дјела, Грађа, Љетопис, као и годишњак и друга посебна издања. Организатор је више научних скупова. У ратним годинама (1991–1995) међународна сарадња и рад били су прекинути, а потом реактивирани. Садашња активност усмерена је у два правца: планирање научних пројеката у функцији обнове економског капацитета БиХ и утврђивање стања и могућности развоја науке у Федерацији БиХ.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бегић, Н. Шиповац, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Сар. 1966; Споменица Академије наука и умјетности БиХ, Сар. 1976; Е. Реџић, Пола стољећа Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (1952–2002), Сар. 2004.

Гордана Ђилас

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, највиша научна, уметничка, радна и репрезентативна установа у Републици Српској. Утемељена Законом о академији, који је донела Народна скупштина Републике Српске 1993, а основана 1996. АНУРС је самостална установа која негује научну мисао, уметност и културу; подстиче, организује и координира истраживања у свим областима науке и уметности; доприноси креирању и остваривању политике развоја науке, уметности, културе и образовања; брине о развоју научноистраживачког подмлатка, институција у области науке и уметности; подстиче критичку мисао, учествује у вредновању разултата научног и уметничког рада; брине о складном развоју фундаменталних и примењених, интердисциплинарних и мултидисциплинарних истраживања; проучава природна богатства, залаже се за њихово рационално коришћење; доприноси развоју свести о томе да су културно наслеђе, научно и уметничко стваралаштво сталан извор нових сазнања; објављује резултате истраживања, значајна научна и уметничка дела од интереса за Републику; организује научне скупове, књижевне вечери, изложбе, предавања који подстичу стваралаштво и реализује међуакадемијску и међународну сарадњу. Има одељења друштвених наука, књижевности и уметности, природно-математичко и техничко одељење, као и одељење медицинских наука. Броји 36 чланова. Председници АНУРС били су Петар Мандић (1996–1999), Славко Леовац (2000), Веселин Перић (в. д. председника 2000–2003), Милан Васић (2003) и Рајко Кузмановић (од 2004). Седиште је до 1999. било на Палама, а од тада је у Бањалуци. АНУРС објављује издања у неколико серија (Споменица, Зборници и монографије, Љетопис, Научни скупови, Монографије, Радови, Годишњак) и зборник радова са научних скупова које организује. Библиотека са документацијом је у формирању, а књижни фонд смештен је у Бањалуци, Источном Сарајеву и Бијељини.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Кузмановић (ур.), Академија наука и умјетности Републике Српске, Бл 2004; Љетопис I–VIII:1996–2004, Бл 2005.

Гордана Ђилас

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈА ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ → ФАКУЛТЕТ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ

АКАДЕМИЈА ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ → ФАКУЛТЕТ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ

АКАДЕМИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА УМЕТНОСТИ И КОНЗЕРВАЦИЈУ

АКАДЕМИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА УМЕТНОСТИ И КОНЗЕРВАЦИЈУ, основана је 1993. као „Академија за конзервацију уметнина српских", a од 1997. носи садашње име. Као високошколска установа СПЦ са циљем да се бави сакралном уметношћу, обухвата све технике ликовног изражавања уз покушај да се нагласи догматски смисао. Од 1995. је пуноправан члан Српског универзитета у Сарајеву, када добија ранг факултета са четворогодишњим студијама, 2002. стављена је под окриље Богословског факултета у Београду, а од 2007. је самостална, али није члан Београдског универзитета. Акредитована је за давање магистарског звања. Сама обезбеђује средства за рад и издржавање. Уз менторство својих професора студенти су живописали храмове Хајдучице, Костолца, Великог Орашја, капелу у Пероју код Пуле, урадили и обновили неколико иконостаса. Академија приређује изложбе студентских радова у земљи и иностранству. Издаје годишњак Живопис.

ЛИТЕРАТУРА: И. Чаировић, „Историјат Академије", Живопис, 2007, 1.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈА УМЕТНОСТИ У НОВОМ САДУ

АКАДЕМИЈА УМЕТНОСТИ У НОВОМ САДУ, уметнички факултет Универзитета у Новом Саду, основан одлуком Скупштине САП Војводине од 22. IV 1974. Њеним оснивањем заокружен је вишедеценијски процес формирања институција уметничког образовања у Војводини, утемељен на богатој уметничко-стваралачкој баштини, разуђеном културном животу и кадровским потребама уметничких институција Новог Сада и других војвођанских културних центара, те на вишегодишњем деловању Ликовног одсека Више педагошке школе у Новом Саду и Новосадског одељења Музичке академије у Београду. Матичном комисијом која је водила поступак оснивања Академије председавао je Младен Лесковац, а њени чланови су били истакнути уметници и научници из Новог Сада, Београда, Загреба и Сарајева. За реализацију наставе ангажовани су афирмисани уметници и научници из земље и иностранства. АУНС реализује основне, специјалистичке, магистарске и докторске студије, али и алтернативне облике наставе (мајсторски курсеви, семинари, летње школе, такмичења) у студијским циклусима којима су обухваћени сви стручни профили у области музичке уметности (композиција; клавир, оргуље, харфа и гитара; гудачки инструменти; дувачки инструменти и удараљке; соло певање; музикологија и етномузикологија; музичка теорија и педагогија), драмских уметности (глума на српском језику, глума на мађарском језику, мултимедијална режија, драматургија, театрологија, монтажа, камера, дизајн звука, дизајн светла, анимација и визуелни ефекти, продукција) и ликовних уметности (сликарство, вајарство, графика, графички дизајн, фотографија, нови ликовни медији). Уметничку делатност АУНС остварују њени студенти, сарадници и наставници, као и Студентско академско позориште „Промена" (чије представе су у више махова учествовале у званичним програмима најзначајнијих домаћих и међународних фестивала), Салашко позориште „Таnyaszinhaz" (које у летњим месецима шири позоришну уметност међу становништвом у малим насељима Војводине), Камерни оркестар „Camerata academica" (који се афирмисао као један од најзначајнијих камерних оркестара код нас), Симфонијски оркестар (који је редовном концертном продукцијом стекао репутацију изузетног извођачког ансамбла) и Концертна академија „Петроварадинска тврђава на Дунаву" (међународне летње школе и фестивали који афирмишу алтернативне облике наставног рада и уметничке продукције). АУНС реализује индивидуалне и тимске научне пројекте чије резултате објављује у стручним часописима, сопственим монографским публикацијама и у заједничким издањима са Универзитетом уметности у Београду, Матицом српском и другим издавачима. Конципирана као образовна, уметничка и нaучна институција модерног типа, заснована на спрези најновијих достигнућа савремене уметничке и научне праксе и најбољим светским педагошким традицијама високошколског уметничког образовања у области музичке, ликовних и драмских уметности, АУНС се развила у универзитетску уметничку институцију уважену у међународном окружењу и један од најуспешнијих факултета Универзитета у Новом Саду. Делатношћу Академије руководили су декани Рудолф Бручи (1974–1978), Божидар Ковачек (1978–1982), Иван Ковач (1982–1986), Ненад Остојић (1986–2004), Душан Тодоровић (2004–2009) и Зоран Тодовић (од 2009).

ЛИТЕРАТУРА: Н. Остојић (ур.), Академија уметности у Новом Саду 1974–2004, Н. Сад 2008.

Ненад Остојић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМИЈЕ УМЕТНОСТИ → УМЕТНИЧКЕ АКАДЕМИЈЕ

АКАДЕМИЈЕ УМЕТНОСТИ → УМЕТНИЧКЕ АКАДЕМИЈЕ

АКАДЕМИЈСКИ ПЕДАГОШКИ СЕМИНАР ВЕЛИКЕ ШКОЛЕ

АКАДЕМИЈСКИ ПЕДАГОШКИ СЕМИНАР ВЕЛИКЕ ШКОЛЕ, семинар за педагошку и методичку припрему средњошколских професора. Основао га је Војислав Бакић 1894. на Великој школи у Београду, угледајући се на сличне педагошке семинаре у Лајпцигу, Хајделбергу и Јени, на којима је провео четири године. Статус АПС учвршћен је 1896. посебном уредбом Филозофског факултета. Вићентије Ракић, стални доцент за методику средњошколске наставе, унапредио је положај АПС формирањем Општег педагошког семинара као посебне и самосталне наставне јединице ФФ-а (1924). Од 1975. добио је још већи значај и ширу улогу формирањем Центра за педагошко, психолошко и методичко образовање студената и усавршавање наставника на ФФ-у у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Седамдесет пет година катедре за педагогију, Бг 1967.

Недељко Трнавац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМСКА ЗВАЊА → ВИСОКОШКОЛСКО ОБРАЗОВАЊЕ

АКАДЕМСКА ЗВАЊА → ВИСОКОШКОЛСКО ОБРАЗОВАЊЕ

АКАДЕМСКА ИГРА → КЛАСИЧНА ИГРА

АКАДЕМСКА ИГРА → КЛАСИЧНА ИГРА

АКАДЕМСКА КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКА ДРУШТВА → КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКА ДРУШТВА

АКАДЕМСКА КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКА ДРУШТВА → КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКА ДРУШТВА

АКАДЕМСКА МРЕЖА СРБИЈЕ (АМРЕС)

АКАДЕМСКА МРЕЖА СРБИЈЕ (АМРЕС), научноистраживачка и образовна рачунарска мрежа која обезбеђује проток информација. Преко Интернета повезује научноистраживачке и високошколске институције, средње школе, библиотеке и наставне базе факултета у Србији и обезбеђује им везе са другим истраживачким мрежама у Европи и свету. Истраживачима и научницима омогућује приступ и коришћење различитих напредних сервиса на Интернету. Мрежом управља Рачунарски центар Универзитета у Београду, који је централно чвориште и мрежни оперативни центар. РЦУБ је основан 1991. а 1996. је по укидању санкција Савета безбедности УН обезбедио излазак Академске мреже на Интернет. АМРЕС је 2007. била једна од највећих рачунарских мрежа у Србији, са оптичком телекомуникационом инфраструктуром на оптичким влакнима до 20 градова Србије и брзинама од најмање једног гигабита у секунди.

Никола Марковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАДЕМСКИ ТРИО

АКАДЕМСКИ ТРИО, клавирски трио у саставу Александар Коларевић (клавир), Урош Пешић (виолина) и Реља Ћетковић (виолончело), основан у Београду 1970. Током десет година одржао је више од 500 концерата у земљи и иностранству. Променио име 1980. у „Musica da camerа" (у саставу су остали Пешић и Ћетковић, а уместо Коларевића клавирску деоницу изводила је Зорица Ћетковић). Концертирали су до 1998. На њиховом програму биле су многобројне композиције, укључујући дела од барока до савремених опуса. Свирали су усклађено, прецизно, непосредно и полетно. Први пут су у Београду извели Шкотске и велшке песме за глас и трио Ј. Хајдна, Шкотске песме за четири гласа и трио Л. ван Бетовена, Дебисијева трија, Клавирски квартет Г. Малера, Седам песама Александра Блока за глас и трио Д. Шостаковича. На програму су имали и дела домаћих композитора (В. Куленовић, З. Вауда, Ј. Калчић, М. Раденковић, С. Хофман, З. Христић, И. Јевтић, М. Раичковић, Д. Гостушки).

Роксанда Пејовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АKАРОЛОГИЈА

АKАРОЛОГИЈА (грч. kariv: врста гриње, lgo": реч, говор), зоолошка дисциплина чији су предмет проучавања гриње (прегљеви), најразноврснија и најбројнија група пауколиких животиња. Развој дисциплине у Европи може се пратити од XVIII в., али подаци о грињама датирају још из 2. миленијума п.н.е. Модерна а. развија се од средине XX в. Од тада је одржано 11 међународних конгреса, основано више међународних (регионалних) и националних акаролошких друштава, а објављује се седам међународних часописа из ове области. Као научна дисциплина, због практичног значаја развијала се првенствено у оквиру биомедицинских и биотехничких наука. У Србији, као део паразитологије, предаје се на Факултету ветеринарске медицине Универзитета у Београду, а као део пољопривредне зоологије на Пољопривредном факултету у Новом Саду. На Пољ. ф. у Београду од 1990/91. издвојена је, у оквиру заштите биља, као самостална дисциплина за коју су Коста Добројевић и Радмила Петановић написали уџбеник Основи акарологије (Бг 1982). Први истраживачи у овој области били су Живојин Ђорђевић, Чедомир Симић, Златибор Петровић и Павле Вукасовић, затим Вера Живковић и Бисенија Томашевић. Паразитске гриње виших животиња и крпељи данас се проучавају на ФВМ у Београду, Институту за медицинска истраживања у Београду, Научном институту за ветеринарство Србије у Београду и Пољ. ф. у Новом Саду, а фитофагне и фитобионтне гриње од значаја у пољопривреди, шумарству и комуналној хигијени на Пољ. ф. у Београду и Новoм Саду.

ЛИТЕРАТУРА: В. Живковић, З. Петровић, „Historical Survey and Present State of Investigations of the Arthropods Important for Medicine in Yugoslavia", AV, 1976, 26; Р. Петановић, Ериофидне гриње у Југославији, Бг 1988; Р. Петановић, С. Филипи-Матутиновић, „Историјат и библиографија истраживања фитофагних и предаторских Acarida Југославије", Пестициди, 1988, 4; Р. Петановић, Б. Стојнић, „Диверзитет фитофагних и предаторских гриња Југославије", у: Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; Р. Петановић, С. Станковић, „Catalogue of the Eriophyoidea of Serbia and Montenegro", AES, 1999.

Радмила Петановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКАТИСТ

АКАТИСТ (грч. kqisto" mno": неседална песма), форма богослужбене поезије узвишеног садржаја, за време чијег извођења се стоји, тј. не седи. Сачињен је од 12 кондака који се завршавају рефреном „Алилуја" и 12 икоса са завршним рефреном у којем се личност којој је а. посвећен позива на радовање: у а. Богородици „Радуј се невесто неневестна", Христу „Исусе, Сине Божји, помилуј ме", св. Николи „Радуј се Николаје, велики чудотворче" итд. На крају се три пута чита 13. кондак и поново први икос. По концепцији прва половина је историјског, а друга догматског садржаја, при чему аутори користе Свето писмо и дела св. отаца. На јутрењу а. се чита после шесте песме канона из олтара са царских двери, али се служи и засебно читањем са средине храма, као и у монашким келијама. Сматра се, али и оспорава, да је први а. написао цариградски патријарх Сергије 626. Био је посвећен Пресветој Богородици у знак захвалности за избављење Цариграда од напада Авара и словенских племена, међу којима и Срба. Чита се на јутрењу у суботу пете седмице Великог поста, која се зато зове Субота акатиста. Касније су настали а. посвећени Христу, празницима, часном крсту, иконама, анђелима и свецима. Неки од њих имају азбучни акростих. Срби су прихватили ову форму, па је непознати аутор написао а. св. Сави („Радуј се, светитељу Саво, српски просветитељу"), а монах Лонгин зограф око 1596. а. св. првомученику Стефану („Радуј се, апостоле и првомучениче, свети архиђаконе Стефане"). Књига у коју су сабрани сви а. назива се акатистник, а у новије време акатистар. Књижевна форма а. негује се и данас. Стари текстови преводе се на савремени српски језик за богослужбену употребу, али се пишу и нови текстови за свеце, углавном српске, и за празнике који их до сада нису имали. Имају устаљену форму и богослужбено су употребљиви. Монахиња Евпраксија (Цветковић), из манастира Св. Петка код Параћина, написала је а. св. Евпраксији, великомученици Јефимији и преподобној Петки Параскеви. Иларија, игуманија манастира Покајница, уз шест збирки песама објавила је и две збирке а., међу којима Симеону Мироточивом, Теодору Вршачком, Теодору Тирону и преподобној Петки. Текст а. коришћен је у живопису српских средњовековних храмова Дечана, Матејча, Марковог манастира код Скопља, Богородице Перивлепте, а после обнове Пећке патријаршије у обновљеном живопису Грачанице, Андрејашу код Скопља, Великој Хочи, Пиви, Бездину у Банату и др. Сценама Богородичиног а. украшена је једна њена икона и илустрован Минхенски псалтир, писан у време деспотовине.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Литургика или наука о богослужењу Православне источне цркве – први општи део, Бг 1965; С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријатршије 1557–1614, Н. Сад 1965; Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Бг 1990.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКВАРЕЛ

АКВАРЕЛ (ит. acquarello: водена боја), сликарска техника заснована на коришћењу боја минералног или биљног порекла, које се разређују водом. А. се добија мешањем ситно млевених и пажљиво одабраних пигмената који се наносе на папир меканим четкицама. Сликарство а. карактерише прозрачност, а сликањем боје на боју могу се добити разноврсни тоналитети поетичног карактера. Техника а. појавила се још у Египту, затим се развија у Кини, Јапану, Персији, а потом и у грчкој и римској уметности. Преко византијске уметности пренета је у европске манастире где се примењивала у рукописним радионицама за илустрацију књига. У XVIII в. а. је стекао положај самосталне сликарске технике. Његова заступљеност и популарност расла је током векова. Налази се у опусима великих европских уметника од Алберта Дирера преко Вилијама Блејка до Анрија Матиса и Паула Клеа.

001_Uros-Predic_Pejzaz.jpg002_Uros-Predic_Stariji-brat-uci-mladjeg.jpg

У српској уметности а. се појавио у средњовековном периоду, од када су рукописне књиге илустроване акварелисаним цртежима религиозног карактера. Најстарији акварелисани цртеж је Вазнесење из 1739 (Народни музеј у Београду), а најстарији а. је рад Стефана Тенецког Козаци у јуришу из средине XVIII в. Као самостална техника појавио се почетком XIX в. Изузетан допринос развоју ове технике дала је Цртачка школа у Сремским Карловцима, основана 1809. Наставник цртања Јоаким Поповић нарочито је инсистирао на неговању ове технике кроз рад школе и оставио четири пејзажа у а. Од XIX в. готово да није било правца и школе који нису неговали ову технику. Константин Пантелић извео је прве портрете у а., а Јован Станисављевић прве ведуте градова и пејзаже са архитектуром. Међу сликарима бидермајера а. су користили Арса Теодоровић и Димитрије Аврамовић. Прави полет акварелисање је добило у делима сликара романтичара Анастаса Јовановића и Стевана Тодоровића, а још више у опусима реалиста Милоша Тенковића, Ђорђа Крстића и Уроша Предића. Ипак, током XIX в. а. је био помоћна техника и као такав коришћен је за мање репрезентативне теме, као што су пејзажи. Тек почетком XX в. постао је знатно заступљенији у опусима уметника пленеаристичког и импресионистичког опредељења. Пре свих истиче се Бета Вукановић која је оставила велик број студиозно сликаних а. Међу ученицама Уметничко-занатске школе у Београду а. је био веома прису-тна техника (Милица Чађевић, Наталија Цветковић и Видосава Ковачевић). У сликарству међуратног периода а. су се бавили Иван Табаковић, Предраг Милосављевић, Недељко Гвозденовић и многи други. После II светског рата многи сликари неговали су а. на различите начине: Ђорђе Табаковић је урадио велик број акварелисаних цртежа архитектуре Новог Сада; Миливој Николајевић је извео на стотине радова у овој техници и цео циклус Моје игре; током 80-их година Милица Мрђа-Кузманов трагала је за новим могућностима ове технике радикалним разбијањем класичног стереотипа а. у видео перформансу Тело, пигмент, вода (1989).

ЛИТЕРАТУРА: О. Радовановић, Акварел као сликарска техника, Н. Сад 1979.

Тијана Палковљевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКВЕ

АКВЕ (Aquae), античко насеље, вероватно код Врањске бање. Станица на путу Naissus–Scupi. Према Табули, 97 км од Наисуса је обележје (veduta) бање, односнo станицe А. Због нејасноћа на том сегменту Табуле, станица се локализује и код Кумановске бање. У прилог другој локацији иду налази споменика посвећених исцелитељским божанствима (Асклепије, трачки коњаник). Шире је, међутим, прихваћена прва могућност коју поткрепљују остаци античких објеката (вероватно терми) на локалитету Селиште, некропола и касноантичко утврђење на узвишењу Кале.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „Археолошка топографија. Археолошка истраживања у 1964. год. Јужноморавска долина од Лепенице до Врања", ВГл, 1965, 1.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКВЕ

АКВЕ (Aquae), античко насеље код Прахова. Током раноримског периода посведочене су као станица на путу дуж Дунава, између Егете и Дортикона. Крајем I в. на том месту је постојало мање утврђење у којем је вероватно била стационирана мања војна посада (кохорта I Cantabrorum). Стратегијски значај овог места увећан је након губитка провинције Дакије 270. У касноантичком периоду око 20 ха насеља обухваћено је бедемом и јарком. Помињу се у VI в. као градић (polivcnion) и као град (civitas) и постају средиште области (regio Aquensis) у којој је, према Прокопију, обновљено или подигнуто 38 утврђења. Имена утврђења су у његовом попису наведена, али се већина не може идентификовати, те се не могу тачно утврдити границе ове области. Претпоставља се да је обухватала велик део североисточне Србије, а на југ сезала до изворишта Сврљишког и Трговишког Тимока. Епископско седиште у А. посведочено је 343, а обновљено у време Јустинијана 535. са циљем борбе против Боносове јереси. О хришћанима у овом граду сведоче епиграфски споменици, позлаћена фибула са Христовим монограмом, док се у литератури помиње и откриће апсиде рановизантијске базилике. На истраженом делу некрополе евидентирани су гробови са спаљеним покојницима типа Мала Копашница – Сасе, који се повезују са домородачким становништвом, као и неколико саркофага из касноантичког периода. Остаци споменика посвећени Јупитеру Долихену указују на светилиште овог оријенталног божанства у А.

ЛИТЕРАТУРА: М. Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Бг 1969; Ђ. Јанковић, Област Аква у VI и VII столећу, Бг 1980.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКЕРМАНСКА КОНВЕНЦИЈА

АКЕРМАНСКА КОНВЕНЦИЈА, споразум закључен између Русије и Турске 7. X 1826. Дошавши на престо у децембру 1825, руски цар Николај I поставио је као главни задатак Русије прекидање са дотадашњом неодлучном политиком према Турској. Дана 17. III 1826. потписао је ултиматум у којем је од Турске тражио да испуни све обавезе из раније закључених уговора са Русијом: успостављање аутономије у Влашкој и Молдавији; уређење привилегија српском народу предвиђених осмом тачком Букурешког мира (1812); одређење пуномоћника који ће на руској граници о томе преговарати са руским пуномоћницима. Турској је остављено шест недеља да се одлучи, а руска војска била је у приправности на Пруту. Султан је прихватио захтеве из ултиматума па су 13. јула у Акерману, на ушћу Дњестра у Црно море, отпочели преговори између делегата двеју страна. Турци су прихватили руски предлог одлука и конвенција је потписана. Њеним петим чланом Турска се обавезала да ће у споразуму са српским делегатима у Цариграду у року од 18 месеци бити уређене све мере које из тога проистичу. Споменуте мере унете су у ферман потврђен хатишерифом и спроведене у назначеном року. Ферман је саопштен руском двору и признат као саставни део конвенције. У одвојеном акту А. к. о Србији, који је био придодат њеном петом члану, говори се о томе како је Порта дозволила српским делегатима у Цариграду да изнесу захтеве свог народа о повластицама потребним да би се консолидовала земља: слобода вере; избор сопствених поглавара; независност унутрашње управе; враћање Србији отргнутих нахија; уједињење разних пореза у један; препуштање Србима муслиманских имања под условом да приходе од њих достављају заједно са данком; слобода трговине; слобода српским трговцима да се крећу по Турској са својим пасошем; право Срба да подижу болнице, школе, штампарије; забрана муслиманима који не припадају градским гарнизонима да се настањују у Србији. Са српским делегатима Порта је требало да реши поменуте захтеве, као и неке друге уколико не буду противни положају поданика Отоманске царевине. Турска је, међутим, одлагала извршење обавеза из конвенције све до руско-турског рата који је избио 1828. а окончао се Једренским миром у септембру 1829. Шестом тачком Једренског мировног уговора Турска се обавезала да ће у потпуности испунити одредбе А. к.

ИЗВОР: G. Noradounghian, Recueil d'actes inter-nationaux de l'Empire Ottoman, II, Paris 1900.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гавриловић, Милош Обреновић, II, Бг 1909; Г. Јакшић, Акерманска конвенција, Бг 1912; В. Поповић, Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804−1918, Бг 1938; Хрестоматия по новоŭ истории, II, Москва 1965.

Михајло Војводић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКИЈАМА, Хироши

АКИЈАМА, Хироши (Akiyama, Hiroshi), лекар, хирург, универзитетски професор (Чиба, Јапан, 1931). Професор Токијског медицинског колеџа, шеф Хируршког одељења Болнице Тораномон у Токију и њен председник (од 1997). Један од највећих светских хирурга за оперативно лечење злоћудних тумора једњака. Веома успешно се бави хирургијом горњих делова гастро-интестиналног тракта, нарочито хирургијом једњака. У радикалној хирургији рака једњака увео је оригиналну оперативну технику која укључује и уклањање лимфних чворова врата, грудног коша и трбуха. Велики је пријатељ Србије – у годинама санкција слао је медикаменте и опрему српским хируршким институцијама, а у својој болници омогућава усавршавање српских хирурга. Почасни је члан Краљевског колеџа енглеских хирурга у Лондону (од 1989) и Удружења хирурга Југославије (од 1990). Инострани члан САНУ у Одељењу медицинских наука постао је 1997. Добитник је престижне јапанске награде Накајама (1993).

ДЕЛА: Basic Techniques of Surgery, Tokyo 1975; Surgery for Cancer of the Oesophagus, Baltimor 1990.

ИЗВОР: Библиографско одељење Библиотеке САНУ.

Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКИР ПРЕМУДРИ

АКИР ПРЕМУДРИ, приповетка која постоји у неколико српских преписа, сачуваних између ХIV и ХVI в. Неки од тих преписа су непотпуни или с помереним појединим деловима. Приповетка је настала у периоду V–VII в. у асирској књижевности и одатле се проширила међу многе народе. Уз афористичан и метафоричан начин казивања с обиљем симболике, испуњена је мудростима Акира, саветника асирског цара Синагрифа.

ЛИТЕРАТУРА: Из наше књижевности феудалног доба, Бг 1975; Р. Станковић, „Слово Аки-ра премудрог (препис из 1570/80. године)", АПр, 1980, 2; Т. Јовановић, Стара српска књижевност. Хрестоматија, Краг.–Бг 2000.

Томислав Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКЛИМАТИЗАЦИЈА

АКЛИМАТИЗАЦИЈА, прилагођавање биљних и животињских организама клими и географском подручју при промени места боравка, реакција која подразумева успостављање нормалне оксигенације ткива. Код човека наступа у вишим надморским висинама обично око трећег дана, а на мору нешто касније. Атмосферски притисак опада са порастом надморске висине, мада проценат кисеоника (О2) у односу на друге гасове остаје сталан, око 20%. На висини од 5.500 м парцијални притисак О2 је упола мањи у односу на морски ниво. Око 15% особа ће већ при висини од 2.700 м после првог дана добити знаке висинске болести, али је њено испољавање индивидуално. Симптоми су израженији код деце и жена. Знаци висинске болести настају због хипоксије која стимулише дисање, доводи до хипервентилације и респираторне алкалозе, чији се ефекат донекле компензује већим излучивањем карбоната (HCO3). На топлоту организам реагује вазодилатацијом, а на хладноћу вазоконстрикцијом. Већа надморска висина доводи до боље васкуларизације капилара, повећања рада метаболизма, повећања хемоглобина и броја еритроцита, а у хроничним случајевима до полиглобулије. Хипоксија на надморским висинама већим од 2.700 м утиче на задржавање течности и натријума, а у неким случајевима може довести до плућног и можданог едема. При великим висинама постоји склоност ка петехијалним крварењима на кожи, ређе на ретини ока, као и тромбоемболизму. На висинама већим од 2.000 м висинска болест је изражена појавом главобоље, несвестице, несанице, муке, гађења, тахикардије, замором и др. Код планинара и алпиниста препоручује се да пењања треба успорити већ на висини од 1.500 м и свести на 300 м пењања у току једног дана, а после 3.000 м још спорије. Такође, треба избегавати већа физичка напрезања. Пошто је на висинама ваздух сув и хладан, може доћи до дехидратације што захтева уношење довољно течности. Алкохол се не препоручује. Дијета треба да је лактовегетабилна са доста воћа, скроба и џемова. Једна од компликација је и неконтролисано излагање ултравиолетном зрачењу. Позната климатска места у нашој земљи су: Копаоник (1.500 м), Златар (1.200 м), Златибор (1.000 м), Тара, Дивчибаре, Сокобања – Озрен, Шар-планина, Ивањица, Стара планина и др., од којих су многа организована као климатска лечилишта.

ЛИТЕРАТУРА: R. F. Grover и др., „The Influence of Enviromental Factors on the Cardiovascural System", у: Hurst`s Heart, New York 1994; С. Стожинић, И. С. Ламбић, Р. Кљајић-Војновић, „Метеоротропизам и кардиоваскуларни одговор", у: Кардиологија, Бг 2000.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКОВ → МЕРЕ

АКОВ → МЕРЕ

АКРЕДИТАЦИЈА ВИСОКОШКОЛСКИХ УСТАНОВА

АКРЕДИТАЦИЈА ВИСОКОШКОЛСКИХ УСТАНОВА, поступак којим се утврђује да ли високошколска установа испуњава одговарајуће стандарде које утврђује Национални савет за високо образовање и да ли има право на издавање јавних исправа у складу са законом. Њој подлежу све високошколске установе у Србији и студијски програми које остварују. Обавеза а. в. у. уведена је Законом о високом образовању (2005) ради усклађивања система високог образовања у Србији са системом високог образовања у европском образовном простору. У поступку акредитације студијских програма утврђује се да ли они испуњавају прописане стандарде који се односе на: њихову структуру, сврху и циљеве; компетенције дипломираних студената; квалитет, савременост и усклађеност са савременим светским токовима у науци, струци, уметности и са сличним програмима на иностраним високошколским установама; поступак уписа студената и њихово оцењивање и напредовање; потребан број компетентних наставника за реализацију студијског програма; организациона и материјална средства; контролу квалитета студијског програма и могућност студија на даљину.

ИЗВОРИ: СГ РС, 76/05; 106/06.

Љубомир Коцић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКРИЛНА ВЛАКНА

АКРИЛНА ВЛАКНА (полиакрилна влакна), синтетичка влакна добијена полимеризацијом акрилонитрила. Ланчасти макромолекули полиакрилонитрила (ПА) имају просечну молекулску масу од 60.000 до 80.000, тј. број мономерних акрилонитрилних јединица (n) је од 1.100 до 1.500. ПА је нерастворан у већини растварача, омекшава тек на 225 оC, лако се пере и брзо осуши, боје на њему су врло стабилне. Његова велика мана је сакупљање статичког електрицитета. За текстилне материјале се углавном производе кополимеризати са мање од 35% неког од следећих састојака: естара акрилне киселине, винил-ацетата и естара полиметакрилне киселине, стирен-сулфонских киселина (полистирен). Познате комерцијалне марке а. в. су акрилан, долан, дралон, модакрил, орлон и др. Тканине од а. в. користе се за израду завеса, тапацираног намештаја, тепиха, одела, покривача, сита, филтара. Високотемпературном обрадом чистог ПА производе се влакна која проводе електричну струју једнако добро као и угљенична влакна. А. в. за потребе текстилне индустрије у Србији се увозе. Према подацима из 2008. увоз тканина од а. в. у Србији био је близу 43 т, а извоз близу 12 т. На бази акрилних и метакрилних једињења производе се врло важни полимерни материјали: полиакриламид, полиакрилатне и полиметакрилатне масе (плексиглас, боје, лакови, лепкови, адитиви), нитрилни каучук (гума). Разне масе на основу полиакрилата производе се у Хемијској индустрији „Први мај", Чачак. У 2008. увоз полиакрилатних пластичних маса био је око 6.500, а извоз близу 173 т.

ЛИТЕРАТУРА: К. П. К. Волхарт, Н. Е. Шор, Органска хемија, Бг 1996.

Петар Пфенд

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКРОНИМ

АКРОНИМ (грч. kro": крајњи, oìnoma: име), скраћеница од почетних слова или слогова неког вишечланог назива, нпр. СКЗ (Српска књижевна задруга), НИН (Недељне информативне новине), Генекс (Генерал Експорт), Нолит (Нова литература). Када је такав скуп гласова лако изговорљив (НИН, Нолит), он постаје права именица, а ако није, такође се може мењати по падежима, али само у писању – додавањем цртице и падежног наставка (СКЗ-у, СКЗ-а).

ЛИТЕРАТУРА: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Део 1: Слагање и префиксација, Бг 2002.

Рајна Драгићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКРОСТИХ

АКРОСТИХ (грч. kro": крајњи, stco": ред, стих), смисаона цјелина која се ствара у почетним словима стиха (или строфе) или у пасусима прозног дјела (име, нека ријеч или реченица), обично с похвалним (посвета) или критичким значењем. У античкој традицији а. се могао наћи према кључној ријечи/слову на почетку, у средини и на крају стиха (пасуса). У српској књижевности појављује се у средњем вијеку (→ крајегранесије), у различитим врстама: азбучни, у облику реченице, ријечи, наслова и сл. Између осталог налази се у дјелима Теодосија, Константина Филозофа (Живот деспота Стефана), а најпознатији примјер је Слово љубве деспота Стефана Лазаревића. Дубровачки пјесници су се такође њиме служили (Ш. Менчетић, Џ. Држић, М. Држић). У новој српској књижевности а. је чешће означавао аутора дјела (З. Орфелин, Ј. Рајић и др.). Традиција је била снажна у грађанском пјесништву, гдје има облик имена/посвете аутора или извјесне мисли, а продужена је у романтизму, с веома успјелим ироничним порукама (Ј. Јовановић Змај). На ширење а. у сложенијим конструкцијама утицао је Сонетни венац словеначког пјесника Ф. Прешерна, одражавајући се у сонетним композицијама савремених српских пјесника (М. Тешић и др.).

ЛИТЕРАТУРА: П. Поповић, „Акростих у Константина Филозофа", ПКЈИФ, 1935, 15; Ђ. Перић, „Акростих у српском грађанском песништву XVIII века", ЗМСКЈ, 1989, 1; С. Томин, „Азбучни акростих у девет акатиста светим апостолима Петру и Павлу из збирки српских рукописа", ЗМСКЈ, 1992, 2.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКРОСТИХ

АКРОСТИХ, годишњи данак у износу од 100 перпера који су, према сведочанствима из Душановог времена, Бар и Будва давали српском цару. У арханђеловској хрисовуљи цара Душана помиње се Барски а. који је он заменио обавезом давања манастиру 10 товара уља. Према Статуту Будве комуна је била дужна да сваке године, о празнику св. Ивана, цару даје 100 перпера, мање четири динара, док је пет перпера ишло градском кнезу. А. је убирао царев казнац и при томе је од општине добијао 10 перпера. Није познато да ли је ова обавеза била ограничена само на Бар и Будву. Употреба грчког термина указује на то да овај данак потиче из византијског времена. Изгледа да је симболизовао исказивање покорности српском владару и представљао надокнаду за коришћење земљишта ван града. На сличан начин је у византијско време признавана власт стратега, односно купован мир од кнежева у залеђу. Судбина трибута после Душанове смрти није јасна. Ђурађ Балшић, а затим и деспот Ђурађ, узимали су далеко веће суме на име земљарине.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић (прир.), Законски споменици српских држава средњег века, V, Бг 1912; И. Синдик, „Однос града Будве према владарима из династије Немањића", ИЧ, 1957, 7; Н. Вучковић, Средњовековни статут Будве, Будва 1970; С. Ћирковић, Бар – град под Румијом, Бар 1984; С. Мишић, Т. Суботин-Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Бг 2003.

Синиша Мишић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКСАЂА → МЕРЕ

АКСАЂА → МЕРЕ

АКСАКОВ, Иван Сергејевич

АКСАКОВ, Иван Сергејевич, књижевник, публициста (Надежин, Уфимска губернија, 26. IX 1823 – Москва, 27. I 1886). Стекао правно образовање 1842. и ступио у државну службу прво као судски чиновник, а затим од 1848. у Министарство унутрашњих дела. Дао оставку 1852. и посветио се журналистици и књижевном раду. Крајем 1861. почео да објављује лист Дан (1861–1865), који је руску јавност обавештавао о стању у српским и словенским земљама. Још у младости показивао је велико интересовање за будућност словенског света. Дубоко религиозан и посвећен цркви, 1844. је слао новчану помоћ српским православним црквама у Далмацији и Херцеговини. Био је један од најутицајних вођа словенофилског покрета. Објавио је 1860. у Лајпцигу чувену посланицу Србима А. С. Хомјакова, коју је претходно потписом подржало више чланова московског Друштва љубитеља руске словесности (М. П. Погодин, А. И. Кошељов, Н. А. Јелагин, Ј. Ф. Самарин, П. А. Бесонов, К. С. Аксаков, П. И. Бартењев, Ф. В. Чижов, И. С. Аксаков). У њој се истицало православље и вредности словенско-православне цивилизације као поуздан темељ будућности Срба и других православних Словена. Почетком 70-их година дошао је до уверења да је неопходно политичким и војним средствима убрзати ослобођење јужних Словена. Од 1875. до 1878. био је председник утицајног Московског словенског комитета, у којем је посебно био активан током Велике источне кризе. Подржавао је слање руских добровољаца у Србију 1876. Беседом у Московском словенском комитету августа 1878. жестоко је критиковао држање руске дипломатије на Берлинском конгресу, због чега је на неколико месеци протеран из Москве. Сабрана дела А. објавила је његова супруга (Сочинения, I–VII, Москва 1886–1887). Део преписке А. објављен је у четири тома (Иван Аксаков в его письмах, Москва 1888–1896).

ЛИТЕРАТУРА: А. С. Никитин, Славянские комитеты в России в 1858–1876, Москва 1960; Н. И. Цимбаев, Славянофильство, Москва 1986; В. Кожинов, Тютчев, Москва 1988.

Славенко Терзић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКСЕНТИЈЕ III

АКСЕНТИЈЕ III, митрополит захумско-херцеговачки (Самоков, Бугарска, око 1794 – Цариград, после 1870). Бугарин, школовао се у манастиру св. Јована Рилског, где се и замонашио. С места епископа диополског цариградски патријарх поставио га је 1837. за митрополита захумско-херцеговачког. У Мостар је стигао априла 1838. и врло брзо дошао у сукоб с домаћим свештенством и народом. Увео је нове и тешке таксе за црквене обреде и нове намете у епархији и показивао бруталност према свештеницима. Ишао је тако далеко да је затварао цркве у местима која нису измирила новчана потраживања. Због свега тога брзо је постао омражен у народу и свештенству. Изгубио је подршку тада веома моћног везира херцеговачког Али-паше Ризванбеговића, који је у Цариграду интензивно радио на његовој смени. Коначно је 1848. премештен у Велес, где се истицао као велики борац за eгзархију, па је и тамо био смењиван и прогоњен. Био је и у заточењу, из којег је пуштен када су Бугари добили егзархију. Због тога код Бугара важи за националног хероја и мученика. После смрти канонизован је за светитеља. Бугарска црква га прославља 6. фебруара.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, Мостар, Бл–Бг 1999; Ђ. Слијепчевић, „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219. до краја XIX века", у: Епископија Захумско-херцеговачка, Бг 2006.

Драга Мастиловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКСЕНТИЈЕВИЋ, Драгослав Павле

АКСЕНТИЈЕВИЋ, Драгослав Павле, певач, иконописац (Београд, 20. VI 1942). Дипломирао и магистрирао сликарство на Ликовној академији у Београду у класи Мила Милуновића. Као сликар инспирише се византијским и српским фреско-сликарством. Наступа као извођач црквене (византијска, грчка, стара српска) и српске народне музике. Основао је групу ,,Запис", с којом изводи традиционалну српску вокалну и инструменталну музику. Концерте је држао у земљи и иностранству (Русија, САД, Немачка, Француска, Грчка, Аустрија). Добитник је награда за интерпретацију византијских напева (Кардица, Грчка, 1988) и старе музике (Радио Инсбрук, 1990), као и награда Међународног фестивала у Москви, Фонда за културу Београ-да (1989), Културно-просветне заједнице Србије (1990) и Удружења музичких уметника Србије (2000).

Маријана Кокановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКСЕНТИЈЕВИЋ, Мирко

АКСЕНТИЈЕВИЋ, Мирко, новинар (Кур-шумлија, 13. VIII 1922). Дипломирао на Високој новинарско-дипломатској школи у Београду. Био је уредник и дописник агенције Танјуг (1948–1982), директор Југословенског културно-информативног центра у Бечу (1982–1984) и дописник Танјуга из Атине, Конга (Заира), Бејрута и са ширег подручја Блиског истока. Његов интервју са конгоанским вођом Патрисом Лумумбом, борцем против колонијализма, прекинули су пучисти и премијера одвели на губилиште. У отцепљеној Катанги узурпатор Чомбе га је као новинара држао у затвору, одакле су га 1961. ослободили плави шлемови и шведски гроф Бернадот. Исте године почело је његово десетогодишње извештавање из Бејрута, одакле је пратио арапско-израелски рат 1973. Као новинар несврстане Југославије имао је приступ свим странама, па је стигао и у курдска села и до пећине Абу Салам, где је интервјуисао вођу Палестинаца Јасера Арафата. Овај интервју пренели су сви светски медији. Као добром познаваоцу прилика на Блиском истоку, обраћалe су му се најугледније светске новине и часописи, за које је писао чланке, студије и фељтоне. Објавио је књигу Глобално, а није светско (Бг 2005), у којој је анализирао највећи проблем света почетком XXI в. – америчку тежњу да објективни историјски процес глобализације претвори у глобалну доминацију, у неодрживо једновлашће супротно Повељи ОУН-а и историји.

ДЕЛА: Палестински досије, Бг 1979; Немогуће: Блиски исток јуче, данас, сутра, Бг 1982; Наурус долази (или Књига о Курдима), Бг 1996.

Душан Ђурић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AКСЕНТИЈЕВИЋ, Надежда

AКСЕНТИЈЕВИЋ, Надежда, сликар керамичар (Књажевац, 15. V 1953). Факултет примењених уметности завршила 1981. у класи Мирјане Исаковић. Од 1983. члан УЛУПУДС-а у статусу слободног уметника. Припада групи уметника керамичара који свој рад заснивају на ликовности уз максимално владање занатом. Испитује керамику као скулпторску форму – керамоскулптуру. Ради у циклусима, истражујући пре свега форму и њено духовно значење. Њени радови показују широко интересовање за надреално и метафизичко, као и за спајање прошлости и садашњости. Вешто користећи боју, указује на широке могућности које пружа спој керамике, скулптуре и сликарства. Приредила је самосталне изложбе у Београду (1981, 1999) и Паризу (1992). Од 1979. редовно учествује на колективним изложбама у Београду, Апатину, Загребу, Перуђи. У кафе-ресторану „Балкан" са Бранком Стајевићем реализовала је 1986. керамички зидни пано (14 м²). Добитница је награда на Првом и Трећем светском тријеналу мале керамике у Загребу (1984, 1990), Велике награде 23. Мајске изложбе, откупне награде Музеја примењених уметности (1991) и др.

ЛИTЕРАТУРА: В. Лакичевић-Павичевић, Надежда Аксентијевић-Лакић, керамоскулптура, Бг 1990; М. Блануша, Археологија душе, Нада Аксентијевић, Бг 1999.

Дијана Милашиновић-Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКСИН, Бранислав

АКСИН, Бранислав, тромбониста, универзитетски професор (Нови Сад, 12. V 1959). Дипломирао (1985) и магистрирао (1989) тромбон на Факултету музичке уметности у Београду у класи Винка Валечића. Соло тромбониста Опере Српског народног позоришта, а потом Војвођанске и Београдске филхармоније. Концертну каријеру гради истовремено и као члан новосадских ансамбала „Brass Quintet", „Camerata Academica", „Musica Viva" и француских (орлеанских) састава „Tickmayer Formatio" и „Théâtre Jel", с којима наступа широм земље и света и стиче репутацију једног од најуспешнијих српских тромбониста. Сарађује с ансамблом „Sonemus" (Сарајево) и повремено наступа у камерним саставима Силарда Мезеја. Посебан допринос популаризацији тромбона даје као један од чланова квартета тромбона „T-boNeS 4s", чији репертоар обухвата дела различитих епоха и стилских усмерења. Од 1994. је доцент, а потом ванредни и редовни професор Тромбона на Академији уметности у Новом Саду. Исти предмет предаје и на Академији умјетности у Бањалуци. Остварио је значајан број снимака за телевизијске и радио-станице, као и за дискографске куће, међу којима и за „Rér Megacorp" из Лондона.

Марија Николић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКСИН, Владимир

АКСИН, Владимир, геолог, универзитетски професор (Ада, 10. XI 1928 – Нови Сад, 8. IV 2005). Дипломирао 1950. на Геолошком факултету у Београду. Радио као нафтни геолог у Лендави (1950–1952), а од 1952. био шеф геолошке службе, директор сектора за истраживања, помоћник и саветник генералног директора „Нафтагаса" у Новом Саду. Докторирао 1963. на Рударско-геолошком факултету у Београду. Превасходно се бавио теоријским проблемима класификације лежишта нафте и гаса и њиховим истраживањем и експлоатацијом у Војводини, а посебно у Банату. Од 1961. до пензионисања радио на РГФ-у у Београду, а краће време и на ПМФ-у у Новом Саду.

ДЕЛА: „Нафтна и гасна лежишта Баната", ЗМСПН, 1957, 12; Геологија нафте, Н. Сад 1967; Минерална богатства Војводине, Н. Сад 1972; „Нафтна и гасна лежишта Србије", у: Геологија Србије, VII, Бг 1975.

Александар Грубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКСИЋ, Станоје

АКСИЋ, Станоје, правник, друштвено-политички радник, универзитетски професор (Доња Гуштерица код Липљана, 27. II 1921 – Београд, 21. II 1970). Пре II светског рата био је члан СКОЈ-а, а од 1941. члан КПЈ. Учествовао је у НОБ-у и био политички комесар одреда. После рата био је секретар СК КПЈ у Гњилану и Приштини и члан ПК СК Косова и ЦК СКЈ. Био је и председник Скупштине Косова, републички и савезни посланик и потпредседник Извршног већа Скупштине Србије. Дипломирао (1956) и докторирао (1965) на Правном факултету у Београду. Био је професор Уставног права на Правно-економском факултету у Приштини. Активно је учествовао у конституисању и развитку Аутономне покрајине Косово бавећи се проблемима организације, надлежности и ефикасног функционисања аутономних јединица и њихових органа у оквиру Федеративне Југославије. Објављивао је текстове у периодичним публикацијама: Универзитет данас, Општина, Анали Правног факултета у Београду, Правни живот, Yugoslav Survey. Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других високих одликовања.

ДЕЛО: Положај аутономних покрајина у уставном систему Социјалистичке Федеративне Републике Југославије са посебним освртом на положај и развој Аутономне покрајине Косова и Метохије, Бг 1967.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Денковић, „Др Станоје Аксић", АПФБ, 1970, 3–4; Д. Морачић, „Др Станоје Аксић", ПЖ, 1970, 3.

Светлана Мирчов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТ

АКТ, ликовна тема, представа нагог људског телa. Још од најстаријих времена један од главних мотива и садржаја ликовног стварања у разноврсним техникама. Његова историја почиње приказом богиње плодности, познатије као Вилендорфска Венера, настале 25.000–30.000 година п.н.е. Најснажнији развој доживео је у периоду грчке цивилизације када су обликовање људског тела и склад пропорција представљали идеал лепоте. Након периода затишја у средњем веку у којем су представе нагих фигура биле резервисане за приказе Адама и Еве и сцена из пакла, а. ће свој пуни процват доживети у периоду ренесансе (С. Ботичели, Рођење Венере). Поред различитих сликарских стилова у њему се препознају и различити типови представа нагих тела: а. у митолошкој композицији, класичан а., а. у групи, а. у атељеу. У периоду барока и стилова XIX в., класицизма, романтизма и реализма, стално ће бити присутан али под различитим темама и садржајима који прикривају експлицитност наготе (Ж. А. Енгр, Одалиска). Епоха модернизма и одбацивања прикривених садржаја вратила је а. у средиште интересовања сликара и скулптора. Представа људског тела и разноврсне могућности његовог приказивања у различитим материјалима постале су изазов за многе уметнике (Е. Мане, Олимпија; А. Модиљани, Лежећи акт са раширеним рукама; О. Роден, Пољубац).

001_Milan-Konjovic_Model-u-ateljeu.jpg

У српском сликарству се јавља средином XIX в. Један од најранијих цртежа је Женски акт с цвећем (1852) Лазара Николића. У богатом графичком опусу Анастаса Јовановића цртежи Ухођење и Откривени (1850–1860) припадају тој малој групи атипичних дела у његовом обимном цртачком опусу. Цртање а. по гипсаном или живом моделу био је основни предмет на уметничким школама и академијама. Представа нагог тела имала је пре свега за циљ овладавање вештином приказивања људске анатомије. Многобројни су примери сачуваних цртежа насталих на часовима вечерњег а. на Уметничко-занатској школи у Београду или на европским академијама. О томе сведоче цртежи Јосифа Фалте (Три мушка акта, 1890) и Александра Секулића (Женски акт с леђа, 1902). Један од најранијих примера у техници уља је слика Акт Уроша Предића, из 1917. Сликaри XX в. ослободили су тему а. тзв. непристојности садржаја. Већ код прве генерације модерниста он постаје редовна тема у техници слике. У духу симболизма а. су изводили Леон Коен (Пролеће) и Милош Голубовић (Композиција). Коста Миличевић, Надежда Петровић, Бранко Поповић сликали су а. у атељеу. Следећа генерација уметника, школованих у Паризу (Милан Коњовић, Сава Шумановић), наставила је да слика а. у духу идеја сезанизма и кубизма с акцентом на форми и моделовању облика. Истовремено, чланови групе „Зограф" сликали су а. митолошког сижеа, изведене у реалистичком маниру (Васа Поморишац, Парисов суд; Иван Радовић, Три грације; Живорад Настасијевић, Венера). Четврта деценија и појава интимистичких стилова увела је ново поимање представљања нагог тела, као у делима Јована Бјелића (Купачица) или И. Радовића (Акт у ентеријеру). Колористички експресионизам и акценат на потезу и колориту у теми а. уочљиви су у појединим делима Петра Добровића, М. Коњовића, Зоре Петровић, Миленка Шербана. Идеје фантастичног сликарства и своје виђење а. испољила је Милена Павловић-Барили (Акт са лампом и Композиција). У техници акварела значајне а. је оставила Наталија Цветковић (Женски акт). Цртеже с темом а. радили су Љуба Ивановић, Иван Табаковић, П. Добровић, Никола Бешевић. Темом а. у скулптури бавили су се Ђорђе Јовановић (Мирис пролећа), Ристо Стијовић (Срамежљивост, Каријатиде), Сретен Стојановић (Девојка са бананама, Човек са змијом), а у графици И. Радовић (Акт) и Р. Стијовић (Женски акт). А. је, у ширем смислу, тема концептуалне уметности, боди арта (Марина Абрамовић), перформанса (Тања Остојић), фотографије (Неша Париповић) и видео радова.

002_Sava-Sumanovic_Akt-sa-ogledalom.jpg

ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, Акт у београдском сликарству 1918–1941, Бг 1962; K. Clark, The Nude: A Study in Ideal Form, Princeton 1972; L. Nead, The Female Nude, Routledge 1992; С. Чупић, „Теме и идеје", у: Збирка 20. века, Н. Сад 2007.

Тијана Палковљевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТА БИОЛОГИЈЕ И ЕКСПЕРИМЕНТАЛНЕ МЕДИЦИНЕ (ACTA BIOLOGIAE ET MEDICINAE EXPERIMENTALIS)

АКТА БИОЛОГИЈЕ И ЕКСПЕРИМЕНТАЛНЕ МЕДИЦИНЕ (ACTA BIOLOGIAE ET MEDICINAE EXPERIMENTALIS), научни часопис Медицинског факултета у Приштини, измештеног у Косовску Митровицу. Издаје га Друштво за биологију и експерименталну медицину Косова и Метохије. Штампа се на енглеском језику, а резимеи су на српском. Излази од 1975, два пута годишње. Објављује радове познатих домаћих и иностраних истраживача из области биологије и експерименталне медицине. Главни и одговорни уредник је патофизиолог Томислав Ђокић. Рад на часопису био је онемогућен у периоду 1999–2001. због рата на Косову и Метохији.

Томислав Ђокић; Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТА БИОЛОГИКА ЈУГОСЛАВИКА (ACTA BIOLOGICA IUGOSLAVICA)

АКТА БИОЛОГИКА ЈУГОСЛАВИКА (ACTA BIOLOGICA IUGOSLAVICA), научни часопис Уније биолошких научних друштава Србије. Чланови Издавачког савета су главни и одговорни уредници часописа друштава и председници друштава. Први главни и одговорни уредник часописа био је Живојин Тешић, а потом Глигорије Антоновић, актуелни уредник, који је дугогодишњим уређивањем обезбедио континуитет часописа и формирање међународних уређивачких одбора свих серија. AБЈ излази сваке године у виду серија: Земљиште и биљка (серија А, 1965); Микробиологија (серија Б, 1964); Physiologica et Pharmacologica Acta (серија Ц, 1965); Екологија (серија Д, 1966); Ichtyologia (серија Е, 1969); Генетика (серија Ф, 1969) и Acta Herbologica (серија Г, 1962). Све серије публикују радове на енглеском са изводом на српском језику, имају домаћу и међународну рецензију, а о уређивању брине међународна редакција. Од 2002. све серије се налазе и у електронској форми у Репозиторијуму Народне библиотеке Србије, а неке од серија су доступне и на интернету. Часопис се размењује са 96 земаља (библиотеке, институти, универзитети, компаније).

Косана Константинов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AKTA ВЕТЕРИНАРИЈА (ACTA VETE-RINARIA)

AKTA ВЕТЕРИНАРИЈА (ACTA VETE-RINARIA), научни часопис Факултета ветеринарске медицине у Београду, у којем се публикују резултати експерименталних истраживања из свих области ветеринарске и граничних области хумане медицине. Први број часописа изашао је 1951. Први главни и одговорни уредник био је Марко Радојчевић, а потом Исидор Савић, Симеон Прибићевић, Милован Јовановић и Велибор Стојић. На српском језику излазио је до 1960, од када су сва издања на енглеском језику. Године 1972. ушао је у базу међународних часописа Current Contents. Oд 1992. Издавачки савет часописа је интернационалног карактера. Од укупног броја публикованих радова 30% су радови истраживача из иностранства (Француске, Швајцарске, Немачке, Турске, Пољске, Литваније, Румуније, Бугарске, Русије, Ирана, Пакистана, Индије, Нигерије и др.). Часопис се дистрибуира у преко 70 библиотека широм света.

Богосав Солдатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТА ЕНТОМОЛОГИКА СЕРБИКА (ACTA ENTOMOLOGICA SERBICA)

АКТА ЕНТОМОЛОГИКА СЕРБИКА (ACTA ENTOMOLOGICA SERBICA), научни часопис који се бави свим аспектима биологије инсеката. Први број часописа публикован је 1996. Излази два пута годишње, а штампа се на енглеском језику са кратким изводима радова на српском. Публиковани научни радови се односе на различите аспекте науке о инсектима (ентомологије), као што су систематика, филогенија, морфологија, диверзитет, екологија, еволуција, физиологија, генетика, заштита биља, ветеринарска и медицинска ентомологија. Уређивачки одбор часописа састављен је од еминентних домаћих и иностраних ентомолога. Главни уредници су били Живко Р. Адамовић (1996–1997), Љубодраг Михајловић (1998–2002) и Љиљана Д. Протић (од 2003). Часопис је у пуној верзији доступан на интернету.

Жељко Томановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТА ПАТОЛОГИКА (ACTA PATHOLOGICA)

АКТА ПАТОЛОГИКА (ACTA PATHOLOGICA), једини медицински научни часопис у Србији и бившој Југославији, специјализован за патологију. Под руководством професора патолошке анатомије, Ксенофона Шаховића, Патолошки институт Медицинског факултета у Београду је својим средствима, зарађеним од вршења биопсија, штампао часопис 1937–1940. Публикована су четири годишта и 11 свезака научних радова из патологије на француском, енглеском и немачком језику. Своје радове у овом часопису штампали су чланови Патолошког института: К. Шаховић, Д. Тихомиров, М. Вишњић-Фрајнд, Ж. Игњачев и др., као и инострани патолози.

ЛИТЕРАТУРА: В. Кањух, „Патолошка анатомија у Србији и Црној Гори. Историјат (од почетака у другој половини XIX века до 1992. године), развој и данашње стање", Acta. Fac. Med. Naiss., 1992, 12.

Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТА СТОМАТОЛОГИКА НАИСИ (ACTA STOMATOLOGICA NAISSI)

АКТА СТОМАТОЛОГИКА НАИСИ (ACTA STOMATOLOGICA NAISSI), часопис који представља резултате стоматолошке науке и струке у јужној Србији. Основали су га Медицински факултет и Клиника за стоматологију Универзитета у Нишу. Основна идеја оснивача и првог уредника Будимира Соколовића била је да српску стоматолошку науку промовише, не само у оквирима стоматолошке јавности на територији бивше Југославије него и у међународним оквирима. Први број штампан је 1984. До сада је изашло 23 годишта, са 54 броја. Часопис се штампао четири пута годишње до 2006, а од тада два пута годишње. Уређивачки одбор чине професори стоматологије из Ниша и Београда, а његов међународни део састављен је од експерата за стоматологију из САД, Јапана, Канаде, Шведске, Немачке, Италије, Грчке и Бугарске. Од 2003. главни и одговорни уредник је Никола Бурић. Часопис се штампа двојезично, на српском и енглеском.

Драгослав Ђукановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТА ФАРМАЦЕУТИКА ЈУГОСЛАВИКА (ACTA PHARMACEUTICA IUGOSLAVICA)

АКТА ФАРМАЦЕУТИКА ЈУГОСЛАВИ-КА (ACTA PHARMACEUTICA IUGOSLAVICA), први фармацеутски часопис са потпуно научним садржајем на територији бивше Југославије. Објављује чланке из подручја фармацеутске хемије, биофармације, фармацеутске технологије и обликовања лекова, токсикологије, ћелијске биологије и генетике, фармакогнозије, медицине (дијагностика и терапија), социјалне фармације, аналитике лекова. Одлуку о оснивању часописа донео је Савез фармацеутских удружења (СФУ) ФНРЈ у Београду 1951. Излазио је месечно у Загребу у издању СФУ ФНРЈ, касније Савеза фармацеутских друштава ФНРЈ (од 1952), односно СФД СФРЈ. Од 1991. излази као орган Фармацеутског друштва Хрватске, под називом Acta Pharmaceutica. Објављују се оригинални научни радови, кратка саопштења, прегледни чланци и прикази књига.

Душанка Крајновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТА ФИЗИОЛОГИЈЕ И ФАРМАКОЛОГИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ (ACTA PHYSIOLOGICA ET PHARMACOLOGICA IUGOSLAVICA)

АКТА ФИЗИОЛОГИЈЕ И ФАРМАКОЛОГИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ (ACTA PHYSIOLOGICA ET PHARMACOLOGICA IUGOSLAVICA), научни часопис Југословенског друштва за физиологију. Први број изашао је 1970, главни и одговорни уредник био је Владислав Варагић (1970–1990). Уредници су били Богомир Мршуља (1992–1994), Богдан Ђуричић (1994–2000), Милица Простран (2003–2005) и Зорица Сајчић (2005–2007). Излазио је у три свеске годишње, а издавач је била Унија биолошких научних друштава Југославије. Научне области часописа биле су физиологија, фармакологија, биохемија и општа патологија, а радови су писани на српском и енглеском језику. Значај часописа од оснивања до 1992. био је изузетно велик. О томе сведочи чињеница да је био један од два часописа са простора бивше СФРЈ, који се налазио на листи Current Contents. Због нередовног излажења искључен је са те листе, а 2007. променио име у Акта физиологије и фармакологије Србије.

Љиљана Гојковић-Букарица

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТА ХИРУРГИКА ЈУГОСЛАВИКА (ACTA CHIRURGICA IUGOSLAVICA)

АКТА ХИРУРГИКА ЈУГОСЛАВИКА (ACTA CHIRURGICA IUGOSLAVICA), научни часопис Хируршке секције Српског лекарског друштва. Под називом Acta chirurgica основан је 1950. као званични часопис Кируршко-ортопедске секције Збора лијечника Хрватске у Загребу. Од почетка је имао југословенску оријентацију, а после шест издатих бројева донета је одлука да се уступи Удружењу хирурга Југославије и назив промени у садашњи (1951). Први број часописа изашао је 1954, а главни уредник био је Ф. Гроспић (до 1967), потом М. Пасини (1967–1971, са Д. Јузбашићем као председником Редакцијског колегијума). Уредништво се налазило у Загребу све до 1971. када је на 12. конгресу југословенских хирурга (Скопље–Охрид, 1971) одлучено да се руковођење Удружењем хирурга Југославије и издавање часописа убудуће поверава хируршкој секцији републике у којој се одржава савезни конгрес, тада конкретно Хируршкој секцији Македонског лекарског друштва. Часопис је заведен у регистар савезних часописа, успешно је излазио у Скопљу до 1988, а главни и одговорни уредник био је Кочо Серафимов. Редакција је имала по четири члана из сваке републике СФРЈ и по два члана из покрајина, а према одлуци 3. конгреса Савеза лекарских друштава СФРЈ (Блед, 1971) чланци су штампани на језицима народа СФРЈ и великим светским језицима. Скупштина Удружења хирурга Југославије на 17. конгресу (Сарајево, 1988) донела је одлуку да се уређивање и издавање часописа убудуће повери Хируршкој секцији Српског лекарског друштва. Од другог броја за 1989. главни и одговорни уредник часописа био је Зоран Герзић, а Уредништво часописа налази се у Институту за болести дигестивног система Универзитетског клиничког центра (данас Клиничког центра Србије). Од 1994 (вол. 41, бр. 2) главни и одговорни уредник је Мирослав Милићевић. Часопис излази са једним волуменом годишње, у 4–6 свезака по волумену и потребним бројем додатних свезака. Објављује стручне и научне чланке из области хирургије на српском и енглеском језику. Један је од водећих часописа од националног значаја.

Миле Игњатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТИВ

АКТИВ (лат. activus: делатан, активан), граматичка категорија којом се означава да оно што је исказано предикатом врши лице или предмет исказан граматичким субјектом, нпр. Вера чита новине, Аутобус превози путнике, при чему предмет може бити схваћен апстрактно, нпр. Истрајност даје резултате, а однос исказан предикатом може бити било радња (Ана шета), било стање (Ана спава). Активна реченична конструкција може се преобликовати у пасивну само ако је у предикату прелазни глагол (који најчешће захтева објекат у облику акузатива без предлога), нпр. Сви читају ту књигу ↔ Та књига се чита. Прелазни глаголи се у реченици могу употребити или у активном или у пасивном облику. За непрелазне глаголе (нпр. ићи, седети, лежати) та могућност не постоји. Они се не употребљавају у пасивном облику, као ни повратни глаголи, било прави повратни (нпр. бријати се, умивати се, чешљати се), било узајамноповратни (нпр. грлити се, љубити се, тући се), било неправи повратни глаголи (нпр. придржати се, ослонити се, дотаћи се). Постоје два главна начина да се у српском језику активна реченична конструкција (активна реченица) трансформише у пасивну: помоћу трпног придева у предикату, нпр. Писац је написао књигу ↔ Књига је написана, Организатор је наградио неке учеснике ↔ Неки учесници су награђени од стране организатора, или помоћу повратног глаголског облика у предикату, нпр. Радници зидају кућу ↔ Кућа се зида. Знатно ређе активна реченица се може преобликовати у пасивну помоћу означавања агенса адвербијалном конструкцијом с предлогом код, на или у, нпр. Ану лечи доктор Бабић ↔ Ана се лечи код доктора Бабића, Њих је венчао свештеник ↔ Они су се венчали у цркви. А. је једно од граматичких средстава изражавања семантичке категорије → агентивности.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватcки језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), II, Бг 1991; А. Белић, O jeзичкoj прирoди и jeзичкoм рaзвитку, I−II, Бг 1998; Ж. Стaнojчић, Љ. Поповић, Грaмaтикa српскoг jeзикa, Бг 2000; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005.

Предраг Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТИВНА ШКОЛА → РАДНА ШКОЛА

АКТИВНА ШКОЛА → РАДНА ШКОЛА

АКТИВНИ УГАЉ

АКТИВНИ УГАЉ, врста врло порозног угљеника, аморфне или графитне структуре. Поре сачињавају унутрашњу површину 500–1.500 м²/г угљеника. Микропоре имају пречник до 2 нм. Услед велике слободне површинске енергије пора а. у. има изразиту тежњу да у порама сакупља (адсорбује) молекуле разних гасова и органских супстанција из ваздуха, из смесе гасова или из водених, али и из неких других раствора. Због ове особине има врло широку примену у многим областима: одстрањивање штетних или непожељних супстанција из гасова, ваздуха или течности (боје, носиоца мириса или укуса), адсорпција токсичних супстанција преко угљеног филтера у гас-маскама, везивање радиоактивних гасова у нуклеарној техници (атомска енергија), регенерација корисних растварача (у индустрији боја, лакова, полимерних материјала, прераде метала, код хемијског чишћења текстила), везивање токсичних супстанција у органима за варење (carbo medicinalis). Састојак је и филтера код неких цигарета. Користи се за завршно пречишћавање пијаће воде и отпадних вода, али и као састојак катализатора у хемијској индустрији. А. у. слабо адсорбује алкохоле, глицерин, већину неорганских катјона и анјона. Међутим, циљаном хемијском обрадом производи се а. у. за адсорпцију водоник-сулфида, амонијака, живе, формалдехида и др. Највећи произвођач у Србији је корпорација „Трајал" у Крушевцу. Производни капацитет је 600−800 т годишње; део производње се извози. У 2008. у Србију је увезено 183 т а. у., а извезено преко 32 т.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији, Бг 1997.

Петар Пфенд

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТИВНОСТ СТАНОВНИШТВА

АКТИВНОСТ СТАНОВНИШТВА, једно од основних економских обележја и индикатор друштвеног и привредног развоја земље. Укупна популација дели се на активно становништво (које радом стиче доходак), издржавано становништво (које не привређује и не стиче доходак) и лица с личним приходима (која имају пензију или нека друга примања мимо рада). Друга половина XX в. је период у којем су остварене веома значајне промене у свим областима демографског развитка становништва Србије. У области а. с. значајно је било запошљавање ван сопственог газдинства, чиме су се јасније диференцирала активна, издржавана и лица са личним приходима. Тиме је у великој мери смањен удео дечјег рада, активности код омладине и старог становништва. У исто време порасло је привредно активирање женске популације у непољопривредним делатностима. Значајан је био утицај промена у структури привреде, које су се односиле на пораст значаја непољопривредних у односу на пољопривредна занимања.

tabela sa 106 strane.jpg

Током послератног периода број активних и издржаваних лица је у прво време растао (активних до 1981. а издржаваних до 1971), а затим се смањивао. Број лица с личним приходима све време је повећаван. Разлози промена броја и удела активног становништва су у општем развоју популације, који је у првом периоду био експанзивнији, а у другом све више регресиван. Други разлог је у карактеру привређивања, пре свега у општој економској кризи, а затим у рационализацији запошљавања и елиминацији непотребне радне снаге. Запажа се и све равноправнија улога жена у овој групи. Промене броја и удела издржаваног становништва везане су за старење популације, али и за промене у трећој категорији „лица са личним примањима", којих је све више, а код којих је удео жена изједначен с уделом мушкараца. Међу издржаваним становништвом 2002. деца, ученици и студенти чинили су 69,7%, а домаћице 23,7%. Промене учешћа ових категорија становништва у укупној популацији биле су сличне променама апсолутних вредности.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Радивојевић, „Економске структуре становништва Србије", у: Становништво и домаћинства Србије према попису 2002. године, Бг 2006.

Бранислав С. Ђурђев

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТУЕЛИЗАЦИЈА РЕЧЕНИЦЕ

АКТУЕЛИЗАЦИЈА РЕЧЕНИЦЕ (лат. аctualis; нем. aktuel), поступак којим се значењски садржај реченице везује за конкретне елементе ситуације о којој се говори и ситуације у којој се говори. Tиме се реченица као јединица језичког система преводи у говор и постаје исказ. На пример, неактуелизовано значење 'пас лаје' може се актуелизацијом претворити у исказ Овај пас лаје (а онај пас не лаје). Основна средства а. р. су заменичке речи и изрази (нпр. ја, овај, тако, ево), као и лични глаголски облици (нпр. пишем, читаш, радили смо).

ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКТУЕЛНО РАШЧЛАЊИВАЊЕ РЕЧЕНИЦЕ → ФУНКЦИОНАЛНА РЕЧЕНИЧНА ПЕРСПЕКТИВА

АКТУЕЛНО РАШЧЛАЊИВАЊЕ РЕЧЕНИЦЕ → ФУНКЦИОНАЛНА РЕЧЕНИЧНА ПЕРСПЕКТИВА

АКУЗАТИВ

АКУЗАТИВ (лат. аccusare: оптужити), морфолошка категорија која представља четврти облик у деклинационој парадигми именских речи. Подлеже делимичном синкретизму: у првој деклинацији код именица мушког рода једнине које означавају живо биће а. је једнак генитиву; ако означавају неживе ствари, једнак је номинативу; код именица средњег рода једнине и множине а. је једнак номинативу и вокативу; у трећој деклинацији у једнини једнак је номинативу, а у множини номинативу, генитиву и вокативу. Као синтаксичко-семантичка категорија у српском падежном систему припада групи централних (граматичких) падежа. Појављује се у четири структурна лика: као слободни падежни облик, падежни облик везан предлогом, падежни облик везан детерминатором и падежни облик везан предлогом и детерминатором. У систему падежа везаних предлогом, припада падежима контакта (конкретизује се природа контакта који предикација успоставља с појмом у а.). Субјекатски а. је слободни а. као семантички субјекат (Радује га успех). Предикатски а. је предлошки/слободни а. као део предиката (семантичко језгро/допуна, нпр.: Ја сам за паузу; Почели су разговор о новом закону; Извршили су анализу). Објекатски а. је слободни/предлошки а. као објекат уз прелазне глаголе: а. директног/првог беспредлошког објекта – уз једнорекцијске глаголе (Гризе јабуку), дворекцијске глаголе (Поклонила је књигу брату), трорекцијске глаголе (Дугује новац брату за стан); а. директног/првог предлошког објекта (Мислио је на девојку); а. индиректног/другог објекта (Гради кућу за родитеље). Допунски (експликативни) а. јавља се као допуна глаголу (Верује у своју победу), именици (Апарат за инхалацију) или придеву (Био је сигуран у победу). Просторни а. се може остварити као детерминатор 1. с обележјем линије кретања (перлативност) – а. с предлозима уз, низ или кроз (Воз је пролазио кроз тунел); 2. а. с обележјем приближавање + циљ (адлативност): циљ у границама локализатора – а. с предлозима у, на или о (Путује у Париз); циљ ван граница локализатора – а. с предлозима над, под, пред, за, уз или међу (Сакрио се под кревет); одмеравање у простору 2.1. дужина/ширина удаљености – а. с предлогом на везан аблативним ген. с предлогом од (Копати канал на метар од ограде); 2.2. размак понављања у простору – с предлогом на и обавезним детерминатором (Поставити стуб на сваки километар); 2.3. брзина кретања – а. с предлогом на уз нумерички квантификатор (Вози 100 км на сат). Временски а. као детерминатор, 1. смештање у време 1.1. непосредно 1.1.1. статично – а. с предлозима у или на (Видели смо се у понедељак); а. с предлозима пре или за и обавезним детерминатором (Одселила се пре неку годину); 1.1.2. динамично – а. с предлозима за или кроз (Није осетио спокој за све ове године); 1.1.3. с обележјем актуелизације – а. с обавезним детерминатором (Целу ноћ није ни ока склопио); 1.2. посредно 1.2.1. прецизирано 1.2.1.1. непосредна антериорност – а. с предлозима пред или под (Срели смо се пред Божић); 2. одмеравање у времену 2.1. дужина трајања – а. с обавезним детерминатором (Радио је цео месец за пола плате), а. с предлогом на и обавезним детерминатором (Отпутовао је на један дан), а. с предлогом кроз (Прича се сачувала кроз столећа); квантификована постериорност – а. с предлозима за или кроз и обавезним детерминатором (Долази за један дан); 2.2. одмеравање учесталости 2.2.1. периодично 2.2.1.1. повремено – а. с обавезним детерминатором и прилошким по (Професор га опомиње /по/ трећи пут), 2.2.1.2. регуларно – а. с обавезним детерминатором (Одлази на тренинг свако јутро); 2.2.2. континуирано – а. с обавезним детерминатором и прилошким по (/По/ цео дан ради). А. особине или начина као детерминатор – а. с предлозима на, за, у, кроз, по или под у неким моделима и с обавезним детерминатором (Блуза на туфне, Води дете за руку). А. пропратне околности као детерминатор – а. с предлозима уз или кроз (Говори кроз смех). А. количине као детерминатор – слободни а. квантификатор (Појео је чинију јагода); слободни а. уз квантификатор и прилошко по (Дао је свакоме по једну јабуку); а. с предлозима за или на (Инфлација је порасла за један проценат). А. средства као детерминатор, спроводник – а. с предлогом кроз (Посматрала је бактерије кроз микроскоп); омогућивач – а. с предлогом уз и обавезним детерминатором (Школовала је дете уз братовљеву помоћ). А. друштва као детерминатор – а. с предлогом уз (У лето 1813. ратовали су уз Молера). Узрочни а. као детерминатор – а. с предлозима за, на или с обзиром на (Казнили су возача за прекршај). А. основа/критерија као детерминатор – а. с предлогом за (Он је низак за кошаркаша). Последични а. као детерминатор – а. с предлогом на и обавезним детерминатором (На његову жалост, све је пропало). А. намере као детерминатор – а. с предлозима за, на, по или у (Живео је за ту идеју). Допусни а. као детерминатор – а. с предлогом уз или предлошким изразом без обзира на (Уз сав труд, није успео). Условни а. као детерминатор – а. с предлозима уз, на или за (Уз вашу помоћ, завршићемо посао). Адитивни а. са значењем придруживања – а. с предлогом уз и именицу у номинативу/а. с везником и (Уз Јована био је ту и Марко). Поредбени а. у својству појма с којим се субјекат упоређује – а. с предлозима на, по узору на или у односу на (Марко личи на оца).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Гортан-Премк, Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику, Бг 1971; Н. Арсенијевић, „Акузатив с предлогом у савременом српском језику", I, II, ЗМСФЛ, 2003, XLVI/1, XLVI/2; И. Антонић, „Синтакса и семантика падежа", у: Синтакса савременога српског језика, Бг – Н. Сад 2005.

Ивана Антонић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКУЛТУРАЦИЈА

АКУЛТУРАЦИЈА (лат. аd: према, cultura: гајење, неговање), промене у култури које настају у директном и дуготрајном контакту с неком другом културом, при чему је примарни резултат тих промена повећање сличности међу културама у контакту. Према антрополошкој теорији процес а. је реципрочан, али се у реалним културама најчешће среће асиметрична реципрочност, где једна култура апсорбује другу. То ипак не значи да доминантна култура не прихвата културне елементе мањинске културе. А. је комплексан насилан или, чешће, спонтан процес у којем се разликују три фазе: културни контакт, селекција и прилагођавање. А. је систематичан процес који се одвија у директном контакту између појединаца који припадају различитим културама. Појединци из неке (мањинске) културе уче језик, навике и обичаје, усвајају когнитивни систем и веровања, систем вредности и стандарде доминантне културе процесом а. како би у доминантном друштву стекли пожељан социјални, политички, економски или образовни статус. С друге стране, и припадници доминантне културе усвајају поједине културне елементе или подсистеме из мањинске културе. Процесом а. гради се јединствен систем културног идентитета за обе културе у контакту.

Савремена српска култура производ је вишеслојних и вишестраних акултурацијских процеса, тако да представља културни систем настао уношењем античких, романских, византијских, оријенталних и германских елемената у доминантно словенско културно тело. У српској култури најизраженије процесе а. свакако представља унос оријенталних културних елемената током вишевековног контакта локалног и турског (османлијског) културног система, као и преузимање западноевропских и централноевропских културних елемената током контаката између српске и културе Аустроугарске монархије. Таква двострука а. уочава се у свим сегментима српске културе – одевању, становању, социјалној и економској организацији, религији, уметности и језику. Заступљеност турцизама и германизама у српском језику, а у новије време и англицизама, представља један од видљивијих показатеља а. српске културе. У српској култури под оријенталним и централноевропским утицајем нису само замењени поједини постојећи културни елементи, него су и унети многи нови (нпр. занати), чиме је укупни културни систем током неколико столећа повећао ниво разноврсности. Војводина, као комплексна вишенационална средина у којој се сусрећу и преплићу разноврсне културе, представља простор у којем је процес а. и даље врло уочљив.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Дробњаковић, Етнологија народа Југославије, Бг 1960; М. Стефановић, „Акултурације и миграције Срба", ЕС, 1990, 11; Д. Антонијевић, Увод – етнолошки део Сталне поставке, Н. Сад 1997; П. Влаховић, Србија – земља, народ, живот, обичаји, Бг 1999.

Милош Матић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКУМИНКУМ

АКУМИНКУМ (Accumincum), археолошко налазиште у Старом Сланкамену. На доминантном узвишењу Градина истражено је вишеслојно насеље. Изнад протоисторијског латенског насеља (oppidum) Скордиска надслојено је римско насеље из I–III в., а изнад њега касноантички кастел и средњовековно утврђење. У подножју Градине развијало се цивилно насеље, чији су остаци грађевина и разноврсни археолошки материјали налажени на подручју данашњег села. На локалитету Хумка–Ду-гореп истражена је касноантичка кула. На том значајном стратегијском месту код ушћа Тисе регистрована су упоришта већег броја војних јединица. На супротној, левој обали Дунава у Барбарику успостављено је крајем III в. утврђење Contra Acinco, које је вероватно у војном и административном погледу било повезано са А. Евидентирано је и значајно светилиште посвећено Јупитеру Долихену.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Димитријевић, „Прото-историјски и антички Acumincum", ЗМСЛУ, 1970, 6; П. Петровић, „Римски лимес на Дунаву у Доњој Панонији", у: Фрушка гора у античко доба, Н. Сад 1995.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКУМУЛАТОР → ФАБРИКА АКУМУЛАТОРА СОМБОР

АКУМУЛАТОР → ФАБРИКА АКУМУЛАТОРА СОМБОР

АКУПУНКТУРА

АКУПУНКТУРА (лат. аcus: игла, punctum: убод), вештина традиционалне кинеске медицине, која разна обољења третира убодима игле. Вековима заузима значајно место у терапији и пракси оријенталне медицине, а после II светског рата и у савременој медицини. А. има за циљ да успостави равнотежу и хармонију у циркулацији енергије методом дисперзије или тонификације акупунктурних тачака, при чему су важан њихов избор и начин стимулације. Савременим објашњењем њених физиолошких механизама све више се истиче назив акупунктурологија, наука која се бави соматотопском презентацијом органа, ткива и њихових функција на површину тела, тј. на акупунктурним (trigger, ноцицептивним) тачкама. Њиховим надраживањем биофизичким средствима (иглама, магнетима, ласером, електриком и др.) постижу се ефекти (аналгезија, вазодилатација, спазмолиза, имуни и др. одговори) који се са успехом користе код око 40 разних индикација. Механизам дејства је физиолошке природе и почива на ексцитабилности ћелија, на молекуларном нивоу. А. активира биохемијске супстанце неуротрансмитера (ендорфини, енкефалини, динорфини, мелатонини, серотонини, допамини и др.), леукине (интерлеукини, интерферони), еикосаноиде (простациклини, простагландини), ендотелине итд. постижући одређене ефекте лечења. Клиничку акупунктурологију увела је у Југославију 1974. најпре група лекара Војномедицинске академије у Београду (хирург Антоније Шкокљев, анестезиолог Драгослав Михајловић и физијатар Милорад Антонић), који су своја специјалистичка искуства стекли у Кини. Они су 1975. извели и прву операцију тумора врата у електро-акупунктурној анестезији код нас, а касније код још 640 болесника. Клинички контролисани експерименти и научна истраживања, образовна активност и популаризација довели су до формирања секције при СЛД-у 1979. и потом Удружења акупунктуролога Југославије, чији jе Први конгрес међународног карактера одржан 1985. у Београду. У сарадњи са Медицинским факултетом у Београду, при Институту за физиологију, основана је 1989. Међународна последипломска школа из традиционалне акупунктурологије, Европског центра за мир и развој Универзитета за мир ОУН (директор и организатор Антоније Шкокљев). Све ово допринело је да се а. у Југославији интегрише са савременом медицином у здравственој заштити.

ЛИТЕРАТУРА: The Academy of Traditional Chinеse Medicine: An Outline of Chinеse Acupuncture, Beijing 1975; A. Škokljev, Akupunktur- und Elektoakupunktur-Anästhesie des Kopfes und des Halses, Teningen 1988.

Антоније Шкокљев

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКУСТИКА

АКУСТИКА (грч. koustikn: слушнo, чујнo), наука о звуку, дисциплина физике. Бави се настанком звука, његовим простирањем у отвореном или затвореном простору, те његовим пријемом, чиме је обухваћен и механизам чула слуха. Веза између фреквенције звука и висине тона констатована је у XVII в. када је довољно тачно измерена брзина простирања звука, а конструисана и звучна виљушка. Тек је у XIX в. бржи развој науке и технике учинио да Ом, Хелмхолц и нарочито лорд Рејли дају многе коначне теоријске поставке, а да многи проналазачи створе направе које до данас функционишу на истим принципима, нпр. телефон (Бел) и грамофон (Едисон). А. је тек у ХХ в., уз развој електронике, постала важна научна област која је нашла техничку примену у најразличитијим људским делатностима: музици, лингвистици, медицини, архитектури, грађевинарству, урбанизму, машинству, ратној техници, пловидби и рибарству, пољопривреди, разним гранама индустрије и великој области телекомуникација чија грана електроакустика (мало шири појам од аудиотехнике) обухвата све што је у вези с претварањем звучних сигнала у електричне (који се обрађују, преносе, записују и репродукују), али и све што уз то треба знати о самом звуку и механизму људског уха.

У Србији је прва предавања из електроакустике одржао Александар Дамјановић на Електротехничком факултету у Београду 1948. Данас се предмети који покривају делове техничке а. у неким од наведених области предају на свим електротехничким факултетима у Србији, као и на неким архитектонским и факултетима заштите на раду. Као део физике а. се предаје и на факултетима природно-математичких наука. На ЕТФ-у у Београду до почетка 2009. докторат наука из области техничке а. стекло је осам кандидата и још неколико њих из области телекомуникација на обради и преносу говорних сигнала. Известан број доктората стечен је и на другим факултетима у Србији, а број оних који су стекли звање магистра из разних области а. знатно је већи. Многи од ових стручњака дали су доприносе примењеној а. У обичном говору речју а. субјективно се оцењује квалитет пријема звука у неком затвореном или полузатвореном простору.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Ш. Куртовић, П. Б. Правица, Д. Д. Калић, Примењена акустика у Србији, Бг 2003.

Хуснија Куртовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКУСТИКА ПРОСТОРИЈА

АКУСТИКА ПРОСТОРИЈА, део архитектонске акустике, који се бави свим врстама звучних појава у затвореном или полуотвореном простору (с изузетком једино тзв. слободног простора). Циљ је да се у таквим просторима (стамбеним и радним собама, јавним просторијама, салама, амфитеатрима, халама) постигну што бољи и што пријатнији услови слушања звука (природног или репродукованог), а то су разумљивост и природност говора, те пуноћа и лепота звука музике. До краја ХIX в. све се радило на основу стеченог искуства, што важи и за полуотворена античка позоришта – амфитеатре. Почеци научних истраживања везани су за Американца В. К. Сабина и 1900, али прави развој отпочиње тек 1917. с појавом електронске цеви и појачавача, али и електронских мерних уређаја без којих нема примењене науке. У Србији је прве принципе а. п. применио архитекта Григорије Самојлов, професор Архитектонског факултета, пројектујући крајем 30-их година XX в. салу биоскопа „Београд" (данашње Позориште на Теразијама), а затим и многе друге (свечана сала САНУ, амфитеатри на Машинском факултету у Београду). Први научни осврт на ову област на универзитету дао је Александар Дамјановић 1948. као предавач Електроакустике на тек отвореном Електротехничком факултету у Београду. Пројекти већих објеката који садрже и акустичко решење јављају се тек почетком 60-их година ХХ в. (нпр. Велика дворана Дома синдиката у Београду изграђена је 1956. без акустичког дела пројекта). Изузетак су биле просторије за снимање звука (студија), нпр. у Радио Београду, које су још пре 60-их година дизајнирали инжењери С. Милосављевић и М. Марјановић. Међу те пионире нешто касније укључује се и В. Димић из Радио Новог Сада. У Србији, посебно у Београду, делује већи број стручњака из ове области, који чине вероватно најјачи центар у целом региону, а постоји и законски пропис да се ни један јавни објекат у којем се одржавају скупови не може градити без пројекта из акустике.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Ш. Куртовић, П. Б. Правица, Д. Д. Калић, Примењена акустика у Србији, Бг 2003.

Хуснија Куртовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКУСТИЧКА ФОНЕТИКА

АКУСТИЧКА ФОНЕТИКА, грана фонетике која проучава физичка својства гласова и гласовних низова. То је област у којој се природне (физика, математика) и техничке (информатика, акустика, телекомуникациона техника) дисциплине прожимају с лингвистичкима. А. ф. врши класификацију гласова на основу њихових акустичких особина које се приказују спектралним сликама, а проучава и прозодијска обележја гласовних низова, пратећи линију кретања основног тона (тј. основне фреквенције – Ф0). У акустичкој анализи користи се и осцилограм, тј. слика кретања (учесталост и ширина амплитуде, односно облик) звучног таласа. Некада су се у акустичким истраживањима користили сонограф, менгограф и кимограф, а данас се акустичка анализа врши уз помоћ рачунарске технике и посебних програма (нпр. UNICE, PRAAT, SoundForge).

Акустичком обрадом гласовних низова српског језика бавили су се како лингвисти, тако и инжењери и техничари. Прве радове из а. ф. на корпусу српскохрватског језика, с тежиштем на класификацији гласова и на гласовном пољу, објавили су Ђорђе Костић, Миољуб Несторовић и Душан Калић (1963). Најзначајније радове из области акустичке анализе српскохрватских акцената дали су Асим Пецо и Петар Правица (1972), као и Илсе Лехисте и Павле Ивић, при чему је најсистематичније дело из те области књига П. Ивића и И. Лехисте Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику (Ср. Карловци – Н. Сад 1996). У новије време интердисциплинарним истраживањима српског језика, с нагласком на акустичкој анализи и синтези говора, баве се инжењерски тимови окупљени око Слободана Јовичића и његових сарадника (Говор и језик: интердисциплинарна истраживања српског језика I, Бг 2004), као и тим окупљен око Влада Делића и Милана Сечујског, који ради на пројекту АлфаНум (стварање говорне базе на српском језику и синтеза говора на основу текста). Од лингвиста акустичком анализом српског језика баве се Снежана Гудурић и Драгољуб Петровић (акустичка природа гласова савременог српског језика и њихов однос према установљеном фонолошком систему), као и Маја Марковић и Исидора Бјелаковић (акустичка природа гласова у говору Новог Сада).

ЛИТЕРАТУРА: С. Јовичић, Говорна комуникација: физиологија, психоакустика и перцепција, Бг 1999; С. Гудурић, О природи гласова, Бг 2004.

Снежана Гудурић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКУТНИ КОРОНАРНИ СИНДРОМ

АКУТНИ КОРОНАРНИ СИНДРОМ, појам који обухвата све акутне појаве коронарне (исхемијске) болести срца (нeстабилну ангину пекторис и различите типове инфаркта). Заједничко за све облике АКС јесте јак прекордијални бол дужег трајања, са слабијом реакцијом на нитроглицерин. Напрасна срчана смрт један је од исхода АКС. Патоанатомски супстрат АКС у преко 90% случајева је атеросклероза коронарних артерија, а патофизиолошки резултат акутна исхемија миокарда. Студија седам земаља света, којом је руководио Ансел Кис из Минеаполиса (САД), а у коју је преко 40 година укључена Србија (Божидар Ђорђевић и Срећко Недељковић), показала је да нутрициони фактори, посебно засићене масти, представљају главни епидемиолошки фактор у етиопатогенези атеросклерозе, поред пушења, артеријске хипертензије и генетске предиспозиције. Пошто је АКС ургентно стање, због могуће напрасне смрти у Србији је прво уведена транстораксна дефибрилација срца (1965), а потом и коронарне јединице (1970), које су убрзо отворене у свим болницама у Србији. На нивоу станица хитне помоћи омогућен је ЕКГ мониторинг срчаних аритмија и дефибрилација срца за случај појаве фибрилације срчаних комора. Захваљујући новим биохемијским маркерима (ензими: трансаминазе, креатин фосфокиназа МВ, лактична дехидрогеназа, тропонини) могуће је утврдити узрок прекордијалног бола и поставити дијагнозу инфаркта миокарда без типичног ЕКГ налаза. Пошто је акутни инфаркт миокарда најчешће последица акутне коронарне тромбозе, последњих година уведена је интравенска тромболиза, прехоспитално и у болницама, помоћу стрептокиназе или ткивног тромбопластина. Најважнији услов да се преживи АКС јесте интервенција службе хитне помоћи, могућност ЕКГ мониторинга и дефибрилације срца, као и брз смештај у коронарне јединице. Развој перкутане коронарне ангиопластике и стављања стентова (PCI – percutaneous coronary intervention) омогућио је да се АКС лечи по хитном поступку у лабораторијама за катетеризацију срца и коронарну ангиографију. Поред КЦС хитну коронарографију и PCI раде ИКВБ „Дедиње", ВМА Београд, ИКВБ Сремска Каменица, КЦ Ниш, КЦ Крагујевац. Ефикасна хитна помоћ, мрежа коронарних јединица, интравенска тромболитичка терапија, ургентна коронарографија, коронарна ангиопластика и стављање стентова показали су да се у Србији АКС дијагностикује и лечи на најсавременији начин.

ЛИТЕРАТУРА: M. C. Ostojić и др., „International Cardiology Workshop. V Complex Coronary Angioplasty up to Chronic Total Occlusions 2009", у: Clinically Integrated Approach, Belgrade 2009.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКЦЕНАТ

АКЦЕНАТ (лат. accentus), нарочито истицање јачине и висине једног слога у некој речи. Речи у српском књижевном језику, с изузетком проклитика (нпр. до, не, и) и енклитика (нпр. га, сте, ћу), носе један од четири а. који се обично називају кратки силазни (обележава се знаком ˝), кратки узлазни (`), дуги силазни (ˆ) и дуги узлазни (´): сл(ма, м0гла, пр)вда, глáва. Акцентовани вокали су по правилу виши тоном и дужи, па и снажније изговорени, него одговарајући неакцентовани вокали. А. може вршити дистинктивну функцију, тј. служити за разликовање речи: р)да је генитив именице р)д, а Рáда је име. Вокали испред а. увек су кратки, а они иза а. могу бити и кратки и дуги. Кратко је нпр. и у госпòдин, а дуго и у болèснQк. Подручје опи-сане акцентуације, назване новоштокавском, обухвата све Србе западно од Дрине (и већи део Хрвата и муслимана штокаваца), као и северне и западне крајеве Црне Горе и Србије, до линије Бока Которска – Колашин – Сјеница – околина Краљева – Београд – румунска граница северозападно од Вршца. Систем послеакценатских дужина, који су кодификовали Вук Караџић и Ђуро Даничић, сачувао се само делимично у дијалектима у Србији северозападно од поменуте црте (у говорима у Србији југоисточно од те црте тих дужина практично нема).

У новоштокавској акцентуацији силазни а. могу стајати по правилу само на првом слогу, а узлазни на свим слоговима сем последњег, из чега произилази да на једно-сложним речима долазе само силазни. По изузетку се силазни а. јављају ван првог слога у појединим сложеницама новијег постанка (пољопрbвреда) или као средство експресивности (там(н). Кад се проклитика нађе испред речи која иначе почиње силазним а., он може прећи на њу: нà кућу, у грāд, нè знати. У другим случајевима то изостаје: и М)рко, да дdђете, за гр(ђанина.

Вокал у слогу непосредно иза силазног а. обично има низак тон, а онај иза узлазног висок тон, често чак виши од тона под самим а. Будући да се силазност, односно узлазност у слогу под кратким а. остварују недоследно, разлику између (˝) и (`) а. често одржава тонска разлика у слогу који следи. То даје повода за алтернативно тумачење српских а., по којем су силазни а. једно-сложни, а узлазни двосложни (тј. висок тон обухвата осим акцентованог слога и следећи). У разним облицима исте речи могу стајати различити а.: гр)д, у грáду, гр(дови; вòда, акуз. в&ду, ген. мн. вóдā; р(ме, мн. рамèна, ген. мн. рамéнā; уп. и гр)д, ген. гр)да, али ђ)к, ген. ђáка и нdс, ген. н&са.

Новоштокавска акцентуација једна је од најкомпликованијих у Европи. И пра-словенски језик је имао компликовану акцентуацију, додуше знатно друкчију од новоштокавске. Из прасловенског су српскохрватски говори наследили три а.: ˆ , ˝ и тзв. нови акут (˜), дуг а. узлазног тона (сỹша, пũшēш), који се сачувао у разним хрватским говорима, понеким муслиманским, и у деловима Србије источно од Копаоника, од куршумлијског краја до близу Западне Мораве. Тамо где се јавио и новији дуги узлазни а. (´), (˜) се од њега разликује тиме што тон на следећем слогу није висок.

У већини српских говора (˜) се изједначио са (ˆ), чиме је створен двоакценатски систем, са једним кратким (˝) и једним дугим а. (ˆ), сачуван до данас нпр. понегде на југу и истоку Црне Горе. У том систему, као и у троакценатском из којег се он развио, постојећи а. могу стајати на било којем слогу. Новоштокавска акцентуација настала је преношењем свих а. из средине речи и са крајњег слога на претходни слог који при том добива узлазни а.: доброт( > добрòта, мотbка > мòтика, свūл( > свила, пūт(ла > питала, јун)к > јунāк, тргdвци > тргōвци, стрāнdм > стрáнdм > стрáнōм. Ово преношење је извршено доследно на северозападу од поменуте црте Бока Которска – Сјеница – Београд – румунска граница. На југоистоку одатле преношење је захватило само неке положаје у речи, а понегде је са-свим изостало. При том је у многим крајевима створен троакценатски систем ( ˝ ˆ ´): сл(ма, пр)вда, глáва. Југоисточно од линије Дечани–Подујево–Сталаћ–Зајечар старо место а. се сачувало, али су ишчезле разлике међу а. по тону и трајању. Тако је створен једноакценатски систем, сличан ономе у руском језику, а код нас познат као „нишлијски".

Са а. речи у говору укршта се тзв. реченична интонација. Спуштање тона је обележје завршене изјавне реченице. Ако у саставу исте сложене реченице следи друга реченица, спуштање изостаје: у примеру Ти данас одлазиш, али ја остајем, тон се не спушта на речи одлазиш, него тек на остајем. Питање, ако нема упитне речце, означено је дизањем тона у речи на којој је тежиште упитности. Док је на крају изјавне реченице Ти данас одлазиш, тон низак, у упитној Ти данас одлазиш? тон је подиг-нут на речи одлазиш. Истицање неке речи праћено је повишеним тоном и интензитетом: ЈА ћу путовати (а не он), али Ја ћу ПУТОВАТИ (а не остати). Кретање реченичне интонације у знатној мери модификује физичке особине а. речи, тако да сваки од њих има донекле различита остварења у разним положајима у реченици. Трајање тона, његова висина и интензитет данас се у фонетским лабораторијама прецизно мере електронским инструментима.

Павле Ивић

А. је фонетско средство којим се у говорном току издвајају поједини његови сегменти и тиме одређује тонска или квантитетска конфигурација исказа, односно утврђује регистар супрасегменталних обележја којима се карактерише језички идиом који се испитује. У погледу акценатског места постоје језици у којима је оно стабилизовано (нпр. за почетни слог – као у мађарском, чешком, словачком; за антепенултиму (трећи слог од краја речи) – као у македонском; за пенултиму (други слог од краја речи) – као у пољском; за последњи слог – као у француском), а постоје и језици у којима се а. може појавити на сваком слогу у речи (као у бугарском и руском) или на свакој слоговној граници (као у српском). С друге стране, постоје језици у којима је а. везан за одређену мору у речи (као прозодијску јединицу према трајању, нпр. кратак самогласник траје једну мору, дуг – две). Тако се у грчком среће циркумфлекс (силазни а.) ако а. пада на прву мору, а акут (узлазни а.) ако пада на другу. Типолошки томе би могао бити близак и српски: ако је а. везан за прву мору, он је обавезно „силазан", тј. остварује се као „циркумфлекс" (нпр: гр'ад = гр(д или гр'аад, гр'аада = гр)д, гр)да), али ако је померен на следећу мору -- уз неке специфичне модификације, оствариће се као „акут" (се'ло, у гра'аду = с6лo, у граду). Такве се могућности отварају у језицима са фонолошки релевантним квантитетом или разноврсним варијететима тона, а у језицима без тих обележја а. се везује за слог, при чему, као што је већ речено, он може бити или стабилизован или се распоређивати на сваком слогу у речи. У језицима са слободним местом а. три су основна типа: 1) колумнални -- у коме се а. везује за исти слог у свим облицима у парадигми (или у њиховој претежној већини: ј(бука, родитељ, колено, вретено); 2) окситонирани – у коме је а. везан за последње могуће акценатско место (живот – живота, јунāк – јунака, криоце – крилāцā); 3) покретни – у коме се почетно акценатско место у неким облицима појављује у алтернацији с последњим местом у другима (бр"г, бр"гB – н( брēг, пр!ко брēга, али: на бр3гу, бр!гōвā / бреговā, бр!говима / брег7вима; л)кат, л)к-та – д& лāкта, али: лакатā).

Стандардни српски акценатски систем, први пут дефинитивно утемељен у другом издању Вуковог Српског рјечника (1852) и серијом каснијих Даничићевих расправа обједињених поводом стогодишњице његовог рођења (1925), има четири акцентоване прозодеме, јединице акценатског система (традиционално представљене знацима (/ ˝ ˆ ` ´/) и две неакцентоване (/ˉ ˘/). Међу акцентованим прозодемама две су силазне (/˝ ˆ/), а две узлазне (/` ´/), при чему је у сваком пару по једна дуга (/ ˆ ´/), а по једна кратка (/ ˝ `/). Исти контраст имамо и међу неакцентованим прозодемама: једна је од њих дуга (/ ˉ /), а друга кратка (/ ˘ /). Тиме су одређена и дистрибуциона правила сваке од тих прозодема: силазне се могу срести само на почетку речи, узлазне – на сваком слогу вишесложница осим крајњег, док се [˘] може наћи и испред а. и иза њега, а [ˉ] само иза акцента. Из тога следи и закључак да једносложнице могу имати само силазне акценте.

У српском језику и дијалектима блиским његовој основи битним се сматрају три обележја: а) квантитет: гр(д 'атмосферска падавина' ~ град 'велико насељено место, city'; лука (ген. јд.) 'врста поврћа' ~ Лука 'м. име'; кòса 'власи', 'алатка за кошење' ~ Кóса 'ж. име'; вàљати 'вредети, имати вредност' ~ вáљати 'котрљати', 'тањити', 'збијати'; гòре прилог ~ гòрē 3. л. мн. през. горети; б) квалитет: ј(рица 'женско младунче козе' ~ јàрица 'пшеница посејана у пролеће'; здр(вица 'чаша с пићем за наздрављање' ~ здрàвица 'здрава вода или земља'; с!ло радни придев ср. рода гл. сести ~ сèло 'мање насељено место'; Лука 'м. име' ~ лука 'пристаниште'; млада 'невеста' ~ млада неодр. придев ж. р.; в) место а.: црвенQм дат., инстр., лок. мн. придева црвен ~ црвèнQм 1. л. јд. през. гл. црвенети 'постајати црвен'; обàвити 'омотати' ~ òбавити 'урадити, завршити (неки посао)'; спирала радни придев ж. рода гл. спирати ~ спирала 'кружна завојница'. Изложене појединости представљају традиционалан поглед на српски класични прозодијски систем и на основу њих могло би се закључити да између акценатских јединица у српском језику постоје и оштре физичке разлике. Експериментална истраживања показала су да такве разлике заиста постоје између дугих и кратких а., али када се ради о контрастима између узлазних и силазних, на односе међу њима може се гледати на различите начине. У кратком акцентованом слогу нема никаквих разлика између [˝] и [`], а акустички контраст међу њима заснива се на тонској висини следећега слога: код [˝] тај слог знатно је нижи од претходног, а код [`] тонска линија налази се на истој висини као и на претходном слогу или је чак нешто виша од њега. Код дугих а. пак разлика се тиче природе тонске линије у самом акцентованом вокалу: [ˆ] карактерише се оштрим падом тонске линије од врхунца акцентованог слога док је код [´] та линија благо узлазна и отприлике на истој тонској висини прелази на следећи слог. На тај начин показује се да се разлике између 'силазних' и 'узлазних' а. своде, у ствари, на тонске карактеристике послеакценатског слога: ако је тај слог тонски низак – а. је 'силазан', а ако је висок – а. је 'узлазан'.

Фонетским карактеристикама а. у српском стандардном језику које су овде назначене могла би се додати и још једна општија напомена о њиховим међусобним односима. Ако се, како је речено, контраст између 'узлазности' и 'силазности' заснива на тонској висини следећег слога, силазни а. могли би се одредити као једносложни а узлазни као двосложни, што омогућује да се оцртана фонетска реалност сведе у знатно упрошћеније фонолошке оквире: од трију поменутих контраста релевантним се могу сматрати квантитет и место а., док је квалитет аутоматски предвидљив будући да је одређен акценатским местом. По таквој дефиницији, а. може стајати на свакој слоговној граници, при чему је он 'силазан', тј. 'једносложан', када се налази на једносложници и на почетној мори вишесложница, а у свим осталим позицијама он је аутоматски 'узлазан', тј. 'двосложан'. А. се у том смислу дефинише као стожер око кога се концентрише виши тон у непосредно суседним слоговима, односно у суседним морама када су а. дуги, а у почетној мори када су а. силазни. Уп. и неке друге примере: песма /'песма/ (традиционално п!сма), певаам /'певāм/ (= п!вāм), певати /'певати/ (= п!вати); село радни придев ср. рода гл. сести /'село/ (= с!ло); граад /г'рāд/ (= град), грааду дат. јд. /г'рāду/ (= граду), раадиим /'рāдим/ (= радQм), раадиимо /'рāдимо/ (= радQмо); раадити /рā'дити/ (= рáдити), грааду лок. јд. /грā'ду/ (= грáду); село 'мање насеље' /се'ло/ (= сèло) итд. Сви наведени примери показују да се на стандардне српске тонске контрасте може гледати као на позиционе реализације исте појаве: на почетном слогу, тј. на почетној мори, а. се остварује силазно, а у свим осталим положајима он је узлазан. С друге стране, квантитетски контрасти везани су за акценатско место, што значи да се у класичној верзији стандардног српског језика један дуг слог може срести непосредно испред а., док их иза њега може бити и више: лепота, глава, лепоте, главе, запишемо, задатака, предстāвништāвā.

Осим дистинктивне функције, овде се могу поменути и још неке његове функционалне карактеристике. А., најпре, означава разлику између акцентованих речи и клитика (обично неакцентованих граматичких речи) јер се појављује као стожер око кога се окупља акценатска целина, што значи да ће његово присуство бити сигнал којим ће се успоставити контраст између акцентованости и неакцентованости сегмената такве целине (уп. пр"ко прилог и преко предлог или мèђу акуз. јд. и међу предлог и сл.). По томе, а. има кулминативну функцију, а та се обележја лепо представљају и примерима: Нèмōј га ту ширити и Нèмōј га туширати или Т мèне зàнимā и Т ме не зàнимā. За иницијални а., тј. а. који захвата само почетну мору, могло би се рећи да има делимитативну функцију будући да се њиме тада означава почетак речи, а слична му је функција и у унутрашњости речи када пораст тонске висине представља сигнал да ће фонациони сегмент који иза њега следи припадати истој речи: /до'бро ти/ ~ /добро'ти/, /до'бро том/ ~ /добро'том/, /ме'ко ћу/ ~ /меко'ћу/ и сл. Показује се, дакле, да тонска висина у унутрашњости речи означава недељивост сегмента фонационог ланца иза акценатског врхунца од онога сегмента који том врхунцу претходи. У примерима типа /пле'ћати/, /ро'гати/ таквога сигнала нема, као ни у низовима
/до'бро те/, /до'бро том/.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Даничић, Српски акценти, Бг 1925; B. Miletić, O srbo-chorvatských intonacích v nářečí štokavském, Praha 1926; И. Лехисте, П. Ивић, Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику, Ср. Карловци – Н. Сад 1996; П. Ивић, Расправе, студије, чланци: 1. О фонологији, Ср. Карловци – Н. Сад 1998; П. Ивић, И. Лехисте, О српскохрватским акцентима, Ср. Карловци – Н. Сад 2002.

Драгољуб Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКЦЕНАТСКИ РЕЧНИК → РЕЧНИК

АКЦЕНАТСКИ РЕЧНИК → РЕЧНИК

АКЦЕНТИ У СРПСКИМ ДИЈАЛЕКТИМА

АКЦЕНТИ У СРПСКИМ ДИЈАЛЕКТИМА, као полазни систем узима се онај који има три акцентоване прозодеме (јединице акценатског система): једну кратку (традиционално је означавамо као [ ˝ ] и две дуге (једну циркумфлексну, тј. силазну – [ ˆ ] и једну акутску, тј. узлазну – [ ˜ ]), при чему је њихова дистрибуција слободна, што значи да се могу налазити у свакој позицији у речи. У српским дијалектима тај систем изразито је сачуван на простору од јужних падина Копаоника до Западне Мораве, али се његови трагови срећу и даље према северу и допиру до качерске области. У појасу од Копаоника до Мораве [ ˜ ] се среће у једносложницама, најраширенији је у почетним и унутрашњим слоговима вишесложница, а тек у покојем примеру среће се у њиховим крајњим слоговима (у севернијим зонама тај се акценат појављује једино у почетним и унутрашњим слоговима у речи). После истирања тонске разлике између дугих акцената и њиховог свођења на [ ˆ ], у српским дијалектима уобличен је систем од два акцента [ ˝ ˆ ] који се један другом супротстављају квантитетом, а оба се карактеришу слободном дистрибуцијом, што значи да се могу наћи у свим положајима у речи. Такав систем среће се у двема изолованим ареама ловћенско-комских (Л-К) говора: једној у појасу од Котора до тиватског залеђа на Луштици и у Кртолима, а у другој у средњоморачкој зони (Пипери, Кучи, Братоножићи). При том је у првој зони распоред акцената потпуно слободан (он(, мој(, сестр(, рекл( / пот&к, изв&р уз: трāв(, свQл(, нāр&д, зāк&н), а у другој зони акценатски врхунац најчешће је уклоњен с крајњег отвореног кратког слога (&на, м&ја, ж!на, р!кла) чиме се појавило прво дистрибуционо ограничење, али је сачуван у крајњем затвореном слогу (пот&к, изв&р), уз редовно трāв(, свQл(, нāр&д, зāк&н. Ако се каже да се у обема зонама [ ˆ ] може појавити у свакој позицији у речи (ј), гр)д, гр)да, нап+шē, вод", водdм), показује се да појас југоисточне Боке представља најархаичнији акценатски тип на просторима српских дијалеката и да је средњоморачки од њега иновативнији само у погледу уклањања кратког акцента с отвореног краја речи на претходну краткоћу. Ликвидација акценатског врхунца из такве позиције имала је пресудан значај за даље измене прозодијских система у српским дијалектима, а у зависности од тога да ли се акценат померао на кратак или дуг претходни слог, појавиле су се следеће могућности: а) вод( > в&да; трāв( > тр)ва, али: пот&к, нāр&д; у таквом систему почетно дистрибуционо ограничење проширило се померањем кратког акцента и на предакценатску дужину, уз чување обају акцената у свим осталим положајима у речи. Такав акценатски систем налази се у појасу од Бојане до Грбља сa староцрногорским залеђем до зетске равнице, а блиске су му прилике и у неким говорима Метохије (околина Вучитрна и појас према истоку), у којима се типу трāв( > тр)ва прикључује и нāр&д > н)род; б) вод( > в&да; трāв( > трава, али: пот&к, нāр&д; у томе типу кратки акценат пренесен је само с отворене ултиме (последњи слог у речи) на дугу пенултиму (претпоследњи слог у речи) што је карактеристика озринићког појаса уз границу према источнохерцеговачким говорима до Никшићког поља; в) тонски контраст у дугом претпоследњем слогу испред краткога крајњег среће се у доњим Пиперима и у плавско-гусињском појасу: трāв( > трáва, нāр&д > нáрод, али: вод( > в&да, пот&к; г) померање крајњег кратког акцента у свим положајима који се овде помињу и појава тонског контраста на претходном слогу (вòда, трáва, пòток, нáрод) обележје је доњопјешивачко-бјелопавлићког и васојевићког појаса (нису прецизно осветљене акценатске прилике у деловима средњег Полимља и Бихора); д) доследно померен акценатски врхунац с краткога крајњег слога, уз настајање узлазног тона на претходном дугом слогу (трāв( > трáва, нāр&д > нáрод) и његово одсуство на кратком (вод( > в&да, пот&к > п&ток) обележје је косовско-ресавског (К-Р) дијалекатског простора; занимљиво је, међутим, да се у неким зонама смедеревско-вршачких (С-В) говора, место ликова в&да, п&ток, срећемо и с онима вóда, пóток (тзв. кановачки акценат), што се може сматрати потврдом да се у основи акценатског померања налазила тонска узлазност која се касније учврстила уз аналошку подршку примера типа трáва, нáрод. Сви поменути акценатски типови у другим позицијама чувају старије акценатско место: [вода]: вод", водdм, вод(ма; [поток]: пот&ка, пот&ци, пот&цима; [трава]: трāв", трāвdм, трāв(ма; [народ]: нāр&да, нāр&дом, нāр&дима и због тога они припадају старијим штокавским системима, за разлику од оних у којима је акценатски врхунац из свих позиција померен за један слог према почетку речи и тако уобличен систем од четири акцента којим се одликује и стандардни српски језик. Таквим акценатским системом карактеришу се сви новоштокавски дијалекти: ијекавски херцеговачко-крајишки (Х-К), екавски шумадијско-војвођански (Ш-В) и млађи икавски, при чему се главнина овога последњег појаса данас сматра „хрватским", а српским само његови остаци на Купрешкој висоравни и у њеном залеђу према Гламочу. У скицираном прегледу акценатских система издваја се и простран новоштокавски појас од Драгачева преко чачанског краја до Груже и аранђеловачке околине, у коме се кратки акценат с краја речи померио по К-Р обрасцу (вода > в&да, поток > п&ток), при чему је тај процес претходио таласу новоштокавског преношења: поред в&да, п&ток, касније је дошло до померања и у примерима типа вод" > вòдē, водdм > вòдōм, пот&ка > пòтока, зар)дQм > зàрāдQм и сл.

Док је у свим прегледаним дијалекатским системима развој обележен померањем акценатског врхунца од краја речи према њеном почетку и тиме доводио до ширења прозодијских дистинктивних обележја (пре свега оних која се тичу тона, односно узлазности и силазности), просторе источне и јужне Србије врло рано захватио је талас балканизације, што је довело до истирања свих тонских и квантитетских контраста и њиховог свођења на акценатски удар, тј. на акценатско место (вод'а, трав'а, пот'ок, нар'од). Такав „једноакценатски систем" представља обележје призренско--тимочког појаса у целини, при чему се акценат може појавити на сваком слогу у речи (најдоследније на крајњем истоку, у тимочко-лужничкој зони), а само се понегде може померити с краја речи, пре свега из позиција у којима се раније налазио кратки акценат (в'ода, тр'ава). Та је појава најизразитија у призренско-јужноморавским говорима, посебно у њиховим јужнијим зонама према македонском језичком пограничју. Тамо је обично превлачење кратког акцента на претпоследњи слог (ж'ена, р'оса, тр'ава, гл'ава), а у двема тамошњим ареама среће се и акценатска стабилизација: у околини Призрена и у Сиринићкој Жупи на другом слогу од краја речи (лоп'ата, јаб'ука, јаг'ода, син'ови), а у Сретечкој Жупи на трећем слогу (с'ечем, ‚исечем, ис'ечемо).

У погледу чувања неакцентованог квантитета српски дијалекти такође показују занимљиву слику: у главнини Л-К говора дужине се срећу и испред и иза акцента (рāдPли, преск&чQ, зар)дQм, прēć!днQк), у Х-К и Ш-В само иза акцента (в"жēм, зà-вēжēмо, зàдāтāкā, прéдводнQк), у К-Р и С-В само испред њега (млāтPли, завēз(о). У архаичнијим дијалектима (какви су Л-К, К-Р и С-В) испред акцента може се срести само по једна неакцентована дужина, а само у неким Л-К могу и две испред силазног акцента (жQвQм&, пQвнQцb 'пијанице') или једна испред узлазног (жQвимо, пQвници, прет,чéмо, пров,чèни). С друге стране, послеакценатске дужине у Х-К говорима чувају се углавном доследно, а у Ш-В постоји више степени њиховог скраћивања, при чему се у западној Бачкој и западном Срему оне чувају боље него у осталим зонама Војводине, у деловима (северо)западне Србије боље него у Војводини, а на обема странама јасно је наглашена тенденција да се иза акцента сачува само по једна дужина и то најчешће непосредно иза акцента (зàтрāжи, гр(дōва). Говоре Војводине, с друге стране, карактерише изразита појава секундарних дужина у енклитичким позицијама (жèнā је, дòчекалā га је, врáтилā се).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, „Основни акценатски системи у српскохрватским дијалектима – историјска перспектива и актуелно стање", у: Југословенски семинар за стране слависте, Бг 1981, 31; „Из акцентолошке проблематике зетских говора", ЗМСФЛ, 1984−1985, XXVII–XXVIII; П. Ивић, „Неоакут на падинама Копаоника", ЗМСФЛ, 1994, XXXVII; Дијалектологија српскохрватског језика. Увод и штокавско наречје, Ср. Карловци – Н. Сад 2001.

Драгољуб Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКЦЕНТОЛОГИЈА

АКЦЕНТОЛОГИЈА, област лингвистике која се бави истраживањем природе акцента у појединачним језицима, као и механизмима по којима функционишу с њим повезане појаве (трајање, тонске карактеристике појединачне речи или ширег исказа и сл.). Посебан огранак у акцентолошким истраживањима има историјска или дијахронијска а. која се бави механизмима реконструкције акценатских обележја полазећи од прилика у појединачним језицима и тражећи њихове додирне тачке у системима прајезика-изворника. У словенској а. дуго је била доминантна Белићева теорија метатоније, формулисана у његовој књизи Акценатске студије (Бг 1914), али је она касније напуштена. Проучавања српских акцената, којима је у XIX в. основе поставио Ђ. Даничић, касније су се развијала у различитим правцима: у оквиру историјске акцентологије (С. Новаковић, Р. Булатова), дијалектологије (А. Белић, Р. Александер, А. Пецо, Д. Ћупић, Р. Ђуровић и др.), упоредне акцентологије (С. Ившић, А. Белић, K. Станг, В. Дибо, А. Зализњак, Р. Булатова, В. Скљаренко), дескрипције актуелног стања (П. Јакобсен, З. Вагнер), књижевнојезичке норме (М. Стевановић, А. Пецо), говора на радију и телевизији (Ј. Јокановић-Михајлов), ортоепије (Б. Ђорђевић), говорне културе (М. Телебак), лингводидактике (А. Пецо, М. Дешић) или као акцентолошка истраживања која имају више аспеката (Ивић и Лехисте).

ЛИТЕРАТУРА: Chr. Stang, Slavonic Аccentuation, Oslo 1957; А. Пецо, Основи акцентологије српскохрватског језика, Бг 1971; С. Д. Кацнельсон [ред.], Исследования в области сравнительной акцентологии индоевропейских языков, Ленинград 1979; В. А. Дыбо, Славянская акцентология: Опыт реконструкции системы акцентных парадигм, Москва 1981 (рец. Ј. Грковић, ЈФ, 1984, XL); А. А. Зализняк, От праславянской акцентуации к русской, Москва 1985; И. Лехисте, П. Ивић, Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику, Ср. Карловци – Н. Сад 1996; П. Ивић, И. Лехисте, О српскохрватским акцентима, Ср. Карловци – Н. Сад 2002.

Драгољуб Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКЦИЗА → ТРОШАРИНА

АКЦИЗА → ТРОШАРИНА

АКЦИОНАРСКА ФАБРИКА ШПОДИЈУМА И ТУТКАЛА, БЕОГРАД

АКЦИОНАРСКА ФАБРИКА ШПОДИЈУМА И ТУТКАЛА, БЕОГРАД, индустријско предузеће. Развило се 1878. из мале радионице фирме „Мунк и комп." која је радила углавном ручним радом и без машина. Шподијум прерађен из сирових костију широко је примењиван у индустрији шећера у средњој Европи. Број радника је око 1890. износио свега 13, да би следећих деценија стално растао. После доградње и проширења у праву фабрику (1900) производња је 1902. достигла 60.000 кг шподијума, 20.000 кг туткала, 20.000 кг коштане масти, 520.000 кг коштане јарме, а извоз у Аустроугарску и Немачку имао је вредност од 76.000 динара. Следећих година биланси су расли. Рекордне цифре постигнуте су 1908. са производњом од 1.200.000 кг у вредности од 200.000 динара. Даљи развој овог предузећа наступио је 1910. оснивањем акционарског друштва са капиталом од 300.000 динара. До 1914. инсталација је допуњена савременом опремом. Фабрика је поред постројења и одељења за прераду костију и посебно туткала имала и сушару, котларницу, магацине итд. После I светског рата фабрика је обновљена са акционарским капиталом од 3.000.000 динара (1923). Од 1925. дислоцирана је у Земун, а за транспорт роба и сировина била је оријентисана на железничку станицу Земун (око 1,5 км) и земунско пристаниште (око 2 км). Процењена вредност зграда и земљишта 1925. била је 3,5 милиона динара, а машинског парка и роба 2,5 милиона динара. Фабрика је имала просечно око 75 запослених, а годишња производња износила је преко 350 вагона производа. Већ 1928. вредност непосредно уложеног капитала у фабрику је повећана на преко 6.000.000 динара. После II светског рата фузионисана је заједно с фабриком „Хемос" а. д. за производњу туткала из Земуна, у фабрику за производњу туткала „Ратко Митровић" која је остала лоцирана у Земуну.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Београда, Бг 1974; Н. Вучо, Развој индустрије у Србији у ХIХ веку, Бг 1981; А. Вељковић, Индустрија као компонента просторно-функционалне структуре Београда, Бг 1983; Д. Петровић, Историја индустрије Београда, I–II, Бг 2006.

Драган Р. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО

АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО, правна форма друштва капитала коју чине акционари (деоничари), с основним капиталом који је подељен на акције с једнаким износима. Има следећа обележја: 1) битан је улог у основни капитал друштва чија правна судбина није везана за лице које га је у друштво унело (по правилу, улог остаје у друштву и када се акционари мењају); 2) основни капитал (минимални износ одређен је законом) подељен је на акције које се правним пословима могу преносити; 3) акционар одговара за обавезе друштва до висине свог улога, а не својом имовином јер је имовина друштва одвојена од имовине акционара; 4) акционар има право на управљање сразмерно капиталу који има у друштву (броју акција); 5) друштво има статус правног лица и за своје обавезе одговара својом имовином; 6) основни капитал (главница) су акције, а поред ове главнице друштво може имати и другу имовину. Сматра се да савременом а. д. претходи „Banco di San Giorgio" основано 1407. у Ђенови, а током XVII в. посебно се развијају прекоморска колонијална друштва.

Оснивање а. д. у Србији омогућио је Трговачки законик за Књажество Србију (1860) који овај облик друштва назива „ортаклук безимени (акционарски)". Прво а. д. у Србији била је Прва српска банка основана 1869. У Србији је, затим, важио Закон о а. д. из 1896. Трговачки закон за Краљевину Југославију из 1937. није ступио на снагу због избијања рата. После II светског рата а. д. су национализована а оснивање нових није било дозвољено све до доношења Закона о предузећима из 1988. Овај закон регулисао је а. д. у мешовитој својини. Законом о предузећима из 1996. а. д. су детаљно регулисана, затим и Законом о привредним друштвима Србије. А. д. се оснива уговором о оснивању, а ако га оснива један оснивач, одлуком о оснивању. Број оснивача отвореног а. д. није ограничен, док затворено може имати највише 100 акционара. Затворено друштво издаје акције својим оснивачима или ограниченом броју других лица, а отворено друштво у време оснивања или након тога упућује јавни позив за упис и уплату акција. Оно може издавати обичне (редовне) и преференцијалне (повлашћене) акције. Закон забрањује издавање акција на доносиоца. Отворено а. д. и његови оснивачи уписују емисије акција и других хартија од вредности издатих јавном понудом, у складу са законом којим се уређује тржиште хартија од вредности. А. д. може одобрити плаћање дивиденди на своје акције. Затворено а. д. има скупштину акционара, директора или управни одбор, а може имати извршни одбор, интерног ревизора или одбор ревизора. Отворено а. д. има скупштину акционара, управни одбор, а може имати интерног ревизора, надзорни одбор или одбор ревизора.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вељковић, Објашњење Трговачког законика за Књажество Србију, св. I, II, Бг 1866; С. Радојчић, Основи трговачког права, Бг 1922; М. Васиљевић, Компанијско право, Бг 2005; М. Милосављевић, Акционарско друштво, Бг 2006.

Илија Бабић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКЦИОНАРСТВО

АКЦИОНАРСТВО, посебан облик организовања, концентрације и мобилизације капитала. У Србији је настало у раној фази капитализма. Иако је а. тада било неразвијено, тиме се тежило усклађивању с друштвеним и економским процесима тадашњих европских земаља. Акционарска својина се развијала као својеврстан облик социјализације капитала. Развој а. у Србији може се посматрати кроз три фазе: у првој (друга половина XIX и прва половина XX в.) настају почетни облици а. и формирају се акционарска друштва; друга фаза је обухватила период централистичког и самоуправног развоја земље у другој половини ХХ в., у којем је напуштена пракса а. и акционарске својине; у трећој, крајем ХХ и почетком ХХI в., поново се успоставља а. и акционарска својина. Идеје о некој врсти а. јављају се код нас крајем прве половине XIX в. када се Кнежевина Србија, као и друге земље у њеном окружењу, суочила са проблемом економске кризе и недостатком капитала за бржи развој земље. Ситни трговци, занатлије, намештеници и сељаци с недовољним и уситњеним новцем нису могли бити носиоци изласка из кризе. Решења су тражена у искуствима развијених земаља. У томе пионирски значај имају чланци објављени у два наставка у Српским новинама (новембар 1845. и јануар 1847), који указују на новчану кризу и могућа решења, као и на потребу стварања националне банке. Тиме су се у Србији први пут јавиле идеје о стварању банке на акционарској основи, чији су носиоци били, пре свега, ситни трговци и студенти који су, тргујући и сарађујући са трговцима у Европи и студирајући на страним универзитетима, стицали нова знања и искуства из области банкарства, трговине и рада њихових удружења и организација. Прво акционарско друштво у Србији настало је оснивањем Прве српске банке (1869), која је имала 25.000 акција. Учешће у акционарском капиталу имали су и акционари из Пеште и Беча. Акције те банке сматрају се првим акцијама које је емитовала једна српска банка. A. се даље развијало у Београду, Смедереву, Пожаревцу и Ваљеву (1881. основана су још три акционарска друштва, а 1883. било је седам акционарских друштава). До 1896. основана су још 62 завода на акционарској основи. Развојем а. у Ваљеву, Ужицу и Чачку крајем XIX и почетком XX в. оснивају се нова акционарска друштва у електрограни. Тиме се шири акционарска база и култура а. Продором а. у Србији почиње распад еснафа и развој једног новог развијенијег друштвено-економског и привредног система. За развој а. у Србији велик значај има оснивање Народне банке Краљевине Србије (1883), која је установљена као привилегована приватна установа типа акционарског друштва, са јаким надзором државе. Оснивање Народе банке у јавности је примљено као израз високе националне свести и смисла за привредни интерес. Банка је отпочела рад са капиталом од 2,5 милиона динара. Основни циљ Народне банке био је да се јефтинијим капиталом и добро уређеним кредитом у Краљевини Србији унапреде трговина и радиност. Оснивањем Народне банке Краљевине СХС 1920. поред постојећег капитала Народне банке Краљевине Србије, који је унела у нову државу, 725 нових акционара уписало је додатних 40.000 акција у износу од 20 милиона у злату. Задатак банке био је да регулише новчани оптицај, да се стара о што бољој заштити и јачању валуте, да подмирује потребе за краткорочним кредитима, организује платежни саобраћај на што савременијој основи и да држави олакша рад у њеној благајничкој служби. За развој а. и тржишта капитала у Србији значајно је оснивање Београдске берзе, основане као акционарско друштво (1894). На берзи су се котирале акције преко 140 новчаних завода, као што су банке, залагаонице, штедно-кредитне задруге, те још око 40 индустријских, трговачких, осигуравајућих, рударских, транспортних и других друштава. Први Закон о акционарским друштвима у Србији, донет 1896. и допуњен 1898, примењиван је пре и после I светског рата. Тим законом акционарско друштво је дефинисано као друштво које се оснива с главницом унапред одређеном и подељеном на једнаке вредности, акције, у којем учесници суделују и одговарају само својим улозима. У време Краљевине Југославије није био донет закон о акционарским друштвима, него је на територији Србије важио њен закон из 1896, чија је важност проширена 1922. и на територију Црне Горе. На територијама које су припадале Аустроугарској монархији важили су њени трговачки закони који су правно регулисали и одредбе о акционарским друштвима. Основна опредељења у Закону о акционарским друштвима заснивала су се на праву и законодавству Угарске и Француске, а у појединим деловима и Немачке. Сматрало се да је по неким решењима, као што су организација и систем управљања путем збора, Закон о акционарским друштвима Србије потпунији и савременији од законских опредељења других земаља, као и законодавства које је важило на територијама других делова предратне Југославије. Акционарски капитал у финансијским организацијама у Србији највише је био заступљен у новчаним заводима и банкама, а у привредним делатностима – у индустрији, рударству и транспорту. У структури акционарских друштава у Краљевини СХС 1926. од 738 новчаних завода Србија са Београдом и Војводином (са Барањом) имала је 570 завода, тј. од 1.195 осталих привредних друштава у Србији су била 502 акционарска друштва, што показује да је Србија у Краљевини СХС имала највећу заступљеност у развоју а. Страни капитал је највише био заступљен у индустрији и рударству, трговини, транспорту, банкама и осигурању. Највише капитала било је пласирано из Енглеске, Француске, Аустрије, Немачке, Швајцарске, САД и Чехословачке. Након II светског рата развој а. обележен је новом оријентацијом у развоју друштва са државним власништвом, централистичким управљањем, национализацијом привредних добара, укидањем приватне и акционарске својине и развојем самоуправљања. Тим и другим променама у области друштвеног уређења државе а. и акционарска својина и управљање су елиминисани из друштвене праксе и привредног живота. Поновно успостављање акционарске својине, односно интензивирање развоја тржишне привреде са тржиштем хартија од вредности, а посебно акцијама, уследило је 80-их година XX в. Уставним променама из 1988. створени су услови за увођење плурализма свих облика својине, тржишних законитости, јачање предузећа као основног тржишног субјекта, остваривање добити и организовање акционарских друштава. Доношењем Закона о предузећима, Закона о промету и располагању друштвеним капиталом, Закона о хартијама од вредности и Закона о тржишту новца и капитала створене су институционалне претпоставке за организовање тзв. мешовите привреде са својинским плурализмом капитала, па према томе и за организовање акционарских друштава. Акционарско друштво се дефинише као друштво које средства за оснивање и пословање може прибавити издавањем деоница и има следеће основне карактеристике: то је друштво капитала које послује под реалном фирмом, изузетно под фирмом доминантног акционара, које је правни субјект, има фиксну основну главницу подељену на једнаке делове и припада трговачким друштвима. Након распада СФРЈ свака република донела је свој устав и посебне законе којима је уредила даљи процес развоја друштва, па према томе и а. У оквиру СРЈ настављен је даљи процес власничких промена и развој а. у земљи. Изласком Црне Горе из заједничке државе Србија је организовала самосталан пут уређивања економског и привредног система земље и интензивирања приватизације преосталог дела предузећа и банака у правцу јачања а., што постаје доминантан облик власништва.

ИЗВОРИ: З. Секулић (ур.), Трговачки закон за Краљевину Југославију из 1937, Бг 1990; Закон о привредним друштвима; Закон о тржишту хартија од вредности и другим финансијским инструментима, СГ, 125/04; 47/06.

ЛИТЕРАТУРА: М. Зебић, Закони и расписи о акционарским друштвима с упутствима и објашњењима, Бг 1925; С. Дабић, Хартије од вредности, Бг 1991; В. Дугалић, Народна банка 1884–1941, Бг 1998; М. Васиљевић, Привредна друштва – домаће и упоредно право, Бг 1999; М. Р. Вујовић, Пут у акционарство, Бг 2002.

Милан Вујовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АКЧА (АСПРА) → НОВАЦ

АКЧА (АСПРА) → НОВАЦ

АЛ СЕКО

АЛ СЕКО, техника сликања, врста зидног сликарства. Име потиче од италијанске речи secco (суво) јер се, за разлику од технике al fresco (свеже) или buon fresco (права фреска), изводи на сувом малтеру, уз употребу везива. Техника суве фреске, позната из египатског и месопотамског сликарства од средине III миленијума п.н.е., коришћена је током целог средњег века да би од XVI в. почела да потискује фреско-технику. Током средњег века и ренесансе често се дешавало да уметник обе технике примењује на истом делу, тако да преко праве фреске нанесе темперу, тј. а. с. техником изврши исправке или дослика делове који су захтевали пажљивији третман (лица и сл.). Таква техника се зове мешана или mezzo fresco (полуфреска) мада се често погрешно описује као фреска. У српској уметности техником а. с. осликани су нпр. западна фасада манастира Вујан у близини Чачка, манастир Рукумија код Пожаревца, док је једна од најзначајнијих целина сачувана у Вазнесењској цркви у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Турински, Сликарска технологија, Бг 1983.

Сања Пајић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛ ФРЕСКО

АЛ ФРЕСКО, техника сликања, врста зидног сликарства од чијег назива је настао термин фреска. За разлику од технике al secco, пигменти минералног порекла мешају се са кречном или чистом вoдом и наносе на влажан малтер на зиду, без везивног средства. Сушењем боја се везује за подлогу постајући њен интегрални део; отуда је то најтрајнија сликарска техника. Захтева брзину и сигурност у извођењу. Исправке се раде како одстрањивањем малтера до последњег слоја тако и ал секо техником. Штете јој влага у зиду, као и сумпорни гасови и други загађивачи. Најстарије фреске сачуване су у критској уметности из II миленијума п.н.е. Негована током антике, техника а. ф. је доживела врхунац у средњем веку, да би после XVIII в. била готово заборављена. У српској уметности ова широко распрострањена техника позната је под термином живопис, а високим уметничким вредностима посебно се истичу фреске сачуване у средњовековним споменицима, као што су нпр. Студеница, Сопоћани, Грачаница, Дечани итд.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Турински, Сликарска технологија, Бг 1983.

Сања Пајић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛА

АЛА, митолошко биће. Према предању змијоликог је изгледа и најчешће се јавља у виду олујног ветра. Постоји у веровањима и фолклору Србије, Бугарске и Македоније. Реч а. среће се у неким изразима у Босни и Херцеговини, као и југозападној Хрватској. Старији помени те речи, као и рана позајмица у румунском, указују на то да је изворни облик овог назива био хала. У српским говорима у речи хала изгубило се почетно х. Представе о a. блиске су или једнаке с представама о аждаји и ламји. Не постоји јасна и јединствена представа о спољашњем изгледу a. Замишља се као црно и страшно биће у виду ветра (околина Бољевца), као велика змија која реп спушта до земље а главу крије у облаку (на Косову) или као змијолико биће с коњском главом (у околини Лесковца). Према веровању са Хомоља, а. која напада месец и изазива његово помрачење има две главе и на свакој нози и руци по шест прстију. Када предводи градоносне облаке приказује се у облику орла. Према народном предању с Копаоника, док је a. живела у језеру на тој планини, све је боље рађало, чувала је и летину тога краја да је не однесе друга a. Према веровању из Баната (Хере), сваки атар је имао своју a. која га је бранила од друге a. Када би се негде сручио град из облака, то се схватало као знак да је a. тог атара била слаба. А. односи летину, „пије берићет" (пшеницу), грожђе у раној фази сазревања; може да испије и млеко овцама; задаје људима болести. У Банату се веровало да, уколико родитељима умиру деца, ту децу једе a. Она је и кума детету које касније поједе јер открива њену тајну (да комада људе, да уместо своје главе ставља коњску итд.). Њени противници су орао и змај, поједини свеци (св. Илија, св. Аранђео, св. Ђорђе, св. Јован, св. Сава), као и (х)аловити или змајевити људи. Према етиолошком предању из Србије од убијене или рањене a. настали су муве и гмизавци. У народним приповеткама најчешће се приказује као жена која живи у далекој шуми и може награђивати или сурово кажњавати људе ако се нађу у њеној кући. У томе је врло слична с источнословенском Баба Јагом.

ЛИТЕРАТУРА: С. Зечевић, Митска бића српских предања, Бг 1981; В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Бг 1994.

Љубинко Раденковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АЛАВАНТИЋ, Радомир Раде

АЛАВАНТИЋ, Радомир Раде, новинар (Београд, 13. VII 1927 – Београд, 8. VII 2003). Као борац НОБ-а учествовао у пробоју Сремског фронта априла 1945. Студирао права. Новинарством се бавио од 1947. Постао сарадник, затим уредник часописа Народна држава, који је издавала Комисија државне контроле ДФЈ. Прешао у београдску Политику за коментатора унутрашњополитичке проблематике, а потом је у Првом програму Радио Београда наставио коментаторску активност. У листу Младост уређивао је и писао рубрику „Младост револуционара". У клубу Савеза новинара Југославије, у својству секретара, допринео је да ова институција достигне висок реноме и постане место окупљања, информисања и дружења домаћих и страних новинара. У току своје новинарске каријере био коментатор гласила Савеза синдиката Србије Радник и главни уредник стручног органа Здравствени радник. Из породичних разлога прешао на Ријеку, где је био репортер и уредник Новог листа и ревије Плави путеви, а упоредо сарађивао са загребачком Ареном. За време боравка у Лондону писао је за Вечерње новости и Спорт.

Игор Холодков

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛАВАНТИЋЕВА АФЕРА

АЛАВАНТИЋЕВА АФЕРА, покушај војног пуча против режима Александра Обреновића. Организовале су га присталице династије Карађорђевић. Име је добила по службенику шабачког среског начелства и агенту принца Петра, Радомиру Милинковићу Алавантићу. У ноћи између 20. и 21. II 1902. он је, преобучен у генералску униформу, са још четворицом присталица дошао у Шабац и покушао да заузме Окружно начелство. Покушај је осујећен, а Алавантић погинуо у сукобу са жандармима. Идеја о војном пучу кренула је вероватно од принчевог представника у Бечу Јаше Ненадовића и руског обавештајног центра у Букурешту са пуковником Грабовим на челу. Они се нису надали успеху Алавантићевог упада, али су рачунали са утиском који је он морао изазвати. Карађорђевићевци и руска тајна полиција сматрали су да је, после лажне трудноће краљице Драге, династичко питање у Србији отворено и да краља Александра на власти одржавају још само радикали који су се после Априлског устава окупили око њега. А. а. је имала циљ да пробуди неповерење и посеје заваду између радикала и краља Александра. На судском процесу поводом афере осуђени су само они који су непосредно учествовали у самом препаду, док представници опозиције нису позивани на одговорност. Иако неозбиљно припремљен и изведен, покушај војног преврата узнемирио је краља Александра и задао нови удар режиму и његовој борби са опозицијом.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, Политичка историја Србије 1858–1903, IV, Бг 1925; А. Раденић, Прогони политичких противника у режиму Александра Обреновића (1893–1903), Бг 1973; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, II, Бг 1990.

Урош Татић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛАВАЊА, Нада

АЛАВАЊА, Нада, сликар (Београд, 13. VII 1952). Студирала на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Са Tахиром Лушићем и Владимиром Николићем, уметницима окупљеним око Ликовне редакције Студентског културног центра у Београду, 1981. основала уметничку групу „Alter Imago". Од 1982/83. до 1985. са групом је излагао и Милета Продановић. Уметнички тандем Алавања–Лушић, под именом групе „Alter Imago", наставио је уметничку и излагачку активност до 1989. Група је међу првима у југословенској и српској уметности 80-их година истицала стратегију нове визуелности и ликовности под заједничким именитељем постмодерног стања уметности. Деловање А. у „Alter Imago" у пројектима попут Assisi Traüme (1983) и дела као што су Giardino comunale или Giardino della Virtú показују сликарски темперамент и визуелну културу класичних момената. Њене слике проговарају из једноставне и чисте постмодерне ликовности најближе изразу италијанског сликарства трансавангарде. Излагала је на преко 20 изложби групе и на око стотину групних изложби у Мађарској, Немачкој, Аустрији, Италији, Француској и др. Добитница је награде за сликарство Бијенала младих у Ријеци (1983) и награде Сомборске јесени (1983). Од 1991. живи и ради у Диселдорфу (Немачка).

ЛИТЕРАТУРА: Т. Лушић, „Alter imago + 10 interludija", Питања, 1983, 1; Л. Мереник, Београд: осамдесете. Нове појаве у сликарству и скулптури у Србији 1979–1989, Н. Сад 1995; Ј. Денегри, Осамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1997.

Лидија Мереник

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛАВАЊА/ХАЛАВАЊА РАДОЈЧИЋ, Кирило Ћира

АЛАВАЊА/ХАЛАВАЊА РАДОЈЧИЋ, Кирило Ћира, граничарски пуковник (Кирин, Банија, 8. XI 1794 – Футог, Бачка, 19. VI 1849). Пореклом из српске граничарске породице. Војничку каријеру започео 1809. као кадет и заставник, постао царски мајор (1838), обрстлајтнант/потпуковник (1845) у Петроварадинској и Сремској војној граници, те потпуковник (обрст) у Бродској граничарској регименти. У време Српског народног покрета 1848–1849. обишао већину села у Шајкашкој и у свом извештају барону Храбовском, команданту Славонско-сремске генералне команде, указао на узроке незадовољства, социјалне и националне захтеве граничара, те на политичку акцију Светозара Милетића. А. се супротставио Главном одбору у Карловцима сматрајући Српски народни покрет незаконитим и побуњеничким. Када се српско-мађарски рат распламсао, А. је, упркос томе што му је одред добровољаца из Србије запретио смрћу, одбио понуду Главног одбора да командује српском војском уз награду од 60.000 форинти. Због тога, али и због заштите католика у Срему, противника Српског покрета, сународници су га прогласили издајником. По избијању устанка Срба у Митровици А. је, заједно с другим официрима оданим Бечком двору, напустио Петроварадинску регименту и прешао у Винковце. Као пуковник дошао је на чело Бродске регименте и постао заповедник Јелачићевих трупа, с којима је октобра 1848. учествовао у опсади и освајању Беча. Почетком 1849. учествовао је у борбама за ослобођење Осијека, а потом, у саставу царске и Јелачићеве војске, у опсади Петроварадинске тврђаве, посебно у крвавој бици на брду Карагач (26. V 1849). Прешавши на ратиште у Јужну Бачку, погинуо је у бици код Футога.

ИЗВОРИ: Исписи Аврама Ђукића, РОМС; Грађа за историју Српског покрета у Војводини 1848–1849, Бг 1952; С. Гавриловић, Записи о ратовању око Петроварадина 1848–1849, Бг 1999.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Ракић, „Надаљ револуционарне 1848–1849", ЗМСДН, 1965, 41; А. Ђукић, „Рат у Угарској 1848–1849", у: Шајкашка. Историја, II, Н. Сад 1975; Д. Берић, Славонска војна граница у револуцији 1848–1849, Зг–Сар. 1984; С. Гавриловић, Срем пре и у току Српског народног покрета 1848–1849, Бг–Ваљево 1997.

Славко Гавриловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛАКИНЦЕ

АЛАКИНЦЕ, село јужно од пута Владичин Хан − Сурдулица, у малој Масуричкој котлини. Од Сурдулице је удаљено 3 км. Куће су окупљене у широј зони локалног пута, на око 420 м н.в. Као хришћанско насеље помиње се у XVI в. У другој половини истог века Турци су насељавали Албанце који су се иселили након 1877. Према подацима из 2002. у селу је било 1.503 становника, од којих 93,7% Срба. У А. постоје четвороразредна основна школа, месна канцеларија за још три околна села, приватна млекара и млин. Већина житеља ради у Сурдулици у индустрији и грађевинарству (пољопривреда им је допунско занимање), а земљорадњом као основним занимањем бави се само 4,8% активног становништва.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

Србољуб Ђ. Стаменковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АЛАТИ

АЛАТИ, физичка или апстрактна средства која омогућавају или помажу да се изврши неки задатак. Међу различитим а. издваја се посебна класа намењена области производних технологија, а то су а. за обраду и обликовање материјала. У примени а. увек прате и одговарајући прибори. Док а. имају директно дејство на део који се обрађује (обрадак) и мењају његов облик или стање, прибори имају помоћну функцију у овом процесу. А. и прибори чине јединствен систем, који је део обрадног система и без којег обрадни процес не може да се оствари. На основу механизма којим делују на обрадак, разлукују се а. за обраду резањем и а. за обликовање деформисањем. Према функцији коју остварују, прибори се сврставају у три основне групе: прибори за позиционирање (базирање) и стезање обратка (стега); прибори за позиционирање, стезање и вођење алата (вођице); и прибори контролног и мерног типа. У ширем контексту производних технологија, разликују се а. и прибори који се примењују у технологији ливења, технологији прераде полимера и еластомера, технологији монтаже, укључујући и технологију заваривања.

А. за обраду резањем у својој основи имају резни клин који има своју грудну и леђну површину. У њиховом пресеку налази се сечиво. Под дејством силе сечиво резног клина продире у материјал обратка, разара његову структуру и смицањем одваја део материјала који се назива струготина. Овај процес разарања је контролисан, тако да иза уклоњене струготине остаје обрађена површина жељеног квалитета. Геометријска тачност облика који се остварује процесом резања мери се микрометрима, док се храпавост остварених површина мери деловима микрометра, а визуелно оставља утисак сјаја огледала.

Материјал а. мора да поседује изузетна својства, а пре свега мора да буде знатно тврђи од материјала обратка. До почетка ХХ в. а. су готово искључиво израђивани од угљеничног челика. Појавом брзорезног челика почетком ХХ в. дошло је до прекретнице у изради резних а. и у производним технологијама уопште. Осим од брзорезних челика, савремени резни а. израђују се од тврдих метала, алатне керамике, а од почетка 70-их година у примени су и супертврди материјали. Применa нових, високотехнолошких материјала, омогућила је екстремни скок перформанси обрадног система, које су у поређењу са а. израђеним од угљеничног челика повећане преко сто пута. Функција а. доминантно је условљена и његовом геометријом. Према геометријским својствима, сви резни а. се деле на две групе: а. који имају познату геометрију резног клина и а. код којих геометрија резног клина није позната. У прву групу спадају стругарски нож за обраду стругањем, који има једно сечиво (једносечни а.), завојна бургија за обраду бушењем, која има два радијално положена сечива (двосечни а.), глодало за обраду глодањем (вишесечни а.), као и низ других а. намењених за израду специјалних геометријских облика, као што су а. за израду навоја (урезник и нарезница). У класу а. са недефинисаном геометријом резног клина спадају а. за обраду брушењем (тоцило).

А. за обраду пластичним деформисањем деле се на две групе: а. за обраду с одвајањем материјала и а. за обраду без одвајања материјала. А. за обраду пластичним деформисањем одликују се у општем случају великом конструкционом сложеношћу. Њихова израда је зато врло скупа, те се примењују само у случају великосеријске и масовне производње. Често вредност а. прелази вредност машине алатке, а поједини технички детаљи његове конструкције представљају добро чувану индустријску тајну. Примери а. за обраду пластичним деформисањем са одвајањем материјала су а. за обраду лима просецањем или пробијањем. У групу а. за обраду без одвајања материјала спадају а. за обраду извлачењем (нпр. а. за израду делова каросерије аутомобила), а. за обраду метала истискивањем и а. за обраду ковањем, ваљањем или савијањем.

Најранији записи о а. налазе се у радовима Тодора Селесковића, који је у једном чланку Српског техничког листа, посвећеном производним технологијама, поделио а. на четири врсте: 1) а. за стезање, 2) а. за мерење, 3) а. за повлачење линија и 4) а. за промену облика тела. На Техничком факултету у Београду Александар Ивановић Косицки је, у оквиру предавања из области производних технологија, обухватио област а. и прибора и објавио први универзитетски уџбеник из ове области Алат – рационализација обраде (Бг 1932). Овом, али и наредним књигама, постепено се потискује немачка стручна литература која је до тог времена преовладавала. Поред инжењерских аспеката, овакве активности су имале посебан значај за систематску изградњу специфичне терминологије из ове области. Производња а. за обраду резањем и обраду деформисањем, као и разноврсних прибора, паралелно се развијала у оквирима производње алатних машина. Прекретницу представља оснивање фабрике „Југоалат" 1935. у Новом Саду. То је била прва фабрика у Србији, а такође прва и на Балкану, која је била специјализована за производњу а. и прибора.

У оквирима социјалистичке Југославиjе систематски су изграђивани производни капацитети специјализовани само за производњу а. и прибора. У „Југоалату", који је преживео ратна разарања, производња је обновљена 1946. На периферији Чачка 1953. подигнута је Фабрика резног алата, која се у наредним деценијама развила у највећег регионалног произвођача стандардних и специјалних а., као и уређаја и прибора за алатне машине. По лиценци шведске компаније „Sandvik Coromant" у Ужицу је 1983, у склопу предузећа „Први партизан", као инвестиција у мешовитом власништву домаћег и иностраног капитала изграђена фабрика „PP Corun", специјализована за производњу изменљивих резних плочица од тврдог метала, стругарских држача, глодачких глава и осталих специјалних а. на бази тврдог метала. Касније се производни програм проширује а. за обраду метала деформисањем (умеци од тврдог метала за ковање, вучење и истискивање). Паралелно се, пратећи замах интензивне индустријализације домаће привреде, изграђују алатнице готово у свим фабрикама и индустријским постројењима металске и електроиндустрије, укључујући и индустријске секторе који немају додира с прерадом метала, као што је нпр. гумарска индустрија, где се у фабрикама „Трајал" из Крушевца (раније „Милоје Закић"), „Тигар" из Пирота, „Рекорд" из Београда и др., изграђују одлично опремљене алатнице, специјализоване за масовну израду сложених а. за вулканизацију пнеуматика, без којих је ова производња незамислива. Током 70-их година ХХ в., када су створене могућности приватне предузетничке иницијативе кроз концепт мале привреде, ниче велик број алатница у приватном власништву. Оне су преживеле турбулентна времена током 90-их година и пословно се трансформисале из занатских радњи у мала и средња предузећа, уз истовремено технолошко јачање увођењем савремених нумеричких производних технологија и пројектовања применом рачунара. Производни програми најчешће су били специјализовани за израду а. и прибора за обраду пластичним деформисањем и а. за прераду пластичних маса. Овакви процеси довели су до тога да се у првој деценији XXI в., у фази опште деструкције индустрије, одржала једино производња а. и прибора, представљајући један од највиталнијих сектора индустрије машиноградње Србије.

У образовању инжењера специјализованих за производне технологије, материја из области а. и прибора издваја се из корпуса тематике обрадних процеса и система 1966. Тада се кроз нови студијски програм на Машинском факултету у Београду успоставља двосеместрални предмет под називом Алати и прибори, а настава поверава проф. Владимиру Шолаји. Следећи ову праксу, Алати и прибори се као један од кључних предмета за област производног машинства уводе и на осталим маш. ф. у Србији, где се, као посебна област производних технологија, систематски равијају кроз истраживачко-развојне програме и кроз процес образовања машинских инжењера производног усмерења.

ЛИТЕРАТУРА: S. Kalpakjian, S. Schmid, Manufacturing Engineering & Technology, Upper Saddle River, New Jersey 2009; М. Јовичић, В. Р. Милачић, Љ. Димитријевић-Марковић, Проф. др Владимир Шолаја, дипл. маш. инж. – Педагошки и научни доприноси у области производног машинства и истраживању историје инжењерства у Србији, Бг 2010.

Петар Б. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛАТНЕ МАШИНE

АЛАТНЕ МАШИНE, машине које стварају саставне делове свих других машина, а могу и да се саморепродукују, односно да стварају сопствене реплике и при томе саме себе усавршавају. Не могу да функционишу без алата, а тај функционално недељиви систем, који чине а. м. и алати, назива се обрадни систем. Његова основа функција је обрадни процес, кроз који се трансформише полазни материјални облик (припремак) у други облик више функционалне вредности (израдак), а у складу са унапред дефинисаним планом. Класификација а. м. изводи се на основу обрадног процеса који може бити конвенционалан (процес обраде резањем и процес обраде деформисањем) и неконвенционалан (мноштво процеса различитих физичких основа). А. м. на којима се реализује процес резања деле се на: машине за израду делова доминантно ротационог облика (струг, брусилица), машине за израду делова доминантно призматичног облика (глодалица, рендисаљка или брусилица за равно брушење) и машине за израду специјалних геометријских форми (а. м. за израду зупчаника, куглица котрљајних лежајева и сл.). У основи резања налази се процес скидања материјала формирањем струготине, а алат који то изводи има облик резног клина. А. м. на којима се реализује процес обраде деформисањем деле се на пресе и чекиће. Пресе се одликују статичким дејством, док је дејство чекића динамичко. Сваки од наведених процеса обраде деформисањем захтева одговарајући алат који је, за разлику од процеса обраде резањем, често сложенији и од саме а. м. на којој се процес реализује. Неконвенционални процеси обраде класификују се у процесе механичке природе (машине за обраду ултразвучним таласима и хидродинамичким млазом екстремно високог притиска), процесе термоелектричне природе (машине за обраду применом плазме, ласерског снопа светлости велике снаге и млаза електрона велике брзине) и процесе електрохемијске природе, укључујући и електроерозионе процесе (ерозимат).

Прва а. м. највероватније је био струг. Најстарији приказ струга пронађен је на зиду једне египатске гробнице из III в. п.н.е. Дуготрајна еволуција струга у концепуталном смислу завршена је почетком индустријске револуције, када су а. м. одиграле кључну улогу. Творцем модерног струга сматра се енглески конструктор и произвођач а. м. Хенри Модсли. Стругови које је он произвео 1797. и 1800. у структурном и функционалном смислу еквивалентни су модерном стругу. Применом стабилне носеће структуре и система вођица са клизачем за линијско померање носача алата омогућила је постизање за то време незамисливу тачност од десетохиљадитог дела инча (0.00254 мм), а једна од његових примена била је и у изради прецизних астрономских инструмената. За еволуцију струга од пресудног значаја био је и развој резних алата. Упоредо с развојем механичког система чињени су и напори да се рад струга учини независним од човека. Карактеристичне су следеће еволутивне фазе: аутоматски струг са брегастим плочама (К. M. Спенсер, патент 1873), револвер струг (Џ. Хартнес, патент 1889) и вишевретени аутоматски стругови (К. M. Спенсер 1891). Средином XX в. еволуција се наставила увођењем електронике у форми релејних система, а касније и кроз примену дигиталних система базираних на полупроводничкој технологији. Тако се дошло до технологије нумеричког управљања, којом се струг као машина претвара у аутомат, у свом раду потпуно независан од човека. Улога човека своди се само на дефинисање задатка у облику одговарајућег програма на основу којег управљачка јединица струга управља свим његовим функцијама. Модерни струг је мехатронски систем, у потпуности дигитализован и комуникативан са осталом производном опремом. Дигитални сензорски и меморијски системи уграђени су и на нивоу подсистема, укључујући и алате, где се прати њихово стање и дојављује оперативност надређеним системима управљања. И поред масовне примене електронике, овај процес у развојном смислу ни издалека није окончан. Еволуција осталих врста а. м. одвијала се на сличан начин, мада је тај процес био знатно краћи у поређењу са стругом. Многа решења која су вековима развијана и усавршавана преношена су аналогијом са струга на друге врсте а. м., а процес диверзификације учинио је да се данас те везе на могу лако открити. Тако се нпр. прва глодалица појавила 1818, а универзалну глодалицу у облику који одговара данашњем израдио је Џ. Р. Браун 1862.

А. м. и алати у Србији имају своју препознатљиву историју и традицију. Развој науке, образовања и праксе у овој области инжењерског деловања може се поделити у четири периода. Период пре 1905 (период раних почетака) везује се за почетке развоја индустријске производње у Србији која је почела тек у другој половини XIX в. Посебан значај за образовање српских инжењера имале су немачке, аустроугарске, а касније и белгијске политехнике. Инжењерска школа формирана је 1846. На Техничком факултету Велике школе, формираном 1863, у наставу се уводе предмети који се односе на пројектовање машина и механичке технологије: 1873. Механика и наука о машинама (Љубомир Клерић), 1887. Наука о машинама (Светозар Зорић) и 1895. Механичка технологија (Тодор Селесковић). За изградњу инжењерског знања и праксе из области производног машинства и, посебно, а. м. и алата од изузетног значаја био је рад проф. Тодора Селесковића, који се по завршетку школовања у Немачкој вратио у Србију и своју инжењерску каријеру започео у Војно-техничком заводу у Крагујевцу 1881. Он је израдио пројекат за целокупно постројење овог завода, а затим конструисао и у крагујевачкој фабрици израдио више а. м. за употребу у Војно-техничком заводу. О технологији и а. м. Селесковић је писао и у Српском техничком листу, користећи за то време задивљујућу терминологију коју је сам изградио.

Период 1905–1941 (период инкубације) везује се за Технички факултет у Београду, где се први пут студентима саопштавају знања из области пројектовања а. м. и алата, те пројектовања производних технологија, у оквиру два курса: Машине алатљике 1905 (Аћим Стевовић) и Механичка технологија 1908 (Коста Тодоровић). Од 1919. Александар Ивановић Косицки предавао је област а. м. и објавио први универзитетски уџбеник Машине алатке – израда завртња-делитељна глава-степенаста шајбна (Бг 1932). Паралелно с развојем у области образовања инжењера одвијале су се и значајне активности на организацији индустријске производње а. м. и алата. Први струг у Србији произведен је 1921. у Ади.

У периоду 1945–1990 (период интензивног раста и развоја) социјалистичка власт је посебну пажњу усмерила на развој индустрије и производних технологија, посебно а. м. и алата. Широм тадашње Југославије подигнуте су фабрике чији је основни производни програм била производња а. м. и алата, а највећи број тих фабрика је лоциран у Србији. Врхунац овог развоја достигнут је 80-их година. Према статистици Машиносавеза индустрија а. м. Југославије је 70-их година XX в. достигла четрнаесто, а почетком 80-их година дванаесто место у свету по обиму ове производње, уз годишњи раст од 20%. Обим производње је 1976. износио 17.000 т, а 1980. 34.000 т. У 1981. произведено је 17.000 комада, односно 43.000 т ове опреме, са вредношћу од 270 милиона америчких долара, а југословенска индустрија а. м. тада је запошљавала 16.000 радника у 30 предузећа. У структури укупне производње 73% чиниле су машине за обраду скидањем струготине, а остатак су чиниле а. м. за обраду деформисањем. Просечан извоз у том периоду износио је око 35%, од чега 79% на источном тржишту. У овом периоду у Републици Србији постојала су следећа предузећа која су у свом производном програму имала а. м.: Индустрија машина „Иво Лола Рибар", Београд; „Крушик", Ваљево; Ливница железа и темпера, Кикинда; „Мајевица – Метална индустрија", Бачка Паланка; „Метал-прогрес", Зрењанин; Машинска индустрија Ниш – ООУР ФАМ, Ниш; „Победа ООУР Металац", Нови Сад; „Потисје – Фабрика а. м. и ливнице", Ада; „Тигар РО Сарлах – Производња машина, уређаја и алата", Пирот; „Утва РО Промаг", Качарево; Фабрика резног алата, Чачак; Заводи „Црвена застава", РО ЕМАП „Застава", ООУР „Машине", Крагујевац.

У јесен 1945. започела је високошколска настава из области производног машинства, када је за предмет Машине алатке на Машинско-електротехничком одсеку у Београду одређен Сима Милутиновић. Већ наредне године за предмет Машине алатке постављен је Павле Станковић, који је убрзо основао Завод за Машине алатке и Катедру за индустријску производњу, односно Катедру за технологију, као претходника Катедре за производно машинство (формирана 1972). Изградњом нове зграде Машинског факултета у Београду успостављен је 1963. Институт за алатне машине и алате (ИАМА) као истраживачка база за домен производних технологија, а. м. и алата. Под руководством Владимира Шолаје спроводе се фундаментална истраживања обрадивости материјала, као основе за конструисање а. м. Седамдесетих година XX в. предмет Машине алатке на Катедри за производно машинство преузео је Владимир Р. Милачић, који је у производно машинство увео кибернетику. У том контексту значајан је пројекат прве нумерички управљане а. м. која је као експериментални систем развијена почетком 70-их година. Ови пионирски напори касније су довели до успешног развоја и производње нумерички управљаних а. м. за потребе домаће индустрије и за извоз. У развој овог програма били су укључени индустрија и надлежна министарства кроз низ стратешких истаживачко-развојних пројеката и кроз рад ЈУПИТЕР асоцијације. Године 1977. у Завод за машине алатке инсталиран је рачунарски систем DIGITAL PDP11/34, а 1980. нумерички управљани обрадни центар, графичке радне станице за инжењерско пројектовање применом рачунара и први модемски систем за умрежавање са рачунарским центрима, који су већ тада били оформљени у појединим српским фабрикама („Победа", Нови Сад; „Крушик", Ваљево и др.). Исте године формиран је и Центар за нове технологије (CeNT), као посебна организациона јединица чија је истраживачко-развојна база била новоинсталисана опрема у оквиру Завода за машине алатке. Програми за образовање студената производног машинства значајно су иновирани, а информационе технологије као инжењерско средство и предмет изучавања постале су 70-их година саставни део садржаја готово свих предмета који су предавани студентима производног машинства. Поред Машинског факултета Универзитета у Београду, тематика пројектовања а. м. и обрадних система развијана је и предавана студентима на Факултету техничких наука у Новом Саду, Маш. ф. у Нишу, а касније и у Крагујевцу и Краљеву.

У периоду од 1990. до данас (период разарања) распад бивше Југославије, ратна збивања и тешке економске санкције готово су херметички изоловале Србију и имале разарајући утицај на сегмент индустрије а. м. и алата. Сва друштвена предузећа која су деценијама развијана и специјализована у овом сегменту приватизована су или ликвидирана. Нови власници су напустили старе производне програме и увели нове, који се по правилу односе на просту мануфактуру металних конструкција, разарајући интелектуални капитал систематски стваран у претходном, готово полувековном периоду. Данас је производња а. м., робота и трансфер линија занемарљива или практично не постоји, а слична ситуација је и са производним и људским ресурсима потребним за производњу ове врсте.

ЛИТЕРАТУРА: В. Р. Милачић, Машине алатке I, Бг 1980; Алатне машине Југославије, Бг 1982; S. Kalpakjian, S. Schmid,  Manufacturing Engineering & Technology, Upper Saddle River, New Jersey 2009.

Петар Б. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛАЏА ХИСАР → КРУШЕВАЦ

АЛАЏА ХИСАР → КРУШЕВАЦ

АЛБАЛА, Давид

001_David-Albala.jpgАЛБАЛА, Давид, лекар, писац (Београд, 1. IX 1886 – Вашингтон, САД, 4. IV 1942). Медицину завршио у Бечу 1910. Био је председник Удружења јеврејских студената Балкана. После завршеног факултета ступио у војну службу, а у балканским ратовима и у I светском рату истакао се као борац и лекар, те напредовао до чина мајора. После албанске голготе, на Крфу је радио као лекар, али и сам боловао (пегави тифус и дизентерија). Године 1916. био је упућен на рад у француску болницу у Битољу. По договору са Николом Пашићем, председником српске владе, отпутовао је 1917. у САД где је одржао многобројна предавања о српској ситуацији и прикупио значајну помоћ. Његовом иницијативом Србија је као прва савезничка земља прихватила Балфурову декларацију британске владе од 2. XI 1917. o обнови јеврејске државе у Палестини. На победничкој паради, после повратка америчке војске 1918, А. је марширао на челу као представник савезничке српске војске. Као експерт за јеврејска питања учествовао 1920. на мировној конференцији у Версају. Исте године покренуо у Београду листове Јеврејски гласник и касније Гласник Савеза јеврејских вероисповедних општина, који је и уређивао. Био члан Извршног одбора Ционистичке организације Југославије, потпредседник Савеза јеврејских општина Југославије и председник њене културне секције. Као народни трибун био популаран и изван јеврејске заједнице. Влада га је 1939. поново послала у САД да тражи помоћ у кредитима и наоружању, али је и поред помоћи супруге Паулине тада имао много мање успеха. Поред медицинских дела написао је и два мања позоришна комада.

ДЕЛА: Erev jom kipur (Вече уочи Дана покајања), Сар. 1924; Туберкулоза плућа, Бг 1925.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Лебл, До „коначног решења". Јевреји у Београду 1521–1942, Бг 2001; М. Кољанин, „Друга мисија др Давида Албале у Сједињеним Америчким Државама 1939–1942. године", ЗЈИМ, 2003, 8; Познати српски лекари: биографски лексикон, Бг–Торонто 2005.

Миле Игњатовић; Милан Кољанин

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБАЛА-ЛЕБЛ, Паулина

АЛБАЛА-ЛЕБЛ, Паулина, професор, преводилац (Београд, 9. VIII 1891 – Лос Анђелес, 8. X 1967). На Филозофском факултету у Београду дипломирала српску и француску књижевност (1913), након чега се запослила у Првој женској гимназији. После једногодишњег боравка у Швајцарској (1917–1918) вратила се у Београд и 1920. постала професор Друге женске гимназије. Са К. Богдановић аутор је уџбеника Теорија књижевности и анализа писмених састава (Бг 1923). Још од студентских дана, упоредо са професорским радом, бавила се писањем и превођењем са енглеског, француског и немачког језика (Д. Дефо, Робинсон, Бг 1930; Ч. Дикенс, Оливер Твист, Бг 1933; Х. Хајне, Идеје, Бг 1930; Х. Хесе, Изабрана дела – Гертруда, Бг 1929). Објављивала је чланке и приповетке, књижевне и позоришне прегледе, појављујући се као сарадник и аутор у неколико десетина најутицајнијих и најчитанијих часописа између два светска рата. Била је један од уредника Женског покрета, главни уредник Гласника Југословенског женског савеза, члан управе Професорског друштва и ПЕН клуба и председник Удружења универзитетски образованих жена. У САД је отишла 1940. Током II светског рата радила у Југословенском информационом центру у Њујорку, сарађујући у Американском Србобрану и Слободној речи. По завршетку рата вратила се у Југославију, али је већ 1948. са јеврејским исељеницима отишла у Израел, да би потом живела у Италији, Канади и САД. Њени мемоари Тако је некада било (Бг 2005) садрже и библиографију.

ДЕЛА: Развој универзитетског образовања наших жена, Бг 1930; Монтењ, Бг 1939; Yugoslav Women's Fight for Freedom, New York 1943.

Мира Радојевић; Светална Шеатовић-Димитријевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБАНИЈА

АЛБАНИЈА, палата у Београду, први облакодер у српској архитектури. Подигнута је 1939. на углу Кнез-Михаилове и Коларчеве улице, на месту истоимене кафане срушене 1936. Име је добила како по тој кафани, тако и у знак сећања на голготу коју је српска војска прошла приликом повлачења преко Албаније у I светском рату. Градско веће је 1936. донело одлуку да, као дотрајале и нехигијенске, поруши зграде у Кнез Михаиловој 2 и 4 и Коларчевој 12, а Хипотекарна банка трговачког фонда расписала је конкурс за израду идејног пројекта будуће палате. Том конкурсу је више од две деценије претходила у стручној и широј српској јавности вођена дискусија о концепцији могуће изградње једног значајнијег градског објекта на овом месту. Још почетком XX в., у вези са преуређењем Теразија, које је уследило 1911, инжењер Светозар Зорић се залагао да неугледне зграде треба заменити градским тргом са једном монументалном грађевином у челу. Ову ће идеју 20-их година ближе конкретизовати Станојло Бабић истичући да то треба да буде „градска кула" која би „надвисила све зграде а ипак стајала у правој вези с њима и имала би да буде у исто време победни стуб наших садашњих војних победа (...), национални споменик целокупног српског народа (...)". Овакве идеје уграђене су и у концепцију конкурса расписаног 1938. где се антиципирају не само програм и намена него и карактер грађевине, њен симболизам и примена модерних техничких сазнања. У конкурсној комисији налазили су се Петар Бајаловић, Димитрије Леко, Бранислав Којић, Чедомир Петровић и Живојин Јанковић, а један од конкурсних услова био је да зграда представља монументалан грађевински објекат. На конкурсу је учествовало 84 кандидата. Прва награда није додељена, док је друга припала загребачком пару Хинку Бауеру и Маријану Хадерлеу. Хипотекарна банка трговачког фонда определила се за трећенаграђени рад Бранка Бона и Милана Гракалића. После конкурса који ипак није дао победника, организован је поновљени конкурс за ужи круг позваних учесника, на којем је усвојено решење арх. Миладина Прљевића уз обавезу измене фасаде према скицама из пројекта Бранка Бона и Милана Гракалића. Поштујући овакву одлуку, Прљевић и Ђорђе Лазаревић, конструктор грађевине, допунили су идејни пројекат и згради додали још један спрат, лифт и пролаз у приземљу према Коларчевој улици. Зграда је добила карактеристичну силуету са нижим седмоспратним крилима према бочним улицама и издигнутим чеоним корпусом према теразијском тргу. Архитектонски је уобличена у духу касног модернизма са наглашеним вертикалама међупрозорских стубова који потенцирају виткост грађевине која се уздиже у прочељу овалног теразијског простора. Зидање грађевине започето је 16. VII 1938, а завршено 20. X 1939. Иако саграђену за само годину дана, грађевину су пратиле многе сумње, подозрења па и отворени протести скептика и противника ове изградње. Ипак, убрзо после довршене изградње цео подухват је добио једнодушну наклоност стручних кругова и широке јавности. У моменту када је изграђена, са својих 12 спратова изнад (и четири испод) земље била је први облакодер Краљевине Југославије и уједно највиша зграда на Балкану, са око 8.000 м² корисног пословног простора. Конструкторска решења њеног скелетног система убедљиво су потврђена већ неколико година после изградње када је у савезничком бомбардовању 1944. један од њених носећих стубова био погођен и разорен, а палата ипак остала једна од ретких зграда у центру Београда која није претрпела већа оштећења током II светског рата. У архитектонском погледу палата А. је пленила својим облицима и изванредном смештеношћу у простору, па и данас представља један од најзначајнијих симбола престонице.

ЛИТЕРАТУРА: С. Зорић, „Лепа варош", у: Београд између стварности и сна, Бг 1982; Љ. Милетић-Абрамовић, „Ко је аутор ‚Албаније'", Нова, Бг, 1982, 03; В. Мацура, Чаршија и градски центар. Развој средишта вароши и градова у Србији XIX и прве половине XX века, Ниш–Краг. 1984; С. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, Бг 2005.

Милан Мирковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБАНОЛОГИЈА

АЛБАНОЛОГИЈА, комплекс научних дисциплина које имају за предмет језик, књижевност, материјалну и духовну културу албанског народа. Српска средина и српска наука имале су веома запажену улогу у првом периоду развоја албанолошких студија. Томе је у првом реду допринело велико дело Вука Караџића, који је европску научну јавност, између осталог, упознао и с тада тешко доступним материјалом албанског језика, Арнаутским пјесмама, записаним у Крагујевцу још 1830, а објављеним у целини тек 1921. Вуков рад у том правцу наставила су два лексикографска дела објављена у Београду: Речник од три језика (македонски, албански, турски) Ђорђа Пулевског из 1875. и Српско-арнаутски речник Љубе Кујунџића из 1902. Све је то имало утицаја на опредељење да се аутор прве научне студије о инојезичким елементима албанског језика (Беч 1870), бечки слависта Франц Миклошич, као и писац капиталног Етимолошког речника албанског језика (Стразбур 1891), немачки албанолог Густав Мајер, ограниче на поређење албанског језика претежно са српским језиком. Речник Љ. Кујунџића био је пак у једном периоду главни извор података о језичким особинама североисточног гегијског поддијалекта (упоредити наслов речника у ђаковачком облику Гухтар српо-шиптарче са књижeвном албанском речју gjuhëtar „језикословац" ← староалбански gluhë „језик"). Иако је у првој половини ХХ в. дошло до преокрета у проучавању албанско-словенских језичких односа разоткривањем да је знатно већи део словенске лексике албанског језика источнојужнословенског порекла и да су примери ексклузивних српско-албанских језичких односа по правилу ограниченог дијалекатског карактера, управо у то време стекли су се услови да Београд барем накратко добије један од најистакнутијих албанолошких часописа међународног значаја. Био је то → Архив за арбанаску старину, језик и етнологију (I−III, Бг 1923–1926; IV, Пр 1969), који је упркос своме кратком излажењу, према саставу сарадника и ширини тематике, превазишао готово све касније радове у области а. у српској и југословенској средини. Покренуо га је Хенрик Барић, најистакнутији српски и југословенски албанолог, који је заокружио своје животно дело књигом Историја арбанашког језика (Сар. 1959). У другој половини ХХ в. пажња српске научне јавности била је претежно усмерена на решавање одређених актуелних етнолингвистичких питања албанолошке проблематике, о чему сведоче зборници радова с међународних научних скупова Илири и Албанци (Бг 1988) и Становништво словенског поријекла у Албанији (Тг 1991). Питања српско-албанских етнолингвистичких односа већ деценијама представљају једну од веома актуелних лингвистичких тема којом су се бавили многи српски лингвисти различите стручне оријентације.

ЛИТЕРАТУРА: В. Данчетовић, „Семинар за албанологију", у: Сто година Филозофског факултета, Бг 1963.

Вања Станишић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ

АЛБАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ, основан у Приштини 1953. са задатком да се бави културом Албанаца у Југославији: језиком, етнографијом, фолклором, историјом и књижевношћу. Затворен крајем 1955. да би поново био отворен 1967. У наредних десетак година рада направљени су најзначајнији кораци у области проучавања албанског језика, фолклора и етнологије. У нову зграду, у којој је и данас премештен је 1977. Како се научни кадар повећавао, тако су се отварали и нови одсеци у А. и. У периоду између 1994. и 1998. практично је радио у приватним просторијама. Током НАТО бомбардовања 1999. зграда је служила као војни објекат, била изложена ратним дејствима, а добар део материјала од велике вредности је уништен.

Од 1968. А. и. преузима издавање научног часописа Gjurmime albanologjike (Албанолошка истраживања). Часопис је од 1962. излазио једном годишње, а од 1972. три пута годишње поделивши се у три секције: филолошку, историјску и етнолошко-етнографску (с новом нумерацијом). Главни уредник дуго је био Идриз Ајети, директор Института и аутор низа веома значајних радова из области српско-албанских језичких односа. Овакав смер истраживања на А. и. био је у целини карактеристичан и за прилоге осталих сарадника овога часописа током 60-их и 70-их година (М. Барјактаровић, П. Ж. Петровић, В. Стојанчевић, Д. Мићовић). Значајан пројекат било је објављивање четврте књиге Барићевог Архива за арбанаску старину, језик и етнологију, у целини 1968 (ту су, између осталог, објављени и радови К. Оштира, Г. Новака, К. Таљавинија, М. Будимира, П. Скока, као и самог Барића).

А. и. данас има пет главних одсека за језик, књижевност, фолклористику, историју и етнологију, с пододсецима (одељењима) у целини посвећеним проучавању албанске културе. Активно сарађује с многим институтима из региона, Европе и света. Научно-истраживачки рад се обавља кроз одсеке и одељења на великом броју пројеката из различитих области албанологије, од којих треба споменути: језик (дијалектологија, лексикологија, језичка култура, ономастика), књижевност (нпр. Књижевно дело Исмаила Кадареа, Петро Марко – живот и дело, Развој књижевне критике код Албанаца итд.), фолклор (Етномузикологија, Речник етнолошких и фолклористичких термина, Усмена традиција, Породична лирика данас, Епика легенди Ругова, Албанска традиција од древних времена до модерног доба, Антон Чета – живот и дело, Зурла и њена музичка традиција), историја (Миграције и насељавање Албанаца у Грчкој од XIII–XVI века, Али паша Тепељена у грчкој историографији, Пећ током XIV–XVII века, Хришћанство у Дарданији од IV–VI века итд.).

Издавачка делатност обухвата редовна и посебна издања. Редовна издања представљају два часописа: први је Gjurmime albanologjike (Албанолошка истраживања), са више серија – Seria e shkencave filologjike (Филологија), Seria folklor dhe etnologji (Фолклор и етнологија), Seria e shkencave historike (Историја), а други је Gjuha shqipe (Албански језик) посвећен разноврсним граматичким и нормативним питањима савременог албанског језика. У посебна издања спадају монографије из разних области албанологије: о ауторима из периода националног романтизма и других периода албанске књижевности, разноврсни материјал из области фолклористике итд. У саставу Института је библиотека с преко 20.000 наслова, 130 рукописа и фотокопија и 17.000 свезака часописа.

Вања Станишић; Мерима Кријези

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБАНСКА СПОМЕНИЦА

АЛБАНСКА СПОМЕНИЦА, ратна споменица Краљевине Србије. Установљена је указом од 5. IV 1920. у знак сећања на повлачење преко Албаније 1915. Право на споменицу имали су сви који су били на војној дужности приликом преласка Албаније. Споменица је у облику двоглавог орла са српским штитом на грудима и краљевском круном на горњем делу. На њеном аверсу испод орла је медаљон уоквирен ловоровим венцем са профилом главе регента Александра, око које је натпис: Својим ратним друговима Александар. На реверсу у медаљону је натпис у три реда: За верност отаџбини. Израђена је од посребреног цинка с медаљоном од месинга. Ношена је на пантљици зелене боје са две црне ивичне пруге. Указом од 6. XI 1921. споменицом је одликовано 142.148 официра, подофицира, каплара, редова, обвезника чиновничког реда и свештеника. Наредбом од 6. III 1940. одликовани су и сви припадници Црногорске војске, који су били на војној дужности на Солунском фронту. А. с. је додељивана указом краља Алексадра I Карађорђевића а на предлог министра војске и морнарице. Декрет је био рађен по нацрту Ђорђа Чарапића, а репродукован у Војном географском институту у Београду.

001_albanska-spomenica.jpg

ЛИТЕРАТУРА: М. Пилетић, Одликовања југословенских народа до 1941. године, Бг 1987.

Марко Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБАНСКИ ЈЕЗИК

АЛБАНСКИ ЈЕЗИК, индоевропски језик старобалканског порекла. Има око 6 милиона говорника и статус службеног језика у Албанији (око 3 милиона) и на Косову и Метохији (преко 1,5 милион говорника). Знатан број говорника а. ј. живи и у суседним областима Црне Горе, Македоније (20% становништва) и северозападне Грчке. Њимe говори и преко 300.000 албанских колониста „Арбреша" у јужној Италији и Сицилији, који су се тамо доселили током XV и XVI в. А. ј. је, попут грчког и јерменског, изолован индоевропски језик, а уз то, као и грчки, аутохтон балкански језик. Иако је његово индоевропско и старобалканско порекло несумњиво, датиран је релативно касно, што представља једну од главних препрека у откривању његових веза са иначе слабо познатим старобалканским језицима. Најстарији споменици а. ј. су Формула крштења (Formula e pagëzimit) по латинском обреду из 1462, садржана у посланици драчког надбискупа цркви Св. Тројства на реци Мат у северној Албанији и одломак Јеванђеља по Матеју, писан грчким писмом и пронађен у једном кодексу грчких текстова XIV в. из Милана. Прва књига на а. ј. је католички Мисал Ђона Бузукуа (Meshari i Gjon Buzukut) из 1555, који по својим језичким и графичким особинама потиче из северозападних албанских области које су живеле у вишевековним културним везама са словенским католичким залеђем. Графичке одлике Мисала као што су српски ћирилички „ђерв" ћ у двојној гласовној вредности /k'/ или /g'/: vdiћ, burћe (албански књижевни vdiq "умре", burgje "тамнице") и грчко-ћирилички „уник" у такође у двојној гласовној вредности /u/ или /ü/: popуit, уneh Ƹot (албански књижевни popujt "народи", ynë zot "наш Бог"), сведоче о везама с ћириличком писменошћу босанских фрањеваца, монашког реда којем је припадао и сам аутор. Чињеница да се а. ј. данас налази на територији коју су у античко доба насељавала илирска племена, подстакла је већ пионире албанологије да у њему виде наследника илирског језика. То аутохтонистичко гледиште о пореклу а. ј., које се крајем XIX в. укорењује у историјској лингвистици, преовлађује и данас. Међутим, осим подударности племенског имена античких и савремених становника тога дела Балкана, лингвисти на располагању имају оскудан илирски материјал који је врло споран и недовољан за поузданији суд о илирском језику. Неоспорна је, пак, чињеница да је у позној антици а. ј. доживео значајан латински утицај и да се тада граничио с облашћу на којој је настао румунски језик, што је подстакло алтернативну и ништа мање хипотетичку претпоставку о могућим дако-трачким коренима а. ј. При таквом стању ствари а. ј. се не може сагледавати као непосредан наследник неког од старобалканских језика, него се мора упоређивати као самосталан језик са свим осталим језицима, укључујући и старобалканске. По својим основним морфосинтаксичким одликама а. ј. је члан балканског језичког савеза, али је, за разлику од већине балканских језика, он претежно синтетички флективни језик, иако је број наслеђених флективних облика у њему доста мали. Слично је стање и у његовој лексици, у којој изворних речи старобалканског порекла има око 2.000, док је много више позајмљене лексике латинског, словенског, грчког и османског порекла. Најзначајнија је улога латинске лексике, чији су и заступљеност и значај толики да се она не може ни сматрати позајмљеном у обичном значењу те речи. Највећи број латинских речи ушао је у доба када су се вршиле корените промене граматичког система а. ј., које су одредиле његов савремени изглед, услед чега је настао спој старог и новог, у којем латинску лексику често више није могуће раздвојити од исконских албанских речи. Насупрот латинизмима, словенски елементи, који су почели улазити најраније од VII в., представљају лако уочљив позајмљени слој већ уобличеног а. ј. За разлику од грчког језика који је првобитно био знатно разуђен у дијалекатском погледу, а потом је конвергентним развојем створен општегрчки коине, албанска дијалекатска подела је релативно новијег порекла. Као што се из најстаријих албанских писмених споменика види, две главне дијалекатске области, Тоскерија (Toskëri) на југу и Гегерија (Gegni, албански књижевни Gegëri) на северу, настале су обједињавањем мањих етничких целина -- крајина (албански krahinë), донекле и услед додира с различитим неалбанским становништвом, претежно влашким, грчким и македонским на југу и српским на северу. Културно-економско и дијалекатско уобличавање ових области остварено је у XVIII в. стварањем два полунезависна пашалука под влашћу скадарске феудалне породице Бушатлија и Али-Паше Јањинског. Најстарија и по своме апсолутном значају најважнија разлика између севера и југа јесте прелаз старог интервокалног [-n- > -r-], познат као „ротацизам", који обједињује све тоскијске говоре. Славизми, византинизми и поготово турцизми нису обухваћени тим прелазом: општеалбански zakon, manastir, dyqan. Та црта сведочи о постојању извесне дијалекатске поделе у периоду стварања а. ј. и има паралелу у неким говорима румунског језика, што је можда њихово заједничко старобалканско наслеђе. Упркос историјским поделама на три конфесионалне припадности и два књижевна језика, Албанци су у ХХ в. постигли национално и језичко јединство. Најпре је 1908. усвојен заједнички латинички алфабет, а 1972. озваничен је јединствен књижевни језик на основу јужног тоскијског дијалекта. У њему ипак има елемената оба дијалекта.

ЛИТЕРАТУРА: А. В. Жугра, А. П. Сытов, „Албанский язык", у: Основы балканского языкознания. Языки балканского региона, I, Ленинград 1990; Sh. Demiraj, „La lingua albanese", у: La formazione dell'Europa linguistica, Firenze 1993; „Albanian", у: The Indo-European Languages, London – New York 1998; В. Станишић, Увод у индоевропску филологију, Бг 2006.

Вања Станишић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ

АЛБАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ 

Политички односи. Односи Албанаца/Арбанаса и Срба у периоду турске власти, а и касније, били су условљени арбанашком исламизацијом, економским неприликама у кршевитим падинама средње и северне Албаније, питомошћу суседног српског етничког простора, нарочито равничарске и жупске Метохије и Косова, борбом хришћанских Срба против Османлија, као и српским ослободилачким покретима од почетка XIX в., који су довели до обнове и ширења српске државе. Отпор православних хришћана османлијској власти, исламизација Албанаца у XVI, а нарочито у XVII в., те све већа немоћ Османлија да бране интегритет Царства, довели су до арбанашке миграције у Метохију, Косово и друге делове средњовековне Србије. Исламизовани, Арбанаси се уздижу на положај владајућег и повлашћеног слоја. На тој основи бране Османско царство, боре се против обнове балканских држава, али и за формирање независне и самосталне Албаније. Исламизовани Арбанаси постали су миљеници Османлија и бич у руци османског цара. Отимали су Србима баштине и имања, у џамије претварали њихова светилишта, арбанашили српски народ. Били су средство у рукама Османлија у њиховој намери да у центру средњовековне Србије ојачају ислам, а православне и католичке старовласнике протерају или исламизују. У Метохији, у којој је у српској средњовековној држави и на почетку османске власти на брдским пасиштима и катунима било нешто арбанашких сточара, каснији становници били су махом арбанашки дошљаци или поарбанашени Срби, тзв. Арнауташи. До јачања Арбанаса у Метохији и њиховог израженијег насиља над хришћанима дошло је током османске државне кризе у време султана Селима II (1566–1574). Аустријско-турски рат (1593–1606), устанак Срба под патријархом Јованом 1594. у околини Призрена и Пећи и нови аустријско-турски ратови (1683–1699, 1737–1739) допринели су да Турска радо прима Арбанасе са оближњих планина и насељава их у побуњена подручја, остављајући им одрешене руке у пљачкању хришћанске раје. Арбанасима Климентима, досељеним у област Вучитрна где су исламизовани, Порта је доделила опустошене српске баштине са поруком да према староседеоцима примењују закон јачега. Између двеју српских сеоба Арбанаси су се померили од своје етничке матице за око 200 км на српско тло. Чим би се Арбанаси Малесије и Мирдитије доселили у феудализоване крајеве Метохије и Косова, измешали би се са већ исламизованим сународницима и сами прелазили у ислам. Код заузимања српског земљишта понашали су се експанзивније од претходника. Било је и међусобних сукоба арбанашких племена, као 1756. око Дечана. После укидања Пећке патријаршије (1766) и пада у црквено-духовно ропство грчких фанариотских владика, исламизовани Срби примали су не само владајућу веру, него и турску државну идеју. Временом ће се и тамо где није било Арбанаса, преко арбанашког језика и бракова, приближити њима и постајати Арнауташи. После последњег аустро-турског и руско-турског рата крајем XVIII в., Порта је за заслуге Арбанасима делила не само звања и титуле, него је управу у Старој Србији препустила старим пашаларским породицама. Те турске паше окупљале су своју војску, а арбанашким племенима која су силазила са брда у Метохију, потом у долине Мораве, Ибра и на Косово, дозвољавали су пљачку. Ајани и арбанашке паше увели су читлуксахибијске уместо спахијских односа, претворивши спахијске рајинске баштине у чифлуке, а српску рају у чифчије – двоструко оптерећене и лично зависне.

У Првом српском устанку, током борби код Шапца и Београда, Албанаца је било на српској страни. Сам Карађорђе је пре устанка хајдуковао са Албанцем Фазли Башом из Хасанпашине (данас: Смедеревске) Паланке. По свој прилици, био је то потајни католик, иако ага села Баничина. Током устанка Карађорђе је пограничним властима наређивао да се српским хајдуцима забрани пљачкање албанских села у Турској и да у Србију пуштају албанске сточаре све до Космаја и Авале. Намеравао је да уговори конвенције с Албанцима на Косову и у северној Албанији. Истовремено, водећи део Арбанаса у Портиној служби претио је и Карађорђу и Србима. Арбанашке паше су од 1806. до 1809, у координацији са другим портиним снагама, ратовале у свим борбама против Срба. У односу на мухамеданце, Албанци католици (нпр. Клименти) борили су се још 1805. с Кучима, Пиперима и Бјелопавлићима против скадарског везира Ибрахим-паше.

Кроз српске устанке и устанак Грка, као и прокламоване турске реформе, ојачао је албански покрет под Али-пашом Јањинским, албанским пашама на Косову и Метохији и Мустафа-пашом Бушатлијом, који су успоставили везу са кнезом Милошем у ослобођеној Србији. У току грчког устанка Али-паша Јањински размењивао је писма са кнезом Милошем. Руско-турски рат 1828−1829, у којем је Порта преко Мустафа-паше Бушатлије тражила да јој Албанци пошаљу војну помоћ, био је повод Бушатлији да успостави везе са кнезом Милошем. Кнез Милош је настојао да га одврати од похода против Руса, преносећи му руску поруку да ће постати „господар Албаније". Порта је прећутно прешла преко двоструке игре Мустафа-паше и поставила га за сераскера над свим пашама од Скадра, Тиране, Елбасана и Охрида до Скопља, Приштине и Ниша. После Једренског мира 1829. повукао се са војском у правцу Скадра где га је Порта изоловала. То га је још више приближило кнезу Милошу. Заводећи ред и реформе, Порта је средином 30-их година сломила и похапсила албанске независне паше, али то није поправило положај хришћана.

За време власти уставобранитеља у Србији, Албанци су покушавали да успоставе везе са Србијом и Црном Гором, те да своје интересе остваре на рачун Срба у Турској. на основу Гарашаниновог Начертанија из 1844, Србија је интензивирала активност према Албанцима. Већ 1845. Гарашанинови тајни емисари дошли су у Скадру у контакт с поверљивим Албанцима. Успостављене су везе са мирдитским опатом дон Гашпаром Краснићијем. за сарадњу с Београдом овај је придобио мирдитског поглавара Биб Доду (1849), спремног да с Мирдитима учествује у устанку уз услов добијања аутономије и слободе вероисповести. Преко Матије Бана изглађени су неспоразуми Биб Доде с владиком Петром II Његошем; њих двојица створила су савез за одбрану од Турака и напад на њих. За ту сарадњу био је и скадарски бискуп Домазен. Све је прекинуто Гарашаниновим падом с власти 1853. Кнез Александар Карађорђевић одлучио се на лојалност према Порти. Антиправославно и противсловенско расположење Порте у Кримском рату и после њега наглашено је прогоном Срба из Приштинског и Призренског пашалука, што је довело до повећане исламизације и албанизације – Метохија је изгубила српско обележје. Томе је доприносила и Француска која је од Порте добила права искључивог утицаја на све Арбанасе, посебно на католичке Фанде. Француски агенти су подстицали брђанске католике да се исељавају у Метохију и делове Косова. Кримски рат појачао је интересовање западних савезника за Арбанасе, али и активност Србије и Црне Горе међу Албанцима. Због беговског отпора према турским реформама 1839–1856, Албанци су се током Кримског рата понашали према Турској сасвим опортуно. У рату Турске са Црном Гором 1862. Албанци су још једном показали да нису одани Турској. Уочивши турске слабости, Албанци су се колебали, борили немарно, а неки су хтели да пређу на страну Црне Горе. Било је то време покушаја стварања Балканског савеза Србије са Грчком и Црном Гором против Турске (1860–1867). идеју о сарадњи са Србијом и Црном Гором прихватили су Мираши Аси и Прек Стаку, прваци племена Хоти, а главари Кастрата, Трипаша, Трабоина и Груда надали су се да ће уз помоћ Срба побољшати положај. Малисори су сматрали да им сарадња са Србијом обезбеђује самосталан развитак и очување националних особености. Српски дипломати у Цариграду такође су радили на успостављању савеза са Албанцима, окупљајући око те идеје најистакнутије националне прваке. Убиство кнеза Михаила најпре је успорило, а затим и обуставило тај рад. Све што је у Албанији урађено, сводило се углавном на припреме за устаничке акције, без политичких и војних организација. Све је било препуштено вештини и оданости неколицине албанских првака и пријатеља Србије.

И док су се Арбанаси католици повезивали са европским државама и Србијом и Црном Гором, Порта је око 1864, јачајући свој утицај међу Арбанасима муслиманима, враћала арбанашке бегове у државну службу. У односима Арбанаса према Србима променила се суштина јер су се зла сада вршила да би Срба нестало. Они су почивали на панисламској политици новог султана Абдулхамида II и на истоветној политици новоформиране Арбанашке лиге у Призрену 1878, уперене првенствено против Срба у Старој Србији и против српске државе. И у периоду сарадње Порте и Лиге против одлука Берлинског конгреса 1878. и после њиховог разилажења 1880, Срби у Старој Србији су остали под двама господарима, Турцима и Арбанасима. султан Абдулхамид II одвојио је Србе од границе са Србијом тзв. мухаџирима из Топлице, створивши неку врсту војне границе према Србији.

001_Umir-krvi_Paja-Jovanovic.jpg

У ери турских реформи крајем XIX и почетком XX в. Арбанаси су устали против Турске и Србије, а и против великих сила. Албански комитет у Софији и Македонско-бугарска организација постигли су споразум о разграничењу којим је препречаван пролаз Србији у Македонију. Ни Младотурска револуција 1908. није зауставила насиље над Србима. Младотурци су се само пресвукли из Абдулхамидова панисламизма у младотурски панотоманизам. Пре усвајања закона о повратку напуштених и узурпираних имања из 1908−1909, младотурци су имања српских избеглица у Старој Србији без икаквих тапија пренели на мухамеданце. Таквом младотурском политиком и притисцима бегова на чифчије настало је у Старој Србији тзв. чифчијско питање.

Устанци Малисора и Албанаца на Косову и Метохији донекле су променили однос Албанаца према Србима у Турској, али и према Црној Гори и Србији. У Малисорском устанку Албанци су избегли у Црну Гору, од које су тражили подршку. У великом арбанашком устанку у лето 1912. неки од устаничких вођа успоставили су везу са Србима на Косову и Метохији, као и са Србијом која је слала оружје устаницима. Пре тога Албанци су одбили понуду председника владе Србије Николе Пашића да потпишу „уговор о заједници Срба и Албанаца у Косовском вилајету", којим се у склопу српске државе јамчила слобода вероисповести, албански језик у школама, друштву, управи албанских општина и срезова, албански обичаји, посебна албанска скупштина која би доносила законе о верским, школским и судским питањима. Подигли су устанак, заузимали градове и села и у августу ушли у Скопље, центар Косовског вилајета. После прихватања албанских захтева од стране турске владе, устанички прваци су се махом вратили кућама. Уследио је рат чланица Балканског савеза и Турске. Турска је била поражена, а Балкан ослобођен. За све време, од почетка мобилизације у Србији и пограничних борби, Албанци су се служили преварама и лажно истицали беле заставе, тако да су Срби имали знатних жртава, што је доцније био повод за одмазде. До пада Приштине 22. октобра Албанци су се грчевито борили против српске војске. После пораза Турака код Куманова, косовско-метохијски Албанци су пружили још снажнији отпор код Феризовића (Урошевца), према Призрену и у Ђаковици. Албански прваци су се после пораза повукли у Албанију. Поразима и повлачењима, а касније и постепеним разоружавањем, косовско-метохијски Албанци престали су да буду организована политичка снага. На делу црногорског фронта католици северне Албаније, нарочито Малисори и метохијски Руговци, као и становници Плава и Гусиња, борили су се заједно са црногорском војском. После првих успеха почели су условљавати даљу сарадњу извесним гаранцијама, пре свега у вези са добијањем сопствене аутономије, за шта су се, поред Цетиња, обраћали и Бечу.

По завршетку операција на Косову, Метохији и у Македонији, албанско-српски односи су прерасли у односе Албанаца, односно Албаније, са Србијом и Црном Гором. Албанска племена пружала су снажан отпор уласку српске војске у Албанију. Њено кретање олакшавали су Албанци католици, мирдитска и малисорска племена. Избијањем српске војске на Јадранско море 26. XI 1912. и запоседањем градова средње Албаније, уследио је проглас о аутономији Албаније, са Исмаилом Ћемалом на челу. Он је напредовање српских трупа оценио као агресију на независну земљу. Његова валонска влада била је играчка у рукама Аустроугарске и Италије. На аустроугарске претње српска влада је 2. децембра одговорила да ће признати аутономну Албанију и да ће из ње повући своје трупе. На конференцији великих сила у Лондону 17. децембра проглашена је аутономна Албанија, а Србији признато право на трговачки излаз железницом на неко од албанских пристаништа. Од проглашења аутономне Албаније до почетка 1913. нису поремећене везе између валонске владе и Србије. Јак покрет међу католичким Мирдитима настојао је да, уз подршку Црне Горе и Србије, дође до католичке аутономије, независно од Ћемалове аутономне Албаније. После удара у Цариграду и доласка младотурака на власт почетком 1913, дошло је до промене односа Исмаила Ћемала према Србији. Против заједничког деловања Албанаца и Србије није била само Аустрија, него све више и Турска. Она је агитовала код Албанаца да се организују против Срба. У истом смислу су у Пологу радили и бугараши. Током рада Амбасадорске конференције у Лондону, представници валонске владе су тражили измене граница Албаније на штету Србије. Аустрија је од Србије тражила да валонској влади не прави неприлике.

У Другом балканском рату Албанци су испољили различито држање према Србији. Католички свештеници су подстицали Малисоре на борбу против Србије. Ћемал-паша и валонска влада држали су страну Бугарској, Есад-паша и управа у Елбасану саветовали су Албанцима да буду у што тешњим односима са Србима. Ипак, у овом рату Албанци су остали мирни. Средином августа 1913. они су интензивирали делатност против Србије, а на подстицању њиховог незадовољства првенствено су радили избегли прваци са Косова и Метохије. У току повлачења преко српско-албанске границе учестали су напади на српске чиновнике и војнике. Албански напад у септембру 1913. у правцу Призрена и Дебра потпомагале су присталице Ћемалове владе. Есад-паша је одбио да учествује у том покрету. Српска војска је одбила нападе Албанаца. Граница је остала, утврђена на Амбасадорској конференцији у Лондону. Утврђивање детаља, које је вршила Међународна комисија ради изградње железнице до албанског пристаништа, омео је I светски рат.

002_Povlacenje-srpske-vojske-preko-Albanije.jpgНа почетку I светског рата млада албанска држава, са принцом Видом на челу и владом у Драчу, настојала је да сачува неутралност. Касније је оживела иредентистичка струја. Док је у септембру 1914. Видов режим био у ликвидацији, Есад-паша је боравиo у Нишу код српске владе, уз чију помоћ је са регрутованим дебарским Албанцима 2. октобра ушао у Драч. Ту се прогласио председником привремене владе и врховним командантом војне силе. После пораза његових снага у унутрашњим борбама код Крује, Есад-паша је 5. I 1915. затражио српску оружану помоћ. уз сагласност сила Антанте, Србија и Црна Гора запоселе су северну и средњу Албанију. У сенци четвороструке окупације – српске, црногорске, италијанске и грчке – Есад-пашин режим владао је од јуна 1915. до почетка 1916. После бугарске објаве рата Србији 14. X 1915. и немачког и аустроугарског продора у Србију, дошло је до повлачења српске владе, преостале војске и дела народа преко Албаније. Албанија је северно од линије Валона – Охридско језеро постала аустријска, а на југу италијанска окупациона зона. После пробоја Солунског фронта и склапања примирја, Албанија је задржана под окупацијом до мировне конференције у Паризу 1919. Есад-паша је имао подршку новоформиране Краљевине СХС, али је убијен 13. VI 1920. у Паризу. Питање отворених граница решено је на Амбасадорској конференцији у Паризу 9. XI 1921. мањим корекцијама граница из 1913, уз истовремени квазипротекторат Италије над Албанијом. Краљевина СХС је под притиском повукла своје снаге из Албаније која је поново успостављена као држава.

Односи Албанаца према новоствореној Краљевини СХС од 1918. били су испуњени многобројним проблемима као и пре стварања албанске државе 1913. и у току I светског рата. Како су се Србија и новостворена Краљевина СХС налазиле међу победничким силама Антанте, оне су очекивале своје проширење на рачун територије Албаније. Председници сила победница Француске и Британије били су у Паризу за то да се Албанија подели између Грчке и Краљевине СХС. Други фактори били су за другачије односе. По италијанско-грчком споразуму од 9. XII 1918. Краљевина СХС добила је могућност да кроз албанску територију изгради пругу до обале Јадранског мора. Са супротне стране, Косовски комитет у Скадру (основан 7. XI 1918) све до краја свога постојања 1924. имао је основни задатак да ради на прикључењу Косова, Метохије и Подримља албанској држави. Идеја водиља Комитета била је остваривање пројекта Призренске лиге о окупљању Албанаца четири отоманска вилајета, а деловање је обављано преко качака – одметника.

На Мировној конференцији у Паризу албански представници које је упутила скупштина у Драчу, а које је предводио Турхан-паша, изнела је 4. II 1919, у вези с југословенским разграничењем, меморандум са неприхватљивим територијалним аспирацијама. Тражено је да разграничење обухвати све што су Србија и Црна Гора добилe Берлинским конгресом и све до Амбасадорске конференције 1913, a тако проширена Албанија уживала би аутономију. Последњих дана марта 1919. у Париз су стигла и два косовска бега које је водио Хасан Приштина, а који су захтевали да се са Косова уклони српска војска. У Париз је стигао 22. III 1919. и пријатељ Србије Есад-паша, који није био делегат Албаније. Он је после образовања владе СХС 20. XII 1918. боравио у Београду, где му је саопштено да север Албаније треба да припадне Србији, а југ Грчкој. Ту је покренуо питање одласка у Француску. После доласка српске војске са солунског фронта у Тирану 10. X 1918, он се у Женеви изјаснио за конфедеративни савез са Србијом. Тај савез би га заштитио од Италије која је организовала албанску милицију против њега и против Србије. Надао се да ће своје право на Албанију обезбедити на мировној конференцији и тако помоћи Србији. Заступајући у Паризу политику Краљевине СХС, он је у Албанији гурнуо своје присталице против новообразоване Делвинине владе. Убијен је 13. VI 1920. у Паризу. У међувремену је у Албанији дошло до побуне која је трајала од децембра 1919. до јануара 1920. и коју је југословенска војска угушила. Од тада до марта 1920. северноалбанска племена су се изјашњавала за припајање Краљевини СХС. Уз оружани отпор против српске војске јавили су се и професионални пљачкаши, качаци, који су нарочито отимали стоку у западној Македонији, док су у Метохији више били активни комити, тј. национално-политички отимачи. Нека племена су за италијански новац и пропаганду „националиста", а у служби ранијег аустријског окупатора, тражила Велику Албанију.

Кад је Делвинина влада започела преговоре са Београдом, она је тиме ослабила своје позиције у земљи. У Паризу су се Американци, мимо савезника, залагали за присаједињење Пећи и Ђаковице Албанији, али су пристали да северна Албанија са та два града образује аутономну зону којом би управљала Краљевина СХС. Од почетка 1920. Краљевина СХС је била једина од суседних земаља која је за Албанију тражила пуну независност у нешто окрњеним границама одређеним на Мировној конференцији у Лондону 1913. Није натурала чланове своје династије за владаре Албаније. Против грчких аспирација нудила је Албанији конфедеративни однос, тим пре што је у јужној Албанији столећима живело доста словенског живља. Са главним ривалом Италијом, Краљевина СХС није желела сукоб. У јануару 1920. албански прваци германофилског опредељења Дервиш Хима и Хасан Приштина закључили су у Бечу споразум са франковачким изаслаником из Хрватске.

Албанска делегација се 1921. обратила Друштву народа да се југословенске трупе удаље са албанске територије, а када су оне отишле, упућиване су јединице организованих Арабанаса да роваре по пограничном простору. Друштво народа је 2. X 1921. амбасадорској конференцији наредило да одреди албанске међе. После одлуке савета Друштва народа од 9. XI 1921. о границама Албаније из 1913. са незнатним исправкама, амбасадорска конференција у Паризу, после признања Албаније за суверену и независну земљу, наложила је Краљевини СХС да повуче своје снаге из Албаније. Тиранска влада је уобичајене упаде из Албаније и инциденте на граници приказивала као освајачке кораке Краљевине СХС.

003_Susret-Esad-pase-i-vojvode-Bojovica.jpgНимало повољнији није био ни став Албанаца католика у северној Албанији. После убиства вође мирдитског племена Прек-Биб-Доде 1920, његов братанaц Марко Ђони дошао је на чело племена и успоставио везе са Краљевином СХС. Тежње Мирдита да се издвоје из албанске државе уживале су подршку Београда. Са мирдитским првацима који су средином 1921. дошли у Призрен потписан је уговор о сарадњи. У августу 1921. ово католичко племе се дигло против тиранске владе, а затим је проглашена Република Мирдита, којом је требало да управља Марко Ђони. На седници Друштва народа делегат Краљевине СХС је у септембру 1921. оповргавао албанске оптужбе да она стоји иза отцепљења Мирдита.

После убиства Есад-паше и бекства Марка Ђонија, Краљевина СХС је изгубила и свог другог савезника у Албанији, али не и своју улогу у унутрашњој политици Албаније, чак и за време Ахмеда Зогуа. Када је Зогу први пут 1922. постао председник владе, залагао се у спољној политици за поправљање односа са Краљевином СХС. Он је чак пред организованом опозицијом са Фан-Нолијем на челу у мају 1924. побегао са 500 присталица у Краљевину СХС. Зогу се уз југословенску помоћ 24. XII 1924. без борбе вратио у Тирану, а демократски прeдседник Ноли побегао је у Италију.

Поставши председник републике 21. I 1925, Зогу је престао да буде безусловни сарадник и савезник Краљевине СХС, окренувши се сарадњи са Италијом. Југословенска страна је окривљена за наводно организовање устанка у планинској области Дукађина. Хапшење преводиоца југословенског посланства Вука Ђурашковића 27. V 1927. довело је 4. јуна до прекида дипломатских односа који су, уз посредовање Италије, обновљени 2. јула. Други пакт из Тиране од 27. XI 1927. за Мусолинија је био даљи корак у опкољавању Краљевине СХС. После југословенског уговора о сарадњи и пријатељству са Француском од 11. XI 1927, сви покушаји да се Зогу и Албанија прикључе Малој Антанти и каснијем балканском савезу од 9. II 1934. су игнорисани.

После Мусолинијеве анексије Албаније, бекства Зогуа, почетка II светског рата на Балкану 1941. и деоба освојених територија између Италије и Немачке на окупационе зоне, крајеви Југославије насељени Албанцима (највећи део Косова и Метохије, западне Македоније и црногорских простора) укључени су у тзв. Велику Албанију. Она је била у непријатељству са српским народом, а са њене територије су ранији колонисти Срби и Црногорци у целини исељени.

Нова фаза у албанско-југословенским односима наступила је почетком рата када је дошло до зближавања албанског и српско-југословенског покрета против окупатора и фашиста. Српски комуниста Миладин Поповић први је успоставио везу са албанским комунистима, првенствено са групом „Скадар", чији су чланови били југословенски емигранти Фадиљ Хоџа и Емин Дураку. За помоћ КПЈ у име ове групе обраћао се Турк Јаков, а Хоџа је у пролеће 1941. ступио у додир са обласним комитетом КПЈ за Косово и Метохију. Обласни комитет послао је накратко у Албанију Душана Мугошу, а по његовом повратку на састанку у Витомирици били су из Албаније Кочо Ташко, Џевдет Дода и Едхами Нимани. Кад је Душан Мугоша поново упућен у Албанију, тамо је нашао Миладина Поповића који је у међувремену ослобођен из италијанског заробљеништва.

После образовања КП Албаније у новембру 1941. из осам комунистичких група, на сарадњу са југословенским комунистима утицало је раније стање из времена Краљевине Југославије. Албанци у саставу тзв. Велике Албаније, пре свих на Косову и Метохији, били су крајње нерасположени према Југославији, чак и према потпису КПЈ. Развој двају покрета наметнуо је потребу да се у Албанију у мисију упути Светозар Вукмановић Темпо који је тамо боравио непосредно пре и после капитулације Италије 1943. Истовремено се у Албанији утврђивао народноослободилачки фронт са неповољним погледима на питање Косова и Метохије. На прелазу 1943. у 1944. албански комунисти су одржали конференцију у Бујану, позивајући се на обећања југословенских комуниста са Титом на челу, као и на одлуке са конгреса у Дрездену 1928. о припајању Косова и Метохије Албанији. Конференцију је иницирао Енвер Хоџа, окривљујући националну политику КПЈ на Косову и Метохији због неодазивања Албанаца у НОБ, што су нарочито подржали албански представници са Косова и Метохије. Са супротних страна деловали су југословенски комунисти. У августу 1944. у Албанију је упућена југословенска војна мисија са Велимиром Стојнићем на челу. Први југословенски посланик у Албанији од маја до новембра 1945. био је Јосип Ђерђа, пореклом Албанац из Задра.

Са ослобођењем Албаније и формирањем Привремене владе са Енвером Хоџом на челу у октобру 1944, почело је обнављање прекинутих међудржавних односа, сада социјалистичко-комунистичког државног и друштвеног уређења. С обзиром на акцију стварања савеза са Југославијом, Албанија је у Совјетском Савезу почетком 1945. сматрана југословенском зоном. Тиме је Југославија била у ситуацији да као прва држава 29. IV 1945. призна Албанију са новом влашћу. Албанију, по завршетку рата у свим областима зависну од Југославије, у савез са Југославијом гурaле су западне силе и Совјетски Савез.

Позиција Енвера Хоџе као генералног секретара ЦК била је на махове оспоравана, а више поверења се имало у Кочи-Дзодзу, секретара комитета за организациона питања. После проглашења Народне републике Албаније и формирања владе (на чијем челу је био Енвер Хоџа) 23. III 1946, он је започео блиску сарадњу са Југославијом. Југославија је у раздобљу 1945--1948. упутила у Албанију економску помоћ у висини од око 33 милиона долара. На помоћ Југославије гледало се са неповерењем, као на улог за укључење Албаније у југословенску федерацију. Ослонац на Југославију био је у то време једини спас за Албанију. Споразум о привредној сарадњи Енвер Хоџа је потписао јуна 1946. приликом доласка у државну посету у Београд. Споразум о пријатељству и помоћи потписан је 9. VII 1946. у Тирани, а уговор о економској сарадњи 27. новембра исте године.

Период југословенско-албанске сарадње окончан је Резолуцијом Информбироа 1948. и прекидом совјетско-југословенских односа. Са уласком под патронат Москве, Албанија се у спољној политици придружила свим антијугословенским мерама, што је наставила кад се окренула Кини. Поправљање албанских односа са Југославијом изражавао је 1979. Споразум о изградњи пруге на линији Подгорица–Скадар–Тирана, која је отворена крајем 1985. Од 1980. обнављају се међудржавне посете прекинуте 1948. Министар спољних послова Албаније Недим Хоџа посетио је Београд и потписао дугорочни трговачки споразум. Убрзо је у Југославију дошао и министар просвете и културе Тефта Цане. Почетком 1981. делегација југословенске владе са Косова узвратила је посету Тирани, у којој је углавном владала заинтересованост за области у Југославији насељене Албанцима. Демонстрације започете на Универзитету у Приштини 1981. захтевале су добијање републике, па чак одвајање од Југославије и прикључење Албанији. Енвер Хоџа је у говору на Осмој седници Радничке партије Албаније 1. XI 1981. истакао да Албанци не могу бити равнодушни према судбини својих сународника у Југославији.

После смрти Енвера Хоџе 1985. и доласка на чело владе Рамиза Алије (1985–1992), 18. II 1988. потписан је са Југославијом споразум о културној сарадњи, који се углавном односио на Косово и Метохију. Пробој спољнополитичке изолације Албаније почео је посетом албанског министра спољних послова Маљиге крајем фебруара 1988. балканској конференцији на нивоу шефова дипломатије у Београду, као и дводневном конференцијом заменика шефова дипломатија балканских земаља у Тирани 18. I 1989.

Ђорђе Микић

После учесталих захтева албанских сепаратиста за стварање седме републике у СФРЈ, од марта 1981, почело је широко самоорганизовање косовских Срба: од 1985, Срби су тражили заштиту савезних власти СФРЈ, у великом броју долазили пред савезну скупштину у Београду и претили колективним исељењем уколико им се не обезбеди заштита од прогона и дискриминације. У петицији 2.016 косовских Срба (12. XII 1985, накнадно потписало још око 11.000 породица, укупно 50.509 лица), захтевани су протеривање емиграната придошлих из Албаније, сузбијање великоалбанске идеологије и заштита људских и грађанских права Срба од злоупотреба и прогона косовских власти. Покрајинске власти Косова осудиле су петицију као „политички памфлет непријатељске садржине".

Плиму фрустрације код Срба добро илуструје тзв. „Меморандум САНУ" (1986). Недовршен нацрт документа који је тек требало дорађивати, био је из политичких разлога, пре званичног усвајања, злоупотребљен за потребе тадашњих власти у Србији. У „Меморандуму САНУ" осуђује се пракса изгона Срба на КиМ, а преко злоупотребе аутономије на КиМ отвара питање Устава од 1974. и проблем успостављања националне равноправности Срба у Југославији. Власти у Србији су недовршени акт САНУ одмах прогласиле „библијом српског национализма".

Међу Србима је после албанске побуне 1981. расло уверење да су постали жртве националне дискриминације не само на КиМ, него и широм Југославије. После једног партијског пуча (Осма седница СК Србије, септембар 1987), то је вешто искористио нови партијски шеф Слободан Милошевић. Користећи популистичке методе, Милошевић је кренуо у оспоравање Устава из 1974, како би, ограничавањем аутономије покрајина, и у Србији, као и у другим републикама, био доследно развијен национал-комунистички модел. По моделу национал-комунизма, успостављеном 1974, партијска номенклатура једини је носилац републичког суверенитета. Преко парола о угроженом Српству и одбрани његовог достојанства, Милошевић је од Српске православне цркве и критичке интелигенције преузео улогу заштитника националних интереса.

За већину Срба, заокупљених питањем Косова, заштита колективних, националних интереса – преко којих су се у постојећим условима могла заштитити основна људска права – била је важнија од демократских промена које су се дешавале на европском Истоку, где се урушила доминација СССР-а. Неутралисање демократских снага у Србији Милошевић је решио стварајући слободе у медијима, где су после 45 година једнопартијске диктатуре отворене некадашње историјске и идеолошке табу-теме.

Албанска интелигенција на КиМ, заробљена идеологијом етно-комунизма увезеног из Енвер-Хоџине Албаније, порицала је чињеницу да је у раздобљу између 1968. и 1981. уопште било прогона Срба. Отворена подршка политичким захтевима косовских Албанаца, која је долазила од словеначке, а затим и хрватске партије и јавности, била је део настојања да се очува постојећа равнотежа снага унутар југословенске федерације. То је само додатно оснажило Милошевића као „аутентичног" заштитника укупних српских интереса. Резултати ових догађаја били су усвајање одредаба о ограничавању аутономије (28. III 1989) и скуп од близу милион Срба на Косову пољу поводом прославе 600. годишњице Косовског боја (28. VI 1989). Албанци су били, скоро у потпуности, одсутни са прославе.

Висок степен хомогенизације Албанаца и апсолутна неспремност њихове елите да подржи српске захтеве из домена заштите колективних и људских права, онемогућио је успостављање било каквог српско-албанског дијалога о решавању спорних питања. Са албанске стране су уследиле серије масовних демонстрација, штрајкова и немира против Србије, најпре прикривене паролама о очувању Југославије и клицањем Титу. Полиција је немире сузбила репресивним мерама.

Амандманима на Устав Србије 1989. укинуте су одредбе о посебном законодавству покрајина и усклађена законодавна решења за територију целе републике, укинуто је право вета покрајинских над скупштином Србије, међународна сарадња поверена је само републици. Промена устава била је везана за скупштину Србије, док је покрајинама остављено право консултовања до шест месеци, после којег се расписује референдум на територији целе републике. Референдум за нови устав Србије (јул 1990) садржао је одредбе из амандмана на претходни Устав: Косово и Метохија су дефинисани као покрајина која има облик територијалне аутономије, где законодавна власт припада скупштини Србије, извршна власт влади Србије, а највиша судска власт Врховном суду Србије. Уместо устава, покрајина има Статут који се доноси уз претходну сагласност скупштине Србије. По новом Уставу Србије, покрајина Косово и Метохија је, уз територијалну аутономију, добила надлежности сличне онима које су биле предвиђене по југословенском Уставу из 1963.

Косовски Албанци су на проглашење новог Устава републике Србије, којим је Косово изгубило државне атрибуте, одговорили декларацијом о проглашавању „Републике Косово" 2. VII 1990. у Приштини, а потом и усвајањем њеног „Устава" 7. IX 1990. у Качанику. Овај отворен покушај сецесије изазвао је оштру политичку реакцију и полицијску репресију. Одбацујући сваку везу са Србијом, косовски Албанци су у јулу 1990. прогласили генерални штрајк у покушају да, општим бојкотом државних установа, од Србије изнуде или повратак на стање по Уставу од 1974, или да припреме, у случају повољних околности, простор за коначну сецесију од Србије. На интерном референдуму (26–30. IX 1991), који су бојкотовали сви Срби, као и неалбанске мањине (Турци, муслимани, Горанци, Роми), Албанци су изгласали тзв. „Качанички устав" и прогласили Косово „сувереном и независном државом", а Ибрахима Ругову њеним председником. Албанија је била једина држава која је признала независност Косова, а Србија је одговорила увођењем ванредних мера.

На позив политичког вођства, косовски Албанци су, после увођења ванредних мера, напустили посао, школе и све друге установе, укључујући и здравствене. Уверивши се у непопустљивост српских власти око надлежности српске државе на КиМ, Албанци су образовали паралелну администрацију, школске и здравствене установе, и спроводили сопствене изборе. Одбијање, званично, сваке везе са Србијом, проглашеном за окупаторску силу, правдано је „апартхејдом" и наметањем „колонијалног режима из Београда".

Албанске партије на КиМ, укључив и најмногољуднију, Демократски савез Косова, под вођством И. Ругове, биле су странке етничког карактера, без припадника других народа и мањина. На Лондонској конференцији (август 1992) почела је интернационализација косовског питања. Ругова је тражио посебан статус за Косово под међународним надзором, користећи Милошевићеву непопуларност на Западу, изазвану ратовима у Хрватској и БиХ. Отпор Београду се, и следећих година, изражавао пасивном резистенцијом, али косовски Албанци нису ништа учинили да се у Србији промовишу демократија и заштита људских права. Они су одлучно одбијали све позиве да учествују у вишестраначким изборима у Србији. Албанци су у годинама грађанског рата и сецесије Словеније, Хрватске и БиХ (1991‒1995) настојали да сукоб разреше сецесијом. Албанским захтевима супротставили су се не само косовски Срби и друге етничке групе у Покрајини, него и већина у Србији.

Међународно посредовање око нормализовања школовања албанске омладине (уступање државних школских зграда ђацима који су учили у импровизованим школама, под веома лошим условима) није дало резултате. Српска страна је школско питање третирала као хуманитарно питање док је за албанску страну то било питање статуса КиМ. Споразум Милошевић – Ругова о нормализацији школства, потписан 1996. уз посредовање римокатоличке организације „Сант Еђидио" из Рима, због различитог тумачења његових одредаба, није никада ступио на снагу. Са српске стране долазили су и различити предлози о евентуалној подели КиМ, међуетничком разграничењу као начину трајног решавања проблема, док су, једновремено, из редова демократске опозиције долазили предлози да се сукоб на Косову реши применом европских искустава у домену регионализације (италијанска и шпанска решења) или кантонизације.

Огроман прилив новца у покрајину, уз порез у дијаспори за паралелне институције, притицао је из нелегалне трговине, пре свега дрогом. Уз подршку новца из тих извора настала је (1996) тзв. ОВК (Ослободилачка војска Косова). Њено вођство било је у емиграцији, а прве војне формације почеле су терористичке акције 1998. убиствима полицајаца и цивила, не само Срба него и Албанаца лојалних Србији. Од изолованих групица, њихов број је, уз све масовнију подршку албанског становништва, непрестано растао, да би се истовремено умножавали и масакри над Србима, као убиство шесторице српских младића у Пећи (15. XII 1998). Терористичке акције ОВК, уз све ширу логистичку подршку албанског становништва, за кратко време су довеле КиМ на ивицу грађанског рата.

Одлучна акција полиције, посебно после погибије Адема Јашарија са преко 40 чланова породице у Доњем Преказу, изазвала је реакцију Контакт-групе (САД, Русија, В. Британија, Француска, Италија) која је у име међународне заједнице (Резолуција 1199 СБ УН од 23. IX 1998) запретила бомбардовањем (октобар 1998) и послала верификаторску мисију ОЕБС-а. Борци ОВК обучавани су у суседној Албанији и убацивани, заједно с великом количином оружја, на КиМ. Прекретница је била акција полиције у селу Рачак (16. I 1999), која је искоришћена за активирање даљих војних претњи. После неуспеха преговора у Рамбујеу (6. II – 19. III 1999), око будућег статуса КиМ, НАТО је 24. III 1999, без одобрења СБ УН, наредио војни напад на СР Југославију, двочлану федерацију Србије и Црне Горе.

После 78 дана бомбардовања, уз велике цивилне и војне жртве, потписан је 9. јуна Кумановски споразум о окончању бомбардовања и предаји власти у покрајини. Привидно двострани акт, војно-технички споразум из Куманова пренео је сву власт КФОР-у. Следећег дана, 10. VI 1999, усвојена је Резолуција 1244 СБ УН, којом је покрајина стављена под протекторат УН. Цивилну власт вршио је УНМИК, заједно са Привременим институцијама самоуправе, под контролом Албанаца, а војну КФОР под командом НАТО-а. Резолуцијом је био очуван суверенитет СРЈ над покрајином, за коју је била предвиђена „суштинска аутономија". Око 800.000 албанских избеглица, по западним изворима, вратило се на КиМ, после повлачења војске и полиције СРЈ, али су уследили масовни прогони косовских Срба.

Од успостављања протектората УН у јуну 1999, стално су се, на драматичан начин, погоршавале безбедносна ситуација и слобода кретања за Србе и неалбанско становништво. Они су дошли под удар масовне освете албанских повратника. Упркос обећањима првог шефа УНМИК-а, Б. Кушнера, изостали су и повратак интерно расељених лица и прокламована изградња међуетничке толеранције. Док се мањи део Срба повукао из покрајине заједно с војском и полицијом, већи део био је протеран у оркестрираним акцијама албанских екстремиста. До новембра 1999, по подацима УНХЦР-а, с КиМ протерано је око 207.000 Срба и још 45.000 припадника других, неалбанских заједница – Рома, Горанаца, Бошњака (муслимана) и других. Од 17.000 Горанаца њих преко 10.000 насилно је расељено из општине Гора под Шар-планином.

tabele sa 126 strane.jpgСви највећи косовски градови били су, убрзо, етнички очишћени од Срба. У Приштини је од близу 40.000 Срба, са српским Универзитетом и 8.000 студената остало тек двесто, да би с годинама њихов број спао на мање од 50 лица. Нестала је из Приштине и заједница од око 20.000 Рома. Приштина је од 240.000 становника нарасла до 2009. на преко 500.000 албанских становника. Срби су после јуна 1999. изгнани са највећег дела територије КиМ, а Приштина, Пећ, Урошевац, Ђаковица, Дечани, Вучитрн, Призрен, као и јужна К. Митровица сасвим су етнички очишћени (остало је свега по неколико десетина старих и немоћних). Линијом реке Ибар, Косовска Митровица је подељена на две целине, северни са српским и јужни с албанским становништвом. Срби на северу КиМ (област северне Митровице, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић), у територијалној вези са централном Србијом нису прихватили власт албанских привремених институција у Приштини. Срби у енклавама остали су у албанском окружењу (Штрпце, Косовска Витина, Грачаница, Гњилане, Гораждевац, Ново Брдо, Ранилуг, Ораховац – Велика Хоча и др.), али су финансирани из Србије и од хуманитарних организација.

Прогони Срба били су највећи у првим месецима међународне управе. Само у селу Старо Грацко убијено је 23. VII 1999, 14 српских жетелаца. Бивши хашки тужилац Карла дел Понте у својим успоменама La caccia: Io e i criminali di guerra (Milano 2008; Лов: ја и ратни злочинци) изнела је да су киднаповани Срби (најмање 300) пребацивани у Албанију и тамо убијани ради трговине њиховим органима. Уз то, више од 115 српских цркава било је срушено и тешко оштећено, од јуна 1999. до марта 2004. КФОР се показао неефикасним и немоћним да српску заједницу заштити од напада албанских сепаратиста и систематских прогона. Одсуство политичке воље у УНМИК-у да се починиоци нађу и приведу правди, окренуло је већину преосталих Срба (око 130.000) против међународне администрације. Од јуна 1999. до децембра 2000. све судије и тужиоци били су косовски Албанци, док је 7 наименованих српских судија после учесталих претњи албанских екстремиста било приморано да напусти своје положаје. Према УНХЦР-у, додатних 11.115 Срба напустило је КиМ током 2000, док се више од 900 Срба иселило из Покрајине у 2001. Од 1999. до 2003. у 6.391 етнички мотивисаном нападу албанских екстремиста убијено је укупно 1.192 Срба, њих 1.303 киднаповано и још 1.305 рањено. Починиоци ових злочина нису пронађени.

Према извештају генералног секретара УН-а (26. VI 2003), 15 међународних судија и 10 тужилаца могли су да преузму тек 3% криминалистичких случајева. Последица неефикасног правосуђа билa је доминација политике некажњивости. Велик број кућа и станова (око 45.000), као и земљу у власништву Срба и неалбанаца, и даље узурпирају Албанци. У поређењу са близу 70.000 албанских објеката уништених или оштећених у борбама 1998‒1999, овакво стање је очигледан доказ етничког чишћења и освете на широкој основи, једног модела колективне одмазде, уперене против свих припадника ривалске етничке заједнице.

УНМИК није успео да сузбије стратегију насиља којом руководе утицајне екстремистичке групе косовских Албанаца, а подржава већина њихових сународника. Правна несигурност и етнички мотивисане освете против припадника неалбанских заједница и драматична безбедносна ситуација на КиМ у погледу положаја Срба, нису се временом битно изменили. Осим тога, под привременом управом албанске већине, КиМ је постало опасно жариште организованог криминала – од кријумчарења дроге, оружја и људи, до трговине људским органима и нафтом.

Кулминација насиља уследила је током мартовских погрома над Србима, када је (17‒18. III 2004) срушено и спаљено још 36 српских цркава (међу њима и Богородица Љевишка у Призрену), а око 4.000 Срба расељено. Погром је обустављен тек после одлучне војне интервенције снага КФОР-а и погибије десетине српских цивила. Проценат интерно расељених лица остао је до 2008. веома висок: око 66% Срба, око 70% Горанаца, преко 60% Рома (по појединим изворима и значајно виши до 70%): у све три заједнице више од две трећине предратног становништва.

Влада у Београду ослободила је 2000. све (1.894) албанске затворенике, притворене током оружаних сукоба са ОВК, како би се олакшао будући дијалог Београда и Приштине, a истакла дистанца у односу на политику Милошевићевог режима. Од октобра 2000. званични Београд је доследно позивао на пуну примену резолуције 1244 СБ УН уз захтев да правни и уставни оквир за привремене институције самоуправе буде заснован на том документу.

Упркос одсуству опипљивог напретка у политичком дијалогу са вођством косовских Албанаца, влада СРЈ и влада Србије су преко Координационог центра за КиМ успоставиле блиску сарадњу са УНМИК-ом. Међународни представници схватили су да нема решења за косовску кризу без укључивања Србије и СРЈ у процес примене Резолуције 1244 СБ УН. Упркос озбиљним примедбама званичног Београда на Уставни оквир за привремену самоуправу на Косову и споразуму о институционалној сарадњи, који је 5. XI 2001. потписан са шефом УНМИК-a Хансом Хекерупом (о свеобухватној заштити права, имовине и интереса косовских Срба и других неалбанаца), власти у Београду јавно су позвале и охрабриле косовско-метохијске Србе (укључив и интерно расељена лица широм Србије и у Ц. Гори) да се региструју за опште изборе на КиМ (17. XI 2001). Око 170.000 Срба (близу 80% српских гласача) одазвало се позиву владе и патријарха Павла, те на тај начин добило своје представнике у покрајинској скупштини. Уставни оквир, који је једнострано, у име УНМИК-а, донео сам Хекеруп, а у чијој изради су учествовали и правни експерти из Београда, предвиђао је два службена језика, српски и албански, чиме је поново посредно призната конститутивност Срба у покрајини. Незадовољни сарадњом Београда с УНМИК-ом, као и предвиђеном равноправношћу Срба (који су по Уставном оквиру у Скупштини Косова имали специјални облик заступљености), Албанци су Хекерупа приморали да поднесе оставку, како би спречили делатну примену и самог Уставног оквира и билатералног споразума са Београдом. Српска коалиција „Повратак", која је ушла у привремене институције КиМ, укључујући и Скупштину Косова, била је упркос спремности за сарадњу суочена са прегласавањем, а многобројнији албански посланци одбијали су сваки важнији предлог Срба о примени мера за заштиту основних људских, грађанских и власничких права српске заједнице.

Демократске власти у Београду су у више наврата покушавале да ступе у политички дијалог са умереним политичким лидерима косовских Албанаца, али је албанска страна такве понуде редовно одбијала. Влада у Београду је посредовањем Европске уније, УН и Контакт-групе прихватила Бечки дијалог с Приштином (14. Х 2003). Предвиђени су били и додатни разговори о питањима основне безбедности, повратка интерно расељених лица, саобраћаја и енергетике, али опипљивих резултата није било. Политика „стандарди пре статуса" била је стуб приступа који је инаугурисала међународна заједница. Прихватајући у потпуности овај концепт, Београд је захтевао да прописани стандарди (успостављање демократских институција, владавина права, одржив повратак интерно расељених лица, основна безбедност за све и одрживи привредни развој) буду јасно дефинисани и адекватно мерени у пракси, односно у примени на терену, како би се изашло из зачараног круга крупних, али годинама неиспуњених обећања из редова албанске заједнице и представника међународне управе.

Извештаји о дискриминацији над Србима и неалбанцима обележавали су скоро све извештаје међународног омбудсмана Марека А. Новицког, док је сличне оцене садржао и извештај специјалног изасланика УН-а амбасадора Каи Ејдеа из октобра 2005. Његовим извештајем о слабом резултату политике „стандарди пре статуса", додатно је потврђен континуитет забрињавајућег поратног биланса на штету Срба. Ејде је ипак предложио почетак преговора о будућем статусу. Контакт група је у новембру 2005. усвојила следеће предуслове (guiding principles): 1) нема повратка на стање од пре марта 1999; 2) нема мењања граница покрајине; 3) нема припајања другој држави или ентитету.

У Београду је у новембру 2005. образован Државни преговарачки тим у којем су били заступљени и представници Срба са КиМ. Усвојена је преговарачка платформа о поштовању међународног права и решавању будућег статуса са „суштинском аутономијом" за покрајину, унутар Србије, по Резолуцији 1244 СБ УН . Албански преговарачки тим из Приштине захтевао је независност као једино решење и исказао спремност да преговара само о будућем положају српске заједнице на КиМ. Многе утицајне земље представљале су косовски случај као посебан, док је Београд упозораво да би промена статуса без претходног компромиса била опасан преседан. У име УН, за посредника у преговорима именован је бивши фински председник Марти Ахтисари.

Oдложени због смрти И. Ругове (јануар 2006), преговори у Бечу трајали су од 21. II 2006. до 10. III 2007. Одржано је 17 рунди експертских разговора и обављено 27 посредничких мисија, али без међусобног споразума око иједног питања. Само у два наврата (24. VII 2006. и 10. III 2007), током 14 месеци преговора, одржани су пленарни састанци у присуству највиших представника Београда и Приштине. Ахтисари је изашао са властитим предлогом о будућем статусу, „надзираној независности" за Косово, премда 60% предложених решења није било тема бечких преговора. Пошто је Русија најавила да ће ветом блокирати резолуцију о „надзираној независности" Косова у УН, преговори су, на предлог Контакт-групе (Беч, 26. VII 2007), настављени у формату тројке (САД, ЕУ, Русија), али ни наредне рунде преговора, до краја 2007, нису донеле узајамно прихватљиво решење.

Привремене институције самоуправе на Косову, под пуном доминацијом Албанаца, једнострано су, 17. II 2008, прогласиле независност. Влада и Скупштина Србије посебним одлукама су сецесију КиМ одмах прогласиле нелегалном, тј. противправном, упереном против суверенитета Србије и противном Резолуцији 1244 и међународном праву. Више од 60 држава признало је у следеће две године независност КиМ, тј. трећина чланица УН, али самопроглашена република није постала чланица Уједињених нација. Прихватајући иницијативу Србије, Генерална скупштина УН покренула је расправу пред Међународним судом правде у Хагу о легалности једнострано проглашене независности КиМ.

Душан Т. Батаковић

ЛИТЕРАТУРА: В. С. Радовановић, Општа антропогеографија, I, Бг 1953; И. Дермаки, „Неки аспекти сарадње Србије и Албанаца у борби против турског феудализма 1804–1868. године", ГМК, 1972, XI; Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир 1983; Ђ. Микић, „Албанци и Србија у балканским ратовима 1912–1913", ИГ, 1985, 1–2; Д. Т. Батаковић, „Од Српске револуције до Источне кризе 1804–1875", у: Косово и Метохија у српској историји, Бг 1989; Б. Храбак, Међународни положај Албаније 1945–47 и Југославија, Н. Сад 1990; В. Стојанчевић, Срби и Арбанаси 1804–1912, Н. Сад 1994; Б. Крстић, Косово између историјског и етничког права, Бг 1994; Ђ. Борозан, Велика Албанија. Поријекло. Идеје. Пракса, Бг 1995; Распето Косово. Уништене и оскрнављене српске православне цркве на Косову и Метохији (јун–октобар 1999), Бг 1999; П. Симић, Пут у Рамбује. Косовска криза 1995–2000, Бг 2000; Б. Крстић, Косово пред судом историје, Бг 2000; Т. Judah, Kosovo. War and Revenge, New Haven – London 2000; П. Бартл, Албанци, Бг 2001; Н. Б. Поповић (ур.), Косово и Метохија у великоалбанским плановима 1878–2000, Бг 2001; Б. Храбак, Арбанашке студије, I–V, Бг 2005–2007; Ђ. Микић, „Османско и арбанашко насиље над Србима Косова и Метохије", у: Косово и Метохија – прошлост, садашњост, будућност, Бг 2007; Д. Т. Батаковић, Косово и Метохија. Историја и идеологија, Бг 2007; Kosovo. Un conflit sans fin?, Lausanne 2008.

Привредни односи. Успостављени су после I светског рата када је Албанији, на Лондонској конференцији амбасадора великих сила 1921, потврђена независност (првобитно формално проглашена на истоименој конференцији из 1912). Трговински односи првобитно су били регулисани у оквиру Уговора између Краљевине СХС и Албаније закљученог 21. V 1929. Како се тај уговор показао недовољним у односу на реалне односе и потребу даљег развоја привредне и трговинске сарадње двеју земаља, у Београду је 20. XII 1933. закључен и потписан Допунски споразум који је ступио на снагу 6. III 1934. Тим споразумом југословенска влада се обавезала да ће, за време трајања споразума, обезбедити увоз у Југославију једног контингента производа албанског порекла (посебно маслинки, маслиновог уља, комина од маслинки, коже од ситне и крупне стоке и дивљачи, вуне и длаке, свеже, сушене и сирове рибе и жита). Вредност годишњег контингента тих производа, купљених у Албанији, требало је да буде најмање равна просечној годишњој вредности југословенског извоза у Албанију, у периоду 1929–1932. Албанија се истовремено обавезала на увоз производа југословенског порекла, у границама потреба (посебно дрвене грађе, цемента, хемијских и апотекарских производа, шећера, гвожђа у праху, оруђа и других артикала од гвожђа итд.). Из ових података може се посредно сагледати и структура тадашње робне размене Србије с Албанијом, како на страни српског увоза тако и извоза, на основу одговарајуће структуре тадашње српске производње намењене извозу уопште, као и на основу одговарајућих увозних потреба домаће производње и тржишта. Статистика спољне трговине Краљевине Југославије за период 1933–1939. показује да се Албанија у том периоду налазила на 19. месту на листи најважнијих трговинских партнера Југославије на страни извоза, с тим што се тај југословенски извоз кретао у вредности од 7,6 милиона динара 1933. до 35,3 милиона динара 1937, уз просечан удео у укупном југословенском извозу од 0,19% 1936. до 0,63% 1938. У истом периоду, југословенски увоз из Албаније био је готово симболичан.

По завршетку II светског рата, односно у периоду обнове привреде у Југославији и Србији посебно, дошло је до релативно великог раста производње у оквиру преласка на остваривање Првог петогодишњег плана развоја привреде, чиме су се стекли услови и створене могућности да привредна сарадња с Албанијом постане обимнија и свестранија. Основни циљ те нове сарадње био је да се, после пријатељских односа и заједничке борбе против фашистичких сила током рата, омогући развој заостале албанске привреде. Тако је ФНРЈ 1946. закључила сa НР Албанијом низ привредних уговора који су имали циљ да се путем разних видова помоћи с југословенске стране албанска привреда изведе из заосталости, с тим што албанска страна практично није имала никакве обавезе нити услове за накнаду те помоћи. Споразум о привредној сарадњи од 1. VII 1946. предвидео је да ће Влада ФНРЈ одобрити НР Албанији кредит за набавку машина и оруђа за потребе развоја њене индустрије за производњу робе широке потрошње. Уследила је и техничка помоћ албанској страни у свим гранама индустрије и пољопривреде. Предвиђало се и оснивање мешовитих албанско-југословенских друштава у циљу обнове и повећања производних могућности Албаније, на принципу паритета с једнаким учешћем у основном капиталу и у управи друштва. У духу тог споразума закључен је 27. XI 1946. Уговор о усклађивању привредних планова, којим је Влада ФНРЈ пружила Влади НР Албаније помоћ у виду роба и материјала намењених привредној обнови на начин и у сразмери предвиђеним привредним плановима. Извршавајући уговорне обавезе, Влада ФНРЈ је у буџету за 1947. предвидела бескаматни кредит од 2 милијарде динара, који је Албанији одобрен (Споразумом од 12. VI 1947) за инвестиције и радове на обнови привреде, посебно у сектору робе широке потрошње, а исплаћен у роби, материјалу и услугама. Бескаматни кредит од 3 милијарде динара одобрен је Албанији 1948. Уговор о усклађивању привредних планова, изједначавању валута и укидању царинских граница између ФНРЈ и НРА предвиђао је да албанска влада изврши замену валуте и да своју монету (лек) изједначи с динаром, да уведе систем цена и цене које постоје у ФНРЈ и да укине царинску границу према ФНРЈ.

Под утицајем резолуције Информбироа 1948. Албанија је прекинула све односе са ФНРЈ у периоду 1949–1954, укључујући и привредну сарадњу која је донекле стабилизована тек крајем XX в. Тада је дошло и до њене поновне институционализације, те сарадње путем закључивања више споразума: о трговинској и економској сарадњи, подстицању и заштити инвестиција, избегавању двоструког опорезивања и о сарадњи у области туризма. Споразум о слободној трговини Србије и Албаније потписан је у Риму новембра 2003, а ступио је на снагу 1. VIII 2004. Тај споразум је, међутим, престао да важи почетком 2006, када је био замењен Споразумом о слободној трговини у Југоисточној Европи, у оквиру ЦЕФТА 2006 (јединствени мултилатерални споразум о слободној трговини у југоисточној Европи, који је заменио све раније билатералне споразуме између Албаније, БиХ, Хрватске, Македоније, Црне Горе и Србије). На основу споразума ЦЕФТА од царине су ослобођени сви индустријски производи у билатералној робној размени. Око 65% пољопривредних производа размењује се по важећој царини (тј. оној по клаузули најповлашћеније нације), око 24% без царине, а остали с нижом царином, у оквиру квота.

После II светског рата робна размена била је практично једини облик укупне привредне сарадње Србије и Албаније, али је и она највећим делом била готово симболична, како у погледу обима и вредности, тако и у погледу структуре, о чему сведоче и расположиви статистички подаци (табела 3).

Србија је у посматраном периоду по правилу остваривала већи или мањи суфицит у размени с Албанијом у скоро свим посматраним годинама, с изузетком 1983 (мањи дефицит) и 1973 (иста вредност извоза и увоза). У периоду 1971–2000. размена је била доста неуједначена, крећући се између 233.000 USD у 2000. и 36,6 мил. USD у 1980, да би се после 2000. усталила на узлазном тренду, растући у распону од 1,1 милион USD у 2001. до 91,5 милиона USD у 2007. У првом посматраном периоду структура робне размене била је релативно сужена, донекле се проширила после 2000, док су могућности двеју страна у погледу већих и разноврснијих пласмана робе веће од остварених резултата.

Robna razmena_tabela sa 129 str.jpg

Србија је у 2008. у Албанију највише извозила: електричну енергију (36,6% укупног извоза), производе од гвожђа и отпатке од гвожђа (10%), жути кукуруз (5,5%), пшенично брашно, тврду пшеницу, детерџенте за рубље и судове, бурад, лименке, кутије, контејнере мање од 50 л, безалкохолна пића, кровне црепове од керамике, импрегниран картон и хартију, лекове итд. На страни увоза из Албаније најважнији производи били су: топловаљане шипке с деформацијама (22% укупног увоза), лака уља за прераду (14,6%), битумен од нафте (12,6%), бетонско гвожђе, топловаљани профили ширине 80--220 мм, дрвени намештај за спаваће собе, отпаци и остаци од алуминијума, обућа, свеже лубенице, профили од легура алуминијума, мушке панталоне итд. Водећи српски извозници у 2008. биле су компаније: „Руднап Груп" Београд, „Браћа Илић" Бачка Паланка, „Еспада" Београд, „Агролоби" Земун, „Истрабенц Горење" Београд, „Бол Паковања" Београд, Индустрија каблова Јагодина, „ЦТ Компјутерс" Београд, „Хенкел Мерима" Крушевац, „Хемофарм" Вршац и др., док су најважнији увозници истовремено били: „Новометал" Нови Сад, „ХИП Петрохемија" Панчево, „Униметал продукт" Београд, „Мундијал" Београд, „МВ Јона" Београд, „Цветни трг ДОО" Београд, „Џип Комерц" Београд, „Рекан ДОО" Београд, „Метро Груп" Врбас, „Јофи Комерц" Ниш и др.

Српске компаније почињу да бивају и директно присутне на тржишту Албаније. Тако „Комтрејд Груп" Београд од 2006. има у Тирани регистровану фирму „НТ Компјутерс" за дистрибуцију информатичке опреме. Конзорцијум српских информатичких фирми „МП Софт" и „ЦТ Компјутерс" победили су новембра 2008. на конкурсу за опремање и инсталисање компјутера у основним и средњим школама у Албанији. Компанија „Делта Макси" купила је албански малопродајни ланац „Еуромакс". Представништва (или регистроване компаније) у Албанији имају ЈАТ, „Хемофарм", „Синтелон Таркет" и „Трим" из Јагодине, док „Мона" има своју продавницу у Тирани. Током посета привредних делегација Србије Албанији, као и у другим контактима на разним нивоима, констатовано је да постоје велике могућности за сарадњу у многим сегментима привреде. Предузећа из Србије од 2003. редовно учествују на општим и специјализованим сајмовима у Албанији.

Привредна комора Србије с Унијом комора Албаније потписала је у Тирани 8. II 2005. Споразум о сарадњи, док је такав Споразум с Трговинско-индустријском комором Тиране потписан у Београду 24. III 2009. Тај споразум предвиђа унапређење привредне сарадње двеју земаља, а посебно су назначене могућности веће и разноврсније сарадње у домену пољопривреде, прехрамбене индустрије и грађевинарства.

ИЗВОРИ: Спољна трговина (Извештај Завода за унапређивање спољне трговине за 1933. годину), Бг 1934; Статистика спољне трговине Краљевине Југославије за 1939. годину, Бг 1940.

ЛИТЕРАТУРА: В. Дедијер, Југословенско-албански односи (1939–1948), Бг 1949; М. Перовић, Економски односи Југославије и Албаније (1947--1948), Бг 1951.

Младен Обрадовић

Културни односи. Почињу ширењем култа св. Владимира (Shën Joan Vladimiri – по њему назван манастир Шин Ђон код Елбасана, 1381), који подједнако баштине албански, црногорски и српски православци, католици и муслимани. Међунационалне културно-просветне везе појачавају се мешовитим браковима међу српским и албанским племићима још за трајања немањићке Србије (Ђорђе, алб. Gjergj, син албанског кнеза Карла Топија, зет је Вука Бранковића), а касније у борбама против Турака. Католкиња Ангелина, кћи Ђорђа Аријанита, господара Елбасана и околине, удата за слепог деспота Стефана, сина Ђурђа Бранковића, заједно са сином Максимом ктитор је манастира Крушедол, а Српска православна црква прогласила ју је за светицу.

Прву приснију сарадњу Албанаца са Србима у сликарству успоставио је ученик познате корчанске браће Зографа, мајстор за сликање фресака и икона, Јоан (Јован) Четир(и) (из породице Катро, из Грабова близу Елбасана, средња Албанија), који се доселио у Славонију средином XVIII в. и придружио се знатном броју православних пребеглих породица са подручја источне Албаније и западне Македоније. Угледни фрескописац и иконописац је у усавршавању по Славонији прешао пут од средњовековне традиције до манира атоског сликарства. Његова Богородица са Христом (1784) налази се у Народном музеју у Београду.

Током векова под Турцима, и Албанцима и Србима везивно ткиво били су православље и ћирилица. Доситеј Обрадовић је 1769. око шест месеци боравио у Хормову, градићу на југу Албаније, близу Ђирокастре (тада Аргирокастра), научио албански језик и отворио „малу" школу (за читање и писање). У Животу и прикљученијима он записује: „Њиов је језик прост и зато ласно се даје научити; а с нашим словами пише се колико да су за њега начињена". Две године касније у Венецији Доситеј је упознао „некога попа Теодора" који је и „на штампу издао био нешто албанески с греческими словами", тврдећи да се тим словима албански не може писати као словенским. То је био Теодор Каваниотис (Theodor Kavaljoti), ректор Нове академије и аутор чувене књиге Protopiria, дела у којем се налази и тројезични Грчко-словенски-албански речник, штампан управо у Венецији за време сусрета двојице великих илуминиста.

На подстицај Јернеја Копитара Вук Караџић је писао Руској академији наука да намерава да изради „бугарску и арнаутску граматику" (1826). Стога је 1830. Копитару послао 13 краћих албанских народних песама које је од једног калуђера из Пећке нахије забележио Довица Обрадовић. После српског и грчког устанка против Турака у српској књижевности јачало је интересовање за албанског јунака Ђерђа Кастриота Скендербега. Томе је нарочито допринео Јован Стерија Поповић својим преводима (Живот и витешка војевања славног кнеза епирског Ђорђа Кастриота Скендербега, Будим 1828) и оригиналним делима (трагедија Скендербег, изведена у Београду 1848, штампана посмртно), а слављен је и у поезији С. Милутиновића Сарајлије, П. П. Његоша, Ј. Суботића, те у песмама на народну (Скендербег у песмама, Пан. 1883). Ширењем мреже српских конзулата крајем XIX и почетком XX в. међу конзулима (у Битољу и Приштини) нашли су се знаменити српски писци Б. Нушић, В. Илић, М. Ракић. Нарочито је Б. Нушић путописним радовима допринео слици Албанаца у српској средини (путописи Крај обала Охридског језера, Бг 1894; С Косова на Сиње море, Бг 1902).

004_Arbanas_Paja-Jovanovic.jpgЖеља за бољим споразумевањем између Албанаца и Срба огледала се у потреби за двојезичним речником. Из тих побуда у Београду је 1873. Ђорђе Пулевски штампао Речник од четири језика: српски, македонски, албански и турски, са око 1.000 конвенционалних фраза, при чему су албанске и турске речи штампане српском ћирилицом. То је уједно и први четворојезични практични приручник за учење балканских језика. Као другу књигу објавио је 1875. Речник од три језика: македонски, арбанаски и турски, такође у облику конвенционалних фраза, са изостављеним српским језиком, али доследно задржаном ћирилицом за означавање албанских и турских речи. Готово свако лексикографско дело било је изузетна културна појава. Српско-арнаутски речник, објављен у Београду 1902. под насловом Гухтар српо-шиптарче (саставио га је Љ. Кујунџић из Ораховца код Ђаковице), садржи око 1.450 албанских речи и преко 900 фраза. У Албанији је тек 1933. штампан мали практични речник, и то за војну употребу (Manuel bisedimi mbi lande ushtarake – Војни конверзациони приручник), са око 900 речи и 350 фраза на албанском, италијанском и српском (названим југословенским). Речник опсега 65 страна издала је Команда народне одбране Албаније, са потписом генерала Џ. Аранитија. У југословенској престоници је 1935. објављен Речник албанско-српскохрватског (Fjaluer shqip-srbohroatisht) Луке Лукаја (I: А–Гј). Аутор је један од потомака сарадника листа Албанија, штампаног 1902--1906. у Београду на српском (ћирилицом) и албанском (латиницом), на гегијском дијалекту. Албанија је, захваљујући претплати Срба и Албанаца, изашла у 44 броја у власништву Јашара Еребаре. Редакцију ових новина својевремено је чинио Албански културни центар у Краљевини Србији. Претходио им је двонедељник Братство (Vëllazërimi) који је излазио почетком XX в. у Београду и објављивао текстове на албанском језику (ћирилицом). Редакција Албаније је окупила сараднике великог угледа, који су писали оригиналне књижевне и историографске радове.

У Београду се почетком XX в. школовао и један број Албанаца који су, из разнородних разлога, побегли из крајева под Турцима. Један од сарадника листа Албанија, Николај Иванај, црногорски Албанац, пријатељ војводе и писца Марка Миљанова, у Београду је наставио школовање започето у Подгорици. Био је песник, преводилац и сакупљач народних умотворина. Добитник је награде за сакупљачки рад, а двадесет јуначких народних гусларских песама о војводи Марку Миљанову предао је Српској академији наука (1904). У Београду су учили и многи Албанци са Косова и Метохије, из Македоније и Црне Горе. Тридесетих година водећи албански модернистички песник социјалне оријентације постаје свршени ђак Битољске богословије, уз то српско-македонског порекла – Милош Ђерђ Никола, који је објављивао под псеудонимом Миђени.

Први велики научник који је у XX в., у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, најсериозније проучавао албански језик, индоевропеист Хенрик Барић, зачетник је албанолошких студија на Београдском универзитету. Савет Филозофског факултета Универзитета у Београду донео је 30. V 1925. одлуку о оснивању Семинара за „арбанаску филологију" и поверио га Х. Барићу, научнику бечке филолошке школе, покретачу часописа Архив за арбанаску старину, језик и етнологију (1923–1926), првог те врсте у свету. Као додатак овом часопису покренута је едиција у којој је објављено више радова важних за албанолошка истраживања: Милан Шуфлај, Срби и Арбанаси (Бг 1925) и Повијест сјеверних Арбанаса (Бг 1926, штампана и на албанском језику у Тирани 1928); Илија Јелић, Крвна освета и умир у Црној Гори и Северној Албанији (Бг 1926), Statueta et ordinationes capituli ecclesiae cathedralis Drivastensis (1927, прир. В. Новак и М. Шуфлај); Х. Барић, О узајамним односима балканских језика (Бг 1937).

Проучавање историје, културе, језика и фолклора албанског народа попримало је све већи замах у зборницима САНУ Насеља и порекло становништва, где су објављене студије А. Јовићевића, Т. Р. Ђорђевића, В. Чајкановића, Г. Елезовића и др. Часопис Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор објављивао је текстове од прворазредног значаја за албанологију (Х. Барић, Т. Р. Ђорђевић). Ученик Х. Барића, професор књижевности из Албаније, Ф. Фишта објавио је текст „Дон Андрија Мједија и књижевни рад у Албанији" (Југословенски покрет, 1927) и „Историју албанске књижевности" (часопис Мисао, 1931). Часопис Прилози проучавању народне поезије (1934–1939) постао је важан и по радовима из албанске фолклорне традиције (Т. Р. Ђорђевић, В. Латковић, Т. Вукановић, А. Шмаус).

Проучавање прошлости народа на Балкану био је примарни рад Балканолошког института у Београду. Од оснивања (1934) па до почетка II светског рата институт је окупио сараднике из свих балканских земаља. Албанију су представљали Е. Чабеј, С. Луараси, П. Мброја, М. Шерко и Л. Скендо (псеудоним М. Фрашерија). Сем разних студија, Балканолошки институт је издавао угледни научни часопис Revue Internationale des Etudes Balkaniques (уредници: П. Скок и М. Будимир, члан редакције: Л. Скендо). Од књига на српском језику незаобилазна су два зборника Књига о Балкану (Бг, I 1936; II 1937), с прилозима албанских аутора Е. Чабеја („Живот и обичаји Арбанаса") и С. Луарасија („Модерна књижевност Албаније"). Вишестрано плодан научник, Чабеј је током седме деценије XX в. у Приштини објавио деветотомно дело Studieme gjuhësore / Језичке студије (ово волуминозно лингвистичко дело у Албанији је објављено тек почетком XXI в.).

Међудржавне културне и просветне везе између Југославије (Србије) и Албаније интензивиране су и постале реципрочно респективне одмах после завршетка II светског рата. У школама у Албанији учио се српски језик, с професорима из Србије. У Тирани су се приређивале књижевне вечери српских писаца (Бранко Ћопић). У Београду је хор из Албаније изводио концерте (диригент Константин Трака). Оснивана су друштва за културну сарадњу Албаније и Југославије; 1945. постављен је комад с певањем Ђидо Јанка Веселиновића (албански наслов: Љубавник, главна улога: Михаил Попи, превод и адаптација: Спиро Лазари), што означава почетак албанског позоришта. На сцени опере Народног позоришта у Београду средином новембра 1947. гостовала је оперска дива из Албаније, сопран Тефта Кочо Ташко. За дан настанка албанске кинематографије узима се 1. V 1947, када је у Тирани премијерно приказана друга верзија првог југословенског документарног филма о Албанији, Албанија путем слободе (у производњи „Филмских новости" из Београда, режија Миодрага Јовановића).

У области просвете, науке и уметности одвијале су се успешне размене. Из Тиране су стизале потребне књиге за основне и средње школе, из Србије су упућивани дефицитарни наставници. Преко Културног друштва Југославија–Албанија размењивале су се књиге за Албанолошки семинар на Филозофском, касније Филолошком факултету, који је 1947. почео да ради у новој држави. Исте године у Тирани се појавио двојезични Српскохрватско-албански речник. Саставили су га угледни албанолози (с албанске стране Александар Џувани, Коста Ципо, Ећрем Чабеј и Алекс Буда, а од помоћи су Војислав Данчетовић, Загорка Филиповић и Иван Брабец). У Загребу је 1950. у издању Издавачког завода ЈАЗУ изашао први том А–О Речника српскога или хрватскога и арбанаскога језика Х. Барића. Други том овог речника, мада брижно припремљен за штампу, никад се није појавио. У том периоду Албанска народност у Југославији стекла је потпуну афирмацију у културном погледу, као и потребна знања и квалификације за самосталан рад у готово свим доменима делатности. Новине Zani i rinis (Глас омладине), прво у Београду, потом деценијама непрекидно у Приштини (Zëri i rinisë) и лист Рилиндја/Rilindja (прераста у велику издавачку кућу истог имена, највећу у свету за албанско издаваштво и албанску књигу уопште) – заједно са часописима Jeta e re (Нови живот, 1948, за књижевност) и Përparimi (Напредак, за науку и друштвени живот) – били су незаобилазни подстреци у информативном, стваралачком или стручном погледу. После оснивања Филозофског (1960/61), те Правно-економског, Техничког и Медицинског факултета, уз шест виших школа, формира се Универзитет у Приштини (1969), који се све више ослања на сарадњу професора из Албаније. Суспензија САП Косова 1989. заоштрила је националне деобе и подстакла Албанце на отворено исказивање потребе за осамостаљењем од Србије. У томе је предњачио бивши Актив друштва књижевника Косова, са књижевним теоретичаром и књижевним критичаром Ибрахимом Руговом на челу, који је формирао политичку странку с циљем да отцепи Косово од Србије.

ЛИТЕРАТУРА C. Thallócy, C. Jireček, M. Šufflay, Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia, I, II, Vindobonae 1913, 1918; N. Jokl, „Vuk's albanische Liedersammlung...", у: Зборник филолошких и лингвистичких студија A. Белићу..., Бг 1921; М. Шуфлај, Срби и Арбанаси, Бг 1925; Historia e popullit shqiptar, Tiranë 1965; Р. Ивановић, Скендербег – књижевна инспирација јужнословенских стваралаца, Пр 1966; Х. Калеши, „Публикације посвећене 500-годишњици Скендербегове смрти", ЈИЧ, 1970, 3–4.

Драгољуб Ђокић; РСЕ

Усмена традиција. Занимање за албанску усмену књижевност испољио је Вук Караџић, забележивши 1830, на Копитарев наговор, 13 албанских народних песама из Пећи и околине. Разматрање веза између српскохрватске и албанске усмене традиције одвијало се нарочито између два светска рата, вишестраним компаративним приступом, од уочавања мотивско-тематских паралела, утицаја и позајмица, митолошких поређења, до проучавања структуре и историјске генетике усменог дела, те процеса његовог обликовања (Т. Ђорђевић, А. Шмаус, Г. Елезовић, В. Чајкановић, В. Данчетовић, М. Ламбертц, М. Мурко, М. Пери, А. Лорд). Касније се, оснивањем Албанског института 1967, то проучавање развило у Приштини. Акценат је стављен на сакупљање, објављивање, превођење и проучавање албанске епике на Косову и Метохији, у Санџаку, Црној Гори и Македонији у равнању према српској епској поезији, која је одувек била у центру научне пажње.

Српска народна епска поезија одговара свим општеприхваћеним дефиницијама историјске епике као врсте. Опева јунаке и догађаје који се збивају у време „историјско", када свест о држави и свест о витешкој дужности према њој постоје у сваком појединцу. Помени певања и словенских певача од српског досељења на Балкан до XII в., посебно подаци из XIII в. (у Житију Светог Саве монаха Теодосија о певању уз гусле Стефана Првовенчаног; у Иловичкој крмчији из 1262. о певачима у старој Рашкој); обавештења из XIV в. (у натпису на фресци у охридској цркви Св. Климента о властелину Остоји Радаковићу „по гуслам" Угричићу) – откривају да српско епско певање не само да је имало времена да усаврши своју „поетску граматику", него је било и распрострањено. Старословенски језик (поготову његова српска редакција) спадао је „у оне који се најмање разликују од народног говора у средини где се употребљавају" (П. Ивић), те га је народ разумевао. Отуд и могућност прожимања усмених и средњовековних писаних дела.

Тако ће се у Летопису попа Дукљанина наћи нпр. казивање из Житија светог кнеза Јована Владимира (насталог, према мишљењу Т. Живковића, на словенском језику, вероватно, између 1075. и 1089), о девојци која из очеве тамнице ослобађа вољеног сужња (кнеза Владимира) и удаје се за њега. Тема ће постати двоструко значајна: колико као подлога епско-религиозном усменом стварању, толико и као доказ о српско-албанским културно-историјским додирима и њиховој симбиози. Посебно је карактеристично сељење моштију српског владара у Елбасан, у обновљени манастир св. Јована Владимира (Шин-Ђон) 1381, где их је, не случајно, пренео албански кнез Карло Топија: мошти светитеља дају значај и самосвојност области у којој почивају.

Док о организовању српских држава до краја X и почетка XI в. постоји мноштво историјских података, прве вести о покушају осамостаљења албанских феудалаца, услед недостатка извора, појављују се на крају XII в. поводом покушаја Димитрија Прогона да, користећи слабљење Византије, обједини све албанске земље. „Архонт Арбанаса" се повезује са Дубровником, Венецијом и са немањићком Србијом, па се жени Комнином, кћерком Стефана Првовенчаног. Треба напоменути и да је још у време Бодина (1081–1116) у оквиру српске државе била цела Северна Албанија, а за Стефана Немање – Горњи и Доњи Пилот. Од тада, па све до XV в. када пада под турску власт, Северна Албанија представља језгро вишевековне српско-албанске симбиозе. У време краља Милутина (1282–1321) албански феудалци укључени су у српски феудални поредак, са високим звањима, као и у држави цара Душана, који крунисањем 1346. добија титулу: Стефань царь вьсѣхь срьпскихь и грьчкихь и поморскихь зємлѣ, рєкоγ жє албаніи и западнои странѣ и великомоγ дисоγ. Покушај отпора и тежња за самосталним обједињавањем албанских земаља – као што је био Прогонов, а поготову Ђорђа Кастриота, у талаштву названог Скендербег (побегавши из Турске, он се вратио у хришћанску веру и као владар у Кроји (1444–1468), храбро се борио против Турака) – нису били довољни да би се трајно активирао албански национално-ослободилачки епски импулс. С друге стране, константна борба за државност (Немањино осамостаљивање од Византије 1190, крунисање Стефана Првовенчаног за краља 1217), Савино оснивање Српске аутокефалне архиепископије 1219, поштовање српских светитеља, неговање националне самосвести и љубави према отаџбини уз подстицај тадашње духовне елите, те војевање као отпор страној доминацији – омогућили су развитак српске историјске епске поезије. У њеном средишту нашло се Косово, као инспирација, али и као реално историјско памћење о српској државности. Косовски простор је током целог средњег века испуњен огромном већином српског становништва. Њихово главно занимање је земљорадња, која их чини седелачким и везаним за територију, насупрот малобројним покретним албанским и влашким сточарима, у сталној потрази за планинским пашњацима. Ови сточари се у пролазу додирују са српским сеоским становништвом, да би се тек крајем XVII в., нарочито после Велике сеобе, постепено спуштали на њихова боравишта. „Божјом милошћу" изабрани владари на Косову и Метохији зидају своје задужбине. Ту је њихова мрежа најгушћа (око двесто сачуваних и разрушених храмова, без црквина, до овог последњег рата). Ту су многобројни српски дворови, а установљене су и следеће епархије Српске православне цркве после оснивања аутокефалне архиепископије: рашка, липљанска, призренска, жичка, топличка, моравичка, хвостанска, будимљанска, зетска и хумска. На Косову су и крупни династички маузолеји и монашка општежића: Пећка патријаршија, Бањска, Градац, Грачаница, Дечани, Арханђели у Дреници и низ других. Косовско-метохијске писарске радионице и централна српска књижевност стварана је на Косову (Теодосије, Данило Пећки, Данило Бањски, Јефрем, Марко, Цамблак и др.). Српски карактер косовске области, од топонимије до ономастике, потврђују повеље: Хиландарска Стефана Немање, Жичка Стефана Првовенчаног, Светостефанска или Бањска и Грачаничка краља Милутина, Дечанска Стефана Дечанског, Арханђелска Стефана Душана.

Као наследник Немањића, кнез Лазар, бранећи Косово, брани не само државу, него и свест о држави, њену историју, целокупни живот нације и целокупне хришћанске епохе. Зато се Косовска битка, која се, као што је познато, одиграла 28. VI 1389. и у којој су нашла смрт оба владара, српски и турски, лако могла одмах транспоновати у епску поезију. Представљала је готово идеални модел за епско стварање – разгранати догађај у вези са целокупним животом једне нације и једне епохе, који је, још по Хегелу, основни услов за настанак епа. Означила је и почетак краја средњовековних држава и судбоносни продор Османлија на европско тле. Да се поетска транспозиција реализовала одмах после боја доказују мотиви, књижевни поступци, језичко-стилски обрасци из различитих извештаја о боју, као и списи о кнезу Лазару (1390–1419). Бројност турске војске исказана је традиционалном епском формулом, о пробијању у непријатељски табор, благословом убици турског цара, мишљу о царству небеском. Историографска и књижевна дела, српска и страна, бележила су сегмент за сегментом епске конструкције, која се, у узрочно-последичној повезаности, али и у гранању варијаната, појавила средином XV в. Била је то вишеслојна идејна целина и јасан одјек стихова. У Житију деспота Стефана (1433/1439), Константин Филозоф наводи сегмент о племићу „кога облагаше завидљивци своме господару." Пушкар на двору Стјепана Вукчића Косаче (1456–1460), Јерг из Нирнберга, у свом спису цитира изјаву једног од Лазаревих зетова „да ће се сутра видети који је најбољи у борби", те даје комплетан опис Муратовог убиства и Лазареве погибије. У хроникама грчких историчара Јована Дуке и Лаоника Халкокондила, из средине и друге половине XV в., чин убиства султана приказује се као завет српског витеза (Милона) своме кнезу. Сви потоњи хришћански извори проширују казивања сликом вечере у српском табору, Лазаревом здравицом, појавом издајника. У Јаничаревим успоменама Константин Михаиловић из Островице бележи, отприлике у истом периоду, да је „Милош Кобила (витез кнеза Лазара) убио цара Мурата"; уводи лик Топличанина који прихвата одсечену Лазареву главу у свој скут „да не би на земљу пала"; описује доношење одсечене Милошеве главе. У снажном току српске песничке епске традиције преплићу се казивања око два основна стожера: лика кнеза Лазара и Милошевог подвига. Истовремено, шири се својеврсна локална Милошева митско-епска биографија, развијајући догађаје после султановог убиства. Милош при повратку из Муратовог шатора не успева да се спасе, упркос џиновским скоковима, чију „веродостојност" потврђују каменим траговима његових доскока етиолошка локална косовска предања (али и Троношки родослов, као и варијанте Приче о боју косовском), Милош постаје и јунак натприродне снаге, којег може да савлада само митско биће. Отуд је непосредни узрок Милошевог судбинског страдања – баба (стара баба, жена баба, проклета црна баба, крилата баба, глас из облака – у бугарштици), која Турке гониоце саветује како да га савладају (побадањем копља у земљу, обарањем с коња), а у локалној српској косовској варијанти и да му у брковима нађу кључ и откључају оклоп, да би он у последњем тренутку ипак успео баби да одгризе нос (записи Д. Дебељковића, 1890–1896). Настанак имена места (Расково, Бабин мост/нос) тумаче етиолошка предања.

Забележене касно, почетком и средином XX в., албанске песме о Косовском боју у средиште збивања стављају Милошев подвиг – убиство султана као чин Милошеве личне храбрости. Кнез Лазар постаје безимени „краљ" (kral се као славизам среће само у јуначким песмама у значењу „туђег краља"), а Милош у акцију полази са својим (опет безименим) побратимом. Као и у српским варијантама, појављује се мотив ухођења војске. Уходе су, међутим, девојке (devojkё – славизам који се опет среће само у јуначким песмама), послате са дукатима и другим драгоценостима да својом појавом саблазне турску војску и испитају и морал турских ратника (однос према девојци мерило је морала, огрешење доноси смрт). Као у српској епици Лазару, уходе, по Милошевом налогу, дају „краљу" лажно обавештење да је турска војска малобројна и на смрт оболела. Опис сакупљања српске војске своди се на неколико уопштених стихова да је „краљ... много војске скупио" и да је „све било спремно за бој", наглашава се тежина битке („крв је ишла до грла"). Предност турске војске изражава се понављањем формулативних стихова „Нигде им се Србин (Škau) одупрет не може; Нигде их Србин дочекат не може". Све албанске песме о Косовском боју састоје се из два дела. У првом делу у потпуности преовлађује муслиманска концепција, а позорница је турски табор. Уводна формула је пророчки сан султана Мурата (са познатим астралним симболима смрти: падање звезда, сунца и месеца на земљу, уобичајеним у српској народној поезији), с израженом фаталистичком нотом. Мурат постаје мученик за исламску веру. Поход на српску земљу је остварење Алахове промисли, а Мурат је њен извршилац. Отуд су и сви његови поступци примерени високим моралним захтевима, али и диктирани народним обичајима и веровањима (одбир само војника добровољаца; украдена, присвојена јабука доноси несрећу). Султан је истовремено и благонаклони отац („бабо") својим војницима, али и чудотворац, готово светац (као Мојсије раставља воду да војска прође по сувом; ударом у стену начини извор да напоји жедну војску; растерује маглу), те, захваљујући моралној чистоти, мора и да победи. Елезовићева албанска варијанта је чак више песма о Мурату него о Милошу, она прати догађаје како су описани јула 1389. у Ферману султана Бајазита. Несклад у албанским песмама и настаје из идејне неусаглашености између њиховог првог и другог дела: преласка певача са муслиманског становишта на хришћанско, са величања Муратове праведности, на дивљење Милошу, његовом убици. Милош тако, заправо, убија праведника. Иако је у почетку последица одбијања покорности непријатељу (Милош не прихвата султанов захтев да му преда кључеве од девет градова и хоће битку), Милошева одлука да убије султана у суочавању с њим добија и алтернативу. Уколико му Мурат пружи руку, он ће бити спреман да му се преда. Захтевом да му целива ногу, султан изазива Милошев гнев и страда. Чин убиства као непосредна последица осећања понижења тако умањује Милошево херојство. Демитологизацијом бабе, турске саветодавке, и њеним именовањем као „Српкиње (стара Српкиња)", брише се цео један фолклорно-културни слој и угрожава наративна логика.

Заговорницима тезе о већој старини и аутохтоности албанских песама о Косовском боју у односу на српске, ово национално одређење служи као узрочно-последична политичка конструкција. Доведена до апсурда, старичина издаја Милоша Турцима објашњава се „родном (gender)... подлошћу и лукавошћу српске жене (shkina)", која је „унутрашњи непријатељ друштва... похлепан, непоуздан сусед. Као Словен и жена, она је изван друштвене солидарности. Не мора да се држи закона части који владају светом албанских мушкараца." (Di Lellio). Нова косовско-албанoлошка наука улаже огроман труд да на основу усмене епске традиције успостави вековни континуитет трајања албанске народне хришћанске историјске свести, да докаже да је тај свет на Косову пребивао одвајкада, за разлику од досељених Срба. У таквом тумачењу пресудност албанског учешћа у Косовском боју крунише се улогом Милоша Копилића, о чијој етничкој (наводно албанској) припадности сведочи и његово презиме. То се, међутим, може оспорити етимолошким тумачењем речи копиле у којој је садржана прасловенска реч kopylъ: копати, „вадити сувишни изданак". „Прасловенско kopylъ/kopylь као изведеница од глагола копати, био би тако првобитно ратарски термин који је касније пренет у породичну, а отуда и у друштвену терминологију. Старије значење ове речи веома добро чува српски глагол копúлити: донети плод пре рока (В. Станишић). Томе у прилог иде и превасходно ратарско занимање код Срба, од најранијег средњег века. Крштено име Милош (152 потврде) је „једно од најчешћих" у Дечанској Хрисовуљи (М. Пешикан).

Потреба досељеника да, када се сместе на туђу земљу, своје право на њу доказују на разне начине, давно је позната. Открива се у историографским списима, повељама, турским дефтерима, али и у присвајању традиције староседелаца, уз прекрштавање према својој националној или (посебно ако су преверили), новој верској припадности. Нарочито тамо где су такве традиције од симболичног значаја у међусобној борби, придошлица мора да их веже за себе и тиме учини безопаснима. Притом ће се у преузетој традицији јавити пукотине и недоследности уношењем нових противуречних елемената, што је случај са албанским песмама о Косовском боју, расцепљеним између туђег националног бића, сећања на некадашњу сопствену, хришћанску веру, те прихватања исламизације. Како је усмена епска традиција потврда континуитета историјске свести народа и староседелачка везивна снага са територијом, албанском присвајању Косова било је неопходно да Милоша, који је заиста прихваћен у локалној албанској традицији, идентификују као земљака и претка данашњих косовско-албанских политичара, нпр. Адема Јашарија, „последњег са дугог списка локалних устаника, увек побуњеничке Дренице" (Di Lellio). Овој савременој политичкој конструкцији базираној на казивањима и спевавању народских, ауторских пропагандних песама стоји на путу сама старија поетска грађа. Уколико оставимо по страни локалне српске варијанте, са којима се албанске поклапају, посебно у епизоди Милошевог бекства после убиства Мурата, као давалац мотива и духовни посредник била би босанска муслиманска, али и турска епика о Косову на српско-хрватском језику, стварана као пандан српској, преношена преко Санџака (о томе су писали Шмаус 1938. и Скенди 1954).

Санџачки гуслари (лахутари), најчешће билингвални (Салих Угљанин, омиљени Перијев певач, с почетка XX в., Ђемаил Зогић, Сулејман Макић, Алија Фјулјанир и др.), певачи по хановима и караван серајима у Босни, али и исламизовани албански војници, упућивани од Турака у Босну да угушују побуне, албанске бозаџије и халваџије, увек покретни сточари, били су, претпоставља се, и преносиоци епске поезије босанских муслимана о удбинским јунацима крајишницима. Хрњице – Мујо и Халил, постали су најважнији ликови познатог северноалбанског епског циклуса под називом kёngё kreshnikёsh (од српске речи крајишник, Скенди; Станишић). Песме су први бележили албански фрањевачки и језуитски свештеници почетком XX в. Прихваћене из БиХ од Крајишника најраније у XVIII в., ове албанске песме нису дословни преводи српскохрватских муслиманских песама на албански језик, него њихове незнатно прерађене варијанте. Позајмице се, притом, препознају на неколико нивоа: 1) на нивоу преузимања ликова (Мује Хрњице, његовог брата Халила, сина Омера и других ратника, већином историјских личности: Ђерзелез Алије, Зука Барјактара, Арнаут Османа, Ћејван Аге, Будалине Тала, с тим што долази до деисторизације: Мујо постаје општи појам за јунака; сењски или котарски банови и капетани се називају краљевима; 2) на нивоу преузимања читавих тематских и мотивских целина (о отмици хришћанских девојака од стране муслиманских крајишника и обрнуто; женидби јунака ускочко-хајдучког типа; о двобојима и мегданима; о пљачки кула и градова, итд.); 3) на нивоу стилско-изражајних средстава и облика, од дословног преузимања формула јунаковог правдања што се не жени, до позивања у сватове јунака младих, нежењених; 4) на нивоу лексике, од властитих имена и назива коња, до целокупне топонимије на простору крајишничких ускочких ратовања и похода; 5) на нивоу версификације – задржавању српског десетерачког стиха, насупрот албанском осмерцу. Промене се огледају у објективизацији албанског херојско-патријархалног менталитета: освети и части, гостопримству, „беси", привржености фису, експлицитном позивању на Канун Леке Дукађина. Овај менталитет ће још више доћи до изражаја у изворним, хроничарским jуначким песмама (Kângё trimnije), које описују нападе албанских јунака на граничне територије Црне Горе током XVIII в. (нпр. Махмуд Паше Бушатлије, Taipi, 22; Али Паше Гусињског, Hylli i Dritёs, XIV). Готово све ове песме имају сижејне паралеле, али са супротних позиција, у песмама „новијих времена" из Црне Горе.

Упоредно изучавање историје, географије и биологије српскохрватског хришћанског и муслиманског епског песништва, с једне стране, и албанске, с друге, јасно показује да српска хришћанска епика траје на балканском простору у континуитету од најранијег средњег века, с основним национално-ослободилачким карактером. Муслиманска крајишничка поезија, задржавши основне сижејне комплексе хајдучко-ускочке српске поезије, мења идеолошки карактер. Крајишници заузимају турску, османску тачку гледишта, у султану гледају заштитника за којег воде рат и боре се против верског, хришћанског непријатеља. Муслиманска оријентација крајишничке поезије из БиХ је чини блиском муслиманском албанском певачу. Више од две трећине албанског становништа већ је исламизовано. За разлику од крајишничке, у албанској епици, међутим, у првом плану није верски, него етнички рат. Непријатељи су Словени.

Албанска епика стицајем историјских околности није имала континуирани развитак. Неколике песме о Скендербегу забележене у Италији међу албанским досељеницима после турске најезде, које је прештампао из збирки с краја XIX в. Антонио Скура (Gli Albanesi d' Italia e i loro canti tradizionali, New York 1912), имају мотиве познате из епа о Дигенису Акрити, а, претпоставља се, подстакнуте су и чувеном Скендербеговом биографијом католичког свештеника Марина Барлеција, којом се инспирисао и Андрија Качић Миошић спевавајући песму о Скендербегу. У „италоалбанским" песмама појављују се имена Скендербегових сабораца, пева се о његовој женидби, турској опсади Кроје – борби са Балабан-пашом (јединој песми забележеној у самој Албанији), Скендербеговом опредељењу за жену из сопственог народа, његовим разговором са смрћу. О албанским јунацима певају српске песме „старијих времена" (о Леки Дукађину, Муси Арбанаси). Међу многобројне доказе да су династичке и родственичке везе оба народа веома блискe спада и чињеница да је Мајка Ангелина, кћи Аријанита, господара Елбасана, била жена слепог деспота Стефана и често спомињана мајка чувених српских јунака епског циклуса о сремским Бранковићима. Њене мошти почивају у манстиру Крушедол. Скендербегова мајка је, тврди се, била Српкиња Војислава, племкиња из Полога. Ивану Кастриоту са синовима уступљен је Пирг св. Ђорђа у Хиландару, гроб Ивановог сина Репоша налази се у нартексу Саборне цркве Хиландарске. Црнојевићи су по српској женској линији блиски потомци Скендербегови (а једна од најлепших епских песама – Женидба Максима Црнојевића – односи се на Станишу, праунука Скендербеговог, санџак-бега у Црној Гори, у потурчењаштву такође названог Скендербег). У „италоалбанским" колонијама сакупљене су песме и о другим темама, са хришћанским или христијанизованим погледом на свет (поред Скурине збирке, то су: Visaret e Kombit / Народно благо / I–IV, Тирана I–III 1937; IV 1939): о Константину Малом (с мотивом мужa на свадби своје жене); о узиђивању људске жртве у темеље неке градње (Зидање Скадра – Rosafati); o похођењу мртвог брата; о турским отмицама девојака; о избегнутом родоскврнућу (превод њихових варијаната на нашем терену – у књизи Т. Ђорђевића Наш народни живот, X, Бг 1934. и у збирци Албанске народне баладе, Приш. 1976).

Вукова изгубљена збирчица од 13 албанских песама доступна је у лингвистичкој студији Н. Јокла, у Зборнику филолошких и лингвистичких студија, посвећеном А. Белићу (Бг 1921). Песме делују као одломци невелике естетске вредности, епске певају о крвавим сукобима; лирске о дивљењу лепоти девојке, жалби за пропуштеном просидбом, удаји на силу. Сличне ситуације садржане су у збирци Г. Елезовића (Архив II/1924). Под видним утицајем босанске муслиманске поезије, лирске песме су смеле. Заједничке формуле са јужнословенском лириком, нпр. благослови невести изврћу се у њен пркос. За опис женске лепоте користе се поређења са употребним предметима (очи „као филџан" лице „као сахан"), за опис природе живописне, звучне слике планине. Насупрот овој скупини лирских песама, појављује се љубавна поезија изванредне лепоте (Kangёt e buta / Умилне песме) са чежњивим и страсним дијалозима које измењују момак и девојка у сеоском, махом сточарском амбијенту, ређе варошком. Поред љубавних, многобројне су и друге врсте (обредне песме, успаванке, свадбене, посленичке, војничке, тужбалице, песме о исељеништву). Преко 600 лирских песама сакупљено је у теренској збирци из друге половине ХХ в., махом на Косову, у Црној Гори и Македонији (Nuhi Vinca, Kёngё tё ndryshme popullore, Приш. 1982).

Албанске приповетке припадају интернационалном фонду приповедних прозних категорија. Ушле су у видокруг фолклорне компаратистике већ у другој половини XIX в., те су и превођене (G. Hahn, Griechische und Albanesische Märchen, 1864; A. Dozon, Contes albanais, 1881; Ћ. Трухељка, Арнаутске приче, 1905; M. Lambertz, Albanische Märchen, 1922); а затим и регистроване у међународним индексима типова приповедака. Уочљиво је прилагођавање босанско-муслиманском репертоару (приче о Муји и Халилу, или о Насрадин-хоџи), али и сижејно-тематско и структурно подударање са српским приповеткама (о прогоњеној девојци, жртвовању сопственог детета, крађи и прекрађи сунца, суђајама). Демонолошка предања откривају сличности и разлике, нпр., у нижој митологији Албанаца и Срба, а ратничко-патријархалне анегдоте блискост са црногорским казивањима.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Нушић, С Косова на сиње море, Бг 1901; М. Миљанов, Живот и обичаји Арбанаса, Бг 1907; В. Чајкановић, „Мотиви прве арнаутске песме о боју на Косову", ААСЈЕ, 1923, 1; Г. Елезовић, „Једна арнаутска варијанта о Боју на Косову", ААСЈЕ, 1923, 1; М. Шуфлај, „Повијест сјеверних Арбанаса", ААСЈЕ, 1924, 2; М. Шуфлај, Срби и Арбанаси, Бг 1925; T. Ђорђевић, „Краљевић Марко у арбанашком предању", у: Наш народни живот, VI, 1932; „Неколике арбанашке народне песме", „Још неколико арбанашких народних песама", у: Наш народни живот, X, 1934; Т. Ђорђевић, „Из арбанашког народног предања", ППНП, 1934, 1; А. Шмаус, „Неколико података о епском певању и песмама код Арбанаса у Старој Србији", ППНП, 1934, 1; „О косовској традицији код Арнаута", ППНП, 1936, 3; „Из муслиманске традиције у Санџаку", ППНП, 1938; „Косово у народној песми муслимана", ППНП, 1938, 5; „Белешке из Санџака", ППНП, 1938, 1, 2, 5; 1939, 6; J. Радонић, Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку, Бг 1942; М. Пери, А. Б. Лорд, Српскохрватске јуначке пјесме, Бг 1953; S. Skendi, Albanian and South Slavic Oral Epic Poetry, Philadelphia 1954; Kёngё popullore legjendare, Tirana 1957; R. Sokoli, Chansons populaires albanaises I, Tirana 1966; Г. Геземан, Чојство и јунаштво старих Црногораца, Цт 1968; Ш. Плана, Данашња народна поезија Албанаца на Косову, Бг 1970; Х. Трнавци, Мотив о сестри и мртвом брату у усменој књижевности балканских народа, Приш. 1975; Д. Мићовић, Крајишничка епика, Бг 1980; Албанске јуначке песме, Приш. 1981; Историја српског народа I, Бг 1981; Д. Дебељковић, О Косовском боју, Приш. 1984; М. Пешикан, „Зетско-хумско-рашка имена на почетку турског доба", у: Ономатолошки прилози, Бг 1984; Этимологический словарь славянских языков, Москва 1984; Д. Богдановић, Књига о Косову, Бг 1985; G. Haxhihisani, Concеptions antiscientifiques et falsification dans les études sur l'épopée legendaire albanaise, Tirana 1985; „Косово у памћењу и стваралаштву", Расковник, Бг 1989, XV/55--56; М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Бг 1989; Р. Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Бг 1989; Н. Милошевић-Ђорђевић, Косовска епика, Бг 1990; В. Станишић*, Српско-албански језички односи, Бг 1995; М. Благојевић, Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност, Бг 2004; С. Петровић, „Косовска битка у усменој традицији Срба и Албанаца на Косову и Метохији", у: Косово и Метохија у светлу етнологије, Бг 2004; Ј. Ређеп, Косовска легенда, Н. Сад, 2007; Gesta Regum Sclavorum, I–II, Бг–Никшић 2009; A. Di Lellio, The Battle of Kosovo 1389. An Albanian Epic, London – New York 2009.

Нада Милошевић-Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБАНЦИ

АЛБАНЦИ, народ још неразјашњеног порекла који насељава део западног Балкана. О њиховом пореклу постоји миграциона (досељени су са Сицилије где су стигли са Кавказа или Прикаспијске низије) и аутохтонистичка теорија (потомци су старобалканског становништва), као и теорија да су настали као етничка мешавина. На Балкану живи око 5,5 милиона А.: у Албанији, од укупно 3.063.000 становника (попис из 2001), приближно 90% су етнички А. (реч је о проценама јер се подаци о националној припадности не објављују), али од тога знатан део је албанизовано становништво словенског и цинцарског порекла; изван Албаније А. има највише у Србији и то у АП Косово и Метохија, где их данас живи приближно 1,5 милион (према проценама америчке обавештајне службе ЦИА јер је последњи званични попис на који су се А. одазвали био 1981), у централној Србији било их је 59.952 (попис из 2002), у Македонији 509.083 (попис из 2002), у Грчкој 481.663 и у Црној Гори 31.163 (попис из 2003). У знатнијем броју од преко 100.000 А. живе и у Турској, Италији, Немачкој, Швајцарској и САД. А. у Албанији деле се у културолошком, а нарочито у дијалектолошком погледу на Геге на северу и Тоске на југу. По вероисповести су махом муслимани сунити, али има и римокатоличких и православних хришћана.

Миломир Степић

А. су познати и под најстаријим називом Арбанаси, потом Арнаути (најчешћи турски назив) и Шиптари (назив се проширује у XVIII и посебно XIX в.). Словенски назив Арбанаси коришћен је за један део остатака провинцијског становништва из римског времена, који се одржао у ширем подручју града Арбанум (Круја, Кроја). Као ни остаци других староседелаца у унутрашњости Балкана, ни А. нису имали везу са средиштем царства у Цариграду, a од осталих (Власи, Романи) разликовали су се највише језиком који је био у мањој мери романизован. Рано су дошли у додир са Словенима који су запосели равничарске пределе Македоније и данашње Албаније и са свих страна заокруживали матичну област А. у планинском залеђу Драча и реке Мат. Из своје теме (регије) са средиштем у Драчу, Византија је покушавала да прошири власт на околне Словене и А. Успела је то у знатнијој мери тек после 1018. кад је срушена бугарска држава која се у време своје највеће експанзије простирала до обала Јонског мора. О томе сведочи бугарски натпис из јужне Албаније, постављен убрзо после покрштавања Бугара (око 864).

Услед оскудице у изворима за ХI и ХII в. нису познати догађаји него само резултати два значајна процеса који постају видљиви на прелазу из ХII у ХIII в. кад је нестала визнатијска власт. На једној страни је постепено ширење А. из матичне области, на другој формирање слоја властодржаца какав је био Димитрије син Прогонов (Demetrius princeps Arbani) који је био ожењен ћерком Стефана Првовенчаног и који је самостално склапао уговоре са Венецијом и Дубровником почетком ХIII в. У житију свога оца св. Сава казује да је Немања стекао „од Рабна Пилота оба", што се односи на територију дуж северне обале Скадарског језера (Горњи и Доњи Пилот, у којем је Купелник, жупа код Попа Дукљанина). Рабан је српски назив за Арбанум, матичну област А. Постојала је епископија Арбанум или Кроје, али њој није припадао споменути Пилот, који је био посебна дијецеза под барским архиепископом. До почетка ХIII в. та се област проширила до Скадарског језера, а ширила се и према југу и истоку, где су у именима управних јединица и епархија сачувана словенска имена Главиница, Вагенеција (од племена Вајунита). Град Берат се у средњем веку називао Београд, а Елбасан Коњух.

Сима Ћирковић

Под османлијском влашћу. Османлије су освајање простора на којем су живели Албанци окончале 1501. заузимањем Драча. Територија Албаније и неких суседних области улазила је у састав Скадарског, Елбасанског, Охридског и Валонског санџака. За време владавине султана Сулејмана Законодавца (1520–1566) основани су још Призренски, Ђаковачки и Делвински санџаци. На Албанију је проширен османски војно-феудални и социјално-политички систем, а градови су били како седишта санџака и главних кадилука, тако и привредни центри. Њихови становници нису сматрани рајом, али су плаћали различите таксе. Турци су заједницама горштака, најпре у Химари 1492, на бази традиционалних правних норми признали племенску самоуправу уз плаћање харача који је давало цело племе. У прво време, те полуслободне планинске области предводиле су отпор турској власти. Најсигурније средство пацификације А. била је исламизација која је насилно и масовно спровођена крајем XVI и током целог XVII в. Средином XVII в. већина сељака у равничарским пределима Албаније била је исламизована. Од краја XVII в. ублажен је притисак, а преверавање је било ретко.

А. су се утврђивању турске власти супротстављали одмах после освајања. Крајем XV в. избила је велика побуна у Химари. Касније су се Турцима најчешће супротстављали Дукађин, Велика Малесија и Мирдити. Против Климента je 1613. ангажована војска из девет албанских и босанских санџака, коју су они поразили. Побуне нису довеле до крајњег циља, али су брдски крајеви извојевали низ повластица племенске самоуправе. Крајем XVII в. покрет је захватио и становништво равничарских крајева, не само хришћане него и муслимане. За време Морејског рата 1686. склопљен је савез неких црногорских и албанских племена. Скадарски Сулејман-паша покретао је походе на Брда и Црну Гору, а 1692. спалио Жабљак и Цетиње. С повлачењем аустријске војске и Великом сеобом Срба 1690. иселио се и део Климената, населивши касније два сремска села.

У првој половини XVIII в. међу Албанцима је завладала феудална анархија услед распадања тимарско-спахијског система. Поједини велепоседници постали су самостални господари у својим пашалуцима. У то доба још нису намеравали да се отцепе од Турске. Феудални ратови, који су захватили све крајеве на којима су живели Албанци, добили су најшире размере у Скадарском, Бератском и Јањинском пашалуку. Истицали су се покрети под вођством Мустафа-паше Бушатлије на северу и Али-паше Тепелинија на југу. После склапања Једренског мира 1829, Бушатлије су покушавале да и од Руса добију подршку за аутономију, у намери да подстакну револт муслиманског становништва против признања права Србији да постане аутономна држава. Када је 1830. султан покушао да смањи територију под контролом скадарског Мустафа-паше, он се одметнуо и почео да развија програм осамостаљивања у посебну албанску државу. Успео je да придобије готово све паше северне Албаније, Косова и делова Македоније. Заузео је територију од Самокова у Бугарској до Прилепа у Македонији. Султанова војска је потукла албанске побуњенике код Прилепа 21. IV 1831, али је жестоко поражена од босанских побуњеника код Липљана 16. јула исте године. Пораз муслиманских побуњеника међу Албанцима и у Босни убрзао је реформе у Турском царству (Хатихумајун 1839). Као одговор, уследило је више локалних муслиманских побуна од 1843. до 1846. на Косову и Македонији (Приштина, Ђаковица, Скопље, Тетово).

У то време албанско друштво је било најнеразвијеније на Балкану. Исламизација је ометала интегрисање у јединствену нацију посредством културе и њених институција. Дервишки редови халветија и бекташија одиграли су велику улогу међу А. У свим дервишким редовима, посебно бекташијама, било је доста учених људи и књижевника. Процес исламизације појачан је после 1878. Организација албанских племена слична je црногорској, aли је стабилнија и дуже је трајала. Племена су стварала савезе на основу заклетве (беса), а такве погодбе чинила су и за политичке потребе. Задружни облик породице се дуже одржао код албанских муслимана него код хришћана. На основу обичајног права племена су имала аутономију и сама су се сналазила око испуњења пореских и других обавеза. У старије време сва су племена имала католичке делове, као сведочанства да су и настала из католичке заједнице. У мењању вере садржан је и паралелан процес албанизовања неалбанског становништва. Постотак муслимана у средњој Албанији виши је него у северним деловима, а дефинитивно претапање католика у муслимане зауставила је тек политичка аутономија Мирдита и касније проглашење независности 1912. Припадност вери била је наглашенија код муслимана него код хришћана. Појам нације споро је улазио у свест. Обичајно право регулисало је односе међу људима, породицама и племенима, а мало је одредаба које су се односиле на цео народ.

Албанска лига, иако створена с идејом панисламизма 1878, све више је потпадала под утицај хришћанске албанске интелигенције. Лига се распала у сукобу са турском владом, али се на њеним темељима касније градило здање националне независности. Интелигенција, већином хришћанска, развијала је политичке формуле осамостаљења Албанаца као европске нације. Идеје о аутономији Албаније, као јединствене националне земље у Турском царству, од 1900. полако прерастају у програме за потпуно осамостаљење. Најзначајнија албанска политичка упоришта била су у Италији и Аустроугарској. У надметању с Аустроугарском, у Италији су се од 1895. до 1897. одржала два албанска конгреса. На њима се расправљало о књижевном језику, алфабету и политичком јединству. Аустроугарска је нарочиту пажњу посвећивала развоју албанске културе, на првом месту стандардизацији књижевног језика, националној историји, националном грбу и застави, образовању. На двема конференцијама 1896. заузет је став да се у северним католичким и средњим муслиманским деловима територије са албанским становништвом успостави самостална држава под једним кнезом и аустроугарским протекторатом, уз услов да Грчкој буду препуштени јужни делови. Отада се финансијска помоћ давала целом албанском покрету, а не као дотад само његовом католичком делу. Италија је настојала да свој интерес ограничи на вилајете компактног албанског становништва изван Македоније (Скадар, Јањина), док је Аустроугарска рачунала са могућношћу стварања велике Албаније. Она у томе није била доследна и олако је процењивала албанске етничке границе. Сматрала је да Косово има изузетан стратешки значај и његово освајање представљало је за њу примарни војни задатак. С избијањем Младотурске револуције у јулу 1908. и увођењем парламентаризма, у Турској се прешло на стварање политичких и културних установа. У турски парламент изабрано је 27 Албанаца. Они су се организовали у „Албански клуб". Главна тековина албанског националног покрета у то време био је покушај да се на конгресу у Битољу (14–21. XI 1908) реши питање заједничке основе књижевног језика и правописа. Две трећине делегата били су муслимани. Конгрес је направио компромис и допустио употребу двају алфабета – са латинским писмом и истанбулски, који је допуштао и неке грчке графеме. Тоскама на југу остављен је грчки алфабет; два дијалекта нису обједињена. На новом конгресу, у Дебру 25. VII 1909, тражило се увођење албанског језика у све школе, а избор између арапског и латинског писма препуштен је локалним местима. На Другом битољском конгресу, 20. III 1910, заговарала се само латиница и груписање албанских посланика у турском парламенту у једну организацију.

У пролеће 1910. побунила су се албанска и косовска брда. Побуна је разбијена у мају 1911; део Малисора пребегао је у Црну Гору. Исте године Исмаил Ћемал, подржаван од грчке владе, настојао је да започне нови устанак. Албански Централни комитет у Цариграду донео је априла 1912. одлуку о покретању устанка, чији је циљ било постизање аутономије четири вилајета (Скадар, Косово, Битољ и Јањина). Пошто су устаници заузели Скопље, турска влада је 4. септембра прихватила њихове захтеве. Тако успостављена аутономна држава албанског народа била је резултат обрачуна између исламских и европских тежњи. Превагнуле су исламске. Уговор са турском владом о стварању аутономне велике Албаније потврдила су сва албанска племена.

Албански устанак и могућност да се он заврши поделом европских делова Турске у две муслиманске области, натерали су Бугарску, Србију, Црну Гору и Грчку да се споразумеју о склапању савеза и уђу у рат са Турском. Савезници су извојевали неколико победа над турском војском на Косову, Метохији и Македонији. Делови српске војске су изашли и на албанску морску обалу. У међувремену, 28. XI 1912, албански прваци су у Валони прогласили независну албанску државу и формирали владу. Лондонска конференција од 7. децембра, на заузимање Аустроугарске, онемогућила је било какво српско решење у Албанији. Независна албанска држава била је призната 17. XII 1912. а обустављен је црногорски напад на Скадар који је, одлуком Конференције, 23. III 1913, припао Албанији. Лондонским уговором 30. V 1913. формирана је независна албанска држава, под управом принца Вида.

Аустроугарска је постала неформални протектор независне Албаније у којој је створена привремена влада. Није било једноставно прећи са исламског на европски концепт организације државе. Нова администрација није се могла одрећи турског језика и арапског писма. После признавања независности у Албанији је настало расуло: племена су имала посебне владе, а заједнички кнез побегао је у Немачку. Италијанска војска је ушла у Валону. С почетком I светског рата распламсавао се и грађански рат међу албанским племенима. Муслиманска већина тражила је обнову федеративног статуса у Отоманском царству. Општа жеља је била да се на чело аутономне државе доведе отомански принц и земља врати под султанов суверенитет. Српска војска је у другој половини маја 1915. ушла у средњу Албанију и окупирала област од Дрима до мора. Са сломом Србије у јесен 1915. и капитулацијом Црне Горе почетком 1916, дошло је до повлачења српске и дела црногорске војске кроз Албанију на острва Крф и Видо, одакле су касније пребачени на Солунски фронт.

Почетком 1916. целу Албанију су окупирале војске Аустроугарске, Италије и Француске. Албанска герила имала је мање сукобе с Италијанима и Французима, што је подстицала Аустроугарска која је у окупираним областима организовала војну управу са седиштем у Скадру. Италијани су још пре свог уласка у рат 1915. окупирали Сасоно и Валону. Француска је у јесен 1916. окупирала албанску област Корче, са аутономијом која је остала до јуна 1917, док Грчка није ушла у рат на страни Антанте. После пробоја Солунског фронта и примирја, 11. XI 1918, бившу аустријску зону (изузев Скадра) заузеле су италијанске трупе, а Скадар је стављен под међународну контролу. У Корчи су остали Французи.

У самосталној држави. Примирјем победничке Антанте и Централних сила, склопљеним 11. XI 1918, одлучено је да Aнтанта Албанију држи под окупацијом до мировне конференције у Паризу. Непуних месец дана раније Врховни ратни Савет Антанте закључио је да се образује независна албанска држава средње муслиманске Албаније. У овом времену Валона се нашла пред италијанском анексијом или протекторатом, северни Епир пред сецесијом, а северна албанска подручја пред српском окупацијом.

Међу А. је доминирала политика обнове новостворене државе. У Драчу 25. XII 1918. прогласили су Народну скупштину са правом образовања Народног већа – Владе и избора делегације за мировну конференцију. Прваци северне Албаније, пре свега католици, састали су се у Љешу под председавањем Биб-Доде и уз присуство присталица Есад-паше, те изразили жељу за независношћу. Истовремено, тзв. националисти, дотад присталице Аустроугарске, повезани са Италијом која је спроводила тзв. Бадољов план о Великој Албанији, залагали су се за италијанско помагање.

Албанију су на мировној конференцији у Паризу 1919–1920. заступали представници изабрани у Драчу и делегати из дијаспоре. Неповољан положај А. у Паризу и италијанска политика довеле су до њиховог окупљања у новом политичком центру, у Тирани, са врховним већем. Тражећи међународну заштиту, Албанија је 12. X 1920. поднела захтев за пријем у Друштво народа, које ју је примило 17. децембра исте године. Албанија је, с обзиром на окружење, била сувише слаба, верски и језички нејединствена, па и недовољно развијена у економском и административном погледу да би се одржала као држава и одбранила своје границе из 1913. Сматрало се да би нека велесила могла једно време да управља и финансијски помаже земљу.

У привредном погледу, Албанија је после 1918. представљала најбољи пример како неразвијена саобраћајна инфраструктура директно утиче на економске могућности земље. Као и пре 1913, и даље су колски путеви повезивали само Драч–Тирану и Скадар–Љеш–Медову. Недостатак мостова на широкој речној мрежи условљавао је скупоћу скеларског превоза. Неповољно стање саобраћајних прилика пресудно је утицало на пољопривреду, чија је производња била искључена из широке размене добара и остајала локалног карактера. У овом раздобљу и у наредној деценији од укупне албанске територије за обрађивање било је погодно само 23–28%. И поред недовољног коришћења обрадиве земље, у 1928. национални доходак је оствариван само у пољопривреди. Највише се гајио бели и жути кукуруз, пшеница веома ретко, а чешће јечам, раж, а нарочито овас. Сточарство је било екстензивно, а у погледу извоза испод ратарства. У пределима Берата и Елбасана, који су се могли наводњавати, гајен је и пиринач. На југу земље је било маслињака и винограда, а оскудевало се у укупном воћарству. У пољопривреди је доминирало зеленаштво уместо пољопривредних кредита.

У управно-политичком погледу, у Албанији, са честим сменама влада, већ од 1920. почиње да се повезује опозиција и владин војни командант Ахмед Зогу, који је најпре био министар унутрашњих послова у кабинету Џафербега Ипија, а већ у децембру исте године постао председник владе. Избори крајем 1923. и покушај атентата на Зогуа спречили су га да образује владу, али су га ојачали ван ње. И кад је идуће 1924. владу формирао епископ албанске православне цркве у Америци Фан Ноли, он је после успоставе дипломатских односа са Совјетским Савезом у децембру исте године морао побећи јер су га противници окривљавали да жели да уведе бољшевизам у Албанију. Ноли се 1932. повукао из политичког живота и вратио у Америку.

С повратком Зогуа 5. I 1925. почиње „Зогуово време" у којем је Албанија као последња од европских држава требало да постане краљевина. Зогу је 1925–1928. био председник државе (Републике), а потом и краљ. Он се са својом свитом у управи Албаније, уз честе сукобе, ослањао на барјактаре фисова (племена) у северној и средњој Албанији и на обогаћено феудално племство у јужној половини државе. Правих грађанских и сељачких странака са разрађеним програмом и партијским апаратом није било. Официри и државни чиновници били су ројалисти, ситни варошки слојеви – опортунисти, сељаци, нарочито на северу земље – конзервативци и националисти, а бегови и аге су били англофили. Са незнатним бројем најамних, готово искључиво занатских и физичких радника, није било ни комунистичке партије, чији су ретки чланови око 1930. били махом из редова интелектуалаца и средњошколаца. Зогу је уклонио личне противнике, као што су: Луиђгура Кући, Бајрам Цури, Хасан Приштина и др. Везујући се економски за Италију, Зогу је између Албаније и Италије склопио тзв. Први пакт из Тиране (27. XI 1926). Мусолини је и Албанију и Зогуа додатно везао за Италију и при томе помишљао да Албанију претвори у монархију, а Зогуа у краља. С тим циљем је био потписан Други пакт из Тиране 22. XI 1927. на десет година, који је назван „Одбрамбеним савезом".

Претварању Албаније у монархију требало је да претходи решење уставно-правног питања и питања краљевске титуле коју би Зогу требало да изабере. Због тога је Зогу 7. VI 1928. распустио оба парламента и потом објавио изборе за Уставотворну скупштину. Новоизабрана Народна скупштина је 1. IX 1928. прогласила Зогуа „краљем Албанаца", а том титулом су обухваћени и Албанци изван дотадашњих државних граница. После проглашења Албаније за краљевину, која је то остала до 1939, Народна скупштина је пришла изради новог устава који је проглашен 1. XII 1928.

Зогу је тежио да својој оријенталној земљи да западњачки изглед, а сам је, упркос западној спољашности, остао оријентални моћник. Ни корумпирани министри ни сам краљ нису штедели албански државни буџет. У започетим реформама албанске државе и друштва најважнија је била аграрна реформа, али су реформски покушаји у другим областима били нешто успешнији: укинути су стари османски закони и увођењем грађанског законика ограничено обичајно право, сузбијана је крвна освета, побољшано образовање, основане разне школе, а на студије у иностранство ишло се масовније. Црквене заједнице хтео је чвршће да веже за државу, а предвиђао је да именовање поглавара црквених заједница мора одобрити владар.

После неуспелог атентата на Зогуа 20. II 1931. приликом посете Бечу и покушаја млађих жандара и војних официра да средином августа 1935. у централној Албанији иницирају устанак, он је изашао у сусрет опозиционом расположењу и 22. X 1935. формирао владу под вођством либерално настројеног Мехдија Фрашерија. Он је, међутим, већ 7. XI 1936. дао оставку. Одлучивање европских сила о праву Италије на утицај у Албанији довело је Зогуа до изолације. Италијански министар спољних послова гроф Ћано обновио је стари план о Зогуовој краљевској женидби Жералдином Апонија 1938. Мусолини се након прикључења Аустрије немачком Рајху у марту 1938. одлучио на анексију Албаније о чему је пројекат објављен 25. III 1939, што је Зогуа довело до тога да са новорођеним сином Леком напусти Албанију.

Албанија је у раздобљу 1939–1943. била део италијанске империје. Краљ Виктор Емануел преузео је земљу у оквир персоналне уније, а Мусолини је постао творац „нове Албаније". Италијанске окупационе зоне Косова, западне Македоније и делова црногорског простора уједињене су са Албанијом у тзв. Велику Албанију. После капитулације Италије 1943. у Албанију су ушле немачке окупационе снаге чију је војну силу чинила СС дивизија „Скендербег". Албанија је ослобођена крајем новембра 1944.

У току рата у политичкој раздробљености Албаније, основну снагу њеног друштва чинили су комунисти, чији су центри од 1928. били у Корчи, а од 1934. у Скадру. Њихов новоформирани Народноослободилачки фронт предводио је Енвер Хоџа који је на првој земаљској конференцији Комунистичке партије Албаније 17–23. III 1943. изабран за генералног секретара ЦК партије. НОФ је између 24. и 28. V 1944. у циљу преузимања власти образовао привремену владу са Енвером Хоџом на челу. На другом партијском конгресу 20–23. X 1944. антифашистички народноослободилачки комитет претворен је у демократску владу Албаније са Енвером Хоџом на челу, који је 28. новембра ушао у престоницу Тирану. Нов устав је донет 14. III 1946, а нова влада, са Хоџом на челу, образована је 23. III 1946.

С почетком миронодопског раздобља народне власти на свим нивоима започеле су конфискацију имовине италијанских и немачких окупатора и националних издајника, а радило се и на аграрној реформи како би се задовољило сељаштво и спутао феудални систем ага и бегова. НОФ је преименован у Демократски фронт, а антифашистичке организације су пришле политичком просвећивању маса у изградњи нове Албаније. Као и у предратном времену привредно стање Албаније било је тешко, а предузећа урбане привреде због ратних и поратних прилика углавном нису радила. Разлика између југа и севера Албаније била је у свему велика. На југу је Народноослободилачки покрет (НОП) развијенији, док на северу до јесени 1944. по селима није било народних одбора. Тамошњи католици били су бедем реакције. У изградњи нове државе негативну улогу су имали интелектуалци школовани на западу или на западним школама у земљи, који су били потпуно одељени од радних слојева народа. Политичке организације које су се бориле против НОП-а и режима народне демократије нису биле у стању да се уједине у јединствен фронт против нове власти. Осим Демократског фронта, у Албанији није постојала ни једна легална странка нити политичка организација. На изборима за Уставотворну скупштину 2. XII 1945. поражене су антиреформне снаге у Албанији. Уставотворна скупштина почела је са радом 10. I 1946, а сутрадан је проглашена Република. Од 25. VIII до 10. IX 1946. изабрани су одбори Демократског фронта. Крајем децембра 1946. у Тирани је откривена организација (→ балисти) „Бали комбетари".

Почетком 1947. постаје очигледно да сложени задаци тзв. Планске привреде нису били извршавани: фабрике нису имале сировине, хране је било мало, откуп спровођен неодговорно, а сељаци су сакривали храну. Масовне организације нису биле ефикасне, а код ситнобуржоаских слојева, сељака и делом радника примећена је појава отпора. Енвер Хоџа је, као председник владе, први пут у октобру 1947. обишао земљу, у којој су у то време вођени велики судски процеси због субверзивне и саботерске делатности опозиције из редова народних посланика и техничке интелигенције, која је била повезана са западом.

Као народна република, Албанија је 1945–1992. често мењала спољнополитичку оријентациију, а сходно томе и унутрашњу политику и пројекат изградње земље. Почела је савезом са Југославијом, била од ње зависна и блиско привредно сарађивала, да би се 1948. окренула Совјетском Савезу, негујући култ Стаљина, а затим после 1960. ушла у сарадњу са Кином до 1978, и нашла се у спољнополитичкој изолацији, с тенденцијом окретања суседима, Грчкој и Југославији.

Уз помоћ заштитница, Југославије, Совјетског Савеза и на крају Кине, албанско руководство започело је индустријализацију изразито пољопривредне земље, чији су производи већ 1950. били четири пута већи него 1945. Према совјетском узору дата је предност развоју тешке индустрије, првенствено у добијању сировина. Изграђене су рафинерије нафте, индустрија за прераду бакра и челични комбинат, повећана производња струје, а дограђивале су се и саобраћајнице. После земљишне реформе из 1945–1946. поделом великих добара беземљаши су постали власници земље и започет је процес удруживања у пољопривредне задруге. После устава из 1976. и подржављења целог земљишта које је бесплатно дато сељацима на коришћење, настају трострука пољопривредна газдинства: државна, задруге „вишег ранга" и обичне задруге. Водеће место припадало је узгоју ратарских култура уместо предратног узгоја стоке. Албанска економска политика је почетком 90-их година доживела прави фијаско јер су је креирали политичари, а не стручњаци.

У социјалистичкој Албанији наступиле су промене у свим сферама друштва. Најзнатније је промењена улога жене, а постепено су модернизовани образовање и школство. У Тирани је 1957. основан Универзитет и Педагошка школа у Скадру, касније и универзитет; 1972. створена је академија наука којој претходи оснивање научних института. Створен је јединствен албански књижевни језик на тоскијској и гегијској основи (северној и јужној). Културни живот обележен је тежњама државног руководства да не дозволи продор грађанско-демократских идеја у земљу и величањем народноослободилачке борбе.

После смрти Енвера Хоџе 1985, председник је 1985–1992. био Рамиз Алија, а при крају његове владавине дошло је до процеса демократизације друштва. Албанија се, успостављањем дипломатских односа са Совјетским Савезом, САД и Ватиканом 1990. и 1991, вратила у међународну заједницу. Године 1990. дозвољено је формирање независних политичких партија и организација, а прва је била Демократска партија Албаније. Током 1991. у Албанији је завладало хаотично стање, а на првим слободним изборима албанска опозиција је поражена јер је била несложна. После нових избора крајем 1992. победила је Демократска партија. Уместо Рамиза Алије за новог председника државе изабран је Сали Бериша. Албанија се са многобројним унутрашњим проблемима постепено приближава Европској унији и широкој међународној заједници.

Ђорђе Микић

Политика Албаније према Србији и косовском питању после пада комунизма била је део континуиране политике, установљене још под Енвером Хоџом, која је само мењала тактику, али не и стратегију. Научне установе из Албаније су после II светског рата – по налогу комунистичког диктатора Енвера Хоџе (1945–1985) – створиле огромну, углавном псеудонаучну литературу, чији је једини циљ био да „докаже" континуитет албанске присутности на Балкану, укључујући и просторе југословенске државе, а посебно у времену дисконтинуитета између VI и XI в. н.е. Сваки покушај научне рационализације званичне теорије о пореклу Албанаца био је аутоматски осуђиван као „буржоаско" или „ревизионистичко" гледиште с јасним „антиалбанским" политичким намерама. Крајњи резултат тога процеса била је велика побуна албанске мањине у Србији, у покрајини Косово, почев од 1981. Истакнут је захтев за статусом републике за Косово, чиме би се добило и право на самоопредељење до отцепљења којим су располагале само републике у СФРЈ. Сецесионистички покрет косовских Албанаца најављен је покушајем паљења симбола српског православља – Пећке патријаршије у марту 1981.

Између 1985. и 1991. наследници Е. Хоџе настојали су да опсежне полицијске акције југословенске полиције и војске против побуњених косовских Албанаца, као и хапшења и строга кажњавања демонстраната затвором, пропагандно искористе за приказивање режима у Југославији као носиоца „репресије" и „апартхејда". Уочи пада комунизма у Албанији, косовски Албанци су са забринутошћу пратили догађаје у Тирани, покушавајући да подршком већ пораженом Хоџином наследнику Рамизу Алији спрече поделу националних снага на комунисте и реформаторе. Из перспективе косовских Албанаца знатно важнији задатак био је пројект припајања Косова Албанији. Подршка Рамизу Алији, као симболу албанског јединства, повучена је тек после његовог коначног пада с власти.

Нова фаза односа започела је 1991. Албански парламент је у јулу 1991. затражио да се обустави „криминално коришћење црвеног терора од стране Србије за нове масакре на Косову. Прва посета Тирани делегације Демократског савеза Косова (ДСК), политичке странке која је окупљала већину косовских Албанаца, уследила је 22. II 1991, одмах по рушењу статуе Е. Хоџе у главном граду Албаније. Инцијатива је дошла од косовских Албанаца забринутих што је последње две године косовско питање слабо интересовало албанске медије. Настојећи да се ојача солидарност Тиране с Приштином, вођа косовских Албанаца, Ибрахим Ругова, сусрео се са Грамозом Пашком, једним од вођа Демократске партије Салија Берише. Сусрет је окончан заједничким саопштењем о сагласности да споразумно раде „на постизању дугоочекиваног решења албанског питања". У октобру 1991. влада у Тирани је признала илегално проглашену „Републику Косово" и отворила стално представништво („амбасада") њене „владе", у ствари, дипломатско представништво ДСК.

Први велики скуп солидарности с косовским Албанцима одржан је у Тирани крајем јануара 1992, одмах после признања независности Словеније и Хрватске. Косовски Албанци су, заузврат, поздравили избор Салија Берише за председника у марту 1992, рачунајући да ће нов, демократски кредибилитет владе у Тирани оснажити сецесионистичке захтеве косовских Албанаца. Бериша је наглашавао да су Албанци јединствена нација од 7 милиона људи и то најстарија нација на Балкану, истицао да је Лондонска конференција амбасадора у Лондону 1913. поделила албанску земљу на четири-пет држава, и да је последица такве политике то што само половина Албанаца живи у Албанији. Упозоравао је да отворен отпор, ако не и устанак потлачених Албанаца на Косову, може довести до покоља и масовног егзодуса, као и на то да С. Милошевић, следећи идеју „Велике Србије" из Меморандума САНУ, чека прву прилику да покрене „невиђено насиље и терор над Албанцима. Стога је нагласио да у потпуности подржава политику косовског вођства, посебно И. Ругову који је избегао да буде увучен у крвопролиће које су Срби прижељкивали.

Приликом јавне прославе годишњице конференције у Мукје (из 1943), када је покренуто питање уједињења Албанаца у једну државу, делегација косовских Албанаца (И. Ругова и Б. Букоши) добила је почасна места у сали, одмах до самога председника Салија Берише. Упоредо с подршком косовским Албанцима, званична Тирана је, у истој мери, подржавала и захтеве најрадикалније струје међу Албанцима у Македонији, окупљеним у „Партији демократског просперитета" под вођством Мендуха Тачија.

Спонзорисањем Демократске партије албанског председника Салија Берише, косовски Албанци насељени у Албанији, активно су допринели јачању јавне подршке новог режима у Тирани сепаратистичким тенденцијама косовских челника: Сали Бериша је у марту 1992. својим бирачима објавио да циљеви његове странке неће бити остварени док „уједињење албанског народа" не постане стварност. Бериша је, покретањем албанског питања, хтео да прикрије недемократску природу свога режима. У Скадру је 9. II 1992. јавно прослављена годишњица оснивања организације „Косово", која је тражила стварање „Велике Албаније" присаједињењем Косова „матици".

У Албанској академији наука водећи интелектуалац међу косовским Албанцима Реџеп Ћосја је, 10. II 1992, јасно потврдио да се, идејно и територијално, концепт „Велике Албаније" наслања на искуства из 1878. и 1912: „Суседне земље, покушавају да учине немогућим праведно решење нашег [албанског] проблема: Србија, Црна Гора, Грчка и Македонија су поделиле наше територије. Тако да исти опоненти које смо имали 1878. и 1912–1913. су поново против нас. Али нити је наша нити њихова међународна позиција сада таква каква је била пре 115 година или пре 80 година. С правилним решењем албанског питања, уједињењем Албанаца, једна од великих неправди у Европи била би решена".

У Тирани је 12. II 1992. одржана скупштина организације „Националног помирења и јединства" којој су присуствовали, уз низ удружења за свеалбанско уједињење, и представници исламске заједнице: за председника је изабран писац Исмаил Кадаре, а за потпредседника косовски академик Реџеп Ћосја.

Албански сепаратисти с Косова, под вођством И. Ругове, имали су снажну подршку Салија Берише све до његовог пада с власти у јулу 1997, изазваног народном побуном после пропасти пирамидалних штедионица и масовног пљачкања војних складишта оружја. На северу Албаније, посебно у пограничним местима Кукес, Бајрам Цури и Тропоја (родно место С. Берише), по сазнањима југословенских служби, образовани су војни кампови за обуку албанских терориста из албанске терористичке организације Ослободилачка војска Косова (ОВК). Десетине хиљада опљачканих калашњикова (АК-47), а затим и другог, тежег наоружања (снајпери, минобацачи и др.), тајним каналима је преко границе са СРЈ пребацивано из Албаније на Косово. Тајно наоружавање косовских Албанаца подржавали су и утицајни функционери обавештајне службе Албаније (SHIK), наклоњени Бериши.

Нова влада социјалисте Фатоса Наноа (јул 1997 – октобар 1998) дистанцирала се од Беришине политике безусловне подршке сецесионизму косовских Албанаца, преовлађујућој на северу Албаније, одакле потичу албанска племена настањена на Косову и Метохији. Министар спољних послова Албаније Паскал Мило изјавио је у августу 1997. да „косовски проблем треба решавати у складу с међународноправним нормама". Сумње присталица паналбанског уједињења посебно су нарасле после сусрета Ф. Наноа са С. Милошевићем на Криту, у новембру 1997, на самиту балканских лидера. Нано се бранио изјавама да је предлагао Милошевићу да обнови преговоре са вођством косовских Албанаца, али су и Ругова и вође ОВК доследно пружали подршку сада опозиционом лидеру С. Бериши који је, за разлику од Наноа који је претежни утицај имао на југу Албаније, контролисао север земље као неку врсту одметнуте области од власти у Тирани. Ругова је 9. XI 1997. оштро осудио политику Наноа, подсетивши да је Албанија признала Косово као независну државу.

Премда је албанска дипломатија одбијала као неосноване планове за стварање „Велике Албаније", Албанска академија наука је 1998. објавила меморандум под насловом „Албанско питање", заложивши се за независност Косова, федерализацију Македоније, регионализацију Црне Горе и широка културна права Албанаца у Грчкој. Садржај овог меморандума подударао се са ставовима косовског интелектуалца Али Јакупија који је у књизи Две албанске државе и национално уједињење (Пр 1997) предлагао слична решења, третирајући их отворено само као фазе ка коначном уједињењу Албанца у једну државу у коју би осим Косова ушли и простори насељени Албанцима у Македонији и Црној Гори.

С нарастањем сукоба на Косову између југословенске полиције и ОВК, почетком 1998, премијер Нано изјавио je да неће дозволити да Албанија постане база за обуку и војно опремање припадника ОВК, иако је тај процес већ увелико одмакао добивши, уз подршку Берише, широке размере. Нано је додатно у писму Ламберту Динију, министру иностраних послова Италије, уочи састанка Контакт-групе у Риму (април 1998) затражио да НАТО распореди своје трупе на границу СРЈ и Албаније према Косову, како би се спречила „илегална трговина оружјем" и избегло да Албанија буде увучена у сукобе на Косову и Метохији. Министарство спољних послова је припаднике ОВК једно време чешће обележавало као „терористе" него као „борце за слободу". У априлу 1998. Нано је, као компромисно решење, предлагао да се Косово, у статусу републике, без права на отцепљење, укључи као трећа федерална јединица у СРЈ. Под растућим притиском албанске јавности, у јуну 1998. Ф. Нано је у име владе подржао ОВК изјавивши да је „народ Косова посегао за оружјем ради самоодбране и да је његова организациона структура реалност која се не може игнорисати".

У лето и јесен 1998. око 10.000 наоружаних бораца ОВК боравило је на северу Албаније. Њихов вођа био је Али Ахмети, Албанац из Македоније, и будући лидер албанске војне организације АНА током сукоба у Македонији 2001. Тетово и Гостивар у Македонији били су додатно, логистичко упориште ОВК. Потиснути од југословенске војске, припадници ОВК су налазили уточиште и спремали нове упаде на Косово, док су локални Албанци из Албаније непрестано прелазили на Косово преносећи оружје тамошњим борцима ОВК. Упоредо с подршком ОВК, у Албанији је основана и Руговина паравојна формација, тзв. ФАРК, као пандан ОВК, а под патронатом „министарства одбране" у влади Бујара Букошија, Руговиног „премијера у изгнанству". Југословенске власти покушавале су да нелегалне преласке на Косово спрече минирањем граничних прелаза с Албанијом. Дипломатски односи са Албанијом су, због подршке ОВК и НАТО-у, прекинути 17. IV 1999.

Са ескалацијом сукоба на Косову, уследила је војна интервенција НАТО-а против СРЈ у марту 1999, чија је кампања бомбардовања у трајању од 78 дана донела преокрет у сукобима на Косову. Тиме је била остварена тежња ОВК да НАТО снаге послуже као авијација у служби ОВК. Око 9.000 војника из састава НАТО-а било је распоређено у Албанији уочи и током рата у 1999. У Албанији су се, веома интензивно, уз обуку западних инструктора, припремале додатне јединице ОВК које су, уз подршку НАТО-а, затим пребациване на југословенску територију. У Албанији је, по подацима власти у Тирани, већ у марту и априлу 1999. било око 480.000 косовских избеглица, који су солидарно помагали сународнике с Косова. Повлачење Војске Југославије упоредо с полицијом и администрацијом Србије из покрајине у јуну 1999, као и успостављање администрације УН на Косову и Метохији (УНМИК), у Албанији је, претежно схваћено као најава свеалбанског уједињења у будућности, прослављено као велика победа читавог албанског народа.

Подршка издвајању Косова и Метохије из састава Србије Албанија је наставила с неједнаким интензитетом да пружа и после васпостављања дипломатских веза са СРЈ (17. I 2001). У складу с проевропском политиком регионалне сарадње, СРЈ, СЦГ, а затим и Србија, настојалe су да се, упркос неслагању око статуса Косова, побољшају билатерални односи с Албанијом и тако допринесу регионалној стабилности. Уследио је низ састанака највиших државних функционера на регионалним конференцијама, као и на билатералном плану. Уочи статусних преговора о Косову у Бечу настала је огромна литература, публицистичка и научна која је порицала могућност формирања „Велике Албаније" по решавању статуса КиМ. Трећа влада Фатоса Наноа (јул 2002 – септембар 2005) имала је знатно умеренији став око питања статуса Косова од владе премијера Салија Берише (од септембра 2005), који се вратио на политику безусловне подршке независности Косова и осуди сваког покушаја Србије да очува суверенитет над својом јужном покрајином.

Душан Т. Батаковић

ЛИТЕРАТУРА: П. Матковић, „Путовање по Балканском полуотоку XVI вијека", Рад ЈАЗУ, 1895, 124; Л. Арсенијевић-Баталака, Историја српског устанка, I, Бг 1898; М. Миљанов, Племе Кучи, Бг 1904; Ј. Хаџи Васиљевић, „Покрет Срба и Бугара у Турској после српско-турских ратова 1876. и 1877–1878. године и његове последице (1878–1882)", Браство, 1908, 12–13; Л. Михачевић, По Албанији, Дојмови с пута, Зг 1911; Д. М. Павловић, Покрет у Босни и Албанији против реформе Мехмеда II, Бг 1913; В. Ђорђевић, Арнаути и велике силе, Бг 1913; M. Šufflay, „Städte und Burgen Albaniens hauptsächlich während des Mittelalters", Denkschriften der Akademie der Wissenschaften in Wien, Philologisch--historische Klasse, 1924, 63; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; И. Г. Сенкевич, „Национальное движение албанского народа в начале XX века", Вопросы истории, 1956, 6; К. Халими, „Дервишки редови и њихова култна места на Косову и Метохији", ГМКМ, 1957, 2; Б. Стули, „Албанско питање (1875–1882)", Рад ЈАЗУ, 1959, 318; И. Г. Сенкевич, Албания в период восточного кризиса 1875–1881, Москва 1965; S. Skendi, The Albanian Nationall Awakening 1878–1917, Princeton 1967; Из историје Албанаца, Бг 1969; H. D. Schanderl, Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns und Italiens 1877–1908, Wiesbaden 1971; В. Стојанчевић, Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године, Бг 1971; Ј. Ферлуга, „Драч и његова област од VII до почетка ХIII века", Глас САНУ, 1986, 6; M. Викерс, Џ. Петифер, Албанија. Од анархије до балканског идентитета, Бг 1988; М. Гарашанин (ур.), Илири и Албанци, Бг 1988; Д. Т. Батаковић, „Од српске револуције до источне кризе 1804–1875", у: Косово и Метохија у српској историји, Бг 1989; М. Екмечић, Стварање Југославије, I–II, Бг 1989; С. Ћирковић, „Трагови словенског становништва на тлу Албаније у средњем веку", у: Становништво словенског поријекла у Албанији, Тг 1991; G. Jandot, L'Albanie d'Enver Hoxha (1944–1985), Paris 1994; T. Veremis, E. Kofos (eds.), Kosovo. Avoiding Another Balkan War, Athens 1994; Ј. М. Чанак (ур.), Велика Албанија. Замисли и могуће последице, Бг 1998; П. Симић, Пут у Рамбује. Косовска криза 1995–2000, Бг 2000; П. Бартл, Албанци, Бг 2001; М. Радовановић, Етнички и демографски процеси на Косову и Метохији, Бг 2004; Б. Храбак, Арбанашке студије, I–V, Бг 2005–2007; Д. Т. Батаковић, Косово и Метохија. Историја и идеологија, Бг 2007; J. Pettifer, M. Vickers, The Albanian Question. Reshaping the Balkans, London 2009.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБАХАРИ, Давид

001_David-Albahari.jpgАЛБАХАРИ, Давид, прозни писац, преводилац (Пећ, 15. III 1948). Дипломирао 1968. на Вишој педагошкој школи (енглески језик и књижевност). Био је секретар Српског ПЕН центра (1985−1987) и председник Савеза јеврејских општина Југославије (1991–1994). У српску књижевност ушао је кратким причама крајем 60-их година XX в. представљајући нову генерацијску, приповедачку поетику која се више ослањала на искуство савремене светске књижевности него на домаћу приповедну традицију. За обликовање свог приповедног света користио је елементе јеврејске културе, рок и битничку супкултуру, искуство уметничке алтернативе више него академски схваћену књижевност, а наглашени су поступци приповедачког коментара, поетике сажетости, приповедања о приповедању, постмодернистичког прожимања времена, простора, жанрова, цитата и гласова, као и релативизације приповедне теме, често обликоване из перспективе „слабог субјекта". У његовим приповеткама (Породично време, Н. Сад 1973; Опис смрти, Бг 1982; Сваке ноћи у другом граду, Бг 2008) најчешће је реч о животној микроскопији, породичном кругу, прозним снимцима из свакодневице коју без разлике деле сви или готово сви људи датог времена. У првоj фази његовог рада приповедне теме нису биле провокативне по себи, него по начину на који су књижевно уобличене, будући да у кратким причама нису распредане историјске или политичке драме ликова који се једва могу звати „јунацима", јер у урбаној свакодневици, у породичној свакидашњици не може бити јунака у традиционалном, епском значењу те речи. А. је углавном приповедао о призорима, ситуацијама и гестовима који чине обичан, ничим издвојен људски живот. У романима (Снежни човек, Бг 1995; Мамац, Бг 1996; Пијавице, Бг 2006), који обележавају другу фазу његовог рада, А. на вишеструко посредован начин, наглашеном симболизацијом и фикционализацијом искуства, негује интересовање за прилике настале за време или непосредно после новог историјског суноврата балканског подручја. Те туробне прилике преобразиле су како геополитичку мапу југоисточног дела Европе, тако и живот самог писца, а у знатној мери и његову поетику. Од октобра 1994. живи у Калгарију (Канада) и у делима која је тамо написао најчешће тематизује питања имиграције и промену језичког и културног контекста у којем ствара. Један је од најдоследнијих заговорника поетике сажетости у српској књижевности последње четвртине XX в. Брижљиво негованим језиком приповеда о ономе што постоји испод видљиве површине свакодневног света. Са његовом прозом српска књижевност је добила посебан, препознатљив, интимистички, језички и психолошки изнијансиран поглед на стварност. Бави се уредничким, приређивачким и антологичарским радом, а сачинио је антологије Савремена светска прича (Бг 1982), Најкраће приче на свету (Бг–Н. Сад 1993), Антологија јеврејских приповедача (Бг 1998), Пегла и дијаманти (јеврејска женска прича, Бг 2005). Изабрана дела А. у десет књига објављена су 1996−1997. Књиге су му преведене на енглески, хебрејски, италијански, мађарски, албански, словачки, немачки, есперанто, пољски, француски, шпански, македонски, грчки, дански, фински, украјински, бугарски и холандски језик. Са енглеског језика превео је неколико десетина збирки прича и романа савремених светских писаца (Сол Белоу, Томас Пинчон, Владимир Набоков, Јехуда Амихај, Вилијам С. Мервин, Мајкл Вајлдинг, Џон Апдајк, Маргарет Етвуд, Сем Шепард, Исак Башевис Сингер, Давид Гросман, Роберт Грејвс, Дејвид Гилмор и др.). Приредио је низ тематских зборника, периодичних публикација и књига, и уређивао листове и часописе Видици, Књижевна реч, Културе Истока, Писмо и Мезуза. Добитник је многих награда: Андрићеве (1982), Награде „Бранко Ћопић" (1993), НИН-ове награде (1996), награде „Балканика" (1996), Награде града Београда (2006) и др.

ДЕЛА: приповетке: Обичне приче, Бг 1978; Фрас у шупи, Бг 1984; Једноставност, Бг 1988; Пелерина, Бг 1993; Пелерина и нове приче, Бг 1997; Необичне приче, Бг 1999; Други језик, Бг 2003; романи: Судија Димитријевић, Н. Сад 1978; Цинк, Бг 1988; Кратка књига, Бг 1993; Мрак, Бг 1997; Гец и Мајер, Бг 1998; Светски путник, Бг 2001; Лудвиг, Бг 2007; Брат, Бг 2008; есеји: Преписивање света, Вш 1997; Терет, Бг 2004; Дијаспора и друге ствари, Н. Сад 2008; књиге за децу: Марке, Бг 2006; Ема и јеж који нестаје, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Булатовић, „Прилози библиографији Давида Албахарија" и критички текстови Б. А. Поповића, Р. Микића, В. Павковића, Т. Брајовића и др., у: Д. Албахари, Мамац, Бг 1996; М. Пантић, Александријски синдром, I–IV, Бг 1987, 1994, 1999, 2003; Давид Албахари (тематски број), Градац, 2005, 156.

Михајло Пантић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБИЈАНИЋ, Александар

АЛБИЈАНИЋ, Александар, филолог, слависта, универзитетски професор (Холивуд, САД, 16. XI 1932). Студирао музику и славистику. Магистрирао музикологију на Нортвестерн универзитету (1955), а на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу магистрирао (1962) и докторирао (1965) славистику (руски језик). Професор славистике (с тежиштем на јужнословенским језицима) био је на истом универзитету од 1965. до 1993. Ране радове објављивао под презименом Албин. Највише је истраживао у области историје књижевног језика, првенствено испитујући граматичке одлике писаног језика предвуковске епохе код Срба и језичку тематику Вуковог времена. Бавио се и упоредном анализом јужнословенских језичких особина и контактима језика јужнословенских имиграната у САД са енглеским језиком. Најзначајнија су му дела Језик новина Стефана Новаковића (1792–1794) (Н. Сад 1968) и The Speech of Yugoslav Immigrants in San Pedro, California (The Hague 1972) са Р. Александер. Објављивао и у српским лингвистичким публикацијама (ППЈ, ЈФ, ЗМСФЛ).

ЛИТЕРАТУРА: Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000, Бг 2005.

Милорад Радовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБРЕХТ, Миша

АЛБРЕХТ, Миша, хирург, универзитетски професор (Босиљград, 27. IV 1933). Завршио Медицински факултет у Београду 1959. Специјализирао хирургију у болници „Др Драгиша Мишовић" у Београду. Као стипендиста америчке копнене војске, усавршавао се на „Western Reserve University" (Кливленд) и „Medical College of South Carolina" (1962−1963). Од 1965. ради на ВМА, где је завршио специјализацију 1967. Хирургију срца и коронарних крвних судова усавршавао је 1974–1975. у „St. Lukes Hospital" (Милвоки) и „Texas Heart Institute" (Хјустон). Специјализацију из грудне хирургије завршио 1977. На ВМА биран у сва звања, а за редовног професора 1990. Начелник Одељења за експерименталну хирургију ВМА (1967–1982), посебно се бавио кардиохирургијом и експерименталном хирургијом, а изузетан допринос дао докторском тезом „Прилог експерименталном испитивању могућности одлагања примарне обраде ратне ране". Члан је неколико кардиохируршких удружења у Европи и САД. Од 1994. живи и ради у САД.

ДЕЛА: „Experimental Soft Tissue Wounds Caused by Standard Military Rifles", Acta Chir. Scand., 1979, 489; „Експериментални прилог проучавању механизма повређивања пројектилима велике почетне брзине", у: ЗВМА, 1982, 24; „Стрес улкус у кардијалној хирургији", Acta Chir. Iugosl., 1982, 29.

ИЗВОР: Архива ВМА.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Чоловић, Хроника хирургије у Србији, Бг 2002.

Миле Игњатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБУМ

АЛБУМ (лат. бијела таблица за писање), пригодно издање (о светковинама, прославама, јубилејима) историјског, друштвеног, поетичког, политичког садржаја. Често се појављују у вези са знаменитим догађајима (ратовима, годишњицама – прославама војних јединица, школа, династија, спортских клубова и др.), градовима, личностима (В. Миланков, Албум Ђуре Јакшића, Н. Сад 2002), манастирима, спортским организацијама, клубовима. Први а. у српској традицији објављен је о стогодишњици Саве Текелије (Албум у спомен стогодишњице Саве Текелије светковане у Новоме Саду 17. авг. 1861, [Пешта] 1861), потом Албум светковине двадесетпетгодишњег књижевног рада Змај – Јована Јовановића (Н. Сад 1874), Албум династије Карађорђевића (Бг 1929), Албум банских градова Краљевине Југославије (Бг 1931). Таква врста издања постала је врло популарна послије 1945. (партизански а.), доцније и спомен-а. о знаменитим историјским догађајима (Солунски фронт: М. Ђорђевић, Кроз Албанију: 1915–1916, Бг 1968; I свјетски рат). Форма а. се користи и у филолошким истраживањима (а. ћирилских рукописа) или у систематизацији умјетничке баштине (В. Петровић, М. Кашанин, Српска уметност у Војводини: од доба деспота до уједињења, Н. Сад 1927), архитектуре, индустријских производа, градова. Метафоризацијом је појам проширен и на књижевне врсте, прозу (С. Ј. Јевтић, Албум хумористичних слика, Н. Сад 1877) или поезију (Д. Лакићевић, Породични албум, Бг 1998).

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛБУС

АЛБУС, фабрика сапуна и хемијских производа са седиштем у Новом Саду. Настала из задруге произвођачког типа, коју је основало неколико сапунџијских мајстора 1871. под називом „Прво новосадско сапунџијско друштво". Задруга је производила сапун и лојане свеће, а обим њене производње 1892. износио је 350.000 кг сапуна и 25.000 лојаних свећа. Године 1904. прерасла је у „Прву новосадску фабрику сапуна", која је 1905. добила и нови фабрички објекат. Услед тешкоћа у пословању, изазваних нестабилном политичком (I светски рат) и економском ситуацијом, четири пута је мењала власника и назив. По свом чувеном производу „Албус" сапуну, фабрика је 1927. добила име „АЛБУС – творница сапуна д. д. Нови Сад". У периоду 1918–1941. А. је пласирао низ нових производа, а 1925. је био највећи произвођач прворазредних тоалетних сапуна у земљи. До 1941. држао је низ генералних заступништава за Југославију („Одол" паста за зубе, „Lady" колоњска вода итд.). У то време у фабрици је било запослено до 120 радника. За време II светског рата А. је радио за потребе окупаторске војске, а 1944. савезничко бомбардовање је порушило фабрику. Она је поново изграђена 1948, а капацитет је троструко повећан. После II светског рата прешао је у друштвену својину. У периоду 1952–1964. снабдео је потрошаче са сто милиона кг производа. Нарочите успехе бележи у производњи сапуна за бријање, чија је годишња производња 60-их година била приближно једнака обиму производње свих осталих хемијских индустрија у СФРЈ. У исто време на тржиште је пласирао детерџент за прање веша уместо сапуна. Са познатим француским и холандским фирмама „Роже и Гале" и „Бојдот" удружио се 70-их година и тако проширио не само заступљеност на тржишту, него и асортиман козметичких производа: поред квалитетних колоњских вода „Империјал" и „Краљевска принцеза", познати су и детерџенти „Црни бик" и „Макс дуо", детерџент за прање посуђа „Таш", омекшивач за рубље „Бохор" итд. Први међу југословенским произвођачима детерџената, А. је 1997. добио сертификат ISO 9002. Од 1999. послује као а. д. У власништво компаније „Инвеј" из Београда прешао је 2004, а 2007. упослио 70% својих капацитета и запослио око 350 људи. Производи око 150 артикала.

ИЗВОРИ: Архив Југославије; Архива Министарства трговине и индустрије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Палић, Албус. Творница сапуна и хемијских производа, Н. Сад 1967.

Слободан Селинић; РСЕ

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛВАЏИЈА → ЗАНАТИ, СТАРИ

АЛВАЏИЈА → ЗАНАТИ, СТАРИ

АЛГЕ

АЛГЕ (Аlgae), група нижих, најчешће водених биљака. То су једноћелијски, колонијални и вишећелијски организми чије вегетативно тело (талус), величине од неколико микрометара до више десетина метара, нeма стабло, корен и лист и у чијим се ћелијама налазе пигменти из групе хлорофила, каротеноида и фикобилина. Основни начин њихове исхране је фотоаутотрофан. Размножавају се вегетативно, покретним и непокретним спорама, и полно, при чему доминира хаплоидна фаза. Највећи број а. налази се у води (слаткој, сланој, бракичној, термоминералној), а многе су се прилагодиле и животу у земљишту, на кори дрвећа, влажним стенама, тј. на свим осветљеним и мање-више влажним местима. Око 30 хиљада врста а. сврстано је у девет раздела: црвене, златне, силикатне, ватрене, мрке, жутозелене, еуглене, зелене и пршљенчице. Модрозелене (Cyanophyta) и прохлорофите неки научници сврставају у а., а други (већина) у бактерије. Значај улоге а. се повезује са појавом првих фотосинтетичких организама на Земљи (модрозелене а.) чијом су активношћу (ослобађање кисеоника) остварени услови за појаву аеробних организама. A. су и значајани продуценти органске материје у биосфери: процењена производња биомасе у океанима је 550,2 милијарди т годишње, или 1,3–2,0 т суве масе на 1 ха површине воде, односно нешто више од ¼ укупне органске материје на планети. Оне су незамењив извор кисеоника којим се обогаћују атмосфера и хидросфера. Многе се користе у исхрани људи и животиња, из њих се добијају лековите супстанце, сировина су за добијање агарагара, алгината и јода, али и биоиндикатори квалитета вода и важна карика у процесу њиховог чишћења. У Србији су нађени представници свих раздела а., изузев мрких, а констатоване су и а. које су нове за флору Европе (Batrachospermum cayennense и Arthrospira fusiformis). Од 1.928 регистрованих врста, највећи број припада зеленим (725) и силикатним а. (610), мада је забележен и знатан број пигментисаних еугленофита (267) и цијанобактерија (220). Наши алголози Ј. Блаженчић и В. Ранђеловић описали су нову врсту за науку (Chara visianii). У едицији Флора алги Србије публикована су два тома: Cyanophyta (Бг 1996) и Rhodophyta (Бг 2003). На Катедри за алгологију, микологију и лихенологију Биолошког факултета у Београду оформљена је библиотека научних радова, докторских дисертација и магистарских радова у којима су објекат истраживања а. На истој Катедри, као и на ПМФ-у у Крагујевцу, постоје богате алголошке збирке општег (преко 2.500 узорака) и специјализованог (Charophyta, 2.098 узорака) карактера, а у Лабораторији за примењену фикологију Департмана за биологију и екологију ПМФ-а у Новом Саду налази се колекција култура цијанобактеријских сојева са око 500 изолата из земљишта и воде Србије и других региона.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Блаженчић, М. Цвијан, Р. Лаушевић, „Диверзитет слатководних алги Југославије са прегледом врста од међународног значаја", у: Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; J. Blaženčić и др., „Batrachospermum cayennense Montagne ex Kützing, 1849. (Rhodophyta), a new species for Europe", Arch. Biol. Sciences, 2000, 52 (3); З. Свирчев, Микроалге и цијанобактерије у биотехнологији, Н. Сад 2005.

Јелена Блаженчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛГЕБРА

АЛГЕБРА (арап. al-ğabr: сједињавање; решавање једначине), област математике која проучава скупове и операције које су дефинисане на њима. Све до средине XIX в. сматрана је вештином решавања једначина. После 1850. центар алгебарских истраживања престају да буду једначине, креће се новим правцем, ка испитивању алгебарских структура. Многи алгебарски концепти су се развијали независно, не утичући једни на друге, безмало до краја XIX в. Тако је немачка школа XIX в. развијала теорију алгебарских бројева. Овај концепт, односно идеја поља, фундаментална је за математику уопште. Групе су се, међутим, развиле пре свега као теорија коначних група пермутација из пионирских радова француских математичара. Прстени су настали уопштавањем целих бројева, кроз покушаје да се реше познати проблеми теорије бројева. Прва фаза унификације алгебарских идеја спроведена је у периоду 1900−1930. Почевши од 1920. извршена је строга аксиоматизација већине алгебарских појмова. Једна општа, уједињујућа теорија алгебарских структура, коју данас називамо универзална а., створена је 30-их година XX в. Данашње стање појединих области а. карактерише веома брз развој, отварање нових области истраживања и веза са другим областима математике. Допринос развоју а. дали су и наши аутори и истраживачи. Увођењем скупа реалних бројева и операција над њим у нашу уџбеничку литературу крајем XIX в., аритметике и рачунице садржајима прерастају у а. и стапају се са њима. Садржајем се издваја уџбеник Алгебра за 8. разред гимназија Ристе Карљиковића (Бг 1938). Наш први високошколски уџбеник је Алгебра, устројена за употребленије слишатеља философије у Лицеуму Књажества Сербије Атанасија Николића (Бг 1839). Први, иако неоригиналан, научни рад је рад Димитрија Стојановића „Штурмове теореме" (ГСУД, 1869). Значајан је уџбеник Димитрија Нешића Наука о Комбинацијама (Бг 1883). Између два рата радови из а. се односе углавном на теорију полинома, где се истичу резултати Драгољуба Марковића. Почетком 50-их година XX в. интересантне резултате из линеарне а. дао је Мирко Стојаковић. Последња трећина XX в. обележена је изучавањем различитих алгебарских структура. На проучавању прстена допринос су дали Веселин Перић, Гојко Калајџић, Милан Јањић, Владимир Тасић, Радослав Димитрић и др. „Алгебре Лија" изучавао је Драгомир Ђоковић. Запажен допринос теорији група дао је Сава Крстић. Групоиде и квазигрупе изучавали су Славиша Прешић, Светозар Милић, Јанез Ушан, Зоран Стојаковић, Александар Крапеж. Највећи број радова наших истраживача штампан је у теорији полугрупа. Запажене доприносе овој грани а. дали су: Стојан Богдановић, Синиша Црвенковић, Мирослав Ћирић, Никола Рушкуц, Игор Долинка. Булове а. изучавали су: Жарко Мијајловић, Жикица Перовић, Кориолан Гилезан. Уопштено инверзне матрице изучавали су: Владимир Ракочевић, Предраг Станимировић, Драган Ђорђевић. У области универзалне а. свој допринос су дали Градимир Војводић, Бранимир Шешеља, Андреја Тепавчевић, Розалија Мадарас, Петар Марковић.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Мијајловић*, Алгебра I*, Бг 1993; С. Црвенковић, И. Долинка, Р. Мадарас, Одабране теме опште алгебре, Н. Сад 1998.

Синиша Црвенковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АЛГОЛОГИЈА

АЛГОЛОГИЈА, наука о алгама. Први период у развоју а. карактерише се сакупљањем, описивањем и класификовањем алги, сазнањима о великој разноврсности индивидуалног развића, као и многобројним начинима бесполног и полног размножавања. Крајем XIX в. почиње проучавање физиологије алги, а интензивирају се и цитолошка истраживања. У XX в. ревидирају се дотадашње класификације, а све више пажње поклања се еколошким и фитогеографским истраживањима. Проучавају се могућности коришћења алги као алтернативних извора хране, сировина за производњу специфичних активних супстанци или других производа, користе се у процесима биолошког пречишћавања отпадних вода и сл. У многим земљама се одабране врсте масовно гаје, а њихова биомаса налази разноврсну примену у индустрији, пољопривреди, биотехнолошким процесима и сл. Први подаци о алгама Србије су хербарски примерци пршљенчица (Charophyta) у збирци Института за ботанику и ботаничке баште „Јевремовац", Биолошког факултета Универзитета у Београду, а које је у периоду 1851–1880. сакупио Јосиф Панчић. Прве податке о алгама, објављене у научном часопису, дао је Јулио Шаршмит 1883. Први период у развоју а. обележен је флористичко-таксономским радовима Паула Магнуса, Миливоја Симића и Данила Катића. Други период развоја а. обухвата период 1907–1910. У том периоду алге се проучавају како са флористичког и таксономског, тако и са еколошког аспекта. Овај период обележен је радовима ботаничара Недељка Кошанина. Трећи период припада добу 1930–1940. Тада се, у оквиру хидробиолошких истраживања, јављају прве студије о сезонској динамици, просторном распореду, квалитативно-квантитативним односима, примарној органској продукцији, посебно планктонских заједница алги. Указује се на значај алги за рибарство, индикацију квалитета воде и улоге у процесима пречишћавања вода. Носиоци ових идеја били су оснивачи савремене хидробиологије у нас Синиша Станковић, Стеван Јаковљевић и Ђорђе Протић. Историјски гледано овај период је најзначајнији са аспекта развоја а. у Србији, будући да у себи синтетише све раније започете правце истраживања, а истовремено је и колевка скоро свих праваца будућих проучавања алги. Четврти период почиње 1949. Основна карактеристика овог периода је систематичан и континуиран рад већег броја истраживача и научника у свим типовима акватичних биотопа Србије, а највећи допринос проучавању алги тада су дали Даринка Миловановић и Радивоје Мариновић. Поред класичних алголошких праваца развијају се и нове научне области (нпр. експериментална а.), a у научноистраживачки рад уведене су нове методе. Створене су прве колекције култура алги у Институту за ботанику Био. ф. у Београду (1958) и у Лабораторији за примењену фикологију Одсека за биологију ПМФ-а Универзитета у Новом Саду (1976). Основни трендови савременог тренутка у а. на подручју Србије одликују се радом на систематизацији података и истраживању савремене флоре и вегетације, таксономско-хоролошкој и еколошкој обради појединих еколошких и систематских група, утврђивању стања и решавању проблема загађености акватичних екосистема на основу алги биоиндикатора, одржавању и обогаћивању колекција култура алги и истраживању могућности њихове примене у практичне сврхе.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Миловановић, „Библиографски преглед алголошких испитивања у Србији до 1947. године", ГПМ, Серија Б, Бг, 1947, 1–2; Ј. Блаженчић и др., „Библиографија радова о алгама и алголошким истраживањима у СР Србији од 1947. до 1980. године", ГИББУБ, 1985, 19; Ј. Блаженчић, „Преглед развоја алгологије у Србији од 1883. до 1983. године", ГИББУБ, 1986, 20; „Допуна библиографије о алгама и алголошким истраживањима у СР Србији до 1980. године", ГИББУБ, 1991, 23.

Јелена Блаженчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛДИНАЦ

АЛДИНАЦ, археолошко налазиште код Књажевца. У изворишном делу Алдиначке реке, на локалитету Црвенград, регистровано је касноантичко утврђење које је штитило руднике. У самом А. откривени су трагови рударског насеља (vicus metalli). На саставу Алдиначке и Дејановачке реке локализовано је веће рановизантијско утврђење. Оно се вероватно може идентификовати са тврђавом Алданес, коју је подигао Јустинијан у региону Наисуса.

ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, „О античком рударењу на Старој планини", ГСАД, 1986, 3.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛДУНА

АЛДУНА (мађ. Доњи Дунав, Подунавље), један од најстаријих бициклистичких клубова у нашим крајевима, основан у Белој Цркви у Банату (1895). Чланови су му били Срби, Мађари и Немци. Од 1897. до 1908. клуб је организовао краће и дуже спортске и туристичке вожње и такмичења (до Вршца – 66 км, Оравице – 50 км, Великог Градишта – 60 км, бање Херкулкане – 300 км и др.). Организована су и бициклистичка такмичења, 1897. и 1900. у Вршцу и Оравици. Обуставио је рад 1914. и није обнављан.

ИЗВОР: Р. Штегер, Из грађе за историју белоцркванског спорта, необјављени текст у Архиву Беле Цркве.

Милојко Тубић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕГОРИЈА

АЛЕГОРИЈА (грч. llhgora: сликовито, симболично казивање), појам античке реторике. У теорији књижевности а. је стилска фигура или књижевни облик који под основним значењима ријечи исказује нешто друго; облик метафоре проширене до обима цјеловите слике или радње; може да обухвати дијелове текста или текстове различитих жанрова у цјелини (еп, роман, приповјетка, драма, пјесма, оглед), укључујући све њихове чиниоце (радња, лик, идеја, слика). Својствена је такође сликарству, филму, вајарству и другим дјелима која посредан смисао издвајају од предоченог (исказаног) смисла. Нарочито је заступљена у једноставним облицима као што су пословице и загонетке, у којима се употребљене ријечи односе на друга значења (нпр. „Злату ће се кујунџија наћи": Добра ће ствар дочекати онога који је ње достојан; „Пуна школа ђака – ниоткуда врата": шипак, бундева или сл. с коштицама). Честа је у лирским и дијеловима епских народних пјесама (нпр. Ропство Јанковић Стојана). У српској средњовјековној књижевности јавља се под појмом инословије: везана за новозавјетну и старозавјетну традицију и одјеке античке реторике, те за романе (Стефанит и Ихнилат, Александрида). У новој српској књижевности почиње да се осамостаљује у списима Г. Стефановића Венцловића, а један је од главних облика барокне књижевности (Траедокомедија Е. Козачинског, 1734−1736; Плач Сербији З. Орфелина, Бој змаја с орлови Ј. Рајића). Широку примјену нашла је у басни (Д. Обрадовић), а потом обухвата приповјетку у периоду класицизма, а дјелимично и лирику. Као форма сликовитог говора одговарала је дидактичком смјеру литературе тог доба, те се често јавља у различитим књижевним врстама. Под утицајем религиозно-моралистичке традиције примјењује је С. Милутиновић Сарајлија у дијеловима Сербијанке, у лирским пјесмама и готово на цијелом плану Трагедије вожда Карађорђа, а његов ученик П. П. Његош радо се служи а. блиском духу усмене традиције и романтичарског патоса (Горски вијенац). Важну улогу а. има у козеријама (милобруке), драмама (Сан Краљевића Марка, Торжество Србије) и пјесмама Ј. С. Поповића. На нивоу цјелине дјела прожима спјевове Ђ. Марковића Кодера (Роморанка, 1862; Сан Матере српске, 1980). Једна од популарних врста остала је драмска а. писана у пригодне сврхе, у одређеним церемонијалним државно-историјским околностима, све до наших дана: Ј. Суботић (Сан на јави, Крст и круна), Ј. Ђорђевић (Маркова сабља), М. М. Јовановић (Демон: повест и алегорија), М. Королија (Зидање Скадра). Форма алегоричног казивања основне идеје испољила се и код млађе генерације романтичара, прије свега у сатири (Б. Радичевић, Пут), те у дидактичкој и родољубивој поезији Љ. П. Ненадовића. Ј. Јовановић Змај примјењивао је ту форму посредног казивања у сатиричној и у дјечјој поезији, док ће у опусу Лазе Костића она захватити лирику, есеје и прозу. Нарочито се проширује у заоштреним политичким сукобима крајем XIX в. (фељтони П. Тодоровића, пјесме В. Илића, М. Митровића, приповијетке И. Вукићевића, Р. Домановића). Почетком XX в. а. је заступљена и код аутора модерне (И. Секулић, М. Ускоковић, С. Винавер), те у међуратном времену у приповјеткама авангардиста (М. Црњански, С. Краков), често се приближавајући параболи и гротески. Ту врсту обликовања смисла наставиће и новија сатира, посебно у епоси социјализма, у афоризму, сатиричној приповијеци и роману (Б. Ћопић, Е. Кош, Д. Ћосић, Р. Константиновић, М. Павић, Б. Пекић, В. Булатовић Виб, Ж. Павловић, М. Димић, Р. Петковић, Г. Петровић и др.). Михајло Петровић Алас је проширио поље значења а. на подручје тумачења научних истраживања, сматрајући је, уз метафору, изразом духовне потребе „да једне чињенице пресликава на друге, бар привидно схватљивије или изразитије". А. такође омогућује неку врсту шифрованог и уопштавајућег говора којим се аутор (у сатири) штити од цензуре или прогона, али и од буквализације значења. Она посредством објективизације (описи, сцене, радње, ликови) појачава сликовитост, конкретност и сугестивност апстрактних замисли.

Душан Иванић

У историји уметности а. је појам представљен у облику фигуре или фигуралне композиције која, осим стварног, добија и неки други, пренесени, скривени, прерушени (алегорија) или тек наслућени смисао (алегореза, алузија). У српском барокном сликарству алегоријски се тумачила превасходно библијска историја, због чега је велики српски проповедник Г. С. Венцловић сматрао да преко простог значења има навучен „златни покривач" с морализаторском поуком која се открива тако што се претходно ваља „мутити с памећу". Жефаровићев циклус Постања у манастиру Бођани био је замишљен као почетак хришћанске историје у којој историја људског пада претходи искупљењу кроз Христа. Мада је тема Богородичног покрова била једна од општеприхваћених представа маријанске заштите, приказана на зиду крушедолске припрате, она постаје сложена алузија на тадашњи политички тренутак, одражавајући како идеју сагласја између Хабзбуршке монархије и Карловачке митрополије, тако и тријумфа хришћанства над исламом. Барокна а. присутна је у српском сликарству и графици и у сценама из свакодневног живота – мртвим природама, пејзажима и портретима. И у српској уметности XIX в. непрекидно се користе амблематски говор и алегоријске персонификације, док су алегоријске композиције заступљеније у другој половини столећа. Самосталне или у склопу сложенијих целина, у визуелној култури тога доба долазе до изражаја алегоријске персонификације нације, тј. глорификације Србије. Основу алегоријских фигура чини жена као богиња или мајка-заштитница, док су припадници нације симболично њена деца. Идеални вид слободне или ослобођене Србије јесте царица на врхунцу моћи, с указивањем на државу Душановог царства. Алегоријске персонификације или глорификације Србије радили су А. Јовановић, Д. Аврамовић и Ђ. Јовановић, а подваријанте овог облика још и Ђ. Крстић, М. Мурат и У. Предић.

Љиљана Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, Метафоре и алегорије, Бг 1967; Д. Вученов, О српским реалистима и њиховим претходницима, Бг 1970; М. Вукомановић, „Тајна и алегорија", Култура, 1987, 78/79; Т. Поповић, Последње Сарајлијино дело, Бг 1995; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Н. Сад 1996; Ј. Деретић, Поетика српске књижевности, Бг 1997; В. Јелић, „Елементи античке реторике у приручницима наших реторичара из XIX века", ЗМСКС, 1998, 1; Б. Поповић, „Алегорична сатирична прича", у: СД, I, Бг 2001; Д. Грбић, „Поступак алегоризације у Рајићевој драми Трагедија о смрти цара Уроша Петог", КИ, 2005, 127; Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Бг 2006.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСА ДУНДИЋ

АЛЕКСА ДУНДИЋ, први југословенски спортски коњички клуб. Основали су га у Београду 1947. коњички официри ЈНА са групом љубитеља коњарства. Назван је по Србину који се прославио у грађанском рату у Русији (1917–1920) као коњички официр Црвене армије. Војска је клубу поклонила више грла за обуку чланова, за такмичења и рекреативно јахање. Неговане су турнирске дисциплине, а постојала је и секција галопера. Дугогодишњи председник био је Милан Личина, секретар Коњичког савеза Србије и Југославије, а међу такмичарима се истицао Миливој Шљивар, вишеструки државни првак и учесник на Светском првенству у Паризу 1953.

ЛИТЕРАТУРА: Спортски лексикон, Зг 1984.

Милојко Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСА ШАНТИЋ

АЛЕКСА ШАНТИЋ, село на северозападу Бачке у општини Сомбор. Налази се на бачкој лесној заравни, на путу Сомбор (25 км) – Суботица (33 км). Уз јужну ивицу села пролази пруга истог правца, изграђена 1869. Савремено насеље настало је насељавањем колониста из Лике, Кордуна и Босне у међуратном периоду (1923−1926). После II светског рата формиран је велики Пољопривредни комбинат којем припада две трећине пољопривредних површина у атару. Економски успеси комбината били су основни покретачи развоја села. У њему је 2002. живело 2.172 становника, од којих 75% Срба. Аграрна занимања ангажовала су 61,1% активног становништва, а већина њих били су радници комбината. У индустрији је радило само 12,4% становника. На јужној периферији села налази се млин са силосима. Село је настајало у неколико фаза, због чега није компактно. Најстарији део је улица северно од друма, где је формиран центар. Упоредо с развојем комбината јужно од друма грађена су нова радничка насеља. У њима је највише модерних типских кућа, али има и оних које су градили појединци. У ближу околину А. Ш. измештају се салаши из ширег окружења.

ЛИТЕРАТУРА: Општина Сомбор, Н. Сад 1996; С. Ћурчић, Насеља Бачке – географске карактеристике, Н. Сад 2007.

Слободан Ћурчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДАР I ПАВЛОВИЧ РОМАНОВ → РОМАНОВИ

АЛЕКСАНДАР I ПАВЛОВИЧ РОМАНОВ → РОМАНОВИ

АЛЕКСАНДАР II НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ → РОМАНОВИ

АЛЕКСАНДАР II НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ → РОМАНОВИ

АЛЕКСАНДАР АСЕН

АЛЕКСАНДАР АСЕН, господар Канине и Валоне, осамостаљених делова Српског царства (? – ?), владао 1363–1371. По свему судећи, син деспота Јована Комнина Асена, брата бугарског цара Ивана Александра Асена и царице Јелене (супруге цара Стефана Душана). После смрти свога оца, почетком 1363, наследио његову власт над делом Албаније, када је у изворима поменут као „Александар, севаст Валоне". Имао је свој двор, с канцеларијом на српском (словенском) језику, с војводама, кефалијама, двородржицама, ставиоцима и судијама, односно словенском (српском, бугарском), грчком и албанском властелом. Право млетачког грађанства добио је 1353. када и сви чланови породице деспота Јована, после чије смрти је наставио његове трговачке послове с републиком. Бавио се посредничком трговином житом са Дубровником и као „господар Канине и Валоне" пре септембра 1368. стекао право дубровачког грађанства. То је и последњи познат податак о њему, а прилично је извесно да 1372. више није владао својим областима, када се извесна Комнина „наследница Канине и Валоне" и „ћерка деспота Берата", можда његова сестра или кћи, удала за Балшу II Балшића. Претпоставља се да је живот окончао током смутње настале после Маричке битке (26. IX 1371). Могуће је да је као „господин Александар Асен" споменут у једном млетачком документу из априла 1395, али се из тог извора може извести само несигурна претпоставка да је после 1371. неко време живео у Венецији, где се његова кћи Ирина удала за извесног Павла де Бернарда из Венеције, родила сина Марка Асена, а потом преселила у Цариград.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Михаљчић, Крај српског царства, Бг 1975; И. Божилов, Фамилията на Асеневци (1186–1460), генеалогия и просопография, София 1985.

Срђан Пириватрић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ

001_Aleksandar-Karadjordjevic.jpgАЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ, кнез (Топола, 11. X 1806 − Темишвар, 3. V 1885), владао 1842–1858. Син Карађорђа Петровића. С оцем је напустио Србију 1813. и живео у Хотину до 33. године, стекавши само основе образовања. Тамо се оженио Персидом, ћерком Јеврема и унуком Јакова Ненадовића, с којом је имао десеторо деце, између осталих и сина Петра, потоњег краља Петра I. У Србију се вратио 1839. и постао члан Суда београдског округа, а потом ађутант кнеза Милоша. Помоћу уставобранитеља, а после успешно изведене Вучићеве буне, проглашен је за кнеза 13. IX 1842. Упркос противљењу Русије поново је изабран на новој скупштини 27. IV 1843. Иако је у почетку блиско сарађивао са уставобранитељима, временом је све чешће долазио у сукоб са Саветом, све док тај сукоб није кулминирао покушајем његовог убиства. Цео план, на чијем се челу налазио председник Савета С. Стефановић Тенка (→ Тенкина завера), разоткривен је и осујећен. Током владавине А. настављено је са преображајем феудалних установа и са стварањем услова за слободан развитак приватне својине и слободе у привредним односима, посебно слободе трговине. Развијена је централистичка управа и спроведена организација судова, донети су Грађански законик (1844), Полицијски законик (1850), као и Законик о грађанско-судском поступку (1853). Створен је нов школски систем, а ојачале су националне просветне, културне и научне установе (Друштво српске словесности, Народна библиотека, Музеј и др.). Основана је Артиљеријска школа, у Крагујевцу је подигнута радионица оружја и муниције. Уставобранитељи су настојали да спољнополитичке везе преусмере са Русије на западне државе, пре свега на Француску и Енглеску. Као што се може уочити из Начертанија Илије Гарашанина, један од циљева који су себи поставили био је и проширење Србије на друге области Балкана. Помагани су Срби у Јужној Угарској током Револуције 1848–1849. Као резултат националнопропагандне делатности, Србији је на Париском конгресу 1856. коначно дата гаранција великих сила. Сам кнез је био скромних способности, без ауторитета, слабе воље и талента за политику. Његов положај додатно је слабила чињеница да на Порти није успео да издејствује право наследства престола. Од 1853. све више се везивао за Аустрију. Та његова оријентација, као и сукоби са Саветом, довели су до сазивања Светоандрејске скупштине 1858, на којој је збачен, да би на српски престо поново био доведен кнез Милош. Закаснивши са употребом војске против Скупштине, збачени кнез се у почетку повукао код турског везира у београдску тврђаву, а потом је прешао у Аустрију, где је и живео до краја живота. Његовим свргавањем коначно се урушио и уставобранитељски режим. Основао је „Фонд Александра Карађорђевића за изображење српског подмлатка", за финансирање ђака из Старе Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, који су се школовали у Београду, као и стипендирање српских студената за усавршавање у иностранству, који је предао на управу Матици српској. Оставио је легате цркви у Тополи, Матици српској, Српском народном позоришту у Новом Саду и др. Сахрањен је у Бечу, а 1912. пренет је у Задужбину Краља Петра I на Опленцу.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Бг 1923; Влада Милана Обреновића, I, Бг 1926; Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842–1853, Бг 1932; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858), Бг 1933; В. Савић, Карађорђевићи, Ваљево 1990; Д. Живојиновић, Петар I Карађорђевић. Живот и дело, I, Бг 1994; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, II, Бг 1995; Прво намесништво (1839–1840), Бг 1996.

Петар В. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ

АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ, краљ (Цетиње, 17. XII 1888 – Марсеј, 9. X 1934), владао 1914–1934. Рођен је као четврто дете, а други син српског кнеза Петра, унука вожда Карађорђа, и кнегиње Зорке, кћерке црногорског књаза Николе. Оставши рано без мајке која је умрла када му је било свега 15 месеци, одрастао је углавном поред оца, у посебним интернатима и војним школама. Са оцем и братом отишао је 1894. у Женеву, где је похађао основну школу. Пет година касније, 1899, школовање је наставио у Петрограду, у школи „Правоведеније", у којој су се образовали угледни руски правници и дипломате. У Русији је, са прекидима, провео наредних десет година.

После Мајског преврата 1903, којим је његов отац доведен на српски престо, дошао је у Србију, у којој је старање о његовом образовању преузео специјални гувернер, гроф Лујо Војновић. Поред бриге да млади принц стекне систематска знања, започело је његово везивање за војску. Већ у децембру 1903, са само 15 година, ступио је као обичан редов у Шести пешадијски пук српске војске, који је од тада носио његово име. У јесен 1905. вратио се у Петроград да школовање настави у елитном Пажевском корпусу, у којем су војничко образовање и вештине стицала деца из кругова аристократије, високих војних старешина и службеника царске администрације. При ступању у ову школу у аудијенцију га је примио руски цар Николај II, чију је наклоност уживао како због проверене окренутости Карађорђевића Русији, тако и због руских интереса на Балкану и у Србији. Школовање у Русији ипак је више пута прекидано, делом због крхког здравља, а делом због политичких криза Краљевине Србије. У марту 1909. Ђорђе Карађорђевић, прворођени син краља Петра I, одрекао се права престолонаслеђа, која су потом пренета на принца А. и његово потомство. По мишљењу многих савременика, А. је, иако веома млад, у односу на брата био далеко погоднији за будућег владара, посебно с обзиром на велика искушења која су, према очекивањима дипломата, стајала пред Србијом. Поставши престолонаследник, посветио се „националним пословима", интересујући се за националну пропаганду, унутрашњу политику и војна питања. Преузимајући Инспекторат целокупне војске, путовао је по целој Србији, ангажујући се на решавању војних проблема, али се у јесен 1910. разболео од трбушног тифуса, болести која је оставила трајне последице по његово здравље. У оквиру дипломатске активности, пред склапање Балканског савеза састао се са бугарским краљем Фердинандом на Копаонику, а потом посетио Софију.

Популарност престолонаследника А. и значај његовог утицаја у политици српске државе почели су да расту са балканским ратовима 1912–1913. У Првом балканском рату био је командант Прве армије, са чијим јединицама је у октобру 1912. ушао у Куманово и Скопље, а у новембру у Битољ. Иако су се уз њега налазили српске војводе и генерали, престолонаследник је стицао славу доброг и храброг војника. У Другом балканском рату поново је командовао Првом армијом. Његово име је од тада било везано за велике битке из ових ратова, нарочито за Кумановску битку којом је окончана борба Срба за ослобођење од турског ропства, те је и сам на Јужну Србију (Македонију) гледао као на земљу коју је „на мачу добио", вративши је српском народу и поставши „осветник Косова".

У јуну 1914, у време политичко-војних неслагања у вези са управљањем областима припојеним Краљевини Србији после балканских ратова, постао је регент, вршећи краљевску власт уместо оца. Избијањем I светског рата стао је на чело војске као врховни командант, преузимајући дужност на коју је био обавезан према Уставу и коју је потом задржао до смрти. Током рата готово све време био је са војском, на фронту и у рововима, делећи са њом победе и поразе, па и повлачење преко Албаније у зиму 1915/16. Забележено је да се међу последњима укрцао на савезничке бродове. Наредних година, поред обавеза око војске и бриге за одржање Солунског фронта, био је у дипломатским мисијама у Паризу, Лондону и Риму, учествујући у вођењу спољне политике и остварењу југословенског програма српске владе. Његово деловање показало је да регент нема намеру да спољну политику препусти Николи Пашићу нити да дозволи премоћ било чијег утицаја у војсци. У јуну 1917. његовом вољом је у Солунском процесу извршен обрачун владе са припадницима организације „Уједињење или смрт" („Црна рука") и њеним првим човеком, пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом, иако оптужбе за припремање атентата на регента нису доказане. У потоњим деценијама преовладавало је мишљење по којем је пуковнику Апису суђено због А. личних мотива, као и због могућности сепаратног мира са Аустроугарском, којој је требало жртвовати најистакнутије њене непријатеље.

001_Aleksandar-Karadjordjevic-kralj.jpg

На самом крају рата регент А. је још једном одлучно показао озбиљност својих амбиција. Не опраштајући Николи Пашићу што је на конференцији у Женеви новембра 1918. са представницима српске опозиције и Југословена из Аустроугарске оставио отвореним питање будућег уређења југословенске државе, не осигуравши интересе монархије и породице Карађорђевић, будући краљ одлучио је да тај стари државник не постане председник прве владе заједничке српско-хрватско-словеначке државе, прокламоване 1. XII 1918. Када је по његовој жељи ова почаст и дужност поверена Стојану Протићу, изненађење је било толико велико, да је регентов потез протумачен као државни удар. Његовом вољом спречено је и уједињење великих српских политичких странака. Уместо очекиваног спајања Радикалне странке и Самосталне радикалне странке, образована је почетком 1919. Југословенска демократска странка, чиме је онемогућено стварање јаке српске политичке партије, толико моћне да може угрозити политичку вољу владајуће династије. На самом почетку живота југословенске државе постало је јасно да је А. најзначајнија личност у њој, далеко утицајнија од свих других националних и политичких вођа.

Премоћ његове улоге у државном животу осигурана је Видовданским уставом, донетим 28. VI 1921. Иако је највиши законодавни документ Краљевине СХС почивао на деоби власти између Народне скупштине, владе и краља, краљева надлежност превазилазила је компетенције осталих уставних органа. Према Уставу, законодавну власт заједнички су вршили краљ и Народна скупштина коју је краљ сазивао на редовна и ванредна заседања, с правом да је и распусти. Потврђивао је и проглашавао законе, а судске пресуде и решења изрицани су у његово име. Осим тога, био је врховни заповедник војске, проглашавао је рат и закључивао мир. Његова личност била је неприкосновена, никоме није одговарао и није могао бити тужен. Заступао је земљу у односима са другим државама, именовао председника и чланове Министарског савета, који су одговарали њему и Народној скупштини. Уставна решења нису га при томе обавезивала да министре именује из састава Народне скупштине нити да поштује ставове скупштинске већине, чиме је најдиректније угрожавана парламентарна пракса. Наредних година показало се да се А., који је 16. IX 1921 постао краљ, после смрти Петра I у потпуности служио добијеним овлашћењима, а повремено их и прекорачивао. У првој деценији постојања југословенске државе владе су углавном састављане на двору, а не у парламенту. Према једном извору, Народна скупштина је у периоду 1918–1929. изазвала само две од укупно 23 министарске кризе. Краљ је повремено рушио владе са скупштинском већином и задржавао оне које је нису имале. Противећи се снажењу политичких странака и страначких вођа, ослањао се на тзв. дворску камарилу, послушнике из редова политичара, и тајну организацију у војсци, познату као „Бела рука", са генералом Петром Живковићем, командантом гарде, на челу. Веома брзо је успевао да министре претвори у спроводнике своје политике и извршиоце своје личне воље. У исто време, имао је мало разумевања за пораст националних незадовољстава, пре свега међу Хрватима, све више уједињаваних у отпору режиму, монархији и централистичкој држави.

Крут и неповерљив у унутрашњој политици, краљ А. разумевао је међународне односе, показујући да је много учио и од Николе Пашића, са којим је сарађивао дуги низ година. У спољној политици ослонио се на подршку Француске и система савеза који је она створила, нарочито на Малу Антанту, односно билатералним уговорима осигурана савезништва између Краљевине СХС, Румуније и Чехословачке, којима се требало супротставити мађарском ревизионизму, рестаурацији Аустроугарске и продору бољшевичких идеја из Совјетске Русије. Јаких антикомунистичких убеђења, краљ А. је прихватио више десетина хиљада руских емиграната, одбијајући да успостави дипломатске односе са Совјетским Савезом и супротстављајући се идејама комунизма унутар своје државе. Ради јачања добрих односа са Румунијом оженио се 1922. румунском принцезом Маријом, са којом је добио три сина – Петра, Томислава и Андреја. У спољној политици бринула га је највише Италија, која је из својих упоришта на источној обали Јадрана у више наврата показивала тежњу да покрене широку војну акцију. Делујући политичким присуством и пропагандно у Албанији и Црној Гори, ова држава је за краља А. представљала онаквог непријатеља каквог је Краљевина Србија имала у Аустроугарској. Истовремено, његов страх од рестаурације Хабзбуршке царевине, који је савременицима понекад деловао нереално и претерано, показивао је да краљ не одбацује вековна искуства и да уочава посебности југословенског простора на којем традиција може бити јача од државних уговора и граница. Бринући о безбедности југословенске државе, краљ је био оптерећен осећајем да је, изузев Румуније и Грчке, угрожавају сви суседи, те да је савезништво са великим државама диктирано њиховим интересима, а не потребама малих савезника.

Током 1928. суочио се са тешком унутрашњом кризом, изазваном атентатом у Скупштини, приликом којег су убијени хрватски посланици и смртно рањен хрватски национално-политички вођа Стјепан Радић. Неспособност политичких чинилаца да постигну национални и политички компромис показивала је сву слабост и недоследности југословенског парламентаризма. У исто време, одлука КПЈ, донета на њеном Четвртом конгресу одржаном у Дрездену у новембру исте године, јасно је позивала на разбијање југословенске државе као „тамнице народа" и „версајске творевине". Иако малобројна, недовољно јака да ову одлуку спроведе, КПЈ је за краља А. била опасна као секција Коминтерне, продужене руке спољне политике Совјетског Савеза, која је на оваква антидржавна настојања наредбодавно упућивала. Исте године краљ се нашао и пред још једном испољеном намером Италије да војнички нападне југословенски простор. По мишљењу већине историчара, наведени догађаји најдиректније су утицали на краља А. да, поред његових несумњивих ауторитарних склоности, у јануару 1929. прокламује одлуку о завођењу апсолутистичке власти суспендовањем Устава, забраном странака и удружења која су носила племенско (национално) и верско обележје и укидањем самоуправе. У краљевом шестојануарском манифесту државни удар је оправдаван највишим народним и државним интересима, разочарањем у парламентаризам који су злоупотребљавале политичке партије, потребом државног и националног јединства, жељом да између краља и народа више не буде посредника, намером да се пронађу нови путеви у решавању државних проблема. Одлучивши се за тако радикалне методе, краљ је добио подршку војске, оданих дворских политичара из више странака, финансијских и привредних кругова, ометаних у раду дотадашњим политичким кризама, а у прво време и знатног дела становништва које је у новим околностима очекивало побољшање социјалног положаја. На спољнополитичком плану подршку су пружиле проверене савезнице, Француска и Чехословачка, разумевајући краљеву потребу да „заведе ред у земљи" и отклони опасност на границама.

Међу савременицима, а потом и у историографији, није постојало јединствено мишљење о стварним мотивима и циљевима краља А. и његовог личног режима. По једнима, велика југословенска идеја била је оправдање и откуп диктатуре; по другима, радило се искључиво о личним амбицијама и жељи да се под плаштом југословенства осигура превласт српске нације и њеног грађанства. Готово сви се, међутим, слажу да је краљ, и поред тога што је за време његове личне власти урађено много на уједначавању закона и што су постигнути други позитивни резултати, покушајем да законима и присилним методама од Срба, Хрвата и Словенаца сачини јединствену нацију, направио своју највећу унутрашњеполитичку грешку. За кратко време, криза у држави постајала је израженија, а против шестојануарског режима створена је широка национална и политичка опозиција. У домаћој историографији постигнута је и сагласност око карактера краљеве апсолутистичке владавине. Дуго одржавана оцена КПЈ, преношена потом и у историјску науку, да је у питању била монарходиктатура фашистичког типа, показала се неодрживом у свим анализама краљевих склоности, метода, намера и ослонаца у систему непарламентарног деловања, иако су његова овлашћена била далеко већа него у укинутом Видовданском уставу. Према Закону о краљевој власти и врховној државној управи, такође прокламованом 6. I 1929, он је био носилац целокупне власти и заповедник војне силе; доносио је и проглашавао законе, постављао чиновнике и додељивао војне чинове. Његова личност била је неповредива и неподложна одговорности. Краљеве компетенције, законом обезбеђене, остале су широке и када је 1931. народу дарован тзв. Септембарски (Октроисани) устав, према чијим је одредбама управо краљ симболизовао народно јединство и државну целину. И по новом Уставу његова личност била је неприкосновена; за све његове акте одговарали су ресорни министри или, колективно, Министарски савет. Краљ је потврђивао и проглашавао законе, сазивао Народну скупштину, представљао државу у односима са иностранством, проглашавао рат и закључивао мир. Увођењем у Народно представништво конзервативне установе какав је био Сенат, чије је чланове једним делом директно постављао краљ, круна је добила могућност да спречи усвајање закона или мера који су већ прихваћени у скупштини. Највиши степен осигурања свог утицаја краљ је постигао чланом 116. Устава („мали устав"), који је владару давао право да у ванредним околностима доноси одлуке мимо постојећих закона, тражећи накнадно сагласност Народног представништва.

Последњих година владавине краља А. било је очигледно да је његов лични режим доживљавао тешке поразе, пре свега у погледу насилно спровођене идеологије интегралног југословенства. Уместо да уједини сукобљене нације и припаднике различитих вероисповести, стварајући од свих њих Југословене, постојећа политика доприносила је повећању сукоба. У историјским изворима, а отуд и у историографији, недовољно је јасно како је краљ намеравао да превазиђе све јачу кризу у земљи. Према неким претпоставкама, по његовом повратку из Француске октобра 1934. могле су се очекивати важне државне промене. Краљ је на овај пут отишао у склопу своје појачане дипломатске активности те исте године. Неколико месеци раније, у фебруару, био је један од твораца великог регионалног савеза, још једног Балканског пакта, у који су ступиле Краљевина Југославија, Румунија, Грчка и Турска, с могућношћу да им се придружи и Бугарска. Нови савез балканских држава тумачен је и као њихова тежња да се ослободе моћног патроната европских сила, самостално се организујући ради унапређења односа на Балкану. Сам краљ А. показивао је жељу да међународни положај своје земље учини мање зависним од Француске, пре свега због њене политике савезништва са Италијом, потребне јој ради неутралисања немачке опасности.

Пошавши у званичну посету Француској, краљ А. је погинуо 9. X 1934. као жртва терористичке акције хрватских усташа и припадника Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), подстакнутих из Италије и Мађарске. Сахрањен је 18. октобра у цркви св. Ђорђа на Опленцу. Краљева погибија отворила је велику европску дипломатску кризу током које су се показале неспремност и немоћ западних савезника Краљевине Југославије, нарочито Француске, да открију пуну истину и пред европску и светску јавност изведу праве организаторе атентата. Версајски поредак претрпео је тиме озбиљан ударац, обелодањујући пукотине у систему колективне безбедности и указујући на слабости Француске, његовог главног гаранта. Управо зато, пуцњи у Марсеју понекад се посматрају и као први пуцњи у II светском рату. Истовремено, међутим, извршиоци атентата и њихови моћни помагачи нису остварили главни циљ. Уместо очекиваног растројства југословенске државе, она је чак закратко уједињена у шоку због погибије краља, чија је трагична смрт искрено ожаљена у највећем делу земље, утичући да му се опросте погрешке у унутрашњој политици.

О краљу А. постоје многа, често противречна мишљења. Називан је „Ослободитељем", „Ујединитељем", „Југословеном", „Велико-Србином", „диктатором", „убицом" и „мучеником". Различито га приказују и забележена сећања савременика, историјски извори и тумачења историчара, крећући се од оспоравања и рђавих оцена до хвалоспева и дивљења. Често је истицано да је, попут свог оца краља Петра I, рођен као војник, те да му је први двор био војнички шатор, у којем се образовао и стицао особине војног и политичког вође. Као ниједан други владар тадашње Европе, на различитим бојиштима провео је пуних шест година, не остављајући униформу ни по завршетку ратова и настављајући да се понаша као војник. Говорило се да државом управља као касарном, да су му начин живота и одлучивања били војнички – дисциплина, одсуство раскоши, директне и енергичне методе, редовне вечере са официрима, ослоњеност на војску, стално ослушкивање „ветрова са Топчидера", где су биле касарне, срдачност са сељацима, одбојност и неповерење према грађанским политичарима. Уочавана је његова појачана опрезност, због које је носио лично наоружање, не заборављајући мајске догађаје 1903. и знајући за многе припремане атентате. Британски посланици у Београду посматрали су га као усамљену појаву, владара који не само што није имао праве сараднике, него није умео ни да их одабере, деспотских и војничких склоности, искреног Југословена, озбиљног државника, шармантног саговорника и нежног оца. И поред прекида током школовања, био је образован државник и зналац неколико језика, нарочито француског којим се служио као и матерњим, српским језиком. Иако нејаког здравља, због којег је инкогнито путовао у Париз на лечење, имао је изузетну политичку енергију, испољавајући је током ратова, у честим државним кризама, у процесу настанка југословенске државе и свим ситуацијама одбране њене независности.

ИЗВОРИ: Архив Југославије; Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1921; Устав Краљевине Југославије од 3 септембра 1931, Бг 1932; С. Прибићевић, Диктатура краља Александра, Бг 1952; И. Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Буенос Аирес 1961; Б. Кризман, Д. Јанковић (прир.), Грађа о стварању југословенске државе (1. I – 20. XII 1918), I–II, Бг 1964; Ђ. Карађорђевић, Истина о моме животу, Бг 1969; Ж. Аврамовски (прир), Британци о Краљевини Југославији. Годишњи извештаји британског посланства у Београду 1921–1938, I–II, Зг 1986; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам. Идеје и стварност, I–II, Бг 1987; Југославија 1918–1988, Бг 1988; П. Карађорђевић, Живот једног краља, Бг 1990; Љ. Димић, Н. Жутић, Б. Исаиловић (прир.), Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1929–1931, Бг 2002; М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте. Прилог проучавању историје Србије од 1903. до 1918. год., Бг 1955; Т. Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929–1935, Бг 1969; А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Бг 1984; Ђ. Ђ. Станковић, Никола Пашић и југословенско питање, I–II, Бг 1985; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, I, Бг 1988; Ђ. Ђ. Станковић, Изазов нове историје, I, Бг 1992; Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, Зајечар 1995; Б. Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, I–III, Бг 2002.

Мира Радојевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ

АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ, православна црква у Београду. Грађена 1912–1930, на месту где су руски добровољци из српско-турског рата 1876. поставили војну шатор-цркву и оставили је Београђанима на поклон после повратка у Русију. Храм у српско-византијском стилу пројектовала је Ј. Начић, а радове је до балканских ратова изводио О. Голднер. Настављени су тек 1927. по пројекту који су прерадили архитекти П. Ј. Поповић и В. Андросов. У немачком бомбардовању 1941. срушен је парохијски дом, оштећен храм, а у кратеру бомбе сахрањене су 242 жртве бомбардовања. Храм има крстообразну основу, петостране олтарску и певничке апсиде, осмострану куполу и звоник изнад припрате. Улазни портал и прозори са розетама уоквирени су орнаментиком биљних преплета. Краљ Александар I поклонио је иконостас од мермера и позлаћен полијелеј, првобитно намењене Опленцу, камене столове, улазна врата од храстовине и икону храмовног светитеља, рад пољског сликара Јана Матејке, добијену од маршала Ј. Пилсудског, председника Пољске републике (1918–1922). Иконе за иконостас урадио је руски уметник Б. Сељанко са сарадницима, живопис у техници ал секо урадио је 1970. јеромонах Наум (Андрић), а 1998. живопис у олтару обновио је М. Белошевић. У левој апсиди налази се спомен обележје краљу Петру I и српским војницима из ослободилачких ратова, а у десној руском цару Николају II и краљу Александру I.

ИЗВОР: Летопис цркве Светог Александра Невског у Београду (рукопис).

ЛИТЕРАТУРА: Т. Богдановић, „Млађим поколењима (поводом предстојеће славе Цркве св. Александра Невског и подизања надгробне плоче на цркви жртвама бомбардовања)", Православље, 1968, 35; Б. Трипковић, „Црква св. Александра Невског у Београду", Православље, 1970, 81–82.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ

001_Aleksandar-Obrenovic.jpgАЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ, краљ (Београд, 14. VIII 1876 – Београд, 11. VI 1903), владао 1889–1903. Син Милана Обреновића и краљице Наталије. Добио је солидно образовање, пре свега из војних и правних наука, и био добар зналац више светских језика. Одликовао се бистрином, добрим памћењем, али га је карактерисала и велика емоционална празнина у односима с људима, па и с најближима. Као дете разведених родитеља, живео је под надзором старатеља. На српски престо доспео је 1889, са тринаест година, па је у његово име државом управљало Намесништво до 1893. када је вешто извео државни удар, прогласио се пунолетним и преузео краљевску власт. Приватни живот и владавину обележили су компликовани и поремећени породични односи: како родитељске свађе, тако и његови сукоби с мајком, и, нарочито, са оцем. Под његовим утицајем је 1894. извршио нови државни удар и завео аутократски режим укидањем Устава из 1888. и враћањем на снагу оног из 1869. У настојању да ублажи узавреле политичке страсти, изазване сукобима политичких странака, често се опредељивао за чиновничке владе, састављене од неискусних политичара, које су због слабих резултата биле кратког века. Са оцем се разишао 1895. када се у Србију вратила краљица Наталија. С напредњачком владом Стојана Новаковића повео је политику оживљавања идеја кнеза Михаила о балканском савезу против Турака, поправљајући односе са Бугарском и Црном Гором, посредовањем Русије. Истовремено, због одбијања српске стране да продужи важност Тајне конвенције 1885, односи са Аустроугарском су захладнели, па је Монархија одговорила затварањем граница српској сточној трговини. Притиснут тешко погођеним трговачким круговима, А. је крајем 1896. на власт довео радикалску владу Ђорђа Симића, са задатком да поправи односе с Монархијом и продужи политику балканске сарадње. Како ова није постигла успех, сменио ју је и из Србије удаљио краљицу Наталију која се противила његовој вези са Драгом Машин. Посетио је 1896. Хиландар и пружио велику материјалну помоћ значајну за сређивање стања у манастиру. Обновио је односе са Аустроугарском и са оцем, којег је именовао за команданта активне војске. Милан га је наговорио на завођење личног режима, с Владаном Ђорђевићем као шефом чиновничке владе. У унутрашњој политици настао је прогон политичких странака, нарочито радикала после Ивањданског атентата на краља Милана (1899), док је спољну политику карактерисало ново захлађење односа с Русијом, Црном Гором и Бугарском. Искористивши очев и Ђорђевићев боравак у иностранству, А. је 1900. објавио своју одлуку да се ожени дворском дамом Драгом Машин, у чему је наишао на подршку Русије која је била спремна да царевим кумством на венчању уклони Миланов и аустроугарски утицај из Србије. Иако је у пролеће 1901. успео да образује напредњачко-радикалску владу која је краљевом прокламацијом објавила Априлски устав, чиме је у Србији уведен дводомни систем (Парламент су чинили Скупштина и Сенат, састављен од постављених и изабраних сенатора), А. се већ октобра 1902. вратио личном режиму. Краљево стално политичко поигравање, тешко економско стање земље и дворски скандали потпуно су га компромитовали у очима јавности. Обелодањивање краљичине лажне трудноће додатно је изиритирало и охрабрило официре заверенике да у ноћи 28/29. V 1903 (по старом календару) убију њега и краљицу Драгу, чиме је заувек угашена династија Обреновић.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини XIX века, III–IV, Бг 1924; Д. Васић, Деветсто трећа, Бг 1925; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, I–III, Бг 1934; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; А. Раденић, Прогони политичких противника у режиму Александра Обреновића 1893–1903, Бг 1973; П. Тодоровић, Дневник, Бг 1990; А. Столић, Краљица Драга, Бг 2000.

Петар В. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДЕР, Ронел

АЛЕКСАНДЕР, Ронел (Alexander, Ronelle), филолог, слависта, универзитетски професор (Сијетл, Вашингтон, САД, 6. XI 1942). Дипломирала стране језике на Вашингтонском државном универзитету (1964). На истом факултету магистрирала (1966), а на Харварду докторирала (1975) словенске језике и књижевности. Специјализовала јужнословенску лингвистику у Новом Саду код Милке и Павла Ивића. Предаје јужнословенске језике и књижевности, народну књижевност и фолклор Јужних Словена, српску књижевност, јужнословенску културну историју, јужнословенску социолингвистику, балканологију и словенску акцентологију. Највише истраживала у областима дијалектологије и акцентологије (акценат у торлачким говорима и бугарским дијалектима), балканологије и језичких контаката, те српске књижевности (поезија В. Попе). У новије време бави се методиком учења српског као страног језика. Професор је на Одсеку за словенске језике и књижевности Универзитета у Берклију (Калифорнија)

ДЕЛА: Torlak Accentuation, München 1975; „Лингвистичке подструктуре у прози Иве Андрића", СЗИА, 1986, 4; Структура поезије Васка Попе, Бг 1996; „Дијалекти и дијaлeктологија", у: Живот и дело академика Павла Ивића, Суб. – Бг – Н. Сад 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000, Бг 2005.

Милорад Радовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДРИДА

АЛЕКСАНДРИДА, антички и средњовековни роман о Александру Великом, највећем освајачу античког света. Убрзо после његове смрти 323. п.н.е. почело је стварање легенди у којима су се прослављали његови војнички походи на исток све до Индије. Први такав полуфантастични састав о њему написао је Клитарх Александријски у III в. п.н.е. Током наредних пет векова настале су многобројне легенде које су приписиване Александровом савременику Калистену из Олинта, који је погубљен по Александровој заповести. У IV в. грчку верзију романа превео је на латински Јулије Валерије, а она је послужила као основ за све западноевропске варијанте тог романа. Средином III в. у Египту се појавила грчка верзија у којој је македонски освајач био син египатског врача Нектанеба (код Срба Нехтенава). Између IV и VIII в. настало је шест верзија Романа о Александру Великом, које су, према степену историчности у науци, означене скраћеницама α, β, γ, δ, λ и ε. Србима је А. дошла из византијске књижевности вероватно крајем ХIII или почетком ХIV в., у време владавине краља Милутина. Према новијим проучавањима она припада ε верзији и преведена је с једне изгубљене византијске варијанте настале у VIII в. Та верзија је у другој половини ХV в. пренета у Русију где је позната као Српска Александрида. Многобројни су српски преписи А., а њиховим приређивањем и штампањем бавили су се С. Новаковић, П. Стевановић, Р. Маринковић, В. Јерковић и др. Више мотива из ње ушло је у српско народно стваралаштво.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Приповетка о Александру Великом у старој српској књижевности", ГСУД, 1878; Р. Маринковић, Српска Александрида. Историја основног текста, Бг 1969; В. Јерковић, Српска Александрида. Академијин рукопис, Бг 1983; Е. Ф. Афанасьева, „К вопросу о связах древнегречесской, среднегречесской и сербской редакции романа об Александре Македонском", у: Древнерусская литература, Лениннград 1984; Д. Петровић, „Мит и историја у Александриди", у: Мит, Н. Сад 1996.

Дамњан Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДРИДИ, Константин

АЛЕКСАНДРИДИ, Константин, лекар (? – ?). Грк из Смирне. Дошао у Србију 1819. после Другог српског устанка, када се стање у Србији стабилизовало. Био је доктор медицине, први страни лекар у Србији и лични лекар кнеза Милоша Обреновића. Према бележењу Вука Караџића, после две године рада због сукоба са кнезом напустио је Србију и отишао у Влашку.

Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДРИЈСКА ПАТРИЈАРШИЈА

АЛЕКСАНДРИЈСКА ПАТРИЈАРШИЈА, једна од најстаријих епископија у хришћанској цркви. Према предању има апостолско пријемство преко св. апостола и јеванђелисте Марка, који је у Александрији посветио њеног првог епископа, а 62. пострадао. На I васељенском сабору (325) А. п. је имала други по реду ранг међу катедрама, али је, потом, са успоном Цариградске катедре, пала на треће место. Од краја IV в. постепено се устаљивала пракса да се архиепископи четири најугледније источне катедре називају патријарси, а цркве патријаршије. Тако се на челу с римским папом успоставио хијерархијски систем пентархије. У А. п. деловала је богословска школа чија је првобитна и основна делатност била припрема оглашених (катихумена) за крштење, али се временом њена делатност проширила и развила, највише под утицајем платоновског и неоплатоничарског наслеђа, као и опште интелектуалне и духовне климе у Александрији. Један од учитеља у тој школи био је и Ориген. Она је дала значајан допринос црквеном учењу и предању, неговала тзв. алегоријски приступ у егзегези, истакла се у борби против јеретика, посебно против гностика (Василид) током II в. и несторијанаца током V в., али су се и у њој самој зачеле и развиле неке утицајне јереси, као аријанство и монофизитизам. У областима под јурисдикцијом А. п. током IV в. раширило се монаштво у виду општежића, а нарочито отшелништва у египатској пустињи (св. Антоније, св. Пахомије). На њеном трону су, између других, били св. Атанасије и св. Кирило. Положај А. п. мењао се с политичким приликама. Александрију су од Византије освојили Арабљани (646), а затим Мамелуци (1250). Уследио је период непосредне власти Османских султана (од 1517), прекинут накратко у време Наполеона (1798). Египат је потом стекао аутономију (1811), до отцепљења од Османлија и успостављања британског протектората (1914) и формалног признавања независности (1922). Византијски цареви су до 1453. помагали А. п., а од XVI в. значајна је била помоћ руског цара и цркве. У новије време А. п. је делила судбину некада многољудне грчке заједнице у Александрији и Египту (око 200.000): успон, од краја XIX и у првој половини XX в., и опадање, од друге половине XX в. И данас грчка заједница, иако мала, има више утицаја у А. п. у односу на знатнију арапску и црначку паству. А. п. има 15 епархија са митрополитским рангом. Најзначајније су у Египту, али и у другим државама Африке. Александријски патријарх има друго почасно место у хијерархији православне цркве (иза цариградског, а испред антиохијског и јерусалимског) и титулу „Најблаженији и највисокопоштованији Отац, Господин и Владика, Папа и патријарх великог града Александрије, Либије, Пентапоља, Етиопије и свецеле земље египатске; Отац Отаца, Пастир Пастира, Архијереј Архијереја, тринаести Апостол и Судија васељене". Потписује се црвеним мастилом и носи посебну капу која је сликана у живопису српских средњовековних манастира (св. Јован IV Милостиви, 609–620). Везе А. п. са Српском црквом постоје од оснивања Српске архиепископије и трају до данас. Српски и александријски патријарх помињу један другога на Литургији. Конкретне везе успоставио је св. Сава на свом другом поклоничком путовању (1234) по светињама Истока, посетивши александријског патријарха Николу I (1200–1235). Двојица александријских патријараха помињу се у српским средњовековним изворима. Б. Вуковић у поговору минеја из 1536–1537. саопштава да је штампан у време „александријског папе и патријарха Јоакима", а један минеј преписан је у манастиру Хопово 1632. у време „в Александрији папе и патријарху кир Макарију". Патријарх Јоаким имао је истакнуту улогу у осуди и свргавању смедеревског митрополита Павла, јер је у својству „васељенског судије" покренуо охридског архиепископа Прохора да се супротстави Павлу и уз помоћ све четворице источних патријарха задржи јурисдикцију над српском црквом. Патријарх српски Герман, са делегацијом СПЦ, посетио је 1958. александријског патријарха Христофора.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I–VI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926; П. Костић, „Документи о буни смедеревског епископа Павла против потчињавања Пећке патријаршије архиепископији Охридској", Споменик СКА, 1922, 56; Доментијан, Живот Светога Саве, Бг 1988; Теодосије, Житија, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Опћа црквена историја, I, II, Ср. Карловци 1912; Р. Казимировић, „Александријска патријаршија, кратак историјски преглед до наших дана", Гласник СПЦ, 1933; Р. Поповић, Православне помесне цркве, Бг 2004.

Срђан Пириватрић; Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДРОВАЦ

АЛЕКСАНДРОВАЦ, град који се налази на флувијалној тераси Кожетинске реке и огранцима планина Жељин и Гоч (340 м н.в.). Центар општине површине 379 км² са 55 насеља и 29.389 становника. Средиште је виноградарског краја Жупе (258 км²). Регионалним путем повезан је с Крушевцем (33 км) и Брусом (22 км). Претечу А. чине два средњовековна села: Кожетино Долње и Кожетино Горње. Ранији назив А. био је Кожетин. А. се први пут помиње 1196. у повељи Стефана Немање Студеници, као насеље у жупи Расина. Поново је поменут 1429. у повељи деспота Ђурђа као насеље у „Крушевачкој власти". У време Првог српског устанка Кожетин постаје значајно стратешко место и развија се као шанац. Ту су Жупљани 1806. и 1809. успешно одбили турске нападе, а 1812. јуришом из шанчева зауставили војску Махмут-паше Лесковачког. У шанцу је током устанка било 1.500–2.000 људи са 5 топова. На писани позив кнеза Милоша устаничка војска је напустила шанац 1813. Обнављање пострадалог насеља Кожетин започето је тек 1833, после присаједињења Кнежевини Србији, када су остаци шанца коначно порушени. Статус варошице и данашње име добио је 1882, по престолонаследнику Александру Обреновићу. Године 1889. А. је био среско место, 1896. добио је пољопривредну школу и воћнолозни расадник, а 1908. формирана је виноградарска задруга. Године 1921. имао је 171 дом и 692 житеља. У 2002. имао је 6.476 становника, од којих 98,1% Срба. Насеље је издужено правцем исток–запад дуж друма и има линеаран распоред улица. Црква се налази на западној, а највећи привредни објекти на источној периферији. Највећа предузећа су „Вино Жупа" (алкохолна и безалкохолна пића), две фабрике текстила, фабрика арматура и продукција грамофонских плоча. Постоје две основне и две средње школе (пољопривредна и гимназија), дом културе, завичајни музеј и дом здравља.

001_Aleksandrovac.jpg

ЛИТЕРАТУРА: О. Савић, Крушевац и његова утицајна сфера, Бг 1969; Б. Којић, Варошице у Србији XIX века, Бг 1970; С. Ђ. Стаменковић и др., Дневне миграције становништва (радне снаге и ученика) према Александровцу и Брусу, Бг 1995.

Марко Поповић. Србољуб Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДРОВАЦ

АЛЕКСАНДРОВАЦ, село 10 км јужно од Врања. Налази се на странама долина Доњеотуљске и Преображењске реке, десних притока Јужнe Мораве, на теренима 400–440 м н.в. Са градом је повезано локалним путем, дисперзивног је типа и чини га више махала. Староседеоци су највећим бројем досељени из Горње Пчиње. На садашњу локацију село је, због честих поплава, измештено у другој половини XIX в. Године 1921. имало је 65 домова и 342 житеља. У 2002. било је 527 становника од којих 99,4% Срба. А. има четвороразредну основну школу, велики приватни млин и кафану. Северно од села је 1961. изграђена земљана брана висине 7,7 м. Њоме је преграђена Преображењска река и формирано Александровачко језеро површине 22 ха и запремине 350.000 м³. Вода се користи за наводњавање околних обрадивих површина. У околини се налазе викендице и воћњак површине 100 ха.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДРОВАЦ

АЛЕКСАНДРОВАЦ, село на десној страни долине Велике Мораве. Налази се на локалном путу Пожаревац (29 км) – Свилајнац (26 км). Насеље је збијеног типа, издужено око друма на 98 м н.в. Помиње се 1467 (15 кућа) под називом Долње Прахово. Неколико пута је мењало локацију. Староседеоци су досељени с Косова, из Млаве, Тимочке и Неготинске крајине. Ушоравање је започето 1836, после трасирања пута. Године 1892. звало се Прхово и имало 530 пореских глава. Наредне године добило је статус варошице, а 1921. имало 504 дома и 2.528 житеља. У 2002. било је 1.546 становника, од којих 98,1% Срба. У селу постоје основна школа, амбуланта, пошта, кланица живине и погон пожаревачке фабрике пољопривредне опреме.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДРОВАЦ

АЛЕКСАНДРОВАЦ, село у Републици Српској, у Лијевчем пољу (долина реке Врбас). Налази се на око 110 м н.в., дуж пута Бањалука (25 км) – Градишка и једног попречног пута и стога има крстаст облик. Основано је 1888. под називом Рудолфштат, а било је насељено Немцима. Име је променило 1929. у Босански Александровац, а 1995. у А. Крајем II светског рата немачко становништво је исељено, а досељени су Срби са Козаре, Mањаче и Грмеча. У центру се налазе осмогодишња школа, амбуланта, пошта и више продавница и угоститељских објеката. Постоји и неколико стругара. Године 1991. имало је 677 становника (84,2% Срба, 6,6% Хрвата и др.). У току грађанског рата доселио се знатан број избеглица из других делова БиХ и Хрватске, те је број становника порастао на око 1.100 (2004). Становништво је највећим бројем запослено у непољопривредним делатностима у околним градовима. Североисточно од села налази се фрањевачки самостан саграђен 1887, са економијом на којој је, поред осталог, произвођен сир трапист. Данас је то женски самостан.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Запласта, „Траписти код Бања Луке", ГЈПД, 1934, 10–12.

Мира Мандић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДРОВАЧКА ЖУПА

АЛЕКСАНДРОВАЧКА ЖУПА, котлина која се налази између Гоча и Жељина на западу, обронака Копаоника на југу и Великог Јастрепца на истоку. На јужном ободу протиче река Расина. То је неогена језерска котлина испресецана токовима реке Пепељуше (притока Западне Мораве) и њених притока, које имају своје мање алувијалне равни. Котлина је благо заталасана и карактеришу је присојне падине, што условљава дуготрајно дејство сунчевих зрака. То је један од разлога развијеног виноградарства, с познатим жупским винима. У котлини се налази лековити алкално-земноалкални извор минералне воде. Локално средиште је град Александровац.

001_Aleksandrovacka-zupa.jpg

ЛИТЕРАТУРА: С. Табаковић (ур.), Расински округ, Бг 1996.

Милка Бубало-Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДРОВИЋ, Љубомир

АЛЕКСАНДРОВИЋ, Љубомир, сликар (Српски Сенмартон, Румунија, 15. VI 1828 – Липотмезе код Будимпеште, 27. XII 1887). Као дечак почео је да учи сликарски занат код Николе Алексића а наставио код Константина Данила, помажући му 1842. при завршавању иконостаса српске Саборне цркве у Темишвару. Постоје непотврђени подаци да је 1850. био уписан на сликарску академију у Бечу, али је вероватније да је сликарско школовање допунио касније, јер су му радови из 70-их година знатно самосвојнији од раних, када је опонашао сликарски манир Константина Данила или га дословно копирао. Самостално је почео да слика почетком шесте деценије, израђујући портрете и појединачне иконе за грађанску клијентелу у Темишвару, где је био стално настањен. По литографијама Анастаса Јовановића израдио је портрете Саве Текелије и Доситеја Обрадовића. Комплетне иконостасе почео је да ради тек средином седме деценије. Олтарску преграду српске цркве у Дињашу сликао је 1864. потпуно по узору на Данилов темишварски иконостас. Престоне иконе иконостаса српске цркве у Немету из 1869. такође реплицирају ликовна решења Данилових радова, а видно одступање од учитеља запажа се тек на иконостасу српске цркве у Фердину (1876). Из тог је времена и његова најбоља слика Берачица. Радио је и зидне слике (Христос и Самарјанка и Свадба у Кани) у српској цркви у Великој Кикинди. На последњем датираном раду, Крштење Христово из Саборне цркве у Темишвару, први пут је потписан као академски сликар. Пред крај живота смештен је на лечење у душевну болницу у Леополдсфелду код Будимпеште, где је и умро. Напустивши подражавање других мајстора, изгубио је бидермајерску финоћу и прецизност и добио извесну личну ноту, нарочито изражену у делима с краја осме деценије. Због веће колористичке звучности убрајан је у представнике српског романтизма, премда се пре може сматрати скромним пратиоцем те епохе.

ЛИТЕРАТУРА: М. Кашанин, Два века српског сликарства, Бг 1942; М. Јовановић, Н. Кусовац, Школа Константина Данила, Зр 1967; М. Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Н. Сад 1976; Д. Медаковић, Српска уметност у XIX веку, Бг 1981; М. Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Н. Сад 1997.

Олга Микић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДРОВО

АЛЕКСАНДРОВО, село североисточно од Зрењанина, у Општини Нова Црња. Налази се на уској лесно-пешчаној греди вишој за око 2 м од подводних тектонских депресија које је окружују. Уз западну ивицу села пролази пут који повезује Зрењанин с Темишваром. Зрењанин је удаљен 43, а општински центар 4 км. Село је настало у време међуратне колонизације. У 2002. имало је 2.665 становника, од којих 91,4% Срба. Аграрна занимања ангажују половину активног становништва. Село је грађено по принципима градње колонистичких села из XVIII и XIX в. па има правилну правоугаону основу и решеткаст распоред улица. У новије време шири се дуж северне стране пута. У центру се налазе црква, основна школа, задружни дом, парк, базен за купање, фудбалско игралиште и друге јавне зграде.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, М. Бајић, Општина Нова Црња, Н. Сад 1984; С. Ћурчић, Насеља Баната – географске карактеристике, Н. Сад 2004.

Слободан Ћурчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСАНДРОЛИТ → АВАЛИТ и АЛЕКСАНДРОЛИТ

АЛЕКСАНДРОЛИТ → АВАЛИТ и АЛЕКСАНДРОЛИТ

АЛЕКСЕЈЕВ, Николај Николајевич

001_Nikolaj-Nikolajevic-Aleksejev.jpgАЛЕКСЕЈЕВ, Николај Николајевич, правник, универзитетски професор (Москва, 1. V 1879 − Женева, 2. III 1964). Правни факултет Московског универзитета завршио 1906, а докторат из државног права стекао 1911. Ванредни професор Московског универзитета постао 1916. После евакуације у Цариград (1919), услед Октобарске револуције, боравио у Софији и Београду, али се, на позив генерала Врангела, 1920. вратио на Крим и постао начелник информационог ресора при штабу његове армије. По окончању грађанског рата, исте године отишао је у Цариград, а 1922. у Праг. Од 1924. био је професор права у Берлину, а од 1931. у Паризу на Сорбони. Дошао 1940. у Београд, где је постављен за хонорарног професора ПФ-а. Отпуштен 1943. и поново постављен 1945. У току окупације био члан антинемачког друштва „Савез совјетских патриота". Дао је отказ 1950. и после тога био професор у Женеви. Трајни допринос дао у области јавног права и теорије државе и права. Објавио низ чланака у публикацијама земаља у којима је предавао, а био и уредник стручних часописа. У Архиву за правне и друштвене науке (1941) публикована му је Историја политичких теорија, уводно предавање одржано на ПФ-у у Београду 26. XI 1940.

ДЕЛА: Науки общественные и естественные в историческом взаимодействии их методов. Очерки по истории и методологии общественных наук, Москва 1911; Очерки по общей теории государства. Основные предпосылки и гипотезы государственной науки, Москва 1919; Основы философии права, Праг 1924; Идея государства. Очерки по истории политической мысли, New York 1955.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Кандић, Историја Правног факултета у Београду 1905–1941, Бг 2002.

Светлана Мирчов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЈЕ I КОМНИН

АЛЕКСИЈЕ I КОМНИН, византијски цар (?, 1056/1057 – ?, 18. VIII 1118), владао 1081−1118. Оснивач династије Комнина. Трећи син Јована Комнина и Ане Даласине, братанац цара Исака I Комнина (1057−1059). Уз помоћ старијег брата Исака ступио на византијски престо у априлу 1081, споразумевши се са претходном династијом Дука чијом се представницом Ирином оженио. Круну је примио у тренутку врло тешком за Царство јер су га угрожавали Селџуци у Малој Азији, Печенези на дунавској граници, док су Нормани претили са Запада. У периоду 1081–1093. отклонио је највеће претње, у чему су му помогли Млечани и Кумани. Успео је да уреди односе и са учесницима Првог крсташког рата. Подржавао провинцијске градове и уредио њихову трговину, средио државну администрацију, доста учинио за оздрављење византијског монетарног система, помагао цркву и извршио реформу у систему дворских достојанстава. Цео управни и бирократски апарат Византије ставио је, међутим, у руке ограниченог круга аристократа родбински повезаних са царем, што представља зачетак доцнијег „клана" Комнина. У три маха је ратовао против српског великог жупана Вукана. Најпре 1091. ради учвршћивања границе према Србији, потом 1093. после Вукановог продора на Косово и спаљивања Липљана, када је приморао великог жупана да се повуче и обавеже на обустављање даљих напада. Пошто се Вукан није држао договора, А. К. је 1094. поново дошао у Липљан и после преговора – узевши као таоце двојицу његових синоваца, Уроша и Стефана Вукана – приморао непокорног српског владара на мир. Наследио га је син Јован II Комнин (1118−1143).

ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, III, Бг 1966.

ЛИТЕРАТУРА: F. Chalandon, Essai sur le règne d'Alexios Ier Comnène (1081–1118) / Les Comnène I /, Paris 1900; Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959; Историја српског народа, I, Бг 1981; M. Angold, The Byzantine Empire, 1025–1204. A Political History, London – New York 1984; M. Mullet, D. Smythe (ур.), Alexios I Komnenos, Belfast 1996; В. Станковић, Комнини у Цариграду (1057–1185). Еволуција једне владарске породице, Бг 2006.

Радивој Радић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЈЕ III КОМНИН (АНЂЕО)

АЛЕКСИЈЕ III КОМНИН (АНЂЕО), византијски цар (?, око 1153 – ?, лето 1211), владао 1195–1203. Трећи син Андроника Анђела и Еуфросине Кастамонитисе, старији брат цара Исака II Анђела, праунук Алексија I Комнина. Око 1169. оженио се Еуфросином Дукеном Каматирином, која је касније имала знатан утицај на политички живот Царства. Због сукоба са царем Андроником I Комнином морао је да напусти Цариград и неколико година проведе у муслиманским земљама. Вратио се око 1187. У међувремену, његов млађи брат је 1185. постао византијски цар. После битке на Морави 1190, у којој су Византинци победили Србе, склопљен је мир и његова кћи Евдокија удата за Немањиног сина Стефана. Када је постао цар, свом зету је доделио високу дворску титулу севастократора, тако да је Стефан Немањић био први странац који је носио то достојанство. У пролеће 1195. свргнуо је и ослепио Исака II ступивши на византијски престо. Опадање Царства, које је било приметно за време његових претходника, сада је само добило на замаху. А. К. је са променљивом ратном срећом ратовао против неколицине обласних господара који нису признавали централну власт. У јуну 1198. издао је хрисовуљу којом је дозволио да Сава и Немања на Светој Гори утемеље српски манастир Хиландар. На вест о доласку крсташа, у јулу 1203, побегао је из Цариграда и са собом понео државну благајну. У следећим годинама живот му је наликовао правој пустоловини, али се никада није одрекао царских амбиција. Боравио је и на двору свог старог знанца, селџучког султана Гијаседина Кајхусрефа I. Никејски цар Теодор I Ласкарис, ожењен Алексијевом ћерком Аном, победио је владара Селџука, заробио свог таста и сместио га у манастир где је овај умро.

ИЗВОРИ: Византијски извори за историју народа Југославије, IV, Бг 1971; J. A. van Dieten (ed.), Nicetae Choniatae Historia, I, Berolini 1972.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959; Ch. Brand, Byzantium Confronts the West (1180–1204), Cambridge 1968; Б. Ферјанчић, „Стефан Немања у византијској политици друге половине XII века", у: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви – историја и предање, Бг 2000.

Радивој Радић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЈЕ АНЂЕО ФИЛАНТРОПИН

АЛЕКСИЈЕ АНЂЕО ФИЛАНТРОПИН, кесар, владар Тесалије (? – ?, после децембра 1389). Када се Јован Урош, последњи владар династије Немањића у Тесалији, под нерасветљеним околностима (између новембра 1372. и јуна 1373) повукао из политичког и световног живота и примио монашки завет, власт у Тесалији оставио је великашу А. А. Ф. Он је био ожењен Маријом, ћерком српског великаша Радослава Хлапена, а Тесалијом је господарио до 1389. Признавао је врховну власт византијског цара Јована V Палеолога, од којег је највероватније и добио високу титулу кесара, и његовог сина Манојла II који је владао Солуном. Тако је престала српска власт над том облашћу, која је трајала од 1348 до 1372/73. Сва је прилика да је као савезник Исаила Буонделмонтија, деспота и господара епирског града Јањина, 1389. учествовао у његовој победи над војском албанских великаша. У неколико докумената јавља се као арбитар у решавању имовинских спорова у Тесалији. На положају владара наследио га је рођак Манојло Анђео Филантропин, последњи хришћански господар Тесалије која је 1393. пала у руке Османлија.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, I–II, Бг 1952; Б. Ферјанчић, Тесалија у XIII и XIV веку, Бг 1974; D. Nicol, The Despotate of Epirus, 1267–1479. A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages, Cambridge 1984; Б. Ферјанчић, „Повеље севастократора и кесара", ЗРВИ, 1984, 23.

Радивој Радић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Властоје Д.

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Властоје Д., публициста, правник (Нови Сад, 19. X 1911 – Београд, 14. XII 1969). У Београду завршио Правни факултет. Био је адвокатски (1936) и чиновнички (1937−1939) приправник, пристав, а потом шеф Правног одсека у Општем одељењу Народне скупштине (1939−1944). Кратко време био чиновник АВНОЈ-а, секретар Дирекције транспорта владе НР Србије (1945−1947), секретар и правни референт Министарства саобраћаја НР Србије (1951−1954), а од 1954. правни саветник грађевинске коморе ФНРЈ. Чланке о књижевности, друштвеним наукама и праву (нпр. Рад др Валтазара Богишића на националном законодавству, 1932), осврте о књижевним и културним појавама, многобројне књижевне и позоришне приказе објављивао је у великом броју часописа и листова. Уређивао часописе Наш саобраћај (1949−1951) и Билтен Савезне грађевинске коморе (1954−1956) и био члан редакције Науке и технике (1946−1948). Написао је синопсис о Николи Тесли (1956) и народном хероју Пинкију (1962).

ИЗВОР: Аутобиографске белешке (1911–1954) Властоја Д. Алексијевића, РОМС.

ДЕЛА: Војнички записи једног редова-ђака, Н. Сад 1936; Биографија Јаше Томића у развоју личне идеологије, Бг 1938; Један портрет – др Славко Милетић, Бг 1940; Наша жена у књижевном стварању, Бг 1941; Инж. Славко Бокшан, Н. Сад 1954.

Петар В. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Данило

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Данило, трговац, оборкнез (Сентомаш/Србобран, 1751 – Неготинска Крајина, 2. VI 1798). Школовао се у сремском селу Војка. У Србију, у град Неготин, прешао 70-их година XVIII в. и постао писар оборкнеза Крајине Илије Карапанџића. После смрти Карапанџића 1785, оженио се његовом удовицом Саром. У договору с Турцима збацио Илијиног брата Станка с места оборкнеза и заузео тај положај. После смрти супруге Саре оженио се Станковом ћерком Катарином. Успео је да се нагоди с Турцима и видинским владиком како би задржао дужност оборкнеза. У аустро-турском рату 1788, као агент Аустријанаца, први је известио да се Турци под великим везиром крећу из Видина. Као неготински трговац снабдевао аустријску војску сеном, храном и дрвима. За заслуге у рату Аустријанци су га 1790. именовали земаљским комесаром Крајине, са задатком да прикупља порезе у Крајини, а задржао је и титулу оборкнеза. После склапања турско-аустријског мира 1791, у страху од Турака побегао у Банат где је тражио спахилук, али му је Леополд II исте године доделио диплому и угарску племићку титулу. Прешао у Оршаву где је наставио да се бави трговином и ковањем лажног новца. Плашећи се казне, побегао у Неготин. Међутим, 1796−1797. дошао у контакт с Осман Пазваноглуом, видинским одметником од турског султана, који га је као свог поверљивог човека 1798. поново поставио за крајинског оборкнеза уместо Станка Карапанџића. По налогу Хаџи Мустафа-паше убијен је због оптужби да је ковао заверу против турских власти.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Павловић, Србија за време Аустро-турског рата 1788–1791, Бг 1910; Д. Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак (1794–1804), Бг 1949; В. Стефановић Караџић, Историјски списи, II, Бг 1969.

Александар Растовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Димитрије

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Димитрије, новинар, правник (Жабаљ, 29. IX 1877 – Београд, 7. XI 1943). Права студирао у Дебрецину и Будимпешти, где је као активиста омладинског покрета био председник Кола младих Срба (1898–1899). У Сомбору је, по окончању студија, две године радио као приправник у суду. По доласку у Нови Сад 1904. бавио се новинарством. Од 1910. у Застави водио унутрашњополитичку рубрику, а 1912. управник Јаша Томић му је, као једном од првака Српске народне радикалне странке, поверио положај главног и одговорног уредника. Кад је избио рат, био је заједно с Томићем ухапшен, оптужен за велеиздају и у Сегедину осуђен на две године затвора. У току рата 1916. амнестиран и упућен на фронт у Галицију, где је рањен. Отпуштен из војске, склонио се у Црну Гору, да би се по завршетку рата вратио у Нови Сад где је у Одељењу за Банат, Бачку и Барању Министарства унутрашњих дела био инспектор, а потом начелник. У Београду је 1922. постављен за великог жупана Београдске области и на тој функцији пензионисан 1928. по укидању округа. Као искусног новинара примила га је 1929. редакција београдског Времена, да би 1935. коначно отишао у пензију. За време немачке окупације, новембра 1941, одведен је у логор на Бањици, али је пуштен у зиму 1942. због болести којој је наредне године подлегао. Преводио с мађарског и писао стручне чланке о друштвено-економској ситуацији у Београдској области.

ДЕЛО: Порези и исправљање катастра, Н. Сад 1909.

ЛИТEРАТУРА: Т. Искруљев, Србобран и Србобранци, Н. Сад 1938.

Душан Попов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Јован Г.

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Јован Г., трговац, песник (Сентомаш/Србобран, 1755 – Земун, 1840). Тргујући од ране младости, путовао је по Угарској, Аустрији, Србији, Босни, Румунији и Турској. Митрополиту Стратимировићу посветио је Песн о сербском меценату. Дописивао се с Вуком Караџићем и вероватно био у контакту с Лукијаном Мушицким. У Шишатовцу је 1813. саставио малу збирку од десет песама Песни песнеј, од којих је она о пропасти Првог српског устанка (О нешчастном десјатољетнаго владенија сербскаго паденија љета [1]813, почетни стихови „Јарко ми је сунце за облаке зашло") преписивана и прештампавана без назнаке о аутору. Погрешно је приписивана другим песницима, Петру Живковићу, Петру II Петровићу Његошу, Сими Милутиновићу Сарајлији, Вићентију Ракићу.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Маринковић, Српска грађанска поезија XVIII и с почетка XIX столећа, II, Бг 1966.

Марија Клеут

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Јован Ђ.

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Јован Ђ., цариник, наставник, публициста (Параге, 27. IX 1854 – Београд, 31. III 1936). Радни век започео је 1880. као писар при царини Министарства финансија у Београду. Потом радио на царини у Мокрограду, био цариник железничке станице у Београду, инспектор Царинарничког одељења Министарства финансија, управник Главне царинарнице у Шапцу и шеф Тарифног одсека Царинске управе у Београду до почетка I светског рата 1914. Истовремено, хонорарно је предавао у београдској Трговачкој школи познавање робе и царинских прописа и трговачку географију (1887–1897) и написао уџбеник Најновији трговачки земљопис (Бг 1888). Био је велики канцелар и генерални секретар Врховног савета масонске ложе Србије (1916) и први велики секретар ложе „Југославија" (1919). Био је сарадник Трговинског гласника, Женског света, Јове и Неимара, који је и уређивао (1925).

ДЕЛА: Катехизис за слободнозидарске ученике и чланове, Бг 1909; Катехизис за први ступањ слободнозидарских ложа под заштитом Велике Ложе Срба, Хрвата и Словенаца Југославије, Бг 1924.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Београдске трговачке омладине 1880–1930, Бг 1931; З. Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764–1980), Бг 1988.

Анђелија Радовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Спиридон

АЛЕКСИЈЕВИЋ, Спиридон, протосинђел, писац, сликар (Житомислић, 14. XII 1769 – Задар-Смоковић, 11. IV 1841). Потиче из породице Милорадовић. Учио у манастирима Житомислић и Пива, а у Завали рукоположен за ђакона (1785). Од 1787. углавном живео у Далмацији као ђакон и учитељ. Током боравка на Крфу (1789) учио византијско сликарство и по повратку исликао много појединачних икона и иконостаса. За свештеника рукоположен у Дрнишу 1808. Као парох задарски администрирао је далматинском епархијом (1823−1829) по бекству епископа Венедикта (Краљевића) у Италију. Предавао веронауку у задарској гимназији (1835−1838). Замонашио се 1835, постао синђел, те од 1840. економ Дијецезе. С руског превео Мали катихизис (Венеција 1811) и Гедеонове проповеди (око 1825, у рукопису), а с италијанског Руководство человеческогъ живота славногъ автора лордъ Кестерфіелдъ (Будим 1830). Уз превод је штампао и неколико својих дијалога, две беседе и хронолошки преглед значајних догађаја. Прозним и биографским прилозима сарађивао у Српско-далматинском магазину (1839−1840). Оставио у рукопису Споменак Милорадов, где је у епистоларном облику описао црквене догађаје и властити живот од 1778. до краја 30-их година XIX в., дајући тиме значајну грађу за историју српског народа у Далмацији тога времена (Гласник Православне далматинске цркве, 1904−1906). Део његове рукописне заоставштине чува се у задарској Научној библиотеци и Хисторијском архиву у Задру.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, „С. А. Милорадовић", СДМ, 1846, 11; Љ. Влачић, „Викарство синђела Спиридона Алексијевића-Милорадовића", ХД, 1941; К. Милутиновић, „Вук Караџић и далматинско владичаство у Задру", РИЈАЗУЗ, 1965, 11/12; М. Радека, „Прилози о споменицима културе код Срба у сјеверној Далмацији", Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Зг 1971; Г. Максимовић, Српске књижевне теме, Бг – Б. Лука 2002.

Душан Иванић; Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИНАЦ

АЛЕКСИНАЦ, град на речној тераси у централном делу Алексиначке котлине, на ушћу Моравице у Јужну Мораву. Смештен је на 165–220 м н.в. Уз западну ивицу града пролази аутопут Београд–Ниш (30 км), а 4 км даље и железничка пруга истог правца. A. је центар општине површине 707 км2 са 72 насеља. Основан је у подножју брега Градиште (228 м), у јужном делу села Вакуп (сада источна периферија града). Насеље је неправилног облика и простире се на обе стране Моравице. На западу је омеђено ниским земљиштима уз Јужну Мораву, а на северу издужено уз пут за Сокобању, око којег је, по плану из 1839, формиран центар насеља са улицама које имају мрежаст распоред. На његовој јужној страни налази се мост преко Моравице, а на северној су изграђене црква и зграде гимназије, основне и учитељске школе. Настанак града везан је за измештање Цариградског друма у долину Мораве у другој половини XVI в. када су Турци овде изградили тврђаву. Године 1516. пописано је 82 хришћанске и пет муслиманских кућа, а 1567. помињу се тврђава и караван-сарај. У време Турака А. је био друмско насеље са развијеном трговином. Турци су га рушили и палили два пута (1688, 1717). После ослобођења био је погранично место, седиште среза (1833), са нахијским судом, школом, царинарницом, карантином, гимназијом (1865) и пиваром. Године 1836. постао је средиште округа, добио окружни суд и панађуре, а 1871. изграђен је мост преко Моравице. Од 1878. до II светског рата изграђене су штедионицa и банкa, неколико фабрика (млинови, циглане), у околини је отворен рудник угља. А. је 1859. имао 3.016, а 1884. 5.107 житеља. Године 1884. пуштена је у саобраћај пруга Београд–Ниш. У 1900. А. је имао 11 еснафа, са преко 400 занатлија.

001_Aleksinac-mapa.jpg

У 2002. у А. је живео 17.171 становник, од којих 92,1% Срба, а на територији целе општине 57.749 становника. У њему постоје три основне школе, основна музичка школа, гимназија, педагошка академија за васпитаче, здравствени центар, пошта, завичајни музеј, дом културе са биоскопом, дом омладине, библиотека, као и фабрике ауто-делова, намештаја, конфекције, расветних уређаја, грађевинских елемената, циглана, млин, кланица и производња алкохолних пића. Постоје две православне цркве, једна започета 30-их година XIX в., а друга стотинак година касније. Први помени старијег храма св. Николе потичу из 1834. Зидање је отпочело 1836. По жељи кнеза Милоша Обреновића, узор за звоник била је његова придворна црква у Топчидеру крај Београда. То је допринело да се и на њој сусрећу две епохе: из претходне је преузет тип једнобродне грађевине са звоником, а у новој тражен пут до евоцирања облика моравске школе. С назнакама тог романтичарског историзма фасаде су оживљене вертикалама пиластара и облинама лукова у фризу слепих аркадица. Иконостас је 1841. осликао Георгије Бакаловић из Аустрије, још увек у духу каснобарокног стилског опредељења.

002_Aleksinac-mesto.jpg

А. се помиње у Вуковој IV књизи епских песама у контексту битке код Делиграда 1806, као ближе одређење за место на којем је Петар Добрњац са својим људима сачекивао и заустављао турску војску под командом скадарског везира Махмута Бушатлије. Данашње село Делиград заиста се налази на десној обали Јужне Мораве, 17 км низводно од А.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791–1848, Бг 1986; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; М. Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Бг 2007; М. Детелић, Епски градови, Бг 2008.

Србољуб Ђ. Стаменковић; Миодраг Јовановић; Мирјана Детелић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИНАЧКА КОТЛИНА

АЛЕКСИНАЧКА КОТЛИНА, део композитне долине Јужне Мораве и Нишко-алексиначке двојне котлине. Са севера је ограничена планином Буковик (894 м), на истоку Озреном (1.174 м), на западу Малим Јастрепцем (946 м), а на југу се продужава Јужном Моравом ка Нишкој котлини. Котлина има правац пружања југоисток–северозапад и површину од 707 км². Дуга је око 20 км, а највећа ширина је око 7 км. Настала је током терцијера, када је спуштена дуж раседа, после чега су уследили дуготрајни ерозивни процеси. Котлинска раван је на 150–160 м н.в. У геолошкој грађи котлине доминирају лапорци и лапоровити шкриљци, глинци и глинени шкриљци, мрки угаљ, пешчари и кристаласти шкриљци који су у основи басена. На ободу котлине налазе се кристаласти и палозојски шкриљци, карбонатни седименти, црвени пермски пешчари и баремски кречњаци. Мрки угаљ се експлоатише у близини Алексинца од 1883. У морфолошком погледу терен је благо заталасан и испресецан мноштвом потока и речних корита. Дуж целе котлине протиче Јужна Морава, изразито меандрирајући и остављајући за собом мртваје, пешчане спрудове и аде. Код Алексинца прима десну притоку Моравицу. Између Јужне Мораве и Моравице налази се низ брежуљака, са благим нагибима ка западу, а стрмима ка истоку. Најзаступљенија земљишта су алувијално тло, смоница, гајњача, скелетно и скелетоидно земљиште. Котлина је важно пољопривредно подручје. Кроз њу пролазе железничка пруга (из 1884) и аутопут Београд–Ниш, који имају међународни значај.

001_Aleksinacka-kotlina.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Марковић, Географске области СФР Југославије, Бг 1966.

Милка Бубало-Живковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИНАЧКИ БАСЕН МРКОГ УГЉА

АЛЕКСИНАЧКИ БАСЕН МРКОГ УГЉА, налазиште угља које се простире од десне обале Јужне Мораве према Алексинцу. Миоценске је старости. Услед тектонских поремећаја подељен на јужно, централно и северно поље. Економски је најзначајнији главни угљени слој, дебљине 2–15 м. У средњем делу јавља се гасни угаљ дебљине до 3 м. Угаљ припада мрким угљевима са просечно 24% влаге, 17% пепела, 4% сумпора и топлотне вредности 20.000 kJ/кг. Битуминозни, тј. парафински шкриљци у повлати угљеног слоја просечно садрже 10–12% уља (тера), максимално до 30%. Геолошка истраживања угља у овом басену започета су 80-их, а производња 90-их година XIX в.; 1899. произведено је 5.172 т, 1908. 63.293 т, а 1928. 148.000 т угља, што је у то време представљало значајну производњу. Осамдесетих година XX в. годишња производња достигла је 300.000 т. Угаљ је подземно откопаван у јамама „Морава", „Дубрава", „Логориште" и др. Рудник је непрекидно радио до 1988. када је производња обустављена због велике несреће. За готово 100 година рада произведено је око 12 милиона т мрког угља. Преостале геолошке резерве угља износе 37,5 милиона т, од чега је експлоатабилно осам милиона т. По укупној топлотној вредности резерве мрког угља, заједно са битуминозним уљним шкриљцима, представљају значајан енергетски потенцијал Србије.

ЛИТЕРАТУРА: П. Николић, Д. Димитријевић, Угаљ Југославије, Бг 1990.

Светозар Ковачевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИНАЧКИ БУЈМИР

АЛЕКСИНАЧКИ БУЈМИР, село 4 км југоисточно од Алексинца. Налази се на крају долине Бучине, десне притоке Јужне Мораве, на 180–240 м н.в. Издужено је дуж долине потока и чини га једна улица. Са Алексинцем је повезано локалним асфалтним путем. Већа концентрација кућа је у западном делу, на изласку села у долину Јужне Мораве. У прошлости је био познат по Бујмирском хану који се налазио поред Цариградског друма, као и по манастиру Пречисто Ваведење, који се у изворима први пут помиње 1516. Село је тада имало 50 хришћанских кућа. Спаљено је у српско-турском рату 1876, а 1921. имало 71 дом и 434 житеља. У 2002. имало је 557 становника, од којих 99,8% Срба. У селу постоје капела, четвороразредна основна школа и задружни дом. Више од половине активног становништва (59,1%) запослено је у непољопривредним делатностима, највише у суседном граду, а за ратарску производњу карактеристично је повртарство.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИНАЧКИ РУДНИК

АЛЕКСИНАЧКИ РУДНИК, насеље на десној страни долине сокобањске Моравице, десне притоке Јужне Мораве, 2 км северозападно од Алексинца. Простире се у појасу 180–220 м н.в. Неправилног је облика, са доминантним линеарним распоредом улица. Рудник и фабрике налазе се у његовом северном делу. Постанак и развој насеља повезани су са развојем рудника мрког угља, основаног 1883. У 2002. насеље је имало 1.467 становника, од којих 83,9% Срба. У А. Р. постоје погони за производњу картонске амбалаже и стиропора, производа од челика, алатки за машине и институт за производњу семена шећерне репе. Ту се налазе и основна школа, предшколска установа, дом културе са биоскопом, библиотека, месна канцеларија, пошта и здравствена станица.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИНАЧКИ, Минта

001_Minta-Aleksinacki.jpgАЛЕКСИНАЧКИ, Минта, композитор (Алексинац, 24. VI 1947). Дипломирао на Музичкој академији у Београду, у класи А. Обрадовића (1975). Посвећен вокалном стваралаштву које се наслања на традицију солистичког и хорског певања у српској народној и уметничкој музици, развио је певачки захвалан хорски слог, најчешће заснован на ефектно, често и духовито стилизованим архаичним елементима народног идиома: Бајалице (1973), Казиваљке (1974), Сватовске (1981), Морава (1989) за мешовити хор, Песме мога оца (1977) за мушки и Био једном један вук (1978) за женски хор. Вођен непосредним порукама православних духовних напева, пише Отче наш (1973), Св. мученик Георгије (1973), Спасовдан (1974), Псалам (1984), Псалам 139. (2002) за мешовити хор. Његова вокална лирика једноставне мелодијске фактуре понекад је праћена занимљивим инструменталним комбинацијама као што су: Уби ме прејака реч за мецосопран и две групе удараљки (1977), Проклетство дијака за сопран, рецитатора, флауту и виолончело (1977), Заробљена тамничарка (2002) и Невидне мреже за сопран и клавир (2005). Међу инструменталним делима истичу се варијације Зар ја немам русе косе за флауту, кларинет и фагот (1973), гудачки квартет Школски (1974), Александрида – симфонијска посвета (1975) за коју је добио Награду „Стеван Христић" и награду на конкурсу БЕМУС-а 1976, Реми за алт саксофон и клавир (1984), Контра за контрабас и бубњеве (1988). Свој изразити афинитет за кратке форме и сажете вокалне циклусе напушта у случају пасије Погибељ српског народа за солисте, рецитаторе, нарикаче, два дечја хора, мешовити хор, симфонијски и лимени дувачки оркестар, писане за Велики школски час у Крагујевцу 1988. Дела су му извођена на фестивалима у некадашњој Југославији и у иностранству (Швајцарска, Немачка, Француска, Грчка, Канада и Русија).

Ана Котевска

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Анђелко

АЛЕКСИЋ, Анђелко, четнички војвода (Мидинци код Кичева, 1876 – Шупљи камен код Куманова, 27. V 1904). Своју акцију у Старој Србији овај бивши фурунџија и ашчија започео је већ 1903. са првом формираном четом, под командом Илије Славе. Убрзо по преласку границе и војводином рањавању у једном међусобном сукобу, чета је била принуђена да се врати у Србију. Нови прелаз границе и оружану акцију, сада као војвода, А. је започео исте године. Код Ђуришког манастира у близини села Сушице умешао се у борбу Турака и бугарског војводе Пушкарева. Изненадним нападом с леђа пресекао је турски обруч, после чега су бугарска и српска чета измакле у Србију. Предводећи чету од двадесетак људи крајем маја 1904. код села Буштриња, поново је прешао границу и упутио се ка Младом Нагоричану. Чета је већ после три дана била откривена, пресретнута, а затим и опкољена на вису Шупљи камен изнад села Четирци близу Куманова. У бици у којој је пало близу две стотине Турака и сви четници, А. је као последњи од њих извршио самоубиство.

ЛИТEРАТУРА: Ј. Хаџи Васиљевић, Четничка акција у Старој Србији и Маћедонији, Бг 1928; С. Краков, Пламен четништва, I, Бг, 1930; К. Пећанац, Четничка акција 1903–1912, Бг 1935; М. Д. Пешић, Стари четници, Краг. 2000; В. Илић, Српска четничка акција 1903–1912, Бг 2006.

Милић Ј. Милићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Антоније

001_Antonije-Aleksic.jpgАЛЕКСИЋ, Антоније, хидролог, публициста (Панчево, 9. V 1844 – Београд 12. XI 1893). Школовао се у родном граду, у Математичкој школи граничарског пука. Као граничарски кадет приликом бомбардовања 1862. пребегао је у Београд, одакле је убрзо пребачен у Крагујевац у канцеларију артиљеријске управе. Српско држављанство добио је септембра 1864. У чин инжењеријског потпоручника произведен 1867, а у чин поручника 1872, када се и демобилисао. У време војне службе највише се бавио топографским снимањима и хидролошким истраживањима. Према његовим топографским снимцима из 1867. и 1868. Министарство војно штампало је карту Крокиј околине Београда 1:50.000. Снимио је и долину Мораве између Крушевца и Београда у размери 1:200.000 (1868–1869). Опис свог спуштања чамцем низ Јужну Мораву од Ђуниса до Сталаћа (1870) објавио у листу Србија. Могућности транспорта дрвета низ реку Ибар испитивао је 1871, а исте године је Српском ученом друштву поднео студију Морава, њено садање стање и могућности пловидбе (Бг 1879). Вршио је и друга хидролошка истраживања и објавио неколико радова од којих су најзначајнији Ибар од Рашке до Карановца (Бг 1879), Радња око засушивања баруштина у Краљевини Србији (Бг 1883), Удешавање Дрине за пловидбу (Бг 1889) и Мачва са нарочитим погледом на поплавне прилике (Бг 1891). Дао изузетан допринос хидролошким истраживањима река. Убраја се у ред првих потамолога Србије. Писао је и о железничким и војним питањима, војној историји, шумарству, археологији и пчеларству. Од 1874. је редовни члан Српског ученог друштва.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ристић, Р. Поповић, Б. Кнежевић, Анта Алексић и његов рад на хидрологији Мораве и Мачве, Бг 1955.

Стеван Станковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Борислав

АЛЕКСИЋ, Борислав, графичар, сликар, ликовни педагог (Сарајево, 28. IV 1936). Завршио Школу за примјењену умјетност у Сарајеву (1955) и Академију примењених уметности у Београду (1958). Самостално излагао од 1960. и учествовао на скоро свим важнијим изложбама графике у БиХ и Југославији. Био професор на Школи за примјењену умјетност у Сарајеву. Графички опус му је обимнији и садржајнији од сликарског. Студиозно је припремао сваки отисак и није штампао велике тираже. У стваралаштву је посебно истраживао проблем простора и езотерично-сцијентистичка значења. Поједини графички циклуси (Пут у ништа) најавили су појаву минимализма и редукованог графизма у стваралаштву млађих уметника. Добитник је Гранприја на III бијеналу графике у Фиренци (1972), награде УЛУБиХ-а (1973), Двадесетседмојулске награде БиХ (1975) итд. По распаду СФРЈ и избијању грађанског рата у БиХ у потпуности се повукао из јавног живота.

ЛИТЕРАТУРА: И. Крзовић, „Борислав Алексић", Живот, 1976, 11; A. Бегић и др., Умјетност Босне и Херцеговине 1974–1984, Сар. 1984; Југословенска графика 1950–1980, Бг 1985.

Петар Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Бранко

АЛЕКСИЋ, Бранко, архитекта, универзитетски професор (Карловац, 15. VIII 1923 – Београд, 21. VI 1998). Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду (1951). До 1955. био пројектант у Секретаријату за грађевинско-регулативне послове, потом ангажован у архитектонском атељеу „Простор". Од 1957. радио на Арх. ф. као асистент Мате Бајлона, а потом постао ванредни (1971) и редовни професор (1979). До пензионисања 1988. водио курс Становање на последипломским студијама. Његово интересовање било је, пре свега, усмерено на становање и станоградњу. Најважније насеље пројектовао је на Булевару војводе Степе на Вождовцу у Београду, заједно са Станом Алексић (1972−1978). Те високе стамбене куле од бетона (22–24 етаже), које се за тло везују каскадно развијеном базом висине од шест спратова, примери су стамбене архитектуре 70-их година XX в. Функционална организација стамбених јединица прилагођена је захтевима удобности и практичности живљења породица различитих потреба и структура. Осим насеља на Вождовцу А. је у сарадњи са Браниславом Миленковићем и Јелисаветом Миленковић пројектовао и реализовао пословне зграде на Теразијама 3 и у Коларчевој 7 (1980), потом стамбену зграду у Цвијићевој (1958), и стамбене објекте у новобеоградским блоковима 45 и 70 (са С. Алексић, 1973). Заједно са И. Поткоњаком пројектовао је дечје обданиште (1982) и стамбени комплекс (1983) у Тополи, a са Н. Алексић основну школу у Лазаревцу (1994).

ДЕЛА: и М. Лојаница, Н. Боровница, Становање 1, Бг, 1975, св. 5; „Приказ конкурса за урбанистичко-архитектонско решење блока 19A у Новом Београду", АУ, 1977, 78–79; „Саобраћајни факултет у Београду", АУ, 1981, 86–87; Стамбена средина: хумане, просторне основе, Бг 1985.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Стојановић, У. Мартиновић, Београд 1945–1975. Урбанизам, архитектура, Бг 1978; И. Штраус, Архитектура Југославије 1945–1990, Сар. 1991.

Дијана Милашиновић-Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Бранко

АЛЕКСИЋ, Бранко, књижевник, ликовни критичар (Београд, 15. IV 1951). Дипломирао на Филолошком факултету у Београду (1974), докторирао на Сорбони, а усавршавао се у Италији. Од 1982. живи и ради у Паризу и Београду. Пише поезију, прозу и есејистику на темељу авангардне, посебно надреалистичке поетике. Био је уредник културне рубрике и писао ликовну критику за лист Студент, приредио темат о дадаизму за часопис Уметност, иницирао представљање опуса Стевана Живадиновића -- Вана Бора у Музеју савремене уметности у Београду (1990/91) и био један од аутора студије у каталогу изложбе Симулакрум бескраја Вана Бора. На Европском филозофском универзитету у Паризу водио семинар Сусретање поезије и филозофије (1986–1996). Сарађује у часописима и периодичним публикацијама (Les Lettres françaises; Pleine marge; Dix-huitième siècle (P.U.F.); Signes; Mélusine). Бави се истраживањима стваралаштва уметника XVIII и XIX в. (Ернест Ебер, Антон Рафаел Менгс, Ретиф де ла Бретон и др.), тумачењима француског и српског надреализма и њиховим међусобним утицајима и везама. Организовао је у Паризу другу самосталну изложбу надреалистичког сликара и теоретичара Ђорђа Костића (1990), сарађивао на изложби Дада у Центру Помпиду (2005/06), радио у пријемном делу Музеја Eрнеста Ебера. Држао предавања о ликовној уметности (у Дижону, Оксеру и др.). У отклону према академском и научном дискурсу његове студије и есеји, пуни дигресија, асоцијативних токова, жанровских и есејистичких искорака и упућивања на податке из различитих области стваралаштва и културе, саопштавају лично ауторско виђење кључних питања и појмова надреалистичке поетике и праксе.

ДЕЛА: песме: Губитак птица, Н. Сад 1968; Пролећна бифора, Бг 1969; The Opposing Manufacture, Calcutta 1979; Буђење Venus Anadyomene, Бг 1981; Врапчева брда, Сплит 1982; Проза: Херкуловски радови, Н. Сад 2003; Есеји: НДИО: Андре Бретон 1896–1966 (зборник), Бг 1976; Поезија надреализма у Београду 1924–1933 (читанка аутоматских текстова и надреалистичких песама), Бг 1980; Култура & критика, лира & мотика, Бг 1981; Откровење у надреализму, Бг 1982; Аладинова чаробна лампа; југословенски надреалисти у преводима југословенских певидруга, Бг 1989.

Ирина Суботић; Предраг Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Велибор

АЛЕКСИЋ, Велибор, геолог, петрограф, универзитетски професор (Алексинац, 11. XI 1927 – Београд, 28. VII 1979). Дипломирао на Минералошко-петрографској групи Природно-математичког факултета у Београду (1952), а докторирао са темом „Петролошко-структурна студија кристаластих шкриљаца Буковика и Рожња" на Рударско-геолошком факултету у Београду (1965). На Шумарском факултету у Београду биран у сва научно-наставна звања. Објављивао стручне и научне радове из петрологије и стратиграфије метаморфних комплекса, регионалне геологије, тектонике и металогеније. У тим списима решавао и покретао модерне идеје из регионалне геологије Србије и Југоисточне Европе, кao што је увођење тектонике плоча у тумачење њихове геолошке структуре и др. Веома активан у Српском геолошком друштву, Савезу геолошких друштава СФРЈ, Унији природно-математичких наука Србије и Асоцијацији научних унија Југославије.

ДЕЛА: „Историјско-геолошка еволуција континенталне, прелазне океанске и океанске литосфере у Србији и суседним областима", у: Металогенија и концепције геотектонског развоја Југославије, Бг 1974; „Тектоника Србије", у: Геологија Србије IV: тектоника, Бг 1976; коаутор: The Plate Mouvements in South Eastern Europe during the Alpine Cycle (Кретање плоча у југоисточној Европи за време алпског циклуса), II симпозијум Kарпатско-Балканске геолошке асоцијације, Бг 1977.

Александар Грубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Весна

АЛЕКСИЋ, Весна, дечји писац (Обреновац, 11. IV 1958). Дипломирала на Филозофском факултету у Београду. Радила као школски психолог и сарадник у предшколским установама. Пише прозу, есеје, радио-драме и песме. Први роман Карта за летење (Бг 1995), помало меланхолична слика детињства у варошици на обали Саве крајем 60-их, заснива се на пријатељству које прераста у љубав, тј. у метафоричку „карту за летење". Мада је највећи део прозе А. реалистички мотивисан, у научно-фантастичном роману Ветар је, Аја (Бг 1996) компјутерска игра постаје окидач за улазак у онострану реалност и удвајање јунакиње, а завршетак у кључу фантастичке прозе подразумева буђење и „залог" из сна као доказ проживљеног. У приповедној збирци Ја се зовем Јелена Шуман (Бг 1998) јунакиња процењује себе и свет око себе, а дечја дружина на степеништу зграде критички запажа свет одраслих и путује у машти са оптимизмом уз који одрастање изгледа као велико, добро обећање. Добитница је награде „Невен" (1996) и награде Змајевих дечјих игара (2004).

ДЕЛА: романи: Месечев дечак, Бг 1994; Звезда ругалица, Бг 1996; Марија Модиљани, Бг 1999; Лицитација ветра, Бг 2000; Дугмар, Бг 2002; Старлет, Бг 2004; приче: Црвени коњић, Бг 1994; Брбљиво срце, Бг 2000; Прича о Лангусту, Бг 2001; Осмо чудо, Бг 2002; Територија снова, Бг 2004; Кључар варошког биоскопа, Бг 2005; поезија: Није за јавност, Бг 1996; Звездана фрка, Бг 1998.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Гајић, „Научно-фантастична прича Весне Алексић", Детињство, 2000, 1–2; Ј. Љуштановић, Црвенкапа грицка вука. Студије и есеји о књижевности за децу, Н. Сад 2004; С. Шаранчић-Чутура, Нови живот старе приче, Н. Сад 2006.

Зорана Опачић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Владимир Павел

001_Vladimir-Pavel-Aleksic.jpgАЛЕКСИЋ, Владимир Павел, лекар, конструктор (Банатско Ново Село, 23. VII 1874 – Београд, 24. XII 1911). Студије медицине завршио у Грацу 1896. Лекарском праксом почео да се бави у Панчеву где је 1897. отворио санаторијум „Др Алексић". Имао је велик број пацијената од којих је најпознатија била И. Секулић, с којом је био пријатељ. Основао је патриотско друштво „Узданица", у којем су се одржавала предавања из науке, технике и књижевности. Добро је познавао историју ваздухопловства и пратио летове браће Рајт, Блериоа и др. Од 1907. бавио се конструисањем макета и модела летелица, а почетком наредне године започео је израду једрилице, двокрилца оригиналне конструкције, израђеног од лаког дрвета, шпанске трске и платна. Крила су била неједнаког размаха (доње крило мањег), а дужина трупа 6 м. На крајевима крила били су уграђени покретни делови повезани челичнoм ужади са командама. Уместо точкова једрилица је имала скије. Покушај првог лета извршен је 17. X 1909. на терену градског вашаришта. Лансирање је изведено помоћу гуменог ужета: А. је сео за команде у центру доњег крила, а помоћници су затегнули гуме и на знак пустили једрилицу која је полетела на висину од неколико метара. Прелетела је двадесетак метара, а затим се заклатила и ударила о тло. Том приликом делимично је оштећена, али је пилот остао неповређен. Био је то историјски тренутак за домаће ваздухопловство, а А. је постао први Србин који је полетео на једрилици коју је сам конструисао.

002_Jerilica-Vladimira-Pavel-Aleksica.jpg

ИЗВОР: Р. Јеремић, Библиографија српске здравствене књижевности, 1757–1918, Бг 1947.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Јеремић, Прилози за биографски речник Срба лекара Војвођана, 1756–1940, Н. Сад 1952; Д. Велисављев, М. Велисављев, „Први лекари у Банату", МП, 1997, 3/4, 5/6.

Зоран Стефановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Градимир

АЛЕКСИЋ, Градимир, вајар (Београд, 7. XII 1922 – Београд, 20. VI 2002). Дипломирао 1948. на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Сретена Стојановића и Лојза Долинара. Био је један од протагониста уметничке групе „Једанаесторица" и члан УЛУС-а од 1947. Самостално излагао у Београду (1953, 1967, 1968, 1985), а скулптуре, слике и цртеже представљао и на многим колективним изложбама. Претежно је радио портрете и фигуре, а велик број његових вајарских остварења изложен је у јавном простору Београда (Јован Скерлић – Калемегдан, Олга Петров – Падинска Скела, 15 портрета на Новом гробљу), Чачка, Будве (Играчица), Мостара итд. Фигуре, најчешће дате у покрету, третиране су реалистички. Иако изведени у духу поетског реализма, портрети одражавају унутрашњи живот модела будући да је благом моделацијом постигнута експресивност карактера приказане личности. Осим вајарством, бавио се сликарством, цртежом, па и поезијом.

ЛИТЕРАТУРА: Скулптуре Градимира Алексића, Бг 1985; Б. Костић, Ново гробље у Београду, Бг 1999.

Весна Круљац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Димитрије Н.

АЛЕКСИЋ, Димитрије Н., прота, црквени писац, уредник (Алексинац, 10. XI 1856 – Лесковац, 19. XII 1889). Завршио Богословију у Београду (1875). Потом до 1879. био учитељ у Мозгову код Алексинца. Пошто је рукоположен за свештеника, од 1879. до 1882. обављао различите дужности: служио у Саборној цркви у Јагодини, био писар и практикант конзисторије у Београду и Нишу, архијерејски намјесник у Власотинцу. Од септембра 1882. до смрти био је свештеник у Лесковцу, покретач, издавач и уредник листа Црквени гласник (1887–1889). Радове вјерског карактера, приповијетке, пјесме и преводе с руског језика објављивао у листовима Српска независност (1881), Хришћански весник (1883), Нишке новине (1885), Црквени гласник (1887–1889). Уредио је лесковачки календар Крин (1887) у којем је објавио слике из живота у паланци: Паланачка пресуда и Стрижба.

ДЕЛА: Богословија и свештенство у Србији, Бг 1880; Убрисана суза, Бг 1880; Велики четвртак, Бг 1880; Велики петак, Бг 1881; Велика субота, Бг 1885; Мученици за веру, Бг 1886; Осветници, Ниш 1886; Свети Адријан и Наталија, Бг 1888.

ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Ђорђевић, „Скица за биографију Д. Н. А., уредника Црквеног гласника", ЛЗ, 1970, 10; Д. Д. Видосављевић, „Власотиначко православно свештенство од почетка XIX до краја XX века", ВЗ, 2003, 1.

Горан Максимовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Драган

АЛЕКСИЋ, Драган, књижевник, новинар (Бунић код Коренице, 22. XII 1901 − Београд, 22. VII 1958). Основну школу и гимназију завршио у Винковцима. Прве песме објавио 1918. у загребачком средњошколском листу Омладина. Од 1920. студирао славистику у Прагу где је открио своју склоност према дадаизму, формулисао манифесте, писао приче, песме, драме, изјашњавао се као теоретичар „органске уметности" – „оргарта" и успоставио контакте са водећим дадаистима Европе (К. Швитерсом, Р. Хаусманом, Т. Царом и др.). Водио преписку са Љ. Мицићем и започео сарадњу са Зенитом, као радикални и доследни дадаиста. Издавао и уређивао ревије Dada tank и Dada jazz (1922), наступао самостално или са својим следбеницима на дадаистичким манифестацијама, успоставио сарадњу са домаћим и иностраним часописима и алманасима исте или сличне оријентације: Ut (Н. Сад), Ma (Беч), Хипнос, Црно на бело, Вечност, 50 у Европи (Бг). Постепено се вратио уобичајеном језику анализе и описа (у часописима Мисао, Савремени преглед, Идеје), оријентисан на црначку уметност, конструктивно сликарство, однос поезије и филма, прагматику репортаже. О филму писао у загребачком Кинофону (1921) и београдском гласилу Comoedia (1923–1926) и популарисао га преко Клуба филмофила, који је основао са Б. Токином 1924. Исте године они су започели снимање свог првог уметничког филма Качаци у Топчидеру или Буди Бог с нама (сачуване само ретке фотографије). Новински прилози су му веома цењени због стила, језика, литерарности и креативне замене рационалне спознаје интуицијом. До 1941. био је уредник и сарадник дневног листа Време, где је поред чланака и репортажа, објављивао књижевну, ликовну, позоришну и филмску критику.

ДЕЛО: Дада танк, Бг 1978.

ЛИТЕРАТУРА: М. Недић (прир.), Писци као критичари после Првог светског рата, Н. Сад − Бг 1975; Р. Константиновић, Биће и језик, 1, Бг − Н. Сад 1983; H. Siegel, „Der Dadaist". In unseren Seelen flattern schwarze Fahnen, Serbische Avantgarde 1918–1959, Leipzig 1992; П. Тодоровић, ,,Прилози за биографију Драгана Даде Алексића", КИ, 2007, 131–132.

Видосава Голубовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Драган

АЛЕКСИЋ, Драган, новинар, драматург, књижевник (Београд, 19. II 1941). Завршио Филолошки факултет и драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Радио као наставник и уредник Програма за децу Радио Београда. Одлике његове прозе за децу (поетика игре, хумористички обликована поука, жанровска мешавина драмског и епског) блиске су поетици Д. Радовића, Љ. Ршумовића и др.: кратке приче из Краљевине липовог лада (Бг 1978) подељене су по оброцима (приче о доручку, ручку и сл.) и годишњим добима; у роману Сазвежђе белог дуда (Бг 1983) описано је „сазвежђе детињства" у варошици, а свету школараца придодати су „космички" појмови. Као драмски писац (Мала српска комедија, Бг 2000), успешно примењује комику ситуације на елементе актуелне друштвене стварности.

ДЕЛА: поезија: Колико је толико, Бг 1987; проза: Љуба Мољац, највећи фудбалер на свету, Бг 1984; Накјуче, Бг 1994; Славуј у фебруару, Сараорци 1995; Дворац у башти, Бг 2000; Приче кратких рукава, Бг 2005; драме: Свеска од песка, Г. Милановац 1974; Пето годишње доба, Г. Милановац 1975.

ЛИТЕРАТУРА: Детињство, темат о радио-драми, Н. Сад, 1979, 1; М. Идризовић, Д. Јекнић, Књижевност за дјецу у Југославији, Сар. 1989; А. Милошевић, „Да ли је то доказ", у: Савремена српска драма, Бг 2000.

Зорана Опачић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Драгољуб

001_DRagoljub-Aleksic.jpgАЛЕКСИЋ, Драгољуб, акробата, филмски продуцент, редитељ (Вина код Књажевца, 9. VIII 1910 – Београд, 3. ХI 1985). Механичарски занат учио у Бору и Београду, али се убрзо посветио акробатици и приказивању вештина телесне снаге. Неко време радио у чешком циркусу, а као самостални акробата наступао у Мађарској, Аустрији, Грчкој, Енглеској. Око 1930. постао познат широм Југославије по својим атракцијама: кидању ланаца којима би био везан, испаљивању из топа, ходу и вожњи бициклом по жици разапетој између две зграде високо над улицом, а посебно надлетањем градова држећи се зубима за конопац који је вукао авион у лету. У Сплиту 1930. тешко се повредио, али је после лечења наставио са акробацијама. Многе његове атракције биле су филмски снимљене. Од тих репортажа реализовао је 1942. у окупираном Београду документарни филм Краљ ваздуха, а затим је 1943, као сценариста, глумац и редитељ, уз помоћ пионира српског филма, сниматеља Стевана Мишковића, направио играни филм Невиност без заштите. Био је то први српски потпуно звучни филм, који је једноставном причом и многим музичким нумерама привукао велик број гледалаца, како у Београду тако и по другим градовима Србије. Користећи овај филм и његове творце, редитељ Душан Макавејев је 1968. реализовао филм под истим насловом, у којем је и А. говорио о своме раду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Савковић, Кинематографија у Србији током Другог светског рата 1941−1945, Бг 1994.

Дејан Косановић; Милојко Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Душан

АЛЕКСИЋ, Душан, сликар (Арад, Румунија, 16. V 1843 – Деска, Мађарска, 27. VI 1900). Сликарство учио код оца Николе. Вероватно је краће време био и на Академији у Бечу. Бавио се скоро искључиво црквеним сликарством. Радио је у преко 30 српских и румунских цркава у Банату, Срему и Бачкој. У почетку је сарађивао са оцем у Араду, Мaлом Бечкереку, Варјашу и Остојићеву, затим са Љубомиром Александровићем у Немету, Ђуром Пецићем у Српском Падеју и Кикинди и са Ђорђем Ракићем у Голубинцима. Старији син Иван му је помагао на иконостасима цркава у Банатском Брестовцу и Бољевцима, а млађи Стеван је довршио започети иконостас цркве у Дески. Као сликар скромних могућности опонашао је очев начин сликања и користио његова композициона решења.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Н. Сад 1976; О. Микић, „Нови подаци о сликарској породици Алексић", СДИУС, 1986, 17; С. Бугарски, Српско православље у Румунији, Темишвар – Бг – Н. Сад 1995; В. Поповић, Српски споменици у Румунији, Суб. 1996; М. Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Н. Сад 1997.

Олга Микић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АЛЕКСИЋ, Живојин

АЛЕКСИЋ, Живојин, агроном, научни саветник (Брајковац, 3. IV 1924 − Смедеревска Паланка, 19. II 2002). Пољопривредни факултет завршио у Земуну (1951), где је и докторирао (1965). У Земаљском институту за пољопривреду у Крагујевцу специјализовао се за област болести и штеточине повртарских култура. Радио у Заводу за пољопривредна испитивања у Крушевцу, затим у Институту у Крагујевцу, а од 1953. у Подреонској огледној пољопривредној станици у Смедеревској Паланци. У Институту за повртарство у Смедеревској Паланци био асистент (1958), шеф Одсека за заштиту биља (1959) и директор (1967−1974). У Центар за пољопривредна истраживања у Београду прешао 1976. Био је водећи стручњак у области заштите поврћа − проучавао је вирозе, микозе и бактериозе поврћа. Први је у нашој земљи открио присуство патогена вируса обичног и жутог мозаика пасуља, зеленог и жутог венића паприке и проузроковача пламењаче паприке. Највећи број његових истраживања је у области микозних обољења паприке и парадајза, а заједно су чинила основу за развој мера заштите поврћа. Посебно се истичу радови на селекцији поврћа на отпорност, нарочито на отпорност паприке према проузроковачу зеленог увенућа. Створио је многобројне линије паприке носилаца отпорности према овом патогену, које су и уграђене у нове сорте. Изучавао је и стварао линије пасуља отпорне према вирусу обичног мозаика. Значајан је његов допринос развоју комплексне заштите поврћа од болести, штеточина и корова. Један је од оснивача истраживања у области отпорности поврћа према економски значајним болестима.

ДЕЛА: Проучавање вироза пасуља са нарочитим освртом на потребе селекције на отпорност, Бг 1965; и Д. Алексић, Д. Шутић, Болести поврћа и њихово сузбијање, Бг 1980; и Д. Алексић, Производња здравог поврћа у породичном врту, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Алексић, Д. Алексић и Н. Маринковић, Педесет година Центра за повртарство: 1946–1996, Бг 1996.

Мирјана Мијатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Живојин

АЛЕКСИЋ, Живојин, правник, универзитетски професор (Београд, 30. V 1931). По завршетку Правног факултет у Београду магистрирао 1963. на Институту за криминологију у Лозани, а докторирао 1964. на ПФ-у у Београду (Примена научних достигнућа код личних извора доказа у кривичном поступку, Бг 1965, немачки превод објављен у Хајделбергу 1967). Усавршавао се на универзитетима у Пескари, Амстердаму и Стразбуру. Део каријере провео је на Институту за кривично право и криминологију, а затим је био редовни професор ПФ-а у Београду. Предавао је на последипломским студијама на ПФ-у у Загребу и на многим факултетима у Европи, САД-у, СССР-у, Кини, Јапану, Филипинима и Аустралији. Био је председник Удружења правника Југославије, Југословенског удружења за кривично право и криминологију, почасни члан Југословенског друштва за виктимологију и копредседник Светског удружења права у оквиру Удружења за светски мир кроз право. Објавио је 38 књига и велик број научних и стручних радова. Био је уредник правних ревија (Правни живот, Архив за правне и друштвене науке). Одликован је Орденом рада са златним венцем.

ДЕЛА: Методика откривања малолетних делинквената, Бг 1971; Научно откривање злочина, Бг 1973; Криминалистика, Бг 1987; Тасин дневник 1870–1906, Бг 1991.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Кандић и др., Сто педесет година Правног факултета: 1841–1991, Бг 1991.

Зоран Миловановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Зоран В.

АЛЕКСИЋ, Зоран В., ветеринар, универзитетски професор (Ужице, 2. III 1952). На Факултету ветеринарске медицине у Београду дипломирао (1977), магистрирао (1981) и докторирао (1987). Као асистент на Катедри за судску ветеринарску медицину и законске прописе запослио се 1978. У звање редовног професора изабран је 2001. Од 2003. је шеф Катедре за судску ветеринарску медицину и законске прописе ФВМ-а у Београду. Из области ветеринарске форензике и државног ветеринарства објавио је три уџбеника и једну монографију. Поред доприноса форензичкој процени најзначајнијих заразних болести животиња за судску праксу, једним делом свог научног опуса допринео разрешењу начина настанка и развоја езофагогастричног улкуса код свиња.

ДЕЛА: и М. Кнежевић, Т. Божић, Езофагогастрични улкус код свиња, Н. Сад 1990; коаутор, „Локализација и дистрибуција ендокриних ћелија у желуцу свиња са езофагогастричним улкусом", AV, 1993, 43 (4); и M. Knežević, S. Aleksić-Kovačević, „Cell Proliferation in Pathogenesis of Esophagogastric Lesions in Pigs", Int Rev Cytol, 2007, 260.

Богосав Солдатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Иван

АЛЕКСИЋ, Иван, свештеник, сликар, писац (Арад, Румунија, 16. X 1868 – Јаша Томић, 3. IV 1938). Син Душана и унук Николе, такође сликара. Као свршени карловачки богослов рукоположен за свештеника 1892. Сликарство учио код оца и брата Стевана, а усавршавао се копирајући слике страних мајстора у галеријама Беча и Минхена. Помогао оцу при исликавању иконостаса цркава у Бољевцима и Банатском Брестовцу. Самостално је сликао иконостас у Моноштору (Румунија). Проучавао је српско сликарство и објавио биографије деде Николе (1896) и брата Стевана (1928). Описао је цркву у Јаши Томићу (1906), док су у рукопису остале белешке о оцу Душану и стрицу Јовану.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Богдановић, „Иван Алексић", СрС, 1901; О. Микић, „Нови подаци о сликарској породици Алексић", СДИУС, 1986, 17; С. Бугарски, Српско православље у Румунији, Темишвар – Бг – Н. Сад 1995; В. Поповић, Српски споменици у Румунији, Суб. 1996; М. Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Н. Сад 1997.

Олга Микић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Јаков

АЛЕКСИЋ, Јаков, барјактар, посланик (Малинско, Ускоци, 25. IV 1842 – Брегалница, 5. VII 1913). Син чувеног јунака Мирка Алексића. Описменио се у манастиру Подмалинско. Запажени је учесник рата 1862. и свих значајнијих битака црногорско-турског рата 1876–1878. Од 1875. перјаник је књаза Николе, што је остао и после произвођења у чин бригадног барјактара (1882). Барјактар пивске бригаде Лазара Сочице био је 1888. После пензионисања, Ускочка капетанија изабрала га је за посланика Народне скупштине на првим уставним изборима 1906. У Првом балканском рату био је барјактар Дурмиторске бригаде. Са скадарског бојишта отишао је као добровољац у српско-бугарски рат 1913. и погинуо у бици на Брегалници. Носилац је Обилића медаље, Даниловог ордена IV и V степена и Таковског крста.

ЛИТЕРАТУРА: В. Б. Божовић, Црна Гора у Другом балканском рату са Бугарском 1913, Бг 1932; Н. П. Шкеровић, Црна Гора на освитку XX вијека, Бг 1964; О. Благојевић, Пива, Бг 1971.

Жељко Вујадиновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Јован

АЛЕКСИЋ, Јован, ветеринар (Црна Бара, Мачва, 1862 − Црна Бара, Мачва, 17. X 1949). Завршио студије на ветеринарској високој школи у Бечу (1888). Као окружни марвени лекар радио у Пожаревцу, Шапцу, Мачванској Митровици, Неготину и Београду. Редовни члан Српског пољопривредног друштва постао 1888. На скупу марвених лекара у Београду 1890. изабран је за секретара, а од 1903. био је члан управног одбора Удружења марвених лекара Србије. Као ветеринарски инспектор радио у Министарству пољопривреде и вода Краљевине СХС до 1920. када је пензионисан. Био је учесник у балканским ратовима и I светском рату. Бавио се писањем стручних чланака, посебно у периоду царинског рата са Аустроугарском. Сарађивао у листовима Витез и Ветеринарски гласник из Београда. Био власник Ветеринарског гласника у име Друштва марвених лекара Краљевине Србије 1911.

ДЕЛА: „Мачванско свињче у првој и другој половини XIX века", ВГ, 1904, 6–7; „Улога марвених лекара", ВГ, 1910, 3–8.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Дивљановић, Ветеринарски кадрови у Србији 1800–1918. године, Бг 1974; С. Поп-Ценић, Д. Дивљановић, З. Д. Јевтић, „Библиографија ветеринарске медицине у Србији (1816–1920)", НЗКСРС, 1988, 8.

Зоран Д. Јевтић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Јован

АЛЕКСИЋ, Јован, новинар (Београд, 28. IV 1926). Завршио авиолимарски занат. Цео радни век провео у новинарству. У Радио Београду био је аутор, уредник и водитељ емисија заснованих на народним умотворинама и написао више књига из области народног стваралаштва XX в. Током 25 година уређивао је емисије у серији Село весело. Дао је и велик допринос у емисијама серије Зелени мегахерц Радио Београда. Прикупио је изреке, анегдоте, шале, узречице, поскочице, песме са прела од око 20.000 народних казивача у Србији. За популарно Весело вече на радију од 1949. писао пародије, куплете и скечеве. Сарађивао и у дечјим листовима и часописима. Покренуо је акције популаризације радија („Ниједно село без радио-апарата") и књига („Књига солидарности"). Преко јутарњег програма Радио Београда анимирао је књижевнике, издаваче и слушаоце да поклањају своје књиге малим и забаченим насељима и помогну да се оснују и обогате књижнице. Из његове серије о стваралаштву деце из 50 земаља израсла је међународна манифестација „Радост Европе". Објавио је три књиге о сујеверју у српској усменој књижевности Лажикажа. Добитник је награде Удружења новинара Србије „Светозар Марковић" за животно дело.

ДЕЛА: Буквар веселости, Бг 1961; Село весело: књига здравља, мудрости и доброг расположења, Краг. 1976; Вукова читанка за забаву и поуку, Бг 1987; Буди лепо дете од главе до пете: лепоречива читанка, Бг 2000; Здравствена читанка, Бг 2006; Вашар памети: енциклопедија народне мудрости, Бг 2008.

Душан Ђурић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Крста А.

АЛЕКСИЋ, Крста А., сакупљач народних умотворина (Пећ, 12. IX 1920 – Београд, 23. I 2000). Апсолвирао на Одсеку за језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Бавио се записивањем народних умотворина. Од више стотина усмених творевина, забележених махом у другој половини XX в., издвојени примери штампани су у антологијама В. Недића, В. Бована, В. Цветковића. Његова једина објављена збирка (Народне приповетке – Пећ и околина, Пр 1981) одликује се аутентичношћу записа. Заоставштина му се налази у Архиву Србије.

Валентина Питулић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Милан

АЛЕКСИЋ, Милан, уметнички фотограф, универзитетски професор (Београд, 1. VI 1954). Студирао историју уметности, дипломирао на Машинском факултету у Београду 1981, а магистрирао 1989. на Колеџу за архитектуру, уметност и планирање Корнел универзитета (Итака, САД). У периоду 1992–1997. био је руководилац Културног центра Британског савета у Београду. Професор је и руководилац Катедре за фотографију Академије уметности „Браћа Карић" у Београду. Излагао на великом броју самосталних и групних изложби, међу којима су самостална у Музеју примењене уметности у Београду (2006) и групне у Музеју савремене уметности у Београду (2005) и у Литературхаусу у Минхену (2006). У његовом стваралаштву, које се интензивно развија од почетка 80-их година, посебно се истичу циклуси уметничких фотографија, који настају стрпљивим посматрањем и бележењем током година: Мртва природа (1987−1991), Лоше одржавање (од 1993) и Ерозија (од 1995). Они показују његов изузетан допринос развоју медија савремене фотографије будући да својим уметничким квалитетом, артикулисаним концептом и негованом визуелношћу одолевају брзини, комерцијалности и честој површности коју намеће ера дигиталне фотографије. Његове фотографије одликује дискретан духовни, социјални и еколошки ангажман. Добитник је више награда и признања, од којих три међународне: Одељења за културу Манитобе, округа Винипег, Канада (1985), Одељења за спољне послове владе Канаде (1985) и награде Мелон Фондације Корнел универзитета (1988).

ДЕЛО: Лоше одржавање и други радови, Чачак 1998.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Илић, М. Алексић: Лоше одржавање, Бг 2006.

 Лидија Мереник

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Милисав Мића

АЛЕКСИЋ, Милисав Мића, културни радник у дијаспори (Годечево код Косјерића, 27. VII 1946). Након завршених студија права у Загребу 1970, запослио се у Савезном министарству спољних послова у Београду. Од 1972. именован за руководиоца Југословенског образовног центра, радио на образовању наших грађана и представника у Француској. Оснивач српских допунских школа и културне манифестације „Дани српске културе" у Паризу и „Дани париске дијаспоре" у Београду. Од 2002. председник Скупштине српске дијаспоре, а од 2006. повереник Владе Србије у Француској. Председник француског Одбора за односе са званичним институцијама у Србији. Добитник је медаље Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова Србије до 1918, награде града Париза за унапређење сарадње између грађана Србије и Француске, Златне значке КПЗС и др.

Марко Лопушина

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Милосав Мија

001_Mija-Aleksic.jpgАЛЕКСИЋ, Милосав Мија, глумац (Горња Црнућа код Горњег Милановца, 26. IX 1923 – Београд, 12. III 1995). На сцену Српског народног позоришта Округа крагујевачког први пут ступио 1943. у комаду Девојачка клетва. Исте године приступио СКОЈ-у, а у октобру 1944. отишао у партизане где је додељен Агитпропу. После ослобођења уписао права и једно време био члан хора Централног дома Југословенске народне армије, а 1946. ступио у ангажман у Државно народно позориште у Крагујевцу. У сезони 1949/50. ангажован у Народном позоришту у Београду. Члан Југословенског драмског позоришта био 1951–1965. када се вратио у НП где је и пензионисан 1977. Играо и на другим сценама (Атеље 212, Хумористичко позориште итд.). Разноликим креацијама и широким дијапазоном глуме био подједнако успешан у комичним, драмским и трагичним улогама. Широку популарност стекао радио програмима Весело вече и хумористичким телевизијским серијама Сервисна станица и Огледало грађанина Покорног. За позоришна и филмска остварења добио највиша друштвена признања и сталешке награде: посебну награду на Филмском фестивалу у Пули за улогу Марисава у филму Друг председник центарфор (1960), Октобарску награду града Београда за улогу Присипкина у представи Стеница (1961), Златни ловоров вијенац на Фестивалу малих и експерименталних сцена у Сарајеву за улогу Каплара у представи Полицајци (1962), Златну арену на Филмском фестивалу у Пули за улогу ујка Благоја у филму Др (1962), Статуету „Ћуран" на Данима комедије у Светозареву (1973), Орден рада са златним венцем (1973), Стеријину награду за улогу Боње у представи Звоно за нашег професора (1976), Седмојулску награду за улогу Ломана у представи Смрт трговачког путника (1976), Добричин прстен (1982), Награду за животно дело „Нушићеви дани" у Смедереву (1990), Ванредну Стеријину награду (1993) и др. Важније позоришне улоге: Помет (М. Држић, Дундо Мароје), Сцеледро (Плаут, Хвалисави војник), Прока (Б. Нушић, Ожалошћена породица), Жевакин (Н. В. Гогољ, Женидба), Смердјаков (Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови), Чеда Урошевић (Б. Нушић, Госпођа министарка), Кристофер Ман (Џ. М. Синг, Виловњак са западних страна), Дуња (В. Шекспир, Сан летње ноћи), Ујка Благоје (Б. Нушић, Госпођа министарка), Тартиф (Ж. Б. П. Молијер, Тартиф), Зганарел (Ж. Б. П. Молијер, Дон Жуан), Сирано (Е. Ростан, Сирано де Бержерак), Вуле Пупавац (М. Глишић, Подвала), Аркадије (А. Н. Островски, Шума), Јеврем Прокић (Б. Нушић, Народни посланик), Поп Ћира (С. Сремац, Поп Ћира и поп Спира), Агатон (Б. Нушић, Ожалошћена породица), итд.; филмске улоге: Госпођа министарка Ж. Скригина, Народни посланик и Др С. Јовановић, Сан, Јутро, Подне, Бициклисти П. Ђорђевића, Човек из храстове шуме М. Поповића, Скупљачи перја, Биће скоро пропаст света А. Петровића, Маратонци трче почасни круг С. Шијана, Танго аргентино Г. Паскаљевића итд.

ЛИТЕРАТУРА: Р. В. Јовановић, Позориште и драма, Бг 1984; М. Мирковић, Глумци су велика деца, Бг 1994; П. Волк, Илузије на Цветном тргу, Бг 1997; Београдско глумиште, Бг 2001; О. Марковић, Мија Алексић, Младеновац 2007.

Олга Марковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Милош Ј.

АЛЕКСИЋ, Милош Ј., пуковник (Краљево, 23. II 1870 – Херцег Нови, 24. Х 1925). Војну академију завршио 1894. и био произведен у чин артиљеријског потпоручника. Редовно је напредовао све до чина потпуковника 1913. и пуковника 1915. У току балканских ратова и гушења арнаутске побуне био је командант дивизиона. У I светском рату обављао је дужности у Команди одбране Београда. Био је командант дивизиона, референт артиљерије, командант артиљерије за Остружнички, Великоселски и Грочански одсек. Приликом повлачења преко Албаније његов дивизион је придодат Тимочком артиљеријском пуку II позива. Од априла 1916. до августа 1919. био је референт артиљерије Дунавске дивизије. После I светског рата био је референт артиљерије Моравске дивизијске области, а затим ратне луке Боке Которске до пензионисања 1921.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1892–1899, 1901–1912, 1914; АВИИ, фондови: Војска Краљевине Србије и Војска Краљевине Југославије; СВЛ, 1894–1921.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925, Бг 1925.

Предраг Лажетић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Никола

001_Nikola-Aleksic.jpgАЛЕКСИЋ, Никола, сликар (Стари Бечеј, 1808 – Арад, Румунија, 1. I 1873). У Новом Саду учио код тада најпознатијег српског сликара Арсенија Теодоровића, код којег је остао до његове смрти (1826). На Академији ликовних уметности у Бечу студирао са запаженим успехом (1828–1830). Потом је отишао у Рим где је дошао у додир са немачким сликарима, тзв. „назаренима", што је имало очигледан утицај на његово потоње црквено сликарство. У Нови Сад се вратио 1834, а 1835. добио и први већи посао: сликање иконостаса и сводова цркве у Молу. У Кикинди је боравио 1836--1840. и, премда често прекидан одласцима због већих сликарских послова, урадио многе портрете кикиндских грађана. Дуже време боравио је у Темишвару и његовој околини: 1836. насликао је портрет темишварског епископа Максима Мануиловића, 1837. иконостас румунске цркве у Фибишу, 1838. зидне слике српске цркве у Великом Семиклушу, а 1839. иконостас и зидне слике српске цркве у Оросламошу (Банатско Аранђелово). Крајем 1840. прешао је из Кикинде у Арад, добио грађанство, отворио сликарску радионицу и ту остао до смрти. Радио је по наруџбинама портрете и иконе, али је наставио и уноснију делатност осликавања цркава на ширем подручју Баната. Током следеће три деценије, насликавши близу хиљаду религиозних слика и неколико стотина портрета, израстао је у најплоднијег српског сликара XIX в. Сликао је за српске цркве некадашње Карловачке митрополије, од којих су неке после поделе цркава (1864) припале Румунима: нпр. румунска црква у Кувину где је сликао иконостас 1841, у Сабатхељу иконостас и зидне слике, у катедралном храму у Араду иконостас и тронове 1863. и у Арад Микалаки иконостас 1867. Огледао се и у национално-историјској тематици, насликавши композицију Косовски бој као зидну слику у српској цркви у Потиском Светом Николи (данашњем Остојићеву). Знатно је више био ангажован на портретском сликарству. Урадио око тристо портрета савременика, а истичу се породични и дечји портрети, сликани вешто и надахнуто у допојасним, понекад и целим фигурама, те са пејзажом у позадини. За разлику од црквеног сликарства које показује извесну неоплемењеност, понекад сировост у боји уз уочљиву назаренску декоративност, портретско сликарство му је у оквирима бидермајера бечке школе. Занатски педантно, сликарски дорађено, колористички сведено, квалитетније је од црквеног сликарства. У сликарској радионици у Араду подучавао је већи број потоњих сликара, од којих су најпознатији Новак Радонић и Аксентије Мародић. Подучавао је и сина Душана и синовца Јована, а сликарством су се бавили и његови унуци Иван и Стеван.

ЛИТЕРАТУРА: И. Алексић, „Никола Алексић", Календар Кикинђанин, Велика Кикинда 1896; A. Cosma, Pictura românescă din Banat, Timişoara 1940; М. Коларић, Класицизам код Срба, I, Бг 1965; М. Николајевић, О. Микић, Дело Николе Алексића, Н. Сад 1974; М. Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Н. Сад 1976: Д. Медаковић, Српска уметност у XIX веку, Бг 1981; М. Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Н. Сад 1997.

Олга Микић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Радомир

АЛЕКСИЋ, Радомир, филолог, лингвиста, сербокроатиста (Анџелат код Андријевице, 17. IV 1900 – Београд, 25. IV 1978). Дипломирао (1926) и докторирао (1929) на Филозофском факултету у Београду, на којем је од 1927. био асистент, а потом прошао и сва наставничка звања. У току II светског рата био заточен у логору на Бањици (1941) и привремено отпуштен са Универзитета (1943). За ванредног професора изабран 1946, а за редовног 1957. Пензионисан 1969. Бавио се историјом језика, дијалектологијом, лексикографијом, граматиком савременог српскохрватског језика и старословенским језиком. Из историје језика најзначајнији рад му је монографија Језик Матије Антуна Рељковића (Бг 1931). Као дијалектолог био члан Међуакадемијског одбора за дијалектолошке атласе. Испитивао васојевићки, паштровски, спичански, љеворечки, маински, александровачки и бруски говор. Објавио књигу Прилози историји кајкавског дијалекта (Бг 1938) и Читанку старословенског језика са речником (Бг 1950). Са М. Храстом и Ј. Вуковићем приредио Правопис српскохрватскога књижевног језика са правописним речником (Н. Сад – Зг 1960), а са С. Шкерљом и В. Латковићем написао Словеначко-српскохрватски речник (Бг–Љуб. 1964). Аутор је Речника страних речи и израза (Бг 1978) и сарадник на Малој енциклопедији Просвета. Почев од 1946. објавио у коауторству више школских граматика српскохрватског језика.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вукомановић, „Радомир Алексић (1900–1978)", ЈФ, 1979, 35.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АЛЕКСИЋ, Стеван

001_sTEVAN-aLEKSIC.jpgАЛЕКСИЋ, Стеван, сликар (Арад, Румунија, 23. XII 1876 – Модош/Јаша Томић, 2. XI 1923). Пореклом из уметничке породице, сликарствo упознаје преко деде Николе и оца Душана. На студије у Минхен отишао 1895, прво у атеље Хајнриха Книра, а од јесени 1896. на Сликарску академију, у класу Н. Гизиса. С прекидима студирао до јуна 1900, захваљујући стипендији Божићеве закладе, Матице српске и помоћи брата Ивана. Прекинувши студије због очеве смрти, у Араду је отворио сликарску школу, а потом се преселио у Модош (1904) где је Иван био свештеник. А. се формирао издвојено од главних токова српске модерне концентрисане око београдских уметничких кругова. Живећи у Модошу, уметничку залеђину налазио је у Сомбору, Сегедину и Темишвару где је излагао (1910, 1917, 1918), а слике је радио пре свега за српско-православне, али и наручиоце других народности и конфесија. У изложбени живот Београда укључио се на Четвртој југословенској уметничкој изложби (1912) као члан „Ладе". Карактеришу га разноврсна тематика и неуједначеност домета, што је за дуги низ година потиснуло у други план симболизам као најзначајнији елеменат његове поетике. У раној фази његове слике носе печат грађанског сликарства XIX в., а нарочито је приметан утицај популарног минхенског сликара Франца фон Ленбаха. Година 1900. за А. представља прекретницу, када је настало прво симболистичко дело Аутопортрет с музом, а његово стваралаштво се почело развијати у два правца: с једне стране, сликао је портрете, историјске композиције и жанр сцене, а с друге стране, иконе по жељама богатог војвођанског грађанства у духу сликарства минхенске школе – сведеног колорита са акцентима јарких боја, драматичне атмосфере и наглашених потеза које је сам сликар називао „листаним потезима". У духу породичне традиције радио је иконостасе и зидне слике у црквама од Бешке и Деске (1900), где је довршио започет посао оца Душана, преко Арада (1901/02), Темишвара (1902/03), Чакова и Вуковара (1903), Новог Сада (1904), Жигмондфалве – садашњег Лукићева (1905), Потиског Светог Николе – садашњег Остојићева (1906), Модоша (1905/06), Сремских Карловаца (1909), манастира Бешенова (1906, 1909), Баваништа и Елемира (1907), Кумана и Панчева (1908), Варјаша (1909), Конака (1909/10), Банатског Новог Села, Српског Светог Мартона (1909), Јарковца (1911), Ђурђева (1911/12), Луговета и Руме (1913), Бечкерека – садашњег Зрењанина (1914), Кленка (1915) и манастира Бездин (1922/23), где је изводио оригинална решења или поправљао дела деде Николе. Истовремено, заокупљен сопственим ликом, урадио је преко 40 аутопортрета које одликује наглашен симболистички проседе. Симболистичка поетика добија све више простора у његовом сликарству од 1910, да би преовладала после 1914. са почетком I светског рата, с једне стране у монументалним библијским и антиратним призорима, а с друге у малим форматима портрета, аутопортрета и религијског жанра. Његова симболистичка реторика заснива се на представљању сопствених граничних искустава оличених у супротстављању Ероса и Танатоса, укључивању протагониста религиозне, митолошке и алегоријске провенијенције, хибридних бића и манипулисању сопственим ликом. Вишезначни призори настају применом стилистичке пермутације, симболизма пантомиме и посебним третманом боје и осветљења, при чему постају самосвојна изражајна средства, независна од теме слике. На тај начин сликар преиспитује демонско-анђеоско порекло и противречну природу самог уметничког надахнућа. Такође, критички, али и носталгично, указује на изгубљеност и усамљеност појединца, у његовом случају у средини коју је својим делом превазишао. Уводећи у тематски простор релацију Смрти и Ероса, као и мотив двојника, дистанцира се од наративних и натуралистичких образаца, приближавајући се главном току модерног, симболистичког сензибилитета, а у аутопортретима крупног плана, као и неким портретима, посредством мотива маске, као симптома оностраног, обогаћује тематски репертоар новим и суптилнијим нијансама. Ту спадају аутопортрети формално смештени у породично окружење, где су жанровска очекивања изневерена иронијом, као и умножавање и усложњавање улоге сопственог лица у „кафанским" аутопортретима. Оригиналан допринос представља и спајање ангажованог, антиратног става са религијско-метафизичким питањима, тако да анђеоске и демонске фигуре добијају нова значења, а апстрактне теме као што су грех, искупљење, изгубљени рај и праштање, служе исказивању уметникове непосредне реакције на најконкретнију стварност историје и свакодневице. Као аутор првог акта у српском сликарству (1896) А. је на себи својствен начин артикулисао и култну симболистичку тему супротности обожаване femme fragile и опасне заводнице femme fatale, а малобројне митолошке теме преточио је у утопијски симболистички простор. Заснован на неоромантичарском и симболистичком сликарству Беклина, Томе, Фон Штука и Коринта, овај сегмент опуса сврстава А. међу ауторе централног раздобља српског симболизма. С друге стране, инсистирање на историјском и религиозном жанру, као и монументалним портретима, дефинише га као једног од последњих уметника улепшаног света и заточника националног мита, блиског сликарској идеологији Уроша Предића или Паје Јовановића. Мада без следбеника, А. је у свом модошком атељеу дао прве сликарске обуке неколицини уметника међу којима се истичу Васа Поморишац и Славко Гигић. Захваљујући бризи брата Ивана и супруге Стефаније, његова уметничка заоставштина завештана је Матици српској и Народним музејима у Београду и Зрењанину.

ДЕЛА: Уметник и муза, 1900; Аутопортрет у кафани, 1901; Портрет деце официра, 1904; Портрет супруге пуковника Емануела Нагела, 1904; Успење Богородице, 1907; За кафанским столом, 1909; Аутопортрет са супругом Стефанијом, 1911; Аутопортрет, 1911; Весели Банаћани, 1911; Спаљивање моштију светог Саве, 1912; Аутопортрет с мачком, 1913; Сликар у атељеу -- аутопортрет, 1915; Сегедински крчмар, 1917; Весели бохем, 1917; Велики косач, 1918; Јуда, 1918; Голгота, 1918; Анђео мира, 1918; Кентаур и нимфа, 1919; Портрети Олге и Душана Адамовића, 1920; Изгнанство из раја, 1920; Акт са мртвачком главом, 1922; Богородица са Христосом, 1922.

ЛИТЕРАТУРА: И. Алексић, „Стеван Алексић", Прилози ЛМС, 1928, књ. I, св. 1–3; В. Поповић, В. Јоксимовић, Стеван Алексић, Зр 1964; Д. Медаковић, Српски сликари XVIII–XX века, Н. Сад 1968; М. Јовановић, Стеван Алексић, Круш. 1977; Ј. Јованов, Минхенска школа и српско сликарство, Н. Сад 1985; Стеван Алексић (1876–1923), Н. Сад 1989; Ј. Секулић, Минхенска школа и српско сликарство, Бг 2002; Ј. Јованов, Стеван Алексић (1876–1923), сликар граничних простора, Зр 2006; Стеван Алексић (1876–1923), Н. Сад 2008.

Јасна Јованов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Стојанка

001_Stojanka-Aleksic.jpgАЛЕКСИЋ, Стојанка, лекар, универзитетски професор (Бачина код Крушевца, 4. XII 1934). Дипломирала 1960. на Медицинском факултету у Београду. Специјализирала микробиологију на ВМА у Београду (1960–1965) и лабораторијску медицину у СР Немачкој (1974). Докторску тезу одбранила 1975. на Мед. ф. у Хамбургу, на којем је, потом, постала професор микробиологије и инфективне епидемиологије. Радила као микробиолог у Хигијенском заводу ВМА у Београду (1965–1970), а од 1970. у Хигијенском институту у Хамбургу где је основала Референтну лабораторију за бактеријске узрочнике цревних обољења, колере, Yersiniae и куге, уз примену модерне молекуларно-биолошке дијагностике. Открила је бактерије које су, затим, регистроване њеним именом. Експерт је Светске здравстене организације, шеф је Националног центра за дијагностику и испитивање узрочника цревних обољења и општу микробиологију Републике Немачке и члан ванрадног састава САНУ (од 2000). Оснивач је Централног савета Срба у Немачкој и председник његовог Председништва. Годинама успешно радила на хуманитарној помоћи српском народу, а за време санкција уведених СР Југославији, и на успостављању веза југословенских здравствених установа са међународним организацијама, са УНИЦЕФ-ом, те немачким и америчким епидемиолошким службама. Помогла је подизање Православног храма у Хамбургу. Одликована је Орденом човекољубља за допринос сарадњи са матицом (2005).

ДЕЛА: и A. Lehmacher, J. Bockemühl, „Nationwide Outbreak of Human Salmonellosis in Germany Due to Contaminated Paprika and Paprika-powdered Potato Chips", Epidemiol. Infect., 1995, 115 (3); и F. Heinzerling, J. Bockemühl, „Human Infection Caused by Salmonellae of Subspecies II to VI in Germany, 1977–1992", Zentralbl. Bakteriol., 1996, 283 (3); коаутор, „Yersinia enterocolitica 16S rRNA Gene Types Belong to the Same Genospecies but from Three Homology Groups", Int. J. Med. Microbiol., 2000, 290 (1); „Helicobacter pylori – клиничке манифестације, дијагноза и терапија", Глас САНУ, 2005, 48.

Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ, Тихомир

001_Tihomir-Aleksic.jpgАЛЕКСИЋ, Тихомир, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Равнаја код Крупња, 8. II 1922 − Београд, 6. I 2004). Дипломирао (1952) и докторирао (1958) на Електротехничком факултету у Београду. Радио у Институту у Винчи (1952–1960) и Институту „Михаило Пупин" у Београду као управник Лабораторије за дигиталну технику (1961–1965). Потом је 1966. прешао у Ниш, на Технички факултет, где је изабран за редовног професора, а 1967. на Електронски факултет где је био први декан и проректор Универзитета. Од 1971. до пензионисања 1987. био је редовни професор, шеф Катедре за рачунарску технику и информатику и Одсека за електронику на ЕТФ-у у Београду. Руководио научним тимом који је 1960. развио први домаћи дигитални рачунар „ЦЕР 10" (цифарски електронски рачунар) и електронски телепринтер у Институту „Михаило Пупин" (који се заснивао на електронским цевима, германијумским транзисторима, магнетским меморијским језгрима и електронским релејима). Тадашња СФРЈ се производњом дигиталног рачунара „ЦЕР 10" нашла међу првих пет држава у Европи (Енглеска, Немачка, СССР и Француска) у којима је постојао научни потенцијал за сопствену и самосталну производњу дигиталних рачунара. Остварени развој је омогућио да се све до краја 80-их година у Институту „Михаило Пупин" у Србији развијају и производе новије генерације рачунара „ЦЕР", „ХРС-100" и „ТИМ". На последипломским студијама на ЕТФ-у у Београду увео је 1960. наставу из Логичког пројектовања дигиталних система и Архитектуре рачунара. Руководио научним тимом који је применом најсавременијих метода пројектовања и архитектуре базе података 1980. сачинио пројекат Банке података о грађанима Београда, чиме је остварен кључни помак у развоју Информационог система тог града. Иницирао је оснивање и био први председник Друштва за информатику Србије (1973–1977). Био је члан (1953−1966) Председништва и Научног одбора за рачунарску технику у југословенском савезу Електроника, телекомуникације, аутоматизација и нуклеарна техника (ЕТАН). Објавио је универзитетске уџбенике Логичка синтеза дигиталних система (Бг 1975) и Рачунари: Организација и архитектура (Бг 1982). Добитник је Октобарске награде Београда (1965) и Ордена рада са златним венцем (1965).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Томовић, Т. Алексић, Цифарски електронски рачунар ЦЕР Институт Винча, Бг 1960; Б. Перовић (ур.), Пола века Института Винча (1948–1998), Бг 2000; Д. Драјић (ур.), Наших 50 година (1948 –1998), Бг 2003.

Никола Марковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AЛЕКСИЋ-КОВАЧЕВИЋ, Сања

AЛЕКСИЋ-КОВАЧЕВИЋ, Сања, ветеринар, универзитетски професор (Београд, 17. I 1965). Дипломирала (1989) и докторирала (1993) на Факултету ветеринарске медицине у Београду. Од 1990. запослена као асистент на Катедри за патолошку морфологију домаћих животиња, а 2005. стекла звање редовног професора. Похађала различите видове едукације у иностранству, од којих је најзначајнији једногодишњи боравак (1991/92) на Универзитету у Гисену у Немачкој. Члан је Српског лекарског друштва, Друштва ветеринара Србије, Фондације „Чарлс Луис Дејвис" и Европског друштва патолога. Аутор је уџбеника Ретровирусне инфекције мачака (Бг 1999) и монографије Лимфоми паса и мачака (Бг 2005). Посебно се бавила изградњом капацитета за надзор и превенцију трансмисивних спонгиоформних енцефалопатија (TCE) и других зооноза. Један је од оснивача и руководилац Лабораторије за ТСЕ на ФВМ-у у Београду. Увела је имунохистохемијску дијагностику тумора и важнијих инфективних болести животиња, у акредитованој Лабораторији за патологију ФВМ-а у Београду. Аутор је или коаутор 130 научних и стручних радова, објављених у водећим часописима.

ДЕЛА: коаутор: „Immunohistochemical Diagnosis of Feline Leukemia Virus Infection in Formalin-fixed Tissue", Eur. J. Vet. Pathhol., 1997, 3, 1; „Retrospective Study of Canine Epithelial and Melanocytic Tumors", AV, 2005, 1/2, 1–2; и D. Marinković, P. Plamenac, „Cellular Basis of Chronic Obstructive Pulmonary Disease in Horses", Int. Rev. Cyt., 2007, 257; и M. Knežević, Z. Aleksić, „Cell Proliferation in Pathogenesis of Esophagogastric Lesions in Pigs", Intl. Rev. Cyt., 2007, 260.

Богосав Солдатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ-ПЕЈКОВИЋ, Љиљана

АЛЕКСИЋ-ПЕЈКОВИЋ, Љиљана, историчар (Куманово, 8. VII 1926). Дипломирала 1950. на Правном факултету у Београду, а докторирала 1956. у Центру за високе међународне студије у Стразбуру у Француској са темом Став Француске према Србији за време друге владе кнежева Милоша и Михаила (1858–1868) (Бг 1957). У Историјском институту САНУ постављена је 1950. за асистента, у њему стекла сва научна звања и остала до пензије као стручњак за међународне односе Србије и Црне Горе, првенствено са западним европским државама – Француском, Енглеском и Италијом, али и са другим европским земљама и народима на Балкану у XIX и XX в. Радови из ове области засновани су на оригиналној и мало познатој архивској грађи из наших и страних архива и библиотека (Париз, Лондон, Беч, Рим, Праг). Великим делом су синтетичког карактера и објављени су, осим у домаћим издањима, и у страним часописима. Руководила је институтским пројектима из новије националне историје и међународних односа, те била уредник институтске едиције Србија у Првом светском рату (Бг 1984–1989). Самостално или као коаутор-приређивач објавила више свезака у едицији САНУ о спољној политици Србије од 1903. до 1914.

ДЕЛА: Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–1914, Бг 1965; Политика Италије према Србији до 1870. године, Бг 1978; „Босна и Херцеговина у спољнополитичким плановима Србије", у: Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Бг – Н. Сад 1995.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

Михајло Војводић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ од МАИНЕ, Јован

АЛЕКСИЋ од МАИНЕ, Јован, фелдмаршал-лајтнант, племић (Котор, 22. IV 1783 – Беч, 19. II 1861). Војну вештину учио од своје десете године у војсци Млетачке републике. Од 1798. био припадник аустријске војске и члан далматинске регименте у Венецији. Након француског заузимања Венеције 1805, пришао француској војсци у чину поручника. Од наредне године, као капетан службовао у 1. француском далматинском батаљону. Учествовао у Наполеоновом походу на Русију 1812, а следеће године Наполеон га је одликовао витешким крстом. У чину мајора служио у Далмацији. Када је Аустрија поново добила део Италије, А. се пријавио у аустријску војску и 1821. учествовао у ратовима на Сицилији. Служио у слуњској регименти од 1826, у чину пуковника од 1830. био заповедник у Огулину, а потом водио ђурђевачку регименту. Генерал-мајор постао 1835. и прекомандован у Митровицу. Поново ратовао у Италији 1838. под командом маршала Радецког. Током Револуције, од априла 1849. кратко време био на дужности у Земуну. Као посланик војничког сталежа учествовао на Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима и подржао избор Стевана Станковића за архиепископа и митрополита.

ЛИТЕРАТУРА: А. Хаџић, „Некрология", ЛМС, 1863, 107; М. Савић, „Алексићи од Маина", БК, 1898, 27.

РСЕ

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСИЋ од МАИНЕ, Теодор

АЛЕКСИЋ од МАИНЕ, Теодор, аустријски генерал-мајор (Палермо, Италија, 11. V 1825 – Нови Сад, 7. X 1891). Потиче из познате српске војничке породице. Син је аустријског подмаршала Јована. По завршетку војне академије постепено је унапређиван у више чинове док 1869. није постао генерал. Службовао је код дон Мигуелаца у Петроварадину, у Шајкашком батаљону, у Слуњској пуковнији, Дубровнику, Котору и Грацу. У време револуције 1848/49. ратовао је у 49. линијској регименти у Ердељу. Посебно се истакао у бици код Коморана. У рату Аустрије против Италије у бици код Солферина 1859. био је рањен. Као мајор премештен је 1862. у Беч, где је постао крилни ађутант цара Франца Јозефа. Због болести пензионисан је 1871, после чега се стално настанио у Новом Саду. Одликован је Орденом гвоздене круне III степена, пруским Орденом круне, црногорским Орденом књаза Данила II степена и насавским Витешким крстом с мачевима. Био је ожењен Анастасијом, ћерком Јована Обреновића, брата кнеза Милоша, с којом је имао три кћери.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Теодор Алексић, витез од Маине", Браник, 1891, 113; А., „Теодор Алексић, витез од Мајне", НД, 1891, 76; М. Савић, „Једно српско војничко племе", БК, 1898, 27.

Василије Ђ. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕКСОВ, Љубомир

АЛЕКСОВ, Љубомир, културни радник (Будимпешта, 26. XII 1958). Дипломирао 1983. на Филозофском факултету у Будимпешти. Радио као професор историје. Од 1993. био педагошки саветник у Државној служби. Челник Демократског савеза јужних Словена у Мађарској (1983−1993), председник села Ловре и секретар Српског демократског савеза. Потпредседник Земаљске самоуправе Срба у Мађарској од 1995, а председник од 2007. Живи и ради у Будимпешти.

Душан Лопушина

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕЛОПАТИЈА

АЛЕЛОПАТИЈА (грч. llhvlwn: узајамно, pscein: трпети), узајамно деловање организама у условима природне средине на основу активних биохемијских једињења – продуката секундарног метаболизма. Термин је у науку 1937. увео немачки ботаничар Х. Молиш, дефинишући овим појмом и негативне и позитивне биохемијске интеракције између биљака, укључујући и микроорганизме. Неке биљне врсте угрожавају раст и развиће суседних врста биљака на станишту излучујући хемијска једињења, продукте секундарног метаболизма означене као фитотоксичне алелопатске супстанце. Као одбрамбене супстанце, све разноврснија алелохемијска једињења развијала су се током еволуције биљака, тако да се данас може говорити о фитохемијском диверзитету биљака. Најчешће су то инхибиторни ефекти, тако да се у еколошком погледу а. може дефинисати и као инхибиторна компетиција међу биљкама у оквиру биљних популација и заједница. На пример, испод црног ораха, на удаљености преко 20 м од стабла, онемогућен је раст других биљака токсичним дејством југлона, органског једињења које се излучује из корена ораха. Нека ароматична органска једињења онемогућавају раст биљака исте врсте, што се може означити као аутотоксична а. Ређе су познати примери позитивног деловања алелохемијских супстанци: једна врста еукалиптуса излучује хуминске и фулвокиселине које ублажавају токсични ефекат алуминијума на околне биљке. Код нас, агроном Даница Гајић пружала је доказе да присуство биљака кукоља побољшава принос у пољима пшенице. У савременој науци постоји тежња и за проширењем појма а. којим би се обухватиле све хемијске интеракције одбрамбеног карактера између биљака, као и између биљака и свих других организама. Појава је присутна и код микроорганизама, па се дејство антибиотика такође подводи под овај појам.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић (ур.), Мозаик знања, Бг 1973; Е.Odum, Basic Ecology, Holt-Sounders 1993; В. Стевановић, В. Васић, Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995.

Бранка Стевановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕМПИЈЕВИЋ, Милутин

АЛЕМПИЈЕВИЋ, Милутин, културни радник (Драча код Крагујевца, 17. VI 1927). Завршио Учитељску школу у Сарајеву (1948), Вишу педагошку школу (1952) и Филолошки факултет (1975) у Београду. Радио као учитељ у Крушевцу (1950–1957), професор у Смедеревској Паланци (1958–1980) и у допунској школи у Немачкој (до 1995). И сам писац (збирке песама Некуд се мора, Пожаревац 1974 и Реч као нада, Лесковац 1993; роман Војишта, Пожаревац 1981; приповедачка збирка Тече Мајна, Круш. 1995. и др.), основао је едицију писаца из расејања „Завичај", Југословенску књижевну радионицу (1987), као и Удружење књижевника Србије у дијаспори. Живи и ради у Франкфурту.

ЛИТЕРАТУРА: Сви Срби света, Бг 2004.

Марко Лопушина

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕРГИЈА

АЛЕРГИЈА (грч. llo": други, rgon: рад, дело; према ejnergeiva), преосетљивост људског организма, која се јавља у додиру са алергенима из спољне средине или самог организма. Преосетљивост настаје због реакције антиген–aнтитело, а изражава се разноврсним клиничким појавама. Разликују се четири типа реакција преосетљивости. Тип I (анафилаксијска реакција) настаје када се антиген везује за антитела (имуноглобулине) која облажу мастоците и базофилне ћелије. Из њих се ослобађају снажни медијатори који изазивају запаљење: хистамин, простагландини, леукотријени и др. Алергијске болести из ове групе су: анафилактички шок, бронхијална астма, вазомоторна кијавица, конјунктивитис, уртикарија, ангиоедем и др. Тип II (цитотоксична реакција) настаје због реакције антигена који су на површини ћелија са антителима различитог типа имуноглобулина (IGG, IGM, IGA), а виђа се код хемолитичке анемије, агранулоцитозе, апластичне анемије, мијастеније гравис, обољења штитасте жлезде. Тип III (реакција имуних комплекса) подразумева реакцију антиген–антитело у самој циркулацији крви. У овој реакцији се оштећује ендотел крвних судова што ствара исхемију органа (нпр. серумска болест и системски еритематозни лупус). Тип IV (реакција позног типа) настаје због директног утицаја антигена на цитотоксичне лимфоците Т, те као последице настају грануломи у ткиву, као што је случај код туберкулозе и контактног дерматитиса. Посебан тип а. је реакција на храну (нутритивна алергија) и на лекове, нарочито на пеницилин, инсулин, анестетике, јодна средства и интолеранција на аспирин. Алергологија је у уској вези са клиничком имунологијом у свим областима медицине: системских болести везивног ткива, гломерулонефритиса, цирозе јетре, инфективних болести, трансплантације органа, трансфузиологије и др. Посебан проблем су постале аутоимуне болести у којима се стварају опасни аутоантигени (аутоагресија на сопствени организам). Интензиван развој алергологије у Србији – за који су најзаслужнији Владимир Спужић и Војислав Даниловић, Јасмина и Милојко Љаљевић, Бранислав Јанковић (сви из Београда) и Бранислав Ђурић (Нови Сад) – обележен је и оснивањем Алерголошке секције Српског лекарског друштва (1951), Удружења алерголога Југославије (1958) и Удружења алерголога и клиничких имунолога Југославије (1978). Десети конгрес алерголога и клиничких имунолога одржан је 1996. у Београду. Последипломска настава из алергологије почела је 1971. на Медицинском факултету у Београду, а 1988. основан је Центар за алергологију и клиничку имунологију при КЦ.

ЛИТЕРАТУРА: М. Богић, „Алергијске и друге имунске болести", у: Д. Манојловић, Интерна Медицина, Бг 2003; Ј. Љаљевић, М. Љаљевић, З. Димчић, Алергологија и клиничка имунологија у Србији, Бг 2005.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕЧКОВИЋ, Мира

001_Mira-Aleckovic.jpgАЛЕЧКОВИЋ, Мира, књижевник (Нови Сад, 2. II 1924 – Београд, 26. II 2008). Студирала општу књижевност у Београду и вишу Фушеову школу на Сорбони. Била је уредник дечјих часописа Змај, Младост, Омладина, Полетарац, председник Удружења књижевника Србије и Савеза књижевника Југославије. Почела је као родољубиви песник темама из НОБ-а и била препознатљива по песмама о трагичној судбини деце у рату (Звездане баладе, Бг 1946; Пионирско пролеће, Зг 1951). У каснијим збиркама јављају се и теме о деци са свих континената и против расне дискриминације (Три маме, Песма црног дечака итд.). У песмама једноставног ритма и традиционалног стиха, неретко поучне димензије, запажа се наслеђе Змајеве поетике и блискост с поезијом Д. Максимовић, Г. Тартаље, Б. Ћопића и др. У њеним делима, превођеним на више језика, доминирају мотиви природе и дечјег света, љубави родитеља и деце (Песма за мамине очи, Да живот буде љубав), дечје игре итд. Добитница је више награда (Дечја књига, 1953; Курирчек, 1964; Златнa медаљa за поезију, Пистоја, 1965. и др.), носилац Легије части Француске и Руске отаџбинске медаље.

ДЕЛА: поезија: Три пролећа, Бг 1949; Трагови без стопа, Бг 1952; Пријатељи, Сар. 1956; Пољана, Н. Сад 1956; Ноћ ова последња, Бг 1960; Сребрни воз, Бг 1963; Да живот буде љубав, Сар. 1970; Сањалица, Бг 1975; романи: Сребрна коса, Бг 1953; Зашто грдиш реку, Бг 1955; Јутро, Сар. 1963; приповетке: Ластавице, Зг 1957; Збогом велика тајно, Сар. 1958.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Огњановић, Дечје доба, Бг 1997; Т. Петровић, Школски писци, Врање 1999.

Зорана Опачић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЕЧКОВИЋ-НИКОЛИЋ, Мила

АЛЕЧКОВИЋ-НИКОЛИЋ, Мила, психолог (Београд 25. XII 1959). Клиничку психологију студирала у Београду, медицинску психологију и филозофију у Француској. Као студенткиња, преводи и приређује математичке и епистемолошке есеје Жана Пијажеа. Као добитник француске државне стипендије уписује се на Високу школу Социјалних студија у Паризу. Похађала курсеве на универзитету „Пенсилванија" у Филаделфији. Магистрирала (1990) и докторирала (1994) на Сорбони. Професор антропологије и филозофије у Паризу и повремени предавач психологије уметности на Ликовној академији у Београду (1995). Предавала на универзитетима у Лозани, Москви, Монтреалу, Солуну, Мадриду, Риму, Ници и Пекингу. Од 1998. у одбору је Друштва за психопатологију експресије у Београду, Светског друштва за психопатологију експресије (Париз), Свесрпске заједнице Француске и Свесрпског конгреса (Париз). Основала стручно друштво „Психологија и трећи миленијум". Удата је за француског историчара Ива Батаја са којим активно учествује у раду Срба у дијаспори. Пише на српском, француском и енглеском језику. Живи и ради у Паризу и Београду.

ДЕЛА: Le Concept de l'inconscient dans les theories de la psychologie contemporaine, Paris 1994; О Дому и Искону, Бг 2002; Ко? То прича о Европи?, Н. Сад 2005; Психологија идеја слободе и правде и српски  национални интерес, Бг 2007; Целовита антропологија, Бг 2008; Психолошке теорије стваралаштва, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: Сви Срби света, Бг 2004.

Марко Лопушина

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИ-БЕГ МИХАЛОГЛУ → МИХАЛОГЛУ, Али-бег

АЛИ-БЕГ МИХАЛОГЛУ → МИХАЛОГЛУ, Али-бег

АЛИБЕГОВИЋ, Асимбег

001_Asimbeg-Alibegovic.jpgАЛИБЕГОВИЋ, Асимбег, велепоседник, сенатор (Дервента, 1884 − ?, 20. X 1938). Припадник породице која је неговала добре односе са Србима и Србијом. Његов деда Рустанбег био је пријатељ са капетаном Мишом Анастасијевићем, учествовао у устанку против централне власти у Цариграду, а отац, Узеирбег, био је члан покрета против аустријске окупације БиХ. Васпитаван у породици таквих традиција, А. је био веома активан у покрету Османа Ђикића и објављивао текстове у Мусавату, Гајрету и Самоуправи. Након I светског рата приступио је Народној радикалној странци. Политички активан, биран је за сенатора на листи Врбаске бановине, први пут 1932, а други пут на допунским изборима 1935. Сенат га је бирао за свога секретара (1933−1935).

Јован С. Радојчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИБУНАР

001_ALIBUNAR.jpgАЛИБУНАР, село у подножју 25 м високог лесног одсека на истоку Банатске лесне заравни. Ту се зараван граничи са пространом тектонском депресијом Алибунарски рит. Јужно од А. пролази пут Београд–Темишвар, са којим је насеље спојено путем кроз дубоки сурдук. Локалним путевима ка северу А. је повезан са суседним општинским средиштима Сечњем и Пландиштем. Панчево је удаљено 35 км, а Вршац 31 км. Железничка пруга Панчево–Вршац изграђена је између 1894. и 1896. Пруга Алибунар–Бока је највећом дужином демонтирана после 1980, а до 2007. коришћен је само њен јужни део за транспорт нафте из Јерменоваца. А. је центар општине којој припада девет села. Први пут се помиње у турским временима (1526−1689), када је на овом месту, на раскрсници важних путева, изграђена паланка Алијина Вода. А. постаје средиште компаније Војне границе 1773. У почетку је био српско село, а после успостављања Војне границе доселило се око 130 румунских и 30 немачких домаћинстава. После укидања границе постало је среско место. Поред свих општинских надлештава овде се налазе гимназија, дом здравља, млин, мале фабрике конфекције, пластике и стакла. Године 2002. у А. је живео 3.431 становник, од којих 59,8% Срба, 28% Румуна и др. У пољопривреди је радило 23%, а у индустрији 24,8% активног становништва. Насеље се у почетку ширило по оцедитим урвинским теренима уз морфолошку границу, а после мелиорисања рита и по нижим теренима. Центар је формиран на раскрсници главних улица и у њему су смештене све јавне зграде. Највећи број фабрика налази се на западној периферији на лесној заравни.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, Насеља Баната – географске карактеристике, Н. Сад 2004.

Слободан Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИГРУДИЋ, Слободан

001_Slobodan-Aligrudic.jpgАЛИГРУДИЋ, Слободан, глумац (Битољ, 15. X 1934 – Градац, 13. VIII 1985). Дипломираo на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Први ангажман у сомборском Народном позоришту добио 1958, а потом прешао у београдско Савремено позориште. Најзначајније улоге остварио као члан позоришта „Атеље 212" и Народног позоришта у Београду. Глумац евидентне снаге, трагичар и сјајан комичар. Лако је успостављао контакт са позоришном публиком, ликове бојио својом личношћу дајући им аутентичност и искреност. За улогу Ја (Д. Матић, Ружа ветрова) добио је награду за најбољег младог глумца, а заједно са осталим члановима глумачког ансамбла и специјалну награду за говор (Стеријино позорје, 1963). Важније позоришне улоге: Тансон (Ф. Марсо, Јаје), Клајн (Џ. Кесерлинг, Арсеник), Ферда (В. Хавел, Другарско вече), Бруно Харст (Ђ. Вајтинг, Корачница), Вилијем Ропер (Р. Болт, Томас Мор). Остварио значајне улоге и у ТВ серијама: Намештена соба (А. Ђорђевић), Воз који је носио наочаре (З. Шотра), као и у филмовима: Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ (Д. Макавејев), Заседа (Ж. Павловић), Кад будем мртав и бео (Ж. Павловић), Рани радови (Ж. Жилник), Бубе у глави (М. Радивојевић), Мирис пољског цвећа (С. Карановић), Велики транспорт (В. Булајић), Отац на службеном путу (Е. Кустурица) и др.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Јовановић (ур.), „Атеље 212", Театрон, 1981, 33–35; П. Волк, Историја југословенског филма, Бг 1986.

Александра Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИЈА ЂЕРЗЕЛЕЗ

АЛИЈА ЂЕРЗЕЛЕЗ, јунак муслиманске епике, прозних предања и приповедака. У српској епици опеван је као противник Марка Краљевића, Угричића, посебно Змај Деспота Вука, Старине Новака и његове дружине. Према песми (С. Милутиновић Сарајлија, Пјеванија, 149) незаконити син Новаковог брата дели-Радивоја. Песме и предања смештају га у Босну и Сарајево и дају му снагу, ратничку вештину и непобедивост, које се граниче с натприродним. Преко имена (тур. Gürz-elez: борац буздованом) и као оличење младог ратника на коњу, може се повезати с пејгамбером Иљасом – св. Ђорђем (грч. Gewvrgio"). Као феудалац поменут је у турским земљишним пописима 1455. Вишe појединачних истoриjских судбинa стaпa се у Ђерзелезов eпски лик: Aли-бeг Mихaлoглу, један од првих смедеревских санџак-бегова, противник и савезник деспота Вука; Герз Ељас, који је погинуо у бици на Крбавском пољу 1493; и бoсaнски спaхиjа Ђeрз Иљaс, који је живeo нeгдe oкo Бусoвaчe, а за ратничке заслуге добио тимaре у Дoбрунскoj нaхиjи и нaхиjи Брoд. Ђeрз Иљaс је учeствoвao у aкинима (коњаничким, ратничким упадима, јуришима) у Угaрску (1480), а непосредно се сукобио с вojском Maтиje Koрвинa, кoja сe 1480. пoвлaчилa из Сaрajeвa, и њеним заповедником Вукoм Гргурeвићeм, кoд клисурe Mилидрeш (Mилoдрaж), што је опевано у песмама о Вуковој похари Сарајева. А. Ђ. је јунак више културноисторијских предања и предања о местима. Овај епски лик инспирисао је Андрићеву приповетку Пут Алије Ђерзелеза.

ЛИТЕРАТУРА: А. Олесницки, „Још о личности Ђерзелез Алије. Гхази Герз-Ељас баба светац и патрон правовјерног града Будима", ЗНЖОЈС, 1934, XXIX, 2; Ђ. Бутурoвић, „Гeрз Иљaс – Ђeрзeлeз прeмa хистoриjским извoримa 15, 16, 18. виjeкa", ПКЈИФ, 1975, XLI, 3–4; Х. Kрњeвић, „Ђeрзeлeз Aлиja у усмeнoj трaдициjи и у припoвeци Ивe Aндрићa", НССВД, 1976, IX, 6/2; В. Пaлaвeстрa, Хистoриjскa усмeнa прeдaњa из Бoснe и Хeрцeгoвинe, Бг 2003.

Љљана Пешикан-Љуштановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИЈАГИЋ, Алија

АЛИЈАГИЋ, Алија, активиста КПЈ (Бијељина, 1896 – Загреб, 9. III 1922). Пореклом из некадашње беговске породице. Био је столарски радник и синдикалистички активиста у Мостару, где је за време I светског рата радио у војној радионици. Током рата ухапшен и заточен због побуне изазване понашањем старешина. После рата живео у Бијељини, Вараждину и Марибору. Од 1919. припадао је Социјалистичкој радничкој партији (комуниста), а 1921. укључио се у револуционарну терористичку организацију Црвена правда. У јулу исте године у Делницама (Горски Котар) извршио је атентат на Милорада Драшковића, министра унутрашњих послова у време доношења Обзнане, усмртивши га пуцњима из пиштоља. Са групом другова осуђен је пред Судом за заштиту државе у Загребу на смрт вешањем. Његов гроб на Мирогоју, у Загребу, постао је место ходочашћа комуниста, а његов лик симбол револуционарне борбе против грађанског система. Власти су због тога преместиле његов гроб на непознато место, касније идентификовано у Турији код Бихаћа.

ИЗВОР: Р. Чолаковић, Казивање о једном покољењу, Сар. 1966.

ЛИТЕРАТУРА: И. Политео, Политички деликт, Зг 1921; „Политичко уморство", НЕ, 1921, 3/12; Х. Верк, „Политичко уморство", НЕ, 1921, 3/11; Д. Марковић, Љ. Ристовић, Политичка суђења, I, Бг 1969; Дјела Аугуста Цесареца, IV, Зг 1971.

Срђан Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИКСАР

АЛИКСАР, рудник каменог угља, код села Река, 3 км од Брзе Паланке. Отворен је 1888. са два поткопа. Према оскудним подацима, угаљ А. припада групи полуантрацита, слично угљу Вршке чуке и Добре на Дунаву, топлотне вредности око 27.200 kJ/кг. Рудник је радио с прекидима до 30-их година XX в. и имао је малу производњу, 2.500–8.000 т годишње. Резерве угља нису утврђене.

ЛИТЕРАТУРА: П. Николић, Д. Димитријевић, Угаљ Југославије, Бг 1990.

Слободан Вујић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИМПИЋ, Бранка

АЛИМПИЋ, Бранка, математичар, универзитетски професор (Сремска Митровица, 15. VI 1935). Студије завршила на Природно-математичком факултету у Београду, где је 1965. магистрирала, а 1973. докторирала тезом „Изотопија једне класе квазигрупа". За ванредног професора ПМФ-а у Београду изабрана 1983. Област њеног научног и стручног рада су геометрија и алгебра, посебно теорија квазигрупа и теорија семигрупа. У теорији квазигрупа главни резултати се односе на решавање разних типова функционалних једначина по непознатим квазигрупним операцијама где се описују фамилије квазигрупних операција које задовољавају неки уравнотежени алгебарски закон. Побољшала је неке резултате В. Д. Белоусова. Радови из теорије семигрупа односе се на описивање конгруенција на неким класама семигрупа. Решила је проблем М. Петрића, у вези са описом максималне идемпотентно чисте конгруенције на Клифордовим семигрупама. Цитирана у монографији М. Петрића Inverse Semigroups (Њујорк 1984). Разматра и нека својства познатих еквиваленција К и Т на мрежи свих конгруенција неке регуларне семигрупе и уопштава резултате који важе за инверзне семигрупе. Са Славишом Прешићем коаутор је уџбеника и збирке задатака из математике за први разред средње школе.

ДЕЛА: „Balanced Laws on GD-groupoids", Publ. Inst. Math. (Beograd), 1973, 15, 29; „Idempotent Pure Congruence on Clifford Semigroups", у: Proceedings of Algebraic Conference, Н. Сад 1981; „Some Congruences on Regular Semigroups", у: Proceedings of  Semigroup Conference, Oberwolfach 1986.

Синиша Црвенковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИМПИЋ, Добривоје П.

АЛИМПИЋ, Добривоје П., професор, књижевник (Рашка, 19. II 1899 – Београд, 15. V 1965). У Београду завршио југословенску и светску књижевност (1924). Као студент био је активан члан СКОЈ-а и 1920. изабран у његову Централну управу. После завршених студија био је до 1948. професор у Тетову, Пироту, Куманову и Београду. После II светског рата једно време био је в. д. директора Друге мушке гимназије, управник Градске библиотеке и редактор Издавачког завода „Војно дело" (1945–1948). У Пироту је издавао и уређивао часопис Осврти (1934–1935), а у Београду био одговорни уредник Билтена „Абрашевић" (1959–1960). Аутор је и коаутор читанки и граматика за средње и стручне школе.

ДЕЛА: Свети Сава, Суб. 1927; Неколико мисли о односу наше народне прозе и старе књижевности, Сента 1934.

ЛИТЕРАТУРА: М. В. Кнежевић, Наша народна проза, Сента 1934; С. Цветковић, Напредни омладински покрет у Југославији 1919–1928, Бг 1966.

Анђелија Радовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИМПИЋ, Душан Ђ.

АЛИМПИЋ, Душан Ђ., правник, велики жупан (Барич код Београда, 15. VI 1873 – Београд, 5. X 1930). Студије права завршио у Београду 1897, а криминалистику студирао у Швајцарској, Француској и Белгији. Од 1898. био је на разним дужностима у полицији и Министарству унутрашњих дела. Управник града Београда био је 1908–1910. На његову иницијативу основана је техничка полиција у Србији. Од 1912. био је начелник Битољског округа, а за време I светског рата владин комесар у Солуну. На Солунском процесу (1917), иако сведок оптужбе, говорио је у прилог оптужених. После I светског рата обављао је дужност начелника у Министарству унутрашњих дела, а од 1924. великог жупана Сремске области. Објавио је више дела о полицијској служби у Србији: Историјски развитак полицијских власти у Србији 1793–1869 (Бг 1905) Полицијски речник I (Бг 1924), II (Бг 1925), III (Бг 1927). Покренуо је лист Велика Србија, а уређивао Полицијски гласник: Службени лист Министарства унутрашњих дела (1905–1914) и часопис Полиција.

ДЕЛА: Криминалитет у Србији (1905–1909), Бг 1911; Полицијска уредба, Бг 1912; Полицијски подсетник, Бг 1914; Управне власти у старој српској царевини, Бг 1921.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Богдановић, Два века полиције у Србији, Бг 2002.

Анђелија Радовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИМПИЋ, Милева

АЛИМПИЋ, Милева, књижевник (Срезојевци код Горњег Милановца, 1. VII 1833 – Београд, 1914). Кћи П. Вукомановића, брата кнегиње Љубице. Удала се за Р. Алимпића, професора Војне академије, доцније генерала и политичара. Као блиска сродница, упућена у породичне односе Обреновића и политичка збивања у вези са судбином династије, имала је неформалан утицај у либералским круговима и са истакнутим јавним личностима водила преписку. Њен књижевни рад значајан је првенствено због капиталног мемоарског дела Живот и рад генерала Ранка Алимпића у свези са догађајима из најновије српске историје (Бг 1892). Писано је од 1882. до 1885, према личним сећањима, документима и сведочењима познаника, а изведено као стандардна биографија. Књижевно је занимљиво по наративној динамици (обезличено биографско приповедање смењује сведочење казивача-аутора, уводе се приватни документи), док је широким захватом у друштвене прилике значајан историјски извор за познавање јавног и приватног живота тог времена. Објавила и биографски текст о кнегињи Љубици (Српска црква, календар за редовну 1910. годину). У штампи се повремено јављала допунама и реакцијама на чланке о историји Обреновића. Њена рукописна заоставштина налази се у Архиву САНУ, а преписка са В. Ђорђевићем у РОМС.

ЛИТЕРАТУРА: „Ранко и Милева Алимпић", СВи, 1912, 9–12; Ж. Живановић, Политичка историја Срба у другој половини 19. века, I, Бг 1923; Ј. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, I, Бг 1947; Р. Љушић, Кнегиња Љубица, Г. Милановац 1997.

Татјана Јовићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИМПИЋ, Ранко

001_Ranko-Alimpic.jpgАЛИМПИЋ, Ранко, генерал, министар (Накучани код Шапца, 20. III 1826 – Београд, 19. XI 1882). Октобра 1842. ступио у редовну војску у којој је три године касније стекао чин потпоручника. На студије генералштабне службе у Берлину упућен 1846, а школовање наставио у Бриселу и Лијежу. По повратку из иностранства био предавач на Артиљеријској школи (1852–1860) и њен управник. Прошавши кроз сва претходна официрска звања, 1876. унапређен у чин генерала. Током турског бомбардовања Београда, јуна 1862. био је на командним дужностима, а после тога му је поверено чување границе од Ибра до Рашке. Од избијања Невесињског устанка, прекомандован је у Подриње (1875). Био заповедник Дринске дивизије, односно Западног фронта, током целог Првог, а затим и Другог српско-турског рата 1876–1878. Активно учествовао у политичким збивањима, поготово у време Светоандрејске скупштине. Био је и помоћник министра војног, члан Државног савета, као и дипломатски изасланик Србије приликом склапања војне конвенције са Црном Гором у фебруару 1876. У два маха, 1873. и 1878–1880, у двема владама Јована Ристића, био је и министар грађевина. Тестаментом је основао фонд за подизање цркава у Шабачкој епархији.

ЛИТЕРАТУРА: М. Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића у свези са догађајима из најновије српске историје, Бг 1892; М. Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Бг 1901; П. Опачић, С. Скоко, Српско-турски ратови 1876–1878, Бг 1981; М. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003; Н. Николић, Ратни дневници, Бг 2007.

Милић Ј. Милићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИ-ПАША МАРАШЛИ

АЛИ-ПАША МАРАШЛИ, београдски везир, румелијски валија (Мараш, Мала Азија, ? − Београд, 20/21. VIII 1821). Био је намесник Кајсарије у Анадолији на почетку XIX в. Крајем 1814. постављен је за румелијског валију. Када је избио Други српски устанак 1815, Порта му је поверила да са босанским везиром Хуршид-пашом умири устанике. Пошто су прилике у Европи биле измењене, био је приморан да дипломатским начином примири Србе. Са Милошем Обреновићем склопио је Белички споразум у манастиру Јошаница, којим су договорени престанак ратних дејстава и успостављање двојне српско-турске управе. Кнеза Милоша је признао за врховног кнеза Србије. Дужност везира Београдског пашалука вршио је 1815–1821. При крају своје управе заоштрио је политику према Србима, нарочито од лета 1820. када је кнез Милош одбио Портин ферман о уређењу унутрашње управе у Србији. Био је превртљив, због чега су га Турци називали дубарџи (превртљив, несталан).

ИЗВОР: В. Петровић, Н. Петровић, Грађа за историју Краљевине Србије, 1, Бг 1882.

Радомир Ј. Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛИ-ПАША РИЗВАНБЕГОВИЋ СТОЧЕВИЋ → РИЗВАНБЕГОВИЋ СТОЧЕВИЋ, Али-паша

АЛИ-ПАША РИЗВАНБЕГОВИЋ СТОЧЕВИЋ → РИЗВАНБЕГОВИЋ СТОЧЕВИЋ, Али-паша

АЛКАЛАЈ, Арон

АЛКАЛАЈ, Арон, банкар, публициста (Београд, 8. III 1880 – Београд, 4. XII 1973). Завршио Државну трговачку академију 1898. у Београду. По завршетку школовања запослио се као чиновник у Управи фондова – доцније Државној хипотекарној банци, где је радио до 1914, када је интерниран у Мађарску. После I светског рата наставља да ради у Државној хипотекарној банци. За главног секретара банке изабран 1918. и на том месту остао све до пензионисања 1939. Под његовим руководством закључен први и једини зајам Државне хипотекарне банке у САД у висини од 12 милиона долара. Учествовао у доношењу новог закона о Државној хипотекарној банци. Цењен као успешни реформатор банкарства и врстан економски стручњак, био је члан Управног одбора и у неколико других југословенских банака. Истицао се као јеврејски јавни радник и члан управе Јеврејске општине. На његову иницијативу основана је Јеврејска читаоница (1929–1941). А. је био њен једини председник. Јеврејска читаоница је окупљала низ предавача из редова најугледнијих југословенских личности: научника, филозофа, уметника, писаца и новинара. А. је био полиглота, а своја предавања, есеје и чланке из економике, финансија, филозофије, религије, историје јеврејског народа објављивао је у многим часописима и листовима: Нови живот, Економист, Мисао, Правда, Јеврејски глас, Весник Јеврејске сефардске вероисповедне општине, Јеврејски алманах. Био је члан масонске ложе „Србија". Други светски рат провео је у заробљеништву у Немачкој, а после рата посветио се писању чланака, есеја и књига из јеврејске историје, традиције и савременог живота.

ДЕЛА: Мојсије у историји и у легенди, Бг 1932; Др Соломон Алкалај, Сар.–Бг 1933; Мојсије, Бг 1938; Француска револуција и Јевреји, Бг 1939; Дванаест година јеврејске читаонице, Бг 1956; Пут у Израел, Ниш–Бг 1961; Живот и обичаји у некадашњој јеврејској махали, Бг 1962.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Тајтацак, Београдски-српски Јевреји и њихова занимања до II светског рата, Бг 1971; М. Б. Милошевић, Јевреји за слободу Србије 1912–1918, Бг 1995; Н. Поповић, Јевреји у Србији 1918–1941, Бг 1997.

Ведрана Марлог

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛКАЛАЈ, Давид

АЛКАЛАЈ, Давид, адвокат, банкар (Београд, 15. III 1862 – Београд, 4. II 1933). После школовања у Београду, студирао права у Бечу и Тибингену. Као адвокат радио у Београду од 1891. Био председник Опште кредитне банке у Београду, потпредседник Београдске трговачке штедионице и председник клуба „Јединство". Истовремено, био је вишегодишњи потпредседник Јеврејске општине, представљајући јеврејску заједницу на више ционистичких конгреса у Европи. У истом својству помагао је рад јеврејских добротворних и верских удружења и био оснивач друштва „Цион" и власник његовог недељног листа Јеврејски гласник. Писац је књиге О ционизму. Његов значај и развитак (Бг 1910). Ангажовао се и у уређивању Бранича и Дневног листа, којем је био и одговорни уредник. Током неколико година био је секретар одбора за помоћ сиромашнима у Македонији. У Краљевини СХС/Југославији био је председник Савеза циониста Југославије (1924--1933), те један од оснивача и потпредседник Савеза Јеврејских општина Југославије.

ДЕЛО: Практични уџбеник француске конверзације у вези са граматиком, удешен за самоуке, Женева 1917.

ЛИТЕРАТУРА: И. Шланг, Јевреји у Београду, Бг 1926; Ж. Лебл, Јеврејске књиге штампане у Београду (1837–1905), Бг 1990; Н. Поповић, Јевреји у Србији 1918–1941, Бг 1997.

Срђан Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛКАЛАЈ, Исак

АЛКАЛАЈ, Исак, врховни рабин, сенатор (Самоков, Бугарска, 1881 – САД, 1979). Са породицом се из Самокова и Софије преселио у Земун, завршивши основно и гимназијско образовање у Земуну и Београду. Виши рабински семинар и Филозофски факултет завршио је у Бечу. Потом се ангажовао у јеврејским организацијама у земљи и иностранству, али и у националној мисији Краљевине Србије. Пред I светски рат постао је врховни рабин Србије, а током рата помагач српске владе у сакупљању помоћи српској војсци. После рата радио је у Савезу јеврејских вероисповедних општина и постао први врховни рабин у Краљевини СХС/Југославији (1923--1941). Углед који је имао у југословенској држави потврђен је 1932. када је, као једини Јеврејин, постављен за члана Сената Краљевине Југославије, а потом додељивањем једног од тада највиших државних одликовања – Ордена св. Саве I степена. После II светског рата емигрирао је у САД.

ДЕЛО: „Архивска грађа о Јеврејима у Србији", Јеврејски алманах, III годиште (1927/1928–5688).

ЛИТЕРАТУРА: В. Алексијевић, Сенат. Народна скупштина, Скопље 1935; Н. Поповић, Јевреји у Србији 1918–1941, Бг 1997; Ж. Лебл, До коначног решења: Јевреји у Београду 1521–1942, Бг 2001.

Срђан Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛКАЛАЈ, Соломон Ј.

АЛКАЛАЈ, Соломон Ј., лекар, гинеколог (Београд, 18. X 1878 – Добрна, Словенија, 11. IX 1929). Медицину и специјализацију из гинекологије и породиљства завршио у Бечу код Рудолфа Хробака и Ернста Вертхајма. По повратку у Београд кратко се бавио приватном лекарском праксом, а затим ступио на гинеколошко и хируршко одељење Опште државне болнице и постао један од наших водећих стручњака из гинекологије и породиљства. У балканским ратовима учествовао као трупни лекар. У I светском рату био командир завојишта Шумадијске дивизије I позива и с војском прешао Албанију. На Солунском фронту радио као шеф Пољске дивизијске болнице. По завршетку рата кратко време био шеф Гинеколошког одељења болнице у Скопљу, а потом у Београду годину дана радио на Гинеколошком одељењу ОДБ и био постављен за уредског лекара. Као дугогодишњи члан Управе, изабран за председника Јеврејске општине 1929. и значајно допринео изградњи њеног Дома. Објавио књигу Здрава и болесна жена (Бг 1922) и преко 20 радова у часопису Српски архив за целокупно лекарство.

ИЗВОРИ: Архива СЛД-а и Београдске јеврејске општине.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Пијаде, „Др Соломон Алкалај", Српски архив за целокупно лекарство, 1929, 10.

Радоје Чоловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛКОВИЋ, Константин Коста

001_Kosta-Alkovic.jpgАЛКОВИЋ, Константин Коста, професор физике, политичар (Земун, 21. IX 1834 – Београд, 2. V 1909). Завршио Јестествословно одељење Лицеја 1855, а затим као стипендиста Правитељства србског студирао Политехнику у Бечу, с посебним усмерењем на математику, физику, механику, практичну геометрију и базне науке инжењерства. За суплента физике при Лицеју постављен је 1862. Када је основана Велика школа 1863, постављен је за првог професора физике. Потпуно се посветио организовању и вођењу наставе, подигавши је на висок ниво. Предавао је Физику на Војној академији, Артиљеријској школи и Богословији, а поред ње и Механику, Метеорологију и Физичку географију. Подстицао је и развој научних дисциплина које се ослањају на физику. Поделом Велике школе 1873. на одсеке, постао је први директор Физичког кабинета на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета. Био је декан Техничког одсека Велике школе (1868) и два пута ректор Велике школе (1885/86, 1891/92). Као једног од три стручњака, влада га је ангажовала у експертску комисију за питање грађења прве железнице у Србији и за давање услова за концесије. Од 1870. био је редовни члан Српског ученог друштва (Друштво српске словесности), где је био и секретар Одсека природних наука (1879–1880). За почасног члана Српске краљевске академије изабран је 1892. Учествовао је у српско-турским ратовима (1876–1878) и био одликован. Активно се бавио политиком као посланик Либералне странке. Био је члан Уставотворног одбора, државни саветник, заступник министра просвете и црквених дела и министар грађевина. Сву своју имовину завештао је Универзитетском ђачком фонду.

ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996, 1, Бг 1996; Живот и дело српских научника, III, Бг 1998.

Мира Петронијевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛКОХОЛИ

АЛКОХОЛИ (арап. al-kuhul: антимонски прах), органска хемијска једињења CnH2n+1OH, која садрже једну или више хидроксилних група везаних за угљеников атом једног угљоводоничног низа. А. могу бити примарни (RCH2OH), секундарни (R2CHOH) и терцијарни (R3COH), у зависности од броја угљеникових атома везаних за угљеник који носи OH-групу. Налазе се у природи у разним етарским уљима, слободни или у облику етара или естара. А. са мање од 12 угљеникових атома су у течном, a са више – у чврстом стању. А. са више ОН-група, полихидроксилни алкохоли (етилен-гликол, глицерин антифриз), су сирупасте течности слаткастог укуса. А. мање молекулске масе карактеристичног су мириса. Са порастом молекулске масе смањује се растворљивост у води, а повећава тачка кључања. Оксидацијом примарних а. настају карбоксилне киселине, а контролисаном оксидацијом могу се добити алдехиди. Секундарни а. оксидацијом дају кетоне, а терцијарни се распадају у кетоне и разне киселине. Са карбоксилним киселинама дају естре, а дехидратацијом етре. А. се у индустрији користе за добијање низа органских једињења: алдехида, етара, естара, лекова, површинских активних средстава (детерџената), емулгатора, омекшивача (адитива), мазива. Метил-алкохол (метанол), CH3OH, добија се синтезом (нпр. из водоника и угљен-моноксида), а ређе сувом дестилацијом дрвета. Користи се као растварач, за добијање низа хемикалија и у неким антифризима. Унет у организам, изазива слепило и смрт. Производња метанола у Србији, у Метанол-сирћетном комплексу у Кикинди, била је 2004. близу 200.000 т. Етил-алкохол (етанол), CH3CH2OH, добија се синтезом из етилена или ферментацијом угљених хидрата (меласе, скроба). Користи се за производњу сирћетне киселине, мириса у фармацији, као антисептик и конзерванс, а важан је растварач. Налази се у алкохолним пићима која се међусобно разликују по пореклу и садржају, као и по сензорним својствима. Деле се на: јака алкохолна пића (природне ракије од воћа, лозовача, вињак, виски), жестока алкохолна пића на бази рафинисаног етил-алкохола (домаћи бренди, вотка, домаћи рум, џин), ликере и остала алкохолна пића. Пиво и вино, иако су такође алкохолна пића, не убрајају се у ову групу, него се посматрају одвојено. У алкохолна пића, распрострањена на нашем подручју, убрајају се и ракије траварице произведене од воћних ракија и екстракта ароматичног и лековитог биља. Међу њима су најпознатије клековача и линцура. Производња алкохолних пића је традиционална домаћа радиност у Србији, научена од Римљана по доласку на Балкан. Као таква провлачи се кроз средњи век, док је прави развој воћарства и виноградарства, као основе за развој производње алкохолних пића, почео тек крајем XIX в. образовањем Пољопривредних станица и Државних економија 1898. Организована производња почела је после раскида неповољног трговинског уговора и Царинског рата (1906−1910) са Аустрo-угарском. У подрумима Прве српске земљорадничке задруге, основане 1894. у Вранилову код Смедерева, почела је и масовнија производња винског дестилата, а прво пиће типа француског коњака, под називом „вињак", произведено је на дворском имању на Опленцу 1932. Производња алкохола је произашла из производње алкохолних пића, освајањем процеса дестилације. Поступак дестилације алкохола пренет је у Европу посредством Арапа (1250). Фабрике за производњу а. (шпирита) почеле су да се оснивају средином XIX в. и то прво у Војводини, док су први погони (пецаре) у ужој Србији изграђени тек почетком XX в. Пре I светског рата постојала је само једна индустријска пецара у Београду, изграђена 1842, власништво М. Марковића и Ко. Као сировине коришћене су житарице и кромпир. Са развојем индустрије шећера, доминантна сировина постаје меласа. А. се користио за производњу сирћета, као гориво (денатурисани а.), за производњу лекова и алкохолних пића, и у мањој мери за потребе хемијске индустрије. Производња а. у Србији доживљавала је велике успоне и падове током XX в., проузроковане недостатком сировине или ограниченим пласманом, да би у XXI в. добила нови замах због могућности коришћења етанола као биогорива. Три највећа погона у Србији налазе се у Београду, Црвенки и Ковину у саставу групације „Пан-алко".

ЛИТЕРАТУРА: К. П. К. Волхарт, Н. Е. Шор, Органска хемија, Бг 1996; Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији, Бг 1997.

Гордана Миловановић; Славица Шилер-Маринковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛКОХОЛИЗАМ

АЛКОХОЛИЗАМ, болест зависности од алкохола. Први ју је описао Бенџамин Раш 1785, а Томас Тотер је 1788, у својој докторској дисертацији, пијанство дефинисао као болест. Интерниста Магнус Хус први је (од 1849) користио термин „аlcoholismus chronicus". Прве групе „анонимних алкохоличара" основане су 1935. Аверзивне методе лечења уводе се 1948. када су Халд и Ларсен у терапију увели лек дисулфирам (антабус). Службену дефиницију а. издала је Светска здравствена организација 1951, што је и почетак алкохологије као науке. На простору Југославије пионирима алкохологије сматрају се Урош Јекић (промовисао савремене научне принципе у третману а. као болести), Владимир Худолин (први алкохолог Хрватске), Србољуб Стојиљковић (1955. отворио прво Саветовалиште за лечење алкохоличара), Гојко Капор, Јанез Ругељ (увели Алкохологију на ВМА у Београду) и Борислав Капамаџија (основао Алкохологију у Војводини). Први диспанзер за алкохоличаре отворен је у Београду 1957, као претеча Завода за болести зависности, који је почео са радом 1987. У Србији је отворен велик број стационара, дневних болница, диспанзера и клубова лечених алкохоличара, који делују по најсавременијим научним и методолошким принципима рада. Осим медикаментозног лечења користе се: индивидуална и групна психо и социотерапија, когнитивно бихејвиорална терапија, програм „12 корака", социјална подршка програму АА (анонимних алкохоличара), породична терапија, терапијска заједница, Београдски екосистемски приступ а. Лечење се обавља у условима парцијалне хоспитализације, а хоспиталном третману подвргавају се пацијенти са озбиљним коморбидним соматским и психичким стањима (у стационарима у Београду, Вршцу, Ковину, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и др.).

ЛИТЕРАТУРА: А. Деспотовић, М. Игњатовић, В. Фридман, Алкохолизам – етиологија, клиника, лечење, превенција, Ниш 1978; Т. Којић, Алкохолизам и наслеђивање, Бг 1982; ICD-X класификација менталних поремећаја и поремећаја понашања, Бг 1998; И. Димитријевић, Болести зависности, Бг 2000; Б. Ђукановић и др., Илузија стварности – алкохол и дроге, Пг 2001; И. Церић и др., Злоупотреба психоактивних супстанци и лијекова, Сар. 2007.

Јован Букелић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛМА МАТЕР

АЛМА МАТЕР (лат. мајка хранитељка), назив за универзитет, велику школу, посебно за први, најстарији универзитет, онај из којег су настали други универзитети у неком народу или држави и који представља извориште других високошколских институција. Универзитет у Београду, као најстарија високошколска институција у Србији, својим научним кадровима и материјалним ресурсима подстицао је и помагао оснивање других универзитета у Србији (Нови Сад, Приштина, Крагујевац, Ниш), као и универзитета у суседним републикама/државама (Титоград/Подгорица, Скопље, Сарајево, Бањалука). Због тога је он а. м. свих осталих државних универзитета у Србији и Црној Гори, Македонији и БиХ.

Љубомир Коцић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛМАЖАН, Владимир

АЛМАЖАН, Владимир, инжeњер технологије, универзитетски професор (Темишвар, 1. IV 1915 – Београд, 17. VIII 2006). Дипломирао 1942. на Технолошком одсеку Техничког факултета у Београду. Универзитетску каријеру започео 1946. као асистент из Хемије на Рударском одсеку Техничке велике школе у Београду. Године 1949. изабран за предавача, а 1957. хабилитован за позив универзитетског наставника. Звање доцента стекао 1958, а ванредног професора за предмет Хемија 1962. Учествовао у формирању српске школе рударског и геолошког инжењерства и у оснивању и развоју Рударског, касније Рударско-геолошког факултета у Београду, где је основао Лабораторију за хемију, која данас носи његово име. Остварио је запажене доприносе у истраживањима хемије нафте и гасова сагоревања каустобиолита. Има пионирску улогу у истраживањима конверзије чврстих продуката сагоревања угља у еколошки безбедне материјале. Пензионисан је 1978.

ИЗВОР: Архива Рударско-геолошког факултета.

Слободан Вујић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛМАЖАН, Славко

АЛМАЖАН, Славко (Almăjan, Slavco), књижевник (Орешац код Вршца, 10. III 1940). По завршетку Филозофског факултета у Новом Саду, радио као уредник у Радију и на Телевизији Нови Сад, био главни уредник часописа Lumina и издавачке куће „Libertatea", оснивач часописа Арт плус, председник Друштва књижевника Војводине и Друштва за румунски језик Војводине. Заједно са Ј. Флором, сматра се најзначајнијим песником на румунском језику из Војводине. Склон парадоксалној микронаративној формули с поентом (Liman trei, Пан. 1976; Labirintul rotativ, Пан. 1983), креће се у распону од лирског модела М. Сорескуа и ироничности постмодернизма (Post-restant în arhipelag, Пан. 1999; Faptele imaginarului, Пан. 2005), па до фолклора банатских Румуна. У стилу му се огледају новији књижевни токови. Поред одређеног романтичарског набоја, отелотвореног у модерним темама (криза комуникације, немоћ језика да преноси унутарња стања, осећај отуђења), луцидно дефинише несклад између ознаке и означеног, користећи стилска искуства Х. Л. Борхеса, Е. Сиорана и др. Пише и поезију за децу (Луди точак, Н. Сад 1989), приповедну прозу (роман Noaptea de hârtie, Пан. 1971; Ноћ од хартије, Н. Сад 1975), приповетке (Pianul cu păianjeni, Пан. 1991), есеје (Hacienda cu beladone. Tratat de imalogie, Пан.–Craiova 2003), радио-драме и филмска сценарија.

ДЕЛА: песме: Пантомима за недељно поподне, Н. Сад 1968; Bărbatul în stare lichidă, Пан. 1970; Руш, Н. Сад 1970; Casa deşertului, Пан. 1971; Vara cailor, Пан. 1974; Mutaţia punctului, Пан. 1986 (Померање тачке, Н. Сад 1986); Poeme, Craiova 1988; Efectul contrastelor, Пан. 1989; Călăretul din Babilon, Teмишвар 1996; Ieşirea din clepsidra, Бг 2000; Somnul oglinzii, Craiova 2003; Fotograful din Ronconcoma, Пан. 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Флора, Румунска књижевност у Војводини, Н. Сад 1976; M. Odangiu, Alternativa labirintului, Пан. 1990; Ş. N Popa, O istorie a literaturii române din Voivodina, Пан. 1997; C. Agache, Literatura română în ţările vecine (1945–2000), Iaşi 2005.

Mариана Дан

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛМАЖАНОВИЋ, Раденко

АЛМАЖАНОВИЋ, Раденко, глумац (Лесковица, Румунија, 7. II 1891 − Смедерево, 5. VI 1941). Као глумац дебитовао фебруара 1912. у Српском народном позоришту, на гостовању у Сомбору. С прекидом за време I светског рата, који je провeo у заробљеништву, у СНП-у остао до 1923. Потом је прешао у Скопље (1923−1930), па у Бањалуку (1930−1933), да би се 1933. вратио у СНП. У Секцији за Дунавску бановину Народног позоришта у Београду био је 1934/35, затим на Цетињу (1935/36), у Сарајеву (1936/37) и коначно у Народном позоришту Дунавске бановине (секција) до смрти. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је у Крагујевцу 1938. улогом Онуфрија у Данима нашег живота Л. Андрејева. Важио за реалистичног глумца сугестивне топлине, одмереног у игри с дубљом психолошком студијом ликова. Био је музикалан, пријатног, лепо интонираног гласа. С подједнаким успехом, као љубимац публике играо комедије, драме и оперете. Важније улоге: Енгстранд (Х. Ибзен, Авети), Фабрици (М. Крлежа, Господа Глембајеви), Љапкин Тјапкин (Н. В. Гогољ, Ревизор), Директор Миш (М. Пањол, Топаз), Академик (Е. Пајерон, Каботени), Хицелман (Блументал-Каделбург, Код белог коња), Цибула (Л. Фодор, Матура), Јунек (В. Вернер, Људи на санти леда), Кир Јања (Ј. Ст. Поповић, Тврдица), Каплар Милоје (у истоименом делу Б. Нушића), Хаџи Тома (Б. Станковић, Коштана), Пера писар (Б. Нушић, Госпођа министарка).

ИЗВОР: С. Душановић, Ликови СНП-а, рукопис, Позоришни музеј Војводине.

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Бг 1979.

Зоран Т. Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛМАНАСИ

АЛМАНАСИ (арап. al-manāh: календар; лат. almanachus), врста периодичне публикације која обично излази једном годишње. У XVIII в., када настаје нова српска књижевност, покрећу се и прве периодичне публикације. Поред четрдесетак месецослова, у којима је садржај прилагођен календару (почев од оног резаног у Бечу 1718. на бакру, намењеног митрополиту Вићентију Поповићу Јањевцу и Месецослова штампаног у Венецији за 1765), јављају се и први календари алманашког типа: Орфелинов Славено-сербски восточне церкве календар за 1766, штампан у Венецији, који Вук Караџић издваја као „први српски календар" и бољи од потоњих славеносербских и илирских, те Вечни, т.ј. от начала до конца мира трајушчи календар, који је представљао неку врсту популарне научне енциклопедије (Беч 1783, Будим 1789). Деценијама су као најбољи периодици издвајани Орфелинов Славено-сербски восточне церкве календар и Славено-сербски магазин (Венеција 1768). Они нису само први српски периодици, него и прве наше књиге модерне грађанско-просветитељске оријентације, а Орфелинов предговор Магазину Скерлић назива „манифестом историјског значаја" у којем се, следећи идеје протестантски усмереног просветитељства, препоручује да наука, па и веронаука и тумачење Библије, треба да служе потребама обичног човека, да изађу из уских кругова учених људи и клера, те постану доступне свима.

001_Zabavnik-Dimitrija-Davidovica.jpgПрви српски а. у основи су годишњаци хибридне форме – магазини, цветници, да би тек 1815, захваљујући Димитрију Давидовићу, добили српско име забавник, а с периодиком Д. Тирола и име а. (Банатски алманах 1827–1829). Називи одражавају одређене аспекте тих периодика: њихову функцију (забавник), периодичност (годишњак), књижевно-уметнички карактер прилога у њима (цветник), док остали упућују на њихова основна структурно-жанровска обележја (песеници: Србски славуј Атанасија Николића, I–II Будим 1827, III 1836; Београдска лира Глигорија Возаровића, Бг 1833, Краг. 1834, 1835). Посебну групу чине алманашки календари и зборници (другачији називи су: магазини, збирке) који упућују на два међусобно различита типа публикација, од којих оба у извесним случајевима представљају синониме појма а. Као врста публикације која се јавља између календара и забавника, а. могу бити календари с књижевно-забавним и другим додацима, тј. публикације зборничког типа у којима календарски део, иако долази на почетку, јесте споредан. А. су значајни и као претходници часописа. Такав је случај с будимским Календаром Георгија Михаљевића, првим српским периодиком XIX в. (1807 – први а. посвећен женама „госпожам и госпожицам посвјашчен"; 1808, 1813, у којем су јасно издвојене рубрике „Сербске песме", поучне приче и анегдоте из класичне старине, шаљиви део са шаљивим причама и сатиричном песмом). Претходничку улогу имају и Забавник Димитрија Давидовића (Беч, Бг, Краг. 1815–1821, 1833–1836) и бечки забавник Даница (1826–1829, 1834) Вука Караџића, а Летопис Матице српске, покренут 1824, као такав тип а. имао је календар на почетку. Давидовићев Забавник значајан је и по томе што се његова друга серија (од 1833) штампала у Србији, чиме је дошло до прекретнице када је реч о промени књижевног центра српске књиге и српске периодике. После Венеције, Беча и Будима, Београд, Крагујевац, Нови Сад и Темишвар постали су српски издавачки центри. Прве такве публикације, најчешће начињене по руским и немачким узорима, биле су дело једног аутора-уредника (Магазин Захарија Орфелина, Даница Вука Караџића, Ђаков врх, забавник Лазе Нанчића, I–III, Вш 1883), који публикује своје списе, оригинална и преведена дела, кореспондира с читаоцима итд. У почетку је у њима било највише преведених текстова, прештампавали су се одломци из раније штампаних књига и плакета или рукописних верзија умножених текстова домаћих писаца, а тек су се касније у њима налазили нови прилози домаћих писаца, објављивани први пут.

У а. и алманашким календарима налазили су се прикази страних и наших најновијих књига (из готово свих научних дисциплина: филологије, историје, физике, богословља) с прештампаним одломцима, а од књижевних дела најпре су биле заступљене приповетке, махом шаљиве и анегдоте, а мање песме (углавном пригодне). Како се примицала средина XIX в., у њима је било све више песама, најпре народних и оних које припадају традицији грађанске лирике, као и преведених, а потом и оригиналних стихотворенија, те засебних рубрика оригиналне и преведене поезије, посебно народних песама, па и оригиналних и преведених приповедних сочињенија. Посебно наглашен приступ историографским жанровима подразумевао је и посебну улогу у а. епских народних песама, пре свега оних којима се реконструише историја српског народа (доследно придржавање хронолошког распореда). У а. окренутим новијој српској историји, као у Голубици (Бг 1839–1844), народне песме имају улогу историјског документа. Захваљујући великом броју прештампавања највише Вукових народних песама, а. су допринели да средином XIX в. до пуног изражаја дође повратни, књишки утицај народне поезије. То важи и за лирске народне песме које се у а. објављују измешане с грађанском лириком, у складу са широко схваћеним појмом „простонародне" и „народне" песме, што се среће код Вука на почетку његовог сакупљачког рада и у рукописним песмарицама XVIII и XIX в. А. су, стварајући и ширећи читалачку публику, оставили дубок траг у српској књижевној периодици, било дуговечношћу (Ружица, забавник с календаром Атанасија Николића, Будим, Беч, Н. Сад, Велика Кикинда 1827–1848, а потом, као публикација изразито календарског типа, излазила све до 1941; Сербска пчела Павла Стаматовића, Будим, Н. Сад, Сегедин 1830–1840), било квалитетом и програмским новинама чак и када су се појављивали само једном или двапут (Луна Јосифа Миловука, Будим 1831; Грлица Димитрија Милаковића, Цт 1835–1839; Авала или забавник Јована Филиповића, Будим 1846, 1847; Сремски забавник, Н. Сад 1852), било да су утицали на стварање посебних и специјализованих периодичних облика, намењених младима или женском роду (Талија Јулијане Радивојевић, Пешта 1829; Драгољуб забавник Теодора Павловића, Пешта 1845, 1846). Посебан значај имали су а. којима су се, почев од 1847, оглашавали великошколци и многе литерарне дружине (Славјанка, Будим 1847; Невен слоге, Бг 1849; Фрушкогорка мали забавник Ивана Марше Маршовског, Н. Сад 1854), а потом и припадници Уједињене омладине српске. По узору на алманах Невен слоге, који је 1849. издала Дружина младежи српске посвећујући га српском роду и идеји обнове српске државе, Уједињена омладина српска је, у време друге владавине Михаила Обреновића, издавала алманах Лицејка (Бг 1862–1864). У Пешти је Ђачка литерарна дружина „Преодница" покренула алманах Преодница (1863). А. су били значајни и за очување континуитета основне линије српске књижевне периодике. Тако се, по Стојану Новаковићу, нпр. Уранија (Бг 1837, 1838) Димитрија Тирола директно наставила на Давидовићев Забавник, а забавник Љубомира Ненадовића Шумадинче (Земун 1852, 1853) директно обезбедио континуитет листа Шумадинка (I–II, 1850–1852; III–IV, 1854–1857). Улога а. наставила се и касније, у покрету Светозара Марковића и реализму у српској књижевности: прва периодична публикација била је а. Побратимство – (1871), па тек касније долазе часописи Рад (1874–1875) и Стража (1878–1879).

Одмах по стварању Краљевине СХС, најзначајнији југословенски писци објавили су 1919. у Загребу Велики календар „Књижевног југа" и прештампали га 1920. под новим насловом Аламанах „Књижевног југа", што сведочи о томе да се дуго а. нису лако одвајали од календара. Tакву улогу а. су имали и касније, када су се њима у међуратном раздобљу оглашавали припадници авангардних књижевних покрета и надреалиста (Немогуће, Бг 1930) или а. књижевне левице (Књига другова, који су уредили Јован Поповић и Новак Симић, Велика Кикинда 1929). Углавном су их покретали млади људи, борећи се против владајућих норми и схватања, тежећи да отворе процес стварања нових друштвених односа и да промовишу нове уметничке и књижевне вредности. Тако је омладинско-ђачки часопис из Алексинца Наша Искра после две године излажења издао Илустровани алманах Наша Искра (ур. Ђорђе Ј. Киселиновић, Алексинац 1929), Ђачка литерарна дружина „Братство" из Суботице Алманахом Братство обележила је десетогодишњицу свог рада (1922–1932), чланови Литерарне дружине „Јавор" из Београда на педесетогодишњицу од свог оснивања издали су а.-споменицу Јавор 1882–1932. Поред низа а. разних удружења, установа, школа, све су се више појављивали регионални а. посвећени неком крају (Алманах Поморавља са адресаром, Ћуприја 1937; Алманах Савеза југословенских средњошколских удружења Жупе за Јужну Србију, Скопље I 1932, II 1933; Алманах Темишвар „Живот", објављен у свескама за новембар и децембар 1936, Темишвар; алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Зг 1971), а.-споменице тематски везани за неки значајан датум или историјски догађај из прошлости. А. Видовдан (Женева 1918–1922) и Алманах о десетогодишњици наше народне трагедије 1915–1925 (Суб. 1925) веома су значајни ради увида у културни и књижевни живот током I светског рата и судбину српских књижевника расејаних по свету. У а.-антологијама пружа се избор литерарних дела једнога краја, временског периода или књижевне генерације. По идеји Јована Дучића, антиципирајући стварање југословенске државе, Милан Ћурчин је латинично и ћирилично објавио Алманах хрватских и српских песника и приповедача (Зг–Бг 1910), у којем се налазе и прилози Владимира Назора, Ксавера Шандора Ђалског, Анте Тресића Павичића, Ива Ћипика, Светозара Ћоровића, Милана Ракића, Светислава Стефановића, Алексе Шантића, Драгутина Домјанића, Вељка Петровића, Вељка Милићевића, Милана Беговића и др. Мирослав Јерков је приредио Алманах младих Матице српске (1951), у којем су представљене песме и приповетке Мирослава Антића, Флорике Штефан, Томислава Кетига, Лазара Ј. Лазића и др. Стеријино позорје у Новом Саду издало је Алманах позоришта Војводине (од 1966), а Књижевна општина Вршац периодичне годишњаке, антологијске а. посвећене поезији и прози стваралаца окупљених око те установе (Трг прича ‚76, 1977; Зелени песак банатски, Вш 1979).

А. имају важну улогу и као средство декларисања и упоришта одређене идеологије. Пред II светски рат круг лево оријентисаних интелектуалаца у Новом Саду окупио се око Војвођанског зборника, алманаха (1938, 1939, ур. Богдан Чиплић и Сима Цуцић), а после рата је исти круг сарадника, у жељи да оствари непосредан контакт с народом, објавио у Новом Саду Народни календар за 1946 (ур. Богдан Чиплић, а поред њега оглашавала се и већина сарадника Војвођанског зборника, алманаха: Јован Поповић, Жарко Васиљевић, Живан Милисавац). Посебан значај имају а. у којима су се својом поетиком оглашавали књижевни кругови. Алманах Бранка Радичевића. Помен деветорице београдских песника (Бг 1924) није пуки а.-споменица. Иако је настао поводом стогодишњице Бранковог рођења, у њему су Сибе Миличић, Станислав Винавер, Тин Ујевић, Ранко Младеновић, Милош Црњански, Тодор Манојловић, Густав Крклец, Растко Петровић и Божидар Ковачевић, поред песама, у текстовима манифестно-есејистичког типа изнели и своју поетику и указали на нове хоризонте поезије њиховим стиховима наслућене.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Вученов, „О нашим енциклопедијама", ПКЈИФ, 1973, XXXIX, 3–4; М. Матицки, „Алманаси код Срба и Црногораца", ПКЈИФ, 1975, XLI, 3–4; Ј. Деретић, Алманаси Вуковог доба, Бг 1979; М. Матицки, Летопис српског народа. Три века алманаха и календара, Бг 1997; М. Радевић, М. Матицки, Народне песме у српској периодици до 1864, Н. Сад – Бг 2007.

Mиодраг Матицки

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛМАНАХ ПОЗОРИШТА ВОЈВОДИНЕ

АЛМАНАХ ПОЗОРИШТА ВОЈВОДИНЕ, позоришно-документациона публикација. Излази континуирано од 1966. на пет језика, у годишњим свескама. Уз помоћ њега може се реконструисати целокупна позоришна сезона на тлу Војводине, како у професионалним тако и у аматерским позориштима. Свеобухватно осветљава, с различитих тачака гледишта, целокупно позоришно стваралаштво и представља значајан сегмент у проучавању позоришне културе. Први уредници су били Боривоје Ханауска, Радомир Радујков и Милутин Каришик (касније Лука Хајдуковић и Зоран Максимовић), први издавачи Стеријино позорје, Заједница професионалних позоришних организација Војводине са Позоришним музејем, а од 23. свеске Позоришни музеј Војводине самостално.

Биљана Нишкановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛМАШИ, Радмила

АЛМАШИ, Радмила, ентомолог, универзитетски професор (Крагујевац, 15. IV 1950). Пољопривредни факултет, смер Заштита биља, завршила у Новом Саду (1977), где је магистрирала (1984) и докторирала (1989). На истом факултету бирана је у сва звања од 1974, а за редовног професора 2000. Научни и стручни рад у области ентомологије и посебно заштите у складиштима пољопривредних производа значајан је због увођења нових метода сузбијања штеточина, као и за развој и примену интегралних мера у заштити воћака и винове лозе.

ДЕЛА: коаутор, Леска, Н. Сад 2000; Болести, штеточине и корови кукуруза и њихово сузбијање, Земун – Бг – Н. Сад 2002; Штетни и корисни организми јабучастих воћака, Н. Сад 2004.

ИЗВОР: Биографија наставника и сарадника (1954–2004), Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006.

Бранка Лазић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛМУЛИ, Јаша

АЛМУЛИ, Јаша, новинар (Букурешт, 25. VIII 1918). Студије технологије у Београду прекинуо му је рат 1941. Кад су Немци за време окупације отпочели прогон и убијање Јевреја, склонио се у Црну Гору где су га ухапсили италијански окупатори и депортовали у логоре у Албанији и Италији. После капитулације Италије, септембра 1943, прикључио се народној војсци у Југославији. Распоређен 1944. у редакцију Борбе као спољнополитички коментатор. Прешао 1945. у Танјуг, где је радио 25 година као уредник у редакцији и дописник из Рио де Жанеира (1952–1955, 1959–1963) и Вашингтона (1967–1970), одакле је слао и писма Борби. У агенцији је уређивао емисије за иностранство. Био је једини југословенски новинар који је од маја 1946. у Паризу извештавао са заседања Савета министара иностраних послова, у оквиру припрема за Мировну конференцију, а заједно са екипом Танјуга пратио је Конференцију 21 државе, од јула до 15. октобра исте године. После фељтона о погрому и спасавању Јевреја за време окупације, објављеног у Борби, од 1970. истраживао је четворовековну историју јеврејске заједнице у Београду. Од 1984. до 1997. снимио је разговоре с више од стотину Јевреја из бивше Југославије и седамдесеторо из Грчке. Из тих сведочења објавио потресне књиге Живи и мртви (Бг 2002) и Јеврејке говоре (Бг 2005). На функцији председника Јеврејске општине у Београду налазио се 1989–1992. На његову иницијативу вајар Нандор Глиг подигао је споменик јеврејским жртвама на дорћолској обали Дунава у Београду. Аутор је фељтона у одбрану Срба од медијског рата који је крајем XX в. водила међународна заједница, када је дошло и до бомбардовања Србије.

Душан Ђурић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛПИЈСКА ВЕГЕТАЦИЈА

АЛПИЈСКА ВЕГЕТАЦИЈА, зељасти и жбунасти биљни покривач изнад горње шумске границе на високим планинама, који се пружа према планинским врховима до границе вечитог снега и ледника. Добила име по високопланинском биљном покривачу европског планинског масива Алпа, који је најраније добро проучен, те је, на известан начин, постао узор по којем је називана високопланинска вегетација изнад горње шумске границе у свим климатским појасевима, од тропског, преко суптропског, до умереног и хладног. Карактеристичне животне форме васкуларних биљака алпијског појаса су ниски полегли жбунови, полужбунови, јастучасти и бусенасти облици биљака прилагођени екстремним условима ниских температура, снажних ветрова, дуготрајног снежног покривача и скраћеног вегетацијског периода. Алпијски вегетацијски појасеви налазе се на различитим висинама у зависности од географског положаја, правца пружања и висине планине, планинског ланца или масива, те се међусобно веома разликују у општем изгледу (физиогномији) и саставу биљака. Горња граница шуме спушта се наниже, идући од мањих према већим географским ширинама. Тако алпијски појас на тропским и суптропским планинама почиње на висинама између 3.500 и 4.200 м, док се на планинама Норвешке или на северном Уралу јавља већ на 300 м. На планинама средње Европе (Алпи, Татре, Судети и Карпати) а. в. се распростире изнад 1.600 м, а на Пиринејима, Апенинима и балканским планинама изнад 2.000, негде и 2.200 м. На планинама Балканског полуострва ову вегетацију чине високопланинске сувати и камењари, биљни покривач сипара, снежаника, стена, као тресава око планинских потока. Високопланинска вегетација западног, централног и источног дела Балканског полуострва, између 41° и 42° географске ширине, одликује се одређеном физиогномском и флористичком сличношћу са биљним покривачем Алпа и Карпата. Међутим, на планинама Грчке и јужне Албаније а. в. има изглед планинских степа у којој доминирају бодљикави јастучасти жбунови родова Acanthomolimon и Astragalus, који су чести и на планинама Мале Азије, јужне Италије и јужне Шпаније. А. в. у Србији је распрострањена на највишим планинама централне (Копаоник) и источне Србије (Стара планина) и Космета (Шар-планина, Коритник, Проклетије, Хајла, Жљеб, Мокра гора). Одликује се великом флористичком разноврсношћу, пре свега многобројним ендемичним, глацијалним и терцијерним реликтним планинским биљкама (орофитама). Посебно се Проклетије и Шар-планина издвајају изузетним флористичким богатством. Алпијска зона на високим планинама Србије може се поделити на две подзоне: нижу чине алпијске вриштине са ниским полеглим жбуновима из родова Vaccinium, Junuperus sibirica, Bruckenthalia, Empetrum, Salix, док у вишој, на суватима и камењарима, доминирају биљне врсте из фамилија Gramineae, Cyperaceae, Juncaceae Cistaceae, Scrophulariaceae, Rosaceae, Salicaceae итд. Саставни део а. в. чини разређени биљни покривач стена, који изграђују врсте родова Silene, Heliosperma, Aubrieta, Draba, Potentilla, Viola, Saxifraga, Edraianthus, Achillea, Campanula, док су на високопланинским тресавама око потока и глацијалних језера најчешће врсте рода Carex, Eriophorum, Alchemilla, Narthecium, Pinquicula итд.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стевановић, В. Васић, Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; E. Enger, B. Smith, „Biodiversity Issues", Environmental Science. A Study of Interrelationships, Boston 2004.

Владимир Стевановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛПИНИЗАМ

АЛПИНИЗАМ, спортска грана савладавања стрмих, тешко доступних стена и планинских врхова, уз коришћење специјализоване технике и опреме. Први пропагатор планинарења и алпинизма код Срба био је књижевник и путописац Љубомир Ненадовић, а његови записи о лепотама Алпа, сачињени за време боравка у Швајцарској, имали су великог одјека. Од средине XIX в. ову мисију наставили су познати српски интелектуалци и трибуни: Јосиф Панчић, Владан Ђорђевић, Јован Жујовић, Радивој Симоновић, Васа Стајић и др. Међу прве истакнуте српске алпинисте убрајају се Радослав Радошевић, који је 1903. извео успоне у подручју Монблана, а 1910/11. и у Доломитима, и Тодор Цвејић који се 1924. попео на Монблан, на висину од 4.807 м. До почетка II светског рата истицали су се још и Станко Алексић, освајач више стена на словеначким Алпима и аутор филмова, чланака и фотографија о а., Рашко Димитријевић, аутор више текстова о а., и Коста Коломан Трчка који се 4. III 1939, први међу Србима, попео на планине више од 6.000 м надморске висине, освојивши Килиманџаро, највиши врх на афричком континенту. У међународној експедицији која је 1944. освојила јужноамерички врх Аконкагвa (6.958 м) учествовао је и Тибор Секељ, први алпиниста пореклом из Србије који се приближио висини од 7.000 м. Организовани рад на пољу а. у Србији започет је тек 1950. када су у Београду основани Алпинистичка секција при Планинарском друштву „Београд" и Алпинистички одсек при Планинарском савезу Србије. Од тада је одржано више течајева, на којима су се оспособљавали инструктори а. После 1950, а нарочито на крају XX и почетку XXI в., алпинисти из Србије извели су више десетина успона и поболи српску заставу на тешко доступне стене Кавказа, Аконкагве, Сијера Мадре, Урала, Кордиљера, Анда, Памира, Атласа и Монт Кеније, те освојили неколико најтежих врхова Хималаја. Прву српску заставу на Монт Евересту поставио је 26. V 2000. Драган Јаћимовић из Београда. Другу је на „кров света" 29. V 2005. изнео Исо Планић из Суботице, а трећу 20. V 2007. Драгана Рајбловић из Београда, прва Српкиња која се уписала у светску листу освајача Монт Евереста. Учесници ризичних и захтевних експедиција били су, између осталих: Миливој Ердељан из Новог Сада, Андор Куховић, Бите Хоселино и Исо Планић из Суботице, Горан Ферлан из Руме, Душан Момић из Буковца крај Новог Сада, Басар Чаровац из Новог Пазара, Драган Петрић и Илија Андрејић из Пријепоља, Милош Ивачковић и Марко Николић из Београда, Симо Драгићевић и Петар Пећанац из Бањалуке и Миодраг Јововић из Врбаса. Развојем а. у Србији у другој половини XX в. највише и најуспешније су се бавили Раде Кушић, Никола – Коча Јончић из Београда и Радивој Ковачевић из Новог Сада, који су и сами учествовали у више успешних алпинистичких похода.

ЛИТЕРАТУРА: 75 година организованог планинарства у Војводини, Н. Сад 2000.

Лазар Попара; Михајло Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛПИНУМ

АЛПИНУМ, планински ботанички врт. Оснива се унутар општих ботаничких вртова, или сасвим одвојено, са сврхом узгоја или упознавања биљака из планинских (алпских) и претпланинских (субалпских) предела. Најпознатије алпске вртове у Европи има Швајцарска. Међу њима се истичу: Лине крај Борг Сент Пјера, Томазио у Вадландер Алпима, затим Флор-Алп крај Шампеа у Валишким Алпама, Алпинум Енгадинезе крај Сент Морица. Међу најлепше и најбогатије планинске вртове у Швајцарској убраја се Шиниге Плате насупрот врха Јунгфрау, основан 1928, с површином око 83 а, на 1975 м н.в. У Србији је основан алпинетум на окућници Шумарског факултета у Београду где је, од приближно 900 познатих врста алпске флоре, више од 90 врста посађено, у комбинацији са узорцима најчешћих високопланинских стена Србије – гранити, гранодиорити, серпентинити, шкриљци, кречњаци.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Вујковић, Пејзажна архитектура – планирање и пројектовање, Бг 1995.

Василије В. Исајев

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТБАУЕР, Моше

АЛТБАУЕР, Моше (Altbauer, Mosche), слависта, универзитетски професор (Пшемисл, Пољска, 12. XI 1904 – Јерусалим, 14. X 1998). Студије лингвистике и славистике завршио у Кракову где је и докторирао 1932. Од 1935. живео у Израелу. Оснивач славистичке катедре на Јеврејском универзитету у Јерусалиму, на којем је био професор од 1954. На истом универзитету основао Славистички научни центар којим је руководио. Бавио се јеврејско-словенским језичким контактима, а посебно је изучавао утицај јужнословенских језика на ладину, којим говоре српски и бугарски Јевреји. Проучавао старословенске рукописе у манастиру св. Катарине на Синају, а издао је и истраживао језичке одлике најстаријег псалтира српске редакције из XIII в.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јефтић, Са светским славистима, Г. Милановац 1991; Биоблиографски речник МСЦ, 1971–2000, Бг 2005.

Томислав Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТЕРНАТИВНА МЕДИЦИНА

АЛТЕРНАТИВНА МЕДИЦИНА, целовит систем теорије и праксе који се користи у лечењу различитих обољења, а није прихваћен од званичне медицинске науке. Самостална је грана која допуњује медицинску дијагностику и лечење. Социјални фактори и немоћ званичне медицине условили су развој различитих дисциплина а. м. и њихово признавање у многим земљама. У САД је формиран и Национални центар за комплементарну и алтернативну медицину (НЦКАМ) са циљем научног дефинисања и промоције ових метода. Афирмација а. м. почива на идеји о плурализму приступа у лечењу и праву пацијента да бира начин на који ће бити лечен. Истиче се и неопходност сарадње са званичном медицином која би својим научним методама требало да помогне у расветљавању ефеката а. м. Свеобухватне клиничке студије и метаанализе нису доказале значајне ефекте на излечење, осим констатације да се овим методама умањују тегобе и поправља квалитет живота болесника. Заснована на индивидуалном приступу пацијенту, а. м. захтева систем едукације стручњака који чини више од 40 разнородних дисциплина, што представља највећу препреку у ширењу и популаризацији њених метода. У оквиру а. м. истражују се традиционална кинеска медицина (акупунктура, мoксибустија, употреба лековитог биља, масажа и манипулације тела); традиционална индијска (Ayurveda), америчка, афричка, блискоисточна и тибетанска медицина, а у западном свету хомеопатија и натуропатија. Према подели НЦКАМ (САД) поред побројаних метода постоје и медицина ума и тела (заснована на овој интеракцији уз значајан ефекат очекивања (плацебо) и најчешће у циљу промоције здравља, а чине је: релаксација, хипноза, имагинација, јога, медитација, biofeedback, тај чи, чи гонг, когнитивно-бихејвиорална терапија, групна подршка, аутогени тренинг, спиритуализам и молитве), биолошки заснована пракса (обухвата терапију лековитим биљем, дијетотерапију и натуротерапију), технике манипулације тела (можда најзаступљенији вид комплементарне и а. м., а чине га: хиропракса, остеопатска медицина, масажа, рефлексологија, краниосакрална терапија, ролфинг (структурална интеграција), Александерова, Бовенова и Фелденкраисова едукативна техника) и енергетска терапија (заснована на коришћењу енергетских поља и то: физичких – магнетна терапија, светлост, звук и микроталаси – и оних за које се претпоставља да постоје – кинески чи гонг, јапански Реики и Јахреи и терапија додиром). У Србији а. м. није правно регулисана, а постоји и проблем незаинтересованости медицинских институција. Сматра се парамедицинском и илегалном, а поједини поступци подлежу кривичној одговорности. Многобројни поступци српске средњовековне медицине, поготову народне, задржани су до данас. Такође, многи поступци а. м. примењују се као немедицински, тј. као подршка здрављу, а не званично у циљу лечења.

ЛИТЕРАТУРА: М. Марушић, „Complementary and Alternative Medicine – a Measure of Crisis in Academic Medicine", Croat. Med. J., 2004, 45 (6); Ж. Маличевић, „Алтернативна и комплементарна медицина", ВП, 2006, 63 (1).

Миле Игњатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТЕРНАТИВНА ПОЗОРИШТА

АЛТЕРНАТИВНА ПОЗОРИШТА, позоришне трупе које истражују нову позоришну естетику. Средином 50-их година XX в. глумци, незадовољни радом репертоарских позоришта, формирали су самосталне групе без сталног простора, уметничког и техничког ансамбла, без материјалне основе за рад и секторске поделе рада. „Атеље 212", основан 1956, први је алтернативни театарски модел у Србији. Драмска дружина „А" настала је 1961. иницијативом Р. Марковића, О. Марковић, М. Томића, В. Мирића и др. Циљ трупе био је трагање за ангажованим домаћим драмским текстом. Театар националне драме (1961), Клуб за синтезу уметности „Овако" (1963) и Позоришно игралиште Универзитета (1966) водио је сликар и графичар Р. Стевић Рас. У њима су наступали Е. Рас, П. Краљ, Д. Голумбовски, С. Ђурић, И. Бекјарев, М. Андрић и др. Током 1968. основане су Београдске позоришне игре у дворишту Капетан Мишиног здања. Продукцију Дома омладине обележиле су Кабаре „Степенице" 1966. Поноћно позориште Београда основали су 1970. П. Славенски, Б. Радак, П. Ивановић и продуцент Д. Ђоковић, а позориште „Беседе" 1975. глумац Љ. Тадић, продуцент З. Поповић, књижевник С. Лукић, с глумицом С. Никшић и редитељком В. Огњеновић. Иницијативом редитеља П. Зеца дипломирани студенти ФДУ основали су 1976. позориште „Двориште" које је деловало до 1992. При Удружењу филмских глумаца Србије 1977. деловала је дружина „Тврдица" у којој је игран Кир Јања Ј. С. Поповића са Р. Марковићем у насловној улози (редитељ Д. Мијач). Радна заједница „Под разно" деловала је 1977–1981, а оснивачи су били В. Јевтовић, П. Ејдус, Н. Јефтић, С. Божиновић, Ј. Татић и др. У Дому културе „Студентски град" од 1977. ради „Отворено позориште". У Новом Саду при Академији уметности 1978. формирано је позориште „Промена". Радна заједница „Нова осећајност" деловала је 1980–1985. у простору бивше Пиваре, у Скадарској улици, а вођа трупе био је Б. Павићевић. На Новом Београду 1981. основана је сцена „Сунце", по идеји редитеља Д. Михаиловића. При Удружењу филмских глумаца Србије ради група „Маарш". „Звездара театар" се отвара 1984. представом Мрешћење шарана А. Поповића у режији Д. Мијача. Крај 70-их и почетак 80-их година XX в. обележило је КПГТ („Казалиште, позориште, гледалишче, театар") редитеља Љ. Ристића деловањем у јединственом југословенском позоришном простору. Позориште „Магаза" Љ. Тадића и његове супруге С. Никшић ради 1984. Иницијативом редитељки Д. Милошевић и Ј. Анђелић од 1991. ради „Дах театар". Крајем 90-их покренута је „Модерна гаража" Б. Петковића и „Театар на Сави" Д. Томића. У Београду делују театри покрета и невербалног израза „Истер театар" и „Мимарт", као и драмски „Култ театар", „Торпедо", „Плаво позориште", „Кугуар", „Склониште" и др. Приватно позориште „Славија", под чијим окриљем траје и међународни позоришни фестивал, основано је 1998. Интернационални фестивал алтернативног театра ИНФАНТ, настао 1995. у Новом Саду, има за циљ стимулисање истраживачког и креативног рада младих позоришних стваралаца у земљи и свету.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Клаић, О. Милићевић (прир.), Алтернативно позориште у Југославији (искуства самосталних позоришних група), Н. Сад 1982; М. Драгићевић-Шешић, Уметност и алтернатива, Бг 1992; Д. Чолић-Биљановски, Позоришни живот на сцени Дома омладине Београда 1964–1994, Бг 1995; С. Грабовац, ИНФАНТ Прототип, Н. Сад 2007.

Драгана Чолић-Биљановски

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТЕРНАТИВНА УМЕТНОСТ

АЛТЕРНАТИВНА УМЕТНОСТ, уметничке позиције које из идеолошких и егзистенцијалних разлога оспоравају владајућа поимања уметности и које, с друге стране, та владајућа поимања уметности оспоравају, маргинализују и доводе у подређену ситуацију. Између владајућих и алтернативних уметничких поимања постоји стање латентног или изричитог конфликта. Временом се дешава да некадашње алтернативе успевају да се изборе за признања сопствених позиција, нпр. почетком XX в. алтернативно је било сликарство Надежде Петровић; у 20-им годинама алтернативна су поимања уметности историјских авангарди зенитизма, дадаизма и надреализма; у 30-им годинама алтернативу грађанском интимизму и поетском реализму чини социјално ангажована уметност групе „Живот". У периоду после II светског рата, у времену владавине социјалистичког реализма, алтернативне појаве једва да постоје (нпр. „Задарска група"). У време постсоцреалистичког модернизма алтернативама се сматрају позиције београдског енформела и групе „Медиала". Изразиту алтернативну позицију у односу на позномодернистички главни ток заузимају неоавангардни феномени унутар нове уметничке праксе 70-их година, предвођени групама у Суботици, Новом Саду и Београду. У епохи постмодернизма, за коју је карактеристичан декларативни плурализам свих постојећих изражајних језика и поступака, раније поделе на средишње и алтернативне појаве губе на оштрини и искључивости, а разноврсне уметничке позиције постају у начелу равноправни делови укупне културне и уметничке ситуације.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Трифуновић, Енформел у Београду, Бг 1982; И. Суботић, В. Голубовић, Зенит и авангарда 20-их година, Бг 1983; Нова уметност у Србији 1970−1980 – појединци, групе, појаве, Бг 1983; М. Тодић, Немогуће – уметност надреализма, Бг 2002.

Јерко Денегри

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТЕРНАТИВНИ ИЗВОРИ ЕНЕРГИЈЕ

АЛТЕРНАТИВНИ ИЗВОРИ ЕНЕРГИЈЕ, сви извори који нису фосилни – нафта, природни гас и угаљ. У свету је прихваћен назив обновљиви извори ене+ргије (Renewable Energy Sources – RES). Исти назив прихваћен је и у Србији те Министарство рударства и енергетике даје дефиницију: Обновљиви извори енергије (ОИЕ) – извори енергије који се налазе у природи и обнављају се у целости или делимично. Најзначајнији обновљиви извори енергије су: соларна енергија (електрична, на бази фото-електричног ефекта, и топлотна), енергија водотокова, енергија ветра, биомаса (чврста, течна и гасовита) и геотермална енергија. Интересовање за коришћење обновљивих извора енергије започело је 70-их година XX в., након неколико поскупљења и смањења испорука сирове нафте. Тада је основни смисао њиховог коришћења било обезбеђивање алтернативе за фосилна горива. Само декаду касније јасно је дефинисан проблем утицаја енормне примене фосилних горива на промену климе и глобално загревање, узроковано емисијом гасова који у атмосфери формирају слој непропусан за инфрацрвено зрачење са површине земље. Ова појава назива се ефекат стаклене баште, а гасови који га стварају означавају се скраћеницом GHG (Greenhouse Gases). Најзначајнији утицај на тај ефекат има угљендиоксид (CO2), јер је количина тог гаса која се емитује у атмосферу највећа. Постављен је циљ да се емитовање CO2 смањи, а најзначајнија мера је примена алтернативних или обновљивих извора енергије. Документ којим се дефинише смањење емисије GHG је Кјото протокол, а земље потписнице обавезале су се на постепено, али константно смањење емисије CO2. Најзначајнија мера за смањење емисије CO2 је замена фосилних горива обновљивим тј. a. и. е. Тако је Белом књигом ЕУ и пратећим документима зацртано да до 2020. удео обновљивих извора енергије у укупној примарној енергији буде најмање 20%, а удео биогорива најмање 10% енергије за транспорт. Такође је дефинисано да удео електричне енергије произведене из обновљивих извора до 2010. достигне 22,1%. Србија се обавезала да следи политику ЕУ у овој области, без обзира на њен тренутни статус. Осим у врло малом броју изузетака, енергија обновљивих извора тренутно је скупља од енергије фосилних горива, па су за примену а. и. е. неопходне подстицајне мере. Типично је увођење привилегованих, виших цена за електричну енергију произведену из обновљивих извора. Цене се разликују за поједине изворе, а дефинишу се тако да буду подстицајне за инвеститоре и произвођаче. Тренутно су највише за електричну енергију која се производи из сунчеве. За коришћење биогорива примењују се пореске олакшице, нпр. за биодизел и биоетанол. Такође се примењује субвенционисање набавке опреме за производњу и коришћење а. и. е., нпр. за котлове и пећи који користе биомасу. У неким земљама дају се премије за напредна техничко-технолошка решења, те се тиме подстичу истраживање и развој. Област производње и коришћења обновљивих извора енергије је у многим земљама значајна привредна грана, омогућава развој и отварање нових радних места, коришћење људских и материјалних ресурса, те смањење зависности од увоза минералних горива. У укупном потенцијалу обновљивих извора енергије у Србији највећи део представља биомаса, око 63%. Потенцијал чврсте биомасе, која обухвата дрво за гориво и остатке биљне производње, износи око 2,7 Мтое (Мтое је јединица која представља еквивалент примарне енергије милион тона нафте, односно 41.868 ТЈ – тера џула). То је готово 20% од примарне енергије која се годишње користи у Србији. Променом технологија у шумарству и пољопривреди, као и увођењем производње брзорастућих шума, до 2020. овај потенцијал би могао да се повећа на око 5,5 Мтое. Чак 28% електричне енергије у Србији, преко 10 TWh (тера ват сати) годишње, произведе се у хидроцентралама. Према дефиницији ЕУ у обновљиве изворе убраја се само електрична енергија произведена у хидроцентралама снаге до 10 MW – мега вати (Small Hydro), а таквих је у Србији сада мало. Потенцијали производње електричне енергије у малим хидроцентралама процењени су на око 1,6 ТWh годишње. Подршка производњи и коришћењу обновљивих извора енергије може да подстакне рурални развој, јер су највећи ресурси и потенцијални корисници лоцирани у тим областима.

ЛИТЕРАТУРА: Key World Energy Statistics, Paris 2008; Eнергетски биланс републике Cрбије за 2008. годину, Министарство рударства и енергетике Републике Србије, Бг 2008; М. Мартинов (ур.), Могућности комбиноване производње електричне и топлотне енергије из биомасе у АП Војводини, Н. Сад 2008; The State of Renewable Energies in Europe, 8th Eurobserver Report, Paris 2009; М. Тешић (ур.), Могућност производње и коришћења биодизела у АП Војводини, Н. Сад 2009.

Милан Мартинов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТЕРНАТИВНИ ФИЛМ

АЛТЕРНАТИВНИ ФИЛМ, естетски приступ филмском стваралаштву у духу и схватањима алтернативне културе и уметности. Термин је код нас ушао у употребу крајем 70-их година. А. ф. нема општих програма и манифеста, сваком аутору припада право да буде „програм за себе" и да има свој сопствени манифест. Код нас није израстао из професионалне кинематографије, мада и у њој има више примера правих алтернативних дела, него из аматерских кино-клубова, где су постојали бољи услови за његово сазревање. Никако га не треба схватити као бољи термин за аматерски филм јер се они у бити разликују. Ако се аматерски филм схвати као израз ауторске чедности, онда а. ф. треба схватити као израз ауторске зрелости. Најпознатији центри у Србији после II светског рата су: Кино-клуб „Београд", Академски КК, Алтернативни филмски клуб Дома омладине, КК „8" (сви из Београда), КК „Нови Сад", КК „Панчево", КК „Бошњак Ернест" из Сомбора итд. При Дому културе „Студентски град" из Новог Београда 2002. је основан Архив а. ф. Најистакнутији аутори у Србији после II светског рата су: Д. Макавејев, В. Ракоњац, М. Бабац, Ж. Павловић, С. Трифковић, И. Ракиџић, И. Шешић, Н. Ђурић, В. Накић, Р. Владић, М. Милошевић, Д. Крстић, Б. Белић, С. Мичић, М. Петровић, И. Пандек, И. Обренов, А. Хофман, И. Каљевић, П. Бамбић, П. Јаконић, М. Радаковић, З. Савески, Б. Јовановић, Д. Влаисављевић-Никт, И. Тохољ, Љ. Шимунић и др.

Мирослав Б. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТИН

АЛТИН, планинска област у средњовековној српској држави. Налази се у поречју Валбоне, десне притоке Дрима, између Проклетија на северу и десне обале Дрима на југу, данас у североисточној Албанији, а мањим делом на западу Метохије. Први пут се помиње у житију српског пустиножитеља св. Петра Коришког, које је 1310. написао Теодосије. Краљ Стефан Урош III даровао је цео А. манастиру Дечани, са детаљно наведеним међама и следећим насељима: Требопоље (данас Тропоја), Бабијане (Бабина), Лужане (Лужа), Горане, Шипчане (Шипшај), Сошане, Грева, Буњане (Буњај), Крастављане и Буљуби. У селима је било укупно 411 кућа са 1.381 мушким становником, међу којима и 15 свештеника. Изузев малог села Грева, становништво је било српско, под духовном јурисдикцијом православног хвостанског епископа. Краљ Душан поклонио је Дечанима (1345) топионицу гвоздене руде (коло гвоздено) у А., гарантујући истовремено житељима „да стоје на свом закону старом и било где да се нађе Алтињанин да му није старине, већ да иде слободно на своју баштину ка цркви (Дечанима)". После пада Скадра под власт Турака (1479) основан је Скадарски санџак у који су укључена и алтинска насеља. Стари назив области са увећаном територијом сачуван је у турској административној подели, па се крајем XV в. помиње вилајет Алтунили са 1.372 куће.

ИЗВОРИ: S. Pulaha, Defteri i regjistrimit të sanxhakut të Shkodrës i vitit 1485, I–II, Tiranë 1974; П. Ивић, М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Н. Сад 1976.

ЛИТЕРАТУРА: S. Pulaha, „The Altunilia Province and its Population at the End of the 15th Century", у: The Albanians and their Territories, Tirana 1985; Г. Томовић, „Алтин у XIV и XV веку", у: Становништво словенског поријекла у Албанији, Тг 1991.

Гордана Томовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТИПАРМАРКОВИЋ, Јован

АЛТИПАРМАРКОВИЋ, Јован, правник, политичар (Битољ, 1891 – Битољ, 9. V 1953). Завршивши студије права у Екс ан Провансу (Француска), вратио се у Битољ где је најпре радио као судски писар, а затим као судија и адвокат. У I светском рату учествовао као обавештајни официр. Председник омладине Радикалне странке постао 1922, председник Месног одбора за битољску област 1923, а члан Главног одбора 1925. На изборима 1925, 1927. и 1938. постао члан скупштине као кандидат радикала. Декретом краља Александра именован 1932. за члана Сената, у којем је једно време био и потпредседник. У влади Драгише Цветковића био је министар пошта и телеграфа (1939). Пред сам рат постао председник бановинског одбора за Вардарску бановину. Био је лојалан следбеник политике своје партије и Александра Карађорђевића, како у Македонији тако и у целој Краљевини Југославији.

ЛИТЕРАТУРА: Сенат, Народна скупштина: народно претставништво, биографски лексикон, Бг 1939; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам, I, Бг 1987.

Обрад Станојевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТМАН, Гавра

АЛТМАН, Гавра, новинар, универзитетски професор (Нови Сад, 23. VIII 1924). На Економском факултету у Београду дипломирао, магистрирао и докторирао. Као ђак гимназије био активиста СКОЈ-а и члан омладинских ударних група од 1939. Новембра 1941. мађарске окупационе власти су га ухапсиле и осудиле на седам година робије. Био је заточен у малолетничком одељењу сегединске казнионице Чилаг, где је учествовао у тајном покрету отпора. Јуна 1944. пребачен је у затвор у Асад, одакле је побегао новембра 1944. По повратку у ослобођени Нови Сад почетком 1945, постао члан Градског комитета СКОЈ-а. Захваљујући учешћу у НОБ-у добио чин резервног капетана I класе. За директора издавачког предузећа Омладина постављен 1947. Био је уредник у Радио Југославији (1951–1953) и листовима Борба (1953–1957) и Комунист (1957–1965). У Паризу је 1965–1967. био представник СКЈ при комунистичким партијама Француске и Шпаније и дописник Комуниста. По повратку у земљу био директор и главни уредник истог листа (1967–1972), а потом амбасадор СФРЈ у Демократској Републици Вијетнам (1973–1976). Од 1976. био је саветник у Савезном извршном већу и руководилац Комисије за размену у области просвете између СФРЈ и САД. У Љубљани је изабран за редовног професора на Факултету за социјално-политичке науке и новинарство. Поред многобројних чланака и студија објавио и књиге Политичко груписање у САД (Зг 1964), Особености вијетнамске револуције (Бг 1978) и Велика дебата (Зг 1981). Носилац више одликовања, а међу њима и Ордена југословенске звезде са златним венцем.

Душан Попов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТОМАН

АЛТОМАН, великаш, војвода (? – ?, после 1452). Владао делом Зете, који је после изумирања Балшића дошао под власт српских деспота. Седиште му је било у Бару одакле је 1427−1429. бранио територију од Стефана Марамонте Балшића. Снабдевао се храном и ратним материјалом у Дубровнику, којем је у време рата с Радославом Павловићем 1430–1432. нудио ратнике као помоћ. Сукобљавао се и са млетачким властима у Котору и Скадру. Сматран за деспотовог намесника у области Зете и Албаније, али је одрицао да има власт над Црнојевићима. На месту намесника деспота Ђурђа Бранковића заменио га је 1438. војвода Комнин, док је он као искусан сарадник и познавалац зетских прилика остао у кругу деспотових саветника. У два маха деспот му је поверио војску. Пустошио је 1448. млетачке поседе све до зидина Котора, али је код Бара био поражен и по млетачким вестима заробљен. Пораз је претрпео и 1452. у походу против Стефанице Црнојевића, од кад му се губи траг.

ЛИТЕРАТУРА: И. Стјепчевић, Р. Ковијанић, „Неки подаци о зетском војводи Алтоману", ИЗ, 1953, 11; И. Божић, Немирно Поморје ХV века, Бг 1979.

Сима Ћирковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТОМАН ВОЈИНОВИЋ

АЛТОМАН ВОЈИНОВИЋ, великаш, жупан (?, почетак XIV в. – ?, 1352), владао 1335−1352. Потомак угледне властеоске породице с наследном титулом жупана, син војводе Војина. Старији брат Милош и млађи Војислав Војиновић били су истакнути дворани и блиски сарадници српских царева, док је он лично уживао снажну подршку цара Душана који му је повремено дозвољавао да прима Стонски доходак. Оженио се (1347) Ратославом (понегде погрешно прочитано Витослава), кћерком војводе Младена, родоначелника Бранковића. Имао је поседе у залеђу Дубровника и задуживао се код њихових грађана. За време цара Уроша носио титулу великог жупана и господарио Гружом, Рудником, као и суседним крајевима које је наследио његов син, жупан Никола Алтомановић. Ратослава је сахрањена у цркви манастира Бање код Прибоја, а споменик јој је подигао син, жупан Никола (1367−1371).

ИЗВОРИ: Р. Станић, „Натпис из Годачице код Краљева", Старинар, 1973/1974, 24–25; Г. Томовић, Морфологија ћириличких натписа на Балкану, Бг 1974.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, О Николи Алтомановићу, Бг 1932; Р. Михаљчић, Крај Српског Царства, Бг 1975; С. Ћирковић, „Неваде, непознати утврђени град у Србији ", ИГ, 1995, 1–2; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1998.

Милош Благојевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛТОМАНОВИЋ, Никола → НИКОЛА АЛТОМАНОВИЋ

АЛТОМАНОВИЋ, Никола → НИКОЛА АЛТОМАНОВИЋ

АЛТУН → НОВАЦ

АЛТУН → НОВАЦ

АЛУМИНИЈУМ

АЛУМИНИЈУМ (Al, лат. alumen: стипсa), метални елемент 3. периоде и III групе периодног система; редни број 13, атомска маса 26,982; тровалентан. Први га је изоловао дански физичар Ерстед 1825. Због свог великог афинитета према кисеонику, а. се у природи налази искључиво у облику разних оксида, хидроксида и нарочито алумосиликата. У земљиној кори заузима треће место по заступљености (8,8%), иза кисеоника и силицијума. Спада у лаке метале (густина: 2,702 г/цм3), сребрнасто-беле боје; тачка топљења је 660,37 а кључања на 2467 оC (у облику праха је запаљив). Може да се изваља у фолије дебљине до 0,004 мм. Добар проводник електричне струје и топлоте. Спада у неплемените, тј. реактивне метале; брзо се превлачи компактном, провидном оксидном скрамицом, Al2O3 (дебљине до 5–10 нм), која га знатно штити од даље корозије. Хемијским и електрохемијским поступцима се заштитно дејство скрамице може појачати; скрамица може и да се трајно обоји (елоксирање). А. је амфотерaн елеменaт, тј. зависно од концентрације водониковог јона (pH) може као Al3+−катјон да гради соли са анјонима или, као алуминатни анјон, нпр. AlO2-, да гради соли са катјонима. Најважнија руда за а. је боксит (смеса разних оксида и хидроксида а. и гвожђа, и силиката). Две главне фазе производње а. су: 1) добијање чистог оксида Al2O3 хемијским процесима, и 2) електролитичка редукција оксида у метални а. Светска производња а. била је 2009. 36,9 милиона т, од тога Кина 35,2%, Русија 8,9%, Канада 8,1% и Аустралија 5,3%. У Србији се не производи, али се оксид и метал производе у Републици Српској (Зворник). У Србији је у 2008. произведено 1.317 т легура а., док је производња различитих производа од а. (шипки, профила, лимова, трака и цеви) у истој години износила 74.328 т. Од рециклираног металног отпада у Србији је 2008. произведено 1.882 т а. и његових легура, затим 3.180 т ливених производа од а. и 6.498 т амбалаже од а. У Републици Српској производња боксита, као руде а., у 2008. износила је 772.189 т, производња глинице за производњу а. 294.455 т, а производња алуминијум-сулфата 540 т. У Црној Гори производња црвеног боксита, као руде алуминијума, у 2008. износила је 671.811 т, производња глинице за производњу а. 220.429 т, производња а. у инготима 107.457 т, а производња а. у трупцима 4.056 т. Чист а. и његове многобројне легуре су, иза челика, најважнији конструкциони метали. Користи се и у електротехници; Al2O3 се користи за израду ватросталне керамике. Врло тврда врста оксида, корунд, користи се као абразив (брусни камен, шмиргла, сврдла при бушењу нафте), и за израду лежишта осовина код сатова. Драго камење рубин и сафир представљају природно обојене врсте корунда. Соли а. користе се у бојарству, медицини и код пречишћавања воде.

ИЗВОРИ: Статистички годишњак Србије за 2009. годину, Бг 2009; Статистички годишњак Републике Српске за 2009. годину, Бл 2009; Статистички годишњак Црне Горе за 2009. годину, Пг 2009; Commodity Statistics and Information, Aluminum, USGS, 2010.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић, Хемијска технологија, Бг 1990.

Петар Пфенд; Радуле Тошовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛУМНАТ → ИНТЕРНАТ

АЛУМНАТ → ИНТЕРНАТ

АЛФАБЕТ

АЛФАБЕТ (грч. lfbhton), грчко писмо чији је назив настао спајањем имена првог и другог слова, алфа и бета. Има 24 слова, 17 консонантских и 7 вокалских. То је прво фонемско писмо, развијено на бази феничанског, које је, као и друга семитска писма, бележило само консонанте, што је био прелаз од силабичког ка алфабетском писму. На феничански извор указују форма слова, њихов редослед и називи. Адаптација феничанског писма праћена је и променама у графичком лику слова, неки консонантски знаци семитског писма постали су вокалски, док су одређенe графеме а. сасвим нове. До тих промена је дошло највероватније у периоду 800–750. п.н.е., будући да су најстарије потврде а. из периода 700–650. п.н.е. Најпре се писало с десна на лево или наизменице с десна на лево и с лева на десно, што је познато под називом boustrofhdovn („окрећући попут волова кад ору"), да би се затим усталио класични начин, с лева на десно. Постојале су две варијанте грчког писма: старија, мајускула (велика слова) и млађа, минускула (мала слова). Мајускула је имала два облика: старији, антички капитални, и млађи, унцијални. Старијим типом унцијале су писани рукописи почевши од IV в., а млађим од VI в. Минускула се појављује тек у IX в. Грчко писмо је основа за друга алфабетска писма: коптско, готско, јерменско, грузијско, латиницу, ћирилицу и посредно, преко латинског писма, за германске руне. Данас а. служи за математичку и уопште научну симболизацију.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, Старословенски језик, Н. Сад 1975; М. Будимир, Љ. Црепајац, СТОIХЕIA ЕΛΛΗΝΙΚΑ, Бг 1986; Р. Бугарски, Писмо, Н. Сад 1996.

Јасмина Грковић-Мејџор

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛФА-ПЛАМ

АЛФА-ПЛАМ, метална индустрија из Врања. Предузеће је основано 1962. под називом „Фабрика металне амбалаже". Изградња производног погона била је заснована на застарелој опреми добијеној из ратних репарација, али је већ 1963. извршена техничко-технолошка модернизација и уведен потпуно нов производни програм, са основном оријентацијом на производњу грејних тела која као енергент користе нафту, односно дизел уље, а предузеће преименовано у Индустрију техничке опреме „Алфа", која је убрзо постала водећи произвођач нафта пећи у Југославији. Наглом развоју допринело је и успостављање сарадње с француском фирмом „Анри Потез" и белгијским фирмама „Ефел" и „Артир Мартен", захваљујући којој A. проширује свој производни асортиман и на производњу грејних тела на гас. Производну и тржишну експанзију прати и изузетно разграната сервисна мрежа. Нагли скок цена нафте на светском тржишту почетком 70-их година из основа је променио тржишну позицију ове врсте производње и А. запада у кризу. Удруживањем са занатским предузећем „Металац" из Врања 1980. формирано је ново предузеће. Метална индустрија А. значајно је смањила производњу грејних тела на нафту и гас, а проширила производњу штедњака на чврсто гориво, система етажног грејања, електричних штедњака и др. У изузетно сложеним условима привређивања током 90-их година XX в. предузеће је успело да одржи завидан ниво производње и извоза. Наредних година фабрика је модернизована и то јој је омогућило успешан наставак пословања. Укупна производња у периоду 2001–2007. износила је преко 1.000.000 јединица (од чега 120.000 штедњака на чврсто гориво годишње), што ову индустрију сврстава у ред пет највећих произвођача ових производа у Европи, а свакако највећег у Србији и Југоисточној Европи. Захваљујући увођењу система квалитета ИСО 9001 1998, око 65% укупне производње извози се у Бугарску, Албанију, Италију, Мађарску, Русију, Хрватску, Словенију, Македонију, Црну Гору и БиХ. Од друштвеног предузећа А. се 1998. трансформисало у акционарско друштво. Од 2003. његове акције се котирају на Београдској берзи, а већински власници су страни инвестициони фондови и банке.

ИЗВОР: Архива предузећа.

Слободан Додић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛФОНС V АРАГОНСКИ

АЛФОНС V АРАГОНСКИ, краљ (?, 1416 − Напуљ, 1458). Био је владар Арагоније, Каталоније, Валенсије, Балеара, Сардиније, Сицилије, а 1442. освојио Јужну Италију и узео Напуљ за своју престоницу. Освајање дела Италије сматрао је само једном етапом у даљем ширењу према Истоку. Желео је цариградску царску и угарску краљевску круну. Најављивао је рат против Турака, који је намеравао да започне у Албанији. Због тога је водио врло активну балканску политику: његови вазали били су босански војвода Стефан Вукчић Косача, арбанашки господар Скендербег и морејски деспот Димитрије Палеолог. Занимао се и за Србију. Најкасније 1447. деспот Ђурађ Бранковић упутио му је посланика. Размена је настављена, па су Алфонсови посланици долазили у Србију. После турског заузимања Цариграда у мају 1453, деспот Ђурађ је организовао велику дипломатску акцију у Италији за покретање крсташког рата. Његовог посланика, дубровачког властелина Јунија Градића, у јесен исте године примио је у Напуљу краљ А., а потом и папа Никола V. У току 1455. А. је тражио од деспота Ђурђа да му пошаље вичне мајсторе рударе пошто су у његовој земљи нађене златне и сребрне жице. Како помоћ из Италије није стизала, деспот Ђурађ му је поново послао Јунија Градића. У лето 1456. у Напуљу је лепо примљен, али је добио само обећања.

ЛИТЕРАТУРА: F. Cerone, „La politica orientale di Alfonso D'Aragona", Archivio Storico per le province Napoletane, 1902, 27; 1903, 28; М. Спремић, „Деспот Ђурађ Бранковић и краљ Алфонс Арагонски", ЗФФ, Бг, 1985, 15-1.

Момчило Спремић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЛЦХАЈМЕРОВА БОЛЕСТ

АЛЦХАЈМЕРОВА БОЛЕСТ, посебна врста сенилне деменције. Назив је добила по Алојзу Алцхајмеру који ју је први описао (1906), посматрајући једну болесницу стару 51 годину. После 60. године живота учесталост А. б. се са сваких 5 година удвостручава, тако да се јавља код скоро 40% особа старијих од 85 година. За А. б. постоји и генетска предиспозиција, а нађене су аберације хромозома 1, 14 и 21, као и повећање аполипопротеина Е4. Клинички се јављају четири типа А. б.: 1. спорадични тип са касним почетком, 2. фамилијарни тип са раним почетком, 3. фамилијарни тип са касним почетком и 4. удружен са Дауновим (монголоидизам) синдромом. Болест се испољава у виду когнитивних, психијатријских и поремећаја личности. Особа почиње да заборавља, не може да препозна личности, тешко проналази речи, губи оријентацију у времену и простору. Типичне су несаница, анксиозност, параноидне идеје, наизменична апатија, агресивност и др. Појављују се велики проблеми у одржавању основне личне хигијене. Најчешће су болесници са А. б. препуштени породичној нези, старачким домовима или евентуалној хоспитализацији. Од терапије се препоручују препарати за јачање меморије (Гинко Билоба екстракти), велике дозе витамина Е, антиоксидантни лекови, а препоручују се, такође, инхибитори холинестеразе и антагонисти НМДА глутаматских рецептора. Особе са А. б. умиру због неке инфекције или падова.

ЛИТЕРАТУРА: M. F. Sinex, C. R. Merill (ур.), Alzheimer's disease, Down's syndrome, and Aging, New York 1982; Д. Шенк, Заборављање: Алцхајмерова болест: портрет једне епидемије, Зг 2005.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЉАНЧИЋ, Слободан

001_Slobodan-Aljancic.jpgАЉАНЧИЋ, Слободан, математичар, универзитетски професор (Београд, 12. III 1922 – Београд, 19. III 1993). На Грађевински одсек Техничког факултета у Београду уписао се 1940. По завршетку рата 1945. прешао на Групу за теоријску математику Филозофског факултета и дипломирао 1947. Докторску дисертацију „О асимптотском развијању А-збирљивих линеарних функционела" (ЗРМИ САН 3, 1953) одбранио у САНУ 1953. Своју наставну делатност започео је као професор-приправник у Грађевинској средњетехничкој школи и хонорарни асистент на Природно-математичком факултету у Београду, на који је прешао 1951. Редован професор је од 1968. Школску 1957/58. провео је у Паризу на Институту „Анри Поенкаре". Држао је велик број основних курсева: Теорију комплексних функција, Анализу 1 и 3, Топологију, Теорију реалних функција, а на последипломским студијама: Теорију апроксимација, Теорију мере и интеграције, Функционалну анализу, Специјалне функције. Учествовао у последипломској настави на универзитетима у Новом Саду, Нишу, Приштини, Економском факултету у Београду, на Економском институту и у Савезном заводу за статистику. Његова предавања и математичка излагања, одликована посебном јасноћом, прегледношћу, елеганцијом и прикладношћу, пратили су уџбеници и скрипта од којих је најутицајнији Увод у реалну и функционалну анализу (Бг 1968). Кроз предавања, семинаре и наставне активности увео је у математичку средину Србије Лебегов интеграл и функционалну анализу. Целина његовог научног опуса истиче се оригиналношћу, садржајношћу, ширином и разноврсношћу обухваћених подручја математичке анализе, али и повољним одјецима и утицајима његових резултата. Његови први радови посвећени су асимптотским редовима где поред класичних метода користи неке појмове и резултате функционалне анализе. Током боравка у Паризу занимао се за теорију апроксимације (класе сатурације поступака збирљивости, ставови еквиваленције, редови апроксимације код сатурација). У монографском раду О неким новијим резултатима из тригонометријске апроксимације (Бг 1960) дат је исцрпан и прегледан приказ истраживања у тој теорији. У области правилно променљивих функција истиче се рад (са Ј. Караматом) о Фруланијевом интегралу (1956), где је настављен асимптотски развој из дефиниције споро променљиве функције. Дао је прегледне и систематичне теорије О-правилне променљивости и са Р. Бојанићем и М. Томићем теорије и примене споро променљивих функција с остатком (N. H. Bingham, C. M. Goldie, J. L. Teugels, Regular Variation, Cambridge 1987, Encyclopedia of Mathematics and its Applications, 27). Испитивао je везе између особина коефицијената и збирова косинусних и синусних тригонометријских редова, као и трансформације Фуријеовог реда добијене множењем његовог општег члана општим чланом неког низа па сабирањем тих производа. У области збирљивости доказује асимптотске ставове Абеловог, Тауберовог и нарочито Мерсеровог типа за интеграле и матричне трансформације. Писао је чланке намењене продубљивању и усавршавању наставе математике у средњој школи, а са М. Томићем писао о Ј. Карамати и Р. Кашанину. Сарадник Математичког института САН постао је 1950. Од 1984. био је главни уредник часописа Publications d'Institut mathématiques. За дописног члана САНУ изабран је 1961, а за редовног 1968. Добитник је Седмојулске награде (1983).

ДЕЛА: и Р. Бојанић, М. Томић, „Sur la valeur asymptotique d'une classe des intégrales définies", Publ. Inst. Math. (Beograd), 1954, 7; и Ј. Карамата „Правилно променљиве функције и Frullani-ev интеграл", ЗРМИ САН, 1956, 5; „On the Integral Moduli of Continuity in L p (1p∞) of Fourier Series with Monotone Coefficients", PAMS, 1966, 17; и Р. Бојанић, М. Томић, Slowly Varying Functions with Remainder Term and their Applications in Analysis, Бг 1974; и С. Аранђеловић, „O-regularly Varying Functions", Publ. Inst. Math. (Beograd), 1977, 22, 36.

ЛИТЕРАТУРА: Живот и дело српских научника, X, Бг 2005.

Драгољуб Аранђеловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЉИН ДО

АЉИН ДО, рудник бизмута, бакра и злата, у близини Књажевца. Први подаци о експлоатацији бакра из овог рудника датирају из периода Римљана. Први истражни ходници у лежишту урађени су 1907. Немци су током I, а нарочито II светског рата изводили подземну експлоатацију руде, након чега је експлоатација престала. У периоду 1956–1958. РТБ Бор је обавио нова истраживања руде бакра, бизмута и злата поткопима и ходницима дужине преко 1.000 м, али, услед малих размера, није дошло до поновне експлоатације.

ИЗВОР: Р. Јеленковић, Лежишта металичних минералних сировина, Бг 1999.

Раде Јеленковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМ

АМ, део коњске опреме за запрегу. Разни делови а. обично се праве од коже, конопца, метала, дрвета. Чине га: грудњак, вратни каиш с кључевима за дизгине, „кандекла" с јастуком и коланом, „палдум" са сапним каишем и подрепни каиш. На њега могу бити стављени разни украси, кићанке, прапорци и сл. Појединачни делови а. могу бити украшени утиснутим, урезаним, фарбаним, сеченим геометријским или флоралним орнаментима. Често се употребљавао у божићним обичајима Срба и имао је симболично значење у смислу очувања заједништва породице. У Војводини стављан је под сто бадњеданске трпезе.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Радуловачки, „Сарачки занат у Срему", РВМ, 1988–1989, 31; И. Трајковић, „Сарачки занат у Нишу", Зборник, Ниш, 2001, 10.

Милош Матић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМАЈЛИЈЕ

АМАЈЛИЈЕ, село у Републици Српској, у Семберији. Налази се 6 км источно од Бијељине. Смештено је у алувијалној тераси Дрине на 95 м н.в. Збијеног је типа са мрежастим распоредом улица. А. су 1991. имале 1.110 становника, од којих 96% Срба. Број становника се смањује од 1971.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Кајмаковић, Семберија – етнолошка монографија, Сар. 1974.

Милош Бјеловитић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМАМ

АМАМ (тур. hamam: купатило), јавно купатило затвореног типа, које у исламском свету постоји као наставак римских терми, тзв. турско купатило. А. je у архитектонском погледу једноставнa грађевинa с практичним распоредом просторија за свлачење, знојење у врућој пари и купање. То су истакнути објекти класичне турске куполасте архитектуре, грађени од камена или опеке, или од наизменичних слојева камена и опеке. Унутрашњи простори су покривени куполама, те крстастим и полуобличастим сводовима. Куполе се изводе са тромпама и пандантифима, а леже на ниским тамбурима. Прозори су мали и малобројни, с преломљеним луцима; на спољној фасади наглашен је портал.

001_Izgled-unutrasnjosti-amama.jpg

Сваки турски а. садржи пет главних просторија: шадрван (највећа просторија, чекаоница у којој су поред малог водоскока постављени дрвени боксови за свлачење са завесама уместо врата), капалук (просторија за свлачење зими, по правилу правоугаоник у основи, засведен полуобличастим сводом), халват (купатило, једно или више њих; то су увек квадратне просторије, покривене куполама, у угловима су постављене ниске камене клупе у облику четвртине круга; базен, такође од камена постављен је између тих клупа, а у њега се цевима доводи топла и хладна вода), хазна (резервоар за воду) и ћулхана (зимска батерија у приземљу куће, у коју се улази директно из хајата, а служи за зрачење и одвођење дима). 002_Spoljni-izgled-amama.jpgПрве јавне бање на просторима Србије и Босне и Херцеговине градили су Римљани. У средњем веку се не спомињу. На тлу Србије а. су почели да граде Турци, по угледу на Арапе. Сама грађевина а. била је сазидана од камена или садре, често пресвођена куполама и бачвастим сводовима од оловних плоча. У а. на нашим просторима постојале су просторије за пресвлачење, купање и одмор, док су издвојену групу просторија чиниле оне које су служиле за припрему и загревање воде. Просторије су међусобно биле подељене, а сам а. је имао по два улаза. У местима где су живели Јевреји (Сарајево и Травник) бар у једном а. је постојала мала просторија за ритуално прање, а звала се јехудијски хауз или микве.

А. су припадали махом вакуфима. Закупци а. звали су се хамамџије, а масери – талаци. Први а. у Босни саграђен је 1462. у Сарајеву, а последња два подигнута су у Травнику у другој половини XVIII в. Укупно их је било 56 у 42 места у Босни. Од почетка XVIII в. њихов број опада. Последњи је затворен 1916. А. у Београду саграђен је крајем XVIII в., а крајем XIX в. у њему се налазила војничка кухиња. Данас се у њему налази Планетаријум Астрономског друштва „Руђер Бошковић".

ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, Бање у Босни и Херцеговини, Сар. 1952.

Бранка Ланцош-Малдини

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМАНЕТ

АМАНЕТ (тур. emānet: препорука, завештање), морални чин обећања. Уобичајен назив за последњу вољу, жељу или завет самртника, која се сматра светом заповешћу мада јој је, по правилу, једино Бог сведок. А. је у неким крајевима и израз за тестамент, завештање. У српском народу а. је имао посебан значај у вишечланим породицама али и у сеоским заједницама. У традиционалној српској култури отац је на самрти остављао синовима а. да се поштује и не напушта крсна слава, да се између себе добро слажу и поштују, да се женска деца удају у „поштене" породице, да снају, посебно удовицу, добро пазе, да подигну некоме надгробни споменик или пак да се чланови те породице не замерају људима из села и сл. У Прањанима, у таковском крају, отац је на самрти заветовао рођене синове да не напуштају и крсну славу посинка уз а.: Ко остане на имању тај да не оставља и његову (посинкову) славу. За девојку која се верила говорило се да је под а. А. је и дар у узајамном даривању момка и девојке пре венчања. У време недовољно развијеног саобраћаја у Србији становништво, нарочито трговци, често су слали вредносна писма и пошиљке по непознатим људима. Оне су се предавале без икаквих гаранција и називале су се а. У народу се веровало и да нпр. трудна жена не сме да поједе нечији а., тј. оно што је другоме послато за јело, јер ће у противном њено дете имати дрхтавицу. Осим опште познатих а., било је и посебних: када се неко разболи после конзумирања неке хране па сам себи да а. да такву храну неће никада више јести. Себи се поставља а. да ће се поштовати дан када се некоме догодила несрећа коју је преживео или да ће се светковати одређен светац ако се тога дана догодило нешто значајно по појединца или његову породицу. Жене су ради здравља себи давале а. да ће поштовати одређеног свеца тако што на тај дан неће шити, плести, прати или месити хлеб. Вук Ст. Караџић је приликом писања Особите грађе за српску историју нашега времена (1831) истакао да је реч о а., те „да се не отвара до овога вијека" (до године 1900). Рукопис је отворен тек 1901. и данас се налази у Архиву САНУ у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ж. Петровић, Живот и обичаји народни у Гружи, Бг 1948; A. Чкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сар. 1966; М. Филиповић, Таковци, етнолошка посматрања, Бг 1972; М. Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, Бг 1983; Љ. Стошић, Речник црквених појмова, Бг 2006.

Весна Марјановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМАНТИНИ

АМАНТИНИ, племенска заједница панонског порекла. Осведочена на подручју југозападног Срема у предримском и римском периоду. Око реке Босут разграничавали су се са суседним Бреуцима и досезали до ушћа реке Босне (Bacuntius) у Саву. У ширем територијалном контексту А. се локализују између Саве и Драве. Према Птолемеју, територија им је почетком II в. сведена на узан простор уз Саву. Са племенском заједницом Сирмијенса, били су организовани у један civitas – ширу административну конституцију домородаца којом је, према Плинију, могао управљати римски префект или, чешће, домаћи вођа (princeps). Центар те заједнице био је Сирмијум.

ЛИТЕРАТУРА: M. Mирковић, „Sirmium – Its History from the I Century A.D. to 582. A.D.", у: Ђ. Бошковић (ур.), Sirmium. Archaeological Investigations in Syrmian Pannonia, I, Бг 1971.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМАТЕРСКА ПЕВАЧКА ДРУШТВА → ПЕВАЧКА ДРУШТВА

АМАТЕРСКА ПЕВАЧКА ДРУШТВА → ПЕВАЧКА ДРУШТВА

АМАТЕРСКИ ФИЛМ

АМАТЕРСКИ ФИЛМ, област филмског стваралаштва, у којој се аутори филмом баве из љубави према њему, на непрофесионалан начин. Приватно или организовано у оквиру кино-клубова, најчешће са скромном аматерском филмском или видео-техником, снимају се углавном као породични документарци којима се бележе разни породични догађаји (рођендани, излети, летовања, путовања итд.). У нашој пракси аматери су се често организовали у клубове и покушавали да се баве и уметничким филмом, снимајући кратке игране приче, документарне, експерименталне, па чак и анимиране филмове. Уметнички домети су најчешће скромни, али има и вредних филмова. Пре II светског рата бављење а. ф. била је реткост, али је познато да је аматерском камером принц Павле Карађорђевић бележио догађаје на двору. Ти материјали се данас чувају у Југословенској кинотеци. После II светског рата филмски аматеризам у Србији био је друштвено организован кроз Фото-кино савез Србије, који је био орган Народне технике. Аналогно републичкој организацији, филмски аматеризам је био организован и на савезном нивоу, за време СФР Југославије. Републички савези су сваке године организовали фестивале, на којима су филмови награђивани, али и бирани као представници република за Савезни фестивал. Његов организатор био је Кино-савез Југославије, који је од средине 70-их година преименован у Савез организација а. ф. Југославије. Постојали су још и „међуклупски фестивали", а најпознатији су се одржавали у Пули, Београду, Новом Саду, Сомбору, Бачкој Тополи, Нишу, Лесковцу, Скопљу, Куманову, Битољу, Омољици, Марибору, Јесеницама и Осијеку. Из аматерских кино-клубова развио се покрет алтернативног филма, али је велик број филмских аматера остао веран изворном схватању а. ф., као хобија којим се неко бави из љубави, без великих уметничких претензија. Најугледнији аутори били су: А. Антонић, С. Новаковић, И. Петковић, Д. Атанацковић, Н. Барбир, М. Савин (сви из Београда), М. Беговић, Н. Грујић (из Новог Сада), З. Шифлиш из Суботице, Ј. Егри из Бачке Тополе, М. Унуковић из Ковина и др. Дечији филмски аматеризам је посебна врста аматерског филмског стваралштва, која се развија у оквиру школских секција и приказује на дечијим филмским манифестацијама.

Мирослав Б. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМАТЕРСКО ПОЗОРИШТЕ

АМАТЕРСКО ПОЗОРИШТЕ, област стваралаштва којом се, из љубави и непрофесионално, баве љубитељи позоришне уметности. Позоришни аматеризам код Срба настаје истовремено с настанком позоришта током XVIII и XIX в. Први глумци тог позоришта били су дилетанти и ђаци – позоришни аматери. У Краљевини Југославији позоришни аматеризам развија се посебно у драмским секцијама соколских домова, у школама, на универзитетима и у радничким уметничким друштвима. А. п. у Београду одржавало је сусрете на којима су свој рад приказивали аматери из разних крајева земље. Током народноослободилачке борбе позоришни аматеризам развијао се при војним јединицама, а у социјалистичкој Југославији је снажно подстицан и усмераван од стране државе. Током 1947. и 1948. одржавани су, на омладинским фестивалима, сусрети позоришних аматера. У Југославији је 1949. деловало 2.888 аматерских позоришних дружина, од којих 1.485 у Србији. Први фестивал а. п. Србије одржан је 1951. у Београду, док су у осталим републикама касније почели да се организују. Први фестивал а. п. Југославије одржан је у Тузли 1956. Био је посвећен годишњици Ј. С. Поповића, због чега су извођена искључиво његова дела. На Хвару је 1957. установљен Фестивал а. п. Хрватске, на који су као гости позивана а. п. из осталих крајева Југославије. Године 1961. прерастао је у југословенски и био одржан под називом Пети фестивал драмских аматера Југославије. Репертоар Фестивала био је разнолик и амбициозан, приказивана су класична дела, комади савремених писаца и авангардна дела. Рад на представама достизао је све виши ниво. Разговоре о представама од 1962. водио је Хуго Клајн, што је учесницима давало нове стваралачке подстицаје. Хвар је био домаћин до 1972. када је, у време Маспока, одбио да то и даље буде. Тада се Фестивал преселио у Требиње, где се одржавао до 1991. Од 1992. одржава се у Врању. На њему су учествовала а. п. из тридесетак градова и села Србије, а чешће од других Народно а. п. из Кикинде, „Абрашевић" из Ваљева, А. п. из Призрена, „Дадов" из Београда и а. п. из Панчева, Куле, Гњилана, Старе Пазове, Врања, Смедеревске Паланке, Београда, Ђаковице, Приштине, Руског Крстура, Бачког Петровца, Краљева и низа других места у Србији. Из БиХ врло често су учествовали А. п. из Приједора и Градско а. п. из Требиња.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јевтић, Сањалиште театра, Врање 1996.

Живко Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМБАР

АМБАР, објекат фолклорне архитектуре у оквиру сеоског домаћинства, намењен за складиштење пољопривредних производа, пре свега житарица. Градио се на зиданом постољу од опеке или камена, у виду дрвене конструкције која омогућује проток ваздуха и на тај начин поспешује процес сушења ускладиштених житарица. У неким случајевима а. је био и посебна дрвена кућа за похрањивање летине и за спремање намирница, нарочито у зимском периоду. У планинским пределима Србије развијен је посебан облик а. који је био прилагођен оштрој клими и, посебно, зимским условима. У пределима Хомоља сачуван је облик а. који је изграђен од дрвене канатне конструкције облепљене ћерпичем, односно мешавином иловаче и сламе или неког другог органског везивног материјала. Ти а. имали су карактеристике добре топлотне изолације и током хладних периода омогућавали су одржавање животних намирница у добрим условима. Изворни облик српског а. и данас се примењује приликом градње сеоских домаћинстава. У времену немаштине и глади а. су, по народном веровању, места око којих се окупљају демонска бића, најчешће вампири.

Бранка Ланцош-Малдини

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМБИЈЕНТАЛНА УМЕТНОСТ

АМБИЈЕНТАЛНА УМЕТНОСТ, вид изражавања у уметности XX в. Темељи се на укључивању целине отвореног или затвореног простора у уметничка дела која могу бити привременог или трајног карактера. Дело а. у. повезује различите елементе датог или одабраног простора као што су: светлост, звук, мириси, тело и кретање посматрача или затечени предмети са скулптуром, сликарством, фотографијом, архитектуром, перформансом, видеом, филмом. У вези с тим појмом су и: site-specific радови, land art, earth art, environmental art, инсталација и појам скулптуре у проширеном пољу. Историјски, а. у. се јавља у авангардама (футуризам, дадаизам, надреализам и конструктивизам), потом у неоавангардама (неодада, нови реализам, поп арт, Fluxus и неоконструктивизам). Уметничка пракса и критика седме и осме деценије XX в. формулишу појам а. у. У српској уметности XX в. најраније би се могле препознати у утопијским идејама и пројекцијама Зенита, надреализма (Надреалистички зид Марка и Шеве Ристић, од 1927). У другој половини XX в. а. у. се препознаје у појединим радовима Леонида Шејке, Владана Радовановића, протагониста концептуалне уметности у Србији, као и у савременој уметничкој пракси (Вера Стевановић, Мирјана Ђорђевић, Иван Илић, Зоран Тодоровић).

ЛИТЕРАТУРА: J Денегри, Шездесете: теме српске уметности, Н. Сад 1995; Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; Ј. Чубрило, Београдска уметничка сцена деведесетих, Бг 1998; М. Тодић, Немогуће: уметност надреализма, Бг 2002.

Јасмина Чубрило

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМБЛЕМАТИКА

001_Vlastelin-bogougodni.jpgАМБЛЕМАТИКА (грч. mblhma: уметак, украс; фр. emblème), вид ликовног изражавања у нововековној уметности, који повезује слику и текст у одређени значењски систем. После Валеријанове Hieroglyphicae и Алчатијевог Emblematum Liber, амблем се током XVI в. устаљује као пиктограм (imago) с насловом (inscriptio) и пропратним објашњењем у стиховима (subscriptio). Сажимајући световна и профана знања, теологију и филозофију, књижевност и историју, зоологију, ботанику и географију, амблематски зборници се прихватају као школски уџбеници чиме постају важан елемент европске културе XVII и XVIII в. Амблематске књиге се прештампавају и допуњују, постајући незаобилазни део западноевропске барокне ars amblematicae која се од XVIII в. прихвата и у барокној култури православног света. У кијевској Духовној академији штампана је прерађена варијанта језуитског зборника Pia Desideria Хуга Хермана и Венијусовог Amoris Divini Emblemata. Под насловом Итика јерополитика (1712), то дело је стекло велику популарност у Русији и Украјини, а српско издање се појављује у Курцбековој штампарији у Бечу 1774. са 67 гравира. У предговору А. Д. Секереша наводи се да је књига намењена моралном усавршавању младог читатељства.

После дрворезбарног картуша из 40-их година XVIII в. на Богородичином трону у Бођанима (Ј. Василијевич) са Небеским лествама као симболом безгрешности Мајке Божје, Д. Бачевић за архијерејски трон у Крушедолу 1765. израђује амблем Будности духовног пастира у облику ждрала који у уздигнутој нози држи камен у сличном облику у којем се већ појавио у Итици јерополитици. За сокл парохијске цркве у Ечки, непознати мајстор је 1786. илустровао представе врлина – Вере, Надежде, Целомудрија и Воздержанија, пресликаним амблемима из Итике јерополитике. 002_Itika-jeropolitikai.jpgИ илустрације врлина на сокловима барокних иконостаса у Кикинди (1773) и Новом Милошеву (1786) преузимају се из амблематских приручника. У српском барокном сликарству амблеми су били укључивани и у самосталне композиције, с намером да их прецизније означе. На соклу живописа у олтару цркве манастира Крушедол, испод анђела са оруђима Христових страдања, приказан је грб Србије преузет из Жефаровићеве Стематографије и круна са укрштеним гранама из компилаторског зборника Symbola et Emblemata штампаног 1705. у Амстердаму по налогу Петра Великог.


Посебну групу амблематских зборника чинили су зборници алегоријских персонификација са одговарајућим атрибутима у рукама или поред отелотворених женских или дечијих фигура у античкој одећи поређаних по абецедном реду, међу којима је најомиљенија била Рипина Iconologia (Рим 1593). Српским познобарокним сликарима у другој половини XVIII в. она је постала позната преко Хертеловог издања од око 200 амблема као званично прихваћеног на бечкој ликовној Академији. На соклу иконостаса српске цркве у Руми (1772) и румунске православне цркве у Липови (1785), С. Тенецки приказује теолошке персонификације врлина, Свету Софију окружену Вером, Љубављу и Надом, са одговарајућим атрибутима у рукама. Хришћанске врлине биле су укључене и у композицију Тајне вечере коју је Т. И. Чешљар насликао у наосу цркве св. Николе у Кикинди (1773). Вера у руци држи путир, Љубав пламтеће срце, а Нада сидро, док је изнад њих свевидеће Божје око као симбол божанске Премудрости. Како су поједине старозаветне и новозаветне сцене тумачене као оличење хришћанских врлина, у Итици јерополитици Аврамова жртва насловљена је као љубав Божја, Јовова искушења као Трпељивост, прича о Лотовој жени и пропасти Содоме као Постојаност, а парабола о труну и брвну у оку као Осужденије. Жефаровићева Стематографија и Историја Петра Великог З. Орфелина примери су веће слободе у коришћењу амблематских зборника при илустровању књига. 003_zdral-Arhijerejski-tron.jpgКао последица технолошког развоја друштва, у XIX в. настао је нови амблематски зборник М. Герлаха Allegorie und Embleme (1882) који је већ постојећи репертоар визуелних симбола допунио индустријском и привредном стварношћу. А. се тада широко распространила у целој југоисточној Европи, а осим на подручју Карловачке митрополије, била је у употреби и код Срба који су живели под турском влашћу или се налазили под јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Њено увршћивање у различите сакралне и профане теме отворило је широке могућности политичке употребе симболике и хералдике при уобличавању дела српске културе национализма.

Печат Правитељствујушчег совјета србског први је амблематски пример састављен од хералдичких знамења Српства, крста са четири оцила и Трибалије, територије устаничке Србије, са главом вепра прободеном стрелом. На међусобно повезане грбове између којих је крин, спуштају се зраци сунца, док је испод њих исписано 1804. А. се прибегавало и приликом важних јавних свечаности, какве су повратак Милоша и Михаила Обреновића у Србију 1859. Амблематизовање хероја српске нације доприносило је наглашавању њихових личних врлина и националних заслуга као примера које треба следити. Такви су били бакрорез М. Краљевић С. Ленхарда (1827), са изводом из народних песама „Нек пјевају и помињу Марка", Портрет В. Караџића П. Аничића (1897) с натписом „Пиши као што говориш" и Споменик Д. Обрадовићу Р. Валдеца (1912) са амблематском структуром наслова „Идућ учи у векове гледа" и пропратног објашњења „Ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловечке, за браћу Србље којега су год они закона и вере".

ЛИТЕРАТУРА: С. Матић, „Итика јерополитика", ПКЈИФ, 1925, 7; Р. Михаиловић, „Симболичне представе банатских иконостаса XVIII века", ЗФФ, Бг, 1970, XI-1; Д. Медаковић, Путеви српског барока, Н. Сад 1971; Трагом српског барока, Н. Сад 1976; Р. Михаиловић, „Прва зона српског иконостаса XVIII века", ЗФФ, Бг, 1979, XIV-1; Љ. Стошић, Западноевропска графика као предложак у српском сликарству XVIII века, Бг 1992; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Н. Сад 1996; Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Бг 2006.

Љиљана Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМБРОЖИЋ, Матија

001_Matija-Ambrozhic.jpgАМБРОЖИЋ, Матија, педијатар, универзитетски професор (Храстеница код Љубљане, 24. II 1889 – Београд 15. VII 1966). Дипломирао 1918. на Медицинском факултету у Бечу. Специјализацију педијатрије у Бечу започео у Дечјој болници св. Ане, а затим на универзитетским клиникама код К. П. Ф. Пиркеа и А. Мола. Бавио се проучавањем исхране одојчета по систему професора Пиркеа и упознавањем метода здравствене и социјалне заштите одојчета у Институту професора Тоблера. Написао монографију о Пиркеовом систему исхране деце – Grundriss der Diätverodnungslehre nach dem Pirquet'schen System in der Pädiatrie (Wienn–Leipzig 1921). Објавио експериментални рад о патогенези рахитиса код белих мишева, којим је доказао да је рахитис последица авитаминозе. По повратку у Љубљану (1923) радио као шеф дечјег диспанзера у Општој државној болници и био први управник Завода за социјалну и хигијенску заштиту деце, основаног 1923. по његовој замисли. Тамо је основао Школу за медицинске сестре, а у селу Луковци прву Дечју колонију за незбринуту децу (1926). У Београд је прешао 1926. и био изабран за ванредног професора Мед. ф. и управника Дечје клинике. Колонију за незбринуту децу у селу Милошевац, која и данас постоји, основао је 1929. Иницирао је изградњу модерне Дечје клинике на Врачару. Пројекат изградње је, по његовом нацрту, урадио архитекта Милан Злоковић, док је унутрашње уређење конципирао сам А. Клиника је с радом започела 1941. За време II светског рата био је пензионисан и једно време заточен у логору на Бањици. После ослобођења поново је постављен за управника Дечје клинике и у њој радио до пензионисања 1960. Објавио многобројне научно-стручне радове, међу којима се посебно издваја Морталитет и морбидитет деце у Југославији, објављен у истоименом зборнику (Бг 1936). Патентирао је и мешовиту јабучно-пиринчану дијету уз додатак анималних протеина ради сузбијања цревних инфекција и дистрофије услед неадекватне исхране одојчади и мале деце. Био је први председник Југословенског педијатријског друштва, члан више иностраних педијатријских удружења и члан Међународне уније педијатара. Организовао је први југословенски конгрес педијатара на Бледу 1934, као и Европски конгрес за заштиту мајке и детета у Београду 1937.

ЛИТЕРАТУРА: Српско лекарско друштво. Споменица: 1872–1972, Бг 1972; М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих година XX века, Бг 2003.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМБРОЗИ, Карољ

001_Karolj-Ambrozi.jpgАМБРОЗИ, Карољ (Аmbrózy, Károly), атлетичар (Велики Бечкерек / Зрењанин, 10. VII 1893 – Зрењанин, 16. VII 1960). Као ђак почео да се бави атлетиком у родном граду, посебно се истичући у бацачким дисциплинама. Када се 1911. у Будимпешти уписао на Филозофски факултет, наставио је да се такмичи у тамошњим клубовима постижући запажене резултате. Освојио је титуле првака Угарске у бацању диска (45,28 м) и кугле (13,89 м). Када се после рата и завршетка студија вратио кући, у великобечкеречкој гимназији радио је као наставник и, уз то, бранио боје домаћих клубова Викторијa, ЖАК Славијa и АК Обилић, који је 1925. уз његов велики допринос постао екипни првак државе. Два пута је поправљао државни рекорд у бацању кугле (1921, 1922) и три пута у бацању диска (1922, 1924, 1925). У овим бацачким дисциплинама био је репрезентативац Краљевине СХС, тј. Југославије у периоду 1921–1934. Његов најбољи резултат у бацању кугле био је 13,93 м, а у бацању диска 45,28 м. Имао је успеха и на међународним такмичењима. На митингу „Пет нација" у Бечу 1925, у конкуренцији најбољих бацача кугле Аустрије, Немачке, Мађарске, Чехословачке и Краљевине СХС, освојио је прво место. Радио је и као тренер младих генерација атлетичара. У свом граду издавао је спортски лист на мађарском Jugoszláviai Sportélet (Југословенски спортски живот, 1938).

Васа Атанасију

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМБРОЗИЈА

001_AMBROZIJA.jpgАМБРОЗИЈА (Ambrosia artemisifolia), зељаста ароматична једногодишња биљка из фамилије Asteraceae, висине 50–100 цм. Корен јој je вретенаст и плитко усађен у тло, а стабло усправно, разгранато, с длачицама. Листови су наспрамни, троструко перасто дељени, подсећају на листове пелена (отуд име), густо су и прилегло длакави, са наличја сивозелени. Цветови су ситни, многобројни, сакупљени у гроздасте цвасти на врху стабљике и грана. Мушке главице су висеће, полулоптасте, 4–5 мм широке, сакупљене у густе, сложене, терминалне цвасти. Мушки цветови су цевасти, има их 10–15 у главици, бледожути, производе велику количину полена. Женски цветови су појединачни, смештени у пазуху горњих листова, испод мушких главица. А. цвета од јула до септембра. Oпрашује се аутогамно и анемофилно. Размножава се искључиво семенима која се расејавају епизоохорно. Полен а. изазива снажне алергије код људи (кијавице, спазам дисајних путева), често праћене високом температуром. Есенцијална уља а. имају антибактеријско и антифунгицидно дејство. Природни ареал а. обухвата централне и источне делове Севернe Америке. У Европу је унета у другој половини XIX в. са семеном кромпира, пшенице и црвене детелине. А. је термофилна и светлољубива биљка, честа дуж путева и пруга, на рудералним стаништима, ораницама, воћњацима и деградованим ливадама равничарских и брдских крајева Србије. Расте на различитим типовима земљишта, од добро развијених (барска црница, чернозем), до иницијалних песковитих. Најчешћa je на земљиштима доброг водног капацитета и богатим азотом. Не подноси често кошење, па се ретко налази на одржаваним травњацима и ливадама. Присутна је у готово свим урбаним и субурбаним, а све више и руралним подручјима Србије. Највише је има у Војводини, Мачви, Стигу, Шумадији и дуж долине Велике Мораве. На југу Србије је ретка. Изузев приморске а. (A. maritima L.), која је аутохтона на песковитим обалама Медитерана, у Европу су унете још три врсте овог рода: A. coronopifolia Torrey & Gray и A trifida L., интродуковане из Северне Америке, као и A. tenuifolia Sprengel, пореклом из Јужне Америке.

ЛИТЕРАТУРА: A. Hansen, „Ambrosia L.", Flora Europaea, 1976, 4; Б. Шајиновић, Б. Кољадзински, „Прилог познавању процеса натурализације адвентивних биљних врста Ambrosia artemisifolia L. и Iva xanthifolia Nutt. (Asteraceae) у Војводини", Биосистематика, 1978, 4 (1); В. Јањић, С. Врбничанин (ур.), Амброзија, Бг 2007.

Слободан Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМБРОЗИЋ, Катарина

АМБРОЗИЋ, Катарина, историчар уметности, ликовни критичар, универзитетски професор (Мостар, 27. III 1925 – Београд, 7. IX 2003). Након завршених студија на Филозофском факултету у Београду (1948) бавила се истраживачким радом, организовањем изложби у земљи и иностранству, писањем ликовно-критичких и монографских текстова, преводилачким и педагошким радом. Као кустос београдског Народног музеја (1952–1985) реализовала је изложбе домаћих и страних аутора. У Љубљани је 1956. одбранила прву докторску тезу из модерне уметности у Југославији студијом о Надежди Петровић, чијом се личношћу бавила читавог живота, као и опусима Милана Коњовића (као један од оснивача и сарадника његове галерије у Сомбору), Ристе Стијовића, Антона Ажбеа и Андреа Лота. Њена монографија Надежда Петровић: 1873–1915. (Бг 1978) пример је поузданог историографског и монографског изучавања српске модерне уметности. Као уметнички критичар упоредо се бавила српским, југословенским и страним ауторима, изложбама и ликовним феноменима. Предавачку каријеру започела је на Факултету примењених уметности у Београду (1968–1980), а наставила на Академији уметности у Новом Саду (1981–1992). Била је председник Југословенске секције Међународног удружења ликовних критичара (AICA). По њеној жељи установљена је стипендија за постдипломско усавршавање у Француској најбољег дипломца на Одељењу за историју уметности ФФ-а у Београду. Међу многим одликовањима која је добила издвајају се француско „Ordre des Arts et des Lettres" (1984) и шпанско „Isabel la Catolica – Oficial" (1986).

ДЕЛА: Павиљон Србије на међународној изложби у Риму 1911. године, Бг 1962; Милан Коњовић, Сомбор 1965; Микеланђелов Страшни суд, Бг 1976; Ана Бешлић, Суб. 1983.

ЛИТЕРАТУРА: И. Симеоновић-Ћелић (ур.), Катарина Амброзић, Тајанства уметности, Бг 2005; Ј. Јованов (ур.), Катарина Амброзић, Ристо Стијовић, Бг 2006; О. Красић-Марјановић, Катарина Амброзић: библиографија, Бг 2006.

Јасна Јованов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМВОН

АМВОН (грч. mbwn: испупчење), грађевински детаљ у српским и уопште православним храмовима, узвишење на које се у старини успињало с једне или обе стране. Данас је а. кружно узвишење испод главне куполе или на средини солеје пред царским дверима, приступачно са свих страна. Сходно рангу храма има од једног до четири степеника (парохијски, епископски, митрополитски, патријарашки). Може бити непокретан (озидани део пода), покретан (подни додатак од дрвета), а у малим храмовима само означен на поду. На а. седи епископ до малог входа, ђакон произноси најважније јектеније и чита јеванђеље, а свештеник чита молитве и проповеда. Настао је угледањем на Христа који је увек проповедао с неког узвишења. Симболизује камен који је анђео одвалио с Христовог гроба и, седећи на њему, мироносицама објавио вест о Христовом васкрсењу (Мт 28,2−7). С обзиром на то да је ближи оку верника, истиснуо је проповедаонице приљубљене уз зид или стуб.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Православна литургика или наука о богослужењу Православне цркве, Бг 1965.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМВРОСИЈЕ

АМВРОСИЈЕ, митрополит дабро-босански (Енос, Румелија, 1791 − Цеље, 1863). Иако Грк, остао је као епископ (1835−1841) у доброј успомени код српског народа јер га је бранио од турског насиља. Турци су га због тога збацили и протерали у Цариград, где је живео у великој оскудици. На препоруку Србина Огњановића, чије име није остало забележено, и са одобрењем аустријских власти, постао је митрополит буковинских „старообредника" поповаца. Формирањем јерархије створио раскол у руској цркви у чијој су јурисдикцији били до тада. На тражење руске владе 1848, бечке власти су га протерале у Цеље у Штајерској због тога што је почео да штити своје епархијане од унијаћења. Јерархија коју је основао раширила се по целој Русији. Траје и данас, с архиепископом на челу.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Опћа црквена историја, II, Ср. Карловци 1912; Р. Грујић, Азбучник Српске православне цркве: по Радославу Грујићу, Бг 1993.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМЕЛИЦА, Тривко Триво

АМЕЛИЦА, Тривко Триво, устанички четовођа (Горњи Унац, око 1836 – Војевац код Крупе, јул 1906). Пре избијања Босанског устанка 1875–1878. службовао као турски заптија. На почетку устанка оформио чету у околини Босанске Крупе, а после устаничког пораза код села Суваје, у крупском крају, повукао се са четом у Црне Потоке. Са другим устаничким вођама учествовао у биткама код Санице, Кулен Вакуфа, Камен-града, Грахова, Рисовца, Босанског Петровца и Оџака код Гламоча. Приликом неуспелог напада на Кључ 1876, А. је потиснут према Гламочу. После склапања примирја између Србије, Црне Горе и Турске 1876, тадашњи устанички командант Деспотовић прекинуо је четовање. Тада се А. око разних питања сукобио са Деспотовићем и напустио логор са четом која је убрзо разоружана. Након пораза устаника у Црним Потоцима августа 1877, А. се најпре повукао у Брезовачу, затим у Ћорковачу. Одатле је војевао према Новом и Ораховцу. После образовања Привремене устаничке владе, аустроугарске власти почеле су да прогоне вође устанка. Појачан је надзор и над Амеличином четом у северној Босни. На повратку из Београда 1877. ухапшен је у Сиску и интерниран у унутрашњост. Побегао је с Раба и вратио се у Босну. Показао се као храбар и искусан вођа, али без способности командовања већим војним формацијама. Био је једна од најпопуларнијих личности Босанског устанка 1875–1878, након чега се није предао аустроугарској војсци. У Русији је провео зиму 1878/79. Одбио је аустроугарску пензију, са образложењем да се заклео српском кнезу, па не може другоме. До смрти је живео у Војевцу, ни од кога не тражећи помоћ.

ЛИТЕРАТУРА: М. Карановић, „Босанска крајина", ГЈПД, 1934, XIV; М. Екмечић, Устанак у Босни 1875–1878, Бг 1996.

Ђорђе Микић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН

001_Amerikanski-srbobran_zaglavlje.jpgАМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН, најстарији српски лист у иностранству који, без прекида, излази од 1906. у Питсбургу (Пенсилванија, САД). Први српски листови настали су у Сан Франциску 1893. Један од њих, Слобода, излазио је до 1906. и током скоро једне деценије био једини српски лист у Америци. У њима су сарађивали скоро сви истакнути Срби у Америци и многи угледни Срби из Србије и дијаспоре. Одлука о покретању листа донета је 1905. на иницијативу оснивача Српског православног савеза „Србобран", а ради јачања и ширења ове организације. Први број А. с. изашао је 18. I 1906. До 1916. излазио је као недељник, а од тада као дневни лист. Његови први уредници били су: Митар Шабан, Чедо Павић, Миливоје Бузанчић, Перо Будисављевић, Милош Мрвош, Будимир Граховац, а касније Војислав Гаћиновић, Бранко Гајичић и најдуже Божидар Раде Стојановић, познатији као Боб Стоун. Лист данас воде Ђорђе Мартић и Александар Петров са супругом Кринком. Када је 1929. „Србобран", услед уједињења с другим потпорним савезима, променио назив и постао Српски народни савез, лист је наставио да излази као његово званично гласило. Забележио је најзначајније догађаје у историји српског исељеништа у Америци: активности културних организација, деловање потпорних савеза, покретање издавачке делатности, изградњу цркава и успостављање епархија, развијање веза с матицом, политичке борбе за српске интересе за време ратова на Балкану. Лист је драгоцени извор за проучавање специфичних исељеничких питања: настајање српско-америчког идентитета, интегрисање различитих имиграционих слојева, видове асимилације, двојезичност и друга питања. Поводом стогодишњице листа уредник српске секције Александар Петров приредио је ванредни јубиларни број на српском језику, на 12 страна, који је београдска Политика објавила 18. I 2006. као свој специјални додатак. Излази и данас на енглеском и српском језику.

ЛИТЕРАТУРА: К. Видаковић-Петров, Срби у Америци и њихова периодика, Бг 2007.

Владимир Гречић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМЕРИЋ

АМЕРИЋ, село на североисточним обронцима Космаја, у долини Реке. Налази се 2 км западно од пута и железничке пруге Младеновац–Београд, 7 км северозападно од Младеновца. Кроз село протичу Грабовац и Плоча, који граде Реку. Насеље је дисперзивно, овалног облика, сачињено од три засеока, смештено на висини 216–223 м. Спада у стара српска села. Староседеоци су пореклом из Босне, Скадра, Косова и Метохије и са Пештера. Почетком XVI в. имало је 19 домова, 1921. 133 дома и 843 житеља, а 2002. 807 становника, од којих 98,1% Срба. У селу се налази четвороразредна основна школа.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМЕРИЧКО-КАНАДСКА ЕПАРХИЈА

АМЕРИЧКО-КАНАДСКА ЕПАРХИЈА, основана је 1921. са седиштем у Чикагу. Њено оснивање је наговештено још 1905. стварањем Српске православне мисије, под јурисдикцијом Руског егзархата. Испуњење захтева Срба 1906. да добију епископа под јурисдикцијом Карловачке патријаршије или Београдске митрополије успорили су балкански ратови и I светски рат, као и сиромаштво цркве и државе исцрпљене у ратовима. Имала је 36 парохија у три протопрезвитеријата на простору САД и Канаде. Архимандрит Мардарије, постављен за администратора а 1925. хиротонисан за епископа, за седиште је подигао манастир св. Саве у Либертивилу. Конзисторију су чинили два окружна протојереја, један свештеник и један протосинђел као секретар. Од 1923. издаје у Гери званични лист Српска црква, а 1928. је добила Устав потврђен од Светог архијерејског Сабора. Уставом СПЦ названа је „Српска православна црква у САД и у Канади". Због разлаза са Српском патријаршијом 60-их година XX в. дошло је до поделе на две паралелне црквене организације. Део уз Српску патријаршију реорганизован је 1963. у три нове епархије. Други део је задржао старо име и остао у расколу као самостална епархија без признања осталих православних цркава. Решењем раскола 1992. обе епархије су поново у јединству са Српском патријаршијом, али је задржан паралелизам у организацији.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Козомара, Почетак српског организованог црквеног живота у Америци, Либертивил 1953; Р. Грујић, Азбучник Српске православне цркве: по Радославу Грујићу, Бг 1993; С. Вуковић, Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891−1941, Краг. 1994.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМЕРИЧКО-КАНАДСКА ЕПАРХИЈА МИТРОПОЛИЈЕ НОВОГРАЧАНИЧКЕ

АМЕРИЧКО-КАНАДСКА ЕПАРХИЈА МИТРОПОЛИЈЕ НОВОГРАЧАНИЧКЕ, настала је споразумним окончањем америчког раскола и примањем у канонско јединство у време раскола осамостаљене Америчко-канадске епархије под именом Слободна Српска православна црква. Покрива простор САД, Канаде, Средње и Јужне Америке, са седиштем у Тирд Лејку (Илиноис). Организована је у шест архијерејских намесништава са 55 парохија и три манастира: Пресвете Богородице – Нова Грачаница у Тирд Лејку (Илиноис), св. Пахомија у Гринфилду (Мисури) и св. Марка у Шефилду (Охајо).

ЛИТЕРАТУРА: П. Пузовић, Прилози за историју Српске православне цркве, Ниш 1997.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМЕРИЧКО-СРПСКИ ОДНОСИ

АМЕРИЧКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Политички односи. Први покушај успостављања службених односа (1867) завршио се неуспехом, али су након стицања независности Кнежевине Србије (1878) две земље започеле преговоре. Конзуларна и трговинска конвенција закључена је 1882. Посланик САД дошао је у Србију 1906, а Србија је 1911. именовала истакнутог научника Михаила Пупина за свог генералног конзула у Њујорку. За време балканских ратова америчка штампа писала је о Србији и њеној борби за ослобођење. Исељеништво из Краљевине Србије било је занемарљиво, али из Аустроугарске значајно. У јулској кризи 1914. америчка јавност је видно била наклоњена Србији. Пупин је објављивао чланке у Њујорк Тајмсу и другим листовима, у којима је оштро нападао Аустроугарску и њену политику према Србима и Србији, а исто тако организовао слање резервиста, медицинских радника и новчане помоћи Србији. Србија је посланство у Вашингтону отворила крајем 1916. Објава рата САД Немачкој (април 1917) довела је до ближе сарадње између две земље, а влада САД одобрила је Србији зајам за вођење рата. Крајем 1917. у САД је стигла српска ратна мисија у намери да објасни ратне циљеве Србије, осигура подршку тамошње владе и обезбеди финансијску и материјалну помоћ. Председник САД Вудро Вилсон залагао се за обнову Србије као независне државе и њен излаз на море, не прихватајући захтев за стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца. Ток рата довео је до промене става САД које су средином 1918. подржале распад Аустроугарске и стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца. Влада САД је прва међу великим силама признала нову државу – Краљевину СХС. Пружила јој је заштиту у спору са Италијом око њених претензија на источној обали Јадранског мора.

Драгољуб Живојиновић

Много Американаца исказало је човекољубље у тешким данима за Србију и српски народ током и после I светског рата. У марту 1915. амерички Црвени крст и Рокфелерова комисија за ратну помоћ послали су у Србију, тешко измучену епидемијом тифуса, мисију са доктором Ричардом Стронгом (1872–1948) на челу. У периоду америчке ратне неутралности главни донатори са америчке стране сакупили су за хуманитарну, пре свега медицинску, помоћ Србији од преко пет милиона франака и пола милиона долара. Непроцењив учинак у придобијању америчког јавног мњења, интелектуалне и политичке елите, остварила је Мејбел Гордон Данлоп, удата Грујић, супруга српског амбасадора у Вашингтону Славка Грујића (1919–1922). Она је основала Дечју болницу у Нишу и Српски потпорни фонд, а после рата и Амерички дом за југословенску сирочад у месту Селце у Далмацији. Новоустановљено пријатељство између два народа утврђивали су, између многих других, и Џон Фротингем и његова супруга Хелен, рођена као Јелена, ћерка угледног српског научника и дипломате Симе Лозанића. У првим данима рата Џ. Фротингем је у целини опремио болницу у Скопљу, у вредности од 200.000 ондашњих долара; Јелена Лозанић-Фротингем, у раној младости представница Српског женског савета на Међународном конгресу жена у Копенхагену 1910, током рата служила је као болничарка да би се после тога заједно са супругом посветила хуманитарном раду и помоћи деци. Кроз дом Џ. Фротингема стасало је у здраве и корисне чланове друштва преко 2.000 српске сирочади. Ангажовање америчких филантропа у Србији наставило се и после рата. Карнегијева задужбина (Andrew Carnegie) 1921. даривала је српском народу велелепну зграду Универзитетске библиотеке у Београду. Ову библиотеку је комунистички режим после II светског рата преименовао у Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић".

Најчешће се међуратни односи Краљевине СХС / Југославије и САД деле на три фазе: прво раздобље се односи на време од краја ратних дејстава до повлачења делегације САД са Версајске мировне конференције, други период обухвата 20-е и 30-е године у којима није било видљивијих заокрета у југословенско-америчким односима, а трећи покрива догађаје који су обележили избијање II светског рата и неизвесности на коју ће страну кренути дезоријентисана и изнутра поцепана држава Јужних Словена.

Током 1918. став САД према формирању заједничке државе троименог народа у потпуности је еволуирао у прилог залагања Владе Србије и Југословенског одбора: почев од изјаве државног секретара САД Роберта Ленсинга од 29. V 1918, у којој са „симпатијама" поздравља националне тежње Чехо-Словака и Југословена, изнете на Конгресу потлачених народа у Риму у априлу исте године, све до саопштења Владе САД од 28. VI 1918, у којем се каже: „у сврху да не буду могући споразуми о значењу тог саопштења, државни секретар објавио је данас изричито да је гледиште које заступа Влада САД такво да све гране словенског племена треба да буду потпуно ослобођене испод аустријског и немачког господства".

Догодило се да су чланови српске мисије били присутни у Конгресу САД управо 8. I 1918. када је председник Вудро Вилсон излагао својих познатих Четрнаест тачака; међу њима су нарочито начело равноправности народа, стратегијских односно природних граница и начело историјског права ишли на руку делагације Србије са Н. Пашићем на челу у тешкој дипломатској борби за границе нове државе. У првој фази Версајске мировне конференције, која је трајала 19. I – 28. VI 1919, у припреми мировног уговора са пораженом Немачком и у оснивању прве међународне организације колективне безбедности, Друштва народа, САД су биле својеврсни spiritus rector. Вилсон напушта Версајску конференцију 29. VI 1919, а недуго за њим и Државни секретар Ленсинг. Комплетна америчка делегација одлази из Версаја 9. децембра исте године, након што 19. новембра Версајски уговор у Сенату није добио потребну већину.

Међуратно раздобље у међусобним односима одликују, grosso modo, изолационизам у САД и субрегионална спољнополитичка оријентација Краљевине СХС / Југославије. У том периоду млада држава била је заокупљена односима са суседима, а најважније ослонце у спољној политици налазила је у Француској и Великој Британији; у циљу очувања новоуспостављеног Версајског система, изградњом одговарајућих савеза кроз Малу Антанту 1921. и Балкански споразум из 1934, Југославија је у том делу Европе играла улогу регионалног стуба и јемца тог поретка. У исто време САД су се бавиле унутрашњим питањима и односима у Западној хемисфери и на Пацифику, a у европским просторима нису препознавале своје виталне националне интересе. Тридесетих година Велика економска криза је „трошила сав кисеоник" најважнијих чинилаца у Белој кући и на Капитол хилу. Тек су сe иницирањем и потписивањем Бријан–Келоговог пакта о Општем одрицању од рата, 27. VIII 1928, САД накратко вратиле на европску политичку и друштвену сцену.

Трећу фазу у међуратним односима Краљевине СХС / Југославије и САД одликује закаснела, али опсежна политичко-дипломатска активност администрације председника Френклина Делано Рузвелта у спречавању тада већ неповратног окретања владе Цветковић–Мачек ка Централним силама. Имајући у виду ванредан геостратегијски и геополитички положај Југославије, њено приступање савезу с Немачком и Италијом пресудно би утицало на судбину укупног балканског простора који би тада неодбрањиво био изложен фашистичком освајању. У том циљу Рузвелт је током јануара 1941. у регион послао личног изасланика, пуковника Вилијема Донована, да утврди право стање ствари на терену и охрабри Грчку, Бугарску, Турску и, пре свих, Југославију да се одупру захтевима Сила осовине. Упркос порукама које је председник Рузвелт упутио кнезу Павлу Карађорђевићу у фебруару и марту исте године, упозоравајући га да ће: „...свака земља која се покорно преда без отпора уживати мање наклоности у свету, него земља која пружи отпор, макар тај отпор трајао свега неколико недеља", Југославија је приступила Тројном пакту, да би свега два дана после његовог потписивања била срушена влада која је то учинила. Западне силе су поздравиле овакав драматичан преокрет у Београду који је земљу увео у трагичан рат.

Све до Техеранске конференције у новембру 1943. САД су подржавале Краљевску владу у Лондону, а ђенерал Дража Михаиловић је слављен као вођа „првог покрета отпора у окупираној Европи". Лик команданта Краљевске војске у отаџбини Драже Михаиловића појавио се током 1942. на насловној страни чувеног америчког магазина Тајм. Премда је већ почетком рата Влада САД о томе имала поуздане податке, усташки, мађарски и бугарски геноцид над српским народом није осуђен. Током првих година рата у Вашингтону се одвијала жива дипломатска активност југословенског посланика у САД Константина Фотића; у лето 1942. краљ Петар II Карађорђевић дошао је у званичну посету СAД, уживајући пуно уважавање као представник савезничке и пријатељске земље.

После слања мисија у штабове оба покрета отпора уследило је фактичко признање партизанског покрета на основу његовог несумњивог учинка у борби против фашистичке Немачке и њених сателита. У том погледу пресудно важна била је мисија мајора Фериша у јесен 1943, који је с лица места поуздано обавестио своје претпостављене о снази, карактеру и деловању партизанске војске предвођене комунистима. Иако је и на основу одлука Техеранске конференције пружена сва расположива помоћ оној војсци која се борила против Сила осовине, САД је и даље подржавала Краљевску владу у Лондону, додуше с мањим интензитетом и уз уважавање сазнања о њеним политичким и националним поделама.

Државни секретар САД Кордел Хал, у реакцији на одлуке тзв. Другог заседања АВНОЈ-а, избегао је да ове активности, као углавном до тада, подведе под још једну „комунистичку ујдурму". Сагласно реалним интересима његове земље и савезника, он је поздравио допринос партизанских јединица у заједничкој борби. Политика „на два колосека" према Југославији продужила се, међутим, и после поменутог заокрета с краја 1943. У аналима сарадње с покретом генерала Михаиловића изузетно место припада спасавању више стотина америчких пилота из оборених или оштећених авиона, које су августа 1944. извели четници под командом мајора Звонка Вучковића. За потребу евакуације америчких пилота, која представља једну од најсветлијих страница у односима Србије и САД, изграђен је и импровизован аеродром у Прањанима код Чачка.

001_Kralj-Petar-II-i-Frenklin-D-Ruzvelt.jpg

Односе две државе у периоду после II светског рата могуће је периодизовати на основу неколико мерила, почев од мандата појединих америчких председника (од Трумана до Џорџа Херберта Вокера Буша), преко појединих догађаја у развоју друге Југославије, па до усвајања преовлађујуће поделе послератне европске и светске историје. Који год критеријум да се примени, као прво раздобље намеће се време 1945–1948: то је период у којем Југославија следи начела унутрашњег развоја и води спољну политику као лојални члан комунистичке породице са центром у Москви. Док су нпр. САД подржавале Краљевину СХС у територијалном сукобу са Италијом у њеним првим данима постојања, дотле су се у Тршћанској кризи, која је избила на самом крају II светског рата, окренуле против ње, видећи је као део света иза „комунистичке завесе". Завршетак рата довео је до отвореног сукоба између САД и Југославије због Титове подршке грчким комунистима, као и због односа који је нова власт имала према римокатоличкој цркви. С правом сматрајући Југославију делом комунистичке породице, САД су мирно посматрале и гушење опозиције и завођење једнопартијског система са Брозом на челу. Додуше, југословенском комунистичком режиму идеологија није сметала да у периоду од априла 1945. до јуна 1948. прими помоћ УНРРА која је износила 415,6 милиона америчких долара, од чега је удео помоћи из САД износио 72% или 299,2 милиона долара. Идеолошко слепило је, међутим, допринело да Титова Југославија одбије Маршалову помоћ и тако дугорочно рђаво утиче на развој укупног друштва у деценијама које су следиле. Непосредно после Брозове изборне победе у извештају тадашњег америчког амбасадора у Београду Ричарда Петерсона може се најтачније видети стање односа две државе: амбасадор Петерсон се у Београду осећао као у главном граду неке од совјетских република. Предлагао је, чак, својој влади у Вашингтону да размотри затварање амбасаде на шест месеци због „скоро немогућих услова да обавља своју мисију у тако непријатељској атмосфери".

После избијања сукоба између Стаљина и Тита дошло је до значајне промене у односима две државе: након првобитне сумње у искреност разлаза двојице комунистичких вођа, у наредних неколико година Југославија је за САД постала жижна тачка њених напора да унутар Источног блока подрже прву напрслину и охрабре Југославију да истраје и опстане као симбол разлике у свету иза „гвоздене завесе". Делујући у складу са тзв. Стратегијом клина, САД су Југославији у наредних неколико година испоручиле одлучујућу војну, финансијску, материјалну и политичку помоћ, захваљујући чему је она успела да сачува своју независност. На тај начин Американцима је пошло за руком да, „држећи Тита на површини", докажу да је побуна против диктата Москве могућа, одржива, као и да ће бити награђена. Обе послератне администрације биле су свесне да је Тито и даље идеолошки комуниста, али су у свом спољнополитичком деловању, често акробатски вешто савлађујући отпоре унутар властите земље, давали предност војно-стратешким разлозима и помагали Југославији да опстане. Потписујући Балкански пакт, Југославија је 1953. индиректно постала чланица НАТО-а, што је само потврђивало одлучујућу превагу коју су разлози стратешке калкулације добијали над идеологијом код обе стране.

Када је после Стаљинове смрти 1953. ослабио притисак на Југославију, започео је процес нормализације односа са СССР-ом, а Броз отворио тзв. трећи пут, изграђујући са Нехруом и Насером покрет несврстаних земаља, што ће га све више удаљавати од САД. Југославија је, у раздобљу 1951–1971, само на основу трипартитне помоћи коју су иницирале САД, добила око 1,6 милијарди долара. Дугорочно је, међутим, била највреднија помоћ САД Југославији у области науке, културе и просвете: хиљаде југословенских стипендиста се о трошку америчке владе и приватних фондација школовало и усавршавало у овој земљи. И поред срдачних односа између Тита и председника Кенедија, југословенска спољна политика се између 1955. и 1968. претежно усмеравала према институционализацији покрета несврставања и ка јачању сарадње са СССР-ом. Распламсавањем Вијетнамског рата Југославија је постајала све критичнија према америчкој спољној политици. После бруталне Совјетске интервенције у Чехословачкој и гушења Прашког пролећа 1968, Југославија се, у страху да је не задеси слична судбина, поново окренула јачању веза са САД. Титу је, међутим, и даље била неопходна подршка Леонида Брежњева у учвршћивању власти у данима обрачуна са либерално-националистичким тенденцијама које су следиле велике студентске немире у јуну 1968.

002_Kenedi-i-Tito.jpgУ периоду од 1971. до смрти Јосипа Броза 1980. дошло је до побољшања односа двеју земаља, посебно после завршетка Вијетнамског рата и активности југословенске стране у примиривању радикалних тенденција и њихових носилаца унутар Покрета несврстаности. Тито је 1978, четврти пут током своје дуге владавине, посетио САД. Први долазак на америчко тло и сусрет с тадашњим председником Двајтом Ајзенхауером догодио се приликом прославе 25-годишњице Уједињених нација у Њујорку 1960. Разлог друге посете био је сусрет Броза са Џоном Кенедијем 1963, у повољној међународној клими после успешног разрешења Кубанске ракетне кризе и у време поновног успона међусобних односа након погоршања које је узроковала одлука Конгреса о укидању статуса најповлашћеније нације Југославији. У својој здравици приликом поменуте посете, председник Кенеди је изнео суштину послератних односа две земље казавши Титу: „Ви сте имали изванредан животни пут и у рату и у миру и, мада постоје разлике у гледиштима које деле наше владе, ипак смо ова администрација и моја два претходника, председник Труман и председник Ајзенхауер, сви чврсто веровали у независност Ваше земље и сви смо ценили изванредне напоре који се чине на очувању те независности, пошто се ви налазите у региону од великог значаја."

Први амерички председник који је посетио Југославију био је Ричард Никсон 1970. Премда је сам по себи то био изванредно важан политички догађај, комунистички властодршци учинили су све да га сведу у оквире који никако не би нарушили идеолошку правоверност домаћина. Броз је боравио у САД већ наредне године, пошто је интервенција СССР-а и снага Варшавског уговора у Чехословачкој већ готово заборављена, САД окончавале властито ангажовање у Вијетнаму, а пинг-понг дипломатија недуго иза тога донела историјски важан заокрет у међународним односима увођењем Кине на велику позорницу. Поменуте посете двојице државника, Никсона и Тита, најавиле су читаву деценију успона у међусобним односима који је потврђен и плодотворном сарадњом у припреми Хелсиншке конференције, као и уравнотеженом позицијом Југославије у Покрету несврстаних наспрам тенденција да се земље Трећег света сувише приближе једном од блокова. Године 1975. и председник Џералд Форд посетио је Југославију.

Приликом Брозове посете САД 1978. председник Картер се обратио свом госту неуобичајено топлим речима истичући како je „oвога јутра народу САД припала част да поздрави великог државника, протагонисту мира председника Југославије Тита... Он је био пријатељ и саборац премијера Черчила, председника Рузвелта, генерала Де Гола. То је човек који је са другим великим лидерима, Нехруом и Насером, иступио са иницијативом изградње покрета несврстаних земаља света... Он је пријатељ САД." Подршка која је том приликом дата независности, јединству и територијалној целовитости Југославије представља врхунац у односима две земље током 70-их година XX в. Председник Картер исказао је посебно поштовање југословенском лидеру и тиме што је послао своју мајку да присуствује Брозовој спектакуларној сахрани 1980. Картер је последњи амерички председник у последњих 30 година који је посетио Југославију, учинивши то убрзо после Титове смрти.

Југославија је дуго уживала у повлашћеној хладноратовској позицији између два супротстављена војно-политичка савеза, умешно балансирајући и извлачећи за себе максималну добит. Кад је реч о односима са САД, после Брозове смрти југословенска политичка елита није успела да схвати кретања која су најављивала узастопне привредне и финансијске кризе, поново оживљене сепаратизме, као и промену америчке спољне политике коју је донела администрација председника Регана.

Предвођена једногодишњим председницима савезног председништва, Југославија се почетком 80-их година XX в. суочавала са системском и финансијском кризом: ову прву је детињасто одбијала да призна, док су за другу привремене терапије стизале управо из међународних финансијских институција, најчешће на иницијативу САД. Југословенски спољни дуг је после Брозовог одласка са животне и политичке позорнице достигао близу 20 милијарди америчких долара. Економију пред понором спасла је интервенција конзорцијума под именом „Пријатељи Југославије" (The Friends of Yugoslavia), за чије је стварање потицај дао некадашњи амерички амбасадор у Београду, угледни дипломата Лоренс Иглбергер. Током 80-их година овај конзорцијум, који су подржавали Међународни монетарни фонд и Светска банка, обезбедио је нове кредите и репрограм југословенског дуга до висине од близу шест милијарди долара и на тај начин спасао економију и друштво посттитовске Југославије од потпуног краха. Ни тада идеолошки заблуделој југословенској политичкој елити није пошло за руком да укрца земљу у прави воз према Европској заједници: управо се тих година на политичку позорницу најмногољудније југословенске републике ка врху успео комунистички политичар са неслућеном рушилачком моћи, Слободан Милошевић.

Политички односи Југославије и САД су током 80-их година, више него у ранијим деценијама, зависили од промена у укупним међународним односима. Реч је о заоштравању хладноратовског сукобљавања које је тзв. ратом звезда наметала администрација председника Регана с циљем да у што већој мери изнури свог посусталог противника. При томе је коришћен најтврђи речник током читавог Хладног рата – противник је називан империјом зла, а властита борба заодевана у митски плашт. После узастопних смрти неколиких совјетских вођа, Брежњева, Андропова и Черњенка, на чело КПСС 1985. дошао је М. С. Горбачов. Када је Горбачов на 27. Конгресу КПСС најавио промене познате као перестројка и гласност, није се могло ни наслутити да ће оваква демократизација, за само неколико година, довести до самоурушавања СССР-а и Источног блока. После Женевског сусрета Регана и Горбачова 1985, који је најавио завршетак блоковске поделе и крај Хладног рата, уз конкретне кораке у правцу смањивања нуклеарног и конвенционалног наоружања, дошло је до уједињења Немачке и расформирања прве земље социјализма. Крајем деценије став САД према Југославији која је, у условима потпуне друштвене и привредне кризе, тонула све дубље у међурепубличке и међунационалне свађе, у претежној мери зависио је од преломних међународних догађаја, као и од односа САД и Европе.

Политику САД према Југославији у последњој деценији XX в. одликују смењивање доследности и недоследности, јасног сагледавања ситуације и погрешних процена, континуитета и заокрета, принципа и прагматизма, пуног ангажовања и пасивности. Хладноратовска подршка САД независности, територијалном интегритету и јединству Југославије исказивана је и у првим годинама „највеће кризе на тлу Европе после II светског рата". Тако је администрација председника Џорџа Херберта Вокера Буша, састављена од врсних стручњака за спољну и безбедносну политику попут Џејмса Бејкера, Брента Скоукрофта, Лоренса Иглбергера и генерала Колина Пауела, током 1990 и 1991. истрајавала у подршци опстанку земље која је све дубље тонула у вирове сецесија и надолазећег грађанског рата. У данима глобалног прекомпоновања односа, непосредно после рушења Берлинског зида, што југословенска политичка врхушка замајана припремама „историјског 14. Конгреса СКЈ" скоро да није ни приметила, затим, филигранских потеза срачунатих на мирно демонтирање нестајуће суперсиле која је и даље имала у поседу застрашујући нуклеарни потенцијал и, мање-више, изгладнелу вишемилионску војску, САД су процениле да „у југословенској трци немају свог пса" на коjeг би се кладили. На другој страни, политичари у Београду нису на време разумели да су хладноратовски односи отишли у историју: Југославија је распадом биполарног међународног система изгубила некадашњи велики геополитички и геостратегијски значај који је из различитих разлога имала за обе стране у њиховом надгорњавању за светско господство. У самом почетку, решавање кризе препуштено је Европској заједници, у чијем се дворишту, истина задњем, разбуктавао пожар. Без довољног политичког јединства и усаглашене спољне и безбедносне политике, водећи рачуна пре свега о узнапредовалом процесу властитог даљег уједињавања, Европска заједница је починила судбоносне грешке и погазила многа начела међународне политике у покушају да реши кризу чијој дубини није била дорасла. Удовољавајући вољи своје најјаче чланице, Немачке, зарад успешног прерастања у Унију, земље Европске заједнице су преурањеним признавањем отцепљених република активно допринеле разбуктавању сукоба. Све то урађено је упркос упозорењу које је преко америчких амбасада у европским престоницама Бушова администрација упутила својим савезницама, опомињући их на извесне трагичне последице по мир и безбедност, које може да изазове насилан распад Југославије.

Амерички став је током прве две године последње деценије XX в. од подршке јединству и интегритету Југославије до давања предности мирном решењу над опстанком авнојевске творевине. Томе је нарочито допринео утисак безнађа који је после разговора са југословенским „јахачима Апокалипсе" стекао током јуна 1991. државни секретар Бејкер. Тада је први пут Милошевићу недвосмислено саопштено да ће Србија, уколико посегне за територијама других република, бити прокажена и постати парија у међународним односима. Почетком 1992. САД праве крупан заокрет у односу на југословенску кризу: од дистанцирања и препуштања тог „врућег кромпира" Европској заједници, признавањем отцепљених република Словеније, Хрватске и БиХ, Вашингтон преузима иницијативу и истискује до тада доминантну Немачку из решавања текућег југословенског грађанског рата. САД су, оценивши тадашњу политику Србије као агресивну и најодговорнију за грађански рат који је био у току, иницирале у Савету безбедности завођење оштрих санкција против новостворене Савезне Републике Југославије. Те санкције су током 90-их година највише погодиле цивилно становништво, а погодовале су беспримерној државној корупцији, растакању друштвених односа и система вредности. С друге стране, српско политичко вођство са Слободаном Милошевићем на челу није озбиљно схватало упозорења званичног Вашингтона: понашајући се повремено арогантно и осионо, а онда понизно, у суштини игнорантски и неодговорно, доводили су у питање веродостојност и кредибилитет своје политике и народа који су представљали. Милошевић и његови најближи сарадници прибегавали су обмањивању америчких саговорника, чак и онда када је било очигледно да Србија учествује у сукобима у Хрватској и БиХ, насилно покушавајући да утиче на ток догађаја.

Премда је током изборне кампање председнички кандидат из Арканзаса критиковао недовољан ангажман САД, посебно у Босанскохерцеговачком рату, ни Клинтонова администрација није одмах после изборне победе кренула у тражење и наметање решења за ту бившу југословенску републику. Тек након што је управо она сама, неодређеношћу и неодлучношћу, торпедовала Венс–Овенов план, америчко политичко и војно ангажовање на терену је, у намери да се обуздају претензије српске стране у БиХ, утрло пут Дејтонској мировној конференцији којом је окончано крвопролиће. После Дејтонске мировне конференције долази, између осталог, и до промене става према Милошевићу којег од тада америчка администрација схвата као главног јемца мира и стабилности у региону. Тада долази и до лабављења режима санкција уведених три године раније; ипак, мимо Уједињених нација и оквира Дејтонског споразума, САД су и даље задржале тзв. Спољни зид санкција којим је Југославији онемогућен пријем у међународне организације и приступ међународним финансијским институцијама. Ту меру су касније прихватиле и друге велике силе уз прећутну сагласност Руске Федерације.

Убрзо након тога, због крађе изборних резултата на локалним изборима у Србији 1996, као и због појачавања напетости и избијања оружаних сукоба на Косову и Метохији, односи двеју земаља се драматично погоршавају. На терористичке акције тзв. Ослободилачке војске Косова српске снаге безбедности не успевају да сломе оружане снаге побуњеника, а, при томе, оштром употребом силе мобилишу светско јавно мњење против Србије. Тадашњи државни секретар САД Медлин Олбрајт, уверена да Милошевић признаје само језик силе и да ће се повући „после првих батина у школском дворишту", успева да заједно с Ричардом Холбруком, након неколико неискрених покушаја да се нађе мирно решење, после инцидента у Рачку и ултиматума у Рамбујеу (јануар–март 1999), преломи до тада неодлучног председника Клинтона, притиснутог афером Левински, да је војна интервенција једино решење. Амерички европски савезници су, уз ретке изузетке, кротко следили курс Вашингтона.

Без сагласности Савета безбедности 19 земаља чланица НАТО, предвођених САД, 78 дана систематски бомбардују Србију и спорадично Црну Гору. Хуманитарна интервенција, како је ова акција названа, прецизно погађа поред војних и цивилне циљеве, путеве, мостове, пруге, објекте електросистема и водоснабдевања, чак и зграду националне телевизије. Према званичним подацима у бомбардовању је страдало преко 2.000 цивила. НАТО је овом акцијом прекршио властиту Повељу, али и Женевску конвенцију, тачније члан 14 Другог протокола из 1977; планери и коначни носиоци одлука у Пентагону и Белој кући у потпуности су игнорисали готово све поставке Пауелове доктрине. Најпосле, овом лакомисленом и трагично погрешном одлуком о бомбардовању Србије, САД су угрозиле јединство Алијансе, погоршале односе са Русијом и Кином чију су амбасаду погодили током ваздушне кампање, а у свету подстакли талас антиамериканизма. Притом, режим Слободана Милошевића остао је на власти још преко годину дана после бомбардовања.

Током бурних 90-их година у српско-америчким односима није замрла, међутим, традиција ангажовања америчких филантропа: цивилно друштво, независни медији, издавачке куће, медицинске установе и избеглице из Србије добили су знатну материјалну помоћ Џорџа Сороша. Фонд за отворено друштво је у име овог америчког милијардера мађарског порекла помогао установе и појединце у нашој земљи са преко 100 милиона долара донација.

Односи између СР Југославије и САД обновљени су одмах после догађаја од 5. X 2000, када су у масовним демонстрацијама у Београду грађани Србије одбранили резултате претходно одржаних избора и победу Војислава Коштунице, кандидата Демократске опозиције Србије. Председник Клинтон, за време чије владавине су односи две земље били на најнижем нивоу у њиховој укупној историји, да би били и прекинути од почетка бомбардовања 24. III 1999. све до 17. XI 2000, поздравио је петооктобарски преврат и најављене демократске промене рекавши да је „победа слободе у Србији најреспективнији догађај у Европи од пада Берлинског зида".

Видна промена односа САД према СР Југославији и Србији очитовала се пре свега у снажној подршци обнављању нашег чланства у Уједињеним нацијама 1. XI 2000, као и у Светској банци и Међународном монетарном фонду. Захваљујући благонаклоном ставу и утицају САД, југословенска страна је 2001. током преговора са Париским клубом поверилаца успела да добије најповољније, „Напуљске услове", тј. отпис две трећине дуга. Билатерална економска сарадња је после успостављања нормалних трговинских односа достигла висок ниво: већ 2003. САД су са милијардом долара инвестиција постале највећи страни улагач у српску привреду. Ипак, САД нису сасвим напустиле политику условљавања према Србији: нпр. приликом усвајања Закона о страној помоћи у Конгресу САД за фискалну 2001. наведени су услови које СРЈ треба да испуни како би добила предвиђену помоћ. Неке од тих услова, понекад их прилагођавајући новим околностима, амерички званичници и установе постављају и данас. Реч је, између осталог, о сарадњи са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, побољшању стања људских права, реформи судства, окончању безбедносне, политичке и финансијске помоћи установама Републике Српске. Временом се испоставило да је до данас сарадња са Хашким трибуналом скоро нерешив проблем за Србију; током целе прве деценије XXI в. односе Србије и САД највише су оптерећивали проблеми везани за статус јужне српске покрајине, Косова и Метохије. Све до 2005. САД су се придржавале политике познате под називом „Стандарди пре статуса", да би после тога отворено подржавале пуну независност Косова које је од 1999. стављено под међународни протекторат. После нелегалног самопроглашења Косова за независну државу 17. II 2008, САД су међу првима признале овакву творевину. Трагични инцидент паљења америчке амбасаде у Београду неколико дана после тога довео је до новог погоршања односа две земље.

Прве године након демократских промена, све до убиства премијера Ђинђића 2003, представљају године узлета у билатералним односима Србије и САД. Потом долази до релативног успоравања њиховог напредовања, да би после америчког признања независног Косова 2008. наступило раздобље застоја и обостраног преиспитивања. У Вашингтону је, средином прве деценије XXI в., испословано ослобађање средстава приватних југословенских фирми у САД, као и добијање дозволе за Србију и Црну Гору за извоз оружја. Наша земља је у то време добила и изузетне повластице у трговини са САД: за око 4.000 српских производа укинута је царина на увоз на америчко тржиште.

Развој односа у посматраном раздобљу може се пратити и прегледом сусрета на највишем нивоу: председник СРЈ Војислав Коштуница срео се са председником САД Џорџом Вокером Бушом у мају 2001, а у новембру исте године у Белој кући угошћен је премијер Зоран Ђинђић. Нарочито је Ђинђић добио снажну подршку за свој дотадашњи учинак и демократску оријентацију Србије, што се могло видети и по томе што је примљен као председник Владе једне од држава чланица, ван протокола; још важније, сусрет Буш–Ђинђић одиграо се у једном у најтежих тренутака у историји САД – два месеца после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон од 11. IX 2001. С друге стране, Србију је посетио државни секретар Колин Пауел, који је недуго после убиства Зорана Ђинђића дошао да изрази саучешће и подржи Владу Србије у стабилизацији тешких прилика у земљи. Исте године следила је и посета премијера Зорана Живковића Вашингтону којом приликом је, између осталог, Живковић предложио учешће српских трупа заједно са америчким војницима у операцијама које они воде у свету. Овај Живковићев предлог није наишао на одобравање у Србији јер се о томе претходно није разговарало у надлежним установама система. Приликом посета САД премијера Србије Војислава Коштунице у јулу 2006. и председника Србије Бориса Тадића у септембру исте године, изостали су сусрети на највишем нивоу.

Највиши амерички званичник који је посетио Југославију, тј. Србију, након посете председника Картера Београду после Брозове смрти 1980, био је потпредседник САД, Џозеф Бајден, у мају 2009. У оквиру регионалне турнеје, између посета Сарајеву и Приштини, потпредседник Бајден је својим доласком у Београд потврдио амерички интерес за стабилност региона и обнављање сарадње са Србијом свуда где је то могуће, уз уважавање постојећих разлика поводом Косова и Метохије.

Сарадња у области безбедности између две земље у првој деценији XXI в. представља област у којој су се односи најсвестраније развијали, готово без застоја. Почев од сарадње југословенских и српских снага безбедности са снагама КФОР-а, а пре свега с америчком војском, у мирном решавању оружане побуне коју су организовали делови тзв. ОВК у три општине на југу Србије – Прешеву, Бујановцу и Медвеђи – обновљено је поверење које је ојачавано разменом високих војних делегација, па је Србија крајем 2006. управо на иницијативу председника Буша примљена у Програм партнерство за мир. Са војском САД потписано је неколико важних споразума о сарадњи, а Војска Србије је успоставила институционалне везе с Националном гардом државе Охајо. Србија је значајна земља у фронту међународне борбе против тероризма на чијем су челу САД; и поред тога што није чланица НАТО-а, Србија даје драгоцен допринос у изградњи и функционисању мреже глобалне безбедности у чијем су средишту САД. Плод такве безбедносне сарадње били су и успеси Србије у борби против организованог криминала и трговине наркотицима.

После 2000. сарадња је оживљења и у областима културе, науке, здравства и просвете. Америчка страна је, кроз различите програме помоћи у овим областима, до сада уложила преко 350 милиона долара. Фулбрајтов програм размене обновљен је 2001: захваљујући овој фондацији на универзитетима и институтима у САД усавршавало се, од потписивања овог програма са СФРЈ 1964, преко 4.000 грађана Југославије и Србије. На Универзитету у Београду, при Факултету политичких наука, основан је Центар за студије САД, једини такве врсте у Југоисточној Европи .

Ово раздобље осцилација у односима прво СРЈ, СЦГ и, напокон, Србије и САД може се оценити и као период благог успона. За Србију је од пресудног значаја даља америчка подршка на њеном путу ка чланству у ЕУ, посебно у време глобалне економске кризе. Развијање односа с водећом земљом света од виталног је националног интереса за Србију. Након „десет мршавих година" односи се уравнотежују и имају тенденцију напредовања у свим областима значајним за две земље.

Драган Р. Симић

ЛИТЕРАТУРА: J. L. Gaddis, Тhe Long Peace: Inquiries into the History of the Cold War, New York 1987; Д. Бекић, Југославија у Хладном рату, Зг 1988; Р. Петковић, Један век односа Југославије и САД, Бг 1992; Балкан после Другог светског рата, Бг 1996; Л. Лис, Одржавање Тита на површини – Сједињене Државе, Југославија и Хладни рат, Бг 2003; J. L. Gaddis, The Cold War – A New History, New York 2005; Ж. Ковачевић, Америка и југословенска криза, Бг 2007; А. Јоксимовић, Србија и САД: билатерални односи у транзицији, Бг 2007; „Односи САД и Србије у процесу једностраног проглашења независности Косова", у: Д. Ђукановић (прир.), Савремени међународни изазови – глобална и регионална перспектива, Бг 2008; 125 Years of Diplomatic Relations between the USA and Serbia, Бг 2008.

Привредни односи. Први институционални оквир сарадње био је Споразум о трговини и пловидби између САД и Кнежевине Србије, потписан 1881. То је био једини уговор САД с потпуном применом клаузуле најповлашћеније нације, која је остала из тога времена. Тај документ (заједно с конзуларном конвенцијом истовремено закљученом) спада у групу најстаријих међународних билатералних правних аката државе Србије. У оба уговора у потпуности су поштовани принцип најповлашћеније нације и принцип реципроцитета. Правна вредност ових уговора никада није била доведена у питање: они су остали на снази и за време Краљевине Србије, Краљевине СХС, односно Југославије, као и ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ и СЦГ. Трговински споразум из 1881. није у прво време допринео повећању билатералне робне размене Србије са САД. САД су постале значајнији партнер Србије тек од 1908.

Први озбиљнији проблем у билатералној привредној сарадњи појавио се 1898, када је српска царина зауставила пошиљку од 54 барела сланине из САД. Статистика Краљевине Србије први пут бележи извоз робе из Србије на тржиште САД у годинама: 1888. у вредности од 241.000 динара (0,62% укупног извоза Србије); 1889 107.430 дин. (0,28% укупног извоза) и 1890 79.820 дин. (0,18% укупног извоза). Реч је о мањим количинама поврћа, воћа, животињским производима (длака, кожа, перје) и др. У истом периоду (1884--1903) српски увоз из САД бележи знатно веће вредности. Највећи увоз забележен је 1884 (2.376.161 дин., тј. 4,66% укупног увоза). Следећих година увоз је био неуједначен и варирао је од 247.782 дин. (0,68%) 1887. до 1.620.527 дин. (4,26%) 1890. У 1884. из САД је највише увезено кафе (991.912 дин., тј. 41,7% укупног увоза), петролеума-гаса за осветљење, за 515.547 дин. (21,8%), и сирових кожа (299.560 дин., 12,6%). Просечан увоз из САД у периоду 1884–1903. износио је 1,2 милиона дин., да би затим у периоду 1904–1909. опао на 0,7 мил. дин. Опоравак је уследио у периоду 1910–1912. Са просечним увозом од 1,5 мил. дин. Србија је тада бележила и прве суфиците у трговини са САД, управо у 1911 (+1,5 мил. дин.) и 1912 (+ 2,7 мил. дин.), јер је српски извоз остварио релативно висок ниво (3,6 односно 3,9 мил. дин.). Реч је о почетном замаху извоза бакра (2.594 т у вредности од 3,61 мил. дин.) у 1911, а бакра и легура у 1912 (2.736 т. у вредности од 3,92 мил. дин). Тиме се целокупан извоз те две године сводио на извоз бакра и легура. Пре тога, у 1909, поред извоза бакра (2,475 мил. дин.) било је и извоза мањих количина руда метала (487.000 дин.), као и поврћа и производа сточарства (вуна, длака, перје) за 43.000 дин.

Удео САД у укупној спољној трговини Србије од 1907. до почетка I светског рата растао је услед наглог пада учешћа Аустроугарске, изазваног прекидом уговорног стања с том земљом 1906. и Царинским ратом од 1908. Амерички удео је и даље у целини био скроман и кретао се 0,2–2,5% укупне робне размене Србије са светом. Током I светског рата САД су Србији пружале финансијску, материјалну и хуманитарну помоћ.

У периоду 1918–1941. САД су имале позитиван политички став према Краљевини СХС и Југославији (тиме и Србији), али мало потреба за увозом роба из Србије. САД су у том периоду имале удео у извозу и увозу Југославије и Србије 3–6%, односно у укупном извозу и увозу углавном су биле на 4–7. месту међу најважнијим трговинским партнерима. С обзиром на то да се тадашња статистика спољне трговине Југославије водила само збирно, удео Србије у укупном извозу и увозу Краљевине СХС и Краљевине Југославије може се само процењивати. Тако су, нпр., 1925. најважнији производи извоза Краљевине СХС на тржиште САД (где је удео Србије сасвим могућ) били: поврће, воће, индустријско и лековито биље, млинарски и други производи, камен и руде, хартија и израде од хартије, бакар, плетарске и израде од дрвета итд. Пошто је само удео бакра (једино га је Србија извозила) износио готово 50% укупног југословенског извоза у САД (36 од укупно 76 мил. дин.), јасно је да је укупан удео Србије у том извозу био око 60–70% јер су и други поменути производи највећим делом пореклом из Србије. На страни увоза из САД најважнији производи су били: колонијална роба (кафа, зачини и др.), уљани плодови и семење, минерална уља и деривати, восак, памук, каучук и израде, машине, справе и апарати, превозна средства итд. Ту је готово немогуће проценити ближи удео Србије у укупном југословенском увозу из САД.

После II светског рата САД су почеле да пружају економску и финансијску помоћ Југославији од 1948, да би та помоћ 1953. достигла 31% вредности укупног југословенског увоза. Расположиви статистички подаци о робној размени Србије са САД у том периоду односе се једино на 1950, када је српски извоз имао вредност од 33,2 мил. дин. (1,6% укупног српског извоза), док је увоз износио 350,1 мил. дин. (18,2% укупног српског увоза). У 1951. једино је регистрован српски извоз у САД, у вредности од 717,6 мил. дин., што је чинило чак 27,35% укупног српског извоза.

Иако прва економска и трговинска сила света, САД су у периоду 1970–1992, тј. до увођења санкција УН Србији, учествовале у укупној трговини Србије са светом са релативно малим уделом од око 5%, да би у периоду после тих санкција (1996–2007) тај удео био заиста минималан, око 2%. У међусобној трговини ни приближно нису били искоришћени реални капацитети двеју привреда за такву сарадњу.

У робној размени са САД суфицит је, први пут после 1974, остварен 1987, уз повећање и извоза и увоза. Значајан је био извоз аутомобила југо. Од укупно извезених 68.120, само на тржиште САД отишло је 60.000 аутомобила. Тада је био остварен и раст извоза текстила, коже и обуће.

Робна структура трговине са САД знатно се променила када се пореде период пре санкција УН од 30. V 1992. и онај након 1996, односно 2000, после укинутих санкција. У српском извозу најважнији производи пре санкција били су: аутомобили, производи од бакра и алуминијума (каблови, електропроводници и др.), алати, месне прерађевине (шунка у конзерви), текстил и одећа, производи дрвне индустрије, златни и сребрни накит итд. После санкција главне ставке српског извоза у САД биле су: воће и прерађевине, производи од бакра и месинга (цеви, шипке, плоче, лимови), тканине и готови текстилни производи, разни алат, полупроизводи од гвожђа и челика, воћне ракије, електропроводници, делови и прибор ловачког оружја, ауто и тракторске гуме, пекарски квасац, смрзнуте малине, минерална вода, дрвене столице итд. Главни извозници били су: „Србијанка" Ваљево, ПИК „Таково" Горњи Милановац, Ваљаоница бакра Севојно, „Бранко Крсмановић" Параћин, РТБ Бор, „Рудник" Горњи Милановац, „Застава-метали" Ресавица, Фабрика резног алата Чачак, „Симпо" Врање, „Новкабел" Нови Сад, „Трајал" Крушевац, „Фермин" Сента, „Румагума" Рума, „Прогрес" Младеновац, „Први партизан" Ужице итд. Структура српског увоза мање се променила будући да се он највећим делом састоји од опреме и других капиталних добара: авиони и њихови делови, разне машине, медицинска опрема и прибор, дампери, комбајни, трактори, делови компјутера и мотора, ултразвучни апарати, дијагностички реагенси, вештачки зглобови, филтер-штапићи за цигарете, дијететска храна, лекови, соја у зрну и њени производи итд. Главни увозници били су: МУП Београд, НИС Нови Сад, ЈАТ Београд, Дуванска индустрија Ниш, Министарство пољопривреде, „Пинк Инт. Компани" Београд, „Ван Друнен Фармс", Карађорђево, „ЈУ ЕС Стил Србија" Смедерево, „Галеника фитофармација" Земун, „Бол Пекиџинг" Сурчин итд.

003_Robna-raymena-Srbija-SAD-tabela.jpg

После укидања санкција УН 1996. САД су наставиле примену санкција на трговину са Србијом, посебно на увоз из Србије, примењујући тзв. спољни зид санкција, све до децембра 2003. када су Србији одобриле статус најповлашћеније нације у трговини. Пре тога економски односи су обновљени закључењем Споразума влада САД и СРЈ о економској, техничкој и с њима везаној помоћи, потписаног 6. III 2001. Споразум влада САД и СРЈ о подстицању инвестиција потписан је 21. VII 2001. Најзад, од 1. VII 2005. САД враћају Србији (и Црној Гори) статус земље у развоју (преференцијални царински режим, тзв. Општи систем преференцијала), односно омогућују бесцарински извоз из Србије на тржиште САД за 4.650 производа српског порекла. Од бесцаринског режима изузети су: већина текстилних производа, сатови, обућа, ручни путни прибор, радне рукавице, кожна одећа, челик и производи, стакло и производи електронике широке потрошње. Најважнији производи српског извоза у САД ипак имају повлашћени, бесцарински третман на тржишту САД.

Индустријска сарадња са САД била је развијенија у периоду пре санкција УН из 1992. У том периоду са САД су били закључени најквалитетнији уговори у домену индустријске сарадње (заједничка улагања, дугорочна производна кооперација, трансфер технологије, заједнички наступ на трећим тржиштима). Међу њима су најважнији били следећи: „ЈАТ-Боинг" – „Мекдонел Даглас" – офсет аранжман за набавку авиона у САД, уз контраиспоруку роба из Србије за део вредности тих авиона; „Галеника" Земун – формирано мешовито предузеће „ИЦН-Галеника", за пренос високе технологије и производњу и пласман лекова, с учешћем капитала из САД од 270 мил. долара; ЕИ Ниш – програм производње компјутера са фирмом „Ханивел"; „Лола" Београд – програм развоја компјутерске технологије ИБМ у Србији; „Тигар" Пирот – програм производње ауто-гума, са фирмом „Гудрич"; „Полиестер" Прибој – производња полиестер цеви, са фирмом „Корнинг"; „ЛЖТ" Кикинда – производња аутоделова одливака за фирму „ГМ"; „Хемофарм" Вршац – производња лекова с фирмом „Апџон Каламазу"; „Здравље" Лесковац – производња лекова са фирмом „КО Бакстер"; „Електроника" Ваљево – производња дисплеја ЛЦД са фирмом „Дисплеј"; Институт „Михајло Пупин" Београд – програм производње вишеслојних штампаних плоча, с фирмом „Хај тек"; „Лола–Утва" Панчево – програм производње ваздухоплова са фирмом „Бел"; Програм развоја туризма и угоститељства: хотел „Хajaт" и мреже ресторана брзе хране „Мекдоналдс".

Већина ових уговора престала је да важи током периода санкција. После 2000. дошло је до повећаног интересовања, пре свега великих америчких корпорација, за улагања у Србији. Од 2002. у Србију су дошле велике америчке мултинационалне корпорације које су, кроз процес приватизације, постале потпуни или већински власници српских предузећа: „Ју Ес Стил" је преко своје филијале у Кошицама у Словачкој у целини преузео челичану САРТИД 1913. у Смедереву, по цени од 23 мил. долара; „Филип Морис" je постао већински власник највеће фабрике дувана у Србији и бившој СФРЈ – ДИН, Ниш; „БАТ" (мешовита британско-америчка дуванска корпорација) је постала већински власник фабрике дувана у Врању; „Галакси тајрс" је постала већински власник фабрике гумених производа „Румагума"; „Бол Пекиџинг" је у Сурчину изградила фабрику лименки за прехрамбену индустрију, што је истовремено била и прва права „гринфилд" инвестиција једне америчке компаније у Србији. С укупним улагањима од око 1,6 млрд. долара САД спадају у групу земаља највећих страних инвеститора у Србији (до средине 2008). Поред тога, у периоду 2000–2006. САД су Србији одобриле финансијску помоћ од укупно 613 мил. долара, од чега је реализовано 463,4 мил., највећим делом за унапређење економске политике и институција, реформу трговинских судова, банкарства и макроекономске реформе, развој тржишта некретнина, интеграцију тржишта и др.

ИЗВОРИ: Статистика спољне трговине Краљевине Србије за 1895. годину, Министарство финансија, Царинско одељење, Бг 1896; Статистика спољашње трговине Краљевине Србије за 1909. годину, Министарство финансија, Царинско одељење, Бг 1910; Статистика спољне трговине Краљевине Србије за 1912. годину, Министарство финансија, Царинско одељење, Бг 1913; Статистика спољне трговине Краљевине СХС за 1925. годину, Бг 1926; Статистика спољне трговине Краљевине Југославије за 1939. годину, Бг 1940; Статистички годишњак НР Србије, 1949–1955, Републички завод за статистику, Бг.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђ. Милошевић, Спољна трговина Србије 1843–1875, Бг 1902; М. Димитријевић, Привреда и трговина у Новој Србији, Бг 1913; Љ. С. Адамовић, Џ. Р. Лемпи, Р. О. Прикет, Америчко-југословенски економски односи после Другог светског рата, Бг 1990; Д. С. Богетић, „Економска сарадња Југославије и САД у време другог југословенско-совјетског сукоба 1958–1959", Историја 20. века, 2005, 1; Р. Ковачевић, Економски односи Србије са иностранством, Бг 2005; М. Обрадовић, „Економски односи Србије са САД", ПП, 2006, 3; Д. С. Богетић, „Увођење америчких економских рестрикција Југославији током 1962 – укидање статуса 'најповлашћеније нације", Историја 20. века, 2009, 1.

Младен Обрадовић

Културни односи. Међусобни додири и утицаји српске и америчке књижевности дуго су се заснивали готово искључиво на спорадичним и појединачним, каткад и сасвим случајним узајамним прожимањима. Отуда су и сазнања до којих се у обема културама долазило бивала фрагментарна, неретко и искривљена или сасвим нетачна. Србија је у колективној културној свести америчког народа дуго била велика непознаница, али је и познавање америчке књижевне и културне традиције у Србији било сразмерно оскудно и хаотично. Све до XX в. сазнања о тој традицији стизала су до нас превасходно посредством руских, француских и немачких преводилаца. Први значајан догађај у историји америчко-српских књижевних веза јесте приказ Вукове четврте књиге наших народних песама објављен у часопису The North American Literary Review 1836. Аутор непотписаног приказа је Тереза Албертина фон Јакоб, која је српску народну поезију преводила на немачки језик. Почетком XX в. контакти ових двеју култура у оба правца попримају значајније размере. У Америци значајан допринос србистици дали су неки од оснивача првих славистичких катедри, аутори првих превода са српског и првих уџбеника за савладавање тог језика: Џорџ Нојес, Џеремаја Куртин, Џон Принс и Мери Робинсон. Упознавању српске културе и традиције посебно је допринео рад Милмена Перија и потом Алберта Лорда, који су у свом изучавању усмене епске поезије велику пажњу поклањали српској народној епици. Лордова капитална студија Певач прича (The Singer of Tales, Кембриџ 1960) обилује примерима из канона наше народне поезије. Са српске стране, велику улогу у повезивању двеју култура одиграли су најпре часопис Американски Србобран (од 1906), а од 1914. и патриотска организација Српска народна одбрана, чији је председник био Михајло Пупин, а касније својеврсни духовни предводник Јован Дучић. У Србији, током прве половине XX в., све је више преведених дела америчких писаца. Неки од њих, попут Марка Твена, Хермана Мелвила или Едгара Алана Поа, већ тада уживају статус прихваћених и популарних писаца. Нешто касније, постају уочљиве и неке непосредније споне: млада генерација песника после II светског рата обликовала је свој сензибилитет и израз под значајним утицајем америчких модерниста, понајпре Езре Паунда и Томаса Стернса Елиота. Неки од српских песника одужили су се својим америчким узорима и као преводиоци: Елиота су са значајним успехом преводили Миодраг Павловић, Иван В. Лалић и Јован Христић, док се превођењем Паундове поезије истакао Милован Данојлић. Не само захваљујући њима, почетком друге половине века у превођењу америчке књижевности у Србији уочава се значајан квалитативни и квантитативни помак. Свој преводилачки допринос рецепцији америчке књижевности код нас, између осталих, дали су значајни књижевници Исидора Секулић, Давид Албахари, као и преводиоци Драгослав Андрић, Михаило Ђорђевић, Александар Петровић, Душанка Вујић, Тихомир Вучковић, Новица Петровић, Светислав Стефановић, Вера Стојић, Ивана Ђурић-Пауновић и Зоран Пауновић. Познавању америчке књижевности допринеле су антологије поезије Ивана В. и Бранке Лалић (Антологија модерне америчке поезије, Бг 1972), Драгослава Андрића (Отисак срца у прашини: антологија поезије америчких црнаца, Бг 1975; Америчка поезија данас, Н. Сад 2003; Антологија енглеске и америчке хумористичне поезије, Н. Сад 2003), Владислава Бајца и Владимира Копицла (Трип: водич кроз савремену америчку поезију, Бг 1983), Тихомира Вучковића (Модерна америчка књижевност, Бг 1993; Старија америчка књижевност 1608–1900, Бг 1994). Почетком XXI в. групи традиционално најчешће превођених америчких писаца (Едгар Алан По, Марк Твен, Ернест Хемингвеј, Џек Лондон, Вилијам Фокнер) прикључују се и неки од најистакнутијих савремених писаца, попут Пола Остера, Тони Морисон или Дона де Лила. Почев од 50-их година, повезаност српске са америчком књижевношћу ојачана је и на књижевно-теоријском плану превођењем и изучавањем текстова америчких критичара и теоретичара, посебно припадника такозване „Нове критике", а касније и деконструкције (Харолд Блум). Педесете године XX в. обележиле су и прекретницу у рецепцији српске културе у Америци: српска књижевност постаје у САД много присутнија у преводима, приказима и студијама великог броја аутора.

Један од кључних тренутака у историји америчко-српских књижевних веза обележен је увођењем предмета Америчка књижевност на Одсеку за англистику београдског Филолошког факултета, 1967. Тада почиње период озбиљног и систематског истраживања рецепције америчке књижевности и културе, убрзо и кроз многобројне магистарске и докторске тезе, под руководством Видосаве Јанковић, Тихомира Вучковића, потом и Радојке Вукчевић. Систематско истраживање америчке књижевности почиње 60-их година XX в. када се на Фил. ф. у Београду испитују драме Јуџина О'Нила и Едварда Олбија, као и поезија Едгара Алана Поа. Почетком 70-их постоји интересовање за драме Хенрија Милера и Торнтона Вајлдера, као и за научну фантастику. Касније се нагласак премешта на рецепцију америчке књижевности у српској периодици, рецепцију драме и рецепцију књижевне критике. Током 80-их исказано је интересовање за теоријске ставове Хенрија Џејмса, за потрагу за идентитетом Чинеа Ачебеа, социјалну тематику Катарине Сузане Причард, као и за приповедне поступке Џека Керуака и Вилијама Бароуза. О'Нил ће у овој декади добити на значају, јер ће се његове драме изучавати с различитих становишта: предмет проучавања постаће социјална проблематика, допринос америчкој психолошкој драми и однос према античкој драми. У оквиру изучавања рецепције америчке књижевности у средишту пажње биће преводи поезије америчких црнаца и америчка драма на репертоару београдских позоришта, а током 90-их испитиваће се кратка проза Томаса Пинчона, Доналда Бартелмија и Рејмонда Карвера, као и америчка драма на РТВ Београд. У том периоду предмет истраживања биће и приповедни поступци Рејмонда Карвера, фантастика Едгара Алана Поа, мит у Фокнеровом приповедању, приповедање Џона Апдајка, хумор у делима Џозефа Хелера и Курта Вонегата, док ће се почетком новог миленијума истраживачи бавити америчком драмом и позориштем у српској периодици, као и присуством дела Френсиса Скота Фицџералда, Џека Лондона, Брета Харта, Емброуза Бирса и О'Хенрија на српском говорном подручју. Јавиће се интересовање и за социјалну проблематику Џ. Б. Шоа, ентропију Томаса Пинчона и Џ. Г. Баларда, поетику Пола Остера, Дона Делила, Тони Морисон, Маргарет Фулер, Фокнера, Томаса Пејна и многих других аутора. Осим присуства америчке књижевности на српској научној сцени, савремена позоришна сцена и даље ће показивати интересовање за Јуџина О'Нила, Тенесија Вилијамса и поготово за савремене драмске писце.

Зоран Пауновић; Радојка Вукчевић

Пре II светског рата драмска дела америчких писаца била су ретко на репертоару тадашњих српских професионалних позоришта. У Народном позоришту у Београду 1927. приказана је драма Ана Кристи Јуџина О'Нила, јединог великог америчког драмског писца прве половине XX в. У Српском народном позоришту у Новом Саду 1946. приказана је приповедачка проза друштвено ангажованог Џона Стајнбека Десант у Норвешкој у драматизацији Славка Батушића, а 1948. на сцени СНП-а и Југословенског драмског позоришта и комад Дубоки су корени Гоа и Д'Исоа, који третира тему расизма у САД. На репертоару српских позоришта нашла су се, с времена на време, и друга дела америчких писаца комерцијалне оријентације, а најзначајнији продор савремене америчке драматургије правих литерарних и сценских вредности десио се 50-их година XX в. Тада су у Београдском драмском позоришту систематски, и то убрзо по њиховом појављивању на сценама Бродвеја, приказана сва значајнија драмска дела Артура Милера (Смрт трговачког путника, Поглед с моста, Приповест о два понедељка) и Тенесија Вилијамса (Стаклена менажерија, Мачка на усијаном лименом крову, Силазак Орфеја). Иако се ова два најзначајнија драмска писца тога периода разликују – Милер друштвено ангажован, а Вилијамс психолошки танан до декадентних размера – појава њихових дела на сцени БгДП-а представљала је подршку тадашњем раскиду југословенске уметности са догмом социјалистичког реализма. На плану политике био је то, такође, јасан знак да је дошао крај антиамериканизму првих година социјалистичке власти у Југославији. Раних 50-их година и СНП приказује дела Тенесија Вилијамса. Гостовање бродвејске поставке Порги и Бес Џ. Гершвина крајем 50-их година на сцени НП-а први пут је публици и критици Србије указало на чињеницу да комерцијализовани жанр може бити уметност највиших вредности.

Други значајни талас америчке позоришне културе десио се у Атељеу 212, приказивањем драмских дела Едварда Олбија, а пре свега његовог ремек-дела Ко се боји Вирџиније Вулф. Ова изузетно успешна представа у режији Мире Траиловић приказана је крајем пролећа 1969. у Њујорку и у више градова Совјетског Савеза, у којем је до тада била забрањена за приказивање. У својој првој деценији и новоосновани БИТЕФ открива тадашњој домаћој и страној публици, а пре свега источноевропским позоришним уметницима, позоришну авангарду Њујорка: „Ливинг театар", „Ла Мама ETC", „Опен театар", „Ридикулус театар", „Бред енд Папет" (један тадашњи амерички лист констатовао је да је београдска публика видела више значајних иновативних представа са Источне обале Америке него публика Лос Анђелеса и Сан Франциска на Западној обали). Ове представе, као примери одлучног раскида с реализмом руске традиције, оставиле су значајан траг у београдској позоришној јавности и указале на нове позоришне тенденције. Постмодернистички приступ Роберта Вилсона у представи Краљица Викторија, приказаној на Битефу, први је у српску позоришну сферу увео позориште призора без фабуле и чврстих ликова. Елен Стјуарт ла Мама, оснивач и директорка позоришта „Ла Мама", једина је и после учешћа на Битефу наставила сарадњу са београдским уметницима. У „Ла Мама ЕТС" у Њујорку постављен је 1970. комад Александра Поповића Друга врата лево, забрањен у Београду. Слободанка Алексић је у истом театру 1972. режирала Шекспировог Хамлета, у којем је у првих неколико представа насловну улогу играо Бранко Милићевић (на енглеском језику). Глумица Радмила Ђуричин је почев од 1980. у Њујорку и другим градовима САД одиграла више монодрамских представа и рецитала (Страх од летења Ерике Џонг, вече поезије Десанке Максимовић), а са Мишом Јанкетићем и дуодраме Моме Капора Крај викенда, 011 и Кабаре ембарго.

Јован Ћирилов

004_Dzingis-kan_fiilmski-plakat.jpgАмеричко-српски односи у области кинематографије своде се на две основне линије: на допринос усамљених појединаца из српске дијаспоре у САД и на сарадњу у копродукционим пројектима реализованим код нас. У ређим случајевима ради се о обрађивању српских тема у холивудским продукцијама и гостовању америчких филмских уметника у нашим филмовима. Од раних година постојања филма као медија у САД евидентан је и допринос који његовом развоју дају неки од истакнутих Срба: Славко Воркапић, експерт и педагог у домену филмске камере, монтаже, специјалних ефеката и теорије филма; Иван (Светислав) Петровић, први српски глумац који је, наступајући у главним улогама у филмовима тада водећег редитеља Рекса Инграма, стекао међународну репутацију најпре у Европи, а затим и у Холивуду; Карл Малден (Младен Секуловић), глумац и добитник Оскара; Питер Богдановић, редитељ; Стив (Стојан) Тешић, сценариста и добитник Оскара; Владимир Петрић, професор филма на Харварду. Крајем 50-их и током 60-их година XX в. многобројне екипе из САД-а користиле су техничке и копродукционе услуге предузећа за производњу филмова „Авала филм" из Београда. Поред сценских радника и техничара, на овим пројектима били су ангажовани и многи уметнички сарадници, пре свега глумци и сценографи, али је посебно било значајно и запажено учешће композитора Душана Радића који је компоновао музику за филмове Дуги бродови (Џек Кардиф, 1964) и Џингис кан (Хенри Левин, 1965). Међу успеле копродукционе подухвате спадају Операција Тицијан (продуцент Роџер Корман, редитељ Радош Новаковић) и Чувари замка (Сидни Полак, 1969). Српске теме у холивудској продукцији јавиле су се већ на самим почецима њеног развоја и то претежно у врло позитивном контексту. Тако два филма редитеља Сесила Б. де Мила из 1915, Заробљеник и Неустрашива, у мелодрамској форми верно реконструишу амбијент, костиме и карактере из ближе црногорске историје. Сатиричним третирањем црногорске краљевске породице Строхајмов филм Весела удовица (1925), према Лехаровој оперети, изазива, међутим, скандал. У продукцији сопственог филмског предузећа „Yugoslavian Pictures In", Френк Мелфорд 1932. остварује први српски звучни филм Љубав и страст, у којем главну женску улогу игра његова супруга Рахела Давидовић Мелфорд. Филм је оцењен као неуспешан, полуаматерски, али је истакнут таленат носиоца главне женске улоге. Током II светскога рата реализован је пропагандни играни филм Четници (1943) у режији Луиса Кинга. Од гостовања холивудских уметника у нашим филмовима запажене су улоге које су остварили Орсон Велс и Јул Бринер у филмовима Битка на Неретви (Вељко Булајић, 1969) и Тајна Николе Тесле (Крсто Папић, 1980), те Ричард Бартон у филму Сутјеска (Стипе Делић, 1973).

Неколико српских редитеља бавило се америчко-српским темама у својим филмовима, попут С. Шијана (Тајна манастирске ракије, 1988), М. Лекића (Боље од бекства, 1993), Г. Паскаљевића (Туђа Америка, 1995), Д. Лунгулова (Тамо и овде, 2009). У новије време су и српски редитељи (Е. Кустурица, П. Антонијевић) и глумци (Р. Шербеџија, М. Фурлан, С. Трифуновић, Б. Катић, Б. Трифуновић) радили за америчке продуценте. Током грађанског рата на простору некадашње Југославије, као и после њега, холивудска продукција је допринела стварању негативне представе о Србима, нарочито у филмовима Миротворац (М. Ледер, 1997, са Џ. Клунијем и Н. Кидмен у главним улогама), Иза непријатељских линија (Џ. Мур, 2001, са Џ. Хекманом), Лов из забаве (Р. Шепард, 2007, са Р. Гиром) и др. Уравнотеженији приказ испољили су амерички филмови Спаситељ (П. Антонијевић, 1998, са Д. Квејдом), Српски ожиљци (Б. Хаф, 2009, са М. Мадсеном) и др.

Никола Стојановић; РСЕ

Српско-амерички односи обухватају и поље народнe, класичнe и популарнe музикe. Сматрајући да би архаична структура њене певане епске традиције могла допринети разумевању хомеровске епике, истакнути лингвиста и професор на Харварду М. Пери заинтересовао се 30-их година XX в. за српску народну музику. У деловима Краљевине Југославије насељеним српским, хрватским и муслиманским живљем, он је снимао епско певање уз гусле и лирске песме, те сачинио богату колекцију звучних записа која је похрањена на Харварду као једно од најзначајнијих сведочанстава о српској народној музици. Сматрајући ове снимке изузетним материјалом у светским размерама, композитор Б. Барток je у току боравка у Америци, уз помоћ Перијевог асистента А. Лорда, транскрибовао и објавио 75 песама из ове колекције (Serbo-Croation Folk Songs, Texts and Transcriptions of 75 Folk Songs from the Milman Parry Collection and Morphology of Serbo-Croatian Melodies, New York 1951). На теренском прикупљању певаних епских песама са А. Лордом је, касније, сарађивао и М. Велимировић, истакнути српско-амерички музиколог који је студије музикологије завршио у Београду, докторирао на Харварду, а потом и предавао на неколико америчких универзитета (Јејл, Универзитет Вирџинија итд.).

Америчка музичка култура имала је уплива и на правце развоја савремене српске уметничке музике. Тако су остварења Џ. Кејџа и америчких композитора, представника минимализма (Ф. Глас, Т. Рајли, С. Рајш и Л. М. Јанг), утицала и на стваралаштво српских аутора, што је нарочито било изражено у другој половини 70-их година XX в. у деловању групе Опус 4 (В. Тошић, М. Савић, М. Драшковић и М. Лазаров Пасху). У САД су се усавршавали композитори Р. Максимовић и А. Обрадовић. Композитор В. Радовановић почасни је доктор Државног универзитета Охаја. Дела В. Тошића често се изводе у САД. У Северној Америци живе и делују композитори В. Куленовић, М. Раичковић, К. Миљковић, Н. Богојевић, М. Параносић, А. Вребалов, А. Соколовић, И. Елезовић, а њихова дела су на репертоару реномираних солиста и ансамбала.

После II светског рата учестала су обострана гостовања музичких уметника и научника, а у Србији су пропраћена великом медијском пажњом. С некима од ових личности остварена је перманентна сарадња. Диригент О. Данон је с ансамблом Београдске опере за британско-америчку кућу „Дека", снимио опере Кнез Игор А. Бородина, Евгеније Оњегин П. И. Чајковског и Иван Сусањин М. Глинке. Оркестром Београдске филхармоније дириговали су Л. Стоковски и А. Копленд, а као солисти наступали су виолинисти И. Штерн и Х. Шеринг, те пијанисти А. Рубинштајн, Џ. Левентал, А. Унински и Ш. Черкаски. Диригент светског реномеа З. Мехта више пута је с огромним успехом гостовао у Србији, а у оквиру Београдске филхармоније основана је и фондација која носи његово име и чија средства су намењена куповини и репарацији музичких инструмената. У Америци су изузетан успех остварили и српски вокални уметници: најпре примадоне Б. Цвејић, Р. Бакочевић, М. Стојановић и бас М. Чангаловић, а потом баритони Ж. Лучић и Н. Мијаиловић, сопран К. Јовановић, те бас Б. Кнежевић и мецосопран М. Китић који и живе у САД. Врло успешна гостовања у САД остварили су Хор АКУД-а „Крсмановић-Обилић", под диригентском палицом Б. Бабића, Београдски гудачки оркестар „Душан Сковран" под вођством А. Павловића, пијаниста Д. Трбојевић, виолиниста Ј. Колунџија (својевремено студент Х. Шеринга), као и пијанисткиња Н. Колунџија која је у САД, као и у Србији, често изводила дела савремених српских и америчких композитора. Међу савременим српским извођачима који су наступали у САД посебно се истичу гитариста и композитор Д. Богдановић који је, поред интензивне ауторске и извођачке активности у САД, радио као професор гитаре на Универзитету Јужне Калифорније и на Конзерваторијуму у Сан Франциску, те виолиниста С. Миленковић – најмлађи дипломац Факултета музичке уметности у Београду, који се усавршавао на Џулијарду, где је касније и предавао. На Џулијарду су се усавршавали и у САД наступали и пијанисти Р. Кинка, Т. Ранковић, И. Динић и Н. Вељковић. Пијаниста Д. Лељак, професор Академије уметности у Новом Саду, завршио је докторске студије клавира на Јејлу и наступао на тамошњим концертним подијумима, а пијанисткиња Т. Стефановић (2010. номинована за награду „Греми") усавршавала се на Кертис институту за музику у Филаделфији и наступала у Карнеги холу. Пијаниста К. Гекић, професор Академије уметности у Новом Саду, живи у Мајамију где предаје на Интернационалном универзитету Флориде. На северноамеричком континенту концертирали су и пијанисти А. Маџар, А. Сердар и Р. Мартиновић, виолинисти Т. Олујић и Н. Радуловић, виолиста Д. Млађеновић. У САД су настањени пијанисти В. Суботић, М. Гроздановић, М. Јелача-Јовановић, И. Драшковић, М. Арсенијевић, А. Војчић, Д. Поповић и М. Дацић, гитариста Петар Коџас, виолинисткиња А. Милосављевић, те флаутиста Н. Радан и електронски музичар и продуцент М. Ковачев. На музичким фестивалима у Србији (БЕМУС, НОМУС, Гитар арт фестивал, Трибина музичког стваралаштва) гостовали су многи уметници из САД и Канаде и извођена дела северноамеричких композитора.

У Србији су као предавачи гостовали угледни амерички музички писци и професори Р. Тарускин, Ф. Боулман, А. Кримс, В. Андерсон, С. Блам, К. Ген и др., а многи српски музиколози боравили су у САД и Канади као гостујући истраживачи, предавачи или учесници симпозијума (Д. Стефановић, С. Ђурић-Клајн, П. Милошевић, Р. Петровић, Н. Мосусова, Д. Петровић, М. Милин, М. Заткалик, Д. О. Големовић, Д. Стојановић-Новичић, К. Томашевић, М. Масникоса, Т. Марковић, Т. Милошевић-Мијановић, Т. Поповић-Млађеновић, В. Миланковић, В. Микић, В. Тошић, М. Шуваковић, Д. Пајин и др.). На универзитетима у САД предају и музиколози Ј. Милојковић-Ђурић, К. Марковић (Њу Ингланд конзерваторијум у Бостону) и Б. Мијатовић-Кристофер (Њупорт универзитет у Вирџинији).

Америчка популарна, џез и рок музика утицала је на развој сродних жанрова у српској музици, а у Србији су наступали и значајни солисти и ансамбли: оркестри Г. Милера, Д. Елингтона, К. Бејзија, Модерни џез квартет, Л. Армстронг, Е. Фицџералд, С. Вон, Д. Гилеспи, М. Дејвис, Т. Тарнер, Мадона, Б. Дилан, Е. Клептон и др. Џез трубач и композитор Д. Гојковић наступао је с највећим америчким звездама џез музике (М. Дејвис, Д. Гилеспи, Г. Малиген). Успешне наступе у САД имали су и џез пијаниста М. Крстић, Рибља чорба, Бајага и Инструктори, З. Чолић, Рамбо Амадеус.

Драгана Стојановић-Новичић

Oд средине 50-их година XX в., када је у Београду гостовала Трупа Хосеа Лимона, резултати трагања америчких аутора за новим могућностима у домену уметничке игре, изражени кроз афирмацију нових форми и стилова који померају границе телесног изражавања, постали су доступни и у Србији. Уследила су многобројна гостовања представника модерне, савремене, авангардне и постмодерне игре (Марта Грејем, Елвин Ејли, Алвин Николај, Џером Робинс, Мерс Канингам и др.), кроз која се Србија упознала са достигнућима и играчким тенденцијама у свету, а којима је подстакнут и креативни приступ игри, не само на професионалној сцени, него и у образовању. Школске 1981/82. додељена је први пут и Фулбрајтова стипендија за игру. Џез игра и степ постали су академски предмети, а реализоване су и двогодишње студије модерне џез игре (Универзитет у Новом Саду). Отварана су приватна студија, стасавао нови тип играча, сазревали аутори нових тенденција, у средњим балетским школама уведени су смерови за савремену игру, основан је Форум за нови плес (СНП у Новом Саду), а организовани су и фестивали и такмичења савремене игре.

Љиљана Mишић

ЛИТЕРАТУРА: М. Максимовић (ур.), Београдска филхармонија 1951–1971, Бг 1971; Р. Пејовић, Оскар Данон, Бг 1986; В. Марковић, Сусрети, Бг 1990; М. Масникоса, Амерички минимализам, Бг 1998; В. Тошић, Опус 4, Бг 2001; М. Веселиновић-Хофман и др., Историја српске музике: српска музика и европско музичко наслеђе, Бг 2007; Д. Р. Машовић, Судбински снови: увод у америчке студије, Ниш 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМЕС, Макс

АМЕС, Макс, фудбалски судија, бициклиста (Аустроугарска, 1897 – Опатија, 18. VI 1967). Изучио водоинсталатерски занат. У Бечу 1916--1920. играо фудбал у аустријском лигашу Хакоах. Године 1921. доселио се у Београд где је волонтерски водио кондиционе тренинге фудбалског тима СК Југославије. Успешно положио испит за фудбалског судију, а као савезни судија до 1941. водио многе утакмице и био члан управе Секције фудбалских арбитара при Београдском подсавезу. Као пасионирани бициклиста био и вођа бициклистичке секције СК Југославије, те председник бициклистичког клуба Авала. У периоду 1936−1938. организовао многе бициклистичке трке у Београду и кроз Србију, као и трку Београд−Софија. Због јеврејског порекла за време немачке окупације склонио се у Бугарску. По повратку у Србију затворен и упућен на принудни рад у Борском руднику, одакле је пред ослобођење Београда побегао и прикључио се јединицама НОВ-а на југу Србије. Након ослобођења прихватио се ранијег посла: организовао је бициклистичке и мотоциклистичке трке и деловао као фудбалски судија, а Иницијативни одбор Спортског савеза Србије поверио му је да руководи обновом бициклизма и мотоциклизма.

Драган Русов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМИЈАН МАРЦЕЛИН

АМИЈАН МАРЦЕЛИН (Аmmianus Marcellinus), историчар (Антиохија, Сирија, око 330 – ?, крај IV в.). Један од последњих значајних историчара Римске империје. Грк по рођењу, ступио је рано у војну службу и био припадник царске гарде (protectores domestici). Касније прешао у Рим где је, у зрелим годинама, написао историју царства од ступања на власт императора Нерве (96–98), до смрти императора Валенса (364–378). Историја се састојала од 31 књиге (Rerum Gestarum Libri XXXI), али их је сачувано само 18 (период царства 353–378). Посебну пажњу посветио је историји источних провинција империје, због чега је боравио у Египту, Грчкој, Тракији и Малој Азији. Посебно су вредни његови екскурси, тј. кратка поглавља уметнута у основни текст, који се баве географским и етнографским описима, уз приказе социјалних и политичких прилика у земљама о којима се говори. Екскурс о централном Балкану под насловом „Опис народа и шест провинција Тракије и славних градова сваке од њих" (књ. XXVII, 4) односи се и на Скордиске, келтску популацију која запоседа Средње Подунавље и Поморавље од краја IV в. п.н.е. до средине I в. н.е., које, слично неким другим изворима тог времена, сврстава у Трачане. Иако је дуго био професионални војник, дао је изванредан приказ социјалних и економских прилика Царства, те је његово дело истакнуто по обавештености и јасном излагању историјских чињеница, али и по неугодном стилу који је понекад неодмерен и груб.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Тодоровић, „Scordisci", Монографије, Н. Сад – Бг 1974; F. Papazoglu, The Central Balkan Tribes in pre-Roman Times, Tribali, Autariatae, Dardanians, Scordisci and Moesians, Amsterdam 1978; М. Душанић, Географско-етнографски екскурси у делу Амијана Марцелина, Н. Сад – Бг 1986.

Борислав Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМОНИЈАК

АМОНИЈАК (NH3), најраспрострањеније једињење азота и водоника. Тачка кључања je на –33 oC, тако да је на обичној температури у гасовитом стању. Оштрог, карактеристичног мириса, изазива сузе, оштећује очи и органе за дисање. Густина је 0,771 г/дм3; око два пута је лакши од ваздуха тако да брзо напушта отворене судове. На тржиште долази у челичним боцама или цистернама под притиском, у којима је делом у течном стању. Смеса NH3 и ваздуха је експлозивна. Растворан је у води и неким органским растварачима. Растворљивост у води на 20 ºС је 520 г/дм3; са порастом температуре растворљивост опада. Од 1913. NH3 се добија синтетичким путем из смесе азота и водоника, под притисцима од више десетина МПа, у присуству катализатора (поступак Хабера и Боша; Нобелова награда 1918. и 1931). Око 80% светске производње NH3 користи се за добијање вештачких ђубрива. Како се водоник за синтезу NH3 данас добија углавном из земног гаса, цене ђубрива су у тесној вези са ценом горива. Примењује се у производњи азотне киселине, карбамида, пластичних маса, влакана, боја, лакова, експлозива. Користи се и у металургији, у техници хлађења. Синтеза а. у Србији почела је 1962. у Хемијској индустрији Панчево (→ Азотара Панчево). Укупни капацитет за производњу Азотне киселине у Србији („ХИП" Панчево, „Зорка" Суботица и Хемијска индустрија „Обилић" код Косовске Митровице) је 800.000 т годишње. Светска производња NH3 у 2004. била је 109 милиона т, од тога Кина 28,4%, Индија 8,6%, Русија 8,4%, САД 8,2%.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић, Хемијска технологија, Бг 1990; Хемија и хемијска индустрија у Србији, Бг 1997.

Петар Пфенд

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМПЕЛОГРАФИЈА

АМПЕЛОГРАФИЈА (грч. mpelo": лоза, grfein: писати), део виноградарске науке који се бави проучавањем врста и сорти винове лозе. Врши морфолошки опис врста и сорти, те утврђује њихове агробиолошке и привредно-технолошке карактеристике у различитим агроеколошким условима. Термин а. први је 1806. употребио С. Р. Клементе који је разрадио методологију описа сорти винове лозе. Савремени ампелографски опис врста и сорти мора да обухвати: назив сорте, синониме, порекло и распрострањеност, ботанички опис (врх младог ластара, млади и развијен лист, рашљика, заперак, цваст, цвет, грозд, бобица, семенка, зрео ластар, карактеристике стабла, кореновог система), агробиолошке карактеристике (потенцијална родност, отпорност на болести и штеточине, отпорност на стрес – сушу, мраз, град и др., адаптивност на климатске и земљишне услове), привредно-технолошке карактеристике (принос, квалитет грожђа и производа од грожђа), варијације и клонове, рејонизацију (просторни распоред) и литературу (расположиву за врсту, сорту). До данас је идентификовано, описано и окарактери-сано око 600 врста из рода Vitis и око 11.000 сорти (Vitis vinifera L.).

Ампелографска проучавања у Србији интензивније су започета након II светског рата, а нарочито по оснивању Југословенске ампелографске комисије. До данас је у овој области објављен значајан број дела у којима је представљен аутохтони и интродуковани сортимент, као и нове домаће сорте винове лозе. Нарочито велик допринос српској а. дао је Лазар Аврамов, један од учесника у креирању нових ампелографских метода које се данас примењују у свим виноградарским земљама света. Значајне радове објавили су и Д. Зиројевић, П. Циндрић, Н. Кораћ и Д. Жунић.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Зиројевић, Познавање сората винове лозе, I, Бг 1974, II, Ниш 1979; Д. Бурић, Савремено виноградарство, Бг 1995; Л. Аврамов, Винске и стоне сорте винове лозе, Бг 1996; П. Циндрић, Н. Кораћ, В. Ковач, Сорте винове лозе, Н. Сад 2000; Л. Аврамов, Д. Жунић, Посебно виноградарство, Земун–Бг 2001.

Драгољуб Жунић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

001_Amfilohije-Radovic.jpgАМФИЛОХИЈЕ (Радовић), митрополит црногорско-приморски (Баре Радовића, Доња Морача, 7. I 1938). Завршио Богословски факултет у Београду и постдипломске студије са докторатом у Атини. Професор Института св. Сергија у Паризу, БФ-а у Београду и Србињу/Фочи. Замонашио се 1968. у Грчкој и том приликом му је световно име Ристо промењено у А. За епископа банатског посвећен 1985, а за митрополита црногорско-приморског 1991. Један од водећих српских богослова и плодан писац, јасне визије у филозофији, исправне ортодоксије у богословљу. У социјалистичкој Југославији на трибинама, промоцијама и предавањима представио је српској омладини посебан поглед на свет, другачији од тада владајућег марксистичко-материјалистичког, упознао их са црквеним погледом на догађаје и упутио на националне и духовне корене. У Црној Гори водио борбу са тзв. „Црногорском православном црквом", расколничком установом црногорске владе. Основао Светигору, издавачку установу Црногорско-приморске митрополије. Као професор катихетике, указао је на мањкавост савремене педагошке мисли код Срба која мало пажње посвећује главним покретачким снагама и темељима на којима су вековима грађени васпитни идеали српског народа, као и методима којима су они остваривани. Критиковао је недостатке савремене педагошке праксе из које је потиснуто васпитно и образовно искуство православне цркве. Своје богословље темељи на тајни оваплоћења Сина Божијег Господа Христа, на икономији спасења људског рода, а осуђује приземни милитантни материјализам и марксизам на којима почива политичка идеологија државе створене после II светског рата. Преводи са српског на грчки (Николаја Жичког и Јустина Ћелијског) и са грчког на српски (Премудрости Соломонове, Катихезе Кирила Јерусалимског и Јована Зизиуласа). Осим богословља бави се поезијом, есејистиком и беседништвом. Објавио преко две стотине библиографских одредница на српском, грчком, италијанском и француском језику. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Због личног угледа у земљи и православном свету, Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве одликовао га је достојанством архиепископа. Као најстарији члан СА Синода, замењивао је оболелог патријарха Павла од 2007. до његовог упокојења 15. XI 2009.

ДЕЛА: на грчком језику: Тајна Свете Тројице по учењу светог Григорија Паламе, Атина 1973; Смисао Литургије, Атина 1974; Филокалијски покрет у XVIII и почетком XIX века, Атина 1982; на српском језику: Духовни смисао храма Светог Саве на Врачару, Вш 1989; Враћање душе у чистоту, Пг 1992; Основи православног васпитања, Врњачка Бања 1993; Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића, Врњачка Бања 1994; Историјски пресјек тумачења Старог завјета, Никшић 1996.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Вукић, „Хиротонисан епископ банатски Амфилохије", Гласник СПЦ, 1985, 8; Д. Кашић, „Устоличен епископ банатски Амфилохије", Православље, 1985, 6–8.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНА

АНА, супруга великог жупана Стефана Немање (?, око 1130 − ?, 21. VI између 1196. и 1199). Грчког је порекла, запамћена као богољубива, одана, послушна и брижна супруга и мајка три сина (Вукан, Стефан и Растко) и две кћери (имена нису позната). У периоду од 1158. или 1162. до 1166. супружници су обновили рановизантијску цркву св. Богородице на Топлици код ушћа Косанице, а Немања је поверио супрузи да се стара о храму и монахињама. Кад је Немања напустио престо 25. III 1196, епископ Калиник је замонашио њега и А. дајући им имена Симеон и Анастасија. Ступила је у сестринство Богородичиног манастира у Расу, мада има и мање вероватних мишљења (Ђ. Бошковић и Б. Вуловић, Старинар бр. 7–8, 1958, 173–180) да је ступила у своју задужбину, Богородичин манастир код Куршумлије. Умрла је 21. јуна, после 1196, када се замонашила, а пре 1199, када је у Хиландарском типику прописан помен умрлим ктиторима (Симеону и Анастасији). Сматра се да је њен гроб у југоисточном углу припрате Студенице, а по другим подацима у цркви св. Николе у Студеници. На фресци у студеничкој припрати, урађеној у XVI в., представљена је у молитвеном положају пред пресветом Богородицом, али се тек у стихири српским светитељима из XVIII в. помиње као света. Службу је почетком 70-их година XX в. у Хиландару, а на захтев братства хиландарског, написао прота Мирко Р. Павловић. Штампана је благословом и трошком патријарха српског Германа. У Србљак је преузета без мале вечерње која је изостављена. Канон преподобној има акростих на тропарима канона „Матер Анастасију љубовију поју", а на богородичнима и седалнима „Прота Мирко". У календару Српске цркве из године у годину се као дан празновања њене успомене погрешно бележи 22. јун, иако је у Србљаку њена служба штампана 21. јуна, а тај датум наводи и њен син Сава у два типика.

ИЗВОРИ: М. Башић (прев.), Старе српске биографије, Бг 1930; Св. Сава, Сабрана дела, Бг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Бг 1982; П. Пузовић, „Госпођа Ана, незнаног порекла. Српско наслеђе", ИС, 1998, 5.

Гордана Томовић; Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНА

АНА, супруга Стефана Првовенчаног (Венеција, крајем XII в. – Србија, око 1258). Кћи млетачког прокуратора цркве св. Марка, Ранијерија Дандола и унука дужда Енрика Дандолa из времена четвртог крсташког рата. Трећа супруга другог Немањиног сина Стефана, за којег се удала 1216. док је носио титулу великог жупана. Сматра се да је при склапању брака посредовао дубровачки кнез Ђовани Дандоло из исте породице. Млетачки хроничар Андрија Дандоло (1342−1354) истиче њену улогу у добијању српске круне од папе Хонорија III, јер се, наводно, на њен наговор Стефан одрекао шизме. Родила је два сина, Уроша и Предислава, од којих је први постао краљ (1243−1276), а млађи архиепископ Сава II (1263−1271). Уз супруга је провела око 12 година, до његове смрти 1228. Остала је да живи у Србији још тридесетак година, вољена и поштована од својих синова и унука. Сахрањена је у ма-настиру Сопоћани који је подигао њен син, краљ Урош I. Упечатљива и потресна слика њене смрти приказана је у великој композицији на северном зиду припрате цркве Св. Тројице манастира Сопоћани: око одра преминуле краљице окупио се цео српски двор (син Урош у дубокој жалости, унуци Драгутин и Милутин у дечачком узрасту, а у поворци архијереја је други син архиепископ Сава II). Испод ове композиције налази се саркофаг од ружичастог мермера и озидана гробница која се приписује краљици А.

ЛИТЕРАТУРА: Andreae Danduli ducis Venetiarum Chronica per extensum descripta aa. 46 -1280 d.C., a cura di Ester Pastorello, Bologna 1938; К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1981; Д. Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Бг 1982; М. Пурковић, Принцезе из куће Немањића, Бг 1996.

Гордана Томовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНА

АНА, супруга краља Радослава (?, око 1207 – ?, око 1258). Најстарија кћи епирског владара Теодора I (Комнина, Дуке) Анђела и Марије Петралифе. Брак са српским владарем склопљен је крајем 1219. или почетком 1220, а претходно, од краја 1218. или почетка 1219, младенци су били верени, о чему сведочи натпис на њиховом сачуваном вереничком прстену: „Ово је веренички прстен Стефана, изданка лозе Дука, те стога, Ано из рода Комнина, у руке га прими." Рођена је, највероватније, 1207, јер је Јован Апокавк, митрополит Навпакта који их је венчао, назива „сунцородном женом", што значи да је тада (1219) имала пуних дванаест година, доњу границу за ступање у брак. Премда су Радослав и А. били у седмом степену сродства, та канонска препрека је занемарена будући да се радило о политичком браку који је био важан за Теодора I. Радослављева владавина (1228−1234) представљала је време продора грчких утицаја у српску државу. У изворима је описивана као лепа жена, што потврђује њена представа у Студеници, али и особа незгодне нарави. Како бележи Теодосије, А. је допринела Радослављевој абдикацији (1234), јер „постаде покоран жени, од које и би повређен умом". Супружници су најпре избегли у Дубровник, а онда у Драч где је А. напустила мужа. Радослав се вратио у Србију и по свој прилици умро у Студеници као монах Јован, док је њена даља судбина непозната.

ИЗВОР: Теодосије, Живот светога Саве, Бг 1973.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ласкарис, Византијске принцезе у средњовековној Србији. Прилог историји византијско-српских односа од краја XII до средине XV века, Бг 1926; С. Кисас, „О времену склапања брака Стефана Радослава са Аном Комнином", ЗРВИ, 1978, 18; Б. Ферјанчић, „Србија и византијски свет у првој половини XIII века (1204–1261)", ЗРВИ, 1989, 27–28.

Радивој Радић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНА

АНА, господарица Мачве и Босне (Будим, 1226/27 – Мачва, после 1270). Ћерка угарског краља Беле IV, удовица бившег черниговског и мачванског кнеза и славонског бана Ростислава Михаиловича. Носила титулу Ducissa Gallicie ac de Bozna et de Mazo domina (под „Босном" су се, у овом случају, подразумевале Усора и Сол). Њен муж је титулисан као dux Gallicie et dominus de Machou. Сматра се да је у његовим рукама дошло до обједињавања свих новооснованих јужних бановина (Мачве, Усоре и Соли) у пространу Мачванско-усорску кнежевину (ducatus). Њена титула „господарице" се ослањала не само на супругову титулу „господара Мачве", него води порекло и од титуле Јована Анђела, „господара Срема" (dominus Syrmie, 1238–1242), са којим је била у сродству. Наследио ју је син Бела Ростисављевић, који је кратко време био на челу Мачванско-усорске кнежевине (1271–1272).

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Средњовековни Срем", у: Српске земље у средњем веку, Бг 1978; Ђ. Харди, „О пореклу мачванског 'бана' Ростислава Михаиловича", СИАС, 2003, 2.

Јелена Мргић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНА

АНА, супруга краља Стефана Уроша II Милутина (?, после 1260 − ?, прва четвртина XIV в.). Кћи бугарског цара Георгија I Тертера и Кира Марије, сестре цара Ивана III Асена, а полусестра цара Теодора Светослава. Њено име је познато само из Пљеваљског требника, где је око 1290. у обрасцу многољетствија споменута уз Милутина, Драгутина и друге чланове краљевске породице. Брак је вероватно склопљен у лето 1284. Један дубровачки документ помиње одлуку о поклонима за српског краља поводом његовог брака са кћерком бугарског цара. Брак је склопљен из данас недовољно познатих политичких разлога, у њему су рођена најмање два детета, а једно од њих је вероватно био Константин, каснији престолонаследник. Претпоставка да је брак раскинут пре 1296/97. заснива се на чињеници да се Анин лик не налази поред Милутиновог у групи владарских портрета насликаној у цркви св. Ахилија (Ариље). Међутим, тај аргумент није неоспоран. Византија је 1298. повела с Милутином преговоре за постизање трајног и обухватног мировног споразума и предложила му брак с невестом из куће Палеолога. Током преговора се испоставило да је брак са А. и даље важећи и као такав највећа препрека за склапање новог. За Цариград је најважнији услов био да им А. буде предата као гарант уговора. У оквиру читавог споразума који је подразумевао венчање Милутина и Симониде, то се у пролеће 1299. и догодило, када је негде на Вардару А. била замењена за Симониду. Мало пре тога, исте године, и удовица бившег бугарског цара Смилца покушала је да уговори брак с Милутином, што потврђује да је брак са А. до тада и формално био раскинут. Није извесно у каквим је односима А. била са својом утицајном свекрвом, краљицом Јеленом Анжујском, мада је ова била противник синовљевог новог брака као увода у промену реда наслеђивања српског престола. А. је у Цариграду 1301. удата за обудовелог деспота Михаила Анђела, званог Кутрул. Последњи податак о њој је из 1304. када је деспот Михаило био оптужен за велеиздају, осуђен и заједно са супругом и њихово двоје деце затворен, а његова имовина конфискована.

ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Бг 1986;

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Максимовић, „War Simonis Palaiologina die fünfte Gemahlin von König Milutin?" у: Geschichte und Kultur der Palaiologenzeit, Wien 1996; É. Malamut, „Les reines de Milutin", BZ, 2000, 93.

Срђан Пириватрић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНА

АНА (Неда), бугарска царица (Србија, између 1275. и 1280. – Дубровник, после 1346). Ћерка краља Стефана Уроша II Милутина и његове прве жене Јелене. Учвршћујући мир са видинским кнезом Шишманом, краљ Милутин је А. удао за његовог сина Михаила (1292/1293). У том браку рођено је више деце, међу њима и најстарији син Јован Стефан. У једном венецијанском попису владара, 1313. се помиње „Михаило деспот Бугарске, господар Видина и зет краља Уроша". После смрти цара Теодора Светослава, за новог бугарског цара 1323. изабран је Михаило Шишман. Он је већ 1324. отпустио супругу А. са децом, да би се оженио Теодором, удовицом Светослава и сестром византијског цара Андроника III. Таj поступак бугарског цара изазвао је негодовање на српском двору, па су српски и византијски аутори сматрали да је то један од узрока који је довео до битке код Велбужда (1330), у којој је погинуо Михаило Шишман. Стефан Дечански је после добијене битке поставио за бугарског цара свог сестрића Јована Стефана, а сестри А. вратио достојанство царице мајке. Међутим, они се нису дуго одржали на својим положајима. У Бугарској је дошло до преврата у јесен 1331. када је на престо доведен Јован Александар. У то време извршен је преврат и у Србији, где је Стефан Душан крунисан за краља. Између српског и бугарског двора успостављени су пријатељски односи, па се краљ Душан оженио Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра (1332). Настале промене нису ишле у прилог царици А. која се са децом најпре склонила у Србију, а касније се настанила у Дубровнику. Ту се помиње између 1337. и 1346. Уживала је одговарајуће почасти: градска влада је плаћала закуп за кућу у којој је боравила са синовима, имала је своје људе и пратњу. Одржавала је везе са Анжујцима у Јужној Италији, који су је називали рођаком.

ИЗВОРИ: Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, Бг 1935; Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Бг 1986.

Гордана Томовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНА

АНА (Анка/Ancha), супруга цара Стефана Уроша (?, 1339 − ?, после 1370). Њен отац је био влашки војвода Никола Александар (1352−1364), син Басараба I, оснивача влашке државе, а мајка Клара, угарског рода и католичке вере. Удала се за цара Уроша крајем лета 1360. Папа Урбан V писао је Аниној мајци 1370. уздајући се да ће, после покатоличења њене кћери, бугарске царице, успети да преобрати и другу кћер, српску краљицу Анку, православне вере. А. је остала уз супруга у Србији до његове преране смрти крајем 1371. Цар Урош и А. помињу се заједно у списку за помен владарима у појединим српским поменицима. Мавро Орбин наводи да је Урош, желећи да узме за жену кћер кнеза Војислава Војиновића, отпустио супругу Јелену, кћер влашког војводе Влајка, због чега је она својевољно напустила двор и вратила се оцу. То казивање је делом погрешно, а делом се не може потврдити другим изворима. Влајко (Владислав I Басараб, 1364−1375), син Александра Басараба, ни-је био отац, него полубрат супруге цара Уроша, чије је име било Ана, а не Јелена. О другом браку цара Уроша са ћерком кнеза Војислава Војиновића нема потврда, осим у Дечанском поменику где се уз цара Уроша бележи Јелена монахиња, могуће Анино монашко име.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Краљице и царице српске. VIII О жени цара Уроша", у: Зборник Илариона Руварца, Бг 1934; К. Јиречек, „Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровник", у: Зборник Константина Јиречека I, Бг 1959; М. Орбин, Краљевство Словена, Бг 1968.

Гордана Томовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНА

АНА, кнегиња (?, пре 1490 – Русија, после 1547, можда око 1553). Ћерка војводе Стефана Јакшића. Почетком XVI в. удала се за литванског кнеза Василија Љвовича Глинског, с којим је родила синове Јурија, Ивана и Михаила, кћери Јелену, Анастазију и Марију. Највећу славу породици донела је кћи Јелена која се 1526. удала за великог московског кнеза Василија III Ивановича. Из тога брака рођени су кнез Георгије и Иван IV Грозни, најпре велики московски кнез, а потом руски цар (1547−1584).

ЛИТЕРАТУРА: Ст. Станојевић, Нешто о Јакшићима, Бг 1901; И. Зеремски, „Српска властела Јакшићи у Угарској", Календар Матице српске за годину 1908, Н. Сад 1907.

Момчило Спремић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНА КОМНИН

АНА КОМНИН, византијска принцеза, писац (?, 2. XII 1083 − ?, 1153/1155). Најстарије дете цара Алексија I Комнина и царице Ирине Дука. Од рођења је имала важну политичку улогу у династичкој политици Алексија Комнина, па је као дете била верена за Константина Дуку, сина цара Михаила VII Дуке. Након смрти младог Константина Дуке око 1095, више није сматрана могућом царицом и 1097. удата је за Нићифора Вријенија. Никада није прежалила то што није постала византијска царица и након смрти њиховог оца, цара Алексија I, покушавала је у више наврата да освоји круну од брата Јована. За позније генерације и историјску науку А. је значајнија као писац Алексијаде, великог историјског дела у којем је описала године успона и владавине свога оца, Алексија I (1077–1118). Та историја, писана ученим језиком и архаичним атичким дијалектом, представља право ремек-дело византијске књижевности. Посебну вредност Алексијаде представљају јединствени подаци о српским земљама. А. описује сарадњу и сукобе српских владара с Византијом у време Алексија Комнина и сведочи о премештању центра српске државе из приморја у рашку област, посвећујући посебну пажњу односима Византије с Константином Бодином, дукљанским владарем (и носиоцем високих византијских титула) и рашким жупаном Вуканом, који је више пута нападао византијске територије и мирио се са царем Алексијем I.

ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, III, Бг 1966.

ЛИТЕРАТУРА: D. R. Reinsch, A. Kambylis, (ур.), Annae Comnenae Alexias, Berlin − New York 2001.

Влада Станковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАГНОСТИ, Петар В.

АНАГНОСТИ, Петар В., грађевински инжењер, универзитетски професор (Ђаковица, 10. V 1934). Дипломирао 1957. и докторирао 1962. на Грађевинском факултету у Београду. Радио у предузећу „Енергопројект" (1958–1992), где је у периоду 1973–1976. био директор радова у Панами на изградњи бетонске бране Бајано, насуте бране Вијехо Педро и доњег строја на међународном аеродрому у Панама Ситију. Учествовао као експерт у пројектовању и грађењу преко 20 високих насутих брана у СФРЈ и земљама у развоју. Најзначајније бране у СФРЈ које је пројектовао као водећи одговорни пројектант су Тиквеш (висине 114 м), Газоводе (108 м), Калиманци (98 м), а у иностранству Поечос у Перуу (висине 55 м и дужине 9 км) у оквиру грандиозног водопривредног система Ћира–Пиурa, Бекхме (180 м), Бадуш (100 м) и Хамрин (50 м) у Ираку, Калил Бин ал Валид (100 м) и Зарка (90 м) у Јoрдану, неколико насутих брана (висине 40–50 м) у Гвинеји, Бурми и на Кипру. Пројектовао подземне хидротехничке конструкције (тунеле и подземне електране уз бране Бекхме у Ираку и Мајсед-е Солејман у Ирану), објекте саобраћајне инфраструктуре у земљи и иностранству (Малезија, Перу и др.) и темељне конструкције великих објеката (палата „Београђанка", обновљени Авалски торањ и већи број пословних објеката у Русији). Као експерта за геотехнику ангажовале су га Светска банка за развој (1980), Организација ФАО (2002), међудржавна комисија за регулацију Тимока и заштиту приобаља Дунава, као и већи број домаћих и иностраних предузећа. Уз инжењерски рад држао је универзитетску наставу у области грађевинске геотехнике на ГФ-у у Загребу (последипломске студије 1969–1990) и на редовним и последипломским студијама Рударско-геолошког факултета у Београду (1979–1989). На Грађевинском факултету у Београду као редовни професор предавао предмете Основи геотехнике, Подземне конструкције, Саобраћајни тунели и Геотехника саобраћајница (1992–2000). Држао наставу и на грађевинским факултетима у Подгорици и Бањалуци. Публиковао радове из области пројектовања и грађења насутих брана, санације клизишта, одређивања механичких својстава зрнастих материјала и др.

ДЕЛА: „Les propriétés de déformation et de rési-stance des matériaux à gros grains", Revue Française de Géotechnique, 1980, 18; „Landslides in South-East Europe, Extent and Importance", XXVIII Conference EEUU 1989, Washington 1989; „Design Parameters Determined on Demand – Capacity Basis", Special Publication on Geotechnical Engineering, New York 1993; „Represa Poechos, el diseno influido por condiciones del terreno", Publicacion por 25 aniversario del sistema Chira-Piura, Piura 1995.

ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996, Бг 1996.

Миодраг Б. Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАГНОСТИ, Петар Димитријевич

АНАГНОСТИ, Петар Димитријевич, архитекта, универзитетски професор (Одеса, Русија, 9. VII 1909 – Београд, 3. XI 1996). У Београд стигао 1919. као емигрант. Након матуре у Првој руско-српској гимназији (1926), завршио Архитектонски одсек Техничког факултета у Београду (1930). Изразит таленат за цртање испољио је на самом почетку студија када су га као сарадника на својим пројектима ангажовали Богдан Несторовић, Александар Дероко и Петар Бајаловић. У периоду 1931–1935. сарађивао на пројектовању и изградњи Несторовићевих значајних пројеката, Народне банке у Скопљу и Занатског дома у Београду (данас зграда Радио Београда). Заједно с А. Дероком пројектовао Интернат за студенте Православног богословског факултета у Београду (1936) и Владичин конак у Нишу (1940). Сарадњу с П. Бајаловићем остварио је на пројектима за зграду Правног факултета и Народног универзитета Илије М. Коларца у Београду. Од 1934. до 1941. пројектовао и извео низ стамбених објеката у Београду, Земуну, Новом Саду, Соко Бањи, Врању, Крушевцу и Битољу. Заједно с архитектом Јованом Шнајдером пројектовао зграду штампарије Павла Грегорића у Београду (1938). За село Црепаја пројектовао Задружни дом (1950) и школу (1957), а у Крњачи зграду Народног одбора општине (1953). Исте године с А. Дероком израдио идејни пројекат за зграду Филозофског факултета у Београду, на месту куће Цветка Рајевића (данас зграда Педагошког музеја). С Александром Дероком и Зораном Петровићем извео адаптацију зграде Народног музеја у Београду (1964) и пројектовао адаптацију Војвођанског музеја у Новом Саду (1970). Његова педагошка активност започела је након рата, проведеног углавном у заробљеништву. На Архитектонском факултету у Београду 1957. изабран је за редовног професора на предмету Нацртна геометрија и перспектива. Предавао на Грађевинском и Машинском факултету у Београду, на факултетима у Сарајеву, Суботици, Скопљу и Новом Саду. Најзначајније дело остварио у области Нацртне геометрије, где је као професор и педагог значајно допринео одгајању младих кадрова. Припада генерацији руских архитеката која се формирала у српској средини и на тај начин попримила све особености њене културе. Већину његових пројеката чине стамбени и мањи објекти јавне намене, који се потпуно уклапају у актуелне стилске токове међуратне српске архитектуре. Без обзира на стилско обележје, препознају се по динамичним, разуђеним фасадама, компонованим на контрасту различитих облика и мотива.

ДЕЛА: Нацртна геометрија, Бг 1948; Сенчење у архитектури, Бг 1948; „Централно осветљење у перспективи када се извор светлости налази у очној равни", у: Годишњак Техничког факултета Универзитета у Београду (1946–1947), Бг 1949; Колдиц-Либек: 1941–43. Успомене из казнених међународних официрских заробљеничких логора, Бг 1983.

ЛИТЕРАТУРА: А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури, Бг 1997; М. Ђурђевић, „Прилог проучавању живота и дела архитекте Петра Димитријевича Анагностија", ГГБ, 2000/2001, 47/48.

Марина Ђурђевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ, стручни часопис Правног факултета у Београду. Почео да излази као тромесечни часопис 1953, пошто је седам година пре тога Савез удружења правника Југославије преузео ранији факултетски часопис Архив за правне и друштвене науке. Име му је дао први главни и одговорни уредник Михаило Константиновић. Његовом заслугом А. П. ф. нису постали уско факултетски, него часопис отворен за све посленике правне струке и суседних друштвених наука. Рубрике које је својевремено увео, уз неке преправке и допуне, остале су и данас, при чему је нарочито била негована рубрика „Судска пракса", у којој се често појављивао и као аутор. Од 1960. дужност главног и одговорног уредника преузео је Милан Бартош. У то време отпочело се са превођењем резимеа чланака на француски језик и с издавањем тематских бројева. Од 1966. главни и одговорни уредник постао је Војислав Бакић, када се устaлио технички изглед часописа, који није мењан до 2005. Од 1969. часопис је почео да излази двомесечно (шест бројева годишње), а приликом одласка појединих професора ПФ-а у пензију издавани су бројеви посвећени њима. Дистрибуција броја 3 (1971) била је забрањена јер је у њему била објављена дискусија о уставним амандманима из 1971. Тим бројем ПФ у Београду представио се јавности као морално непоткупљива и научно далековида институција, а забрањени број доживео је свој репринт 1990. Главни и одговорни уредник 1978. постао је Војислав Симовић. Од 1982. часопис уређује Обрен Станковић који је рубрику „Судска пракса" поделио у две рубрике: „Судска хроника" и „Коментари судских одлука". Током 1996. в. д. главног уредника био је Дејан Поповић, а потом је главни уредник од 1997. до 2004. био Миодраг Орлић. Под његовим уредништвом часопис је од 2001. поново почео да излази као тромесечни (четири броја годишње). Први пут у историји 1999. није изашао ниједан број часописа. Од 2005. до 2007. главни уредник био је Данило Баста. За време његовог уредништва часопис је променио графички изглед и почео да излази два пута годишње. Почев од 2006. објављује се и међународно издање на енглеском језику, састављено од највреднијих прилога претходно објављених на српском. Од 2007. главни уредник часописа је Сима Аврамовић.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Марковић, „Повест факултетског часописа", АПФБ, 1991, 1–3.

Ратко Марковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАЛИ ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА

АНАЛИ ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА, научни и стручни часопис Филолошког факултета у Београду. По садржини и ритму излажења почео као годишњак, а касније постао повремени зборник радова. А. Ф. ф. су покренути послије одвајања Филолошког од Филозофског факултета, као продужетак његовог Зборника, али прилагођени потребама и профилу филолошких струка. Од 1962 (књ. 1/1961) изашло је 20 свезака. Покретач и први уредник био је Радован Лалић (св. 1–5), а потом Миљан Мојашевић, Ђорђе Живановић, Михаило Павловић и Јелена Новаковић (св. 20). Доносе прилоге наставника и сарадника одсjека и катедри на Фил. ф., често као тематске зборнике (Вуков зборник, св. 4, 5), зборнике посвећене истакнутим наставницима (П. Слијепчевићу, П. Колендићу, Д. Павловићу, Н. Банашевићу, М. Мојашевићу) или библиографије радова наставника Фил. ф. (св. 1, 13, 17). У А. Ф. ф. објављени су важни резултати проучавања свих епоха српске књижевности (стара, народна, нова), њених компаративних веза, страних књижевности и језика, те њиховог проучавања у нашој средини током друге половине XX в. У непосредној вези с наставно-научном праксом Факултета и изучавањем појединих дисциплина уравнотежено су објављивани прилози из области различитих националних филолошких дисциплина.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАЛИТИЗАМ

АНАЛИТИЗАМ (грч. nlusi": одрешење), типолошка особина супротна синтетизму, која се испољава у рашчлањеном изражавању основног (лексичког) и допунског (граматичког, творбеног) значења речи. Испољава се у морфолошкој непроменљивости речи и у постојању аналитичких конструкција, тј. сложених облика. Морфолошки а. је аналитичко изражавање морфолошких значења, нпр. аналитички футурски облик ће читати према синтетичком читаће, перфекатски облик прочитао сам према аористном прочитах. Синтаксички а. је аналитичко изражавање синтаксичких значења, нпр. аналитички предикат Он поче певати према синтетичком предикату Он запева. Лексички а. је аналитичко изражавање лексичких и творбених значења, нпр. црни хумор према црњак, или мала кућа према кућица. У аналитичким језицима (нпр. у кинеском) граматичка и творбена значења изражавају се претежно на аналитички начин – помоћним граматичким речима, интонацијом и редом речи, који није релативно слободан као у синтетичким језицима (нпр. Ана чека Дану поред Дану чека Ана); у синтетичким језицима та значења се претежно изражавају на синтетички начин. Српски књижевни језик спада у синтетичке језике, али са доста аналитичких црта. У неким говорима српског језика, посебно у говорима источне Србије, аналитичких конструкција је више него у српском књижевном језику (нпр. Иде у Ниш, Живи у Ниш и сл.). У историји српског језика приметне су тенденције ка а. у развоју падежног система (датив и локатив су скоро сасвим изједначени, јака је тенденција прерасподеле падежних функција у корист генитивних на рачун других падежа), мање или више карактеристичне за језике балканског језичког савеза, којима донекле припада и српски језик.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Попов, „Положај српскохрватског језика у балканском језичком савезу", ЈФ, 1984, XL; В. Cтанишић, „Бaлкaнизми y cрпcкoхрвaтcкoм jeзикy", Balcanica, 1987, 16/17.

Предраг Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАЛИТИЧКА УМЕТНОСТ

АНАЛИТИЧКА УМЕТНОСТ, уметничка пракса и врста теоријског рада у уметности, која се јавља у корпусу концептуалне уметности 60-их и 70-их година XX в., а темељи се на истраживању концептуалне, сазнајне и језичке природе уметности. То је пракса која нема одлике стила или покрета, у којој се читање дела не темељи на коду формалног читања и у којој се визуелни чинилац своди на минимум, а сама уметност посматра као семиолошко поље у које (концептуални) уметници уписују знакове/значења којима испитују законитости и норме како саме уметности, тако и сопствене уметничке егзистенције унутар уметности. Термин а. у. од 1969. симултано користе концептуални уметници из британске групе „Уметност и језик", као и америчког Друштва за теоријску уметност и анализу, а њихово тумачење а. у. блиско је одређењу уметничког рада концептуалног уметника Џозефа Кошута. Њихови текстови уводе у контекст уметности аналитичке аргументе о природи уметничког предмета и изјаве о уметности, утемељене пре свега на аналитичкој филозофији Лудвига Витгенштајна, али и на концепту редимејда Марсела Дишана, као и на лингвистичко-семиотичком формализму. У српској уметности се примери аналитичке уметности уочавају у раду чланова новосадских група „KôD, ∃" и „∃-KôD" које су деловале током 1970. и 1971. Њихови чланови били су студенти књижевности, а њихови текстуални и теоријски радови, произашли из студија Витгенштајновог Tractatusa, Де Сосирове лингвистике и других извора аналитичке филозофије, први су примери а. у. у српској Новој уметничкој пракси 70-их. Бавили су се анализом термина уметност и институције уметника, лингвистичком анализом случајно одабраних речи (Славко Богдановић), анализом и дебатама о концептуалној уметности (Мирко Радојичић), процедурама конструисања текста (Слободан Тишма), самим процесом настанка текста и истраживањима језика у уметности и уметности језика (Владимир Копицл). У Београду се примери а. у. или њени аспекти препознају у раду Гергеља Уркома (Шест минута рада часовника снимљеног на xerox-у, 1970. и Структурална схема за два листа чисте беле хартије, 1972), те Зорана Поповића (Аксиоми, 1971−1973). Група „143" (1976−1980), чије су језгро чинили Мишко Шуваковић, Маја Савић, Јован Чекић, Паја Станковић, посветила се систематичном истраживању односа теоријског диксурса и уметничке праксе, односно теорија уметника, уметности и културе (од Баухауса до концептуалне уметности). Полазна претпоставка била је да се сваки уметнички рад може замислити и теоријски приказати као формални синтактичко-семантички концепт, што имплицира да је уметнички рад теоријски објект који је произведен расправом.

ЛИТЕРАТУРА: Нова уметност у Србији, 1970–1980. Појединци, групе, појаве, Бг 1983; J. Денегри, Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; A. Alberro, B. Stimson (ур.), Conceptual Art: A Critical Anthology, Massachusetts 2000; M. Šuvaković, D. Đurić (ур.), Impossible Histories, Massachusetts 2003.

Јасмина Чубрило

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАЛОГИЈА

АНАЛОГИЈА (грч. naloga: слагање, сличност), настајање нових језичких облика или преобликовање постојећих уподобљавањем (аналошким уопштавањем) према другим облицима који већ постоје у истом језику. У српском језику именички облик ген. јд. вола заменио је старији генитивни облик волу по а. са много бројнијим именицама м. р. које у ген. јд. имају наставак -а (коњ). Аналошки облик као резултат а. настаје у поступку успостављања пропорције типа коњ : коња = во(л) : х, где се место х попуњава аналошким обликом (вола уместо ранијег волу). А., којом се често смањују унутарјезичке разлике, а повећава правилност, обично се малобројнији облици прилагођавају многобројнијима (као у претходном примеру) или се релативно ређи облици прилагођавају онима који су у чешћој употреби иако можда нису многобројнији, нпр. данас преовлађујући наставци за 1. л. садашњег времена (читам, пишем, знам итд.) заменили су у српском језику раније облике који су се завршавали на -у, према малобројнијим, али врло честим у употреби облицима (је)сам, дам. Понекад је узрок а. популарност као својеврсна престижност неких облика (што је обично праћено високом учесталошћу употребе), нпр. многа савремена српска имена и надимци типа Мики (од Милан), Веки (од Весна), Боки (од Бошко) настала су према страним именима типа Роки, Рики, Ники, што је пример међујезичке а. А. се испољава на свим језичким нивоима, али најчешће у морфологији (као у примеру ген. јд. вола од волу) и у творби речи (као у именима типа Мики). Аналошким уопштавањем настаје и аналошки акценат, др%гōвā (ум. другóвā) према акценту облика др%гови, др%гове. Некњижевна аналошка уопштавања срећу се у дечјем говору, у говору недовољно образованих људи, као и оних који уче стране језике (можем уместо могу, сечу уместо секу и сл.). А. је узрок многих промена у историји српског језика.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, O jeзичкoj прирoди и jeзичкoм рaзвитку, I, II, Бг 1998.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАЛОГНА ЕЛЕКТРОНИКА → ЕЛЕКТРОНИКА

АНАЛОГНА ЕЛЕКТРОНИКА → ЕЛЕКТРОНИКА

АНАЛОГНИ ПРЕНОС СИГНАЛА

АНАЛОГНИ ПРЕНОС СИГНАЛА, промене појединих континуалних физичких величина (ваздушног притиска код говора или музике, интензитета светлости код слике, температуре итд.) путем телекомуникационих сигнала, управо онако како се те величине мењају у природи. За разлику од некадашње телеграфије и касније уведеног аналогног преноса података, данас се и аналогни сигнали могу дигитализовати и може се користити дигитални пренос. У почетку су телефонија, радио и телевизија користили искључиво а. п. с. Године 1876. Бел је патентирао телефон, а прва телефонска линија инсталирана је у Београду 1883. Проналазак триоде (вакуум цеви с три електроде) омогућио је прецизно емитовање и пријем континуалног радио-сигнала (→ модулација). Прва комерцијална радио станица у свету почела је са емитовањем аналогних сигнала 1920, 1924. емитован је радио сигнал у Београду, да би 1929. почело редовно емитовање Радио Београда. Прво емитовање телевизије са а. п. с. у свету било је 1935, у Београду је демонстрирано 1938, а Телевизија Београд почиње емитовање 1958. Целокупна телефонска мрежа данас је практично дигитализована, док радио и телевизија још увек користе аналогни начин преноса. Запис на медијуме је такође у почетку био аналоган (грамофонска плоча, магнетофон, магнетоскоп), али је готово у свим подручјима дигитализован (→ медијуми за пренос и запис: компакт дискови итд.). Прва генерација мобилне телефоније базирана на аналогном преносу ушла је у комерцијалну употребу 1983, док су наредне генерације базиране на дигиталном преносу.

ЛИТЕРАТУРА: И. С. Стојановић, Основи телекомуникација, Бг 1977.

Душан Драјић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАЛОГНИ РАЧУНАРИ → РАЧУНАРИ

АНАЛОГНИ РАЧУНАРИ → РАЧУНАРИ

АНАЛФАБЕТСКИ ТЕЧАЈЕВИ

АНАЛФАБЕТСКИ ТЕЧАЈЕВИ, облик организованог описмењавања одраслих. Курсеви у трајању од три до пет месеци, који је требало да допринесу искорењивању неписмености, почели су са радом 1945, одмах после ослобођења земље, а похађали су их одрасли ученици различитог узраста. Описмењавање одраслих је од самог почетка имало организовани и масовни карактер, што је подразумевало интензивну активност државе. У условима широке друштвене подршке овим активностима, просветне власти су обезбеђивале наставни кадар, просторије, уџбенике, прибор за рад и огрев, а њиховом интензивирању допринели су и масовни медији. Активности на описмењавању одраслих нису текле подједнаким интензитетом, а најслабији резултати постигнути су у коминформовском периоду блокаде. Иако се не може у потпуности потценити значај резултата који су постигнути, неоспорно је да је реализација а. т. често била праћена импровизацијама и другим слабостима у организацији и извођењу наставе. У периоду 1945–1952. течајевима описмењавања у Србији била су обухваћена 1.228.192 одрасла, а течај је успешно завршило 834.894 или 67,98% полазника. Знатно слабији резултати постигнути су у АП Косово и Метохија, где је образовна структура становништва била неповољна, а услови рада веома тешки, док је у АП Војводини на основу добро осмишљене и организоване активности 93.690 (71,83%) полазника успешно завршило овај течај. Велик број „описмењених" на овим течајевима у времену 1945–1952, тачније око 70% њих, за десетак година било је поново неписмено. На озбиљност проблема повратне неписмености указала су и истраживања „сеоске женске омладине" (1957) на узрасту од 15. до 18. године, од којих је већина завршила четвороразредну школу, али је према примењеном оперативном мерилу међу њима било само 21,7% потпуно писмено. Истраживање у бившој ЈНА (1963) показало је да елементарно образовање (до четири разреда основне школе) не осигурава трајну писменост. Због тога су при просветним установама, стручним школама и предузећима за тек описмењене раднике и запослене са нижом школском спремом организовани течајеви са циљем њиховог даљњег оспособљавања и усавршавања.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Богавац, Школство у Србији на путу реформе (развој школа 1945–1975), Бг 1980; Р. Булатовић, Основно образовање одраслих, Бг 1985; Р. Кулић, М. Деспотовић, Увод у андрагогију, Бг 2005.

Радивоје Кулић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАНИЈЕВИЋ-ПАНДЕЈ, Јорданка

АНАНИЈЕВИЋ-ПАНДЕЈ, Јорданка, специјалиста социјалне медицине, универзитетски професор (Београд, 30. I 1950 – Београд, 7. XII 1996). Дипломирала (1974), магистрирала (1978) и докторирала (1983) на Медицинском факултету у Београду. Усавршавала се у Рену (Француска, 1983, 1986), Паризу (1985), Утрехту (1995) из области јавног здравства. Највише се бавила социјалном медицином, посебно здравственом заштитом жена, њиховим стањем у генеративном периоду, облицима контрацепције и њеног утицаја на здравље жена, високоризичним трудноћама итд. Била је секретар Катедре социјалне медицине на Мед. ф. у Београду и члан Европског удружења за менаџмент у здравству (1986). Њена плодна активност прекинута је прераном смрћу.

ДЕЛА: коаутор, „Могућност увођења заштите мајке и детета усмерене према факторима ризика", ЈП, 1986, 29, 1–2; коаутор, „Карцином дојке и орална контрацептивна средства", САЦЛ, 1987, 115, 2; „Матернални морталитет у централној Србији", ВП, 1995, 52, 5.

ЛИТЕРАТУРА: Р. В. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, II, Бг 2005.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАРХИЗАМ

АНАРХИЗАМ (грч. narca: безвлашће), политичка теорија и пракса које, дајући првенство индивидуалним правима појединца, поричу сваки значај државе и политичких институција. Анархистичка учења појавила су се у Србији 60-их година XIX в. Донели су их српски студенти, пре свега они који су се школовали у Швајцарској, где су припадали Бакуњиновом циришком кругу. Под његовим утицајем основана је организација „Српска браћа", као и Српска социјалистичка странка, с циљем да се у Србији изведе револуција. Међу српским анархистима тада се истицао М. Хрваћанин. Анархисти су стајали насупрот групи С. Марковића, која је била у мањини и искључена из странке убрзо по њеном оснивању. На левици Српске социјалдемократске странке (ССДС) основана је потом мала група анархосиндикалиста, која је покренула лист Хлеб и слобода, а 1905. у Београду и анархосиндикалистичко удружење са К. Цицварићем на челу. Две године касније он је покренуо лист Радничка борба, залажући се за организациону независност синдиката, генерални штрајк и екстремна лева становишта, све до укидања државе. Анархосиндикална левица (Н. Дивац) се у оквиру ССДС-а залагала за непосредну акцију синдиката у борби за права радника. Изван странке тој групи је припадао и С. Марковић. Идејно се с њима успешно обрачунао Д. Туцовић. Активност анархиста подразумевала је и пропагандни рад, развијан преко штампе (Воља, Комуна, штампана у САД) и превода текстова познатих анархиста (Бакуњин, Кропоткин), које је издавала ђачка група „Ослобођење" и који су растурани у Београду. Значајан догађај у радничком покрету представљао је расцеп који се догодио пред општинске изборе 1914, када су анархисти основали Народну социјалистичку странку и као њено гласило покренули лист Народна реч.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Перовић, Српски социјалисти 19. века, 1–3, Бг 1987–1993; М. Суботић, „Бакуњин и српски социјалисти седамдесетих година прошлог века", у: Филозофија и друштво, Бг 1987.

Срђан Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАСТАСИЈА ЦРНОРИЗИЦА → АПОКРИФИ

АНАСТАСИЈА ЦРНОРИЗИЦА → АПОКРИФИ

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Војин Д.

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Војин Д., агроном, научни саветник (Скопље, 4. VI 1928). На Пољопривредном факултету у Београду дипломирао 1953, магистрирао 1966. и докторирао 1969. Радио у Панчевачком риту (касније ПКБ) као референт сточарства (1954–1955), Сточарско-ветеринарској станици у Обреновцу као зоотехничар (1955–1956), на Институту за сточарство (1957–1993), где је биран у сва научна звања. Научни саветник од 1978. Боравио на студијским усавршавањима у Енглеској, Данској, Шведској, Холандији, Белгији, Француској, СССР и САД. Најважнија истраживања односе се на одгој и исхрану свиња, те принос, квалитет меса и могућности унапређења њихове производње.

ДЕЛА: Могућност повећања биолошке вредности сунцокретове сачме додатком синтетичког лизина у тову младих свиња, Бг 1966; Допуњавање хранива синтетичким аминокиселинама, лизином и другим у исхрани свиња, Бг 1966; Утицај и квалитет меса холандског ландраса и јоркшира, Бг 1969; коаутор, Савремено гајење свиња, Бг 1989.

Живорад Гајић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Георгије Ђура (Ђока)

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Георгије Ђура (Ђока), глумац (? – ?). Био члан Летећег дилетантског друштва које је наступало у Новом Саду 1838–1839, а гостовало и у Земуну и Панчеву. Са још деветоро глумаца у Загребу је играо у представама од јуна до децембра 1840. Наступао с успехом у карактерним улогама и ролама љубавника, а критика му замерала млак темперамент у улогама јунака. Загребачка критика хвалила његову ролу Гаје у Пријатељима (Л. Лазаревић) и његов природан сценски говор, „крупан и угодан глас". Важније улоге: Тома (И. К. Сакцински, Јуран и Софија), Шережан (Д. Деметер, Хорватска вијерност), Конселв (Ј. Вујић, Фернандо и Јарика), Миливој (И. К. Сакцински, по А. Коцебуу, Стјепко Шубић), Осман, Мишић, Светислав (Ј. С. Поповић, Милош Обилић, Кир Јања, Невиност или Светислав и Милева).

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Српско позориште у Војводини 1736–1919, Н. Сад 1953; Б. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Б. Ковачек, Талија и Клио, Н. Сад 1991.

Зоран Максимовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Димитрије Сабов

001_Dimitrije-Anastasijevic-Sabov.jpgАНАСТАСИЈЕВИЋ, Димитрије Сабов, кројач, трговац, добротвор (Негоши, Македонија, 1726 – Сремски Карловци, 12. XI 1803). Из Македоније је као шестогодишњи дечак око 1732/33. дошао у Земун. У Новом Саду је изучио кројачки (сабовски) занат. Као калфа три године је, ради усавршавања заната, провео у Мађарској и Славонији. Кадa је постао мајстор, настанио се у Сремским Карловцима где је отворио кројачку радњу. Поред свог заната бавио се абаџијским и капамаџијским пословима. Робу је продавао по разним градовима Угарске, али се све више бавио трговином вина, производњом и продајом печене цигле, арендирањем земље, закупљивањем риболова и крчми, а затим и банкарским пословима, пре свега позајмљивањем новца. Захваљујући свим тим пословима постао је један од најбогатијих и најугледнијих грађана Карловаца. На подстицај лекара Јована Живковића и митрополита Стефана Стратимировића 1791. закладним писмом од 20.000 форинти постао оснивач Карловачке гимназије. Према тестаменту, после његове смрти гимназији је припало још 20.000 форинти. По предлогу и препоруци митрополита Стратимировића цар Леополд II уврстио га је у ред угарског племства.

ЛИТЕРАТУРА: С. В. П., „Народни добротвор Димитар Анастасијевић-Сабов", Јавор, 1878, 18; К. Петровић, Историја Српске православне велике гимназије карловачке, Н. Сад 1951.

Василије Ђ. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Драгутин

001_Dragutin-Anastasijevic.jpgАНАСТАСИЈЕВИЋ, Драгутин, класични филолог, византолог, универзитетски професор (Крагујевац, 30. VIII 1877 – Београд, 20. VII 1950). Потекао из породице хеленизованих Влаха (Цинцара), даљим пореклом из Мосхопоља у Епиру. Завршио класичну филологију на Великој школи у Београду (1900). Потом се као стипендиста Краљевине Србије три године усавршавао у области византијске филологије и књижевности у чувеном Семинару за средњогрчку и новогрчку филологију у Минхену, код Карла Крумбахера, где је одбранио докторску дисертацију (1905). Сматра се првим српским специјализованим византологом. Приликом прерастања Велике школе у Универзитет (1906), поверено му је оснивање катедре и семинара за византологију. Захваљујући њему, Београд је био један од првих универзитетских центара на свету (после Минхена и Париза) у којима су деловале катедре за византологију. После преласка на Богословски факултет (1921), где је до пензионисања предавао грчки језик и византијску културу, и даље је на катедри коју је основао хонорарно предавао историју Византије. Био је генерални секретар Другог међународног конгреса византолога одржаног у Београду (1927). Његов научни опус обухвата радове из средњогрчке филологије, српске и византијске дипломатике (од посебног значаја је обиман материјал настао током вишегодишњих боравака на Светој гори, архивиран у САНУ), византијске историје друге половине X в. (посебно односа с Русима, Бугарима и историје тзв. Самуиловог царства), српске историје с краја XII и прве половине XIII в., као и последњих деценија византијске и српске историје пре османских освајања. Дао је значајан допринос у раду на Народној енциклопедији СХС. Био је редовни члан САН (1946), дописни члан ЈАЗУ и почасни доктор Универзитета у Атини (1938).

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Никић, „Библиографија радова Драгутина Анастасијевића", ЗРВИ, 1960, 6; Љ. Максимовић, Развој Византологије, Бг 1988.

Срђан Пириватрић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Јулијана

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Јулијана, оперска певачица (Ниш, 14. VII 1934). После завршених редовних и последипломских студија на Музичкој академији у Београду (класа Ј. Стаматовић-Николић), усавршавала се код Тита Гобија на Академији „Света Цецилија" у Риму, где је дипломирала 1971. Између 1962. и 1965. активно је учествовала и освајала награде на многобројним међународним такмичењима, међу којима су најзначајнија она у Београду, Љубљани, Минхену, Женеви и Тулузу. Иако је три сезоне била чланица Београдске опере, краткотрајна али упечатљива каријера ове певачице, мецосопрана лепе боје и високе културе музицирања, одвијала се пре свега на концертним подијумима у земљи и иностранству. Приређивала је реситале чији се репертоар кретао од барокне до савремене музике, с акцентом на делима српских и хрватских аутора, које је промовисала у иностранству (турнеје по Јужној Америци и Совјетском Савезу) и снимала за домаће радио-станице. Према мишљењу критике, њени певачки и драмски квалитети највише су долазили до изражаја у ораторијумској литератури. С реномираним ансамблом „Virtuosi di Roma" гостовала у Италији, Француској и другим европским земљама. Предавала соло певање на Музичкој академији у Београду и Факултету уметности у Приштини.

Ана Котевска

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Константин

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Константин, сликар (Крушево, ? – ?). Син сликара Анастаса Константиновића, родоначелника цинцарско-македонске сликарске породице. С братом Димитријем радио иконостасе и зидне слике цркве у Брезни код Такова (1851/52) и у Барошевцу код Лазаревца (1854). Као и њихов отац сликали су у духу поствизантијских схватања, с тим што су уносили неке елементе левантинског барока.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791–1848, Бг 1986.

Слободан Милеуснић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Миша

001_Anastasijevic-MIsha.jpgАНАСТАСИЈЕВИЋ, Миша, трговац, добротвор (Пореч, источна Србија, 8. III 1803 – Букурешт, 7. II 1885). Рођен је у сиромашној породици и рано остао без родитеља. Променио велик број различитих занимања, а прву значајнију своту новца стекао трговином, користећи капитал који је наследио од шурака Симе Урошевића, секретара кнеза Милоша. Од тог новца купио 1828/29. своју прву трговачку лађу. Једно време пословао као ортак кнеза Милоша и стекао огромно имање. Кнез га је 1833. поставио за дунавског капетана, потом и мајора, са задатком да контролише пловидбу реком у делу од Голупца до ушћа Тимока, па му је отуд и остало име Капетан Миша. Учествовао је у дунавској пловидби са 74 лађе и већим бројем бродских агенција на Сави и Дунаву. Био једини закупац румунских и мађарских солана. Новац који је стекао монополом у трговини сољу значајно увећао од 1844, купујући феудална добра у Влашкој. Средином XIX в. сматрали су га најбогатијим човеком у Србији. Много је улагао у хуманитарне сврхе, помажући Народно позориште, Београдско читалиште, школе и појединце. Издржавао је и неке школе у Румунији. Као велики добротвор 1863. поклонио је „своме Отечеству" данашњу зграду ректората Универзитета у Београду (Капетан-Мишино здање). Био у пријатељству са Обреновићима и веома добрим односима с Портом. Председавао је Светоандрејском скупштином 1858. Био је носилац високих ордена Србије, Русије, Турске и Немачке. У Доњем Милановцу подигао је храм св. Николе, који је живописао Димитрије Посниковић, а иконостас осликао Стева Теодоровић. Због изградње Хидроелектране „Ђердап" храм је потопљен, а иконостас и инвентар пренети су у нови храм. На спахилуку Брецањ подигао је скроман, а у Клежани импозантан храм који је живописао Георгије Татареску. У крипти храма почива његово балсамовано тело.

ИЗВОР: С. Ловчевић (прир.), Писма Илије Гара-шанина Јовану Мариновићу, I–II, Бг 1931.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858), Бг 1933; Влада Милана Обреновића, I–III, Бг 1934; С. Јанковић, „Мајор Миша Анастасијевић", ИГ, 1965, 2–3; П. Мило-сављевић, Миша Анастасијевић – дунавски капетан, Бг 1983.

Петар В. Крестић; Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Софија Сока

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Софија Сока, глумица (?, 1812 – Винковци, 28. IX 1894). Чланица Летећег дилетантског друштва од оснивања (1838). Са још деветоро глумаца у Загребу је играла у представама од јуна до децембра 1840. Након гостовања у Сиску и Карловцу напустила трупу и са супругом Георгијем и сестром Катарином Јовановић, такође глумицом, вратила се у Нови Сад. Тумачила претежно карактерне и комичне улоге. Имала ситан и танак глас, а допадала се публици у тумачењу ликова у Стеријиним веселим комадима. Важније улоге: Персида, Сара, Вукосава (Ј. С. Поповић, Зла жена, Покондирена тиква и Милош Обилић), Катарина (И. К. Сакцински, Јуран и Софија), Прва госпођа (И. К. Сакцински, по А. Коцебуу, Стјепко Шубић) и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Српско позориште у Војводини 1736–1919, Н. Сад 1953; Б. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Б. Ковачек, Талија и Клио, Н. Сад 1991.

Зоран Максимовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАСТАСОВСКА-ОБУЋИНА, Светлана

АНАСТАСОВСКА-ОБУЋИНА, Светлана, рукометашица, тренер (Београд, 26. IV 1961). После завршене гимназије у Београду, професионално се бавила рукометом. Играла за београдске клубове Београд и Вождовац и 157 пута за државну репрезентацију. При крају каријере наступала за шпанске клубове и била тренер у тамошњем рукометном клубу Квенка. Била је чланица репрезентација које су на Олимпијским играма освојиле сребрну (Москва 1980) и златну (Лос Анђелес 1984) медаљу, те заузеле четврто место (Сеул 1988). На Светском шампионату 1982. у Мађарској, на којем је Југославија добила бронзану медаљу, проглашена је за најбоље десно крило. Због изванредне игре на Олимпијским играма у Москви, у анкети листа Младост изабрана је за најбољу спортисткињу Југославије. Добитница је и Награде града Београда и Мајске награде Србије.

Милојко Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАТЕМА

АНАТЕМА (грч. nqhma: наметак; осуда), чин изопштавања из цркве. У Старом завету представља забрану нечега посвећеног божанству, а после ропства искључење из синагоге са проклетством. У новозаветним списима означава проклетство оног „ко не љуби Господа Исуса Христа" (1. Кор 16,22), такође с искључењем из заједнице (Мт 18,17). Апостол Павле употребљава а. као супротну благослову, али је спреман да је прими како би спасао браћу (Рим 9,3). Црквени сабори прете а. онима који не прихвате одлуке него остану у јереси, изричући казну и постхумно. Као најтежа црквена казна, сматрало се да доноси несрећу. Душанов законик прети њоме ономе ко за новац додели чин игумана, епископа и митрополита, са свргнућем обојице учесника тог недостојног чина. Цариградски патријарх Калист бацио је 1353. а. на цара Душана и Српску цркву због оснивања Пећке патријаршије и заузећа грчких епархија, с којих су смењени грчки епископи који су одбили да признају српску јурисдикцију. У Цариграду су дочекани као црквено-национални мученици, а на Светој гори престали су да саслужују са српском јерархијом. Многе касније несреће (Маричка и Косовска битка) приписиване су дејству бачене а. Цар Душан је покушао да са Цариградом реши проблем раскола, а после његове смрти исто је покушала и царица Јелена. Деспот Угљеша је 1371. завршио преговоре за своју област, а кнез Лазар 1375. за своју, када је цариградска делегација одслужила у Призрену литургију са српским јерарсима и помен на гробу цара Душана, чиме је а. повучена. После измирења српски патријарх није носио титулу „патријарх српски и грчки".

Радомир Милошевић

Народни обичај. Колективно прокли-њање непознатог кривца због угрожавања људског живота и нечије имовине. Познат и под називима стављање проклетије (темије), метање анатеме, чињење амина, наметна гомила. У случају да се не може пронаћи кривац за теже недело (убиство, подметање пожара, тешка крађа), људи, предвођени човеком из куће која је претрпела штету, окупљају се на први следећи празник поред згаришта куће (ако се ради о паљевини), на раскрсници или граници атара села и, бацајући по камен на пободени колац, крст или угарак изгореле куће, проклињу кривца. У околини Сврљига, где се обичај задржао до краја XX в., побадају повећи колац на раскрсници села и уз клетву бацају камен уз њега. Први то чини човек који је претрпео штету: Проклет да је ко је то учинио, да нема живота од порода, ни од стоке, ни он, ни ико његов! У неким местима сви присутни понављају: Проклет да је! или: Амин (одакле и један од назива за тај обичај чињење амина). Обичај у источној Србији има елементе крсне славе: доноси се и ломи колач, воштана свећа, тамјан, со и ракија. Док проклињу, мушкарци скидају капе и крсте се, а у неким местима ударају каменом о камен. На гомилу камења („наметна гомила") свако ко прође био је дужан да уз клетву баци камен. Сматрало се да кривац не може да издржи тако тешку клетву и да ће се покајати и признати своје недело. У супротном, чека га божја казна – дуготрајна болест, неплодност у породици, помор стоке и свако назадовање. А. се јавља као реч из које се изводе називи за ђавола или приказу: анатемагић, анатемат, анатемљак, анатемник, анатемњак, анатењак.

Љубинко Раденковић

ЛИТЕРАТУРА: С. Тројановић, Лапот и проклетије у Срба, Бг 1898; Н. Милаш, Казнено право, Мостар 1911; Т. Р. Ђорђевић, „Село као суд у нашем народном праву", ЗФФ, Бг, 1948, 1; Д. Богдановић, „Измирење српске и византијске цркве", у: О кнезу Лазару: научни скуп у Крушевцу 1971, Бг 1975.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАТОМИЈА ДРВЕТА

АНАТОМИЈА ДРВЕТА, наука о макроскопској, микроскопској и субмикроскопској грађи дрвета с описом, оценом и одређивањем врста и својстава дрвета. Обухвата општу, примењену, еколошку и упоредну а. д. Општа изучава субмикроскопску грађу дрвећа, жбуња и повијуша, елементе грађе, одлике примарне и секундарне грађе; примењена изучава анатомску грађу појединих врста; еколошка проучава утицаје еколошких фактора на грађу дрвећа и на техничко-технолошка својства дрвета; упоредна а. д. је значајна за таксономију, у индустрији примарне и финалне обраде дрвета, за промет и трговину дрветом. Главни елементи микроскопске грађе стабала дрвећа су срчика (унутрашњи део дрвета који је изгубио физиолошку функцију), бељика (спољашни део дрвета испод комбијалног прстена са значајним физиолошким функцијама) и кора. Врсте код којих је срчика безбојна јесу бакуљаве, а са тамно обојеном срчиком су једричаве. Основни елементи микроскопске грађе дрвета голосеменица су трахеиде и паренхим. Трахеиде могу бити аксијалне и радијалне, а заступљене су у грађи са 90−95%. Паренхим може бити радијални, аксијални и епителни. Четинарске врсте могу бити: без смолних канала (нпр. јела, тиса, клека) и са смолним каналима (смрче, оморика, црни и бели бор, ариш). Основни елементи грађе дрвета скривеносеменица су: трахеје, либриформ и паренхим. Према величини и распореду проводних елемената, лишћари се деле на: прстенасто-порозне (храст, багрем, јасен, трешња, зова) и дифузно-порозне врсте (врбе, тополе, липе, брезе, јове, буква, орах, јавор, кестен, дуд). Први универзитетски уџбеник на српском језику о а. д. написао је Петар Ђорђевић 1930. После II светског рата професор Шумарског факултета Светислав Васиљевић својим значајним научним и педагошким радом дао је велик допринос развоју ове научне области и њене примене у шумарству.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Васиљевић, Анатомија дрвета, Бг 1983; Д. Вилотић, Упоредна анатомија дрвета, Бг 2000.

Василије В. Исајев

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАТОМИЈА ЧОВЕКА

АНАТОМИЈА ЧОВЕКА (грч. natevmnein: расецати, парати), наука о облику и грађи човечијег тела. Прва сазнања стицана су дисекцијом, односно расецањем лешева. А. ч. проучава тело здравог човека, облик, положај, грађу и међусобне односе његових делова и органа. У зависности од приступа, може бити систематска или топографска (медикохируршка), затим: рендгенска, пластична или површинска и клиничка. Компаративна анатомија, као систематска анатомија животињског света и човека, доприноси разумевању еволуције човека. А. ч. представља камен темељац у образовању доктора, стоматолога, фармацеута и других профила из области биомедицине. А. ч. у Србији коинцидира са оснивањем Медицинског факултета у Београду, на којем је прво предавање, управо из анатомије, одржао проф. Нико Миљанић 1920. Институт за анатомију био је организован по угледу на Ecole practique de la Faculte de Medicine и Ecole de Clamart у Паризу. Oснован је 1920, а у зграду наменски подигнуту, у којој се и данас налази, усељен је 1922. Настава из анатомије и научноистраживачки рад пролазили су кроз различите фазе и облике, али су увек пратили актуелне трендове у Европи и свету. Многобројни су радови из области клиничке и хируршке анатомије, са посебним освртом на локомоторни, кардиоваскуларни, респираторни, дигестивни и нервни систем. Анатоми Анатомског института у Београду остаће упамћени и по пионирским радовима из компаративне анатомије и описаној асиметрији мозга мајмуна, као и по доприносима на пољу антропологије и њеном развоју на Мед. ф. у Београду. За развој анатомије у Србији заслужни су професори: Бранко Шљивић, Синиша Радојевић, Бранислав Неговановић, Драгослав Богдановић, Александар Илић, Драган Мрваљевић, Гордана Теофиловски-Парапид, Надежда Јеличић, Слободан Малобабић, Марија Ђурић-Срејић, Милена Благотић, Вера Драганић и Бранислав Филиповић. Наставници и сарадници Института за анатомију дали су значајан допринос и развоју анатомије на Мед. ф. у Скопљу (1957), Нишу (1960), Новом Саду (1969), Приштини (1969), Крагујевцу (1977) и Подгорици (Титоград), а помагали су у раду Мед. ф. у Бањалуци (1985–1993), Мед. и Стоматолошког ф. сарајевског Универзитета у Србињу итд. Данас Институт за анатомију „Нико Миљанић" сарађује са многим сродним институцијама у окружењу, Европи и свету.

ЛИТЕРАТУРА: Медицински факултет Универзитета у Београду 1920–1935, Бг 1935; S. Dragović, S. Malobabić, D. Čemerikić, „The Beginning of Anatomy at Faculty of Medicine in Belgrade", FA, 2000, 28; Б.Ђуричић (ур.), Медицински факултет Универзитета у Београду 1905–1920–2005, Бг 2005.

Гордана Теофиловски-Парапид

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАУСАРИО

АНАУСАРИО (Anausario), археолошко налазиште, станица на путу Naissus–Scupi. Недореченост података из Табуле на том сегменту пута одражава се на проблем локације. Према старијем мишљењу (Милер), станица се налази код Владичиног Хана, а према другом у селу Градиште код Куманова. У прилог старије и шире прихваћене локације иду регистровани остаци римских грађевина при ушћу Калиманске реке и касноантичко и рановизантијско утврђење на брду Св. Илија.

ЛИТЕРАТУРА: K. Miller, Itineraria Romana, Stuttgart 1916; М. Мирковић, „Римски пут Naissus–Scupi и станице Ad Fines", ЖА, 1960, 10; М. Јовановић, „Археолошка истраживања у 1968. години", ВГл, 1968, 4.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАФ, Марко

АНАФ, Марко, лекар, биолог, универзитетски професор (Пожаревац, 24. XII 1909 – Београд, 20. II 2010). У Београду завршио Медицински факултет (1936), као и биологију на Природно-математичком факултету (1954). Од 1938. радио као волонтер на I интерној клиници у Београду. После рата, који је провео као илегалац у Београду, био је лекар у II београдској бригади КНОЈ. На место првог асистента на Катедри биологије изабран је 1946, а за ванредног професора 1965. Модернизовао практичне вежбе, увео упоредноанатомски материјал који је омогућио бољу илустрацију еволутивних промена грађе органских система. Увео је и елементе генетике у програм практичне наставе. Његово поље истраживања је испитивање функције хипофизе и хипоталамуса и њихова улога у терморегулацији. Публиковао је низ радова из области експерименталне ендокринологије. Оснивањем Цитогенетске лабораторије 1966. постављен је за руководиоца, где се ангажовао у организацији рада и научној делатности.

ДЕЛА: и K. Sahovic, „Transplantation of Adrenal Cortex into Anterior Eye Chamber in Hypophysectomized Rat", Гласник CAH, 1952, 5; и К. Sahovic, V. Popovic, „Study on Thermoregulation; Hypophysectomy and Thermoregulation", Гласник САН, 1953, 6; и L. Rumenić, I. Joksimović, „Ring Chromosome 15 in Child with a Minor Dysmorphism of Phenotype", Hum. Genet., 1976, 33.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Б. Чоловић (ур), Наставници медицинског факултета у Београду, II, Бг 2005.

Љиљана Гојковић-Букарица

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНАФОРА

АНАФОРА (грч. nafor: подизање; однос), однос између једног израза и неког другог израза у истом тексту на који први израз упућује и који замењује, а с којим обично нема непосредну синтаксичку везу. A. у ширем смислу (ендофора) јесте или упућивање на неки израз у левом контексту (а. у ужем смислу), нпр. Ана је ученица. Она добро учи, где она упућује на Ана, или упућивање на неки израз у десном контексту (катафора), нпр. Рекао је ово: Само наставите, где ово упућује на само наставите. Код а. у ужем смислу елеменат на који се упућује је антецедент, а елеменат који упућује je а. или анафорски елеменат, односно супститут. За разлику од супститутивне функције, која је за анафорски однос обавезна, кореференцијалност је честа, али није и обавезна у анафорском односу јер има антецедената који су нереференцијални (било кога у реченици Било кога да је питала, он би јој помогао), што искључује кореференцијалност, али не искључује анафорски однос (било кога – он). Основна средства а. (анафорске речи) углавном су заменичке речи (он, тај, овакав, тамо, тада, ево итд.) или неке функцијске речи, нпр. у реченици Играла се и Ана везник и упућује на претходни део контекста у којем се помиње нечија 'игра'. Анафорски елементи су пре свега упућивачке природе и општег, категоријалног значења, због чега интерпретација тих речи у тексту зависи од идентификовања њиховог антецедента. А. омогућује да се избегне пречесто понављање исте речи, у чему је њена важна стилска функција и улога у језичкој економији. Она је важно везивно средство у структури текста и сложене реченице, а у простој реченици остварује се као рефлексивност, нпр. Ана на слици није препознала себе, где анафорски елеменат себе упућује на субјекатски антецедент Ана.

ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер, Заменички прилози: Граматички статус и семантички типови, Н. Сад 1983; И. Клајн, О природи и функцији заменица, Бг 1985; А. Белић, O jeзичкoj прирoди и jeзичкoм рaзвитку, I, II, Бг 1998; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГАЖОВАНА УМЕТНОСТ

АНГАЖОВАНА УМЕТНОСТ, уметничка пракса чија је основна идеја у критичком исказивању друштвено-политичког става уметника. Супротстављена је идеји аутономије уметности или тзв. „чисте уметности", ослобођене наративног сижеа и усредсређене на формална својства дела. Извори а. у. везују се за идеје Гистава Курбеа о улози уметника и уметности у политичкој борби и револуцији. Током целог XX в. препознају се различити облици а. у., али је за све заједничко снажно везивање за политичке идеологије, без обзира на њихов карактер. А. у. улази у простор друштвене и политичке стварности и критички интервенише, независно од својих формалних и медијских предиспозиција и карактеристика. У првој половини XX в., у културном простору Краљевине Југославије, појам а. у. се везивао превасходно за тзв. „леву" или „социјалну уметност" или „реализам с тенденцијом". Први и најподстицајнији догађај за развој а. у. социјалних тенденција у српској средини и њен критичики однос према идеји l' art pour l' art била је изложба Мирка Кујачића, одржана 1932. у Београду, с манифестом у којем се он залагао за „колективну уметност правде, пожртвовања и братства". Програмски декларисани носиоци а. у. су протагонисти окупљени око загребачке групе „Земља" (основане 1929) и београдске групе „Живот" (основане 1934). Реч је о уметности чији је императив била наглашена социјална ангажованост и критика оличена како у самим радовима (Ђ. A. Кун, Кујна бр. 4, мапа графика Крваво злато; Пиво Караматијевић, мапа графика Земља; Винко Грдан, Пред вратима), тако и у низу акција које су преиспитивале место и улогу уметника у друштву, материјални и друштвени положај уметника (М. Кујачић). Појам а. у. се у време Краљевине Југославије везује и за покрет београдских надреалиста, који се радикалним и експерименталним уметничким средствима опредељује за активно мењање постојеће друштвене стварности (нпр. Нацрт за једну феноменологију ирационалног Коче Поповића и Марка Ристића, 1931). Критичко-политички ангажман међуратне југословенске уметности ће се, превасходно преко политичког деловања актера групе „Живот" и утицајне улоге Ђ. А. Куна у периоду непосредно после II светског рата, указати кроз уметност социјалистичког реализма. Међутим, та уметност неће задржати критички став, него ће сопствену друштвену функцију видети у афирмацији нове партијске и државне политичке идеологије. У српској уметности друге половине XX в. ангажовани језик критичког тона појавиће се поново током 60-их година, превасходно у делима уметника окупљених око уметности београдске „нове фигурације" („нове предметности, поп уметности"). Иако заузима иронијску дистанцу, та уметност своју критику упућује социјализму као друштвеном и политичком уређењу (Душан Оташевић, Друже Тито, Љубичице бела, тебе воли омладина цела; К социјализму Лењиновим курсом; Радомир Рељић, Чари рата и др.). Београдска концептуална уметност ће у знатној мери отворити многобројна оштра и критичка питања о друштвеној стварности и улози уметника у друштву, која ће кулминирати током 90-их година у условима рата, моралне и социјалне кризе (М. Абрамовић, Balcan Baroque, Д. Р. Тодосијевић, Gott liebt die Serben).

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Надреализам, социјална уметност: 1929–1950, Бг 1969; Ј. Денегри, Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; Л. Мереник, Идеолошки модели, српско сликарство 1945–1968, Бг 2001.

Симона Чупић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГЕЛИНА БРАНКОВИЋ

001_freska-s-likom-Angeline-Brankovic.jpgАНГЕЛИНА БРАНКОВИЋ, деспотица (област Кроје, Албанија, ?, средина XV в. – Срем, 12. VIII вероватно 1520). Била је жена деспота Стефана Бранковића (Слепог), а кћерка арбанашког господара Ђурђа Аријанита. Удала се крајем 1460, за време боравка деспота Стефана у Албанији. Око 1465. Стефанова сестра Кантакузина купила је од горичког грофа Леонарда Београд у Фурланији, у који су се сместили Стефан и А. Родила је синове Ђурђа и Јована и кћерку Мару. Права хришћанска породица живела је скромно, чак у беди и немаштини. После смрти деспота Стефана (1476) живот је био још тежи. Иако је уживала заштиту Млетачке републике, због насиља суседа А. је крајем 1478, по савету заове Кантакузине, отишла заједно са синовима у Беч цару Фридриху III Хабзбуршком. Он јој је уступио један дворац у Штајерској, а она му се, заједно са децом, заклела на верност. Царевим посредством удала је кћерку Мару 1485. за монфератског грофа Бонифација V, потомка византијског цара Андроника II и Ирине од Монферата. Како је смрћу деспота Вука Гргуревића 1485. упражњено место српског деспота у Угарској, А. је, са синовима и моштима мужа, дошла краљу Матији Корвину. Он је старијег сина Ђурђа одмах наименовао за српског деспота и дао му поседе који су ишли уз звање. Мошти деспота Стефана положене су фебруара 1486. у цркву св. Луке у Купинику (данас Купиново), где су се населили А. и синови. Тај крај постао је ново српско језгро, у којем су гајене наде за обнову Српске деспотовине. Крајем 1495. А. је издала даровну повељу светогорском манастиру св. Павла, следеће године је, заједно са синовима, даровала Хиландар, а 1499, са сином деспотом Јованом, и манастир Есфигмен. У међувремену, закалуђерио јој се син Ђурађ, а 1502. умро син Јован. Како је после Јованове смрти породица изгубила деспотске поседе, А. је са сином Ђурђем, у монаштву Максимом, и моштима мужа и сина Јована, отишла у Влашку војводи Јовану Радулу IV. Када су се после његове смрти промениле политичке прилике у Влашкој, А. се са сином Максимом вратила у Срем. Њих двоје су 1512. подигли манастир Крушедол, у који су смештене мошти. У међувремену и она се закалуђерила, а 1516. сахранила је сина Максима. Умрла је у дубокој старости. Проглашена је за светицу и добила Житије и Службу. Слави се као Преподобна мати Ангелина Српска на дан смрти 12. августа, односно 30. јула по старом календару.

ЛИТЕРАТУРА: F. Babinger, „Das Ende der Arianiten", Bayerische Akademie der Wissenschaften. Philologisch-historische Klasse, Sitzungsberichte, München 1960, 4; Д. Динић-Кнежевић, „Сремски Бранковићи", Истраживања, 1975, 4.

Mомчило Спремић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГЕЛОВ, Боњу

АНГЕЛОВ, Боњу (Ангелов, Боню Стоянов), слависта, универзитетски професор (Горње Паничарево / Јагода, Старозагорски округ, Бугарска, 6. I 1915 – Софија, 26. X 1989). Студије словенске филологије завршио 1938. на Софијском универзитету. Научни сарадник Института за бугарски језик Бугарске академије наука постао 1946, а 1949. старији научни сарадник у Институту за књижевност исте академије. Од 1957. је виши научни сарадник, а од 1967. професор Софијског универзитета. Проучавао ћирилометодијевски период старе књижевности, везе између бугарске, руске и српске књижевности, те писце и појаве из времена бугарског препорода. За србистику су значајна његова истраживања писаца (Владислав Граматик, Димитрије Кантакузин, Григорије Цамблак, Христофор Жефаровић) и писаних извора (хиландарска рукописна збирка, путописи).

ДЕЛА: Из старата българска, руска и сръбска литература, София, 1 1958; 2 1967; 3 1978; „Владислав Граматик; Димитър Кантакузин", у: История на българската литература, 1, София 1962; Руско-южнославянски книжовни връзки, София 1980.

Томислав Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГЕЛОВ, Трајко

АНГЕЛОВ, Трајко, астроном, универзитетски професор (Велес, 9. VIII 1945). Дипломирао астрономију на Природно-математичком факултету у Београду (1969), где је одбранио и дисертацију 1981. Радио у Астрономској опсерваторији (1969–1970), а затим на Катедри за астрономију ПМФ-а. Редовни професор од 1996. Предавао Звездану астрономију, Структуру и еволуцију звезда, Основе астрофизике, Физику звезда и Галактичку спиралну структуру. У домаћим часописима објавио радове из теоријске астрофизике и звездане астрономије, у којима је извео функцију расподеле по разлици звезданих величина компонената за визуелно двојне звезде; анализирао расподелу звезда главног низа по површинској гравитацији; извео релацију између сјаја, масе и eфeктивне температуре звезда главног низа и тестирао је на посматрањима; анализирао утицај ротације и зрачења на стабилност звезданих атмосфера врелих супер џинова и звезда главног низа; извео критеријуме за процену фотосферске густине, масе језгра и брзине стварања енергије за масивне звезде главног низа и једначине за прорачун динамичких маса компонената код визуелно двојних звезда; анализирао емпиријску релацију између масе и сјаја звезда; истраживао утицај вискозности на термалну нестабилност, структуру и еволуцију звезда, звездане омотаче, структуру Галаксије (посебно спиралне таласе густине и стабилност).

ДЕЛА: „Influence on Viscosity of the Thermal Instability", Publ. Dept. Astron. Univ. Belgrade, 1989, 17, 27; „Some Correlations for Massive MS Stars", Bull. Astron. Belgrade, 1994, 150, 23.

Милан С. Димитријевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГЕЛОВИЋ, Махмуд-паша

АНГЕЛОВИЋ, Махмуд-паша, велики везир, војсковођа (Ново Брдо, око 1420 − Цариград, јул 1474). Потомак је породице ћесара Ангела Филантропена, последњих хришћанских господара Тесалије. Отац му се настанио у Новом Брду, где се оженио Српкињом. Као дечак, вероватно 1427, заробљен с мајком, доведен у Једрене и преведен у ислам. Започевши каријеру у служби принца, потом султана Мехмеда II, брзо је напредовао, велики везир постао већ 1455, а од 1456. био и на положају беглербега Румелије. Након свргавања његовог брата Михаила с намесничког положаја у Смедереву марта 1458, освојио је исте године највећи део српске државе. Током 1461−1462. учествовао је у ратовима против Синопе, Трапезунта, Влашке и заузео Лезбос. У походу против Босне 1463. освојио многе градове и заробио краља Стефана Томашевића, а затим повратио турска упоришта на Пелопонезу. Наредне 1464. ратовао против Угара у Босни, бе-зуспешно опседајући Јајце. Учествовао у рату против владара Караманије 1468, али је због сплетки другог везира смењен с положаја и 1469. постављен за заповедника флоте и санџак-бега Галипоља. Имао je велике заслуге у освајању Евбеје 1470. Поново постао велики везир 1472, али је наредне 1473. свргнут због оптужби да је у походу против Узун-Хасана у Малој Азији омогућио бекство непријатељу. Затворен је и убијен, можда и због компромитујућих веза с Млечанима. Подигао је многе задужбине и био покровитељ научника и књижевника.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Бабингер, Мехмед Освајач и његово доба, Н. Сад 1968; И. Божић, „Колебања Махмуд-паше Анђеловића", ПКЈИФ, 1975, 41, св. 3–4; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994.

Александар Крстић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГЕЛОВИЋ, Михаило

АНГЕЛОВИЋ, Михаило, велики војвода, намесник (Ново Брдо ?, ? − ?, после 1470). По оцу Михаилу унук ћесара Алексија или Манојла Ангела Филантропина, последњих хришћанских господара Тесалије. Отац му се доселио у Србију и настанио у Новом Брду, где се оженио Српкињом. Док је његов брат преведен у ислам и као Махмуд-паша градио каријеру на Порти, поставши и велики везир, он се истакао у служби српских деспота. За владе Ђурђа Бранковића био је велики челник (1445), а под деспотом Лазаром имао је звање великог војводе. Као деспотов посланик јануара 1457. склопио је мир са султаном. После деспотове смрти 20. I 1458, постао је водећа личност у намесништву које су чинили и Лазарова удовица Јелена и слепи Лазаров брат Стефан. Предводник туркофилске струје, ослањајући се на подршку брата великог везира, пустио у Смедерево одред Турака и од присталица у граду био проглашен за деспота, због чега је 31. III 1458. оборен с власти. Затворен је и лишен поседа, али је успео да се ослободи након пропасти српске државе. Кретао се потом у круговима око брата Махмуд-паше, оставши и даље везан за Србију. Обновио је 1464. цркву у Новој Павлици.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Ферјанчић, „Византинци у Србији прве половине XV века", ЗРВИ, 1987, 26; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994.

Александар Крстић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГЕЛОВИЋ-АНТУНОВИЋ, Марија

АНГЕЛОВИЋ-АНТУНОВИЋ, Марија, џудисткиња (Суботица, 15. II 1954). У родном граду завршила средњу техничку школу и била запослена у хемијском комбинату „Зорка". Џудом почела да се бави као ученица. Борећи се срчано и борбено, уврстила се међу најбоље џудисткиње у земљи. Десет пута била је шампионка државе. Освојила је сребрну медаљу на Европском првенству у Кијеву 1976. и бронзану медаљу на Европском првенству у Удинама 1980.

ЛИТЕРАТУРА: Медаље спортиста из српских клубова, Бг 2005.

Миленко Брустулов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГИНА ПЕКТОРИС

АНГИНА ПЕКТОРИС, обољење које подразумева наступе прекордијалног бола, насталог услед сужености коронарне артерије. Настаје услед различитих провокација: физички напор, узбуђење, обилан оброк, хладноћа, сексуални акт и др. Бол иза грудне кости јавља се у виду стезања, нелагодности, са ширењем преко груди, евентуално у вилице и леву руку. Први опис а. п. потиче од Виљема Хебердена из 1768, мада је он тај бол приписивао нервози, не знајући да је патоанатомски супстрат а. п., у преко 90% случајева, последица коронарне атеросклерозе. Бол престаје по стављању лингвете нитроглицерина под језик, а често и када се уклони провокативни фактор. Код неких болесника, мање осетљивих на бол, и поред значајне коронарне атеросклерозе, болест може протицати асимптоматски, што је у клиници познато као асимптоматска исхемија која може довести постепено до попуштања срца, чак и напрасне смрти. Сматра се да је потребно да једна од четири коронарне артерије буде сужена за око 70% да би дошло до а. п. Утврђено је да је бол последњи у низу неколико симптома а. п. (исхемија миокарда, укоченост дела срчаног мишића са срчаном инсуфицијенцијом, ЕКГ промене, па бол). Важна је едукација пацијената, сузбијање фактора ризика коронарне болести (хиперхолестеролемија, артеријска хипертензија, пушење, дијабетес типа II, стрес, физичка неактивност). Од лекова се дају: нитроглицерин по потреби, нитрати са продуженим дејством, АЦЕ инхибитори, аспирин, бета блокатори, калцијум антагонисти, антиаритмици. У Србији, на свим нивоима здравствене заштите, постоје услови за успешно лечење стабилне а. п., од лекара опште праксе до интервентних кардиолога и кардиоваскуларног хирурга, у посебно опремљеним установама: Клинички центар Србије, Кардиоваскуларни институт „Дедиње", Војномедицинска академија, Београд, КЦ Ниш, КЦ Крагујевац, Институт за кардиоваскуларне болести Сремска Каменица.

ЛИТЕРАТУРА: С. И. Недељковић (ур.), Кардиологија, Бг 2000.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГИОЛОГИЈА

АНГИОЛОГИЈА (грч. ggei'on: посуда, жила, lovgo": реч, говор), наука о крвним судовима: артеријама, венама и лимфним судовима. После покушаја многобројних претходника, Вилијам Харвеј је успео да први протумачи кардиоваскуларну циркулацију код сисарa. Он је утврдио да у ткивима, пре свега ногама, постоји директан пренос артеријске крви у вене, да се веза између леве и десне коморе успоставља преко плућа, а да је „господар целог царства срце које пумпа". Прошло је много година док његова теорија није добила научне основе. Прво је Марчело Малпиги, помоћу једног примитивног микроскопа, открио плућне капиларе код жабе (rete mirabilis pulmonum), затим је Антоан Лавоазије открио 1777. кисеоник, а Ото Функ 1851. хемоглобин који кисеоник прима у плућима и разноси га дуж целе циркулације. Сатурација хемоглобина (HbO2) у артеријској крви је 99%, a венској, када се кисеоник потроши у ткивима, 75%. Слика о крвотоку је заокружена када је Жан Пекет 1651. приказао главни лимфни пут у организму (Ductus thoracicus) и цео лимфни систем човека. За анатомију артерија карактеристична су три слоја: интима, медија и адвентиција. Последњих деценија утврђена је огромна важност ендотела у артеријама, све до капиларне мреже, који се понаша као ендокрини орган. Дисфункција ендотела, због дејства многобројних фактора ризика (нпр. оксидовани LDL холестерол, пушење, артеријска хипертензија, дијабетес мелитус и др.), претходи најчешћем људском обољењу атеротромбози. Из а. се, због великог значаја, посебно изучавају коронарна и цереброваскуларна обољења па се ангиолози и васкуларни хирурзи примарно баве периферним крвотоком, венама (варикси, тромбофлебитис, тромбоза дубоких вена), обољењима аорте (анеуризме) и њених екстракранијалних грана (каротидне и вертебралне артерије, синдром отвора горњег торакса) и гранама за абдоминалне органе и екстремитете. Један од врло честих синдрома је claudicatio intermittens (шепање при ходу), који најчешће настаје због аортоилијачне атеротромбозе (Леришов синдром) или промена на феморалним и периферним артеријама. Сви клинички центри и веће болнице у Србији, па и приватне амбуланте, имају ангиолошку службу за дијагностику (колор Доплер, Магнетна резонанца и Мултислајс скенер), конзервативно лечење, као и васкуларну хирургију. Васкуларни хирурзи су обавезни у тимовима за трансплантацију бубрега, панкреаса и јетре. Посебна област је микроваскуларна реконструктивна хирургија важна за лечење код повреда шака, стопала и др. Од медикамената најчешће се користе: аспирин, пентоксифилин (Трентал), калцијум антагонисти и други вазодилататори. Све више се истиче лечење у хипербаричним коморама са применом кисеоника под притиском од 2−3 атмосфере. Бањско лечење (Бујановачка и Гамзиградска бања) спроводи се купањем у угљенокиселим базенима, у кадама са подводном масажом, као и апликацијом CO2 поткожним инјекцијама или преко коже у специјалним кадама.

ЛИТЕРАТУРА: С. И. Недељковић (ур.), Кардиологија, Бг 2000.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГИОСПЕРМЕ → ГОЛОСЕМЕНИЦЕ

АНГИОСПЕРМЕ → ГОЛОСЕМЕНИЦЕ

АНГЛИСТИКА

АНГЛИСТИКА, скуп научних дисциплина које изучавају језик, књижевност и културу разних народа енглеског говорног подручја. Заснивању лингвистичке а. претходило је увођење енглеског језика у школски систем Србије 1884. Институционалне основе за израстање и даљи развој створене су оснивањем Катедре за енглески језик и књижевност на Универзитету у Београду 1929. заслугом Владете Поповића и његове супруге Мери Стенсфилд-Поповић. Оснивачи Катедре и прве генерације њихових сарадника (Вида Е. Марковић, Иванка Ковачевић, Боривоје Недић, Видосава Јанковић, Нићифор Наумов, Душан Пухало, Ранка Куић, Веселин Костић, Олга Хумо и др.) били су претежно заокупљени организовањем језичке наставе, оснивањем библиотеке, наставом енглеске књижевности и превођењем. До развоја лингвистичке а., као научног проучавања енглеског језика, дошло је после 1950. кроз истраживачки рад млађих стручњака специјализованих у англофоним земљама, који су у Србију уводили модерне идеје и методе (Драгиња Перваз, Ксенија Анастасијевић, Љубомир Михаиловић, Љиљана Михаиловић, Наум Димитријевић, Ранко Бугарски, Радмила Ђорђевић, Борис Хлебец, Младен Михајловић, Гордана Кораћ, Смиљка Стојановић, Јелисавета Милојевић, Ивана Трбојевић, Катарина Расулић, Мирјана Мишковић-Луковић, Биљана Чубровић и др.). На катедри су се школовали и многи лингвисти који ће деловати на другим београдским факултетима и институтима (Александар Перић, Даница Ђокић, Зорка Стојадиновић, Петар Вучковић, Едита Чавић, Светлана Стојић, Анђелка Игњачевић, Софија Мићић и др.), на универзитетима у Црној Гори (Владимир Секулић, Славица Перовић, Игор Лакић, Наташа Костић, Весна Булатовић), БиХ (Снежана Билбија), Македонији (Олга Мишеска-Томић), Хрватској (Дуња Ју-тронић), Енглеској (Владимир Жегарац, Светлана Куртеш, Луна Филиповић), САД (Драга Зец) итд. Снажне нове импулсе дало је оснивање катедри у Новом Саду 1954 (Драгиња Перваз, Александар Нејгебауер, Љиљана Бибовић, Радмила Шевић, Предраг Новаков, Твртко Прћић и др.) и Нишу 1971 (Ђорђе Видановић, Слободанка Китић, Владимир Јовановић, Татјана Пауновић, Биљана Мишић-Илић и др.). Већина ових лингвиста такође је студирала или се усавршавала у Београду. Само на београдској Катедри одбрањено је (закључно са 2004) око 170 магистарских радова и око 30 докторских дисертација из области дескриптивне, теоријске и примењене лингвистичке а. Укупна истраживачка и предавачка активност на овом пољу увелико је потпомагана иностраним стипендијама и другим врстама академ-ске помоћи (нарочито Британског савета и Фулбрајтовог програма), гостовањима истакнутих стручњака из англофоних земаља, подршком државних органа СФРЈ и Србије, растућим библиотечким фондовима, везама с другим англистичким центрима у земљи и свету итд. Области рада представника лингвистичке а. (кроз предавања, истраживања и публикације) су следеће: фонолошка, граматичка и семантичко-прагматичка структура савременог енглеског језика; историја енглеског језика; контрастивна анализа енглеског и српскохрватског/српског језика; језички контакти и утицаји енглеског на српскохрватски/српски језик; енглеска лексикологија и енглеско-српска лексикографија; примењена лингвистика и методика наставе енглеског језика; теорија превођења; општа лингвистика, социолингвистика, психолингвистика, неуролингвистика с англистичким фокусом; главна усмерења у лингвистичкој теорији (структурализам, трансформационо-генеративна граматика, когнитивна лингвистика) представљена кроз анализу енглеског језичког материјала. На тим подручјима англисти из Србије објавили су велик број уџбеника, више десетина научних монографија и зборника и на стотине појединачних расправа и студија. Поред индивидуалног рада учествовали су у низу англистичких и интердисциплинарних пројеката и научних скупова у земљи и иностранству. Међу њима су пројекат контрастивне анализе енглеског и српскохрватског језика (Загреб--Вашингтон, руководилац Рудолф Филиповић), интеркатедарске и друге конференције југословенских англиста, конгреси југословенских друштава за примењену лингвистику, научне комисије и конгреси Међународног удружења за примењену лингвистику, годишњи скупови Европског лингвистичког друштва и Европског друштва за проучавање енглеског језика итд. Пресек актуелних истраживачких преокупација представника лингвистичке а. у Србији дају две велике међународне конференције англиста у организацији београдске Катедре 2004. и 2007. Захваљујући дуготрајној, широкој и разгранатој делатности лингвистичка а. је стекла значајну репутацију у Србији и ван њених граница. Неки од њених посленика били су гостујући професори и предавачи на многим иностраним универзитетима и постали чланови и функционери угледних европских и светских научних асоцијација. Ти стручњаци, заједно са ширим круговима других својих колега и сарадника, током последњих деценија одгајили су нове генерације англиста који овој дисциплини обећавају лепу будућност.

Ранко Бугарски

Књижевна а. Почеци истраживачког занимања за енглеску књижевност у Србији забележени су и знатно пре оснивања прве катедре за а. Првим правим српским англофилом с правом се сматра Доситеј Обрадовић, на чијем су занимању за енглеску културу, посебно за дела енглеских есејиста XVII и XVIII в., утемељени први значајнији контакти српске и енглеске књижевности. Почеци нешто опсежнијег, донекле и систематског истраживачког интересовања за енглеску књижевност у Србији забележени су крајем XIX в. На београдској Великој школи, претходници Београдског универзитета, 70-их година XIX в., у оквиру курсева из компаративне и светске књижевности, држана су и предавања о појединим енглеским писцима. У ванинституционалним оквирима, пионирски период српске књижевне а. значајно су обележили Светислав Стефановић и Илија С. Петровић. Први курс посвећен историјском прегледу енглеске књижевности на Београдском универзитету утемељен је 1913. а његово вођење било је поверено Војиславу Јовановићу, у то време доценту на Катедри за светску књижевност. Посебна Катедра за енглески језик и књижевност основана је 1929. Њен први шеф био је Владета Поповић, раније асистент на Катедри за светску књижевност, који је у међувремену у Лондону стекао докторат из области енглеске књижевности, с тезом „Шекспир у Србији". Међу многобројним англистичким студијама и чланцима у Поповићевом опусу, издваја се опсежна студија о Вилијаму Шекспиру, својеврсни камен темељац српске шекспирологије. Педесетих година XX в. на београдској Катедри за а. афирмисала се нова генерација истраживача и тумача енглеске књижевности, у којој се уз Олгу Хумо, Иванку Ковачевић и Видосаву Јанковић, посебно издваја Вида Марковић. Неке од њених студија о савременом енглеском роману, понајпре Подељена личност (Бг 1972) и Енглески роман XX века (Бг 1977) и данас представљају изузетно корисну лектиру за студенте. На сличан начин, упркос повремено пренаглашеној позитивистичкој и идеолошкој обојености, опстала је и тротомна Историја енглеске књижевности (Бг 1966) Душана Пухала. Научним истраживањима британско-српских културних веза 60-их и 70-их година афирмисао се Веселин Костић, који је касније свој углед водећег српског шекспиролога потврдио двотомном студијом Стваралаштво Виљема Шекспира (Бг 1994). Катедра за а. на Филозофском факултету у Новом Саду основана је 1954, а на ФФ-у у Нишу 1971. И једна и друга изнедриле су велик број магистара и доктора књижевних наука, међу њима и неке од стручњака који су својим делима истински унапредили и развили изучавање енглеске књижевности у нас: на новосадској катедри, својим научним радом истакли су се Александар Нејгебауер, студијама о англоамеричкој поезији, Бранко Момчиловић у изучавању британско-српских културних веза, Владислава Фелбабов и Владислава Гордић-Петковић у области американистике, те Зоран Пауновић у области енглеске књижевности. Рад књижевног дела англистичке катедре у Нишу обележили су понајпре Ратомир Ристић и Драгана Машовић. С Катедре за а. Универзитета у Сарајеву велики допринос српској а. и компаратистици дали су Никола Кољевић, запажен и упамћен нарочито по креативном тумачењу Шекспирових дела, стваралаштва модерниста и англоамеричке нове критике, и Светозар Кољевић, који је књигама Yugoslav Short Stories (Лондон 1966) и The Epic in the Making (Оксфорд 1980) дао велик допринос рецепцији и разумевању српске књижевности на англосаксонском културном подручју. Кољевићев обиман и разноврстан опус свакако представља најзначајнији појединачни допринос српској а.

Зоран Пауновић

ЛИТЕРАТУРА: В. Е. Марковић, Четрдесет година Катедре за енглески језик и књижевност на Универзитету у Београду, Бг 1969; Педесет година рада Одсека за англистику, 1929–1979, Бг 1979; К. Расулић, И. Трбојевић (ур.), Катедра за англистику: 75 година рада, 1929–2004, Бг 2004; А. Игњачевић, Енглески језик у Србији, Бг 2006; К. Rasulić, I. Trbojević (ур.), English Language and Literature Studies: Interfaces and Integrations, Proceedings, I–II, Бг 2006–2007.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГЛИЦИЗАМ

АНГЛИЦИЗАМ, реч преузета из енглеског као језика даваоца у неки други језик (српски, руски, француски, јапански итд.) као језик прималац. Међутим, глобално ширење енглеског језика, првенствено његове америчке варијанте, током последњих деценија ХХ и на почетку ХХI в. довело је до нових појава у многим језицима, па тако и у српском, што изискује друкчије и прецизније одређење а. Према том новом поимању, а. у ужем смислу јесте лексичка јединица, тј. реч у класи именице, придева, глагола итд. (виски од whiskey, бизнис од business, фер од fair, џогирати од jog) и афикс, тј. префикс или суфикс (сајбер‑ од cyber‑, екс‑ од ex‑), која је преузета из енглеског језика, без обзира на њено етимолошко порекло, и налази се у употреби у српском или неком другом језику, с већим или мањим степеном интегрисаности у његов систем. У ширем смислу, њиме се сматра свака употреба српског језика која одражава граматичку, семантичку, прагматичку, правописну или изговорну норму енглеског језика и која се испољава на следеће начине: на нивоу речи (охрабрити, у значењу 'подстаћи', према encourage; копија, у значењу 'примерак', према copy), на нивоу синтагме (кратка прича, у значењу 'приповетка', према short story; авиони за и из Париза, у значењу 'авиони за Париз и из Париза', према planes to and from Paris), на нивоу реченице (Могу ли да вам помогнем?, у значењу 'Изволите!', према Can I help you?), на нивоу писања (Природно-Математички Факултет, уместо Природно-математички факултет; 92.5 MHz, уместо 92,5 MHz) и на нивоу изговора (ДВД као 'ди-ви-ди', уместо 'де-ве-де'). Такве употребе производ су површних и немарних превода с енглеског језика, а рашириле су се услед непознавања важеће норме српског језика.

Према облику а. се јављају у три вида: речи и афикси који су више или мање интегрисани у систем српског као језика примаоца и који временом стичу статус више или мање одомаћене речи или афикса јесу очигледни а. (нпр. милкшејк, хамбургер, биг-бенд); речи, синтагме или реченице српског језика које одражавају норму или следе обичаје енглеског језика, скривајући у облицима српског језика значења и/или употребе из енглеског јесу скривени а. (нпр. оригиналан, у значењу 'првобитан', крије original; служити казну, у значењу 'издржавати казну', крије serve a sentence; што је пре могуће, у значењу 'што пре', крије as soon as possible); речи и синтагме које су преузете без икаквог прилагођавања њиховог писаног облика српском језику јесу сирови а. (нпр. e-mail према e-mail, roaming према roaming, all-inclusive према all-inclusive), при чему такво писање а. у текстовима и на ћирилици и на латиници представља новину која је у супротности с правописном нормом и традицијом српског језика, пошто се у њему речи и имена из страних језика уобичајено пишу у прилагођеном облику.

Према интегрисаности у систем језика примаоца, а. се могу сврстати у три групе: они који имају устаљену употребу и значење, као и писане, изговорне, граматичке и творбене облике, јесу потпуно одомаћени (нпр. компјутер, тинејџер, маркетинг) и суштински се не разликују од етимолошки домаћих речи; а. који имају устаљену употребу и значење, али им се облици јављају у неколико варијаната или нису уклопљени у морфолошки систем српског језика јесу делимично одомаћени а. (онлајн, он-лајн, он лајн или online, on-line, on line, с неустаљеним писањем, ДВД /де-ве-де/ или /ди-ви-ди/, с неустаљеним изговором, синтесајзер или синтисајзер, с неустаљеним и изговором и писањем, фер, фит, секси, без деклинације и творбе); а. који тек делимично имају устаљену употребу и значење, али не и српске граматичке облике и писање, јесу неодомаћени, са статусом стране речи у српском језику (by the way, Of course!, Sorry!, Yes!).

У данашње време, снажан утицај енглеског језика, а самим тим и заступљеност а., поготово оних у ужем смислу, немогуће је избећи и заобићи у језицима света, с обзиром на то да највећи удео у међународној комуникацији држи управо енглески језик. Области као што су рачунарство, економија, трговина, банкарство, медицина, саобраћај, туризам, спорт, забава, музика, филм, уметност, омладинска (суп)култура и терминологије скоро свих природних и друштвених наука, готово да се не могу замислити без енглеског језика и а. Енглеском језику статусни симбол додељује и помодарство. Језичка англоманија посебно је изражена у популарним медијима, у називима производа, фирми и локала, насловима телевизијских и радио емисија и рубрика, публикација и манифестација, те у безмало свим рекламним слоганима. При томе, честа је неодмерена и непромишљена употреба а., али и уметање речи и реченица из енглеског језика, попут No comment!, Of course! или Let's make things better!, без увиђавности према онима који их слушају или читају и неретко не разумеју оно што им се саопштава. Све то понекад доводи до проблема у споразумевању и одбојности према а., а онда и свим речима страног порекла, које је, како се понекад с правом тврди, немогуће разумети, изговорити и прочитати.

За сваки а. може се утврдити степен објективне оправданости у језику примаоцу (нпр. у српском језику), у складу с доприносом изражајном потенцијалу тог језика. Уколико уноси сасвим ново значење у систем српског језика и тиме попуњава неку лексичку и/или појмовну празнину, а. је сасвим оправдан (нпр. милкшејк, евергрин, интернет); уколико уводи нову нијансу значења, а. је оправдан (нпр. хамбургер је врста пљескавице, лаптоп је врста компјутера, бејбиситер(ка) је врста дадиље); уколико нуди могућност упадљивије краћег и економичнијег изражавања новог или постојећег значења од домаће речи или израза, он је условно оправдан (нпр. ПР насупрот односи с јавношћу, служба за односе с јавношћу, особа задужена за односе с јавношћу; хорор-филм или хорор насупрот филм страве и ужаса); уколико постоји начин да се страно значење преведе, применом лексичких јединица и правила српског језика, а. је неоправдан (нпр. билборд као рекламни пано, спејс-шатл као свемирски авион, кол-центар / call center као позивни центар или инфо-центар); уколико одраније постоји расположива домаћа или одомаћена реч или израз за дато страно значење, а. је сасвим неоправдан (нпр. менаџмент је пословодство или руководство или управа, департман је одсек или катедра, фан је обожавалац).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Филиповић, Теорија језика у контакту: Увод у лингвистику језичних додира, Зг 1986; Ј. Планкош (ур.), О лексичким позајмљеницама, Суб.–Бг 1996; В. Васић, Т. Прћић, Г. Нејгебауер, Du yu speak anglosrpski? Речник новијих англицизама, Н. Сад 2001; Т. Прћић, Енглески у српском, Н. Сад 2005; O. Панић-Кавгић, Колико разумемо нове англицизме? Н. Сад 2006.

Твртко Прћић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГЛО-АУСТРИЈСКА БАНКА

АНГЛО-АУСТРИЈСКА БАНКА (Anglo-Austrian Bank / Anglo-Österreichische Bank), прва енглеско-аустријска банка на територији Хабзбуршке монархије. Основана је 1863. с намером да омогући пласман енглеског капитала, али је у периоду 1873–1875. прешла у аустријске руке. Аустроугарски банкари су се рано укључили у империјалне подухвате, а након неуспеха у ширењу утицаја на ваневропске области Турске усредсредили су пажњу на Балкан. Њихов капитал је најпре ушао у Србију. У сарадњи с бечким одбором А.-а. б., Мориц фон Хирш је 1869. преузео концесије за изградњу и експлоатацију железничке пруге Цариград–Беч (преко Пловдива, Софије, Ниша, Приштине, Сарајева и Сиска) и 1870. основао Опште предузеће за експлоатацију железнице у европској Турској. А.-а. б је постала његов главни деоничар. На чело Турске 1871. дошао је Мехмед Недим Паша, несклон јачању веза са западом, па су турске власти 1875. потпуно обуставиле финансирање изградње. Део железнице кроз Србију довршен је тек након што је Србија 1878. и формално добила независност и њена Влада 1881. с Еженом Бонтуом склопила уговор о зајму за изградњу железнице (→ Бонтуова афера). Исте године српска Влада је од А.-а. б узела зајам у висини од 200.000 фунти за модернизацију наоружања, а заузврат банци уступила искључиво право на продају соли. Крајем 1889. Влада је поново преузела монопол, исплативши, после притужбе А.-а. б Министарству спољних послова Аустроугарске, 574.000 динара одштете. Ради уређења дуга и откупа монопола соли, држава је подигла нови зајам код Српске народне банке. Упркос неспоразуму, А.-а. б је од лета 1909. до 1910. једина од свих заинтересованих француских и аустроугарских институција учествовала у једном од зајмова Србији. Након I светског рата бечке банке су за филијале у Југославији постале иностране банке, а Хрватска есконтна банка у Загребу, прва по величини капитала у Југославији, преузела је подружницу А.-а. б Након дугогодишњег лошег пословања А.-а. б je средином 20-их сједињена с Бритиш трејд корпорејшн у Англо-интернационалну банку; њен већински власник постала је Енглеска банка. Аустријску мрежу А.-а. б 1926. преузела је Кредитаншталт чији су оснивачи Ротшилдови. Англо-интернационална банка је дошла до великог пакета акција Кредитаншталта, чији је слом 1931. био погубан по многе послове банке. Кредитирање југословенских завода, раније под утицајем Кредитаншталта, прешло је у друге руке. Највеће учешће Кредитаншталт је имао у Хрватској есконтној банци (у сфери А.-а. б) помоћу које је ушао у Југословенску удружену банку, насталу фузијом неколико банака, свих под утицајем иностраних новчаних завода. Англо-интернационална банка пословала је отада лоше, али ју је до 1944. Енглеска банка одржавала у послу из страха да би се формални банкрот лоше одразио на британски банкарски престиж.

ЛИТEРАТУРА: В. Розенберг, Инострани капитал у југословенској привреди, Бг 1937; P. L. Cottrell, „London Financiers and Austria 1863–1875: The Anglo-Austrian Bank", Bus. Hist., 1969, 11; G. Jones, „Public Policy and British Multinational Banks 1914–1982", Bus. Econ. Hist., 1992, 21; А. Митровић, Стране банке у Србији 1878–1914, Бг 2004; P. Hertner, Finance and Modernization: A Transnational and Transcontinental Perspective for the Nineteenth and Twentieth Centuries, Aldershot 2008.

Милена Јоксимовић-Пајевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГОРСКА БИТКА

АНГОРСКА БИТКА, одиграла се 28. VII 1402. између Татара (Монгола), које је предводио њихов велики емир Тимур (Тамерлан), и Турака Османлија, са султаном Бајазитом I на челу. Tимур је до тога времена водио крваве ратове у Персији, у држави Златне Хорде и у Индији, а Бајазит I је покорио скоро цело Балканско полуострво. У равници код Ангоре (Анкаре) судариле су се тада две најјаче војске, међу којима су били и ратни слонови, доведени из Индије. На страни турског султана учествовали су и српски вазали са својим коњаницима: браћа Стефан и Вук Лазаревић и њихови сестрићи Гргур и Ђурађ Бранковић. Мада су се храбро борили, битка се завршила потпуним поразом њиховог врховног господара – Бајазит I je заробљен и, као сужањ, умро у пролеће 1403. у Акшехеру, у старој Фригији. У бици је заробљен и Гргур Бранковић, али је касније откупљен. Заједно с Бајазитовим харемом, у татарско ропство доспела је и Оливера Лазаревић коју је ослободио брат Стефан. После боја Срби су се повукли у Цариград где су Стефана пријатељски дочекали византијски цар регент Јован VII Палеолог и царица Јевгенија, кћерка господара Митилене Ђеновљанина Франческа II Гатилузија. Стефан је од цара добио титулу деспота, која је била одмах иза царске, а вођени су и преговори о његовој женидби с Јеленом Гатилузијо, сестром царице Јевгеније. Од раније у сукобу с Бранковићима, деспот је бацио у цариградску тамницу сестрића Ђурђа. Он се брзо ослободио уз помоћ властелина Родопа и побегао Бајазитовом сину Сулејману, који је постао господар европског дела Турске. У лето 1402. у Србији се још није знало за сукоб ујака и сестрића. Кнегиња Милица и Мара Бранковић молиле су Дубровчане да пошаљу неки брод на исток и потраже њихову децу. Један део српске војске, који се враћао с ангорског бојишта копном, исекли су Турци на Марици, близу старог бојишта из 1371. Зато су се деспот Стефан и његов брат Вук враћали морем. Код Галипоља су сузбили напад турских стрелаца, а затим су стигли на Митилену. Пошто су опловили Грчку, дошли су на обалу Зете, где их је дочекао Ђурађ II Страцимировић са женом Јеленом, деспотовом сестром. У међувремену, Ђурађ Бранковић стигао је у своју земљу, са својим и турским трупама, с циљем да онемогући пролаз ујацима. До битке између Бранковића и Лазаревића дошло је новембра 1402. на Косову, недалеко од Грачанице, на два различита места, пошто су војске биле подељене на два дела. Победу је однео деспот Стефан који се тако, после неколико месеци, срећно вратио у отаџбину.

У бици код Ангоре, према једном препису сачињеном на персијском језику, који се чува у Самарканду, заробљено је 8.000 Срба. Тимур је заробљенике из других народа посекао, док је Србима поштедео животе јер „није видео бољих јунака". Пустио их је да се врате кућама, а код себе задржао само 70 Срба „вештих градњи камених мостова, кула и богомоља". Одвео их је у Самарканд, где су сазидали многе лепе грађевине. Касније их је отпустио Тимуров унук. А. б. је имала велик историјски значај. После жестоког османлијског притиска донела је предах балканским хришћанским народима, што је деспоту Стефану омогућило да се привремено отргне од зависности Порте и постане вазал угарског краља. Пораз Бајазита I, ипак, није довео до хришћанског покрета широких размера, који би се завршио протеривањем Турака из Европе.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Стефан Лазаревић по повратку из Ангоре у Србију", Зборник Илариона Руварца, I, Бг 1934; К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; Г. Шкриванић, „Ангорска битка (28. јула 1402)", ВИГ, април 1964; М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Бг 1978; Историја српског народа, II, Бг 1982; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994.

Момчило Спремић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНГРОПРОМЕT

АНГРОПРОМЕT, трговинско предузеће на велико и мало са седиштем у Нишу. Главни снабдевач Ниша и ширег окружења пољопривредно-прехрамбеним производима и робом широке потрошње. Формиран 1947, као „Трговинско предузеће мешовите робе на велико", већ 1952. променио име у „Ангропромет". Године 1962. интегрисао се са још пет мањих трговинских предузећа („Универзал", „Чегар", „Пролетер", „Исхрана" и ТП „Пролетер"), задржавши свој назив. Раздобље 1962–1968. представљало је период интензивне изградње складишног (око 10.000 м²) и продајног простора (око 6.000 м²). Током 1968. А. су се припојила трговинска предузећа „Пасјача" из Житорађе, „Таламбас" из Бабушнице, „Избор" из Минићева и „Извори" из Беле Паланке. Од 1974, интеграцијом са ПК „Житопек" и Кланичном индустријом „Пољопромет", А. је ушао у састав новоформираног Агрокомбината „Ниш" (→ АИК „Ниш"), више пута мењајући правни статус. Нова хладњача капацитета 6.000 т изграђена је 1982, претежно средствима Међународне банке за обнову и развој. Почетком 90-их дошло је до распада АИК „Ниш", али се пет Нишких трговинских ООУР-а из састава А. конституисало као друштвено предузеће, задржавши назив А. Остали ООУР-и из састава А. издвојили су се као самостална предузећа. Покушај превазилажења економске кризе није постигнут ни трансформацијом А. у деоничарско друштво. Предузеће је непрестано слабило: у само неколико недеља разорна инфлација је истопила готово целокупну вредност обртног капитала у роби од преко 40 милиона немачких марака. Упркос опадању обима пословања и економских ефеката, А. је и даље располагао импозантним капацитетима продајног и складишног простора. Крајем 1994. у поседу је имао 218 продајних објеката у укупној површини од 27.331 м², од чега три робне куће, 68 самопослуга, 56 класичних продавница прехрамбене робе, 55 класичних продавница на сеоском подручју и 36 разних специјализованих продавница. Осим тога, А. је, као једно од највећих трговинских предузећа у СРЈ, имао и 28 магацина укупне површине од 14.099 м², а упошљавао је 1.794 радника. Пропадање предузећа се наставило и наредних година, па је 2007. свега 15 продајних објеката било у функцији А., док су сви остали издати у закуп или продати. Исте године А. је продат на аукцији и тако, после многобројних неуспешних покушаја, коначно приватизован.

ИЗВОР: Архива предузећа.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Симоновић, Б. Предић (ур.), Енциклопедија Ниша, IV, Ниш 1996.

Новица Ранђеловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДЕРБА

АНДЕРБА (Anderba/Sanderva), античко насеље у Штедиму код Никшића. Станица на путу Epidaurum–Anderba. Регистровани остаци предримског и римског насеља. Могућа је веза с кастелом (castellum) аутохтоног илирског племена Дербана.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Сергејевски, „Римска цеста од Епидаурума до Андербе", ГЗМС, 1962, н.с. XVII; J. J. Wilkes, Dalmatia, London 1969.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДЕРСЕН, Ханс Кристијан

АНДЕРСЕН, Ханс Кристијан (Andersen, Hans Christian), дански књижевник (Оденсе, 2. IV 1805 – Копенхаген, 4. VIII 1875). Писао бајке, приче, романе, поезију, драме, дневнике и путописе. Књижевно име стекао аутобиографским романимa Импро-визатор и О. Т., a светску славу бајкама и причама. У усмену бајку и предање уноси хришћански поглед на свет, свест о пролазности живота, лиричност, алегоричност, хумор и иронију. Пропутовао је многе европске земље. Пловио је Дунавом кроз Србију (1841). У својим дневницима сажето али живо описује људе које је сретао, градове и дунавско приобаље: Ђердапску клисуру, Београд, Земун, Петроварадин, Нови Сад. У путописној књизи Базар једног песника (En Digters Bazar, 1842, Бг 2007) његов поглед на српску обалу пун је непосредних чулних утисака о зеленим шумама Србије, што прераста у романтичну визију Срба као народа опчињеног дрвећем. Tу су и асоцијације на српску народну поезију и прозни преводи на дански једне романсе и двеју лирских песама из Вукових Српских народних пјесама. Кроз симболику дрвећа даје фрагменте савремене политичке историје Србије (романтизована слика Милоша Обреновића; Карађорђе; пропаст Првог српског устанка; страдање грчког песника Риге од Фере у Небојшиној кули у Београду).

ДЕЛА: Сабране бајке, 1–6, Бг 1980; „Дневници 1825–1875; II, 1836–1844", Свети Дунав, 1997, II, 2.

ЛИТЕРАТУРА: И. Тартаља, „Ханс Кристијан Андерсен о српском фолклору", ПКЈИФ, 2002–2003, 68–69; Ј. Љуштановић, „Стручно-научни скупови поводом двестогодишњице рођења Ханса Кристијана Андерсена", ЗМСКЈ, 2005, 53, 1/3; Љ. Рајић, „Андерсен на размеђима", ЗМСКЈ, 2007, 55, 1; И. Тартаља, „Андерсеново велико путовање", ЗМСКЈ, 2007, 55, 1.

Јован Љуштановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДЕРСОН, Вајат

АНДЕРСОН, Вајат (Аnderson, Wyаtt W.), биолог, универзитетски професор (Њу Орлеанс, САД, 27. III 1939). Основне и магистарске студије из области зоологије завршио 1962. Докторску дисертацију на Рокфелеровом универзитету, под руководством Теодосиуса Добжанског, одбранио 1966. Радио као професор на Јелском универзитету (Њу Хевен) и Универзитету у Атини (Џорџија). Члан је Националне академије наука САД, Америчке академије наука и уметности, Америчког друштва за унапређење науке, председник Америчког друштва за природне науке, Америчког друштва генетичара и Друштва за проучавање еволуције. Сарадња Катедре за генетику и еволуцију Београдског универзитета са А. је дуготрајна и веома значајна, још од познанства са српским постдокторантима на Рокфелеровом универзитету (1965). А. је увек био наклоњен научницима и студентима из Србије, тако да се на листи постдоктора и научних сарадника његове Лабораторије налазе имена Николе Туцића (1982), Мирјане Милошевић (1989, 1992–1998) и Александра Попадића (1995). Као новоизабрани почасни члан Друштва генетичара Југославије, А. је био у Београду 1989. Аутор је многобројних радова и публикација из области еволуционе генетике и хромозомског полиморфизма Drosophila. И данас активно ради на Универзитету у Џорџији, у области генетике понашања, геномских истраживања и научног образовања. Новембра 2009. изабран је за иностраног члана САНУ.

ДЕЛА: и A. Campbell, E. W. Jones (ур.), Annual Review of Genetics, Palo Alto, Ca., 1994--2007, vol. 26–41; и M. Milosevic-Brockett, A. Hossain, „The Analysis of Fertility Using mtDNA Marker in Drosophila pseudoobscura", PNAS USA, 1996, 93; коаутор, „Comparative Genome Sequencing of Drosophila pseudoobscura", Genome Res., 2004, 95; и Y. K. Kim, „Sexual Isolation between Sympatric and Allopatric Populations of D. pseudoobscura and D. persimilis", Behavior Genetics, 2005, 35.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Маринковић, „В. В. Андерсон – почасни члан Друштва генетичара Југославије", Генетика, 1990, 22.

Мирјана Милошевић-Брокет

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДОНИЈЕ РАФАИЛ ЕПАКТИТ

АНДОНИЈЕ РАФАИЛ ЕПАКТИТ, књижевник (?, крај XIV в. – ?, после 1419/20). Атрибут „епактит" означава да је био „странац", можда Византинац који је живео и стварао у Србији. Његово Слово о светом кнезу Лазару, написано 1419/20. на српскословенском језику, представља врхунац стила плетенија словес у старој српској књижевности. Обележено је сложеницама, од којих је неке сам стварао, новим спреговима речи, нарочитим реторским решењима и реченичним склоповима који својим разгранавањем подсећају на Доментијанова синтаксичка трагања. У његовом делу присутна су исихастичка струјања, која су у време деспота Стефана Лазаревића продрла са Свете горе и у српску духовну средину. У састављању Слова користио се сродним делима Данила III и Непознатог Раваничанина. Сачувана су четири преписа тог дела.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Трифуновић, Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и косовском боју, Круш. 1968; „Слово о светом кнезу Лазару Андонија Рафаила", ЗИК, 1976, 10; Т. Јовановић, Стара српска књижевност. Хрестоматија, Краг.–Бг 2000.

Томислав Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДОНОВ, Димитар Папрадишки

001_Dimitar-Papradiski-Andonov.jpgАНДОНОВ, Димитар Папрадишки, сликар (Папрадиште, Македонија, 1859 – Скопље, 1954). Син грађевинара и сликара Андона Китанова. Сликарство учио код оца, затим Уметничко-иконографску школу у Кијеву 1882/83. На конкурсној изложби за редовно школовање у Москви добио сребрну медаљу и хиљаду рубаља које није могао да искористи приморан да се врати кући. Путовао још једном у Москву ради упознавања с религиозним и профаним сликарством. Осликао је преко 80 цркава у Македонији, Бугарској и Херцеговини, под приметним утицајем сликарства Уроша Предића. Сликао и фолклорне мотиве, портрете и сцене из живота.

ЛИТЕРАТУРА: А. Николовски, Македонските зографи од крајот на XIX и почетокот на XX век, Скопље 1984.

Мирјана Лесек

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДОНОВИЋ, Драгомир

АНДОНОВИЋ, Драгомир, геодетски инжењер, универзитетски професор (Београд, 1. IX 1879 – Београд, 18. IX 1951). Студирао на Техничком факултету Велике школе у Београду, у Гану (Белгија), где је упоредо студирао математику и механику, затим у Потсдаму и Јени (Немачка), где је дипломирао 1903. Као дoцент предавао геодезију на Тех. ф. у Београду од 1905. У току I светског рата учествовао у одбрани Београда (1914), а 1915. био српски војни аташе у Букурешту. После повлачења српске војске преко Албаније послат је у Француску. Пред крај I светског рата Српска влада у избеглиштву у Француској поверила му је задатак да изради комплексно решење проблема катастра земљишта. Заједно с адвокатом Миланом Влајковићем припремио је „Први нацрт пројекта за Закон о катастру" и „Експозе о катастру Краљевине Србије 1918. године". После рата наставио је своју делатност као професор на Тех. ф. у Београду. Своје опсежно математичко и гедетско знање усмерио је на унапређење наставе, настојећи да се наставни програми ускладе с европским стандардима. У наставу је увео лабораторијско-експерименталне методе и допринео усавршавању стручне терминологије у области геодезије. Оснивач је Геодетског одсека на Тех. ф. 1947, који је 1948. ушао у састав Грађевинског факултета у Београду. Објављени радови односе се на извођење новог премера и увођење катастра земљи-шта, које је Краљевина СХС поставила као један од приоритетних задатака. Дао је допринос увођењу Гаус-Кригерове пројекције, као основе за геодетске мреже и државни премер. Одликован је Орденом св. Саве.

ДЕЛА: Закон о државном премеру, Бг 1926; Интернационални пројекцијски елипсоид, Бг 1927; Регулација и нивелација насеља у Краљевини СХС, Бг 1927.

ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996, Бг 1996.

Душан Јоксић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДОНОВИЋ, Јеврем

АНДОНОВИЋ, Јеврем, судија, министар, политичар (Јагодина, X 1842 – Београд, 5. IV 1910). Завршивши Правни факултет у Београду, био је постављен за судију 1867. Служио у ваљевском и београдском суду, а био и председник крагујевачког и ваљевског суда. За судију Апелационог суда постављен је 1881. Од 1887. био начелник Ваљевског округа, а 1890–1894. судија Касационог суда. Члан Државног суда, који је одлучивао о министарској одговорности, постао је 1893. У више махова био краљев посланик у народној скупштини. Министар правде био је 1894, а као министар на располагању исте године постао државни саветник. Министар унутрашњих послова у влади Владана Ђорђевића 1897–1899, министар на располагању од 1901, а после државног удара априла 1903. наименован за доживотног сенатора и члана Државног савета. У политички живот ушао као члан Либералне странке. Као њен представник учествовао у раду уставотворног одбора 1888, залажући се за укидање смртне казне за извесне политичке кривице и опредељујући се за тајно гласање. Када је 1894. у Либералној странци дошло до расцепа због одлуке Главног одбора да странка не учествује на изборима за скупштину, био је вођа „дисидената" који су ушли у скупштину и одбијали да спроводе политику Главног одбора своје странке. Одобравао државни удар краља Александра од 21. V 1894, којим је укинут Устав из 1888, што је осуђивала већина у странци. Иако потпуно одан Обреновићима, Милану и Александру, после Ивањданског атентата на краља Милана 1899. као министар унутрашњих послова успротивио се проглашењу ванредног стања и увођењу преког суда. Због тога је одмах после атентата понудио оставку која му је и уважена.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Крај једне династије, I–III, Бг 1905–1906; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, I–IV, Бг 1923–1925; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, Бг, I 1929; II 1931; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936.

Љубомирка Кркљуш

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДОНОВИЋ, Милан

001_Milan-Andonovic.jpgАНДОНОВИЋ, Милан, грађевински инжењер, универзитетски професор (Пожаревац, 11. VII 1849 – Беч, 31. VIII 1926). Студирао на Техничком факултету Велике школе у Београду, на Политехници у Карлсруеу и у Ахену, а дипломирао на Техничкој високој школи у Минхену. У отаџбину се вратио 1880. и био изабран за професора геодезије на Великој школи, а касније Универзитета. За члана Српског ученог друштва изабран је 1883, а за почасног члана Српске краљевске академије 1892. Био је први председник Савеза државних чиновника, један од оснивача и председник Удружења југословенских инжењера и архитеката, уредник Српског техничког листа, председник Удружења геометара Краљевине СХС. Објавио већи број научних и стручних радова из области геодезије и сродних дисциплина. Његови универзитетски уџбеници из рачуна вероватноће и теорије најмањих квадрата, ниже геодезије, катастра и астрономије, из периода 1886–1897, представљају прву уџбеничку литературу на српском језику у области геодезије. Основао је Земљомерску школу која је за кратко време свог постојања (1890–1895) одшколовала савремено обучене земљомере. По престанку рада ове школе основао је Геодетски завод који је наставио започете радове на премеру и катастру. Премерене су вароши Доњи Милановац, Ваљево, Крушевац, Ужице, Кладово, Текија, за које су урађени и регулациони и нивелациони планови. Организовао је и са сарадницима извршио премере у Бугарској, за вароши Шумен, Варна, Сливен, Татар-Пазарчик, Карлова, Чиртан и Трново. Основао је 1907. Геодетску и Грађевинску академију која је одшколовала око 300 савремено обучених грађевинара и геодета. У току ратова 1912–1918. посветио се публицистичкој делатности на националном плану, објашњавајући српско питање, оправданост уједињења и одбацујући тврдње да је Србија кривац за изазивање I светског рата. Радови су објављени у Београду, Фрајбургу и Паризу. После завршених ратова ангажовао се на припреми и спровођењу Закона о катастру. Био је врло ангажован у друштвеним и струковним организацијама, борећи се за побољшање услова живота и рада државних чиновника и сиромашних студената.

ДЕЛА: Основе рачуна вероватноће и теорија најмањих квадрата, Бг 1886; Облик и величина Земље, Бг 1886; Космографија са основним астрономским напоменама за више разреде средњих и учитељских школа, Бг 1888; Нижа геодезија са особитим погледом на катастарски премер, I–II, Бг 1890, 1897.

ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996, Бг 1996.

Душан Јоксић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРАГОГИЈА

АНДРАГОГИЈА (грч. nhvr: човек, gein: водити; одгајати), педагошка дисциплина која се бави образовањем и учењем одраслих. Први значајни покушаји систематизовања и промишљања феномена и праксе образовања одраслих учињени су 20-их година XIX в., а израз а. у систематску употребу увео је 1833. немачки аутор Александар Кап. Тек после II светског рата, а посебно 60-их година XX в., створили су се повољнији услови за развој образовања одраслих, нарочито у Европи и Северној Америци. Таква струјања нису могла заобићи ни Србију, у којој је образовање одраслих још између два светска рата препознато као значајна цивилизацијска појава. Томе је нарочито допринео познати српски педагог Вићентије Ракић који је средином 30-их година XX в. на Универзитету у Београду држао предавања из области образовања одраслих. Истраживања на том подручју су у Србији почела средином 50-их, а динамичну праксу образовања одраслих средином 60-их година употпунила је његова професионализација. У то време а. је постала предмет на основним, последипломским и докторским студијама, најпре у Београду, а касније и у Новом Саду и Приштини. Оснивање андрагошких студија на Филозофском факултету у Београду и конституисање професије андрагога били су битан искорак у афирмацији а. и осмишљавању андрагошке праксе. Тада започета систематска емпиријско-експериментална и експериментална истраживања добила су на интензитету 70-их година XX в., а нарочито по оснивању Института за педагогију и андрагогију ФФ-а у Београду (1983). Створена је и особена истраживачка школа у области образовања и учења одраслих, коју је утемељио и највећи допринос јој дао Душан Савићевић. Он је у многобројним монографијама и расправама (Човјек и доживотно образовање, Тг 1983; Савремена схватања андрагогије, Бг 1991; Adult Education: From Practice to Theory Building, Франкфурт 1999; Пут ка друштву учења, Бг 2000; Филозофски основи андрагогије, Бг 2002. и др.) објављеним код нас и у свету представио и критички образложио битна андрагошка питања и проблеме и одлучујуће утицао на препознатљивост и аутентичност андрагошког мишљења у Србији.

Формирањем научних кадрова на последипломским и докторским студијама на Одељењу за педагогију и андрагогију ФФ-а у Београду, омогућено је остваривање неколико значајних научноистраживачких пројеката у подручју образовања одраслих. Резултати остварени до 2000. саопштени су и објављени у публикацијама националне и међународне репутације. Покретање андрагошке библиотеке (1985) и часописа Андрагошке студије (1994) у оквиру Института, као и његова сарадња са Европским саветом, Унеском и другим међународним организацијама, додатно су допринели препознатљивости наше а. Значајан је и допринос појединаца: Боривоја Самоловчева развоју теорије и праксе образовања одраслих (општој и компаративној а., као и историји образовања одраслих), Драгомира Филиповића (организацији образовања одраслих и перманентном образовању), Илије Мрмка (општој и војној а. и планирању образовања у предузећу), Ранка Булатовића (општим, историјским, андрагошко-психолошким и дидактичко-методичким проблемима основног и професионалног образовања), Радивоја Кулића (општој и компаративној а., а. рада и основном образовању одраслих), Милке Ољаче (општој и компаративној а., историји образовања одраслих и андрагошко-психолошким особеностима учења одраслих), Наде Качавенда-Радић (општој и а. слободног времена и основном образовању одраслих), Снежане Медић (општој и социјалној а., теорији породичног васпитања и основном образовању одраслих), Шефике Алибабић (општој а., андрагошкој дидактици и основном образовању одраслих), Миомира Деспотовића (општој а. и андрагошкој дидактици, а. рада и теоријским тумачењима учења одраслих) и млађих истраживача (Сања Пејатовић, Катарина Поповић, Кристинка Овесни и др.).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Самоловчев, Х. Муратбеговић, Општа андрагогија, Сар. 1979; Д. Савићевић, Савремена схватања андрагогије, Бг 1991; Д. Филиповић, Развој и образовање, Бг 1995; С. Медић (ур.), Истраживања у педагогији и андрагогији, Бг 1997; Р. Кулић, М. Деспотовић, Увод у андрагогију, Бг 2005.

Радивоје Кулић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРАШИ, Ђула

АНДРАШИ, Ђула (Andrássy, Gyula), гроф, политичар, државник (Кошице, Словачка, 3. III 1823 – Волоско, Хрватска 18. II 1890). По образовању правник. У младости присталица грофа И. Сечењија. Уочи револуције 1848, као посланик Угарског сабора, придружио се Л. Кошуту. Априла 1848. именован за великог жупана Земплинске жупаније. У лето следеће године поверене су му дипломатске мисије у Београду и Цариграду. После пораза револуције живео у Паризу, а 1851, у одсуству, осуђен на смрт вешањем. Помилован 1858. после чега је прекинуо сарадњу са Кошутом, а успоставио везе са Ф. Деаком и радио на помирењу и споразуму између Беча и Будимпеште. Кључна личност у припремању Аустроугарске нагодбе која је склопљена 1867, после чега је постао председник мађарске владе. Новембра 1871. постављен за заједничког аустроугарског министра спољних послова. После Сан-Стефанског мира (март 1878), организовао одржавање Берлинског конгреса. Октобра 1879, одмах по потписивању уговора о савезу Аустроугарске с Немачком, који је послужио као основа будућем Тројном савезу, повукао се из политике. Тактичан и вешт политичар, успео да издејствује укидање Војне крајине, од које су Мађари после револуције 1848/49. живели у сталном страху. Његова је заслуга што су Хрвати Нагодбом из 1868. дошли у подређен положај према Угарској. Законом о равноправности народности из исте године остварене су великомађарске идеје о постојању само једне – мађарске − политичке нације у Угарској. Највише захваљујући његовој дипломатској вештини Аустроугарска је добила мандат на Берлинском конгресу да окупира Босну и Херцеговину. Према Србима је у целини био неискрен и дволичан, привидно предусретљив, а у суштини непријатељски расположен, спреман да их злоупотреби.

ИЗВОРИ: В. Ј. Вучковић, Политичка акција Србије у јужнословенским покрајинама Хабзбуршке монархије 1859–1874, Бг 1965; Н. Петровић, Светозар Милетић и народна странка, грађа 1860–1885, Ср. Карловци, I 1968; II 1969; А. Раденић, Дневник Бењамина Калаја 1868–1875, Бг – Н. Сад 1976.

ЛИТЕРАТУРА: E. von Wertheimer, Graf Julius Andrássy, sein Leben und seine Zeit, I–III, Stutgart 1910–1913; В. Чубриловић, Босански устанак 1875–1878, Бг 1930; М. Вукчевић, „О политици грофа Андрашија према нашем народу уочи источне кризе", ГИДНС, 1932; В. Ђ. Крестић, Хрватско-угарска нагодба 1868. године, Бг 1969; С. Јовановић, „Гроф Јулије Андраши", у: Политичке и правне расправе, Бг 1990.

Василије Ђ. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈ

АНДРЕЈ, велики кнез хумски (?, друга половина XII в. – ?, после 1249). Син кнеза Мирослава и сестре бана Кулина. Имао је старију браћу, Петра и Тољена. Мавро Орбин и Лукаревић наводе да је имао 10 година када је Петар њега и мајку протерао из Хума. У заштиту га је узео Стефан Немањић. Због сукоба с Вуканом, Стефан је у Хум пошао тек после 1207. и у Бишћу победио Петра који је потиснут на простор између Неретве и Цетине. А. је добио на управу Стон с Пељешцем, Попово и Приморје. После смрти кнеза Тољена 1239. А. је власт проширио на цео Хум. Пре 1240. склопио је уговор о трговини и пријатељству с Дубровником, а 1244. је помагао Трогиру у сукобу са Сплитом. Последњи пут се помиње 1249. при склапању новог уговора с Дубровником. У њему се помињу и његови синови Радослав и Богдан, а 1280. и син Ђорђе. Кћерка Вукосава била је удата за дубровачког властелина Барба Крусића, а имала је синове Петра и Андреја и кћерку Славу. Сахрањен је у цркви св. Марије у Стону.

ИЗВОРИ: F. Miklosich, Monumenta Serbica, Viennae 1858; E. Ферменџин, Acta Bosnae potissimum ecclesiastica, Зг 1892, 12; Љ.Стојановић, Старе српске повеље и писма, I, Бг 1929.

ЛИТЕРАТУРА: М. Орбин, Краљевство Словена, Бг 1978; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996.

Синиша Мишић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈ (Шагуна)

АНДРЕЈ (Шагуна) (Andreiu Şaguna), митрополит ердељски, писац (Мишколц, Сибиу, Румунија, 20. XII 1808 − Сибиу, 16. VI 1873). После филозофије и права у Пешти, завршио је богословију у Вршцу и у њој био професор, а потом у Kарловачкој богословији, на позив митрополита Стефана (Стратимировића), и секретар митрополије. Замонашио се 1833, протосинђел постао 1838, архимандрит и старешина манастира Хопово 1842, а потом Ковиља. За митрополита ердељског хиротонисан 1849. са седиштем у Сибиу. Био је на челу покрета за оснивање самосталне Албајулијанске митрополије за све Румуне у Ердељу, Буковини и целој Аустроугарској монархији, на истој основи као Карловачка митрополија. У Синод је осим духовних увео и световна лица, чиме је придобио Румуне за свој пројекат. Влада је одобрила захтев и 1863. она је одвојена од Карловачке митрополије. Унапредио је богословску науку Румуна и написао опширну Историју грчко-источне цркве у Аустрији (1860), у којој је изложио историју румунске и српске цркве у Аустроугарској монархији. Учинивши много на националном и црквеном пољу за Румуне, прозван је Велики (Marele Andreiu).

ДЕЛО: „Каноничко право", Православље, Бг, 1871, 1–12; 1872, 1–12.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Рад око уређења црквених одношаја источно-православне цркве у Аустрији 1860", БГл, 1906, 9; Ј. Поповић, Опћа црквена историја, I, II, Ср. Карловци 1912; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, II, Минхен 1966.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈА

АНДРЕЈА, монах, црквени песник (Кратово, прва четвртина XVI в. – ?). Оскудни подаци говоре да је боравио у Софији, али није познато колико дуго. Сачувана је његова Служба Николи Софијском (којег су Турци мученички убили 1555) с краја XVI в., на српскословенском језику. У акростиху се налази пишчево име.

ЛИТЕРАТУРА: П. А. Сырку, „Очерки изъ исторiи литературныхъ сношенiй болгаръ и сербовъ въ XIV–XVII вѣкахъ", Сборникъ Отдела русского языка и словесности Императорской Академии Наук, Санкт Петербург 1901; С. Кожухаров, Един незабелязан химнописец от XVI в. Старобългарска литература, София 1985, 18.

Томислав Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈА

АНДРЕЈА, сликар (? – ?). Члан сликарске групе која је 1565. осликала припрату Пећкe патријаршијe. Сматра се да је заједно са сликаром Лонгином био водећи мајстор те радионице. Свој потпис оставио је на штиту св. Димитрија, изнад улаза у цркву посвећену истом светитељу. Чини се извесним да је узео учешћа и у настанку других фреско-целина које је та зографска скупина извела током седме и осме деценије XVI в. (у наосу Милешеве, око 1567; Богородичиној цркви у Студеници, 1568; припрати Грачанице, 1570; и Св. Николи Дабарском, око 1572). Мада није прецизно утврђен његов удео у осликавању припрате Пећке патријаршије, на основу стилских сличности с ликом св. Димитрија претпоставља се да је израдио фреске на западном делу свода, неколико фигура светитеља из прве зоне на источном и јужном зиду, на ступцима, као и већи број медаљона на попрсјима мученика. Следио је старе тематске и иконографске узоре, превасходно оне из епохе краља Милутина и Стефана Дечанског. Његов сликарски поступак одликују сигуран цртеж, интересовање за детаљ и брижљиво моделовање форме чији је сведени пластицитет остварен расветљеном палетом, лишеном изразитијих колористичких нагласака. Стилске и иконографске особености прикључују његов опус кругу најбољих оновремених домаћих живописаца, окупљених око образованих поручилаца – патријарха Макарија и осталих црквених достојанственика обновљене Пећке патријаршије.

ЛИТЕРАТУРА: С. Петковић, „О фрескама XVI века из припрате Пећке патријаршије и њиховим сликарима", Саопштења Републичког завода за заштиту споменика културе, Бг 1984, XVI; В. Ј. Ђурић, С. Ћирковић, В. Кораћ, Пећка патријаршија, Бг 1990.

Зоран Ракић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈАШ

001_Crkva-sv-Andreje-Prvozvanog.jpgАНДРЕЈАШ, црква св. Андреје Првозваног у клисури реке Треске код Скопља. Ктиторски натпис изнад улаза на западном зиду наоса говори да је 1388–1389. цркву подигао краљевић Андријаш, син краља Вукашина и краљице Јелене. Тада су довршени архитектура и живопис. Текст повеље је исписан у цркви, између два циклуса фресака. Претпоставља се да је то друга повеља, док је од прве, која тече фасадом, око грађевине, читљив мали део. Први игуман манастира, Калест Кирил, помиње се у натписима изнад нише ђаконикона и у наставку повеље. Изнад нише проскомидије налази се натпис сликара, митрополита Јована Зографа и његовог помоћника монаха Григорија. Историјски натписи су на старословенском језику српскe редакцијe, док су остали углавном на грчком. За време турске владавине (крај XIV – прва половина XVI в.) мало је података о манастиру. Рукопис литургије св. Андреје (Москва 1401) сведочи да се у њему служило. Сачувана су три натписа о обнови у XVI в., када је поправљена црква и саграђена нова припрата. На траци између две зоне фресака у нартексу налази се натпис писан српском редакцијом, с годином 1559–1560; натписи над јужним улазом и на западном зиду помињу ктиторе. Манастир је 1642. посетио патријарх Пајсије. То је куполна црква малих димензија, која у својој основи комбинује сажети уписани крст и триконхос. Зидана је наизменичним редовима камена и опеке, с видљивим малтером. Издужених је пропорција, а украс фасада чине два низа ниша. Видљиви су утицаји Моравске Србије и Атоса у њеној архитектури. 002_freska-u-manastiru-Andrejas-1389.jpgНартекс из XVI в. је подужне, правоугаоне основе, са западним делом усеченим у стену. Засведен је полуобличастим сводом. Од првобитног манастирског комплекса сачувани су само остаци заштитног зида. У калоти куполе вероватно се налазила представа Христа.

У тамбуру су представљени пророци, а у пандантифима јеванђелисти. У конхи апсиде налази се представа Богородице са Христом на трону, окружене арханђелима Михаилом и Гаврилом, а испод ње Служба архијереја. У источном травеју и наосу теку циклуси Великих празника (у горњој зони) и Страдања Христових (испод њих). Две зоне раздвајају низови медаљона с бистама светитеља, међу којима су св. Сава Српски у олтару и св. Симеон Немања у наосу. У доњој зони стојећих фигура у певницама представљени су апостоли, с патроном св. Андрејом наспрам Богородице Заступнице. У западном травеју доњу зону заузимају фигуре светих ратника. Претпоставља се да се портрет ктитора могао налазити изнад улаза, на западној фасади. Сликарство XVI в. у припрати сачувано је углавном на источном и западном зиду. Над улазом у наос представљен је св. Андреја, а изнад њега Богородица Заступница. Сцене химне Акатиста сачуване су у горњим зонама, а у доњој зони су стојеће фигуре. Постојећи иконостас је с краја XIX в. Претпоставља се да су царске двери из цркве св. Николе у Шишеву код Скопља (друга половина XIV в., Народни музеј у Београду) с првобитног иконостаса. Био је пуст до првих година после II светског рата, а 1971. је конзервиран.


ЛИТЕРАТУРА: Р. Љубинковић, Српски црквени споменици у клисури реке Треске, Скопље 1940; В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бг 1950; С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557−1614, Н. Сад 1965; J. Prolović, Die Kirche des Heiligen Andreas an der Treska, Wien 1997.

Александра Нитић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВ, Александар Иванович

АНДРЕЈЕВ, Александар Иванович, позоришни редитељ (Москва, 1875 − СССР, 1940). Био је учесник у оснивању Московског художественог театра у којем игра од 1898. до 1906, у време деловања Станиславског и Немирович-Данченка. Претежно заинтересован за режију, током следећих пет година радио је у неколико трупа, а београдска публика упознала га је 1907, приликом гостовања трупе Лидије Барјатинске-Јаворске у комадима А. Диме Сина Госпођа с камелијама и А. Стриндберга Госпођица Јулија. На позив управника Милана Грола ангажован је за главног редитеља и директора позорнице Народног позоришта у Београду (1911−1914) ради унапређења сценске реализације класичних и савремених комада. Као образован редитељ широке културе и искуства, А. се с успехом укључио у уметничку реформу Народног позоришта. На београдску сцену донео је драмски репертоар „новог" театра, у којем су поред Шекспира истакнуту улогу имали савремени руски (Островски, Л. Толстој, Ф. Достојевски, А. Чехов, А. Толстој и др.), европски (Х. Ибзен, А. Бернстен и др.) и домаћи писци (Ж. Лазаревић, И. Војновић), чак и опере (Верди, Бизе, Масне). Унапредио је режију као уметничку дисциплину у театру, сценографију укључио у стваралачки процес визуализације сценског остварења, следећи редитељски концепт у циљу хармоничне целине стила. Почетком I светског рата вратио се у Русију и посветио педагошком раду.

ЛИТЕРАТУРА: О. Милановић, Београдска сценографија и костимографија 1868–1941, Бг 1983; Ј. Лешић, Историја југославенске модерне режије (1861–1941), Н. Сад 1986.

Олга Милановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВ, Јелена

АНДРЕЈЕВ, Јелена, балерина (Нови Сад, 12. VIII 1933 – Нови Сад, 14. IX 1998). Играчко образовање стицала у Новом Саду на Балетском одсеку Музичке школе „Исидор Бајић" код М. Поповић, у приватној школи М. Ковач и М. Милосављевића и у Балетској школи при Опери у Будимпешти. Играчку каријеру започела у Уметничком ансамблу Централног дома ЈНА у Београду (1948). Солисткиња у Балету Српског народог позоришта у периоду 1950–1965 (с краћим прекидом). Играла у Хрватском казалишту „Иван Зајц" у Ријеци и Македонском народном театру у Скопљу. У првој представи новооснованог Балетског ансамбла СНП-а играла је Зобеидину супарницу (Н. Р. Корсаков, Шехерезада, 1950). После пензионисања деловала као слободни уметник у загребачкој Комедији, Естради у Београду и као уметнички руководилац ансамбла модерног и џез балета КУД „Соња Маринковић" у Новом Саду. Сарађивала с Новосадским позориштем као кореограф и сарадник за сценски покрет. Друге улоге: Зарема (А. Асафјев, Бахчисарајска фонтана), Звезда Даница, Бугарка, Мајка (С. Христић, Охридска легенда), Кјара (П. И. Чајковски, Франческа да Римини), Диана (Л. Делиб, Силвија), Берта (А. Адам, Жизела), Циганка (Ф. Лотка, Ђаво у селу) итд.

Љиљана Мишић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Андреј

АНДРЕЈЕВИЋ, Андреј, историчар уметности, универзитетски професор (Сарајево, 15. X 1935 – Београд, 4. V 1991). Дипломирао (1960), магистрирао (1970) и докторирао (1980) на Филозофском факултету у Београду. Радио као кустос у Умјетничкој галерији у Сарајеву, потом у звањима од асистента (1963) до ванредног професора (1986) на Одељењу за историју уметности ФФ у Београду. Већ од својих првих радова бавио се исламском, посебно турском уметношћу XVI и XVII в. Проучавао је, на темељу архивских и теренских истраживања, верску и световну архитектуру, декоративну пластику, украсно сликарство, минијатуре и примењену уметност. Његовом научном делатношћу на Београдском универзитету започето је истраживање исламске уметности.

ДЕЛА: „Прилог проучавању исламских утицаја на уметност XVI и XVII века код Срба у Сарајеву и Босни", ППИС, 1963, 1; Алаџа џамија у Фочи, Бг 1972; Исламска монументална уметност XVI века у Југославији. Куполне џамије, Бг 1984.

ЛИТЕРАТУРА: С. Петковић (ур.), Библиографија наставника и сарадника Филозофског факултета у Београду, I, Бг 1995; П. Драгојевић, „Одељење за историју уметности", у: Филозофски факултет 1838–1998, период 1963–1998, Бг 1998.

Миодраг Марковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Андреја

АНДРЕЈЕВИЋ, Андреја, иконописац (?, почетак XVIII в. – ?, после 1768). Син сликара Андреје и вероватно брат сликара Филипа Андрејевића. Сликарство учио у очевој радионици у којој је негован сликарски манир Константина Грка, водећег сликара влашког кнеза Константина Бранковеануа. С оцем и сликарима Јованом и Киријаком (Недељко Поповић) живописао обновљену цркву манастира Шемљуг 1730. Са сарадницима Првулом, Недељком (Поповић), Николом (Јанковић), Георгијем (Раните), Филипом Андрејевићем и Шербаном (Поповић), 1737. живописао обновљену цркву манастира Враћевшница, око 1736. израдио живопис у првој зони обновљене припрате манастира Раваница, а 1743. живописао цркву манастира Месић. Са сликаром Јованом 1768. живописао цркву св. Атанасија и Кирила у Трговишту. Претпоставља се да су његови сарадници око 1750. живописали цркву манастира Бездин. Поштовао је стара иконографска и техничка искуства у осликавању храмова, али се наративним и декоративним сликарским маниром приближио обележјима барокне епохе.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Станић, Манастир Враћевшница, Враћевшница 1980; Л. Шелмић, Српско зидно сликарство XVIII века, Н. Сад 1987; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Н. Сад 1996; М. Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Н. Сад 1997.

Лепосава Шелмић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Андреја

АНДРЕЈЕВИЋ, Андреја, графичар, илустратор, сликар (Берлин, 25. II 1906 – Београд, 17. V 1991). Син ксилографа Вељка Куна, брат Ђорђа Андрејевића Куна. Примивши православље (1923), породица Кун је, по претку Андрашу, презиме променила у Андрејевић. После школовања у Београду, похађао Графичку школу у Берлину. Бавио се опремом књига и стручних часописа, илустрацијом и сликарством. У Београду је, од 1930. до национализације 1952. водио своју цинкографску радњу „Илустра", затим радио као технички уредник у „Младом покољењу", сарађивао са Војноисторијским институтом и „Дечјом књигом". Био је један од оснивача УЛУПУДС-а. Аутор је ликовних решења две поштанске марке (1945), неколико плаката и амблема едиција: „Библиотека нобеловаца", „Златно коло", „100 књига". Као сликар припадао је токовима поетског реализма и умереног експресионизма. Уз владање цртежом и занатом, те познавање анатомије, радио пиктурално засићене, хроматски сведене мртве природе и портрете. Његове радове чувају Народни музеј (Цвеће, 1940; Портрет Милице Бошковић, 1940; Портрет Светислава Бошковића, 1948) и Музеј примењене уметности у Београду (Плакат за 1. мај 1949; Плакат Југословенске и народне армије, 1951).

ЛИТЕРАТУРА: З. Јанц, Насловна страна српске штампане књиге, Бг 1965; С. Рудеж, Одликовања СФРЈ, Бг 1987.

Љубица Миљковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Андрија

АНДРЕЈЕВИЋ, Андрија, архитекта (Крагујевац, 1838 – Крагујевац, 8. IX 1893). Студирао у Русији, одакле се вратио у Београд, где је од 1867. инжењер у Министарству грађевина. Начелник Архитектонског оде-љења Министарства постао је 1884. Од 1871. дописни је члан Српског ученог друштва. Припада групи архитеката који су почетком последње четвртине XIX в. дали снажан подстрек развоју српске архитектуре и својим делима унели елементе европских уметничких идеја прилагодивши их приликама у Србији. Израдивши (1866) план за нову Саборну цркву у Крагујевцу, саграђену у периоду од 1869. до 1884, А. је сакралну архитектуру, после више векова, вратио њеним византијским коренима и тиме означио крај превласти барока у еклезијастичкој сакралној архитектури. Композицијом маса, унутрашњом обрадом архитектонског простора и смелим конструктивним решењем, ова грађевина припада новом типу монументалне сакралне архитектуре у Србији, оствареном прилагођавањем еклектичних византијско-романичких архитектонских елемената. Крајем XIX в., пре свега под утицајем Теофила Едварда Фон Хансена, он развија свој архитектонски стил. Његов пројекат за кућу која је саграђена у Београду у Космајској улици, чувен је по компоновању дворане, у којој су се одржавале представе Народног позоришта (1868–1869). Она је у каснијем периоду реконструисана и намењена за потребе синагоге.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Несторовић, Грађевине и архитекти у Београду прошлог века, Бг 1937.

Бранка Ланцош-Малдини

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Даница

АНДРЕЈЕВИЋ, Даница, књижевни критичар, универзитетски професор (Трстеник, 11. XI 1948). Студије језика и књижевности завршила на Филозофском факултету у Приштини. Магистрирала на Филолошком факултету у Београду (1980), а докторирала на ФФ у Новом Саду (1990). Од 1991. предаје српску књижевност XX в. на ФФ у Приштини (сада у Косовској Митровици). Проучава савремену српску књижевност и прати текућу књижевну продукцију. У студији Поетика Меше Селимовића (Бг 1996) посебно је истакла етичку димензију у књижевном стварању овог аутора. Значајну пажњу посветила је српској књижевности на Косову и Метохији, доприносећи развоју и афирмацији овог дела савремене српске књижевности и његовом потпунијем укључењу у основни (национални) корпус (Портрети косовских писаца, Пр 1988; Антологија косовско-метохијске поезије, Пр 1997). Општији поглед на савремену српску књижевност дала је анализом стваралаштва најзначајнијих српских романсијера и песника XX в. (Српски роман XX века, Бг 1998. и Српска поезија XX века, Бг 2005). Носилац је награда „Милан Богдановић" и „Вук Филиповић".

ДЕЛА: Поезија Десанке Максимовић, Пр 1983; Лексикон савремених писаца Косова и Метохије, Врање 2006.

ЛИТЕРАТУРА: В. Вуковић, „Књига Данице Андрејевић о Десанки Максимовић", ЗР, 1986, 1; „Српски роман XX века – Даница Андрејевић", Мостови, 1999, 30; З. Павловић, „Експликација иманентне поетике у роману Меше Селимовића у студији Данице Андрејевић", у: Српска књижевност на Косову и Метохији, Косовска Митровица 2004.

Василије Радикић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Јован Јолес

АНДРЕЈЕВИЋ, Јован Јолес, лекар, књижевник (Нови Сад, 18. X 1833 – Нови Сад 21. VII 1864). Основну школу и прве разреде гимназије завршио у Новом Саду и Темишвару. Дипломирао на Медицинском факултету у Бечу 1861. Радио као асистент на Анатомско-хистолошком институту, у лабораторији познатог бечког научника, професора E. В. Брика. Још као студент, у Гласнику Царско-краљевске академије објављује рад „О финој грађи јетре" („Über den feineren Bau der Leber", Wien 1861), у којем износи нова сазнања о хистологији односа жучних каналића и крвних судова у јетри. Рад је оцењен као значајан научни прилог анатомији и хистологији јетре, прештампаван у више махова и цитиран у уџбеницима (Маlaechott, Die Histologie, Leipzig 1863; W. Wundt, Grundriss der Psychologie, Leipzig 1896). По повратку у Нови Сад обављао је приватну лекарску праксу у којој је стекао велик углед. Поред медицине бавио се и књижевним радом. Кретао се у кругу романтичара око С. Милетића (Ј. Ј. Змај, Ј. Ђорђевић, Ђ. Поповић Даничар, Л. Костић). Био један од оснивача СНП-а и првих популаризатора Шекспира код Срба (превео са Л. Костићем одломке из Ричарда Трећег у Даници и Летопису Матице српске, 1860). Писао је о фотографији (Седмица, 1858), а постао познат по „Одломцима естетичним" (Даница, 1863), слободном преводу и изводу из дела немачких естетичара Ф. Т. Фишера и Ј. Фрауенштета. Истакао се рецензијама трагедија Сеоба Србаља Ђ. Јакшића и Максим Црнојевић Л. Костића, којима је утицао на афирмацију новога таласа српске романтичарске драме.

ДЕЛО: Пркос: шаљива игра у 1. чину, Н. Сад 1877.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, Новосадске биографије, I, Н. Сад 1936; Д. Јеремић, „Критичар и естетичар Јован Андрејевић", у: Уједињена омладина српска, Н. Сад – Бг 1968; М. Урошевић, Естетичка и књижевнокритичка схватања у српској књижевности, Бг 1968; С. Петровић, „Шекспир и Лаза Костић", ЛМС, 1986, 437, 5; П. Протић (ур.), Лаза Костић и критика у доба националног романтизма. Српска књижевна критика, III, Н. Сад – Бг 1987; R. Gudović, „Jovan Andrejević-Јolles the First Serbian Anatomist", FA, 1995, 23, 1.

Душан Иванић; Љиљана Гојковић-Букарица

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Крста

АНДРЕЈЕВИЋ, Крста, сликар, ликовни педагог (Зрењанин, 12. V 1928 – Београд, 30. I 1989). Дипломирао 1954. на Академији примењених уметности у Београду, на којој је од 1956. био асистент, доцент и професор сликарских техника. Усавршавао се у Француској и Енглеској. На заједничким ликовним смотрама југословенских уметника учествовао од 1957, а самостално излагао од 1958. Био је члан УЛУС-а и УЛУПУС-а. Осим сликарством (уље, акварел), бавио се и ликовном педагогијом, цртежом, графиком, мозаиком (палата „Београд" у Београду), иконописом, зидном декорацијом (хотели „Метропол" у Београду и „Парк" у Пожаревцу), таписеријом, идејним решењима и уређењем сајамских штандова. Његово стваралаштво припада новом реализму, највише оном који се одређује атрибутом поетски и везује за токове интимизма. Не поводећи се за актуелним трендовима, неговао је традиционалан сликарски поступак и особену поетику која се уклопила у време обнове слике средином осме деценије. Врло промишљено трагао је за метафизичким садржајима. Најчешће је сликао мртве природе, улице, зграде, фасаде и композиције у којима је комбиновао поменуте мотиве и, доводећи их у неуобичајене односе, нудио нову стварност слике и особен поглед на свет. Његова дела чувају Музеј савремене уметности, Музеј града Београда, Влада Републике Србије (Поглед, 1973). Добитник је више признања, међу којима Награде Мајског салона УЛУПУС-а (1970).

ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, Крста Андрејевић, Бг 1976.

Љубица Миљковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Милан

АНДРЕЈЕВИЋ, Милан, пуковник, министар (Краљево, 24. XI 1853 – Драч, 12. I 1916). Завршио је 9. класу Артиљеријске школе (претеча Војне академије) 1874. У српско--турским ратовима (1876–1878) командир чете и ађутант бригаде, а после рата референт у Министарству војном. У српско-бугарском рату (1885) био је командант батаљона у 4. пешадијском пуку. После тог рата – командант батаљона, пешадијског пука, помоћник команданта Дунавске дивизијске области, командант пешадијске бригаде, референт пешадије Команде Активне војске, инспектор пешадије Команде Активне војске, начелник Инвалидског одељења Министарства војног, командант Дринске дивизијске области, а потом и командант Дунавске дивизијске области. Министар војни био је у кабинету Саве Грујића (21. IX 1903 – 26. I 1904). Пензионисан 14. VII 1907, на дужности команданта Моравске дивизијске области. Током балканских ратова (1912–1913) као резервни пуковник био је командант Шумадијске дивизијске области, а на почетку I светског рата 2. депоовске команде и председник Преког војног суда. Писао теоријске радове, посебно из вештине ратовања.

ДЕЛА: Наша стројна администрација, Бг 1882; Мисли о вежби и примени упута и прописа ратне службе пешадије, Бг 1895; Администрација са Више школе Војне академије 1896–1898, Бг 1898.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ј. Милићевић, Љ. Поповић, Министри војни Кнежевине и Краљевине Србије 1862--1918, Бг 1998.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Милан М.

АНДРЕЈЕВИЋ, Милан М., интерниста, гастроентеролог, универзитетски професор (Београд, 23. IX 1927). Дипломирао (1952) и докторирао (1976) на Медицинском факултету у Београду. Усавршавао се у Паризу и Стразбуру (1958−1959); радио као асистент на клиникама у Женеви (1964−1968). Интерну медицину специјализирао 1958. Био лекар у болници у Призрену (1954−1955), а 1958−1964 на Интерној клиници у Београду. Од 1968. ради у Градској болници и Клиничко-болничком центру у Београду. Био начелник Института за гастроентерологију до одласка у пензију (1992) и редовни професор Стоматолошког факултета у Београду. Стандардизовао је кључне методе за испитивање болести желуца и дуоденума, а учествовао је у изради тзв. Мариборске кодификације метода испитивања у гастроентерологији. Био председник Гастроентеролошке и Интернистичке секције СЛД-а и редовни члан Француског националног друштва за гастроентерологију. Један је од утемељивача часописа Гастроентеролошки архив. Одликован је Орденом рада са златним венцем.

ДЕЛА: коаутор, „L`alimentation dans les suites éloignées des gastrectomies", у: Зборник радова I Конгреса гастроентеролога Југославије, Oпатија 1967; „Intoxication exogène comme cause d`urgence abdominale", Médecine et Hygiène, 1967, 25; Савремени ставови у медикаментном лечењу гастродуоденалних улкуса, у: III Гастроентеролошки дани, 1974.

ЛИТЕРАТУРА: Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1976–1996, Бг 1996.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Милета

АНДРЕЈЕВИЋ, Милета, сликар, ликовни педагог (Зрењанин, 28. IX 1925 – Њујорк, 21. X 1989). Дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду. Године 1947. напушта наставу на АЛУ и одлази у Задар, где се придружује групи студената, у историји уметности познатoj као Задарска група. Године 1952. наставља студије сликарства у Паризу, а од 1958. живи и ради у Њујорку. Поред сликарства, бавио се и педагошким радом на Колеџу Бруклин, Универзитету у Њујорку и Академији уметности у Њујорку. Једна од његових најзначајнијих самосталних изложби одржана је 1981. у Њујорку. Његове слике заступљене су у сталној поставци Метрополитен музеја, у Хиршхорн музеју и парку скулптура у Вашингтону и Витни музеју у Њујорку. У најранијој уметничкој фази, пре одласка у Париз, близак је интимизму. Од краја 50-их година близак је америчком поп арту, па америчка критика сматра да су његова дела, поштански сандучићи на сировом платну, део ране фазе тог покрета. Током 60-их година интересује га симболика урбаних простора. Његовим опусом доминирају реалистичке и хиперреалистичке представе античких митолошких мотива смештених у савремене амбијенте великог града, нарочито Централ парк у Њујорку. Хилтон Крамер га сматра „једним од најдаровитијих сликара савременог покрета реализма" у америчкој уметности. Награђен је престижном наградом Америчког конгреса за сликарство (1976).

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Српско сликарство XX века, II, Бг 1970; H. Kramer, „Andrejević – an Allegorical Realist", New York Times, January 11, 1981; Л. Трифуновић, Сликарство Миће Поповића, Бг 1983.

Весна Круљац; Лидија Мереник

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Михајло

001_Mihajlo-Andrejevic.jpgАНДРЕЈЕВИЋ, Михајло, лекар, универзитетски професор, фудбалски радник (Пожаревац, 23. II 1898 − Београд, 18. IX 1989). Гимназију завршио у Београду. После учешћа у I светском рату, студирао и дипломирао (1925) медицину у Бечу. Специјализирао је интерну медицину, с посебним интересовањем за хематологију и нефрологију. Од 1949. доцент, а касније и ванредни професор на Медицинском факултету у Београду. Од почетка запослен у Општој државној болници у Београду, а на Другој интерној клиници, као специјалиста интерниста и примаријус, био је шеф Одсека за абдоминалне болести. Основао је наставну базу Мед. ф. у Градској болници Београда, где је остао до пензионисања 1968. Први је почео да примењује радиоизотопе у лечењу полицитемије и леукемије. Један је од првих ендоскописта у Србији и зачетник програма хемодијализе бубрега (1957). Отворио је Геријатријско одељење у Градској болници на Звездари у Београду. Објавио је монографију о улкусној болести (Улкусна болест: патологија, клиника и терапија стомачно-цревних гризлица, Бг 1952). Био је оснивач Секције гастроентеролога СЛД и Удружења гастроентеролога Југославије. Фудбал је играо за шабачку Мачву, а потом и Београдски спорт клуб (БСК), у којем је био и на функцијама потпредседника и председника. За репрезентацију Краљевине СХС наступао 50 пута, а за тим Београда играо на 41 утакмици. Педесет година био је функционер у фудбалском спорту. Од 1930. био члан Фудбалског савеза Југославије и његов председник (1937−1941). После рата био председник Међународне комисије ФСЈ (1946−1963) и потпредседник савеза (1963−1965). У форумима Фифе радио је 35 година. Био је члан њеног Надзорног одбора, потпредседник Организационог комитета Првенства света у фудбалу (1970−1974) и организатор курсева за фудбалске судије у САД и више афричких земаља, као и међународних првенстава и Олимпијских игара. Од Првог светског првенства 1930. у Уругвају до 1984. био у руководству Југословенске репрезентације. Заслужан је за развој и унапређење спортске медицине. Основао је Секцију СЛД за спортску медицину (1947) и годинама био њен активни члан, а потом и председник. Руководио Здравственом комисијом Фифе и борио се против допинга у спорту. За заслуге у спорту добио Мајску награду Србије (1962), Специјалну златну плакету ФСЈ (1969), као и Орден Фифе (1984). Добитник је Седмојулске награде Србије за унапређење здравства и науке (1980).

ЛИТЕРАТУРА: Сто биографија: грађа за Енциклопедију физичке културе и спорта уже Србије, I, Бг 1969; Спортски лексикон, Зг 1984; М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих година XX века, Бг 2003; Енциклопедија фудбала, I, Бг 2006.

Срећко И. Недељковић; Милојко Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Предраг (Андре, Пoл М.)

АНДРЕЈЕВИЋ, Предраг (Андре, Пoл М.), привредник, универзитетски професор (Београд, 23. I 1945). Дипломирао 1976. на Универзитету у Илиноису, Чикаго (САД) и стекао звање дипломираног машинско-хемијског инжењера. Магистрирао 1982. у школи за менаџмент у Ивенстоуну, Илиноис, а докторирао 1993. на Факултету организационих наука у Београду. Истакнути је стручњак у области система управљања квалитетом и система управљања заштитом животне средине. Посебно допринео формирању и раду акредитационих тела којима се регулишу права издавања сертификата система квалитета. Водећи је међународни стручњак Националног програма акредитације САД и примењује оригиналну методологију пројектовања и увођења система квалитета. Од 1994. до 2003. био извршни директор компаније „АQE Group LTD" из Чикага, а од 2003. радио као извршни директор сертификационог тела World Registrar Group. Сарађује са српским фирмама и организује семинаре, радионице и друге скупове. Предавао је на Tехничком факултету „Михаило Пупин" у Зрењанину и на Факултету организационих наука у Београду.

ДЕЛА: Quality System Assessment, Chicago 1995; План и програм за образовање за водеће провериваче, Бг 1995; и Ж. Митровић, Основе модела еколошког система, Бг 1996; ISO 9000 Implementation, Documentation and Internal Auditing, Chicago 1997.

Владимир Гречић; РСЕ

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Сима Игуманов

001_Sima-Igumanov-Andrejevic.jpgАНДРЕЈЕВИЋ, Сима Игуманов, трговац, добротвор (Призрен, 30. I 1804 – Призрен, 24. II 1882). Детињство провео у манастиру св. Марка код Призрена, по чему је добио надимак Игуманов. Изучио занат у бурмутани и тиме се бавио до 1836, када му је радња као српском трговцу порушена. Преселио се у Алексинац, а 1837. у Битољ, где се бавио извозом пијавица. Око 1840. отишао у Цариград и отворио дуванску радњу од које није могао да обезбеди егзистенцију. У Одесу отишао 1850, а онда у Кијев, где је наставио да се бави трговином и стекао велик капитал. Новчано је помогао подизање нове цркве у Призрену, као и изградњу, опремање и подизање звоника манастира св. Марка. Црквама и манастирима слао богослужбене књиге, путире, одежде и све остало што је потребно за богослужење. Дошао у Призрен 1864. и донео велике дарове црквама и школама. Подигао школу у Сиринићкој жупи и обновио манастир св. Уроша у Неродимљу. На школовање у Београд слао је ученике о свом трошку и доводио учитеље из Србије старајући се о њиховом издржавању. Основао Призренску богословију 1871. и тестаментом завештао своје имање на Теразијама за њено издржавање, школовање ђака, подизање и ширење просвете у Старој Србији. Помагао је штампање књига. Био почасни члан Српског ученог друштва, члан Друштва св. Саве и члан утемељивач Црвеног крста. Одликован је Таковским крстом III реда, Даниловим орденом III реда, а руски цар прогласио га за почасног грађанина Петрограда. Сахрањен у манастиру св. Марка, који је обновио и купио имање за његово издржавање. Арнаути су 1915. поломили његов надгробни споменик, оштетили цркву и порушили све манастирске зграде.

ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, I, Зг 1901; П. Костић, „Биографија Симе Андрејевића-Игуманова поводом прославе педесетогодишњице богословско-учитељске школе призренске", у: Споменица 50-годишњице призренске богословско-учитељске школе 1871–1921, Бг 1921; П. Костић, Аутобиографија, Призрен 1997.

Миле Станић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ, Теодор

АНДРЕЈЕВИЋ, Теодор, фаготиста, диригент (Рума, 18. VI 1852 – Београд, 2. V 1931). Музику учио код А. Цимбрића и К. Реша у Београду. Фагот, виолину, клавир и обоу студирао на Конзерваторијуму у Бечу (1873–1877), где је водио и Српско академско певачко друштво „Зора". Као први фаготиста у оркестру Ј. Штрауса Mлађег, отишао 1879. на турнеју у Аустралију где је остао до 1884. У Мелбурну, Сиднеју и другим градовима с успехом држао солистичке концерте, наступао као члан камерних ансамбала и концертирао са својим оркестром, због чега је касније прозван Тоша Аустралијанац. По повратку у Београд радио као професор музике у Богословији, гимназијама и вишим школама. Отворио прву приватну Вишу музичку школу (конзерваторијум) код Срба (1888), која је после годину дана престала с радом. Основао и водио Типографско певачко друштво „Јакшић", дириговао и Српско-Јеврејским певачким друштвом, друштвима „Слога" и „Карађорђе" (Београд), „Вук Караџић" (Лозница) и певачким друштвом у Параћину. Као диригент тамбурашког оркестра „Вила" наступио 1900. на Светској изложби у Паризу. Гостовао и у Бечкој опери, Прагу и др. Компоновао пригодне инструменталне композиције, углавном маршеве и полке, песме за глас и клавир.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Србин-музичар у Аустралији", Србобран, Зг 1884, 27; С. Ђурић-Клајн, Акорди прошлости, Бг 1981; Ђ. Арсенић, Знаменити Румљани, I, Рума 1996; Д. Јеремић-Молнар, Српска клавирска музика у доба романтизма (1841–1914), Н. Сад 2006.

Александар Васић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ КУН, Вељко

АНДРЕЈЕВИЋ КУН, Вељко, ксилограф, графичар (Београд, 25. VI 1877 – Београд, 8. III 1948). Непосредно после завршена четири разреда београдске реалке, запослио се у Државној штампарији. Године 1892. одлази у Пешту и Беч ради усавршавања ксилографске технике. Затим се преселио у Шлезију, у град Бреслау (данас Вроцлав, Пољска), где је као гравер радио у једној од најбољих графичких фирми тог доба у Немачкој. Године 1905, у Берлину се специјализовао у техници вишебојне штампе, радио је портрете и мртве природе у техници дрвореза, илустровао каталоге и научне књиге. Вратио се у Београд 1913. и отворио штампарију у Балканској улици. На почетку I светског рата радио као графичар при Команди српске војске. Због антиаустријских карикатура, које су биле штампане као разгледнице, окупатор га је до краја рата држао у логору. После рата, наставио рад у својој штампарији, сарађујући са уметницима Боривојем Стевановићем и Љубом Ивановићем. На првој графичкој изложби у Београду 1934, у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић", изложио пет дрвореза (Мртва природа, Орач, Портрет жене, Пејзаж и Залазак сунца), које одликују техничка коректност и солидност форме. Од 1931. до 1948, као ксилограф у Заводу за израду новца Народне банке Југославије, радио на дизајнирању и изради државних новчаница и поштанских марака. Био је аутор прве вишебојне новчанице у земљи, али и оригиналних решења серије поштанских марака за „Дом ПТТ службеника" (1940) и „Прохор Пчињски" (1945).

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија ликовних умјетности, I, Зг 1959; Р. Матић-Панић, Ликовна енциклопедија Југославије, I, Зг 1984.

Весна Круљац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ КУН, Ђорђе

001_Djordje-Andrejevic-Kun.jpgАНДРЕЈЕВИЋ КУН, Ђорђе, сликар (Вроцлав, Пољска, 31. I 1904 – Београд, 17. I 1964). Занат учио (1917–1921) у графичкој радионици свога оца, Вељка Куна. Школовање наставио на Уметничкој школи у Београду код Љубе Ивановића, Петра Добровића и Милана Миловановића (1921–1926). Наредне две године провео на усавршавању у Италији (Венеција, Фиренца, Милано и Рим), радећи копије дела старих италијанских мајстора, а трећу у Паризу, похађајући курс вечерњег акта на Гранд Шомијеу и радећи копије у Лувру. Ту се први пут срео и са марксистичком литературом. Занимали су га портрет, акт, мртва природа. Био члан уметничке групе „Облик" (1931–1933) и створио дела (Дама у белом, Мала Верица, Акт) која се својим стилским и тематским карактеристикама уклапају у актуелна уметничка интересовања средине. Добио и прву награду на конкурсу за нацрт грба града Београда. У издању „Путника" објавио мапу дрвореза Југославија, као својеврсну туристичку брошуру. Један је од оснивача групе „Живот" (1934) чија се уметничка начела везују за ангажовану уметност и шири политички активизам, близак Комунистичкој партији (У рудокопу, Кујна бр. 4, Мајка, мапа графика Крваво злато). Инсистирајући на нераскидивој вези између уметности и друштвеног активизма, А. је овим радовима креирао другачију матрицу визуализације савремених уметничко-агитационих порука и интересовање за графиком због могућности које техника пружа брзим умножавањем и погодностима у ефектном потенцирању наративне структуре. Учествовао у Шпанском грађанском рату (1937–1938) и на том искуству настала је мапа графика За слободу. Због политичких активности ухапшен је и затворен у Билећком логору (1940), а ту слика и црта затворски живот и ентеријере. Активно учествовао у НОБ-у (1941–1945), био већник Другог заседања АВНОЈ-а, члан Пропагандног одељења Врховног штаба НОВ и ПОЈ од 1943. По завршетку рата радио ликовна решења за нови грб, поштанске марке, новчанице, одликовања, значке и плакате ФНРЈ. Примењеном уметношћу бавиће се и касније, стварајући предмете од кованог гвожђа и керамике. Постављен је за професора Академије ликовних уметности у Београду, а касније му је додељено и звање мајстора-сликара и мајсторска радионица. У том периоду, у духу идеја социјалистичког реализма, настале су слике No pasaran, Колона, Машинка, а окупирала га је ратна тематика. Један је од оснивача Савеза ликовних уметника Југославије и његов председник (1957–1960), ректор Универзитета уметности у Београду (1960–1963), дописни члан САНУ од 1950, а редовни од 1958, секретар Одељења ликовне и музичке уметности САНУ и члан ЈАЗУ. Прву самосталну изложбу имао је 1931. у Београду. Међу многобројним потоњим, истичу се изложбе у Загребу (1932), Београду (1953), Берлину (1963), Москви (1968), Београду (1971). Дела му се чувају у Народном музеју у Београду, Музеју савремене уметности, Музеју града, САНУ, Народном музеју у Крагујевцу, Модерној галерији у Загребу, Модерној галерији у Љубљани, Галерији умјетнина у Сплиту и многим другим јавним и приватним колекцијама.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић (прир.), Надреа-лизам. 1929–1950: Социјална уметност. Уметност НОР-а. Социјалистички реализам, Бг 1969; М. Стевановић, Ђорђе Андрејевић-Кун, Бг 1977.

Симона Чупић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРЕЈЕВИЋ КУН, Нада

АНДРЕЈЕВИЋ КУН, Нада, историчар уметности, музејски радник (Видин, Бугарска, 27. ХII 1908 – Београд, 3. VII 1993). У Београд је дошла 1923, где се као гимназијалка упознала са сликаром Ђорђем Андрејевићем Куном, будућим супругом. Историју уметности на Филозофском факултету у Београду завршила 1934. Од јуна 1943. била учесник НОР-а, а од јануара 1944. до јула 1945. радила у шифрантском одељењу Врховног штаба НОВ. Од 1945. кустос Уметничког, односно Народног музеја у Београду, а од 1946. у Одељењу Министарства просвете задужена за музеје. Као начелник тог одељења битно је утицала на формирање и ширење музејске мреже у Србији. Била је главни и одговорни уредник часописа Музеји, који је и покренула, и гласила Музејског друштва Србије Музејски весник. Утемељивач је Музеја примењене уметности у Београду и његов први директор од 1951. до пензионисања 1970. Осим плодотворног рада на концепцији Музеја, на његовим сталним поставкама и збиркама, посебно на збирци српског плаката, покренула је Зборник, његову редовну и запажену стручну публикацију. Била је председник Савеза музејских друштава Југославије.

Никола Кусовац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЈА II

АНДРИЈА II, краљ Угарске (?, 1176/77 – ?, 21. IX 1235). Владао од 1205. до смрти. Други син угарског краља Беле III и Антиохијске принцезе Ане (Агнезе) Шатијон. Пре ступања на престо био је херцег Хрватске и Далмације. Освојио је Хум, а после 1205. Галицију. У почетку владавине, под утицајем своје прве жене Гертруде Меранске, примио је у Угарску много странаца, претежно Немаца. У Ердељу (Трансилванији) је 1211. населио немачке витезове као бедем против Кумана у Влашкој. Незадовољни страним утицајем, угарски великаши су 1213. убили Гертруду. А. је 1217. кренуо у V крсташки поход и принудио муслимане да сруше тврђаву Табор. За то време је папа Хонорије III признао краљевски наслов рашком великом жупану Стефану Немањићу, што је довело до рата А. са Србијом 1219. Сукоб је окончан посредовањем св. Саве. Под притиском незадовољника А. је 1222. издао Златну булу, коју је потврдио 1231. Свог првог сина Белу (IV) именовао је 1214. за савладара и херцега целе Славоније, а 1223. за управитеља Ердеља. Доделио је 1224. широке привилегије овдашњим Сасима, али је 1225. протерао Немачки ред, који се хтео извући испод суверенитета угарске круне.

ЛИТЕРАТУРА: M. Wertner, Az Árpádok családi történetе. (Тörténeti népés földrajzi könyvtár LI.), Nagy-Becskerek 1892; В. Клаић, Повијест Хрвата од најстаријих времена до свршетка XIX стољећа, I, Зг 1988; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996; П. Рокаи и др., Историја Мађара, Бг 2002.

Петар Рокаи

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЈА ГРОПА → ГРОПА, Андрија

АНДРИЈА ГРОПА → ГРОПА, Андрија

АНДРИЈА ДАНДОЛО → ДАНДОЛО

АНДРИЈА ДАНДОЛО → ДАНДОЛО

АНДРИЈА ЛОВРЕТИЋ

АНДРИЈА ЛОВРЕТИЋ, бискуп барски (? – ?). Потиче из властеоске барске породице Жаретић. Његов отац Ловре и стриц, свештеник Марин, били су познате и угледне личности на двору краљице Јелене, жене краља Уроша I. Помиње се у повељи краља Милутина, у барској породици Жаретић. Његов деда Жаре, барски властелин, добио је баштински посед у време краља Стефана Уроша I, а села која се потврђују унуцима, држали су синови Жаретини Марин и Ловре у време краљице Јелене. Kраљ Милутин потврдио je поседе бискупа А. са браћом. Ту им милост испроси војвода Дабижив, који је био вероватно краљев намесник у Зети после прогонства и ослепљења Милутиновог сина Стефана (фебруара 1314). Свештеничку службу А. је почео као фрањевац у Задру. Заменио је стрица Марина 1307. на бискупској столици у Бару. Пошто се није придржавао начела канонског права, оптуживан је код папске курије да је заложио бискупски палиј, те да га је заменио лажним. Посебно је истакнута његова самовоља када је без сагласности барског каптола сменио епископа у Арбану и на његово место поставио епископа Лазара из цркве Св. Александра. Због свега учињеног морао се захвалити папи у Авињону на бискупској столици у Бару око 1324. Судбина А. после наведене године није позната.

ИЗВОР: А. Соловјев, „Пoвеља краља Милутина барској породици Жаретић", ААСЈЕ, 1925, III.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Томовић, „На Романи Луце", ИЧ, 1977, 44; К. Јиречек, Историја Срба, II, Бг 1978.

Марица Маловић-Ђукић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЈАШ МРЊАВЧЕВИЋ

АНДРИЈАШ МРЊАВЧЕВИЋ, краљевић, обласни господар (?, око 1350 – ?, између 1394. и 1399). Син краља Вукашина и краљице Јелене, млађи брат Краљевића Марка. Први пут поменут у повељи коју је краљ Вукашин издао Дубровнику 1370. После очеве погибије (1371) живео неко време с мајком и најмлађим братом Дмитром, а касније се осамосталио. Господарио територијом између Кичева и Тетова у Македонији. Имао је своју војску и управни апарат, ковао властити новац. Подигао је манастир Св. Андреје Првозваног (Андрејаш) на Трески (1388/89). Био вазал турског емира Мурата и његовог сина Бајазита. После Бајазитовог састанка с вазалима у Серу (1393) раскида вазалне обавезе и убрзо губи своју област. Напушта Македонију у пролеће 1394. и с братом Дмитром креће на пут, преко Дубровника за Угарску. Браћа су у Дубровнику добила две трећине од депозита који је својевремено положио Вукашин, а чија је вредност процењена на преко 5.600 перпера (преко 2.200 дуката). Једна трећина депозита припадала је краљу Марку и њу је 1399. подигао Дмитар, као једини Марков наследник. После одласка из Дубровника за Угарску, августа 1394, губи му се сваки траг у изворима. Позиција млађег брата и историјски засведочен разлаз браће Мрњавчевић могли су одредити његов статус у усменој традицији, мада је о њему свакако одлучивао и архетип завађене браће, односно братоубиства. Већ у најстаријој забележеној песми о Марку Краљевићу (П. Хекторовић, 1556), баладично интонираној бугарштици Марко Краљевић и брат му Андријаш опевана је свађа браће око поделе плена и смрт А. од братове руке. И у бугарштици Девојка и Шишман, такође Хекторовићевом запису, он је трагични јунак, у чијем лику се стекло неколико историјских прототипа и судбина, што сведочи о чињеници да је средином XVI в. о њему постојала развијена епска и/или епско-лирска усмена традиција. У каснијим бележењима доминирају јуначки обрасци певања, а виновник његове смрти није Марко, него Турци, односно хајдуци/арамије. За лик А. везује се и мотив насилног одвођења у турску/анадолску земљу, па Маркова потрага за братом често претходи њиховом проласку кроз гору и А. смрти. Усмено предање и епика забележена на терену Босне за краљевића Андрију везују мотиве градње цркава и истрајности у вери.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; Старе српске повеље и писма, I/1, Бг 1929; Вук, VI/16, 17; Богишић, 89; Пјеванија, 6, 36.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; С. Ћирковић, „Поклад краља Вукашина", ЗФФ, 1979, XIV, 1; Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Бг 2001.

Mилош Благојевић; Лидија Делић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЈЕВИЦА

АНДРИЈЕВИЦА, град и центар општине у Црној Гори. Изграђен је у Андријевачкој котлини у долини Лима, где се у њега са леве стране уливају Злоречица и Краштица. Дуж долине Лима пролази пут Беране–Плав, а дуж долине Краштице пут за Колашин. Град се налази на 50 м високој флувио-глацијалној тераси на левој обали Лима. Насеље је издужено дуж друма и подножја планине Комови на 750–790 м н.в. Као варошица А. се развија од 1823. Варошица и црква св. Архангела Михаила више пута су страдале у пожарима и обнављане, а последњи пут 1862. и 1977. Средином XIX в. уз цркву су подигнуте школа, зграде надлештава, гостионице и једноспратне куће са дућанима и занатским радњама у приземљу. Оне су, са стрмим крововима покривеним шиндром, до друге половине XX в. давале насељу специфичну физиономију, те се развило у карактеристичну патријархалну варошицу. А. је централно насеље у Горњим Васојевићима, а између два светска рата била је седиште среза. Данас је општински центар са 24 насеља у којима је 2003. живело 5.785 становника, од којих 69,6% Срба и 25,1% Црногораца. У граду је 2003. живело 1.073 становника (69,2% Срба и 22,6% Црногораца). Током послератног периода А. је депопулациона средина и број становника је преполовљен. У граду су, поред општинске администрације, пошта, дом здравља, болница, хотел са око 100 лежајева, основна школа, гимназија и три мање фабрике које запошљавају око 100 радника.

001_Andrijevica-mapa.jpg

Милутин Љешевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Александар

АНДРИЋ, Александар, официр, новинар, књижевник (Добановци или Купиново, Срем, 1816 – Букурешт, 4. VIII 1876). Као аустријски официр служио у Госпићу (1841), Шопрону, Ковачици, Омољици, Панчеву и Чуругу (1848). По одласку у пензију посветио се новинарству и књижевности. У Темишвару је 1852. покренуо Световид, лист за политику и белетристику, пренио га у Беч, гдје га издаје до половине 1859, с књижевним додатком Светозор (1855–1856), а потом у Београд (1860–1870). Због своје пјесме Браћи Црногорцима осуђен на шест недјеља затвора. Од 1870. у Букурешту издаје Восток, Србско-бугарски вестник и Freier Orijent, сарађујући с бугарским револуционарима (Љ. Каравелов и др.). Издавао је такође календар Зимзелен (1846–1849, 1857–1859, 1861). Од 40-их година објављује пјесме у духу школе објективне лирике, приказе и преводе филолошких расправа о Словенима. Најобимнији дио књижевног рада су му приповијетке (од 1839), настале под утицајем демонолошко-баладних сижеа, блиске романтичарској стилизацији, без веће оригиналности (прераде, преводи). Заслужан је за одржавање српске штампе у условима Баховог апсолутизма и за окупљање круга писаца из Војне границе (Н. Боројевић, О. Утјешеновић, П. Прерадовић) и из других крајева (С. М. Сарајлија, Ђ. Марковић Кодер, Ј. Поповић Стерија). Цијени се његов рад на српској библиографији.

ДЕЛА: Целокупна дела, I–II, Бг 1863–1866.

ЛИТЕРАТУРА: В. Милинчевић, На раскршћу епоха: Српски књижевни часописи 1850–1860, Бг 1979; В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791–1914, Н. Сад 1980; С. Војиновић, „Темишварски период Световида", у: Банатска периодика XIX и XX века, Н. Сад – Бг – Зр 1995; С. Граховац, „Књижевни рад Александра Андрића", ТЗ, Н. Сад 2002, 3; Д. Панковић, Српске библиографије 1851–1879, 1, Н. Сад 2006.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Бранко

АНДРИЋ, Бранко, књижевник (Нови Сад, 9. IV 1942 – Дунајујварош, Мађарска, 20. X 2005). Ликовни одсек Више педагошке школе завршио у Новом Саду (1966), а Факултет политичких наука у Београду (1969). Живео углавном као слободни уметник у Бечу и Новом Саду. Као један од протагониста српске неоавангарде с краја 60-их и почетка 70-их година (био је 1970. члан новосадске групе Кôд, али је брзо из ње иступио), неговао је поезију засновану на дискурсу сексуалности и на хуморним ефектима оспоравања књижевних и моралних норми (Ја сам мамин мали сексуалац, Н. Сад 1971; Странпутице сексуалне револуције, Н. Сад 1986). Бавио се визуелном поезијом, те авангардним истраживањем у ликовној уметности, посебно у графици. У приповеткама (Устанак из мртвачког сандука, Н. Сад 2003) и романима (Потонули бродови од хартије, Сар. 1990; Како жене страшно пате, Н. Сад 1991), градећи алогичне светове с гротескним ликовима и поремећеним међусобним односима, дао је убедљиве примере неоавангардне прозе.

ДЕЛА: поезија: Modern World Poetry, Н. Сад 1972; Erection über alles: comic-poesie, Wien 1974; приповетке: Треба бити спреман на све, Н. Сад 1981; Дан за посете болницама, Н. Сад 1991; романи: Санаторијум, Н. Сад 2000.

ЛИТЕРАТУРА: М. И. Бандић, „Приче које су изгубиле равнотежу", Политика, 8. VI 1985; В. Копицл, „Метаморфозе тривијалног", Дневник, 16. VIII 1991; Г. Станковић, „Балкански каламбури", ЛМС, 1991, 447, 5.

Иван Негришорац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Владимир

АНДРИЋ, Владимир, публициста, политичар (Требиње, 1882 – околина Ужица, 5. VIII 1932). Гимназијско образовање стекао у Мостару и Сарајеву, а потом завршио права у Прагу. Као и многи други припадници тадашње босанско-херцеговачке омладине посветио се националном раду, усвајајући социјалне, политичке и националне идеје Т. Масарика, са којим је сарађивао и потоњих деценија. Пре I светског рата у Прегледу, Срђу, Отаџбини и Народу објављивао чланке о политичким, националним и аграрним проблемима, заговарајући радикално решавање аграрног питања у Босни и Херцеговини и отпор аустроугарској владавини. У Босански сабор изабран 1912, у време када је припадао политичкој групи П. Кочића, од које се потом одвојио. Током I светског рата као адвокат заступао је оптужене на велеиздајничким процесима и организовао помоћ пострадалима у рату. По завршетку рата постао је члан Радикалне странке, потом, у више скупштинских мандата, биран за народног посланика у сарајевском округу. У влади В. Вукићевића (1927–1928) био министар за аграрну реформу, а у влади А. Корошеца (1928–1929) министар пољопривреде. Увођењем установе Сената у скупштински систем Краљевине Југославије (1931) постао је један од сенатора.

ЛИТЕРАТУРА: Збирка портрета и биографија знаменитих људи Краљевства СХС, Бг 1926; Ј. Поповић, Неимари Југославије, Бг 1934; Ђ. Пејановић, Штампа Босне и Херцеговине 1850–1914, Сар. 1949; М. Ерић, Аграрна реформа у Југославији 1918–1941. год, Сар. 1958.

Срђан Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Владимир

АНДРИЋ, Владимир, редитељ, дечји писац (Обреновац, 24. X 1944). Дипломирао филмску режију на Факултету драмских уметности у Београду. Ради у Редакцији дечјег и школског програма Телевизије Београд. Аутор је популарних телевизијских серијала Лаку ноћ, децо и Пустолов, као и двадесетак радио-драма. Посебно запажена била је поставка водвиља Баријоново венчање Ж. Фејдоа у Позоришту на Теразијама, а од тв филмова Шешир професора Косте Вујића, Ратнички таленат, Награда године. Његова поетика произашла је из модерног, радовићевског схватања игре, те се нонсенс, хумор и пародија издвајају као доминантни књижевни поступци: ослонац на кратке форме усмене књижевности, уз трагове иронизације, поигравање језиком, а нарочито деконструкција устаљених говорних облика, препознатљива су обележја његових књижевних текстова за децу. Добитник је награда Политикиног забавника, Невена, Змајевих дечјих игара, „Златни кључић", као и награда за филмску и позоришну режију.

ДЕЛА: Напред плави, смеђи и црни, Н. Сад 1981; Писма из першуна, Бг 1997; Кроз гудуре Обреновца, Бг 2004; Дај ми крила један круг, Бг 2006.

ЛИТЕРАТУРА: В. Батинић, „Пустоловина као литерарна форма", Детињство, 2005, 3–4; Ј. Љуштановић, „Савршен дармар", ЛМС, 2007, 483, 3.

Валентина Хамовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Војин М.

АНДРИЋ, Војин М., публициста, четнички активиста (Ниш, 3. III 1917 – ?, око 1961). Гимназију је завршио у родном Нишу, а Правни факултет у Београду. Био је припадник Југословенског народног покрета „Збор" Димитрија Љотића, члан омладинске секције Српског културног клуба (СКК) и технички уредник Српског гласа и главни уредник Нове Србадије (1940–1941). Јуна 1941. преговарао је на Равној гори с Драгољубом Михаиловићем о приступању омладине СКК четничком покрету. Поставши потом један од вођа четничке омладинске организације, налазио се у чети 501. штаба Југословенске равногорске омладине у Београду и био члан Централног националног комитета, задужен за рад у Пропагандном одсеку Врховне команде. До повлачења четничке илегалне организације из Београда уређивао је билтен Видовдан, а потом био шеф пропаганде и уредник листа Слобода или смрт Делиградског корпуса. Учествовао је у стварању и спровођењу плана о хватању Косте Пећанца (1943–1944). Марта 1945. био је на челу Олимпијског одбора Прве равногорске олимпијаде у Дугом пољу (Босна). Рањен на Зеленгори, заробљен је и осуђен на смрт, али му је казна замењена осудом на 20-годишњу робију. После 16 година проведених у Казненом заводу у Сремској Митровици страдао је при покушају илегалног преласка у Грчку. Објавио је збирку песама Одблесци душе (Ниш 1937).

ЛИТЕРАТУРА: Н. Миловановић, Дража Михаиловић, Бг 1991; Равногорска историја, Бг 1992; Д. Ђорђевић, Ожиљци и опомене, I–II, Бг 1995; М. Ђ. Матић, Равногорска идеја у штампи и пропаганди четничког покрета у Србији 1941–1944, Бг 1995; К. Николић, Историја равногорског покрета, I-III, Бг 1999; Д. Тошић, О људима. Есеји, записи, сећања, Бг 2000.

Далибор Денда

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Драган

АНДРИЋ, Драган, ватерполиста, тренер (Дубровник, 6. VI 1962). Школовао се у родном граду. Каријеру почео у београдском Партизану, показујући већ у јуниорском узрасту велик таленат. Брзо је постао стандардни првотимац. Са својим матичним клубом освојио је четири титуле првака СФРЈ (1979, 1984, 1987, 1988) и три национална купа (1985, 1987, 1988). Као репрезентативцу Југославије припале су му златне медаље на Олимпијским играма у Лос Анђелесу (1984) и Сеулу (1988), на Светском првенству у Мадриду (1986), а сребрне медаље на Европском првенству у Софији (1985) и Стразбуру (1987). Играо у клубовима у Шпанији и Италији. По завршетку играчке каријере определио се за тренерски позив. Као селектор предводио државни тим на Олимпијским играма у Атланти (1996). Касније је као тренер радио у Грчкој.

Виталис Ашику

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Драгиша

АНДРИЋ, Драгиша, графичар, дизајнер (Београд, 20. II 1942). Дипломирао 1966. на Одсеку за графику Академије ликовних уметности у Београду, у класи Бошка Карановића. Од те године излагао на групним изложбама Графичког колектива и УЛУС-а, чији је члан. Учесник је значајних ликовних смотри у земљи (Октобарски салон, Тријенале савремене југословенске графике у Битољу), као и радионице Отворени графички атеље Народног музеја у Београду (1988, 1994). Као дизајнер Завода за израду новчаница у Београду, дао је низ успелих решења за израду папирног и кованог новца, плаката, значака и остварио низ значајних пројеката из области нумизматике: златни и сребрни новац поводом Медитеранских игара у Сплиту (1979), златни и сребрни новац поводом XIV зимских олимпијских игара у Сарајеву (1984). Добитник је Златне игле УЛУС-а (1978) као и признања за дизајн из области нумизматике. Његово графичко стваралаштво карактерише атмосфера интимности и присности. Ране фигуралне композиције, решене једноставним, прочишћеним ликовним језиком, имају јасну структуру. Каснија дела припадају поетици нове фигурације, са елементима фантастике или носталгичним реминисценцијама на дела из историје уметности. Од 90-их година живи у Канади.

ЛИТЕРАТУРА: М. Вукановић (ур.), Каран и студенти 1950–1985, Бг 1985; Г. Мијовић-Црнобрња, Отворени графички атеље 5, Бг 1988; Отворени графички атеље. Десет година, Бг 1992.

Весна Круљац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Драгослав

АНДРИЋ, Драгослав, песник, преводилац, лексикограф (Чачак, 10. XI 1923 – Београд, 27. V 2005). Завршио англистику на Филолошком факултету у Београду. Радио као професионални преводилац. Шаховски мајстор од 1948, мада је рано напустио активно играње. Истакао се превођењем и приређивањем поезије и прозе с француског, енглеског, руског, немачког и холандског. Изузетно допринео афирмисању алтернативне, неконвенционалне књижевности и уличног говора, саставио Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних речи (Бг 1975, 2005 друго, допуњено издање). Успешно писао хумористичну и сатиричну поезију, приредио антологије класичне кинеске (Свет у капи росе, Бг 1974) и јапанске (Не пали још светиљку, Бг 1981) лирике, канадске поезије (Антологија канадске поезије, Круш. 1989), савремене аустралијске прозе (Из савремене аустралиске прозе, Бг 1954), песништва америчких црнаца (Отисак срца у прашини, Бг 1975), америчке хумористичке поезије (Ко – је л' ја?, Бг 1974) и рок поезије (Стерео стихови, Бг 1983). Превео на српски дела Ж. П. Сартра (Ђаво и Господ Бог), Б. Шоа (Дон Жуан у паклу), Ф. Фицџералда (Велики Гетсби), Џ. Селинџера (Ловац у ражи), Е. Јонеска (Позориште: сабрана дела), Л. Бромфилда (Дивља река) и др. Добитник награде „Милош Ђурић" за преводилаштво.

ДЕЛА: Шах, игра милиона, Зг 1973; Почетница: игре милиона, Зг 1976; Зезалице или песме здесна налево, Бг 1976; Мапет шоу, Бг 1979; Матни удар, Зг 1981; Сваштара: уџбеник нонсенса, Зг 1981; 600/Шесто изабраних споменарских записа, Г. Милановац 1983; Лексикон вицева, Бг 1984; Graffiti international, Бг 1985; Шаховски забавник, Бг 1985; Епрувето, срећан ти 8. март, Бг 1991; Песме?: песме, Бг 1994; Врт добре наде, Бг 1996; Пинокио у Токију, Н. Сад 1996; Сто песама о љубави, Бг 2005.

Предраг Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Иво

001_ANDRIC-IVO.jpgАНДРИЋ, Иво, књижевник, дипломата (Долац код Травника, 9. или 10. X 1892 – Београд, 13. III 1975). Основну школу завршио у Вишеграду, Велику гимназију у Сарајеву (1912), где се већ ангажовао око покрета „Млада Босна". Студирао у Загребу, Бечу и Кракову, одакле се, на вест о сарајевском атентату, одмах вратио у земљу. Ухапшен је 28. VII 1914. и до опште амнестије (1917) био у интернацији (Овчарево), под присмотром и по болницама (Зеница, Загреб). Студије је наставио у Загребу, где је један од покретача часописа Књижевни југ (1918). Октобра 1919. долази у Београд, испрва у Министарство вера, а од 1920. у Министарство иностраних дела. Службује у Риму, Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. Докторирао у Грацу (1924; српски превод 1982. „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине"), изразито негативно вреднујући утицај турске владавине и богумилства. Дисертација је наговестила теме које ће обрађивати у приповеткама и романима. Био је стални сарадник Српског књижевног гласника, а повремени часописа Мисао и листа Политика. У писму Миховилу Комболу (1933) одбио да уђе у Антологију новије хрватске лирике. II светски рат је провео у Београду, одбивши пензију и било какву сарадњу с окупационим властима. После рата живео у Београду, активно учествујући у културно-политичком животу. Од 1956. његова дела се интензивно преводе, нарочито после добијања Нобелове награде (1961). За дописног члана СКА изабран 1926, а за редовног 1939. Дописни члан ЈАЗУ постао је 1951, а Словеначке академије 1953. Био је почасни члан Матице српске од 1949. и почасни председник Српске књижевне задруге од 1972. Био је доктор honoris causa Универзитета у Сарајеву (1962), Кракову (1964) и Београду (1972).

Поезија, есеји. Почео је да објављује (песме у прози и слободном стиху) у Босанској вили 1911; пред I светски рат појавило се шест његових песама у зборнику Хрватска млада лирика. У збирци Ex Ponto (Зг 1918) потврдиће дубоку меланхолију појачану тамновањем, али ће показати не мање дубоку мисаоност кроз „разговор с душом" (Н. Бартуловић). Ослоњен на лирски сиже и исповедни монолог, води песму емотивно-мисаоној сентенци, разбија ритам и строгу форму песника модерне и гради песничку збирку као чврсту целину састављену од три циклуса с „епилогом", што ће бити још наглашеније у такође троделној збирци Немири (Бг 1920), састављеној од циклуса Немир од вијека, Немир дана и Брегови, од којих последњи насловом наговештава трајни књижевни симбол. У обе књиге А. је захваћен немирима и преокупацијама песника експресионизма и авангарде. Ex Ponto се може разумети као „мисаони дневник младог заточника", а Немири као „списатељска бележница човека који тражи своје место у свету" (И. Тартаља). За живота А. се дистанцирао од исповедног тона и првог лица, преусмеривши се на приповедање и треће лице. Песме пише ретко, али то чини све до 1973; у последњој песми Ни богова, ни молитава исказана је слутња краја и чежња за ширином, пространством, отвореним видиком и слободним дахом. Постхумно ће бити састављена и објављена збирка Шта сањам и шта ми се догађа (Бг 1976), укључена у Сабрана дела. Исповедни тон ће, међутим, бити задржан у записима Знакови поред пута, које објављује од 1925. и пише до краја живота. То је лирско-медитативна проза од кратких, самосталних, веома „збијених" текстова с поентом, које је писац сабрао у засебну, постхумно објављену књигу (Бг 1976). Ти записи су јединствени у српској књижевности – племенити и срећно нађени жанровски хибрид, који је у себи објединио елементе лирске песме, есеја, дневника и особеног путописа.

Медитација и рефлексија, укрштање критичког мишљења, лирске дирнутости и поетске визије карактеристични су за целокупно А. стваралаштво, што указује на непрекинуту есејистичку нит која се кроз то дело провлачи. Есеј је изворни начин његовог писања, „бескрајна медитација која тече из немира" (И. Тартаља); најчешће претходи неком наративном делу. Као есејиста, скицира портрете низа песника и приповедача, знаменитих историјских личности и уметника, дајући продорне погледе на своје немирно доба, рат и фашизам, при чему је „одлучно стао на ивицу смисла и свесно повео свој неми разговор с апсурдом" (К. Остојић). Већ у раним критичким написима даје драгоцене осврте на писце и књиге. Током година постепено уводи читаоца у тајне своје поетике исказујући личне погледе на језик, књижевност и традицију и везујући се најнепосредније за народну поезију и мит, за Његоша и познату девизу из Горског вијенца: „Нека буде што бити не може", а посебно за Вука као писца и „учитеља енергије". У есејистици је показао живо интересовање за многобројне класике и модерне писце с разних страна света. Привучен жељом за даљинама, писао је путописе укрштене с есејистичком рефлексијом и нарацијом, некад као путописна писма богата културним асоцијацијама, некад као путописну приповетку или као сећање на раније посећени град (На вест да је Бруса погорела, 1958). Његову путописну прозу објединила је Жанета Ђукић-Перишић у књизи Предели и стазе (Бг 2002).

Приповетке. А. је написао највише приповедака и најбоље приповетке у српској прози. За живота је објавио пет књига приповедака: Приповетке (Бг 1924, 1931, 1936); Нове приповетке (Бг 1948); Лица (Зг 1960), постхумно Кућа на осами (Бг 1976), раније припремљени приповедачки венац са оквиром, односно са уводом и једанаест приповедака. Као засебна публикација објављен је Пут Алије Ђерзелеза (Бг 1920), а три избора доносе и нове приповетке: у Изабраним приповеткама (Бг 1951), Панорами (Бг 1958), Жени на камену (Бг 1962). У Сабраним делима приповетке су распоређене у седам књига и груписане према тематској сродности. Стилски бриљантне, тематско-мотивски разнородне, с упечатљивим и разноврсним књижевним јунацима – од луда и божјака до везира и силника из епске поезије, од визија и привиђења као оличења жудње за идеалном женом и љубављу до милосница и распусних владатељки људским страстима, од басноликих фигура Аске и вука, до фра-Петра, који се нагледао света и овладао многим занатима и знањима – с мајсторски вођеним сижејним линијама и уживљавањима у сасвим разнородне ликове, каткад с елементима лирског и есејистичког, те приповетке увек потврђују мајстора приповедања и дочаравања најразличитијих човекових доживљаја, страсти, опсесија, мрачних порока и ретких врлина. Каткад блиске путопису, с описима праћеним медитацијама (Стазе, лица, предели), каткад портрету (Мустафа Маџар, Мара Милосница и др., збирка Кућа на осами), каткад параболи о уметности и уметнику (Мост на Жепи, Панорама), басни (Аска и вук) или есеју (Тренутак у Топлој), каткад пародији епске песме с преокретом силника у сметеног јадника и слабића пред женама, с елементима романа (Пут Алије Ђерзелеза), приповетке показују велику морфолошку разноврсност и склоност ка укрштању жанрова. Оне имају тенденцију уланчавања и циклизације, чиме најављују склоност ка доцнијој широкој епској форми. Тако „приче о фратрима" слуте Проклету авлију, а истраживачи и приређивачи су указивали на унутарњу повезаност више низова приповедака и објављивали их као целовите књиге: Р. Константиновић као Јеврејске приче (Бг 1991), а Ж. Ђукић-Перишић је приповетке о Томи Галусу видела као недовршен роман (На сунчаној страни, Н. Сад 1994).

Романи. Све до краја II светског рата А. је писац приповедака и новела, а 1945. појавила су се три његова романа. Прво је априла 1942. завршена Травничка хроника (Бг 1945), започета још 1924, у време довршавања докторске тезе. Успоставио је смирен тон летописца и хроничара немирних времена, уоквирио роман „прстеном" – причом о старцима, који на почетку романа седе последњег петка у октобру 1806, а на крају последњег петка маја 1811. и мирно, пушећи, разговарају у Лутвиној кафани, као да седам немирних година конзулских времена није ни било – и претежно хронолошки пустио пред читаоца ликове и догађаје, пратећи их некад с велике дистанце, а каткад из непосредне близине, па и из перспективе самих јунака. Цела галерија незаборавних ликова промиче пред читаоцима: аустријске и француске дипломате, турски везири, варошки и српски свет, и најнеобичнији међу њима, травнички лекар Марио Колоња, у којем је могућно видети елементе пишчевог аутопортрета и оличење приповедачеве способности уживљавања у различите људске заносе и прилике. За вишеградску ћуприју Андрић је везан од детињства. Мотив моста у његовој прози могућно је пратити од новела, преко појединих фрагмената: Знакова поред пута из 1930. и лирског есеја Мостови (1933) до романа На Дрини ћуприја (Бг 1945), писаног у Београду од јула 1942. до децембра 1943. и састављеног, као Хомеров спев, од 24 поглавља. Грађа за роман биле су народне песме, легенде и предања, те историјска грађа из турских, аустријских и венецијанских архива. Полазиште за рад на роману била је, на педесетак страница рукописа, прва верзија „Вишеградске хронике". Поглавља су компонована као међусобно уланчани новелистички блокови у чијим се језгрима обично налази нека трагична судбина. Вишеград и његов мост претворени су у позорницу на којој се одвијају велики догађаји и преламају појединачни животи од почетка градње моста до његовог рушења. Епски је испричан и укомпонован „сплет малих повести о великим трагедијама" (И. Тартаља). У време довршавања романа скицирао је портрет штедљиве старице, из којега ће развити роман Госпођица (Сар. 1945). Тај роман-портрет има у средишту лик жене-тврдице, свеле госпођице Рајке Радаковић, која седи и дрхти у сумраку, у хладној соби, у Београду, крпећи чарапу, а приповедач прати њене успомене. Јединица пропалог сарајевског трговца, прихватила је очеву опомену о штедњи као тестаментарну жељу и претворила је у порок тешког и неизлечивог тврдичлука, који ће је одвести међу зеленаше и профитере, па ће морати да бежи с очију својим суграђанима чак у Београд, где ће је тај исти порок одвести у страх од другога и у потпуну изолацију. Од тврдичлуком изазваног страха она ће и умрети. Полемишући с богатом европском и домаћом литературом о тврдици, А. је израдио портрет с елементима карикатуре и гротеске. Проклета авлија (Н. Сад 1954), вероватно најбоље А. дело и квинтесенција његове поетике, започета је 1928. као роман о Џему, млађем сину султана Мехмеда Освајача, пораженом од брата Бајазита у сукобу око престола, доцније играчком у рукама моћника хришћанског Запада. Када је повест о Џему била при крају, дошло је до потпуне измене концепције романа, па се роман-портрет с елементима хронике преобразио у сложену грађевину у којој ће средишње место добити Џемов биограф Ћамил, обузет Џемом и до идентификације унесен у његову судбину. Тако прича о Џему и вечна прича о завађеној браћи постаје прича о приповедању и тамновању. Савршено компонована, с прстеном који је уобручује, преломљена кроз низ приповедача, Проклета авлија је једна од најсложенијих, најдубљих и најгушће тканих књига не само на српском језику. Постхумно објављен, недовршени роман Омер-паша Латас (Бг 1976), започет под радним насловом „Сарајевска хроника", ослоњен је до извесне мере на историјску грађу из бечког Државног архива, извештаје аустријског генералног конзула Д. Атанацковића и документе које је публиковао Ф. Шишић. И том роману је претходила једна скица – тицала се Омер-пашиног карактера, у којем је била истакнута пашина склоност издаји. Међутим, током дугог и стрпљивог рада А. је пажњу с конзула Атанацковића пренео на Омер-пашу Латаса. Има мишљења да роман није завршен због промене пишчеве концепције: иако су претходни романи били строго компоновани и јасно завршавани, писац је имао разумевања и за „отворено дело", односно за недореченост и хотимичну недовршеност.

Поетика. А. сједињује медитацију и лирику с митом, „легендом" и историјом, градећи густо приповедно ткиво, некад симболички сугестивно, а некад вођено према алегорији и параболи. Уочени су доминантни А. симболи: брегови (збацују са себе све „као мрску кабаницу", опиру се променама и налетима ветра); ветар (варљивост, несталност, снага и осипање, пожар и миловање); камен (чврстина, стаменост); клесани камен (снага духа; сродно му је тесано дрво и обрађена земља); степенице (успињање); сунце и светлост, море (ширина, снага, стихија, изазов и бескрајно огледало); Босна (чвориште сукоба и сусрета Истока и Запада, средиште додира и судара култура и цивилизација); конзули, тумачи, преводиоци и други посредници; странац; симболи доњега света – пацови, мишеви и змије; жртва (било да је реч о појединцу или народу); мостови (спајају обале, људе и светове); жена које нема (привиђење које доноси наду и утеху, али буди и дубоку меланхолију). Симбол, мит и алегорија утемељени су у животним и историјским чињеницама. А. је опседнут лицима и човеком; мајстор је портретисања; развио је изузетну способност уживљавања у функцији дочаравања и буђења унутрашњег гласа ствари и људи. Отуда је говор уживљавања најзначајнија стилска особина његовог приповедања.

А. је у креативном дијалогу са светском и домаћом традицијом, од старих књижевности Далеког истока, Библије и антике до данашњих дана; од народне песме, приче и пословице до својих савременика. Његова поетика је „поетика писца ван свих праваца" (И. Тартаља). Истраживачи упозоравају да је врло пажљиво читао стоике, Марка Аурелија и Епиктета; према Хомеру је одредио број поглавља На Дрини ћуприје; повремено је близак источњачким мудрацима, песницима и софистима; често је и радо читао француске „моралисте", Паскала и Монтења, Жубера, Игоа, Стендала, Балзака, Бодлера и Флобера, с којим га често доводе у везу; Леон Блоа га је веома занимао; умео је да се нађе у близини Петрарке, Фрање Асишког, Гвичардинија, Леопардија, Д' Анунција, Пирандела, Сервантеса и његовог тумача, филозофа и антифашисте Унамуна, а нарочито у близини Гоје, чијим гласом је изрекао своја најдубља поетичко–естетичка уверења о густом ткању и о мартирију без надземаљске утехе; ту су Пушкин, Љермонтов, Гогољ, Толстој, Достојевски и Горки; из Гетеових дела је извукао највише исписа; Хајне; Томас Ман му је по схватању мита вероватно најближи од свих романсијера; Витмен, Стриндберг, Хамсун и Вајлд; романтичари Бајрон, Китс, Словацки, Мицкјевич. Ф. Достојевског и Т. Мана сматрао је најзначајнијим писцима који повезују два века, а Кјеркегор је оставио у његовој души трајан траг. О тајни и ћутању је правио исписе из Библије, Плутарха, Гетеа, Китса, Бодлера, Ничеа, Вилије де Лил-Адама, Леона Додеа. У домаћој књижевности упоришта су му Његош, Вук, народна поезија, али и Б. Радичевић, Змај, П. Прерадовић, Љ. П. Ненадовић, С. Матавуљ, којег је сматрао мајстором приповедања, П. Кочић, Св. Ћоровић, Б. Станковић, Р. Бошковић, А. Г. Матош и Т. Ујевић. Преводио је песнике словеначке модерне. Уочено је да му је Б. Станковић претеча у обради еротских мотива; да му је Св. Ћоровић близак по увођењу источњачких тема и мотива повезаних с домаћим тлом; да му је Матавуљ близак по темпераменту и приповедачком мајсторству; да је причу Проба написао по угледу на Кочићеву Суданију. Пажљиво је читао и проучавао историјске записе, летописе и друге списе Прокопија Чокорила, Стаке Скендерове и Јоаникија Памучине, па фра Грге Мартића и Ивана Франа Јукића, односно све што му је могло послужити као грађа и изазов.

Рецепција. Значајнија рецепција његових дела на другим језицима почела је 1937, када је изашао на пољском избор приповедака; сличан избор појавио се 1939. на немачком, у преводу А. Шмауса, и на бугарском. Рат је прекинуо рецепцију, али ће се На Дрини ћуприја појавити 1948. у Софији; исте године у Љубљани излази Травничка хроника. Први превод његовог романа на западу било је немачко издање На Дрини ћуприје (Цирих 1953). Поводом објављивања Травничке хронике на француском, држао је предавање на Институту за словенске језике у Паризу (1956) о историјској грађи тог романа. У Паризу, Москви и Варшави (1956) излазе преводи На Дрини ћуприје, исте године у Софији Проклете авлије, а у Будимпешти Травничке хронике. У Лондону излази Травничка хроника (1958), у Лајпцигу Госпођица. Током 1962. и доцније, дела доживљавају изузетно снажну рецепцију у свету, на шта је пресудно утицала Нобелова награда (1961). Тиме је скренута пажња светске јавности на југословенске књижевности и отворен пут југословенским писцима у свет. Веће интересовање за његово дело поновило се у доба растурања Југославије и грађанског рата у БиХ. О рецепцији тих дела у свету израђени су академски радови: „Рецепција књижевног дела Иве Андрића у САД" (1984) Б. Микашиновића и „Рецепција књижевног дела Иве Андрића у Француској до 1975. године" (1996) С. Ђорђића. Знатан број наших компаратиста дао је каткад изузетне прилоге о делу А. у компаративном контексту (З. Константиновић, И. Тартаља, Н. Стипчевић, Р. Константиновић, Р. Вучковић, Ј. Новаковић, Б. Живојиновић, Д. Стојановић, Д. Недељковић, В. Д. Михајловић, М. Павловић и др.).

Дело А. су рано запазили и у своје студије уврстили страни научници: италијански слависта У. Урбани пише о њему у контексту најновијих токова југословенских књижевности (1927); слично је учинио и немачки слависта Ј. Матл (1925). Амбициозније научне анализе јавиле су се пре у свету него код нас. Ф. Шерер посматра књижевност српских писаца као „рудник балканског начина живота", као документарну грађу за своја етнографска истраживања (Балканско у новијој српско-хрватској литератури представљено у епском делу И. Андрића, Б. Станковића и А. Крстића, нем., Грац 1950). Докторска дисертација Розе Мајер Иво Андрић – садржина и облик његовог песничког дела (нем., Грац 1951), одбрањена у Грацу, први је покушај озбиљне књижевнонаучне анализе дела А. у иностранству; знатно је надилази модерно писана дисертација Регине Минде (Иво Андрић – студија о његовој приповедачкој уметности, нем., Минхен 1962), рађена под руководством А. Шмауса, а на теоријским позицијама В. Кајзера, Р. Велека и О. Ворена, док је знатно испод тог нивоа књига М. С. Марковића Хиљаду једна ноћ Ива Андрића (Париз 1966). Енглески слависта Е. Д. Гој инсистира на унутрашњој еволуцији дела, супротстављајући се регионалистичкој редукцији („Дело Ива Андрића", енг., The Slavonic and East Europen Rewiew, 1963, XLI, 97). Изузетно разумевање опуса и културно-историјског контекста показао је пољски слависта Ј. Вјежбицки, знатно коригујући књигу Р. Минде (Иво Андрић, пољ., Варшава 1965). У Пољској су се делом А. бавили К. Зурански и Б. Зјељински; у Италији П. Лазаревић ди Ђакомо, у Немачкој Р. Лауер и Р. Ходел, у Енглеској С. Хоксворт и Д. Норис, у Русији О. Кирилова, у Украјини П. Рудјаков и др.

Прву фазу у критичкој рецепцији дела А. чине критички написи до I светског рата, који су се јавили у хрватској критици (Љ. Визнер, В. Луначек и др.). Другу фазу би чинио период до 1920, када се критика освртала на Ex Ponto и Немире. Већином су се огласили другови и књижевни сапутници А. Ширу оцену, у којој се наговештава будући тумач дела А., дао је М. Богдановић. Трајнију вредност имају оцене Н. Бартуловића, М. Црњанског и М. Богдановића. Трећа фаза је од 1920. до 1941, када дело живи без пишчеве потпоре због његовог рада у дипломатији. Критика је истицала да је писац открио „најзанимљивији део Босне". Н. Мирковић је објавио прву обимнију студију о А., прво у СКГ, па као засебну књигу (1938). Четврта фаза обухвата период од 1945. до 1954. На три романа и приповетке има мало одзива: пригушена књижевном политиком критика се тешко обнављала. Пета фаза (1954–1961) везује се за Проклету авлију, Одабране приповетке и Лица. Запажен је рад Ђ. Радовића и појава млађих критичара (Б. Михајловић, П. Палавестра, Р. Тошовић). П. Џаџић оцењује Проклету авлију као „најзначајнији подвиг послератне прозе"; С. Куленовић у њој види срж А. стваралаштва. Прва послератна српска књига о А. потиче од П. Џаџића (1957), који ће о њему написати још три књиге. Роман је и у средишту пажње И. Тартаље и В. Филиповића. О лирско-есејистичким иновацијама у приповеткама касније су писали В. Ђурић и Д. Живковић. Нобелова награда усмерава све рефлекторе на А. 002_Dodela-nobelove-nagrade-Ivi-Andricu.jpgУ зборнику Иво Андрић (1961) И. Тартаља објављује рад „Есеји и записи Иве Андрића" из којег ће се развити изузетна књига о Андрићевој поетици (1979), а затим следи збирка огледа Пут поред знакова (Н. Сад 1991). Јављају се обимнији, синтетични радови: Д. Живковића о стилу; В. Глигорић неутралише раније оцене. Објављене су докторске тезе М. И. Бандића (1963) и Ж. Станојчића (Језик и стил Иве Андрића, Бг 1967). О А. статусу у српској, хрватској и југословенској критици ради докторску тезу Р. Вучковић (Наша критика и Андрићево књижевно дело, 1965). Н. Милошевић је контрастно изучавао Крлежу и Андрића; потом се појављују студије Р. Вучковића, Д. Пувачића, Ј. Новаковић, Ж. Ђукић-Перишић и др. Издање Сабраних дела, посебно постхумно први пут објављених књига, означило је нову фазу у рецепцији А., која широм света добија велике размере. А. се такође проучава у контексту авангарде, „модернистичког приповедања" (М. Пантић), или се анализирају његова појединачна дела. Посебан значај имају зборници радова о делу А. и Свеске Задужбине Иве Андрића (излазе од 1982, најмање једном годишње). Према А. тестаментарној вољи од 1975. додељује се Андрићева награда за приповетку или збирку прича на српском језику.

А. дела су била изазов за филм и позориште: Аникина времена у режији В. Погачића (1954), Жеђ (1969, ТВ Загреб, у адаптацији К. Новосела и у режији Ј. Марушића); Петар Зец је према његовим делима радио сценарија за тв драме и тв филмове Злостављање, Знакови, Разговор с Гојом и Суседи; Проклета авлија је успешно драматизована. Игране су представе Аникина времена, Проклета авлија, Крилати мостови, Лица, На Дрини ћуприја, Знакови поред пута, Омерпаша Латас, Аска и вук, Злостављање, а као монодраме Злостављање, Знакови, Ћоркан, Бечлијка Омерпаше Латаса (1992), Мостови (2001). Између осталих, А. је добио награде Српске краљевске академије (1925), Коларчеве задужбине (1931), Владе ФНРЈ (1949), Савеза књижевника Југославије (1955), Повељу за животно дело Савеза књижевника Југославије (1956), Нобелову награду за књижевност (1961), Авнојеву награду (1967); Двадесетседмојулску награду БиХ (1970), Специјалну Вукову награду Културно-просветне заједнице Србије (1971). Такође је одликован и низом домаћих и страних одликовања: Орден Великог командира обновљене Пољске (1937), Орден Великог официра Легије части Француске (1937), Орден светога Саве I реда (1938), Орден јунака социјалистичког рада (1972).

ДЕЛА: Сабрана дела, књ. I–X, Бг–Зг–Сар.–Љуб 1963; Сабрана дела, књ. I–XVI, Бг–Зг–Сар.–Љуб.–Скопље 1976; књ. I–XVII, Бг–Зг–Сар.–Љуб.– Скопље 1981; књ. I–XVIII, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: монографије: Н. Мирковић, Иво Андрић, Бг 1938; П. Џаџић, Иво Андрић, Бг 1957; М. Шамић, Историјски извори „Травничке хронике" Ива Андрића и њихова умјетничка транспозиција, Сар. 1962; М. И. Бандић, Иво Андрић: Загонетка ведрине, Н. Сад 1963; Б. Милановић, Андрић, Зг 1966; K. Остојић, Андрићево превазилажење апсурда, Сар. 1967; С. Кораћ, Андрићеви романи или свијет без бога, Зг 1970; Р. Вучковић, Велика синтеза, Сар 1974; Н. Милошевић, Андрић и Крлежа као антиподи, Бг 1975; Р. Војводић, Судбина уметника. Разговори с Ивом Андрићем, Бг 1976; Р. Поповић, Казивања о Андрићу, Бг 1976; В. Филиповић, Дело Ива Андрића, Пр 1976; Љ. Јандрић, Са Ивом Андрићем 1968–1975, Бг 1977; И. Тартаља, Приповедачева естетика, Бг 1979; С. Леовац, Приповедач Иво Андрић, Н. Сад 1979; М. Караулац, Рани Андрић, Бг–Сар. 1980; П. Палавестра, Скривени песник. Прилог критичкој биографији Иве Андрића, Бг 1981; Д. Маринковић, Рано дјело Иве Андрића, Зг 1984; Ж. Б. Јуричић, Иво Андрић у Берлину 1939–1941, Сар. 1989; Р. Поповић, Балкански Хомер или живот Иве Андрића, Бг 1991; Ж. Ђукић-Перишић, Каваљер светог духа. О једном недовршеном роману Иве Андрића, Бг 1992; И. Бори, Поглед на приповедачко дело Иве Андрића, Н. Сад 1992; П. Илић, У светлу Андрићеве уметности: наставно тумачење Андрићеве прозе, Н. Сад 1992; П. Палавестра, Књига о Андрићу: књижевне теме, X, Бг 1992; С. Леовац, Огледи о Иви Андрићу, Бг 1993; О. Кирилова, Између мита и игре. О Андрићевој поетици, Бг 1994; М. Караулац, Андрићеве куле и градови, Бг 1995; Н. Кољевић, Андрићево ремек дело, Бл 1995; М. Ризвић, Босански муслимани у Андрићеву свијету, Сар. 1995; М. И. Бандић, Скупоцене пристрасности. Иво Андрић и мале књижевне форме, Н. Сад 1996; М. Пантић, Модернистичко приповедање, Бг 1999; Ј. Новаковић, Иво Андрић и француска књижевност, Бг 2001; П. Зец, Андрићеве маске, Бг 2001; Филмско-телевизијско читање Андрића, Бг 2002; Р. Вучковић, Андрић – историја и личност, Бг 2002; С. Ђорђић, Превођење и читање Иве Андрића. Рецепција књижевног дела Иве Андрића у Француској до 1975. године, Бг 2003; Д. Стојановић, Лепа бића Иве Андрића, Пг – Н. Сад 2003; Н. Стипчевић, Андрићев Гвичардини, Бг 2003; Ш. Јуришић, На трагу Иве Андрића, Сплит 2004; И. Настовић, Записи о несаници Иве Андрића у светлу дубинске психологије, Н. Сад 2005; Р. Вучковић, Андрић, паралеле и рецепција, Бг 2006; И. Тартаља, Пут поред знакова. Трагом Андрићевог стваралаштва, Ист. Сар. 2006; В. Крчмар, Позоришне драматизације дела Иве Андрића, Н. Сад 2007; М. Караулац, Андрић у дипломатији, Бг 2008; Б. Тошовић, Der Nobelpreisträger Ivo Andrić in Graz. Нобеловац Иво Андрић у Грацу, Бг–Грац 2008. зборници: Иво Андрић, Бг 1962; П. Џаџић (прир.), Критичари о Андрићу, Бг 1962; Свечани скуп у част академика Иве Андрића, добитника Нобелове награде за књижевност за 1961. годину, САНУ, књ. CCCLII, Споменица, књ. 17, Бг 1962; А. Исаковић (ур.), Зборник радова о Иви Андрићу, Бг 1977; Б. Милановић (прир.), Иво Андрић у свјетлу критике, Сар. 1977; Међународни научни скуп Дело Иве Андрића у контексту европске културе, Бг 1980; Травник и дјело Иве Андрића – Завичајно и универзално, Сар. 1980; Научни састанак слависта у Вукове дане Иво Андрић у свом времену, XXII/1, Бг 1994; М. Шутић (ур.), Андрић у светлу естетике, Н. Сад – Бг 1994; W. S. Vucinich (ур.), Ivo Andrić revisited: The Bridge Still Stands, Berkeley 1995; Р. Вучковић (прир.), Зборник о Андрићу, Бг 1999; Андрић и Бошњаци, Тузла 2000; Дело Ива Андрића у новом миленијуму, Херцег Нови 2006. библиографије: Г. Поповић, Иво Андрић, библиографија дела превода и литературе, Бг 1974; Л. П. Лихачева: Иво Андрич: Био-библиографический указатель, Москва 1974; Т. Корићанац, Ж. Ђукић-Перишић, Иво Андрић: Књиге са посветом, Бг 1996.

Јован Делић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Јосип

АНДРИЋ, Јосип, књижевник, фолклорист, композитор (Букин код Бачке Паланке, 14. III 1894 – Загреб, 7. XII 1967). После студија права у Загребу и економије у Прагу похађао филозофију у Инзбруку и славистику у Загребу. Био уредник и покретач више католичких листова, часописа, календара и библиотека. Писао приповијетке (збирке Дуње ранке, Зг 1924; Сријемске елегије, Зг 1939), драме, романе (Велика љубав, Зг 1942), путописе и публицистичке радове, тематски везане за локалну фолклорну традицију и савремене политичке, вјерске и културне прилике. Написао прву историју словачке музике (Словачка глазба, Зг 1944), компоновао за тамбурашки оркестар и друге саставе. Аутор је прве буњевачке опере Дужијанца, изведене у Суботици 1953, те музичке комедије На врби свирала (1956), балета Јурјаши (1953) и др. Сакупио је око 2.000 народних мелодија из Бачке, Срема, Славоније и Хвара.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Бершек, Др Јосип Андрић 1894–1967, (библ.), Зг 1971.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Љубиша

001_LJubisa-Andric.jpgАНДРИЋ, Љубиша, инжењер рударства, научни саветник (Земун, 6. IV 1957). На Рударско-геолошком факултету у Београду дипломирао 1971, магистрирао 1982, докторирао 1995. Шеф је Одсека за припрему минералних сировина (ПМС) у Институту за технологију нуклеарних и других минералних сировина у Београду, где од 1986. ради на усклађивању индустријских и полуиндустријских постројења и развијању нових научних приступа у ПМС, изради идејне техничко-технолошке документације, посебно на идентификацији и објашњавању механичких и механохемијских промена минералних сировина у процесу суве микронизације. Аутор је монографије Лискуни – припрема и примена (Бг 2006). Уредник је два зборника радова. Учествовао је или руководио израдом преко 60 развојно-истраживачких и привредних пројеката и 12 техничких решења. Дописни је члан Академије инжењерских наука Србије и члан Балканске академије наука за минералне технологије.

Слободан Вујић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Милан

АНДРИЋ, Милан, књижевник, правник (Титош, Барања, 1845 – Нови Сад, 1922). Школовао се у родном мјесту, у Баји и у Печују. У Пешти као питомац Текелијанума (1865–1867) студирао права. Као члан „Преоднице" објављивао у Даници и Вили, а касније сарађивао и у другим листовима (Матица, Јавор, ЛМС). Био је чиновник Сремске жупанијске управе, адвокат у Баји, сенатор Општине Рума, те службеник новосадске градске управе. Од 1877. члан Књижевног одељења Матице српске и три пута члан његовог одбора. Уредио три броја часописа Нови век (Н. Сад 1913). Припада групи писаца прелазног периода између романтике и реализма. У пјесмама оријентисан на интимистичке и родољубиве теме, у прози на савремени живот. Склон хумористичким заплетима и пародији романтичарског стила, дијелом у облику путних слика или слика из ђачког и чиновничког живота.

ДЕЛА: Јесење лишће, Н. Сад 1868; Слике из мог албума, Темишвар 1901; Под видом нових идеја, Н. Сад 1910.

ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, „Слике из мог албума", ЛМС, 1902, 212, 2; Ј. Грчић, Историја српске књижевности, Н. Сад 1906; В. Стајић, „Матичини књижевници и књижевност", СрГл, 1910, 4; 1911, 5; М. Савић, „Милан Андрић", Књижевност, 1962, 1–2; Д. Иванић, Српска приповијетка између романтике и реализма (1865–1875), Бг 1976.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Милоје

АНДРИЋ, Милоје, агроном, привредник (Орашац код Аранђеловца, 14. III 1923). Пољопривредни факултет у Земуну завршио 1954, а магистрирао механизацију у Загребу 1970. Учесник је у НОР-у, рањаван три пута, а демобилисан 1954. као капетан прве класе. Носилац је ордена и медаље за храброст. Радио је као агроном и руководилац пољопривредних предузећа у Зрењанину (1954–1961), професор и директор у средњој Пољопривредно-машинској школи у Ечки код Зрењанина (до 1967). Од 1967. радио у Пољопривредном комбинату Београд на вођењу научних и стручних послова, а 1981–1983. био директор пројекта АЈК „Дуђаило", на изградњи пољопривредног комбината у Ираку. Патентирао „Уређај за инсектициде на сејалицама" (1978). Осим научних и стручних радова објавио и средњошколске уџбенике: Пољопривредне машине (Бг 1967), Техничко образовање (Бг 1971), Механизација (Бг 1976), Основи пољопривредне производње (Бг 1980).

Ратко Николић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Миодраг (Љуба Мољац)

АНДРИЋ, Миодраг (Љуба Мољац), глумац (Београд, 28. I 1943 – Загреб, 22. I 1989). Још током студија на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду стекао популарност у тумачењима комичних ликова. По лику са Чубуре припремио студентску вежбу и уз помоћ Д. Алексића створио лик Љубе Мољца, што ће постати његов препознатљив надимак. Стални ангажман добио је 1965. у позоришту „Атеље 212" и дебитовао као Леви бек у представи Кафаница, судница, лудница. Одиграо је тридесетак позоришних улога. Упоређивали су га с чувеним америчким комичарем Ленијем Брусом. Био је мајстор ведрине, остајао у границама доброг укуса и шала које су биле обојене благим црним хумором. Његова улога у филму аустријске продукције Маламбо Мила Дора високо је оцењена. По његовом сценарију снимљен је филм Пљачка Трећег рајха (З. Шотра, 2004). Важније улоге у позоришту: Вуф (Џ. Рагни, Џ. Радо, Коса), Бранче (Г. Михић, Жута), Краљ Џорџ (П. Фостер, Том Пејн), Тушко (Л. Пирандело, Дивови са планине), Француз (М. Булгаков, Псеће срце), Савчук (Х. Милер, Цемент), Ламбро Петковски (С. Селенић, Косанчићев венац 7), Полицајац (Питер Терсон, Зигер-Загер). Остварио запажене улоге и у филмовима: Кад будем мртав и бео (Ж. Павловић, 1967), Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ (Д. Макавејев, 1967), Кад голубови полете (В. Радовановић, 1968), Бурдуш (М. Поповић, 1970), W.R. – Мистерије организма (Д. Макавејев, 1971), Буба шинтер (М. Јелић, 1971), Мајстори, мајстори (Г. Марковић, 1980) и др.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Јовановић (ур.), „Атеље 212", Театрон, 1981; П. Волк, Историја југословенског филма, Бг 1986.

Александра Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Момир

АНДРИЋ, Момир, глумац (Ужице, 21. II 1904 – Смедерево, 5. VI 1941). Као опанчарски калфа у Ваљеву, почео да глуми 1923. у Подрињском позоришту Душана Животића, где се задржао до 1930. У разноврсном репертоару стекао је корисна глумачка искуства уз добре путујуће глумце и редитеље и постао један од најдаровитијих млађих глумаца с врло разноврсним стваралачким глумачким дијапазоном. Потом је играо у Бањалуци (1931−1933), Српском народном позоришту у Новом Саду (1933/34), у Нишу (1934−1940) и Народном позоришту Дунавске бановине (1940/41). Трагично изгубио живот у напону стваралачке снаге. Интелигентан, маштовит и креативан, лако је тумачио убедљиве драмске, карактерне и комичне улоге. Његова сугестивност, непосредност и драмска снага достизале су уметничку висину у већини улога које је тумачио, а неке су биле посебно надахнуте, маштовите, изненађујуће сценски ефектне, а увек у основи реалистичне. Важније улоге: Ремон (А. Бисон, Гђа Икс), Таса (Б. Нушић, Сумњиво лице), Каплар Милоје (Б. Нушић, Каплар Милоје), Здравко и Максим (Ј. Веселиновић – Д. Брзак, Ђидо), Манулаћ (С. Сремац, Зона Замфирова), Пуба (М. Крлежа, Господа Глембајеви), Хари Домин (К. Чапек, Р. У. Р.), Жан (А. Стриндберг, Госпођица Јулија), Неша и Вуле (М. Глишић, Подвала), Џаферага (С. Ћоровић, Зулумћар), Нико (И. Војновић, Еквиноцио), Доктор (Р. Плаовић – М. Ђоковић, Кад је среда – петак је).

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине, Н. Сад 1996.

Зоран Т. Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Наум

АНДРИЋ, Наум, јеромонах, иконописац, живописац (Надаљ, 7. IV 1907 − Београд, 19. IX 1972). После ниже гимназије у Суботици 1925, учио иконопис код оца Луке у манастиру Миљково, где се замонашио и, уместо световног имена Лазар, добио име Наум. Усавршавање у иконопису и живопису наставио 1934–1938. у манастиру Раковица код владике Пимена Софронова. За јеромонаха рукоположен 1940, а потом похађао течај за цртеж и сликарство на Коларчевом универзитету код Петра Добровића и Младена Јосића. На присилан рад у Немачку отеран 1942. одакле се враћа наредне године. Био је старешина манастира Благовештења у Овчар Бањи, затим у манастирима Вољавча, Дивош, Кувеждин, а од 1953. до 1963. парох и игуман Гргетега. По преласку у манастир Витовница бави се искључиво уметничким радом. Постао је стални сарадник Галерије фресака у Београду, Галерије Матице српске и Завода за заштиту споменика културе на Цетињу. За те установе радио је копије фресака манастира Милешева, Пећке патријаршије, Грачанице, Манасије, Старог Нагоричана, Острога, Пиве, Новог Хопова итд. Истовремено је радио и на рестаурацији живописа манастира Вољавча, затим цркава у Ђурђеву, Сивцу и Белој Цркви код Вршца. За време десетогодишњег службовања у Гргетегу насликао преко 50 слика и акварела тог споменика културе. Тада је урадио и шест пејзажа манастирских цркава за галерију Бачке епархије. На искуствима постимпресионизма и поетског реализма, цртачки сигурно, колористички одмерено, у материји убедљиво и композиционо уравнотежено, сликао је интимистички доживљене пределе, идилична зимска предвечерја и слично. Највише је урадио као иконописац и живописац. Познати су његови иконостаси манастира Ваведења у Београду (1935) и Благовештења у Овчар Бањи (1942), затим цркава у Ра-ковици (1938), селима Војвода Степа (1939), Врче (1955), Витаоница, Марковци, као и у Крагујевцу (1971). Фреске и зидне слике радио за цркву села Бачина у Далмацији (1932), затим у Кални, Црни Врх (1936), у доњој цркви манастира Острог (1969) у манастиру Рукомија и цркви светог Александра Невског у Београду (1971−1972).

ЛИТЕРАТУРА: Јеромонах Никодим, „Јеромонах Наум Андрић (1907−1972), велики српски иконограф ХХ века", Гласник СПЦ, Бг 1973, 9; В. Јовановић, „Андрић, Лазар − Наум", Грађа за проучавање споменика културе Војводине, Н. Сад 1994, XVII.

Никола Кусовац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Никола

АНДРИЋ, Никола, књижевник, филолог (Вуковар, 5. XII 1867 – Загреб, 7. IV 1942). Основну школу и гимназију похађаo у Вуковару и Осијеку, а студије славистике и романистике на универзитету у Бечу и Паризу. Био управник и драматург Хрватског народног казалишта у Загребу. За доктора филозофије промовисан у Бечу 1897. на основу студије Пријеводна белетристика у Срба од године 1777–1847 (Зг 1892). Међу радовима А. о српској књижевности, поред мањих радова о Г. Трлајићу и Ј. Вујићу, издваја се студија Живот и књижевни рад Павла Соларића (Рад ЈАЗУ, 1902). Један је од оснивача загребачке Глумачке школе, оснивач и први управник позоришта у Осијеку. Као издавач основао и уређивао „Забавну библиотеку" (1913–1942). Сарађивао у српским публикацијама (Јавор, Позориште, Бранково коло, Србобран и др.), али је према српској традицији (Вук Караџић, народна поезија) често испољавао хрватске националистичке ставове. Уредио је шест књига (V–X) збирке Хрватске народне пјесме (Зг 1909–1942), са записима из различитих крајева обухваћених геополитичким границама државе Хрватске, али и из Босне, Херцеговине, Црне Горе, Срема, Бачке и Мађарске. У њима je јасно артикулисан став да су и Буњевци и сви муслимани етнички Хрвати. У тим књигама има и много песама које су од српских певача забележили Срби, на српском демографском простору, српским језиком, са српским јунацима као актерима, као и артефактима српске културе и православља. Такве песме припадају српској културној баштини.

ДЕЛА: Под апсолутизмом: Хисторија шестога деценија хрватске књижевности (1850–1860), Зг 1906; Бранич језика хрватскога, Зг 1911; Од Балкана до Мон Блана, I–II, Зг 1927.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, Писци и књиге, II, Бг 1964.

Душан Иванић; Зоја Карановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Радмила

001_Radmila-Andric.jpgАНДРИЋ, Радмила, глумица (Београд, 17. VII 1934). Дипломирала 1958. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Дебитовала 1957. на сцени Београдског драмског позоришта. Усавршавала глуму у Москви и Лењинграду (1964). Члан Југословенског драмског позоришта од 1965. Темељита у глумачким креацијама, увек проналазила друкчије путеве савременог драмског израза. Изразите је глумачке проницљивости, врстан тумач лирских и драмских улога, претежно у савременом репертоару. Добитница Октобарске награде Београда (1963), Златне арене на Фестивалу југословенског филма у Пули (1969) и Седмојулске награде (1990). Важније улоге у позоришту: Сузана Дилизи (Ж. Ануј, Забавна музика), Олга (Л. Маљугин, Худа, срећо моја), Виола (В. Шекспир, Богојављенска ноћ), Лавинија, Електра (Ј. О'Нил, Црнина пристаје Електри), Гђа Камбел (Џ. Килтиј, Драги мој лажљивче), Џесика (Ж. П. Сартр, Прљаве руке), Елиза Дулитл (Б. Шо, Пигмалион), Бланш (Т. Вилијамс, Трамвај звани жеља). Остварила запажене улоге и у ТВ драмама: Дама с камелијама, Брачна постеља, Розенбергови не смеју да умру, Мери Роуз, Ноћна скела, На рубу памети, Јелена Гавански, Жене, као и у филмовима: Суботом увече (В. Погачић, 1957), Сам (В. Погачић, 1959), Ветар је стао пред зору (Р. Новаковић, 1959), Моја страна свијета (В. Филиповић, 1969), Није-него (М. Милошевић, 1978).

ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, Илузије на Цветном тргу, Бг 1997.

Александра Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Радомир

АНДРИЋ, Радомир, књижевник (Љубање код Ужица, 3. V 1944). Завршио Филолошки факултет у Београду, био запослен као уредник за културу у Радио Београду. Песме објављује од 1962. Полазећи од митско-фолклорне имагинације и рустикалног амбијента (Вечерњи крчаг, Круш. 1969; Шумска црква, Бг 1971; Бунари Радоша Модричанина, Круш. 1972), он повремено усмерава песнички предмет на изабране мотиве урбаног простора и свакодневне стварности и обогаћује их иронијом, скепсом, контрастираним доживљајем појава (Неустукница, Бг 1980; Каква почаст, Бг 1986). Држећи до звука и мелодије стиха и риме, у новијим се збиркама (Чарно длето: бунари и розете, Бг 1996; Румунска икона, Бг 1997; Зарно витло, Бг–Младеновац 2006) окреће модернистичким претпоставкама и преиспитује односе живота и поезије, реалног и ирационалног. Афирмисао се и као песник за децу (Чавке постоје због слова Ч, Бг 1977; Питалице са Звездаре, Бг 1987; Птичје млеко, Бг 1997). Приредио песничке антологије Манасији љубав превасходи (Бг 1994) и Дечанска звона (Бг 1995). Превођен на румунски (Icona romanesca, Темишвар 1998; Umbre vesperale, Клуж 2008), македонски (Подвижно огледало, Смед.–Скопље 2010) и друге европске језике.

ДЕЛА: Сунце у воденици, Круш. 1967; и В. Парун, Карпатско умиљеније, Круш. 1971; Похвала смеху, Зг 1977; Често рушена кућо, Н. Сад 1977; Сване ли, Бг 1978; Непокорје, Титово Ужице 1981; Испод снега, Бг 1989; Ноћни пливач, Никшић 1992; Вучица на пртини, Бг 1993; Измишљотине (са Г. Бабићем), Бг 1998; Исто и обрнуто, Бг 1998; Језик жедник, Бг–Младеновац 2001; Ка другости, Бг–Младеновац 2007; Кључне кости, Бг–Младеновац 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Мирковић, „Плодотворан однос према традицији", у: Једна деценија, Бг 1981; „Нови профил", у: Суботњи дневник III, Пр 1994; С. Игњатовић, „Дело љубави", у: Р. Андрић, Бели извор, Бг 2001.

Предраг Петровић; Марко Недић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋ, Рајко О.

АНДРИЋ, Рајко О., ветеринар, хирург, универзитетски професор (Бајина Башта, 14. VII 1927). Факултет ветеринарске медицине у Београду завршио 1954. и докторат одбранио 1961. Одмах по дипломирању примљен за асистента на матичном факултету, и потом биран у сва наставна звања. Био је продекан и декан Факултета и вишегодишњи руководилац на Клиници за хирургију, онихологију и офталмологију. Остварио плодну стручну и научну сарадњу са Универзитетима у Хокаиду (Јапан), Кембриџу, Копенхагену, Штутгарту, Прагу, Брну, Софији и др. У научном раду посебно се бавио проблемима трансплантације оплођених јајних ћелија. Радио на испитивању примене уринарних хемостатика, као и увођењу савремених хируршких метода у оквиру експерименталне хирургије, ортопедије и офталмологије. Своја искуства пренео је првом тиму стручњака који се код нас бави проблемима трансплантације ембриона код домаћих животиња. Изучавао обољења локомоторних органа, проблеме анестезије и наркозе, обољења у области офталмологије и оториноларингологије домаћих животиња. Имао запажене резултате у решавању хируршких метода у областима дигестивног, респираторног и уринарног тракта. За свој рад одликован је Oрденом рада са златним венцем.

ДЕЛА: „Испитивање деловања појединих офталмика на морфолошку слику процеса експериментално изазваних конгустија рожњаче паса", AV, 1963, 13; „Испитивање могућности експерименталног преношења сензибилизације као и десензибилизације кожним калемом односно трансплантацијом лимфоцита", Глас САНУ, 1971, 24; „Наша искуства и резултати у примени трансфера ембриона у говеда", у: Примена трансфера ембриона и блуп методе у генетском унапређењу говеда, Бг 1988; Хирургија, Бг 1993

Богосав Солдатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРИЋЕВА НАГРАДА

АНДРИЋЕВА НАГРАДА, установљена је 1976. према последњој вољи српског нобеловца, а додељује је Задужбина Иве Андрића за најбољу причу или књигу прича објављену у току једне календарске године. Састоји се од повеље и новчаног износа. Додељује се сваке године 10. октобра, на дан Андрићевог рођења. Управни одбор Задужбине бира жири који аутономно одлучује о добитнику, а ни један писац не може награду добити два пута. Највећи број награда додељен је за књиге прича, пет пута награде су добиле појединачне приче и једном циклус прича. Прва награда додељена је Драгославу Михаиловићу (Петријин венац) за 1975. Следећи добитници награде били су: Антоније Исаковић (Трен), Милисав Савић (Ујак наше вароши), Александар Тишма (Школа безбожништва), Мирко Ковач (Слике из породичног албума Мештревића, прича), Ћамил Сијарић (Француски памук), Светлана Велмар Јанковић (Дорћол), Давид Албахари (Опис смрти), Данило Киш (Енциклопедија мртвих), Видосав Стефановић (Царски рез), Радослав Братић (Слика без оца), Младен Марков (Старци на селу), Филип Давид (Принц ватре), Јован Радуловић (Даље од олтара), Радослав Петковић (Извештај о куги), Саша Хаџи Танчић (Звездама повезани), Милица Мићић Димовска (Одмрзавање), Воја Чолановић (Природан одговор, прича), Живојин Павловић (Таван, прича), Вида Огњеновић (Отровно млеко маслачка), Павле Угринов (Николета, прича), Радован Бели Марковић (Сетембрини у Колубари), Данило Николић (Улазак у свет), Мирослав Јосић Вишњић (Нови годови), Александар Гаталица (Век), Владимир Матијевић (Прилично мртви), Милорад Павић (Приче са савске падине, циклус), Мирослав Тохољ (Мала Азија и приче о болу), Михајло Пантић (Ако је то љубав), Јовица Аћин (Дневник о вагини, прича), Љубица Арсић (Мацо, да л' ме волиш), Горан Петровић (Разлике), Љиљана Дугалић (Акт) и Мирко Демић (Молски акорди).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Стојковић, Лексикон литерата лауреата: Српске књижевне награде 1839–2002, Бг 2004; СЗИА, 2006, 23.

Драган Драгојловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРОВАЧКЕ ПЛАНИНЕ

АНДРОВАЧКЕ ПЛАНИНЕ, планине југоисточно од Приштине. Простиру се правцем југоисток-северозапад, дугачке су 9, а широке око 3 км. Највиша тачка је Црни камен (1.048 м). Изграђене су од офиолита (дијабаз-рожнаци), доњекредног флиша и миоцених андезита. По морфотектонским карактеристикама припадају Вардарској зони, која се налази између Динарида на северу и српско-македонске масе на југу. Геоморфолошке одлике карактерише неколико абразионих и флувиоденудационих тераса и мале површине са крашким облицима. Покривене су ниским дрвенастим растињем и пашњацима па је доминантно екстензивно сточарство, а нешто мање виноградарство и воћарство. На северној падини је мало село Андровац по којем су А. п. и добиле име. На северној и источној подгорини је локални пут Приштина−Гњилане.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Цвијић, Геоморфологија, Бг 1991.

Милутин Љешевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРОНИК I КОМНИН

АНДРОНИК I КОМНИН, византијски цар (Цариград?, око 1120 – Цариград, 1185), владао 1183–1185. Био је брат од стрица и вршњак цара Манојла I Комнина (1143–1180). У време када је Манојло постао цар, А. је био његов највернији савезник и пријатељ. Почетком 50-их година XII в., цар Манојло је поставио А. најпре на источну, а затим и на балканску границу према Угарској, као заповедника Београда, Браничева и околних области. Искористивши околност да цар Манојло ни након 10 година царевања није добио наследника, А. је устао против његове власти у другој половини 1153. или 1154, обећавши угарском краљу пограничне области којима је командовао. Убрзо након тога Манојло је заточио А., који је, успевши да побегне, остао непомирљив према његовој власти, налазећи уточиште на дворовима турских емира или владара крсташких држава. После Манојлове смрти, А. је искористио младост наследника престола Алексија и смутно стање у Царству и ускоро завладао Цариградом, убивши Манојловог сина и поставши цар 1183. За две године свог царевања А. се сурово обрачунао са својим некадашњим противницима, али и са западним трговцима, демагошки истичући византијски патриотизам. А. поступци изазвали су реакцију делова византијске аристократије који су се ујединили против њега, изабравши Исака Анђела за цара. У општој побуни А. је свргнут и мучен, а његово полуживо тело је мрцварено и развлачено цариградским улицама. Његови унуци, тзв. Велики Комнини, основали су Трапезунтско царство и владали њиме.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Радојчић, Два посљедња Комнина на цариградском пријестолу, Зг 1907.

Влада Станковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРОНИК II ПАЛЕОЛОГ

АНДРОНИК II ПАЛЕОЛОГ, византијски цар (?, 1258 – Цариград, 12/13. II 1332), владао 1282–1328. Син Михаила VIII и Теодоре Палеологине, 1265. проглашен за савладара, а 1272. крунисан за сацара и добио широка права каква ранији савладари нису имали. По ступању на престо одлучно прекинуо са очевом унионистичком политиком, а учинио крај сукобу са странком „арсенита" (1310). Његовом повељом из новембра 1312. светогорски манастири, до тада потчињени цару, пренети су у надлежност Цариградске патријаршије. Суочен са озбиљном финансијском кризом, јер је византијски златник спао на половину некадашње вредности, знатно је смањио војне снаге, а нарочито флоту. Извршио значајну судску реформу тако што је 1296. утемељио установу дванаест „васељенских судија Ромеја". Као веома образован владар, занимао се за науку и дружио са интелектуалцима, па су велике његове заслуге за културни полет Царства означен као „ренесанса Палеолога". У немогућности да војнички заустави продирање Срба према југу, повео преговоре са српским двором који су окончани браком краља Милутина и принцезе Симониде (1299). Није био у стању да спречи турско напредовање у Малој Азији, а унајмљена каталанска компанија се окренула против Византије, па је Царство преживело неколико тешких година (1305--1309). У грађанском рату против унука Андроника III био приморан да абдицира (1328), две године касније присилно замонашен потом преминуо.

ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959; A. Laiou, Constantinople and the Latins. The Foreign Policy of Andronicus II, Cambridge 1972; Р. Радић, Време Јована V Палеолога (1332–1391), Бг 1991; D. Nicol, The Last Centuries of Byzantium, 1261--1453, London 1993.

Радивој Радић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРОНИК III ПАЛЕОЛОГ

АНДРОНИК III ПАЛЕОЛОГ, византијски цар (?, 25. III 1297 – ?, 15. VI 1341), владао 1328–1341. Син Михаила IX и јерменске принцезе Рите-Ксеније, проглашен за савладара између 1308. и 1313. године. У три наврата, у периоду 1321–1328. водио грађански рат против деде Андроника II и изашао као победник. Главни сарадник му је био пријатељ и каснији цар Јован Кантакузин. А. је 1329. извршио нову реформу византијског високог судства увођењем установе четворице „васељенских судија". Његов покушај да се сузбије турска офанзива на преостале византијске поседе у Малој Азији завршен је поразом у бици код Филокрене 1329. Велик успех постигао је на другој страни враћањем Епира и Тесалије, вишедеценијских сепаратистичких државица, као и острва Хиос и Лезбос, под скиптар византијског цара. Приступио је антитурској алијанси коју је предводила Венеција 1332. Уочи сукоба на Велбужду (1330) био савезник бугарског цара, али је после битке остао по страни. У два маха се састао са српским краљем Стефаном Душаном: најпре 1334. надомак Солуна, после ликвидације византијског пребега Сиргијана, и 1336. у Радовишту. За владавине А. распламсале су се распре око исихазма па је непосредно пред смрт морао да сазове црквени сабор. После његове смрти избио је најозбиљнији од грађанских ратова у Византији у XIV в. (1341–1347) који ју је сасвим исцрпeо и учинио неотпорном према Србима и Турцима.

ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959; U. Bosch, Kaiser Andronikos III Palaiologos. Versuch einer Darstellung der byzantinischen Geschichte in den Jahren 1321–1341, Amsterdam 1965; Р. Радић, Време Јована V Палеолога (1332–1391), Бг 1991; С. Ћирковић, „О састанцима цара Андроника III и краља Стефана Душана", ЗРВИ, 1991, 29–30; D. Nicol, The Last Centuries of Byzantium, 1261–1453, London 1993.

Радивој Радић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНДРОСОВ, Василиј Михајлович

АНДРОСОВ, Василиј Михајлович, архитекта (Одеса, 6. VII 1873 – Београд, 13. IX 1944). Завршио Архитектонско одељење Царске академије у Петрограду 1897. У Русији 18 година радио у приватној и државној служби и пројектовао сакралне и профане објекте. Године 1919. дошао у Србију где је радио у Министарству грађевина (1920−1941). Пројектовао многа спомен-обележја и јавне грађевине, а био је и један од најзначајнијих пројектаната сакралних објеката, израдивши планове за преко 60 цркава широм бивше Југославије. Дао значајан допринос обнови националног стила у српској међуратној архитектури. Као један од најплоднијих стваралаца у области црквеног градитељства инспирацију црпео из српског средњовековног неимарства, изградивши сопствени израз заснован на стилизацији мотива преузетих из богате традиције. Његово најрепрезентативније дело у српском стилу је Црква светог Константина и Јелене у Ужичкој Пожеги (1929–1930). Монументална и богато декорисана црква тролисне основе инспирисана је моравским узорима. Међу значајна остварења убраја се и Црква Свете тројице у Лесковцу (1931). Централна композиција акцентована витким кубетом оживљена је раскошно обрађеним порталом и бифором инспирисаним моравском традицијом. Његова дела су и црква у Врдилима (1922), цркве у Подујеву и Горњој Мутници (1924), Црква свете Параскеве у Врању (1924), Дељадровски манастир (1925), спомен-капела Велимира Тодоровића у Београду, с Петром Поповићем (1926), Црква светог Александра Невског у Београду, с Петром Поповићем (1926–1930), Црква светог Ђорђа на Чукарици, Београд, с Драгутином Маслаћем (1928–1932), црква у Радовању, спомен-храм вожда Карађорђа (1928–1929), Црква свете Параскеве у Кумареву (1930–1933), зграда Поштанске штедионице у Београду (1935–1938), као и цркве у Подујеву, Гардовцу, Дупљину код Неготина, Корбову, Сибници, Ропачеву, Сутивану, Градишћу, Ђаковици, Ратарима, Љубовији. Одликован је Орденом светог Саве III реда.

ЛИТЕРАТУРА: С. Тошева, „Капитална дела руских архитеката у Београду", у: Руска емиграција у српској култури XX века, I, Бг 1994; А. Арсењев, „Андросов Василиј Михајлович", у: Руска емиграција у српској култури XX века, II, Бг 1994; А. Кадијевић, „Цркве архитекте Василија Андросова у Лесковцу и околини", ЛЗ, 1995, 35; Један век тражења националног стила у српској архитектури, Бг 1997.

Снежана Тошева

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛИ

АНЂЕЛИ, династија која је владала византијским царством 1185–1203. Почетком XII в. припадала је средњим круговима византијске ариcтократије. Свој успон дугују браку Константина Анђела с најмлађом ћерком цара Алексија I Комнина, Теодором. Тиме су постали сродници царске породице и значајно се уздигли у хијерархији византијске елите. Први цар из династије А. био је Исак I Анђео (1185−1195; 1203). Дошао је на власт након побуне против цара Андроника I Комнина, у време када је моћ државе значајно опала, а царство било угрожено и од ојачалих италијанских градова–држава и од својих северних суседа – рашког великог жупана Стефана Немање и новостворене бугарске државе браће Петра и Асена. Након неколико година борбе цар Исак Анђео је успео да 1190. порази Стефана Немању у бици код Мораве, али је био приморан да призна снагу младе срп-ске државе и да с њеним владаром склопи мир и пријатељство. Као залога склопљеног мира, Hемањин други син Стефан ожењен је Исаковом братаницом Евдокијом, ћерком царевог брата Алексија. Стефан је том приликом добио друго по реду византијско достојанство, титулу севастократора, што је имало великих последица на развој срп-ске династије Немањића и њихове државе, посебно од 1195. када је Алексије Анђео збацио брата Исака са престола и ослепио га, крунисавши се за цара. Алексије III Анђео (1195−1203) владао је ослоњен на узак круг својих следбеника, подстицан амбицијама своје супруге, Евдокије Каматирос. Својим превратом и начином царевања додатно је ослабио византијско царство, увевши га у притајени грађански рат, пошто су збачени и ослепљени Исак и његов син Алексије IV Анђео покушавали уз помоћ странаца да се врате на престо. То им је и успело 1203. уз помоћ Млечана и крсташа из IV крсташког рата, који су за обећану велику награду пристали да им помогну. Њихова власт, међутим, није потрајала дуго пошто млади Алексије IV није могао испунити своје обећање крсташима, јер је Алексије III Анђео побегао из Цариграда поневши са собом царску благајну. Ослепљени Исак је умро током њихове кратке заједничке владавине, док су Алексија IV збацили Цариграђани, незадовољни што је довео крсташку војску („Латине") под зидине престонице. У новој побуни Алексије IV је свргнут и убијен, а за цара је проглашен Алексије V Дука Мурзуфл, чија је владавина потрајала још краће јер су крсташи већ априла 1204. освојили Цариград и успоставили своју власт. Владавина династије А. представљала је завршетак једне тешке епохе у историји Византије. Док је Исак I Анђео успевао да делимично одржи снагу царства, царевање њeговог брата означило је пропаст породичног система владавине, успостављеног у време династије Комнина (1081–1185). Њихови даљи сродници наставили су да владају у грчким државама успостављеним након IV крсташког рата у Никеjи и Епиру.

ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, IV, Бг 1971.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959.

Влада Станковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛИ

АНЂЕЛИ (грч. ggeloi: гласници), опште име за свет духовних, људским очима најчешће невидљивих бића, створених од Бога пре стварања видљивог материјалног света и човека. Осим код хришћана постоје и у већини других религија. Примањем хришћанства Срби су примили и веру у постојање духовних бића о којима Свето писмо говори скоро у свим књигама. Христос говори о а. као реалним бићима и назива их „светим", иако у исто време јеврејска секта садукеја „говори да нема васкрсења, ни а., ни духа". А. су Христу стално служили, а имају посебну улогу при Христовом другом доласку. Број духова је непознат, али их у сваком случају има много. Опште име а. за небеска бестелесна бића није име њихове природе, него дужности. Они су Божји гласници и извршиоци Божје воље, војска Његова, стална Божја пратња и стално окружење, дворани Божји којега песмама славе јер стално гледају лице Божје. Њихово деловање није повремено него стално. А. имају дужност да чувају појединца и народе. Свако има свог анђела чувара којег добија на крштењу. Осим извршавања по људе добрих Божјих наређења, извршавају и казне које Бог наређује доносећи разна страдања и смрт људима. А. су ограничена бића јер не могу у исто време бити и дејствовати на два места – када се налазе на небу, нема их на земљи, а када их Бог шаље на земљу, не остају на небу. Пошто су они умови, налазе се у местима мисленим. Епитет „бесплотни" означава да су нематеријални, бестелесни. Не простиру се у три димензије, него духовно присуствују и дејствују тамо где им је наређено. Њихова духовност је релативна и битно се разликује од апсолутне духовности бића Божјег. Бесмртни су по благодати Божјој, а не по својој природи. Од људи су много савршенији, њихова снага и моћ су велике, али у поређењу с Богом, несавршени су и ограничени.

Подела духова на девет чинова потиче од Дионисија Ареопагита, ученика апостола Павла. Као основ за разврставање послужили су степен њиховог егзистенцијалног савршенства и врста службе коју обављају, по којој су ближи Богу или удаљенији од Њега. Сви духови подељени су у три јерархије (чина), са по три реда (хора, лика) у свакој. Вишу јерархију, најближу Богу, чине серафими (шестокрила бића која стално лете око Бога певајући Свет, Свет, Свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове), херувими (многоока бића која чувају ствари посвећене Богу и чији су ликови били извезени на шатору скиније и завеси храма; херувим је бранио прилаз дрвету од познања добра и зла) и престоли. Средњу јерархију духова чине Господства, Силе и Власти, а нижу јерархију, најближу људима, чине начала (или поглаварства), арханђели и а. (духови људима најближи, али и опште име за свет духовних бића). Црква је поштовање небеских сила свела на праву меру забранивши њихово обожавање, а посветивши им значајан део свог богослужбеног календара ради молитвеног слављења. Посвећен им је сваки понедељак и неколико празника у години као сећање на њихово деловање у свету.

Демони или ђаволи припадају свету злих духова. Бог је створио а. као добре духове, а зли су постали својом слободном вољом јер су пожелели да буду изнад Бога. Сатанаил, девети арханђел, деградиран је због побуне против Творца, збачен с неба на земљу. Из имена му је одузет божански суфикс -ил, па је од тада само Сатана (противник, обмањивач). Побуна Сатане је тема Његошовог епа Луча микрокозма. Постао је вођа палих а., а његово се име користи као опште име за ђавола. Осим имена Сатана (Сотона), има много других имена: Авадон или на грчком Аполион, Велзевул, Деница (Луцифер), Велијар (непотребан), Сорер (непријатељ) итд.

Ликовни приказ небеских сила је веома богат и чест. Иако су у питању духовна бића, у иконографији се приказују антропоморфно, тј. у људском облику као крилати младићи. Обучени су у дуге хаљине (стихари), преко којих могу имати горње хаљине беле боје, опасани су појасом и имају орар, крстообразно постављен на плећима. Често у руци држе неки предмет с којим су се јавили у свету, а што је забележено у Светом писму или у Житију светих (мач, палмова гранчица, труба, вага итд.). Сваки од анђеоских ликова има у иконографији посебна обележја која омогућавају визуелно разликовање. Од ликова више јерархије серафими се сликају са три пара крила: један код главе (којим покривају очи и лице), други код ногу (којим покривају ноге), а трећи на средини тела (којим лете). Сликају се у сцени Велики вход Небеске литургије као стражари над часном трапезом. Херувими се сликају као главе с једним паром крила и много очију. Престоли се сликају као огњени точкови с једним оком у средини и паром крила са стране. Ликови средње јерархије (господства, силе и власти) сликају се у дугим стихарима, опасани златно-зеленим орарима, у десној руци држе златне траке, у левој округли печат с крстом. Ликови ниже јерархије (начала, арханђели и а.) сликају се као војска Божја, носе ратничка одела, опасани су златним појасевима, у рукама држе копља. Осим појединачно, сликани су у разним сценама које илуструју библијске догађаје. У сцени Великог входа Небеске литургије обучени су у ђаконске или свештеничке одежде. Као ђакони држе у рукама дискос у висини очију, а као свештеници путир у висини прса. Као невидљива војска небеска сликају се и са светим ратницима. А. хранитељ (чувар) слика се с дететом које води за руку.

Радомир Милошевић

У фолклору, а. се замишљају као невидљиве силе (нпр. у песми Урош и Мрњавчевићи, где а. заштитник цркве прокрвари када се нож забоде у црквена врата), као мала људска бића („анђелко бабочка") и као деца. А. који носи поруку од Бога може се јавити и у виду јелена са златним роговима. Сматра се да сваки човек има свог личног а. (који му седи на десном рамену) и свог личног ђавола (на левом). Такав а. може бити слаб (слабанђел) или јак (јаканђел), с тим што човека са слабим анђелом лако може савладати нечиста сила, нпр. вампир и слично. У смртном часу, а. – који преузима душу и одводи је на небо − човеку стоји код главе, а ђаво код ногу. Тај елемент веровања о просторном распореду сила код умирања транспонован је у посебан мотив и често коришћен у народним бајкама о човеку који користи познанство са ђаволом да би, спасавајући владара од смрти, задобио руку његове кћери.

Мирјана Детелић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Догматика православне цркве, I, Бг 1932; Славянские древности, I, Москва 1995; The Blackwell Dictionary of Eastern Christianity, Oxford 2001; Р. Милошевић, Православна агиологија, Смед. 2004.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛИЈА → ТИПСКА ИМЕНА У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

АНЂЕЛИЈА → ТИПСКА ИМЕНА У НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

АНЂЕЛИНОВИЋ, Будислав Грга

АНЂЕЛИНОВИЋ, Будислав Грга, политичар, министар, адвокат (Сућурај, Хвар, 14. I 1886 – Сплит, 1. V 1946). После завршених студија у Лавову и Загребу ушао у политички живот као старчевићевац. Био је један од покретача Младе Хрватске и уредник Хрватске Круне у Задру, а за време I светског рата уредник старчевићевског дневника Хрватска држава у Загребу. Учествовао у организовању Народног вијећа, постао његов чиновник и повереник за јавну сигурност у Загребу, па је у том својству угушио побуну гарнизона децембра 1918. Новооснованој Демократској странци приступио 1919, оставши њен члан до 1928, када је постао министар без портфеља у влади В. Вукићевића. После атентата на Стјепана Радића у Народној скупштини (1928) ушао у владу А. Корошеца као министар грађевина. За време личне владавине краља Александра Карађорђевића (1929–1934) био посланик у Прагу и Бечу, један од оснивача Југословенске националне странке, сенатор, министар без портфеља у владама М. Сршкића и Н. Узуновића (1932–1934) и министар физичке културе у две наредне владе Н. Узуновића (до 20. XII 1934). Током Aприлског рата 1941. емигрирао из земље и у лето 1941, преко Кејптауна и Средње Америке, стигао у Лондон. У емигрантској влади Божидара Пурића (1943–1944) био је министар пошта и телеграфа, а пред крај рата постао опозиција краљевским владама. После ослобођења вратио се у Југославију. У рукопису је оставио одломке мемоара из емиграције.

ИЗВОР: К. Пијевац, Д. Јончић (прир.), Записници са седница Министарског савета Краљевине Ју-гославије 1941–1945, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђуретић, Влада на беспућу, Бг 1982.

Предраг Лажетић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛИЋ, Ђорђе

АНЂЕЛИЋ, Ђорђе, историчар књижевности (Ужице, 6. V 1893 – Београд, 27. VI 1943). Школоваo се у Ужицу. Учествовао у I светском рату. Потом деловао као функционер КПЈ и извођен пред суд поводом буне хусинских рудара. По дипломирању (1920) радио као професор гимназије. Објављује од 30-их година, у области естетике, теорије и историје књижевности. За ученике гимназије написао Теорију књижевности (Бг 1932) и кроз домаће и стране примере обрадио поглавља о стилу, композицији, облицима, естетичким категоријама, психологији уметничког стварања и естетичног допадања. Естетика (Бг 1936) му је заснована на бергсоновском схватању уметности и крочеовској одбрани индивидуалности естетичног израза. Историја југословенске књижевности (Бг 1933), писана по другим делима (Ј. Скерлић, П. Поповић, И. Пријатељ и др.), доживела је више издања, а 1938. постала званични средњошколски уџбеник. Поред књижевних портрета писаца А. пажњу посвећује и заједничким стилско-формацијским обележјима различитих јужнословенских националних књижевности и њиховим специфичностима.

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Лалевић, „Ђ. А., Теорија књижевности", ГЈПД, 1932/33, 6; К. Георгијевић, „Три уџбеника Историје југословенске књижевности", ПКИЈФ, 1934, 14, 1–2.

Драгана Вукићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛИЋ, Стеван

АНЂЕЛИЋ, Стеван, протојереј, добротвор (Сремски Карловци, 11. IV 1825 − Сремска Митровица, 17. VIII 1892). Брат патријарха Германа, служио је као учитељ, ђакон, помоћник проте, парох и управник патријаршијског добра у Даљу. Од патријарха Георгија (Бранковића) добио чин протојереја-ставрофора. Уштеђевином и братовљевом заоставштином (170.000 форинти) подигао је зграду Гимназије у Сремским Карловцима с натписом „Браћа Анђелићи Српском народу", с фондом од 10.000 форинти за одржавање зграде и 5.000 форинти за набавку инвентара за одељења природно-математичких наука. Црквеној општини у Сремској Митровици оставио 20.000 форинти.

ЛИТЕРАТУРА: А. М. М., „Стеван Анђелић", СрС, 1892, 33; М. Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Бг 1901.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛИЋ, Татомир П.

001_Tatomir-Andjelic.jpgАНЂЕЛИЋ, Татомир П., механичар, математичар, универзитетски професор (Бечањ код Чачка, 11. XI 1903 – Београд, 7. VII 1993). Математику, физику и астрономију студирао на Универзитету у Хајделбергу (1922–1927). На његов развој у том периоду посебно су утицали професори Артур Розентал и Хајнрих Либман, а потом и Михајло Петровић, Милутин Миланковић и Антон Билимовић. Дипломирао на Филозофском факултету у Београду (1928), где је до 1945. био професор у Другој мушкој реалној гимназији. Докторску дисертацију из нехолономне механике течности „Диференцијалне једначине кретања нехолономних система у инкомпресибилној течности" одбранио 1946. Од 1948. до одласка у пензију 1978. био професор Природно-математичког факултета у Београду. Редовни професор од 1957. На истом факултету био је декан (1958–1962), а од 1954. шеф Катедре за механику. Од оснивања Математичког института САНУ 1946. био је његов сарадник, вршилац дужности управника (1962) и директор (1969–1978). За дописног члана САНУ изабран је 1959. а за редовног 1974. Његово научно интересовање кретало се углавном у области рационалне и небеске механике, диференцијалне геометрије вишедимензионалних простора, тензорског и матричног рачуна, те неких проблема механике континуума, посебно теорије еластичности. Значајно је његово дугогодишње бављење проблемом кретања нехолономних динамичких система са n степена слободе који су подвргнути како линеарним тако и нехолономним везама вишег реда. Ови радови писани су савременим математичким језиком диференцијалне геометрије Риманових простора, тј. конфигурацијских простора који су индуковани самом природом динамичких проблема. У тој области истраживања, коју је у Србију увео А., врши се карактеристична „геометризација кретања", тј. кретање једне материјалне тачке у конфигурацијском простору од n димензија, као и тензорско описивање основних конститутивних релација теорије еластичности. Његови радови из рационалне механике и теорије еластичности цитирани су у многим радовима домаћих и страних научника и афирмативно приказивани у референтним журналима Mathematical Reviews, Zentralblatt für Mathematik und ihre Grenzgebiete, реферативном журналу АН СССР. У каснијој фази научног рада, подстакнут подухватима освајања свемира, обновио је своје рано интересовање за астрономију и објавио рад „Порекло основних једначина ракетодинамике" (Глас САНУ, 1981). Значајно је допринео популарисању науке, посебно астронаутике и истраживања космоса. Био је један од првих странаца којем је омогућен приступ у руске и америчке центре за космичка истраживања, а амблем посаде астронаута „Аполо 17" за спуштање на Месец начињен је по његовој идеји. Његово занимање за историју математичких, физичких и астрономских наука код Срба као и за одређене филозофске аспекте природних наука дошло је до изражаја у студији о Руђеру Бошковићу. По позиву је написао курс тензорског рачуна за познату едицију „Mathematische Hilfsmittel des Ingenieurs III" издавачке куће Springer. На позив Интернационалног центра за механичке науке (Centre International des Sciences Mécaniques, C.I.S.M) у Удинама је 1970. одржао серију предавања из тензорског рачуна с применама која су објављена као посебна едиција под насловом „A Survey of Tensor Calculus". Захваљујући наставној и педагошкој делатности, сматра се родоначелником београдске механичке школе. Био је активни учесник у оснивању студијске групе за механику на ПМФ-у у Београду (1951), на предлог А. Билимовића. Тиме су у наставу уведене многе области механике до тада заступљене само рационалном и небеском механиком. Посебно место у тој делатности имају његови уџбеници из области векторског и тензорског рачуна, тензорске анализе с применама у механици, диференцијалне геометрије, механике непрекидних средина и рационалне механике, који до тада нису постојали код Срба, а који су, због свог високог научног стандарда и педагошке вредности, још увек актуелни. Посебно се истиче његов последњи уџбеник Увод у астродинамику (Бг 1983), прва и једина књига из те модерне области у нас. Допринео је и развоју Факултета техничких наука у Новом Саду, посебно Катедре за механику. Био је члан многих домаћих и страних научних друштава и организација: Југословенског друштва за механику, Америчког, Британског и Француског математичког друштва, Енглеског интерпланетарног друштва, Хеленског астронаутичког друштва и др., као и председник Југословенског астронаутичког и ракетног друштва и Друштва за историју и филозофију математичких и природних наука Србије. Добитник је многобројних научних признања међу којима су: Седмојулска награда СР Србије (1975), Вукова награда (1980), Орден рада са црвеном заставом (1965), Орден заслуга за народ са златном звездом (1971), Орден Републике са златним венцем, Спомен-плакета К. Е. Циолковског, Коперникова медаља АНСССР (1977).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Д. Вујановић, „Татомир П. Анђелић (1903–1993)", Годишњак САНУ, Бг 1993; Живот и дело српских научника, VI, Бг 2000.

Катица Стевановић-Хедрих

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Дејан

АНЂЕЛКОВИЋ, Дејан, уметник проширених медија (Краљево, 15. VIII 1958). Завршио Факултет ликовних уметности у Београду, одсек сликарство, у класи Стојана Ћелића (1983), а последипломске студије у класи Милице Стевановић (1985). Од 1982. излаже на колективним изложбама које промовишу нове појаве у уметности у оквирима постмодерне, а самостално од 1985. до 1992. Од 1991. ради заједничке радове и излаже са Јелицом Радовановић. Његову рану фазу стваралаштва одликује неоекспресионистичко повезивање фигуративних и апстрактних композиционих решења, фикционализација, мешање техника, а потом и рециклирање сопствених радова (уљаних слика, гвашева, пастела, цртежа тушевима). Радови са друге самосталне изложбе (ИЛИ ИЛИ или И И, Бг 1989) постају језички сложенији и проблематизују не само утврђене парадигме и процедуре уметности, него и позиције и значења институција уметника (Go straight to hell, boys, 1989; 007, 1992; Ко је највећи српски уметник?, 2002), уметности (Мондријан, или четрдесет осам хиљада, четрдесет осам бодова, 1992; Уметност је мртва живела уметност, 1992) традиције (Убиство из нехата, 1994; 2004, 2004), медијске културе (Без назива (Сви други се зову Али), 1991; Реконструкција убиства, 1995), те идеолошко-политичког критичког ангажмана у контексту свакодневног живота (Без имена (Плус-минус бесконачно), 1991; Фантом слободе, 1992; Без назива (ЛЕД АРТ), 1993; Без назива (Нема невиних), 2002; Левица-десница, 2006; Фабрика стакла, 2006; Енкаустика 1,2,3,4, 2006). Бави се и позоришном, филмском и телевизијском сценографијом.

ЛИТЕРАТУРА: З. Л. Божовић, Ликовна уметност осамдесетих и деведесетих у Београду – разговори, Бг 1996; J. Денегри, „Дејан Анђелковић", у: Осамдесете: Теме српске уметности, Н. Сад 1997; Ј. Чубрило, Београдска уметничка сцена деведесетих, Бг 1998.

Јасмина Чубрило

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Душан

АНЂЕЛКОВИЋ, Душан, књижевник (Београд, 28. VII 1910 – Београд, 6. V 1997). Школовао се у Београду, где је завршио Економски факултет. Радио је у Издавачком предузећу „Рад" у Београду, као директор и главни уредник, и у Савезном извршном већу. Пре II светског рата објављивао песме у познатијим листовима и часописима (Летопису Матице српске, Српском књижевном гласнику и др.); тада је штампао и песничку збирку Вечно жито (Бг 1938), у којој је приметан утицај међуратне социјалне поезије. После II светског рата објавио књигу песама Зидови од сунца (Бг 1958), а потом и романе Таван (Ријека 1963), Деца и рибе (Ријека 1965), Путовања у Нови Сад (Н. Сад 1977), Златно средиште света (Н. Сад 1989), Лудничка башта (Бг 1990), Аписова ружа (Бг 1992). Стандардним реалистичким поступком и изразитом психолошком мотивацијом, у романима је оживљавао сликовити простор београдске периферије и мале, обичне људе, над које се, у њиховим покушајима да се уклопе у систем потврђених вредности и односа у маловарошкој средини, надносе крупни друштвени и историјски догађаји који усмеравају њихове животне путеве.

ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Јеремић, „Баладе о старцу, Деца и рибе", КН, 1965, XVII, 253; М. Недић, „Ненаметљиви романсијер Београда: Душан Анђелковић (1910–1997)", КН, 1997, 954.

Бојан Чолак; Марко Недић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Душан Ј.

АНЂЕЛКОВИЋ, Душан Ј., генерал (Дворане код Крушевца, 1886 – Крушевац, 1. II 1949). Завршио Нижу школу Војне академије (1908) и произведен у чин пешадијског потпоручника. У току балканских ратова (1912–1913) био на дужностима водника и командира чете у 12. пешадијском пуку првог позива. У чин капетана II класе унапређен 1913, у чин мајора 1919, а у чин пуковника 1927, пошто је претходне године завршио Вишу школу ВA и виши курс Школе за пешадијске и артиљеријске официре. У чин бригадног генерала унапређен 1937. У I светском рату био је од 1914. до 1916. командант батаљона 7. пешадијског пука. После повлачења преко Албаније учествовао са групом официра у формирању 1. српске добровољачке дивизије у Одеси 1916, с којом се борио у Добруџи као капетан I класе, командујући четом и батаљоном 2. добровољачког пука. У јануару 1918. вратио се на Солунски фронт и учествовао у пробоју као командир јуришне чете. После рата био на дужности команданта батаљона 33. пешадијског пука. У Априлском рату 1941. заробљен и одведен у Немачку у заробљенички логор. По повратку из заробљеништва пензионисан 1946. Одликован је Карађорђевом звездом с мачевима IV степена, Орденом југословенске круне IV степена, Орденом Белог орла с мачевима IV и V степена, са три златне Обилићеве медаље и више страних одликовања, међу којима је и Легија части V степена.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1909–1914.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Влаховић, Витезови Карађорђеве звезде, Бг 1989.

Предраг Лажетић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Ђорђе

АНЂЕЛКОВИЋ, Ђорђе, професор, народни посланик (?, око 1853 − Београд, 4. VII 1906). Гимназију и Велику школу завршио у Београду. Предавао зоологију, ботанику, математику, физику и француски језик у гимназијама у Ваљеву, Крушевцу, Јагодини, Пироту, Крагујевцу и Београду, а у неколико њих био и директор. У часопису Наставник више година писао је прилоге из теоријске и експерименталне физике и преводио педагошко-методолошке студије с француског. Био је члан главног Просветног савета и министарски изасланик у комисији за полагање професорских испита (1903). Активно се бавио политиком и као члан Радикалне странке два пута био биран за народног посланика у моравском округу (1890–1894, 1901--1904). Био је члан Привредног савета (1890–1905) и бавио се привредним питањима.

ДЕЛО: Рад и оцена рада ванредног скуп. сазива од 1. окт. 1889. год., Ниш 1890.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Лазаревић, Мали поменик, Бг б. г.; Споменица Мушке гимназцје у Крагујевцу 1833–1933, Краг. 1934; Ј. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; Сто година гимназије у Крушевцу, Круш. 1965; Од Јагодинске реалчице до гимназије у Светозареву 1869–1969, Свет. 1969.

Анђелија Радовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Иван

АНЂЕЛКОВИЋ, Иван, физиолог, универзитетски професор (Ниш, 6. XII 1934). Дипломирао (1961), магистрирао (1965) и докторирао (1969) на Медицинском факултету у Београду, где је стекао сва звања до редовног професора физиологије. Био дугогодишњи директор Института за физиологију истог факултета и професор и први декан Мед. ф. у Крагујевцу. Бавио се кардиоваскуларним ефектима глукагона (и B. Zloković, „Protective Effects of Glucagon during the Anaphilactic Response in Guinea-pig Isolated Heart", Br. J. Pharmacol., 1982, 76) и механизмом деловања хистамина.

ДЕЛА: коаутор, „Effects of N alpha-methyl-hista-mine on the Isolated Guinea-pig Heart, Evidence for H3-histamine Receptors", J. Physiol., 1990, 424; коаутор, „The Effects of (R) Alpha-methyl-histamine on the Isolated Guinea-pig Aorta", у: Perspective in Histamine Research, Basel–Boston–Berlin 1991.

ЛИТЕРАТУРА: Познати српски лекари: биографски лексикон, Бг–Торонто 2005.

Љиљана Гојковић-Букарица

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Илија

АНЂЕЛКОВИЋ, Илија, трговац, политичар (Неготин, 14. VII 1864 – Неготин, 30. IX 1938). Потиче из породице која се из Велеса у Македонији доселила у Неготинску крајину, где се успешно бавила трговином, гајењем винове лозе и производњом вина. У политичком погледу А. се определио за Народну радикалну странку и то у време њених почетака раних 80-их година, када се конституисала као прва модерна српска грађанска странка. Као њен члан и човек великог угледа више пута је биран за посланика на њеној страначкој листи. Када је почетком XX в. дошло до цепања радикалских редова, придружио се тзв. самосталним радикалима, незадовољним дотадашњом страначком политиком. Био је члан управе Самосталне радикалне странке, покретач и власник листа Крајински одјек (1903), један од оснивача Акционарске индустријске задруге и прве Крајинске банке (1902). У исто време, следећи планове Милорада Драшковића о исушивању мочвара по Србији, био је међу оснивачима Неготинске водне задруге. Борио се у I светском рату и био на Солунском фронту све до пред крај рата када је заробљен и интерниран у Пловдив. По повратку из бугарског заробљеништва у Неготин, и даље се бавио трговином, банкарством и виноградарством, као један од политички и привредно утицајнијих поборника демократских идеја.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, Пуковник Апис: солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте: прилог за проучавање политичке историје Србије од 1903 до 1918 год., Бг 1955; Т. Станојевић, Неготин и Крајина 1859–1940, Неготин 1980; Н. Ж. Плавшић, Штампарство и штампа у Неготинској крајини 1889–1999, Неготин 1999.

Мира Радојевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Јован

АНЂЕЛКОВИЋ, Јован, генерал, професор Војне академије, војни писац (Београд, 31. VII 1840 – Плзен, Чешка, 26. VIII 1885). Завршио 3. класу Артиљеријске школе 1860. у Београду, после чега је боравио на тромесечном курсу у Петрограду. За време бомбардовања Београда 1862. био је ађутант команданта десног крила одбране. У Првом српско–турском рату (1876–1877) био је начелник штаба Јужноморавске дивизије, а потом и Дринског корпуса, а у Другом српско-турском рату (1878) начелник Оперативног одељења Врховне команде. После ратова био је помоћник начелника Главног ђенералштаба, начелник Артиљеријске школе, командант Дринског корпуса и Дринске дивизије, вршилац дужности начелника Главног ђенералштаба, начелник штаба Команде активне војске и командант Шумадијске дивизијске области. Од 1868. до 1883. предавао је, с прекидима, стратегију и историју ратне вештине у Артиљеријској школи (претечи Војне академије). Одликован је већим бројем домаћих, аустроугарских, турских, румунских и црногорских одликовања. Умро је присуствујући маневрима аустроугарске војске у околини Плзена.

ДЕЛА: Босна по Роскијевићу, Бг 1876; Појмови из ратоводства, Бг 1876.

ЛИТЕРАТУРА: В. Иветић, Начелници Генералштаба 1876–2000, Бг 2000; М. Ј. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Коча

АНЂЕЛКОВИЋ, Коча, трговац, капетан, командант фрајкора (Пањевац, код Јагодине, око 1750 − Текија, 7. IX 1788). До аустријско-турског рата 1788−1791. био је један од агилнијих сточних трговаца у Поморављу. Због турског насиља пребегао у јулу 1787. с породицом у Ковин. Приступио Михаљевићевом фрајкору у Срему и учествовао у борбама приликом неуспешног освајања Београда у јануару 1788. Био храбар ратник, окретан четовођа, али и самовољан, користољубив и јогунаст. Када је Аустрија у фебруару 1788. објавила рат Турској, прешао је у Србију и скупио велик број добровољаца. Заузео је 1788. Пожаревац, а потом Коларе, Паланку, Баточину и Багрдан. Здруживши се с јагодинским протом Јованом Миловићем, прошао кроз Јагодинску, Крагујевачку и Смедеревску нахију. Одред којим је командовао од 1.000 бораца, угрожавао је турске караване на Цариградском друму, а у Багрданском теснацу 14. III 1788. разбио је велик турски транспорт. Од тада је ратни стан преселио у манастир Јошаница. Крајем марта цар Јосиф II му је доделио чин капетана. Турци су у априлу 1788. успели да га истисну из Јошанице, коју су запалили, а потом је Дели Ахмед деблокирао Цариградски друм. Наступило је расуло у Кочиној чети, па се повукао у Пожаревац, а затим у Ковин. Стављен је под истрагу због оптужби за пљачку. Убрзо је ослобођен и с поново сакупљеним добровољцима вратио се у околину Јагодине. Добио је задатак да чува леву обалу Мораве и да код Кулича становништву обезбеди безбедан прелазак у Аустрију. Одуставши од тога прешао у Банат, где му је одузето самостално командовање. После пријема код цара Јосифа II у Земуну крајем јуна 1788, његова чета је укључена у фрајкор Брановачког. Признат му је чин капетана I чете. Пред надмоћном турском војском повукао се са осталим аустријским трупама из источне Србије средином августа. Поново је стављен под истрагу од стране аустријских власти, али када су Турци преко Дунава прешли у јужни Банат, упућен је у Брзаску ради одбране опкољених граничара. После крвавих борби код тог места септембра 1788. његова чета је разбијена. У Текији Турци су га истог дана убили набијањем на колац на месту које је названо Кочин бој. У српском народу сачувало се живо сећање на Кочу капетана и аустријско-турски рат 1788−1791, који се у традицији и историографији назива Кочина крајина.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Павловић, Србија за време последњег аустријско-турског рата 1788-1791, Бг 1910; Д. Пантелић, Кочина крајина, Бг 1930.

Радомир Ј. Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Марко

001_Marko-Andjelkovic.jpgАНЂЕЛКОВИЋ, Марко, генетичар, универзитетски професор (Београд, 18. IX 1945). Дипломирао (1968), магистрирао (1972) и докторирао (1978) на Природно-математичком факултету у Београду. Запослио се 1969. на Одељењу за генетику Института за биолошка истраживања „С. Станковић" (ИБИСС), где је биран у сва научна звања, поставши научни саветник 1991. Усавршавао се у Бечу (1970) и Тибингену (1971. и 1974). Постдокторско усавршавање обавио на Јелском универзитету у САД (1978/79). На Биолошком факултету Универзитета у Београду изабран за доцента 1980, а за редовног професора 1992. Формирао је програме и држао наставу из Основа генетике и генотоксикологије, Популационе генетике и Основа генотоксикологије (и Д. М. Зимоњић, Н. Савковић, Генотоксични агенси: ефекти, принципи, методи детектовања, Бг 1990; и П. Калајџић, М. Стаменковић-Радак, „Утицај различитих концентрација олова на инверзиони полиморфизам код D.subobscura", Hereditas, 2006, 143). Од оснивања је активан у Истраживачкој станици Петница. Најобимнији део научно-истраживачке активности А. одвија се у оквиру Одељења за генетику популација и екогенотоксикологију ИБИСС-а, чији је руководилац (и Т. Савић, М. Милановић, М. Стаменковић-Радак, „Адаптивни значај полиморфизма амилазе код Drosophila XII", Journal of Zoological Systematics & Evolutionary Research, 2003, 41). Радови су му цитирани око 300 пута у реномираним научним часописима и у више од 25 књига. Члан је редакција научних часописа: Archives of Biological Sciences, Генетика, Acta Entomologica Serbica, Yugoslavica Physiologica et Pharmacologica Acta. Добитник је Октобарске награде града Београда за 1990. За дописног члана САНУ изабран је 2003, а за редовног 2009. У оквиру САНУ, председник је Одбора „Човек и животна средина" и Одбора за проучавање фауне Србије.

ДЕЛА: и D. Sperlich, „Inversion Polymorphism in a Pannonian Population of Drosophila subobscura", Еgyptian Ј of Genetics and Cytology, 1973, 2; и R. J. Powell, M. Rico, „Population Genetics of Drosophila Amylase", Evolution, 1980, 34; и М. Милановић, „Biochemical and Genetic Diversity of Alpha-amylase in Drosophila", Arch. Biol. Sciences, 1993, 45; и G. Živanović, M. Milanović, „Genetic Loads and Coadaptivity of Chromosomal Inversions", J. Zool. Syst. Evol. Research, 1998, 36; коаутор, „Проучавање инверзионог полиморфизма D. subobscura током година у два различита станишта на планини Гоч", Генетика, 2007, 39.

ИЗВОР: Архива секретаријата САНУ.

Драгослав Маринковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Миливоје Кајафа

АНЂЕЛКОВИЋ, Миливоје Кајафа, пуковник (Београд, 20. VI 1868 – Београд, 6. II 1940). Завршио Нижу и Вишу школу Војне академије. Учествовао у Мајском преврату 1903. као командант батаљона у 7. пешадијском пуку. До балканских ратова био командант пука и командант Краљеве гарде. У Првом балканском рату (1912–1913) био је командант Јаворске бригаде, а у Другом (1913) командант Осоговачког одреда. На почетку I светског рата командант Дунавске дивизије првог позива. Истакао се током офанзиве у Срему августа 1914. и током битке на Дрини септембра исте године, а посебно током Колубарске битке у децембру 1914. Тада је својом иницијативом – после избијања на гребен Сувобора – продужио гоњење разбијеног аустроугарског 16. корпуса, избио у позадину аустроугарског 15. корпуса и заузео Ваљево. На Солунском фронту био је командант Дунавске дивизије. Смењен у августу 1916. због губитака које је та дивизија претрпела услед прерано започетог напада на надмоћније бугарске трупе. Пензионисан 20. VII 1917. због активности у тајној организацији „Уједињење или смрт", а у вези са Солунским процесом. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима III степена, као и већим бројем домаћих и савезничких одликовања.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, Пуковник Апис : солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте: прилог за проучавање политичке историје Србије од 1903 до 1918 год., Бг 1955.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Милодраг

АНЂЕЛКОВИЋ, Милодраг, геолог, универзитетски професор (Међухана код Блаца, 16. XI 1927 − Београд, 4. VI 1998). На Геолошко-палеонтолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду дипломирао 1951. и докторирао 1956. На истом факултету радио у звању асистента (1952) до (1956) ванредног професора. Од 1963. на Рударско-геолошком факултету у Београду ванредни и редовни професор (1967), продекан и декан (1967−1971). Специјалиста за јурске и кредне амоните, али се бавио и стратиграфијом и регионалном геологијом Србије и Југославије.

ДЕЛА: Геолошки састав и тектоника југозападних падина Старе планине, Бг 1958; „Амонити из слојева са Aspidoceras acanticus Старе планине (Источна Србија)", PJ, Зг 1966, 6; Геологија Југославије, Бг 1982.

Александар Грубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Миодраг

АНЂЕЛКОВИЋ, Миодраг, сликар, графичар (Јелашница код Ниша, 6. IV 1945). Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршио у Београду. Самостално излаже од 1971. у Београду, Краљеву, Нишу, Смедеревској Паланци, Чачку, Параћину, Скопљу, Новом Саду, а од 1970. учествује на свим важнијим колективним изложбама у земљи. Излагао у иностранству, у Пезару, Копенхагену, Крајови, Букурешту, Луцерну, Базелу, Рајнаху, Дамаску, Кувајту итд. Члан је УЛУС-а и група уметника „А" и „Ладе". Као стипендиста фонда „Моша Пијаде" боравио у Паризу 1980. Добитник је награде Културно-просветне заједнице Србије, награде из фонда Ђорђа Андрејевића-Куна, награде ЈНА на изложби „Војници сликари", Откупне награде на Октобарском салону (1975) и др.

Петар Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Сава

АНЂЕЛКОВИЋ, Сава, глумац, редитељ, театролог (Краљево, 27. VIII 1948). Специјализовао луткарство на Позоришној академији у Софији код Атанаса Илкова. Дипломирао на Филолошком факултету у Београду. Магистрирао (1996) и докторирао (2001) на Универзитету Париз IV, Сорбона. У периоду 1975–1977. био глумац у Народном позоришту у Ужицу, а 1978–1994. у Позоришту „Душко Радовић" у Београду (око 70 премијера). Играо на драмским и луткарским сценама, режирао студентске представе. Од 1994. живи у Паризу и ради на Универзитету Париз IV-Сорбона, као лектор и виши лектор (1994−2003), а потом и доцент (од 2004). Објавио књиге Les comédies de Jovan Sterija Popović (Париз 2003) и Стеријиних 80 комичких ликова (Вш 2003). Приређивао текстове Ј. С. Поповића: Преваре (Вш 2005), Помирења (Вш 2005) и Дејан и Дамјанка (са Љ. Суботић, Вш 2007). Уредник је или коуредник неколико зборника: Драмски текст данас у Босни и Херцеговини, Хрватској и Србији и Црној Гори (Н. Сад 2004), Revue des études slaves LXXVII, (Париз 2006), Јован Стерија Поповић – класик који нам се обраћа (Вш 2006), Говор драме – говор глуме. Драмски текст данас... (Зг 2007) и др. Добитник петнаестак награда за анимацију и глуму у луткарским представама.

Марта Фрајнд

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ, Сретен

АНЂЕЛКОВИЋ, Сретен, новинар, политичар (Крагујевац, 26. I 1847 – Крагујевац, 26. VII 1889). Уписао се на Богословију у Београду, али се као следбеник Светозара Марковића није посветио свештеничком позиву, него политици и новинарству. Кад је почео прогон социјалиста у време намесништва, са С. Марковићем избегао 1871. у Нови Сад и ту радио као словослагач у штампарији. Кад је у Крагујевцу 1873. покренут лист Јавност, био је са С. Марковићем међу његовим сарадницима и уредницима, а потом се нашао и у пожаревачком затвору, оптужен за ширење социјалистичких идеја. По изласку из затвора сарађивао у социјалистичком Гласу јавности (1874). Од 1875. био у редакцији новог Марковићевог листа Ослобођење, а после његове смрти исте године А. је преузео и уредништво тог листа. Кад је запретила опасност да прве новосадске социјалисткиње, сестре Нинковић, буду протеране из Србије, социјалистичко вођство је одлучило да се оне фиктивно венчају с активистима покрета. А. се оженио Анком која се стварно и трајно везала за свог мужа. Као народни посланик од 1883. био је један од оснивача и вођа Радикалне странке. Примљен је и у чланство београдске масонске ложе Светлост Балкана. Кад му је онемогућено да се бави новинарством, живео је од велетрговине дуваном.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Срета Анђелковић" (некролог), МН, Бг 1889, 220.

Душан Попов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ-ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранислава

АНЂЕЛКОВИЋ-ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранислава, историчар уметности (Београд, 21. VI 1966). Дипломирала на Катедри за историју модерне уметности Филозофског факултета у Београду, а магистрирала 1994. на Уметничкој школи Винчестер Универзитета у Саутемптону (Велика Британија) код Брендона Тејлора. Од 1994. радила у Центру за савремену уметност Фонда за отворено друштво у Београду, а у периоду од 1999. до 2001. била директор Центра. Један од оснивача Школе за историју и теорију уметности при Центру (1999). Директор Музеја савремене уметности у Београду од 2001. Самостално, или са Браниславом Димитријевићем, реализовала већи број изложби у Србији и иностранству. Била је комесар Павиљона Србије и Црне Горе на Бијеналу у Венецији 2003. Са Димитријевићем и Дејаном Сретеновићем у Музеју савремене уметности у Београду реализовала низ изложби савремене уметности, међу којима Конверзације (2001) и О нормалности: Уметност у Србији 1989–2001 (2005). Објавила више текстова с тежиштем интересовања на уметности тоталитарних режима и феминистичким теоријама визуелне уметности. Предавач је и сарадник Центра за женске студије у Београду. Добитница је награде Лазар Трифуновић (2002), за уводни текст и уреднички посао зборника Увод у феминистичке теорије слике (Београд 2002). Члан је српске секције Међународног удружења ликовних критичара (АICA) и Међународног музејског удружења (CIMAM / ICOM).

ДЕЛА: „Тестамент Катарине Ивановић", у: Уметност на крају века, Бг 1998; „Богородица као машина", у: Ново читање иконе, Бг 1999.

Лидија Мереник

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕЛКОВИЋ-МИЛОСАВЉЕВИЋ, Драгиња

АНЂЕЛКОВИЋ-МИЛОСАВЉЕВИЋ, Драгиња, фармаколог, универзитетски професор (Ниш, 24. X 1934). Дипломирала на Медицинском факултету у Београду 1961, када се и запослила на Институту за фармакологију истог факултета. У звање редовног професора за предмет Фармакологија са токсикологијом изабрана 1982. Предавала на универзитетима у Београду, Приштини и Крагујевцу. Два пута је била шеф Катедре за фармакологију са токсикологијом (1988−1992. и 1994−2001). Увела је нову истраживачку методу за одређивање активности различитих ензима у Варбурговом апарату. Њен научни рад је био усмерен на испитивање утицаја различитих инхибитора и реактиватора холинестеразе на активност специфичне холинестеразе у различитим структурама можданог ткива и на испитивање утицаја неуротрансмитера на потрошњу кисеоника у можданом ткиву. А. је прва жена која је добила звање универзитетског наставника из фармакологије.

ДЕЛА: и M. Мilošević, „Reactivation on Paraoxon-inactivated Cholinesterase in the Rat Cerebral Cortex by Pralidoxime Chloride", Nature, 1966, 210:206; и M. P. Milošević, „Potassium-stimulated Respiration of Cerebral Cortex of Rats Poisoned with Phosphamidone", Experientia, 1969, 25:720; „The Influence Chemical Sympathectomy on Oxygen Uptake during Development of Rat Brain Cortical Tissue", Arch. Int. Physiol. Biochem., 1982, 90.

ЛИТЕРАТУРА: Познати српски лекари: биографски лексикон, Бг–Торонто, 2005; Р. Б. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, II, Бг 2005.

Љиљана Гојковић-Букарица

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂЕОСКИ КОРЕН → ТРУБЕЉ

АНЂЕОСКИ КОРЕН → ТРУБЕЉ

АНЂИЋ, Јoван

АНЂИЋ, Јoван, стоматолог, биохемичар, универзитетски професор (Београд, 19. III 1933). Дипломирао на Стоматолошком факултету у Београду 1959, а на Медицинском факултету 1964. Усавршавао се као стипендиста француске владе у Лилу 1969−1970. Главно поље истраживања А. су имуноглобулини, саливарна амилаза, саливарни протеини, инхибиција ензима зубног плака применом електролита и уопште орална биохемија. Унапређивао je наставу из предмета Физиологија и Биохемија, све до пензионисања 2000. Написао је уџбенике: Основи оралне физиологије и биохемије (Бг–Зг 1981), Биохемијски практикум са теоријским прегледом (Бг 1988), Преглед динамичке биохемије (Бг 1982), Основи медицинске биохемије (Бг–Зг 1987). Посебан допринос стоматолошкој науци дао је књигом Орална хомеостаза (Бг 1995) у којој заступа тезу и доказује да сваки саливарни састојак има свој удео у очувању и стабилности оралних структура и здравља. Увео је појам мукозно-денталне, односно мукозне баријере (у безубих), која спречава продор бројних антигена из септичне оралне у унутрашњу средину организма, чиме доприноси оралном и општем здрављу. У очувању те баријере, њене структуре и функције учествују многобројни саливарни састојци.

Драгослав Ђукановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂУС, Иво Васов

АНЂУС, Иво Васов, привредник (Паштровићи, 1856 – Бизби, САД, 25. VIII 1904). У Вирџинију (Невада, САД) доселио се 1874, прикључивши се малој српској заједници. Био је веома предузимљив и убрзо је постао један од пионира предузетништва и један од најбогатијих Срба у САД с почетка XX в. Као врло угледан пословни човек заједно са другим Србима у Бизбију основао је 1903. прво Српско добротворно друштво „Српска слога", које је својим члановима помагало у случају болести или смрти.

ЛИТЕРАТУРА: M. H. Nickanovich, „Two Serbs in Early Bisbee", J. Arizona Hist., 1982, 3.

Владимир Гречић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂУС, Павле

АНЂУС, Павле, молекуларни биолог, физиолог, универзитетски професор (Београд, 1. V 1958). Дипломирао (1981), магистрирао (1985) и докторирао (1991) на Биолошком факултету у Београду. На матичном факултету ради од 1989, за редовног професора изабран 2003, област Општа физиологија и Биофизика. Усавршавао се у СССР (Институт за биолошку физику, Пушћин) и САД (Лабораторија маринске биологије, Вудс Хол). Био гостујући професор у Интернационалној школи напредних студија у Трсту и самостални истраживач у Институту за механизме репарације мозга Универзитета у Торину. Руководилац националних и међународних научних пројеката у области неуробиологије и биофизике: Развој методе гајења примарних ћелијских култура за испитивање неуродегенеративних обољења, Reinforcing the Regional Center for Laser Microscopy and Cell Profiling –„NEUROIMAGE" (br 026400) EU - FP6-INCO WBC SSA3; Биофизичко профилисање на експерименталним моделима оштећења и опоравка централног нервног система, Билатералног пројекта Neuroimmunology of ALS – a Biophysical Approach. Члан управног одбора пројеката: COST-B10 Brain Damage Repair (2003–2004) и COST-B31 Neural Regeneration and Plasticity (2005–2009). Председник је Удружења биофизичара Србије, члан је Мреже европских школа неуронаука, Друштва за неуронауке (САД) и Њујоршке академије наука. Стручни је уредник часописа General Physiology and Biophysics и члан уредништва Annals of New York Academy of Sciences.

ДЕЛА: и D. Vučelić, „D2O-induced Cell Excitation", J. Membr. Biol., 1990, 115, 123, 127; и Z. Stević-Marinković, E. Cherubini, „Immunoglobulins from Motoneurone Disease Patients Enhance Glutamate Release from Rat Hippocampal Neurones in Culture", J. Physiol., 1997, 504, 1; и Д. Зечевић, Експериментална електрофизиологија, Бг 2000; коаутор, „A Change in the Pattern of Activity Affects the Developmental Regression of the Purkinje Cell Polyinnervation by Climbing Fibers in the Rat Cerebellum", Neuroscience, 2003,121.

Марина Стаменковић-Радак

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЂУС, Радослав К.

001_Radoslav-K-Andjus.jpgАНЂУС, Радослав К., биолог, физиолог, универзитетски професор (Београд, 13. X 1926 − Свети Стефан, 10. VII 2003). Дипломирао на биолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду 1950. Докторску тезу из термофизиологије („Прилози проучавању експерименталне хипотермије") радио под руководством Ивана Ђаје и одбранио 1953. Рад на Београдском универзитету започео 1948, а за редовног професора изабран 1970. Од 1953. држао наставу физиологије студентима биологије, а касније и молекуларне биологије и физиологије у Београду. У периоду 1956–1967. био и наставник на Катедри за психологију Филозофско-историјског факултета за предмет Физиологија нервног система. Држао је наставу студентима постдипломцима ПМФ-а и Центра за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду, студентима биологије у Новом Саду, по позиву у универзитетима и научним центрима у Лондону, Паризу, Лењинграду, Москви, Колораду, Висконсину, Рочестеру. Боравио на истраживачком раду у иностраним лабораторијама у Паризу (1951/52), Лондону (1953/54), Филаделфији (1964/65) и Форт Колинсу (1965). За дописног члана САНУ изабран 1959, а редовни члан постао 1970. Члан ЦАНУ био од њеног оснивања (1973). За редовног члана Међународне академије астронаутике изабран 1960. и био члан њеног управног одбора. Био секретар Одељења за биолошке науке и члан неколико одбора у САНУ (Међуакадемског одбора за еко-физиологију, Међуакадемског одбора за биолошко-медицинска истраживања и Међуодељенског одбора за биомасу), као и члан редакција многих домаћих и међународних часописа, укључујући Cryobiology (САД), Resuscitation (УК) и Astronautica Acta (Међународна академија астронаутике). Био председник Српског биолошког друштва и Уније биолошких друштава Југославије, председник Одбора за природне науке Националне комисије за Унеско и делегат Југославије на генералним конференцијама Унеска; управник Физиолошког завода ПМФ-а (1956−1979), продекан тог факултета (1960−1964), директор Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" (1967−1977) и управник Центра за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду (1984−1989). Један је од зачетника идеје и потом и оснивач Завода за биологију мора у Котору (сада Института за биологију мора). Добитник је награде Савета за културу Србије (1957), годишње награде Француске академије наука (1958), Тринаестојулске награде (1973) и награде АВНОЈ-а (1979). У II светском рату учествовао у борбама на Сремском фронту, где је био рањен и добио Војну медаљу заслуга за народ. Носилац је и Ордена Републике са сребрним венцем (1965) и Ордена рада са црвеном заставом (1980). Носио је и почасну титулу Војводе паштровске Банкаде. Значајно допринео научним областима термофизиологијe, неуробиологијe, ендокринологијe, аквакултуре и теоријскe биологијe. Већина његових открића произашла је из експерименталног рада у поменутим лабораторијама. Најзначајнији научни резултати постигнути су у његовим раним истраживањима дубоке хипотермије, привременог губитка животних функција и реанимације. Објавио резултат остварен с лабораторијским пацовима посебно охлађеним на 0--1 °C телесне температуре са заустављеним радом срца и дисањем до 90 минута, које је успео да оживи почевши с локалним загревањем срца и вратног региона, тј. центра за дисање, уз вештачко дисање. Оригиналност овог поступка била је у успостављању кардиоваскуларне и дисајне функције код животиња које су још биле под ниском температуром (15 °C), чиме је значајно умањен негативан ефекат одсуства кисеоника на органе. Нормалан раст и понашање су се најчешће успостављали 4 до 7 дана након хлађења. Ови радови су поставили основе за даља истраживања утицаја температуре ниже од 15 °C која се до тада сматрала физиолошком границом преживљавања сисара непрезимара. Истраживања су публикована у четири сукцесивна рада током 1954. и 1955. у угледном британском Journal of Physiology. У даљим експериментима утврђено је да активност коре малог мозга праћена електроенцефалограмом престаје када је температура тела снижена до +18 °C. Након реанимације све животиње су се понашале нормално у смислу брзине и сналажљивости у проналажењу хране. Тај резултат, публикован у врхунском часопису Nature (1955), изазвао је продор у приступу истраживањима краткотрајног и дуготрајног памћења, што је отворило врата идеји биохемијске основе памћења. Користећи се експериментима с хлађењем животиња, развио је и релативно једноставан начин изолације мозга пацова, с очуваном спонтаном и стимулисаном активношћу. Тај рад, публикован у реномираном Journal of Applied Physiology (1967) значајно је утицао на истраживања функције мозга. Већ својим почетним експериментима у Физиолошком заводу у Београду, који су потом доживели светску проверу и признања, А. је потврдио да су велика научна открића могућа и у малим и сиромашним земљама. Својим открићима он је учврстио значај Београдске школе физиологије у светској науци и успешно је водио као управник Физиолошког завода током 23 године, наставник физиологије током 39 година и као плодан истраживач у области термофизиологије све до своје смрти.

ДЕЛА: и J. E. Lovelock, „Reanimation of Rats from Body Temperatures between 0 and 1 °C by Microwave Diathermy", J. Physiol., 1955, 128(3); „Suspended Animation in Cooled, Supercooled and Frozen Rats", J. Physiol., 1955, 128(3); и F. Knöpfelmacher, R. W. Russell, A. U. Smith, „Effects of Hypothermia on Behaviour ", Nature 1955, 176; и K. Suhara, A. Sloviter, „An Isolated, Perfused Rat Brain Preparation its Spon-taneous and Stimulated Activity", J. Appl. Physiol., 1967, 22(5); Општа физиологија и биофизика, Бг 2001; Писма унуку, Н. Сад 2007.

ЛИТЕРАТУРА: „Biophysics from Molecules to Brain: in Memory of Radoslav K. Andjus", Annals of New York Academy of Sciences, 2005, 1048; Живот и дело српских научника, XI, Бг 2008.

Павле Анђус

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЕГДОТА

АНЕГДОТА (грч. nevkdoton: необјављено), кратка, оштроумна књижевна врста с поентом, сликовити „психолошки документ" најразличитије садржине, најчешће скривена историја из приватног живота неке важне или на било који начин привлачне личности; eпизода из нечије биографије, илустрација позитивне или негативне црте нечијег карактера; приказ обичаја, или карактеристична слика етничке, друштвене, националне групе. Састоји се из једне епизоде или пресека два мотива. Конкретан догађај служи као „кресиво идеји". А. је пројекција што „захвата мало а осветли оштро". Често је сликовита карактеристика и критика времена, неприлагођености једног сталежа другом окружењу (нпр. с једног прозора огромног солитера у Ужицу кукурикне петао, а с другог му се одазове кокош, да би Ера који управо силази са Златибора констатовао: „Да лијепе ли кокошарнике начинише људи!").

У усменој књижевности а. се додирује с низом фолклорних врста, али и с народском и писаном књижевношћу. Њене функције обухватају широк распон од забавног до поучног – када се приближава тзв. „примјеру", приписујући одређеној личности понашање одмерено према високој моралној норми (у ратничко–патријархалним а.). Ако је хумористичка, од шаљиве приче се разликује пре свега по томе што претендује на истинитост. Веома сажета, а. може бити пресек мотива који дају утисак двосмислености, може се заснивати на игри речи, на досетки, приближити се загонетки и пословици, остајући наративна. А. обликује јунака као „средство за низање мотива". Јунак, притом, добија име, етничко, друштвено обележје, постаје тип (нпр. кнез Милош, Никола Пашић, Ера, Ћоса, калуђер, поп, ага, кадија итд.). Бавећи се историјским личностима или личностима познатим у одређеним круговима, ставља их у ситуације које „одговарају" замишљеном или стварном карактеру тих личности (кнез Милош пушта из затвора само осуђеника који је признао своју кривицу, насупрот онима који су осуђени „на правди бога", да не „квари оне поштене"; или одлаже ратовање „док дим не прође кроз оџак"). И када се заснива на интернационалним мотивима, прилагођава их средини у којој се казује.

Н. Милошевић-Ђорђевић

У писаној књижевности јавља се већ у делима средњег века (Летопис попа Дукљанина), а проширила се од XVIII в., с развитком биографско-мемоарске књижевности (Д. Обрадовић) и периодике. Вук је уочио везаност а. за друге врсте („мале приповијетке", „приповијетке од којих су постале пословице"). У ширим повестима су и кохезивна снага текста и „прекид", јер претварају озбиљно у хуморно, а знаменито и значајно преносе избором неважног и безначајног. Њихова унутрашња драматичност је у актуелности, аутентичности и жанровској одређености (једна епизода, ограничен обим, интернационални мотиви). Виталност а. потврђују и нови жанрови, који су је апсорбовали (приповетке, романи). Два су доминантна поступка интегрисања а.: кумулација или уланчавање (око лика и/или око теме) и амплификација или ширење. У документарној прози (записи очевидаца, успомене) а. су неретко разобличавале слику коју је творио владајући дискурс (В. Караџић, Н. Нинковић). Интегрисана у друге жанрове, могла је бити срж драматике, „ген" сижеа, обрт који постаје структурно-семантичка доминанта (приповетке М. Глишића), или улазити у надређене целине – коментар, опис, реч јунака. Поред кумулације и амплификације, а. се могла и редуковати. Жанровско-композициона динамичност и метаморфичност а. нарочито је видљива у Причањима Вука Дојчевића С. М. Љубише (Беч 1878). Будући да почива на унутрашњој динамици између конкретног представљања догађаја и идеје, а. је и прича. Разноликост њених функција (забавити, насмејати, поучити) омогућује манипулативност у дочаравању најнижег, најбаналнијег и највишег, најморалнијег: у ратничко-патријархалној а. М. Миљанова (Примјери чојства и јунаштва) или у средњовековним примерима. Урбане а. присутне су још у ренесанси (М. Држић), али ће код Срба тек у XIX и XX в. постати популарне у забавницима Д. Давидовића, у шаљивим календарима Ј. С. Поповића, делима Ј. Игњатовића, Љ. П. Ненадовића (Писма из Италије), Ј. Ј. Змаја, С. Сремца, до савременика. Оне су профилисале нови тип јунака и биле проводник говора улице, школе, војске, породице, кафане итд. Могу бити саопштене стихом, као у песмама за децу Ј. Ј. Змаја или у поемама М. Бећковића. А. из ђачког живота нарочито су заступљене у књижевности за децу (Б. Нушић, М. Витезовић), често књишке (фикционалне) природе. У зборницима су приређене (и прерађене), те груписане у тематске циклусе око значајних догађаја (српски устанци, буна 1848, српско-турски ратови, ратови у XX в.), знаменитих личности: вођа и политичара (Карађорђе, кнез Милош, кнез Михаило, краљ Петар, Н. Пашић, Ј. Б. Тито), научника (Ј. Панчић, Н. Тесла), писаца (А. Гавриловић, Сто једна анегдота из живота српских књижевника, Бг 1929). Бележене у различитим крајевима (Шумадија, Крајина, Црна Гора, Војводина, Херцеговина, Босна и др.), оне су такође израз менталитета.

Драгана Вукићевић

ИЗВОРИ: М. Ђ. Милићевић, Кнез Милош у причама, Бг 1891; М. Павићевић, Црногорци у причама и анегдотама, Бг–Пг–Зг, II–XXV, 1928–1940; Љ. Р. Ђенић, Ерске мудролије, Чајетина 1976.

ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, Народна књижевност, Бг 1967; H. Bauzinger, Formen der „Volkspoesie", Berlin 1968; Ј. Дучић, „Анегдота и историја", СД, Сар. 1969. VI; Б. Ничев, Увод в южнославянския реализъм, София 1971; Д. Вученов, Трагом епохе реализма, Круш. 1981; П. Слијепчевић, „Анегдота као уметничко дело", у: Критички радови, Бг 1983; П. Пешут, Ратничко-патријархална анегдота, Бг 1989; Љ. Андрић, „Ка поетици анегдоте", у: Знаменити Срби у анегдотама, Н. Сад 1999; К. Галагер, С. Гринблат, „Контраисторија и анегдота", Тxt 2005, 9/10; Б. Златковић, Први српски устанак у говору и твору, Бг 2007.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

AНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, једнострани акт владе Аустроугарске, којом је поништена одлука Берлинског конгреса о привременој окупацији БиХ и проглашено припајање територије БиХ Аустроугарској. На Берлинском конгресу 1878, којим је окончана Источна криза 1875–1878, изазвана устанком у Херцеговини и Босни, велике европске силе су Аустроугарској повериле мандат за привремену окупацију БиХ, да у њој среди прилике и уведе ред и мир. После тегобне борбе аустроугарске трупе су запоселе БиХ 29. VII – 20. X 1878, а затим почеле уводити свој политички и друштвени систем. У окупираним областима томе је пружан отпор, од којег је најснажнији био Херцеговачки устанак 1882. Након гушења устанка, Аустроугарска је консолидовала прилике у БиХ и у њима убрзано изграђивала свој административни систем и подстицала привредни развој, али у важно питање аграрних односа није задирала. У националној политици окупациони режим се оријентисао на постепено затирање српског и потискивање хрватског националног осећања у циљу спровођења интеграције припадника трију религија (исламске, православне и католичке) у нову, вештачку „босанску нацију". Творац тог плана био је аустроугарски министар финансија и управљач БиХ Бењамин Калај, па се теорија о босанској нацији, као и цео аустроугарски и окупациони систем у тим покрајинама од 1882. до 1903. назива његовим именом.

Незадовољство српског народа таквим режимом испољавало се на културном, просветном и верском, али и на политичком пољу. Оно је веома појачано почетком XX в. кад је БиХ постала средиште српског и југословенског покрета у Хабзбуршкој монархији. Заоштрени аграрни проблеми и политика националне дискриминације српског народа претворили су БиХ у, по Хабзбуршку монархију, једно од најопаснијих жаришта блиске националне и политичке кризе у Монархији. Аустроугарска је за све то после 1903. оптуживала „револуционарне утицаје" из Београда, што је унеколико било и тачно. Напори Србије да се ослободи аустроугарског туторства давали су подстицаја и снаге и босанским Србима за све упорнију борбу против националног угњетавања. Културна, просветна и политичка активност, нарочито међу млађим генерацијама у БиХ, постајала је све снажнија и борбенија. У њој је било и изразито револуционарних иницијатива. Бригу аустроугарских власти због тога повећавао је и општејугословенски и српски покрет који се стао јављати и у другим крајевима Монархије: Далмацији, Хрватској, Славонији, Јужној Угарској (Војводини) и Словенији. Образовање Хрватско-српске коалиције 1905. било је израз ширења свести о потреби јужнословенске сарадње и зближавања. У Бечу и Пешти, као и у клерикално-шовинистичким круговима међу Хрватима и Словенцима, јачало је уверење да те тенденције треба сасецати свим средствима, укључујући и војни удар на „хидру револуције" – Србију. Те идеје о сламању Србије, српског и јужнословенског покрета у Хабзбуршкој монархији подудариле су се с токовима и правцима велике европске политике на почетку XX в. Било је то време кад се међу колонијалним силама, после углавном завршеног грабежа у Африци и Азији, поставило питање не само прерасподеле прекоморских територија, него и промене односа и равнотеже снага у самој Европи. Иницијатива за такве промене долазила је од блока Централних сила, које су у доминацији на старом континенту тражиле нове снаге за прекоморску експанзију. Насупрот њему блок Антанте нашао се у положају браниоца постојећег стања и заустављања агресивних планова Немачке и Аустроугарске. Европа се нашла пред опасношћу опште војне конфлаграције. Ту опасност наговестила је већ прва мароканска криза 1905–1906, за којом је 1908–1909. уследила тешка анексиона криза.

Непосредно после Берлинског конгреса долазила је до изражаја тежња германских сила да овладају Балканским полуострвом као „златним мостом" за продор на Блиски исток. Авангардну улогу у том продору требало је да одигра Аустроугарска, која је имала и своје разлоге за контролу тог простора Европског југоистока. У циљу политике „Drang nach Osten" те њене разлоге је безрезервно подржавала Немачка. Тај је продор подразумевао овладавање кључним поморским тачкама на Средоземљу – Солуном и Цариградом – до којих се могло стићи само преко српских територија. Док је трајала трка за поделом ваневропских подручја, рад на овладавању Балканом Аустроугарска је спроводила корак по корак, претежно економским и политичким средствима. Порази и несреће Русије 1905–1907. и неуспех Немачке у Мароку, створили су код централних сила уверење да је куцнуо час да се на Балкану крене у енергичнију офанзиву. Њен први корак требало је да буде А. БиХ од стране Аустроугарске. За њега је убрзо нађен повод у Младотурској револуцији која је избила у јулу 1908.

Младотурска револуција била је дело групе официра и грађанских интелектуалаца, следбеника Нових Османа из 70-их година XIX в., која је настојала да путем уставног преуређења и вестернизације Турске спасе државу од све дубље кризе, свеопштег хаоса и неумитног пропадања ка којем се кретала. Њихов програм пантурцизма и претварање свих народа Османског царства у једну политичку нацију изазвао је, међутим, још дубље потресе широм Империје, а на Балкану посебно. Та све нестабилнија ситуација на Балканском полуострву подстакла је Немачку да одлучније припреми „продор на Исток" гурајући свог „бриљантног секунданта" – Аустроугарску као први ешалон Централних сила. Таква немачка политика почела је озбиљно да узнемирава силе Антанте, тим више што је војно и економско инфилтрирање Немачке у Турску још првих година XX в. узело маха. Немачки официри су се појавили као саветници у турској војсци, а концесија за изградњу тзв. Багдадске железнице од Цариграда према Персијском заливу, коју су Турци поверили немачким фирмама, била је право звоно за узбуну у Лондону и Паризу. Постајало је све јасније да империјалистичка политика Аустроугарске на Балкану представља само крчење путева за немачки пробој до Цариграда и Солуна. Тај задатак Аустроугарска је имала да спроведе овладавањем кључном балканском комуникацијом долином Мораве и Вардара, или алтернативним правцем „Санџачком железницом" од Сарајева, преко Новог Пазара, Косовске Митровице и Скопља до Солуна. За Србију су и једна и друга од тих варијаната биле погубне. Прва јој је претила директним поробљавањем, а друга потпуним заокруживањем и економским гушењем. Генерална проба тог аустро-немачког пројекта био је Царински рат који је Хабзбуршка монархија повела против Србије 1906. У њему је Србија показала неочекивану способност отпора и изналажења излаза из тешке ситуације. То је био додатни мотив за предузимање наредног корака – А. БиХ.

У вези с проглашењем анексије лидери Аустрије и Угарске су се неко време двоумили. Знали су да би то било драстично кршење Берлинског уговора и повреда међународног права с далекосежним последицама. Немачка, међутим, од тога није зазирала и подстицала је Аустроугарску да се те мере подухвати. Младотурска револуција у јулу 1908. била је довољан разлог да се управљачки кругови Беча и Пеште преломе. Донета је одлука да се А. БиХ прогласи поводом јубилеја 60-годишњице ступања на престо цара Франца Јозефа I. За тај чин предузете су убрзане дипломатске, политичке и војне припреме. На Балкану је начињен први популаран корак: Беч је у септембру свом фавориту Фердинанду Кобуршком дао сагласност за проглашење државне независности Бугарске. Тиме је преседан у вези с Берлинским уговором био начињен: он је прекршен. Силе Антанте, као ни Србија, нису протестовале. Затим је аустроугарски заједнички министар иностраних послова, барон Алојз фон Ерентал, употребио сву дипломатску вештину да издејствује пристанак Русије на А. БиХ, рачунајући да ће тиме бити амортизован и отпор њених савезница. У тој намери он је 15. септембра организовао „пријатељски сусрет" с руским министром иностраних дела Извољским у дворцу Бухлау близу Беча. У поверљивим разговорима Ерентал је буквално надиграо Извољског: за нејасно и необавезујуће обећање да се Аустроугарска не би противила ако би Русија у некој будућој повољној прилици запосела Босфор и Дарданеле, измамио је сагласност руског колеге на аустроугарску А. БиХ. Сâм Извољски биће запрепашћен кад неколико дана касније сазна да је А. БиХ на прагу. Одлука о њој донета је на крунском савету у Бечу 5. а свечано проглашена 7. X 1908.

А. БиХ изазвала је узнемирење и протесте и у владама и у јавности великих сила, свих осим Немачке. Највеће узбуђење завладало је у Русији. Политичка јавност је поразној критици изложила министра Извољског, захтевајући његову оставку и енергичан отпор аустроугарској политици на Балкану. Најдубљу кризу изазвала је ипак реакција у Србији. У Србији и целом Српству дошло је до експлозије протеста, патриотских заноса и борбених расположења и поступака. До тада незабележене демонстрације преплавиле су Београд, антиаустријска пропаганда је буктала више месеци, најактивније патриотске снаге су основале разгранату националну организацију Народна одбрана, у Скупштини је формирана Концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем. Њен задатак је био да припреми одбрану од аустроугарске агресије. Осећајући непосредну ратну опасност, та влада је прихватила идеју Милована Миловановића о тражењу територијалне компензације у источним деловима БиХ, преко које би Србија дошла у директну везу с Црном Гором. Та идеја била је без изгледа на успех, а иритирала је и српску јавност која није хтела да чује за такву трговину националним земљама. Она је постајала све ратоборнија, а Народна одбрана је, поред снажне политичке агитације, почела да формира и добровољачке чете за рат против насилног суседа.

Безрезервно подржана од Немачке, Аустроугарска је на све то иступила арогантно и претеће. Од Русије се тражило признавање акта А. БиХ, а од Србије, уз то, и обустављање свих антиаустријских поступака и јавне агитације. Штавише, у војним врховима Аустроугарске, које је оличавао начелник Генералштаба Франц Конрад фон Хецендорф, изражавала се крајња одлучност за ратни поход на Србију. Рат је изгледао неизбежан, што је изазвало међународну кризу европских размера. И саме иритиране понашањем Централних сила, Француска и Велика Британија, знајући слабости Русије, нису биле спремне на тешку ратну конфлаграцију, па су покушале да излаз из кризе потраже новом конференцијом великих сила. Исцрпљена поразом од Јапана и недавно минулом револуцијом, Русија је ту замисао прихватила, али су је Немачка и Аустроугарска одбиле с презрењем као и Миловановићев предлог о компензацијама. Немачка је од Русије ултимативно затражила да призна А. БиХ и спречи разорно деловање Србије. Заплашене руске савезнице извршиле су притисак на владу и цара у Петрограду да прихвате немачки ултиматум. Под тим притисцима Русија је попустила: признала је анексију и приволела Србију да и она то учини. Међутим, јануара 1909. Аустроугарска, којој је на тај начин измицао изговор за поход на Србију, повисила је цену за одустајање од напада. Објавила је нови ултиматум којим је захтевала не само да се Србија сагласи са припајањем БиХ Монархији, него и да јавно објави да А. БиХ ничим не повређује српске интересе и да ће стога онемогућити сваку агитацију против Аустроугарске. Истовремено она је гомилала трупе на границама Србије и на Сави, Дунаву и Дрини. Опет под снажним притиском Русије и њених савезница Србија је капитулирала и 31. III 1909. објавила тражену понижавајућу изјаву. Тиме је анексиона криза била окончана, остављајући иза себе опасне последице: продубљени јаз између два супарничка блока, дубоко повређену Русију, до крајњих граница огорчени српски народ, учвршћен у уверењу да са Аустроугарском кад тад мора доћи до одлучног обрачуна.

ИЗВОР: Б. Павићевић (прир.), Русија и Анексиона криза 1908–1909, Тг 1984.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Бг 1936; M. Nintcich, La crise bosniaque 1908–1909. et les puissances européennes, I–II, Paris 1937; Д. Ђорђевић, Милован Миловановић, Бг 1962; Љ. Алексић, Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–1914, Бг 1965; В. Дедијер, Сарајево 1914, Бг 1966; А. Митровић, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908–1918, Бг 1981; М. Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918, II, Бг 1989; „Анексија Босне и Херцеговине 1908. и историјске последице", у: Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, Бг 1997; А. Растовић, Велика Британија и Србија 1903–1914, Бг 2005; Ч. Попов, Велика Србија, стварност и мит, Н. Сад 2007.

Чедомир Попов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЕСТЕЗИОЛОГИЈА

АНЕСТЕЗИОЛОГИЈА (грч. naisqhsiva: неосетљивост, lgo": реч, говор), грана медицине која се бави изучавањем и применом мера и средстава за постизање неосетљивости, пре свега према болу. А. се бави припремом болесника за операцију, извођењем анестезије и надзором над болесником у току оперативног захвата и у непосредном постоперативном току. Неминовно је прати и реаниматологија (успостављање, поправљање и континуирано праћење виталних функција организма), тј. интензивно лечење повређених и оболелих у критичној фази. Анестезија може бити општа (са губитком свести, са опуштањем мишића и без њега), регионална (нпр. ноге) и локална (одређена површина коже или слузокоже). Наркоза и опијање се често користе као синоними, али су везани само за увод у општу анестезију. Од древних народа Вавилона и Египта па надаље коришћена су различита средства (опијум, хашиш, мандрагора, алкохол) и методе (хлађење, гушење, онесвешћивање ударцем) ради постизања анестезије. Као почетак хируршке анестезије обично се узима 16. X 1846. када је зубар и студент медицине Вилијам Томас Грин Мортон у болници у Бостону успешно извео етарску анестезију ради једног општег хируршког захвата. У децембру исте године изведена је таква операција у Лондону, а три месеца касније и у болници у Задру. Откриће анестезије сигурно спада у 10 највећих медицинских открића, које је омогућило даљи развој хирургије и других медицинских наука. Познато је да се на тлу Србије користила ракија (литар наизуст, жене ¾) као анестезија код већих операција у средњем веку, али и касније. Крајем XIX в. долазе први школовани српски хирурзи који изводе оперативне захвате у локалној анестезији, а на састанцима у СЛД први пут се реферишу и операције у општој анестезији. Самуило Попс је реферисао 15. XI 1880. да је уз анестезију Мите Поповића урадио краниотомију при порођају детета са хидроцефалусом; Лаза Лазаревић и Игњат Хирш су 9. IX 1882. оперисали плаценту превију уз анестезију др Крстића и асистенцију др Јокића; др Кандић из Ужица је реферисао 29. XII 1884. да је са др Розенфелдом урадио „под наркозом" операцију препонске киле. О учесталој примени опште анестезије у Србији сведоче и извештаји ОДБ у Београду из 1897. У извештају Животе Јанковића за 1898. наводи се да је у хируршком одсеку Крагујевачке окружне болнице урађено 209 операција, 85 у локалној и 124 у општој анестезији хлороформом. Под контролом хирурга, анестезију су изводили млађи лекари, техничари, чак и болничари. Модеран развој а. у Србији почиње 1945. Наиме, ради збрињавања великог броја рањеника, као помоћ из Италије прво долази комплетна Британска пољска болница и почиње с радом у београдској Болници трговачке омладине. Потом у Београд долази познати пластични хирург Џон Барон и анестезиолог Патрик Шеклтон са сарадницима, а новембра 1945. у Главној војној болници др Шеклтон је извео прву модерну општу ендотрахеалну (у то време звала се транстрахеална) анестезију у Србији. Фебруара 1946. дошла је екипа са анестезиологом Патриком Шервудом, а августа 1946. с Раселом Дејвисом, који је организовао и прву службу трансфузиологије по узору на британски модел. У првој групи лекара који су се обучавали из а. са енглеским екипама били су Север Ковачев (од 1947. први анестезиолог у Србији и Југославији), Владимир Крагуљац (касније пластични хирург) и Ервин Гинзберг (касније грудни хирург). Специјализацију из а. завршили су 1948. Ристо Ивановски и Милан Јовановић, а потом Бранка Цветковић и др. У будућем периоду помно је праћен развој светске а. и реаниматологије, анестезиолози су се школовали и усавршавали у најбољим светским центрима, сва открића и новине убрзо су примењивани и код нас, чиме је омогућено практично извођење свих познатих оперативних захвата и у Србији. У општој несташици анестезиолога у свету, свој допринос даје и српска а. и то почев од првих анестезиолога који су радили у иностранству (Милан Јовановић – Давос, Швајцарска; Север Ковачев – САД). Посебно значајан допринос развоју а. у Србији и Југославији дали су Предраг Лалевић (КБЦ „Др Драгиша Мишовић") и Томислав Мареновић (ВМА) формирањем две велике школе.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Пантелић (ур.), 35 година Војномедицинске академије, Бг 1985; M. Friedman, GW. Friedland, Medicine's 10 Greatest Discoveries, New Haven – London 2000; Р. Чоловић (ур.), Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Игњатовић, „Медицина, хирургија и ратна хирургија у Србији у средњем веку", ВП, 2003, 60(2); П. Ромић, Анестезија, Бг 2004; Д. Симић, С. Драговић, И. Будић, „Историјат развоја дечје анестезиологије", САЦЛ, 2007, 135 (1–2); D. Vučović, „The Development of Anaesthesia in Serbia", Anaesthesia News, 2008, 251; M. Zimmer, Histoire de l'anesthésie: Méthodes et techniques au XIXe siècle, Les Ulis Cedex, 2008.

Миле Игњатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНЖУЈЦИ

АНЖУЈЦИ, владарска породица настала као огранак француске династије Капета. Династију А. основао је гроф Фулк I почетком X в. Они своју власт из области Анжу на Лоари проширују на војводство Нормандију (1144–1204, 1415–1450) и краљевину Енглеску (династија Плантагенета, 1154–1485), а потом на Јерусалимску краљевину (1131−1205) и војводство Аквитанију (1153–1453). Кућа Анжу је укључивала више побочних грана које су владале Угарском (1308–1395), Пољском (1370–1399), остацима Латинског царства (1313–1374) и Напуљем (1382–1435). Српска владарска кућа Немањића дошла је у додир с напуљским А. 70-их година XIII в. Из тог периода сачувани су подаци о одласцима српских посланика на напуљски двор, као и о снабдевању српских приморских градова житом из Јужне Италије. Шарл Анжујски основао је 1272. Албанско краљевство, а један од капетана новостворене државе био је Анселм Шор, супруг Марије, рођене сестре српске краљице Јелене, која је била у рођачким односима с напуљском владарском кућом. До савеза између Србије и куће Анжу дошло је у време краља Милутина који се придружио антивизантијским плановима Шарла Анжујског, али је избијање устанка на Сицилији 1282. против француске власти окончало тај савез. Убрзо је међутим српски краљ наставио с политиком приближавања јужноиталијанском двору, склопивши, највероватније 1306, савез с Филипом Тарентским, сином краља Шарла II и носиоцем свих анжујских права на истоку, који је узео титулу „деспота Романије". Потом, 1308. долази и до савеза српског краља са Шарлом Валоа, братом француског краља Филипа IV Лепог, који се умешао у антивизантијску медитеранску политику, браком с Катарином од Куртнеа, наследницом титуле латинских царева. Ти су се савези убрзо распали, а односи с анжујском владалачком кућом се интензивирају на северу земље, где се краљ Драгутин уплео у борбе везане за угарски престо, подржавајући до 1309. анжујског претендента, потоњег угарског краља Карла Роберта.

ЛИТЕРАТУРА: G. Galasso, Il Regno di Napoli. Il Mezzogiorno angioino e aragonese (1266–1494), Torino 1992.

Смиља Марјановић-Душанић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНИКИТА, монах

АНИКИТА, монах (? – ?, XVI в.). За време боравка у Русији пре 1530, стекао углед као хагиограф и назван Лав филолог. Написао је Слово похвално Михаилу Черниговском и бојарину Феодору, а потом се вратио у Србију или у сремске и јужноугарске пределе. Боравећи у Србији 1534–1542, написао је, на позив братства Соловецког манастира, два похвална слова соловецким свецима, Слово Зосиму и Слово Саватију, у којима је на основу старијих руских верзија описао живот и рад двојице оснивача Соловецког манастира. Приписује му се Житије Јосифа Волоцког.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Бг 1980; Р. Грујић, Азбучник Српске православне цркве: по Радославу Грујићу, Бг 1993.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНИЛИН

АНИЛИН (аминобензен / фенил-амин; C6H5–NH2), најважнији ароматични амин. То је дериват бензена у којем је један атом водоника у молекулу бензена замењен амино-групом (–NH2). Настаје при непотпуном сагоревању и крековању органских супстанција које садрже азот (угаљ, дизел-гориво, отпадни материјали). У диму неких врста цигарета нађено је 0,4−9,6 μg по цигарети. А. је општетоксична супстанција. Код огледних животиња је мутаген, карциноген и има штетан утицај на репродукцију. Важна је петрохемијска сировина и користи се у синтези полиуретанских пластичних маса и лепкова (→ полиуретани) (85%), у индустрији гуме (9%), индустрији боја, хербицида и лекова (2%). Савремене полазне сировине за добијање А. су бензен (бензин) и азотна киселина или фенол и амонијак. Хемијску природу А. утврдио је немачки хемичар Аугуст Вилхелм Хофман 1855. Његов ученик, енглески хемичар Вилијам Хенри Перкин (1838−1907) открио je могућност добијања анилинских боја 1856. До увођења нових и стабилнијих врста боја током XX в., анилинске боје (азо-боје, акридинске, трифенил-метанске, хинонске и др.), владале су у свим областима примене: текстил, дрво, хартија, пластичне масе, фотографија у боји, сликарство, аналитички реагенси. Сада је примена неких анилинских боја ограничена због токсичности. Прва фабрика анилинских боја код нас основана је 1895. у Београду. Основне анилинске боје за производњу комерцијалних боја у Србији нису синтетизоване него су увезене. Временом је и у Србији индустрија боја прелазила на производњу нових боја без примене анилина као сировине.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији, Бг 1997; T. Kahl, K-W. Schröder, „Aniline", у: Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, New York 2007.

Петар Пфенд

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНИМАТНОСТ

АНИМАТНОСТ (лат. anima: душа), граматичка категорија српског језика, која се назива и категорија живо/неживо, позната и у другим словенским и у неким несловенским језицима. Типолошка истраживања савременог стања и развоја категорије а. у разним језицима (словенским, аустралијским, језицима северноамеричких Индијанаца итд.) упућују на могућност да се она посматра као хијерархија облика, која се спушта од личне заменице за 1. л., преко властитих, те заједничких и именица које означавају животиње, до оних које означавају предмете. Хијерархија може садржати и друге елементе, а место пресека између аниматних и инаниматних облика не мора бити фиксирано. Језици имају различита средства за обележавање вишег статуса на лествици. У српском језику виши статус а. обележава се обличком изједначеношћу акузатива и генитива, а нижи – акузатива и номинатива (видети студента према видети предмет). Реална и граматичка а. не морају се подударати, што се види и из неједнаког обима категорије а. у различитим језицима. У српском језику категорија а. обухвата само једнину именица мушког рода са основом на консонант. Називи за биљке и групе живих бића обележавају се инаниматним обликом (брати кантарион, послати батаљон), а аниматни облик имају именице које означавају покојнике и фантастична створења (видети мртваца, вукодлака). Када је реч о топонимима, акузатив увек има инаниматни облик (путовати у Светозар Милетић, на Свети Стефан). За жива бића која не одговарају представи просечног говорника о типичним животињама (не крећу се или су микроскопске величине) користи се инаниматни облик (пронаћи сунђер, бацил). Колебања у обележавању су присутна када се обично аниматна именица (властита или заједничка) користи за именовање инаниматног објекта (вози форд или форда, победили су Партизан или Партизана), што је углавном ограничено на беспредлошке конструкције. Новија лингвистичка истраживања показују везе између а. и неких других категорија као што су референцијалност, фокалност, прототипичност објекта и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стефановић, „О категорији аниматности и (а)типичности објекта у српском и руском језику", у: Когнитивнолингвистичка проучавања српског језика, Бг 2006.

Марија Стефановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНИМАЦИЈА

АНИМАЦИЈА (лат. animatio: покретање; оживљавање), делатност подстицања активности појединца или групе да би постала свесна себе и потребе да се културно еманципује. Као инструмент културне политике подразумева ослобађање креативних способности сваког појединца, подстицање и омогућавање уметничке рецепције, развијање критичког мишљења, што све доприноси развоју потребе активног учешћа у културном животу заједнице. Обухвата различите облике посредовања између људи и уметности кроз акције којима се успоставља жив однос примаоца и културних активности. Аниматор подстиче уметничке, интелектуалне и емотивне потенцијале људи и усмерава их ка стваралаштву (у најширем смислу), уклањајући препреке које одвајају свакодневицу од света уметности. У раду се користи знањима (културолошким, социолошким, психолошким), али и комуникационим и уметничким вештинама. У складу са циљевима своје акције (удахнути живот потенцијалној публици), аниматор примењује најпогоднији облик а.: преанимација (буди интересовања), едукативна а. (даје неопходна знања), стваралачка а. (укључује директно у културни програм), те на крају а. као прослава (омогућује ново ширење круга заинтересованих у заједници). Нови уметнички покрети и популарни медији комуникације, посебно видео, стрип, компјутерска уметност итд., погодна су средства за реализовање анимационих пројеката („демократичнији" су, не захтевају претходно велико образовање). Позориште а. (друштвене интервенције) успева да оствари контакт с публиком још за време рада на представи, ангажујући становнике одређене средине да и сами учествују у представи. Public Arts (уметност у јавном простору) такође настоји да становништво веже за саму идеју уметничког пројекта, а често и праксу реализације. Од стварања првих министарстава културе у западном свету (1960), као и у оквиру културне политике Југославије и Србије, питање доступности културе постављало се као кључно за остварење културне демократије. Слогани „Култура за све" и „Култура за свакога", показали су се недостатнима да обезбеде истинско укључивање грађана у културни живот земље. Стога се у оквиру културно-просветних заједница код нас, те одговарајућих удружења грађана у Европи (у Француској: Народ и култура, Рад и култура) развија програм културне а. и професија аниматора у култури (покривајући широку породицу занимања: од музејских педагога-аниматора, аниматора у туризму, у библиотекама, до аниматора у предузећима). Професија се развија отварањем Катедре за организацију културно-уметничких делатности (1960), формирањем Удружења аниматора културе при РУ „Ђуро Салај" у Београду, а уследили су курсеви за аниматоре културе као и аналитички и инструктивни текстови (часописи: Култура, Културни живот). А. се данас замењује терминима: медијација (у Француској) и развој публике (у САД), иако ни један ни други немају ширину претходног појма. Бољи енглески синоним за то је израз Sociocultural Community Development, којим се истиче друштвено-развојни аспект анимационе делатности или у мањој мери Community Art, док се све више говори и о уметности за социјалне промене (Art for Social Change). У српској култури кроз међународну донаторску праксу на прелому миленијума стимулисане су културне организације да развијају пројекте „социјалне промене" (посебно се обраћајући мањинским и маргиналним групама као и групама са додатним потребама). Утолико је културна а. остала пре свега термин у вези са културним праксама развијаним од 1960. до 1990. иако се под другачијим, горе наведеним називима, јавља и у савременој културној пракси.

ЛИТЕРАТУРА: М. Драгићевић-Шешић, „Образовање аниматора културе", Култура, 1978, 40; „Анимација, инструмент културне политике", Култура, 1981, 45–46; А. Боал, Позориште потлаченог, Ниш 2004; М. Драгићевић-Шешић, Б. Стојковић, Култура – менаџмент, анимација, маркетинг, Бг 2007.

Милена Драгићевић-Шешић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНИМИЗАМ

АНИМИЗАМ (лат. anima: душа; нем. Animismus), веровање да сви објекти неживе и живе природе садрже нека невидљива, нематеријална „бића" (душе или духове) који представљају њихову суштину и чине их живима и активнима. Термин а. први је употребио немачки хемичар и физиолог Г. Е. Стал почетком XVIII в. Услед немогућности да објасни многе природне и физичке узроке појава у природи и свету, човек архаичних друштава изналазио је спиритуалне узроке верујући да су они у основи свих органских и неорганских појава. Природни објекти и појаве, на основу тих схватања, поседовали су душу на исти начин као и жива бића. Цео свет замишљан је као одуховљен те се према њему архаични човек односио изграђујући сложен систем молитвених обреда и култних церемонија. За њих је то био општи поглед на свет, тако да је антрополог Е. Тејлор формулисао теорију о а. као првобитном облику религије. Истраживачи се углавном слажу да је могуће говорити о развоју представа о души и духу, те да представе о духу који је независан од материјалних објеката чине развијенију фазу а., која подразумева и већи степен апстрактног мишљења. Анимистичка схватања садржана су и у развијенијим религијама. Хришћанство је, на пример, развило учење о Светом духу у којем је оличен божански ум који има неограничено знање. Традиционална религија Срба се великим делом заснива на анимистичком концепту схватања света. О томе сведоче многобројна веровања и обреди који прате животни циклус појединца од рођења до смрти. Верује се да би душа, која представља човекову суштину и чини га живим и активним, требало у тренутку смрти да напусти тело и настави самосталну егзистенцију на „оном свету", свету мртвих. Представе о судбини душе након смрти у народној религији Срба нису кохерентно и јасно осмишљени концепти; међутим, реконструисане су захваљујући истраживањима етнолога, пре свега богате ритуалне праксе везане за бригу о покојнику. На основу многобројних табуа и магијских радњи које прате све сегменте ритуалних радњи и веровања од тренутка смрти до истека периода жалости од, најчешће, годину дана реконструисане су представе о променама егзистенцијалне равни душе. Душа покојника може се преселити у неки живи или неживи објекат, да до одређеног периода борави или се враћа у тело или да слободно лута не везујући се за материјалне објекте. Од тренутка смрти до погреба, кроз све три форме, душа наставља да делује на овоземаљском нивоу. Од погреба до четрдесетодневног помена она има подвојену егзистенцијалност. Верује се да је још увек могуће њено везивање за овоземаљске објекте и лутање по овом свету, али да је у виду „слободне" душе или духа на путу за оноземаљски езистенцијални ниво постојања. Даће или подушја представљају специфичан церемонијални вид комуникације с покојниковом душом у периоду од годину дана. Традицијом прописано обредно понашање, прецизно дефинисани број подушја која се сукцесивно смењују као и временски размак између њих говоре нам о концепту по којем је комуникација с душом покојника све мање могућа или потребна, односно, преносно нам говори о промени егзистенцијалне равни душе која након годину дана као слободна дефинитивно напушта овоземљски свет и одлази у царство мртвих. Даља комуникација с духом покојника пожељна је и могућа само у одређеним, такозваним задушним, данима који су прецизирани у народној и црквеној традицији. Ти дани су заправо прилика да се души или духу покојника, како прописује народна традиција, принесу дарови у храни и пићу будући да на оном свету владају вечита глад и жеђ. Та веровања нам говоре да је култ покојника, један од најразвијенијих култова у традицијској култури Срба, на одређене начине повезан с култом предака. Дух предака не само да живи и након смрти него наставља да на својеврстан начин утиче на живот живих чланова породице. Адекватну „посмртну судбину" и укључивање у заједницу предака управо омогућавају живи чланови заједнице који су дужни да правилно обаве све ритуално прописане радње, јер би у противном дошло до неадекватне посмртне судбине покојника који би прешао у категорију нечистих покојника. Веровања да духови таквих покојника лутају овим светом не само да су инспирација уметничких жанрова у савременој култури него попримају различите форме у оквиру алтернативних религијских култова и концепата. У народној религији Срба веома су нејасне етноконцептуализације о механизмима зачећа детета и о процесу формирања душе и тела. Домаћи етнолози су закључили да постоје веровања да се формирање душе in utero дешава управо у тренутку када трудница осети померање плода, а то значи без удела родитеља, него у тренутку када душа неког преминулог претка улази у тело детета. Основни аргумент којим се обично поткрепљује та теза је обичај да се дете назива по деди, што заправо може имати сасвим различите конотације. Како сматрају неки етнолози, тумачећи та веровања с другог аспекта, концепт о души претка која настањује тело ембриона заправо легитимише право предака с очеве стране и мушку доминацију у традиционалној култури Срба. Анимистичка схватања прожимају готово и све остале аспекте народне религије Срба везане за веровања у натприродна бића и демоне, култове светаца, култове биљака и животиња, природних појава и друге.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Кулишић, Стара словенска религија у свјетлу нових истраживања, посебно балканолошких, Сар. 1979; Б. Јовановић, Српска књига мртвих. Танатологике, I, Ниш 1992; Д. Бандић, Царство земаљско и царство небеско, Бг 1997.

Лидија Б. Радуловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНИМИРАНИ ФИЛМ

АНИМИРАНИ ФИЛМ, категорија филмова који настају различитим поступцима мануелне анимације (оживљени цртежи, лутке или предмети), као и процесима механичке, техничке и компјутерске анимације. Производни развој овог специфичног рода филмског стваралаштва на територији Србије био је неуједначен, у сенци много богатије продукције документарних филмова и углавном повезан с ентузијазмом појединаца. Почеци су били охрабрујући – после II светског рата ликовни уметници Вера и Љубиша Јоцић покренули су рад на луткарској анимацији и постигли запажене резултате: Пионир и двојка (1949) награђен је као најбољи педагошки филм на фестивалу у Венецији (1950), а затим су настали Њена лутка Црвенкапа (1951) и, по њиховом сценарију, Дечак и змај (1953, режија Миодраг Николић). Почетни ентузијазам је посустао и после неколико рекламних филмова ова продукција се угасила. Крајем 50-их година филмска критика у Србији здушно је поздравила међународне успехе и репутацију Загребачке школе цртаног филма, коју су, између осталих, предводили Душан Вукотић, Боривоје Довниковић и Недељко Драгић. Врхунац ове афирмације је награда Оскар за филм Сурогат (Д. Вукотић, 1961). Донекле под утицајем тих успеха, током 60-их година у Србији се утемељила цртана анимација, највише захваљујући напорима Николе Мајдака који је у следећим деценијама подстицао развој а. ф. у свим подручјима: као сценариста, редитељ, продуцент, педагог и иницијатор манифестација и фестивала. Студио за анимирани филм основан је у „Славија филму" (1962) да би се, затим, фузионисао с „Авала филмом", а од 1965. с Културним центром Београда. Један од првих и најзначајнијих филмова био је Човек од креде (Н. Мајдак, 1963). Уз многобројне аматерске покушаје, анимиране експерименте директно на филмској траци успешно је радила костимограф Дивна Јовановић (Рок, 1960; Рондо, 1963). У подручје а. ф. сукцесивно су се укључили афирмисани карикатуристи Драгутин Гане Милановић (ИТД, 1964), Иво Кушанић (Рампа, 1966), Зоран Јовановић (In memoriam, 1967), Радивоје Ивановић и Никола Рудић (Аплауз, 1968). Предузеће „Дунав филм" започело је 1963. континуирану производњу а. ф., а 1966. основало одсек анимације при Филмској школи. На самом почетку гостовали су афирмисани аутори Бранко Ранитовић (редитељ из Загреба) и Мирослав Кијович (аниматор из Пољске) филмом Феникс (1963). Прве филмове радио је цртач Душан Петричић (Време вампира, 1971, редитељ Н. Мајдак). У Новом Саду истакао се графичар и аниматор Борислав Шајтинац (Није птица све што лети, 1970), који је радио за „Неопланта филм", у чијем оквиру је дебитовао и Растко Ћирић (Одлази циркус, 1983). Њих двојица остварили су најупечатљивије и најуспешније аниматорске опусе у Србији: први црнохуморном гротеском, други бенигно заиграном фантазмагоријом. Средином 70-их година јавили су се поуздани професионалац Стеван Живков (Дипломата, 1976) и ликовном носталгијом надахнута Вера Влајић (Уво, 1975; Она, 1976). З. Јовановић је остварио конзистентан опус оштрог сатиричара на опште теме у духу својих карикатура (Заставе, 1973). Нови подстицај развоју а. ф. у Београду дало је оснивање „Бикић студија" (1991) с Вељком Бикићем на челу, који је ауторску зрелост брусио на многобројним рекламним филмовима. Аниматор Мирослав Љ. Јелић реализовао је ауторски филм 100 година једног века (1995), посвећен јубилеју кинематографије, који је тим поводом приказан у САНУ. Дебитовале су и редитељке Зорана Кесер (Рехабилитација, 1995), Гордана Витомиров (Последњи суд, 1996), Снежана Трстењак (Мој свет, 1996), Ива Ћирић (Кућица, 2003) и Јелена Бешир (Огледало, 2005). Ранко Радовановић из Подгорице бави се компјутерском тродимензионалном анимацијом у жанру научне фантастике (Миленијум у трептају ока, 1995). У Врању је 90-их година покренута дечја Школа анимираног филма (ШАФ), коју предводи Мирослав Симоновић, а у Чачку је основан бијенални Фестивал филмске анимације. Вредан допринос развоју а. ф. у Србији дали су и Слободан Милић, Душко Шево, Недељко Убовић, Предраг Пантовић, Зоран Чакуљевић, Владимир Станић, Благоје Лупа и др.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Мунитић, Пола века филмске анимације у Србији, Бг 1999.

Никола Стојановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНИЋ, Живота

АНИЋ, Живота, историчар, архивиста (Аранђеловац, 10. XI 1926 – Београд, 9. III 2004). Дипломирао историју на Филозофском факултету у Београду 1954. Радио у Државном архиву ФНРЈ (1954–1959), као архивиста, шеф одељења и руководилац службе; у Државном секретаријату иностраних послова СФРЈ (1959–1990), као архивиста, шеф одсека Старог дипломатског архива, шеф Дипломатског архива, шеф Централе архиве; у амбасади СФРЈ у Албанији, као саветник и опуномоћени министар у групи за планирање. Био председник Друштва архивских радника Србије и Савеза друштава архивских радника Југославије. Писао о културним споразумима и конвенцијама СФРЈ са страним земљама, о Трећем рајху, архивима и регистратурама, проблемима архива савезних институција, архивској техници и опреми, примени архивских прописа и упутстава. Носилац је Партизанске споменице 1941. Са В. Дедијером приредио две, а са Љ. Алексић-Пејковић шест књига Докумената о спољној политици Краљевине Србије (1903–1914) (Бг 1980. и Бг 2003–2006).

Милић Ф. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНИЧИН, Божидар

АНИЧИН, Божидар, електроинжењер, универзитетски професор (Скопље 16. XI 1933 – Београд, 25. XI 2008). После завршеног Електротехничког факултета у Београду, радио у Институту „Винча" (1964–1972), а потом као универзитетски професор на Машинском факултету (1972–1998). Докторирао у Шефилду (1968) с тезом о мерењу густине плазме помоћу микроталасних и радио-фреквентних проба. Радио на акцелератору од 1,5 MeV, посебно на електростатичком анализатору за мерење енергије јона и квадрополним магнетима за фокусирање јонског снопа. С Божидаром Маршићанином развио уређаје којима се јонски сноп изводи из просторије главне мете у бочну просторију, тако да је било могуће проучавати нуклеарне реакције малог приноса, рецимо Al(p,γ)Si (и A. Koički, B. Maršićanin, „The Analyzing and Beam Transport Equipment for the 1.5 MeV Accelerator", Билтен Института за нуклеарне науке „Борис Кидрич" у Винчи, 1964, 15, 4). Проучавао утицај попречног магнетног поља на рад високофреквентног Тонемановог извора. Бавио се учесталостима у подручју ултракратких таласа, посматрајући површинске електронске таласе. Прављене су гасне цеви дуж којих је праћено простирање ових таласа и откривен феномен да амплитуда површинских таласа непосредно из лансера (екситационе антене) зависи од смера електронског дрифта (и V. M. Babović, D. E. Lonngren, „Excitation of Nanosecond Waves on Positive Columns", J. Plasma. Phys., 1972, 7). Асиметрија таласне дужине, асиметрија слабљења и почетна амплитуда последице су Доплеровог ефекта. На учесталости од 35 GHz испитиван је аналогон оптичког Гус-Ханченовог ефекта (и J. J. Cowan, „Longitudinal and Transverse Displacements of a Bounded Microwave Beam at Total Internal Reflection", J. Opt. Soc. of America, 1974, 64; 1977, 67). У наставу увео идеје које су довеле до великих открића у науци, посебно сличност Ремеровог експеримента и Доплеровог ефекта, Мајкелсон-Морлијевог експеримента, Френелова сочива и Њутновог прилаза центрифугалној сили („The Rattle in the Cradle", Аm. J. of Physics, 1987, 55, 6). Радио и на мерењу карактеристика чврстих ракетних горива. Микроталасни део овог експеримента је интерферометар којим се мери дебљина горива чији је индекс преламања пре сагоревања одређен (коаутор: „Flame Plasma and the Microwave Determination of Solid Propellant Regression Rates", Combust. Flame, 1986, 64). Касније је у ову област први пут уведена трансмисиона микроталасна интерферометрија, као директнији и тачнији метод од рефлексионе. Такође је радио на испитивању површинских таласа плазми, показао да је талас на проводној завојници око плазменог стуба бржи и од таласа на самој завојници и на самом плазменом стубу.

ДЕЛА: Предавања из физике, Бг 1974; Елементи електронике, Бг 1995.

ИЗВОР: Архива Машинског факултета у Београду.

Марко М. Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AНИЧИН, Иван

AНИЧИН, Иван, физичар, универзитетски професор (Бор, 25. III 1944). После студија физике у Београду, запослио се 1967. у Лабораторији за физику Института „Борис Кидрич" у Винчи, где непрекидно ради све до 1997. На Природно-математичком факултету, смер Нуклеарна физика, магистрирао 1970, а 1973. одбранио докторску дисертацију. Наставну активност започео 1969. на ПМФ-у у Новом Саду, а предаје и на Физичком факултету у Београду, где je 1997. изабран за редовног професора на Катедри за нуклеарну физику и физику елементарних честица. Предавао у Центру за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду и у Школи за изотопе Института „Винча". Радио на Сасекс Универзитету у Брајтону (Енглеска), боравио и у Институту „Лауе-Ланжвен" у Греноблу (Француска) и у Институту за Нуклеарну физику „Макс Планк" у Минхену (Немачка). Учествовао у раду многих међународних пројеката, на првом месту на пројекту за детекцију соларних неутрина помоћу минерала талијума (LOREX). Бави се истраживањем у разним областима нуклеарне спектроскопије гама зрачења и конверзионих електрона, студијама ретких и маловероватних нуклеарних и фундаменталних процеса и физиком космичког зрачења.

ДЕЛА: и R. B. Vukanović, A. H. Kukoč, „The New Feature of 1–3 Directional Correlations with Mixed Unobserved Transitions", Nucl. Instr. and Meth., 1972, 103; и C. T. Yap, „New Approach to Detection Limit Determination in Spectroscopy", Nucl. Instr. and Meth., 1987, A259; коаутор, „The New Recurrence Relation for Magic Numbers and Some of its Possible Implications", J. Phys. G: Nucl. Part. Phys., 1999, 25.

Гордана Пантелић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНИЧИЋ, Гаврило Гавра

АНИЧИЋ, Гаврило Гавра, трговац, политичар (Мостар, 1814 − Краљевица код Зајечара, 16. XI 1883). Бавећи се трговином као старим породичним занимањем, стекао знатно богатство. Политичку активност започео као либерал, а Радикалној странци приступио тек у седмој деценији свога живота, 1881. Убрзо након тога бива изабран за председника месног партијског одбора Радикалне странке у Књажевцу. На тој функцији дочекао распуштање Народне скупштине у септембру 1883. и почетак покрета у источној Србији. У том покрету, тј. Тимочкој буни, учествовао од самог зачетка, најпре сазивајући партијске седнице током припрема, а потом, на вест о почетку буне у Бањи, у смењивању локалних државних органа и оснивању Привременог одбора народне управе за Књажевачки округ. Током наставка буне и њеног неповољног исхода био је члан делегације Одбора послате у Бању да генералу Тихомиру Николићу понуди предају и измоли за милост и амнестију. По окончању буне, на суђењу пресудом Преког суда означен као један од организатора, осуђен на смрт и стрељан.

ИЗВОР: Р. Милошевић, Тимочка буна 1883. године, Бг 1923.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, Бг 1947; Тимочка буна 1883, Бг 1954; А. Раденић, Радикална странка и тимочка буна – доба народњаштва, I–II, Зајечар 1988; М. Трифуновић, Историја Радикалне странке (од постанка до 1903), Бг 1995.

Милић Ј. Милићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНИЧИЋ, Петар

АНИЧИЋ, Петар, гравер, ксилограф (Београд, 1851 − Лајпциг, око 1910). Као дечак ступио у дрворезницу државне штампарије Књажевства Србије у Београду да изучава ксилографски занат. Био је вредан и талентован ученик, па је већ у седамнаестој години постао главни стручњак за ксилографију. На усавршавању у Прагу, уз материјалну помоћ Министарства просвете Србије, био 1872–1876. Затим отишао у Немачку, где је у Берлину, Штутгарту и Хамбургу излагао своје радове који су му донели признања и одликовања. Стално се настанио у Лајпцигу, где је постао шеф једне од највећих радионица дрвореза, и тамо је остао до смрти. Иако се више није враћао у домовину, пратио је збивања у њој, а поводом два знаменита догађаја – преноса моштију српских великана из Беча у родну земљу – израдио је портрете Бранка Радичевића (1883) и Вyка Караџића (1897) у техници дрвореза. Они су у великом броју продавани по књижарама, а ондашња штампа оценила их је као веома успеле. Оба су портрета истоветно замишљена: профил у овалу око којег је венац храстовог лишћа. Ту су гусле, отворена књига и одговарајући текстови. Портрети су изведени ксилографском, тзв. тонском техником. Рађени су по цртежу Мине Вукомановић (Бранков) и по литографији Крихубера (Вуков).

ЛИТЕРАТУРА: В. Краут, „Аничић Петар", ЗМСЛУ, 1972, 8; Историја српске графике од XV до XX века, Г. Милановац − Бг 1985.

Олга Микић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНИЧИЋ, Тодор

АНИЧИЋ, Тодор, трговац, добротвор (Мостар, 1822 – Трст, 7. I 1908). Детињство провео у Мостару и Дубровнику код ујака Јове Милаковића, виђеног трговца, где је завршио и основну школу. До осамнаесте године, о трошку ујака Јована, изучавао трговину у Трсту. Потом прешао у Србију и с братом Гавром, такође трговцем, стекао леп иметак. На позив ујака отишао у Дубровник и постао трећи ортак фирме Шкуљевић–Милаковић. Убрзо разгранао послове с фирмом Шкуљевић у Трсту и постао њен сувласник. С братом Гавром одржавао везе све до његове смрти 1883, када је после Тимочке буне, без обзира што је Тодор нудио огроман откуп да га спасе, стрељан. После ујакове смрти наследио је читаво његово имање, па је своју фирму довео у ред најсолиднијих и најбољих у Трсту. Радио је много у БиХ и кредитима помагао Србе трговце, а херцеговачким устаницима поклонио је 20.000 круна. Нештедимице за живота помагао школе и сиротињу. Само у једном маху поклонио Србији и Црној Гори по 1.000 наполеона у злату. Оставши неожењен и без потомства, оставио иметак братићу Лазару. Пред смрт је тестаментом разним институцијама завештао 200.000 круна у просветне сврхе и за сиротињу.

ЛИТЕРАТУРА: Србобран, 1907, 287; Просвета, 1908, 1.

Милица Бујас

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНКЕР

АНКЕР (Der Anker), најстарије аустријско осигуравајуће друштво основано 1858. у Бечу, као друштво за живот и пензијско осигурање. Све до друге половине XIX в., када почињу да се отварају филијале страних друштава, у Србији није постојало ниједно осигуравајуће друштво. А. је било прво страно друштво које је 1860. основало своју филијалу у Београду. Директор филијале био је Хајнрих Хиршл. После тога отварају се филијале и других иностраних друштава. У Србији А. је пословао као друштво које нуди осигурања живота и доходака по најповољнијим условима и као једино друштво које прима ратни ризик за официре, активне војнике и све војне обвезнике. Осим тога, ово друштво прво је прихватило закон о осигурању донет 1892. и положило прописну кауцију у складу са законом. Услед распада Аустроугарске слабио је утицај А. на међународном тржишту и оно је морало да се повуче из одређених области пословања. Међутим, 1921. у Аустрији је основана нова компанија под називом Анкер, опште осигуравајуће друштво. Швајцарско друштво за реосигурање преузело је већину деоница А. 1923, а 1925. А. је опет постао једно од већих европских осигуравајућих друштава и отворио своје филијале у Европи (Немачка, Мађарска, Пољска, Бугарска, Чехословачка, Турска) и ван ње (Египат). У међуратном периоду у Југославији две трећине свих осигуравајућих друштава биле су филијале страних осигуравача. А. је имао своје подружнице у Љубљани, Осијеку, Суботици и Загребу и заступништва у Дубровнику, Јагодини, Марибору, Мостару, Нишу, Новом Саду, Сарајеву, Сушаку, Скопљу, Сплиту, Тетову, Великом Бечкереку. Поводом банкротства великог аустријског осигуравајућег друштва „Феникс", које је имало највећи портфељ осигурања живота у Југославији, 1937. донета је уредба којом је рад осигуравајућих друштава потпао под надзор државе. Аустрија је постала део Немачког Рајха 1938, а А. са седиштем у Бечу преузео највећи део пословања у области осигурања. По завршетку II светског рата А. је проглашен за „немачку имовину" и прешао под јавну управу. Ван Аустрије (1948) А. је имао филијале једино у Немачкој.

ИЗВОР: Привредни адресар Краљевине Југославије 1934/35, Бг 1934.

ЛИТЕРАТУРА: С. Стојановић, Илустровани преглед београдских трговина и новчаних завода, Бг 1914.

Ведрана Марлог

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНОЈЧИЋ, Борислав В.

АНОЈЧИЋ, Борислав В., ветеринар, универзитетски професор (Војнић, Хрватска, 30. IX 1933). Дипломирао (1960), магистрирао (1970) и докторирао (1975) на Факултету ветеринарске медицине у Београду. Здравствену заштиту домаћих животиња (тада Ветеринарство) предавао од 1961. на Пољопривредном факултету у Земуну, где је биран у сва наставна звања, а за редовног професора 1988. У научноистраживачком раду бавио се углавном питањима унапређења здравствене заштите домаћих животиња, посебно свиња. Истраживао могућности примене брзих метода за откривање латентних инфекција мокраћних путева („Могућност примене брзих метода за откривање инфекције мокраћних путева гравидних крмача", ВГ, 1983, 7) и утицаја истих на појаву ММА-синдрома („Утицај инфекције мокраћних путева гравидних крмача на појаву ММА-синдрома и дужину сервис–периода", ВГ, 1992, 10), као и утицајем амбијентних услова на параметре крви и репродуктивна својства свиња.

ДЕЛА: „Прилог познавању значаја бактериолошког испитивања мокраће у гравидних крмача", ВГ, 1983, 7; коаутор, Класична куга свиња, Бг 1995; Атрофични гринитис свиња, Бг 1998;

Богосав Солдатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНОЈЧИЋ, Милош

АНОЈЧИЋ, Милош, ветеринар, физиолог, универзитетски професор (Сомбор, 1. I 1932). Дипломирао (1960), магистрирао (1968) и докторирао (1972) на Факултету ветеринарске медицине у Београду. У звању асистента био 1961–1972. када је избаран за доцента на Катедри за физиологију домаћих животиња на ФВМ у Београду. Од 1979. радио на Стоматолошком факултету у Београду на предмету Физиологија. Ванредни професор постао је 1984. и у истом звању пензионисан 1997. Бавио се Херинг–Бројеровим рефлексом. Објављивао радове из области неурофизиологије с посебним акцентом на испитивању неурофизиологије мастикаторних мишића, затим физиологију попречно-пругастих и глатких мишића, серво контролу мишићне контракције, као и утицају фармаколошких супстанци на неуро-мишићну трансмисију попречно-пругастих мишића.

ДЕЛА: Практикум из физиологије за студенте Стоматолошког факултета, I, Бг 1997; и М. Зељковић, Ж. Миљковић, „Иницијални замор мишића масетера за време максималног вољног стискања зуба", ВП, 2002, (59) 1; „Утицај проприоцептора на тонус мастикацијских мишића", ВП, 2002, (59) 5.

Богосав Солдатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНОЈЧИЋ, Стојан

АНОЈЧИЋ, Стојан, лекар, хирург, универзитетски професор (Сремска Митровица, 5. V 1926 – Београд, 17. VII 2007). Медицински факултет у Београду завршио 1953, специјализацију из хирургије 1962, а докторирао 1981. На Мед. ф. у Београду биран је у звање асистента (1959), доцента (1982), те ванредног професора (1988) за предмет Хирургија. У почетку се бавио општом, а касније, међу првима код нас, експерименталном, затим клиничком кардиоваскуларном хирургијом. Радио у Либији 1964−1965, усавршавао се у кардиохируршким центрима у САД (1976−1977). Најзначајнија дела А. су: Повреде главних артерија екстремитета и њихово лечење (Бг – Зг 1978) и Повреде аорте и великих артерија – оперативна хирургија (Бг 1991). Аутор је поглавља „Хируршка обољења периферних артерија" у књизи Основи хирургије М. Драговића, З. Герзића (ур.), (Бг 1987).

ЛИТЕРАТУРА: Билтени Универзитета у Београду, 164/60, 408/63, 625/67, 890/70, 2635/88; Р. Б. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, III, Бг 2006

Радоје Чоловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНОНИМ

АНОНИМ (грч. nwvnumo": безимени), термин који означава одсуство имена аутора дјела (умјетничког и др.) или особу која скрива своје име. У српској књижевности средњег вијека многа дјела су остала непознатог ауторства. У фолклорној традицији и дијелу писане традиције питање ауторства није се ни постављало: текстови су били дио заједничког насљеђа, без обзира на то што је иза њиховог настајања била одређена личност као аутор, посредник или интерпретатор. У новом вијеку ауторство се по правилу истиче, али из одређених разлога (политичких, личних, друштвених, издавачких) може бити необјављено и непознато. Посебно је с развојем штампе, те са оснивањем политичких партија и са издавањем њихових публикација, порастао број анонимно објављених текстова. Различите књижевноисторијске и филолошке дисциплине утврђују њихово поријекло, односно ауторство (→ библиографија), посебно у изучавању периодике (библиографије алманаха, календара, новина, листова и часописа) и приређивању цјелокупних дјела одређених аутора (З. Орфелина, Д. Обрадовића, В. С. Караџића, Ј. Јовановића Змаја, Л. Костића, И. Андрића и др.). Систематичнија истраживања српских а. и псеудонима водила су се у часопису Библиотекар, почев од 1949 (Војислав Јовановић Марамбо, Миливоје Кнежевић, Перо Шоћ, Љубомир Никић и др.), те у оквирима издања Југославенског лексикографског завода (→ псеудоними).

ЛИТЕРАТУРА: Библиографија расправа чланака и књижевних радова, I–XI, Зг 1956–1968; Б. Јанковић, „Картотека псеудонима у Универзитетској библиотеци 'Светозар Марковић' ", Библиотекар, 1976, 28, 6; И. Тартаља, „Часопис XX век и његови непотписани сарадници", СЗИА, 1985, 3; Д. Иванић, Основи текстологије, Бг 2001.

Душан Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНОНИМ

АНОНИМ, путописац XIII – XIV в. Саставио опис источне Европе 1308. у којем је донео низ података вредних за познавање српске историје почетком XIV в. Према А. „краљевство Рашка" састоји се од два дела: Рашке, коју чине провинције Хум, Диоклија и Приморје, и Србије, коју чине Босна, Мачва и Браничево. А. пише да је у краљевини Рашкој увек био један краљ, а у његово доба су била двојица. Рашком је владао главнији, Урош, а Србијом Стефан. У читавом делу писац доследно спроводи разлику у називу земаља краљева Милутина и Драгутина. А. не говори нигде о томе да је Драгутин део земаља добио од Угарске, него сматра да је целокупна Драгутинова област издвојена из Рашке. У време када А. пише, у Србији је у току био сукоб између краљева Милутина и Драгутина. А. је знао да је Драгутин био првобитни краљ Рашке и наводи две верзије о условима предаје престола Милутину: према првој, Драгутин је потпуно напустио власт и предао краљевство Милутину, без икаквог ограничења, а према другој, коју је по А. заступао и краљ Драгутин, предаја престола је извршена условно. Како је Драгутин, према писању А., био без деце, повукао се под условом да му се престо врати ако оздрави, али је Милутин погазио тај споразум. Тај приказ садржи очигледне нетачности. Казивање А. показује да је основни разлог који је довео до сукоба између Милутина и Драгутина било питање престола.

ЛИТЕРАТУРА: O. Górka, Anonymi descriptio Europae Orientalis „imperium Constantinopolitanum, Albania, Serbia, Bulgaria, Ruthenia, Ungaria, Polonia, Bohemia" anno MCCCVIII, Cracoviae 1916; Ј. Белчовски, Опис на Источна Европа од 1308. година, Споменици за средњовековната и полновата историја на Македонија, II, Скопље 1977.

Срђан Рудић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНОНИМНЕ ТУРСКЕ ХРОНИКЕ XV-XVI ВЕКА

АНОНИМНЕ ТУРСКЕ ХРОНИКЕ XV-XVI ВЕКА, крајем XV и током XVI в. настале су две анонимне хронике о Косовској бици. Прва, под насловом Tevarih-i Al-i Osman, појавила се крајем XV и почетком XVI в. У њој је непознати аутор дао детаљан опис Косовске битке али без нових података који би користили историјској науци. Хроника је ипак карактеристична по фалсификовању историјских чињеница у погледу одговорности цара Лазара за почетак непријатељства с Турцима. Анонимна турска хроника из XVI в. под насловом Tarih-i Al-i Osman, која се завршава смрћу Бајазита II 1512, даје опширне и интересантне податке о сукобу турске и српске војске на Косову пољу 1389. Анонимни аутор уноси и низ религиозних и дидактичких елемената, али не наводи укупан број турских војника који су учествовали у бици.

ЛИТЕРАТУРА: А. Олесницки, „Турски извори о Косовском боју", Гласник СНД, 1935, 14.

Александар Растовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

 

 

АНСАМБЛ ВУЈИЧИЋ

АНСАМБЛ ВУЈИЧИЋ, фолклорни ансамбл из Будимпеште. Основан 1974. у Помазу, родном месту етномузиколога и композитора Тихомира Вујичића (1929−1975), који је са ансамблом радио непуну годину дана, до трагичне смрти у авионској несрећи. А. В. од тада носи његово име, а чланови су академски музичари: Габор Ередич (шеф ансамбла), Михаљ Борбељ, Мирослав Брцан, Калман Ередич, Карољ Ђери и Ференц Сендреди. Ансамбл изводи народне песме и игре, углавном српске и хрватске традиције, на основу звучних записа од Беле Бартока до савременика. Има десетак дискографских издања. Објавио је и најстарије снимке српске гајдашке музике: Српска музичка традиција у Мађарској I – Записи Беле Бартока из 1912 (Будимпешта 2004). Редовно наступа у Мађарској, а гостовао је у многим земљама Европе, у Кувајту и Аустралији.

Маријана Кокановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНСАМБЛ ЗА НОВУ МУЗИКУ

АНСАМБЛ ЗА НОВУ МУЗИКУ, ансамбл специјализован за извођење дела савремених композитора. Основан 1995. у Београду, под окриљем Удружења композитора Србије. У ансамблу, чији састав варира у зависности од репертоара, музицирају еминентни београдски интерпретатори, заспослени на ФМУ-у или у београдским оркестрима. Диригент је Биљана Радовановић. Његови извођачки почеци били су превасходно везани за Међународну трибину композитора, за чије потребе је и формиран. Временом је проширио свој репертоар, али и делатност, учешћима на домаћим музичким фестивалима (Београдским музичким свечаностима), као и гостовањима у иностранству. Има реноме једног од најуваженијих извођачких састава посвећених представљању савремене српске музике на националним и интернационалним концертним сценама, као и остварења иностраних аутора домаћој публици.

Драгана Јеремић-Молнар

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТАЛ, Арпад

АНТАЛ, Арпад, куглаш (Бачка Паланка, 26. XII 1980). Куглањем је почео да се бави у новосадском Куглашком клубу Еђшег. Тражећи боље услове за куглање, прешао је у Горњи Милановац, у клуб Металац, па у Клуб београдске Поштанске штедионице. На светским првенствима у Познању 2000. с југословенском екипом освојио бронзану медаљу, у Брашову 2004. у пару с Јованом Чалићем заузео друго место, док се у Новом Саду 2005. домогао златне медаље у појединачном спринту, а у Скопљу 2006. у комбинацији био је први и у паровима трећи.

ЛИТЕРАТУРА: Медаље спортиста спортских клубова Србије, Бг 2005.

Милојко Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТАНАСИЈЕВИЋ, Радован

АНТАНАСИЈЕВИЋ, Радован, физичар, универзитетски професор (Кулен Вакуф, 11. XII 1938 – Београд 26. III 2003). Дипломирао физичку хемију на Природно-математичком факултету у Београду 1963, магистрирао 1968, а докторирао 1974. из области нуклеарне физике. Од 1963. до краја живота радио на Институту за физику. Боравио у истакнутим европским центрима нуклеарне физике: CERN, Женева (1973, 1976, 1981), Обједињени институт за нуклеарна истраживања Дубна (1970, 1986, 1988), Центар за нуклеарна истраживања у Стразбуру (1974, 1976, 1981). Био је асистент на Катедри за физику ПМФ-а (1970–1974), професор неорганске хемије на Вишој педагошкој академији (1974–1975), држао курс Заштита човекове околине у Центру за мултидисциплинарне студије (1975–1976). У научном раду бавио се нискоенергетском нуклеарном физиком (и B. Žižić, „Influence des Caractéristiques de la Gélatine sur la Sensibilité des Cristaux AgBr sensibilisés par l'or", Nucl. Instr. аnd Meth., 1971, 92), испитивањем фисије и фрагментације на средњим и високим енергијама (и Ž. Todorović, M. Jurić, „The Binary and Ternary Fission of Thorium, Lead and Platinum Induced by 12.2 GeV Protons", Z. Physik., 1973, 261; и Ž. Todorović, „An Analysis of Gold Fission Induced by High-Energy Protons", Il Nuovo Cimento, 1976, 33 A; коаутор, „Fission of U, Th, Bi, Pb, and Au Induced by 200 and 300 GeV Protons", Phys. Rev. C, 1981, 23), детекцијом и анализом „фосилних" трагова у минералима насталих у интеракцији с космичким зрачењем (коаутор, „Tracks of Heavy Charged Particles in Same Natural Minerales", Nucl. Tracks Radiat. Meas., 1990, 1) и нуклеарном фузијом оствареном помоћу електричног пражњења кроз деутерисане супстанце (коаутор, „Detection of Light Charged Particles from Plasma Focus by CR-39", Nucl. Tracks Radiat. Meas., 1991, 4). Посебан допринос дао је развоју детектора на бази нуклеарних емулзија и техника њиховог коришћења, као и развоју технике коришћења и обраде пластичних и лискунских детектора трагова (коаутор, „Measurement of Angular Distribution of Neutrons Emitted from Plasma Focus Using NTD", Radiat. Meas., 1999, 31). Успешно радио на конструкцији и коришћењу уређаја плазма фокус у којем је остварена фузиона D-D реакција и који је коришћен као извор различитих врста зрачења – неутронa, Х-зрачењa, високоенергетских лаких јона (коаутор, „Beam Acceleration in Plasma Focus Device", Radiat. Meas., 2001, 34; коаутор, „Preliminary Observations of Possible Implications of New Bohr Orbits (Resulting from Electromagnetic Spin-spin and Spin-orbit Coupluing) in Cold Quantum Mechanical Fusion Processes Appearing in Strong Plasma Focus and Capillary Fusion Experiments", Phys. Let. A, 1993, 180). Руководио је осмишљавањем, израдом и радом нискофонске лабораторије за нуклеарну физику. У њој је започео истраживања секундарне компоненте космичког зрачења на површини Земље. Био је руководилац многобројних научних и примењених пројеката и стручних програма неутронске дозиметрије и нуклеарне заштите. Уз друге управљачке послове, био је директор Института за физику (1978–1989) и Центра за примењену и техничку физику (1989–2003).

ИЗВОР: Архива Института за физику.

Мирјана Поповић-Божић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТАНТА

АНТАНТА (фр. еntente: споразум), систем споразума Француске, Русије и Велике Британије, који је у I светском рату прерастао у војни савез. Почеци А. налазе се у француско-руском политичком споразуму из 1891. и војној конвенцији, ратификованој 1894. Савез Француске и Русије био је одговор на приближавање Велике Британије Тројном савезу, чије су чланице од 1879. и 1882. биле Немачка, Аустроугарска и Италија. Изразом „Антанта" или „Срдачна Антанта" (Entente cordiale) означаван је споразум Француске и Велике Британије, потписан 1904. Тим уговором решен је низ спорова Француске и Британије у Африци, Азији и Америци, при чему је најважнији био договор да Британија добије слободу деловања у Египту, а Француска, уз поштовање интереса Шпаније, у Мароку. Сличан споразум, којим су решени колонијални сукоби, потписале су 1907. Британија и Русија. Подељене су интересне сфере у Персији, Русија се одрекла утицаја у Авганистану, а обе земље утицаја на Тибету. А. се од тада назива и „Тројни споразум" (Triple entente). У I светском рату Француска, Русија и Британија бориле су се као савезнице. Тада су чланице А. биле и Србија и Белгија. Током рата прикључиће јој се Јапан, Италија, Румунија, Португалија, САД, Грчка, Кина и низ латионскоамеричких република, док ће се Централним силама придружити Османско царство и Бугарска. Настанак А. био је повољан за спољнополитички положај Србије. У низу сукоба са Аустроугарском после 1903. Србија је, поред Русије, све више могла да рачуна на помоћ Француске и Велике Британије. Неспремност А. за рат условила је повлачење Србије пред притисцима Беча у кризама од 1908. до 1913. Подршка А. и победе на бојном пољу омогућиће Србији да, и поред повремених неслагања са савезницима, у I светском рату оствари своје ратне циљеве.

ЛИТЕРАТУРА: В. М. Хвостов, История дипломатии II. Дипломатия в новое время, Москва 1963; Љ. Алексић-Пејковић, Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–1914, Бг 1965; М. Војводић, Д. Живојиновић, Велики рат Србије 1914-1918, Бг 1970; J. Joll, The Origins of the First World War, Harlow 1992; J. B. Duroselle, L'Europe de 1815 à nos jours. Vie politique et relations internationales, Paris 1996; М. Војводић, Изазови српске спољне политике, Бг 2007.

Милош Ковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТЕНЕ

АНТЕНЕ, склоп који трансформише вођени електромагнетски талас у слободни електромагнетски талас (предајна а.) и обрнуто, када трансформише слободни елетромагнетски талас у вођени електромагнетски талас (пријемна а.). У зависности од конструкције постоје два основна типа – жичане антене и зрачећи отвори. У зависности од радне фреквенције разликујемо а. за дуге, средње, кратке и ултракратке таласе. Предајне а. су већих димензија од пријемних и од њих се захтева да имају висок степен корисног дејства. Предајник преко а. производи електромагнетски талас који се зрачи у околни простор. Један мали део израчене снаге стиже до пријемне антене која захвата део енергије долазећег таласа и предаје га пријемнику. Проучавање елекромагнетског поља а. базира се на решавању Максвелових једначина за одређени тип а. По процени академика Јована Сурутке, пионира у истраживању а. у Србији, развој теорије а. би се могао поделити у три већа карактеристична периода: први период, од Херцових огледа до I светског рата; други период, који се протеже до 30-их година XX в., карактеристичан по настојањима да се теорије линеарних а. заснивају на аналогијама с теоријом водова; савремени период, у знаку повратка ригорознијим методама заснованим на строгој формулацији проблема а. на бази Максвелових једначина. У савременом прилазу велику улогу имају рачунари. Теорија линеарних а. у нашој земљи развија се значајније петнаестак година после појаве радова Кинга (1937) и Халена (1938). На Електротехничком факултету у Београду формирала се Београдска школа линеарих антена, с мноштвом радова, запажених у иностранству, и монографијом Анализа и синтеза жичаних антена (B. D. Popovic, M. B. Dragovic, A. R. Djordjevic, Analysis and Synthesis of Wire Antennas, Chichester – New York 1982) на челу с Бранком Поповићем и сарадницима М. Драговићем и А. Ђорђевићем. Поред публикација издаване су и специјализоване књиге и рачунарски програми, а већ поменутим истраживачима се придружио и професор Б. Колунџија и Д. Нешић који су развили програме за анализу а. начињених од металних жица и плоча. Основне карактеристике које се прорачунавају код а. су: карактеристична функција зрачења и улазна импеданса.

ЛИТЕРАТУРА: П. Миљанић (ур.), Биографија, научни рад и библиографија академика Јована В. Сурутке: у част осамдесет и пет година живота, Бг 2006.

Александар Маринчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТЕРИЈА

АНТЕРИЈА (тур. entari: богато украшена одећа), женска и мушка горња хаљина с дугим рукавима. Женска а. је луксузна горња хаљина, дуга до чланака, укројена у струку и срцолико изрезана на грудима. Рукави су дужи од руку и с расеченим доњим крајевима слободно падају. А. од сомота украшаване су златовезом и гајтаном, а од свиле (једнобојне, пругасте и цветно дезениране) златним и сребрним ширитом. Мушке а. градског и сеоског становништва истоветног су кроја – дугачке до струка, дугачких уских рукава, преклапају се на грудима и копчају на два реда дугмади. У градовима су ношене од полусвиленог или памучног пругастог материјала, а у селима од сукна, шајака или чоје. Преко а. мушкарци на селу одевали су јелек и широке гуњеве с рукавима, а у граду луксузне јелеке и различите врсте огртача. Антерлук је количина тканине за а.

001_Anterija.jpg

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „Ношња у Београду у XIX веку", у: Историја Београда, II, Бг 1974; М. Јовановић, „Грађанска ношња у XIX веку", ГЕМ, 1980, 44.

Вилма Нишкановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТЕЦЕДЕНТ

АНТЕЦЕДЕНТ (лат. antecedens: који иде испред, претходни), речи или израз у анафорском односу, на који се упућује и који се у истом тексту замењује анафорским елементом који следи за а., али који обично није с њим у истој простој реченици, уп. Рођена је у Нишу. Ту је и одрасла, или Рођена је у Нишу, где је и одрасла, где је а. адвербијал у Нишу, а анафорски елеменат заменички прилог ту, односно у другом примеру заменички прилошки везник где. Код рефлексивне анафоре а. и анафорски елемент (рефлексивна заменичка реч) јесу делови исте просте реченице, Ана пребацује себи због тога, где је а. Ана, а анафорски елеменат је повратна заменица себи.

ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер, Заменички прилози: граматички статус и семантички типови, Н. Сад 1983; И. Клајн, О природи и функцији заменица, Бг 1985.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИ → СЛОВЕНИ

АНТИ → СЛОВЕНИ

АНТИБИОТИЦИ

АНТИБИОТИЦИ (грч. ntbio": противнички), супстанције биолошког или синтетичког порекла, које су способне да уништавају или да спречавају развој микроорганизама као што су бактерије, гљивице, алге и протозое. Cпецифичне врсте могу да дејствују и на вирусе. Посредна примена а. позната је још у Старом веку (лечење рана плеснима у Египту, Индији, Грчкој). Традиционално, у Србији и Грчкој су инфициране ране лечене плеснивим хлебом. Савремена примена а. заснива се на истраживањима на пеницилину која је покренуо А. Флеминг 1929. Стабилан пеницилин први пут су произвели Х. В. Флори, Х. Б. Чејн и Н. Хитли. Флеминг, Флори и Чејн су 1945. добили Нобелову награду. Познато је преко 2.000 а., а у примени је преко 100. За разлику од других хемотерапијских средстава, као што су препарати арсена или стрихнина, који су токсични за све ћелије, они дејствују циљано, само на ћелије микроорганизама, дакле, са мање негативних пратећих појава. Могу да имају бактерицидно (да униште бактерије), или бактериостатично (да спречавају деобу ћелија) дејство. Њихови молекули садрже разноврсне хемијске структуре и производе се изоловањем из одређених представника живог света (углавном из плесни) или се добијају делимичном или потпуном синтезом. Међусобно се разликују и по механизму дејства на микроорганизме. Неке важније групе а. су: аминогликозиди (представници: гентамицин, неомицин, стрептомицин и др.); бета-лактами (пеницилини, цефалоспорини); макролиди (еритромицин, кларитромицин и др.); полипептиди (бацитрацин, полимиксин); рифампин (рифамицин); тетрациклини (ауреомицин, доксициклин, терамицин) и флуорокинолони (флоксацини, ципрофлоксацин). Велик проблем код примене а. јесте појава прогресивне отпорности микроорганизама. Ова појава проузрокована је делом због њихове примене као адитива сточној и живинској храни. Донекле је овај проблем ублажен проналаском нових врста а. почетком овог века. Производња пеницилина у Србији почела је 1949. у „Галеници" у Земуну. Године 2004. је укупна производња а. у фармацеутској индустрији Србије износила 52,5 т. и даље је у порасту, а уводе се и нове врсте.

ЛИТЕРАТУРА: S. Baron, Medical Microbiology, 4th ed., Galveston, Texas, 1996; R. Berkow (ed.), The Merck Manual of Medical Information Home Edition, Pocket 1999; М. Прокопијевић, „Историја примене антибиотика", ХП, 2004, 45(4).

Петар Пфенд

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИКВАРИЈАТИ

АНТИКВАРИЈАТИ (лат. antiquarius: старинар, старетинар), трговачке радње старим књигама и другим вредним стварима и уметнинама. Раде углавном на комисионом принципу и имају посебне сефове и депое за чување драгоцености, уметничких слика, збирки старог новца. Најчешће под називом антикварница откупљују или продају старе (антикварне) или вредне половне књиге новијих издања. Данас а. раде на принципу малих викенд сајмова на којима се нуде и старо сребро, скупоцен намештај, колекције марака и наполеондора (златника). Имају културну мисију јер на једном месту публика има пресек разних стилова и ретких предмета. У свету, од средине 50-их година XX в., постоје а. као мегастори, односно хале у којима се нуде уметнички предмети, књишке колекције, збирке старих плоча, ретка периодика, графичке мапе. А. нуде и рестаураторске услуге, поглавито када је реч о изузетним комадима старог намештаја. Антиквар је трговац старим књигама, ретким примерцима првих издања, инкунабулама, те рукописима, аутографима, мапама древних карата, графикама, новинама, односно комплетима штампе, тј. периодике. А. обично располажу посебним каталозима о ретким књигама (рарама), које стоје на располагању библиофилима и колекционарима. Тај еснаф се развио у Великој Британији почетком XVIII в., а Европом се проширио нешто доцније. У Србији први књижари-антиквари јављају се тек после 1880. Регрутовали су се из редова даровитих књижара, који су имали посебан смисао за историјску систематику и процену вредности књига, мапа и архивалија.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јоновић (прир.), Српско књижарство I, Н. Сад 1997; Српско књижарство II (Нови прилози), Н. Сад 2005.

Симо Ц. Ћирковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИМ

АНТИМ, митрополит београдски (острво Андрос, Грчка, средина XVIII в. – Атина, 1831). Био је митрополит ловечки у Бугарској. После смрти митрополита Кирила 1827. дошао у Србију и на положају митрополита био до 1831. Слабо је знао српски језик. Да би подигао ниво знања српских свештеника, слао им је посланице. У почетку се сукобио с кнезом Милошем, али су касније добро сарађивали. Миропомазао је Милоша (1830) за наследног кнеза Србије по обреду вазалних кнежева Влашке и Молдавије. Хиротонијом Герасима (Ђорђевића) за епископа шабачког обавио је последњу епископску радњу у Србији. Повукао се када је Српска црква добила аутономију иако му је кнез Милош нудио да и даље остане митрополит. Испраћен са свим државним и црквеним почастима, настанио се у Цариграду, потом у Атини.

ЛИТЕРАТУРА: П. Швабић, „Антим митрополит београдски у својим писмима кнезу Милошу", ГПЦКС, 1903, 9–10; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, II, Минхен 1966.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИМИНС

АНТИМИНС (лат. antimensium), правоугаоно ланено или свилено платно с насликаном или извезеном сценом полагања Христовог тела у гроб и натписом изнад ње („Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто Тело твоје, обави га чистом плаштаницом и мирисима помазавши, положи га у нови гроб"). Тај натпис може бити на српском, српскословенском, црквенословенском или, у старини, на грчком језику. На дну је исписан датум освећења, намена одређеном храму и потпис епископа, што је уједно и дозвола за употребу у одређеној епархији. У њега се ушивају мошти неког свеца чиме се успоставља веза са светима. А. је увијен у правоугаоно платно, тзв. илитон, и развија се само за Литургију да се на њега положе свети дарови. Без а. се не може вршити света Литургија, а с њим, уз благослов епископа, може се вршити и изван храма, на отвореном простору или у сали. Мисионарима и војним свештеницима омогућавао је службу где год да се затекну, а обавезу и сталност у храмовима стекао је у време иконоборства. У Српској цркви рано је стекао обавезност јер се у исповедном зборнику налази одредба „И без свога а. поп да не литургиса", а добијао га је од свог епископа плативши одређену таксу. У Београдско-карловачкој митрополији у првој половини XVIII в. такса је износила три дуката или дванаест форинти, јер се уз штампани а. добијао и бакрорез. На средини је нацртан крст са четири, шест или осам кракова, с једностепеним или вишестепеним постољем под којим је лобања Адамова. Око крста је исписано чији је то „жртвеник", датум освећења и име епископа, којој цркви припада и ко је урадио слику на платну, дрвету, бакру, олову. Први штампани а. код Срба са сценом полагања у гроб, узет са плаштанице, урађен је у Бечу по благослову патријарха Арсенија III после Велике сеобе. Сачувано је доста а. који омогућавају да се код Срба сагледа уметност једног времена, констатује густа мрежа парохија и епархијских архијереја.

001_Antimins.jpg

ЛИТЕРАТУРА: С. Душанић, „Антиминс као научни објекат", Црква, календар за 1947; Л. Мирковић, Православна литургика или наука о богослужењу Православне источне цркве, Бг 1965.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИМУТАГЕНИ

АНТИМУТАГЕНИ (грч. ntiv: против, лат. mutare: мењати, genus: род), супстанце (природног или вештачког порекла) које смањују фреквенцију спонтаних и индукованих мутација. Могу се користити у примарној превенцији канцера и других болести у вези с мутационом етиологијом, као и наслеђеним мутатор фенотипом. Антимутагенеза (антиканцерогенеза) је област изучавања а. и механизама укључених у инхибицију и модулацију ефеката генотоксичних агенаса. Осамдесетих година XX в., јапански научник Када поделио је а. у две главне категорије: биоантимутагени, модулатори репликације и репарације ДНК, спречавају фиксирање премутагене лезије у мутацију и дезмутагени, инактивирају мутагене или онемогућавају интеракцију мутагена са ДНК. У категорији дезмутагена веома су интересантни антиоксиданти који су укључени у инхибицију мутагенезе и свих фаза канцерогенезе. Постоје а. биљног порекла, присутни у исхрани људи (витамини, флавоноиди, терпеноиди и др.). Изучавање а. и молекуларних механизама њиховог дејства захтева дискриминативни приступ (три експерименталне варијабиле: мутаген, антимутаген и тест систем). На Биолошком факултету Универзитета у Београду конструисани су нови микробиолошки тестови за откривање антимутагене активности различито припремљених екстраката из лековитих биљака. Откривен је антимутагени потенцијал у биљкама које се код нас традиционално користе: жалфија (Salvia officinalis L.), мента (Mentha piperita L.), камилица (Matricaria chammomila L.) итд. Изучавања антигенотоксичних супстанци и механизама њиховог дејства веома су значајна за креирање стратегије здравствене заштите, а посебно превенције болести везаних за мутагенезу.

ЛИТЕРАТУРА: Y. Kuroda, D. M. Shankel, M. D. Waters (eds.), Antimutagenesis and Anticarcinogenesis Mechanisms II, New York – London 1990; D. Simić, „Molecular Мechanisms of Cell Function", у: Molecular Mechanisms of Cell Function, Бг 1997; B. Vuković-Gačić, D. Simić, Ј. Knežević-Vukčević, „Escherichia coli Assay for Detection of Plant Antimutagens and their Mechanisms of Action", Topical Issues in Applied Microbiology and Biotechnology, Kerala 2006

Драга M. Симић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИОКСИДАНСИ

АНТИОКСИДАНСИ, молекули који су способни да успоре или спрече оксидацију других молекула. Њихов значај и употреба су врло широки: 1) заштита биомолекула у ћелијама од дејства активних врста кисеоника и слободних радикала; 2) адитиви за уља и масти (спречавање оксидације састојака, тј. ужеглости); 3) адитиви за прехрамбене производе и сточну храну (заштита састојака од оксидације); 4) адитиви за течна горива и техничка уља (бензин, дизел-гориво, уље за подмазивање): заштита од осмољавања услед оксидације; 5) заштита пластичних маса и гуме од оксидационог разарања; 6) адитиви за премазна средства (спречавање оксидационог разарања везива). Молекули а., поред своје основне улоге треба да испуњавају и следеће услове: а) да не мењају квалитет материјала којем су додати; б) да нису токсични; в) да њихова активност траје довољно дуго, д) да имају прихватљиву цену. Ретко кад неки а. испуњава све наведене услове. Принципи дејства су: 1) реакција а. са активним врстама кисеоника тако да се елиминишу из система; 2) деактивација слободног радикала тако што прима атом водоника од а. и 3) деактивација слободног радикала тако што се а. веже за њега. Човечји организам не синтетизује а. тако да их треба унети храном. Витамин А штити од слободних радикала; налази се у млеку, риби. Витамин Ц (Е-300) има вишеструко заштитно дејство (воће, поврће). За витамин Е (токофероли Е 306 до 309) сматра се да такође има вишеструко дејство (биљна уља, разне семенке, житарице, ораси). Селен штити од слободних радикала (бели лук, неко поврће, месо, туњевина). Каротеноиди (бетакаротен, лутеин, ликопен) штите од слободних радикала (шаргарепа, кељ, парадајз, спанаћ, цитрусно и бобичасто воће, јаја). Флавоноиди на сложен начин учествују као а. (бобичасто воће, грожђе, лук, купус, чај, какао, чоколада, јабуке, броколи, вино). А. за техничке материјале су углавном на бази фенола, амина и др.; уз мало изузетака, токсични су. Међутим, као токсични а. користе се и код прехрамбених производа.

ЛИТЕРАТУРА: Z. A. Sablina и др., „Commercial Antioxidants for Fuels", Khim. Tekhnolog. Topliv Masel, 1981, 7; L. Parker, The Antioxidant Miracle, New York 1999; С. Шеатовић, „Историјат антиоксиданаса", ХП, 2005, 46(5).

Петар Пфенд

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИОХИЈСКА ПАТРИЈАРШИЈА

АНТИОХИЈСКА ПАТРИЈАРШИЈА, једна од најстаријих епископија у хришћанској цркви. Налази се у Антиохији на Оронту, једном од најзначајнијих градова у Римском царству, седишту цивилне дијецезе Исток. Према црквеном предању, има апостолско пријемство преко св. ап. Петра. Њен положај архиепископије и обим јурисдикције утврђени су на I васељенском сабору у Никеји (325). Од краја IV в. постепено се устаљује пракса да се архиепископи четири најугледније источне катедре, међу којима је била и А. п., називају патријарсима, а цркве патријаршије; тако се на челу с римским папом успоставио хијерархијски систем пентархије. Од друге половине III в. у А. п. је деловала значајна богословска школа, чији су ученици били неки знаменити свети оци, али и јеретици, попут Арија и Несторија. Школа је радила под значајним утицајем Аристотелове филозофије. Углед А. п. опао је због несторијанства, јереси осуђене на III васељенском сабору у Ефесу (431), када је Кипар изузет из њене јурисдикције и постао аутокефална архиепископија. А. п. је почетком VII в. накратко била под влашћу Персијанаца, а после краће обнове византијске власти пала је 636. под власт Арабљана, која је трајала до поновног успостављања византијске власти, од 969. до 1084, када је освајају Селџуци. Под влашћу крсташа је од 1098. до 1260, када град освајају Мамелуци. У овом периоду антиохијски патријарси били су у избеглиштву у Цариграду, а у А. п. крсташи су за патријарха поставили римокатоличког вероисповедника. Од 1268. седиште А. п. сели се у Дамаск. До пада Византије цареви су помагали А. п., а касније је била под утицајем цариградске патријаршије, која је 1672–1850. бирала антиохијске патријархе. Средином XIX в. отвара се тзв. арапско питање – већински народ цркве бунио се против доминације грчке мањине у управи и јерархији – у које су се, настојећи да сузбију грчки утицај, мешали Руско царство и Руска православна црква. Најважније епархије А. п. данас су на територији Сирије, Либана и Турске, као и у неким градовима Европе, обе Америке и Аустралије. Антиохијски патријарх има треће почасно место у хијерархији православне цркве, иза цариградског и александријског, а испред јерусалимског патријарха. Поглавар А. п. има титулу „Патријарх Богом великог града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Грузије (Иверије) и Месопотамије и целог Истока".

Везе А. п. са Српском црквом постоје од оснивања Српске архиепископије и трају до данас, јер српски патријарх и антиохијски патријарх помињу један другога на Литургији. Конкретне везе успоставио је Свети Сава на повратку са свог другог поклоничког путовања светињама на Истоку (1235), када је више дана био гост антиохијског патријарха Симеона. У каснијим вековима односи нису били најбољи. Антиохијски патријарх имао је видну улогу у осуди и свргавању смедеревског митрополита Павла, омогућивши заједно са осталим источним патријарсима да Охридска архиепископија задржи у јурисдикцији Српску цркву. Антиохијски патријарх Макарије срео се 1653–1654. са српским патријархом Гаврилом (Рајићем) у једном молдавском манастиру где су обојица чекали дозволу за улазак у Русију. Макарије је оспоравао Гаврилу право на патријарашку титулу, јер Српска црква није основана од апостола. Издејствовао је да се Гаврилу забрани пут, али је то брзо опозвано и у Русији је примљен као патријарх, иако по рангу мало нижи од осталих источних патријараха. Двојица антиохијских патријарха помињу се у српским средњовековним изворима. Б. Вуковић у поговору минеја из 1536–1537. саопштава да је штампан у време Михаила антиохијског, а један минеј преписан је у манастиру Хопово 1632. у време „в Антиохији патријарху кир Игњатију". Патријарх српски Герман са делегацијом посетио је 1959. патријарха антиохијског Теодосија у Дамаску где је седиште А. п. и исте му године био домаћин у Београду.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I–VI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926; П. Костић, „Документи о буни смедеревског епископа Павла против потчињавања Пећке патријаршије архиепископији Охридској", Споменик СКА, 1922, 56; Доментијан, Живот Светога Саве, Бг 1988; Теодосије, Житија, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Опћа црквена историја, I, II, Ср. Карловци 1912; Патријарх Герман – споменица поводом двадесетогодишњице његовог патријарашког служења 1958–1978, Бг 1978; Р. Поповић, Православне помесне цркве, Бг 2004.

Срђан Пириватрић; Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Антоније

АНТИЋ, Антоније, пуковник (Велики Извор код Зајечара, 19. X 1878 – Београд, 8. IX 1953). Нижу школу Војне академије завршио 1898, а Вишу 1903. Као коњички поручник, од 1901. са Драгутином Димитријевићем-Аписом и још неколико официра планирао атентат на Александра и Драгу Обреновић. У његовом стану у Београду одржани су и први заверенички састанци, а како му је Ђорђе Генчић, бивши министар у влади В. Ђорђевића, био ујак, А. је био спона између војног језгра завереника и политичара, незадовољних стањем у земљи. Са Аписом је повео заверенике у ноћи 28/29. V 1903. После Мајског преврата напредовао је у служби, па је током балканских ратова командовао 1. пуком Коњичке дивизије, а за начелника исте дивизије постављен је почетком I светског рата. После албанске голготе, као командант пристаништа у месту Гувно, пребацивао је српску војску на територију Грчке. На захтев регента Александра од 1916. био је војни аташе при српском посланству у Атини. Апис га је на Солунском процесу довео у везу са смењивањем престолонаследника Ђорђа Карађорђевића 1910, као и са организовањем атентата на Франца Фердинанда. После Солунског процеса 1917. А. је пензионисан, иако није био члан организације „Црна рука". Према неким изворима, био је члан тајне организације „Конспирација", која је наводно постојала од 1936. ради организовања отпора германским претњама Југославији, а био је и члан Републиканске странке.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Васић, Деветсто трећа, мајски преврат: прилози за историју Србије од 8. јула 1900. до 17. јануара 1907, Бг 1925; Ж. Живановић, Политичка историја Срба у другој половини XIX века, IV, Бг 1925; Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850–1925, Бг 1925; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, II, Бг 1931; М. Ж. Живановић, Пуковник Апис: Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте, Бг 1955.

Јелица Илић; Драгана Белеслијин

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Даница

АНТИЋ, Даница, сликар (Београд, 20. V 1910 – Београд, 14. I 1989). Сликање учила код Зоре Петровић у Другој женској гимназији, у атељеу Јована Бијелића (1931–1934), као и у Уметничкој школи у Београду. Од 1932. излагала на колективним изложбама као члан групе Десеторица. На Академији ликовних уметности у Београду започела студије сликарства, које је наставила у Паризу 1938−1940. Током II светског рата, активно учествовала у НОБ-у радећи као цртач у штабу Пропагандног одељења Прве армије на Сремском фронту. Године 1952. дипломирала на београдској АЛУ, у класи Недељка Гвозденовића. Од 1952. радила као ликовни педагог, а од 1962. излагала самостално. Учествовала на колективним изложбама УЛУС-а, у Октобарском салону и другим ликовним манифестацијама у земљи и иностранству. Њена дела чувају се у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду, Спомен-збирци Павла Бељанског и Поклон-збирци Рајка Мамузића у Новом Саду, али и другим музејским збиркама и приватним колекцијама. Док је у почетку сликала претежно портрете, мртве природе и пејзаже у духу импресионизма, дотле је меланхоличне представе природе и призори из свакодневног живота, који карактеришу њену зрелу фазу, сврставају у ред сликара поетског реализма. Позна дела прожета су симболиком и надреалистичким елементима. Добитница је престижних признања за ликовно стваралаштво: „Златне палете" УЛУС-а (1965) и Октобарске награде града Београда (1983).

ЛИТЕРАТУРА: Н. Станић, Даница Антић, Н. Сад 2004; Ј. Јованов, „Даница Антић", у: Цртежи и графике Спомен-збирке Павла Бељанског, Н. Сад 2004.

Весна Круљац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Димитрије М.

001_Dimitrije-M-Antic.jpgАНТИЋ, Димитрије М., лекар, универзитетски професор (Неготин 19. X 1874 − Београд, 20. IX 1955). Дипломирао на Медицинском факултету у Бечу 1898. Лекарску праксу започео у Моравичком срезу (Ужице) 1898, али је већ следеће године постао лекар у Жичком срезу и управник болнице у Краљеву. Специјализирао интерну медицину на клиници Најсера (Neisser) у Бечу (1908−1910) и постао један од првих интерниста у Србији. Шеф Интерног одељења и управник болнице у Крагујевцу био је од 1910. до 1919. У свим ратовима 1912−1918. учествовао као санитетски официр. За шефа Интерног одељења Општедржавне болнице у Београду постављен је 1919. Један је од првих наставника (редовни професор од 1930) и оснивача Мед. ф. у Београду и Друге интерне клинике (1923), чији је управник био све до заточења у логору на Бањици (1941). И после рата 1945. радио је кратко време на клиници, али је ускоро отишао у пензију. О изузетном значају његовог деловања сведочи и чињеница да је Друга интерна клиника, специјализована за гастроентерологију и поремећаје метаболизма, била позната као „Антићева клиника". Његови ученици, а касније и сарадници, били су Душан Борић, Михајло Андрејевић, Ђорђе Бркић, Јован Буријан и др. Бавио се биохемијом и са Д. Борићем написао наш први Клиничко-лабораторијски практикум (Бг 1951). Аутор је низа научних радова већином писаних на немачком језику. Запамћен је као родоначелник српске гастроентерологије и болести метаболизма.

ДЕЛА: О улози деморалисаности и злоупотребе алкохола у ширењу сифилиса, Бг 1904; О дијагностичкој и прогностичкој важности левкоцита, а нарочито еозинофилних, Бг 1912; и С. Т. Васојевић, Један случај церебралне форме тропске маларије, Бг 1940; Прилог изучавању карцинома панкреаса, Бг 1941.

ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих година XX века, Бг 2003.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Ђорђе

АНТИЋ, Ђорђе, фармацеут, архивиста (Сомбор, 31. III 1895 – Сомбор, 28. VIII 1991). Студије фармације у Загребу прекинуo 1912. и до 1914. радио као апотекарски практикант у Сомбору. Иако војни обвезник Аустроугарске, прикључио се српској војсци 1914. и прошaо пут до Албаније, а своја ратна искуства забележио у књизи У канџама смрти (Сомбор 1939). Након заробљавања 1916. регрутован је у Аустроугарску војску где је дочекао крај рата у чину потпоручника. Дипломирао на Фармацеутском одсеку Филозофског факултета у Загребу 1922. и по повратку у Сомбор постао власник другоотворене апотеке, која се у његово време звала Варошка апотека (национализацијом 1949. постаје Друга народна апотека). У апотеци је радио до јула 1942, а бавио се и велепродајом лекова и израдом апотекарских специјалитета. На лично инсистирање крајем 1944. апотеку је поклонио Народноослободилачкој војсци Југославије и добровољно се прихватио дужности шефа Војне болнице и слагалишта у болничком центру бр. 2 у Сомбору (1944/45). Након пензионисања радио је 1955–1991. у Историјском архиву у Сомбору на прикупљању, сређивању и обради грађе о завичајној историји, а 1955−1960. био и вршилац дужности управника Архива. Истражио је историју Сомбора и околине у свим сегментима (Из прошлости Сомбора, Сомбор 1966) и оставио богат лични фонд који се чува у Архиву. Архивска грађа његовог фонда обухвата период 1791–1991. и спада у категорију културних добара од посебног значаја.

ДЕЛА: „Кад и како је отворена прва апотека у Сомбору", у: Зборник радова са научног састанка Друштва за историју здравствене културе Војводине Н. Сад 1972; „Отварање друге апотеке у Сомбору", у: Зборник радова са научног састанка Друштва за историју здравствене културе Војводине, Н. Сад 1973.

ЛИТЕРАТУРА: А. Тасић, Прилози за завичајну историју – Сомбор на длану Галена, Сомбор 1994; М. Жикић, „Лични фондови у Историјском архиву у Сомбору (с посебним освртом на фонд Ђорђа Антића 1895–1991)", ГИАС, 1997, 2.

Душанка Крајновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Иван

001_Ivan-Antic.jpgАНТИЋ, Иван, архитекта, универзитетски професор (Београд, 3. XII 1923 – Београд, 26. XI 2005). На Архитектонском факултету у Београду дипломирао 1950. у класи Димитрија М. Лека. Током студија радио у Министарству саобраћаја, а потом у бироу „Југопројект" (1950–1953) где је сарађивао с архитектима старије генерације Станком Клиском, Војином Симеоновићем и Ђорђем Стефановићем. У грађевинском предузећу „Рад" активан од 1957, где настају његови први самостални пројекти. Исте године започео универзитетску каријеру на Арх. ф. у Београду, где је биран у свим звањима. Редовни члан САНУ од 1983. Његово дело у српској архитектури припада стваралаштву тзв. архитектонског рационализма и ауторског става. Његов пројектантски кредо да форма која није функционална губи свој смисао оставио је дубок траг на генерације његових студената, као и на стваралаштво његових колега. Током плодне пројектантске каријере креирао индустријске, стамбене, пословне, меморијалне и спортске објекте. Његов опус премашује 800.000 м². Већ на првом реализованом објекту, магацину „Врачар" на Дорћолу (1953/54), исказао особени градитељски рукопис: јасна функционална потка, прецизна геометрија и композиција архитектонских облика, ненаметљив ликовни израз. У истом периоду с Ђорђем Стефановићем пројектовао пословну зграду „Хемпро" (1955/56) на Тргу Николе Пашића. Тај непретенциозни објекат обложен белим плочама камена венчац, чисте и једноставне фасаде с конструктивним растером који је дошао до изражаја, управо говори о ставу градитеља у односу на поставку куће у граду која би требало да је складна и да не ремети окружење. Управна зграда „Вискозе" из Лознице, довршена исте године, својим равним површима у комбинацији стакла, бетона и опеке и једноставном бескомпромисном функционалношћу, представљала је један од најмодернијих административних објеката. Пројекат „Шест солитера" на Звездари у Београду из 1958, као и два идентична солитера у Суботици, први је покушај у Србији да се као систем извођења уведе клизајућа оплата у стамбену изградњу.

Током 60-их година XX в. у архитектури се исказује већа ауторска изражајност. А. с Иванком Распоповић према првонаграђеном решењу на архитектонском конкурсу из 1960. реализује Музеј савремене уметности на Ушћу (1960–1967). Пројекат се заснива на замисли низа кристалних форми које се могу умножавати према потребама унутрашње организације. Рашчлањавањем нивоа и увођењем полунивоа, једноставним смицањима постигнута је игра у ентеријеру који је истовремено јединствен и рафинирано разуђен. У таквом поретку степениште и галерије дају изобиље визура ка изложеним делима, изложбеним просторима али и ка спољашњости, наглашавајући тако идеју свеколиког прожимања ентеријера и екстеријера. Та зграда је ремек-дело модерне српске архитектуре које је А. сврстало у групу стваралаца светског реномеа. С Иванком Распоповић пројектовао 1968–1975. Музеј сећања на фашистички терор у Крагујевцу користећи искуства зениталног осветљења цркве како би подстакао на контемплацију.

Следећу декаду његове делатности карактерише искорак у простор остварен моћним захватима кроз велике конструктивне распоне, као и померање визуре до екстремне перспективе (спортски центар „25. мај" у Београду 1971–1974; спортска хала „Пинки" у Земуну, 1970–1975; спортска хала у Пољуду, Сплит 1977–1979). Истих година настали су хотели „Бреза" у Врњачкој Бањи (1977) и „Нарвик" у Кикинди (1981), као и спомен дом Политике у Крупњу (1981), инспирисан народним неимарством. Зграда републичког СУП-а на Губеревцу у Београду (1981), по уклапању у топографију терена, једно је од најуспелијих решења у савременој српској архитектури. Комплекс „Хајат Југопетрол" (1985–1990) на Новом Београду својом архитектонском поставком наглашава тему угла, снагу осне симетрије, исечка неба између два стаклена кубуса, а плени својим јасним, убедљивим концептом и минималистичким набојем. A. је реализовао и стамбену зграду „Термоелектро" на Карабурми (1955–1956), војни депанданс у кругу гарде на Дедињу (1957–1958), градску зубну поликлинику и стамбену зграду на углу улица Кнегиње Зорке и Светог Саве (1963–1967), зграду Дома пионира (1967), хангар за џамбо-џетове на аеродрому Београд (1986), пословни центар робних кућа „Београд" у Макензијевој улици (1989), Дечји дом у Јерменовцима (1956–1957), Центар за мајку и дете (са С. Клиском, 1960–1963), сајамско-спортску дворану (1965–1967) у Суботици и др. Добитник је Октобарске награде Београда (1965, 1974), Седмојулске награде за целокупан опус (1969), Велике награде за архитектуру (1984), Вукове награде за животно дело (2000) и др.

ДЕЛА: „Клизајућа оплата", Комуна, 1958, 2; Простор у архитектури, Бг 1986; „Архитектура", у: САНУ 1886-1986, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: A. Membriani, L' architettura Moderna nei paesi balcanici, Bologna 1969; В. Н. Белоусов, Современная архитектура Югославии, Москва 1973; М. Лојаница, „Иван Антић градитељ", у: Архитекта Иван Антић, Бг 1975; Б. Богдановић, Иван Антић, Уметници академици 1968-1978, Бг 1981; З. Маневић, Иван Антић, Бг 1992; Д. Милашиновић-Марић, „Дисциплина архитектуре и слобода духа", АУ, Бг 2005, 16–17

Дијана Милашиновић-Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Игор

АНТИЋ, Игор, мултимедијални уметник (Нови Сад, 12. XI 1962). Сликарство дипломирао 1988. на Академији уметности у Новом Саду, у класи Душана Тодоровића. Усавршавао се у Паризу на Школи лепих уметности (1988−1990) и на Институту високих студија ликовних уметности (1991). Ученик и сарадник Данијела Бурена. Основао Центар сусрета „Покрет" у Новом Саду 1995. Комесар више међународних изложби. Координатор уметничког програма у Espace d'art contemporain HEC у Паризу. Његова дела налазе се у колекцијама Moderna Museet – Stockholm, Musée de Sérignan, Музеја савремене уметности Војводине у Новом Саду и др. Од 1988. живи и ради у Паризу. Први in situ рад реализовао 1992. у Немачкој, након фазе коју карактеришу радови у различитим медијима (слика, скулптура, перформанс, фотографија), у којима се бавио проблематиком изласка слике ван дводимензионалног и проучавањем законитости тродимензионалног простора. Током боравка у Југославији 1994. реализовао је своје прве две у низу in situ инсталација: Паркет-Ходник у оквиру изложбе Trans-Urgency у Вршцу и Kibitzfenster у Галерији „Златно око" у Новом Саду. Његов рад је у почетку био базиран на анализи архитектонике простора, док данас његови радови превасходно испитују начине на које уметничка дела и концепти еволуирају у срединама у којима су привремено постављени.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Денегри, Деведесете: теме српске уметности (1990–1999), Н. Сад 1999; С. Младенов, Игор Антић: Овде далеко, Н. Сад 2006.

Сузана Вуксановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Јован

АНТИЋ, Јован, дипломата (Параћин, 1793 – Београд, 27. I 1886). Више пута био је члан српске депутације у Цариграду. Први пут (1827), у шестој депутацији био писар и хазнадар. На положај српског капућехаје у Цариграду именован је 1833. Као члан осме депутације учествовао је 1835. у преговорима о признавању Сретењског устава и одласку кнеза Милоша у Цариград. Сазнавши да је А. наклоњен опозицији, кнез Милош га је у јесен 1836. сменио, али га је већ 1837. поново именовао на исти положај. Као члан девете депутације А. је учествовао у преговорима у Цариграду за доношење новог, Турског устава, за Србију. Поново иступио против кнеза Милоша, због чега је овај хтео да га смени, али је опозиција то спречила. Звање капућехаје потврђено му је после објављивања Устава 1839. Исте године преговарао са аустријским интернунцијем бароном Штирмером о реформи поштанске службе у Србији: пошиљке за Србију би се паковале у Цариграду у посебне пакете и предавале српским властима у Алексинцу. Пошто је био присталица кнеза Михаила Обреновића, смењен је с места капућехаје новембра 1842. када је на власт у Србији дошао кнез Александар Карађорђевић.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Попов, Србија и Русија – Од Кочине крајине до Св. Андрејске скупштине, I-II, Бг 1870; Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842-1853. Унутрашња и спољна политика, Бг 1932; Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Бг 1986.

Љ. П. Ристић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Милан

АНТИЋ, Милан, генерал (Опарић код Крушевца, 29. VIII 1879 – Београд, 18. IV 1958). Завршио Нижу школу Војне академије и Правни факултет у Београду. По завршетку Правног факултета преведен из пешадије у којој је до тада службовао у судску струку. До балканских ратова обављао дужности у Војном суду за официре и био референт судства дивизијске области. Током балканских ратова био војни иследник Јаворске бригаде, а у I светском рату стални судија дивизијског војног суда и референт судства дивизије. У периоду између два светска рата био је референт судства дивизијске области, стални судија дивизијског војног суда, заменик деловође Војнодисциплинског суда, заменик сталног судије Војног суда за официре, стални судија Војног суда за официре и стални судија Великог војног суда. У чин судског ђенерала унапређен 1937. У Априлском рату 1941. је заробљен, а вратио се из заробљеништва по окончању рата. Одликован је Орденом Белог орла IV степена. У Војној енциклопедији (Бг 1939) био уредник за област војног законодавства.

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941, Бг 2004.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Милан

АНТИЋ, Милан, инжењер машинства, универзитетски професор (Смедерево, 17. III 1924 – Београд, 9. II 2009). Дипломирао на Машинском факултету у Београду. Одмах почео да ради на матичном факултету, редовни професор постао 1972, а биран је и за декана (1966–1970). Значајно је допринео унапређењу знања у различитим областима железничког машинства, те примене горива и сагоревања. Један је од утемељивача истраживања и наставе заштите животне средине. Радио на развоју и конструкцији специјалних типова железничких возила, као и на испитивању радног процеса парних локомотива и могућности примене домаћег угља. Од оснивања Института за угаљ (1955), касније Рударског института у Земуну, био је руководилац Одељења за термичке процесе. Посебно је значајан његов рад на увођењу метода термотехничких испитивања котлова и пећи, које су уведене у индустрији и на термоенергетским објектима на територији бивше Југославије. Изучавао особине домаћих горива, могућности њихове примене, њиховог утицаја на околину и повећања енергетске ефикасности постројења. Један је од првих истраживача који су код нас радили на испитивањима и усавршавању уређаја за заштиту ваздуха, електрофилтерских постројења и других уређаја за пречишћавање гасова у термоелектранама и на индустријским објектима. У току 80-их година радио на различитим проблемима заштите животне средине, посебно у вези са карактеристикама отпада и уређаја за њихово коришћење.

ИЗВОР: Архива Машинског факултета у Београду.

Горан Јанкес

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Милан Миче Н.

АНТИЋ, Милан Миче Н., мајор, министар двора (Зајечар, 31. VII 1892 – Београд, 22. X 1975). Правне науке студирао у Београду и Женеви. Од почетка I светског рата до септембра 1915. био на служби у Тимочкој обласној дивизији. Потом кратко време био писар у Министарству иностраних дела у Нишу, а након повлачења преко Албаније до јуна 1918. секретар V класе истог министарства на Крфу. Тада је ступио у дипломатску службу и радио у Берну, Бечу, Прагу, Букурешту, Варшави, Софији и Риму. У јануару 1933. постављен за вршиоца дужности, а у новембру за министра двора. То остаје до марта 1941, када је, као један од блиских сарадника и истомишљеника кнеза Павла, смењен и упућен у Брус на принудни боравак. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових сарадника прогласила га је септембра 1945. кривим зато што је био „један од главних саветодаваца намесника Павла у његовом издајничком раду против народа Југославије". Водио је дневник, у којем је забележио многе важне догађаје и личне утиске о унутрашњим и спољно-политичким проблемима Краљевине Југославије, као и о многобројним личностима које је познавао. Једна од најчешћих тема дневничких бележака је покушај доказивања оправданости приступања Краљевине Југославије Тројном пакту насупрот трагичним последицама војног преврата.

ИЗВОРИ: Архив САНУ; Архив Југославије; М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Ријека 1970; Б. Петрановић, Н. Жутић, 27. март 1941, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелајац, Војска Краљевине СХС / Југославије 1922–1935, Бг 1994.

Предраг Лажетић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Милован Р.

АНТИЋ, Милован Р., лекар, универзитетски професор (Крупац код Пирота, 27. XI 1919 – Београд, 24. X 1992). Дипломирао на Медицинском факултету у Софији 1944. Усавршавао се у Лондону и Паризу. Хабилитован 1961. радом о лечењу оштећених дејством атомског и хемијског оружја у савременом рату. Оснивач и начелник Одељења за примену радиоизотопа (1951) у Институту за нуклеарну медицину Војномедицинске академије, у којем је остао до пензије 1984. Увео аспирациону биопсију „хладних" нодуса тироидне жлезде у Србији 1960. Бавио се нуклеарном медицином, дијагностиком и терапијом радиоизотопима. Био је председник Хематолошке, Интернистичке и Секције за нуклеарну медицину СЛД-а и један од уредника часописа Војносанитетски преглед. Носилац Ордена за храброст и других војних одликовања.

ДЕЛА: „Прилог дијагностици и терапији токсичног аденома штитасте жлезде", ВП, 1968, 34; „Сцинтиграфија штитасте жлезде и аспирациона пункција хладних нодуса у дијагностици малигних тумора штитасте жлезде", Зборник ВМА, 1966; „Изучавање еритрокинетике помоћу Fe59 и Cr51", МП, 1971, 34; и М. Бервер, Н. Бојанић „Карцином штитасте жлезде", САЦЛ, 1986, 114; коаутор, „Медуларни карцином штитасте жлезде", САЦЛ, 1987, 115.

ЛИТЕРАТУРА: Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1976–1996, Бг 1996..

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Мирослав

001_Miroslav-Antic.jpgАНТИЋ, Мирослав, књижевник, новинар, режисер (Мокрин, Банат, 14. III 1932 – Нови Сад, 26. VI 1986). Школовао се у Мокрину, Кикинди и Панчеву, студирао славистику у Београду. Огледао се у поезији, прози, роману, драми, филму, сликарству, новинарству, путопису. Његову рану песничку фазу, поред утицаја М. Црњанског, Д. Васиљева, О. Давича, те С. Јесењина и В. Мајаковског, карактерише снажна тежња да сопствени живот преточи у песнички мит. У почетку поезију му одликује повишен, екстатичан тон, с доминацијом еротике и назнакама фолклорног еротикона, што током времена добија форму универзалне љубави и свеопште емпатије према ближњем, завичајном простору, повређенима, слабима, деци. Популаран и прихваћен од читалачке публике непосредношћу наступа и јавним говорењем поезије, стекао је ореол боема, маштара и великог детета. У књижевности се јавио лирским поемама, прикривајући песничко неискуство спонтаношћу, искреношћу и снажним, пантеистичким доживљајем света. Израз му одликују исповедни тон и необичне, смеле језичке конструкције, засноване често на игри речима и њиховим облицима. Повремена распричаност и одсуство критичке дистанце у обликовању песничке идеје резултирали су доминацијом често аутентичног и спонтаног исповедног гласа. Захваљујући естрадном наступу, брзо је стекао велику песничку популарност, прилагођавајући се укусу публике и удаљавајући се од кључних токова српске поезије друге половине XX в.

Објављивање изабраних (1982) и сабраних дела (1998) омогућило је свестранију критичку валоризацију његове поезије. Повишеност поетског тона у почетној фази, прочитана претежно у естрадном коду, у каснијим тумачењима прима се у знаку аутентичног трагања за универзалним ознакама човекове егзистенције (слобода, оствареност, занос, љубав, пријатељство, спонтаност, пролазност). У сенци пренаглашеног реторичког геста често је у критичком читању остала непримећена аутентична упитаност над трагички осенченом судбином човека у више хиљада стихова. У његовом поетском писму издвајају се два језичка модела: један, говор песниковог детињства у језичкој фактури поеме, и у тематизацији антејских мотива војвођанске равнице, пејзажа, духа, памћења (Војводина, Срем, Кикинда); други, апстракција и сложена фигуративност, рефлексивна лирика и песничке творевине с космогонијским мотивима (Концерт за 1001 бубањ, Н. Сад 1962, Мит о птици, Н. Сад 1979, Савршенство ватре, Н. Сад 1982). Творац је својеврсне личне космогоније, најчешће саопштене у форми парадокса и поетских силогизама. У познијим делима химнични тон слављења живота постаје стишанији, а поетски исказ добија трагичнији тон. Постхумна књига Издајство лирике (Н. Београд 1995) издваја се документарном основом и специфичним односом према лирском, између дневника и лирског бедекера (утисци с путовања, књижевна дружења, пријатељи и обични људи), у распону од неколико деценија. У концизној форми Андрићевих „знакова поред пута", он исписује својеврсну исповест о себи и другима, често и дијалог са самим собом, разастрт у прошлост и будућност, као једна врста свођења животних и песничких рачуна и унутрашњих преиспитивања.

Изузетну рецепцију доживеле су његове књиге за децу Плави чуперак (Бг 1965) и Гарави сокак (Н. Сад 1973). За своје књижевно стварање намењено деци А. истиче да је настало као реакција на мит о несрећном детињству, које је као опште место одбацио. Песничким прецима у овој области сматрао је Змаја, Д. Максимовић, Г. Витеза и А. Диклића, сврставајући се у поетички круг модерних песника за децу (Д. Радовић, Љ. Ршумовић, Б. Црнчевић, Д. Лукић и др.). Заснована на новом и песнички аутентичном приступу детињству, поема Плави чуперак је постала једно од најважнијих дела књижевности за млади узраст. Мотив инфантилне, дечје љубави – дотле прећуткиван или посредован у безазленим назнакама и далеким алузијама – увео је у савремену књижевност за најмлађе, описујући лирски суптилно и духовито специфични немир који прожима ово животно доба. Љубавна емоција у дечјем окружењу, саопштена језиком снова, слутњи, маштарија и наговештаја, везује се, као и у свету одраслих, с осећањем загонетности и неизрецивости. Поема Гарави сокак, иако заснована на реалистичкој и повремено натуралистичкој слици живота у ромској популацији, преображава се у лирску, местимично сентименталну параболу о трагичном животном усуду једног народа. У симболичкој равни, међутим, представља апотеозу животној спонтаности и непролазној лепоти духа детињства. По креативном спајању лирског и универзалног доживљаја дечјег одрастања, А. се сврстава у аутентичне дечје песнике сент-егзиперијевског типа у чијој визури се детињство схвата као изворно доба људског живота.

А. је био истовремено песник лирске интиме, унутрашњег говора и екстровертног животног стила. Подручју естраде припада изузетно упечатљиво, аутентично казивање властите поезије и глас кафанског човека, поклоника музике, дерта и боемије, па чак и вишегодишњи стаж певача староградских песама у кафани. Многе његове песме су компоноване (поему Војводина је композитор Рудолф Бручи преточио у музички облик кантате), а писао је и текстове за композиције познатих музичара и кантаутора (А. Дедића, П. Готовца и др). У журналистичком стварању (Панчевац, Политика, новосадски Дневник) он је испољио нагон „скитнице" и „путника" досежући највиши домет репортажом. У разним листовима објавио је преко 1.500 прилога. Значајан је и као уредник и новинар у публикацијама за децу и младе – уређивао је Пионир, основао прву домаћу ревију за џез и забавну музику (Ритам), покренуо и уређивао Невен, обновљено издање Змајевог часописа за децу.

Василије Радикић

Филмско деловање започео је као сценариста краткометражних филмова. Припада првој генерацији аутора „Неопланта филма". Од 1966. режирао већи број краткометражних и дугометражне игране филмове Свети песак (1968) и Доручак са ђаволом (1971), с којим је освојио Златну арену за сценарио на фестивалу у Пули. Његови најистакнутији кратки филмови су Друга обала (1977) и Споменик (1978). У већини филмова, за које је сам писао сценарије, суочава се са деликатним политичким мотивима у идеолошки пренаглашеним послератним годинама када страдају идеали његових јунака. Својим литерарним искуством оплеменио је и ликовно обогатио ове теме тоном поетског симболизма. Иако је скромно тврдио да „гостује на филму", оставио је значајан траг у естетици која се везује за најуспешнији период развоја домаћег филма у другој половини 60-их година XX в.

Никола Стојановић

ДЕЛА: Испричано за пролећа, Бг 1950; Насмејани свет, Н. Сад 1955; Псовке нежности, Цт 1959; Изабрана дела, Н. Сад 1982; Сабрана дела, Зг 1986; Н. Сад 1997--1998.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ређеп, „О Плавом чуперку Мирослава Антића", ЛМС, 1966, 398, 5; В. Калезић, „Мирослав Антић и његова поезија", у: М. Антић, Лева страна света, Н. Сад 1971; М. Марковић, Орфејеви сапутници, Н. Сад 1985; Д. Ређеп, Улепшавање невидљивог (Хагиографија о Мирославу Антићу), Сар. 1988; Т. Петровић, Историја српске књижевности за децу, Врање 2001

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Михајло

АНТИЋ, Михајло, педoлог, универзитетски професор (Београд, 4. III 1909 – Београд, 23. VII 1993). Дипломирао на Природно-математичком факултету у Београду 1934, а исте године постављен за асистента на Пољопривредно-шумарском факултету у Земуну где је и докторирао. Добитник је Октобарске награде (1979) са групом научника Биолошког института „Синиша Станковић". Посветиo се проучавању и систематизацији различитих типова земљишта у шумским еко-системима, с посебним освртом на педолошке карактеристике у Наставним базама Шумарског факултета – Гоч и Мајданпечка Домена. Бавио се израдом педолошких карата, применом и интеракцијом минералне исхране у шумарству.

ДЕЛА: и Н. Јовић, В. Авдаловић, „Генеза и особине земљишта Факултетског огледног добра Мајданпечка Домена", ГШФ, 1968, 34; и Н. Јовић, В. Авдаловић, „Еколошке карактеристике земљишта парк шуме Титов гај", ГШФ, 1977, 52. и Н. Јовић, В. Авдаловић, Педологија, Бг 1980.

Мирјана Голубовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Оливер

АНТИЋ, Оливер, правник, универзитетски професор (Београд, 16. VI 1950). По завршетку студија и магистратуре, докторирао 1983. на Правном факултету у Београду, где је биран у сва универзитетска звања. Редовни професор постао 1996. Усавршавао се на Мичигенском универзитету (САД). Био директор Института за упоредно право (1997−2001) и декан ПФ-а (1998–2000). Бавио се грађанским правом, нарочито наследним (Усмени тестамент, Бг 1978; Наследно право, Бг 1994), а веома су корисни његови коментари судске праксе. Учествовао у законодавственој делатности у Србији средином 90-их година, нарочито као члан комисије за израду предлога закона о наслеђивању (1994–1995), који је ступио на снагу 2003. Највећи допринос дао је области наследног права.

ДЕЛА: и З. Балиновић, Коментар Закона о наслеђивању, Бг 1996; Насљедно право у Босни и Херцеговини, Срп. Сар. 2001; и Д. Стојановић, Увод у грађанско право, Бг 2001.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Кандић и др., Сто педесет година Правног факултета: 1841–1991, Бг 1991.

Љубица Кандић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Радомир

АНТИЋ, Радомир, фудбалер, тренер (Житиште код Зрењанина, 22. XI 1949). Почео да игра 1968. у ужичкој Слободи, а прославио се у београдском Партизану с којим је 1976. освојио шампионску титулу. Каријеру је наставио у истанбулском клубу Фенербахче (1977), потом у шпанској екипи Реал Сарагоса (1977–1979) и енглеском Лутону, где је одиграо сто утакмица (1979–1984). Вратио се у земљу 1984. и до 1988. водио омладинске селекције Партизана. Као тренер иностраних клубова стекао завидан углед. Тренирао најпре Реал Сарагосу (1988–1990), затим Реал Мадрид (1990–1992), Реал Овиједо (1992–1995, 2000–2001) и Атлетико Мадрид (1995–1998) с којим је освојио национални куп. С Барселоном је постигао највећи успех: освајање Супер-купа Европе. Више пута је позиван да прихвати вођење домаће репрезентације, али није налазио заједнички језик с вођством Фудбалског савеза. Од 2008. је ипак преузео позицију селектора репрезентације Србије с којом се пласирао на Светско првенство у Јужној Африци 2010.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе (1903–2005), Бг 2005.

Душан Попов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Ратомир С.

001_Ratomir-S-Antic.jpgАНТИЋ, Ратомир С., лекар, универзитетски професор (Књажевац, 21. VIII 1922 − Београд, 5. IX 1998). Завршио Медицински факултет у Београду 1949, где је и докторирао 1965. Усавршавао се у Паризу и Чикагу, где је радио експериментално на исхeмији миокарда код Арнолда Каца. Био је начелник Кардиолошког одељења на Интерној клиници у Клиничком центру Србије. На Мед. ф. биран је у сва звања, од асистента (1952) до редовног професора (1969). Писац је више уџбеника: Интернa пропедевтикa – Физичка дијагностика, (Бг–Зг 1979, укупно 12 издања до 1985), Електрокардиографска дијагностика (Бг 1976), а у сарадњи са Вишеславом Хаџи-Тановићем написао Болести срца – савремена пракса (Бг 1997). Добио је награду СЛД-а за животно дело 1987, као и Орден рада са златним венцем СФРЈ (1973). Био председник Кардиолошке секције СЛД, потпредседник Удружења кардиолога СФРЈ, Члан Академије медицинских наука СЛД-а.

ДЕЛА: коаутор, „Субендокардијални инфаркти", Acta. Med. Jug., 1955, 2–3; коаутор, „The Factors Controlling Myocardial Consumption per Stroke and per Minute", Acta Cardiol, 1965, 20.

ЛИТЕРАТУРА: Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1976–1996, Бг 1996.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Сава

АНТИЋ, Сава, фудбалер, тренер (Београд, 1. III 1930 – Београд, 26. VII 1998). Почео је да игра у нижеразредном београдском клубу Бродарац. Две сезоне носио је дрес Црвене звезде. На 36 утакмица (1948–1950) дао је 22 гола. Од 29. V 1950. до краја играчке каријере 1963. с великим успехом бранио је плаве боје клуба с Карабурме: наступао је за БСК па за ОФК Београд и одиграо око 500 утакмица. На девет сусрета младе репрезентације Југославије (1953–1956) постигао је седам голова, а на десет утакмица „Б" репрезентације (1951–1960) шест голова. Играо је пет пута у најбољој селекцији Југославије. Дебитовао је против Румуније 22. IV 1956. (0:1). Играо за репрезентацију која је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. освојила сребрну медаљу. Завршио вишу тренерску школу. Тренирао ОФК Београд и био директор стадиона свог клуба.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе (1903–2005), Бг 2005.

Милојко Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ, Светислав

АНТИЋ, Светислав, ветеринар, универзитетски професор (Крупац код Пирота, 25. IX 1921). Дипломирао 1948. на Факултету ветеринарске медицине у Београду, где је 1953. докторирао и биран у сва звања. У звање редовног професора за предмет Економика и организација сточарске производње изабран 1971, а за исти предмет објавио уџбеник (Бг 1967). Био је покретач, те главни и одговорни уредник стручно-популарног часописа Савремено сточарство. Дужи период био је стручни редактор Билтена за документацију сточарске производње и ветеринарства који је издавао Југословенски центар за техничку и научну документацију. Својим радом дао је значајан допринос савременом развоју сточарства и сточарске производње, тако што је изучавао разна техничко-технолошка решења и радио на њиховој примени у пракси на великим фармама, као и на породичним газдинствима. Посебну пажњу је поклањао развоју и унапређењу овчарске производње у Србији. Истраживања А. у области економике и организације ветеринарства спадају у пионирске радове у нашој земљи и њихови резултати представљају значајан допринос за развој ветеринарске службе и заштиту здравља животиња у Србији. Одликован Орденом рада са златним венцем.

ДЕЛА: Утицај сврљишке овце на поправку пиротске праменке, Бг 1953; коаутор, „Досадашњи развој, економски и организациони проблеми сточарске производње", у: Зборник предавања XIV семинара за иновације знања ветеринара, Бг 1985; и М. Тешић, Г. Трбојевић, „Степен коришћења, економска оправданост и биолошко-технолошке могућности за интензивирање процеса репродукције у овчарству", ЕкП, 1999, 38, 1–2; „Разматрање савремених кретања у сточарској производњи и ветеринарству", ЕкП, 2001, 48, 1–4.

ЛИТЕРАТУРА: Библиографија Ветеринарског факултета у Београду: 1936–1976, Бг 1979; Оснивање Академије ветеринарске медицине и биографије чланова, Бг 2000.

Богосав Солдатовић; Милан Тешић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ-БОЖИЋ, Радмила

АНТИЋ-БОЖИЋ, Радмила, историчар уметности (Београд, 30. III 1922 – Београд, 30. VIII 1999). Дипломирала на Филозофском факултету у Београду (1949). У Музеју града Београда (1948–1987) радила као кустос, а потом руководилац збирки Одсека за ликовне уметности и музику и Одсека за примењену уметност XIX и XX в. Аутор је изложби у Београду: Стеван Мокрањац (1952), Ликови београдске деце на уметничким портретима и старим фотографијама (1957), Београд у XIX веку (1967), Седамнаест година Музеја града Београда (1973), Сликар Арсеније Петровић (1974), Анастас Јовановић, први српски фотограф (1977) и поставки меморијалних музеја: Музеја Томе Росандића, 1963, Музеја Паје Јовановића, 1970, Збирке Петра Поповића, 1970, Ентеријери београдских кућа у XIX веку (у Конаку кнегиње Љубице), 1980. Гостовала ауторским изложбама у Варшави, Москви, Риму, Загребу, Сарајеву, Сплиту и Скопљу. Радила на преузимању и обради заоставштина Томе Росандића, Паје Јовановића, Анастаса Јовановића, Стевана Мокрањца и Арсенија Петровића. Пионир је српске музеологије у реализацији сталних поставки неколико музеја као и креирању силуете Музеја града Београда.

ДЕЛА: „Јован Поповић у Београду", ЗМСЛУ, 1955, 10; Тома Росандић, Бг 1963; Београд у XIX веку, Бг 1967; Паја Јовановић, Бг 1970; Из ризница Музеја града Београда, Бг 1973; Арсеније Петровић, Бг 1976; Анастас Јовановић, први српски фотограф, Бг 1977.

Јасна Марковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЋ-ВЕЉКОВИЋ, Јадранка

АНТИЋ-ВЕЉКОВИЋ, Јадранка, рукометашица (Београд, 9. I 1953). Завршила Вишу економску школу и била запослена у ЖТП Србије. Рукометом почела да се бави 1957. у земунском клубу Младост. Каријеру наставила и завршила у београдском Радничком. За државну репрезентацију наступала 103 пута. На Првенству света у Холандији 1971. с југословенском репрезентацијом освојила је сребрну, а 1973. на Првенству света у Београду златну медаљу. Као заслужна спортисткиња одликована је Орденом Немање III реда (2000).

ЛИТЕРАТУРА: Медаље спортиста из српских клубова, Бг 2005.

Милојко Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИУМЕТНОСТ

АНТИУМЕТНОСТ, врста уметности изворно везана за авангарду првих деценија XX в., пре свега футуризам и даду, која означава радикално, неконвенционално, антагонистичко и антитрадиционалистичко деловање и понашање, које инвазивним методама и провокацијама нарушава канонска поимања лепог, естетске вредности уметничког дела и етаблирани систем презентације уметности и уметничког дела. А. разбија устаљене границе техника, дисциплина и медија, као и затечену дефиницију улоге уметника и његовог стваралачког чина (М. Дишан). У уметност се уводе „неуметнички" поступци (асамблаж, фотомонтажа, фотограм), материјали (пронађени предмет, земља, вода, тело) и понашање (којем је провокација главни покретач). А. своје ставове саопштава најчешће кроз сопствена гласила и манифесте. У српској уметности прве половине XX в., појам а. је превасходно везан за појаве и поједине активности у оквиру: дадаизма, његових гласила Dada-Yugo и часописа Dada-Tank (1922), Dada Jazz (1922) и Dada-Jok (1922), и идеолога Драгана Алексића; Зенита (1921–1926), зенитизма и његових главних идеолога Љубомира Мицића и Бранка Мицића познатијег под псеудонимом Ве, Виј или Виргил Пољански; за деловање групе београдских надреалиста окупљених око часописа Путеви (1922), Сведочанства (1924), алманаха Немогуће – L'impossible (1930) и часописа Надреализам данас и овде (1931). У другој полoвини XX в., тај термин се може применити на неоавангардне појаве на евро-америчкој сцени, као што су неодада, Fluxus, хепенинг, перформанс и различити видови исказа унутар корпуса концептуалне уметности. У српској уметности друге половине XX в., појам а. је везан: за аутохтоне aморфне структуре и акције „Проглашавања" (1955−1958) Леонида Шејке; за концептуалну уметничку сцену (нову уметничку праксу) у Србији, најпре у Суботици и Новом Саду, а потом и у Београду. У Новом Саду делују групе Кôд (1970−1971) и Э, а у Суботици Bosch+Bosch (1969–1976, издавала гласило WOW); у Београду за групу уметника Октобар (Шесторица), окупљену у периоду од 1971. до 1973. око Ликовне редакције Студентског културног центра у Београду. Групу су чинили Марина Абрамовић, Драгољуб Раша Тодосијевић, Недељко Неша Париповић, Слободан Ера Миливојевић, Зоран Поповић и Гергељ Урком.

ЛИТЕРАТУРА: H. Richter, DADA Art and Anti-art, London 1965; И. Суботић, „Подаци о личности и делу", у: Каталог ретроспективе Леонида Шејке, Бг 1972; И. Суботић, В. Голубовић, Зенит и авангарда двадесетих, Бг 1973; Ј. Денегри, Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; М. Тодић, Немогуће: уметност надреализма, Бг 2002.

Лидија Мереник

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИУТОПИЈА

АНТИУТОПИЈА (грч. ntiv: против, ouj: не, tpo": место; енг. Utopia), књижевни/уметнички жанр/свет, односно идеолошки/друштвени/политички модел у којем се наглашавају негативне стране „идеалних" друштвених заједница, по правилу приказаних у утопијама. Принцип утопије се види као нада, принцип а. означава се као страх. Сличног или истоветног значења су негативна утопија, дистопија, какотопија. А. и дистопија имају и регионално значење – а. се употребљава пре свега у словенским културама, док се дистопија усталила у западној литератури. Антиутопијска промишљања у српској књижевности почињу крајем ХIX в. научнофантастичном драмом Д. Ј. Илића После милијон година (Бг 1889) те сатиричном прозом Светолика Ранковића У XXI веку (Бг 1895). Илићево дело је део актуелне расправе у европској и светској литератури о улози науке и технике у прогресу друштвене заједнице и њиховом непосредном утицају на људски живот. Ранковић даје визију антиутопијске будућности Србије 2095. у критичко-комичком кључу, карикирајући традиционалне родне улоге; техничко-технолошка достигнућа стављена су у службу до крајности бирократизованог просветног система. Следећа значајна а. у српској књижевности настаје у другој половини ХХ в. – роман В. Деснице о леку за смрт, Атханатику: проналазак лека за смрт доводи до потпуног извитоперења међуљудских односа (бујање тоталитаризма, избијање свеопштег рата), претећи да на крају уништи и цивилизацију. Крај ХХ в. доноси нови талас истраживања различитих аспеката антиутопијских светова у српској књижевности, превасходно у романескној форми: фасцинација аутора могућим односима људи, робота и андроида у оквирима будуће друштвене заједнице (И. Ивањи у роману На крају остаје реч, Бг 1980). Позна остварења Б. Пекића, поред романа Беснило (Зг 1983), који тематизује избијање заразе на лондонском аеродрому „Хитроу", обухватају и „роботске антиутопије": роман 1999 (Љубљана 1984) развија идеју о односима и смени поколења људи, мутаната и робота након нуклеарне катаклизме, Атлантида (Зг 1988) тематизује беспоштедни рат (првобитних) људи и робота кроз историју, након пропасти колевке човечанства, Атлантиде. Млађа генерација крајем прошлог века обогаћује антиутопијско обликовање савременим поетичким поступцима али и непосредним историјским искуством: роман Уклета земља С. Басаре (Бг 1995), смештен у имагинарну земљу Етрасцију, представља постмодернистичко поигравање антиутопијским темама и моментима актуалне стварности. Неколико година касније В. Деспотов пише роман Дрводеља из Набисала (Бг 1999), политичку сатиру о имагинарном граду Набисалу из којег је немогуће побећи, али ни бекство из а. не би донело битну промену, будући да је свет са обе стране ограде исти.

ЛИТЕРАТУРА: И. Тартаља, Београд XXI века: Из старих утопија и антиутопија, Бг 1989; Б. Јовић, Рађање жанра: Почеци српске научно-фантастичне приче, Бг 2006

Бојан Јовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИФАШИСТИЧКА СКУПШТИНА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА СРБИЈЕ (АСНОС)

АНТИФАШИСТИЧКА СКУПШТИНА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА СРБИЈЕ (АСНОС), највише законодавно и извршно представничко тело у Србији након ослобођења. Србија је била последња југословенска област која је конституисана као федерална јединица. Тај значајни конститутивни чин одиграо се у више етапа, од новембра 1944. до августа 1945. Била је то последица чињенице да је тежиште борбе пренето у Србију и да је, после формирања осталих федералних јединица, требало конституисати федералну Србију. Одлуке Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине (9–12. XI 1944, Београд) изгласало је 885 делегата изабраних за град Београд и 16 округа Србије. Скупштина је усвојила следеће извештаје: „Извештај о раду Главног НОО Србије и о раду Главног НОО Србије на Другом заседању АВНОЈ-а" (Б. Нешковић), „Политички положај Србије и задаци Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије" (А. Ранковић), „Изградња и задаци народне власти у Србији" (П. Стамболић) и „Привреда и привредни задаци Србије" (С. Жујовић). У говорима политичких функционера и скупштинским резолуцијама недвосмислено је истакнут огроман значај Србије и српског народа у борби против окупатора. Скупштинска говорница била је место с којег је затражен одлучан обрачун с „реакционарним великосрпским елементима" – носиоцима политике „великосрпског шовинизма", „националног раздора", „угњетавања", „хегемоније", „мржње". Афирмисано је постојање црногорског и македонског народа и истакнуто да Демократска Федеративна Југославија настаје „добровољним" и „равноправним" уједињењем њених народа. Посебно је наглашено да одлуке Другог заседања АВНОЈ-а одговарају „животним интересима српског народа и Србије" и представљају највећу гаранцију да ће Срби, као и остали југословенски народи, „бити срећни и задовољни у таквој слободној, истински демократској и братској заједници равноправних народа". Одлуком Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије од 11. XI 1944. конституисан је АСНОС као „највише законодавно и извршно народно представничко тело и врховни орган државне власти демократске Србије као федералне државе у саставу Демократске Федеративне Југославије". Тим важним чином државноправног карактера успостављен је и директни континуитет највишег органа власти устаничке Србије, формираног новембра 1941, и АСНОС-а који су представљали делегати из ослобођене Србије и чију је снагу демонстрирало преко 250.000 бораца из Србије, укључених у јединице НОВ Југославије. Из редова 261 посланика АСНОС је изабрао своје Председништво које је бројало 40 чланова (председник С. Станковић, потпредседници А. Ранковић, Ст. Симић, Р. Грујић, секретари П. Стамболић, М. Влајковић). Одлука је предвиђала да АСНОС врши власт на својим редовним и ванредним сазивима, а да у времену између два сазива извршну власт остварује преко свог Председништва. Било је предвиђено да до тренутка образовања Народне владе Србије њене послове води Председништво АСНОС-а преко посебних одсека за поједине гране државне управе. Представници Војводине и Косова и Метохије нису уведени као повереници Председништва АСНОС-а. Сложене политичке и војне прилике (војна управа) најдиректније су утицале да у зиму 1944–1945. у тим срединама нису одржане скупштине делегата и донете пуноважне одлуке о присаједињењу федералној Србији. Тек накнадно, после заседања Покрајинске скупштине Војводине (30–31. VII 1945) и Обласне скупштине Косова и Метохије (10. VII 1945), Влада Србије је била реконструисана и у њен састав су ушли и представници тих области. АСНОС и његово Председништво налазили су се на врху структуре народноослободилачких одбора и државне власти у Србији. Један од његових првих послова било је доношење Одлуке о припајању дела Санџака Србији и прихватање изјава Главног НОО Војводине и Обласног НОО Косова и Метохије о укључењу тих области, са аутономним статусом, у оквир Србије. Тај чин одиграо се на заседању АСНОС-а одржаном у Београду 7–9. IV 1945. Треће заседање АВНОЈ-а (7. VIII 1945) једногласно је прихватило наведене одлуке изасланика Војводине, Косова и Метохије и Санџака, a неколико данa касније, 28. VIII 1945, потврдило их је и председништво Народне скупштине Србије. Тиме је процес конституисања федералне Србије био окончан.

ИЗВОРИ: С. Нешовић, Б. Петрановић, АВНОЈ и револуција, Бг 1983; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам. Идеје и стварност, I–II, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, Конституисање федералне Србије, Бг 1988; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992; Љ. Димић, Историја српске државности. Србија у Југославији, III, Бг 2001.

Љубодраг Димић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИФАШИСТИЧКИ ФРОНТ ЖЕНА ЈУГОСЛАВИЈЕ (АФЖ)

АНТИФАШИСТИЧКИ ФРОНТ ЖЕНА ЈУГОСЛАВИЈЕ (АФЖ), друштвено-политичка организација жена у Југославији. Основана је на предлог Централног комитета Комунистичке партије Југославије на Првој земаљској конференцији, одржаној у Босанском Петровцу 6–8. XII 1942. Женске организације, као део антифашистичке борбе, настајале су до тада делом спонтано, а делом под утицајем КПЈ која је користила предратно искуство у придобијању и политичкој мобилизацији жена. Многобројни женски одбори већ су постојали у Лици, Банији, Кордуну и другим крајевима Југославије. У Србији и Црној Гори жене су, поред војне ангажованости, већ биле укључене у акције прикупљања хране, одеће и санитетског материјала. Одлукама из Босанског Петровца све су те активности добиле организованије облике и при томе стављене под утицај и контролу једног руководећег тела. КПЈ је почела да ствара мрежу окружних, обласних и покрајинских одбора, чији је задатак био да мобилишу жене свих народа и свих вероисповести, да их политички образују и социјално еманципују. Такви општи циљеви имали су и посебне карактеристике у зависности од проблема области и крајева у којима су жене ангажоване. У наредним годинама АФЖ је пружио значајну помоћ ратним напорима партизанске војске, стварајући материјалну базу за војне потребе. Дао је и велик допринос у акцијама масовног описмењавања и културног уздизања, циљевима које је КПЈ сматрала полазном основом за политички рад како међу женама тако и међу сеоским становништвом уопште. Њена пресудна улога у организовању и раду АФЖ-а онемогућила је, међутим, његово претварање у самосталан женски покрет. Из таквог става КПЈ проистекли су и задаци које му је наменила после рата, укључујући га у Народни фронт као једног од колективних чланова, што је потврђено на Манифестационом конгресу, одржаном у Београду 17–19. VI 1945. АФЖ је коришћен у разним социјално-хуманитарним и политичко-васпитним акцијама, преко којих је КПЈ покушавала да жене Југославије окупи око својих идеја и политичког програма. Женски одбори имали су доста успеха у социјалном збрињавању деце без родитеља, описмењавању, просвећивању и другим конкретним акцијама, а знатно мање у политичком васпитању које би пратило захтеве КПЈ. У наредним годинама показало се да АФЖ није успео да се подједнако развије на целом југословенском простору и да је испољавао многе слабости, нарочито услед застарелости програма и начина рада, који нису пратили друштвене, социјалне и политичке промене у земљи. Из тих је разлога и донета одлука о престанку његовог рада, прокламована на последњем, Четвртом конгресу, одржаном 1953. АФЖ је тада укинут као посебна друштвено-политичка организација, а уместо њега образован је Савез женских друштава (СЖД), који је постојао до 1961.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, Политичка и економска основа народне власти у Југославији за време обнове, Бг 1969; Револуција и контрареволуција у Југославији (1941–1945), II, Бг 1983.

Мира Радојевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИФАШИСТИЧКО ВЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ (АВНОЈ)

АНТИФАШИСТИЧКО ВЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ (АВНОЈ), политичко представничко тело НОП у Југославији. Основано у Бихаћу 26–27. XI 1942. на Првом заседању АВНОЈ-а. Скупштина, којој је од 78 делегираних представника услед тешких војних прилика присуствовало 54, донела је: „Резолуцију о оснивању АВНОЈ-а" и „Резолуцију о организацији АВНОЈ-а", којима је он проглашен за „општенационално и општепартијско политичко представништво народноослободилачке борбе у Југославији". Прво заседање дефинисало је Народноослободилачке одборе као органе „народно-демократске власти", који успостављају јединство позадине и фронта. Резолуција о оснивању АВНОЈ-а истакла је: ненародну политику бившег режима, издају војног и политичког врха, „панично бекство" југословенске владе, злочине четника под командом министра војног Д. Михаиловића, отворено пристајање готово свих бивших политичких странака уз окупатора, служење општинског и државног апарата фашистичком окупатору. Посебно је наглашен став да jугословенска избегличка влада „сноси пуну одговорност" за злочине које у рату чине четници. На свом првом заседању АВНОЈ није разматрао национално питање. Директива која је непосредно пред прво заседање стигла из Москве, захтевала је да будући репрезентативни политички орган НОБ-а има југословенски, општенационални, вишепартијски и антифашистички карактер; да то тело не покреће деликатно питање укидања монархије нити се супротставља југословенској влади у избеглиштву; да питање „режима у Југославији" буде решавано после ослобођења земље. То је пресудно утицало да у Бихаћу АВНОЈ не буде конституисан као врховни орган државне власти. Ипак, његова организација, састав и делатност недвосмислено су говорили да је то тело имало елементе репрезентативног представничког тела и највишег органа власти. Повинујући се директиви Коминтерне, Јосип Броз Тито је ипак формирао Извршни одбор АВНОЈ-а (председник Иван Рибар, потпредседници Павле Савић, Нурија Поздерац, Едвард Кардељ и, накнадно, Едвард Коцбек), који је попут владе имао више одсека (привредно-финансијски, просветни, здравствени, социјални, пропагандни, верски, унутрашњи послови) и веома широке компетенције: координација рада НОО, разграничавање делатности војнопозадинских и цивилних органа власти, снабдевање војске и становништва, обнова привреде, организовање просветне и здравствене службе, брига о пољопривреди, социјалном старању, формирање Земаљских антифашистичких већа и друго. У питању је била институција власти чији је капацитет сваким новим даном растао, директно угрожавајући позиције југословенске владе у избеглиштву.

Друго заседање АВНОЈ-а. Јачање снага Народноослободилачке војске Југославије и Партизанских одреда Југославије и победе антифашистичке коалиције, које су наговештавале скори крај рата, пресудно су у јесен 1943. утицале на вођство Народноослободилачког покрета да сазове Друго заседање АВНОЈ-а, које је одржано 29–30. XI 1943. у Јајцу. Од укупно 268 већника у његовом раду је учествовало 142 делегата из свих делова земље, осим из Македоније. За разлику од делегација других југословенских земаља, Србију су у Јајцу представљали делегати изабрани из редова бораца српских јединица НОВЈ. Већници су једногласно изгласали Декларацију у којој је анализиран развој НОП-а и указано на промене у односу политичких снага у Југославији. Донето је више важних одлука. Претварањем АВНОЈ-а у врховно законодавно и извршно представничко тело и формирањем Националног Комитета ослобођења Југославије као највишег извршног и наредбодавног органа народне власти са обележјима владе, решено је питање структуре највиших државних органа. Југословенској избегличкој влади одузет је легитимитет и оспорено право да представља народе Југославије. Краљу Петру II Карађорђевићу забрањен је повратак у земљу. Тим чином монархија није укинута, него суспендована до тренутка када ће о том питању, у ослобођеној земљи, одлучити народ. Потврђено је да се Југославија изграђује на федеративном принципу „који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и БиХ". Обезбеђена су национална права свим народима и националним мањинама које живе у Југославији. Потврђена је исправност свих одлука које је донео Извршни одбор АВНОЈ-а и Врховни Штаб НОВ и ПОЈ, чиме је озакоњен целокупни развитак државне организације нове Југославије, истакнут континуитет револуционарног процеса, прекинут уставно-правни континуитет с Краљевином Југославијом и извршена институционализација револуционарних промена. Исказана је захвалност и одато признање НОВ-у Југославије. Уведен је чин маршала који је додељен Јосипу Брозу Титу. Потврђене су одлуке Словеначког НОО-а о прикључењу Словеначког приморја и свих анектираних делова Словеније слободној Словенији и Југославији и ЗАВНОХ-а о прикључењу Истре, Ријеке, Задра и анектираних делова Хрватске ослобођеној Хрватској и Југославији. Одлучено је да буде формирана Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача. Одлуке АВНОЈ-а имале су, у одређеној мери, уставни карактер. Кроз њих се политички и организационо изражавао принцип суверености народа. Друго заседање АВНОЈ-а потврдило је процес федералне институционализације који је трајао од првих дана рата. АВНОЈ се определио за признање пет конститутивних народа и шест федералних јединица. Питање унутрашњег уређења федерације и разграничења федералних јединица није решавао. Националним мањинама су загарантована сва права, али нису формиране аутономије у оквирима прокламованих федералних јединица. Истакнуто је да за то још није време. Успостављајући својеврсну националну равнотежу, КПЈ је пројектовала федералну државу у којој је значајан део српског народа остао ван матице (српске федералне јединице). Ипак, сувереност народа, коју је имплицитно АВНОЈ прокламовао, подразумевала је бригу о деловима сопственог народа који је живео у другим федералним јединицама. Одлуке АВНОЈ-а имале су конститутивни карактер, јер су некадашњи фрагменти државности уобличени у нову физиономију државе. Положај Србије у југословенској федерацији није ни тада одређен.

Треће заседање АВНОЈ-а. Сазвано је у Београду 7. VIII 1945. На основу предлога Владе Демократске Федеративне Југославије, а у складу с препорукама Међусавезничке конференције у Јалти (Кримска конференција), АВНОЈ је непосредно пред Треће заседање проширен кооптирањем 118 нових делегата из редова посланика Народне скупштине Краљевине Југославије из 1938, који се током рата нису компромитовали сарадњом са окупатором, представницима грађанских странака и група које су сарађивале с Народним фронтом или биле ван њега и угледним јавним радницима. Заседању је присуствовало 318 од укупно 368 делегата, колико их је било после попуне састава АВНОЈ-а. Треће заседање започето је прихватањем извештаја о раду и потврђивањем свих закона и одлука донетих од стране Председништва. Међу њима је била и потврда резолуција о прикључењу делова Санџака Србији и Црној Гори, прикључењу Косова и Метохије Србији и прихватање предлога представника народа Војводине и закључака Народне скупштине Србије да Војводина као аутономна јединица буде прикључена Србији. АВНОЈ је трансформисан у Привремену народну скупштину ДФЈ. У питању је било испуњење обавеза које је наметала „кримска препорука", а убрзао састанак савезника у Потсдаму. Суштински, настајање Привремене народне скупштине није било израз реалних унутрашњих политичких односа снага, него последица међународних потреба нове Југославије и обзира које је победник у југословенском грађанском рату имао према савезничким силама. Задатак Скупштине био је да донесе нове законе и припреми изборе за Уставотворну скупштину. У веома кратком року, доношењем политичког законодавства, Привремена народна скупштина је окончала рад (26. X 1945). Међу донетим законима од посебне важности су били Закон о бирачким списковима, Закон о Уставотворној скупштини и Закон о избору народних посланика за Уставотворну скупштину. У настојању да буде донета „суверена одлука о коначној форми и организацији" државе, а у складу са споразумима закљученим током 1944. и препорукама савезника донетим на Кримској конференцији, избори за Уставотворну скупштину заказани су за 11. XI 1945. Проширење АВНОЈ-а и његова трансформација у Привремену народну скупштину били су последица међународних односа у које је нова Југославија ступила.

ИЗВОРИ: С. Нешовић, Б. Петрановић, АВНОЈ и револуција. Тематска збирка докумената, Бг 1983; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам. Идеје и стварност, I−II, Бг 1987; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославија 1918–1988. Тематска збирка докумената, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, АВНОЈ – револуционарна смена власти, Бг 1974; Револуција и контрареволуција, I−II, Бг 1983; Д. Петровић, Конституисање федералне Србије, Бг 1988; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992; Љ. Димић, Историја српске државности. Србија у Југославији, III, Бг 2001

Љубодраг Димић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЧКИ ДУР → ФОЛКЛОРНЕ ЛЕСТВИЦЕ

АНТИЧКИ ДУР → ФОЛКЛОРНЕ ЛЕСТВИЦЕ

АНТИЧКИ КУЛТОВИ

АНТИЧКИ КУЛТОВИ. Сазнања о а. к. почивају на малобројним подацима код античких писаца, многобројним епиграфским споменицима, вотивним рељефима, емблемама, сакралној скулптури, теракотама, глиптици. Недостају подаци о религији аутохтоног становништва у предримском периоду. Претпоставља се да изузетна слога Трибала почива на неком култном стожеру – можда Аполону и Артемиди; Дарданци су имали афинитет према божанствима екстатичног и оргијастичког карактера, сличним Дионису; келтским Скордисцима су блиска божанства рата и култ главе; делови Трачана су, кроз начело interpretatio graeca, поштовали врховну олимпску дијаду (Зевс и Хера) и многа божанства сотеролошко-ијатричког карактера (трачки коњаник, Дионис, Сабазије, Асклепије, Хигија); панонској популацији најближа су била божанства даривајуће природе, попут Силвана и Дијане. Неколико натписа из римског периода помиње аутохтоне култове божанстава попут Медура – коњаника, излечитеља, заштитника Рисинијума; Андина – илирског божанства непознатог култног карактера, можда заштитника граница и путева; Бинда Нептуна – вероватно панонског божанства дарова земље (извора, руда); Седата – панонског божанства металургије, ватре; Зевса Збелтурда – трачког божанства у којем је обједињено соларно и хтонско начело; Аполона Тадена – трачког божанства лековитих вода, златоносних река и рудника; Бендиде – трачке богиње сличне Артемиди; Дракона и Драцене – дако–мезијске култне дијаде која се може изједначити са Асклепијем и Хигијом.

Са оснивањем римских провинција на нашем тлу долази до израза начело interpretatio romana, односно прожимање аутохтоних са римским култовима сличног сакралног карактера и иконографије. Најчешће су посвете Јупитеру, које потичу из већих насеља, административних пунктова, војних логора; епитети су Augustus, Caelestis, Capitolinus, Conservator, Culminalis, Depulsor, Fulminator, Paternus итд. Јунона се често поштује са Јупитером, али и самостално са епитетима Dea, Lucina, Regina, Martialis. Атина/Минерва се појављује на натписима посвећеним капитолинској тријади, али су честе и њене статуете и прикази на гемама где се поштује као заштитница врлине, војске, породице и покољења. Хермес/Меркур се ретко појављује на натписима, обично са инвокацијама Augustus и Deus, али су статуете многобројне; заштитник је путева, међа, занатских колегија, а осим тога се изједначује са младим Цезарима – наследницима престола (бронзане статуете из Караташа и Шапца) и појављује на печатима за обредне колаче као заштитник занатских колегија и на надгробним споменицима као психопомп; неколико статуета је пронађено на локацијама бенефицијарних станица које су штитиле путеве. Култ Диониса/Либера је присутнији но што малобројне епиграфске потврде сведоче; многобројне су статуете, рељефи, геме, тореутика са представама Диониса и његове пратње – Аријадне, сатира, менада, силена; поштован је као заштитник природе, дарова земље, али и као лечитељ и пророк. Оргијастички и екстатички карактер Дионисовог култа близак је аутохтоном трачком и дарданском становништву. Римски Либер и Либера поштовани су у плодоносним и рудничким областима. Дионис/Либер се код нас појављује у култној заједници са Јупитером и Херкулом; његова култна хипостаза, Сабазије, посведочен је са неколико натписа и вотивних руку. Малобројни су и споменици посвећени Деметри/Церери – неколико статуета, представа на емблему из Текије, вотивни рељеф из околине Беле Паланке; представе бакљи – атрибута Церере и Персефоне – евидентиране су на надгробним споменицима у Доњој Панонији. Култ Силвана – божанства шума, пашњака, стада и вода особито је поштован у Доњој Панонији и Далмацији; на вотивним рељефима се појављује у култној заједници са Дијаном и нимфама. Значајан број споменика сведочи о присутности култа Херакла/Херкула на српском простору; многобројни натписи, камена и бронзана пластика, вотивни рељефи, а посредно, и надгробни споменици су израз популарности овог хероја – заштитника путева, извора, каменолома, палестре, али и сваке врлине и подвига. Поштовањем Херакла, односно кроз начело imitatio Herculi, стиче се хероизација и приватна апотеоза; у време династија Антонина и Севера, култ Херакла је изједначен са империјалним култом; статуета Херакла из Тамнића, рађена према Лисиповом Хераклу Епитрапезијусу, има лик цара Александра Севера. Многобројне су статуе Херакла са сином Телефом, који је био родоначелник краљевског дома малоазијске Мизије; а повезивање азијске Мизије и европске Мезије допринело је ширењу ове култне слике. Херакле је поштован и међу женама о чему сведоче луксузне наушнице са мотивом Херкуловог чвора и привесци у облику његове батине; јавља се у култној заједници са Јупитером, Дионисом и Аполоном.

Оријентални култови су многобројни и пренети са различитих меридијана: Мале Азије, Сирије, Египта, Персије. Од малоазијских култова посведочене су епиграфске посвете Зевсу Езајском, Зевсу Синенском, Јупитеру Мелану, деификованом Антиноју, такође и вотивни рељефи и статуе Кибеле, Атиса, Мена, Ганимеда; посебно су честе представе фунерарног Атиса, његове маске, бронзане статуете, главе на прстењу од жада, као и метални слитци у виду бадема, плода Атисовог дрвета; бројност споменика посвећених Атису указује на могућност да је он заправо interpretatio orientalis неког локалног, аутохтоног божанства. Од сиријских божанстава најзаступљенији је Јупитер Долихен и његова култна заједница; посведочени су храмови у Акуминкуму, Виминацијуму, Улпијани, Дијани, а култне статуе и остали култни инвентар су познати из храмова у Тимакум Минус и Егети, где је у целости откривен кружни храм са статуама Јупитера Долихена и Јуноне Долихе, бронзаним стандартама и литургијским инвентаром; храм се повезује са кохортом I Cretum. Уопштено култ Јупитера Долихена повезан је са војском и империјалном идејом династије Севера; након пада ове династије 236. светилишта посвећена овом божанству на нашем простору су срушена и сакрално поништена. Малобројним епиграфским потврдама египатских божанстава Сераписа и Изиде на нашем простору треба придодати светилиште посвећено овим божанствима у Тимакум Минусу, неколико гема, печата за обредне колаче (crustulum) и жижака са представом божанског пара, главу Изиде из Ливађа код Липљана, десетак статуета Изиде/Фортуне и површја надгробних ципуса из Сирмијума и Басијане са главом Сераписа, фланкираном лавовима. Откривено је и неколико статуета египатског Хермеса/Тота, Харпократа и Беса. На српском простору је значајно посведочен култ персијског бога Митре, који се, углавном, повезује са војском; храмови су евидентирани у оквиру легијских логора у Сингидунуму и Виминацијуму, на лимесу уз утврђења у Пинкуму, Винцеји и Трансдијерни, затим у оквиру војних постаја у Тимакум Минусу, Каматесу, Мрамору, Осмакову, вилама у Сопоту код Пожаревца, Рагодешу, Јањеву и ијатричком светилишту у Параћину. Сматра се да култ Митре има одраза у иконама подунавских коњаника, које су честе на нашем простору у касноантичком периоду; оловне иконе су израђиване у радионицама Сирмијума и Виминацијума, а један атеље за израду камених икона се налазио у Наисусу; овај криптични и анонимни култ чија култна суштина почива на јединству соларног и лунарног, односно мушког и женског начела, повезује се и са империјалним култом III–IV в. када се цар изједначује са Солом/Митром, а царица са Луном. Култ трачког коњаника је другачији у иконографској структури и култној суштини; повезује се са трачком традицијом о хероизацији покојника којом он постаје божанство излечења и спасења; поштује се у перивојима са лековитим изворима и бањским амбијентима, а посебно је чест у источним деловима српског простора где је трачки етнички елемент присутнији. Извесне реликције овог култа препознају се у српској фолклорној традицији повезаној са Тодоровом суботом и камен–станцем; у Подрињу и Полимљу чести су надгробни споменици из II–III в. са хероизираним коњаником, што се ослања на старији култ коњаника на овим просторима чије прве иконографске узоре налазимо на ћилибарским плочицама из Лисијевог поља код Берана из VI–V в. п.н.е. Култ ијатричких божанстава Асклепија, Хигије и Телесфора посведочен је на српском простору у светилиштима непосредно или посредно повезаним са лековитим изворима и бањама; храмови су посведочени у Наисусу, Медијани, Тимакум Минусу, Таурунуму, Куршумлијској бањи, а можда и бањи у Крупцу код Пирота. Често се Асклепије и Хигија поштују заједно са трачким коњаником, Хераклом, Аполоном и Дионисом; култна места Асклепија и Хигије се често идентификују са црквама и светим изворима посвећеним светој Петки.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Марић, Антички култови у нашој земљи, Бг 1933; Lj. Zotović, Les cultes orientaux sur le territoire de la Mésie Supérieure, Leiden 1966; Митраизам на тлу Југославије, Бг 1973; A. Cermanović-Kuzmanović, „Monumenta intra fines Iugoslaviae reperta", Corpus Cultus Equitis Thracii, Leiden 1982, V; И. Поповић, „Споменици култа подунавских коњаника из Народног музеја у Београду", ЗНМ, 1983, XI-1; А. Јовановић, Огледи из античког култа и иконографије, Бг 2007.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТИЧКО АРХЕОЛОШКО НАСЛЕЂЕ

АНТИЧКО АРХЕОЛОШКО НАСЛЕЂЕ огледа се у многобројним античким споменицима на овом тлу, као и археолошким предметима, који се чувају у нашим музејским збиркама. Од протоисторијског времена могуће је пратити а. а. н. на тлу Србије кроз контакте палеобалканских племена са хеленским светом током геометријског, класичног и хеленистичког периода. У Бронзаном добу утицај античке културе ширио се на простор средишњег Балкана трговачким контактима са хеленским светом. Ретке увезене луксузне керамичке посуде послужиле су као узор за израду локалних облика. Током Гвозденог доба племенски виши сталеж и поглавари, кнежеви, прихватају тековине хеленске културе у свакодневном животу. О томе сведоче многобројни археолошки налази из кнежевских гробова у Атеници код Чачка и Петровој цркви код Новог Пазара. Луксузне сликане керамичке посуде, бронзано посуђе и други предмети увожени су из јонских колонија у Италији за потребе елите палеобалканских племена. У северним деловима Србије, у Срему и Подунављу утицаји античке културе долазе са запада из етрурског културног круга, али и из Македоније, што се огледа у налазима бронзаних посуда и накита у оквиру Сремске културне групе. Пред крај Гвозденог доба, после освајачког похода на Делфе, део Келта се трајно населио на територији данашње Србије, у Срему, Подунављу и Поморављу. Међу досељеним племенима истичу се Скордисци, који су током тристо година живота на овом простору развили сопствену особену културу, насталу прожимањем палеобалканских, хеленистичких и келтских елемената. Значајна праисторијска археолошка налазиште на којима се могу пратити утицаји античке културне баштине у Србији су Вучедол, Сремска Митровица, Чуруг, Феудвар, Гомолава, Баноштор, Босут, Калакача и Жидовар на северу, Карабурма, Ланиште, Љуљаци, Пањевачки рит и Велики Ветрен у средишњем делу, Атеница, Пилатовићи, Крајчиновићи, Крушевица и Нови Пазар на западу, Злотска пећина на истоку и Хисар у Лесковцу и Кршевица на југу. Од археолошких налаза треба поменути златне и сребрне појасеве типа Мраморац, оставу накита са Жидовара, оставу сребрних предмета из Текије и оставу келтске војне опреме са Великог Ветрена.

Римљани су коначно запосели територију данашње Србије у другој половини I в. н.е. Прве освојене и романизоване територије налазиле су се на северу и припале су новоформираној римској провинцији Панонији, почетком н.е., а најкасније 9. године, пошто је Тиберије угушио Далматинско-панонски устанак. У то време настали су и први римски градови у данашњем Срему: Сирмијум (Sirmium), Басијана (Bassianae), Таурунум (Taurunum), као и низ утврђења на Дунаву, која су штитила границу Римског царства (limes). Део Србије јужно од Саве и Дунава Римљани су припојили Царству 86. г. н.е., основавши провинцију Горњу Мезију (Moesia Superior). У Подунављу је, међутим, низ пограничних утврђења која су формирала limes, подигнут још током прве половине I в. н.е., за владавине царева Тиберија и Клаудија, као и пут дуж Дунава, који их је повезивао. У Ђердапској клисури постављене су табле са натписима ових императора, које говоре о овом грађевинском подухвату. У Горњој Мезији су смештене две легије: IV Флавијевска (Flavia) у Сингидунуму, данашњем Београду и VII Клаудијева (Claudia) у Виминацијуму, данас Дрмно код Костолца, где је смештен и административни центар провинције. Око оба легијска логора никли су велики градови, од којих је други уништен у аваро--словенској инвазији у VII в. н.е. Ова утврђења обновио је цар Трајан припремајући се за освајање златоносне Дакије, када је изградио и велелепни мост преко Дунава, на месту данашњег села Костол код Кладова, Мост је у античко време сматран једним од светских чуда, а о својој грађевинској делатности у српском Подунављу, император је оставио и званични запис, чувену Трајанову таблу (Tabula Traiana).

Романизација провинција на тлу данашње Србије (Горња Мезија и Доња Панонија) окончана је до средине II в. н.е. До тада је развијена мрежа путева, која је повезивала римски лимес на Дунаву са градовима у унутрашњости провинција и рудним областима. На тлу Србије експлоатисане су руде сребра, олова и гвожђа, а вршено је и испирање алувијалног злата. Економија римских провинција на тлу Србије зависила је од војске, рударства и металургије и саобраћаја великим рекама, Дунавом (Danubius), Савом (Savus), Великом Моравом (Margus) и Тимоком (Timacus) и изграђеним копненим путевима. У II веку развили су се и већи градови, као Sirmium (Сремска Митровица), Taurunum (Земун), Singidunum (Београд), Viminacium (Костолац), Margum (Орашје), Horreum Margi (Ћуприја), Naissus (Ниш), Remesiana (Бела Паланка), Turres (Пирот), Municipium Dardanorum (Сочаница), Ulpiana (Липљан код Грачанице). Већина ових градова никла је на месту насеља домородачког становништва, а задржала је урбани карактер до данашњих дана. Романизација је уједно и прва урбанизација простора данашње Србије. Римска цивилизација је одредила и главне комуникационе правце на нашем тлу, који су опстали до данашњих дана. Такође, велик број бања у Србији основали су Римљани, који су изузетно ценили овај вид лечења минералним и термалним водама.

Од средине II до средине III века у Доњој Панонији и Горњој Мезији у локалним радионицама развили су се античко занатство и уметност. Са унапређеним рударством и металургијом повезана је софистицирана израда предмета од сребра, накита и посуђа, настала на аутохтоним и хеленистичким традицијама. Производња луксузне римске керамике (terra sigillata) потврђена је у Виминацијуму и Маргуму. У домаћим радионицама израђиване су и стаклене посуде. На тлу Србије прављени су и други предмети примењене уметности, као лампе од печене земље и бронзе и различити предмети од кости и рога. Поред архитектонских споменика, можда највиши уметнички домет у Србији има, међутим, римска камена пластика. У античкој традицији, али слабијег уметничког израза, израђивана је и ситна бронзана пластика, као и камени надгробни споменици.

001_Glava-Konstantina-Velikog.jpgВреме кризе Римског царства у другој половини III века окончано је доласком „илирских царева" на императорски положај, међу којима се истичу Клаудије II Готски, Аурелијан и Проб. Крај III века обележен је увођењем тетрархијског система владавине у Царству, који подразумева поделу власти између четири владара, два старија императора, августа и два млађа императора, цезара. Осим реформе власти, извршене су промене у територијалној подели и административној организацији Царства, фискалној политици, војсци, економији и религији. Владари Прве тетрархије, Диоклецијан, Максимијан Херкулије, Констанције Хлор и Галерије су сви пореклом из Илирика, а већина је рођена на тлу данашње Србије. Ово је, без сумње, утицало на значајан процват новооснованих провинција на овом простору (Pannonia II, Moesia I, Dacia Ripensis, Dacia Mediterranea, Dardania), премда је, после напуштања Дакије 272. године под притиском варвара на леву обалу Дунава, неминовно порастао војностратешки и економски значај простора некадашње Горње Мезије. Обновљена је римска граница на Дунаву и интензивирана је рударско--металуршка активност, као замена за напуштене дачке руднике. Коначно, велики римски цар и хришћански светац, Константин I Велики, рођен је у Наису, данашњем Нишу. Ово је вероватно и условило постојање великог броја ранохришћанских споменика, цркава и некропола на тлу Србије.

Знаменитост античке баштине у Србији су царске резиденције (→ Римски царски градови) у Сирмијуму, на Гамзиграду (Felix Romuliana), Шаркамену и Брзом Броду код Ниша (Mediana). Међу њима посебно место заузима резиденција цара Галерија и сакрално–меморијални комплекс са консекративним тумулима и маузолејима овог цара и његове мајке Ромуле на данашњем Гамзиграду. Недовршена резиденција једног од владара Друге тетрархије, Галеријевог сестрића Максимина Даје, на Шаркамену код Неготина, сведочи о бурном времену грађанских ратова у првим деценијама IV века. На овом археолошком локалитету откривен је налаз јединствен на читавој територији Римског царства – у маузолеју царице–мајке, сестре цара Галерија, пронађен је неопљачкан сет златног накита.

Процват римских провинција на тлу Србије наставља се током читаве касне антике, а повезан је са ширењем хришћанства и развојем црквене хијерархије. На овој територији основана су епископска средишта у свим већим градовима: Сирмијуму, Сингидунуму, Виминацијуму, Маргуму, Наису, Улпијани. После катастрофе изазване хунском инвазијом и падом лимеса на Дунаву 441. године, на простору Србије уочавају се процеси осиромашења, варваризације, христијанизације и рурализације.

Последњи римски цар, рановизантијски владар Јустинијан I, родом из Бедеријане у Дарданији, последњи пут је вратио антички сјај провинцијама на тлу Србије. Обновио је и подигао нова утврђења на дунавском лимесу. Оживео је оронуле градове, а близу родног места подигао нови град, у који је пренео и архиепископско седиште, назвавши га Iustiniana Prima. Данас, археолошки локалитет Царичин Град код Лебана, за који се с правом претпоставља да је Iustiniana Prima, плени лепотом и сјајем рановизантијске архитектуре и уметности, од величанствених базилика, преко грандиозног акведукта и бедема, до софистицираних мозаика. Краткотрајан живот овог града парадигма је Јустинијанове римске рестаурације и краја античке цивилизације на тлу Србије. Словенски освајачи, у први мах немилосрдни према античким споменицима, убрзо пошто су населили Балканско полуострво постају хришћани. Они ће кроз заједнички живот са локалним, романизованим становништвом, Ромејима, на античким основама изградити средњовековно друштво. Зато се у темељима српских средњовековних цркава често налазе зидови рановизантијских базилика.

ЛИТЕРАТУРА: М. Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Бг 1968; Ф. Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба, Сар. 1969; Е. Чершков, Римљани на Косову и Метохији, Бг 1969; М. Гарашанин, Праисторија на тлу СР Србије II, Бг 1973; Б. Брукнер, Б. Јовановић, Н. Тасић, Праисторија Војводине, Н. Сад 1974; П. Петровић, Ниш у античко доба, Ниш 1976; В. Кондић, В. Поповић, Царичин Град, утврђено насеље у византијском Илирику, Бг 1977; А. Палавестра, Кнежевски гробови старијег гвозденог доба на централном Балкану, Бг 1984; В. Шарановић-Светек, Античко стакло у југославенском делу провинције Доње Паноније, Н. Сад 1986; Љ. Бјелајац, Terra sigillata у Горњој Мезији, Бг 1990; М. Стојић, Гвоздено доба у Поморављу, Бг 1991; M. Tomović, Roman Sculpture in Upper Moesia, Belgrade 1992; Д. Срејовић (ур.), Римски царски градови и палате у Србији – Sirmium, Romuliana, Naissus (Roman Imperial Towns and Palaces in Serbia – Sirmium, Romuliana, Naissus), Бг 1993; И. Поповић (ур.), Античко сребро у Србији (Antique Silver from Serbia), Бг 1994; D. Srejović, Č. Vasić, Imperial Mausolea and Consecration Memorials in Felix Romuliana (Gamzigrad, East Serbia), Belgrade 1994; М. Ружић, Римско стакло у Србији, Бг 1994; П. Петровић и др., Фрушка гора у античко доба, Н. Сад 1995; С. Петковић, Римски предмети од кости и рога на територији Горње Мезије, Бг 1995; И. Поповић, Римски накит у Народном музеју у Београду II. Златан накит, Бг 1996; Д. Спасић-Ђурић, Виминациум, главни град римске провинције Горње Мезије, Пожаревац 2002; Б. Бавант, В. Иванишевић, Iustiniana Prima. Царичин Град, Бг 2003; В. Поповић, Сирмиум, град царева и мученика, Ср. Митровица 2003; М. Стојић, Велики Ветрен, Бг 2003; I. Popović (ed.), Šarkamen (Eastern Serbia), a Tetrachic Imperial Palace. The Memorial Complex, Belgrade 2005; М. Јевтић, М. Лазић, М. Сладић, Жидоварско благо, Вш–Бг 2006; M. Мирковић, Moesia Superior, Eine Provinz an der mittleren Donau, Mainz 2007; Сирмиум, историја римског града од I до краја VI века, Ср. Митровица 2008.

Софија Петковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AНТИЧКО НАСЛЕЂЕ У КЊИЖЕВНОСТИ

AНТИЧКО НАСЛЕЂЕ У КЊИЖЕВНОСТИ. Као и друге европске књижевности поникле у средњем веку, српска књижевност у своме зачетку није била непосредно везана за наслеђе античке књиге. Посредно античко књижевно предање долази у стару српску књижевност преко византијске књижевности која је имала дубоку и непрекидну класицистичку традицију. То се огледа у усвајању законитости прозног израза античке реторике (ритам, топоси, тропи и фигуре), у патристичким филозофским схватањима античког порекла и повременим реминисценцијама из античке историје. Под крај средњега века занимање за антику јача и у Срба, а најистакнутији пример тога јесте Житије деспота Стефана Константина Филозофа. Турска владавина доводи до прекида успона и у овој области, а ретки писци упућени у античку књигу у то доба периферна су појава (гроф Ђорђе Бранковић). У првој половини XVIII в. антика поново улази у српску књижевност на простору Хабзбуршке монархије и један је од главних чинилаца укупне преоријентације српске културе. Видљив већ код Гаврила Стефановића Венцловића, којем се ови нови видици отварају преко украјинске литературе, продор античког литерарно-мислилачког наслеђа у српску књижевност у највећој мери се остварује путем западноевропског класичног школства. Оно српској књижевности доноси читање, превођење и проучавање изворних дела античке књижевности, упознавање и с римском антиком, литерарно огледање на латинском језику, митолошки апарат, усвајање античке литерарне традиције на теоријском плану (састављање приручника из реторике) и у пракси. Још у формалним оквирима барока Јован Рајић утире пут класицистичкој драми (обрада Траедокомедије Емануила Козачинског изведене 1734. у Сремским Карловцима и класицистички еп Бој змаја с орлови, Беч 1791), да би писци класицисти многоструко унапредили српску књижевност, нарочито поезију, најпре античком метриком, остварујући узорне примере најважнијих античких стихова и строфа, затим доносећи јој неколико сасвим нових жанрова, првенствено песничких (ода, епиграм, епитаф, елегија, еклога, сатира, епиталам, песничка посланица), тематски је обогаћујући (пејзажом, дидактичком, метафизичком и исповедном одом „самом себи"), дајући јој интелектуалну ширину, модерни хуманизам и достојанствену родољубивост која зна и за критичке тонове. Класицистичко беседништво дало је неке од најбољих српских политичких и надгробних беседа (Сава Текелија, Никанор Грујић, Јован Суботић). Уз друга два значајна представника старије песничке генерације, Атанасија Стојковића и Гаврила (Георгија) Хранислава, који су ишли сопственим уметничким путем, класицизам је српској књижевности изнедрио прву изразиту песничку индивидуалност, Лукијана Мушицког, а после његове чувене оде Глас арфе шишатовачке (Беч 1820) и прву песничку школу у Срба. Међу њеним представницима (Јован Хаџић, Павле Берић, Стефан Стефановић, Владислав Стојадиновић Чикош, Василије Суботић, Ђорђе Малетић и др.), уметничком и духовном свестраношћу истакао се Јован Стерија Поповић. Без обзира на колебање између барокне, класицистичке и предромантичарске поетике, Стерија је првенствено у античком литерарно-мислилачком наслеђу имао свој стваралачки узор, као и предмет своје стваралачке критике, основ свога гледања на свет и историју, те полазиште својих промишљања европских збивања у књижевности, што најбоље показују његова дела, јединствена у српском класицизму, Роман без романа (први део Н. Сад 1838, други део Пан. 1889) и Даворје (Н. Сад 1854). Осим преко класичног школства, а истовремено с њим и често у оквиру њега, античко наслеђе улазило је у српску књижевност и културу преко просветитељских идеја. Примарни аргументи за ове идеје црпљени су из античке књиге још док су оне биле развијане у оквиру напора Српске православне цркве на организовању модерног српског школства, како најбоље показује Слово о похвалах и ползје наук свободних Дионисија Новаковића (око 1740), преломно дело у рецепцији античког наслеђа у српској књижевности. Ова претпросвећеност (у ствари црквени хуманизам настао још у старохришћанској епохи) која истиче значај образовања првенствено из религијских разлога, дуго опстаје и остаје чинилац промовисања античког литерарног предања у Срба (Краткоје написаније о спокојној жизни Алексија Везилића, Беч 1788), иако се постепено окреће темама савременог просветитељства (критика сујеверја, похвала здравог разума). Превлађивањем модерног рационализма и антидогматизма просветитељски класицизам све више губи црквене, па добија и антиклерикалне карактеристике, што је најпотпуније изражено у делу Доситеја Обрадовића. Упечатљива и потпуно самосвојна Доситејева везаност за антику резултат је његовог атипичног класичног образовања (и византијског и западноевропског) и индивидуалног трагања за античким коренима европске словесности, те има изразито хеленску боју (особену у епохи доминације латинистичког класицизма). Иако јој је функција искључиво дидактичко-просветитељска, антика у Доситејевом делу, присутна на сваком кораку у виду цитата, превода и подражавања, доноси и важне књижевне иновације – уводи езопску басну у српску књижевност и под утицајем античке реторичке традиције (хрије) у наравоученијима Басни прве есеје у Срба.

001_Ezopove-basne-po-Dositeju-Obradovicu.jpgПо оригиналности и дубини понирања у античко литерарно-мислилачко наслеђе Доситеју је близак Петар II Петровић Његош. Неутемељена у било којој од традиција класичног образовања Његошева надахнутост античким предањем је вишеструка, од многих споредних обликовних и идејних утицаја античке поезије и филозофије на његово песништво, укључујући и Горски вијенац (Беч 1847; кола и трагички хорови), преко класицистичког херојског епа Свободијада (Земун 1854), до хексаемерално-визионарског спева Луча микрокозма (Бг 1845) у којем су античка козмологија и есхатологија, удружене са хришћанском теологијом, проткане поетским декором и техником хомерске епике. У том контексту значајна је и Сербијанка (Лајпциг 1826) Његошевог учитеља Симе Милутиновића Сарајлије. Када је романтизам потпуно потиснуо класицизам са српске књижевне сцене (тек крајем 50-их година XIX в.), антика није престала да креативно утиче на српске књижевнике и мислиоце, штавише била је основ специфичних интелектуалних преокупација и лексичких иновација Лазе Костића, највећег српског хеленисте после Доситеја. Неодвојивост бављења традицијом домаће средине од увида у античко наслеђе, као и обратно, био је Костићев приступ антици који ће извршити далекосежни утицај на све потоње српске интелектуалце заокупљене њоме. Интересовање за антику код романтичара подгрева хомерско питање, да би на измаку романтизма то интересовање снажно оживело у песништву Војислава Илића. Трагом његовог обновљеног занимања за античке теме наставља српска модерна, пре свега Јован Дучић, а слична ерудитска склоност према антици („александризам"), већином хеленској, без прекида је присутна у српској књижевности XX в. (Миодраг Павловић, Велимир Лукић, Бранко Миљковић, Иван В. Лалић, Борислав Пекић, Јован Христић и др.). У целини посматрано античко наслеђе дало је српској књижевности и култури најшире европске оквире и неке од најоригиналнијих писаца и мислилаца.

ЛИТЕРАТУРА: С. Леовац, Хеленска традиција и српска књижевност XX века, Сар. 1963; Д. Невенић-Грабовац, Хомер у Срба и Хрвата, Бг 1967; М. Флашар, „Хеленство Лазе Костића", у: ЗИК, 1968, 6; М. В. Стојановић, Доситеј и антика, Бг 1971; М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма: Класицизам, Бг 1979; Ч. Миловановић, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића", ЗМСКЈ, 1981, XXIX/1; 1982, XXX/1; В. Јелић, Стерија и Квинтилијан, Н. Сад – Бг 1988; М. Флашар, Студије о Стерији, Бг 1988; Ј. Деретић, „Класична традиција у српској књижевности", у: Античке студије код Срба, Бг 1989; М. Флашар, Његош и антика, Пг 1997; „Studium (liberalium) litterarum као образац образовања понуђен српској школи у XVIII веку", XVIII столеће, Н. Сад, 1997, II; В. Јелић, Античка и српска реторика, Бг 2001; С. Ћирковић, Путеви и токови рецепције античког наслеђа у средњовековној Србији, Трећа југословенска конференција византолога, Бг–Круш. 2002; Н. Ристовић, „Serborum Horatius Maior. Једна пренебрегнута литерарно-биографска идентификација", Sobria ebrietas. У спомен на Мирона Флашара, Бг 2006; „Српска књижевност на латинском језику", XVIII столеће, Н. Сад, 2007, VI.

Ненад Ристовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОВ, Анђелија

АНТОВ, Анђелија, агроном, универзитетски професор (Зрењанин, 2. II 1940). На Пољопривредном факултету у Новом Саду дипломирала 1962, магистрирала 1979, а докторирала 1988. Радила као референт сточарства и шеф Одсека за селекцију говеда у ИПК „Серво Михаљ" у Зрењанину. Од 1990. до пензионисања 2005. била руководилац у селекцији говеда на нивоу Републичке службе за Војводину при Институту за сточарство у Новом Саду. На Пољ. ф. радила као научни сарадник од 1989, а за редовног професора изабрана 2004. Коаутор је са Г. Антовим и Т. Чобићем монографије Силирање и силаже (Н. Сад 2004), сталне поставке „Говедарство од палеолита до данас" у Пољопривредном музеју у Кулпину. Највећи допринос дала је стварању нових генетских капацитета и очувању генетских ресурса, као и увођењу нових система вредновања и оцена у наслеђивању особина код говеда.

Тимотеј Чобић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОВ, Георги

АНТОВ, Георги, агроном, универзитетски професор (Горњи Криводол код Димитровграда, 1. VIII 1938). Дипломирао је на Пољопривредно-шумарском факултету у Скопљу (1962), магистрирао на Пољопривредном факултету у Београду (1986), а докторирао на Пољ. ф. у Новом Саду (1989). Радио на Пољопривредном добру „Зрењанин", комбината „Серво Михаљ" (1962–1989), и на Пољ. ф. у Новом Саду, где је биран за редовног професора 2001. Био је председник Стручног одбора за говедарство (1992–2005) и шеф Катедре за сточарство 2000–2003. Коаутор је уџбеника Говедарство (са Т. Чобићем), монографије Силирање и силаже (са Т. Чобићем и А. Антов) и више прилога везаних за производњу говеђег млека и меса. Бави се ефектима укрштања различитих раса говеда и могућностима унaпређења сточне производње. Дуго је учествовао у раду комисија за оцену стоке на изложбама и сајмовима у Србији, Црној Гори и Републици Српској.

ДЕЛА: коаутор, Нуспроизводи шећерне репе у исхрани преживара, Н. Сад 1994; коаутор, Аутохтоне расе домаћих животиња, Бг 2003; и Т. Чобић, Стандарди квалитета товних говеда, Бг 2004.

Тимотеј Чобић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОЛОГИЈА

АНТОЛОГИЈА (грч. nqologiva: сакупљање цвећа; збирка песама различитих песника), зборник књижевних текстова изабраних по одређеном вредносном критеријуму. Друга грчка реч за исти тип зборника је stevfano" (венац), а грчки појам преведен на латински је florilegium (брање цвећа). У српској књижевности је средином XIX в. употребљен аутентични појам цветник. У свом настанку а. је подразумевала избор најлепших (у античком значењу појма лепог као савршеног склада) остварења у једном жанру. Првенствено се односила на лирску поезију, потом на сентенце и све врсте гномских израза, а временом се значење ширило до означавања избора најлепшег штива према разним одређењима и наменама. Потреба да се издвоји оно што је најлепше везује се за прву а., састављену крајем II и почетком I в. п.н.е. Шире гледано, а. је чинила свака скупина текстова и пре овог времена јер су, када то није било по случају, већином морали бити одабирани и преписивани да би се сачували, што је подразумевало критеријум највише вредности. Најстарија а. настала је сливањем у један зборник више хеленских збирки епиграма (најпре некрополни натписи свечаног тона, чији су се садржаји касније проширили, од сатиричних до похвалних и љубавних, и учврстили песничку врсту). Основу су чинили Калимахови епиграми, који су дали прототип том жанру. Ту прву а. под називом Стефанос (позната и као Мелеагров венац) саставио је писац епиграма Мелеагрос од 47 епиграма старогрчких песника, којима су обухваћени сви традиционални мотиви хеленске поезије. Та а. је, с још неколико избора из VI в. ушла у X в. у састав збирке Antologia palatina. Тада су се коначно учврстили појам и значење а. као збирке најлепших песама. По стилској сведености и лапидарности епиграму је била блиска гнома (сентенца, пословица – провербијум); она се нашла међу првим жанровима који су, после епиграма, по избору најбољих, образовали а., односно флорилегију. Сматрало се да је вредно да се најбоље мудрости које су биле расуте по многим античким делима или су сабранe у зборницима сачувају. Преко тих флорилегија античка мисао се уткивала у нововековну литературу.

А. писане књижевности. У српској средњовековној књижевности прве а. и флорилегији постојали су већ у XIV в. То су зборници изабраних „мудрих изрека", „изрека филозофа" (из дела Еврипида, Херодота, Менандра, Плутарха, Диогена, Демостена, Сократа, Платона, Катона и др.). Биле су то тематске, филозофске, етичке, дидактичке и друге збирке мисли античких аутора које су у византијској епохи христијанизоване. Најзначајнији је флорилегиј Менандрових гнома, који је у српској књижевности постојао у избору (од близу 800 изворних у флорилегиј је ушло око 400), у зборнику попа Драгоља (крај XIV в). Сентенце су преведене с грчког или су преписане из старијег словенског превода. Многе су у српској редакцији из XIV в. биле блиске пословицама које су кружиле у српском језику. Бирајући српске еквиваленте превођењем с грчког, састављач је несвесно начинио и својеврсну а. српске пословичне мисли (или српских варијаната). У каснијим епохама (хуманизам и ренесанса, барок, класицизам) један од видова везе с класичном старином чинили су антологијски избори поезије или античких мудрости, као што су и зборници преписа одабраних песама различитих аутора у основи биле а. (дубровачки зборник Н. Рањине с почетка XVI в. и др.). У новој српској књижевности од средине XIX в. антологијски избори почињу да доносе суму највреднијих штива из српске књижевности (песме, делови прозе) како би књижевноисторијски представили целовитост српске књижевности и илустровали жанрове и стилске смерове. Та врста а. имала је зачетак у Славјанској антологији Меда Пуцића (Беч 1844). Уследио је Цветник србске словесности Јована Суботића (Беч 1853), који је био истовремено и читанка за више гимназије у Аустрији. Цветник је обухватао српску књижевност, успостављајући периодизацију, од XII в., од повеље Кулина бана, преко избора из средњовековних житија, из дубровачке поезије (један од најобимнијих избора из дубровачке поезије) до Милована Видаковића и Јована Пачића. По угледу на Цветник, аутори историја српске књижевности су у додацима, чак и у целим књигама, објављивали изборе из поезије и прозе који прате преглед историје књижевности (Стојан Новаковић, 1867, 1871). Тиме су се и првобитно значење и намена а. удаљили од ексклузивности, која је била у основи прве замисли, приближили се хрестоматији (у изворном грчком облику подразумевала је утилитарну компоненту, то јест збир корисних текстова). Такав приступ изборима раздвајао је концепцију првобитне а. у два смера. Поред а. општег типа развија се и устаљује тип а. која је илустрација књижевних епоха и праваца и књижевних врста. На тај начин се а. сужава, а истовремено специјалношћу и шири. Измицању строго селективног естетичког критеријума најподложније су биле током XIX и XX в. а. књижевности старијих времена, поједине а. разних врста усмене књижевности и а. састављане по изванкњижевном кључу. Истовремено, било је настојања да и а. поезије старијих епоха буду састављене по вишим критеријумима. У томе је највише успео М. Решетар који је Антологију дубровачке лирике (Бг 1894), на више начина ограничену (историјски, хронолошки, територијално), заснивао на вредносном избору („антологија не смије бити избор свега, већ само најважнијега"). Почетком XX в. поново стичу предност а. по вредносном принципу. Прва а. у српској књижевности стварана по строго естетском критеријуму била је Антологија новије српске лирике Б. Поповића (Зг 1911, Бг 1912). Мерила на којима је састављач заснивао избор и која су представљала његову поетику, била су: да песма буде израз чистог осећања, да је јасна, да је цела лепа. Без обзира на критике које су пратиле појаву те а., као и Поповићевих начела, основни ставови нису изгубили мериторност. Поповићева а. је извршила велик утицај на развој тадашње српске поезије, коју је и касније умногоме усмеравала. После ратова, током прве две деценије XX в., као резултат стварања нове генерације, подстакнутог часописима покренутим после I светског рата, уредници часописа Мисао В. Живојиновић и С. Пандуровић саставили су и издали Антологију новије лирике (Бг 1921). Недостатак временске удаљености од настанка те поезије одразио се на трајност вредносног критеријума. Представила је 26 песника, међу којима су била и тада нова имена српске поезије (Д. Максимовић, Т. Манојловић, Д. Васиљев, И. Андрић, М. Црњански) и неке од њихових касније најпознатијих песама (Покошена ливада, Стрепња Д. Максимовић; Човек пева после рата Д. Васиљева). Значајно померање у поетици а. догодило се појавом Антологије српске поезије З. Мишића (Н. Сад 1956). Аутор је имао високу свест о антологичарској етици која се заснивала на дилеми да ли се а. саставља „за себе" или „за нас". Определио се за другу врсту, али с изразитим настојањем да се отргне од традиционално прихваћених вредности (музикалност стиха, реторика, усвојене вредности које, по аутору, не могу да опстану, естетизам, нова поезија коју време није проверило). Определио се, супротно претходним антологичарима, за а. „најбољих песника, а не најбољих песама". Хтео је да створи а. „нехотично остварених акцената најчистије лирике". Стога је у а. уврстио неке песме у фрагментима. Његов критеријум се заснивао на оригиналном изразу, с тим што је релативизовао његову неприкосновеност допуштајући могућност страних утицаја као квалитета равног оригиналности. У Мишићевом избору представљена је поезија 33 аутора, од стихова из Горског вијенца П. П. Његоша, до песама Миодрага Павловића. Сви заступљени песници били су и остали „школски писци" и чине окосницу српске поезије XIX и прве половине XX в. Наглашеном одговорношћу антологичара који преузима вредносни суд одређена је и Антологија српског песништва XIII–XIX векa М. Павловића (Бг 1964). Његова поетика заснивала се на имплицитном начелу да свака песма у а. има онакво место које зависи колико од вредности саме песме толико и од утицаја суседних и сличних песама. Новина је била у концепцији, којом су обухваћени и средњовековни писци, и то на основу новог приступа метричким обележјима, као и аутори XVIII в., од којих су неки анонимни. Нови ток српске поезије пратио је од Ј. Пачића и Л. Мушицког, с тим што се избор све више сужавао за песнике с краја XIX и већег дела XX в., а завршавао се генерацијом Павловићевих савременика (И. В. Лалић, Б. Миљковић, Ј. Христић). Опредељењем за два, иначе критикована приступа, М. Павловић је васпоставио генезу српске поезије и учврстио јединствену линију континуитета. Током XX и почетком XXI в. настао је велик број а. које су биле средство повремених превредновања књижевности, изазваних и подстакнутих низом промена које су се у смењивању литерарних праваца и стилова догађале. Карактеристична је разноликoст у предметном, жанровском и хронолошком погледу. А. се све више специјализују и настоје да систематично илуструју одређене етапе српске поезије, нарочито XX в., а многе од њих су потврде студија о појединим периодима, правцима, жанровима: Антологија послератне српске поезије 1945–1955 (Бг 1955) П. Палавестре, Српски песници између два рата (Бг 1956) Б. Михајловића, Међу јавом и мед сном, антологија српске поезије XX века (Бг 1985) В. Крњевића, Антологија Албатрос (Бг 1985) Г. Тешића, Модерно српско пјесништво: Велика књига српске поезије од Костића и Илића до данас (Сар. 1991) С. Тонтића, Антологија песништва српске авангарде (Н. Сад 1994) Г. Тешића, Антологија српске лирике 1900–1914 (Бг 2001) Л. Коена, Антологија модерне српске лирике 1920–1995 (Бг 2002) М. Шутића и др. Тим систематичним прегледима који се остварују а. припадају и оне које представљају старије епохе књижевности, Антологија старе српске књижевности (XI–XVIII века) (Бг 1960), Старо српско песништво (Круш. 1966) Ђ. Сп. Радојичића, Антологија старије српске поезије (Н. Сад – Бг 1964) М. Лесковца, Антологија старе српске поезије (Бг 2005) З. Витић, Антологија старијег српског песништва: XVIII век (Н. Сад 2005) Н. Грдинића. 001_Cvetnik-srbske-slovesnosti-JOvana-Subotica.jpgВременом су почеле да се издвајају и специјализоване а. појединих жанрова: љубавне поезије, Антологија љубавне лирике (Бг 1927) Б. Ковачевића, Антологија српског љубавног песништва (Бг 1967) З. Гавриловића; Антологија српске ратне лирике, 1912--1922 год. (Бг 1926) М. Ст. Ђуричића и М. Дамњановића, Антологија српског родољубивог песништва (Бг 1967) З. Гавриловића; сатире, Антологија савремене српске сатире (Бг 1970) М. Егерића; афоризама, Историја афокалипсе: антологија српског сатиричног афоризма (Бг 1987) А. Баљка, Враг и шала (Бг 2000) В. Теофиловића; песама у прози, Српске прозаиде: антологија песама у прози (Бг 2001) Б. Стојановић-Пантовић; Време и вечност: антологија српских молитава XIII–XX в. (Н. Сад 2003) Ј. Пејчића. Поред жанровског, а. су одређене и другим критеријумима: појединим значајним личностима (а. инспирисане светим Савом У. Џонића, В. Илића, А. Вранеш – Б. Ђорђевића); а. поезије „сељака песника" (Д. Витошевића, Д. Ерића, В. Кошутића), жена песникиња, поезије за децу (Д. Радовића, С. Ж. Марковића, Б. Павића, М. Витезовића); а. регионалног карактера (а. поезије Боке Которске; Чудесни кладенац, антологија српског пјесништва од Барање до Боке Которске З. Крстановића, Бг 2002.) и др.

Од средине XX в. антологијско вредновање се све више проширује и на прозу. Од а. српских приповедака Из великих дана (Бг 1940) Д. Илића, преко Антологија српске прозе (Бг 1955) В. Глигорића, постепено се издвајају студијске а., тематске (нпр. приповедака о Београду), према врстама, периодима, регијама, често према захтевима школских програма: Послератна српска приповетка (Н. Сад 1960) П. Џаџића, Нова српска приповетка (Бг 1972) Љ. Јеремића, Антологија савремене српске сатиричне приче (Бг 1979) М. Витезовића; Српска приповетка 1950–1982 (Бг 1984), Р. Микића; Антологија српске приче за децу (Бг 1984) С. Ж. Марковића; Антологија српске авангардне приповетке 1920–1930 (Н. Сад 1989) и Утуљена баштина (Бг 1990) Г. Тешића; Антологија српске приповетке 1945–1995 (Бг 1997) и Антологија српске приповетке I–III (Бг 2005) М. Пантића; Антологија српске прозе постмодерног доба (Бг 1992) А. Јеркова; Антологија старосрбијанских приповедача 1871–1941 (Бг 1999) В. Цветановића; Нова (постмодерна) српска фантастика (Бг 1994) С. Дамјанова. Од средине XX в. а. се отвара за остале књижевне врсте: Антологија српске књижевне критике (Бг 1958) З. Мишића; Антологија ТВ-драме (Бг 1969) В. Поповића; Антологија савремене српске драме (Бг 1977) С. Селенића; а. српских беседа и др. Антологију новије српске лирике Б. Поповића пародирао је С. Винавер, књигама Пантологија новије српске пеленгирике (Бг 1920), Нова пантологија пеленгирике (1922) и Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике (Бг 1938).

Злата Бојовић

А. усмене књижевности понекад хронолошки прате бележење грађе, обухватају целокупно усмено стваралаштво, али чешће садрже варијанте које припадају посебним родовима (лирика, епика, проза) и врстама (баладе, бајке, шаљиве приче итд.). У још ужем смислу, избор је усмерен на тематску целину (нпр. епске песме о Марку Краљевићу) или записе с одређеног терена. Збирке српских народних песама и приповедака В. С. Караџића уједно су и прве штампане а. Вук им је наменио вишеструку културну и историјску мисију. Њихови уметнички домети доказивали су оправданост језичких реформи. Лајпцишко и Бечко издање Српских народних пјесама, као и збирка приповедака (Беч 1853) постали су узори народног језика у поезији и прози. Посебан тип а. имао је дужу историју. Учени Дубровчани и Пераштани бележили су народну поезију од XVII в. према сопственом афинитету, као што је то учинио и састављач и преписивач Ерлангенског рукописа, на северу, с почетка XVIII в. У рукописним песмарицама исписивани су преводи, стихови омиљених песника, песме испеване ,,на народну", записи или обраде усмених варијаната. Потиснути штампаном књигом ти зборници сведоче о личним укусима и погледима одређене средине, о условима трајања, одликама врста и популарности мотива (М. Клеут, Песмарица карловачких ђака, Ср. Карловци 1991).

Током XIX в. одабране народне умотворине публикују се с различитим циљевима, намењују забави, али утичу и на ширење читалачке публике. У едицијама ,,књига за народ" београдских, панчевачких, новосадских, дубровачких штампара и књижара налазили су се махом анонимни избори фолклорне грађе. Књижице су биле веома популарне, попут песама о Краљевићу Марку, које је новосадски књижар Константин Каулиције штампао у десетак издања од 1836. до 1857. Слична дела се умножавају, уз коректно преузимање текстова из најпознатијих збирки (М. К. Драгутиновић, Српске народне гатке, Бг 1896) или састављање фалсификата (Разбибрига, Н. Сад 1889, 1890; Цигански живот, Н. Сад 1887, 1889). По правилу изостају назнаке о приређивачу и изворима, док наслови откривају врсту песама, намену и функцију збирки (Косово. Српске народне песме о боју на Косову, Зг 1871; Народна лира, Бг 1871; Неколико народних песама за учење на изуст, Н. Сад 1872, 1873; Певанија. По избору песме што се најрадије певају, Пан. 1873; Најодабраније народне песме ускочке и хајдучке, Н. Сад 1883; Српске народне божићне и друге побожне песме, Н. Сад 1883; Краљевић Марко, Пан. 1882, 1883, 1885; Шаљивац. Народне приповетке шаљиве и смешне, Н. Сад 1887; Шала и лакрдија, Н. Сад 1888 итд.). У улози школске и васпитне лектире а. често приређују учитељи и професори, правдајући измене записа просветно-педагошким циљевима (нпр. Б. Т. Недић, Збирка одабраних народних умотворина песама, прича, пословица, загонетака, здравица и басана народних са неколико Доситејевих, Бг 1888).

Приликом представљања књижевности Срба и Хрвата, народне умотворине су придруживане врхунској поезији разних епоха (А. Шеноа, Виенац изабраних пјесама хрватских и србских, Зг 1873; Б. Ковачевић, Антологија љубавне лирике, Бг 1927), мада се и засебно штампају најбоље усмене песме и приче. Веома су ретко а. давале пресек кроз целокупну народну књижевност (В. Попа, Од злата јабука. Руковет народних умотворина, Бг 1979), док су се умножавали жанровски и тематски зборници. Већ су први избори (В. Ћоровић, Српске народне приповетке, Н. Сад 1909; Т. Остојић, Српске народне приповијетке, Дубровник 1911; Д. Богосавац, Антологија народне лирике, Ужице 1919) покренули проблем потребе за аутентичношћу записа и начина приређивања. Намењене школским потребама, махом без навођења извора, варијанте су ,,превођене", изостављани су фрагменти, мењани стихови, речи и изрази. Иако су научни ауторитети истицали потребу верног прештампавања умотворина, уз пригодне напомене и тумачење појмова, фалсификати усмене грађе одолели су до XXI в.

С новим полетом а. се штампају између два светска рата, када се истичу вредности Вукових збирки и записа других сакупљача, научни и теоријски приступи усменој поезији и прози. Осим избора Јаше М. Продановића (Антологија женских народних песама, Бг 1925; Антологија народне поезије, Бг 1938; Антологија народних приповедака и осталих народних умотворина, Бг 1951), посебно место у научним круговима и код шире читалачке публике имале су а. Војислава М. Јовановића, такође састављене као школско издање (Српске народне песме. Антологија, Бг 1922; Српске народне приповетке. Антологија, Бг 1925). По изворима и типу издања издваја се збирка Веселина Чајкановића Српске народне приповетке (Бг 1927). Штампана је у склопу Српског етнографског зборника (књ. XLI), на основу материјала који су с различитих терена сакупљачи слали Српској краљевској академији. Представљајући садржину тих рукописа, Чајкановић је приче пропратио напоменама, навео варијанте и литературу. Регистри појмова и мотива били су новина тог издања и остали су реткост у потоњим деценијама склапања а. народних умотворина (у том смислу разликују се а. и збирке народних приповедака које су приредили нпр. В. Чајкановић, М. Бошковић-Стули; Н. Милошевић-Ђорђевић, С. Самарџија). Мањег обима била је а. Младена Лесковца (Наше народне приповетке, Н. Сад 1937), а едиција ,,Школа и живот" довољно говори о намени дела. Класификација грађе у а. најчешће се заснивала на Прегледу српске књижевности Павла Поповића. Ти утицаји виде се и у комбинацијама а. са школским приручником (Д. А. Стојановић, Антологија народног песништва с прегледом народног песништва, Бг 1938; С. Матић, Антологија народних песама са прегледом народне књижевности, Бг б.г.). Посебан тип а. и даље се везивао за популарне ликове српске традиције (С. Стојковић, Краљевић Марко. Збирка народних приповедака, Бг 1913, Н. Сад 1922; С. Мијатовић, Краљевић Марко и Милош Обилић у народним причама, Круш. 1932; В. Ћоровић, Свети Сава у народном предању, Бг 1927).

Нарочит значај у другој половини XX в. имале су а. у издању „Српске књижевне задруге" (В. Ђурић, Антологија народних јуначких песама 1954, Антологија лирских песама 1958, као и Антологија народних приповедака 1960; В. Недић, Антологија народних лирских песама, 1969; Х. Крњевић, Антологија народних балада, 1978). Грађи из Вукових збирки придружени су и други извори, док су предговори усмеравали схватања и тумачења народне књижевности. Том периоду припада и а. Мирослава Пантића (Народне песме у записима XV–XVIII века, Бг 1964), с књижевноисторијским назнакама о записивачима и околностима бележења песама. Остали избори из старих записа (зборник Валтазара Богишића и Ерлангенски рукопис) били су махом намењени студентима националне књижевности (В. Недић, Бугарштице, Бг 1969; Н. Килибарда, Антологија бугарштица, Бг 1976; Б. Сувајџић, Народна књижевност, епске песме у старијим записима, Бг–Краг. 1998).

Афинитет и приступ приређивача огледао се посебно у предговорима и поговорима, који су постајали све важнији део а. усмерених ка посебним усменим врстама (Н. Шаулић, Српске народне тужбалице, Бг 1929; М. Кнежевић, Антологија говорних народних умотворина, Н. Сад – Бг 1957; М. Матицки, Двори самотвори (тужбалице), Бг 1979; М. Лесковац, Бећарац, Н. Сад 1979; З. Карановић, Љ. Пешикан-Љуштановић, Послови и дани српске песничке традиције, Н. Сад 1994; М. Павловић, Антологија лирске народне поезије, Бг 1982; З. Карановић, Антологија српске лирске усмене поезије, Н. Сад 1996; З. Карановић, Антологија српске лирско-епске усмене поезије, Н. Сад 1998; Љ. Раденковић, Народна бајања, Бг 1983; С. Самарџија, Српске народне загонетке, Бг 1995; Народне басне и приче о животињама, Бг 2002; Шаљиве народне приповетке, Круш. 2006). Осим осветљавања одлика народне епике (Н. Љубинковић, Јуначке народне песме, Бг 1973; С. Самарџија, Антологија епских народних песама, Бг 2001), штампају се и уже тематске а. Најбоља издања садрже податаке о изворима и варијантама, стручне коментаре, регистре и индексе (М. Лукић, И. Златковић, Антологија народних песама о Марку Краљевићу, Бг 1996; С. Петровић, Косовска битка у усменој поезији, Бг 2001; Б. Сувајџић, Епске песме о хајдуцима и ускоцима, Бг 2003).

Намењене најмлађим читаоцима а. народних умотворина често су пропраћене илустрацијама (В. Ђурић, Антологија српских народних бајки, Бг 1990; Српске народне шаљиве приче, Бг 1995), док су српске народне песме и приповетке заступљене и у популарним едицијама (Дом и школа ,,Рад"; Просвета ,,Просвета"; Бисери српске књижевности ,,Народна књига"). Посебне а. представљају традицију одређене регије (В. Бован, Антологија српске народне лирике Косова и Метохије, Пр 1972; Антологија српске народне епике Косова и Метохије, Пр 1974; Српске говорне народне творевине са Косова и Метохије, Пр 1978; Д. М. Ђорђевић, Српске народне приповетке и предања из Лесковачке области, Бг 1988; В. Палавестра, Хисторијска усмена предања из Босне и Херцеговине, Бг 2003). За националну културу и рецепцију усменог стваралаштва значајне су и а. преведене у европским срединама а по квалитету и утицају најзначајнији су немачки преводи Терезе Лујзе Албертине фон Јакоб (I–II, 1825–1826).

Снежана Самарџија

ЛИТЕРАТУРА: В. Глигорић, Критике, Бг 1926; Б. Михајловић, „Антологија старије српске поезије (М. Лесковца)", НоМ, 1954, 1; И. Секулић, „Срчан антологичар (З. Мишић)", у: Есеји, II, Сар. 1967; Д. Драгојловић, „Филозофске антологије и флорилегији у старој српској књижевности", КИ, 1976, 34; Р. Пешић, Н. Милошевић-Ђорђевић, Народна књжевност, Бг 1984; З. Бојовић, „Антологије у српској књижевности", КиЈ, 2006, 1–2.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОЛОГИЈА

АНТОЛОГИЈА, врста рукописне појачке књиге која, исписана у неумској традицији, садржи пападикијски – мелизматичан, технички сложен напев, на текстове који су предвиђени за различита богослужења. Сами музички писари нису били доследни у именовању својих аутографа. У периоду с краја XIII и почетка XIV в., од када се дати тип зборника почиње редовно исписивати, коришћени су различити називи: Пападика, Аколутија, Матиматарион и др. Целовити садржај а. подразумева кратак теоретски спис – протеорију, у којој су представљени неумски знакови и мартирије гласова осмогласног система, затим химне за вечерње и јутарње, као и песме за литургије Св. Јована Златоустог, Св. Василија Великог и Пређеосвећених дарова. Многобројни су примерци скраћене а., у којима су забележени искључиво текстови и мелодије за вечерње и јутрење или јутрење и литургије или, пак, само за литургије, са протеоријом или без ње. У првим деценијама XIV и током прве половине XV в. а. су обогаћене разноврсним музичким жанровима који нису имали примарну литургичку примену. Реч је о виртуозним, мелизмима богато украшеним композицијама са текстуалним предлошком који су чинили у знатној мери измењене химне textus receptus-a (матиме, анаграматизми, анаподизми, калофоничне стихире и ирмоси) или слогови без значења (териризми или кратиме). Најстарија датована а., кодекс Националне библиотеке у Атини бр. 2458 из 1336, припада познатом мајстору појачке уметности, Јовану Кукузељу, a значајaн допринос овој врсти пападикијског напева дали су још Јован Кладас, Јован Гликис, Никифор Итикос, Ксенос Коронис и Мануил Хрисафис. Од почетка XVIII в. у а. се похрањују оригиналне мелодије и посве нови аранжмани традиционалних напева. И овог пута реч је о композиторској техници која подразумева употребу калопизама – мелодијских проширења и украса, нарочито на стихове ирмоса (који се певају изван обреда), али и на речи херувимских и причасних песама, полијелеја, славословља и др. У овој фази развоја предањске црквене музике на страницама а. се редовно налазе имена мелода Германа Неон Патрона, јереја Баласија и Петра Берекетиса. Први штампани примерак а., који се у два тома појавио 1824. у Константинопољу, приредио је Хурмузије Архивар, један од тројице реформатора неумског писма с почетка XIX в. и најзаслужнији за многобројне транскрипције мелодија са касновизантијске симиографије на тзв. нови аналитичнији метод. Он је у овај зборник унео и химне које се певају током периода који претходи Пасхи и за сам празник Васкрсења Христовог.

Весна Пено

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОЛОГИОН → МИНЕЈ ПРАЗНИЧНИ

АНТОЛОГИОН → МИНЕЈ ПРАЗНИЧНИ

АНТОНИЈЕ (Соколовић)

АНТОНИЈЕ (Соколовић), патријарх пећки (? – ?). Вероватно рођен у селу Бајице, где и сви остали чланови знамените фамилије Соколовић, који су српској цркви дали неколико патријарха, митрополита и епископа. Други део фамилије, који се поисламио, дао је турском царству неколико везира и паша. Као митрополит херцеговачки, примио је на сабору српских архијереја 1571. у горњој цркви манастира Бања трон пећких патријарха од стрица Макарија. Чин примопредаје приказан је у живопису припрате храма св. Николе, а место примопредаје условљено је Макаријевим лечењем у топлим бањским изворима. Патријарх пећки био је до 1575. Наставио је Макаријеву националну политику трпљења Турака. Вештих руку и уметничких склоности, изрезбарио је и осликао двери за иконостасе у Пећкој патријаршији и Дечанима. Како би украсио патријаршијску цркву у Пећи, дао је да се крст окује у сребро и да се позлати (о чему сведочи и натпис на крсту). Његовом наредбом преписани су минеји за Пећ и Грачаницу, као и Панегирик који је поклонио Грачаници.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Слијепчевић, „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219. до краја XIX века", Богословље, 1939, 14; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЈЕВИЋ, Александар

АНТОНИЈЕВИЋ, Александар, балетски играч (Пожаревац, 29. VII 1969). Завршио Балетску школу у Новом Саду (1988). Још као ученик усавршавао се код познатих педагога (летњи семинар у Сплиту 1985, К. Сергејев, Н. М. Дудинскаја) и успешно учествовао на домаћим и међународним такмичењима (Сребрна плакета на Југословенском балетском такмичењу у Новом Саду 1986, учесник балетског такмичења у Лозани 1987, почасна диплома на XIII Интернационалном такмичењу у Варни 1988). Од 1989. је члан балета Циришке опере, где је остварио и прве улоге у балетима Силфиде, Жар птица, Икарус (балет рађен за њега). Од 1991. члан Националног балета Канаде у Торонту, где је 1995. добио звање првака. Као истакнути играчки пар са К. Гласко гостовао на гала концертима у Токију, Лондону и Сарасоти, а са трупом по Канади и ван ње. Остварио је запажен успех као: Принц Флоримонд (П. И. Чајковски, Успавана лепотица), Ромео (С. Прокофјев, Ромео и Јулија), Принц (П. И. Чајковски, Лабудово језеро), Петер (П. И. Чајковски, Шчелкунчик), Алберт (А. Адам, Жизела), Базил (Л. Минкус, Дон Кихот) итд.

Љиљана Мишић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЈЕВИЋ, Атанасије

АНТОНИЈЕВИЋ, Атанасије, прота (Буковик код Аранђеловца, око 1740 − Буковик, 5. I 1811). На абаџијском занату у Београду научио турски и грчки, што му је донело углед код фанариота, па је убрзо рукоположен и постао прота у свом месту. После Кочине крајине био краће време у аустријском избеглиштву. Сазнавши намере Турака, саветовао Карађорђа пре сече кнезова да дигне устанак јер „може Бог дати да буде што боље". На Арханђеловдан 1803. извршио је заклетву првих завереника, а на Сретење 1804. заклетву устаника. Сахрањен је с леве стране олтара цркве у Буковику.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Ј. Ђурић и др., Казивања о српском устанку 1804, Бг 1980.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЈЕВИЋ, Благоје Ј.

АНТОНИЈЕВИЋ, Благоје Ј., трговац (Ужице, 25. III 1878 – Београд, 6. I 1937). Нижу и вишу трговачку школу завршио у Београду 1894–1900. Истовремено био запослен у радњама браће Богдановић и Јефте М. Павловића. С Љубомиром Ћуковићем 1910. основао књижарску радњу „Антонијевић и Ћуковић" у Кнез Михаиловој. Учествовао у балканским ратовима и у I светском рату као инжењеријски наредник. Активно учествовао у раду Београдске трговачке омладине у којој је био на разноликим функцијама, а председник постаје 1926. Радио у управним одборима Народне, Хипотекарне банке, Банке „Златибор", као и у Црвеном крсту. Био директор Трговинског гласника (1925–1931) и председник удружења трговаца разних профила. Градски одборник Београда био у два маха, 1929–1931. и од 1936. Био члан масонских ложа „Максим Ковалевски" и „Слога, рад и достојанство". Одликован орденима Св. Саве IV и III степена, Југословенске круне IV и III степена, Белог орла V степена и орденом Црвеног крста.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Београдске трговачке омладине 1880–1930, Бг 1930; Споменица Друштва Црвеног крста 1876–1936, Бг 1936; З. Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764–1980), Бг 1984.

Александра Новаков

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЈЕВИЋ, Војислав

АНТОНИЈЕВИЋ, Војислав, новинар, дипломата, министар (?, око 1885 – ?, 7. VII 1946). Гимназију учио у Крагујевцу и Београду, где је и матурирао 1902. Током школовања и непосредно по његовом завршетку сарађивао у Новинама Србским, као један из прве генерације новинара тог листа. Поред новинарског посла, започео службовање у Министарству иностраних дела. Као писар II класе послат је 1907. у Српско краљевско дипломатско представништво у Енглеској, где је напредовао до положаја писара I класе. У Београд се вратио 1911, када је постављен за секретара у МИД. Током I светског рата био краљевски посланик у Риму, што је остао до 1926. Ангажовао се у дипломатској кризи приликом разграничења са Италијом 1921. и учествовао у склапању југословенско-италијанског уговора о пријатељству (27. I 1924) којим је Ријека потпуно препуштена Италији. На дужност посланика у САД распоређен је 1927. Тридесетих година радио у Београду као шеф одељења министарства, а потом и као опуномоћени министар.

ИЗВОР: Шематизам Србије, 1907–1914.

ЛИТЕРАТУРА: С. Л. Сретеновић (ур.), Споменица српске новине: 1834–1934, Бг 1934; Д. Јанковић, Југословенско питање и Крфска декларација 1917, Бг 1967; В. Винавер, Југославија и Француска између два светска рата, Бг 1985; И. Андрић, Дипломатски списи, Бг 1992; С. Вуковић, Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891–1941, Краг. 1994.

Драган Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЈЕВИЋ, Дамњан

АНТОНИЈЕВИЋ, Дамњан, књижевни критичар (Славујевац код Прешева 24. V 1939). Дипломирао 1962. на Филолошком факултету у Београду, магистрирао 1970. на поезији Велимира Ј. Рајића (И срушише се лепи снови моји. Поезија Велимира Ј. Рајића, Бг 2002), а докторирао 2004. на поезији Васка Попе. Посветио се тумачењу Попине поезије („Усправна земља" Васка Попе, Н. Сад 1976; „Живо месо" Васка Попе, Вш 1992). Његова студија Мит и стварност (Бг 1996) јесте есејистичко-научно штиво богате документованости, а носи карактер аналитичког трагања за изворним значењима и суштинским језичким особеностима свих Попиних књига, од Коре до Реза. Из таквог приступа А. даје убедљиве доказе о компактности песничког опуса Васка Попе, о његовој вишеструкој мисаоној, језичкој и поетској целовитости.

ДЕЛА: Ентузијасти у позоришту, Кикинда 1975; Описом изнутра, Н. Сад 1976; Акција критике, Н. Сад 1983.

ЛИТЕРАТУРА: С. Гордић, „Извори и хоризонти Попиног песништва", у: Д. Антонијевић, Мит и стварност – поезија Васка Попе, Бг 1996; П. Илић, „Студија о поезији Велимира Рајића", ЛМС, 2002, 470, 6..

Ђорђе Деспић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЈЕВИЋ, Драгана

АНТОНИЈЕВИЋ, Драгана, етнолог, антрополог, фолклориста (Београд, 9. X 1957). Магистрирала (2004) и докторирала (2008) на Филозофском факултету у Београду са темом „Између историје и предања: вође Српске револуције у фолклору". Била је у два наврата стипендиста Француске владе током школске 1983/84. и 1986. Радила је у Етнографском институту САНУ до 2000. На Одељењу за етнологију и антропологију ФФ-а у Београду предаје и на мастер студијама. Уредник је часописа Етноантроплошки проблеми. Учествовала је на многим домаћим и међународним научним скуповима и на научно-истраживачким пројектима. Објавила је књиге: Значење српских бајки (Бг 1991) где на конкретним примерима прати процес развитка, културну условљеност и семантику бајке као жанра; Карађорђе и Милош: између историје и фолклора и Карађорђе и Милош: Митополитичке парадигме (Бг 2007) у којима успостављајући корелацију између епских јуначких биографија и историјских датости, проучава узроке и начин обликовања традиције. Посебно се бави фантастиком у традицијском причању, политичком симболиком, антропологијом фолклора, као и модерним облицима фолклорне комуникације.

Драгана Радојичић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЈЕВИЋ, Драгослав

001_Dragoslav-Antonijevic.jpgАНТОНИЈЕВИЋ, Драгослав, етнолог (Алексинац, 17. X 1930 – Београд, 9. IX 2001). Дипломирао и докторирао (1963) на Филозофском факултету у Београду. Био научни сарадник у Етнографском институту САНУ (од 1958), потом научни саветник у Балканолошком институту од његовог оснивања (1969–2001). Редовни члан САНУ од 1997. Био уредник часописа Народно стваралаштво – фолклор. Значајан допринос науци дао је на пољима етнологије, балканологије и фолклористике. Сагледавајући суштину транса као феномена ритуалне опседнутости натприродним, бавио се истраживањима традиционалних ритуала везаних за стање измењене свести, као што су обреди русаља у источној Србији, румунских калушара, грчке анастенарије. Указао је на битну разлику између шаманског транса и транса у тим ритуалима истичући удео натприродног и божанског у појединцу. Анализирајући очуване обреде реликата, указао на заједнички пагански супстрат традиционалног духовног наслеђа балканских народа. Велику пажњу посветио истраживању феномена игре и позоришта у традицији балканских народа (уредник зборника Фолклорни театар у балканским и подунавским земљама, Бг 1984). Бавио се и проблемима етничког идентитета, културних веза између народа Балкана и Подунавља, питањима из области методологије етнолошких истраживања, новим друштвеним обичајима. Предметима својих проучавања приступао систематски, непосредно их проучавао на терену, тражио њихове историјске и антрополошке корене, откривао везе са сличним појавама у другим савременим културама. Одликовао се изузетном ерудицијом и способношћу да проникне у смисао људског понашања.

ДЕЛА: Алексиначко поморавље, Бг 1971; Обреди и обичаји балканских сточара, Бг 1982; Ритуални транс, Бг 1990; Дромена, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: П. Влаховић, „Осврт на етнолошко и фолклористичко дело академика Драгослава Антонијевића и Библиографија радова Драгослава Антонијевића", ГЕМ, 2002, 65/66.

Драгана Радојичић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЈЕВИЋ, Зоран

АНТОНИЈЕВИЋ, Зоран, правник, универзитетски професор (Београд, 25. I 1925 – Београд, 17. II 1993). Дипломирао (1950) и докторирао (1954) на Правном факултету у Београду. На истом факултету предавао Привредно право, а то је чинио и на Саобраћајном факултету у Београду, Правном факултету у Скопљу и Бањалуци. Са Н. Балогом и В. Јовановићем поставио темеље Привредног права (Привредно право, Бг 1960), предмета насталог од ранијег Трговачког права, у новим условима самоуправног социјализма. Био је члан спољнотрговинске арбитраже, генерални секретар Удружења универзитетских наставника, судија Вишег привредног суда.

ДЕЛА: Банкарски послови и хартије од вредности, Бг 1960; Право спољње трговине, Бг 1967; Послови правног промета, Бг 1970; Уговори у привреди, Бг 1976.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Кандић, Ј. Даниловић, Историја Правног факултета у Београду, III, Бг 1998.

Љубица Кандић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЈЕВИЋ, Иван

АНТОНИЈЕВИЋ, Иван, геолог (Београд, 15. VIII 1926). Дипломирао 1952. на Геолошко-палеонтолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду, а докторирао на Рударско-геолошком факултету у Београду 1964. Геолог (1953–1972) и виши научни сарадник (1972–1988) у Заводу за геолошка и геофизичка истраживања у Београду. У међувремену био геолог саветник у Центру за индустријска истраживања у Триполију у Либији (1966–1970). Године 1980. радио у Југоисточном Загросу у Ираку. Спада у најистакнутије домаће регионалне геологе са стратиграфском и тектонском оријентацијом превасходно на терене источне Србије. Од 80-их година решавао и проблеме из домена лежишта минералних сировина. Од 1953. веома активан члан Српског геолошког друштва у којем је био и председник (1985–1987).

ДЕЛА: Геолошка грађа Тимочко-печке еруптивне области, III Конгрес геолога ФНРЈ, I, Будва, 1961; Стратиграфија и тектоника Великог крша и Стола у источној Србији, Бг 1973; „Лежишта гвожђа Србије", ВГз, 1983, 41; Геологија манганских лежишта Србије, Бг 1995

Александар Грубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЈЕВИЋ, Предраг

АНТОНИЈЕВИЋ, Предраг, филмски редитељ (Ниш, 7. II 1959). Филмску и ТВ режију дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду (1983). Дебитовао дугометражним играним филмом О покојнику све најлепше (1984), сатиром на друштвено-политичка превирања у првим послератним годинама. Био један од коредитеља (уз А. Ђорђевића и М. Радовића) антиратне комедије Балкан експрес 2 (1989), а затим реализовао савремену друштвену тему са елементима породичне мелодраме у филму Мала (1991). Исте године отишао у САД и у Холивуду, уз подршку Оливера Стоуна као продуцента, режирао филм Спаситељ (1998), потресну драму са наглашеном хуманистичком поруком о минулом грађанском рату на просторима бивше СФРЈ. Ангажован је у продукцији и монтажи неколико других пројеката, а као редитељ остварио је и филмове Ноћ игуане (The Night of the Iguana, 2001), Трчање за новцем (Run for the Money, 2002) и Мало убиство (Little Murder, 2010).

Никола Стојановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИМИЈА

АНТОНИМИЈА (грч. ntiv: против, o[noma: име; фр. antonyme), однос између речи које имају супротно значење: рат – мир, дубок – плитак, волети – мрзети. Такве речи се називају антоними. Значења двају антонима врло су слична, обично им се разликује само једна семантичка компонента, која је најважнија па се зато ствара утисак значењске супротстављености, а не само различитости (нпр. именице у антонимском односу мушкарац и жена разликују се само по значењској компоненти пола). Највише антонима имају придеви и глаголи, а именице ређе. Прави антоними се супротстављају независно од контекста (тврд – мек), а неправи, којих је више, само у синтагматском или реченичном контексту (тврд човек – осећајан човек). Правим антонимима се супротстављају примарна значења и они се могу дефинисати један помоћу другога у негативним дефиницијама (тврд је 'који није мек', жив је 'који није мртав'). Неправа а. је често последица вишезначности речи и чињенице да се у одређеним контекстима могу супротставити њихова секундарна значења. Степеновани антоними означавају неко својство исказано у високом или ниском степену (дугачак – кратак), док нестепеновани антоними именују појаве чије се особине не могу градирати и међу којима постоји однос искључивости (жив – мртав). Чланови пара нестепенованих антонима семантички су равноправни, док је један члан пара степенованих антонима маркиран, а други је немаркиран тиме што има неку значењску компоненту коју други члан антонимског пара нема. У српском језику обично су немаркирани они чланови који исказују висок степен неког својства, а маркирани су они који исказују низак степен (у антонимским паровима дубок – плитак, врућ – хладан немаркирани чланови су дубок и врућ, а маркирани су плитак и хладан). Својство исказано паром степенованих антонима називамо према немаркираном члану (дубина, топлота). Степеновани антоними понекад граде антонимски ланац (студен – хладан – прохладан – млак – топао – врућ – врео). Истокоренски антоними имају исто порекло (нпр. жив – нежив), а разнокоренски имају различите корене (нпр. жив – мртав). Понекад се а. остварује у систему значења једне речи и та појава се назива енантиосемија. Тако нпр. глагол позајмити може значити дати у зајам, али и узети у зајам.

ЛИТEРАТУРА: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Бг 2007.

Рајна Драгићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЋ, Александар

АНТОНИЋ, Александар, новинар, филмски аматер (Осијек, 4. VII 1927 − Београд, 18. V 1997). Правни факултет завршио у Београду. У својој новинарској каријери најдуже радио у Танјугу, где је био уредник и дописник из Лисабона. Од 60-их година интензивно се бавио аматерским филмом, најпре као члан Кино-клуба „Београд", а затим и Кино-клуба „8", чији је био и оснивач. Носилац је звања мајстора аматерског филма Кино-савеза Југославије, највишег киноаматерског звања у бившој СФРЈ. Објавио књиге о аматерском филму: Развијање преобратног филма 8 и 16 милиметара (Бг 1963), Филмска камера у рукама аматера (Бг 1964), Трикови у аматерском филму (Бг 1967) и Идеје и књиге снимања за аматерске филмове (Бг 1972). Његове књиге су од изузетне вредности за развој аматерског филма у Србији, као и за ширење опште филмске културе. Од његових најуспешнијих аматерских филмова, са којима је наступао на аматерским филмским фестивалима у земљи и иностранству, издваја се филм Тријалог (1969)

Мирослав Б. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЋ, Здравко

АНТОНИЋ, Здравко, историчар (Растошница код Зворника, 22. III 1934 – Београд, 7. I 2009). На групи за историју Филозофског факултета у Београду дипломирао 1963, а докторирао 1971. с темом Устанак у источној и централној Босни 1941 (Бг 1973). Од 1963. радио у Институту за историју у Сарајеву и био његов директор (1975–1978). Биран у сва научна звања, а за научног саветника 1983. Био је на челу Службе за информативно-документационе послове у Савету федерације, научни саветник у Институту за новију историју Србије (1991–1992) и Балканолошком институту САНУ (1993–2002). Редовни професор ФФ-а у Бањалуци постао 1996. Научно-истраживачки бавио се историјом БиХ у XX в., историјом II светског рата и социјалистичке револуције. Приредио публикације: Обласни војни штаб за тузланску област 1941 (Тузла 1981), Документи централних органа КПЈ – НОР и Револуција 1941–1945 (Бг 1986), Записи Пере Ђукановића – Устанак на Дрини (Бг 1994). За дописног члана АНУРС изабран 2004, а за редовног 2008.

ДЕЛА: и Ј. Перић, Бирач у Народноослободилачкој борби, Тузла 1982; Родољуб Чолаковић у светлу свог Дневника, Бг 1991; Иво Андрић у Дневнику Родољуба Чолаковића, Бг 1992.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

Срђан Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЋ, Ивана

АНТОНИЋ, Ивана, лингвиста, сербокроатиста, универзитетски професор (Нови Сад, 5. VIII 1962). На Филозофском факултету у Новом Саду дипломирала српскохрватски језик и југословенске књижевности (1986), магистрирала српски језик и лингвистику (1991) и одбранила докторат (1996). Предаје Синтаксу и семантику српског језика и Увод у лингвистику на истом факултету. Руководила пројектом „Савремени српски језик" (2001–2005) и српским делом међународног пројекта „Славянские предлоги в синхронии и диахронии: морфология и синтаксис" (Mосковски државни универзитет, 2002–2007). Била је члан уредништава међународних часописа Slavia Meridionalis и Studia Kognitywne (Варшава, 2004–2006). Основна област њеног истраживачког рада јесте синтакса и семантика стандардног српског језика, а шира област интересовања теоријски аспекти синтаксе, семантике и прагматике, општа лингвистика и историја лингвистике. А. је међу водећим стручњацима у области синтаксе падежа и синтаксе темпоралности у српском језику. Важнији радови су јој: Временска реченица (Ср. Карловци – Н. Сад 2001) и „Синтакса и семантика падежа", у: П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика. Проста реченицa (Бг – Н. Сад 2005). Књига је добила награду Славистичког друштва Србије „Павле Ивић" (2005).

ЛИТЕРАТУРА: Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000, Бг 2005.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНИЋ, Слободан

АНТОНИЋ, Слободан, политиколог, социолог (Београд, 19. V 1959). Дипломирао (1982) и магистрирао (1988) на Факултету политичких наука у Београду, а докторирао на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду (1995). Радио као научни сарадник Института за политичке студије у Београду (1990–1996). Предавао социологију на ФФ-у у Новом Саду (1996−2001) и на Одељењу за социологију ФФ-а у Београду. Један од покретача и члан редакције часописа Нова српска политичка мисао, а од 2009. и председник Српског социолошког друштва. Истакнути аналитичар актуелних политичких феномена у Србији које разматра у ширем социолошком и политиколошком оквиру. Посебно су значајне његове анализе улоге српских политичких и културних елита у савременим модернизацијским процесима.

ДЕЛА: Изазови историјске социологије, Бг 1995; Заробљена земља, Бг 2002; Нација у струјама прошлости, Бг 2003; Елита, грађанство и слаба држава, Бг 2006; и Д. Павловић, Консолидација демократских установа у Србији, Бг 2007.

Милован Митровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНОВИЋ, Анастас

АНТОНОВИЋ, Анастас, правник, министар (Београд, 1852/53 – Београд, 13. V 1916). Студије права завршио на Великој школи у Београду 1874. У српско-турским ратовима био шеф војног телеграфа у Врању. По завршетку рата започео чиновничку и судску каријеру током које је напредовао од писара начелства, до председника суда. Службовао у Смедереву, Лесковцу, Нишу, Параћину, Ћуприји, Пожаревцу и Београду. У Београду је 1895. постављен за председника првостепеног варошког суда, а 1898. унапређен за судију апелационог суда. Следеће године постављен за комесара Народне банке. Истовремено, 1897–1899. био је краљев посланик у Народној скупштини. Као један од најпоузданијих људи династије Обреновић, именован за комесара преког суда, формираног после Ивањданског атентата на краља Милана 1899. Заједно с Ристом Бадемлићем остао запамћен по веома нечовечном понашању према оптуженима. Почетком 1900. постао инспектор Министарства унутрашњих дела, а потом (1900–1901) и министар правде. После тога председавао Главном контролом касационог суда (1903). Пензионисан после Мајског преврата 1903, чиме је завршена његова политичка и чиновничка каријера.

ИЗВОР: Шематизам Србије, 1888–1910.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Крај једне династије, I–III, Бг 1905--1906; Ж. Живановић, Политичка историја Срба у другој половини XIX века, IV, Бг 1925; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, II–III, Бг 1934–1936; А. Раденић, Прогони политичких противника у режиму Александра Обреновића 1893–1903, Бг 1973

Ђорђе Ђурић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНОВИЋ, Антоније

АНТОНОВИЋ, Антоније, геолог, научни саветник (Ђевђелија, 11. V 1924). Дипломирао 1950. на Геолошком факултету Техничке велике школе у Београду, на којем је до 1952. био асистент. На Рударско-геолошком факултету у Београду докторирао 1962. са тезом о геолошком саставу арсеново-антимонових лежишта у Скопској Црној Гори. У звање научног саветника изабран 1975. Радио у Геолошком заводу у Скопљу (1952–1957), а потом, до 1984, у Геоинституту у Београду. Током целе каријере бавио се претежно истраживањем различитих минералних сировина у земљи (Лежиште урана и торијума у свету са освртом на одговарајуће типове у Југославији, Бг 1978), као и гемологијом (Обрада неких типова јувелирског камења, Бг 2004). У иностранству (Иран, Турска, Либија) радио на регионалним геолошким пословима.

ДЕЛА: Геолошки односи у једном делу Старе планине, Бг 1973; Неки аспекти геологије, петрологије, геохемије и рудоносности кенотипних вулканита Југославије, Бг 1977; Радиоактивност у природи – значај за истраживање у геологији, Бг 1990.

Александар Грубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНОВИЋ, Илија А.

001_Ilija-A-Antonovic.jpgАНТОНОВИЋ, Илија А., трговац, добротвор (Мелник, Македонија, 3. V 1843 – Београд, 26. VII 1921). Као двогодишњи дечак доведен у Београд. По завршетку Трговачке школе у Београду, постао је и њен директор, и руководио њоме две године. По затварању школе запослио се у трговини код брата Панајота и после четворогодишњег рада прешао у службу код трговца Анастаса Заха. Самосталну гвожђарску радњу отворио 1875. Робу продавао на велико трговцима детаљистима и грађевинарима. У Карађорђевој улици изградио једноспратну кућу с великим дућаном, магацином према обали и бетонираним подрумом. Целокупну имовину, стечену брижљивим радом и великом штедњом, раздао је хуманитарним друштвима и установама, а своју кућу завештао је Београдској трговачкој омладини. На основу одобрења краља Александра I основана је 1928. Задужбина А., бившег београдског трговца. Задужбина је омогућила школовање сиромашних студената Београдског универзитета, који су се посветили изучавању финансијских и природних наука у иностранству.

ЛИТЕРАТУРА: М. М. Костић, Успон Београда, II, Бг 2000.

Прибислав Маринковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНОВИЋ, Милан

001_Milan-Antonovic.jpgАНТОНОВИЋ, Милан, архитекта (Београд, 7. XI 1868 − Београд, 25. II 1929). Матурирао у Винтертуру (Швајцарска), дипломирао у Цириху. По повратку у Београд, радио у општини, а једно време био и професор у Геодетско-грађевинској школи. Крајем XIX в. основао први приватни биро, због чега се сматра зачетником приватне архитектонске праксе у Србији. Један од оснивача Грађевинско-предузимачког еснафа (1901). Био је међу првима који су у Србији основали своју приватну грађевинско-предузимачку фирму (1910). Значајни су његови државни објекти: Палилулска основна школа (1894), изграђена у духу еклектицизма с наглашеним средњим ризалитом, на којем се налазе одвојени улази за мушку и женску децу; комплекс зграда Опште државне болнице (1901–1907), изграђен на простору Врачара, на којем се и данас налази. Међу његовим најзначајнијим објектима је „Гранд хотел" (1900) у Чика Љубиној улици. Та зграда се сматра првом у Београду у духу сецесије. На објекту су први пут у српској архитектури употребљени армиранобетонски носачи типа „Мониер", а новине су представљали и систем електричног осветљења, лифт и собна купатила. Фасада је решена симетрично, са плитком пластичном сецесијском декорацијом и наглашеним лизенама. Хотел данас више не постоји. Међу осталим његовим значајним остварењима је фотографски атеље Милана Јовановића на Теразијама, подигнут почетком XX в. На том објекту цео зид спрата и кров били су застакљени, како би било омогућено осветљење атељеа. У стилу сецесије, са богатом декорацијом фасаде, изграђена је и кућа Мише Поличевића у улици Краља Петра. А. је пројектовао и палату Осигуравајућег друштва „Анкер" (1899) на Теразијама. Фасада зграде је пројектована на принципима академизма, са употребом простих класичних елемената. Карактеристичне су фасадне лизене које се простиру дужином оба спрата. Међу његовим карактеристичним остварењима су две зграде осигуравајућег друштва „Норд Бритиш и Меркантиле", подигнуте између улица Кнез Михаилове и Чика Љубине. Зграда у Кнез Михаиловој (1899) подигнута је у класицистичком стилу, али с наговештајима сецесије, док је на згради у Чика Љубиној (1912) употребљена стилска комбинација академског решења и сецесијске декорације. А. је пројектовао пословну кућу „Зора" (1904), на потезу између улица Кнез Михаилове и Чика Љубине. Поред изградње нових зграда, А. се бавио и адаптацијама. Извршио је адаптацију и доградњу једног спрата на кући Милана Павловића (1906), а кући је дао обележја новог стила сецесије. Мада је решење фасаде академско, сецесија је присутна на елементима декорације. У Грачаничкој улици саградио је 1904. кућу Димитрија Живадиновића, која представља специфичну пословно-стамбену зграду и која је у приземљу имала магацински простор. Међу његовим најуспешнијим зградама је пословно-стамбени објекат Друштва за улепшавање Врачара, у Његошевој улици. Зграда је подигнута 1902. и представља једну од првих грађевина у Београду на којој је примењен стил сецесије у пуном сјају. Сецесија се нарочито види на елементу гвоздене ограде постављене на врху атике објекта. Фасада објекта је пројектована симетрично, са употребом фасадних подеоних венаца и плитком архитектонском декорацијом, а њена декорација представља изванредан пример оновременог украшавања архитектонских објеката.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Гордић, Архитектонско наслеђе града Београда, I: Каталог архитектонских објеката на подручју Београда 1690−1914, Бг, 1966, 6; Г. Гордић, Биографије. Српска архитектура 1900−1970, Бг 1972; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815−1914, Бг 1981.

Бранка Ланцош-Малдини

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТОНОВИЋ, Момчило

АНТОНОВИЋ, Момчило, сликар, графичар, универзитетски професор (Крушевац, 29. X 1938). Одсек сликарства завршио 1963, а магистарске студије 1965. на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Недељка Гвозденовића. Усавршавао се у Француској, Италији, Грчкој, САД, Шпанији, Немачкој, Мађарској, Шкотској и Холандији. Од 1973. предаје на Факултету ликовних уметности у Београду, где је биран у сва универзитетска звања и био декан (1988–1992). Током 1989. био је гостујући професор на факултетима у Будимпешти и Единбургу, као и на Академији лепих уметности у Београду. Од 1966. излаже самостално. Учествовао на преко 600 групних изложби у земљи и иностранству. Као сликар, определио се за експресионистичку фигурацију пикасовске провенијенције. Доминантне су велике фигуралне композиционе целине, у духу савременог експресионизма, реализоване широким колористичким потезима. Портрети, снажног психолошког призвука, показују склоност ка креативном споју класичних узора и фантастичних симбола. Мотив призора добија пуну артикулацију у његовом циклусу експресионистичко-надреалистичких пејзажа Београд на Метеорима, инспирисаним Византијом и средњовековном симболиком. Рецентни цртежи показују изоштрен смисао за комично, гротескно и саркастично. Добитник је многобројних признања за ликовно стваралаштво, међу којима и Октобарске награде града Београда (1988).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Кадијевић, Момчило Антоновић. Слике, Смед. 2000; Ж. Турински, Мома Антоновић, гротеске, Бг 2006.

Весна Круљац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТРОПОГЕОГРАФИЈА

АНТРОПОГЕОГРАФИЈА, наука која проучава однос човека и географске средине. Њен оснивач је немачки научник Фридрих Рацел 1882. У Србији се њоме бавио и на светски научни ниво уздигао Јован Цвијић у делима Антропогеографски проблеми Балканскога полуострва (Бг 1902) и Балканско полуострво и јужнословенске земље, које је најпре објављено на француском (Париз 1918), а потом на српском језику (I, Зг 1922; II Бг 1931). Цвијић је, поред постављања темеља науке о красу (красологија), поставио у светским размерама темеље а. и антропогеографским проучавањима. То потврђује и Цвијићево увођење у светску науку неких српских научних појмова, међу којима су: понор, шкрапа, вртача, увала, долина, хум, крашко поље. Посебну пажњу посветио је биофизичким одликама Балканског полуострва, прилагођавању његовог становништва животној средини, изградњи и развоју насеља, миграционим кретањима становништва и стварању и развоју етничких заједница и народа. Под Цвијићевим руководством из а. су се развиле посебне научне области: географија становништва, географија насеља, етнологија, економска, социјална и политичка географија. У Српској академији наука, у оквиру Српског етнографског зборника, покренута је 1902. посебна антропогеографска едиција „Насеља и порекло становништва" у којој је до 2002. објављено 46 томова у којима су штампана истраживања о појединим предеоним и етничким целинама у Србији и са српског етничког простора у окружењу. Етнографски музеј у Београду такође је објавио десетак расправа антропогеографског и етнолошког садржаја о појединим предеоним целинама у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: В. С. Радовановић, Јован Цвијић, Бг 1957; Југославија – географски положај, унутрашње и спољне везе, Бг 1957; Ј. Цвијић, Општа географија-антропогеографија, Бг 1969; П. Влаховић, Писци наше етнологије и антропологије, Бг 1987; Ј. Цвијић, Балканско полуострво, Бг 1991; М. Васовић, Јован Цвијић, научник, јавни радник, државник, Ср. Карловци – Н. Сад 1994; Јован Цвијић о свом и нашем времену, Бг 1995; Ј. Цвијић, Антропогеографски и етнографски списи, Бг 1996

Петар Влаховић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТРОПОЛОГИЈА

АНТРОПОЛОГИЈА (грч. nqrwpo": човек, lgo": реч, говор), наука о човеку. Проучава човекове специфичности у времену и простору у односу на остала жива бића, као и развој људске врсте (еволуцију) под утицајем природних и културних чинилаца. Први подаци о човеку и развоју људске врсте пронађени су у Египту, у изворима који потичу још из XV в. п.н.е. Следе они из римског раздобља (Лукреције Кар, Гален), средњег века (Арабљани Разес и Ибин Син, односно Авицена), ренесансе и времена великих географских открића, па све до савременог доба. Антрополошка проучавања преплићу се с онима у многим природним, културно-историјским и друштвеним наукама. Почев од друге половине XIX в., када се развија у посебну науку, а. интердисциплинарно и синтетички повезује у целину проблеме које обухватају биологија, анатомија, етнологија, археологија, лингвистика, историја, социологија и психологија. Развој а. код Срба је оствариван уз биофизичка, етнолошка и културно-историјска антрополошка проучавања, а може се разврстати у три већа раздобља. Прво раздобље обухвата време од средине XIX в. до почетка XX в. и одликује се више или мање стихијским сабирањем грађе о народном животу коју су, после Вука Караџића, углавном прикупљали и описивали геолози (Ј. Жујовић), географи (В. Карић, Ј. Цвијић) и археолози (М. Васић). Уочен је утицај географске средине на човека и обратно (Ј. Цвијић) и значај материјалне културе у човековом животу (М. Васић). У овом периоду почео је развој антрополошке методологије и обликовање оквира антрополошких проучавања (В. Карић). Друго раздобље обухвата време од почетка XX в. до II светског рата. У овом периоду формирао се на страни и у домаћој средини известан број антрополога који су радили у Србији. А. се, као помоћни предмет, уводи од 1906. на Катедри за етнологију Филозофског факултета у Београду, а потом и у оквиру хигијенске службе. Обраћа се пажња на изучавања морфологије човека, његове биотипологије, телесне конституције, примене биометрије, изучавање људских раса и њихових варијетета код нашег становништва. Овај посао су обављали углавном појединци на личну иницијативу (Ј. Ердељановић, Н. Жупанић, Б. Малеш). Треће раздобље почиње после II светског рата и представља нову фазу у развоју антрополошке науке у Србији. У овом периоду конституишу се биолошка, социо-културна, историјска и етничка а., која је постала засебан предмет на дипломским и постдипломским студијама етнологије и социологије на ФФ-у у Београду, као и на Природно-математичком, Медицинском и ФФ-у у Новом Саду. Развоју и ширењу а. у Србији допринео је и рад Антрополошког друштва Југославије, основаног 1959, из којег је 2007. настало Антрополошко друштво Србије. У Београду је покренута издавачка делатност тог удружења: Посебна издања (св. 1–12, 1963–1995), Гласник Антрополошког друштва (св. 1–42, 1964–2007), а на Одељењу за етнологију ФФ-а Етноантрополошки проблеми – часопис (св. 1–12, 1987–1998) и Етноантрополошки проблеми – монографије (св. 1–29, 1987–2005). На 22 научна конгреса који су с међународним учешћем одржани у Србији (поред још 24 организована у осталим републикама Југославије) од 1959. до 2007. приказивани су радови из више антрополошких дисциплина као што су биофизичка, социјална (филозофска, историјска, етничка, културна), медицинска, дентална, спортска или нека друга а., као и резултати антрополошких проучавања у анатомији, педијатрији, неурологији, психијатрији, демографији и другде. Расправљало се, између осталог, о савременој антрополошкој методологији, биофизичким одликама становништва, популационим проблемима, генетици, биоетици, примени антрополошких истраживања у свакодневном животу, о улози екологије и заштити човекове животне средине. На ПМФ-у у Београду и Новом Саду и у САНУ развила су се проучавања у хуманој генетици, а на Медицинском факултету у Нишу настао је центар за денталну а. Преко својих стручних и научних гласила и скупова, антрополози су развили међународну сарадњу и институционализовали антрополошку науку у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: В. Карић, Србија, опис земље, народа и државе, Бг 1887; Антрополошка библиографија о Југославији, Бг 1963; ГАДЈ, 1964–2007, 1–42; П. Влаховић, „Етничка антропологија и њен развој у Југославији", ГАДЈ, 1964, 1; Б. Ивановић, „Преглед антрополошких истраживања у Црној Гори", Гласник Републичког завода за заштиту природе Природњачког музеја у Титограду, 1970, 3; П. Влаховић, „Антропологија у Југославији", ГАДЈ, 1977, 14; У вртлогу живота – прилози историјској и етничкој антропологији, Пријепоље 1978; „Четрдесет конгреса Антрополошког друштва Југославије", ГАДЈ, 2002, 37.

Петар Влаховић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТРОПОЛОШКА ЛИНГВИСТИКА → ЕТНОЛИНГВИСТИКА

АНТРОПОЛОШКА ЛИНГВИСТИКА → ЕТНОЛИНГВИСТИКА

АНТРОПОЛОШКО ДРУШТВО СРБИЈЕ

АНТРОПОЛОШКО ДРУШТВО СРБИЈЕ, стручно-научна организација антрополога Србије. Основана 30. V 2007. у Апатину, на 46. конгресу Антрополошког друштва Југославије, након издвајања Црне Горе из заједнице са Србијом. Седиште АДС-а је на Природно-математичком факултету у Новом Саду (Департман за биологију и екологију). Друштво је наставило делатност АДЈ, које је било основано у Београду 1959. и као целина радило до распада СФРЈ 1992. Од 1959. до 1991. одржано је 30 конгреса на којима су активно учествовали истакнути научници из земље и иностранства. Антрополози из Србије и Црне Горе били су носиоци научног рада у АДЈ, учествовали у организовању 46 конгреса антрополога с међународним учешћем, издали 12 књига Посебних издања и 42 књиге Гласника Антрополошког друштва Југославије. Од 1992. рад у АДЈ наставили су само чланови из Србије и Црне Горе. Српски антрополози су још у оквиру АДЈ-а успели да уздигну антропологију као науку на универзитетски ниво, повежу је са сродним дисциплинама и институцијама у земљи и свету, покрену нова антрополошка проучавања и објаве значајне научне резултате. АДЈ је било иницијатор и оснивач Европског антрополошког друштва (1997) и, заједно са Хрватским антрополошким друштвом, организатори XII међународног конгреса за етнолошке и антрополошке науке света (1988). Чланови АДС-а настоје да се уједначи антрополошка методологија, развије проучавање проблема човекове еволуције, људског варијабилитета, одлика савремених етничких заједница, људске филогенезе, онтогенезе, биотипологије, биостатистике, хумане генетике, последица радијације на људски организам, примена антропологије у свакодневном животу и др.

ЛИТЕРАТУРА: Посебна издања АДЈ, 1963–1990; ГАДЈ, Бг 1964–2007, 1–42; C. Susanne, Еuropean Anthropology Newsletter, Brussels 1977.

Петар Влаховић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТРОПОМЕТРИЈА

АНТРОПОМЕТРИЈА (грч. nqrwpo": човек, mevtron: мера), квантитативна метода која прати антрополошкa проучавања на живим људима и скелетима. Прва истраживања на лобањама вршио је Спигелиус, а усавршио Пол Брока, који је 1865. основао природну антропологију као науку. Антропометријску методологију усавршио је Рудолф Мартин на Универзитету у Цириху током прве две деценије XX в., а његови антропометријски инструментаријум и приручници користе се и данас. Мерењима главе на живим особама бави се кефалометрија, а осталим деловима тела корпометрија. Мерењима скелета лобање бави се краниометрија, а осталим деловима скелета остеометрија. Код нас је прва антрополошка мерења почетком XX в. вршио Јован Ердељановић на популацији црногорског племена Кучи, резултате је објавио у Српском етнографском зборнику (1907, књ. VIII). Нико Жупанић се бавио сличним истраживањима пре I светског рата у Етнографском музеју у Београду. Бранимир Малеш је прикупљао антропометријске податке о људским популацијама у централним деловима Србије између I и II светског рата. После II светског рата антропометријска истраживања вршена су у насељу Даросава (Партизани) код Аранђеловца, у Банатском Новом Селу и Долову у околини Панчева. Драгоцен антропометријски материјал сакупили су сарадници Биолошког одсека Природно-математичког факултета и Медицинског факултета у Новом Саду. Антропометријски подаци имају практичну примену у форензичној, спортској, медицинској и урбаној антропологији.

ЛИТЕРАТУРА: ГАДЈ, 1964–2007, 1–42.

Петар Влаховић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТРОПОНИМИЈА

АНТРОПОНИМИЈА (грч. nqrwpo": човек, oìnoma: име), грана ономастике која се бави проучавањем имена људи. У антропонимијски систем сваког народа уткана су сведочанства о историјском путу, народним обичајима, психологији и другим карактеристикама живота дате заједнице. Најстарија имена код свих народа имају магијску, најчешће профилактичку функцију. Детету је давано име као заштитни знак који целог живота треба својом снагом да утиче на његову судбину. Кроз векове слика имена се мењала у зависности од услова под којима је народ који их је носио живео. На пример, Хрвати су до XVI в. имали, као и Срби, већином народна имена, а после Тридентског концила (1546−1563) та имена све више одлазе у заборав, а на њихово место долазе календарска имена. Код православних Словена на Балкану словенска имена и даље имају предност. Када су Срби дошли на Балканско полуострво, носили су словенска имена. Она су могла бити састављена од две основе (Владимир, Мирослав, Станислав). Имали су и имена изграђена од основе која се налазила у сложеним именима и неког простог или сложеног наставка (Драган, Милан, Рајко, Радојко). Од сложених су добијана и скраћена или хипокористична имена (Миле, Раја, Слава, Стана). Имена су настајала и по називима животиња, птица, дрвећа и других речи прикладних да постану имена (Вишња, Вук, Дуња, Јагода, Малина). Таква имена је Т. Маретић назвао самотворна. У раном периоду Срби су дошли у контакт с романским и другим староседелачким становништвом Балкана, те су, прихватајући неке њихове обичаје, прихватали и њихова лична имена. Са примањем хришћанства преузели су и цео систем хришћанских имена која су се сачувала до данас (Арсеније, Василије, Теодор, Филип). Доласком Турака променила се антропонимијска слика у многим српским областима. Срби који су примали ислам мењали су и лична имена (Мухамед, Мубера, Садик). У XIX в., у периоду националног буђења, деци су давана имена из историје и народне поезије, као и стара словенска имена. У XX в. Срби су мењали оријентацију, окретали су се и ка истоку и ка западу. То се одразило и на њихов именослов у који продиру како руска имена (Игор, Тамара, Тања, Татјана), тако и она западноевропског порекла (Жаклина, Роберт, Сузана).

ЛИТЕРАТУРА: T. Маретић, „О народним именима и презименима у Хрвата и Срба", Рад ЈАЗУ, 1886, 81, 82; М. Грковић, Речник личних имена код Срба, Бг 1977.

Милица Грковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТРОПОЦЕНТРИЗАМ, ЈЕЗИЧКИ

АНТРОПОЦЕНТРИЗАМ, ЈЕЗИЧКИ, принцип карактеристичан за многе граматичке, лексичко-граматичке и творбене категорије и лексичке групе. Постоји у свим језицима, али се у сваком језику испољава на мање или више специфичан начин. A. je осмишљавање појединих аспеката језичке слике света према критеријумима у чијем је средишту човек са својим комуникативним и другим потребама. Нпр. стожер сваке говорне ситуације је говорно лице, централно место у систему временских значења има време говора говорног лица, модалност је квалификација коју говорно лице даје о свом исказу, одређеност или неодређеност исказа увек постоји за некога, а не сама по себи и сл. Принцип а. испољава се у граматичким категоријама лица, времена, падежа, стања, апелативности, интерогативности, посесивности, социјативности, аниматности и др., присутан је у експресивној и директивној језичкој функцији, у системима заменица и заменичких прилога (значење 'ја', као једно од базичних значења, уграђено је у многе друге, сложеније значењске структуре с јачим или слабијим степеном граматикализованости), у системима именица nomina agentis и nomina patientis, у антропонимији, у изразитој семантичкој продуктивности речи које значе делове тела итд. (нпр. глава државе, глава књиге, глава мотора, глава ексера итд.).

ЛИТEРАТУРА: З. Тополињска, „Антропоцентричка теорија језика и српски падежни систем", ЈФ, 2002, LVIII; П. Пипер, „Антропоцентрични категоријални комплекс", у: П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005; М. Ивић, „О теорији антропоцентризма и српским језичким датостима", ЈФ, 2006, LXII.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТУЛА, Димитрије

АНТУЛА, Димитрије, геолог, универзитетски професор (Београд, 9. XI 1870 – Београд, 17. VII 1924). Дипломирао на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета на Великој школи (1891). Радио као суплент у Трећој мушкој гимназији у Београду, а 1894. положио и професорски испит. За време специјализације у Бечу, од 1894. до 1896, обрадио велику Абихову збирку кредних фосила са Кавказа за свој докторат. Тезу под насловом „Über die Cephalopoden der unteren Kreide des Kaukasus" одбранио 1896. на Универзитету у Бечу и постао други српски доктор геологије и хемије. Докторат је објављен 1899. у Бечу и ушао у ред светских класичних монографија о цефалоподима доње креде. Био је државни геолог у Рударском одељењу Министарства народне привреде од 1897. до 1919. и генерални директор Генералне рударске дирекције у Београду од 1919. до 1924. Уз основну активност, веома успешно деловао у Српском геолошком друштву од његовог оснивања а нарочито од 1906. до 1908. као секретар. Осим тога, на Техничком факултету у Београду предавао Техничку геологију са минералогијом (1907−1922). Учествовао на VII, VIII и IX Међународном геолошком конгресу у Санкт Петербургу (1897), Паризу (1900) и Бечу (1903). Бавио се претежно стратиграфијом кредних творевина, а затим искључиво истраживањем и експлоатацијом минералних сировина у Србији. У име Рударског одељења организовао рударски одељак Краљевине Србије на великој Светској изложби у Паризу 1900, а потом и на изложбама у Лијежу (1905), Милану (1906) и Торину (1911) и на Балканској изложби у Лондону (1907). После I светског рата руководио обновом рударске привреде целе Краљевине СХС све до изненадне смрти. Бавио се регионалном геологијом, биостратиграфијом, лежиштима минералних сировина и рударством. У књизи о лежиштима минералних сировина у Србији синтетизовао све што се о њима знало до почетка XX в.

ДЕЛА: Преглед рудишта у Краљевини Србији за Париску изложбу 1900, Бг 1900; Рударска карта Краљевине Србије, Бг 1900; „Рударско законодавство у суседним и страним државама", РГ, 1909, 5−12; „Геолошка истраживања у тимочком андезитском масиву", ГРОМНП, 1909, 2.

ЛИТЕРАТУРА: В. Симић, „Афирмација геологије у рударству Србије: Димитрије Антула – први рударски геолог (1870–1924 )", РГ, 1968, 1; Живот и дело српских научника, VII, Бг 2001.

Александар Грубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТУЛА, Јован

001_Jovan-Antula.jpgАНТУЛА, Јован, трговац, одборник (Београд, 21. VIII 1854 – Београд, 13. V 1890). Наставља традицију свога оца Константина, трговца и политичара. Српску и грчку основну школу учио је у Београду, а реалку у Панчеву. Провео је две године у Паризу учећи трговину, као и француски и немачки језик. Већ 1880. потпуно се осамосталио, успешно је водио кожарску радњу коју је наследио од оца. Био један од оснивача Народне банке Србије 1884. и члан њеног Управног одбора. Поред трговине бавио се и банкарским пословима, па је отворио мењачницу, куповао дукате и страну валуту, али без већег успеха. А. се бавио и политиком. Био је истакнути првак Напредне странке. Руководио је Трговачко-занатлијским удружењем (1884−1885), био члан одбора Коларчеве задужбине и одборник у Градској општини. Заједно с још два општинска одборника саставио је комисијски предлог о организацији трошарине, која је требало да омогући развој инфраструктуре у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: М. М. Костић, Успон Београда, I, Бг 1994

Прибислав Маринковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТУЛА, Константин

АНТУЛА, Константин, трговац, народни посланик (Клисура, Македонија, 1819 – Београд, 1881). Основну грчку школу завршава у Земуну, где га прихвата стриц. У једанаестој години одлази у Будимпешту и запошљава се као шегрт и помоћник у комисионој радњи. Враћа се у Београд 1850. и с братом од стрица Јанком Антулом отвара на Дорћолу ортачку трговачку радњу. Пошто се осамосталио, постаје власник кафане, као и бакалских радњи „Три главе шећера" и „Код Црног Арапина". Створио је крупан капитал, тргујући кожом, вуном, лојем и другим производима. Робу је набављао од трговаца који су је доносили караванима из Турске, а продавао је не само у Београду него и у Аустроугарској. У Савској улици је 1853. саградио велику породичну кућу, која је поред подрума имала дућане у приземљу, магазе, стовариште и друге помоћне, пословне просторије. Саграђена у прелазном стилу од балканске ка европској архитектури, кућа је под заштитом као градски споменик културе. У истој улици 1876. изградио је нову стамбену зграду намењeну за издавање. Активан учесник у привредном и јавном животу земље: био је општински одборник, члан Трговачког суда у Београду (1860), председник Главног трговинско-занатлијског одбора (1869), један од оснивача и први председник Управног одбора Београдског кредитног завода. Активан и у политичком животу, више пута је биран за народног посланика.

ЛИТЕРАТУРА: М. М. Костић, Успон Београда, I, Бг 1994.

Прибислав Маринковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТУЛА, Никола

АНТУЛА, Никола, књижевни историчар, есејиста, преводилац (Београд, 3. VI 1884 – Чуке код Битоља, 9. XI 1916). Основну школу, гимназију и Филозофски факултет завршио у Београду. Од 1911. био суплент у Четвртој београдској гимназији. Након учешћа у Балканским ратовима, годину дана провео на студијама италијанске књижевности у Риму, а потом се прикључио борбама у I светском рату. Погинуо на Солунском фронту. Есеје и критике на теме из дубровачке и новије српске књижевности објављивао у периодици. Нарочито је био заинтересован за изучавање италијанске књижевности у односу према дубровачкој и приморској. Недовршен је остао његов рад на српској библиографији, као и есеј о Његошу у Италији. Преводио с француског А. Босера, А. де Мисеа, Г. Брандоса. Његов особен критички тон и смисао за компаративно и аналитичко тумачење књижевних дела запазили су савременици попут П. Поповића и М. Решетара.

ДЕЛА: „Предговор" у: Ј. Козарац, Тена, Бг 1906; Чедомиљ Мијатовић као приповедач, Бг 1908.

ЛИТЕРАТУРА: П. Поповић, Из српске књижевности, II, Бг 1919; Б. С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сар. 1932.

Наташа Половина

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТУНОВИЋ, Васо

АНТУНОВИЋ, Васо, лекар, неурохирург, универзитетски професор (Срнетица код Дрвара, 15. I 1949). Медицински факултет у Београду завршио 1973, а магистрирао 1978. Потом специјализовао неурохирургију и докторирао 1987. Редовни професор Мед. ф. у Београду од 1997. до 2005, а предавао и на универзитетима у Крагујевцу, Бањалуци, Верони (Италија) и у Лос Анђелесу (САД). Од 1992. до 1995. био директор Института за неурохирургију, а од 1993. до 1998. заменик генералног директора Клиничког центра Србије. Члан Европског и Светског удружења неурохирурга, Америчке асоцијације неуролошких хирурга и Америчког конгреса неуролошких хирурга. Од 1992. до 2001. био председник Југословенског удружења неурохирурга. Аутор и коаутор у домаћим и иностраним стручним монографијама (Nerve Repair of Brachial Plexus Injuries, Рим 1996; Magnetic Resonance of the Central Nervous System Disorders, Рим 2001; Неурохирургија, Бг 1985; Анестезија у неурохирургији, Бг 1995. и др.). Добио награду за најбољи рад (у коауторству) на Међународној неуротрауматолошкој конференцији (1996) у Ричионеу (Италија). Добитник плакете Неурохируршке клинике 1988. и Октобарске награде Београда за 1996. као један од аутора књиге Лумбална дискус херниа − радикуларна компресија (Бг 1996).

ДЕЛА: и И. Рибарић, С. Домоњи, Неурорадиолошка анатомија са дијагностиком експанзивних лезија у кранијуму, Зајечар 1982; коаутор: „Donor Nerves in the Reinnervation of Brachial Plexus", Neurol. Res., 1986, 8; коаутор, „Reinnervation of Avulsed Brachial Plexus Using the Spinal Accessory Nerve", Surg. Neurol., 1990, 33; коаутор, „Nerve Transfer in Brachial Plexus Traction Injuries", J. Neurosurg., 1992, 76.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Чоловић (ур.), Наставнивци Медицинског факултета у Београду, III, Бг 2006

Даница Грујичић; Радоје Чоловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТУНОВИЋ, Иван

АНТУНОВИЋ, Иван, народни вођа Буњеваца, римокатолички бискуп, публициста (Кунбаја код Бачког Аљмаша, Угарска, 19. VI 1815 – Калоча, Угарска, 13. I 1888). Школовао се у Суботици, Сегедину, Печују и Калочи, где је завршио богословске науке. Био је капелан у Чантавиру (1838–1840), администратор Надбискупије у Калочи (1840–1842), жупник у Аљмашу (1842–1851), вицеархиђакон и архиђакон Бачкоаљмашког округа (1851–1859). За каноника је постављен 1859, затим за поджупана и председника Жупанијске скупштине. Обављао дужности декана и директора каптолских добара (1861--1863), од 1863. био је опат, а од 1878. до смрти бискуп. У новинама, часописима и календарима писао приче, историјске чланке, верске осврте, афоризме и друге прилоге намењене просвећивању народа. Покренуо и уређивао у Калочи Буњевачке и шокачке новине (1870−1875). Заслужан је за културни препород бачких Буњеваца.

ДЕЛА: Поучне искрице користној пучкој забави, путем по Италији 1869, Темишвар 1872; Славјан на свом дому, Калоча 1875; Бог с човиком на земљи, Вац 1875; Човик с Богом у својих молбах и прошњах, Калоча 1884.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стајић, „Иван Антуновић и Уједињена омладина српска", ЛМС, 1932, 331, 1/3; М. Еветовић, Живот и рад бискупа Ивана Антуновића, народног препородитеља, Суб. 1935.

Душан Попов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТУНОВИЋ, Мирјана

АНТУНОВИЋ, Мирјана, фармацеут, универзитетски професор (Алексинац, 27. VI 1954). Фармацеутски факултет завршила 1978, а потом специјализирала (1985) и докторирала (2002) на Институту за фармацију Војномедицинске академије. Била је начелник Лабораторије за парентералне растворе, где је допринела побољшању израде раствора за ентералну и парентералну исхрану. Начелник Института за фармацију постала 2002. Усавршавала се у Холандији (1997). Доцент је за ужу научну област фармацеутска технологија у ВМА и предаје Фармацеутску технологију с биофармацијом и Основе индустријске фармације с козметологијом на Медицинском факултету у Крагујевцу и Нишу. Потпредседник је Фармацеутског друштва Србије (од 2006) и председник Секције за фармацеутску технологију и козметологију ФДС (од 2003). Била је члан Савезне Комисије за помоћна лековита средства (2001−2004), а од 2005. члан је Републичке стручне комисије за фармацију.

ДЕЛО: Фактори који утичу на стабилност парентералних препарата, Бг 2008.

ИЗВОР: Архива секретаријата Наставно-научног већа ВМА.

Душанка Крајновић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНТУНОВИЋ КОБЛИШКА, Милован

001_Milovan-Antunovic-Kobliska.jpgАНТУНОВИЋ КОБЛИШКА, Милован, инжењер рударства и металургије, универзитетски професор (Будимпешта, 28. IV 1901 – Београд, 20. XI 1981). Студије рударства и металургије завршио 1924. на Универзитету у Бирмингему (Енглеска). Поред подизања и изградње школе рударског инжењерства и школовања рударских стручњака, допринео обнављању и развоју рударства Србије после II светског рата. Радио је као инжењер у рудницима „Вареш", „Љубија", „Межицe" и Сењским рудницима угља (1924–1929), у Средњој техничкој школи у Београду као професор (1929–1944), на Економском факултету у Београду као хонорарни лектор за енглески језик (1935–1950), као технички управник рудника „Стари Костолац" (1945), начелник Одељења плана кадрова и помоћник министра за рударство Савезног министарства рударства ФНРЈ (1945–1946). На Техничкој великој школи у Београду 1946. учествовао у организовању наставе из рударства и у формирању Рударског одсека. Предавач Општих рударских радова од 1947, ванредни професор од 1948, када је изабран за декана новоформираног Рударског факултета у Београду. Засновао је област Mеханика стена и био оснивач Катедре за опште рударске радове и Лабораторије. Аутор je многобројних пројеката, студија, стручних и научних радова и више књига (Познавање грађевинског материјала, Бг 1936; Технологија грађевинског материјала, Бг 1940; Основи опште технологије, Бг 1949; Техника рударства, Бг 1952; Општи рударски радови, Бг 1963; Механика стена, I, II, Бг 1966; Вишејезички речник за механику стена, Бг 1966; Технологија материјала у рударству, Бг 1979). Био је члан Удружења преводилаца, аутор Српскохрватско-енглеског речника (Бг 1957) и врло запажених превода дела В. Шекспира, Ф. Копеа, Р. Киплинга, М. Твена, С. Цвајга, В. Стекпула, Б. Харта и др. Покренуо је и уређивао часописе Наука и живот (1938–1940) и Рударство (1945–1947). Био je дописник и сарадник листа Политика (1919–1937). Био је члан Међународног бироа за механику стена Немачке академије наука. Носилац је више друштвених признања и одликовања (Орден рада са црвеном заставом, 1971).

ИЗВОР: Архива Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Библиографија радова чланова Катедре за рударске радове и израду подземних просторија, Бг 1997.

Слободан Вујић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АНУШИЋ, Анђелко

АНУШИЋ, Анђелко, пјесник, прозаиста, публициста (Градина на Сувој Међи код Велике Кладуше, 30. X 1953). Школовао се у родном мјесту, Петрињи и Загребу. Дугогодишњи новинар, 1991–2008. уредник у издавачкој кући „Глас српски" у Бањалуци. У првом стваралачком периоду А. је пјесник одређен иронијским приступом парадоксима егзистенције, док га с почетка 90-их и касније све више заокупља визија српске историје обиљежене смрћу и сеобама, а посебно драматичним егзодусом народа Српске Крајине. Поред колоритног језика, способности да прожме иронично и трагично, критика код А. истиче особеност његове поетске топографије и родослова кроз које ходочасти у потрази за трајним духовним вриједностима које се код њега често указују као тачке пресјека етничког и етичког, историјског и метафизичког (Некрштени дани, Бг 1994; Литургија за поражене, Бг 2003; Сребро и тамјан, Срп. Сар. 2004; Слава и поруга, Краљ. 2008; Ова чаша, Лакташи 2008). Његови романи (Силазак сина у сан, Бл 2001; Адресар изгубљених душа, Н. Сад 2006) и приповјетке (Христ са Дрине, Бл–Бг 1996; Приче са маргине, Нови Град – Бл – Бг 1997; Одблесци, Бл 1998) изразито су поетски интонирани. Приредио је изабране народне пјесме Срба у Хрватској Јадова јабука (Ист. Сар. 2005), а као коаутор сачинио антологију српског пјесништва у БиХ друге половине XX в. Насукани на лист лирике (Ист. Сар. 2006).

ДЕЛА: поезија: Човјек пјева на радном мјесту, Бг 1980; Предикатно стање, Зг 1987; Штап од писмена, Бг 1996; Крст од леда, Бг 2000; Пахуља/Snowflake, Смед. 2007; приповетке: Успомене из пакла, Бл–Бг 1999; Прекодринчеви записци о Косову, Срп. Сар. 2004; есеји: Мркаљев ламент, Ист. Сар. 2002; аутобиографска проза: Загребачке ефемериде, Ср. Карловци 2003; публицистика: Да мртви и живи буду на броју, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: С. Гордић, Главни посао (Песници двехиљадите), Н. Сад 2002; Н. Деветак, „Од трагичног до баналног (о књизи Загребачке ефемериде)", ЛМС, 2004, 473, 5; Р. Поповић, „Духовни и национални барометар", Свеске, Пан. 2006, 80.

Ранко Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЊИЧКОВ, Јевгениј Васиљевич

АЊИЧКОВ, Јевгениј Васиљевич (Аничков, Евгений Васильевич), компаратиста, фолклориста, писац (Боровичи, Новгородска губернија, 29. I 1866 – Београд, 22. Х 1937). Дипломирао на петроградском Историјско-филолошком факултету 1892. Докторирао 1904. Био приват-доцент на Кијевском (1905) и Московском универзитету (1902–1917). Повремено живео у Паризу, где је један од оснивача Више школе друштвених наука (1901). Током I светског рата, у саставу руске дивизије, борио се у Француској, а од 1917. био добровољац на Солунском фронту. Пошто се није вратио у Русију, био је професор у Паризу (1918–1920). Од 1920. радио као хонорарни професор старофранцуског језика, потом као редовни професор у скопском огранку Београдског универзитета (1926–1936). Као компаратиста, следбеник А. Веселовског, написао радове од значаја за словенску и српску књижевност, етнографију и културну историју: „Весенняя обрядовая песня на Западе и у славян, 1–2" (Санкт-Петербург 1903–1905), „Язычество и Древняя Русь" (Санкт-Петербург 1914), „Христианство и Древняя Русь" (Праг 1924), „Западные литературы и славянство" (Праг 1926), „Les survivances manichéennes en pays slave et en occident" (Revue des études slaves, 1928, 8), „Манихеји и богумили" (Гласник СНД, 1928, 5). „Les romans courtois dans les Balkans" (Revue internationale des études balkaniques, 1935, 1), о зимским празницима и обичајима код јужних Словена (1936).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Д. Тименчик, Русские писатели, 1800–1917: Биографический словарь. Москва 1989; М. Сибиновић (ур.), Руска емиграција у српској култури ХХ века, II, Бг 1994.

Миодраг Сибиновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АОРИСТ

АОРИСТ (грч. risto": неомеђен; неодређен), један од система глаголских облика који означавају прошлу глаголску радњу. Од глагола чија се инфинитивна (аористна) основа завршава на сугласник облици а. граде се додавањем личних наставака у јд. -ох, -е, -е, односно у мн. -осмо, -осте, -оше (сести: сед-ох,-е, -е / сед-осмо, -осте, -оше), а од глагола с основом на самогласник – додавањем наставака у јд. -х, -ø, -ø, односно у мн. -смо, -сте, -ше (видети: виде-х, ø, ø / виде-смо, сте, ше). Гради се од глагола оба вида – перфективних и имперфективних, с тим што је од других ретко у употреби. А. перфективних глагола означава да се радња извршила у одређеном времену у прошлости, било да је то време саопштавања о њој: Сад је баш сретох на степеницама, било да је то неко друго време у прошлости: Седамдесетак година после Карађорђеве буне, зарати се опет у Србији и одмах граница одговори устанком. Опет плануше и турске и српске куће на висовима. А. имперфективних глагола означава да се радња њиме означена вршила до тренутка саопштавања о њој: Не читах ништа од г. Донадинија до ове књиге, односно да се вршила у неком другом времену прошлости: Путујем кô што путовах / Безброј пута у тешком сну, / Црним цестама, на сјевер. У својој временској употреби а. је облик којим се износе доживљене радње, па је зато чест у приповедању. Осим временске има и модалну употребу када се њиме означава говорников став према нереализованој радњи, и то став уверености да ће се радња (из)вршити (Бежите, изгибосмо!), намера да се радња изврши (Ви идите двору бијеломе, / а ја одох Смедереву граду) или услов (арх., Ако пођох, нагледах се јада, / Ак' не пођох, нећу видјет драге). У гномама Два лоша убише Милоша и Старо дрво сломи, не исправи а. има и модално и временско значење. У српским граматикама за а. се употребљавао и термин пређашње (прошло) свршено време.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „Аорист имперфективних глагола", ЈФ, 1926, V; М. Ивић, „Систем личних глаголских облика за обележавање времена у српскохрватском језику", ГФФНС, 1958, 3; Ј. Вуковић, „Систем српскохрватских временских глаголских облика у временским и функционалним међуодносима", Радови НДСРБиХ, 1963, 20; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I−II, Бг 1986.

Живојин Станојчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПАТИН

АПАТИН, град у северозападној Бачкој и средиште мале општине којој припадају још четири села. Изграђен је на месту где се бачка алувијална тераса граничи са коритом Дунава, што је омогућило формирање значајне речне луке. Прелаз преко Дунава није успостављен због пространих мочвара у Барањи. До А. долазе не много прометни путеви из правца Сомбора (16 км) и околних села. Године 1914. А. је повезан железничком пругом са Сомбором и Бачком Паланком. Активна је само пруга ка Сомбору, којом се одвија теретни саобраћај. А. је старо насеље са више археолошких налазишта из праисторије и раног средњег века. На појединим локацијама на подручју града наишло се на трагове сахрањивања из времена боравка Авара. У току ископавања, која су обављена 1903. на локалитету Сикеш, југоисточно од града, откривено је неколико гробова, са налазима из времена првог аварског каганата (прва половина VII в.). Приликом радова на инфраструктури 1957, у самом граду, у близини фабрике намештаја „Дунав", наишло се на ратнички гроб који је према налазима опредељен у време другог аварског каганата. Археолошки налази чувају се у Народном музеју у Сомбору. Као село помиње се још у Угарско време, а 1417. био је у поседу деспота Стефана Лазаревића. Опустео је крајем XVII и почетком XVIII в. У време колонизације Немаца у XVIII в. овде је било пристаниште за лађе којима су довожени колонисти из Улма. Од 1749. део колониста задржава се у А. и већ 1763. овде је око 500 немачких домова, а 1787. град има 3.829 житеља. Број становника расте до почетка XX в. када достиже 13.139 и на том нивоу се задржава до II светског рата. Око девет десетина популације били су Немци. Крајем рата исељава се око половине Немаца, а други се после рата изјашњавају као Мађари или Хрвати. На место исељеног становништва досељава се 5.225 колониста, највећим бројем из Лике, па је број становника остао на предратном нивоу. У другој половини XX в. долази до наглог пораста популације и она је 2002. имала 19.301 члана. Срби су са 13.990 лица чинили 72,4% популације, а сем њих овде живе веће скупине Румуна (5,0%), Мађара (4,4%) и Хрвата (3,4%). Захваљујући формирању луке и предузимљивости становништва А. је, и поред периферног положаја у Бачкој, брзо почео да развија градске функције. Воденице на Дунаву и извоз брашна и жита допринели су да временом постане највећи млински центар у северном делу Бачке. Пивара основана 1756. и данас је једна од највећих у земљи. У граду постоје и текстилна фабрика, фабрика обуће, бродоградилиште, кланица, фабрика за прераду воћа и поврћа и др. У индустрији је 2002. радило 42,1% активног становништва. У А. се, поред свих општинских административних служби, налазе и две средње, пет основних школа и медицински центар. Најстарије насеље настало је уз границу плеистоцене терасе према Дунаву. Његов амбијент је још увек добро очуван. Северно од њега, близу Дунава је неколико фабрика, а даље ка истоку и унутрашњости терасе развило се савремено насеље. Јавне службе су у централној, главној улици, која је очувала варошку физиономију са неколико старих зграда репрезентативног изгледа. Распоред улица је решеткаст. Већина фабрика је на јужној периферији града, где је и велико дивље насеље.

001_APATIN-mapa.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Д. Димитријевић, Ј. Ковачевић, З. Вински, Сеоба народа – археолошки налази југословенског Подунавља, Земун 1962; Општина Апатин, Н. Сад 1994; С. Ћурчић, Насеља Бачке – географске карактеристике, Н. Сад 2007.

Слободан Ћурчић; Весна Бикић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПАТИНСКА ПИВАРА

АПАТИНСКА ПИВАРА, предузеће за производњу пива, слада, безалкохолних пића, сточне хране (суви пиварски требер и квасац) и угљен-диоксида (CО2). Основала га је 1756. Царска комора из Беча, те спада међу најстарије пиваре у бившој Југославији. У периоду 1780–1879. држали су је у закупу поједини велепоседници, а потом акционарско друштво. Први пут је приватизована крајем XIX в. Тада је започела нова фаза у њеном развоју. Нове инвестиције (1892/93) допринеле су осавремењавању производног процеса и повећању капацитета производње, која је до почетка I светског рата износила 16.000 хл пива годишње. Обновљена након I светског рата, производња је прекинута 1935. јер акционарско друштво, због застарелости опреме, није остваривало економски интерес. Поново ради од јесени 1945. када је произведено 13.500 хл пива. Ремонтом затечене опреме 1946. почела је следећа фаза у њеном развоју. Већ 1950. производња је достигла 40.782 хл пива, а број запослених се са 38 повећао на 120. Током 70-их година уведен је процес аутоматизованих високотиражних линија, а производња је повећана на 634.681 хл (1977). Проширен је и асортиман освежавајућим безалкохолним пићима од наранџе, лимуна, боровнице и алпских трава. У процесу приватизације пиваре, започетом 1991, 99% њених акција купила је 2003. белгијска компанија „Interbrew", која се 2004. фузионисала са мултинационалним лидером у пиварској индустрији, бразилском компанијом „InBev". Капацитети пиваре су 1.500.000 хл пива и 250.000 хл безалкохолних пића годишње. Део њене производње (Јелен пиво, Pils Light, Апатинско пиво, Beck's, Stella Artois, Löwenbräu, Никшићко пиво, те освежавајући напици Алпина, Апа Кола, Ледени чај и Апа наранџа) извози се у БиХ, Црну Гору, Македонију, Хрватску, Швајцарску и Аустрију. Учешће А. п. у укупном тржишту пива у Србији износило је 2006. око 45–46%. У пивари је запослено више од 1.000 радника. Седиште компаније је у Апатину, комерцијални центар у Београду, а дистрибутивни центри у Земуну, Новом Саду, Инђији, Оџацима, Нишу, Чачку и Младеновцу. Успешно пословање резултовало је већим бројем признања (награда АВНОЈ-а, 1987; Орден рада са црвеном заставом, 1978. и др.). Вишедеценијска улагања у техничко-технолошки развој производње, проширење и модернизацију технолошког процеса, увођење нових производа, развој тржишта и компјутеризацију процеса на свим нивоима, довели су до тога да је А. п. једна од технички и технолошки најмодерније опремљених пивара у земљи и натпросечна у Европи, а по обиму производње и капацитетима у самом врху пиварске индустрије у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: Процена вредности капитала и програм приватизације Апатинске пиваре, Бг 1995.

Рајко Буквић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПЕЛ

АПЕЛ, породица индустријалаца. Порекло породице А. није довољно познато. Неки извори говоре да су из Алзаса, други да су немачког порекла, а трећи опет говоре о Галицији као месту одакле су дошли у Србију. Јован (Јохан) А., дошавши у Србију са знатним капиталом, настанио се у Алексинцу и 1865. отворио прву фабрику – ручну пивару. У измењеним историјским и привредним околностима, своју делатност проширио је на Ниш, на чијој је периферији, својим новостеченим капиталом, од Турака који су масовно напуштали ослобођени град, купио шест хектара земљишта за потребе изградње нове пиваре. „Пивара Јована А. и синова" на парни погон изграђена је на том земљишту 1884. и била једнa од првих индустријских предузећа у Нишу. Алексиначку пивару трансформисали су у фабрику слада. Услед недостатка јефтиног погонског горива, помагао је рад и отварање рудника угља. Са београдским окружним физикусом Ђ. Димитријевићем поседовао је повластице за истраживање и експлоатацију мрког угља у околини Алексинца. Такође је поседовао и повластице на коришћење налазишта парафинских шкриљаца код Алексинца. Уложени капитал није био довољан да рудници просперирају, па су повластице на угљенокопе 1903. продали Белгијанцу Е. Фроману (власнику угљених рудника, Белгијa), као и концесиона права на налазишта парафинских шкриљаца. Чланови фамилије А. живели су на свом имању на „Апеловцу", а у градско језгро Ниша преселили су се 1926. А. су били присталице Народне радикалне странке, а потом Југословенске радикалне заједнице. Били су у блиским пријатељским везама са Драгишом Цветковићем. Након смрти Јована (Јохана) А. синови Јосиф и Хуберт настављају да се баве пиварством. Водили су пивару под називом „Парна пивара Јована Апела Синови", али су производња и приходи и даље били мали. Јосиф А. оженио се 1903. Јелисаветом Винтер из Крушевца и са њом добио синове Јована и Ратибора и ћерку Марију. Преокрет у предузећу настаје када су зетови покојног А. и поједини индустријалци 1910. ушли у предузеће својим капиталом и њиме осавременили производњу, па се, поред пива, производио и вештачки лед. Основано је „Пиварско друштво Нишавац". Хуберт је у међувремену изашао из пиварског посла. Пивару је 1925. преузео Гедеон Дунђерски у десетогодишњи закуп. Након десет година, 1935. пивару „Апеловац" преузео је Јосифов син Јован А. и постао једини власник. Почетком четрдесетих година XX в. пивара је спадала међу најуспешнија пре-дузећа Моравске бановине. Производња је још више интензивирана током II светског рата, када је Јован А. изабран за члана општинске управе Ниша, па је лакше решавао проблеме у производњи. Почетком 1945. пивара „Апеловац" поднела је захтев за регистрацију, али је, уместо тога, средином следеће године, објављено да долази до промене власништва, тј. до национализације. Породици А. ослобођење је донело исту судбину као и многим имућним предратним фамилијама. Ратибор је оптужен, затворен и одузета му је целокупна имовина. Убрзо је оптужен и осуђен и његов брат Јован, којем је такође одузета имовина. Оба брата су након тамновања умрла у Београду. Део града Ниша и данас носи назив „Апеловац".

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Гргашевић, Индустрија Србије и Црне Горе, Зг 1924; В. Симић, Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији, Бг 1958; С. Андрејевић, Сто година пиваре „Ниш", Ниш 1984; С. Станковић, „Апели, индустријалци", Расински анали, 2008, 6.

Владимир М. Николић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПЕЛ, Јохан

АПЕЛ, Јохан, генерал, поглавар Земаљске владе у Сарајеву (Сикиревци код Славонског Брода, Хрватска, 11. XI 1826 – Градишка код Гориције, Италија, 7. IX 1906). Пореклом из официрске граничарске породице, завршио је кадетску школу у Грацу. Од унапређења 1848. у чин поручника, напредовао до чина коњичког генерала (1874). Учесник је битака код Мађенте и Солферина (1858/59) и Садове (1866). За заслуге у бици код Солферина награђен је титулом барона и витешким редом Марије Терезије. Као војни и цивилни поглавар БиХ (1882–1903) био је следбеник Бењамина Калаја. Еманципацијом БиХ у политичком и духовном погледу, одвајањем од српског и хрватског утицаја, те стварањем специфичне босанскохерцеговачке самосвести, настојао је да спречи развој југословенског покрета. Противио се употреби српског или хрватског имена за језик, предлажући уздизање херцеговачког дијалекта на ниво посебног „босанског" језика. У сузбијању пропаганде и евентуалних акција из Србије велику наду полагао је у погранично муслиманско становништво. После увођења световне хијерархије међу католицима у БиХ, запазио је изразити утицај херцеговачких фрањеваца. Напор надбискупа Штадлера за покатоличавањем припадника других вера у народу је објашњаван потпором власти католичкој пропаганди. Веровао је да ће муслимани прећи на католичку веру кад потпуно ишчезне сећање на турску владавину. Оправдавао је уплитање у избор православних јерарха, а лојалност нижег православног свештенства настојао је обезбедити финансијским интервенцијама владе. Уверавао је Калаја да забрана српског националног имена производи сталне сукобе, а српски покрет за културно-просветну аутономију присилио је министра да призна снагу доказа које му је А. предочавао. Оцењивао је 1887. да је православно становништво, које пропагира панславистичке идеје, најнемирнији и најнепоузданији елемент. Није веровао у босанскохерцеговачку војску, иако је формално истицао њену лојалност. У односима са кметовима био је на страни муслиманских бегова.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Капиџић, Херцеговачки устанак 1882. године, Сар. 1973; Б. Маџар, Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу, Сар. 1982; Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, Бл 1995; Б. Маџар, Просвјета – српско просвјетно и културно друштво 1902–1949, Бл – Срп. Сар. 2001; T. Kраљачић, Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882–1903), Бл – Срп. Сар. 2001.

Ђорђе Микић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПЕЛАТИВИЗАЦИЈА

АПЕЛАТИВИЗАЦИЈА (лат. appellatiо: називање), прелазак властитих именица у заједничке (апелативе), што је један од начина стварања нових речи, нпр. Тесла > тесла (јединица за магнетну индукцију). Имена од којих су постали апелативи називају се епоними. Примарна а. остварује се метафоризацијом (Бранковић > бранковић), чији прелазни облик може бити устаљено поређење (стар као Метузалем > метузалем), или метонимијом (Волт > волт), а секундарна афиксалном деривацијом (Вук > вуковац, Пожега > пожегача). Ономастички извори а. обично су имена људи (Цезар > цар) и називи места (Дамаск > дамаск). Честа је а. ономастичке лексике из митологије (Нарцис > нарцис), из Библије (Јуда > јуда), из књижевности (Ромео > ромео) или из историје (Наполеон > наполеон). У српском језику речи настале примарном а. већином су страног порекла (квислинг, хулиган, сендвич) и различитог су степена адаптираности, а понекад су друкчије адаптиране од именица којима су мотивисане (Дон Жуан > донжуан), што је највидљивије у српском правопису, према којем се апелативи пишу малим словом (Коњак > коњак). Врло је продуктивна секундарна а. према именима оснивача великих религија (Христос > хришћанин), научних доктрина (Хегел > хегеловац), династија (Обреновић > обреновићевац), политичких покрета (Љотић > љотићевац) и сл. А. је карактеристична и за стварање назива мерних јединица (ват, ом, тесла).

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПЕЛАЦИОНИ СУД

АПЕЛАЦИОНИ СУД, судска институција другог степена. Одлучује о жалбама или другим правним лековима изјављеним против одлуке (решења или пресуде) нижег (првостепеног) суда. У Србији постоји од 1823. када је кнез Милош на степен Вишег народног суда подигао Народну канцеларију или Велики народни суд у Београду (образован после Другог српског устанка) и Суд народни Сербски, основан 1820. у Крагујевцу. Крагујевачки суд је, након тога, проглашен „Опшћенародним судом", тј. подигнут је на степен А. с. Од Сретењског устава из 1835, преко Устава Кнежевине Србије из 1838 (тј. Султанског хатишерифа) прозваног Турски устав, те Закона о устројенију Апелационог суда од 26. I 1840, Закона о устројству судова окружних, Апелационог и Касационог од 20. I 1865. којим је потпуно успостављен правосудни систем, до Устава из 1888, а. с. је у Србији XIX в. стално присутна, уставом или законом дефинисана судска институција. Задржан је и у Уставу Краљевине Србије из 1901. и у Уставу из 1903. донетом после Мајског преврата, а дефинисан је и Уставом Краљевине СХС из 1921. (Видовдански устав). Законом о устројству судова од 28. XII 1921. у границама раније Краљевине Србије образовани су А. с. у Београду и Скопљу, а Законом о уређењу редовних судова из 1928. у Београду, Загребу, Сарајеву, Новом Саду, Љубљани, Скопљу, Подгорици и Сплиту. У окупираној Србији образовани су А. с. у Београду и Нишу. После II светског рата предратни прописи су престали да важе па тако и они о организацији судова. Тако су престали да постоје а. и касациони судови. Тек је Закон из 2001. обновио ову врсту судова. Закон о уређењу судова из 2001. прописује да се у Србији оснивају а. с. за подручје више окружних судова, а у њиховој надлежности је да одлучују о жалбама на одлуке окружних судова, на одлуке општинских судова донете у кривичном поступку ако за одлучивање о жалби није надлежан окружни суд и на пресуде општинских судова у споровима где природа спора омогућава изјављивање ревизије, те о сукобу надлежности нижих судова са свог подручја (ако за то није надлежан окружни суд).

ЛИТЕРАТУРА: Д. Мрђеновић, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835–1941), Бг 1988; Н. Жутић, Врховни суд у Србији 1846–2006, Бг 2006.

Илија Бабић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПИЋ, Живко

АПИЋ, Живко, универзитетски библиотекар, књижар (Жабаљ код Новог Сада, 17. X 1928 − Торонто, 11. I 2000). Доселио се у Канаду 1952. Дипломирао на Универзитету у Виндзору. Као професионални библиотекар на Универзитету Јорк радио до пензионисања. Оснивач je и власник књижаре „New Serbica" (до раних 90-их година XX в. звала се „Југославика", сада „Србика"), највећe књижаре српске дијаспоре у свету, у којој су се могла набавити сва значајнија издања из Србије и дела српских аутора. Ова књижара је место окупљања уметника и интелектуалаца и простор у којем се излажу и представљају достигнућа српске културе. Наследио га је син Предраг који је већ неколико деценија менаџер књижаре у Торонту.

ЛИТЕРАТУРА: Биографски лексикон Срби у свету – Ко је ко 1996/99, Бг – Лос Анђелес 1999.

Владимир Гречић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОЗИЦИЈА

АПОЗИЦИЈА (лат. appositio: пристављање, додавање), у ужем смислу, интонацијски или интерпункцијски издвојена именица или именичка синтагма у функцији одредбе друге именице (Београд, главни град Србије, имао је бурну историју) или именичке синтагме (Њен брат, учитељ, ради у Нишу) с којом се а. не мора слагати ни у роду (Дунав, велика европска река, протиче кроз Србију) ни у броју (Срели су се на Теразијама, познатом београдском тргу), али се мора слагати у падежу (в. претходне примере). У ширем смислу а. је свака интонацијски или интерпункцијски издвојена одредба (апозитивна одредба, нпр. Игра добро, и са много маште), укључујући и апозитиве – интонацијски или интерпункцијски издвојене придеве (или придевске синтагме) који се у роду, броју и падежу слажу са именицом коју одређују, налазећи се иза ње (Брат, веома уморан, одлази), или испред ње (Веома уморан, брат одлази), и апозитивне клаузе (Брат, који је веома уморан, одлази).

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватcки језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), II, Бг 1991; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОКАВК, Алексије

АПОКАВК, Алексије, византијски великодостојник (?, крај XIII в. – ?, 11. VI 1345). Потицао из малоазијске области Битиније, човек незнатног порекла који је свој успон дуговао великој енергији и способностима. Каријеру је почео као чиновник разних пореских функционера, након чега је прешао у службу Андроника Асена, магната и рођака византијске царске породице. Уочи избијања грађанског рата (1321–1328), у новембру 1320. придружио се присталицама младог Андроника III, по свој прилици из страха од казне због проневера које је починио у пореској служби Андроника II Палеолога. Током владе Андроника III био дугогодишњи управник државних финансија, а у пролеће 1340. са титулом великог дукса постао је командант византијске флоте. У новом грађанском рату (1341–1347) постао је најмоћнији члан трочланог регентства (са царицом Аном Савојском и патријархом Јованом Калекасом) које је ратовало против Јована Кантакузина. Као вођ „нових" богаташа, у антиаристократској политици се ослањао на цариградски плебс. Преко посланстава преговарао са Стефаном Душаном који је Кантакузину пружио гостопримство у Србији. Јуна 1345, приликом обиласка затвора, А. су убили политички затвореници и тиме прекинули његову страховладу у Цариграду.

ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959; Љ. Максимовић, „Регентство Алексија Апокавка и друштвена кретања у Цариграду", ЗРВИ, 1978, 18; Р. Радић, Време Јована V Палеолога (1332–1391), Бг 1991.

Радивој Радић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОКАЛИПСА

АПОКАЛИПСА (грч. pokluyi": откровење), дело у којем се прориче окончање света и настанак новог. Таква дела присутна су у древним религијама Истока, а нарочито су распрострањена код Јевреја од II в. п.н.е. до II в. н.е. Имала су дуготрајан утицај на европско стваралаштво хришћанске епохе. Често су приписивана познатим старозаветним личностима као што су Енох, Варух, Јеремија, Исаија, Авраам, Данило, Ездра, иако су настајала знатно касније. Овој групи дела припадају и Сибилине а. у којима пророчица предсказује будућност. Нарочиту врсту а. чине старозаветне књиге пророка Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила, са месијанским идејама. Јединствена улога припада Откривењу светог Јована Богослова, јединој књизи новозаветног и уопште библијског канона која се не користи у богослужењу, али је била најчитанија и предмет многих тумачења, од историјског до есхатолошког. Од ванканонских а. истичу се апокрифи Виђење апостола Павла и Ход Богородице по мукама. С историјском основом су Откривење светог Методија Патарског и Виђење пророка Данила. У а. се јављају углавном теме о стварању света, путовању на небеса, душама на другом свету, крају света, Другом Христовом доласку и Страшном суду. А. обједињује две различите врсте књижевности – пророчку и апокалиптичку. Пророк најављује догађаје и личности у блиској, а апокалиптик у далекој будућности, о крају света. Пророк се служи обичним књижевним језиком, апокалиптик пише живописним али тајанственим језиком, пуним виђења, ликова, бројева, симбола и алегорија. Пророк се обраћа савременицима, а апокалиптик и савременицима и будућим генерацијама. А. је код Срба остварила утицај у књижевности и ликовној уметности, а босански крстјани приказивани су на споменицима с Апокалипсисом у руци.

ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, „Апокалиптичка књижевност код Срба крајем XVIII века", Гласник СПП, 1921, 19–21; „The Old Testament Pseudepigrapha", 1, Apocalyptic Literature and Testaments, New York 1983; Е. Чарнић, Откривење Јованово, Краг. 1989; Апокрифические апокалипсисы, Санкт Петербург 2003; Т. Јовановић, Апокрифи. Старозаветни, Бг 2005; Апокрифи. Новозаветни, Бг 2005.

Томислав Јовановић; Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОКРИФИ

АПОКРИФИ (грч. pkrufo": тајан, скривен), вид приповедне књижевности чије се теме, мотиви и личности углавном подударају с библијским, али их црква није признала за канонске. Појам се почео везивати за списе који на Лаодикијском сабору (око 360) нису обухваћени пописом канонских књига, него стављени на списак књига чије је уношење и читање у цркви забрањено. Док је број канонских књига остајао неизмењен, спискови забрањених књига временом су се мењали и проширивали. Иако су имала предзнак „апокрифног", ова дела нису обавезно имала јеретички смисао нити су противуречила хришћанском учењу. Понекад су, да би добила већу важност и ауторитативност, приписивана познатим учитељима и црквеним оцима. Од канона често одступају маштовитијим начином приказивања, идејним изменама и новим склоповима, а немају ни стилску уједначеност својствену канонским књигама. Углавном потичу из јеврејске и хришћанске средине, а својеврсна су допуна библијским недореченостима. Упечатљиво и живо, често наивно и гротескно, с пребогатом фантастиком дочаравају рај, пакао, небеске просторе, чудесне светове, пресељења људских душа и разоткривају тајне оног света. Јеврејско, етиопско, коптско, грчко и латинско апокрифно наслеђе преводима се проширило у друге језике и просторе, сачувавши, тако, разнолику културну традицију и обиље легенди и обичаја многих народа.

001_Apokrif.jpgПрви а. настали су у II в. пре Xриста. Деле се на старозаветне и новозаветне. Најранији преводи (Дрво светог крста и Успење Богородичино) појавили су се током IX в., заједно с првим канонским споменицима. У охридско-преславском периоду преведени су Виђење Варухово, Протојеванђеље Јаковљево, Дела Андреја и Матеја, Виђење апостола Павла, Псеудо-Томино јеванђеље и Беседе тројице светитеља. Из општесловенског раздобља сачувало се врло мало преписа, а у знатнијем броју има их тек од XII до XVIII в. Ова област књижевности одомаћила се и у српској средини у приближној мери као код других Словена. Трајању појединих а. допринело је то што су кроз векове читани, углавном уз велике празнике. Њих, дакле, нису сачували јеретици, него правоверни хришћани који су их, осећајући сву књижевну привлачност, радо читали и преписивали. Српски преписи највише су распрострањени по мешовитим зборницима, али их има и у другим збиркама у којима се појављују сродна белетристичка, историјска, природословна, религиозна и дидактичка дела. Један од најзначајнијих и најстаријих зборника у којима се налазе и а. јесте Зборник попа Драгоља из треће четвртине ХIII в. Има их и у збиркама манастира Савина, Патријаршијске библиотеке у Београду, манастиру Никољац, Народној библиотеци у Софији, Музеју СПЦ у Београду, Архиву ХАЗУ у Загребу, Народном музеју у Прагу, Хиландару, Цетињском манастиру и др.

Од старозаветних а. до данас су сачувани следећи српски преписи: Књига о Адаму и Еви, Стварање света, Борба арханђела Михаила са Сатанаилом, Варухово откровење, Књига о Еноху, Исаијино виђење, Лествица Јаковљева, Житије и подвизи праведног Јова, О Самсону, Пророк Мојсеј и цар Фараон, Пророк Самоил, Слово пророка Јеремије о плењењу Јерусалима, О Прекрасном Јосифу како га продадоше браћа, Житије и исповест Асенете, О Мелхиседеку, Гостољубље Авраамово, О Светој Тројици, О Исаку, О праведном Аврааму, Како Сара учаше свог мужа Авраама, О смрти Авраамовој, Како Давид написа Псалтир, О цару Давиду, Премудрости Соломонове, О Соломону, Завети дванаест патријарха. Међу новозаветним познати су: Протојеванђеље Јаковљево, Сказање Афродитијана Персијанца, Јеванђеље младенства Исуса Христа, Како Господ створи побратимство, Свештенство Исуса Христа, Посланица цара Авгара Исусу Христу, Препирање ђавола са Исусом Христом, Никодимово јеванђеље, Јосифова повест, Како Марта осуди Пилата, О сплетеном дрвету, О часном крсту и о два разбојника, Дела апостола Петра, Дела апостола Андреја и Матеја, Дела апостола Томе у Индији, Како апостол Тома подиже панагију, Слово Јована Богослова о Богородичином успењу, Питања Јована Богослова Аврааму, Како се написа Јеванђеље, Откровење светих апостола, Ход Богородице по мукама, Откровење апостола Павла, Анастасија црноризица, Посланица Исуса Христа патријарху јерусалимском, Посланица Исуса Христа папи римском, О другом Христовом доласку. Забележени су углавном књижевним, српскословенским језиком, а у ХVIII и ХIХ в. јављају се и преписи на чистом народном језику. У појединим се срећу грцизми, латинизми, јудаизми па чак и турцизми. У старој српској књижевности нису имали већег одјека, какав је оставила Библија или светоотачке књиге. Трагови у облику мотива налазе се код Стефана Првовенчаног, Доментијана, архиепископа Данила II, Димитрија Кантакузина и Константина Философа. Обиље мотива и тема потеклих из а. нашло се у народном стваралаштву. Неке од сцена монументалног и минијатурног сликарства настајале су непосредно према а. и најчешће се везују за Богородицу и њено успење и за сликање пакла и Страшног суда.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, „Словенски текстови канона о књигама старога и новога завјета подједно с индексом лажних књига", Старине ЈАЗУ, 1877, 9; А. И. Яцимирскiй, Библіографическій обзоръ апокрифовъ въ южнославянской и русской письменности, (Списки памятниковъ), Выпускъ I. Апокрифы ветхозавѣтные, Петроградъ 1921; A. de Santos Otero, Die handschriftliche Überlieferung der altslavischen Apokryphen, I, Berlin – New York 1978; II, Berlin 1981; E. Turdeanu, Apocryphes slaves et roumains de l'Ancien Testament, Leiden 1981; Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Бг 1990; T. Jovanović, „L'étude des apocryphes dans la tradition manuscrite serbe médiévale", Études balkaniques, Paris 1997, 4; Апокрифи. Старозаветни, Бг 2005; Апокрифи. Новозаветни, Бг 2005.

Томислав Јовановић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОКРИФНЕ МОЛИТВЕ

АПОКРИФНЕ МОЛИТВЕ, врста апокрифне књижевности у чијој основи је веровање у магијско дејство против злих сила, болести, невоља и природних стихија. Нарочито су многобројне молитве против болести, међу којима нежит заузима прво место. Потичу још из претхришћанских времена, али је њихова магијска моћ касније често везивана за познате хришћанске личности којима је неретко приписивано и ауторство. Блиске су народним бајањима. На словенски су углавном преведене с грчког језика. На српскословенском језику налазе се у многим рукописима, углавном зборницима. У скоро свакој молитви ове врсте постоји бар једно место предвиђено за изговарање имена онога коме се помаже и за кога се она изговара. У преписима таква места обележена су речима „име рекавши". Понекад немају молитвени облик, него се магијска формула заснива на набрајању имена низа библијских личности које међу хришћанима персонификују непрестану борбу са злим силама и победу над њима. То су обично талисмани на којима су исписана имена Господња, Богородичина или светог Јована Крститеља, као и многи атрибути везани за њих. У њима се налазе имена светих арханђела, апостола, 40 севастијских мученика или других светих. Тек испод тих имена једном реченицом упућује се молитва за трајну заштиту, очување здравља или спас „раба Божијег" који носи уз себе ту амајлију и чије име се обавезно уписује на самом крају. У многим српским преписима сачуване су од ХIII до ХIX в.

ЛИТЕРАТУРА: В. Качановскиј, „Апокрифне молитве, гатања и приче", Старине ЈАЗУ, 1881, 13; А. И. Яцимирскiй, „Кь исторiи ложныхь молитвъ въ южнославянской письменности", Известия Отдела русского языка и словесности, Санкт Петербург, 1913, 3, 4; Т. Јовановић (прир.), Стара српска књижевност. Хрестоматија, Краг.–Бг 2000.

Томислав Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОЛОГЕТИКА

АПОЛОГЕТИКА (грч. pologiva: одбрана, оправдање), грана систематског богословља која излаже основне принципе религије, логички доказује постојање Бога, у научном облику приказује главне оснoве хришћанске вере и брани их од оспоравања. Већ је Исус Христос морао да брани своје месијанство од напада савремених Јевреја (Мт 22,42–46), а то су морали да чине и његови ученици, доказујући да је Исус очекивани Месија (Дап 17,1–3). Први векови донели су апологетску литературу јер је хришћанство принуђено да се брани од напада јевреја и политеиста, а касније од јеретика који се јављају у крилу Цркве. После тога а. јењава да би се поново јавила тек у време појаве ислама. Настанак реформације и протестантизма оживео је апологетску литературу код православних и римокатолика, јер су протестанти порекли и одбацили многе хришћанске догме. Појава материјализма и комунизма који су оспоравали све догме, па и постојање Бога, подстакли су настанак нових апологетских радова.

Хришћанство не пориче употребу разума и интелекта у вери, али их не сматра превасходнима. Знање у библијском смислу остварује се умом у медију личног сусрета или сједињења са Богом; зато созерцање (контемплација, теорија) не може да се одвоји од непосредног искуства, као што се ни интелектуално гледање не може одвојити од осећања срца. Одвајање логике и теологије, рационалне дедукције и мистичног искуства било је у XIV в. повод сукоба Варлаама Калабријског и Григорија Паламе. Варлаам сматра да човеков дух не може да достигне божанску истину, али аподиктички закључак о постојању Бога изводи из откривених премиса кроз логички или интелектуални процес. Григорије Палама сматра да Бог не може да се упозна само кроз логички процес, него кроз директно познање које је могуће уз претходно очишћење и учешће. Интелект је неопходан у познавању Бога, али рационално показивање Бога је незамисливо за дух источне богословске традиције. Богословско богопознање није просто интелектуално вежбање, него дубоко духовно искуство као чин духовног превазилажења и непосредног јединства са ипостасношћу Бога. Зато у савременом богословљу постоји гледиште да неверник не може верника да убеди у непостојање Бога, Кога верник има у свом срцу; нити верник може невернику да докаже постојање Бога, јер Га је неверник избацио из ума и срца (Пс 13,1).

Први векови хришћанства донели су много апологетских радова (Минуције Феликс, Јустин Филозоф, Тертулијан), а и сама богослужбена поезија делом је апологетска и полемичка. Одбрана од ислама донела је мање радова (Јован Дамаскин, Јован Кантакузен), али је у новом веку а. поново оживела, јер је хуманизам истиснуо Бога и у сам центар, као мерило свега, поставио човека чији је једини циљ земаљска срећа и то мимо Бога, без Бога, па чак и против Бога. Ренесанса је оборила Аристотелов ауторитет и схоластику, истичући на прво место Платона и још више Плотина, а дошло је и до јављања магије, окултизма, скептицизма, кабализма, деизма, пантеизма и многих других окултних и филозофских праваца. Реформација је подстакла многе апологетске радове на самом западу (Ф. Р. Шатобријан, О. Николас, Ф. де Ружмон, Л. Рајнке, Б. Паскал), од којих су многи преведени на руски језик (Х. Гроци, Б. Б. Фонтенел и 18 антиволтеријанских списа). Осим превода у Русији се јављају и оригинални апологетски радови (Т. Прокопович, митрополит Платон Московски, архиепископ Феоктист Мочулски).

Срби су на простору Аустроугарског царства били у повољнијој материјалној ситуацији и бољим везама са православном Русијом, па се први апологетски радови јављају на том простору. У богословским радовима учених Срба има доста апологетског материјала, а то је случај са радовима архимандрита Вићентија Ракића и Јована Рајића (Тело теологическо, Катихизис). Оригиналне апологетске радове дали су прота Кузман Станић (једини богословски одговор на материјализам Светозара Марковића), Васо Зрнић, владика Николај Велимировић, Стеван Веселиновић, Борислав Лоренц, Драгош Брајер, епископ Иринеј Ћирић, Радивој Јосић и други. Први потпуни апологетски систем код Срба, иако са многим мањкавостима, дао је Милош Парента, ректор Карловачке богословије. Апологетску литературу преводили су Ж. Драговић, М. Павловић, Д. Марић, Ж. Маринковић, В. Јанић и Р. Јосић. После II светског рата писали су В. Поповић, М. Тимотијевић и Ж. Гавриловић. Посебно место у српској а. има Лазар Милин, који је заокружио апологетски систем, приказавши феномен религије као психолошку и историјску чињеницу, изложио доказе о постојању Бога и образложио одбрану кључних истина хришћанског учења. Приликом последње реформе богословског образовања у СПЦ име предмета а. промењено је у а. вере.

ЛИТЕРАТУРА: Н. П. Рождественский, Христіанская апологетика, I, Санкт Петербургъ 1884; A. Dorner, Apologetik, Berlin 1884; М. Парента, Апологетика, Ср. Карловци 1927; Р. Јосић, Хришћанска апологетика, Бг 1952; Л. Милин, Научно оправдање религије, I–IV, Бг 1976, 1977, 1979, 1985; VI, Бг 1982; V, Шид 1993.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОПЛЕКСИЈА → МОЖДАНИ УДАР

АПОПЛЕКСИЈА → МОЖДАНИ УДАР

АПОПЛЕКСИЈА ВИНОВЕ ЛОЗЕ И КАЈСИЈЕ → ЗАШТИТА БИЉАКА ОД БОЛЕСТИ

АПОПЛЕКСИЈА ВИНОВЕ ЛОЗЕ И КАЈСИЈЕ → ЗАШТИТА БИЉАКА ОД БОЛЕСТИ

АПОСТОЛ

АПОСТОЛ (грч. pstolo": изасланик), богослужбена књига у којој су све новозаветне књиге, изузев јеванђеља, подељене на 335 одељака (тзв. зачела) за читање на богослужењима. Ова богослужбена књига, друга по важности у православној цркви, преведена је с византијског грчког на старословенски, заједно са псалтиром и јеванђељем, у ћирилометодијевском периоду припреме за Моравску мисију (IX в.). Постоје три типа а.: пуни а., кратки праксапостол и пуни праксапостол. Пуни а. садржи потпуни текст Дела светих апостола, Саборне посланице (Јаковљева 1, Петрове 2, Јована Богослова 3, Јудина 1) и Пастирске посланице Павлове (14), на крају је месецослов и упутство за читање. Пуни праксапостол (лекционар, изборни а.) садржи одељке за целу годину по реду читања. Кратки а. или апракос, вероватно настао са примањем хришћанства, садржи одељке за читање недељом и о већим празницима. Откривење Јованово се не јавља у рукописном а. јер се не користи у богослужењу, али га има у штампаном, без поделе на зачела. Припремајући се за Моравску мисију, солунска браћа прво су превела кратки праксапостол који одговара типу изборног јеванђеља (апракоса). Пуни a. је настао у Моравској, на основу кратког праксапостола. На основу пуног a. сачињен је пуни праксапостол („зачела" су распоређена за сваки дан од Педесетнице до Великог поста). Претпоставља се да је већ у Моравској начињена ревизија првобитног превода a. Након пропасти Моравске мисије, у Преславском књижевном средишту у Бугарској сачињена је редакција превода a. Поред псалтира и јеванђеља, a. је најчешће преписивана књига у средњем веку. Најстарији сачувани текст је Енински а. – старословенски споменик из средине или друге половине XI в. Најстарији српски преписи су два одломка из XII в. писана глагољицом: Гршковићев а. и Михановићев а. Први је нађен на острву Крку, где је доспео током миграција српског становништва пред Турцима. Састоји се од четири пергаментна листа пуног а., а настао је највероватније у првој половини XII в. Према ћириличким упутствима на њему, која датирају с почетка XIV в., подељен је на „чтенија", што говори у прилог тези да је коришћен у православној цркви. Михановићев а., највероватније из прве половине XII в., има два пергаментна листа кратког праксапостола која су била залепљена са унутрашње стране предњих корица Номоканона (Крмчије) Св. Саве. Најстарији српски ћирилички а. је Матичин а. из XIII в., писан уставом на пергаменту, ненормализованим рашким правописом. У писању је учествовало поред главног писара и неколико коректора. Један од најстаријих српских преписа пуног праксапостола је Шишатовачки а. из 1324. Највећа збирка српских а. изгорела је приликом бомбардовања Народне библиотеке у Београду 1941.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Воскресенский, Древний славянский перевод Апостола и его судьбы до XV в, Москва 1879; О. Недељковић, Проблем структурних редакција старословенског пријевода Апостола, Зг 1972; Р. Ковачевић, Д. Е. Стефановић (прир.), Матичин апостол (XIII век), Бг 1979; Д. Е. Стефановић (прир.), Шишатовачки апостол 1324. године, Беч–Бг 1989; Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Бг 2001.

Јасмина Грковић-Мејџор; Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AПОСТОЛОВИЋ, Јован

AПОСТОЛОВИЋ, Јован, лекар (Будим, 1731 – Нови Сад, 1770). Нижу католичку гимназију завршио у родном месту, а потом похађао протестантско-евангелистичку гимназију (Лицеј) у Пожуну (Братислави). Медицину студирао у Халеу. Докторску дисертацију на латинском под насловом „Modum quo affectus animi in corpus humanum agunt generatim" („Начин на који уопште осећања делују на људско тело") одбранио је 1757. Дисертација је посвећена чувеном бечком реформатору Медицинског факултета, Герхарду ван Свитену. Лекарску праксу у Будиму обављао у прве две године свог стручног рада (1757–1759), а потом се преселио у Нови Сад. У то време конкуренција у Новом Саду били су му бербери-хирурзи. Приватну праксу отворио 1759, а када је 1763. избила куга у Београду, Банату и Срему, магистрат и сенат Новог Сада изабрали су га за градског физикуса. Иако је строгим карантинским мерама спасао Нови Сад од куге, 1765. поднео је оставку на место градског лекара и наставио са приватном праксом. Историјска истраживања потврдила су да је А., уз Петра Милорадовића, први српски дипломирани лекар.

ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, „Почетак стварања Српског лекарског кадра", у: Споменица – Српско лекарско друштво 1872–1972, Бг 1972; В. Т. Јокановић, „Биографија Јована Апостоловића. О инаугуралним дисертацијама", у: Јован Апостоловић и његово време, Н. Сад 2007.

Срећко И. Недељковић; Радоје Чоловић; Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОСТОЛОВИЋ, Коста

АПОСТОЛОВИЋ, Коста, занатлија, трговац, (Вучитрн, 1. III 1895 – Косовска Митровица, 25. VI 1979). Браварски занат завршио 1914. у Београду у радионици Глише Јосиповића. I светски рат га је затекао у родном месту, где је одмах ухапшен и интерниран у Аустрију. По завршетку рата враћа се у домовину, пресељава у Митровицу и отвара машинско-браварско-лимарску радњу. Од 1925, уз помоћ пословних пријатеља из Београда, почиње да се бави и трговином отварајући гвожђарску, а затим и стакларско-фарбарску радњу. Захваљујући отварању рудника Трепча и подизању Топионице олова и цинка у Звечану, те оснивању предузећа Trepča Mines Limited 1927, чији је главни снабдевач био све до 1941, А. постаје водећи трговац у Косовској Митровици и један од најпознатијих добротвора. За време окупације сам је водио своју гвожђарску радњу. После 1945. комунистичке власти су га означиле као државног непријатеља и конфисковале му највећи део непокретне имовине.

ИЗВОР: Историјски архив Косовске Митровице.

Милован Ј. Богавац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AПОСТОЛОВИЋ, Никола

AПОСТОЛОВИЋ, Никола, сликар (Земун, 1776 − ?, после 1827). Сликарство учио 1790. у Земуну код Димитрија Братоглића, а наставио 1791. и 1792. код Максима Ристића и Антона Шварца. Први познати радови су му иконе: Улазак у Јерусалим и Свети Димитрије из 1791. и 1792. у контумацкој цркви у Земуну. У последњој деценији XVIII в. сликао је иконе за српску цркву у Бољевцима, а 1803. за цркву у Старим Бановцима. За време Првог српског устанка помагао је устаницима. Убрзо је и сам прешао у Србију, у Београд, и сликао заставе и друге потрепштине за устанике, за шта му је 1805. исплаћено 120 форинти. У Карађорђевој Србији задржао се до 1813. сликајући иконостас старе гробљанске цркве у Смедереву 1808, престоне иконе Христа и Богородице у цркви села Вртиглава 1809−1810 (сада у цркви у Мионици), иконостас цркве брвнаре у Љутовници код Горњег Милановца 1810. и престоне иконе за манастир у Сланцима код Београда 1812. После пропасти Карађорђеве Србије 1813. вратио се у Земун, где је сликао иконе и слао их у Србију (нпр. престоне иконе цркве у Прокупљу, 1816). Поново је прешао у Србију 1820. и до 1827. настају делови иконостаса цркве у Стојнику (сада у манастиру Тресија), иконостас цркве у Горовичу код Тополе између 1824. и 1826. и престоне иконе за цркву у Осипаоници код Смедерева 1827. Припадао је групи иконописаца занатлија, скромне вредности, а својом делатношћу допринео је подизању ликовне културе обновљене Србије у првим деценијама XIX в.

ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, „Карађорђева Србија у делима савремених уметника", ЗМПСУ, 1959, 1; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791−1848, Бг 1968; „Никола Апостоловић, живописац земунски и белиградски", ЗНМ 1982, XI/2.

Олга Микић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОСТОЛОВИЋ, Теодор Тоша

АПОСТОЛОВИЋ, Теодор Тоша, сапунџија, трговац, добротвор (околина Солуна, 1745 – Земун, 1810). Као угледна и богата личност обављао је дужност тутора и био ктитор у земунској цркви. О свом трошку је подигао православну богомољу, капелу у Градском парку, на месту некадашњег Контумаца у Земуну, обликовану у стилу барока. Новчаним прилозима издржавао је свештенике и финансијски помагао рад Српске православне општине. Сопственим средствима за потребе цркве изградио је „исцелитељни" бунар, а око њега је настало излетиште грађана Земуна, где су одржаване народне игранке. Данас је то улица Тошин бунар, значајна београдска магистрала која повезује Земун и Нови Београд.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, О Цинцарима, Бг 1937; М. Јовановић-Стоимировић, Силуете старог Београда, Бг 1971, I.

Прибислав Маринковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОСТОЛОВИЋ, Узун-Мирко

001_Uzun-Mirko-Apostolovic.jpgАПОСТОЛОВИЋ, Узун-Мирко, војвода (Смрдљиковац, Рудничка нахија, око 1782 – Београд, 20. XI 1868). Терзијски занат је учио у Ваљеву и Београду из којег је 1805. побегао, придружио се бећарима и у њиховим редовима остао до краја Првог српског устанка. Учествујући у многобројним биткама рањаван је чак седам пута. Највећу славу стекао је приликом заузећа Београда 1806. када је са Кондом-бимбашом и још петорицом другова на препад заузео Сава-капију и устаницима омогућио продор у град. Упркос храбрости и заслугама током устанка није стекао никакво звање нити чин. По пропасти устанка избегао је у Аустрију и отишао на лечење у Беч. У Другом устанку такође је учествовао одликујући се у готово свим значајнијим бојевима, а нарочито на Липару, у Чачку и на Дубљу. По окончању непријатељстава настанио се у Београду да би мало потом прешао у Обреновац, где је држао механу. Радио је и у служби кнеза Милоша, сакупљао харач и порез, а затим био цариник на Вишњици. Из те службе отпуштен 1842. да би тек накнадно, углавном због ратних заслуга, стекао пензију и право да бесплатно живи у кући кнеза Александра Карађорђевића. На прослави педесетогодишњице Другог устанка на Топчидеру кнез Михаило одликовао га је новоуведеним орденом Таковског крста, а кнез Никола доделио му је златну медаљу Обилића.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; М. Вукићевић, Карађорђе, II, Бг 1912; В. С. Караџић, Историјски списи, II, Бг 1969.

Милић Ј. Милићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОСТОЛСКА СУКЦЕСИЈА

АПОСТОЛСКА СУКЦЕСИЈА (лат. successio: нaследство), начин на који Црква чува јединствену и сталну структуру апостолства „Дванаесторице" у историјском континуитету. Кроз апостолско (свештено или јерархијско) прејемство Црква потврђује свој континуитет с апостолским колегијумом, а не са неким апостолом појединцем. С обзиром на то да је епископ структурна база Цркве, колегијалност епископа јесте сведочанство њене саборности. А. с. је у хришћанској цркви легитимација за службу и власт која води порекло од апостола, јер је Христос њима лично и непосредно предао службу и сва пуномоћја (Мт 28,19−20). Из тог наследства воде порекло сва рукоположења. Где не може да се докаже да између једног рукоположења и апостола постоји непрекинут ланац хиротонија, не може да се говори о правом, светотајинском чину, звању и власти. По-рицање принципа а. с. извело би Цркву из историјски опипљиве стварности и свело је на апстрактну идеју. Нико у проповедању не може да се позива само на Свето писмо, него и на легитимитет наслеђа проистеклог из Светог писма. Епископи Српске цркве су у а. с. као наследници сабора апостола, а сваки појединац је, као члан овог колегијума, наследник апостола.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, Правила (kanovne") Православне цркве с тумачењима, II, Н. Сад 1896; „Посланица Патријараха Источно-католичке цркве о православној вери", СрС, 1900, 22; M. Gariho-Guembe, „Notas Sobre la succesion apostolica en la theologia ortodoxa", Dialogo ecumenico (Salamanca), 1976, 40–41.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОСТОЛСКЕ СТОЛИЦЕ

АПОСТОЛСКЕ СТОЛИЦЕ, седишта епископа која су основали Христови ученици, апостоли, а која су касније постала седишта патријарха. То су Јерусалим (Јаков), Александрија (Марко), Антиохија (Петар), Цариград (Јован Богослов и Андреј Првозвани) и Рим (Петар и Павле). Тражећи самосталност за цркву у Србији, Св. Сава се позивао на предање које живи у Србији, Зети и Далмацији, по којем је претечу Петрове цркве у Новом Пазару основао Тит, ученик апостола Павла, идући за Далмацију (2. Тим 4,10). Када је цар Теодор Ласкар одобрио оснивање самосталне Српске цркве приликом избора њеног архиепископа, рекао је Светом Сави: „Достојан си толике висине чина и а. с." Када је Сава одбијао епископско посвећење поново му је рекао: „Не одричи се апостолског избора". Учење о а. с. послужило је Грцима да оспоре право Српској цркви на ранг патријаршије и затраже од султана њено укидање. По учењу Православне цркве, свака епископска катедра је у ширем смислу а. с., као веродостојно наслеђе апостолског рукоположења у апостолском прејемству, тј. сукцесији.

ИЗВОР: Теодосије, Житије Светога Саве, Бг 1990..

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОСТОЛСКИ, Слободан А.

АПОСТОЛСКИ, Слободан А., неуропсихијатар (Београд, 13. VII 1950). Дипломирао (1974) и докторирао (1981) на Медицинском факултету у Београду. Усавршавао се у Енглеској у Општој болници у Њукастлу, Националној болници и Краљевом колеџу у Лондону и у САД на клиници у Рочестеру, на универзитету у Илиноису у Чикагу и Колумбија Универзитету у Њујорку у периду 1989−1994. Најзначајније резултате клиничких истраживања остварио је у области мијастеније гравис и базичних истраживања у неуроимунологији периферних моторних неурона и периферних живаца. Објавио је више десетина радова у међународним и домаћим часописима, међународним монографијама, као и неколико поглавља у домаћим уџбеницима и монографијама. Био и уредник неколико стручних монографија. Осим неколико домаћих стручних удружења, члан је и Европског неуролошког друштва, Истраживачке групе неуроми-шићних болести Светског удружења неурологије, Америчке неуролошке академије и др.

ДЕЛА: коаутор, „Thymic Microenvironment in Myasthenia Gravis", J. Neuroimmunol., 1989, 24; коаутор, „Serum and CSF Immunological Finding in ALS", Acta Neurol. Scand., 1991, 83; коаутор, „Identification of Gal (beta-3) GalNac Bearing Glycoproteins at the Nodes of Ranvier in Peripheral Nerve", J. Neurosc. Res., 1994, 38; коаутор, „Glutathion Peroxydase in Amytrоphic Lateral Sclerosis – the Effect of Selenium Supplementation", J. Environ. Pathol. Toxicol. Onc., 1998, 17.

ЛИТЕРАТУРА: Академија медицинских наука Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1996–2001, Бг 2001

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОТЕКАР

АПОТЕКАР, периодично гласило Српског апотекарског друштва. Покренуто је крајем 1927. пошто се сматрало да часопис Глас апотекарства, као заједнички за неколико фармацеутских удружења (Српског апотекарског друштва, Савеза апотекара за Војводину, Босанско-херцеговачког апотекарског гремија и Удружења апотекара чиновника у Краљевини СХС) више не може да одговори потребама друштва. Први број изашао је у Београду 1928. и излазио је месечно све до априла следеће године, да би почетком 1931. изашла још само два броја. Децембарски број из 1928. објављен је као Споменица фармацеутима изгинулим у рату или од последица рата. Главни уредник часописа био је београдски апотекар Синиша Ђаја. Објављујући у оштрој акцији против Апотекарске коморе и других организација све оно што остали часописи нису смели или нису желели да објаве, А. је одиграо важну улогу у борби за одбрану постојећих и освајање нових апотекарских интереса и права.

ЛИТЕРАТУРА: Апотекар, 1928, 1; М. Горуновић (ур.), 100 година Фармацеутског друштва Србије 1879–1979, Земун 1979.

Душанка Крајновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОТЕКАРСКА КОМОРА КРАЉЕВИНЕ СХС

АПОТЕКАРСКА КОМОРА КРАЉЕВИНЕ СХС, аутономна сталешка организација основана 21. I 1925. Њен задатак је био да, у границама закона, преко својих органа штити апотекарске интересе, да чува част, углед и права апотекарског сталежа, као и дисциплину у редовима фармацеута. Седиште Коморе било је у Београду, где је функционисао и Дисциплински суд (1926). Чланство је било обавезно за све шефове јавних и заводских апотека (без обзира на то јесу ли власници, закупци или одговорни руководиоци), као и за апотекарске сараднике који су стекли право на самостално руковање апотеком. Први председник Коморе био је Душан Јанковић, а потпредседник Сима Протић, апотекари из Београда. А. к. је имала Секцију за Београд и секције по бановинама. Велику већину у управи Коморе имали су власници апотека, јер је било предвиђено да чланство управе чини десет власника и десет шефова апотека (као заменици), као и пет сарадника и исто толико заменика из редова сарадника. Универзитетски професори, уредници стручних листова, чиновници грађанског и војног реда и чиновници Коморе, фармацеути по струци, могли су да буду чланови једног од одсека по свом избору. Комора је престала са радом крајем II светског рата.

ЛИТЕРАТУРА: Глас aпотекарства, 1925, 2; А. Делини, Стање у фармацији у Србији између два светска рата 1918−1941, Бг 1967.

Душанка Крајновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОТЕКАРСКО ДРУШТВО У СРБИЈИ

АПОТЕКАРСКО ДРУШТВО У СРБИЈИ, прво стручно удружење фармацеута – власника апотека у Србији, основано новембра 1879. у Београду. Према правилима Друштва (Штатут за апотекаре и њихово особље, новембар 1879), учлањење је било добровољно, а редовни чланови су могли да буду само власници, закупци и администратори апотека. У првом сазиву Скупштину Друштва чинила су 23 фармацеута. Први председник Друштва био је Јован Дилбер, а први секретар Тома Панић, апотекари из Београда. Непосредан повод за оснивање Друштва била је потреба укључивања апотекара у израду санитетског закона, фармакопеје и таксе лекова 1879. Друштво је 1889. променило назив у Српско aпотекарско друштво, а према новим правилима из 1921. чланови су могли бити и студенти фармације и апотекарски помоћници (магистри фармације који нису имали концесију, него су радили код апотекара власника). Штитило је интересе апотекара власника и у почетку се бавило решавањем сталешких питања (расписивање конкурса за нове апотеке, додела концесија), а касније (1922–1924) се ангажовало на оснивању Апотекарске коморе Краљевине СХС, увођењу студија фармације, изради и усавршавању стручног законодавства, изради нове фармакопеје и таксе лекова и решавању дрогеријског питања. Друштво је водило бригу и о апотекарским приправницима, а у Београду је 1923. отворена приправничка школа. Исте године Друштво је примље-но за члана Међународне фармацеутске федерације. Издавало је стручне часописе: Гласник апотекарског друштва у Србији (излазио месечно током 1890. и 1891, а угасио се с деветим бројем), Фармацајтске новине (излазиле три пута месечно 1910, а 1911. преименоване у Апотекарски гласник који је излазио два пута месечно до јула 1914), Глас апотекарства (1919−1929) и Апотекар (1928−1931). Почетком 30-их година XX в. под притисцима Апотекарске коморе делатност друштва је отежана тако да се свела само на пасивно постојање. У страху од потпуне пасивизације и престанка рада дошло je до спајања са Савезом апотекара за Војводину, како би се ојачао и подстакао рад Друштва и створило јединствено удружење фармацеута са територије Србије, Црне Горе и Војводине. Друштво званично никада није укинуто, али архива из периода после 1934. није сачувана, те према доступним изворима нема података о његовом даљем раду. После II светског рата обновљен је рад Друштва које је 1946. добило назив Удружење апотекара у Народној републици Србији, да би после неколико измена назива (Удружење апотекара НР Србије, 1948; Фармацеутско друштво НР Србије, 1951; Српско фармацеутско друштво, 1955) постало Фармацеутско друштво Србије (1956).

ИЗВОР: Архив Србије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Горуновић (ур.), 100 година Фармацеутског друштва Србије 1879–1979, Земун 1979.

Душанка Крајновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОТЕКЕ

АПОТЕКЕ (грч. poqhvkh: складиште), здравствене установе које се баве израдом, набавком, испитивањем и издавањем лекова, као и давањем савета и упутстaва пацијентима о правилној употреби лекова. Зачеци апотекарства код Срба су у средњем веку у манастирима у којима се оснивају и болнице: при Хиландару (око 1198–1200), Студеници (око 1208) и Дечанима (1330). Управо у њима касније долази до појаве првих терапијских зборника коришћених у лечењу све до XVIII в., а нарочито у периоду турске владавине. У српској болници у Продромовом манастиру у Цариграду налазио се и препис Диоскуридовог кодекса, најпознатијег фармаколошког списа тог доба. Хиландарски медицински кодекс, настао у манастиру Хиландар на Светој гори, садржи Фармаколошке, Токсиколошке и Биохемијске списе. Фармаколошке списе чине „Спис о простим лековима" и „Спис о сложеним лековима". У „Спису о простим лековима" налазе се описи 146 лековитих биљака наведених по алфабетном реду, односно оних биљних делова који су се користили у терапији. „Спис о сложеним лековима" садржи упутства о изради и употреби сложених лекова коришћених у терапији (пилула, електуарија, масти, уља, емпластра и сирупа). Св. Сава је донео знатну количину лекова у Србију, које је, при повратку из Палестине, добио на поклон од султана. До XIV в. лекове су најчешће продавали из својих приручних а. они који су се и бавили лечењем. На основу архивске грађе зна се да је прва а. средњовековне Србије отворена у Котору, у време када је он био српска лука. Тачан датум њеног оснивања је непознат, али се зна да је радила 1326. и да је први градски апотекар био Млечанин по имену Албергето, школовани фармацеут. Имала је широк круг пацијената, о чему сведоче многобројни судско-нотарски списи против грађана који нису подмирили дуг за издате лекове, као и податак да је у њој у једном периоду (1236–1237) радило чак три апотекара. Осим градске (комуналне), постојале су и приватне а., а у периоду 1326–1797. у гра-ду је радило преко 40 апотекара. Први српски апотекар који се помиње 1328. у Дубровнику је Раде Травар (Rade Vidua Marini travari), а у једном нотарском спису о дуговању из 1396. као комунални апотекар помиње се Ратко Озренић. Приручне а. имале су и поједине војне јединице. Познато је да је Палман, командант гарде цара Душана, узео знатну количину лекова у Дубровнику од апотекара Паулучија, а 1339–1340. у Приштини је боравио и дубровачки апотекар Занин. Из Котора и Дубровника у унутрашњост Србије путовали су и доносили знатну количину лекова Ратко Озренић (1395), Јаков Камбијев из Болоње (1396), Марко Паулио (1395) и његов син Доменико (1398), апотекар Петар (1431), магистар Јаков (1437), Антонио Бели (1441), магистар Зуминиано (1445), магистар Матеј (1503), магистар Калимарио Афрашката (1549), Зуане Венето (1553), апотекар Смакја (1609), Алберто Сперандино (1609) и Никола Зарић (1632). Српска властела доводила је стране апотекаре и лекаре за потребе својих породица, па је од XIV до XVI в. у Србији радило 29 апотекара и 49 лекара, већином Италијана.

У Србији под турском влашћу није било а. и сталних апотекара до аустријске окупације 1718–1739. Око 1726. постојале су три а. у Београду: Варошка, Војна и Приватна а., а апотекари су били: Јоханес Баптиста Роба, Франц Бер и Јохан Видехк. Популарни Бата Роба, као државни апотекар, држао је Варошку а. Прве а. отворене су у XVIII в. на територији данашње Војводине која је у саставу Аустријског царства имала организовану здравствену службу. Најстарији податак из 1739. односи се на Царску а. у Бачкој Паланци (тада Бачка жупанија), у којој је као провизор радио Јозеф Паули, а која је највероватније представљала војну а. у склопу тадашње Подунавске војне границе. А. „Код црног Арапина" у Петроварадинском Шанцу (данашњи Нови Сад) отворена је 1740, а њен власник Тома Андерле (1710–1764), апотекар из Моравске, постао је 1748. угледни грађанин и сенатор у новосадском магистрату. Налазила се на јужној страни Главног трга преко пута старе католичке цркве. Вођена је по узору на тадашње бечке а., а радила је у континуитету пуних 228 година. До краја XVIII в. а. су отворене у свим већим местима у Војводини: Земуну (1764), Петроварадину (1766), Сомбору (1780), Суботици (1784), Вршцу и Зрењанину (1787), Панчеву (1793), Руми и Бечеју (1795), Сремским Карловцима (1802). Отварање а. зависило је од здравственог стања и броја становника, политичких прилика и финансијских могућности апотекара, а дозвола за отварање (концесија) могла се односити на личност (персонално право) и на а. као некретнину (реално право).

У току Првог српског устанка (1809) постојало је неколико војних а. у Србији и велико Слагалиште лекова у Београду. До појаве првих јавних а. у Србији помињу се само приручне лекарске а., а прва се помиње а. Антонија Делинија који је 1815. прешао из Земуна у Београд и био лекар турског гарнизона и становништва. У ослобођеној Србији, прва цивилна а. била је приручна а. др Вите Ромите, која се налазила у кнежевом двору у Крагујевцу, а од 1828. у Београду. Гаврил Фелчер је 1823. држао „дућан" за продају лекова у Београду. Сличан „дућан" је 1826. у Шапцу отворио кир Ђорђе, вероватно Грк. Заслугом Јеврема Обреновића, у Шапцу је 1827. отворена још једна а. Међутим, лекове су продавали приучени апотекари, а најчешће варалице и трговци у дућанима, на вашарима и саборима. Прва здравствена установа у Србији кнеза Милоша са школованим кадром била је а. коју је у Београду 1830. отворио маг. фарм. Матеја Ивановић. Њему се 1840. прикључио млађи брат Александар, па је назив промењен у „А. браће Ивановића". Налазила се у згради преко пута Саборне цркве, поред „Ичкове куће" (касније кафане „Код знака питања"), а целокупна опрема, апотекарски намештај, посуђе, прибор и лекови набављени су из Пеште. Из ње су се снабдевали грађанство београдске чаршије, војска и болнице у Крагујевцу, Пожаревцу, Београду, као и друге а. отворене по Србији. Продата је 1870. маг. фарм. Јовану Дилберу из Смедерева. У Крагујевцу је 1836, по налогу кнеза Милоша, основана прва државна „Дворска и воена а.", касније названа „Правителствена а." Њу је, као провизор, од 1836. до 1859. водио маг. фарм. Павле Илић. Два пута се селила из Крагујевца за Београд: привремено, на осам месеци 1839. и коначно 1841. Имала је добро опремљену лабораторију и потребан прибор за обављање хемијских анализа минералних вода, као и токсиколошких анализа за потребе суда, па је представљала прву хемијску лабораторију из које је поникла примењена хемија у Србији. Њен фармацеут је вршио прегледе свих новооснованих а. у Србији и ретаксацију рецепата из приватних а. које су лекове издавале бесплатно, на рачун фондова за болнице, војску и ђаке. Посебно су вршени преглед и ретаксација ручних а. лекара. Одлуком Совјета и кнеза Милоша а. је 1859. продата београдском апотекару Теодору Секулићу. То је био први случај купопродаје државне а. у Србији. Данас ради као А. „Македонија" у саставу А. „Београд". Након пресељења државне а. за Београд, у Крагујевцу је отворена Филијална правителствена а. (1853–1859), под непосредним управљањем Главне правителствене а. у Београду. Због концесионог система по којем су се а. оснивале, у централној Србији их је било релативно мало, а апотекари нису имали струковну организацију која би штитила њихове интересе. Доласком већег броја дипл. фарм. у Србију (Ђорђе Богдановић из Баната, Ђорђе Крстић из Руме и др.), створени су услови за отварање нових а. у: Јагодини 1852, Шапцу 1856, Пожаревцу 1857, Смедереву и Неготину 1859, Крушевцу 1869, Ваљеву 1870, Алексинцу 1871, Чачку 1872, Лозници 1873, Параћину 1874, Обреновцу и Свилајнцу 1875, Нишу 1879, Књажевцу, Зајечару, Пироту и Великом Градишту 1880, Краљеву, Ћуприји и Ужицу 1881, Горњем Милановцу и Врању 1884, Убу и Аранђеловцу 1885, Лесковцу и Трстенику 1886. У поробљеним српским крајевима стање је било нешто лошије, лекови су се продавали у дућанима (Хаџи Дурмиш је 1836–1856. продавао лекове у Призрену), а први квалификовани апотекар Николаћи (Грк из Загоре) отворио је 1885. а. у Призрену и Приштини.

Према подацима Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела из априла 1876, у Србији је било 23 маг. фарм., 6 апотекарских помоћника, 14 практиканата и 2 лаборанта, који су радили у 20 а. У недостатку домаћих, прве а. уређиване су по аустријским прописима (пет просторија за аналитичку и галенску лабораторију, за припрему препарата и комбиновање лекарских рецепата), а за израду и таксирање лекова користиле су се најчешће аустријске фармакопеје и таксе лекова. Постојао је службени пропис из 1839. у виду „Наставленија за окружне лекаре и физикусе", али он се односио само на ручне а. Први законски прописи из области апотекарства донети су 1845. и односили су се на рад државне и приватних а. На основу ових прописа 1865. донет је први Закон за а. и апотекаре и за држање и продавање лекова и отрова. До краја XIX в. а. су осниване не само у окружним, него по потреби и у другим местима. А., као јавна установа под надзором Министарства унутрашњих дела, била је искључиво персонално право фармацеута, а право првенства за добијање концесије везано је за највећи број година проведених у апотекарској струци. Спорна питања о томе на колики број становника ће се оснивати нове а. и питање наслеђивања а. после смрти апотекара власника, решена су 1881. доношењем Закона о санитетској струци и о чувању народног здравља.

Миле Игњатовић; Душанка Крајновић

Aранђеловац. Прву а. у Аранђеловцу отворио је маг. фарм. Коста Јовановић, пошто је 8. V 1885. добио концесију за а. Према попису из 1931, она је до национализације 1949. радила у власништву породице Јовановић. Од тада се апотекарски сектор развијао кроз мрежу градских а. у оквиру здравственог центра, а тек 1994. формирана је самостална Апотекарска установа „Шумадија", Аранђеловац. Данас она има 3 а. у граду и 2 јединице за издавање готових лекова у сеоским местима општине Аранђеловац. Фармацеутску здравствену услугу пружа 14 дипломираних фармацеута и 10 фарм. техн.

Београд. У периоду 1840–1897. отворeно је 10 приватних а.: 1840. Антонија Делинија, 1864. Димитрија Милутиновића, 1871. Томе Панића, 1878. Јована Ђурића, 1885. Михајла Протића, 1888. Ђорђа Димитријевића, 1892. Косте М. Николића, 1892. Цветка Селаковића, 1894. Михајла Викторовића и 1897. Николе Марића. Национализацијом и откупом 30 а. (колико их је било после рата) у Београду и Земуну у периоду 1945–1949. формиране су народне а. које су ушле у састав Градског предузећа за промет лекова. Укидањем овог предузећа створене су самосталне градске а. као здравствене установе на нивоу општина (1951−1962), а њиховом интеграцијом Скупштина града Београда основала је 1971. Апотекарску установу „Београд". У каснијим друштвенополитичким и економским променама она је била под управом Министарства здравља Републике Србије, да би Законом о здравственој заштити (2005) оснивачка права поново прешла на Скупштину града Београда, те је 2007. дошло до промене назива у А. „Београд". У свом саставу има 103 а. које покривају 12 београдских општина. Две најстарије установе, А. „Матеј Ивановић" и Прва државна а. (садашња А. „Македонија"), представљају најзначајније споменике београдске и српске фармације који и данас раде. Издавачка делатност Центра за информације о лековима обухвата: Регистар лекова (годишњи), Картотеку лекова, Рецептурни приручник, Синонима фармацеутика (Synonima pharmaceutica). У оквиру Сектора за квалитет налази се и Лабораторија за испитивање и контролу (основана 1978), која обезбеђује континуирану контролу улазних сировина, контролу сваке серије готових производа и магистрално израђених лекова, и прва је акредитована лабораторија ове врсте. Према подацима из 2008, у а., лабораторијама и заједничким службама ради 1.156 запослених, од тога 402 дипломирана фармацеута, укључујући 3 маг. фарм., 32 специјалиста здравствених специјализација и 16 специјалиста академских специјалности, у тиму са 352 фарм. техн. А. „Београд" представља и наставну базу за обављање практичне наставе ученика Средње фармацеутске школе и студената Фармацеутског факултета у Београду.

Бор. А. „Бор" највећа је здравствена установа која обавља фармацеутску здравствену услугу на територији Борског округа који обухвата четири општине: Бор, Мајданпек, Неготин и Кладово. До 1998. тадашњих девет а. у државном власништву на територији ових општина било је саставни део Здравственог центра Бор, када се осамостаљују и формирају Апотекарску установу Бор са седиштем у Бору, чији је оснивач било Министарство здравља РС. Крајем 2008. ова здравствена установа добија садашњи назив А. „Бор", а оснивачка права преузима град Бор. Ова установа има мрежу од 19 а. и јединица за издавање готових лекова, а у њима ради 31 дипл. фарм. (од тога 4 специјалисте) и 54 фарм. техн.

Ваљево. Настанак апотекарске службе у Ваљеву везује се за име маг. фарм. Клаудија Прикелмајера, који је 1869. добио одобрење да отвори прву јавну а. у граду. Након пуштања у рад 1870, отварају се и друге а., не само у граду Ваљеву (Милорада Тадића, 1894) него и у околним местима (Михајла Викторoвића на Убу 1885, у Љигу 1929). После II светског рата све а. национализацијом постају државна својина. У Ваљеву и околини народне а. се 60-их година прошлог века уједињују и формирају Апотекарски центар „Ваљево" као самосталну здравствену установу. После низа трансформација условљених законским и друштвеним променама 80-их година, центар губи самосталност и постаје организациона целина у саставу Медицинског центра „Ваљево". Године 1993. четири градске а. удружују се са а. из Лајковца, Мионице, Осечине и Уба и формирају Апотекарску установу „Ваљево" чији је оснивач Република Србија. Сагласно законским променама од 2006. оснивач установе је општина, а име је промењено у А. „Ваљево". Данас ова установа обавља фармацеутску делатност на територији општина Колубарског округа и има 9 а. и 9 јединица за издавање готових лекова. Носилац делатности је стручни кадар који броји 40 дипл. фарм. (3 специјалисте) и 37 фарм. техн. У оквиру а. организована је галенска лабораторија која има централизовану производњу за потребе свих а. ове здравствене установе.

Велика Плана. Развој апотекарства у области Велике Плане и околине почиње тек у XX в. Према попису из 1931, по једна јавна а. радила је у Великој Плани и Великом Орашју. Издвајањем из Апотекарске установе Смедерево 2007, основана је А. „Медика" као самостална здравствена установа. Фармацеутску здравствену делатност у њој данас обавља 10 дипл. фарм. и 11 фарм. техн. у седам организационих целина: четири јединице за издавање готових лекова у сеоским срединама (Милошевац, Велико Орашје, Марковац, Крњево), један огранак а. у Лозовику, огранак и а. у Великој Плани.

Врање. Прва а. у Пчињском округу отворена је у Врању 1884. Од тада се апотекарски сектор развија кроз приватну праксу све док, после II светског рата, а. нису национализоване и преведене у народне а. Градска народна а. у Врању основана је 1948, а 1960, заједно с Другом народном а., обједињена је у једну установу. Потом се мрежа а. шири не само у Врању, него и у осталим општинама округа – Сурдулици, Владичином Хану, Босилеграду, Трговишту, Бујановцу и Прешеву. Све ове здравствене установе улазе у састав новоформиране Апотекарске установе „Врање" која постаје организациона јединица Здравственог центра „Врање" 1990. Апотекарска установа „Врање" 1995. постаје самостална здравствена установа чије је оснивач Република Србија. Од почетка 2007. оснивач установе постаје Општина Врање, при чему се назив мења у А. „Врање", а том приликом се из састава ове здравствене установе издваја А. „Бујановац". Фармацеутску делатност обавља 86 здравствених радника, 28 дипл. фарм. и 58 фарм. техн., који чине већину од укупно 123 запослена радника А. „Врање".

Врбас. Историја апотекарства у Врбасу и околини почиње са првим а. које су отворене у Врбасу (1861), Торжи, садашњем Савином Селу (1882), Змајеву (1888) и Старом Врбасу (1897). После II светског рата и национализације, народне а. послују као самосталне до 1969, када се припајају Медицинском центру, касније Здравственом центру „Вељко Влаховић" у Врбасу, у чијем саставу су били Општа болница и Дом здравља. Након низа организационих трансформација апотекарска служба издваја се из Здравственог центра и 2008. постаје самостална здравствена установа под називом А. „Врбас". Организациона структура обухвата једну градску а. са два огранка, као и пет апотекарских огранака у насељеним местима општине Врбас (Бачко Добро Поље, Змајево, Равно Село, Куцура и Савино Село). Фармацеутску здравствену делатност обавља 24 здравствена радника, од чега су 10 дипл. фарм. и 14 фарм. техн.

Вршац. Историја апотекарства на вршачком подручју почиње у XVIII в., када је према сачуваним подацима маг. фарм. Палевин отворио прву градску а. 1784. Она је мењала власнике, да би почетком XX в. дошла у руке Александра Јовановића и његових синова, фармацеута Душана и Светислава. Другоотворена а. у граду (1882) била је у власништву апотекарске породице Шилдер, као и трећа по реду а. коју је основао 1887. маг. фарм. Јозеф Херцог, а после њега управљало је још неколико чланова његове породице. Пре и током II светског рата у граду Вршцу радило је шест а. са 13 маг. фарм. и 18 фарм. техн. У Белој Цркви а. је основана 1804, а затим се отварају а. и у околним местима тадашњег Вршачко-белоцркванског среза, тако да је пре II светског рата било укупно девет а. Након II светског рата а. чији су власници били немачке националности конфисковане су, а остале су национализоване и преведене у народне. Након низа организационих трансформација, а. су прво интегрисане на нивоу града, а касније и на вршачком подручју, а све су биле у саставу Здравственог центра Вршац. Као самостална здравствена установа А. „Вршац" послује од 2008. и обухвата три градске а. и три јединице за издавање готових лекова у сеоским насељима вршачке општине. Фармацеутску здравствену делатност обавља седам дипл. фарм. и 15 фарм. техн.

Горњи Милановац. Прва а. у Горњем Милановцу отворена је 1884, а оснивач је био маг. фарм. Павле Мишић. Другу а. отворио је маг. фарм. Светолик Белић 1919. У пожару 1941. потпуно нестаје првоотворена а., тада у власништву маг. фарм. Драгољуба Скубице, а делимично је оштећена и Белићева а. која након санације наставља са радом. У поступку национализације она постаје државна својина и наставља делатност под називом Народна а., потом А. „Таковски устанак", да би 1993. добила име А. „Горњи Милановац", које и данас носи. Њој су временом прикључене три новоизграђене, савремено опремљене градске а. („Невен" и „Рудник" 1980. и „Таковски устанак" 1990), као и апотекарске станице на сеоском подручју општине Горњи Милановац у Прањанима и Бершићима. У А. „Горњи Милановац" фармацеутску здравствену делатност обавља 11 дипл. фарм. и 11 фарм. техн.

Зајечар. Историја апотекарства у Тимочком крају почиње 1880. отварањем „Краљевске српске дворске а. Фрање Вавричека" у Зајечару. Под овим именом и у власништву Ф. Вавричека постојала је до 1904. Исте године основана је и а. у Књажевцу у власништву Антонија Ганчарског, а 1911. маг. фарм. Миливоје Брозичевић отворио је прву а. у Бољевцу. У периоду пре II светског рата у Зајечару и околини радиле су четири приватне а., од којих је једна непосредно после II светског рата подруштвљена и од ње је у Зајечару 1947. основана прва Народна а. „Исток", као једна од установа Градског трговачког предузећа „Исток". Преостале три а. национализоване су или откупљене, те су преформиране у градске а. Ове четири самосталне а. формирају јединствену установу под називом Народна а., која послује од 1958. са седиштем у Зајечару. Пререгистрација Народне а. у Народна а. „Лек" извршена је 1974. и она је удружена у заједницу здравствених радних организација „Тимочка крајина", а затим од 1990. постоји као радна јединица Здравственог центра Зајечар. Самостална здравствена установа под називом Апотекарска установа Зајечар, основана је 1993, а од 1996. има и Галенску лабораторију у свом саставу. Према Закону о здравственој заштити, установа је 2007. пререгистрована у здравствену установу под називом А. „Зајечар", чији је оснивач општина Зајечар. Данас је то савремена здравствена установа у којој се обавља фармацеутска здравствена делатност на примарном нивоу, на подручјима општина Зајечар, Књажевац и Бољевац, и то кроз седам а. и шест јединица за издавање готових лекова. Стручни кадар ове здравствене установе чине: 33 дипл. фарм., од чега су 5 маг. фарм. и 42 фарм. техн.

Зрењанин. Као и други војвођански градови, Зрењанин има дугу традицију апотекарске делатности, јер је од оснивања прве а. у тадашњем Великом Бечкереку 1784. до пред II светски рат радило шест градских а. у приватном власништву. У периоду после ослобођења у Зрењанину раде само три а. Према Закону о откупу приватних а. из 1949, свих шест зрењанинских а. преведено је у народне а., које су према решењу о организовању фармацеутске службе од 1954. радиле самостално, а већ 1961. спајају се у Централну апотеку и удружују са још 3 сеоске а. Током 60-их година прошлог века мрежа а. се интензивно развија, али од 1974. Централна а. губи самосталност и постаје организациона јединица у оквиру Здравственог центра. После низа трансформација, 1998. поново постаје самостална здравствена установа под називом А. „Зрењанин". Данас је то модерна установа са 132 радника (од којих је 5 специјалиста, 42 дипл. фарм. и 48 фарм. техн.) запослених у 28 а. и јединица за издавање готових лекова у граду (13) и приградским местима и селима (13) зрењанинске општине.

Јагодина. Апотекарска делатност у јагодинском крају има дубоке корене, које је утемељио маг. фарм. Ђорђе Крстић, отворивши 1852. прву а. у Јагодини, а на основу решења кнеза Александра Карађорђевића од 1851. Њу је касније преузео маг. фарм. Антоније Шохај, родоначелник породице која је изнедрила четири генерације апотекара и у чијем је саставу и била све до 1945, када је конфискована и постала државна својина. Апотекарска служба развијала се у оквиру медицинског, односно здравственог центра у Јагодини, да би се тек 2008. осамосталила формирањем самосталне здравствене установе, А. „Јагодина", која данас у свом саставу има четири а. и четири апотекарска огранка, као и савремено опремљену галенску лабораторију. Здравствену фармацеутску делатност у овој установи обавља 15 дипл. фарм. у тиму са 12 фарм. техн.

Кикинда. Развој фармацеутске службе у Кикинди почиње 1802, када је отворена прва градска а. Касније се отварају и друге јавне а. у граду, које после национализације постају државно власништво, а 1956. интегришу се у Дом народног здравља. Године 1964. промењен је назив у Народна а., а у циљу интегрисања здравствене службе на нивоу општине, апотекарска служба припојена је Медицинском центру Кикинда, да би се 1993. издвојила као самостална Апотекарска установа „Кикинда". У оквиру установе ради 15 а. (шест огранака у граду и девет јединица за издавање готових лекова у селима кикиндске општине) и Служба за економско-правне послове. Према подацима из 2008, фармацеутску здравствену делатност обавља 13 дипл. фарм. и 25 фарм. техн.

Душанка Крајновић

Косовска Митровица. Интерна а. при митровачкој болници постојала је од 1936, а она и данас ради. Прва самостална а. у Косовској Митровици основана је 1938. у јужном делу града, а њен власник био је дипл. фарм. Обрад Каписазовић. После ње основана је приватна а. „Чизмић". До национализације приватних а. дошло је 1947, а годину дана касније формирају се, у државној својини, Прва и Друга Народна а. Њиховим спајањем 1958. заснована је једна модерна, такође државна, Народна а. „Сутјеска", која се налазила у јужном делу града. Огранак „Ибар" у северном делу града формиран је 1965, а од 1967. у јужном делу почиње да ради испостава стоваришта лекова „Срболек" из Београда која је све до 1999. снабдевала лековима тржиште не само Косова и Метохије, него и Рашког округа. Народна а. „Сутјеска" функционисала је до 1999, а са бомбардовањем престаје њен рад. Комбинат „Трепча" формирао је 1955. своју а. у Звечану, а она је касније интегрисана у Апотекарску установу. Ове а. су дуго радиле при Здравственом центру, а одлуком Владе Републике Србије формирана је Апотекарска установа Косовска Митровица, која је почела самостално да ради 1999. Поред а. „Сутјеска", „Ибар I" и „Ибар II" (отворена 2005), њој су припадале а. у Звечану, Зубином Потоку, Лепосавићу, Лешку и Сочаници.

Петар Рикало

Крагујевац. После пресељења „Правителствене а." у Београд, њен огранак у Крагујевцу, „Филијална Правителствена а.", радио је у периоду 1853–1859, када је одлуком Совјета и кнеза продата тадашњем провизору Радосаву Шилићу. До краја XIX в. у граду се отварају још две а. (друга, Петра Јанковића 1878. и трећа, Милана Стојадиновића 1892). Национализацијом после II светског рата седам постојећих а. постале су народне градске а. које су се 1964. интегрисале у Апотекарску установу „Стеван Јаковљевић". Следећом интеграцијом 1966. Апотекарска установа се припојила новоформираном Медицинском центру „Др Михаило Илић", као ООУР „Фармација", а касније као радна јединица, да би тек 1993. одлуком Скупштине Крагујевца постала самостална Апотекарска установа „Крагујевац". Oд 2006. послује под називом А. „Крагујевац". Обухвата једну централну лабораторију и магацин резерве, као и мрежу од 16 а. и 6 огранака а. на територији града и општина Шумадијског округа (Баточина, Лапово, Топола, Рача и Кнић). Фармацеутску здравствену делатност у а. обавља 47 дипл. фарм., 4 маг. фарм. и 79 фарм. техн.

Краљево. Прва а. на територији општине Краљево отворена је 14. XI 1881. у граду Карановцу (данашње Краљево), а власник је био маг. фарм. Душан Тодоровић. Апотекарска служба се развија постепено, отварањем друге (1929) и треће (1935) а. у граду. Све а. су после национализације удружене у радну организацију под називом Народна а. „Краљево", чији је оснивач општинска власт. Поред градских а. отварају се апотекарске јединице у фабрикама и селима у оквиру амбуланти примарне здравствене заштите, а 1973. при Здравственом центру „Краљево" отвара се такође апотекарска служба под називом Служба за медицинско снабдевање. Потпуно обједињење фармацеутске службе на територији општине Краљево уследило је 1982. када се Здравственом центру припајају све а. и настаје једна организациона целина под називом Народна а. Фармацеутска служба осамосталила се 1993. када се Народна а. издвојила у посебну здравствену установу, Апотекарску установу „Краљево" која покрива територију три општине: Краљево, Врњачку Бању и Рашку. Данас је то модерна и савремено опремљена здравствена установа са разгранатом мрежом од 6 а., 23 апотекарске јединице, галенском лабораторијом за израду магистралних и галенских лекова и централним магацином. Фрамацеутску здравствену делатност обавља стручни кадар који чине 8 специјалиста, 47 дипл. фарм. и 62 фарм. техн. Од 2003. је наставна база за обављање практичне наставе ученика Медицинске школе у Краљеву.

Крушевац. Aпотекарство расинског округа има дугу традицију која почиње с првим крушевачким апотекаром, маг. фарм. Драгославом Кедровићем који је 20. XII 1868. добио концесију за а. Прва а. у Крушевцу отворeнa je 1869, а њен власник је касније отворио и филијалу а. у Рибарској бањи и држао је током бањске сезоне 1887–1893. Ова а. радила је у власништву породице Кедровић све до национализације. Поред ње, у граду су до 1949. радиле још три приватне а. Прву а. у Трстенику отворио је маг. фарм. Љубомир Новаковић 1886, али је убрзо као нерентабилну затворио и исте, 1892, добио одобрење да отвори и држи другу а. у Крушевцу. Трстеник је већ следеће године добио новог апотекара, маг. фарм. Димитрија Стојићевића, који је држао и филијалну а. у Врњачкој Бањи. А. се отварају и у другим већим местима округа, Варварину (1909), Александровцу (1911) и Брусу (1919). У току 1960. интеграцијом подруштвљених а. основана је јединствена апотекарска организација која је до 1994. била у саставу Медицинског или Здравственог центра „Крушевац". Тада је основана Апотекарска установа „Крушевац" у власништву Министарства здравља Републике Србије. Ова здравствена установа је 2008. променила назив у А. „Крушевац", а оснивачко право преузела је општина. Данас има 44 организационе јединице, од којих 18 градских а. и 23 апотекарска огранка и јединице за издавање готових лекова, као и добро опремљену Галенску лабораторију. Фармацеутска здравствена заштита је доступна становништву шест општина расинског округа (Александровац, Брус, Трстеник, Варварин, Ћићевац и Крушевац). Установа има 70 дипл. фарм. (6 специјалиста) и 99 фарм. техн. А. „Крушевац" је иницијатор оснивања смера фарм. техн. у Медицинској школи у Крушевцу и наставна база за ђаке овог образовног профила.

Лесковац. Прву а. отворио је Петар Ђорђевић 1886. До II светског рата у Лесковцу је отворено још пет а. Након ослобођења 1944. Лесковац је имао четири грађанске јавне а., од којих је реорганизацијом створена Окружна а. Национализацијом је 1948. формирано Градско апотекарско предузеће које је у свом саставу имало шест а. Ово предузеће је расформирано 1952, када долази до осамостаљивања а. Након десет година самосталног рада државне а. се 1963. опет организују у две здравствене установе са самосталним финансирањем. Након неколико реорганизација, а. улазе у састав Здравственог центра „Лесковац" (1990). А. поново постају самосталне 1998, када се формира Апотекарска установа „Лесковац", која је 2006. пререгистрована у А. „Лесковац". Она у свом саставу има 13 огранака и 17 јединица за издавање готових лекова, које се налазе на територији шест општина: Лесковац, Власотинце, Црна Трава, Бојник, Лебане и Медвеђа. Према подацима за 2008. здравствену делатност обавља 38 дипл. фарм.и 88 фарм. техн.

Лозница. Историја апотекарства у лозничком крају почиње 1872, када је Лазару Секулићу из Шида Министарство унутрашњих дела одобрило отварање прве грађанске а. у Лозници. А. је отворио следеће године и она је на истој локацији, уз још једну градску а. у приватном власништву, радила све до национализације после II светског рата. Након национализације оне постају народне а. при домовима здравља и улазе у састав Здравственог центра „Др Миленко Марин". Реорганизацијом здравствене службе 1993. а. се издвајају и спајају у Апотекарску установу „Др Лаза Лазаревић". Установа обавља фармацеутску здравствену делатност на подручју општина Лозница, Мали Зворник, Љубовија и Крупањ. У оквиру установе постоји шест а., један апотекарски огранак (у Лешници) и четири апотекарске јединице (у Драгинцу, Текеришу, Мојковићу и Вискози). Према подацима из 2008, у установи ради 31 дипл. фарм. и 28 фарм. техн.

Ниш. Почетак развоја фармације везује се за две а. из турског периода затечене приликом ослобађања града 1878. Њих су држали Ђорђе Блесидес и Димитрије Фредић, обојица школовани у Турској. Као приучени лекари и апотекари, они су се без довољно знања и стручности бавили лечењем и израдом лекова. Маг. фарм. Атила Околичањи отворио је 1879. прву праву а. савременог типа из које су се снабдевали народ, државне и војне власти, па и сам двор Обреновића. Касније се број а. у граду и околини постепено повећавао и све су биле у приватном власништву. После национализације 1949. постале су самосталне народне а., а 1962. интегрисане су у јединствену Народну а. „Ћеле Кула". Удруживањем а. се веома брзо развијају и отварају се нове, опремљене савременом опремом. Одељење ампулираних лекова које снабдева ампулама и потрошним материјалом формирано је унутар установе 1965, а из овог одељења настала је данашња Галенска лабораторија са контролном лабораторијом. Услед законских и организационих промена установа неколико пута мења назив и оснивача, а од 1986. ради под називом Удружене а. Ниш, затим од 1998. под називом Апотекарска установа Ниш, а од 2007. оснивачка права прешла су на ниво града и назив је промењен у А. „Ниш". У њој се фармацеутска здравствена делатност обавља на примарном нивоу кроз 21 а., 4 апотекарска огранка и 24  јединице за издавање готових лекова, распоређених на подручју града Ниша и општина Алексинац, Ражањ, Гаџин Хан, Сврљиг, Дољевац и Мерошина. Здравствене услуге пружа преко 200 дипл. фарм. и фарм. техн.

Нови Сад. Прва а. отворена је 1740, а власник је био Тома Андерле, апотекар, угледни грађанин и сенатор. Друга а. у Новом Саду отворена је 1802, а затим су редом отваране трећа (1868), четврта (1894), пета (1895) и шеста (1909) градска а. Према тада важећим санитетским прописима свака следећа а. је отварана уз дозволу Градског представништва, Магистрата и сагласност апотекара већ постојеће а. Апотекари Новог Сада нису имали своје удружење, него су били чланови мађарског или аустријског апотекарског удружења. Нови Сад је ушао у Краљевину СХС са мрежом од шест градских а., једном у Петроварадину и једном у Сремским Карловцима. Фармација и апотекарство су између два светска рата на овим просторима доживели висок степен развоја и организованости, а новосадски апотекари дали су значајан допринос оснивању (1919) и раду Савеза апотекара за Војводину, организовању Првог конгреса апотекара Краљевине СХС на Палићу (1922) и формирању Апотекарске коморе Краљевине СХС (1925). Учествовали су као предавачи на курсевима за апотекарске приправнике у Новом Саду (1921−1926), а у том периоду штампали су се и стручни часописи Глас апотекарства, Ескулап и Архив за фармацију. После II светског рата а. су национализоване, а 1954. постале су здравствене установе. Интеграцијом 18 градских и приградских народних а. формирана је 1963. А. „Нови Сад". Године 1993. регистрована је Апотекарска установа „Нови Сад", а од 2007. у складу са законским прописима назив је промењен у А. „Нови Сад". Она обухвата 24 а., девет јединица за издавање готових лекова, две галенске лабораторије, једну лабораторију за испитивање и контролу лекова и службе за правне, економско-финансијске, техничке и друге сличне послове. Фармацеутску здравствену делатност у Новом Саду обавља 79 дипл. фарм., од којих пет специјалиста и 90 фарм. техн. А. је добитник Националне награде за пословну изврсност „Оскар квалитета" у категорији Управљање људским ресурсима и Задовољство купаца за 2006. А. „Нови Сад" је наставна база за обављање практичне наставе ученика Средње медицинске школе и студената Медицинског факултета.

Обреновац. Прва а., власника маг. фарм. Франца Фрањке, отворена је 1875. На истој локацији и у истом простору и данас ради а. Крајем 20-их година ХХ в. отворена је још једна а., дрогерија коју је водио маг. фарм. Душан Драјић. Када је 1949. спроведена национализација, обе а. су постале друштвена својина. А. су пословале као Апотекарска установа „Анђа Ранковић" и звале су се А. „Анђа Ранковић I" и А. „Анђа Ранковић II". Друга је престала са радом, а прва, која се налазила у аутентичном простору и намештају првоотворене обреновачке апотеке, припојена је Дому здравља Обреновац. По изградњи нове зграде Дома здравља 1975, она добија нове, савремено опремљене просторије, а касније наставља да послује као засебна служба у оквиру Дома здравља Обреновац. Данас у оквиру апотекарске службе ради један дипл. фарм. специјалиста фарм. информатике, осам дипл. фарм. и 10 фарм. техн., распоређених у две градске а. (једна у оквиру зграде Дома здравља, а друга у главној градској улици) и шест апотекарских јединица у сеоским амбулантама у околним селима.

Панчево. Прву јавну грађанску а., „Код црног орла", отворио је маг. фарм. Јохан Венигхофер 1793. Више од 40 година ова а. била је једина у граду. Тек 1834. маг. фарм. Вилхелм Херман фон Граф добио je дозволу од Магистрата да у породичној кући на Великој пијаци отвори другу а., названу „Код Спаситеља". Затим редом отварају а. маг. фарм. Фридрих Рада „Код златног анђела" 1878; 1910. Ђула Палфи; 1919. Ђура Лакић и 1934. извесни Тришлер (А.„Код белог орла"). Током своје историје а. су мењале власнике и локације, те су након II светског рата биле конфисковане уколико су власници били Немци, oдносно национализоване према Закону о откупу приватних апотека из 1949. Све градске а. удружене су у Централну а. Панчево, која се 1962. интегрисала у Апотекарску установу Панчево. Од 1997. установа послује под називом А. „Панчево". Организована је у 18 организационих целина (девет градских и девет сеоских), које укључују 13 а., четири апотекарске јединице за издавање готових лекова и галенску лабораторију „Галпа". Ова здравствена установа има 125 радника, од чега 42 дипл. фарм. (пет специјалиста) и 51 фарм. техн.

Душанка Крајновић

Пећ. После I светског рата у граду су отворене две приватне апотекарске радње: А. „Мартиновић" и А. „Стојаковић". После II светског рата оне су национализоване и формиране као две самосталне државне а. У процесима транформације 60-их година оне су, после интегрисања у оквире Медицинског центра, на такав начин радиле преко три деценије. Апотекарска установа Пећ је основана 1998, а у свом саставу на нивоу округа имала је три а. у Пећи, као и испоставе у Дечанима, Ђаковици, Гораждевцу, Клини, Ђураковцу и Истоку. После прогона Срба 1999, остала је да ради само а. у Гораждевцу.

Миломир Радовановић

Пирот. Прву а., која ради у континуитету до данас, отворио је маг. фарм. Карло Скацел 1884. Формирањем Медицинског центра 1965, ова а. припаја се Центру. Отварањем друге државне а. „7 јули" 1986. почиње стварање мреже градских а., а већ 1989. она се сели у просторије болнице у саставу Здравственог центра „Пирот". Њиховим интегрисањем са А. „Бабушница" у Бабушници и „Хигија" у Димитровграду основана је Апотекарска установа „Пирот" 1998. Удруживањем а. се веома брзо развијају, те се отварају нове: „Липа" (2000), „Здравље" у Тијабари (2007) и „Нана" (2008). Од 2007. оснивачка права над Апотекарском установом „Пирот" преузима општина Пирот и мења се назив у А. „Пирот". Према подацима из 2008, у њој делатност обавља 17 фарм. и 18 фарм. техн., уз подршку 17 немедицинских радника.

Пожаревац. Трагови постојања вештине лечења и израде лекова на простору на којем се налази данашњи град Пожаревац са околином, знатно су старији од самог града и а. и потичу из периода античке римске медицине. То су уједно најстарији трагови о постојању правих лекова нађених на тлу Србије, а откривени су на римском локалитету Виминацијума (данас Костолац). У бронзаној кутији из Виминацијума, подељеној у три дела, нађено је укупно 12 оригиналних лекова из I в. н.е. Прва а. у Пожаревцу отворена је 1857. Оснивач, власник и први пожаревачки апотекар био је маг. фарм. Јован Покорни. Са оснивањем другe а. маг. фарм. Андрије Марковића 1881, треће а. Мијајла Душманића 1892, четврте а. Саве Мумџића 1929. и пете а. Мите Станисављевића 1932, развија се апотекарска делатност града. Овај развој прате и околне општине Пожаревачког округа у којима се отварају добро опремљене а. са школованим кадром. Међутим, многе од њих су током II светског рата уништене и опљачкане, тако да је према попису свих приватних јавних а. из 1945. у Пожаревцу радило четири а.: у Великом Градишту, Жабарима и Петровцу по две, а у Кучеву, Божевцу, Голупцу, Раброву и Александровцу по једна а. Такође, постојала је а. Државне болнице у Пожаревцу. На основу Закона о откупу а. из 1949. приватне а. су трансформисане у државне а. Неке од њих наставиле су да раде самостално, неке у склопу здравствене службе, а у Пожаревцу су самосталне градске а. интегрисане и њиховим фузионисањем 1962. настаје самостална установа Централна а. Од почетка Централне а. у Пожаревцу радило се на идеји да се њој прикључе и а. из домова здравља на подручју тадашњих срезова, односно региона. Већ у првој години рада прикључује се а. са општине Мало Црниће, а касније су постепено укључиване друге општине. Централна а. је 1994. трансформисана у Апотекарску установу „Пожаревац", чији је оснивач Република, да би 2007. оснивачка права преузела општина Пожаревац, а њен назив промењен у Здравствена установа а. „Пожаревац" која данас покрива територију Браничевског округа и у свом саставу има 32 организационе јединице од чега 11 а., четири апотекарска огранка и 17 јединица за издавање готових лекова. У А. „Пожаревац" здравствену делатност обавља 46 дипл. фарм., од чега 11 специјалиста, уз подршку 72 фарм. техн.

Душанка Крајновић

Приштина. Развој апотекарске службе у Приштини и на целом Косову и Метохији био је у односу на друге делове Србије знатно спорији због касног ослобођења од турске власти. Отуда пре I светског рата није било апотекарске службе одвојене од лекарске, него су сами лекари у својим ординацијама поседовали неопходне лекове које су издавали пацијентима. Оснивање првих а. у Приштини почиње после I светског рата. Зна се да су између два светска рата постојале две а.: у првој је власник био маг. фарм. Милан Бојковић, који је пре тога отворио и прву а. у Урошевцу; у другој су власници били маг. фарм. Бата и Деса Станковић. Обе а. су после II светског рата национализоване, али су власници остали да у њима раде. Тада је формирана централна апотекарска установа за Косово и Метохију, али је 1948. она подељена по градовима. Године 1962. више градских а. обједињено је под именом Централна а. у Приштини, али у том систему нису обухваћена места као што су Грачаница, Косово Поље, Обилић. Године 1974. поново се оснива централна покрајинска установа под називом Удружене а. Косова и Метохије, али без апотека из Косовске Митровице, Призрена, Пећи и Ђаковице. Овакав систем рада трајао је до 1994, када су а. припале домовима здравља. У међувремену, нарочито 1991–1992, отворен је велики број приватних а. чији су власници у огромној већини били Албанци. Већ 1998. а. у државном власништву поново су обједињене и формирана је јединствена апотекарска установа, али је агресија НАТО пакта не само разорила тај систем, него је учинила да готово све а. постану етнички чисте, будући да у њима раде искључиво Албанци.

Слободан Илић

Прокупље. Развој апотекарске делатности у Топличком округу почиње првом а. „Нана" у Прокупљу коју је 1901. основао маг. фарм. Милош Николић. У послератном периоду национализације све а. су преименоване у народне а. и 60-их година прошлог века су се интегрисале у Медицински центар „Прокупље", касније Здравствени центар „Топлица" Прокупље. Фармацеутски сектор осамосталио се 1998, формирањем Апотекарске установе „Прокупље". У 2006. дошло је до промене назива и оснивача а., тако да је оснивач од тада општина Прокупље, а назив А. „Прокупље". Данас је то здравствена установа која у свом саставу има 5 а. и 4 јединице за издавање готових лекова у општинама Прокупље, Куршумлија, Блаце и Житорађа. Фрамацеутску здравствену делатност обавља девет дипл. фарм. и 40 фарм. техн.

Смедерево. Прву а. отворио је маг. фарм. Јован Дилбер 1859, a другу маг. фарм. Живојин Тајсић 1893. Потом се наставља оснивање, прво градских а., а затим и а. у околним већим местима Смедеревског округа. Све су оне до завршетка II светског рата биле у приватном власништву. Национализацијом три а. у Смедереву формирају се народне а., које су 1963. интегрисане са Општом болницом у Смедереву. Настављају рад под називом Служба за медицинско снабдевање у оквиру Медицинског центра Смедерево и Дома здравља Велика Плана, али услед друштвених промена 90-их година прошлог века долази до издвајања а. из Медицинског центра и Дома здравља. Апотекарска установа „Смедерево" која је обухватала три а. и 10 јединица за издавање готових лекова које покривају две општине Смедерево и Велику Плану, настала је 1998. Организациона јединица Велика Плана издваја се 2007. из састава матичне здравствене установе – Апотекарске установе Смедерево и добија статус самосталне здравствене установе. Организациона структура А. „Смедерево" обухвата једну градску а. и два њена огранка, као и девет јединица за издавање готових лекова у градском и приградском подручју територије Смедерево. А. има и своју галенску лабораторију. Здравствену фармацеутску делатност обавља 25 дипл. фарм. и фарм. техн.

Смедеревска Паланка. Прву а. основао је маг. фарм. Васа Јовановић 1882. До II светског рата апотекарство у овом крају развија се кроз приватни сектор, а после II светског рата приватне а. су национализоване и апотекарство се развија кроз државни сектор. Народне а. се 60-их година ХХ в. интегришу у Медицински центар „Смедерево" и после низа трансформација, услед друштвених промена 90-их година, издвајају се у самосталну здравствену установу, А. „Здравље". Од оснивања 1993. у А. „Здравље" обавља се здравствена делатност на примарном нивоу система здравствене заштите и пружају фармацеутске здравствене услуге грађанима Смедеревске Паланке и околине. Данас фармацеутску праксу обавља девет дипл. фарм. (од тога три специјалисте) и 19 фарм. техн. у једној централној градској а., два апотекарска огранка, шест јединица за издавање готових лекова и галенској лабораторији.

Сомбор. Прву а. под називом „Код златног лава" отворио је 1766. у Сомбору Фердинанд Планк, фармацеут из Осијека. Она је мењала власнике и радила све до 1944, када је ушла у састав војне а. Другу а. под називом „Код Свете тројице" на истоименом тргу отворио је маг. фарм. Александар Пеак 1819. Ширење града и све повољније друштвено-економске прилике у Сомбору и околини утицали су на повећање потреба за новим а., па их је уочи окупације априла 1941. било чак шест. Током окупације радиле су само две, а након национализације 1948. четири народне а., да би почетком 60-их година XX в. дошло до интеграције самосталних а. са још 14 приградских и сеоских а. у јединствену Народну а. Реорганизацијом Здравствене службе Народна а. губи самосталност и постаје један од ООУР-а Медицинског центра „Др Радивој Симоновић", да би тек 1989. поново постала здравствена установа за медицинско снабдевање, самостална у стручном и економском смислу. Организациона структура обухвата осам огранака а. и десет јединица за издавање лекова. Огранци а. налазе се у Бездану, Светозару Милетићу, Станишићу, Кљајићеву и у Сомбору (Централна а., Прва народна а., А. „Булевар", А. „Црвенка"). Јединице за издавање лекова налазе се у Бачком Моноштору, Колуту, Бачком Брегу, Алекси Шантићу, Риђици, Чонопљи, Телечкој, Стапару, Дорослову и Гакову. Фармацеутску здравствену делатност на подручју општине Сомбор обавља 26 дипл. фарм. и 47 фарм. техн. Народна а. у Сомбору је наставна база за извођење практичне наставе за ђаке средње медицинске школе смера фарм. техн.

Сремска Митровица. Прва грађанска а. у Сремској Митровици, „Код златног орла" основана је 1806. као филијала а. у Петроварадину власника маг. фарм. Фрање Шамса. Развој апотекарске службе текао је паралелно с развојем града, па се тек 1885. отвара Друга градска а. „Код Анђела чувара" у власништву породице Цајсбергер, а 1907. маг. фарм. Веселин Гргуров добија право да отвори Трећу а. коју је назвао „Код спаситеља". Пратећи друштвенополитичке промене, након национализације и низа трансформација, народне а. припајане су Здравственом центру Сремска Митровица све до 1999, када је основана А. Сремска Митровица као самостална здравствена установа. Фармацеутску здравствену делатност обавља 21 дипл. фарм. (од чега је петоро специјалиста) и 26 фарм. техн. у 11 а. и огранака а. у граду (шест) и сеоским срединама (пет).

Суботица. Прва а. у Суботици отворена је 1780, када је Градски сенат одобрио маг. фарм. Ференцу Чорди оснивање прве грађанске а. под називом „Мађарска круна". Чорда је 1802. продао а., која је неколико пута премештана на друге локације да би, након изградње Градске куће 1912, била пресељена под кров овог здања. С развојем града и повећањем броја становника почиње отварање нових а., како у граду Суботици (1813. друга, 1855. трећа а.), тако и у приградским и сеоским срединама (Палић 1903, Стари Жедник 1906). Напосредно пред II светски рат радило је 16 а. у приватном власништву, које су национализоване или откупљене. Здравствена установа под именом Народна а. „Суботица", у којој поједине а. постају огранци, основана је 1962. Након неколико реорганизација од 1998, ова установа мења име у А. „Суботица". Њу данас чини 18 а. (огранака) од којих је 12 на територији града, док је осталих шест у приградским месним заједницама Палић, Таванкут, Чантавир, Бајмок, Стари Жедник и Нови Жедник. Према подацима из 2008, здравствену делатност у А. „Суботица" обавља 21 дипл. фарм., један дипл. инжењер-технолог фармацеутског смера и 40 фарм. техн.

Ужице. Развој апотекарске службе у Ужицу везује се за маг. фарм. Лазу Секулића који је 1881. отворио прву а. у граду, пошто је 1880. добио од санитетских власти дозволу, а након што је продао постојећу у Лозници. Друга а. отворена је 1892, а трећа 1933. Све три приватне а. после II светског рата национализоване су и тако је јуна 1949. основано Апотекарско предузеће за промет лековима. После пет година оно се дели на три самосталне градске а. Оне 1963. улазе у састав Домова здравља, а касније и Здравственог центра „Ужице". А. су 1996. издвојене и послују под називом Апотекарска установа „Ужице". Под тим називом установа је постојала до 2007, када оснивачка права преузима град Ужице и установа мења име у А. „Ужице". Фармацеутска делатност обавља се у 27 а. и апотекарских јединица на подручју 10 општина Златиборског округа: Ужице, Ариље, Пожега, Косјерић, Бајина Башта, Чајетина, Нова Варош, Прибој, Пријепоље, Сјеница. Има 244 стално запослених, а од тога 57 су дипл. фарм. и 100 фарм. техн.

Чачак. Фармацеутска пракса у Чачку почиње да се развија у другој половини XIX в. (1872), када је маг. фарм. Ивану Отошићу одобрено отварање и држање прве а. јавног типа. Другу по реду а. отворио је Аристид Јовановић 1891. У другој половини XX в. развија се апотекарски сектор кроз државне а. уједињене у радну организацију под називом „А. др Драгиша Мишовић", која је основана 1962. и радила све до краја 1988. Тада се трансформисала у радну организацију под називом Народна а. „Чачак", која је касније ушла у састав Здравственог центра Чачак, а из њега је издвојена и основана као самостална здравствена установа 1993. под називом Апотекарска установа „Чачак". Од 2007. оснивачка права прелазе у руке градске власти и установа послује под називом А. „Чачак". Фармацеутска делaтност обавља се на територији општина Чачак, Лучани и Ивањица, кроз мрежу од осам а., четири апотекарске јединице за издавање готових лекова, службу за медицинско снабдевање с магацином и галенску лабораторију. Од 76 запослених, има 41 дипл. фарм. и 16 фарм. техн.

Шабац. Прву а. у шабачком крају отворио је 1856. Франц Лудвик из Илока. У А. „Код Свете Тројице", поред њега, радили су Шапчанин Константин-Коста Николић и један лаборант. Ова а. мењала је власнике, селила се на другу локацију и наставила да ради после национализације као Прва народна а. Током XIX и прве половине XX в. отворено је још а. у Шапцу (Коста Николић отворио је 1869. другу, а Петар Хаџи Поповић 1892. трећу а.) и све оне биле су у приватном власништву. По ослобођењу Шапца 1944, све а. (пет приватних и једна болничка) конфисковане су или национализоване, а градске а. ушле су 1961. у састав Медицинског центра „Др Лаза К. Лазаревић" као одељења за медицинско снабдевање. Због недостатка простора болничка а. је припојена Првој народној а. У овој а. почела је галенска производња инфузионих раствора, а касније је формирана галенска лабораторија са одељењем за асептичан рад и контролном лабораторијом. А. су 1993, након реорганизације здравствене службе у Шапцу, изашле из Здравственог центра, када је формирана и самостална Апотекарска установа „Шабац", која 2007. мења назив у А. „Шабац". У свом саставу она има осам а., четири апотекарска огранка и две јединице за издавање готових лекова, које се налазе на територији четири општине: Шабац, Владимирци, Коцељева и Богатић. Према подацима из 2008, у њој здравствену делатност обавља 41 дипл. фарм. (пет специјалиста), 42 фарм. техн., а немедицинског особља има 30.

Душанка Крајновић

Република Српска. Зачетак апотекарства на територији БиХ везује се за XVI в. (1565), у вријеме када су формирани први „атари", посебне трговине зачинима и лијековима из народне медицине. Власници атара били су придошли Јевреји који су ову дјелатност преносили с кољена на кољено. Овом дјелатношћу се, уз Јевреје, убрзо почињу бавити и муслимани, при чему се атари, упркос забранама из 1751. и 1879, одржавају код муслимана до I свјетског рата, а међу Jеврејима до II свјетског рата. Сматра се да су атарске продавнице биле прелаз од народне фармакотерапије ка официјелним а. и као такве су просјечном становнику БиХ биле драже и ближе. Из тог разлога атари су се и могли одржати тако дуго (у Бањалуци) и поред отварања све већег броја а. (приватних и болничких) које су личиле на европске а. и које су отварали студенти европских или цариградског факултета.

У БиХ је задуго, све до XIX в., била пракса да је сваки доктор истовремено био и апотекар и обрнуто. Доктор/апотекар терапију је одређивао на основу симптома које му је купац описивао. Значајан развој фармације на овом подручју почео је након аустроугарске окупације, тачније 1878. Наредбом из 1879. посао апотекарства је концесиониран и њиме се могао бавити само квалификовани апотекар, тј. маг. фарм. са дипломом стеченом на аустроугарским универзитетима. У Бањалуци прву концесију добио је Морис Брамер који је 1879. отворио а. по угледу на европске. Касније, а. отварају и Ото Лешнер (1893) и Томо Мирковић (1908). Осим у Бањалуци, на подручју данашње РС, прве а. отварају се у Градишци (1881, Алфонс Варјачић), Требињу (1883, Јоаким Боглић), Дервенти (1885, Јосеф Олтвани), Босанској Дубици (1895, Емил Старвер), Бијељини (1897, Антон Худовски), Приједору (1901, Исидор Хорземски) и Зворнику (1905, Франц Ивануш). Послије I свјетског рата на подручју Краљевине Југославије отварају се нове приватне а. и то у свим већим градовима. До 1930. у Бањалуци су радиле три а. из аустроугарског доба. Савка Пантић 1931. добија дозволу банске управе да отвори четврту, а Хамдија Филиповић 1938. отвара пету а. До 1941. у Бањалуци су отворене и а. Његована Станишића и Милана Радочаја. За вријеме Краљевине Југославије у градовима на територији данашње РС радиле су 23 а. које су се снабдијевале лијековима из веледрогерија у Загребу и Београду. За вријеме II свјетског рата а. су биле организованe на ослобођеним подручјима, док су, након ослобођења, обновљене a. које су током рата биле уништене, али су све национализоване.

Данас на територији РС има 312 а. од чега је 44 основала јединица локалне самоуправе, а 270 је у приватном власништву, затим 12 болничких а. и једна а. дома здравља. Највише а. има Бањалука: 58 на око 300.000 становника, а потом Бијељина са 39 а. на око 130.000 становника.

Апотекарска дјелатност у БиХ првобитно је уређена Законом о а. из новембра 1907, урађеном по узору на правну регулативу у Аустрији и Угарској. Тај закон је био на снази све до доношења новог Закона о а. Краљевине Југославије из 1930. До 1993. здравствена дјелатност у а. била је уређена Законом о здравственој заштити из 1986. Каснијим Законима о здравственој заштити РС из 1993. и 1999, а у складу са Уставом РС из 1992, утврђено је да а., као здравствене установе, може основати правно и физичко лице. Касније, област апотекарства детаљније је уређена Законом о лијековима РС из 2001. Закон о апотекарској дјелатности РС донијет је у децембру 2008. и њиме надлежност у области апотекарске дјелатности преузима Министарство здравља и социјалне заштите РС. А. као здравствена установа дефинисана је и у Закону о здравственој заштити из децембра 2009.

Јелена Медар

Црна Гора. Послије II свијетског рата формиране су у свим градовима и варошима а. са стручним особљем и у организационом устројству државне установе. У саставу Апотекарског центра Беране биле су а. у Андријевици, Беранама и једна сеоска а. у Петњици. Поред тога, радиле су и а. у Бијелом Пољу, Бару, Будви, Вирпазару, Даниловграду, Жабљаку, Шавнику, Колашину, Мојковцу, Никшићу (двије а.), Подгорици (три а.), Пљевљима, Плаву, Петровцу на Мору, Рожајама, Тивту, Рисну, Цетињу, Шавнику, Тузима, Голубовцима и Херцег-Новом (двије а.). А. у Беранама имала је службу „Хитан лијек", јединствену у Југославији. А. у Котору наслиједила је вјековну традицију апотекарства у овоме граду, јер су овдје а. (чак двије) биле организоване још за венецијанске управе и у њима су радили школовани апотекари поријеклом из Италије, а каткад и Бокељи. А. у Херцег-Новом наслиједила је приватну а. Ђоновића из XIX в. У свим а. радили су дипломирани фармацеути. Поред ових установа, постојале су болничке а. у Подгорици, Никшићу, Цетињу, Котору и Војној болници у Мељинама код Херцег-Новог. Све оне пословале су као самостални субјекти, а данас дјелују у склопу фирме „Монтефарм". У исто вријеме, од почетка 90-их у Црној Гори ради велик број приватних а.

Василије Лабудовић; Горан Комар

ИЗВОРИ: Здравствени шематизам Краљевине Југославије. Ресор Министарства социјалне политике и народног здравља, Зг 1929–1932; Збирка закона, уредби, правилника и прописа о апотекама. Апотекарска комора Краљевине Југославије, Бг 1932; Архиве апотека и апотекарских установа.

ЛИТЕРАТУРА: Sammlung der für Bosnien und die Hercegovina; Erlassenen Gesetze, Verordnungen und Normalweisungen, I Band, Wien 1880; К. Николић, Покушај да се изложи развиће апотекарске струке за последњих сто година, Бг 1904; Fridrih Loc, Нови Врбас 1785–1935, Нови Врбас 1935; А. Штадлер, „Најстарије суботичке апотеке", АФ, 1951, 4; А. Ђуричић, С. Елазар, Преглед историје фармације Босне и Херцеговине, Сар. 1958; В. Марјановић, „Прва апотека средњовековне Србије у Котору", у: Зборник радова 7. научног састанка Југословенског друштва за историју медицине, фармације и ветеринарства, Н. Сад, 1961; Д. Срдановић, „Панчевачке апотеке кроз историју града", Acta Hist. Med. Pharm. Vet., 1964, 1–2; В. Марјановић, Фармација у Шапцу у 19. веку, Шабац 1966; А. Делини, Стање у фармацији у Србији између два светска рата 1918–1941, Бг 1967; В. Марјановић, Фармација у Смедереву у XIX веку, Смед. 1969; Фармација у Србији у 19. веку, Бг 1970; Фармација у Ваљеву у XIX веку, Ваљево 1970; Фармација у Алексинцу у XIX веку, Бг 1971; Здравствена култура Јагодине у 19. веку, Свет. 1972; В. Симић, Здравствене институције, лекари и здравствена култура Лесковца и околине, Бг 1973; В. Марјановић, Здравствена култура Лознице у 19. веку, Лозница 1975; Здравствена култура Обреновца у XIX веку, Обреновац 1975; Здравствена култура Крагујевца у XIX веку, Краг. 1979; М. Југовић, Апотека у Карaновцу. Народна апотека Краљево, Кв 1981; Д. Ступар, „Настанак и развој апотекарства у Титовом Ужицу (1881–1981)", АФ, 1983, 5; М. Мићић, Фармација у Срему 1759–1918, Н. Сад 1987; Р. Катић, Српска средњовековна медицина, Г. Милановац 1990; М. Мићић, Д. Јанкулов, „Фармација у Новом Саду од 1740. до 1949. године", Фармацеут, 1991, 4; А. Тасић, Прилози за завичајну историју − Сомбор на длану Галена, Сомбор 1994; Д. Ступар и др., Апотекарска установа „Београд", Бг 1996; М. Гајић, Ж. Михајловић, Сто четрдесет година фармације у Шапцу, Шабац 1996; Д. Ступар, Фармација у Пожаревцу 1857–1997, Пожаревац 1997; Н. Педовић, Апотекарство Црноречја и Тимока: Зајечар, Књажевац, Бољевац, Зајечар 2000; Д. Паројчић, Д. Ступар, „Апотеке у Србији у 19. веку са деонтолошког аспекта", АФ, 2001, 1–2; D. Parojčić, „First Pharmacy Law from 1865 and its Impact on the Development of Pharmaceutical Legislation in Serbia", у: Akten des 35. Internationalen Kongresses für Geschichte der Pharmazie, Luzern (Schweiz), 19–22. September 2001; Д. Паројчић, Д. Ступар, „Деонтолошки аспект развоја фармације у Србији између два светска рата – прилог проучавању историје фармације у Србији", ТИ, 2002, 3–4; Војни санитет у српском народу, Бл 2002; И. Машић, Коријени медицине и здравства у Босни и Херцеговини, Сар. 2004.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОТЕОЗА

АПОТЕОЗА (грч. poqevosi": обожење), ликовна представа свечаног уздизања човека међу богове, проглашавања божанством. Првобитне представе прослављања, величања или узношења на небо, преузете из асирске, персијске и египатске уметности, појављују се у грчкој уметности у време хеленизма и у античком Риму. Њима су прослављани хероји, песнички генији, митски оснивачи градова, владари и њихове породице. Тема античке царске а. временом постаје грађанска, а од почетка IV в. – хришћанска, утирући пут кључним сценама хришћанске иконографије (Васкрсење, Вазнесење, Успење, Maiestas Domini). А. је једна од најомиљенијих тема у уметности барока и рококоа којом се величају апсолутистичке монархије, историјске личности и догађаји, црквени редови или хришћанска учења. У XIX в. њоме се исказује поштовање великим уметницима, а она постаје и саставни део декорације надгробних споменика. Тријумфални Портрет цара Душана као римског императора на коњу у Жефаровићевој Стематографији (1741), прва је представа а. у српској уметности новијег доба. Она је по духу ближа западноевропској владарској иконографији него српској средњовековној традицији, а по концепцији је најпрофанија до тада и саображена духу савремених барокних програма и модерних схватања националне историје.

001_Apoteoza-cara-Dusana.jpgПод ногама пропетог коња Силнога Стефана налазе се оружје и знамења поражених непријатеља, док се из облака промаљају персонификације Славе и Минерве са палмином граном, круном и победничким венцем. Испод 20 кружно нанизаних грбова и четири већа у угловима, постављена је барокна картуша са девизом која обелодањује зрелу политичку свест и отпор према туђој државној власти поручиоца ове књиге, српског патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте: „Знам дела Твоја и напоре, и за моје име си се постарао". Исту коњаничку а. цара Душана, окруженог грбовима Србије, Бугарске, Илирије и Немањићког царства, понавља непознати аутор на бакрорезу Манастир Хиландар (Москва 1757) и Ј. Г. Мансфелд на гравири за Историју Јована Рајића (Беч 1794), видећи у њеном носиоцу отелотворење најславније епохе српске историје. На другој Апотеози цара Душана са последње странице Стематографије, Жефаровић приказује окруњеног цара Душана као барокног војсковођу у овалном медаљону који придржавају Атина (Минерва) и Хронос, персонификације Мудрости и Времена, упућујући на први стих прве Књиге проповедникове да је на овом свету све таштина (всја сујета). Три варијанте цртежа и једна уљана слика Димитрија Аврамовића Апотеозе Лукијана Мушицког (1837−1840), настале непосредно после смрти архимандрита манастира Шишатовац и једног од истакнутих српских књижевника, показују широку лепезу могућности за ликовно обликовање ове сцене у наредном периоду. Напуштајући смештање главне личности у овални медаљон или скулпторалну бисту међу окупљеним грчким и римским песницима и музама, Аврамовић прихвата поједностављени и симболични вид а. као сахрањивање, тј. улажење у отворену гробницу или други, вечни свет. Херојске портрете и споменике у српској уметности добијају највећи књижевници и песници (Д. Обрадовић, В. Караџић, Б. Радичевић, Љ. Ненадовић), научници (Ј. Панчић), велики добротвори (С. Текелија, М. Анастасијевић) и славни владари (Карађорђе, Милош, Михаило и Милан Обреновић). Међу њима се по својој успешности истичу покушаји враћања изворним античким а. са орлом који се узноси на небо раширених крила као симболом васкрсења средњовековне српске државе (П. Убавкић, Ђ. Крстић, Споменик краљу Милану, 1902, Црква свете Петке у селу Ћурлине код Ниша). Све до данас откривање споменичких а. остаје део јавних свечаности сахрањивања или посмртног преноса тела, као и подизања храмова посвећених неком бесмртном националном јунаку или неком историјском догађају.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Жефаровић, Т. Месмер, Стематографија или Изображеније оружиј илирических, Беч 1741, Н. Сад 1972; М. Јовановић, „Иконографија Апотеозе Лукијана Мушицког", Зборник Светозара Радојчића, Бг 1969; Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Бг 2006.

Љиљана Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПОТРОПЕЈОН

АПОТРОПЕЈОН (грч. potrpaio": који одвраћа несрећу), предмет који, према народном веровању, може имати заштитну функцију од злих бића. Посебно распрострањени а. су: крст, круг, метални, превасходно гвоздени предмет, обредни хлеб, делови одеће, камен, секира, свећа, корито с водом, чешаљ итд. Универзални а. у српској и општој хришћанској традицији је крст, који се користи у циљу заштите од демона, болести, непогода и других негативних утицаја; чува кућу и укућане, а када се појави демонско приказање, треба се прекрстити и оно ће нестати. Посебна заштитна својства имао је круг, којим се обележавају границе преко којих зле силе не могу да пређу. Сматрало се да посебну моћ имају гвоздени предмети, превасходно они у вези с огњиштем (вериге) и гвоздени ватраљ који штити од порођајних демона. Својства а. приписују се и секири, која је, по Чајкановићу, некада имала улогу једне врсте „фетиша" код Срба (кад пада град, износи се у двориште, њоме се пресеца пут вештици и вампиру, а користила се и у ритуалима у вези с рођењем). Постоје и многобројне радње везане за а. (нпр. у свадбеним церемонијама), ради заштите од злих утицаја различитих врста.

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Бг 1994; О врховном богу у старој српској религији, Бг 1994.

Ивица Тодоровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПРАКОС → ЈЕВАНЂЕЉЕ

АПРАКОС → ЈЕВАНЂЕЉЕ

АПРИЛСКИ РАТ

АПРИЛСКИ РАТ (6–18. IV 1941), вођен између удружених Сила осовине (Немачка, Италија, Мађарска) и Краљевине Југославије. Почетак II светског рата у Европи у јесен 1939. радикално је изменио спољнополитичку позицију Краљевине Југославије. Претходно, аншлусом Аустрије 1938, немачки Трећи Рајх постао је њен северозападни сусед. Дугогодишњи нерешени гранични спорови с Италијом добили су почетком рата другу димензију. Улазак италијанских трупа у Албанију 1939. додатно је оптеретио југословенско-италијанске односе. С друге стране, простор Балкана јe за силе Осовине имао посебан стратегијски значај. После пада Француске јуна 1940. и повлачења британских трупа са европског копна, у немачкој Врховној команди сазрела је идеја за напад на Совјетски Савез. Због тога је било потребно обезбедити доминацију сила Осовине на Балкану. Ради остварења таквог циља немачке трупе су 20. новембра ушле у Румунију, а италијанске снаге започеле напад на Грчку 28. октобра, чиме је почело стратегијско заокруживање Југославије. Грчке јединице су се успешно одупирале италијанском нападу, а у новембру су и британске трупе започеле искрцавање на Криту. У таквим околностима Немачка је настојала да брзим дипломатским и војним акцијама стави Балкан под своју контролу. Мађарска је 20. новембра приступила Тројном пакту, а три дана касније и Румунија. Бугарска је постала чланица Тројног пакта 1. марта, а дан касније немачке трупе су отпочеле стационирање на њеној територији. Тиме је Југославија била потпуно окружена земљама чланицама Тројног пакта. Њен спољнополитички положај постао је веома деликатан почетком марта 1941, услед немачког ултимативног захтева за приступање Тројном пакту. На седници Крунског савета, 20. III 1941, под председништвом кнеза Павла Карађорђевића, после драматичне и жучне расправе, донета је одлука да Југославија приступи Тројном пакту, упркос противљењу јавности и већег дела официрског кора. Председник владе Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић потписали су 25. марта у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. У ноћи 26–27. марта група млађих официра, окупљена око команданта ваздухопловства армијског генерала Душана Симовића и његовог помоћника бригадног генерала Боривоја Мирковића, извршила је преврат. Формирана је нова влада под председништвом генерала Душана Симовића. Извршени преврат пратиле су спонтане демонстрације на улицама Београда и других већих градова, што је сликовито говорило о расположењу јавности. Иако се нова влада није одрекла приступања Тројном пакту, одмах по извршеном преврату немачко војно и државно руководство донело је одлуку о нападу на Југославију и Грчку.

Непосредно пред почетак рата југословенска војска се налазила у веома лошем стању. Од почетка II светског рата до марта 1941. учињено је доста на техничкој модернизацији војске, али то је било недовољно за потпуно оспособљавање оружане силе за извођење борбених дејстава против, у том моменту, најјаче војне силе у Европи. Недостајали су модерно аутоматско наоружање, противоклопна и противавионска оруђа, моторна возила, модерни борбени авиони, тенкови, средства за везу, резервни делови, муниција, људска и сточна храна. Основни недостатак југословенске војске у модерном маневарском ратовању било je ослањање на сточну вучу. Сем тога, југословенске дивизије биле су гломазне, слабо опремљене и тешко покретљиве. Искуства из војних операција вођених на почетку рата у Пољској и Француској слабо су утицала на југословенску војну доктрину. Позивање војних обвезника на двомесечне војне вежбе, често активирање и дезактивирање јединица током 1940. и зиме 1940–1941. лоше су утицали на одбрамбену способност земље. Пред сам рат формиране су и специјалне јединице за герилска дејства, али ратним планом није било предвиђено њихово масовније коришћење у предстојећем рату. Активности различитих усташких и фолкс-дојчерских група врло штетно су деловале на морал војске. Ратни план, као и систем мобилизације и стратегијског развоја јединица, нису били у довољној мери разрађени, нити су одговарали реалној ситуацији. Фебруара 1941. под оружјем се налазило 10.044 официра и војних службеника, 1.565 резервних официра, 122.480 подофицира и војника и 87.531 војни обвезник; у Граничној трупи 8.195 официра, војних службеника, подофицира и војника, а у жандармерији 18.583. Укупно се, у различитим војним групацијама, налазило око 250.000 људи. До краја марта бројно стање се увећало на око 600.000 људи, али без штабова, установа и коморе, тако да, и поред значајног бројног стања војске, ниједна дивизија није била спремна за акцију. Део граничног фронта је био утврђен. Утврђивање је започело 1937. на граничном фронту према Италији, а настављено је на фронтовима према Немачкој, Мађарској и Албанији, а од 1940. и према Румунији и Бугарској. Од 1940. нека утврђења добила су и сталне посадне трупе које су организоване у посадне одреде и самосталне батаљоне. Непосредно пред рат од њих је формирано 16 посадних пукова. Управо инсистирање на градњи утврђења на уштрб набавке модерног ратног материјала много говори о потпуном неразумевању савременог начина вођења рата од стране југословенског војног врха, који се налазио под утицајем француских доктринарних начела, ослањајући се на ратна искуства из I светског рата. Уместо објаве опште мобилизације, тајно активирање ратних јединица, команди и установа наређено је тек 30. марта, с тим да први дан мобилизације буде 3. априла. Због слабе организације, саботажа и активности различитих антидржавно опредељених група, нарочито на простору Хрватске, мобилизација се одвијала врло споро. Преговори са грчким и британским представницима о организацији заједничке одбране, вођени крајем марта и почетком априла, нису дали значајније резултате. Пакт о ненападању и пријатељству потписан са СССР-ом 6. априла није могао дати никакве конкретне резултате због територијалне удаљености, совјетске политике неизазивања Немачке и њених савезника и кратког временског рока.

001_Zarobljenicke-kolone-vojske-Kr-Jugoslavije.jpg

Реагујући на дешавања од 26–27. марта немачко државно вођство је донело одлуку о нападу на Грчку и Југославију. Већ 27. марта немачким трупама је наређено да продру на територију Југославије са простора Ријека–Грац и из рејона Софије према Београду како би се уништила главнина југословенске војске, Македонија одсекла од остатка територије, раздвојиле југословенске од грчко-британских снага, успоставила веза са италијанском армијом на простору Албаније и проширила база за немачко-италијанску офанзиву против Грчке. За напад на Југославију и Грчку немачка Врховна команда Копнене војске одредила је 30. марта 2. и 12. армију. Са Италијом и Мађарском је постигнут споразум да њихове јединице учествују у нападу на Југославију и да за то добију компензацију у виду делова југословенске територије, док је за бугарске трупе предвиђено да окупирају део југословенске територије по окончању борбених дејстава немачких снага. Немачке, италијанске и мађарске јединице одређене за напад на Југославију заузеле су следећи распоред: 1) 12. армија (командант фелдмаршал Вилхелм Лист) са својих 19 дивизија (пет оклопних, три моторизоване, осам пешадијских и три брдске), груписаних у Румунији и југозападној Бугарској, имала је задатак да истовремено нападне Грчку и Југославију. Њене трупе су биле подељене у четири групе: Прва група (18. и 30. брдски корпус са укупно шест дивизија и једним самосталним пуком) добила је задатак да нападне Грчку на простору Тракије и дејствује према Солуну у циљу раздвајања грчких и југословенских војних снага; Друга група (40. моторизовани корпус) имала је задатак да наступа са простора Ћустендила и Горње Џумаје преко Царевог села и Криве Паланке ка Скопљу ради пресецања одступнице југословенске војске ка Грчкој и онемогућавања образовања заједничког југословенско-грчко-британског фронта. Трећа група (1. оклопна група) требало је да од Софије преко Цариброда и Ниша дејствује ка Београду са задатком пресецања везе између југословенских јединица у западном и источном делу земље. Четврта група (41. моторизовани корпус) је из рејона Темишвара требало да наступа ка Београду. 2) 2. армија (командант генерал Максимилијан фон Вајкс), коју је сачињавало 11 дивизија (две оклопне, једна моторизована, шест пешадијских, једна брдска и једна лака), имала је задатак да 46. моторизованим корпусом форсира Муру и Драву у правцу Вараждина, Копривнице и Вировитице, а да затим делом снага дејствује ка Загребу, а делом ка Београду, 51. корпусом наступа правцем Марибор – Крапина – Загреб – Бањалука – Сарајево, а 49. брдским корпусом правцем Дравоград – Цеље – Ново Место – Карловац. У рејону Беча налазиле су се две пешадијске дивизије у армијској резерви. Операције 2. и 12. армије требало је да подржава 4. ваздухопловна флота (командант генерал Александар Лер) са 8. ваздухопловним корпусом у Румунији и Бугарској, појачањем из 3. ваздухопловне флоте на аеродромима у Аустрији и Мађарској и 10. ваздухопловним корпусом у јужној Италији са око 1.500 борбених авиона. У саставу те ваздухопловне групације налазио се и 11. ваздушнодесантни корпус. 3) Италијанска 2. армија (командант генерал Виторио Амброзио), јачине 14 дивизија, имала је задатак да у првој фази прикупљања на југословенско-италијанској граници везује југословенске снаге док немачке трупе не продру дубоко на југословенску територију, а затим да наступа по групама: Алпска група и 11. корпус са простора Трибиж–Толмин и Идрија–Постојна ка Љубљани, 6. корпус из рејона Постојна–Снежник према Броду на Купи, а да 5. корпус са простора Снежник–Матуљи напредује према Чабру. Задарске трупе, јачине ојачаног пука, требало је да остану у дефанзиви. Армијску резерву образовали су Брзи и Моторизовани корпус на простору Истре и словеначког приморја. 4) Италијанска 9. армија је на простору Албаније према Југославији концентрисала осам дивизија. У околини Скадра се налазио 17. корпус, 14. корпус био је оријентисан ка Дебру, а 4. ка Струги. Италијанске копнене снаге подржавале су 2. и 4. ваздухопловна ескадра и ваздухопловне јединице у Албанији, јачине једне ваздухопловне ескадре са укупно 670 борбених авиона. 5) Мађарска је припремила осам пешадијских и две моторизоване бригаде, еквивалента пет дивизија, за дејства у Барањи и Бачкој.

Југословенска војска је организовала одбрану по ратном плану Р–40, који је у измењеној форми због неповољног развоја ситуације у марту 1941. добио ознаку Р–41. Према том плану, на свим фронтовима је требало дефанзивно дејствовати, сем према Албанији. Задар је требало заузети на препад. Предвиђено је да се под непријатељским притиском изврши постепено повлачење ка југу, где би, заједно са Грцима и Британцима, био организован фронт. Сходно том плану југословенске трупе су заузеле следећи распоред: 1) Трећа група армија (командант армијски генерал Милан Недић) требало је да дејствује према јужној Бугарској и Албанији. У свом саставу имала је 3. армију (командант армијски генерал Илија Брашић), коју су чиниле Зетска, Косовска, Вардарска и Херцеговачка дивизија и Комски одред, са задатком брзог продора ка Тирани, и 3. армијску област (командант армијски генерал Јован Наумовић), коју су чинили Струмички одред, Брегалничка, Шумадијска и Моравска дивизија, две чете тенкова, 7. коњички пук и тешки моторизовани артиљеријски пук, са задатком одбране граничног фронта према Бугарској од Дојранског језера до Криве Паланке, ради стварања времена за повлачење главнине снага ка Солуну и офанзиву према Албанији. У резерви те групе армија налазила се Ибарска дивизија, прикупљена око Урошевца. 2) 5. армија (командант армијски генерал Владимир Цукавац), коју су чинили Власински одред, Топличка, Крајинска, Тимочка и Дринска дивизија, Калнски одред и тешки моторизовани артиљеријски пук, требало је да брани гранични фронт од Криве Паланке до Голупца, ради стварања времена за повлачење главнине снага са севера ка југу. 3) 6. армија (командант армијски генерал Димитрије Живковић) у чијем су саставу били Пожаревачки, Банатски и Савски одред, Дунавска и Сремска дивизија, 2. коњичка дивизија и два тешка моторизована артиљеријска пука, требало је да брани фронт од Голупца до Бегејског канала, а затим да, у наслону на 1. армију, брани Дунав и затвара правце који од Неготина уз Дунав воде ка Београду и долини Велике Мораве. 4) Друга група армија (командант армијски генерал Милутин Недић) требало је да брани фронт од Бегеја до Доњег Михољца: 1. армија (командант армијски генерал Милан Раденковић), коју су сачињавали шест посадних пукова, Сенћански, Суботички и Сомборски одред, Потиска дивизија и 3. коњичка дивизија, требало је да брани фронт од Бегеја до Дунава, а 2. армија (командант армијски генерал Драгослав Миљковић), у саставу Осјечка, Врбаска и Босанска дивизија, као и један посадни пук, имала је задатак да брани фронт у Барањи и Славонији до Доњег Михољца. Обема армијама стављено је у задатак да обезбеде потребно време за повлачење левокрилних армија, а затим да се и саме повуку кроз Босну и Србију ка југу. 5) Прва група армија (командант армијски генерал Милорад Петровић-Лорд) требало је да брани фронт према Мађарској, Немачкој и Италији, од Доњег Михољца до Карлобага, с тим да 4. армија (командант армијски генерал Петар Недељковић) са Славонском, Мурском и Савском дивизијом, Ормошким одредом и батаљоном тенкова брани фронт од Доњег Михољца до Орможа и тиме створи време за повлачење 7. армије, а да се потом поступно повлачи ка Босни. При томе је 7. армија (командант дивизијски генерал Душан Трифуновић), са својих девет посадних пукова, Дравском и Триглавском дивизијом, Триглавским и Ришњачким планинским одредом и Личким одредом, требало да брани гранични фронт од Орможа до Сушака и приморски фронт од Сушака до Карлобага. У резерви те групе армија у околини Загреба налазили су се 1. коњичка дивизија, један пешадијски пук и један артиљеријски дивизион. 6) Трупе приморске армијске области (са командантом армијским генералом Милојком Јанковићем, а у саставу: Јадранска дивизија, команде Шибеника и Боке Которске, Чапљински и Требињски одред) имале су задатак да бране фронт од Карлобага до Будве и да брзом акцијом заузму Задар. У стратегијској резерви Врховне команде налазиле су се Динарска дивизија, која је требало да се прикупи у ширем рејону Сарајева, Личка дивизија прикупљена код Модриче, Унска дивизија стационирана код Старе Пазове, и Церска дивизија са две чете тенкова, која је требало да се развије у околини Младеновца. Ваздухопловство, јачине четири бригаде (осам пукова) и две самосталне ваздухопловне групе са око 310 борбених авиона (од чега 38 застарелих ловаца) имало је задатак да подржава операције копнене војске, брани ваздушни простор и бомбардује циљеве у дубини непријатељске територије. Армије копнене војске су имале по једну извиђачку групу јачине две ескадриле са укупно 150 застарелих извиђачких авиона. Ратну морнарицу су сачињавали једна крстарица, четири разарача, 14 торпиљарки (од чега осам моторних), четири подморнице, 11 минополагача и миноловаца, два борбена чамца и неколико школских и помоћних одреда. Морнарици је припадало и око 150 хидроавиона од којих је свега 66 било оперативно. Морнарички одред на Скадарском језеру је располагао с неколико оклопних моторних чамаца. Флоту су чиниле једна крстарица као командни брод и торпедне дивизије: 1. у Боки, а 2. и 3. у Шибенику. Флоти је припадала и подморничка флотила која се базирала у Боки. Речна флотила је имала четири монитора и неколико помоћних бродова. Њој је био потчињен и морнарички одред на Охридском и Преспанском језеру са две језерске топовњаче и неколико мањих оклопних моторних чамаца. Задатак морнарице је био да брани јадранску обалу, садејствује у нападу на Задар и да на рекама и језерима подржава операције копнене војске. Уочи рата морнарица је положила мине на Дунаву и Јадранском мору.

002_predstavnici-vojske-Kr-Jugoslavije-potpisuju-kapitulaciju.jpg

Номинални Врховни командант је био осамнаестогодишњи краљ Петар II Карађорђевић, а његов помоћник војвода Петар Бојовић. Стварну команду је имао председник владе и уједно начелник Штаба врховне команде, армијски генерал Душан Симовић. Према ратном плану требало је мобилисати 28 пешадијских, три коњичке дивизије, 18 здружених одреда и 16 посадних пукова, односно око 1.200.000 људи у оперативној и око 500.000 људи у резервној војсци. Ипак, само су јединице ваздухопловства дочекале рат потпуно мобилисане. Виши штабови, јединице за везу и комора нису били мобилисани у потпуности. Само се 11 непотпуних дивизија на дан почетка рата налазило на својим приближним концентрацијским просторима.

У току ноћи 5–6. априла немачке јединице из Румуније заузеле су Сипски канал и тиме спречиле планирано запречавање пловидбе Дунавом. У рану зору немачка авијација почела је бомбардовање војних аеродрома код Скопља, Ниша, Куманова, Загреба и Брежица. Током дана Београд је бомбардован три пута са око 480 бомбардера у пратњи 250 ловаца. Отпор ловачке авијације био је задивљујући, иако југословенска ловачка авијација није била дорасла супериорном немачком ваздухопловству. Бомбардовање друмских и железничких комуникација у областима Скопља, Ниша, Београда, у Банату, Бачкој, Срему, Црној Гори, Херцеговини, Босни и Далмацији трајало је читавог дана. Немачка 12. армија је, уз снажну подршку авијације, успела да овлада граничним фронтом у Македонији и да заузме Криву Паланку, Страцин, Кочане и Струмицу, те да део својих снага упути према Дојрану. На северозападном фронту мање немачке снаге су заузеле Корен Седло, Љубељ, Језерски Врх и теснац у долини Драве код Дравограда, Радгону и Мурску Соботу и већи део Прекомурја. Италијанско ваздухопловство је бомбардовало Дивуље, Сплит, Шибеник, Боку Которску и Мостар. Јачим снагама југословенска авијација је бомбардовала железничке станице и аеродроме код Софије, Ћустендила, Арада, Граца и Темишвара, а слабијим снагама аеродроме и трупе код Скадра. Флота је своје акције ограничила на противавионску одбрану од напада италијанске авијације. До краја рата југословенска флота није озбиљније дејствовала.

Сутрадан, 7. априла, немачке снаге су наставиле офанзиву у Македонији, заузеле Куманово, Скопље, Штип, Велес, Радовиш и избиле на Вардар код Валандова. Тиме је пресечена чвршћа веза између грчке и југословенске војске и осујећена могућност организованог повлачења југословенских трупа ка југу, чиме је основна идеја југословенског ратног плана постала неизводљива. Делови Моравске и Ибарске дивизије успели су да задрже немачки продор код Прешева. На фронту према Албанији 3. армија је прешла у офанзиву; Комски одред је преко Проклетија ушао на албанску територију, Косовска дивизија је на призренском правцу избила на Дрим, а Вардарска дивизија је имала мањег успеха код Дебра. На Драви су слабије снаге 46. моторизованог корпуса прешле Драву код Барча и Ђекењеша и образовале мостобран на правцима код Копривнице, Чаковеца и Вировитице. На угроженим правцима код Марибора и Птуја Дравска дивизија се повукла преко Драве, задржавши мање мостобране код Марибора и Птуја. На фронту Трупа приморске армијске области побуниле су се поједине јединице због чега Динарска дивизија није кренула за Сарајево. Јадранска дивизија је артиљеријом тукла Задар, али није могла да га нападне, јер је била принуђена да знатне снаге одвоји за затварање путева из правца Лике. Југословенска авијација је водила тешке ваздушне борбе на криворечком правцу и бомбардовала железничке станице код Печуја и Сегедина. Врховна команда због покиданих веза није била у могућности да утиче на ток операција. Влада је тек тог дана објавила рат Немачкој и Италији и прогласила општу мобилизацију.

Немачке снаге су интензивирале нападе 8. априла. После тешких борби немачке јединице су успеле да потуку ешалониране снаге Топличке дивизије и да заузму Пирот. Истовремено, на подручју Македоније јаке немачке снаге су заузеле Тетово, Стари Качаник и Прилеп. Остаци Брегалничке и Шумадијске дивизије делом су заробљени, а делом одступили ка Грчкој. На албанском фронту Вардарска дивизија је морала да обустави офанзивне операције, јер јој је због немачког продора била угрожена позадина. Зетска дивизија је наставила наступање према Скадру, а Комски одред је избио у долину реке Ваљбоне. Косовска дивизија је широким фронтом изашла на Дрим. На северозападном фронту немачке снаге су заузеле Вировитицу и Марибор, а италијанске Крањску гору.

У току 9. априла снажне немачке оклопне и моторизоване снаге су савладале отпор Топличке, 2. коњичке и Дринске дивизије на Плочи и заузеле Ниш, а потом наставиле продор главним снагама ка Алексинцу и спореднима ка Прокупљу и Дољевцу. На леву обалу Велике Мораве повукли су се Калнски одред према Алексинцу, Тимочка дивизија према Сталаћу и Крајинска дивизија главним снагама према Параћину, а помоћнима према Жагубици и Мајданпеку. Истог дана немачке оклопне јединице заузеле су Гостивар, Урошевац, Призрен и Битољ. На албанском фронту Зетска дивизија је напредовала на скадарском правцу, Косовска дивизија је обуставила наступање због пада Призрена, док се Комски одред задржао на Дриму. На фронту 4. армије Немци су заузели Копривницу и проширили мостобране код Вировитице. Због масовног дезертирања резервиста Хрвата, јединице те армије су се налазиле у потпуном расулу. Остаци разбијених јединица 4. армије су се повукли на линију Папук – Билогора – Калничко горје – Иваншчица. Седма армија је напустила Птуј и убрзала повлачење свог десног крила правцем Ново Место – Карловац. Мање немачке оклопне снаге су прешле у Банат код Ватина и Малог Жама, али су задржане отпором Банатског одреда. Због изузетно неповољног развоја ситуације Врховна команда је наредила да преостале јединице 5. и 6. армије организују одбрану на линији Рудник–Аранђеловац–Младеновац–Варовница–Гроцка–Београд, да се поруше мостови на Великој Морави и да се упорно бране прелази код Свилајнца, Жабара и Пожаревца, као и да се затвори Багрдански теснац. Првој и 2. армији је наређено да повуку све своје јединице, сем посадних трупа, из Бачке и Барање на десну обалу Дунава и Драве. Церска дивизија је придодата 5, а Унска 6. армији.

Десетог априла немачке снаге су у потпуности овладале Македонијом, сем области оивичене линијом Охрид–Кичево–Дебар–Струга, где су јединице Вардарске дивизије још пружале отпор. Делови немачких трупа су с југословенске територије прешли у Грчку, заузели Флорину и сукобили се са британским јединицама. На албанском фронту Зетска дивизија је наставила наступање ка Скадру, Комски одред и десна колона Косовске дивизије напредовали су десном обалом Дрима ка Скадру ради спајања са Зетском дивизијом, док су средња и лева колона Косовске дивизије прешле у одбрану због угрожености позадине од стране немачких снага. Југословенско ваздухопловство је бомбардовало луку Драч. У долини Велике Мораве 2. оклопна дивизија је заузела Параћин, Ћуприју, Јагодину и одсекла делове 5. армије (Тимочка и Крајинска дивизија и Калнски одред), који су се налазили источно од Велике Мораве. Топличка дивизија је већим делом разбијена и заробљена. Делови 2. коњичке дивизије су задржавали Немце код Прокупља. Главнина 5. и 6. армије се убрзано повлачила западно од Јужне и Велике Мораве, док су мањи делови 6. армије затварали Багрдански теснац. Трупе 1. и 2. армије неометано су се повлачиле из Бачке и Барање. Због јаког немачког напада 7. армија је била приморана да се повуче на линију Шоштањ – Витање – Словенска Бистрица – Птујска гора. Исте вечери, 14. оклопна дивизија ушла је у Загреб у којем је дочекана с нескривеним одушевљењем. Свега неколико сати пре уласка немачких трупа, у Загребу је проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ). Осма оклопна дивизија је напредовала до Дарувара и Подравске Слатине, а 16. моторизована до Вировитице. Пошто су италијанске трупе из Ријеке напредовале без отпора, командант Северног сектора поморске одбране у Селцу, капетан бојног брода Мирко Плајвајс, наредио је да се униште зграде команде и радио-станица и потопе сви бродови додељени том сектору. Увече 10. априла стање југословенске војске је било критично. Трупе 3. армијске области и 4. армије нису више постојале, 2. и 7. армија, као и Трупе приморске армијске области, убрзано су се повлачиле ка Динари, 5. армија је била делом опкољена, а делом угрожена с југа. Бокови 1. и 6. армије су такође били у опасности, а 3. армија у Албанији је постигла мање резултате од очекиваних.

Већи део југословенских армија био је у расулу. Напад италијанске 2. армије и трупа из Задра са граничног фронта према Хрватској и Словенији, наступање мађарских јединица у Бачкој и Барањи и наступање немачког 41. корпуса из румунског дела Баната уследили су 11. априла. Немци су увели у борбу нове снаге као појачање 1. оклопној групи, чије су јединице наишле на јак отпор 6. армије код Крагујевца и у долини Велике Мораве. До 13. априла немачке и италијанске јединице заузеле су целу Војводину и Словенију, а Хрватску и западну Босну до линије Карлобаг–Госпић–Бихаћ–Костајница. Напуштени и небрањени Београд заузет је 12. априла. Јединице 8. оклопне и 16. моторизоване дивизије су преко Шапца и Босанског Брода ушле у Србију и северну Босну. На албанском делу фронта десно крило Зетске дивизије је било принуђено да се повуче на десну обалу реку Пронисат, где се задржало до краја рата.

У данима након 14. априла југословенска војска је доживела потпуни слом. Највећи део војске је концентричним нападима опкољаван и заробљаван. Југословенска влада је на седници 13–14. априла одлучила да напусти земљу. На истој седници за новог начелника Штаба Врховне команде одређен је армијски генерал Данило Калафатовић, дотадашњи командант Позадине Врховне команде. Њему је влада наложила да одмах затражи примирје, како би се добило на времену и олакшала ситуација на фронтовима. Генерал Калафатовић одмах је започео преговоре ради закључења примирја, учинивши то преко свог емисара, дивизијског генерала Михаила Бодија, помоћника команданта Позадине Врховне команде. Немачка и италијанска страна то нису прихватале, инсистирајући на безусловној капитулацији. У исто време, немачке и италијанске трупе продужиле су напредовање и 14. априла заузеле Книн, Добој, Јајце, Зворник, Ваљево и Крушевац, а сутрадан, 15. априла, заробиле Штаб Врховне команде и заузеле Шибеник, Сплит, Сарајево, Ужице, Краљево и Рашку. Следећег дана, 16. априла, заузети су Мостар, Прибој, Сјеница, Нови Пазар, Косовска Митровица и Подгорица, док су италијанске трупе 17. априла ушле у Боку. Целокупна југословенска флота, као и помоћни бродови ван њеног састава, сем једне подморнице и две моторне торпиљарке које су испловиле из Боке и прикључиле се британској флоти у Средоземљу и разарача Загреб који су потопили поручници бојног брода Сергеј Машера и Милан Спасић, предати су неоштећени италијанским снагама. Бугарска влада је 15. априла прекинула дипломатске односе са Југославијом, а њене трупе су у наредним данима окупирале источну Македонију и делове југоисточне Србије. Бивши министар иностраних послова у влади Драгише Цветковића Александар Цинцар-Марковић и начелник Оперативног одељења Штаба Врховне команде дивизијски генерал Радивоје Јанковић потписали су 17. априла у Београду, у згради бившег чехословачког посланства, безусловну капитулацију. Сходно одредбама споразума о капитулацији, већи део југословенске војске одведен је у заробљеништво. Официри, подофицири и војници хрватске националности нису задржани у заробљеништву, него су, као грађани квислиншке НДХ, пуштени кућама. Укупно је заробљено 398.000 људи, од чега су Италијани заробили око 30.000. После отпуштања по разним основама у заробљеништву је остало око 210.000 људи, од чега око 10.000 у италијанском заробљеништву. Према националној структури, међу задржаним заробљеницима 90% су били Срби, а свега 10% припадници других народности, углавном Словенци. Територија Југославије је, према немачком споразуму са својим савезницима, подељена између Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и Албаније. Припадници југословенске војске који су избегли заробљавање чинили су окосницу антифашистичких покрета на југословенској територији током II светског рата.

ИЗВОРИ: Д. Гвозденовић (ред.), Априлски рат 1941. Зборник докумената, Бг 1969; А. Милетић, (прир.), Априлски рат 1941 (зборник докумената), Бг 1987; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославија 1918–1988. Тематска збирка докумената, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: В. Терзић, Слом Краљевине Југославије, I–II, Бг 1984; Б. Петрановић, Историја Југославије, I, Бг 1988; М. Бјелајац, „Савска дивизија у Априлском рату 1941", ВИГ, 1991, 1; Д. Тешић, „Ратни планови Војске Краљевине Југославије", ВИГ, 1991, 1; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992; М. Бјелајац, П. Трифуновић, Између војске и политике. Биографија генерала Душана Трифуновића 1880–1942, Бг 1997; М. С. Бјелајац, Генерал Драгиша Пандуровић. Живот и сведочења, Бг 2007.

Александар Животић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПРИЛСКИ СУСРЕТИ

АПРИЛСКИ СУСРЕТИ, фестивал у организацији Студентског културног центра у Београду. Основан 1972. као „Југословенски конкурс проширених медија", од 1978. носи скраћени и популарни назив по месецу у којем се редовно одржавао. Као приредба вишедневног интензивног фестивала са многим догађајима (перформансима, пројекцијама, представама, предавањима, разговорима) изазивао је изванредно интересовање младе публике, успостављајући непосредне комуникативне релације између учесника и пратилаца ових збивања. Првобитна замисао организатора састојала се у стимулисању младих аутора из разних области бављења неконвенционалним и експерименталним интердисциплинарним изражајним поступцима. Већ при првом одржавању, фестивал је прерастао у значајну међународну приредбу „нове уметничке праксе" прве половине 70-их година ХХ в., чије су програме у главнини конципирале и реализовале водитељке ликовне редакције СКЦ-а Дуња Блажевић и Биљана Томић. На А. с. у периоду 1972−1977. учествовали су готово сви протагонисти нове уметности 70-их година у Југославији (М. Абрамовић, Р. Дамњановић, Б. Димитријевић, Н. и С. Драган, Т. Готовац, С. Матковић, С. Миливојевић, Н. Париповић, З. Поповић, В. Радовановић, Б. Сомбати, М. Стилиновић, И. Шошкић, Р. Тодосијевић, Г. Трбуљак, Г. Урком). Посебни значај придавало им је правовремено учешће међународних актера тадашње актуелне уметничке сцене, као што су Ј. Бојс, Ј. Герц, Ф. Клементе, Т. Мариони, Л. Онтани, Ђ. Пане, У. Розенбах, К. Зивердинг и др., а од критичара А. Бонито Олива, Ђ. Полити, Б. Рајс, Д. Каспит, Х. Земан и др. Као кључни догађаји у целокупном историјату А. с. памте се наступ, предавање и разговор Јозефа Бојса и перформанс Ритам 5 Марине Абрамовић, оба из 1975.

ЛИТЕРАТУРА: Ово је студентски културни центар – Првих 25 година, Бг 1996; Ј. Денегри, Студентски културни центар као уметничка сцена, Бг 2003.

Јерко Денегри

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПРИЛСКИ УСТАВ (1901)

АПРИЛСКИ УСТАВ (1901), познат и као „Октроисани устав", био је једнострани акт краља Александра Обреновића пошто народ, ни непосредно ни преко свог представништва, није узео учешће у његовом доношењу. Александар Обреновић није пристао да се за његово доношење сазове Велика народна скупштина, која је, према тада важећем Уставу из 1869, једина била надлежна. У основним решењима А. у. се ослањао на нацрт који је 1896. саставио народњачки првак Стојан Новаковић. Централни органи власти по овом уставу били су краљ, Народно представништво и Влада (министри са председником). Краљ је поглавар државе и у том својству представља и заступа земљу у односима са страним државама, врховни је заповедник војске, носилац извршне власти (поставља и разрешава министре) и вршилац законодавне власти заједно с Народним представништвом (потврђује и проглашава законе). Да је краљ највиша власт у земљи види се по овлашћењима која има према Народном представништву и Влади. Он сазива Народно представништво у редовне и ванредне сазиве, отвара његове седнице, има право да их одлаже и да распусти доњи дом Народног представништва, пошто се Сенат „никад не распушта". Једино ограничење краљеве власти представљао је указ о распуштању Народне скупштине, који потписују сви министри. Министри су непосредно подређени краљу који једног од њих именује за председника Владе. Ступајући на дужност, министри полажу заклетву пред краљем да ће му бити верни и да ће савесно вршити уставне и законске одредбе. За своја дела они су одговорни краљу и Народном представништву, који имају право оптужити министра. Суд доноси одлуке у име Краља. Ово је једини устав према којем је Народно представништво дводомно, састављено од Народне скупштине и Сената. Народну скупштину сачињава Уставом унапред утврђен број народних посланика, њих 130, које „народ слободно бира". Избори за Народну скупштину одржавају се сваке четврте године, на дан 21. маја. Активно бирачко право има сваки рођени или прирођени српски грађанин који је навршио 21 годину, плаћа држави 15 динара непосредног пореза било које врсте и који судском пресудом није изгубио бирачко право. За уживање пасивног бирачког права подигнут је старосни цензус на 30 година, као и порески цензус на најмање 60 динара непосредног пореза. Услов је да кандидат за народног посланика „зна читати и писати". Пасивног бирачког права лишени су активни чиновници, председници општина и свештеници оба реда. Сенат има три врсте чланова: по положају (престолонаследник, ако је пунолетан, архиепископ београдски и архиепископ нишки), неизборне (30, које доживотно именује краљ) и изборне (18, од којих Београд бира једног, а 17 остали изборни окрузи). Мандат изабраних чланова траје шест година, а бирају се непосредно, тајним гласањем, на дан 8. септембра. Активно бирачко право за сенаторе имају сви грађани који имају активно бирачко право за народне посланике, уз додатни услов да плаћају 45 динара непосредног пореза било које врсте годишње. Пасивно бирачко право за сенаторе имају грађани који су навршили 40 година и који плаћају најмање 200 динара непосредног пореза. За сенатора не могу бити именовани и изабрани (уз неке изузетке) активни чиновници и официри. Ни активно ни пасивно право нису имале жене, као што је био случај у свим европским земљама. Мандат изабраних народних посланика и сенатора не верификују њихови домови, него општа седница Касационог суда. Нико не може бити народни посланик и сенатор у исто време. Чланови Народног представништва заступају цео народ, а не искључиво бираче изборне јединице у којој су изабрани (слободни мандат). Народно представништво функционише као доследно дводомни парламент. Предлог који један дом усвоји, шаље се на рад другом дому. Ако га и други дом у целини, без икакве измене усвоји, „Народно је представништво предлог усвојило". Домови одлучују на самосталним седницама, а на заједничкој седници, која је негација дводомности, само у случајевима кад Устав прописује. Право законодавне иницијативе имају краљ и Народно представништво, при чему Влада, у име краља, Народној скупштини подноси законске предлоге и то увек најпре Народној скупштини, а предлог одбачен у једном дому не може се више подносити за време истог сазива. Међутим, буџет коначно усваја Народна скупштина при другом претресу, уколико би га Сенат после првог скупштинског претреса изменио. Ако Народно представништво не утврди буџет пре почетка рачунске године, продужава се важење прошлогодишњег, док се не усвоји нови буџет. Министри су старешине управних ресора. Они не могу бити посланици у Народној скупштини, нити путем народног избора постати сенатори. Министри кривично одговарају за дела побројана у Уставу (члан 80), која застаревају у року од пет година. Оптужбу против њих подносе краљ или Народна скупштина (ако је предлог за оптужбу потписало најмање 20 народних посланика, а за оптужбу гласало најмање две трећине од укупног броја народних посланика). Једном одбачена оптужница за исто дело не може се поновити. Устав проглашава независност судова и подређеност суда закону. Државни савет је и даље највиши управни суд у Србији, а његових 15 чланова именује краљ између чланова Сената које је претходно именовао. Државни саветници уживају сталност („не могу бити против своје воље уклоњени од својих места ни преведени у друга звања државне службе"), с тим што одлазе у пензију кад наврше 70 година. За преглед свих државних, окружних, среских, општинских и депозитних издатака и рачуна образује се Главна контрола која је и „рачунски суд". Њена организација прописује се законом, а заснива се „по начелу самосталности". Од територијалних јединица Устав спомиње само општине које се „у својим унутрашњим пословима уређују по начелу самоуправном", упућујући на закон који ће поставити „границе њихове самоуправе". Устав гарантује права српским грађанима, по угледу на Устав из 1888. Реч је искључиво о личним и политичким правима, при чему су политичка права сужена, чему доприноси и Уставом дата могућност закону да пропише ограничења и услове за остваривање појединих права (енонсијација законитости). За промену Устава надлежно је Народно представништво које одлучује о промени Устава двотрећинском већином „од целокупног броја Уставом одређених чланова у оба дома". За измену одељка II (облик владавине, државна вера и државна област) и одељка III Устава (уставна права српских грађана) неопходна је већина од три четвртине од укупног броја народних посланика. За овако усвојене измене Устава неопходна је потврда краља.

Иако је Устав из 1901. заостајао за Уставом из 1888, он је могао послужити за успостављање стабилног правног и политичког поретка у Србији да је његов доносилац био спреман да га поштује. Међутим, ни А. у., као ни претходни из 1888, није био поштеђен хирова Александра Обреновића. Његово поигравање с Уставом достигло је врхунац суспендовањем Устава из 1901. у трајању од четврт сата, да би за то време распустио Народну скупштину, изабрао део Сената, укинуо више закона и сл. Владаочевој самовољи дошао је крај Мајским превратом 1903. Неколико дана касније Народно представништво је 4. VI 1903. вратило на снагу незнатно измењен Устав из 1888, под именом Устава из 1903.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Двадесет година уставне политике у Србији, 1883–1903, Бг 1912; Ј. М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; Аутономне покрајине у Југославији, Бг 1967; Б. Путић, „Основи уставно-правног положаја аутономне покрајине", Савременост, 1973, 1–2; М. Мали, Социјалистичка аутономна покрајина Војводина, Н. Сад 1980; К. Саљиу, „Развој аутономије у СФР Југославији", ММ, 1981, 2; Д. Јевтић, „Устав Краљевине Србије од 6. априла 1901", у: Устави Кнежевине и Краљевине Србије, 1835–1903, Бг 1988; М. Јовичић, Лексикон српске уставности, 1804–1918, Бг 1999; Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Бг 2009.

Ратко Марковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПСИДА

АПСИДА (грч. y": округлина, свод), простор у цркви, полукружне основе, који је засведен полукуполом и придодат главном простору цркве. Настала је у римским сакралним и профаним грађевинама (базилике, терме, палестре) као полукружна, а споља и вишеугаона ниша, додата корпусу зграде обично у подужној оси. Свод а. редовно је нижи од главне црквене таванице или свода, а њена спољашњост је архитектонски истакнута и декорисана. У византијској архитектури а. се развија од полукружног облика у полигонални завршетак црквене грађевине. У каснијим периодима, а. добија сложеније облике, а често је украшена фреско сликама и мозаиком (као на познатом примеру у Равени). Уз главну а. често су прислоњене мање а. (апсидиоле). Испод ње често је смештена крипта, због чега је с хором обично подигнута за неколико степеника у односу на брод. Код двоструко хорских цркава, граде се две а. − источна и западна. У српској средњовековној архитектури заступљена је у скоро свим стилским групама, у основи Цркве Пречисте крајинске на Скадарском језеру, Цркве светог Ђорђа на гробљу у Подгорици (старој Рибници), на основи цркве у Матејевцима код Ниша, на плану Цркве Богородице колеђате у Котору. Значајни су примери и на цркви манастира Ђурђеви ступови у Будимљи код Берана, на плану Цркве светог Николе у Студеници, Цркве светог Петра и Павла у манастиру Жича, на плану Цркве св. Спаса у манастиру Жича, Цркве св. Николе код Баљевца, цркве манастира Морача, цркве манастира Придворица. А. заузима централни мотив плана цркве манастира Сопоћани, док је на рудиментаран начин постављена на плану цркве манастира Давидовица на Лиму. Богато конструисан пример а. налази се на цркви манастира Бањска. Црква манастира Богородице у Мушутишту решена је употребом архитектонског елемента а. која доминира планом. Изванредни примери а. налазе се у основи комплекса Пећке патријаршије, посебно на Цркви Светих апостола из XIII в. Црква манастира светог Ђорђа у Староме Нагоричану садржи класичан пример а., који се такође налази на плану цркве манастира Матејча. Апсидне цркве су такође и црква манастира Велуће, Лазарица у Крушевцу, цркве манастира Сисојевац и Копорин. План који садржи архитектонске елементе а. присутан је и међу манастирима Фрушкогорске групе: на основи цркве манастира Крушедол, Старо Хопово, Јазак.

ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Бг 1985.

Бранка Ланцош-Малдини

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АПСТРАКТНА УМЕТНОСТ

АПСТРАКТНА УМЕТНОСТ, уметност која не приказује постојећу предметну стварност, него се заснива на грађењу уметничког дела као нове духовне стварности настале на сопственим формативним, ликовним и структуралним принципима. Такво поимање а. у. јавља се почетком XX в. и постоји једино у склопу модерне уметности као једна од њених најбитнијих и иновативних карактеристика. У сликарству је идеја апстракције постепено најављивана крајем XIX в. у делу позног Монеа, Сезана, Сераа, потом у првим деценијама XX в. у аналитичком кубизму Брака и Пикаса, у футуризму Бале и Боћонија. Најранију целовиту практичну и теоријску идеју апстракције утемељио је Кандински, творац Првог апстрактног акварела (1910) и аутор трактата О духовном у уметности (1910). Остали пионири апстракције су Купка, оснивачи лучизма Ларионов и Гончарова, протагонисти неопластицизма Мондријан, Ван Дузбург и Вантонгерло, зачетник супрематизма Маљевич, руски конструктивисти Татљин, Родченко, Габо, Певснер, Ел Лисицки, родоначелник пољског унизма Шемински. Апстракција налази јако упориште на Високој школи за архитектуру и обликовање Баухаус на којој предају Кандински, Кле, Мохољ-Нађ и Алберс. Током позних 20-их и 30-их идеја апстракције шири се у многим европским срединама. После II светског рата апстракција постаје „светски уметнички језик" с варијантама попут америчког апстрактног експресионизма, сликарства акције, сликарства бојеног поља, постсликарске апстракције, сликарства тврдих ивица, европског конкретизма, геометријске и лирске апстракције, енформела, све до минимализма, оптичке уметности, неоконкретизма и неоконструктивизма, аналитичке апстракције, примарног и елементарног сликарства, постмодерне „нове геометрије", неомодерне „насликане геометрије". Осим језички чистих и доследно апстрактних, постоје и хибридни језици апстракције укрштени с пејзажним, предметним и фигуративним елементима, као што су асоцијативна апстракција и апстрактни предео у сликарству, органска и виталистичка апстракција у скулптури.

У српској уметности идеје и праксе апстракције у многим језичким варијантама јављају се и трају у континуитету од раних 20-их до самог краја XX в. За прве примере апстракције у Србији сматрају се слике Јована Бијелића Апстрактни предео (1920) и Борба дана и ноћи (1921), акварели и колажи Ивана Радовића, графике Михаила С. Петрова објављиване у часописима Зенит, Дада Танк и Út. У тексту Оптикопластика (1924) творац зенитизма Љубомир Мицић, у духу радикалног поимања апстракције, тврди следеће: „Не више копија природе него дисциплинована синтеза природних и ванприродних елемената... Не више пренесени мотив неког већ постојећег предмета... него пластика самог предмета кога је апсолутно створио и пронашао сам уметник. Не пластика виђеног него пластика створеног... Нова пластика треба да је реалан чин..." Да је Зенит свесно и програмски промовисао идеју апстракције сведочи то што су у њему објављиване репродукције дела и теоријски текстови Кандинског, Маљевича, Родченка, Ел Лисицког. У склопу зенитизма деловао је загребачки уметник и архитекта Јосип Сајсл / Jo Klek који је своју верзију апстракције назвао Арбос сликарство, односно на немачком Pafama (што је скраћеница од Papier-Farben-Malerei). Драган Алексић 1923. објављује текст Конструктивно сликарство у којем заступа идеју апстракције. Иако темељно у склопу сопствене поетике и идеологије, поједине творевине ликовне експериментације пионира београдског надреализма стилски и технички блиски су примерима и поступцима апстракције.

У периоду непосредно после II светског рата, у време владавине идеологије социјалистичког реализма, без обзира на то што а. у. нема у пракси домаћих уметника, сама помисао на апстракцију била је потпуно неприхватљива. У постсоцреалистичком периоду почетком 50-их, на преломној изложби у Београду 1951. Петар Лубарда приказао је низ слика у духу асоцијативне апстракције и апстрактног предела. Индикативно је, међутим, да су најубедљивији браниоци тадашњег Лубардиног наступа Миодраг Б. Протић и Момчило Стевановић тежили да његово сликарство ограде од припадништва апстракцији. Први програмски наступ послератне а. у. у Југославији загребачке групе „EXAT-51", поводом изложбе у Галерији Графичког колектива 1953, београдска критика прихватила је са суздржаним одобравањем. У појединим сликама Ивана Табаковића из средине 50-их (Од зрачења до кристализације, 1954), уз присуство предметних мотива јављају се спекулативне теме, упућујући на закључак да апстракција нужно не подразумева одсуство „садржаја", него је „садржај" уздигнут до мисаоне рефлексије о темељним категоријама људског постојања (као што су, према уметниковим речима, „свет, живот, смрт, кретање, мировање, добро, зло, топло, хладно, лепо, ружно, хармонија, дисхармонија итд"). У више бројева београдских књижевних часописа Дело и Савременик током 1955. на тему апстракције „за" и „против" води се полемика између М. Б. Протића и донедавног заговорника социјалистичког реализма Г. Гамулина. Кључна фигура послератног модернизма у српској уметности М. Б. Протић у сопственој сликарској пракси и у теорији разрађује и заступа идеју умерене апстракције на основу метода апстрахованог предмета и предела, са основном тезом која гласи: „Трином линија-боја-предмет уметнички је ефикаснији од бинома линија-боја". Године 1955. у Паризу настаје капитална слика послератне апстракције у Србији К-55 Богољуба Јовановића. Међу припадницима „Децембарске групе" (1955−1960) Милош Бајић, Стојан Ћелић, Зоран Петровић и Миодраг Б. Протић негују асоцијативну апстракцију са даљим или ближим полазиштем у природи и пределу. Та врста компромисног сликарства даће повод Лазару Трифуновићу да у српској критици и историји модерне уметности примени појам „социјалистички естетизам", претходно уведен у подручју теорије књижевности. Под тим појмом подразумева се умерена послератна модернистичка уметност, у њеном склопу и умерена апстракција, као нови главни ток у постсоцреалистичком периоду српске уметности шесте деценије XX в. Двојица чланова „Децембарске групе", Александар Томашевић, у духу транспонованог геометријског орнамента, и Лазар Возаревић, у духу својеврсног енформела, разрађују „идеју прошлости у савременој уметности", на трагу узора великог српског средњовековног уметничког наслеђа. У смеру кретања ка апстракцији, радикалније од истовременог сликарства јесу појаве у српској скулптури од средине 50-их година па надаље. Тада се формира и развија значајни скулпторски опус Олге Јеврић са приметном међународном репутацијом стеченом наступом на Бијеналу у Венецији 1958. По избору материјала (цемент, оксид гвожђе, зарђале металне шипке) и начину третирања аморфних маса, њена скулптура по спољашњим особинама сродна је принципима енформела, док је по духовном значењу превасходно посвећена меморијалној пластици (у циклусима Предлога за споменике). Зоран Петровић користи расходоване делове машина као материјал за израду скулптура у духу модификованих „нађених предмета". Типологију органске и биоморфне асоцијативне апстракције негују Олга Јанчић и Ана Бешлић, која ће 70-их година разрадити концепт обојене скулптуре изведене у индустријским материјалима.

Ново поглавље у историји а. у. у Србији отвара појава енформела са средиштима у Београду и Војводини. Београдски енформел чине уметници двеју узастопних генерација, прве послератне: Мића Поповић, Вера Божичковић Поповић, Лазар Возаревић и Бранко Филиповић Фило, те тадашње младе: Бранислав Протић, Зоран Павловић, Владислав Тодоровић и Живојин Турински, уз незаобилазну улогу критичара Лазара Трифуновића, аутора промотивне изложбе „Енформел – млади сликари" у галерији Културног центра Београда 1962. Трифуновић је начинио историјски преглед београдског енформела на ретроспективи у Павиљону „Цвијета Зузорић" 1982. По њему, београдски енформел напуштањем идеала форме и негирањем ликовне естетике представља реакцију на „модерни традиционализам" и „социјалистички естетизам". Представници енформела и сликарства материје у Војводини су Јожеф Ач, Пал Петрик и Богданка Познановић. А. у., а то се практично односило на сликарство енформела, изложена је јавном политичком нападу с највишег државног и партијског врха тадашњег режима почетком 1963. У духу енформела и лирске апстракције у 60-им годинама раде српски уметници са сталним боравком и местом деловања у Паризу: Милорад Бата Михаиловић, Петар Омчикус и Косара Бокшан, а 70-их година Ђорђе Ивачковић. У периоду „после енформела", карактеристичном првенствено по обнови предметности и представе (поп-арт, нова фигурација), идеју апстракције наставља неоконструктивистичка, оптичка и кинетичка уметност, чији су представници у Србији Коломан Новак и Зоран Радовић. Представници асоцијативне и апстрактне скулптуре и скулптуре-предмета 60-их су Ото Лого, рани Милија Нешић и Томислав Каузларић. Представнице нове апстракције у сликарству 60-их су уметнице које тада раде у Италији, Мира Бртка и Милена Чубраковић.

001_Jovan-BIjelic-Apstraktni-predeo.jpg

После периода асоцијативне апстракције и апстрактног предела у циклусу Пешчаних обала, почетком 60-их, средином деценије у сликама Црвени, Плави и Сиви круг, 1965. и почетком 70-их у серији минималистичких слика Радомир Дамњановић Дамњан врши кључну промену парадигме у поимању апстракције у Србији прелазећи са „европских" и „париских" на „амерички" модел апстракције тврдих ивица и чистог бојеног поља. Дамњан је једини српски уметник који је у периоду после II светског рата појам апстракције у сликарству довео до крајњих и радикалних консеквенција у смислу високомодернистичког (сходно теорији Климента Гринберга) идеала и постулата а. у. као апсолутно дводимензионалног сликарског простора. Значајан опус у духу специфичног калифорнијског минимализма уз употребу нових пластичних материјала и њима одговарајућих поступака, с угледним местом у уметничкој средини Лос Анђелеса, изградио је уметник српског порекла Велизар Васа Михић.

002_Stojan-Celic_Svetlo-povrsine.jpg

У контексту нове уметничке праксе 70-их за коју су карактеристични дематеријализација уметничког објекта и прелазак с објекта на субјект уметника који се изражава сопственим телом и употребом нових техничких медија, сликарство као мануелни поступак опстало је у дисциплинираним категоријама аналитичког, примарног и елементарног сликарства чији су представници у српској уметности Дамњан, Гергељ Урком и Раша Тодосијевић. Такође, у склопу нове уметности 70-их, апстрактно мишљење у концептуалном циклусу Аксиоми (1971), реализованом у мултимедијској презентацији, негује Зоран Поповић, а у апстрактним цртежима и дијаграмима чланови групе „143". На изразито самосвојним полазиштима и позицијама на преласку из 70-их у 80-е године XX в. и касније израстао је високо квалитетни условно апстрактни сликарски опус Боре Иљовског. Такође сасвим засебну позицију мимо језичких, формалних и генерацијских сродности поседује скулпторски опус Косте Богдановића.

Од почетка 80-их година XX в., у раздобљу тзв. постмодерне културне и уметничке парадигме, свака типолошка подела по граничним линијама апстракција-фигурација више се не може постављати и примењивати како у уметничкој пракси тако ни у теорији. Наступа време плуралистичке коегзистенције свих уметничких језика у допуштеној употреби, чак и крајње хетерогених, у којима су у истом сликовном пољу фигуративни мотиви и апстрактни елементи потпуно легитимни. Уколико је, ипак, могуће вршити дистинкције на равни апстракције, води се тенденција нове геометрије (neo-geo) чији су представници у српској уметности 80-их рани Зоран Гребенаровић, ауторски пар „Вербумпрограм" (Ратомир Кулић, Владимир Матиони), у скулптури Феђа Кликовац, као и тенденција новог енформела чији су представници: Слободан Пеладић, Александар Рафајловић, Перица Донков и Душан Јунчаков. Под ознаком апстракције, барем у појединим примерима и реализацијама, могуће је подвести део продукције протагониста скулптуре и просторних инсталација раних 80-их (Мрђан Бајић, Вера Стевановић, Драгослав Крнајски, Дарја Качић) и представника нове београдске скулптуре средине и краја 80-их (Срђан Апостоловић, Здравко Јоксимовић, Добривоје Крговић, Душан Петровић), уметника који у сродном духу раде у Војводини (рани Зоран Пантелић, Растислав Шкулец, Драган Јеленковић), као и уметника с почетка 90-их чији је рад обележен ознакама „техно" објекти, инсталације и амбијенти (Мирјана Ђорђевић, Иван Илић, каснији Слободан Пеладић). У 90-им годинама прошлог века, под условним категоријама „друга" или „немодерна", слике с језичким особинама апстракције али, заправо, са специфичним конотацијама, раде аутори окупљени у Пројекту Мондриан (Александар Димитријевић, Зоран Насковски, Никола Пилиповић), потом самостално и независно од њих Драгомир Угрен и Вељко Вујачић. У уметности с почетка XXI в., у условима потпуне непрегледности, уметности у доба културе, у периоду постсоцијализма, посткомунизма, у контексту идеје краја историје, неолибералног мултикултурализма и глобализације, тематика апстракције дефинитивно не може да се одржи и опстане, остајући крупном, изузетно важном и незаобилазном тековином историје уметности XX в.

ЛИТЕРАТУРА: M. Seuphor, L' Art Abstrait, Paris 1950; M. Brion, Art Abstrait, Paris 1956; D. Vallier, L' Art Abstrait, Paris 1967; Л. Трифуновић, Апстрактно сликарство у Србији 1951–1970, Бг 1971; M. Rowell, La Peinture, le geste, l'action, Paris 1972; М. Б. Протић, Српско сликарство шесте деценије, Бг 1980; Л. Трифуновић, Енформел у Београду, Бг 1982; M. Auping, Abstract Expressionism, New York 1987; A. Moszynska, Abstract Art, London 1990; Ј. Денегри, М. Шуваковић, Примери апстрактне уметности: једна радикална историја, Бг 1996; Л. Мереник, Идеолошки модели: српско сликарство 1945–1968, Бг 2001.

Јерко Денегри

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AРАБИЗАМ

AРАБИЗАМ, посуђеница из арапског језика. А. у српском језику спадају у посредне посуђенице код којих је, у највећем броју случајева, језик посредник био османски турски, артифицијелан хибридни језик састављен од турских, арапских и персијских елемената, првенствено лексичких, због чега се тај особени лексички слој нашег језика, приспео у доба османске владавине (XIV−XX в.), конвенционално назива турцизмима (османизмима/оријентализмима). Међу а. преовлађују термини везани за верски живот и обичаје муслимана, као и речи из правне сфере. Арапски етимони су већином именице и придеви. Они су још у турском језику претрпели одређене промене на фонетском и семантичком плану, нпр.: дућан <тур. dükkan <ар. dukkān; кијамет <тур. kiyamet <ар. qiyāma – „метеж"; мираз <тур. miras <ар. mirāt – „баштина"; сат <тур. saat <ар. sā῾a; севап <тур. sevap <ар. tawāb – „награда"; ћевап <тур. kebap <ар. kabāb; ћуп <тур. küp <ар. kūb – „чаша"; џеп <тур. cep <ар. ğayb. Из арапског је у српски језик ушло и неколико стотина властитих имена од којих су настала и многобројна презимена. Неки а., углавном из природних наука, ушли су и преко европских језика, нпр.: алгебра <ар. al-ğabr – „склапање"; зенит <ар. пл. samāwāt – „небеса"; цифра <ар. sifr – „нула". У новије време мањи број а. ушао је у српски језик директно из арапског, нпр. ал-Каида (ар. al-Qā῾ida).

ЛИТЕРАТУРА: Т. Муфтић, „О арабизмима у српскохрватском језику", ПОФ, 1960−1961, 10−11; A. Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сар. 1965; Т. Муфтић, „Прилог семантичком изучавању арабизама у српскохрватском језику", ПОФ, 1968−1969, 18−19; М. Адамовић, „О пореклу српскохрватских османизама", ЈФ, 1973, XXX, 1−2; А. Митровић, „Арабизми", СвР, 2003, 15−16.

Анђелка Митровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАБИСТИКА

АРАБИСТИКА, наука која за предмет има арапски језик, књижевност и културу. Лингвистичка а. у Србији има дугу традицију, првенствено у педагошкој сфери. Арапски језик је током османске владавине предаван у муслиманским основним и средњим школама (XV−XVIII в.) на традиционалан начин, уз меморисање граматичких облика, често некорисне лексике и неразумљивих, сувопарних текстова. Општи предуслови за настанак оријенталистике код Срба, односно њене гране а., везани су за ослобођење Србије од османске власти и европеизацију, што је омогућило стварање неопходне дистанце према оријенталном наслеђу. Научна а. датира од 1926. када је на Филозофском факултету у Београду, захваљујући Фехиму Барјактаревићу, који је студирао и докторирао у Бечу, а тада већ био афирмисани европски оријенталиста, основанa прва универзитетска катедра те врсте на јужнословенским просторима – Семинар за оријенталну филологију. При оснивању Катедре он се определио за тада доминантни европски оријенталистички модел, цивилизацијски и културолошки структурисан, тј. за концепцију исламистичке оријенталне филологије, у оквиру које су се заједно изучавале а., туркологија и иранистика, концепцију која је, због утицаја исламске цивилизације на српску материјалну и духовну културу, остала за Србију трајно актуелна. Од 1960. постоји Катедра за оријенталистику у саставу тада формираног Филолошког факултета. На њој је формирана студијска група за арапски језик и књижевност, што је отворило нове развојне могућности а. Због политичке и економске повезаности Југославије с Блиским истоком расте занимање за арапски језик, као и потребе за арабистима преводиоцима, чему се постепено прилагођава и настава на тој студијској групи. Од краја 50-их година на Катедру пристижу нови сарадници: Х. Калеши (1953), који је први почео да се бави савременим арапским језиком, основао Одсек за оријенталистику (1974) и предавао арапски језик и на Универзитету у Приштини; Р. Божовић (1965), аутор првог уџбеника арапског језика код Срба (Сар. 1984); В. Симић (1965) и А. Ђулизаревић-Симић (1972), који су у наставу увели нове наставне садржаје и методе; Д. Танасковић (1971), аутор више радова из различитих области лингвистичке а. (контрастивна анализа арапског и српског језика, диглосија и билингвизам у арапском језику, арапска дијалектологија); А. Митровић (1983), аутор два модерна уџбеника арапског (Бг 1999, 2001). Д. Танасковић и А. Митровић су написали и прву српску универзитетску нормативну граматику арапског језика (Бг 2005). Сарајевски арабиста С. Јанковић аутор је првог академског уџбеника фонетике арапског језика у српској а. (Сар. 1987), више студија о диглосији у арапском, које су отвориле социолингвистички хоризонт српске а. и радова о системима транскрипције арапских речи у српском тексту. Сложена социолингвистичка реалност говорне заједнице арапског језика, у којој доминира врло изражена диглосија, тј. истовремена употреба два функционално и формално одвојена варијетета, „вишег" (ар. al-fushâ), писаног стандарда, јединственог за све Арапе, и „нижег" (ар. al-῾āmiyya), који обухвата регионалне дијалекте, отежава изналажење ефикасног наставног модела за арапски језик. Отуда је све до 80-их година ХХ в. у Србији, као и свугде у Европи, у настави арапског језика доминирао граматичко-преводни метод. Суштинско и далекосежно осавремењавање наставе арапског језика у Србији и хватање корака с европским и светским токовима у а., у смислу увођења адекватног педагошког материјала и методике наставе засноване на повезивању полова диглосије, започиње 90-их година. Реформом наставе из 2006, по угледу на европске академске арабистичке програме, универзитетска а. у Србији је повезана с многим сродним и граничним дисциплинама, првенствено са исламологијом. Тиме је и српска а. постављена на ефикасан и модеран наставно-научни модел.

Развој књижевне а. у Србији везан је за оснивање Катедре за оријенталистику на Фил. ф. у Београду (1926), где се арапска књижевност предавала од самог почетка. Координате развоја оријенталистике у Србији, а у оквиру ње и књижевне а., поставио је оснивач Катедре Ф. Бајрактаревић. Он је написао и у свету врло запажене радове о преисламској поезији: критичка издања дела преисламског песника Абу Кабира: „La Lāmiyya d'Abū Kabīr al-Hudalî" (Journal asiatique, 1923, CCIII) и „Le Dīwān d'Abū Kabīr al-Hudalî" (Journal asiatique, 1927, CCXI), као и студију Пејзаж у старој арапској поезији (Зборник у част Богдана Поповића, Бг 1929). Арапском књижевношћу бавили су се: Ф. Бајрактаревић, Х. Калеши, Р. Божовић, Д. Танасковић, В. Симић и др. О класичној и модерној арапској књижевности написано је више књижевно-историјских студија: М. Ђукановић, Р. Божовић, Арапска књижевност (Повијест свјетске књижевности 1, Зг 1982); Х. Калеши, „Нове појаве у савременој арапској поезији" (Савременик, 1965, 4) и „Модерна арапска приповетка и Махмуд Тејмур" (Сусрети, 1962, X, 9–10); Р. Божовић, „Неки видови песимизма у поезији Бадр Шакир ас-Сајаба" (АФФ, 1970, 10); В. Симић, „Омер Ибн Аби Рабиа: Пролегомена за једну библиографију" и „Вишезначност љубави у поезији Омер Ибн Аби Рабиа: покушај тематског одређења" (ФП, 1971, 9, 9; 1972, 10, 10); Д. Танасковић, „Аутобиографија Усаме ибн Мункиза" (ПОФ, 1976, 26). Р. Божовић се бавио и културно-књижевним везама Срба и Арапа (Арапи у народној песми на српскохрватском говорном подручју, Бг 1977). Р. Божовић, Д. Танасковић, С. Лештарић и други арабисти превели су већи број значајних дела арапске књижевности: романе арапског нобеловца Н. Махфуза, Сага о бедницима, Разговори на Нилу, Мирамар, Хиљаду и једна ноћ (Бг 1989--2000), аутобиографију Усаме ибн Мункиза Књига Поуке: сећање арапског витеза на бојеве са крсташима и змајевима (Бг 1984), већину дела Халила Џубрана Халила: Пророк, Пророков врт, Исус, син човечји, Луталица, Песак и пена, Плави пламен, Побуњени духови, Сломљена крила (Бг 1987–2000), романе и збирке кратких прича савремених арапских писаца: Т. Салиха Сезона сеобе на север (Бг 2000), А. Насира Најсрећнији човек на свету (Бг 2004), З. Тамира Атентат, Кисело грожђе, Смејаћемо се, Сви на колена, Зашто је заћутала река, Нојев позив (Бг 2000–2006). Састављено је и неколико антологија: Арапска поезија (Бг 1977), Класична арапска поезија (VI–XVII век), Савремена арапска поезија Истока, Савремена арапска поезија Палестине, Савремена арапска поезија Запада (Круш. 1979–1980), Антологија кратке арапске приче (Круш. 1976), Савремена арапска прича (Бг 2000).

ИЗВОР: Б. Нурудиновић, Библиографија југословенске оријенталистике, I–III, Сар. 1968, 1981, 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Танасковић, „Наша арабистика и арапска граматика", ЖЈ, 1972, 14; Могућности, Сплит 1979, 8–9; Д. Танасковић, „Који арапски језик учити?", ФП, 1980, 18; „Југословенска оријенталистика између филологије и лингвистике", Радио Сарајево – Трећи програм, 1986, 14; J. Рамић, „Изучавање арапског језика код нас", ЗРИТФС, 1987, 2; A. Митровић, „Настава оријенталних језика на Београдском универзитету", Glossa, 1997, 3; „Седамдесет година Катедре за оријенталистику", у: Оријенталистика 70, Бг 1997.

Анђелка Митровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАД

АРАД, град у Румунији на десној обали Мориша. Први пут се помиње у XI в. Кад су Турци крајем XIV в. напали јужне пределе Србије, у Поморишје и арадску околину населила се већа група Срба под вођством Димитрија, сина краља Вукашина. Тиме је област око А. поново добила словенско обележје, које је још ојачано после пада Деспотовине 1459, кад се у Поморишје населила нова скупина Срба. Њих су тада предводили браћа Јакшићи, Стефан и Дмитар, који су добили велике земљишне поседе са седиштем у Нађлаку, недалеко од А., на десној страни Мориша. Знатно умножени у овој области, Срби су се под вођством Јакшића укључили у одбрану Угарске од Турака. У то време настао је и манастир Ходош, задужбина Јакшића. А. је пао под турску власт 1551. и постао средиште санџак-бега, те значајно стратегијско место за нова турска освајања. У изворима је забележено да је средином XVII в. А. био значајно српско насеље. Још од XVI в., па све до почетка XVIII в., постојала је српска Арадска епископија, а уз њу и Јенопољска. Аустрија је освојила А. 1685, у време Великог бечког рата. Град је био седиште Поморишке војне границе од 1699. до 1741. Почетком XVIII в. то место постало је значајно средиште српског становништва, али је постепено у њему растао и број Румуна, који су се с Карпата спуштали у Панонску низију. У А. је 1720. било укупно 414 домова укључених у систем Војне границе. Од тог броја било је 162 српска, 177 румунских и само 35 мађарских домова. Уз то, у насељу је било 169 домова под градском управом. Како се А. налазио на важном саобраћајном путу, брзо се развио у трговачки центар у којем је стално растао број становника. Тако је већ 1735. забележено да је имао 580 домова. Укидањем Поморишке војне границе 1741. почело је исељавање граничара, посебно незадовољних Срба, на чије место су дошли Немци, Мађари и Шокци. После тога, 1755. у А. је било 213 православних, српских и румунских породица, и 250 римокатоличких. У А. су рођени Сава Текелија (1761) и књижевник Јован Стејић (1803). У време револуције 1848/49. А. је једно време био седиште привремене владе Лајоша Кошута, а у том граду су 1849. обешени Јован Дамјанић и још 12 мађарских генерала. После распада Аустроугарске, А. је Тријанонским уговором додељен Румунији.

Василије Ђ. Крестић

А. је био важно средиште српске цркве. Први помен цркве св. Петра датира из XIII в. Црква је оправљана крајем XIV в., а нови храм посвећен св. Петру и Павлу саграђен је у XVI в. Након рата између Аустрије и Турске, Јован Текелија најпре је саградио малу цркву св. Николе, да би већ 1702, недалеко од места претходног подигао нови храм св. Петра и Павла. Једнобродној грађевини Сава Текелија дозидао је високи звоник (1790−1822). Први иконостас и иконе за целивање израдио је Стефан Тенецки 1769. Приликом покушаја поправке иконостаса Никола Алексић урадио је ново зидно сликарство (1845), да би 1863. склопио уговор да уз помоћ позлатара Васе Дерешће ослика нову олтарску преграду, дело скулптора Михаила Јанића. Стевану Алексићу поверено је да оштећене површине поправља и замењује новим иконама (1902). Пошто је А. одредио за своје седиште, епископ Исаија Ђаковић на месту задужбине Јакшића из Нађлака подигао је 1705. Саборну цркву св. Јована. Због близине војних утврђења измештена је и сазидана нова 1791, с мермерним престолом дарованим од Павла Чарнојевића од Маче. Уместо ове, срушене у биткама 1848, саграђена је нова катедрална црква 1863, убрзо након јерархијске поделе у јурисдикцији румунске цркве. Израда иконостаса била је поверена Михаилу Јанићу и Николи Алексићу. Усаглашавање са критеријумима румунске Митрополије узроковало је демонтирање олтарске преграде, те је ново зидно сликарство извео Јон Зајку. Цркве су подизане и на ширем подручју града. У Старој Микалаки заједно су радили Михаило Јанић, Никола Алексић и Васа Дерешће. За храм у Малом Семиклушу позван је 1822. Сава Петровић, сликар из Темишвара. Епископ Синесије Живановић саградио је у Арад-гају летњу резиденцију и манастир св. Симеона Столпника са иконостасом Стефана Тенецког (1762). После раздвајања цркава 1864. Румуни су у овом манастиру основали румунски женски манастир, а нови храм Преображења Срби су саградили 1870. У А., граду уметника, житељи су били Стефан Тенецки, вајари Јанићи, сликари Никола Алексић, његов син Душан и унуци Иван и Стеван. Фамилија Табаковић такође пореклом из А. дала је низ значајних архитеката и сликара: Александар, Милан, Ђурица и Иван. Поред породичне куће и многобројних јавних палата, Милан је у А. саградио Миноритску цркву (1903) и Српску православну парохију (1913).

Миодраг Јовановић

001_Tekelijina-crkva.jpg

У епским песмама А. се помиње као „на крајини град" у којем живи „Србин Тукелија" или Тукунлија. Реч је о родоначелнику знамените српске властелинске породице Текелија – Јовану Поповићу Текелији – јунаку битке код Сенте 1697, који се после 1698. населио у А. и постао први заповедник Поморишке границе. У трећој књизи јуначких песама Вукове збирке А. се помиње у контексту борбе између Арађана католика које је подржавала Аустрија, и Комадинаца протестаната (односно калвиниста) под заштитом Угарске. У том сукобу Срби су учествовали на страни Аустрије.

Мирјана Детелић

У А. се 1914–1918. налазио логор у којем су били затварани Срби. После објаве рата Аустроугарске Србији почела су масовна убиства и интернирање Срба из Монархије, нарочито из пограничних крајева. Прва група од 360 политичких затвореника заточена је 17. VIII 1914. у „Царском и Краљевском интернирском логору" у А. Тврђава из XVIII в. на обали Мориша није имала ни најосновније услове за боравак више хиљада цивилних заточеника. Међу њима је било више стотина жена и деце. Из Србије су у логору заточени ратни заробљеници, али и хиљаде цивилних лица. Први велики транспорт од 2.430 Срба из пожаревачког краја стигао је у логор 16. октобра 1915. Крајем 1917. из Србије је у А. било интернирано 1.682 лица. Заточеници су били углавном сељаци, али је међу њима био и већи број припадника српске привредне и интелектуалне елите. Према проценама, крајем 1915. укупан број заточеника кретао се између 11.000 и 15.000. Боравак у неусловним просторијама, изгладнелост, болести и мучење односили су дневно и по више десетина живота. Мртви су закопавани у масовним гробницама у близини тврђаве. Према подацима Српске православне црквене општине у А., од августа 1914. до јесени 1918. живот је изгубило 4.317 заточеника.

Милан Кољанин

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, II, Београд 1902, 1903.

ЛИТЕРАТУРА: O. Lakatos, Arad története, III, Arad, 1881; В. Ћоровић, Црна књига. Патње Срба из Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914–1918, Бг–Сар. 1920; М. Јовановић, „Архитекта и сликар Александар Табаковић", ЗЛУМС, 1971, 7; О. Микић, Никола Алексић, Н. Сад 1974; С. Бугарски, Љ. Степанов, Кад Мориш потече кроз перо, Букурешт 1991; М. Јовановић, Л. Шелмић, Н. Кусовац, Уметничко благо Срба у Румунији, Бг – Н. Сад 1991; Б. Панић и др., Арадска тврђава: аустроугарски логор за истребљење Срба 1914–1918, Темишвар 1994; В. Стојанчевић, Србија 1908–1918, Бг 1995; С. Бугарски, Српско православље у Румунији, Темишвар – Бг – Н. Сад 1995; Љ. Церовић, Срби у Румунији, Н. Сад 1997; М. Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Н. Сад 1997; „Вајари Јанићи из Арада", ТЗ, Н. Сад 2002, 3; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАДАЦ

АРАДАЦ, село у Банату у општини Зрењанин, на западној граници плеистоцене терасе где се она граничи са алувијалном равни Тисе. Магистрални пут Нови Сад – Зрењанин пролази северно од села које је са Зрењанином повезано локалним путем дугим 7 км. Први помен о селу је из 1333. А. је био српско насеље, а 1781. спахија Исак Киш насељава Словаке који су уз северну ивицу старог формирали своје село. Године 2002. овде је живео 3.461 становник, од којих 47,7% Срба и 39,8% Словака. Пољопривредна занимања ангажовала су 36,2% активног становништва, а велика већина радника ради у оближњем граду. Два дела насеља, са деформисаним решеткастим распоредом улица, још увек су морфолошки јасно издвојена. Центар села је на западној граници српског дела села, где се налазе православна црква, месна канцеларија, пошта, неколико продавница и кафана.

Слободан Ћурчић

У атару села на локалитету Мечка откривени су остаци аварске некрополе из раздобља првог каганата (крај VI и прва половина VII в.). У току сондажних ископавања (1952–1955, 1961) истражено је 98 гробова, од којих је један коњанички. У правоугаоним укопима, оријентације север–југ, није било трагова дрвених сандука, а код појединих сахрана, са богатијим прилозима, испод покојника је вероватно полагана тканина. Већина гробова је са прилозима који се чувају у Народном музеју у Зрењанину. Поред гробног инвентара особеног за Аваре у појединим гробовима било је предмета који су карактеристични за Гепиде, као и оних византијске производње, попут златне гроздолике наушнице.

Весна Бикић

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Нађ, „Некропола код Арадца из раног средњег века", РВМ, 1959, 8; Д. Димитријевић, Ј. Ковачевић, З. Вински, Сеоба народа – археолошки налази југословенског Подунавља, Земун 1962; Општина Зрењанин – географска монографија, Н. Сад 1995; С. Ћурчић, Насеља Баната – географске карактеристике, Н. Сад 2004.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАДСКА ЕПАРХИЈА

АРАДСКА ЕПАРХИЈА, помиње се у XVI−XVIII в. Обновљена Пећка патријаршија основала је епархију, али су имена епископа позната тек од Исаије (Ђаковића). Крајем XVII в. спојена је с јенопољском и темишварском, али се почетком XVIII в. осамосталила и проширила на јенопољску, јегарску и великоварадску епархију. Издржала је велику борбу са унијатима, који су имали успеха код Румуна, у коју сврху је отворена богословија у Араду, као и многа искушења у честим устанцима (Дожа, Ненад, Ракоци). Иступањем Румуна 1864. из Карловачке митрополије, А. е. је ушла у састав румунске Сибињске митрополије. Српске општине и парохије издвојене су у посебан Арадски српски протопрезвитеријат придружен темишварској епархији. Од 1918. налази се под румунском влашћу, а њиме је управљао темишварски епископ. Сачувано је неколико антиминса ове епархије.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Борба о владичанство арадско", АИСПКМ, 1913; Р. Грујић, Азбучник Српске православне цркве: по Радославу Грујићу, Бг 1993.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАЛИЦА, Стојан

001_Stojan-Aralica.jpgАРАЛИЦА, Стојан, сликар (Шкаре код Оточца, 24. XII 1883 – Београд, 4. II 1980). По завршетку учитељске школе, 1909. отишао је у Минхен, најпре у приватну школу Хајнриха Книра, а наредне године се уписао на Академију лепих уметности. Студије започео у класи Карла Мара, а наставио у класи Лудвига Хертериха. У Прагу 1917. учио графику код Бремсеа и Швабинског. За време I светског рата прешао у Загреб, где је отворио приватну сликарску школу, а 1919. приредио и прву самосталну изложбу. У то време сликао је под јаким утицајем свог професора Хертериха. Усавршавање је наставио у Риму и Фиренци, путовао Шпанијом и северном Африком (Мароко, Тунис, Алжир). Промена поднебља условила је и нова тематска интересовања. Портрети и жанр сцене локалног становништва, национално-етнографски мотиви и орнаменти, ретки су прикази те врсте у српском сликарству прве половине XX в. Слика Тунижанку, Бедуина, Маралем у Тунису, радове који га осветљавају као уметника строге цртачке дисциплине. Године 1925. отишао је у Париз. Време проведено у Француској довело је до промене уметничких идеја. Као и многе друге српске сликаре, везивање за атеље Андреа Лота усмерило је А. у правцу посткубизма. Под утицајем Лотове школе напустио је велике формате и сваки призвук орнаменталног и фолклорног. Палета је просветљена, формати мањи, а облике одликује губљење волумена. Настају слике Мртва природа и Композиција. Тај утицај ипак није дуго трајао. А. излаже у Јесењем салону, Салону независних и Салону Тиљерије. Крајем треће деценије отишао је на Азурну обалу. Био је то период стилске трансформације, кроз коју је пролазила цела његова генерација, оличене превасходно у померању тежишта интересовања са „чврстих формалних анализа" и Лотових поука ка „ослобођеном колоризму". Пејзаж постаје једна од тема којима посвећује највећу пажњу. Слике Сен Тропе, Мимозе, многобројни призори Касиса и Кања, бивају почетак занимања за мотив који ће обележити његов даљи рад. Пејзажи с Јадрана, ентеријери, као и фигура у пленеру често допуњена мртвом природом, избор су који му омогућава простор за експерименте са бојом. Те слике су и сведочанства о амбијенту у којем се А. кретао, људима и начину живљења (Жена са сламнатим шеширом, Ентеријер, У башти, Шкаре). Његов потез је слободан, строга цртачка организација платна је у потпуности напуштена, док се стиче утисак да експериментисање колористичким могућностима слике представља жижу уметниковог интересовања. Упознаје Бонарово дело и ствара трајни однос према његовом сликарству. Прве поратне године (1946–1948) провео је у Стокхолму, а ту су настали многобројни пејзажи из Лапландије. Под утицајем особености поднебља у којем борави, у одређеној мери се изменила и његова предратна палета, али без суштинских промена у схватању сликарства и начину рада. По повратку у земљу сликарство А. углавном задржава, и формално и наративно, већ успостављену структуру. Настају серије београдских ведута, пејзажа Лошиња и личких предела (Београдски кровови, Мотив из Београда, Мотив из Лошиња, Мотив из Лике). Почетком 60-их година упустио се у краткотрајни експеримент са апстрактним формама. И тај покушај трансформације везује се пре свега за његово занимање за могућности боје. Настају слике Покрет, Композиција IV, Композиција V. Био је члан београдске групе „Облик" од њеног оснивања (1929), као и групе „Шесторица" (1954). Добитник је Октобарске награде града Београда (1959), Седмојулске награде СР Србије за развој ликовних уметности (1963), Награде АВНОЈ-а за стваралаштво (1973). Самостално је излагао у Београду (1929, 1935, 1951, 1958, 1961, 1963/64, 1969), у Загребу (1919, 1929, 1933, 1937, 1939, 1962), Прагу, Стокхолму, Сплиту, Осијеку, Врбасу и Сомбору. Ретроспективну изложбу имао је у Галерији САНУ у Београду 1973. Учесник је и многих групних изложби: Изложба југословенског вајарства и сликарства у Лондону (1930); Групе шведских сликара у Гетеборгу (1930); Југословенске уметничке изложбе у Паризу (1932); изложбе групе „Облик" у Софији, Пловдиву, Прагу (1934); прве изложбе Удружења ликовних уметника Србије у Београду (1945); првог Октобарског салона у Београду (1960); изложбе „Уметници чланови САНУ" у Београду (1980). Био је дописни члан САНУ од 1965, а редовни од 1968. и члан ЈАЗУ. Његова дела чувају се у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду (нпр.: Мртва природа са стакленим бокалом, 1932); Музеју града Београда, Уметничкој колекцији САНУ (нпр.: Мотив из Лике, 1972), Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду (нпр.: Жена са сламнатим шеширом, 1934), Модерној галерији у Загребу (Предео из Сен Тропеа, 1930), Галерији умјетнина у Сплиту (Мотив с Пељешца, s. d.)

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Стојан Аралица, Зг 1963; М. Б. Протић, Српско сликарство XX века, I–II, Бг 1970; Интимизам, поетски реализам, Бг 1971; С. Живковић, Стојан Аралица, Бг 1973; В. Јовановић, Спомен збирка Павла Бељанског, Н. Сад 1977; Уметници чланови САНУ, Бг 1980; С. Живковић, Стојан Аралица (1883–1980), Бг 2002.

Симона Чупић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАМБАШИЋ, Драгомир

АРАМБАШИЋ, Драгомир, вајар (Београд, 12. IV 1881 – Баркенбриге, Немачка, II 1945). Диплому Трговачке академије стекао у Бечу 1898. Током боравка у Швајцарској започео уметничко школовање код немачког сликара Е. Томе, с којим 1905. одлази у уметничку колонију Ватенберг код Минхена. До краја школске 1906/07. учио у приватној школи професора Бехера у Минхену. Ту је упознао словачког вајара Јана Коњарека, поред којег се определио за скулптуру. Школовао се потом на академији у Дрездену, затим у Прагу, одакле убрзо одлази у Рим, на Краљевски институт лепих уметности „Свети Лука", код Е. Ферарија, где је дипломирао 1909. Усавршавање наставио у Паризу, на Школи лепих уметности и у атељеу А. Мерсијеа (1910−1912). Учествовао у балканским ратовима и у I светском рату. Одликован Златном медаљом за храброст. После рата живео у Паризу, где је остао до 1921, када се коначно вратио у Београд. Бавио се просветним радом и био службеник Министарства просвете. За време II светског рата пао је у немачко заробљеништво и погинуо у близини логора Баркенбриге. У међуратном периоду радио дела монументалних димензија, портрете, фигуре, студије животиња, посебно коња и лавова, медаље и плакете. Извео је споменик краљу Александру Карађорђевићу у Крагујевцу по скицама Марина Студина (1936), уклоњен после ослобођења. По наруџбини Удружења резервних официра и ратника у Београду, урадио је пројекат за споменик на српском војничком гробљу у Тијеу крај Париза (1928) који је одликован од стране француске владе, али није реализован. Бавио се и фасадном скулптуром за значајне јавне и приватне грађевине. Скулптура Буђење (Eclosion), за коју је 1920. награђен на изложби Салона Удружења француских уметника у Паризу, постављена је испред Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић". А. је своја дела изводио у складу са убеђењем да само солидно академско образовање може бити постојан темељ на којем ће се формирати квалитетан ликовни израз. Моделујући своје радове зналачки и са префињеним осећањем за форму, стварао је у духу реализма, са склоношћу ка стилизацији, каткад користећи елементе сецесије, али се на његовим скулптурама делимично одразила и поетика треће деценије, коју карактерише тежња ка сажимању облика. Био је члан „Ладе" од 1906. Самостално излагао у Београду 1921. (са сликаром Б. Стевановићем). Након 1906, када је учествовао на II југословенској уметничкој изложби у Софији, излагао и на I изложби Српског уметничког удружења (1908), Међународној изложби у Риму (1911), изложби француских уметника у Паризу (1914), изложби Удружења француских уметника у Паризу (1920), изложбама „Ладе" (1921, 1923, 1924, 1930, 1932−1935, 1937−1941), V југословенској изложби (1922), изложби југословенског сликарства и скулптуре у Лондону (1930) и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, Српска скулптура до 1941, Опово 1972; М. Коларић, Љ. Никић, Друштво српских уметника Лада, 1904–1974, Бг 1974; Југословенска скулптура 1870–1950, Бг 1975; М. Б. Протић, Скулптура XX века, Бг–Зг–Мостар 1982; В. Грујић, „Нереализована фасадна скулптура за зграду Народне скупштине", Наслеђе, 2002, 4.

Вера Грујић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАМБАШИЋ, Милан

АРАМБАШИЋ, Милан, патолог, универзитетски професор (Падуч, срез Госпић, 29. IX 1919 – Панчево, 7. VIII 1985). Дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1948. и цео радни век провео у његовом Институту за патологију, где је од 1972. до 1978. био управник. Предавао је патолошку анатомију на Мед. ф. и на Стоматолошком факултету у Београду, као и мед. ф. у Сарајеву и Новом Саду. Као Хумболтов стипендиста (1959–1961), усавршавао се у Минхену у електронској микроскопији. Био је члан Савета Мед. ф. у Београду. На Оснивачкој скупштини Удружења патолога Југославије 1967. изабран је за потпредседника Удружења. Био је председник II конгреса УПЈ 1974. у Београду и председник Секције за патологију СЛД. Стручне и научне радове објављивао у земљи и иностранству. Највећи допринос дао је у гастро-интестиналној патологији.

ДЕЛА: коаутор, „Патолошко-анатомске промене код туберкулозних менингитиса лечених стрептомицином", Глас САНУ, 1951, 3; „Ultrastruktur der Paraffingranulome", Frankf. Ztschr. Path., 1961, 71; коаутор, „Perforacija septuma u infarktu miokarda", Acta Med Jug, 1964, 18, 3.

ЛИТЕРАТУРА: В. Кањух, „Патолошка анатомија", у: Ко је ко у Југославији, 1 лекари, Бг 1968; Р. Б. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, II, Бг 2005.

Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАМБАШИЋ, Петар

АРАМБАШИЋ, Петар, куглаш, куглашки судија (Сомбор, 19. VII 1950). Куглањем почео да се бави као дечак, у сомборском Полету. Брзо се афирмисао као куглашки стручњак и инструктор куглања, а у земљи је обучио преко 360 судија. Обављао је дужности председника (1991–1997) и генералног секретара (1997−1999) Куглаш-ког савеза Југославије. Веома је цењен и на међународној сцени − дужност судије обављао је на преко 200 такмичења. Године 2001. постао је потпредседник, а од 2002. је председник Међународне федерације. За допринос развоју куглашког спорта добио је војвођанску спортску награду „Јован Микић Спартак", а висока признања су му доделиле и федерације Румуније, Мађарске, Аустрије, Бразила и Малезије. Носилац је значке и почасне дипломе Међународне федерације и Златне значке за куглашке судије.

Душан Колунџија

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАМБАШИЋ, Станко

АРАМБАШИЋ, Станко, буљубаша, командант српске народне војске (Велико Село код Београда, средина XVIII в. – Смедерево, 21. IX 1798). Учествовао је у Српском фрајкору мајора Михајла Михаљевића 1788–1791, кад је стекао и нижи војни чин. У лето 1793. помагао султану оданом Хаџи-Мустафи паши да одбрани Београд од одметнутих јаничара. Нарочито се истакао у бици код Колара близу Смедерева (2. VIII 1793). Хаџи-Мустафа паша му је тада обећао ослобађање од свих дажбина уколико му остане веран до краја. У борби против јаничара учествовао и 1795. Следећих година А. се ангажовао око стварања српске народне војске ради одбране Београдског пашалука од јаничара, које је помагао видински одметник од султана, Осман Пазван-оглу. Зна се да је 1797. та војска бројала око 16.000 људи и да је А. био именован за њеног команданта. У зиму 1797/98. код Београда и Болеча А. је потукао одред јаничара па га је београдски кајмакам Осман-паша именовао за буљубашу. Почетком 1798, мешовита српско-турска војска, под А. као „главним заповедником" поново је потукла јаничаре и 16. јануара заузела Пожаревац. Потом је наставила борбе око Смедерева. После турске објаве рата Француској и гласина да ће Аустрија напасти Турску, почео је да се мења однос Турака према Србима, а нарочито према бившим фрајкорцима, кнезовима и оборкнезовима, које је кајмакам почео да затвара па и главе да им скида. Тада је по његовом налогу смедеревски војвода погубио и А., а његову главу послао у Београд.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; В. С. Караџић, Историски и етнографски списи, Бг 1898; М. Вукићевић, Из српске историје. Личности и догађаји, Бг 1900; Д. Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794 – 1804, Бг 1949.

Славко Гавриловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВАЦ

АРАНЂЕЛОВАЦ, град, бањско лечилиште и центар општине која обухвата још 19 насеља. Смештен је у североисточном подножју планине Букуља (696 м), на обалама Кубршнице, леве притоке Јасенице, на висини 230–300 м н.в. Магистрални путеви мимоилазе А. Од пута Београд–Чачак удаљен је 35 км, а од пута Београд–Крагујевац 13 км. Нуклеус садашњег града представља приградско село Врбица које се 1718. помиње као пусто место, а 40-их година XVIII в. као шанац са 50 домова. На почетку Првог српског устанка ту се налазио хан као једно од дахијских упоришта. Наредбом кнеза Милоша Обреновића 1837. обављено је ушоравање села Врбице и Орашца, те изградња православне цркве 1863. Становништво је досељавано из динарских предела (мањим делом из вардарско-моравских и осталих крајева). Напредак је био брз. А. је 1859. добио статус варошице и садашње име, а насељавали су га трговци и занатлије, формиравши чаршију дуж пута за Тополу. Нов подстицај развоју било је активирање бањских функција, те варош сраста са суседним селима Буковицом и Врбицом. Пруга до Младеновца, а затим и до Ваљева, изграђена је 1904. Године 1921. А. је имао 2.150 житеља. Број становника растао је убрзано после II светског рата, а нарочито од седме деценије XX в. Године 2002. град је имао 24.309 становника, од којих 95,9% Срба. На територији општине има 48.129 становника. Град има све општинске административне службе, пет основних и четири средње школе (гимназију, економску, машинску и техничку), специјалну школу, високу технолошку школу, здравствени центар и пошту. Значајна привредна предузећа су Буковичка бања, фабрике ватросталних и изолационих материјала, фабрика намештаја и неколико хотела. Околина града богата је налазиштима минералних сировина које се експлоатишу (ватростална глина, каолин, кварц, мермер и гранит).

Србољуб Ђ. Стаменковић

001_Arandjelovac.jpg

Врбица мења име у А. 1859. када је одлуком кнеза Милоша Обреновића почела да се гради црква посвећена св. арханђелу Гаврилу. Зидање цркве предузео је мештанин мајстор Наумовић 1860, а довршено је помоћу кнеза Михаила. Грађена од камена, црква је једнобродне основе са високим звоником на западном прочељу. Просторни концепт понавља у XVIII в. усвојени тип, али су детаљи декоративне секундарне пластике најавили раноромантичарско позивање на облике средњовековних цркава. Иконостас је 1863. осликао Никола Марковић уз помоћ оца Милије и брата Радована. Реалистички начин сликања није тежио да обележи иновацијама. Кнез Михаило Обреновић се залагао и за урбанистичко уређење града. У Буковичкој бањи је формиран модеран парк са репрезентативном зградом која је требало да буде његов летњиковац, претвореном у хотел „Старо здање". Пројекат је израдио архитекта Коста Шрепловић са елементима романтизма кроз примену неороманичких полукружних лукова.

Миодраг Јовановић

ЛИТЕРАТУРА: М. Дробњаковић, „Варошице у Јасеници", ГГД, 1921, 6; Н. Кусовац, „Милија Марковић – свештеник сликар", Гласник СПЦ, 1965, 9; Б. Којић, Варошице у Србији XIX века, Бг 1970; П. Васић, „Сликарска породица Марковић", ЗРНМ, Чачак, 1976, 7; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815–1914, Бг 1981; Р. С., „Црква Светог арханђела Гаврила у Аранђеловцу", Каленић, Краг. 1983, 4.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВАЧКИ БАСЕН МРКОГ УГЉА

АРАНЂЕЛОВАЧКИ БАСЕН МРКОГ УГЉА, рудник смештен северно од Аранђеловца, на простору између Космаја и Букуље. Подземно је експлоатисан мрки угаљ тортонско-сарматске старости, топлотне вредности око 16.000 кЈ/кг. Угаљ у басену је раслојен, у више прослојака и слојева, од којих су четири слоја, дебљине 1,5–2 м, откопавана у рудницима Мисача, Марта, Врбница, Опленац, Орашац, Љуботен и др. Рудник Мисача, у кориту истоимене реке, отворен је у другој половини XIX в. и један је од најстаријих рудника угља у Србији. Мала и променљива дебљина угља није омогућавала производњу већег обима. Угаљ је коришћен за потребе домаћинстава и индустрије Аранђеловца, Младеновца и Београда. С прекидима у раду, за око 100 година произведено је 800.000 т мрког угља. Због нерентабилности и исцрпљености резерви, производња је постепено обустављена после II светског рата.

ЛИТЕРАТУРА: П. Николић, Д. Димитријевић, Угаљ Југославије, Бг 1990.

Светозар Ковачевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВИЋ, Војислав Ђ.

АРАНЂЕЛОВИЋ, Војислав Ђ.,електротехнички инжењер, универзитетски професор (Пирот, 1. IV 1937). Дипломирао на Електротехничком факултету у Београду 1960, докторирао 1969. у Лондону на Краљевском колеџу науке и технологије. Радни век провео у Институту за нуклеарне науке „Винча". Предавао Физичку електронику на Електронском факултету у Нишу (1970–1980). Као научни сарадник вршио дужност директора Лабораторије за електронику (1972–1974, 1988–1999) и био помоћник за технологије генералног директора Института „Винча" (1992–1999). Учествовао у реализацији око 10 значајних техничких решења (дигитални бројачи фреквенције, мерни комплет за карактеристике телефонских линија, бројчаника и изолацију линија, аудиофреквентни извор хармонијских сигнала малих изобличења, испитивач основних карактеристика радио-примопредајника и др.). Био је ангажован у следећим областима: пројектовање дигиталне мерно-контролне инструментације, физичка електроника полупроводничких направа, поузданост, логистика техничких система и дигитална електронска нуклеарна инструментација. Главне доприносе дао у областима моделовања полупроводничких структура са пн спојевима и нумеричкој анализи транспорта наелектрисања кроз полупроводничке пн структуре у неравнотежним условима и у дигиталној нуклеарној електроници у области теорије и симулације дигиталних мерача средње брзине бројања. Био је руководилац Одбора за информационе технологије Министарства за науку и технологију Србије, председник Комисије за електронику друштва ЕТРАН (1979–1993) и његов генерални секретар (1993–2001).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Перовић-Нешковић (ур.), Пола века Института ВИНЧА (1948–1998), Бг 2000; В. Стевановић, Књажевачка гимназија у свету наука, Књажевац 2006.

Дејан Живковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВИЋ, Драгољуб

АРАНЂЕЛОВИЋ, Драгољуб, правник, универзитетски професор, политичар (Параћин, 21. X 1873 – Београд, 4. V 1950). Гимназију и Правни факултет завршио у Београду. Као државни стипендиста отишао најпре у Берлин, затим у Росток где је докторирао 1904. На ПФ-у у Београду биран је у сва универзитетска звања, а за редовног професора изабран 1921. Предавао Римско право, Грађанско право и Грађански судски поступак. Бавио се питањима из области породичног, облигационог и наследног права (питање положаја женских потомака у наследном праву). Када се упустио у политички живот, објавио је неколико радова посвећених питању односа Србије и Бугарске поводом територијалних спорова, „хрватском питању" и могућности федеративног уређења државе. У науци је био под утицајем немачке и аустријске школе (превео је Аустријски грађански законик из 1811). Играо је велику улогу у законодавству, посебно у кодификацији грађанског, вансудског и извршног поступка. Као представник Краљевине Југославије учествовао у раду међународних судова који су решавали имовинске спорове с Немачком, Аустријом и Мађарском. Био је главни уредник Архива за правне и друштвене науке (1906–1911), који је у то време био гласило Правног факултета у Београду. Објављивао је чланке и расправе у више стручних часописа, чак се спорадично бавио публицистиком и књижевношћу и сарађивао у Новостима, Правди и Српском књижевном гласнику. Као политичар припадао је десном крилу радикала. Био је члан парламента и министар правде (1911–1912), а у време тзв. шестојануарске диктатуре, указом краља 1929. постављен је за сенатора. У спору са Хрватском залагао се за решење које би било компромис између централистичког Видовданског устава и сепаратизма Радићеве странке. Школован делимично у иностранству, зналац страних језика, са добрим знањем неколико правних дисциплина, иако је добар део своје делатности посветио политици, дао је велик допринос развоју правне науке и Београдског универзитета. Носилац је ордена Св. Саве I степена, Белог орла V степена, као и пољског одликовања Poloniа restituta.

ДЕЛА: Расправе из приватног права, Бг 1913; La grande Serbie et le conflit serbo-bulgare, Nice 1916; Правне расправе, Бг 1921; Збирка расправа, I–II, Бг 1926–1929; Основи облигационог права са нарочитим освртом на грађански законик Краљевине Србије, I–III, Бг 1932–1934; Принципи државног уређења у скорој прошлости и будућности, Бг 1935; Бракоразводни узроци по грађанском законику Србије, брачном правилнику Српске православне цркве и Предоснови грађанског законика, Бг 1937; Предавања из римског права, Бг 1938; и М. Беговић, Наследно право по грађанском законику Краљевине Србије са кратким прегледом шеријатског наследног права, Бг 1940.

ЛИТЕРАТУРА: Клуб српских народних посланика свих странака, Париз 1916; М. Бартош, „Драгољуб Аранђеловић, in memoriam", АПФБ, 1953, 1; Љ. Кандић, Историја Правног факултета у Београду 1905–1941, II, Бг 2002.

Обрад Станојевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВИЋ, Драгољуб

АРАНЂЕЛОВИЋ, Драгољуб, математичар, универзитетски професор (Јагодина, 9. V 1942 – Београд, 10. III 2010). Дипломирао на Природно-математичком факултету Београдског универзитета 1965, где је магистрирао 1967. и докторирао 1975. Пензионисан 2007. као ванредни професор Математичког факултета. Предавао математичке предмете и на ПМФ-у у Крагујевцу и Факултету организационих наука у Београду. Бавио се на савремен начин класичном математичком анализом, посебно питањима асимптотике. Главни резултати су му из Караматине теорије правилне променљивости. Радови су писани једноставно, а свеобухватно у стилу Караматине београдске математичке школе. Основни резултати из 1976. о Мелиновим трансформацијама, као и они из 1977 (са С. Аљанчићем) о униформној конвергенцији и репрезентацији правилно ограничених (ОR) функција наведени су у виду четири теореме са доказима у монографији N. H. Bingham, C. M. Goldie, J. L. Teugels, „Regular Variation" (Encyclopedia of Mathematics and its Applications, vol. 27, Cambridge 1987). Аутор је средњошколских уџбеника.

ДЕЛА: „Sur un théorème mercerien asymptotique génèral pour des fonctions à comportement régulier", Publ. Inst. Math. (Bg), 1976, 20 (34); и С. Аљанчић, „O-regularly Varying Functions", Publ. Inst. Math. (Bg), 1977, 22 (36); „O-regular Variation and Uniform Convergence", Publ. Inst. Math. (Bg), 1990, 48 (62).

Душан Адамовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВИЋ, Ђорђе

АРАНЂЕЛОВИЋ, Ђорђе, генерал (Ивањица, 30. III 1884 – ?, после 1945). Завршио је Нижу и Вишу школу Војне академије. У балканским ратовима био командир чете, а у I светском рату начелник штаба Обреновачког одреда и помоћник начелника штаба Комбинованог одреда. После рата био командант пука, командант пешадије Косовске, а потом и Јадранске дивизије, командант места у Сплиту, командант Вардарске дивизијске области, командант Потиске дивизијске области и помоћник команданта Четврте армијске области. Пензионисан је 1940. У Априлском рату 1941. био је помоћник команданта ратне 4. армијске области. На тој дужности био је заробљен од стране усташа у Петрињи. По завршетку рата није се вратио у Југославију, него је остао у емиграцији, где је и умро.

ДЕЛА: Ручна књига за десетаре, Бг 1925; Искуства из рата – управа ватром пешадије, Бг 1933; Техника заповедања, Бг 1938.

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941, Бг 2004; Генерал Драгиша Пандуровић. Живот и сведочења, Бг 2007.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВИЋ, Јован

001_Jovan-Arandjelovic.jpgАРАНЂЕЛОВИЋ, Јован, филозоф, универзитетски професор (Предејане код Лесковца, 8. I 1935). Дипломирао на Филозофском факултету у Београду (1958), где је и докторирао (1965). На истом факултету прошао је сва звања до редовног професора (1982). Предавао Општу методологију и Филозофију историје на ФФ-у у Београду, а писао и о српској филозофији, историји модерне филозофије, филозофској реторици, дефинисању националне традиције и менталитета. Био је управник Института за филозофију ФФ-а. Најпре је истраживао методолошке основе индуктивног закључивања (Улога индукције у научном истраживању, Бг 1967), а потом испитивао филозофски метод, првенствено однос дијалектичке и разумске рационалности (Филозофија и епохална свест, Бг 1973; Дијалектичка рационалност, Бг 1981), дајући тематизације односа кључних филозофских појмова, као што су истраживање и излагање, разум и ум, или структура и историја, што је најпотпуније приказано у делима Повесно мишљење: Херменеутичка испитивања, (Бг 1989) и Повесно мишљење и епохална свест (Бг 2003), у којем долази до изражаја особени филозофски стил извођења, тумачења и расправљања, али се и систематизују поенте о инхерентној историчности филозофије и односу према новом. У овим књигама, које чине систематски покушај заснивања филозофског метода, обухваћене су епохалне промене односа систематског и фрагментарног мишљења, међузависност предмета и метода филозофских истраживања, процена вредности, односно застарелости или актуелности утицајних гледишта из филозофске традиције. Током 90-их година А. се удаљава од становишта повесног мишљења, назначавајући утемељивање филозофије на другачијим основама, управљајући се на проблеме реторичке топике у научној и филозофској аргументацији (Реторичка култура и начело филозофије, Бг 1997). Разматрајући досадашње главне историјске облике филозофије, А. показује да се морају увидети границе тог мишљења, истрошеност темеља на којима је изграђено и потреба да се филозофија преусмери у новом правцу. Засебно подручје интересовања представља истраживање стања у данашњој српској филозофији и њеног положаја у српској култури. А. се залаже за филозофску критику као битан елемент афирмације како националне филозофије у односу на светску, тако и успостављања адекватног односа филозофије према другим областима стваралаштва (па и националне културе у целини). Током прве деценије XXI в. највише се усмерава на проблеме филозофског осмишљавања традиције и њене улоге у данашњем животу, као и појмовним одређивањем односа Србије према Европи, што је крунисано двотомном монографијом Животни значај филозофије: изазови европеизације Србије (Бг 2006), која осветљава суптилне филозофске аспекте приближавања националне културе европским обрасцима.

ДЕЛА: Студије о индукцији и вероватноћи, Бг 2002 (библ.); Списи савремених српских филозофа, III, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: „Теоријски профил: Јован Аранђеловић", Трећи програм Радио-Београда, 2002, 115–116.

Александар Гордић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВИЋ, Надежда Нада

АРАНЂЕЛОВИЋ, Надежда Нада, балерина (Ћуприја, 5. III 1915 − Буенос Ајрес, 1996). Завршила гимназију и балетску школу Јелене Пољакове (1928--1935) у Београду. Усавршавала се у Паризу код славних педагога: О. Преображенске, М. Кшешинске и Љ. Јегорове. Дебитовала у Народном позоришту у улози Одете у Лабудовом језеру Чајковског и одмах ангажована као примабалерина (1938−1946). Играла главне улоге у балетском и оперско-балетском репертоару. Приређивала самосталне балетске концерте у Коларчевој задужбини с прваком балета Милошем Ристићем. Године 1946−1947. играла у Краљевском позоришту у Бриселу и са трупом „Оригинални руски балет Колонела де Базила" у Краљевској опери „Ковент Гарден" у Лондону. Од 1948. живела у Аргентини. Наступала као примабалерина под именом Нађа Ангелова у Трупи „Васили Ламбринос". Од 1960. директор и кореограф Балетске трупе „Ballet del Syr" у Буенос Ајресу и потом балетски педагог.

ЛИТЕРАТУРА: К. Шукуљевић, Наташа Бошковић, примабалерина, кореограф, педагог, Бг 1989; К. Шукуљевић-Марковић, Јелена Димитријевна Пољакова, Бг 1995.

Ксенија Шукуљевић-Марковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВИЋ, Никола

001_Nikola-Arandjelovic.jpgАРАНЂЕЛОВИЋ, Никола, генерал, универзитетски професор, стручни писац (Ниш, 27. VIII 1876 – Београд, 8. XII 1963). Завршио Нижу и Вишу школу Војне академије, као и генералштабну припрему. До балканских ратова налазио се на дужностима у Министарству војном, командира инжињеријске чете и референта инжињерије у штабу Дунавске дивизијске области. У балканским ратовима био је командир телеграфског одељења 2. армије, а у I светском рату командир телеграфског одељења 3. армије, оперативни официр у штабу Ужичке, потом Тимочке војске и помоћник шефа телеграфа Врховне команде. После рата био је начелник одсека у Главном Ђенералштабу и хонорарни и стални професор већег броја техничких предмета на Нижој и Вишој школи ВА.

ДЕЛА: Опсада Једрена 1912–1913, Бг 1925; Пољска фортификација, Бг 1925; Три Вобана, Бг 1930; Плевна и њена блокада, Бг 1932; Суворов, Бг 1934; Војвода Степа Степановић, Бг 1938; Наполеон, Бг 1938.

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941, Бг 2004.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВИЋ, Радомир

АРАНЂЕЛОВИЋ, Радомир, потпуковник, војни писац (Смедеревска Паланка, 26. VI 1874 – Мали Говедарник, 22. VII 1913). По завршетку Војне академије у Београду провео годину дана на стручном усавршавању у пешадијском пуку у Руану у Француској. Учествовао у Мајском преврату 1903. Био је члан тајне организације „Уједињење или смрт", познатије као „Црна рука". У Првом балканском рату био је командант 4. пешадијског прекобројног пука у саставу Дунавске дивизије другог позива. На тој дужности се посебно истакао током напада на Једрене (25–26. III 1913), због чега је одликован бугарским Oрденом светог Александра с мачевима. У Другом балканском рату, као командант истог пука, истакао се у борбама на Злетовској реци, Рајчанском риду и Царевом врху. На челу пука био је рањен у јуришу на Говедарник и на положају исечен од стране бугарских трупа. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима.

ДЕЛА: и Т. Комненовић, Тактика, Бг 1908; и Т. Комненовић, Стратегија, Бг 1911.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, Пуковник Апис. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте године. Прилог проучавању политичке историје Србије од 1903. до 1918. године, Бг 1955.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВИЋ, Стојан Столе

АРАНЂЕЛОВИЋ, Стојан Столе, глумац (Београд, 12. VI 1930 – Београд, 9. IV 1993). Дипломирао глуму на Академији за позоришну уметност у Београду 1952. После свега неколико наступа на сцени, још за време студија, посветио се раду на филму и телевизији, где је остварио преко 150 улога. Први пут је стао пред камеру у филму Црвени цвет (1950, режија Густав Гаврин), да би затим остварио низ главних и значајних карактерних улога у домаћим и копродукционим филмовима произвођача из свих делова Југославије – Дјевојка и храст (1955, Крешо Голик), Зеница (1957, Јован Живановић и Милош Стефановић), Влак без возног реда (1959, Вељко Булајић), Небески одред (1961, Бошко Бошковић и Илија Николић), Град (1963, Живојин Павловић, Кокан Ракоњац, Марко Бабац), Палма међу палмама (1967, Мило Ђукановић), Мали војници (1967, Бахрудин – Бато Ченгић), Бронте (1971, Флорестано Ванчини), Трофеј (1979, Карољ Вичек) и др. Посебну популарност код гледалаца стекао је улогом водника у серији кратких играних филмова Када сам био војник (1966−1969, Стјепан Заниновић). Ликови које је на филму и телевизији убедљиво креирао увек су били пуни унутарњег набоја и драмске снаге и сугестивно су осликавали нашег човека у разним животним ситуацијама.

Дејан Косановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНЂЕЛОВО

АРАНЂЕЛОВО, село у Херцеговини, око 20 км источно од Требиња. Налази се у долини реке Сушица, десне притоке Требишнице. Познато је по цркви посвећеној арханђелу Михаилу, која је смештена 1 км јужно од остатака средњовековног града Клобук.

001_Crkva-arhandjela-Mihaila-Arandjelovo.jpgЦрква је саграђена крајем XVI или почетком XVII в. Подигнута је на старијем култном месту, а уз њу се налази мања некропола са стећцима. Црква је једноставно једнобродно здање завршено полукружном апсидом на источној, а припратом на западној страни. Засвођена је подужним полуобличастим сводом ојачаним са два попречна лука. Дуж бочних зидова наоса конструисани су пиластри који носе по три дубока прислоњена лука. Црква је грађена тесаним каменим квадерима сложеним у правилне водоравне редове. Убрзо након завршетка грађевинских радова, црква је током прве деценије XVII в. живописана. Претпоставља се да је фреске извео исти мајстор који је нешто раније, 1605, осликао храм Арханђела Михаила у селу Петровићи недалеко од Требиња. У првој зони јужног зида наоса у А. доминирају ликови св. ратника и монументални допојасни лик арханђела Михаила. Други појас запремају Велики празници, а изнад њих се нижу попрсја пророка. У олтару су Богородица Шира од небеса и Служба архијереја, као и појединачне фигуре светитеља, међу којима су и св. Симеон и св. Сава Српски. На своду су приказани различити ликови Христа и горњи део Вазнесења. Стилска својства преосталих фресака указују на удео бар двојице мајстора. Сликарство бољег мајстора одликују сигуран цртеж и сведен али складан одбир боја, док особен начин моделовања инкарната указује на известан утицај критског сликарства. Други сликар је рустичнији у изразу и поседује знатно мање сликарско умеће.

ЛИТЕРАТУРА: З. Кајмаковић, Зидно сликарство у Босни и Херцеговини, Сар. 1971; М. Шупут, Споменици српског црквеног градитељства XVI–XVII век, Бг 1991.

Зоран Ракић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНИТОВИЋ, Добрило

АРАНИТОВИЋ, Добрило, библиограф, преводилац (Мале Крће код Пљеваља, 2. X 1946). Дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду 1971. Предавао филозофску групу предмета у гимназијама у Варварину, Српској Црњи и Шапцу. Од 1975. ради као библиотекар у Народној библиотеци „Жика Поповић" у Шапцу. Бави се филозофијом, превођењем с руског језика (Н. Берђајев, Ј. М. Лотман, Л. Шестов, П. Вишеславцев), библиографијом (Библиографија радова о пљеваљском крају, Пљевља 1988; Задужбина: библиографија листа Вукове задужбине, Бг 1998; Југословенски историјски часопис: библиографија, Бг 1999; Црногорска библиографија, Цт 2000; Учитељски подмладак 1926–1935: библиографија, Ужице 2007. и преко 100 персоналних библиографија) и приређивањем дела из прошлости (Ерлангенски рукопис, Никшић 1987; С. Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, Никшић 1990). Добитник је награде „Стојан Новаковић" за библиографију, награде „Милорад Панић Суреп" за библиотекарство и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јокнић, „Портрет Добрила Аранитовића", БЗ, 1997, 7–8; Д. Ј. Мартиновић, „Добрило Аранитовић – добитник награде Стојан Новаковић за 1998. годину", Гласник НБС, 1999, 1.

Марија Јованцаи

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНИТОВИЋ, Реља

АРАНИТОВИЋ, Реља, економиста, универзитетски професор (Сарајево, 2. XI 1898 – Ниш, 6. IX 1985). Трговачку академију завршио у родном месту, а на Техничком одсеку Високе трговачке школе у Прагу дипломирао 1924. Економске науке докторирао на париској Сорбони 1926. Радио у Сарајеву у Трговачкој и обртничкој комори, Српској банци, Финансијској дирекцији и, као суплент, у Трговачкој академији. Од 1931, као финансијски стручњак, службовао у Београду, између осталог, и у Општини града. После 1945. радио у савезном Министарству финансија и Службеном листу ФНРЈ. Од 1956. у Нишу био професор Више економске школе, а од 1962. Правно-економског факултета. Пензионисан је 1965. Предавао и на Правно-економском факултету у Приштини, Вишој економско-комерцијалној школи у Пећи и Вишој текстилној школи у Лесковцу. После 1918. А. је био један од првих сарадника привредног листа Југословенски Лојд. Писао је о потреби уређивања луке Плоче и указивао на њен општи привредни значај. У време студија у Паризу сарађивао са загребачким часописом Банкарство, а по доласку у Београд објављивао у многим стручним публикацијама и научним часописима. Био је председник Надзорног одбора и члан Просветног одбора Савеза сокола Југославије.

ДЕЛА: Les ressources et l`activité économique de la Yougoslavie, Paris 1930; Београдски водовод пре и данас, Бг 1931; Штедња, Бг 1938; Организација комерцијалног и финансијског пословања у предузећу, Бг 1954; Организација и пословање трговинског предузећа, Зг 1965.

ЛИТЕРАТУРА: Сто биографија: грађа за Енциклопедију физичке културе и спорта уже Србије, II, Бг 1972; 40 година Економског факултета у Нишу: 1960–2000, Ниш 2000.

Часлав Оцић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНИЦКИ, Александар

АРАНИЦКИ, Александар, писац (Загреб, 19. III 1892 – Загреб, 8. VII 1977). Псеудоним Саша Острожински. Унук Огњеслава Утјешеновића Острожинског, српског књижевника. Студије права окончао докторатом у Загребу (1918). Радио на правним пословима, потом као филмски привредник и функционер филмских удружења. С породицом прешао у Београд 1941, одакле се вратио у Загреб 1945, гдје је радио до пензије. Уређивао је Филмску ревију (1924–1941) и Трговачке новине (1924–1929). Сарађивао је чланцима о позоришту, филму, писао приповијетке, драматизовао прозна дјела Б. Нушића (Општинско дете), Ј. Хашека (Добри војник Швејк), писао и преводио либрета и драмске текстове с више језика.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНИЦКИ, Милош

АРАНИЦКИ, Милош, лекар, епидемиолог, универзитетски професор (Стара Пазова, 27. V 1900 − Нови Сад, 25. XI 1996). Медицински факултет завршио у Бечу (1925), специјализацију бактериологије са серологијом у Загребу (1929), течај из малариологије у Институту за тропске болести у Хамбургу са практичним радом у Италији и Шпанији и курс из социјалне хигијене на Социјалномедицинској академији у Берлину. После специјализације службовао у Бихаћу (1930), Бањалуци (до 1932), а потом отишао у Пастеров завод у Новом Саду, где је уз доктора Адолфа Хемпта радио на унапређењу серума против беснила. Хабилитовао је 1957. са темом о беснилу, а у свом научном раду посебно се бавио проблемом пегавца, повратног тифуса, као и проблемом вашљивости и ендемске нефропатије. У току II светског рата радио на сузбијању заразних болести у Србији, посебно пегавца, маларије и дизентерије. Био шеф Епидемиолошког одељења Централног хигијенског завода у Сарајеву (1947−1963), директор Завода за епидемиологију Института за здравствену заштиту у Новом Саду (1963−1965) и декан Мед. ф. у Новом Саду (1964/65). Оснивач је катедара за епидемиологију медицинских факултета у Сарајеву и Новом Саду. Одликован је Орденом заслуга за народ III реда, Орденoм рада II реда и Орденом заслуга за народ са сребрном звездом. Почасни члан Епидемиолошке секције СЛД-а. Коаутор је уџбеника Превентивна медицина (Сар. 1956), Приручника за превентивну медицину (Бг–Зг 1960) и више десетина радова у домаћој стручној литератури.

ДЕЛА: „О резултатима постинфекционалног цепљења против беснила домаћих животиња етервакцином по Хемиту", ВеА, 1937, 7, 10; „Питање тактике у борби против пегавца с обзиром на постојање касних рецидива Брил-Зинсерове болести", Хигијена, 1956, 7; и Ј. Гаон, Е. Шерстнев, „Досадашња епидемиолошка истраживања ендемске нефропатије у НР БиХ", МА, 1961, 3.

ЛИТЕРАТУРА: П. Будаков, Д. Пејин (ур.), Универзитет у Новом Саду, Медицински факултет: 1960–2000, Н. Сад 2000; Б. Чекеринац (ур.), Знамените личности Срема од I до XXI века, Ср. Митровица 2003.

Бориша Вуковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАНИЦКИ, Огњеслав

АРАНИЦКИ, Огњеслав, публициста, правник (Загреб, 20. VII 1890 – Загреб, 24. IX 1953). Унук Огњеслава Утјешеновића Острожинског, српског књижевника. Школован у Загребу, гдје је докторирао на Правном факултету (1914). Радио као правник у Земаљској влади за Хрватску и Славонију, Краљевској банској управи у Загребу, Дунавској бановини (Нови Сад), Министарству привреде у Београду (до 1945), потом живио у Загребу. Сарађивао у више листова и часописа прилозима о туризму, законодавству, трговини. Један је од оснивача Библиотеке и Музеја Срба у Хрватској, те сарадник „Просвјете", органа истоименог Српског културног друштва. Његова студија Огњеслав Утјешеновић Острожински (Зг 1933) добро је документована монографија о истакнутом представнику илирског покрета, који се касније приближио идејама Уједињене омладине српске, а уз то био значајан национално-политички и економски писац.

ЛИТЕРАТУРА: С. Кораћ, Преглед књижевног рада Срба у Хрватској, Зг 1987; В. Ђ. Крестић (прир.), Златна књига породице Утјешеновића, Бг 1995.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАПИН

АРАПИН, лик у епским песмама, где означава туђинца, насилника који угрожава друштвену заједницу и успостављени поредак (затвара путеве, одређује намете, одводи девојке, не поштује цара, погубљује свакога ко му се не потчини). Назива се црни Арапин, Арап прекоморац, троглави Арапин. Побеђује га главни јунак и успоставља нарушени поредак. Његов лик у епским песмама балканских Словена варира од обичног, тамнопутог странца до јунака огромног раста (има главу као казан, уста као врата, очи као прозоре, ноге и руке као стубове), са скривеним демонским обележјима (има три срца, на једном од њих спава змија). Може се појављивати и као вишеглаво чудовиште → змај, с разјапљеним вилицама од неба до земље, као што се описује у епској песми из Горње Крајине у Хрватској. Расрђени А. оглашава се змијским гласом, „цичи", као што то чини Тугарин Змејевич или Соловеј-разбојник у руским епским песмама („Цичи Арап као змија љута"), што се може упоредити са звиждањем, којим се обично оглашавају демони. У близини Новог Пазара, на путу према Сјеници (југозападна Србија), 1939. показивали су гроб троглавог Арапина, дуг три метра, а широк метар и по. На тај гроб пролазници су бацали новац, а сваке године на Ђурђевдан неко би на њему тајно заклао јагње или живину. У епској песми Јакшићима двори похарaни Арап-ага живи у двору с бакарним двориштем а до његове капије се долази сребрном ћупријом. Овај и претходни пример указују на то да је А. припадник оностраног света. У две тужбалице из Срема с краја XIX в., А. се и приказује као господар оностраног света. У једној, за преминуло дете се каже да ће га мајка „А. предати", а у другој, за девојку, да се опремила „у Арапску земљу незнану / у А. повођана нема". У српској народној приповеци А. може бити услужни дух: младић принесе ватри прстен који је добио од змијског цара „а два А. па преда њ: – Шта заповиједаш, господару?" Овај мотив је оријенталног порекла. А. се још јавља у грчком и турском фолклору.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Н. Путилов, Русский и южнославянский героический эпос, Москва 1971; Р. Божовић, Арапи у усменој народној песми на српскохрватском језичком подручју, Бг 1977.

Љубинко Раденковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАПОВАЦ

АРАПОВАЦ, село на београдској површи западно од Космаја. Налази се на развођу између река Сеона и Турија (десна страна слива Колубаре), 23 км североисточно од Лазаревца. Село је дисперзивног типа, смештено на 118–197 м н.в. Помиње се у турским документима почетком XVI в. под називом Саковац (8 домова), а 1818. под савременим именом. Већина домаћинстава досељена је из Старог Влаха, Драгачева, Качера, Источне Србије и са Рудника. Године 1921. село је имало 902, а 2002. 754 становника, од којих 98,8% Срба. У селу се налазе православна црква изграђена 1866, четвороразредна основна школа и дом културе. У околини је од 1938. експлоатисан лигнит, али је експлоатација прекинута.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАПСКО-СРПСКИ ОДНОСИ

АРАПСКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Они су, по свој прилици, много старији него што о томе нешто поузданије може рећи историја. С обзиром на петовековну османлијску окупацију Балкана, па тако и српских земаља, наши извори, а и турски, углавном се баве тим временом. Рани арапски путописци нису залазили у ове крајеве, мада поименично помињу Бугаре, иако није увек јасно да ли је реч о балканскима или онима са Волге. Истина, Ал Масуди (X в.) помиње етноним Сарбиин (Срби), али не и више од тога. Међутим, називи материјалне природе који се срећу у српској усменој/фолклорној књижевности, као што су коњ, бедевија, сабља димишћија, марама шамлија или мисирско повијесмо и свила, кукуруз из Мисира, гусари мисирски итд., као и помињање градова Дамаск и Багдад или Малте која је била дуго под арапском окупацијом, а посебно већи број народних епских песама, говоре у прилог томе да су постојале прилично јасне везе између два народа. Једна песма овако каже о Мисиру: „Од Мисира боље село нема: / У Мисиру никад снега нема, / у године по два берићета, / Зими грозје, а лети пченица." Неки топоними и презимена у нас такође говоре о активном присуству Арапа у народном сећању (Араповац код Лазаревца, Араповићи код Тутина, гроб некаквог црног Арапина крај Новог Пазара у којем и данас постоји храм по имену Арап-џамија, презиме Араповић). Главни јунаци српских епских песама, као Марко и Бановић Секула познају арапски језик, а Милош Обилић чак говори и арапски и турски. Први српски контакти са арапским светом свакако су ишли преко Византије. Други правац могао је бити преко арапске Шпаније којом су Арапи преко „продужене" династије Умејада (у старијим написима у нас помињу се као Умејевићи) владали од VIII до краја XV в. У случају арапске Шпаније те су везе могле бити оствариване преко словенских робова који су код арапских господара били на високој цени. Тако је један по имену Хабиб, као челник дворске страже и страсни библиофил из Х в., сасвим извесно био словенскога рода. Словенскога рода је, по свој прилици, био и командант и освајач Каира, Џавхар.

Када је реч о контактима преко Византије, арапски путописци дали су прилично опширне описе Цариграда и често помињу Словене, пре свега Русе, под именом, за неке спорним, „сакалиба". Када арапски путописци помињу неке словенске земље, са арабизираним топонимима и именима које није лако разјаснити, може се у тим описима препознати да они иду на север од Цариграда, што значи и преко српских земаља. Наглашава се да су ти Словени северно од Цариграда христијанизовани. Али пре ових путописа, историја говори о тим контактима највише кроз византијско-арапске ратове у којима као „регрути" учествују Јужни Словени. Пољски оријенталиста Т. Левицки мисли да се најчешће ради о Србима. К. Јиречек наводи да је 664. у једном таквом сукобу 500 Словена прешло на страну Арапа. У време Константина II врши се масовно пресељавање Словена у Малу Азију и Сирију. Почетком IX в. забележен је устанак Томе Словена када се он, уз помоћ Арапа, крунисао за краља у арапској Антиохији. Како су Арапи у средњем веку називани и Сарацени или Исмаилићани, занимљиво је да је катедралу св. Трипуна у Котору подигао извесни Андреа Сарачени. У XV в. у арапско-јеврејском Јерусалиму постоји Српска капија, чија судбина, после тога, није позната.

Србија је, уз Бугарску, била прва независна држава на Балкану, па је успоставила и најстарије дипломатске везе са арапским светом. Св. Сава је, посетивши Свету земљу, могао бити и први дипломата. Најпре су успостављени односи са Египтом, најстаријом независном државом у арапском свету. Темеље тих односа поставио је краљ Милан крајем XIX в. посетивши света места у Палестини, а потом хришћанско горје у Либану и Дамаск. Србија је 1. II 1908. отворила дипломатску агенцију у Каиру која је убрзо постала Генерални конзулат. Овај конзулат радио је током I светског рата и помагао многим избеглицама са целе територије словенског Балкана. У Тунису, у Бизерти, постоји велико Српско гробље на којем су сахрањени српски војници који су, повлачећи се из домовине, умирали. После I светског рата, 30. III 1926. отворено је у Каиру Посланство Краљевине СХС. Тек од 50-их година XX в., када су многе арапске земље стекле независност, као и са јачањем покрета несврстаних, развијају се дипломатски, политички, економски и културни односи са арапским светом. Први и пуни дипломатски односи почињу од Насерове и Нгибове револуције 1952. У периоду 1954−1956. односи се видно унапређују. У том периоду долази до размена посета између два оснивача несврстаног покрета, Тита и Насера. Новембра 1955. југословенско посланство у Каиру подигнуто је на ниво амбасаде. На простору тадашње Палестине од 1937. постојао је Генерални конзулат у Јерусалиму. Након 1952. Југославија и Сирија успостављају политичке, економске и војне односе. Са Јорданом су дипломатски односи успостављени 1953, а са Ираком тек од проглашавања Републике 1958. Од краја 60-их година многе српске фирме граде и успешно послују у тој земљи, као и у Кувајту, Либији, Јордану. После распада СФРЈ неке арапске амбасаде у Београду су затворене, не увек из политичких разлога (нпр. јеменска из економских разлога). Данас у Београду постоје следеће арапске амбасаде: ирачка, палестинска, египатска, мароканска, сиријска, туниска, алжирска и либијска. Од пре десетак година, Србија има свог почасног конзула у Либану.

На књижевном и културном плану везе такође јачају. Од прозних писаца је највише превођен нобеловац Неџиб Махфуз, а Абдулвехаб ал Бејати од песника. Од 80-их година преводи се на арапски, истина скромно, и српска савремена поезија, а од прозаиста Б. Нушић, М. Селимовић и И. Андрић. Фолклористика изучава оријенталне, арапске мотиве у усменој књижевности. У српском језику велик је број арапских позајмљеница које су дошле у време османлијске окупације. Постоје уџбеници и речници за учење арапског језика, подоста литературе о арапској књижевности и култури, у преводу или од српских арабиста. Арапски језик се изучава на Филолошком факултету у Београду од 1925, као и на Интернационалном универзитету (1996--2005) и Факултету за исламске студије (од 2005) у Новом Пазару. Српскохрватски се једно време предавао на Каирском универзитету, у оквиру Катедре за руски.

ЛИТЕРАТУРА: В. Мажуранић, Приноси за хрватски правно-повијесни ријечник, Зг 1908−1922; A. A. Vasiliev, Byzance et les Arabes, I, II, Bruxelles, 1935, 1950; T. Lewicki, Zdròla arabskie do dziegòw slowianszczyny, I, II, Wroclaw–Warszawa–Krakow, 1956, 1969; Восточние источники по истории народов юго-восточной и централной Европи, II, III, Москва, 1964, 1974; Р. Божовић, Арапи у усменој народној песми на српскохрватском језичком подручју, Бг 1977.

Раде Божовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАХНИДИ

АРАХНИДИ (грч. rcnh: паук), пауколики зглавкари. Ова група животиња је космополитска, при чему је биолошки најразноврснија у тропским, медитеранским и перимедитеранским подручјима. Митолошки, назив потиче од грчког имена Arachne, које означава нимфу претворену у паука због своје намере да изазива богињу Атину у вештини веза и плетења. А. чине јединствену класу зглавкара, обично имају четири пара ногу, плућа или трахеје, хране се течним садржајем, немају антене, поседују једноставне очи, живе у копненој средини, имају нарочите екстремитете (педипалпе) снабдевене чулним органима, а њихово тело је издељено у главеногрудни део (цефалоторакс) и абдомен. За ходање служи четири пара ногу, смештених на цефалотораксу, које су изграђене од по седам чланака: коксе, трохантера, префемура, фемура, пателе, претарзуса и тарзуса. Екстремитет се на врху завршава једном или двема канџицама. Изузетно млади ступњеви неких а. поседују три, два, па чак и један пар ногу. Ноге служе за ходање и додир, пливање, копање, предење и придржавање женки. По већини систематичара сврставају се у групу хелицерата због присуства кљештоликог органа – хелицера. То су први зглавкари који су се настанили на копну. Најстарији фосили а. потичу из силура (скорпије), а до краја палеозоика били су развијени и остали редови: опилиони (косци), крпељи, пауци, рицинулеи, псеудоскорпије и солифуге. Према савременој класификацији, у групу а. (којих данас има преко 150.000 врста) спадају следећи редови: скорпије, педипалпи, палпигради, аранее (пауци), псеудоскорпије, солифуге, опилиони, крпељи, рицинулеи и схизомида. Највећи број врста а. води криптичан (скривен) начин живота, а те животиње се прехрањују поглавито другим ситним живим бићима (предаторство). У подручју северног Средоземља, на Балканском полуострву, а нарочито у Србији, живи огроман број врста а., које насељавају веома различита станишта, почев од стеље и земљишта, па све до пећина и јама (неке од тих врста су паразити, нпр. поједини облици крпеља). Пећинска фауна а. у Србији је у веома високој мери ендемична (преко 80% ендемита од укупно познатих врста), али носи и специфичности реликтних организама, тј. остатака или потомака форми из далеке прошлости, када је на целокупном подручју Балканског полуострва владала тропска клима. Поједине врсте су старе и преко 50 милиона година. Тако, подручје Србије насељавају ендемични пауци Centromerus serbicus (Кучајске планине) и Harpactea complicata (пећине Јавора). Међу псеудоскорпијама истичу се ендемичне и реликтне форме: Tyrranochthonius psoglavi, Neobisium bogovinae, Roncus sotirovi, R. pannonius, Chthonius bogovinae и Ch. Iugoslavicus; од скорпија истичу се реликти Србије: Euscorpius carpathicus, E. germanus и E. italicus. Међу опилионима истичу се пећински ендемити Ala serbica и Siro gjorgjevici. Међу палпиградима познат је пећински становник Koenenia serbica. Истиче се и присуство посебно велике разноврсности фауне крпеља. Остали редови а. насељавају махом тропске и суптропске области. Пауколики зглавкари имају нарочито велик значај у регулисању ланаца исхране у животној средини, потом као извор супстанци за фармацеутску и друге индустрије. Убоди или уједи неких а. могу бити смртоносни по човека. Ову врсту животиња изучава арахнологија.

ЛИТЕРАТУРА: F. Nikolić, A. Polonec, Catalogus Faunae Jugoslaviae – Aranea, Ljub. 1981; И. Радовић, Б. Петров, Разноврсност живота, Бг 1999; B. P. M. Ćurčić (ed.), The Spiders of Serbia, Belgrade–Sofia 2003.

Божидар Ћурчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАЧА

001_Aracha-crkva-detalj.jpgАРАЧА, средњовековна опатија и насеље код Новог Бечеја, око 13 км источно од леве обале Тисе. О манастирском комплексу нема поузданих података у историјским изворима. У XIV в. (1333−1335), у А. се помиње само парох Мартин. Из познијег времена има нешто више података о самом насељу и власницима арачког поседа. Зна се да је А. држао деспот Стефан Лазаревић, чији се чиновник Брајан помиње 1417. Касније је припадала деспотовом наследнику Ђурђу Бранковићу. У исправама из XV в. А. се назива oppidum или castellum, али се манастир не помиње. Варош А. предали су њени становници Турцима 1551. О манастирском комплексу главне податке пружила су истраживања остатака на терену. Према тим резултатима, на месту позније опатије налазила се мања једнобродна црква с некрополом, подигнута пре XIII в. Тој цркви је вероватно припадао и познати „арачки камен" – део рељефа украшен плетером са приказом фигуре ктитора и натписом. На месту старије цркве подигнута је тробродна базилика без трансепта са три апсиде. Са источне стране сва три брода завршавају се споља и изнутра полукружним апсидама, чији се центри кривина налазе у истој равни. Средишњи брод цркве одвојен је од бочних са три пара стубаца који су били међусобно повезани подужним луцима. Имала је богату пластичну декорацију. Поред капитела са акантусовим листовима постоје и они са биљним и фигуралним мотивима. Грађевина је конципирана у прелазном романоготичком стилу и има заједничке особености са споменицима градитељске школе области Мошоњ. Облик основе јој је карактеристичан за бенедиктинске цркве. Сматра се да је грађена током прве половине XIII в., пре провале Монгола 1241, али је вероватно завршена тек у другој половини тога столећа. Црква је обнављана у XIV в., када јој је дограђен и звоник над сeвероисточним травејом. Сматра се да је у то време опатија припадала фрањевачком реду. Са северне стране цркве подигнут је клаустер са три крила грађевина без тремова, код којег се уочава више етапа грађења. Током XV в. опатија је постепено пропадала да би коначно запустела у време турских освајања.

ЛИТЕРАТУРА: М. Чанак-Медић, „Средњовековна црква у Арачи", ЗЛУМС, 1974, 10; Н. Станојев, Арача: цркве, некропола, манастир, Н. Сад 2004.

Марко Поповић; Дејан Црнчевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАЧИЋ, Вукоман

АРАЧИЋ, Вукоман, генерал, универзитетски професор, војни писац (Ланиште код Јагодине, 10. V 1850 – Ужице, 25. II 1915). Завршио Артиљеријску школу 1874. У српско-турском рату (1877–1878) био начелник штаба Јагодинске бригаде. На стажирању у Бечу налазио се 1880–1882. У генералштабну струку преведен 1885. У српско-бугарском рату (1885) био је начелник штаба Дринске дивизије, а после рата помоћник начелника Главног ђенералштаба, професор Војне академије и уредник Ратника. Пензионисан у чину пуковника 1903. У I балканском рату (1912–1913) командовао је Тимочком дивизијском облашћу. Са трупама те области је у Другом балканском рату (1913) заузео Белоградчик и опсео Видин. Реактивиран 1. XI 1913. и унапређен у генералски чин. У I светском рату командовао Тимочком дивизијом другог позива. Током Колубарске битке 1914. веома успешно командовао Ужичком војском на правцу Ужице−Вишеград. Написао један приручник, као и већи број чланака и расправа из области војне географије, рада виших штабова, мобилизације, концентрације и исхране војске.

ДЕЛА: Орографија око наше Земље на Балканском полуострву, Бг 1898; Ђенералштабна служба ратног доба, Бг 1899.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ј. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРАЧИЋ, Петар

АРАЧИЋ, Петар, генерал, шеф обавештајне службе (Београд, 25. VII 1885 – Лондон, 19. X 1958). Завршио Нижу и Вишу школу Војне академије, као и генералштабну припрему и обавештајни курс. Пре балканских ратова био је командир вода у пешадији, а током балканских ратова ађутант у Тимочкој дивизији првог позива. Учествовао у I светском рату, после којег је био командант батаљона, начелник штаба коњичке дивизије, начелник штаба Коњичке инспекције, начелник штаба Дунавске дивизијске области, војни изасланик у Пољској, начелник штаба Брегалничке дивизијске области, наставник тактике на Нижој и Вишој школи ВА, начелник Наставног, па Обавештајног одељења Главног Генералштаба, командант Дунавске дивизијске области, командант Боке Которске и главни уредник Ратника. У Априлском рату 1941. био помоћник команданта Приморске армијске области. У немачком заробљеништву био до 1945, а потом је емигрирао у Велику Британију. У Лондону је од 1952. до 1955. био председник Српске православне црквене општине.

ДЕЛА: Тактика – елементарни део, Бг 1923; Тактика, Бг 1931; Тактика пешадије и коњице, Бг 1931.

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Илић, Мемоари армијског генерала 1898–1942, Бг 1995; М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941, Бг 2004.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРБАНАСИ → АЛБАНЦИ

АРБАНАСИ → АЛБАНЦИ

АРБАНАСЦЕ

АРБАНАСЦЕ, село на југоисточним обронцима Великог Јастрепца, у долини Девчанске реке, леве притоке Јужне Мораве. Изграђено је на локалном путу 2 км северно од пута Ниш–Прокупље (10 км). Село збијеног типа, смештено на 320–360 м н.в., овалног је облика и са мрежастим распоредом улица. Чине га Горња и Доња махала, које дели река. Старија прошлост села није довољно позната. Помиње се у попису по ослобођењу од Турака (1878), када је имало 47 становника. Године 1921. имало је 454, а 2002. 568 житеља, од којих 99,5% Срба. У селу се налазе православна црква, воденица и стругара.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРБАНАШКИ ЈЕЗИК → АЛБАНСКИ ЈЕЗИК

АРБАНАШКИ ЈЕЗИК → АЛБАНСКИ ЈЕЗИК

АРБАНУМ → АЛБАНЦИ

АРБАНУМ → АЛБАНЦИ

АРБИТРАЖА

АРБИТРАЖА, недржавно тело за вансудско решавање спорова међу странкама путем изaбраних судија. Надлежна је само ако су странке закључиле арбитражни споразум. У начелу одлука арбитра је коначна, тј. не постоји право жалбе, осим ако се утврди да је постојала груба повреда правила (примање мита и сл.). Једностепеност оваквог решавања спора заснива се на околности што су се странке споразумеле да им арбитар, један или више њих, реши спор те се сматра да су унапред прихватиле такву одлуку. Идеја а. је веома стара. Хомерова Илијада се заснива на спору између три грчке богиње које су Парису повериле да пресуди која је од њих најлепша. У средњем веку примењивана је у више врста спорова. Тако су спорови између Срба и Дубровчана решавани пред једном врстом арбитражног суда који се звао станак. Дубровачки статут из 1272. регулише станак – велики или потпуни (stanicum magnum vel plenarium) и мали или посебни (stanicum parvum vel proprium). Велики станак одређивале су српске и дубровачке власти, одржавао се у присуству владара или њихових заступника, а решавани су како спорови међу државама тако и између појединаца. Мали станак се сазивао на основу уговора странака. Састојао се од судија које су бирале странке у спору. Станак није био једини суд за парнице између Срба и Дубровчана. У обновљеној Србији је кнез Александар Карађорђевић 1857. донео Указ о оснивању Трговачког одбора (Трговачке коморе) у Београду у оквиру којег се образује изабрани суд ради решавања трговачких спорова.

Најзначајнија је подела а. на: сталне (институционалне) и повремене (ad hoc), домаће (унутрашње) и међународне, опште и посебне (специјализоване), отворене и затворене. Сталне а. се, по правилу, оснивају у привредним коморама, берзама и у оквиру других струковних удружења; организационо, технички и административно су опремљене, а имају своја правила по којима раде и утврђен списак с којег се бирају арбитри ради решавања одређеног спора. Повремене а. образују се за поједини спор, а његовим разрешењем а. престаје; оне немају своју администрацију и стална правила по којима поступају, а странке у спору саме именују арбитре, одређују правила и материјално право које ће се применити у спору, као и место у којем ће заседати а. Домаћа а. надлежна је за решавање спорова насталих у Републици Србији између домаћих физичких и правних лица, а у спору пред овом а. важе домаћи материјални и процесни прописи. Пред општим а. разрешавају се сви спорови чију су надлежност странке уговориле. Посебне а. решавају спорове проистекле само из одређене делатности. Отворене а. разрешавају спорове странака независно од тога у којој земљи је седиште странака које су уговориле њихову надлежност. Затворене а. решавају спорове странака које испуњавају одређене услове (да припадају одређеној асоцијацији, да имају седиште у одређеној земљи или да се односе на одређени предмет спора).

Важећи Закон о а. (2006) регулише арбитражно решавање спорова без страног елемента (унутрашња, домаћа а.) и са страним елементом (међународна а.). Странке могу да уговоре и суђење пред међународном а. Сталне арбитражне институције могу да оснују привредне коморе, професионална и струковна удружења као и удружења грађана. Споразумом о а. (који мора бити у писаном облику) странке поверавају арбитражном суду на решавање своје будуће спорове или спорове настале из одређеног правног односа. Постоје спорови за које је обавезна надлежност судова. Број арбитара арбитражног суда одређују странке. Арбитражни суд чини један арбитар, три или више арбитара чији број мора бити непаран. Он може донети делимичну одлуку или међуодлуку. Домаћа арбитражна одлука има снагу домаће правоснажне судске одлуке и извршава се у складу са Законом о извршном поступку. Страна арбитражна одлука има снагу домаће правноснажне судске одлуке пошто је призна надлежни суд Републике. Посебан углед стекла је Спољнотрговинска а. при Привредној комори Србије, са седиштем у Београду. Образована је као стална арбитражна институција која покушава мирење и решава спорове из међународних пословних односа. Статус, надлежност и поступак пред овом а. регулисан је Правилником о Спољнотрговинској а. при Привредној комори Србије (2007).

ЛИТЕРАТУРА: Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Бг 1996; С. Шаркић и др., Историја српског правосуђа, Бг 1997.

Илија Бабић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРБУТИНА, Анђелија

АРБУТИНА, Анђелија, кошаркашица (Београд, 29. III 1967). Студирала агрономију у Београду. Играла за београдску Црвену звезду (1981–1993), краће време за Генс у Француској (1993–1994) и за ЖеОКК Бечеј (1994). Са Црвеном звездом освојила Првенство и Куп Југославије. На Универзијади у Загребу 1987. учествовала у освајању златне медаље, на Европском првенству у Кадизу 1986. и на Светском првенству у Малезији 1990. у освајању сребрне медаље, док је на Олимпијским играма у Сеулу 1988. одиграла кључну улогу за репрезентацију СФРЈ у освајању сребрне медаље. Добитница је Октобарске награде Београда 1987, а 1988. проглашена за најбољу спортисткињу Србије. Носилац Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима.

ЛИТЕРАТУРА: Медаље спортиста из српских клубова, Бг 2005.

Јован Танурџић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРГАТ

АРГАТ (грч. ejrgth"; тур. ırgat), радник, надничар који ради под изузетно тешким условима. Први утврђени записи речи а. потичу из XVII в. у речницима Микаље, Делабеле, Бјелостенца, Стулија и Вука Ст. Караџића, а налазимо је и у усменој књижевности: „Па нареди мене у аргатлук / аргатовах три године дана / и ја вукох дрвље и камење / све уз моја кола и волове / И за пуне до три годинице / ја не стекох паре ни динара/ ни заслужих на ноге опанке. / Узех будак чим сам аргатов'о..." (Вук, Рашта Новак оде у хајдуке); „Аргатин да биде, па ништо да не спечали!" (клетва); „Аргацки пари – ковачки јаглење!" (угљевље које се брзо гаси; пословица). А. се помиње и у различитим писаним изворима („Аргатом, што су пословали на воденици; аргату, што је помагао"; „Харгатом, што пословаше у бахчи и мајуру" (1726); „Беше добра аргатка, работила ми је у лојзе" – Стеван Сремац) и сачуваним казивањима. Зграду за конак кнежев у Београду 1830. градио је Тома Вучић-Перишић, којем је књаз Милош дао титулу надзорника (бина-емина) а., како су тaда називали бесплатне раднике, а они су радили под Вучићевим присилним терором и често страдали. Око 1830. у време највеће грађевинске делатности у Београду, један мајстор је зарађивао дневно један стопарац (пола динара), калфа 2 гроша (40 пара), а чираци, шегрти, дакле и а. као неквалификована радна снaга – 60 пара (30 пара динарских). Грађевински радници су живели бедно, иако им је радни дан био од зоре до сумрака (14–16 часова). У капитализму се и данас надница а. рачуна 10–12 радних часова дневно, сваког радног дана, осим недеље. Реч аргатовање је и данас остала синоним за тежак, слабо плаћен посао, не само физички или мануелни, него и умни прекомеран убрзани рад.

ЛИТЕРАТУРА: М. Влајинац, Пољска привреда у народним пословицама, Бг 1925; Д. Ј. Поповић, Грађа за историју Београда од 1717 до 1739, Бг 1958; М. Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, I, Бг 1987.

Ђорђе Перић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРГИРОПУЛ, Јован

АРГИРОПУЛ, Јован, лекар, универзитетски професор (Константинопољ, 1410–1416 – Рим, 1486–1492). Студирао филозофију и теологију у Константинопољу. Године 1438. и 1439. био у делегацији Византијске православне цркве коју су предводили император Јован VIII Палеолог и патријарх Јосиф II. Преговори о уједињењу са католичком црквом у Ферари и Фиренци успешно су се завршили споразумом 29. VI 1439. Остао је одан Унији цркава до краја живота. Од 1441. до 1450. студирао у Падови, и одбранио докторат. Од 1450. до 1453. предавао медицину у Медицинској школи у болници при манастиру Светог Јована Крститеља (Продрома) у Константинопољу, који је после великог пожара обновио српски краљ Милутин. Од 1453. до 1456. боравио у Мореји, када је на позив Козима Медичија отишао у Фиренцу, где је постао тутор његовог сина Пјетра и унука Лоренца (,,Лоренцо Величанствени") и професор грчке филозофије, грчког језика и литературе. Превео већину Аристотелових дела на новогрчки и латински. Леонардо да Винчи био је један од његових ученика. Снажно је утицао на ренесансне хуманисте у Италији и уопште интелектуалце широм Европе. Писао је поезију, писма, забелешке, реторичке и теоретске радове. Од 1471. до 1477. био у Риму. Вратио се у Фиренцу, наставио са професорским радом до 1481, када је дефинитивно прешао у Рим и до краја живота био професор на универзитету ,,Ла Сапијенца".

ЛИТЕРАТУРА: Р. Катић, Српска средњовековна медицина, Г. Милановац 1990; Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1996; С. Манго (ур.), Оксфордска историја Византије, Бг 2004; И. Ђурић, Сумрак Византије, Бг 2007; F. Vassileiou, B. Saribalidou, „John Argyropoulos Teacher of Leonardo Da Vinci", Philosophy Pathways Electronic Journal, 2006, 117.

Радоје Чоловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРГО → ЖАРГОН

АРГО → ЖАРГОН

АРДИЕЈИ

АРДИЕЈИ, античко илирско племе на простору Црне Горе. Постојбина им је континентално побрђе између горњег тока Неретве и Подриња, о чему сведоче Теопомп који наводи ратно лукавство Келта у сукобу са А. и Страбон описујући њихов сукоб са Аутаријатима око сланих извора; оба податка могу се односити на период IV в. п.н.е. Потом насељавају јужни део јадранског приморја, где овладавају вештинама морепловства и гусарења. У време римско-илирских ратова, предвођени краљем Аргоном и краљицом Теутом, стожер су илирске државе и главни противници Рима; Полибије сведочи о римском покоравању А. након првог римско-илирског рата. По Ливију, њихов краљ Скердилаид и његов син и савладар Плеурат су 212. п.н.е. савезници Рима у сукобима са македонским краљем Филипом V. Падом последњег илирског краља Генција 168. п.н.е. не потпадају под римску власт. И после тога, са суседима Плерејима који су живели у околини Будве, предузимају нападе на римску Илирију све до 135, када изазивају снажну интервенцију; према Апијану, конзул Фулвије Флак дигао је на њих 10.000 војника, потиснуо са обале у унутрашњост и учинио крај њиховом гусарењу. Страбон с правом констатује да је некада веома моћно илирско племе, временом због међусобних трвења и нарочито због ратова с Македонијом и Римом толико ослабило да је скоро потпуно истребљено; ову чињеницу потврђује и Плиније, наводећи да су у Августово време имали тек 20 декурија (братстава). Њихово име се доводи у везу с планинским венцем Ardia који се идентификује са планинским масивима Црне Горе, што упућује на значење етнонима А. – горштаци. Најзначајнији ардиејски градови су били Ризон (Рисан) и Метеон (Медун?), утврђени чврстим еачким зидовима (moenia aecia) над којима је бдело божанство – коњаник Медаор. Пронађени су многобројни примерци новца анонимног владара Балајоса за којег се претпоставља да је био њихов краљ у периоду 168–135 п.н.е; на аверсу новца је његов лик, често с титулом басилеја, а на реверсу Артемидин, божанства веома поштованог у Епиру и на илирском простору.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Папазоглу, „О територији илирског племена Ардиеја", ЗФФ, 1963, VII–1.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРЕАЛ

АРЕАЛ (лат. аrea: површина, простор; нем. Areal), површина или простор који насељава нека биљна или животињска врста (подврста, род, фамилија итд.). Границе а. су у ствари границе распрострањености. А. појединих биљних врста је последица више фактора: историјског развоја врсте, специфичних особина њеног распростирања, њене екологије, генетике итд. У различитим шумским заједницама, на територији Србије, спонтано се јавља велики број врста дрвећа и жбуња које су према величини а. космополитске, простиру се на више континената, као нпр. црни бор (Pinus nigra Arnold), бели бор (Pinus sylvestris L.), смрча (Picea abies /L./ Karst.), јавор (Acer psedoplatanus L.), лужњак (Quercus robur L.), крупнолисна липа (Tilia tomentosa Moench), брест (Ulmus glabra Huds.), бреза (Betula pendula – syn. Betula verrucosa L.) и др. Други екстрем су врсте врло малих, ограничених а. које се спонтано јављају само у Србији. У ову групу спадају тзв. ендемити. Многе ендемно-реликтне врсте дрвећа и жбуња у Србији имају а. који је изузетно мали, нпр. око 5 ха – ловорвишња (Laurocerasus officinalis var. serbica), или не већи од 20 ха – оморика (Picea omorika) и маљави јасен (Fraxinus pallisae).

ЛИТЕРАТУРА: M. Meusel, Vergleichende Arealkunde, Bеrlin 1943; S. A. Cain, Foundation of Plant Geography, New York 1944; Е. Hulten, Atlas of the Distribution of Vascular Plants in NW – Europe, Stockholm 1950; R. Good, The Geography of Flowering Plants, London – New York 1953; H. Walter, Einführung in die Phytologie, Stuttgart 1954.

Василије В. Исајев

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРЕАЛНА ЛИНГВИСТИКА

АРЕАЛНА ЛИНГВИСТИКА, лингвистичка дисциплина у оквиру које се истражује територијални распоред језичких појава. У а. л. полази се од резултата до којих је у својим истраживањима стигла лингвистичка географија. Средишњи појмови а. л. обухватају језички или дијалекатски ареал, тј. границе простирања језичких појава одређених линијама додира са друкчијим појавама. Те линије се називају изоглосама, а у зависности од тога на које се нивое језика односе могу бити: фонетске – изофоне, морфолошке – изоморфе, лексичке – изолексе, семантичке – изосеме. Првобитни задатак а. л. био је одређивање ареала и њихових типова, као и њихова класификација. Лингвистички ареали могу по свом положају бити централни и периферијски, а могу бити прелазни или искидани када сведоче о доминацији једне појаве пре него што се преко ње наслојила друга појава из суседног ареала. Клинасти ареали карактеришу се тиме да се могу дубоко усећи у неки компактни суседни ареал (њима припадају тзв. „југославизми" у средњословачким говорима). Проучавањем распореда појединих ареала могу се открити и разлози који су утицали на њихово уобличавање, па се тако може показати да поменути средњословачки ареал представља остатак домашаја јужнословенских особина у данашњој Словачкој у временима која су претходила мађарској колонизацији у Панонији. На основу природе и размештаја неких ареала, може се разјаснити и време њиховог настанка, али и механизми по којима су они уобличавани. За ово друго добар пример je настанак икавског ареала у северозападној Србији. Дуго се мислило да је тај ареал настао досељавањем икаваца из западних српских области, али се показало да се у његовој основи налази органски развој покренут контактом ијекавских маса с носиоцима говора са тзв. „незамењеним јатом". Догодило се да су (и)јекавци ликове типа те^и^рати, де^и^ца, као оштро различите од својих тјерати, дјеца или ћерати, ђеца, чули као тирати, дица и такав изговор стабилизовали током следеће две-три генерације. Практично и теоријски а. л. се у српској лингвистици бавио Павле Ивић.

ЛИТЕРАТУРА: М. А. Бородина, Проблемы лингвистической географии, Москва–Ленинград 1966; М. А. Бородина (ур.), Взаимодействие лингвистических ареалов. Теория, методика и источники исследования, Ленинград 1980; Н. И. Толстой (ур.), Ареальные исследования в языкознании и этнографии (язык и этнос), Ленинград 1983.

Драгољуб Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРЕЖИНА, Јован

АРЕЖИНА, Јован, новинар (Сарајево, 20. X 1949). Дипломирао српскохрватски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду (1976). Новинарством почео да се бави 1974. у Радио Београду, где је испољио своје квалитете на разним дужностима. Био је заменик главног уредника (1980–1989), водио „Зелени мегахерц", популарну заједничку емисију радио-станица Београда и Загреба (1978–1989), на II програму био на челу редакције као главни и одговорни уредник (1989–1991), затим уредник документарног програма, аутор емисије „Нешто треће" и серије репортажа о фестивалима у Југославији. Извештавао је из многих земаља у свету. Добитник је прве награде Фестивала документарне радиофоније (1992) и награде жирија новинара на истом фестивалу (1993).

Душан Попов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРЕНГА

АРЕНГА (герм. harihring: кружно зборовање; фр. harangue), реторички текст који је исписиван као уводни, свечани део повеље. У њој се образлажу општи мотиви настанка документа, тј. даровног чина који је у његовој основи. Међу мотивима који се јављају у а. истичу се они богословског садржаја, у којима аутор повеље образлаже опште разлоге за сопствена богоугодна дела, а у владарским даровницама излаже суштину и принципе „праведног владања" у којима се подоби Христу. Понекад је текст а. асоцијативно везан за конкретну политичку ситуацију, те употребом општих места (топоса) и библијских паралела алудира на актуелни тренутак. У старијој дипломатици сматрало се да је а. украс повеље („бисер на прстену"), а порицана је њена веза са садржајем правног чина. Модерна, историјска дипломатика определила се за разумевање документа као интегралне целине, у којој је а. најважније место на којем се излажу теолошке, идеолошке и политичке поруке аутора правног чина. У западноевропској дипломатици најразвијенији текстови а. јављају се између X и друге половине XII в., да би касније преовладавали краћи, типизирани формулари. У Византији је а. придавана далеко већа важност, те је реч о оригиналним књижевно-реторичким текстовима који су писани за сваку повељу посебно. У српским повељама, посебно оним намењеним црквеним адресатима, а. су дуги, сложени текстови, посвећени Христу, Богородици и највећим светитељима као патронима цркава којима се повеља дарује. У њима се срећу и аутобиографски, династички и политички мотиви, неретко непосредно везани за тренутак у којем је документ издат. Језик а. неретко је метафоричан, алузиван и ослоњен на библијске цитате у којима ваља трагати за порукама текста. Премда можемо пратити постојање неких формулара према којима су састављане, а. су у српским повељама најчешће самостални књижевни састави, који су прилагођавани у оквиру канцеларија у односу на посвету цркве којој се даровница издавала. Ови текстови откривају велико богатство форме и језичког израза, а посебно су занимљиви као извор за проучавање идеологије владара и црквених великодостојника који се јављају у улогама аутора.

ЛИТЕРАТУРА: С. Станојевић, „Студије о српској дипломатици" Глас САН, 1914, V; H. Fichtenau, Arenga. Spätantike und Mittelalter im Spiegel von Urkundenformeln, Graz−Köln 1957; H. Hunger, Prooimion. Elemente der byzantinischen Kaiseridee in den Arengen der Urkunden, Wien 1964.

Смиља Марјановић-Душанић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРЕНДА→ НАПОЛИЦА

АРЕНДА→ НАПОЛИЦА

АРЕР, Максим

АРЕР, Максим (Arrer, Maximilianus), психолог, дипломата (Београд, 18. VIII 1871 – Београд, 19. XII 1936). Студирао у Београду, Бечу и Лајпцигу. Докторирао 1896. код Вилхелма Вунта, оснивача прве психолошке лабораторије у свету. Његова дисертација под насловом „О значају конвергентних и акомодативних покрета за опажање дубине", објављена у Вунтовом часопису Филозофске студије, била је запажена и коментарисана у стручним круговима. Зачетник је експерименталне психологије у Србији. По повратку у земљу 1897. запослио се као наставник у Другој београдској гимназији и добио место доцента на Великој школи, где је школске 1897/98. предавао психологију. Наредне године у Архиву за философију, педагогију и друштвене науке објавио прилог о историји експерименталне психологије и приказ психолошког конгреса у Минхену. Један је од оснивача и први председник Философско-педагошког друштва (1898). Напустио је место доцента на Великој школи и отишао у дипломатску службу у српски конзулат у Будимпешти, а касније у посланство у Бечу.

ДЕЛО: Психолошки списи, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: И. Марић, „Загонетни Максим Арер", Источник, 2002, 41.

Дејан Тодоровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРИЈАНИТИ

АРИЈАНИТИ, арбанашка властеоска породица из друге половине XV в. Најпознатији члан породице био је Ђорђе Аријанит Комнин којег су Млечани 1456. прихватили као свог војводу на подручју од Драча до Скадра уз годишњу плату од 300 дуката како би заштитили своје поседе према Албанији. Имао је сина Константина, од кћери познате су Гојсава и Ангелина. Био је родбински повезан са суседним обласним господарима Иваном Црнојевићем и Стефаном Слепим, сином деспота Ђурђа Бранковића. Његова старија ћерка Гојсава била је удата за Ивана Црнојевића и с њим имала синове Ђурђа, Стефана и Станишу, који је прешао у ислам (Скендербег). После пада Деспотовине Ђорђевом ћерком Ангелином оженио се Стефан Слепи. Из тог брака рођена је Марија која је била удата за Бонифација V Палеолога, господара Монферата. Ђoрђев син Константин је после смрти зета Бонифација V Палеолога (1485) и његове жене Марије постао намесник Монферата и њиховог малолетног сина Гуљелма. Истакао се у борби против турске власти. Склонио се у Италију, где се 1495. припремао за устанак против Турака у Албанији, уз помоћ Ђурђа и Стефана Црнојевића, потомака Скендербега и драчког епископа Марина. У организацији устанка учествовао је и француски краљ Шарл VIII, тј. његов изасланик у Млецима, мемоариста Филип Комин. Устанак је осујећен још у време припрема. О даљем Константиновом деловању нема података.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, I−II, Бг 1952; Историја Црне Горе, II/2, Тг 1970.

Марица Маловић-Ђукић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРИЉАЧА

АРИЉАЧА, утврђење изнад истоименог засеока у атару села Врело, 10 км северозападно од Липљана, на крајњем огранку планине Голеш. Брањени простор већи од 1 ха опасују остаци зидина, кула и одбрамбеног рова. Није поуздано утврђено из ког времена потиче ово утврђење на веома повољном стратешком положају. Претпоставља се да је могло бити једно од упоришта у пограничној зони између Србије и Византије крајем XI в.

ЛИТЕРАТУРА: Задужбине Косова, Призрен–Бг 1987.

Марко Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРИЉЕ

АРИЉЕ, град и центар општине која садржи 22 насеља. Налази се у Старом Влаху у Ариљској котлини, на обалама голијске Моравице и њене леве притоке Великог Рзава. Кроз град пролази пут Пожега (13 км) – Ивањица (29 км). Насеље је смештено на 330–400 м н.в. Неправилног је облика с недоследним решеткастим распоредом улица, главне улице су паралелне са друмом и у једној од њих формиран је центар. На периферне делове компактног насеља надовезују се дисперзивне периферије. А. припада младим насељима. Основано је у трећој деценији XIX в. крај средњовековне цркве и трасе пута из Пожешке котлине ка Сјеници и Новом Пазару. Године 1823. изграђен је конак Јована Мићића, југозападно од цркве, где је привремено премештена Рујанска кнежина из Чајетине. Од 1870. је седиште среза, статус варошице добија 1880, а пошту крајем XIX в. Становништво је досељено из околних села, Моравичког, Пожешког и Златиборског краја и са Сјеничко-пештерске висоравни. А. у XX в. има убрзан развој − 1912. добија грађанску штедионицу, 1920. трговачко-индустријску банку, 1927. ариљску штедионицу, воћарску задругу и магацин, два вашара и недељну пијацу. Водеће привредне делатности и гране су: занатство, трговина стоком, дрветом, сточарским и воћарским производима. Седиште општине постаје 1850, а између I и II светског рата среско место за 11 општина. Добија срески суд, пореску управу, 1895. основана је радничка читаоница са књижницом, женска занатска школа, 1921. почиње с радом забавиште. После II светског рата А. добија и неколико фабрика (конфекцијe, трикотажe, производа од метала и сита за индустрију), грађевинска и трговинска предузећа, хотел, мотел и земљорадничку задругу. Године 2002. имало је 6.744 становника, од којих 97,9% Срба. У општини је живело 19.784 становника. У граду се налазе основна школа, предшколска установа, средња техничка школа, дом здравља, градска галерија, градска и дечја библиотека и соколски дом.

Србољуб Ђ. Стаменковић

001_ARILJE-mapa.jpgЦрква св. Ахилија, задужбина краља Драгутина, саграђена је на локалитету с веома богатом култном и културном стратиграфијом. У римско или ранохришћанско доба ту се налазило светилиште уз које се развила ранохришћанска некропола. Негде у преднемањићком периоду над остацима древног светилишта подигнут је првобитни храм посвећен св. Ахилију. На основу археолошки истражених остатака зидова може се закључити да је то била подужна грађевина с анексом на јужној страни и попречно постављеном припратом, која је, као и анекс, имала гробну намену. У цркви су откривени покретни предмети из раздобља од IX до XI в. Васпостављајући територијалну организацију српске аутокефалне цркве, св. Сава Српски је 1220. при том храму основао седиште моравичке епископије. У непознато време првобитна црква страдала је у пожару. Бивши српски владар, краљ Стефан Драгутин, који је господарио северним деловима Србије и јужним областима Угарске, саградио је на њеним темељима знатно већу црквену грађевину, највероватније почетком девете деценије XIII в. Црква краља Драгутина има основу својствену рашким храмовима развијеног склопа. Грађевина је једнобродна, с припратом, јасно издвојеним западним травејем наоса, ниским певничким трансептом и троделним олтарским простором. Над средишњим делом храма уздиже се купола са шест прозорских отвора, ослоњена на прилично високо кубично постоље. Његов северни и јужни зид налазе се у равни бочних зидова подужног брода цркве. У односу на основу, висина ариљске цркве показује наглашену готичку издуженост, а стремљење у висину артикулисано је унутар цркве ступњевитим и ритмичним уздизањем лукова, сводова и прислоњених аркада. Спољашњи облици храма нe одражавају потпуно његов унутрашњи склоп. Бочни делови олтарског простора и краци певничког трансепта подведени су под заједничке једносливне кровове. На тај начин црква је споља добила изглед тробродне базилике. Фасаде су рашчлањене јаким пиластрима наткриљеним широким слепим луцима испод којих теку романички аркадни фризови. Спољашње лице зидова, грађених правилним блоковима седре и кречњака, прекривено је малтером обојеним у светли окер. На тамбуру и кубичном постољу куполе, као и на кровном венцу апсиде фреско-техником су извучене црвене траке како би се створио утисак зидања каменом и опеком. У апсиди ариљске цркве изграђена је полукружна камена клупа – синтронон, с уздигнутим архијерејским престолом, тзв. горњим местом. Олтарска преграда и епископски стасидион били су пажљиво исклесани од камена, као и надгробна обележја у припрати. У првим деценијама XIV в. уз западни зид ариљског храма дограђена је спољашња припрата. Сасвим једноставног облика, али знатних димензија, она је нарушила равнотежу и ритмичан склад маса цркве. Натпис у основи тамбура куполе сведочи да је живописање моравичке саборне цркве отпочето 1295/96. Сликарски радови били су вероватно окончани када је „први пареклисијарх" Генадије, негде 1296/97, угребао зграфит у довратник ђаконикона. За осликавање цркве заслужан је њен „први ктитор" краљ Драгутин. На програм и иконографију зидног сликарства значајан утицај имала је околност да је црква била немањићка задужбина и седиште епископије. У куполи, испод сада уништене представе Пантократора, и на потрбушју поткупоних лукова насликано је осамнаест представа старозаветних првосвештеника и пророка. Придружене су им фигуре Богородичиних родитеља, а на пандантифима су ликови јеванђелиста. У конхи главне олтарске апсиде очувале су се представе Причешћа апостола, с вероломним Јудом на челу једне од поворки, и Литургијске службе архијереја, с патроном храма св. Ахилијем Лариским. Живопис проскомидије, посвећене св. Стефану Првомученику, потпуно је уништен. У ђаконикону је, међутим, сачуван сажет житијни циклус патрона тог простора – св. Николе. Највише зоне олтара и наоса заузима циклус Великих празника, којем су придружене представе Страдања Христових и сцене из Житија Богородичиног. Стојеће фигуре светих у најнижој зони живописа потиснуте су на исток, у певничке просторе. То потискивање последица је умножавања српских историјских портрета и композиција у западном травеју наоса и припрати. У наосу су насликани замонашени Немањићи владари (св. Симеон Немања, Стефан Првовенчани као монах Симон, Урош I као монах Симеон и његова жена Јелена), шест српских архиепископа (св. Сава I, св. Арсеније I, св. Сава II, св. Јоаникије I, св. Евстатије I, св. Евстатије II) и ондашњи моравички епископ Евсевије. Та „галерија" портрета наставља се у припрати ликовима краљева Милутина и Драгутина, краљице Кателине и ктиторових синова Владислава и Урошица. На северном зиду место су добили портрет моравичког епископ Герасима и сцена Успење моравичког епископа Меркурија. У вишим зонама припрате насликани су Лоза Јесејева, Жртва Авраамова и циклус Васељенских сабора, којем је придружен Сабор св. Симеона Немање.

002_crkva-sv-Ahilija-ARILJE.jpg

Претпоставља се да су ариљски живописци потицали из Солуна. Реч је о двојици веома добрих сликара, који ипак нису спадали у уметничку елиту свога времена, и једном сасвим мало надареном помоћнику. У њиховом делу јасно се осећа преплитање старог уметничког израза, заснованог на концепцијама монументалне уметности, с покушајима увођења нових сликарских вредности. Измењеног сензибилитета и усталасалог духа, сликари А. уводе новине у компоновање и моделовање, наглашавајући улогу цртежа и контрасте светла и сенке, али не досежу одлучније до решења тзв. зреле ренесансе Палеолога. Својим остварењима они обележавају завршну, маниризовану фазу пластичног стила XIII в. Сликарство спољашње припрате готово потпуно је пропало. Судећи по оштећеном попрсју Христа Спаситеља у лунети јужног улаза, оно је могло настати у првој или другој деценији XIV в, ако не и нешто касније.

003_kralj-Dragutin-milutin-i-katelina.jpg004_Arhandjeo-iz-Blagovesti.jpg

У време цара Душана црква св. Ахилија добила је нови хорос. Претпоставља се да је управо у то време моравичка епископија подигнута на ниво митрополије. Митрополијско средиште било је премештено из А. у Моравски Градац негде након 1433. Ариљска црква и манастир страдали су већ у првом налету Турака, око 1460, после чега су запустели. До обнове манастира, подизања и живописања просторија уз бокове цркве дошло је у XVI в. Митрополијско средиште враћено је у А. најкасније у четвртој деценији XVII в. Тада се врше знатније преправке и граде нова трпезарија и конак. Међутим, крајем истог столећа манастир је поново страдао, а седиште митрополије је измештено. Након Пожаревачког мира 1718. митрополијска катедра враћена је у А., а територија епархије проширена спајањем са зворничком. Пред аустријско-турски рат (1737–1739), манастирске зграде су још једном разорене, а опустели храм Турци су неко време користили као коњушницу. Године 1806. око цркве је било само коље, које је Скопљак-паша у знак одмазде „окитио" главама српских ратника. Храм св. Ахилија постао је у XIX в. парохијска црква, поправљана 1829. Престоне иконе на новом дрвеном иконостасу насликао је охридски зограф Никола Јанковић 1849, док се сликарство на царским дверима приписује проти Јанку Михаиловићу Молеру.

Драган Војводић

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; М. Чанак-Медић, Свети Ахилије у Ариљу. Историја, архитектура и просторни склоп манастира, Бг 2002; Д. Војводић, Зидно сликарство цркве Светог Ахилија у Ариљу, Бг 2005.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРИТМЕТИКА

АРИТМЕТИКА (грч. ruqmoõ: број), фундаментална грана математике која проучава бројеве и основне рачунске операције с њима: сабирање, одузимање, множење и дељење. Оне се врше над скуповима природних, целих или рационалних бројева. Аритметички садржаји су на српском језику постали доступни кроз рачунице, прве наше математичке књиге од друге половине XVIII в. У називу су имале или реч aритметика, рачуница, численица или њихову изведеницу. Многе рачунице из тог времена су преводи или компилације сличних аустријских, француских, чешких, италијанских књига које су прилагођене нашим тадашњим потребама и условима. Користиле су се као уџбеници у нижим разредима основне школе, као прве методике наставе математике намењене учитељима или трговцима и занатлијама при практичном рачунaњу. Зато су често у њима обрађивани и правило тројно, рачун смеше и деобени рачун. Прва штампана математичка књига на српском језику је Новая сербская ариѳметика или простоє наставлениє къ хесапу (Венеција 1767) Василија Дамјановића. Међу ауторима или преводиоцима рачуница до XX в. истичу се Аврам Мразовић, Атанасије Деметровић Секереш, Стефан Вујановски, Јован Дошеновић, Георгије Зорић, Василије Булић, Симеон Прица, Сима Коњевић, Аркадије Вуковић. Они нису били математичари по образовању него учитељи, реформатори српских школа или књижевници. Велик утицај на ширење садржаја и знања из а. имали су уџбеници Франца Мочника. Подизањем нивоа математичких садржаја у уџбеничкој литератури, проширивањем скупа посматраних бројева на реалне бројеве и увођењем операције кореновања над њим, појам а. прераста у → алгебру с којом се спаја. Поред првенствено просветитељског значаја првих српских аритметика и рачуница, оне су утицале и на развој српске математичке терминологије.

ЛИТЕРАТУРА: К. Дошен, „Јован Дошеновић – писац Численице", Ј. Пинтер, „Настава математике у првим деценијама рада Учитељске школе у Сомбору", у: Зборник радова Природне и математичке науке у Срба у 18. и првој половини 19. века, Н. Сад 1995; Д. Трифуновић, „Математика за учитеље 4", НМ, Бг 2003, XLVIII, 1–2.

Драгана Глоговац

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРИШ

АРИШ (Larix), род листопадног дрвећа из фамилије Pinaceae, потфамилија Abietineae. Обухвата десетак врста. Расте у хладним зонама и регионима Северне хемисфере. Грана се неправилно, крошња је стожаста и ретка, а кора стабла дебела, уздужно избраздана и љускаста. Гранчице су танке, пупољци малени и покривени са неколико љусака. Постоје дуги и кратки избојци. Дуги су обрасли појединачним и спирално смештеним иглицама. Кратки су, малени, ниски и дебели, при врху имају чуперак подједнако дугих иглица. Иглице одумиру после неколико година, линеарне су, спљоштене и мекане. Цветови су једнодомни. Мушки су различитог облика, од округластих до дугуљастих и жути. Женски су полуокругласти, са више љусака скерлетне боје, окружени венцем иглица. Шишарице су дугуљасте, на краткој дршци. Плодне љуспе су у почетку зелене, црвенкасте и пурпурне, касније смеђе и одрвене, а кад шишарица сазри, отпадају. Покровне љуспе за цветање веће су од плодних; касније су у потпуности покривене плодним љуспама. Шишарице дозревају у првој години, у касној јесени или у току зиме, а остају на дрвету још неколико година. На плодној љуспи налазе се по две семенке које су троугласте и са криоцем. Котиледона има обично шест. Подносе ниске температуре. Расту у крајевима с обилним и добро распоређеним падавинама и у крајевима где пада сув снег. Као изразити фотофити траже доста светлости. Расту на различитим земљиштима, али им највише одговара растресито, песковито-иловасто земљиште. Сви а. развијају у младости жилу срчаницу. Дубоко се закорењују и расту брзо. Почињу да цветају од 20-е до 30-е године. Обилно роде у нижим положајима углавном сваких 4−5, а вишим сваких 6−8 година. Најважнији представници су: европски а., јапански а., евројапански а. и сибирски а. Сви а. су веома декоративни, због тога се радо узгајају и у парковима и шумским засадима, далеко изнад својих природних ареала. Од њих се добија врло вредно грађевинско дрво, а праве се зидне облоге, подови и намештај. Особине а., као што је изванредно брз раст, посебно у младости, што је последица велике фотосинтетске продукције четина које знатно више од белог бора и смрче усвајају угљен диоксид и отпорности на отровне гасове у атмосфери, условиле су да се он, као алохтона врста четинара, у шумама Србије уноси и гаји више од осамдесет година. Шуме а. су у Србији осниване у планинском појасу, углавном у доњој зони јелово-букових шума. Просторно су дистрибуиране по целој територији Србије (у Војводини их нема), на укупној површини од 554,29 ха. Највише шума а. има на простору шумских газдинстава Ниш, 129,80 ха; Крушевац, 100,67 ха; Кучево, 129,43 ха и Ивањица 45,67 ха. У Србији је издвојено више семенских састојина а., укупне површине око 7 ха, чиме је тренутно задовољена потреба шумарства у снабдевању семеном ове врсте.

ЛИТЕРАТУРА: M. Vidaković, Conifers, Morphology and Variation, Зг 1991; Б. Јовановић, Дендрологија, Бг 2007.

Василије В. Исајев; Владан Иветић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРЛОВ, Сава

АРЛОВ, Сава (Arlow, Anton Sebastian), фелдмаршал-лајтнант, племић (Горња Трстеница, Хрватска, 1827 – Беч, 30. V 1903). Основну школу завршио у Бовићу. Војничку каријеру започео 1843. у Првој банској граничарској регименти, а од 1846. служио је у граничарској Влашко-илирској регименти. Каплар је постао 1847, а чин наредника аустријске војске, а затим и поручника стекао 1848. Оберлајтнант постао 1852. У пешадијској регименти стекао је 1858. чин капетана. Учествовао у аустријско-италијанском рату и за испољену храброст у бици код Кустоце добио чин мајора 1866. Племић је постао 1867. У чин потпуковника био је унапређен 1873, а 1877. је постао пуковник. Као командант 2. пешадијске бригаде учествовао у гушењу устанка у Херцеговини 1882. Чин генерал-мајора стекао 1883, а 1887. и чин генералфелдмаршал-лајтнанта. Отишао је у пензију 1893. и преселио се у Беч.

ИЗВОР: А. Ђукић, Срби пуковници и генерали, РОМС, М. 8.226.

ЛИТЕРАТУРА: В. Скарић, БиХ под аустроугарском управом, Бг 1939; Х. Капиџић, Херцеговачки устанак 1882, Сар. 1958.

Урош Татић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРМЕНУЛИЋ, Радмило

АРМЕНУЛИЋ, Радмило, тенисер, тренер, савезни капитен (Београд, 6. III 1938). Дипломирао на Правном факултету у Београду. Од ране младости бавио се тенисом. Са 18 година био је члан ТК Партизан, првак Југославије и државни репрезентативац. Као играч и тренер стекао углед и у иностранству. Радио у Немачкој, у Хановеру, Офенбаху, Минхену и Хесену, где је завршио Високу тренерску школу. Стручне радове одбранио у Аустрији и Енглеској и стекао европску лиценцу тениског тренера. По повратку у земљу 1979. био је шеф стручног штаба ТК Партизан и савезни капитен. Са репрезентацијом освојио три балканска шампионата, првенство Европе у дворани и Светски куп. Под његовим вођством мушка репрезентација Југославије била је 1983–1991. у првој светској групи и три пута освајала треће место у свету. Од 2000. је директор тениских репрезентација СР Југославије, Србије и Црне Горе и Србије. На дужности савезног капитена провео је 17 година. Написао је више стручних књига из области тениса. Био је члан Олимпијског комитета СЦГ (од 1992) и његов потпредседник (1996–2000), а од 2004. члан је председништва ОК Србије.

ДЕЛА: Тенис: све о тенису, Бг 1983; Радмилов тениски буквар, Бг 1994; и Д. Симић, Тениска призма: све о тенису, Бг 2000.

Душан Попов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРНАЈЕВО

АРНАЈЕВО, село на западним обронцима Космаја, јужно од Београда. Налази се на десној страни слива Колубаре у долини Бељанице. Саобраћајно је изоловано и лежи на крају једног локалног пута, а најближе веће насеље, Барајево, удаљено је 13 км. Дисперзивног је типа, смештено на 100–194 м н.в. и чини га шест „крајева". Први пут се помиње 1528. у турском попису под именом Арнојево. Касније, у XVIII и XIX в., наводи се под данашњим називом, а 1818. као власништво кнежине Станковића. Становништво је досељено у XVIII и XIX в. из Старог Влаха, Бихора, Македоније и са Косова. Године 1921. имало је 811, а 2002. 853 становника, од којих 98,7% Срба. У А. постоји четвороразредна основна школа (почела са радом 1847), дом културе и више споменика крајпуташа. У атару се налазе простране плантаже шљива, власништво ПК „Београд".

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРНАУТОВИЋ, Александар

АРНАУТОВИЋ, Александар, књижевни историчар, романиста, архивски радник (Пирот, 10. XII 1888 – Београд, 14. IX 1982). У Београду дипломирао југословенску књижевност и српски језик. Ђак и сарадник J. Скерлића, аутор монографија из српске културне и књижевне историје брижљиве израде и доброг стила. Сарађивао у Срђу, Српском књижевном гласнику, Политици, Крфском забавнику, Страном прегледу. Био добровољац у балканским ратовима и у I свјетском рату. У Паризу дјеловао као истакнути посредник српско-француских веза: уређивао часопис Revue Yougoslave (1919–1920), радио у посланству (1919–1937), предавао српски језик и југословенску књижевност у Националној школи за источне језике (1920–1928) и проучавао француску књижевност (дисертацијом „Анри Бек" промовисан за доктора књижевности на Сорбони у Паризу, 1927). Био управник Државне архиве у Београду (1939–1941). Пoслије II свјетског рата поново био управник Државне архиве и сарадник САНУ. При Архиву Србије и Филолошком факултету (Катедра за српску књижевност) основан је Фонд Александра Арнаутовића, за награђивање истакнутих доприноса архивистици и проучавању српске књижевности.

ДЕЛА: Владимир М. Јовановић, Н. Сад 1910; Штампарије у Србији у XIX веку, Бг 1912; Henry Becque, Paris 1927; Henry Becque, poète. Au trentième anniversaire de la mort ď Henry Becque, Paris 1929; Le Français, langue internationale, Paris 1936.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Скерлић, Писци и књиге, III, Бг 1910; R. de Flers, „H. Becque A. A.", Le Figaro, 6. VIII 1927; G. Cohen, „H. Becque A. A.", Les Nouvelles littéraires, 24. IX 1927; М. Грол, „О докторској тези: А. Арнаутовића: H. Becque", СКГ, 1929, 28, 1; J. Рељић, „Уз изложбу Александар Арнаутовић 1888-1982", АрП, 1998/1999, 1/4; Фонд Александра Арнаутовића: десетогодишњица доделе награда (1998–2007), Бг 2007.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРНАУТОВИЋ (ЈОВАНОВИЋ), хаџи Дамјан

АРНАУТОВИЋ (ЈОВАНОВИЋ), хаџи Дамјан, ћурчија, трговац, добротвор (Сарајево, око 1680 − Сарајево, 25. III 1749). Путовао у Дубровник, Венецију, разне приморске и подунавске градове, гдје је продавао крзно и крзнарске производе, а у Дубровнику још вуну и восак. Стекавши повјерење Дубровчана, 1736. добио кредит од 350 златника. Одржавао је успјешне пословне везе са Београдом, Банатом и Влашком. Трговао бакром из Мајданпека и, поред неких мјеста, највјероватније, извозио га и у Турску. Веома близак сарадник цркве. С оцем 1718. ишао на хаџилук у Палестину. Одржавао је везе с митрополитом београдско-карловачким Мојсијем Петровићем, којег је обавјештавао о народним и црквеним пословима. У кући коју су Арнаутовићи узели на своје име за Српску православну општину одсјео је 1727. патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента приликом канонске посјете Сарајеву. Цркви Светих архипастира Гаврила и Михаила А. је са оцем Јованом дао 40.000 аспри, до тада највише забиљежени прилог. Поред тога давао је више пута прилоге и за друге црквене послове. Захваљујући највише његовом залагању и новчаним прилозима, откупили су 1725. одборници сарајевске цркве од хришћана у Јаноку (Ђуру), у Угарској, јеванђеље које је раније припадало истој цркви, али је било одузето приликом аустријског освајања и пљачке Сарајева (1697).

ЛИТЕРАТУРА: Р. М. Грујић, „Писма пећких патријарха из другог и трећег деценија 18-тог века", Споменик СКА, 1913; В. Винавер, „Сарајевски трговци у Дубровнику средином18. века", ГДИБиХ, 1954, 6; Дубровник и Турска у 18. веку, Бг 1960; В. Скарић, Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку, Сар. 1985.

Јован С. Радојчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРНАУТОВИЋ, Драгомир Р.

АРНАУТОВИЋ, Драгомир Р., књижевник, преводилац (Пирот, 7. IX 1883 – Трстеник, 19. XII 1944). Из Пирота дошао на студије у Београд, где је 1903. био затворен због учешћа у мартовским демонстрацијама, а затим искључен на две године с факултета. После анексије БиХ одржавао је везу између београдске револуционарне омладине и „Младе Босне". Од почетка 1912. прикључио се одреду војводе Вука. Учествовао у балканским ратовима када је и рањен. У I светском рату преко Албаније отишао у Француску где је радио као стручни сарадник у Дирекцији француских железница „Сен Лазар". Био је председник Удружења железничара Југославије. Oсновао је часопис Железнички венац (1932–1941) и био један од главних уредника и сарадника. Докторирао на Сорбони с тезом „Историја југословенских железница". Између два светска рата основао је и председавао удружењем Француско-југословенске демократске акције (Action democratique franco-yougoslave). Писао је песме, чланке и приказе које је објављивао углавном у Железничком венцу. Преводио је с француског. У рукопису је оставио роман Стенице (1938).

ЛИТЕРАТУРА: С. Л. Сретеновић (ур.), Споменица српске новине: 1834–1934, Бг 1934; В. Драговић, Српска штампа између два рата, I, Бг 1956.

Бојан Чолак

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРНАУТОВИЋИ

АРНАУТОВИЋИ, насеље у непосредној близини Високог. У средњем веку носило је име Мили. У њима су фрањевци 1339/40. основали босански викаријат и подигли Цркву св. Николе са самостаном. У Милима су крунисани босански владари, заседали државни сабори, а ту се налазила и једна од владарских резиденција. Готичку цркву, чији су археолошки остаци откривени, подигао је на месту старије мање романичке грађевине вероватно краљ Твртко I и у њој припремио место за своју сахрану. Краљев гроб, откопан 1909, налазио се по средини источног дела храма испред олтара. У пространој подземној гробници откривени су остаци ковчега прекривеног брокатном тканином на којој су се налазили златовезени краљеви грбови. Над гробницом налазио се стећак без украса. Осим гроба Твртка I, у простору цркве откривено је још неколико зиданих гробница у којима су сахрањивани други чланови владарске породице, међу којима је био и бан Стефан II Котроманић (1314−1353), чију сахрану у Милима потврђују историјски извори. Средином XV в. за цркву у Милима дубровачки сликар Ловро Добричевић израдио је три полиптиха. После турског освајања самостан са црквом се одржао све до краја XVII в. када је спаљен и више није обнављан.

ЛИТЕРАТУРА: Високо и околина кроз Хисторију, I, Високо 1984; Д. Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Бг 1992.

Марко Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРНЕРИ, Винко

001_Vinko-Arneri.jpgАРНЕРИ, Винко, пластични хирург, пуковник, универзитетски професор (Задар, 12. I 1907 – Београд, 3. XII 1989). Медицински факултет у Загребу завршио 1932, специјализацију из хирургије у Београду 1940. Отпуштен је из државне службе 1942, а 1944. прикључио се хируршкој екипи Врховног штаба. Био је први начелник Одељења за пластичну хирургију у Главној војној болници у Београду (1945–1977), а од 1950. Клинике за пластичну хирургију Војномедицинске академије. Увео је многе властите и модификовао познате методе у пластичној, реконструктивној, максилофацијалној, урогениталној хирургији и хирургији шаке. Заједно са Исидором Папом изводио је оригиналну реконструкцију једњака кожним тубусом и танким цревом и та је операција по њима названа Арнери–Папо. Редовни професор ВМА од 1962, а пензионисан 1977. Објављивао у домаћој и страној стручној периодици. Аутор је поглавља у уџбенику Ратна хирургија (Бг 1953) и у три престижна инострана уџбеника из области пластичне хирургије. Био је члан СЛД-а, председник Секције за пластичну и максилофацијалну хирургију СЛД-а, редовни (од 1976) и почасни члан (од 1981) Медицинске академије СЛД-а, почасни члан Медицинске академије Збора лијечника Хрватске, председник и почасни члан Удружења за пластичну и максилофацијалну хирургију Југославије, почасни члан Британског друштва за пластичну хирургију, члан Британског краљевског друштва, Италијанског друштва за пластичну хирургију и др. Добитник је Oктобарске награде града Београда и других високих одликовања и признања.

ДЕЛА: „Дефинитивни резултати лечења позних последица ратних повреда лица и чељусти", у: Искуства у репараторној хирургији, Бг 1948; „Reconstruction of Skin Oesophagus–a New Method", Br. J. Plast. Surg., 1964, 17; „Reconstruction of the Penis", у: Plastic and Reconstructive Surgery of the Genital Areas, Boston 1973; „Reconstruction of the Male Genitalia", у: Reconstructive Plastic Surgery, Philadelphia–London–Toronto 1977; „Reconstruction of Skin Oesophagus" у: Operative Plastic and Reconstructive Surgery, London 1979.

ИЗВОР: Архива секретаријата ВМА.

ЛИТЕРАТУРА: Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1976–1996, Бг 1996.

Миле Игњатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРНЕРИЋ, Неда

АРНЕРИЋ, Неда, глумица (Књажевац, 15. VII 1953). Студирала глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, дипломирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду (1981). Дебитовала у својој тринаестој години у филму Сан (1966) Пурише Ђорђевића, а затим и у другим остварењима трилогије истог аутора (Јутро, 1967; Подне, 1968). Као изузетно фотогеничну, прво су је запазили страни аутори и продуценти са којима је остварила запажену сарадњу (Хамсин Марије Шел; Мало, много, страствено Робера Енрикоа; Шафт у Африци Џона Гилермина и др.), a затим и домаћи редитељи (Вишња на Ташмајдану, Т. Јањић, 1968; Ужичка република, Ж. Митровића, 1974. и др.). Наступа у главним филмским улогама генерације српских аутора између 60-их и 70-их година XX в.: Без (1972) и Квар (1978) М. Радивојевића, Љубавни живот Будимира Трајковића (1977) Д. Караклајића, Рад на одређено време (1980) М. Јелића и Ко то тамо пева С. Шијана (1980), као и у делима југословенских редитеља А. Ђурчинова (Исправи се, Делфина, 1977) и Л. Зафрановића (Вечерња звона, 1986; Халоа − празник курви, 1988). Поред више од 50 филмских улога и учешћа у 20 популарних ТВ серија, повремено наступала у београдским позориштима.

Божидар Зечевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРНОВЉЕВИЋ, Војислав

001_Vojislav-Arnovljevic.jpgАРНОВЉЕВИЋ, Војислав, интерниста-кардиолог, универзитетски професор (Разград, Бугарска, 15. IX 1895 – Београд, 5. IV 1989). Са оцем, који је био лекар, доселио се у Београд 1902. За време I светског рата са српском војском прешао преко Албаније. Медицински факултет похађао у Монпелијеу, а завршио у Стразбуру 1923, са дипломским радом о варијацијама броја леукоцита после обеда. Био две године асистент на Интерној клиници у Стразбуру, где је специјализовао интерну медицину. По повратку у Београд запослио се на Интерној пропедевтичкој клиници, на којој је прошао сва академска звања од асистента (1925), до редовног професора (1939), а којом је руководио од 1932. Та клиника, позната као „Арновљевићева клиника", претежно је била оријентисана на кардиологију, по традицији која је потекла од руског емигранта Александра Игњатовског. А. је потом био управник Четврте интерне клинике (1945−1949) и декан Мед. ф. у Београду (1946−1948), али су га комунистичке власти 1949. удаљиле из тих установа. Свој рад наставио је као истраживач у Одељењу за експерименталну и клиничку патологију САНУ, где је и пензионисан 1972. Своје научноистраживачке радове реализовао је највише у сарадњи са Иваном Спужићем. Бавио се хипотермијом, метаболизмом угљених хидрата, мастима, холестеролом, електролитима, применом изотопа, утицајем анафилаксије на кардиоваскуларни систем. Заслужан је и за развој спортске медицине, јер је на својој клиници отворио Спортску амбуланту. Био је дописни (од 1950) и редовни (од 1955) члан САНУ, члан ЈАЗУ, почасни члан Чехословачког лекарског друштва и Италијанског кардиолошког друштва, оснивач и први председник Кардиолошке секције СЛД-а (1946) и Југословенског кардиолошког друштва (1955−1961), један од оснивача Европског кардиолошког друштва, те почасни доктор наука Универзитета у Београду (1971) и почасни члан АМН СЛД-а (1976). Међу првима је објављивао чланке из кардиологије. Био је главни и одговорни уредник Српског архива за целокупно лекарство, секретар редакције Медицинског прегледа. Као главни уредник приредио је пет издања Лекарског дијагностичког приручника СЛД. Организовао је Кардиолошку недељу СЛД-а и приредио зборник радова Кардиолошка недеља 1949. Установио је и развио јаку кардиолошку школу, те је признат и познат као отац српске кардиологије. Носилац је Албанске споменице и Седмојулске награде Републике Србије за достигнућа у развоју здравствене службе и науке (1966).

ДЕЛА: „О тумачењу зубаца коморног електрокардиограма", МП, 1928, 4; и Ј. Славковић, „Коронарна тромбоза и инфаркт миокарда", САЦЛ, 1937, 8; „Дијагноза срчане инсуфицијенције у почетку", МП, 1937, 7–8; „Срчана декомпензација у артеријској хипертензији", САЦЛ, 1938, 9–12; „Проблеми и напреци кардиологије", у: Кардиолошка недеља 1949, Бг 1950; „Извештај са Првог Европског кардиолошког конгреса", МГ, 1952, 12; „Инфаркт миокарда у пракси", МП, 1955, 10.

ЛИТЕРАТУРА: С. Бербер, Кардиологија у Београду, Н. Сад 1989; М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих година XX века, Бг 2003.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРНОВЉЕВИЋ, Иван

001_Ivan-Arnovljevic.jpgАРНОВЉЕВИЋ, Иван, грађевински инжењер, универзитетски професор (Велика Кикинда, 7. III 1869 – Београд, 7. XI 1951). Завршио Политехнику у Бечу 1892, положио инжењерски испит и започео инжењерску праксу. Његову каријеру карактеришу два периода: први (1892–1910), када је радио на конструкторским пословима у приватним бироима, а затим у Дирекцији за изградњу водених путева у Бечу; и други (1910–1941), који је провео као професор Универзитета у Београду. Као пројектант учествовао је у грађењу железнице кроз долину реке Гаил, пројектовању гвозденог пешачког моста преко Западне железничке станице у Бечу и железничког моста преко реке Траун у Горњој Аустрији. Од 1905. радио у Дирекцији на пројектовању канала Дунав–Висла–Одра, који није изведен. Ту је пројектовао и испитивао челични мост канала преко реке Скава код Кракова, у Пољској, који је приказан у часопису Allgemeine Bauzeitung (1908). Стекао значајно искуство у конструкторству и постао веома стручан и цењен инжењер-конструктор. Дирекција Српских државних железница га је на основу тога ангажовала за ревизију пројеката челичних мостова фирме „Waagner–Biró–Kurz" на прузи Београд–Ниш. У том периоду теоријски решава проблеме на које наилази у пракси и објављује девет научних радова у аустријским и немачким стручним часописима. У њима се бавио решавањем утицаја аксијалних сила на савијање елемената челичних конструкција, настављањем лимених носача закивцима и спрегнутим носачима. Докторирао је на Техничкој великој школи у Бечу 1910. на теми везе попречног и подужног носача и додатним напрезањима изазваним крутошћу везе, чиме је постао један од првих Срба доктора техничких наука. У Србију се враћа 1910, када је постављен за контрактуалног наставника Теоријске механике Техничког факултета у Београду. После добијања српског држављанства, 1912. постаје редовни професор и шеф Катедре за механику. Предавао је Теоријску механику са науком о чврстоћи, Статику грађевинских конструкција и Гвоздене мостове. Својим делом осавременио је наставу на факултету према високим стандардима тога времена. Учествовао је у балканским ратовима, а I светски рат провео у заробљеништву у Аустрији, где је српским студентима држао предавања из основа физике.

У Београду је 1910–1911. објавио табаке Предавања из механике и отпорности материјала и Предавања из статике инжењерских конструкција. Главно дело Основе теоријске механике у шест књига (Увод у механику. Механика тачке; Статика у равни; Опште теореме система тачака; Динамика у равни; Статика у простору; Динамика у простору) објављује у периоду 1947–1949. Ово обимно дело представља оригинални приступ механици крутог тела, написано је математички прецизно, с јасном оријентацијом ка практичној примени. Објавио је и друге књиге и научне радове из области механике, геометрије и теорије конструкција. Преводио је с француског и немачког популарна дела из механике, математике и физике. За дописног члана САН изабран је 1948.

ДЕЛА: „Der eigenspannte auf Druck und Biegung beanspruchte Stab", Österreichische Wochenschrift für den öffentlichen Baudienst, Wien 1907, 4; „Nebenspannungen der Querträger infolge steifer Längsträgeranschlüsse", Österreichische Wochenschrift für den öffentlichen Baudienst, Wien 1909, 38; Основи науке о чврстоћи, Бг 1933.

ЛИТЕРАТУРА: М. Вречко, Др техн. Иван Арновљевић, Бг 1952; В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996, Бг 1996; Живот и дело српских научника, II, Бг 1997.

Мира Петронијевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРНОЛД из ЛИБЕКА

АРНОЛД из ЛИБЕКА (Arnold von Lübeck), немачки хроничар (крај XII и почетак XIII в.). Био опат бенедиктинског манастира. Најпознатије дело му је Chronica Slavorum коју је завршио око 1210. У њој пише о времену између 1172. и 1209, а посебно је корисна као извор о владавини Хајнриха Лава и његових наследника, као и цара Отона IV. У великом конфликту између Хоенштауфоваца и папске власти био је заступник папских интереса. За српску историју ово дело је значајно јер је преко њега латински свет боље упознао Словене и њихову историју.

ЛИТЕРАТУРА: B. U. Hucker, „Die Chronik Arnolds von Lübeck als Historia Regum", Deutsches Archiv für Erforschung des Mittelalters, Köln 1988, 44.

Смиља Марјановић-Душанић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРНОТ АРНОВЉЕВ, Антоније

АРНОТ АРНОВЉЕВ, Антоније, адвокат, публициста, професор (Сегедин, 22. VII 1808 – Будим, 23. IX 1841). Основну школу и гимназију завршио у родном месту, а права студирао у Пешти и на Лицеју у Кежмарку. Од 1831. бавио се адвокатуром у Будиму. Матичин Летопис му је 1831–1834. објављивао песме, епиграме, епитафе, басне, чланке и преводе Сенеке, Курција Руфа и Цицерона са латинског, Карамзина са руског, Михајла Витковића и Андраша Феја са мађарског. Са италијанског је превео шаљиву игру Познато страшило, коју је новосадско Летеће дилетантско друштво играло на гостовању у Загребу и другим местима у Хрватској. У Пешти је 1833. учествовао у оснивању Српског књижевног друштва које је маја 1834. добило одобрење за рад, али није успело да организује предвиђене активности. Ту је покренуо и лист Сербска новина или Магазин за художество, књижество и моду (1838–1839) у којем је бакрорезну графику и модне цртеже објављивао и издавач магазина, графичар Доминик Перласка. То су били први овакви прилози у српском новинарству. У првом броју објављен је бакрорез Свети Сава просветитељ са децом, а изашли су и портрети Милована Видаковића и Димитрија Давидовића. Око листа се окупила већина оновремених српских писаца, а јављали су се и многи дописници са вестима из музичког, позоришног и друштвеног живота Срба у Угарској. Од десетог броја у магазину је објављивана прва српска књижевна библиографија. Изашле су кратке биографије писаца, од Димитрија Аврамовића до Вука Стефановића Караџића. Перласка је 1839. изашао из заједничког посла, а А. је наставио да издаје гласило, скративши му назив – Магазин за художетво, књижество и моду. У Србију је на дужност цензора, коректора и уредника Србских новина прешао 1839. Исте године постављен је за првог сталног професора физике у Лицеју у Крагујевцу, на којем је предавао до 1841. За своја предавања прикупљао различите физичке апарате и тако формирао прву школску збирку код нас, чиме је поставио темељ каснијем физичком кабинету. На Лицеју предавао и немачки језик. Напустио је Крагујевац и вратио се у Пешту да потражи лека својој болести. Умро је у Будиму, а његову смрт оплакао је Стерија.

ЛИТЕРАТУРА: О. Ђурковић, „Антоније Арнот, први професор физике на Лицеуму у Крагујевцу", НиП, 1965, 10; Класицизам код Срба. Каталог цртежа и графике, Бг 1967; В. Краут, „Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду и медорезац Доминик Перласка", ЗМПУ, 1967, 11; Л. Чурчић, Српски пештански књижевни листови 1837–1848, Бг 1976; „Стерија и Антоније Арнот", ЛМС, 1981, 428, 4; „Ка лику Антонија Арнота", у: Сусрети библиографа ´83, Инђија 1984.

Лазар Чурчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРОМУНИ → ВЛАСИ

АРОМУНИ → ВЛАСИ

АРПАДИ

АРПАДИ, мађарска великокнежевска, а затим краљевска династија. Потомци Арпада, великог кнеза и поглавара племенског савеза, под чијим су вођством Мађари 895/896. дошли у Панонску низију. Владари, од Арпада до Гезе, носили су титулу великог кнеза, а од Стефана I Светог титулу краља (1001). Владали су Угарском до 14. I 1301, када је смрћу последњег А., Андрије III, династија изумрла у мушкој лози. Јелисавета, кћерка Андрије III, умрла је као доминиканка у манастиру Тес у Швајцарској 1338. Унутар породице А. водила се стална борба за власт под плаштом различитих идеолошких и династичких принципа. У унутрашњој политици ослањали су се на супротстављене групе феудалаца. По успостављању унутрашњег мира, А. би предузимали освајања (Хрватске, Далмације, делова Босне, Србије итд.). У спољној политици маневрисали су између Римско-немачког царства, Византије и папства. У XI в. су стајали претежно под немачким утицајем, под којим су неки А. (као Соломон) доведени на власт, или су га морали признати (Андрија I). Од XII в. превагнуо је утицај Византије, с којом су се А. борили за утицај на Балканском полуострву. Византијски цар Манојло I Комнин, по мајци Пирошки (Ирини), кћерки Светог Ладислава, и сам А., покушао је да на престо доведе своје штићенике Арпада Ладислава II и Стефана IV, синове Гезе II и унуке Беле II Слепог. А. су се током времена ородили са другим европским владарским кућама, међу њима и са српским. Бела II Слепи оженио се Јеленом, кћерком рашког великог жупана Уроша I. За време малолетства њиховог сина Гезе II, регентство је вршио Јеленин брат бан Белош, оснивач католичког манастира у месту Ке (Банов Манастир=Банмоноштора=Баноштор). Катарина, кћерка Стефана V, удала се после 1268. за Драгутина Немањића и родила му Владислава и Јелисавету, жену Стефана I Котроманића. Катаринина млађа сестра, Јелисавета, удала се за млађег Драгутиновог брата, Милутина.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић, „Велики жупан Урош II", ЗРВИ, 1970, 12; Gy. Kristó, F. Makk, Az Árpád-házi uralkodók, Budapest 1988; В. Клаић, Повијест Хрвата од најранијих времена до свршетка XIX стољећа, I, Зг 1988; П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Бг 2002.

Петар Рокаи

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРС АНТИКА → МУЗИКА АНТИКА

АРС АНТИКА → МУЗИКА АНТИКА

АРСА

АРСА (Arsa), вишеслојно насеље и утврђење на Постењу код Новопазарске бање. Истражено je на локалитету Градина. Насеље из старијег гвозденог доба (VI–V в. п.н.е.) је визуелно и функционално повезано са богатом гробницом истог периода, смештеном под тумулом код Петрове цркве недалеко од Новог Пазара. У римском периоду на овом простору налазила се граница између провинција Горње Мезије и Далмације, те је на Градини у II в. подигнут објекат разуђене основе – вероватно бенефицијарна станица која је контролисала царински пункт; пут према рудницима на Рогозни и Муниципијуму Дарданорум (Сочаница); храм посвећен Јупитеру или Немези, заштитницима оваквих објеката. На ову могућност указују вотивне посвете бенефицијарних конзулара из оближњих терми и светилишта у Новопазарској бањи (Caldenae). У касноантичком периоду читава Градина је утврђена, а главни улаз саграђен у облику тетрапилона. У време Јустинијанове обнове утврђење је ојачано, а простор подграђа знатно проширен. Претпоставља се да је управо ово утврђено насеље, знатне површине и важног стратегијског положаја, поменуто под именом А. код Прокопија; из истог периода потиче и црква унутар бедема. На Градини је делимично истражено и средњовековно насеље, настањено у периоду IX–XII в. У обилној археолошкој грађи из овог периода доминира бугарска и српска средњовековна керамика. Значајни положај насеља на постењској Градини насупрот цркви Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара наговештава и висок административни статус места. Помишља се да би то могла бити локација средњовековног Раса.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић, „Прокопијева [Arsa", ЗРВИ, 1989, 27–28; Д. Мркобрад, „Рас–Постење: фазе развоја утврђења", ЗРВИ, 1997, 36.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕ (Брадваровић)

АРСЕНИЈЕ (Брадваровић), митрополит црногорско-приморски (Банатска Паланка, 24. IX 1883 − Београд, 10. XII 1963). Под световним именом Светислав завршио је богословију и права, а потом служио као парох и секретар Великог црквеног суда. Замонашен је 1940. и хиротонисан за викарног епископа моравичког. У време доласка немачких окупатора био је једини епископ у Београду. По завршетку рата администрирао упражњеном Горњокарловачком, Далматинском, Загребачком и Пакрачком eпархијом, које су, са порушеним храмовима, много побијених свештеника и верника, веома страдале од усташа током рата. У Цетињској митрополији (1947−1960) такође је затекао поразно стање, јер су комунисти за време и после рата побили свештенике и монахе, а они протерани нису се вратили из Србије и Војводине. После смрти патријарха Гаврила (1950), као најстарији члан Светог синода управљао је пословима патријаршије, а његов избор за патријарха спречила је власт. Као митрополиту, црногорске власти онемогућавале су му рад. Ухапшен је 1954, под оптужбом да је планирао „обарање власти радног народа" и осуђен у Окружном суду на Цетињу на 11 и по година затвора, од чега је пет и по издржао, а онда био пуштен условно. Изабран је 1960. за митрополита будимског, али га мађарске власти нису примиле. Живео је у манастиру Ваведење у Београду, у којем је и сахрањен. Бавио се публицистиком и објављивао радове из брачног права.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Стефановић, „Митрополит будимски Арсеније", Гласник СПЦ, 1964, 1; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕ (Гаговић)

АРСЕНИЈЕ (Гаговић), архимандрит (Крушево, Пива, ? – ?, 1817/1824). Као хиландарски монах вратио се 1788. у родну Пиву, где је започео обнову манастира који је затекао у веома лошем стању. Обновивши манастир до 1793, наредне године је из Цариграда прибавио царски ферман за њега. Са тог пута донео је и приложио шест књига Житија светих. Из обновљеног манастира започео је своју духовну, просветну и ослободилачку мисију. Човек несумњиве енергије, јасне свести и непоколебљивих моралних и етичких начела, А. је, ради остварења постављених циљева, много путовао: у Русију (1786, 1803, 1813), Јерусалим (1786, 1794), Цариград (1792, 1819), Сремске Карловце (1803), Дубровник и Беч (1804), Румунију (1811), док је у Србији боравио често. Одржавао је присне везе с великим бројем значајних личности српског народа тога времена (Карађорђе, митрополит Петар I Петровић, карловачки митрополит Стефан Стратимировић и др.) и с неким личностима из иностранства. Врхунац свог ослободилачког и дипломатског ангажовања доживео је када је 1803. на руском двору образлагао план о обнови „славјаносербског царства" на Балкану. О његовој смрти зна се веома мало. Најверодостојнији податак записан је у манастиру Пива, где се каже да је, после повратка из Русије и Свете горе, 1816. отпутовао у Травник да прибави дозволе за манастир и да су га том приликом на путу Турци мучки убили. Година и датум нису записани, а за гроб му се никада није сазнало.

ЛИТЕРАТУРА: О. Благојевић, Пива, Бг 1971; В. Ћоровић, Историја српског народа, Бл–Бг 1997; К. Радовић, Архимандрит Арсеније Гаговић и духовност Пиве, Цт 1998.

Драга Мастиловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕ I (Сремац)

АРСЕНИЈЕ I (Сремац), архиепископ српски (Дабар, Срем, ? − Чрнча, Полимље, 28. X 1266). Дошао је у Жичу као млад монах. Истакавши се знањем типика и појања, марљивошћу и подвижништвом, постао је еклесијарх, касније игуман. Иако је био без епископског искуства у управљању црквом, св. Сава га је, одлучивши да се повуче с трона, предложио, а Сабор српских архијереја изабрао за архиепископа. Три деценије на челу српске цркве (1233–1263) био је духовна, а не политичка личност, сав у култу св. Саве, чије је пролошко житије написао. Сталан успон државе и напредак цркве видни су на књижевном и грађевинском пољу (Сопоћани, Градац), а његова служба сведочи да је прогонио јеретике, вероватно последње остатке богумила. Сачуване беседе сведоче да је био добар проповедник. Иницирао је пренос моштију св. Саве из Трнова и положио их у Милешеви. С обзиром на то да је Жича на периферији српске државе била изложена нападима, пренео је седиште архиепископије у Пећ (1253) где је на жичком метоху изградио манастир Светих апостола, у којем је стекао ктиторска права, а Пећ је, као седиште црквене власти, постала духовни центар Срба. Разболевши се, 1263. повукао се с трона. Сахрањен је у Пећи, у гробници коју је за живота спремио, а седам година касније проглашен за свеца и унет у календар под датумом смрти. Убрзо су му посвећене капеле и цркве, сликан је у живопису старих и нових српских храмова. Од 1388. поштује се као светац у Русији, а 1549. Московски сабор је извршио званичну канонизацију и унео његову службу у минеј. Његове мошти су у ратним метежима, збеговима и сеобама много пута сељене. Пошто је 1737. спаљена Пећка патријаршија, монаси су носили мошти по разним манастирима (Довоља, Морача, Медун, Добрићево, Ждребаоник, Косијерево) и у сваком је остао по делић. Од 1920. налазе се у Ждребаонику. Благословом српског патријарха Варнаве и дозволом Светог синода СПЦ, део његових моштију однео је 1933. руски архиепископ Нестор у Пекинг (Кина) и Харбин (Манџурија) када су тамо основане цркве. Кратко пролошко житије А. написали су жички монаси, а цело житије и службу архиепископ Данило II. Касније су написани Акатист и Похвала. Служба је у време цара Душана допуњена, а у XIX в. прерађена са српскословенског на црквенословенски језик и унета у Србљак. Српскословенски текст превео је Д. Богдановић на савремени српски језик.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, II, IV, VI, Бг 1902, 1903, 1923, 1926; Србљак, II, Бг 1970; Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, Београд 1988.

ЛИТЕРАТУРА: С. Станојевић, „Архиепископ Арсеније", ГИДНС, 1932, књ. 5, св. 1, 3; Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смед. 1965; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕ II

АРСЕНИЈЕ II, патријарх (? − Смедерево, 7. XII 1463). Последњи патријарх у српској средњовековној држави. Због оскудних података није сигурно да ли је непосредно пре избора за патријарха био рашки (и преписао у манастиру Кончул дванаест минеја) или смедеревски митрополит. Као смедеревски митрополит, једини је могао да понесе титулу првопрестолног и имао право на викарног епископа. Смедеревски митрополит вероватно је постао 1456, по смрти митрополита Атанасија. Смрћу патријарха Никодима (1455) упражњен је патријаршијски престо, а с обзиром на то да су оба седишта српских патријарха, Жича и Пећ, била у турским рукама, постављао се проблем избора новог патријарха. То је решено канонским мишљењем васељенског патријарха Генадија Схоларија да ће нови патријарх резидирати уз двор српског деспота, тј. у Смедереву. У смутном времену после смрти деспота Ђурђа (1456), још више после смрти деспотице Јерине, у условима неслоге међу Ђурђевом децом и груписања великаша на проугарски и протурски табор, најлакше је било првопрестолног, тј. смедеревског митрополита издићи на патријаршијски престо, јер у једном граду нису могла резидирати два епископа. Преживео је пад државе (1459) и био први патријарх у турском ропству када Турци „наложише велики датак на патријаршеску власт". После њега скоро цео век српска црква није имала патријарха.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ал. Пурковић, Српски патријарси средњега века, Диселдорф 1976; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕ III (Црнојевић/Чарнојевић)

001_Arsenije-III.jpgАРСЕНИЈЕ III (Црнојевић/Чарнојевић), патријарх (Бајице, Црна Гора, око 1633 – Беч, 27. X 1706). Игуман манастира Пећке патријаршије постао 1665. Четири године касније рукоположен је за митрополита пећког, а за пећког патријарха изабран 1672. На поклоњење Христовом гробу путовао 1682. и на том путу водио дневник који је значајан као први српски путопис. По повратку из Јерусалима већ увелико је пламтео аустријско-турски рат (1683–1699). Турци су мотрили на патријарха и на његово кретање, јер су слутили да из Беча прима новац и врбује добровољце који би се борили на страни Аустрије. У ситуацији у којој се нашао, покушао је да нађе ослонац и помоћ у Русији (маја 1688), Римској курији и Млетачкој републици (у јесен 1688). Обавештен да Турци намеравају да се докопају њега и његовог богатства, напустио је Пећ и склонио се у Никшић. Пошто се вратио у Пећ, у Призрену се крајем октобра 1689. састао са аустријским генералом Енејом Силвијем Пиколоминијем са којим се договорио о начину на који ће Срби пружити помоћ царској војсци. Убрзо након пораза Аустријанаца код Качаника (22. XII 1689), када су Турци кренули у офанзиву и када се хришћанска војска почела повлачити, у јануару 1690. пошао је ка Београду и патријарх с много народа. У нади да се надирање Турака може зауставити уз помоћ добровољаца, цар Леополд I упутио је 6. IV 1690. манифест (тзв. инвитаторију) свим народима и земљама да се дигну против Турака. Заузврат обећао је слободу вероисповести, избор војводе и старе повластице. Манифест је приспео у Београд тек 16. јуна, а само два дана касније патријарх је у Београду одржао народно-црквени сабор на којем су учествовали епископи са свештенством и народне старешине с обе стране Саве и Дунава. Са сабора је у Беч послат епископ Исаија Ђаковић са задатком да тражи за Србе признање црквене аутономије какву су имали под Турцима. Цар је удовољио захтевима Срба издавањем привилегије од 21. VIII 1690. Међутим, привилегија је стигла до патријарха када се он са знатним делом народа у Великој сеоби већ налазио на аустријској територији, с леве стране Саве и Дунава, повлачећи се испред Турака, који су 8. октобра ушли у Београд. Нашавши се на територији Аустрије, A. је повео борбу с Римокатоличком црквом и њеним заступницима који су насртали на Србе с циљем да их поунијате. Упорно је настојао да највиши органи власти поштују привилегије које су дате Србима. Оснивао је нове, а учвршћивао већ постојеће православне епархије, чиме је поставио темеље новој самосталној српскоправославној црквеној области и настанку Карловачке митрополије. Суочавао се с великим материјалним проблемима, а пуних 11 година није у Угарској имао стално место боравка, него је становао у Сентандреји, Ковину, Сиригу, Хопову, Сечују, Футогу и Пакрацу. У време Ракоцијевог устанка (1703–1711) није се приклонио његовим „куруцима" него је Србе упутио на војну сарадњу са Двором и војском Аустрије. За тај његов поступак, који је Двору много значио, цар Јосиф I наградио га је средином 1706. тиме што му је доделио посед Даљ, који је био процењен на 38.000 форинти. Одан цркви и народу, А. је један од најпознатијих и најзаслужнијих српских архијереја. У историографији је оцењен повољно, као мудар, предузимљив и способан архијереј. Сахрањен је у манастиру Крушедол.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, V, Бг 1925; С. Гавриловић, И. Јакшић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, I, Бг 1987; С. Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, II, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, Одломци о грофу Ђ. Бранковићу и А. Црнојевићу, патријарху, с три излета о такозваној сеоби српског народа, Бг 1896; Р. М. Грујић, „Патријарх Арсеније III Чарнојевић", Календар „Црква", Ср. Карловци, 1941; Р. Л. Веселиновић, Арсеније III Црнојевић у историји и књижевности, Бг 1949; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; С. Гавриловић, „Настојање патријарха Арсенија Чарнојевића око права на десетину и земљишни посед (1690–1706)", ЗМСИ, 1996, 53.

Василије Ђ. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕ IV (Јовановић Шакабента)

001_Arsenije-IV.jpgАРСЕНИЈЕ IV (Јовановић Шакабента), пећки патријарх, карловачки митрополит (Рашка област, 1698 – Сремски Карловци, 7. I 1748). Пореклом је из засеока Шаке у Бањанима, па отуда Шакабента. Рашки митрополит постао је 1721. У том својству био је помоћник пећком патријарху Мојсију Рајовићу. Путовао је у Срем, у манастир Раваницa, да сакупља милостињу за Пећку патријаршију. После смрти патријарха Мојсија 1725. наследио га је на патријаршијском престолу. Попут Арсенија III радио је на ослобођењу Срба од Турака. Пре избијања аустро-турског рата 1737–1739. преговарао је у Бечу о подизању устанка против Турака, залагао се за то да Србија постане вазална држава Аустрије, да има врховне државне, градске и сеоске органе власти, да плаћа данак одсеком, има народну војску, самосталну цркву и своје школе, а да народ не буде оптерећен тежим дажбинама. Кад је рат између Аустрије и Турске већ био у току и кад је кнез Атанасије Рашковић јула 1737. истерао Турке из Новог Пазара, Турци су намеравали да ухвате патријарха и да га обесе. Међутим, А. је успео да им побегне. Повлачењем аустријске војске из Србије, патријарх је с једним делом устаника, Срба и римокатоличких Арбанаса (Климената), прешао у Срем, на територију Аустрије. Приликом преласка Турци су поубијали знатан део народа који је пошао за патријархом. Његовим напуштањем Србије на чело Пећке патријаршије дошао је Грк Јанићије III. Духовне везе између Пећке патријаршије и Карловачке митрополије биле су тада прекинуте, али су одржаване везе с манастирима и народом Србије. Смрћу карловачког митрополита Викентија Јовановића 1737, А. је постао администратор Митрополије и тада се за стално настанио у Сремским Карловцима. Одлуком Марије Терезије од 21. X 1741. именован је за митрополита с правом да носи и титулу патријарха. Његовим залагањем царица је априла и маја 1743. потврдила српске привилегије које је у време Велике сеобе Срба 1690. издао цар Леополд I. На народно-црквеном сабору у Карловцима 1744. потврђене су српске привилегије. Тада су изнети захтеви народних представника који су се тицали унапређивања просвете, економског и политичког живота Срба, а чули су се и протести против повреде привилегијалних права. Две године после овог сабора царица је одлучила да се народно-црквени сабори не могу сазивати без дозволе владара, да трошкове за њихово одржавање не може да сноси народ и да сваком сабору мора да присуствује царски комесар, који надзире и усмерава рад сабора. Као митрополит и патријарх А. је око себе окупио један круг истакнутих интелектуалаца, као што су Павле Ненадовић, потоњи митрополит, Павле Ненадовић млађи, секретар Митрополије, Јован Ђорђевић, каснији митрополит, и Христофор Жефаровић. Захваљујући свима њима у оквиру Митрополије смишљено је негован култ светитеља, посебно из редова српских средњовековних владара, чиме су развијани историјска свест и осећање државности. На месту старе митрополијске резиденције у Карловцима А. је подигао нови патријаршијски двор (који је изгорео 1788), семинар и дворску капелу. Мошти патријарха А. налазе се у манастиру Крушедол.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Бегство патријарха Арсенија IV из Пећи", ГСУД, 1868, 23; М. Јакшић, О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, Карловци 1899; М. Костић, „Устанак Срба и Арбанаса у Ст. Србији против Турака 1737–1739 и сеоба у Угарску", ГСНД, 1930, VII–VIII; Р. М. Грујић, „Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVII веку", ГИДНС, 1931, 4; Р. Л. Веселиновић, „Београд под влашћу Аустрије од 1717. до 1739.", у: Историја Београда, I, Бг 1974; С. Гавриловић, „Српски национални програм патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте из 1736/1737. године", ЗМСИ, 1991, 44.

Василије Ђ. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ/АРСЕНОВИЋ, Андрија

АРСЕНИЈЕВИЋ/АРСЕНОВИЋ, Андрија, протопрезвитер (Панчево, 1740 − Панчево, 1. VII 1816). Вођа Срба у Панчеву и околини. Дочекао је мошти св. Симона монаха (Стефана Првовенчаног) у Панчеву (1791), што је обележио натписом на једној икони. Скупљао храну и помоћ за српске устанике, освештао им заставе, а њихове победе 1804. обележио крстом на великој пијаци. Поводом ослобођења Београда одслужио на Божић 1807. благодарење за победу устаничког оружја, што је прослављено пуцњавом. Оптужен за нелојалност Бечу, смењен је и премештен у Семиклуш. Не напуштајући Панчево, исте године отпочео зидање храма Богородичиног успења са два звоника који симболишу јединство Срба на обе обале Дунава. Од Карађорђа је добио 650 хвати дрва за печење цигле и грађу за кров, у вредности од 5.000 форинти. Враћен је на дужност 1811. и благословом епископа осветио нови храм, у којем је касније сахрањен.

ИЗВOРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, V, Бг 1925; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, III, Н. Сад 1996.

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Споменица Панчевачког српског црквеног певачког друштва, Пан. 1938; Панчево и Први српски устанак, Н. Сад 1954; Ч. Ђорђевић, „Сенима проте Андрије Арсеновића", Гласник СПЦ, 2001, 1.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Владан

АРСЕНИЈЕВИЋ, Владан, лексикограф, етнограф, универзитетски професор (Делиблато, Банат, 22. I 1848 – Карловац, 14. ХI 1900). Школовао се у Сремским Карловцима, Братислави, Новом Саду и Будимпешти, где је једну годину студирао природне науке. Радио је као наставник у новосадској реалци (1869–1874), а потом као професор природних наука у Карловцу. Био је активан члан Уједињене омладине српске, уредник новосадског Гласа народа, сарадник у часописима Омладински календар, Јединство, Млада Србадија и Јавор. Први рад, превод приповетке М. Јокаија Трипут бог помаже, објавио је 1867. Преводио је с мађарског, руског (Тургењев) и немачког (позоришни комади). Посрба Шаљива игра Родериха Бенедикса извођена је у Новом Саду. Његови стручни чланци, преводи, нарочито уџбеници из области науке о природи истичу се стилом и лепотом језика. За собом је оставио богату лексичку грађу – сакупио је, класификовао и делимично обрадио 260.000 јединица. Део грађе је уступио Ђ. Даничићу за Речник Југословенске академије, а део је завештао САН (грађа је ушла у Речник српскохрватског књижевног и народног језика). Бележио народне умотворине у родном крају (подручје некадашње банатске војне границе), где је прикупио знатан број народних песама, приповедака, народних игара, загонетки, питалица и басми. Мањи број лирских песама слао је часописима Вила и Матица, у којима су и објављене 1868. и 1869. Преостали део грађе остао је у рукопису, и након његове смрти завештан САНУ. До сада су из овог рукописног материјала објављене само лирске песме. Други део његове оставштине чини лексичка грађа за недовршени Јестаственички речник, која је такође драгоцен извор за фолклористичка истраживања. Импресивну библиотеку од 20.000 књига уступио је Матици српској (чији је члан био од 1870), новосадској гимназији и српској препарандији у Карловцу.

ДЕЛО: М. Матицки (прир.), Од сна до запада: лирске народне песме банатске војне границе из збирке Владана Арсенијевића, Вш 1967.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Владан Арсенијевић", БК, 1900, 1470; П. Радуловић, „Владан Арсенијевић", ШкЛ, Сомбор 1900; М. Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Бг 1901; М. Матицки, Народне песме у Вили, Н. Сад – Бг 1985; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, II, Н. Сад 1992; З. Карановић, Народне песме у Матици, Н. Сад – Бг 1999.

Драгана Вукићевић; Јасмина Јокић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Владимир

АРСЕНИЈЕВИЋ, Владимир, фармацеут, универзитетски професор (Смедерево, 14. IX 1923 − Београд, 20. XII 2004). Дипломирао на Фармацеутском факултету у Београду, у првој генерацији студената овог факултета. Докторирао 1957. на истом факултету, где је касније био професор Органске хемије. Дугогодишњи управник Института за органску хемију (1962−1988). Усавршавао се у Лабораторији за органску синтезу хормона у Паризу (1958−1959), где је извршио синтезу Д-хомо-еквивелина као и бензоловог аналога овог хормона. Са супругом Луцијом бавио се применом реакције Реформатског на различитим хетероцикличним једињењима, при чему су добијени енамидоестри и енамидоетри са потенцијалним дејством психофармака. Био председник Савета Фарм. ф. у Београду (1968–1969), шеф Катедре за хемију истог факултета (1969−1979) и вишегодишњи члан Управног одбора Српског хемијског друштва. Супруга Луција Арсенијевић (Нови Бечеј, 9. XII 1924 – Београд, 18. VI 2004) дипломирала је (1951) и докторирала (1965) на Фарм. ф. у Београду. Учествовала у истраживачком раду Института за изучавање исхране народа при САН. Заједно са супругом Владимиром бавила се органском синтезом и проучавањем реакције Реформатског (и Д. Стефановић, „Реакција Реформатског са неким цикличним имидима: синтеза 3-супституисаних фталимидина", ГХД, 1970, 35).

ДЕЛА: и A. Damanski, L. Arsenijević, „Synthèse des combinaisons moléculaires d'acides D-tartrique –L-malique et L-tartrique-D-malique", Comptes rendus, 1957, 245; A. Damanski, L. Arsenijević, „Nouvelle méthode de dédoublement de l'acide DL-tartrique et de la DL-asparagine", Comptes rendus, 1959, 248; и A. Damanski, L. Arsenijević, „Préparation simple de la DL-α – asparagine", Comptes rendus 1963, 256; и L. Arsenijević, „Réaction de Réformatsky sur les nitriles-esters aromatiques. II. Synthèse des phtalimidines substituées", Bull. Soc. Chim. Fr., 1968, 4943; и L. Arsenijević, A. Horeau, J. Jacques, „2-Acétyl – 6-méthoxynaphtalène ", Org. Syn., 1973, 53.

ИЗВОР: Архива Фармацеутског факултета у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Меденица, Д. Ивановић (ур.), 60 година Фармацеутског факултета у Београду 1945−2005, Бг 2006.

Душанка Крајновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Владимир

АРСЕНИЈЕВИЋ, Владимир, књижевник, преводилац (Пула, 26. IV 1965). Средњу школу завршио у Београду. Неколико година живео у Лондону. Описујући трауматично искуство младих људи у време распада СФРЈ, А. је у последњој деценији XX в., препознат као гласноговорник побуњене генерације 90-их година. Тему побуне изразио је експресивно, говорећи језиком свога нараштаја, обнављајући, притом, књижевно сећање на дефетизам и меланхолију које су обележиле рани српски модернизам, настао после I светског рата. Приповеда без дистанце, сведочећи блиско искуство ужаса, смирено и без острашћености, показујући, из угла својих градских антијунака, анонимуса и аутсајдера, умеће опажања конкретне стварности и способност уметничког обликовања привидно ниских, књижевно не нарочито обећавајућих тема. За први роман У потпалубљу (Бг 1994), пролошки део предвиђене тетралогије Cloaca Maxima, добио је Нинову награду (најмлађи лауреат и једини добитник-дебитант). Роман је преведен на двадесетак језика, а 1996. и драматизован (Југословенско драмско позориште у Београду, режија Никита Миливојевић, Стеријина награда за најбољу драмску представу). Боравио је и у Мексико Ситију (1999–2000), где се, уз књижевни рад, бавио и музиком, свирајући у тексашко-британско-српском панк бенду Los Armstrings (CD: „Los Armstrings: Wanderlust", УрбаНС-а, Нови Сад, 2000). Издавачку кућу „Ренде" основао je 2000. Преводи са енглеског језика: П. Калифије, Мачо кучке (2001), Б. Фокс, Божја чизма (2004), П. Боулс, Чај у Сахари (2005), Р. Бах, Галеб Џонатан Ливингстон (2005), Фленери О'Конор, Тешко је наћи доброг човека (2006).

ДЕЛА: романи: Анђела, Бг 1997; и А. Зограф, Ишмаил, Бг 2004; Предатор, Бг 2008; дневничка проза: Mexico – ратни дневник, Бг 2000.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, Александријски синдром 3, Н. Сад 1999.

Михајло Пантић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Ђорђе Емануел Манојло

АРСЕНИЈЕВИЋ, Ђорђе Емануел Манојло, руски генерал (Вршац, 14. II 1775 – Јелисаветград, Русија, 7. II 1837). Потомак је угледне српске племићке породице у Угарској. Као ученик добровољац учествовао 1788. у одбрани Вршца од Турака. У наставку рата придружује се Михаљевићевом фрајкору, а после његовог распуштања пуку барона Сплењија. У Вршац се враћа 1791. и исте године као каплар, потом наредник, поново улази у састав Михаљевићевог фрајкора. У новом рату, против Француске, одликован је златном медаљом. У чину потпоручника примљен је 1794. у мађарску гарду. На позив руског цара Павла 1797. прешао у Русију, где је унапређен у поручника и рапоређен у царски хусарски пук. Војничку каријеру, најпре као капетан, а потом и мајор, наставља у ратовима против Наполеона. Учесник је битака код Бородина, Лицена, Бауцена, Кацбаха и Лајпцига. У инвазији на Француску током 1814. као генерал-мајор командовао је корпусом. За заслуге у рату унапређен је у чин генерал-лајтнанта и награђен са четири села у Кијевској губернији. По окончању ратова одређен је за начелника на Кавказу и заповедника целокупне војске на линији Црног мора и Астрахана. Захваљујући дипломатским способностима подвео је мирним путем осам племена на северозападу Кавказа под руску власт. Племе Карачајеваца, смештено на падинама Елбруса, 1828. покорио је силом. Ова победа донела му је унапређење у чин коњичког генерала. Боравак на Кавказу искористио је и у научне сврхе. На његову иницијативу Царска академија је 1829. упутила експедицију, која је, допревши готово до врха Елбруса, оставила низ корисних забележака о том горју. За учешће у експедицији Академија га је наградила титулом почасног члана. Видну пажњу поклонио је и уређењу поверених му области. Започео је преуређење Ставропоља, центра кавкаске области, омогућио коришћење лековитих вода Жељезновска и уредио бању Пјатигорск. Донео је и низ уредаба за побољшање привредног живота на Кавказу. При угушивању побуне у Дагестану 1831. тешко је рањен. По сопственој молби пензионисан је с пуном платом. Последње године провео је у Јелисаветграду где је и сахрањен.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Милекер, Повесница слободне краљевске вароши Вршца, 1–2, Пан., 1886; В. С. Караџић, Историјски и етнографски списи, I, Бг 1890; С. Новаковић, „Ђорђе Арсенијевић Емануел, кавалеријски ђенерал (1775–1837)", ГНЧ, 1901, 21; Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Ст. Караџића, Бг 1924; О. Микић, Д. Давидов, Портрети Срба 18. века, Н. Сад 1965.

Милић Ј. Милићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Коста

АРСЕНИЈЕВИЋ, Коста, пјесник, новинар (?, око 1856 – Београд, 3. I 1903). Самоук, почео радити као словослагач. Сљедбеник С. Марковића. Бавиo се новинарством, био покретач, уредник и сарадник социјалистичке и књижевне штампе: Мисли (1882), Новог београдског дневника (1885, један број), власник и уредник Борбе (1883), Трећег одјека (1885) и Гласа Србије (1901–1902). Књига пјесама приређена за штампу, с предговором В. Илића (1889), није му објављена. Писао је поезију социјалне и националне тематике, са жестоким порукама угњетачима, тиранима, Турчину или позивом на отворену борбу за права и слободу. Пјесме поставља на реалније тло, са социјалном, политичком (Париска комуна) и сатиричном оријентацијом. У његовој поезији уочени су трагови лирике Ђ. Јакшића и Ј. Г. Миленка. Сматра се првим српским социјалистичким (пролетерским) пјесником. Поред лирике написао је три публицистичке књиге у духу социјалистичких увјерења. Промијенио ставове поткрај живота и, нервно растројен, утопио се у Дунаву.

ДЕЛА: Великашка борба у Србији, Бг 1889; Партије и партаизам, Бг 1892; Јавна политичка исповест, Бг 1898; Песме, Бг 1978.

ИЗВОР: Д. Илић, Биографија Косте Арсенијевића, рукопис, Архив САНУ.

ЛИТЕРАТУРА: А. Пејовић, „Први српски пролетерски песник", Домети, 1975, 2; А. Раденић, Социјалистички листови и часописи у Србији 1871–1918, Бг 1977; В. Илић, „Песме Косте Арсенијевића", Сабрана дела В. Илића, III, Бг 1981.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Лазар Баталака

001_Lazar-Batalaka-Arsenijevic.jpgАРСЕНИЈЕВИЋ, Лазар Баталака, политичар, историчар (Буковик, Крагујевачки округ, 1793/1795 – Београд, 27. I 1869). Школовање започео у Земуну, а по повратку у Србију изучио више заната, након чега је уписао Велику школу у Београду. По пропасти устанка 1813. напустио Србију, прво време живећи у Новом Саду, а потом 1814. отишао у Хотин и Кишињев. Био у контакту са истакнутим устаничким првацима (Карађорђем, Луком Лазаревићем, Јанићијем Ђурићем, Савом Филиповићем, Вулом Илићем и др.), што му је помогло да прикупи информације за писање вождове биографије. Издржавао се тешко, учећи децу богатих српских избеглица. У Србију се вратио деценију касније (1827) и ступио у државну службу, у надлештвима у Пожаревцу, Кладову, Крагујевцу, Београду и Смедереву. Током периода рада у Кнежевој канцеларији са кнежевим секретаром Димитријем Давидовићем, овај га је прозвао „бата Лака", од чега је касније настало име под којим је остао познат. Био је писар, секретар, члан и председник Окружног суда у Београду, потом управник штампарије, ђумругџија у Кладову и председник окружног суда у Смедереву. После промена у Србији 1842, као присталица уставобранитеља, постао члан Државног савета (1845–1857), капућехаја у Цариграду (1846–1847), а затим неколико пута министар правде и просвете (1848–1849, 1852–1854). Био је бранилац прерогатива Државног савета и противник аустрофилске спољнополитичке оријентације. Као један од учесника у Тенкиној завери (1857) морао је да поднесе оставку на саветнички положај. Активно је учествовао у обарању кнеза Александра; међутим, после промена у Србији 1858. доспео је накратко у притвор, а потом је пензионисан. Од тада до смрти живео је у Београду, пишући мемоаре, повремено сарађујући са Гарашанином, који га је рехабилитовао и укључио у рад на националној пропаганди. Писао је и историјска штива, искључиво у вези са Првим српским устанком. Написао је Историју српског устанка (I–II, Бг 1898), у којој је у великој мери користио аутентичну изворну грађу, као и до тада необјављену литературу, драгоцену за сагледавање времена Првог српског устанка. То дело, међутим, садржи и многе одлике мемоарских и политичких списа и наговештава касније династичке сукобе и поделе у Србији. Аутор је на моменте исказивао отворену наклоност према Карађорђу, којег је идеализовао, али и антипатије према појединим историјским личностима и другим писцима историјских штива (нпр. према Вуку Караџићу). Аутор је и краћег текста Карактеристика Црног Ђорђа (1854). У рукопису му је остало више радова, од којих су неки краћи и недовршени (Карађорђев животопис до устанка и доба емиграције, критика Вукових историјских радова, белешке о Родофиникину, Недоби и др.).

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Н. Крстић, „Место предговора", у: Историја српског устанка, I, Бг 1898; Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842–1853, Бг 1932; В. Стојанчевић, „Баталакина Историја Првог српског устанка", (поговор) у: Историја Српског устанка, II, Бг 1979.

Петар В. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Марина

АРСЕНИЈЕВИЋ, Марина, културни радник у исељеништву (Београд, 23. VIII 1969). Завршила балетску школу и Музичку академију (1991) и афирмисала се као извођач озбиљне музике на популаран начин. Имала је концерте у Русији, Италији, Француској, Аустрији. Током 1996. и 1997. проглашена за најпопуларнију интерпретаторку озбиљне музике у Југославији. После бомбардовања Србије 1999. преселила се у САД, где изводи класичну и етно музику. Наступала у Карнеги холу у Њујорку, као и другим градовима САД-а и Канаде. Живи у Блумфилд Хилсу у Мичигену.

ЛИТЕРАТУРА: Илустрована историја српске дијаспоре, Бг 2006.

Марко Лопушина

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Милорад

АРСЕНИЈЕВИЋ, Милорад, фудбалер, електроинжењер, универзитетски професор (Смедерево, 6. VI 1906 – Београд, 18. III 1987). Фудбалом почео да се бави у подмлатку шабачке Мачве где је постао првотимац. Био је један од најбољих крилних халфова у земљи. У Београдски спортски клуб прешао је 1925, одиграо 483 утакмице и освојио четири национална првенства. Играо је атрактивно и маштовито, те су му навијачи дали надимак Балерина. За државну репрезентацију играо је 52 пута (први пут против Мађарске 10. IV 1927 (0:3)), а пре рата су само Моша Марјановић и Александар Тирнанић одиграли више од 50 мечева. Учествовао на Летњим олимпијским играма у Амстердаму 1928. и на светском фудбалском првенству у Монтевидеу 1930. Каријеру је завршио у сусрету са селекцијом Француске 1936 (0:1). Као изврстан фудбалски стручњак био је савезни капитен (селектор) на 27 (1948–1952), а члан селекторске комисије на 37 утакмица (1952–1954). Био је члан органа Фискултурног савета Србије, а биран и у органе Фудбалског савеза Србије и Југославије. На Београдском универзитету дипломирао електротехнику 1930. и од 1962. радио као ванредни професор Саобраћајног факултета. Објављивао радове из физике и електротехнике. Аутор уџбеника Електротехника (Бг 1965). Залагао се за неговање физичког васпитања студената, а за допринос спорту одликован многобројним признањима.

ЛИТЕРАТУРА: Сто биографија: грађа за Енциклопедију физичке културе и спорта уже Србије, I, Бг 1969; Спортски лексикон, Зг 1984; Енциклопедија фудбала, I, Бг 2006.

Милојко Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Милош

АРСЕНИЈЕВИЋ, Милош, филозоф, универзитетски професор (Београд, 18. III 1950). На Филозофском факултету у Београду дипломирао (1975), магистрирао (1983) и докторирао (1987). Као редовни професор (од 2003), предаје Историју савремене филозофије на ФФ-у у Београду, а осим ове области, бави се историјом филозофије (првенствено античке), метафизиком, логиком и филозофијом науке. Објавио је петнаестак радова на страним језицима и одржао више предавања на угледним универзитетима (Кембриџ, Питсбург, Хајделберг, Беркли итд.). Почев од дипломског рада („Кантова теоријска филозофија", Филозофске студије, б. м. 1975), па све до најновијих студија, централно подручје његових интересовања представљају проблеми филозофије простора и времена, а пре свега Зенонови дијалектички парадокси и њихове варијанте у разним областима математике и метафизике. Ова питања се повезују и с појединим темама из филозофије науке (првенствено физике, нпр. проблем квантних објеката), историје античке и модерне филозофије, као и филозофије математике. Ослањајући се на класичне ауторе (Аристотел, Лајбниц, Кантор), али и на главне савремене теоретичаре простора и времена (МекТагарт, Рајхенбах, Са[л]мон, Мелор), уз увиде у резултате Поенкареа, Минковског и Ајнштајна, нуди сопствена решења појединих техничких проблема у филозофији простора и времена, као и филозофији математике. Основна стратегија у аргументацији састоји се у показивању да се парадокси могу отклањати показивањем (не)саодрживости извесних последица тврђења која творе парадокс, при чему се користи опсежан формалнологички апарат из актуелних математичких теорија. Аутор је краћих радова посвећених разноврсним темама, од појединих логичких парадокса (нпр. појмовног проблема додиривања просторних тела) до оправданости смртне казне и других проблема практичке филозофије. Уредио зборник Рационалност и савремени свет (Бг 1988). Коаутор је рада (с Милошем Лабаном) у којем се доказује исправност расуђивања према принципу „коцкарске грешке" (која претпоставља утицај претходних догађаја на вероватноћу наредних у низу). У Оксфордском приручнику за филозофију (Oxford Companion to Philosophy, 1997) приказао је развој националне филозофије у кључу контаката с англосаксонском, претежно британском аналитичком оријентацијом од 60-их година надаље.

ДЕЛА: Простор, време, Зенон, Бг–Зг 1986; Време и времена, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Мојовић, „Предговор", у: Простор, време, Зенон, (библ.), Ср. Карловци – Н. Сад 2007.

Александар Гордић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Миро

АРСЕНИЈЕВИЋ, Миро, електро-машински инжењер, универзитетски професор (Присоја код Андријевице, 15. IV 1895 – Београд, 1. VII 1983). У току I светског рата, као ђак-наредник пао је у заробљеништво и провео пуне две године у логору у Мађарској. После рата наставио је школовање и 1925. дипломирао на Eлектро-машинском одсеку Техничког факултета у Београду. По дипломирању се запослио у Одељењу царине Министарства финансија где је радио као члан Комисије за контролу и пријем кованог новца (у Паризу и Бриселу). Био на усавршавању на Техничкој високој школи у Шарлотенбургу (Берлин), на Институту за испитивање метала, текстила, хартије, грађевинских и других материјала (1929), а потом на Високој техничкој школи у Дрездену, на Одсеку за текстил и папир (1930–1931). Од 1936. радио као секретар у Министарству трговине и индустрије. Наставну и научну делатност отпочео је 1926. као хонорарни асистент Завода за испитивање материјала Тех. ф. у Београду, где је 1938. изабран за хонорарног наставника на предметима Текстилна индустрија и Механичка технологија (од 1947). За ванредног професора Технолошко-металуршког факултета изабран је 1951, а за редовног 1955. На ТМФ-у је држао наставу из Механичке технологије, Испитивања текстила и Текстилне сировине. Руководио Заводом за Механичку технологију и Текстилну индустрију. Био је декан ТМФ-а (1957–1959). Пензионисан 1964. Бавио се истраживањима из области полупроводника и синтерметала, као и текстилних материјала, делатношћу која је проширена оснивањем Катедре за текстил и Одсека за Текстилно инжењерство (1959/60). А. је аутор или коаутор више универзитетских и средњошколских уџбеника и практикума од којих су неки преведени на македонски и албански језик. Носилац је Ордена светог Саве и француског Ордена официра, као и златне плакете Фонда текстилаца „Вилем Пушман".

ДЕЛА: и Д. Трифуновић, Р. Ристановић, „Импрегнација текстила бинарним смешама неких соли које га чине отпорним према дејству ватре", ХИ, 1957, 1; Механичка технологија, Бг 1965; Текстилна влакна, Бг 1965.

ИЗВОР: Архива ТМФ, Београд.

Радмила Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Момчило

АРСЕНИЈЕВИЋ, Момчило, агроном, фитопатолог, универзитетски професор (Добрач код Крагујевца, 7. IV 1930 – Нови Сад, 20. VII 2008). Пољопривредни факултет завршио у Земуну (1954), где је и докторирао (1964) с темом из области фитопатологије. Радио у Лабораторији за биолошку борбу Института за заштиту биља, Топчидер (1955–1956), а затим на Пољ. ф. у Земуну. За асистента у Пољопривредном институту у Крагујевцу изабран 1957, а на Пољ. ф. у Новом Саду 1960. Редовни професор од 1977. Предавао је микозе воћака и винове лозе, бактериозе биљака, фитопатологију на Одсеку за воћарство и виноградарство и Одсеку за хортикултуру. Усавршавао се у Мађарској. Утемељивач је науке о фитопатогеним бактеријама на Пољ. ф. у Новом Саду, те аутор уџбеника (Бактериозе биљака, Н. Сад 1975), приручника (Фитопатогене бактерије, Бг 1992) и монографије (и М. Панић, Бактериозна пламењача воћака и украсних биљака Erwinia amylovora, Бг – Н. Сад 1996) из ове области. Основна научноистраживачка делатност везана је за изучавање изумирања кајсије и брескве проузроковане бактеријама рода Pseudomonas и гљивом рода Cytospora (коаутор, „Развој Cytospora cincta Sacc. као паразита брескве током године", ЗБ, 1982, 33, 1; и Б. Костић, „Могућности биолошке борбе против паразитних микроорганизама воћака, цвећа и шумских биљака", ЗБ, 1984, 170; „Мушкатла (Pelargonium zonale (L) Ait) као тест патогености фитопатогених бактерија рода Pseudomonas", ЗБ, 1987, 179). Добитник је повеље за животно дело, Универзитетских наставника и научних радника (Н. Сад, 2007).

ИЗВОР: Биографија наставника и сарадника (1954–2004). Пољопривредни факултет, Н. Сад 2006.

Јелица Балаж

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Радомир

АРСЕНИЈЕВИЋ, Радомир, инжењер електротехнике, универзитетски професор, (Београд, 11. XI 1897 – Београд, 15. X 1973). Као ђак IV разреда гимназије у Београду 1914. одлази као добровољни болничар у I светски рат. Са војском се 1915. повлачи преко Албаније и одлази у Француску. Гимназију завршио у Греноблу 1917, а Електротехнички факултет 1922. Исте године враћа се у Краљевину СХС, где је као инжењер радио у разним фирмама. На ЕТФ у Београду дошао из Дирекције Електропривреде у звање ванредног професора 1950. а 1962. постаје редовни професор. Четири године био је продекан факултета. Пензионисан 1970. На факултету је конципирао и предавао предмет Електротермичка и електротермијска постројења, а резултате тих сазнања примењивао у привреди. Оснивач је Југословенског комитета за електротермију и електрохемију и њeгов дугогoдишњи председник, четири године био је потпредседник Међународног комитета за електротермију и електрохемију и потпредседник друштва „Никола Тесла".

ДЕЛА: „Елементи за решење сложеног проблема индустрије алуминијума у Југославији", ЗЕТФ, Бг 1956; „Стање и перспективе развоја електрохемијске и електрометалуршке индустрије у Југославији", Предавање oдржано у институцији КЕМА, Арнхајм 1957.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Драјић, Б. Станић (ур.), Наших 50 година: (1948–1998). Електротехнички факултет, Бг 2003.

Душан Драјић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЈЕВИЋ, Станимир

АРСЕНИЈЕВИЋ, Станимир, хемичар, универзитетски професор (Баре Гружанске код Крагујевца, 9. V 1911 – Београд, 9. VII 2004). Студије хемије завршио на Филозофском факултету у Београду 1926. После првог запослења у лабораторијама рудника „Трепча" у Косовској Митровици, 1939. постављен је за професорског приправника хемије у Чачку, а 1949. преузима катедру Више педагошке школе у Нишу. Основао је лабораторије и израдио програме за општу, неорганску и органску хемију и успешно изводио наставу. Затим постао професор Медицинског факултета у Нишу. У Београду радио као професор на Вишој педагошкој школи за економику домаћинства и хeмију (1962–1979). Написао 11 уџбеника из неорганске и органске хемије за основне и средње школе и гимназије; неки од ових уџбеника доживели су чак 28 издања. За више школе написао је два уџбеника: Органска хемија (осам издања) и Општа и неорганска хемија (16 издања). Дао значајан допринос тумачењу и популаризацији хемије и њених примена, као и Српском хемијском друштву. Поред тога бавио се превођењем стручних књига и уџбеника (С. Глестона, Р. Зунга, Л. Барнета, А. Хермана), као и више биографских књига (о Лавоазјеу, Ајнштајну и др.). У Српском хемијском друштву 24 године је уређивао часопис Хемијски преглед. Добитник је награде за просвету Републике Србије, за животно дело и Вукове награде Културно-просветне заједнице Србије за 2002. Оснивач је (са супругом) фонда за доделу награда најбољим ученицима српског језика и књижeвности, страног језика и хемије (1998).

ЛИТЕРАТУРА: М. Јефтић, Живот са хемијом. Разговори са Станимиром Арсенијевићем, Бг 2001; Ж. Чековић, „Станимир Арсенијевић (1911–2004)", ХП, 2004, 4.

Гордана Миловановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНИЋ, Павле Паја

АРСЕНИЋ, Павле Паја, трговац, народни посланик (?, 1836 – Загреб, 5. X 1887). Био је имућни и угледни трговац и власник винарије, први председник Сремског винарског деоничарског друштва, основаног 1872. у Илоку и члан управног одбора паланачко-илочког паровоза. Постао управник среске штедионице, на чијем ће се челу касније наћи његов син Коста. У два маха изабран у Илоку за народног заступника на троједничком (хрватском) сабору. Учествовао на Илочкој конференцији сремског огранка Народне странке и изабран као један од 12 чланова депутације бану. Испрва припадао страначкој групацији која се борила за права српског живља, одбрану националне и верске аутономије Срба, те слободу говора, али касније приступа групи која није заступала првобитне ставове, због чега трпи оштру критику политичких противника. Био члан прорежимског Српског клуба. Као кандидат (владине) Народне странке за Срем за Илочки срез, 1887. поново бива изабран у Сабор. Својим деловањем допринео је економском и политичком јачању Срба у илочком срезу, које им је отворило врата у грађанске кругове, политички и културни живот и омогућило развој просветних, културних и верских установа. Одликован је Златним крстом с круном.

ЛИТЕРАТУРА: А., „Паја Арсенић", Браник, 1887, 11; А., „Паја Арсенић" Застава, 1887, 144; Немања, 1887, 5; А., „Павле Арсенић", Србобран, 1887, 88; Ј. Суботић, Автобиографија, Н. Сад 1901; А. Раденић, „Срби у Хабсбуршкој монархији 1868–1878", у: Историја српског народа, V/2, Бг 1981.

Милена Јоксимовић-Пајевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНОВИЋ, Константин

АРСЕНОВИЋ, Константин, свештеник, сликар (Панчево, 18. IX 1782 – Панчево, 26. XII 1868). Син угледног панчевачког протопрезвитера Андрије Арсенијевића (син је променио презиме у Арсеновић). Започео војничку каријеру, али ју је убрзо напустио и прихватио свештенички позив. Помиње се 1807. у Панчеву као ђакон, а већ 1816, после очеве смрти је протопрезвитер. Био је велики родољуб, образован човек, који је познавао сликарство и музику, па је открио једног од највећих сликара свога времена, Константина Данила. Видевши његове портретске радове у Алибунару 1828, поверио му је израду иконостаса Успенске цркве, своје нове парохијалне цркве у Панчеву, заинтересовао се за сликање и уз Данилове савете почео да слика. Радио је са доста успеха угледајући се на учитеља, што потврђују његови малобројни сачувани радови, од којих се истиче Аутопортрет. Развио се у ваљаног сликара, који није за собом оставио обимније дело јер се сликарством бавио узгред, из задовољства. Израдио је неколико портрета, који се налазе у збирци Панчевачке црквене општине, мањи број икона и портрет супруге из млађих дана, којем се изгубио траг након продаје на лицитацији. Како није имао деце, многе скице и цртеже распродали су наследници. Најзанимљивији је као сликар предела. Бања Мехадија, наивни пејзаж са брдима и речицом, делује веома импресивно снагом своје редуковане форме. За време I светског рата нестао је из Уметничког музеја у Београду његов други пејзаж. Малобројни сачувани радови сврставају га у групацију провинцијског бидермајера.

ЛИТЕРАТУРА: Л. и В. Николић, Српски сликари, прилог културној повесници српског народа, Земун 1895; В. Петровић, М. Кашанин, Српска уметност у Војводини, Н. Сад 1927; М. Томандл, Споменица панчевачког српског црквеног певачког друштва, 1838–1938, Пан. 1938; М. Коларић, Класицизам код Срба, I, Бг 1965; М. Јовановић, Н. Кусовац, Школа Константина Данила, Зр. 1967; П. Васић, Уметничка типографија Панчева, Н. Сад 1989.

Олга Микић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНОВИЋ, Љубиша

АРСЕНОВИЋ, Љубиша, фармацеут, публициста (Ниш, 23. XI 1881 − Београд, 26. XI 1957). Студије фармације завршио 1908. у Бечу, где је кратко време радио као апотекарски сарадник. По повратку у земљу 1909. покренуо први стручни часопис из области фармације на српском језику Фармацајтске новине, с циљем унапређења фармацеутске струке и науке, а против све израженије комерцијализације апотекарске праксе. Остао је уредник часописа и пошто га је 1910. преузело и издавало под истим називом до почетка 1911. Српско апотекарско друштво. Након војне службе прешао у болничку апотеку при Општој државној болници у Београду. Васпитаван у духу патриотизма, учествовао као војни фармацеут у свим ратовима 1912−1918, а војну службу напустио 1925. у чину мајора. Добио концесију за отварање јавне апотеке у Великом Орашју (1925−1928) и држање апотеке у Нишу (1928−1932). Као неуморни борац за етику фармацеутске струке 1932. покренуо у Нишу часопис Отпор, стручни апотекарски лист. После изласка осам бројева, часопису је интервенцијом полиције онемогућено да објављује критичке текстове и стога се претворио у стручни недељни лист Отпор, апотекарски гласник, а од 30. броја излазио је у Скопљу под називом Апотекарски гласник. Био је уредник и власник листа све до последњег броја (1941). Пензионисан 1939. као виши бански саветник у Скопљу. Од оснивања часописа Архив за фармацију био је члан редакцијског одбора и сарадник, а посебно се истакао прилозима из историје фармације. Аутор је и издавач прве стручне књиге из области фармацеутске технологије на српском језику: Техника практичне фармације (Бг 1911).

ДЕЛА: „Занимљивости из српске фармације", АФ, 1952, 1; „Прилози за историју фармације", АФ, 1952, 4, 6.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Ђорђевић, „Арсеновић Љубиша", АФ, 1958, 5; А. Мирковић, „Фармацеутска штампа у Србији", АФ, 1961, 2.

Душанка Крајновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНОВИЋ, Никола

АРСЕНОВИЋ, Никола, сликар, етнограф (Ретфала код Осијека, 1823 – Београд, 1887). Касно је научио да црта и акварелише, кад се и заинтересовао за сликање народних ношњи. Напустио кројачки занат и обишао све јужнословенске земље сем Босне и једног дела Македоније. За двадесетак година израдио је неколико стотина акварела народних ношњи, орнамената и појединих призора из народног живота, технички и уметнички осредњих, али етнолошки и историјски веома верних и вредних. Прецртавајући народне ношње које су одавно изобичајене, створио је драгоцен извор за њихово проучавање на јужнословенском простору. Од 1868. безуспешно нудио своје албуме просветним институцијама у Загребу, Пешти и Бечу, да би их тек 1879. откупила српска влада (за 1.000 дуката), поклонила Народном музеју у Београду (касније Етнографском), а уметнику дала положај учитеља цртања.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Гавриловић, Балкански костими Николе Арсеновића, Бг 2004; Југословенски етнограф Никола Арсеновић, Бг 2006.

Петар Влаховић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНОВИЋ, Теодора (Тода)

001_Teodora-Arsenovic.jpgАРСЕНОВИЋ, Теодора (Тода), глумица, оперска певачица (Врањево/Нови Бечеј, Банат, 22. XII 1885 – Београд, 18. X 1960). У путујућој дружини „Србадија" Д. Нишлића била 1900–1902. Од септембра 1906. била је привремени, а од јануара 1909. редовни члан Народног позоришта у Београду, у којем је остала до одласка у пензију (1951). У матичној позоришној кући прославила је 1956. свој златни јубилеј. Била је осећајна, женствена и даровита глумица. Уз пријатан, тонски довољно богат и врло допадљив мецосопран била је предодређена за певачки и драмски репертоар. У Опери НП-а играла је 16 улога (1906−1935) међу којима се истичу Ацучена (Ђ. Верди, Трубадур), Лудмила и Хата (Б. Сметана, Продана невеста), Сузуки (Ђ. Пучини, Мадам Батерфлај), Кармен (Ж. Бизе, Кармен), Анђа (С. Бинички, На уранку). Током 50 година рада остварила 216 драмских улога најразличитијег жанра, испољивши непосредност, природност изражајних глумачких средстава, уз лепу, правилну и јасну дикцију, једну од најлепших на београдској сцени. Одликована је Орденом св. Саве IV реда (1930), бугарским Народним орденом за грађанске заслуге (1936), Орденом рада I реда (1956). Важније позоришне улоге: Чучук Стана (М. М. Петровић, Чучук Стана), Јелка (Тот–Дескашев, Сеоска лола), Васка (С. Сремац, Зона Замфирова), Коштана и Ташана (Б. Станковић, Коштана, Ташана), Љубица и Петра (Ј. Веселиновић, Ђидо), Емилија (Молијер, Тартиф), Маша (Л. Толстој, Живи леш), Бака Емилија (А. Касоне, Дрвеће умире усправно), Еди (Л. Хелман, Мале лисице). Остварила запажене улоге и у филмовима Карађорђе (1911, Илија Станојевић) и Врата остају отворена (1959, Франтишек Чап).

ЛИТЕРАТУРА: А., „Биографије наших уметника – Гђа Теодора Арсеновић", ССц, 1941, 2; М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бг 1952; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979.

Зоран Т. Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЕНОВИЋ-ШОБИЋ, Вера

АРСЕНОВИЋ-ШОБИЋ, Вера, радиолог, универзитетски професор (Београд, 3. XI 1929). Дипломирала (1956) и докторирала (1979) на Медицинском факултету у Београду. На истом факултету изабрана у звање редовног професора 1989. По позиву предавала на мед. ф. у Загребу, Бањалуци и Новом Саду. Бавила се испитивањем ефекта различитих радиотерапијских метода у вези са клиничком и патохистолошком класификацијом Морбус Ходџкин. Усавршавала се у Њујорку 1981. Била шеф Катедре за радиологију Мед. ф. у Београду и главни радиотерапеут Института за радиологију и онкологију у Београду. Допринела едукацији и стручном усавршавању онколога Србије. Одликована Орденом рада са златним венцем 1989. Од 1990. редовни је члан Академије медицинских наука СЛД-а.

ДЕЛА: „Наши први резултати у радикалној радиотерапији Морбус Ходџкин", САЦЛ, 1977, 2; „Резултати лечења Морбус Ходџкин 1970–1985", САЦЛ, 1987, 15; коаутор, „Компјутеризована томографија у процени позних компликација после радиотерапије примарних тумора мозга код деце", РАС, 1994, 1; коаутор, „Значај рендгенолошке дијагностике у планирању хируршке и радиотерапије као и контроли болесника лечених од карцинома једњака", РАС, 1994, 3.

ЛИТЕРАТУРА: Медицинска академија Српског лекарског друштва. Биографије чланова: 1976–1996, Бг 1996; Р. Б Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, II, Бг 2005.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AРСИКИН, Ирина

AРСИКИН, Ирина, оперска певачица, универзитетски професор (Београд, 5. II 1938). Дипломирала (1963) и магистрирала (1974) на Музичкој академији у Београду. Од 1960. је солисткиња Уметничког ансамбла ЈНА, а од 1969. хора Радио-телевизије Београд. С посебним успехом креирала сопранске соло деонице у многим вокално-инструменталним делима од барока до савремене музике. У њеном уметничком ангажовању посебно место заузимају изузетне интерпретације аустријског и немачког лида, а важан допринос дала је и популаризацији савремене домаће музике. Многа њена извођења су, као трајни снимци, остала забележена у архиви Радио Београда. Гостовала је у земљи и иностранству. Била је професор у музичким школама „Бинички" и „Станковић". На Факултету Музичке уметности у Београду радила 1977–2002. Прошавши пут од асистента до редовног професора, несебично и зналачки одгајала је младе уметнике. Добитница је многих награда и признања, од којих се посебно издваја Златна плакета Универзитета уметности у Београду.

Аница Сабо

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AРСИЋ, Богољуб

001_Bogoljub-Arsic.jpgAРСИЋ, Богољуб, епидемиолог, универзитетски професор (Волковија, Тетово, 2. VII 1914 – Београд, 25. VII 1999). Медицински факултет у Београду завршио 1942. и потом радио у Централном хигијенском заводу у Београду на сузбијању пегавца и других заразних болести међу избеглицама. Новембра 1944. ступио у НОВЈ. Крајем 1945. постављен за епидемиолога 45. дивизије, а потом био на сличним дужностима у Скопљу, Сарајеву и Београду, све до места начелника Епидемиолошког института ВМА. Специјализирао епидемиологију 1952. и докторирао 1962. Усавршавао се у Великој Британији (1961). Највише се бавио епидемиологијом, превенцијом и сузбијањем цревних заразних болести и реуматске грознице (Реуматска грозница у Југославији и Југословенској народној армији, Бг 1975). Редовни професор ВМА постао 1976, а пензионисан 1980. Био је председник Превентивне секције СЛД и члан редакције часописа Војносанитетски преглед. Носилац је Ордена заслуга за народ II и III степена, признања Nestor epidemiologique militaris и других.

ДЕЛА: Quelques expériences de lutte syndrome diarrhéique, Алжир 1964; „Група цревних заразних болести", у: Основи војне епидемиологије, Бг 1966.

ИЗВОР: Архива ВМА.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Покорни, „Богољуб Арсић, пуковник у пензији, 1914–1999", ВП, 1999, 56.

Миле Игњатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСИЋ, Бранка

АРСИЋ, Бранка, филозоф (Београд, 9. VIII 1965). Школовала се у Београду где је завршила основне и докторске студије филозофије. Била је асистент и доцент на Филозофском факултету у Београду. Предавала је на женским студијама у Београду и Будимпешти, а потом америчку књижевност на Универзитету Олбени у Њујорку. Интересовања јој се све више померају од филозофије из периода ране модерне и са европског простора (Разум и лудило. Неки аспекти Декартових Медитација о првој филозофији, Бг 1997; Поглед и субјективност. Неки аспекти Барклијеве теорије виђења, Бг 2000) ка америчкој књижевности и култури.

ДЕЛА: Passive Eye: Gaze and Subjectivity in Berkeley (via Beckett), Stanford 2003; Passive Constitutions or 7 ½ Times Bartleby, Stanford 2007.

Илија Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСИЋ, Еустахија (Јевстахија)

АРСИЋ, Еустахија (Јевстахија), књижевник, добротвор (Ириг, 14. III 1776 – Арад, Румунија, 17. II 1843). Почетком XIX в. прелази с родитељима у Арад, гдје је уз (трећег) мужа Саву постала добротворка, помажући издавање дјела (Ј. Вујић, П. Берић), претплаћујући се на већину српских књига и дајући прилоге за отварање школа. Била је приложник Матице српске и њен члан од 1837. Претпоставља се да је знала њемачки, мађарски, румунски и латински језик. Писала је у духу европског просвјетитељства, под утицајем Д. Обрадовића. У књизи Совјет матерниј предрагој обојего пола јуности сербској и валахијској... (Будим 1814) испољила је поред морално-поучне тематике есејистички стил и добре примјере класицистиче лирике. Приповијетке и морално-поучне чланке објављивала је у ЛМС (1829). У другој књизи Полезнаја размишленија о четирех годишних временех... (Будим 1816), под утицајем А. Стојковића, описала је временске прилике, карактеристике годишњих доба, дала астрономске садржаје и тумачења атмосферских падавина.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лесковац, „Ка познавању Еустахије Арсић", Из српске књижевности, I, Н. Сад 1968; С. Гавриловић, „Из преписке српске књижевнице Еустахије Арсић", ЗМСКЈ, 1970, 2; Т. Петровић, „Еустахија Арсић – прва српска списатељица", Из историје српске књижевности, Н. Сад 1974; В. Миланков, Еустахија пл. Арсић и њено доба, Н. Сад 2001.

Владимир Миланков; РСЕ

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСИЋ, Љубица

АРСИЋ, Љубица, књижевник (Београд, 19. XII 1955). Дипломирала на Групи за југословенске књижевности и српски језик београдског Филолошког факултета 1978. Професор је у музичкој школи „Мокрањац" у Београду. Пише кратке приче, приповетке, романе и публицистичке текстове, језички и асоцијативно слободне, неретко хуморне и ироничне, мимо конвенција традиционалног, сентименталног женског приповедања. Проза јој се махом заснива на преиспитивању тематских и обликовних поступака и елемената који се везују за појаву женског писма у српској приповедној уметности последњих деценија XX и првих година XXI в. (игра, завођењe, ерос, чежња). У тој прози не тежи се идеологизованом, системском, свеобухватном виђењу света, него се он посматра и коментарише из перспективе модерне, противречне, самоуспостављене и самопоричуће женске индивидуалности (Тиграстија од тигра, Бг 2003; Мацо, да л' ме волиш, Бг 2005). Приповедање А. у основи констатује постојање једног неухватљивог, променљивог субјекта у истом таквом окружењу, по ком се он креће следом налога осећајности, језичке игривости и радозналости, животне разноликости и интуитивности, без програмски формулисаног настојања да се стварни свет уреди и предочи на неки унапред задат начин. Сачинила је антологије: светске еротске приче На брзака (Бг 2002), женске еротске приче Фрррр (Бг 2004) и прича о мору У мору је моја душа (Бг 2006). Превођена је на француски, италијански, енглески, украјински, словачки, словеначки и друге језике. Једна је од уредница часописа Сарајевске свеске. Добитница је више награда, а најважнија је Андрићева.

ДЕЛА: приповетке: Прст у месо, Н. Сад 1984; Барутана, Сар. 1991; Зона сумрака, Бг 1997; Ципеле бувине боје, Бг 1998; романи: Чувари казачке ивице, Бг 1988; Икона, Бг 2001; Манго, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пантић, Александријски синдром, I, Бг 1987; В. Гордић-Петковић, На женском континенту, Н. Сад 2007; А. Татаренко, Место сусрета, Бг 2008.

Михајло Пантић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСИЋ, Милорад

АРСИЋ, Милорад, рвач, судија (Бело Брдо код Вишеграда, 28. V 1920 – Војвода Степа, 27. X 2004). У Петровграду (данашњем Зрењанину) завршио средњу техничку школу и 1939. почео да се бави рвањем. Учествовао у НОБ-у и после рата остао у војсци, где је стекао чин потпуковника ЈНА. Наставио да се бави рвањем у клубу Београд и 1948. освојио титулу државног првака. По преласку у београдски Партизан 1952. поново био шампион. Учествовао на Светском првенству 1950. у Стокхолму и 1955. у немачком граду Карлсруе, када је постао први југословенски рвач који је освојио медаљу (бронзану) на међународном такмичењу. Стекао углед и као функционер у рвачким савезима Београда, Србије и Југославије. На олимпијским играма у Риму 1960. добио звање међународног рвачког судије. Судио на мечевима највишег ранга.

ЛИТЕРАТУРА: Сто биографија: грађа за Енциклопедију физичке културе и спорта уже Србије, I, Бг 1969.

Милојко Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСИЋ, Милош

АРСИЋ, Милош, историчар уметности, ликовни критичар (Куманово, 6. I 1941). Дипломирао на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду (1965). Професионалну каријеру започео у Новом Саду као гимназијски професор. Од 1975. радио као кустос у Завичајној галерији Музеја града Новог Сада, одакле прелази у Галерију савремене ликовне уметности у Новом Саду, где је пензионисан у звању музејског саветника. Одликује га предани и педантни рад на проучавању уметности XX в. у Војводини, а реализовао је већи број изложби, студија и монографија. Поставио је темеље историографског разматрања и историјско-уметничких прегледа уметничких покрета, стилова и аутора који су обележили војвођанску ликовну сцену током XX в. Из проучавања савремене уметности проистекао је и већи број текстова и ликовних критика у часописима Уметност, Поља, Стражилово, Домети, Градина, Нови живот и др. Реализовао је многе студијске и ретроспективне изложбе и написао монографске студије о уметницима Милету Виторовићу (1974), Бошку Петровићу (1984), Миодрагу Недељковићу (1985), Јожефу Ачу (1986), Стевану Максимовићу (1987), Павлу Блесићу (1992) и Анкици Опрешник (1999).

ДЕЛА: Ликовна уметност у Војводини, 1944–1954, Н. Сад 1980; Графика у Војводини 1900–1985, Н. Сад 1985; Скулптура у Војводини 1895–1980, Н. Сад 1985; Сликарство у Војводини 1955–1972, Н. Сад 1989; Сликарство у Војводини 1900–1944, Н. Сад 1991; Актуелности у сликарству Војводине 1973–1993, Н. Сад 1994; Ликовна уметност у Војводини на размеђи миленијума (1997–2002), Н. Сад 2002.

Тијана Палковљевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСИЋ, Мирослав

АРСИЋ, Мирослав, графичар, сликар (Пожаревац, 20. VI 1942). Студије сликарства завршио 1967. на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Лазара Возаревића и Љубице Сокић. Факултативно студирао мозаик код Божидара Продановића и графику код Марка Крсмановића. Постдипломске студије завршио 1978. на Факултету ликовних уметности у класи Бошка Карановића. Радио као асистент за предмет Графика на АЛУ у Новом Саду (1976–1980). Самостално излагао од 1961, а групно од 1967. За своје сликарство и графички рад добио неколико престижних награда и признања, попут III награде на I тријеналу југословенске графике у Битољу (1972), награде за графику на пролећној изложби УЛУС-а (1973), I награде за графику на IV тријеналу југословенске графике у Битољу (1981), награде за графику „Велики печат графичког колектива" (1984), награде за графику на 27. Октобарском салону у Београду (1986), I награде за графику на Другој годишњој међународној изложби у Стокхолму, Шведска (1994). Био стручни сарадник у Народном музеју у Пожаревцу од 1980. до 2007.

ЛИТЕРАТУРА: С. Бошњак, Д. Јовановић-Данилов, В. Петровић, Мирослав Арсић, Пожаревац 2003.

Петар Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСИЋ, Петар

АРСИЋ, Петар, архитекта, универзитетски професор (Београд, 28. VIII 1950). Дипломирао (1976) и магистрирао (1981) на Архитектонском факултету у Београду. Председник Савеза архитеката Србије и члан Комисије Србије и Црне Горе за УНЕСКО. Редовни професор на Катедри за урбанистичко и просторно планирање Арх. ф. у Београду. Пројектовао и реализовао више објеката грандиозне архитектонске композиције, засноване на рационалности и фукционалности, који се углавном завршавају благо закривљеним формама. Главне одлике његовог стила су чврсто осмишљена архитектонска композиција и осећај за органско и природно у просторима и формама. Реализација његових замисли и објеката почела је крајем 80-их година ХХ в., да би последњих година достигла свој врхунац. Његов најпознатији пројекат је хала „Миленијум" у Вршцу, велики урбанистичко-архитектонски комплекс укупне површине 8.000 м², изграђен 2000. То је пословно-спортски комплекс с халом за колективне спортове капацитета 3.500 места, док су конгресни центар и хала са олимпијским базенима у фази припреме за градњу. Пројектовао је и аутобуску станицу у Пожеги, укупне површине 3.500 м² (завршена 2000). Округла кула с колонадом у приземљу и порушеним делом зида фасаде даје јој посебно обележје деконструктивистичког стила, изузетно ретко заступљеног у Србији. Такође је значајан његов пројекат за Аутобуски терминал БАС у Београду, који до данас није реализован. Хотел „Лагуна" у Градцу на мору (заједно са С. Димитријевићем) изванредно је уклопљен у пејзаж јадранске обале (1988). А. је достизао високе пласмане на међународним конкурсима за реконструкцију и доградњу великог фудбалског стадиона у Барселони (1996), изградњу Центра за одмор Националне банке Узбекистана (1997), као и за будући развој острва Кемпа Парницка на реци Одра, у самом центру пољског града Шћећин (2001, заједно са Д. Младеновићем и В. Ђокићем). Добитник је многих награда и признања, између осталог гран-прија EUROSAG Аwаrd (1991) и града Шћећин (2001), Велике награде 24. Салона архитектуре МПУ у Београду (2002), Златне медаље Савеза архитеката Русије (2004), Јубиларне златне медаље Савеза архитеката Белорусије (2005) и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Р. Перовић, Српска архитектура XX века, Бг 2003.

Милан Мирковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСИЋ, Тихомир

АРСИЋ, Тихомир, глумац (Белановац код Љига, 21. VII 1957). Дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду у класи М. Маричића. Био је најмлађи Ромео у историји Народног позоришта у Београду, у режији С. Жигона. Након дванаестогодишње паузе вратио се 1995. на сцену матичног НП-а улогом Витомира у Развојном путу Боре Шнајдера. Творац је београдског позоришта „Склониште". Добитник је награде „Раша Плаовић" (1997) за улогу Рогожина у Идиоту. Остале важније позоришне улоге: Стојан (Б. Станковић, Коштана), Кнез Курагин (Толстој, Рат и мир), Белуш (Ђ. Јакшић, Сеоба Србаља), Менелај (Еурипид, Тројанке) и др. И кад изражава патњу својих јунака, он то чини са емотивним укусом и мером. Остварио запажене улоге и у филмовима и ТВ серијама: Дечко који обећава М. Радивојевића, Лов у мутном В. Радовановића, Игмански марш З. Шотре, Велики транспорт В. Булајића, Пејзажи у магли Ј. Јовановића, Вук Караџић Ђ. Кадијевића.

ЛИТЕРАТУРА: П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

Александра Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСИЋ БАСАРА, Светомир

001_Svetomir-Arsic-Basara.jpgАРСИЋ БАСАРА, Светомир, вајар (Севце код Штрпца, 15. V 1928). После завршене Школе за примењену уметност у Нишу студирао на Академији примењених уметности у Београду и дипломирао 1958. Као референт за уметност у Секретаријату за културу Обласног одбора Космета иницирао оснивање ликовне колоније у Дечанима и Клуба ликовних уметника Косова и Метохије. Био на студијским боравцима у Италији (1960), Паризу (1965), Албанији (1971), Грчкој (1973) итд. Предавао на Вишој педагошкој школи у Приштини (1962–1965), а од 1973. на Одсеку за вајарство Академије уметности у Приштини, где је 1975–1979. био декан. Члан је АНУК-а од 1983, а за редовног члана САНУ изабран је 1994. На колективним изложбама учествује од 1951, претежно на простору некадашње СФРЈ, али и у иностранству (Италија, Пољска, Немачка, Француска). Прву од четрдесетак самосталних изложби приредио је 1956. У Паризу је самостално излагао 1988. У ранијем периоду свог стваралаштва бавио се и ликовном критиком. У духу форме која поседује наративни слој, али није дескриптивна него је уобличена модерним ликовним језиком и прожета елементима симболизма, извео је споменике Бору и Рамизу у Ландовици код Призрена (уништен од стране ОВК), шарпланинским партизанима на Брезовици и погинулим партизанима у Качиколу код Приштине. Дела постављена у слободном простору налазе се и у Порторожу, Врњачкој бањи, Острошцу на Уни, Моровинама (тадашња Чехословачка), Аранђеловцу, Апатину, Свилајнцу. У фази уметничког развоја, која почиње остварењима из раних 60-их, он је у складу са актуелним токовима европске уметности, готово искључиво у дрвету, на особен начин радио асоцијативне и апстрактне облике сведене на саму пластичну суштину исказа. Скулптуре су обележене тежњом да се дочара експресија материјала третманом односа затворене и отворене форме, глатких и површина са грубљом, графицистички обрађеном фактуром, при чему је простор функционализован. Достигавши ниво потпуног владања материјалом које отвара неограничене изражајне могућности, уз спознају да уметност није циљ по себи него средство за исказивање ангажованих садржаја, његово стваралаштво током 80-их година почиње да се формира на темељима у којима су се вековима таложила историјска искуства, национални, митолошки и епски архетипови. Разуђене композиције аутохтоног израза које савременим ликовним средствима призивају у сећање херојску и мученичку историју нације, од времена светог Саве до I светског рата, али и новије историје уметникових завичајних простора, делови су идејне целине Косовска приповедања. Користећи дрво рустично обрађених, често нагорелих, вешто ритмованих површина, у складној симбиози с металом на којем су дочарани трагови далеких столећа, он ствара дела монументалног карактера која одишу снажном експресивношћу и драматиком. Његова осуда агресије на Србију 1999. исказана је најновијим циклусом радова, фигурама од метала, под називом (Не)милосрдни анђео. Добио је више награда и признања, међу којима су: награда УЛУС-а за вајарство (1969), Орден Братства и јединства са сребрним венцем (1974), Седмојулска награда СР Србије (1978), награда СУЛУЈ-а (1981), награда АВНОЈ-а (1986), Вукова награда (1998) и награда Удружења универзитетских професора и научника Србије (2008).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деспотовић, Светомир Арсић Басара, Бг 1984; С. Бошњак, Светомир Арсић Басара: скулптура, Бг 1998; С. Марковић, Светомир Арсић Басара или скулптура као судбина, Бг–Пр 2004.

Вера Грујић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРСЛАНИЈА → НОВАЦ

АРСЛАНИЈА → НОВАЦ

АРТЕМИЈЕ (Радосављевић)

АРТЕМИЈЕ (Радосављевић), епископ (Лелић код Ваљева, 15. I 1935). После завршеног Богословског факултета замонашио га је архимандрит Јустин (Поповић) у манастиру Ћелије 1960. и световно име Марко променио му у А. Био професор богословије у Крки (1964−1968). Завршивши постдипломске студије са докторатом у Грчкој (1968−1976), постао суплент призренске богословије (1977−1978), а онда се повукао у манастир Црна Река (1978−1991). Као игуман препородио манастир, реновирао сва здања и подигао нова, окупио братство од 13 младих монаха. За епископа рашко-призренског изабран 1991. и исте године устоличен. Бави се научним и преводилачким радом. Покренуо епархијски часопис Свети кнез Лазар, у којем сарађује темама из православног богословља, али и савременог живота Српске цркве. Радове објављивао и у другим црквеним часописима. Осим рада на црквеном пољу, значајно се заложио за решавање статуса Косова, као и положаја Срба и Српске цркве на Косову. Посетио је многе државнике, говорио на многим међународним форумима, писао и доказивао српско право на опстанак на свом вековном огњишту. Упутио тужбу Међународном суду против снага НАТО и његових савезника за уништавање српских светиња на Косову у агресији 1999. Одлуком Сабора СПЦ пензионисан 2010.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРТЕРИОЛОСКЛЕРОЗА

АРТЕРИОЛОСКЛЕРОЗА, општи термин за различита обољења артериола (најситнијих артерија), која доводе до склерозе њиховог зида, тј. стврдњавања и задебљања уз губитак еластичности. Некада, код наглог и великог повишења крвног притиска може доћи до фибриноидне некрозе (изумирања) дела зида артериоле. Настаје због повишеног крвног притиска, таложења патолошке беланчевине хијалина, шећерне болести (микроангиопатија) и других узрока. Последице су: сужавање лумена артериола са смањеним приливом крви у органе које такве артериоле исхрањују. Долази до слабљења функције таквих органа и њихове атрофије, тј. смањења величине због губитка неисхрањених ћелија. Најчешће погађа бубреге, мозак, мрежњачу ока и друге органе.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ластић-Малетић, Патологија васкуларног система, Бг 2000; G. A. Fishbein, M. C. Fishbein, „Arteriosclerosis: rethinking the current classification", Arch Pathol Lab Med, 2009, 133 (8).

Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРТЕРИОСКЛЕРОЗА

АРТЕРИОСКЛЕРОЗА, општи термин за различита обољења артерија, код којих долази до промена у њиховом зиду: склерозе – стврдњавања (прожимања везивним ткивом), задебљавања, закречавања (таложење калцијумових соли), тзв. Менкебергова калцификована склероза медије, тј. средњег (мишићног) слоја артерије, таложења липида и других материја, уз смањење еластичности. Све то доводи до сужавања лумена артеријa са смањеним приливом крви у органе које такве артерије исхрањују и поремећаја њихове функције. Термин је сковао Лобштајн, патолог из Стразбура 1830, као реч састављену од артерије и склерозе, тј. задебљања зида са очвршћавањем. Најраспрострањенији и најтежи облик а. је атеросклероза, када се липиди из крви таложе у зид артерије.

ЛИТЕРАТУРА: В. Кањух и др., „Атеросклероза на прагу III миленијума (Морфолошко-клиничка корелација атеросклеротичних лезија и релевантних клиничких синдрома)", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић и др., Кардиологија, II, Бг 2000; М. Остојић, В. Кањух, М. Добрић, „Атеросклероза", у: Клиничка кардиоваскуларна фармакологија, Земун 2009.

В. Кањух

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРТИКУЛАЦИЈА

АРТИКУЛАЦИЈА (лат. articulatio: изговарање), низ покрета говорних органа који, током проласка ваздушне струје кроз гласовни канал, утичу на формирање гласа. А. је у тесној вези с физиологијом, тј. грађом и улогом говорних органа приликом фонације. Основни артикулациони параметри су начин творбе, место творбе и артикулациони покрет. Гласови који настају слободним и несметаним проласком ваздушне струје кроз усни резонатор јесу самогласници. Сугласници настају када се у усном резонатору изразито сузи простор кроз који пролази ваздушна струја или се пак у њему створи препрека, тако да ваздух не може несметано да пролази. Место творбе самогласника и струјних сугласника одређује се у односу на најужи део гласовног канала кроз који пролази ваздушни талас. Уколико се сужење налази у предњем делу уста, реч је о предњој локализацији. Сужење (најужи део) у средњем делу уста указује на тзв. средњу или медијалну локализацију, док сужење у задњем делу усне дупље представља задњу локализацију. Место творбе преградних сугласника одређује се у односу на место на којем се успоставља препрека ваздушном таласу па се та врста сугласника локализује билабијално, лабиодентално, (пре/пост)алвеоларно, (пре/пост)палатално или (пре/пост)веларно. Поједини језици, али не и српски, могу имати и гласове локализоване увуларно, фарингално или ларингално. Постоји примарно и секундарно место а., нпр. код вокала /о/ примарно место је у задњем делу усне дупље, а секундарно на уснама. Гласови у контакту померају своје основно место а. у складу са законитостима коартикулације. Најзначајније појаве коартикулације су палатализација, веларизација, лабијализација и фарингализација. На а. гласова утичу облик гласовног канала, положај меког непца, понашање гласних жица, облик усана, кретање ваздушне струје. Артикулациони покрет састоји се од три фазе: заузимање артикулационог положаја, држање артикулационог положаја и опуштање. Делови гласовног апарата који учествују у а. називају се артикулаторима и могу бити активни (језик, усне, доња вилица) и пасивни (горња вилица са предњонепчаним луком, зуб.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Малмберг, Фонетика, Бг 1979; С. Гудурић, О природи гласова, Бг 2004.

Снежана Гудурић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРТИКУЛАЦИОНА ФОНЕТИКА

АРТИКУЛАЦИОНА ФОНЕТИКА, грана фонетике која се бави превасходно начином функционисања и улогом гласовних органа у процесу творбе гласа. То је дескриптивна дисциплина која се ослања на медицинске гране анатомију и физиологију, те се често назива и физиолошком фонетиком. Оперише појмовима артикулација, говорни органи, место (локализација) и начин творбе гласа, артикулациони покрет. Традиционална фонетска истраживања била су заснована искључиво на проучавањима везаним за улогу појединих гласовних органа у фонацији, а користила су се палатографима и палатограмима (отисци језика на вештачком непцу), електрокимографијом (метода за бележење покрета појединих мишића при творби гласа) и електроарометријом (бележење протока ваздуха кроз усну дупљу и носне шупљине). А. ф. прати кретање ваздушне струје истиснуте из плућа кроз душник и ларинкс, те понашање (треперење или мировање) гласних жица смештених у ларинксу, као и модификације тзв. ларингалног тона (основног тона), које он трпи обликујући се у коначни глас у резонаторима (ждреона и усна дупља, носне шупљине и усна дупља). А. ф. посебну пажњу поклања улози усне дупље у модификацијама основног тона, будући да је тај резонатор најподложнији променама, захваљујући покретној доњој вилици и језику. Комбинаторна фонетика, као грана фонетике која се бави понашањем гласова у контакту, доскора се ослањала искључиво на резултате истраживања а. ф., док се у новије време подједнако ослања како на резултате а. ф. тако и на резултате истраживања акустичке фонетике.

Највећи број радова из области фонологије српског језика заснован је управо на достигнућима а. ф. У свом раду Физиологија гласа и гласови српскога језика (1873) Стојан Новаковић је дао опис изговора појединих гласова српског језика, при чему се ослањао искључиво на свој слух и слободан осећај везан за покрете говорних органа у усној дупљи. Описом и класификацијом гласова српског језика на основу артикулационих параметара, али и особинама акцента, бавио се и Александар Белић. Он је у свом делу Савремени српскохрватски књижевни језик, Први део, Гласови и Акценат (Бг 1948) дао преглед изговора свих гласова српског фонолошког система, описао њихову дистрибуцију и понашање у гласовним низовима, при чему се највећим делом ослањао на методологију својствену а. ф. Прво експериментално истраживање везано за артикулацију појединих гласова српског језика, у којем је обрађен изговор већег броја испитаника, обавио је Бранко Милетић, а резултате до којих је дошао објавио је у студији Изговор српскохрватских гласова, Експериментално-фонетска студија (Бг 1933). Истраживање је вршено методом узимања палатограмских отисака (отисак горње вилице са тврдим непцем, алвеолама и зубима), као и фотографисањем положаја усана при артикулацији појединих гласова у склопу унапред дефинисаних гласовних низова. На тај начин Б. Милетић је установио да се за највећи број српских гласова не може одредити прецизно и једнообразно место творбе, него да се оно дефинише у оквиру појединих ареала, као и да зависи колико од ефеката коартикулације, толико и од индивидуалних говорних особености испитаника, од којих је најзначајнија припадност одређеном дијалекатском типу. Б. Милетић је артикулационе особине сваког српског гласа упоредио са артикулационим особинама одговарајућих гласова у другим словенским језицима, дајући тако један општи преглед изговора гласова у словенским језицима заснован на експерименталном истраживању у области а. ф. Још једна изузетно значајна студија из области фонологије српског језика, Фонолошки описи српскохрватских/хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом (ред. П. Ивић, Сар. 1981), заснована је на артикулационим параметрима. И новији радови из области фонологије српског језика ослањају се највећим делом на а. ф. (М. Стевановић), али се у њих постепено уводе и елементи акустичке анализе гласова и гласовних низова. Радове из области фонологије српског језика у којима се преплићу артикулациона и акустичка фонетика дали су Р. Симић, Б. Остојић, Ј. Јокановић-Михајлов, С. Гудурић, Д. Петровић, М. Марковић, И. Бјелаковић, В. Делић, С. Јовичић и М. Сечујски.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I, Бг 1975; Р. Симић, Б. Остојић, Основе фонологије српског књижевног језика, Бг 1998; С. Гудурић, О природи гласова, Бг 2004.

Снежана Гудурић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРТИЛУК → НОВАЦ

АРТИЛУК → НОВАЦ

АРТИСТИК ФИЛМ

АРТИСТИК ФИЛМ, предузеће за производњу и дистрибуцију филмова, које су у Београду 1926. основали Андреја Глишић и Зарија Ђокић, власници два биоскопа. До 1941. произвели су близу 50 краћих и дужих, немих и звучних документарних филмова и филмских репортажа, од којих су многе укључиване у „Фокс", „МГМ" и „Парамаунт" журнале. Поседовали су сопствену технику, лабораторију и уређаје за снимање звука. Важнији филмови: Сахрана Николе Пашића (1926), Пут џинова, филм о првим бициклистичким тркама око Србије (1940, снимио и режирао Михаило Ивањиков), дугометражни документарни Голгота Србије (1940, р. Станислав Краков), Прича једног дана (1941, р. Макс Калмић). За време окупације А. ф. није радио, а по ослобођењу Београда 1944. био је мобилисан за потребе Филмске секције НОВ и ПОЈ. Услед непажње почетком 1945. у пожару је изгорео цео предратни филмски фонд овог предузећа.

Дејан Косановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРТУКОВИЋ, Андрија

АРТУКОВИЋ, Андрија, министар у влади НДХ, ратни злочинац (Клобук код Љубушког, 19. XI 1899 – Загреб, 16. I 1988). После дипломирања на Правном факултету у Загребу, радио као судски приправник, а потом адвокат у Госпићу. Близак усташком покрету, емигрирао у Италију где га је Анте Павелић именовао за команданта тамошњих усташа. Септембра 1932. учествовао је у тзв. Велебитском устанку, којим су усташе покушале да изазову националне немире у Краљевини Југославији. Ухапшен у Лондону 1934. због сумње да је имао везе са атентатом на краља Александра у Марсељу. Изручен је француским властима и у јануару 1935. предат југословенској полицији. У затвору у Београду провео 18 месеци, а потом поново емигрирао. Вративши се у Хрватску, априла 1941. постао министар унутрашњих послова у влади НДХ. Од краја 1942. обављао дужност министра правосуђа и „богоштовља". Био један од главних носилаца терора над Србима, Јеврејима, Ромима и свим противницима усташке власти. Под његовом надлежношћу оснивани су покретни преки судови и логори смрти широм НДХ. После рата емигрирао је у САД и у јулу 1945. осуђен као ратни злочинац. Југославија је захтев за изручење упутила 1951, али је он, после вишегодишњег спора, одбијен. Обновљен 1984, усвојен је 1986, када је А. изручен Југославији. У Загребу је осуђен на смрт 14. V 1986, али казна није извршена због старости и лошег здравственог стања. Умро је у затворској болници.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Јелић-Бутић, Усташе и Независна Држава Хрватска 1941–1945, Зг 1978; Б. Кризман, Анте Павелић и усташе, Зг 1978; НДХ између Хитлера и Мусолинија, Зг 1983; Усташе и Трећи Рајх, Зг 1983.

Срђан Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХАИЗАМ

АРХАИЗАМ (грч. rcai¤o": стар, древан), застарела реч која је у савремено доба потиснута из активне употребе, стилски је обојена и замењена неком другом речју. Данас се њима сматрају речи као писменица (граматика), Англија (Енглеска), земљовид (географска карта). Лексички а. су сасвим различитог порекла у односу на своје синониме из активне лексике (нпр. глагољати − говорити). Семантички а. активно живе у савременом књижевном језику, али им је једно од значења застарело (нпр. књига, кад означава писмо). Лексичко-фонетски а. имају исто порекло као и њихови парњаци у активној лексици, али с мало измењеним звуковним обликом (даштица, данас дашчица). Лексичко-творбени а. се разликују од својих синонима из савременог језика само по префиксу или суфиксу (нпр. издаватељ, данас издавач). Не спадају све застареле речи у а., него само оне које су стилски обојене. У речницима српског, одн. српскохрватског језика уз а. стоји квалификатор арх.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радовић-Тешић, „Архаизми и њихова обрада у Речнику САНУ", у: Лексикографија и лексикологија, Бг – Н. Сад 1982; Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Бг 2007.

Рајна Драгићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХАНЂЕЛ ГАВРИЛО

АРХАНЂЕЛ ГАВРИЛО, манастир у земунском парку. Изградио га је 1786−1788. трговац Тоша Апостоловић као контумац (карантин) с капелом. Једно штампано јеванђеље осликао је хаџи-Рувим (Нешковић), игуман Вољавче, за време боравка у контумацу. Цркву су претворили у једнобродни храм са звоником Игњат Ристић, Риста Трпковић и Ђорђе Јовановић. Иконостас су 1830. осликали Димитрије Братоглић и Константин Лекић. После I светског рата храм је уступљен избеглим Русима, а 1973. враћен Српској цркви. Од 1990. је стециште прогнаних Срба и центар хуманитарне помоћи из земље и иностранства. Данас је при њему активан Духовно-саветодавни центар хришћанске омладине и културно-научне интелигенције.

001_Crkva-arhandjela-Gavrila-Zemun.jpg

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I–VI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926.

ЛИТЕРАТУРА: В. Марковић, Православна црква Св. архангела Гаврила Земун: 1786–1986, Земун 1986.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО

АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО, манастир на Ђурђевића Тари, код Пљеваља. Основан је у XIII в., а обновљен 1591. Једнобродна грађевина с полукружном апсидом, куполом и припратом, зидана каменом. Живописао га је поп Страхиња из Будимља. У периоду XVI–XVIII в. монаси тог манастира преписали су многе књиге од којих се неке налазе по другим манастирима и страним библиотекама. У њему су се 1699. налазиле мошти светог Арсенија I, пре него што су пренете у оближњи манастир Добриловина. Од 1875. је у рушевинама а обновљен је 1997−2000. трудом народа и установа пљеваљског краја.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, „Архитектонски споменици на Тари", ГСНД, 1936, XII; Д. Гагричић, „Освећен обновљен манастир Св. архангела Михаила на Ђурђевића Тари", Гласник СПЦ, 2003, 10.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХАНЂЕЛИ

АРХАНЂЕЛИ (грч. rcggeloi), виши анђели, поглавари и вође анђела (Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јехудил, Варахил и Јеремил), становници неба који на земљи интервенишу Божјом наредбом или допуштењем, како сведочи Свето писмо и искуство Цркве. Најавиће други Христов долазак на земљу и пратиће га. Михаил (ко је као Бог, ко је раван Богу) помиње се у Старом завету као кнез анђела који прискаче у помоћ изабраном народу, отуда звање архистратига, тј. војводе. Гаврил (муж – човек Божји, снага Божја), главни Божји весник, преноси најважније Божје поруке људима. Пророку Данилу јавља пророштва и објашњава утваре, Захарији преноси поруку о рођењу Претече и кажњава га што му није поверовао, Пресветој Дјеви Марији доноси вест да ће родити Спаситеља човечанства. Михаила и Гаврила Црква сматра првим међу осталим анђелима. Рафаил (лечење Божје) по Божјем благослову доноси људима излечење од болести. Пратилац је и заштитник Товије којем је донео излечење, по једном старозаветном апокрифу постављен над свим људским болестима и ранама. Урил (огањ Божји, светлост Божја) јесте арханђел чији је задатак да просветљује људе. Упутио је Јездру у рад и објаснио му тајанствене Божје путеве, а према поменутом апокрифу, постављен је да управља небеским светлима. Салатил (молитвеник Божји) помиње се у апокрифима и Светом писму, а Јехудил (славитељ Бога) у старозаветним апокрифним књигама, док се у Светом писму не помиње по имену, али се његово постојање наслућује. Варахил (благослов Божји) не помиње се у Светом писму него само у апокрифима. Јеремил (узвишење Божје) помиње се у апокрифима као арханђел. Ликовни приказ арханђела је чест у црквеном живопису по устаљеном канону. Арханђел Михаило слика се као борац са обичним или огњеним мачем, често у положају како убија апокалиптичну аждају – сатану. Обучен у панцир, носи штит, војнички појас и инсигније војводског чина. Често у левој руци држи Земљину куглу са иницијалима Д Х К, што је скраћеница од Христос Господар Космоса. У XIX в. услед непознавања православне иконографије Михаило је сликан с пупком, што је ознака људских бића рођених од мајке. Арханђели су духовна, нерођена бића и зато се сликају без пупка, као што се слика и Адам, који такође није рођен него је створен. Арханђел Гаврило слика се одевен у дугу тунику, са појасом, са жезлом или диском са Христовим ликом у рукама. На ликовној представи Благовести, Гаврило се увек слика са крином у руци. Арханђел Рафаило се слика као путник са штапом у руци. Остали арханђели Урил, Салатил, Јехудил, Варахил и Јеремил ређе се појављују у иконографији, а ако се сликају, онда је то у складу с њиховим поменом у Светом писму.

Радомир Милошевић

001_tabla-Arhandjeli.jpg

У фолклору Михаило се често јавља као свети ратник и змајеборац, паралелно са св. Ђорђем и св. Сисином, али се никад не помиње по имену него увек само као А./Арханђео. Код јужних Словена за А. се везује предање с мотивом поделе небеских дарова. А. Михаилу је у тој подели припала брига о мртвим душама, па се његов дан и празновао „за лаку смрт" (заради умирачката). У Србији су се пред његову икону остављали дарови како би се избегла болест и одложио смртни час. Према положају А. у простору и његовим инсигнијама одређује се хоће ли болесник/самртник преживети или неће: ако му А. стоји код главе, живеће; ако стоји код ногу – неће; ако а. стоји болеснику код главе али у десној руци држи мач, а у левој јабуку (нарочито златну, јер се њоме душа мами да изиђе из тела) – смрт је неизбежна. Према народним веровањима, душа не може сама од себе напустити тело, него А. Михаило мора у томе да јој помогне. Зато што не прави разлику између богатих и сиромашних, старих и младих, здравих и болесних итд., него сваку душу одводи на исти начин кад јој дође време, А. је најпоштованији светац у народним причама. Зато се сматра праведником и – заједно са Смрћу – бира за крштеног кума сиромаховом детету, испред св. Николе, св. Петра, па чак и самог Бога. На основу неких локалних предања, св. А. је правио разлике у начину вођења душе праведника и душе грешника. Душе би водио на небо где је на теразијама мерио добра и зла дела, а затим би праведне душе предавао св. Петру док би грешнике бацао у пакао. У народу се веровало, а понегде се и данас верује, да су свеци А. Михаило и А. Гаврило још живи свеци, те им се по обичају није кувало славско жито. Православна црква настоји да у том смислу едукује своје вернике учећи их да се славско жито не спрема за покој душе свеца, него као помен свим упокојеним прецима који су нам у аманет оставили прослављање Крсне славе.

Мирјана Детелић; Лидија Б. Радуловић

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Расправе и грађа, I, Бг 1934; Л. Мирковић, Хеортологија, Бг 1961; The Blackwell Dictionary of Eastern Christianity, Oxford 2001; Славянские древности, III, Москва 2004; Р. Милошевић, Православна агиологија, Смед. 2004.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХАНЂЕЛОВДАН

АРХАНЂЕЛОВДАН, празник анђела, арханђела и свих небеских бестелесних сила, реалних бића у духовном свету. Арханђели Михаило (вођа небеских сила) и Гаврило (Божји гласник) рано су добили појединачне празнике (Арханђеловдан) у месецослову (8/21. новембар и 13/26. јул), саборне или у знак сећања на поједине догађаје. У знак поштовања и захвалности Срби су им посветили много храмова и опевали их у песмама. Прослављају се као крсна слава многих српских породица. А. је крсно име Немањића.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХЕ

АРХЕ, часопис за филозофију. Оснивач и издавач је Филозофски факултет у Новом Саду. Излази од 2004. два пута годишње. Саопштава истраживачке резултате наставника и сарадника Факултета, али и иностраних аутора, на језицима на којима су писани. Објављује и краће преводе филозофских дела. У уређивачком одбору су и наставници са других универзитета, из земље и иностранства. Часопис је стручна, академска публикација без изложеног програма или препознатљиве филозофске оријентације. Бројеви су делом или у целини тематски: Кантова филозофија, Аристотелова филозофија, Феноменологија, Алберт Ајнштајн, Маркс и марксизам  и др. Главни уредници су Мирко Аћимовић и Миленко А. Перовић.

Здравко Кучинар

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AРХЕОГРАФИЈА

AРХЕОГРАФИЈА (грч. rcai'o": стар, древан, grfein: писати), помоћна историјска наука која се бави истраживањем, проучавањем, описивањем и издавањем рукописа, као и старих штампаних књига. Чврсто је повезана с филологијом, палеографијом, текстологијом, дипломатиком, архивистиком и науком о изворима. При Секретаријату за културу НР Србије је после Међународног конгреса слависта у Москви (1958), образована Археографска комисија (1959). Оснивањем Археографског одељења Народне библиотеке Србије у Београду, октобра 1961, под руководством Владимира Мошина започет је рад на интензивном и систематском археографском попису, опису и проучавању целокупног старог српског рукописног стваралаштва. У складу с пројектом „Опис ћирилских рукописа у Југославији и српских у иностранству" археографским истраживањима обухваћене су старе српске рукописне књиге и други списи, од најстаријих сачуваних, па до средине XIX в. Археографска истраживања проширена су и на старе српске штампане књиге од 1494. до 1638. Термин „археографски" се у српској научној литератури први пут појављује 1965. у чланку Петра Ђорђића о словенској палеографији. Димитрије Богдановић је 1968. образложио метод археографског описа рукописа и дефинисао а. као научну дисциплину која се бави описом рукописа. Од 1979. НБС објављује часопис Археографски прилози (уредник Александар Младеновић, руководилац Археографског одељења до 2010). Археографски рад развијен је и у Библиотеци Матице српске. У серији Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске, која тече тематским редоследом од 1988 (редактор Вера Јерковић), публикују се каталошки описи рукописних књига рађени по археографским принципима и научни прилози о њима (до 2008. објављено 12 књига).

ЛИТЕРАТУРА: С. Н. Валк, „Судьбы археографии", Археографический ежегодник за 1961. год., Москва 1962; Д. Богдановић, „Метод описа рукописа у Археографском одељењу Народне библиотеке СРС у Београду", Библиотекар, 1968, 5; В. Мошин, Сећања на археографски рад у Народној библиотеци Србије, Бг 1983; Н. Р. Синдик, „О термину 'археографија' код нас", АПр, 1984–1985, 6–7.

Душица Грбић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХЕОГРАФСКИ ПРИЛОЗИ

АРХЕОГРАФСКИ ПРИЛОЗИ, годишњи научни зборник који објављује Народна библиотека Србије у Београду од 1979. До 2008. изашло je 30 бројева (неки су у двоброју). Од почетка излажења до 2010. уредник је Александар Младеновић. У часопису се публикују научни радови из области српске, јужнословенске и словенске археографије. Они садрже резултате археографских истраживања старих српских и других словенских рукописа од најстаријих времена до средине XIX в., као и српских штампаних књига од 1494. до 1638. У објављеним радовима решена су многа питања из српске археографије (проучавање језика, графије, правописа, садржине, украса, водених знакова, писарских руку, самог текста, повеза и сл.), а покренути су и поједини проблеми везани за писане споменике других провенијенција (руске, бугарске). Издавањем тог часописа остварена је сарадња с низом проучавалаца старословенског наслеђа, међу којима има и иностраних, што му даје међународни карактер, а омогућена је афирмација млађих научних сарадника-археографа.

ЛИТЕРАТУРА: А. Младеновић, „Двадесет и пет година Археографских прилога", АПр, 2003, 25.

Душица Грбић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХЕОЛОГИЈА

АРХЕОЛОГИЈА (грч. rcai'o": стари, древни, lgo": реч, говор), наука која проучава, приказује и реконструише културну прошлост истраживањем пре свега остатака материјалне културе, али и писаних извора. Предмет а. су материјални споменици на којима је сачуван траг човекове делатности, његовог интелектуалног, емоционалног и вољног живота, па се ова наука због своје сложености прожима са многим природним и друштвеним наукама. Постанак и употреба писма довели су до поделе на праисторијску (испрва „преисторијску"), античку и средњовековну а. Назив „преисторијска" претпостављао је првобитни развој култура „пре историје", што је довело до превазиђеног закључка да је историјски процес једино онај иза којег стоје писани извори.

Праисторијска а. Постанак и развој првобитних друштвених заједница, документован материјалним остацима њихових култура, основни је научни циљ проучавања праисторијских култура. Временски период ове непрекинуте еволуције започет у старијем квартару – плеистоцену, траје све до почетка нове ере. За разлику од историје засноване на писаним изворима, тај развој старих цивилизација опредељен је као прастара историја, односно праисторија. Напредак у производњи основних животних добара остварен је увођењем и обрадом нових сировина и стварањем одговарајуће технологије. Овим поступком добијена је општа класификација културних раздобља праисторије, с издвајањем два суштинска типа производње. То су камена доба и метална доба. Камена доба су: 1) Палеолит, старије камено доба, које карактерише израда кремених артефаката окресивањем. Ово прво и хронолошки најдуже раздобље подељено је на три фазе. У Србији су углавном заступљене мустеријен (средњи палеолит) и оринјасијен (млађа фаза, око 120.000–42.000 п.н.е.) културе. Током мустеријенске фазе (назив настао по епонимном француском налазишту le Moustiere) насељене су првенствено пећине у Шумадији, затим у сливу Тимока и Колубаре. 2) Мезолит је завршна етапа технике окресивања, коју карактерише израда кремених микросечива за прва композитна оруђа. Представник је старија фаза културе Лепенског Вира у Ђердапу (око 11.000–7.000 п.н.е.). 3) Неолит, млађе камено доба, период масивног глачаног каменог оруђа доноси увођење примарне агрикултуре на централном Балкану (пример је старчевачка култура из VI мил. п.н.е.). Неолит је прва седелачка цивилизација на Балкану и у Карпатском басену, повезана са ширењем првобитне земљорадње, условљене сталним насељима. Производњом хране и доместикацијом животиња остварена је у овом раздобљу она пољопривредно–сточарска структура која има водећу улогу до краја праисторије. Током неолита регион насељавају припадници старчевачке и винчанске културе, издељени у своје варијанте.

Метална доба уводе у хронолошком низу бакар, злато, сребро, бронзу и гвожђе, остварујући далекосежне промене у материјалној култури и организацији друштвене заједнице. Метална доба трају до данашњих дана, а обухватају: 1) Енеолит или бакарно доба, које одликује почетак рударства и металургије бакра и злата, као и серијска израда нових типова масивног оруђа, оружја и накита од бакра. Винчанска култура заузима широк простор централног Балкана и средњег Подунавља, са Рудном Главом код Мајданпека, једним од најстаријих рудника бакра (VI/V мил. п.н.е.). Током касног енеолита на централном Балкану долази до продора култура касног енеолита из западне и северне Паноније (Баден, Вучедол) и у рударске области Подриња и Колубаре. Костолачка култура на овом простору има локално порекло (IV миленијум п.н.е.). 2) Бронзано доба је време почетка и развоја металургије после проналаска легуре бакра и калаја, изузетне чврстине и трајности. Карактерише га знатан напредак у изради оружја и накита, а у Подунављу култура средњег бронзаног доба је Жуто Брдо, названо по епонимном насељу код Кучева, познато по изузетно украшеним теракотама као што је кличевачки идол из III/II миленијума п.н.е. 3) а) Старије гвоздено доба одликују увођење и широка примена технологије новог метала – гвожђа, карактеристичног по богатим и приступачним лежиштима. Напредна металургија гвожђа потпуна је замена скупој бронзи у изради оружја и оруђа. Карактеристична је босутска култура у Подунављу и Посавини (I миленијум п.н.е.). 3) б) Млађе гвоздено доба (Латен, према локалитету La Tène у Швајцарској, познатије по масовним миграцијама Келта – староседелачког народа Западне и Централне Европе, који убрзо овладава већим делом континента). Скордисци, једна од грана Источних Келта, оснивачи су Сингидунума-Београда на почетку III в. п.н.е. Познати по увођењу грнчарског кола и серијској производњи типизираног гвозденог оружја, Келти су носиоци латенског периода протоисторије. После низа ратних сукоба Римљани покоравају Скордиске почетком I в. н.е; то је уједно датум завршетка праисторије Балкана.

Праисторијска а. уведена је у Србију као модерна наука крајем XIX и почетком XX в. Њен оснивач је Милоје Васић, чија су ископавања вишеслојног налазишта Винча – Бело Брдо код Београда имала велик одјек у првој половини XX в. Ово налазиште добија кључну улогу у проучавању порекла и еволуције млађег неолита и раног енеолита Југоисточне и Централне Европе. Даља истраживања наставио је Милутин Гарашанин, постављањем стратиграфског и хронолошког система за винчанску културу, названу по наведеном налазишту. Драгослав Срејовић је унапредио истраживања у разним областима а. са најзначајнијом студијом посвећеном култури Лепенског Вира, јединственом феномену у праисторији Европе. Миодраг Грбић систематски је истражио и реконструисао старчевачку културу као носиоца најстарије агрикултуре у Средњем Подунављу и Поморављу, на шта указују истраживања епонимног налазишта код Панчева у првој половини XX в.

Борислав Јовановић

001_ARHEOLOGIJA-tabla.jpg

Античка (класична) а. има најдужу традицију у оквиру српске археолошке науке. То је разумљиво, с обзиром на чињеницу да су почеци а. у Европи произашли из интересовања за споменике античке културе, старе Грчке и Рима. Иако су прва ископавања и проучавања античке баштине старог Рима започела крајем XVI в., тек 1685. у спису Miscellanea eruditae antiquitatis антиквар из Лиона Жак Спон употребио је термин а. За развој античке а. и а. уопште веома су значајна систематска ископавања Помпеја и Херкуланума, започета средином XVIII в. Ипак, сматра се да је а. постала наука радом немачког археолога Јохана Јоакима Винкелмана (1717–1768). Он је на основу проучавања античких писаних извора, римских скулптура и споменика из Помпеја и Херкуланума, написао Историју античке уметности (Geschichte der Kunst des Altertums, Dresden 1764). Крајем XVIII в. на универзитетима у Лајпцигу и Гетингену почињу предавања из класичне а.

Прве белешке о античким археолошким споменицима у Србији начинио је гроф Луиђи Фердинанд Марсиљи 1699, а објавио их је 1726. у монографији Danubius Pannonico-Mysicus, Observationibus Geographicis, Astronomicis, Historicis, Physicis Perlustratus, I-VI (Hag-Amsterdam 1726). На територији Хабзбуршког царства, код Срба се веома рано јавља интересовање за античку баштину. Тако Захарија Орфелин 1768. у часопису Славено-сербски магазин позива Србе да прикупљају предмете старих култура и чувају их од уништења и заборава. Уследио је период романтичарског националног буђења када је интересовање усмерено на средњовековне манастире, цркве и утврђене градове из прошлости српског народа. Ипак, Лукијан Мушицки је на студијском путовању по Срему, Банату, Бачкој и Славонији прикупио и податке о римским утврђењима и насељима. Треба поменути и Георгија Магарашевића, који је у часопису Сербска летопис (Летопис Матице српске) 1827. давао археолошке податке, које је, попут Мушицког, сам прикупљао на терену. У Кнежевини Србији, по налогу кнеза Милоша Обреновића, Јоаким Вујић 1826. прикупља податке о српским старинама (Путешествија по Сербији, Бг 1902). Овај посао од 1830. наставља Јован Стерија Поповић, који 1844. оснива Народни музеј у Београду. На иницијативу Попечитељства просвештенија и Друштва српске словесности 1843. донет је предлог првог Закона о старинама.

Током XIX в. античким споменицима баве се и странци, међу којима је најзначајнији Феликс Каниц, који као дописник Лајпцишких новина у више наврата путује по Србији. Резултате рада објавио је у више књига (Die römische Funde in Serbien, Wien 1861; Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Das Köningreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, Leipzig 1904) и чланака. Каниц је 1869. основао Археолошко друштво „Сирмиум" у Сремској Митровици, а активно је деловао и у Српском ученом друштву. Ово је допринело интересовању за античку а. код Срба, те су 1861. на школовање у Карлсруе и Берлин послати млади питомци кнеза Михаила Обреновића Драгутин Милутиновић и Михаило Валтровић. Поводом велике пансловенске етнографске изложбе у Москви 1867, чланови Српског ученог друштва Драгутин Милутиновић, Михаило Валтровић, Стојан Новаковић, Стеван Тодоровић и Панта Срећковић оснивају Дружину за а. и етнографију на Балканском тропољу. Ипак, може се рећи да је прави родоначелник античке а. и а. уопште у Србији Михаило Валтровић. Он је 1881, указом кнеза Милана Обреновића, постављен за професора а. на Великој школи у Београду. Већ 1883. Валтровић оснива Српско археолошко друштво, а годину дана касније покреће први српски археолошки часопис Старинар. Осим што је био главни уредник Старинара, он је и аутор већине прилога у овом часопису. Античкој а. посвећени су његови чланци о ископавањима у Костолцу (Viminacium), римским зиданим гробницама из Брестовика, као и прилози о различитим римским налазима из Србије. У истраживањима античких археолошких споменика, које иницира Валтровић, учествују на својим путовањима по Србији и Јанко Шафарик, Јован Жујовић, Јосиф Панчић, Јован Драгашевић, Милан Ђ. Милићевић, Јован Мишковић, Стеван Мачај и др. Велик допринос у прикупљању археолошке грађе имају чланови Српског археолошког друштва широм Србије, чланови повереници и помажући чланови, већином школовани људи; учитељи, професори гимназија, свештеници, лекари, инжењери и официри српске војске.

Законом краља Милана Обреновића 1886. основана је Српска краљевска академија, а указом истог владара 1887. Михаило Валтровић је постао један од 16 академика. На његову иницијативу, као помоћник чувара Народног музеја у Београду 1895. постављен је Милоје М. Васић. Он је, после завршених студија а. на Великој школи у Београду, упућен 1896. на постдипломске студије у Берлин и Минхен, где је и докторирао код Адолфа Фуртвенглера, најпознатијег класичног археолога тог времена. Као наш први школовани археолог, Васић по повратку 1899. добија место лектора на Великој школи, а 1904. у звању доцента преузима наставу а. Од 1905. предаје а. на новооснованом Филозофском факултету Универзитета у Београду, а наредне године преузима дужност чувара Народног музеја од Михаила Валтровића. Васић је наставио Валтровићева ископавања римског града Виминацијума у Костолцу, а вршио је и истраживања утврђења у Великом Градишту (Pincum). Резултате истраживања на пољу класичне а. у Србији и Далмацији објавио је у часопису Старинар. Међутим, већи део свог интересовања усмерио је на истраживање археолошког локалитета Винча – Бело Брдо, епонимног налазишта винчанске културе развијеног неолита. Од 1929. он се потпуно посвећује истраживању Винче, а на ФФ-у оснива археолошку збирку налаза винчанске културе намењену професорима и студентима а. за проучавање. Ипак, његово интересовање за класичну а. и античку уметност није престало, те студентима држи надахнута предавања из ових области и објављује студије из античке уметности и култа. Међу првим класичним археолозима у Србији је и Никола Вулић који је, после студија класичне филологије и историје у Београду, докторирао на историји старог века и а. у Минхену. Вулић се у потпуности посветио прикупљању, проучавању и објављивању античких камених споменика из Србије, како скулптури и рељефу, тако и епиграфским споменицима. Заједно са Антуном фон Пременштајном објављује римске натписе из Србије у Бечу, да би корпус античких споменика и натписа самостално публиковао у часопису Споменик СКА. Вулић је вршио ископавања античких локалитета у Србији, Виминацијума и Стојника на Космају, а резултате је почетком XX в. објавио у Годишњаку СКА.

Иако се на основу рада наших првих археолога стиче утисак о континуитету у истраживањима на пољу античке а. у Србији с краја XIX и почетка XX в., драматичан прекид се десио током I светског рата, када је у ратним разарањима уништен или нестао и део археолошке збирке Народног музеја у Београду. Чини се да је ентузијазам првог периода античке а. у Србији делом изгубљен у време између два светска рата, од 1918–1941. У овом периоду није било значајнијих археолошких ископавања античких налазишта, с изузетком првих мањих истраживања царске резиденције у Брзом Броду (Mediana) код Ниша (1932–1935) и ископавања Владимира Петковића, архитекте по образовању, на Царичином граду код Лебана (Iustiniana Prima) 1936–1940. Ипак, треба поменути оснивање Музеја у Нишу и покретање часописа Моравски археолошки зборник на иницијативу археолога аматера Адама Оршића-Славетића, првог истраживача Медијане и директора новооснованог музеја.

Почетком II светског рата престали су са радом Археолошки семинар на ФФ-у у Београду, Народни музеј у Београду и Српско археолошко друштво. Потпуно је замро рад на античкој а. за време рата, с изузетком првих ископавања римског легијског логора у Београду (Singidunum) немачког археолога, тада окупационог официра, В. Унферцагта. Већ 1945. рад је наставио Народни музеј у Београду, а за кустоса археолошке збирке постављен је Ђорђе Мано-Зиси, који је завршио Историју уметности у Београду и докторирао класичну а. у Берлину. Археолошки семинар на ФФ-у у Београду обновљен је 1947, за асистента је изабран Бранко Гавела, професор Треће мушке гимназије, који је докторирао класичну филологију у Београду. За професора класичне а. ускоро је поново постављен пензионисани Милоје Васић који је тај предмет предавао до 1955, када је поново пензионисан. За ванредног професора класичне а. на ФФ-у постављен је 1958. Милутин Гарашанин, који је завршио класичну филологију у Београду, а у Љубљани докторирао из области винчанске културе. Иако је до пензије предавао на Катедри за класичну а. и вршио истраживања неких римских налазишта, међу којима римског утврђења и остатака моста у Костолу на Дунаву код Кладова (Трајанов мост – Pontes), Гарашанинова интересовања и већина објављених радова односе се на праисторијску а. Србије и Балкана. Значајан догађај за античку а. у Србији представља оснивање Археолошког института САН 1947. на иницијативу Владимира Петковића, првог директора ове институције. Археолошки институт од 1950. издаје нову серију часописа Старинар. Од 1961. Археолошки институт делује ван окриља САНУ, као самостални научноистраживачки институт. У њему су радили и данас раде готово сви значајни класични археолози у Србији: Владимир Петковић, Ђорђе Мано-Зиси, Милутин Гарашанин, Љубица Зотовић, Владимир Кондић, Владислав Поповић, Маја Паровић-Пешикан, Петар Петровић, Милоје Р. Васић, Миодраг Томовић, Ивана Поповић. Њихова истраживања могу се издвојити у четири сегмента: 1. истраживање римских градова у Србији, као што су градови око легијских логора IV Флавије и VII Клаудије, Сингидунум и Виминацијум, настали већ крајем I в. н.е, затим Horreum Margi, град у долини Велике Мораве, на месту данашње Ћуприје, Sirmium у данашњој Сремској Митровици и Naissus у данашњем Нишу, настали почетком II в. н.е; 2. истраживање римске границе (limes) на Дунаву у Србији; 3. истраживање царских резиденција и палата у Србији, као што су Mediana, царска резиденција из IV в. н.е. код Ниша и тетрархијске палате Felix Romulianа на Гамзиграду код Зајечара и Шаркамен код Неготина; 4. истраживања римских рударско-металуршких центара, као комплекса рудника сребра и рударско-металуршких насеља на Космају, те утврђени металуршки и трговачки центар Timacum Minus у Равни код Књажевца. Систематска истраживања најзначајнијих античких налазишта Археолошки институт врши кроз пројекте САНУ, затим у сарадњи са Народним музејом и локалним музејима широм Србије (Музеј Срема у Сремској Митровици, Музеј града Београда, Народни музеј у Пожаревцу, Народни музеј у Нишу, Народни музеј у Зајечару, Завичајни музеј у Књажевцу, Музеј Крајине у Неготину, Музеј Ђердапа у Кладову). Институт сарађује у истраживањима античких налазишта у Србији и са научним институцијама из иностранства кроз међународне пројекте: у Сирмијуму са америчким и француским партнерима, Денисон универзитетом из Охаја, Универзитетом у Њујорку, Француском школом у Риму, на Царичином граду са стручњацима Француске школе у Риму и Музеја Лувр и на Гамзиграду са Римско-германском комисијом Немачког археолошког института у Франкфурту на Мајни и Немачким археолошким институтом у Берлину. Са страним партнерима Археолошки институт објављује серијска издања Sirmium, Caričin grad и Romuliana, посвећена истраживањима ових античких налазишта. После II светског рата оснива се низ музеја по градовима Србије, који су били комплексне институције регионалног и завичајног типа, али увек са заступљеном археолошком збирком и кустосом археологом. Већи део ових збирки садржао је античке предмете. Основано је неколико Завода за заштиту споменика културе: Републички и Градски у Београду, Покрајински у Новом Саду и Приштини, те регионални у Нишу, Крагујевцу, Краљеву, Смедереву, Сремској Митровици, Панчеву и Призрену. Стручњаци – археолози, архитекте и конзерватори ових завода вршили су истраживања и заштиту археолошких налазишта у Србији.

Током 50-их и 60-их година XX в. започета су систематска археолошка истраживања најзначајнијих античких налазишта у Србији: римских градова Сирмијума (Sirmium) у Сремској Митровици, Сингидунума (Singidunum) у Београду, Наиса (Naissus) у Нишу, Царичиног града (Iustiniana Prima) код Лебана, Улпијане (Ulpiana) у Липљану код Приштине и царске резиденције Ромулијане (Felix Romuliana) код Зајечара. Ова налазишта су истраживана по савременој методологији археолошких ископавања, са великим стручним екипама археолога, архитеката и историчара уметности, под руководством еминентних археолога Ђорђа Мано-Зисија, Миодрага Грбића, Владислава Поповића, Владимира Кондића, Љубе Поповића. Крајем 60-их година XX в. започет је велики пројекат заштитних археолошких ископавања на римској граници на Дунаву (limes) Ђердап I, када је истражен велик број римских и рановизантијских утврђења, која су потопљена због подизања нивоа Дунава после изградње велике хидроелектране на излазу из Ђердапске клисуре код Караташа. Ово је преломни тренутак у античкој а. Србије, када су на ископавањима римског лимеса ангажовани готово сви археолози из земље. Међу најзначајнијим утврђењима истраженим у оквиру овог пројекта су: Lederata (Рам, Сапаја), Castrum Novae (Чезава), Салдум, Босман, Smyrna (Бољетин), Campsa (Равна), Taliata (Градац код Доњег Милановца), Transdierna (Текија). Резултати ових истраживања објављени су у Старинару XXXIII–XXXIV/1982–1983, док су утврђења у Салдуму и Текији представљена и у посебним монографијама. Почетком 80-их година XX в. настављена су заштитна истраживања римског лимеса на Дунаву у Србији, у оквиру пројекта Ђердап II, пре пуштања у погон хидроелектране на Дунаву код Прахова. Ова истраживања реализовале су три водеће институције у српској а.: Народни музеј, Археолошки институт и Одељење за а. ФФ-а у Београду, на челу са Одбором и председницима Милутином Гарашанином и Владимиром Кондићем. Истражено је низ римских утврђења од Караташа до Прахова, од којих је већина сада под водом. На срећу, најзначајнија утврђења Diana на Караташу и Трајанов мост – Pontes у Костолу поштеђена су потапања. Резултати истраживања у оквиру пројекта Ђердап II објављени су у Ђердапским свескама I–IV.

Српско археолошко друштво, угашено за време II светског рата, није обновљено следећих четврт века. Њега је надоместило Археолошко друштво Југославије, а надлежност издавања Старинара преузео је Археолошки институт САН. Ипак, 1970. основано је Археолошко друштво Србије, које 1983. мења назив у Српско археолошко друштво. Од те године оно одржава годишње скупштине и скупове по секцијама: праисторијској, античкој, средњовековној и оријенталној. Од 1984. друштво издаје годишњак Гласник Српског археолошког друштва, који је од струковног гласила прерастао у научни часопис међународног значаја. На ФФ-у у Београду 1962. основано је Одељење за а. са катедрама за праисторијску а., класичну а., средњовековну а. и а. блиског истока. Први шеф катедре за класичну а. био је Милутин Гарашанин. Професори ове катедре били су и Александрина Цермановић-Кузмановић и Александар Јовановић. Њихов велики допринос развоју античке а. у Србији огледа се у подучавању више генерација класичних археолога и менторству многобројним кандидатима на постдипломским, магистарским и докторским студијама. Ипак, поред рада са студентима, А. Цермановић-Кузмановић и А. Јовановић написали су велик број студија из класичне а., посвећених налазиштима и налазима из Србије, античким култовима, грчкој и римској уметности, као и монографије о појединим античким налазиштима. А. Цермановић-Кузмановић је с академиком Драгославом Срејовићем коаутор Речника грчке и римске митологије (Бг 1979), првог лексикона те врсте код нас.

Иако посвећен праисторијској а., Д. Срејовић биће упамћен као најзначајнији истраживач и интерпретатор римске царске палате на Гамзиграду. Руководећи археолошким ископавањима овог налазишта у периоду 1970–1996, у оквиру пројекта Одбора за а. САНУ под називом Царске палате на Гамзиграду и Шаркамену он је потврдио да се на Гамзиграду налази царска резиденција тетрарха Галерија, Romuliana, коју је он, по угледу на свог претходника Диоклецијана, подигао у свом родном месту и назвао по својој мајци Ромули, да би се ту повукао са престола после двадесет година владавине (vicenalia). У Галерији САНУ организована је 1993. велика изложба Римски царски градови у Србији, где су представљени археолошки локалитети на којима су откривене царске палате или резиденције: Felix Romuliana, Mediana, Naissus и Sirmium. У наредним годинама уследило је истраживање утврђене резиденције на Шаркамену код Неготина и царског маузолеја и тумула на истом налазишту у оквиру пројекта САНУ. Ископавањима је руководио Миодраг Томовић, сарадник Археолошког института у Београду, који је у маузолеју открио у свету јединствен налаз сета златног накита, који је припадао царици мајци тетрарха Максимина Даје, нећака цара Галерија. Систематска археолошка истраживања многих античких налазишта у Србији прекинута су из различитих разлога током година ратова на простору бивше СФРЈ (1991–1999), међу њима Horreum Margi, Pontes, Timacum Minus. С друге стране, царска палата Felix Romuliana на Гамзиграду уврштена је 2007. на Листу светске културне баштине Унеска. Новим методима археолошких истраживања примењеним на овом налазишту у оквиру међународне српско-немачке научне сарадње (2005–2009), археолози Археолошког института у Београду и Немачког археолошког института утврдили су да је Галеријева резиденција подигнута у средишту старијег римског урбаног насеља из III в. н.е. Значајна открића у античкој а. Србије догодила су се у Виминацијуму (2005–2008), такође уз помоћ примене нових методологија и технологија у археолошким истраживањима. Откривен је водовод (aquaeduct), који је водом снабдевао многољудни Виминацијум, као и амфитеатар за забаву становника провинцијске престонице.

Софија Петковић

Средњовековна а. Рад на а. средњег века, слично осталим епохама, подстакнут је оснивањем Српског археолошког друштва (1883) и покретањем часописа Старинар (1884). Међутим, у првих неколико деценија након тога истраживања готово да није било, а налази су спорадично сакупљани и обрађивани. Прави почетак означила су тек прва систематска ископавања рановизантијског комплекса на Царичином граду код Лебана 1912, под руководством В. Петковића, као и обрада средњовековних налаза са Винче, коју је обавио М. Васић. Већи замах средњовековна а. добија после II светског рата, оснивањем Археолошког института САН (1947). Тада су засновани програми систематских рекогносцирања подручја Србије, као и ревизија раније прикупљеног материјала у Народном музеју у Београду. Уз то, на Одељењу за а. ФФ-а основана је Катедра за средњовековну а. Поред наставка радова на Царичином граду, почињу и систематска ископавања Гамзиграда, Београдске тврђаве, Новог Брда, словенског насеља на Најевој циглани код Панчева, као и некропола у Добрачи код Крагујевца, Брестовику код Гроцке, Батајници, на Ћуртовом брду у Миријеву и др. Опширне извештаје археолошких истраживања прате и резултати обраде средњовековних налаза. Уз прве студије о археолошкој грађи, пре свега о накиту, постављају се темељи словенске а. За успостављање широке основе средњовековне а. у овом периоду међу најзаслужнијима су Милутин и Драга Гарашанин, Јован Ковачевић, Мирјана Ћоровић-Љубинковић и др.

Наредну етапу, од 70-их година XX в., обележила су интензивна истраживања средњовековних налазишта – манастирских комплекса, некропола, тврђава. У Подунављу је велик број налазишта из раздобља од IX до почетка XIII в. истражен у оквиру пројеката заштитних истраживања због изградње бране, тј. ХЕ Ђердап (Ђердап I и Ђердап II), а извештаји о овим радовима објављени су у Старинару XXXIII–XXXIV/1982–1983, као и у Едицији Ђердапске свеске. Систематски су истражене две велике некрополе, у Трњанима и Винчи, са многобројним налазима који су постали репрезентни за раздобље XII и првих деценија XIII в. У оквиру пројеката истраживања, рестаурације и обнове обављена су истраживања у најзначајнијим манастирима (Жича, Студеница, Сопоћани, Раваница, Милешева и др.). Настављена су истраживања утврђених градова Београдске тврђаве, Сталаћа, Крушевца, Новог Брда. У оквиру пројекта Комплекс старог Раса са Сопоћанима обављана су рекогносцирања и сондажна ископавања на касноантичким, рановизантијским и средњовековним утврђењима и црквинама на подручју Новог Пазара, Тутина и Сјенице, као и систематска истраживања на Пазаришту (тврђава Рас и Трговиште) и Постењу. Поред тога, настављено је објављивање грађе из музејских збирки, пре свега Народног музеја у Београду и Музеја града Београда. Уз претходно поменуте, нову генерацију истраживача средњовековља предводили су Гордана Марјановић-Вујовић, Славенка Ерцеговић-Павловић, Душица Минић, Војислав Јовановић, Марко Поповић. Захваљујући теренским истраживањима и до сада обрађеној и објављеној грађи разматране су многе теме које су омогућиле боље разумевање свакодневице на подручју српских земаља средњег века. До најпотпунијих података дошло се у истраживањима утврђених градова, док средњовековне некрополе и насеља остају као значајна тема за будућност.

Весна Бикић

ЛИТЕРАТУРА: М. Васић, Преисториска Винча, Бг I 1932, II–IV 1936; М. M. Grbić, „Vinča–Troiе–Alishar", у: Artibus Asiae, 1956, XVIII/3–4; В. Поповић, „Миодраг Грбић", Старинар, 1968, XIX; М. Гарашанин, Праисторија Србије, Бг 1974; Б. Брукнер, Б. Јовановић, Н. Тасић, Праисторија Војводине, Н. Сад 1974; Б. Гавела, Праисторијска археологија, Бг 1979; Н. Тасић, „Археологија у Србији до оснивања Српског археолошког друштва 1883", у: Споменица Српског археолошког друштва 1883–1983, Бг 1983; М. Гарашанин, „Српско археолошко друштво од 1883. до 1983.", у: Споменица Српског археолошког друштва 1883–1983, Бг 1983; Д. Срејовић, „Археологија на Великој школи и Универзитету у Београду", у: Споменица Српског археолошког друштва 1883–1983, Бг 1983; Ђ. Бошковић, „Развој археолошке науке после ослобођења", у: Споменица Српског археолошког друштва 1883–1983, Бг 1983; М. Милинковић, „Михаило Валтровић", Старинар, 1984, XXXV; Д. Срејовић, „Милоје М. Васић", Старинар, 1984, XXXV; П. Петровић, „Никола Вулић", Старинар, 1984, XXXV; Р. Васић, „Бранко Гавела", Старинар, 1996, XLVII; М. Јовановић, „Ђорђе Мано-Зиси", ГСАД, 1996, 12; Д. Срејовић, Археолошки лексикон, Бг 1997; Ф. Папазоглу, „Никола Вулић о себи", Старинар, 1998, XLIX; Н. Тасић, „Милутин Гарашанин", Старинар, 2002, LII; Р. Васић, „Класична археологија у Србији", у: Антички свет, европска и српска наука, Бг 2009.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХЕОЛОШКА ЗБИРКА ЦРНЕ ГОРЕ

АРХЕОЛОШКА ЗБИРКА ЦРНЕ ГОРЕ, основана је 1961. Збирка је 2003. трансформисана у Центар за археолошка истраживања Црне Горе. Бави се истраживањем, конзервацијом и презентацијом археолошких локалитета у Црној Гори и стара се о делу покретног археолошког материјала. Та установа је обављала археолошка истраживања Биоча, Дукље, Превлаке, басена Скадарског језера, простора Националног парка Дурмитор и кањона Морачe. Пројекат у оквиру којег истражује палеолит медитеранско-континенталне зоне у Црној Гори остварује у сарадњи с Антрополошким музејом Универзитета у Мичигену (САД). Значајан сегмент рада су археолошка рекогносцирања територије Црне Горе која су основ за израду Археолошке карте Црне Горе.

Бојана Борић-Брешковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХЕОЛОШКИ ИНСТИТУТ

АРХЕОЛОШКИ ИНСТИТУТ, институт који проучава материјалну баштину Србије у оквиру истраживачких пројеката у области праисторијске, римске и средњовековне археологије. Основан је у Београду 1947. при Српској академији наука и уметности, а први његов директор био је Владимир Р. Петковић. Од 1961. делује као самостална научна установа којом су руководили: Ђ. Бошковић, Б. Јовановић, В. Кондић, П. Петровић, М. Р. Васић и С. Перић. У праисторијској археологији ископавања Рисовачe код Аранђеловца и Градцa код Крагујевца означила су почетке истраживања палеолита. Значајан је допринос Института познавању неолита и металних доба централног Балкана (нпр. кнежевска некропола Атеница код Чачка, ранолатенска некропола Пећине код Костолца). Римској цивилизацији на тлу Србије посвећени су пројекти који истражују римске градске центре (Sirmium, Naissus, Viminacium, Singidunum, Horreum Margi, Ulpiana, Царичин град), царске дворско-меморијалне комплексе (Гамзиград код Зајечара и Шаркамен код Неготина), утврђења на дунавском лимесу, као и мултилатерална истраживања, укључујући епиграфскe споменикe и нумизматику. У области средњовековне археологије институт је усредсређен на теме пуног средњег века и проблематике средњовековних градова и тврђава (Рас, Београдска тврђава, Браничево, Смедерево, Сталаћ), цркава и манастирских комплекса (Студеница, Жича, Милешева). Заштитна ископавања на подручју Ђердапа зачетак су пројекта „Ђердап II" покренутог 1979, у оквиру којег се равнопрaвно истражују епохе од праисторије до средњег века. У оквиру посебног пројекта бави се археометалуршким истраживањима праисторијског (Рудна Глава код Мајданпека) и античког рударства (Космај, Краку лу Јордан). Систематска рекогносцирања терена која Институт изводи од оснивања окосница су израде археолошке карте Србије (у оквиру Одбора за археолошку карту САНУ). Научне резултате објављује у часопису Старинар нове серије установљене 1950, периодичним издањима Ђердапске свеске и Singidunum, и у посебним монографијама.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, „Двадесет година живота и рада Археолошког института", Старинар, 1968 (1969), XIX; М. Васић, „Педесет година Археолошког института", Старинар 1997, XLVIII.

Бојана Борић-Брешковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХЕОМЕТАЛУРГИЈА

АРХЕОМЕТАЛУРГИЈА, посебна грана археологије која проучава технологију добијања метала. Кремена индустрија добија сечива окресавањем нуклеуса, док примарна металургија разлаже припремљену руду на метал (бакар) и нетопљив заостатак (згуру). Добављање нове сировине (руде) почива на претходном минералском искуству производње окресаног камена и глачаног каменог оруђа, стицаном у дугом трајању од почетка палеолита. Рударство и металургија бакра раног енеолита прилагођавају стечена искуства новим условима добијања полиметалних руда, најпре оних које садрже карбонате минерале бакра – малахит и азурит. Оба лако уочљива и топљива минерала били су први даваоци бакра у раном енеолиту (бакарном добу), означивши почетак употребе метала у праисторији и убрзани развој прерађивачке технологије. Према степену развоја рударства и металургије првих метала, разликују се следеће фазе: 1. примарно рударство и металургија бакра и злата (рани енеолит); 2. металургија бакарних легура: оловна и арсенова бронза (касни енеолит); 3. технологија калајне бронзе високог квалитета, у употреби до модерног времена (бронзано доба); 4. рударство и металургија гвожђа. Приступачност и распрострањеност гвоздених руда, као и производња лива наменског квалитета са широком употребом омогућила су производњу великих серија типизираног оружја и оруђа (старије и млађе гвоздено доба). Систематска истраживања праисторијског рударства у Србији започела су у другој половини XX в. Изузев Рудне Главе, где су ископавања вођена на ширем плану (1970–1988), остали радови имају прелиминарни карактер. Идентификована су следећа налазишта: Рудна Глава, рано енеолитски рудник бакра, винчанска култура; Мали Штурац, Рудник, рудник бакра, бронзано доба; Мајданпек, Праурија, рудник бакра, енеолитски период – бронзано доба; Јармовац, Прибој на Лиму, рудник бакра, рани енеолит, винчанска култура, бронзано доба.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Јовановић и др., Рудна Глава, Најстарије рударство бакра на централном Балкану, Бор–Бг 1982; R. F. Tylecote, The Early History of Metallurgy in Europe, London – New York 1987.

Борислав Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХЕОРНИС

АРХЕОРНИС (Archeornis Petronijević 1925), јурска праптица из Соленхофена у Баварској. На основу малих разлика у особинама скелета између примерака археоптерикса, који се чувају у природњачким музејима у Лондону и Берлину, српски аутор Бранислав Петронијевић издвојио је берлински као посебан род. Требало је уједно да буде чак и предак свих карината. Ова, у своје време добро прихваћена идеја, последњих деценија је потпуно одбачена. Више нових примерака праптице из Золенхофена, откривених после II светског рата, омогућило је да се утврди да поменуте разлике потичу од неједнаког узраста сачуваних индивидуа, односно од процеса окоштавања скелета и услова фосилизовања. Берлински примерак је један од најмањих међу онима који су до данас познати, па је и природно да је окоштавање његовог скелета било знатно слабије. Због тога је примерак враћен у род археоптерикс.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Петронијевић, „Две најстарије фосилне птице – Археоптерикс и Археорнис", Геолошки анали Балканског полуострва, 1950, 18.

Александар Грубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХЕТИП

АРХЕТИП (грч. rcevtupon: праслика, праоблик, праузор), ликови, слике и ситуације у којима су представљени најбитнији елементи људског постојања. Схватање о а. има корене делом у антрополошким открићима Џ. Фрејзера, а још више у теорији К. Г. Јунга о колективном нeсвесном, које, по Јунгу, садржи те најстарије, свим људима заједничке представе. У ужем јунговском смислу а. су митске, религијске представе о рају и паклу, богу и ђаволу, о рођењу, смрти и васкрсењу и слично. Сада превлађује шире схватање а. по којем он обухвата све битне и трајне људске ситуације које се стално понављају, изнова користе и на нов начин обликују.

Петар Влаховић

Према Јунгу, а. као исконска слика обухвата два подпојма: а. по себи и архетипску представу. А. по себи као могућност представа у колективно несвесном, наслеђује се, што је анатомски изражено у структури мозга, док се архетипске представе не наслеђују. Али, Јунг је на основу истраживања дошао до закључка да су неке архетипске представе код различитих народа и у различитим областима идентичне, при чему се искључује могућност међусобних утицаја тих народа. Зато је дошао до закључка да су архетипске представе условљене наследним могућностима садржаним у колективно несвесном целокупног човечанства. Оне су концентрисане у митовима, религији и фолклору (народне бајке), који представљају облике стваралачке фантазије, али је најуочљивије њихово присуство у књижевности. Имајући у виду нека књижевна дела, Јунг разликује два начина стварања: психолошки, који се креће у границама психолошки разумљивог и дохватљивог, и визионарски начин, чији садржаји обликовања потичу из дубина природе, из понора предљудских времена или из светова светлости и таме надљудске природе. Јунгова теорија а. нашла је одјек у архетипској критици (Мод Боткин, или, уз неке разлике, Нортроп Фрај). Иако је ова критика достигла висок ниво, испоставило се да Јунгова теорија а. захтева успостављање посебне дисциплине науке о књижевности: књижевне архетипологије, односно посебне, архетипске естетике. У српској науци о књижевности архетипски приступ књижевном делу тек однедавно добија више простора. Ако је и било неких ранијих покушаја, они су се јављали у оквиру других, митолошких или историјских истраживања, без употребе терминолошких одредница везаних за појам а. То је на неки начин парадоксално, јер је српска књижевност национално, историјски и културолошки била место различитих, митолошких, религијских и фолклорних укрштаја, као што је у српској народној поезији видљиво прерастање националних симбола у а.

Милослав Шутић

У српској ликовној уметности прве половине XX в. незаобилазни су примери праслика и праоблика у делима која настају у окриљу београдске групе надреалиста, посебно њихових колективних акција аутоматског писања/цртања и Cadavre exquis; у колажима, асамблажима, фотомонтажама, фотографијама и цртежима М. Ристића, Вана Бора, Д. Матића, А. Вуча, Н. Вуча, Ђ. Костића и др. У српској уметности друге половине XX в., појам а. је изразито наглашен у делу И. Табаковића после 1954 (циклуси Сенке, Феноменологија или извор универзалне стваралачке силе, Феноменологија или извори ликовног истраживања). Појам је присутан у радовима концептуалне уметничке сцене. У уметничкој пракси модерне и постмодерне уметности изразите примере дају перформанси М. Абрамовић, скулптуре К. Богдановића, О. Јанчић, А. Бешлић, неки пројекти Д. Оташевића и др.

Лидија Мереник

ЛИТЕРАТУРА: М. Bodkin, Archetypal Patterns in Poetry, London 1951; П. Џаџић, Митско у делу Иве Андрића, Бг 1992; М. Шутић, Књижевна архетипологија, Бг 2000; М. Тодић, Немогуће: уметност надреализма, Бг 2002; Л. Мереник, Иван Табаковић 1898−1977, Н. Сад 2004; К. Богдановић, Поетика визуелног, Бг 2005; К. Г. Јунг, Архетипови и развој личности, Бг 2006; Н. Фрај, Анатомија критике, Бг – Н. Сад 2007.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)


АРХИВ БИОЛОШКИХ НАУКА (ARCHIVES OF BIOLOGICAL SCIENCES, BELGRADE)

АРХИВ БИОЛОШКИХ НАУКА (ARCHIVES OF BIOLOGICAL SCIENCES, BELGRADE), најпознатији међународни и мултидисциплинарни научни часопис из области биолошких наука у Србији. Почео је да излази 1949. као званични орган Српског биолошког друштва, штампан у почетку ћирилицом, са преводом назива часописа и са резимеима на француском језику. Оснивач и први главни и одговорни уредник био је академик Синиша Станковић; после њега ову функцију преузимају Максим Тодоровић (1973), а потом Божидар Ћурчић (2004). Часопис је редовно излазио, упркос проблемима у обезбеђивању финансијских средстава. У времену од 1963. до 1969, на бази споразума са САД, А. б. н. у целости је превођен на енглески језик и дистрибуиран широм енглеског говорног подручја. Од 1987. часопис регуларно излази на енглеском језику, а од 1993. излази под називом Archives of Biological Sciences. Године 2005. часопис добија интернационални Уређивачки одбор, уводе се међународне рецензије радова, а 2006. добија и статус међудисциплинарног и међународног часописа. Поред Српског биолошког друштва, суиздавачи часописа су и: Биолошки факултет Универзитета у Београду, Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић" у Београду, Департман за биологију и екологију Природно-математичког факултета у Новом Саду, Лабораторија за радиобиологију и молекуларну генетику и Лабораторија за молекуларну биологију и ендокринологију Института „Винча" у Београду, Институт за примену нуклеарне енергије – ИНЕП у Београду и ПМФ у Бањалуци. У претходнике часописа убрајају се: Радови Зоолошког завода (основани 1905) и Радови Београдског биолошког друштва (од 1922). У А. б. н. се публикују одабрани научни радови из читавог низа биолошких дисциплина. Поред учешћа признатих научних ауторитета из Србије, константно се повећава прилив научних радова истраживача из иностранства. Уређивачки одбор сада обухвата 16 домаћих и 20 угледних стручњака из различитих области биолошких наука из иностранства. А. б. н. излази четири пута годишње, на енглеском језику (са кратким резимеима на српском).

Божидар Ћурчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ ВОЈВОДИНЕ

АРХИВ ВОЈВОДИНЕ, основан 1926. да прикупља, чува и обрађује архивску грађу с подручја Баната, Бачке, Срема и Барање. Првобитно је назван Државна архива у Новом Саду, а после 1945. више пута је мењао назив: Војвођанска архива 1946; Државна архива АП Војводине 1951; Историјски архив АП Војводине 1957; А. В. од 1970. Њему је 1967. припојен Пољопривредни архив у Новом Саду (1962) који је био наследник Задружног архива. У току I светског рата мађарске власти су односиле грађу с територије Војводине. На основу конвенције из 1924, део грађе је враћен. Након Априлског рата 1941. окупаторске власти однеле су у Беч седам и Чехословачку два вагона докумената, а један део је уништен. Рад Архива обновљен је априла 1946, када је покренута реституција однете архивске грађе. Враћен је само један вагон докумената. А. В. данас врши заштиту, одабирање и преузимање грађе од 240 покрајинских институција (раније од 500 стваралаца грађе) и обавља део стручног надзора над радом архива на територији АП Војводине. У А. В. се чува преко 12.000 м архивске грађе у 520 фондова и збирки (55 фондова од изузетног значаја, 158 од великог значаја) насталих у распону од прве половине XVI в. до краја XX в. Документа из XVII и XVIII в. писана су на латинском, касније на немачком, мађарском, црквенословенском, славеносрпском и српском језику, на којем је настала већина грађе. Архив чува фондове ранијих жупанија, градова, општина, судских институција, културно-просветних установа, цркве и верских заједница; архивске фондове савремених институција: органа власти и управе, јавних служби, правосуђа, војних јединица, културних, просветних, научних, здравствених, социјалних, привредних, спортских и друштвено-политичких организација; збирке повеља, мапа и карата, мајсторских и калфенских диплома, путних исправа с граничним годинама грађе од 1565. до 1998. Најзначајнија је грађа: Бачко-бодрошка жупанија (1699–1918); Илирска дворска комисија, Депутација (1745–1777); Илирска дворска канцеларија, Беч (1771–1792); Торонталска жупанија (1779–1918); Тамишка жупанија (1779–1918); Шајкашки граничарски батаљон (1766–1871); Земаљска управа за Српско Војводство и Тамишки Банат (1849–1861); Друштво за Српско народно позориште (1861–1941); Техничка дирекција Акционарског друштва Канала краља Петра I (1802–1947); Народна управа за Банат, Бачку и Барању (1918–1919); Трговинско-индустријска и занатска комора (1919–1941); Краљевска банска управа Дунавске бановине (1929–1941); Главни НОО Војводине (1944–1946); Војна управа за Банат, Бачку и Барању (1944–1945); Скупштина САП Војводине (1945–1991); Извршно веће САП Војводине (1946–1985); Збирка карата и планова (1718–1956); Збирка повеља и диплома (1565–1869); Збирка матичних књига у Војводини (1826–1895). Архив чува 11 збирки (Милекић, Сергеј Максимов и др.), личне фондове (Петар Момировић, Паја Радовановић, Драгутин Чолић и др.). Прикупљено је преко 400.000 микрофилмских снимака из архива Мађарске, Румуније, Словачке, Аустрије, Чешке, Украјине и Русије који се односе на Војводину. Библиотека поседује преко 30.000 књига и серијских публикација. А. В. је издао више едиција инвентара архивских фондова и монографију о прошлости Војводине на основу свoје архивске грађе. Важнија издања: Д. Поповић, Панчево у српском покрету 1848–1849, Н. Сад 1954; Н. Радојчић, Из прошлости Војводине, Н. Сад 1956; С. Гавриловић, Грађа о Срему и његовим везама са Србијом 1804–1815, Ср. Карловци 1965; Н. Петровић (прир.), Светозар Милетић и Народна странка: грађа: 1860–1885, I–II, Ср. Карловци 1968, 1969; С. Гавриловић, Н. Петровић, Темишварски сабор 1790, Ср. Карловци – Н. Сад 1972; Ј. Попов, Главни НОО Војводине 1943–1945, Ср. Карловци – Н. Сад 1977; Земаљска управа за Српско Војводство и Тамишки Банат – аналитички инвентар, I–XVI, Ср. Карловци – Н. Сад 1978–1998; Ј. Валрабенштајн, Илирска дворска канцеларија, I–III, Н. Сад 1998; Ј. Х. Швикер, Историја унијаћења Срба у Војној крајини, Н. Сад 1995; Д. Вулетић, Судбина културне баштине Срема у току Другог светског рата, Н. Сад 1997; В. Ђ. Крестић, Леци на српском језику 1848/1849, Н. Сад 1998; П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена, Н. Сад 1999.

ЛИТЕРАТУРА: Архивски фондови и збирке у СФРЈ, САП Војводина, Бг 1977; Споменица Архива Војводине 1926–1986, Н. Сад 1986; Водич кроз архивске фондове Архива Војводине, Н. Сад 1999.

Милена Поповић-Субић; Владимир Иванишевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ ГРАДА ПРИШТИНЕ

АРХИВ ГРАДА ПРИШТИНЕ, основан 1969. као Општински архив у Приштини, а с радом почео 1970. Од 1993. има назив А. г. П. Територијална надлежност Архива се до 1990. простирала на општине Приштина и Качаник. Од 1990. до 1996. вршио је надзор над архивском грађом 680 институција у Приштини и општинама: Косово Поље, Обилић, Глоговац, Липљан и Ново Брдо. Општина Качаник прешла је у надлежност Архива у Гњилану. Од 1996. обавља послове заштите архивске грађе за територију града Приштине и општина: Подујево, Глоговац, Липљан, Косово Поље, Обилић, Ново Брдо, Урошевац, Штрпце и Штимље. Архив чува 184 фондова и збирки, у дужини од 4.000 м архивске грађе. Осим неколико школских уписница, војних и пореских књига, већина архивске грађе настала је у XX в. (1914–1995). Фондови и збирке садрже архивску грађу управе и јавних служби, правосуђа, војних јединица, установа и организација, просветних, културних и научних установа, привреде, банкарства, друштвено-политичких организација, друштава и удружења. Сређено је и обрађено 114 фондова, а урађена су 53 сумарна и три аналитичка инвентара. Преглед архивских фондова и збирки Архива објављен је 1986. и 1989. Значајна је тематска изложба „Приштина некад и данас". Архив је до 1999. био у саставу архивске мреже Србије. Успостављањем протектората над Косовом и Метохијом 1999, успоставља се рад Архива по програмима цивилне администрације УНМИК која ради под мандатом УН.

ЛИТЕРАТУРА: Општински архив у Приштини 1969–1989, Пр 1989.

Душица Илић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ ЗА АРБАНАСКУ СТАРИНУ, ЈЕЗИК И ЕТНОЛОГИЈУ

АРХИВ ЗА АРБАНАСКУ СТАРИНУ, ЈЕЗИК И ЕТНОЛОГИЈУ, један од најистакнутијих албанолошких часописа међународног значаја. Издавао га је Семинар за арбанаску филологију у Београду. Издавач и власник био је етнолог Тихомир Ђорђевић, а главни уредник Хенрик Барић. Од 1923. до 1926. изашле су три књиге са укупно шест свезака. Редакција је припремила и четврту књигу, а од ње су објављени само неки сепарати. Часопис је окупљао најистакнутије лингвисте, историчаре и етнологе тога времена (Х. Барић, П. Скок, М. Будимир, Н. Јокл, В. Ћоровић, В. Чајкановић, К. Оштир, Р. Нахтигал, Г. Елезовић, М. Шуфлај). Објављивао је студије, чланке и приказе на више језика, посвећене албанолошким и балканолошким питањима. Часопис представља драгоцени историјски извор за објективно научно сазнање о албанској културно-историјској заоставштини и о српско-албанским везама у прошлости. Албанолошки институт у Приштини је обновио тај часопис 1968. када је објављена прва свеска четврте књиге (прир. Идриз Ајети и Хасан Калеши), а репринт свих изашлих свезака истих приређивача у издању Рудолфа Трофеника и Албанолошког института у Приштини, објављен је у Минхену 1971.

Милица Кисић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ КАРЛОВАЧКЕ МИТРОПОЛИЈЕ

АРХИВ ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ КАРЛОВАЧКЕ МИТРОПОЛИЈЕ, часопис покренут као прилог Српском митрополијском гласнику, званичном органу за народно-црквене аутономне послове од 1903, а потом је излазио као самостално издање. Прва свеска се појавила у Сремским Карловцима октобра 1911, а излазио је до краја 1914. Последња свеска за октобар, новембар и децембар 1914, због рата и недостатка новца, објављена је тек септембра 1923. Оснивач и уредник био је прота Димитрије Руварац, библиотекар Патријаршијске библиотеке у Карловцима. Захваљујући његовој приљежности и познавању историје Митрополије, објављени су и многи архивски документи од велике важности, чији су оригинали касније у ратовима уништени. Карловачки митрополијски архив (данас Архив САНУ) садржи веома богату грађу која је доста добро сређена још у XVIII в. по наредби Илирске дворске канцеларије у Бечу од 21. V 1777, а уз ангажовање нарочите државне и митрополијске комисије. Часопис се појављивао у веома великом обиму, најпре месечно и два пута месечно, потом поново месечно и тромесечно. Објавио је велик број архивских, документарних и често критички интонираних прилога из историје Српске православне цркве и Карловачке митрополије. Штампан је у Српској манастирској штампарији. Часопис је као годишњак под истим именом обновио децембра 2006. Научно-меморијални центар „Патријарх Јосиф Рајачић" у Сремским Карловцима, под уредништвом академика Славка Гавриловића.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Попов, Библиографија српске периодике на тлу данашње Војводине, I део, 1824–1918, Н. Сад 1992.

Душан Попов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ ЗА ПРАВНЕ И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ

АРХИВ ЗА ПРАВНЕ И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ, стручни часопис за правне и друштвене науке који је као орган Правног факултета почео да излази 25. II 1906. у Београду. Први главни уредници били су професори Коста Кумануди и Драгољуб Аранђеловић, од којих је први био главни уредник целог првог кола, а други до 1912, када се Кости Куманудију придружио Чедомиљ Митровић. У првом колу (1906–1914) излазио је месечно. Од 1914. до 1920. због рата није излазио, да би се потом појавило друго коло (1920–1941). Главни уредници у послератном периоду били су Чедомиљ Митровић (до 1933), Михаило Илић (до 1940) и Ђорђе Тасић (1940–1941). За време II светског рата није излазио. После ослобођења отпочело је да излази треће коло (1–2, 1945), које траје и данас. Први број трећег кола и даље су издавали професори ПФ-а у Београду, а одговорни уредник био је Јован Ђорђевић. Те и следеће године излазио је месечно, да би од 1947. почео да излази тромесечно, како излази и данас. Од 1946. престао је да буде орган ПФ-а у Београду и постао орган Савеза удружења правника Југославије (од 3. броја 1994. орган Удружења правника Југославије, од 2002. орган Савеза удружења правника Србије и Удружења правника Црне Горе, а од 2006. Удружења правника Србије). Кад је променио издавача, одговорни уредник је постао Моша Пијаде, а од 1952. му се на том месту придружује и Ј. Ђорђевић. После смрти Моше Пијаде одговорни уредник (од 4. броја 1957), поред Ј. Ђорђевића, постаје Милош Минић. Од 1963. главни и одговорни уредници били су Ј. Ђорђевић (до 1989), Миодраг Јовичић (1989–1998), Павле Николић (1998–2004) и Бранко Лубарда (од 2004). Током сва три кола сарадници часописа била су најпознатија имена правне науке и правне праксе у земљи. Све време излажења часопис се сматрао водећим правним часописом у земљи.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Марковић, „Повест факултетског часописа", АПФБ, 1991, 1–3.

Ратко Марковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ ЗА СЛОВЕНСКУ ФИЛОЛОГИЈУ (АRCHIV FÜR SLAVISCHE PHILOLOGIE)

АРХИВ ЗА СЛОВЕНСКУ ФИЛОЛОГИЈУ (АRCHIV FÜR SLAVISCHE PHILOLOGIE), славистички часопис на њемачком језику, излазио у Берлину од 1876 (1) до 1929 (42). Уређивао га је В. Јагић (до књ. 37), уз сарадњу са А. Лескином и В. Нерингом, којима ће се прикључити још неки истакнути слависти (између осталих А. Веселовски; С. Новаковић од 11. до 35. књ.); од 38. књ. (1923) уредник је Е. Бернекер. Покренут је с намјером да буде централни орган словенске филологије, да објављује оригиналне научне радове и даје општу слику резултата изучавања словенских језика и књижевности. Уз прву свеску и уз свеску за 1892. објављена је библиографија славистике од 1870. до 1891. У часопису је објављен велик број прилога који се тичу старе, народне и нове српске књижевности, њених славистичких и општих компаративних релација, те српске историје (К. Јиречек, И. Руварац, С. Новаковић, С. Станојевић). Сам Јагић је дао крупан допринос изучавању старе српске књижевности, љетописних жанрова (1876, 1877), издавању и изучавању њених споменика (Хиландарски типик, 1898); народној књижевности: југословенској народној епици у прошлости (1880), косовским пјесмама (1884, 1890), „Хасанагиници" (1887), бугарштицама (поводом Богишићевог издања, књ. 4), Новаковићевим студијама и издањима (1877, 1886, 1890), новим збиркама и записима К. Хермана, Ф. С. Крауса (1876, 1886, 1889, 1899) и др., полемикама које је изазвало издање Хрватске народне пјесме (1897), народним пословицама, поводом студије И. Касумовића (1914), историографским питањима – хронологија српских краљева (1879), материјалу за историју словенске филологије (Шафарикова преписка с Рајачићем и Стратимировићем, 1893, 1894), библиографским истраживањима Цетињског Октоиха (1903). Од општијих питања бавио се српско-хрватским преводима Библије, словенском митологијом, српско-хрватским језиком, рецепцијом А. С. Пушкина у јужнословенским књижевностима (1901). Осим Јагића више слависта је изучавало српску традицију, између осталих А. Серенсен у студији о настанку и развоју српског народног пјесништва, те А. Веселовски, В. Неринг и др. Константин Јиречек је објавио студије које су се тицале историје средњовјековне Србије, Душанова законика, Дубровника. Изразит печат актуелности А. давале су редовне рецензије: информативне, аналитичке, критичке, често полемичке, врло широког тематског опсега. То се посебно тиче прилога В. Јагића, који је пратио све важније појаве у српској филологији и науци о књижевности, сажето указујући на главни допринос и дајући примједбе због непотпуне грађе или противурјечности у ставовима (нпр. прикази Вуловићеве студије о Бранку Радичевићу или Недићеве књиге критика). Огласио се некролошким чланцима о Ђ. Даничићу, В. Богишићу, М. Ђ. Милићевићу, С. Новаковићу, поред осталог истичући њихов допринос идеји српско-хрватског књижевног и језичког јединства.

Часопис је у пуној мјери одразио основне правце филолошко-књижевних изучавања у славистици крајем XIX и почетком XX в. У њему су посљедње трагове свога рада оставили великани претходне епохе Ф. Миклошич и Ђ. Даничић, док су зреле резултате, што се тиче српске традиције, саопштили, поред Јагића и Новаковића, А. Веселовски, К. Јиречек, J. Поливка, потом генерација М. Решетара, П. Поповића, А. Белића, В. Ћоровића и др., сужавајући истраживачку пажњу на националне традиције и посвећујући се појединачним дјелима (или опусима) и питањима. Епоха откривања и објављивања извора старословенске традиције и споменика у формирању националних редакција, карактеристична за прве деценије А. наставља се изучавањем извора нововјековне књижевности и фолклорне традиције, евентуално њиховог општеевропског контекста. Обухватају се нова подручја: дијалекти, метричке компоненте стиха, акценат, специфичне везе између усмене и писане традиције, текстолошка питања издавања књижевних дјела и нове грађе за таква издања. Са српске стране најплоднија и најсвестранија била је сарадња С. Новаковића (српски језик, македонски дијалекти, културна историја, историја књижевности). Значајне прилоге су дали: Т. Остојић (чланци о тајном језику, Доситеју, Орфелину, Копитару), П. Поповић (чланци о Његошу и Ј. Вујићу), В. Јовановић Марамбо (Фортисови преводи народних пјесама на италијански), М. Ћурчин (Коцебу на српским сценама; народна књижевност); богата је сарадња М. Решетара (акценти, дубровачки писци, Вуков превод Светог писма, велик број рецензија и др.); више прилога је оставио А. Ивић (датум спаљивања костију св. Саве, М. Релковић, историја српских школа 1768–1778, Курцбекове штампарије и др.), С. Станојевић (житије Стефана Лазаревића као историјски извор). Значај А. за србистику опао је с покретањем домаћих славистичких гласила (Јужнословенски филолог А. Белића, од 1913), те пропашћу Аустроугарске монархије и смрћу В. Јагића. У току готово пола вијека часопис је покретао, прихватао или рјешавао најважнија питања новијег развитка словенске филологије (А. Белић), а српска филологија је у њему имала један од кључних органа за провјеру и афирмацију сопствених резултата. Осим сарадње српских аутора највишег научног нивоа, у А. су се испољила разнолика интересовања европских слависта за нашу традицију.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „Јубилеј Јагићевог Архива", СКГ, 1903, 8, 4; Fr. Pastrnek, „Bibliografický soupis literární činosti prof. V. Jagiće 1861–1907", Jagić-Festschrift: Зборник у славу В. Јагића, Берлин 1908; С. Куљбакин, „Библиографија Јагићевих радова од 1907", ЈФ, 1922–1923, II–III; А. Белић, „ВЈ (1838–1923)", ЈФ, 1922–1923, III; В. Ћоровић, „ВЈ", СКГ, 1923, 10, 1–3; В. Јагић, Спомени мојега живота, Бг, 1, 1930; 2, 1934; Archiv f. sl. Ph.: Gesamtinhaltsverzeichnis, Berlin 1962; Јагићев зборник, Зг 1986.

Душан Иванић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ ЗА ТОКСИКОЛОГИЈУ, КИНЕТИКУ И МЕТАБОЛИЗАМ КСЕНОБИОТИКА (ARCHIVES OF TOXICOLOGY, KINETICS AND XENOBIOTIC METABOLISM)

АРХИВ ЗА ТОКСИКОЛОГИЈУ, КИНЕТИКУ И МЕТАБОЛИЗАМ КСЕНОБИОТИКА (ARCHIVES OF TOXICOLOGY, KINETICS AND XENOBIOTIC METABOLISM), научни часопис Секције за токсикологију Српског лекарског друштва. Почео је да излази 1993. Почетком 90-их година прошлог века, распадом бивше заједничке државе, дошло је до престанка рада тадашњег Удружења токсиколога Југославије и гашења њиховог званичног часописа Архива за хигијену рада и токсикологију са седиштем у Загребу. Покретање часописа оваквог профила представљало је нужност за даљи развој токсикологије и сродних научних подручја у Србији. Часопис је излазио квартално, на енглеском језику, са проширеним апстрактом на српском. Од почетка излажења главни уредник часописа био је Богдан Бошковић, редовни професор фармакологије и токсикологије на ВМА, један од најпознатијих српских и југословенских токсиколога, познат и ван граница наше земље. Његови помоћници и чланови уређивачког одбора били су, у то време, најистакнутији домаћи стручњаци из различитих области токсикологије и фармакологије. Већ од другог волумена у уређивачки одбор часописа улазе токсиколози из иностранства, да би у наредним годинама дошло до раздвајања интернационалног од домаћег уређивачког одбора. Од 1999. у интернационалном уређивачком одбору часописа било је 12 еминентних стручњака из различитих земаља света. Поред домаћих научника, у часопису су радове објављивали и аутори из иностранства, тако да је A., у правом смислу те речи, био интернационални часопис. Нажалост, проблеми у финансирању часописа довели су најпре до нередовног, а затим и до потпуног престанка његовог излажења. Последњи број изишао је 2002. као Зборник радова са 8. Конгреса токсиколога Југославије који је био одржан те године. Новоформирано Удружење токсиколога Србије (април, 2010) покренуло је иницијативу за поновно оживљавање A.

Силва Добрић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ ЗА ФАРМАЦИЈУ

АРХИВ ЗА ФАРМАЦИЈУ, научно-стручни часопис из области фармације који од 1951. у Београду без прекида издаје Фармацеутско друштво Србије (ФДС). То је прва фармацеутска публикација на територији Србије која излази дуже од пола века и једина из те области у нашој земљи (нема наглашених веза са истоименим часописом Андрије Мирковића који је у четири броја изашао током 1933. у Новом Саду). Часопис је покренут са циљем да допринесе унапређењу свих грана научне фармације, те да прати развој фармацеутске службе и активности ФДС. Објављује прегледне чланке, оригиналне научне радове, стручне радове и кратка саопштења из свих области фармације, као и информације о активности ФДС и његових стучних секција, преглед међународних фармацеутских часописа и новости из струке. Излази 6 пута годишње, а поједине свеске излазиле су као двоброј. Уредници су били: Милан Гроздановић (1951−1966), Анка Белић (1966−1972), Славољуб Павловић (1972−1973), Загорка Николић (1973−1991), Дубравка Урошев (1992), Зорица Ђурић (1993−2001), Даница Агбаба, Катарина Карљиковић Рајић (2002−2004), Гордана Вулета, Нада Ковачевић (2005).

ИЗВОР: Архива секретаријата Фармацеутског друштва Србије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Горуновић (ур.), 100 година Фармацеутског друштва Србије 1879−1979, Земун 1979.

Душанка Крајновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ ЗА ФИЛОЗОФИЈУ, ПЕДАГОГИЈУ И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ → ФИЛОЗОФСКА ПЕРИОДИКА

АРХИВ ЗА ФИЛОЗОФИЈУ, ПЕДАГОГИЈУ И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ → ФИЛОЗОФСКА ПЕРИОДИКА

АРХИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ

АРХИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ, централни државни архив основан у Београду 1950. После стварања југословенске државе (1918) формирани су централни органи власти и управе, установе и друге државне институције. Након неколико покушаја 1935. урађен је пројекат закона који је предвиђао формирање централног југословенског архива, али тај закон није донет. Од 1918. до 1950. заштиту архивске грађе централних и савезних институција Југославије вршила је Државна архива у Београду (Државна архива Краљевине Југославије 1939–1941) и архивска одељења министарстава војске, унутрашњих и спољних послова и КПЈ. Југословенски архив основан је Општим законом о државним архивима из 1950. под називом Државна архива ФНРЈ са седиштем у Београду „за чување, заштиту и обраду историјско архивског материјала", под надзором Министарства за науку и културу, касније Савета за науку и културу Владе ФНРЈ. Самостални савезни орган управе под именом Државни архив ФНРЈ постаје 1953. Назив А. Ј. са статусом установе у области културе под надзором самосталног савезног органа добија 1964; 1978. се трансформише у самосталну управну организацију; од 2003. до 2009. имао је назив Архив Србије и Црне Горе. Архив евидентира, прикупља, чува, одржава, сређује, обрађује, даје на коришћење, излаже и објављује архивску грађу централних и савезних државних органа, организација, банака, установа, друштава, удружења и других институција југословенске државе од 1918. до 2006: Краљевства и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије 1918–1941/1945 (Двора, Народне скупштине, Министарског савета, Државног савета, Главне Контроле, Југословенске владе у избеглиштву; министарстава: унутрашњих и спољних послова, правде, финансија, аграрне реформе, просвете, вера, саобраћаја, трговине и индустрије, грађевина, шума и рудника, народног здравља и социјалне политике; Средишњег уреда за осигурање радника, банака, осим Народне банке која се налази код ствараоца, привредних и других удружења); институција ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, ДЗ СЦГ 1945–2006 (Народне скупштине, Президијума, Владе – СИВ, министарстава Владе, савета Владе, комитета Владе, секретаријата, комисија, управа, дирекција, главних дирекција, генералних дирекција, завода, комесаријата, судова -- Врховни суд, Врховни привредни суд, Државне арбитраже, тужилаштва и правобранилаштва), научних института, социјалних и здравствених установа, банака, осим Народне банке, привредних комора и савеза, омладинских радних акција, спортских друштава и удружења, удружења ратних инвалида и резервних официра, друштвених организација и удружења, савезних привредних предузећа; породичних и личних фондова чија је грађа од значаја за југословенску државу (Николе Пашића, Драгише и Милана Стојадиновића, Јована Јовановића Пижона, Војислава Јовановића Марамбоа, кнеза Павла Карађорђевића, Чедомиља Мијатовића, Драгољуба Јовановића, Љубомира Давидовића, Саве Косановића, Хинка Кризмана, Светислава Милосављевића, Адама Прибићевића, Станислава Кракова, Михаила Петровића, Пера Шоћа, Александра Цинцар Марковића, Вељка Влаховића, Моше Пијадеа, Леона Гершковића, Бориса Кидрича, Левин Мајер Розеа и др.); збирке (плаката, фотографија, штампе радничког и комунистичког покрета, мемоарске грађе, студентског покрета, синдиката, копија докумената из Централног партијског архива Института марксизма–лењинизма при ЦК КПСС). Архиву је 1990. припојен Архив ЦК СКЈ (1948–1990) с фондовима радничког и комунистичког покрета (Српска социјалдемократска партија 1903–1919, Независне радничке партије 1923–1924; Комунистичка интернационала – секција КПЈ Москва, Комунистичка омладинска интернационала – секција КПЈ Москва, Југословенски комунисти на школовању у Москви, Напредни студентски покрет 1919–1941, КПЈ и шпански грађански рат 1936–1939; Радио станица Слободна Југославија 1941–1945, ЦК СКОЈ-а 1919–1941, ЦК КПЈ – СКЈ, ССРНЈ; ССЈ; ССОЈ; СУБНОР 1945–1990); збирку централних, покрајинских комитета и нижих органа КПЈ, Виша партијска школа „Ђуро Ђаковић", Институт друштвених наука и др. Архивске фондове војних јединица, установа и организација Кнежевине и Краљевине Србије до 1918, Краљевине СХС / Југославије (1918–1941), Југословенске војске у отаџбини (1941–1945), Народноослободилачке војске Југославије (1941–1945), Југословенске народне армије (1945–2006), збирке карата и штампаних ствари, снимке и друге архивалије војне провенијенције чува Архив Војноисторијског института (Институт за стратешка истраживања). Меморијални центар „Јосип Броз Тито" се 1999. трансформисао у Музеј историје Југославије, где се налази Архив Јосипа Броза Тита.

001_Zgrada-Arhiva.jpgA. J. je издавао Билтен (бр. 1–9, 1980–1986), а од 2000. часопис Архив. У оквиру редовне делатности издаје водиче кроз архивске фондове и збирке, инвентаре фондова и збирки, каталоге изложби, посебна издања, књиге, билтене, индексе, библиографије и друга издања. Чува грађу 752 архивска фонда и 59 збирки у количини од око 23 км и 16 км грађе коју треба преузети с терена. Архив врши конзервацију и рестаурацију, микрофилмовање, копирање и објављује архивску грађу; остварује међународну сарадњу с националним архивима других држава ради: унапређења делатности, истраживања и микрофилмовања архивске грађе стране провенијенције о Југославији, југословенским процесима, догађајима и личностима; размене копија, докумената и изложби; учествује на међународним скуповима архивиста и међународних архивских организација (МАС у којем има статус члана А категорије; ЦИБАЛ – Међународна архивска организација под окриљем УНЕСКО-а); приређује изложбе докумената; објављује зборнике докумената и друга издања; издаје уверења и потврде о подацима и чињеницама из грађе. Специјализована библиотека поседује близу 20.000 библиотечких јединица. Важнија издања: Љ. Кораћ, Организација федерације у социјалистичкој Југославији 1943–1978, Бг–Зг 1981; Д. Бибер (прир.), Тито–Черчил: строго тајно, Бг–Зг 1981; Б. Кризман (прир.), Југословенске владе у избеглиштву 1941–1943, Бг–Зг 1981; Б. Петрановић (прир.), Југословенске владе у избеглиштву 1943–1945, Бг–Зг 1981; Б. Кризман (прир.), Сава Н. Косановић, Југославија била је осуђена на смрт: смисао Московског споразума, Бг–Зг 1984; С. Нешовић, Б. Петрановић (прир.), Југославија и Уједињени народи 1941–1945, Бг 1985; Ж. Аврамовски (прир.), Британци о Краљевини Југославији 1921–1930, 1, Бг–Зг 1986; Британци о Краљевини Југославији 1930–1938, 2, Бг–Зг 1986; Британци о Краљевини Југославији 1939–1941, 3, Бг 1996; М. Зечевић, М. Милошевић (прир.), Дипломатска преписка Српске владе 1917. год., Бг 1991; Н. Жутић, Краљевина Југославија и Ватикан – однос југословенске државе и римске цркве, 1918–1935, Бг 1994; М. Зечевић, Б. Лекић (прир.), Привредна политика Владе ФНРЈ: записници Привредног савета Владе ФНРЈ, 1944–1953, 1–4, Бг 1995; Документи централних органа КПЈ, НОР и револуција (1941–1945), 22–23, Бг 1996; М. Милошевић (прир.), Марко Ристић – дипломатски списи, Бг 1996; Д. Јовановић, Политичке успомене, 1–7, Бг 1997; М. Зечевић (прир.), Почетак краја СФРЈ: стенограм и други пратећи документи проширене седнице Извршног Комитета ЦК СКЈ одржане 14–16. марта 1962, Бг 1998; Љ. Димић, Ђ. Борозан (прир.), Југословенска држава и Албанци, 1–2, Бг 1998–1999; Ј. П. Поповић (прир.), Четврта седица ЦК СКЈ – Брионски пленум, Бг 1999; Љ. Димић, Н. Жутић, Б. Исаиловић (прир.), Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1929–1931, Бг 2002; К. Пијевац, Д. Јончић (прир.), Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1941–1945, Бг 2004; Љ. Димић (ур.), Велике силе и мале државе у хладном рату 1945–1955: случај Југославије, Бг 2005; Б. Докнић, М. Ф. Петровић, И. Хофман (ур.), Културна политика Југославије 1945–1952, 1–2, Бг 2009.

ИЗВОРИ: М. Милосављевић, Библиографија Архива Југославије, Бг 1995; Библиографија стручних радова из архивистике, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: Архивски фондови и збирке у СФРЈ – савезни архиви, Бг 1980; Архив Југославије 1950–1995, Бг 1995; Д. Спасојевић, Корисници, теме истраживања и коришћени фондови 1958–1994, Бг 1996; С. Срндовић, Каталог штампане грађе у фондовима и збиркама Архива Југославије, 1, Бг 1999; Архив Југославије 1950–2000, Бг 2000; К. Пијевац и др., Водич фондова Краљевине Југославије, Бг 2000; Д. Јончић и др., Водич кроз збирке Архива Србије и Црне Горе, Бг 2007.

Милић Ф. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

АРХИВ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, покрајински архив основан 1951. као Обласни државни Архив у Приштини, с радом почео 1954. Назив Покрајински државни архив КиМ добио је 1963, Архив Косова 1973, А. КиМ 1992. До 1999. био је у саставу архивске мреже Србије. Од 1999, када је УН установио протекторат над Косовом и Метохијом, рад Архива је под патронатом цивилне администрације УНМИК-а. Архив чува грађу 210 архивских фондова покрајинских органа и организација, установа, предузећа, друштава и удружења, 15 породичних и личних фондова и 10 збирки, у укупној количини од око 5.000 м (32 фонда од изузетног значаја и 72 од великог значаја). Временски распон архивске грађе је од прве половине XIX в. до 1992. Грађа је писана на српском, турском и албанском језику. Већи део фондова Архива је из социјалистичког периода, после 1945. Најстарија документа су из Дечанске ризнице из прве половине XIX в. (1828) и збирка Varia, преписка хришћана с православним свештенством. Документа су писана на црквенословенском, руском и француском језику. Већина докумената из друге половине XIX и почетка XX в. налази се у личним и породичним фондовима просветних и културних радника и збиркама. Фондови: Породица Парлић, Вучитрн, 1873–1933; Стеван Димитријевић, Призрен, 1900–1953; Глиша Елезовић, Вучитрн, 1879–1960; Михајло Кијаметовић, Вучитрн, 1906–1941; Манојло Филиповић, Приштина, 1888–1939; Колић Ибрахим, Ђаковица, 1907–1938; Краснићи Мухарем, Дечани, 1909–1921; Душан Некић, Призрен, 1862–1946; Петар Петровић, Пећ, 1872–1899; Рајко Вучић, Приштина, 1898–1948; Стојан Зафировић, Приштина, 1884–1939; Петар Панић, Приштина, 1951–1959; Збирке: Биниши Рамиз, Ђаковица, XVII–XX в.; Брестовци Садулах, Приштина XIX–XX в.; Географске карте 1692–1943; Збирка плаката и летака 1890–1963; Збирка фотографија, 1863–1961; Збирка мемоарске грађе, 1941–1960; Збирка докумената џамије у селу Доганај – Урошевац XVI–XX в.; Збирка „Sezair Suroj" 1921–1944; ,,Xheladin Deda", 1909–1971; Збирка микрофилмова, XVII–XX в. Библиотека има преко 12.000 књига и 28 наслова периодике. Архив издаје часопис Годишњак/Vjetari (1965–1988). А. КиМ је објавио грађу о протестном маршу становника Косова 1822 (1969), Шиптарско-призренској лиги у енглеским и османским документима (1987), протоколе писама Пећке општине 1870–1880 (1992), турске документе за историју СПЦ из фонда Глише Елезовића (1996), документарну грађу о страдању Срба у Метохији 1941–1944 (1994), на Косову, Малом Косову и Сиринићкој жупи (1999).

ЛИТЕРАТУРА: Архивски фондови и збирке у СФРЈ, САП Косово, Бг 1986; Б. Благојевић (ур.), Архиви у Србији, 2, Бг 2000.

Верица Китић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ ОНКОЛОГИЈЕ (ARCHIVE OF ONCOLOGY)

АРХИВ ОНКОЛОГИЈЕ (ARCHIVE OF ONCOLOGY), једини медицински часопис у Србији специјализован за област онкологије. Оснивач и издавач часописа је Институт за онкологију Војводине у Сремској Каменици. Главни уредник часописа од оснивања 1993. је Владимир Балтић, интерниста-онколог и имунолог. Часопис објављује радове домаћих и страних аутора, и то: оригинална истраживања, прегледне чланке, приказе случајева, извештаје клиничких истраживања, чланке из области медицинског сликања у онкологији, рубрику Онконет, новости из клиничке и експерименталне онкологије, епидемиологије и превенције, информације о актуелним конгресима и стручним састанцима. У последњем броју сваког волумена штампа се индекс аутора и индекс према кључним речима рукописа. Сваки објављен рад означен је ДОИ бројем, чиме је омогућено лакше претраживање. Часопис је индексиран у EMBASE/Excerpta Medica, ExtraMED, SCOPUS. Уређивачки одбор се састоји из три дела: националног, интернационалног и почасног, а чланови су еминентни стручњаци из онкологије и других дисциплина (дугогодишњи члан Одбора био је и Цур Хаусен, носилац Нобелове награде за медицину 2008). Од 1995. часопис се штампа искључиво на енглеском језику, а редовно излази четири пута годишње, уз могућност публиковања специјализованих додатака. Електронска верзија доступна је на сајту часописа (апстракти од 1997, а пун текст радова од 2000). Од првог броја до данас, часопис на унутрашњој корици објављује по једну средњовековну фреску из српских манастира, са медицинским садржајем. До сада је објавио око 500 радова аутора из 20 земаља. Половину радова чине оригинални радови.

Владимир Кањух; Владимир Балтић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

АРХИВ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, републички архив, основан је 1992. под називом Архив Српске Републике БиХ, са седиштем у Сарајеву. Променио назив у А. Р. С. (1993) и добио статус самосталне републичке управне организације, а 1995. статус централне установе за заштиту културних добара. Од 2002. је републичка управна организација у ресору Министарства просвете и културе са седиштем у Бањалуци и подручним јединицама у Добоју, Зворнику, Сокоцу, Фочи и Требињу са близу 15.000 стваралаца грађе. Правни је следбеник Архива Босанске Крајине у Бањалуци, који је основан 1953. под називом Архива града Бањалуке, од 1963. Архив Босанске Крајине, Регионалног архива у Добоју (основан 1954) и Регионалног архива у Фочи (основан 1983). Током 1963. и 1964. оснивани су архивски центри у Бихаћу, Јајцу и Приједору који су после две деценије укинути, осим у Бихаћу, где је 1982. основан Историјски архив. До 1992. Архив Босанске Крајине био је надлежан за заштиту и преузимање грађе с територије 17 општина (Бањалука, Босанска Дубица, Босанска Градишка, Босански Нови, Челинац, Јајце, Кључ, Котор Варош, Лакташи, Мркоњић Град, Приједор, Прњавор, Сански Мост, Скендер Вакуф, Србац, Шипово и Титов Дрвар).

Из средњег века и турске управе мало је сачуване архивске грађе с подручја Босанске Крајине. Из периода аустроугарске управе (1878–1918) сачувани су архивски фондови Окружних области Бањалуке и Бихаћа. Из времена Краљевине Југославије посебно је значајна грађа Среског начелства и Градског поглаварства Бањалука 1919–1941; окружних области и окружних одбора Бањалука и Бихаћ 1919–1922; грађа Врбаске бановине и Врбаске банске дирекције Бањалука 1929–1941, окружних инспектората и других институција. Из II светског рата Архив поседује 22 архивска фонда партизанског покрета: Обласног НОО за Босанску крајину, затим окружних и среских НОО, Окружне комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача и око 1.000 мемоарских записа учесника рата, потом грађу 13 усташких и немачких окупационих органа власти и управе. Најобимнија је грађа из социјалистичког периода 1945–1992: обласни, окружни, срески, општински и месни НО места, општинских, среских, градских и обласних органа власти и управе, грађа банака и штедионица, задруга, привредних предузећа, друштвено-политичких организација (СК, СС, ССРН, ССО), установа из области школства, здравства, културе, социјалне заштите, верских организација и других стваралаца грађе из овог периода. А. Р. С. чува 782 архивска фонда и збирки (од чега 482 у Бањалуци), Збирку оријенталних рукописа и докумената, збирке плаката, фотографија, документарних филмова, магнетофонских трака и библиотеку са 13.950 библиотечких наслова. У Листу националних споменика културе у БиХ унета су 24 архивска фонда и збирке, а културним добрима од великог значаја проглашено је 37 архивских фондова и збирки. Поседује лабораторију за конзервацију и рестаурацију архивске грађе, опрему за микрофилмовање и дигитализовање грађе.

Градски архив у Добоју основан је 1954, а 2000. постао је подручна јединица А. Р. С. с надлежношћу над 10 општина. У поплави 1965. страдала је зграда архива и преко 80% архивске грађе. У њему се чува 169 фондова са 1.280 м грађе. Из аустроугарског периода сачувано је неколико фондова котарских судова, привредних предузећа дрвне индустрије, Српске православне црквено-школске општине Модрича и лични фондови. Значајне су збирке фотографија и мемоарске грађе, као и књижни фонд.

Општински архив у Фочи основан је 1983, а од 2000. делује као подручна јединица А. Р. С. с надлежношћу над шест општина. Чува 90 фондова и збирки или 720 м грађе.

Подручна јединица Зворник основана је 2000, а почела је с радом 2001. Покрива територију од десет општина на територији Семберије и Подриња. Поседује 26 фондова, односно 43 м грађе.

Подручна јединица Требиње основана је 2000, без сталног смештајног простора. Покрива територију од седам општина на подручју источне Херцеговине. Чува 15 фондова односно 6,2 м грађе.

Подручна јединица Источно Сарајево је у фази оснивања. Смештајни простор је добила у Сокоцу, а надзире Сарајевско-романијску регију.

Архив је објавио документе о радничком покрету у Босанској Крајини 1919–1941, Регеста (1964), мемоаре С. Т. Милосављевића (2005), грађу о штампи и штампаријама у Бањалуци (2006).

ЛИТЕРАТУРА: И. Ибришагић, „Оснивање и рад Среског архива у Бања Луци", Гласник архива и ДАР БиХ, 1963, 3; Архивски фондови и збирке у СФРЈ, СР Босна и Херцеговина, Бг 1981; Архив Босанске Крајине 1953–1983, Бл 1983; Љ. Иванић, „30 година плодног рада Архива Босанске Крајине", Гласник архива и ДАР БиХ, 1983/84, 23/24; Б. Стојнић, Архивски фондови и збирке у Архиву Републике Српске, Сар. 2006.

Верица Стошић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ СРБИЈЕ

АРХИВ СРБИЈЕ, државни архив основан у Београду 1900. Идеју за оснивање иницирало је Српско учено друштво крајем 1846. На реализацији је радило Попечитељство финансија 1849, Министарство просвете 1865–1866, 1881. и СКА 1888. Закон којим је основана Државна архива Краљевине Србије донет је 1898, ступио је на снагу 1900, а Архива је почела с радом 1. V 1900. као једина архивска институција у земљи надлежна да прикупља, сређује и чува све документе од општег значаја и историјске вредности. Оснивач и први управник био је историчар и дипломата Михаило Гавриловић, који је одредио главне задатаке и облике рада те институције. Државна архива више пута је мењала назив и статус: Државна Архива Краљевине Србије у Београду (1900–1939); Државна архива Краљевине Југославије (1939–1941); Државна архива у Београду (1941–1951); Државна архива Народне Републике Србије (1951–1963); Државни архив Социјалистичке Републике Србије у Београду (1963–1967); А. С. од 1967.

001_Zgrada-Arhiva-Srbije.jpgУ току I светског рата аустроугарска комисија вршила је преглед и у Беч однела најважније фондове и документа. Након рата улагани су напори да се однета и склоњена грађа пронађе и поврати у Архив и да се преузме грађа из институција Краљевине Србије. Од 1918. до 1941. Државна архива, као једини архив у Београду и Србији, водила је бригу и о архивској грађи централних државних органа, организација и установа Краљевине Југославије, као и о архивама обласних и локалних институција на подручју данашње Србије, Македоније и Црне Горе до 1926, када су оснивана архивска одељења у Новом Саду, Скопљу и на Цетињу. Улагани су напори да се заштити и сачува дворска архива на Цетињу, затим дипломатска архива Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, да се спречи продаја заоставштине Николе Пашића, прикупе приватне збирке и фондови, ангажују хонорарни службеници за сређивање и пописивање архивских фондова, уради пројекат Закона о државним архивима (1935) и нацрт Уредбе о државним архивима (1939). Ангажовањем управника Р. Одавића 1928. подигнута је наменска зграда за Државну архиву. У Априлском рату зграда је нешто оштећена, а већи део зграде заузела је немачка окупациона власт за своје потребе, допремање и тријаж архива других институција и за смештај опљачканих драгоцености из јеврејских породица. Стручна комисија Роберта Шванкеа прегледала је и у више махова отпремала у Беч најзначајнију грађу: Министарство унутрашњих дела 1839–1902; Министарство иностраних дела 1834–1870. и др. По наредби окупационих власти грађа је измештана у зграде Техничког и Правног факултета које су касније бомбардоване. После ослобођења радило се на отклањању последица окупације: покренута је акција за повраћај однете, измештене и склоњене грађе, прикупљана је грађа о Српском народном покрету у Војводини из 1848. и заштита грађе од уништавања у фабрикама хартије.

Од оснивања до после II светског рата А. С. је имао статус установе у области просвете, потом до 1965. републичког органа управе, те републичке установе у области културе од посебног друштвеног значаја. Од 1967. је матични архив у Србији, а од 1994. једна од пет централних установа заштите културних добара у Србији, која организује и брине се о развоју архива и архивске службе у Србији; остварује увид у стање архивске грађе и предузима мере у вези с њеном заштитом и коришћењем; пружа стручну помоћ и унапређује рад архива; стара се о стручном усавршавању кадрова, укључујући и полагање стручног архивског испита и доделу виших стручних звања; води централне регистре архивских фондова и збирки у Србији; организује и води архивски информациони систем; објављује научно-информативна средства о грађи, издаје часопис Архивски преглед, зборнике докумената и друга посебна издања; предлаже Влади Србије и Народној скупштини Србије Листу архивске грађе од изузетног значаја у Србији, утврђује Листу архивске грађе од великог значаја у Србији. А. С. чува архивску грађу институција Кнежевине и Краљевине Србије из XIX и XX в. (Књажеска и Народна канцеларија, Државни совјет, Народна скупштина и Сенат, Дворска канцеларија, попечитељства – министарства: иностраних дела с посланствима и конзулатима на страни; унутрашњих дела с фондовима окружних начелстава; правде с Касационим и Апелационим судом и другим судовима; просвете и црквених послова с Лицејем, Великом школом, Универзитетом и Београдском митрополијом; финансија с Главном контролом; народне привреде и грађевина и др.); грађу централних институција с територије Србије из области просвете, науке, здравства и привреде између два светска рата; грађу органа власти и управе и других институција Недићеве Србије 1941–1944; грађу Републике Србије после II светског рата: Президијума Народне скупштине, Председништва Владе, повереништава – министарстава, секретаријата, комитета, савета, дирекција, управа, комисија; грађу друштвено-политичких организација Србије, задружних организација и комора, привредних предузећа и др. као и поједине списе и документа из ранијег периода: Дечанска повеља из 1330, Берат из 1736, Повеље цара Леополда из 1679. и 1743, Прописе за кожарски еснаф Арсенија Чарнојевића из 1697. и др. У Архиву се чува, одржава, сређује и користи 917 архивских фондова централних органа власти и управе, судских органа, установа, привредних друштава, задружних и других организација и комора, друштвено-политичких организација, 55 личних и породичних фондова и 51 збирка (породични фондови: Илија Гарашанин, Милутин Гарашанин, Јаков Ненадовић, Владан Ђорђевић, Милан Јовановић Батут, Милован Миловановић, Андра Николић, Милорад Павловић Крпа, Милослав Спалајковић, Јован Цвијић и др; збирке Мите Петровића, Андрије Лубурића, збирка поклона и откупа, збирке географских карата, планова и скица, плаката, фотографија и печата; збирка Varia) у укупној количини око 12,5 км грађе и много више непреузете грађе од стваралаца. Грађа је писана на црквенословенском и српском, а поједина документа на турском, руском, немачком, француском, грчком, италијанском, енглеском и другим језицима. При А. С. делују: Задужбина Ђурђа, Данице и Јованке Јеленић, Фонд Александра Арнаутовића и раније Фонд Данице Гавриловић. Важнија издања: Н. Шкеровић (прир.), Записници седница Министарског савета Србије 1862–1898, Бг 1952; Д. Вуловић (прир.), Књажеска канцеларија – Нахија пожешка 1815–1839, Бг 1953; Р. Марковић (прир.), Књажеска канцеларија – Крагујевачка нахија 1815–1839, Бг 1954; М. Николић, Д. Тодоровић, Љ. Поповић (прир.), Тимочка буна 1883, I–VII, Бг–Земун 1954–1989; Г. Добрашиновић (прир.), Архивска грађа о Вуку Караџићу, I–II, Бг 1970, 1988; Г. Ковијанић (прир.), Грађа Архива Србије о Народном позоришту у Београду, Бг 1971; В. Ђ. Крестић, Н. Петровић (прир.), Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824–1825, Бг 1973; Д. Јанковић, Б. Храбак (прир.), Записници седница Министарског савета Србије 1915–1918, Бг 1976; Д. Тодоровић (прир.), Јован Жујовић: Дневник I–II, Бг 1986; К. Џамбазовски (ур.), Ђ. Игњатовић, И. Николић (прир.), Грађа за историју бугарског народа из Архива Србије, Бг 1987; А. Младеновић (прир.), Мемоари проте Матеје Ненадовића, Бг 1988; Д. Уркарт, Фрагмент из историје Србије 1834, Бг 1989; Р. Петровић, З. Пекић, М. Кољевић, Архиви и библиотеке у поплавама, после поплава, против поплава, Бг 1990; М. Ф. Петровић (прир.), Документи о Рашкој области 1900–1912, Бг 1995; М. Ф. Петровић, С. Станојевић, Љ. Марчетић, Заштита и валоризација медицинске документације, Бг 1995; Б. Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Бг 1997; В. Митровић (прир.), Петар Костић, Аутобиографија, Бг 1997; В. Ђ. Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Н. Сад – Бг 1998; Н. Б. Поповић, Срби у Првом светском рату, Бг 1998; Т. Ј. Бурковић, Хиландар у доба Немањића, Бг 1998; Љ. Поповић (прир.), Шематизам Кнежевине Србије 1839–1851, Бг 1999; М. Војводић (прир.), Друштво Светог Саве – документи, 1886–1891, Бг 1999; Архивска грађа као извор за историју, Бг 2000; В. Радосављевић, Р. Петровић, Конзервација и рестаурација архивске и библиотечке грађе и музејских предмета од текстила и коже, Бг 2000; П. Џелетовић Иванов, Балистички покрет 1939–1952, Бг 2001; Д. Чоловић, С. Чоловић, Марија Карађорђевић – краљица мајка, Бг 2001; М. Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Бг 2003; Б. Мајданац, Народна скупштина Србије. Од обичајне установе до савременог парламента: 1804–2004, Бг 2004; Б. Мајданац, В. Милосављевић. Народна скупштина у Остружници 1804, Бг 2004; Р. Љушић, Д. Поповић, Устав Књажества Србије 1835, Бг 2004; Н. Радосављевић (прир.), Књажеска канцеларија – Ужичка нахија 1831–1839, II, Бг–Ужице 2006.

ЛИТЕРАТУРА: Државна архива Народне Републике Србије 1900–1950, Бг 1951; Водич Архива Србије, I, II, Бг 1973, 1975; Кроз Архив Србије (са библиографијом издања), Бг 1977; Архивски фондови и збирке у СФРЈ, СР Србија, Бг 1978; Сумарни инвентари, Аналитички инвентари и Регеста архивских фондова и збирки; Архив Србије 1900‒2000, Бг 2000; Б. Ђенић, С. Тимотијевић, В. Филиповић, Водич Архива Српске православне епархије Будимске, Бг 2006.

Милић Ф. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

АРХИВ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ, архив основан 1841. стварањем Друштва српске словесности, које је започело рад на прикупљању извора и грађе за српску историју. Када је 1864. Друштво суспендовано и обновљено Српско учено друштво, оно је наставило рад и започело сређивање и инвентарисање сакупљене грађе. Оснивањем Академије 1887. и уједињењем са СУД 1892, када је озваничено име Српска краљевска академија, Архив је прешао у њену својину са 263 старе рукописне и штампане књиге и 1.397 инвентарисаних докумената. Био је затвореног типа до 1952, од када је доступан заинтересованим истраживачима из земље и иностранства. Архив има фондове Друштва српске словесности (1841–1864), СУД (1864–1892), СКА (1887–1944), Института за изучавање књижевности (1947–1954) и Института за изучавање села (1948–1954), Записнике седница Извршног одбора Председништва САН–САНУ, Записнике седница Председништва САН–САНУ, Записнике редовних, ванредних, свечаних и изборних заседања скупштина САН–САНУ, све за период 1945–1998. и Досијее преминулих чланова САН–САНУ. Као посебне целине Архив поседује четири збирке докумената и Кабинет за медаље. Стара збирка или Збирка рукописних и старих штампаних књига има 526 књига из времена од XIII до XIX в. Историјска збирка садржајем је најразноврснија, а обимом највећа – има 15.071 инвентарски број и грађу од средњег века до наших дана. У њеном саставу су средњовековне повеље (оригинали и преписи), разни документи, рукописи, преписке, протоколи, исписи из страних архива, мемоари, композиције, фото-албуми итд., било као самосталне јединице или у оквиру заоставштина истакнутих научних, политичких, културних и јавних радника (Јован Цвијић, Милутин Миланковић, породица Обреновић, Никола Пашић, Вук Стефановић Караџић, Иво Андрић итд.). Етнографска збирка има 482 инвентарска броја већих и мањих збирки умотворина и етнографске грађе различитих сакупљача готово из свих српских крајева за период XIX и XX в. и заоставштине Веселина Чајкановића, Јована Ердељановића, Дене Дебељковића и Радослава Павловића. Оријентална збирка има 262 рукописне и штампане књиге и 92 инвентарска броја докумената писаних на арапском и турском језику у периоду од XV до XX в. Кабинет за медаље, формиран 1997, садржи одликовања (ордене, споменице, плакете, медаље, значке, повеље, дипломе, захвалнице, признања, исправе) додељивана Академији као институцији или појединим њеним члановима. Од 2002. у саставу Архива је бивши Архив Историјског института САНУ, основан 1948. Он у првом реду садржи грађу за историју Србије и српског народа у XIX и почетком XX в. у заоставштинама Јована Ристића, Матије Бана, Владимира Љотића, Константина Николајевића, Паје Михаиловића, препискама Милана Ђ. Милићевића и Чедомиља Мијатовића, као и исписе грађе из домаћих и страних архива. Законом није утврђена надлежност Архива над одређеним територијалним или административним јединицама. Његов задатак је у систематском прикупљању, преузимању, смештају, чувању, сређивању, обради, заштити, публиковању, давању архивске грађе на коришћење научним и другим заинтересованим лицима за историју САНУ и српског народа на свим подручјима и у областима где Срби живе. Издања се објављују са САНУ.

ЛИТЕРАТУРА: „Збирка рукописа и старих штампаних књига у Српској академији наука и уметности у Београду", Гласник САНУ, 1962, XIV, 1; „Етнографска збирка у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду", Гласник САНУ, 1962, XIV, 2; „Архив Српске академије наука и уметности у Београду", Архивист, 1964, 1–2, Додатак XV; С. Лалић (ур.), Архивски фондови и збирке у СФРЈ, СР Србија, Бг 1978; Д. Медаковић (ур.), САНУ, историјат, устројство, делатност, Бг 1986.

Миле Станић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

АРХИВ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА, архив чији зачеци датирају у време Велике сеобе Срба 1690, када је пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић пренео и списе међу којима су понеке повеље српских владара, берати, синђелије, позиви цара Леополда I и др. После сеобе списи су настали преписком српских представника народно-црквене и школске аутономије с аустријским и угарским двором, световним, војним, црквеним установама или појединцима, а значајнија збирка била је у Сентандреји, месту где је патријарх, који није имао стално резиденцијално место, највише боравио. Седиште Православне цркве од 1713. је у Карловцима, по којима је Карловачка митрополија добила име, а којом су управљали митрополити, а од Мајске скупштине 1848. патријарси. Она је 1920. ушла у састав Српске патријаршије са седиштем у Београду, а грађа је остала у Митрополијско-патријаршијском архиву у Сремским Карловцима. Током II светског рата Архив је страдао од усташке НДХ када је нестао најстарији документ с почетка XIV в. (1302) – Повеља краља Стефана Уроша. Под заштиту државе Главни извршни одбор Народне скупштине АП Војводине ставио га је 1947, а годину дана касније и Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије. Да се Архив отвори за научна истраживања одлучио је Синод Српске православне цркве, када га је предао Српској академији наука на чување и дефинитивно уређење, задржавајући право власништва. Грађа у Архиву је извор првог реда за политичку, културну и привредну историју цркве и верски живот Срба у Хабзбуршкој монархији за период од средине XVI до 20-их година XX в. Распоређена је у 42 фонда, девет збирки и несређени део. Неки од значајнијих фондова су: Митрополијско-патријаршијски (1690–1920), Београдско-карловачке архиепископије (1921–1937), Архидијецезална конзисторија (1791–1941), Српски народни покрет 1848–1849, Саборски одбор, Управа српских православних црквено-народних фондова и добара, Школска депутација (1791–1870), Школски савет, Карловачки магистрат (1713–1920), Градско поглаварство, Српска православна карловачка гимназија и Патронат (1791–1921), Народни одбор општине Сремски Карловци итд. Архив нема законом утврђену територијалну надлежност и установа је посебног статуса. Издања објављује САНУ.

ЛИТЕРАТУРА: К. Петровић, „Историјат и уређење Архива САН у Сремским Карловцима", Архивист, 1955, 3, Додатак V; Архивски фондови и збирке у СФРЈ, САП Војводина, Бг 1977; М. Јачов, „Оснивање Депутације православних националних школа у Будиму 1815. године", СЗб, Бг 1987, 1; Ч. Денић, „Архив САНУ Сремски Карловци", у: Архиви у Србији, 2, Бг 2000.

Миле Станић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

АРХИВИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ. Већина српских средњовековних, патријаршијских, епископских, манастирских и других црквених списа није сачувана. Сачувани оригинали или каснији преписи средњовековних докумената налазе се у архиви манастира Хиландар на Светој Гори. У манастирима Дечани, Пећ и Студеница чува се знатан број докумената на турском језику. Документи који су се односили на народна права и повластице чувани су у Патријаршији, епископским резиденцијама и познатијим манастирима. Тако су повластице (тзв. Statuta Valachorum) крајишких Срба XVII и XVIII в. у Вараждинском генералату чуване на звонику манастира Марча, а касније у нарочито израђеном месту у зиду цркве св. Петра у Северину код Бјеловара. Те повластице су нестале на чудан начин, да би касније доспеле у Музеј за умјетност и обрт у Загребу. У другој половини XVIII в. уређени су: народно-црквени, митрополијски, епархијски, конзисторијски и манастирски, а касније и парохијски архиви у Карловачкој митрополији. У тим архивима налазе се подаци о црквеној, политичкој, социјалној и културној историји Срба у XVIII и XIX в. Посебно је важан Патријаршијски архив у Сремским Карловцима. Архив Београдске митрополије и епархија у њеном саставу установљен је тек у XIX в., па је доста докумената овог Архива пропало. Преостала грађа сачувана је на звонику цркве Светог Марка у Београду. Протокол између Светог архијерејског синода, Министарства културе Републике Србије и Архива Србије о збрињавању те грађе и стварању услова за коришћење потписан је 2007. Део грађе од васпостављања Српске патријаршије 1920. до данас чува се у Архиву Светог архијерејског синода у згради Патријаршије у Београду: одлуке Светог архијерејског сабора, Светог архијерејског синода, подаци о избору патријараха, епископа, о арондацији епархија и оснивању нових, извештаји о животу и раду у епархијама, о животу Српске православне цркве у дијаспори, о подизању нових и обнављању старих цркава, о црквеној културној и просветној делатности, о богословским школама, о прославама значајних датума из црквене и националне историје, преписка и документа о посетама представника сестринских и других цркава, преписка с државним властима, о учешћу представника СПЦ на међуцрквеним и другим конференцијама, као и извештаји са тих скупова, подаци о црквеним службеницима од постављења до пензионисања, као и о црквеној имовини, завршни рачуни фондова и задужбина и др. У згради Патријаршије чувају се документа о манастиру Хиландар, Храму св. Саве на Врачару, Његошевој капели на Ловћену, односу СПЦ с аутокефалним црквама, посебно о односима с Римокатоличком црквом, документа о неканонској црквеној организацији тзв. Хрватске православне цркве створене за време II светског рата у тзв. НДХ, о америчком и македонском расколу, страдању СПЦ на Косову и Метохији, Екуменском савету цркава, српским подворјима у Москви, Петрограду и Јерусалиму, свештеничким удружењима, лична досијеа патријараха, епископа и службеника СПЦ, архива Патријаршијског управног одбора и Патријаршијског савета, Епархијског одбора и Епархијског савета Епархије београдско-карловачке, архива Великог црквеног суда, Црквеног суда Епархије београдско-карловачке, лична досијеа свештених лица и црквено-јерархијских службеника ове Епархије. Богату архивску грађу поседују епархије СПЦ и црквене општине у земљи и расејању. У Београду је 1996. основан Архив Српске православне цркве са задатком да преузима, чува, сређује и даје на коришћење архивску грађу Српске патријаршије и других централних установа и организација СПЦ.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Миладиновић, „Народно-црквена митрополитско-патријаршијска архива", у: Српска самозаконија, Н. Сад 1897, I, 2; П. Ш., „Манастирски архиви", Вјесник свештеничког удружења Југославије, 1958, X; Р. Грујић, Азбучник Српске православне цркве: по Радославу Грујићу, Бг 1993; П. Пузовић, „Архиви Светог архијерејског синода као извор за историју СПЦ", у: Архивска грађа као извор за историју, Бг 2000.

Предраг Пузовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

АРХИВИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ. Самосталне архивске установе до краја II светског рата није било. Грађа се чувала код стваралаца, у надлештвима, верским установама, библиотекама, музејима и у приватним архивима, па је велики број архивалија пропао или се налази у другим институцијама. У Архивима БиХ чува се оригинална повеља краља Дабише из 1389. Земаљски музеј поседује повеље краљева Твртка и Дабише, а око 80 повеља налази се у Архиву у Дубровнику, међу којима и најстарија повеља бана Кулина из 1189. Иако у периоду турске управе (1463–1878) није постојала свест о важности чувања архивске грађе, у Оријенталном институту у Сарајеву до грађанског рата прикупљено је око 700 докумената. Поједина архивска документа из тог периода налазе се у другим архивима у земљи и свету. За време аустроугарске управе покушаји оснивања архива (1909, 1914) били су безуспешни, па БиХ једина није имала свој архив. За тај период фондови централних органа власти чувају се у Државном архиву у Бечу. Архива обласних и локалних институција из периода Краљевине Југославије сачувана је само делимично, док се архива централних органа и организација чува у архивама у Београду. Грађа из периода II светског рата налази се у разним институцијама. Грађа настала после 1945. је у свим архивама у зависности од њихове надлежности. Током I светског рата уништене су архиве многих православних цркава и манастира, а у II светском рату готово сва архива локалних органа власти. У првим годинама после II светског рата уништено је много архивских фондова, а у грађанском рату у БиХ 1992–1995. архивска грађа из турског периода коју је прикупио Оријентални институт у Сарајеву и архивски фондови који нису били преузети.

Прва архивска установа у БиХ основана је 1947. под називом Државни архив БиХ. Тај архив (назив је касније промењен у Архив БиХ) основан је са задатком да прикупи архивске фондове од републичког значаја који су били расути и оштећени. Законом о архивима у БиХ из 1962. тај архив је добио улогу матичног архива, али без права надзора над стручним радом осталих архива. У периоду 1992–1999. његов статус био је неодређен, да би 2001. поново добио статус архивске установе с матичним ингеренцијама, која штити и обрађује архивску грађу републичких институција БиХ од 1945. до 1992. и архивску грађу која настаје радом заједничких органа власти у БиХ од 1995. У њему се чува 649 фондова и збирки са 16.098 м грађе. У њему је и Збирка микрофилмоване архивске грађе Драгоманског архива у Задру и Пропагандног архива у Риму и копије фонда Генералног аустроугарског конзулата за БиХ. Значајна грађа је у библиотеци Гази Хусреф-бегове џамије у Сарајеву и у Цариградском архиву. Из периода аустроугарске управе (1878–1918) сачувано је 26 фондова (Земаљска влада за БиХ, Заједничко министарство финансија – Одељење за БиХ, Врховни суд за БиХ и више нижих судских фондова, фондови културно-просветних друштава, банака и збирке докумената трговачких породица). Важна архивска документа за тај период налазе се у Државном архиву у Бечу. Из периода Краљевине Југославије (1918–1941) најважнији су фондови: Земаљска влада за БиХ, Покрајинска управа за БиХ, Велики жупан Сарајевске области, Краљевска банска управа Дринске бановине и фондови судова, културно-просветних, здравствених и научних установа, део фонда Земаљског антифашистичког народно-ослободилачког вијећа БиХ, збирка партијских докумената у оквиру фонда Савеза комуниста БиХ, Збирка обласних, окружних и општинских НОО. Из социјалистичког периода у Архив БиХ преузета је сва грађа републичких органа власти до 1963, као и више других фондова после тог периода. Од 1984. у саставу архива делује Кинотека са 450 играних и документарних филмова. Архиву је 1991. припојено Архивско одељење ЦК СК БиХ. Библиотека има преко 20.000 књига и периодичних публикација. У оквиру едиције „Грађа за проучавање политичких, културних и социјално-економских питања из прошлости БиХ 1878–1918" објављена је грађа о Сарајевском атентату (1956), култури и уметности у БиХ у доба Аустроугарске (1966), борби муслимана БиХ за аутономију (1967), аграрним односима у БиХ 1878–1918 (1969), научним установама за време аустроугарске управе (1973), Земаљској влади за БиХ 1919–1921 (1975), Народној власти НР БиХ (1985), више зборника докумената о радничком покрету БиХ 1878–1911. и инвентари фондова Српског културног и просвјетног друштва „Просвјета" 1902–1949 (2004), Шпанског грађанског рата (1936–1939) у оставштини Чеде Капора (2006) и др.

Међуопштински (регионални) архиви у Сарајеву, Бањалуци, Мостару, Тузли, Травнику, Добоју, Бихаћу и Фочи основани су у периоду 1948–1983. У току грађанског рата (1992–1995) постојећа мрежа архива је престала да постоји; а основани су Архив Републике Српске, Aрхив Херцег-Босне и Архив Федерације БиХ. Историјски архив Сарајево основан је 1948. за територију града а касније се његова надлежност проширила на ширу регију. Од 1997. надлежан је за подручје града и Кантон Сарајево. Архив поседује 561 фонд, збирку плаката, фотографија и књижни фонд.

Архив града Мостара основан је 1954. Од 1964. делује као Архив Херцеговине, а од 2004. као Архив Херцеговачко-неретванског кантона који је надлежан за девет општина. Током ратних сукоба (1992–1995) зграда Архива је оштећена и уништено је преко 10% укупног архивског фонда. Поседује 792 фонда са 2.250 м грађе, Збирке писама херцеговачких митрополита, Збирке докумената о Мостару и Херцеговини, Збирке фотокопија докумената аустријског конзулата у Мостару, Збирку Мића Љубибратића, више збирки српских трговаца, школа, Збирку цркве у Чајничу, фонд Српске православне црквено-школске општине, збирке документа породица Шантић и Шола и других трговачких породица и привредних предузећа, школа и верских институција, збирке фотографија, огласа, плаката, позивница и књижни фонд.

Историјски архив у Тузли основан је 1954. Од 2002. има кантонску надлежност за 13 општина. Има 224 фонда са 5.500 м грађе, међу којима и документа о експлоатацији угља и соли, збирке Николе Павловића, Јована Р. Ђукића, Цвијетина Мијатовића и фонд Српске православне црквено-школске општине, збирку фотографија (1873–1995) и библиотечки фонд. Архив средње Босне Травник основан је 1954. Од 2002. делује као Кантонални архив Травник, а надлежност му се проширује и на Зеничко-добојски кантон. У Архиву се чува 466 фондова са 4.760 м грађе. Међуопштински архив Бихаћ oснован је 1982. Има 296 фондова са 3.000 дужних метара грађе, Збирку карата и др. Архив Брчко дистрикта БиХ основан је 2004. и у фази је прикупљања архивских фондова и збирки. До 1992. општина Брчко била је у надлежности Архива у Тузли, да би се током ратних сукоба 1992–1995. један део нашао и под надлежношћу Архива Републике Српске.

ЛИТЕРАТУРА: Архив Босне и Херцеговине 1947–1977, Сар. 1977; Водич Архива Босне и Херцеговине, Сар. 1987; 60 година Архива Босне и Херцеговине (1947–2007), Сар. 2007.

Сузана Срндовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВИ У МАКЕДОНИЈИ

АРХИВИ У МАКЕДОНИЈИ. Државна архива Краљевине СХС је 1926. у Скопљу основала Архивско одељење. Музеју Јужне Србије у Скопљу припојено је 1940. За време II светског рата бугарске и албанске окупационе власти односиле су и уништавале архивску грађу. Историјски архив ЦК КПМ формиран је 1949, а Државни архив НР Македоније 1951. Касније је назив промењен у Архив Македоније и основано 11 регионалних архива и Архив МАНУ у Скопљу. Архив Македоније има 1.066 архивских фондова и збирки са 2.490 м грађе до 1978. Већи део грађе је од 1918. односно од 1945. До 1918. постоје делови фондова неких српских институција: МИД Краљевине Србије 1885–1918; Краљевско посланство у Лондону 1904–1918; Генерални конзулат Србије у Скопљу 1908–1911; делови верских установа и организација СПЦ: Митрополија у Скопљу 1908–1941; Епархијски одбор у Скопљу 1933–1941; Епископ велешко–дебарски 1913–1920; Администратор Охридске епархије 1913–1920; Протопрезвитерат Охрид и Скопље од 1914, односно 1918–1934; породични и лични фондови: Богојевић 1867–1918; Деветковић 1907–1917; Ристић 1906–1948; Арсенијевић 1930–1941; Печенковић 1913; Коста Арџетановић 1925–1930; Димитрије Атанасијевић 1919–1940; Јован Буквић 1889–1890; Божидар Вићентијевић 1937–1940. и Сима Јешић 1878–1912. У овом архиву су и збирке: Фермани 1646–1859; Берати 1702–1911; Вакуфнами 1574–1911; Бујрунди 1837–1868; Биографије, аутобиографије и мемоари 1866–1944; Хронике 1941–1944; Појединачна документа 1734–1980; Плакати и леци; Фотографије 1900–1960; Карте 1628–1955; Планови 1920–1941; Весници 1911–1961. и Збирка микрофилмова из страних архива. Фондови 1918–1941: Банска управа Вардарске бановине, Вардарска финансијска дирекција у Скопљу, Врховно повереништво за аграрну реформу Скопље, Градско поглаварство Скопље; Грађа манастира и цркава, црквених управа, црквених општина и парохија, архијерејских намесништава и других институција. У Архиву МАНУ су: Збирка архивалија 1826–1944; Стари рукописи од XIV до XIX в; Нови рукописи 1914–1975; Старопечатне и ретке књиге 1889–1901; Рукописи Сима Томића 1883–1901; Фотографије 1900–1975; Документација 1896–1975; Записи и натписи 916–1900; Библиотека породице Робеви 1730–1945. Архивска грађа је на српском, турском, грчком, македонском, бугарском, албанском и другим језицима. Архив Македоније је објавио едицију архивске грађе о Македонији и историји Скопља, едицију турских докумената I–V (1963–1980), дипломатских списа из британских, француских и других архива, грађу за историју македонског народа из Архива Србије I–V (1971–1991), споменике за средњовековну и новију историју Македоније, словенске рукописе у Македонији и др.

ЛИТЕРАТУРА: Водичи кроз архивске фондове и збирке историјских архива у Македонији, I–X, Скопље 1976–1977; Архивски фондови и збирке у СФРЈ, СР Македонија, Бг 1982.

Милић Ф. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВИ У СЛОВЕНИЈИ

АРХИВИ У СЛОВЕНИЈИ. Архивско одељење у Народном музеју у Љубљани отпочело је с радом 1887. Државна архива у Љубљани успостављена је 1929, као одељење Народног музеја. Јавни Архив у Марибору настао је 1933. Централни државни архив Словеније у Љубљани, данас Архив Републике Словеније, основан је 1945. У оквиру Архива Словеније 1968, као посебно одељење, установљен је Филмски архив Словеније. Архиву су припојени: Историјски архив ЦК СКС (1990); Архив Института за историју радничког покрета (1992) и Архив МУП-а с архивском грађом Службе државне безбедности (1998). Архив је суиздавач часописа Аrhivi, a Покрајински архив Марибор издавач Sodobni arhivi. Архив чува грађу средишњих институција с подручја данашње Словеније, грађу обласних и бановинских институција из периода Краљевине Југославије, из II светског рата, републичких институција из социјалистичког периода, личне и породичне фондове и збирке; покрајински и међуопштински историјски архиви чувају архивске фондове и збирке локалног значаја. Централни архив је објавио неколико издања (P. Ribnikar, prir., Sejni zapisniki Narodne vlade Slovencev, Hrvatov in Srbov v Ljubljane in deželnih vlad za Slovenijo 1918–1921, I–II, Ljubljana 1998, 2002).

ЛИТЕРАТУРА: Архивски фондови и збирке у СФРЈ, СР Словенија, Бг 1984; Vodnik po fondih in zbirkah Arhiva Republike Slovenije, I–III, Ljub. 1999.

Милић Ф. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВИ У ХРВАТСКОЈ

АРХИВИ У ХРВАТСКОЈ. После Хрватско-Угарске нагодбе (1868) Краљевски земаљски архив организован је као помоћни уред – канцеларија Краљевске хрватско-славонско-далматинске земаљске владе – у ком својству делује до стварања југословенске државе. До 1918. архиви у Дубровнику, Задру и Загребу били су део управних надлештава. У самосталне установе прерастају у периоду 1918–1924. Из Беча је 1919. враћена грађа Дубровачког архива, а Архив у Задру после 1918. остао је под управом Италије. После II светског рата оснивају се архиви у већим местима. У архивима у Дубровнику и Задру могу се пронаћи извори о Србији, српском етничком простору и народу од XIII в. до 1808. (политичко-дипломатски списи, финансијско-економски списи, јавна акта и приватни списи у Дубровнику; грађа Генералног провидурства, управних установа, манастирских братовштина и црквених општина, далматинских градова и грађа Краљеве префектуре 1918–1943. у Задру). За историју Далмације од XIII в. до 1797. сачувaни су бележнички списи. Од XVI в. важни су списи провидура за Далмацију и Албанију. Грађa из периода прве аустријске управе 1797–1805, Француске управе 1805–1813. и друге аустријске управе 1813–1918. налази се у Архиву у Задру и делом у Архиву у Дубровнику; архивска грађа Банске Хрватске од XVI в. до 1918. као и грађа за историју Војне Крајине од XVI в. до 1881. (архивски фондови генералкоманди) у Архиву Хрватске у Загребу.

Као самостална установа, Архив Хрватске основан је 1923. под називом Краљевски државни архив. У њему постоје делови грађе СПЦ: Православна епархија Загребачка 1932–1941; Епархијски управни одбор православне епархије Загребачке 1932–1946; Епархијски црквени суд Православне епархије Загребачке 1932–1941; Православна епархија Пакрачка 1752--1940. Архивска грађа за период 1918–1941. и 1945–1991, као и 1941–1945. (органи и институције тзв. НДХ и органи партизанског покрета) налази се у Архиву Хрватске, Архиву Војно-историјског института у Београду, Архиву за историју радничког покрета Хрватске, у другим архивима, музејима и приватним збиркама. Архивска грађа републичких, регионалних и општинских органа и организација после II светског рата чува се у Архиву Хрватске и регионалним архивима. Архив Хрватске издаје часописе Архивски вјесник (1925–1945, 1958–2003) и Bulletin (1989–1997). Објавио је едицију списа „Miscellanea"; писма Петра I Петровића Његоша (1990), грађу о Хрватском сабору (1631–1847), Радићевом сабору 1927–1928 (1993), одбрани Сиска од Турака 1544–1597, списе генералних седница Конгрегације за ширење вере XVII, XVIII в., дипломатске извештаје велепосланства НДХ у Софији 1941–1945 (2003), извештаје бискупа Светој столици 1602–1919 (сењско-модрушка или крбавска бискупија), грађу о историји институција државних власти у Хрватској 1527–1945 (1969), историји управе верских организација у Хрватској X–XX в. (1970) и историји Дубровачке Републике (1989). Од 1979. при Архиву Хрватске као посебно одељење постоји Кинотека Хрватске.

Архив у Дубровнику најстарији је архив у бившој Југославији. Именовањем државног нотара Томазина де Савере 1278. постављени су темељи уређеној нотарској и канцеларијској служби. Државни архивиста установљен је 1783, а у XIX в. урађен је генерални каталог књига и докумената органа бивше Дубровачке Републике, објављен у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву (1910). До 1920. Архив је био у саставу Среског поглаварства у Дубровнику, а од тада самосталан. Поседује 405 фондова и 11 збирки у количини од преко 8.500 м. Грађа Дубровачке Републике писана је на десетак језика. Дубровачка Република имала је развијене политичке, трговачке, поморске, привредне и културне везе са средњовековном Србијом, Босном, Херцеговином, Приморјем, али и шире са земљама Балкана и Средоземља, те њена грађа представља значајне историјске изворе за проучавање прошлости тих земаља и покрајина, као и за познавање Средоземља, Балкана, Европе и света. У грађи се налазе записи и о друштвеном животу, привредној и економској историји, историји уметности, језику, књижевности, медицини, дипломатији, филозофији, генеалогији. Архивска грађа Дубровачке Републике проучава се и објављује у серијама (укупно 93): Diplomata et acta и Acta turkarum – део исправа писаних ћирилицом објавили су: В. Богишић, Преписка лажног Шћепана Малог с Дубровачком Републиком 1771–1773, Зг 1892; К. Јиречек, Споменици српски, Бг 1892; П. Карано-Твртковић, Српски споменици или старе рисовуље, дипломе, повеље и споменици босанских, сербских, херцеговачких, далматинских и дубровачких краљева, царева, банова, Бг 1840; Ф. Миклошић, Monumenta Serbica: Spectantia Historiam Serbiae, Bosnae, Raguzii, Беч 1858; М. Пуцић, Споменици српски, I–II, Бг 1858, 1862; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I, II, Бг 1929, 1934; Ћ. Трухелка, „Турско-славјански споменици Дубровачке архиве", ГЗМС, 1911; „Неколико младих писма херцеговачке господе писане босанчицом из дубровачке архиве", ГЗМС, 1914; А. Вучетић, „Писма калуђера српских манастира на Светој Гори кнезу и властели дубровачкој (1570–1792)", Старине ЈАЗУ, 1855, 17. Важне су и серије: Litterae et commissiones и Diplomata et acta; Одлуке Вијећа (Reformationes): М. Ј. Динић, Одлуке вијећа Дубровачке Републике, Бг, I, 1951, II, 1964; Писма и упутства (Litterae et cоmmissiones): Ј. Тадић, Писма и упутства Дубровачке Републике (1359–1380), Бг 1935; Р. Самарџић, Борба Дубровника за опстанак после великог земљотреса 1667, Бг 1960; Дубровачка канцеларија и нотарија: Г. Чремошник, Историјски споменици Дубровачког архива, канцеларијски и нотарски списи, 1278–1301, Бг 1932; Ј. Тадић, Грађа о сликарској школи у Дубровнику, XIII–XVI век, I, 1274–1499, II, 1500–1601, Бг 1952; М. Ј. Динић, Из Дубровачког архива, Бг, I, 1957, II, 1963, III, 1967; Византијски, турски и арапски документи: Г. Елезовић, Турски споменици, 1348–1520, I, св. I–II, Бг 1940, 1952; „Византијске повеље Дубровачког архива", ЗРВИ САНУ, 1952, XXI; Б. Коркут, Арапски документи у Државном архиву у Дубровнику, I, св. I–II, Сар. 1960, 1961; Ф. Бајрактаревић, Дубровачка arabica, Сар. 1962.

Архив у Задру основан је 1624. као Архив генералног провидура. Постао је средиште у којем ће се, после пада Млетачке Републике (1797), прикупљати списи задарског кнеза, капетана и фискалног саветника, топографске и катастарске карте и друга архива. Од 1814. има сталног архивисту и своје одвојено пословање у оквиру Председништва покрајинске управе. Из Љубљане је 1819. враћена архива француске управе у Далмацији 1806–1813, урађени су општи инвентар, индекси и каталози и преузета грађа далматинских градова. Једно време излазио је часопис Tabularium. Задарски архив је 1918–1945. био под италијанском управом као Архив владе за Далмацију и далматинска и корчуланска острва 1918–1922; Повијесни архив Краљевске префектуре 1922–1928, и од тада самостална установа под управом у Риму. У архиву се чува 446 фондова и 11 збирки, а у сабирном центру у Шибенику 175 фондова, укупно око 5.000 м. Поједина документа датирају од X в., а континуирано грађа постоји од XIV в. Грађа је од прворазредног значаја за историју Далмације од XIII в. до 1918. Скупљена је архивска грађа Млетачке управе 1420–1797, прве (1797–1805) и друге (1813–1918) аустријске управе, француске управе 1806–1813, локалне италијанске управе 1918–1945. и грађа регионалне провенијенције после 1945. Стара архивска грађа надмашује оквире регионалног архива и значајна је за проучавање историје Далмације, БиХ, Црне Горе, балканских земаља и народа, а у ширем смислу и за изучавање Наполеонове источне и италијанске политике. У издању архива у Задру изашле су две свеске Miscellanea, која је била замишљена као периодична публикација за објављивање грађе. Касније, у три свеске, објављивани су и списи задарских бележника (1279–1350). Архив има урађен водич. Стару грађу приказали су Д. Форетић („Кратки хисторијат и општи инвентар Архива у Задру", Архивист, 1955, 1, Додатак III), С. Барјактаревић („Турски документи Државног архива у Задру", Архивски вјесник, 1958, 1; „Инвентар фонда матичних књига Државног архива у Задру", Архивски вјесник, 1959, 2) и др.

ЛИТЕРАТУРА: Архивски фондови и збирке у СФРЈ, СР Хрватска, Бг 1984; Преглед фондова и збирки Републике Хрватске, Зг 2006; Хрватски државни архив, Зг 2006.

Милић Ф. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВИ У ЦРНОЈ ГОРИ

АРХИВИ У ЦРНОЈ ГОРИ. У Кнежевини и Краљевини Црној Гори није било архивских институција, па су старе архиве чуване у канцеларијама институција стваралаца: Дворску архиву чувао је краљ Никола у Двору; део званичне државне архиве био је смештен у дворском подруму; дипломатска архива одлагана је у МИД-у; општа државна архива налазила се у Цетињском манастиру. Краљевина СХС је при Државном музеју на Цетињу 1926. основала Архивско одјељење у које је пренета и скупљена архива министарстава и установа, осим дворске архиве која је остала у Државном музеју. Историјски институт Црне Горе, основан 1948, од Државног музеја преузео је архивалије државних институција Црне Горе, осим дворске архиве. На територији Боке Которске, посебно у Котору, документа су чувана у архивама регистратура: у архиви Среског начелства, градском и бискупском архиву, у архиву Конзисторије, Среског суда, Команде ратне морнарице и др. Незбринута и необједињена архивска грађа одношена је у Задар, Хрватску, Млетачку Републику, Италију. Државни архив у Котору основан је 1949. и по територији коју покрива и времену настанка његова грађа је од ширег значаја. Архивски фондови садашњег Историјског архива у Котору извор су за друштвено-политички, привредни и културни живот Боке Которске и осталих крајева Приморја, Црне Горе, Србије, БиХ. Од старије грађе (до 1918) најобимнија је управно-политичка и судско-нотарска из времена Млетачке управе 1420–1797, затим из периода француске управе 1797–1814. и друге аустријске управе 1814–1918. и богати и садржајни приватни и породични фондови од XVII до краја XIX в. Новија грађа је из периода Краљевине и социјалистичке Југославије (1918–1992). Државни архив Црне Горе основан је 1951. за грађу из времена Кнежевине и Краљевине Црне Горе (Сенат, Народна Скупштина, Државни савјет, министарства, посланства, конзулати, војне јединице и установе, обласне управе, политичко-погранични комесаријати, капетаније, општине, судови, привредне, просветне и културне установе), Зетске области, Зетске бановине и за грађу републичких институција НР Црне Горе. Најстарији документ датира из 1539. Делови архивских фондова до 1918 (дворска архива) чувају се у Архивском одељењу Народног музеја на Цетињу, а Архива Црногорско-приморске митрополије у тој институцији на Цетињу. Грађа је на српском и црквенословенском језику. У МИД-у и неким другим фондовима има грађе на француском, италијанском, енглеском, руском, немачком и другим језицима. Данашњу архивску мрежу Црне Горе обједињује Државни архив Црне Горе на Цетињу с одељењима у: Цетињу, Котору (Историјски архив Котор има посебно место у архивској хијерархији), Херцег Новом, Будви, Бару, Подгорици, Даниловграду, Беранама, Бијелом Пољу, Пљевљима и архивским канцеларијама у осталим општинским местима. Архивска одељења чувају углавном архивску грађу из новијег периода. У оквиру Историјског института у Подгорици постоји Архивско одељење. Важни документи налазе се и у манастирима, црквама и џамијама.

Важнија издања: И. Божић, Б. Павићевић, И. Синдик (прир.), Паштровске исправе XVII–XVIII в., Цт 1959; З. Лакић (прир.), ЗАВНО Црне Горе и Боке – Збирка докумената, Тг 1963; Ј. Бојовић (прир.), Извори за историју радничког покрета и револуције у Црној Гори (1918–1945), серија I (1918–1929), Тг 1971; З. Лакић (прир.), ЦАСНО (Црногорска антифашистичка скупштина народног ослобођења – Збирка докумената), Тг 1975; Водич кроз архивску грађу са сумарним инвентаром музејских и црквених фондова и збирки, Котор 1977; Архив и наука – Културно благо Црне Горе, Бг 1980.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Поповић-Петковић, Постанак и развој архивистике у Србији и Македонији, Бг 1972; Архивски фондови и збирке у СФРЈ, СР Црна Гора, Бг 1983; И. Брук, Љ. Поповић, Архивистика, Бг 1986.

Милић Ф. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВИСТ

АРХИВИСТ, стручни архивистички часопис који је 1951. у Београду покренуо Главни архивски савет Југославије. Излазио је као часопис Савеза архивских радника Југославије (1953–1969), потом Савеза друштава архивских радника Југославије и архива у Југославији (до 1989). Излазио је два пута годишње или као двоброј, а објављено је 39 свезака. Редакцију су на почетку сачињавали истакнути историчари и архивисти, а потом представници архива из свих република. Први уредник био је Душан Пантелић, а потом се главни и одговорни уредник мењао из сваке републике: Фердо Хауптман 1952; Сергеј Вилфан 1954; Јован Марјановић 1955–1956; Перо Дамјановић 1957–1958; Фрањо Биљан 1959–1961; Едиб Хасанагић 1963–1965; Иванка Јанча 1966–1968; Јоже Жонтар 1969–1971; Милош Констатинов 1972–1980; Радомир Богдановић 1981–1983; Богдан Лекић 1984–1988. и Ђуро Затезало 1989. А. је одсликавао степен развоја архива, архивске службе, удружења архивских радника и архивистике као дисциплине у Југославији. Поред архивиста из свих југословенских република сарадници су често били и представници других струка и занимања.

ЛИТЕРАТУРА: „Библиографија Архивиста 1951–1961", Архивист, 1962, 12, 1; 1962–1971, 1974, 23, 1–2; „После 10 година", Архивист, 1962, 1; И. Јанча, „Извештај редакције Архивиста", Архивист, 1968, 1–2; М. Констатинов, „Југословенске стручне публикације", Архивист, 1976, 1–2.

Милић Ф. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВИСТИКА

АРХИВИСТИКА (грч. rcei'on: државна зграда; лат. archivum), помоћна историјска наука теоријског и практичног бављења прикупљањем, смештајем и чувањем архивске грађе. Дели се на четири дисциплине: а. у ужем смислу проучава архивску теорију, утврђује стручну терминологију, принципе и стандарде у стручном раду (заштита и валоризација архивске грађе ван архива, одабирање и преузимање, смештај, чување, валоризација, сређивање и обрада грађе, израда научно-обавештајних средстава о грађи, њено коришћење, излагање и објављивање); архивска техника проучава услове и стандарде чувања и одржавања грађе, архивску зграду, опрему, рестаурацију и конзервацију, микрофилмовање и репродуковање грађе; историја а. и архивске службе проучава настанак и рад архива и развој архивске делатности; архивско законодавство обухвата скуп прописа о архивима, архивској служби и архивској грађи. А. се користи знањима више сродних дисциплина: палеографије, дипломатике, сфрагистике, хронологије, нумизматике, историјске географије, генеалогије, канцеларијског пословања. Развој а. у Србији почиње у XIX в. Књаз Милош је 1836. издао наредбу да се пописују све црквене и манастирске старине у Србији (рукописи, иконе, стари новац, фреске, предмети). Народ, свештеници и учитељи достављају старине у Народну библиотеку и Народни музеј. У прикупљању се није правила разлика између архивских, музејских и библиотечких предмета. Прикупљају се протоколи из Првог и Другог српског устанка. Следи упутство Књажевске канцеларије Суду народа српског о сређивању и начину чувања аката. Попечитељство просвештенија доноси Упутство регистратурама из 1839. у којем су дефинисане и раздвојене дужности регистратора и архивара, те прописано вођење и чување списа у настајању. На прикупљању, пописивању, исписивању, откупу старина и објављивању сачуваних српских древности ангажовало се Друштво српске словесности од оснивања (1842). Оно је формирало свој архив, организовало исписе из докумената у земљи и иностранству (Старој Србији и Македонији, Војводини, Сарајеву, Дубровнику, Далмацији, Венецији, Риму, Бечу, Пешти, Петрограду, Цариграду). Овим активностима постављени су темељи а. у Србији. Следило је фотографисање и објављивање фотографија, рукописа, књига и предмета из Хиландара и других манастирских ризница: Српски споменици од 1395. до 1423, I–II, Бг 1857, 1882; Грађа за српску историју (1868); Зборник за историју, језик и историју књижевности српског народа (1899); Стари српски споменици (1925); Ј. Радоњић, Дубровачка акта и повеље, I, V, VII (Бг 1934) и др.

Први и назначајнији архивиста или, како се тада говорило, архивар, био је историчар Михаило Гавриловић, који је управљао Државном архивом у периоду 1900–1911. Потом су управници и архивисти били истакнути интелeктуалци, професори универзитета и познате личности које су деловале у културном, политичком и јавном животу ондашње Србије и Југославије: Божидар Прокић (1911–1922), Миленко Ранчић (1923–1924), Риста Ј. Одавић (1924–1929), Ђурђе Јеленић (1929–1938), Александар Арнаутовић (1938–1941), Милан Стојимировић Јовановић (1941–1945), Петар Колендић (1944–1945), Никола Шкеровић (1945–1954), Едиб Хасанагић (1954–1958), Божидар Манић (1967–1977) и др. После II светског рата истакнути архивисти били су: Олга Обрадовић-Мучалица, Олга Грујичић-Јаћимовић, Јелена Милић-Грчић, Анка Грујић-Петрановић, Даница Гавриловић, Олга Гилер и др.

После II светског рата (1946) утврђена су aрхивска подручја, када су створени законски оквири и материјалне могућности за развој а. и оснивање архивских одељења у оквиру музеја и других сродних установа. Из архивских подручја настала су Архивска средишта као самосталне архивске установе: 1947. у Панчеву и Зрењанину; 1948. у Ваљеву, Врању, Зајечару, Јагодини, Крагујевцу, Крушевцу, Нишу, Пожаревцу, Сомбору, Ужицу, Чачку и Шапцу и 1950. у Сенти; Градске државне архиве: 1952. у Суботици, Новом Пазару и Неготину; 1954. у Новом Саду, Кикинди и Лесковцу, 1956. у Пироту; међуопштински или историјски архиви: 1958. у Косовској Митровици, 1960. у Краљеву, 1968. у Пећи; Архивски центар у Прокупљу 1960; општински архиви у: Призрену 1969, Смедеревској Паланци 1968, Приштини 1969, Смедереву 1992.

ЛИТЕРАТУРА: О. Јаћимовић, О. Јелисаветов, А. Петрановић, Архивистика – Приручник за службенике архива, Бг 1959; Р. Поповић-Петковић, Постанак и развој архивистике у Србији и Македонији, Бг 1972; Група аутора, Приручник из архивистике, Зг 1977; Б. Лекић, Архивистика, Бг 2006.

Милић Ф. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВОЛТ

АРХИВОЛТ (лат. arcus: лук, volutus: савијен; ит. archivolto), непрекидан облик архитрава на предњој страни лука, који прати његову контуру; такође, интрадос, или доњу страну лука. У архитектури чеона страна лука, обично профилисана попут архитрава, понекад украшена пластичним орнаментима. У темену а. налази се заглавни камен или кључни камен. У италијанској ренесанси, изразито обележје завршетка зидних отвора, колонада и сл. путем полукружних, у пресеку профилисаних лукова. У српској средњовековној архитектури изванредни примери су а. северног отвора на припрати манастира Каленић, а. на прозорима који се налазе на јужној фасади цркве Лазарица, горњи део северне певничке апсиде на цркви манастира Раваница. Прозори на северној и јужној фасади манастира Каленић садрже богато декорисане примере а., а прилагођени компликовано геометријски изведени а. налазе се на луковима прозора цркава манастира Љубостиња и Велуће. Црква манастира Хиландар Ваведење Пресвете Богородице такође садржи изузетно богато обликоване примере а. Међу најчистије примере а. убраја се онај који се налази на јужном порталу Богородичине цркве манастира Студеница.

ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Бг 1985.

Бранка Ланцош-Малдини

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AРХИВСКИ ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ СРБИЈЕ

AРХИВСКИ ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ СРБИЈЕ, база података о архивима Србије. Почеци су везани за појаву првог међународног архивског водича из 1955, а прву базу података о архивима чини девет томова Прегледа архивских фондова и збирки у СФРЈ (1974–1986) у издању Савеза друштава архивиста Југославије. Први облик информационог система био је каталог архивских фондова и збирки на бушеним и дворедно рубно бушеним картицама, са системом ручне манипулације, који 80-их година XX в. замењује аутоматска обрада података. Основни АИС Србије развијао се у оквиру југословенског АИС-a у шест база података: архивско законодавство, услови рада, стручна архивистичка литература, заштита грађе ван архива, садржај архивских фондова и збирки, коришћење грађе. У Стратешкој студији развоја Јединственог архивског информационог система (ЈАИС) Републике Србије из 1995. постављене су основе концепције будућег информационог система. Архивски ресурси су терминолошки представљени у форми јединствене базе података која се састоји од више делова – информационих подсистема, који чине логичку архитектуру система: Центар за информације, Служба за заштиту грађе ван архива, Смештај грађе – Депо; Сређивање и обрада архивске грађе; Регистри архивске грађе, Коришћење архивске грађе и читаоница, Микрофилмовање, Публиковање, Конзервација и рестаурација, Библиотека. Служба за заштиту грађе ван архива води основне базе података о грађи у настајању: евиденцију живих стваралаца и ималаца архивске грађе и регистратурског материјала на терену, базу података о институцијама које су престале с радом, базу података о издвајању безвредног регистратурског материјала ван архива; базе података о грађи доспелој за преузимање и преузетој грађи. Централни регистар архивске грађе који води Архив Србије представља основу и најважнију евиденцију у области заштите архивске грађе, као културног добра. У оквиру подсистема прикупљају се, обрађују и систематизују информације с пратећим евиденцијама. Сваки од архива у Србији води сопствени Регистар архивске грађе. База података налази се на веб серверу у Архиву Србије. Досије истраживача је евиденција која садржи основне податке о истраживачима и истраживачкој теми. Библиотека Архива Србије води електронски каталог (базу података) и до сада има 13.745 записа, који могу да се претражују по више критеријума. Остали подсистеми ће се развијати у зависности од тренутног стања развоја информационих технологија и потребе даљег развоја ЈАИС--а архивске мреже Србије, коју чини Архив Србије и 37 регионалних архива.

ЛИТЕРАТУРА: С. Аџић, Б. Бојовић, „Изградња ЈАИС и његово укључивање у систем друштвених и научних информација земље", Архивист, 1989, 1–2; А. Јаношев, „Рачунарски центар", у: Архив Србије 1900–2000, Бг 2000.

Александра Јаношев

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИВСКИ ПРЕГЛЕД

АРХИВСКИ ПРЕГЛЕД, стручни архивистички часопис покренут у Београду 1955. Излазио је нередовно, мењао назив, форму и садржај. Прве две године излазио је у форми тромесечног билтена, а уредник је био Перо Дамјановић. Потом је излазио под називом Архивски алманах (1958–1962), уредници: Едиб Хасанагић и Вељко Купрешанин, а коуредник за 1958. била је Смиљка Ђурић. Часопис је доносио критичке приказе о стручним питањима, као и прилоге из политичке и културне историје Србије у XIX и XX в. После прекида часопис је обновило Друштво архивских радника Србије, потом су га издавали Друштво и Заједница архива Србије (1972–1988), Архив Србије и Друштво (1991–1993), Архив Србије и архивске службе у Србији (1994–1998). Уредници су били: Јелена Поповић 1965–1968; Смиљка Ђурић 1969–1975; Иванка Јанча 1976; Мирјана Дајић 1977–1990; Бошко Ђенић, в.д. уредника, 1991; Љубодраг Поповић, в.д. уредника, 1992/93; Милорад Радевић 1994–1998. Часопис је објављивао чланке и расправе са стручних скупова у земљи и иностранству; архивска документа и прилоге из рада Друштва, Заједнице архива Србије, Архивског већа Србије, Стручног архивског течаја Србије; о заштити грађе ван архива; о информатици; преводе стручне литературе; податке о раду фондова за доделу награда за допринос развоју и унапређењу архвистике („Даница Гавриловић", „Ђурђе Јеленић", „Александар Арнаутовић"); библиографије и др. У издању А. п. изашло је више посебних издања.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Недељковић, „Библиографија Архивског прегледа 1955–1975", АрП, 1975, 1–2; М. Констатинов, „Југословенске архивске стручне публикације са библиографијом", Архивист, 1976, 1–2.

Милић Ф. Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ → СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ → СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ → СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ → СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

АРХИТЕКТОНСКА И УРБАНИСТИЧКА ПЕРИОДИКА

АРХИТЕКТОНСКА И УРБАНИСТИЧКА ПЕРИОДИКА, стручни часописи о архитектури и урбанизму који су започети са оснивањем Удружења српских инжењера 1890. и издавањем стручног Српског техничког листа. У том листу објављивани су текстови који су пратили развој техничке струке, архитектуре и урбанизма, а уредници су, између осталих, били Миливоје Јосимовић, Никола Стаменковић, Милан Антоновић и др. Након I светског рата (1919) основано је Удружење југословенских инжењера и архитеката које је издавало стручни часопис Технички лист, намењен праћењу развоја струке, науке и технике. Искључиво архитектонска периодика у Србији почела је да излази између два светска рата, када је 1930. Милутин Борисављевић покренуо часопис Неимар. Часопис је био скромног дизајна, али снажне критичке опсервације и запажања; изашло је свега 12 бројева током 1930, а уређивао га је, дизајнирао и штампао лично Милутин Борисављевић. У часопису Архитектура (1931–1934), који је у периоду између два светска рата излазио у Љубљани и који је током неколико година излажења дао добар преглед архитектуре у Словенији, Србији и Хрватској, објављивали су радове и пројекте припадници београдске Групе архитеката модерног правца – ГАМП (Милан Злоковић, Јан Дубови, Бранислав Којић и др.). У Београду је истих година излазио Уметнички преглед, који је издавао Музеј кнеза Павла. Тај часопис објављивао је дела класичне и модерне архитектуре, а најзначајнији писац био је Иван Здравковић. Текстови о архитектури излазили су и у Српском књижевном гласнику, а најзапаженији писци били су Ђурђе Бошковић и Бранко Поповић. Архитекта Бранко Максимовић је, уз сарадњу са Српским књижевним гласником, писао и за Београдске општинске новине, које су доносиле значајне прилоге о архитектури.

Непосредно након II светског рата у Београду је почео да излази месечник Техника, који је издавао Савез друштава инжењера и техничара Југославије. Уредник бројева 1 и 2 био је Мате Бајлон, а остале бројеве до шездесетих година уређивао је Зденко Диздар. Часопис је имао посебне одељке за све гране технике, па и за архитектуру, а од архитеката сарадници су били: Никола Добровић, Бранко Жежељ, Богдан Несторовић, Братислав Стојановић, Жива Ђорђевић, Ђорђе Лазаревић и др. Часопис Архитектура, који је излазио у Загребу oд 1947. и чији је издавач Савез архитеката Југославије, првих година излажења покривао је архитектонску проблематику целе тадашње Југославије, а све до 1962. исцрпно пратио архитектуру и урбанизам. У Годишњаку града Београда, који излази од 1954, објављивани су важни историографски текстови о архитектури које пишу историчари и теоретичари архитектуре Б. Стојановић, Оливер Минић, Б. Несторовић, Б. Максимовић, Бранко Петричић и др. У Београду је 1955–1956. излазио Преглед архитектуре Друштва архитеката Србије, али је часопис након пет бројева угашен. За тај часопис, чији је главни уредник био Милан Злоковић, писали су готови сви виђенији српски архитекти тога времена: Мика Јанковић, Станко Мандић, Слободан Јањић, Александар Секулић, Урош Мартиновић, Бранислав Миленковић, Бранко Максимовић, Јован Крунић, Димитрије Леко и други. Часопис Изградња покренут је 1957. (издавачи су Савез грађевинских инжењера и техничара Србије, Савеза архитеката Србије, Друштво за механику тла и фундирање Србије и Удружење урбаниста Србије), који је указивао на оно што је од значаја за српско грађевинарство, а делом и за архитектуру у најширем смислу речи. Са часописом Изградња сарађивали су најеминентнији делатници из области грађевинарства и архитектуре.

Часопис Урбанизам Београда (издавач Урбанистички завод Београда) доноси текстове пре свега из области урбанизма и делатности Урбанистичког завода Београда, а почео је да излази 1969. Представља драгоцено штиво за праћење српске урбанистичке активности. У периоду 1960–1987. у Београду је двомесечно (укупно 98 бројева) излазио часопис Архитектура урбанизам (издавачи су били Савез друштава архитеката и Савез друштава урбаниста Југославије), чији је главни уредник био Оливер Минић. Часопис представља незаменљиво штиво за праћење развоја архитектонске продукције и теоријске мисли о архитектури у том периоду. Часопис Друштва архитеката Новог Сада ДАНС почео је, као годишњак, да излази 1982, а до 1989. штампано је осам свезака под уредништвом Душана Продановића. Од реактивирања часописа 1994. публиковано је (четири пута годишње) укупно 32 броја, а уредници су били Синиша Вуковић и Слободан Јовановић (од 23. броја). У новом дизајну ДАНС излази од 40. броја, а уредник је Владимир Митровић. До 2008. изашла су 62 броја. Од 1991. излази часопис Форум (издавачи су Савез архитеката Србије и Друштво архитеката Београда) на чијим се страницама прате текућа архитектонска продукција, конкурси, актуелни примери из светске градитељске праксе, градитељски симпозијуми, публикују се текстови из историографије, прикази стручних књига и часописа, некролози и др. Од 2002. часопис је редизајниран и модернизован, доносећи квалитетне прилоге о домаћој и светској продукцији. До 2008. изашла су 53 броја.

Архитектуру и урбанизам у Србији с научно утемељене позиције прати и часопис Архитектура и урбанизам, који издаје Институт за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС). Први број објављен је 1994, а уредници су били Зоран Маневић, Игор Марић и Мила Пуцар. До 2008. изашло је 25 бројева. Изашло је и неколико тематских бројева часописа, нпр. број 8. посвећен је архитектури и урбанизму Ниша; у двоброју 14/15. обележена је педесетогодишњица Института за архитектуру и урбанизам Србије; двоброј 18/19. има за предмет архитектуру и енергетску ефикасност, као и урбану регенерацију и реконструкцију; двоброј 20/21. анализира одрживи развој градова а број 22/23. одрживи транспорт и др. Годишњак Завода за заштиту споменика културе Београда, Наслеђе, који је почео да излази 1997, објављује резултате рада на истраживању, проучавању, валоризацији и конзервацији објеката културно-историјског значаја и нова историографска сазнања из области историје српске архитектуре. До 2009. објављено је девет бројева. Гласник Друштва архитеката Ниша Архитект излази од 2000, а главни и одговорни уредник је Хранислав Анђелковић. Временом је тематика часописа проширена историографијом, конкурсима, приказима значајних остварења у земљи и иностранству, студентским активностима, новостима и критикама манифестација и догађања из примењене уметности, а сам часопис постао значајан регионални периодични лист. До 2008. изашло је 26 бројева.

Дијана Милашиновић-Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИТЕКТОНСКА ТЕОРИЈА

АРХИТЕКТОНСКА ТЕОРИЈА, принципи и концепти који чине основ архитектуре, од фундаменталних теорија класичних пропорција до теорија о друштвеној или културној улози архитектуре. Трактат Десет књига о архитектури римског архитекта Витрувија сматра се основним делом и полазиштем ренесансних и барокних теорија (Алберти, Паладио, Серлио, Вињола), које у епохи просветитељства добијају нова тумачења (Блондел, Пиранези, Леду, Буле). Теорија XIX в. испитује друге историјске парадигме (Диран, Виоле-ле-Дик, Пјуџин, Раскин) и уводи модерне теорије (Шинкел, Земпер, Вагнер), а у Србији прва дела са елементима теорије настају као рефлексија праксе (Јан Неволе и Емилијан Јосимовић). У контексту социополитичких процеса конституисања националне државе истражује се српско средњовековно наслеђе кроз радове Михаила Валтровића и Драгише Милутиновића, те идеје о националном стилу кроз рад Андре Стевановића. Утицај шинкеловске мисли преко Теофила Ханзена који одбацује појам националне архитектуре и заступа начела Gesamtkunstwerk, истинитости материјала и структуралне логике византијског градитељства, подстиче правце теоријског посредовања између традиције и модерног (Светозар Ивачковић, Јован Илкић, Душан Живановић и Владимир Николић). Усмерење према европским концептима почетком XX в. успоставља теоријске односе према регионалном и локалном наслеђу (Драгутин Инкиостри, Бранко Таназевић) и критичке односе према пракси (Димитрије Т. Леко). Период између два светска рата карактерише вишеструкост праваца истраживања и плурализам теоријске мисли, у распону од истраживања културног и фолклорног наслеђа, кроз научни метод Ђурђа Бошковића и отворенији приступ Александра Дерока, до теорије модерног покрета. У области естетике изузетан значај има пионирски рад Милутина Борисављевића, с тежиштем на научној естетици, који је у дугом периоду био предмет расправа, нарочито код заступника теорије модерне архитектуре. Борисављевићева кључна дела, Les théories de l' architecture (Париз 1926, прерађена докторска теза) и Traité d' esthétique scientifique de l' architecture (Париз 1954), повезују „теорију уосећавања" Теодора Липса и емпиријски оријентисану научну естетику Теодора Фехнера. У теорији модерне архитектуре истичу се текстови чланова Групе архитеката модерног правца, објављивани у југословенском и међународном контексту (Бранислав Којић, Милан Злоковић). Капиталан допринос историји и теорији урбанизма даје Бранко Максимовић у делу Урбанизам у Србији (Бг 1938). Ослањајући се на Зитеову теорију, он заступа синтезу функционалистичког и естетичког приступа урбанизму, као и концепт вртног града, који такође у својим предавањима и текстовима заступа Јан Дубови. Допринос теорији модерног урбанизма даје Милорад Пантовић. Послератни период обележен је расправама између заступника социјалистичког реализма и модернизма, а значајну улогу у развоју савремене теоријске мисли има Архитектонски факултет у Београду. Средину XX в. обележавају антологијски теоријски радови Николе Добровића, у којима он развија сложене модернистичке концепте, нарочито у тексту Покренутост простора – Бергсонове „Динамичке схеме" – нова ликовна средина (1960). У универзитетску наставу он уводи научну област Савремена архитектура, из које следе даља истраживања теорије града (Оливер Минић, Ранко Радовић). Од посебне вредности је теорија пропорција и модуларне координације Милана Злоковића, чију научну линију у области конструктивних система наставља Ђорђе Злоковић. Проучавања историје обухватају радове о српској архитектури XIX в. (Богдана Несторовић, Дивна Ђурић-Замоло), XX в. (Зоран Маневић) и средњег века (Војислав Кораћ, Марица Шупут). Новија теорија обухвата методологију и процес пројектовања (Мате Бајлон, Иван Петровић, Милан Лојаница), науку о простору (Бранислав Миленковић), критику модернизма (Богдан Богдановић, Алексеј Бркић), као и постмодерне урбане теорије (Милош Перовић, Милош Бобић).

Љиљана Благојевић; Марија Милинковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИТЕКТОНСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ

АРХИТЕКТОНСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ, посебни видови конституције материјала према утврђеним законима статике и отпорности. Карактер конструкције и моћ њеног ношења или премошћења зависи, пре свега, од употребљеног материјала за конституције, а затим од система, принципа и величине елемената склопа. У архитектури су до данас владала три основна конструктивна принципа: древни статички принцип стуба и греде (архитрава), средњовековни динамички принцип свода и потпорња, те савремени еластични принцип континуираних и скелетних конструкција. Конструкција стуба и греде развијена је до највеће изражајности у старој Грчкој, а јасна статичка конструкција у пуној хармонији носивих и ношених делова одговарала је грађевинском материјалу Грчке (камен), који омогућује извођење дужих камених греда од стуба до стуба. Римљани су конструкцију лукова преузели од Месопотамије и Етрурије, те развили даље у конструкцију сводова и купола које дају битно обележје римској (аквадукти, терме, базилике), касније и византијској архитектури. Развој индустрије гвожђа од средине XVIII в. и проналазак армираног бетона у другој половини XIX в. дали су снажан подстрек градитељству и револуционисали дотадашњи систем конструкција. Најимпресивније реализације у конструктивном погледу постигнуте су у XIX в. на подручју инжењерије (висећи мостови, фабричке и изложбене хале и др.), док је примена новог конструктивног система и нових материјала у архитектури напредовала спорије.

Неколико објеката саграђених у Београду почетком XX в. представљају изванредне примере развоја а. к. Међу њима се издваја робни магацин Бенциона Булија у улици Краља Петра 16, из 1907, у којем је комплетна грађевинска конструкција била изведена од гвожђа, дело архитекте Виктора Давида Азријела (око 1875−1942). На згради Милана Антоновића „Гранд хотел" у Чика Љубиној улици у Београду, подигнутој 1900, према Николи Несторовићу, први пут су у Београду консеквентно примењени нови конструктивни стил и армиранобетонски носачи за међуспратне конструкције типа „Мониер". На Телефонској централи у Београду из 1908−1910. Бранко Таназевић смело користи челични мотив конструкције куполног завршетка објеката, што представља први пример конструктивистички решаваног простора код нас. У ери модернизма, која је српску архитектуру захватила са закашњењем, значајно је окретање архитеката новим могућностима конструкција и конструктивних решења у архитектури. Зграде губе дотадашњу „тежину" и постају резултат конструктивних могућности архитектуре. Врхунац примене савремених конструкција представља пројекат Милана Злоковића за реализацију пословне зграде „Албанија" у Београду из 1938, на којем се види смео приступ решавању првог облакодера у Србији, пројектованог по узору на тадашња европска решења. Никола Добровић уводи у српску архитектуру одважност архитекте – конструктора, а његов конкурсни рад за „Теразијску терасу" из 1930. представља смело конструктивно решење актуелно и данас. У периоду после II светског рата уочене су тенденције увођења конструктивних система у пројектовање стамбених зграда, укључујући и стамбене комплексе. На том плану, најзначајнија је појава такозваног „Жежељевог конструктивног система", који је добио име по свом творцу Бранку Жежељу. Тај систем омогућавао је повећање брзине градње стамбених објеката и увео нове конструктивне методе у градњи, међу којима је најзначајнија метода систем преднапрегнутих конструктивних елемената. Употребом тог конструктивног система настали су многи новобеоградски блокови, а последица коришћења конструктивног система било је опште увођење стандардизације у српску архитектуру. Средином 50-их година Владета Максимовић је заједно с Милорадом Пантовићем и инжењером Бранком Жежељем победио на конкурсу за нови Београдски сајам. Победничким пројектом је тада предвиђена изградња комплекса модерних полулоптастих хала покривених љускастом конструкцијом. У ауторском тиму, касније, на месту Владете Максимовића појављује се Милан Крстић, конструктор, запажен по каснијем пројекту Авалског телевизијског торња, који је пројектовао заједно с Угљешом Богуновићем и Слободаном Јањићем. Међу објекте изграђене у новом стилу, уз употребу савремених технологија и грађевинских материјала, убраја се зграда хотела „Славија" Богдана Игњатовића. Нешто касније саграђене су зграде Михајла Јанковића, Љубљанске банке у Чика Љубиној улици и Модне куће у Кнез Михајловој улици у Београду. Врхунац стила била је зграда Друштвених организација на Новом Београду (првобитно ЦК СКЈ), која је подигнута као облакодер с фасадом у виду стаклене зид завесе (1961−1965). Аутор зграде је такође Михајло Јанковић, који је у том периоду саградио и стадион ЈНА, стадион на Ташмајдану и др. У периоду 1990−2001. изграђен је спортски објекат „Београдска арена" који је пројектовао архитекта Влада Славица. Конструкцију тог објекта дефинисали су и реализовали Милорад Ивковић, Живота Перишић, Мирко Аћић, Александар Паквор, Снежана Маринковић, Вања Алендер. Тај објекат представља високи домет српске архитектуре у конструктивном погледу, јер аутор постиже изузетно велике распоне уз употребу савремених архитектонских материјала и конструктивних система.

ЛИТЕРАТУРА: М. Митровић, Новија архитектура Београда, Бг 1975; М. Р. Перовић, Српска архитектура XX века, Бг 2003.

Бранка Ланцош-Малдини

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИТЕКТОНСКИ БИРОИ

АРХИТЕКТОНСКИ БИРОИ, професионалне организације за архитектонско и урбанистичко пројектовање. У Србији су почели да се формирају у периоду између два светска рата. Пре I светског рата градитељске и пројектантске послове уз ретке школоване архитекте најчешће су обављали технички образовани инжењери, али и тзв. дунђери (самоуки неимари). После I светског рата нагло је порасла потреба за изградњом јавних и стамбених објеката, тако да је уследила и неопходност формирања професионалних бироа. Један од првих је биро „Архитект" који су 1920. основали Драгиша Брашован и Милан Секулић заједно с инжењером Михаилом Петровићем Обућином. Секулић је током међуратног периода реализовао низ значајних стамбених и јавних зграда, али је након II светског рата тај биро био национализован и преименован у предузеће „Комграп". Д. Брашован је у бироу „Архитект" остао до 1925. да би потом основао сопствени атеље под називом „Архитекта Драгиша Брашован". У њему су неимарски занат изучили многи млади градитељи: Драган Гудовић, Фрањо Јенч, Павле Крат, Андреја Папков и др. У периоду између два светска рата у Београду функционише још низ пројектантских организација међу којима и биро Светозара Јовановића, где раде Петар Крстић, Рајко Ратић и др. Постојао је и самостални биро Ђура Борошића основан 1923. на савременим принципима предузећа које ради комплетну планску документацију, а у том бироу радио је између осталих и Момчило Белобрк. Архитекти су у том периоду оснивали сопствене бирое преко којих су реализовали наручене послове. Тако је Милутин Борисављевић 1928. основао биро „Партенон" у којем је пројектовао низ кућа и вила, објеката грађених у духу академизма, који се ослањају на француску и италијанску ренесансу, а Миладин Прљевић оснива пројектантски атеље да би реализовао велики пројекат палате „Албанија" (1938–1940) и др. После II светског рата (1945) настао је Пројектантски биро Извршног народног одбора при техничком одељењу Одсека за планску изградњу, као централно место организације обнове и изградње. Урбанистички институт, основан 1945. при Министарству грађевина НР Србије, од 1946. постаје Урбанистички завод. Њиме је на пословима обнове и изградње руководио Никола Добровић, који је око себе окупио готово све тадашње архитекте (Милош Сомборски, Драгољуб Јовановић, Братислав Стојановић, Ђорђе Шујица, Јозеф Кортус, Хранислав Стојановић, Оливер Минић, Милорад Мацура, Станко Мандић, Савка Антоновић и др.). Основано је и низ других државних предузећа чији су важан сегмент били бирои који су се бавили архитектонским и урбанистичким пројектовањем и окупљали градитеље различитих генерација. У Пројектном заводу НР Србије ангажовани су веома плодни и квалитетни градитељи (Владета Максимовић, Видо Врбанић, Јован Тадић, Александар Секулић и др.). Грађевинска радна организација „Дом", основана 1947. као градско предузеће за оправку зграда и која се готово без машина за рад развила у једног од највећих колектива високоградње у Београду, такође је имала биро кроз који су прошли многи млади архитекти. Своја прва искуства у том бироу стицао је Иван Антић. Грађевинска радна организација „Рад" започела је 1947. своју делатност обновом разрушеног града и изградњом фабрике машина и алатки „Иво Лола Рибар" у Железнику. Из истих година је и предузеће за монтажну изградњу „Трудбеник", специјализован за монтажну изградњу и основан непосредно након рата, у време напора да се остваре зацртани планови „Прве петољетке" и изграде комбинати у Зрењанину, Јагодини и Обреновцу. У то време деловао је и „Србијапројект", где једно време раде Драган Гудовић, Бранислав Маринковић, Слободан Михајловић и др. Уз државне бирое тих година делује и низ мањих приватних атељеа (многи од њих су настали у предратном периоду), који су често оснивани ad hoc да би се реализовао неки посао. Међутим, током 50-их година, паралелно с консолидацијом државних институција у градитељству, приватна пракса, приватни бирои и предузећа били су у великој мери онемогућени, а пројектовање централизовано и строго планирано, тако да су многи архитекти, посебно они старије генерације и ненавикли на сасвим измењене односе у друштву, престали са пројектовањем и окренули се теорији или педагошком раду (Јован Бјеловић, Алексеј Бркић, Владимир Бјеликов и др.). Насупрот томе, Д. Брашован је 1959. основао биро „Савремена архитектура" који је неколико година успешно радио и кроз који су такође прошли многи архитекти. Међу мањим приватним бироима који су остварили извесну делатност и значајне резултате треба поменути „Облик", „Неимар", „Лик", у којима, поред осталих, раде Нада Богојевић и Весна Матичевић; биро „Авала" с којим сарађује Драгош Балзарено; биро „Архитект" који је основао Владимир Блажин; „Инвест – пројект" који организује Алексеј Бркић и где раде Вера Сингер и Владан Милић; атеље „План" који држе Никола Шерцер и Вера Ћирковић; атеље „Стил" и грађевинско предузеће „Комграп" с којима сарађује Богдан Игњатовић; самостални архитектонски атеље „Пројектбиро" који су 1953. основали Михајло Митровић, Радивоје Томић и Јованка Јефтановић; исте године Милорад Мацура оснива атеље „Архитектура и урбанизам" у којем између осталих ради Дејан Настић; атеље за архитектуру и урбанизам „Стари град", с којим сарађује Коста Карамат и многи други. Пројектни атеље „Архитект" такође је имао значајну активност коју су остваривали: Михајло Маринковић, Љубиша Драгић и Ђорђе Грујичић. Посебно успешно је пројектантско предузеће „Стадион" које је 1953. основао Михајло Јанковић, а са њим су сарађивали многобројни пројектанти (Душан Миленковић, Угљеша Богуновић, Мирјана Марјановић, Коста Поповић, Ирена Рогановић и Мариола Богојевић). Предузеће се специјализовало за високу градњу, а имало је сектор за урбанизам који се бави просторним планирањем, урбанистичким програмирањем и разрадом генералних и детаљних урбанистичких планова. Због свега тога биро је обављао најодговорније задатке у Београду у послератном периоду (стадион „Ташмајдан", зграда СИВ-а, Музеј „25. мај", пословна зграда са самоуслугом у Чика Љубиној улици, Стадион ЈНА и др.). Године 1951. као велика државна фирма основан је „Енергопројект", предузеће за пројектовање и извођење, са широким спектром активности највишег квалитета и стандарда. На развојном путу ка једној од водећих светских фирми у области пројектовања и извођења, „Енергопројект" је забележио своје деловање у преко 70 земаља света. За тај пројектантски биро уско је везана градитељска каријера архитеката као што су Александар Кековић, Милица Штерић, Драгољуб и Љиљана Бакић, Марио Јобст и др. „Аероинжењеринг" је основан 1964. са приоритетним задатком израде пројеката за цивилне и војне аеродроме у Југославији, али је временом интересовање проширио и на пројектовање, консалтинг и инжењеринг. У оквиру грађевинске радне организације „Напред", група инжењера и техничара формирала је 1964. биро за пројектовање „Напредпројект", који је временом израстао у велику пројектну организацију која пројектује сложене архитектонске и конструктивне задатке, учествује на јавним анонимним конкурсима, пројектује стамбене, индустријске и јавне објекте. Центар за истраживање и пројектовање (ЦИП) основан је као мали биро с пет радника да би ускоро постао снажан биро примамљив за младе стручњаке. Касније се оснивају и друге специјализоване пројектантске организације као што су „Наш стан", „Беоплан", „Београд–инвест", „Центропројект", „Инвест биро" и др., али и појединачни бирои, нпр. „Романтична архитектура" коју је основао Александар Ђоковић. Данас већина архитеката своју делатност обавља у самосталним пројектантским атељеима или бироима за комплексније пословање и услуге.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Стојановић, „О архитектонско урбанистичким пројектним организацијама Београд", ГМГБ, Бг 1955; 40 година изградње Београда, Бг 1984; 40 година грађевинарства Социјалистичке Републике Србије, Бг 1987.

Дијана Милашиновић-Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИТЕКТОНСКИ ФАКУЛТЕТ

АРХИТЕКТОНСКИ ФАКУЛТЕТ, највиша установа за образовање архитеката на Београдском универзитету. Потребе нове српске државе утицале су да се у настави највише школе, Лицеја, основаног 1838, на филозофском одељењу 1841. уведе и предмет Грађанска архитектура. Први предавач на овом предмету био је Симеон Прица, а после њега предмет је држао Атанасије Николић. Ново „јестествословно-техническо одељење", основано 1853, представљало је претечу каснијег факултета. У то време на Лицеју је предавао познати архитекта Филип Христовић, а од 1863. архитектуру је предавао и Димитрије Нешић. На развој Лицеја значајно је утицао Емилијан Јосимовић, који је предавао Витрувијеву теорију, о којој је писао и у својој књизи Грађанска архитектура и грађење путова (Бг 1860). Он је унео нови квалитет наставе на Лицеју и утицао на развој нових младих генерација градитеља. Међутим, све то још увек није било довољно да би се у потпуности образовале прве генерације српских архитеката. Ради усавршавања, државни питомци су били слати у иностранство на високе школе за архитектуру. Најпознатији међу њима били су Коста Шрепаловић, Михајло Валтровић и Драгутин Милутиновић.

По захтеву министра Илије Гарашанина 1846. основана је „инжинирска школа" у којој су се студенти могли додатно усавршавати. Иако је кратко трајала, школа је ипак формирала неколицину значајних архитеката, међу којима су били Никола Јовановић и Јован Ристић. Сматра се да је ова школа непосредно утицала на оснивање посебног Техничког факултета који постоји откад и Велика школа (1863). Током 1888/89. Тех. ф. се издвојио из Велике школе. Први старешина факултета био је Милан Андоновић, а наредни Драгутин Милутиновић. Постојали су кабинети за архитектуру, нацртну геометрију и за цртање. У то време професори су били: Милан Капетановић, Богдан Гавриловић, Милан Андоновић, Коста Главинић, Ђорђе Станојевић, Владан Тодоровић, Драгутин Милутиновић, Андра Стевановић и Ђорђе Миловановић. Од 1897. Тех. ф. је организован у три одсека: грађевинско-инжењерски, архитектонски и машинско-технички. Нови Архитектонски одсек одговарао је по својој структури сличним школама Средње Европе, а углавном је био заснован на програму немачке Политехнике. Током четири године студија настава је била предметна, уз одржавање предавања и вежбања, по појединим дисциплинама које су развијане по угледу на иностране школе, нарочито у Немачкој. Већа пажња обраћана је класичној стилској архитектури, архитектонским вежбама и историјским предметима, али и проучавању српске средњовековне архитектуре коју је под називом Византијска архитектура увео Михајло Валтровић. Упоредо са оснивањем новог одсека 1898, бирани су и нови професори, који су углавном долазили из редова Министарства грађевина. Међу њима су били: Драгутин Ђорђевић, Никола Несторовић, а касније и Милорад Рувидић, Јосиф Ковачевић и Петар Раносовић. Први старешина Архитектонског одсека био је Драгутин Милутиновић, којег је након смрти 1900. заменио Милан Капетановић. После оснивања Универзитета 1905. на Тех. ф. су 1906. утврђени одсеци: за грађевинске инжењере, за архитекте и за машинске инжењере. Први декан факултета био је Никола Стаменковић, а продекан Андра Стевановић, који је био и први старешина Архитектонског одсека. Настава је била подељена на осам семестара, са припремним испитом после друге године и стручним испитом на крају четврте године. Тех. ф. је 1918. добио неколико просторија у новој згради Војне академије, која је, по пројектима Николе Несторовића и Бранка Таназевића, завршена 1931. По наставном плану Архитектонског одсека из 1930. прихваћено је да се задатак за дипломски рад може узети и из предмета Приватне грађевине, док су ранији дипломски задаци били из јавних грађевина и византијске архитектуре.

Као посебна установа у оквиру Техничке велике школе А. ф. постоји од 1948. На основу Општег закона о Универзитету 1954. укинута је Техничка велика школа, а сви њени факултети прикључени су Универзитету. Током периода 1948--1971. настава на А. ф. није претрпела битније промене, мада је често критикована због тога што систем наставе није пратио све бржи техничко-технолошки развој, па су свршени студенти имали све више проблема да се укључе у практичан рад у друштву. Од школске 1971/72. на А. ф. се спроводи нови план и програм наставе, који је имао следеће карактеристике: интензивирање и оптимализација наставе, увођење проучавања животне средине, тимски рад у настави у којој групе раде под руководством једног ментора, обрада појединих тема које су везане за живот и праксу, интердисциплинаран приступ настави. Поред предмета који потичу из основних научно-инжењерских дисциплина, уведене су и групе предмета које имају нов и специфичан карактер којим се архитектура посебно издваја од других инжењерских техничких наука. Значајни су следећи предмети: синтезни пројекат, историја уметности – естетика и симболика, развој архитектуре и насеља – старе технике грађења, картографија и урбана структура, стилови и урбане форме, принципи биоклиматског пројектовања и грађења, биоклиматска архитектура, квалитет архитектуре унутрашњих подручја, вредновање у архитектури и архитектонска критика, екологија и просторни развој и др. Постоје следеће катедре: за пројектовање, за урбанизам и просторно планирање, за статику конструкција, за материјализацију архитектонског простора, за визуелне комуникације, за развој архитектуре и уметности. Школовање траје четири године које нису подељене у семестре него у триместре. У прве две године настава је јединствена за све студенте, док се у трећој и четвртој одвија у два одвојена циклуса. У трећој години студија постоје изборни предмети, а у четвртој, која је у целини посвећена диференцираној настави, разрађују се комплексни проблеми, а студенти се уводе у методе научноистраживачког рада. Дипломски рад се брани у посебном, тринаестом триместру. Од школске 2005/06. А. ф. је започео реализацију наставе по програму усклађеном са новим законом о високом образовању. Настава је модуларизована, а студије се реализују у три циклуса: основне (три године), дипломске (две године) и докторске студије (три године). Део наставе представљају професионална пракса, стручна путовања и међународни контакти наставника и студената. Декани А. ф. били су: Никола Добровић, Александар Дероко, Милан Злоковић, Димитрије Леко, Станко Клиска, Божидар Томић, Ђурђе Бошковић, Бранислав Којић, Урош Мартиновић, Петар Анагности, Станко Мандић, Богдан Богдановић, Бранислав Миленковић, Ранко Трбојевић, Зоран Петровић, Милорад Димитријевић, Војислав Дамјановић, Борко Новаковић, Александар Стјепановић, Димитрије Рајић, Милан Лазић, Михаило Живадиновић, Милан Ракочевић. У Србији се архитектура изучава и на Факултету за грађевинарство и архитектуру у Приштини, као и на Факултету техничких наука у Новом Саду.

ЛИТЕРАТУРА: Универзитет у Београду 1838–1988, Бг 1988; Високошколска настава архитектуре у Србији 1846–1971, Бг 1996; Архитектонски факултет Универзитета у Београду 1948–1995, Бг 1996; М. Савић, „Како се постаје архитекта", у: Студије по европским стандардима, Бг 2006.

Слободан Малдини

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИТЕКТУРА

АРХИТЕКТУРА (грч. rcitevktwn: градитељ; лат. architectura). А. заузима значајно место у свим периодима историје српске културе. Представљала је израз човекових потреба и времена у којем је настала и развијала се. Ово подручје уметничког стварања и делања заузима најшири простор културног развоја на територијама на којима је живео српски народ. На основу данас сачуваних артефаката на пољу а., изграђена је веродостојна слика која говори о начину живота и рада, као и о обичајима, култури и токовима развоја људског друштва током свих периода његовог развоја до данас. Истовремено, савремена а. у Србији даје јасну представу о уметничким и културним токовима средине, о нивоу, степену и правцима развоја друштва. Будући да је а. најшире подручје људског културног бављења, она у себи истовремено садржи обиље других информација о стању развоја културе, технике, технологије једног друштва, укључујући најшире аспекте (ниво социјалног и економског развоја), па све до информација у вези са појединим специфичним пољима, као што су технике градње, степен развоја технологије и сл.

Праисторија. Развој а. на српским просторима може се пратити већ од периода праисторије. Археолошка истраживања на подручју Србије указују на чињенице да је човек на тим просторима још у палеолиту за потребе становања употребљавао заклоне које су му пружале пећине. Међу очуваним примерима налазе се пећине на Градцу код Крагујевца и Рисовача код Аранђеловца. Међутим, зачеци аутономног архитектонског стварања настају тек у неолиту. У том периоду, археолошки налази указују на постојање архитектонских облика колиба и полуземуница, подигнутих у једној врсти урбанизованих насеља углавном збијеног типа. Ови архитектонски облици били су саграђени од вертикално побијеног коља, које је било повезано преплетом од прућа замазаног блатом. У основи, ти архитектонски објекти су обично правоугаони и обухватају једну до две просторије које су коришћене за дневни и ноћни боравак, док се припрема хране вршила напољу. У једној од просторија, а понекад у обема, постојала је и озидана пећ. Примери тих пећи пронађени су у Винчи, Плочнику код Прокупља, у Градцу код Злокућана или Малом Друму код Поповића. Очувани примери су такође нађени у Павловцу код Ниша и Жаркову, а изузетно су значајне грађевине с ромбоидном основом, подигнуте у насељу у Лепенском Виру. У каснијем периоду развоја, након открића употребе метала, пре свега бронзе и гвожђа, грађена су и карактеристична мала утврђења, такозвана градишта, са основом кружног облика. Ова утврђења настајала су употребом материјала и технике градње земљаним набојем, који је ојачаван тзв. палисадом. Примери тих утврђења налазе се код Кикинде, а сличних утврђења има и у околини Ваљева.

Антика. У периоду развоја Римске империје и присуства римских утицаја на подручју Балканског полуострва, у а. су унете многобројне технолошке новине, а у урбанистичком погледу настају сасвим нове развојне форме. У областима Лимеса Римског царства, као и у подручјима око значајнијих рудника и на раскрсницама важних римских путева, грађени су утврђени каструми и кастели, у чијем саставу су била и мања или већа насеља. Период у којем су најинтензивније грађени каструми обухвата време од краја III до средине VI в. Посебно је значајна урбанистичко-грађевинска активност у раној Византији, у време владавине Јустинијана (527‒565). Материјални докази који потврђују и употпуњују знање о урбанистичком развоју, а. и градитељству тог периода присутни су на неколико значајних археолошких налазишта. Археолошка истраживања вршена у Царичином граду код Лебана и Дукљи изнела су на видело и урбанистичку структуру тих градова. Римски градови типа каструма били су ортогоналном структуром саобраћајница – магистралама cardo и decumanis, подељени на посебне урбане четврти, квартове, који су даље били дељени правоугаоном матрицом улица. У средишту града грађен је кружни или правоугаони трг (форум), који је садржао перистил и на којем су се налазиле значајне и монументалне градске, јавне или приватне палате. Ови градови су по правилу имали јавна купатила (терме). У касноантичком, односно рановизантијском периоду у градовима се подижу палеохришћанске базилике, које се по својој лепоти и архитектонској профињености разликују од сакралних грађевина подигнутих на периферији градова, а које су служиле за верске обреде сиромашнијег становништва настањеног изван централних градских простора. У неким случајевима градови су садржавали и административну и црквену акрополу која је била саграђена као издвојена урбанистичка целина. Та акропола је била опасана одбрамбеним зидовима, који су у свом саставу имали куле квадратне или кружне основе. У неким случајевима, услед умножавања становништва, систем одбрамбених зидова је прошириван како би обухватио нове, шире границе града који се развија. Карактеристични градови који су садржали одбрамбене градске зидове су у Гамзиграду и Дукљи. Након доласка словенских племена на подручје Балканског полуострва дошло је до процеса формирања и организовања њиховог друштва, које је укључило и токове поларизације становништва, примање хришћанства, а потом и стварање првих феудалних малих држава. Ове државице настале су током IX в., а њиховим развојем настајао је нови тип а. која је имала основне карактеристике засноване на феудално-религиозном друштвеном уређењу. Међу подручја која су у то време дефинисана у урбанистичко-архитектонском погледу истичу се Дукља и Захумље. Оне се у каснијем периоду уједињују и чине Зету с Поморјем, које се простире на територији на којој се данас налазе Црна Гора и Херцеговина. Поморје је географски и климатски било оријентисано према Средоземљу, из којег је преузело основне карактеристике, како у географско-климатском, тако и у градитељско-традиционалном погледу. У залеђу те територије развија се Рашка, која ће представљати језгро касније настале Србије. Заједно са Зетом, она ће бити поприште унутрашњих прожимања византијско-источњачких и западњачких архитектонских концепција, које ће створити карактеристичне архитектонске облике, поставивши их за моделе и узоре развоја градитељства на тим просторима.

Слободан Малдини

Средњи век. Почеци монументалне а. код Срба сежу у крај IX в., када се у западним српским земљама, Дукљи и Зети, подижу прве сакралне грађевине. Стваране на касноантичкој традицији и тадашњим узорима, а у складу с локалном занатском праксом, оне носе обележја својствена раносредњовековном градитељству источне јадранске обале. У старијој фази а. Дукље и Зете (IX–X в.) подижу се цркве разноврсних планова (базилике, крстообразне грађевине, триконхоси, поликонхалне грађевине), а за млађу фазу (XI в.) карактеристична је једнобродна црква с куполом, византијског порекла. Тај тип грађевине постаће основ сакралног градитељства у Рашкој у XII и XIII в. За настанак и развитак рашког градитељства пресудно је било укрштање елемената византијске и романске а. Његово почетно раздобље обележавају задужбине Стефана Немање, подигнуте током последње три деценије XII в.: Богородичина и црква св. Николе у Топлици (седма деценија XII в.), Ђурђеви Ступови код Новог Пазара (1171) и Студеница (последња деценија XII в.) која је за потоњу српску а. имала посебан значај као гробна црква оснивача династије Немањића и као врхунско градитељско и уметничко дело свог времена. Изградњом Жиче (1207/1221) у градитељству Србије догађају се промене које ће усмеравати његов даљи развитак. Управо у њеној а. се успоставља нов програм простора чији је творац Сава Немањић, будући српски архиепископ. Тај програм се остварује увођењем новина у простор византијске једнобродне куполне цркве (простори за хорове уз средишњи део наоса, одвојене припрате са бочним параклисима) и постаје главна одредница готово свих цркава саграђених у Србији XIII в. (Милешева, Св. Апостоли у Пећи, Студеница Хвостанска, Придворица, Морача, Сопоћани, Ариље). Временом план и облици цркава постају сложенији. Бочна одељења и анекси стављају се под заједнички кров обликујући бочне бродове чиме цркве добијају делимичан или потпун изглед тробродне базилике (Сопоћани, Ариље, Бањска). Византијска обележја истрајавају у функционално просторном склопу, а све више се прихватају романски и романскоготски облици. Ентеријери цркава XIII в. су прегледни и добро осветљени с равним нерашчлањеним зидовима, погодним за сликање фресака. Нагле и велике промене у српској а. уследиле су крајем XIII в. када се, у оквирима општег политичког и културног усмеравања краља Милутина ка Византији, усвајају концепције позновизантијске а. Палеолога. Из ње се преузимају облик цркве „уписаног крста" у свим варијететима (сажето, развијено решење), с једном или с пет купола; горња конструкција обогаћена крстастим сводовима својственим цариградским и солунским градитељским решењима, зидање каменом и опеком с карактеристичним детаљима који указују на епирско порекло градитеља. Као карактеристичан мотив а. препознају се спољне припрате у облику отворених тремова (Богородица Љевишка, Грачаница, Сопоћани, Пећка патријаршија). Градитељи који су радили за краља Милутина, највећег ктитора међу српским владарима, били су елита тадашње византијске а. Постојале су бар две мајсторске радионице које су оствариле многа особена дела без аналогија у византијској а. тог доба. Симбол њиховог знања и умећа јесте Грачаница (1315), врхунско остварење петокуполне византијске цркве. У изузетно живој градитељској делатности првих двеју деценија XIV в. највише је дела краља Милутина. Она представљају велику целину иако се нису очувала ни сва подигнута у Србији, а ни она у Солуну, Цариграду и Јерусалиму. У живе градитељске токове после времена краља Милутина укључују се властела и свештенство па се подиже и знатан број мањих грађевина, нарочито у областима према којима се померао центар државе (Косово и Метохија, Македонија). У њима се, у нешто сведенијим видовима, исказују сва обележја а. тог времена. То је и доба снажног развоја градова (Призрен, Скопље, Ново Брдо) и живе градитељске активности у њима о којој сведоче многобројне градске цркве занимљивих и вредних решења. Посебан ток у српској а. XIV в. било је грађење три велика владарска маузолеја, Бањске краља Милутина, Дечана Стефана Дечанског и Св. Арханђела код Призрена, цара Душана. Изграђени на традицији рашке а., следили су, сваки на одређен начин, а. Богородичине цркве у Студеници, маузолеја Стефана Немање, родоначелника династије. Главни ток српске монументалне а. XIV в. траје у концепцијама градитељства краља Милутина. Све до осме деценије XIV в. задржавају се иста просторна схема цркава, систем конструкције и техника зидања, како у великим здањима тако и у мањим грађевинама (Св. Димитрије и Богородичина црква у Пећкој патријаршији, Св. Никола у Бањи Прибојској, Св. Спас (Спасовица) код Велбужда, Св. Спас у Призрену, Св. Арханђели у Штипу, Љуботен и др.). Градитељска дела XIV в. спадају у највреднија остварења позновизантијске а. са уочљивим обележјима оригиналне компоненте српске градитељске традиције, због чега су и названа српсковизантијском школом. Током три последње деценије XIV и у првој половини XV в., до пада Смедерева под турску власт (1459), траје у држави кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића уметнички и градитељски покрет познат као „моравска школа". У том градитељству се продужавају карактеристична просторна и структурална решења у варијантама уписаног и сажетог уписаног крста с једном или пет купола. Тим концепцијама плана додају се бочне конхе по узору на триконхосне католиконе светогорских манастира. Изграђена на дугом градитељском искуству византијског света, а. Моравске Србије остварила је особене и врсне целине које су отварале путеве дугог стваралачког трајања. Њена обележја су уравнотежен ритам распореда простора, сигурност конструктивног склопа, хармонија облика и волумена, површина и отвора по концепцијама позновизантијске а. Сасвим нове вредности су боја и рељеф на фасадама. Нова градитељска схватања исказују се већ на првим делима, на Раваници, гробној цркви кнеза Лазара и на Лазарици, његовом придворном храму. Моравској а. припадају још две владарске задужбине и низ властеоских цркава. Већим размерама се истичу Љубостиња кнегиње Милице и Ресава (Манасија) деспота Стефана Лазаревића, петокуполна црква, по просторном решењу слична Раваници. Својим каменим фасадама, поткровним фризом аркада и обликом двојних прозора подсећа на а. српских цркава XIII в. Из низа споменика Моравске Србије могу се, као добро очуване и репрезентативно изграђене, издвојити Неупаре, Велућа, Руденица и Каленић који на најбољи начин представљају зрела остварења позносредњовековне српске византијске а. Под непосредним утицајем моравске а. саграђено је крајем XIV и у првим деценијама XV в. више цркава на Скадарском језеру (Горица – Бешка, Морачник, Старчево). Изградња и развитак градова доживљавају прави полет. Крушевац се развија у утврђено средиште власти Лазареве кнежевине; Смедерево, које се гради пред губитак државне самосталности, постаје престоница деспотовине и једна од највећих тврђава тадашње Европе. У старим градовима, у Новом Брду и Београду, престоници деспота Стефана Лазаревића, настају нове палате, цркве и друга здања. Подижу се и мањи утврђени градови још увек познати само по недовољно истраженим остацима. Велики поремећаји изазвани турским освајањима и коначни слом српске државне самосталности (1459) зауставили су сав културни рад. После краћих или дужих прекида градитељско стварање се наставља и траје до краја XVII в., до великих турско-аустријских ратова. Грађење цркава и манастира предузима се под окриљем цркве чији поглавари и високо свештенство преузимају улогу ктитора. Истовремено се круг ктитора проширује личностима из редова племенских кнезова, нижег свештенства, занатлија и сељака. Градитељски рад се остварује на просторној територији Пећке патријаршије. Целокупно уметничко и градитељско стварање Срба под турском влашћу почива на средњовековној традицији и истрајава у настојању да очува све што је наслеђено. Манастири и цркве граде се по средњовековним узорима из којих се преузимају општи изглед грађевина, највећи број архитектонских облика и типови конструкције. Тако је у области северно од Саве и Дунава, посебно на Фрушку гору, пренето у сакралну а. просторно решење цркава тзв. Моравске школе, карактеристични триконхосни план (Крушедол, Хопово и др.). Враћање рашкој традицији, једнобродној куполној цркви, довело је до велике обнове рашког градитељског стила у многим крајевима. Међу многобројним споменицима посебно се издвајају Св. Тројица под Овчаром, Благовештење под Кабларом, Троноша, Пустиња, Тавна и Мајсторовина. На споменицима у Далмацији и Босни, у којој се подижу и цркве рашког и моравског плана (Озрен, Папраћа, Моштаница), остварено је својеврсно решење код којег се на средини наоса конструише купола са ступцима, што представља неку врсту уписаног крста с куполом (манастирске цркве Крупе, Крке, Рмња, Гомионице). За црквено градитељство југозападних делова територије обновљене Пећке патријаршије карактеристична је изградња тробродних базилика монументалних размера (Тврдош, Цетињски манастир, Пива, Никољац), као и стварање и широка распрострањеност типа једноставне засвођене цркве са прислоњеним луковима (Св. Тројица код Пљеваља, Завала, Житомислић и др.). На старим територијама (Косово, Метохија, долина Ибра), где трају велика градитељска дела из доба државне самосталности, пре-дузимају се обнове значајног опсега (Пећка припрата Грачанице, црква у Будисавцима), као и грађење малих једнобродних цркава крајње скромне обраде. У средњовековним манастирима, монашким насељима особене просторно-архитектонске структуре, посебан део чинили су објекти секуларне намене. Они су били подизани дуж снажних зидова који су затварали простор манастира. У тим грађевинама, зиданим каменом или каменом и опеком, налазиле су се просторије за становање: монашке ћелије, одаје за владара и црквене достојанственике, као и просторије за смештај манастирских гостију. По правилу су се налазиле на спратовима манастирских здања. У приземљу су биле смештене различите врсте остава (храна и др.) и радионице, међу којима и преписивачке (скрипторији). Посебне просторије служиле су за манастирске библиотеке, болнице и страно-пријемнице намењене старим и оболелим посетиоцима манастира. Као самостални објекти, чијој изградњи је посвећивана посебна пажња, подизане су трпезарије намењене заједничким обедима монашке заједнице. Непосредно уз њих налазиле су се кухиње. Највећи број манастирских трпезарија има у основи облик издуженог правоугаоника с полукружном или вишестраном апсидом на једној од краћих страна, у којој је смештен игумански сто. Уз дуже стране трпезарије постављени су столови и клупе за седење. А. секуларних манастирских објеката мање је позната у односу на сакралне, с обзиром на то да су они сачувани или делимично или као знатно измењене целине. Слику о њиховом првобитном изгледу употпуњују подаци у писаним историјским изворима.

Марица Шупут

001_Arhitektura-tabla-1.jpg

XVIII в. – прва половина XX в. Српску а. у XVIII в. обележио је коренит заокрет у схватању стила, чији је основни циљ било очување стваралачког континуитета по цену одрицања од устаљених мерила традиционалног српско-византијског градитељства. У српским земљама под аустријском и млетачком управом одвијао се процес постепене европеизације сакралног и профаног неимарства, прилагођен законским нормама и идеолошкој контроли. На територијама под отоманском влашћу, због строжијих стега и веће оскудице, остварен је знатно скромнији помак у техничкој и естетичкој сфери грађења. Ипак, фактор који је симболично спајао градитељске амбиције српских наручилаца на различитим територијама, била је идеологија историзма, којом је одржавана свест о потреби опстанка угрожене националне уметничке културе. Она је омогућила да се оствари квалитативно неуједначен континуитет грађења у областима са обе стране Саве и Дунава, па и упадљиви успон у крајевима где су економски еманципованијем српском становништву били дозвољени амбициознији подухвати. Систематско мешање аустријских власти у грађење српских цркава на територији Царства, засновано на дубљој историјској вези са истоветним ометањем грађења на просторима под турском управом, није зауставило обнову националног монументалног градитељства. Продуктивна и уметнички најуспешнија градитељска активност остварена је у српској сакралној а. током друге половине XVIII в. на подручју Фрушке горе и Сремских Карловаца, подстакнута почетком повлачења Турака из Подунавља. Већина старијих манастирских цркава се обнавља и употпуњава звоницима у барокном стилу, а део грађевина добија барокну фасадну обраду и декорацију. Задржана је традиционална једнобродна концепција простора подељеног на припрату, наос и олтар, с певницама правоугаоног или полукружног облика, кубетом над пандантифима постављеним на пресеку укрштених осовина. Међу новим црквама на подручју Карловачке митрополије, осим већине барокних, подигнут је и мањи број цркава у духу традиционалне концепције са упадљивим сећањима на задужбине моравске Србије. Крајем XVIII в., као и почетком следећег, у војвођанским крајевима с познобарокним стилом све чешће се мешају елементи актуелног класицизма. Увођењем вишегласног хорског певања певнички простори у градским и сеоским црквама губе на значају у корист пространих хорских галерија над припратом. На територијама под турском управом углавном се граде брвнаре, скромни манастирски конаци и обнављају храмови из позног средњовековног периода. У млетачкој Далмацији и Боки Которској, уз грађење камених црквица са сећањима на романику и готику, јачају барокне тежње у обликовању палата и богомоља. У устаничкој и постустаничкој вазалној Кнежевини Србији оријентално-балкански стил дуго је представљао преовлађујуће опредељење српске политичке елите, решене да готово у свему подража-ва Турке. У профаној а. оријенталних варошица доминирају објекти са дрвеном бондручном конструкцијом, испуњеном ћерпичем и с крововима од ћерамиде. Стожерне тачке живописних насеља постају конаци устаничких старешина, међу којима се издвајају резиденцијалне целине кнеза Милоша Обреновића. Њих подижу водећи домаћи неимари – хаџи Никола Живковић, Никола Ђорђевић и Јања Михаиловић. Карађорђев град у Тополи, током Првог устанка највећи урбанистичко-архитектонски подухват у Србији, временом губи на значају. Главни центри политичке моћи – Крагујевац, а потом и Београд – постају средишта градитељске делатности, у којима се од 1841. организује и високошколска настава а. Прелазни традиционално-класицистички стил крајем четврте и почетком пете деценије прераста у чисти класицизам европске провенијенције. У црквеном неимарству још увек се мешају каснобарокни и класицистички елементи (Успенска црква у Панчеву, Саборна црква у Београду), понегде употпуњени и реминисценцијама на средњовековно моравско градитељство (придворна Топчидерска црква). Средином XIX в. преовлађује романтизам као најраспрострањенији стил, популарнији од класицизма, јер је јавност подсећао на српску средњовековну а. Окренути световима маште и историје, градитељи епохе романтичарског историзма развијају два тока – интернационални (Очна клиника у Београду, хотел ,,Старо здање" у Аранђеловцу, цркве у Великом Градишту, Гроцкој, Обреновцу и др.) и једнонационални, изразито српски обојен, са препознатљивим елементима националне средњовековне а. Романтичарски неусиљени интернационални еклектицизам главни израз достиже у репрезентативном београдском Капетан Мишином здању (1863, аутор Јан Неволе), инспирисаном концепцијама бечког Рундбогенстила. Иницирана у делима тајфе (групе) Дамјанов, национална варијанта српског романтизма свој прочишћени академски облик поприма у неовизантијским грађевинама ученика бечког проф. Теофила Ханзена ‒ Светозара Ивачковића, Душана Живановића, Владимира Николића и Јована Илкића. У последњој четвртини века у урбанистички трансформисаним српским градовима развија се домаћа варијанта средњоевропске академске а., утемељена на утицајима ауторитативних високошколских центара – Беча, Будимпеште, Минхена, Карлсруеа, Берлина и Цириха. У првој фази српског академизма преовлађују строже концепције нормативног еклектицизма са доминантним неоренесансним предилекцијама (Народно позориште и Стари двор Александра Бугарског, стамбено-пословне палате Константина Јовановића, Министарство правде Светозара Ивачковића у Београду), да би у другој фази (1900−1914) до изражаја дошли слободнији, мање хијерархизовани методи компоновања и декорисања, у којима се јављају и елементи барока, рококоа, класицизма и сецесије. Доминацији академизма допринела је и све наглашенија специјализација наставе а. Са друге стране, у црквеној и меморијалној а., као и у грађењу приватних кућа, опстаје савремена варијанта националног стила, све чешће обогаћивана декоративним и композиционим мотивима сецесије. Закаснелом романтизму и академизму почетком XX в. прикључује се и домаћа варијанта сецесије, изражена у два облика – интернационалном и националном. Увезена из Беча као готова пројектантска доктрина, она никада није постала званичан државни и школски стил, него омиљена тема младих неафирмисаних градитеља, подржаних од стране слободоумних предузетника. Најзначајнији пример интернационалног смера српске сецесије, београдски хотел ,,Москва" Јована Илкића, обележен је снажним утицајима санктпетербуршке рецепције тог значајног светског правца. У периоду између два светска рата, карактеристичном по динамичном културном миљеу идеолошки подељене вишенационалне југословенске заједнице, српска а. се развијала кроз више симултаних стилова – закаснела сецесија, српско-византијски и југословенски стил, фолклоризам, арт-деко, академизам и модернизам. У трећој деценији још увек преовлађује академизам као званичан државни стил, потпомогнут стручним ангажовањем руских академиста емиграната Краснова и Баумгартена. Црквено неимарство у том раздобљу доживљава велики процват након векова принудног заостајања. Започиње изградња два најмонументалнија национална храма – св. Саве (Александар Дероко и Богдан Несторовић) и св. Марка (Петар и Бранко Крстић) у Београду. Национални стил у сакралној и профаној а. свестрано развијају Момир Коруновић, Драгутин Маслаћ, Петар Поповић и Александар Дероко, док се млади градитељи модернистичког усмерења удружују у Групу архитеката модерног правца (1928−1934). Амбициозан програм изградње јавних здања у различитим крајевима нове државе подразумевао је кључни утицај београдских архитеката у обликовању регионалних центара као што су Скопље, Цетиње, Бањалука, Ниш, Нови Сад и Крагујевац. У четвртој деценији модернистички покрет преузима примат у стамбеној и јавној а., у чему долазе до изражаја концепције Милана Злоковића, Бранислава Којића, Душана Бабића, Јана Дубовог и урбанистичке идеје Николе Добровића. Квалитативну превагу на отвореној сцени модернизам обезбеђује антологијском трилогијом најдаровитијег српског градитеља новијег доба – Драгише Брашована (Команда ратног ваздухопловства у Земуну, Бановина у Новом Саду и Државна штампарија у Београду). Лидери академског правца, Милутин Борисављевић, Светозар Јовановић и Димитрије М. Леко, у последњим предратним годинама невољно прихватају методе београдског модернизма што је принудно, у потрази за послом, учинила и већина осталих српских градитеља.

Александар Кадијевић

002_Arhitektura-tabla-2.jpg

Друга половина XX в. У годинама које су уследиле непосредно после II светског рата у а. су по други пут у XX в. оживљене традиционалне фолклористичке идеје, посебно на многобројним пројектима сеоских домова културе. На пољу изградње значајних јавних објеката и даље је остао присутан захтев за монументалним изразом, те је тај стил у 50-им годинама још увек доминирао архитектонском сценом Србије, што је кореспондирало како са а. претходног, ратног периода, тако и с новим утицајима совјетске а. Година 1947. је веома плодна у изградњи значајних јавних објеката. Саграђена је палата Савезног извршног већа, коју су пројектовали хрватске архитекте Антон Улрих, Владимир Поточњак, Златко Најман и Драгица Перак, а пројектне адаптације извршио је Михајло Јанковић. У периоду 1947−1961. Лавослав Хорват пројектовао је хотел „Југославија" на Новом Београду, као и зграду Савезне привредне коморе на Теразијама (1959). Током 50-их година у потпуности нестају утицаји социјалистичког реализма у а. Последњи значајан пример тог стила оличен је у згради Дома синдиката на тадашњем Тргу Маркса и Енгелса (данас Николе Пашића) у Београду, коју је пројектовао некадашњи Ле Корбизјеов сарадник Бранко Петричић. У послератном периоду значајан је утицај Ле Корбизјеа, како на плану а. тако и на плану урбанизма. На згради Војне штампарије (Штампарско издавачко предузеће „Србија", 1950−1953) Милорада Мацуре види се јасан утицај Ле Корбизјеових пројеката. Исти утицај носе и два објекта на Теразијама које је 50-их саградио архитекта Владета Максимовић. То су зграда Југословенске књиге са Безистаном и зграда Инвестиционе банке. Средином 50-их година Владета Максимовић је заједно с Милорадом Пантовићем и инжењером Бранком Жежељем победио на конкурсу за нови Београдски сајам. После „разраде" тог конкурсног решења реализован је комплекс модерних полулоптастих хала покривених љускастом конструкцијом. Крајем 60-их и почетком 70-их година на српској архитектонској сцени присутне су четири генерације архитеката. Ону најстарију предводио је Никола Добровић својим комплексом зграда Државног секретаријата Народне одбране у Београду, који је изграђен у периоду 1954−1963. Драгиша Брашован у том периоду гради монументалне објекте – Пошту у Новом Саду и Робну кућу у Чачку – у духу касног модернизма. Још су активни и Милан Злоковић, Димитрије М. Леко, Станко Клиска, браћа Бранко и Петар Крстић, Бранислав Којић, Миливоје Тричковић, Александар Дероко, који се стилски окрећу новим временима, али с релативно малим утицајем на развој српске а. На архитектонској сцени изразито је присутна тзв „прва послератна генерација", која у периоду 1955−1965. заузима све битне позиције на пољу а., али и политике. Почетком 60-их на Архитектонском факултету у Београду основан је стручни часопис Архитектура, урбанизам. На српској архитектонској сцени 70-их година присутне су трећа и четврта генерација архитеката. Стојан Максимовић, под великим, али закаснелим утицајем Лудвига Миса ван дер Роја, гради ресторан на Ушћу у Београду. Петар Вуловић гради зграду банке у Макарској. Оба објекта представљају покушај „европеизације" српске а. У исто време, најзначајнија дела граде Богдан Богдановић, Иван Антић и Алексеј Бркић. Они су били представници индивидуалистичке струје у а. и сваки понаособ представљао је јединственог аутора који је трагао за личним архитектонским изразом, независно од светских токова и актуелних стилских тенденција. Појава Богдана Богдановића на архитектонској сцени Србије подједнако је значајна колико за а. толико и за скулптуру. Током 50-их он уноси у скулптуру архитектуралност, која замењује преовлађујућу фигуративност. Иван Антић се афирмисао као изражајан архитекта. Најзначајнији његови објекти су Музеј савремене уметности у Београду (1961−1965) и Музеј у Шумарицама у Крагујевцу (завршен 1975), оба пројектована у сарадњи са Иванком Распоповић. Четврту генерацију предводе крајем 60-их година Милан Лојаница, Боривоје Јовановић и Предраг Цагић, првенствено својим пројектом стамбеног комплекса Јулино Брдо у Београду. Међу значајним српским архитектима те генерације који раде изван Србије јесте и Стојан Максимовић. Он је 1976. завршио пројекте за комплекс Сава центар и хотел „Интерконтинентал" у Београду. Током 70-их година на архитектонској сцени Србије ствара и самосвојни аутор Михајло Митровић. Већ почетком 60-их он је у Београду саградио неколико стамбених објеката који су композиционим и стилским карактеристикама привукли пажњу стручне јавности. Крајем 60-их година у српској а. се уочавају и значајни помаци у градњи пословних зграда, у којој преовлађује функционализам. Радивоје Томић пројектује Дом Савеза инжењера и техничара Југославије (1961−1969). Угљеша Богуновић и Слободан Јањић пројектују Пословну зграду „Политика" (1967−1969), а Петар Вуловић пословну зграду Службе друштвеног књиговодства у Бранковој улици у Београду (1967−1969). Олга Дивац пројектује подземне пешачке пролазе у Београду, а Владислав Ивковић, Душанка Менегело, Софија Палигорић-Ненадовић, Надежда Филипон-Трбојевић и Весна Матичевић пројектују Пристанишну зграду аеродрома „Београд" (1961). У периоду 70-их у Београду се издваја неколико група аутора који су радили на плану стамбене а. Ти аутори су били творци и носиоци тзв. „Београдске школе становања", односно „београдског стана", а значајно су у том погледу унапредили теорију и праксу изградње у свим срединама савезне државе. Међу значајним представницима развоја београдске стамбене а. налазе се: Мате Бајлон, Урош Мартиновић, Илија Арнаутовић, Бранислав Миленковић, Бранко Алексић, Иван Тепеш и Велимир Гредељ, Милан Лојаница, Боривоје Јовановић, Предраг Цагић, Миленија и Дарко Марушић, Александар Стјепановић, Бранислав Караџић, Слободан Дрињаковић, Божидар Јанковић, Љиљана и Драгољуб Бакић, Зоран Жунковић, Михајло Живадиновић, Стојан Максимовић, Милосав Митић, Михајло Чанак, Михајло Митровић, Мирослав Јовановић, док је у Ужицу градио Станко Мандић. Средином 70-их година истиче се група тада младих архитеката, коју чине Мустафа Мусић, Марјан Чеховин, Дејан Давид Ећимовић, Слободан Малдини и Стеван Жутић. Они су деловали као група „МЕЧ", која је начинила први помак према тада насталим утицајима постмодернизма у а. Крај XX в. у српској уметности прате две основне тенденције у култури, па, сходно томе, и на пољу а.: свеопште присуство и готово владавина кича, с једне стране, и неми протест културне и стручне јавности, с друге. Међу малобројним архитектима старије генерације који су сачували свој ауторски интегритет, вредни су помена: Боривоје Јовановић са својим хотелом „Селтерс" код Младеновца, Михајло Митровић са храмом св. Василија Острошког у Београду, Милан Лојаница са пројектом стамбене зграде на Булевару краља Александра у Београду (1990−1996), Спасоје Крунић с пројектом Меморијалног дома на Равној Гори (1998), а заједно са Слободаном Рајовићем са пројектом пословног центра у Кнез Михајловој улици (1990−1995), Дарко и Миленија Марушић са пројектом стамбене зграде на Булевару краља Александра (1990−1991), Светислав Личина са пројектом пословне зграде „ЈИНПРОС" у Београду (1992−1998), Марио Јобст са пројектима „Пословне зграде ЈАТ" и бензинском станицом „Југопетрол" на Новом Београду (1992), Бранислав Митровић с пројектом стамбене зграде у Кумановској улици у Београду, Василије Милуновић с пројектом Пословне зграде МПЦ у Београду, Миодраг Мирковић с пројектом пословне зграде „Прогрес" у Кнез Михаиловој улици у Београду (1990–1996). На архитектонску сцену у Србији долазе нове, младе генерације архитеката, међу којима су значајни: ауторска група „АГМ" са својим пројектом управне зграде комплекса национално референтних лабораторија за безбедност ланца исхране и банка биљних гена РС, Зоран Радојичић и Дејан Миљковић с пројектом зграде Југословенског драмског позоришта у Београду, Владимир Лојаница с пројектом Хотела „Holiday Inn" у Београду, Александар Вуја и Дејан Милетић.

Слободан Малдини

ЛИТЕРАТУРА: G. Millet, L`ancien art serbe, Les églises, Paris 1919; Ђ. Бошковић, Основи средњовековне архитектуре, Бг 1947; А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Бг 1953; Ђ. Бошковић, Архитектура средњег века, Бг 1957; В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Бг 1965; З. Маневић, „Новија српска архитектура", у: Српска архитектура 1900–1970, Бг 1972; C. Mango, Architettura bizantina, Venezia 1974; R. Krautheimer, Early Christian and Byzantine Architecture, Harmondsworth 1975; З. Маневић, „Јучерашње градитељство", Урбанизам Београда, 1979, 53–54; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815–1914, Бг 1981; М. Шупут, Српска архитектура у доба турске власти. 1459–1690, Бг 1984; Ж. Шкаламера, Сецесија у српској архитектури, Бг 1985; З. Маневић и др., Архитектура XX вијека, Бг–Зг–Мостар 1986; М. Чанак-Медић, Ђ. Бошковић, Архитектура Немањиног доба I, Бг 1986; М. Чанак-Медић, Архитектура Немањиног доба II, Бг 1989; С. Поповић, Крст у кругу. Архитектура манастира у средњовековној Србији, Бг 1994; М. Чанак-Медић, О. Кандић, Архитектура прве половине XIII века, I, Цркве у Рашкој, Бг 1995; М. Чанак-Медић, Архитектура прве половине XIII века, II, Цркве у Рашкој, Бг 1995; В. Ј. Ђурић, Г. Бабић-Ђорђевић, Српска уметност у средњем веку, I–II, Бг 1997; A. Kадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века), Бг 1997; В. Ристић, Моравска архитектура, Круш. 1997; В. Кораћ, М. Шупут, Архитектура византијског света, Бг 1998; В. Кораћ, Споменици монументалне српске архитектуре XIV века у Повардарју, Бг 2003; М. Р. Перовић, Српска архитектура XX века, од историцизма до другог модернизма, Бг 2003.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИТЕКТУРА, традиционална/народна.

АРХИТЕКТУРА, традиционална/народна. По традиционалном народном схватању конструкција грађевина и њихово украшавање прилагођавају се потребама и функцијама живота. Због тога су се, у различитим епохама, под утицајем различитих друштвених односа, збивања и схватања, смењивали поједини типови зграда који су прилагођавани постојећој животној средини и потребама савременијег друштвеног и привредног начина живота. Тако су облици ових грађевина постајали својеврсно обележје традиционалне народне а. У Србији се развој традиционалне а. може пратити од неолита па до савременог доба. Најстарије грађевине за становање биле су земунице и полуземунице које су се као станишта користиле у областима поред Саве и Дунава. Сибаре су грађевине купастог облика које су грађене на ледини без темеља и тавана. Њима је по облику сличан дубирог (савардак) и бусача која је покривана бусењем. Колиба је такође једноделна зграда четвороугаоног облика, која раније није имала ни пода ни тавана. Зидове чине по два или три брвна, висине до 60 цм, поређана унаоколо, на која се ослања кровна конструкција.

На облик и тип куће утичу клима, вегетација, конфигурација земљишта, обичаји, друштвена организација и историјска прошлост. Најстарији облик грађевине за становање била је једноделна грађевина од дрвета, камена или земље. У западној Србији преовлађивале су куће од дрвета, у Војводини од набијене земље, а у осталим пределима од комбинованог материјала (дрво, камен, земља). Временом се развило неколико типова кућа које су имена добиле по областима у којима су грађене. Међу њима су: старовлашка брвнара, шумадијска кућа, кућа моравско-вардарског типа и панонска кућа. Историјске прилике и друштвени односи наметнули су градњу турско-источњачке и чифчијске куће.

001_kuca-Manastirica-Kladovo.jpg

Брвнара је била заступљена у шумској зони западне Србије и Косова. Под је био од земље, а кров висок и стрм, прављен испрва од сламе, а потом од шиндре (даске). Није имала таван. Шумадијска кућа је развијенији облик који је временом заменио брвнару. Грађена је од камена и цигле. Квадратне је основе, с подрумом и више соба. Кров на четири воде покривен је црепом или ћерамидом. Кућа моравско-вардарског типа је квадратне основе и углавном је везана за насеља збијеног или мало разређеног типа. Има подрум и собне просторије и висок плетен или зидан димњак. Била је покривена кровином, даском или ћерамидом. Препознатљива је по лучним аркадама с улазне стране. У Посавини и Подунављу куће моравског типа грађене су од набоја (набијена земља) као у Војводини. Панонска кућа је заступљена у Војводини, али се њене рефлексије запажају јужно од Саве и Дунава, у Посавини и Подунављу. Раније је грађена од набоја, а касније од ћерпича и цигле. Правоугаоне је основе, с кровом на две воде од сламе или црепа. У средини је кухиња, према улици соба „екстрајница", а друга соба је према дубини дворишта. Овај тип куће је устаљен од XVIII в. када је почело планско ушоравање села. Кућа турско-источњачког типа продрла је с Оријента и у време турске владавине усталила се у више варијаната, које ипак имају неколико заједничких одлика. Ограђене су високим зидом у којем је лучно засвођена капија. Двориште је калдрмисано или поплочано. Кућа је грађена од ћерпича или плетери и покривена ћерамидом. У приземљу је амбар за жито и ћилер (остава). Спрат је подељен на „селамлук" (просторије за мушкарце), „харемлук" (просторије за жене), и „хамамџик" (купатило). У свакој соби је камин, а изнад њих на крову више укусно изведених димњака. Уз кућу је посебна просторија („хајат"), а над њом „диванхана", просторија за одмор, осматрање и уживање. Чифчијска кућа је сиротињска приземљуша од плетери (плота) или ћерпича коју чини низ наменских просторија наткривених заједничким кровом од сламе или ћерамиде. Градили су их аге и бегови за своје чифчије.

002_privredne-zgrade-magaza-Nedeljice-Loznica.jpg

У традиционалној народној а. постојале су зграде са посебним функцијама. Чардак је стамбена зграда квадратне основе, у којој су становали аге или бегови као носиоци феудалне власти. Представљао је највећи домет муслиманске сеоске а. Приземље је могло бити озидано од камена с функцијом оставе или штале за коње, а спрат, грађен од брвана, био је подељен на „селамлук" и „харемлук". На спрат се улазило степеницама са спољне стране у хајат који је био повезан с другим стамбеним просторијама. Вајат је једноделна грађевина од брвана, без тавана, покривена даском, с подом од набијене земље. Служила је за оставу и ноћивање. У њему је боравио новоожењени члан домаћинства. Грађење привредних зграда условљено је различитим чиниоцима. Има их око кућа у сталним насељима, по планинама, на катунима и бачијама. У њих спадају: стаја за стоку, млекар, амбар, кош за кукуруз, качара, хлебна пећ, пушница (мишана), плевња, колиба и кућер. У виноградарским крајевима (североисточна Србија, Александровачка жупа) изван сеоских насеља подижу се пивнице које служе за прераду грожђа, смештај вина и виноградарског алата.

003_Kuca-Laznica-Zagubica.jpg

Највеће промене у сеоској традиционалној стамбеној а. десиле су се у областима где су грађене брвнаре. Њих замењују пространије грађевине са две или више соба које су замењивале вајате. У новијим кућама темељи су од камена, а зидови од ћерпича или печене цигле. Кровна конструкција покривена је ћерамидом или црепом. Новије куће су такође називане по предеоним целинама (мачванка, шумадинка, тамнавка). Почетком XIX в. превладавала је једноделна стамбена зграда. Дводелна кућа појављује се после Првог и Другог српског устанка, а троделна средином XIX в. Кућа на спрат, сем изузетака, по селима се појављује тек уочи II светског рата, а након њега граде се куће разних стилова и облика.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Којић, Архитектура српског села, Шумадија и Поморавље, Бг 1941; Сеоска архитектура и туризам, Бг 1973; Стари балкански градови, вароши и варошице, Бг 1976; Б. Влаховић, „Традиционално и савремено у народној архитектури", ЕтП, 1989, 6; „Трансформација задружне куће у Србији", ГЕИ, 1989, XXXVIII; Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, I, Бг 1991; Р. Финдрих, Народно неимарство-становање, Сирогојно 1994; Динарска брвнара, Сирогојно 1998; Вајати – знамење младости, Сирогојно 1998; Б. Влаховић, „Старовлашка кућа и живот у њој", Б. Петровић, „Природа, човек и кућа", М. Рибар, „Традиционална сеоска кућа Шумадије и Поморавља", у: Зборник Етнографског музеја у Београду 1901–2001, Бг 2001; П. Влаховић, Србија – земља, народ, живот, обичаји, Бг 2002.

Петар Влаховић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИТЕКТУРА УРБАНИЗАМ

АРХИТЕКТУРА УРБАНИЗАМ, архитектонски часопис који је излазио у Београду у континуитету од 1960. до 1987. Изашло је укупно 98 бројева. У српској историографији овај часопис сматра се публикацијом изузетно високог нивоа и обухватности. Основан као југословенско гласило које су покренули Савез друштава архитеката (СДАЈ) и Савез друштава урбаниста Југославије (СДУЈ), излазио је двомесечно, шест бројева годишње, у тиражу од 4.000 примерака. Чланови уредништва, издавачки савет часописа и главни уредник били су највиђенији архитекти, градитељи и теоретичари из целе тадашње Југославије. Први главни уредник часописа био је Оливер Минић, а чланови уредништва: Креша Мартинковић, Станко Мандић, Синиша Вуковић (НР Србија), Андрија Мутњаковић (НР Хрватска), Владимир Мушић (НР Словенија), Иво Таубман (НР БиХ), Ђорђија Мињевић (НР Црна Гора), Славко Брезовски, представник СДАЈ Милан Королија, представник СДУЈ Жива Ђорђевић. У склопу издавачког савета, али и као писци, са часописом су тих година сарађивали и архитекти Никола Добровић, Леон Кабиљо, Милорад Мацура, Урош Мартиновић, Богдан Несторовић, Борко Новаковић, Драго Иблер, Вјенцеслав Рихтер, Владимир Турина, Невен Шегвић, Едвард Равникар и др. Већ је први број, који је изашао у јануару 1960, зацртао одређене рубрике посвећене актуелним архитектонским и урбанистичким остварењима, разним темама урбанизма, реконструкцији градова, изградњи нових насеља, зеленим површинама и парковима, унутрашњој архитектури, монтажној изградњи, проблемима студија архитектуре, архитектонском наслеђу, синтези ликовних уметности, а објављивани су расписи и прикази архитектонских конкурса, прегледи књига и часописа, друштвене вести, некрологика, слободне трибине и др. У овом броју објављени су текстови Саше Седлара („Велење, наш нови град"), Дарка Вентурија („Загребачки небодери"), Оливера Минића („Трансформација центра Београда"), Олге Миличевић-Николић („Робна кућа Београд") и други, формирајући тако рубрике које ће се из броја у број понављати. Други број часописа (1960) посвећен је, између осталог, урбанистичком решењу централног дела Новог Београда, бр. 6 основним школама, бр. 8–9 здравственим установама, болницама, институтима, бр. 10 (1961) споменичким обележјима, бр. 11–12 (1961) стамбеним кулама, бр. 13 (1962) трговима и могућностима реконструкције градова, бр. 14 (1962) новим сајамским објектима Југославије, бр. 18 (1962) студентским домовима, бр. 19 (1963) заштити споменика културе, бр. 21 (1963) архитектонској историји Београда, бр. 22–23 (1963) туристичким објектима, бр. 26 (1964) индустријским објектима, бр. 27 (1964) стамбеним објектима – солитерима, бр. 35–36 (1965) разматра проблеме монтажне изградње, бр. 37 (1966) доноси новине о пољопривредној архитектури, бр. 41–42 (1966) посвећен је Београду и његовој урбанизацији, бр. 51 (1968) говори о историји развоја конструкције и о новим конструктивним системима у архитектури итд. Водило се рачуна да у А. У. увек има прилога из целе Југославије. Технички и графички, часопис је у потпуности одговарао сврси: прегледан и једноставан дизајн, маркантне димензије 24х33 цм (Б4), латинично писмо, приређени цртежи и основе за објављивање, стручан текст и квалитетне црно-беле фотографије.

Уредништву часописа прикључили су се и млади, перу вични архитекти, као што су Ранко Радовић, Михајло Митровић, Владимир Бјеликов, Бранислав Миленковић, Александар Радојевић, Зоран Жунковић, Ђорђе Злоковић, Зденко Колацио и др. Последњи број који архитекта Оливер Минић потписује као главни и одговорни уредник је број 68–69 (1971), а наредни троброј 70–72 (1973) као главни уредник потписује Зоран Жунковић, а Зоран Б. Петровић као одговорни уредник. Уредништво је подмлађено: укључују се Миша Давид, Јеша Денегри, Александар Ђокић, Живојин Карапешић. Од тог до последњег броја који је изашао 1987, издавачи часописа били су Савез друштава архитеката Србије, Урбанистички савез Србије и Удружење ликовних уметника примењених уметности Србије. Посебно је значајан бр. 74/77 који је у потпуности посвећен становању (уредио Дарко Марушић), а синтетички и студиозно реализован као стручни каталог књига, где је начињен пресек свих конкурса и реализација стамбених објеката, групација и комплекса на територији Београда и Новог Сада у временском распону 1965–1975. Потом су уредници били Алексеј Бркић (бр. 82–87), Ранко Радовић (88–96), Угљеша Богуновић (97) и Владимир Мацура (98). Часопис А. У. темељно је анализирао архитектонску и урбанистичку слику Србије и тадашње Југославије уз критичку анализу тенденција у примењеној уметности и дизајну. Сви каснији покушаји да се настави издавање часописа нису уродили плодом.

Дијана Милашиновић-Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРХИТРАВ

АРХИТРАВ (лат. arcus: лук, trabs: греда; ит. architrave), најнижи од три главна дела ентаблатуре; ређе, уобличени оквир који окружује врата или прозор. Уколико тај оквир заокреће изнад врата или прозора под правим углом и спушта се дуж ивице отвора, зове се и раменица, односно раменик а. У архитравној архитектури главни конструктивни систем сачињавају греде и равна таваница. У обликовању се држи естетике праве линије. Проистиче из употребе крупних елемената грађевинског материјала за разлику од лучне архитектуре, саздане из ситних комада. У погледу стабилности она рачуна само с вертикалним оптерећењем и изразито је статична. Порекло води од дрвене архитектуре. Код архитравне градње примењује се конструктивни систем који се састоји из равних хоризонталних простих греда или а., за разлику од лучне или сводне градње. Архитравна обрада зидне пластике помоћу елемената архитравне архитектуре карактеристична је за римску и ренесансну архитектуру, а доцније за класицизам. Архитравни кров је назив за кров који је настао употребом косог надвишења над архитравном гредом и нарочито је заступљен у архитектури античке Грчке. У српској средњовековној архитектури постоје многобројни примери употребе а. и архитравне градње. Издвајају се а. који се налазе на западном порталу Богородичине цркве у Студеници, на западном порталу цркве у Морачи, на којем се налази натпис кнеза Стефана са годином зидања 1252. А. који се налази на јужном порталу припрате цркве манастира Дечани садржи натпис зидара Фра Вите и године зидања цркве (1237−1335). Унутрашњи портал на цркви манастира Љубостиња садржи а. који је богато украшен геометријским орнаменталним мотивом, а на њему се налази натпис зидара „протомајстора Боровић Рада". Унутрашњи портал у цркви манастира Каленић такође је богато орнаментисан геометријским орнаменталним мотивима.

ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, Бг 1985.

Бранка Ланцош-Малдини

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АРШИН → МЕРЕ

АРШИН → МЕРЕ

АРШИНОВ, Павле

001_Pavle-Arsinov.jpgАРШИНОВ, Павле, писац, национални радник (Бечкерек/Зрењанин, 23. XII 1855 –Загреб, 17. V 1930). Школу учио у родном месту, те у Кечкемету, Новом Саду и Прагу. На студијама природних наука успео је да прати наставу на немачком и мађарском језику. Као питомац Текелијанума у Будимпешти учио својеврсни „тривиум": редовне студије допуњене педагогијом са философијом. Као присталица идеја Светозара Марковића активно деловао у ђачким дружинама. Једно време близак Јаши Томићу, а потом се везао за програм Радикалне странке. Прихватио је позив пријатеља Лазе Пачуа да дође у Србију, па је од 1882. био професор гимназија у Крагујевцу, Нишу и Београду. На дужности директора био у Лесковцу и Великом Градишту. Једно време је, на основу денунцијације, под владом Ј. Авакумовића био отпуштен из службе. Када је у Загребу покретано Српско привредно друштво „Привредник", узео је једногодишње одсуство како би, као близак сарадник Владимира Матијевића, пропагирао идеју народног просвећивања. По повратку у Србију постао професор Прве београдске гимназије, али и даље деловао на програму „Привредника". Како су се послови у том друштву проширили, 1910. био је пензионисан, прешао у Загреб и наставио националну мисију. По избијању I светског рата аустроугарске власти су га заточиле, те је обеолео од реуматизма од коjег се никад није потпуно опоравио. Годину дана пред смрт морао је да се повуче с места главног уредника и водећег сарадника листа Привредник, у којем је био од оснивања 1898. Аутор је текстова из културне повести, песама и путописа, које је, уз радове посвећене народном просвећивању, објављивао у Србобрану, Бранковом колу, Невену, Босанској вили и Учитељу. Његова Аутобиографија чува се у Рукописном одељењу Матице српске.

ЛИТЕРАТУРА: Павле Аршинов, живот и дело. Савременици о Павлу Аршинову, Бг 1937; Д. М. Ковачевић, „Национални и просветитељски рад Павла Аршинова (1855–1930)", ЗМСИ, 1984, 30.

Симо Ц. Ћирковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСАМБЛАЖ

АСАМБЛАЖ (фр. assemblage), предметни колаж који настаје монтажом предмета, делова предмета, сликовних и других фрагмената. Као техника уметничког изражавања настао је почетком XX в. у окриљу раних авангардних идеја и покрета. Од кубизма, футуризма, дадаизма и руског конструктивизма до неодаде, флуксуса и поп уметности, коришћен је као ново изражајно средство авангарди, облик анти-уметничког и револуционарног исказа, у делима Марсела Дишана, Пабла Пикаса, Курта Швитерса, Џозефа Корнела, Луиса Невелсона, Роберта Раушенберга и др. У српској уметности а. се прво појављује као „надреалистички предмет" у оквирима уметничких експеримената београдских надреалиста. Душан Матић и Александар Вучо од дрвета, сламе, метала, глине, хартије стварају „Урнебесни кликер" 1930. Током четврте деценије такве предмете, који су негирали конвенционално поимање уметности и њена традиционална медијска својства, стварају Ване Бор, Марко Ристић, Лула и Александар Вучо, Душан Матић. Леонид Шејка ће, током 50-их и 60-их година, стварати а. или, како их је сам називао, „безразложне аранжмане" који су идејно синхронизовани с његовим акцијама из серије „Ђубришта" и несумњиво везани за његова разматрања ширег појма уметничког простора („Флаша – дефункцијализовани објекат", „Згифт мултиплекс", „Сакристија физичара"). Концептуална уметност условиће од 70-их година појаву многих објеката чија је намера између осталог била и преиспитивање могућности, значења и значаја конвенционалног уметничког предмета. Ова истраживања се не везују нужно за изворно дефинисање а., али су му медијски и идејно сродни.

ЛИТЕРАТУРА: А. Kaprow, Assemblage. Environments and Happenings, New York 1961; W. C. Seitz, The Art of Assemblage, Doubleday 1962; М. Тодић, Немогуће. Уметност надреализма, Бг 2002.

Симона Чупић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСАМУМ

АСАМУМ (Asamum), античко насеље и станица код Требиња. Остаци предримског и римског насеља евидентирани су на левој обали Требишнице у равници испод Црквине на месту повољног преласка преко реке. У касноантичком периоду на оближњем брегу Кличањ подигнут је рефугијум. Извесна редукција римског насеља могућа је последица пресељења становништва у Доњу Мезију код Ескуса где је посведочено римско насеље и утврђење Asamus.

ЛИТЕРАТУРА: И. Бојановски, Босна и Херцеговина у античко доба, Сар. 1988.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСЕНЕТА

АСЕНЕТА, старозаветни апокриф. Назван по старозаветној личности која се у Библији спомиње врло ретко (само у Првој књизи Мојсејевој). Апокриф о Прекрасном Јосифу и А. говори о великој љубави између те две личности. Спис је преведен са грчког на словенски језик и иде у ред најлепших дела те врсте. Његова књижевна вредност запажа се нарочито у јединственим лирским местима, испуњеним љубављу, каква су иначе ретка у читавој хришћанској литератури средњег века. Опис спољашњег изгледа А. и Јосифа такође је ретка појава у већини прозних жанрова те епохе. Сведочанства о трајању тог апокрифа у словенској рукописној традицији доста су оскудна. Од два српска преписа из прве половине ХV в. један се налазио у старој збирци Народне библиотеке у Београду, а други је у Румунској академији наука у Букурешту.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Српско-словенски зборник из времена деспота Стефана Лазаревића", Старине ЈАЗУ, 1877, IX; Т. Јовановић, Апокрифи. Старозаветни, Бг 2005.

Томислав Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСИ-МАРКОВИЋ, Петар

АСИ-МАРКОВИЋ, Петар, чиновник, писац, мецена (Баја, Мађарска, 23. III 1770 – Будим, 18. XII 1844). Потиче из племићке породице. Био је грађанин будимски, високи државни и вармеђски чиновник. Љубитељ књижевности, родољубив, помагао је писце (Ј. Вујића, младог Ј. С. Поповића). Омогућио штампање српског издања Робинсона Крусоа и Виландових Абдерићана. Прикупљао претплате за књиге, заступао Новине србске и покушавао да заснује српску књижару у Пешти. Прикључио се 1826. оснивачима Матице српске, но први је исте године напустио новоосновано друштво и остао до краја њен противник, у име конзервативне струје српског грађанства. Сарађивао у српској периодици, посебно у Магазину. Ј. Берић и Ј. С. Поповић посветили су му оде. Своју Стематографију Цигана мађарски (Будим 1803) конципирао је као збирку анегдота, с уводном студијом која га промовише као првог изучаваоца Рома код Срба.

ДЕЛА: Приповетке о Циганину, Будим 1815; Неблагодарность, одкудъ извире и какве доноси плоде?, Будим 1832; Мост живота, б.г.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, Архивска грађа о српским књижевним и културним радницима 1740–1880, Бг–Суб. 1926; Б. Маринковић, „Литература о српским писцима XVIII столећа. Петар Аси-Марковић", ЗМСИ, 1975, 11; Б. Ковачек, Прва српска књига о Ромима, Н. Сад 1996.

Божидар Ковачек; РСЕ

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСИМИЛАЦИЈА ГЛАСОВА → ЈЕДНАЧЕЊЕ ГЛАСОВА

АСИМИЛАЦИЈА ГЛАСОВА → ЈЕДНАЧЕЊЕ ГЛАСОВА

АСИМИЛАЦИЈА СТАНОВНИШТВА

АСИМИЛАЦИЈА СТАНОВНИШТВА (лат. аssimilatio: прилагођавање, изједначавање), процес друштвеног и културног прилагођавања једне етничке, верске, расне, језичке или по нечему другоме особене скупине некој другој, све до нестајања прве и њеног утапања у другу. Посебно је значајно социолошко, етнолошко и антрополошко проучавање а. као процеса у којем веће, јаче и виталније друштвене скупине намећу своје културне обрасце, језик, обичаје, начин мишљења, веровања и осећања онима с којима су у непосредном додиру. Притом они који су асимиловани губе свој културни идентитет и тако нестају као посебна друштвена скупина, а њихова културна баштина се, више или мање измењена, утапа у традицију асимилаторске групе. У социолошком смислу а. је противречан процес који се, с једне стране, схвата као пожељан облик друштвене и културне интеграције, а са друге, као неоправдан облик доминације једних и подређивања других. А. увек прати неке шире, сложеније и базичне, старе и нове, друштвено-историјске процесе као што су раније били колонизација, германизација, исламизација и прозелитизам, а касније интернационализација, денационализација и глобализација. Тако је нпр. колонизација Америке довела до свеопште а. у новоствореном друштву колонизатора, које у културном смислу представља лонац за претапање, на један начин староседелаца, а на други и досељеника. У европским друштвима а. доводи до утапања мањих и слабијих етничких група у веће и јаче, што се односи и на Србе као народ и на њихове односе са суседима. Они су са запада били изложени католичком прозелитизму и с њим романизацији, германизацији или мађаризацији, а са истока исламизацији, што је најпре доводило до денационализације која је увек претходила а. Старим моделима а. у новије време се придружује а. делова српског народа који живе изван Србије, као етничка мањина у отцепљеним југословенским републикама. Пратећи агресивну глобализацију, американизацију и вестернизацију, у Хрватској се подстиче и подржава агресивно покатоличавање и похрваћење преосталих Срба, а у независној Македонији и Црној Гори њихова македонизација и монтенегризација. За српски народ посебно је болна насилна и убрзана албанизација Срба и неалбанског становништва на Косову. Таква а. је и са европског становишта цивилизацијски ретроградна, нарочито ако се имају у виду новопрокламована права етничких мањина, као и начела мултикултуралности и интеркултуралности савремених друштава, која су и замишљена као механизми очувања културног идентитета и препрека насилној а.

Милован Митровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСИНДЕТСКА РЕЧЕНИЦА

АСИНДЕТСКА РЕЧЕНИЦА (грч. suvndeton: несвезано), сложена реченица у чијој структури предикативне јединице нису повезане везницима нити везничким речима или изразима, нпр. Неста блага, неста пријатеља. Основно средство које показује да се предикативне јединице у а. р. налазе у односу делова исте синтаксичке целине јесте интонација, која сама ипак не показује и природу односа између предикативних јединица а. р., па се они морају интерпретирати са ослањањем на ужи или шири контекст или на ситуацију у којој је а. р. употребљена. Ти односи могу бити доста разноврсни, па и слични односима унутар појединих независносложених реченица (уп. Неко ради, неко не ради са Неко ради, а неко не ради) или зависносложених реченица (уп. Чујем: неко иде са Чујем да неко иде). Поред интонације и контекста, интерпретација а. р. обично зависи и од редоследа предикативних јединица у њима, као и од њихове граматичке структуре и лексичког састава. А. р. су по правилу експресивно обојене и многе од њих могу се сматрати врстом синтаксичке елипсе (испуштања појединих делова реченице ради експресивне стилизације исказа). А. р. су чешће у разговорном стилу и у језику лепе књижевности него у другим функционалним стиловима српског језика.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватcки језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), II, Бг 1991.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСКЕРИ

АСКЕРИ (тур. војни, војска), категорија становништва која је обухватала војнике, али и све који су били у служби државе, те су као такви, за разлику од раје, изузети од плаћања намета. Овај израз означава пре класу него функцију, а обухвата и жене и децу пензионисаних или активних војника, па чак и породице носилаца верских јавних дужности у султановој служби. Сви су били подвргнути одредбама шеријата и потпадали под судску надлежност казаскера, војних судија. Међутим, за управне, фискалне и дисциплинарне предмете припадника ове класе био је надлежан законик султанских правила канун-и сипахијун, што им је омогућавало значајне повластице и ослобађање од разних намета. Ипак, припадници ове класе нису били повлашћена феудална аристократија нити су имали наследна права, дужности или статус. Све ствари су им се могле дати или одузети султановом вољом, па је тако неки од а. могао бити уназађен у класу сељака и обрнуто. Током XVIII в. појава проширења лена на сељаштво и прелазак јаничара у трговце постала је толико раширена да је статус аскерија изгубио сваки реалан смисао.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Смаилагић, Лексикон ислама, Сар. 1990; Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002.

Јована Шаљић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСКЕТИКА

АСКЕТИКА (грч. skhsi": вежбање, навика; подвиг), богословска дисциплина која излаже, објашњава и одређује аскетски живот. Аскетска књижевност доноси биографије значајних аскета и зборнике њихових мисли и практичних савета. Бави се у првом реду спољашњим обавезама и различитим нормама хришћанског живота, односно задацима конкретног хришћанског живота у погледу сопственог савлађивања. У том циљу тражи чист и вредносан живот што је у литератури називано „тежња за савршенством". Осим за духовно уздизање монаха служила је и за усавршавање у свакодневном животу. У томе се разликује од мистике, која се бави унутарњим религиозним животом и његовим непосредним односом према Апсолутном, тј. Богу. Темеље а. на Истоку поставио је својим радовима св. Василије Велики, а на Западу Касијан и Бенедикт из Нурсије. Са а. Срби се упознају примањем хришћанства и читајући житија првих подвижника аскета са свог простора: Јована Рилског, Прохора Пчињског, Јоаникија Осоговског и др. Њихов подвиг био им је у средњем веку доступан у писаном облику преко њихових житија и у илустративном преко црквеног живописа. Иако су се подвижници повлачили од света у планинска беспућа, народ је проналазио пут до њих. Доментијан и Теодосије, биографи св. Саве, упознали су своје савременике са светогорским аскетама свог времена. Данас је а. такође присутна код православних верника и обогаћена новим преводима и коментарима. У том погледу првенство припада зборницима познатим као Патерик или Отачник, Лавсаик, Филокалија или Добротољубље, који се код Срба преводе са грчког или руског језика.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, „Оправдање аскетизма (Из филозофије монаштва)", ПХЗ, 1928, 2; С. Поварњанин, „Суштина аскетизма", ХД, 1940, 6; Р. Вучић, Психологија религије, Бг 1971; А. Јевтић, Аскетика, Бг–Ваљево–Србиње 2002.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AСКЛЕПИЈЕ

001_Asklepije.jpgAСКЛЕПИЈЕ, трачки краљ и лекар. Изворно име касније је хеленизовано у Асклепијос ( jAsklhpi"), а потом у Риму латинизовано у Ескулап (Aesculapius). Култ бога здравља А. створен је у VII в. п.н.е. у Тракији, а распрострањен је међу племенима Трибали (живели су на простору Шумадије, Поморавља и источне Србије) и Дарданци (на простору Косова и између Ибра, Западне и Јужне Мораве и Нишаве до Ниша). Култ је пренет у Атину у време куге 429. п.н.е. (пре А., грчки бог медицине био је Амин) и у Рим, такође у току епидемије куге 291. п.н.е. По грчкој митологији, А. је син бога Аполона и Короне (Корониде), а лекарску вештину научио је од Аполона и кентаура Хирона. Лечио је све болести и повреде, чак и оживљавао мртве. Због тога, на жалбу бога смрти Танатоса, Зевс га је убио муњом као рушитеља светског поретка. Његови симболи су змија, Сунце, корона, петао и јаје. Научио је да лечи травама од змије (симбол бесмртности захваљујући травама са морских дубина). Имао је кћери Хигију (даривала је људима здравље) и Панакеју (ослобађала је људе од свих болести) и синове Махаона, Подалирија и Телесфора. Споменици богу А. нађени су у Пећи, Призрену, Костолцу, Параћину и Прилепу. У Стобима је нађена грандиозна фигура Хигије која храни змију. У Епидауруму (Цавтат) постојао је његов култ још пре Хомера. Његови храмови служили су и као лечилишта.

ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, „Илирска и Трачанска медицина", Acta Hist. Med. Pharm. Vet., 1962, 2(1); М. Игњатовић, „Зачеци медицине, хирургије и ратне хирургије на тлу Србије у преисторији и у старом веку", ВП, 2003, 60(1).

Миле Игњатовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСОЦИЈАТИВНИ РЕЧНИК → РЕЧНИК

АСОЦИЈАТИВНИ РЕЧНИК → РЕЧНИК

АСОЦИЈАЦИЈА АПСОЛУТНО

АСОЦИЈАЦИЈА АПСОЛУТНО, уметничка група основана 1993. у Новом Саду. Од 1995. у асоцијацији делују: Зоран Пантелић, Драган Ракић, Бојан Петрић и Драган Милетић (до 2001). Продукција А. А. проистекла је из ликовних уметности, да би се временом проширила на интердисциплинарна и интермедијална истраживања (видео, штампани материјали, инсталације, акције, site specific пројекти, аудио, веб пројекти) с циљем да се отворе могућности њихових другачијих и нових интерпретација. Пројекти се, без навођења личних имена, често реализују на јавним местима или локацијама посебне намене (нпр. бродоградилиште, мост, гробље, гранични прелази итд.). Текст је, било у форми извештаја, пропагандног материјала или пропратног есеја, елемент преко којег се читају директни или индиректни садржаји – критика, иронија, парадокс, апсурд.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Сретеновић, Л. Мереник, Art in Yugoslavia 1992‒1995, Бг 1997; З. Пантелић (ур.), Апсолутни извештај / Absolute Report, Бг 2002; The Absolute Report, Frankfurt am Main 2006.

Сузана Вуксановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСТ, Слободанка

АСТ, Слободанка, новинар (Дрвар, 16. XI 1942). Студирала стране језике и дипломирала на Филолошком факултету у Београду. Новинарством почела професионално да се бави 1978. Била сарадница, па уредница у недељнику НИН, а 1990. прешла у тек основано Време. У својим текстовима највише писала о образовању и просвети. Залагала се за радикално реформисање тих друштвених области и отварање Србије према Европи и свету. Као новинар боравила у више страних земаља и захваљујући знању језика (енглеског, шпанског и пољског) била у могућности да дубље уђе у карактеристике тог света и својим читаоцима представи стремљења тамошњих људи и њихових образовних институција.

Игор Холодков

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСТМА

АСТМА (грч. a& sqma: тешко дисање), алергијско обољење преосетљивости плућног бронхијалног стабла са бронхоспазмом и запаљењем. Чешће је наследно него стечено. Карактеристични су напади а., најчешће у додиру болесника са алергенима из спољашње средине (полен, кошена трава, прашина, буђ, перје, дуван, аерозагађење, хладноћа, инфекција бактеријама и вирусима, ређе лекови и др.), при чему је психофизичко стање особе важан фактор. А. је атопијска алергија са одговором имуног система повећањем имуноглобулина Е. Спада у преосетљивост типа I (анафилаксијска реакција). Напади а. по клиничкој тежини могу бити лакши, умерени, тешки до најтежих у виду астматичког статуса, потенцијално смртоносног. Клинички је присутно тешко дисање, звиждање, надувеност грудног коша, напоран непродуктиван кашаљ, балонирање плућа због задржавања ваздуха (air trapping), а бронхијални систем је пун жилаве слузи, разних ћелија (еозинофили), хемијских медијатора (хистамин, простагландини, леукотријени), који делују на реакцију антиген-антитело. Због контракције глатке бронхијалне мускулатуре долази до снажног бронхоспазма. Тежи облици а. захтевају стационарно лечење, по потреби у интензивној нези за плућне болеснике, примену кисеоника ради сузбијања хипоксије (цијаноза), адреналина, аминофилина, хидрокортизона, бета 2 адренергичких стимулатора, антибиотика, инхалације лекова и др. Први рад о клиничкој слици и лечењу а. у нашој земљи објавио је Владимир Спужић („Прилог питања о модерној терапији астме", САЦЛ, 1925, 27/3). Он је први организовао Алерголошку амбуланту на бившој III интерној клиници Медицинског факултета у Београду, а са Милошем Лазаревићем справљао је алергене од домаћих материјала, што се користило за дијагностичке и терапијске сврхе. Публиковао је пионирски рад посвећен епидемиологији а. („Наши астматогени крајеви", МП, 1938, 12). После трансформације клиника у КЦС 1986. створена је Клиника за алергологију и клиничку имунологију, а 1993. Центар за алергологију и клиничку имунологију КЦС. Епидемиолошка испитивања су показала да услови становања и средина у којој се ради и живи значајно утичу на учесталост а. и астматичних напада. Утврђено је да равничарски крајеви и урбана места, због већег присуства алергена у односу на планинска места, имају већу учесталост а. Најпознатија бања и климатско место у Србији за лечење а. и хроничних неспецифичних обољења плућа је Сокобања, али постоје и друга значајна климатска лечилишта у Србији (Златибор, Златар, Голија, Дивчибаре, Копаоник).

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Ристић (ур.), Стефановићев уџбеник Интерна медицина, Бг 1996.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСТРОМЕТРИЈА

АСТРОМЕТРИЈА (грч. sthvr: звезда, mevtron: мера), једна од најстаријих грана астрономије, која се бави одређивањем положаја и кретања небеских тела, вештачких Земљиних сателита и аутоматских међупланетарних станица у простору. Дели се на више грана од којих су најзначајније сферна астрономија (разматра математичке методе решавања задатака повезаних с привидним положајима и кретањима небеских тела на небеској сфери), фундаментална астрономија (чији је циљ стварање што прецизнијег система небеских координата), практична (геодетска) астрономија (разрађује методе и инструменте за одређивање географских координата, праваца и времена). Најважнији резултати астрометријских посматрања су подаци о положају Земљине осе ротације, систем астрономских константи које омогућују да се за дуги период времена унапред израчунају положаји небеских тела, звездани каталози (каталози положаја и кретања звезда) и други подаци. То омогућује дефинисање у простору инерцијалног координатног система, који налази примену у различитим областима науке и технике. Осим тога астрометријска мерења помажу да се проучава облик Земље и других планета и њена ротација. Оснивање Астрономске опсерваторије 1887. дало је основу за развој а. код Срба. Њен оснивач и управник Милан Недељковић набавио је, на име ратних репарација, после I светског рата у Немачкој телескопе и пратећу опрему, који су створили посматрачку базу српске астрономије. Данас су у павиљонима: Велики рефрактор – екваторијал Zeiss 650/10550 мм, Сунчани спектрограф, Littrow, 9000мм/100000, Велики пасажни инструмент Askania 190/2578 мм, Велики вертикални круг Askania 190/2578 мм, Астрограф Zeiss 160/800 мм, Фотовизуелни рефрактор Askania 135/1000 и 125/1000 мм, Зенит телескоп Askania 110/1287 мм и Пасажни инструмент Bamberg 100/1000 мм. Велики меридијански круг Askania 190/2578 мм изгорео је 11. V 1999. у току ваздушног напада НАТО. На овим инструментима испосматрано је и објављено 12 звезданих каталога. Софијa Саџаков је на Великом меридијанском кругу урадила 10 каталога уз сарадњу Душана Шалетића, Миодрага Дачића и Зорице Цветковић. Уз помоћ Милорада Протића, П. Мишковић је 1936. организовао Службу малих планета и посматрања Сунца. Исте године Перо Ђурковић је, на опсерваторији у Иклу (Белгија), открио малу планету (планетоид, данас се обично употребљава назив астероид) „1605 Миланковић", а М. Протић у Београду „1564 Србија". Откривене су 43 мале планете. Некима од њих Протић је дао имена „1517 Београд", „1550 Тито", „1554 Југославија", „1675 Симонида", „2244 Тесла" и „2348 Мишковић". Ђурковић их је од 1936. до 1941. открио пет, а име је дао астероиду „1700 Звездара". Зоран Кнежевић је открио 1980. малу планету „3276 Паолики" (по његовом сараднику из Италије), а једној је додељено име „3900 Кнежевић". За српски народ је везана и мала планета „1555 Дејан" (по сину П. Ђурковића), „1724 Владимир" (по унуку М. Протића Владимиру Бенишеку), „5397 Војислава" (по Војислави Протић-Бенишек, ћерци М. Протића) и „22278 Протић" (по М. Протићу). П. Ђурковић је 1951. организовао Службу двојних звезда, која касније постаје група. У њој је откривено више стотина нових двојних и вишеструких звезда, чему је највећи допринос дао Георгије Поповић.

ЛИТЕРАТУРА: Б. М. Шеварлић, З. М. Бркић, Општа астрономија, Бг 1971; G. M. Popović, „The First General Catalogue of Double-star Observations Made in Belgrade in 1951–1971", Publ. Astronom. Obs. Belgrade, 1974, 19; S. N. Sadžakov, M. D. Dačić, „Belgrade Саtalogue of Double Stars", Publ. Astronom. Obs. Belgrade, 1990, 38.

Милан С. Димитријевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСТРОНОМИЈА

АСТРОНОМИЈА (грч. sthvr: звезда, nmo": закон), наука о небеским телима, њиховом настанку и развоју, грађи и еволуцији, као и о њиховим скуповима и о васиони уопште. Њени задаци су: изучавање привидних и правих положаја и кретања космичких објеката и њихових облика и величина; изучавање њихове грађе, хемијског састава, одговарајућих физичких услова, физичких и хемијских појава и процеса; изучавање настанка и еволуције космичких објеката и система, као и целе васионе. До развитка космичке технике астрономски подаци су прикупљани једино посматрањима. Посматрања су пасивна у односу на посматране објекте пошто се, пре летова на друге планете, нису могли изводити експерименти уз њихово учешће. Она су непоновљива и не губе вредност с временом. Селективна су пошто су неки правци и објекти више или мање доступни. Васиона и објекти у њој су у стању еволуције, па и ова наука има еволуциони прилаз. Материја у њој се налази у физичким условима, често неостваривим у лабораторији, тако да је то и огромна „лабораторија" за истраживање егзотичних појава и процеса. Постављање телескопа у орбиту довело је до бурног развоја a. Космички бродови су стигли до свих познатих планета Сунчевог система, а 12 астронаута из шест Аполо експедиција боравило је на површини Месеца. А. се дели на посебне дисциплине. Астрометрија се бави одређивањем положаја небеских тела, тј. мерењем њихових небеских координата; небеска механика изучава кретање небеских тела под дејством гравитационих сила, а астрофизика њихове физичке карактеристике и хемијски састав; космогонија се бави формирањем небеских тела и њихових скупова, а космологија настанком и еволуцијом васионе. Развој ванатмосферске а. омогућио је истраживања у спектралним областима недоступним с површине Земље, па су настале инфрацрвена, ултраљубичаста, рендгенска и гама а. Поред астрофизике настале су и астрохемија, астробиологија и космичка медицина, а с обзиром на старост ове науке и археоастрономија.

Први Србин повезан с а. је калуђер из Хиландара Теодор Граматик, који је 1263. написао Шестоднев. У XVIII в. од Срба се само Руђер Бошковић као научник бавио а. Архимандрит Јован Рајић предавао је а. у тзв. Латинској школи у Сремским Карловцима 1749–1768, а уз то је изводио астрономска посматрања и писао о томе. Од 1794. а. се предавала у Великој српској граматичкој школи. Астрономски садржаји су у то време присутни и у календарима, који на српском почињу да се штампају у другој половини XVIII в. у Венецији, Бечу, Будиму и Темишвару, а у 30-им годинама XIX в. и у Београду и Крагујевцу. Захарија Орфелин штампао је Вечни календар 1783. у Бечу.

Крајем XVIII и почетком XIX в. научни живот у српским земљама обележен је просветитељским духом Доситеја Обрадовића за којег је бављење науком усмерено ка просвећивању људи и потискивању сујеверја. Најзначајнији међу писцима који су следили ове погледе био је Атанасије Стојковић, писац првог модерног српског уџбеника из физике, Фисика (Будим 1801–1803). Он одлази 1804. на Универзитет у Харков где је био професор физике и ректор и где је написао своја најзначајнија дела из а., посебно о метеоритима. Због тога једно брдо у околини места Тунгуске катастрофе носи име Стојковић. Астрономских садржаја било је и на предавањима и у уџбенику Начела физике (Бг 1851) Вука Маринковића, који је од 1849. предавао физику на Лицеју. У другој половини XIX в., ширењем издавачке делатности, низ календара, алманаха и часописа доносило је прилоге из а., који су имали едукативну и популаризаторску функцију. У том периоду појављује се код Срба и аматерска а. Једним од првих астронома аматера у нашим крајевима сматра се Јован (Јулијан) Чокор, који је у Сремским Карловцима направио малу опсерваторију. А. су се аматерски бавили и Георгиј (Ђорђе) Максимовић, лекар, Петар Манојловић Селим, официр и дипломата, Лазар Комарчић, књижевник и писац нашег првог научно-фантастичног романа Једна угашена звезда (Бг 1902), и др.

У другој половини XIX в. појављују се и први научни радови из а. Ђорђе Станојевић објавио је низ научних радова из физике Сунца и спектроскопије у часопису Француске академије наука. Ту су и радови „Соко-бања, први метеорит у Србији" (1880) Јосифа Панчића, „Јелички метеорит" Јована Жујовића и чланци Јеленка Михајловића о спектроскопији, фотометрији и фотографији у а. Као посебан предмет а. је 1880. уведена на Природословно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе, а требало је да је слушају и студенти технике. То је спроведено 1884. када се Милан Недељковић вратио са школовања из Француске и када му је поверена Катедра за а. са метеорологијом. Јула 1884. одлучено је да се космографија одвоји од географије као посебан предмет у 7. разреду гимназија и реалки, а Милан Андоновић је написао уџбеник Космографија (Бг 1888). Астрономска и метеоролошка опсерваторија основана је 1887. Изградња астрономске станице на Видојевици код Прокупља започела је 2004. на иницијативу Жарка Мијајловића и Стеве Шегана. Настава а. на универзитету има у Србији дужу традицију. Њу су заснивали познати научни посленици, као што су Милан Недељковић и Милутин Миланковић. Када се 1947. Природно-математички факултет издвојио од Филозофског, формирана је Катедра за небеску механику и а., која је убрзо променила име у Катедру за механику и а. Њено раздвајање на Катедру за механику и Катедру за а. завршено је 1962. Када је 1995. Природно-математички факултет подељен, Катедра за а. остала је на Математичком. А. се предаје и на универзитетима у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Јанковић, Астрономија у старим српским рукописима, Бг 1989; Откривање васионе: Историја астрономије до XIX века, Бг 1996; К. Наумовски, Сазвежђа северног неба, Н. Сад 2000; М. С. Димитријевић, А. Томић, Астрономија, Бг 2005; К. Сеган, Космос, Бг 2007.

Милан С. Димитријевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСТРОНОМСКА ДРУШТВА

АСТРОНОМСКА ДРУШТВА, удружења професионалних астронома, астронома аматера и љубитеља астрономије. Друштво астронома Србије (ДАС) основано је 1981. у Београду. Пре његовог оснивања професионални астрономи били су организовани у оквиру Друштва математичара и физичара Србије, основаног 1948, и Савеза друштава математичара и физичара Југославије, основаног 1949. Они постају Друштво, односно Савез друштава математичара, физичара и астронома 1962, односно 1966. Има око сто чланова. Двадесетак астронома и физичара основало је 2002. Југословенски огранак чилеанског астрономског института „Исак Њутн" и одржало оснивачку скупштину Научног друштва „Исак Њутн", а први председник био је М. С. Димитријевић. За пет година публиковали су 45 радова у Astronomy and Astrophysics, у издањима Astrophysical Journal-а и у Astronomical Journal-у. На VI конференцији Евроазијског а. д. 2002. у Москви основан је његов српски огранак за чијег је председника изабран М. С. Димитријевић.

Поред професионалне астрономије у Србији је развијена и аматерска. А. д. „Руђер Бошковић" из Београда највећа је и најстарија организација која окупља астрономе, професионалце и аматере, а у појединим периодима имало је и око 1.000 чланова. Академско а. д. Универзитета у Београду, како се тада звало, основано je 1934. Први председник био је Ђорђе Николић (1934–1936), а потом Војин Ђуричић (1936‒1941). Друштво је издавало часопис Сатурн, организовало популарна предавања и неколико јавних посматрања, издало више публикација. За време окупације рад Друштва био је забрањен. Архиву и библиотеку сачувао је Ненад Јанковић. После рата, у саставу Удружења студената Природно-математичког факултета, поново је основано 1951. као Београдски астрономски клуб „Руђер Бошковић", који је 1952. преименован у А. д. „Руђер Бошковић". Председници друштва били су: Радован Данић (1952–1966), Бранислав Шеварлић (1966–1970), Перо Ђурковић (1970–1972), Ненад Јанковић (1972–1974), Божидар Поповић (1974–1979), Зоран Кнежевић (1979–1982), Милан С. Димитријевић (1982–2004) и Јелена Милоградов-Турин (од 2004). Заједно с Ваздухопловним савезом Југославије Друштво почиње 1953. да издаје часопис за астрономију и астронаутику (од 1980. само за астрономију) Васиона. Друштво је публиковало и неколико књига у серији „Публикације А. д. Руђер Бошковић", три велике карте неба (1957, 1968, 1971), вртећу карту неба (1991) и неколико свезака циркулара Астрономска тела и појаве. Друштво је 1954. организовало велику Астрономско-астронаутичку изложбу, коју је отворио Милутин Миланковић и која је била постављена и у другим градовима. Само у Сомбору било је око 7.000 посетилаца. Утицала је на пораст интересовања за астрономију и иницирала оснивање подружница у Новом Саду, Крагујевцу, Сомбору, Сремској Митровици, Ваљеву, Старој Пазови, Белој Цркви, Нишу, Суботици, Зрењанину, Бечеју, Новом Бечеју, Витини и др. Друштво је учествовало у обележавању 165 година од смрти Руђера Бошковића 1952, а поводом 50 година од оснивања 1984. организовало је изложбу у Педагошком музеју. Исте године организовало је VII националну конференцију, прву с темом историја астрономије, а касније и још неколико научних конференција. Друштво добија просторије у Деспотовој кули на Калемегдану, где је 1964. свечано отворена Народна опсерваторија. Планетаријум Друштва, набављен 1966, почиње с радом 1969, а званично је отворен 1970. Годишње га посећује око 15.000 ученика основних и средњих школа, студената и грађана. Основни задатак Друштва је популаризација астрономије. У том циљу сваке године се организује пролећни (2008, 82. по реду) и јесењи курс астрономије за почетнике, Београдски астрономски викенд (јун), седмодневна Летња школа астрономије на некој од планина (август), Летњи астрономски сусрети (август–септембар) и јавна предавања. На Народној опсерваторији врше се дневна посматрања града и ноћна астрономска, а у Планетаријуму се приређују пројекције за ученике, студенте и туристичке групе. Друштво организује и научне скупове и семинаре.

У Новом Саду је 1954. при Вишој педагошкој школи, а на иницијативу Живојина Ћулума, основана Подружница А. д. „Руђер Бошковић" која је радила до 1962. Оснивачка скупштина А. д. „Нови Сад" – АДНОС одржана је 1974, а седиште је било на Природно-математичком факултету (1974–1982), на Институту за географију (1982–1989), а од 1989. у Народној опсерваторији. Купљена су три телескопа 1976, а 1991. још два. Адаптација Астрономске опсерваторије на Петроварадинској тврђави завршена је 1989, а 1996. добијен је и простор за планетаријум површине око 200 м2, који је свечано пуштен у рад 2001. Председници Друштва били су: Живојин Ћулум (1974–1980), Божидар Д. Јовановић (1980–1985), Ђура Паунић (1985–1998), Светислав Крстић (1998–2000), Драгослав Петровић (2000–2007) и од 2007. Душан Мрђа. Од оснивачке скупштине 1974. секретар Друштва је Јарослав Францисти. Друштво организује научно-популарна предавања, јавна посматрања неба, приказивање научно-образовних филмова, издаје књиге, брошуре, постере и разгледнице, организује предавања и пројекције у планетаријуму за ученике основних школа и гимназија, студенте и грађане. Од 1974. од октобра до априла организује се циклус научно-популарних предавања „Астрономија у 24 предавања". Од септембра до маја организују се „Астрономске вечери", с приказивањем научно-образовних филмова и јавним посматрањима астрономских појава и небеских тела. Друштво има око 150 активних чланова.

Астрономска група Ваљевског Друштва истраживача „Владимир Мандић Манда" основана је 1973. Редовно реализује програме посматрања метеорских ројева, праћења активности Сунца, посматрања променљивих и двојних звезда, астрофотографије и етно-астрономских истраживања. Организује посматрачке и едукативне кампове, курсеве из астрономије, популарна предавања и трибине. Од 1997. организује „Ваљевске астрономске сусрете" и исте године покреће часопис Орион који се после пет бројева угасио. Издаје и Информатор. На Природно-математичком факултету у Крагујевцу налази се опсерваторија „Белерофонт" отворена 1986, а 1995. основано је и а. д. истог назива.

У Нишу је крајем 60-их и почетком 70-их деловала подружница А. д. „Руђер Бошковић", а на Филозофском факултету, у периоду 1976–1980, постојало је „Астро-геофизичко друштво". Године 1996. основано је А. д. „Алфа". Први председник Друштва био је Зоран Секулић, а од 1997. Драган Ж. Гајић. Има око 150 чланова.

У Зрењанину је 1996, залагањем Крсте Наумоског, основано А. д. „Милутин Миланковић" које има око 100 чланова. У Новом Саду 1998. почиње да излази на интернету Астрономски магазин око којег се формира А. д. „Лира", регистровано 2002. Друштво сваке године организује такмичење у посматрању Месијеових објеката („Месијеов маратон"), астрономске кампове на Фрушкој гори и јавна предавања. У Вршцу је 1999. основано Природњачко друштво „Геа" и од почетка је подељено на астрономску, биолошку и секцију за геонауке. Организује „Вршачке астрономске сусрете", предавања из астрономије, посматрања астрономских појава, школу астрономије, а Годишњак друштва „Геа" садржи и астрономске садржаје. У Бору, у оквиру организације младих истраживача, основан је 2000. Радио-астрономски клуб, а од 2002. носи назив Друштво за радио-астрономска истраживања „Аурора". Имају антенски систем и посматрали су радио-рефлексије од метеорских пљускова. У Прокупљу је 2001. основано А. д. „Магеланов облак", а први председник је Жарко Мијајловић. Друштво је имало значајну улогу у настанку идеје за изградњу астрономске станице на Видојевици, а има око 80 чланова. Нека а. д., као А. д. „Краљево", основано 2001, и А. д. „Влашићи" из Лесковца, заслугом Јована Миљковића основано 2001, престала су да постоје. А. д. „Лозница" основано је 2002. ради популаризације астрономије у овом крају. Чланови имају неколико малих телескопа, организују јавна посматрања небеских појава, предавања у школама и у медијима објашњавају астрономске догађаје (радио-емисија „Астрономски магазин"). А. д. „Андромеда" у Књажевцу, основано 2003, има око 350 чланова и два телескопа. Поред посматрања, организује кампове и школе, а чланови у локалним медијима објашњавају астрономске појаве. Друштво и гимназија у Књажевцу организовали су с гимназијом из Белоградчика јуна 2004. Међународни астрономски камп на Старој планини. Априла 2004. основано је А. д. „Нови Пазар", а рад је започело са два телескопа. У Београду је, залагањем Владимира Бенишека, новембра 2004. основан Центар за радио-астрономију „Тесла". Има око 15 чланова и са три пријемника на различитим фреквенцијама мерили су радио-зрачење Сунца да би проучавали његову активност у радио-опсегу. У Бачкој Паланци је 2006. на иницијативу Јанка Мравика основано А. д. „Универзум", а у Панчеву постоји А. д. „Милутин Миланковић". Поред а. д. у Србији, она постоје и у Бањалуци и Дервенти у Републици Српској и у Подгорици. А. д. у Сарајеву с опсерваторијом на Требевићу важно је за историју српске аматерске астрономије. Аматерска а. д. дала су велик допринос ширењу астрономских знања и нових научних достигнућа из ове области, нарочито у локалној средини, успостављању сарадње међу љубитељима астрономије у Србији и ван ње и стварању повољније климе у друштву за развој астрономије.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Јанковић, Записи и сећања на Астрономско друштво „Руђер Бошковић", Бг 1984; М. С. Димитријевић, Ј. Милоградов-Турин, Л. Ч. Поповић (ур.), Развој астрономије код Срба, Бг 1997; Ј. Францисти, „Астрономско друштво Нови Сад – АДНОС", Publ. Astronom. Obs. Belgrade, 1997, 56; „Историја изградње новосадског планетаријума на Петроварадинској тврђави", Publ. Astronom. Obs. Belgrade, 2002, 72; М. С. Димитријевић (ур.), Развој астрономије код Срба, II–V, Бг 2002, 2005, 2007; „70 година Астрономског друштва Руђер Бошковић и 40 година Народне опсерваторије", Васиона, 2004, LII (1); Ј. Францисти, „Подружнице Астрономског друштва 'Руђер Бошковић' на територији Војводине и њихов значај у раду Астрономског друштва 1954–1974", Публикације Астрономског друштва „Руђер Бошковић", 2005, 6; Б. Д. Јовановић, „Чињенице поводом тридесетдвогодишњице рада Астрономског друштва Нови Сад", Публикације Астрономског друштва „Руђер Бошковић", 2007, 7.

Милан С. Димитријевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСТРОНОМСКА ОПСЕРВАТОРИЈА

001_Astronomska-opservatorija.jpgАСТРОНОМСКА ОПСЕРВАТОРИЈА, најважнија и најстарија српска астрономска институција за систематско посматрање и проучавање васионе. Астрономска и метеоролошка опсерваторија основана је и почела с радом 1887. у Београду у Провизорној опсерваторији (данас угао улице Војводе Миленка и Светозара Марковића), а 1891. се преселила у сопствену зграду, данашњу Метеоролошку опсерваторију у Карађорђевом парку. Управник установе био је Милан Недељковић од 1887. до 1924, изузев у периоду 1899–1900, када је управљао Ђорђе Станојевић. За време аустроугарске окупације, у I светском рату, Опсерваторију је водио Виктор Конрад из Беча. Приликом бекства из Србије, Аустријанци су однели или уништили све инструменте. Милан Недељковић је успео да на име ратних репарација набави у Немачкој телескопе (→ Астрометрија) и пратећу опрему за нову опсерваторију. Инструменти које је набавио били су једина посматрачка база Опсерваторије, иако су неке у II светском рату однели Немци, два су пребачена у Љубљану, два у Загреб, а неки мањи нису постављени. Опсерваторија се 1924. поделила на две катедре, Метеоролошку и Астрономску. На чело А. о. 1925. постављен је Војислав Мишковић, који преузима и Катедру астрономије. Он је 1929. добио средства за изградњу нове, модерне опсерваторије на брду Велики Врачар, које од тада, као и читав део града, носи назив Звездара. Нову А. о. пројектовао је Јан Дубови, а грађевински радови извођени су 1930–1932. Мишковић је уз помоћ Милорада Протића 1936. организовао Службу малих планета и посматрања Сунца.

002_veliki-refraktor-opservatorije.jpgОд 1948. до 1951. директор Опсерваторије био је Милутин Миланковић. Перо Ђурковић организовао је 1951. Службу двојних звезда која касније постаје група. Те године Василије Оскањан установљава Службу променљивих звезда, а придружују му се Александар Кубичела и Јелисавета Арсенијевић. У почетку се развија фотометрија еруптивних звезда, а после 1959. почиње рад у области полариметрије еруптивних звезда. Формално, Група за астрофизику основана је 1960. Директори Опсерваторије били су В. Мишковић (1951‒1954), М. Протић (1956–1960), Василије Оскањан (в. д. директора 1960–1964; директор 1964–1965), Перо Ђурковић (1965–1970), М. Протић (1971–1975), Милан Мијатов (в. д. директора 1975–1977; директор 1977–1981), Миодраг Митровић (1982–1989), Иштван Винце (1990–1993), Милан С. Димитријевић (1994–2002) и Зоран Кнежевић (од 2002). Реорганизација унутрашње структуре Опсерваторије извршена је 1994, тако да се формирају Одсек за астрофизику, Одсек за динамичку астрономију и Одсек за астрометрију. Од 2002. нова организација прилагођена је пројектима које финансира надлежно Министарство. Научна истраживања обухватају проучавање утицаја сударних процеса на спектре астрофизичке плазме, астрофизичку спектроскопију вангалактичких објеката, гравитациона сочива, физику звезда и Сунца, динамику небеских тела, системе оваквих објеката и њихових популација, тела Сунчевог система, односно сателите планета, мале планете (астероиде) и комете, интерферометрију и спектрофотометрију звезда, интеракцију и еволуцију гасовите и звездане компоненте галаксија, хемију Галактичких и вангалактичких молекуларних облака, космологију, астробиологију и историју, те епистемологију астрономије и сродних наука.

ЛИТЕРАТУРА: J. Арсенијевић (ур.), Сто година Астрономске опсерваторије у Београду, Бг 1989; М. С. Димитријевић, „Астрономија у Србији у XX веку", у: Српски астрономи у индексу научних цитата у XX веку, Бг 2005; М. Ђокић, Документи Астрономске опсерваторије Универзитета у Београду од 1925. до 1941. године, Бг 2007; Ж. Мијајловић, „Астрономска станица на Видојевици", у: Развој астрономије код Срба, IV, Бг 2007.

Милан С. Димитријевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСТРОНОМСКА ПЕРИОДИКА

АСТРОНОМСКА ПЕРИОДИКА, периодичне публикације у области астрономије започео је Војислав Мишковић публиковањем Annuaire de l'Observatoire Astronomique de Belgrade (издато шест свезака 1929–1934) и Mémoires de l'Obs. Astr. Belgrade (штампано пет свезака за 1932, 1933, 1936, 1938, 1949). Ови часописи садрже опис звезданог времена и краткопериодичних чланова нутације, средњег и привидног положаја 189 звезда, новооткривених астероида и објашњење за употребу. Мишковић покреће и Наутички годишњак (излазио 1934–1941. и од 1950) за потребе навигације у морнарици, чиме је Југославија постала једна од малобројних земаља са сопственим поморским алманахом, што се позитивно одразило на наставу у нашим поморским школама свих нивоа. После рата издавање Наутичког годишњака преузима Астрономско-нумерички институт Српске академије наука под руководством В. Мишковића. Први број је за 1950, а од 1955. га преузима Хидрографски институт Југословенске ратне морнарице у Сплиту, у почетку уз помоћ Астрономско-нумеричког института. Мишковић је покренуо и Годишњак нашег неба, астрономски календар на српском језику (за године 1930–1941, 1948–1962; за 1948. уредио Фран Ф. Доминко, за 1949–1951. Божидар Поповић), који публикује Астрономско-нумерички институт. Бројеви за 1959. и 1960. остали су у рукопису због недостатка средстава. Први део у Годишњаку сачињавају хронолошки и календарски подаци године за коју се они издају, астрономске ефемериде и положаји најсјајнијих звезда, астрономске таблице и константе. У другом су кратки реферати о делатностима астрономских организација и опсерваторија, радовима у току и постигнутим резултатима, а трећи садржи популарне чланке и обавештења о важнијим астрономским појавама и годишњицама. Астрономско друштво „Руђер Бошковић" публикује часопис Сатурн од 1935. до 1940. Године 1936. Мишковић покреће Bulletin de l'Observatoire astronomique de Belgrade, научни часопис који од броја 145 за 1992. излази под именом Bulletin Аstronomique de Belgrade, а од броја 157 за 1998. као Serbian Astronomical Journal. Главни и одговорни уредници били су: Војислав В. Мишковић, Милорад Б. Протић, Божидар Поповић, Василије Оскањан, Перо М. Ђурковић, Милан Мијатов, Данило Зулевић, Ђорђе Телеки, Милан С. Димитријевић и Зоран Кнежевић. Перо М. Ђурковић покреће стручни часопис Астрономска и метеоролошка саопштења, који Астрономска опсерваторија објављује 1945–1950 (7 бројева). Tу се 1947. започиње и са серијом „Публикације Астрономске опсерваторије у Београду", а главни и одговорни уредници били су: Б. Поповић, В. Оскањан, П. М. Ђурковић, М. Б. Протић, Ђ. Телеки, М. Мијатов, Г. М. Поповић, М. С. Димитријевић и З. Кнежевић.

Астрономско друштво „Руђер Бошковић", заједно са Ваздухопловним савезом Југославије, почиње 1953. с издавањем часописа за астрономију и астронаутику (од 1980. само за астрономију) Васиона. Бранислав Шеварлић покреће 1969. Publications of Department of Astronomy који излази до 1990. Главни и одговорни уредници били су: Б. Шеварлић (1969–1985), Мирјана Вукићевић-Карабин (1986–1987) и Драгутин Ђуровић (1988–1990). У Новом Саду 1998. почиње да излази на интернету Астрономски магазин око којег се формира Астрономско друштво „Лира" (→ Астрономска друштва). Од 2003. оно заједно с графичким студијом „Спремо" публикује Астрономију, часопис за популаризацију ове науке.

Милан С. Димитријевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСТРОНОМСКО-НУМЕРИЧКИ ИНСТИТУТ

АСТРОНОМСКО-НУМЕРИЧКИ ИНСТИТУТ, основан у оквиру Математичког института Српске академије наука. Када је у оквиру САН 1946. формиран Математички институт, Војислав Мишковић, један од оснивача, организовао је у њему Астрономско-нумерички одсек, који је преузео штампање Наутичког годишњака за потребе ратне и трговачке морнарице. С радом је овај одсек почео крајем априла 1949, а 1950. постаје А. н. и. САН. Осим припреме Наутичког годишњака, важан је био рад на идентификацији астероида или малих планета и изради картотеке ових објеката, чему је посебан допринос дала Ружица Митриновић. Институт је 1954. припојен Математичком институту САН, као његова Астрономско-нумеричка секција, а Наутички годишњак је, после 6. књиге, преузео Хидрографски институт Југословенске ратне морнарице у Сплиту. Објављиван је и Годишњак нашег неба (7 свезака), а у оквиру издања САН објављене су и три свеске Зборника радова. Уредбом Извршног већа НР Србије из 1961. Математички институт, као и остали Академијини институти, издвојени су из њеног састава и постали су самостални. Ова реорганизација означила је крај Астрономско-нумеричке секције.

ЛИТЕРАТУРА: М. П. Чавчић (прир.), Саопштења научних резултата у Математичком институту 1946–1961, Математика и Механика, Бг 1990.

Милан С. Димитријевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСТРОФИЗИКА

АСТРОФИЗИКА, део астрономије који се бави физиком универзума. Проучава физичку природу космичких тела и космичке средине, као што је густина, температура, маса, хемијски састав, настанак, развој и старост небеских тела и њихова узајамна дејства. Користећи резултате добијене астрофизичким посматрањима, као и законе физике, астрономи теже да схвате и проуче сложене физичке процесе који се одигравају у различитим областима васионе. За већину астрофизичких посматрања користи се електромагнетни спектар. Постоји радио-, инфрацрвена, оптичка, ултраљубичаста (УВ), рендгенска (Х) и гама астрономија, а данас се развија и неутринска астрономија. Области које проучава теоријска а. укључују еволуцију галаксија, формирање структура великих размера у универзуму, физичку космологију укључујући космологију струна и физику астрочестица. Почеци научног рада код Срба, на проблемима којима се данас бави а., везују се за Руђера Бошковића, који је писао о природи Сунца, и за Атанасија Стојковића, који се бавио природом метеорита. У другој половини XIX в. појавили су се прави научни радови из а. Ђорђе Станојевић, први српски астрофизичар, у часопису Париске академије наука објављује низ научних радова из физике Сунца и спектроскопије. Чланке о спектроскопији, фотометрији и фотографији у астрономији пише и Јеленко Михајловић. Највећи научни допринос у овој области дао је Милутин Миланковић, који је објаснио појаву ледених доба астрономским узроцима. Војислав Мишковић је 1936. уз помоћ Милорада Протића организовао на Астрономској опсерваторији службу малих планета и посматрања Сунца, а Василије Оскањан је 1951. организовао службу променљивих звезда. Придружили су му се Александар Кубичела и Јелисавета Арсенијевић. У почетку се развија фотометрија еруптивних звезда, а после 1959. започиње рад у области полариметрије. Група за а. основана је 1960. Пре тога је Иван Атанасијевић учествовао у првим мерењима радио-зрачења Млечног пута у Француској, а по повратку у Београд изградио је пријемник и 1955. регистровао радио-зрачење Сунца. На Астрономској опсерваторији 1962. инсталирао је радиотелескоп, а затим радиоинтерферометар, што представља почетак српске радиоастрономије (на томе су радили Ј. Милоградов-Турин, Д. Урошевић). Александар Кубичела је конструисао Сунчев спектрограф и започео истраживања фотосферских кретања великих размера на Сунцу. Астрофизичка истраживања касније се усмеравају на физику звезда (Г. Ђурашевић, С. Јанков, Т. Ангелов), Сунца (И. Винце, М. Вукићевић-Карабин) и астрономску спектроскопију (М. С. Димитријевић, Л. Ч. Поповић, И. Винце, О. Атанацковић-Вукмановић), а касније и на гравитациона сочива, активна галактичка језгра – квазаре и гама бљескове (Л. Ч. Поповић, П. Јовановић).

ЛИТЕРАТУРА: М. Вукићевић-Карабин, О. Атанацковић-Вукмановић, Општа астрофизика, Бг 2004; К. Сеган, Космос, Бг 2007.

Милан С. Димитријевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АСУРА

АСУРА (арап. hasīr), простирка исплетена од меке трске, рогоза, шаше или ражане сламе. Једна је од најједноставнијих простирки која има и функцију лежаја. Служи и као покривач, заштита на запрежним колима и поставља се преко полукружних арњева. Позната и под називом асурхија. Израђивале су их на вертикалном разбоју занатлије – асурџије. Сечена и водом намочена трска погодна је и за плетење у кућној радиности, у мочварним областима Косова и Метохије, Поморавља и источне Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Владић-Крстић, Народна култура Срба у XIX и XX веку, Бг 2003.

Вилма Нишкановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТ

АТ, археолошко налазиште 4 км северно од Вршца, на лесној греди, која раздваја Алибунарски и Вршачки рит. У доњим слојевима греде, испод наслага леса, константовани су хоризонти са многобројним налазима из раног горњег палеолита. Окресани камени артефакти припадају орињасијенској култури и могу се везати за период XXX–XXIII мил. п.н.е. У горњим слојевима пронађени су остаци из неолита, бронзаног доба и раног средњег века. На локалитету нису обављена систематска археолошка ископавања, а већина налаза набављена је откупом. Понегде се у литератури налазиште води под називима Црвенка – Ат или само Црвенка.

ЛИТЕРАТУРА: М. Зеремски, Геоморфологија Вршачких планина, Н. Сад 1985; Д. Михаиловић, Орињасијенска кремена индустрија са локалитета Црвенка – Ат у близини Вршца, Бг 1992.

Душан Михаиловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

ATAЉАНЦ, Ашхен

ATAЉАНЦ, Ашхен, балерина (Панчево, 2. I 1971). Завршила Средњу балетску школу „Лујо Давичо" (1988) у Београду. Као ученица освајала прве награде на школским и југословенским балетским такмичењима у Новом Саду. Њене прве улоге у Балету Народног позоришта у Београду биле су Краљица Дријада (Дон Кихот), Никија у сну (Бајадера), а већ у својој двадесетој години била је наш најмлађи Бели и Црни лабуд (Лабудово језеро). Следе балети Дон Кихот (бравурозна Китри), Успавана лепотица, Зимски снови, Васкресење, Самсон и Далила, Дама с камелијама. Заједно са Константином Костјуковим 1991. освојила је прву награду на светском такмичењу балетских парова у Осаки (Јапан). У Новом Саду остварила Кармен (Кармен свита) и Лизу (Узалудна предострожност). Гостовала је у Тел Авиву (1993), где се упознала с новим струјањима у уметничкој игри. Балет НП-а напустила 1994. и отишла у Државну оперу Баварске у Минхену. Исте године успешно наступала с К. Костјуковим као гост на Фестивалу Балета Алисије Алонсо у Хавани. Од 1997. чланица Државне опере у Берлину где игра у кореографијама Нурејева, Барта, Мартинса, Лакота и др. Чланица угледне италијанске компаније „Атербалет" постала 2000. Наступа у савременим кореографијама Маура Бигонзетија и Ицака Галилија. Напушта класичне балетске интерпретације и потпуно се посвећује савременом плесном изразу. Двадесетогодишњицу уметничког рада обележила главном улогом у балету Ла Капинера на сцени Позоришта на Теразијама.

Милица Зајцев

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСИЈЕ (Јевтић)

АТАНАСИЈЕ (Јевтић), епископ херцеговачки (Брдарица код Ваљева, 8. I 1938). У манастиру Пустиња замонашио га је 1960. архимандрит Јустин (Поповић) и променио му световно име Зоран у А. Завршио Богословски факултет у Београду, а постдипломске студије као монах у Атини где је и докторирао. Професор Духовне академије у Паризу (1968−1972), а потом БФ-а у Београду и Фочи/Србињу (патрологија, патристика и општа историја цркве). За епископа банатског посвећен 1991, а 1993. за епископа херцеговачког. Преживљавао страдање Срба на Косову, Крајини и осталим стратиштима и прикупио велику грађу (Од Косова до Јадовна, Бг 1984; Великомученички Јасеновац, Ваљево‒Бг 1990; Dossier Kosovo, Lausanne 1991). Суптилан богослов, добар познавалац светоотачког богословља, учесник многих домаћих и међународних скупова из историје и православног богословља. Одлучан у одбрани православља и Христовог пута у свом животу и животу Српске цркве. Плодан богословски писац, приређивач дела Јустина Ћелијског и других црквених издања. Преводи са грчког (Књиге Макавејске, I–III, Никшић 1995) и црквенословенског (Часослов, Бг 2001). Пише на српском, грчком и француском језику.

ДЕЛА: Еклисиологија апостола Павла, Атина 1967; Христос почетак и свршетак, Атина 1983; Христос – светлост и живот света, Атина 1991 (све на грчком); Патрологија, Бг 1984; Трагање за Христом, Бг 1989; Духовност православља, Бг 1990; На путевима Отаца, I–II, Бг 1991.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСИЈЕ (Љубојевић)

АТАНАСИЈЕ (Љубојевић), митрополит дабробосански (Сарајево, око 1637 – ?, XII 1712). Управљао је из манастира Бања црквом у Босни, Далмацији и Крајини. Због учешћа у устанку против Турака побегао је у млетачке Котаре, а потом у лички Медак, одакле је успешно пружао отпор унијатској пропаганди. Арсеније III успео је да га одбрани и добије царску потврду за епархију карловачко-зрињску, иако су му локалне власти забрањивале приступ у Лику и Крбаву. Пребацио је много српских породица из Босне у Банију где је подигао манастир Комоговина. Осујетио је план бечких власти да га изолују и 1708. духовно везао своју епархију за Крушедолску и касније Карловачку митрополију.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; М. Грбић, Карловачко владичанство, Топуско 1990; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСИЈЕ (Фрашак)

АТАНАСИЈЕ (Фрашак), смедеревски митрополит (? − Смедерево, 27. III 1456). Када су Турци 1439. заузели Србију, пребегао је са деспотом Ђурђем Бранковићем и два митрополита у Угарску. Пратио је 1440. деспота по Зети, а 1441. са Паскојем Соркочевићем склонио је у Дубровник део деспотовог блага. Био је члан изасланства на преговорима са Муратом II у Једрену, а 1444. вратио се у Смедерево са деспотом. Августа 1451. присуствовао је измирењу деспота Ђурђа са породицом Хуњади што је посведочио својим потписом и печатом на повељи. За његово време донете су 1453. мошти апостола Луке у Смедерево и положене у храм Благовештења у Тврђави. После пада Цариграда откупио је од једног Турчина музички рукопис светогорског монаха Давида Редестиноса из 1431. Као најважнији смедеревски митрополит у време деспотовине, А. је обављао чак и неке државничке послове.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Бг 1985; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСИЈЕ I

АТАНАСИЈЕ I, патријарх пећки (? − Пећ, 23. IV 1712). Као скопски митрополит (до 1711) ишао је на поклоњење светом Јовану Рилском. За патријарха је изабран на сабору српских архијереја, што су признали и Срби изван турског царства. Поставио је карловачког митрополита за свог егзарха у Угарској, да би се под духовном влашћу пећких патријарха очувало јединство Срба у турској и угарској држави. Издао је грамату за карловачког митрополита после смрти Софронија (Подгоричанина) пре избора с тим да се само име упише. Препоручио је да карловачки митрополити наставе традицију одржавања црквено-народних сабора сваке године између Васкрса и Спасовдана.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I–VI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, „Автокефалност Карловачке митрополије", ГИДНС, 1929, 2.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСИЈЕ II (Гавриловић)

АТАНАСИЈЕ II (Гавриловић), патријарх пећки (Стари Влах, ? − ?, 1752). Као митрополит скопски (1741−1747) био је ктитор чесме у Пећкој патријаршији. Као патријарх (1747−1752) обновио односе са Карловачком митрополијом, прекинуте за време патријарха Јоаникија (Караџе). Штампањем „благословних" књига помоћу бакрорезних плоча из Карловаца и скупљањем прилога по Србији, Босни, Приморју, Црној Гори и Карловачкој митрополији, одржавао се у условима турског ропства. Хиротонисао је Василија (Петровића) за митрополита и поставио га за свог егзарха у Црној Гори. Слао је студеничког архимандрита Василија (Петровића) у Карловце по милостињу и неке црквене ствари које је понео патријарх Арсеније IV, а свога епитропа у манастир Никоље. У Сарајеву је примио изасланство далматинских Срба који су га молили да им хиротонише Симеона Кончаревића за епископа, и наредио дабробосанском митрополиту Гаврилу да то обави. Писмено је 1748. најавио млетачком провидуру канонску визитацију цркава, свештеника и монаха у Црној Гори. У Пећи је, после њега, настао велики раздор. За следећих пет година измењало се шест патријарха.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I–VI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, „Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку", ГИДНС, 1931, 5, 1–2; Ђ. Д. Миловић, „Дјелатност млетачких власти у вези доласка пећког патријарха Атанасија у Приморје 1749. године", ИЗ, 1956, 1–2; Сава (Вуковић), Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСИЈЕ ДАСКАЛ

АТАНАСИЈЕ ДАСКАЛ, монах (XVII–XVIII в.). Сабрат манастира Орешковица, потом Раванице. У време Пиколоминијеве офанзиве боравио је на Цетињу и Никшићу, а после Велике сеобе настанио се у Коморану као ђакон. У Русији, као посланик патријарха Арсенија III, за Софију, сестру цара Петра Великог, на руском је написао О српским царевима и о рату цара турског са царем хришћанским и о запустенију земље српске, који су објавили И. Руварац (Старинар, 1888, V, 2) и П. Срећковић (Споменик СКА, 1890, 5). После географског положаја српских земаља, следи попис манастира. О српским царевима пише на основу летописа, а о аустријско-турском рату (1683−1699) и учешћу Срба на основу личног знања. Описао је страдање народа после смрти Пиколоминија и сеобу патријарха и народа. На крају списа је Повест о испоснику Аврамију и монаху Ананију, двојици раваничких монаха, даскала и подвижника.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу, патријарху, Бг 1896; Ђ. Трифуновић (прир.), Очевици о великој сеоби Срба, Круш. 1982; М. Панић-Суреп, Кад су живи завидели мртвима, Ниш 1988.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСИЈЕВИЋ, Верољуб

АТАНАСИЈЕВИЋ, Верољуб, архитекта (Крагујевац, 8. I 1940 – Крагујевац, 12. IX 2001). Дипломирао (1962) и докторирао (1986) на Архитектонском факултету у Београду. Радио у Заводу за урбанизам у Крагујевцу (1962−1964), у Предузећу за пројектовање „Крагујевац" (касније „Застава инжењеринг", 1964−1998) и у Министарству грађевина Србије (1998). У свом пројектантском опусу везао се за родни град. Пројектовао административне, спортске, школске и индустријске објекте, бавио се просторним и детаљним урбанистичким плановима. Нарочито се специјализовао за здравствене објекте. Његово најважније дело, комплекс Клиничко-болничког центра „Крагујевац", који је релизовао током три деценије (1964−1994), указује на његов промишљен научно практичан метод рада при решавању сложених проблема медицинских установа. Остала дела су му: Спортска хала „Језеро" у Крагујевцу (1974−1978); Хируршки блок болнице у Аранђеловцу (1966−1968); Поштански објекти с телекомуникационим центрима у Крагујевцу (1978−1980); Пословна зграда „Застава" у Крагујевцу (1978); Капела градског гробља у Крагујевцу (1983−1984); Дом здравља „Баточина" (1985); Ректорат универзитета у Крагујевцу (1991−1994); Друга крагујевачка гимназија (1994−1997).

ДЕЛО: Пројектовање одељења за интензивну негу, Краг. 1988.

ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић (ур.), Лексикон српских архитеката XIX и XX века, Бг 1999.

Дијана Милашиновић-Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АTAНАСИЈЕВИЋ, Иван М.

АTAНАСИЈЕВИЋ, Иван М., астроном (Београд, 23. II 1919 – Најмехен, Холандија, 26. VI 1998). Школовао се у Београду, где је и дипломирао, на Групи за примењену математику Филозофског факултета (1947). Радио као опсерватор на Астрономској опсерваторији (1945–1948). Боравио у Лабораторији за радио-астрономију при Астрофизичком институту у Паризу (1951/52), код пионира француске радио-астрономије М. Лафинера, где је учествовао у првим мерењима радио-зрачења Млечног пута у Француској. По повратку у Београд почео да гради пријемник за радио-зрачење Сунца. Изабран је 1954. за предавача за предмет Астрофизика, који је тада уведен на Катедри за физику у Београду. Докторску дисертацију „Мерења зрачења Млечног пута на таласној дужини од 117 цм" одбранио 1956. у Београду. По позиву одлази у Париз где ради у Астрофизичком институту на Групи за спектрофотометрију континуалних звезданих спектара. Ту је учествовао у међународној кампањи фото-електричног мерења зрачења Бета Лире. У његовом одсуству, предмет Астрофизика укинут је на Физици и пребачен на Катедру за механику и астрономију, где га, по повратку из Француске, преузима. Његовим залагањем у кругу Астрономске опсерваторије изграђена је 1962. мала монтажна зграда намењена практичним радовима студената, поред које је инсталирао радио-телескоп и радио-интерферометар и започео с првим мерењима радио-зрачења Сунца у Србији. Ова мерења и истраживања извођена су до краја 1965. У међувремену се Астрономија издвојила у посебну катедру, где је изабран за ванредног професора 1964. За избор подноси рукописе „Предавања из Практичне астрофизике" и „Изабрана поглавља Звездане астрономије" (са Ј. Милоградов-Турин), који је као скрипта публикован у Београду 1968, 1974. и 1997. То су први универзитетски уџбеници из астрофизике у Србији. По добијању постављења на Природно-математичком факултету у Најмехену 1966, одлази из земље. Ту предаје Општу астрономију и Изабрана поглавља астрономије до пензионисања 1984. и објављује уџбеник Selected Exercises in Galactic Astronomy (Dordrecht 1971). На међународном нивоу инспирисао је и установио регуларно посматрање Сунца у белој светлости и у водониковој линији Н алфа, као и Службу за посматрање јоносферских поремећаја радио-таласа. Поред научних радова, који су први из радио-астрономије код Срба, при чему су прва мерења радио-емисије Млечног пута пионирска у међународним оквирима, био је и велики популаризатор астрономије. Као гимназијалац почео је 1936. да сарађује у Сатурну и наставио да објављује у разним часописима.

ДЕЛА: коаутор, „Observations combinées de l'éclipse totale du Soleil du 25 février 1952 à Khartoum (Soudan) et de l'éclipse partielle au radiotéléscope de l'Observatoire de Meudon", C. R. Acad. Sci. Paris, 1952, 234; „Le rayonnement de la Voie Lactée sur 255 Mc/s", C. R. Acad. Sci. Paris, 1952, 235.

ЛИТЕРАТУРА: M. S. Dimitrijević, „Life and scientific activity of professor Ivan Atanasijević (1919–1998)", Serbian Astronomical Journal, 1998, 158, 147; 159, 111.

Милан С. Димитријевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСИЈЕВИЋ, Ксенија

001_Ksenija-Atanasijevic.jpgАТАНАСИЈЕВИЋ, Ксенија, филозоф, преводилац (Београд, 5. II 1894 – Београд, 28. IX 1981). Студије филозофије (1920) завршила у Београду, а усавршавала се у Женеви и Паризу. Прва је жена која је докторирала на Београдском универзитету (Бруново учење о најмањем, Бг 1922). У периоду 1923–1936. као доцент предавала Историју филозофије на Филозофском факултету у Београду, што представља њен најплоднији период. Потом је радила као просветни инспектор и библиотекар у Универзитетској и Народној библиотеци, а 1946. је пензионисана. Први је наш специјалиста за античку филозофију и у овој области објављивала на светским језицима. Пишући историју грчке филозофије, штампала низ чланака и расправа о старим мислиоцима (Античка филозофија, Бг 2007). Запажена је била студија о Епикуру (L' atomisme d' Epicure, Paris 1927). Почетак рада на факултету поклапа се са удаљавањем од апстракција спекулативно-метафизичког начина мишљења својственог њеном ментору Б. Петронијевићу и 1928. изналази властити начин филозофирања, у којем је мерило лични душевни доживљај. У филозофији тражи смирење и утеху, карактеристичне за мисао истока Европе (руска религијска филозофија и књижевност) и Азије (индијска и кинеска мисао), уважавајући притом сазнање и разум, чију парадигму је одраније нашла код старих Грка. Као главни плод овог особеног начина мишљења настају Филозофски фрагменти, I–II (Бг 1929−1930; трећи део је остао у рукопису и само је делимично објављен), медитативна проза на трагу Мисли Божидара Кнежевића. Открићем Истока, посебно словенског, окреће се истраживању националне мисли (Penseurs yougoslaves, Бг 1937). Проширење појма филозофије медијумом књижевности и религије омогућава јој да филозофеме тражи и у народним умотворинама. Као зналац старих и модерних језика обогатила је нашу културу преводима Платоновог Парменида, Аристотеловог Органона, Спинозине Етике, Адлерове Индивидуалне психологије и Хаузерове Социјалне историје уметности и књижевности. Била је истакнути члан феминистичког покрета између два светска рата, а њене феминистичке расправе биле су филозофски промишљане.

ДЕЛА: La doctrine métaphysique et géométrique de Bruno exposée dans son ouvrage „De Triplici Minimo", Бг 1923; Смисао и вредност егзистенције, Бг 1968; The Metaphysical and Geometrical Doctrine of Bruno, St. Luis 1972; Српски мислиоци, Бг 2006.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Шајковић, „Животни пут и филозофско дело Ксеније Атанасијевић", ФС, 1970, 1; Б. Шешић, „Филозофија смисла Ксеније Атанасијевић", ЗМСЗДН, 1980, 65; Р. Петровић, Филозофија утехе Ксеније Атанасијевић, Бг 2004; И. Марић, „Уклањање Ксеније Атанасијевић са Београдског универзитета", ГГБ, 2004; „Ксенија Атанасијевић о српским филозофима", ГГБ, 2005; Љ. Вулетић, Живот и мисао Ксеније Атанасијевић, Бг 2005.

Илија Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСИЈЕВИЋ, Младен С.

АТАНАСИЈЕВИЋ, Младен С., класични филолог, преводилац (Смедерево, 28. II 1908 – Крагујевац, 4. X 1976). Студије класичне филологије завршио у Београду 1934. Био је професор гимназије у Битољу, Штипу и најдуже у Крагујевцу. Други светски рат провео је као заробљеник у Оснабрику. После рата предавао у Другој вишој гимназији у Крагујевцу. За живота објавио три књиге превода: Римска лирика (Бг 1961), Енеида Публија Вергилија Марона (Бг 1966), Елегије Секста Проперција (Бг 1966). После првих афирмативних написа о његовом раду, о А. престаје да се пише и његови преводи се не објављују. У београдској „Просвети" се губи траг његовом преводу Овидијевих Метаморфоза, а Хорацијева Целокупна дела, иако окупљена за штампу, не појављују се у издањима СКЗ. Повлачи се из јавног живота и наставља с превођењем. Након његове смрти из обимне рукописне заоставштине која се чува у Народној библиотеци у Крагујевцу објављене су књиге његових превода: Овидијеве Тужне песме (Бг 1992) и Писма легендарних љубавница (Краг. 2006), Одабрана места из римске прозе (Краг. 2003), Хорацијеве Еподе и Сатире, целокупна дела I–II (Краг. 2005), Катулове Песме и Тибулове Елегије (Краг. 2007).

ЛИТЕРАТУРА: С. Стипчевић, Књижевни архив Српске књижевне задруге 1892‒1970, Бг 1982; В. Вратовић, Хрватски латинизам и римска књижевност, Зг 1989; В. Јагличић, „Запис о Младену С. Атанасијевићу", Кораци, 2002, 7/8.

Гордана Радојчић-Костић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСИЈЕВИЋ, Светозар М.

АТАНАСИЈЕВИЋ, Светозар М., лекар (Куманово, 15. III 1851 – Београд, 22. V 1906). Правни факултет завршио је у Београду где се и придружио покрету Светозара Марковића. Као стипендиста изабран на конкурсу за медицинаре упућен је, заједно са присним другом Лазом К. Лазаревићем, на студије у Берлин. Учествовао је у српско-турском рату 1876. По завршетку студија специјализирао је интерну медицину у Берлину, а потом радио у Врању и Ваљеву. За физикуса округа београдског постављен је 1890, а већ следеће године и за управника Београдске болнице, у којој је водио Интерно одељење. Усавршавање је допунио завршавањем бактериолошког курса у Берлину. Развио је вишеструку делатност као организатор и администратор, лекар и наставник лекара стажиста, а заложио се за проширење болнице на Западном Врачару, где је основао Гинеколошко-акушерско одељење. На састанку Српског лекарског друштва 1887, у сарадњи са Л. Докићем и Л. К. Лазаревићем поднео је реферат „О случајевима пегавог тифуса у Београду, Врању, Кораћици и селима на Космају". Поред овог, значајни радови и саопштења су: „Прилог патолошкој анатомији сифилиса" (1887); „О новом начину лечења ишијаса" (1887); „Случај уједа змије са леталним исходом" (1887); „Један случај неуритис мултиплекс" (1895); „Препарат руптуре аорте асценденс добивен секцијом" (1895); „Случај адхезије између јетре и пилоруса" (1895). Имао је богату медицинску библиотеку која је после његове смрти поклоњена СЛД-у. Заједно са Л. К. Лазаревићем увео је савремени рад у болници. Умро је од плућне туберкулозе.

ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, „Ликови и дела истакнутих лекара од оснивања Српског лекарског друштва до данас", у: Српско лекарско друштво. Споменица 1872–1972, Бг 1972.

Срећко И. Недељковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСИЈЕВИЋ, Славка Алојзија

АТАНАСИЈЕВИЋ, Славка Алојзија, пијаниста, композитор (Осијек, 2. XI 1850 / 19. XI 1856? – Беч, XII 1897). Музику учила приватно код И. Непомука Хумла (соло певање), Т. Махулке (виолину) и Ђ. Тришлера (клавир). Усавршавање у клавиру продужила на студијама у Бечу. Као изврстан аутодидакт композицију савладала помоћу уџбеника А. Б. Маркса Учење о музичкој композицији. Kонцертирала од 1874. изводећи популарна, али и своја дела прожета националном тематиком. Наступала у Сомбору, Осијеку, Новом Саду, Суботици, Загребу, Пешти, Грацу, Бечу. Из јавног живота се повукла 1882. Као пијаниста доживела низ признања уметника и критичара. Познате су само неке од њених клавирских композиција, углавном варијације и фантазије на народне и градске мелодије („На те мислим", fantasie de concert pour piano, ор. 1; „Устај, устај, мили роде", chansonette Slave ор. 2, Лајпциг б. г.) у којима се огледа утицај бриљантног, виртуозног салонског стила А. Драјшока и Ф. Листа. Најзрелија композиција је полка-капричо Reflets du Printemps, Polka Caprice pour Piano, оп. 6 (Лајпциг б. г). Ово дело издваја се као успела стилизација полке, а одликују га богата мелодика, развијена ритмика и бравурозна фактура. Сачувани део њене музичке заоставштине налази се у архиву осијечког Хрватског пјевачког друштва „Липа", а биографска грађа коју је прикупио Фрањо Кухач у Архиву ХАЗУ у Загребу.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Кухач, „Двие хрватске умјетнице", Виенац, Зг 1879, 48; M. Хаџихусејновић-Валашек, „Српски музичари у Кухачевом Биографском словнику", у: Корнелије Станковић и његово доба, Бг 1985; Д. Јеремић-Молнар, Српска клавирска музика у доба романтизма (1841–1914), Н. Сад 2006.

Александар Васић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАСОВСКИ (ТРПКОВИЋ), Вељан

АТАНАСОВСКИ (ТРПКОВИЋ), Вељан, историчар (Тетово, 18. III 1919 – 25. IV 2000). Учитељску школу завршио у Београду 1938, а потом радио као учитељ у Тетову и у селима по Србији. Историју дипломирао 1954. на Филозофском факултету у Београду, а за асистента Историјског института у Београду изабран је 1960. Наредне године изабран је за научног сарадника Историјског института, где је радио до пензионисања 1979. Проучавао је средњовековну историју Србије, Босне и Дубровника, прикупљајући грађу у Дубровачком архиву и архиву и библиотекама Венеције. Његово најзначајније дело је Пад Херцеговине (Бг 1979).

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

Александар Крстић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Богобој

001_Bogoboj-Atanackovic.jpgАТАНАЦКОВИЋ, Богобој, књижевник, адвокат (Баја 10. VI 1826 – Баја, 28. VIII 1858). Школовао се у Баји, Пешти и Бечу, завршио права и положио адвокатски испит. Постао је члан Вуковог круга. Крштено име Тимотије посрбио у Богобој. Као учесник Мајске скупштине у Сремским Карловцима имао истакнуту улогу у организовању српског покрета 1848. Да би избегао прогоне, напустио Хабзбуршку монархију и боравио у Паризу (1848–1849), потом путовао у Лондон, Немачку, на швајцарске и италијанске Алпе (1850–1851). Путовања која је описао у документарној прози имала су значајан одјек и у аутобиографском слоју романа Два идола. По повратку започео у Новом Саду адвокатску праксу, а потом се преселио у Бају, где је остао до смрти. Књижевношћу се бавио од средине 40-их до почетка 50-их година. У Будимско-пештанском скоротечи објављивао песме, посрбе, изворне приповетке (1844), потом збирке приповедака Дарак Српкињи I (Будим 1845), II (Суб. 1846), а након повратка с другог путовања Два идола (I, Беч 1851; II, Н. Сад 1852), први српски роман из савременог живота (покрет 1848). Наставља рад и на мањим формама: приповетке Буњевка (доцније његово најчитаније и најчешће прештампавано дело), Рукавице и Два пољупца. За живота је засебно издао Књигу за добре цели (Н. Сад 1852), с две приповетке и дидактичким трактатом Писмо своме пријатељу у славу и одбрану жене. Његово прозно дело представља најзначајнији прозни опус из времена језичке преоријентације српске књижевности у епоси српског романтизма. Међу савременицима веома читано и у књижевним круговома повољно оцењивано, с похвалама језику, тематици и значају за националну културу, сматрано је прозним еквивалентом Бранкове поезије. Иако је потом интересовање за А. опадало, касније студије утврдиле су висок књижевноисторијски значај романа Два идола, стављајући га између видаковићевског и доцнијег реалистичког романа, односно модерних схватања тог жанра. Значајан сегмент А. опуса чини путописна и есејистичко-дидактичка проза, везана за поједина искуства/доживљаје с тог путовања и упућена на разматрање друштвених/моралних питања које ти доживљаји намећу („Писма српског путника", и „Додатак писмима српског путника"). Његов путнички Дневник из 1850–1851 (објављен тек 1918) занимљив је по описима сусрета с припадницима илирског покрета, те као културноисторијско сведочанство и својеврстан духовни портрет грађанског интелектуалца из српске средине средином XIX в.

ДЕЛА: Ј. Живановић (прир.), Целокупна дела, Бг 1928.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вуловић, „Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности", Отаџбина, 1880, 4; М. Поповић, „Богобој Атанацковић", ЛМС, 1885, 144; Ј. Скерлић, Писци и књиге, II, Бг 1964; М. Поповић, Историја српске књижевности – Романтизам, II, Бг 1975; Ј. Деретић, Српски роман, Бг 1981; В. Милинчевић, „Два идола између сентиментализма и романтике", у: Два идола, Бг 1982.

Татјана Јовићевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Борислав Малиша

АТАНАЦКОВИЋ, Борислав Малиша, индустријалац, народни посланик (Заглавак код Бајине Баште, 23. IX 1860 – Ужице, 19. V 1919). Изучио кафеџијски занат у Београду. По повратку у Ужице отворио кафану и пекару, а потом и циглану. Временом је постао реализатор индустријског развоја Ужица и ужичког краја. Са имућнијим грађанима Ужица 1899. основао је акционарско друштво које је подигло Ткачницу и хидроцентралу на Ђетињи. Нова фабрика је постала први индустријски погон у Србији који је користио хидроелектричну енергију, а Ужице међу првим електрифицираним градовима. Био је народни посланик на листи Радикалне странке више од две деценије, затим председник ужичке општине, председник управног одбора Ткачнице и ужичке Трговачке банке. Једно време био је уредник новина „Златибор", првих које су излазиле у Ужицу. Први светски рат провео је у избеглиштву. У саставу делегације индустријалаца из Србије обишао је привредне центре у Енглеској, где се упознао са развојем тамошње индустрије и могућностима ангажовања британских фирми у обнови и модернизацији ратом уништене Србије.

ЛИТЕРАТУРА: С. Игњић, Ужице и околина 1862–1914, Титово Ужице 1967; Историја Т. Ужица до 1918, I, Титово Ужице 1989.

Марко Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Братислав

АТАНАЦКОВИЋ, Братислав, географ, универзитетски професор (Гај код Ковина, 17. VI 1934). Дипломирао на Географском заводу Природно-математичког факултета у Београду (1957). Mагистарски рад одбранио 1962, а докторску тезу 1979. Свој рад почео 1960. у Републичком заводу за статистику Србије, а наредне године прешао у Географски завод ПМФ-а у Београду, где је биран у сва звања, а 1998. и у звање редовног професора. Бавио се истраживачким и предавачким радом у области биогеографије, педологије, екологије и заштите животне средине. Предавао на универзитетима у Приштини и Бањалуци. У коауторству објавио универзитетске уџбенике Биогеографија и Биогеографија са педологијом (са М. Јанковићем, Бг 1999). А. се у научном раду усредсредио на комплексне фитогеографске приказе појединих планина и долина Србије и Црне Горе, затим на планинске пашњаке, на распрострањеност појединих биљних заједница, вегетацију доломита у Србији, ерозију тла, заштиту и унапређење животне средине, те на место вегетације у просторном планирању. Учествовао је у изради основне вегетационе карте Југославије, односно изради 46 карата размера 1:50.000 и већем броју других пројеката и просторних планова. Сарађивао је са сродним институтима у Немачкој и Пољској. У два мандата био је декан Географског факултета у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: Тридесет година ПМФ Универзитета у Београду, Бг 1980.

Стеван Станковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Димитрије

АТАНАЦКОВИЋ, Димитрије, аустријски конзул (Сремски Карловци, 25. II 1793 – Сарајево, 3. II 1857). Студије на Филозофском факултету у Сегедину завршио је са докторатом. Од 1811. до 1814. предавао у Карловачкој гимназији, после чега је службовао у Петроварадинској регименти. Од 1817. налазио се у аустријској дипломатској служби. Био је конзул у Солуну, Галцу, Београду (1839–1843), Травнику и Сарајеву. Ступање А. на конзулску дужност у БиХ поклопило се с напорима Порте да силом спроведе реформе. Према његовом суду, Омер–паша је, иако се декларисао као пријатељ Аустрије, као ренегат био њен непријатељ. Без колебања је оптужио и Али–пашу Ризванбеговића као притајеног присталицу беговата, Портиног противника. Односи између Омер-паше и А. пореметили су се у вези са давањем концесија аустријским трговцима шумом. А. је увидео да се централизацијом власти и спровођењем танзимата класни и верски положај раје у вилајету осетно погоршао. Све до смрти радио је на прикупљању података о БиХ и стварању повољнијег расположења народа ових покрајина према Аустрији. Присуство конзула било је од највећег значаја за подизање устаничког расположења хришћана и утицало на развој каснијих прилика у БиХ уопште. Његови извештаји од великог су значаја за проучавање историје БиХ од 1814. до 1857.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стојанчевић, Јужнословенски народи у Османском Царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1859. године, Бг 1971; Г. Шљиво, Босна и Херцеговина 1849–1853, Бл 1990; Босна и Херцеговина 1854–1860, Ландшут 1998.

Ђорђе Микић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Димитрије

АТАНАЦКОВИЋ, Димитрије, фармаколог, универзитетски професор (Цазин, БиХ, 8. X 1914 – Ријека, 27. VII 2004). Дипломирао 1937. на Медицинском факултету у Београду. Радио као професор Мед. ф. у Скопљу и Ријеци. До 1941. био указни асистент на Катедри фармакологије Мед. ф. у Београду. У првим послератним годинама напустио Мед. ф. у Београду и прешао на Мед. ф. у Скопљу, где је постао ванредни професор (1952–1957). Потом је 1957. постављен за саветника на Фармацеутском факултету у Београду, а неколико месеци касније изабран за редовног професора. Због пресељења у Ријеку, напустио је Факултет средином 1959. Основао је први Завод за фармакологију на Мед. ф. у Ријеци где је радио као професор до пензије (1985). До 1980. водио је и Завод за патолошку физиологију у Ријеци. Посебно се бавио фармакологијом и патофизиологијом кардиоваскуларног система и крвотока, те фармакологијом и патофизиологијом глатке мускулатуре бронхија и црева.

ДЕЛА: Фармакологија за средње медицинске школе, Бг 1950; и D. K. de Jongh, „Action of methadone on blood pressure regulating mechanisms", Arch. Int. Pharmacodyn. Ther., 1950, 82 (4); и G. W. Korting, „The effect of aqueous autolyzed placenta extracts on blood pressure and on the carotid sinus reflex in dogs", Naunyn Schmiedebergs Archiv für Experimentelle Pathologie und Pharmakologie, 1951, 212 (3–4); коаутор, „The actions of histamine on the mammalian heart", J. Pharmacol. Exp. Ther., 1967, 155(2).

ЛИТЕРАТУРА: 80 година Института за фармакологију и токсикологију у Београду, Бг 2004.

Љиљана Гојковић-Букарица

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Драгољуб

АТАНАЦКОВИЋ, Драгољуб, правник, универзитетски професор (Београд, 13. I 1934 – Београд, 29. IV 1997). Дипломирао на Правном факултету Београдског универзитета, где је 1965. одбранио докторску дисертацију Кривично дело угрожавања јавног саобраћаја (Бг 1967). На матичном факултету од 1960. биран у свим звањима, а за редовног професора 1983. Својим монографијама и радовима дао је допринос у области кривичног права, посебно пенологији. Био је секретар Југословенског удружења за кривично право и криминологију и председник Удружења за кривично право Србије. Такође је био члан удружења Жан Боден.

ДЕЛА: Критеријуми одмеравања казне, Бг 1975; Кривично право – посебни део, Бг 1978.

ЛИТЕРАТУРА: Сто педесет година Правног факултета у Београду, 1841–1991, Бг 1991.

Обрад Станојевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Јован Ј.

001_Jovan-J-Atanackovic.jpgАТАНАЦКОВИЋ, Јован Ј., генерал, министар (Неготин, 26. III 1848 – Београд, 9. VIII 1921). Завршио је Артиљеријску школу 1870. Био је деловођа Артиљеријске инспекције, а у српско–турским ратовима (1876–1878) начелник штаба Крајинске војске и начелник штаба Дринске дивизије. После ратова био је ордонанс–официр кнеза Милана Обреновића и начелник штаба Команде Активне војске. У српско–бугарском рату 1885. био је начелник Оперативног одељења Врховне команде, а после тог рата начелник штаба Дунавске дивизијске области, командант пука, начелник одељења у Главном Ђенералштабу, командант Тимочке дивизијске области, начелник одељења у Министарству војном, командант Београдске тврђаве, два пута министар војни, инспектор пешадије, два пута канцелар Краљевих ордена, министар грађевина. Један је од организатора Мајског преврата 1903. Током балканских ратова (1912–1913) је био делегат српске владе и војске на двору црногорског краља Николе Петровића, а после I светског рата руководилац и оснивач Бироа за помоћ ратним заробљеницима (1917–1918). Одликован је највишим домаћим, француским и аустроугарским одликовањима.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ж. Живановић, Пуковник Апис: солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте: прилог за проучавање политичке историје Србије од 1903. до 1918. год., Бг 1955; В. Иветић, Начелници Генералштаба 1876–2000, Бг 2000; М. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Лазар

001_Lazar-Atanackovic.jpgАТАНАЦКОВИЋ, Лазар, новинар, уредник, преводилац (Ковиљ, Бачка, 4. VIII 1908 – Нови Сад, 30. XI 1982). Потиче из познате породице књижевника Богобоја Атанацковића. Завршио Правни факултет у Београду (1931). Као студент бавио се новинарством у београдској Штампи, а писао и за дневник Време. По повратку са студија, био је новосадски дописник суботичког Југословенског дневника Федора Никића. Кад је лист средином 1934. пресељен у Нови Сад, постао је стални сарадник у самој редакцији, а почетком 1935. власник га је поставио за главног уредника. Исте године постао је главни и одговорни уредник листа Дан и на тој дужности остао до почетка рата 1941. Уређивачка политика листа била је усмерена на разобличење профашистичких тенденција у тадашњем друштву и на сузбијање хитлеризма у Војводини. У расправи о положају Војводине А. је писао: „Војводина је од памтивека била српска земља, и то ће и остати". Године 1937. постао је, уз Даку Поповића, и сувласник листа. Тада је као директор пренео власништво на командитно друштво, а у уређивању листа подлегао је притисцима режима. Од 1939. био је и шеф филијале југословенске новинске агенције Авала. Уређивао је повремене забавне и хумористичке ревије. После рата радио је у Трговинској комори, а 1947. ступио у издавачку кућу Матице српске, где је као технички уредник и директор остао до пензионисања. На основу малог асоцијативног речника Ранка Јовановића, издатог 1940, израдио је велики, четири пута обимнији, Систематски речник српскохрватског језика (Н. Сад 1980), у којем је обрадио синониме и аналогије. Књижевна дела преводио је с мађарског, немачког и највише с француског језика.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Петровић, „Лаза Атанацковић", РМС, 1982, 19; Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918–1941, Н. Сад 1983; „Лаза Атанацковић, хроничар Новог Сада", у: Два века српског новинарства, Бг 1992.

Душан Попов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Милан

АТАНАЦКОВИЋ, Милан, генерал (Београд, 18. X 1880 – Београд, 3. VI 1936). Завршио је Нижу и Вишу школу Војне академије и Артиљеријску школу гађања. Током 1907. стажирао у иностранству. До балканских ратова био је командир вода и наставник у Подофицирској артиљеријској школи, командир вода и батерије у Дунавском артиљеријском пуку и штабни официр у штабу Дунавске дивизијске области. У балканским ратовима (1912–1913) био је командир батерије у Дунавском артиљеријском пуку, а током I светског рата командир батерије и командант дивизиона у пољској и тешкој артиљерији, као и начелник одсека у Артиљеријском одељењу Врховне команде. После рата био је командант дивизиона и пука тешке артиљерије, командант Осјечке артиљеријске бригаде, помоћник команданта Осјечке дивизијске области и командант Друге подофицирске артиљеријске школе.

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941, Бг 2004.

Александар Животић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Миленко

АТАНАЦКОВИЋ, Миленко, сликар, ликовни педагог (Шид, 1. V 1875 – Бијељина, 7. II 1955). После школовања у Бијељини и Сарајеву 1895. отишао у Беч, прво у припремну школу проф. Шауера, а затим у атеље Паје Јовановића, где је провео скоро годину дана учећи сликарство. Академију ликовних уметности завршио за три године (1896‒1899), а потом трогодишњу специјалку на Академији у класи К. Грипенкерла. У периоду 1903–1908. живео и радио у Пљевљима, као професор цртања у тамошњој гимназији. После отварања гимназије у Бијељини 1920. запослио се као професор сликарства и цртања и на тој дужности остао до пензионисања 1947. Као сликар формиран је у духу реализма. Неговао је тачан цртеж, чврсту моделацију и убедљиву материјализацију која се граничи с фотографском прецизношћу. Радио углавном портрете угледних грађана Бијељине (Портрет породице Богдановић, уље, 1947; Портрет Костадинке Павловић, уље, 1950), жанр сцене из живота мештана Семберије (Зелена пијаца, уље, 1930; Сточна пијаца II, уље, 1930), пејзаже и иконе (Иконостас цркве у Средњим Загонима, 1925). Дела му се чувају и излажу у Умјетничкој галерији БиХ у Сарајеву, Музеју „Семберија" у Бијељини, Галерији „Миленко Атанацковић" у Бијељини, као и у приватном власништву у Сарајеву, Бијељини, Тузли, Београду итд.

ДЕЛА: Мушкарац са брковима, 1899; Мушка фигура, цртеж, 1900; Студија руку, 1900; Старица, цртеж, 1906; Стара општина Беледија, уље, 1913; Задњи час моје мајке, 1914; Зима, уље, 1914; Портрет старца, уље, 1914; Портрет проте Станчића, уље, 1920; Сеоско двориште, уље, 1930, Воловска запрега, уље, 1930; Продаја дрва, уље, 1932; Мушкарац из породице Дунђерски и Жена из породице Дунђерски, уље, 1935; Кућа Салихбеговића, уље, 1938; Портрет Џемал-бега, Саиме и Ибрахим-бега Прељубовића, уље, 1941; Рођење у подруму, уље, 1945; Кућа Ђоке Авакумовића, уље, 1955.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радић, Миленко Атанацковић, Бијељина 1972; И. Василић, Д. Мартиновић, С. Петровић, Д. Миличић, Миленко Атанацковић (1875-1955) – ретроспектива, Бијељина 2005.

Петар Петровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Платон (Павле) → ПЛАТОН (Атанацковић)

АТАНАЦКОВИЋ, Платон (Павле) → ПЛАТОН (Атанацковић)

АТАНАЦКОВИЋ, Слободан

001_Slobodan-Atanackovic.jpgАТАНАЦКОВИЋ, Слободан, композитор, универзитетски професор (Идвор, Банат, 23. IX 1937). Музичку академију у Београду, одсек за композицију, завршио 1965. у класи М. Живковића и Е. Јосифа. Радио у Музичкој школи „Јосип Славенски" и Балетској школи „Лујо Давичо". Од 1970. је музички уредник Првог програма Радио Београда, потом главни уредник музичког програма и директор Музичке продукције РТС-а. Од оснивања Aкадемије умјетности у Бањалуци (1998) редовни је професор композиције, оркестрације, аранжирања и осмогласника. Стилска полазишта налази у фолклорном експресионизму бартоковског типа. Користи елементе технике пољске школе остварујући лични израз кроз особени спој архаичног и савременог. Претежно је окренут крупним вокално-инструменталним формама у којима, трагом текстова, остварује аутентични звучни амбијент инспирисан архаичним узорима, али остварен модерним средствима. Компоновао је десет кантата и ораторијума, међу којима: Камерни реквијем, Адамска земља, Мраморје, Poema eterico, Dies gloriae, Aкатист, Симфонија етерофоника, Сугуба јектенија. Својим оркестарским делима потврђује афинитет ка савременом звуку (Sinfonia da festa, диптих Ad vivum, Рапсодија за гудачки оркестар, Allegro barbaro). Инспирисан Осмогласником компонује духовну музику која обухвата три монументална дела – Царју небесни, Беседе о дванаест празника Господњих и Двери небесне, као и стотинак мањих, везаних за различите делове службе – кондаке, тропаре, светилане и величанија. Бавио се дечјом (циклус песама Деца у огледалу), сценском (Перела, човек од дима, Разговор на Сицилији, Мала терца, Бекство из града, Једнорог, Прозивка за вечност) и примењеном музиком (Ој, документарна драма за групу певача и симфонијета оркестар). Аутор је камерних дела (Сонатни став и Arioso dinamico за виолончело, Варијације за виолину и клавир, Incanto a due за сопран и контрабас, гудачки квартет Fatalite), клавирских (Прелудијуми и Фуге, свита Бисерка) и оргуљских композиција (Коралне варијације). Дела су му извођена на значајним светским фестивалима (Baso e contra на отварању Варшавске јесени 1982, Симфонијски диптих у Санкт Петербургу 1985. и Москви 1989, Ad vivum у Атини 1979) и награђивана (десетак награда на Међународној трибини композитора у Београду, два признања на Међународној трибини композитора у Паризу 1987. за композиције Две фреске за симфонијски оркестар и Симфонија етерофоника). Добитник је Октобарске награде града Београда за дело Акатист.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Големовић (ур.), Дани Владе С. Милошевића, Бл 2002, 2005, 2006, 2007.

Соња Маринковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Теодор

001_Teodor-Atanackovic.jpgАТАНАЦКОВИЋ, Теодор, машински инжењер, универзитетски професор (Сибач код Пећинаца, 2. XI 1945). Дипломирао 1969. на Машинском факултету у Новом Саду, на Одсеку за термотехнику. Последипломске студије из области механике похађао у САД (1971–1974), докторирао 1974. на Универзитету у Лексингтону (Кентаки, САД) тезом из области механике непрекидних средина. Од 1975. предаје на Катедри за механику Факултета техничких наука у Новом Саду, а од 1988. је редовни професор. За дописног члана САНУ изабран 2000, а за редовног 2009. Био је проректор за науку Универзитета у Новом Саду и управник Одељења за механику, Математичког института САНУ у Београду. Његов научни допринос односи се на неколико области теоријске и примењене механике: механика непрекидних средина, варијациони принципи механике, механика материјала са меморијом облика (псеудоеластични материјали), вискоеластични материјали фракционог типа и, у највећој мери, теорија стабилности у еластичности и теорији конструкција. Показао је да постоји такав однос између компресибилности осе и крутости на савијање да извијање еластичних штапова није могуће („A Generalized Model for the Uniaxial Isothermal Deformation of a Viscoelastic Body", Acta Mech., 2002, 159, 1–4). У области оптимизације облика еластичних штапова и то при уни и би-модалној оптимизацији формулисао је и решио проблем одређивања оптималног облика ротирајућег стуба при различитим условима ослањања („Optimal Shape of a Rotating Rod with Unsymmetrical Boundary Conditions", J. Appl. Mech., 2007, 74, 6). Математички је испитивао појаву ентазиса код архитектонских ступова („Optimal Shape of Column with Own Weight: Bi and Single Modal Optimization", Meccanica, 2006, 41, 2) и показао да тешки притиснути стуб оптималног облика има проширење пресека на доњем делу. Добитник је Октобарске награде града Новог Сада за науку 1995.

ДЕЛА: „Stability of Rotating Compressed Rod with Imperfections", Math. Proc. Camb. Phil. Soc., 1987, 101; „Stability Theory of Elastic Rods", World Scientific, 1997; и A. Guran, Theory of Elasticity for Scientists and Engineers, Boston 2000; „On the Optimal Shape of the Rotating Rod", J. Appl. Mech., 2001; „On a Distributed Derivative Model of a Viscoelastic Body", Comptes Rendus de L'Academie des Sciences, Paris, Mechanics, 2003, 331, 10; и А. Гуран, Лекции по Теории упругости, Санкт Петербург 2003; и B. D. Vujanovic, An Introduction to Modern Variational Techniques in Mechanics and Engineering, Boston 2004.

ИЗВОР: Материјали за избор редовних чланова САНУ, САНУ 2009.

Бранислав Бачлић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ, Трифун

АТАНАЦКОВИЋ, Трифун, адвокат, професор, јавни радник (Сомбор, 13. II 1809 – Сомбор, 24. V 1878). После студија права отворио адвокатску канцеларију у Сомбору, а у периоду 1831–1842. био професор за неколико предмета у сомборској Препарандији (учитељској школи). У политички живот ушао после избора за поджупана Бачко-бодрошке жупаније 1842. Заслужан је за оснивање сомборске Српске читаонице (1845), у којој је био и председник (1845−1861). Учествовао у бурним догађајима 1848/49, а 1861. изабран је за посланика Благовештенског сабора у Сремским Карловцима, на којем је захтевано федеративно уређење царевине на националној основи. Залагао се за демократске промене, нарочито за проширење активног бирачког права. Више пута је биран за градског капетана и председника Православне црквене општине. Био је председник Управног одбора Друштва српског позоришта, члан Мађарске читаонице и потпредседник Окружног суда у Сомбору, посланик на Угарском земаљском сабору и саветник Цесарског државног стола.

ЛИТЕРАТУРА: J. Muhi, Zombor története, Sombor 1944; Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, III, Н. Сад 1963; Р. Плавшић, „Шест истакнутих професора Учитељске школе", Домети, 1978, 14; С. Васиљевић, Знаменити Сомборци, Н. Сад 1989.

Момчило Грубач

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАНАЦКОВИЋ-ВУКМАНОВИЋ, Олга

АТАНАЦКОВИЋ-ВУКМАНОВИЋ, Олга, астроном, универзитетски професор (Београд, 13. II 1959). Дипломирала Астрономију (смер Астрофизика) на Природно-математичком факултету у Београду 1981. и на истом факултету докторирала 1991. Радила на Астрономској опсерваторији у Београду (1982–1996), потом предавала Општу астрофизику и Теоријску астрофизику, на основним студијама и Звездане атмосфере и Нумеричке методе у преносу зрачења, на докторским студијама на Катедри за астрономију Математичког факултета. Била председница Националног комитета за астрономију (2005–2008). У коауторству са М. Вукићевић-Карабин написала уџбеник Општа астрофизика (Бг 2004). Развила са Е. Симоном побољшану итеративну методу за решавање проблема формирања спектралних линија у звезданим атмосферама у случају модела атома са два енергетска нивоа. Са групом сарадника развила нов итеративни нумерички метод који драматично убрзава конвергенцију Ламбда итеративне процедуре при решавању проблема преноса зрачења атомима са више нивоа, нашла самоусаглашено решење за пренос зрачења у резонантним линијама и пренос побуђених атома и одређивала параметре тесних двојних звезданих система анализом посматраних промена у сјају.

ДЕЛА: коаутор, „Resonance Line Transfer and Transport of Excited Atoms – III. Self-consistent Solutions", JQSRT, 1987, 38; и E. Simonneau, „The Use of Iteration Factors in the Solution of the NLTE Line Transfer Problem – I. Two-level Atom", JQSRT, 1994, 51; и E. Simonneau, L. Crivellari, „А Forth-and-Back Implicit Lambda-Iteration", Astrophys. J., 1997, 487.

Милан С. Димитријевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТАР

АТАР, укупна територија коју заузима земљишна имовина једног села. Има јасно дефинисане међе, „синоре", обележене карактеристичним природним или људском руком створеним објектима (велико дрво, стена, поток, тесани камен, гроб и сл.). У а. села спадају сáмо насеље, обрађена земља, пашњаци, шуме, воде. Подељен на потесе, веће комплексе земљишних целина, који се издвајају по намени земљишта, имовинском праву, природним одликама. У имовинском смислу у оквиру сеоског а. разликују се земљишта у личној или породичној својини и заједничко, сеоско земљиште. У традиционалној социјалној организацији имовински односи унутар једног а., као и режим коришћења заједничког сеоског земљишта, регулисани су обичајно-правним нормама. Општински а. се одређује актом приликом оснивања општине или када се мења њена територија. Спорове око граница а. у Србији решавају углавном управни органи у управном поступку и у таквим споровима истовремено се расправљало о међама општинског и сеоског имања.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вукосављевић, „Историја сељачког друштва", I, Организовање сељачке земљишне својине, Бг 1953.

Милош Матић; Љубица Кандић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТЕИЗАМ

АТЕИЗАМ (грч. qeo": без бога; фр. athé-isme), схватање да нема Бога, тј. одсуство вере у Бога. По атеистима идеја о Богу нема реалност ни истинитост. А. је поникао у античком времену: код Грка у време Перикла, код Римљана у време Августа, код Јевреја још у доба царства. А. се кроз историју различито тумачио и углавном је приписиван припадницима других религија. Зачетак а. је у космогонијама које стварање света не посматрају као дело Божје. Прва образложена атеистичка теорија јавила се у IV в. п.н.е. код творца тзв. механичке теорије Евгемера Месенског који сматра да су Бога измислили владари и законодавци да би лакше владали. Држећи да је мисао о Богу поникла од неразумевања природе, Тит Лукреције Кар је у делу О природи ствари засновао теорију која је требало људе да научи како да се ослободе страха од богова и смрти. У новом веку атеизацији је водио и хуманизам јер је хришћански христоцентризам заменио антропоцентризмом који је у средиште стављао човека, а не Бога. Посебно се развио у време успона западне буржоазије XVII и XVIII в., при чему су грађанске револуције свој рад против Цркве правдале њеним феудалним положајем. Као последица пантеистичког и материјалистичког учења а. се јавио у Немачкој, Француској, Енглеској, Швајцарској, Италији и другим земљама западне Европе. Најдаље су отишли философи просветитељства избацивши паролу да је наука рашчистила с религијом јер је доказала да Бога нема. Позитивизам у XIX в. је такође допринео развоју а. Посебна улога у ширењу а. припада руским нихилистима који су отворено проповедали борбу против религије. Врхунац је донео марксизам на којем је заснован борбени вулгарни а., као облик фактичког антитеизма (богоборства). Присталице марксистичког а. прогласили су религију за опијум народа и покренуле борбу против хришћанске цркве код Руса и осталих словенских народа којима је, у одређеним историјским условима, наметнута комунистичка власт. А. је поникао на Западу, а затим се проширио и међу словенским народима.

А. се код Срба јавио у XIX в. углавном код оних који су се школовали на Западу, одакле су се враћали задојени идејама марксизма и позитивизма. Израза је нашао у реалистичкој књижевности, па су постепено материјалистичко-атеистичке идеје почеле да освајају јавни живот. Нов импулс за оживљавање а. био је долазак комунистичке власти после II светског рата, а било је најављено током II светског рата кроз партизанске песме „Носим капу са три рога и борим се против Бога", „Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса". Српски и остали верујући народи на простору Србије и Југославије издржали су вишедеценијску тортуру када је држава наметнула а. као владајућу идеологију како у структури власти тако и у просвети и целокупној друштвеној надградњи. Један од комунистичких циљева после освајања власти било је потпуно обезбожење друштва, уништење религије и цркве. Визија комунистичког стварања новог човека и новог друштва почивала је на идејно-моралним и идеолошко-политичким основама које су порицале и веру и народну традицију, код Срба утемељене на православној побожности. Зато је организована и планска борба против Бога и вере на више нивоа. Од основне школе до универзитета, преко војске и радних организација, а. је наметан с образложењем да је то знак високе културе и свести, оправдаван научним схватањем света и живота, насупрот религијском схватању. Ученици су често кажњавани за одлазак у цркву на дан св. Саве, они који посте приморавани су да се у школској кухињи омрсе и тиме били спречени да се причесте. Често такав рад није ни оправдаван прикладним речима, него сурово попут Ћопићевог јунака Николетине Бурсаћа: „Мајко, одсада да знаш: нема бога! Чуо сам у чети од комесара. Каз'о нам неки дан".

Религијски социолози и филозофи у а. виде напор човека да слободно и без осуде греши, а то може мирне савести да чини једино ако себе и друге убеди да нема Бога. Као психолошко стање а. стоји насупрот стању човекове праведности пред Богом. Постоји више облика атеистичких погледа, а могу да се групишу као: наивни а., приписиван људима на ниском ступњу развоја без пречишћеног појма о Богу; теоријски а., који се труди да научно оправда безбожје; и практични а., који се огледа у равнодушности појединца према проблему Бога и било каквог култа. У XIX в. јавио се филозофски а. са својим учењем о „вечном аксиому" који се бесконачно креће у својој вечној празнини и производи реални свет. Поричући постојање Бога, а. жели да пронађе правила или доказе за своју тврдњу и покушава да теоријски и критички докаже немогућност Божјег постојања или бар немогућност да се Божје постојање докаже. А. се практично испољава код појединца као равнодушност према проблему Бога или било каквог култа.

ЛИТЕРАТУРА: С. Веселиновић, „Вера и атеизам", ВСЦ, 1912, 3; Б. Лоренц, „Атеизам", ХМ, 1937, 11–12; Е. Ћимић, Драма атеизације, Сар. 1971; Л. Милин, Научно оправдање религије, I–IV, Бг 1976, 1977, 1979, 1985; VI, Бг 1982; V, Шид 1993.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТЕЉЕ 212

АТЕЉЕ 212, београдско позориште, основано на иницијативу групе глумаца, редитеља, писаца, музичара и друштвених радника. Прво је отворена Камерна сцена у адаптираном делу зграде „Борбе", где је 12. XI 1956, испред 212 столица, по чему је и названо, изведена премијера Гетеовог Фауста у режији Мире Траиловић. Било је прво позориште у Источној Европи које је играло Чекајући Годоа Семјуела Бекета 1956. Велик успех ове представе омогућио је позоришне поставке читавог низа авангардних драма и аутора у позоришту (Сартр, Фокнер, Јонеско, Ками, Пинтер, Адамов, Ружевич, Џојс, Жари, Т. С. Елиот, Витрак, Шизгал, Копит, Жене и др.). А. је откривао и афирмисао нове домаће писце као што су Брана Црнчевић, Александар Поповић, Душан Ковачевић, Љубомир Симовић и др. М. Траиловић је од оснивања водила А., у почетку као помоћник управника, када су на челу позоришта били Радош Новаковић и Бојан Ступица, а потом као дугогодишњи управник. Под њеним вођством позориште је превазилазило границе Југославије и временом постало познато и у свету. Заједно са Јованом Ћириловим и осталим сарадницима иницирала је оснивање једног од највећих европских позоришних фестивала, БИТЕФ, који је у А. настао 1967. Позориште је добило нову зграду 1964 (дело архитекте Бојана Ступице), а адаптирањем једног њеног дела отворена је 1968. и мала сцена „Театар у подруму". После М. Траиловић, на чело А. дошао је Љубомир Драшкић, који је као млад редитељ био у позоришту готово од оснивања. За 12 година, колико је био управник, позориште је проширило глумачки ансамбл младим уметницима и 1992. добило нову зграду. У адаптираној згради ово позориште је постало једно од најсавременије опремљених на Балкану. Велика сцена има 385 места у гледалишту, а „Театар у подруму" 141. Пети управник је врло кратко био Небојша Брадић, а шести – дугогодишњи члан глумачког ансамбла Светозар Цветковић. Позориште има стални ансамбл од 32 глумца, али је отворено и за гостујуће уметнике. Неке од представа А., као што су Краљ Иби и Радован III са ингениозним Зораном Радмиловићем у главним улогама, постале су антологијске, а значајне су и представе: Јаје, Столице, Иза затворених врата, Реквијем за калуђерицу, Кућевласник и паликуће, Полицајци, Прича о војнику, Неспоразум, Настојник, Балкон, Виктор или деца на власти, Коса, Ко се боји Вирџиније Вулф, Коктел, Пурпурно острво, Молијер, Псеће срце, Емигранти, Марија, Дивови из планине, Чудо у Шаргану, Љубинко и Десанка, Крмећи кас, Развојни пут Боре Шнајдера, Кафаница, судница, лудница, Радо иде Србин у војнике, Улога моје породице у светској револуцији, Маратонци трче почасни круг, Корешподенција итд. У новијем репертоару издвојили су се аутори: Јасмина Реза, Роналд Харвуд, Биљана Србљановић, Мајкл Фреј, Б. М. Колтес, као и представе: Арт, На чијој страни, Породичне приче, Три верзије живота, Дивљи мед, Роберто Цуко, Леда, Последња трка, Америка, други део итд.

001_ATELJE-212-LOGO.jpg

ЛИТЕРАТУРА: Атеље 212, Бг 1966; П. Волк, Београдске сцене, Бг 1978; „Атеље 212", Театрон, 1981, 33/34/35; П. Волк, Позоришни живот у Србији 1944/1986, Бг 1990; Ф. Пашић, Мира Траиловић, Госпођа из великог света, Бг 2005; П. Волк, Између краја и почетка / Позоришни живот у Србији од 1986. до 2005, Бг 2006; Атеље 212 /премлади за педесете – too young for fifties/, Бг 2006.

Олга Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТЕНИЦА

АТЕНИЦА, село на падинама планине Јелица (929 м) и долинским странама Атеничке реке, десне притоке Западне Мораве. Северно од села је стари пут Чачак (5 км) – Краљево. Насеље је дисперзивног типа и простире се на висинама од 240 до 460 м. a нови део села се налази поред друма. А. је старо насеље. Помиње се у турским пописима из XV и XVI в. са 20 до 30 домова. Године 1818. имало је 35 кућа, а 1844. са засеоцима Лозница и Кулиновци, данас посебним насељима, 147 кућа и 808 становника. До 1921. село је порасло до 179 домова са 1.003 житеља, а до 2002. број становника је смањен на 619 од којих је 98,2% Срба. У А. су четвороразредна основна школа, месна канцеларија и за два суседна села и Виноградарски подрум Поповића (објекат са почетка XIX в. проглашен културним добром). Већина активног становништва запослена је у Чачку, у индустрији, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу. Према подацима из 2002, само 11,3% активног становништва бавило се пољопривредом као главним занимањем.

Србољуб Ђ. Стаменковић

001_ATENICA--arheolosko-nalaziste.jpg

Археолошко налазиште. Евидентиране су две илирске кнежевске хумке са спаљеним гробовима и богатим гробним прилозима, домаћим и увезеним (грчким и италским), с краја VI и почетка V в. п.н.е. Систематска ископавања вршена су 1958. и 1959. под руководством М. Ђукнић и Б. Јовановића. Хумка I је пречника око 35 м и очуване висине 1,2 м док је хумка II, пречника до 70 м и очуване висине 1,5 м. Хумка I је садржала два гроба и остатке ломаче. У средини се налазио централни гроб у облику заравњене купе, сачињене од ломљеног и тесаног камена и нивелисане земљом, 9 м у пречнику у доњем и 6 м у горњем делу. Североисточно од централног гроба укопан је, нешто касније, периферни гроб, лучног облика 7x2 м и сличне конструкције. Хумка II имала је такође камени прстен, унутар којег се налазио централни гроб квадратне основе 5,2x5,3 м. Са југозападне стране подигнута је жртвена конструкција четвороугаоног облика, 18x11 м, састављена од четири правоугаона простора обележена тракама од белутка. Гробни прилози, положени на гробне конструкције међу редове камена, претходно су спаљени са покојником сем предмета од ћилибара, стакла и кости. На основу прилога претпоставља се да је у хумци II сахрањена мушка, а у хумци I женска особа у централном и мушко дете у периферном гробу. У хумкама су нађени: више украса за одело од злата и сребра, златни привесци, сребрна лучна фибула са четвртастом ногом, стаклене и ћилибарске перле, остаци бронзаног посуђа, тролисне бронзане стрелице, фрагмент гвозденог копља, остаци двоколица, коњска опрема, алке, дршка мача са главом грифона итд. Хумка II би се могла датовати нешто раније од хумке I на основу коштане кутије која припада серији етрурских кутија, датованих око 520. п.н.е. На основу паралела – аплике од злата и сребра, обрађене ћилибарске перле, сребрне фибуле, бронзане хидрије итд. – са прилозима из кнежевске гробнице у Новом Пазару, која се датује 480/470. п.н.е., хумка I припада вероватно првој четвртини V в. п.н.е.

Растко Васић

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђукнић, Б. Јовановић, Илирска кнежевска некропола у Атеници, 1966; Р. Васић, „Прилози проучавању Атенице", Зборник радова Народног музеја, Чачак 1986, XVI; Географска енциклопедија насеља Србије, IV, Бг 2002.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТЕРОСКЛЕРОЗА

АТЕРОСКЛЕРОЗА, најраспрострањенији и најтежи облик артериосклерозе. Ради се о обољењу аорте, еластичних и великих мишићних артерија (срца, врата и мозга, ногу, бубрега и других органа) одговорног за настанак 80% свих кардиоваскуларних обољења. Она су водећи узрок смрти у свету због срчаног и можданог удара, тј. инфаркта и шлога, a у Србији су одговорна за 57% свих смртних случајева. Због поремећене функције ендотелних ћелија (облажу унутрашњу површину артерије), „лош холестерол" (LDL) из крви улази у унутрашњи слој артерије (интиму) и, пошто се оксидише, постаје токсичан. Доводи до 8 прогресивних и регресивних степени хисто-патолошких лезија, тј. реактивних реакција зида артерије, а таква артерија је склона спазму (грчу, стезању). Имунолошки посредовано запаљење интиме артерије се надовезује. Лумен артерије се прогресивно сужава те орган, који та артерија исхрањује, добија све мање и мање крви и његова функција слаби. Такође, што је далеко опасније, стварају се у интими издигнуте атеросклеротичне плоче саграђене од липидног језгра (пуног кашасте материје од изумрлих ћелија и холестеролских кристала) и покровне фиброзне капе. Атеросклеротичне плоче могу да прсну и тада се њихов садржај изручује у циркулишућу крв доводећи одмах до тромбозе (атеротромбоза). Створени тромб опструише лумен артерије, прекида се протицање крви кроз ту артерију и настаје инфаркт, тј. смрт ћелија у делу органа који је исхрањиван од затворене артерије. Такође, из прснуте атеросклеротичне плоче полазе атероматозни емболуси, који опструирају дистални део артерије. До поменутог примарног оштећења ендотелних ћелија долази због штетног дејства класичних фактора ризика за настанак атеросклерозе. Непроменљиви фактори су: наследно оптерећење, које се изражава прераном исхемијском болешћу срца родитеља (пре 55. године код мушкараца и пре 65. године код жена); пол, јер од а. жене пре менопаузе око 10 година штити њихов сексуални хормон – естроген; старији узраст јер, иако а. почиње већ у детињству, она постаје све тежа и опаснија у старијим годинама. Наиме, мањи или већи степен а. у старости је практично неминовност. Променљиви фактори ризика на које можемо деловати јесу: повишење масних материја у крви (хиперхолестеролемија) због квалитативно и квантитативно неадекватне исхране; повишење крвног притиска преко вредности од 140/90 mmHg (мада је пожељнија нормална вредност од 130/80 mmHg); пушење дувана – активно али и пасивно, тј. удисање дуванског дима других пушача; шећерна болест (diabetes mellitus тип 2) убрзава и подстиче процес а.; гојазност, и то нарочито трбуха (абдоминална); физичка неактивност и седентарни начин живота; штетни психо-социјални фактори и неодговарајуће реаговање на стрес. Човек који стално доживљава стресне ситуације у породици, сексуалном животу, на послу и у друштву убрзава и подстиче а. и сигуран је кандидат за неку њену компликацију, тј. кардиоваскуларно обољење. Потребно је водити здрав начин живота, а променљиве факторе ризика треба уклонити или бар ублажити. Постоје и моћни лекови – статини, који снижавају ниво холестерола у крви и стабилизују и чак смањују атеросклеротичне плоче.

001_Prskanje-ateroskleroticne-ploce_crtez.jpg

ЛИТЕРАТУРА: R. S. Eliot, V. I. Kanjuh, J. E. Edwards, „Atheromatous Еmbolism", Circulation, 1964, 30; N. Radovanović, Dj. Jakovljević, V. Kanjuh, Quality of Life After Open Heart Surgery. A Ten Year Follow-up Research Study. Atherothrombotic Coronary Heart Disease. Morphological-clinical Correlations, Бг 2008; V. Kanjuh и др., „Low and High Density Lipoprotein-cholesterol and Coronary Atherothrombosis", MП, 2008, 61.

Владимир Кањух; Снежана Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТИЛА

АТИЛА, краљ Хуна (? – ?, 453). Син Мунџука, вођа хунског племенског савеза од око 434, када је заједно са братом Бледом на власти наследио стрица Руа. Убивши Бледа око 445, самостално је завладао хунским племенским савезом. Византија је Хунима плаћала данак још од 430, међутим до великих сукоба долази 441. Рушећи најпре византијска упоришта на великим рекама – Сингидунум, Сирмијум, касније и Рацијарију, Хуни доспевају у унутрашњост Балканског полуострва. Страдали су Наис, Сердика и Филипопољ. Хуни су избили на Црно и Мраморно море. Године 443. склопљен је мир, међутим А. поново напада 447. Како нису могли да освоје Цариград, Хуни пустоше балканске области и допиру све до Термопила. Миром из 448, припале су им области јужно од Дунава, све до околине Наиса. Године 451. А. се окреће на запад и пустоши Галију. Долази до битке на Каталунским пољима, где римски војсковођа Еције успева да однесе победу. Атилина војска се окренула ка Италији, уништила Аквилеју и заузела Медиоланум. Како због оскудице хране и појаве болести у трупама, тако и због мировне понуде коју му је изнело посланство на челу са папом Лавом I, А. је обуставио нападе. Након његове смрти веома брзо долази до распада хунског племенског савеза. Побуну дотада подређених племена предводе Гепиди. На речици Недао (вероватно Надела у Банату) Хуни су поражени. Иако неспорно велики вођа и освајач, назван Бич божји, А. није утемељио дуговечну војно-политичку силу, али је убрзо постао легендарна личност, како на западу тако и у словенским предањима.

ЛИТЕРАТУРА: E. A. Thomson, A History of Attila and the Huns, Oxford 1948; Ф. Баришић, „Приск као извор за најстарију историју Јужних Словена", ЗРВИ, 1952, 1.

Иван Бугарски

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТЛАГИЋ, Ангелина

001_ANGELINA-ATLAGIC.jpgАТЛАГИЋ, Ангелина, костимограф (Станишић код Сомбора, 29. VI 1962). Дипломирала 1985. на Факултету примењених уметности у Београду. Од 1984. аутор дизајна у преко 150 драмских, балетских, оперских, дечијих и луткарских представа, аутор костимографије за три играна филма и пројекте у драмском и културно-забавном програму ТВ Београд и ТВ Скопље. Члан УЛУПУДС-а од 1987. Излагала на Октобарском салону, Мајском салону, Интернационалном тријеналу сценографије и костимографије у Новом Саду, у Чехословачкој, Јапану, Израелу, САД и Канади. Од 1999. предаје предмет Сценографија и костимографија на Факултету драмских уметности на Цетињу, држи предавања и презентације на универзитетима у САД, те реализује костимографије и сценографије у Москви, Атини, Мадриду, Удинама, Стокхолму, Љубљани, Скопљу. У стручној јавности је запажено да њени костими искорачују из простора функционалног одевања сценских јунака и представљају неку врсту лепотом засењених, у времену и простору оживотворених скулптура. Добитница је Стеријинe наградe (1996, 1998, 1999, 2005), наградe „Ардалион" на Фестивалу најбољих југословенских представа (1996, 1997), наградe „Чајка" за најбољу костимографију у Москви (2002), наградe часописа Атинорама за најбољу костимографију у Атини (2004), Великe наградe за дизајн и примењену уметност УЛУПУДС-а и Министарства културе Републике Србије за висока уметничка достигнућа у представама Рат и мир у Бољшом театру и Инферно у Мадриду (2005).

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђокић, „Костим доведен до карикатуре", Политика, 17. IV 1996; М. Радошевић, „Како сам обукла Његоша", Политика, 7. VI 1997; П. Волк, Илузије на Цветном тргу, Бг 1997.

Александра Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТЛАГИЋ, Јованка

АТЛАГИЋ, Јованка, генетичар, научни саветник (Жегар, Обровац, 4. I 1955). Природно-математички факултет, Групу биологија, завршила у Новом Саду. Магистрирала (1986) и докторирала (1991) на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Ради на Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду од 1981, научни саветник је од 2002. Значајан допринос дала је у области генетике, цитогенетике и оплемењивања сунцокрета, посебно у оснивању, одржавању и коришћењу колекције дивљих врста сунцокрета преношењем отпорности на болести. Примењује и развија нове цитогенетске методе („Цитогенетска истраживања у оплемењивању сунцокрета", Зборник радова Института за ратарство и повртарство, Н. Сад 1992, 20; „Roles of Interspecific Hybridization and Cytogenetic Studies in Sunflower Breeding", Helia, 2004, 27, 41). Укрстила је преко 20 дивљих врста с гајеним сунцокретом и цитогенетски анализирала око 40 врста и неколико стотина међуврсних хибрида сунцокрета; изучава број хромозома, микростарогенезу, виталност полена, генетску дивергентност, мушке стерилности и оплодње код сунцокрета, што је и уграђено у новосадске хибриде.

ДЕЛА: и Б. Дозет, Д. Шкорић, „Meiosis and Pollen Viability in H. Tuberosus L. and its Hibrids with Cultivated Sanflower", Plant Breeding, 1993, 111; „Cytogenetic Studies in Hexaploid Helianthus Species and their F1 Hybrids with Cultivated Sunflower, H. Annum", Plant Breeding, 1996, 115.

ИЗВОР: Архива Пољопривредног факултета, Н. Сад.

Бранка Лазић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТЛАСИ

АТЛАСИ (грч. [Atla": титан који стубовима подупире небо), збирке географских карата. Ово значење се временом ширило и данас обухвата како збирке географских, тако и збирке тематских карата, карата неба, различитих графичких приказа, па и паковања хартије већих димензија. Термин је први применио фламански картограф Герард Меркатор (1512–1594) за збирке географских карата, које је сачинио 1585. и 1595. Прву познату збирку географских карата сачинио је антички картограф Клаудије Птолемеј (90–169).

У географији а. су збирке карата које чине целину приказујући исту земљину површину, јединствене по садржају и намени. Уз картографски део у њима су пригодни текстуални садржаји, табеларни и графички прикази. Услови за систематско картирање у Србији стекли су се тек са независношћу државе и формирањем Географског одељења при Генералштабу 1878. Од 1881. почиње премер државне територије за потребе израде топографских карата. Картографска продукција за цивилну употребу почела је много касније. Први а. у Србији нису били општегеографског, него тематског карактера (Јован Цвијић, Атлас језера Македоније, Старе Србије и Епира (Бг 1902) која садржи 10 карата и Геолошки атлас Македоније и Старе Србије (Бг 1903) који садржи 8 карата). Прво картографско предузеће које је предузело штампање општегеографских карата и а. у Србији била је београдска „Геокарта", основана 1947. Први школски географски а. штампан је 1950. Временом се продукција специјализује, па се поред школских а. општег типа издају и школски а. прилагођени узрасту ђака. Од 1982. почиње издавање а. за потребе средњих школа, а од 1991. школски а. се издају сваке године. Значајну продукцију школских а. остварује Завод за уџбенике из Београда. Много је сиромашнија продукција тематских а. Неколико њих објавила је „Геокарта": Пољопривредни атлас (Бг 1957), Школско историјски атлас (Бг 1965), Атлас водног подручја Велике Мораве (Бг 1968), Планерски атлас просторног уређења Југославије (Бг 1976) и др. Таква издања објављивале су и друге институције, као што су Завод за урбанизам и просторно планирање Војводине (Планерски атлас Војводине, Н. Сад 1973), Пољопривредни факултет Нови Сад (Педолошки атлас Војводине, размера 1:100.000, 1958. и размера 1:50.000, 1971) и Хидрометеоролошка служба СФРЈ (Атлас климе СФРЈ, Бг 1961). У новије време развојем технике припремања карата за штампу картографска продукција у Србији, па и продукција а., постала је богатија. Србија (а раније Југославија) још увек нема национални а., као ни регионалне а., који представљају едиције енциклопедијског карактера.

ЛИТЕРАТУРА: М. Петерца и др., Картографија, Бг 1974; Н. Бојовић (прир.), Геокарта. 50 година успешног рада (1947–1997), Бг 1997.

Драгица Живковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТЛЕТИКА

АТЛЕТИКА (грч. qlhthv": такмичар, борац), основна спортска грана („краљица спортова") која обухвата преко 60 тркачких, скакачких и бацачких дисциплина. Код Срба се најпре јавља међу ђацима средњих школа у Угарској 1867. Прво атлетско такмичење одржано је 1873. у Сомбору, а организатор је био професор гимнастике Александар Деметровић. Ђаци су се такмичили у трчању, скакању увис и удаљ и бацачким дисциплинама. Деметровић је 1887. основао Сомборско спортско удружење које је имало и атлетски клуб. А. је била и у програму Палићких олимпијада (1880–1895). Крајем XIX и почетком XX в., поред Сомбора и Суботице, атлетске секције су настале и у Сенти, Великом Бечкереку (Зрењанину), Турској Кањижи (Новом Кнежевцу), Великој Кикинди, Бачкој Паланци, Старом Бечеју и др. Срби у Војводини су на атлетским митинзима и првенствима Угарске наступали заједно са Мађарима, Немцима, Буњевцима, Хрватима. На државном првенству у Суботици 1894. Сомборац Миливој Павловић постао је шампион у трчању на 100 и 200 м и на 200 м са препонама. Суботички атлетичар Ђуро Стантић прославио се победама у ходању, на Првенству света 1901. у Берлину на 75 км и на ванредним Јубиларним Олимпијским играма 1906. у Атини на 3.000 м. У Сомбору је спортско друштво Раднички 1912. окупило у атлетској секцији велику групу младих спортиста, међу којима се истицао Нандор Хеленбергер, радник у четкари, који је трчао на свим пругама од 800 м до маратона и пред I светски рат постао рекордер Аустроугарске на стази од једне миље с резултатом 4:28,0. У Краљевини Србији постојала су народна надметања у традиционалним дисциплинама, а прво званично атлетско такмичење одржано је 2. VI 1908. у Београду на 3.000 м, у организацији лакоатлетског клуба Београдског витешког друштва „Душан Силни", основаног 1892. Српски олимпијски клуб, основан у Београду 1910, имао је пливачку, коњичку и атлетску секцију, а организовао је акције за буђење и подстрекавање витешког духа у народу. Приредио је 1910. и 1912. маратонске трке на стази Обреновац–Београд. У првој трци победио је Александар Поповић, а у другој Драгутин Томашевић. По унутрашњости Србије Олимпијски клуб је имао 32 одбора која су организовала такмичења у а. На изборном надметању за Олимпијске игре 1912. у Стокхолму победили су Душан Милошевић и Драгутин Томашевић, први олимпијци Србије. Милошевић је у олимпијском предтакмичењу у својој групи био трећи, а Томашевић у маратону 37. Пре I светског рата атлетске секције у Београду имали су Београдски спорт-клуб (од 1910) и Велика Србија, потоња Југославија (од 1913).

У Краљевини СХС најпре су обновљени атлетски клубови и секције у Војводини. Прво такмичење атлетичара из целе земље приређено је 1919. у Великом Бечкереку, а државно првенство у кросу у истом граду 1921. Исте године основан је и Атлетски савез Краљевине, са подсавезима на подручју Србије у Београду и Војводине у Бечкереку. Самостални Савез за Србију настао је тек 1940, после распада јединственог југословенског савеза и издвајања Хрватске и Словеније. У међуратном периоду српски атлетичари поставили су око 40 државних рекорда, а наступали су и на Балканским атлетским играма које су први пут одржане 1929. и после тога организоване сваке године у другој балканској земљи све до 1939. и избијања II светског рата. Најбољи су били: Алекса Ковачевић, Никола Клеут, Алекса Спахић, Карло Никхази, Карољ Амбрози, Јанко Буљик, Јован Микић Спартак, Фердинанд Новаковић и Золтан Бенце. Од атлетичарки истицале су се Зринка Крајновић Чебинац, Вера Неферовић, Флора Хофман и Емилија Јовановић. На Олимпијским играма 1924, 1928. и 1936. учествовало је 12 атлетичара из српских клубова, али нису забележили значајније резултате.

После II светског рата а. је у Србији доживела велики успон, како у погледу квалитета тако и масовности. Нарочито су били успешни београдски клубови Црвена звезда и Партизан, Спартак из Суботице, Војводина из Новог Сада, Морава из Ћуприје, Раднички из Крагујевца, Пролетер из Зрењанина. Атлетска екипа Црвене звезде заузела је 1989. прво место међу клубовима Европе. Београдски атлетичари Иван Губијан у бацању кладива и Фрањо Михалић у маратону освојили су сребрне медаље на Олимпијским играма у Лондону 1948. и Мелбурну 1956. На првенству света српска штафета 4x400 м (Дејан Јовковић, Ненад Ђурђевић, Исмаил Мачев и Слободан Бранковић) заузела је 1991. у Токију четврто место, Ненад Стекић био је пети у скоку удаљ 1983, а Драган Перић у бацању кугле 1991. седми и 1993. шести. На првенствима Европе Вера Николић освојила је две златне и једну бронзану медаљу у трчању на 800 м, а 1968. у Лондону поставила је светски рекорд у овој дисциплини (2:00,5). Милош Срејовић се на Европском првенству у Прагу 1978. изборио за златну медаљу у троскоку (16,94м). Ненад Стекић је два пута био европски вицешампион у скоку удаљ (1974. у Риму и 1978. у Прагу), а 1975. на Медитеранским играма одржаним у Алжиру постао је европски рекордер скоком од 8,45 м. Златне медаље на европским првенствима још су освајали Снежана Пајкић у трчању на 1.500 м и Драгутин Топић у скоку увис (обоје у Сплиту, 1990). Сребрне медаље у скоку увис освојиле су Олга Гере-Пулић (1962. у Београду) и Биљана Петровић (1990. у Сплиту). Оливера Јевтић је у маратону освојила сребрну медаљу (2006. у Гетеборгу), а побеђивала је на више међународних такмичења у кросу. На европским првенствима четврта места освојили су: Мирко Вујачић у бацању копља, Владимир Милић у бацању кугле, Дане Корица у трчању на дуге стазе, Јулија Мате-Нађ у бацању диска. На првенствима Европе у дворани златне медаље освојили су: Владимир Милић (1982. у Милану), Драган Здравковић (1983. у Будимпешти), Слободан Бранковић (1992. у Ђенови) и Драгутин Топић (1996. у Стокхолму), сребрне Ненад Стекић (1980. у Зинделфингену, западна Немачка) и Драган Перић (1994. у Паризу). Бронзане медаље освојили су: Милован Савић (1976. у Минхену), Иван Иванчић (1980. у Зинделфингену, западна Немачка), Јован Лазаревић (1982. у Милану), Слободанка Чоловић (1986. у Мадриду) и Драгутин Топић (1992. у Ђенови и 2000. у Генту, Белгија). Освајачи бронзаних медаља на светским првенствима у дворани су Драган Перић (1995. у Барселони) и Драгутин Топић (1997. у Паризу). На Универзијади 1953. Милан Милаков освојио је златну медаљу у скоку с мотком.

Српски атлетски радници примили су највиша признања за успешно организовање првенства Европе у Београду 1962. на отвореном простору и 1969. у дворани. На Конгресу Међународне атлетске федерације (IAAF) седиште Европског комитета је 1962. било премештено из Париза у Београд, а Артур Такач изабран за генералног секретара и на тој дужности се афирмисао као један од најзаслужнијих атлетских радника у свету. Поред Такача, познати тренери, стручњаци и функционери у овом спорту из Србије били су: Јаша Баков, Милош Величковић, Никола Курелић, Александар Маринковић, Милан Милаков, Вида Видак-Јерковић, Божидар Јанковић, Миодраг Живковић, Петар Вуковић, Ернест Тили, Драгош Стевановић, Славко Кузмановић, Стеван Ленерт, Александар Петровић, Владимир Луковић, Сергије Лукач, Драгомир Петровић, Милан Вранић, Даниел – Дане Корица, Драгољуб Чолић, Владислав Јовановић, Људевит Вујковић, Жарко Зличић, Божидар Радмановић, Радован Силашки, Јован Драгосавац, Смиљка Калушевић, Ференц Камаси и др.

ЛИТЕРАТУРА: В. Илић, Историја српске атлетике, Бг 1998.

Милојко Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТОМСКА ФИЗИКА

АТОМСКА ФИЗИКА (грч. tomo": недељив), научна област која се бави структуром атома, његовим енергетским стањима и разним интеракцијама с другим микрочестицама и пољима. Атом се састоји од сићушног, масивног, позитивног језгра, окруженог облаком лаких негативних електрона. Физичка и хемијска својства атома су одређена законима квантне механике и електродинамике. Осим водоника, остали атоми су сложени вишечестични системи које квантна механика, уз помоћ Паулијевог принципа, успешно описује егзактно тумачећи њихова својства. Капитални успех а. ф. је објашњење уређености Периодног система Мендељејева, тако што се хемијске активности и физичке особине појединих елемената базирају на различитим електричним афинитетима, угаоним импулсима, мултиполним електричним и магнетним моментима. Осим у основном стању, сваки атом се може наћи у много побуђених стања која је изучила и класификовала атомска спектроскопија. Та стања одређују карактеристичне спектре емисије и апсорпције фотона за сваки атом. Развој технологије ласера (ласерске маказе), као и електронских и атомских (АФМ) микроскопа омогућио је контролу и манипулацију појединим атомима и молекулима, што чини базу модерних нанотехнологија. А. ф. је демонстрирала квантне интеракције атома и фотона тако што је на бази Доплеровог ефекта ласерска светлост у стању да кратко заустави кретање атома који сукцесивно емитују и апсорбују фотоне и тиме их охлади скоро до апсолутне нуле. Остали егзотични ефекти у а. ф. су стварање Бозе-Ајнштајновог кондензата разређених пара атома, као и успоравање фотона до брзине од 15 м/с. А. ф. је база физике кондензоване материје, нуклеарне физике, физике гасова и плазме, квантне хемије и биофизике. Почетак а. ф. везан је за прелаз XIX у XX в. и велика открића: рендгенских зрака (Рендген 1895), радиоактивности (Бекерел и Кири 1896) и електрона (Томсон 1898). Кључни моменат је 1911. година, када је Радерфорд успоставио планетарни модел атома. Проблем стабилности атома је 1913. отворио Нилс Бор да би га до краја разјаснила квантна механика кроз радове Шредингера, Хајзенберга и Паулија. Значајан допринос у домену а. ф. дали су и српски експериментални и теоријски физичари. Милан Курепа основао је на Институту за физику светски познату експерименталну школу за изучавање судара електрона с атомима. Ту су испитиване ексцитације атома и молекула (С. Цвејановић, Ј. Јурета, Д. Белић и Д. Филиповић), диференцијални пресеци атома (Л. Вушковић, В. Пејчев и Б. Маринковић), јонизације сложених молекула (И. Чадеж, Н. Ђурић), интеракције електрона с биомолекулима (Б. Маринковић, А. Милосављевић). Атом-атомски судари су изучавани на Институту „Винча" (Б. Чобић и И. Терзић), као и интеракције атома с површинама (Т. Ненадовић, И. Терзић, Н. Бибић и М. Милосављевић). У Институту за физику развијени су оригиналне експерименталне методе и уређаји (А. Стаматовић, С. Цвејановић, Ј. Јурета и Д. Белић). Експериментално-теоријским истраживањима у области ширења и облика спектралних линија доприносе су дали Н. Коњевић, Ј. Пурић и М. Димитријевић. Значајне резултате у теоријској а. ф. остварили су претежно сарадници Института за физику: Т. Грозданов, П. Грујић, Н. Симоновић, В. Радојевић, М. Раковић, П. Крстић, С. Вучић, И. Мендаш. У теорији атомских судара важни су радови следећих истраживача: Р. Јанев, А. Михајлов, Т. Грозданов, Џ. Белкић, И. Минчев, Љ. Недељковић и Н. Недељковић. У новије време, на Институту за физику у групи Б. Јеленковића и сарадника, изучавају се електромагнетно индукована транспаренција и апсорпција при проласку два ласерска снопа кроз гасне ћелије. Развоју метода друге квантизације у опису више електронских ефеката измене у молекулима и магнетним материјалима, битно је допринела М. Поповић-Божић.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јурић, Атомска физика, Бг 1976; D. Budker, D. F. Kimball, D. P. DeMille, Atomic Physics, an Exploration through Problems and Solutions, Oxford 2002.

Марко М. Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТРИБУТ

АТРИБУТ (лат. attributus: придодат), зависни члан реченице који као атрибутска одредба служи да ближе одреди неки други члан реченице изражен именицом или неком другом именички употребљеном врстом речи (Најбољи ученици су награђени; Сваки пети је награђен; Њено „мораш" га је зачудило), или групом речи (Њихово „нема проблема" звучи симпатично) с којим се а. налази у атрибутском односу у структури атрибутске синтагме. А. који одговара на питање какав? означава особину (леп дан, бело одело, камена ограда); чији? – припадност (твој стан, Јовин ауто, Анин сат); који? – издвајање из скупа, обично при бројању (први такмичар, трећа књига, последња прилика). Конгруентни а. прилагођава се речи коју одређује тако што има исте граматичке категорије као главна реч у атрибутском односу, а то су по правилу категорије рода, броја, падежа и аниматности, нпр. Носи бели шешир, али: Носи белог зеца. Конгруентни а. је најчешће придев (лак задатак), придевска заменица (тај задатак), редни број (први задатак), глаголски придев (извршен задатак). Поред потпуне конгруенције у атрибутској синтагми (в. претходне примере) среће се и непотпуна конгруенција (свеж бурек и пециво, где се свеж и пециво не слажу у роду него само у броју и падежу). Именице у служби а. су атрибутиви (нпр. доктор Савић). Неконгруентни а. налазе се по правилу иза именице или именички употребљене речи коју одређују и с којом се не налазе у конгруентном односу (почетак јесени, од почетка јесени, на почетку јесени). Понеки конгруентни а. има синонимичне неконгруентне атрибуте (капи кише -- кишне капи). Неконгруентни а. може бити изражен синтагмом (почетак кишне јесени). А. у саставу предиката с пунозначним глаголским елементом јесте предикативни а. (Деца певају радосна). У зависносложеној реченици а. може имати облик зависне атрибутске реченице (Обрадовао га је поклон који је добио). Атрибутски однос постоји и у атрибутским сложеницама, у којима први део одређује други (нпр. Београд, плавокоса, троскок).

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватcки језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), I–II, Бг 1991; Ж. Стaнojчић, Љ. Поповић, Грaмaтикa српскoг jeзикa, Бг 2000; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АТРИБУТСКА РЕЧЕНИЦА → АТРИБУТ

АТРИБУТСКА РЕЧЕНИЦА → АТРИБУТ

АЋИМОВИЋ, Богомир Далма

АЋИМОВИЋ, Богомир Далма, вајар, сликар (Пљевља, 17. III 1899 − Лондон, 18. VII 1963). У Француској је живео од 1916, након што је као ђак прешао Албанију са српском војском. Као стипендиста сарајевске „Просвјете" од 1920. до 1923. студирао је уметност у Марсеју, Монпељеу и Паризу, где се и настанио. У Паризу учествовао на колективним изложбама француских и југословенских уметника и самостално излагао 1929. Добио је почасну диплому на изложби у Стразбуру (1925), откуп државе с Националног салона у Паризу (1926), почасну диплому на Mеђународној изложби лепих уметности у Бордоу (1927). Био је члан Националне академије лепих уметности у Паризу. Учествовао је 1936. у набавци дела француских сликара за Народни музеј у Београду, у којем се чувају и његова вајарска остварења. Током II светског рата настанио се у Лондону. Као скулптор урадио је током 20-их и 30-их година низ портрета, углавном познатих личности, који су изведени у духу одмереног реализма, без претераног инсистирања на детаљима. Поред вајарства бавио се сликарством и цртежом, радећи углавном пејзаже јужне Француске инспирисане Монеом, код којег је неко време и учио. Писао је песме, путописе и ликовне критике, штампане у Француској, Енглеској и Југославији као посебна издања или као прилози у новинама. За збирку путописа Midi ... Terre de Beauté, коју је сам и илустровао, добио је награду Академије Гонкур (1933). У београдским Недељним илустрацијама и Правди 1931. и 1932. објављено је десетак његових приказа ондашњих најзначајнијих ликовних догађаја у Паризу.

ЛИТЕРАТУРА: G. Galinier, Le visage de Bogomir Dalma, Linselles 1955; М. Ф. Петровић, „Богомир Аћимовић Далма (1899-1963)", у: Пљевља у документима, 1918-1941, Пљевља 2004; „Богомир Аћимовић Далма свестрани стваралац из плејаде истакнутих Пљевљака", ГЗМ, Пљевља 2006, 5.

Вера Грујић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИМОВИЋ, Василије (Василије Молер)

АЋИМОВИЋ, Василије (Василије Молер), сликар (? ‒ ?, после 1888). Бавио се црквеним сликарством са особеностима послевизантијске традиције, али је традиционалној схеми додавао минијатуре из сеоског живота. Најчешће се потписивао иницијалима В. А. М. Највећи број икона, датираних између 1864. и 1888, чува се у Горњој цркви у Сремским Карловцима.

ЛИТЕРАТУРА: П. Васић, Уметничка топографија Сремских Карловаца, Н. Сад 1978; Н. Кусовац, Српско сликарство XVIII и XIX века, Бг 1987.

Милена Врбашки

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИМОВИЋ, Драгољуб

АЋИМОВИЋ, Драгољуб, новинар, књижевник (Јагодина, 24. X 1914 – Јоханезбург, Јужноафричка Република, 1986). У Београду студирао право и историју уметности. Професионални новинар (од 1935), филмски критичар и помоћник главног уредника листа Време (од 1941). Као припадник покрета Драже Михаиловића, током 1944. био уредник илегалног листа Поморавље. Живео у Италији (1945–1946), Француској (1947–1955) и Јужној Африци (од 1955). У Паризу уређивао билтен Савеза избеглих новинара Источне Европе, Les Nouvelles de l'Est (1950) и сарађивао у емисијама из културе Радио Париза (1950--1952). Политичку енциклопедију Савременик издавао 1953. и у њој објавио своју свеску Политичке странке и политичари. Као издавач објавио Одабране стихове (Париз 1954) и Ламент над Београдом (Јоханезбург 1962) М. Црњанског. Рад „Serbian Literature since the Second World War" објавио у енглеском часопису Review (1962, 3). На француском језику, под псеудонимом Шарл Дефрез, објавио збирку песама Sérénité (Париз 1954). Објавио збирку песама на енглеском језику The Weary Dream (Грамонд 1973), за коју је избор сачинио М. Црњански. Преводио са италијанског и латинског. Снимио филмове Београд постаје велики град (1938) и Од догађаја до новина (1939), као и краткометражни филм Балетско доба (1941). Заступљен у антологијама Српски бисери (Хановер 1949) и На стазама избегличким. Српско песништво у избеглиштву 1945–1968 (Мелбурн 1969).

ДЕЛА: поезија: Балканска песма, Париз 1953; Сагласја, Јоханезбург 1960; Певанија, Јоханезбург 1963; Европска писма, Јоханезбург 1968; Време прошло – садашње, Јоханезбург 1970; Враћање изворима, Јоханезбург 1967; приповетке: Истине (псеудоним С. Ивановић), Параћин 1933; чланци и есеји: За седму уметност, Бг 1938; Лирика најмлађих (псеудоним В. Рашчанин), Бг 1939; путопис: Са Црњанским у Лондону, 1961, Минхен 1979.

ЛИТЕРАТУРА: Б. М. Карапанџић, Духовно стваралаштво српске емиграције, Мелбурн 1978.

Мирјана Ерић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИМОВИЋ, Јован

АЋИМОВИЋ, Јован, фудбалер, тренер (Београд, 21. VI 1948). Од малена се бавио фудбалом. Каријеру почео у ОФК Београд (1963−1965), а прославио се и постао популаран у Црвеној звезди (1965−1976). Са Црвеном звездом освојио је четири титуле државног првака (1968, 1969, 1970, 1973) и два трофеја Фудбалског купа Југославије (1968, 1971). За овај тим одиграо је 519 утакмица и дао 113 голова, у првенству је наступао на 237 мечева са 44 постигнута гола. У државном тиму играо је 55 пута, први пут против Италије у Риму 1968 (1:1), у финалу Европског купа нација, и тада освојио сребрну медаљу. Играо је у националном тиму Југославије на Светском првенству 1974. у Немачкој. Последњи пут дрес са националним грбом носио је 1976. Од 1976. до 1979. био је интернационалац ФК Сарбрикен у Немачкој. Тренерску каријеру остварио је у Црвеној звезди као помоћник првог тренера и шеф омладинског погона београдског лигаша.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе 1903–2005, Бг 2005.

Јован Танурџић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИМОВИЋ, Марко

АЋИМОВИЋ, Марко, грађевински инжењер, универзитетски професор (Мрсаћ код Краљева, 2. III 1911 – Београд, 24. X 1999). Дипломирао 1936. на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду. У Одељењу за грађење железница Министарства саобраћаја учествовао у пројектовању и грађењу појединих деоница пруга у Србији (1936–1941), а за време окупације радио на одржавању железничких пруга и путева, на санацији клизишта и тунела. После ослобођења ангажовао се на обнови саобраћајница и руководио радовима на изградњи тунела на омладинским пругама Брчко–Бановићи и Шамац–Сарајево. Од 1948. у Министарству народне одбране и као главни инжењер војно-грађевинског предузећа „Врандук" руководио радовима на пројектовању и изградњи подземних објеката специјалне намене. Универзитетску каријеру започео је 1951, биран у сва звања, а за редовног професора изабран 1972. Предавао на грађевинским факултетима у Београду, Нишу и Приштини. Био је ангажован на изградњи железничких тунела „Хоча" на прузи Зворник–Тузла, „Кисељак" и „Мајевица" на прузи Брчко–Бановићи, „Врандук" и „Бистричак" на прузи Шамац–Сарајево, као и на обнови порушених железничких тунела у Качаничкој клисури и тунела „Чортановци" на прузи Београд – Нови Сад. Као експерт дефинисао је специјалне поступке израде тунелске подграде којима је битно доприносио рационалној изградњи значајних објеката, као што су пешачки пролаз код Београдског Сајмишта, тунели „Стражевица" на кружном путу око Београда, „Кржинци" у Грделичкој клисури, „Буковик" на прузи Гостивар–Кичево, „Костовица Бријег" и „Светлина" на путу кроз Ибарску долину, „Стрмен" на путу Параћин–Зајечар, као и водоводни тунел од улице Франше Д'Епереа до црпне станице „Ташмајдан" у Београду. Учествовао у пројектовању подземних објеката хидроелектране „Кафуе Горге" у Замбији, железничке пруге поред акумулације „Јармук" у Јордану и водоводних тунела у граду Алжиру. Носилац је Ордена рада другог (1946) и првог реда (1947) и Ордена заслуга за народ са златном звездом (1977).

ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996, Бг 1996.

Петар Анагности

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИМОВИЋ, Милан

АЋИМОВИЋ, Милан, правник, полицајац, председник Савета комесара (Пиносава, код Београда, 31. V 1898 – Зеленгора, V 1946). У полицијској служби био од 1921, стекавши потом специјализацију у Немачкој. Три године је руководио Управом града Београда и био дугогодишњи представник Краљевине Југославије у Међународној полицијској комисији, за чијег је потпредседника изабран 1936. У влади М. Стојадиновића 1938. именован за министра унутрашњих послова. После слома Југославије, постављен је 30. IV 1941. на чело Савета комесара Србије, као неке врсте окупационе владе. Настојао је да окупационе власти поштују међународне прописе који се односе на стање окупације, али у томе није имао успеха. Савет комесара је, и формално, био орган окупационих власти, будући да Србија није имала статус окупиране државе. Дужност председника Савета обављао је до 29. VIII 1941, а потом је у влади М. Недића био министар унутрашњих послова до 7. XI 1942. Изразито антикомунистичко и антијеврејско расположење, учествовање полиције у репресалијама према становништву Србије, доношење уредбе о преким судовима, увођењу јавних и телесних казни, као и низ других сличних мера, чинили су га поузданим сарадником немачког окупатора. Проглашен за националног издајника од стране Врховне команде Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО), осуђен је на смрт, али је у касну јесен 1942. приступио њеним одредима. Револуционарне власти су га прогласиле за ратног злочинца и осудиле на смрт. Претпоставља се да је погинуо на Зеленгори, у обрачуну јединица НОВЈ и ЈВО.

ДЕЛО: Криминална тактика и психологија, Скопље 1933.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Миловановић, Дража Михаиловић, Бг 1991; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992; Министарство и министри полиције у Србији 1811–2001, Бг 2002; Н. Јовановић (ур.), Владе Србије, Бг 2005.

Срђан Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИМОВИЋ, Миливоје

АЋИМОВИЋ, Миливоје, фитопатолог, научни саветник (Рогача, Сопот, 8. I 1929 ‒ Нови Сад, 19. X 2009). Пољопривредни факултет завршио у Земуну (1955), где је и докторирао (1963). Радио на Институту за заштиту биља Топчидер – Београд и Пољ. ф. у Земуну и Новом Саду. У Заводу за пољопривредна истраживања у Новом Саду биран за научног саветника (1974). Као експерт ФАО за болести сунцокрета боравио у Ирану (1971, 1972) и Танзанији (1978), а као предавач у Кини (1986). Допринео је проучавању биљне патологије ратарских и повртарских врста, пре свега болести хмеља, сунцокрета и соје. Први је открио и детерминисао у Југославији 20 нових паразитних гљива, од чега 16 на сунцокрету. Поред болести сунцокрета и хмеља проучавао је и болести поврћа. Од шест објављених књига и монографија издвајају се: „Болести и штеточине хмеља и њихово сузбијање" (у: Хмељарство, Н. Сад 1984), Проузроковачи болести соје и њихово сузбијање (Бг 1988), Болести сунцокрета (Н. Сад 1995). Међу научним радовима посебно су значајни они који указују на нове болести код поврћа, соје и сунцокрета („Colletotrichum circinans (Berk) Vogl. нови паразит црног лука у нашој земљи", Зборник радова Института за пољопривредна истраживања, Н. Сад, 1964, 2; „Phoma sp нови паразит сунцокрета у Југославији", Зборник радова Института за пољопривредна истраживања, Н. Сад, 1965, 3; „Sclerotium rolfssi Sace – нови паразит сунцокрета у Југославији", Трећи југословенски конгрес заштите биља, Врњачка Бања 1994). Био је директор и одговорни уредник Билтена за хмељ и сирак.

Бранка Лазић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИМОВИЋ, Миодраг

АЋИМОВИЋ, Миодраг, правник, пуковник, универзитетски професор (Јагодина, 12. IV 1875 – Београд, 24. XII 1961). Пре завршетка студија права на Великој школи у Београду (1897), радио у правосуђу и Министарству правде. Активни судски официр у чину потпоручника постао 1898. До 1920. радио у војном правосуђу и на Војној академији где је добио чин судског пуковника. У међувремену, од 1903. студирао право у Берлину где је 1908. и докторирао. Предавао на ВА (1908–1920), а потом, као редовни професор, на Правном факултету у Суботици. Био је један од утемељивача тог факултета, чији је декан био осам пута. Ту је остао до 1941. када је протеран од стране мађарских окупационих власти. Време окупације провео у Београду као избеглица. После завршетка рата био редовни професор ПФ-а у Београду, на којем је вршио и дужност декана за школску 1946/47. и где је радио до пензионисања 1949. Као официр и професор ВА више пута је одликован, касније и за заслуге у организацији ПФ-а у Суботици. Бавио се научним радом и објављивао радове из области кривичног права, војног кривичног права, кривичног процесног права и полицијског права.

ДЕЛА: Кривично право, општи део, Суб. 1937; Кривично право, посебни део – кривична дела против живота и тела, Суб. 1940; Кривични судски поступак, Бг 1946.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица мушке гимназије у Крагујевцу 1833–1933, Краг. 1934; Љ. Кандић, Ј. Даниловић, Историја Правног факултета у Београду, II, Бг 1998.

Зоран Стојановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИМОВИЋ, Мирко

АЋИМОВИЋ, Мирко, филозоф, универзитетски професор (Макце код Великог Градишта, 28. VIII 1950). Филозофију завршио на Филозофском факултету у Београду (1976). Магистрирао 1985. на Правном факултету у Новом Саду, а докторирао 1990. на ФФ-у у Загребу. На ФФ-у у Новом Саду предаје Логику (Увод у логику, Н. Сад 1999) и Филозофију природе. Бави се историјом и филозофијом логике, филозофијом природе и историјом ове дисциплине код Срба. Уредник је часописа Arche.

ДЕЛА: Логика научне филозофије, Суб. 1994; Онтологике, Н. Сад 1995; Металогике, Н. Сад 1997; Logos i physis, Н. Сад 2003; Елементи логике, Н. Сад 2004.

Илија Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИМОВИЋ, Михајло

АЋИМОВИЋ, Михајло, правник, универзитетски професор (Земун, 29. X 1926 – Београд, 15. I 1991). На Правном факултету у Београду дипломирао (1951) и докторирао (1965). У међувремену завршио последипломске студије на ПФ-у у Чикагу. Од 1956. до 1969. био је истакнути адвокат у Београду. Од 1969. радио као наставник на ПФ-у у Нишу, где је 1977. изабран за редовног професора за предмет Криминологија са пенологијом. На истом факултету у оквиру Криминологије предавао и Судску психологију. За редовног професора на предмету Судска психологија на ПФ-у у Београду изабран је 1979. и на том месту остао до смрти. Дао научни допринос у области више кривичних наука (Кривично процесно право, Криминологија), који је посебно значајан у Судској психологији. Ударио је темеље тој дисциплини у Србији, како универзитетској настави из тог предмета, тако и у систематским проучавањима из те области.

ДЕЛА: Допринос браниоца истини у кривичном поступку, Бг 1966; Основи судске психологије, Бг 1972; Правци криминалне психологије, Бг 1976; Судска психологија, Бг 1983; Психологија злочина и суђења, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Анали Правног факултета у Београду, 1990, 6; Љ. Кандић, Ј. Даниловић, Историја Правног факултета у Београду, III, Бг 1998.

Зоран Стојановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИМОВИЋ, Сава

АЋИМОВИЋ, Сава, инжењер електротехнике, универзитетски професор (Беркасово, 9. I 1921). Електротехнички факултет завршио у Београду 1949. У Електронској индустрији (ЕИ) у Нишу руководио развојем електронских цеви, радио као главни инжењер електронике (1949–1959), у фабрици „Никола Тесла" у Београду руководио пројектном организацијом акустичких, радио и ТВ апарата. Радио као директор и руководилац развојне службе у Белинду (1960–1963), као технички саветник у дирекцији ЕИ-Ниш (1963–1970), те директор Института за професионалну електронику ЕИ у Београду (1970–1973) и саветник у развоју електронске индустрије. Био је главни пројектант пет фабрика и девет пројеката инсталација СС (сигнално-сигурносне) и ТТ (телеграфско-телефонске) опреме. Универзитетску каријеру започео је 1962. на ЕТФ-у у Београду, од 1966. радио на Техничком факултету у Нишу, где је увео нови предмет Техника електронских цеви. За редовног професора изабран 1971. на Електронском факултету у Нишу. Аутор је уџбеника Основи физичке електронике (Ниш 1971), Физичка електроника (Ниш 1980) и Квантна електроника (Ниш 1983). Био декан Техничког и Електронског факултета и шеф Катедре за саставне делове у Нишу. Активно је учествовао у заснивању ових факултета, а значајан је и његов допринос развоју ЕИ у годинама њеног пионирског развоја.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Хајдук, В. Хајдук, Беркасово: од Деспотовца до данас, Шид 2003.

Александар Маринчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИМОВИЋ, Филип

АЋИМОВИЋ, Филип, филмски архивист, новинар (Стара Кањижа / Кањижа, 5. XI 1921 – Београд, 7. XII 1995). Студирао на Музичкој академији и Правном факултету. Био је новинар београдских дневних листова Глас и 20. октобар, од завршетка II светског рата до 1949. када му је, због идеолошких разлога, забрањено да се бави новинарством. У Југословенској кинотеци радио од 1954. као чувар изложбе, а од 1956. као стручни сарадник за програм. Креирао је програме који су својим дизајном одскакали од дотадашње праксе. Приредио књигу Ејзенштајн – живот, дело, теорије (Бг 1957), која је својим форматом и дизајном освојила награду на Бијеналу у Венецији 1958. и у тадашњој Југославији промовисала нови формат књиге. Један је од покретача листа Филм данас, а покренуо је и издавачку делатност Југословенске кинотеке. Осмислио велик број филмских програма и написао изванредне текстове за њих, али ниједан није потписао. Био је члан најважнијих комисија ФИАФ-а (Federation International of Film Archive) и с познатим италијанским историчарем филма Монтесантијем и руским Дмитриjевим покренуо међународну размену филмова, која је донела велик углед Југословенској кинотеци. Био је иницијатор и покретач пратећих програма ФЕСТ-а, Фестивала докуметарног филма и фестивала „Мермер и звуци".

Стеван Јовичић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИН, Зденка

АЋИН, Зденка, новинар (Беране, 27. VIII 1951). Дипломирала на Групи за филозофију Филозофског факултета у Београду. Као студенткиња писала за новине и часописе. Била је секретар Комисије за преглед филмова (1977–1980). Професионално почела да се бави новинарством 1980. Била је главни уредник Београдског читалишта Библиотеке града Београда и оснивач Видео новина (1980). На Телевизији „Политика" уређивала емисије „Прес клуб", потом била уредник културне рубрике ревије Дуга. Сарађивала у Књижевној речи, Књижевним новинама, НИН-у, Интервјуу, Борби, Делу, Филозофији, Политици. Аутор је 150 телевизијских и око 100 радио емисија, више песама и прича, као и фељтона у Дуги о Андреју Сињавском. Објавила и књигу Ни глас Бога, ни глас државе (Вш 1990), као и интервјуе са Ч. Милошем, Ф. Арабалом, А. Рубинштајном, Б. Пекићем. Живи у Торонту и бави се публицистиком.

Душан Попов

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AЋИН, Јован

AЋИН, Јован, филмски и ТВ редитељ (Београд, 23. V 1941 – Београд, 5. VIII 1991). Као студент Архитектуре био је активан члан Кино-клуба Београд, а затим апсолвирао режију на Академији за позориште, филм, радио и ТВ у Београду. Радећи на филму и ТВ, режирао више документарних и кратких играних филмова (Ускрс, 1969), као и ТВ драма и емисија, а опробао се и као позоришни редитељ. На играном филму дебитовао 1975. Ружом од бетона, који је због „неадекватне" обраде савремене радничке теме административном одлуком продукције био прерађен и, уз сарадњу још неколико аутора на режији (Миљенко Дерета, Дејан Ђурковић, Милан Шећеровић), приказан под насловом Познајете ли Павла Плеша?. Након тога отишао у Француску где је више година радио на наменским филмовима у фабрици аутомобила „Пежо", за које је награђиван на специјализованим фестивалима. У Београд се вратио 1985. да би режирао филм Бал на води, носталгичну евокацију изазовних 50-их, успешно повезујући романтичарску атмосферу и критичку ревизију идеологије минулих времена. Живот је изгубио у саобраћајном удесу. Удружење филмских уметника Србије установило је награду за најбољи документарни филм, која носи његово име.

Никола Стојановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИН, Јовица

АЋИН, Јовица, књижевник, преводилац (Зрењанин, 13. XII 1946). Технолошки факултет студирао у Београду. Био главни уредник Књижевне речи и часописа Дело, уредник у издавачким предузећима „Рад" и „Службени гласник". У његовој есејистичкој и фикционалној прози стварне и мистификоване аутобиографске, документарне и свакодневне животне ситуације најчешће прелазе у фантастику, хиперболу, симулацију стварности, црни хумор и гротеску. У есејима тумачи велике теме европског духовног простора и идеологију усмераване судбине човека XX в.: значење метафизике, логори у политички репресивној стварности, симулакруми као средства манипулације судбинама људи и држава, немогућност сазнавања објективних чињеница и истине и др. (Паукова политика, Бг 1978; Шљунак и маховина, Бг 1986; Поетика кривотворења, Н. Сад 1991; Гатања по пепелу, Бг 1993). У приповеткама је један од најдоследнијих приврженика наративне транспозиције митологема и симбола савременог града и неостварених потреба младих људи за блискошћу, емотивношћу и осмишљеним еротским додиром. Прожимање наративних жанрова, мешање реалног, измаштаног, тривијалног, фантастичног, упад илузија, снова и привида у фабулативну основу прозног текста најуочљивије су последице његове провокативне прозне артикулације стварности (Дуге сенке кратких сенки, Сар. 1991; Уништити после моје смрти, Вш. 1993; Неземаљске појаве, Бг 1999; Дневник изгнане душе, Бг 2005). Његова изразита језичка енергија и трагање за унутрашњом стварношћу књижевних ликова прерастају у наративну имагинацију непредвидивих сижејних обрта и умножених књижевних значења. Преводи прозу, критичке и теоријске текстове француских и немачких писаца XX в. Добитник је Андрићеве награде за приповетку, награде „Тодор Манојловић" и „Виталове" награде за прозу.

ДЕЛА: књиге есеја: Апокалипса Сад, Вш. 1995; Голи приповедач, Вш. 2008; књиге прича: Лептиров сановник, Бг 1996; Ко хоће да воли, мора да умре, Н. Сад 2002; Прочитано у твојим очима, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, Самосвест критике, Бг 1987; С. Јованов, Јеретик у олтару, Вш. 1994; М. Недић, Критика новог стила, Пр – Г. Милановац 1994; М. Пантић, Александријски синдром 3, Н. Сад 1999; Александријски синдром 4, Бг 2003.

Марко Недић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИН, Коста Милош

АЋИН, Коста Милош, официр (Књажевац, 28. II 1915 – Чикаго, 3. VIII 1996). Завршио Војну академију у Београду 1934. и Ваздухопловну војну академију у Панчеву 1938. Био активни официр Космајског корпуса Југословенске војске у отаџбини до 1945, када је емигрирао и постао официр Британског краљевског ваздухопловства. У емиграцији се посветио историји и публицистици, био сарадник емигрантских листова и аутор књига о Равногорском покрету: Ко је пуковник Дража Михаиловић, Бг 1942; Србија гори, Чикаго 1961; Прва герила у Европи, Чикаго 1964. Члан Удружења српских писаца у иностранству и члан Удружења књижевника Србије од 1991. Живео у Швајцарској, Енглеској и САД.

ДЕЛА: Шта они називају демократијом, Лондон 1948; Довиђења у слободи, Лондон 1953; Вихори сутрашњице, Лондон 1957; Некажњени злочини, Лондон 1958; Браниоци Косова, Лондон 1973; Повратак сунцу, Чикаго 1982; Југославија у прошлом времену, Чикаго 1992.

ЛИТЕРАТУРА: Српска емиграција. Прилози за историју српског исељеништва (1830–1992), Бг 1993, 1.

Душан Лопушина

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЋИЋ, Мирко

АЋИЋ, Мирко, грађевински инжењер, универзитетски професор (Дрвар, 2. I 1938). Дипломирао 1963. и докторирао 1978. на Грађевинском факултету Универзитета у Београду, где је на редовним и последипломским студијама предавао материју бетонских конструкција. Држао је наставу и на грађевинским факултетима у Новом Саду, Суботици, Нишу, Подгорици и Бањалуци. У области експерименталног и теоријског истраживања дао је прилоге питањима носивости бетонских елемената и конструкција. Учествовао је у изради југословенских прописа за бетонске конструкције из 1971. и 1987, као и у писању литературе за њихову примену. Од 1987. председник је Републичке комисије за полагање стручних испита из конструкција за дипломиране грађевинске инжењере и техничаре. Као пројектант-конструктор пројектоваo је велик број објеката различите намене, углавном нестандардних конструкција и технологија грађења. Копројектант је конструкције хангара на сурчинском аеродрому (1986) с кровом обешеним о три преднапрегнуте двопојасне греде распона 135,8 м, тежине од по 1.800 т; конструкције хале Београдске арене (1999), где претходно напрегнути двопојасни роштиљ распона 132,7 м и 102,7 м образује конструкцију крова, укупне тежине 3.200 т; конструкције зграде Српског народног позоришта у Новом Саду (1980) и стамбено-пословног објекта са 35 спратова у Москви (1996). Развој двопојасних гредних носача донео му је, заједно са М. Ивковићем, Ж. Перишићем и А. Паквором, Октобарску награду града Београда (1985). Носилац је Ордена рада са златним венцем (1986) и повеље Југословенског друштва грађевинских конструктора за животно дело (2002).

ДЕЛА: и А. Паквор, Ж. Перишић, Теорија армиранобетонских и претходно напрегнутих конструкција, Бг 1983; и М. Ивковић, Т. Радојичић, Гранична стања бетонских конструкција, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846–1996, Бг 1996.

Растислав Мандић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУГМЕНТАТИВ

АУГМЕНТАТИВ (лат. augmentum: увећање; нем. Augmentativ), реч настала извођењем (деривацијом), која означава нешто увећано (главурда, носина, књижурина, кућерина). Најчешћи суфикси за извођење а. су -ина, -етина, -урина, -уштина, -чина. А. обично имају погрдно (пејоративно) значење које се понекад не може раздвојити од аугментативног. Понекад а. може имати пожељно значење (синчина, јуначина).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Бг 2007.

Рајна Драгићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУГУСТИНЧИЋ, Антун

АУГУСТИНЧИЋ, Антун, вајар (Клањец, Хрватска 4. V 1900 – Загреб, 10. V 1979). Од 1918. студирао вајарство на Вишој школи за умјетност и умјетни обрт у Загребу код Р. Валдеца и Р. Франгеша, а након промене ранга школе у Академију наставља студије код И. Мештровића. Као стипендиста француске владе одлази у Париз где студира у Школи за примењене уметности и на Академији лепих уметности (1924−1926). Боравак у Француској обележава фазу његовог уметничког формирања. По повратку у Краљевину СХС изводи прве радове у монументалној пластици Споменик палим Шумадинцима у Крагујевцу (1928) и Споменик Петру Кочићу у Бањалуци (1929). Учествује у формирању групе „Земља". У то време фокус његовог уметничког интересовања је решавање споменика у јавном простору уклопљених у архитектуру и захтеве амбијенталне целине. На Споменику палим Нишлијама (1930) први пут изводи коњаничку фигуру. Упоредо с капиталним радовима и решавањем задатака монументалних димензија А. ствара и портрете, фигуре, актове, рељефе, плакете и композиције мањег формата (Преља, Дјевојка с гитаром). У периоду до II светског рата достиже зрелост у опусу врло широке тематике, као и у савладавању свих врста материјала (мермер, бронза, дрво). Учесник је Народноослободилачког покрета, члан ЗАВНОХ-а, потпредседник АВНОЈ-а на Другом заседању. Године 1944. одлази у Москву где током једногодишњег боравка настаје рад Ношење рањеног партизана, као и нацрти за новчанице и ордење. У Београд се враћа 1945. да изведе Споменик Црвеној армији код Батине на Дунаву. У годинама након рата изводи многобројне монументалне радове чија се тематика везује за жртве рата (Ливањски споменик, Споменик Крајишницима) али и портрете (Маршал Тито, Моша Пијаде) и актове (Стид). Био је професор и ректор загребачке Академије ликовних умјетности, члан САНУ и ЈАЗУ, почасни члан Академије уметности СССР-а.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Југословенска скулптура 1870-1950, Бг 1975; „Антун Аугустинчић", у: Уметници чланови САНУ, Бг 1980.

Симона Чупић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУДИОТЕХНИКА

АУДИОТЕХНИКА (лат. audire: слушати, грч. tevcnh: вештина), део техничке акустике који се бави снимањем, преносом (или записивањем) и репродукцијом звука помоћу електричних и електронских уређаја. А. обухвата електроакустичке претвараче (микрофоне), уређаје који записују те сигнале (као аналогне или дигиталне) на одређене носаче записа (грамофонска плоча, магнетофонска трака, филмска трака, разне врсте дискова као CD, DVD) механичким, магнетним или оптичким поступцима; уређаје који их „скидају" са записа; и опет претвараче електричних сигнала у звучне (звучници, слушалице). Делови овог ланца, од пријема до репродукције звука, у којем се налазе водови, бежични пренос, појачивачи, филтери, коректори и сви други елементи обраде сигнала, не припадају искључиво а., али су значајан део ове области. А. се на највишем нивоу изучава једино на електротехничким факултетима. У Србији је, у другој половини ХХ в., почела индустријска производња појединих елемената и уређаја из ове области (контролни пултови, појачивачи, звучници и остали прибор за монтажу целих постројења), али на почетку XXI в., Србија је у томе далеко заостала и упућена је на увоз. Постоји, међутим, доста фирми које, уз увоз опреме, могу да дизајнирају, пројектују и реализују комплетне аудиотехничке системе озвучења или снимања звука на високом нивоу.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Ш. Куртовић, П. Б. Правица, Д. Д. Калић, Примењена акустика у Србији, Научни скупови САНУ, 2003, књ. CIV, 2/2.

Хуснија Куртовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУДИТОРИЈУМ

АУДИТОРИЈУМ (лат. слушаоница), просторија, редовно већих димензија, у којој се одржавају предавања, конференције, концерти, чија се акустичност постиже нарочитом конструкцијом дворане, изградњом зидова и таванице, избором материјала, који упијају или одбијају звук и изолацијом од спољашњих звукова. Такође, античко име за брод у цркви, где се слуша проповед. Од XVII в. цркве реформисане религије усвојиле су широк, скоро квадратни план тако да су налоњ и проповедаоница видљивији и речи с њих се чују разговетније. Такви верски објекти били су у основи а., названи аудиторијанске цркве. Најстарије театарске грађевине које су садржале архитектонске елементе а. у античкој Грчкој настајале су паралелно с развојем трагедије и комедије из Дионизијевог култа. Саставни део култа било је извођење дитирамба, које су рецитовали, односно певали хорови првобитно испред Дионизијевог храма или на подручју Дионизијeвог светилишта. Циклична формација хора условила је за његово наступање кружни простор, a тај простор, оркестра, постаје језгро античког театарског објекта и добија функцију позорнице. У њеном је средишту жртвеник, смештен на повишеном подзиду. Уколико се не користи рељеф терена, а. или гледалиште конструише се на неколико спратова које носе стубови и лукови. Скена (scaena) се на оба своја краја спаја с гледалиштем, чиме грађевина постаје потпуно затворени објекат. Гледалиште и оркестра, пресечени скеном на линији дијаметра, постају строги полукруг. Пошто се скена спојила са гледалиштем, нестали су пострани прилази: у гледалиште се улазило кроз надсведене ходнике пробијене испод седишта. Полукружна оркестра постаје део гледалишта, у којем се налазе редови седишта за одличнике. На почетку XX в. јављају се у архитектури а. елементи „Стила 1900" (Art nouveau, сецесија), али само у украсу унутрашњих простора. Значајна промена у структури гледалишта наступа елиминисањем ложа; уместо њих конструише се по неколико редова полукружних балкона, који могу имати и ложе, али само као отворене, преградама одвојене омање просторне јединице. У српској архитектури, а. се појављује на пројекту Александра Бугарског за првобитну основу Народног позоришта у Београду из 1868. Решење Бугарског је нешто упрошћеније у поређењу са сличним позоришним зградама у тадашњој Европи, али функционалније. А. је имао партер и три галерије. На бочним странама партера биле су ложе, које су се појавиле и на првој и другој галерији. Трећа галерија била је предвиђена искључиво за стајање. Осим конструкције бине и њених техничких уређаја, који су израђени у Бечу, целокупна остала конструкција била је начињена од дрвета, па и галерије заједно са стубовима. Сва дрвена конструкција била је пресвучена гипсом, са богатом пластичном декорацијом, која је у великој мери била позлаћена.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815–1914, 1981; Oxford Dictionary of Architecture, Oxford 1999; С. Малдини, Енциклопедија архитектуре, I, Бг 2004.

Бранка Ланцош-Малдини

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУЕР, Људевит

АУЕР, Људевит, политичар, министар (Свети Иван Жабно код Крижеваца, 8. VIII 1892 – Сремска Митровица, 7. XII 1973). Завршио права на Загребачком свеучилишту. Усавршавао се у Прагу, Москви, Паризу и Бечу. По завршетку студија посветио се адвокатури. Био је члан најпре Самосталне демократске странке (СДС), а потом Југословенске националне странке (ЈНС), члан Соколског покрета и сарадник више стручних и политичких листова и часописа. За народног посланика први пут је изабран 1931. у сисачком срезу, на земаљској листи Петра Живковића, као један од грађанских политичара који су подржали лични режим краља Александра Карађорђевића. У Народној скупштини био је члан Финансијског, Имунитетног и других одбора. Министар физичког васпитања народа постао је децембра 1934. у влади Богољуба Јевтића, на чијој је изборној листи биран за народног посланика и на скупштинским изборима маја 1935, али је са Миланом Стојадиновићем и другим министрима учествовао у обарању ове владе. У влади коју је јуна исте године образовао М. Стојадиновић постао је министар правде, а у том својству је потписао конкордат Краљевине Југославије са Св. Столицом. На челу овог министарства остао је до августа, када је поднео оставку, незадовољан образовањем нове владавинске страначке комбинације, Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ).

ИЗВОРИ: Ж. Аврамовски (прир.), Британци о Краљевини Југославији. Годишњи извештаји Британског посланства у Београду 1921–1938, Бг-Зг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Прво југословенско народно представништво, изабрано 8. новембра 1931. године, Бг 1931; Сенат, Народна скупштина, Бг 1935; Т. Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929–1935, Бг 1969; Влада Милана Стојадиновића 1935–1937, Бг 1985.

Предраг Лажетић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУРЕЛИЈАН

АУРЕЛИЈАН (L. Domitius Aurelianus), римски цар (околина Сирмијума, ? – утврђење Ценофруриј, Мала Азија, IX (VIII?) 275), владао 270‒275. н.е. Каријеру је градио у војсци, где од обичног војника, преко центуриона, трибуна, префекта легије, заповедника границе напредује до положаја конзула и команданта коњице. Оженио се Северином, кћерком угледног сенатора Улпија Кринтија. Цар Клаудије га је 270. на умору у Сирмијуму одредио за наследника трона што су прихватили римски сенат и војска. Као цар, успешно је окончао рат са Готима, казнио германска племена за упад у Италију, подигао монументални бедем око Рима, из руку узурпатора повратио Галију, Шпанију и Британију, стабилизовао границу на Дунаву поставши „Спаситељ Илирика", покорио палмирско краљевство и с правом стекао титулу Restitutor orbis (Обновитељ света). На почетку успешног похода против Персије, погинуо је као жртва дворске завере. Сахрањен је у месту погибије где је подигнут храм и стуб у част деификованог цара. Стекао је опште признање као борбен и успешан цар, способан и строг реформатор у држави опадајуће моћи. Био је привржен култу Сола, тако да је у подножју Квиринала у Риму подигао храм посвећен овом божанству, на улазу у Тесалонику (Солун) изградио светилиште са монументалном статуом, увео игре у његову част (agon Solis), а вероватно и обновио храм у свом завичају у подножју Фрушке горе, у којем је служила његова мајка. Према Петру Патрикију, сматран је Соловом инвеституром на земљи; у царску титулацију увео је инвокацију Deus invictus. У Сирмијуму је ковао новац са мотивима који асоцирају на његов завичај. Са његовом деификацијом посредно се могу повезати иконе подунавских коњаника и појасне плочице са представама Сола израђиване у Сирмијуму.

ИЗВОР: Historia Augusta - Aurelianus, Vol. III, London & Harvard 1932.

ЛИТЕРАТУРА: L. Homo, Essai sur le regne de l'Empereur Aurélian, Paris 1904; H. Mattingly, The Cambridge Ancient History, XII, Cambridge 1971.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУРЕУС → НОВАЦ

АУРЕУС → НОВАЦ

АУРЕУС МОНС

АУРЕУС МОНС (Aureus Мons), антички град на простору Сеоне и Орешца код Смедерева. Према античким итинераријима удаљен 35–39 км од Сингидунума што би указивало на локацију у наведеним селима, можда и Удовицама. У Итинераријуму Хијеросолимитани означен као civitas из чега се закључује постојање извесног урбаног потенцијала насеља у касноантичком периоду. Одсуство А. М. из Птолемејевог пописа градова у Мезији упућује на могућност да насеље у раноцарском периоду није имало статус муниципијума. Претпоставку да се ради о насељу домородачког становништва подржавају и резултати истраживања некрополе из периода крај I – крај III в. на локалитету Бабин разбој у Орешцу – гробови са спаљеним покојницима припадају типу Мала Копашница – Сасе који се приписује аутохтоном становништву. Старији хоризонт сахрањивања завршава се у периоду 230–240. када је, изгледа, дошло до напуштања насеља због пустошења тзв. Кипријанове куге. Настала демографска празнина овог значајног граничног подручја попуњена је досељавањем становништва из напуштене провинције Дакије око 270. и пренастањеног простора у Доњем Подунављу, што је темељ процвата града у касноантичком периоду. Еутропије наводи да је у време цара Проба (276–282) овде гајена квалитетна винова лоза. У Нотицији се спомиње војни одред cuneus equitum Dalmatarum, а у вези са суседним Трикорнијумом (Ритопеком) помоћна јединица састављена од становника А. М. – auxilium Aureomontanorum. На простору насеља регистровано је утврђење димензија 150х130 корака, остаци храма посвећеног Викторији, терме, а у околини неколико касноантичких вила са мањим некрополама. Нису евидентирани објекти, фортификација и материјал из VI в., што можда објашњава чињеницу да ово значајно насеље није поменуто у Прокопијевом попису обновљених утврђења у време Јустинијанове владавине.

ЛИТЕРАТУРА: М. Мирковић, Римски градови на Дунаву у горњој Мезији, Бг 1969; Л. Павловић, Музеј и споменици културе Смедерева, Смед. 1972; М. Цуњак, Љ. Марковић-Николић, Античке и средњовековне некрополе у Смедереву и околини, Смед. 1999.

Александар Јовановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКА ЕПАРХИЈА

АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКА ЕПАРХИЈА, основана 1973. издвајањем из Западноевропске и Аустралијске епархије, то издвајање је диктирано практичним разлозима (повећање броја досељених Срба), као и деловањем америчког раскола. Седиште епархије је у манастиру св. Саве у Илајну, Викторија (Аустралија). Настављен је напор из претходног периода да се изграде храмови и остали потребни објекти. У Аустралији је епархија организована у 18 парохија и 4 мисионарска подручја, а на Новом Зеланду има једна парохија са једним мисионарским подручјем.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, III, Бг 1991; Црква, календар Српске православне патријаршије за 2006, Бг 2006.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКА ЕПАРХИЈА МИТРОПОЛИЈЕ НОВОГРАЧАНИЧКЕ

АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКА ЕПАРХИЈА МИТРОПОЛИЈЕ НОВОГРАЧАНИЧКЕ, основана 1964. од стране Америчкоканадске епархије са бившим епископом Дионисијем, која је тада била у расколу. Исте године добила је свој Устав. Прво седиште било је у Кабрамати, предграђу Сиднеја, а касније је пренето у манастир св. Саве, тзв. „Нови Каленић" у Канбери (Аустралија). Део свештенства који им је пришао био је недовољан, па су рукополагали људе без богословског образовања. Куповали су имања, подизали храмове и пратеће објекте, школе за омладину и сл. Од 1992. уклопљена је у јурисдикцију Српске цркве договорним решењем америчког раскола. Организована је у два архијерејска намесништва са 16 црквено-школских општина и 17 свештеника на парохијама.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, III, Бг 1991; П. Пузовић, „Епархије Српске православне цркве у расејању", у: Прилози за историју Српске православне цркве, Ниш 1997; Црква, календар Српске православне патријаршије за 2006, Бг 2006.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУСТРИЈСКО-СРПСКА ТАЈНА КОНВЕНЦИЈА → ТАЈНА КОНВЕНЦИЈА (1881)

АУСТРИЈСКО-СРПСКА ТАЈНА КОНВЕНЦИЈА → ТАЈНА КОНВЕНЦИЈА (1881)

АУСТРИЈСКО-СРПСКИ ОДНОСИ

АУСТРИЈСКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Политички односи. О овој теми од посебног значаја могуће је говорити тек после Мохачке битке 1526, кад је Краљевина Угарска признала власт хабзбуршких владара на деловима своје територије коју нису запосели Турци. Хабзбурзи су били цареви Светог Римског царства немачке народности чијим су личним поседима припадале и земље некадашње Источне марке овог царства (Österreich). Краљевина Угарска признала је 1529. Фердинанда V Хабзбурга за свог владара и на тај начин ушла у састав поседа ове династије. Од тада преко Угарске почиње и развој непосредних војних и политичких односа Аустрије са Србима, као савезницима или противницима који су живели у саставу Хабзбуршког царства или у оквиру турских земаља, на простору Балкана или у Панонији. Одмах после битке на Мохачу 1526, у време продирања Турака, српски деспот Павле Бакић је 1529. са 2.000 коњаника учествовао у одбрани Беча. У то време на страну Аустријанаца прелазили су и други српски племићи, а потом и веће групе становника из турске Славоније и Босне, који су губили дотадашњи влашки статус и повластице да би са својим народним старешинама ступали у службу аустријских команданата и заповедника тврђава, ударајући темеље Војне границе као одбрамбеног зида хришћанства према Турцима. Међу првим компактним скупинама Срба који су прешли под аустријску власт били су они који су се настанили у Жумберку, на хрватско-словеначкој граници, а који су 1538. од цара Фердинанда I добили прве крајишке привилегије којима им је омогућено да у току 20 година могу „без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу (...), примати сав урод и приход с те земље (...) и све што из руку Турака добију и заплене да им припадне". Пребегавање хришћанског живља из Турске у Аустрију настављено је и током друге половине XVII в., а врхунац је достигло у време Дугог рата 1593−1606. Нарочито су усмерена ка Славонији у коју је избегао и пожешки митрополит Василије са делом свештенства, што је оснажило новостворени Вараждински генералат за чије ће српско (влашко) становништво 1630. бити донесени тзв. Српски (Влашки) статути као подлога њихове народне самоуправе, која ће, нешто касније, бити пренета и на други, Карловачки генералат. Србе граничаре, као већинске у оба Генералата, Бечки двор је обилато користио у тридесетогодишњем рату (1618−1648). Од настојања хрватског и угарског племства да Србе граничаре претворе у кметове бранили су царски генерали и комесари, па и сам Бечки двор, иако је и он настојао да их поунијати и покатоличи. Иначе, Срба трговаца било је и у самом Бечу већ у XVI в. Снабдевали су град стоком, житом и сребром, па су имали и своју трговачку компанију која је уживала привилегије од стране царског двора.

У Великом бечком рату (1683–1699) Срби су масовно учествовали, а 1690. извели и познату сеобу у Аустрију, на територију Угарске. Неколико година после мира у Карловцима 1699. Срби у Угарској и Славонији нашли су се у процепу између Бечког двора, мађарског племства и католичког епископата: Двор је желео да их што више укључи у новоформиране Војне границе (Посавску, Подунавску, Потиску и Поморишку) као војнике сељаке, привилеговане у односу на сељаке кметове; томе се поменуто племство противило и настојећи да их, обновом старог жупанијског система, покмети; бискупат је покушавао да Србе покатоличи, да патријарху и епископима забрани или отежа канонске визитације и да изврши поделу на привилеговане и непривилеговане, тј. на оне који су сеобом 1690. дошли у Угарску и оне који су одраније били њени становници. С том поделом се и Двор сложио, али је ускоро био приморан да од тога одустане због Ракоцијевог устанка за чије гушење су Срби, као војници и као народ супротстављен Мађарима, били апсолутно неопходни. Опредељењем за Двор, Срби су се удаљили од Мађара, али никад нису успели да стекну трајну заштиту Двора него само привремену, док су га бранили од Турака и Мађара, а касније и од Пруса и Француза.

001_Srpske-privilegije-Leopolda-I.jpg

Срби у Монархији, као граничари и као народ у целини, учествовали су у новом Аустро-турском рату 1716−1718, којим су ослобођени тзв. Турски Срем, Банат и Србија, у којима је заведена аустријска војно-коморска управа која народу није ништа добро донела, него га је разочарала узимањем дажбина, понекад тежих него у време Турака, и настојањем да спречи његово духовно-политичко јединство, а да у новоосвојене области доведе Немце колонисте, посебно у Београд, Смедерево, Шабац. У тим градовима је, истина, било места и за Србе трговце и занатлије, који ће са градским свештенством и официрима тзв. србијанске милиције почети да постављају темеље домаће, српске чаршије.

Своје несигурне позиције у Србији Аустрија није успела да учврсти иако је Србији дала статус Краљевине и изједначила је са другим крунским земљама, пошто ју је у трећем рату с Турцима (1737–1739) изгубила и границу поставила на Уни, Сави и Дунаву. Прихватила је српског патријарха, неколицину епископа и део монаха, заједно с већим делом трговаца и занатлија, народном милицијом и тек понешто сељака, чиме је допринела развитку Земуна, Карловаца, Митровице, а посебно Рацког града, потоњег Новог Сада. Све се то одигравало у време цара Карла VI који је најпре, 1713−1715. потврдио, а касније, до краја своје владавине, сужавао српске народне привилегије. Тим путем ишла је и његова наследница, царица Марија Терезија.

Улазећи у рат против Пруске и Француске, царица се за подршку обратила угарском племству, али је за узврат пристала да Славонију и Срем инкорпорише у Угарску и да постепено укине Подунавску, Потиску и Поморишку војну границу. Но, пошто се није могла лишити ни помоћи Срба граничара, као најмногољудније формације своје војске, која је сваког пролећа у десетинама хиљада излазила на ратишта у Чешку, Баварску, Италију и бдела на границама према Турској, царица је дозволила одржавање Српског народноцрквеног сабора, који се састао у Карловцима 1744. и поднео разумне предлоге ради заштите сопственог народа. Она, истина, није то прихватила, али је 1745. за Србе основала Илирску дворску комисију, односно Депутацију, као орган при Двору за решавање „илирских" ствари. Не може се рећи да Срби у време прве тројице председника тог тела нису наилазили на одређени степен заштите, посебно док је њему на челу био барон Кристијан фон Бартенштајн, учитељ потоњег цара Јозефа II, који је за њега написао и књигу о Србима као расејаном народу у Монархији и на Балкану, али се не може мимоићи ни политика коју је према њима водио последњи председник Депутације гроф Франц Колер, који је чинио све да српске народне привилегије сведе само на ограничену црквену и школску аутономију, првенствено преко тзв. регуламената из 70-их година XVIII в., чиме је огорчио црквену јерархију а охрабрио српско грађанство које је тежило да постане водећа снага српског друштва у Монархији. Све је то почело и пре Седмогодишњег рата 1756−1763, продужено је и у његовом току, а завршено после њега, у време кад су граничарске чете доказивале своју верност Двору у безброј битака и у освајању самог Берлина.

Кратка, самостална владавина цара Јозефа II (1780−1790), због реформи које је спровела, побудила је велике наде код Срба у Монархији. Његов Патент о верској толеранцији, мере у аграрној политици, опорезивању и отварању државних и градских служби и за неплемиће, рат с Турском и освајање Београда, изазвали су одушевљење скоро свих Срба, тим више што су Цара могли да виде и у својој средини као владара заинтересованог и за њихово стање. Нису били разочарани ни новим царем, Леополдом II (1790−1792), који им је дозволио сазивање Народноцрквеног сабора у Темишвару 1790, на којем је изнет захтев за Банатом као српском националном територијом и органима сопствене власти, као и захтеви за решавање многих социјалних, економских, верских и школских питања. Цар и његов саборски комесар, генерал Јозеф Шмитфелд, као и врховни органи власти у Бечу показивали су склоност да решавају много гравамина и постулата српског народа, чему се супротстављала угарска страна (Дијета, Угарска дворска канцеларија, Намесничко веће, жупаније), која је после цареве смрти однела превагу, постављајући то као услов за сарадњу с новим царем, Францом I у борби против Француске револуције. Ипак, Двор је решавање српских привилегијалних ствари и даље задржао за себе, сматрајући и даље да су Срби Патримониум Аустријске куће, иако им је Угарски сабор 1791/92, најзад, признао грађанска права и у своје редове примио српски епископат, али никако и никад није пристао да Србе призна и као политички субјект у Угарској.

Доласком Јозефа II на чело Монархије и склапањем савеза са руском царицом Катарином II напуштена је неутрална политика према Турској, што је, најзад, 1788. довело до Аустро-Турског рата у којем су аустријске царске и граничарске, претежно српске граничарске трупе заузеле Београд и делове северне Србије, али су на томе и стале, препустивши даље ратовање скоро искључиво српским добровољачким одредима – фрајкорима. Српски народ се масовно ангажовао у том рату, али је препуштен самом себи, подлегао у борбама против редовне турске, татарске и арбанашке војске. После огромних жртава, материјалних разарања, мигрирања у Аустрију, Срби су се почели враћати из царевине са уверењем да од ње не могу очекивати своје ослобођење пошто се она поново окренула Европи и већ 1792. ушла у дуготрајно ратовање против Француске и њене револуције, користећи и за те ратове новостворене српске фрајкоре, али под својим а не српским командантима.

Борећи се сама или у оквиру европских коалиција против Француске, Аустрија је настојала да одржи добре односе с Турском, а кад је у Србији 1804. избио Устанак, она је прокламовала потпуну неутралност иако њени погранични органи нису били ненаклоњени српским устаницима, па су их потајно и помагали све док у Бечу није оцењено да је циљ Устанка стварање самосталне српске државе, која би могла бити привлачна за њено српско, па и румунско становништво. Од тада (краја 1806), аустријска влада почела је да спроводи праву блокаду Србије, да забрањује дотурање оружја, муниције и хране, да плени патриотске књиге и прогони српске родољубе у својој средини. Кад је поткрај 1806. Турска ушла у рат против Русије, Аустрија, иако савезник Русије у рату против Наполеона, чинила је све да спречи српско-руску војну и политичку сарадњу и користила сваку прилику да обустави промет са Србијом и ослаби њену одбрамбену снагу, сматрајући у крајњој линији да је за њу боље да Србија остане под Турском него да буде слободна и под заштитом Русије. То се нарочито јасно показало кад су почетком 1811. руски гарнизони дошли у Београд и Шабац, као и у току 1809. и 1813. кад су Турци, уз подршку Аустрије, ломили и најзад окупирали Србију. Ипак, као хришћанска држава и савезник Русије у победи над Наполеоном, Аустрија је 1813. прихватила избегличко српско становништво, а вештом дипломатијом избегла да Турцима преда вожда Карађорђа и његове војводе.

Имајући у виду српско-руску сарадњу у току Првог устанка, као и одјеке Устанка у Срему, Банату и Босанској крајини, Аустрија је од почетка до краја II српског устанка била наклоњена Турцима, чинећи све да спречи везе својих српских поданика са устаницима под кнезом Милошем Обреновићем. Кад је тај Устанак, ипак, успео и Србија се преко аутономије уздигла до Кнежевине, она је то пратила са нескривеном нелагодом, иако се није мешала у српско-турске и српско-руске односе. Подржавала је уставобранитељски режим кнеза Александра Карађорђевића, иако је толерисала обреновићевске избеглице на граници према Србији, али није подржала учеснике Катанске буне 1844. и покушаје обарања уставобранитеља 1846−1847. Може се рећи да је све до 1848. настојала да одржи добросуседске односе према Кнежевини Србији, а да је према славистичким тежњама својих српских поданика показивала мање нервозе него мађарска аристократија и средње племство.

У току Четрдесетосме Аустрија није прекидала односе са Кнежевином Србијом. Најпре је била против слања добровољаца у Српску Војводину, касније се томе није противила, а кад се опоравила од револуционарних удара настојала је да их одстрани, иако их је, потом, толерисала у одбрани Тителског платоа. У односу према Србима у Војводини, Бечки двор је водио две различите политике: до јесени 1848. заједничку аустријску и угарску политику, а од септембра просрпску ради њиховог укључивања у гушење револуције у Мађарској.

Славко Гавриловић

Од самог почетка Хабзбуршка монархија је с неповерењем и несимпатијама гледала на српски националноослободилачки покрет, а нарочито на процес обнове српске државе у току Првог и Другог устанка 1804‒1815. Како је време одмицало, а аутономија Србије у оквиру Османске империје се ширила, подозрење Аустрије према српским националним тежњама је постајало веће. За то су постојала два разлога: утицај ослобођене Србије на своје сународнике у Аустрији и Србија као могуће упориште Русије на Балканском полуострву. Будући да је присуство Русије и њен утицај на Србе после револуције 1848‒49. веома ојачао, а у Србији постао доминантан, незадовољство Аустрије било је у порасту.

Кад је Русија 1853. заратила против Турске, а наредне године и против англо-француске коалиције у Кримском рату, Аустрија се својом сарадњом сврстала против Русије. То је за Србију имало негативних последица. Сматрајући је могућим савезником Русије, Аустрија је према Србији заузела претеће држање, а њен министар спољних послова Буол-Шауенштајн увео је први пут у европску дипломатију паролу о „великосрпској опасности" на Балкану. Заплашен неуспехом Русије и одлукама Париског мира 1856, српски кнез Александар је повео проаустријску политику све више се подвргавајући њеним утицајима и у спољној и у унутрашњој политици. Аустрија је тиме била задовољна, али су је одлуке Светоандрејске скупштине и враћање Милоша Обреновића на српски престо 1858‒59. поново узнемириле. То је узнемирење после доласка кнеза Михаила на власт 1860. постало веће тим пре што се и сама Хабзбуршка царевина налазила у великим тешкоћама због национално-политичких потреса у властитим границама. Циљеви кнез Михаилове националне политике, које је било тешко прикрити, држање Беча учинили су неповерљивим и пуним стрепње. Негативан став Аустрије према Србији дошао је до изражаја нарочито 1862. у време бомбардовања Београда од стране турске посаде из београдске тврђаве и међународне конференције у Канлиџи, посвећене решавању српско-турског сукоба. Аустрија ипак неће бити у стању да 1867. онемогући предају турских тврђава Србији и повлачење њихових посада са српских територија. Још у већој мери нетрпељивост аустријских, а после Нагодбе из 1867. и угарских, власти испољена је према националним тежњама Срба у Угарској и другим крајевима Монархије, према Уједињеној омладини српској и Српској народној слободоумној странци Светозара Милетића. Како би зауставио кнез Михаилове намере да стварањем Балканског савеза реши Источно питање у корист балканских народа без мешања европских сила председник угарске владе Јулиус (Ђула) Андраши му је на састанку у Иванки августа 1867. понудио тајни споразум о деоби БиХ између Србије и Хабзбуршке монархије. Ове преговоре Андраши је, после погибије кнеза Михаила 1868, преко конзула у Београду Бенјамина Калаја наставио с Намесништвом малолетног кнеза Милана, које је ове неискрене Андрашијеве понуде одбило, будући да је велики српски дипломата Јован Ристић (члан Намесништва) разумео да је у питању препредени план да се Србија због Босне завади с Хрватима и замери Русији. За то време аустријски војни кругови усвојили су план за запоседање целе БиХ (Вагнерова афера), а њена дипломатија на конференцији у Лондону 1871. радила против српских интереса на регулацији пловидбе Дунавом. Тиме су поправљени односи Аустроугарске и Србије били поново покварени тим више што је млади кнез Милан, у пратњи намесника Миливоја Петровића Блазнавца, у октобру 1871. ишао на поклоњење руском цару Александру II у дворцу Ливадија на Црном мору.

Однос Аустроугарске према Србији унеколико је поправљен после силаска Јована Ристића с власти и дошао је до изражаја у заузимању Андрашија (сада заједничког министра спољних послова Двојне монархије) у вези са српско-турским железничким везама и правом трибутарним кнежевинама (Србије и Румуније) да закључују самосталне трговинске уговоре с другим земљама. Разуме се да су иза тога стајали интереси саме Аустроугарске.

Источна криза 1875‒1878. најдиректније ће утицати на политику Хабзбуршке монархије према српском питању у целини. Знатно пре избијања устанка у Херцеговини у јулу и Босни у августу 1875, Аустроугарска је припремала запоседање ових двеју покрајина с већинским српским становништвом и о томе је на Крунском савету, под председништвом цара Франца Јозефа, у јануару 1875. донела и конкретну одлуку. Да би подстакао широку побуну хришћана у овим областима, које су већ годинама вриле и роптале под турском влашћу, сам аустријски цар је у пролеће 1875. пропутовао Далмацијом и охрабривао незадовољство становника БиХ које му је излазило у сусрет. Кад је у лето 1875. масовно устало српско становништво Херцеговине и Босне, велике силе, најпре незаинтересоване, ипак су се брзо мобилисале да би умириле ове устанке и отварање Источног питања. Најдуже се, „индиферентно" држала аустријска дипломатија, тврдећи да се у БиХ наводно „ништа драматично не догађа". Није ипак могла да изостане из настојања сила да измире устанике и османске власти. Тек кад су ти први покушаји, унапред осуђени на неуспех, пропали, на сцену је ступила дипломатија Аустроугарске, као силе најзаинтересованије за „мир на својим границама". Тако је у децембру 1875. настала тзв. Андрашијева нота која је предвиђала већ више пута опробане и неуспеле турске реформе у БиХ. Сама аустријска политика ни овог пута није очекивала, а ни желела, њихов успех. Ако је у том програму заустављања устанка била неискрена, истински се заузимала да задржи кнежевине Србију и Црну Гору у њиховој намери да ратом против Турске помогну ослобађање својих сународника. Кад је до тог рата последњег дана јуна 1876. ипак дошло, Аустроугарска је пожурила да обезбеди своје циљеве и интересе. Са својом савезницом из „Тројецарског савеза", Русијом, а уз пуно разумевање Немачке, 8. VI 1876. у граду Рајхштат у Чешкој, одржала је тајни састанак на којем су донете одлуке о судбини Балкана у било којем исходу овог рата. Два цара и њихови министри су постигли сагласност да се Србији и Црној Гори сачува аутономни статус и територијални интегритет у случају пораза и призна државна независност с мањим територијалним проширењима у случају победе. У оба случаја признат је „посебан интерес" Аустроугарске у БиХ.

После пораза Србије у рату, Источно питање се брзо компликовало, односи Русије са Турском, али и Аустроугарском су се озбиљно затезали, Србија је уз помоћ сила закључила мир, а Црна Гора је остала у ратном стању, али без војних операција. Бизмаркова дипломатија је примирила руско-аустријске тензије, приволевши Русију да дефинитивно призна право Аустроугарске на БиХ (Пештанска конвенција јануара 1877), док је Турска, активно подржана од Велике Британије, одбацила све пројекте сила за окончање источне кризе и посебно изазивачки се држала према Русији. То је најзад у априлу 1877. довело до руско-турског рата у којем су Велика Британија и Аустроугарска биле наклоњене Турској, а Немачка, Француска и Италија остале неутралне.

За све ово време Беч и Пешта су будно мотриле на држање Србије и прогониле сваку значајнију активност својих поданика у корист Србије. Жртва прогона постао је и Светозар Милетић који је ухапшен на почетку српско-турског рата, а касније осуђен „за велеиздају" на вишегодишњу робију. Осигураној двема конвенцијама с Русијом (прва из јануара а друга из марта 1877), Аустроугарској више није био потребан ни устанак у БиХ. Уз њено разумевање и сарадњу локалне муслиманске и турске војне снаге су га у току 1877. поразиле. Беч и Пешта су се чак сагласили да Србија може поново ући у рат против Турске под условом да ни један њен поход не сме бити усмерен на запад, према Босни, нити руски војник прећи на територију Србије. Децембра 1877. Србија је заиста ушла у свој други рат.

За све ове године, од 1851. до 1878. Аустроугарска се према Црној Гори понашала с мање несимпатија и више попустљивости. Истина, она није признала намеру Црне Горе да се 1851. прогласи сувереном, али је прихватила њено претварање из теократске у световну државу – Кнежевину Црну Гору. Подржала је француску акцију на разграничењу с Турском, а није осуђивала њену борбу и победу над Турцима на Граховцу 1858. Штавише, учествовала је у спасавању Црне Горе од најтеже турске одмазде после ратног пораза 1862. Толерантнија је била према Црној Гори приликом њеног мешања у Херцеговачки, него Србије у Босански устанак 1875‒76. За Хабзбуршку монархију Црна Гора је очевидно била много мањи чинилац Источног питања од Србије. Дубоко погођена одредбама Сан Стефанског мира (марта 1878), којим је завршен руско-турски рат и створена Велика Бугарска (што је угрозило виталне српске интересе), Србија није имала куд да се окрене него управо према Аустроугарској и да затражи њену подршку. Она је споразумом Андрашија и Ристића ту подршку, под одређеним условима, и добила. Услови су били да Србија са Аустроугарском закључи повољан трговински уговор, да за три године изгради железничку пругу Београд-Ниш са два крака до турске, односно бугарске границе и да се обавеже на лојалну политику према Хабзбуршкој монархији. Заузврат Андраши ће на предстојећем конгресу великих сила бранити право Србије на територије ослобођене у другом рату против Турске. Обе стране су на Берлинском конгресу (13. VI до 13. VII 1878) одржале реч. Заузимањем грофа Андрашија Србија је сачувала Топлички, Врањски, Нишки и Пиротски округ. Оно што је остало стални извор аустријско-српских неповерења била је БиХ, као један од кључних циљева српске националне политике. Аустрија је то знала и била је решена да Србију трајно удаљи од тог циља. Зато је и после Берлинског конгреса на њу вршила перманентан притисак да пружа доказе о својој лојалности и стриктном извршавању преузетих обавеза. Јован Ристић, који је везивање Србије за Аустроугарску схватао као тактичку, временски ограничену оријентацију, пружао је отворени отпор намерама Аустроугарске да Србији наметне неравноправни трговински уговор, да јој диктира услове о изградњи железнице, да енергично сузбије сваку српску националну акцију, нарочито према БиХ. Краљ Милан, који је преоријентацију Србије са русофилске на аустрофилску политику сматрао стратешким политичким правцем, прихватао је све аустријске, чак и најнеповољније услове. Уз помоћ нове напредњачке владе закључио је дискриминаторски трговински уговор, допустио мешање Аустрије у железничко питање, сменио је с положаја поглавара српске православне цркве истакнутог националног борца митрополита Михаила. Врхунац његовог бацања у загрљај Аустроугарске било је потписивање, без знања сопствене владе, Тајне конвенције 1881. којом је Србију практично стављао пред политички протекторат Аустрије. Аустроугарска је Србији признала статус краљевине. Тако је, уз мања колебања, трајало све до почетка XX в. Слабљење утицаја Русије омогућило је доминацију Хабзбуршке монархије над готово целим Балканом: Румунијом, Србијом, Бугарском, Црном Гором, да о БиХ и не говоримо. Поред политичких ту превласт су омогућиле и економске околности. Привредна зависност Србије од Аустроугарске је била драстична. Средином 80-их година њена спољна трговина је 86,21% ишла у Аустроугарску или преко ње, да би десет година касније тај проценат порастао на 89,34%. У каквој је политичкој зависности Србија била од Хабзбуршке монархије најбоље је показао српско-бугарски рат 1885‒86. Да би изазвала трајне омразе између два словенска народа на Балкану, Аустроугарска га је после уједињења Бугарске и Источне Румелије, најпре преко краља Милана подстакла, да би га онда и окончала спасавајући престо у Србији свом фавориту.

Тек пошто су почетком XX в. испуњена два важна услова – економско јачање Србије њеним уласком у процес индустријализације и уклањањем династије Обреновић (Мајски преврат) 1903 – обновљена је снажна национална активност Србије, а почело је отимање испод аустроугарских притисака и преоријентисање њене политике према Русији. Аустроугарска је имала два јака разлога да се томе енергично супротставља. Њој никако није ишло у рачун осамостаљивање Србије, која би својим утицајима могла опасно подстаћи национални покрет Срба и других Јужних Словена у самој Монархији, што се већ увелико испољавало у БиХ, у Угарској, у Далмацији. Други разлог је била умешност Беча и Пеште да још од 60-их и 70-их година XIX в. правце своје привредне и политичке експанзије окрену према Југу и према балканским земљама. Она се савршено подударала са немачком стратегијом продора на Исток (Drang nach Osten) према Солуну и Цариграду, а преко Турске и на цео Блиски Исток. У том продору Немачка је својој савезници Аустроугарској наменила водеђу улогу на Балкану. Услове за то стекла је још 1878: окупирала је БиХ, ставила је под своју контролу Новопазарски Санџак, разбила је српски национални простор, онемогућила је директну везу двеју српских држава (Србије и Црне Горе) и осујетила излазак Србије на Јадранско море. После тога, Централне силе стрпљиво су чекале и припремале прилику да сломе преостале препреке на путу за Цариград, међу којима су Срби били најтврђи орах.

Аустроугарска је примењивала различите мере за гушење српског отпора у Монархији: Калајев режим денационализације у БиХ, мађаризације и постепеног смањивања црквено-школске аутономије Срба у Угарској (да би 1912. била потпуно укинута), монтирање „велеиздајничких процеса" у Хрватској итд. Главни ударац требало је ипак нанети средишту тог отпора – Србији. Аустроугарска се најпре прихватила опробаних средстава: ометања њеног привредног развоја и еманциповања. Налазећи поводе у трговинском уговору Србије са Бугарском (1905) и њеним набавкама артиљеријског наоружања у Француској, она је против Србије повела исцрпљујући царински рат (1906‒1911). Уместо тријумфа он је Двојној монархији донео пораз. Србија је за своје пољопривредне производе и њихове прерађевине пронашла нова тржишта у Белгији, Великој Британији, на Блиском Истоку и, што је најимпресивније, у Немачкој. Утицајни војни и политички кругови у Бечу били су већ тада расположени да се у обрачун са Србијом крене оружаним средствима. Они су ценили да је време за то повољно због огромних тешкоћа кроз које је Русија пролазила услед изгубљеног рата са Јапаном (1904‒1905) и грађанско-аграрне револуције (1905‒1907). Дипломатија је ипак превагнула над оружјем: уверила је Хабзбуршки двор и државни врх да пре војних треба исцрпсти сва дипломатско-политичка средства, тим пре што је други блок великих сила (Антанта) био организован управо 1907. Аустроугарска се зато одлучила да испита снагу тог блока и отпорну моћ Срба ризичном мером анексије БиХ 7. X 1908. Тиме се, међутим, наносио ударац укупном међународном поретку. Зато је овај поступак Аустроугарске међу силама Антанте изазвао велико узнемирење, а међу Србима и у Србији експлозију протеста и буру ратоборних расположења. Тако је изазвана опасна анексиона криза 1908‒1909, која је запретила европским ратом. Знајући да је иза Аустроугарске, која је као запета пушка чекала да насрне на Србију, свом силом стајала Немачка, државе Антанте су попустиле. Имајући у виду исцрпљеност Русије, Велика Британија и Француска су је приволеле да прихвати fait accompli и на то нагна и Србију. Србија је то преко сваке воље прихватила, као и додатни понижавајући аустроугарски ултиматум да изјави како анексија ничим не дотиче интересе Србије. На савет Немачке, Аустроугарска је још једном одложила војни поход на Србију. Тако је завршена анексиона криза привидним тријумфом Аустроугарске над Србима.

Ефемерност те победе показаће се већ у Балканским ратовима 1912‒1913. Уз асистенцију Русије, четири балканске државе (Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора) образовале су офанзивни војно-политички савез с циљем да се Турска протера из Европе и да се балкански народи још преостали под њеном влашћу ослободе и уједине с матичним државама. У том рату Србија је рачунала на ослобађање Рашке земље (Санџака), Старе Србије (Косова и Метохије, те северозападне Македоније) као и да се обезбеди излазак на Јадранско море. У тријумфалном рату балканске савезнице су поразиле Турску, Србија је ослободила Вардарску Македонију, северни део Санџака, Косово и Метохију, а код Драча у Албанији избила на Јадран. Црна Гора је, уз јужни део Санџака, заузела Плав и Гусиње, ослободила део Метохије укључујући Пећ, а после тешких борби освојила Скадар. Опет по цену светског рата, Аустроугарска је решила да онемогући излаз Србије на море. Пред њеним претњама силе Антанте су пристале да образују државу Албанију, Србију нагнају да напусти Драч, а Црну Гору Скадар.

Кад су се балканске савезнице у Другом балканском рату међусобно сукобиле око поделе запоседнутих територија, Аустроугарска је у пролеће и лето 1913. била и по трећи пут спремна за поход на Србију. Овога пута је тај напад за неколико месеци закочила Немачка. Цар Вилхелм II правио је комбинацију да продор на Исток спроведе у сарадњи са Србијом. Кад се уверио да је овај план нереалан дао је свом секунданту (Аустроугарској) одрешене руке. Ова је већ 28. VI 1914. сачекала атентат припадника српске националистичке организације „Млада Босна" на аустроугарског престолонаследника као повод да спроведе „казнену експедицију" против Србије и тиме започне I светски рат.

Чедомир Попов

Аустријско-српски односи у XX в., неодвојиви од питања југословенско-аустријских односа, започети су 1918, на крају I светског рата, нестанком Аустроугарске монархије на чијој су територији настале нове државе, међу којима су биле и Република Аустрија и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У састав Краљевине СХС ушле су, поред бивше Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, територије које су се до тада налазиле у оквирима Аустроугарске, а Република Аустрија створена је на простору бивше монархије на којем су претежно живели Немци. Односи две суседне државе развијали су се под утицајем међународних прилика у Европи после I светског рата и били оптерећени заједничком историјом народа који су живели у некадашњим монархијама на Балкану и у Подунављу. Историјско искуство умногоме је одређивало и будућност.

Први проблеми у односима две државе настали су током 1918–1919, приликом утврђивања граница Републике Аустрије у оквиру мировног уговора, јер је Краљевина СХС желела да унутар својих граница обухвати све Словенце са подручја Корушке. Ти проблеми су превазишли дипломатске односе, прелазећи на спорној територији у оружане сукобе (новембар 1918 – јун 1919). Одлуком великих сила, становници Корушке требало је да се плебисцитом изјасне у којој од две државе желе да живе. Целокупна територија подељена је на зону А, привремено под окупацијом војске Краљевине СХС, и зону Б коју је окупирала аустријска војска. На плебисциту одржаном 10. X 1920. становништво зоне А определило се за останак у Аустрији, због чега изјашњавање житеља зоне Б није ни спроведено, али је питање корушких Словенаца и градишћанских Хрвата постало сталан проблем у односима између две државе. Осим тога, незадовољство решавањем питања заштите националних мањина и ратних репарација утицало је да Краљевина СХС мировни уговор из Сен-Жермена (10. IX 1919) потпише тек 5. XII.

Проблем Корушке није чинило само питање државних граница; то питање је било део укупних проблема Хрвата и Словенаца, како на тој територији тако и у Бургенланду, односно задирало је у питање националних мањина, које је у аустријско-југословенским односима заузимало важно место током целог периода 1918–1991. Краљевина СХС није била задовољна положајем који су њене мањине имале у суседној републици, као што ни Аустрија није била задовољна односом Београда и Љубљане према Немцима у Краљевини СХС, нарочито на територији Словеније. Иако је 51. чланом мировног уговора у Сен-Жермену била прописана међународна гаранција националним мањинама, мањинско питање је представљало сталан извор неспоразума између две државе у међуратном периоду. Саставни део тих неспоразума било је питање културне и школске аутономије за коју су се борили Словенци и Хрвати у Аустрији, а Немци у Југославији.

Југословенско-аустријски односи били су оптерећени и положајем обе државе у међусобним односима великих сила. Аустрија је од 1918. до 1938. имала проблем независности и унутрашњег уређења, а Југославија је желела да за суседа има малу, независну и самосталну државу. Током 20-их година постављало се питање да ли ће Аустрија опстати као независна република, ујединити се са Немачком или ће бити извршена рестаурација Хабзбурга. Тридесетих година, јачањем претензија Италије ка Подунављу, Беч и Будимпешта су са Римом потписали Римске споразуме, што је стварало могућност да Југославија са југа, запада и севера буде окружена Италијом и њеним сателитима. У исто време, сукоб Италије и Немачке за превласт у Подунављу додатно је оптерећивао односе Беча и Београда, будући да су два суседа сарађивала с двема супротстављеним странама. Иако је постојало више планова решења тзв. „аустријског питања", који су укључивали рестаурацију Хабзбурга, зближавање подунавских држава, уједињавање регионалних пактова или аншлус, за Београд је управо та последња могућност представљала најбезболније решење. Током спровођења аншлуса (12–15. III 1938), односно припајања Аустрије Немачкој, Југославија се није мешала у догађаје у суседној држави.

Како на политичком плану односи никада нису били задовољавајући, обе државе су се трудиле да помажу антидржавне и опозиционе кругове свог суседа. Беч је био једна од главних база за различите политичке групације противне постојању или политичком и друштвеном систему у Југославији. У овом су граду били окупљени хабзбуршки легитимисти, усташе и франковци, који су одржавали контакте с аустријским државницима и имали њихову подршку. У Бечу су уточиште проналазили и чланови Хрватске сељачке странке и Комунистичке партије, којима је у Југославији онемогућавана политичка делатност. Са своје стране, Краљевина је испољила гостољубивост према националсоцијалистима који су након атентата на канцелара Долфуса и неуспелог државног удара 1934. бежали из Аустрије.

Иако су владе Краљевине СХС / Југославије водиле према Аустрији јединствену политику, међу Словенцима, Хрватима и Србима постојале су битне разлике у ставовима, засноване пре свега на посебном историјском искуству и различитим националним интересима. Словенци су са Аустријом имали најдуже историјско искуство и отуда најнегативнију слику не само о њој као држави него и о Немцима уопште. У њихову представу углавном су биле усађене негативне стране, док су позитивне биле ретке. Главни проблем било је питање корушких Словенаца, као и тзв. „Немчура" и „Немшкутара", односно Словенаца који су према Аустрији и Немцима имали позитиван став. Током међуратног периода Словенци су покушавали да свој став промовишу и кроз државне институције Краљевине, посебно када су били чланови владе. Хрвати су створили другачију слику о Немцима и Аустрији. Главни њихови опоненти у Хабзбуршкој монархији били су Мађари и Италијани, а у међуратном периоду Срби. Стога нису ни имали развијену негативну представу о Немцима који су живели у Славонији или Аустрији. Код Срба је негативна слика појачана сменом династија на престолу 1903, одржавши се током међуратног периода. Представа о Аустрији заснивала се на историјском искуству Краљевине Србије са Аустроугарском и била је повезана са потенцијалним проблемом рестаурације монархије. Тзв. „хабзбуршко питање" утицало је на стално одржавање неповерења Срба према Аустрији и њеним политичким елитама. Тај став је појачан у периоду сарадње српских и словеначких политичких странака током тридесетих година.

Одређивање става Словенаца, Хрвата и Срба према питању рестаурације Хабзбурга и аншлуса Аустрије разликовало се. За Словенце и Хрвате повратак старе династије представљао је мању опасност од уједињења две немачке државе, док су Срби имали опречан став. Ово држање елита три народа одржало се током целог међуратног периода и било је изражено и приликом спровођења аншлуса 1938. После марта 1938. односи са тадашњом провинцијом Остмарк (аустријске земље у овирима Немачког Трећег Рајха) били су део односа Краљевине Југославије са Немачком. Приликом Априлског рата 1941. и касније током окупације југословенске државе 1941–1945. велик број Немаца из Аустрије чинио је део оружаних снага Трећег Рајха, као и администрације на окупираној територији. Насупрот овом ратном искуству, југословенске партизанске јединице успостављале су контакте са аустријским комунистима, који су крајем 1944. оснивали партизанске одреде на ослобођеној територији Словеније.

По завршетку II светског рата у југословенско-аустријским односима поново су покренута питања припајања Корушке и заштите националних мањина. Тезу о Аустрији као претходници немачког империјализма југословенске власти су подупирале чињеницом да су Аустријанци на простору окупиране Југославије починили велик број ратних злочина. Према подацима Комисије за утврђивање ратних злочина, од немачких ратних злочинаца 46% су били Аустријанци. Тиме се питање Корушке постављало као противтежа будућем немачком империјализму. Југославија је током 1946–1949. у преговорима са представницима САД, СССР, Велике Британије и Француске покушала да заштити своје интересе на аустријској страни. Према одлуци амбасадора четири велике силе од 20. VI 1949, Аустрија је остала у границама од 1. I 1938, предвиђена је заштита права корушких Словенаца и градишћанских Хрвата и одбијен је захтев Југославије за ратним репарацијама. Одлучено је да се ратна штета надокнади вредношћу аустријске имовине на територији ФНРЈ.

Нормализација односа две суседне републике почела је 1949. Редовни дипломатски односи успостављени су 1951, а 1953. дата је амнестија свим аустријским држављанима осуђеним због ратних злочина почињених на простору Југославије. До интензивирања веза дошло је у времену у којем је Аустрија добила независност и као држава била дефинисана кроз Уговор о успостављану независне и демократске Аустрије. Документ је потписан 15. V 1955, а Југославија је била једна од првих земаља која га је ратификовала, учинивши то у новембру исте године. За ФНРЈ најважнији је био 7. члан државног уговора, којим су Словенцима и Хрватима на територији Аустрије гарантована мањинска права.

Односи две суседне републике разликовали су се од односа Краљевине Југославије и Републике Аустрије. Нестало је опасности од рестаурације Хабзбурга и поновног спровођења аншлуса. Иако независна, Аустрија је била везана за Западни блок и морала је да из основа мења своју политику. Сматрана је најистуренијом државом у Европи, наспрам Источног блока; такође, више није могла да рачуна на Подунавље као на економско тржиште, будући да су државе у овом региону биле у совјетској интересној зони.

Проблем мањина у југословенско-аустријским односима донекле је био ублажен малим постотком који је немачка национална мањина после II светског рата чинила у Југославији. Након 1945. ово се питање односило само на Словенце и Хрвате који су живели у Аустрији. Током 1955–1959. јавили су се први проблеми у спровођењу члана 7. Уговора о успостављању независне и демократске Аустрије. Прва криза у односима Југославије и Аустрије избила је 1958. због закона који су ограничавали употребу матерњег језика националним мањинама у судству и укидали двојезичну наставу у школству. Током 60-их година поводом мањинског питања није било већих проблема, јер није било конкретних догађаја који би их изазвали. У тој је деценији било више званичних сусрета: министри спољних послова Бруно Крајски и Коча Поповић разменили су посете у марту и новембру 1960; председник Аустрије Јозеф Клаус посетио је Југославију марта 1965. и октобра 1968, председник СФРЈ Јосип Броз био је у Аустрији фебруара 1967. Током 1970. поново је актуелизовано питање националних мањина у Аустрији, посебно корушких Словенаца. Прослава педесетогодишњице спровођења плебисцита у Корушкој, одржана 10. X 1970, отворила је низ полемика између државника двеју република. Том приликом аустријска организација Кернтнер Хајматдинст изнела је захтеве за поништење права корушких Словенаца. Од 1972. стање у Корушкој се погоршало услед питања топографских табли са двојезичним натписима, које су према одредбама закона постављале локалне власти, али су оне биле уклањане од стране становника немачког порекла. Југославија је од 1974. отпочела интернационализацију мањинског проблема пред Организацијом Уједињених нација. Иако су током читаве деценије Аустрија и она размењивале дипломатске ноте у којима су разматрана питања националних мањина, најинтензивније се расправљало у периоду 1972–1976. Аустријске власти су разговоре са корушким Словенцима наставиле и доцније, током 1979–1983.

У 80-им годинама, замирањем разговора око мањинског питања поново су оживеле званичне посете државника. Априла 1980. канцелар Бруно Крајски посетио је Југославију, председник Рудолф Киршлегер учинио је то током 1982, док су се министри спољних послова Лазар Мојсов и Вилхелм Пар сусрели на Брду код Крања 1983. Канцелар Франц Враницки посетио је први пут СФРЈ 1987. У званичној посети СФРЈ аустријски државници били су последњи пут 29. V 1989. и 5. IV 1990, када су дошли министар за спољну политику Алојз Мок, односно канцелар Франц Враницки. Последња званична посета југословенских званичника била је посета Анта Марковића Бечу марта 1991.

Од средине 60-их година у односима две суседне земље настало је питање Југословена на привременом раду у Аустрији. Југославија је отворила границе и укључила се у међународну поделу рада напоредо са спровођењем привредне реформе. Током 1965. потписани су билатерални споразуми о запошљавању (Аустрија је, заједно са Француском, била прва држава са којом је потписан такав уговор) и о социјалном осигурању. Одлазак на рад у иностранство пратио је опште токове светске и европске економије. У периоду 1965–1973. бележен је раст миграција радника, успорен потом 1973–1985. услед рецесије и кризе у Европи и свету. У овом раздобљу на рад у иностранство одлазила је углавном неквалификована радна снага. После 1985. и технолошке еволуције у производњи, повећан је проценат стручних људи који одлазе у иностранство, а опао број неквалификованих радника. У јулу 1989. на снагу је ступила Конвенција о изменама и допунама Конвенције између СФРЈ и Републике Аустрије о социјалном осигурању којом је побољшан положај југословенских радника. Билатералним споразумом омогућена је настава на матерњем језику деци радника који су живели у Аустрији.

Од 1965. до 1991. Аустрија је према броју радника које је примила из Југославије била одмах иза Немачке. У периоду 1971–1974. број радника је порастао са 80.000 на 170.000, а после 1974. број Југословена на раду у Аустрији је ипак опао. Након 1991. емиграција није била узрокована само економским разлозима, него се јављала и као последица ратних сукоба на тлу некадашње СФРЈ. Према попису становништва из 1991, у Аустрији је боравило 67.916 грађана будуће СР Југославије; од тог броја 57.187 или 84% били су Срби, који су чинили 12% страних радника у тој држави, док су сви радници из СФРЈ чинили 48%. Аустрија је и даље била друга по реду земља по броју грађана будуће СР Југославије који су живели и радили у иностранству – 22,5% од укупног броја радника изван граница државе. Према иностраним изворима за период 1992–1993. број грађана СР Југославије порастао је на 128.000 људи. Током 2000. у Аустрији је живело близу 140.000 људи пореклом из Србије и Црне Горе, што је чинило 17,1% свих странаца.

По увођењу санкција Савета безбедности Уједињених нација према СР Југославији 1992. једино је Аустрија суспендовала Споразум о запошљавању, док су остале земље у којима је било југословенске емиграције ове споразуме ставиле у стање мировања. Споразум о социјалном осигурању остао је на снази, с тим да је о потврди њиховог даљег важења СР Југославија морала да води разговоре једино са Аустријом и Немачком.

Током 1989–1990. Аустрија је у оквиру ЕФТА (Европска заједница за слободну трговину чије су чланице биле Аустрија, Исланд, Норвешка, Финска, Швајцарска и Шведска) тражила да се отвори посебан фонд за помоћ југословенској привреди, по узору на фонд за Португалију. Такође, настојала је да ојача привредну сарадњу са свим подунавским државама и подржавала разговоре између Љубљане и Београда како би се превазишла политичка криза. Међутим, почетком 1991. Аустрија је помагала идеју словеначке независности, упућујући Љубљану на сарадњу са другим суседима, Италијом и Мађарском пре свега, јер је сама номинално још увек била изван токова политике Европске заједнице. Почетак војних сукоба у Словенији 28. јуна омогућио јој је да одлучније изражава спремност да у склопу решавања југословенског питања призна независне Словенију и Хрватску. Савезни парламент Аустрије изјаснио се 8. јула против признања независности Словеније и Хрватске, јер је СФРЈ још увек постојала, али је по завршетку конференције у Хагу 5. XI 1991. Аустрија са Немачком, Италијом, Мађарском и Ватиканом била једна од првих држава у Европи која је била спремна да призна независне Словенију и Хрватску. Званични односи између Аустрије и Југославије окончани су 31. XII 1991, а Беч је 16. I 1992. признао независне Словенију и Хрватску. У погледу БиХ, основна брига аустријске дипломатије била је спречавање разграничења на три етничке енклаве и пораза муслиманске стране. Стога је Аустрија своју политику усмерила првенствено на пружање хуманитарне помоћи становништву у БиХ.

Нова фаза у аустријскo-српским односима настала је после 1996. Поставши годину дана раније чланица ЕУ, своју спољну политику Аустрија је морала да усклађује са ставовима Брисела, а СР Југославија је после Дејтонског споразума имала измењен статус у Европи и свету. Поред поновног оживљавања привредне и културне сарадње, једно од кључних питања у односима две државе било је Косово. Улога Аустрије у Косовској кризи била је усмерена првенствено кроз институције ЕУ, којом је председавала током друге половине 1997. Такође, њен некадашњи амбасадор у СР Југославији Волфганг Петрич био је европски представник током преговора вођених у Рамбујеу. Приликом војног конфликта СР Југославије и НАТО пакта 1999. Аустрија је остала неутрална, а њена улога била је дефинисана званичим ставом ЕУ.

Срђан Мићић

ЛИТЕРАТУРА: F. Vaniček, Geschichte der Militärgrenze, I–III, Wien 1875; Ј. Адамовић, Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора 1861, Зг 1902; Д. Павловић, Србија у време последњег аустро-турског рата (1788–1791), Бг 1910; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада 1838–1858, Бг 1912; Друга влада Милоша и Михаила Обреновића, Бг 1923; Влада Милана Обреновића, I–II, Бг 1926–1927; Влада Александра Обреновића, I–II, Бг 1929, 1931 (Сабрана дела у 12 томова, Бг 1990); В. Поповић, Источно питање, Бг 1928; А. Ивић, Историја Срба у Војводини, Н. Сад 1929; М. Костић, Гроф Колер као културно-просветни реформатор код Срба у Угарској XVIII века, Бг 1932; В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку, Бг 1936; А. Ивић, Миграције Срба у Славонију током 16, 17. и 18. столећа, Суб. 1936; Саопштење о злочинима Аустрије и Аустријанаца против Југославије и њених народа, Бг 1947; Р. Веселиновић, Арсеније Црнојевић у историји и књижевности, Бг 1949; Д. Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак (1794–1804), Бг 1949; Д. Ј. Поповић, Србија и Београд од пожаревачког до београдског мира (1718–1739), Бг 1950; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље, Бг 1950; Д. Ј. Поповић, Велика сеоба Срба, Бг 1954; М. Костић, „Из социјално-економске историје Срба у XVII и XVIII веку", ГФФ, I, Н. Сад, 1956; С. Гавриловић, Прилог историји трговине и миграције Балкан-Подунавље XVIII и XIX столећа, Бг 1969; L. A. Kosinski, „Changes in the Ethnic Structures in East-Central Europe 1930–1960", Geographical review, 1969, 59, 3; А. Митровић, Југославија на конференцији мира 1919–1920, Бг 1969; J. Pleterski, L. Ude, T. Zorn (ур.), Koroški plebiscit. Razprave in članki, Ljub. 1970; Б. Кризман, „Питање граница Краљевине СХС послије првог свјетског рата", у: Политички живот Краљевине Југославије 1914–1945. Зборник радова, Бг 1973; С. Гавриловић, Војводина и Србија у време Првог устанка, Бг 1974; Г. Станојевић, Србија у време Бечког рата 1683–1699, Бг 1976; К. Михаиловић, Економска стварност Југославије, Бг 1982; В. С. Дабић, Банска Крајина (1688–1751), Бг 1984; Р. Петковић, Несврстана Југославија и савремени свет, Зг 1985; D. Nećak, Koroški Slovenci v drugi avstrijski republiki (1945–1976), Ljub. 1985; В. Винавер, „'Аустријски проблем' и преоријентација југословенске политике 1933–1934 године", ЈИЧ, 1986, 1–4; Историја српског народа, Бг IV 1986, V 1981, VI 1983; Д. Павловић, Србија и Српски покрет у Јужној Угарској 1848. и 1849, Бг 1986; Б. Ђорђевић, Преглед уговорне трговине. Од оснивања државе Срба, Хрвата и Словенаца до рата 1941. године, Бг 1988; Југославија 1918–1988. Статистички годишњак, Бг 1989; М. Грбић, Карловачко владичанство, Топуско 1990; С. Гавриловић, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XV–XIX век), Бг 1993; Д. Ђорђевић, Националне револуције балканских народа: 1804–1914, Бг 1995 Ј. Х. Бартенштајн, О расејаном Илирско-Расцијанском народу (1761), Бг–Ваљево 1995; С. Гавриловић, „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII– XIX век)", Зборник о Србима у Хрватској 3, Бг 1995; A. Suppan, Jugoslawien und Österreich 1918–1938. Bilaterale Aussenpolitik im Europäischen Umfeld, Wien-München 1996; В. Гречић (прир.), Југословенске спољне миграције. Аналитичке основе за утврђивање политике СР Југославије у области спољних миграција, Бг 1998; Ј. Х. Швикер, Политичка историја Срба у Угарској, Бг 1998; С. Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији 1792–1849, Ср. Карловци 2000; В. С. Дабић, Војна крајина. Карловачки генералат, Бг 2001; D. Nećak, „Die österreichisch-jugoslawischen Beziehungen im 20. Jahrhundert", у: Aussenansichten. Europäische (Be)Wertungen zur Geschichte Österreichs im 20. Jahrhundert, Innsbruck–Wien–München–Bozen 2003; M. Ferenc, B. Repe, „Jugoslawien/Slowenien und Österreich zwischen Ost und West, 1955–1991", у: Slovensko-avstrijski odnosi u 20. stoletju, Ljubljana 2004; М. Грбић, Европа и српска револуција 1804–1815, Бг 2004; В. Гавриловић, „Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија (1790‒1792)", у: Војводина, Н. Сад 2005, II; Д. Медаковић, Јосиф II и Срби, Н. Сад 2005; Z. Janjetović, „Das Bild Österreichs in Jugoslawien 1918–1955", у: Von Saint Germain zum Belvedere. Österreich und Europa 1919–1955, München 2007; Ч. Попов, Источно питање и српска национална револуција, Бг 2008; D. Avramov (еd.), Acceptance of immigrants in Europe? Viewpoints about immigration and expectations towards foreigners in the Czech Republic, Germany, Estonia, Hungary, Austria, Poland, Slovenia and Finland, Berlin 2008; П. Драгишић, „Немачки и аустријски мемоари о кризама и ратовима на просторима бивше Југославије деведесетих година 20. века", Историја 20. века, 2009, 2; R. Steininger, M. Gehler (ed.), Austria in the Twentieth Century, New Brunswick 2009.

Привредни односи. Институционални оквир привредне сарадње Аустрије и Србије успостављен је 1881, када је закључен Трговински уговор, с предвиђеним роком трајања од десет година. Истовремено је потписана и Ветеринарска конвенција, којом је Аустроугарска могла да ограничи увоз стоке из Србије, чиме је био угрожен извоз једног од најважнијих производа Србије. Да би избегла обавезу признавања статуса најповлашћеније нације трећим земљама, Аустроугарска је индиректно ипак омогућила, пре свега себи, а у нешто мањој мери и Србији, преференцијалне повластице у билатералној трговини, уносећи у уговор одредбе о малограничном, пограничном промету између две земље. Тиме је од конкуренције трећих земаља заштитила извоз пољопривредних производа Србије на своје тржиште, али пре свега извоз својих индустријских производа на тржиште Србије. После Трговинског уговора потписана је и Тајна конвенција, којом је одређено да Србија неће моћи да закључује уговоре с другим земљама, без претходне сагласности Аустроугарске. Потписивање ових докумената договорено је пред Берлински конгрес (1878), уз обавезу Србије да изгради железницу према територији Аустроугарске и да се одрекне Новопазарског санџака, у замену за заступање српских интереса на Берлинском конгресу, од стране Аустроугарске. Тајну конвенцију су потписали министар спољних послова Милутин Гарашанин и министар финансија Чедомиљ Мијатовић, чиме су Србију ставили у зависност од Аустроугарске, у замену за међународно признату независност. Тајна конвенција је продужена и проширена 1887. једним јединим, али важним ставом, да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић, што је Царевини обезбедило још већу везаност и зависност Србије, односно краљу Милану ефикасно средство за обрачун с противницима. Србија је имала развијену трговину с Аустријом још у време турске владавине и пре стварања Аустроугарске монархије 1867. Кнежевина Србија је још 1842. имала организовану статистичку службу. Тако је 1848. објављен Извештај о „спољнотрговинском обрту Кнежевине за рачунску 1846/47". Те године Србија је у трговини с Аустријом остварила суфицит од 22,3 милиона гроша. Извоз Србије био је 39,6 милиона, а увоз 17,3 милиона гроша. Српски извоз чинили су: бакар, брашно, волови, вуна, мед и восак, кобиле, козе и јарци, катран, коже, кукуруз, ракија, овце и овнови, краве, свиње и свињска маст, лој, суве шљиве, пшеница, шишарке и дрво за огрев. Из Аустроугарске су се највише увозили: лађарски алат, хартија, вино маџарско, зејтин, обрађено гвожђе, кафа, свилене и вунене мараме, платно американско и маџарско, чоја, челик и ексери.

Робна размена Србије и Аустрије, односно Аустроугарске у периоду од 1843. до 1878, до Берлинског конгреса и стицања независности Србије, била је у знаку скоро редовног суфицита на српској страни (с изузетком 1845, 1858, 1864−1867). Следи период (1879−1888) у којем Србија остварује дефицит (с изузетком 1884). У том периоду робна структура српског извоза била је углавном непромењена, као и у току првих 10 година важења Трговинског уговора. У српском извозу најважнији производи били су: стока, свеже воће, житарице, сирова кожа, док су у увозу то углавном били индустријски прерађени производи. Тако је онемогућен развој сопствене индустријске производње у Србији, као последица веома ниских царинских стопа на увоз те аустријске робе у Србију. Такво стање задржано је и после закључења новог билатералног трговинског уговора са Аустроугарском 1892. Њиме су обновљене одредбе о пограничном промету, овога пута само у корист Србије, која је добила преференцијални царински режим код извоза сувих шљива, пекмеза, меда, ракије, вина, волова и житарица. С друге стране, Србија је Аустроугарској одобрила погодности у смислу клаузуле најповлашћеније нације, али и са 50% висине нормалне царинске стопе, када се радило о увозу из Аустроугарске најважнијих индустријских производа, као што су: хартија и картон, стакло, гвожђе, пољопривредне машине и алати. Тај нови трговински уговор и даље је формално спречавао ширење српских извозних производа на трећа тржишта, као и увоз с истих тржишта у Србију. После дугогодишње (полувековне) оријентације српске спољне трговине на размену с Аустроугарском, и само мањим делом на остале суседне земље (Турска, Бугарска, Румунија), до првих значајнијих промена долази у периоду од 1884−1905. Тада значајнији трговински партнери Србије на страни увоза постају Немачка, Енглеска и друге земље. С друге стране, удео Аустроугарске у српском извозу остаје константно висок, па чак и расте у периоду од 1893. до 1905, када достиже 90%.

У периоду уговорног стања између Србије и Аустроугарске од 1894. до 1905. укупан извоз Србије у Аустроугарску био је 620,8 милиона динара. Од тога је Аустроугарска као директан потрошач увезла производа (стоку, живину, сирово воће) у вредности од 307 милиона динара, а као посредник у вредности од 313,8 милиона динара (житарице, месо сољено, суве шљиве, пекмез и др.), које је, уз добар профит, пласирала на тржишта трећих земаља. У периоду 1894−1898. Аустроугарска је из Србије, као потрошач, увезла робе само за 4,1 милиона динара више него као „посредник". За следећих 7 година (1899−1906) Аустроугарска је из Србије увозила много више као посредник него као потрошач.

Клице Царинског рата с Аустријом 1906−1910. живеле су у неоствареним тежњама младе грађанске класе у Србији за изградњом националне економије, посебно индустрије, чему је на путу стајала аустроугарска политика, наметнута Србији поменутим трговинским уговорима из 1881. и 1882. Аустрија је хтела да Србији онемогући развој сопствене индустрије, а да би то постигла, откупљивала је готово све вишкове пољопривредних производа, којима је Србија располагала. У току прва три месеца 1906. српски извозници су још радили с Аустроугарском, док су увозници пожурили да се снабдеју робом по повољној (царинској) тарифи, док не наступи промена опште царинске тарифе у неуговорном стању. Промет није био потпуно обустављен, с изузетком пограничног промета (посебно између Београда и Земуна). Ситуација се заоштрила за време анексије БиХ (септембра 1908) када је прекинута скоро свака трговина и наступило полуратно стање, које је трајало до марта 1909. Царински рат затекао је Србију прилично неспремну, пре свега у смислу несигурних и неорганизованих путева алтернативног извоза и увоза, с посебним проблемом изласка на море. То је наметнуло преоријентацију извоза са живе стоке на месо и прерађевине. Житарице ни раније нису ишле у Аустроугарску, него су посредством бечких и пештанских комисионара реекспортоване у друге земље. Корист од Царинског рата била је што је Србија сада директно извозила своје жито, преко лука Браиле и Солуна. У периоду 1905−1910. Србија је годишње просечно извозила по 100.000 т пшенице и 200.000 т кукуруза.

С прекидом трговинских односа с Аустроугарском прва опасност за српску трговину била је у губљењу Аустроугарске као посредника у трговини, пре свега у укупном српском извозу, јер се није ближе знало шта тај прекид односа доноси у неуговорном периоду. Међутим, српској влади се одмах наметнула идеја да Србија мора да нађе нове путеве за свој извоз, односно нова тржишта. Решење се наметнуло на основу анализе природно-географских услова и одмах се показало да српски извоз може да крене у четири правца и сасвим заобиђе територију Аустроугарске. То су били путеви за излаз у Средњу и Јужну Европу, односно излаз на обале Средоземног и Северног мора. Нови правци извоза били су: горњим Дунавом ка Регензбургу и Пасави, доњим Дунавом ка Солуну, као и двема железничким пругама – ка Варни и Солуну.

У тежњи да омогући експанзију своје спољне трговине, пре свега извоза, Србија 1905. закључује Споразум с Бугарском о укидању царина и других дажбина у билатералној трговини. Тај корак наводи Аустроугарску да затражи од Србије да одустане од поменутог споразума, под претњом царинског рата. После одбијања притиска и практичног ултиматума, Аустроугарска забрањује увоз и транзит производа из Србије на трећа тржишта, преко своје територије (у питању је, пре свега, био српски извоз стоке и житарица). Такав царински рат довео је до смањења поменутог српског извоза за читавих 80%. Већ у 1906. зато долази до значајне преоријентације спољне трговине Србије, у смислу њене диверсификације и тежње за смањеном зависношћу од Аустроугарске. Српска влада је дошла до сазнања да Аустроугарска годинама искоришћава српске извозне производе, у смислу њиховог даљег пласирања на трећа тржишта, чиме истовремено остварује и високе профите. Коришћењем нових, железничких, речних и поморских путева, Србија релативно брзо успева да преусмери свој извоз житарица на тржишта Немачке, Турске, Бугарске и Грчке, извоз свиња на тржиште Енглеске, Француске и Белгије, извоз волова у Египат, Италију и на Малту, док се извоз сировог воћа и пекмеза једино и даље усмерава у Аустроугарску. Захваљујући преусмеравању, укупан српски извоз је у 1906. успео да се задржи на истом нивоу као и у претходној, 1905, док је удео Аустроугарске у укупном извозу Србије био смањен на 42%. Исто тако, удео Аустроугарске у укупном увозу Србије смањен је са 60% на 50%. Поменуте промене у 1906. довеле су до пораста укупног српског извоза током наредних година. У 1907. удео Аустроугарске у укупном српском извозу пада драстично, на свега 15,8%.

У периоду од објаве Царинског рата Србији до закључења новог трговинског уговора са Аустроугарском почетком 1911, извоз Србије порастао је за 26 милиона динара. Пред закључење новог трговинског уговора, односно у 1910, удео Аустроугарске у укупном српском извозу сведен је на 18,1%, а у укупном српском увозу на 19,1%. Тиме је дефинитивно била окончана велика и неповољна зависност Србије од Аустроугарске у домену њене укупне спољне трговине. Царински рат био је веома важан прелом у економској еволуцији Србије, јер јој је његов успех обезбедио трговинско-политичку независност.

После I светског рата, трговинска размена Србије (као дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1929. и Краљевине Југославије од 1929. до 1941) и новоформиране Аустрије, била је слабо развијена током првих послератних година. Међутим, од средине 20-их она постепено јача. Већ 1925. Аустрија је други спољнотрговински партнер Краљевине СХС. У укупном извозу она учествује са 24,5%, а у увозу са 19,8%. Удео Србије у укупном извозу и увозу с Аустријом у том периоду може се само оквирно проценити, на основу анализе робне структуре размене Краљевине СХС и Краљевине Југославије с Аустријом. У 1925. удео Србије у извозу Краљевине СХС у Аустрију може се проценити на 60−70%, јер група производа која чини око 90% укупног извоза у Аустрију у највећој мери садржи производе из Србије (житарице, живе животиње, пре свега свиње, затим месо и прерађевине, млеко и јаја, млинарски производи, олово и др.). Те године, вредност укупног извоза Краљевине СХС у Аустрију била је 1.398 милион динара. У истој години, готово је немогуће проценити ближе удео Србије у укупном увозу Краљевине СХС из Аустрије, јер се он састојао углавном из производа који су били потребни свим деловима тадашње заједничке државе (гвожђе и производи од гвожђа, хартија и производи од хартије, вуна, памук, обрађена кожа, одећа, рубље, производи од дрвета итд.). У 1929. удео Србије у извозу Краљевине Југославије у Аустрију може се проценити на 50−60%, јер група производа коју чине углавном српски производи (свиње, свињско месо, кукуруз и пшеница, јаја и заклане гуске и кокоши, свеже јабуке и шљиве, чешљана кудеља, пшенично брашно, волови, коњи за клање, олово у плочама и сл.) чини свега око 70% укупног извоза у Аустрију. Удео на страни увоза је тешко проценити, јер се увоз састојао углавном од вунених, памучних и свилених предива и тканина, целулозе за хартију, штампарске хартије, необрађеног гвожђа, израда од бакра, трачница за пруге итд. У 1930. Аустрија је опет други трговински партнер Краљевине Југославије, после Италије, и остварује 17,6% укупног извоза, док је на страни увоза Аустрија на трећем месту (после Чехословачке и Немачке), с уделом од 16,8%. Уочи II светског рата знатно опада удео Аустрије у спољној трговини Краљевине Југославије (и Србије посебно), тако да он износи свега 6% југословенског извоза и 6,8% увоза у 1938.

002_Robna-razmena-Srbija-Austrija_tabela.jpg

У периоду непосредно после II светског рата Аустрија има релативно мању улогу у укупном увозу Србије (тако, у 1950. увоз из Аустрије, у вредности од 139,5 милиона динара, чини 7,3% укупног увоза). Значајнија је улога Аустрије у извозу Србије, јер она има удео од 11,9%, с вредношћу од 252 мил. динара. Тиме је, истовремено, забележен и трговински суфицит у размени с Аустријом, један од ретких у периоду од 1946. до данас. Тадашња статистика Србије бележи још једино извоз 1951. у Аустрију, у вредности од 209,8 мил. динара (8,0% укупног) Редовна статистика спољне трговине Србије расположива је тек од 1971, посматрајући размену с појединим земљама.

Робну размену Србије са Аустријом у посматраном периоду карактерише стални дефицит који варира и креће се између 3,9 милиона УСД у 1987. до 301 милион УСД у 2007. Током 33 године билатералне робне размене Србија бележи кумулативну вредност извоза на аустријско тржиште од 2.806,6 милиона УСД, односно кумулативну вредност увоза од 5.763,9 милиона УСД, што значи кумулативни дефицит на српској страни од 2.957,3 милиона УСД. Тиме је остварен укупан извоз био два пута мањи од оствареног увоза из Аустрије, односно остварени дефицит у размени био је већи од укупног српског извоза у посматраном периоду. У посматраном периоду Аустрија се редовно налазила на листи првих десет најважнијих трговинских партнера Србије. И поред сталног раста, робна размена Србије и Аустрије не одговара реалним могућностима и потребама двеју земаља, односно апсорпционој моћи двају тржишта. Током 2007−2008. главни производи српског извоза у Аустрију били су: метанол (метил-алкохол), топловаљани производи од бакра, осигурачи, делови за машине, катоде и секције катода, малине, електрична енергија, конструкције и делови конструкција, производи од легираног челика и др. На страни српског увоза из Аустрије најважнији су били следећи производи: новинска хартија, жичаре, ски-лифтови, лекови, плоче иверице, трамвајске шине, бакарна жица за намотаје, делови машина, табле и плоче од гипса, приколице, полуприколице и др.

У оквиру укупне привредне сарадње Србије са Аустријом у периоду после II светског рата значајну улогу увек је имала АП Војводина. За разлику од редовног дефицита који током 80-их и почетком 90-их година прошлог века бележи Србија као целина, Војводина остварује суфицит. Крајем 80-их и почетком 90-их, до увођења санкција УН, извоз Војводине у Аустрију кретао се између 68 мил. УСД у 1987. до 120 мил. УСД 1990. када је чинио 61% српског извоза у Аустрију. Увоз се кретао између 35 и 70 мил. УСД (1990. је чинио 25% српског увоза). Најзначајније ставке у војвођанском извозу били су нафтни деривати (уља за подмазивање, гориво за млазне авионе, плинско уље и др.) који су имали удео од 50% војвођанског извоза у Аустрију. Остали важнији производи извоза били су опет хемијски производи (тракторске гуме, пропилени, ђубрива, вискозна влакна, лекови и др.). Хемијски производи чинили су преко 40% војвођанског увоза из Аустрије док су остали важнији производи били из металне и електроиндустрије. У тим годинама било је закључено 11 уговора о дугорочној производној кооперацији с аустријским фирмама, од којих је 9 војвођанских предузећа остварило значајне резултате: „Истра", Кула, „Агрохем", Нови Сад, „Зорка", Суботица, ИТЕС „Лола Рибар", Оџаци, „Агроуниверзал", Кањижа, „Матроз", Сремска Митровица, „Митрос", Сремска Митровица, „Бане Секулић", Сомбор. Крајем 90-их и после 2000. и Војводина бележи редовни дефицит у размени с Аустријом, с изузетком 2006. када остварује суфицит од 19 милиона УСД. Сада су најважнији извозни производи Војводине на аустријско тржиште били: метанол, шећер, делови машина, гуме итд. У мају 2003. Извршно веће АП Војводине и Влада покрајине Штајерске закључују Споразум о сарадњи између две покрајине, у оквиру којег се реализују узајамне посете политичко-привредних делегација. Истовремено, војвођанске организације учествују на конкурсима за реализацију одређених пројеката из домена екологије, у сарадњи с аустријском организацијом „Блувотерс" из Беча, специјализованом у тој области. Тако се реализују пројекти у Војводини, у области истраживања геотермалних извора, заштите животне средине, уништавања медицинског отпада, формирања информационог пункта за биогас, инсталирања постројења за производњу биогаса, снабдевања питком водом итд.

Консолидација уговорног стања између Србије и Аустрије извршена је 1997, када су потписани билатерални споразуми о социјалном осигурању, узајамном унапређењу и заштити инвестиција, привредној, пољопривредној, индустријској, техничкој и технолошкој сарадњи. На основу тих споразума, 2001. основана је Мешовита комисија за привредну сарадњу. Укупна привредна сарадња Србије с Аустријом посебно интензивно се развија од октобра 2000. Одраз те сарадње биле су све веће активности с обе стране, пре свега у виду размена политичких и привредних делегација, као и сарадње Привредне коморе Србије с аустријским коморама. Због географске близине, али пре свега економских интереса, Аустрија подржава учлањење Србије у Европску унију, док две земље активно сарађују у оквиру регионалних иницијатива (Подунавска сарадња, Централно-европска иницијатива, Дунавска комисија). У контексту сарадње с Аустријом у оквиру Процеса сарадње на Дунаву, интерес Србије јесте реализација заједничких пројеката на пољу енергетике, вода, отклањања отпада, као и развој туризма.

У оквиру сарадње која се односи на развојне пројекте с југоисточном Европом, Аустрија у Србији подржава подухвате који се односе првенствено на област заштите животне средине, образовања, социјалних питања и запошљавања. У техничком и организационом смислу, посебан значај придаје се трансферу аустријске технологије. Број представништава аустријских компанија у Србији је у сталном порасту, а крајем 2008. било их је више од 280, па у том смислу те аустријске компаније српско тржиште сматрају као неку врсту „проширеног домаћег тржишта". Највећи број представништава аустријских компанија концентрисан је у секторима производње и финансијских услуга (банке, осигуравајућа друштва, адвокатске канцеларије и др.).

Привредна комора Србије традиционално је још од 80-их година прошлог века развијала односе са аустријским коморама. Успешна сарадња била је са готово свим регионалним коморама у Аустрији, а посебно с коморама Беча, Тирола, Горње Аустрије, Бургенланда, Корушке. Ту се истиче сарадња са Комором Штајерске у Грацу, у оквиру тзв. сајамских компензационих аранжмана. Захваљујући тим споразумима успешно су организовани наступи српских предузећа на сајмовима у Грацу, Инсбруку и Бечу. На јесењем Међународном сајму у Грацу српска предузећа наступала су још од 1984, у организацији Привредне коморе Србије. После прекида од 15 година, наступ српске привреде обновљен је октобра 2004, док је отварањем представништва Привредне коморе Србије у Бечу интензивирана и сарадња с Привредном комором Аустрије. Представништво Привредне коморе Србије у Бечу, у сарадњи са ПК Аустрије, одржало је априла 2007. презентацију 30 фирми из Србије, које задовољавају стандарде ЕУ за извоз месних прерађевина, кондиторских производа, алкохолних и безалкохолних пића, што треба да допринесе већем извозу тих производа у Аустрију. Привреда Србије је, у организацији представништва ПК Србије у јануару 2008. успешно наступила на Контакт берзи предузећа Централне и Источне Европе, која се бави еколошком производњом и технологијама из области здраве хране, еколошке градње, биомасе и здравственог туризма.

Аустријске компаније у Србији веома активно су се укључиле у процес приватизације, у оквиру којег су биле и куповине већинског пакета акција хемијске индустрије „Мерима", Крушевац, од стране аустријске компаније Henkel CEE, док је већински власник „Потисја", Кањижа пoстала аустријска фирма „Тondach". Највећа гринфилд инвестиција у Србији у 2007. била је она фирме „Mobilcom Austria", са уложених 320 милиона евра, у куповину трећег мобилног оператера у Србији, под именом ВИП (VIP). Све ове инвестиције говоре о значају Аустрије као стратешког партнера Србије на путу убрзаног економског развоја и уласка у европске интеграције. Укупну билатералну сарадњу са своје стране треба да помогне и успостављена сарадња Београдске берзе с Бечком берзом, после потписивања Меморандума о сарадњи у јануару 2006.

У периоду после 2000. Аустрија избија на прво место међу страним инвеститорима, с укупним улагањима од 2.091 милиона УСД. Поред поменутих, међу најважнијим инвеститорима у Србији биле су и компаније: OMV, АТB, „Metro Cash & Carry", „Grawe", „Knauf", „Wienerberger", „Asamer Wietersdorfer/Lafarge", „RauchSaefte" у индустрији и трговини, док су у сектору банкарства и осигурања то биле фирме: „Raiffeissen International", „Hypo Alpe Adria Austria", „Osterr", „Volksbank", „BACA (HvB)", „Erste Bank", „Uniqa" и др. Поред тога, Аустрија је учествовала значајним финансијским средствима и у другим развојним пројектима и програмима у Србији после 2000, као што су: рехабилитација клиничког центра у Тиршовој, „Лепша Србија" (реновирање и рестаурација фасада у Београду, Новом Саду, Нишу), градског водовода, реструктурирање шумског простора Србије (Србијашуме), унапређење система високог образовања, Универзитета у Београду и др.

ИЗВОР: Документација Привредне коморе Србије.

ЛИТЕРАТУРА: В. Бајкић, Историја српске трговинске политике, св. 1: Аустро-угарска трговинска политика на Балкану до 1880, Бг 1902; К. Стојановић, О увозу и извозу Србије. Питање третирано новим методом математичким, Бг 1902; М. Тодоровић, Царински рат између Србије и Аустро-Угарске 1906–1910. Студија из наше међународне трговине, Бг 1911; Д. Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911, Бг 1962.

Младен Обрадовић

Културни односи. Условљени су државно-политичким околностима у којима су Срби живели. Најнепосредније везе оствариване су преко Војне Крајине, граничног појаса између Турске и Аустријске царевине, махом насељеног српским становништвом, где се развијала специфична „граничарска" култура, у условима непосредне потчињености бечком двору и војним обавезама, с немачким као језиком крајишких школа. Рани прилог овим везама дао је словеначки путописац Бенедикт Курипечић, члан аустријске делегације на турском двору (1531), објављујући драгоцене податке о народној традицији, косовској легенди, натписима на стећцима и приликама под турском управом. У оквиру ових веза настао је, првих деценија XVIII в., и Ерлангенски рукопис, збирка записа народних песама с територије Војне Крајине и околних земаља (Г. Геземан: Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама, Ср. Карловци 1925).

003_Slaveno-serbskija-vjedomosti.jpgС Великом сеобом Срба (1690) и царским привилегијама које су им том приликом дате настају радикалне промене положаја српског народа у оквирима Хабзбуршке монархије. Духовно вођство Срба се брзо укључује у новонастале околности, настоји да дође до сопствене штампарије и да ради на оснивању сталних школа, прилагођавајући се новој средини. Испрва резервисан, Двор постепено излази у сусрет српским захтевима, с једне стране, у тежњи да Србе одвоји од источних корена и њихових тесних веза са Русијом; с друге, да оствари реформу друштвеног поретка саме царевине за време Јозефа II: посебно ослобађањем од верске неравноправности и средњовековних догми. Школске реформе ће кренути из главног града Монархије, а у вези с њима почеће штампање и издавање првих српских књига у XVIII в. У тежњи да контролише издања за Србе, власт ће бечкој штампарији Ј. Курцбека од 1770. до 1792. дати монопол на ћириличке књиге, махом уџбенике и приручнике за учење немачког језика. У штампарији ће се, међутим, штампати и белетристичка дела на српском (Мармонтелов Велизариј у преводу П. Јулинца, 1776, 1777) и издања српске оригиналне литературе, међу којима се издвајају Орфелинов Вечниј календар (1783) и Искусни подрумар (1785), просветитељског и практичног садржаја. У истој штампарији изаћи ће и дела А. Везилића, Ј. Рајића, Ј. Мушкатировића. Реформе убрзано воде преусмерењу аустријских Срба ка западноевропској култури, одвајању од руске културне доминације и од средњовековне традиције, уз сталну опасност од унијаћења, коју је често подстицао царски режим у време Марије Терезије и после Јозефа II. У том периоду су браћа Пуљо добила дозволу да издају Сербскија повседневнија новини (1791‒1792), које излазе црквеном ћирилицом и црквенословенским језиком. Како је Курцбекова штампарија прешла у руке Стефана Новаковића (1792), њен власник је почео да издаје Славено-сербскија вједомости (1792‒1794), штампане грађанском ћирилицом и језиком блиским српском народном. Иста штампарија ће издати дела М. Максимовића (Мали буквар, 1792), Д. Обрадовића (Собраније, 1793), Ј. Рајића (Историја, 1794‒1795), граматике А. Мразовића, све дела од великог или изузетног значаја за српску културу.

Беч је од последњих деценија XVIII до почетка XX в. постао место окупљања различитих група српских књижевника. Прва од њих је везана за Д. Обрадовића и круг присталица реформи Јозефа II (А. Димитријевић Секереш, Ј. Мушкатировић, М. Максимовић, А. Стојковић). С царским патентом о верској толеранцији (1781) отвара се универзитет и за православне полазнике. Та околност већ првих деценија XIX в. води до стварања посебних облика академске културе, међу којима се издвајају ђачке дружине, утицајне у процесима модернизације српске књижевности, покретању алманаха, часописа и новина и обједињавању омладинског деловања. На предлог бечке академске дружине „Зора" 1866. повезује се рад свих омладинских/академских удружења у Уједињену омладину српску. Такве околности су омогућиле да Беч постане један од најзначајнијих центара српске књижевне, а делом и политичке периодике. Српска штампа се стабилизује тек првих деценија XIX в: Новине сербске из царствујушчега града Виене (1813‒1822) Д. Давидовића и Д. Фрушића, те Давидовићев алманах Забавник (1815‒1836, с прекидима, мењајући места излажења), постају обрасци овој врсти публикација актуелних до средине XIX в.: Новине с књижевним додацима, а Забавник с преведеном или посрбљеном прозом, песмама, драмама и чланцима из српске и словенске прошлости. Следи га В. Караџић с Даницом (1826-1834, с прекидима) где објављује знамените филолошке и историографске прилоге, народне умотворине и преводе. Извесно време, 50-их година, тамо ће излазити и Световид А. Андрића. Од посебног значаја је период 70–80-их година XIX в., кад је постао средиште српске илустроване забавно-поучне периодике (Србадија,1874‒1877; Српска зора, 1876–1881), у којој су сарађивали највећи српски писци (Ј. Игњатовић, Љ. П. Ненадовић, С. М. Љубиша, Ј. Ј. Змај, Ђ. Јакшић, Л. Костић, Л. К. Лазаревић и др.). Једним делом ће се сличне прилике испољити пред I светски рат, с приливом студената из БиХ (Зора, 1910‒1912).

004_Novine-serbske-iz-carstvujuscega.jpgБечка/аустријска стручна и популарна штампа пратила је српска збивања у култури и књижевности и доносила преводе дела српских писаца, осим тога била је развијена и штампа на немачком намењена специјално Јужним Словенима (Ost und West, 1861–1865; Slawische Blätter, 1865‒1866). Иако подложна државним, империјалним тежњама Монархије, она је за читаоца на немачком језику објављивала преводе најистакнутијих југословенских писаца или је улазила у коментаре и расправе о књижевностима њихових народа. Аустријске листове су следили листови на немачком изван ужег дела Царевине, у Загребу, Печују, Будимпешти или у Београду, за време окупације Србије (Београдске новине, штампане латиницом, с прилозима на српском и немачком, 1915-1918). Загребачки Morgenblatt (Tagblatt) (1886‒1926), водеће је гласило за преводе на немачки, као и Agramer Zeitung (1848‒1918). Оба листа често су доносила преводе најистакнутијих српских писаца (Л. Лазаревић, Ј. Веселиновић, С. Матавуљ, Б. Нушић, И. Андрић).

Више од половине укупног броја српских књига XVIII в. изашло je у Бечу, a у XIX в. у штампарији Јерменског манастира штампана темељна дела нове српске културе: Српски рјечник В. С. Караџића, збирке народних песама, Песме Б. Радичевића, Горски вијенац П. П. Његоша, преводи Ђ. Даничића, значајни српски листови 70-их година итд. У периоду 1741–1900. у Бечу је штампано 1.150 српских књига. Овде је у преводу А. Димитријевића Секереша изашла прва српска књига на немачком, Катихизис мали Ј. Рајића (1776). Посебан вид српске културне историје тиче се крајишких Срба, везаних војном обавезом непосредно за царски двор, а школовањем за немачки језик. Услед таквих околности међу крајишким официрима појављују се истакнути песници (П. Прерадовић, Н. Боројевић, О. Утјешеновић Острожински), филозофи (У. Миланковић), организатори књижевне и политичке периодике (А. Андрић, издавао календар Зимзелен и више листова). Они често пишу на немачком о домаћим приликама или установама (С. Јовић о славонским Србима; О. Утјешеновић Острожински о кућној задрузи), преводе на српски и на немачки (С. Манојловић).

Од средине XVIII в. па све до средине XIX в. Беч је право средиште српске нововековне књижевности и културе. Овде су, поред руско-украјинских извора српског барока, главни подстицаји уобличавању те епохе, у распону од Хроника грофа Ђорђа Бранковића, преко превода/посрбе Стематографије (1741), до књижевног и научног дела З. Орфелина и његових полемичких обрачуна с приликама у српској цркви, али и са унијатским претензијама католичке цркве. Просветитељске реформе цара Јозефа II (јозефинизам) имале су међу Србима у Бечу најречитије и најважније поборнике (Доситеј и његови следбеници), а oдразиле су се у српским срединама аустријских земаља. Потом, првих деценија XIX в., у Бечу живе и раде Ј. Копитар, В. С. Караџић и други књижевници новинари и филолози (Д. Давидовић, Ђ. Даничић). Одавде се српској народној поезији, српском језику и новијој историји отвара пут у немачки језички простор, отпочињу борбе за реформу српског књижевног језика и писма, те стварају темељи српског романтизма. У сарадњи с југословенским књижевницима и филолозима Караџић развија идеје о једном језику и правопису (Бечки књижевни договор, 1850), водећи стабилизовању заједничког књижевног језика Срба и Хрвата.

И касније, у епоси романтизма и реализма у Бечу се одвија велика књижевна и публицистичка активност, а међу становницима града су у дужем или краћем периоду Ђ. Јакшић, Ј. Јовановић Змај, Л. Костић, С. М. Љубиша, Ј. Грчић Миленко, Т. Стефановић Виловски. Српски академци, студенти бечких факултета, 60-их година XIX в., прихватају идеје позитивизма у науци, а реализма у књижевности, те их пропагирају пре него што им је С. Марковић дао борбени печат. Њих ће следити млађе генерације, остварујући крајем XIX в. и првих деценија XX в. живе везе с бечком модерном (П. Кочић, П. Слијепчевић, Д. Митриновић) и издајући, у предвечерје I светског рата, Зору кao гласило српске омладине. Узгред ваља додати да је Беч био изузетно привлачан за српске студенте медицине, историје (И. Руварац, Ј. Радонић, А. Ивић, В. Ћоровић, С. Станојевић), сликарства (огроман број личности, од Х. Жефаровића и З. Орфелина, Н. Радонића, Ђ. Јакшића, А. Јовановића, до У. Предића, С. Теодоровића и П. Јовановића), географије (Ј. Цвијић), егзактних наука (М. Миланковић), права (од XVIII в., међу студентима су били А. Везилић, Г. Трлајић, С. Стратимировић, У. Миланковић, Б. Петрановић, М. Полит-Десанчић, Б. Медаковић). Дајући им европски научни и уметнички ниво, Беч их је „вратио" матичној култури, њеном унапређењу и модернизацији. Аутори из ове средине (Срби и други) објављују на немачком мемоарске, историографске, културноисторијске расправе (Ј. Стефановић Виловски о својим ратним доживљајима, Ђ. Ђурковић о Босни и суседним земљама, Т. С. Виловски о Србима јужне Угарске, Далмације, БиХ, С. Гопчевић о црногорско-турским ратовима, Црногорцима, Србији и Србима, Србији и Русији).

Велик број аустријских писаца (нпр. Ј. Непомук Фогл, Л. Аугуст Франкл), било преводима било прерадама, доприноси популаризацији српске поезије у немачкој култури или у њој налази теме за своје изворне радове. Поред Косовске легенде, Краљевића Марка, мотива хајдука и Морлака, српских устанака почетком XIX в., ауторе ће привући и новија историја, нарочито убиство краља Александра и краљице Драге, те Сарајевски атентат (Е. Danieck: Das Haus Obrenović, 1940; F. Oppenheimer: Sarajevo, das Schicksal Europas, 1931; Б. Брем: Aпис и Есте, хрватски превод, 1943). Друга врста текстова има документаран карактер, какав је дневник Е. Е. Киша вођен на српском фронту, у аустријској војсци (Запиши то, Киш, срп. 1983). Док је II светски рат делимично захватио Т. Чокор драмом Изгубљени син (1947). Велик удео у односима двеју култура после II светског рата потиче од Мила Дора (Милутин Дорословац): поред романа о Сарајевском атентату (Последња недеља, срп. 1985) и о браћи Зановићима (Сва моја браћа, срп. 1987), за аустријске издаваче је приредио две антологије српског афоризма (1982, 1987), антологију српске приче (1965; 1990), уз преводе дела И. Андрића, М. Булатовића, В. Попе и др. У својим делима реаговао је на пропаст Југославије (Leb wohl, Jugoslawien. Protokolle eines Zerfalls, 1993).

Слика Аустрије и њених институција у српској књижевности је противуречна, променљива и повезана са историјским околностима. Аустријски цареви су ушли у фолклорна предања (Марија Терезија, Јозеф II, Франц Јозеф); њима или великодостојницима Монархије посвећиване су оде (Л. Мушицки, П. Петровић Његош и др.) или свечане пригодне песме. Међу њима се издваја Јозеф II: његова популарност у српској интелигенцији била је доведена до култа (од Доситеја Обрадовића и Саве Текелије па дубоко у XIX в.), с обзиром на то да је дао патент о толеранцији и уважавао српске заслуге за Царевину. Тежње за унијаћењем, међутим, изазвале су крајње негативне реакције, било у аутобиографској (Г. Зелић, К. Цвјетковић) било у уметничкој књижевности (Л. Костић, песма Јадрански Прометеј, трагедија Пера Сегединац). Доцније, с јачањем империјалних циљева Монархије, посебно после окупације БиХ, уз настојања да се тамошњи Срби одвоје стварањем „босанског" језика и националног идентитета, овај однос и у српској штампи и српској књижевности добија критичко-сатиричан вид (Л. Костић, Ј. Јовановић Змај, П. Кочић), док после распада Монархије постаје умеренији, прожет критичношћу, меланхолијом и уважавањем Беча као једне од културних престоница Европе (М. Црњански, С. Винавер). Колико је окупација БиХ пресекла наде у ослобођење и уједињење српског народа, омогућила је модернизацију тамошњих културних прилика и повезивање с другим српским срединама. Нагло се развија књижевна периодика (Босанска вила, Сарајево, 1885–1914; Зора, Мостар, 1896‒1901) и друге врсте штампе, оснивају издавачке куће, а све те институције интензивно сарађују са писцима и сличним институцијама у Србији и Војводини.

С обзиром на удео словенских народа у Царевини, на универзитету у Бечу већ 1849. оснива се катедра за славистику. Њен утемељитељ је Словенац Ф. Миклошич, изузетно заслужан за изучавање српских књижевних и језичких споменика (Monumenta Serbica: Spectantia Historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Беч 1858; репр. Грац 1964, Бг 2006); на њој ће радити после Миклошича, поред осталих, В. Јагић, М. Решетар и др. Сви су они дали велик подстицај изучавању српске књижевности и српског, односно срскохрватског језика, те критичким издањима српских писаца и докумената из српске културне традиције (Решетар). Од Миклошича, код коjeг је био слушалац Ђ. Даничић, бечка славистика је имала изузетан, одлучујући утицај у стварању српских хуманистичких наука. Само између 1887. и 1920. око 50 одбрањених дисертација тицало се српског и хрватског језика, књижевности и културе. Међу њима су, између других, одбрањене дисертације о делу и о језику С. Милутиновића Сарајлије (П. Ђорђевић, Б. Черовић), о српској народној поезији у немачким преводима (М. Ћурчин), Лукијану Мушицком (В. Ћоровић), М. Држићу и М. Ветрановићу (П. Колендић), Ј. Дучићу (Н. Мирковић). „Бечка славистичка школа" имала је епохалан значај за развој славистике у Европи, али је такође од немерљивог значаја за заснивање и развој словенске филологије уопште, а посебно филологије словенских народа у оквирима Аустријске царевине. С распадом Монархије изгубила је пређашњу подлогу и свела се на уже научне интересе, али је, особито у подручју књижевних и културноисторијских истраживања и даље имала крупну улогу за југославистику и србистику. Осим универзитета у Бечу и касније у Грацу (од 1856), славистика се у Аустрији развијала тако да 1980. има 11 катедара (поред 4 у Бечу, по две у Грацу, Салцбургу и Целовцу, те једна у Инзбруку). На њима су као професори деловали (или делују и данас) Ј. Матл (историчар јужнословенских књижевности), С. Хафнер (преводилац српских средњовековних житија), З. Константиновић (оснивач катедре за упоредну књижевност у Инзбруку), Г. Невекловски, В. Штајнингер, Г. Бикфелнер, Б. Тошовић, посвећени изучавању језика, српско-немачких (-аустријских) веза или одређених писаца (нпр. Д. Обрадовић, И. Андрић). У овим универзитетским средиштима излазе славистичке периодичне публикације, Wiener Slavistisches Jahrbuch (од 1950), у издању Семинара за словенску филологију Универзитета у Бечу, Österreichische Osthefte: Zeitschrift für Mittel-, Ost- und Südosteuropaforschung (од 1959) Института за изучавање Источне, Средње и Јужне Европе, те Wiener Slavistischer Almanach (од 1978) у издању Друштва за унапређење славистичких студија. Богата грађа бечких архива је прворазредан извор познавању личности књижевника и књижевних прилика у српској књижевности и култури од XVIII до XX в. (А. Ивић, Архивска грађа о српским књижевним и културним радницима, књ. 1–2, 1926‒1931; Архивска грађа о југословенским књижевним и културним радницима, књ. 3‒6, 1932‒1964). Само о В. Караџићу, нпр., објављено је око 150 страница оваквих докумената, а готово да нема значајнијих писаца XVIII и XIX в. који нису заступљени у овој грађи.

Преводи у оквирима аустријско-српских веза датирају из XVIII в. Они су у почетку обухватили уџбенике за школске предмете, за веронауку или царске декрете; у XIX в. преводе се књижевна и позоришна дела аустро-немачке књижевности свих жанрова. На српски се преводе аустријски песници и прозаици (Н. Ленау, Ф. Захер-Мазох, П. Розегер, Г. Тракл, Р. Музил, Р. М. Рилке, Ш. Цвајг, до савременика као што је П. Хандке), а аустријски драмски писци изводе се у Н. Саду и Београду, доцније и у Сарајеву (Х. Лаубе, Ф. Халм, Ј. Непомук Нестрој, Ф. Грилпарцер, Л. Анценгрубер и др.). Преводи српских писаца на немачки у оквирима Аустрије долазе касније, али обухватају најзначајнија имена нове српске књижевности (Б. Радичевић, Л. Лазаревић, П. П. Његош, С. Матавуљ, Љ. П. Ненадовић, С. Сремац, Б. Нушић, И. Андрић, Б. Ћопић, до савремених писаца). Први преводи српске ауторске књижевности везани су за Ј. Копитара (фрагменти из дела Д. Обрадовића, Г. Зелића, Л. Мушицког). Потом ће се као преводиоци често наћи људи којима је српски или хрватски био матерњи језик. Међу њима истакнуто место имају С. Манојловић (објавио више збирки превода српских песника, од 1882. до 1906), Ф. С. Краус (преводи Нушића, Ћоровића, Глишића, народне умотворине), а у другој половини XX в., између осталих, И. Јун Брода (Б. Нушић, Д. Максимовић, Б. Ћопић, М. Црњански), И. Ивањи (С. Ћоровић, В. Стевановић), Мило Дор. Крајем века преводе се и издају код аустријских издавача или у њиховој сарадњи с немачким издавачима дела И. Андрића, Д. Киша, Ј. Христића, А. Тишме, М. Павловића, Д. Албахарија, Д. Великића, В. Стевановића. Преведена је, међутим, и Српска Александрида (Дагмар Христианс), потврђујући широк распон србистике и присуства српске књижевности у земљама немачког језика.

ЛИТЕРАТУРА: C. Wurzbach, Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich, Wien 1856‒1891; M. Ćurčin, Das serbische Volkslied in der deutschen Literatur, Leipzig 1905; Ј. Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, Бг 1909; М. Костић, Гроф Колер као културно-просветни реформатор код Срба у Угарској XVIII века, Бг 1932; Доситеј Обрадовић у историјској перспективи XVIII и XIX века, Бг 1952; З. Константиновић, „Вук Караџић у Аустрији", АФФ, 1964, 4; J. Matl, Südslawische Studien, München 1965; S. K. Kostić, Österreichische Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Graz 1966; П. Палавестра, „Српски књижевни часописи у БиХ под аустро-угарском окупацијом (1878‒1914)", КИ, 1969, 6; З. Константиновић, „Хормајр и Сартори: О интересовању бечке публицистике за Србе", НССВД, 1976, 5; Културно-политички покрети народа Хабсбуршке монархије у XIX веку, Н. Сад 1983; Ј. Копитар, Serbica: културно-историјске теме, Н. Сад 1984; G. Marinelli-König, Die Südslawen in den Wiener Almanachen und Zeitschriften des Vormärz (1805–1848), Wien 1990; R. Lauer, Serbokroatische Autoren in deutscher Übersetzung. Bibliographische Materialien (1776–1993), Wiesbaden 1995; Z. Konstantinović, Deutsch-serbische Begegnungen: Überlegungen zur Geschichte der gegenseitegen Beziehungen zweier Völker, Berlin 1997; Д. Медаковић, Срби у Бечу, Н. Сад 1998; Српска књига у Бечу 1741–1900: Das serbische Buch in Wien 1741–1900, Бг – Н. Сад – Беч 2002; В. Голубовић, „Аустрија у српској књижевности", КИ, 2004, 122/123; „Округли сто (Аустрија и Србија: прожимање културних модела)", КИ, 2005, 127; Д. Медаковић, Јосиф II и Срби: Joseph II. und die Serben, Н. Сад 2006; Österreichische Osthefte. Zeitschrift für Mittel- Ost- und Südosteuropaforschung, Jg. 47: Serbien und Montenegro/Wien 2005 (2007).

Видосава Голубовић; РСЕ

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУСТРОМАРКСИЗАМ

АУСТРОМАРКСИЗАМ, школа марксистичке мисли која се појавила у Аустрији на почетку XX в. (1904. колекција Marx-Studien, 1907. часопис Der Kampf) и постојала до 1934. Најзначајнији представници били су: М. Адлер, К. Ренер, Р. Хилфердинг, Г. Екстајн, Ф. Адлер и О. Бауер. А. је снажно утицао на политику социјалдемократије у Аустрији. Иако је заступао измирење левице и деснице радничког покрета, суштински се налазио на позицијима ревизионизма у погледу стајалишта о револуционарној борби пролетаријата. У економској мисли а. нарочито је био значајан Хилфердингов Das Finanzkapital (Беч 1910; Финансијски капитал, Бг 1952), а у односу према националном питању дело О. Бауера Die Nationalitätenfrage und die Sozialdemokratie (Wien 1908). Основну мисао а. у националном питању чинио је став о културним аутономијама и изостанак извођења коначних импликација из начела права народа на самоопредељење, дефинисаног на Лондонском конгресу Друге интернационале 1896. Темељ таквом односу према националном питању постављен је на конгресу социјалдемократије у Брну 1899. До I светског рата социјалдемократије јужнословенских народа Аустроугарске остале су у кругу ставова а. о националном питању. Доследнија у заступању неодвојивости националног и класног ослобођења била је српска социјалдемократија.

ЛИТЕРАТУРА: O. Bauer, Was ist Austro-Marxismus?, Wien 1927; В. Стругар, Југославенске социјалдемократске странке 1914–1918, Зг 1963; Е. Реџић, Аустромарксизам и југословенско питање, Бг 1977; L. Kolakowski, Main Currents of Marxism, Oxford 1978.

Срђан Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУСТРОСЛАВИЗАМ

АУСТРОСЛАВИЗАМ, политичка концепција о могућности еманципације словенског становништва у оквиру Хабзбуршке монархије. Првим представником сматра се А. Т. Линхарт који је још 1791. писао да би се Аустрија могла назвати словенском државом, с обзиром на преовлађујући број словенских народа. И касније су се многи интелектуалци словенског порекла залагали за положај Словена у Монархији, истовремено подржавајући династију која је на окупу држала толико словенских народа. Ј. Копитар је Беч сматрао средиштем словенске културе. А. је као политичку оријентацију дефинисао чешки гроф Леон Тун, предвиђајући све већу улогу словенског фактора у Монархији. Идеју су прихватили и либерални кругови чешког грађанства. Ф. Палацки је такође сматрао да је Аустрија неизбежан и најбољи оквир за развој словенских народа. Већина представника а. се у револуцији 1848. сврстала уз Двор, заузимајући се за Монархију као федерацију слободних народа. У том смислу је словенски конгрес у Прагу осудио апсолутизам и понудио помоћ Словена, уколико Беч одлучи да предузме реформе у правцу равноправности свих народа Монархије. Следећи ту замисао, О. Утјешеновић Острожински је предлагао реорганизацију државе у седмочлану федерацију, али је његов предлог одбијен. Слом револуције 1848. значио је и тренутни слом идеја уз које је а. стајао, али је најтежи ударац задобио нагодбом Двора и мађарског дела Монархије 1867. Ипак, наставио је да живи, попримајући разне друге форме. Захтеви носилаца аустрославистичке оријентације били су пре свега усмерени ка идеји Монархије као федералне заједнице народа који је настањују, са тачно одређеним надлежностима националних аутономија и надлежностима на нивоу целе државе. Заступници овог правца, који су били представници народа у државноправној вези са Угарском, суочавали су се са противуречним изазовом: заступати интересе Двора и мере централизације на нивоу читаве Монархије како би био потиснут угарски притисак, а истовремено, као уступак за подршку Двору, тражити проширење сопствених националних аутономија, покушавајући да се искористи супарништво Беча и Пеште. Беч ипак није благонаклоно гледао на а., који, као идејна оријентација делова словенске интелектуалне и политичке елите, није ишчезао све до слома Монархије. Једна од његових варијација било је и аустројугословенство које се јавило већ током револуције 1848, а актуализовало у годинама пред I светски рат и током рата. Његова основна идеја полазила је од потребе уједињења свих Јужних Словена Монархије у јединствену федералну јединицу унутар њених оквира.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Шишић, Југославенска мисао, Бг 1937; J. Šidak, V. Bogdanov, Les problèmes nationaux dans la Monarchie des Habsbourg, Bg 1962; Ф. Шишић, Студије из хрватске повијести за револуције 1848–49, Зг 1979; В. Ђ. Крестић, Српско-хрватски односи и југословенска идеја у другој половини деветнаестог века, Бг 1988; П. Корунић, Југославизам и федерализам у хрватском националном препороду, Зг 1989; A. Moritsch, Der Austroslavismus. Ein verfrühtes Konzept zur politischen Neugestaltung Mitteleuropas, Wien 1996; В. Ђ. Крестић, Бискуп Штросмајер: Хрват, великохрват или Југословен, Јаг. 2006.

Срђан Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУСТРО-ТУРСКИ РАТОВИ

АУСТРО-ТУРСКИ РАТОВИ. Аустрија и Турска водиле су од 1529. до 1791. десет ратова и у отвореном непријaтељству званично биле скоро шест деценија, док погранични сукоби, звани Мали рат на Крајини нису у XVI в. практично ни престајали. Основни узрок њиховог сукоба од 1529. до 1718. било је питање угарског наслеђа, а од 1737. до 1791. ратовало се због настојања Хабзбуршке монархије да потисне Турску са Балканског полуострва и прошири своје границе на њен рачун.

Проблем угарског наслеђа отворен је 1526, када је један део угарских великаша/племића, после битке на Мохачком пољу и смрти последњег угарског краља из династије Јагелонаца, изабрао за краља аустријског надвојводу Фердинанда I (1526−1564, од 1556. немачки цар), а други ердељског великаша Јована Запољу. Њихов међусобни рат око права на краљевску круну пружио је турском султану Сулејману I (1520−1566) прилику да се као заштитник Јована Запоље (1526−1540), а потом његовог малолетног сина Јована Жигмунда, умеша у прилике у Угарској и створи услове за њено трајно освајање. Схвативши да свој циљ не може остварити без слабљења аустријских земаља, које су биле део још увек моћног Немачког царства под Карлом V Хабзбуршким, султан је искористио аустријско запоседање Будима као повод за почетак рата са Аустријом. Прво је у име Јована Запоље 1529. запосео Будим, а потом безуспешно опседао Беч. Три године касније, поново због заплета у Угарској, турски султан је покренуо нови поход на наследне аустријске земље и том приликом део њих тешко похарао. Због рата са Персијом морао је, међутим, да пристане 1533. на прекид непријатељстава, а тиме и да призна Фердинандову власт у западним и северним деловима Угарског краљевства. Непријатељске акције, међутим, нису потпуно престалe. Свакако са знањем и у сагласности са централним властима у Цариграду, турски погранични заповедници започели су 1536. освајање Славоније, где је после заузимања Пожешке жупаније створен Пожешки санџак. Желећи да врати изгубљене територије, Фердинад I је следеће године упутио у Славонију унутрашњоаустријску војску под заповедништвом крањског капетана Ханса Кацијанера, али је она тешко поражена код Горјана (9. X 1537).

Изложен сталном притиску Хабзбурговаца, Јован Запоља је 1538. пристао на склапање мировног уговора по којем је требало да после његове смрти, пошто до тада није још имао наследника, његове области припадну Фердинанду I. Како је непосредно пред смрт (1540) добио сина Јована Жигмунда, његове присталице су одбиле да прихвате одредбе поменутог уговора и Запољиног сина прогласиле за краља. Аустријска војска је после тога опсела Будим, што је довело до другог аустро-турског рата (1541−1545). Његов исход била је подела Угарског краљевства: Турци су запосели и укључили у своју државу области између Блатног језера и Тисе, где су створили Будимски пашалук; малолетном Јовану Жигмунду остављени су крајеви источно од Тисе и Ердељ, али уз обавезу да признаје султанову врховну власт и даје годишњи трибут од 10.000 дуката; Фердинанд I задржао је само западне и северне угарске области са Пожуном (Братислава), као и Славонију западно од Илове. Поред тога мировним споразумом склопљеним 1547. на пет година прихватио је обавезу да сваке године даје султану дар од 30.000 дуката.

Тајни преговори људи из окружења Јована Жигмунда Запоље са Фердинандом I, као и улазак аустријских трупа у Ердељ, изазвали су нови рат (1551−1562), чија је најважнија последица било турско запоседање Баната, где је 1552. створен Темишварски пашалук. Запоседањем Вировитице и Чазме Турци су у исто време проширили своје поседе у Славонији и створили Чазмански санџак, чије је седиште десет година касније пренето у Пакрац. Због проблема са Персијом, против које је 1553. кренуо у велики поход, султан Сулејман I донекле је занемарио угарско ратиште, а 1556. је прихватио и преговоре о миру са Хабзбуршком монархијом. Цена за склапање мировног споразума било је аустријско одрицање од Ердеља и даљње плаћање годишњег данка.

Смрћу Фердинанда I и доласком на власт Максимилијана II (1564−1576) престао је, према владајућем мишљењу у Цариграду, да важи мировни уговор са Хабзбуршком монархијом. Поред тога, дошло је до сукоба аустријске војске са Јованом Жигмундом Запољом, којем су Турци пружали војну помоћ, па је нови рат био неизбежан. Турска војска кренула је 1566. на угарско ратиште и њена главнина опсела је Сигет, где је султан Сулејман I умро 4. септембра, не дочекавши запоседање ове тврђаве. Други део турских трупа заузео је Ђулу. Упркос овим успесима, нови султан Селим II (1566−1574) биo je принуђен да прихвати преговоре о миру, који је формално склопљен 1568. Због дубоке унутрашње кризе Турска до 1593. није могла да се упусти у рат са Хабзбуршком монархијом, али упади њених пограничних трупа на хабзбуршку територију нису престајали. Турци су године мира искористили и за учвршћивање, насељавање и привредно оживљавање својих крајишта. На некима од њих (Лика и Крбава, босанско Поуње, Пакрачки, Копањски и Сексардски санџак) започето је тада или, пак, довршено насељавање српског становништва са влашким правима.

Увод у Дуги рат (1593−1606), којим је успостављена крхка равнотежа снага између зараћених страна и заустављено турско ширење у Европи, били су покушаји турских пограничних заповедника да помере границе Босанског пашалука са Уне на Купу, што би им олакшало нападе на унутрашњоаустријске земље. Страховити турски пораз код Сиска 22. VI 1593, који је у Цариграду повећао утицај ратоборне струје на челу са Синан-пашом, довео је до објаве рата против Хабзбуршке монархије, упркос настојањима цара Рудолфа II (1576−1608) да сачува формални мир и измири дужни двогодишњи трибут. Турци су у првим ратним годинама остварили на мађарском ратишту извесне успехе – запосели су Веспрем и Палоту (1593) и Тату и Ђер (1594), али су због преласка својих дотадашњих вазала (ердељског кнеза Жигмунда Баторија, влашког војводе Михајла и молдавског војводе Арона) на страну Хабзбурговаца морали 1595. већи део своје војске да упуте у Влашку. Аустријска војска је то искористила да запоседне Естергом (Острогон) и неколико оближњих тврђава, што је 1596. подстакло султана Мехмеда III (1595−1603) да сам поведе војску у Угарску, где је она успела да заузме Егер. Наредних година нису вођене веће војне операције – једино је аустријска војска 1598. на препад повратила Ђер. Ратовање је обновљено 1600, када су Турци остварили највећи успех у овом рату – запосели Кањижу у југозападној Мађарској и у њој створили нови пашалук. Аустрија се наредних година исцрпљивала у покушајима да врати контролу над овим тврђавама и да запоседне Будим. Губитак Естергома (1605), као и неуспеси приликом покушаја да се оружјем угуши побуна калвина у Горњој Мађарској и Ердељу, који је од 1602. био под аустријском војном управом, принудили су цара Рудолфа II да прво склопи мир са побуњеницима (Бечки мир, 23. VI 1606), а потом и са Турцима (мир на ушћу Житве, 11. XI 1606). Првима је признато право вође побуњеника Стефана Бочкаја на Ердељ, који је тада поново постао турска вазална област. Другим споразумом озваничена су дотадашња освајања зараћених страна, забрањена погранична четовања турских и аустријских крајишника и Хабзбуршка монархија ослобођена годишњег трибута, уз једнократни поклон султану од 200.000 форинти. Тиме је престао четрнаестогодишњи аустро-турски рат, који је, између осталог, имао за последицу настајање антитурских покрета међу Србима (устанак у Банату 1594, устанак у Херцеговини 1597. под вођством никшићког војводе Грдана, преговори српског патријарха Јована и народних старешина у Херцеговини са Хабзбурговцима до 1606. о антитурској акцији). За време његовог трајања дошло је и до масовних сеоба Срба са турског крајишта у Славонији (Мала Влашка) у Вараждински генералат и из Лике и Крбаве у Карловачки генералат, што је пресудно утицало на развој и територијализацију Војне крајине у Хрватској и Славонији.

Турску је у првим деценијама XVII в. потресала дубока унутрашња криза. Поред тога, суочавала се са проблемима на својим источним границама, па је настојала да одржи мир са Хабзбуршком монархијом. И Хабзбурговцима је одговарао мир са Турцима, прво због размимоилажења и сукоба међу члановима ове владарске породице, а потом због Тридесетогодишњег рата (1618−1648). Заплети у Ердељу, где су Турци војно интервенисали и поставили кнеза Михајла I Апафија (1662−1690), довели су до новог аустро-турског рата (1663−1664). Турци су у почетку остварили мање успехе, али су 1. VIII 1664. доживели тежак пораз у бици код Сент Готхарда. Варшавским миром, склопљеним само десет дана после ове битке, Хабзбуршка монархија је признала турског штићеника за ердељског кнеза и, премда победник у рату, пристала да турском султану исплати на име дара 200.000 форинти. То се могло разумети као израз њене слабости, што не одговара стварности – увођењем стајаће војске, као и повећањем њене ватрене моћи и маневарске способности, Аустријанци су код Сент Готхарда почели да убиру плодове реформских захвата у претходним деценијама. Оклевање да се искористе резултати убедљиве победе и турске пометње имало је корен у унутрашњополитичким приликама, а пре свега у несређеним односима са угарским сталежима, чији је један део показивао изразито антихабзбуршко расположење.

Бечки рат (1683−1699), којем је претходило турско мешање у антихабзбуршку побуну у Северној Мађарској под вођством Имреа Текелија, започео је турском опсадом Беча и потпуним поразом опсадних трупа у бици код Каленберга 12. IX 1683. Значајан допринос аустријској победи дале су пољске трупе, које су дошле на ратиште по претходно постигнутом аустро-пољском споразуму. Овај споразум послужио је следеће године као основа за стварање антитурске коалиције (Хабзбуршка монархија, Пољска и Млетачка Република), којој су две године касније приступили Русија и Бранденбург. Стварање антитурског савеза обезбеђивало је цару Леополду I (1640−1705) сигурност да ће остварити пресудне победе над Турцима и коначно решити питање угарског наслеђа, али му je била потребна и чврста гаранција угарских сталежа да ће хабзбуршка династија после потискивања Турске задржати власт у ослобођеној Мађарској. На његов захтев Угарски сабор у Пожуну (Братислави) прихватио је 1687. Хабзбурговце за наследне угарске краљеве у мушком колену и пристао на ревизију својих сталешких права. Борбе са Турцима вођене су од пролећа 1684. практично на свим европским границама њихове државе, али је убрзано турско узмицање из Угарске започело после губитка Пеште и Будима (2. IX 1686) и битке код Харшања (12. VIII 1687). Премда су турске снаге у Мађарској и даље остале у неким значајним угарским тврђавама (у Кањижи чак до 13. IV 1690), аустријска војска продрла је до Београда, који је запосела 6. IX 1688, чиме су створени услови за њен даљњи продор на Балкан.

Аустријски поход из Београда према југу Србије започео је следеће године, а турске снаге, које су покушавале да га зауставе, претрпеле су тешке поразе код Баточине (30. VIII 1689) и Ниша (24. IX 1689). Тиме су Аустријанци добили прилику да усмере своје акције у два правца: према Видину и према Косову и Скопљу. На руку им је ишла и околност што су српски устаници, који су дигли устанак већ 1688, прогнали Турке из неких градских насеља (Ужице, Нови Пазар) и у знатном броју се прикључили аустријским трупама. Међутим, реорганизавана турска војска, којој су се придружиле јединице кримских Татара, успела је 2. I 1690. да порази аустријске трупе у бици код Качаника и принуди их на повлачење. Наступајућа турска војска, а посебно арбанашке чете под Махмуд-пашом Махмудбеговићем из Пећи, сатирала је у свом походу према Београду српско становништво. Бежећи од покоља, неколико десетина хиљада Срба пребегло је у Угарску. Са народом је избегао и део црквене јерархије, која је, са неколицином народних старешина, затражила са сабора у Београду 28. VI 1690. од аустријског цара Леополда I да посебном дипломом гарантује верске слободе припадника грчкога обреда и народа српског у Хабзбуршкој монархији и њихово право да имају сопствену црквену организацију. Њихови захтеви су у целини прихваћени.

После заузимања Београда (10. X 1690) и крајева јужно од Саве и Дунава, Турци су наредних година безуспешно покушавали да поново овладају бар делом Угарске. Међутим, после тешких пораза (код Сланкамена 19. VIII 1691. и код Сенте 7. IX 1697) били су приморани да се помире са територијалним губицима, што је озваничено миром у Сремским Карловцима, закљученим 26. I 1699. Према одредбама овог споразума, према проценама турских историчара, изгубили су око 356.000 км² своје раније државне територије – Хабзбуршка монархија је добила 249.000, Венеција 42.000, Пољска 45.000 и Русија око 20.000 км². Од ранијих угарских територија задржали су Турци само Банат и део југоисточног Срема. Повлачењем нових граница припале су Хабзбурговцима и поједине области у којима су Срби пре рата били већинско становништво или значајна мањина (Лика, Крбава, Западна Славонија, северозападни Срем, Бачка, Подунавље од Осијека до Будима и Поморишје), као и ничија земља уз ранију аустро-турску границу на коју су се они током рата или непосредно по његовом окончању населили (Кордун, Банија, источни делови Вараждинског генералата).

Благи наговештаји могућег изласка из дубоке привредне кризе и кризе институција у првим годинама владавине султана Ахмеда (1703−1730) обновили су код Турака наду да би у новом рату могли да поново задобију неке изгубљене области. Чинило се да се најлакше може вратити изгубљена Мореја, због чега је Турска искористила прву озбиљну кризу у односима са Млетачком Републиком и објавила јој рат крајем 1714. Хабзбуршка монархија је по окончању рата за шпанско наслеђе (1701−1714) склопила 13. IV 1716. коалицију са Венецијом и затражила од Турске да врати освојену Мореју и поново успостави стање створено миром у Сремским Карловцима. Пошто је за Турке то било неприхватљиво, њихова војска је, желећи да задржи иницијативу и спречи окупљање аустријских снага, изненада провалила у Срем. Међутим, доживела је тежак пораз код Петроварадина 5. VIII 1716, што је решило исход рата у Јужној Угарској - аустријска војска је до краја године успоставила пуну контролу над Сремом и Банатом. У лето следеће године прешла је Дунав код Вишњице и започела опсаду Београда, где је 16. VIII 1717. дошло до једне од највећих битака у новијој историји. Два дана касније предала се и турска посада у Београду уз дозволу да напусти град и повуче се у Ниш. Само четири дана после битке код Београда искрцала се шпанска војска на Сардинију (20. VIII 1717) и за кратко време запосела цело острво. То је принудило цара Карла VI (1711−1740) да прихвати турску понуду да се поведу разговори о склапању мира, који је потписан у Пожаревцу 21. VII 1718. Њиме је завршено двовековно аустро-турско сукобљавање око угарског наслеђа, а истовремено је Хабзбуршка монархија закорачила на Балкан. Мировним споразумом сагласила се Турска са губитком свих територија, које су током рата запоселе аустријска и млетачка војска. Хабзбуршка монархија је добила Доњи Срем, Банат, део Влашке и део Србије омеђен Савом, Дунавом, Тимоком, Дрином и Западном Моравом. Припао јој је и узан појас земљишта са босанске стране Саве и Уне. Пошто је освојене области решио да трајно задржи под аустријском управом и да у њима, осим у Срему, не дозволи никакав утицај угарских сталежа, цар Карло VI створио је у запоседнутим српским крајевима две управно-политичке области – Краљевину Србију (Београдски, Грочански, Смедеревски, Пожаревачки, Рамски, Градиштански, Ресавски, Параћински, Јагодински, Крагујевачки, Руднички, Ваљевски, Шабачки, Јадарски и Палешки дистрикт) и Темишварски Банат (Банат и седам дистриката у Источној Србији: Поречки, Хомољски, Кучајинско–мајданпечки, Голубачки, Кључки, Крајински и Кривински).

До новог рата са Турском (1737−1739) дошло је због уговорних обавеза Хабзбуршке монархије према Русији, која је претходне године заратила са Турцима. Она се обавезала да уђе у рат са контингентом од 30.000 војника, али је цар Карло VI, желећи да новим освајањима још више прошири своју државу (под његовом влашћу она је досегла свој највећи обим у историји – око 725.000 квадратних километара), решио да уведе у рат четвороструко веће снаге. Рачунало се и на подршку српског становништва у крајевима под турском влашћу, па су због тога успостављене везе са српским патријархом Арсенијем IV Јовановићем (1725−1748) и неким виђенијим народним старешинама у Херцеговини. Aустријска војска је на почетку рата остварила привремене успехе (заузела Ниш 27. VII и Ужице 2. X 1737), али и доживела прве поразе – код Бањалуке (4. VIII 1737) и Радујевца (28. IX 1737). Турска војска је у противнападу у позну јесен исте године успела да врати изгубљене тврђаве и да опустоши део српских територија под аустријском управом. Следеће године су Аустријанци безуспешно покушавали да сузбију турске нападе у Мехадији, али су, на крају, изгубили Оршову (15. VIII 1738). Одлучујућа битка у рату вођена је 23. VII 1739. године код Гроцке, где су аустријске трупе доживеле потпуни пораз, што је Турцима омогућило да опседну Београд. Миром у Београду 18. IX 1739. Хабзбуршка монархија морала се одрећи свих територија јужно од Саве и Дунава и предати Турцима београдску тврђаву. Поред тога, изгубила је и све што је Пожаревачким миром добила у Влашкој.

Последњи аустро-турски рат (1788−1791), познат у нашој историографији и под именом Кочина крајина, започела је Хабзбуршка монархија са великим амбицијама са којима је била у складу и величина ангажоване војске (245.000 војника и 1.150 топова). Рат је темељно припремљен дуготрајним и систематским прикупљањем обавештајних података. Упркос томе, изостали су очекивани резултати, јер је аустријска војна команда, укључујући и самог владара, разбила прикупљену војску на шест одвојених корпуса, распоређених дуж целе границе са Турском. Слабо коoрдинирана аустријска војска, упркос својој вишеструкој премоћи над Турцима, постигла је у првој ратној години ограничене успехе заузимањем неколико турских пограничних тврђава – Шабац, Дрежник, Босанска Дубица и Нови, као и Јаши у Молдавији. Премда су имали тешкоћа са окупљањем своје војске, Турци су успели да пређу у противнапад и код Оршове су 7. VIII 1788. продрли у Банат, а крајем следећег месеца провалили у Ердељ. Из ових области морали су да се повуку више због зиме, него притиска аустријске војске. Много веће успехе на ратишту постигли су српски добровољачки одреди (фрајкор) под заповедништвом Коче Анђелковића, који су на самом почетку рата заузели Пожаревац (18. II 1788) и, потом, до почетка маја блокирали турске комуникације између Ниша и Београда са циљем да олакшају планирани аустријски напад на овај град. Како је напад изостао, а Турци прикупили довољно снага за обрачун са устаницима, почео се распадати српски покрет у Смедеревској и Јагодинској нахији и један део његових учесника пребегао је у Банат. У Западној Србији такође је деловао у исто време фрајкор под заповедништвом Михајла Михаљевића, чији је задатак био да спречава турске комуникације из Босне према Београду. Следеће године Аустријанци су почели активније да ратују, а њихов највећи успех било је запоседање Београда (7. X 1789). У томе су им велику помоћ пружили српски фрајкори, који су прво спречавали Турке да дођу у помоћ београдској посади, а потом успоставили контролу у северним деловима Србије. Упркос томе, аустријска војска није после запоседања Београда даље напредовала, пошто је Пруска била спремна да по цену рата онемогући ширење Хабзбуршке монархије. Рат је окончан миром у Свиштову (4. VIII 1791), а једини територијални уступак на који су Турци пристали био је да препусте Аустријанцима крајеве око Дрежника и Доњег Лапца, који су укључени у Војну крајину (Карловачки генералат).

ЛИТЕРАТУРА: G. von Gömöry, Türkennot und das Grenzwesen in Ungarn und Kroatien während 7 „Friedensjahren" von 1575–1582, Mitteilungen des k. und k. Kriegsarchivs, Wien 1885; J. Langer, Serbien unter der kaiserlichen Regierung (1717–1739), Mittheilungen des k. und k. Kriegsarchivs, Neue Folge, III Band, Wien 1889; Ј. Томић, О устанку Срба у Банату 1594. год., Бг 1890; Ј. Томић, Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском Полуострву 1592–1614, Земун 1903; Д. М. Павловић, Србија за време последњег аустро-турског рата (1788–1791), Бг 1910; Б. Ђурђев, „Прва година ратовања Мехмеда Соколовића у Банату и прва опсада Темишвара", ГИДНС, 1934, 7; G. Wagner, Das Tükenjahr 1664. Eine europäische Bewährung, Burgenländische Forschungen, 48, Eisenstadt 1964; H. Hantsch, Die Geschichte Österreichs, Graz–Wien–Köln 1969; В. Клаић, Повијест Хрвата, V, Зг 1973; Е. Kовачевић, Границе Босанског пашалука према Аустрији и Млетачкој Републици по одредбама Карловачког мира, Сар 1973; Г. Станојевић, Србија у време Бечког рата, Бг 1976; Z. Abrahamowicz, V. Kopčan, M. Kunt, A. Marosi, N. Moačanin, C. Serban, K. Teply, Die Türkenkriege in der historischen Forschuung, Wien 1983; Р. Мантран и др., Историја Османског царства, Бг 2002.

Војин С. Дабић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУСТРОУГАРСКА МОНАРХИЈА

АУСТРОУГАРСКА МОНАРХИЈА, настала је државноправним уговором (нагодбом) склопљеном између Аустрије и Угарске 1867. Тим уговором дотле јединствена Аустрија подељена је на два дела, на Аустрију, или Цислајтанију, коју су чиниле Горња и Доња Аустрија, Тирол с Форалбергом, Штајерском, Корушком, Крањском, Горицом, Градишком, Трстом, Истром, Далмацијом, Чешком, Моравском, Шлеском, Галицијом и Буковином, и на Угарску, или Транслајтанију, у чији састав су ушле Мађарска са Седмоградском, Хрватска и Славонија. Уговором је прихваћен дуалистички систем, па се држава Хабзбурга после тога називала и двојном монархијом. До нагодбе из 1867. дошло је зато што Бечки двор, Хабзбурзи и Немци Аустрије после револуције 1848/49. нису више били у стању да очувају јединство вишенационалне монархије. После револуције 1848/49. покушали су да учврсте власт и стабилизују земљу крутим централистичким системом. Да тај систем није уродио плодом показао је рат из 1859. с Пијемонтом и Француском Наполеона III, када је Аустрија претрпела тешке поразе у Ломбардијској низији у биткама код Мађенте и Солферина. Поред војничког слома, Аустрија је тада доживела и финансијски крах, па се земља нашла у тешкој кризи, утолико пре што су Мађари у свом делу државе, незадовољни стањем у земљи, испољили право револуционарно расположење. Тражећи излаз из кризе у коју је запала држава, Франц Јозеф I колебао се између федеративног и централистичког државног уређења. Октобарском дипломом од 20. X 1860, цар је у Угарској и Хрватској вратио устав, али је већ Фебруарским патентом из 1861. наговестио повратак централизму и германизацији. Кад тај нови експеримент сa централизмом и министром Шмерлингом није успео, цар је 1865. сменио Шмерлинга и започео сарадњу с присталицама федерализма. Та сарадња прекинута је аустро-пруским ратом из 1866. и тешким поразом Аустрије у бици код Краљевог Градца (Садове). После тог пораза Аустрија је изгубила трку око водеће улоге у Немачком савезу, била је принуђена да Пијемонту, као савезнику Пруске у поменутом рату, уступи Млетачку област, и да пристане на споразум са Мађарима под условом да се држава преуреди на основама дуализма. На тај начин, поделом државе и поделом власти с најјачом нацијом, Немци Аустрије постали су господари у западном, а Мађари у источном делу државе. Са своје стране, Мађари су 1868. склопили нагодбу са Хрватском, која није одговарала хрватским националним интересима, него интересима однарођене бивше феудалне аристократије. Завођењем дуализма задовољени су интереси немачког либералног грађанства и мађарске велепоседничке аристократије. Њиме су највише били погођени словенски народи (Чеси, Словаци, Пољаци, Украјинци, Срби, Хрвати и Словенци, али и Румуни) који су чинили више од 50% целокупног становништва. Због тога су повели борбу за своја национална права, која се из године у годину све више заоштравала и давала печат политичком животу Монархије. Врло брзо испољене су и тешко премостиве супротности између Беча и Будимпеште, па су дуалистички систем и читаву државу унутрашње супротности почеле слабити и разједати. Иако је Аустроугарска на Берлинском конгресу 1878, уз помоћ Немачке, добила право да окупира БиХ, а 1908. да анектира те покрајине, њеном опстанку ближио се крај. До њега је дошло свршетком I светског рата, када су се из њеног састава издвојиле Чешка, Пољска, јужнословенске земље и Мађарска, а Аустроугарска, поражена у рату, била принуђена да 3. XI 1918. потпише капитулацију. Кад је Мађарска, још пре тога, 3. X 1918. прогласила своју независност и прекинула династичке везе са Хабзбурзима, истог дана проглашена је и Аустријска република. Тим актима престала је да постоји Аустроугарска, а цар Карло, који је наследио Франца Јозефа, био је присиљен да абдицира 11. XI 1918.

001_Austrougarska-monarhija-karta.jpg

ЛИТЕРАТУРА: G. Beksics, A dualismus története, közjogi értelme és nemzeti törekvéseink, Budapest 1892; R. Joseph, Das österreichische Staats-und Reichsproblem, I, II, Leipzig 1920, 1926; H. Hugo, Die Geschichte Österreichs, II, Graz–-Wien–Köln 1953; Magyarország története, II, Budapest 1964.

Василије Ђ. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУСТРОУГАРСКА НАГОДБА (1867)

АУСТРОУГАРСКА НАГОДБА (1867), државноправни уговор којим су уређени односи између Аустрије и Угарске. Суштина нагодбе састојала се у томе што је Хабзбуршка монархија, дотад јединствена, подељена на две самосталне и равноправне државе, Аустрију и Угарску. Оне су имале заједничког владара, а свака своју владу и државну територију, засебне парламенте, законодавство и управу. Свака од њих имала је битна обележја државности, а заједно су чиниле једну државну заједницу, сложену државу, која је према иностранству иступала као један субјект међународноправних односа. Нагодби (тј. XII чл. Закона из 1867. који је донео Угарски сабор) као државноправни основ за ново дуалистичко устројство Монархије послужила је Прагматична санкција. Са угарске стране њоме је призната целокупност хабзбуршких земаља, али је наглашена и државна самосталност Угарске. За обе државе заједнички послови били су војни, спољни и финансијски. Сагласно угарском XII члану Закона од 1867. исто то прописивао је за Аустрију Закон од 21. XII 1867. Њиме је одређено још и то да се о питању заједничких послова трговине, законодавства, железнице, државног зајма, одбрамбеног система и др. има решавати посебно у обема половинама Монархије, али на основу истих и споразумно заснованих начела. Поред владара, заједничким пословима управљало се на равноправној основи путем делегација, чији су чланови бирани из редова представника Аустријског царевинског већа и Угарског сабора. Делегације су биле одговорне својим представничким телима, према чијим упутствима су и обављале своје функције. Оне су образоване стога да се избегне установа слична централном парламенту и да се између Аустрије и Угарске њима истакне паритет и јаче подвуче самосталност двеју уговорних страна у државној заједници. По својим карактеристикама делегације нису биле ни парламент нити какво друго јединствено тело, него два засебна делегирана органа с властитом, од друге делегације одвојеном организацијом. Свака од њих бројала је највише по 60 чланова, из чијих редова је бирано председништво и остало особље. Комуникација између двеју делегација обављала се писмено а заједничке седнице одржаване су само у изузетним случајевима на бази строгог паритета. Право објаве рата и склапања мира нагодба је, без икаквог парламентарног ограничења, препустила цару/краљу, који се иначе налазио на челу читаве војске. Нагодбеним законом од 1867. установљена је и заједничка аустроугарска влада која је имала четири ресора: министарство двора, спољних послова, војске и заједничких финансија. Њена надлежност била је строго прописана и ограничена тако да се она није смела мешати у послове који спадају у надлежност Аустријске и Угарске владе. Заједничка влада била је одговорна делегацијама, а преко њих Аустријском царевинском већу и Угарском сабору.

ЛИТЕРАТУРА: U. Josef, Die rechtliche Natur der österreichisch – ungarischen Monarchiе, Prag 1879; J. Georg, Die Lehre von den Staatenverbindungen, Wien 1882; B. Eduard, Die Österreichischen Verfassungsgesetze, Vien 1911; В. Ђ. Крестић, Хрватско-угарска нагодба 1868. године, Бг 1969.

Василије Ђ. Крестић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОБИОГРАФИЈА

АУТОБИОГРАФИЈА (грч. atov": сам, biografiva: животопис), књижевно-научна врста у којој аутор описује сопствени живот (или само дио живота). Често на граници различитих жанровских оријентација (дневник, мемоари) или појава без чвршће терминолошке традиције (успомене, сјећања). А. је најчешће писана у првом, мада може бити и у трећем лицу једнине или повремено у ми-облику. Под видом свједочанства може имати вид самопохвале, оптужбе, одбране или обрасца за опонашање и дистанцирање, а сматра се успјелом она а. у којој аутор самог себе умјетнички објективизује. Њени рудиментарни облици налазе се већ у средњовјековним записима, повељама, надгробним натписима и другим списима (Стефан Немања, свети Сава, Стефан Душан, монахиња Јефимија, Инок из Далше и др.). Прво дјело самосталнијег аутобиографско-мемоарског оквира су тзв. Јаничарове успомене Константина Михаиловића из Островице (на пољском 1565; на српском 1865), писане живо, с траговима фолклорне традиције и стила. На граници старе и нове књижевности (на размеђу XVII и XVIII в.) настају аутобиографско-мемоарски дијелови Хроника деспота Ђорђа Бранковића. А. се устаљује у новој књижевности, од XVIII в., са секуларизацијом друштва (примат приватне личности), развојем школства, штампе и процесима индивидуализације грађанске јединке у епохи просвјетитељства. Довршени облици а. настају у контакту са савременим књижевним и културним тежњама у европским оквирима (Д. Обрадовић, Живот и прикљученија, Лајпциг 1783, Лајпциг 1788; С. Пишчевић, Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића, написан послије 1785). Огромним утицајем, умјетничким вриједностима и стварањем образаца за будуће ауторе издваја се дјело Д. Обрадовића. Њиме је отпочела нова епоха у цјелокупној српској култури – вријеме просвјетитељства и модернизације. Објављена у два дијела, као скуп новелистичко-анегдотских цјелина везаних за дјетињство и одлазак у манастир Хопово, те као низ писама о животу по одласку из њега. Та два дијела повезује Доситејев живот, приповједачко-проповједнички стил и идеје просвјећивања. Аутобиографско дјело С. Пишчевића, писано на руском, дуго је остало необјављено, а на српски је преведено тек 1960–1963 (ЗМСКЈ), потом се појавило као књига. Приповједачки компактно, с изузетним осјећањем за појединост и атмосферу, оцијењено је као ремек-дјело европске мемоаристике XVIII в. На српску књижевност је дјеловало тек у XX в. (Сеобе Милоша Црњанског). У XIX в. аутобиграфске и аутобиографско-мемоарске списе остављају аутори из веома разноликих животних и професионалних подручја: великодостојници цркве описују своје одрастање, дужности, путовања (Житије Герасима Зелића, Будим 1823), страдања за вјеру (Кирил Цвјетковић), професионалне или политичке послове (патријарх Јосиф Рајачић, Сава Текелија); књижевници воле да описују своја странствовања у која уткивају слике свог времена и крајева кроз које пролазе (Ј. Вујић, Животоописаније, Ср. Карловци 1833), радо описују дјетињство (М. Видаковић, С. Милутиновић Сарајлија); ратници и вође пишу или казују у перо о устаничким и ратним доживљајима (Мемоари проте М. Ненадовића, Бг 1867; Ј. Ђурић,  Г. Пантелић, П. Јокић, А. Протић, Казивања о Првом српском устанку 1804, Бг 1980), којима је нарочито велик прилог дао Милан Ђ. Милићевић. Сјећања неписмених или полуписмених устаника карактерише непосредна веза с усменом ријечју и фолклорном фразеологијом. Изазовна постаје и служба уз знамените људе: Жизниописанија моја Нићифора Нинковића (Н. Сад 1972) описују ауторов боравак у Србији од 1807. до 1843, особито уз кнеза Милоша. Од средине XIX в. и обичан грађански живот улази у мемоарске теме (Максим Евгеновић), мада су и оне повезане с историјским збивањима (Први српски устанак, покрет 1848/49). Истакнуте личности војне и културне историје све се више оријентишу на писање аутобиографских дјела: Н. Грујић, Ј. Суботић, Ј. Игњатовић остављају податке о свом животном путу између младости, одрастања, каријере, политике, гдјекад знатно више пажње поклањајући средини и приликама у изванредним портретима и сликама из живота (Ј. Игњатовић).

001_Autobiografija-Dositej-Obradovic.jpgАутобиографска дјела оријентишу се на учешће појединаца у крупним догађајима и по правилу се умножавају око њих. Послије српских устанака дошао је српски покрет 1848/49, око којег је настао велик број аутобиографско-мемоарских дјела аутора који су само то написали (Н. Голубовски, Т. Димић, генерал Ђ. Стратимировић, Ј. Стеф. Виловски) или других, који су том времену посветили највећу пажњу, чак и у фрагментима, а чему су посебно били склони романтичари (Ј. Јовановић Змај, Ђ. Јакшић, Л. Костић). Сљедећи крупни догађаји дошли су с династичким промјенама у Србији, бомбардовањем Београда, омладинским покретом, српско-турским ратовима, зајечарском буном, српско-бугарским ратом и политичким сукобима и покретима. Аутобиографски слојеви су у тим случајевима ограничени на један догађај и често преплетени с мемоарским садржајима значајне историјске вриједности (Ј. Ристић, П. Тодоровић, В. Ђорђевић, Д. Илић и др.). С намјером да дају потпун опис живота писани су текстови С. Матавуља (Биљешке једног писца, 1898–1903, Бг 1923), с дјелимично романсираном верзијом (Десет година у Мавританији). Моје успомене: (1867–1881) Т. Стефановића Виловског (Ср. Карловци 1907), значајне по слици књижевних прилика и књижевне штампе, више иду ка мемоарској тематици. Поткрај XIX и у XX в. богат је читав низ аутобиографских списа политичара, високих официра, новинара али и обичних војника (балкански ратови, партизански, потом и четнички покрет). Издваја се Огледало из прошлости, 1–3, Бг 1903–1904. П. Тодоровића, заузето посљедњим Обреновићима и српским политичким приликама крајем XIX в. Истог су тематског оквира, без тежње ка јединству биографског времена и биографског ја, Записи старог Београђанина (Бг 1923) К. Н. Христића: низ слика-епизода из београдског живота у другој половини XIX в., у меланхолично-ведрој конфронтацији с модерним временима. На рубу жанровских граница, у отвореној травестији и пародији аутобиографских тема и клишеа налази се Аутобиографија Б. Нушића (Бг 1924), с претечом у његовим Листићима из пожаревачког затвора (Бг 1888). Дјела те врсте, у тијесној вези са свакодневим животом, отворена су за једноставне облике (анегдота, говорни жанр, кратка прича, примјер, случај, појединачност), новинарски стил и стил свакодневне ријечи.

002_Autobiografija-JOVAN-SUBOTIC.jpgУ XX в. повод за велик број аутобиографских дјела били су ратови (балкански, I и II свјетски рат), револуције (Октобарска револуција), логори. У том кругу су настали Моји утисци из Русије (Бг 1928) Д. Васића, Моје успомене војводе Ж. Мишића (Бг 1969), поред низа мање познатих личности, али и истакнутих појединаца (Б. Нушић, Деветстопетнаеста, Бг 1966). Други свјетски рат је тема огромног броја аутобиографских текстова, a документарна својства такве прозе су доминантна у аутобиографским дјелима војника и официра. Та својства честа су у аутобиографијама научника (М. Пупин, Н. Тесла, М. Миланковић), али ни њихова дјела нису лишена приповједачких вриједности, посебно живе сликовитости и хумора. Драгоцјена за познавање прилика у одређеним периодима и подручјима јавног живота, оваква дјела су такође свједочанство о путевима индивидуализације јединке у српској традицији, о динамици/промјенљивости вриједносних начела (нове перспективе) и стилских норми. Свака већа епоха је имала свој тип а., од барока и просвјетитељства до романтизма, реализма и модерног доба. Другу половину XX в. обиљежило је неколико феномена: представници старијих (преткомунистичких) генерација изгубили су политичку актуелност и прихватљивост за нови режим, те ће њихови текстови излазити тек у вријеме кризе и пропасти социјалистичке епохе (М. Јовановић Стоимировић, Г. Дожић, Д. Јовановић, Б. Лазаревић); услиједиће велик број аутобиографско-мемоарских дјела везаних за период илегалне комунистичке активности, окупације, живота у логорима, партизанског рата и поратних политичких прилика (Р. Чолаковић, Велибор Глигорић, С. Винавер, С. Вукмановић, М. Ђилас); генерација која се афирмисала у различитим областима науке, књижевности и политике послије II свјетског рата даће веома успјеле аутобиографско-мемоарске списе, међу којима се издвајају Гојко Николиш (Коријен, стабло, паветина, Зг 1980), М. Селимовић (Сјећања, Бг 1983), Д. Медаковић (Ефемерис, Бг 1992), Б. Пекић (Године које су појели скакавци, I–III, Бг 1987), Б. Михајловић Михиз (Аутобиографија – о другима, Бг 1990), М. Протић (Нојева барка, Бг 1992), П. Милојевић, М. Ступица, Р. Шербеџија и др.

Слабо заступљена у едицијама, аутобиографско-мемоарска дјела први пут се систематизовано појављују у Нолитовом издању „Српска књижевност: Мемоари, аутобиографије, дневници" (1989, незавршено), те у библиотекама СКЗ и Завода за уџбенике. Новина је у настојањима да се заснује и систематскије изучава серија „женских" аутобиографија (С. Суботић, краљица Наталија Обреновић и др.), које имају своје паралеле и у ранијим периодима (М. Алимпић, С. Глишић, Љ. Љотић), и у ауторкама социјалне и партизанске литературе (М. Жицина, Село моје и Сви – сви – сви - сјећања на женски логор за информбировкиње), односно учесницама културно-научног живота у Југославији (Т. Петровић, Сећања, П. Лебл-Албала, Тако је морало бити). Тај вид дјела нарочито је подстакнут распадом Југославије, изгоном Срба из Хрватске и ратним збивањима на другим подручјима.

Унутарња својства и вриједности аутобиографских дјела крећу се од документарности до литерарности, те зависно од тога једна више интересују историчаре а друга проучаваоце књижевности или одређених грана умјетности и науке, односно широк круг читалаца. За те списе такође је карактеристично да се већим дијелом објављују постхумно, често с великом временском дистанцом. Обично се чувају у породичним заоставштинама или доцније доспијевају у архиве и рукописна одјељења.

ЛИТЕРАТУРА: М. Павић (прир.), Мемоари XVIII и XIX века, Н. Сад – Бг 1964; Српска књижевност: Мемоари, дневници, аутобиографије, 1–25, Бг 1988; Д. Иванић (прир.), Мемоарска проза XVIII и XIX века, 1, 2, Бг 1989; Р. Маринковић (прир.), Писах и потписах: аутобиографске изјаве средњег века, Бг 1996; Љ. Јухас, „Природа и функција аутобиографских сегмената у српским повељама XII–XV века", Књижевна критика, 27, пролеће/лето, 1998; С. Мереник, „Библиографија објављених српских мемоара, аутобиографија, дневника", у: Перо и повест: српско друштво у сећањима: зборник радова, Бг 1999; П. В. Крестић (ур.), Нововековне српске династије у мемоаристици, Бг 2007.

Душан Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОКЕФАЛИЈА

АУТОКЕФАЛИЈА (грч. at": сам, kefalhv: глава), у црквеном праву означава самосталност и независност од других цркава. Црквена област која има суверену (своју) власт не добија а. од друге цркве, него од самог оснивача Цркве -- Христа, што се огледа у праву избора и хиротоније свог поглавара и осталих епископа. Над собом нема друге власти осим Васељенских сабора. А. је стална, тј. заувек. Питање је компликовано и регулишу га многи канони и историјске околности, при чему Цариградска црква нема никакву надлежност. Основ а. почива у чињеници да Христос и апостоли нису ограничили број аутокефалних цркава. С друге стране, пуноћа црквене власти је у епископату због чега је битна воља епископата постојећих аутокефалних цркава које се или уједињују у једну нову, већу цркву, или деле на нове цркве. У том смислу Мајка црква (Ecclesiae matrix) издаје томос о аутокефалији. Унутрашњи материјални услови добијања а. јесу воља народа и већег дела јерархије, способност јерархије за самосталан живот, као и воља грађанске власти. За разлику од црквене аутономије, за а. је формални услов постојање четири епископа јер је за епископску хиротонију потребно најмање три, а само у крајњем случају два епископа. Спољашњи услови а. јесу политичка самосталност државе и територијална удаљеност од Мајке цркве. Воља државне власти да има суверену цркву у сувереној држави и постојање посебне етничке скупине нису од битног значаја јер је хришћанство наднационално. Све те услове имала је Србија када је св. Сава 1219. затражио и добио а. за Српску цркву.

ЛИТЕРАТУРА: С. Троицки, „Суштина и фактори аутокефалије", АПДН, 1933, 43; „Државна власт и црквена аутокефалија", АПДН, 1933, 44; Б. Гардашевић, „Каноничност стицања аутокефалности Српске цркве 1219. године", у: Свети Сава – Споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175–1975, Бг 1977.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОМАТИКА

АУТОМАТИКА (грч. atmato": самоходни, самовољни), област науке и технике која се односи на скуп теоријских и примењених знања о системима и уређајима који делују без учешћа човека. Термин се појавио после II светског рата, у првом периоду истраживања и практичних примена у области аутоматске регулације и управљања системима. Шира научно-техничка област аутоматског управљања појавила се касније, као подобласт кибернетике. Централни појам у а. јесте систем којим се управља, који може бити нпр. кормило брода, термоелектрана, свемирска летелица, али и економски или биолошки систем. Системи аутоматског управљања састоје се, у принципу, од три врсте компонената: сензора, који мере дату физичку величину; контролера (или регулатора), који дефинишу закон управљања; актуатора, који генеришу управљачке величине у систему као одзив на излаз сензора, а под командом контролера. Савремени развој рачунарске технологије омогућио је данас примену веома значајних теоријских достигнућа на сложене проблеме управљања системима различите природе (техничко-технолошки, економски, биолошки системи). Аутоматизација представља ужи појам од а. и односи се на примену концепата и система аутоматског управљања на индустријске машине или процесе ради замене људског оператера (еквивалентни термини: нумеричко управљање, роботизација, индустријска аутоматизација).

У Србији су у области а. постигнути значајни резултати, како у истраживањима тако и инжењерским применама. Врло запажени резултати постигнути су већ 60-их година XX в., у оквиру института „Борис Кидрич", „Винча" и „Михајло Пупин", Београд, у управљању нуклеарним реакторима и роботици (→ београдска шака). Следећих неколико деценија веома значајни пројекти су реализовани кроз сарадњу ових института и универзитета с Војнотехничким и Ваздухопловним институтом у Београду. Постигнути резултати су у то време били у светском врху (тренажери за авионе и подморнице, управљање летелицама и ракетама, сложени извиђачки и радарски системи, управљање сложеним технолошким процесима). У истраживачком и образовном смислу централно место заузима Катедра за аутоматику Електротехничког факултета у Београду, а у свету је био одомаћен назив Београдска школа а. Чланови Катедре, заједно са сарадницима из поменутих института, достигли су значајан научни реноме у светским размерама и заузимали истакнута места у светским научним и професионалним удружењима. Под руководством чланова Катедре реализован је и низ значајних пројеката примене а. у индустрији (управљање топлом ваљаоницом челичне траке у Смедереву, управљање термоелектранама, хемијска индустрија, индустрија папира итд.). Посебно се истичу лични доприноси оснивача Катедре Д. Митровића и Р. Томовића, као и наредних шефова Катедре М. Ракића, М. Стојића, Р. Матаушека и С. Станковића. Из Београдске школе а. поникли су многи у свету признати истраживачи (Д. Шиљак, П. Кокотовић). Сарадња с Лабораторијом за роботику Института „Михајло Пупин" (М. Вукобратовић), довела је до светски признатих резултата. У оквиру производње склопова и уређаја а., важну улогу имају фабрике „Иво Лола Рибар" из Железника (производња програмабилних логичких контролера, регулатора опште намене), „Телеоптик" из Земуна (сензори, актуатори, конролери), „Север" из Суботице (мотори, погонски уређаји) и „Крушик" из Ваљева (системи посебне намене).

ЛИТЕРАТУРА: „Enciklopedija kibernetiki", Гл. Редакција Украјинско Совјетске Енциклопедије, Кијев 1975. 2; Б. Ковачевић, „Историјат секције за аутоматику ЕТРАН-а", Зборник радова 50. конференције ЕТРАН-а, 2006.

Срђан Станковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОМАТСКИ МЛИН ОКРУЖНЕ БАНКЕ, НИШ

АУТОМАТСКИ МЛИН ОКРУЖНЕ БАНКЕ, НИШ, изграђен и опремљен 1911. са уложеним капиталом Окружне банке од преко 500.000 тадашњих динара. Популарно назван Банчин млин, сматра се претечом данашње млинске индустрије у Нишу. Са мељавом житарица отпочео је 1912. након што је, међу првим привредним субјектима, прикључен на електричну струју. С обзиром на то да је конкуренција ојачала, а локално и национално тржиште постало тесно за пласман целокупне производње, млин је међу првима кренуо у извозне послове, извозећи брашно у Турску. За време I светског рата и бугарске окупације претрпео је велику штету, али је 1919. поново оспособљен за рад набавком машина и опреме, уз скромнија улагања и са веома умањеним потенцијалом. Користећи олакшице за увоз опреме, банка је 1921. у Немачкој набавила потребне машине и делове, па су повећани дневни капацитети. Тада је млин запошљавао око 50 радника и спадао у ред трговачких млинова за мељаву најфинијег брашна, а имао је и погон услужне мељаве. Нагли успон спречио је пожар који је 1926. уништио машине, део зграде и магацине. На истим темељима 1928. изграђен је нови млин, опремљен опремом купљеном у Немачкој и поново пуштен у погон. У оквиру ове реконструкције изграђен је и силос за жито. Нови проблеми уследили су 1932, за време опште економске кризе, када је млин престао с радом услед помањкања обртног капитала, али и ограничења која је наметнуо ондашњи житни режим. У време привредног просперитета, од 1936. поново је пословао добро, па је приликом категоризације млинова 1940. разврстан у „А" категорију, односно у млинове „високе мељаве". Године 1939. продат је извесном Стошовићу, од којег је након II светског рата национализован. Тада је ушао у састав Градског предузећа „Народни млин", које је 1947. потпало под Градску управу производних и комуналних предузећа.

ИЗВОР: Историјски архив Ниш.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Гргашевић, Индустрија Србије и Црне Горе, Зг 1924; Историја Ниша, III, Ниш 1986; Енциклопедија Ниша, IV, Ниш 1996; С. Андрејевић, В. Поповић, Љ. Михаиловић (прир.), „Економски развој Ниша", у: Водич Историјског архива Ниш, Ниш 1996.

Новица Ранђеловић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОМОБИЛИЗАМ

АУТОМОБИЛИЗАМ, употреба аутомобила у различите саобраћајне, туристичке, спортске сврхе, као и за забаву и разоноду. Први аутомобил приспео је у Србију 3. IV 1903, a увезао га је гардијски официр Бошко Радуловић. Српска војска купила је 1909. првих 10 камиона. Значајна улога у ширењу цивилног а. припада инжењеру Андри Ристићу који је, као заступник фирме „N.A.G.", од 1910. имао у Београду гаражу, радионицу за поправку аутомобила и израду ауто-делова и прву школу за обуку возача. До балканских ратова приватни аутомобилски парк порастао је на око 60 возила. Ристић је у Београду увео такси службу, а од 1912. постојао је и градски аутобуски превоз. Први шоферски испити, полагани пред комисијом Министарства народне привреде, одржани су 27. VII 1910, док је бензин у почетку набављан у апотекама. Пропис из области а. донет је 1907, а прва Правила за полагање шоферских испита 1912. Највећи допринос омасовљавању а. дала је војска. До балканских ратова у Србији је било свега неколико десетина обучених возача, међу којима су велик проценат чинили странци. Организована обука војних шофера почела је 14. III 1913, да би их већ крајем 1918. било 1.136. Аутомобилска команда формирана је 1915, а војни аутомобилски парк је до повлачења 1915–1916. порастао на 334 возила. На Солунском фронту српска војска је располагала са 144 сопствена камиона и аутомобила и преко 1.000 француских и британских камиона и камионета.

001_Velika-ngrada-Beograda-1939-plakat.jpgПосле I светског рата постепено је растао како укупан број возила, тако и број њихових корисника. Тако је 1938. на територији Југославије било 943 аутобуса, 13.561 аутомобил и 4.286 камиона, од чега на територији Дринске, Дунавске, Моравске, Зетске и Вардарске бановине и Београда 478 аутобуса, 6.972 аутомобила и 2.019 камиона. Прва српска фабрика аутомобила отворена је 24. X 1940. у Раковици и до рата произвела je око 200 камиона по лиценци чешке „Праге". У исто време, југословенска војска је пред II светски рат располагала са 1.046 путничких, 2.532 специјална аутомобила и 4.618 камиона. У овом периоду (1939–1940) пуштен је у рад и први међународни пут са асфалтним коловозом: Хоргош – Нови Сад – Београд – Крагујевац – Ниш – Димитровград.

После II светског рата у Југославији, па и у Србији број аутомобила се, након почетног смањења изазваног ратом, стално повећавао. Године 1946. било је 1.943 путничка, 3.986 теретних и 526 специјалних аутомобила, као и 159 аутобуса. Од 1953. у Заводу ,,Црвена застава" у Крагујевцу је, по лиценци италијанске фабрике „Фиат", започела производња путничких аутомобила „Застава", а у Фабрици камиона „Прибој" и камиона. Временом је развијена и производња домаћих аутобуса, па је аутомобилски и аутобуски парк вишеструко увећан.

До 1966. број возила се повећао на 87.010 путничких, 26.091 теретни и 2.579 специјалних аутомобила. Србија је 1986. имала 1.075.065, а 1990. 1.342.846 путничких аутомобила; 2001. укупан број аутомобила износио је преко 1.600.000. Већ 1982. возача свих категорија било је 1.626.379. Почетком XXI в. укупна дужина путева у Србији износила је 50.500 км, од чега 6.222 км магистралних и 12.650 км регионалних.

Далибор Денда

Аутомобилска индустрија у Србији, као и свугде у свету, условила је појаву и развој спортског а. У Београду је већ 1922. основан Ауто-клуб који је 1924. иницирао оснивање Аутомобилског клуба Краљевине СХС (обједињавао је све ауто-клубове, односно секције у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву, Сплиту, Суботици и другим великим градовима). Председник је био кнез Павле Карађорђевић, а потпредседник Велизар Јанковић, министар у влади Краљевине СХС. Клуб је 1926. променио име у Аутомобилски клуб Краљевине Југославије. У својим секцијама имао је 1930. око 1.700 чланова, а 1941. више од 2.000 чланова. Клуб је са својим секцијама организовао обуку возача, ауто-трке, излете и смотре аутомобилиста и издавао часопис Ауто-мотор.

Аутомобилски клуб Краљевине СХС / Југославије имао је и секције за мотоциклизам, а као члан Међународне аутомобилске федерације придржавао се свих њених правила и прописа приликом организовања спортских активности. Чланови српских секција учествовали су у неколико аутомобилских трка у другим деловима земље, а прве велике трке аутомобила и мотоцикала организоване су у Београду 1922. Аутомобилисти из Србије учествовали су 1925. на друмским тркама на траси Сарајево–Београд и Сарајево–Мостар и у кружним надметањима око Авале. На тим и другим такмичењима најуспешнији је био Радован Саватић. Он је 1932. победио на аутомобилским тркама Букурешт–Београд, 1937. на трци Праг–Букурешт–Београд и 1938. на траси Београд–Софија–Атина. Као шездесетогодишњак, Саватић је победио и на трци око Калемегдана 1939.

Прва велика аутомобилска спортска приредба на тлу Србије одржана је 30/31. V 1930, када је Југославију посетила колона од 36 аутомобила, чији су власници били чланови Румунског ауто-клуба. Овај међународни рели био је дуг 1.100 км. Највећи и најатрактивнији спортски аутомобилски догађај пре рата била је градска трка у којој су учествовали чувени европски аутомобилисти, Италијан Тацио Нуволари и Немци Херман Ланг, Манфред фон Браухич и Херман Милер, одржана 3. IX 1939. у Београду. Од српских возача најуспешнији је био Бошко Миленковић који је, надмећући се с модерним болидима, издржао целу трку возећи свој путнички „бугати".

После II светског рата а. је поклоњена већа пажња: у земљи су организоване многе велике трке на кружним стазама, брдске и равничарске трке и рели такмичења, а домаћи спортисти учествовали су и на међународним такмичењима. Српски аутомобилисти су се у оквиру првенства Југославије огледали на преко 600 трка југословенског значаја, од чега око 250 на кружним стазама, 250 у брдској вожњи и више од 100 релија. У домаћој конкуренцији као најзначајнији ауто-клубови до распада СФРЈ истицали су се „Југоауто", АМК „Академац", АМК „Црвена звезда", „Југопетрол" и „Инвест банка" из Београда, „Тесла Теж" из Панчева, „Црвена застава" из Крагујевца, „Трајал" из Крушевца, „Неопланта" из Новог Сада и „Јавор" из Ивањице. Прва послератна Велика награда Београда одржана је 30. IV 1967. на стази Ушће пред више од 30.000 гледалаца. Такмичење је организовано и наредне две године, а 1969. у категорији Формула 5 учествовао је и будући првак света Ники Лауда. Ову трку преносила је телевизија. Исте године, због незадовољавајуће безбедности гледалаца, међународне трке на Ушћу су укинуте.

002_Start-trke-za-Veliku-nagradu-BG.jpg

Иако нису имали подршку моћних гиганата аутомобилске индустрије, на међународним такмичењима неки српски возачи су и без специјалних тркачких аутомобила постигли вредне резултате: Миливоје Божић је 1961. био десети на брдском првенству Европе за туристичке аутомобиле, Предраг Кнежевић је 1966. у трци за Велику награду Будимпеште освојио треће место у класи аутомобила до 1.000 кубика, а Ђорђе Томић на истом такмичењу био трећи у класи преко 1.000 кубика. Ј. Паликовић је на релију Санремо 1969. био први у својој класи, а пети у генералном пласману. Срђан Јанковић је 1969. у трци за Велику награду Будимпеште на колима до 850 кубика заузео прво место, Ј. Паликовић и Бранко Нађ су за 14 дана прешли 14.000 км кроз 12 земаља и у класи до 1.300 кубика освојили прво место. Паликовић је 1973. на релију Санремо, возећи аутомобил до 1.300 кубика, заузео треће место, а 1974. на Tour de France прешавши 15.700 км, са сувозачем Александром Швајцером, освојио друго место у својој класи и девето у укупном пласману. С успехом су на међународним и домаћим тркама наступали: Недељко Карлеуша, Милун Веснић, Павле Комненовић, Миодраг Ђелмаш, Јожеф Шиклоши, Горан Асановић, Чедомир Бркић, Милован Аћимовић, Драган Вучковић, Тихомир Аћимовић, Миливој Вуковић, Срђан Јанковић, Богдан Дамјановић, Танасије Куваља, Андреј Кулунџић и др.

Распад СФРЈ у последњој деценији XX в., праћен ригорозном економском блокадом земље, посебно се штетно одразио на даљи развој српског ауто-мото спорта. Без међународних такмичења, уз оскудицу горива и резервних делова, овај спорт је уназађен за низ наредних година. Изузетно, Милош Павловић (8. X 1982), захваљујући највише вишегодишњем боравку, тренирању и наступањима у иностранству, уврстио се у међународну аутомобилистичку елиту стекавши чак и лиценцу за наступање у тркама Формуле 1.

Драган Русов

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Божиновић, „Моторизација српске војске", ПИНУС, 1996, 4; М. Милићевић, „Аутомобил у Србији почетком ХХ века", Годишњак за друштвену историју, 1999, 2; Ђ. С. Стојановић, Почеци и развој српског аутомобилизма, Бг 2003; Д. Денда, „Аутомобилске јединице у српској војсци на Солунском фронту", ВИГ, 2005, 1–2; М. Тубић, Југословенски спорт, Н. Сад 2005; Д. Денда, „Аутомобилска служба у српској војсци 1914/15", ВИГ, 2006, 1–2.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОМОБИЛСКА ИНДУСТРИЈА

АУТОМОБИЛСКА ИНДУСТРИЈА, привредна делатност високосеријске производње моторних возила. Први аутомобил са парном машином као погонским агрегатом направљен је у Кини, као играчка за кинеског цара, али без могућности смештаја путника и возача. Први парни аутомобил израдио је у Француској Кињо 1770–1771, као вучно возило за топ. Развој аутомобила са парном машином знатно је усавршен у Великој Британији, да би већ 1784. Мардок, а 1801. Тревичик, конструисали парни аутомобил способан за кретање по путевима. У наредним деценијама патентирано је више конструкција аутомобила на парни погон, у Великој Британији, Русији, Америци, а било је и неколико значајних патената аутомобила на електрични погон. Појава аутомобила у данашњем смислу речи везана је за проналазак мотора са унутрашњим сагоревањем. После више покушаја и патената за градњу ових мотора, претежно са смешом водоника и кисеоника као горивом (Браун, Леноар, Ле Понт), прве моторе са унутрашњим сагоревањем течног горива развили су 1885–1888, независно један од другога, немачки инжењери Карл Бенц, Готлиб Дајмлер и Вилхелм Мајбах. Бенц је 1886. добио и патент за производњу аутомобила са мотором са унутрашњим сагоревањем, коју је започео 1888. Следећих неколико година, од 1900. па надаље, почела је брзо да расте производња аутомобила у више мањих компанија, најпре у Француској, а затим у САД. Кључна личност у овом развоју је Американац Хенри Форд, који је заговарао идеју да сваки амерички грађанин треба да има аутомобил. Основао је фабрику у којој је почела серијска производња аутомобила, чувеног ФОРД Т, на принципу проточне траке, што је значајно смањило трошкове производње и повећало продуктивност. Ово је стварни почетак савремене високосеријске производње, која је поред аутомобила ускоро проширена и на друге области – радио и електро-индустрију, производњу робе широке потрошње, као и друге индустријске гране.

Данас је а. и. једна од најснажнијих и најпропулзивнијих грана светске привреде. У 2007. произведено је и продато на свим тржиштима света око 72 милиона моторних возила (путничких аутомобила и привредних возила): близу 23 милиона у Европи, преко 21 милион у Азији и у региону Пацифика, око 20 милиона у САД, преко 4 милиона у Латинској Америци, 2,4 милиона на Блиском Истоку и око 1,5 милион у Африци (видети таблицу). На свим путевима света у 2007. било је преко 806 милиона аутомобила, а само у САД око 250 милиона. За њихов погон троши се годишње преко 725 милијарди литара бензина и дизел горива. У најразвијенијим земљама осетно је повећан број путничких аутомобила по становнику, тако да на један аутомобил просечно пада око 2 становника (у Италији 1,7, у Канади 1,8, у Енглеској, Холандији и Француској 2, али у Србији око 5, Русији 6, у Кини преко 22).

001_Proizvodnja-automobila-u-Srbiji---tabela.jpg

Први трагови индустрије аутомобила у Србији бележе се 1938, када је у Београду, у Фабрици авионских мотора у Раковици (данашњи ИМР) произведен први аутомобил, односно теретно возило, носивости 3 т, по лиценци чешке фирме „Прага". За производњу овог аутомобила изграђена је нова фабрика и почела серијска производња, да би до априла 1941. војсци Краљевине Југославије било испоручено 450 ових возила. Ова производња је прекинута избијањем рата, а сама фабрика, њена најважнија постројења и опрема су скоро потпуно уништени. Одмах по ослобођењу земље фабрика је делимично оспособљена, а 1947. обновљена је производња теретних аутомобила, под називом Пионир. Произведено је 122 оваква аутомобила, носивости 3,5 т. Ускоро је по наређењу Министарства за тешку индустрију ова производња, са целокупном документацијом, алатима и делом инжењерског кадра пренета у новоосновану „Творницу аутомобила у Марибору" (ТАМ), где је исти модел камиона доживео великосеријску производњу и све до средине 50-их година био највише коришћен теретни аутомобил у Југославији. У тим послератним годинама развијена су у Београду још два лака теретна аутомобила ‒ Првенац и Авала (у фабрици „ЗМАЈ" у Земуну), али није дошло до њихове производне реализације.

Значајан тренутак у развоју а. и. у Србији био је почетак производње теретних возила у „Фабрици аутомобила у Прибоју" (ФАП). Ова производња је заснована на лиценци аустријске фирме „САУРЕР", са моторима који су се по истој лиценци производили у Фабрици мотора „ФАМОС" у Сарајеву. Прва возила изашла су из ФАП-а 1953, да би се асортиман производње брзо ширио, уз све веће учешће сопствених конструкција. У наредним годинама ФАП је ову производњу усмерио на фирму „Мерцедес Бенц", са којом је убрзо остварена веома успешна сарадња. У Прибоју су изграђени нови погони за производњу појединих компонената тешких теретних возила, од којих је већи део испоручиван за прву уградњу у теретна возила „Мерцедеса". Према расположивим подацима у Прибоју је од 1953. до 1992. произведено скоро 150.000 теретних возила и аутобуса.

Други пресудан тренутак за развој а. и. у Србији је почетак производње путничких аутомобила у фабрици „Црвена застава" у Крагујевцу, по лиценци фирме „ФИЈАТ", 1954. У почетку се монтирао модел 1400БЈ, а затим теренско возило Кампањола и лако теретно возило типа 615. Од 1955. почела је производња путничког возила Застава 600, односно нешто касније Застава 750, као и модел Застава 1300/1500. Мотори за ова возила производили су се, по истој лиценци, у Фабрици мотора „21. Мај" у Београду. Изграђене су нове, модерно опремљене фабрике, на нивоу тадашњег развоја технологије у а. и. Европе. Производња аутомобила у Крагујевцу брзо се повећавала, а уз сопствени развој, током 70-их и 80-их година, уведени су нови модели ‒ Застава 101, Застава Југо и Застава Флорида. Крајем 80-их година у Крагујевцу се производило преко 250.000 путничких аутомобила, од којих се значајан део извозио у већи број земаља са свих континената, укључујући и САД. „Застава" је у тим годинама била уважавани произвођач аутомобила у Европи. Паралелно са производњом путничких аутомобила у Крагујевцу су се производила и лака теретна возила, по лиценци фирме „ИВЕКО", која је такође била у саставу „ФИЈАТ-а". У Београдској фабрици „Икарус", односно касније „Икарбус", и у Новосадској фабрици „Необус", успешно се развијала производња аутобуса, а више фабрика производиле су приколице за тешка привредна возила ‒ „Гоша" из Смедеревске Паланке, ФВК из Краљева, „Утва" из Панчева.

002_zastava-tabla.jpg

У шири оквир а. и. спада и производња трактора, која се до 80-их година интензивно развијала у Србији. Највећи произвођач трактора био је ИМТ („Индустрија мотора и трактора") из Београда, који је са производњом од преко 42.000 трактора годишње и извозом у већи број земаља са свих континената био један од најзначајнијих произвођача трактора у Европи.

Ова производња моторних возила допринела је и интензивном развоју пратеће индустрије. У већем броју фабрика у Србији производиле су се многе компоненте, делови и материјали потребни за а. и. Посебно су се истицале фабрике „Телеоптик", ИПМ и „Дуга" из Београда, „Амортизери" из Приштине, „Фабрика акумулатора" из Трепче, ППТ из Трстеника, „Тигар" из Пирота, „Трајал" из Крушевца, „21. Октобар" из Крагујевца, „Петар Драпшин" и „Југоазбест" из Младеновца, ФАДИП из Бечеја, „Југодент" из Новог Сада, а у ову производњу је укључено и више фабрика из других делова тадашње Југославије, неке у саставу Завода Црвена застава.

Политичка криза и ратна догађања на просторима бивше Југославије, увођење санкција и економска блокада Србије, уз каснији распад земље на шест независних држава, из основа су изменили укупну индустријску слику Србије, па и а. и. Уз то су у бомбардовању Србије 1999. уништени многи капацитети главних фабрика из ове области. Производња свих врста моторних возила је скоро угашена, а престао је и рад највећих коопераната. Тек у 2009. почело је поновно покретање производње у неким од ових фабрика, са релативно оптимистичким предвиђањима.

ЛИТЕРАТУРА: М. Борисављевић, Ми и аутомобил, Бг 1973; Моторна индустрија Србије, Бг 2009.

Јован Тодоровић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОМОБИЛСКИ КЛУБ КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА (АУТОМОБИЛСКИ КЛУБ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ)

001_AMBLEM-AUTOKLUBA-KRALJEVINE-SHS.jpgАУТОМОБИЛСКИ КЛУБ КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА (АУТОМОБИЛСКИ КЛУБ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ), основан је априла 1924. у Београду, на иницијативу Српског аутомобилског клуба (основаног 1922), повезивањем с Хрватским ауто-клубом из Загреба и Ауто-клубом из Љубљане. Висока заштитница овог клуба била је краљица Марија, почасни председник кнез Арсен, а председник Централне управе кнез Павле Карађорђевић. У Централну управу и Секције клуба, које су основане у Београду, Сомбору и Суботици, изабрани су виђени политичари, привредници, банкари и лекари. Председник Секције Београд био је др Велизар Јанковић, потпредседници – бригадни генерал Јован Петровић и начелник у Министарству унутрашњих дела Васа Лазаревић, а спортску комисију су водили др Ђорђе Нешић, Радован Саватић и Лазар Ђокић. Секретари су били Брано Станисављевић и Атанасије Кумануди. Клуб је 1926. променио назив у Ауто-клуб Краљевине Југославије, а 1934. је добио зграду у Француској улици бр. 7 (данас зграда Удружења књижевника Србије). Циљеви и задаци клуба били су унапређивање и ширење аутомобилизма, спорта и друмског саобраћаја, приређивање ауто- и мото-трка, посредовање код власти у циљу заштите аутомобилизма и интереса чланова, технички прегледи аутомобила, безбедност саобраћаја и обука возача, набавка и одржавање аутомобила за чланове и др. Са својих осам Одељења (Туристичко, Пропагандно, Бензинско, Интерно, Правно, Забавно, Брзе службе и Стручно) клуб је брзо остварио значајне резултате. Добио је права да на територији Краљевине Југославије издаје међународна саобраћајна и царинска документа, у складу с одлуком Народне скупштине о ратификацији Конвенције о међународном аутомобилском саобраћају из 1909, 1926. је примљен у чланство Међународне асоцијације аутомобилских клубова (основане 1904), иницирао је доношење прописа о регистрацији моторних возила, покретао развој, изградњу и одржавање аутомобилских путева, радио на пореским и другим олакшицама за возаче и др. Клуб је организовао већи број ауто-трка, од којих је посебно запажено девет трка за Велику награду Београда, на стази око Калемегдана. Под називом Прве међународне аутомобилске и мотоциклистичке трке оне су одржане 3. IX 1939. Окупиле су тадашњу елиту аутомобилског спорта (Т. Нуволарија, М. фон Браухича, Х. Милера, Х. Ланга који су возили тркачка кола) и све истакнуте такмичаре Југославије (Р. Саватић, М. Борисављевић, Д. Брезник, Ј. Шишка, В. Иванишевић, Н. Јурчић, Б. Миленковић), а пратило их је преко 75.000 гледалаца. Рад клуба прекинут је 1941, а после II светског рата традицију је наставио Ауто-мото савез Србије, односно Ауто-мото савез Југославије.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радмановић, 75. година Ауто-мото савеза Србије, Бг 1996; 80. година Ауто-мото савеза Србије и Црне Горе, Бг 2004.

Јован Тодоровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТО-МОТО САВЕЗ СРБИЈЕ

АУТО-МОТО САВЕЗ СРБИЈЕ, друштвена организација власника моторних возила и других грађана заинтересованих за унапређење аутомобилизма и аутомобилске индустрије, путног саобраћаја и пратећих услуга. Настављач је активности и традиције Српског аутомобилског клуба, основаног 1922. на иницијативу једног од најуспешнијих аутомобилских спортиста у предратној Југославији, београдског трговца Радована Саватића. Овај клуб је убрзо покренуо оснивање и Аутомобилског клуба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Њихов рад је прекинут 1941, а иницијатива за оснивање новог клуба аутомобилиста покренута је 29. VII 1946. када је конституисан Савезни одбор за аутомобилизам. То се сматра датумом оснивања АМС нове Југославије -- АМСЈ. Оснивачка скупштина АМС за Србију (АМСС) одржана је 17. X 1948. у Београду. За председника је изабран Славко Зечевић, заменик министра за саобраћај у Влади Србије, а за првог секретара Миодраг Јовичић. АМСС је 1949. имао 19 ауто-мото друштава и клубова и 4.500 чланова. Преко АМСЈ АМСС постаје члан Међународне федерације аутомобилиста (FIA) и Међународне федерације мотоциклиста (FIM), а касније и Међународне федерације за туризам (AIT). Подсавези АМСС у Београду, Крагујевцу, Краљеву, Зајечару, Нишу, Ужицу, Пожаревцу, Ваљеву и Лесковцу основани су 1952, а укинути 1956. од када се развијају ауто-школе, туринг сервис, служба „Помоћ-информације", станице за технички преглед, а почиње са радом и Информативни центар ради обавештавања јавности о стању на путевима и другим значајним информацијама за возаче. Истовремено се снажно развија и одговарајућа инфраструктура Савеза. Све то је знатно допринело унапређењу саобраћајно-техничке културе, подизању нивоа безбедности у саобраћају, развоју туризма и јачању информативно-пропагандне делатности. У току последње деценије прошлог века и у АМСЈ, односно АМСС снажно су се манифестовале све појаве које су у том периоду погађале све делове друштва. Престанком постојања државне заједнице СЦГ, АМСС постаје правни наследник и следбеник АМС СЦГ, што се коначно потврђује самосталним чланством АМСС у FIA, FIM, AIT крајем 2006.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радмановић, 75. година Ауто-мото савеза Србије, Бг 1996; 80. година Ауто-мото савеза Србије и Црне Горе, Бг 2004.

Чедомир Дубока

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОНОМАШИ

АУТОНОМАШИ, појединци, политичке странке и покрети који захтевају већи степен политичке аутономије одређеног региона или покрајине у држави. Непосредно после образовања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1. XII 1918) јавиле су се идеје о аутономном положају Војводине. Оне су се распламсале у политичким и уставним борбама у време доношења Видовданског устава 1921. Од тада, Војводина је, с различитим интензитетом, била у средишту политичких и уставних сукоба и нагодби. Издвајају се три главна аутономашка таласа. Први је од стварања Краљевине СХС до II светског рата, други од 60-их до 90-их година XX в. и, трећи, савремени, почевши од 2000.

У периоду између два светска рата носилац аутономаштва у Војводини били су извесни регионално оријентисани интелектуалци који су напустили идеју српства, као и у доброј мери однарођени грађански слој. У почетку, идеја о посебности Војводине није прерасла у заокружени политички програм. Њени носиоци су били Срби из Војводине, чланови и симпатизери Самосталне демократске странке. Јачање аутономашког покрета настаје повезивањем Самосталне демократске странке са Хрватском сељачком странком, тј. са стварањем Сељачко-демократске коалиције. Међу носиоцима аутономашког покрета нашли су се и истакнути сомборски радикали од којих је најпознатији био Јоца Лалошевић, адвокат у Сомбору, иначе члан Главног одбора Радикалне странке. Они су јуна 1932. усвојили тзв. Сомборску резолуцију и створили крилатицу „Војводина Војвођанима". Исте године у децембру Самостална демократска странка заједно са сомборским радикалима усвојила је Новосадску или Војвођанску резолуцију (тзв. Новосадске пунктације). У Новосадској резолуцији уграђен је став о Војводини као покрајини, а такође и став о осуди економске експлоатације Војводине од стране Београда. У јуну 1935. образован је тзв. Војвођански фронт. Основни захтев тог фронта било је преуређење Краљевине Југославије у федерацију у којој би Војводина имала статус федералне јединице. Поред тога, Војводином би требало да управљају „домороци", а тзв. „дођоши" би требало да постану грађани другог реда. Главна личност Војвођанског фронта био је Душан Дуда Бошковић, панчевачки адвокат. Војвођански фронт није окупио велик број грађана, а на парламентарним изборима 1935. и 1938. претрпео је тежак пораз. После склапања споразума Цветковић–Мачек августа 1939 (о Бановини Хрватској) Војвођански фронт се распао.

Други аутономашки талас био је предвођен војвођанским комунистима од којих су били најпознатији Бошко Крунић, Живан Берисављевић и Душан Поповић. У политичким и уставним борбама које су трајале од 1964. а завршене 1974. доношењем Брионског устава, дошло је до јачања република и аутономних покрајина и до претварања југословенске федерације у лабаву федерацију са многобројним елементима конфедерације. Аутономна покрајина Војводина постала је носилац уставотворне, законодавне, извршне, судске и уставносудске власти, с правима и обавезама које су биле готово идентичне правима и обавезама федералних јединица. Као и између два светска рата, политичко и државно руководство АПВ све је чешће одлазило на консултације у Загреб, а по потреби и у Београд, углавном на седнице федералних органа.

Савремене а. у Војводини најбоље репрезентује Лига социјалдемократа Војводине, коју предводи Ненад Чанак. У последњих неколико година број а. у Војводини битно се проширио, посебно међу члановима и симпатизерима Демократске странке. Намере савремених а. јасно су исказане у пројекту тзв. Основног закона АПВ, који је сачинила Лига социјалдемократа Војводине. Према том пројекту, а позивом на тзв. стечена права, Војводина би требало да потврди суспендовану аутономију из 1974. и да на тај начин стекне уставотворну, законодавну, извршну, судску и уставносудску власт.

ЛИТЕРАТУРА: А. Џ. П. Тејлор, Хабзбуршка монархија 1809–1918, Бг 2001.

Обрад Станојевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОНОМИЈА

АУТОНОМИЈА (грч. atonomiva: самосталност), известан степен самосталности одређене територије (аутономне области) или социјалне групе унутар државе. Аутономна област или социјална група има право на самостално доношење и примену прописа. Прописе доноси обласна скупштина, односно скупштина социјалне групе. Становници аутономних области имају сва права гарантована свим грађанима у држави, али и посебна права која припадају становницима те области или припадницима одређене социјалне групе. Тако они бирају посланике, тј. одборнике за своју обласну скупштину, али и посланике у централни парламент (скупштину). Право аутономне области изведено је из суверене државне власти (устава или, ређе, закона). А. може бити територијална и културна. Територијалну а. имају целовита географска подручја у држави. Културна а. је право етничких група (мањина) да очувају и развијају своју културу и језик кроз институције које сами стварају (школе, факултете, цркве, тј. верске заједнице и друга удружења). А. није исто што и самоуправа. Постоји а. која подразумева да је област овлашћена да сама доноси из свог делокруга одређене обавезне правне прописе, а локална самоуправа има у виду право на вођење управе и судства по прописима које је донела централна државна власт. Аутономна област се нормативно разликује од федералне јединице. Федерална јединица се непосредно укључује у федерацију, а аутономна област посредно, преко федералне јединице. Аутономна област нема битне елементе суверене државне власти (државности) која постоји на страни федерације.

ЛИТЕРАТУРА: Е. Спекторски, Држава и њен живот, Бг 1933.

Илија Бабић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОНОМИЈА ВОЈВОДИНЕ → ВОЈВОДИНА

АУТОНОМИЈА ВОЈВОДИНЕ → ВОЈВОДИНА

АУТОНОМИЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ → КОСОВО И МЕТОХИЈА

АУТОНОМИЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ → КОСОВО И МЕТОХИЈА

АУТОНОМИЈА У ОБРАЗОВАЊУ

АУТОНОМИЈА У ОБРАЗОВАЊУ, самосталност у управљању просветом и школством, а у првом реду право на образовање на матерњем језику. Борба за црквено-народну аутономију Срба у Хабзбуршкој монархији, укључујући и просветну аутономију, започела је након сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, када је цар Леополд I 1690. Србима доделио познате Привилегије. Подизање српских народних школа нарочито је подстицано у време карловачких митрополита Мојсија Петровића (1726–1730) и Вићентија Јовановића (1731–1737), а одмах по ступању на митрополитски трон Павле Ненадовић оснива 1749. фонд намењен издржавању српских школа. Аутономија српског школства законски је санкционисана Деклараторијом (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis), законом о уређењу српске цркве у Карловачкој митрополији који је издала царица Марија Терезија 1779. Деклараторија је као основни документ српске црквено-народне и просветне аутономије била на снази све до 1868. На основу ње српски црквено-народни сабори бирали су народни школски савет који је имао врховну управну и надзорну власт над српским вероисповедним народним (основним) школама и другим просветним институцијама. Савет је имао шест чланова и главног школског референта, а радио је под председништвом митрополита. Имао је право да решава жалбе на одлуке епархијских школских одбора. Након нагодбе из 1867, угарски сабор је 1868. донео закон о народностима према којем су право јавности имале четири врсте школа: вероисповедне, приватне, општинске (комуналне) и државне. Вероисповедне српске школе остале су у надлежности српског црквено-народног сабора који је имао и право управљања школским фондовима и просветним задужбинама на основу Рескрипта из 1868. Временом је у српским школама повећавана настава на мађарском језику као државном, а власти су фаворизовале комуналне школе, посебно након укидања Војне крајине и граничарских школа 1871. У Војној крајини постојале су српске националне школе (serbische Nationalschule) које су оснивале вероисповедне а издржавале политичке општине. Након укидања Војне крајине ове школе у Шајкашкој и јужнoм Банату су на основу уредбе угарске владе из јуна 1871. претваране у комуналне школе, а сличан процес се одвијао и у Горњој Крајини (Банија, Кордун, Лика), с тим да су тамошње школе биле под управом земаљске владе Хрватске и Славоније. Године 1879. мађарски језик је прописан као обавезан предмет у свим народним школама, а такође, као обавезни предмет, и у свим учитељским школама. Мађаризација српских народних школа достигла је врхунац законом о недржавним школама из 1907 (тзв. Апоњијев закон – назван по тадашњем угарском министру просвете) којим је постављен циљ да се у немађарским основним школама мађарски језик учи у толикој мери да деца могу да науче добро да говоре, читају, пишу и рачунају на њему. Током I балканског рата, 1912, угарска влада је укинула српску црквено-народну аутономију и преузела непосредну управу над српским школама и просветним фондовима.

Кнежевина Србија Хатишерифом из 1830. добија право на независну унутрашњу управу, па и на а. у о. Овим су извршене обавезе Турске које су произлазиле из Акерманске конвенције (1826) и руско-турског мировног уговора у Једрену (1829). Тако је почео самосталан развој школства у Србији. У другим деловима Османског царства тек 1869. донет је закон о уређењу школа којим су установљене државне школе на турском језику, док је немуслиманима дозвољено да могу да оснивају и сами издржавају своје школе које су подлегале строгом надзору државних власти. Ово правило било је на снази све до краја турске управе у балканским земљама 1912. Српске области у Турској спадале су у јурисдикцију цариградске патријаршије, па је за отварање и опстанак српских школа било неопходно поставити српске владике. Влада Србије је борбу за школску аутономију Срба у Турској водила преко својих дипломатских мисија. При Министарству спољних послова постојао је посебан одбор за просветне послове, а образовање српских учитеља и снабдевање школа уџбеницима одвијало се преко Друштва Светог Саве.

У БиХ након окупације од стране Аустроугарске 1878, власти фаворизују комуналне школе, док се српским школама отежава или онемогућава рад. То је довело до стварања покрета за српску просветну аутономију 1896. који су предводили угледни српски трговци Глигорије Јефтановић из Сарајева и Војислав Шола из Мостара, као и млађи интелектуалци. Покрет је резултирао одобрењем Уредбе црквено-просвјетне управе српских епархија у БиХ (1905) којом је установљен Велики управни и просвјетни савјет у Сарајеву као врховна управна, надзорна и судска власт у српским црквено-школским пословима. Савет су чинила сва четири православна митрополита у БиХ, по четири свештеника и учитеља и 16 световних лица, а постојали су и епархијски управни и просветни савети. Формирањем Краљевине СХС стварају се потпуно другачији услови за развој школског и образовног система.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Крнета (ур.), Историја школе и образовања код Срба, Бг 1974.

Наташа Вујисић-Живковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОНОМИЈА УНИВЕРЗИТЕТА → УНИВЕРЗИТЕТ

АУТОНОМИЈА УНИВЕРЗИТЕТА → УНИВЕРЗИТЕТ

АУТОНОМИЈА ЦРКВЕ

АУТОНОМИЈА ЦРКВЕ, самоуправа, независност у односу на друге цркве, самостално доношење прописа којима се регулишу односи унутар цркве. Свето писмо и црквени канони немају тај термин, он је у црквено право ушао из државног права. Спољашња а. ц. може да постоји само према држави, а унутрашњу а. ц. може да има локална црквена организација према централној црквеној организацији (Мајци цркви). Ограничена самосталност локалне црквене организације огледа се у зависности од Мајке цркве којој плаћа известан данак и од које добија основни статут којем мора да прилагоди све прописе које доноси, као и свето миро. Постоје одређена судска зависност, ограничена међуцрквена правна способност и обавеза помињања поглавара Мајке цркве. Главни доказ зависности јесте одсуство сопствене епископске династије коју добија од Мајке цркве, било директно било кроз овлашћење да то учине домаћи епископи. Осим Васељенских сабора за давање а. ц. надлежна је Мајка црква, тј. њен сабор, при чему, за разлику од аутокефалије, није битно колико нова аутономна црква има епископа. Услови стицања а. ц. су воља јерархије и народа, политичка самосталност, извесна етничка разлика и удаљеност од центра Мајке цркве. Аутономна црква има сопствену територију и администрацију, али остаје укључена као Црква-кћи у јурисдикцију мајке-Цркве. Канонска дисциплина православних цркава налаже да помесне Цркве независно од степена и облика аутономије коју су стекле, остају у апостолском прејемству у саборној заједници свих сестринских Православних цркава. Помесна црква која узурпира статус аутокефалије или аутономије остаје некоординирана, тј. неукључена у поредак православне саборности и заправо није Црква, него расколнички или шизматички скуп. Православна еклисиологија је у том погледу и јасна и врло строга. У том смислу било је кроз историју много примера, а данас су тзв. „Македонска православна црква" и „Црногорска православна црква", које немају саборно општење ни са једном од осталих помесних цркава. Са еклисиолошког гледишта никаква православна заједница не може да буде самоуправна, независна и самодовољна, јер јој недостаје суштински механизам црквеног, тј. апостолског прејемства. Наиме, свештеник не може да рукоположи другога у чин свештеника, нити један епископ може да рукоположи другога за епископа. У таквим случајевима не постоји црквена јерархија, једна од битних одлика православља и изворног хришћанства. Права јерархија постоји само тамо где је могуће да се докаже директна веза са апостолима и Христом, односно континуитет са хиротонијама које су вршили Христос, апостоли и њихови наследници.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Стан, „О црквеној аутономији", Теолошке студије, 1958, 5–6; Б. Цисарж, Црквено право I, Бг 1970; Ј. Брија, Речник православне теологије, Бг 1997.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОНОМНА ПОКРАЈИНА

АУТОНОМНА ПОКРАЈИНА, територијална јединица, уставoм конституисана, у којој се остварује територијална аутономија чији се обим мењао од једног до другог устава.

Социјалистичка Југославија. Аутономне јединице настале су по завршетку II светског рата, крајем 1945, у складу с концепцијом КПЈ о решавању националног питања у вишенационалној заједници, сачињеној од пет југословенских нација и многобројних националних мањина. Претходна, прва Југославија, своје унитаристичко државно уређење изградила је пошавши од чињенице да је Југославија једнонационална заједница у којој постоји један народ са три имена. На Другом заседању АВНОЈ-а новембра 1943. Југославија је постала федерална држава са шест федералних јединица које су биле израз права сваког од југословенских народа на самоопредељење (изузетак је БиХ која је из историјских разлога постала федерална јединица иако у њој ниједан југословенски народ није имао апсолутну већину). За националне мањине тада је било речено да ће им се признати „сва национална права". Израз признавања националних права националним мањинама било је формирање две аутономне јединице у оквиру Србије као федералне јединице, чиме је „дограђено федерално уређење". Најпре је обласна Народна скупштина Косова и Метохије донела одлуку о прикључењу те области федералној Србији на заседању одржаном 8–10. VII 1945. у Призрену, а потом је Народна скупштина Војводине донела одлуку о прикључењу аутономне Војводине Србији на заседању одржаном 30–31. VII 1945. у Новом Саду. На основу тих одлука и њихове потврде од стрaне АВНОЈ-а Председништво Народне скупштине Србије донело је 3. IX 1945. Закон о аутономној Косовско-метохијској области и Закон о установљењу и устројству А. П. Војводине.

Да се а. п. доводи у везу са федерацијом и да се не може сматрати унутрашњом ствари Србије као федералне јединице, било је одмах видљиво у првом федералном уставу, Уставу ФНРЈ из 1946, чија глава XI носи назив „Органи државне власти аутономних покрајина и аутономних области". По ослобођењу земље, државна организација успостављена у рату санкционисана је првим федералним Уставом Југославије из 1946. Обе аутономне јединице постају категорије тог устава иако су, првобитно, биле конституисане законом Србије. Косово и Метохија има нижи аутономни статус од Војводине, али су обе аутономне јединице представљене у федералном дому федералног парламента (Већу народа).

У социјалистичкој Југославији две аутономне јединице прошле су одређену еволуцију која се може периодизовати у два временска одсека, с тим што је после доношења Устава Републике Србије из 1990. уследио и трећи период, али је убрзо потом социјалистичка Југославија престала да постоји. Први период обухвата раздобље 1946–1968, а други 1968–1990. У првом периоду две аутономне јединице имају статус стандардних јединица територијалне аутономије у оквиру Србије. Према Уставу ФНРЈ из 1946, њихов аутономни делокруг одређен је Уставом Србије, а њихов највиши правни акт, статут, потврђује Народна скупштина Србије. Њихови органи одређени су Уставом ФНРЈ и Уставом НР Србије. Уставни закон ФНРЈ из 1953. предвидео је да аутономне јединице самостално доносе свој статут који је био замишљен као конкретизација одредаба Уставног закона Србије о делокругу, основима организације и надлежностима органа аутономних јединица. Устав СФРЈ из 1963. изједначио је положај две аутономне јединице, обе назвавши „аутономна покрајина". Једино је тај устав отворио могућност за формирање нових аутономних покрајина, предвидевши да свака република може на подручјима посебног националног састава становништва или на подручјима с другим особеностима, на основу воље становништва тих подручја, својим уставом формирати а. п. Образовање и укидање а. п. ступа на снагу кад буде потврђено у Уставу Југославије. Територију а. п. утврђује република својим законом. Из аутономног делокруга искључене су судска и уставотворна функција. За разлику од републике а. п. немају свој врховни суд ни устав, него статут који је у хијерархији правних аката републике испод закона републике.

Други период отпочиње 1968. доношењем уставних амандмана на Устав СФРЈ и Устав СР Србије и траје колико и први период (22 године). А. п. је тако постала „Социјалистичка а. п.", док је Косово и Метохија постала „Косово". У уставном амандману VII из 1968, у којем је одређена структура југословенске федерације, први пут се као елеменат федералне структуре, поред шест република, одређују и две а. п., за које се каже да су у саставу Србије. Ова декларативна одредба, без правних последица, операционализована је уставним амандманима из 1971. и касније у Уставу СФРЈ из 1974. тако што је послужила не само као основ за делегирање представника а. п. у федералне органе, него и за учешће покрајинских органа у одлучивању федералних органа. Такво својство у врло децентрализованим федерацијама имају, евентуално, федералне јединице и то кад врше уставотворну власт федерације. Од 1968. аутономни делокруг а. п. више се не одређује у Уставу Србије, него уставним законом а. п., који је нов назив за највиши правни акт а. п. уместо дотадашњег статута. Федерација постаје заштитник аутономног делокруга а. п., које сада добијају и судску аутономију. Њихов Врховни суд врши на територији а. п. права и дужности Врховног суда Србије. Уставним амандманима из 1971. и Уставом СФРЈ из 1974. спроведена је федерализација Србије која је и сама била федерална јединица југословенске федерације, док а. п. добијају особине државности: свој устав, свој уставни суд, обилну, практично сву законодавну надлежност на својој територији, извршну и судску власт. Тако, оне постају corpus separatum у оквиру Србије, нека врста републике у републици (status in statu). Уз то, оне су у органима федерације представљене непосредно, а не у оквиру делегације Србије у чијем су саставу биле, као што непосредно, преко својих органа (а не у саставу републичких органа Србије), учествују у вршењу надлежности федералних органа. У федералним органима најважније надлежности федерације обављале су се једногласним пристанком представника свих шест република и обе а. п. („консензусом"). На тај начин Србија је у федерацији била представљена само уставно неодређеним подручјем на којем нису биле а. п., док су у федерацији а. п. биле представљене као ентитети изван Србије. Уопште, Србија се све више идентификовала с ужим подручјем, подручјем без аутономних покрајина, чиме је извршена њена уставна декомпозиција. Надлежност Србије као федералне јединице била је потиснута на простор између а. п. Србија није могла променити ни властити устав без сагласности скупштине обе а. п. Такво слабљење јединства Србије као целине и све изразитије диференцирање три одвојена подручја у њој, слабо или само формално међусобно повезана, отворило је питање да ли српски народ, равноправно с другим југословенским народима, остварује своје историјско право на националну државу у оквиру југословенске федерације у чијој основи је било, у време када је настајала, право сваког југословенског народа на самоопредељење. Уставним амандманима из 1989. на Устав СР Србије отклоњени су неки апсурди у уставном положају а. п. у Републици Србији, док је њихов положај у федерацији, будући да је одређен Уставом СФРЈ, остао непромењен. Још даље је у том правцу отишао Устав Републике Србије из 1990, али је баш у то време отпочела сецесија појединих република, која је имала за резултат формирање пет (касније и шест) посебних држава на територији некадашње СФРЈ.

Република Србија. Према Уставу из 2006. покрајинска аутономија има три битна обележја: њоме је установљено асиметрично државно уређење; а. п. немају једнак положај у оквиру Србије; процес конституисања покрајина је отворен тако да се, поред оних које је предвидео Устав, могу поступком који је предвиђен Уставом, установити нове и спајати постојеће. То је последица општег начела Устава да је аутономија право грађана. Асиметрија у државном уређењу Србије постоји због тога што није цела територија Србије подељена на а. п., него само један њен део на којем се налазе две покрајине које су успостављене још 1945. Од регионализације Србије, о којој се расправљало пре доношења Устава 2006, одустало се јер би она довела до брисања граница две наслеђене а. п. а увела би нову територијалну поделу Србије по другачијим критеријумима. Асиметрични, неједнак положај двеју покрајина састоји се у томе што се на Косову и Метохији остварује „суштинска аутономија", док у Војводини постоји „обична аутономија". По тој аутономији Војводина има буџет који износи најмање 7% буџета Србије, с тим што се три седмине тог буџета користи за финансирање капиталних расхода. „Суштинска аутономија" Косова и Метохије, из разумљивих разлога, није одређена Уставом, него је требало да се установи посебним законом. Право грађана на аутономије, на оснивање нових и спајање постојећих аутономија „утврђују грађани на референдуму, у складу са законом" (члан 182, став 3 Устава).

После доношења Устава Републике Србије 2006. Уставни закон за спровођење Устава обавезао је новоизабрану Скупштину АП Војводине да предлог новог Статута АП Војводине, који би био усаглашен с новим Уставом Србије, достави на сагласност Народној скупштини (поступак усвајања покрајинског статута прописан је Уставом) најкасније у року од 90 дана од дана свог конституисања, с тим да органи и службе АП Војводине преузимају надлежности предвиђене Уставом ступањем на снагу новог статута и закона којима се уређују питања од покрајинског значаја (члан 10. Уставног закона за спровођење Устава Србије).

После оштре критике Нацрта и Предлога Статута АП Војводине од стране претежног дела стручне и научне јавности у Србији због настојања да покрајински статут уместо организационог акта, како га одређује Устав (самостално прописује, у складу с Уставом и законом, уређење и надлежност органа и јавних служби аутономне покрајине), буде по материји и начину њеног нормирања устав Војводине, из коначног Предлога Статута Војводине одстрањена су или ублажена решења којима је повређиван Устав, а она којима су повређивани многобројни закони пребачена су у Закон о утврђивању надлежности АП Војводине. На тај начин су, према интерпретативном правном начелу lex posterior derogat priori отклоњени приговори незаконитости будућег Статута АП Војводине. Крајем 2009. Народна скупштина је прво донела Закон о утврђивању надлежности АП Војводине, а две недеље касније, на основу Одлуке о давању претходне сагласности на Предлог Статута АП Војводине, донете после усвајања наведеног закона, Скупштина АП Војводине донела је Одлуку о проглашењу Статута АП Војводине. Тако је новоусвојени Статут АП Војводине екскулпиран за многе несагласности с важећим законима Републике Србије.

Међутим, у њему су остале поједине одредбе у вези с којима је део науке, струке и опште јавности изразио сумњу у њихову уставност, о чему треба коначно да одлучи Уставни суд, на основу већ поднетих предлога овлашћених предлагача и многобројних иницијатива за покретање поступка за оцену уставности тих одредаба. На удару су најчешће одредбе Статута о примени латиничког писма српског језика (које Устав не познаје); утапање појма српски народ (помоћу којег се одређује држава Србија у члану 1. Устава) у генусни појам националних (етничких) заједница, међу којима се прави разлика само по основу броја припадника – на оне које чине бројчану већину и оне које чине бројчану мањину; правна могућност Скупштине АП Војводине да доноси прописе за привремено извршавање републичких закона на територији Војводине, уколико их надлежни републички органи нису донели у законским роковима и др. Оспорава се уставност и појединих одредаба Закона о утврђивању надлежности АП Војводине, које су под притиском научне и стручне јавности из некадашњег Предлога Статута АП Војводине прешле у тај закон, пре свега оних које се тичу међународног уговорног капацитета АП Војводине и могућности оснивања њених представништава, у оквиру њене надлежности, у регионима Европе, односно Бриселу (аргументима да право закључивања међународних уговора и представљања у спољном свету припада искључиво држави или по одобрењу државног органа за вођење спољне политике територијалним јединицама у оквиру државе само са њиховим еквивалентима), територије и симбола Војводине, имовине Војводине, могућности оснивања Развојне банке у Војводини и постојања Војвођанске академије наука.

Највећи број одредаба Статута АП Војводине односи се на енумеративно одређене надлежности Војводине по областима друштвених односа и на органе за њихово обављање. Према Статуту Војводина има парламентарни систем, уместо скупштинског, предвиђеног у Уставу („скупштина је највиши орган а. п."). Парламентарни систем значи да је Скупштина (која има 120 посланика изабраних на непосредним изборима тајним гласањем) носилац једне од власти, „нормативне власти", Влада је „носилац извршне власти" (чине је председник, један или више потпредседника и чланови Владе), а послове покрајинске управе обављају „покрајински органи управе и друге покрајинске организације одређене покрајинском скупштинском одлуком". Реч је, дакле, о подели, а не о јединству власти. Односи између покрајинских органа су пресликани односи између републичких органа из Устава, што је због непостојања инокосног шефа државе (јер Војводина није држава) било сметња за уређивање класичног института парламентарног система – распуштања Скупштине. И ту је, супротно Уставу (јер се надлежност Владе може одређивати само Уставом и законом), Статутом, као подзаконским актом, предвиђена арбитража Владе Републике Србије. Од покрајинских органа Статут предвиђа још постојање Покрајинског омбудсмана (који „штити људска права и слободе сваког лица"). АП Војводина нема уставотворну ни судску власт. Она може по поступку предвиђеним Уставом („статут аутономне покрајине доноси њена скупштина, уз претходну сагласност Народне скупштине") променити свој статут (који мора бити у сагласности с Уставом и законом).

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовичић, Регионализација државе – уставноправна студија, Бг 1996; Д. Милков, „О регионализацији Србије", у: Уставне промене, Бг 2003; С. Чиплић, „Нови устав Србије и територијална децентрализацја", Српска правна ревија, 2006, 5; Д. Симовић, „Територијална аутономија у Уставу Србије од 2006", Правни живот, 2008, 14.

Ратко Марковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОПОРТРЕТ

АУТОПОРТРЕТ, ликовна тема, подврста портрета у којој уметник представља свој лик. Јавља се у техници слике, скулптуре, цртежa, графике али и у савременим медијима - фотографији, видео радовима и филму. Уметник приказује свој лик уз помоћ огледала, углавном en face. Најчешће се приказује само попрсје, а ређе цела фигура. Kao посебна подврста јавља се а. с палетом или за штафелајем. Настајући у уметниковој интими, лишен захтева поручилаца и самим тим слободнији у уметничком приступу, а. је представа уметникове самоспознаје и самодоживљаја. У дугој историји а. новијег доба запажају се одређени типови: класични а., а. са инсигнијама сликарског заната, а. при чину сликања, а. у контексту историјских или религиозних композиција и а. са супругом, пријатељима или кућним љубимцима. Најчешће то је приказ рецентне уметникове физиономије, а ређе анализа психолошких карактеристика. У а. се кроз векове огледају развој друштва, однос појединца према друштву и промене у статусу уметника; те фазе у развоју портрета крећу се од реалистичког ка формалним приказима сопственог лика. А. је могао имати неколико значења: да укаже на најдубљу саморефлексију; да саопшти чињенице ауторовог статуса или да укаже на жељену пројекцију сопственог места у друштву. Интересовање за а. у европској уметности почело је у раној рeнесанси, када се после дуге анонимности мења друштвени статус уметника (А. Дирер). Свој процват је доживео у XVII в., у време барока (Рембрант, Веласкез), а затим, после извесног затишја, поново у XIX в. с појавом класицизма и романтизма. Велику популарност тема задржаће и у XX в., када уметника интересује више изразита експресивна саморефлексија (Ван Гог) или искушавање пиктуралног експеримента (Сезан), а мање или никако опонашајући приказ.

001_Stefan-Tenecki-autoportret.jpg002_NOVAK-RADONIC-autoportret.jpg

003_MILAN-KONJOVIC-autoportret.jpg004_MIODRAG-MICA-POPOVIC-autoportret.jpg

У историји српске уметности а. се јавља у другој половини XVIII в. у сликарству арадског сликара Стефана Тенецког који је представио себе са четкицом и палетом, мастилом и пером (симболима сликарства и писмености) обученог у раскошни хермелински огртач са сенаторским појасом (симболима друштвеног статуса). Тих година, тачније између 1751. и 1760, Никола Нешковић приказује свој лик у свечаној грађанској одећи. Током XIX в. друштвени положај уметника знатно се побољшава, а самим тим се повећава број уметника који сликају а. За разлику од XVIII в., када је у српском сликарству био ретка тема, у XIX и XX в. скоро да нема сликара који ју је заобишао. Мењајући се у складу са уметничким стиловима и правцима, а. је доживљавао мене и указивао на различите уметничке идеје. Павел Ђурковић слика свој а. 1811, али не са симболима сликарства, него са књигом, с намером да укаже више на свој положај професора Гимназије у Сремским Карловцима. У наредним генерацијама сликара бидермајера тема а. била је изузетно честа, али без већих иконографских промена. У том периоду настају оваква дела прве српске сликарке Катарине Ивановић од којих је најзначајнији а. из 1837. Сликари романтичари наставили су да развијају ту тему. Најзначајнији су а. Новака Радоњића (који указују на романтичарску природу самог аутора кроз затамњени колорит и меланхолично расположење) и Стеве Тодоровића. Павле Симић никада није насликао самостални а., али је свој лик сместио у неколико историјских композиција. Мада није био савременик тог догађаја, Симић је себе приказао у слици Хаџи Ђера и Хаџи Рувим, као последњу фигуру на левој страни слике. Да би наговестио да је то аутор, ставио јој је у руку платно, окренуто полеђином према посматрачу, на којем пише назив слике. Уношење сопственог лика у слику потврда је његовог самодоказивања и истицања активног и емотивног суделовања у национално-родољубивим акцијама свог времена. Истовремено, натпис на полеђини слике указује на својеручни сликарев потпис. Ђура Јакшић такође није оставио ниједан самостални приказ свог лика, али је често свој лик позајмљивао актерима својих слика (Караула). Сликари епохе реализма редовно су сликали ту тему. Ђорђе Крстић оставио је а. у техници цртежа, а Милош Тенковић га није завршио. Најзначајнији представници српског реализма, Паја Јовановић и Урош Предић, урадили су представе свог лика у неколико наврата, али нису значајније допринели развоју те теме. Најзначајнији допринос тој теми дао је Стеван Алексић, који је насликао преко тридесет а. стварајући на тај начин сликарску аутобиографију – широку палету тематски и ликовно различитих дела. Издвајају се: А. у кафани, А. са мачком, А. са супругом Стефанијом. Сликари међуратног периода без разлике сликају а. Милан Миловановић насликао је свој a. сведеним колоритом али импресионистичким потезом. Надеждa Петровић интерпретира свој лик експресивно изведеним потезима и снажним наносима боје који актуелним ликовним средствима указују на психолошки профил зачетнице модернизма. Колористички експресионизам четврте деценије нашао је место у а. Петра Добровића, Игњата Јоба и Стојана Аралице. Идеје фантастичног сликарства оствариле су се у а. Милене Павловић Барили и у другим њеним композицијама у које умеће а. Друштвена клима огледа се код Моше Пијаде, у чијем се А. са јапанским луткама уочава утицај Монеовог и импресионистичког угледања на јапанску уметност. Духовне и медитативне идеје присутне су у а. Васе Поморишца. О жељи за уклапањем у актуелну уметничку праксу и жељи да се сопствени лик представи по моделу савремених сликара, казује и А. са цигаром Милана Коњовића. Као посебна целина у српском сликарству се издваја а. у контексту: Сава Шумановић, тако, приказао је свој лик на композицији Доручак на трави и Уметник у Атељеу. Појавом социјалистичког реализма тема а. проглашава се непожељном. Ипак, три представе сопственог лика из касних педесетих година изразиле су бунт против новонасталог модела репрезентације. То су А. с маском Миће Поповића, А. са шајкачом Петра Омчикуса и А. са шеширом Милорада Бате Михајловића. Иако међусобно потпуно различити, ти а. јединствени су јер показују критички однос према друштвеном уређењу и актуелним моделима презентације. У техници графике а. се јавља углавном у XX в. Међу најзначајнијима су свакако А. са лулом (1921) Михајла Петрова и А. Душана Јанковића (1926). У скулптури се јавља касно, у складу с касном појавом те технике у нас, тек крајем XIX в., најпре у опусу првог српског школованог вајара Ђорђа Јовановића, а затим и Томе Росандића, Сретена Стојановића и Петра Палавичинија. У међуратном периоду свој лик у материјалу овековечио је Стеван Боднаров у духу реализма, а у послератном периоду Павле Радовановић и Иванка Ацин. Вајари млађе генерације ретко негују ту тему. Тема а. представљана је током XX в. и у другим техникама ликовног изражавања: Иван Табаковић је сопствени лик представио у техници колажа, а Миленко Шербан неколико пута у техници пастела (1955, 1971, 1972. и 1978). Посебан приступ негује концептуална уметност током седамдесетих година XX в., која кроз неконвенционалне и нове медије интерпретира а. (Недељко Неша Париповић у већем броју фотографија, фото-перформанса и филмова).

ЛИТЕРАТУРА: Е. Церовић, Аутопортрети српских сликара 19. века, Бг 1993; О. Микић, Портрети Срба 18. века, Н. Сад 2003; S. West, Portraiture (Oxford History of Art), Oxford 2004.

Тијана Палковљевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОПСИЈА

АУТОПСИЈА (обдукција), медицинска и правосудна дијагностичка метода којом се, путем отварања и сечења свих органа и ткива леша, по утврђеном реду, најтачније утврђују болесна стања у организму: основно обољење, компликације, остала обољења и узрок смрти. Постоје клиничка (патолошко-анатомска) и судско-медицинска а. Прва се бави случајевима природне смрти (услед болести или старости), а друга разјашњава узроке и околности насилне смрти, као и тзв. незнану, сумњиву и напрасну смрт. У току а. може се извршити радиографија скелета у циљу откривања прелома костију, тумора и сл. А. се наставља узимањем органа и ткива за хистопатолошки преглед (биопсија) светлосним и /или електронским микроскопом; разних секрета и екскрета за цитолошку и друге анализе; као и узорака за микробиолошку и серолошку, хемијско-токсиколошку (тровање), генетску (ДНК) и друге анализе. Према српском законодавству а. се мора извршити ако није јасан узрок смрти и ако је траже лекар који је лечио болесника или суд. Поред тога што се узрок смрти са сигурношћу може открити само а., она има и далеко шири значај: провера клиничке дијагнозе и тиме контрола стручног рада здравствених установа; откривање лекарске грешке или одбацивање сумње на њу; процењивање ефеката примењеног лечења (лекова, хируршких подухвата и уграђених протеза) и утврђивање истине о лекарском раду (патолози су „лекари лекара"); откривање карантинских болести (нпр. пегавца у српској војсци током I светског рата) и масовних тровања, што је од значаја у ванредним ситуацијама и рату; утврђивање промењене патологије становништва (нпр. у Србији за време санкција УН и НАТО бомбардовања); откривање наследних болести што омогућава одговарајуће савете породици; научно истраживање старих и нових болести; едукација студената и лекара (mortui vivos docent – мртви уче живе); установљавање тачне морталитетне статистике популације; правна заштита појединца и друштва. Упркос многим забранама (чак и под претњом смрти) и ограничењима (верске, законодавне и друге природе), а. су обављане већ пре нове ере (Ерасистратос у старој Грчкој око 310–250. и у време Птолемеја II у Александрији). У Србији а. почињу да се врше у другој половини XIX в. Модерна медицина дугује свој развој обдукцијама великих патолога: Моргањи (1682–1772) у Падови, Рокитански (1804–1878) у Бечу и Вирхов (1821–1902) у Берлину. За постизање циљева а. потребно је да она буде обављена бар на 60% умрлих у болницама. Међутим, број а. свуда у свету драстично опада јер се лекари плаше судског прогона због евентуалног откривања лекарске грешке (mal practice). У Србији је хирург и академик ЦАНУ Бранко Зоговић, као директор Болнице у Приштини, 1965. постигао 100% а. тј. свих умрлих. Данас број а. у КЦС и ВМА не прелази 11% од свих умрлих, а проценат мањих или већих разлика између клиничке дијагнозе и налаза а., тј. клиничких грешака је око 30%, што је иначе случај и у свету.

ЛИТЕРАТУРА: G. Stevanović, G. Tucaković, R. Dotlić, V. Kanjuh, „Correlation of Clinical Diagnoses with Autopsy Findings: a Retrospective Study of 2145 Consecutive Autopsies", Hum. Pathol., 1986, 17 (12); В. Кањух, „Патолошка анатомија у Србији и Црној Гори. Историјат (од почетака у другој половини XIX века до 1992. године), развој и данашње стање", Acta Fac. Med. Naiss., 1992, 12; В. Кањух, С. Ластић-Малетић, М. Бабић и др., „Changes in Primary Diseases, Causes of Death, Frequency of Certain Diseases and the Accuracy of Clinical Diagnoses during the First Period of the United Nations Sanctions against Federal Republic of Yugoslavia (June 1, 1992 – еnd of 1993). An Autopsy Analysis", Глас САНУ, 1998; 45; В. Татић, В. Кањух, „Опадање броја аутопсија и непотврђене клиничке дијагнозе − да или не?", ВП, 2004, 61 (2); Ђ. Дуњић и др., Експертизна медицина, Бг 2008.

Владимир Кањух

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОПУТ БРАТСТВО-ЈЕДИНСТВО

АУТОПУТ БРАТСТВО-ЈЕДИНСТВО, главна магистрала путног саобраћаја која од средње Европе води ка блиском Истоку и југу Балкана, а пружала се од Љубљане и Загреба, преко Београда и Ниша, па до Скопља и Ђевђелије. Грађен је у две фазе, од 1946/47. до 1950. и од 1958. до 1963. У првој фази грађена је деоница од Београда до Загреба. Трасирању се приступило 1946, радови су почели 1947, а омладина, у оквиру велике савезне радне акције, укључила се од 1. IV 1948. Oбимнији радови су почели 1948. спајањем републичких предузећа „Аутопут" из Београда и „Нови пут" из Загреба у савезно предузеће „Аутопут" са седиштем у Новој Градишки. Директор предузећа био је Ђуро Грмуша, а главни инжењер дирекције „Аутопута" био је Анте Новак. До 30. VII 1950. аутопут је градило око 250.000 омладинаца, 70.000–80.000 припадника Армије и око 14.500 инжењера, техничара и стручних радника. Изграђено је 382 км коловоза од ситне коцке, бетона и асфалта, урађено је 16 милиона м³ земљаних радова, 773 бетонска објекта, моста, надвожњака и пропуста. Свечаности поводом завршетка Аутопута Београд−Загреб 1950. трајале су три дана, почеле су у Загребу 28. јула, а завршене у Београду 30. јула говором Бориса Кидрича. Друга фаза радова на Аутопуту настављена је 1958. Током шест година десетине хиљада омладинаца изградиле су десетине километара на разним деоницама ове трасе дуге више од 1.000 км: 1958. 54.000 омладинаца и 79 км трасе Љубљана−Загреб, 1959. 50.000 младића и девојака и 110 км трасе Параћин−Ниш и Неготино на Вардару − Демир Капија, 1960. 48.000 младих и 83 км трасе Ниш−Грделица и Удово−Ђевђелија, 1961. 48.000 омладинаца и 138 км пута Грделица−Скопље. Деоницу од Параћина до Осипаонице (95,5 км) градило је 1962. око 30.000 градитеља, а радови су окончани 20. X 1963. изградњом 58,5 км деонице Осипаоница−Београд (28.000 градитеља). Тако је Аутопут за девет година градило више од 600.000 омладинаца, припадника војске и радника грађевинских предузећа. На деоницама Аутопута грађеним у другој фази појавила се и механизација грађевинских предузећа у много већој мери него у ранијим акцијама. За деоницу од Љубљане до Загреба процењено је да је омладинским бригадама помагало и око 2.000 стручних радника из грађевинских предузећа. У изградњи ове деонице учествовало је око 14 предузећа. Изградњу аутопута, посебно у првој фази, обележили су велики елан градитеља и појава ударништва, тј. пребацивања радних норми. Власт је покушала да од радних акција направи „школу социјализма" и „братства и јединства", на градилиштима су одржавана политичка предавања, стручни курсеви и многобројне културне (смотре, фестивали, фоклор, аналфабетски течајеви, новине, радио станице, филм итд.) и спортске манифестације (крос, слетови, шах, одбојка, кошарка, атлетика, рвање, бокс, фудбал итд.). Политичка порука слата је и преко парола („А. Б. Ј. − дар омладине народу, Партији и Титу") и назива омладинских бригада (1958. 12 бригада носило је име Иве Лоле Рибара). Политика тадашње државе имала је циљ да преко радних акција пребаци омладину са села у индустрију и руднике, па је 1949. од 200.000 омладинаца који су градили Аутопут и Нови Београд у привреду послато око 16.000. У градњи аутопута учествовало је око 3.500 страних омладинаца из најмање 40 земаља света.

ИЗВОР: Архив Југославије.

ЛИТЕРАТУРА: Привредни лексикон, Зг 1961; М. Митровић, Изгубљене илузије, Прилози за друштвену историју Србије 1944–1952, Бг 1997; С. Селинић, „Омладина гради Југославију (Савезне омладинске радне акције у Југославији 1946–1963)", Архив, 2005, 1–2.

Слободан Селинић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АУТОХТОНА АРХИТЕКТУРА

АУТОХТОНА АРХИТЕКТУРА, оригинална архитектура, настала на одређеном тлу без страног утицаја. Припада народној култури, чврсто ослоњеној на обрасце из далеке прошлости. Аутохтоне основе представљају полазишта и планове архитектонских објеката који су настали на темељу емпиријских сазнања и градитељске традиције једног народа или поднебља. Аутохтона идеја града назив је за идеју или настанак једног града произашлу из потреба организовања самог становништва тог града. Аутохтони елементи у граду представљају урбанистичке елементе карактеристичне за тај град, односно настале на основу традиције становника тог града. Аутохтоне традиције су оно архитектонско и урбанистичко наслеђе настало унутар једне људске заједнице на одређеном географском подручју, без спољашњих утицаја. Аутохтоне институције су традиционалне самосвојствене институције једне људске заједнице, посебно једног града. А. а. као регионализам у грађењу назначава припадност једном подручју, регији, географском поднебљу или посебној културној традицији. Регионална архитектура такође представља традиционално градитељство једног поднебља. Она може бити фолклорна (настала као плод историјске народне традиције градитељства) или историјска архитектура регије (носи одлике и историјске карактеристике стилова одређеног подручја). Регионалну архитектуру такође проналазимо и у виду стилског регионализма, који карактерише употреба стилских елемената једне регије унутар архитектуре која просторно није везана за њу. Регионализам можемо такође да посматрамо у општем смислу, приликом истовремене употребе архитектонских елемената карактеристичних за две или више регија, па чак и за неколико историјских периода, када се сви ти елементи користе унутар јединствене и целовите архитектонске композиције. Утврђена кућа у српској фолклорној архитектури је назив за кућу, најчешће стамбеног карактера, која има све елементе утврде. У појединим деловима Балкана и данас су се задржале утврђене куће, нарочито у Метохији, што је одговарало карактеру и начину живота становника. Облик утврђене куће потиче свакако из средњег века када се по таквим „кулама" са чардацима и становало. Улаз у утврђену кућу је често био високо на спрату, те је, без степеница које се уклањају, бивао неприступачан, нарочито ноћу. У приземље се склањала стока, а на врху куле је брвнара, јер је међу зидовима од брвана далеко угодније и здравије становати него међу зидовима од камена. Веома практичне и изванредног естетског ефекта су отворене дрвене галерије на спрату тих кула, са изрезаним декоративним аркадицама и клупом иза њих.

ЛИТЕРАТУРА: С. Малдини, Енциклопедија архитектуре, Бг 2004.

Бранка Ланцош-Малдини

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AФАНАСЈЕВА-КОЛЕВА, Антонина

AФАНАСЈЕВА-КОЛЕВА, Антонина (Афанасиева-Колева, Антонина), слависта, фолклориста, јужнословенски филолог (Београд, 14. II 1931 – Софија, 29. XI 1990). Студирала на Београдском и Будимпештанском универзитету, где је постала и асистент. Од 1960. била предавач, па виши предавач на Софијском универзитету за словенски фолклор, словенску етнографију и историју српског и хрватског језика на Катедри за словенске језике и етнографију. Главно подручје њеног рада јесте јужнословенска компаративна фолклористика, с нагласком на везама између српске и бугарске епике и поетике јуначке поезије („Към въпроса за някои изобразителни средства в славянското народно епическо творчество"; „Поетика като критерий за типологична характеристика на южнославянския народен епос"; „Типове и функции на асоциативните връзки в изобразителната система на славянското епическо творчество" у: Славянска филология, София, 1973, XIV; 1978, XVI; 1983, XVIII). Проучавала мотиве о неверној жени у јужнословенској епици (Славистични изследвания, III, София 1973) и организацију језичких елемената у јуначким песмама (Език и поетика на български фолклор, София 1980). Бавила се ликовима српских епских јунака у бугарској усменој традицији и поезији (Бановић Страхиња) и косовским јунацима (Научни састанак слависта у Вукове дане, 1988, 17/3; 1990, 19/1).

ЛИТЕРАТУРА: Биобиблиографски речник: МСЦ 1971–2000, Бг 2005.

Бошко Сувајџић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АФГАН, Наим

001_Naim-Afgan.jpgАФГАН, Наим, машински инжењер, универзитетски професор (Бањалука, 15. VI 1929). Завршио Стројарски факултет у Загребу (1956), а докторат техничких наука одбранио на Електротехничком факултету у Београду (1965). Своју професионалну каријеру започео је и завршио на Институту за нуклеарне науке „Винча" (1957–1993). Био је предавач и шеф Катедре за енергетско инжењерство на Стројарском факултету Свеучилишта у Загребу (1982–1993). У научном раду огледао се у научним областима као што су: пренос топлоте и масе при промени фазе, динамика двофазног тока, експертски системи у енергетици и одрживи развој енергетских система. Важније књиге: и М. Г. Карваљо, Sustainable Assessment of Energy Systems (New York 2000), Quality, Sustainability and Indicators for Energy System (Washington 2008). Био је један од оснивача Међународног центра за пренос топлоте и масе, a дужи период и његов генерални и научни секретар. Члан је Уређивачког тима Енциклопедије за системе за одржавање живота и Форума за одрживи развој при Универзитету Харвард (САД). Члан је Уређивачког одбора америчких часописа: ENERGY, Interantional Journal of Sustainable Energy, International Journal Experimental Thermal and Fluid Science, Journal of Engineering for Sustainable Development, International Journal on Energy for Clean Environment, као и хрватског часописа FAMENA. Члан је АНУБиХ (1986), Исламске академије науке (Аман, Јордан, 2002) и Светске академије уметности и науке (Вашингтон, САД, 2005). Носилац је Унеско катедре за одрживи развој енергетских извора на Техничком универзитету у Лисабону. За монографију Boiling Liquid Superheat (New York 1974) добио је 1978. Октобарску награду града Београда.

Симеон Ока

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АФЖ → АНТИФАШИСТИЧКИ ФРОНT ЖЕНА

АФЖ → АНТИФАШИСТИЧКИ ФРОНT ЖЕНА

АФИКС

АФИКС (лат. affixum: причвршћено), део изведене речи, везана творбена морфема на почетку или крају речи (иза или испред творбене основе), која служи као средство за промену значења или функције речи. Према томе да ли се налази испред или иза коренске морфеме, а. може бити префикс или суфикс. Префикс се додаје на почетак речи, нпр. до- (у глаголу додати), на- (у придеву наглув), под- (у именици подручје). Суфикс се налази иза творбене основе, нпр. -тељ (у именици учитељ), -ит (у придеву поносит), -и (у глаголу шећерити). Префикс се понекад додаје на већ префиксирану реч (при- у глаголу при-додати), а суфикс се може везати на реч насталу суфиксацијом (-ица у именици учитељ-ица). Неке речи су изведене нултим суфиксом (нпр. именица лов настала је од глагола ловити). Нулти суфикс нема формално обележје.

ЛИТЕРАТУРА: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Део 1: Слагање и префиксација, Бг 2002; Творба речи у савременом српском језику. Део 2: Суфиксација и конверзија, Бг 2003.

Рајна Драгићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АФИРМАЦИЈА

АФИРМАЦИЈА (лат. affirmatio: потврђивање), једно од модалних значења, којим се потврђује истиност онога што се износи тим исказом или што је изнето неким претходним исказом. А. је посебна врста модалног оквира пропозиције (значењске реченичне структуре) којим се истиче да садржај пропозиције одговара реалности (Да, стигли су). У српском језику а. се изражава афирмативним речцама и изразима који су интонацијски или интерпункцијски одвојени од осталог дела исказа, чиме се истиче њихова припадност модалном оквиру у статусу пропозиције надређене главној пропозицији (Да, стигли су − 'ја потврђујем да су они стигли'). Поред основног афирмативног значења какво у српском језику изражава речца да, значење а. се изражава и у споју с разним другим модалним значењима, уп. Тако је, стигли су; Тачно, стигли су; Наравно, стигли су; Разуме се, стигли су, итд. А. може бити исказана и дијалошком репликом којом се понавља реченица чија се пропозиција потврђује. (Значи, стигли су. – Стигли су). Афирмативне реченице су поред одричних и упитних реченица један од основних комуникативних реченичних типова у српском као и у другим језицима.

ЛИТЕРАТУРА: П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005.

Предраг Пипер

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АФОРИЗАМ

АФОРИЗАМ (грч. frismo": изрека, дефиниција), сажета и духовито исказана мисао у облику невезане прозне реченице. Термин је потекао из истоимене збирке медицинских савјета античког љекара Хипократа и његових ученика, у коју су уврштени списи настајали у току V и прве половине IV в. п.н.е. Сродни су му термини мисаона фигура, апофтегма, максима, нарочито епиграм, а на нашим просторима изрека и пословица. У савременом добу представља ауторску варијанту народне пословице, а усмјерен је углавном на исмијавање друштвених недостатака. Као такав чини идеалан спој филозофије и књижевности. Филозофски аспект садржан је у његовој мисаоности, а књижевни аспект чине наглашена фигуративност, сликовитост и конкретно-чулна значења. Тематика му је готово искључиво етичка и политичка, а основни унутрашњи покретач афористичког израза утемељен је на парадоксу, на неочекиваном поређењу, на досјетки, на алузији, ироничној игри ријечима, на моменту изневјереног очекивања и сл. У српској књижевности присутан је већ крајем ХVIII в. у Малом буквару за велику децу (Беч 1792) М. Максимовића, гдје има просвјетитељско-дидактичку функцију, а остварен је у облику рјечника у којем се по азбучном реду најчешће исмијавају калуђери и жене. У ХIХ в. снажно је заступљен у дјелу Ј. Стерије Поповића, као и у многобројним алманасима и забавним календарима, као дио „смесица" и других рубрика, а усмјерен је на исмијавање малограђанског живота, на критику однарођавања и моралних девијација. Популаран је и у генерацији романтичара, нарочито у дјелу Љ. Ненадовића и Ј. Ј. Змаја, а широку заступљеност добија у хумористичко-сатиричкој периодици друге половине ХIХ и почетка ХХ в. (Змај, Жижа, Стармали, Враголан, Страдија), те у хумористичко-сатиричким дјелима реалиста: М. Глишића, И. Огњановића Абуказема, С. Сремца, Б. Нушића, нарочито Р. Домановића, гдје се у облику осамостаљене мисли појављује као дио сложенијих жанрова (хумор, сатира, пародија). Карактеристичан примјер проналазимо у Домановићевој Страдији: „Није овде главно одржати земљу, већ што дуже одржати кабинет". Посебну врсту филозофског а. у првој половини ХХ в. проналазимо у Мислима (Бг 1913) С. Винавера, Мислима (Бг 1931) Б. Кнежевића и Мислима и рефлексијама (Бг 1933) Богдана Поповића. Друштвени услови у другој половини ХХ в., најприје у доба комунистичких репресија, а затим и режима С. Милошевића, створили су свјетски признату афористичку школу (Београдски афористички круг), с читавим низом прилога у дневним новинама, специјализованим листовима (Јеж, Ошишани јеж), те посебним књигама многих аутора (В. Булатовић Виб, Д. Радовић, Б. Црнчевић, П. Ковачевић, М. Илић Минимакс, Р. Закић, А. Баљак и др.). Актуелни тренутак посвећен је проблемима економске и политичке транзиције: „Опасно се примичу бољи дани", „Моја земља је мала, али растресита", „Границе Србије стежу обруч око Београда" (А. Баљак).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, „Злоупотребљени афоризам", ЛМС, 1933, 336/1; Ј. Делић, „Вријеме aфoризмa", Дoмeти, 1986, 12, 46/47; А. Баљак, Историја афокалипсе: антологија српског сатиричног афоризма, Бг 1987; В. Теофиловић, „Афоризам као књижевна врста", у: Књижевни родови и врсте – теорија и историја, IV, Бг 1992; Г. Максимовић, „Афористички смијех Михаила Максимовића", Књижевна реч, 1997, 485–486–487; В. Милинчевић, „Прилог проучавању афоризма у српској књижевности деветнаестог века", ЛМС, 2004, 180, 474/6; Енциклопедија афоризма, 1–2, Бг 2004.

Горан Максимовић; РСЕ

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АФРИЋ, Вјекослав

АФРИЋ, Вјекослав, глумац, редитељ, универзитетски професор (Хвар, 26. VIII 1906 – Сплит, 28. VII 1980). По завршетку Државне глумачке школе у Загребу 1927. и краћег усавршавања у Прагу и Бечу, као глумац, а касније и редитељ, радио у многим водећим позориштима Краљевине Југославије (Сплит, Сарајево, Београд, Бањалука). Од 1931. до II светског рата члан Хрватског народног казалишта у Загребу. Још као студент истакао се 1924. својом првом улогом у Кнезу Иву од Семберије, да би касније остварио низ изванредних креација, посебно у класичном репертоару (Хамлет, Кнез Мишкин, Раскољников, Фауст, Орест, Есекс, Хенрих IV). За време II светског рата, априла 1942, са групом глумаца прешао на слободну територију где је организовао и водио Казалиште народног ослобођења, јединствено партизанско позориште које је приказивало представе од маја 1942. по селима Лике, преко Јајца, Виса, јужне Италије, до Народног позоришта у ослобођеном Београду 1944. Руководио радом Корпуса народне одбране, глумио, режирао, писао и за партизанску сцену адаптирао позната позоришна дела. Средином 1945. напустио позориште привучен могућностима рада на филму. Почео као асистент режије у екипи совјетског филма У планинама Југославије (В горах Югославии, 1946. р. Абрахам Роом) у којем је тумачио и две улоге: партизанског комесара и Дражу Михаиловића. По сопственом сценарију, јула 1946. отпочео за „Авала филм" из Београда реализацију Славице, првог домаћег играног филма послератне Југославије. Филм је имао велик успех код гледалаца и критике, а А. је, свега неколико дана по премијери (маја 1947), постављен за директора Високе филмске школе у Београду, прве високошколске установе у земљи која је школовала стручњаке за филм. Са својим студентима у производњи „Звезда филма" снимио је као сценариста и редитељ свој други играни филм Барба Жване (1949), који је освојио публику широм Југославије. Напустивши педагошки рад, реализовао је као сценариста и редитељ 1952. за „Авала филм" и трећи играни филм Хоја! Леро!, алегоријску причу о старим Словенима, која је наишла на лош пријем и код гледалаца и код критике. Разочаран, вратио се педагошком раду и од 1952. до одласка у пензију предавао позоришну режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду (данас Факултет драмских уметности), преносећи студентима своје богато уметничко искуство. Током педагошке каријере био је декан Академије, ректор Универзитета уметности и иницијатор отварања нових смерова школовања (драматургија, организација, камера), који су рад ове високошколске установе приближили потребама праксе.

ДЕЛО: У данима одлука и дилема, Бг 1970.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Косановић, „Вјеко Афрић – скица за портрет уметника и човека", Сцена, 1973, II, 6; „Три филма Вјекослава Афрића", Филмска култура, Зг 1987, 166.

Дејан Косановић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АХМЕД I

АХМЕД I, турски султан (Маниса, 18. IV 1590 – Истанбул, 22. XI 1617), владао 1603–1617. Kао четрнаестогодишњи дечак постао четрнаести турски султан, а владао је 14 година. Седам пута мењао велике везире, склопио уговоре са седам хришћанских европских држава и оставио седам синова. Приписује му се изградња џамије у Истанбулу – Ахмедије, познатије као Плава џамија, саграђена на месту византијског Хиподрома, која представља најистакнутију исламску грађевину у Истанбулу. Оснивао је верске задужбине, улепшао Кабу. У његово име обелодањена је канун-нама, којом су одређена извесна административна и трговинска правила. У целини, његова владавина представља релативно успешан период у историји Царства. На престо је ступио у време „Дугог рата" (1593–1606), српског покрета под патријархом Јованом (1592–1614) и стварања планова на појединим западним дворовима о потискивању Турске из Европе. У његово време централну Анадолију потресале су побуне џелалија (1605–1608), а траг су оставиле и побуне у Сарајеву и Бањалуци. Заштитио је око 80.000 андалужанских муслимана који су 1609. напустили Шпанију. Царство је 1606. обновило трговинске односе са Француском, 1612. потписало их са Енглеском и Холандијом, одржавало је добре односе и са Венецијом, а посредовало је и у спору Дубровника и Млетачке републике око Ластова.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002; Е. Ихсаноглу (прир.) Хисторија османске државе и цивилизације, Сар. 2004.

Жељко Вујадиновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AХМЕД III

AХМЕД III, турски султан (Добруџа, 30. XII 1673 – Истанбул, 1. VII 1736), владао 1703–1730. Ступио је на престо у време побуне јаничара који су загосподарили Истанбулом. После неуспелог договора са побуњеницима султан је прибегао строгој казни, погубивши њиховог старешину. После склапања неповољног Карловачког мира (1699), тежио је да промени функционисање државе и избегне конфликте у Европи. Међутим, околности су га увукле у нове ратове. После пораза од Петра Великог код Полтаве (1709), шведски краљ Карло XII нашао је уточиште у Турској. У турско-руском сукобу који је уследио Петар је позвао у борбу и балканске хришћане. Руска војска је поражена, сукоби су окончани тек миром у Једрену (јун 1713), без великих промена. У казненим експедицијама босанских паша на Црну Гору турска војска је 1712. поражена на Царевом Лазу, док је 1714. Нуман-пашин поход завршен страховитом похаром Црне Горе. Током 1715. турска војска поново је кренула да заузмe Угарску, али је тај покушај окончан потпуним неуспехом. Аустријска војска Еугена Савојског победила је Турке код Петроварадина (5. VIII 1716), oсвојила је Темишвар (октобар 1716) и Београд (август 1717). Миром у Пожаревцу (21. VII 1718) Турско царство изгубило је темишварски Банат, западну Влашку и северну Србију са Београдом. Наследио га је Махмуд I.

ЛИТЕРАТУРА: Историја српског народа, IV-1, Бг 1994; Р. Мантран (прир.), Историја Османског царства, Бг 2002; Е. Ихсаноглу (прир.), Хисторија османске државе и цивилизације, Сар 2004; М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Бг 2007.

Жељко Вујадиновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АХМЕД ЏЕВДЕТ-ПАША

АХМЕД ЏЕВДЕТ-ПАША, турски писац и државник (Ловец, Бугарска, 22. III 1822 – Истанбул, Турска, 25. V 1895). Од 1846. главни саветник великог везира Мустафа Решид-паше о новим законима и њиховом усклађивању са исламским верским законом, шеријатом. Под његовим утицајем укључио се у политичке и административне послове: био је валија у Видину, Алепу, Бурси, Јањини и Сирији, казаскер у Анадолији и Босни, у више наврата министар правде, образовања, царских вакуфа и трговине. Из политичког живота повукао се 1890. У Босни је боравио 1863–1864. и радио на организацији и реформи османске војске на овом подручју. Интересантна су његова писма из овог периода о обичајима становника Босне, која је објавио Хамдија Крешевљаковић у „Џевдет-пашина писма о Босни из 1864. године" (Изабрана дјела, IV, Сар. 1991). Од његових многобројних дела најважнија су историјска, а посебно његова Историја коју обично називају Џевдетова историја. Писана током 30 година, састоји се од дванаест томова и обухвата период 1774–1826. (од Кучук-кајнарџијског споразума до укидања јаничара). Значајна су и дела Приче о пророцима и историја халифа, едукативна компилација, такође у 12 томова (почев од Адама па до султана Мурата II), Историја Крима и Кавказа, Џевдетове расправе, збирка бележака које је саставио у вези са савременим догађајима и Извештаји, запажања о догађајима који су се дешавали у периоду 1839–1876.

ЛИТЕРАТУРА: H. Bowen, „Ahmad Djevdet Pasha", у: The Encyclopaedia of Islam 2003.

Јована Шаљић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АХМЕД-ПАША ХЕРЦЕГОВИЋ

АХМЕД-ПАША ХЕРЦЕГОВИЋ, турски државник (?, 1456 или 1459 ‒ околина Алепа, Сирија, 1517). Рођен је као кнез Стефан, најмлађи син херцега Стефана Вукчића Косаче и херцегиње Варваре. После очеве смрти 1466. остао је са братом Влатком, али је до лета 1474. напустио Херцеговину, отишао султану Мехмеду II и примио ислам. На Порти је убрзо стекао знатан утицај, настављајући да одржава везе са херцегом Влатком. Од 1477. водио је вишегодишњи спор са Дубровником око очеве заоставштине, пратио је Мехмеда II у походу на Скадар 1478. Оженио се ћерком новог султана Бајазита II, постао санџак-бег Брусе и затим беглербег Анадолије 1481. Помогао је тасту да савлада брата, султана Џема, и да се учврсти на престолу. Био је сераскер (заповедник) турске војске у рату против Египта 1486, али је поражен, рањен и заробљен. Као капудан-паша (командант флоте) учествовао је у новом рату против Египта 1488, који се такође завршио поразом, као и поход из 1490, када је изгледа поново заробљен. Велики везир постао је накратко 1497, а потом још пет пута у периоду до 1516. У рату против Венеције (1499−1502), као други везир и заповедник флоте имао је видног учешћа у борбама на Пелопонезу, у бици код Лепанта и одбрани Митилене. Водио је преговоре који су довели до мира са Млечанима 1502. и примирја са Угарском 1503. Задржао је утицај и под новим султаном Селимом I, а као велики везир пратио га у рату са Персијом (битка на Чалдиран пољу јула 1514). Смењен је са положаја великог везира и затворен 1516, али је убрзо постављен за мухафиза Брусе. Учествовао је и у освајању Египта 1517, али је на повратку из Каира умро у околини Алепа, док је по другој верзији убијен.

ЛИТЕРАТУРА: В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Бг 1979.

Александар Крстић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЦКЕТА, Драган

АЦКЕТА, Драган, математичар, универзитетски професор (Нови Сад, 17. XI 1953 – Нови Сад, 27. X 2000). Дипломирао на Природно-математичком факултету у Новом Саду, где је 1979. магистрираo и 1984. докторирао. Редован професор ПМФ-а у Новом Саду је од 1996. Осмислио је и поставио нове курсеве из линеарног програмирања, компјутерске геометрије и графике, рачунских машина и програмирања, препознавања облика, процесирања слика. Аутор je факултетских уџбеника и збирки задатака од којих су најзначајнији Одабрана поглавља теорије препознавања облика (Н. Сад 1986) и Геометрија за информатичаре (са С. Матић-Кекић, Н. Сад 2000), први уџбеници такве концепције код нас. У научним и стручним радовима изучавао је теорију матроида, дигиталну геометрију, препознавање облика, графове и алгоритме, латинске квадрате, теорију дизајна и информатичке апликације. Био је председник Друштва математичара, физичара и астронома Војводине (1989–1993), руководилац Савезног пројекта за вештачку интелигенцију (1985–1990). Био је активан и у раду с младим математичарима као предавач у летњим и зимским школама за таленте.

ДЕЛА: „On Binary Paving Matroids", Discrete Math., 1988, 70, 1; и Ј. Жунић „On the Number of Linear Partitions of the (m, n)-Grid", IPL, 1991, 38; и Ј. Жунић „On the Maximal Number of Edges of Convex Digital Polygons Included into an m x m–Grid", JCTA, 1995, 69; и С. Матић-Кекић, Ј. Жунић, „An Exact Construction of Digital Convex Polygons with Minimal Diameter", Discrete Math., 1996, 150; и С. Матић-Кекић, „Non-greedy Optimal Digital Convex Polygons", Indian J. Pure Appl. Math., 1997, 28.

Раде Дорословачки

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЦКОВИЋ, Александар

АЦКОВИЋ, Александар, новинар (Зајечар, 17. XII 1922 – Београд, 18. VI 1974). Као учесник у НОП-у за време II светског рата, био је депортован у немачки концентрациони логор. После рата стекао диплому Високе школе политичких наука. Као новинар радио најпре у Гласу, органу Народног фронта, па у синдикалном дневнику Рад. У Раднику је био главни уредник, а у Борби коментатор (1950–1955). У Радио Београду био коментатор и уредник у културној рубрици (1956–1974). Заслужан је за оснивање Трећег програма Радио Београда (1963), који је конципирао и усавршавао као „радио-часопис" и трибину за културу, науку и политику. Овај нови тип културне акције имао је високе домете, а био је отворен за ауторе из свих република СФРЈ и за преводе врхунских текстова из светске публицистике.

Душан Ђурић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЦКОВИЋ, Драгољуб

АЦКОВИЋ, Драгољуб, новинар, публициста (Осипаоница код Смедерева, 23. XI 1952). Заслужан за афирмацију ромског стваралаштва. Дипломирао на Факултету политичких наука и Одсеку за етнологију Филозофског факултета у Београду. Покретач је и уредник емисије Студија Б Ašunen romalen (Слушајте људи). Уредник је Ромске редакције Радио Београда са дневним информативним програмом. Објавио је Грађу за историју информисања Рома (Бг 1994), затим Историју информисања Рома у Југославији 1935–1994 (Н. Сад – Бг 1995). Приредио зборник Они су убили његове очи (Бг 1997), поводом убиства ромског дечака Душана Јовановића од стране шовиниста у Београду. Покренуо неколико листова на ромском језику: Khrlo e Romengo („Глас Рома", II серија, 1981); Khamutne dive („Сунчани дани", 1986); Romano lil („Ромске новине", 1991); Romano them („Свет Рома", 1995), као и лист за децу Čhavrikano (1985). Аутор је и књига: Страдање Рома у Јасеновцу (Бг 1994, преведена и на енглески), двојезичне књиге Ašunen romalen – Listen People (Бг 1996) и тројезичне Читајте људи – Ginavnen romalen – Read People (Бг 1997). Пишући о егзистенцијалним проблемима ромске заједнице, објавио је књиге Убили су истину о нама (Бг 2001) и Нација смо, а не Цигани (Бг 2001). Из његовог пера изашла је публикација о ромској легендарној личности Теткица Бибија (Бг 2004).

Душан Ђурић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЦОВИЋ, Александар

АЦОВИЋ, Александар, инжењер, индустријалац (Пружатовац код Младеновца, 9. VII 1888 – Београд, 28. IX 1957). Власник предратног грађевинског предузећа „Лабор" и неколико рудника у Србији. У Младеновцу, заједно са братом Миодрагом, подигао тзв. „Ацовића кућу" (срушену 1969. приликом грађења нове робне куће), а у периоду између 1933. и 1934. подигао на свом имању у Београду, у Румунској (данас Ужичкој) улици број 15, луксузну једноспратну вилу, која је годинама, укључујући и поратни период, представљала једно од најлепших здања те врсте у Београду. Пред избијање II светског рата, 1939. уз вилу је изградио у то време најсавременије склониште за случај бомбардовања. Почетком рата, 1941, А. је с породицом истеран из куће у Ужичкој улици да би се у њу прво уселила цивилна команда Србије Трећег Рајха, а затим и фелдмаршал Александер Лер, командант југоистока. По ослобођењу Београда 1944. у ту вилу се уселио Јосип Броз Тито. Крај рата А. је дочекао у Београду, а после ослобођења радио је у више различитих предузећа. Једно време био је директор грађевинског предузећа „Хидротехника".

ЛИТЕРАТУРА: З. Ненезић, Масони у Југославији, Бг 1980; S. Erlanger, „Crisis in the Balkans", The New York Times, 23. IV 1999; М. Узелац, Младеновачке варошарије, Младеновац 2006.

Милан Мирковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЧ, Јожеф

АЧ, Јожеф (Ács, József), сликар (Бачка Топола, 14. X 1914 – Нови Сад, 3. IV 1990). Уметничку школу и Академију ликовних уметности завршио у Београду у класи Мила Милуновића. Самостално излагао од 1954. Један је од покретача и активних учесника ликовних колонија у Војводини. Између 1956. и 1980. водио редовну ликовну критику у листу Magyar Szó у Новом Саду. Током вишедеценијске активности начинио је квантитативно богат и језички хетероген сликарски и цртачки опус. Почетак је у знаку школског поимања реализма. Предели, ентеријери и портрети из прве половине педесетих у знаку су позног колористичког експресионизма под утицајем Коњовића. Средишњи и најквалитетнији период његовог сликарства крајем педесетих и почетком шездесетих година ХХ в. у духу је лирске апстракције, енформела и сликарства материје, чији је водећи представник у Војводини, са значајним местом у српском уметничком простору. Био је учесник историјске изложбе Апстрактно сликарство у Југославији у Сомбору крајем 1962, када је, недуго после затварања, уследио познати политички напад на апстрактну уметност почетком 1963. Сликама Плаво небо (1959) и Кретање у белом простору (1962) заступљен на изложби Југословенско сликарство шесте деценије у Музеју савремене уметности у Београду 1980, а делима из периода енформела на изложби Централноевропски аспекти војвођанских авангарди 1920–2000, у Музеју савремене ликовне уметности у Новом Саду 2002. Његово сликарство монохромне, мрке, пепељастосиве материје густих и готово рељефних слојева блиско је типу енформела „високих пасти", уместо четком изведено је помагалима попут великих чешљева помоћу којих у мекани нанос свеже материје оставља дубоке закривљене или кружне урезе. Мотивско полазиште је у тематици пејзажа транспонованог до универзалних симболичких пројекција и значења (Козмичко таласање, 1960; Егзактно кретање, 1961; Козмичко кретање, 1962; Механика у белом простору, 1962. и др.). После енформела упушта се у различите језичке и техничке експерименте у којима је тешко следити јединствени концептуални смер. У плуралистичкој уметничкој клими 80-их година ХХ в. присутан је на сцени учешћем на изложбама Ка постмодерној уметности (Бл 1983), Сликарство зреле страсти (Пан. 1986), Ретроспективна изложба (Н. Сад 1986) и Југословенска документа (Сар. 1989).

ЛИТЕРАТУРА: М. Арсић, Јозеф Ач, Н. Сад 1986; Ј. Денегри, Фрагменти – шездесете-деведесете: уметници из Војводине, Н. Сад 1994.

Јерко Денегри

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЧ, Карољ

АЧ, Карољ (Ács, Кároly), песник, преводилац (Суботица, 9. VIII 1928 – Келн, 7. III 2007). Псеудоним Кароља Ковача. Школовао се у Суботици, студирао на Правном факултету у Београду. Био је лектор и преводилац Радио Југославије, уредник спољнополитичке рубрике дневног листа Magyar Szó, главни уредник часописа Híd, потом уредник Издавачког предузећа „Форум". Од 1995. живео у Келну. Песник у целини урбане инспирације, по чему се разликује од других мађарских песника у Војводини, који су већином везани за руралне доживљаје. Његова висока поетска култура је прожета интелектуалном скепсом. У већини својих песама негује везани стих, а његов често римован јамбски стих омогућује да се, поред сонета, огледа и у другим врстама традиционалног поетског израза. По тим карактеристикама спада у ред мађарских песника касног модернизма. У последњем периоду своје поезије, после објављивања сабраних песама (Ács Károly összes versei, сабране песме, Н. Сад 1988), окреће се актуелној (политичкој) тематици, али опет везан за урбане средине. Изузетно плодан преводилац који је саставио, великим делом и превео, важну антологију поезије јужнословенских народа у два тома Napjaink éneke (Н. Сад 1965, 1967). На српском, у препеву Ивана В. Лалића, објављена је збирка Песма уместо тишине (Бг 1965) и у преводу Јудите Шалго Похвала реду вожње (Тг 1976). Добитник је књижевних награда Híd (1960, 1983), Bazsalikom, за преводилачки рад (1986), „Корнел Сентелеки" (1990) и награде за животно дело Друштва књижевника Војводине (1986).

ДЕЛА: песме: Kéz a kilincsen, Н. Сад 1953; Csönd helyett vers, Н. Сад 1959; Menetrend dicsérete, Н. Сад 1968; Ének füstje, füst éneke, песме и преводи, Н. Сад 1976; А közbülső világban, Н. Сад 1983; Ráklépésben, Суб. 1995; Аz anyag panaszai, Суб. 1999; Меgszólítások, Суб. 2004; превод: Кiásott kard, Н. Сад 1985.

ЛИТЕРАТУРА: И. Бори, Књижевност југословенских Мађара, Н. Сад 1979; G. Vajda, Ács Károly, Н. Сад 1984; O. Tolnai, Ács Károly első verse, Н. Сад 1988; I. Szeli, Nyelvünk, kultúránk, nyelvi kultúránk, Н. Сад 1997; I. Bori, A jugoszláviai magyar irodalom története, Н. Сад 2007.

Jанош Бањаи

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

AЧКУН, Ернест

001_ERNEST-ACKUN.jpgAЧКУН, Ернест, кларинетиста, универзитетски професор (Храстник, 27. III 1930 – Београд, 28. IX 2001). Музичку академију у Београду завршио 1953. у класи Бруна Брунa, након чега сe усавршавао (1955–1957) на Париском конзерваторијуму код Улиса Делаклуза. На Југословенском такмичењу младих уметника 1948. и 1949. добио другу (прва није додељена) а 1954. прву награду. Друга награда на Интернационалном такмичењу у Минхену (1954) отвара пут његовој бриљантној каријери. Гостовао у свим већим градовима тадашње Југославије, а одржао и многе концерте у иностранству (Аустрија, Италија, Француска, Немачка, Белгија, Бугарска и др.). На његовом репертоару су се, поред стандардне литературе намењене кларинету, налазила и многобројна остварења домаћих аутора, од којих су поједина њему и посвећена (концерти М. Ристића, С. Шулека, З. Вауде). Солиста Београдске филхармоније био 1953–1978. Поред солистичког музицирања, од 1962. био и члан Београдског дувачког квинтета са којим је одржао око 300 концерата у земљи и иностранству (Париз, Брисел, Рим, Беч, Берлин, Копенхаген, Осло, Братислава, Букурешт, Лењинград, Новосибирск и др.) и извео многа дела савремених домаћих композитора (П. Коњовића, М. Ристића, Љ. Марић, М. Живковића, Е. Јосифа, Д. Радића, Д. Деспића и др.). Педагошки рад започео у музичкој школи „Мокрањац", а велико знање и богато искуство преносио студентима као наставник камерне музике на Факултету музичке уметности у Београду (1975−1995). Прошавши сва наставничка звања, поставио и стално унапређивао ниво рада и достигнуте уметничке резултате дувачких камерних ансамбала ФМУ.

Аница Сабо

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЏЕМИ ОГЛАНИ → ДАНАК У КРВИ

АЏЕМИ ОГЛАНИ → ДАНАК У КРВИ

АЏИЋ, Вуле

АЏИЋ, Вуле, вођа устаника, племенски капетан (Лисина, Пива, 1829 – Муратовица, Пива 31. X 1875). У Пивском манастиру се описменио. За време прве Омер-пашине војне 1852–1853. придружио се ускоцима из Горње Мораче и уз њих ратовао против Турака. Као ускок, а потом и њихов старешина, четовао до 1861. када узима учешће у устанку у Херцеговини. Исте године на позив књаза Николе одлази и на Цетиње. Примерно јунаштво показао је и у новом црногорско-турском рату 1862. После овог рата, током наредних десет година, био је јузбаша у Пиви, а биран је и за сеоског кнеза у родној Лисини. Од 1872. поново се придружује ускоцима. У устанку 1875. заједно са Лазаром Сочицом успешно је предводио Пивљане и заузевши неколико турских караула, ослободио Пиву за свега неколико дана, због чега га је књаз Никола поставио за капетана у Пивској жупи. У даљем току сукоба руководио је акцијама код Гацка, на Гласовитој, у нападу на Невесиње, као и у бојевима на Дрини. Погинуо је последњег дана битке на Муратовици. За исказану храброст одликован је медаљом Обилића.

ЛИТЕРАТУРА: О. Благојевић, Пива, Бг 1871; М. Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, Тг 1990, 3.

Милић Ј. Милићевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЏИЋ, Драгољуб

АЏИЋ, Драгољуб, сликар, керамичар (Цетиње, 23. VII 1941). Дипломирао 1969. на Академији примењене уметности у Београду у класи Ивана Табаковића. Специјализацију керамике завршио код А. Беарија у Школи примењених уметности Дипере, у Паризу. Бави се уникатном и утилитарном керамиком и пројектовањем текстила. Радио као сценограф у РТВ Нови Сад. Излагао на многим самосталним изложбама керамике у Београду (1968, 1975), Новом Саду (1971, 1972, 1975, 1988), Цетињу (1972), Паризу (1976, 1977), Музеју Зогел у Немачкој (1989) и др. Дела су му излагана и на: Октобарском салону (1967, 1968, 1969, 1970), Мајском салону (1968, 1969, 1970, 1971) и др. Керамичку форму обогаћује бојом и графичким елементима угравираним у меку глину, тако да његова дела представљају специфичан спој сликарства, цртежа, просторне експресије и одређене патине својствене предметима у камену. Људски ликови најчешће су му располућени, а половине спојене цевима, карикама, необичним спонама, па и шаховским таблама. Апстрактне композиције су динамичне на ивици равнотеже, компоноване од необичних разноликих форми. Велико богатство облика, боја, стилизованих призора, у апстрактној и надреалној, мада интригантној и духовитој комбинацији са динамички постављеним елементима, као и техничка беспрекорност реализације, особености су његових керамичких скулптура. Добитник је Награде за керамику „Четврти април" (1968), Откупне награде Универзитетског одбора Београда (1968), Прве награде за керамику (1971), Златне форме 71 (1971) и др.

ЛИТЕРАТУРА: П. Зубац, Драгољуб Аџић, Н. Сад 1971; М. Рајковић, Драгољуб Аџић, Бг 1975; С. Исаковић, II међународни бијенале керамике, Пиран 1982; Љ. Јелисавац, „Драгољуб Аџић Аџа", Ликовни живот, Бг 2007, 113-114.

Дијана Милашиновић-Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЏИЋ, Невенка

АЏИЋ, Невенка, математичар, универзитетски професор (Нови Сад, 13. III 1953). Студије завршила на Природно-математичком факултету у Новом Саду, где је на Групи анализа и нумеричка математика магистрирала, а потом и докторирала 1990. Редован је професор Факултета техничких наука у Новом Саду од 2002. У научним радовима из области нумеричке анализе посебно се бави спектралним апроксимацијама решења сингуларно пертурбованих граничних проблема. Показала је да се коришћењем ортогоналних полинома малих степена може постићи висока тачност апроксимације решења унутар слоја захваљујући подесно изабраној подеоној тачки, а да се стандардна процедура може применити и на специјалан случај нелокалних контурних услова. Комбинујући спектралну апроксимацију са итеративним поступцима могуће је решавати и нелинеарне сингуларно пертурбоване проблеме као и проблеме с прекидним слободним чланом.

ДЕЛА: „Chebyshev Approximation to the Solution of a Singularly Perturbed Problem with Nonlocal Boundary Conditions", Int. Ј. Comput. Math., 1992, 45; „A Low-degree Approximation for Layer Solution of Singularly Perturbed Problems", Math. Res., 1995, 89; „Spectral Approximation for Nonlinear Layer Problems by Monotone Iterations", Bull. T. CXVIII Acad. Serbe Sci. Arts, Classe Sci. Math. Nat., Sci. Math., Beograd, 1999, 24.

Александар Николић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЏИЋ, Петар

АЏИЋ, Петар, физичар, научни саветник (Јагодина, 11. VI 1950). Дипломирао на Физичком факултету у Београду 1976, магистрирао 1984. на Универзитету Манитоба (Винипег, Канада), докторирао на Физичком факултету у Београду 1985. с тезом „Изучавање продукције брзих неутрона за експерименте у нуклеарној физици и за примену у медицини на малим циклотронима". Запослен у Институту „Винча" од 1977. Постдокторско усавршавање (1986–1989) стекао на Универзитету Лувон ла Нев (Белгија) у области нуклеарне физике, физике тешких јона, примене неутронских и протонских снопова за терапију у медицини. Од 1990. ради у области физике честица. Оснивач је и руководилац Групе за физику честица (1995) у Институту „Винча" и Београдске групе CMS (CMS Belgrade Group), коју чине физичари овог Института и Физичког факултета у Београду. Период 2001–2002. провео је у Церну као његов научни сарадник. Истраживачка интересовања су му фокусирана у оквиру две међународне колаборације у Церну: CMS и DELPHI. Прва је CMS експеримент: дизајн, развој и конструкција дела контролног система за електромагнетски калориметар – ECAL. Резултати су објављени у радовима: (коаутор) „Performance of the CMS ECAL Safety System for Super Modules SM0 and SM1", Nucl. Instr. and Meth. in Physics, 2006, A554 и (коаутор) „Study of β+/ EC Decay of 76Sr in γ-γ Coincidence Measurements", Phys. Rev., C, 1993, 48. Друга је развој и примена софтвера за анализу и реконструкцију догађаја из канала распада Higgs бозона на два фотона у ECAL-у. Резултати су објављени у радовима: (коаутор) „Searches for Neutral Higgs Bosons in Extended Models" Eur. Phys. J., C, 2004, 38; (коаутор) „Search for Standard Model Higgs Boson at LEP in the Year 2000", Phys. Lett., B 2001, 499; (коаутор) „Searches for Neutral Higgs Bosons in e+e- Collisions from √s = 191.6 GeV to 201.7 GeV", Eur. Phys. J., C, 2002, 23; (коаутор) „Search for Charged Higgs Bosons at LEP-2", Phys. Lett., B, 1999, 460). Координатор је Србије за светске (ICHEP) и европске (ECHEP) конференције из физике високих енергија и председник Комисије за сарадњу Србије са Церном.

Марко М. Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЏИЋ, Сретен

001_Sreten-Adzic.jpgАЏИЋ, Сретен, педагог, професор (Мала Сугубина код Рековца, 15. X 1856 – Београд, 9. XII 1933). У Бечу је студирао педагогију у Педагогијуму и на Универзитету, те проучавао рад са слепима, а у Лајпцигу слушао предавања В. Вунта из експерименталне психологије. По повратку у Србију постављен је за директора новоотворене Учитељске школе у Јагодини, те га министар просвете шаље у Шведску и Норвешку да, пре преузимања дужности, проучи тада најнапредније школство у Европи. Тамошње упознавање са покретом радне школе и са наставом ручног рада, те претходно слушање предавања експерименталне психологије, допринели су да постане присталица ручног рада у основној школи. Под његовим руководством (1898‒1920) Учитељска школа у Јагодини је постала једна од најпознатијих, интернатски уређених школа у Краљевини Србији, односно у Краљевини СХС. Та школа ће (по организованости, укупној настави, раду у радионицама и на пољопривредном имању, по парку у којем се школа налазила и др.) дуго бити узор по којем је требало организовати учитељске школе. Као присталица покрета радне школе, што је представљало значајан део наставе у припремању учитеља за рад у основним школама, био је противник хербартовских педагошких схватања, тада доминантних у Србији. Од 1920. па до пензионисања радио је у Министарству просвете и као професор Више педагошке школе у Београду.

ДЕЛА: Српска национална школа, Бг 1891; Увод у науку о васпитању, Ниш 1892; Учитељеве забелешке, Ниш 1894; Ручни рад у мушкој школи, Бг 1896; Васпитачеве забелешке, Бг 1909.

ЛИТЕРАТУРА: В. Недовић, Педагошки погледи Сретена Аџића, Јаг. 1998.

Никола М. Поткоњак

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АЏИЋ-ПОЗНАНОВИЋ, Нада

АЏИЋ-ПОЗНАНОВИЋ, Нада, сликар текстила (Беочин, 31. VII 1944). Дипломирала на Академији примењених уметности у Београду, на одсеку за текстил. Последипломске студије (Просторна таписерија) завршила на истој Академији. Самостално излагала таписерије и сликани текстил у Новом Саду, Подгорици, Апатину, а од 1970. излаже на групним изложбама у земљи и свету. Њени мотиви су апстрактне форме урађене у разноврсним техникама и од различитих материјала. Као дугогодишњи директор (од 1987) прве и јединствене радионице за израду таписерија у тадашњој Југославији, „Атељеа 61" (Нови Сад), залагала се за очување и унапређење традиционалне технике израде таписерија.

ЛИТЕРАТУРА: 30 година Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине, Н. Сад 1994.

Дијана Милашиновић-Марић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АШАНИН, Ружица, М.

АШАНИН, Ружица, М., микробиолог, универзитетски професор (Жидовићи код Пљеваља, 3. IX 1947). На Факултету ветеринарске медицине у Београду дипломирала 1971. У току последипломских студија провела годину дана на Катедри за заразне болести. На матичном факултету, где ради од 1972, одбранила докторску дисертацију 1981, а у звање редовног професора изабрана 1994. Највећи број њених радова односи се на проблематику из области бактериологије (Eshericiha coli, посебно њених ентеротоксина, затим B. bronhiseptica, Listeria monocytogenes, Aeromonas hidrophyla, Brucela и др.). Знатан део њеног рада односи се на изучавање дијагностике и превентиве болести домаћих животиња које изазивају вируси. Ради на испитивању резистенције бактерија на антибиотике и хемиотерапеутике. Коаутор монографије Q-грозница – имунолошке дијагностичке методе (Кв 1993). За шефа Катедре за микробиологију изабрана 1997.

Богосав Солдатовић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АШАНИН, Чедомир

АШАНИН, Чедомир, политички активиста у исељеништву (Никшић, 15. XI 1924). Био је припадник 5. четничког пука у Црној Гори, а после пораза националних снага емигрирао је у Канаду. Након II светског рата са Пером Булатом основао Српску народну одбрану у Канади. Био је председник Српске лиге са седиштем у Хамилтону (Онтарио), задужен за социјалне програме организације која има чланове широм Канаде и сараднике ван ове земље (Европа, САД, Аустралија). Уређивао је лист Канадски Србобран. Покретач је српских новина, организатор манифестације „Српски дани у Канади" на имању цркве Св. тројице у Бимруку и у Торонту. За патриотски рад владика Лонгин га је 2006. именовао за српског војводу. Живи и ради у Торонту.

ДЕЛО: Чедомир Ашанин на крсту српства, Торонто 1999.

ЛИТЕРАТУРА: Илустрована историја српске дијаспоре, Бг 2006.

Владимир Гречић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АШАЊА

АШАЊА, село у јужном Срему у општини Пећинци. Изграђено је унутар плеистоцене терасе. Кроз А. пролази локални асфалтирани пут. Од општинског средишта удаљена је 29 км, а од Београда 36 км. Уз северну границу села налази се широки канал Јарчина, који је, иако прокопан у IV в. ради одводњавања јужног дела Срема, још увек у функцији. Село се први пут помиње 1714, а у време Хабзбуршког царства припадало је Војној граници. Године 2002. имало је 1.488 становника, од којих 91,4% Срба. Аграрна занимања су ангажовала 46,6% активног становништва, а највећи број радника ради у оближњим градовима. Село има деформисану крстасту основу будући да су улице трасиране по оцедитијим гредама на плеистоценој тераси.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, Општина Пећинци, Н. Сад 1978; Насеља Срема – географске карактеристике, Н. Сад 2001.

Слободан Ћурчић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АШИК-ПАША ЗАДЕ

АШИК-ПАША ЗАДЕ, турски хроничар (Танун, Анадолија, крај XIV / почетак XV в. – ?, после 1484). Своје дело Tevarih-i-al Osman, у којем су описани догађаји из турске историје од времена Мурата I и даље током XV в., писао је пред крај живота. Догађаје је описивао према казивањима очевидаца или према сећањима на збивања у којима је и сам учествовао. И поред извесних хронолошких непрецизности, ово дело сматра се прворазредним извором за рану османску историју. За нашу историографију драгоцени су његови подаци о турским походима на српске земље и освајањима Балкана. У више наврата био је у табору султана Мурата II, а потом и Мехмеда II. Учествовао је у походу на Србију 1439. и првој опсади Београда годину дана касније. Истакао се у окршају Мурата II са Јанком Хуњадијем на Косову 1448. Описао је неуспелу турску опсаду Београда 1456, запоседање преосталог дела Србије, пад Смедерева и освајање Босне, а потом и преосталог дела Херцеговине. Према сачуваним рукописима, његова хроника објављена је први пут 1916.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Елезовић, „Два турска хроничара из 15. века", Браство, 1932, XXVI.

Марко Поповић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АШКАЛИЈЕ

АШКАЛИЈЕ, етничка група која живи на Косову, јужним деловима уже Србије и у Војводини. Постоји вишe теорија о њиховом пореклу, али најчешће се сматрају једном од ромских група. Традиционално су по занимању ковачи, котлокрпе, калајџије. На Косову је крајем Отоманске владавине, када су А. радиле на читлуцима албанских земљопоседника којих је нарочито било у Метохији, отпочео процес њихове албанизације. Од ослобођења од Турака претежно се настањују у градовима, посебно у Ђаковици и Пећи. Од Албанаца су примили ислам, језик и обичајно право, посебно у породичним односима. Ипак, између њих и Албанаца задржава се етничка дистанца. А. су изразито ендогамна група. Последњих година афирмишу свој посебан идентитет, дистанцирајући се и од Рома и од Албанаца. Од краја XX в. на Косову и у Војводини оснивају сопствене културне и политичке организације (Матица Ашкалија, Демократска партија Ашкалија Косова, Демократска унија Ашкалија итд.). За разлику од схватања да су А. седентарна и претежно урбана група, Т. Вукановић сматра да тим именом номадски Роми у Јужној Србији и на Косову, нарочито Дреници, називају сами себе. Према подацима Републичког завода за статистику из 2002. има их 584, од којих 413 у централној Србији и 171 у Војводини.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Вукановић, Роми (Цигани) у Југославији, Врање 1983; Г. Дејзингс, Религија и идентитет на Косову, Бг 2005.

Младена Прелић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)

АШКОВИЋ, Томислав

АШКОВИЋ, Томислав, атлетичар, спортски функционер (Београд, 4. V 1951). Факултет политичких наука завршио у Загребу. Атлетску каријеру започео 1975. у Кикинди. Био је члан загребачког Динама, београдске Црвене звезде и новосадске Војводине. Такмичио се у трчању на 1.500, 3.000, 5.000 и 10.000 м, а највише се истакао као маратонац – шампион СФРЈ у тој дисциплини био је осам пута, а 1987. поставио је и државни рекорд (2:14:3). За репрезентацију Југославије наступао више од 20 пута. На Балканским шампионатима у Бугарској и Грчкој био је првак, на Медитеранским играма у Сирији освојио је шесто, а на Њујоршком маратону тринаесто место. Био је генерални секретар Атлетског савеза Војводине. Добитник је војвођанске спортске награде „Јован Микић Спартак" (1986).

Милојко Тубић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)